Dr Vojislav Šešelj-Ideologija srpskog nacionalizma

April 16, 2018 | Author: novaktesic91 | Category: N/A

Share Embed Donate

Report this link

Short Description

Download Dr Vojislav Šešelj-Ideologija srpskog nacionalizma...

Description

Dr Vojislav [e{eq

IDEOLOGIJA SRPSKOG NACIONALIZMA Nau~no i publicisti~ko delo prof. dr Laze M. Kosti}a

Drugo izdawe Velika Srbija a.d. Beograd 2002.

Dr Vojislav [e{eq IDEOLOGIJA SRPSKOG NACIONALIZMA Nau~no i publicisti~ko delo prof. dr Laze M. Kosti}a Glavni i odgovorni urednik Sa{a Radovanovi} Redakcija Vesna Mari}, Zlatija Sevi}, Ivana Borac, Milica Gogi}, Severin Popovi}, Qubica Davidovi}, Ivana \uri}, Vesna Zobenica, Qiqana Mihajlovi}, Zorica Ili}, Zlata Radovanovi} Izdava~ Velika Srbija a.d. Beograd, Zemun, Trg pobede 3 Za izdava~a Dr Vojislav [e{eq [tampa “Etiketa”, Bole~ Za {tampariju Milenko Dramli} Tira` 3000 primeraka

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 929 : 34 Kosti} L. 323.1 (= 163.41 ) (091) [E[EQ, Vojislav Ideologija srpskog nacionalizma : nau~no i publicisti~ko delo prof. dr Laze M. Kosti}a / Vojislav [e{eq. – Beograd : Velika Srbija, 2002 (Bole~ : Etiketa). – 1024 str. : 23 cm Tira` 3 000. ISBN 86-83451-22-4 a) Kosti}, Lazo (1897-1979) b) Srbi – Nacionalna svest c) Nacionalizam – Srbija COBISS-ID 100685580

OVU KWIGU POSVE]UJEM MOJIM DRAGIM RODITEQIMA, MAJCI DANICI I USPOMENI NA OCA NIKOLU, KOJI SU ME VASPITAVALI U DUHU VELIKOSRPSKOG NACIONALIZMA I RUSOFILSTVA, PRENOSE]I MI I ZAVET PREDAKA DA SU ISTINA, SLOBODA, PRAVDA I OTAYBINA NAJVI[E MORALNE VREDNOSTI ZA KOJE SE ÔVEK RA\A, @IVI I UMIRE.

PREDGOVOR PRVOM IZDAWU I.. Ideologija srpskog nacionalizma vekovima se razvija na osnovu intelektualnog uobli~avawa i ciqnog osmi{qavawa nacionalne svesti i istorijske sudbine srpskog naroda, ali i kroz konkretnu dràvotvornu politi~ku praksu stalnih odbrambenih i oslobodila~kih ratova, demokratskih te`wi i liberalnih stremqewa. Iskonsko bi}e Srbinovo vezano je za duboko ose}awe pripadnosti ovom najvi{em obliku kolektivne svesti i identifikacije s wenim sistemom vrednosti, snagom duha, projekcijom nacionalnog jedinstva u okviru celovite dràvne tvorevine, solidarnosti, pravdoqubivosti i tolerancije na osnovu najvi{ih humanisti~kih ideala i tradicionalnih principa dobrote i qudskosti. Celokupna srpska istorija pokazuje da subjektivni pogled na svet naroda, dru{tvene grupe, politi~ke organizacije, pravne ili crkvene institucije, ali i umnih pojedinaca, u ìvotnoj praksi pokazuje izvanrednu objektivnu snagu, to~ak zamajac, osnovnu podlogu i pokreta~a istorijskih zbivawa, dru{tvenih pokreta i veli~anstvenih dela. Ideje definitivno raspolaù realnom snagom i potencijalom, neke ve}im neke mawim, ali ve}ina sukoba me|u qudima i dru{tvenim grupama, pogotovo onih sudbonosnih, po~iwe sukobom u sferi ideja. Ideologija je svojstvena ~oveku. Ne postoji ~ovek bez ideologije niti ~vr{}a veza me|u qudima od ideolo{ke. Ideologija ìvi unutar dru{tva, kroz dru{tvo, deli wegove uspone i padove, vodi ga napred u razvoj ili ko~i i sputava. Dominantne ideologije su redovno sklone ideolo{kom preispitivawu pro{losti i sveobuhvatnom kreirawu budu}nosti. One odre|uju ciqeve, osmi{qavaju kolektivne poduhvate, vrednuju prakti~ne rezultate politi~kih pokreta i wihovih predvodnika, ali neretko sputavaju qudsku svest, indoktrini{u je i instrumentalizuju. Praiskonska srpska nacionalna ideja slobode, solidarnosti i jedinstva proizvela je dràvotvornu politiku, a dràvna propast stvorila uslove za specifi~nu ideologiju vaskrsewa i nu`nosti `rtvovawa pojedinaca, kolektiva i generacija da se ona postigne. Tragi~nost herojske sudbine bila je osnovna inspiracija, koja se prenosila s kolena na koleno, izvor duhovnog nadahnu}a, energija juna~kog angaòvawa, instinkt trpqewa i podno{ewa patwe da bi se stvorila prilika za regeneraciju starog sjaja i slave. Srbinu su mogli da otmu dràvu i slobodu, ali ne i wegovu iskonsku veru u Bo`je provi|ewe na kojoj je izgradio sopstvenu crkvu, akceptirao duhovne i kulturne vrednosti civilizovanog sveta i najvi{e domete istorijskog razvoja ~ove~anstva, pa ih duboko proèo svojim nacionalnim identitetom i dràvotvornim ambicijama. Dolaskom na Balkan ve} u startu su Srbi iskazali nemirewe sa tu|inskom vla{}u, ali nisu ni hteli ni poku{avali da se odupru svim stranim uticajima. Svojoj staroj veri u jednog Boga i ve}i broj poluboànstava, obukli su novo, hri{}ansko ruho, tradicionalne ùpanske titule svojih vladara zamenili su kraqevskim i carskim, ali su qubomorno ~uvali jezik, plemenske i rodovske tradicije, borbeni duh i neprihvatawe ropstva. Nepodno{qivo je Srbima da budu robovi, ali ne èle ni da su robovlasnici. 4

5

Srbi su mogli odoleti svim isku{ewima osim unutra{wim podelama. Umni, hrabri, plemeniti, nisu bili imuni na prokleto seme unutra{wih pregawawa, rasprava, razmirica i ina}ewa. Svetosavski zavet jedinstvene vere u jedinstvenoj nacionalnoj dràvi je bio vekovni orijentir budu}nosti, ali i glavni ciq osporavawa i razarawa od strane svih srpskih neprijateqa. Odnos prema nacionalnoj dràvi bio je oduvek kamen me|a{ izme|u ~asti i be{~a{}a, patriotizma i izdaje, vernosti i konvertitstva, juna{tva i kukavi~luka, po{tewa i nepo{tewa, ponosa i prezira, dostojanstva i podlosti. Ve~ito na moralnim ispitima, narod je te{ko stradao saka}en stalnim otpadni{tvom, ali je zato dugoro~no ja~ao osnovnu maticu slobodarskog duha, herojske etike i dràvotvornog instinkta. Nacionalno jedinstvo se vi{e od jednog milenijuma temeqilo na verskom jedinstvu i kod Srba se ono nadovezivalo na spontano jedinstvo plemena i rodova, vezanih sve{}u o zajedni~kom jeziku i poreklu, jo{ iz praistorijskog vremena. Samo je pravoslavna varijanta hri{}anske vere sa specifi~nim nacionalnim sadràjima mogla da predstavqa snaàn kohezivni faktor srpske dràvne ideje, koji je mogao da savlada i petovekovno tursko ropstvo i perfidni rimokatoli~ki prozelitizam. Ona je osnov politi~ke ideologije Srpstva koja se kroz su~eqavawe s najteìm istorijskim isku{ewima razvijala u sveobuhvatan dràvotvorni ideolo{ki sistem, koji je vekovima okupirao pa`wu najve}ih srpskih umova i podsticao ih da na bogatoj duhovnoj podlozi i ve} ste~enom kulturno-intelektualnom nasle|u utisnu i svoj li~ni pe~at. Ideologija srpskog nacionalizma predstavqa kvalitativnu sintezu najvi{ih dometa srpskog narodnog duha i intelekta wegovih vode}ih umova. II.. Pa ipak, taj uveliko sazreli ideolo{ki sistem do sada ni u jednom nau~nom, teorijskom delu nije celovito obra|en i prezentovan. Prosto je razasut u brojnim delima vrhunskih srpskih intelektualaca od Svetog Save do dana{weg vremena. Svaki nau~nik i kwièvnik, politi~ar ili publicista, tom pitawu je pristupao sa sopstvenog profesionalnog, stru~nog ili nekog drugog parcijalizovanog aspekta. Gotovo bez presedana u tom smislu je obimno delo predratnog srpskog univerzitetskog profesora dr Laze M. Kosti}a, koje je uglavnom objavqivano u skromnim emigrantskim tiraìma i decenijama bilo nedostupno {iroj ~itala~koj publici u otaybini. Krajem sedamdesetih godina, kao mlad asistent, pun entuzijazma, prekopavaju}i po zapu{tenoj i pra{wavoj biblioteci Fakulteta politi~kih nauka u Sarajevu, nai{ao sam na nekoliko kwiga profesora Laze Kosti}a. Kwige su obra|ivale goru}u nacionalnu problematiku na osnovu istraìvawa najplodnijeg srpskog emigrantskog pisca svih vremena. Ko zna kako su se na{le u bibliote~kom fondu, jer je wihovo rasturawe u otaybini bilo zabraweno pod pretwom drakonskih sankcija. U predgovoru kwige “Kulturne prilike Bosne i Hercegovine”, napisanom na Vidovdan 1970. godine, Lazo Kosti} o tome svedo~i: “Dobih krajem marta i aprila dve nesvakida{we naruybine iz zemqe: komplet kwiga o BiH naru~uje Fakultet politi~kih nauka u Sarajevu i Republi~ka konferencija radnog naroda BiH. Po{teno su ih i platili. U isto vreme neki profesori univerziteta iz Sarajeva, jama~no muslimani, traè kwige o narodnosti muslimana. Tako su se ove kwige ipak dosta pro{irile u BiH”. I li~no sam ube|en da su naru~ioci morali biti muslimanski intelektualci iz reìmskih struktura mo}i, jer samo to moè objasniti neverovatnu pasivnost komunisti~ke Slu`be dràvne bezbednosti koja je u Bosni i Hercegovini bila najnapadnija i najrigoroznija u progonu svake slobodnije misli, pogotovo one koja je nastojala da objektivno tretira srpsko nacionalno pitawe. 6

Pro~itao sam u jednom dahu ukupno pet kwiga koje su tematski tretirale problematiku etni~kih i verskih odnosa u Bosni i Hercegovini. Narednih godina do{ao sam do jo{ desetak bro{ura, a 1989. godine, u toku tromese~ne predava~ke turneje po Kanadi, Americi i Australiji, kao i jednoipomese~ne po Zapadnoj Evropi, obilaze}i skoro celokupnu srpsku dijasporu, uz nesebi~nu pomo} prijateqa, uspeo sam da nabavim sve preostale Kosti}eve kwige. Pun kofer emigrantskih kwiga zaplewen mi je na beogradskom aerodromu 9. oktobra 1989. godine pri povratku iz Londona, a neki mesec kasnije i veliki paket sli~ne sadrìne, pristigao iz Sidneja. Policija je bila iznena|ena uporno{}u s kojom sam potraìvao te kwige, a u sklopu op{teg otopqavawa politi~ke atmosfere u Srbiji, po~etkom 1990. godine, sve su mi vratili. Po povratku u Beograd, po{to sam pro~itao sve kwige, do{ao sam na ideju da napi{em detaqnu monografiju o nau~nom delu Laze Kosti}a. U vremenu intenzivnih politi~kih aktivnosti vezanih za obnovu vi{epartijskog sistema, moje prou~avawe Kosti}evih kwiga trajalo je mnogo duè nego {to bi to bio slu~aj u normalnijim prilikama. Iako je Kosti}, kao ugledni pravnik i univerzitetski profesor, napisao veliki broj nau~nih kwiga i ~lanaka pre Drugog svetskog rata, monografiju sam bazirao na wegovom posleratnom opusu kojim je dostigao intelektualni vrhunac, a wen prvi deo predstavio sudu javnosti ve} u avgustu 1999. godine. Ne{to kasnije sam je dopunio analizom wegovih predratnih nau~nih i publicisti~kih radova koje je pisao kao ugledni univerzitetski profesor ili statisti~ki ekspert. Oni su grupisani u tri osnovne celine u kojima se obra|uje problematika ustavnog prava i politi~kog sistema, administrativnog prava i teorijske statistike sa obradom rezultata kqu~nih prakti~nih statisti~kih istraìvawa onda{weg vremena. Kosti}eve emigrantske studije u celosti su posve}ene srpskom nacionalnom pitawu, i u istoriji na{e nauke sigurno je da nije bilo autora koji je sveobuhvatnije i detaqnije od Kosti}a obradio sve kqu~ne elemente ugroàvawa srpskog nacionalnog bi}a i afirmisao wegovu vitalnost, izdr`qivost i odanost ideji samostalne i demokratske srpske dràve koja }e obuhvatiti sve srpske zemqe. Moè se samo zamisliti koliko me je uzbu|ewe obuzimalo sa svakom novom bro{urom s problematikom za koju pola veka jednostavno u otaybini, u nau~nim krugovima, nije bilo ni hrabrosti ni mogu}nosti da se obra|uje, koliko me je zadovoqstvo obuzimalo kad sam na stranicama Kosti}evih dela prepoznavao davno zapretane ideje zbog ~ijeg sam reafirmisawa i oìvqavawa robijao kao politi~ki osu|enik pod titoizmom. III.. Postepeno je moja monografija o nau~nom i publicisti~kom delu Laze Kosti}a izrastala u svojevrsni uybenik srpskog nacionalizma. Po~etna, skromnija, zamisao prerastala je u ideju da se u jednoj kwizi obuhvate i sistematizuju skoro sve istorijske ~iwenice, nau~ni iskazi, teorijske elaboracije, nacionalne ideje i politi~ki ciqevi na kojima je sazdan moderni srpski nacionalizam. Pri tome je bilo nu`no razbiti izvesne predrasude, doktrinarne zablude i zastrawivawa ~iji su osnovni izdanci jugoslovenstvo, komunizam i monarhizam. Rezultati Kosti}evih istraìvawa predstavqaju osnovni oslonac, okosnicu sistematizacije, ali, uz wihovu kriti~ku valorizaciju i interpretaciju bilo je nu`no istraìti studije drugih autora koji su odre|enu nacionalnu problematiku detaqnije obradili. Prve delove monografije sam, u obliku feqtona, objavio u “Velikoj Srbiji”, novinama Srpske radikalne stranke, pokre}u}i inicijativu da se prikupe i objave Kosti}eva sabrana dela. I ova ~iwenica sadrì nimalo slu~ajnu simboliku jer je list pod istim naslovom u proteklih sto dvadeset godina devet puta pokretan, ma7

hom u istorijskim situacijama u kojima je velikosrpska dràvotvorna ideja prolazila kroz velika isku{ewa. Jedan od najve}ih srpskih rodoqubivih pesnika, Stevan Ka}anski, osnovao je, 1887. godine, Dru{tvo “Velika Srbija”, kao konspirativnu organizaciju srpskih patriota, da bi 14. januara 1888. godine pokrenuo nedeqni list “Velika Srbija”. Novine su izlazile sve do 1893. godine izazivaju}i protiv sebe kontinuiranu propagandisti~ku paqbu austrougarske {tampe. Kada je Ka}anski umro 1890., predsednik dru{tva “Velika Srbija”, Dragutin Ili}, bio je prinu|en da pobegne iz Srbije pred razgoropa|enim besom austrofilski orijentisanog kraqa Milana Obrenovi}a, 1891. godine. Novine je jo{ neko vreme ure|ivao sin starog barda Vladislav Ka}anski. Posle dinasti~ke smene, Dragutin Ili} se, 1903. godine, vratio u otaybinu i obnovio “Veliku Srbiju” kao dnevni list, ali je bio u mogu}nosti da ga {tampa samo nekoliko meseci. Odvojeno su u Vaqevu i Ni{u 1914. godine izlazila dva lista sa identi~nim nazivom “Velika Srbija”, ali vrlo kratko vreme, da bi se od 1916. do 1918. godine u Solunu odrào vrlo ceweni i popularni dnevni list pod istim imenom. Od 1921. do 1926. godine opet paralelno izlaze dva izdawa “Velike Srbije”. Jedno je izdavao Radivoje Novakovi}, a drugo Gavra Davidovi}, kao organ Srpske stranke. Posle Drugog svetskog rata grupa progowenih ravnogorskih intelektualaca ilegalno je {apirografskom tehnikom umnoàvala oko {esnaest brojeva “Velike Srbije” u obliku biltena, a interesantno je da ih tada svemo}na komunisti~ka policija nikada nije otkrila. Sada{wu, devetu po redu, ediciju “Velike Srbije” pokrenuo sam u sopstvenom, privatnom izdawu 1990. godine kao novine Srpskog ~etni~kog pokreta, da bi posle skup{tine ujediwewa sa Narodnom radikalnom strankom, 1991. godine, prerasla u glasilo Srpske radikalne stranke. Posledwih pet delova monografije i op{iran pogovor objavio sam u “Srpskoj slobodarskoj misli”, ~asopisu za filozofiju, dru{tvene nauke i politi~ku kritiku, ~iji je izdava~ Srpska radikalna stranka. âsopis izlazi redovno ve} pune dve godine. Orijentacija mu je izrazito patriotska, velikosrpska, a na srpskoj nau~noj i publicisti~koj sceni predstavqa pravo osveèwe kvalitetom, obimom, otvoreno{}u za razli~ite teorijske poglede i stavove. Zna~ajna je ~iwenica da je to jedan od retkih nau~nih ~asopisa koji se ne izdaje uz finansijsku podr{ku zapadnih obave{tajnih slu`bi i takozvanih nevladinih organizacija i prividno privatnih fondacija ~ije su ambicije izrazito subverzivnog karaktera u odnosu na srpske nacionalne interese, dràvnu celovitost, samostalnost i nezavisnost. IV.. U decembru 1999. godine Zemunski informativno-poslovni sistem i Srpska radikalna stranka sklopili su ugovor sa Kosti}evom k}erkom Darinkom \uki} i praunukama Marijom i Isidorom Peri}, kao naslednicama autorskih prava, da se ideja o {tampawu sabranih dela napokon realizuje. Odmah je formiran Redakcioni odbor, imenovan sam za glavnog redaktora, a za tri meseca napornog rada sva dela su bila spremna za {tampu. Monumentalni opus velikog srpskog intelektualca i patriote ukazao se pred nama u svoj svojoj grandioznosti, na gotovo deset hiqada gusto sloènih strana B-5 formata. Lazo Kosti} je u rukopisu svojoj k}erki ostavio popis svih radova koje je publikovao pre Drugog svetskog rata. Dr Branko Nadoveza i Ivana \uri} su tu bibliografiju redigovali svode}i je na osnovne tekstove, s obzirom da je Kosti} u vi{e slu~ajeva te radove objavqivao pod razli~itim naslovom, kao i u ve}im kwigama inkorporisao tekstove koje je ranije u ~asopisima publikovao kao nau~ne ~lanke. Bibliografiju Kosti}evih posleratnih kwiga i bro{ura sravnio sam na sli~an na~in, i popis od preko osamdeset dela sveo na ravno sedamdeset. Prva izdawa nekih kwiga i publikacija Kosti} je posle ugradio u novija i obimnija dela, pod drugim naslovom. Pored toga, objavio je u emigrantskim novinama oko 2000 tekstova, 8

ali je sve zna~ajnije tekstove posle pre{tampao u tematskim zbornicima, koji su obuhva}eni osnovnom bibliografijom, koja je u predgovoru sabranih dela kompletna, dok je iz ostalih preuzimao su{tinske delove. V.. U monografiji sam, uporedo sa detaqnom analizom Kosti}evih dela, izloìo stavove drugih vrhunskih nau~nika o naro~ito zna~ajnim pitawima za razvoj srpske nacionalne svesti, istorijsku tragediju srpskog naroda i, posebno, publicisti~ko stvarala{tvo srpske politi~ke emigracije. Ube|en sam da takav pristup i wegovi rezultati mogu predstavqati podsticaj za mla|u generaciju srpskih intelektualaca i nau~nika iz oblasti humanisti~kih disciplina, da se u svojim teorijskim i istraìva~kim naporima posvete problematici koja je pod komunisti~kom diktaturom pola veka jednostavno bila zabrawena u nau~nim ustanovama, izdava~kim ku}ama i periodi~nim publikacijama. Sistematskim merama su na{ narod terali da zaboravi sopstvenu istoriju. Podlegli smo takvom obliku ispirawa svesti i zato smo bili osu|eni da nam se istorija ponovi u jo{ tragi~nijoj formi. Oni koji se nisu pokoravali antisrpskoj histeriji i totalitarizmu, progawani su, stradali po robija{nicama i udaqavani iz svih organizovanih sfera kulturnog i nau~nog ìvota. Stvarala~kom inteligencijom su progla{avani mediokriteti bez ~asti i obraza, spremni da se upregnu u realizaciju podmuklih projekata uni{tewa Srpstva. Vremena su se radikalno promenila. Komunizam je pao ve} pre deset godina, ali su na{i glavni neprijateqi u su{tini ostali isti, samo se stepen wihove surovosti i mr`we uvi{estru~io. Suo~eni s beskrupulozno{}u agresora, divqa{tvom ameri~kog novog svetskog poretka, hrvatskom mr`wom i katoli~kom bestijalno{}u, vidimo koliko su Kosti}eva dela i danas aktuelna, koliko je taj ponosni Bokeq shvatao srpske nevoqe i razumevao neophodnost odlu~ne borbe i suprotstavqawa praiskonskom zlu. Kosti}eva sabrana dela publikovali smo s ponosom, uvereni da ~inimo veliku stvar za kulturu srpskog naroda. Nema nikakve sumwe da je profesor dr Lazo M. Kosti} jedan od velikana srpske nauke ~iji }e intelektualni opus imati dalekose`ni uticaj na naredna pokolewa ambicioznih pravnika, istori~ara i publicista, a u svojoj ukupnosti predstavqati dragocenu ideolo{ku podlogu modernog srpskog nacionalizma i patriotizma. Sabrana dela Laze Kosti}a su grupisana na osnovu tematske srodnosti tekstova u deset obimnih tomova, za koje sam odredio slede}e naslove: 1. Ustavno pravo, 2. Administrativno pravo, 3. Teorijska statistika, 4. Wego{ i Srpstvo, 5. Srpska nacionalna svest, 6. Srpske nacionalne tradicije, 7. Hrvatsko varvarstvo, 8. Jugoslovenstvo i komunizam, 8. Srpska Bosna, 10. Srpska istorija i patriotizam. Svaki tom predstavqa tematski i konceptuolo{ki zaokruènu celinu. Otaybina se na ovaj na~in najadekvatnije oduùje velikom sinu srpskog naroda, a mladim pokolewima dokazuje da nacionalni podvizi i patriotske `rtve ne mogu biti zaboravqeni. Struktura monografije je unekoliko druga~ija, jer je kompozicija morala da bude prilago|ena osnovnoj uybeni~koj nameni i poku{aju da se ideologija srpskog nacionalizma logi~no sistematizuje i u~ini {to pristupa~nijom savremenim srpskim patriotama koje tek ~eka sudbonosna borba za opstanak nacije i dràve. VI.. Svaka ideologija teì da oblikuje qudsku svest, i individualnu i kolektivnu. Zato se od nauke razlikuje i po tome {to ima mobilizacijsku funkciju, èli da se materijalizuje kroz svojevrsni politi~ki pokret, da bude delatna, ciqna, programska. Velika ideja je duhovna hrana, odre|uje smisao ìvqewa preispituju}i stvarnost i mewaju}i je. Na idejama se tako razvijaju ideali, krajwi ciqevi, pokreta~i politi~ke borbe, weni orijentiri, koriguju}i faktori, usmeriva9

~i. Idealima se pripada, oni se slede i srcem i mozgom. Mozgom se oni razumevaju, racionalizuju, dok se srcem ose}aju i vole. Um i emocije se sjediwuju kroz borbeni, stvarala~ki i buntovni napor da se ideal bar pribli`no realizuje. Qudi se identifikuju sa idejama i idealima u koje veruju, kroz koje prepoznaju sopstvene, individualne èqe, te`we, ambicije i vrednosti. Postoje}im kolektivima idealima se udahwuje ili oìvquje davno zapretana du{a, ali se stvaraju novi kolektiviteti s vi{e organizacione kohezije, spremniji za po`rtvovanu borbu i isku{ewa koja predstoje. Najve}e ideje ra|aju se u uslovima patwe, razo~arewa, porobqenosti, jada i ~emera. One su prosto Boìji dar kojim se odràva nada, vra}a samopouzdawe, budi vera u nebesku pravdu i razume ve~ita borba izme|u dobra i zla. Zlo ve~ito nastoji da nas pot~ini i uni{ti prepariraju}i nam du{u, manipuli{u}i razumom, nipoda{tavaju}i tradiciju, ismevaju}i nacionalni ponos i ose}awe ~asti. Najmra~nijim silama ovoga sveta mi, Srbi, smetamo {to smo Sloveni vrlo srodni Rusima, {to smo pravoslavci, nacionalno svesni, solidarni, nepokorni i {to naseqavamo veoma vaàn geopoliti~ki prostor gde se ukr{taju strate{ki interesi velikih sila. Okupirali su nas Otomanska imperija i dva germanska carstva. Vatikan je nastojao da nas pokatoli~i ili fizi~ki istrebi. Uni{tavali su nas i fa{izam i komunizam, a danas smo kost u grlu najokrutnijeg i najopasnijeg totalitarnog oblika – globalizma ili mondijalizma. U svakom istorijskom sudaru te{ko smo rawavani. Na{e nacionalno telo prepuno je oìqaka. Ali, jo{ uvek di{emo. Ropski okovi su na rukama, lanci zve~e na nogama, ali besmrtna srpska du{a ne da se zarobiti. Opet je mnogo izdajnika, poturica me|u nama, qubiteqa tu|inske carske vere i wenih zakona, ali duh Matavuqevog Pilipende je nepokolebqiv. Gladni i èdni, goli i bosi, Srbi se sa globalisti~kom i masonskom okupacijom ne mire. U wima se neprekidno ra|a energija novih velikih dela i buna. [to nam je neprijateq ve}i, silniji i mo}niji, na{ prkos je nesalomqiviji. Sila Boga ne moli, Bog silu polomi. Opet }e David protiv Golijata, srpski seqa~ki opanak protiv natovske ~izme i wenih bednih balkanskih slugu koji su se i ranije svakoj okupatorskoj vojsci prikqu~ivali i svoj “bratski” no` u srpska le|a zabijali. Mnoge srpske zemqe danas su porobqene, okupirane, Srbi iz wih proterani. Ali savremena i pokolewa koja tek dolaze nikad se s tim ne smeju pomiriti. Niko nema pravo da u ime srpskog naroda otpi{e srpske teritorije. To pitawe ostaje predmet spora sve dok se spor ne re{i. Spor se moè re{iti iskqu~ivo osloba|awem onoga {to je srpsko i pripajawem matici Srbiji. Bez toga bi na{a istorija izgubila smisao, filozofija postojawa ostala bez logi~nog mi{qewa a nacija bez materijalnog fundamenta kolektivne svesti. Nema sumwe da }emo se mi Srbi u toj borbi deliti na tri kategorije: aktivne i po`rtvovane nacionalne borce, izdajnike i pasivne posmatra~e. Ciq pisawa ove kwige o ideologiji srpskog nacionalizma je da imamo {to vi{e svesnih nacionalnih boraca, a {to mawe izdajnika. [to se ti~e sada{wih pasivnih posmatra~a, oni su svi potencijalni borci, samo im du{u treba prosvetliti, moramo ih podu~avati, nacionalno obrazovati, buditi patriotsku svest i qubav prema otaybini. Nacionalisti~ko obrazovawe po~iwe ve} u najranijem detiwstvu unutar porodi~nog doma, ali se mora nastaviti kroz {kolski sistem, kulturne i nau~ne delatnosti, javni ìvot, {tampu i publicistiku. Ve} s maj~inim mlekom svaki Srbin treba sistematski da se vaspitava kao branilac otaybine, a svaka Srpkiwa kao ~asna i po{tovana srpska majka, stub porodi~nog gnezda. Ameri~ka pseudokultura upravo iz tog razloga svojim holivudskim idiotlucima poku{ava da nas odvoji od na{ih 10

uzora iz nacionalne pro{losti. Zaglu{uju}om bukom elektri~nih instrumenata i tonskih poja~ala smi{qeno nas odvajaju od narodne pesme i du{i bliske melodije. Dràva koja nema sopstvenu istoriju htela bi i na{u da ukine. Tretira nas kao magarce. Mlati nas {tapom za tvrdoglavost, a poslu{nost s vremena na vreme {argarepom nagra|uje. Razbija nam dràvnu organizaciju i privredni sistem onesposobqava za samostalan ìvot. Nacionalni ponos nam ubijaju donatorskim konferencijama i narod zalu|uju praznim obe}awima. Socijalnu bedu su nam ve{ta~ki stvorili, sankcijama i blokadama produbqivali da bi siroma{tvom ru{ili moral, nacionalne vrednosti, pravne principe i politi~ke autoritete. Polovi~na re{ewa aktuelnih problema, stalno indukovawe kriza, komplikovawe politi~kih procesa odlu~ivawa, sputavawe institucija, inaugurisawe novoizmi{qenih kvazi-pravnih principa, na~in je da se ameri~ko starateqstvo u~ini ve~nim i nezamewivim. Nije va`na istina nego korist, samosvojnost je zamewuje licemernim prilago|avawem, ali brutalnost ostaje kao dominantni metod ameri~kog saobra}awa sa srpskim politi~kim predvodnicima, bilo karakternim i sna`nim li~nostima ili ulizicama i beski~mewacima. Nepokorni su neprekidno pod zaglu{uju}om medijskom i politikantskom kampawom klevetawa i omalovaàvawa, tako da samo retki izdrè konstantne pritiske i metode usavr{enog psiholo{kog rata. Srbiji se slabi, bespomo}ni, moralno neizrasli, labilnog karaktera i maju{nog znawa poku{avaju nametnuti kao uzorni predvodnici, spremni na kooperativnost sa zapadnim silama. Kooperativni su zapravo apsolutno poslu{ni beski~mewaci i poltroni. I sindikalni pokret su nam potpuno indoktrinisali, podveli pod svoju kontrolu, politizovali i instrumentalizovali. A kad je do politi~kog prevrata do{lo, razo~arani radnici, otre`weni naglim pogor{awem ionako te{kog socijalnog poloàja, mu~no se politi~ki trezne shvataju}i da danas i nemaju neki ozbiqan sindikat. Tek sad gladni radnici mogu da vide {ta je prava pohlepa i otima~ina koju sprovode isti oni koji su se do ju~e zakliwali u radni~ke interese. Celu deceniju su manipulisali studentima i na wihovoj lakovernosti formirali glavne udarne odrede, a sad ih nagra|uju ogromnim {kolarinama i pridikama da tako mora biti jer su se za to i borili. Neozbiqna prethodna vlast im je omogu}ila da masovno zaposednu srpsku medijsku scenu. Dràvna propaganda je tromo i trapavo vo|ena, a preko vi{e stotina lokalnih radio i televizijskih stanica, preko stotina novina, ~asopisa i nevladinih organizacija, sistematski je idejno trovan srpski narod, utiskivana mu la`na slika stvarnosti i ubijana voqa za svakim otporom mondijalisti~koj zarazi i antisrpskoj histeriji. Propagandni nastup je zasnovan na ~iwenici da je ogromna ve}ina qudi prirodno spremna nekriti~ki da poveruje u sve {to pro~ita, ~uje ili gleda na televiziji. Vrlo su retki oni koji se rukovode iskqu~ivo sumwom, a tek ne{to ~e{}i qudi skloni kriti~kom preispitivawu i racionalnom rasu|ivawu na osnovu proverenih ~iwenica i logi~ki izvedenih argumenata. Antisrpskoj propagandnoj zarazi moè se parirati samo upornim i strpqivim insistirawem da se qudi {to vi{e oslawaju na prirodnu inteligenciju, ubedqivim ukazivawem na konstrukciju propagandnih {ablona i mondijalisti~kih ideolo{kih matrica, razbijawem uobi~ajene lewosti duha uspe{nim retori~kim stilskim figurama i, {to je najva`nije, vladawem nespornim istorijskim, politi~kim i ekonomskim faktima. Srpski neprijateqi, u svom naletu sveobuhvatne ideolo{ke indoktrinacije, ra~unaju na lakomislenost i prostodu{nost obi~nih qudi, wihovu naivnost i dobrotu. Gde god su preuzeli kontrolu nad organima vlasti, prvo u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, sada i u Srbiji, nastoje potpuno prekomponovati vaspitno-obrazov11

ni sistem, a iz nastavnog plana i programa izbaciti tematiku nacionalne istorije, kulture i tradicije kao zastarelu i neprimerenu savremenim svetskim trendovima. Nas bi da razbiju i pacifikuju, dok sebe sve vi{e naoruàvaju. Obezvre|uju nam dràvotvorne ideale i relativizuju pitawe nezavisnosti i suvereniteta. Ube|uju nas da je najlep{e ostati bez sopstvene nacionalne dràve i utopiti se u moru ve} porobqenih i nacionalno obezli~enih i dezorijentisanih naroda koji su sopstvene vrednosti `rtvovali za ra~un la`nih finansijskih obe}awa. Umesto investicija, posla i hleba, stiù nam narkomanija i homoseksualizam da nam definitivno dokraj~e narodni moral i porodi~no okriqe. Vojsku bi nam najradije ukinuli, a dezerterstvo proglasili za pravi patriotizam. Svoje podvale i podle namere redovno zaogr}u kvazihumanisti~kim frazama da bi u svesti protivnika izazvale fatalno oklevawe, neodlu~nost, strah i malodu{nost. Tako se sputava i normalno funkcionisawe dràvnih institucija u skladu sa osnovnim na~elima pravnog poretka, one teraju na politi~ke poteze i re{ewa, iskazivawe slabosti prema neprijatequ. Veliki dràvni porazi fatalno traumatizuju nacionalnu svest i gotovo redovno je dovode u stawe dilema i preispitivawa. Moralni slom u stawu je da proizvede autodestrukciju nacije, ali odràwe morala i porast borbenog duha, uprkos svim isku{ewima, vodi preporodu nacionalne ideje i entuzijazma, novom dràvotvornom pregala{tvu. Vitalnost svake nacionalne ideje istorija neprekidno stavqa na probu, izlaè je isku{ewima, pa tako ~eli~i, usavr{ava ili uni{tava. Vrednost nacionalne ideje najjasnije se meri koli~inom mr`we koju neprijateqi i izdajnici jednog naroda ispoqe protiv we. Zdrava nacionalna svest tu|u mr`wu pretvara u energiju ~eli~ewa voqe i odlu~nosti, dok u slaboj to proizvodi rezigniranost i apatiju. Veli~ina nacionalnog ideala i politi~kog ciqa meri se wihovom otporno{}u, postojano{}u i nepokolebqivo{}u. Vera u ideju ra|a odlu~nost i prkos, spremnost na po`rtvovawe. Malodu{ni sigurno unapred gube. Samouvereni su u stawu i da privremeno odstupe, uo~e gre{ke i proma{aje, isprave taktiku i usavr{e strategiju, ali nikada ne posustaju u borbi za realizaciju krajweg ciqa i sopstvenu snagu mere veli~inom isku{ewa. Beograd, 24. septembar 2002. godine

Dr Vojislav [e{eq

PREDGOVOR DRUGOM IZDAWU Prvo izdawe ove kwige rasprodato je za nepunih mesec dana. Pripremaju}i drugo izdawe nastojao sam da ispravim sve lektoraske i korektorske (mahom slovne) gre{ke iz prvog, a posebno tri krupnije. Na 551. strani ispu{tene su bile tri po~etne re~enice teksta; na 698. strani u toku slagawa izba~en je deo teksta iz op{irnog citata, a uba~en deo koji tu ne pripada; na 736. strani ispu{ten je deo citiranog teksta. Beograd, 23. decembar 2002. godine

12

Dr Vojislav [e{eq

Glava prva ISTORIJSKI SUPSTRAT SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA I.. Praistorijska postojbina srpskog naroda 1. Velika Srbija izme|u Visle i Labe Praistorijski period srpske pro{losti prekriven je debelim pla{tom zaborava i on se moè samo delimi~no istoriografski rekonstruisati na osnovu arheolo{kih iskopavawa i lingvisti~kih istraìvawa, etnolo{kih komparacija i kulturolo{kih pretpostavki. Osnovne nepoznanice su vezane za odre|ivawe najstarije prapostojbine Slovena, prvobitnog etni~kog supstrata na kome su se kao narod obrazovali, kao i uslove pod kojim su se pojavili na isto~noevropskim prostorima. Za Srbe se ne zna pouzdano iz koje su velike slovenske grane potekli. Od severnih obala Crnog mora do ju`nih obala Balti~kog, od Urala na istoku do sliva Labe na zapadu ìveli su Sloveni u vremenu kad ih rimski pisci prvi put pomiwu. Sloveni se prvi put istorijski pomiwu od strane rimskih i gr~kih pisaca kao Vendi, a nekoliko vekova kasnije kao Sklavini i Anti. Nije nemogu}e da se i naziv Sarmati na wih odnosi, jer se taj narod ne moè druga~ije etni~ki identifikovati. Nau~nicima je veoma te{ko da iole pouzdanije razdvoje stara germanska i slovenska plemena. “[to se ti~e spomena Srba i Hrvata izdvojila su se u osnovi dva mi{qewa: po jednima su Srbi do{li na Balkan iz dana{we Galicije, po drugima iz dana{we Saksonije, dok se za Hrvate naj~e{}e kaè da su poreklom iz okoline Krakova i severoisto~ne ê{ke. U novije vreme jedan krug istraìvawa i Srbe dovodi sa poqske teritorije. Pravci kretawa Slovena na Balkan uglavnom su trojaki: preko doweg Dunava, preko Karpata i preko ê{ke, Moravske, Slova~ke i Panonije.” (Reqa Novakovi}: Odakle su Srbi do{li na Balkansko poluostrvo (Istorijsko-geografsko razmatrawe), Istorijski institut u Beogradu, “Narodna kwiga”, Beograd 1977, str. 21.) Prema Novakovi}u, koji je bez sumwe najboqi poznavalac srpske praistorijske pro{losti, Porfirogenitov izraz Beli Srbi upu}uje na reku Labu, izraz albis-beo, koji je podudaran sa slovenskim nazivom reke. Beli Srbi bi, prema tome, zna~io Labski Srbi, {to potvr|uje i ~iwenica da Srbi sami sebe ni13

kada nisu nazivali “belim”. Porfirogenit je zabeleìo neke osnovne geografske odrednice srpske prapostojbine. To je s one strane Ma|arske, u susedstvu Frana~ke. Srbi su, 531. godine, na zapadu od svoje teritorije kao suseda imali Tiringiju pod frana~kom vla{}u. Ako se prvobitna srpska zemqa zvala Bojka, onda moè biti re~i o delu {iroke ranije keltske oblasti Boja ~iji su ju`ni delovi dana{wa Bavarska i ê{ka-Bohemija. Sa isto~ne strane Srbi su u susedstvu imali prvobitnu Hrvatsku. I wu Porfirogenit naziva Belom {to, tako|e, moè usmeravati na reku Labu koja je verovatno razgrani~avala prvobitne srpske i hrvatske teritorije. U toj svojoj prapostojbini Srbi su odvajkada ìveli i u wihovom kolektivnom se}awu jednostavno nije postajao podatak da su se tu odnekud doselili. Srbi su bili neposredni susedi Franaka, po Porfirogenitu, dok su Hrvati bili u blizini frana~ke teritorije. Novakovi} Hrvate locira prema Sudetskim planinama, u oblast izvori{ta reke Visle i grada Krakova. Konstantin Porfirogenit govori i o stawu hrvatske prapostojbine svoga vremena: “Ostali Hrvati ostanu u susedstvu Frana~ke i zovu se sada Belohrvati, tj. Beli Hrvati i imaju svog arhonta; pot~iweni su Otonu Velikom, kraqu Frana~ke, koja se naziva Saksidim i nekr{teni su, ìve sa Turcima (Ma|arima) u qubavi i stupaju sa wima u srodstvo.” (str. 43.) Pisac ovog dela Porfirogenitovog spisa “verovatno je dobro poznavao stawe i odnose u tom delu Evrope, pa zato i ne spomiwe Srbe. On je sigurno znao za ~iwenicu da su 928. godine Srbi-Gloma~i pali pod vlast Henrika I Saksonskog, posle ~ega su ubrzo savladani i Mil~ani, verovatno neposredni zapadni susedi Belih Hrvata.” (str. 44.) Srbe Franci nisu uni{tili, ali su ih ukinuli kao nezavisan politi~ki faktor tog vremena i tako su do{li u direktan kontakt sa Hrvatima. Druga odrednica ukazuje tako|e da su Hrvati ìveli isto~no od Bavarske, {to ukazuje na dana{wu Slova~ku i Moravsku, i neposredno susedstvo kasnije doseqenih Ma|ara. Po{to su Srbi locirani na prostor izme|u Frana~ke i Bele Hrvatske, Bela Srbija se na{la na udaru Franaka pre Hrvata, a bila je mnogo oslabqena iseqavawem velike srpske mase na Balkansko poluostrvo. Istorijski izvori svedo~e da su Franci 928. godine zauzeli Janu (Ganu) kao posledwe upori{te Srba–Gloma~a. Srpska prvobitna postojbina se tu moè jasno locirati izme|u priobaqa Labe sa zapada, ukqu~uju}i i reku Salu, te priobaqa Visle na istoku, sa izuzetkom oblasti wenog izvori{ta na kojoj su verovatno ìveli Hrvati. Kroz centar Bele Srbije tekla je reka Odra. Vizantija je pozvala Srbe na svoju teritoriju zato {to oni, za razliku od nekih drugih Slovena, nisu bili u savezu sa Avarima i {to su mogli da predstavqaju efikasnu branu daqim avarskim pqa~ka{kim pohodima. To govori da su ve} Srbi onog vremena bili poznati kao hrabri i postojani borci, te da je sredi{te onda{weg civilizovanog sveta smatralo da se u wih moè imati poverewe. I zaista, to poverewe je obezbedilo puna dva veka stabilne vizantijske vladavine nad novom Srbijom, sve dok srpski narod nije otvorenije izrazio svoje dràvotvorne ambicije. Sude}i prema spisu Popa Dukqanina, koji je nastao kompilacijom ili pukim kalemqewem tekstova raznih wegovih prethodnika, pa mu je i pouzdanost prili~no problemati~na i varira od puke ma{te do relevantnih istorijskih ~iwenica, Srbi i Hrvati su sa severozapada do{li na Balkansko poluostrvo. 14

Kako Ajhard navodi u svojim “Analima” povodom ustanka posavskog kneza Qudevita izme|u 818. i 823. godine, Qudevit je “jednom prilikom pobegao iz Siska i oti{ao me|u Srbe. Po svemu sude}i ti Srbi su tada ìveli negde u predelu Une, ~ak mo`da i zapadno od we, sasvim verovatno na podru~ju dana{we Like.” (str. 54-55.) Novakovi} pretpostavqa da Srbi iz prapostojbine, s obzirom na veliku udaqenost, nisu mogli do}i u jednom kontinuiranom pohodu, nego su se postepenije primicali i prethodno privremeno nastanili negde u Panoniji. Iz toga proizlazi “da su Srbi iz pribalkanske Srbije, negde na severozapadnim prilazima Balkanskom poluostrvu, svoj prodor na Balkan zapo~eli iz Panonije idu}i po svoj prilici dolinom Une, zadràv{i se jedno vreme ne samo du` te reke i isto~no od we, nego ~ak i zapadno.” (str. 55.) Odatle su se {irili na istok i jugoistok. “Ako ovom dodamo jo{ da i Porfirogenit, 200 godina stariji od Dukqanina, tvrdi da Lika, Krbava i Gacka ~ak ni u wegovo vreme nisu ulazili u sastav ni geografske ni politi~ke Hrvatske, ve} da te tri oblasti ’wihov ban samo drì pod svojom vla{}u’, moèmo s pravom pretpostaviti da se i do H veka sa~uvalo znawe da su Lika, Krbava i Gacka jo{ od ranije sa~iwavale ili posebno podru~je sa posebnim nazivom, ili su pre ukqu~ivawa u hrvatsku dràvu pripadale nekom drugom plemenskom sastavu.” (str. 56.) Toponomastika ukazuje na mesta ~iji nazivi u osnovi sadrè sarb, severno od reke Varte, a izme|u Odre i Visle. Ruski istori~ar Jastrebov je prvobitnu Srbiju ome|io rekom Labom i wenom pritokom Salom na zapadu, ukqu~uju}i i podru~je takozvane Severne ili Stare Marke, na jugu Tiringiju i Saksoniju, na zapadu na reci Bodri do wenog u{}a u Odru, zatim Odrom do u{}a Varte, pa Vartom na istok, severno od Poznawa i relativno pravom linijom do Visle, pa Vislom do Gdawskog zaliva. Na tom prostranom podru~ju ìvele su ~etiri velike srpske plemenske grupacije: Bodri}i, Quti}i, Luì~ani i Pomorjani. Kod Bodri}a se mogu identifikovati plemena Polabqana, Varda, Bitenca, Smolinaca, Wana, Raroga, Varna itd. Luì~ani, izme|u ostalog, obuhvataju @arovane, [kudri}e, Ni{ane, Gloma~e, Mil~ane, Trebovqane, @arovwane, @iti}e, Suselce itd. Quti}i obuhvataju Sprevane, Plowane, Mora~ane, Zem~i}e, Le{i}e, Govoqane, Naleti}e, Do{ane, Ukrane, Ratare, Re~ane, Dolence, Prekopjence, Hiàne i Rawane. Od Pomorjana su zapam}eni Ka{ubi, Slovinci i Liciki. Srpska morska obala se protezala u potpunom kontinuitetu od u{}a Labe do u{}a Visle u Balti~ko more, ukqu~uju}i i ostrvo Rujan (Rigen). Rimski pisci Srbe svog vremena nazivaju Vendima, a na jednom mestu Kornelije Nepot pre nove ere ih pomiwe kao Inde. [to se ti~e Hrvata, wihov prvobitni “poloàj gotovo svi savremeni istraìva~i nalaze u Maloj Poqskoj i delimi~no i u severoisto~noj ê{koj.” (str. 101.) Srbi su ìveli zapadno i severno od Hrvata, êsi, Moravci i Slovaci ju`no, a Poqaci isto~no od wih. Sude}i po sadràju tekstova starih pisaca Priska, Jordana, Prokopija, Bibijusa Sekvestra, Simokate i Alfreda moglo bi se s prili~nom dozom pouzdanosti zakqu~iti da je Vendima prvobitno nazivana srpska grana slovena~kog stabla, a zemqa na kojoj su Srbi ìveli Sarmatija. O Srbima koji ìve severno od êha i Moravaca kazuje i Nestorova hronika ili Lavrentijevski letopis, jedan od najstarijih ruskih tekstova koji datira s kraja jedanaestog veka, a odnosi se na mnogo stariju slovensku pro{lost. Vizantijski istori~ar 15

iz petnaestog veka, Laonik Halkohomdil, Sarmatijom naziva i Rusiju. Na osnovanost te tvrdwe ukazuju termini Ra{ka, Raci u pore|ewu sa Rusijom i Rusima. I danas je srpski jezik mnogo sli~niji ruskom, ukrajinskom, beloruskom, pa i bugarskom, nego poqskom, ~e{kom, slova~kom, slovena~kom i hrvatskom, koji je skoro izumro. Rusi su nazivani i Antima, a neki ugledni lingvisti pronalaze zajedni~ki izvornik Vendima, preko Vanda ili Vinda, do Anta. Na polapsko poreklo Srba ve} u petnaestom veku ukazuju Laskeris Kananos i Flavije Bjondi, u {esnaestom Antonijus Bonfinije, Albert Kranc i Martin Kramer. Erazmije Stela je posebnu pa`wu posve}ivao Srbima izme|u reke Labe i Sale, Gloma~ima i Dalemincima, navode}i da za wih postoji zajedni~ki naziv Misani. Petar Albin to podru~je naziva Misnijom. Nemci danas to podru~je nazivaju Majsenskom obla{}u, nakon {to su je 928. godine osvojili Saksonci. “Albin kaè da se ova zemqa 700. godine nije zvala Majsen, ve} Sorabia, Dalemincia, Lomacia, Surbia itd., i da se za to vreme grad Majsen zvao Misin i Misna.” (str. 134.) Uspomena na Misniju kao deo srpske prapostojbine izme|u Labe i Sale, sa~uvana je u prezimenu jedne od najstarijih srpskih porodica u Humskoj zemqi – Misita. U vreme Karla Velikog Laba i Sala su predstavqale granicu izme|u dràve Karla Velikog i Srbije. U poznatoj Karionskoj hronici koju je Paucerus Kasparus {tampao u petnaestom veku, govore}i o frana~koj granici na Labi i bohemijskim planinama, iznosi “podatak o organizaciji pograni~ke marke prema Srbima, za koju kaè da je jedna od najstarijih koje se spomiwu u frana~kim istorijama, a koja je organizovana da otpisuje pobuweni~ke Srbe i spre~ava wihovo napredovawe.” (str. 137.) Potvr|uju}i staru Ptolomejevu informaciju da su Vendi najve}i sarmatski narod, autor ove hronike pretpostavqa da su Vendi u Evropu do{li iz Male Azije, gde ih jo{ Homer pomiwe kao Henete (Venete), prvo “na obale Crnog mora, da su se odatle pro{irili prema severu i da u wegovo vreme drè oblasti koje se zovu Rusija, Litvanija, Poqska. No, uz ovo dodaje da i jezik i ime venetske oblasti u zalivu Jadranskog mora pokazuje da su Heneti prodrli i u Ilirik i susedne zemqe, ali nije siguran da li ih je tu doveo jo{ Antenor kad je dolazio iz Azije ili su u te krajeve dospeli kad su se ve} nalazili u Evropi koriste}i priliku da se postepeno premeste na jug traè}i blaè i plodnije podnebqe.” (str. 137.) Daqe tvrdi da su Vendi, u isto vreme kad su do{li u Veneciju, zauzeli i krajeve izme|u Labe i Visle, Bohemiju itd. [pangerbergova Kvernfurtska hronika iz 1590. i Hitrejeva hronika iz 1592. godine tako|e govore o Labi i Sali kao frana~koj granici prema Henetima Sorabima. “[to se ti~e Srba, Hitrej smatra da su do{li na Labu i Salu sa nazivom koji poti~e od starih Sarmata.” (str. 140.) On pomiwe fatalnu seobu s po~etka petog veka kada su Vandali, Svevi i Burgundi kao germanski narodi, napustili tu teritoriju i oti{li prema Rajni. Novakovi} smatra da je to moglo biti i pre ~etvrtog veka, kad su Boji kao keltski narod, napustili Bohemiju, a naselili je Sloveni-êsi. Nema~ki istori~ar Nojgebauer 1618. godine pi{e i o Srbima koji su ìveli pored Germanije, posebno Bodri}ima i Quti}ima, pa ukazuje kako su se na wihovu zemqu docnije doselili Poqaci, verovatno nakon wihove seobe na Balkansko poluostrvo. “Poqaci su slovenskog i sarmatskog porekla. Oni su davno, dolaze}i iz Sarmatije i pre{av{i 16

reku Vislu, do{li u onaj deo Germanije koji su pre toga nastawivali Vendi ili Vandali... Svoje uverewe da su Vendi pre dolaska nekih drugih Slovena ve} ìveli u Germaniji, Nojgebauer izraàva ve} u slede}oj re~enici u kojoj kaè da su ti novodo{av{i Sloveni primili imena od susednih plemena koja su tu ve} bila nastawena i koja su se zvala ne samo Vendi ili Vinde, nego i Vandali.” (str. 146.) To bi moglo da objasni ~iwenicu da je dana{wi jezik Luì~kih Srba sli~niji poqskom nego srpskom. Kad se ogromna masa Srba iselila, ipak ih je ne{to ostalo u prvobitnoj Srbiji od Labe do Visle. Tu su ih zatekli Poqaci, ve}inu asimilovali, a na ostatak presudno delovali u jezi~kom pogledu. Treba imati u vidu da su u to vreme razlike izme|u pojedinih dijalekata slovenskog jezika bile neuporedivo mawe nego danas, kad se taj prvobitni slovenski jezik kroz stalni razvoj dijalekata pocepao na ve}i broj posebnih jezika. Poqsko naseqavawe nije obavqano iz dalekih oblasti, nego tu iz blizine, po prirodi stvari, kako su susedni krajevi ostajali vrlo retko nastaweni. Ina~e, zabuna oko razlikovawa Venda i Vandala prisutna je i kod nekih drugih autora, ali je to istorijska nauka odavno razjasnila. Vandali su nesumwivo jedan od germanskih naroda, a Vendi slovenski, Srbi pre svega. Bohuslav Balbin se poziva na Veleslavina i wegovo kazivawe “kako su godine 451. Slavi ili Vindi, koji su stanovali na Visli, potisli ostatke Vandala kod Odre i Sale i zauzeli podru~ja kasnijeg Maklenburga i Pomeranije, a zatim su poseli i Marku, Brandenburg i Misniju.” (str. 157.) Tu je dakle podatak da su se Srbi pro{irili iz pravca Visle prema Labi. Na u{}u Odre nalazio se veliki grad Vinita, koji su Danci kasnije razorili, a za koji razni izvori svedo~e da je bio najve}i evropski grad van Rimskog carstva. O~igledno je direktno razlikovawe Venda-Srba od Poqaka i êha, kojima pripadaju i Hrvati, {to je prisutno kod Otrokinija, ali i Balbine, Pesine, Krigera, Jece, Kluvere, Bangerta, Joana Mihremija, Najgebauera, Elije Rajsnera i drugih autora ~ije stavove Novakovi} detaqno razmatra. Sli~no kasnije pi{u Banduri, Kriger, Rundlig i Ekart, nastoje}i da proniknu u najstariju slovensku pro{lost, redovno izjedna~uju}i Srbe sa Vendima i upu}uju}i da oni pripadaju Sarmatima kao {irem etni~kom odre|ewu. [etgen i Krajcig 1730. pi{u o dve Srbije, vendskoj i balkanskoj, ukazuju}i na Luì~ke Srbe i wihove balkanske srodnike. “Podse}aju odmah da je jo{ Ptolomej u Avgustovo doba zapisao da se neki Srbi nalaze izme|u Keraunijskih planina i reke Ra (Volge), a da je Plinije sredinom I veka n.e. zabeleìo da se me|u narodima oko Meotskog mora (Azovskog) nalaze i Srbi. Pisci ovo tuma~e kao da su se Ptolomejevi Srbi u toku pedesetak godina malo pomakli prema Evropi.” (str. 163-164.) To srpsko pomerawe je i{lo na zapad sve dok nisu formulisali “veliku provinciju” Srbiju u Germaniji. Odatle su oti{li na Balkan, pa se autori tu pozivaju na Konstantina Porfirogenita. Interesantno je da [etgen i Krajcig Kraqevinu Slavoniju i Bosnu nazivaju Belom Srbijom. Naziv je mo`da neprecizan, ali nema sumwe da su znali da od dolaska na Balkan Srbi naseqavaju i Slavoniju i Bosnu. Zna~ajno je i kad Vindeburg 1732. obja{wava kako su Srbi naselili Misniju. “U tre}em veku, kada su tevtonski narodi prvi put po~eli da mewaju svoja mesta, Hermunduri su se iz Majsenske zemqe, koju su dotad dràli, pomerili do Dunava, a zatim su se sa Svevima, kojima su pripadali, preselili u Ga17

liju, delom u Hispaniju. I tako se desilo da su se Srbi, po poreklu vendski narod, doselili u Misniju, koju su, ostavqenu bez stanovni{tva, postepeno pod~inili i celu naselili.” (str. 165.) Jordan Johan Hristofer je ve} 1745. godine u svom “Poreklu Slovena” tvrdio da su Sloveni u Germaniju do{li iz Rusije. Rusija je prvobitno poznata kao Velika Sarmatija. On kaè da se to moralo desiti najkasnije u ~etvrtom veku. “Zanimqivo je da Jordan u vezi sa doseqavawem Srba u Dalmaciju spomiwe Srb (Serp) i kaè da su se u tom predelu nekad naselili Srbi i dodaje da su to ti Srbi me|u koje je 822. do{ao Qudevit beè}i iz Siska od frana~ke vojske.” (str. 167.) Srbe i Vende smatra identi~nim narodom i Johan Hristov Drajhaupt 1749. godine, kao i mnogi drugi nema~ki autori, tretiraju}i ta dva pojma kao sinonime. Istovremeno, ve}ina tih autora isti~e da su Hrvati ~e{kog porekla i da se po tome razlikuju od Srba. Neki tome dodaju i le{ko, odnosno poqsko poreklo, ali verovatno pre jednog i po milenijuma skoro da nikakve razlike nije bilo izme|u êha i Poqaka. Josif Aleksandar Jablonski u kwizi “Lehi i êsi” iz 1771. godine isti~e da je “na{ao u spomenu imena Srba u isto~nom delu Evrope, pa je tako zakqu~io da su Srbi iz krajeva oko Volge, u ~ijem su susedstvu bili, oti{li i stigli najpre na podru~ja koja se, kaè, sada zovu Misnija i Luzatija, a onda su iz Germanije do{li u svoju dana{wu zemqu kojoj su dali ime Srbija.” (str. 184.) I Teofilus Segerus 1772. godine, pozivaju}i se “na Kozmu Pra{kog, koji je tvrdio da su bohemski êsi dana{wu pokrajinu Misniju nekada zvali Srbija i da se Luì~ki Venedi i danas nazivaju Serbi”, zakqu~uje: “[ta moè sad, potom, biti verodostojnije nego da su ovi Sloveni Srbi, stanovnici Misnije, osnovali u Iliriku kraqevstva Slavonije i Srbije?” (str. 188-189.) Poznati nema~ki istori~ar Gebhardi 1790. godine u svojoj “Istoriji vendsko-slovenskih dràva” navodi da su Srbi “do{li iz Poqske u VI veku, ali ne kao osvaja~i ve} kao naseqenici koji su pozvani da nasele zemqe izme|u Labe, Sale i Odre... Srpski knez Dervan je 630. pristupio ~e{kom vladaru Samu i oslobodio se kako frana~ke, tako i avarske vlasti. U daqem opisivawu zbivawa sredinom VII veka zanimqivo je da Gebhardi u jednoj napomeni za obim srpske zemqe kaè da je obuhvatala, izgleda, jo{ i deo Luìce i isto~ne oblasti {lesko-poqske sve do Visle.” (str. 199.) Uz to, Gebhardi obja{wava i kako je nastala balkanska Srbija. “Jedan proterani srpski princ dobio je priliku da osnuje 640. godine srpsku dràvu Servicu nedaleko od Soluna i Crvenu Srbiju. Ova posledwa raspala se u Srpsku Dalmaciju ili u ~etiri nezavisne dràve Travuniju, Dukqu, Neretvu i Zahumqe, u jugozapadnu Slavoniju, i u severnu Slavoniju. Od ovih posledwih dveju dràva nastale su u daleko kasnije vreme dràve Bosna, Ra{ka, Srbija i Hercegovina. Matica zemqa u severnoj Nema~koj i Poqskoj nosila je od VII do H veka naziv Bele ili Velike Srbije.” (str. 199-200.) Gebhardi posebno ukazuje “da se istraìva~i starije istorije razilaze u pogledu porekla i zna~ewa imena (Zrbi, Servii, Siurbi, Sorabi, Sorbi, Serbi, Urbi i Srbsti). Jedni drè da je prastarog porekla i da se kasnije javqa u vidu Ptolomejevih i Plinijevih Servija (Servin), koji su, kaè, u vreme Hristovog ro|ewa boravili u astrahanskim stepama, a kasnije su se izgleda zadràli u Severiji. Drugi, pak, pretpostavqaju da je najstarije ime svih Venda bilo Serp.” (str. 200.) Gebhardi smatra da su se upravo posle smrti srpskog kraqa Dervana 640. godine sukobili me|usobno wegovi sinovi i da je sukob re{en 18

tako {to je slabija strana predvo|ena jednim sinom Dervanovim oti{la na Balkan, prvo na jug u Serviku, a kasnije u Ilirik gde su novu zemqu dobili, kao i u Gorwu Meziju. “U ovoj zemqi Srbi su se rasporedili i osnovali vi{e dràva, kojima su upravqali arhonti ili banovi ili ùpani, ali su uvek ostali u vezi sa svojom maticom zemqom na Sali u Nema~koj. Jedno pleme, kojim je vladao takozvani kraq od Slavonije, ìvelo je nomadskim ìvotom i sve do 1099. godine, kada je bilo pokoreno od ugarskih kraqeva, a nastawivalo je planine izme|u Dalmacije, Makedonije, Srbije, Bosne i Hrvatske. Druga srpska ili slavonska dràva, koja je nastala na dalmatinskoj obali i koja se raspala na male dràve Paganiju, Travuniju, Dukqu, Neretqanska oblast (Narenta) i Zahumqe ili Hercegovinu, bila je s vremena na vreme poja~avana Srbima iz Nema~ke, ali je prestala da postoji tek 1168. padom pod gr~ku vrhovnu vlast. Od we su nastale, u izvesnom smislu, republika Dubrovnik, koja jo{ cveta i dràve Srbija i Bosna, koje od 1463. pripadaju Turskoj, i jedna mala srpska naseobina nedaleko od bugarskog grada Sofije. U svim ovim zemqama srpski naseqenici dràli su se ure|ewa kao u svojoj (staroj) otaybini, i wihova qubav prema woj bila je toliko velika da su gr~kim i rimskim stani{tima mesto starih imena davali imena nema~kih sela i gradova.” (str. 202.) U toj svojoj kwizi, objavqenoj u novom izdawu 1808. godine u Pe{ti, pod naslovom “Istorija kraqevine Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Srbije, Ra{ke, Bosne, Rame i Republike Dubrovnik”, Gebhardi isti~e da su srpski Vendi zaposeli “ne samo Srbiju i Bosnu, ve} i delove Dalmacije izme|u gradova Dra~a, Dubrovnika i Neretve, kao i ostrva Mqet, Bra~, Hvar i Kor~ulu. Nasuprot wima zauzeli su hrvatski Vendi zapadnu Dalmaciju do granice Istre i Vendsku Marku, kao i podru~je do Save i Cetine, a mo`da i do Drave... Hrvati su kona~no osnovali ugarsko-slavonsku i dalmatinsko-hrvatsku dràvu, dok su Srbi obrazovali dana{wu bosansku i srpsku dràvu, koja se najpre sastojala od ~etiri mawe dràve, a zatim iz dve ve}e monarhije, koje su se pruàle od Omi{a do Vardara i Dra~a.” (str. 203.) Gebhardi istovremeno tvrdi da su Srbi do{li u Nema~ku u petom veku iz pravca koji vodi preko Poqske, kao i da su zauzimali prostranu oblast od Labe i Sale, preko Odre do Visle. Karl Gotlib Anton 1783. godine pi{e da su Srbi Sloveni koji su ìveli na Volgi i da zajedno sa Jazigima predstavqaju zapravo pretke Slovena. “Gotlib isti~e kako mu ~ak izgleda sasvim verovatno da je staro, prvobitno, ime i Srba i Jaziga bilo Srbi (Serben), a da se kasnije taj narod podelio na dve grupe, na Srbe i na Jazige.” (str. 205.) Pri tome se on poziva na anti~ke pisce Strabona i Ptolomeja, kasnije Prokopija, Jordana, Popovi}a, Tredjakovskog i druge. “Svoje ube|ewe da su Srbi vrlo stara etni~ka grupacija Gotlib, izme|u ostalog, zasniva i na tvr|ewu da su Srbi jedan od najslavnijih naroda. On pritom kaè: “Jo{ uvek imamo jednu kraqevinu Srbiju, jo{ uvek se Vendi u Gorwoj i Dowoj Luìci nazivaju Srbi (Serben); Majsen i Lu`nica su u sredwem veku nazivani Serbia.” (str. 206.) Gotlib daqe ukazuje da su Vizantinci predele od Gutalusa do Labe nazivali Velikom Srbijom, smatraju}i da su na tom prostoru Srbi ìveli jo{ od pre Tacitovog vremena, a ne tek od petog veka. [afarik prvobitnu Veliku Srbiju locira od Minske gubernije i reke Bug na istoku preko Poqske, Luìce, dela ê{ke do iza Labe ili Elbe, kako je Nemci zovu. On pretpostavqa da su na taj prostor Srbi do{li iz Crve19

ne Rusije. Uvi|aju}i ogromnu sli~nost srpskog i beloruskog jezika, [afarik je smatrao da su Srbi direktno odatle i na Balkan do{li, pa tako obja{wava {to je luì~ko-srpski srodniji ~e{kom i poqskom jeziku. On, dakle, zapostavqa veliki etni~ki i lingvisti~ki uticaj Poqaka i êha na preostale malobrojne Srbe nakon odlaska wihove narodne matice na Balkan. Pretpostavqaju}i da su Srbi iz Crvene Rusije do{li na Balkan, on smatra da je i stara srpska zemqa Bojka dana{wa Rusinska Bojka u isto~noj Galiciji. Polapskim Srbima on smatra Luì~ane, Bodri}e i Quti}e, navode}i da se oni prostiru sve do Visle, dok za Belu Srbiju tvrdi da se nalazila u isto~noj Galiciji.

2. Balkan uo~i srpske seobe Arheolo{ki tragovi pokazuju da su na balkanskim prostorima qudi ìveli ~etrdeset hiqada godina pre dolaska Srba, ali tek posledwu hiqadu godina pre nove ere obuhvata istorijski period, s obzirom da anti~ka gr~ka i rimska civilizacija o wemu ostavqaju pisana svedo~anstva. Slojevi preistorijske kulture omogu}avaju pregled na sva tri osnovna perioda kamenog doba koje se deli na paleolit, mezolit i neolit, kao i metalnog, izdiferenciranog na bakarno, bronzano i gvozdeno doba. Qudi su se ovde naselili tek pri kraju posledweg ledenog doba, {to je znatno kasnije u odnosu na zapadnoevropska podru~ja. Ali su zato migracije bile u~estalije, kulturni dinamizam ubrzaniji i sukobi zemqoradni~kih i nomadskih grupa intenzivniji. U po~etku krajwe raznorodna i primitivna, s razvojem i stalnim oboga}ivawem sa strane balkanska kultura je postajala sve jednozna~nija i podudarnija izme|u raznih dru{tvenih grupa, pa, kako zapaàju neki autori, verovatno i u etni~kom smislu homogenija. Kao prvo, jasno izdiferencirane etni~ke grupacije koje je identifikovala istorijska nauka u gvozdenom dobu, krajem drugog i po~etkom prvog milenijuma pre nove ere pojavquju se Dardanci, Tribali, Iliri i Tra~ani. Konstatacija moè biti samo uslovno ta~na jer se mora imati u vidu da je to vreme niskog nivoa razvoja dru{tvene svesti i brzih etni~kih asimilacija. Pored ove ~etiri osnovne grupe, pred dolazak Rimqana izdiferencirali su se Panoni, Autarijati, Skerdisci, Penesti, Panci, Da~ani itd. Svi oni su bili ukqu~eni u proces kulturnog proìmawa paralelno sa ja~awem me|usobnih privrednih veza, posebno trgovine. Posebno su, pri tome, izloèni gr~kom kulturnom uticaju. êsti su i pqa~ka{ki ratovi, pogotovo kad se krajem ~etvrtog i po~etkom tre}eg veka na Balkanu pojavquju sa severa Kelti, a sa istoka Skiti, podiù}i i zate~eno domoroda~ko stanovni{tvo u pohodu na ju`ne krajeve. Pqa~ka je sve vi{e zamewivala zemqoradwu, pokazuju}i se kroz nekoliko vekova kao efikasnija privredna grana naroda koji su ve} kulturno mnogo zaostali za mediteranskim civilizacijama. Ratova je bilo mnogo, ali su pisani podaci o wima veoma retki. Tribali su, na primer, vitalno ugroàvali anti~ku Makedoniju, ali ih je Aleksandar Veliki suzbio, pa su uskoro kao narod nestali. On je porazio i Dardance i Ilire, pre nego {to je krenuo u isto~na osvajawa. Polovinom drugog veka Rimqani su osvojili Makedoniju i posle toga sistematski prodirali na sever prema Dunavu. Celim podru~jem su ovladali na prelazu iz stare u novu eru. Ali, granica na Dunavu je bila ve~ito nemirna i stalnim ratovima ugroàvana. Bal20

kanske narode Rimqani su zatekli na razli~itom stepenu dru{tvenog, kulturnog i politi~kog razvoja, a protiv rimske vlasti je 6. godine podignut masovni ustanak, koji je ugrozio celu rimsku dràvu. Samo je nesloga me|u ustanicima omogu}ila Rimqanima da pobunu suzbiju nakon tri godine krvavih borbi. Balkan je ve~ito bio nemiran i pod rimskom vla{}u, ali su se ubrzano gradili putevi, razvijala dràvna administracija i provodila sistematska romanizacija. Celi Ilirik je podeqen u dve provincije, Gorwu Meziju koja predstavqa uglavnom dana{wu Srbiju, dok su zapadne srpske zemqe obuhva}ene provincijom Dalmacijom. Podignut je veliki broj gradova i vojnih logora. Krajem ~etvrtog veka rimske balkanske provincije najvi{e su ugroàvali Goti i Ostrogoti, ali i Huni i Alani, koji }e uskoro preuzeti promet me|u varvarima. Da bi se oduprli Hunima, carevi su u pograni~nim oblastima naselili Gote i Sarmate. Me|utim, Huni su bili nezaustavqivi, pa su polovinim petog veka prodrli u dubinu Gr~ke. Rimqani su priznali granicu ~ija je linija i{la preko Ni{a, a Huni su na pet dana hoda severno od Ni{a potpuno ispraznili teritoriju od stanovni{tva, da bi spre~ili regrutovawe u rimsku vojsku. Mezija i Podunavqe su potpuno opusto{eni. Atilinom smr}u Huni su izgubili prevlast nad varvarima, ali varvari nisu prestajali da ugroàvaju rimske pozicije na Balkanu. U drugoj polovini petog veka skoro celo poluostrvo poharali su Ostrogoti. U prvoj polovini {estog veka car Justinijan je porazio Gote i utvrdio pograni~nu dunavsku oblast, suo~avaju}i se sa panonskim Gepidima. Gepidi su pozvali u pomo} Avare, narod hunskog porekla, jo{ krvolo~niji od Atilinih ratnika. U isto vreme pomiwu se Skiti. Verovatno su Avari i Skiti jedinstven narod. O prvom slovenskom napadu na Balkan pi{e Prokopije da se desio u vreme imperatora Justina I koji je vladao od 518. do 527. godine. Re~ je o Antima i Sklavinima za koje se kaè da su ìveli u stepama severno od u{}a Dunava. Istovremeno se pojavquju nomadi Bugari, za koje vizantijski autori tvrde da su Huni. Sklavini i Anti su preko vla{kih {uma i stepa prodrli do Trakije. Mnogi Anti su kao pla}enici stupali u vizantijsku vojsku i tako branili Trakiju od Bugara. I Anti i Sklavini naselili su se u dunavskom priobaqu od \erdapa do Crnog mora. “Na osnovu arheolo{kih nalaza keramike tipa ’Penkovka’ moè se pratiti put prodora Anta od Ukrajine ka zapadu sve do \erdapa, dok se migracije Sklavina mogu odrediti prema nalazima urni tipa ’Prag-Kor{ek’ iz oblasti ê{ke, Moravske i zakarpatskih prostora sve do Vla{ke i Moldavije.” (istorija srpskog naroda, tom I, str. 110.) Godine 545. i 550. zabeleèna su dva velika sklavinska pqa~ka{ka pohoda preko Dunava u Trakiju, do Ni{a, ~ak i Dra~a, doprev{i u jednom trenutku i do carigradskih zidina, ali i pokrivaju}i celu Dalmaciju. Otev{i sve {to im je pod ruku stiglo, Sklavini su se povukli severno od Dunava. U prelaèwu preko Dunava pomagali su im Gepidi, koji su istovremeno bili u ratu sa Langobardima kao vizantijskim saveznicima. Gepidi su 551. godine pomogli i Avarima (Hunima) da se prebace na ju`nu stranu Dunava da bi pqa~kali balkanske provincije, pa su oni prodrli sve do Soluna i Carigrada. Sklavini i Anti su u ratovima ubijali samo mu{karce, dok su ène i decu odvodili sa sobom i mahom naturalizovali, dok su Avari ubijali sve pred sobom, bez milosti i saàqewa, posebno najmo}nije avarsko pleme Kutriguri. 21

Godine 559. Kutriguri masovno nadiru preko zale|enog Dunava, predvode}i i sva druga avarska plemena. Vizantijski pisac Teofan tvrdi da je za wima i masa Sklavina krenula. Dospeli su do Trakije i Termopila, ali i skoro do carigradskih gradskih kapija. Uskoro je snaga Avara znatno oslabila jer je vizantijska diplomatija uspela da krvavo zavadi wihova dva glavna plemena, Kutrigure i Utigure, ali su i 562. godine bili u stawu da prodru u Trakiju. Dolazi i do te{kih sukoba izme|u Avara i Anta, a uskoro su Avari porazili i Gepide, s kojima su ranije bili u savezu. Do novog avarskog prodora do{lo je 567. godine, trajao je skoro dve godine po celoj Bosni i Dalmaciji. Vizantiju su ve} 578. godine ugrozili Sklavini iz Vla{ke, pa je car sklopio savez sa Avarima koji su Sklavinima dosta {tete naneli, ali wihovu invaziju nisu uspeli da suzbiju. Posle neuspele opsade Soluna, Sklavini su se 584. sa ogromnim plenom vratili na svoju obalu Dunava. Avari su 582. obnovili neprijateqstvo sa Vizantijom i zauzeli Sirmijum i Singidunum. Sklavini su 586. opet bili pod Solunom. Avari su iste godine opusto{ili celu Meziju (Srbiju), pa su weni prostori skoro potpuno ostali bez stanovni{tva. I 588. Avari prodiru u Meziju i Skitiju, a Sklavini u Trakiju, sve do Peloponeza. Godine 591. vizantijski car Mavrikije je uspeo da sklopi mir sa Persijancima i svu svoju vojsku prebaci na Balkan da bi potisnuo Avare. Sporazumeo se sa Sklavinima i omogu}io im da se nasele na bugarskim i rumunskim obalama Dunava, a oni su mu uzvodno sve do Sirmijuma pomagali u antiavarskoj kampawi. U novom pohodu 594. godine Avari su poraèni, ali ve} slede}a bitka je bila izgubqena za carsku vojsku, pa su se Avari na{li na Mramornom moru. Iste godine do{lo je do sukoba izme|u vizantijske vojske i Sklavina na prostoru Vla{ke, pa su oni i slede}e godine nastavqeni. Sklavini su se ve} uveliko naseqavali na celom podru~ju dana{we Bugarske i u Trakiji. Zapadnije, pored temeqito opusto{ene Mezije, 597. godine Avari su opet harali po Bosni i Dalmaciji. Avari su 599. opet preko Mezije krenuli do Nikopoqa. Tek 600. godine vizantijska vojska je na Titelskom bregu potpuno porazila Avare, ali je 602. doìvela pravu katastrofu napadaju}i Sklavine. Vojska se pobunila protiv cara koji je ubijen sa celom porodicom, ali je napu{taju}i dunavski front omogu}ila masovnu kolonizaciju Sklavina i Bugara (naroda avarskog porekla). Bugari su bili neuporedivo malobrojniji od Sklavina, ali su od 680. godine vodili glavnu re~. Vremenom su se sasvim slovenizirali ostavqaju}i Sklavinima bugarsko ime. Carigrad su ponovo ugrozili i 626. godine, predvo|eni Avarima. U toku opsade do{lo je do me|usobnih sukoba Avara i Sklavina, Avari su se povukli, a Sklavini, Bugari i Gepidi ostali da trajno nasele osvojena podru~ja.

II. Srpska politi~ka istorija 1. Prednemawi}ka dràvotvorna istorija Srbe je na Balkansko poluostrvo pozvao car Iraklije, koji je vladao izme|u 610. i 641. godine. Oni su do{li sa severa Evrope, nisu jo{ bili pokr{teni i Porfirogenit kaè da su se zvali Beli Srbi. Wihovog dotada{weg vladara nasledila su dva sina i jedan od wih je deo naroda poveo u vizantijske ze22

mqe. Prvobitno su se naselili nadomak Soluna, a potom u krajeve izme|u reke Save i dinarskog planinskog masiva. “Srb u Lici je svakako vezan za staroplemensko ime Srba. Jedna skupina Srba zaustavila se severno od Olimpa. Centar joj je bio u Srbici (Servija, Serfiye). Od te ili neke druge grupe Srba Vizantinci su vrlo rano otrgli jedan deo i preselili ga u Malu Aziju, gde je u imenu grada Gordoservon u Vitaniji, zabeleènog 680-681, sa~uvan najraniji pomen srpskog plemenskog imena.” (str. 144.) Prve srpske formirane kneèvine su bile neretqanska, zahumska, travunijska i dukqanska. Srbi su se naselili na skoro potpuno pustom zemqi{tu, a ono malo zate~enog preostalog romanizovanog starog balkanskog stanovni{tva brzo su asimilovali, ali su starinci ostavili zna~ajnog traga u daqem razvoju srpskog jezika. Za razliku od Hrvata i Bugara, Srbi nikada nisu bili pod vrhovnom vla{}u ili dominacijom Avara. Prihvatili su vizantijsku vlast, ali ona je usled op{tih prilika carstva bila veoma labava i neretko ~isto formalna i to punih dvesta godina po doseqavawu. Ekspanzija bugarske dràve po~etkom devetog veka }e i mnoge Srbe podvesti 827. godine pod svoju vlast, poput Timo~ana, Moravaca i Srba iz dunavskog priobaqa. “Vizantijsko-bugarsko suparni{tvo, koje je udarilo pe~at razvoju isto~nog dela Balkanskog poluostrva, produàvalo se i prenosilo na centralne oblasti u kojima su bili naseqeni Srbi. To suparni{tvo je odre|ivalo politi~ki poloàj najstarije srpske dràve i u najve}oj meri uticalo na wen razvoj.” (str. 147.) Porfirogenit kazuje da je vladarski sin, koji je Srbe doveo na Balkan, umro pre najja~e bugarske najezde, dakle pre 680. godine, a nasledio ga je sin pa unuk, pa zatim ~itav niz vladara istog reda, ali su istorijski zabeleèna samo imena kneèva Vi{eslava, Radoslava, Prosigoja i Vlastimira. O vladawu prve trojice nema nekih posebnih podataka, dok je Vlastimir uspeo izme|u 836. i 852. godine da Srbiju odbrani od Bugara. Vlastimir je bio vrhovni knez, a sinu svoga vazala, travunijskog ùpana Veloja, po imenu Krajina, dao je svoju k}erku za ènu i kneèvsku titulu, po kojoj je nastala posebna lokalna dinastija kojoj su pripadali knezovi Hvalimir i û~imir. Vlastimirovi naslednici Mutimir, Strojimir i Gojnik su me|usobno podelili zemqu, ali je Mutimir kao najstariji sin zadrào vode}u ulogu. I bugarski kan Boris je 852. godine poraèn u poku{aju da pokori Srbiju. Po{to su se u me|uvremenu Vlastimirovi sinovi me|usobno zavadili i Mutimir nadvladao, mla|u bra}u je poverio na ~uvawe kanu Borisu, dok je Gojnikov sin Petar pobegao u Hrvatsku. Strojimirov sin Klonimir kao izgnanik oènio je Bugarku visokog roda i s wom dobio sina âslava. “Razgranavawe srpskog vladala~kog reda i wegovo rasipawe odlaskom u susedne zemqe imalo je kasnije nepovoqne posledice. Izdanci vladaju}e dinastije bili su pogodno oru|e stranih sila u borbi za uticaj i vrhovnu vlast nad Srbijom.” (str. 149.) Mutimir je vladao do 892. godine, ne dovode}i u pitawe vrhovnu vizantijsku carsku vlast, ali i nemaju}i nikakvih problema s wim, jer nije poku{avala u unutra{we srpske odnose da se me{a. Kneza Mutimira je 892. godine nasledio najstariji sin Pribislav, ali mu je vlast preoteo Gojnikov sin Petar. Petra je na prestolu 895. neuspe{no ugroàvao sredwi Mutimirov sin Bran. Poraènog i zarobqenog, Petar je naredio da ga oslepe kako vi{e ne bi mogao da figuri{e kao pretendent. Uz bugarsku pomo} prestola je poku{ao 898. godine da se do~epa Strojimirov sin Klo23

nimir, ali ga je Petar pobedio i ubio. Petar je uspeo da pot~ini i srpsku neretqansku kneèvinu, ali je Hum pod knezom Mihailom Vi{evi}em ostao van wegove kontrole. Godine 917, obave{ten od Mihaila Vi{evi}a da Petar {uruje sa vizantijskim izaslanicima na antibugarskoj osnovi u vreme dok su se vodili veliki bugarsko-vizantijski ratovi, bugarski car Simeon na Srbiju {aqe vojsku koju je predvodio Pavle Branovi}. Petar Gojnikovi} je na prevaru uhva}en i odveden u ropstvo, a presto je preuzeo Pavle priznaju}i bugarsku vrhovnu vlast umesto vizantijske. Ugrozio ga je uz vizantijsku pomo} Pribislavqev sin Zaharije, ali neuspe{no, pa ga je Pavle zarobio i isporu~io Bugarima. Kako je u me|uvremenu Pavle pre{ao na vizantijsku stranu, Simeon je podrào Zaharija koji se 920. do~epao prestola i prognao Pavla. Zaharije se odmah odmetnuo od Bugara i priklonio Vizantiji, a do nogu je potukao bugarsku vojsku koju je Simeon poslao da interveni{e. Slede}i bugarski nalet koji je predvodio Klonimirov sin âslav 924. godine bio je tako silovit da je Zaharije pobegao iz zemqe. Skoro celokupna srpska vlastela je tada pohvatana i zajedno sa velikim brojem Srba odvedena u Bugarsku. Dosta srpskog stanovni{tva je ve} tada preko reke Cetine izbeglo u Hrvatsku, a ostali su potraìli vizantijsku za{titu. Bugari su tada slomili srpsku dràvotvornu mo}, a osamostalile su se neretqanska, humska, travunska i dukqanska kneèvina. Kada je Simeon 927. godine umro, raniji bugarski {ti}enik âslav iskoristio je pometwu u carstvu, pobegao u Srbiju i uz vizantijsku pomo} obnovio dràvu, a mnogi raseqeni Srbi tada su se vratili iz susednih zemaqa. Zapadna granica Srbije tada je bila na Cetini, kod Livna i na Plivi, severna na Savi, ukqu~uju}i Bosnu, Usoru i Soli. Na istoku Srbija je obuhvatala dolinu Zapadne Morave. Ju`na granica dopirala je do Dra~a. “Bosna je bila oblast unutar Srbije, ograni~ena na dolinu istoimene reke, i tek kasnije, najverovatnije po~ev od I veka, ime Bosne ra{irilo se na zapadni deo nekada{we Srbije.” (str. 162.) Bosanski deo Srbije ugroàvali su Ma|ari, ali im je âslav naneo teàk poraz i u borbi pogubio ma|arskog kneza Kiza. Ali u ponovnom sukobu u priobaqu Save âslava su Ma|ari zarobili i u Savi udavili. O âslavqevim naslednicima i daqoj sudbini srpske dràve nema verodostojnih istorijskih podataka, ali po svoj prilici Srbija je podeqena na Ra{ku i Dukqu. Dukqom je vladao âslavqev polubrat i Radoslavov sin iz drugog braka, a Ra{kom Tihomir, koga je âslav èleo kao naslednika. Po predawu, Tihomir je prvi uveo titulu velikog ùpana. Istorijski dokumenti ponovo govore o srpskoj dràvi Dukqi ~iji je vladar Jovan Vladimir bio vizantijski saveznik, pa je zato bugarski car Samuilo 998. krenuo u ratni pohod protiv Dukqe. Samuilo je opusto{io Ra{ku, Dukqu i Bosnu, ali je na dukqanski presto vratio zarobqenog Jovana Vladimira, prethodno ga oèniv{i svojom k}erkom. Sve srpske zemqe su se na{le pod Samuilovom vrhovnom vla{}u. Samuilo je poraèn 1014. godine od vizantijske vojske cara Vasilija II i iste godine umro, a wegovu dràvu su zahvatila burna previrawa oko nasledstva prestola, u okviru kojih je 1016. godine pogubqen Jovan Vladimir. Kad je pod Dra~om 1018. godine pao Samuilov naslednik Jovan Vladislav, sve srpske zemqe su se ponovo na{le pod vrhovnom vizantijskom vla{}u, ali podeqene u samostalnije kneèvine. Cela Srbija zapadno od Ra{ke u administrativnom smislu predstavqala je jednu vizantijsku temu nad kojom je bio carski upravnik ili zapovednik. Sa~uvani su istorijski dokazi o postojawu duksa i stratega Srbije. Mogu}e je da 24

je sedi{te teme Srbije bilo u Sirmijumu. Konstantin Diogen je bio namesnik Sirmijuma i strateg Srbije u isto vreme, dakle sliva Morave i Beograda, s obzirom da su Ra{ka, Dukqa, Bosna i Zahumqe tada imali status vazalnih dràva. Zahumqe je obuhvatalo i raniju Neretqansku kneèvinu, ali su wene teritorije severno od Neretve povremeno otimali Hrvati. Humski knezovi su ipak ~esto svoju vlast protezali do stare srpske granice na reci Cetini, drè}i i ostrva Bra~, Hvar i Kor~ulu. Ve} 1034. odmetnuo se od vizantijske vrhovne vlasti dukqanski vladar Stefan Vojislav, verovatno poreklom iz Huma ili Travunije. Vizantijci su wegovu pobunu 1036. ugu{ili, a wega zarobili. Posle godinu dana Vojislav je pobegao iz zarobqeni{tva i podigao novu pobunu i 1038. uspeo da se osamostali. Godine 1040. pobedio je novu vizantijsku vojnu ekspediciju, kao i jo{ ve}u 1042. Vojislav je uspeo da u svoju dràvu ukqu~i celo Zahumqe i Travuniju. Kako Vizantija nije uspela da pokori Vojislava, car je bio prinu|en na kompromis. Dukqa je ostala samostalna priznaju}i formalni vazalni odnos prema Vizantiji. Vojislava je 1055. godine nasledio wegov sin Mihailo, koji je u~vrstio dobre odnose sa Vizantijom. Me|utim, kada je 1072. na makedonskim podru~jima do{lo do velikih ustanaka, Mihailo je na zahtev ustani~kih vo|a poslao sina Bodina da im se stavi na ~elo. Bodin je progla{en za cara Petra. U prvo vreme vizantijska vojska je poraèna, a ustanici su zauzeli veoma {iroku teritoriju, ali su ipak slomqeni. Bodin je pao u zarobqeni{tvo iz koga ga je otac s te{kom mukom izvukao. Zahvaquju}i unutra{wim vizantijskim slabostima i nemirima, Mihailo se ne samo odrào na vlasti, nego je 1077. uspeo da pot~ini Dubrovnik. Kada su 1082. godine Normani iz ju`ne Italije uspeli preko Dra~a da prodru u Vizantiju, Mihailov sin Bodin je iskoristio priliku da u svoju dràvu, bar za kratko vreme, ukqu~i Ra{ku i Bosnu, pa tako obnovi nekada{wu Srbiju. Kada su Normani proterani, vizantijski vojskovo|a je negde pre 1090. godine uspeo da porazi i zarobi Bodina, ali se on ve} 1091. nagodio sa carem i vratio na srpski presto. U istorijskim spisima jo{ ima podataka o Bodinovim srda~nim odnosima sa krsta{ima. Kraq Bodin je negde osamdesetih godina na vlast u Ra{koj doveo ùpana Vukana i wegovog brata Marka. Vukan je Bodinu verovatno blizak ro|ak, ali se ne zna po kom osnovu. U svim sukobima sa Vizantijom, Vukan je Bodinu bio pouzdan saveznik, a uspeo je da zauzme celo Kosovo i Metohiju, uspe{no, s prekidima ratuju}i sve do 1106. godine. Kad je 1101. umro kraq Bodin, Vukan je u~estvovao u unutra{wim dukqanskim dinasti~kim sukobima. Vukana je na vlasti u unutra{wim srpskim zemqama nasledio sinovac Uro{ I. Kada je car Jovan II Komnin pobedio 1129. u vizantijsko-ugarskom ratu, Srbi su kao ugarski saveznici te{ko poharani, a veliki broj je iseqen u Nikomediju u Maloj Aziji. Me|utim, srpsko-ugarski savez je 1130. godine u~vr{}en udajom Jelene, k}erke Uro{a I, za ugarskog kraqa Belu II, {to je Ra{koj omogu}ilo da nastavi borbu za samostalnost i nezavisnost od vizantijske vlasti, s obzirom da od Dukqe, rastrzane unutra{wim sukobima, nije vi{e mogla da o~ekuje zna~ajniju pomo}. U vreme novog ugarsko-vizantijskog rata 1149. godine, na srpskom prestolu je bio Uro{ II, sin Uro{a I i brat ugarske kraqice Jelene i vojskovo|e Belo{a. Vizantijska vojska je poharala Srbiju, pa je srpski vladar Uro{ IIporaèn 1150. godine u boju kod Vaqeva, prinu|en na pregovore i prihvatawe obnavqawa vazalskog odnosa. 25

2. Srbija u doba Nemawi}a

a) Sticawe potpune dràvne nezavisnosti

U srpskoj vladarskoj porodici do{lo je do te{kih potresa, pa je veliki ùpan Uro{ II oboren 1155. godine, a na presto je do{ao wegov brat Desa. Vizantijski car je uspeo na kratko vreme da vrati Uro{a II na vlast, ali se ubrzo Desa ponovo do~epao poloàja velikog ùpana, mada je do tada vladao primorskim srpskim oblastima, Zetom, Trebiwem i Zahumqem. Pouzdanih podataka o svim tim zbivawima nema, ali je 1162. godine vizantijski car Manojlo Komnen na vlast u Ra{koj doveo Desu, koji se zauzvrat odrekao bogate oblasti Dendra u blizini Ni{a. Po{to je Desa nastavio bliske odnose sa ma|arskim dvorom, pozvan je 1163. u Ni{ gde ga je Manojlo uhapsio i uputio u zato~ewe u Carigrad. Po povratku u Srbiju umro je u Trebiwu, gde je i sahrawen. Posle Dese na ra{kom prestolu pomiwe se veliki ùpan Tihomir, brat Stefana Nemawe, iz porodice koja je u bliskom srodstvu sa ra{kom i zetskom dinastijom. Wihov otac Zavida bio je prinu|en u prvoj polovini dvanaestog veka da izbegne u Zetu, a sin Nemawa mu se rodio u Ribnici i kr{ten je po latinskom obredu, da bi ponovo bio kr{ten po pravoslavnom obredu kad se porodica vratila u Ras. Bio je oblasni gospodar Toplice, Ibra, Rasine i Reke. Pribliìo se caru Manojlu I Komnenu, stekao wegovo poverewe, dobio na upravu i leskova~ki kraj, ali i do{ao u sukob sa bra}om. Svrgao je Tihomira sa vlasti i postao veliki ùpan 1168. godine. Svrgnuti brat i wegovi sledbenici dobili su vizantijsku pomo} i najamni~ku vojsku, koju je Stefan Nemawa porazio na Kosovu, gde je i Tihomir poginuo. Novi veliki ùpan je uspeo da sredi odnose sa vizantijskim carem i konsoliduje svoju vlast. Godine 1172. ve} je ratovao sa Vizantijom, imaju}i bliske odnose sa Ugrima, Nemcima i Mle~anima. Primoran na pregovore, Stefan Nemawa je zarobqen i odveden u Carigrad, gde se zakleo na vernost caru Manojlu I Komnenu. Vrativ{i se u Srbiju zakletvu je po{tovao do careve smrti. Kada je car Manojlo 1180. godine umro, iz korena se promenila balkanska politi~ka situacija. Vizantiju su zahvatili unutra{wi nemiri i borba za vlast u kojoj je ubijen maloletni prestolonaslednik. Ugarska je obnovila neprijateqstva, a srpsko-ugarska vojska je 1183. do Sofije prodrla. Stefan Nemawa je otpo~eo borbu da preotme Dukqu ispod vizantijske vlasti, u prvi plan stavqaju}i dinasti~ka prava svoje porodice. Pohod je uspe{no okon~ao 1186. predaju}i Dukqu na upravu najstarijem sinu Vukanu. Nemawina bra}a, knezovi Miroslav i Stracimir, neuspe{no su opsedali Dubrovnik. Nemawa je 1189. godine u Ni{u organizovao sve~ani do~ek nema~kom caru Fridrihu I Barbarosi i wegovoj vojsci. Dok je Vizantija strahovala zbog nepoznavawa pravih namera ogromne nema~ke krsta{ke vojske, srpski vladar je iskoristio priliku da pro{iri svoju teritoriju na Kosovo, Metohiju i Skopsku oblast, kao i ~itav prostor izme|u Zapadne i Velike Morave. Doìveo je poraz od vizantijske vojske 1190. na Moravi, pa je car privremeno povratio Ni{ i Beograd. Do{lo je do pregovora u kojima je prakti~no me|unarodno priznata nezavisnost srpske dràve, a Nemawinom sinu Stefanu car je ponudio svoju sinovicu za ènu. Uz to, Srbi su priznali vrhovnu vlast vizantijskog cara, ali bez ikakvih konkretnih obaveza, dakle u ~isto simboli~koj formi. Priznate su Nemawi i sve osvojene teritorije, pa je Srbija na severu obuhvatala Leva~ i Lepenicu, na istoku do doline Morave, jugu do Vrawa, a na zapadu Zetu, Travuniju i Zahumqe.

Sticawe dràvne nezavisnosti Srbiji je otvorilo period neprijateqstva sa Ugarskom, ~iji su joj strate{ki interesi bili suprotstavqeni. U srpsko-ugarskom ratu 1192. Nemawa je dobio vizantijsku vojnu pomo}. Za 1196. godinu sazvao je veliki dràvni sabor na kome je vlast predao sredwem sinu Stefanu, saop{tavaju}i sopstvenu voqu da se zamona{i. Obnoviv{i manastir Hilandar, Nemawa je umro 1199. godine. Godine 1202. te{ko su se zavadila bra}a Stefan i Vukan. Ovaj posledwi se udruìo sa ugarskim kraqem Emerikom, pa je ugarska vojska upala u Srbiju i proterala Stefana. Emerik je tada Srbiju uneo u svoju kraqevsku titulu, ~ega su se svi wegovi naslednici dràli do 1918. godine. Vukan je priznao vrhovnu Emerikovu vlast. Tome se prvi suprotstavio bosanski ban Kulin, dotada{wi ma|arski vazal, ~ija je sestra bila èna Nemawinog brata, humskog kneza Miroslava. Srbiju je 1203. godine napao i opusto{io bugarski car Kalojan. To je Vukana veoma oslabilo i omogu}ilo Stefanu da se 1205. posle uporne borbe vrati na presto. Najmla|i Nemawin sin, monah Sava, posredovao je i izmirio zava|enu bra}u. Slom Vizantije iz 1204. godine stvorio je nove perspektive srpskoj dràvi i podgrejao stare ambicije za {irewe prema jugu. Stefan Nemawi} je raskinuo brak sa vizantijskom princezom i oènio unuku mleta~kog du`da Enrika Dandola. Ana Dandolo je nagovorila muà da se pokatoli~i, rodila mu sina Uro{a i umrla 1217. Stefan dobija od pape Honorija III kraqevsku krunu. Kada je Sava Nemawi} 1219. izdejstvovao od nikejskog cara i patrijarha nezavisnost srpske srkve, Stefan Prvoven~ani je napustio prozapadnu orijentaciju i preusmerio se na istok. Stefanovo krunisawe pomrsilo je ugarske planove na Balkanu i u~vrstilo dràvnu nezavisnost Srbije. Stefan je morao da interveni{e u Zahumqu, gde je, posle smrti kneza Miroslava, wegov sin iz prvog braka Petar proterao Miroslavqevu udovicu i maloletnog sina Andriju. Stefan je pobedio Petra, a Stonsko primorje i Popovo poqe dao knezu Andriji, dok je Petru ostavio teritoriju izme|u Neretve i Cetine. Potom je uspostavio prijateqstvo sa epirskim vladarom Teodorom I An|elom, koji je uskoro postao solunski car i pretendent na carigradski tron. Najstarijeg sina Radoslava Stefan je 1224. oènio carevom k}erkom. Po o~evoj smrti, Radoslav je 1228. nasledio srpski kraqevski presto i vodio izrazito progr~ku, vizantinofilsku politiku. Me|utim, wegov tast je 1230. katastrofalno poraèn od bugarskog cara Jovana II Asena. Radoslav je izgubio glavno upori{te, pa ga je 1234. pobuwena vlastela zbacila sa prestola i dovela wegovog mla|eg brata Vladislava. Kraq Vladislav je zauzeo probugarski politi~ki stav, pa je oènio Beloslavu, k}erku cara Jovana II Asena. Kad su Ma|ari 1237. ugrozili Zahumqe pod izgovorom progona bogumila, Vladislav je pohitao sa vojskom i do{ao sve do reke Cetine. Tu je potpisao sporazum o savezu sa gradom Splitom. Kroz Srbiju je 1241. kao oluja protutwala mongolska najezda. Iste godine umro je bugarski car, a vlastela postajala sve nezadovoqnija. Vladislav je 1243. prisiqen da presto preda najmla|em bratu Uro{u I, koji je vladao naredne 33 godine. U prvim godinama Uro{eve vladavine balkanska politi~ka situacija bila je povoqna za srpsku dràvu. Bugari i Ma|ari bili su veoma oslabqeni mongolskim pusto{ewima, a na jugu se pro{irilo Nikejsko carstvo, s kojim je srp-

26

27

ski vladar bio u dobrim odnosima. Uro{ je retko ratovao, pa je sve snage usmerio na ja~awe i stabilizaciju dràve. Razvijaju se rudarstvo, poqoprivreda i trgovina. Sa Dubrovnikom je kraq bio u sukobu 1252. oko rimokatoli~kog crkvenog spora barske i dubrova~ke nadbiskupije. Rimokatoli~ki uticaj na dvoru proteìrala je kraqica Jelena Anùjska. Godine 1253. neuspe{ni pohod na Srbiju poveo je bugarski car Mihailo Asen. Probleme je pravio i humski knez Radoslav, {uruju}i naizmeni~no sa Dubrov~anima, Bugarima ili Ma|arima. Odnosi sa Bugarima su bitno popravqeni kad je na presto do{ao car Konstantin Tih Asen 1257. godine, koji je bio polusrbin i ponosio se Nemawom i Svetim Savom kao svojim precima. Iste godine Uro{ se ume{ao u epirsko-nikejski sukob, prekidaju}i prijateqstvo sa Nikejcima i osvajaju}i Skopqe. Uro{ I je 1258. poku{ao da osvoji Ma~vu od Ma|ara, ali je bio poraèn i zarobqen. Mir je postignut sklapawem braka izme|u Uro{evog sina Dragutina i unuke ugarskog kraqa Kataline. Sa Nikejcima je Uro{ obnovio prijateqstvo kada se carskog prestola 1258. do~epao Mihailo VIII Paleolog, koji je uspeo 1261. da obnovi Vizantiju. Prijateqstvo je raskinuto neuspehom ènidbe Uro{evog mla|eg sina Milutina carevom k}erkom Anom. Uro{ je uspeo da ukine lokalnu mo} sporednih grana loze Nemawi}a u Zahumqu, Travuniji i Dukqi i svede ih na ulogu provincijalne vlastele, dok su funkciju najvi{ih kraqevskih slu`benika obavqali verni pripadnici drugih plemi}kih porodica. Ugasila se ubrzo i Miroslavqeva i Vukanova loza. Uro{ I je 1275. opsedao Dubrovnik, ali je slede}e godine u{ao u o{tar sukob sa sinom Dragutinom koji je doveo do rata u kome je Dragutinu pristigla pomo} ugarske i kumanske vojske. Uro{ I je poraèn, povukao se u Zahumqe, zamona{io i naredne godine umro. Dragutin je postao kraq 1276. godine, ali je svega {est godina ostao na prestolu. Godine 1271. vizantijska vojska je napala Srbiju i prodrla do Lipqana, a po~etkom 1282. Dragutin je pao s kowa i doìveo teàk prelom noge. Na Deèvskom saboru je abdicirao u korist brata Milutina, a dobio je na upravu severne delove Srbije. Kraq Milutin je odmah 1282. krenuo u rat protiv Vizantije, zauzimaju}i Skopqe, Poleg, Ov~e poqe, Zletovo i izbijaju}i na Bregalnicu. Mihailo VIII Paleolog je spremao kontraofanzivu, ali je krajem iste godine umro. Wegov naslednik Andronik II Paleolog poslao je 1283. vojsku u kaznenu i pqa~ka{ku operaciju. Vojska je bila sastavqena od Tatara, a Srbi su je ubrzo naterali na povla~ewe. Dragutin je pritekao u pomo} bratu, pa je srpska vojska 1284. izbila do egejske obale i Svete gore. S velikim plenom su se bra}a povukla na sever, a po odmoru trupa Milutin je zauzeo Strumicu, Prosek, Prilep, Ohrid i Kroju, formiraju}i novu granicu na toj liniji i stabilizuju}i je. Milutinu je nakon toga pa`wa preusmerena na sever gde je Dragutin od svoje ta{te, ugarske kraqice Jelisavete, dobio Ma~vansko-bosansku banovinu, zna~ajno na taj na~in pro{iruju}i teritoriju pod svojom upravom. U sklopu te oblasti Dragutin je dobio Beograd, a nedugo zatim Brani~evo, pa je po~eo spoqnu politiku da vodi nezavisno od Milutina. Tatari su tada duboko prodrli u bugarske i ugarske zemqe, a tatarski vazali s Gorwa~ke klisure na Mlavi, Drman i Kudelin, ugroàvali su Dragutinove posede. Me|utim, Dragutinov pohod protiv tih pqa~ka{a nije uspeo, a oni su uz tatarsku i kumansku pomo} opusto{ili glavninu Dragutinove oblasti. Milutin mu je prisko~io u pomo} pa su potpuno porazili neprijateqa i ce28

lu brani~evsku oblast pripojili Dragutinovom delu srpske kraqevine. Drugi tatarski vazal, vidinski knez [i{man, hteo je da se osveti i s velikom vojskom prodro je nadomak Pe}i. U protivudaru Milutin je te{ko porazio [i{mana i zauzeo Vidin. Potom se izmirio s bugarskim velika{em i udao svoju k}erku Anu za [i{manovog sina Mihaila. Da bi umirio tatarskog kana Nogaja kao gospodara Bugarske, Milutin mu je izrazio lojalnost i kao zato~enika kanu poslao sina Stefana sa nekoliko boqarskih sinova. Nogaj je uskoro poginuo u me|utatarskim obra~unima i za Srbiju s te strane vi{e nije bilo opasnosti. Nakon {to je Dragutin kao gospodar dela Srbije, Bosne, Ma~ve i Krajine mnogo oja~ao i osamostalio se, pogor{ali su se odnosi me|u bra}om, {to je obustavilo daqe ofanzivne akcije prema Vizantiji. Milutin je ipak 1296. Vizantincima oteo Dra~, a slede}e godine je propao veliki vizantijski pohod na Srbiju. Godine 1299. Milutin je sklopio ~vrst mirovni sporazum s carem Andronikom II. Milutin je svoju dotada{wu tre}u ènu, bugarsku princezu Anu i grupu talaca predao Vizantincima, a istovremeno je oènio {estogodi{wu carevu k}erku Simonidu i u miraz dobio teritorije do linije Ohrid, Prilep, [tip, koje je ranije osvojio. I Dragutin je na severu imao sli~ne uspehe. K}erku je 1284. udao za bosanskog bana Stjepana I Kotromani}a, a sina Vladislava oènio ma|arskom kraqevskom sinovicom Konstancom Merezini i od kraqa Andrije III godine 1292. dobio kao nasledni posed herce{tvo Slavoniju. Posle Andrijine smrti, Dragutin se ume{ao u ostavinsku raspravu i kao pretendent na ugarski presto. Godine 1301. do{lo je do rata izme|u Milutina i Dragutina. Iskoristiv{i sukob me|u bra}om, hrvatski ban Pavle [ubi} prodro je u Srbiju osvajaju}i humske zemqe. Milutin je zarobio Pavlovog sinovca Mladena II i tako 1306. prinudio [ubi}evu vojsku da se povu~e iz Huma. Direktnih istorijskih podataka o ratovawu Milutina i Dragutina nema, ali se ono mnogo oduìlo i u Srbiji te{ka razarawa izazvalo. Milutina je to teralo na pomisao i uniju da primi, pa je preko emisara po tom pitawu pregovarao sa papama. Sklopio je i saveze sa zapadnim vladarima koji su nastojali da obnove Latinsko carstvo. Dragutin u ugarskim sukobima nije imao uspeha niti je stekao tamo bilo kakvo upori{te za unutarsrpske sukobe. Mir izme|u Milutina i Dragutina postignut je tek 1312. godine, bez bitnijih teritorijalnih pomerawa. Dragutin je Milutinu priznao primat. Godine 1313. Mladen II Bribirski, Pavlov naslednik, napao je Srbiju i zauzeo Hum sa neretqanskom dolinom. Milutin je uskoro povratio privremeno izgubqene krajeve. Milutinov sin Stefan se 1314. pobunio protiv oca, ali je Milutinova vojska bila neuporedivo ja~a. Poraèni Stefan je u okolini Skadra od oca traìo opro{taj, ali mu je Milutin samo prividno oprostio. Zato~io ga je u Skopqu gde je oslepqen, da bi za vladawe bio onesposobqen, pa je sa porodicom poslat u izgnanstvo u Carigrad, gde je proveo sedam godina. Ubrzo se ispostavilo da Stefan nije potpuno slep. S druge strane, Dragutin je sazvao sabor sve{tenika i plemi}a na kome je vlast predao sinu Vladislavu, potom se zamona{io i umro 1316. Ubrzo je Milutin uspeo da uhvati i zato~i Vladislava, preuzimaju}i upravu i nad wegovom obla{}u, ali je time izazvao neprijateqstvo ugarskog kraqa Karla Roberta. U tom trenutku Milutin se zatekao u sukobu sa Dubrovnikom, a Ma|ari su se protiv wega udruìvali s papom Jovanom XXII, Mladenom IIBribirskim i ju`no29

italijanskim vladarem Filipom Tarentskim. Mladen II je 1318. ponovo nasrnuo na Hum, imaju}i u po~etku izvesnog uspeha, ali se ubrzo morao povu}i iz doline Neretve. Papa je podbuwivao albanske katoli~ke feudalce protiv {izmati~kog srpskog kraqa. Godine 1319. ugarska vojska je prodrla u Srbiju i zauzela Ma~vu i Kolubaru, ali je kraq Karlo Robert morao da se privremeno povu~e, da bi slede}e godine trajno oteo te oblasti. Pred smrt, Milutin je presto namenio mla|em sinu Konstantinu. Popustio je insistirawu crkvenih krugova i dozvolio da se 1320. u otaybinu vrati stariji sin Stefan sa porodicom, daju}i mu ùpu Budimqu. Nakon toga se te{ko razboleo, {to je dràvu dovelo do unutra{wih meteà. Umro je 1321. godine. Wegov sin Stefan Uro{ III De~anski krunisan je za kraqa 6. januara 1322. godine, posle izvesne borbe za presto. Borbe su nastavqene i posle krunisawa i u wima je Konstantin poginuo. Nemiri su omogu}ili Vladislavu da pobegne iz tamnice i on je uskoro preuzeo upravu nad o~evim oblastima, prisvajaju}i i kraqevsku titulu, ali je izgubio Usoru i Soli, koje su pripale bosanskom banu. Stefan mu je oduzeo Rudnik. U Humskoj zemqi odmetnula su se bra}a Branivojevi}i, ali ih je porazio bosanski ban Stefan II u savezu sa Dubrov~anima. Ali kada je Stefan IIzaposeo prostor od u{}a Neretve do Cetine, a Dubrov~ani Ston i Peqe{ac, do{lo je do rata sa srpskim kraqem. Kraq Stefan je povratio Peqe{ac, ali ne i neretqansko Zagorje, pa je jo{ dugo bilo pograni~nih ko{kawa sa Stefanom II. Po{to mu je èna umrla po povratku iz progonstva, Stefan Uro{ III je 1324. oènio k}erku sinovca, cara Andronika II, Mariju Paleolog, ~iji je otac bio solunski namesnik. Srpska vojska je 1327. godine ratovala na strani cara Andronika II protiv mladog cara Andronika III, ume{av{i se tako u unutra{we vizantijske dinasti~ke borbe. Vizantija i Bugarska su 1330. godine zajedni~ki napale Srbiju. Stefan je prvo do nogu potukao bugarskog cara Mihaila Asena, a u bici se posebno proslavio kraqev sin Du{an. Po{to je biv{i Stefanov zet, car Mihailo poginuo, Stefan Uro{ III je na bugarski presto doveo sina Mihailovog i svoje sestre Ivana Stefana. Kad je saznao za Mihailovu sudbinu Andronik III je sa vojskom ubrzano napustio Makedoniju, pa su Srbi na tom podru~ju bez borbe povratili ranije posede. Ubrzo je do{lo do sukoba Stefana Uro{a III De~anskog sa sinom Du{anom i nekoliko vojnih sudara. Otac i sin su se izmirili 1331. godine, ali za vrlo kratko vreme. Iste godine Du{an je zarobio oca i zato~io ga u zve~anskoj tvr|avi gde je ubrzo umro pod nerazja{wenim okolnostima. I Stefanov sestri} je iste godine izgubio bugarski presto. Kraq Du{an je potom oènio Jelenu, sestru novog bugarskog cara Jovana Aleksandra. Ve} 1332. Du{an je morao da ugu{i pobunu zetskih velika{a. Dubrov~anima je 1333. ustupio celo primorje od Stona do Dubrovnika, pod uslovom da pla}aju godi{wi tribut i omogu}e lokalnom stanovni{tvu pravoslavno crkveno bogosluèwe. Istovremeno je sredio me|udràvne odnose sa Stefanom II Kotromani}em. Godine 1334. Du{an je, obezbediv{i severozapadne granice, krenuo s vojskom prema Solunu, ali je ubrzo morao taj rat da prekine pred solunskim zidinama, jer ga je sa severa ugrozio ma|arski kraq Karl Robert. Sa carem Andronikom III Paleologom postigao je sporazum da Srbi zadrè Ohrid, Prilep i Strumicu. Potom se okrenuo s vojskom protiv Ma|ara, brzim udarima izazvao me|u wima paniku i mete` i proterao ih preko Save. Papa je pomagao Ma|arima, pa su se 30

sukobi nastavili 1338. i 1339. godine, a u wima je srpska vojska prelazila preko Save. Kad je 1342. presto nasledio Karlov sin Lajo{ I, nastavio je s nasrtawem na Srbiju, ali bez zna~ajnije snage, pa je Du{an mogao ponovo da se okrene prema jugu. Kada je 1341. Andronik III umro Vizantiju je optere}ivala borba velika{a za regentstvo nad maloletnim prestolonaslednikom, koja je dovela i do gra|anskog rata. b) Uspon i pad srpskog carstva Neuspe{ni uzurpator regentstva Jovan Kantakuzin je 1342. prebegao u Srbiju. Du{an ga je primio sa velikim po~astima i zakqu~io s wim ugovor o savezu protiv carice Ane Savojske, majke maloletnog prestolonaslednika. Jovan je nauspe{no dva puta opsedao Ser, dok je Du{an u Albaniji zauzeo Berat, Kanin i Kroju, dakle skoro sve teritorije osim anùjskog Dra~a. Zatim nastavqa pohod po Makedoniji preotimaju}i tvr|ave prema Solunu. Jovan Kantakuzin je 1343. godine napustio savez sa Du{anom kad su mu oja~ala vizantijska politi~ka upori{ta. Potom je Du{an sklopio savez sa Anom Savojskom i sina Uro{a oènio sestrom mladog cara Jovana V Paleologa. Godine 1345. Du{an je zauzeo Ser, poluostrvo Halkidik sa Svetom gorom i grad Hristopoq. Upravo u Seru se 1345. Du{an proglasio za cara, da bi se krunisawe obavilo 1346. u Skopqu, gde se sastao dràvni sabor. Uprkos anatemi carigradskog patrijarha Kalista iz 1350, ve} 1351. godine car Jovan V Paleolog, iz zahvalnosti {to mu je Du{an pruìo dragocenu oruànu pomo} u borbi protiv Jovana Kantakuzina, naziva Du{ana preuzvi{enim carem Srbije: “Me|u pravoslavnim hri{}anima, niko nije imao ve}ih prava od legitimnog cara da nekome prizna, ili ospori, carsko dostojanstvo, tako da je i dejstvo verske kazne koju je izrekao patrijarh Kalist svedeno na odnose izme|u Carigradske i Pe}ke patrijar{ije. Jovan V nije porekao svoje priznawe ni kada je postao vladaju}i vizantijski car. Deset godina posle Du{anove smrti i u izmewenim politi~kim prilikama, on naziva Du{anovu ènu Jelenu “preuzvi{enom caricom (despinom) Srbije.” (str. 530.) Car Du{an je 1348. osvojio Epir i Tesaliju, ali i uporno planirao da zauzme Carigrad. Godine 1349. proglasio je svoj ~uveni zakonik. Du{an je 1350. povratio celu Humsku zemqu, doprev{i do Krke. Morao je ipak uùrbano da se vrati u Makedoniju, gde ga je ugroàvao Jovan VI Kantakuzin uz tursku pomo}. Uspeo je srpski car da povrati sve izgubqene gradove. Godine 1354. bio je primoran da odbije ugarskog kraqa Ludovika I od Rudnika. Iznenada, 1355. Du{an je umro. Sumwalo se da je otrovan. Naredne godine Srbija je izgubila Epir i Tesaliju, ali je car Uro{ uspeo da otera Matiju Kantakuzina iz okoline Sera. Vlastelini Rastislavi}i iz Brani~eva priklawaju se ugarskom vladaru, {to Ludoviku Iolak{ava da sa vojskom prodre u dubinu Srbije. Srbi su ih ipak 1359. proterali sa svoje teritorije. Odmetnuo se i despot Jovan Komnin Asen u oblasti Komine i Valone, prikloniv{i se Mle~anima. Prognani gospodar Epira, Du{anov polubrat despot Simeon, osvojio je tvr|avu Kostur i proglasio se za cara. Poraèn je 1358. kod Skadra. Potom je oti{ao u Tesaliju, gde je prihva}en za vladara, a pozivao se i na vizantijsko i na srpsko dinasti~ko nasle|e, po{to mu je majka bila od Paleologa. Vladao je do 1371. godine, kad ga je nasle31

dio sin Jovan Uro{ i zadrào vlast do 1373. Car Uro{ IV Nejaki svojoj majci i Du{anovoj udovici Jeleni poverio je vlast u oblasti Sera. Unutar carstva postepeno se osnaùju Bal{i}i u Zeti i Vojislav Vojinovi} na teritoriji izme|u Drine i Kosova, Rudnika i mora, obuhvataju}i stare ùpe Drenovicu, Konavle, Trebiwe i Popovo poqe. Vojislav je nastojao da povrati sve humske zemqe, a u dràvi je wegova uloga postajala veoma zna~ajna, ali je iznenada 1363. godine umro i svojom smr}u bitno poremetio ravnoteù snaga u Srbiji. Sredi{te politi~ke mo}i i uticaja preneseno je u ju`ne predele, a tamo je bio i brì proces osamostaqivawa oblasnih gospodara. Najmo}niji su bili bra}a Mrwav~evi}i, a wihov je uticaj najvi{e rastao {irewem rodbinskih veza, u uslovima vladavine nedovoqno sposobnog cara Uro{a IV. Uro{ je 1365. godine Vuka{ina postavio za savladara progla{uju}i ga za kraqa po obrascu koji je car Du{an primenio na svoga sina. Mrwav~evi}i su imali podr{ku monahiwe Jelene, biv{e carice. Me|utim, ostalo plemstvo prema wima je bilo sve netrpeqivije, pogotovo kada je Vuka{inov sin Marko postao mladi kraq, {to je zna~ilo prestolonaslednik. Carstvo je bilo dezorganizovano, centralni prihodi su slabili, kao i vojna mo}, jer je car ostao bez najamni~ke vojske i morao da se uzda u vojnu obavezu oblasnih feudalaca. Godine 1369. na Kosovu je do{lo do sukoba Mrwav~evi}a sa ra{kom vlastelom, iz koga se Lazar Hrebeqanovi} na vreme povukao i vojsku Nikole Altomanovi}a prepustio stradawu. Tada je prakti~no zamrlo i savladarstvo, a car Uro{ IV je umro 1371. ne ostavqaju}i potomstvo, pa je to ozna~ilo kraj svetorodne loze Nemawi}a. Mrwav~evi}e su ugrozili Turci, ~ije je pqa~ka{ke pohode Ugqe{a ve} u vi{e navrata suzbijao. Bra}a su s poprili~nom vojskom hrabro prodrla na teritoriju pod turskom kontrolom, ali su ih Turci iznenadili i potukli na Marici 1371. Po o~evoj pogibiji, Vuka{inov sin Marko krunisan je za kraqa, ali realni politi~ki autoritet u ostalim srpskim zemqama nije mogao da stekne, i ubrzo je postao turski vazal. Vazali su postali tako|e Konstantin i Jovan Draga{, gospodari isto~ne Makedonije. Srpska dràvna kriza bila je sve dubqa, a teritorija severno od Skopqa podeqena na ~etiri samostalne oblasti, Zetu Bal{i}a, Kosovo Vuka Brankovi}a, Pomoravqe Lazara Hrebeqanovi}a i zapadnu Srbiju Nikole Altomanovi}a. Bosna je ve} uveliko bila samostalna kraqevina ~iji se vladar Tvrtko smatrao i kraqem Srbije. Lazar i Tvrtko su 1373. udruènim snagama porazili Nikolu Altomanovi}a i podelili wegove zemqe. Jedinstvena je bila samo Srpska pravoslavna crkva i neprekidno je insistirala na stvarawu uslova za obnovu nemawi}kog carstva. Po nespornom politi~kom autoritetu sve vi{e se isti~e knez Lazar koji i u svojoj tituli ima odrednicu da je gospodar sve srpske zemqe, a poput Tvrtka svom imenu dodaje naziv Stefan, dok postoje i pretpostavke da je punova`nim crkvenim ceremonijama legalizovao svoje zvawe srpskog samodr{ca, autokratora. U toj ulozi Lazara je priznavao i vizantijski dvor i carigradski patrijarh. Godine 1375. postignuto je crkveno pomirewe, {to je okon~ano posebnim ceremonijalom skidawa anateme nad grobom cara Du{ana u Prizrenu. Turci su se postepeno infiltrirali na jugu Balkanskog poluostrva, zauzimali gradove, me{ali se u me|usobne sukobe lokalnih feudalaca i polako suzbijali vizantijsku vlast. Oblasti kraqa Marka i Konstantina Draga{a, 32

koji su delili Makedoniju kao turski vazali, imale su nekoliko decenija relativno mirnijeg ìvota, koje su remetili samo prolazi turskih trupa. Za to vreme knez Lazar je prili~no u~vrstio svoj poloàj, elimini{u}i nepokorne velika{e i orodiv{i se sa najzna~ajnijim, a uìvaju}i potpunu crkvenu podr{ku. Povratio je sve srpske teritorije do Save i Dunava, osim Beograda i Smedereva. Sa Tvrtkom se razgrani~io na Drini. Po~etkom osamdesetih godina wegova vojska je kod Para}ina razbila Turke koji su tad prvi put provalili na Lazarevu teritoriju. Godine 1366. svojom snagom naveo je sultana Murata da privremeno odustane od udara na Srbiju. Sledio je veliki obra~un za koji su se obe strane temeqito pripremale. Lazar je kao saveznike okupio sve velika{e osim Bal{i}a. Uz Lazara je bio i kraq Tvrtko, koji je poslao snaàn odred vojske pod komandom Vlatka Vukovi}a. Sudar se desio na Kosovu poqu na Vidovdan 1389. i u wemu su oba vladara poginula. Cela Evropa je te godine bila obradovana srpskom pobedom i zaustavqawem Turaka, ali je to Srbe skupo ko{talo. Po svoj prilici, bitka je bila neodlu~na jer su obe strane imale nepodno{qive gubitke. Tek je Konstantin Filozof pi{u}i ìtija despota Stefana Lazarevi}a Kosovsku bitku predstavio kao srpski poraz. Po dugoro~nim posledicama to je i bio veliki srpski poraz. Poku{avaju}i da iskoristi krajwe te{ku situaciju u kojoj se na{ao srpski narod, ugarski kraq @igmund je u jesen 1389. napao Srbiju prodiru}i sve do Gruè. Zbog toga je carica Milica 1390. bila prinu|ena da postigne mir sa Turcima, pa je prihvatila vazalni odnos prema sultanu Bajazitu, daju}i mu i k}erku Oliveru za ènu. To je Milici i wenom sinu Stefanu Lazarevi}u omogu}ilo da se odupru Ma|arima. Turski vazal je postao i Vuk Brankovi}, kome su Turci prethodno oteli Skopqe. \ura| Stracimirovi} Bal{i} je prvobitno {urovao s Turcima u lokalnim velika{kim obra~unima, ali se zbog sva|e sa bratom od strica Konstantinom Bal{i}em distancirao od Turaka i pre{ao na katoli~anstvo 1391. godine. Turci su 1392. osvojili Bugarsku. Vuk Brankovi} je pre{ao na stranu Ma|ara, ali je 1397. pao u tursko ropstvo i tamo ostao do kraja ìvota. Kraq Marko i Konstantin Draga{ su 1395. poginuli kao sultanovi vazali na Rovinama. Turci su ve}i deo Brankovi}evih zemaqa ustupili Stefanu Lazarevi}u. Za to vreme \ura| II Bal{i} je ratovao sa Sandaqom Hrani}em. Nestankom Vuka Brankovi}a Turci su kontrolisali va`nu strate{ku komunikaciju prema Bosni, preko Zve~ana i dolinom Lima, pa su s vremena na vreme turski pqa~ka{ki odredi provaqivali na bosansku teritoriju ili se tamo me{ali u lokalne velika{ke sporove. v) Srpska despotovina Godine 1402. u bici kod Angore, Mongoli su pod Temerlanom naneli teàk poraz Turcima, zarobili sultana Bajazita i kasnije pogubili. U bici su kao turski vazali u~estvovali Stefan i Vuk Lazarevi}, kao i Grgur i \ura| Brankovi}. Olivera je pala u ropstvo. I Grgur. Kasnije su ipak izbavqeni. Po povratku sa boji{ta, Stefan je od Jovana VII Paleologa dobio titulu despota, najvi{u do carske, i s wom se vratio u Srbiju, obnavqaju}i dràvnu nezavisnost. Jo{ u Carigradu se sukobio sa \ura|em Brankovi}em koji je tu privremeno zatvoren, pa je potom pobegao novom sultanu Sulejmanu traè}i od wega vojnu pomo}. 33

Stefan Lazarevi} je odmah stupio u savez sa \ura|om Stracimirovi}em Bal{i}em. Prikupio je poprili~nu vojsku i 21. novembra 1402. na Kosovu kod Gra~anice, u mestu Tripoqu, sukobio se sa Turcima i wihovim vazalom \ura|em Brankovi}em, poraziv{i ih. Privremeno se Stefan izmirio sa Turcima koji su bili preokupirani unutra{wim sukobima. Potom je sklopio sporazum o vazalnim odnosima sa ugarskim kraqem @igmundom i zauzvrat dobio Beograd i Ma~vu 1404. godine. Beograd je tada prvi put postao srpska prestonica. Stefan je sada bio u prilici da protera sve turske vojne posade severno od Skopqa, a uz to se pomirio sa Brankovi}ima, a postigao na kraju i primirje sa Turcima koje mu je dalo dragoceni predah da iznutra sredi dràvu. Godine 1405. do{lo je do pobune stanovni{tva skadarske oblasti protiv mleta~ke vlasti, koja je prerasla u rat Bal{e III, sina Stefanove sestre Jelene, i Venecije. Stefan je u nekoliko navrata neuspe{no posredovao {tite}i interese svog sestri}a. Ustanak je 1408. godine podigao mla|i Stefanov brat Vuk Lazarevi} i oti{ao sultanu da traì pomo}. Prikqu~ili su mu se i Brankovi}i. Godine 1409. Turci su sa svojim novim saveznicima izveli silovit napad na Srbiju i sproveli te{ka razarawa, stigav{i nadomak Beograda. Stefan je odbio da se pokori Turcima, ali je morao da postigne kompromis sa bratom i ustupi mu ju`ni deo dràve. Vuk Lazarevi} i bra}a Brankovi} su priznali sultanovu vrhovnu vlast. Iste godine se protiv sultana Sulejmana pobunio wegov brat Musa. Stefan je sa Musom sklopio savez. Musa je 1410. poraèn, a Stefan se spasao uz pomo} vizantijskog cara. Vuka Lazarevi}a i Lazara Brankovi}a pogubio je princ Musa kao Sulejmanove saveznike. Stefan je ponovo do{ao u posed ju`nih predela, kojih je prethodno morao da se odrekne. Musa je uspeo 1411. da ubije Sulejmana i preotme presto. Me|utim, ubrzo je Stefan morao da zarati sa nekada{wim saveznikom i novim sultanom. U ~vrstom savezu sa Ma|arima, srpski vladar je dobio mnoge posede u unutra{wosti Ugarske, kao i Srebrenicu. Tako je materijalno i finansijski mnogo oja~ao, pa su tako i ju`ne ugarske granice bile sigurnije. Kada je 1412. sultan Musa ponovo upao u Srbiju, Stefan nije imao mnogo problema da ga istera. U zemqu se vratio \ura| Brankovi} i izmirio se sa Stefanom. Stefan, koji nije imao dece, odredio je svog sestri}a \ura|a za prestolonaslednika. Musa je 1413. ponovo krenuo na Srbiju. Zaustavqen je kod Stala}a, ali su Turci poharali Ni{ i Kru{evac. Stefan je sklopio savez sa Musinim bratom Mehmedom, a dobio je i ugarsku pomo} koju je predvodio ma~vanski ban Jovan Morovi}ki. Prisko~io je i Sandaq Hrani}, koji je prethodno postao Stefanov zet oèniv{i udovicu \ur|a Stratimirovi}a Bal{i}a, Jelenu. Stefan je vojsku predvodio do Skopske Crne Gore i tu je komandu poverio \ura|u Brankovi}u. Kod planine Vlati{ Musa je poraèn i poginuo je. U znak zahvalnosti Stefan je od novog sultana Mehmeda I dobio zna~ajne teritorije isto~no od Ni{a, ali je priznao i vazalni odnos koji je Srbiji doneo dragocen period mira. Me|utim, Turci su se preko teritorije Brankovi}a sve vi{e infiltrirali u unutra{we bosanske sukobe, a {irili su se i u albanskim krajevima. Te teritorije, kao i posedi }esara Ugqe{e na jugu, bili su izvesno vreme u dvostrukom vazalnom odnosu, prema Turcima i Stefanu. Kada je 1421. godine umro Bal{a III nije imao mu{kih naslednika. Pred smrt je svoje posede predao ujaku despotu, pa su tako ujediwene sve zemqe Lazarevi}a, Brankovi}a 34

i Bal{i}a pod potpunom Stefanovom vla{}u, ali i u dvostrukom vazalstvu prema turskom i ugarskom vladaru. Mle~ani su iskoristili priliku da se do~epaju primorskih gradova. To je primoralo Stefana da interveni{e. On je podigao vojsku, povratio Drivast i Grbaq, te nakon toga Bar. Onda je sa Mle~anima sklopio primirje, poku{avaju}i da preostale probleme re{i diplomatskim putem. Rat je obnovqen 1422. kad je Stefan neuspe{no opsedao Skadar. Godine 1423. je komandu nad vojskom poverio \ura|u Brankovi}u, koji je bio uspe{niji, pa su Mle~ani bili prinu|eni da sklope mir i odreknu se Budve i za Skadar srpskom vladaru pla}aju danak. Podozriv prema sve ja~im srpsko-ugarskim vezama i intenzivnim srpskim odbrambenim pripremama, novi turski sultan Murat IInapao je 1425. godine Srbiju i prodro skoro do Kru{evca. Nakon pregovora, Turci su se ipak povukli sa srpske teritorije. Iskoristiv{i probleme u kojima se despot na{ao, bosanski kraq Tvrtko II napao je Srebrenicu. Sklopiv{i mir sa Turcima, Stefan je preusmerio vojsku i oterao Tvrtka II. Turci su ponovo napali 1427. i izbili nadomak Resave. Iste godine umro je despot Stefan. Ugovorom u Tati 1426., da bi Ugarska priznala wegovog naslednika \ura|a Brankovi}a, bilo je predvi|eno da joj Srbi vrate Beograd i Golubac. Na vest o despotovoj smrti kraq @igmund je poùrio u Beograd i tamo se sastao sa \ura|em, proglasiv{i ga za ugarskog barona i posebnim ceremonijalom potvrdiv{i wegov vazalni odnos. \ura| je predao Beograd, ali nije uspeo i Golubac, jer se tamo pobunio zapovednik grada Jeremija i omogu}io Turcima da preuzmu ovo va`no dunavsko upori{te. Turci su i daqe harali Moravskom dolinom i Brani~evom, ali nisu uspeli da osvoje Novo Brdo, iako su ga mesecima opsedali. \ura| je postigao mir s Turcima priznaju}i vrhovnu vlast sultana i obavezuju}i se na pla}awe za ~etvrtinu ve}eg godi{weg hara~a nego Stefan, a uz to i na vojnu pomo} sultanu i zabranu prelaska ugarske vojske preko srpske teritorije u slu~aju rata sa Turskom. Izgubio je oblast Timoka i Ni{, Kru{evac, Vrawe i Pre{evo. I daqe su Turci dràli strate{ki va`na utvr|ewa u srcu Despotovine, na putu za Bosnu. Po{to je ostao bez velikih utvr|enih gradova, despot \ura| je po~eo da gradi Smederevo kao novu prestonicu. I k}erku Maru je poslao u sultanov harem. U Zeti su se odmetnuli \ura| i Qe{ \ura{evi}, i to uz mleta~ku pomo}, ali nisu prezali ni od saradwe s Turcima. Godine 1430. ipak su morali da priznaju despotsku vlast, ali su zauzvrat dobili ve}u samostalnost na svojim posedima. \ura| se nekoliko godina me{ao u me|usobne sukobe bosanske vlastele, a 1435. je Smederevskim ugovorom re{io spor sa Mle~anima. U ugarsko-turskom ratu ugarska vojska je na povratku pro{la kroz Srbiju nanev{i joj veliku materijalnu {tetu, ali i naqutiv{i Turke. Da bi umilostivio Murata II, \ura| Brankovi} mu je prepustio grad Brani~evo. Posle @igmundove smrti ugarski kraq je 1438. godine postao mu` wegove k}erke, austrijski vojvoda Albert Habsbur{ki, pa su to Turci iskoristili da upadnu u Srbiju i Erdeq, pqa~kaju}i i pale}i sve pred sobom. Murat II li~no je 1439. opsedao Smederevo. Despot je pre{ao u Ugarsku da traì pomo}, a odbranu prestonice je poverio sinu Grguru. Smederevo je palo posle tromese~ne opsade, kad je hrabrim braniocima nestalo hrane. Od cele Srbije odràla se oblast Novog Brda i Zeta. Povodom pada Smedereva ipak je s Turcima postignuta izvesna nagodba, pa je Grgur za obe}awe vernosti dobio na upravu nekada{wu oblast Vuka Brankovi}a. 35

Iz Srbije se iselilo mno{tvo stanovni{tva. Mnogo qudi su Turci odveli u ropstvo. Sultan je 1440. krenuo na Beograd sa velikom vojskom, ali ni posle {estomese~ne opsade nije uspeo da ga osvoji. Posle nespretnog me{awa u borbu za ugarski kraqevski tron, \ura| je te godine, preko Venecije, stigao u Zetu. Turci su ucenili wegovu glavu, pa je 1441. morao da ode u Dubrovnik. Sultan je naredio da se oslepe despotovi sinovi Grgur i Stefan. Tada se Murat II do~epao i Novog Brda. \ura| je odlu~io da se vrati u Ugarsku na poklowewe novom kraqu Vladislavu Jagelinskom, ~iji je dolazak na presto ranije osporavao. Polovinom 1441. Turci su provalili u ju`nu Ugarsku i temeqito je opqa~kali. To je bio povod da se Ladislav posveti ratu protiv Turaka. Iste godine wegova vojska pod komandom Janka Huwadija i Nikole Ilo~kog prodrla je duboko u Srbiju. I oni su, poput Turaka, opqa~kali sve {to im je pod ruke do{lo. Huwadi je najve}e pobede postigao na prostorima Vla{ke. Ladislav je dobio veliku finansijsku pomo} od pape i evropskih vladara. Despotu \ura|u je omogu}io da okupi izbegle Srbe. Vladislav je skupio vojsku od 25.000 vitezova i avanturista, a \ura| od osam hiqada Srba, a pristupio mu je i bosanski vojvoda Petar Kova~evi} sa 700 kowanika. Prodrli su u Srbiju 1443. dolinom Morave i kod Ni{a i Aleksinca Turcima naneli teàk poraz. Ubrzo su zauzeli Pirot i Sofiju. Turci su jo{ nekoliko bitaka izgubili, ali se vojska u januaru 1444. godine povukla. Ipak, uspe{an pohod u Tursku je uneo pometwu, a hri{}ansku Evropu motivisao da se rat nastavi. Murat II je bio prinu|en da traì mir, pa je posredstvom sultanije Mare uputio poslanika \ura|u sa ponudom da mu vrati Srbiju. Vladislav je bio saglasan, pa je sporazum sklopqen 1444. u Jedrenu. Sklopqen je desetogodi{wi mir, a despotu su vra}ene skoro sve teritorije, osim Ni{a i Kru{evca. Samo su u starim oblastima Brankovi}a ostale turske posade. \ura| je preuzimao svoje gradove, ali se Vladislav predomislio, pa je ponovo krenuo u rat, zaobilaze}i Srbiju. Poraèn je kod Varne. Tu je i poginuo u dvadesetoj godini. Despot je nastojao da povrati i zapadne teritorije. Sporazumeo se sa Stefanom Vuk~i}em Kosa~om, koji mu je vratio Gorwu Zetu, a sporio se sa Stefanom Toma{em oko Srebrenice. Mle~ani su ga prevarili i odbili su da vrate primorske gradove. Sina Lazara oènio je k}erkom despota Tome od morejskih Paleologa. Izaslanik vizantijskog cara je tim povodom uru~io Lazaru insignije despotskog dostojanstva, kao {to su to ranije dobijali Stefan Lazarevi} i \ura| Brankovi}. Godine 1448. Janko Huwadi je, kao ugarski gubernator u ime maloletnog kraqa Ladislava Posmr~eta, krenuo u novi antiturski pohod preko Srbije. \ura| nije hteo da mu se prikqu~i, a Huwadijeva vojska je nemilosrdno pqa~kala srpsko stanovni{tvo. Posle trodnevne bitke na Kosovu poqu i uzajamnih te{kih gubitaka, Turci su Huwadija nagnali u bekstvo. Despot je Huwadija strpao u tamnicu i oslobodio ga tek kad su mu Ma|ari ugovorom obe}ali isplatu materijalne {tete i da u slede}im pohodima ne}e slati vojsku preko Srbije. \ura| je 1451. definitivno povratio Srebrenicu, koja je prethodno ~esto mewala gospodare. Prethodno je vojnim putem neuspe{no poku{avao da prinudi Mle~ane da mu vrate primorske posede, zbog sukoba me|u bra}om Crnojevi}ima. I u toku 1452. dva puta je despot slao vojsku protiv mleta~kog eksponenta Stefanice Crnojevi}a, ali je ona poraèna. Novi sultan Mehmed II je ma}ehu Maru oslobodio iz harema i srda~no uputio ocu \ura|u, vra}aju}i 36

mu uz wu Toplicu i Dubo~icu. îm je pao Carigrad, sultan je ipak zahtevao od \ura|a da mu preda Smederevo i Golubac, a 1454. je krenuo na Srbiju sa ogromnom vojskom koja je okupirala celu zemqu, ubijaju}i sve mu{karce, a ène i decu odvode}i u ropstvo. \ura| je izbegao u Ugarsku, a Turci su opseli Smederevo, nakon Rudnika koji se ubrzo predao na prevaru da se branioci mogu slobodno izvu}i. Smederevo je hrabro odolevalo i sultan se uskoro povukao, a Srbiju su morile glad i kuga. Despot se vratio u prestonicu i prikupqao vojsku i s Huwadijem krenuo na jug. Turci su iznena|eni kod Kru{evca i potu~eni, a ugarsko-srpska vojska se povukla prema Beogradu. Srbija je bila toliko razorena i opusto{ena da se zadugo nije mogla oporaviti, a sultan je 1455. krenuo u novi pohod. Posle ~etrdesetodnevne opsade palo je Novo Brdo, pa zatim cela nekada{wa oblast Brankovi}a uz masovne pokoqe stanovni{tva. Despot je 1456. sa sultanom sklopio mirovni sporazum kojim je Turcima prepustio sve teritorije ju`no od Kru{evca i Zapadne Morave. Prekinuta je i kopnena veza Despotovine i Zete. Turci se nisu dràli sporazuma, pa su jo{ iste godine krenuli na Beograd. Usput su napali Smederevo, ali neuspe{no i uz zna~ajne gubitke. Ma|ari i Srbi su iznenada brodovima i ~amcima napali tursku dunavsku flotu i potpuno je pobedili, osloba|aju}i Beograd od re~ne blokade. Silovit turski juri{ na utvr|eni grad je odbijen, pa su se Turci povukli. Te godine je umro ostareli i iscrpqeni \ura|, a nasledio ga je sin Lazar Brankovi}. Lazar je 1457. postigao novi sporazum sa sultanom po kome su mu Turci vratili sve o~eve zemqe i obe}ali da ga dok je ìv ne}e napadati. Ugarsku su za to vreme razdirali unutra{wi sukobi plemstva oko prevlasti. Lazar je sara|ivao sa kraqem Ladislavom i od wega dobio Kovin i nekoliko tvr|ava na severnoj dunavskoj obali. Me|utim, 1457. je umrla i Lazareva majka Jerina, a wegov brat Grgur, sestra Mara i ujak Toma Kantakuzin prebegli su Turcima. Lazaru je ostao odan jedino slepi brat Stefan, a dràva je bila u sve jadnijem stawu. Ni epidemija kuge nije jewavala. Iznenada je u januaru 1458. godine despot Lazar umro kao tridesetogodi{wak, bez mu{ke dece. Odmah je formirano namesni{tvo koje su sa~iwavali Mihailo An|elovi}, Lazareva udovica Jelena Paleolog i wegov slepi brat Stefan. Namesnici su se ubrzo me|usobno sukobili. An|elovi} je oti{ao u Smederevo gde je izvikan za despota, a kako je u grad pustio odred Turaka izbila je pobuna u kojoj su Turci pose~eni, a on uhap{en. Srpska vlastela je slepog Stefana Brankovi}a priznala za despota. Stefan Toma{ je na vest o Lazarevoj smrti odmah oteo Srebrenicu, Zvornik i Timok, izbijaju}i na Drinu. Turci su ponovo 1458. udarili na Srbiju vode}i slepog Grgura Brankovi}a kao svog pretendenta na despotski tron. Pao je Golubac, a Beograd opkoqen. Despotovina se svela samo na Smederevo. Bosanski kraq Stefan Toma{ je te godine traìo od ugarskog kraqa Matije Korvina saglasnost da se wegov sin Stefan Toma{evi} oèni najstarijom k}erkom Lazara Brankovi}a i tako do|e u posed despotovine. Brak je sklopqen ~im je kraqevska saglasnost data, a Stefan Toma{ je tada opovrgao vazalstvo prema sultanu. Prvog marta 1459. Stefan Toma{evi} je postao srpski despot. Nedugo zatim Stefan Brankovi} je proteran iz Smedereva. Stefana Toma{evi}a kao katolika narod nije zdu{no prihvatao, a wegov dolazak na despotski tron bio je poseban izazov Turcima. Ve} po~etkom leta turska vojska je stigla pod Smederevo i ono je pre37

dato bez borbe, {to je ozna~ilo definitivni slom despotovine. Despotska titula se ipak odràla iz politi~kih razloga. Ma|arski kraq Matija je 1464. za srpskog despota proglasio Grgurovog sina Vuka, koji mu je prebegao iz Turske. Vuk Grgurevi} istakao se kao hrabar i sposoban vojni komandant. Uspeo je 1471. godine da spali Srebrenicu koja je ve} uveliko bila u turskim rukama. Vi{e puta je ograni~ene turske odrede pobe|ivao na Dunavu. Zahvaquju}i srpskim ratnicima kraq Matija je 1480. uspeo i do Kru{evca da prodre. Ugarski kraq je sistematski podsticao naseqavawe srpskog stanovni{tva u sremskim i banatskim predelima, pa je tako obezbe|ivao ju`ne granice i sticao dobre ratnike koje je koristio na svim evropskim rati{tima. Kad je 1485. godine umro glavni srpski vojni komandant, despot Vuk Grgurevi}, kraq Matija je pozvao Stefanove sinove, \or|a i Jovana Brankovi}a, koji su ìveli u dolini italijanske reke Po, da do|u u Ugarsku. Sa mo{tima svoga oca, u pratwi majke, bra}a su 1486. do{la u Srem. \or|e je dobio titulu despota i najve}i deo porodi~nih poseda. Kada je kraq Matija umro 1490. vlastela nije za naslednika htela wegovog vanbra~nog sina Ivani{a, nego ~e{kog kraqa Vladislava II. Srpski velika{i su se podelili izme|u dva tabora, a bra}a Brankovi}i su podràvali Ivani{a. Do{lo je i do sukoba u kome je Ivani{ Korvin poraèn, a plemi}ki sabor je izabrao ~e{kog pretendenta za vladara, {to je oslabilo pozicije srpskog despota. \or|e Brankovi} se okrenuo rimsko-nema~kom kraqu Maksimilijanu Habzburgu, koji je upao u Ugarsku i prodro do Beograda. Sukob je zavr{en kompromisom da se Habzburg povu~e, ali da nasledi presto ukoliko Vladislav ne bude imao zakonskih naslednika. U toku 1493. i 1494. bilo je nekoliko ugarsko-turskih sukoba i uzajamnih prodora u dubinu teritorije. \or|e je u~estvovao i u nekim unutra{wim obra~unima, a 1494. despotom je progla{en i wegov brat Jovan, kad je kraq odlu~io da udvoji sve va`ne funkcije svog odbrambenog sistema. Despoti su imali mnogo problema sa rimokatoli~kim prelatima koji su nastojali da i wihovim posedima nametnu pla}awe crkvene desetine. U Sremu su pravoslavni Srbi ve} uveliko predstavqali dominantno stanovni{tvo, pa i ugarski zvani~ni dokumenti tu zemqu nazivaju Rasciom, po uzoru na Ra{ku, a Srbe Racima. “Unuci despota \ur|a su bili prisiqeni da se snalaze u promewenim prilikama u ugarskoj kraqevini, da nastoje da odbrane ono ~ime su raspolagali i da na svome budu {to samostalniji. Wima je svakako na ruku i{la okolnost {to su u svojim formalnim pravima i ovla{}ewima koja su imali kao gospodari poseda, kao nosioci despotske titule i baroni Kraqevstva, kao zapovednici banderija, mogli da dodaju ugled i slavu vladarskog reda ~iji su izdanci bili. Zahvaquju}i tome, wih su po{tovali i pomagali pripadnici srpskog plemstva koje je bilo van wihovih poseda, wima je bio privrèn sav srpski ìvaq iako im formalno nije dugovao pokornost i vernost. Uticaj despota u ovoj generaciji bio je daleko {iri od wihovog vlastelinstva i wihovih banderija.” (tom II, str. 454). U narodnoj svesti Brankovi}i su predstavqali sremske vladare, koji odràvaju dràvni kontinuitet srpskog carstva. Izme|u 1497. i 1499. godine \or|e Brankovi} se tajno zamona{io, a nedugo zatim rukopoloèn je za jeromonaha pod kalu|erskim imenom Maksim. Po svoj prilici, posledwih godina ìvota bio je beogradski mitropolit. Despot Jovan je oènio k}erku Stefana Jak{i}a Mla|eg Jelenu i tako se orodio s najmo}nijom srpskom porodicom u 38

Pomori{ju, koja je nasledila i imawa Belmuèvi}a. Milo{ Belmuèvi} je umro 1501. godine, nakon {to se 1500. proslavio upadaju}i na tursku teritoriju i stekav{i ogroman plen. U ugarsko-turskom ratu izme|u 1501. i 1503. godine ratna dejstva je zapo~eo despot Jovan. Sultan je molio Jovana da posreduje u sklapawu mira obe}avaju}i mu povratak svih poseda u Srbiji i Bosni. Jovan je o tome obavestio kraqa, ali je nastavio borbu. Proterao je Turke iz Kolubare i probio se u Bosnu. Despot Jovan je 1502. bio glavni kraqev pregovara~ sa velikim vezirom. Krajem te godine umro je od groznice, ne ostavqaju}i mu{kog naslednika. Nesre|ene unutra{we ugarske prilike i nesposobnost vladara iskoristio je 1521. godine sultan Sulejman I osvojiv{i [abac i celi Srem. Srem je potpuno razoren i opusto{en, a onda je Beograd opsednut i posle ne{to vi{e od mesec dana osvojen. Turci su 1523. ponovo upadali u Srem, ali ovog puta i u Banat, gde su naredne godine osvojili obalska utvr|ewa. U Ugarsku je 1525. pobegao mo}ni turski velika{ Srbin Pavle Baki}. Vojvoda Pavle je upozorio Ma|are na predstoje}i veliki turski pohod. Sultan je 1526. krenuo sa ogromnom vojskom od oko sto hiqada qudi. Neometano je forsirao Savu kod Beograda. Srbi su napustili Srem i prebacili se u Pomori{je. Posle velike borbe Turci su zauzeli Petrovaradin i uskoro izbili na Dravu. Do velike bitke je do{lo 29. avgusta 1526. godine ju`no od Moha~a i tu su Ma|ari temeqito potu~eni. Posle Moha~ke bitke sultan je bez ikakvog otpora zauzeo Budim. Turci su ga opqa~kali, pre{li preko Dunava i spalili Pe{tu. Sa ogromnim plenom i robovima turska vojska se povukla, ostavqaju}i posade u sremskim utvr|ewima. U Ugarskoj su po~eli seqa~ki nemiri, a pobunili su se i Srbi u Pomori{ju, pro{iruju}i ustanak po Banatu, Ba~koj i Sremu. Na ~elo se stavio Jovan Nenad, koji se proglasio za cara. Od Turaka je u Sremu preoteo dve tvr|ave, a spremao se da udari na Petrovaradin i Ilok, ali su mu nedostajali topovi. U sukobu oko prestola stavio se na Ferdinandovu stranu, a protiv Zapoqe. Zapoqini qudi su 1527. Jovana Nenada ubili u Segedinu.

3. Istorija Srpske Bosne I u doba rimske vladavine bosanski predeli su bili najslabije naseqeni, a avarska pusto{ewa su ih skoro potpuno ostavila bez stanovni{tva. Srbi su tu po~etkom sedmog veka zatekli vrlo malo preìvelih Romana i najbrè su ih asimilovali. O starom romanskom stanovni{tvu gotovo da nema nikakvih pisanih tragova, pa su jedino svedo~anstvo arheolo{ki nalazi. Samo su ilirski ustanak i wegovo ga{ewe po~etkom hri{}anske ere ostavili zna~ajni utisak na rimske savremenike i poznije istori~are. Svi istorijski izvori svedo~e da su u vreme dolaska na Balkan Bosnu naselili iskqu~ivo Srbi. Iako su i Srbi i Hrvati doseqeni iz svojih prapostojbina, jasno razdvojenih od pamtiveka, na prethodno opusto{ena i iseqena podru~ja, a i jedni i drugi su priznavali vlast vizantijskog cara Iraklija, me|u wima je i u wihovoj domovini bila izraèna jasna etni~ka granica koja je vodila od u{}a reke Cetine preko Livawskog poqa, do reka Plive i Vrbasa. Prostrana srpska teritorija pod vizantijskom vla{}u imala je vrlo visok stepen samostalnosti, a na woj su se obrazovale specifi~ne politi~ke celine koje su nazivane 39

ùpama. Koncentrisane su u ravnicama i dolinama re~nih tokova, a me|u wima nije bilo strogo definisanih granica. Prete`ni planinski predeli i nedovoqno razvijeni dru{tveni odnosi, koji su jo{ dugo ostajali na nivou vojne demokratije posledwih faza prvobitnih zajednica i rudimentarnih oblika dràve, usporavali su stvarawe celovite politi~ke organizacije dru{tva. U sistemu labavih srpskih rodovsko-plemenskih formacija centralni narodni predvodnici imali su gotovo simboli~an autoritet u odnosu na lokalne ùpane. Zato je srpska teritorijalna celina ve} u startu izdeqena na veliki broj malih kneèvina, poput Neretqanske, Zahumske, Bosanske, Travunske, Dukqanske i Ra{ke, koje su bile me|usobno prili~no solidarne i slo`ne, ali bez jasno izraène namere da jedna drugoj nametnu sopstvenu dominaciju. Najve}i broj tih prvobitnih ùpa, wihovi nazivi i stare{ine, i{~ileli su iz narodnog se}awa, a pisanog traga nisu ostavili. Na istoku se teritorija prvobitne Srbije grani~ila sa Bugarskom, a linija razgrani~ewa je na severu prelazila preko Dunava. Tako Konstantin Porfirogenit govori o gradu Soliju (Tuzla) kao jednom od {est najve}ih gradova u Srbiji. Ali Soli nije bio u Bosni. Bosna je prvi put pomenuta u dokumentima tek u desetom veku kao prostor oko istoimene reke, uslovno re~eno izme|u Vrbasa i Drine. Nesporno je bila u ~vrstom sastavu Srbije, jer se po tom pitawu slaù Konstantin Porfirogenit, Pop Dukqanin i vizantijski pisac Jovan Kinam. Jo{ je srpski vladar âslav po~etkom desetog veka branio Bosnu od ugarskih pqa~ka{kih pohoda. Ve} u âslavqevo vreme Bosna je imala lokalnog stare{inu koji se nazivao ban, {to je izraz verovatno avarskog porekla. Posle âslavqeve smrti Bosnu je u ve}em pohodu opusto{io hrvatski kraq Kre{imir, a potom je bila `rtva makedonskog cara Samuila. Posle sloma Samuilove dràve, Bosna je do{la pod vrhovnu vizantijsku vlast i bosanski ban je imao isti status kao ra{ki ùpan ili zahumski knez. Kada je u XI veku naglo oja~ala Dukqa, u wenom sastavu su se na{le Ra{ka, Bosna, Zahumqe i Travunija. Zahumqu se prethodno prikqu~ila Neretqanska kneèvina. Bodin je u Bosni kao namesnika na vlast doveo kneza Stefana, koji mu je kao i ra{ki ùpan poloìo zakletvu vernosti. Za razliku od bana, ~ija je funkcija bila prevashodno vojnog karaktera, knez je bio nosilac prvenstveno civilne vlasti, kojoj je pot~iwena vojna. Oko 1138. Bosna je do{la pod dominaciju Ma|ara, pa je 1139. ugarski kraq Bela IIsvog maloletnog sina Ladislava simboli~no proglasio za bosanskog hercega. Stvarno su Bosnom upravqali doma}i banovi koji su priznavali vrhovnu ma|arsku vlast. Istorijski dokumenti pomiwu ime samo jednog od tih banova – bana Bori}a. Vizantijski car Manojlo Komnen je 1166. porazio i potisnuo Ma|are, pa se Bosna, zajedno sa Sremom i Slavonijom, vratila pod vizantijsku dominaciju koja je bila iste prirode kao i u ostalim srpskim zemqama. To su svi podaci koji postoje o Bosni do kraja dvanaestog veka. a) Sticawe fakti~ke dràvne samostalnosti Osamostaqivawe Ra{ke pod velikim ùpanom Stefanom Nemawom stvori}e vrlo pogodnu zavetrinu Bosni, koja se tako teritorijalno odvojila od Vizantije, a Nemawi}i su svoje ambicije usmeravali prema jugu. Bosna je tretirana kao ne{to {to je tu, svoje, pod rukom, pa nema potrebe da se posebni napori 40

ulaù. Sasvim je druga~ija situacija kad je re~ o teritoriji severno od prvobitne Bosne, Usori i Solima. Nemawi}ki zaklon je bio veoma dragocen, pa je realna opasnost mogla da do|e samo sa ma|arske strane, ali je ugarska dràva naj~e{}e bila preokupirana drugim problemima. Svoju specifi~nu dràvotvornost Bosna po~iwe tek sa banom Kulinom, koji se na banskom poloàju na{ao kao vizantijski namesnik, a istorijski izvori ga pomiwu nekoliko godina nakon smrti cara Manojla IKalinika, do koje je do{lo 1180. godine. Kulin se prikqu~io srpsko-ugarskim pohodima protiv Vizantije, a nedugo zatim formalno je priznao vrhovnu vlast ugarskog kraqa, {to mu je u praksi donelo realnu samostalnost. “Ban Kulin je bio u dobrim odnosima sa Srbijom. Sa srpskim vladala~kim porodicama bio je i rodbinski povezan, jer je wegova sestra bila udata za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemawe.” (Sima ]irkovi}: Istorija sredwovekovne bosanske dràve, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1964, str. 47.) Za razliku od Nemawi}a, Kulin je bio prili~no blagonaklon prema bogumilskoj jeresi koja se upravo u wegovo vreme pojavila, pre{av{i iz Srbije. To mu je na le|a natovarilo mr`wu rimskog pape i neprijateqstvo Ma|ara. U unutardinasti~kom sukobu Nemawi}a, izme|u Vukana i Stefana, Kulin je otvoreno stao na Stefanovu stranu, pruàju}i mu i vojnu pomo} da se vrati na presto. Uspeo je 1202. da se delimi~no opravda pred Rimskom kurijom, a papski legat je 1203. godine zadovoqen izjavom i obe}awima bosanskih bogumila na Bilinom poqu. Me|utim, problemi su bili samo privremeno re{eni, da bi se obnovili u jo{ teòj formi. Po{to je Bosna vekovima bila u sastavu prvobitne srpske dràve i verska organizacija po prijemu hri{}anstva bila je jedinstvena. “Poistove}ivawe Srbije i Bosne u katoli~kim crkvenim sredi{tima vr{eno je u trenucima kad su se rasplitala zamr{ena pitawa o pravima primorskih nadbiskupskih stolica, i kada se, kao uvek u sli~nim slu~ajevima, istraìvala istorija tih prava. Otuda ono moè biti posredno svedo~anstvo o nekada{wem politi~kom i crkvenom jedinstvu Srbije i Bosne. Uporedo s politi~kim razdvajawem, do kojeg je do{lo, najverovatnije, u drugoj polovini H veka, spontano je teklo i crkveno odvajawe. Isto~ni i ju`ni krajevi nekada{we ’kr{tene Srbije’, docnije Ra{ke, potpali su pod pojedine vizantijske episkopije, dok uspomena na Srbiju kao jedinstveno jurisdikciono podru~je mogla se o~uvati jedino u primorskim katoli~kim sredi{tima.” (str. 50.) Postoje dubrova~ki izvori koji ukazuju da bosanski prvobitni hri{}anski stanovnici nisu znali latinski, a imali su i narodna imena. To je dokaz da se u Bosni vr{io isto~ni obred, a i weno mona{tvo je bilo svetovasilijanskog reda koji pripada vizantijskoj crkvenoj tradiciji. Dubrova~ki nadbiskupi nisu ozbiqnije nastojali da se u tom pogledu ne{to promeni, brinu}i samo da im neko ne otme tu dijecezu i da na vreme dobiju prigodne darove. Tako je bilo sve dok se u Bosni nisu pojavili iz nemawi}ke Srbije proterani bogumili. Rimska kurija je tada intenzifikovala svoje aktivnosti na bosanskom podru~ju da bi pro{irila svoju teritoriju i da bi spre~ila prodor jereti~kih uticaja i pokreta u dalmatinske primorske gradove, koji su ve} pokazali da su tome podlo`ni. Godine 1225. papskom bulom je potvr|ena predaja Bosne, Usore i Solija kalo~kom nadbiskupu Ugrinu sa zadatkom da istrebi jeres. Predaja teritorija je zna~ila da nadbiskup moè unajmiti mo}nije plemi}e da krenu u krsta{ki rat, a da budu ispla}eni vredno{}u teritorije kad obave posao. 41

Kulina je nasledio ban Stefan o kome u izvorima nema skoro nikakvih podataka, kao ni o toku krsta{kih pohoda, mada je verovatno da su oni bili bar delimi~no uspe{ni, jer se ve} 1233. godine pojavquje ban Mateja Ninoslav kao katolik i ugarski vazal. Iste godine je svrgnut bosanski biskup kao nedostojan poloàja i osumwi~en da potajno podràva jeretike, a na wegovo mesto slede}e godine je doveden jedan verski zagrièni nema~ki dominikanac. Bosanska biskupija je tada oduzeta iz nadle`nosti dubrova~kog nadbiskupa i podvrgnuta direktnoj jurisdikciji rimskog pape. Ban Ninoslav je imao mnogo problema sa neposlu{no{}u jereti~ki nastrojene bosanske vlastele, {to ga je nateralo da se na izvestan na~in distancira od crkvene i ugarske prozelitske akcije, pogotovo kad je shvatio da su planovi ugarskog kraqa zasnovani na te`wi da Bosnu sasvim pot~ini. Godine 1235. cela Bosna je data hercegu Kolomanu da povede novi krsta{ki pohod. To je Ninoslava sasvim bacilo u zagrqaj bogumila u ~ijoj podr{ci je video jedinu {ansu da sa~uva dràvnu samostalnost. Posle dvogodi{wih borbi o kojima nema detaqnijih podataka, Koloman je obavestio papu da je uni{tio bosanske jeretike. Pri tom je i deo Huma oteo od kneza Toqena, koji je bio potomak Nemawinog brata Miroslava. Postavqen je i novi biskup, ma|arski dominikanac, koji je bogumile i na loma~ama spaqivao. Ban Ninoslav se u po~etku drào po strani, ali u pogodnom momentu bosanska vlastela se dobro organizovala i uspela da protera krsta{e. Bana Ninoslava i wegovu dràvu neo~ekivano je spasila tatarska najezda na Ugarsku 1241. godine, koja je spre~ila odmazdu zbog proterivawa krsta{a. Tatari su protutwali i kroz delove Bosne, ali tu nisu ni izdaleka toliku {tetu naneli, kao po ugarskim ili hrvatskim predelima. U sukobu koji je 1243. izbio izme|u dalmatinskih gradova Trogira i Splita, Ma|ari su ratovali na strani Trogirana, a Ninoslav na strani Spli}ana, zajedno sa humskim knezom Andrijom. Ugarski kraq Bela IVje jedan deo vojske pod komandom hrvatskog bana Dionisija poslao u napad na Split, dok je on sam s drugim delom napao Bosnu. Ninoslav je 1244. bio prinu|en da se pokori Ma|arima, ali se oni nisu me{ali u unutra{we bosanske politi~ke odnose, ograni~avaju}i se na insistirawa koja se ti~u crkvenih pitawa. Ninoslav je zadrào i svoje posede u Slavoniji, u okolini \akova, ali je unutar Bosne darovao zna~ajna imawa Rimokatoli~koj crkvi. “Katoli~ka crkvena organizacija u Bosni je imala sve {to joj je bilo neophodno za uspe{an rad, sem podr{ke stanovni{tva koje je bilo ili pod uticajem jeretika ili verno svojoj tradicionalnoj crkvi.” (str. 67.) Katoli~anstvo nije moglo da stekne zna~ajno upori{te, pa je Bela IV posle dve godine ponovo razmi{qao da preduzme krsta{ki pohod. Tada je papa odlu~io da se bosanski katolici izuzmu iz nadle`nosti dubrova~kog nadbiskupa i pripoje dijecezi kalo~kog. “Neposredno posle sredine XIII veka, katoli~ki bosanski biskup nije boravio vi{e u Bosni ve} u \akovu, selu koje je biskupija dobila jo{ u samom po~etku reforme od hercega Kolomana. Tu u Slavoniji wegovo sedi{te je ostalo vekovima, u Bosnu vi{e nije uspeo da se vrati. Zajedno s wim je i katoli~anstvo u celini, vezav{i se iskqu~ivo za ideju jedne reformisane latinske biskupije, za dugo vreme izgubilo svako upori{te u Bosni.” (str. 68.) Sve {to je ostalo od rimokatoli~ke crkvene organizacije utopilo se u bogumilsku crkvu bosansku. 42

Negde posle 1249. godine Ninoslava je nasledio wegov ro|ak, ban Prijezda, kome je zbog iskazane vernosti Bela IV dao nove posede u Slavoniji 1255. godine. Izvori pokazuju da je dve godine ranije Bela ratovao u Bosni, ali se ni{ta pouzdanije ne zna. Bosna je u ovom vremenu bila potpuno odvojena od Ma~vanske banovine, kojoj su pripadali Usora i Soli, pa su slavonski posedi bili teritorijalno odvojeni od bosanske oblasti. Ma|ari su banovine formirali kao za{titni pojas za odbranu glavnine dràvne teritorije. Od 1284. Usoru i Soli, kao i Ma~vu sa Beogradom, drào je srpski kraq Dragutin nakon {to je presto ustupio bratu Milutinu. Iste 1284. godine Dragutinova k}erka Jelisaveta udala se za Prijezdinog sina Stefana I Kotromani}a. “Ova bosansko-srpska alijansa pokazala je zna~ajne politi~ke rezultate tek skoro ~itav vek docnije, kada je veza sa srpskom svetorodnom kraqevskom porodicom pruìla banu Tvrtku pravni osnov da se proglasi za potomka Nemawi}a i kruni{e za srpskog kraqa.” (str. 75.) Zbog ma|arske preokupiranosti drugim problemima, Bosna je postajala sve samostalnija i wen vazalni odnos prema ma|arskom kraqu bio je ~isto formalan. Stefan I Kotromani} je svoga oca nasledio na banskom tronu izme|u 1287. i 1290. godine, ali ga je ubrzo ugrozio bribirski knez Pavle [ubi}, koji se mnogo osilio iskori{}avaju}i slabosti ugarskih vladara. Po~etak ~etrnaestog veka u Bosni su obeleìle èstoke borbe. Pavle [ubi} je za bosanskog bana proglasio svoga brata Mladena koji je Kotromani}u oteo Dowe Krajeve i po~eo prema istoku da ga potiskuje. Tada su [ubi}i i Hum ugroàvali. Godine 1302. do{lo je do velike bitke izme|u Stefana I Kotromani}a i Mladena [ubi}a, ali istorijski izvori ni{ta ne govore o wenom toku i ishodu. Ali, ve} 1304. godine uzurpator je poginuo u borbi, a wegov sin Mladen II uspeo je skoro celu tada{wu Bosnu da okupira, nazivaju}i se wenim gospodarem. Kotromani}i su zadràli izvesne posede, a Stefan I je umro pre 1314. godine. Wegova porodica je morala da beì iz zemqe i skloni se u Dubrovnik. Izvestan kompromis sa [ubi}ima je postignut, pa su se Kotromani}i uskoro vratili. [ubi}i su morali da po{tede svu zate~enu bosansku vlastelu i pored vrhovne vlasti nisu uspevali da zna~ajnije izmene zate~ene unutra{we dru{tvene odnose. Kada je 1319. godine srpski kraq Milutin porazio Mladena II [ubi}a u oblasti Huma, wegovi posedi po~eli su da se raspadaju i odvajaju, a prvo su mu se oteli [ibenik i Trogir, beè}i u mleta~ko okriqe. Pozicije [ubi}a sve vi{e su slabile i u Ugarskoj, jer je kraq Karlo Robert po~eo da ja~a centralnu vlast i sputava osione velika{e. Kraq se sporazumeo sa Stefanom II Kotromani}em, pa su zajedni~kim snagama 1322. godine udarili na Mladena II koji je potu~en i zato~en. Bosna je opet bila direktni vazal ugarskog kraqa sa velikim stepenom samostalnosti. Stefan II je od 1324. do 1326. godine ratovao protiv cetinskog gospodara Nemigca da bi povratio Dowe Krajeve. Napokon je 1326. godine oslobodio staru srpsku oblast Krajinu, izme|u Neretve i Cetine, kao i Livawsko, Duvawsko i Glamo~ko poqe. Zapadna granica Bosne je izbila na tokove Cetine i Sane, {to je ve} zna~ilo veliko teritorijalno pro{irewe. Nakon smrti kraqa Dragutina, ma|arski kraq je Stefanu II Kotromani}u dodelio Usoru i Soli. Kako su se nakon Milutinove smrti u Humskoj zemqi osamostalili plemi}i Branivojevi}i i ugroàvali susedne posede, Stefan 43

II Kotromani} je protiv wih 1326. godine sklopio savez sa Dubrovnikom. Stefan De~anski i wegov sin Du{an nisu hteli da za{tite odmetnute velika{e, pa su oni poraèni, a Bosna je pripojila u{}e Neretve. Kotromani} je 1329. godine bio u sukobu sa feudalcem Vitomirom, gospodarem Trebiwa i Konavla, ali ga je kraq Du{an ozbiqno kaznio nanev{i mu poraz kod Pribojske Bawe. Iz toga je Kotromani} izveo pouku {ta sme a {ta ne sme. Ra{ki vladari su ga pustili da uni{ti neposlu{ne Branivojevi}e, ali su odlu~no branili odanog Vitomira. Uskoro se Kotromani} izmirio sa Du{anom, a Bosna je dobila duì period mira, neophodan da bi se iznutra konsolidovala i u~vrstila teritorijalna pro{irewa koja su udvostru~ila wen prostorni opseg. Osloba|aju}i Dowe Krajeve, odnosno Makarsko primorje, bosanska vojska je uni{tila tamo{wu katoli~ku crkvenu organizaciju, ali kad je zauzeta dolina Neretve i deo unutra{wosti Huma, zate~eno je pravoslavno stanovni{tvo, ukqu~uju}i i plemi}ku porodicu Sankovi}i, pa oni nisu sputavani da ostanu u svojoj veri, iako je hijerarhija Srpske pravoslavne crkve bila negativno nastrojena prema bogumilima. To je bilo bitno da se “pravoslavno sve{tenstvo nije sa bosanskom crkvom sudarilo u politi~koj sferi, oko uticaja na vladarevom dvoru gloìli su se samo krstjani i frawevci.” (str. 109.) Posle 1334. godine papa Benedikt XIIobru{io se svom silinom na bana Stefana II Kotromani}a, jer je izneverio rimska nadawa o obnovi katoli~anstva u Bosni, a direktno ga je optuìo i za neuspeh inkvizicije. Pozvao je hrvatske velika{e Kurjakovi}e, [ubi}e i Nemigca da napadnu Bosnu i pruè oruànu podr{ku fraweva~kim prozelitskim nastojawima. Tome se suprotstavio ugarski kraq Karlo Robert i zapretio hrvatskim velika{ima da }e ih progoniti kao odmetnike ako napadnu wegovog odanog vazala. Godine 1339, nakon {to je otklonio opasnost napada od strane hrvatskih plemi}a, sam kraq je u Bosnu poslao generala fraweva~kog reda da izvidi crkvenu situaciju. General je u Bosni srda~no primqen i ban ga je ube|ivao da èli obnovu katoli~anstva, ali se izgovarao da su glavnu prepreku “predstavqali {izmatici koji su se nalazili u susedstvu i kojima bi se jeretici odmah obratili za pomo} ~im bi ne{to preduzeo protiv wih.” O~igledno je da je “on opasnost preuveli~avao u èqi da izbegne re{ewa koja bi izazvala smutwe i borbe u tek konsolidovanoj dràvi.” (str. 111.) Posle toga frawevci su se orijentisali na postepenu i strpqivu misionarsku akciju kako bi u narednih sto dvadeset godina preobra}ali bosansko bogumilsko stanovni{tvo. Podizali su manastire u centralnim gradskim naseqima, gde nisu bili izraèni feudalni odnosi, a naseqavali su se saski rudari i dubrova~ki trgovci. Bosanska crkva je i daqe dominirala seoskim sredinama, {to je wene pozicije dugoro~no slabilo. “Pa ipak, ona jo{ uvek nije bila neposredno ugroèna zahvaquju}i tome {to je u vezama sa vlastelom nalazila oslonac koji se jo{ dugo ne}e kolebati. Mesto arbitra u odnosima izme|u vladara i vlastele, koje je dobila i u~vrstila upravo u ovo vreme, u~inilo ju je nepouzdanom u politi~kom ìvotu Bosne. Svojom ulogom da ’ogleda’ ili ’sudi’ vlastelina osumwi~enog za ’nevjeru’ postala je ~uvar najosnovnijih prava vlastele. Bosanska crkva se iz Bosne nije mogla ukloniti, a da se, u isto vreme, opasno ne ugrozi ravnoteà u odnosima izme|u dràve i vlastele.” (str. 112.) Godine 1345. ban Stefan II je sa vojskom u{ao u Knin da bi za{titio interese ugarskog kraqa, a i pomogao mu da slomi osionost hrvatskih plemi}a. Na 44

ma|arskoj strani je u~estvovao i u sukobu sa Venecijom oko Zadra, ali ve} slede}e godine po~eo je da {uruje sa Mle~anima protiv Ma|ara, da bi oni zauzvrat neutralisali Mladena III[ubi}a, svog saveznika, koji je za Bosnu predstavqao latentnu ratnu pretwu. Stefan II je 1350. godine bio u konfliktu sa srpskim carem Du{anom oko Humske zemqe. Posle propalih pregovora Du{an je s vojskom u{ao u Hum i povratio sve posede do Cetine. Ali kada je trupe vratio u Makedoniju, bosanski ban je preoteo Humsku zemqu, a srpski car je bio toliko preokupiran drugim poslovima da vi{e nikada nije stigao da se bavi humskim problemom. Godine 1353. Stefanova k}erka Jelisaveta udala se za ma|arskog kraqa Lajo{a, {to je zna~ajno podiglo politi~ki ugled bosanske banske porodice. Iste godine ban Stefan II Kotromani} je umro bez ìvih mu{kih potomaka, pa je za novog bana sabor vlastele izabrao sina Stefanovog brata Vladislava, petnaestogodi{weg Tvrtka. Tvrtku je kraq Lajo{ odmah oteo svu Humsku zemqu severno od Neretve, ali mu je zato poverio upravu nad Usorom. Ponovo je aktivirano i jereti~ko pitawe, {to je Tvrtka posebno ugrozilo. b) Bosansko-ssrpsko kraqevstvo Ipak, o prvih desetak godina Tvrtkove vladavine nema mnogo istorijskih svedo~anstava, {to zna~i da je situacija mogla biti relativno mirna. Godine 1363. ugarski kraq Lajo{ krenuo je u ratni pohod protiv Bosne, pozivaju}i se na verske razloge. Neuspe{no je opsedao utvr|eni bosanski grad Soko na Plivi, pa se vratio u Ugarsku. Iste godine poslao je vojsku na Usoru koja je opsela Srebrenik, ali tako|e bez uspeha. U krajwe opasnoj situaciji Bosna je uspela da se odbrani. Ali Tvrtku je sve ve}e probleme pravilo preterano osamostaqivawe wegovih plemi}a. Vlastela se 1366. godine otvoreno pobunila i zbacila ga sa banskog trona, pa je Tvrtko morao da pobegne iz Bosne. Na vlast je doveden Tvrtkov brat ban Vuk. Uz pomo} ugarskog kraqa Tvrtko je povratio kontrolu nad jednim delom bosanske teritorije, pa se s bratom otimao oko podr{ke pojedinih oblasnih gospodara. Tvrtko je odneo prevagu i ve} 1367. godine kontrolisao celu Bosnu, iz koje je Vuk morao da pobegne, ali se posle nekoliko godina ipak pomirio sa bratom. Godine 1373. ban Tvrtko se udruìo sa knezom Lazarom protiv ùpana Nikole Altomanovi}a, koga su pobedili i wegove zemqe me|usobno podelili. Tvrtko je tada dobio gorwe Podriwe, oblast manastira Mile{evo i Gacko. \ur|u Bal{i}u oteo je, 1377. godine, Trebiwe, Konavle i Dra~evicu. Po{to je bio nesumwivi potomak Nemawi}a, jer mu je pradeda kraq Dragutin, kod Tvrtka su se pove}ale ambicije da pod svojom vla{}u obnovi srpsko carstvo, a ve} je raspolagao prostranim podru~jima nekada{we nemawi}ke dràve. Tvrtko, dakle, nije vi{e razmi{qao da {to vi{e nemawi}kih zemaqa pripoji svojoj dràvi, nego da sopstvenu dràvu prikqu~i obnovqenom srpskom carstvu u kome bi on bio vladar. Na Mitrovdan 1377. godine u manastiru Mile{evi, na grobu Svetog Save, Tvrtko se krunisao za kraqa Srbije, Bosne, Primorja i zapadnih strana. Svom imenu je dodao i tradicionalno nemawi}ko ime Stefan, koje su docnije nosili i svi drugi bosanski kraqevi, a koje je kolokvijalno, u narodnom izgovoru moglo da glasi i Stevan, Stjepan, [}epan ili Stipan. Od tada je Tvrtko u prvi plan stavqao svoju titulu vladara Srbije. “Na 45

osnovu docnije politi~ke saradwe s knezom Lazarom i angaòvawa oko odbrane Srbije od Turaka, moè se zakqu~ivati da su knez Lazar i Vuk Brankovi} odobravali Tvrtkov ~in. O{te}eni i ogor~eni \ura| Bal{i} bio je bez sumwe protivnik bosanskog bana i sigurno ga nije priznavao kao srpskog vladara.” (str. 138.) Srpsku kraqevsku titulu Tvrtku su priznali Venecija i Dubrovnik, ali i ugarski kraq Lajo{. Zbog stalnih sporewa sa Dubrov~anima i neuspe{nog poku{aja da Kotor podvede pod svoju vlast, Tvrtko je na ulazu u Bokokotorski zaliv podigao grad Novi 1382. godine i odmah u wemu otvorio trì{te soli. Dubrov~ani su svojom mornaricom ometali dovoz soli i plenili tovare, pa je Tvrtko morao da popusti i prihvati wihove zahteve. Slede}e godine je ipak po~eo da pribavqa brodove za sopstvenu flotu. Godine 1385. maloletna ugarska kraqica, wegova ro|aka, ustupila mu je Kotor, a dobio je i vaàn trg Drijeva na Neretvi. U unutra{wim ugarskim sukobima oko prestola Tvrtko se svrstao protiv @igmunda Luksembur{kog poslav{i velikog vojvodu Hrvoja Vuk~i}a, gospodara Dowih Krajeva, da se bori na strani Ladislava Napuqskog. Tvrtkova vojska je zauzela Klis i pusto{ila okolinu Nina i Splita 1387. godine. Preko zemqe Bal{i}a 1388. godine Turci su provalili u Bosnu, ali ih je bosanska vojska porazila kod Bile}e. Godine 1389, kao kraq Srbije i Bosne, Tvrtko je poslao svoju vojsku pod komandom vojvode Vlatka Vukovi}a u Kosovsku bitku, gde je dosta bosanskih velika{a izginulo. Tvrtko je izve{tavao ~itavu Evropu da je srpska vojska pobedila, a istorijski izvori svedo~e da je i on li~no u to potpuno bio ube|en. Potom je ponovo udario na dalmatinske gradove. Godine 1390. Split, Trogir i [ibenik, kao i ostrva Bra~, Hvar i Kor~ula do{li su pod vlast kraqa Srbije i Bosne. Do pregovora sa poslanikom kraqa @igmunda do{lo je 1381. godine, ali je te godine kraq Tvrtko umro. Novi kraq je postao Stefan Dabi{a Kotromani} i on je brzo stabilizovao svoju vlast, a 1392. godine je uspeo da otera Turke koji su ponovo provalili u Bosnu. Me|utim, velika{i su postajali sve osioniji. Prvo su bra}a Radi~ i Beqak Sankovi} poku{ali Konavle da predaju Dubrov~anima, ali su ih razjurili vojvoda Vlatko Vukovi} i knez Pavle Radenovi}, podeliv{i me|usobno wihove posede. Ve} 1394. godine Dabi{a i wegovi plemi}i otvorenije se orijenti{u prema @igmundu, suprotstavqaju}i se hrvatskim velika{ima koji su jo{ podràvali Ladislava Napuqskog. Kraq Srbije i Bosne je vratio ugarskom kraqu dalmatinske gradove i ~ak pristao da @igmund posle wegove smrti nasledi bosanski kraqevski presto. Stefan Dabi{a je umro 1396. godine. @igmund je sa bosanskom vlastelom postigao kompromis da privremeno Bosnom upravqa Dabi{ina èna Jelena Gruba. U vreme wene vladavine glavnu re~ u dràvnim poslovima imao je vojvoda Hrvoje Vuk~i}. Vrlo zna~ajni su bili knez Pavle Radenovi} i vojvoda Sandaq Hrani}, ina~e sinovac Vlatka Vukovi}a. Sandaq je 1396. godine zauzeo Budvu i wome dve godine vladao. I veliki broj drugih feudalaca sve se slobodnije pona{ao. I 1398. godine u Bosnu su prodrli Turci, ali su se uskoro povukli bez rezultata, zbog o{tre zime. Iste godine za kraqa je izabran Stefan Ostoja Kotromani}, najvi{e po voqi vojvode Hrvoja Vuk~i}a. Bosna je 1399. godine Dubrovniku ustupila Konavle i pojas prema Stonu, Slansko primorje. Bosanska vlastela se opet orijentisala prema Ladislavu Napuqskom, podràvaju}i we46

gove pretenzije na ugarski presto. @igmund je zbog toga jo{ 1398. godine krenuo u rat protiv Bosne, napadaju}i zapadne Hrvojeve posede. Kraq Ugarske je poraèn, pa mu je Hrvoje oteo ùpu Dubicu i zadrào je tri godine. I slede}i ma|arski napad je odbijen. Pod bosanskim pritiskom Zadar je 1401. godine priznao vrhovnu vlast Ladislava Napuqskog, a 1402. godine Trogir i [ibenik preko Hrvoja i Ostoje. U zajedni~koj akciji Hrvojeve vojske i Ladislavove flote pot~iwen je i Split. Pla{qivi Ladislav Napuqski do{ao je u Zadar, ali se nije usudio da ode u Ugarsku i tamo se kruni{e, pa je vojvodu Hrvoja imenovao za kraqevskog namesnika Ugarske, Hrvatske, Dalmacije i Bosne, daju}i mu titulu splitskog hercega. Pod fakti~ku bosansku vlast opet su do{li primorski gradovi. Vojvoda Hrvoje je bio neposredni gospodar Splita, Bra~a, Hvara i Kor~ule, a izrastao je u glavnu li~nost bosanske kraqevine u ~ijoj senci je vladao kraq Ostoja. “Ladislav je i formalno uzvisio hercega kako herce{kom titulom koja je podizala rang, tako i namesni{tvom koje je obrnulo prirodni red: kao bosanski velika{ Hrvoje je bio pod vla{}u Ostojinom, a kao kraqev namesnik uzdigao se iznad wega.” (str. 197.) Stefan Ostoja je te iste godine zao{trio odnose sa Dubrovnikom, a wegov velika{ Radi~ Sankovi} je s vojskom u{ao u Slansko primorje. Dubrov~ani su Hrvoju tajno ponudili godi{wi danak ako ih izmiri sa kraqem, ali ta intervencija nije uspela, pa je sam Ostoja po~eo da hara dubrova~kom teritorijom, doprev{i i do gradskih zidina. Hrvoje nije pomagao Ostoji u wegovim ratnim naporima, do{lo je do razdora u kome je Ostoja odlu~io da ponovo postane vazal @igmunda Luksembur{kog. Posle niza peripetija, Hrvoje se pomirio sa Ostojom i @igmundom. @igmund je od Ostoje traìo da Dubrovniku vrati primorske oblasti, a uskoro je izbio novi sukob izme|u Ostoje i Hrvoja. Hrvoje je 1404. godine oborio Ostoju sa kraqevskog prestola, pa je plemi}ki sabor, stanak, za kraqa izabrao Tvrtkovog sina Tvrtka II. Opet se Bosna preorijentisala prema Ladislavu Napuqskom. @igmund je poslao vojsku na Bosnu, pod komandom ma~vanskog bana Jovana Morovi}kog. Ma|ari su u{li u Bobovac u koji se ve} sklonio Ostoja, a 1405. godine ma|arska vojska je osvojila i Biha}. Ma|ari su udarili i 1406. godine i te godine pola Bosne opusto{ili. @igmund je 1408. godine pokrenuo krsta{ki rat protiv Bosne, pod izgovorom iskorewivawa jeretika. U tom ratu je skoro dvesta bosanskih plemi}a posekao. Bosnu je izdao i Ladislav Napuqski nude}i Veneciji da otkupi dalmatinske gradove i ostrva. Kad je to vojvoda Hrvoje saznao, odlu~io je da se izmiri sa @igmundom podvode}i pod wegovu vrhovnu vlast [ibenik, Trogir i Nin, dok je Zadar sa okolnim ostrvima i daqe priznavao Ladislava. U Bosni je do{lo do krvavog razdora koji je zavr{en tako {to su i drugi plemi}i priznali @igmunda. Godine 1409. svrgnut je kraq Tvrtko II, a slede}e je @igmund imenovao vojvodu Hrvoja za bosanskog potkraqa, nameravaju}i da se on li~no kruni{e i za bosanskog kraqa. Ali, tada se vratio biv{i kraq Stefan Ostoja, koji je uz pomo} Sandaqa Hrani}a povratio presto. Godine 1410. @igmundova vojska je s Hrvojevom podr{kom napala na Bosnu i prinudila Sandaqa Hrani}a i Pavla Radenovi}a da pristanu na @igmundovo krunisawe za kraqa Bosne. Pristanak je vrlo kratko trajao. Neprijateqstva su obnovqena 1411. i Sandaq je napao Srebrenicu i wenu ma|arsku posadu. Posle toga je do{lo do novog mirewa i @ig47

mund je prihvatio Ostoju kao bosanskog kraqa i svog vazala. Na velikom slavqu u Budimu 1412. godine na{li su se svi vode}i bosanski velika{i i kraq Stefan Ostoja, a tada su i okon~ana duga bosansko-ugarska sporewa i sukobi. Me|utim, nastala su nova unutra{wa trvewa. Dok je Sandaq Hrani} sa srpskim despotom ratovao protiv Turaka, Hrvoje Vuk~i} je nasrnuo na wegove oblasti. @igmund je zbog toga 1413. godine Hrvoja proglasio za odmetnika, na{to se Split odvojio od Hrvojevih oblasti, a ma|arski kraq je Bra~, Hvar i Kor~ulu darovao Dubrov~anima, a severozapadne oblasti, iza Cetine, hrvatskim velika{ima. Hrvoje je nastojao da povrati @igmundovo poverewe obe}avaju}i i da }e pre}i na katoli~anstvo, ali su wegove molbe bile uzaludne. Po{to ga je i Venecija ostavila na cedilu, Hrvoje je jedinu pomo} dobio od Turaka 1414. godine. Turci su doveli i biv{eg kraqa Tvrtka, pa je u Bosni do{lo do dvovla{}a. Protiv Hrvoja je 1415. godine krenula ugarska vojska, koja se kod La{ve sukobila sa Turcima. Tu su Ma|ari poraèni. Posle toga su se kraq Ostoja i Sandaq Hrani} pomirili sa Hrvojem, odrekli se @igmunda, pa je sultan priznao Ostoju kao bosanskog kraqa. Ma|ari su oterani i iz Usore, a u Bosni su nastavqeni unutra{wi sukobi. Kraq Ostoja i Sandaq Hrani} su uhvatili i pogubili Pavla Radenovi}a, koji je podràvao Tvrtka II. I Pavlov sin je umalo oslepqen, a zemqa razdeqena. Kako su se ipak oba Pavlova sina spasla, Petar i Radoslav Pavlovi} su uz tursku pomo} krenuli u borbu sa o~evim ubicama 1415. godine, a borbe i pusto{ewa su nastavqeni i 1416. godine. Te godine je umro vojvoda Hrvoje. Ostoja se na brzinu razveo, pa oènio Hrvojevu udovicu Jelenu i tako se do~epao najve}eg dela Hrvojevih poseda. Plemi}ki stanak je 1416. godine sazvao sultan Mehmed preko svojih izaslanika i tu je odlu~eno da se Ostoja uhvati i utamni~i. Saznav{i {ta mu se sprema, Ostoja je izbegao goniocima i okrenuo se protiv Sandaqa Hrani}a. Zauzeo je Blagaj i pot~inio humsku vlastelu. Kraq Stefan Ostoja Kotromani} umro je 1418. godine. Iste godine su provalili ponovo Turci, pomaù}i potisnutom Sandaqu Hrani}u. Ostojin sin Stefan Ostoji} izabran je za kraqa. Nastavio je sukob sa Sandaqem, ali i poremetio odnose sa Dubrov~anima. Zbliìo se sa Pavlovi}ima, ali se i zavadio kad su Turci 1420. godine ponovo Bosnu napali. Petra Pavlovi}a su uskoro Turci pobedili i pogubili. Sandaq je tada povratio ve}i deo Humske zemqe. Uz Sandaqevu pomo} na presto se vratio Stefan Tvrtko IIi ubrzano se u~vr{}ivao na vlasti. Obnovio je odnose sa Venecijom i Ugarskom. Izmirio je Sandaqa Hrani}a i Radoslava Pavlovi}a, koji su se uskoro i orodili. Sre|ivawe unutra{wih politi~kih prilika spre~ilo je daqe tursko me{awe i me{etarewe. Godine 1424. Tvrtko II je uspe{no odbio turski napad, ali 1425. godine nije uspeo da despotu Stefanu preotme Srebrenicu. Turci su 1426. godine upali u Bosnu i izveli velika pusto{ewa. Zbliàvaju}i se sa Ugarskom, po ma|arskom nagovoru Tvrtko je 1427. godine izdao povequ testamentarnog karaktera da presto ostavqa u nasledstvo grofu Hermanu Ceqskom. Time se sukobio sa oblasnim gospodarima i izgubio podr{ku Sandaqa Hrani}a i Radoslava Pavlovi}a. Kad je Tvrtko II zaprosio @igmundovu ro|aku Doroteju, osumwi~en je da u Bosni podràva jeretike i {izmatike. Uspeo je da se opravda pred papom Martinom V i 1428. godine je oènio Doroteju, ali je vlastela bojkotovala wegovu svadbu. Bosna je bila u dvostrukom vazalnom odnosu, prema ugarskom kraqu i turskom sultanu. 48

Godine 1433. srpski despot je Tvrtku IIoduzeo Usoru, Zvornik i Teo~ak. Radoslav Pavlovi} i Sandaq Hrani} su u tom sukobu podràli despota. Protivnici Tvrtkovi u Bosnu su doveli Radivoja Ostoji}a kao pretendenta na presto, pa je Tvrtko morao da beì u Ugarsku. Vratio se 1434. godine u Bosnu uz pomo} ugarske vojske, a smrt Sandaqa Hrani}a omogu}ila mu je 1435. godine da otera Radivoja Ostoji}a. Me|utim, ubrzo se osamostalio Sandaqev naslednik Stefan Vuk~i} Kosa~a, {to mu je Tvrtko IIpriznao 1436. godine. Turci su opet 1439. godine upali u Bosnu i harali zemqom sve do nadomak Jajca. Slede}e godine Tvrtko II je opsedao Omi{ zajedno sa Stefanom Vuk~i}em i grad je pao. Tvrtko je 1443. godine napao ve} vrlo mo}nog Vuk~i}a, ali je ubrzo molio Dubrovnik da bude posrednik u sklapawu mira. Iste godine Stefan Tvrtko II je umro. Vlastela je za novog kraqa izabrala Ostojinog sina Stefana Toma{a Kotromani}a. Stefan Vuk~i} je pune tri godine poku{avao da za kraqa nametne Radivoja Ostoji}a, ali neuspe{no. Ugarski kraq Vladislav je, posle nekih nedoumica oko pretenzija Ceqskih, potvrdio Stefana Toma{a za kraqa Bosne. Toma{ je u savezu sa Venecijom i Ivani{em Pavlovi}em 1444. godine napao Stefana Vuk~i}a i zauzeo trg Drijeva. Iste godine Turcima je preoteo Srebrenicu. Stefan Vuk~i} je protiv kraqa Toma{a angaòvao Turke. Toma{ je morao da se skloni u Bobovac, a protiv wega su se udruìli srpski despot i humski vojvoda, pa je kraq opet izgubio Srebrenicu. Mir je postignut 1446. godine kad je kraq oènio vojvodinu k}erku Katarinu. Sporewa sa despotom su nastavqena. U vreme kraqa Stefana Toma{a Kotromani}a do{lo je do velike katoli~ke prozelitske akcije u Bosni, koju su provodili fraweva~ki monasi. Progonu bogumila rado se prikqu~io Toma{, najvi{e motivisan mogu}no{}u da lako pleni wihovu imovinu. Wegova pohlepa je bila utoliko ve}a {to su bogumili u me|uvremenu odustali od svog prvobitnog asketizma i odali se sticawu materijalnog bogatstva. Oblasni gospodari su ubrzano prelazili na katoli~anstvo, pa i Hrvojevi potomci \ura| i Petar Vojsali}. Stefan Vuk~i} se ponovo sukobio sa Stefanom Toma{em 1448. godine i wihov sukob je trajao naredne tri godine. Iste godine kad je pao Carigrad, 1453. godine sudarili su se kraq Toma{ i herceg Stefan povodom nasle|a primorskog bana Petra Talovca. Godine 1456. ujedinila ih je nova turska opasnost. Slede}e godine Turci su ponovo u{li u Bosnu i razorili je do Save. Toma{u je izostala obe}ana pomo} pape i evropskih vladara. Sledila je 1458. godine nova turska provala, a kad je sa sultanom sklopio mir, Toma{ je poùrio da sina oèni k}erkom srpskog despota. I 1459. godine Turci upadaju u Bosnu i opsedaju Bobovac i Vranduk. U protivnapadu Toma{ je opsedao tursko utvr|ewe Hodidjed. Toma{ev sin je optuèn da je predao sultanu Smederevo bez borbe samo da bi svoju glavu spasao, pa su o tome brujale evropske prestonice. Tih posledwih godina bosanske samostalnosti bogumilska jeres sasvim propada, a me|u katolicima i pravoslavcima po~iwe pravo utrkivawe ko }e vi{e novih vernika pridobiti. “Bosanski frawevci su se 1455. godine àlili Ivanu Kapistranu, a on je te àlbe prenosio papi, da ih ra{ki mitropolit spre~ava da pokr{tavaju one koji su dràli patarensku veru, tako da mnogi umiru ’izvan vere’, jer ne}e da prime pravoslavqe.” (str. 319.) Toma{ je otvoreno favorizovao frawevce. Mnogi bogumili su nasilno pokatoli~eni, ali nisu iskreno prihvatili novu veru, pa su potpomagali turska osvajawa. Toma{ je 49

1460. godine bio prinu|en da Turcima preda Usoru, Srebrenicu, Zvornik i Teo~ak, a 1461. godine kraq je umro. Sumwalo se da je otrovan. Presto je nasledio wegov sin Stefan Toma{evi} i on je odmah uspostavio slogu sa hercegom Stefanom posredovawem svoje ma}ehe i hercegove k}erke Katarine. Iste godine do{lo je do sukoba sa dalmatinskim banom Pavlom Stran~i}em. Godine 1462. popravqeni su odnosi sa Ugarskom. Sultan Mehmed II je 1463. godine li~no udario sa velikom vojskom, blokirao eventualnu mogu}nost ugarske pomo}i preko Save, pa opseo Bobovac i Jajce. Kraq Stefan se sklonio u Kqu~. Pa{a koji je opsedao tvr|avu obe}ao je kraqu da }e ga pustiti ako se preda. Kraq je mislio da se moè izvu}i kao ranije u Smederevu. Predao se, a sultan je naredio da se Stefanu Toma{evi}u odse~e glava. Nijedna tvr|ava bosanska nije pruàla neki zna~ajniji otpor. Sultan je u svim gradovima uspostavio tursku posadu, pa se vratio. Nakon Mehmedovog povla~ewa, ugarski kraq Matija Korvin napao je wegova bosanska upori{ta. Posle duè opsade Ma|ari su osvojili Jajce i ve}i broj drugih gradova. Slede}e godine sultan se vratio s velikom vojskom, ali nije uspeo da povrati Jajce. Ma|ari su zauzeli Usoru, opsedali Zvornik i probili se do Srebrenice. Godine 1465. sultan Mehmed II je u Bosni postavio vazalnog kraqa Matiju Kotromani}a, sina Radivoja Ostoji}a i unuka kraqa Stefana Ostoje. U posedu je imao oblast La{ve i figurisao je kao vazalni kraq narednih {est godina. Godine 1471. proklamovao je obnovu bosanske kraqevine na teritorijama koje je kontrolisao. Za kraqa Bosne proglasio je plemi}a Nikolu Ile~kog i on je iste godine u Jajcu krunisan. Da bi mu kontrirao, sultan je sa svoje strane za novog kraqa proglasio Hrvojevog potomka Matiju Vojsali}a. Turski izabranik je odmah potom stupio u vezu sa ma|arskim kraqem. Saznav{i za to, Turci su opseli wegovih {est gradova. Matija Korvin je 1476. godine poslao vojnu pomo} opsednutom Matiji Vojsali}u koja ga je izbavila, ali je slede}e godine umro, kao i Nikola Ilo~ki. Bosna je potpuno utonula u tursko ropstvo.

4. Istorija Humske zemqe, Travunije i Neretqanske kneèvine Konstantin Porfirogenit je pisao da su Avari u potpunosti opusto{ili staru rimsku provinciju Dalmaciju. Navodi da su Hrvati u delu Dalmacije gde su se naselili zatekli Avare, da su jedan deo Avara pobili, a drugi pokorili. One Avare koje su pokorili, Hrvati su kasnije asimilovali. Takva je bila situacija do reke Cetine. I za podru~je Srbije Konstantin Porfirogenit navodi da je bilo potpuno opusto{eno od Avara, ali se tu Avari nisu zadràvali. On izri~ito kaè da su Dukqa, Paganija, Zahumqe i Konavli bili pusti, jer su tamo{wi narod Avari pobili i porobili, {to zna~i odveli u ropstvo. U glavi 30 svog “Spisa o narodima”, koji je nastao polovinom desetog veka, on kaè da “u Hrvatskoj jo{ uvijek ima avarskih potomaka i po wima se vidi da su Avari.” (“Istorija Crne Gore”, Redakcija za istoriju Crne Gore, Titograd 1967, str. 284.) Interesantno je da “ovoj, skoro antropolo{koj opasci Porfirogenit dodaje jo{ i jednu administrativnu dopunu, kada razlikuje oblast Krbave, Like i Gackog, kojom upravqa ban, od jedanaest hrvatskih plemenskih ùpanija.” (str. 284.) Avarske najezde u dalmatinskom delu Ilirika ostavile 50

su mnogo arheolo{kih i toponimskih tragova, ali apsolutno nema nikakvih znakova o eventualnom prisustvu Slovena, ni u pisanim izvorima ni u arheolo{kom materijalu, sve dok se nisu pojavili Srbi i Hrvati na poziv cara Iraklija. Konstantin Porfirogenit je krajwe jasan i izri~it kad tvrdi da su Dukqani, Zahumqani, Travuwani, Konavqani i Neretqani – Srbi. Za Dukqu precizira da u woj stanuju Zahumqani. Dakle, re~ je o istom srpskom plemenu koje je naselilo i oblast Huma. a) Period ùpa i autonomnih kneèvina Srbi su se koncentrisali u mawim naseqenim konglomeracijama koje su se zvale ùpe, i to u dolinama reka, kra{kim poqima, visoravnima itd. Ve}i broj tih ùpa formirao je kneèvine. Istorijski su zapam}ene kneèvine u Jadranskom primorju, jer je o wima ostalo pisanog traga, dok su one iz unutra{wosti jednostavno zaboravqene u procesu formirawa prve srpske dràve. Razlog je verovatno u tome {to su primorske kneèvine Dukqa, Travunija, Zahumqe i Neretqanska pokazale i vi{i stepen organizaciono-politi~ke vitalnosti, pa se s wima u tom pogledu mogu meriti samo Ra{ka i Bosna. Istorijski podaci govore da je u Zahumqu predvodni~ku ulogu imao rod Vi{evi}a, s predvodnikom Mihailom, a rod Beloja u Travuniji, dok za Dukqu i Neretqansku kneèvinu ne postoje sli~ni izvornici. Te oblasti nisu imale kneève u pravom smislu, nego svojevrsne starije ùpane, kako navodi Porfirogenit. Tu se treba podsetiti prethodnog podatka da su Srbi i u prapostojbini imali neku vrstu primitivne kraqevine, te da ih je jedan od kraqevih sinova doveo u Ilirik, u oba wegova dela, Dalmaciju i Panoniju, kao i u Prevaliji i Gorwoj Meziji. Centralna vlast je bila veoma labava, kao i vizantijska vrhovna, pa su glavnu re~ vodile rodovske stare{ine. Srpski arhont ili kraq priznavao je vrhovnu vlast vizantijskog cara, a Porfirogenit za starije ùpane kao rodovske stare{ine kaè da se “pokoravaju iskqu~ivo svojim arhontima”. Osnovne politi~ko-teritorijalne jedinice su bile ùpanije. Po Porfirogenitu, Travuwani vode porijeklo od nekr{tenih Srba pod “onim arhontom koji je prebjegao caru Irakliju” i zato su “arhonti Travunije bili pod vla{}u arhonta Srbije, ali u drugoj polovini VIII do sredine IX vijeka wihova mo} raste, te iako su samo ùpani, oni vladaju nad cijelom Travunijom.” (str. 302.) Pored ùpana, u upravqawu ùpom u~estvovali su svojevrsni ùpski sabori, koje su ~inili najugledniji predstavnici svih porodica, tako da se jo{ uvek odràvao prvobitni sistem vojni~ke demokratije razvijenog plemenskog ure|ewa. Staro, anti~ko, romansko stanovni{tvo je zate~eno samo u retkim planinskim izbegli~kim grupama ili u primorskim gradovima, prestravqeno prethodnim avarskim divqa{tvom i veoma prijateqski nastrojeno prema novoprido{lim Srbima. Iako su pripadali sasvim druga~ijoj civilizaciji, oni su relativno brzo asimilovani, vr{e}i presudan kulturni uticaj na srpski narod, hristijanizuju}i ga i oboga}uju}i dostignu}ima starog gr~kog i rimskog dru{tva. Najvi{e Romana izbeglo je na jadranska ostrva, gde su bili najza{ti}eniji jer Avari nisu raspolagali flotom. Sedmi i celi osmi vek Srbi su ìveli u svojevrsnom poludràvnom stawu, postepeno prelaze}i na hri{}anstvo i preuzimaju}i ranofeudalne dru{tvene odnose. 51

U “Barskom rodoslovu” kao posebna srpska oblast pomiwe se i Podgorje, koje bi obuhvatalo Nik{i}ko poqe, Gorwu Mora~u, dolinu reke Komarnice, dowu Pivu, Gata~ko i Nevesiwsko poqe, Vi{evu na gorwoj Neretvi, Kom, Dabar, Neretvu i Ramu. U drugim izvorima nema pomena, a s obzirom da je prema nepodeqenom mi{qewu nau~ne kritike Pop Dukqanin suvi{e ma{tovit i veoma nepouzdan pisac u pitawima elementarne faktografije, ostaje dilema da li je Podgorje zaista postojalo kao teritorijalno-politi~ka celina. Zahumqani se prvi put pojavquju u pisanim dokumentima s podatkom da su izme|u 820. i 829. godine iskoristili slabu vladavinu vizantijskog cara Mihaila II da se osamostale pod vla{}u svog ùpana. Slede}i put se pomiwu 871. godine u odbrani Bara od Saracena, a potom su zajedno sa Neretqanima prebacivani i preko Jadranskog mora da u~estvuju u odbrani Ju`ne Italije. Neretqani se pomiwu 830. godine kad su poslali izaslanika mleta~kom du`du da se pravdaju zbog prethodnih u~estalih gusarskih napada na venecijanske brodove. Tad su s Mle~anima ugovorili mir i me|usobno nenapadawe, ali se toga sporazuma nisu dugo dràli, pa su 834. godine napali i pobili veliku grupu Mle~ana koji su se trgova~kim poslom vra}ali iz Beneventa. Godine 840. Venecija {aqe vojnu ekspediciju od 32 ratna broda protiv Neretqana, koja nije imala velikog uspeha pa je sklopila mir s neretqanskim vojvodom Druìkom. Dok su Zahumqani i Neretqani branili Ju`nu Italiju, wihove zemqe je poharao vizantijski admiral Niceta, koji je tada dosta tamo{wih Srba i u ropstvo odveo. Vizantija im se svetila zbog ~estog pqa~kawa romejskih gradova na obali mora. Tada otpo~eta neprijateqstva trajala su do 878. godine. Kompromis je postignut tako {to su, na primer, Zahumqani i Travuwani od 881. godine od Dubrov~ana po~eli da dobijaju godi{wi tribut da ne bi ugroàvali okolinu grada, wegove stanovnike i vinograde. Dubrova~ki danak nazivao se mogori{. Osnovano se pretpostavqa da su sve od dolaska Srba na Balkan Zahumqanima upravqali preci Mihaila Vi{evi}a u kontinuitetu. Konstantin Porfirogenit je pisao da naziv Zahumqe poti~e od brda Hum, dok Joanes Lucius smatra da je prvi naziv reke Trebi{wice bio Zahuma ili Zahum{tica, {to navode [afarik i Stanojevi}. Ve}i broj brda u dana{woj Hercegovini nazivao se Humom, kao i veliko selo nadomak Popova poqa. Svesrpski vladar Petar Gojnikovi}, koji je ve} gospodario Humskom zemqom, ovladao je 912. godine i Neretqanskom kneèvinom. Kako navodi [afarik, Zahumqani su se definitivno, po tre}i put, pokrstili u vreme kneza Mihaila Vi{evi}a, koji je tada za svoju porodi~nu slavu odredio Svetog arhan|ela Mihaila. Otac mu se zvao Vi{eslav, po reci Visli sa koje su se, kako kaè Porfirogenit, Srbi doselili. Mihailo je bio blizak saveznik bugarskog cara Simeona, kome je pomogao 917. da zarobi Petra Gojnikovi}a, kako bi opet osamostalio Zahumqe. Tada je i pro{irio svoju teritoriju na ra~un Travunije i Dukqe. Me|utim, vizantijski car Giman pridobio je Mihaila Vi{evi}a na svoju stranu 923. godine imenuju}i ga patricijem i prokonzulom i daju}i mu upravu nad Dubrovnikom i Kotorom. Zahumqani od tada u~estvuju u vizantijskim borbama protiv Bugara, kako su Bugari oterav{i srpskog vladara Zaharija do{li na zahumsku granicu. Po{to je Mihailo po pozivu pape Jovana H u~estvovao 925. godine na splitskom crkvenom saboru, kako iznosi hrvatski istori~ar Ferdo [i{i} na 217. strani svog “Priru~nika”, na osnovu Vi{evi}evog u~e{}a u slu`benom izve{taju se govori i o srp52

skom u~e{}u na saboru. Ve} na drugom splitskom saboru 927. godine Mihailo Vi{evi} nije u~estvovao, jer tu nije ni bilo re~i o srpskim pitawima, nego samo o hrvatsko-bugarskim odnosima. Kada je Mihailo Vi{evi} umro oko 930. godine, Zahumqe je ~vr{}e integrisano u srpsku dràvu âslava. U “Barskom rodoslovu” stoji da je 976. godine u takozvanu Tetrarhiju, odnosno Hum, Travuniju, Dukqu i Podgorje, na vlast do{ao zet ra{kog ùpana Predimir koji je imao ~etiri sina, Hvalimira, Boleslava, Dragoslava i Svevlada. Poverene zemqe Predimir je razdelio tako da je Hvalimir na upravu dobio Dukqu, Boleslav Travuniju, Svevlad Podgorje, a Dragoslav Humsku zemqu. Posle Predimirove smrti u Tetrarhiji je na vlast do{ao Boleslavov sin Silvester, pa Tugomir, onda Hvalimir sa svoja tri sina, od kojih je Dragimir upravqao Humom i Travunijom. Nakon {to je Samuilo pobedio srpskog kraqa Vladimira i opqa~kao wegove zemqe, omogu}io je Dragimiru da opet preuzme Travuniju. Nakon toga su Dragimira Kotorani uhvatili i pogubili, ali je wegova èna umakla i rodila sina Dobroslava – Vojislava. Dobroslav – Vojislav se priklonio vizantijskom caru Vasiliju II, koji mu je omogu}io da ovlada Travunijom. Tada je humski knez Qutovid sa ra{kim ùpanom i bosanskim banom na wega krenuo, a Vojislav je poslao sina Gojislava da im se suprotstavi. Gojislav je u tom sukobu rawen, a nedugo zatim umro je Vojislav. Stefan Vojislav je 1043. godine ovladao svim srpskim zemqama, pa i Zahumqem. Skoro sto godina Zahumqe nije izdvajano iz celine srpske dràve, a onda ga od 1131. godine u posedu ima Gradiwa, kao i Dukqu, Trebiwe i primorje od Kotora do Skadra. Gradiwu je nasledio sin Radoslav. Kada je priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara Manojla, izbila je pobuna, pa je na vlast doveden Uro{ev sin Desa. Godine 1165. Zahumqe je Nemawa poverio bratu Miroslavu. Miroslav je umro oko 1198. godine, a nasledio ga je maloletni sin Andrija. Andriji je kneèvski poloàj preoteo brat Petar. Tada je Hum dopirao, tako|e, sve do reke Cetine. Kad je Petar umro oko 1230. godine, nasledio ga je unuk Tolen, koji je ìveo do 1239. godine. Tad su celu Humsku zemqu preuzeli bra}a Branivojevi}i, a onda je upao Stefan Kotromani} i oterao ih, dok je Petra Tolenovi}a, Tolenovog sina, ostavio na wegovom malom posedu u Popovom poqu i Primorju. Bosanski ban je svoju k}erku Katarinu udao kasnije za Nikolu, Petrovog strica, nakon {to je Petra ubio jer nije hteo da mu se pokori. Godine 1249. kao veliki humski knez pomiwe se Andrija sa sinovima Bogdanom i Radoslavom. Ne{to pre toga ugarski kraq Koloman je uni{tio bogumilske jeretike u Humskoj zemqi izme|u Neretve i Cetine, na kojoj se nije protezala Andrijina vlast. Ve} 1254. godine kao veliki knez Humske zemqe u ispravama se pomiwe Andrijin sin Radoslav. S druge strane, podaci o Neretqanima su jo{ re|i, krajwe sporadi~ni, slu~ajni takore}i. Zna se da su jednom prilikom ubili splitskog nadbiskupa, da su bili krajwe nepokorni, slobodoqubivi, nasilni, gusarski raspoloèni. Dugo im je gusarewe bilo osnovna privredna delatnost. Wihova oblast ispod Biokova nekad je nazivana i Podgorinom, {to treba razlikovati od ùpe Podgorje. U zale|u wihovom ìveli su Imo}ani na zemqi koja je oduvek pripadala Zahumqu. Te{ko je razlu~iti koji je podatak, vest ili nagove{taj o Neretqanima verodostojan, a koji tek produkt narodne pri~e, legende, ma{te iz kasnijeg perioda. “Sasvim je verodostojna, me|utim, isprava neretqanskog kraqa Beri53

goja iz 1050. godine, gde se on navodi cum cuppanis, a potpisani su kao svedoci po imenu tri ùpana (Radoban, Bodidrag i Sedrag) i satnik Tihan.” (Mihailo Dini}: Humsko-Trebiwska vlastela, “Nau~no delo”, Beograd 1967., str. 2). Po~etkom petnaestog veka cela teritorija nekada{we Neretqanske kneèvine na{la se u prostranoj oblasti vojvode Hrvoja Vuk~i}a, najsna`nijeg bosanskog velika{a, uz Sandaqa Hrani}a i Pavla Radenovi}a. Hrvoje Vuk~i} je drào liniju Skadrin-Kqu~ pa do reke Save. U Skadrinu je dugo odràna srpska vojna posada koju je car Du{an dodelio svojoj sestri kao za{titu wenih poseda. Oblast Hrvojeva je rekom Neretvom bila odeqena od Sandaqeve. Sandaq Hrani} je bio pravoslavac, a Hrvoje Vuk~i} do kraja ìvota bogumil. U Jajcu je izgradio bogumilski hram, ali istorijski podaci kazuju da je pomagao i pravoslavnu i katoli~ku crkvu. Desnu obalu Neretve do u{}a i predela Zaostroga ispod Biokova zna se da su dràli lokalni plemi}i [imranovi}i. Rodona~elnik im je Grgur [imrak koji se u dokumentima pomiwe 1433. i 1442. godine, jer su wegovi kmetovi optuìvani zbog pqa~ke, tu~e, otimawa stoke itd. Izgleda da su neke posede imali i sa druge strane Neretve, u okolini Stoca, dok su nevesiwskim krajem upravqali Pur}i}i, a dabarskim Pi}evi}i. Stefan [imrakovi} je “bio oèwen Milicom, k}erkom Tvrtka Borovini}a... S druge strane znamo i za Vladislava [imrakovi}a, a Petar [imrakovi} se javqao kao Petar Pavlovi} humski vojvoda [imrakovi}... Kao sin i naslednik kneza Pavla ugovara ne{to sa Vladislavom, sinom i naslednikom knegiwe Milice, ’iz reda Hrvoja hercega’ i Stjepana [imrakovi}a. An|ela pok. Vladislava [imrakovi}a i Pavle, sin pok. Vladislava, zatim vojvoda Petar Pavlovi} jo{ se javqaju kao naslednici hercega Hrvoja.” (str. 37-38.) Travuniju su ~inile ùpe Qubomir, Fatnica, Rudina kod Bile}e, Kru{evica, Zrm, Risan, Dra~evica, Konavli i @rnovica. Centar Travunije predstavqa grad Trebiwe. Zahumqe ili Humska zemqa, {to je najlep{i sredwovekovni termin, obuhvatalo je deset ùpa i to Ston sa Peqe{cem, Popovo poqe, Zaàbqe, dolinu Neretve od Bregave i Trebiàta do mora, Qubu{ki, Imotsko poqe, Mostarsko blato, Dubravu i Dabarsko poqe. Sude}i prema zna~ajnim arheolo{kim ostacima iz IX veka pretpostavqa se da je Zavala bila centar ùpe Popovo poqe, dok je Hum glavno mesto cele oblasti. @upa Qubu{ki ili Velika gora grani~ila se sa ùpom Rastok koja je pripadala Neretqanskoj kneèvini ili Paganiji. Grani~na linija je i{la preko Oraha, Graba i Va{arovi}a. Paganija je daqe obuhvatala masiv Biokova i uzak primorski pojas sve do reke Cetine, kao i ostrva Bra~ i Hvar. Sve su te srpske oblasti imale maksimalnu autonomiju u vizantijskoj dràvi, koja se nije ni trudila da u potpunosti ra{iri svoj administrativni aparat u unutra{wosti, pa se ograni~avala na upravqawe primorskim gradovima, koje je tako|e bilo prili~no labavo i ostavqalo im slobodu delovawa. Carevima je bilo dovoqno da je cela Srbija mirna, a da Srbi {tite imperiju od prodora varvara. U osamostaqivawu najdaqe su oti{li Neretqani, otvoreno se suprotstavqaju}i hristijanizaciji i bave}i se gusarstvom. Iz tih razloga protiv wih je 870. godine intervenisala vizantijska flota kojom je komandovao dungar Nikita Orifa. Iste godine Vizantija je potisla Franke i u~vrstila svoju vlast u dalmatinskim primorskim gradovima, odbraniv{i ih i od Arapa, nakon {to su oni mnoge gra54

dove razorili. Tek tada je car Vasilije I privoleo Neretqane da se pokrste i “oni su, po{to su poslali jedno poslanstvo caru Vasiliju traè}i da budu pokr{teni, primili hri{}anstvo preko carskih delegata i gr~kih sve{tenika.” (str. 353.) Srbi nisu pokr{tavani misionarskim radom, nego je vladar, ùpan, knez sazivao sabor naroda koji je predvodio pa su zajedni~ki donosili odluku da se kolektivno pokrste. I srpsko pokr{tavawe odvijalo se po svim pravilima prvobitne plemenske demokratije. U Zahumqu vrlo rano je stekla veliku mo} i bogatstvo plemi}ka porodica Vi{evi}a. Krajem devetog veka izvori pomiwu kneza Vi{etu, a 912. je na vlasti wegov sin Mihailo Vi{evi}. Mihailo je zarobio te godine vizantijskog protostatora Petra Particijaka i predao ga bugarskom caru Simeonu. Godine 917. neretqanski knez Petar je vodio provizantijsku politiku, za razliku od Mihaila koji je bio naklowen Bugarima. “Za vrijeme bitke kod Anhijala 917. godine strateg Dra~a protostator Lav Gavduh vodio je jedno vizantijsko poslanstvo u Paganiju na pregovore sa srpskim knezom Petrom.” Iz izlagawa Konstantina Porfirogenita se vidi da je Mihailo jo{ tada bio naklowen Bugarskoj. “Qubomoran na ovo – kaè Porfirogenit – Mihailo, arhont Zahumqa, prijavi Simeonu, arhontu Bugara, da car Romeja podmi}uje arhonta Petra da se poveè sa Turcima (Ma|arima) i zarati sa Bugarskom. To je dovelo do osvajawa Srbije od strane Simeona i pada kneza Petra.” (str. 361.) Mihailo Vi{evi} se i 926. godine pomiwe kao bugarski saveznik, pa je te godine i{ao u pqa~ka{ki pohod na neke ju`noitalijanske vizantijske posede. Zauzeo je grad Sipont. Slede}e godine, kad je umro Simeon, Mihailo prelazi na vizantijsku stranu. Od cara je dobio titulu prokonzula i status patricija, dok Porfirogenit navodi da su Mihailovi posedi dopirali sve do dubrova~kih gradskih zidina, te da su mu Dubrov~ani pla}ali najam vinograda. Godine 927. Mihailo je centar svoje dràve premestio u oblast Stona. U~estvovao je i na Splitskom saboru gde se 925. godine re{avalo o razgrani~ewu kotorske i dubrova~ke episkopije, a postoji i papino pismo u kome se Mihailo oslovqava vojvodom. Prvi gospodar Travunije koga izvori pomiwu je Beloja, koji je oènio sina k}erkom srpskog vladara Vlastimira. Beloju je nasledio sin Krajina, pa unuk Hvalimir i praunuk û~imir. I Vlastimir i Beloja su potomci prvobitnog srpskog arhonta koji je svoj narod doveo na Balkan. “Po{to je udao svoju }erku za Krajinu, Vlastimir je Krajinu imenovao za arhonta Travunije i time Travuniju doveo u zavisan poloàj prema Ra{koj, tako da su potomci Krajine, Hvalimir i û~imir, ostali uvijek podlo`ni ra{kim vladarima.” “Barski rodoslov” navodi da je Beloja samo nadimak Pavlimira, kao i da su wegovi prethodnici bili Radoslav i Petrislav. S druge strane tvrdi da su pre Vlastimira veliki ùpani ra{ki bili Tihomir i Qutimir, te da su se Qutimir i Pavlimir-Beloje me|usobno sukobili oko prevlasti, i to na reci Limu, te da je Qutimir poginuo na Ibru. Pop Dukqanin jo{ za Pavlimira, odnosno Beloja kaè da je ratovao protiv Ma|ara na podru~ju Srema i pobedio u bici kod Bijeqine. U “Barskom rodoslovu” se, kroz nekoliko generacija, navodi ve}i broj imena pripadnika vladaju}e porodice, Tihomir, Predimir, Kre{imir, Hvalimir, Boleslav, Dragoslav, Svevlad, Silvestar, Stefan, Legec, Tugomir, Hvalimir, Petrislav, Dragimir, Miroslav, sedam Legecovih sinova, ali je sve to sa istorijskog aspekta krajwe nepouzdano jer nije potvr|eno nijednim dru55

gim izvorom, a kod Popa Dukqanina je bez adekvatnog pore|ewa nemogu}e jasno razdvojiti faktografiju od ma{te ili naga|awa. U svakom slu~aju, re~ je o veoma mo}noj i vitalnoj porodici. U vreme Samuilovog carstva Konstantin Porfirogenit vi{e nije bio ìv, a svoju kwigu “O upravqawu imperijom” pisao je izme|u 948. i 952. godine. Pop Dukqanin vladavinu Tugomira u Travuniji datira paralelno sa usponom Samuila ~iji je ustanak izbio 976. godine. Tugomira nasle|uje, prema Dukqaninu, Hvalimir, a za to vreme, prema “Barskom rodoslovu”, Travunija se pro{irila na Zetu, Zahumqe i Podgorje. Po{to je Hvalimir imao tri sina, podelio je zemqu, pa je Petrislavu dao Zetu, Dragimiru Travuniju i Zahumqe, a Miroslavu Podgorje: “Miroslav se slu~ajno udavio u Skadarskom jezeru, te je Petrislav dobio i wegove oblasti. Poslije smrti Petrislava vladaju dva vladara – u Zeti Vladimir, sin Petrislava, a u Travuniji i Zahumqu wegov stric Dragimir.” (str. 381.) Podloga Popu Dukqaninu za ove podatke bila je obiman istorijski spis “Travunijska hronika”, a to je jedinstven, pa prema tome i neproverqiv istorijski izvor. Dragimira je u svom pohodu prognao bugarski car Samuilo, ali kad je Jovan Vladimir postao Samuilov zet, car je opet wegovom stricu Dragimiru poverio upravu nad Travunijom. Dragimir je ubijen u Tivtu, nastoje}i posle Vladimirove smrti da preuzme vlast u Dukqi. Sin Dobroslav mu se rodio kao posmr~e, detiwstvo je proveo u Bosni kod ujaka, a mladost u Dubrovniku, gde su ga ro|aci obrazovali i vaspitavali. U Dubrovniku je oènio unuku cara Samuila. Posle Dragimirove smrti kao humski knez pomiwe se 1042. godine Qutovid, krajwe surevwiv prema dukqanskom kraqu Vojislavu i wegovoj dominaciji. Prema “Barskom rodoslovu” Travunijom je po~etkom jedanaestog veka vladao Predimirov sin Boleslav, ali taj podatak nije naro~ito pouzdan, jer Pop Dukqanin proverene ~iwenice po~iwe da iznosi tek kad na osnovu ìtija pi{e o Jovanu Vladimiru. Posle Dragimira vi{e nije bilo Travunskih poku{aja da se ovlada Dukqom. Me|utim, u vreme Qutovida Travunija, Zahumqe, Bosna i Ra{ka su me|usobno solidarne u suprotstavqawu dukqanskoj dominaciji, sve dok wihov otpor nije slomqen. Posle Vojislavqeve smrti Travunija je ponovo nemirna, a Zahumqe van kontrole. Domanekova pobuna jo{ vi{e je situaciju komplikovala, ali i posle wegove pogibije Travunija je imala izvesnu autonomiju, pa je posluìla kao Radoslavqevo uto~i{te. “Travunija je, pogotovu u vrijeme dinasti~kih borbi i kriza u Dukqi, bila slabo vezana sa centralnom vla{}u, tako da su neki neprijateqi kneza Radoslava, za wegove vlade lako pobunili Travuniju, Zahumqe i dijelove Dukqe i predali ih ra{kom ùpanu Desi. Isto tako samostalan poloàj imalo je i Zahumqe, {to se moè zakqu~iti po tome da je u Zahumqu Gradihna na{ao uto~i{te pred progonima kraqa \or|a.” (str. 405.) Dokumenti pomiwu trebiwskog ùpana Greja koga su Vizantinci zarobili 1150. godine u bici na Tari, ali se on ve} slede}e godine oslobodio, pa ga Desa pomiwe kao svedoka u svojoj poveqi. Umro je oko 1180. godine u vreme vlasti posledweg dukqansko-humskog kneza Mihaila. [to se ti~e Podgorja, tu je ostalo najmawe istorijskih podataka. Kada je vizantijska vojska posle 969. godine udarila na Ra{ku, ra{ki ùpan sa dvojicom sinova i }erkom pobegao je u Dukqu i tamo se wegova }erka Prehvala udala za dukqanskog kraqa Predimira. Predimir je tada èninog brata Radigrada postavio za ùpana Trebje56

se i Onogo{ta. Godine 976. Predimir je sa izbeglim ra{kim ùpanom organizovao antivizantijsku pobunu u Ra{koj, svoga tasta vratio na vlast, ali sada kao sopstvenog vazala. Podgorje sa svim ùpama posle Predimirove smrti nasledio je Svevlad, wegov najmla|i sin. I u vreme kraqa Hvalimira Podgorje je podre|eno Dukqi, a oblasni gospodar mu je najmla|i Hvalimirov sin Miroslav. Posle Miroslavqeve pogibije, wegov najstariji brat Petrislav preuzeo je Podgorje i potpuno ga ujedinio sa Dukqom. Pre 1189. godine Stefan Nemawa je oteo Humsku zemqu svom sestri}u Mihailu i predao je na upravu bratu Miroslavu. Mihailova udovica Desislava je izbegla u Dubrovnik. Me|utim, u vreme kraqa Uro{a, “zavr{ava se period posebnih kneèvina kojima upravqaju ogranci porodice Nemawi}a. U gotovo isto vrijeme i{~ezavaju humski kneèvi, potomci Nemawinog brata Miroslava i Vukanovi nasqednici u Zeti. Te{ko je pretpostaviti da je to rezultat slu~ajnog sticaja okolnosti. Jo{ sredinom XIII vijeka Miroslavqevi potomci sklapaju posebne ugovore s Dubrovnikom; humski ùpan Radoslav, sin kneza Andrije, bio je ~ak u jedan mah neprijateq kraja Uro{a I i ulazio je u savez sa Dubrov~anima i bugarskim carem protiv srpskog kraqa. Za vrijeme Dragutina ìvi jo{ uvijek u Humu jedan sin kneza Andrije, ali vi{e nema kneèvsku titulu. Vlast u Humu vr{i u ime kraqa Kaznac u dogovoru sa vlastelom. Miroslavqevi potomci su pali na poloàj lokalne vlastelske porodice, a stvarnu vlast su dobili qudi koje ovamo {aqu srpski kraqevi.” (str. 12-13., kwiga druga, tom I) Po~etkom ~etrnaestog veka u Humsku zemqu je provalio hrvatski ban Pavle [ubi} Bribirski i zauzeo dolinu Neretve, Nevesiwe, Ston i obalu do Dubrovnika, postavqaju}i kao svog namesnika na osvojenoj teritoriji hrvatskog velika{a Konstantina Nelip~i}a. Pavle Bribirski je u~estvovao 1301. godine i u opsadi Kotora, pomaù}i Veneciju, Zadar i Dubrovnik u nastojawu da se Kotor uni{ti, ali neuspe{no. Te prodore na srpsku teritoriju omogu}io mu je unutra{wi sukob Milutina i Dragutina. Milutin je 1318. godine krenuo da povrati srpske kraqevske posede, pa je zarobio Grgura, brata Mladena [ubi}a. Pustio ga je kad su hrvatski velika{i vratili sve srpske zemqe. Kad je mladi kraq Du{an uveliko obavqao dràvne poslove, u Humskoj zemqi su se osilili i odmetnuli lokalni velika{i, bra}a Branivojevi}i, sukobiv{i se sa Dubrovnikom i Bosnom, ali su poraèni pa je Stefan Kotromani} Hum prikqu~io Bosni, a Dubrov~ani su oteli Ston i Peqe{ac, koje im je Du{an kasnije potvrdio. U Zahumqu jedna od najja~ih plemi}kih porodica bili su Nikoli}i, a dva brata Bogdan i Vladislav potomci Nemawinog brata Miroslava i sestri}i Stefana Kotromani}a. Wihovi preci su izgubili vladaju}i poloàj, ali je porodica ponovo vremenom oja~ala i po~ela da prevazilazi lokalni zna~aj. Bogdanov sin Tvrtko je bio ùpan Popova poqa i u toj ulozi se pomiwe 1319. godine. Brat Bogdanovog i Vladislavovog oca, Toqen imao je dva sina, Petra i Brajka, ali oni nisu imali naslednika pa su wihovi posedi pripali Nikoli}ima. Istorijski izvori govore da su Nikoli}i bili na strani cara Du{ana, a protiv Stefana Kotromani}a. Slede}a generacija Nikoli}a, Vukosav, Petar i Milo{ se 1392. godine pomiwu kao privrènici kraqa Dabi{e, koji na wih prenosi pravo naplate mogori{a od Dubrov~ana. Kao pristalice Da57

bi{ine udovice Jelene, Nikoli}i su bili u nemilosti novog kraqa Ostoje, pa su morali da beè na dubrova~ku teritoriju. Vukosav Nikoli} je kasnije bio vazal Sandaqa Hrani}a i na wegovoj strani je poginuo 1403. godine u sukobu sa Dubrov~anima. Godine 1414. Nikoli}i su na strani kraqa Ostoje protiv Tvrtka II i opet su ovla{}eni da napla}uju mogori{. Uz to su nervirali Dubrov~ane stalnim poku{ajima nametawa novih carina. Grgur Nikoli} je po tom pitawu bio toliko uporan da je ignorisao i Ostojine naloge da se carina ukine. Nagodio se sa Dubrov~anima tek 1418. godine. Zajedno sa humskim plemi}ima Radivojevi}ima, Grgur Nikoli} se svrstao na stranu Stefana Ostoji}a, a protiv Sandaqa Hrani}a, nastoje}i da se oslobode vazalnog odnosa prema porodici Kosa~a. Po{to u tome nisu uspeli, Dubrov~ani su posredovali da se izmire sa Sandaqem. Kad je Sandaq Hrani} umro 1435. godine, Nikoli}i su ostali verni wegovom nasledniku Stefanu Vuk~i}u. To se odnosi i na Grgurove sinove Vuka i Vuka{ina. Vode}a trebiwska plemi}ka porodica ovoga vremena su Qubibrati}i. Oni su bili vazali bosanskog velika{a Radoslava Pavlovi}a i na wegovoj strani su ratovali protiv Dubrov~ana. Wihov rodona~elnik je u trinaestom veku bio Radowa Kudelinovi}, koji je uspe{no opstajao i pod vladavinom Bal{i}a i pod bosanskim kraqevima. Jedno vreme je bio u sukobu sa knezom Pavlom Radenovi}em, pa se zbog toga sklawao u Dubrovnik. Wegov unuk Pasko, Dobru{kov sin, vode}i je plemi} i u vreme kad su Kosa~e Trebiwe preuzeli od Pavlovi}a. Izme|u Trebiwa i Konavala razvila se mo}na plemi}ka porodica Star~i}a, a prema Popovu poqu Popovi}a. U dolini Neretve najmo}niji su bili Milatovi}i, u Duvnu i Livnu Semkovi}i. b) Humska zemqa kao nezavisna dràva Humska zemqa je bila prakti~no nezavisna dràva u vreme vladavine vojvode Stefana Vuk~i}a Kosa~e, hercoga od Svetog Save, koji je formalno bio prvo vazal bosanskog kraqa, a onda turskog sultana. Wegov otac Vukac bio je ro|eni brat mo}nog velika{a Sandaqa Hrani}a. Kosa~e su poreklom iz okoline reke Drine. Stefan se 1424. godine, verovatno u dvadesetoj godini, oènio Jelenom Bal{i}, k}erkom Bal{e III, a 1435. je nasledio upravu nad Humskom zemqom po smrti strica Sandaqa. Po{to je ve} instrumentalizovao kraqa Tvrtka II, legalnog bosanskog kraqa, ugarski kraq @igmund je preko wega nastojao da se do~epa svih uveliko rascepqenih feudalnih oblasti. To u vreme smrti Hrvoja Vuk~i}a 1416. nije bilo te{ko povodom wegovih poseda koji su uglavnom pripojeni feudalnoj oblasti tada{weg kraqa Ostoje. Ali, Sandaqev naslednik se suprotstavio i ugarskim namerama, pa @igmundu nije mnogo pomoglo {to je protiv Stefana uputio hrvatske velika{e Frankopane, a u tom smislu pridobio i Dubrov~ane. Stefanov poloàj u ratu sa ma|arskim eksponentima oteàvao je i sukob sa Radoslavom Pavlovi}em. Ume{ala se i Venecija koja je preko Kotora poku{avala Stefanu da otme Novi. Na Stefanovoj strani bili su despot \ura| i Turci, a i Dubrov~ani su ubrzo omek{ali svoj stav ra~unaju}i da im je prijatniji sused Stefan nego Mle~ani. Zauzvrat, Stefan Vuk~i} 1435. u Nevesiwu izdaje povequ Dubrov~anima iz koje se moè sagledati potpuna samostalnost wegove vladarske pozicije, za razliku 58

od prethodne Sandaqeve poveqe u kojoj Sandaq Hrani} u prvi plan stavqa autoritet bosanskog kraqa u ~ijoj zemqi je bio veliki oblasni gospodar. To je upe~atqivi pravni dokument koji svedo~i o humskoj nezavisnosti. Iste godine Turci su imali ograni~eni prodor u druge delove Bosne, {to je znatno oslabilo pritisak na Stefana i olak{alo mu stabilizaciju vlasti. Zaveo je red me|u sopstvenim plemi}ima i suzbio spoqne vojne nasrtaje. Spor izme|u ugarskog kraqa i Ivana Frankopana oko nasledstva Ivana Nelip~i}a, cetinskog kneza, pruìo je priliku Stefanu Vuk~i}u da se ume{a i u unutra{we ugarske sukobe na strani Frankopana i 1436. po{aqe vojsku prema reci Cetini. Krajem te godine Frankopan je umro, wegove posede je preuzeo ugarski eksponent Matko Talovac, ali je Stefan u veoma povoqnoj sopstvenoj poziciji postigao pomirewe sa ugarskim kraqem i od wega dobio zvani~nu potvrdu svih svojih poseda. Na mir je tada prinudio i Radoslava Pavlovi}a, preuzimaju}i stvarnu kontrolu nad Trebiwem. Izmirio se Stefan i sa kraqem Tvrtkom II, ali mu se nije pot~inio, pa narednih nekoliko godina oni deluju kao ravnopravni saveznici. Zajedni~ki su 1437. ratovali protiv Radoslava Pavlovi}a. Tvrtkova uloga u tome bila je kratkog daha, ali je Stefan satro Radoslava, koji je potraìo tursku za{titu i pomo}. Pod turskim pritiskom Stefan je bio prinu|en da mu vrati posede, ali je uskoro s Turcima popravio odnose, a Radoslav pogor{ao, {to mu je omogu}ilo da definitivno Pavlovi}a elimini{e kao smetwu. Godine 1439. Stefan je napao ugarske posede u primorju i opsedao Omi{, koji je posle osam meseci opsade zauzeo, poraziv{i bana Matka Talovca. Sukobio se i sa despotom \ur|em, ali se sukob sveo na pograni~ne incidente i pqa~ke. Godine 1441. Turci su vr{ili pritisak na Stefana da napadne Dubrovnik u kome je boravio despot \ura|. Stefan je odoleo pritisku, istovremeno tajno upozoravaju}i Dubrov~ane. U sporazumu sa Dubrov~anima uspeo je da podmi}ivawem turskih velikodostojnika ukloni opasnost. Me|utim, Dubrov~ani su ga prevarili u pogledu obe}awa da }e mu nadoknaditi nov~ane tro{kove. Iste godine Stefan je zauzeo deo Gorwe Zete i postavio Stefanicu Crnojevi}a kao oblasnog gospodara nad pet katuna, {to je prili~no uznemirilo Veneciju u pogledu bezbednosti wenih poseda u srpskom primorju. Godine 1443. ratovao je protiv kraqa Tvrtka, istina kratko. Duè je trajao wegov sukob sa Venecijom, u kome je neuspe{no vojvoda Stefan ulazio i u Dowu Zetu. Mleta~ka republika je uloìla svu diplomatsku i podmi}iva~ku ume{nost da sa~uva te oblasti bez ve}ih ratnih napora. Stefanu i Stefanici Mle~ani su tako suprotstavili tri mla|a brata Crnojevi}a. Postepeno su preoteli sve Stefanove sledbenike i oslonce u celoj Zeti. Skadarski mleta~ki knez je opsedao Bar, koji su dràle Stefanove pristalice. Stefan je pohitao u pomo} opsednutom gradu, ali nije stigao na vreme pa su neki plemi}i 1443. za qubav beneficija predali Bar Mle~anima. Osokoqeni barskim uspehom, Mle~ani su planirali da Stefanu otmu Omi{ i veliku luku Drijeva na Neretvi. Od toga su ubrzo odustali, jer je Stefan, i pored neuspeha u Zeti, raspolagao impozantnim snagama. Po smrti bosanskog kraqa Tvrtka II, Stefan ulazi u sukob sa wegovim naslednikom kraqem Toma{em, koga su podràvali Mle~ani i Ivani{ Pavlovi}. Stefan je potisnut iz doline Neretve, a Mle~ani su po~etkom 1444. zauzeli Omi{. Iste godine Ste59

fan traì za{titu od aragonskog kraqa Alfonsa, pristaju}i da bude wegov vazal i podanik Apulije. Izvesnu diplomatsku pomo} Alfonso mu je pruìo, a ugroèni Stefan je uspeo da se pribere, pa je sredinom 1444. potisnuo snage kraqa Toma{a i povratio Drijeva. Toma{ev pritisak je oslabio i zbog ponovnog turskog prodora u Bosnu. Stefan je despotu \ur|u vratio grad Medun i s wim sklopio savez. Godine 1445. postigao je kompromis sa Mle~anima, odrekav{i se Omi{a, a odoleo je jo{ jednom dubokom prodoru vojske kraqa Toma{a. Nakon toga je s Toma{em postigao mir, dao mu svoju k}erku za ènu, pa mu je kraq tada vratio Drijeva 1446. godine. U trenutku je izgledalo da su se Stefanove zemqe bar formalno vratile u sastav bosanske dràve. Dubrov~ani su intenzivno radili na tome da vojvodu Stefana posva|aju sa despotom \ur|em, ali su wihove intrige postigle suvi{e mali uspeh, kratkog daha. Godine 1447. Turci su upali na Stefanove posede i spalili Drijeva, ali se nisu dugo zadràvali i sklopili su mir s vojvodom. Ve} naredne godine Stefan kao \ur|ev saveznik u~estvuje u ratu protiv kraqa Toma{a. Posle te pobede Stefan Vuk~i} Kosa~a se proglasio hercegom humskim i primorskim, a ve} slede}e godine svoju titulu precizirao nazivaju}i se hercegom od Svetog Save. Turci su odmah priznali i potvrdili wegovu novu titulu, ali i susedne hri{}anske dràve u kojima je titula hercega u nomenklaturi bila odmah posle kraqevske. “Kao {to se Tvrtko preko Mile{eva vezao ja~e za Nemawi}e i srpsku dràvnu tradiciju, tako je i Stefan preko Mile{eva i Svetoga Save isticao posebni poloàj svojih zemaqa koje su bile nekad sastavni deo srpske dràve.” (Sima ]irkovi}: Herceg Stefan Vuk~i} Kosa~a i wegovo doba, “Nau~no delo”, Beograd 1964., str. 108.) Tih godina eskalirali su stalni hercegovi trgova~ki i pograni~ni sporovi sa Dubrovnikom, pa su diplomatskim naporima oni za neko vreme primireni, mada je Stefan bio spreman i za oruàni sukob. Sukobe sa kraqem Toma{em herceg je nastavio i 1449. godine, pa i 1450. Godine 1451. Stefan je napao Dubrovnik i brzo skr{io dubrova~ki otpor u @upi i Konavlima. Dubrov~ani su zatraìli pregovore o miru, a paralelno s tim traìli saveznike. Na wihovu stranu su stali despot \ura|, rimski papa, kraq Toma{ i Ma|ari. Najteì udarac hercegu su zadali kad su pridobili wegovog sina Vladislava, besnog na oca jer mu je preoteo devojku za svoju qubavnicu. Zbog toga je herceg navukao i neprijateqstvo svoje ène Jelene. Po{to je herceg Stefan, kao i mnogi drugi susedni srpski vladari i feudalci bio i dubrova~ki plemi}, Dubrov~ani su za wegovu glavu raspisali ucenu od petnaest hiqada dukata, a istovremeno su sultanu nudili da celu hercegovu zemqu otkupe. Herceg je nastavio opsadu i stigao nadomak gradskih zidina, a onda s glavninom vojske pohitao da pomogne Kotoru koji su ugrozile bande arbana{kih razbojnika. Dubrov~ani su to iskoristili da krenu u protivnapad na hercegove snage, i pritom su pretrpeli novi teàk poraz, upadaju}i u ve{to pripremqenu zasedu. Dubrov~ane je spasla ~iwenica da je krajem te godine sultan sklopio mir sa Ma|arima kojim je obuhva}en i Dubrovnik. Hercegu je iz Carigrada stigla naredba da obustavi napade na Dubrovnik i vratio mu zauzete posede. îm je sultanov izaslanik napustio Dubrovnik, neprijateqstva su obnovqena i herceg je opet zauzeo Konavle. Porta je na àlbu Dubrov~ana poslala novog emisara, ali u martu 1452. Stefana je najvi{e uzdrmala otvorena pobuna sina Vladislava, wegove majke i babe, potpomognuta od strane vojvode Iva60

ni{a Vlatkovi}a. Pobuwenici su ubrzo zauzeli celi Hum, a Turci su ultimativno zahtevali da hercegova vojska napusti Konavle. Na strani pobuwenika s vojskom su intervenisali bosanski kraq i Dubrov~ani. Da bi stekao weno savezni{tvo, herceg je Veneciji ponudio celu Krajinu i Drijeva. Mle~ani su pristali, zauzeli Drijeva, ali se i bez borbe povukli kad im se pribliìla ve}a vojska trojnog saveza. Me|u saveznicima je uskoro do{lo do trvewa, jer je bosanski kraq za sebe traìo grad Blagaj, a Vladislav je odbijao da ga preda. Toma{ je tada povukao svoju vojsku, a oslabqeni Dubrov~ani su odmah zatim pobe|eni od strane Stefanove. Tre}i sultanov izaslanik saop{tio je odluku da Stefan plati od{tetu Dubrov~anima za posledwi upad na wihovu teritoriju, ali se nije naro~ito trudio da se to i postigne. U pogledu sukoba oca i sina u po~etku su se Turci dràli neutralno, a onda su vojni~ki potpomogli hercega. Vladislav je uskoro poraèn, a onda se izmirio sa ocem. Herceg je milostivo amnestirao sve pobuwene plemi}e 1453. godine. Istovremeno sa obnavqawem svoje dràve, herceg je stekao naklonost novog ugarskog kraqa Ladislava i potvrdu svog statusa i poseda. Herceg Stefan je ponovo drào Drijeva, a Mle~ani su mu vratili Krajinu. Pregovori o miru sa Dubrov~anima ne{to su duè trajali. Godine 1454. hercegovu dràvu su ugroàvali epidemija kuge i velika glad. Stefanov sin Vladislav je oènio 1455. Anu Kantakuzin, koja je bila ro|aka Jerine Brankovi}. Herceg Stefan Vuk~i} je 1456. godine hrabro odbio turski zahtev da sa 8.000 vojnika u~estvuje u sultanovom pohodu na Beograd, ali je pristao da pomogne sultanu u pohodu na Skenderbega u Albaniji. Osujetio je zaveru bra}e Vlatkovi}a i proterao ih iz Hercegovine. Iste godine kad mu se rodio najmla|i sin Stefan i umrla druga èna Italijanka Barbara, 1459. godine, herceg je od kraqa Toma{a oteo grad â~vinu na Cetini. Kraq Toma{ je hercega opawkao kod Turaka da {uruje protiv wih sa hri{}anskim vladarima i traìo tursku pomo} da povrati â~vinu. Turci su s poprili~nom vojskom provalili u hercegovu dràvu, a on se sa porodicom sklonio u Blagaj. Turska provala se ponovila i 1460. godine, pa je nakon velike pqa~ke herceg bio prinu|en da za qubav mira sultanu plati pozama{an nov~ani iznos. Uskoro mu je sultan zahtevao i â~vinu koja se nalazila na va`nom strate{kom pravcu. Kada je kraq Toma{ po nalogu papinom krenuo u veliku akciju nasilnog pokatoli~avawa, herceg je {irom otvorio granice svoje dràve za prijem svih progowenih bogumila i pravoslavaca, pokazuju}i na taj na~in {ta misli o rimskom biskupu. Posle Toma{eve smrti, herceg se izmirio s wegovim naslednikom Stefanom Toma{evi}em i svog sina Vlatka poslao na sve~anost krunisawa. Sa novim bosanskim kraqem se udruìo protiv hrvatskog bana Pavla Speran~i}a koji je prethodno jedan grad oteo Bosni. Venecija se suprotstavila tom savezu u pogledu severnih prostora na koje je sopstvene ambicije usmeravala, ali je èlela da kraqa i hercega orijenti{e na borbu protiv Turaka. Do{lo je i do novog razdora izme|u Stefana Vuk~i}a i wegovog sina Vladislava, jer otac nije odrào obe}awe da svoje zemqe za ìvota podeli sinovima. Vladislav je prebegao Turcima i sultanu ponudio sto hiqada dukata ako mu pomogne da ocu oduzme pola dràve. Sultan je pristao i u tu svrhu prikupio veliku vojsku, ali je iznenada morao da je preusmeri prema Dunavu gde mu je zapretila opasnost od Ma|ara. Sultan je poku{ao da od hercega iznudi novac ili neke gradove, ali 61

bezuspe{no. Herceg je odbio i novi sultanov zahtev da mu vojskom i topovima pomogne napad na Dubrovnik. Godine 1463. Turci su ponovo upali u Hercegovinu, ali je glavni udar i{ao na Bosnu. Herceg je poraèn na reci Breznici, a sa turskom vojskom pojavio se i Vladislav. Herceg je s porodicom izbegao u Novi morskim putem. Kad se sultan uskoro povukao ostavqaju}i jake posade u osvojenim gradovima, herceg je odmah udario na wih. Ponovo se izmirio sa Vladislavom, pa se i najstariji sin ukqu~io u borbu protiv Turaka, uspev{i da oslobodi Qubu{ki. Oslobo|eni su svi gradovi osim tri. Iako je od oca na upravu dobio ~etvrtinu dràve, Vladislav se opet pobunio. Na nagovor Venecije otac mu je popustio. U sadejstvu sa Ma|arima, herceg i wegovi sinovi su skoro celu Bosnu oslobodili od Turaka. Razdor izme|u hercega i Vladislava ponovio se i 1465. Ovog puta je bio definitivan. Te godine su Turci ponovo krenuli na Hercegovinu. Mle~ani su iskoristili priliku da hercegu otmu Krajinu. U dolinu Neretve je u{la ugarska vojska. Godine 1466. herceg se sa ma|arskim plemi}ima sastao u Dubrovniku, traè}i mogu}nost da vrbuje {to vi{e najamnika. Tu se razboleo, sastavio testament i umro. Vladislav je uz pomo} napuqskog kraqa Ferdinanda Aragonskog poku{ao da se domogne o~eve dràve, ali su se tome suprotstavili Ma|ari i Mle~ani. Novi vladar postao je Vlatko i wega je podràla doma}a vlastela. Herceg Vlatko je ubrzo poremetio odnose sa Ma|arima odbijaju}i da finansira wihovu vojsku u dolini Neretve. U znak odmazde Ma|ari su mu u Dubrovniku blokirali o~evo nasledstvo. Uprkos svim tim nevoqama, Vlatko je nastavio borbu protiv Turaka, uspevaju}i da 1468. godine povrati Trebiwe i Popovo poqe. Godine 1470. se pomirio sa Turcima i preuzeo obavezu da sultanu pla}a godi{wi hara~. Sultanov izaslanik je naterao Dubrov~ane da hercegu isplate o~ev novac. Protiv wega su se ponovo pobunili Vlatkovi}i na prostoru zapadno od Neretve i u tome imali podr{ku Dubrovnika. Zbog toga se Vlatko 1471. prikqu~io Turcima u pqa~kawu dubrova~ke teritorije. Turci su iste godine oterali Ma|are iz Po~iteqa. Godine 1472. Vlatko se okrenuo protiv Turaka, povezuju}i se sa Venecijom i napuqskim kraqem. Godine 1475., nakon turskog poraza pod Skadrom, Vlatko poku{ava da povrati celu Hercegovinu, a po~etkom naredne godine Ivan Crnojevi}, mu` wegove sestre, {aqe mu kao pomo} tri hiqade vojnika. Me|utim, 1476. Vlatko i Ivan se sukobqavaju. Ivan povla~i svoju vojsku i u prolazu pusto{i Onogo{t. Oslabqeni Vlatko je morao da se povla~i pred Turcima sve do novske tvr|ave. Uz pomo} najmla|eg brata Stefana, koji se u me|uvremenu potur~io i kao Ahmed Hercegovi} ostvario zna~ajan uticaj na Portu, Vlatko je nastojao da se nagodi sa Turcima. Turci su hteli da hercega iskoriste u obra~unu sa Ivanom Crnojevi}em, da bi i wega nakon toga eliminisali. Vlatko nije popravqao odnose sa Ivanom, ali nije ni prihvatao turski poziv da protiv wega ratuje. Nastojao je da konsoliduje svoje snage, pa je 1481., nakon smrti sultana Mehmeda II, napao Turke u Bosni. Poraèn od strane Daut-pa{e, utvrdio se u Novom traè}i mleta~ko okriqe. U tvr|avi je imao i mawi odred ma|arskih vojnika. Kad su Turci krajem iste godine opseli Novi, Mle~ani su hercega ostavili na cedilu. Vlatko je predao tvr|avu Turcima i sa svojim qudima se povukao u dubinu Hercegovine i tu, nakon 1482. godine, neko vreme ostao pod turskom vla{}u, pa se s porodicom iselio na mleta~ko ostrvo Rab, gde je i umro. 62

5. Srpska Crna Gora a) Srpska Dukqa Oblast Dukqe, ~iji su naziv Srbi nasledili iz rimskog vremena, ~inilo je devet ùpa, i to Qe{ko poqe, Podlug (Gorwa i Dowa Zeta, dana{wa Podgorica), Gorska (planine isto~no od Zete), Kupelnik i Oblik na Skadarskom jezeru, Crmnica, Grbaq, Budva i Pripratna izme|u Ulciwa i Bara. Gorska ùpa je obuhvatala dana{wu oblast plemena Ku~i i grad Medun. Podaci o Dukqi sedmog i osmog veka veoma su oskudni. Mahom su u pitawu crkveni, i to nadgrobni natpisi, koji ni{ta ne govore o politi~koj istoriji. Period devetog veka je delimi~no obuhva}en hronikom vizantijskog pisca Jovana Skolice iz jedanaestog veka, kao i “@itijem Svetog Vladimira”, na koje se za ovaj period naslawa “Barski rodoslov”. Gospodar Dukqe krajem desetog veka je Jovan Vladimir, ~iji se politi~ki autoritet, istina s nejednakim intenzitetom, {iri na sve srpske zemqe. Vladimir je 990. godine uputio poslanike vizantijskom caru traè}i pomo} da Dukqu odbrani od bugarskog cara Samuila. Arapi su usput zarobili wegove poslanike, a Vizantinci su ih otkupili. Samuilo je Dukqu napao 997. godine, kneza Vladimira opsedao u Obliku na Tarabo{u, a istovremeno udario na Ulciw. Oblik je pao, Vladimir se predao i zato~en je u Prespi. Ulciw se odrào sa vizantijskim posedom, ali je Samuilo spalio Kotor i Dubrovnik, prodiru}i sve do Zadra, a na povratku je pro{ao kroz Bosnu i Ra{ku. U zato~enog Vladimira zaqubila se Samuilova k}erka Kosara, pa je srpski knez postao carev zet, i car mu je dodelio “zemqu i kraqevinu wegovih otaca i cijelu dra~ku zemqu.” (str. 382.) Pored Dukqe, Vladimir je pod svojom vrhovnom vla{}u imao i sve druge srpske zemqe, kojima Samuilo nije direktno upravqao. Nepoznato je da li je Jovan Vladimir zaista i kako krunisan za srpskog kraqa, ili ga je samo narodna tradicija tako prozvala na osnovu ~iwenica da je bio op{tesrpski vladar. Samuilo je umro 1014. godine, a wegovog sina cara Radomira ubio je posle godinu dana sinovac Vladislav. U dogovoru sa ohridskim arhiepiskopom car Vladislav je namamio Jovana Vladimira da do|e u Prespu, gde ga je 1016. godine na prevaru ubio, planiraju}i da zauzme Dukqu i celu Srbiju. Me|utim, poginuo je 1018. godine u sukobu sa vizantijskom vojskom kod Dra~a, a wegova dràva je propala. Dukqa je kroz jedanaesti vek dominirala celim Srpstvom i davala je op{tesrpske vladare. Godine 1042. pobedila je vizantijsku vojsku kod Bara, obezbe|uju}i tako samostalnost. Prethodno je, nakon pogibije Jovana Vladimira, wegov stric Dragomir 1018. krenuo s vojskom iz Travunije da zauzme Dukqu. Kotorani su ga ubili u tivatskoj crkvi, jer su gradski patriciji romanskog porekla èleli da ostanu u sastavu Vizantije. Dragomirova udovica Dragimira, na vest o muèvqevoj smrti, krenula je trudna svome ocu ra{kom velikom ùpanu Qutomiru. Ali, otac joj je umro neposredno pred wen dolazak, pa je s majkom krenula ujaku, bosanskom banu. Usput je kod Fo~e rodila sina Dobroslava. Vlast u Dukqi je preuzeo pod nejasnim okolnostima Vojislav, vrlo blizak Vladimirov srodnik, za koga se kaè i da je Samuilov ne}ak. Srodstvo je toliko blisko i nesumwivo da Pop Dukqanin zbuweno izjedna~uje tek ro|enog Dobroslava i Vojislava. Vojislav od 1034. godine po~iwe borbu za neza63

visnost od Vizantije, koju smo prethodno prikazali. On uskoro postaje nesporni op{tesrpski vladar, a dukqanska istorija predstavqa osnovni tok svesrpske istorije sve do smrti kraqa Bodina 1101. godine, kad vode}u ulogu preuzima Ra{ka, ve} uveliko pod gospodarewem istovetne, dukqanske dinastije. Ve} je Vojislav kontrolisao sve srpske zemqe do Taglice. Vizantijski izaslanici su nagovorili humskog kneza Qutovida, ra{kog ùpana i bosanskog bana da se dignu protiv Vojislava. Wihova udruèna vojska, predvo|ena Qutovidom, krenula je na Vojislava preko Travunije, dok ga je sinhronizovano napadala vizantijska vojska iz pravca Skadra. Vojislav je do nogu 1043. godine potukao Vizantince i ostatke wihove vojske gonio sve do reke Drine. “Rat je nastavqen protiv zahumskog kneza Qutovida. Operacije je vodio Vojislavqev sin Gojislav, koji je sproveo svoje odrede preko Konavala do brda Klobuka kod Trebiwa. Tada je poslao ve}i broj izrawavanih gr~kih zarobqenika Qutovidu, da bi se posijao strah me|u vojskom okupqenom na Klobuku. Ovo, po piscu ’Barskog rodoslova’, nimalo nije zbuwivalo Qutovida, ve} je on izazvao Gojislava na dvoboj. Qutovida i Gojislava su na dvoboj pratila po tri vojnika. Jedan od saboraca Gojislava, Udobic, oborio je Qutovida sa kowa, {to je izazvalo paniku u Qutovidovoj vojsci, iako je Qutovid i pored rana uspeo da pobjegne.” (str. 389.) Te pobede su dugoro~no u~vrstile Vojislava i wegove saveznike, “Dukqa postaje mati~na oblast svih srpskih zemaqa. Ovu prednost ona }e sa~uvati, i pored unutra{wih kriza i vizantijskih napada, sve do definitivnog uspona Ra{ke pod Nemawom i zauze}a Dukqe.” (str. 390.) Po “Barskom rodoslovu”, Vojislava je neutvr|ene godine nasledio sin Gojislav, dok su wegova ~etiri brata dobila odgovaraju}e feudalne posede, a majka je odràvala slogu me|u bra}om. Sam Gojislav je zajedno s najmla|im bratom Predimirom direktno upravqao Travunijom, ali se nijedan brat nije kraqem nazivao, nego kneèvima, po{tuju}i i daqe majku kao kraqicu. Gojislava su uskoro ubili travunski zaverenici koje je predvodio velika{ Domanek i uz pomo} Vizantinaca odmetnuo celu oblast. Bra}a su postigla sporazum i zaklela se da }e Radoslav i wegovi naslednici biti gospodari zete i Travunije kad je zauzmu. Mihailo je do{ao na presto posle maj~ine smrti. Kad je ostao udovac, oènio je ro|aku vizantijskog cara, {to mu je bitno doprinelo da sredi odnose sa Vizantijom. Onda je prekr{io sporazum sa Radoslavom i Zetu prepustio na upravu svom najstarijem sinu iz prvog braka Vladimiru. Ukupno je Mihailo imao jedanaest sinova, od kojih su Vladimir i Bodin osvojili Ra{ku, da bi je kraq na upravu poverio sinu iz drugog braka Petrislavu. U vreme makedonskog ustanka 1072. godine, predvo|enog plemi}em \or|em Vojtjehom, pobuwenici traè od Mihaila da im se stavi na ~elo, a on {aqe sina Bodina. U Prizrenu je Bodin krunisan za cara pod imenom Petar i tako progla{en za Samuilovog naslednika, ali je morao narednih godina da ratuje i sa Grcima i sa Bugarima. Posle velikih po~etnih uspeha, Vizantinci su ga zarobili i odveli u zato~ewe. Kraq Mihailo je ve{to organizovao wegovo osloba|awe i vra}awe u otaybinu. Mihailo je verovatno umro 1082. godine i wegov sin Bodin je tada postao srpski kraq. Pop Dukqanin tvrdi, ali to drugi izvori uop{te ne pomiwu, da je Mihaila na kraqevskom prestolu nasledio brat Radoslav, pa se posle izvesnog vremena Bodin pobunio, te Radoslava i wegovih osam sinova proterao u Travuniju, da bi tamo ostali kao oblasni gospodari. Bilo kako bilo, Bodino64

vi stalni sukobi sa Radoslavqevim naslednicima realna su istorijska ~iwenica. Prvi barski arhiepiskop Petar posredovao je u mirewu, {to je Bodinu omogu}ilo da obnovi vlast nad Ra{kom i Bosnom, gde je za ùpana u Ra{koj postavio sebi odane srodnike Vukana i Marka i Stevana za kneza u Bosni. Verovatno je re~ o sinovima Bodinovog brata Petrislava. Bodin je imao mnogo problema sa sinovima svoga strica Branislava, pa je i sa Dubrovnikom zaratio kad su se oni tamo sklonili. Dubrova~ke hronike beleè da je 1004. godine bosanski kraq (zapravo knez) Stevan opsedao grad, po Bodinovom pozivu. Istorijski izvori beleè da je Bodin tada zauzeo Dubrovnik i u wemu dozidao jednu tvr|avu u kojoj je ostavio svoju posadu. Posle nekoliko godina, zapovednik je tvr|avu predao Dubrov~anima i zauzvrat od wih dobio plemi}ki status, pa od wega vode poreklo dubrova~ki vlastelini Gradi}i. Posle Bodinove smrti vlast je preuzeo wegov sin Mihailo, ali nije uspeo da se stabilizuje zbog velike mr`we koju je narod pokazivao prema wegovoj majci Jakvinti. Do{lo je do pobune u kojoj je za kraqa progla{en Bodinov brat Dobroslav. Vizantijski car je kao pretedente isturio bra}u i sinove kneza Branislava, koji su ìveli u izbegli{tvu u Carigradu. Me|utim, Branislavqev brat Gojislav je ostao u Dra~u gde se oènio, a drugi brat Ko~epar oti{ao je kod ra{kog ùpana Vukana i animirao ga na savez protiv Dobroslava. Vukan je krenuo na Dukqu i pobedio Dobroslava u bici na Mora~i, zarobio ga i odveo u Ra{ku. Na vlast u Dukqi postavio je Ko~epara, ali ga je uskoro naterao da beì u Bosnu, da bi se skrasio u Zahumqu i tu umro. Za novog dukqanskog vladara Vukan je postavio svoga zeta Vladimira, unuka kraqa Mihaila, sina Bodinovog brata Vladimira. Kraqica Jakvinta i wen sin \or|e su otrovali kraqa Vladimira la`no optuìv{i Dobroslava da je to u~inio, iako je on bio u tamnici u Skadru. Na vlast u Dukqi je 1118. godine do{ao Bodinov sin \or|e, ali ga je uskoro svrgla vizantijska vojska, prethodno ga vojno poraziv{i, i na vlast dovela Grube{u, sina kneza Branislava, koga je \or|e drào u skadarskoj tamnici. Svrgnuti kraq \or|e je pobegao u Ra{ku, a wegova majka Jakvinta je odvedena u Carigrad gde je umrla. Godine 1125. ra{ka vojska je krenula na Dukqu i pobedila Grube{u kod Bara. Na presto je vra}en \or|e. Uskoro je \or|e napadao Ra{ku da bi oslobodio iz zato~ewa ùpana Uro{a I, koga je svrgla vlastela. Uspeo je u tome, ali je Dukqa zauvek svoj primat me|u srpskim dràvama prepustila Ra{koj. \or|e je i daqe imao problema sa svojim mnogobrojnim srodnicima, pretendentima, posebno sa Vladimirovim sinovima, a neke od wih je i oslepeo. Me|utim, Gradihna, Dragihna i Prvo{ uz pomo} vizantijske vojske potukli su \or|a pod gradom Oblikom. Protiv \or|a su krenuli i Ra{ani, pa je on u tvr|avi Oblun zarobqen, odveden u Carigrad gde je umro u tamnici. Narodni sabor je potom izabrao Gradihnu za kraqa. Gradihnin naslednik je bio wegov sin Radoslav, koga je za dukqanskog kneza postavio vizantijski car Manojlo Komnen. Ne zna se ta~no koje je to godine bilo, ali je car Manojlo ìveo do 1180. godine. Verovatno pre 1149. godine, jer drugi izvori govore da je tada, za vreme dukqanskog kneza Radoslava, ra{ki ùpan Desa drào Travuniju, Zahumqe i ve}i deo Zete. Za Desu se ne zna pouzdano da li je sin ili brat prethodnog ra{kog velikog ùpana Uro{a II, ali je on imao sna`na upori{ta i u Dukqi, pa se vlast dukqanskog kneza Radoslava svela samo na Ko65

tor i Skadar i wihov primorski pojas. Vizantija je 1150. godine povratila dominaciju nad Ra{kom iskoristiv{i sukobe Dese i Uro{a II. Car je presudio u sporu da Uro{ bude veliki ùpan, ali je Desa zadrào vlast u Travuniji i Zeti, a uskoro je obnovio mete` u Ra{koj, ugroàvaju}i vizantijske pozicije. Takva je situacija potrajala sve do dolaska Stefana Nemawe. Ratuju}i protiv Vizantije, Nemawa je zauzeo i Dukqu i sve wene primorske gradove izme|u 1181. i 1186. godine, pojavquju}i se, kao potomak kneza Vojislava, u ulozi svesrpskog vladara i udaraju}i temeqe najslavnijoj srpskoj dinastiji svih vremena. Interesantan je rodoslov Vojislavqevih potomaka, prema podacima Popa Dukqanina, kao rekapitulacija jednog va`nog perioda srpske istorije, u vreme Nemawi}a poprili~no zanemarivanog. Knez Vojislav je imao sa ne}akom cara Samuila pet sinova – Gojislava, Mihaila, Saganeka, Radoslava i Predimira. Mihailo i Radoslav su bili kraqevi. Iz prvog braka sinovi kraqa Mihaila su bili Vladimir, Prijeslav, Sergije, Derija, Miroslav i Bodin, a iz drugog sa ne}akom cara Konstantina IX, Dobroslav, Petrislav, Ni}ifor i Teodor. Vladimirov sin Vladimir je bio kraq i sa k}erkom ùpana Vukana imao sina Mihaila. Bodin i Dobroslav su bili kraqevi. Bodin je imao ~etiri sina, Mihaila, \or|a, Arhiriza i Tomu. \or|e je bio kraq. Kraq Radoslav je imao osam sinova – Branislava, Gradislava, Hvalimira, Stanihnu, Ko~epara, Gojislava, Dobroslava i Pribineka. Branislav je imao sedam sinova, i to Predihnu, Petrislava, Gradihnu, Tvrdislava, Dragihnu, Dragila i Grube{u. Od wih su Gradihna i Grube{a bili kraqevi. Gradihnini sinovi su knez Radoslav, Jovan i Vladimir. Kraq Grube{a je imao ~etiri sina – Prvo{a, Grubi{u, Nemawu i Stracimira. Ovo su samo zabeleèni podaci, a sigurno je mno{tvo kraqevskih potomaka istorijski potpuno zaboravqeno. Tako razgranata kraqevska loza u feudalnoj dru{tvenoj sredini i morala je neprekidno obilovati unutardinasti~kim trvewima koja su dominirala politi~kim ìvotom i ometala borbu za potpunu dràvnu samostalnost. U vreme svoje vladavine Stefan Nemawa je sina Vukana postavio za oblasnog gospodara Dukqe, a brata Miroslava Humske zemqe. Nemawino srodstvo sa dukqanskom kraqevskom porodicom je nesumwivo i to nikada nijedan istori~ar nije dovodio u pitawe. Ali, mnoge porodi~ne relacije su ostale zagonetne, a prema raspoloìvim dokumentima Nemawinovoj vlasti su se opirali neki gradovi, jer je ona uvodila ne{to vi{i stepen centralizacije od do tada uobi~ajenog. Neke od tih nepokornih gradova sa jakim romanskim elementom srpski vladar je razorio. Wegov sin Vukan kao oblasni gospodar sve se ~e{}e, po dukqanskoj tradiciji, naziva kraqem, pa se tako oslovqavao i u nekim slu`benim dokumentima. Na crkvi Svetog Luke u Kotoru nalazi se natpis u kome se Vukan naziva kraqem Dukqe, Dalmacije, Trebiwa, Toplice i Hvosna. “Sa kraqevskom titulom se Vukan javqa i u drugim dokumentima svoga vremena. Vukanova kraqevska titula se u svom osnovnom dijelu, bez sumwe, nastavqala na titulu wegovih dukqanskih prethodnika i doprinosila je o~uvawu tradicija ranije samostalnog dukqanskog kraqevstva. Dukqa je vaìla kao ’veliko kraqevstvo od isprva’ i na wu su se Stefan i Sava pozivali kad su sa papskom stolicom vodili pregovore koji su doveli do Stefanovog krunisawa za kraqa.” (“Istorija Crne Gore”, Titograd 1970., kwiga druga, tom I, str. 4.) 66

Posle Nemawine smrti, Vukan, kao najstariji sin, osporavao je prvenstvo Stefanu i u tom pogledu traìo papsku i ugarsku pomo}. Godine 1202. do{lo je do otvorenog sukoba u kome je Stefan proteran, a dràva stradala usled u~e{}a ugarske vojske u tome. Na osnovu te intervencije ma|arski kraq Ludovik je sebi prigrabio i titulu srpskog kraqa, koju su wegovi naslednici isticali sve do 1918. godine. Vukan se proglasio velikim ùpanom cele Srbije i priznao vrhovnu ugarsku vlast. Da bi ga krunisao za kraqa, iako bi s tim zvawem ostao ugarski vazal, papa je od Vukana traìo zakletvu vernosti. Ipak, do krunisawa nije do{lo, Stefan se vratio na vlast, a bra}a su se posredovawem Svetog Save izmirila. Vukan se vratio u Zetu, priznaju}i vrhovnu Stefanovu vlast. Godine 1208. Vukana je nasledio sin \or|e kome je otac za ìvota predao vlast. Po{to su krsta{i 1204. godine zauzeli Carigrad, Venecija se u srpskom primorju pojavquje kao velika sila i s wom \or|e sklapa sporazum protiv gospodara Kroje Dimitrija, koji je ugroàvao mleta~ku upravu nad Dra~em. Tih godina Mle~ani su i Dubrovnik podvrgli svojoj vlasti. Kako se uskoro osnaìo epirski gospodar Mihailo I An|eo, ovladao je mleta~kim posedima u Albaniji i ugrozio Srbiju osvajaju}i srpski grad Skadar. Uskoro je Stefan zaustavio wegovo nadirawe, a sa Mihailovim naslednikom Teodorom uspostavio prijateqske odnose. Kad je papskom krunom 1217. oven~an Stefan Nemawi}, pala je u duboki zasenak stara dukqanska kraqevska titula, mada se Vukanov sin \or|e kao oblasni gospodar jo{ 1242. na wu pozivao. Zvani~no je \or|e bio knez Dukqe, iako se sve vi{e ~itava oblast nazivala Zetom. Na jednoj fresci manastira Mora~a i drugi Vukanov sin Stefan se tituli{e kao kraq, ali u vreme vladavine srpskog kraqa Stefana Uro{a I, sa Vukanovim sinovima se kona~no prekida bilo kakva dukqanska kraqevska tradicija: “I docnije se de{avalo da ~lanovi najbliè vladao~eve porodice imaju pod svojom vla{}u nekada{we dukqanske zemqe ili neki wihov dio, naj~e{}e uz druge posjede, ali to se ne nadovezuje neposredno na samostalnu dràvnu tradiciju stare Dukqe. Uporedo s tim Dukqa i{~ezava i iz dràvne simbolike. Sve do kraqa Vladislava javqa se u tituli Nemawi}a Dioklitija sa Dalmacijom, a poslije toga se dijelovi stare titule utapaju u op{ti izraz ’pomorske zemqe’. Docnije jedino razlikovawe ’srpske’ (ili ’ra{ke’) zemqe i ’pomorske’ u srpskoj kraqevskoj tituli podsje}a na razli~itu istoriju srpskih zemaqa i wihove posebne tradicije.” (str. 13.) b) Srpska Zeta Jednostavno, daqi dràvni razvoj vodio je feudalnoj centralizaciji, {to je u to vreme bila op{teevropska tendencija. Dràva je bila mo}nija {to je vladar sposobniji da neposrednije upravqa wenom teritorijom. Svrgav{i oca sa prestola, navev{i ga na povla~ewe u Humsku zemqu i mona{ewe, kraq Dragutin je svojoj majci Jeleni dao na upravqawe Zetu, Trebiwe, Plav i Gorwi Ibar. Istu tu teritoriju je kraq Milutin poveravao svome sinu Stefanu i tada se naziv Zeta pro{irio na ve}i prostor od onog koji je prvobitno podrazumevao. Ve} je do{lo do razlikovawa Gorwe Zete koja je dopirala do Ostroga i Dowe Zete izme|u Skadarskog jezera i Jadranskog mora, ali je to razlikovawe ima67

lo samo geografski, a ne i administrativno-politi~ki karakter. Zetska vlastela je pritiskala Stefana da ocu otme krunu i on joj se posle duèg oklevawa priklonio, ali neuspe{no, pa ga je otac surovo kaznio. Oslepiv{i i prognav{i Stefana, Milutin je upravu nad Zetom poverio mla|em sinu Konstantinu. Tih godina kraq je proveo i upravnu reformu u celoj srpskoj dràvi podeliv{i je na mawe administrativne jedinice kefalije, {to je zna~ajno oslabilo mo} oblasnih velika{a. Jo{ 1321. godine u Zeti se kao kefalija pomiwe izvesni Ilija, za koga je mogu}e da je ranije negde bio lokalni ùpan. Ilija je imao sina \ura{a koji je bio kastelan cara Du{ana u Skradinu i narodna tradicija ga smatra rodona~elnikom kasnije mo}ne porodice \ura{evi}a, odnosno Crnojevi}a. Kad je Stefan De~anski krunisan za kraqa, ponudio je bratu Konstantinu pomirewe i vaàn poloàj u dràvi, a kad mu je to brat odbio, pobedio ga je, zetska vlastela je pre{la na Stefanovu stranu, a kako neki izvori navode Konstantin je na svirep na~in pogubqen. I u obra~unu mladog kraqa Du{ana sa ocem Stefanom De~anskim zetska vlastela je imala zna~ajnu ulogu pomaù}i Du{ana. U Du{anovom carstvu postignut je najvi{i nivo centralizacije feudalne Srbije u kome su dràvno jedinstvo ~uvali oblasni namesnici na ~ija je mesta Du{an postavqao pouzdane ro|ake ili sposobne vojne komandante. Po{to Du{anov naslednik nije bio dorastao ulozi vladara velikog srpsko-gr~kog carstva, opet su se probudile prirodne feudalne centrifugalne te`we. Tada se u Zeti osamostalio izvesni plemi} @arko, o kome nema skoro nikakvih podataka, osim da se sporio sa Dubrov~anima pa su se oni 1356. àlili caru Uro{u. @arko se samovoqno pona{ao upravqaju}i va`nim trgom Svetog Sr|a. Kako je taj @arko popustio u nekom sporu sa Mle~anima, oni su ga proglasili gra|aninom Venecije, kao gospodara Zete, Bojane i srpskog primorja 1357. Po{to je Ulciw tada jo{ bio formalno u rukama carice Jelene, a Uro{ je 1358. godine branio Skadar od svog strica epirskog cara Simeona Nemawi}a, o~igledno je da @arkova samostalnost nije bila naro~ito velika. Bal{i}i kao oblasni gospodari Zete prvi put se istorijski pomiwu u poveqi cara Uro{a IV Nejakog iz 1360. godine, kojom on Dubrov~anima garantuje slobodu trgovine koja se odnosi na sve delove dràve, pa i na Zetu. Prema Mavru Orbiniju, Bal{i}i su ponikli iz Dowe Zete i oja~ali su kad su po~eli Skadrom da upravqaju, pa su odatle oblasti pod svojom kontrolom {irili sve do Kotora. U sukobu Vojislava Vojinovi}a i Kotorana sa Dubrovnikom 1361. godine, \or|e i Stracimir Bal{i} bili su na strani Dubrov~ana, a Kotor je iz sukoba iza{ao znatno oslabqen. Godine 1363. izbijaju direktna neprijateqstva izme|u Bal{i}a i Vojislava Vojinovi}a, ali detaqi nisu zabeleèni. Bal{i}i su se sukobqavali i sa dra~kim gospodarima Karlom Topijom i Blaòm Matarangom, u ~emu su Dubrov~ani posredovali, ali podrobnijih podataka nema. Postoje dokumenti koji svedo~e da su Bal{i}i bili u bliskom prijateqstvu sa kraqem Vuka{inom kao Uro{evim savladarom, a \ura| je oènio Vuka{inovu k}erku Oliveru. Godine 1364. Karlo Topija je u jednoj borbi uspeo da zarobi \ura|a Bal{i}a, pa tada u prvi plan izbija najmla|i brat Bal{a II. \ura| je uz veliki otkup oslobo|en. Za to vreme Kotorani su ugrozili Budvu i ubili wenog zapovednika Povr{ka, pa su Bal{i}i 1365. morali da tamo povrate pozicije, a obnovili su i neprijateqstva prema Kotoru, u ~ijoj su 68

se za{titi angaòvali car Uro{ i Venecija. Bal{i}i su, da bi daqe oja~ali svoje pozicije na Jadranskom moru, 1369. godine dali pristanak na uniju ali samo formalno, a slede}e godine je mleta~kim posredovawem postignut mir sa Kotoranima. Godine 1368. obnovqena su neprijateqstva sa Karlom Topijom i taj pohod iskoristili da usput pot~ine Ulciw. Kotor je 1370. prihvatio vrhovnu vlast ugarskog kraqa. Godine 1371. u Skadru su se sastali kraq Vuka{in i \ura| Bal{i}, pa su ugovorili zajedni~ku akciju protiv Nikole Altomanovi}a, ~ija je realizacija spre~ena Vuka{inovom ùrbom da se {to pre vrati u Skopqe. Posle Mora~ke bitke, \ura| je poùrio da zauzme Prizren, dotad pod Vuka{inovom kontrolom, a uspeo je i 1372. da grad odbrani od napada Nikole Altomanovi}a. Slede}e godine izmirio se sa Nikolom, ali kad su Altomanovi}a porazili Lazar i Tvrtko, \ura| je iskoristio priliku da se do~epa Trebiwa, Konavla i Dra~evice, kao i svetodmitarskog danka koji su Dubrov~ani tradicionalno pla}ali srpskim vladarima. Godine 1373. \ura| je posetio Dubrovnik i sopstvenom poveqom uz sve~anu zakletvu potvrdio sve privilegije koje su Dubrov~ani ranije imali u srpskim zemqama. Kao dva najistaknutija i najja~a srpska velika{a, Lazar Hrebeqanovi} i \ura| Bal{i} su 1375. godine sazvali crkveni sabor u Pe}i, gde je za patrijarha izabran monah Jefrem. Uz pomo} lokalne vlastele Tvrtko I je 1377. godine od \ura|a preoteo Trebiwe i okolne ùpe, a slede}e godine \ura| je umro. Nasledio ga je najmla}i brat Bal{a II, jedini, kako je ve} pre 1373. umro Stracimir, preostali sin rodona~elnika plemi}ke porodice Bal{a I. Bal{a II je odmah zato~io svog sinovca \ura|a II Stracimirovi}a u jednoj tvr|avi, ali ga je posle izvesnog vremena pustio i s wim se izmirio. Ve} 1382. Bal{a II opseda Kotor, koji su ve} 1378. zauzeli Mle~ani. Godine 1383. Bal{a II se sukobio sa Tvrtkom oko primorskih oblasti, da bi 1384. ponovo opseo Kotor, ali je grad 1385. preuzeo Tvrtko. Bal{a II je 1385. zauzeo Dra~ i proglasio se dra~kim vojvodom, mada do tada Bal{i}i nisu prisvajali nikakve feudalne titule, zadovoqavaju}i se oslovqavawem gospodarima. Iste godine Bal{a II je poginuo u borbi s Turcima koji su ugrozili wegove novoste~ene posede. Bitka se odigrala kod Berata. Posle smrti Bal{e II, wegova udovica Komonina je preuzela upravu nad Valenom, Kaninom, Himerom i Beratom koje je muù i donela u miraz, a Topija je povratio Dra~. \ura| II Stacimirovi} Bal{i} je nasledio samo Zetu sa Skadrom, Drivastom i Qe{om, a za sedi{te je odredio Ulciw. Godine 1386. oènio je Jelenu, k}erku kneza Lazara. \ura|u II su odmah po~ele da se odme}u pojedine plemi}ke porodice. Na jugu je ostao bez Qe{a i oblasti ju`no od Drima. U Gorwoj Zeti osamostaqivali su se Crnojevi}i uz podr{ku kraqa Tvrtka I, pa je \ura| II ostao u pojasu izme|u Skadarskog jezera i mora, odakle su Bal{i}i po~eli svoje {irewe. \ura| je po~eo da sara|uje sa Turcima, pomaù}i dve wihove provale u Bosnu 1386. i 1388. godine. Posredovawem Dubrov~ana po~etkom 1389. \ura| II se izmirio sa Tvrtkom I, ali zetski gospodar nije u~estvovao u Kosovskoj bici iste godine. Sa \ura|om II se 1390. sukobio wegov sinovac Konstantin, sin \ura|a Ii Teodore Dejanovi}, vezan srodstvom i sa vizantijskom carskom porodicom. Konstantin Bal{i} je stekao pokroviteqstvo turskog sultana Bajazita I, {to je \ura|a II bacilo u naru~je papi. Godine 1392. do69

{lo je do rata izme|u \ura|a II, Konstantina Bal{i}a i Radi~a Crnojevi}a, u koji su se ume{ali Turci. Zato~io je skopski sanyak beg \ura|a II Stacimirovi}a Bal{i}a kad mu je do{ao na pregovore, {to je Radi~ Crnojevi} iskoristio da zauzme Budvu i tivatski kraj, stupaju}i 1392. u mleta~ku slu`bu. \ura| je tada Turcima predao Skadar, Drivast i Sveti Sr|, a zadrào Ulciw uz obavezu da pla}a danak. Konstantinu Bal{i}u su Turci omogu}ili da kao wihov vazal zagospodari albanskim gradom Krojom. Uz mleta~ku pomo} 1395. \ura| II je Turcima preoteo Skadar, Drivast i Sveti Sr|, kao i neke Konstantinove posede, a ve} 1396. te gradove je ustupio Veneciji. Za sebe je zadrào Ulciw i Bar sa okolinom, a uz to mu je i mleta~ko plemstvo dodeqeno i godi{wa apanaà na ime ustupqenih poseda. Negde u isto vreme bra}a Radi~ i Dobrivoje Crnojevi} \ura|u IIsu oteli Grbaq i opsedali Kotor koji mu je pla}ao godi{wi tribut. Crnojevi}i su kao odani pravoslavci bili omiqeni u lokalnom stanovni{tvu, za razliku od omrznutih i pokatoli~enih Bal{i}a. Crnojevi}ima su se i Pa{trovi}i prikqu~ili, pa je Budva ostala bez zale|a. Radi~ Crnojevi} je poginuo 1396. u sukobu sa \ura|em II. To je iskoristio Sandaq Hrani} da preuzme dominaciju nad Kotorom, a uz to je zauzeo Budvu, sporazumeo se sa Pa{trovi}ima i nagodio sa Mle~anima koji su mu dodelili gra|anstvo i titulu velikog vojvode Ra{ke i Bosne, kao i gospodara Budve i Zete. U Gorwoj Zeti smr}u Radi~a Crnojevi}a wegova bra}a Stefan i Dobrivoje izgubili su svaki uticaj, a oja~ali su wihovi bliski srodnici \ura{evi}i, koji su se na osnovu toga i prozvali kao Crnojevi}i. Oni su postigli sporazum sa \ura|om II da bi Sandaqa potisnuli iz Budve i preuzeli grad sa okolinom. Od \ura{evi}a-Crnojevi}a istorijski izvori 1403. godine pomiwu bra}u \ura|a i Aleksu – Qe{a. [to se ti~e \ura|a II Stratimirovi}a, on se krajem 1396. priklonio ugarskom kraqu @igmundu, koji ga je postavio za kneza Hvara i Kor~ule, {to je trajalo do 1402. godine. \ura| II je umro 1403. godine, a godinu dana ranije Mle~ani su u Dra~u pogubili Konstantina Bal{i}a. \ur|a II je nasledio sin jedinac Bal{a II, jo{ maloletan, koga je podrào srpski despot, wegov ujak. Sa svojim majkom Jelenom, Bal{a IIIje vodio srpsku nacionalnu i pravoslavnu versku politiku, pa se odmah sukobio sa Mle~anima i 1405. podstakao pobunu srpskog stanovni{tva u skadarskoj oblasti. Po~eo je dugi skadarski rat. Intervenisala je mleta~ka flota i povratila skadarske posede, pa se Bal{a III s majkom sklonio u Drivast. Mle~ani su zauzeli Ulciw, Bar i Budvu, a na kraju i Drivast, ali su Bal{i}i nastavili da se suprotstavqaju. Bal{a III se obratio za pomo} Turcima i postao wihov vazal. Uz tursku i ujakovu pomo} udario je na Mle~ane. Uìvao je i podr{ku \ura{evi}a i dosta drugih plemi}kih porodica. Uporedo sa sukobima, nekoliko godina su vo|eni i pregovori preko posrednika. Godine 1409. Jelena Bal{i} je oti{la u Veneciju istim povodom i tamo se dokazala kao sposoban i tvrd pregovara~. Sklopila je jednogodi{we primirje, ali su se u me|uvremenu Turci nagodili sa Mle~anima na srpsku {tetu. Mle~ani su nastojali da izigraju i Srbe i Turke, ali je Bal{a III1410. ponovo napao mleta~ke posede i postigao znatne uspehe. Wegova majka Jelena se 1411. godine udala za Sandaqa Hrani}a, {to mu je pribavilo novog saveznika. Mir je postignut 1412. kad je Bal{a III zauzeo Bar i Ulciw, pa je precizirano da se stawe vrati na ono uo~i rata uz izvesnu finansijsku nadoknadu zetskom gospodaru. 70

Ovakav ishod sukoba sa Mle~anima povratio je Bal{i III i mo} i autoritet, pa je on bio u stawu da vrlo brzo svoju vrhovnu vlast pro{iri na celu Zetu. \ura{evi}i su nastavili da upravqaju Pa{trovi}ima, Lu{ticom i brdima iznad Budve i Kotora ostav{i verni Bal{i i odolev{i svim isku{ewima i direktnim pozivima da se svrstaju uz Mle~ane. Godine 1413. odmenio je Sandaqa Hrani}a u opsadi Kotora, a odnosi sa Mle~anima i daqe su bili prili~no zategnuti. Bal{a je imao sukobe i sa nekim albanskim planinskim plemenima koje su Mle~ani hu{kali protiv Srba. Pozvao je i ro|aka Stefana Bal{i}a Maramontea da se vrati u Zetu i on je do{ao 1419. godine. Pretpostavqa se da je re~ o sinu Konstantina Bal{i}a. Iste godine do{lo je do Drugog skadarskog rata izme|u Bal{e III i Mle~ana, u kome je zetski gospodar odmah opseo i zauzeo Drivast. Slede}e godine Kotor je prihvatio vrhovnu mleta~ku vlast i Mle~ani su tamo instalisali sopstvenog kneza i zapovednika. Bal{a III je potukao, nedugo zatim, mleta~ku vojsku na Bojani. Na to su Mle~ani zauzeli Budvu, a u ratnim naporima prikqu~ili su im se i Kotorani, zauzimaju}i Lu{ticu. Bal{a III je sa \ura{evi}ima 1420. godine krenuo na Kotor, a prikqu~ili su mu se i grbaqski seqaci diù}i se na ustanak protiv kotorske vlastele. U to vreme Bal{a III je ve} bio te{ko bolestan, a razo~aran neprilagodqivo{}u Stefana Bal{i}a Maramontea zetskoj srpskoj sredini, krenuo je srpskom despotu da na wega prenese zetsku vlast. K}erku Jelenu udao je za hercega Stefana Vuk~i}a. Na despotovom dvoru je i umro 1421. i sve~ano je sahrawen. Mle~ani, ~im su saznali za wegovu smrt, odmah su zauzeli sve Bal{ine gradove. Bal{in ro|ak Maramonte napustio je Zetu, a Bal{inu imovinu nasledila je wegova majka i Sandaqeva èna Jelena. “Zapo~eti politi~ki sukobi nastavili su se i u narednom razdobqu, koje obiqeàva ~vr{}a povezanost me|u odvojenim dijelovima nekada{we srpske dràve. Zeta je tada ponovo u{la u wen sklop, pot~iniv{i se srpskom despotu. Stefanu Lazarevi}u pripadalo je prvo mjesto me|u srpskom gospodom, a poslije wegove smrti \ur|u Brankovi}u, koji je postao jedini gospodar svih sa~uvanih dijelova nekada{weg carstva.” (tom II, kwiga II, str. 133.) \ura| i Qe{ \ura{evi} su postali vojvode despota Stefana. Uskoro je i sam despot s ve}om vojskom stigao u Zetu. Prvo je krenuo na pobuwene Arbanase u skadarskim planinama, a oni, upla{eni, poùri{e da mu se s velikom rado{}u priklone. Despot je zahtevao od Mle~ana da vrate sve zetske gradove. Zauzeo je Drivast, a \ura{evi}i Grbaq i Svetomihoqsku metohiju. Tu je \ura| \ura{evi} izgradio tvr|avu i stavio je pod komandu svog sina Stefanice. Nakon toga je despot zauzeo i Bar, poverio upravu nad Zetom svom zapovedniku Mazareku, pa se vratio ku}i. Mle~ani su zadràli Skadar, Ulciw i Budvu, ali samo prostor unutar gradskih zidina. Posle neuspe{nih pregovora, neprijateqstva su obnovqena, ali srpska opsada Skadra nije urodila plodom. Napad na Skadar je obnovqen i 1423. godine, a srpskoj vojsci se po despotovom nalogu prikqu~io i \ura| Brankovi}. Mle~ani su ustuknuli, pa su Srbima ustupili Budvu, ali zadràli Grbaq. Kada je 1427. godine do{li do novih srpsko-turskih sukoba, \ura{evi}i, koji su se u me|uvremenu prozvali Crnojevi}ima, odmetnuli su se od despota i poku{ali da se prikqu~e Mle~anima. Kad su tu odbijeni, okrenuli su se Turcima. Kao pretendent u Zeti se pojavqivao i Maramonte, zapo~iwu}i {uro71

vawe s nekim arbana{kim plemenskim vo|ama iznad Skadra, ali i sklopiv{i sporazum s Turcima, pa je s wihovom vojskom zauzeo sve mleta~ke posede i despotov Drivast. Drivast je uskoro povra}en, a Crnojevi}i su se ponovo pokorili despotu. Despot im je zauzvrat dao mnogo ve}u samostalnost wihove oblasti nego {to su ranije imali. Maramonte je pobegao u Veneciju. Nastavqena su srpsko-mleta~ka sporewa oko teritorijalnih razgrani~ewa i uslova trgovine i posle nekoliko pregovara~kih ciklusa okon~ana su postizawem Smederevskog sporazuma 1435. godine. Kako je Srpska despotovina uskoro ponovo bila vitalno ugroèna od strane Turaka, despot \ura| Brankovi} nije bio u stawu da sa ranije karakteristi~nom pa`wom brani periferne oblasti dràve, posebno toliko udaqene poput Zete. Vojvoda Stefan Vuk~i} Kosa~a, kao zet udovice Sandaqa Hrani}a i majke Bal{e III Jelene, nastojao je da svoju vlast pro{iri na Zetu, a sinovi \ura|a \ura{inovi}a Crnojevi}a da ga u tome spre~e, traè}i i pomo} Mle~ana. Mle~ani su ipak odlu~ili da se drè po strani, dok su Turci s juga sve vi{e ugroàvali i Zetu i mleta~ke posede. Godine 1440. despot je do{ao u Zetu nastoje}i da je odbrani od Turaka, ali su mu odnosi bili prili~no poreme}eni i sa samovoqnim Crnojevi}ima. Kad je 1441. srpski vladar oti{ao iz Zete, Stefan Vuk~i} je upao u Gorwu Zetu i napravio sporazum sa Stefanicom Crnojevi}em, pa krenuo prema primorju i zauzeo Bar. Tada su Budva i Lu{tica zatraìle mleta~ku za{titu, i to po despotovoj preporuci, s obzirom da on nije mogao da pre|e preko toga {to je Stefan Vuk~i} ve} uveliko bio turski vazal. Mle~ani su odlu~ili da pod svoju upravu preuzmu sve despotove primorske posede, na {ta su 1442. Stefan Vuk~i} i Stefanica Crnojevi} ponovo s vojskom uleteli u Bar, kome su prethodne godine ostavili autonomnu upravu. Mle~ani su se spremali za odbranu svojih poseda, ali je Stefanu Vuk~i}u najve}e probleme izazvala iznenadna pobuna trojice bra}e Stefanice Crnojevi}a, koji su prebegli Mle~anima. Nakon neuspe{nih pregovora sa Mle~anima Stefan Vuk~i} je iste godine, nespreman za rat, napustio Zetu, dok su Mle~ani Koj~ina Crnojevi}a proglasili za velikog zetskog vojvodu. Kad su Mle~ani krenuli da preotmu Bar, Stefan Vuk~i} se vratio sa vojskom, prodiru}i sve do Skadra, pa se opet povukao ostavqaju}i Mle~ane da strepe od novih wegovih dolazaka. Mle~ani su 1443. zauzeli Bar. Kako je Stefan Vuk~i} bio ugroèn sa drugih strana nije mogao vi{e da se angaùje u Zeti, a Stefanica Crnojevi} se tako|e sporazumeo sa Mle~anima, insistiraju}i kod wih da u eventualnom sklapawu mira sa Kosa~om obezbede da vojvoda vrati Stefani~inog sina Ivana, koji je u nekoj formi zato~enika bio u vojvodinoj slu`bi. Me|utim, op{te balkanske prilike ubrzo su se izmenile, despot \ura| Brankovi} i vojvoda Stefan Vuk~i} sklopili su savez, despotove trupe su se vratile u Zetu i od Kosa~e preuzele tvr|ave Soko i Medun 1444. godine. Narednih godina despot je bio preokupiran drugim problemima, a Mle~ani su se sukobili sa Skenderbegom oko severne Albanije. Godine 1448. despot \ura| Brankovi} je poslao vojvodu Altomana u Dowu Zetu, a wemu su se odmah prikqu~ili i Crnojevi}i, dok su se grbaqski Srbi digli na ustanak protiv mleta~ke vlasti. Me|utim, ve{tim podmetawem la`nih glasina Mle~ani su izazvali razdor izme|u vojvode Altomana i Stefanice Crnojevi}a, {to je prouzrokovalo neuspeh srpske opsade Bara. Kada su 72

shvatili mleta~ku podvalu, 1149. godine Altoman i Stefanica su u novom udaru na Mle~ane opusto{ili okolinu Kotora sve do gradskih zidina. Otpo~eli su pregovori u kojima su Mle~ani èleli da dobiju u vremenu i privole Crnojevi}e na izdaju. Do{lo je do sukoba me|u bra}om, pa je Stefanica 1451. eliminisao \ura{ina i Koj~ina sa politi~ke scene. Stefanica Crnojevi} je definitivno izdao 1452. i stavio se u mleta~ku slu`bu, pa je kao mleta~ki vojvoda izazivao velike pokoqe i pusto{ewa u Grbqu. “Opqa~kao je i popalio ku}e grbaqskih seqaka i pohvatao na prevaru, kako tvrdi hroni~ar Mawo, najistaknutije pokreta~e pobune. Kotorski knez osudio je tridesetoricu na smrt, i oni su obje{eni u Kotoru. A zatim je, 3. marta 1452. godine, osudio wihove sinove starije od 12 godina i jo{ oko dvjesta odraslih mu{karaca na trajno izgnanstvo uz prijetwu da }e svakoga od wih objesiti ako se ikada pojavi u Grbqu ili na kotorskoj teritoriji.” (tom II, kwiga 2, str. 226-227.) Nad Grbqem je uspostavqena nevi|ena mleta~ka strahovlada iz koje su Srbe tek Turci izbavili. Altomanova intervencija bila je neuspe{na, osim {to je Stefanici Crnojevi}u oteo tvr|avu @abqak. Ni Toma Kantakuzen, kao despotov {urak, nije uspeo da skr{i Crnojevi}eve snage, pa se uskoro mleta~ki barjak vijorio nad celom Zetom. Od Mle~ana je Stefanica kao nagradu dobio skupocenu tkaninu za odelo vrednu dvesta dukata. U me|uvremenu su Turci potpuno zaposeli oblast Brankovi}a, pa je teritorijalna veza izme|u Zete i despotovine prekinuta. Godine 1455. Stefanica Crnojevi} je progla{en i za mleta~kog plemi}a, uz ranije dodeqeno zvawe vojvode. v) Srpska Crna Gora Mleta~ka vlast nad Gorwom Zetom je ipak bila ~isto formalna, a stvarni gospodar je bio Stefanica Crnojevi}, koji }e uskoro, umesto mleta~kog lava, u upotrebu vratiti srpskog dvoglavog belog orla istkanog na crvenoj zastavi. I Crnojevi}ev {urak, \ura| Kastriot Skenderbeg je preuzeo srpskog dvoglavog orla, ali u crnoj boji, stavqaju}i ga kao osnovno obele`je na arbana{ku zastavu. Ubrzo se i Gorwa Zeta sve ~e{}e naziva Crnom Gorom, i po Crnojevi}ima i po velikom planinskom masivu koji predstavqa weno sredi{te. Crna Gora je imala svojevrsnu fakti~ku samostalnost, uz izvesnu mleta~ku finansijsku pomo}, ali je neprekidno uznemiravana turskim pqa~ka{kim upadima. Vladavinu Stefanice Crnojevi}a onespokojavala je i stalna surevwivost hercega Stefana Vuk~i}a. Wegov naslednik Ivan Crnojevi} vodio je mnogo pragmati~niju politiku, odbacuju}i bezrezervno priklawawe Mle~anima i stalno laviraju}i izme|u Venecije, Turske i Ugarske. Postav{i udovac, Ivan je oènio k}erku hercega Stefana, ~iji je zato~enik svojevremeno bio. S Mle~anima se èstoko sukobio 1465. godine i krenuo na Kotor, a wegovoj vojsci su se odmah prikqu~ili Grbqani i Pa{trovi}i. Ipak, usled sve ve}e turske opasnosti, slede}e godine je postignut mir sa Mle~anima. Me|utim, Grbqani su ostali nepokorni i narednih nekoliko godina, pa su Pa{trovi}i, Crmnica i Grbaq predati pod Ivanovu upravu, a stara porodi~na provizija mu je udvostru~ena. Ivan Crnojevi} je 1471. godine postigao sporazum sa sultanom, priznaju}i wegovu vrhovnu vlast i obavezuju}i se na pla}awe hara~a. Ve} slede}e godine u dogovoru sa hercegom Vlatkom Vuk~i}em vra}a se vo|ewu antiturske po73

litike. Kad su mu Turci oteli posede na levoj strani Zete i Mora~e, prestao je 1473. da pla}a hara~. Godine 1477. postao je mleta~ki plemi} i uz mleta~ku pomo} se suprotstavqao turskoj najezdi, a zauzvrat im je olak{ao odbranu Skadra. Te godine Turci su do nogu poraèni pod Skadrom, pa slede}e tri godine nisu preduzimali novi pohod. Godine 1475. Ivan je u{ao u nove nesporazume sa Mle~anima i hercegom Vlatkom, {to je olak{alo Turcima da obnove veliko utvr|ewe Podgorice i celi grad, pa tako steknu mo}no upori{te za daqa osvajawa. Ipak, ni novi napad na Skadar 1478. nije uspeo, a Ivan Crnojevi} se ponovo istakao u ometawu Turaka, kontroli{u}i skoro celo Skadarsko jezero. Besni zbog neuspeha, Turci su zauzeli Ivanovu prestonicu @abqak na Bojani, ali se on na vreme izvukao. Me|utim, obeshrabreni i iscrpqeni Mle~ani su 1479. godine Skadar Turcima bez borbe predali. Zatim su turske snage krenule protiv Ivana Crnojevi}a i on je posle te{kih borbi, u kojima nije mogao dugo da izdrì, napustio Crnu Goru. Sa porodicom se sklonio u Apuliju. Posle nekoliko meseci izgnanstva Ivan Crnojevi} se vratio u Zetsko primorje, ali Mle~ani nisu bili raspoloèni da ga pomognu u akciji da povrati svoje posede, nego su ga ~ak denuncirali sultanu. Sukobqavaju}i se neprekidno sa Turcima, 1480. godine poginuo je wegov brat \ura|. Ali, ve} 1482. godine, posle smrti sultana Mehmeda Drugog, Ivan Crnojevi} je uspeo da oslobodi i obnovi svoju dràvicu do levih obala Zete i Mora~e. Slede}e godine je postigao zna~ajnu pobedu nad turskom vojskom, a ve} po~etkom 1482. priznao je tursku vrhovnu vlast i pristao da novom sultanu pla}a hara~. Neprekidno se suprotstavqaju}i mleta~koj politici pokatoli~avawa pravoslavnih Srba Ivan Crnojevi} je nakon privremenog zadràvawa u Obodu, sopstveno i mitropolitsko sedi{te preselio u brdsko selo Cetiwe, gde se smatrao najbezbednijim. Godine 1489. do{lo je do sukoba sa Mle~anima u kotorskom zale|u, u kojima se istakao Ivanov sin \ura|, pa su Mle~ani traìli tursku pomo}. Prethodno je 1485. godine Ivan svog najmla|eg sina Stani{u poslao u Carigrad, gde se potur~io i promenio ime u Skenderbeg. Sultan je svom vazalu naloìo da obustavi neprijateqstva prema Mle~anima i da im nadoknadi pri~iwenu {tetu. Svog predodre|enog naslednika, sina \ura|a, Ivan je oènio mleta~kom princezom, ali je umro nedo~ekav{i sinovqevo ven~awe. Godine 1490. novi gospodar crnogorski postao je \ura| Crnojevi}. Pa ipak, izme|u Srba i Mle~ana ostalo je mnogo nere{enih sporova koji }e izme|u 1493. i 1496. godine dovesti do niza incidenata. Godine 1496. \ura| je pristao na antitursku akciju napuqskog kraqa i zbog toga se sukobio sa bratom Stefanom. Stefan Crnojevi} je otvoreno stao na tursku stranu i kao sultanov poverenik naloìo je \ura|u da napusti Crnu Goru. Nadao se da }e mu Turci poveriti vlast u vazalskom poloàju, ali wegova titula crnogorskog gospodara bila je samo formalna, jer su Turci neposredno upravqali Crnom Gorom, pa se te 1496. zapravo gasi relativna crnogorska politi~ka samostalnost. Naredne dve godine Crnu Goru i Stefana Crnojevi}a nadzirao je skadarski sanyak-beg, a 1498. godine i formalno je pripojena skadarskom sanyakatu. Kako ve} 1499. dolazi do mleta~ko-turskog rata, probu|ene su nade srpskog naroda da moè da oslobodi bar deo svoje zemqe. U pregovorima s Venecijom dat je pristanak da Crna Gora i Grbaq do|u pod mleta~ku vlast pod uslovom da se uprava nad tim podru~jem poveri \ur|u Crnojevi}u. Kivan na Mle~ane 74

koji su ga hapsili i internirali za vreme izbegli{tva, \ura| je ostvarivao i paralelne kontakte sa Turcima. Mnogo poverewa u wega nisu imali ni Turci ni Mle~ani, pa mu je naposletku sultan poverio jedan timar u Anadoliji. Godine 1500. Pa{trovi}i su odlu~ili da bi radije ìveli pod turskom, nego pod mleta~kom vla{}u. Me|utim, crnogorski glavari su 1501. godine podneli zahtev Republici Svetog Marka da Crnogorci postanu mleta~ki podanici, ali je Venecija ve} 1503. morala pristati na nepovoqan mirovni ugovor sa Turcima, pa su se srpska o~ekivawa izjalovila. Ipak, crnogorski Srbi se nisu mirili s turskim ropstvom, pa ve} 1505. podiù veliki ustanak, koji je u krvi ugu{en. Nemiri, sitna ~arkawa i hajdu~ija nikada nisu ni prestajali, pa je sultan, da bi Srbe umirio, za crnogorskog namesnika postavio Ivanovog sina, Skender-bega Crnojevi}a, kao stare{inu posebnog sanyakata. “Prelazak u islam nije u Skender-begu uni{tio osje}awe rodbinskih veza i svijest o porijeklu. Dugogodi{wi boravak u Turskoj u~inio ga je hladnim, smi{qenim, gramzivim i pohlepnim. Kao i svaki turski feudalac, i Skender-beg je nastojao da se na poloàju {to vi{e obogati.” (Istorija Crne Gore, kwiga III, tom I, Titograd 1975., str. 27.) Pokazalo se da je sultanov potez bio ve{to smi{qen jer je dolazak Skender-bega Crnojevi}a stabilizovao tursku vlast u Crnoj Gori. Uz to je novi sanyak-beg ve{tim diplomatskim akcijama sredio lokalne turske odnose sa Mle~anima. Prema sopstvenom narodu Skender-beg Crnojevi} je postupao veoma strogo i ~ine}i velike zulume, pa je posle {estogodi{weg zati{ja 1519. do{lo do pobune. Pobuna je naredne godine ugu{ena intervencijom ~etiri susedna sanyak-bega, uz velike pokoqe i paqevine. Skender-beg je posle stra{nog satirawa svog naroda postao jo{ nasilniji i pohlepniji. Kada je 1521. godine centralna turska vlast vr{ila popis stanovni{tva li~no se postarao da se u teftere upi{e {to vi{e pomrlih qudi, kako bi raspisivao ve}e poreske obaveze wihovim ìvim srodnicima. I od ono malo preìvelog naroda mnogi su se pred nepodno{qivim zulumom iseqavali na mleta~ku teritoriju. Vladavina Skenderbegova trajala je do 1530. godine i u direktnoj je opreci narodnom predawu koje srpske dràvotvorne tradicije vezuje za dinastiju Crnojevi}a, kao i legendi da su Ivan ili \ura| Crnojevi}, pred odlazak iz Crne Gore vlast predali cetiwskom episkopu. Prema zvani~nim turskim podacima cela Crna Gora je po~etkom {esnaestog veka imala ukupno 2.500 porodi~nih ogwi{ta, {to obuhvata qe{ansku, rije~ku, crmni~ku i katunsku nahiju. Iako je i poprili~an broj Srba turska vlast ostavila u statusu spahija, Crnogorci, Br|ani i Hercegovci se nisu mirili s turskim ropstvom, pa u tom delu velike islamske imperije nikada okupator nije imao spokoja. O ve}em broju oruànih sudara u kojima su Srbi pobe|ivali Turke nema izvornih istorijskih podataka, ali je uspomenu na wih sa~uvala narodna tradicija kroz guslarsko pevawe. Srbi su se zdu{no ukqu~ivali i u svaki mleta~ki sukob sa Turcima, odbranu primorskih gradova od turske flote itd. Masovne pobune srpskog naroda u~estale su u vreme austrijsko-turskog rata izme|u 1593. i 1606. godine. Najzna~ajniji je hercegova~ki ustanak koji je 1597. godine podigao nik{i}ki vojvoda Grdan. Da bi dobio papsku pomo} u borbi protiv Turaka, patrijarh Jovan je preko izaslanika izrazio 1601. godine i spremnost da prihvati uniju. 75

Godine 1608. vo|eni su pregovori crnogorskih, brdskih i hercegova~kih glavara sa predstavnicima napuqskog vojvode i velikog avanturiste Karla Emanuela I o zajedni~koj akciji protiv Turaka, u kojima je napuqskom vladaru stavqana u izgled i kraqevska titula. Po istom osnovu kasnije su sli~ni kontakti ostvarivani sa mantovanskim i toskanskim vojvodama, kao i {panskim dvorom, ali su svi poku{aji vojvode Grdana i patrijarha Jovana ostali neuspe{ni. Grdan je umro 1613, a Jovan 1614. godine, pa su zamrli i poku{aji da se zapadne rimokatoli~ke dràve animiraju za krsta{ke poduhvate na Balkanu. Ovi pregovori su ipak u samoj Crnoj Gori doprineli da poraste uloga Zbora narodnih glavara kao uèg tela u odnosu na Op{ti crnogorski zbor, kao i ja~awu svojevrsne plemenske demokratije u uslovima specifi~ne samouprave unutar turske dràve. Da bi srpski narod primirio sultan je Vuja Raj~eva negde oko 1620. godine postavio za kneza i spahiju, odnosno glavara cele Crne Gore. Sli~nu samoupravu imala su brdska i hercegova~ka plemena. Svaki turski poku{aj da se takva autonomija ukine dovodio je do krvoproli}a i velikih pogibija na obe strane. Tako je 1611. bosanski pa{a sa velikom vojskom poharao Bjelopavli}e, ali se nije usudio da pohod pro{iri na Ku~e i Klimente. Turske kaznene ekspedicije su mnogo zla Srbima nanosile, ali trajnije uspehe nisu mogle da postignu. Do velike br|anske pobune do{lo je i 1632. godine i ona je trajala {est godina. Turci su u nekoliko navrata doìvqavali velike poraze na bojnom poqu, ali su ovoga puta najvi{e stradali Piperi. Kandijski rat 1645. godine ulio je novu nadu srpskom narodu i naveo ga na ja~awe veza sa Mle~anima. Crnogorci su iste godine naneli teàk poraz sanyakbegu skadarskom koji je poku{ao da ih kazni zbog dvogodi{weg nepla}awa hara~a. Turci su nakon toga mirnim putem poku{ali da odobrovoqe crnogorske, br|anske i hercegova~ke Srbe da bi spre~ili wihovu instrumentalizaciju od strane Venecije. Neretko je ta politi~ka rastrganost izme|u Mle~ana i Turaka izazivala unutra{we srpske raskole. Godine 1649. glavari Katunske, Rije~ke, Crmni~ke, Qe{anske i Pje{iva~ke nahije doneli su odluku da se podvrgnu mleta~koj vlasti i odreknu poslu{nost turskoj. To je izazvalo veliki bez podgori~kih Turaka i wihove ~e{}e pqa~ka{ke nasrtaje. Uz srpsku pomo} Mle~ani su zauzeli Risan, ali nisu uspeli i Bar. Nik{i}i su oslobodili Grahovo, a Ku~i Medun. Ubrzo su se ustanici uverili da }e ih Venecija ostaviti na cedilu, ignori{u}i wihova slobodarska o~ekivawa i manipuli{u}i velikom narodnom pogibijom za sopstvene interese. Kad je mleta~ka vojska poraèna kod Qe{kog poqa, crnogorski, brdski i hercegova~ki glavari su po~eli da shvataju da su prepu{teni sopstvenoj sudbini. Narednih godina Srbi su, ostavqeni na cedilu, preìvqavali mnoge turske zulume, pove}avao se broj poturica, a plemena su se i me|usobno sukobqavala. g) Stalne bune protiv Turaka Borbeni duh }e po~eti da se obnavqa posle neuspe{ne turske opsade Kotora 1657. godine. Dolazi do novih sporadi~nih napada pojedinih srpskih plemena u kojima su Turci zna~ajne gubitke pretrpeli. Hercegovci i Br|ani su poku{avali da postignu nove ratne dogovore sa Mle~anima. Od toga ni{ta ozbiqnije nije postignuto, a s druge strane moralo se i}i na primenu diplo76

matskih sredstava u saobra}awu sa Turcima. Nastavqeni su latentni nemiri nièg intenziteta. Godine 1662. Turci su na prevaru u Kola{inu pogubili 57 hercegova~kih knezova, a nedugo zatim opusto{ili su celu Nik{i}ku ùpu. U vreme turskih harawa naredne godine veliki broj stanovnika Nik{i}a se iselio u Srem, dok su se Srbi iz crnogorskih nahija masovno iseqavali u Istru. Naglo je oja~ala i antiturska hajdu~ija, najvi{e sa osloncem na bokeqsku teritoriju. Hajduci su zna~ajno uzdrmali tursku vlast, ali su nepodno{qivo {ikanirali i hri{}ansko stanovni{tvo. Mle~ani su se dosetili da uvedu porez na hajdu~ki plen, a kroz to su podstakli i uvo|ewe ropstva, ~ije su `rtve neretko bili i hri{}ani. Nekoliko decenija u gradovima pod mleta~kom vla{}u cvetala je trgovina robqem. Mada sporadi~ni sukobi s Turcima nikada nisu ni prestajali, pravu euforiju borbenog raspoloèwa izazvala je vest o velikoj austrijsko-poqskoj pobedi nad Turcima 1683. godine pod Be~om. Naredne godine Venecija je u{la u Morejski rat, {to je crnogorske i brdske Srbe zateklo u te{kim me|uplemenskim sukobima. U pogledu eventualne ratne saradwe s Mle~anima Srbi su bili prili~no oprezni i zbog negativnog iskustva iz vremena Kandijskog rata. U borbu na mleta~koj strani prvi su se ukqu~ili Ku~i i bokeqski hajduci, dok su ostala plemena traìla od Mle~ana da prvo mleta~ka vojska krene sa ratnim operacijama. Osetiv{i da se ne{to sprema, Turci su 1685. godine krenuli u preventivni vojni pohod i poharali Crnu Goru. Crnogorskim Srbima Mle~ani su poslali u pomo} hajduke na ~elu sa Bajom Pivqaninom, ali su Srbi poraèni na Vrtijeqci, a sam Bajo je tom prilikom poginuo. Turci su zauzeli i Cetiwe i sistematski opqa~kali srpsko stanovni{tvo. Me|u crnogorskim glavarima do{lo je do dubokog raskola izme|u onih koji su nastavqali saradwu sa Mle~anima i pristalica nagodbe s Turcima. “Da su se Crnogorci slo`no i odlu~no suprotstavqali Turcima, skadarski pa{a bio bi poraèn. Ali ba{ ta ~iwenica otkrila je podrivenost jedinstva crnogorskih plemena, koja se ni u jednoj takvoj situaciji nijesu mogla sloìti.” (str. 176.) Turci su uspeli da za izvesno vreme primire Crnu Goru, ali su im Mle~ani, uz srpsku pomo}, 1687. preoteli Herceg Novi. Pad Herceg Novog Srbima je ulio dodatni elan, pa su uspe{no suzbili novi pohod Sulejman-pa{in na Crnu Goru. Najteì poraz Turcima naneli su Ku~i, kojima su u pomo} prisko~ili i drugi Br|ani. Vladika Visarion je 1688. obavestio Mle~ane da su crnogorski glavari odlu~ili da prihvate vrhovnu mleta~ku vlast. Na Cetiwu je za mleta~kog gubernatora postavqen Bokeq Zare Grkini}. Obnovqena je borbena solidarnost i jedinstvo crnogorskih i brdskih plemena. Ali, nakon jo{ nekoliko crnogorskih velikih pobeda nad Turcima uz malu mleta~ku pomo}, mleta~ka vojska na Cetiwu se prema Crnogorcima po~ela ophoditi kao prema pot~iwenim podanicima, {to je izazvalo veliko narodno nezadovoqstvo. Do{lo je do velike austrijsko-mleta~ke surevwivosti oko dominacije nad srpskim prostorima nakon o~ekivanog uspeha u velikoj antiturskoj ofanzivi 1689. godine, u kojoj je do{lo i do op{tesrpskog antiturskog ustanka. Ali, kad je do{lo do novog turskog upada u Crnu Goru, pokazala se sva mlakost i nedovoqnost mleta~ke za{tite. Slom austrijske ofanzive na {irem srpskom prostoru osokolio je lokalne Turke, pa su u~estali wihovi upadi na crnogorske i brdske prostore. Ali Turci su ipak redovno pobe|ivani i odbija77

ni, sve do 1692. godine, kada je skadarski sanyak-beg Sulejman-pa{a krenuo na Cetiwe. Otpor Srba koji su se ispre~ili navali, bio je kratak i uzaludan, a mleta~ka posada na Cetiwu ubrzo se predala. Pre odlaska Mle~ani su minirali cetiwski manastir, pokazuju}i koliko nipoda{tavaju veliku srpsku svetiwu. Mada je mleta~ki poraz u crnogorskim predelima bio potpun, veliki uspeh su postigli u hercegova~kom kraju, zahvaquju}i upornosti srpskih ustanika i wihovom nemirewu sa turskom vla{}u. Zahvaquju}i srpskom juna{tvu Mle~ani su 1694. zauzeli Trebiwe. Srpski uspesi u Hercegovini ponovo }e oìveti borbeni entuzijazam Br|ana i Crnogoraca i uputiti ih na obnovu saradwe sa Venecijom. Mle~ani su tada krenuli u sistematsku akciju iseqavawa srpskog stanovni{tva s teritorije pod turskom kontrolom i naseqavawa Dalmacije i Boke Kotorske. Karlova~kim mirovnim ugovorom iz 1699. godine Mle~ani su zadràli celo podru~je Boke Kotorske, ali su morali da napuste Hercegovinu, {to }e jo{ vi{e podsta}i iseqavawe Srba. Crnogorci, naro~ito Katuwani, nastavili su ko{kawe s Turcima sve do 1706. kad su bili prisiqeni da se primire i prihvate pla}awe hara~a. Stalni srpski sukob s Turcima imao je i obele`je verskog rata, pre svega zbog stalnog turskog podsticawa prelaska hri{}ana na islam, ali prvenstveno zbog ~iwenice da okupatore uglavnom nisu predstavqali pravi Turci, nego doma}e poturice. U vreme vladike Danila po~ela je istraga poturica, likvidacija svih onih koji nisu pristajali da se vrate pradedovskoj veri, a po~ela je me|u Cetiwanima i \ekli}ima. Istraga je pokrenuta 1707. godine i predstavqala je putokaz narednih decenija kako da se ~uva srpsko nacionalno jedinstvo i pravoslavqe kao jedina mogu}nost opstanka. Ispo~etka nije bilo velike verske netrpeqivosti kad se islam tek za~eo u crnogorskim brdima, ali se ona poja~avala procesom odnaro|avawa preverenih. Muslimani su prestajali da se smatraju Srbima i u potpunosti su se identifikovali sa Turcima. Novi politi~ki momenat u istoriji srpskog naroda une}e prvi dolazak ruskih carskih emisara 1711. godine u Crnu Goru. Velika imperija istorodne isto~ne bra}e posta}e srpski za{titnik, uzdanica i zakletva. Srbi Crnogorci, Br|ani i Hercegovci od tada vi{e ne}e biti obespokojavani ose}awem usamqenosti na belom svetu. Ve} u vreme rusko-turskog rata 1710. imperator Petar I Romanov poslao je u Crnu Goru Hercegovca Mihaila Miloradovi~a, carskog pukovnika, i Podgori~anina Ivana Luka~evi}a, carskog kapetana, da pozovu Srbe na antiturski ustanak. U julu 1711. godine sastali su se na Cetiwu sa Mihailom Miloradovi~em i vladikom Danilom 24 najuglednija crnogorska i hercegova~ka glavara da ugovore borbu protiv Turaka. “Odmah poslije toga po~ele su pripreme Crnogoraca, Hercegovaca i okolnih plemena za oruàni ustanak protiv Turaka. Brzina kojom je to izvedeno prosto zadivquje. To samo pokazuje koliko je duboko bilo uvrijeèno u narodu uvjerewe da }e ih Rusija pomo}i u wihovoj borbi protiv Turaka. Prvi put u toku mu~nog vi{evjekovnog ropstva do{li su Srbima u Crnu Goru izaslanici velikog i mo}nog ruskog cara i ponudili pomo} i za{titu. To je djelovalo kao pravo otkrovewe. Tim qudima koji su vjekovima stradali od turskog nasiqa i gledali kako Turci skrnave wihove svetiwe, preziranim od susjeda i prijateqa Mle~ana i nazivani {izmaticima, odjednom se javqa najmo}niji pravoslavni vladar na svijetu. Bio je to zaista vanredni doga|aj koji je tako sudbonosno uticao na Crnogorce i Hercegovce.” (str. 253.) 78

Silina ustanka, bez obzira {to nije bilo nekih spektakularnih rezultata, naterala je Turke da priznaju Crnu Goru kao ratuju}u stranu i s wom sklapaju primirje, iako je Karlova~kim mirom ona priznata kao unutra{wa turska teritorija. Katoli~ke susedne dràve uznemirila je pojava ruskog uticaja me|u pravoslavnim Srbima, pa su vi{e èlele pobedu Turaka, pogotovo kad su se kao predvodnici srpskog ustanka pojavile pravoslavne vladike i sve{tenici. Mle~ani su odmah uspostavili ekonomsku i politi~ku blokadu Crne Gore. I kad su Rusi sklopili mir s Turcima, Crnogorci, Hercegovci i Br|ani nastavili su sa ~etovawem. Sa velikom vojskom Turci su 1712. godine napali Crnu Goru i uz velike gubitke prodrli su do Cetiwa, poru{ili manastir i opusto{ili naseqe. Ali, morali su ubrzo da se povuku, pa su i pri povla~ewu od Srba pretrpeli velike gubitke. U narodnoj legendi taj pohod je prepri~avan kao veliki turski poraz, posebno u bici na Carevom Lazu. Turski neuspeh je rasplamsao srpsko borbeno raspoloèwe, a posebno vest o obnavqawu rusko-turskog rata, pa je ~etovawe nastavqeno s promenqivim uspehom, ali bez tragi~nijeg srpskog poraza. d) Vreme vladike Danila Jo{ ve}a turska kaznena ekspedicija krenula je 1714. godine na Crnu Goru, i to 30.000 vojnika pod komandom bosanskog vezira Numan-pa{e ]uprili}a. Ponovo su Turci zauzeli Cetiwe i celu Katunsku nahiju. Mle~ani su zatvorili granicu, dok su Turci nemilosrdno ubijali sve ìvo, najvi{e srpske ène i decu. Vi{e hiqada Srba na zverski na~in je pobijeno, a sva zemqa opqa~kana i spaqena. Ta pogibija je samo oja~ala srpsku odlu~nost na nepomirqivu borbu protiv Turaka, ali i maksimalno probudila ruske bratske emocije. Od tada, “Rusija je prihvatila oslobodila~ku borbu Crnogoraca, {to je bilo sudbonosno za daqi istorijski razvoj Crne Gore. Otuda je u o~ima crnogorskih vladika i sve{tenstva ime Rusija imalo prizvuk ne~eg magi~nog.” (str. 266.) Po{to se ve}i broj crnogorskih izbeglica, i pored mleta~kih zabrana, sklonio u Boku, Turci su traìli da im se oni isporu~e. Po{to su Mle~ani odbili isporuku do{lo je do novog tursko-mleta~kog rata 1714. godine. Po povratku iz Rusije 1715. godine, vladika Vasilije je uspostavio i saradwu sa Austrijancima, pa se sreo sa Evgenijem Savojskim. Godine 1717. Crnogorci su potpomogli mleta~ki napad na Bar, ali bez zna~ajnijeg uspeha. Ubrzo su Mle~ani i Turci sklopili mir, a ve{tim politi~kim potezima vladika Danilo je od 1718. godine uspeo da suzbije svaki zna~ajniji mleta~ki uticaj u Crnoj Gori i osujeti wihovu politiku me|usobne zavade crnogorskih plemena. Narednih godina nastavqene su sporadi~ne srpske borbe s Turcima, naj~e{}e u formi ~etovawa. Nakon smrti vladike Danila Petrovi}a, 1735. godine, na episkopski tron do{ao je wegov sinovac Sava Petrovi}, izrazito nesposoban za politi~ko delovawe. Obnovi}e se odmah me|uplemenske surevwivosti i krvne osvete. Godine 1737. Rusija i Austrija su u{le u rat protiv Turske, {to je Srbe podstaklo na novi ustanak, koji je obuhvatio sve srpske zemqe u turskom ropstvu, a predvodio ga je patrijarh Arsenije IV. Dok su se Br|ani i Hercegovci listom dizali na ustanak, Crnogorci su bili prili~no pasivni. Kao da su predose}ali neuspeh austrijske akcije. Nakon {to se austrijska vojska povukla iz centralne Srbije, 1738. godine Turci su imali vi{e poho79

da na Br|ane. Vasojevi}i su pretrpeli stra{na pusto{ewa i pogibije, dok su Ku~i, zajedno sa Klimentima, naneli te{ke poraze Turcima. Nakon sklapawa mirovnog sporazuma 1739. godine sa Austrijancima, Turci su ve} naredne godine pripremali veliku ofanzivu na Crnu Goru i Brda. Tada su najvi{e stradali Ku~i i Klimenti, ali je ponovo intenzifikovano crnogorsko ~etovawe. Vladika Sava je 1743. boravio u Rusiji, gde je vrlo srda~no primqen, ali nije pokazao sposobnost da tom posetom postigne politi~ki maksimum. “Iako put mitropolita Save Petrovi}a u Rusiju nije imao karakter zna~ajnijih politi~kih razgovora, zna~io je oìvqavawe rusko-crnogorskih politi~kih veza, {to je bilo od velikog zna~aja za daqu oslobodila~ku borbu naroda Crne Gore. Samo vladi~ino prisustvo u Petrogradu podsjetilo je ruski dvor na jedan bratski slovenski narod na Balkanu koji traì wegovu pomo} i za{titu. I ruski dvor nije odbio tu molbu.” (str. 303.) |) Vladika Vasilije Petrovi} Pored nesposobnog vladike Save, sve }e ve}i zna~aj imati cetiwski arhimandrit Vasilije Petrovi}. Kao Savin zamenik, za vreme episkopovog boravka u Rusiji, putovao je u Veneciju i tamo se predstavqao kao glavni crnogorski narodni predstavnik. Me|u Savom i Vasilijem zbog toga je do{lo do te{kog sukoba, koji je proizveo novi crnogorski raskol, jer su se plemenski glavari svrstavali na dve strane. Sukob je vladiku Savu u potpunosti bacio u zagrqaj Mle~anima, a wegova snishodqivost prema venecijanskim ~inovnicima nekada bi prevr{ila svaku meru. Istovremeno su Mle~ani na razne na~ine maltretirali Crnogorce, posebno Wegu{e. Crnogorci su im uzvra}ali tako {to u svom ~etovawu nisu pravili preveliku razliku izme|u Turaka i Mle~ana, a neretko su stradali i Dubrov~ani, pa ~ak i pravoslavni Srbi iz susednih krajeva. Vasilije Petrovi} je razvio vrlo ìvu crkvenu i politi~ku aktivnost, a 1750. godine patrijarh Atanasije II u Beogradu ga je rukopoloìo za mitropolita i egzarha Pe}ke patrijar{ije. Mnoge poteze je vrlo nespretno povla~io i u nevoqe ulazio, ali je pokazao veliku energiju i privrènost srpskoj dràvotvornoj ideji. Godine 1752. krenuo je u Rusiju i tamo se zadrào godinu i po dana. Tamo su mu ukazane najvi{e po~asti, a priliku je iskoristio da razvije vrlo ìve i intenzivne politi~ke aktivnosti u prilog crnogorskih Srba. Vasilijev uspeh u Rusiji predstavqao je trn u oku Mle~anima, pa su po wegovom povratku tri puta poku{avali da ga otruju. Usprotivio se Savinom sporazumu sa Turcima o pla}awu hara~a i 1755. naveo Crnogorce da prekinu pla}awe. Turci su 1756. godine pokrenuli veliki napad na Crnu Goru, a u tome su ih podràli Mle~ani. Usamqena Crna Gora spremala se za odbranu. “Posledwi Vasilijev akt na moralno-politi~kom u~vr{}ivawu crnogorskih plemena bio je izbor glavnih glavara na Zboru odrànom na Cetiwu po~etkom novembra. Ispod razvijene ruske zastave Vasilije je hrabrio okupqeni narod i uvjeravao da }e ih Rusija za{tititi.” (str. 343.) Turci su napali sa svih strana na Crnu Goru, ali su se Srbi odva`no i uporno branili i tako neprijateqa naterali na povla~ewe, {to se u narodnoj svesti o~itavalo kao velika pobeda. Ipak, ugovorom o miru slede}e godine Crnogorci su se ponovo obavezali na pla}awe hara~a. 80

Uo~i turskog napada Vasilije je krenuo da traì rusku pomo}, insistiraju}i i na iseqavawu Crnogoraca u Rusiju. Sa 140 Crnogoraca Vasilije se ponovo obreo u Rusiji. Sa velikim ruskim nov~anim darovima Vasilije se 1659. godine vratio u Crnu Goru, a u blizini Budve ga je sa~ekala masa Srba. S wim je do{ao i ruski pukovnik Pu~kov. Pokazuju}i da je u me|uvremenu izu~io izvestan politi~ki nauk i stekao diplomatsko iskustvo, Vasilije je ubrzo sredio odnos sa Turcima i Mle~anima, da bi u Crnoj Gori normalizovao ìvot, znaju}i da jo{ nije kucnuo ~as definitivnog oslobo|ewa i sticawa srpske dràvne nezavisnosti. Me|utim, unutar Crne Gore do{lo je do velike surevwivosti me|u glavarima oko toga ko bi mogao zvani~no i}i u Rusiju i biti blizak ruskom dvoru. Po tom pitawu sukobile su se Crmni~ka i Kotarska nahija, a u wihovom sukobu je bilo i qudskih `rtava. Vasiliju je zna~ajno ra~une pomrsio pukovnik Pu~kov negativno se u svom izve{taju odrediv{i prema mitropolitovim karakterim osobinama, ali to Vasilija nije pokolebalo u wegovom strate{kom opredeqewu. “Rusija je bila i ostala za wega nada svih wegovih politi~kih ambicija i ma{tawa.” (str. 365.) Godine 1765. ponovo je krenuo u Rusiju i slede}e godine tamo umro. Carica Katarina II naredila je da se Vasilije sahrani uz najvi{e crkvene i vojne po~asti, a po specijalnom izaslaniku uputila je nov~anu pomo} Crnoj Gori. e) La`ni car [}epan Mali Vasilijeva smrt }e u Crnoj Gori izazvati unutra{wu politi~ku krizu zbog nedostatka li~nosti sa op{te prihva}enim autoritetom. Do{lo je i do plemenskog razdora kada je vladika Sava odredio za naslednika svog sestri}a Arsenija Plamenca i rukopoloìo ga za episkopa. Bratstvo Petrovi}a s tim nikako nije moglo da se pomiri. Upravo tada se pojavquje la`ni car [}epan Mali i uz Savinu pomo} taj samozvanac biva prihva}en od strane plemenskih glavara. U primitivnom rodovskom ure|ewu vojni~ke demokratije on je odu{evqeno primqen i uspeva da zavede unutra{wi mir, zava|ena plemena pomiri i ukine krvnu osvetu. La`no se predstavqaju}i kao ruski car Petar III, u Crnoj Gori je smatran ovaplo}ewem vekovnih narodnih nadawa u obnovu srpskog carstva. Retorskim sposobnostima neukom narodu je demonstrirao mesijansko nadahnu}e. Kada je Sava shvatio koliku je mo} [}epan za kratko vreme stekao, a dobiv{i i pismo ruskog poslanika u Carigradu Obreskova da je re~ o laòvu i varalici, poku{ao je da [}epana Malog razobli~i i detronizuje. Bilo je kasno. [}epan je ve} bio suvi{e mo}an, pa je u jednom trenutku strpao u zatvor vladiku Savu i neke wegove ro|ake. Na Cetiwe je samozvanac do{ao tek 1768. godine, a ubrzo su i Br|ani priznali wegov autoritet. Pristupili su mu Mejine, Pobori i Braji}i kao teritorije pod mleta~kom kontrolom. Mle~ani su iste godine odlu~ili da otruju [}epana Malog. Nad stanovni{tvom Mejina, Pobora i Braji}a primenili su mere krajwe odmazde. Po celoj Boki hapsili su [}epanove pristalice. Rusi su bili zaprepa{}eni samozvan~evim politi~kim uspehom. Carica Katarina IIposlala je specijalnog izaslanika da iz Crne Gore ukloni la`nog cara. Turci su bili krajwe podozrivi. Stranim silama [}epan je predstavqao veliku smetwu. Turci su krenuli u ratni pohod sa pedeset hiqada vojnika, {to je bilo dva puta vi{e od ukup81

nog broja crnogorskog stanovni{tva. [}epan Mali i crnogorska vojska poraèni su u Ostro{kom klancu, ali su turske operacije uskoro obustavqene, jer je do{lo do rata sa Rusijom. Crnogorci, izbegav{i ve}e `rtve, slavili su pobedu. Slede}e 1769. godine, carica je u Crnu Goru poslala grofa Alekseja Orlova i kneza Georgija Dolgorukog da pozovu Srbe na ustanak, proceniv{i da je uspeh samozvanca samo izraz prevelike crnogorske qubavi prema Rusiji. Dolgoruki je do{ao na Cetiwe i na zboru pro~itao cari~in proglas, te naredio da se [}epan uhapsi, {to je dovelo do neuspeha wegove misije. Proceniv{i ispravno koliki je [}epanov autoritet, Dolgoruki mu je vratio upravne nadle`nosti, a [}epan se tako oporavio i od nepovoqnog utiska zbog kukavi~luka iskaznog u vreme turskog pohoda. Problemi velikih sila sa la`nim carem re{i}e se tek 1773. godine, kada je [}epana Malog na spavawu zaklao wegov sluga, Grk, po nalogu skadarskog pa{e. Smr}u [}epana Malog do{lo je do nove politi~ke krize u Crnoj Gori koju }e obeleìti sukob oko prevlasti vladi~anske ku}e Petrovi}a i guvernadurske Radowi}a. Pored uro|ene nesposobnosti, u vreme samozvanca vladika Sava je ostao i bez svih svetovnih nadle`nosti, {to je stvorilo {iroki prostor za politi~ko delovawe guvernadura Jovana Radowi}a, kome je sam Sava priznao porodi~no nasledstvo guvernadurske titule, a prethodno se zamerio sopstvenom bratstvu zbog hirotonisawa Arsenija Plamenca. Mitropolit Vasilije je svojevremeno za svog naslednika odredio Petra Petrovi}a i poslao ga na {kolovawe u Rusiju. Izuzetno sposoban, pametan i obrazovan, Petar I je jedini bio u stawu da se suprotstavi Radowi}u. Godine 1774. Mehmed-pa{a Bu{atlija je poharao Ku~e, koji su u stra{noj pogibiji izbegli u Crnu Goru. Nova turska opasnost natera}e crnogorske predvodnike da se ponovo obrate Rusiji. Ruskom dvoru paralelno se obra}aju guvernadur Radowi} i arhimandrit Petar Petrovi}. Petar je odmah krenuo u Rusiju sa nekolicinom Bokeqa. Slede}i put, 1777. godine, krenuo je sa Radowi}em, ali tamo nisu imali uspeha, jer se pro~ulo da neki crnogorski glavari ve} uveliko {uruju sa Austrijom. Na povratku delegacija je neuspe{no pregovarala i na be~kom dvoru. Unutar Crne Gore produbili su se politi~ki sukobi, a Radowi}eva austrofilska politika nailazila je na sve vi{e protivnika. Kad je Sava Petrovi} umro 1781. godine, novi mitropolit je postao Arsenije Plamenac. Crnu Goru je ugrozila i glad. `) Vladavina Petra I i Petra II Godine 1784. mitropolit Arsenije Putnik je u Sremskim Karlovcima rukopoloìo arhimandrita Petra I Petrovi}a za vladiku crnogorskog, primorskog i skenderijskog, po{to je pola godine ranije umro Arsenije Plamenac. Godine 1785. Petar I je krenuo u Rusiju, ali je na klevete nekih Crnogoraca proteran iz Petrograda. Posebnu netrpeqivost prema wemu pokazao je knez Potemkin. Iste godine Mahmud-pa{a Bu{atlija s velikom vojskom je prodro u Crnu Goru. Srpski otpor je brzo slomqen i Turci su zauzeli Cetiwe. Uzeli su taoce, opqa~kali manastir i od crnogorskih glavara iznudili pokornost. Na povratku su sproveli pokoq Pa{trovi}a. Godine 1785. Mahmud-pa{a je oti{ao u Nik{i} i tamo na prevaru uhvatio i pogubio rova~kog kneza i 150 Rov~ana. Godine 1878. do{lo je do rusko-turskog rata u koji se slede}e godine na 82

ruskoj strani ume{ala Austrija. Rusija je u Crnu Goru kao carskog izaslanika poslala majora Savu Mirkovi}a, dok se vladici Petru pismom obratio ruski poslanik u Veneciji. Carica Katarina IIpozvala je, 1788. godine, celi srpski narod na ustanak protiv Turaka. Ubrzo je u Crnu Goru stigla i austrijska delegacija. Glavari su se podelili u dve struje. Prorusku je predvodio vladika Petar I, a proaustrijsku guvernadur Radowi}. Vladika je sazvao zbor glavara na Cetiwu koji je dobio izrazito antiaustrijski karakter. I Br|ani i Hercegovci izjasnili su se protiv saradwe sa Austrijancima. Me|utim, uskoro se Petar I izmirio sa austrijskom delegacijom i sa crnogorskim glavarima se dogovorio da se zapo~ne ~etovawe protiv Turaka. Mahmud-pa{a je iste godine pobio austrijske delegate koji su do{li da ga pridobiju za svoju stranu, {to je zadalo veliki strah austrijskim oficirima na Cetiwu. Uskoro je do{la nova ruska deputacija s cari~inom porukom da se krene u rat protiv Turaka. Posle nekoliko neuspe{nih vojnih akcija Austrijanci su pobegli iz Crne Gore, a wihova misija se pokazala krajwe neuspe{nom. Povodom toga je Petar I poru~ivao ruskoj carici: “Na{ narod polaè svoju nadu samo u Rusiju kao jednovjernu i jednorodnu s nama, iako je ovaj rat savezni~ki i op{ti, ipak na{ narod je jedino predan Rusiji. Ruske vojnike on drì za bra}u, a druge uop{te on ne moè trpjeti. Ovo ukorijeweno mi{qewe ne moè niko da nam iz glave izbije.” (str. 440.) Zbog proaustrijske orijentacije guvernadur Radowi} je potpuno politi~ki poraèn. Rusko-turski rat je zavr{en 1792. godine bez zna~ajnijih rezultata za balkanske hri{}anske narode ~ija je sudbina bila motiv wegovog izbijawa. Kada je 1792. godine Mahmud-pa{a ponovo napao, Crnogorci i Br|ani su ga spremno i jedinstveno do~ekali i odbili. Slede}e godine osioni i odmetnuti pa{a je pod Skadrom porazio sultanovu vojsku. Kada je 1796. godine ponovo napao Br|ane, Crnogorci su zdu{no prisko~ili bra}i u pomo}. Crnogorci su s Piperima i Bjelopavli}ima na Martini}ima do nogu potukli {estostruko brojniju tursku vojsku. Iste godine do{lo je do jo{ ve}e bitke na Krusima u kojoj je i Mahmud-pa{a poginuo, a srpski trijumf bio potpun. Posle ovih slavnih bitaka Crna Gora, pro{irena Bjelopavli}ima i Piperima, u ~vrstom savezu s drugim Br|anima i Hercegovcima, s pravom se smatrala za samostalnu dràvu. Petar I istrajno radi na formirawu pravih dràvnih institucija. Godine 1798. osnovano je Praviteqstvo suda crnogorskog i brdskog kao vrhovni organ dràvne vlasti koji objediwuje wenu upravnu i sudsku granu. Rad na konstituisawu dràvnih institucija ometalo je obnavqawe omraze i sukoba me|u plemenima, krvna osveta i op{ta nesigurnost. Vekovno stawe bezvla{}a odupiralo se uspostavqawu centralne dràvne vlasti, reda i zakonitosti. Iste godine je donesen i Zakonik op{ti crnogorski i brdski, koji je u sebi sadrào i celovitu Stegu iz 1796. godine, kao svoju prethodnicu. Formirawe najvi{eg dràvnog organa i dono{ewe Zakonika nije bitno smawilo zna~aj narodnih i glavarskih skup{tina, ali je predstavqalo osnov razvoja savremene dràvne strukture i pravnog poretka. Petar I je sistematski smawivao pojedina~nu vlast i ingerencije plemenskih glavara, a najè{}i otpor mu je pruào guvernadur Jovan Radowi} i kasnije wegov sin guvernadur Vukolaj Radowi}, koji je u dva navrata svrgavan odlukom Skup{tine narodnih glavara, 1818. i definitivno 1830. godine. Kroz 83

sukob glavarskih ku}a Petrovi}a i Radowi}a izraàvala se borba ruskih i austrijskih interesa, u kojoj su Austrijanci poraèni. Nakon smrti Petra I, politi~ki primat u Crnoj Gori su poku{ali preuzeti Ivan Vukoti} i Matej Vu~i}evi}, koji su prethodno kao carski izaslanici doneli ve}u rusku finansijsku pomo} crnogorskoj i brdskoj dràvi i osiroma{enom narodu. Me|utim, Petar II ih je politi~kim sredstvima posle nekoliko godina pobedio, stekav{i podr{ku velike ve}ine glavara i naklonost ruskog dvora. Kao gospodar Crne Gore i Brda od 1830. godine kad mu je umro stric Petar I, Petar II je nastavio sa jo{ ve}im àrom wegove dràvotvorne aktivnosti. Formirao je Senat, Gvardiju i perjanike, pa tako usavr{io osnovne instrumente dràvne vlasti, sprovode}i ~vr{}u centralizaciju. Najmukotrpniji su bili poku{aji uvo|ewa poreskih obaveza qudima kojima su i Turci retko tako ne{to uspevali da nametnu, pa je decenijama crnogorski buyet po~ivao na neredovnoj i po iznosu variraju}oj ruskoj donaciji. Nezadovoqstvo pojedinih glavara sporadi~no }e dovoditi do nemira i ~ak plemenskih pobuna. Me{etarewem }e se posebno baviti turski i austrijski pla}eni agitatori, a najozbiqniju opoziciju Petru II predstavqao je wegov ro|ak \or|ije Petrovi}, propovednik proaustrijske opcije u dràvnoj orijentaciji, koja }e posle velike halabuke ubrzo sasvim propasti, kao i prethodna guvernadurska. Ve}ina naroda je gotovo instinktivno èlela centralizovanu dràvnu vlast, a Crna Gora u celini nije ni pomi{qala da se odrekne direktnog oslonca na Rusiju. Ina~e, proces ujediwavawa crnogorskih Srba sa Br|anima i Hercegovcima tekao je sporo i postepeno. Sa Crnom Gorom, koju su prvobitno ~inile Katunska, Crmni~ka, Rije~ka i Qe{anska nahija, ve} 1796. godine, nakon velikih pobeda nad Turcima, ujedinili su se Bjelopavli}i i Piperi. Kada su Turci ugrozili Mora~ane 1820. godine, Crnogorci i ostali Br|ani masovno su im pritekli u pomo}, pa je turska vojska potpuno poraèna. Te godine su se Rov~ani i Mora~ani prisajedinili Crnoj Gori. Godine 1832. jedinstvenoj dràvi prikqu~ili su se Ku~i, koje su i daqe Turci neprekidno ugroàvali, a i geografski poloàj im je bio veoma osetqiv. Paralelno s tim, veze su ja~ale i sa svim drugim brdskim i hercegova~kim plemenima i ~esto dovodile bar do jedinstvenog nastupa u su~eqavawu s Turcima, me|usobne solidarnosti, mirnog re{avawa sporova itd. Turci su 1836. godine poharali Grahovo, a 1838. je postignut kompromis o grahovskom prostoru kao svojevrsnoj tampon zoni izme|u Crne Gore i Turske, koja je i daqe formalno pod turskom kontrolom. Godine 1839. Crnogorci i Br|ani su kod Kosovog Luga porazili ve}u tursku vojsku koja je krenula na Bjelopavli}e. U Ku~ima je godinama bilo kolebawa i nemira, koje su organizovano podstrekavali okolni Turci, ali definitivno ujediwewe sa Crnogorcima u krajwem ishodu nije dovedeno u pitawe. Povremenog me{etarewa turskih dou{nika bilo je i u Bjelopavli}ima i u Piperima, ali su te pojave o{trim kaznama efikasno suzbijane. Godine 1840. Smail-aga êngi} je krenuo da pokori Mora~u i tom prilikom je poginuo. Narednih desetak godina uz Crnu Goru i Brda sve vi{e su se zbijala hercegova~ka plemena Bawani, Grahovqani, @upqani, Uskoci, Pivqani i Drobwaci, kao i Vasojevi}i. U wima je uveliko razvijana svest o punom dràvnom jedinstvu, mada ono u stvarnosti jo{ nije u punoj meri postizano. U odnosu prema Turcima oni su imali vrlo visok stepen autonomije, pa se turska vlast uglav84

nom samo simboli~no odràvala uz pla}awe minimalnog godi{weg hara~a. Ali se tu nastavilo i ~etovawe, s kojim Turci nisu bili u stawu da iza|u na kraj. Vrlo su ~esti ve}i rubni sukobi sa Turcima, a zna~ajan gubitak Srbi su pretrpeli turskim osvajawem ostrva Vrawine i Lesendra u Skadarskom jezeru, jer je to ugroàvalo i ribolov i trgovinu. Petar II je razvio ìvu diplomatsku aktivnost da uz pomo} Rusije i drugih velikih sila ta ostrva povrati, ali bez osetnijeg uspeha. U vreme vladavine Petra I i Petra II Austrija je kontinuirano nastojala da stekne i odrì {to boqe politi~ke pozicije u Crnoj Gori i Brdima. Crnogorska teritorija je za be~ki dvor imala veliki strate{ki zna~aj, a srpske vojni~ke sposobnosti i ratobornost stvarale su èqu za instrumentalizacijom u ciqu realizacije imperijalnih ambicija: èleli su {to vi{e Crnogoraca da mobili{u u frajkor i uz wihovu pomo} efikasnije da ~uvaju Banat i Bukovinu. Ali, svi austrijski planovi su propali, a eksponenti be~ke politike u srpskom narodu nisu uspevali da dugoro~no steknu zna~ajnije upori{te. Crnogorski odnosi prema Austrijancima direktno su zavisili od stava Petrograda prema Be~u. Nakon {to su Francuzi ukinuli Mleta~ku republiku, Austrijanci se kao novi gospodari Boke pojavquju kao neposredni crnogorski susedi, {to im olak{ava politi~ko, vojno i obave{tajno delovawe, ali to nije bilo dovoqno za uspeh crnogorskih politi~kih li~nosti koje su be~ki dvorski faktori proteìrali. Be~ je zapravo spre~io dugo prièqkivani izlazak Crnogoraca na Jadransko more, pa se katoli~ka carevina manifestovala kao direktna prepreka realizaciji vitalnih srpskih nacionalnih interesa. Uz to su Austrijanci sistematski ometali vr{ewe kanonskih nadle`nosti crnogorskog mitropolita u celom primorju. Decenijama su trajali sporovi o teritorijalnom razgrani~ewu, a posle duèg oklevawa Petar II je pristao da manastire Maine i Stawevi}e preda Austrijancima. Crna Gora se vi{e nikada nije kolebala u pogledu definitivnog prihvatawa ruskog carskog okriqa, iako je i po tom pitawu neretko dolazilo do neugodnih iznena|ewa i razo~arewa. Za Rusiju su Crna Gora, Brda i Hercegovina imali sve ve}i strate{ki zna~aj za vo|ewe balkanske i antiturske politike, pa je zato Srbe, iako nedovoqno, pomagala, a wena pomo} je bila dragocena u o~ajni~koj borbi za goli opstanak. Veliki zna~aj za u~vr{}ewe crnogorskih pozicija u Moskvi imale su posete Petra II Sankt Petersburgu 1833. i 1837. godine. Ruska diplomatska i finansijska pomo} postale su mnogo ve}e, a od 1837. godine Rusija je Crnu Goru tretirala kao samostalnu dràvu, iako wena nezavisnost nije bila me|unarodno pravno priznata. Veoma dobre rezultate po sudbinu srpskog naroda i dràve na crnogorskom i brdskom prostoru imale su i misije specijalnih carskih opunomo}enika Ozereckovskog, Kovaqevskog i êvhina narednih godina. Poseban istorijski zna~aj ima ~iwenica da su Crnogorci i Hercegovci zajedno sa Rusima ratovali protiv Francuza u Boki i oko Dubrovnika. Jo{ su 1796. godine Francuzi sara|ivali sa Turcima na antisrpskoj osnovi. Uz rusku podr{ku Crnogorci su 1806. godine u{li u Boku da se suprotstave francuskoj okupaciji, a odmah zatim su sa Hercegovcima zauzeli Konavle. Te godine Rusi i Srbi su zauzeli i Kor~ulu i Bra~, ali ih nisu dugo dràli jer je ruska flota morala da Boku preda Francuzima, ali su crnogorsko-francuski sukobi nastavqeni niìm intenzitetom, uz stalne 85

nemire i pobune bokeqskog stanovni{tva.Godine 1813. na skup{tini u Dobroti progla{eno je ujediwewe Crne Gore i Boke, a 1814. Srbi su pobedili francusku vojsku na celom pojasu obale od Budve do Herceg Novog. Do{la je i ruska flota, pa je srpsko-ruska vlast nad Bokom trajala do Be~kog kongresa. Vladavinu Petra I i Petra II obeleìlo je i uspostavqawe sve ~vr{}ih veza sa Srbima iz drugih srpskih zemaqa, prevashodno sa ustani~kom i delimi~no oslobo|enom Srbijom. Oba crnogorska i brdska vladara mnogo su truda ulagali u obrazovne i prosvetiteqske aktivnosti, {tampawe kwiga, a i li~no su i te kako bili vi~ni peru. U wihovo vreme Crna Gora i Brda doìvqavaju ubrzani ekonomski razvoj. Pored svih ratova i neda}a u vi{e navrata Srbe je u wihovo vreme poga|ala glad, razne bolesti, posebno kuga, pa su taj period razvoja i o~iglednog dràvnotvornog i oslobodila~kog napretka obeleìla i stalna srqawa iz nevoqe u nevoqu. z) Vladavina kwaza Danila Nedugo pred smrt Petar II je za svog naslednika odredio bliskog srodnika Danila Stankovog Petrovi}a i poslao ga u Rusiju na {kolovawe. Wego{ je umro krajem 1851. godine, a odmah potom je Skup{tina narodnih glavara izabrala Peru Tomova Petrovi}a za novog gospodara Crne Gore. Ve} se Pero Tomov nakon tog jednoglasnog izbora u svim slu`benim aktima potpisivao kao kwaz. Na proputovawu za Petrograd, Danilo se u tom trenutku zatekao u Be~u. Ruski dvor je odmah podrào wegova nasledna prava na osnovu Wego{evog testamenta i poslao carske izaslanike na Cetiwe da izveste Senat i narodne predvodnike o ruskom stavu. Glavari su taj stav jednodu{no prihvatili, ali ~im su carski izaslanici napustili Cetiwe, izdato je saop{tewe da se Pero Tomov potvr|uje za crnogorskog kwaza. Na to je ruski poslanik u Be~u sugerisao Danilu da se vrati u Crnu Goru izdaju}i mu zvani~nu potvrdu da ga ruski dvor smatra za legitimnog crnogorskog vladara. Stigav{i krajem decembra 1851. godine na Cetiwe, Danilo je u{ao u èstok sukob sa stricem Perom u kome je zamalo izbegnuto krvoproli}e. Ipak je ruska podr{ka odnela prevagu, pa su se senatori postepeno svrstavali uz Danila. Rasprave su ipak potrajale sve do januara 1852. godine kada je Narodna skup{tina definitivno potvrdila Danila za gospodara. Danilo se ve} u februaru izmirio sa Perom, pa je mogao da krene u Rusiju. U martu je Narodna skup{tina usvojila peticiju ruskom caru da se Crna Gora proglasi za naslednu kneèvinu, {to bi predstavqalo vaàn korak u sticawu potpune nezavisnosti, a uz to bi svetovna i duhovna vlast bile definitivno razdvojene. Po{to je novi ruski izaslanik pukovnik Kovaqovski podneo vrlo povoqan izve{taj o unutra{wem stawu Crne Gore, ruski car je odlu~io da prizna Danila za naslednog kneza, odlikovao ga je visokim ordenom i primio u sve~anu audijenciju na Vidovdan 1852. Kwaz se u avgustu vratio na Cetiwe do~ekan po~asnim topovskim salvama i narodnim odu{evqewem. Rusko priznawe nasledne crnogorske kneèvine uznemirilo je zapadne sile koje su ve} uveliko izgra|ivale antirusku koaliciju, istovremeno do kraja zao{travaju}i srpske odnose sa Turcima, ve} optere}enim Omer-pa{inim akcijama u Bosni i Hercegovini na planu uterivawa poslu{nosti antireformski raspoloènog plemstva i razoruàwa hri{}ana. U oktobru 1852. godine Ka86

tuwani su sa~ekali u zasedi u Dugi nik{i}kog bimba{u \ulek-bega, pogubili ga i wegov odred te{ko porazili, zarobiv{i veliki ratni plen. Na to je Omerpa{a Latas koncentrisao svoje snage u Hercegovini, ali time i podstakao ustani~ko raspoloèwe hercegova~kih Srba. Skadarski vezir Osman-pa{a po~eo je da podmi}uje neke piperske glavare da se suprotstave kwazu, {to je Danila motivisalo da primeni surovu odmazdu prema zaverenicima. Rije~ani samoinicijativno krenu na Turke i otmu im utvr|eni @abqak. Osman-pa{a je sa znatnom vojskom krenuo da povrati @abqak, ali su svi turski napori bili uzaludni, a `rtve ogromne. Porta je tada donela odluku da se pokrene op{ti napad na Crnu Goru. Rusi su odmah shvatili veliku opasnost za Crnu Goru i sugerisali Danilu da se povu~e iz @abqaka, {to je on u~inio posledwih dana 1852. godine, odnose}i veliki plen. Srpsko povla~ewe nije odvratilo Turke od objave rata. Omer-pa{a Latas je prikupio za napad 50 hiqada vojnika. Kwaz Danilo je maksimalno mogao da mobili{e dvadeset hiqada qudi i suprotstavi ih Turcima koji su u januaru 1853. po~eli da prodiru iz tri pravca. U po~etku je najvi{e ugroèna Crmni~ka nahija, a onda su Turci silovito nasrnuli na Martini}e, Pipere i Bjelopavli}e, pale}i ku}e i besomu~no ubijaju}i ène i decu. Na severu je u turske ruke palo i Grahovo, ali su Srbi zaustavili daqi prodor Dervi{-pa{e. O~ajni~kim naporima odolevali su i Ismail-pa{inom nasrtaju iz pravca Nik{i}a. Ostvarene prodore Turci su platili velikim gubicima, pa je krajem januara 1853. do{lo do izvesnog zati{ja na boji{tima. Ali, vesti o neverovatnom srpskom juna{tvu odjeknule su {irom Evrope. Rusija je Crnoj Gori hitno uputila zna~ajnu finansijsku pomo}, a Austrija je poklonila velike koli~ine ratnog materijala iz kotorskih arsenala, ali je glavni efekat postigla koordinisana rusko-austrijska diplomatska ofanziva u Carigradu, za~iwena i direktnim ratnim pretwama ako se turska vojska ne povu~e iz Crne Gore. Ta akcija je ve} u startu slomila entuzijazam februarskog turskog ponovnog vojnog udara. Najve}e pokoqe srpskog stanovni{tva Omer-pa{ina vojska je tada po~inila u Bjelopavli}ima i Piperima. Prvi ve}i poraz Turci su doìveli u bici na Rodiwu u kojoj je poginulo vi{e od dvesta sultanovih vojnika. To je silno podiglo srpski borbeni moral. Propali su i Omer-pa{ini napori da potkupi pojedine plemenske glavare i tako olak{a napredovawe svoje vojske. Iznenadni srpski udar na selo Glavicu doveo je do pogibije hiqadu Turaka, a jo{ toliko Malisora se predalo, pa su Srbi oslobodili i Orju Luku. Procewuje se da su u pohodu na Crnu Goru Turci imali ukupno oko pet hiqada poginulih i {est hiqada rawenih vojnika, {to ih je, uz sve ja~e diplomatske napore Rusije i Austrije, krajem februara nateralo da sklope mir prema ~ijim odredbama sve treba da se vrati na stawe uo~i rata. Srbi su, me|utim, nastavqali da napadaju i pqa~kaju tursku vojsku u povla~ewu, nanose}i joj nove gubitke i Omer-pa{in bes udvostru~uju}i. Oven~an pobedni~kom slavom, zadivqen najvi{im po~astima koje mu je austrijski car iste godine ukazao u Be~u, kao i novim, najvi{im ruskim odlikovawem, ali i snabdeven velikim novcem koji mu je pristigao iz Petrograda, kwaz Danilo je do kraja iskazao svoju autokratsku prirodu. Wegovi politi~ki protivnici bili su malobrojni i predvodio ih je Pero Tomov, Danilov stric, koji je sa grupom svojih istomi{qenika morao da beì u Kotor gde je i umro 1834. godine. Milo Martinovi} i Stefan Perovi} Cuca su i kao emi87

granti nastavqali da deluju protiv Danilove samovoqe i apsolutisti~ke vlasti. Kada je krajem 1853. do{lo do rusko-turskog rata imperator Nikolaj I je u dva navrata slao izaslanike u Crnu Goru da ispitaju mogu}nost dizawa op{tesrpskog ustanka protiv Turaka. Izaslanici su zakqu~ili da bi to bilo suvi{e rizi~no u prethodnim ratom iscrpqenoj dràvici, mada je Danilo bio spreman da se diè na oru`je. Sukobi sa Turcima su ipak obnovqeni u Vasojevi}ima, dok je u Hercegovini intenzifikovano ~etovawe. Austrija je tada po~ela naglo da mewa politiku prema Crnoj Gori nastoje}i da suzbije ruski uticaj. Crnu Goru je opet ugroàvala glad, pa su se mnoge porodice iselile u Srbiju. Uprkos svim nevoqama, Danilo je nastavqao da organizuje i konsoliduje dràvnu vlast. Godine 1854. uveo je oznake ~inova i ratne zastave crvene boje sa belim krstom u sredini, da bi ubrzo zatim za zvani~nu dràvnu zastavu odredio srpsku trobojku. Raskala{no pona{awe kwaèvo i wegovih pristalica u leto 1854. u manastiru Ostrogu, koje je vrhunac dostiglo silovawem devojaka, dovelo je do pobune povre|enih Bjelopavli}a. Pobunu je Danilo brutalnom silom ugu{io. Sve ve}e interesovawe za crnogorske prilike pokazivale su Engleska i Francuska, pa su se ubrzo na Cetiwu obreli wihovi konzuli. Po~etkom 1855. kwaz je oènio Darinku Kveki}, Srpkiwu iz Trsta, a na \ur|evdan je sve~ano donesen Danilov zakonik, koji predstavqa snaàn napredak u uobli~avawu crnogorskog dràvno-pravnog poretka. Slede}e godine, po kwazovom nalogu vojvoda Mirko je ogwem i ma~em suzbio pobunu u Ku~ima. U bratstvu Drekalovi}a ubijana su i deca u kolevkama. Pohara Ku~a dovela je do turske intervencije. Turci su zauzeli Medun, a evropske sile zauzele su krajwe neblagonaklon stav prema Crnoj Gori, {to je i posledica ruskog poraza u Krimskom ratu. Engleska, Francuska i Austrija su insistirale da kwaz Danilo prizna vrhovnu sultanovu vlast. Pod prozapadnim uticajem knegiwe Darinke, Danilo je poremetio odnose sa Rusijom. Uprkos ruskim upozorewima i otvorenom protivqewu, Danilo je u{ao u pregovore o priznawu sultanovog vrhovnog sizerenstva, {to je motivisalo cara Aleksandra II da obustavi pomo} Crnoj Gori. Kwazu se otvoreno usprotivio \or|ije Petrovi}, koji ga je ranije zdu{no podràvao u sukobu sa Perom Tomovim. I pored Danilovog nepromi{qenog pona{awa, ruska diplomatija je uspela da privoli Francusku da se odloì odlu~ivawe po pitawu turskog sizerenstva. Na nagovor knegiwe Darinke Danilo se 1857. godine obreo u Parizu. U toku sve~anog ispra}aja na Cetiwu od po~asnog plotuna poginuo je senator koji je pratio kwaza. Dok je Danilo boravio u Parizu, vojvoda Mirko je krenuo u obra~un sa proruskom opozicijom, optuùju}i je za prevratni~ke namere. Predsednik Senata \or|ije Petrovi} je za Miloradom Medakovi}em izbegao u Kotor, a za wima su pristigli i wihovi vi|eniji sledbenici. êkala ih je sudbina prethodnih crnogorskih emigranata, koje je Austrija ve{to instrumentalizovala. Po povratku na Cetiwe, kwaz Danilo je po~eo da ja~a veza sa Srbijom i kwazom Aleksandrom. Srpski dràvnici su wegovom emisaru sugerisali da se Crna Gora vrati proruskoj orijentaciji. Iste godine Danilo je u Carigradu organizovao ubistvo najistaknutijeg crnogorskog emigranta i Wego{evog sestri}a Stefana Perovi}a Cuce, {to je te{ko naru{ilo kwaèv ugled u srpskom narodu. 88

Krajem 1857. godine do{lo je do novih ustani~kih kome{awa me|u Vasojevi}ima i u Hercegovini. Srbi su uskoro zauzeli i zna~ajan prostor izme|u Spuà i Podgorice. Suo~en sa novim opasnostima, kwaz Danilo je opet potraìo rusko okriqe. Nadao se da }e tako povratiti poverewe srpskog naroda, koji je ojadio svojom surovom i oholom vladavinom. Podstakao je i Grahovqane da prestanu pla}ati turske namete. Intenzifikovano je crnogorsko ~etovawe po skoro celoj Hercegovini ju`no od Neretve. U decembru su hercegova~ki ustanici do nogu potukli turski odred Mujage Serdarevi}a. Digla su se sva hercegova~ka plemena, a Grahovo je postalo centar ustanka, dok je vojvoda Luka Vukalovi} postao wegov op{tepriznati vo|a. U toku 1858. godine velike evropske sile su se neposrednije ukqu~ile u razmatrawe hercegova~kih prilika, me|usobno se diferenciraju}i na rusko-francusku za{titu srpskih te`wi i englesko-austrijsko proteìrawe turskih interesa. Kwaz Danilo je svim sredstvima pomagao ustanike, pa su se turske optu`be koncentrisale na Crnu Goru, protiv koje je vr{en sve sna`niji austrijski i engleski diplomatski pritisak. U februaru su Turci potu~eni dok su napadali Zupce, ali su u drugom naletu uspeli da celu oblast spale. Uz pomo} Katuwana Hercegovci su suzbili Turke sve do Trebiwa. Rusija je sve sna`nije zastupala srpske interese, pa su Turci po~eli sa koncentracijom trupa u Hercegovini za napad na Crnu Goru. Posredstvom Qubomira Nenadovi}a Danilo se potpuno izmirio sa ruskom vladom, {to mu je povratilo dragoceno samopouzdawe u kriti~nim vremenima. Kad je turska vojska poharala Bawane i po~etkom maja udarila na Grahovo, Danilo nije oklevao. Mobilisao je odmah Katuwane i Rije~ane i uputio ih na Turke, poveriv{i komandu svom bratu vojvodi Mirku. Digli su se svi Hercegovci. Borbe su trajale nekoliko dana i obe strane su pretrpele te{ke gubitke. Posle izvesnog zati{ja Turci su po~eli da se povla~e, ali su ih Srbi blokirali, opkolili i sinhronizovano napali. Turci su 13. maja potpuno poraèni, ostavqaju}i sedam hiqada poginulih na boji{tu. Vest o velikoj srpskoj pobedi kod Grahova uspani~ila je sve bosanske i skadarske Turke. U Bosni je grozni~avo provo|ena mobilizacija. “Interesantno je da je tih dana otomansku akciju za mobilizaciju novih trupa potpomogao svojom propagandom djelatno{}u i katoli~ki biskup Bari{i}. On je otvoreno raspirivao mr`wu katoli~kog stanovni{tva prema ustanicima i Crnogorcima, nagovje{tavaju}i turskim vlastima i mogu}nost da se i katoli~ko stanovni{tvo okrene oru`jem protiv ustanika.” (Branko Pavi}evi}: Kwaz Danilo I Petrovi} Wego{, “Kwièvne novine”, Beograd 1990, str. 345.) Ali, veli~anstvena srpska pobeda potresla je celu Evropu. Specijalni ruski carski izaslanik stigao je na Vidovdan na Cetiwe da srpskom kwazu Crne Gore ~estita pobedu. Da bi izbegle daqe ratovawe velike sile su formirale komisiju za razgrani~ewe Turske i Crne Gore u kojoj je u~estvovao i crnogorski predstavnik, pa je to zna~ilo priznawe fakti~ke nezavisnosti male srpske dràve. Do{lo je do jo{ nekoliko sukoba sa Turcima, prvo kod Beri i Formaka nadomak Podgorice, a u julu 1858. Srbi su napali Kola{in, {to je Danila dovelo u velike diplomatske neprilike. Komisija je posle nekoliko meseci zavr{ila rad pa je u novembru 1858. potpisan Carigradski protokol o razgrani~ewu, a slede}a godina je protekla u mukotrpnom obeleàvawu granice na terenu. Hercegova~ki ustanici su borbu nastavqali i 1859. godine, 89

ali Crna Gora nije smela da ih otvoreno pomaè, pa su ustani~ke vo|e bile prinu|ene da sklapaju mir s Turcima. Nemiri su, me|utim, nastavqeni i 1860. godine. U Gacku je izbio prvi ustanak koji su Turci krvavo ugu{ili, uz veliki pokoq civila. Austrijsko neprijateqstvo prema Crnoj Gori postajalo je sve ve}e i otvorenije. Be~ki dvor se nepomirqivo odnosio prema fakti~kom uspostavqawu i posrednom priznawu jedne male srpske dràve, ~iji je vladar Danilo uìvao ogromnu popularnost me|u jo{ porobqenim Srbima i predstavqao prepreku austrijskoj ekspanzionisti~koj politici. Turska mr`wa prema Danilu li~no bila je beskrajna. Kwaza Danila u Kotoru je, 12. avgusta 1860. godine, ubio Todor Kadi}, motivisan li~nom osvetoqubivo{}u zbog kwaèvih svojevremenih nepo~instava prema Bjelopavli}ima, ali direktno potpomognut od turskih vlasti, a sumwe ukazuju da je u pripreme atentata direktno ume{an biv{i predsednik Senata \or|ije Savov Petrovi}. U svakom slu~aju, re~ je o teroristi~kom poduhvatu crnogorskih emigranata koji su godinama ìveli i delovali na austrijskoj teritoriji, uìvali podr{ku i pomo} austrijskih vlasti, a u konkretnom slu~aju ubistva vladara, tursku blagonaklonost. Austrijska policija nije pokazala ve}u aùrnost da se ubica uhapsi. i) Vladavina kraqa Nikole Kwaza Danila je, po wegovom testamentu, nasledio Nikola Petrovi}, sin vojvode Mirka. Kwaz Nikola nastavqa politiku podr{ke hercegova~kim ustanicima, pa se ve} 1861. godine rasplamsala nova velika pobuna u koju su se direktno ukqu~ile crnogorske ~ete. Porta je kwazu uputila ultimatum da prestane da pomaè bunt hercegova~kih Srba, koji je sa Cetiwa prezrivo odba~en. To je bio povod da 1862. godine Turska krene u novi rat protiv Crne Gore, a wene snage od oko 55.000 vojnika ponovo je predvodio Omer-pa{a Latas. Srbi su bili u stawu da mu suprotstave samo petnaest hiqada boraca, {to Crnogoraca, {to Hercegovaca. Turski napad je sinhronizovano krenuo iz tri pravca, od Podgorice, iz Hercegovine i preko Vasojevi}a. Crnogorskom vojskom komandovao je vojvoda Mirko, a hercegova~kim Srbima Luka Vukalovi}. Turci su sna`no udarili i ubrzano napredovali, uni{tavaju}i sve pred sobom, da bi uskoro ugrozili i samo Cetiwe. Ruska diplomatija je sna`nim pritiskom u Carigradu uspela da natera Turke na primirje, ali je kwaz Nikola mirovni ugovor morao da potpi{e pod krajwe nepovoqnim uslovima. Crnogorska teritorija nije smawena, ali su Turci stekli pravo da izgrade utvr|ewe na veoma va`noj komunikaciji od Spuà do Nik{i}a. Vojvoda Mirko je morao da napusti zemqu, a svaki kontakt sa hercegova~kim ustanicima da bude prekinut. Naredne godine velike sile su privolele Tursku da odustane od utvr|ewa na teritoriji Crne Gore. Kwaz Nikola nije odustajao od oslobodila~kih planova, pa je itnenzivno nastavqao ratne pripreme. Godine 1866. potpisan je savez Srbije i Crne Gore, po kome bi Crna Gora po uspe{nom oslobo|ewu Srpstva u{la u sastav velike srpske dràve pod dinastijom Obrenovi}a. Kako je nakon dve godine ubijen kwaz Mihailo, savez nije postigao planirane rezultate, ali je pomo} Srbije bila dragocena u modernizaciji crnogorske vojske. Svih tih godina nastavqana su pograni~na ko{kawa i mawi oruàni sukobi sa Turcima. Patriotska organiza90

cija Ujediwene omladine srpske razvijala je svoju intenzivnu delatnost u skoro svim srpskim zemqama, ja~aju}i patriotsko raspoloèwe i borbeni duh. “Posle smrti kneza Mihaila, crnogorski kwaz nije vi{e bio spreman da se odrekne prestola u korist vladara Srbije i da Crnu Goru ukqu~i u sastav pro{irene Srbije. Podràvan od Rusije i hvaqen od omladine, kwazu rastu ambicije i on ma{ta o tome da se sam stavi na ~elo velike srpske dràve. Prone{eni su i glasovi da Rusija namerava dovesti kwaza Nikolu na presto Srbije. Napori Crne Gore da {to vi{e oja~a na unutra{wem planu i pove}a svoju ulogu u nacionalno-oslobodila~kom pokretu, srpski politi~ari su prete`no shvatali kao ja~awe wene konkurentske uloge u procesu stvarawa ve}e dràve. Srpska vlada je gajila nadu da }e na neki na~in umawiti uticaj Crne Gore na oslobodila~ki pokret. Stoga nastaje sukob uticaja naro~ito u Hercegovini koju je Crna Gora smatrala svojom interesnom sferom i prirodnim pravcem pro{irewa. To rivalstvo se nepovoqno odraàvalo na razvoj nacionalnooslobodila~kog pokreta.” (Istorija srpskog naroda, kwiga V, tom I, str. 442.) Ne u~estvuju}i u crnogorsko-srbijanskim politi~kim razmiricama, Srbi su sasvim samostalno 1875. godine u Bosni i Hercegovini podigli veliki ustanak protiv Turaka. Hercegova~ke ustanike je sve otvorenije pomagala Crna Gora. U Veneciji su 1876. Srbija i Crna Gora sklopile tajni vojni savez i ne{to kasnije, 30. juna, objavile rat Turskoj. Crnogorski ratni plan zasnivao se na te`wi da se oslobodi Hercegovina sve do Neretve, pa je crnogorska vojska koncentrisana u tom pravcu, a komandu je neposredno preuzeo kwaz Nikola. Crnogorski i hercegova~ki Srbi su udruènim snagama ubrzo prodrli do Nevesiwa, ali su izveli strate{ko povla~ewe pred sna`nom turskom vojskom i do~ekali je 28. avgusta na Vu~jem dolu, gde je do nogu potu~ena. Posle te velike pobede i pod austrijskom pretwom da mu ne}e biti dozvoqeno pro{irewe na Hercegovinu, Nikola je novu koncentraciju snaga izveo prema Podgorici. Na Fundini je 14. avgusta naneo jo{ teì poraz Turcima, pa ih dotukao u mawim borbama oko Podgorice i Spuà. Sna`na ustani~ka dejstva su ostvarena i u dolini Lima i Tare. Po{to je Srbija u ovom ratu bila neuspe{na, Rusija je 1. novembra prinudila Turke na primirje. Nikola je krajem aprila 1877. godine ponovo svim snagama napao Turke, ~im je ~uo da je Rusija objavila rat Turskoj. Tada je 65.000 hiqada turskih vojnika iz tri pravca napalo Crnu Goru. Turcima je velikim srpskim naporima oteàno napredovawe, a naneseni su im te{ki porazi u Ostro{kom klancu i kod mora~kog manastira. Kako su Turci morali da povuku glavninu trupa i oja~aju front prema Rusima, kwaz Nikola je zauzeo Nik{i} i Bile}u. Tada se okrenuo prema jugu, osloba|aju}i po~etkom 1878. godine Bar i Ulciw. Ve} Sanstefanskim mirom 3. marta Crnoj Gori je priznata nezavisnost i teritorijalno pro{irewe. Berlinski kongres je Crnoj Gori oduzeo mnogo teritorija, ali potvrdio nezavisnost. Zadràla je Nik{i}, Kola{in, Spu`, Podgoricu, Bar i @abqak, kao i Plav i Gusiwe, koje je uskoro morala da ustupi da bi dobila Ulciw do u{}a Bojane. Crnogorski izlazak na more postignut je uz sna`ne austrijske restrikcije i ograni~ewe suvereniteta u primorskom pojasu. Nikola je 1879. godine otpo~eo agrarnu reformu, oduzimaju}i velike posede muslimanima, posebno iseqenicima, i dele}i ih siroma{nim pravoslavnim Srbima. Pri tome je ~esto dolazila do izraàja kwaèva samovoqa u po91

gledu dodele imawa, za~iwena ~estim protekcijama i nepotizmom. Reformisana je temeqito dràvna uprava tako {to je ukinut Senat, a uspostavqen Dràvni savet sa ministarstvima i Veliki sud. Dràvni savet je predstavqao jedinstvo zakonodavne, izvr{ne i nadzorne vlasti. Li~na kwaèva vlast je ostala neprikosnovena, uz stalni rast wegovog kulta u javnom ìvotu. Nikola se surovo obra~unava sa svim politi~kim protivnicima ili neistomi{qenicima. Mnogi istaknuti ratni komandanti i ugledni glavari morali su u emigraciju. Godine 1900. Nikola pokazuje pretenzije da se proglasi za kraqa. Crna Gora je uspostavila diplomatske odnose sa svim velikim silama i susednim dràvama, ali su wene konzularne poslove u inostranstvu obavqala ruska diplomatska predstavni{tva. Ekonomija se sporo razvijala, a preìvela patrijarhalna svest predstavqala joj je veliku smetwu. Pravog politi~kog ìvota nije bilo, ali se dràva iz petnih ìla upiwala da razvije velikosrpsku propagandu i juna~ki etos oslobo|ewa celokupnog Srpstva. Izrazito rusofilski nastrojeni Nikola Petrovi} bio je u li~noj mr`wi i netrpeqivosti prema austrofilski orijentisanom Milanu Obrenovi}u. Crnogorski kwaz je pomagao srbijanske politi~ke emigrante, a najstariju k}erku Zorku udao je za kneza Petra Kara|or|evi}a. Odnosi sa Milanovim naslednikom Aleksandrom bili su ne{to podno{qiviji. Nikola i Aleksandar su se sreli 1894. na sahrani ruskog cara Aleksandra III. Godine 1896. Nikola je posetio Beograd. Slede}e godine Aleksandar je do{ao na Cetiwe. Pravqeni su dogovori o zajedni~kim oslobodila~kim akcijama, ali me|udinasti~ka trvewa su nastavqena u ne{to mirnijoj atmosferi. Nikola je 1902. godine po~eo da pokazuje interes da wegov sin Mirko postane naslednik srpskog prestola, po{to je bilo jasno da Aleksandar ne}e imati dece. Mirko se u tu svrhu oènio daqom izdanicom porodice Obrenovi}. Majski prevrat 1903. godine prekinuo je takve Nikoline snove. Dinasti~ke tenzije su nastavqene i izme|u Petrovi}a i Kara|or|evi}a. Rusija je nastavila da intenzivno pomaè Crnu Goru, a 1910. s wom je potpisala i formalni vojni sporazum. Kwaz Nikola je krajem 1905. Crnoj Gori darovao Ustav, uvode}i prividni parlamentarizam. Oktroisani ustav je samo modelirao Nikolinu li~nu vlast po ugledu na druge autokratske uzore onog vremena. Godine 1906. protiv Nikolinog reìma javno istupaju crnogorski studenti. Kwaz je potpisnike wihovog proglasa izveo pred sud, ali ih je sud, nakon wihovog odva`nog dràwa, oslobodio optu`bi. Kwaz Nikola je dodatno poraèn velikim demonstracijama odu{evqewa gra|ana Cetiwa {to su optuèni oslobo|eni. Na izborima u septembru 1906. godine nije bilo politi~kih partija, ali je narod mahom glasao za slobodoumnije kandidate. Poslanici su o{tro kritikovali kwaèvu besedu, {to je dovelo do ostavke Vlade. Novu vladu je na predlog poslani~kog kluba formirao Marko Radulovi}. Skup{tinska adresa kao kriti~ki odgovor na kwaèvu besedu insistirala je na dubokom reformisawu pravnog poretka. Zbog stalnih kwaèvih ometawa Radulovi}eva vlada je ve} po~etkom 1907. godine podnela ostavku. Novu vladu je s podr{kom skup{tinske ve}ine formirao Andrija Radovi}. Te godine je obrazovana Narodna stranka, kao prva politi~ka partija ~iji je program izra|en po uzoru na programe Radikalne stranke u Srbiji i Srpske radikalne stranke u Vojvodini, ne{to umerenije formulisan. Kwaz Nikola je 92

odmah krenuo u politi~ki obra~un sa Narodnom strankom, primorao Vladu na ostavku, i imenovao novu sa pouzdanim Lazarom Tomanovi}em na ~elu. Kwaèvi sledbenici su osnovali Pravu narodnu stranku. Po{to je Narodna stranka nikla u poslani~kom klubu, narod je wene pripadnike nazivao kluba{ima, a kwaève pristalice prava{ima. Kluba{i su sistematski progoweni, a prava{i uìvali podr{ku i privilegije. Ubrzo se pod pritiscima i rukovodstvo Narodne stranke pot~inilo kwazu. U julu je raspu{tena Narodna skup{tina, a u novembru nova izabrana. U junu je kwaz posetio Be~ gde je dobio podr{ku za obra~un sa progresivnom srpskom omladinom koja se Majskim proglasom javno suprotstavila wegovoj samovoqi i autokratiji. Kwaz je uveo javno glasawe na parlamentarnim izborima kako bi spre~io da ijedan kluba{ postane narodni poslanik. Kwaèvi agenti i oficiri su u Nik{i}u uni{tili {tampariju “Narodne misli”, kako taj kluba{ki list ne bi mogao da izlazi. U dvori{tu {tamparije su poru{ili i spomenik Gutenbergu. Pod okrutnom represijom, prete}im krvoproli}em i mogu}no{}u direktne austrougarske intervencije, Narodna stranka je odustala od izlaska na izbore. Stranka je tako uga{ena. Mnogi kluba{i su morali da beè iz Crne Gore. Odmah nakon reìranih izbora kwaz je obelodanio i “bomba{ku” aferu, kako bi i zvani~na Srbija, pa i sam Nikola Pa{i}, bili optuìvani za antidinasti~ku zaveru. U maju 1908. godine podignuta je optu`nica protiv 132 ~oveka za u~e{}e u bomba{koj aferi, a u nedostatku bilo kakvih relevantnih dokaza, kao krunski svedok pojavio se austrougarski agent \or|e Nasti} sa la`nim optu`bama srpske vlade. Su|ewe se pretvorilo u kwaèv politi~ki fijasko, pa je i osu|ene na smrt pomilovao. Kwaèv javni ugled ovim sudskim podmetawima bio je definitivno poquqan. Tek je austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine pomirila zava|ene reìme Srbije i Crne Gore, obnavqaju}i u crnogorskoj javnosti izrazito antiaustrougarsko raspoloèwe. Ali, me|unarodni poloàj dveju srpskih dràva bio je suvi{e slab da bi se duè opirale, pa su 1909. priznale aneksiju. Te 1909. godine kwaz je otkrio novu zaveru i surovo se obra~unao sa wenim akterima, iako su wihovi postupci delovali veoma naivno. Nad petoricom je izvr{ena smrtna kazna. To je opet poremetilo odnose sa Srbijom. Godine 1910., na pedesetogodi{wicu vladavine, Nikola se i zvani~no proglasio za kraqa, izri~ito srpskog kraqa, pozivaju}i se na tradicije Zete koja je 1077. postala prva srpska kraqevina. Uprkos svim merama Nikolinog reìma, na izborima 1911. i nekoliko pristalica Narodne stranke izabrano je za poslanike. Kraq Nikola je 1911. godine potpomagao albanski ustanak malisorskih katolika protiv turske vlasti. Po~etkom 1912. godine putovao je u Rusiju, a na povratku se u Be~u sreo sa bugarskim carem. U avgustu 1912. godine crnogorska vojska se sukobila sa Turcima kod Mojkovca, a kraq je podstakao beranske Srbe na pobunu. Sklopqen je vojni savez sa Srbijom, Bugarskom i Gr~kom, a 8. oktobra Crna Gora je objavila rat Turskoj. U operacijama prema Skadru prestolonaslednik Danilo je bezrazlo`no kasnio, {to je omogu}ilo Turcima da se priberu i pripreme odbranu, pa prethodni srpski veliki uspesi na bojnom poqu nisu blagovremeno iskori{}eni. Na istoku je serdar Janko Vukoti} oslobodio Mojkovac, Bijelo Poqe, Pqevqa, Berane, Roàj, Plav, Gusiwe i \ako93

vicu. Vukoti} je tada s delom vojske krenuo da pomogne opsadu Skadra, ali je kraq Nikola jo{ jednu povoqnu priliku propustio da se zauzme Skadar, {to }e kasnije srpsku vojsku skupo ko{tati. U februaru 1913. godine napadu Crnogoraca prikqu~ili su se i Srbijanci, predvo|eni generalom Petrom Bojovi}em, koji je preuzeo komandu nad udruènim vojskama. Zapadne sile su se suprotstavqale srpskom osloba|awu Skadra, pa su demonstrativno blokirale crnogorsku obalu. Posle velikih srpskih `rtava u stalnim juri{ima, Skadar se predao 24. aprila. Po~etkom maja kraq Nikola je morao da se povinuje ultimatumu zapadnih sila da napusti Skadar. Povodom toga predsednik vlade general Mitar Martinovi} podneo je ostavku, a novu vladu je formirao general Janko Vukoti}. Desetog jula 1913. godine kraq Nikola je objavio rat Bugarskoj, staju}i odlu~no na stranu napadnute Srbije. U januaru 1914. godine odràni su novi izbori za Narodnu skup{tinu, u kojima su se mnogi kandidati javno deklarisali kao pobornici programa Narodne stranke. Prava{i su doìveli teàk poraz. Janko Vukoti} je nakon toga formirao koalicionu vladu, s obzirom da je spoqnopoliti~ka situacija terala poslanike na {ire jedinstvo. Ranija Miju{kovi}eva vlada se zalagala za realnu uniju sa Srbijom, a Vukoti}eva za vojnu, carinsku i diplomatsku. Na vest o austrougarskoj objavi rata Srbiji, Crna Gora je odmah objavila rat Habzbur{koj carevini. Vojvoda Radomir Putnik je po~etkom avgusta izradio Zajedni~ki plan dejstava srpske i crnogorske vojske u ratu protiv Austro-Ugarske. Austrijanci su 15. avgusta napali na crnogorskom frontu i posle èstokih borbi osvojili Pqevqa. Kraq Nikola je za na~elnika [taba Vrhovne komande postavio srbijanskog generala Boìdara Jankovi}a, koji je upravo stigao iz Beograda sa zamenikom, pukovnikom Petrom Pe{i}em. U [tabu su jo{ bila trojica ~lanova srbijanske vojne misije i dva crnogorska oficira. Janko Vukoti} je postao komandant Sanya~ke vojske, a Mitar Martinovi} Drinskog odreda, dok je kraqev sin Petar komandovao Lov}enskim, a vojvoda \uro Petrovi} Hercegova~kim odredom. Krajem avgusta reorganizovana Sanya~ka vojska oslobodila je Pqevqa i prodrla duboko u Bosnu, zauzimaju}i Pale, Jahorinu i Romaniju. Drinski odred je napredovao prema Kalinoviku. Osnovna slabost crnogorskih jedinica sastojala se u nedisciplini koju je pokazivala u nu`nom povla~ewu posle sna`nijih neprijateqskih udara. Hercegova~ki Srbi, posebno trebiwski, gata~ki i bile}ki masovno su se ukqu~ivali u crnogorsku vojsku. Iz Amerike je stiglo toliko Bokeqa, da je od wih formiran Bokeqski bataqon. Krajem 1914. godine Crnu Goru je najvi{e ugroàvala nesta{ica hrane. Pomo} od saveznika je sporo i neredovno stizala. Pedeset hiqada qudi je mobilisano na duì vremenski period, {to je uko~ilo ionako slabu poqoprivrednu i industrijsku proizvodwu. [pekulanti su manipulisali cenama i proizvodili inflaciju. Pojavqivale su se razne bole{tine, pa su hitno upu}ene i sanitetske misije savezni~kih zemaqa. U vladarskoj porodici do{lo je do raskola, a kraqevi sinovi su sve vi{e iskazivali proaustrijske i pronema~ke simpatije. Izme|u generala Janka Vukoti}a i Mitra Martinovi}a produbqivao se rivalitet. Vojsku su optere}ivale politi~ke rasprave, a narod je svojim iskrenim i dubokim velikosrpskim te`wama dolazio u sve ve}i raskorak sa dinastijom Petrovi}a. Ose}aju}i da su mu dinasti~ki interesi maksimalno ugro94

èni, Nikola je ispitivao i mogu}nost separatnog mira. U avgustu 1915. godine napustio je Crnu Goru i nikad se vi{e u wu nije vratio. Wegov sin Danilo je nudio Aleksandru Kara|or|evi}u federalisti~ki koncept po uzoru na status Bavarske u okviru Nema~ke. Beograd je bio veoma suzdràn i blagonaklon, ne èle}i nikakav razdor dok traju ratna dejstva. Petog januara 1916. godine austrougarska vojska je krenula u op{ti napad na Crnu Goru. U protivnapadu je Janko Vukoti} kod Mojkovca te{ko porazio neprijateqa, iako je oskudevao u hrani i municiji, a imao na raspolagawu tri puta mawe vojnika. Austrijanci su zaustavqeni na svim linijama fronta, {to je bilo dragoceno za srpsku vojsku koja se povla~ila preko Albanije. Na lov}enskom frontu je kwaz Petar napustio svoju jedinicu i tako olak{ao austrougarski prodor. Ubrzo je pao Lov}en, iako su se Crnogorci gr~evito borili i neprijatequ velike gubitke naneli. Vlada Lazara Miju{kovi}a dràla se kapitulantski. Cetiwe je palo 13. januara 1916. godine, a kraq je poru~io da se vojska spremi za novu bitku, spre~iv{i je tako da se izvu~e iz zemqe. Istog dana Vlada je zatraìla primirje. Bezuslovna kapitulacija prihva}ena je 15. januara, {to je izazvalo ogromno ogor~ewe vojske i naroda. Dolazilo je i do oruànih pobuna. Janko Vukoti} je bio spreman za daqi otpor i izvla~ewe vojske, ali rasulo je nastalo u institucijama dràvne vlasti. “Sve ukazuje na to da je Nikola I èleo da ode u inostranstvo sam, a ne s vojskom toliko sna`no zadojenom idejom ujediwewa sa Srbijom, kako bi jedino on mogao da predstavqa kontinuitet crnogorske dràve i da saglasno svojim èqama uti~e na politi~ke odluke sila Antante u pogledu budu}nosti Crne Gore.” (Istorija srpskog naroda, kwiga VI, tom II, str. 105.) To je bio kraj samostalne crnogorske dràve, a osloba|awem wene teritorije stvoreni su uslovi za prikqu~ewe jedinstvenoj srpskoj dràvi, {to je i odlu~eno 26. novembra 1918. godine na Velikoj narodnoj skup{tini u Podgorici.

6. Srpski narod pod turskom vla{}u Period vi{evekovne turske vladavine katastrofalno je istorijski unazadio, ekonomski upropastio i kulturno degenerisao srpski narod, pa se tragi~nost wegove sudbine od vojni~kog poraza i politi~kog sloma pretvorila u op{tu dru{tvenu regresiju. Stasalu i produhovqenu civilizaciju vizantijskog kova preplavile su poludivqe azijatske horde. Turski osvaja~i su postepeno zauzimali skoro celi arapski svet, podjarmili ga, ali i preuzeli wegovu specifi~nu, islamsku religiju, daju}i joj novi militaristi~ki izraz. Odgovarali su tako rimokatoli~koj Evropi na wene krsta{ke ratove iz prethodnih vekova verske zaslepqenosti, ali su se na udaru na{li prevashodno isto~noevropski pravoslavni narodi, nenavikli na religioznu mr`wu i nespremni da joj robuju. Sistematskim slabqewem i brutalnim razarawem Vizantije Vatikan je presudno doprineo toj najezdi, dokazuju}i mogu}nost sopstvenih teolo{kih predrasuda i ideolo{ke zaslepqenosti. Verske titule poglavara islamskog sveta turski sultani su se do~epali tek 1517. godine, kada je Selim I osvojio Egipat. Usledilo je 1534. godine osvajawe Bagdada, prethodnog sedi{ta halifata, {to je Turcima pribavilo dominaciju nad svim ostalim muslimanskim dràvama. 95

a) Op{te prilike u porobqenim srpskim zemqama Prodiru}i u srpske zemqe Turci su u robqe pretvarali i na daleka trì{ta odvodili desetine hiqada mu{karaca, èna i dece, a nekada su i kompletno stanovni{tvo pojedinih krajeva deportovali u slabo naseqena podru~ja u dubini svoga carstva, vremenom potpuno bri{u}i wihov etni~ki identitet i nacionalnu svest. Stalnim pqa~kama izazivali su masovnu glad, a pokoreno stanovni{tvo desetkovali dotad nepoznatim bole{tinama ~ije su epidemije izazivale masovan pomor. Svoj upravni aparat i vojne garnizone popuwavali su dovo|ewem raznorodnih podanika iz svih krajeva kojima je sultan suvereno upravqao. Grozomorni danak u krvi je naj~e{}e nad Srbima primewivan, kao i proces sveobuhvatne islamizacije koja nije provo|ena otvorenim nasiqem nego perfidnim pritiscima. “Me|u najteè pritiske dolazi stavqawe u izgled boqe i bezbednije egzistencije, ali i ube|ivawe kako je najboqa vera ona koja se nudi, jer je, uostalom, sadràjnija, izaziva mawe moralnih dilema, nudi svakida{wa zadovoqstva i osigurava rajsko naseqe. Osipaju}i se pod udarima osvaja~a, mnogi Srbi su primali islam radi spasavawa ìvota i imovine, ali i usled potrebe da se uklope me|u punopravne i da osete i drugom svetu prikaù svoj pove}an zna~aj. Na srpskom prostoru, Turci su mawe naseqavali svoje plemenike nego u drugim zemqama, ali su nastojali na islamizaciji zato {to su iz svoje pronicqivosti znali da potur~ewaci s vi{e ume{nosti mogu razjedati svoje dojako{we zemqake i ro|ake nego bilo ko drugi. Na Balkanu, a pogotovo na Bliskom istoku, istorijski talozi bili su isuvi{e duboki da se ne bi stvorilo op{te iskustvo kakvo preverice nose sobom, naj~e{}e potisnutu u podsvest, kivnu omrazu protiv onih koje su napustili kao nekada{we jednovernike, tako da se povremeno pred sobom dokazuju izlivom besa upravo na te qude.” (Istorija srpskog naroda, “Srpska kwièvna zadruga”, Beograd 1993., kwiga tre}a, tom prvi, str. 14.) Stradawe pod turskom okupacijom prirodno je homogenizovalo srpsku nacionalnu svest i poja~alo zna~aj sopstvene autokefalne crkve. Po{to je sredwevekovna feudalna klasa potpuno uni{tena, seqa{tvo postaje dominantni dru{tveni sloj, a iz wega se regrutuju istaknuti ratnici i sve{tenici. Stabilizacija turske vlasti i srpska dru{tvena kohezija sve ~e{}e su dovodile do popu{tawa tenzija kroz smawivawe feudalnih obaveza prema turskim oblasnim velikodostojnicima, da bi Srbi zauzvrat pristajali da u~estvuju u daqim turskim ratnim naporima. Tako se ra|ala i razvijala specifi~na vojna organizacija srpskog dru{tva, koja }e obnoviti izvesne dràvotvorne tradicije u svojevrsnom autonomnom statusu. Srpske kolektivne interese pred centralnom turskom vla{}u sve ~e{}e }e zastupati wihove vojne stare{ine u ulozi nacionalnih predvodnika. I na selima su Turci dopu{tali razvoj odre|enih samoupravnih oblika smatraju}i da im to olak{ava naplatu fiskalnih obaveza, dok je to za Srbe predstavqalo zametke obnovqenog politi~kog ìvota. “Ovakav sistem bio je, nesumwivo, za Srbe veliki ispit savesti. Narod je mogao da ostane u svojoj veri i istorijskim predawima, ali – jednom pokrenut u susret boqim uslovima odràwa – on je lako mogao dospeti u isku{ewe da se potpuno osigura prihvatawem islama. I samo isticawe u slu`bi, bilo ~ijoj, dovodi i pojedince i grupe u ono stawe revnovawa kad se neoprezno prihvataju ideje ubedqivog gospodara.” (str. 19.) 96

Islamizovani Srbi isticali su se kao najboqi ratnici i najsposobniji dràvnici, ali i hri{}ani su vrlo savesno i revnosno izvr{avali svoje obaveze, dok ih neki ve}i zulum nije naterao da se odmetnu ili stave u slu`bu susednih katoli~kih dràva. Me|utim, pokazali su se fatalno podlo`nim na zapadwa~ke nagovore da se lakomisleno i prerano diù na masovne ustanke. Po{to su pravi Turci ìveli iskqu~ivo u gradovima, me|u seoskim stanovni{tvom islamizirani elementi predstavqali su su{tinski oslonac okupatora, i oni su se s wim sve vi{e identifikovali, ose}aju}i sudbinsku povezanost i odba~enost od hri{}anskih sunarodnika. Po razbojni~koj delatnosti u skoro svim srpskim zemqama pro~uli su se islamizovani Arbanasi, ~esto se stavqaju}i u slu`bu lokalnih mo}nika, isti~u}i se neverovatnom svirepo{}u u anarhi~nijim vremenima. Proces islamizacije neprekidno je ~vrstinu vere stavqao na probu usavr{avaju}i tako moralne vrednosti i u okvirima seoske samouprave razvijaju}i karakteristi~ni model patrijarhalne demokratije i vrhunski oblik nacionalizma, dotad gotovo nepoznat drugim evropskim narodima. Vremenom su pravoslavni Srbi ovladali trgova~kom delatno{}u i zanatstvom, iskazuju}i visok stepen socijalne pokretqivosti i sposobnost prilago|avawa, vitalnost koja je ekonomski uspe{no parirala tromom turskom parazitizmu. To }e utisnuti i novi element mr`we u svesti doma}ih muslimana, optere}enih zavi{}u, naviklim na privilegije i upu}enim na prenagla{enu religioznu revnost, tako karakteristi~nom za sve renegate. Mr`wa je bila toliko izraèna da su pojedini istaknuti hri{}ani svirepo ubijani samo zato {to su bili toliko uspe{ni da su svojim uspehom prosto boli o~i lokalnih poturica. Na to su Srbi uzvra}ali intenzifikovawem hajdu~ije kao osvetoqubivog drumskog razbojni{tva i ja~awem socijalne mimikrije koja je prikrivala stvarne razmere ekonomskog uspona pred zavidnim pogledima pravovernih a nesposobnih. U velikim ratovima Srbija je u vi{e navrata skoro potpuno opusto{ena. Srbi hri{}ani su te{ko stradali, ali su i muslimani morali da beè u dubinu Turske imperije. Fluktuacija ukupnog stanovni{tva bila je veoma dinami~na i intenzivna, a demografski gubici ogromnih razmera. I Turci su formirali vojne krajine u nemirnim grani~nim podru~jima, nastoje}i da tu islamizacija bude najtemeqitije provedena, a taj posao na podru~ju Bosne i Hercegovine najlak{e je izvo|en me|u pripadnicima bogumilske sekte. Muslimanski ìvaq u centralnim srpskim predelima zgusnuo se nakon proterivawa Turaka severno od Save i Dunava. Zapadne hri{}anske vojske su muslimane ubijale ili proterivale, mada su zabeleèni i slu~ajevi wihovog pokr{tavawa. Turska teokratska dràva totalno je negirala izvornu qudsku individualnost i svest o slobodi, pretvaraju}i svakog podanika, vernika i nevernika, u roba sultanovog, a samog sultana tretiraju}i kao Prorokovog roba i zemaqskog namesnika. Na takvom robovskom sistemu izrastala je apsolutisti~ka monarhija teokratskog karaktera. Me|u robovima je postojala stroga hijerarhija i kqu~na diferencijacija na sultanove robove vernike sa privilegijama i wihove nevernike s neuporedivo slabijom, ~esto samo formalnom, pravnom za{titom. Nije postojao ni pojam privatne svojine u pravom smislu re~i, jer je sva zemqa smatrana dràvnim vlasni{tvom, na kome je ustanovqeno samo nasledno pravo kori{}ewa, pod uslovom da se redovno izmiruju sve feudalne obaveze. Uz to je hri{}anska raja bila prinudno vezana za zemqu. 97

Poturice ispo~etka ne samo da nisu zaboravqale, nego su se javno ponosile svojim srpskim poreklom, po mogu}nosti i plemi}kom lozom ako su joj pripadali ili umi{qali da joj pripadaju. Tako se prvi bosanski sanyakbeg Mehmed-beg Minetovi} od 1463. godine titulisao kao “gospodar Srpskoj zemqi.” (str. 54.) Oni koji su se visoko popeli na hijerarhijskoj lestvici presudno su uticali na daqe Tur~ewe svojih srodnika i uìh zemqaka. Ina~e, Srbe hri{}ane Turci su klasifikovali na raju i vlahe. Raja je bila vezana za zemqu ~vrstim kmetovskim stegama. Vlasi su bili pomo}ni ratnici sa zna~ajnim privilegijama, a status im je u jednom periodu bio toliko popularan da su svi Srbi nastojali da se wega domognu. Sam termin poti~e od na~ina oslovqavawa ostataka predsrpskog balkanskog stanovni{tva, a docnije svih sto~ara u Srbiji Nemawi}a. Javqale su se mnogobrojne kneìnske samouprave, posebno u pograni~nim krajevima, koje su u svrhu odràwa lojalnosti srpskog stanovni{tva iziskivale promenu principa kolektivne odgovornosti. Turskim osvajawima i naseqavawem Srba zapadno od Vrbasa i severno od Save {irene su srpske zemqe. Proces je ubrzavan ukidawem povlastica srpskom stanovni{tvu koje se umesto na rubovima pove}awem dràvne teritorije na{lo u wenoj dubini i zato pretvarano u raju. Mase qudi su se zato pomerale u nove pograni~ne krajeve kako bi izbegli kmetski status. To je Turcima i odgovaralo, jer su prostori Slavonije, Hrvatske, Dalmacije, Like, Banije i Korduna pred wihovim osvajawima potpuno ispra`wene od stanovni{tva. Srbi su tu vrlo brzo postali etni~ka ve}ina, dok su se muslimani koncentrisali iskqu~ivo po gradovima. Zapadna Slavonija je ubrzo prozvana Malom Vla{kom, jer je bila puna srpskih grani~ara, vlaha ili martologa, kako su nazivani. Raspolagali su {irokom unutra{wom dru{tvenom samoupravom i posebnom vojnom organizacijom sa sopstvenim stare{inama, knezovima i vojvodama. Paralelno s kolonizacijom novoosvojenih turskih teritorija, Srbi su se organizovano iseqavali u okolne hri{}anske dràve, ali su insistirali da im se prethodno garantuju iste one privilegije koje su im Turci davali, ukqu~uju}i status slobodnih vojnika i li{avawe bilo kakvih feudalnih obaveza. Tragi~nost srpske sudbine tu se posebno ogledala u ~iwenici da su u ratnim okr{ajima srpski vojnici bili masovno angaòvani od obeju zara}enih strana. Uz to su ih s jedne strane granice islamizovali, a s druge katoli~ili, a oba procesa su bila sra~unata da im se izbri{e nacionalni identitet i kolektivna svest. Sopstvena pravoslavna crkva im je pomagala da tom odnaro|avawu uspe{nije odolevaju, ali ogroman demografski gubitak nije se mogao izbe}i. Radovan Samaryi} u citiranom delu procewuje da je oko jedne ~etvrtine svih Srba potur~eno do sredine {esnaestog veka. Verovatno je isto toliko ne{to kasnije odnaro|eno pokatoli~avawem. Relativno visok stepen islamizacije ~vr{}e je integrisao srpsku etni~ku masu u tursku dru{tvenu strukturu. Istaknute i sposobne poturice dopirali su do najvi{ih dràvnih funkcija, upravqali kqu~nim imperijalnim aktivnostima, nekada dràli do svog porekla i tragali za srpskim plemi}kim korenima, a nekada svoju lojalnost dokazivali besomu~nim i divqim progonom sunarodnika. Vrhunac srpskog uticaja na turskom dvoru dostignut je u vreme velikog vezira Mehmed pa{e Sokolovi}a i wegovih mo}nih srodnika. Srbi hri{}ani su u to vreme svoju nepokornost izraàvali hajdu~kim i usko~kim aktivnostima, dok se masovniji ustanci javqaju tek krajem {esnaestog veka. Srpski ustanak u Banatu 1594. 98

godine u toj meri je probudio srpsku nacionalnu samosvest i uznemirio tursku vlast, da su Turci, zaslepqeni mr`wom, na Vra~aru spalili mo{ti Svetog Save, kao rodona~elnika srpskog nacionalizma. I narednih decenija Srbe je obuzimalo buntovni~ko raspoloèwe koje }e dovesti do ve}ih nemira i pobuna. Dugi tursko-austrijski rat iz tog vremena potpirivao je wihove nade i oslobodila~ke ambicije. Hri{}anskim entuzijazmom i stalnom spremno{}u na antitursku akciju Srbi su zapravo pokazivali da ne razaznaju rimokatoli~ke manipulacije i imperijalne ambicije zapadwa~kih vladara, a na kocku su stavqali relativno sno{qiv poloàj i zna~ajan stepen crkvenopoliti~ke autonomije koju su im Turci obezbedili, èqni wihove saradwe i lojalnosti. Me|utim, iako su se lakomisleno i dobrodu{no ukqu~ivali u svaku hri{}ansku vojnu akciju i zbog toga te{ko stradali, trpeli ogromne gubitke u qudstvu i materijalnim dobrima, sva ta istorijska iskustva daqe su razvijala i usavr{avala wihovu nacionalnu samosvest. Pogotovo je veliki turski poraz kod Siska 1593. godine otvorio perspektivu mogu}eg osloba|awa. Srpska hajdu~ija se tih godina toliko omasovila da su pojedini odredi imali i po nekoliko hiqada qudi. Narod je ispredao ~itave legende o podvizima hajdu~kih vo|a \or|a Raca, Deli Marka i Starine Novaka. U pojedinim periodima najistaknutiji hajduci su se prikqu~ivali austrijskim, ugarskim, erdeqskim ili vla{kim vojskama u borbi protiv zajedni~kog neprijateqa. Istorijski spisi su zabeleìli i veliku pobedu Starine Novaka nad mnogobrojnom poqskom vojskom. Starina Novak je tada bio u savezu sa vla{kim vojvodom Mihailom, a Poqaci sa Ma|arima. Juna~ki srpski ratnici “bili su potrebni svima i svi su ih rado uzimali u vojsku, ali su ih, u pojedinim trenucima, svirepo uni{tavali ~im bi suvi{e napadno ispoqili svoju hajdu~ku narav. Oni su se naj~e{}e sklawali u Vla{ku, gde je bilo najvi{e wihovih plemenika, gde se srpski pisalo i u crkvi Bogu molilo, odakle se wihova mati~na zemqa ili, preko Dunava, videla ili, bar, blisko slutila.” (str. 269.) Na zapadnim stranama Srbi su istrajnu borbu protiv Turaka vodili kao sewski uskoci, odaju}i se ~esto gusarewu i hajdu~iji, sara|uju}i sa Austrijom i sukobqavaju}i se sa Mle~anima i Dubrov~anima ~iji je opstanak zavisio od procvata trgovine sa turskim krajevima. Jedno od najzna~ajnijih usko~kih utvr|ewa bio je grad Klis koji je tokom {esnaestog veka padao u turske ruke, pa su ga uskoci osloba|ali, da bi Turci ponovo wime ovladali. Oko 1600. godine Sew su kao razbojni~ko gnezdo tretirali ne samo Turci, nego i rimski papa, Venecija i Austrija. Austrijski general Rabata je 1601. godine kao carski komesar preuzeo kontrolu nad Sewom, surovo se obra~unav{i sa usko~kim predvodnicima. U akciji masovnog ve{awa i odsecawa glava Rabata je imao punu podr{ku novog sewskog biskupa De Dominisa, da bi se jo{ jednom istorijski potvrdila poslovi~na rimokatoli~ka perfidnost prema pokr{tenim, u ratnim sukobima iskori{}enim i potom odba~enim Srbima. Krajem te godine Rabata je izvukao topove na sewsku tvr|avu i osuo paqbu po civilnom stanovni{tvu. U o~ajawu, uskoci i wihove ène na juri{ su zauzeli tvr|avu i ubili Rabatu. Zahvaquju}i tome, sewski uskoci su postigli fakti~ku politi~ku samostalnost, koja im je poja~ana 1606. sukobom Vatikana i Venecije. Uskoci su tada intenzifikovali svoje antiturske i antimleta~ke kopnene i pomorske pohode. S vremena na vreme Austrija je primewivala izvesne mere odmazde prema uskocima kad bi je dovodili u neprijatniji me|unarodno-politi~ki poloàj, ali 99

ih je u su{tini smatrala dragocenim u suprotstavqawu mleta~koj pomorskoj nadmo}i, pa je 1615. godine povodom usko~kih akcija izbio austrijsko-mleta~ki rat. Mirovnim ugovorom iz 1617. godine Austrija se obavezala da protera uskoke iz Sewa, pa su oni raseqeni mahom u @umberku i Oto~cu, ali ne u celosti, pa su sewski gusari i daqe operisali kroz celi sedamnaesti vek. Tokom celog sedamnaestog veka omasovqavana je hajdu~ija u dubini okupiranih srpskih zemaqa. U~estale su i {ire narodne bune, najvi{e vezane za me|udràvne tursko-hri{}anske sudare. Po~elo je s pobunom nik{i}kog vojvode Grdana 1579. godine, kome su se listom prikqu~ili Br|ani i Hercegovci. Patrijarh Jovan je po~eo da pravi planove o op{tem srpskom antiturskom ustanku. Srpski prvaci su u dva navrata izraàvali spremnost da strane plemi}e avanturiste prihvate za svoje kraqeve, prvo erdeqskog kneza Sigismunda Batorija, a zatim savojskog vojvodu Karla Emanuela I. U vreme Kandijskog rata od 1645. do 1669. godine Venecija je naro~ito intenzivno podbuwivala srpsko stanovni{tvo protiv Turaka, pa je i sama organizovala usko~ke i hajdu~ke odrede. Veliki broj srpskih morlaka tada je prebegao pod mleta~ku vlast, naseqavaju}i potpuno ispra`wena dalmatinska priobalna podru~ja. Uz wihovu pomo} Mle~ani su 1648. godine osvojili vi{e od osamdeset utvr|enih turskih upori{ta u Dalmaciji, ukqu~uju}i Klis i Siw. Godine 1649. glavari katunske, rije~ke, crmni~ke, qe{anske i pje{iva~ke nahije prihvatili su vrhovnu mleta~ku vlast i nadle`nost pa{trovi~kog guvernadura Vuka Orlandi}a. Poput Turaka, i Mle~ani su razvili veoma ìvu trgovinu robqem, pa je mno{tvo muslimanskog stanovni{tva koje su zarobili bokeqski i makarski hajduci predato italijanskim trgovcima. Mnogo srpskog stanovni{tva se iselilo na mleta~ku teritoriju, ali su i tamo izumirali zbog ratova i epidemije kuge, a ratna razarawa su uni{tavala i muslimane, tako da se podru~je Bosne i Hercegovine, gde je delovawe hajduka i uskoka bilo najintenzivnije, uskoro ispra`weno od stanovni{tva. Turci su obnavqali stra{ni zulum nad hri{}anima, ubijali, pqa~kali i palili, a 1662. godine u Hercegovini su izvr{ili veliku se~u srpskih knezova. Dugi Kandijski rat Srbima je u kona~nom ishodu doneo samo zlo i nesre}u. b) Ve~ito nemirni Beogradski pa{aluk Duboki prodor austrijske vojske u dubinu Srbije iz 1689. godine ponovo je mnoge Srbe pokrenuo na masovne ustanke. Od posebnog zna~aja je tu bila ~iwenica da su bra}a Ra{kovi}i kao oblasni gospodari prostrane autonomne kneèvine Stari Vlah, koja je obuhvatala sjeni~ki okrug, moravski i zlatiborski srez, otkazali lojalnost Turcima i prikqu~ili se Austrijancima. Predvodnik kneèvske porodice Mojsije Ra{kovi} èstoko je potukao Turke u bici kod Sjenice. Svete}i se Turcima za veliki pokoq Srba iz prethodne godine, ustanici su spalili Novi Pazar. To je izazvalo jo{ ve}e turske represalije, a onda lan~ano {irilo srpski ustanak. Paralelno s ratnim operacijama, Austrijanci su podsticali masovno iseqavawe Srba, pa se samo iz Uìca i {ire okoline u Slavoniju iselilo {est hiqada qudi. Slavonija je temeqito naseqavana Srbima iz Pomoravqa, a Lika Srbima iz Bosne. Borbe su se na100

stavqale, pa su srpski ustanici zajedno sa austrijskom vojskom uskoro oslobodili Kru{evac i Ni{, gone}i Turke do sredine Makedonije, i nadomak Sofije. Austrijski car je, cene}i srpski doprinos wegovim vojnim naporima, po~eo da obnavqa izvesne elemente tradicionalne srpske dràvnosti dodequju}i \or|u Brankovi}u grofovsku titulu i priznaju}i mu da je potomak sredwevekovne feudalne porodice Brankovi}a, posledwih srpskih vladara. Ali, novoproklamovani srpski despot ubrzo je pao u carsku nemilost, jer je iskazao preterane ambicije u pogledu obnove jedinstvene srpske dràve, koje nisu bile u skladu sa stvarnim interesima be~kog dvora. Na ultimativni poziv glavnokomanduju}eg austrijske vojske generala Pikolominija i grofa Badenskog na ustanak se digao patrijarh srpski Arsenije III ârnojevi}, da bi potom predvodio veliki srpski zbeg. Kad je Badenski krenuo na Vidin, delovi austrijske vojske i srpski ustanici ostali su pod komandom generala Pikolominija. On je uskoro na antiturski ustanak podigao Roàje i celo Kosovo i Metohiju, osloba|aju}i uskoro i Skopqe, narediv{i da se grad spali zbog epidemije kuge. Kad je Pikolomini ubrzo umro obolev{i od kuge, u austrijskoj vojsci je do{lo do pometwe i reme}ewa odnosa sa lokalnim Srbima. Novi austrijski komandant Hol{tajn je u Ka~ani~koj klisuri pretrpeo teàk poraz u sudaru sa Turcima i to je ozna~ilo po~etak velike turske ofanzive. Novi komandant general Vetorani poku{ao je da se utvrdi u Ni{u. U turskoj vojsci je bilo mnogo Tatara, koji su se najvi{e isticali zverstvima nad civilnim stanovni{tvom, {to je prouzrokovalo po~etak masovnih srpskih seoba. Turci su razorili sve pred sobom, ubijali i pqa~kali, manastire spaqivali. U junu 1690. patrijarh je u Beogradu sazvao crkveno-narodni sabor na kome je austrijski car Leopold I priznat za srpskog kraqa i done{ena odluka da se borba protiv Turaka nastavi sa ugarske teritorije. Zahtevano je da car zauzvrat prizna i potvrdi sva prava koja je Srpska pravoslavna crkva imala pod turskom vla{}u, kao i povlastice celokupnom srpskom stanovni{tvu, starosedela~kom ili tek prido{lom. Car je zahteve prihvatio, pa se carskim privilegijama nastavqa specifi~na dràvno-pravna istorija Srpske Panonije. Srpski narod je tako predstavqao posebnu i autonomnu politi~ku celinu u ~itavoj Austriji i Ugarskoj, a wegova crkva priznata kao va`na javnopravna ustanova pod habsbur{kim suverenitetom. Austrijanci su Ni{ Turcima predali bez borbe i izvukli samo nema~ko qudstvo, dok su Turci pobili vi{e hiqada zate~enih Srba. Austrijska vojska se ubrzano povla~ila ne razmi{qaju}i o sudbini svojih srpskih saveznika. Usled masovne seobe mnogi srpski predeli su sasvim opusteli. Na sve strane harali su glad i kuga. U oktobru je predat i Beograd uprkos sveobuhvatnim pripremama za wegovu odbranu. Nova masovna srpska seoba desila se 1697. godine, kada se iz Bosne povla~io princ Eugen Savojski, koji je prethodno uz presudnu srpsku pomo} zauzeo Doboj, Maglaj i Sarajevo. Desetine hiqada Srba pre{le su preko Save i naselile se u Slavoniji i za wih je car Leopold I 1698. godine izdao poseban patent o privilegijama. Karlova~kim mirom iz 1699. tursko-austrijska granica je povu~ena koritom reke Tise i od wenog u{}a pravom linijom do u{}a Bosuta, pa Savom do u{}a Une. Tako je Beogradski pa{aluk, konstituisan 1687. godine, postao najva`nija severna turska upori{na ta~ka, posebno wegov sremski i smederevski sanyak pod direktnom upravom beograd101

skog muhafiza. Pa{aluk je neprekidno potresan nemirima, a Srbi izlagani najgorim brutalnostima razularenih pograni~nih trupa i lokalnih turskih feudalaca. Od 1698. do 1717. {esnaest puta mewane su li~nosti na du`nosti beogradskog muhafiza. Rasulo dràvne uprave i masovna korupcija, pqa~ke i bezakowe, spre~avali su stabilizaciju turske vlasti i te{ko naru{avali wenu vojnu mo}. Da bi se olak{ala naplata poreza i normalizovala proizvodwa hrane, obnavqana je nahijska i seoska samouprava na ~elu sa izabranim knezovima, koji su se brzo osamostaqivali kao novi sloj srpskih niìh upravqa~a i predvodnika. Pravoslavni Srbi su se raslojavali na one koji su imali svoju zemqu, ~iflije, napoli~are, nadni~are i najamnike. Identi~na situacija je bila i u teritorijalno smawenom Bosanskom pa{aluku, s mo`da jo{ izraènijom anarhi~no{}u dràvne uprave i sve ve}i stepen izrabqivawa srpskog stanovni{tva, uz oduzimawe preostale zemqe slobodnim seqacima. Hercegovina je uvek bila u polupobuwenom stawu, s razvijenom hajdu~ijom, spremna da se u svakom trenutku masovno digne protiv Turaka. Jedan od ve}ih ustanaka izbio je 1710. i rasplamsao se 1711. kad su bosanski Turci oti{li u rat protiv Rusije. Taj ustanak je u krvi ugu{en nakon ruskog ratnog neuspeha i potpisivawa ugovora o miru sa sultanom. U okviru sistematskih represalija nad pravoslavnim Srbima Turci su zatvorili i sarajevsku crkvu. Austrijskim osvajawem Beograda i Poàreva~kim mirom iz 1718. godine, u vojnom pogledu za Turke je poseban zna~aj dobila ni{ka tvr|ava, a sam Ni{ je progla{en za jedno od sedi{ta Rumelijskog pa{aluka. Centralna turska vlast i daqe nije uspevala da uspostavi red u osetqivim severnim podru~jima, a ni{ki kraj je posebno te{ko uzdrmala jawi~arska buna iz 1721. godine. Buna je ugu{ena, ali su jo{ dugo seoskim oblastima i putnim pravcima operisale bande odmetnika i razbojnika, biv{ih turskih vojnika, koji su svirepim nasiqem ìvot srpskog stanovni{tva ~inili nepodno{qivim. Neredi }e dosti}i nesagledive razmere u vreme jawi~arske pobune u Carigradu 1730. godine, ~iji su glavni podstreka~i bili carigradski Arbanasi, uvek èqni pqa~ke i ubijawa. Masovna drumska razbojni{tva i pqa~ka{ke paqevine s ubijawem prisiqavali su raju na masovna preselewa u gradove, pa su wive opustele i na sve strane glad pretila. Novi sultan je 1731. godine zapo~eo ozbiqnije reforme upravne vlasti, a 1735. u severnim oblastima bitno su ograni~ene nadle`nosti lokalnih zaima i spahija. Persijski rat je, me|utim, prouzrokovao propisivawe jo{ ve}ih nameta za hri{}ansku raju, s tim {to je ni{ki serhat bio po{te|en, pa su Turci obe}awima o osloba|awu od poreza na duì vremenski period podstakli naseqavawe Srba koji su dolazili iz krajeva pod austrijskom vla{}u. To je doprinelo stabilizaciji dru{tvenih prilika i konsolidaciji turske vojske. Mnogo Srba sa Kosova i Metohije tada se preselilo u ni{ki kraj, nemogav{i trpeti arbana{ke zulume. Nikada nigde tretman srpskog stanovni{tva nije bio tako okrutan i ìvotiwski kao pod turskim namesnicima arbana{kog porekla, ali i pod pritiskom arbana{ke fukare, plemenskih fisova i ba{ibozluka, slabih vojnika i strasnih krvopija. Konsolidacija turske vojske omogu}ila je sultanu da trijumfuje u novom ratu protiv Austrije i Beogradskim mirom iz 1739. godine da granice svog carstva vrati na Dunav i Savu. Unutra{wa vojna i politi~ka stabilnost }e vrlo kratko trajati, jer se izvorna turska imperijalna bolest nije mogla trajno za102

le~iti. Beogradski pa{aluk je povratio status vojne krajine, ali je turska vojska ponovo bila u rasulu, jawi~ari se osilili i me{ali u sve dru{tvene poslove. Potpuna pravna nesigurnost, samovoqa i teror ugroàvali su i pravoslavne Srbe i muslimane. Lokalni muslimani su podigli ni{ku i uì~ku pobunu, a 1755. godine Beogradom su tre{tali topovi u pravom ratu me}u dvema zava|enim jawi~arskim grupama. Povremene rigorozne intervencije centralne vlasti i nemilosrdna likvidacija jawi~arskih pobuwenika nisu donosili trajno smirewe. U sam Beograd pristiglo je i mnogo Arbanasa, pa je haos bio potpun zbog wihovog neuklapawa u bilo kakav civilizovan dru{tveni poredak. Samovoqno je ukidan dotada{wi timarski sistem i ubrzano provo|ewe ~itlu~ewa koje je seqake svodilo na najprostije kmetove. Unutra{wu krizu Turske potencira}e porazi u ratu sa Rusijom od 1768. do 1774. godine i Austrijom od 1788. do 1791. godine. Tada je sultan Selim doneo ferman o proterivawu jawi~ara iz Beogradskog pa{aluka i zabrani ~itluka, {to je sprovedeno 1792. Godine 1801. jawi~ari su se nasilno vratili u Beogradski pa{aluk, a wihova strahovlada postala je apsolutno nepodno{qiva. Srbi su èqno i{~ekivali dolazak ruske vojske, ali su intenzivno sara|ivali i sa Austrijancima, spremni da se u svakom trenutku prikqu~e bilo kojoj hri{}anskoj armadi u borbi protiv Turaka. U vreme austrijsko-turskog rata jedan od stare{ina srpskog frajkora, Ko~a An|elkovi}, probio se u Srbiju i tamo zadrào u poàreva~koj, smederevskoj, kragujeva~koj i jagodinskoj nahiji diù}i 1788. godine Srbe na ustanak, u istoriji poznat kao Ko~ina krajina. Srbi su se masovno digli na oru`je i ugrozili turska utvr|ewa i glavne komunikacije. U bici u Bagrdanskom tesnacu Turci su do nogu potu~eni. Vr{e}i odmazdu, Turci su sproveli strahovite represalije nad civilnim stanovni{tvom, ali su poraze trpeli i u narednim vojnim sudarima sa ustanicima. Ko~a je bio dosta samovoqan i svojeglav komandant, hrabar ali bez smisla za disciplinu, a veza sa austrijskom vojskom mu nije dobro funkcionisala, dok velikoj turskoj najezdi, u kojoj su najbrojniji bili krvoèdni Arbanasi, ionako se nije moglo duè odoleti. Srpski frajkor se povukao preko Dunava, a s wim i masa srpskog stanovni{tva. Ko~u su Turci uhvatili i kod Tekije na kolac nabili. U isto~noj Srbiji su jo{ neko vreme delovale frajkorske ~ete Jovana Branova~kog i Marjana Jovanovi}a, a u severozapadnoj majora Mihaila Mihaqevi}a. I naredne godine, prilikom osloba|awa Beograda, presudna je bila uloga srpskih ustanika i srpskog frajkora. Srbi su prodrli duboko u tursku teritoriju, osloba|aju}i Karanovac, Kru{evac i Kladovo, ali ih regularna austrijska vojska nije sledila niti zaposedala teritoriju, pa je narodu bilo jasno da }e ga ponovo ostaviti na cedilu. Posledica tog rata je temeqito tursko paqewe i pusto{ewe kolubarskog kraja i [umadije, ubijawe ogromnog broja Srba, pogotovo knezova i drugih vi|enijih predvodnika. Seoba Srba preko Dunava je 1790. skoro poprimila razmere one iz 1690. godine. Svi{tovskim mirom iz 1791. godine Srbima je data amnestija i pozvani su da se vrate svojim ku}ama, a sultan Selim III je proterao jawi~are iz Srbije i pogubio wihovog vo|u Deli-Ahmeda, koji se naro~ito isticao zlo~inima nad Srbima. To je dovelo do jawi~arske pobune koja je u krvi ugu{ena. Proterani jawi~ari su se 1792. godine prikupili i krenuli u napad na Beograd i ubrzo ga zauzeli, slomiv{i otpor regularne turske posade. Porta je odmah intervenisala, ali su jawi~ari potukli tursku vojsku iz Bosne, da bi bili poraè103

ni od glavnine, pristigle iz pravca Ni{a. Srpski poloàj je postao znatno sno{qiviji kada je na vlast u Beogradu postavqen Hayi Mustafa–pa{a i odmah po~eo da sprovodi sultanove reforme. Wemu je po{lo za rukom da i znatan broj Srba dobrovoqno mobili{e, brane}i se od novog jawi~arskog napada iz odmetnutog Vidina. [esto Srba je zadrào kao stalnu posadu Beograda i svoju li~nu pratwu, imaju}i u wih veliko poverewe. Porta je Srbima potvrdila raniju seosku i kneìnsku autonomiju, a Turcima je zabraweno da upadaju u srpske ku}e ili se naseqavaju po srpskim mestima, dozvoqeno je podizawe crkvi i manastira, ure|ene su poreske obaveze, a zauzvrat je Srbima naloèno da u~estvuju u odbrani od eventualnih novih jawi~arskih napada. Jawi~ari su Beograd napali i 1794. godine, zauzeli varo{, ali ne i tvr|avu, pa ih je Hayi-Mustafa, uz srpsku pomo} i s novopristiglim turskim trupama, razbio. Na to je Mustafa krenuo na vidinske odmetnike i tamo pretrpeo poraz. Srbima su 1796. saop{tene nove povlastice, pa su samo wihovi knezovi vr{ili prikupqawe da`bina. Mustafa-pa{a je 1797. godine, pred opasno{}u nove jawi~arske najezde, formirao srpsku narodnu vojsku od petnaest hiqada qudi, pod komandom beogradskog buquba{e Stanka Aramba{i}a. Kada je odmetnik Pazvan-Oglu 1798. krenuo na Beograd, brzo je prodro sve do same tvr|ave, ali su ga tada porazili Srbi koji su prisko~ili u pomo} Mustafinom nasledniku Osman-agi. Me|utim, ni ovog puta sultanova vojska nije uspela da zauzme odmetnuti Vidin. Neuspev{i da ga definitivno porazi, Porta se nagodila sa Pazvan-Ogluom, a 1799. sultan je dozvolio jawi~arima da se vrate u Beogradski pa{aluk i vratio im sve ranije posede, prava i povlastice. Pod uticajem pristiglih jawi~ara, Osman-aga je odmah promenio politiku prema Srbima, maltretiraju}i i hapse}i narodne predvodnike. Stanka Aramba{i}a je pogubio samo zato {to je podozrevao od wegovog velikog ugleda u narodu. U Beograd se uskoro vratio i Hayi Mustafa-pa{a u zvawu vezira i odmah raspisao nove namete da bi isplatio zaostale plate svojim vojnicima. Iako su se ispo~etka dràli povu~eno, jawi~ari su ubrzo pokazali svoju pravu }ud i incidenti su se neprekidno umnoàvali. Ubili su i svog stare{inu Kara-Ismaila, koji je uzaludno poku{avao da ih disciplinuje. Krenuli su sa likvidacijom istaknutih srpskih knezova i sve{tenika. Pazvan-Oglu se ponovo odmetnuo od sultana 1800. godine, a Srbi su opet angaòvani u poku{aju wegovog proterivawa iz Vidina. Turci su 1801. ubili beogradskog mitropolita Metodija. Iste godine u Beogradu je izbila jawi~arska pobuna u kojoj je Mustafa-pa{a poraèn i nateran da im sluì. U jawi~arske ruke su potom pali [abac i Zvornik, a zatim i drugi gradovi. U celom Beogradskom pa{aluku obnovqeno je stawe op{te nesigurnosti, {to je umnoìlo broj hajdu~kih ~eta. Prozrev{i wegove poku{aje da uz sultanovu pomo} potisne jawi~are, glavne dahije Aganlija, Ku~uk-Alija, Fo~i} Mehmed-aga i Mula-Jusuf ubili su Mustafu-pa{u. Dahije su me|usobno podelile Beogradski pa{aluk, uspostavili sopstvenu strukturu vlasti, potpuno potiskuju}i srpske knezove i muslimansku fukaru, posebno arbana{ku, uzdiù}i na visoke poloàje, omogu}uju}i joj stalnu pqa~ku, premla}ivawa, ubijawa i silovawa. Obnavqali su ~itlu~ewe kao najteì oblik feudalnih okova. Ubijali su i proterivali i turske spahije. Sve da`bine su enormno pove}ane, a veze sa Portom prekinute. Nesposob104

na da ih porazi, Porta je dahije priznala kao legalnu vlast i 1803. godine im poslala za novog vezira biv{eg jawi~arskog agu Hasanagu-pa{u. Dosta turskih spahija je emigriralo u Zemun i tamo su pripremali pobunu protiv dahija uzurpatora. U tome su sara|ivali sa srpskim knezovima, pomaù}i im u nabavci oru`ja i municije. Pobunio se poàreva~ki To~un-aga, angaùju}i i dosta Srba kao vojnike, ali su ga ubrzo jawi~ari obeshrabrili od daqe borbe. Situacija je postala neizdr`qiva, pa su srpski narodni predvodnici po~eli intenzivne pripreme za ustanak. Dahije su saznale za te pripreme i u strahu odlu~ile da preventivno 4. februara 1804. po~nu se~u srpskih knezova, sve{tenika i drugih uglednih narodnih prvaka, nadaju}i se da }e tako narod biti obezglavqen. Se~a knezova je ubrzala podizawe ustanka. v) Situacija u Bosanskom pa{aluku Kroz celi osamnaesti vek Hercegovina je bila buntovni~ki raspoloèna, u stalnim sukobima sa doma}im Turcima, ali i na povremenim udarima carske vojske, dok su se bosanski Srbi odavali hajdu~iji. U severne delove Bosne neprekidno je upadao srpski frajkor iz Slavonije. U Bosanskom pa{aluku uto~i{te su prona{li mnogi potur~eni Srbi koje je austrijska vojska prognala iz Slavonije i Ugarske, pa su tu bili mnogo vi{e koncentrisani nego u ostalim srpskim zemqama. Masovno su ginuli kao elitni turski vojnici na raznim udaqenim boji{tima, a zna~ajno su ih proredile epidemije kuge koja je najvi{e ugroàvala gradsko stanovni{tvo. Po{to je Bosanski pa{aluk bio van glavnih strate{kih komunikacijskih pravaca, Porta mu je najradije prepu{tala da se sam stara o sopstvenoj odbrani, {to je ja~alo ugled i poloàj lokalnih muslimanskih feudalaca. Oni su uspeli u bici kod Bawaluke 1737. godine da strahovito poraze austrijsku vojsku koja je prodrla u Bosnu. Turske gradske poglavare, ajane, u koje su spadali kapetani, jawi~arske age, ba{e i begovi, bosanski vezir je sazivao u posebna ve}a najmawe jednom godi{we, {to je postepeno izgra|ivalo wihovu autonoma{ku svest. Porti su bili beskrajno verni kad se nije me{ala u wihove unutra{we poslove, ali kad su im interesi bili ugroèni, bili su spremni na akte neposlu{nosti i nereda. Ajani i jawi~ari su redovno instrumentalizovali bosanske valije i sve intenzivnije ugwetavali hri{}ansku raju, ve~ito èdni pqa~ke i bogatstva, spremni na zulume najgore vrste. I tu je uznapredovao proces izdvajawa timara u ~itluke. Ako bi im centralna vlast poku{ala spre~ili ili ograni~iti samovoqu i bezakowe, bosanski muslimanski feudalci spremno su dizali pobune i protiv sultana. Kad ne bi bili ugroàvani sa strane, ulazili su u me|usobne krvave obra~une, katkad do istrebqewa. U nekoliko navrata visoki sultanovi opunomo}enici ogwem i ma~em, davqewem i trovawem, zavodili su red u Bosanskom pa{aluku, pa su mnogi osioni lokalni velika{i likvidirani. U tim stalnim sukobima i nemirima stradali su i pravoslavni Srbi, a periodi pravne nesigurnosti bili su ~esti. Oni su ipak konstantno ekonomski ja~ali. Bosanski Srbi muslimani bili su psiholo{ki introvertni i skloni fatalizmu, u ekonomskom smislu naj~e{}e dru{tveni parazitski sloj, dok su pravoslavci pokazivali neuporedivo vi{i stepen socijalne i psiholo{ke vitalnosti i ekonomske ume{nosti, ovladavaju}i skoro u potpunosti zanatstvom i trgovinom. 105

Prvi srpski ustanak je èstoko potresao Bosanski pa{aluk i obnovio nadu u svesrpsko oslobo|ewe, ujediwewe i formirawe dràve koja }e obuhvatiti sve srpske zemqe. Dugo neposlu{ni sultanu i centralnoj vlasti, bosanski begovi su uveliko upla{eni revolucionarnim uspesima svojih hri{}anskih sunarodnika, pa su poùrili u pomo} beogradskim Turcima i Portinoj vojsci, poku{avaju}i da ustanak ugu{e. Bosanski i hercegova~ki Srbi pravoslavci odgovorili su poja~anom hajdu~ijom, stalnim nemirima, kojima je pogodovala pogibija velikog broja feudalnih prvaka u pohodu na ustani~ku Srbiju koja se nije mogla umiriti. Ve}e oruàne pobune izbile su po celoj isto~noj Bosni i Bosanskoj krajini. Vi{e hiqada bosanskih Srba pristupilo je Kara|or|evoj vojsci. Na ustanak su se digli i Srbi katolici iz jaja~kog kadiluha, koje je predvodio Ivan Samaryi}, pa su odmah uspostavili direktan kontakt sa Kara|or|em. Turci su krenuli sa masovnim represalijama, ubistvima i paqevinama. Najve}i srpski ustanak izbio je 1809. godine u okolini Gradi{ke, pod vo|stvom sarajevskog pu{kara Jove Jan~i}a, ubrzo zahvataju}i celu teritoriju izme|u reka Bosne i Une. Turci su uspeli da uhvate Jan~i}a i obezglave ustanike, ali ih nisu potpuno porazili sve do prvih mrazeva. Usledilo je veliko nabijawe na kolac zarobqenih srpskih seqaka. U Hercegovini Drobwaci su se digli na oru`je jo{ 1805. godine, a ubrzo su im se i Pivqani listom prikqu~ili. Iste godine ustanici su u Kuli}ima naneli teàk poraz Sulejman-pa{i Skopqaku. Tek u tre}em naletu Sulejmanpa{a je poharao Drobwake, pa zatim i Pivu, ali srpski otpor nije prekidan. Turci su Drobwake napadali i 1810. i 1812. godine, ali se zadugo ni u jednom delu Hercegovine nisu ose}ali sigurnim. Kad je ve} izgledalo da se srpska raja primirila, 1820. godine svom silinom izbija sukob bosanskih i hercegova~kih begova sa Portom i travni~kim vezirom. Sultan je uputio Yelaludin-pa{u iste godine da suzbije pobuwene poturice i on je krvavim bitkama zauzeo Srebrenicu, Sarajevo i Mostar. Pogubio je vi{e od tri stotine lokalnih turskih feudalaca. Uprkos tome, bosanski begovi su se 1826. direktno suprotstavili progonu jawi~ara iz wihovog pa{aluka. Naredne godine sultan je za bosanskog vezira postavio Abdurahman-pa{u, koji se pod te{kim borbama probijao u Bosnu. On je pobio vi{e od {est stotina bosanskih i hercegova~kih begova, nakon {to je wihov otpor surovo skr{io. I sultanovi predstavnici i doma}i Turci nastavili su sa sistematskim progonima pravoslavnih Srba, pqa~kama i svakovrsnim nasiqem. Mnogi ugledni Srbi, potencijalni narodni predvodnici, mu~ki su ubijeni. U mnogim mestima Srbi su pruàli oruàni otpor, {to je samo pove}avalo bes unezverenih Turaka. Godine 1830. protiv sultanovih reformskih poku{aja pobunio se Mustafa-pa{a [kodralija, arbana{ki velika{. Mada je wegova pobuna ubrzo suzbijena, podstrekavaju}e je delovala na bosanske feudalce, uznemirene novouspostavqenom obavezom sluèwa u redovnoj vojsci – nizamu. Predvodio ih je grada~a~ki kapetan Husein Grada{~evi}, koga su sledili skoro svi bosanski kapetani i begovi, ali ne i hercegova~ki. Husein-kapetan je prevashodno teìo o~uvawu preìvelih feudalnih odnosa i begovskih privilegija. U velikoj bici kod Lipqana na Kosovu, Husein-kapetan, prozvan Zmajem od Bosne, porazio je sultanovu vojsku koju je li~no predvodio veliki vezir. Porta je ponudila pomirewe Husein-kapetanu i obe}ala mu da }e biti postavqen za novog bosanskog vezira. Paralelno s tim, radila je na izazivawu su106

revwivosti drugih bosanskih muslimanskih predvodnika i unutra{weg raskola, pa je 1832. za bosanskog vezira imenovala Karamahmud-pa{u, koji je naredne godine, uz pomo} hercegova~kih Turaka, potukao Husein-kapetana u tri bitke, kod Prijepoqa, Gora`da i na Palama. Hercegovina je tada izdvojena u novi, Mostarski vilajet, a sedi{te Bosanskog iz Travnika Turci su premestili u Sarajevo. Bosanskom begovatu definitivno je slomqena ki~ma. Upla{ena ustani~kim uspehom Srba u Beogradskom pa{aluku i stalnim nemirima u Bosanskom, kao i stalnim prilivom muhayira–izbeglica iz severnih krajeva, Porta je po~ela sa preventivnim terorom protiv Srba Rumelijskog vilajeta, naj~e{}e ubijaju}i istaknute ni{ke Srbe, ~ak i vladiku Melentija 1821. godine. I tamo je nasilno provo|eno ~itlu~ewe, vladala op{ta nesigurnost i samovoqa oblasnih turskih gospodara. Svakako je najteì bio poloàj Srba u Pri{tinskom i Pe}kom pa{aluku, gde je najvi{e dolazio do izraàja ìvotiwski arbana{ki zlo~ina~ki instinkt. Tamo je provo|ena i najbeskrupuloznija nasilna islamizacija izme|u 1821. i 1836. godine. U Timo~koj krajini izbio je 1833. godine veliki srpski ustanak, koji je zahvatio sva mesta od Sokobawe i Kwaèvca do Kladova, Negotina i Zaje~ara. Godine 1835. desila se Ni{ka seqa~ka buna, a 1836. Pirotska. U tragawu za mirnim re{ewem kwaz Milo{ je posredovao na Porti. Srbe Vrawanskog pa{aluka najvi{e je mu~io obavezni kuluk u majdanima gvo`|a i bakra, pa su se mnogi iseqavali. Srbi Ni{kog sanyaka podigli su veliki ustanak 1841. godine, koji je obuhvatio prostor do Pirota i Vrawa. Ustanak je predvodio seqa~ki prvak iz Gorweg Matejevca Miloje Jovanovi}. Ni{ki pa{a uskoro je uspeo da savlada ustanak, uz obilatu pomo} arbana{kog ba{ibozluka, koji se odmah razleteo po srpskim selima da ubija neja~, pqa~ka i siluje. Ceo ustani~ki kraj je opusto{en. Poloàj Srba u Turskoj postao je o~ajan. Na sve strane ugwetavali su ih raznorazni odmetnici od centralne vlasti, a Srbi su po tradiciji odgovarali hajdu~ijom. Posrnula Turska imperija poku{avala je administrativnom reorganizacijom i upravnom centralizacijom da sredi stawe u dràvi, ali zastareli dru{tveni odnosi, nere{ive unutra{we nacionalne i verske protivre~nosti, sve dubqe du`ni~ko ropstvo prema zapadnim silama ~ije je kredite neoprezno uzimala, totalna ekonomska neuspe{nost dru{tva nastavi}e ubrzano proces wenog politi~kog i socijalnog truqewa. Ni ukidawe spahija ne}e dovesti do stabilizacije prilika, jer je spahijski sistem zamewen jo{ neefikasnijim feudalnim oblikom, a sve ve}i izdaci dràvne blagajne dove{}e do uvo|ewa novih nameta, pa su porezi prevr{ili svaku meru. Lokalni feudalci se sve organizovanije suprotstavqaju reformama, naro~ito u Bosni, pa }e 1850. carski serasker Omer-pa{a Latas krvavo ugu{iti wihovu pobunu. Svi gra|ani su samo formalno izjedna~eni pred zakonom, ali tradicija bahatog pona{awa doma}ih poturica nije se mogla tako lako eliminisati. Do{lo je do novih seqa~kih nemira u okolini Ni{a i u Posavini, a i do pravog ustanka u Hercegovini 1852. koji je trajao deset godina. Novi srpski ustanak izbio je u Bosni 1857., ali je naredne godine ugu{en. Sve vi{e se i velike sile me{aju u unutra{wu tursku politiku i vr{e pritisak na Portu da poboq{a poloàj hri{}anskog stanovni{tva, posebno da se ispune srpski zahtevi za ukidawem ~itluka i tre}ina, kao i onemogu}i davawe u zakup naplate desetine jer je prilikom realizacije tih poreskih zakupa dolazilo do najve}ih zloupotreba i ~i107

ste otima~ine. Ramazanskim zakonom iz 1858., koji je donela Porta, provedena je reforma zemqi{nog vlasni{tva, a narednih godina on je dopuwavan posebnim pravnim aktima. Kqu~ni problemi ovim nisu re{eni, posebno pitawe kmetskih odnosa i obaveza. Stawe je unekoliko poboq{ano Saferskom naredbom iz 1859. i Leskova~kim zakonom iz 1860. godine, ali ne dovoqno da bi onemo}alu carevinu na duè vreme vratilo u ìvot. U svim srpskim zemqama pod turskom vla{}u uzavrelo je oslobodila~ko raspoloèwe naroda, ubrzano obnavqana nacionalna svest, obrazovni nivo i borbeni duh, a u tome je vrlo zna~ajnu ulogu odigrala javna i tajna delatnost Srpske vlade. Godine 1875. u okolini Nevesiwa Srbi su se digli na masovni ustanak, koji se odmah pro{irio na celu Hercegovinu, a ubrzo zatim na celu Bosnu, Sanyak i Vasojevi}e. Na ~elo hercegova~kih ustanika stavio se vojvoda Mi}o Qubibrati}, biv{i sekretar nekada{weg ustani~kog vo|e Luke Vukalovi}a, koji se posle 1862. iselio u Rusiju. Bosanskim ustanicima su se odmah prikqu~ili stari buntovnici Petar Petrovi} Pecija, Vaso Pelagi} i Golub Babi}. Najve}i vojni uspesi su postignuti u Hercegovini. Turci su mobilisali svo muslimansko stanovni{tvo i dodali mu mnogo Arnauta. Hercegova~ke Srbe je direktno pomagao crnogorski kwaz, pa im se i stavio na ~elo kao glavni komandant. Bosna je tretirana kao beogradska zona uticaja, ali se tamo pojavio i Petar Kara|or|evi}, pa je postala i sredi{te me|udinasti~kih sukoba. Najistaknutiji hercegova~ki predvodnik vojvoda Peko Pavlovi} naneo je 1876. godine Turcima teàk poraz kod Muratovice. Pravoslavnim Srbima u zna~ajnom broju su se prikqu~ili i bosanskohercegova~ki katolici. Don Ivan Musi} iz Popova poqa progla{en je od strane crnogorskog kwaza za srpskog vojvodu. U ratu s Turskom, koji je te godine izbio, crnogorska vojska je imala ve}eg uspeha, ali srpska nije, a Austro-Ugarska se intenzivno ume{ala u bosansko-hercegova~ka zbivawa. Austrijska tajna slu`ba za svoje ciqeve je vrbovala i vojvodu Ivana Musi}a. Austrofilski reìm Milana Obrenovi}a izgubio je rusku podr{ku, pa se Rusija orijentisala na pomo} Bugarskoj i 1877. u{la u rat protiv Turske. Naredne godine Berlinski kongres je odlu~io da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu i u Novopazarskom sanyaku uspostavi vojne garnizone. Turci su 1879. godine Novopazarski sanyak pripojili Kosovskom vilajetu ~ije je sedi{te bilo u Pri{tini, a od 1888. u Skopqu. Provedene su samo formalne organizacione reforme u upravnom i sudskom aparatu, pa je on i daqe bio veoma nestru~an i korumpiran. Ve}i broj muslimana iz Bosne naselio se po ovim krajevima i oni su odisali mr`wom prema pravoslavnim Srbima, doprinose}i produbqivawu stawa op{te pravne nesigurnosti. Pod stalnim zulumima, torturom i nepodno{qivim feudalnim odnosima, 400.000 Srba iz Stare Srbije i Makedonije od 1876. do 1912. godine iselilo se u Srbiju. Na za{titi preostalog srpskog stanovni{tva posebno su se angaòvali ruski konzuli u Prizrenu i Skadru. U antisrpskim aktivnostima posebno su se isticali austrougarski konzuli u Skopqu i Prizrenu. Godine 1890. u Pri{tini je ubijen srpski konzul Luka Markovi}. Ruski konzul [~erbina ubijen je 1902. u Kosovskoj Mitrovici. To su najupe~atqivija svedo~anstva krajwe te{kog stawa tamo{weg srpskog stanovni{tva usled konstantnog arbana{kog divqawa. Muslimanske i arbana{ke bande pqa~kale su i ubijale svuda unaokolo, a centralna turska vlast je uvodila nove poreze. Srbi su odgovarali pr108

vo komitskom, a potom ~etni~kom akcijom, dok 1906. godine dolazi do pravih pobuna u novovaro{kom, sjeni~kom i novopazarskom kraju. Turci su uzvratili intenzivnijim represalijama i hap{ewem. Intenzifikovano je i politi~ko delovawe Arbanasa u okviru Prizrenske lige koja je tako|e imala izrazito antisrpski karakter. Mladoturska revolucija iz 1908. godine proklamovala je osnovna demokratska na~ela, ali je vrlo brzo pokazala da je daleko od svake pomisli da ih stvarno provede. U Skopqu je 1908. godine na konferenciji srpskih predstavnika iz tri vilajeta osnovana Srpska narodna organizacija Srba Osmanlija. Naredne godine u Skopqu, kao glavnom srpskom centru pod turskom vla{}u, formirana je Srpska skup{tina, koja je usvojila sopstveni politi~ki program i Ustav srpske narodne organizacije u Turskoj. Iste godine, u okviru 272 poslanika Carigradske skup{tine, izabrana su i tri Srbina poslanika. Mladoturci su ubrzo pokrenuli proces osmanizacije svih porobqnih naroda, negiraju}i im nacionalnu i kulturnu posebnost. Godine 1909. povedena je velika akcija otimawa oru`ja od Srba Pqevaqskog sanyaka, uz krajwe nasilni~ko pona{awe turskih vojnika i policajaca. Srbima su i daqe oduzimane {ume i pa{waci da bi se naseqavali muhayiri, pristigli posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. Turska vlast je nastojala da i na Srbe pro{iri op{tu vojnu obavezu, ali su oni masovno izbegavali mobilizaciju. Polovinom 1912. godine Srbi Beranske nahije u velikom broju su se digli na ustanak da se suprotstave harawu arbana{kog ba{ibozluka i lokalnog turskog garnizona. Da bi se Srbi primirili, Porta je pristala da im isplati veliku od{tetu. Srpski narod je iste godine uglavnom bojkotovao izbore, mada su mladoturci uspevali da neke srpske predstavnike navedu na sporazum sa lokalnim muslimanima po kome bi svi zajedno glasali za muslimanske poslanike. Te politikantske kombinacije ipak nisu mogle da pro|u u narodu koji uop{te nije imao poverewa u mladoturke, pa je izbore mahom bojkotovao. Efekti nacionalno-politi~kih napora srpske vlade ipak su urodili plodom, posebno u oblasti {kolstva, a nacionalna svest pravoslavnih Srba Stare Srbije i Makedonije odolevala je najteìm isku{ewima. To su i posledwe faze nasilne islamizacije koju su naro~ito agilno [iptari provodili, kombinuju}i je sa arbana{ewem. I duh kapitalisti~ke privrede, koji je sve vi{e ovladavao evropskim delom Turske, pokazao se neuporedivo privla~nijim hri{}anskom nego muslimanskom stanovni{tvu, a ekonomski napredak stvarao je uslove za politi~ku emancipaciju. Duh ubrzanih dru{tvenih promena uzburkao je vekovima u~malu tursku dràvnu organizaciju, podstakao nacionalno bu|ewe i centrifugalne tendencije na koje ni nova mladoturska vlast nije imala adekvatne odgovore, pa je sve u~estalije pribegavala represivnim merama. Tako je 1910. godine zabranila politi~ke partije s nacionalnim predznakom. Tako je onemogu}eno i daqe delovawe Srpske demokratske lige, kako je u me|uvremenu preimenovana Srpska narodna organizacija. Umesto dotada{weg izrazito politi~kog i partijskog anga`mana, organizacija se transformisala u prosvetnu i dobrotvornu. Nepromi{qeni potezi vlasti samo su dolivali uqe na vatru, pa je nezadovoqstvo naroda neprekidno raslo i dràva se nije mogla konsolidovati. Uskoro su balkanski ratovi dokraj~ili politi~ku, ekonomsku i socijalnu agoniju dotrajale otomanske imperije na balkanskom prostoru. 109

7. Srpska Panonija U vreme velike seobe deo Srba se zaustavio u Panoniji, u predelima Banata, Ba~ke, Srema i Slavonije, usled ranijih varvarskih, a posebno hunskih i avarskih pusto{ewa, potpuno ispra`wenim od stanovni{tva. Zate~eni su samo veoma razre|eni Gepidi, narod germanskog porekla, ali u tako malom broju da uskoro, posle sveobuhvatne asimilacije, od wih ni traga nije ostalo. O tome koliko je Panonija ratnim razarawima bila ispra`wena najubedqivije svedo~i ~iwenica da su veoma retki predsrpski toponimi na celom wenom podru~ju. Ovde treba re}i da Panonija prostorno obuhvata deo nekada{weg rimskog Ilirika, a ne celu Panonsku niziju. Rimsko carstvo se tu najo{trije sudarilo sa raznim varvarskim hordama, kojima su se nekada prikqu~ivali Sloveni. Tada su Sloveni u “istoriju u{li kao podlo`nici, a u ratovima hunskim i avarskim plemenima sluìli kao pomo}ne ~ete, posluìv{i im i kao supstrat u stvarawu dràve, a kasnije i naroda. Na slovenskoj etni~koj podlozi nastali su bugarska i ma|arska dràva, docnije i narodi. I najve}u slovensku dràvu – rusku dràvu – organizovali su stranci, koji su joj dali i svoje ime. I u formirawu rumunskog naroda Sloveni su dali veoma vaàn, mo`da i osnovni deo. Pre dolaska Ma|ara, oni su najbrojnije stanovni{tvo Panonske nizije i okolnih planina.” (Du{an J. Popovi}: Srbi u Vojvodini, “Matica srpska”, Novi Sad, 1990, tom I, str. 38.) Kako pi{e Du{an Popovi}, “protivno ~vrstim gotovo gvozdenim vojnim, politi~kim i dru{tvenim organizacijama Ma|ara i Bugara, Sloveni su, u to doba, bez neke ~vr{}e politi~ke i dru{tvene organizacije, bez dubqeg smisla za ve}e celine, grupisani po plemenima i rodovima, i u stalnim me|usobnim sukobima. Poglavice su im bile bez neke ve}e vlasti. Va`nije odluke donosio je narodni zbor, skup{tina. To je bila primitivna demokratija sli~na anarhiji. Sasvim je na mestu primedba jednog vizantijskog pisca da Sloveni ìve kao ’bez vo|e’. U to doba, Sloveni i nemaju nazive za neke vi{e vlasti. Najstariji slovenski nazivi koji su ozna~avali vlast, bili su: vladika, ~elnik, na~elnik, gospodin ili gospodar; a stranog porekla: knez ili kwaz, ùpan, ban, kraq, car. Sloveni nisu bili neki naro~iti ratnici. Vojska im je bila pe{a~ka. Od oru`ja su imali strelu, kopqe i {tit; oklop nisu imali. Lukove su pravili od drveta. Nerado su se borili na otvorenom poqu, vi{e su voleli gerilski na~in ratovawa u klancima i {umama. Bili su ve{ti u gra|ewu malih, primitivnih plovnih objekata (splavova, ~amaca) . U pradomovini, u prostranom podru~ju iznad Karpata, u beskrajnim nizinama bogatim {umama i raznim vrstama plovnih i staja}ih voda wih su, s vremena na vreme, uznemiravali stepski kowi~ki narodi prilikom svojih pohoda na zapad ili jug Evrope. Zemqoradnici i odgajiva~i stoke sitnog zuba, Sloveni nisu bili kadri da pruè ozbiqniji otpor stepskim kowanicima.” (str. 38.) Po{to su Srbi, za razliku od te velike slovenske mase, na Balkan do{li organizovano, na poziv vizantijskog cara, verovatno su imali ne{to razvijeniju dru{tvenu strukturu, izraèniju kolektivnu svest i upadqivije ratni~ke sklonosti. Na podru~ju dalmatinskog dela Ilirika nisu zatekli Slovene koji bi tu pre wih doprli, ali je mogu}e da su u Panoniji nai{li na ne{to slovenskog ìvqa koje su preuzeli kao svoje, posebno u oblasti Slavonije. “Et110

ni~ke razlike izme|u Srba nastawenih severno od Dunava i Save i Srba nastawenih ju`no od Dunava i Save nisu postojale ili su bile minimalne. Najve}a razlika izme|u jednih i drugih Srba bila je, prvobitno, samo politi~ka, a tek kasnije mo`da i verska; ali ove razlike kao da nisu bile toliko va`ne po wih samo koliko u o~ima nosilaca dràvne vlasti. Sve Slovene sa svoje dràvne teritorije, bez obzira da li su bili Ju`ni ili Severni Sloveni, doseqeni Ma|ari su nazivali ’Totovima’, a Srbe iz Ra{ke ’Racima’. ’Totorac’om nazivali su Ma|ari Slova~ku, ali i Slavoniju. Dana{wa Slavonija zvala se u na{em narodu ’Sloviwe’, a na{ dana{wi naziv Slavonije formiran je po ma|arskom latinitetu ’ta~no prema zakonima ma|arske fonetike’. Ranije su stanovnici Slavonije nazivali sebe ’[okcima’, iliti ’Slovincima katoli~kog zakona’. Za nosioce ma|arske dràvne vlasti, i na{i preci Srbi sa wene teritorije bili su ’Totovi’, a doseqenici sa srpske politi~ke teritorije ’Raci’. Stoga i sre}emo u sredwem veku u dana{wim na{im krajevima na teritoriji severno od Dunava dosta naseqa sa oznakom ’Tot’”. (str. 39.) Kasnije su i Srbi doseqeni iz Ra{ke svoje zate~ene sunarodnike u Ma|arskoj dràvi nazivali Totovima, a mnogi od wih su i u svom prezimenu imali tu odrednicu, na primer Totovi}. “Da je ova oblast bila naseqena srpskim stanovni{tvom od vremena naseqavawa Srba u ove krajeve dokazuju ~iwenice daleko starije i pouzdanije od bilo kakvih pisanih spomenika. To su ~iwenice koje pruà toponomastika ovih krajeva, koja ovim materijalom prikazuje wihovu etni~ku istoriju. U ovakvim slu~ajevima nisu interesantna imena velikih objekata (Alpi, Pirineji, Dunav i dr.) naseqenih raznim etni~kim grupama, jer wihova imena ne zavise od jedne etni~ke grupe. Po na{oj tezi mnogo su va`nija imena mawih objekata, kao oblasti, mawih reka, izvora, potoka, a naro~ito naseqa ~ija je sudbina vezana za pojedine, pa i male dru{tvene grupe. Takvim objektima, ako ostanu duè vremena pusti, novo stanovni{tvo obi~no daje nove nazive.” (str. 40.) Posebno je zna~ajno {to je srpski nacionalni element najvi{e “zastupqen u imenima najsitnijih objekata (naseqa, poqa, potoka, bara, {uma i dr.). Mnoga imena ovih, pa i neka egzoti~na, istovetna su sa imenima u dana{wim mati~nim krajevima u Staroj Srbiji i [umadiji. Te ~iwenice, vi{e nego i{ta, utvr|uju starinu na{eg naroda, kao i wegov socijalni i kulturni zna~aj u ovim krajevima. To se jasno vidi iz materijala koji je objavila, ne na{a, nego ma|arska nacionalna nauka.” (str. 40.) Po{to su svi ti panonski krajevi pripadali Vizantiji, hri{}anstvo su u wima {irili gr~ki misionari i crkvena slu`ba se vr{ila po isto~nom obredu. “Stoga treba da smo na~isto da su izrazi ’gr~ki’, ’{izmatici’, akatolici, totovi, Raci, Srbi samo sinonimi; da svi oni zna~e samo Srbi, srpski, jer drugih naroda koji bi pripadali isto~noj crkvi u ovim krajevima nije bilo.” (str. 43.) Istorijski izvori svedo~e da su banatski Srbi primili “hri{}anstvo za vreme bugarske vladavine. Iako je bio vazal ma|arskog kraqa, bugarski poglavica Ahtum odràvao je veze sa Vizantijom i primio hri{}anstvo u Vidinu ’po gr~kom obredu’ (po 971. godini). Srbi u Ba~koj, izgleda, spadali su pod Sremsku episkopiju, ~ije je sedi{te bilo u Mitrovici. U Mitrovici se nalazio manastir ’gr~kog obreda’ osnovan pre {izme (1054.) ’za monahe gr~ke, slovenske i ma|arske narodnosti’. Koliko je isto~ni obred bio ra{iren po Ma|arskoj vidi se iz jednog pisma pape Silvestra, upu|enog ma|arskom kraqu Ste111

fanu, onome koji je primio hri{}anstvo i u svom narodu postao ’apostolski kraq’. U pismu mu papa izraàva ~u|ewe {to se u Ma|arskoj nalazi devet ’gr~kih’, a samo jedan ’latinski’ manastir.” (str. 43.) Etni~ka granica izme|u Srba i Hrvata u slavonskom delu Panonije izraèna je teritorijalnom diferencijacijom {tokavskog i kajkavskog dijalekta, koja se vremenom pomerala prema severoistoku, kako su se Srbi kasnije masovno naseqavali. Vekovima su mnogi Srbi izlagani sistematskom unija}ewu i pokatoli~avawu, a oni koji su prelazili na latinski obred nazivali su se Buwevci i [okci. Srbi su u najranijem periodu imali svoje ùpe i male kneèvine, o ~emu svedo~e pojedini toponimi, ali dràvu nisu stigli da formiraju jer su ih preduhitrili Ma|ari, “narod mongolske rase, turanskog roda ugrofinske grane, uralsko-altajske jezi~ke grupe”, koji su u Panonsku niziju do{li 895. godine i na severu zatekli Velikomoravsku dràvu, a u panonskom delu Ilirika srpska plemena pod bugarskom vla{}u. Mada su u po~etku mnogi Ma|ari primili hri{}ansku veru po isto~nom obredu, vrlo brzo su se preorijentisali na latinski, pa je papa rimokatoli~kom krunom 1001. krunisao ma|arskog kraqa Stefana i dodelio mu titulu “apostolskog kraqa”, pa }e narednih vekova Ma|arska biti ~vrsta rimokatoli~ka tvr|ava i nosilac prozelitske akcije u tom delu Evrope. Prvo su Ma|ari osvojili srpsku Ba~ku, Srem i Banat, a 1091. i Slavoniju. Godine 1097. porazili su Hrvate, pa je od 1102. i Hrvatska ~vrsto inkorporisana u ma|arsku dràvu, a Ma|ari su iza{li na Jadransko more i zagospodarili dalmatinskim gradovima do Cetine, nadme}u}i se oko wih docnije sa Venecijom. Srbi i drugi pokoreni slovenski narodi svedeni su na status kmetova. “U svojoj borbi protiv Ma|ara Srbi u ovim krajevima oslawali su se na Vizantiju i na svoje sunarodnike ju`no od Dunava. Da bi presekao te veze, ma|arski vojvoda @olt provaqivao je u nekoliko mahova u Vizantiju, ali bez ve}eg uspeha: uticaj Vizantije bio je i daqe snaàn. Mo`da je ba{ wena blizina uticala, kao {to je prof. Radoni} sa razlogom primetio, da su Banat i Erdeq, tada nastaweni ’gotovo iskqu~ivo slovenskim stanovni{tvom, dugo vremena posle toga – skoro dva veka – imali specijalni poloàj prema centralnoj i zapadnoj Ugarskoj i bili upravqani ne preko ùpanija, nego po ùpama i kneèvima’.” (str. 46.) Ma|ari su masovno asimilovali razne slovenske narode, pa i Srbe. Asimilacijom Slovena izmenili su i sopstvene rasne karakteristike, ali su zato nametnuli sopstveni jezik, nacionalni duh i dràvotvornost. Slovaci i Hrvati su najvi{e podlegali ma|arizaciji, dok su Srbi najupornije odolevali. “Po mi{qewu wihova nau~nika Armina Vamberija, u krvi dana{wih Ma|ara nema ni kapi ma|arske krvi, a po jednom drugom nau~niku, Kasowiju, ima je mo`da jedan procenat.” (str. 49.) Ma|ari su bili veoma netrpeqivi prema Slovenima, uskogrudi, nezaja`qivi, nemilosrdni, a wihov osnovni stav kao da najupe~atqivije izraàvaju ma|arske narodne poslovice u kojima se Slovenima “ne priznaje ni jedna lepa osobina; za wih ne postoji nijedna lepa re~. Ni{ta im se ne priznaje, pa su i dobre slovenske osobine prikazane kao negativne. Sve ove poslovice prikazuju Slovene kao grube, pro`drqive, neznalice, abnormalne. Iz tih poslovica zra~i dubok prezir i odvratnost. Sloven je najbedniji qudski stvor koji nosi ime ~oveka, zapravo on i nije ~ovek... Sloven postane ~ovek, pravi i celi ~ovek, kada postane Ma|ar.” (str. 49.) 112

Razni dokumenti beleè da su Srbi organizovano u~estvovali u ma|arskim dinasti~kim borbama jedanaestog veka. Ba~ke Srbe je tada predvodio izvesni Radovan, dok je ùpan Ba~ke ùpanije 1074. godine bio Srbin Vid. Srem su od Bugara Ma|ari preoteli tek 1071. godine, posle bitke kod Manzikerta. Vizantijski car Jovan II Komnen je, uz pomo} banatskih Srba, potukao Ma|are kod Pan~eva. U vreme maloletnog kraqa Geze II, koji je vladao od 1141. do 1161. godine, Ma|arskom je upravqao wegov ujak Belo{, ina~e sin srpskog velikog ùpana Uro{a I, a brat wegove k}erke Jelene, majke ugarskog kraqa. Celi dvanaesti vek je obeleèn vizantijsko-ugarskim sukobima oko Srema, u kojima su i Srbi u~estvovali. Pri kraju dvanaestog veka ugarski kraq Bela III je bitno ograni~io srpsku autonomiju u Banatu, posmewivao srpske komandante utvr|ewa i ukinuo ùpe i kneìne, zameniv{i ih ma|arskim oblicima organizovawa centralne vlasti i wenih lokalnih ekspozitura. U trinaestom i ~etrnaestom veku mnogi Srbi su u Ugarskoj bukvalno prisiqavani da prihvate katoli~anstvo. Pravoslavni sve{tenici su zatvarani i proterivani iz dràve, a kraq Lajo{ je iz Dalmacije doveo rimokatoli~ke sve{tenike glagoqa{e da vr{e crkvenu slu`bu na srpskom jeziku, a po latinskom obredu. Ne{to kasnije angaòvao je i bosanske frawevce. Najvi{e uspeha imali su u Slavoniji i Kra{ovskoj ùpaniji, dok su Srbi u Sremu, Ba~koj i Banatu uporno odolevali. Godine 1396. prvi put su Turci provalili u Srem i poprili~an broj stanovnika Mitrovice odveli u ropstvo. Politi~ka situacija se iz korena izmenila. Ma|arska iz osnova mewa stav prema Srbima, bar za odre|eno vreme. Po~etkom petnaestog veka ugarski kraq @igmund ja~a odnose sa despotom Stefanom Lazarevi}em i daruje mu mnoge posede, najvi{e u Banatu, uz zvawe velikog ùpana Be~kere~ke ùpanije. Za ùpana Aradske ùpanije postavio je sina kraqa Vuka{ina, Dmitra. Despot Stefan je 1411. godine dobio Zemun, Kupinik, Mitrovicu, Slankamen i neke vrlo bogate posede u dubini Ugarske, tako da je postao jedan od najmo}nijih feudalnih velika{a u ma|arskoj dràvi. Najve}i deo upravnika wegovih imawa bili su Srbi, a na tu zemqu je naselio i veliki broj srpskih seqaka. “Despoti su, istina, postali najva`niji zemaqski dostojanstvenici, stegono{e ma|arske krune, sa izvesnim gotovo suverenim pravima, ali su bili stvarni vazali ma|arskih kraqeva i kao takvi imali i obaveza. Despot je bio u obavezi da drì najve}u banderijalnu vojsku, po veli~ini istu kao kraq. Despot je imao da se, s vremena na vreme, pojavi na dvoru u kraqevoj sviti.” (str. 73.) Ugarski kraq @igmund i despot Stefan su 1426. godine sklopili ugovor u Tati po kome je Srbija postala vazalna dràva ma|arske krune, a Beograd je pripao Ugarskoj, kao i Ma~va i Golubac. Despotovog naslednika \ura|a Brankovi}a @igmund je proglasio za hercega i despota ~itave Ra{ke i Albanije. \ura| je nasledio sve ujakove i stekao nove posede u Ugarskoj. Jo{ vi{e Srba je postavio i zaposlio na svojim imawima. \ura| je imao velikih problema sa ugarskim velika{em Jano{em Huwadijem i u tim sukobima je izgubio neka imawa. Za sve to vreme prelati Rimokatoli~ke crkve nisu mirovali, pa su svaku priliku koristili da napakoste pravoslavnim Srbima ili unaprede svoju prozelitsku akciju. Nakon pada Srpske despotovine, zna~ajnu ulogu me|u panonskim Srbima igrao je despot Vuk Grgurevi}, poznat u narodnoj tradiciji kao Zmaj Ogweni Vuk. On je u Ugarsku do{ao 1465. godine sa turskim poslan113

stvom ~iji je zadatak bio da pregovara o miru. Ugarski kraq Matija odbio je mir sa sultanom, ali je Vuku ponudio da ostane u kraqevskoj slu`bi, daruju}i mu Slankamen i Kupinovo. Vuk se istakao u mnogim ratovima, 1471. je postao despot, a i wegova imawa su se neprekidno {irila i pove}avala. Posle zauzimawa Zvornika i Srebrenice, ve}i broj Srba preselio je u Srem. Ne{to kasnije jo{ vi{e je pre{lo iz Brani~eva i Kru{evca u Banat. Videli smo ve} {ta se de{avalo sa srpskim despotima do Moha~ke bitke. Do kraja {esnaestog veka Banat, Ba~ka, Barawa i Srem su masovno naseqeni Srbima iz Ra{ke. Banat je u to vreme i nazivan Srbijom. Ali, Srbi su se masovno naseqavali i po Slavoniji. Jo{ 1469. godine Vuk Grgurevi} je dobio mnoga imawa od Siska do u{}a reke Lowe u Savu koja su obuhvatala vi{e od sto sela. I udovica despota Jovana Brankovi}a, Jelena, naselila je mnogo Srba na svojim slavonskim posedima. I Vladislav, potomak Stefana Vuk~i}a, naselio je veliki broj hercegova~kih Srba. Krajem {esnaestog veka cela Slavonija je bila potpuno srpska po strukturi stanovni{tva. Predeli oko Poège i Pakraca nazivani su i od strane katolika kao Srbija, Rascija ili Mala Srbija. U velikim masama po Slavoniji su organizovani ili spontano naseqavani Srbi bukvalno iz svih srpskih zemaqa. U isto vreme dalmatinski i bosanski Srbi naseqavaju Liku, Baniju i Kordun iz kojih su svi Hrvati prethodno pobegli pred Turcima. Kao istorijski kuriozitet zabeleèna je ~iwenica da je za srpskog despota 1504. godine imenovan katoli~ki plemi} Ivani{ Berislavi}, nakon {to je oènio udovicu despota Jovana, Jelenu. On je tako|e ìveo u Kupinovu, okruèn srpskim dvorskim osobqem, potpisivao se kao srpski despot, ali je i {titio srpske nacionalne interese i pravoslavnu crkvu. Umro je 1514. godine, i od tada je despotici Jeleni bila poverena odbrana granice na Savi. Wen maloletni sin Stefan je 1520. imenovan za srpskog despota, ali je majka nastavila da vodi glavnu re~, dok pred turskom najezdom nije s porodicom pobegla u Slavoniju. Po turskom povla~ewu, 1522. despot Stefan se vratio u Srem i po~eo da obnavqa poru{ene tvr|ave, ali se malo toga moglo u~initi od velikog turskog pohoda i moha~ke ugarske katastrofe. Nakon Moha~ke bitke, despot Stefan je nekoliko godina uzaludno traìo kraqevsku pomo} da utvrdi svoje gradove i odupre se Turcima. Po{to pomo} nije dobio, u nemogu}nosti da sam izdràva posadu, povukao je 1529. godine svoju vojsku iz utvr|enih gradova Ba~a i Fale|haza i tako Turcima otvorio put prema Budimu. Kraq Ferdinand je despota optuìo za veleizdaju, uhapsio i s majkom utamni~io. Dok se kraq kolebao da li da ga po preporuci Dvorskog saveta oslobodi, despot Stefan je pobegao i predao se Turcima, a sultan mu je tada poverio na upravu wegove ranije posede u Sremu i Slavoniji. Tada je despot Stefan uspostavio prijateqske odnose sa turskim vazalom Jovanom Zapoqom, Turcima je u pohodima davao pomo}ne odrede i uìvao wihovu podr{ku u odnosu na Ma|are. Godine 1530. despot je napadao pristalice kraqa Ferdinanda, ali je narednih godina nastojao da se s kraqem pomiri, mada neuspe{no. Godine 1536. Stefan je bio u sukobu sa smederevsko-beogradskim sanyak-begom Husrefom, u kome je i poginuo. U borbama protiv Turaka u prvoj polovini {esnaestog veka proslavili su se istaknuti srpski komandanti Radi~ Boì}, koga je kasnije, 1527. godine, Jovan Zapoqa imenovao za srpskog despota, zatim Pavle Baki} i wegov brat Pe114

tar, Radosav êlnik, i drugi. U toku jednog antiturskog pohoda kraq Ferdinand je 1537. godine Pavla Baki}a proglasio za srpskog despota, ali je Pavle nedugo zatim poginuo u sukobu s Turcima kod \akova. Pojava samozvanog cara Jovana Nenada posle Moha~ke bitke jedno je od najupe~atqivijih svedo~anstava u kakvom se rasulu na{la Ugarska. Jovan Nenad je 1527. godine uspeo i Suboticu da zauzme, a posle toga je do nogu potukao ma|arskog velika{a Valentina Tereka. Mistik, prorok, propovednik i ratnik, zabeleìo je jo{ nekoliko ubedqivih pobeda, ali je i u neposrednim dvobojima pogubio mnogo ma|arskih plemi}a. Spre~avao je Ma|are da se vra}aju na svoje ba~ke posede po povla~ewu Turaka, prisvajaju}i za sebe svu napu{tenu zemqu. Srbi su ga masovno podràvali. Prema raznim procenama imao je na raspolagawu izme|u deset i petnaest hiqada vojnika. Pristalice su ga nazivale carem jer je i on sam na tome insistirao. U prvo vreme bio je u prijateqskim odnosima sa Jovanom Zapoqom, ali ga je uskoro napustio i priklonio se kraqu Ferdinandu. Tada je protiv Jovana Nenada Zapoqa uputio veliku vojsku, koju je samozvani car porazio kod Mori{a, pa se pri~alo da je vi{e Ma|ara tu poginulo nego u Moha~koj bici. Bilo je to 1527. godine. Ubrzo zatim Zapoqa je poslao jo{ ve}u vojsku koja je pobedila Jovana Nenada, a 8.000 wegovih vojnika je poginulo. Posle poraza koji mu je naneo, Zapoqa je ponovo poku{avao da pridobije Jovana Nenada, ali kad se uverio da samozvani car ostaje veran Ferdinandu, organizuje da se iz potaje ubije u Segedinu. Te{ko da je jedna li~nost u toku jedne jedine godine mogla postati toliko zna~ajna i uspe{na i toliko doga|aja onog vremena prouzrokovati kao {to je to bio slu~aj sa Jovanom Nenadom. Od svih Nenadovih neprijateqa, najvi{e se vesti o wegovoj smrti javno radovao hrvatski velika{ Krsto Frankopan. Ve}inu Nenadovih vojnika tada je izvesni Radosav preveo u Srem i tamo naselio, a neki su ostali u Pomori{ju. Sremom su tada vladali Turci. U vreme turskog pohoda prema Budimu 1529. Radosav je sa ve}im brojem Srba pre{ao na Ferdinandovu stranu, pa ga je kraq posle nagradio velikim posedima u Kru{edolu. Srbi su nastavili da u~estvuju u ugarskim me|udinasti~kim sukobima, da se me|usobno dele po tom osnovu, ali su i pretendenti razumevali wihovu vrednost, nastojali da ih pridobiju, davali im razne beneficije u odnosu na ugarske seqake. Polovinom {esnaestog veka Srbi su nekoliko puta prodirali u dubinu ugarske teritorije, nadirali prema Be~u, a Mehmed-pa{a Sokolovi} je 1553. godine zauzeo Banat. Srpske plemi}ke porodice, koje su izbegle iz Srbije, brzo su se gasile, wihovi potomci su ~esto prelazili na katoli~anstvo i odnaro|avali se. Ali, stvaralo se novo plemstvo od istaknutih ratnih komandanata, posebno uvaàvano u uslovima trajne dràvne ugroènosti. Srpski seqaci se ~esto sukobqavaju s ma|arskim plemi}ima, a kowanici i {ajka{i su i te kako imali razloga da budu nezadovoqni slabim i neurednim platama. I sam Dràvni sabor im je donosio odluke da Srbe osloba|a da`bina, a onda im te da`bine nametao. Kad je dràva u opasnosti vladari su obe}avali skoro sve {to bi Srbi zatraìli, ali brzo bi to zaboravqali kad opasnost mine, i tako sve ispo~etka. Ta pometwa se nastavqala i u sedamnaestom veku, pa je u vreme Tridesetogodi{weg rata car Ferdinand II 1630. godine Srbima u Vara`dinskoj krajini izdao svojevrsni statut o povlasticama. “Zemaqski hrvatski i slavonski sabori nisu pristajali da vode borbu protiv Srba. Svi sabori redom, od 1630, 1635, 1638, 1647, 1649, 1659. i 1681. godine donosili su od115

luke protiv Srba, a posledwa tri sabora izri~ito su zahtevala da se ’srpske povlastice imaju da poni{te’.” (str. 176.) Pou~eni neugodnim i negativnim iskustvima, Srbi su sve vi{e insistirali da se precizno defini{u uslovi pod kojima bi napustili tursku teritoriju i naseqavali se na ugarsku. Nastavqao se haos na podru~ju Banata, kad su Turci zauzeli wegov najve}i deo. Dosta Srba se preselilo u Erdeq, ali su tamo prilike bile jo{ nesre|enije. Nije bilo ni organizacije ni discipline. Pojavqivali su se i ma|arski odmetnici, pa je dolazilo do surovih pokoqa po srpskim selima, u kojima su najvi{e ubijane srpske ène i deca. Kako je Ugarska bila u rasulu, svaki lokalni plemi} vodio je sopstvenu politiku, pa su se neki sporazumevali, a neki uporno sukobqavali sa Srbima. Mnoge srpske oruàne grupe ubacivale su se u dubinu turske teritorije i tamo izazivale pometwu. Poprili~an broj Srba oti{ao je u profesionalne vojnike–plemi}e koji su povremeno mewali poslodavce, a nisu zanemarqivi i oni koji su se odavali hajdu~iji. Krali su i pqa~kali Turke, ali i hri{}anske trgovce, pa ponekad i rimokatoli~ke biskupe koji su im posebno bili omrznuti zbog svoje podlosti i perfidnosti u provo|ewu prozelitskih akcija. Ma|arski plemi}i su organizovali svoje hajdu~ke bande koje su pqa~kale Srbe, nastawene na teritorijama pod turskom vla{}u, {to ukazuje na op{te politi~ke i moralne principe tog vremena. Padom Budima 1541. godine i ne{to kasnijim osvajawem celog Banata, stvoreni su uslovi da Turci formiraju Budimski pa{aluk koji je obuhvatao centralnu Ma|arsku, Banat, Ba~ku, Barawu, Srem i Slavoniju. Sa cele te teritorije iselili su se skoro svi zate~eni Ma|ari i najve}i deo [okaca. Ostalo je da ìvi samo srpsko pravoslavno stanovni{tvo. Turci su tu forsirano naseqavali nove Srbe iz svih srpskih krajeva, pa su oni prekrili sva seoska podru~ja. U gradovima je bilo najvi{e Turaka, prete`no islamizovanih Srba, ali i drugih izvornih nacionalnosti. Srbi su u Budimskom pa{aluku imali zna~ajne povlastice u odnosu na situaciju u dubini turske teritorije. Veliki broj je ukqu~en u pomo}ne trupe turske vojske, posebno kao pripadnici pe{adijskih jedinica koji su se zvali martolozi. Obnova Pe}ke patrijar{ije 1557. godine podstakla je ja~awe srpskog verskog ìvota i severno od Save i Dunava, a celi srpski narod, iako pod okupacijom, objediwen je u svojevrsnom sistemu crkvene, teokratske autonomije. Banatski Srbi su 1594. godine po~eli sa ustani~kim akcijama protiv Turaka. Prvo su zajedno sa Vlasima osvojili, opqa~kali i spalili Vr{ac kao va`no tursko utvr|ewe i privredni centar. Nedugo zatim pao je i Be~kerek, zatim Be~ej i Titel. Zaplewena je i turska flota na Dunavu sa tovarima oru`ja i municije. Temi{varski beglerbeg Sofi Sinan-pa{a krenuo je sa velikom vojskom da ugu{i pobunu, ali je u okolini Be~kereka do nogu potu~en. I novi poku{aj mu je bio potpuno neuspe{an. Ma|ari su se dràli dvoli~no i oklevali da pomognu Srbima, dok su Austrijanci mawu pomo} pruìli. Ostrogon i Temi{var su odolevali srpskim napadima, a onda su Turci krenuli sa 30.000 vojnika na srpsku vojsku od 4.300 qudi. Srbi nisu imali {anse da odole, pa su u borbi kod Be~kereka skoro svi pose~eni. Temi{varski pa{a je srpskog vr{a~kog vladiku tada ìvog oderao, {to je ozna~ilo potpuno gu{ewe ustanka i pusto{ewa srpskih naseqa. Karakteristi~no je da su u gu{ewu ovog srpskog ustanka Turci upotrebili zna~ajan broj Tatara koji su se posebno isticali di116

vqa{tvom. Usledio je takozvani Dugi rat od 1594. do 1606. godine izme|u Turaka i Ma|ara, u kome su Tatari jo{ vi{e kori{teni i mnoge su srpske krajeve poharali, posebno okolinu Sombora, Subotice i Baje. Posle Banata, te{ko je stradala i Ba~ka. Sve do poraza pod Be~om 1683. godine turska vlast u Srpskoj Panoniji nije vi{e bila zna~ajnije uzdrmana. Kad je car Leopold 1686. godine zauzeo Budim, provrelo je borbeno raspoloèwe u celom srpskom narodu. Opet su se prvi pobunili banatski Srbi otvaraju}i put austrijskoj vojsci za dubqi prodor u unutra{wost turske teritorije. Ali, Srbi su opet bili izloèni najve}im stradawima. Smrt generala Pikolominija i poraz austrijske vojske uslovili su veliko iseqavawe Srba severno od Save i Dunava, jer zbog predanog u~e{}a u borbama nisu smeli da ~ekaju Turke u svojim domovima. Procewuje se da se vi{e od ~etrdeset hiqada qudi iselilo pod patrijarhom Arsenijom III ârnojevi}em, posebno u Srem i Ba~ku, sve do Pe{te, dok su se bosanski Srbi masovnije iseqavali u Slavoniju. Ma|ari su sa vidnom netrpeqivo{}u do~ekivali srpske izbeglice, a Rimokatoli~ka crkva nije oklevala da odmah krene s pritiscima u ciqu unija}ewa. Car Leopold, pod uticajem kardinala Koloni}a, nije voleo Srbe, ali su mu oni bili neophodni kao veoma vredan borbeni qudski materijal da u~vrsti ju`ne dràvne granice. Da bi ih pridobio, Srbima je dao privilegije kao nijednoj drugoj nacionalnoj zajednici u svojoj prostranoj dràvi. Prvom privilegijom od 1690. godine Srbima je garantovana sloboda bogosluèwa po pravoslavnom obredu i upotreba julijanskog kalendara, a {to se ti~e patrijarha i sve{tenstva dobili su ista prava koja su imali i pod turskom okupacijom. Najva`nije je u tome da je za poglavara Srpske pravoslavne crkve mogao biti samo od narodnog i crkvenog sabora izabran pravoslavni Srbin, a on je postavqao episkope i sve{tenike, podizao crkve, otvarao manastire i {kole. Drugu privilegiju su Srbi dobili 1691. godine u znak carske zahvalnosti za wihov ogroman doprinos velikoj pobedi nad turskom vojskom kod Slankamena. Po woj je patrijarh stekao pravo da postavqa oficire srpske narodne vojske, sudi u gra|anskim sporovima, potvr|uje statute cehova, nasle|uje sve Srbe pravoslavce koji umru bez naslednika, {to je predstavqalo uvo|ewe izvesnog teokratskog autonomnog oblika vladavine. Srpski narod je uz to imao pravo da samostalno bira sopstvene lokalne organe vlasti. Tre}om privilegijom iz 1695. godine Srbi su li{eni obaveze da pla}aju desetak Rimokatoli~koj crkvi, {to je jo{ ve}u mr`wu jezuita izazvalo. Godine 1691. car je pristao da Srbi izaberu i svog podvojvodu, pa je to zvawe prvi stekao Jovan Monasterlija, iako je srpski narod èleo na tom mestu grofa \or|a Brankovi}a, ina~e u nemilosti dvora. U Slankamenskoj bici Monasterlija je predvodio deset hiqada srpskih vojnika i tu je poginuo veliki vezir Mustafa ]uprili}. Monasterlija je bio sposoban oficir, ali ga nisu mnogo interesovali srpski nacionalni problemi nego se sav posvetio slu`bi be~kom dvoru. Patrijarh je ipak uspeo da ga pridobije duìm ube|ivawem i obja{wavawem, pa se onda u potpunosti posvetio suprotstavqawu unija}ewu, koje je najvi{e uzimalo maha u Slavoniji i Barawi. Ubrzo je uspeo da obnovi i stabilizuje crkvenu organizaciju. Patrijarh i podvojvoda su po~etkom 1694. godine sazvali narodni zbor na kome su izneli zahtev da se Srbi iz okoline Budima nasele u Maloj Vla{koj, kraju izme|u Poège i Pa117

kraca, kao i da srpski narod, bez obzira da li je starosedela~ki ili tek doseqen, bude podre|en direktno caru, bez posredovawa vlastele i ùpanija. Zakqu~ni stav, koji je car potvrdio, odre|ivao je da je naseqavawe Srba privremeno i da }e se oni vratiti u otaybinu ~im bude oslobo|ena. Uskoro je obnovqena i {ajka{ka re~na flotila sa srpskom posadom. I 1697. godine u bici kod Sente istakli su se Srbi, pa su se posle obostranih velikih gubitaka Turci povukli. Car je te godine za zapovednika vojske postavio Evgenija Savojskog, a uz to sklopio antiturski savez sa Rusijom i Venecijom. Austrijska vojska, u kojoj je bilo dosta Srba, uspela je uskoro da suzbije novi upad sultana Mustafe i natera ga u bekstvo. Savojski je te godine osvojio i Sarajevo, pa se mnogo bosanskih Srba za wim povuklo i naselilo u Sremu i Ba~koj. Sukobi su okon~ani Karlova~kim mirom 1699. godine kojim je austrijsko-turska granica povu~ena od u{}a Tise u pravcu Mitrovice, pa do u{}a Bosuta i Savom sve do Une. Turci su zadràli Banat. Karlova~kim mirom Austrija je konsolidovala svoj me|unarodnopoliti~ki poloàj, pa je nastojala da u skladu sa sopstvenim interesima sredi stawe u novoosvojenim delovima Srpske Panonije. Svoje istinske namere veoma je jasno izrazila jedanaest godina ranije postavqaju}i kardinala Leopolda grofa Koloni}a, ostrogonskog arhiepiskopa i primasa Ugarske, na ~elo Dvorske komisije za ure|ewe imovinskih odnosa. Ubrzo su zaboravqene carske privilegije, proklamovane Srbima, pa se krenulo sa sistematskim unija}ewem. I socijalni uslovi ìvota preseqenog srpskog naroda bili su krajwe te{ki. Car Leopold je i zvani~no po~eo da kr{i ranije proklamovane srpske povlastice, pa je tako ve} 1700. godine posebnom uredbom zapretio pravoslavnim {izmaticima da }e biti proterani iz Pe~uja ako se u odre|enom roku ne sjedine s rimokatolicima. Proterivawe pravoslavaca je i zaista naredio 1703. godine nagla{avaju}i izri~ito da u Pe~uju mogu ostati samo Srbi katolici. Uskoro je pritisak na Srbe zna~ajno popustio usled ugarskog ustanka koji je predvodio Ferenc II Rakoci, usled straha be~kih dvorskih krugova da bi se nezadovoqni Srbi mogli prikqu~iti ustanku. Pored toga, saznalo se da su razo~arani Srbi u nekoliko navrata obra}ali i ruskom caru Petru Velikom izraàvaju}i èqu da se kolektivno isele u Rusiju. Posle Leopoldove smrti, novi austrijski car Josif I1706. potvrdio je srpske privilegije, crkvene i svetovne. Srbi su bili organizovani u sopstvenu racku miliciju i sami su birali svoje oficire. Katoli~ki prelati ipak nisu odustajali od namere da ih pretvore u kmetove, etni~ki razbiju na velikom teritorijalnom prostranstvu i pretvore u vatikanske ovce. Srbima je najvi{e u prilog i{lo {to su ih carski generali smatrali izvrsnim vojnicima i nezamewivim grani~arima na obalama Tise i Save. Na wihovu inicijativu je i formirana Slavonska granica sa sedi{tem u Osijeku, koja se delila na gorwu, sredwu i dowu posavsku i wihove {tabove u Gradi{ki, Brodu i Ra~i. Pored Slavonske, organizovana je Podunavska granica na prostoru Srema i Ba~ke, sa sedi{tem u Petrovaradinu. Podunavska granica je bila podre|ena Slavonskoj i wenom osje~kom generalitetu. Daqe, severno uz Tisu obrazovane su Potiska granica sa sedi{tem u Segedinu i Pomori{ka sa centrom u Aradu. U sve ~etiri panonske granice samo su glavni {tapski oficiri bili Nemci, a svi ostali Srbi. 118

Racka milicija je duè vreme zadràna i van podru~ja vojnih granica. Poseban poloàj qubomorno su ~uvali Srbi iz Male Vla{ke, planinskog podru~ja centralne Slavonije, koji su 1706. digli pobunu protiv ukidawa krajinskih povlastica. I na drugim panonskim podru~jima nastavqali su se èstoki sukobi sa ma|arskim plemi}ima pri wihovim poku{ajima da Srbima nametnu kmetovski jaram. Srbi su pokazali da radije postaju odmetnici nego kmetovi, pa je jedna wihova odmetni~ka grupa 1701. godine ubila i |akovi~kog biskupa. Koncentracija srpskog stanovni{tva severno od grani~nih oblasti bila je tako velika da su i Ma|ari kraj izme|u Blatnog jezera, severnog Pomori{ja, Dunava i Drave nazivali Srbijom, uzaludno nastoje}i da u wemu uspostave spahijski poredak. Nepromi{qeno upadaju}i na srpsku teritoriju Rakoci je uropastio sopstveni ustanak. Ubrzo ih je potukao grani~arski oberkapetan Jovan Popovi} Tekelija i osvetio se za wihove pokoqe srpskih civila. U slamawu Rakocija u~estvovali su i Mojsije Ra{kovi} i Jovan Manasterlija, ali je Rakoci definitivno poraèn tek 1711. godine, {to svedo~i o {irini i snazi wegovog ustanka koji je trajao osam godina. Ratna razarawa su dovela do koncentracije srpskog stanovni{tva prema isto~nim i ju`nim grani~nim podru~jima. Novi austrijsko-turski rat 1716. godine po~eo je pobedom Evgenija Savojskog kod Petrovaradina i iste godine, padom Temi{vara, Pan~eva i Nove Palanke, doveo do osvajawa celog Banata. Savojski princ je u svojoj vojsci imao ogroman broj Srba koji su predwa~ili ratnim elanom. Srpska milicija je sama zauzela [abac, Bijeqinu, Doboj i Br~ko. U turskim rukama se odràla samo {aba~ka tvr|ava. Srbi su u toku zimskog perioda uspe{no suzbijali sve turske upade u Srem. Ve} u prole}e 1717. austrijska vojska opseda Beograd i posle dva meseca ga zauzima, {to dovodi do iseqavawa kompletnog muslimanskog stanovni{tva. Turci su bez borbe napustili {aba~ku tvr|avu, celo podunavqe do Or{ave i Srbiju do Ni{a. Poàreva~kim mirom iz 1718. Austriji su pripale sve osvojene teritorije, Semberija, [umadija do Zapadne Morave, celi prostor od Drine do u{}a Timoka. Za Banat je formirana zemaqska administracija sa centrom u Temi{varu, dok je Kraqevina Srbija, kako je zvani~no u austrijskim dokumentima ozna~en osvojeni deo Srbije, prvobitno bila pod vojnom upravom, da bi ne{to kasnije bila formirana Beogradska administracija na ~elu sa feldmar{alom princom Aleksandrom Virtember{kim od 1720. godine. Upravna vlast je bila identi~na kao u drugim habsbur{kim zemqama, ali su Srbi sa~uvali tradicionalnu kneìnsku i seosku samoupravu. Pored garnizona redovne vojske, Austrijanci su ustrojili kapetanije srpske narodne milicije po uzoru na organizaciju vojnih krajina. Austrijska uprava je svojom samovoqom i pqa~ka{kim duhom svojih protagonista ubrzo dozlogrdila broj~ano prore|enim i osiroma{enim Srbima. Uz to je Be~ uporno nastojao da suzi i formalne srpske privilegije, pa je 1727. godine Beogradskoj administraciji i Zemaqskoj administraciji u Banatu Dvorski ratni savet uputio Prvu deklaratoriju o ja~awu ingerencija organa dràvne vlasti i Rimokatoli~ke crkve. Ogromno narodno nezadovoqstvo, javno izraàvano na svakom mestu, nije spre~ilo objavqivawe Druge deklaratorije 1729. godine kojima su srpska narodna i crkvena prava jo{ vi{e suèna i redukovana, pa je narodno-crkveni sabor u Beogradu naredne godine posebnim memo119

randumom odbacio deklaratoriju, pokazav{i najve}e ogor~ewe naro~ito zbog zabrane zidawa crkava, nasilne naplate desetine, vojnih kontribucija itd. Car Karlo VI nije popu{tao pred srpskim zahtevima, pa je i obja{wavaju}im reskriptom iz 1732. potvrdio sva ograni~ewa koja proisti~u iz obe deklaratorije. Novi srpski sabor odràn je tim povodom iste godine u Beogradu i jo{ odlu~nije je zahtevao da se po{tuju sve privilegije iz 1715. godine. Na sve srpske proteste car je 1734. novim reskriptom gotovo zanemarqivo popustio iskqu~uju}i dràvnu kasu iz podele imovinske zaostav{tine preminulih srpskih episkopa. Zbog velikog uznemirewa i prete}eg nezadovoqstva beogradskih Srba, car je zna~ajnije popustio tek 1735. godine izdaju}i svojevrsno za{titno pismo. Novi narodno-crkveni sabor, odràn te godine u Sremskim Karlovcima u mirnijoj atmosferi, traìo je od cara pro{irewe odredbi za{titnog pisma. Povodom toga car je odlu~io da ne izdaje novu gramatu obe}av{i da }e strogo ka`wavati sve one koji Srbima nepravdu nanose. Novi austro-turski rat izazvao je 1737. godine ustanak Srba pod turskom vla{}u. Mnogo Srba je bilo i u austrijskoj vojsci hercega Franca Lotarin{kog koja je krenula od Jagodine prema Ni{u. Ubrzo je pao Kru{evac pred navalom srpske milicije, a uz pomo} srpskih ustanika i Novi Pazar. Turci su bez borbe napustili Poègu, Karanovac i Trstenik. Nakon pada Ni{a, u ~emu su srpski ustanici imali presudnu ulogu, Turci su kao glavnog ustani~kog predvodnika uhvatili patrijarha Arsenija IV Jovanovi}a [akabentu, planiraju}i da ga obese. Patrijarh je ipak uspeo da pobegne. Me|utim, vrlo brzo se ispostavilo da najvi{i austrijski komandanti nisu dorasli balkanskim ratnim isku{ewima, pa su Turci u protivnapadima po~eli da potiskuju austrijsku vojsku, koja se sve brè povla~ila prema Dunavu, a za wom je u velikom broju krenulo srpsko civilno stanovni{tvo, pred osvetoqubivim i krvi èdnim Turcima. Godine 1739. Austrijanci su pretrpeli teàk poraz kod Grocke, a Beograd je ugrozila i kuga, napustilo ga je svo stanovni{tvo i Austrijanci su grad predali u septembru iste godine. Beogradskim mirom, koji je ubrzo potpisan, Austrija je Turskoj prepustila sve teritorije ju`no od Save i Dunava, a ugovor je po ispuwewu svih obaveza sve~ano ratifikovan 1740. godine. Kao sre}na okolnost po Austriju ispostavila se odluka o neukidawu vojne granice severno od Save i Dunava, kad je svoju teritoriju pro{irila daleko na jug. Iako su grani~ari imali u tom periodu grdnih problema s vlastima i spahijskim slojevima, morali da pla}aju razne poreze, oni su spremno do~ekali ponovnu kqu~nu odbrambenu ulogu. Ekonomski je oja~ao i wihov oficirski sloj, sti~u}i nasledne titule i poloàje i izjedna~uju}i se sa slojem sve{tenika i bogatih trgovaca. Spre~avawe ma|arskih plemi}a da preuzmu Banat pod svoju kontrolu ovoj pokrajini, koju su iskqu~ivo Srbi naseqavali, donelo je najbrì ekonomski razvoj u sferi poqoprivrede, trgovine, zanatstva i manufakture. U tom pogledu, situacija u Sremu i Slavoniji bila je mnogo teà zbog bezobzirnosti dràvnih ~inovnika i beskrajne mr`we koju su rimokatoli~ki prelati redovno iskazivali prema pravoslavcima. Stawe je bilo toliko nepodno{qivo da se sve ve}i broj Srba odavao odmetni{tvu. I Srbima u Ba~koj i Barawi dozlogrdile su stalne kontribucije i arende, pohlepa ma|arskih spahija i nezaja`qivost rimokatolika, a uz to su na wihovo podru~je sistematski naseqavali Nemce i Ma|are. Srpski seqaci centralne Slavo120

nije 1722. godine dizali su se i na ustanak, koji je predvodio Stefan Markovi}. Ostareli srpski grani~arski kapetan Pera Segedinac prikqu~io se 1735. godine pobuni ma|arskih plemi}a i seqaka u Pomori{ju, kojima je tako|e prekipelo zbog postupaka centralne vlasti koju su predstavqali oholi nema~ki oficiri. Wega su na zverski na~in vlasti pogubile u Budimu. Iste godine nemiri su ponovo zahvatili Posavinu, ali su surovo ugu{eni. Naredne godine uzavrelo je sremsko Podunavqe. U Ba~koj je do{lo do razdora srpskih oficira i sve{tenika, koji je dodatno komplikovao me|usobni sukob karlova~kog mitropolita i ba~kog episkopa. Pa ipak to nije omelo Srbe cele Panonije da se 1737. masovno dignu na oru`je i stupe u rat s Turskom. Povla~ewe ju`ne granice na Savu i Dunav nateralo je Austriju da popusti birokratske stege i prozelitske pritiske na srpske grani~are, a oni su u velikom broju uskoro, ve} 1741. godine, angaòvani u ratu protiv Bavarske, Pruske i Francuske za habsbur{ko carsko nasle|e. Srpski vojnici su bili slabo snabdevani i lo{e vo|eni od nema~kih oficira, pa su uskoro masovno dezertirali, a ve} 1742. godine zbog krajwe lo{eg stawa dolazi do pobune u Posavskoj granici, koju su zajedni~ki predvodili istaknuti oficiri i sve{tenici. Godine 1743. po~elo je sprovo|ewe dve godine ranije done{enog ugarskog zatvora, koji je potvrdila carica Marija Terezija, o razvoja~ewu Potiske, Pomori{ke i Podunavske granice. Paralelno s tim reorganizovana je Posavska granica i teritorijalno pro{irena do Zemuna, a srpskim grani~arima time je zna~ajno poboq{an poloàj dràvnim aktima iz 1754. godine. Iz razvoja~enih granica veliki broj srpskih porodica iselio se u Rusiju. Be~ki dvor je srpske grani~are angaòvao i u Sedmogodi{wem ratu Austrije i Pruske, koji je izbio 1756. i u wemu je, uprkos velikim pogibijama, ponovo dokazana vrednost srpskog oru`ja u kqu~nim bitkama. To je caricu motivisalo da ponovo pro{iri oblast vojne granice i zna~ajno popravi dru{tveni poloàj i pravni status srpskog stanovni{tva. Prvi srpski general tada je postao Mihailo Mika{inovi}. Srpski grani~ari su se proslavili i u dvogodi{wem ratu za bavarsko nasle|e 1778. godine. Poloàj Srba van podru~ja vojne granice i daqe je bio veoma teàk. Sistematski su pokme}ivani i nasilno katoli~eni. Zbog toga se veliki broj preseqavao u grani~na podru~ja, a Be~ je bio prinu|en da neke wihove najgu{}e koncentracije za{titi od feudalne samovoqe obrazovawem Komorskog dominijuma u Sremu, Potiskog krunskog distrikta u Ba~koj i Velikokikindskog distrikta u Banatu, na koje se duì vremenski period nije protezao sistem zemqi{wih spahiluka. Posebno se to pokazalo va`nim u Velikoj Kikindi kada je Marija Terezija, 1779. godine, celi Banat prikqu~ila Ugarskoj. Po proterivawu Turaka Banat, Ba~ka, Barawa i Srem su bili naseqeni iskqu~ivo Srbima, ukqu~uju}i pokatoli~ene Buwevce i [okce, dok je u Slavoniji uz prete`nu srpsku ve}inu ìvelo i ne{to Hrvata koje je ~etrdesetih godina baron Frawo Trenk, zajedno s najgorim kriminalcima, mobilisao u svoje razbojni~ke banke, Trenkove pandure, koji su ~inili neverovatna zverstva nad pravoslavnim Srbima. Be~ je u drugoj polovini osamnaestog veka po~eo smi{qeno na podru~ju Srpske Panonije da naseqava Nemce, Ma|are, Rumune i druge nacionalnosti daju}i im velike privilegije i neretko proteruju}i Srbe sa wihove zemqe. 121

Panonski Srbi su na sve mogu}e na~ine pomagali Prvi srpski ustanak, koji je bitno unapredio i wihovu nacionalnu svest i solidarnost. Kako im se, paralelno s tim, pogor{avao ekonomski i socijalni poloàj u uslovima ubrzane akumulacije kapitala pod austrijskom vla{}u, srpski seqaci su postajali odlu~niji u suprotstavqawu tu|inskoj vlasti i spahijskoj tiraniji. Prvo su se pobunili 1807. godine Sremci u Vogwu, diù}i na oru`je celo fru{kogorsko podru~je. Re~ je o poznatoj Ticanovoj buni sa sredi{tem u Vrdniku i odmah proklamovanim ciqem da se Srem pripoji oslobo|enom delu Srbije i Kara|or|u ili, u najmawu ruku, da se ukinu feudalne obaveze i sremska ùpanija pripoji Vojnoj granici. U slamawu pobune vlastima je aktivno pomagao mitropolit Stratimirovi} smatraju}i da su seqa~ke ambicije iluzorne. Vo|a pobune Teodor Avramovi} Tican je uhva}en i 1809. pogubqen ~ere~ewem. Neuspe{an je bio i poku{aj pobune Srba i Rumuna Vla{ko-ilirske regimente u Banatu. Kolovo|e su surovo ka`wene, a odlikovani crkveni velikodostojnici koji su ih potkazali. Protiv mitropolita Stratimirovi}a kao osionog feudalca bunili su se srpski seqaci na wegovim posedima u Daqu i Borovu, kao i u Vo}inu i Viroviti~koj ùpaniji. Srpski seqaci u Slavoniji su i narednih godina bili nepokorni, a do ve}ih nemira je dolazilo 1815. i 1826. godine, na koje je vlast redovno odgovarala {irokim represalijama. Iako su Srbi jo{ 1792. godine na Poùnskom saboru progla{eni za ravnopravne ugarske gra|ane, sporo i mukotrpno su wihova gra|anska klasa i inteligencija realizovale na~elnu mogu}nost u~e{}a u dràvnoj upravi i sudstvu. Wihov ekonomski i finansijski napredak vi{e niko nije mogao zna~ajnije ugroziti, a uporno su i {kolstvo razvijali, kao i razne druge oblike prosvetne i kulturne delatnosti. Pored unija}ewa, Srbima je sve ve}u pretwu predstavqao oficijelno forsiran proces ma|arizacije. Ma|arska revolucija iz 1848. godine prema srpskom narodu je manifestovala otvoreni {ovinizam iako su je Srbi u po~etku iskreno podràli, o~ekuju}i da }e zadovoqiti i wihove nacionalne aspiracije. Lajo{ Ko{ut je vrlo brzo izrazio nameru da suzbije i samu srpsku nacionalnost. Srpski Banat, Srem, Ba~ka, Barawa i Slavonija prosto su politi~ki uzavreli, omladina je izlazila na ulice, a seqaci su obnavqali stari borbeni duh i nemirewe s feudalizmom. U Karlovcima je te godine odràna poznata Majska skup{tina, koja je prvobitno sazvana kao crkvena, ali je odmah prerasla u op{tenarodnu. Progla{ena je Srpska Vojvodina, mitropolit Raja~i} izabran za patrijarha, a pukovnik Stevan [upqikac za srpskog vojvodu. Ma|arska vlada je sve odluke Majske skup{tine proglasila nezakonitim, ali je be~ka dvorska kamarila podràla Srbe. Za predsednika srpskog Glavnog odbora izabran je \or|e Stratimirovi}, a potom je usledilo formirawe ~itave mreè okru`nih i gradskih odbora, odnosno seoskih pododbora, kao institucija nove vlasti. Srpski narodni pokret su posebno oja~ali ogor~eni grani~ari nakon carske odluke da se Vojna granica pot~ini ma|arskim vlastima. Po~etkom juna Srbi su se digli na oru`je da spre~e ulazak ma|arske vojske na teritoriju pod wihovom kontrolom i grani~arske oblasti. Ve} u prvom sukobu Srbi su uspeli da odbiju ma|arsku vojsku od Karlovaca i nateraju je da se povu~e u Petrovaradinsku tvr|avu. Srpsko-ma|arski rat je doveo do srpske pobune i u regularnim vojnim jedinicama ~iji su se vojnici prikqu~ivali srpskom nacionalnom pokretu, a dosta dobrovoqaca 122

je do{lo i iz Srbije. U Mitrovici su Srbi brzim vojnim dejstvima naterali hrvatskog oficira Rasti}a na kapitulaciju i prigu{ili otvoreno neprijateqstvo sremskih katolika. Iako je krajem juna progla{eno desetodnevno primirje izme|u srpskih grani~ara i {ajka{a, s jedne, i ma|arske vojske, s druge strane, zbog izbora za Ma|arski sabor, na sam dan glasawa ma|arska vojska je dovela do krvoproli}a provode}i teror nad novosadskim Srbima. To je rasplamsalo srpsko-ma|arski rat. U julu su Srbi doìveli poraz kod Vr{ca, koji ih nije demoralisao, pa su u nekoliko navrata porazili Ma|are na jugu Ba~ke. Ma|ari su odgovorili pogromom srpskog civilnog stanovni{tva. Najve}i ma|arski poraz desio se kod Sentoma{a, koji je potom nazvan Srbobranom. I banatski Srbi su odneli zna~ajnu pobedu nad Ma|arima kod E~ke. Ma|ari su nakon toga broj~ano daleko nadmo}nijim trupama navalili na svim linijama, ali su Srbi odoleli napadu i neprijatequ naneli jo{ teè gubitke. U protivnapadu su zna~ajno strate{ki oja~ali svoje poloàje oko Srbobrana. Malo je falilo da i Bela Crkva dospe u ruke srpske vojske. Po~etkom septembra krenula je nova velika ma|arska ofanziva, nanose}i te{ke udarce Srbima, ali nije imala dovoqno snage da savlada srpsku vojsku i narod koji se o~ajni~ki branio. Perlez je tada, kao zna~ajno vojno upori{te, privremeno pao u ma|arske ruke, ali su ga Srbi u protivnapadu ubrzo povratili. Srpski poloàji su stabilizovani, odbijeni su svi ma|arski udari u Ba~koj, ali ni srpski juri{i u Banatu nisu bili uspe{ni. Olak{awe je Srbima stiglo kada je be~ki dvor krenuo u ratni obra~un sa revolucionarnom Ma|arskom, pa shodno tome prestao Srbe da tretira kao pobuwenike. Srpski vo|a \or|e Stratimirovi} je bio na vrhuncu popularnosti, ali je protiv wega sve upornije i perfidnije delovao patrijarh Raja~i}, u dosluhu sa Be~om i sara|uju}i sa hrvatskim banom Jela~i}em. Raja~i} je brutalno poku{ao da smeni dvadesetpetogodi{weg i politi~ki neiskusnog glavnog komandanta Stratimirovi}a, ali se tome sva srpska vojska suprotstavila. Srpska vlada je tada stala na Raja~i}evu stranu, pa je Stratimirovi} bio prinu|en da se pomiri s patrijarhom. Po{to vojvoda Stevan [upqikac, sada ve} kao carski general, nije imao voqe da se me{a u srpske politi~ke poslove, Raja~i}eva uloga postala je neprikosnovena. Ratovawe s Ma|arima se nastavqalo i sada je na ~elu srpske vojske bio caru odani [upqikac, dok je Stratimirovi} gurnut na sporedne poslove. Novembarska ma|arska ofanziva na srpske poloàje u Banatu dala je po~etne rezultate, ali su je Srbi ubrzo slomili uz novu zna~ajnu pomo} srbijanskih dobrovoqaca. U jeku sukoba, ponovo unapre|eni feldmar{al-Lajtnant [upqikac je umro, a Ma|ari su zatraìli pregovore sa Srbima. Svojim decembarskim patentom novi car Franc Jozef garantovao je Srbima sve stare privilegije, ali je izbegao da teritorijalno jasno odredi granice wihovog vojvodstva. Izbio je novi sukob izme|u Raja~i}a i Stratimirovi}a, pa je surevwivi patrijarh za komandanta srpske vojske, posle smrti [upqikca, postavio Nemca Majerhofera. U januaru 1849. samovoqnom patrijarhu o{tro se suprotstavio Narodni odbor, ali bezuspe{no, jer je Raja~i} imao punu podr{ku carske vlasti. Kad je nedugo zatim carska vojska krenula na Pe{tu zna~ajno je oslabio ma|arski pritisak u Ba~koj i Banatu, pa su Srbi, posle pobede kod Pan~eva, ubrzano napredovali du` cele linije fronta na sever, najbrè banatskom stranom u dve kolone koje su 123

predvodili vojvoda Stevan Kni}anin i general Todorovi}. Ubrzo su oslobo|eni Veliki Be~kerek, Vr{ac, Vrbas, Sombor, Be~ej itd., sve do Subotice i Segedina. Veliki srpski vojni uspesi uskoro su plodove pruìli samo Austrijancima, koji su postepeno preuzimali kontrolu nad srpskim jedinicama, ubijaju}i im borbeni moral ukidawem srpskog jezika i }irilice, odnosno uvo|ewem nema~kog kao obaveznog.Oktroisani carski ustav u martu 1849. Srbima je garantovao nacionalni opstanak i verske slobode, ali ne i teritorijalnu autonomiju. Novom upravnom podelom iz aprila meseca Vojvodina je podvedena pod sedmi ugarski okrug, a Srbi su ostali i bez vojne i bez upravne vlasti, dok je sam patrijarh degradiran u rang carskog komesara za civilne oblasti. Srbe je to stra{no demotivisalo i demoralisalo u daqim borbama, pa su Ma|ari krenuli u obimnu protivofanzivu i probili se sve do Petrovaradina. Ma|ari su pobili na hiqade srpskih civila, srpska vojska je bila u rasulu, wihove oblasti zahva}ene potpunom anarhijom, a izbeglice su nadirale sa svih strana. Po~etkom aprila \or|e Stratimirovi} u Titelu preuzima komandu nad vojskom i uskoro je naneo teàk poraz Ma|arima. Iz Srbije su ponovo stigli dobrovoqci, ali i pored zna~ajnih uspeha u Ba~koj, Srbi su poraèni u Banatu. Preokret je definitivno nastupio u julu mesecu kad je ma|arska vojska kapitulirala pred ruskim i austrijskim armijama. Revoltirani sremski Srbi, nezadovoqni austrijskim obmanama i poltronstvom srpskih predvodnika, masovno su iza{li s radikalnim politi~kim zahtevima da se u Srpskom vojvodstvu ukine Majerhoferova vojna uprava i ograni~i patrijarhova samovoqa. U Srpsku Vojvodinu poslat je hrvatski ban Jela~i} da ugu{i srpske nacionalne te`we i dokraj~i organe narodne vlasti, dok je Raja~i} pozvan u Be~ jer dvor nije bio zadovoqan wegovom revno{}u u delovawu protiv sopstvenog naroda. Car je traìo mnogo vi{e snishodqivosti i apsolutnu poslu{nost. Godine 1849., 18. novembra, progla{en je Patent o osnivawu Vojvodstva Srbije i Tami{kog Banata, potpuno nezavisnim od Ugarske i direktno podre|enim austrijskom be~kom ministarstvu. Vojvodstvo je obuhvatalo najve}i deo Ba~ke, Banata i Srema, a car je tu varijantu prihvatio u znak zahvalnosti Rusiji na dragocenoj pomo}i u slamawu ma|arske revolucije. Vojvodstvo nije obuhvatalo Vojnu granicu, {to je namerno smi{qeno da bi broj~ani odnos Srba prema drugim nacionalnostima bio {to nepovoqniji. Titulu velikog vojvode Vojvodstva Srbije car je li~no sebi pripisao, kao i pravo da za podvojvodu imenuje Srbina, koji bi bio na~elnik dràvne uprave. Izbegao je da Novi Sad, kao ve}inski srpski, odredi za administrativni centar, odrediv{i Temi{var u kome su Srbi predstavqali mawinu stanovni{tva. Vojnom granicom je i daqe upravqao istaknuti srbomrzac ban Jela~i}, a onda je posledweg dana te godine formirana Banatsko-srpska zemaqska vojni~ka uprava na ~ije je ~elo postavqen austrijski grof. Na celoj teritoriji vlast je bila izrazito birokratsko-centralisti~ki ustrojena, {to je i glavna karakteristika tog perioda Bahovog apsolutizma. Feudalizam je skr{en u svom fundamentu, ali se pokazalo da ni birokratija nije nimalo naivna, pogotovo wena te`wa da stalno pove}ava poreske namete. Ekonomski poloàj srpskog seqa{tva i gra|anske klase bio je sve teì, a unaza|ivani su i wihova prosveta i kultura. Sistematski 124

je provo|ena germanizacija i suzbijan panslavizam. Da wihova nesre}a bude ve}a, i vojvo|anski Srbi su se ve} uveliko politi~ki delili na kara|or|evi}evce i obrenovi}evce. Austrijski poraz 1849. godine u ratu protiv Francuske i Pijemonta doveo je do sloma Bahovog apsolutisti~kog reìma, oslabio je centralnu vlast i naveo je na sporazumevawe sa Ma|arima na antisrpskoj osnovi. Tako je u najstroòj tajnosti u [enbrunu poja~ano Carevinsko ve}e 26. avgusta 1860. godine donelo odluku o ukidawu vojvodstva Srbije i wenom pripajawu Ugarskoj. Odluka je obelodawena tek posle ~etiri meseca, kad je sve pripremqeno za weno brzo provo|ewe. Rumski i ilo~ki srez su pripojeni Hrvatskoj banovini. Srbi su bili preneraèni i sve o{trije su javno iskazivali svoje nezadovoqstvo. Zgranut je bio i dokazani austrofil patrijarh Raja~i}, pa je odbio da na ~elu delegacije istaknutih Srba ode u Be~, dok ne dobije stav srpskog sabora. Godine 1861. car je dozvolio da se u Karlovcima odrì sabor raspravno-politi~kog karaktera, pa je time posredno Srbe priznao kao politi~ki narod. Tako je Blagove{tanski sabor sazvan 2. aprila, skoro dvadeset dana raspravqao da li je Srbima prikladnija opcija sporazumevawa sa austrijskim ili ugarskim politi~arima, ali su usvojeni jedinstveni zakqu~ci me|u kojima je najva`niji zahtev za obnavqawem Srpskog vojvodstva. Car je obe}ao da }e taj zahtev ispuniti, ali obe}awe nije ispunio. Novi austrijski poraz u ratu sa Pruskom 1866. godine doneo je prevagu pristalicama dualisti~kog preure|ewa monarhije i definitivno potisnuo federaliste. To je dodatno ugrozilo srpske interese, izazvalo otpor svih wihovih politi~kih grupacija, a beskompromisnom opozicionom borbom, posebno kao srpskog nacionalnog predvodnika, afirmisalo Svetozara Mileti}a. U avgustu te godine u Novom Sadu je odràna osniva~ka skup{tina Ujediwene omladine srpske, koja }e se ubrzo u svim srpskim zemqama afirmisati kao kqu~ni faktor ja~awa srpske nacionalne svesti i politi~ke emancipacije, u~vr{}uju}i demokratske i republikanske ideje kao okosnicu svoje nacionalne borbe i zauvek ih ugra|uju}i u temeqe modernog srpskog nacionalizma. Austro-Ugarska nagodba iz 1867. godine i preure|ewe dràve u skladu s wom na najodlu~niju opoziciju su nai{li u Mileti}evoj Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci, {to }e se ubrzo pokazati povodom dono{ewa u politi~kom i nacionalnom pogledu restriktivnog Zakona o narodnostima i Zakona o crkveno-{kolskoj autonomiji. Ta velika stranka srpskih liberala formalno je obrazovana u januaru 1869. na konferenciji u Be~kereku, gde je usvojena wena programska deklaracija, zasnovana na precizirawu prevashodno nacionalnih te`wi i interesa. Raznim pravni~kim manipulacijama sa izbornim cenzusom i izbornim jedinicama ma|arske vlasti su uspele da u saboru bude svega nekoliko srpskih poslanika, ali to im nije mnogo pomoglo, jer ih je predvodio Svetozar Mileti}, koji je hrabro i uporno, sa izvanrednim govorni~kim darom, pravio nepodno{qivu politi~ku atmosferu vladaju}im pe{tanskim krugovima. Godine 1870. Mileti}a su osudili na godinu dana zatvora, ali je on neumorno nastavqao svoju nacionalnu borbu. Na Drugoj be~kere~koj partijskoj konferenciji 1872. godine, prevagnuli su izvesni umereniji tonovi zbog odre|ene podvojenosti unutar stranke, usled kompromiserskog dràwa nekih wenih predvodnika. Me|utim, intenzivne parlamentarne borbe su se nastavqale nesmawenom èstinom, povratno deluju}i na daqe ja~awe srpske nacionalne svesti. 125

Iako ve} Austro-Ugarskom nagodbom predvi|eno, pripajawe Vojne granice Ugarskoj izvr{eno je tek 1873. godine i novi srpski revolt izazvalo, Mileti}evi srpski liberali su smatrali da bi to ukidawe moglo imati i pozitivne posledice, jer je srpski narod u celoj Panoniji dobio {ansu da se politi~ki ujedini, da se li{i tutorstva sve{teni~kog i oficirskog staleà, a ve} su prvi izbori pokazali da ogromna ve}ina biv{ih grani~ara glasa za Mileti}a. Srpska narodna slobodoumna stranka po~ela je da odnosi prevagu i na crkvenonarodnim saborima, potiskuju}i konzervativne dru{tvene elemente i wihovu tradicionalnu snishodqivost prema centralnoj vlasti. Me|utim, pod uticajem ugarskih dou{nika uveliko su po~iwala unutra{wa strana~ka previrawa i sporovi, koji su prouzrokovali lo{ije izborne rezultate 1875, a ve} 1876. godine Svetozar Mileti} je ponovo uhap{en, godinu i po dana dràn u istra`nom zatvoru i onda osu|en zbog veleizdaje na osnovu izjave samo jednog, i to la`nog, svedoka. Po~etkom 1878. Mileti} je osu|en na pet godina zatvora, ali je pomilovan krajem 1879. Srpska nacionalna borba se nastavqala svom èstinom i nikakve je pretwe i hap{ewa za duè vreme nisu mogle zaustaviti. Mileti} se u zatvoru ozbiqno razboleo i nije mogao da nastavi svoje politi~ko angaòvawe ranijim àrom. Partiju je sve vi{e zahvatao unutra{wi raskol na oportunisti~ke kompromisere i borbene nacionaliste. Predvodni~ku ulogu u partiji je preuzeo od Svetozara Mileti}a znatno umereniji Mihailo Polit–Desan~i}, ali su ve}inu u rukovodstvu stranke ubrzo zadobili oportunisti. Oni su 1884. godine u Budimpe{ti odràli posebnu konferenciju na kojoj su proklamovali napu{tawe Be~kere~kog programa i izrazili lojalnost ma|arskoj dràvi, potvr|uju}i to jo{ izri~itije na kikindskoj skup{tini bira~a. Tome se najodlu~nije suprotstavio Ja{a Tomi}, koji se ve} uveliko unutar te partije afirmisao kao srpski radikal. Oportunisti su se izdvojili u posebnu Srpsku narodnu stranku, a otvoreno im se suprotstavio i Polit–Desan~i}, dok ih je narod prozvao notabilitetima, a ma|arska vlast im izbornim manipulacijama, kr{ewem zakona i nasiqem obezbedila ulazak u parlamentarne klupe i tako uìvala u wihovoj podr{ci kao ube|enih }utologa i vladinih glasa~a. Izvorni liberali delili su se u dve frakcije, Polit–Desan~i}eve umerewake i radikale Ja{e Tomi}a. Godine 1887. oni ve} drè odvojene partijske skupove, pa su radikali kao pet puta brojniji svoju partiju nazvali Celokupnom srpskom narodnom slobodoumnom strankom, zadràvaju}i kao svoje glasilo list “Zastavu”, koja je ve} 1891. godine u zaglavqu imala odrednicu da je organ Srpske radikalne stranke. Ovaj unutarpartijski rascep neposredno je proizveo potpun izborni poraz, a sukob liberala i radikala toliko se produbqivao da se me|u wima pojavila nepremostiva mr`wa. Zbog te{kih uvreda i kleveta koje su na wegov ra~un izre~ene, Ja{a Tomi} je izazivao na dvoboj jednog od liberalnih predvodnika Mi{u Dimitrijevi}a, a zatim ga i ubio. Zbog toga je osu|en i {est godina je proveo u zatvoru, i to od 1890. do 1896. godine. Strasti }e se kasnije smiriti, pa }e radikali i liberali po~eti da sara|uju u antireìmskim akcijama, a 1895. zajedni~ki su bojkotovali izbore. Nacionalno pitawe u Ugarskoj je postajalo sve komplikovanije jer su se budile i druge narodnosti, a oficijelni, reìmski {ovinizam je neprekidno dolivao uqe na vatru. Unutar celokupne srpske opozicije radikali su definitivno preuzeli vode}u ulogu, pa su stekli i ubedqivu ve}inu u Srpskom narodno-crkvenom sa126

boru 1902. godine. Mita Mu{icki je bio prvi radikalski poslanik koji je 1905. izabran u ugarski parlament. Ve} slede}e godine, na vanrednim izborima radikali su dobili tri poslanika, a liberali jednog. Franc Jozef je 1912. ukinuo srpsku narodno-crkvenu autonomiju, {to je sve srpske stranke, radikale, liberale, demokrate i samostalce ujedinilo u otporu reìmu.

8. Srpska Krajina Posle Moha~ke bitke ugarsku dràvu je zahvatilo rasulo i podela na pristalice Ferdinanda I Habsbur{kog i turskog vazala Jovana Zapoqe. Vra}aju}i se s pohoda na Be~ 1532. godine, turska vojska je potpuno opusto{ila Slavoniju, a ~etiri godine pre toga Turci su zauzeli Krbavu i Liku, uni{tavaju}i zate~eno hrvatsko stanovni{tvo, koje nije uspelo da blagovremeno izbegne. Godine 1536. zauzeta je Poèga i ne{to kasnije formiran Poè{ki sanyak koji je obuhvatao Brod i Gradi{ku. Posledwi srpski despot Pavle Baki} poginuo je 1537. godine kod Gorjana, bore}i se za Zapadni Srem i Isto~nu Slavoniju. Godine 1552. pod tursku vlast je pala Virovitica i osnovan sanyak, ~ije je prvo sedi{te bilo u âzmi, a zatim u Pakracu, pa u Cerniku. Turska granica je uspostavqena na rekama Kupi i âzmi, a sultan je na tom podru~ju uspostavio vojnu krajinu ili Serhat, pa po~eo masovno naseqavawe Srba iz raznih srpskih zemaqa daruju}i im status privilegovanih grani~ara. Srbe je sa svoje strane granice naseqavala i Austrija, najvi{e u vreme Dugog rata od 1593. do 1606. godine. Naseqavawe Srba u okolini @umberka po~eo je Ferdinand I jo{ 1526. godine, osloba|aju}i ih od poreza na zemqu, carine i tridesetine na ku}ne potrep{tine. Prva sa~uvana zvani~na poveqa o privilegijama srpskih prebega iz Turske datira iz 1535. godine. Srbi su zatekli potpuno praznu i spaqenu zemqu. Hrvati su izginuli u turskim poharama ili se masovno iselili u dubinu Austrije. Preìveli hrvatski plemi}i nastojali su da im nametnu feudalne obaveze, a Krawci i Hrvati,koji su severnije od wih ìveli, pona{ali su se krajwe netrpeqivo, tako da se Srbi uop{te s wima nisu me{ali. Austrijski kraq je garantovao doseqenim Srbima da }e dobijena imawa mo}i “da uìvaju i wihovi naslednici prema urbaru koji }e biti donesen, ali samo dotle dok budu pokorni i dok budu sluìli protiv neprijateqa o svom tro{ku bez ikakvog odlagawa ili odbijawa. Povlastice su im date u trajawu od dvadeset godina, za koje vreme su oslobo|eni feudalnih davawa gospodaru imawa: danka, poreza, desetine i kuluka. Posle isteka dvadeset godina mo}i }e oni ili wihovi naslednici da drè, koriste i uìvaju pomenuta dobra i zemqu (kao nasledno leno) pod uslovom da godi{we pla}aju jednu ugarsku forintu domnice odre|enoj ustanovi u Krawu (naime, @umberak je u to vreme jo{ pripadao Krawskoj kao jednoj od naslednih austrijskih zemaqa, da bi docnije bio prikqu~en Hrvatskoj) ili tamo gde bude odre|eno, a bi}e obavezni da daju desetinu, porez i kuluk.” (Istorija srpskog naroda, kwiga tre}a, tom prvi, str. 432.) Kraqevskom poveqom od 1538. godine, izdatim u Lincu, novim srpskim doseqenicima garantovane su brojne povlastice u pogledu raspolagawa ratnim plenom. Novu privilegiju kraq je izdao u Brnu 1539. godine, poimeni~no daruju}i pojedine srpske predvodnike. Do{lo je do pravog tursko-austrijskog utr127

kivawa ko }e masovnije naseliti Srbe sa svoje strane grani~ne linije. Turci su najgu{}u koncentraciju Srba postigli na prostoru Pakraca, Poè{kog poqa i Vo}ina, pa je taj deo Slavonije ubrzo prozvan Mala Vla{ka ili Mala Srbija. S obzirom da su ih Austrijanci ~esto varali u pogledu realizacije obe}awa, razo~arani Srbi su se neretko vra}ali na tursku teritoriju. Prvi masovniji povratak zabeleèn je ve} 1542. godine, {to je austrijskog kraqa nateralo da hitno interveni{e i odobrovoqi svoje nove srpske podanike. Usko~ke povlastice kraq je potvr|ivao i 1564. i 1565. godine, a izdao je i ve}i broj li~nih darovnica, ~ak i plemi}ke titule. Srpski prohtevi su za duè vreme bili zadovoqeni, {to je Austrijancima omogu}ilo da usko~ke odrede upotrebe u gu{ewu hrvatske seqa~ke bune iz 1573. godine. Krajem {esnaestog veka u~estali su pqa~ka{ki upadi ve}ih vojnih odreda s obe strane austrijsko-turske granice, u kojima su Turci imali vi{e uspeha, pa su be~kom dvoru Srbi kraji{nici postali jo{ potrebniji. Car Rudolf II je 1577. za glavnog komandanta Vojne krajine postavio austrijskog nadvojvodu Karla II [tajerskog, a slede}e godine izdao posebno uputstvo po pitawu direktnog upravqawa i formirawa ratne administracije. Velika suma novca izdvojena je za podizawe novih utvr|ewa. Izme|u 1579. i 1583. godine izgra|ena je velika tvr|ava Karlovac kao glavno sedi{te Vojne krajine od Sewa do Kupe, koja je nazvana Karlova~kim generalatom. Od Karlovca do Ivani}a formirana je Banska krajina i samo za wenu odbranu bio je odgovoran hrvatski ban, dok je od Ivani}a do Drave formiran samostalni Vara`dinski generalat, kao drugi deo Vojne krajine koja u sistemu austrijske vlasti nije imala nikakve veze sa hrvatskom banovinom. Austrijski sabor, odràn 1578. godine u Bruku na Muri ustanovio je Dvorski ratni savet, kome su paralelno bili podre|eni i hrvatski ban i oba generalata. Iz prakti~nih razloga, sedi{te hrvatskog bana je sme{teno u Vara`din, ali je on pod svojom kontrolom imao samo pedeset kowanika i pedeset pe{aka. Vojna krajina je imala tipi~nu vojnu upravu i poseban status svih stanovnika li{enih kmetskih odnosa. Karlova~ki deo krajine sa~iwavale su sewska, ogulinska, biha}ka, sluwska i hrastova~ka kapetanija, dok je slavonski deo imao krièva~ku, koprivni~ku i ivani}ku kapetaniju. I stanovni{tvo podru~ja Banske krajine imalo je isti status kao u Vojnoj krajini, pa se tu ban pojavqivao samo u ulozi austrijskog komandanta. Formirawe Vojne krajine dodatno je podstaklo daqa srpska useqavawa, kao i postepeno teritorijalno potiskivawe Turaka. Uìvaju}i status slobodnih vojnika Srbi su bili direktno podre|eni austrijskom caru, odnosno wegovim kraji{kim generalima. To ih je uvelo u direktnu konfrontaciju sa hrvatskim i slavonskim feudalcima na ~ija su napu{tena imawa naseqavani. Sukob je uz to imao i nacionalnu i versku dimenziju i na wemu su ostaci hrvatske vlastele u kojoj je narod jednostavno nestao, kmetovi i{~ezli, po~eli da razvijaju antisrpsku mr`wu koja }e se kasnije pretvoriti u pravu histeriju. Hrvatsko-slavonski stale{ki sabori neprekidno su insistirali da se doseqenim Srbima nametnu kmetske obaveze, a hijerarhija Rimokatoli~ke crkve da se pounijate i pokatoli~e. Najve}i zemqi{ni posedi su i bili u rukama katoli~kih crkvenih prelata. Najvi{e su se zagreba~ki biskupi isticali u osporavawu srpskih privilegija i insistirawu na pravu feudalaca da se vrate na svoje posede, pa makar oni bili i vi{e od pola veka sa128

svim napu{teni. Organizovali su pravu zaveru da bi 1628. godine prinudili generala Trautmansdorfa da prihvati wihove zahteve, smatraju}i ga glavnom smetwom pokme}ivawu Srba. Nastojawa da se ukinu srpske privilegije predstavqalo je glavnu okosnicu ukupnog delovawa Hrvatsko-slavonskog stale{kog sabora tokom celog sedamnaestog veka, a sistematski je optere}ivalo austrijsko-ugarske odnose, s obzirom da su Hrvatska i Slavonija tretirane kao ugarske zemqe. Da bi udovoqio hrvatskim, slavonskim i ugarskim feudalcima, vladar je formirao jo{ 1615. godine posebnu Srpsku komisiju sa zadatkom da Srbe svede na kmetove, ali taj organ nije imao nikakvog uspeha, osim {to je 1623. prouzrokovao pravu pobunu Srba Vara`dinskog generalata, koji su pretili prelaskom na tursku teritoriju. Oktavilni sud, sa sedi{tem u Poùnu, presudio je 1628. godine u prilog starih vlasni~kih prava feudalaca u Krièva~koj ùpaniji. To je poduprla i Ugarska kroz najvi{e saborno telo, ali je u praksi bilo neprovodivo zbog rezolutnog srpskog otpora. Imaju}i u vidu da su doseqeni Srbi prosto preporodili puste slavonske predele i da od zadovoqewa wihovih prohteva direktno zavisi sigurnost ju`nih grani~nih linija, na predlog Austrijske dvorske kancelarije car je 5. oktobra 1630. godine uru~io srpskim narodnim predstavnicima, koje je predvodio iguman Maksim Predojevi}, srpske privilegije i statute o magistratima, pravosu|u, posedu dobara, vojsci i prestupima privatne i javne prirode. Srpski narod u Slavonskoj krajini dobio je status autohtonog politi~kog tela kome je priznata “kneìnska samouprava, patrijarhalno-demokratska ustanova prilago|ena posebnim dru{tveno-politi~kim uslovima ìvota u Vojnoj krajini. Cela Vojna krajina izme|u Drave i Save podeqena je na tri distrikta ili kapetanata: koprivni~ki, krièva~ki i ivani}ki, sa odre|enim brojem sela. Skup{tine ili zborovi predstavqaju demokratski izraz samoupravqawa, a wihovo odràvawe je dozvoqeno jedino radi izbora seoskih knezova ili sudija sa po dva-tri zakletnika. Na ~elu svakog distrikta nalazi se distriktski knez ili vrhovni sudija, odnosno veliki knez ili oberknez koga biraju svi seoski knezovi sa po dva do tri zakletnika jednog distrikta. Uz oberkneza se vr{i i izbor osmorice prisednika, tako|e u sredi{tu kraji{kog kapetanata ili distrikta. Izbor seoskih knezova i zakletnika vr{i se svake godine na \ur|evdan, a distriktskih ili kapetanskih sutradan. Zajedno sa distriktskim knezom kao predsednikom i osam prisednika, seoski knezovi su sa~iwavali kapetanski ili distriktski sud. Svi pomenuti novoizabrani ~lanovi op{tine ili magistrata polagali su zakletvu vernosti kraqu Ugarske i wegovim zakonitim naslednicima.”(str. 471.) Knezovi su uz to imali i samostalne sudijske i policijske nadle`nosti, a vodili su i javne registre. General Vojne krajine imao je apelacionu nadle`nost povodom presuda distriktskih sudova. Statuti Slavonske krajine odmah su primewivani i u Karlova~kom generalatu. Iako se wima nije re{avalo i pitawe verskih i crkvenih prava, srpske privilegije i statuti na podru~ju Vojne krajine veoma primamqivo su delovali na Srbe koji su ìveli van te teritorije, pa ~ak i hrvatske seqake, da je to dovodilo do novih nemira i samovlasnog proklamovawa pro{irewa prostora wihovog vaèwa. Car Leopold je 19. oktobra 1660. godine proklamovawem novog privilegacionog akta potvrdio kraji{ku samoupravu. Nepra129

vilnosti u provo|ewu statuta i funkcionerske zloupotrebe dovele su 1665. godine do pobuna u Slavonskoj krajini, koju je predvodio veliki sudija Stefan Osmokruhovi}, ali je ona u krvi ugu{ena. To }e delimi~no politi~ki oslabiti Srbe i podsta}i rimokatoli~ku prozelitsku akciju i nasilno provo|ewe unije. Godine 1670. uhap{en je srpski pravoslavni episkop mar~anski Gavrilo Mijeki} jer se nije mirio sa svojim zbacivawem dve godine ranije, pa je do smrti dràn u tamnici. Nasilno je za unijatskog episkopa postavqen Pavle Zor~i}, koji je na tronu bio od 1671. do 1685. godine, prekidaju}i bilo kakvu vezu s pe}kim patrijarhom. Srpski narod se s tim nikada nije mogao pomiriti, a wegova politi~ka snaga i vojni zna~aj naglo su porasli novim masovnim preseqewima iz Bosne nakon velikog turskog poraza pod Be~om 1683. godine. Kada je uskoro austrijska vojska osvojila celu Slavoniju u woj je zatekla gotovo iskqu~ivo srpsko stanovni{tvo, kome su uskoro u zna~ajnom broju po~eli da se prikqu~uju Srbi iz Bosne i Srema. Kada je to podru~je 1688. godine zaposela austrijska vojska, Srbi su ve} u gu{}im koncentracijama ìveli na podru~ju izme|u reke Kupe, Une i Save. Posle rata 1690. godine wihovo stanovni{tvo je jo{ vi{e zgusnuto novim naseqenicima iz Bosne. Teritorijalno su bili podeqeni na kneìne sa narodnim knezovima na ~elu. Izbor knezova samo su potvr|ivali komandanti austrijskih vojnih utvr|ewa. Hrvata na tom podru~ju uop{te nije bilo. Zagreba~ki biskup je bio glavni feudalni gospodar i granica wegovog feuda nije jasno odre|ena u odnosu na Vojnu krajinu. Hrvatski sitni plemi}i i seqaci, koji su ìveli severno od Kupe, nastojali su da se do~epaju nekih imawa s druge obale i to ih je dovodilo u stalne sukobe sa Srbima. Oko cele teritorije neprekidno su se gloìli hrvatski ban, feudalni stale` i zagreba~ki biskup s jedne strane, i kraji{ki petriwski vojni zapovednik, s druge. Srbi su redovno bili na strani vojnog zapovednika jer ih je on ~uvao od nametawa feudalnih okova, a prièqkivali su da se direktnio prikqu~e Vara`dinskom generalatu. Zato su se Srbi 1695. godine pobunili kada je odlu~eno da se Kostajnica ustupi banskoj vlasti. Tada su petriwski zapovednik i vara`dinski general, obojica Nemci, podràli Srbe. Da bi primirio Srbe i spre~io wihov daqi bunt, hrvatski ban grof Adam Ba}awi 1696. godine garantovao im je verske slobode, ali su se sporadi~ni sukobi i daqe nastavqali zbog stalnih te`wi hrvatskih feudalaca da Srbe dovedu u kmetski poloàj. Novi nemiri su izbili 1700. godine i Srbi su u{li u oruàne sukove sa Hrvatima i otvoreno zapretili Be~u da }e pre}i na tursku stranu granice. Na to je car Leopold 1703. godine doneo odluku da svo podru~je izme|u Kupe i Une bude direktno pot~iweno Be~koj dvorskoj komori u ekonomsko-finansijskim pitawima, a hrvatskom banu samo u upravnom i duhovnom. Vojne posade i utvr|ewa ostali su u direktnoj nadle`nosti Dvorskog ratnog saveta. Srbi su tako podvrgnuti banskoj vlasti, ali nisu pokme}eni, a i od daqeg otpora odvratilo ih je prisustvo ve}ih odreda austrijske vojske. Me|utim, kad su kao grani~ari 1704. upu}eni u gu{ewe bune Ferenca Rakocija, zagreba~ki biskup je wihovo odsustvo iskoristio da popi{e wihove ku}e i prevede ih u kmetski status. Srbi su se suprotstavqali, pa je raspomamqeni katoli~ki prelat po~eo da primewuje ogoqeno nasiqe, oduzimaju}i srpsku zemqu i mnogobrojne porodice proteruju}i u Tursku. Srpski protesti su bili toliko jaki da 130

je ban Palfi 1708. godine bio prinu|en da dekretom zabrani svako pokme}ivawe i garantuje stara prava Srbima Banske krajine. Time je ban na sebe navukao gnev i neprijateqstvo biskupa i hrvatskih plemi}a, ali je imao podr{ku austrijskog dvora kome je srpski vojnik opet bio od ìvotne va`nosti, pa se nije mogao tako lako odre}i wegove hrabrosti i ratnog ume}a. Karlova~ki generalat, Lika i Krbava, kao i Vara`dinski generalat, imali su sli~nih problema, mada ne tako drasti~no izraènih. I tamo se posle Be~kog rata naselila nova srpska masa. Srbi su i vojnu slu`bu i podani~ke obaveze izvr{avali neposredno Dvorskoj komori, ali davawe u zakup naplate poreskih da`bina dovodilo je do stalnih zloupotreba, potenciranih i redovnom samovoqom pohlepnih ~inovnika. Lika je bila u stalnim nemirima, posebno 1693. i 1696. godine, dok su 1702. i 1708. godine pravu bunu podizali i li~ki katolici, po{to im preveravawe nije mnogo popravilo socijalni poloàj. Pravoslavci i katolici su tu bili prili~no solidarni, pa je Be~ bio prisiqen da Liku i Krbavu 1712. pripoji Karlova~kom generalatu i tako wenim stanovnicima obe veroispovesti prizna status kraji{nika. S druge strane, u Vara`dinskom generalatu Srbi su uspe{no odolevali u ~uvawu svojih prava pred nasrtajima hrvatskih plemi}a i Rimokatoli~ke crkve, ali im je veliki politi~ki hendikep predstavqala ~iwenica da je dràvna granica pomerena daleko od wihove oblasti. I tamo je cvetala ~inovni~ka samovoqa i bezakowe. Popu{taju}i hrvatskim staleìma car je 1703. godine ukinuo Vara`dinski generalat, ali je zbog srpskog revolta bio primoran da odloì izvr{ewe te odluke. Uostalom, vara`dinski kraji{nici caru su postali dragoceni u suzbijawu Rakocijeve bune, pa im je obe}ao potvrdu svih starih privilegija. U novom austrijsko-turskom ratu 1716. godine Srbi Banske krajine, Karlova~kog i Vara`dinskog generalata borili su se protiv bosanskih Turaka, ~uvaju}i granicu na Savi i uspe{no suzbijaju}i turske upade. U kontranapadima upadali su na tursku teritoriju nanose}i neprijatequ te{ke gubitke i olak{avaju}i glavnini carske vojske ofanzivne akcije na glavnom frontu. Rat je doneo nova velika preselewa bosanskih Srba u Liku, Baniju i Kordun, a i Banska krajina Poàreva~kim mirom pro{irena je do Kozare, pa su Srbi i na to ispra`weno podru~je masovno naseqavani. Srbe je tu najvi{e ugroàvala ~iwenica da su im ban i Sabor naj~e{}e za oficire postavqali hrvatske plemi}e koji uop{te nisu skrivali netrpeqivost prema pravoslavcima, a svojim nadmenim, oholim i nequdskim odnosom prosto izazivali srpske nemire i pobune. Srbi su vojnu slu`bu obavqali besplatno, dok su hrvatske haramije redovnu platu primali. Regulament iz 1728. izazvao je op{te nezadovoqstvo preteranim propisanim obavezama i prave pobune u Kostajnici i Zrinskoj krajini. Pobuwenicima su se prikqu~ili i pravoslavni i katoli~ki kmetovi zagreba~kog biskupa koji je, po tradiciji, najsurovije postupao prema seqacima. Hrvatski podban, grof i general Ivan Dra{kovi}, surovo je ugu{io pobunu 1731. godine, spaquju}i sela, pqa~kaju}i i ubijaju}i civile. Naredne godine krvavo je suzbijena pobuna u Lici koja je tiwala celu prethodnu deceniju, a nemiri su se nastavqali u Vara`dinskom generalatu, najvi{e zbog nasilnog unija}ewa i uvo|ewa kontribucije. Takva situacija se zadràla do novog austrijsko-turskog rata 1737. godine, kad su se ponovo dokazali srpski grani131

~ari kao verni vojnici u sukobima sa bosanskim Turcima. U svakom ratu wihov se poloàj popravqao, dok su im u miru lako i brzo zaboravqali vojni~ke zasluge. Srpski kraji{nici su carici Mariji Tereziji bili neophodni i u austrijsko-pruskom ratu 1740. do 1748. godine, pa su mnogi izginuli po centralnoevropskim boji{tima. Umesto zahvalnosti, odmah po okon~awu rata po~elo je preure|ewe Banske krajine i oba generalata, {to }e izazvati nove srpske nemire. Novom regulacijom iz 1749. godine Banska krajina je podeqena na Kostajni~ku i Glinsku regimentu, {to je dovelo do ra{~iwewa i degradacije srpskih narodnih oficira i krajweg poniàvawa vojnika i sve{tenika. Prili~an broj kraji{nika tada se iselio u Tursku, jer im je katoli~ki jaram bio mnogo teì od sultanovog. U Banskoj krajini do nove bune dolazi ve} 1751. godine, koja je brzom intervencijom suzbijena. Me|utim, u Vara`dinskom generalatu 1755. dolazi do op{te pobune kraji{nika koje je Be~ naterala na pregovore. Na prevaru Austrijanci su uhvatili vo|u pobune Petra Qubojevi}a, kraji{kog kapetana, pa tako Srbe obezglavili, pa im neke predvodnike pogubili, a Qubojevi}a na doìvotnu robiju osudili. Ukinuta je Srpska narodna samouprava, zajedno sa oborkneèvskim, kneèvskim i podkneèvskim zvawima, a sva ovla{}ewa su prene{ena na austrijske oficire i podoficire, tako da je Vara`dinski generalat potpuno militarizovan. Tada je mnogo oteàn poloàj Srba na imawima hrvatskih feudalaca, wihovim svojevrsnim privatnim krajinama gde su imali status bandijeralaca. Oni su u potpunosti obespravqeni i pokme}eni, a na sve strane je opet divqao prozelitizam i vr{eno nasilno unija}ewe, dokazuju}i da Be~ nikad nije ozbiqno mislio kad je verske slobode garantovao. Srbi su politi~ki obespravqeni u Banskoj krajini, Vara`dinskom i Karlova~kom generalatu, podvrgnuti strogoj vojni~koj disciplini i dràvnim da`binama, podvrgavani stalnom pokatoli~avawu, ali nisu ukqu~ivani u feudalni sistem Hrvatske banovine u okviru Ugarske, pa je to podstaklo ekonomski napredak srpske gra|anske klase, koja je ubrzano stasavala u drugoj polovini osamnaestog i po~etkom devetnaestog veka. Posebno su predwa~ili srpski trgovci svojim preduzetni~kim duhom i privrednim sposobnostima izazivaju}i novu zavist u~malih hrvatskih parazitskih staleà, ali im je pogodovao novi kapitalisti~ki duh koji je zahvatio celo Austrijsko carstvo. Srbi su pokazali ogromnu ekonomsku vitalnost i nacionalnu svest, ne àle}i da izdvajaju novac za svoje crkvene, kulturne i prosvetne potrebe. Srbi nisu pokazivali netrpeqivost prema Hrvatima i potpomagali su svaku wihovu protivugarsku politi~ku akciju. Qubomorno su ~uvali svoj nacionalni identitet, ali i stajali na stranu svega {to je slabilo ugarske pretenzije, bilo da je re~ o be~kom dvoru ili hrvatskim banovima. Srbe nikada nije napu{tala svest o interesima celine srpske nacije, a bila su im veoma bliska panslavisti~ka ose}awa. Oni su uvek iskreno àlili i zbog otpadni{tva svojih pokatoli~enih sunarodnika neprekidno se nadaju}i da bi im se mogao povratiti otu|eni srpski nacionalni identitet. Kako je novooslobo|ena Slavonija prikqu~ena Hrvatskoj banovini, a nakon toga i predstavnici vojnih krajina zastupqeni u Hrvatsko-slavonskom saboru, u tom telu je sve zna~ajnije delovawe Srba. Tako je na zasedawu u junu i julu 1848. godine od ukupno prisutnih 104 pravoslavnih Srba u Saboru bilo 52, i to iz Hrvatske, Slavonije, Srema i vojnih krajina. Celi Sabor je zapravo bio polusrp132

ski i poluhrvatski, ~ak ako se zanemari da je i me|u katolicima bilo dosta Srba. Pravoslavni srpski predstavnici iz reda grani~ara, trgovaca i intelektualaca imali su veliku podr{ku svojih rimokatoli~kih sunarodnika, pa je pod saborskim krovom bilo mnogo vi{e pravoslavaca nego {to je iznosio wihov procenat u banovinskim granicama. Period Bahovog apsolutizma ne samo da nije ugrozio srpska nacionalna prava, nego je i podstakao kulturni i prosvetni razvoj, upotrebu }irilice itd., jer je Be~u trebala srpska podr{ka u su~eqavawu sa Pe{tom. Srpski i hrvatski politi~ki odnosi bitno su poreme}eni ukidawem Srpskog vojvodstva i pitawem ukqu~ewa Srema u Banovinu. Sukobi su bili sve dubqi i netrpeqivosti vi{e nije bilo kraja zbog dominantnog hrvatskog nacionalnog ekskluzivizma i rimokatoli~kih predrasuda koji su zauvek ovladali hrvatskom politikom ulivaju}i joj ogoqeni {ovinizam kao dominantnu crtu. Srbi su po~eli i me|usobno da se politi~ki dele na unioniste, kao pristalice sporazumevawa sa Pe{tom, i centraliste, kao pristalice nagodbi sa Be~om. Svi hrvatski politi~ki predvodnici uporno su Srbima negirali status ravnopravnog naroda, tvrde}i da su Srbi sastavni deo hrvatskog politi~kog naroda, mada je Sabor iz prakti~nih interesa u dva navrata, 1861. i 1867. godine, Srbima priznavao punu ravnopravnost. Obmanuti [trosmajerovim obe}awima, Srbi su se 1867. prikqu~ili wegovoj Narodnoj stranci i aktivirali u vo|ewu antima|arske i antinagodbewa~ke politike. Uz srpsku pomo} Narodna stranka je 1867. godine pobedila na saborskim izborima i postigla 1873. reviziju nagodbe, pa tada opet odlu~ila da ne priznaje Srbe kao ravnopravan narod, pogaziv{i sva ranija obe}awa i garancije. Srbi su tada obnovili opozicionu borbu protiv hrvatske podmuklosti i perfidnosti, ali kao da iz te prevare nisu uspevali da izvuku neko dragocenije iskustvo i dugoro~niju pouku. Narodna stranka ubrzo je preimenovana u Hrvatsku narodnu stranku i bukvalno sa svim drugim hrvatskim politi~kim i rimokatoli~kim crkvenim faktorima uporno radila na suzbijawu srpskog nacionalnog imena, jezika, }irili~nog pisma, istorije i kulture. Posebno èstoki srpsko-hrvatski politi~ki sukobi izbili su po pitawu sudbine Bosne i Hercegovine. Srbi se nisu suprotstavqali ukidawu Vojne krajine 1881. godine, jer su se nadali da }e tako posti}i efektnije politi~ko jedinstvo sa svojim sunarodnicima iz provincijalne Hrvatske i Slavonije, tim pre {to su se i grani~ari katolici listom ose}ali Srbima i tako javno izraàvali. Me|utim, wihova ubrzana denacionalizacija pod stalnim pritiscima i ispirawem mozga jednostavno se nije mogla izbe}i, a teorija o jednom jedinom hrvatskom politi~kom narodu na prostoru Banovine Hrvatske i Slavonije agresivno je proteìrana od strane svih institucija i javnih glasila. Po~eo je dugi i sistematski progon Srba koji }e kulminirati jasenova~kim genocidom. U antisrpskoj politici posebno se afirmisao ban Ivan Maùrani}, {to je definitivno razdvojilo i suprotstavilo srpski i hrvatski nacionalni pokret, a delimi~ni ustupci Maùrani}evog naslednika bana Peja~evi}a iz 1880. godine samo su neznatno ublaìli strasnu politi~ku konfrontaciju. Istina, zanemarqiv broj Srba, bogatih trgovaca, advokata i sve{tenika, pokazao je spremnost na kompromisersku i udvori~ku politiku, ali se oni nikad nisu mogli afirmisati kao istinski narodni predvodnici. Taj sitno{i}aryijski mentalitet bio je prezren i javno ìgosan u slobodarski raspoloènoj srpskoj {tampi i publicistici. 133

S obzirom da se pokazalo da vi{e nisu mogu}e zajedni~ke srpske i hrvatske politi~ke partije, Srbi su 1881. godine u Rumi osnovali Samostalnu srpsku stranku, a naredne godine kao weno partijsko glasilo pokrenuli “Srpski glas”. “Srpski glas” se nije dugo odrào, ali ga je od 1883. godine odmenio “Srbobran”, na istoj politi~koj platformi {tampan u Zagrebu. Po ukidawu Vojne granice, na prvim saborskim izborima 1883. slavonski katolici su poku{ali da za svoje poslanike kandiduju pravoslavne Srbe, {to je izavalo neverovatan bes Rimokatoli~ke crkve i mr`wu hrvatskih zvani~nika, pa su te kandidature nasilno eliminisane. Ti izbori su Samostalnoj srpskoj stranci doneli svega dva saborska zastupnika, dok su kompromiseri, i ovde nazvani notabiliteti, raznim manipulacijama i malverzacijama imali 26. Iste godine Srbi su masovno u~estvovali u velikim antima|arskim demonstracijama vide}i u wima {ansu za postizawe sopstvenih nacionalnih ciqeva, a neki od predvodnika obnovili su iluzornu nadu da je mogu}e politi~ko izmirewe i saradwa sa Hrvatima. Krajem te godine svi srpski poslanici ujedinili su se u Srpski klub u Saboru, a za predsednika su izabrali Jovana Suboti}a. Novi ban Kuen Hedervari imao je tolerantan i konstruktivan stav prema Srbima, na~elno prihvataju}i wihove zahteve za ravnopravno{}u i podupiru}i te`we za o~uvawem nacionalnog identiteta. To je izavalo jo{ ve}e izlive hrvatske mr`we, posebno od strane prava{a i obzora{a. Srbi su reagovali pomirqivo, prihvataju}i ~ak i dvostruko kluba{ko ~lanstvo i u Hrvatskoj narodnoj stranci pokazuju}i da ne èle ve~itu me|unacionalnu konfrontaciju. Op{ti saborski izbori iz 1884. godine doneli su Srbima 30 poslanika, dok je Hrvatska narodna stranka imala 40, koliko i prava{i i obzora{i zajedno. Velika srpska parlamentarna snaga i saradwa sa Hrvatskom narodnom strankom doveli su 1887. godine do izglasavawa Srpskog zakona kojim je garantovana crkvena autonomija, propisana srazmerna dràvna finansijska pomo} za verske potrebe i regulisana oficijelna upotreba }irilice. Ban je tri godine odugovla~io potvrdu zakona kako bi u me|uvremenu uspe{nije ucewivao srpske poslanike. S druge strane, Samostalna srpska stranka je bila nezadovoqna krajwim formalizmom zakonskih odredbi koje su mnoga pitawa ostavile neregulisanim. Samostalci iz Hrvatske i Slavonije sve vi{e su se zbliàvali sa vojvo|anskim radikalima, pa su od 1887. do 1896. godine delovali kao jedinstvena partija sa dva naziva i dva posebna dela. Mada to partnerstvo nije moglo da pro|e bez unutra{wih rasprava i novinskih polemika. Samostalci su 1896. raskinuli partnerstvo s radikalima i po~eli ubrzano pribliàvawe vojvo|anskim liberalima. Velika konferencija Srpske samostalne stranke u Zagrebu je 1902. usvojila novi partijski program, u ~ijoj izradi je znatnije u~estvovao Svetozar Pribi}evi}, uporni zagovornik sporazumevawa sa Hrvatima, koga od takve politi~ke snishodqivosti nisu mogle odvratiti ni uporne hrvatske prevare, ni velike antisrpske demonstracije u Zagrebu 1895. zbog isticawa srpske zastave na pravoslavnoj crkvi povodom careve posete, ni frankova~ki uli~ni nemiri i pogrom zagreba~kih Srba 1898. godine povodom Zmajevog kwièvnog jubileja, ni antisrpsko divqawe frankova~ke ruqe 1900. godine. Najve}i antisrpski neredi, razbojni{tva i pqa~ke desili su se u Zagrebu upravo te 1902. godine, jasno dokazuju}i da Srbima normalnog ìvota nigde ne moè biti gde postoji hrvatska ve}ina. Pored Bogdana Medakovi}a, kao predsednika, Pribi}evi} je postao sekretar Srpske samo134

stalne stranke i urednik partijskog glasila koje je preimenovao u “Novi Srbobran”. Propagirao je novi kurs u srpskoj politici i projugoslovensku orjentaciju. Na novoj partijskoj konferenciji 1905. godine ponu|ena je koalicija hrvatskim strankama koje su spremne na politi~ki sporazum sa Srbima. Prethodno je postignut sporazum sa radikalima o zajedni~kom nastupu, dok su nobiliteti kao reìmski {ti}enici potpuno propali odlaskom bana Kuena Hedervarija. U pogledu saradwe sa hrvatskim strankama, samostalci i radikali su se saglasili da ta saradwa nije mogu}a jedino sa frankovcima. Uskoro je formirana Hrvatsko-srpska koalicija u kojoj su, pored Srpske samostalne i Srpske radikalne stranke, u{le Hrvatska napredna stranka, Hrvatska stranka prava, Udruèna hrvatska opozicija za Slavoniju i Socijalno-demokratska stranka. Koalicija je na izborima 1906. godine osvojila 37 mandata, koliko i reìmski ma|aroni, dok su frankovci i star~evi}evci dobili 21 poslani~ko mesto. Za predsednika Hrvatskog sabora tada je izabran Srbin Bogdan Medakovi}. Ma|aronska hrvatska narodna stranka se raspala i jedan deo wenih poslanika prikqu~io se koaliciji. Me|utim, vrlo brzo se pokazalo da su Srbi ovom koalicijom samo oja~ali Hrvate u su~eqavawu s Ma|arima, i da su zapravo zapostavili sopstvene nacionalne interese. To je prvi shvatio Ja{a Tomi}, pa }e ubrzo do}i do novih razmirica izme|u srpskih radikala i Pribi}evi}evih samostalaca. Zbog toga je Srpska narodna radikalna stranka 1907. godine i zvani~no napustila Koaliciju. Srpska podr{ka hrvatskim zahtevima stvorila je te{ku glavoboqu ugarskim vlastima, a wihov bes opet se slomio iskqu~ivo na srpskim le|ima, hap{ewem 53 istaknuta srpska politi~ara i poznatim Veleizdajni~kim procesom na kome im je su|eno za izmi{qene krivice, na osnovu falsifikovanih dokaza. Jo{ ve}i skandal }e izbiti na be~kom Fridjungovom procesu na kome su razobli~ene metode antisrpskog delovawa austrijske tajne policije. a) Srpska Dalmacija Karlova~kim mirovnim ugovorom 1699. godine teritorijalni opseg mleta~ke vlasti u Dalmaciji zna~ajno je pro{iren, a wegovom redukcijom iz 1701. godine skoro celo dalmatinsko podru~je preuzela je Venecija. Bila je to oblast izme{anog srpskog, hrvatskog i romanskog stanovni{tva, ali ve} tada doseqeni Srbi su u mnogim krajevima predstavqali ubedqivu etni~ku ve}inu. U celini gledano, to nisu neke velike brojke, jer je cela Mleta~ka Republika svoju propast u vreme Napoleona do~ekala sa svega 250.000 stanovnika. Godine 1726. cela Dalmacija sa ostrvima imala je samo 37.750 stanovnika, pa su dolasci srpske useqeni~ke mase ubrzano mewali wen etni~ki karakter, uprkos sistematskom katoli~ewu. Prema Gerasimu Zeli}u, 1785. godine mleta~ka Dalmacija je imala 50.000 qudi, a generalni providur Amiz Marin u svom izve{taju iz 1795. godine svedo~i da u Dalmaciji pod mleta~kom upravom ìvi oko 40.000 pravoslavnih Srba. Pored Srba, u vreme Kandijskog rata, negde oko 1660. godine, u Dalmaciju se sa srpskom masom doselio i izvestan broj Bugara, ali oni su se ubrzo potpuno posrbili, jer se od Srba nisu mnogo etni~ki razlikovali, a vera im je bila identi~na. Bugari su se prikqu~ivali i ranijim srpskim seobama, nakon pada Srbije i Bugarske pod tursko ropstvo. Sve to je dovelo do 135

stawa s kraja osamnaestog veka, kada je u Dalmaciji ìvelo skoro ~etiri petine pravoslavnih Srba, a ostatak su predstavqali Srbi katolici koji su asimilovali malobrojne zate~ene Hrvate i Romane. Gro Hrvata se mnogo ranije iselio daleko prema severu, a i u Italiju, tako da je taj narod prakti~no i{~ezao u Dalmaciji, pa ga je Rimokatoli~ka crkva kasnije ve{ta~ki obnavqala prisiqavaju}i pokatoli~ene Srbe da se tako izja{wavaju. Pored turske najezde, Dalmaciju su ~esto ugroàvali glad i kuga, pa se veliki broj Srba daqe preseqavao u Slavoniju i Srem. Poqoprivredno zemqi{te u Dalmaciji mleta~ke vlasti su doseqenim Srbima dodeqivale u trajan nasledni posed, obavezuju}i ih na vojnu slu`bu, ali ta imovina nije mogla biti predata ili poklowena. Tako je formirana svojevrsna mleta~ka vojna krajina i desetina prihoda propisana kao osnovna poreska da`bina. Pri naplati tog poreza ~esto su vlasti vr{ile proizvoqnu procenu realnih prihoda, {to je dovodilo do narodnog nezadovoqstva, pa i 1704. godine do Kuriyine bune u Bukovici, Kotarima i Biogradskom primorju. Epilog je utamni~ewe vo|e bune paroha Petra Jagodi}a Kuriye, koje je trajalo vi{e od ~etrdeset godina. Narod je bio izlagan i obaveznom kuluku, prilikom izgradwe va`nih vojnih utvr|ewa i saobra}ajnica. Me|utim, pored nasiqa koje su manifestovali u fiskalnoj politici, mleta~ke vlasti su Srbima omogu}ile zna~ajnu lokalnu samoupravu, u ~ijem sredi{tu su narodni sabori s normativnim i pravosudnim nadle`nostima, ali i policijskim ovla{}ewima u krivi~no-pravnim slu~ajevima. Sabor su ~inile seoske haramba{e, knezovi, kapetani i sudije. Isprva je ta autonomija bila potpuna, a kasnije se odvijala pod budnim nadzorom predstavnika vlasti. Srbi su masovno sluìli u narodnoj miliciji, ali su vrlo brojni i u redovnoj vojsci, ~ak na oficirskim poloàjima. U administrativnom pogledu mleta~ka vojna krajina se delila na kotare, serdarije i sela. Kotari su se nazivali i krajinama, a bilo ih je deset: Makarska, Imotski, Split, Siw, Knin, Trogir, [ibenik, Nin, Zadar i zadarska ostrva. Na ~elu vojne uprave kotara stajao je guvernadur, kasnije kalu~el. Krajinska milicija je slata u ratove van Balkanskog poluostrva. Srpske, pravoslavne eparhije, nalazile su se pod juristikcijom filadelfijskog arhiepiskopa u Mlecima, koji je delao u sastavu Vaseqenske patrijar{ije, dok nije prihvatio uniju. Srbi su mu tada otkazali lojalnost i priklonili se vladikama Pe}ke patrijar{ije, ~iju su aktivnost Mle~ani striktno ograni~avali i ometali. Kako je Veneciju 1797. pod uticajem Francuske revolucije i Napoleonovih osvajawa zahvatilo revolucionarno vrewe, nemiri su zahvatili i dalmatinske gradove, pa se, usled agonije mleta~ke vlasti, u wih ume{ala i austrijska vojska. Kad je ubrzo potom Napoleon likvidirao Mleta~ku republiku, Austrija je bila spremna da okupira Dalmaciju i pretvori je u svoju pokrajinu. U tom statusu Dalmacija je ostala do Poùnskog mira 1805. godine. Pod austrijskom vojnom upravom srpski narodni predstavnici i pravoslavni sve{tenici su s vode}im katoli~kim fratrima po~eli da prave planove o prikqu~ewu Dalmacije Hrvatskoj i Ugarskoj, ra~unaju}i da }e se tako koncentrisati svi Srbi pod habsbur{kim èzlom. Veliko angaòvawe zagreba~kog biskupa Maksimilijana Vrhovca svedo~i da su masonske loè imale presudan uticaj u kreirawu ovakvog politi~kog koncepta. Takvom stavu priklonili su se karlova~ki mitropolit Stefan Stratimirovi} i pakra~ki episkop Kiril 136

@ivkovi}. Me|utim Poùnski mir je prekratio te kombinacije i Dalmacija je prikqu~ena Napoleonovoj Kraqevini Italiji. Francuska uprava je, za razliku od prethodne mleta~ke i austrijske, zauzela pozitivan stav prema pravoslavnim Srbima, pa su se oni istorijski prvi put na{li u ulozi ravnopravnih podanika. Srpska pravoslavna crkva je sasvim slobodno vr{ila svoju misiju, a katoli~kom sve{tenstvu je zabraweno da se me{a u wene poslove. Srbi su ipak ustankom reagovali 1809. godine na francuski poku{aj prinudne mobilizacije, a tome je posebno doprineo rezolutni stav srpskog naroda da ne}e u~estvovati u ratu protiv Rusije. Ustanak su predvodili iguman Dubaji} i haramba{a Bor~ilo i posle po~etnog poleta, brzo je splasnuo. Iste godine izbija francusko-austrijski rat u kome je austrijska vojska privremeno zaposela nekoliko dalmatinskih gradova, ali je odmah potom [enbrunskim mirom obnovqena francuska uprava. Napoleon je tada Dalmaciju ujedinio sa Istrom, Krawskom, Bokom, delovima Koru{ke, Hrvatske i srpske Vojne krajine, formiraju}i Ilirske provincije direktno u sastavu Francuske. Po Napoleonovom slomu, Dalmaciju je ~vrsto zaposela Austrija i wen car Franc I forsira unijatsku politiku. Srbi }e imati mnogo problema u pogledu organizovawa svetovnog {kolstva, verske nastave, kao i u svim drugim kulturnim aktivnostima. U periodu Bahovog apsolutizma, nakon revolucionarne 1848. godine, iako su se izjasnili protiv ma|arskih revolucionara, Srbi su ponovo pod èstokim udarom carskog reìma zbog srbovawa, rusofilstva i panslavizma. Hajka na dalmatinske Srbe, istaknute rusofile, naro~ito je bila izraèna u vreme Krimskog rata 1853–1856. godine. Qudi su progawani i na sam pomen ruskog cara. Me|utim, srpski prkos se nije mogao suzbiti, a velikosrpske ideje i rusofilska ose}awa }e do jo{ ve}eg izraàja do}i kad je Ujediwena omladina srpska svoju organizacionu strukturu pro{irila i na srpsko primorje. Kod ve}ine dalmatinskih katolika probudila se srpska nacionalna svest, pa su pravoslavci i katolici zajedno formirali Narodnu stranku u kojoj su u~estvovali i oni katolici koji su se kao Hrvati u nacionalnom pogledu izjasnili. Narodna stranka je prvo 1869. pobedila na op{tinskim, a 1870. i poslani~kim izborima za Dalmatinski sabor. Istorijski posmatrano, ovo je redak primer, mo`da i jedini, uspe{ne politi~ke saradwe ne samo Srba pravoslavaca i Srba katolika, nego i uop{te Srba i Hrvata. Stjepan Mitrov Qubi{a je postao predsednik Dalmatinskog sabora kao ve} afirmisani nacionalni predvodnik bokeqskih Srba. Dalmatinski Srbi su vrlo zdu{no pomagali bosanske i hercegova~ke ustanike i to je ubrzo dovelo do sukoba sa Hrvatima i raskida srpsko-hrvatske koalicije. Uskoro su formirani Srpska narodna stranka i “Srpski list”, ali i me|u srpskim politi~kim predvodnicima, Nikodimom Mila{em, Savom Bjelanovi}em i Lazarom Tomanovi}em, dolazi do razdora. Godine 1890. Srbi su pobedili na op{tinskim izborima u Dubrovniku, {to je do nevi|enih razmera podjarilo hrvatsku mr`wu. I godine 1894. koalicija Srpske i Autonomne stranke ubedqivo je na dubrova~kim izborima pobedila Hrvatsku narodnu stranku. Srbe je predvodio Frano Gondola–Gunduli}, i on je ponovo izabran za gradona~elnika. Kasnije su autonoma{i, koji su zagovarali proitalijansku politiku, pod uticajem Rimokatoli~ke crkve pre{li na hrvatsku stranu, a katoli~kom sve{tenstvu je najstroè zabrawe137

no srbovawe. Srpska politika se mewa pod uticajem Svetozara Pribi}evi}a, pa Zadarskom rezolucijom iz 1905. Srbi podràvaju prikqu~ewe Dalmacije Hrvatskoj i Slavoniji pod uslovom da se prizna potpuna ravnopravnost srpskog naroda sa hrvatskim. U tom smislu je iste godine postignut sporazum Srpske i Hrvatske stranke u Dalmatinskom saboru, ali se vrlo brzo videlo da Hrvati nisu spremni ni na kakav ozbiqan i trajan dogovor, kao i da se wihovim politi~kim predstavnicima nikad ne moè ni{ta verovati. b) Bosna i Hercegovina pod austrougarskom okupacijom Austrougarskom okupacionom upravom u Bosni i Hercegovini prvobitno je rukovodila posebna komisija Ministarstva inostranih poslova, a od 1880. Bosanski biro Zajedni~kog ministarstva za finansije. Zakone i buyet morale su da odobre i austrijska i ugarska vlada pre nego ih vladar donese. Zemaqska uprava je bila tipi~no kolonijalisti~ka nakon {to je ukinuta privremena vojna. Formalno je Bosnom i Hercegovinom upravqala Zemaqska vlada, ali je ona bila direktno podre|ena Be~u i na wenom ~elu redovno se nalazio general, koji je istovremeno komandovao vojskom i policijom, ali i raspolagao finansijama. I pravoslavni i muslimanski Srbi pruàli su otpor novoj vlasti, a 1882. godine u Hercegovini je izbio pravi ustanak, koji su predvodili Vaso Buha i Salko Forta, a povod je bio vojni zakon i mobilizacija na osnovu propisane op{te vojne obaveze. Ustanici se nisu mogli dugo odràti, jer su pravoslavni Srbi svoje nade usmeravali u pravcu Crne Gore, a muslimani prema Turskoj, ali je interesantno da ih je suzbila austrijska vojska pod komandom jednog Srbina, generala Stevana Jovanovi}a. Odnose pravoslavaca i muslimana najvi{e je optere}ivalo agrarno pitawe, begovska te`wa za o~uvawem velikih poseda i kmetskih odnosa u ~emu im je nova vlast i{la na ruku. To je izazivalo ~este seqa~ke nemire, a uskoro se javqaju i radni~ki {trajkovi i protesti ~im je ubrzana industrijalizacija uzela maha. Okupatorske vlasti su sistematski suzbijale svako manifestovawe nacionalne individualnosti i politi~kog organizovawa. Austrijanci su najvi{e zazirali od srpske nacionalne propagande i kontakata pravoslavnih Srba i muslimana sa zvani~nom Srbijom, a, s druge strane, poku{avali su sve {to im je bilo na raspolagawu da provedu bar delimi~nu denacionalizaciju i pokatoli~avawe. Srpski jezik i }irilica su uporno potiskivani, a visoki austrijski dràvni funkcioner li~no je ube|ivao sarajevskog mitropolita da prihvati uniju. Od 1882. godine Bewamin Kalaj po~iwe sprovo|ewe projekta ve{ta~kog uspostavqawa bosanske nacije, ali se stalno nacionalno i politi~ko vrewe nije moglo suzbiti. Srpska kraqevska vlada je vodila politiku suptilne podr{ke i materijalnog pomagawa bosanskih i hercegova~kih Srba, a Srbi su veliki odjek u javnosti 1896. godine izazvali Prvim carskim memorandumom kojim su od be~kog dvora zahtevali slobodu crkve i {kole. Ve} sazreo srpski nacionalni pokret predvodili su Vojislav [ola iz Mostara i Gligorije Jeftanovi} iz Sarajeva. Za razliku od Prvog, koji je pisao vojvo|anski Srbin Emil Gavrilo, Drugi carski memorandum sa zahtevom da vlast prestane sa nametawem reìmu podobnih sve{tenika pisali su lokalni srpski narodni predvodnici. Tre}i carski memorandum je neslavno pro{ao 1901. 138

godine, jer su se Srbi nesmotreno prethodno obratili za podr{ku vaseqenskom patrijarhu, ali je u Carigradu Sveti sinod prethodno podmitila austrijska diplomatija i navela ga da se otvoreno suprotstavi srpskim zahtevima. êtvrtim carskim memorandumom iz 1902. godine vlastima su ponu|ena krajwe umerena i kompromisna re{ewa, a uskoro je i Vojislav [ola formulisao svojih Jedanaest ta~aka, na {to je vlast uzvratila priznawem srpskog naroda i jezika 1903. godine i odrekla se Kalajevog projekta ve{ta~ke bosanske nacije. Usledila je i Uredba o versko-prosvetnoj samoupravi iz 1905. Te godine pokrenut je i politi~ki list “Srpska rije~”. Srpski politi~ki pokret se ubrzo diferencirao na tri samostalna krila. [ola i Jeftanovi} predvode umereno trgova~ko krilo, Nikola Stojanovi} intelektualnu omladinu, a Petar Ko~i} najradikalnije nacionaliste, pa su on i wegovi saradnici neprekidno progoweni, hap{eni i osu|ivani. Tako neslo`ne Srbe zateklo je 1908. progla{ewe aneksije Bosne i Hercegovine, a 1910. i zemaqskog ustava kao posebne pokrajine pod zajedni~kom austrijskom i ugarskom vla{}u. Zemaqski sabor je biran po verskom, nacionalnom i socijalnom kqu~u, a izvr{na vlast je od 1912. potpuno bila u vojnim rukama. Aneksija je inicirala obrazovawe ve}eg broja ilegalnih nacionalisti~kih organizacija sa krajwe radikalnim ciqevima i atentatima kao osnovnim oblikom borbe. Najve}a od wih, Mlada Bosna, organizovala je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, koji je uspe{no izvr{io Gavrilo Princip na Vidovdan 1914. godine. Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika bilo je povod za dotad najve}i katoli~ki i muslimanski pogrom nad srpskim stanovni{tvom u Sarajevu i drugim bosanskim i hercegova~kim gradovima, a ne{to kasnije i po~etak Prvog svetskog rata.

9. Srpski Dubrovnik Prema izvornim istorijskim spisima romanski grad Epidaur, na mestu dana{weg Cavtata, Avari i Sloveni su zajedni~ki razorili, a izbeglo stanovni{tvo je u prvoj polovini VII veka podiglo novi grad, Raguzium, kasniji Dubrovnik. Stanovnici su bili iskqu~ivo Romeji, koji su koristili latinski jezik, mada su kasnije sve vi{e preuzimali italijanski kao moderniju i ìvotniju varijantu latinskog. Sva dràvna uprava, sudstvo i kulturne institucije do kraja su kao slu`beni jezik zadràli latinski. Postepeno su se na dubrova~koj teritoriji naseqavali Srbi iz okolnih srpskih predela, a pojedini srpski vladari Dubrovniku su ustupali ili prodavali delove svoje teritorije, pa je dràvica sve vi{e poprimala srpski etni~ki karakter. Mnogi me|udràvni ugovori su sklapani u }irili~nom pismu i na srpskom jeziku. Od XIV veka po~ela se na tom podru~ju razvijati i specifi~na grana srpske kwièvnosti, koja je odisala srpskim nacionalnim duhom i rimokatoli~kim verskim pogledom na ìvot. U re|im slu~ajevima srpski jezik je nazivan slovenskim ili ilirskim, srpski sopstveni narodni identitet nikad se nije dovodio u pitawe, ali je bila veoma razvijena svest o dràvnoj pripadnosti ~ija se nezavisnost vekovima qubomorno ~uvala, jer su je nalagali ekonomski i politi~ki interesi. U svemu tome posebnu vrednost su predstavqali republikansko dràvno ure|ewe i realna sloboda gra|ana, retka u okolnim feudalnim dràvama. 139

a) Pod vizantijskom i mleta~kom vla{}u U prvom periodu svoje istorije, od osnivawa pa do 1526. godine, Dubrovnik je bio vazalna dràva sa {irokim autonomnim statusom. Do 1204. godine ta aristokratska republika je priznavala vizantijsku vrhovnu vlast, do 1358. mleta~ku, do 1526. ugarsku, a od tada je bio slobodna i nezavisna dràva u pravom smislu re~i. Teritorijalni opseg Dubrovnika vremenom se mewao, pro{irivao na susedne srpske oblasti. Nakon {to ih je romansko stanovni{tvo napustilo, Srbi su naselili ostrva Bra~, Hvar, Kor~ulu, Vis, Mqet, [ipan, Lopud i Kolo~ep. Postepeno su neka od wih u{la u sastav dubrova~ke republike. Godine 866. i 867. starostavne hronike beleè da su Arapi, Saraceni opsedali Dubrovnik, nakon {to su razorili Budvu i Kotor. U pomo} je pristigla vizantijska flota i opsadu razbila. U znak zahvalnosti, Dubrova~ni su 869. godine svojim brodovima prevezli vojsku zahumskih i travunijskih Srba koja je pohitala u pomo} hri{}anskim vladarima radi osloba|awa Barija od saracenske vlasti. Konstantin Porfirogenit u kwizi “O upravqawu carstvom” svedo~i da su Dubrov~ani zahumskom vladaru pla}ali 21, a travunijskom 36 nomismata na ime poreza za dubrova~ke vinograde na wihovoj teritoriji, koju su im ustupili na kori{}ewe. Re~ je o podru~ju Rijeke dubrova~ke, Zatona, Poqica i ùpe @rnovnice. Ratuju}i sa Vizantijom, makedonski car Samuilo je izme|u 986. i 990. godine opqa~kao i spalio Dubrovnik i Kotor. Godine 1000. delimi~no obnovqeni Dubrovnik je ponovo priznao vizantijsku vlast posredstvom mleta~kog du`da Petra Orseola II po nalogu vizantijskog cara koji ga je proglasio za namesnika cele Dalmacije, ~emu su se Neretqani èstoko opirali. Dubrov~ani su 1032. godine u~estvovali u vizantijskom pohodu protiv Arapa, a u Dubrovniku je 1034. godine boravio vizantijski strateg Katalon Klazamenit vode}i ratne operacije protiv dukqanskog kneza Vojislava. Zabeleèno je u dubrova~kim hronikama da je po~etkom XII veka dukqanski kraq Bodin neuspe{no poku{avao da zauzme Dubrovnik. Vra}aju}i se iz krsta{kog rata, mleta~ki du`d Dominik Minoli je 1125. bez borbe zauzeo Dubrovnik, preotimaju}i ga Vizantiji. Dubrov~ani su 1165. ponovo priznali vrhovnu vizantijsku vlast, primili vizantijsku posadu u jednoj od gradskih kula i na zidinama izvesili carske barjake. U ratu sa Vizantijom Mle~ani su 1171. osvojili Dubrovnik, posle velike borbe. Mleta~ki du`d je naredio da se sru{i vizantijska carska kula, zidine prema moru i Dubrov~anima je nametnuo okupacionog kneza. Ve} slede}e godine Vizantinci su pobedili i povratili vlast nad Dubrovnikom. Veliki ùpan Stefan Nemawa, ratuju}i sa Vizantijom, 1185. je opsedao Dubrovnik, {to je Dubrov~ane motivisalo da zatraè da potpadnu pod vlast ju`notalijanskog normanskog kraqa, koja je trajala do 1192. godine, kad su se vratili pod okriqe Vizantije, a car Isak IIAn|eo vra}a u grad vojni personal i svoje predstavnike u sudskoj vlasti. Jedna od odredaba carske bule koju su Dubrov~ani prihvatili i zakleli se na weno po{tovawe, bila je da su dubrova~ki rimokatoli~ki sve{tenici tri puta godi{we du`ni da poje pohvale vizantijskom caru. Kao integralni deo carstva, Dubrovnik je stekao pravo slobodne trgovine u celoj Vizantiji. 140

Sve te godine i vekove ovaj drevni srpsko-romanski grad preìvqava pod imenom Raguza. U istorijskim izvorima prvi put se naziv Dubrovnik pomiwe 1215. godine u poveqi srpskog velikog ùpana Stefana, Nemawinog sina, a termin Dubrov~ani ne{to ranije, 1189. godine, u poveqi Kulina-bana. Ima indicija da su ga Srbi i mnogo ranije Dubrovnikom nazivali po dubravi, ùpi, {ipra`ju i drugom niskom rastiwu koje ga je okruìvalo. Tako je nezavisno i srpsko predgra|e Dubrovnika van gradskih zidina, koje je plitkim morem i mo~varom bilo odeqeno od dubrova~kog ostrva. Kad je mo~vara isu{ena i uski morski kanal zatrpan, stvoreni su uslovi za pro{irewe gradskog jezgra i ja~awe srpskog elementa u odnosu na romanski. Dubrovnik je vrlo rano stekao nadbiskupiju, a po papskoj buli Benedikta VIII iz 1022. godine vidi se da je dubrova~ki nadbiskup bio mitropolit Srbije, Zahumqa, Travunije, Kotora, Bara i Ulciwa. Re~ je o najstarijem dokumentu koji se ~uva u Dubrova~kom arhivu. Zabeleèno je da su 1023. godine Dubrov~ani ponovo ratovali protiv Arapa negde oko ostrva Krfa, bore}i se na strani vizantijske flote. Posle definitivnog crkvenog raskola, Dubrov~ani su se opredelili za rimokatoli~ku varijantu, ali su nastojali da spre~e prevelik uticaj crkve u vo|ewu dràvnih poslova. Do{lo je 1074. godine po tom pitawu do èstokog sukoba, pa su biskupa Vitala i u tamnicu strpali, a na wegovo mesto bez papine saglasnosti drugoga izabrali. Papa Grgur VII se razbesneo zbog takvog postupka. Mle~ani su Dubrovnik osvojili i 1171. godine, ratuju}i protiv Vizantije, ali su ga Vizantinci povratili ve} slede}e godine. U znak zahvalnosti za tada iskazanu dubrova~ku lojalnost, car Manojlo I Komnen Dubrov~anima je dodelio status gra|ana Carigrada. Godine 1185. Stefan Nemawa je vr{io opsadu Dubrovnika i u jednom trenutku prodro unutar gradskih zidina i oteo papske bule o prostirawu crkvene vlasti dubrova~kog nadbiskupa, s obzirom da je povod za taj sukob bilo Nemawino nastojawe da ukine wegove crkvene nadle`nosti nad delovima srpske dràvne teritorije. Stefan Nemawa i wegov brat, humski knez Miroslav, 1186. godine potpisali su ugovor o miru sa Dubrov~anima koje su predstavqali knez Krva{ i nadbiskup Tribun. Dubrovnik je tim ugovorom prihvatio pokornost i vernost srpskom vladaru. Ugovor su ratifikovali Veliko plemi}ko ve}e i Narodna skup{tina. Dubrovnik je tim ugovorom prakti~no inkorporisan u srpsku dràvu, a wegovi gra|ani na celom wenom prostoru stekli su puna dràvqanska prava. Uz to je sa~uvao punu unutra{wu autonomiju. Dubrov~ani su 1192. godine priznali vrhovnu vizantijsku vlast. Neprijateqstva sa srpskim vladarima ponovo su bila aktuelna 1196. godine istim povodom, s obzirom da je Nemawin sin Stefan barskom biskupu nastojao pribaviti mitropolitansku crkvenu vlast, ~emu su se Dubrov~ani suprotstavqali nastoje}i da i daqe wihov nadbiskup bude nadleàn za celu Srbiju. Sukob nije dugo trajao, a 1199. papa je priznao barsku metropolitansku nadle`nost, izuzimaju}i stonsku i trebiwsku biskupiju koje ostado{e pod vla{}u dubrova~kog nadbiskupa. Mleta~ka flota je, 1205. godine, na prevaru uhvatila dubrova~kog kneza Damjana Judu, koga su mnogi Dubrov~ani osporavali, kako se knezom samovoqno proglasio. On se ubio na mleta~kom brodu, a Mle~ani su bez borbe ovladali Dubrovnikom i narednih 150 godina sami postavqali kneza kao 141

sopstvenog guvernera sa mandatom od dve godine. Po{to su Mle~ani Dubrov~anima ispostavqali sve ja~e finansijske zahteve, Dubrovnik se 1231. godine pobunio i odustao od preuzetih obaveza. Podr{ku mu je pruìla Srbija. Slede}e godine su opet sagli glavu pred Mlecima i obavezali se na pokornost. Dubrovnik se od 1265. na{ao u trogodi{wem ratu sa srpskim kraqem Stefanom Uro{em I, a 1266. potresali su ga i unutra{wi nemiri protiv kneza Ivana Kvirinija, koga su Dubrov~ani proterali iz grada, ali nisu imali snage da se mleta~ke vlasti oslobode. Mle~ani su 1272. Dubrovniku nametnuli gradski statut prema kome je knez imao prava da sam sebi odredi zamenika koji se zvao vikar, kao i da formira Malo ve}e tako {to }e izabrati kao wegove ~lanove pet sudija i {est ve}nika. Malo ve}e je kao svojevrsna vlada daqe postavqalo sve ostale slu`benike, ali i ~lanove Velikog ve}a. Tek 1320. godine ~lanovi Velikog ve}a su postali svi punoletni plemi}i. To je u izvesnoj meri ograni~ilo kneèvu samovoqu i stvorilo uslove da se, s vremena na vreme, Veliko ve}e otvoreno suprotstavi knezu. Propisano je bilo da u slu~aju takvog spora kona~nu odluku donosi centralna mleta~ka vlast. b) Pod ugarskim vrhovnim suverenitetom Gra|anski nemiri, kao izraz narodnog nezadovoqstva mleta~kom upravom, desili su se i 1285. godine. Mle~ani su sve vi{e nastojali da pove}aju carine i da`bine, nametnute dubrova~kim trgovcima i relativno autonomnim organima vlasti. Godine 1325. do{lo je do sukoba Dubrov~ana sa srpskim kraqem Stefanom Uro{em IIIDe~anskim, a mleta~kim posredovawem naredne godine je do{lo do pomirewa. Ali, novi sukob je izbio ve} 1327. godine. Dubrov~ani su, 1331. godine, odbili da se prikqu~e Mle~anima u odbrani Kor~ule koju je ugroàvao bosanski ban Stefan Kotromani}. Me|utim, u~estvovali su na mleta~koj strani u gu{ewu zadarske pobune 1345. godine, koja je izbila uz podr{ku ugarskog kraqa Ludovika. Pobuna je likvidirana 1348, a iste godine Dubrovnik je ugrozila epidemija kuge, koja je harala celom Evropom. Ludovik je sklopio savez sa \enovom, a \enova je prekomerno uveli~ala mleta~ku flotu, pa je ugarska vojska uspevala da osvoji nekoliko dalmatinskih gradova 1357. godine. Slede}e godine Mle~ani su Dubrov~anima po prvi put pruìli punu slobodu trgovine i mleta~ka gra|anska prava, ali je to bio samo izraz wihove slabosti i èqe da bar Dubrovnik sa~uvaju pred najezdom Ma|ara. Zadarskim mirom 1358. godine Mle~ani su se odrekli i Dubrovnika, dok su Dubrov~ani odmah poslali izaslanike ma|arskom kraqu u poku{aju da izdejstvuju {to povoqnije uslove vazalstva, ~iju prirodu uop{te nisu dovodili u pitawe. Priznat je vrhovni suverenitet ugarskog kraqa, utvr|en godi{wi porez od petsto dukata koji }e Dubrovnik uredno pla}ati i propisane dubrova~ke obaveze u slu~aju narednih ratova. Ugarski kraq se obavezao da po{tuje sve ranije dubrova~ke privilegije, kao i da brani Dubrovnik od ra{kih i bosanskih vladara, ali i da Ma|arima preusmeri da`bine koje je do tada wima pla}ao. Povodom povlastice koju je bosanski ban Matej Ninoslav 1235. godine izdao Dubrovniku, izrazito hrvatski orijentisan autor Vinko Foreti}, na mnogim mestima spreman da neuverqivo pretpostavqa ili naga|a traè}i hrvatski upliv i tamo gde ga istorijski ili etni~ki nikada nije bilo, ipak prizna142

je: “S etni~kog je gledi{ta va`no da Matej Ninoslav Dubrov~ane naziva Vlasima, {to zna~i da je u Dubrovniku tada jo{ bila prete`na ve}ina romanskog stanovni{tva. Stanovnika Bosne, koja je tada osim male prvobitne Bosne obuhva}ala jo{ i Usoru, Soli i prvobitni deo Dowih Krajeva, naziva Srbinom, {to je razumqivo, jer je ta Bosna i u takvim granicama bila etni~ki srpska zemqa, dok se na zapadu od we, dakle u dana{woj zapadnoj Bosni, prostirala Hrvatska sa ~istim hrvatskim stanovni{tvom. Nova konkretna odredba, koju ne nalazimo u poveqi Kulina bana, traì da u slu~aju spora zbog dugova vjerovnik Srbin-Bosanac tuì Vlaha-Dubrov~anina pred dubrova~kim knezom, a vjerovnik Vlah-Dubrov~anin du`nika Srbina-Bosanca pred banom. (Povijest Dubrovnika do 1808., kwiga prva, “Nakladni zavod Matice hrvatske”, Zagreb 1980., str. 81.) Poloàj Dubrovnika pod ugarskom vla{}u bio je mnogo podno{qiviji nego pod mleta~kom. Kad bi Ma|ari ratovali sa Srbima to nije automatski obavezivalo Dubrov~ane da stupe u ratna dejstva. Izme|u 1358. i 1363. godine Dubrov~ani su najvi{e problema imali sa srpskim oblasnim velika{em Vojislavom Vojinovi}em, gospodarem Travunije i Konavala, ali su imali dobre odnose sa zetskim Bal{i}ima. Onogo{tanskim sporazumom, 1362. godine, car Uro{ je Dubrov~anima obnovio sve ranije privilegije. Od 1368. Travunijom i Konavlima je vladao Nikola Altomanovi} koji se ubrzo sukobio sa Dubrov~anima, ali su oni ostali u dobrim odnosima sa carem Uro{em i kraqem Vuka{inom Mrwav~evi}em. Me|utim, Altomanovi} je u me|uvremenu toliko oja~ao da je Dubrovnik pristao, 1372. godine, dakle, posle smrti Uro{eve i Vuka{inove, da wemu pla}a tradicionalni svetodmitarski danak. Ve} slede}e godine Altomanovi} je poraèn u sukobu sa knezom Lazarom i banom Tvrtkom, pa je svetodmitarski danak pre{ao na \ura|a Bal{i}a, koji je ovladao dubrova~kim zale|em. On se sve~ano obavezao da }e se odre}i tog danka kad se srpsko carstvo obnovi. I sa banom Tvrtkom Dubrov~ani su imali dobre odnose, a on ih je 1375. godine Bobova~kom poveqom oslobodio obaveze pla}awa carine. Tvrtko je 1377. ovladao Travunijom i Konavlima. Novom poveqom, 1378. godine, Tvrtko je obnovio sve povlastice koje su Dubrov~anima davali prethodni srpski vladari, a oni su wemu od tada pla}ali svetodmitarski danak kao krunisanom kraqu Srbije. Obaveza je ostala sve do definitivne propasti bosanske dràve. Dubrovnik je od 1378. do 1381. u~estvovao u ratu koji je ugarski kraq Ludovik sa svojim saveznicima, \enovom i Padovom, vodio protiv Mletaka. I sam se ose}ao ugroènim, jer je Kotor ve} pao u mleta~ke ruke, a Dubrov~ani su s posebnim entuzijazmom svoja ratna dejstva usmeravali protiv Kotora, potenciraju}i razloge starog rivalstva. Time su poremetili odnose sa kraqem Tvrtkom koji je pomagao Kotorane. Ratna dejstva su prestala kad se Kotor otrgao od mleta~ke prevlasti i priklonio ugarskom kraqu. Me|utim, neprijateqstva sa Tvrtkom su nastavqena zbog wegove namere da izgradi grad i luku Herceg Novi. Dubrov~ani su po svaku cenu nastojali da sa~uvaju sopstveni monopol u trgovini soqu. U tom ciqu, Dubrovnik je u nekoliko navrata inicirao i stvarawe saveza dalmatinskih gradova, ali bez zna~ajnijih rezultata, osim po pitawu uni{tewa jadranskih gusara. Turci su, 1386. godine, po prvi put prodrli u dolinu Neretve i to je motivisalo Tvrtka i Dubrov143

~ane da poprave me|usobne odnose. Odnosi su bili relativno dobri i sa Tvrtkovim naslednicima Stefanom Dabi{om, Jelenom Grubom i Stefanom Ostojom. Uz to su se Dubrov~ani svrstali uz ugarskog kraqa @igmunda protiv hrvatskih pobuwenika predvo|enih Stjepanom Lackovi}em, koji su {urovali sa Ladislavom Napuqskim. Izme|u kraqa Ostoje i Dubrov~ana dolazi do rata 1403. godine, kad je Dubrovnik odbio da srpskom bosanskom vladaru vrati primorske zemqe. Kad je Ostoja svrgnut sa kraqevskog prestola i na wegovo mesto do{ao Tvrtko II,odnosi sa Dubrovnikom su popravqeni, ~emu su doprineli oblasni srpski feudalni gospodari Sandaq Hrani} i Pavle Radenovi}. Dubrov~ani su u tom periodu ~e{}e pribegavali jednom vrlo pametnom sredstvu vezivawa okolnih srpskih feudalnih gospodara za svoje interese daruju}i im dubrova~ko plemstvo, ku}u u gradu i pravo azila, s obzirom da su wihovi politi~ki poloàji redovno bili nestabilni. Godine 1409. u velikoj pomorskoj bici kod Kor~ule Dubrov~ani su porazili flotu Ladislava Napuqskog, ali su odbili zahtev ugarskog kraqa @igmunda da stupe u rat protiv Mle~ana, kojima je Ladislav prethodno prodao sve dalmatinske gradove i celu obalu. Posredstvom Stefana Lazarevi}a i wegovog uticaja na turskom dvoru, Dubrov~ani su i od Turaka izdejstvovali brojne trgova~ke povlastice. Sandaq Hrani} je, 1419. godine, Dubrov~anima ustupio svoj deo Konavla, a Radoslav Pavlovi} svoj, {to je potvrdio kraq Stefan Ostoji}. Radoslav Pavlovi} se uskoro pokajao pa je svoj deo traìo natrag i 1430. se sukobio sa Dubrov~anima i porazio wihovu vojsku, otpo~iwu}i tako trogodi{wi Konavoski rat. Po{to je Radoslav ve} bio turski vazal sultan je stao na wegovu stranu, ali se slede}e godine, verovatno usled podmi}ivawa, priklonio Dubrovniku. Sultan se, 1432. godine, predomislio i naloìo da se mir postigne na osnovu postoje}eg stawa. Godine 1441. dubrova~ki poslanici na Porti su bili izloèni pritiscima da Dubrovnik i sultanu pla}a hara~, kao i okolnim hri{}anskim vladarima, {to su oni uporno odbijali. Ipak je 1442. godine sklopqen me|udràvni ugovor po kome su se Dubrov~ani obavezali da svake godine poklone sultanu 1.000 dukata, a zauzvrat su stekli pravo trgovine i svi wihovi dotada uhap{eni trgovci su oslobo|eni, a zaplewena roba im je vra}ena. Narednih godina su Dubrov~ani u~estvovali u antiturskim ratovima hri{}anskih zemaqa, ali bez zna~ajnijeg uspeha, pa su paralelno s tim nastavili da se poga|aju sa Portom. Kada je herceg Stefan Vuk~i} Kosa~a stvaraju}i trì{te u Herceg Novom ugrozio dubrova~ki monopol u trgovini soqu, wihovi me|usobni odnosi su postali veoma zategnuti. Godine 1451. izbio je i rat u kome je Dubrovnik poraèn, a herceg od Svetog Save u{ao je sa vojskom u Konavle. Zarobio je 400 dubrova~kih vojnika i demonstrirao opsadu samog grada. Dubrov~ani su raspisali ucenu nude}i kao nagradu za hercegovo ubistvo petnaest hiqada dukata i jo{ 300 godi{we apanaè, ku}u u gradu vrednu 2.000 dukata i pravo dubrova~kog gra|anstva. Ipak, herceg je na sultanov zahtev 1452. Dubrovniku vratio Konavle. Pad Srpske despotovine i Hercegovine pod tursku vlast izazvao je pravu paniku u Dubrovniku. Grad se spremao za odsudnu odbranu i na svim stranama vapio za pomo}. Ipak, 1458. godine su postigli trajni sporazum sa sultanom i od tada pa sve do propasti Dubrovnik je uredno Turcima pla}ao godi{wi hara~. 144

Porta, a i celokupna struktura turske dràvne vlasti od centra do periferije, pokazali su se veoma pogodni za dokazivawe ume{nosti u podmi}ivawu kao zanatu koji su Dubrov~ani mnogo ranije usavr{ili. Po Budimskom miru izme|u Ugarske i Turske iz 1503. godine posebno je predvi|eno da Dubrovnik, koji je i daqe pod formalnim ugarskim suverenitetom, nastavqa da pla}a zate~ene obaveze sultanu, ali mu se nove obaveze ne mogu propisivati. Sultan Selim I je 1513. godine carskim fermanom na srpskom jeziku, pisanim }irilicom, sve~ano potvrdio sve ranije dubrova~ke povlastice. Kad je sultan Sulejman II krenuo 1521. u rat protiv Ugarske, Dubrov~ani su odmah otkazali lojalnost ugarskom kraqu i wegovom izaslaniku zabranili ulazak u grad. Kad su iste godine obave{teni da su Turci zauzeli Beograd, Dubrov~ani su to propratili po~asnim topovskim salvama sa svih tvr|ava. Pobedom u Moha~koj bici, 1526. godine, Turci su definitivno sa Dubrovnika skinuli svaki formalni trag ugarskog suvereniteta. Od tada je taj grad iskqu~ivo turski vazal, ali je pored svih privilegija u turskoj imperiji sa~uvao jake veze sa italijanskim i {panskim dràvama, pa je svoje trgova~ke aktivnosti razvijao {irom Mediterana. v) Vazalstvo turskom sultanu Novom ugarskom kraqu Ferdinandu Habzbur{kom, 1527. godine Dubrov~ani odbijaju da plate godi{wi danak. Prethodno su darovali turskog sultana i putem poslanika mu uputili pisanu poruku u kojoj su istakli da su poklon poslali “knez i vlastela grada Dubrovnika, najvjerniji hara~ari i sluge wegovi, u znak na{e vjernosti i velikog veseqa koje osje}a ~itav grad zbog wegovih uspje{nih i slavnih pobjeda, nama dobrostivo objavqenih wegovim dopisom {to nas je, re}i }ete, ispunio rado{}u i utjehom koja se pristoji na{oj vjernosti i wegovoj dobroj milosti prema nama, zbog ~ega molimo neprestano vje~nog boga da mu udijeli dug ìvot i neprestanu pobjedu protiv wegovih neprijateqa”. (V. Foreti}, op. cit., kwiga druga, str. 8.) Dubrovnik nije {tedeo na komplimentima prema Ferdinandu, ali mu novac nije davao. Uostalom, u novom ratnom pohodu sultan Sulejman je 1529. postavio Ivana Zapoqu za vladara ve}eg dela Ugarske, ali se sada on pojavio i kao pretendent na dubrova~ki godi{wi tribut ugarskom kraqu. Dva kraqa sa identi~nim zahtevom, a Dubrov~ani obavezu izbegavaju velikom diplomatskom spretno{}u i trgova~kom ve{tinom. Da ne bi na sebe navukli turski gnev, ~ak su i neke svoje plemi}e napali i progawali, otkriv{i da se bave {pijunskom delatno{}u u korist hri{}anskih kraqeva, prvenstveno ugarskog Ferdinanda. Godine 1538. Ferdinand Habzbur{ki je priznao Jovanu Zapoqi kraqevsku titulu nad svim delovima Ugarske, kojim su dominirali Turci, a tu su spadale i Hrvatska, Slavonija i Dalmacija. Posle dve godine Zapoqa je umro, neposredno po ro|ewu sina Jovana @igmunda. Godine 1541. sultan Sulejman definitivno prikqu~i svom carstvu skoro sve ugarske zemqe, s tim {to Zapoqinom nasledniku ostavi na vazalsku upravu Erdeqsko vojvodstvo. Dubrov~ani su ponovo sultana uveravali u svoju prekomernu radost zbog wegovih ratnih pobeda nad Ferdinandom, a ovu priliku iskoriste da se definitivno otrgnu od bilo kakve formalnopravne veze sa Ferdinandovom dràvom. Dubrov145

~anima je mnogo vi{e odgovarao status turskih vazala. Iako su pla}ali ve}i godi{wi hara~, ipak su imali i neuporedivo vi{i stepen samostalnosti svoje republike. Turci su je tretirali kao vazalnu dràvu, koju su uporno {titili i od Ma|ara i od Mle~ana. Idili~ne odnose remetili su samo poku{aji {panskog kraqa da dubrova~ke brodove upotrebi u svojim antiturskim pohodima. S druge strane, Mle~ani su ~esto upadali na dubrova~ku teritoriju, blokirali grad, otimali brodove i nagovarali svoje hri{}anske saveznike da se Dubrovnik zauzme. Ipak, uprkos stalnim problemima i povremenim krizama, dubrova~ka trgovina je cvetala. Do izvesnog poreme}aja odnosa sa Turcima do{lo je 1565. usled neuspe{ne turske opsade Malte i opravdane sumwe da se dubrova~ki brodovi nalaze u sastavu protivni~ke {panske flote. Vlast je bila prinu|ena da uvede propise koji su ograni~avali slobodu trgovaca da kupuju i grade brodove, uz zabranu da ih iznajmquju zara}enim stranama. Godine 1566. Marin Drì} je organizovao prevratni~ku zaveru, nastoje}i da ukine aristokratsku vladavinu i u republici i wenim vladaju}im strukturama uravnoteì vlast plemi}a i gra|anskog sloja, ali i zauzme otvoreni protivturski kurs u spoqnoj politici. Drì}a je u wegovom naumu podràvala Firenca. Ulazak sna`ne turske flote u Jadransko more motivisao je zaverenike da odustanu od svojih namera. I kad je po~eo Kiparski rat u kome su Turci nastojali Mle~anima oduzeti to ostrvo, Mle~ani su paralelno sa sklapawem saveza sa papom i {panskim kraqem izrazili nameru da usput Dubrovnik zauzmu. Papa je li~no te nemire osujetio, a pad Kipra naterao je Mle~ane da se zabave drugim problemima. Dubrov~ani nisu propustili priliku da Turcima jo{ jednom ~estitaju veliku pobedu. Kad je turska flota 1572. poraèna kod Levanta, Dubrov~ani su ~estitali zapovedniku hri{}anske flote Don Huanu od Austrije. Tih godina dubrova~ku teritoriju su ugroàvali i sewski uskoci. Dobri odnosi sa [pancima Dubrov~anima su navukli mr`wu Engleza, pa je krajem {esnaestog veka engleski poslanik u Carigradu {irio dugo i sistematski razne intrige na Porti, zbog kojih je Dubrovnik morao da se pravda kako je znao i umeo. Do besvesti je izraàvao vernost turskom sultanu, ali su najefikasnija bila podmi}ivawa turskih velikodostojnika. Na mukama je dubrova~ka vlada bila i po~etkom sedamnaestog veka, jer su na wu vr{eni pritisci hri{}anskih vladara da se na razli~ite na~ine ukqu~i u protivturske akcije i pokrete na Balkanu, ali se Dubrov~anima nije napu{talo ugodno i blagotvorno tursko okriqe, pogotovo zbog stalne mleta~ke opasnosti. Mle~ani Dubrov~anima bukvalno nisu dopu{tali nijedan naoruàn brod da upute u otvoreno more, dok su trgova~kim pravili razne smetwe i ograni~ewa. Uz mleta~ku podr{ku na Lastovu je 1602. izbila antidubrova~ka buna, ali su Dubrov~ani na vreme tamo poslali 500 vojnika i tako osujetili nameru Mle~ana da se iskrcaju na Lastovu. Vo|e pobune osu|ene su na smrt, a neki su pobegli na Kor~ulu, koja je od ranije u mleta~kim rukama. Ti pobuwenici su ve} slede}e godine uspeli da se iskrcaju na Lastovo, zauzmu ostrvo i omogu}e nesmetan dolazak mleta~ke vojske. Rat su Dubrov~ani nastavili diplomatskim sredstvima, stekav{i energi~nu tursku, ali i {pansku podr{ku. Mle~ani su morali 1606. da napuste Lastovo, a Dubrov~ani wegovo stanovni{tvo surovo kazni{e i opqa~ka{e, pa i ostrvsku tvr|avu poru{i{e. 146

U vreme mleta~ko-{panskog sukoba iz 1617. godine Dubrovnik je bio ugroèn od Mle~ana i Turaka, koji su ga optuìvali zbog prijateqstva sa [pancima, ali je podozrevao i od {panske flote u Jadranskom moru, jer joj nije znao prave namere. Mle~ani su nasilno uplovqavali u Gru`, pqa~kali dubrova~ku obalu, a nastojali i Lokruma da se do~epaju. Godine 1620. uspostavili su potpunu morsku blokadu Dubrovnika i redom plenili wegove brodove, ali su uskoro morali da se suo~e sa najezdom afri~kih gusara koje je tek 1623. oterala {panska flota iz Napuqa. Ipak, mleta~ko {ikanirawe Dubrov~ana i sistematsko ometawe wihovih trgova~kih aktivnosti nastavqeno je i narednih godina, posebno kad je re~ o snabdevawu i trgovini ìtom. Mle~ani su, 1631. godine, zauzeli Lokrum, ali su ga uskoro napustili. Tek 1635. postignut je dogovor Mle~ana i Dubrov~ana kojim su se Dubrov~ani obavezali na pla}awe simboli~ne carine, a zauzvrat stekli pravo relativne slobodne trgovine. Novi procvat Dubrovnik }e doìveti od 1645. godine, odnosno posle Kandijskog rata izme|u Turaka i Mle~ana, {to su qubomorni Mle~ani svojski ometali, ali su i Turci 1652. zabranili Dubrov~anima da ratuju sa Mlecima. Pojavqivali su se i turski gusari s mora i razbojnici s kopna, posebno Turci iz Herceg-Novog. Ni problem hajduka zadugo nije bio re{en. Uz to je Dubrovnik 1667. godine zadesio katastrofalan zemqotres. Od ukupno {est hiqada stanovnika tada{weg Dubrovnika, poginulo je, prema razli~itim procenama, izme|u jedne i dve tre}ine. U gradu je nastao haos, bezvla{}e i pqa~ka. Poginuo je knez i ve}ina ~lanova Malog ve}a. Posle nekoliko dana, preìveli plemi}i su se samoorganizovali i po~eli obnovu vlasti. Odmah je spre~eno napu{tawe grada i osuje}ene su èqe preìvelih za iseqewem. Turci su se dràli veoma korektno, pa su budno pazili da neka strana vojska ne iskoristi zemqotres i poàr da bi zauzela Dubrovnik. I Mle~ani su mirovali, jer im spoqnopoliti~ke okolnosti nisu bile povoqne za zauzimawe grada, iako su oko wega uporno obigravali, prete}i i obe}avaju}i. Da bi se pariralo zahtevima gra|ana da se reformi{e oblik dràvnog ure|ewa ukidawem aristokratske republike i uspostavqawem op{tenarodne, nekolicini najuglednijih gra|anskih porodica dodeqeno je plemstvo, pa je nezadovoqstvo splaslo. Mle~ani su krajwe podmuklo nastojali da iskoriste dubrova~ke nevoqe i preuzmu primat u trgovini s Turcima, ~ak i tako {to su organizovano upu}ivali razbojni~ke bande na dubrova~ku teritoriju kako bi op{ta pometwa bila jo{ nepodno{qivija. Porta je, ipak, uz tradicionalno podmi}ivawe wenih velikodostojnika, odlu~ila da za{titi Dubrovnik odre|uju}i ga za jedinu luku preko koje }e se obavqati turska trgovina. Da bi {to vi{e napakostili, Mle~ani su u vi{e navrata organizovano {irili la`ne glasine o epidemiji kuge u Dubrovniku, kako bi odvratili trgovce od kori{}ewa wegovih luka. Te{ki problemi u odnosima sa Turcima izbili su kada se pohlepni veliki vezir Karamustafa dosetio da 1678. godine zahteva od Dubrov~ana ogroman nov~ani iznos na ime neovla{}ene tridesetogodi{we dubrova~ke naplate carine turskim trgovcima. S obzirom da su Dubrov~ani takvih nameta bili oslobo|eni na turskoj teritoriji, pojavila se i opasnost da Turci zauzmu Dubrovnik, ali je slede}e godine izbio rusko-turski rat koji je zaokupio sultanovu pa`wu. Ipak su Dubrov~ani bili prisiqeni da izvestan iznos, mnogo mawi od prvobitnog, plate velikom veziru. Posle velikih muka i nevoqa, ucena i hap{ewa izaslanika, situacija se smirila 1682. godine uz velike dubro147

va~ke finansijske `rtve. Ve} slede}e godine Karamustafa je doìveo teàk poraz pri opsadi Be~a, pa je Dubrovnik poslao izaslanika da traì da austrijski car i ma|arski kraq Leopold I Habzbur{ki preuzme vrhovnu vlast nad Dubrova~kom republikom. O tome je potpisan i ugovor 1684. godine, kojim je obnovqen stari ugarski danak, ali sa odloènom primenom, kad se turska vojska ukloni iz dubrova~ke okoline i klauzulom tajnosti kako se Turci ne bi dodatno iritirali. Hara~ Turcima su nastavqali da pla}aju kao da se ni{ta nije desilo, ali od 1686. pla}ali su i ugarski danak do 1699. godine. Dok su Austrijanci bili okupirani ratom protiv Turaka, Mle~ani su ponovo na razli~ite na~ine ugroàvali Dubrovnik, spre~avali mu uvoz hrane, ometali trgovinu, spremali se da zauzmu Popovo poqe i Trebiwe u dubrova~kom zale|u, pa su u jednom trenutku i uspeli. Karlova~kim mirom su to ipak morali da napuste i Dubrovnik je opet bio s kopna okruèn turskom teritorijom. Za Dubrov~ane je bilo najva`nije da nigde nemaju kopnenog dodira sa mleta~kom teritorijom. Uz to su im Turci znatno smawili godi{wi hara~. Dubrov~ani su 1709. godine uspostavili vezu i sa ruskim carem Petrom Velikim, oslovqavaju}i slavnog vladara svojim sunarodnikom sa kojim ih vezuje zajedni~ki jezik. Me|utim, kad je car 1711. pozvao na rat protiv Turaka, hercegova~ki i crnogorski Srbi listom se odazva{e, dok su Dubrov~ani zauzeli stav neutralnosti. Grof Sava Vladislavi} je po nalogu ruskog cara 1717. posetio Dubrovnik i zahtevao da se u gradu napravi pravoslavna crkva, {to su Dubrov~ani odbili, kao i obi~no, preplavquju}i carskog izaslanika i znamenitog hercegova~kog Srbina bujicom snishodqivih komplimenata. Slede}ih decenija Dubrov~ani su uspeli uz obilatu tursku diplomatsku pomo} da smawe mleta~ki pritisak i da`bine na transport Jadranskim morem smawe na minimum. Sa svoje strane su se otvorenije deklarisali kao podanici turskog sultana, jer im je to donosilo ogromnu materijalnu korist na osnovu trgova~kih privilegija, ali i sigurnu vojnu za{titu, uprkos povremenoj osionosti okolnih turskih aga i begova. g) Sumrak i slom Dubrovnika Polovinom osamnaestog veka sve o~iglednije Dubrovnik zahvataju dekadentni procesi i tendencije, posebno u politi~koj, kulturnoj i moralnoj sferi zbog dotrajalosti aristokratskog ure|ewa i svojevrsnog biolo{kog izro|avawa plemi}kih porodica. Sukobqavali su se i pripadnici stare i nove vlastele. Sukobi su eskalirali 1762. godine izraàvaju}i striktnu podeqenost dva tabora, a ve} slede}e godine dovedo{e do potpune blokade funkcionisawe svih dràvnih institucija i anarhije u gradu, ali bez gra|anskih nemira i haosa. Uskoro je deo pripadnika stranke starih plemi}kih porodica pri{ao novim i vlast je ponovo uspostavqena, ali bolni presedan je uzdrmao politi~ko samopouzdawe male republike. Uvedeno je `rebawe kao na~in izbora funkcionera, {to svedo~i koliko je nepoverewe bilo prisutno i posle kompromisa. U vreme rusko-turskog rata pojavila se 1770. ruska flota u Jadranskom moru. S obzirom da je mnogo dubrova~kih brodova bilo angaòvano na prevozu vojske, ratnog materijala i hrane za Turke, Rusi su po~eli da zaustavqaju wihove bro148

dove i zahtevaju potpunu neutralnost. Po{to je nastavqeno angaòvawe dubrova~kih brodova na turskoj strani, carica Katarina je Dubrovnik proglasila neprijateqskom dràvom. Ve}i broj dubrova~kih brodova, koji su ustupqeni na kori{}ewe Turcima, Rusi su uni{tili ili te{ko o{tetili. Uzaludna su bila nastojawa dubrova~kih emisara na petrogradskom dvoru, jer su neprijateqstva prestala tek sklapawem Ku~uk-Kajnaryijskog mira kojim su Rusi stekli pravo slobodnog prolaska svojih trgova~kih brodova kroz Bosfor i Dardanele. Dubrovnik je pristao na stalnog ruskog konzula u gradu, za uni{tene brodove i imovinu nije dobio nikakvu od{tetu. Izgubio je ukupno pedeset brodova. Pojava Napoleona Bonaparte na svetskoj istorijskoj pozornici bila je od sudbonosnog zna~aja za Dubrova~ku republiku. Prvo je Kompoformijskim mirom Austrija preuzela sve mleta~ke posede na isto~noj obali Jadranskog mora. I Francuska i Austrija su tada obe}avale punu za{titu nezavisnosti Dubrovnika. U samom Dubrovniku do{lo je do politi~ke uznemirenosti i podela na simpatizere i protivnike francuskih revolucionarnih tekovina. Ve} slede}e, 1798. godine, Francuzi su od Dubrov~ana iznudili ogroman nov~ani iznos na ime zajma koji nisu nameravali da vrate. Republiku }e to iz temeqa finansijski zaquqati. Godine 1799. izbila je buna nezadovoqnih konavoskih seqaka, koji vi{e nisu mogli da trpe kmetovske stege i samovoqu plemi}a ~iji su apetiti bili sve ve}i, jer se po bogatstvu odavno nisu mogli meriti sa gra|anskom klasom okrenutom pomorstvu i trgovini. Seqacima je prekipelo kada je vlast propisala obavezu kupovawa odre|ene koli~ine soli samo od dràve. Vlada je zatraìla od austrijske i turske vojske da na konavqanskoj granici demonstriraju vojnu pretwu, kako bi se seqaci pokolebali i primirili, {to je imalo samo delimi~an uspeh. U isto~nom delu Konavala po~eli su da se javqaju otvoreni zahtevi za prikqu~ewe Austriji, a pojavila se sumwa da su Austrijanci celu pobunu inicirali. Naredne godine buna je splasla, a weni predvodnici izbegli, imovina im je oteta, a dvojica su ubijena. Prinudna prodaja soli ipak je obustavqena, a pravni status seqaka donekle regulisan. Dubrov~ani su 1803. godine ponovo zao{trili odnose sa Rusijom zbog senatske odluke da pravoslavni sve{tenik samo dva puta godi{we moè dolaziti i obavqati slu`bu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je 1790. podignuta van gradskih zidina. Pri svakom dolasku mogao se zadràti najvi{e osam dana. Crkvu su koristili ruski konzul i ostali carski podanici. Spor je 1804. delimi~no izgla|en, a na pravoslavnoj crkvi je postavqen ruski carski grb. Me|utim, novu opasnost je predstavqao car Napoleon kome je Austrija Poùnskim mirom ustupila Istru, Dalmaciju i Boku Kotorsku. Rusija je bila brà, pa je zajedno sa crnogorskim Srbima 1806. zaposela Boku. Po{to je francuska flota bila znatno slabija od engleske i ruske, Francuzi su odlu~ili da kopnenim putem, preko teritorije Dubrova~ke Republike pri|u Boki. Rusi su od Dubrovnika zahtevali apsolutnu neutralnost, a Francuzi su zahtevali veliki finansijski zajam. Napoleon je odlu~io da Dubrovnik okupira i tako prekrati wegova diplomatska vrludawa. Srbi su iz Boke odmah u{li u Konavle i zapo~eli sukobe sa Francuzima. Odmah su se i Rusi prikqu~ili, oterali Francuze sve do gradskih zidina i tad zapo~e rusko-srpska opsada grada, uz pomorsku blokadu. Pri odlasku odveli su sve dubrova~ke brodove iz gru{ke luke. Okr{aji su nastavqeni na podru~ju Konavla. Carevi Aleksandar i Napoleon su 1807. sklopili Tilzit149

ski mir. Dubrov~ani su tada, u uslovima francuske okupacije, razvili intenzivnu diplomatsku aktivnost da bi spasili svoju republiku. Glavnokomanduju}i francuske vojske, general Marion, 1808. godine saop{tio je odluku o ukidawu Dubrova~ke republike, {to je odmah i sam Nepoleon pismeno potvrdio. d) Engelovo istraìvawe dubrova~ke istorije Johan Kristijan fon Engel je svoju “Povest Dubrova~ke Republike” objavio u Be~u 1807. godine, dakle godinu dana pred propast dubrova~ke dràve. Kwigu je preveo sa nema~kog na srpski jezik dubrova~ki katoli~ki kanonik Ivan Stojanovi} i objavio 1903. u Dubrovniku u izdawu Srpske dubrova~ke omladine, u okviru wene “Srpske dubrova~ke biblioteke”. Kwigu je {tampala Srpska dubrova~ka {tamparija ~iji je vlasnik bio A. Pisari}. U Dubrovniku je 1923. godine iza{lo i drugo izdawe, a tre}e, kao reprint, 1998. na Cetiwu kao publikacija “Svetigore”. Mada Dubrov~ani nisu bili skloni teokratskom ure|ewu i spre~avali su preterano me{awe Rimokatoli~ke crkve u dràvna i politi~ka pitawa, a nisu bili gadqivi ni na islam ni na bilo koju drugu veroispovest, Engel u predgovoru kwige dubrova~ku averziju prema pravoslavqu obja{wava nekim proro~anstvom Svetog Frawe Asi{kog iz 1220. godine, prema kojoj }e se Dubrovnik odràti sve dok u wemu ne ìve pravoslavci, odnosno ne sluè wihovi sve{tenici. Engel navodi da su Srbi izme|u 630. i 640. godine naselili Zahumqe i Travuniju, u susedstvu Epidaurusa, koji je razoren 656. godine pomorskim napadom Saracena, dok je bio u neprijateqstvu sa Srbima. Ipak, travunski vojvoda Solimir je omogu}io da se deo preìvelog romanskog stanovni{tva naseli na podru~ju ispod srpske dubrave koje su Srbi nazivali Dubrovnikom. Naseqeni epidauruski Romani su ga zvali Raguzom. Engel isti~e u napomeni da “u Crnoj Gori ima i danas neko seoce, koje se zove Dubrovnik, ba{ po svojoj {umovitosti.” (str. 6.) Stari srpski naziv za hrast je dub, pa je verovatno re~ o hrastovoj {umi. Narednih vekova, kako se Dubrovnik gradio i {irio u wega se uselio ve}i broj romanskih stanovnika drugih dalmatinskih gradova, koje su sve vi{e Avari ugroàvali, a kasnije Hrvati. Tome su doprineli i stalni sukobi rimskih i vizantijskih careva oko prevlasti na isto~noj obali Jadranskog mora. I prvobitno ure|ewe bilo je tipi~no rimsko, patricijsko, a jezik latinski. “Do jedanaestog vijeka se u Dubrovniku govorilo osobito italijanski. Tek docnije mogo{e srpsko-slavenski doseqenici, koji prido|o{e u velikom broju, nadvladati jezik italijanski i uvesti neku zajednicu italijanskog i slovenskog jezika, koji jo{ i sad ìvi u Dubrovniku”. (str. 7.) Za prva poqa i vinograde koje su Dubrov~ani obra|ivali van gradskih zidina, travunskim i zahumskim vladarima su pla}ali godi{we po trideset zlatnika. “Pla}awe ovog danka oslobodi Dubrov~ane u isto doba i od pa~awa slovenskog u unutra{wu wihovu vladavinu. Uzajamna trgova~ka sveza s ovijem srpskijem narodima bila je isto korisna i za jedne i za druge, te se ~ini jo{ da se Dubrovnik do skoro okoristio svojijem poloàjem za brodarstvo i trgovinu niz Primorje.” (str. 7.) Kod Engela nailazimo i na podatak da su ùpani Travunije i Zahumqa oko 868. godine slali svoju vojsku dubrova~kim brodovima u Apuliju da bi pomogli vizantijskom caru Vasiliju u borbi protiv Saracena. U vreme najezde bugarskog 150

cara Borisa 890. godine, koji je opusti{io skoro celu Srbiju, pa i Travuniju, sin travunskog ùpana Pavlimir sa velikim brojem plemi}a, sve{tenika i bogatih stanovnika sklonio se u Dubrovnik, {to je naglo uve}alo grad, utvr|ewa i zemqi{te trgova~ko. “Iz zahvalnosti na dobrom pri~eku, sagradi Pavlimir na sred grada crkvu sv. prvomu~eniku Stjepanu, koji se slavi nadasve me|u Srbima, u koji hram i po vijestima cara Konstantina bjehu poloène mo{ti sv. Ponkracija. Pavlimir se do nekoliko vremena povrati u svoju otaybinu, ali re{i da ostavi u Dubrovniku vi{e Travuwana, koji se u wemu oèni{e i nastani{e. Tako se ve} iz rana pomije{a krv rimsko-italijanska sa srpsko-slavenskom. Dubrova~ko slavensko narje~je i sad je jo{ najsrodnije srpskome.” (str. 10-11.) I kod Engela nailazimo na podatke “da je Stjepan Vojislav, obnoviteq Srbije i wen osloboditeq od vrhovne vlasti vizantijske oko g. 1040, 1050, iz prijateqstva prema Dubrov~anima, wima darovao @upu, Rijeku, Gru` i cijelo primorje do Ora{ca – plodni predio. Isto tako dare`qiv kaù da je bio i Stjepanov sin Mihajil (1050-1080) prema Dubrov~anima, svojijem saveznicima. On im darova otoke Kolo~ep, Lopud i [ipan.” (str. 16-17.) Kad su 1073. Dubrov~ani svrgnuli svog biskupa Vitalija zbog nasilni{tva i nemorala, strpali su ga u zatvor, ~emu se surpotstavio papa Grgur VIII, srpski vladar Mihailo je intervenisao i kod pape izdejstvovao da se èqe Dubrov~ana usli{e i za novog biskupa postavi wihov sve{tenik Petar. Istorijski arhivi beleè da su Dubrov~ani srda~no ~estitali ugarskom kraqu Ladislavu kad je do nogu potukao hrvatske feudalce i ubio kraqa Petra Sva~i}a i po poslanicima mu uputili skupocene darove. Na isti na~in su postupili i kada je slede}i ugarski kraq Koloman zauzeo najve}i deo Dalmacije 1105. godine, ukqu~uju}i i Zadar. Engel daqe navodi kako je u dvanaestom veku, kad su se srpski vladari definitivno opredelili za pravoslavnu varijantu hri{}anstva, mnogo katolika iz Srbije iselilo u Dubrovnik. Sli~no se desilo i u vreme {irewa bogumilstva u Bosni. Karakteristi~an je i slu~aj despota \ur|a Brankovi}a koji je 1440. izbegao u Dubrovnik. Kako pi{e Engel, turski sultan je zahtevao da mu ga Dubrov~ani izru~e obe}avaju}i im da mogu zadràti svo despotovo blago, biti oslobo|eni pla}awa turskog hara~a za sva vremena, pove}awe teritorije i za{titu Porte. U suprotnom, pretio je razarawem, ali Dubrov~ani nisu pristali na tu ucenu, nego su \ur|a Brankovi}a sigurnim putem ispratili za Ugarsku. “Sam Murat cijewa{e Dubrov~ane, {to ~uvahu tako tvrdo pravo gostoprimstva; on drà{e da dràva, u kojoj se drì do vjernosti i vjere, koliko god malena bila, zasluùje da ìvi i do najpotoweg vremena; ipak ne prezre veliku svotu novaca, koju mu Dubrovnik ponudi na umirewe.” (str. 77.) Engel detaqno prikazuje nesre}u koja je Dubrovnik zadesila epidemijom kuge 1526., zemqotresom 1667., ali i gu{ewem slovenskog i srpskog duha prevagom jezuita krajem sedamnaestog i po~etkom osamnaestog veka. Jezuitska intelektualna prohibicija je bila tako jaka da je zabrawivano {tampawe kwiga na srpskom jeziku, ~itawe francuske literature, a 1724. godine Senat je naredio da se javno spali jevrejska sveta kwiga Talmud. Te godine je odbijen i zahtev srpskog plemi}a i ruskog grofa Save Vladislavi}a da pored svoje ku}e, u svom vrtu, sagradi pravoslavnu kapelu u kojoj bi sahranio svoju staru majku, kojoj se smrt pribliàvala. 151

Prevode}i Engelovu “Povijest Dubrova~ke Republike”, Ivan Stojanovi} je tu kwigu dopunio svojim radom “Najnovija povijest Dubrovnika”. On detaqno opisuje dubrova~ke prilike pod francuskom situacijom, rusko-srpsku opsadu grada, priklawawe stanovnika Kor~ule i Bra~a Dubrov~anima itd. Kad je Napoleon poraèn, Dubrov~ani se ponada{e da bi mogli da obnove svoju republiku, s obzirom da dubrova~ku teritoriju jo{ nije zaposela Austrija, a nije ni pomiwan u Poùnskom ugovoru kao mleta~ko-italijanski posed. Gra|ani i seqaci podigo{e 1813. pobunu protiv francuskih okupatora, na podsticaj Engleza, koji su oslobodili Lastovo, Slano, [ipan i Lopud i tamo vratili u dejstvo dubrova~ke zakone. Englezi su la`no obe}ali obnovu nezavisnosti, a neki vi|eniji dubrova~ki plemi}i tajno su {urovali sa Austrijancima. Kad se s vojskom pojavio austrijski general Milutinovi} prevari Dubrov~ane kad u Gruù izvesi i dubrova~ku zastavu sa austrijskom i engleskom. Senat se sastao u januaru 1814. i odlu~io o preduzimawu konkretnih diplomatskih i vojnih mera kako bi se postiglo obnavqawe dràvne samostalnosti. Dubrov~ani se i u samom gradu pobuni{e protiv Francuza i natera{e ih na predaju, pa s klicawem republici na zidine oka~i{e dubrova~ke zastave. Austrijanci ipak zajedno sa Englezima u|o{e u grad i preuze{e upravu. Stojanovi} posebno prime}uje da je austrijska vojska skoro u celosti sastavqena od Hrvata, koji su posebnu netrpeqivost iskazivali prema simbolima dubrova~ke samostalnosti. Da tragedija bude ve}a, komandovao im je pravoslavac, general Milutinovi}. Svi plemi}i su pohap{eni, a katoli~ki sve{tenici su se u martu javno zakleli na vernost austrijskom caru. Dubrova~ki poslanik je 1815. proteran iz Be~a, a da mu nije dozvoqeno ni da priviri u~esnicima Be~kog kongresa koji je Dubrovnik definitivno dodelio Austriji. Austrijski car je tako stekao jo{ jednu titulu – dubrova~kog vojvode. Austrijanci su u gradske strukture vlasti ukqu~ili gra|ane, s obzirom da su ih plemi}i potpuno bojkotovali, izvrgavali ironiji i blagom ruglu. Ipak, patricijskim porodicama ubijena je ìvotna radost, ~ak i sama voqa za ìvotom, pa se odado{e pasivnoj rezistenciji i duhovnom mrtvilu, prikrivenom napadnom i preteranom pobo`no{}u. Lamentiraju}i nad tu`nom dubrova~kom sudbinom, Stojanovi} u prvi plan stavqa srpski etni~ki karakter drevnog grada. “Stari senat, po krvi gotovo vas od rimskijeg porodica, na|e se na svrhu petnaestoga vijeka i u {esnaestomu opkoqen od naroda srpskoga. Povjest kaè, da su ova dva naroda, rimski i srpski, u prvo doba bila razdijeqena; svaki sa svojom zastavom napose: Srbi sa zatavom Sv. Sr|a, a Rimqani Sv. Zenobija. Kad je Srpstvo sve oplimelo, pleme rimsko, koje je gospodovalo, na|e da je svijesna, politika da se zamije{aju u navadama i obi~ajima u jedan narod, i da pometnu i Sv. Sr|a i Sv. Zenobija, te se sloì{e pod jednoga tre}ega sveca, Sv. Vlaha.” (str. 275.) On daqe kazuje kako su se stare rimske porodice sasvim posrbile, {to nije prvi slu~aj u istoriji da su vladari prisvojili jezik i obi~aje svojih podanika. “Dubrov~ani, zadobiv{i okolna sela, primi{e wihov jezik i tako od Rimqana epidaurskijeh i seqaka srpskijeh nastade malo po malo narod dubrova~ki, kaonoti u istoj vlasti, iste vjere i istoga jezika. Nijesu se htjeli zvati ni Srbi, ni Hrvati, ni Dalmatinci, ni Italijanci. Za{to pak u sada{we doba pravi Dubrov~anin smatra sebe Srbinom, a vlada upire i nastoji da se nazove Hrvatom, o tome }e biti zbora kad prispijemo u tre}u epohu, koja je epoha smrada i raspadawa ovoga slavnoga mrca.” (str. 297.) 152

Dum Ivan Stojanovi} posebno insistira na razlikama dubrova~kog narodnog mentaliteta u odnosu na dalmatinski, pozivaju}i se i na strane autore koji o tome svedo~e, te citiraju}i najinteresantnija zapaàwa. Posebno kritikuje nametawe ve{ta~kih hrvatskih izraza po {kolama, kojima se |aci zbuwuju, a stariji im ne mogu pomo}i jer ti izrazi nemaju nikakve veze sa srpsko-dubrova~kim govorom, kako ga izri~ito formuli{e. Oficijelnim austrijskim insistirawem da se Dubrov~ani izja{wavaju kao Hrvati u narod se unese velika omraza. Poslu{a{e, kao i uvek, poltroni i ulizice, dok oni koji su dràli do ~asti i obraza ponosno i daqe istica{e da su Srbi. Me|utim, po tom osnovu su se i porodi~ni, odnosno ro|a~ki raskoli de{avali. Ivan Stojanovi} se o{tro suprotstavqa nastojawima da se Srbi i Hrvati podvedu pod jedinstven ve{ta~ki ilirski imeniteq, ali i wihovoj me|usobnoj diferencijaciji na osnovu pravoslavne ili katoli~ke veroispovesti. On otvoreno prihvata stav Vuka Karayi}a, op{irno ga citiraju}i, da su Hrvati ~akavci i kajkavci, a Srbi {tokavci. Pi{u}i o dum Ivanu Stojanovi}u, znameniti srpski kwièvni kriti~ar Pavle Popovi} je 1900. godine objavio u zadarskom “Srpskom glasu” esej o dalmatinskom srpskom narodnom pokretu: “Dok se u severnoj Dalmaciji i Boki, pokret tradicionalno vezivao za veru i Srpstvo, za pravoslavqe, dotle se u Dubrovniku pokret javio ~ist, emancipovan od drugih obzira, gotovo uprkos tim obzirima. Tu se prvi put katolici oglasi{e Srbima; tu se stvori katoli~ko Srpstvo. Pojav je bio redak, ali prirodan. Ako je ve}ina Srba pravoslavna, pravoslavqe ipak nije jedino obele`je srpskog plemena: katolik moè biti tako isto dobar Srbin kao i pravoslavni, jedno je vera, a drugo narodnost. Ali je pojav ipak izgledao nekome opasan, i pokret je stekao neprijateqe. Me|u mnogim neprijateqima, jedan od najmo}nijih bilo je sve{tenstvo, katoli~ko naravno. Katoli~ko sve{tenstvo smatralo je pojavu Srba katolika kao prelazan oblik od katolicizma pravoslavqu, i gledalo u wemu jedan znak opasan po katolicizam. Srbi katolici vremenom }e postati Srbi pravoslavni, tako je mislilo sve{tenstvo, i, naravno, iz bojazni za veru, stavqalo se odmah u red neprijateqa srpskog pokreta. Trebalo je razbiti tu predrasudu i pokazati da ta opasnost ne postoji; trebalo je jakim primerima osvedo~iti da Srpstvo nije protivnik katolicizmu; trebalo je da se jedan ugledan katoli~ki sve{tenik nazove Srbinom”. Na takvog rimokatoli~kog sve{tenika nije se dugo ~ekalo, jer “to u~ini dum Ivan Stojanovi}, me|u prvima i najuglednijima. Dum Ivan je bio istorik i filozof. On je poznavao pro{lost svoga srpskog naroda i bio ~ovek slobodan od predrasuda. I on je video da je, po istoriji i svemu drugom, Dubrovnik srpsko zemqi{te i da su wegovi stanovnici Srbi. Kad je to video, on je bio toliko slobodan u svom mi{qewu da je smeo da razlikuje narodnost od vere i da se nije morao dràti predrasude po kojoj katolicizam nije pomirqiv sa Srpstvom. Da se do toga zakqu~ka do|e, trebalo je poznavati doma}u istoriju i imati smelosti u mi{qewu. Dum Ivan je imao i jedno i drugo. Tako je moglo ispasti to da se on, kao jedan veliki dostojanstvenik Katoli~ke crkve, nazove i prizna Srbinom. Ali, nije dum Ivan ni samo na tome zastao. On je, naprotiv, iz dana u dan sve ve}im Srbinom postajao. Kako je wegov pojav izazivao èstoke metode od strane neprijateqa, to se dum Ivan borio protiv wih, i u toj bor153

bi sve vatreniji postajao u svom uverewu. Bilo da su napadi dolazili od Hrvata, bilo od sve{tenstva, dum Ivan je sve ja~e i energi~nije branio svoje srpsko stanovi{te. Wegovo mi{qewe postajalo je uverewe, uverewe postajalo ose}awe.” “Kratka istorija Dubrova~ke Republike” kneza uì~kog Luje Vojnovi}a (Wujork, 1962) hronolo{ki predstavqa sve kqu~ne doga|aje dubrova~ke istorije, a autor s posebnim simpatijama insistira na bliskosti Dubrov~ana kao etni~ke simbioze Rimqana i Srba sa okolnim srpskim plemenima. On obja{wava da su Dubrov~ani odbili predlog ruskog cara Petra Velikog da se u gradu podigne pravoslavna crkva “jer je Dubrovnik, ina~e veliki prijateq pravoslavnoga elementa na Balkanu, imao u politici strogo na~elo, da je apsolutno jedinstvo vjeroispovijesti preduslov politi~kom jedinstvu, i zato odbija{e na svojem teritoriju ma koji drugi kult, a boja{e se i politi~kih uticaja sa strane, naro~ito Bosanaca i Hercegovaca, sultanovih podanika.” (str. 137.) Uzroke takvog stava Vojnovi} vidi i u uskom latinskom duhu i atrofiji balkanske trgovine, te u zagriènosti jezuitskih crkvenih krugova. |) Dubrova~ki istori~ar Mavro Orbin Srpstvo i panslavizam Dubrovnika, kao dominantno nacionalno samoodre|ewe, najpotpunije je izrazio benediktinski opat Mavro Orbin, ~iji su se preci doselili iz Kotora. Wegovo ìvotno delo, “Kraqevstvo Slovena”, objavqeno 1601. godine, zami{qeno je “da bude povesnica ~itavog slovenskog plemena, takore}i od legendarnih biblijskih trenutaka pa sve do propasti balkanskih sredwovekovnih dràva, i pesni~ka glorifikacija wihove minule slave, i polemi~ki vatrena, prkosna, pa i pristrasna apologija wihovog istorijskog postupawa, i filozofski pogled u vekove koji dolaze.” (Miroslav Panti}: Mavro Orbin – ìvot i rad, predgovor za kwigu Mavra Orbina “Kraqevstvo Slovena”, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1968., str. XIV.) Ve} posle dve godine Rimokatoli~ka crkva je Orbinovo delo stavila na indeks zabrawenih kwiga, jer se autor, vo|en èqom za {to potpunijim i istinitijim istraìvawem, pozivao i na jereti~ke izvore. “Orbin ne pi{e nepristrasnu i objektivnu, ve} angaòvanu i zainteresovanu istoriju; on ho|e da wegova kwiga bude beskrajno poneseni i egzaltirani hvalospev ’slovenskoj naciji’ i wenim vrlinama, herojskim, moralnim, intelektualnim; wom bi on èleo da pred o~ima romanskih i germanskih ~italaca, od neprijateqstva namr{tenim, ali zadivqenim, razvije {iroku i epsku sliku pro{losti pune podviga, slave i trijumfa, nedovoqno cewenu i nepoznatu jedino zato {to slovenski narodi, neprekidno zabavqeni ratovima, nisu imali nikoga da je islika i ispi{e.” (str. LXVII.) Kriti~ka istoriografija u Orbinijevom vremenu nije zapravo ni postojala. Istori~ari su bili vi{e ili mawe pouzdani u izno{ewu faktografije, ali angaòvani ciqni pristup i sloboda pona{awa, uz takmi~ewe u literarnoj akribiciji, podrazumevali su se. Orbini sve Slovene smatra jednom nacijom i to bazira na identi~nom poreklu i jedinstvenom jeziku. U prvom delu kwige autor najvi{e prostora prepu{ta ma{ti, svojoj i svojih istoriografskih prethodnika, koji slovensko postawe vezuju za biblijska vremena. Predistorijski ìvot Slovena je, uostalom, velika tajna i za modernu nauku zbog 154

nepostojawa pisanih izvora. Orbinova usplamtela rodoqubivost, lirski àr i narativni patos ne mogu impresionirati kriti~ki nau~ni duh, ali su imali ogroman uticaj na intelektualni ìvot i dru{tvenu svest wegovog vremena, vr{e}i direktni uticaj na veliki broj kasnijih duhovnih poslanika. Propaganda slovenstva u to vreme prijala je i Rimokatoli~koj crkvi, koja je tada prièqkivala sveop{ti ustanak balkanskih hri{}ana protiv turske vlasti, koji bi omogu}io brì prodor katoli~anstva na tom prostoru. I Mavro Orbin je odani katolik, koji pravoslavnu varijantu hri{}anstva smatra {izmom i iskreno àli {to su najve}i srpski sredwovekovni vladari istrajavali u odanosti pravoslavqu. Uz sve objektivne primedbe o lo{em znawu italijanskog jezika, neve{toj kompoziciji, nepouzdanim podacima, gotovo celovitom preuzimawu Letopisa Popa Dukqanina, zna~aj Orbinovog dela ne moè se potcewivati. “Orbinov vizionarski zanos, koji se na trenutke preliva u poeziju, istina sirovu, ponegde i rusti~nu i na svoj na~in naivnu, ali doìvqenu i iskrenu, a zatim i polifonost wegovog kazivawa, bogato ornamentovanog i barokno dinami~nog, morali su biti od isto toliko sna`nog dejstva na svoje ~itaoce u pro{lim vekovima. Zahvaquju}i tim svojim svojstvima, Orbinovo delo postalo je kod nas ne samo uybenik slovenske istorije, ve} i uybenik slovenskog patriotizma.” (str. LXXVIII – LXXIX.) U drugom predgovoru, nakon Panti}evog, Radovan Samaryi} isti~e da je Orbin prvi pisac celovite srpske istorije. On daje {iru elaboraciju op{tih evropskih uslova intelektualnog delovawa koji su uticali na Orbina, ali i sliku prilika srpskih zemaqa pod turskom okupacijom u kojima sve ~e{}e dolazi do masovnih buntovni~kih previrawa, ne samo me|u pravoslavnim Srbima, nego i muslimanima. “Dubrov~ani su bili svedoci kako bosanski muslimani, potiskivani s Porte naglom prevla{}u potur~enih Arbanasa, sve ~e{}e, i usred Carigrada, govore o svojoj zemqi, narodu, jeziku i krvi i sve se jogunastije drè starog srpskog predawa. Duboku unutra{wu snagu ovog op{teg talasawa, koje nije imalo korita da se slije u pokret, mo`da najboqe otkriva porast istoricizma – rasprostraweno i gotovo uùrbano oìvqavawe rada na biografijama, letopisima i rodoslovima, na prepisivawu sa~uvanih spisa, na prevodima i kompilacijama; pojava novih slikara ~udno verodostojnih svojim freskama; bujno podmla|ivawe usmenog predawa prepevavawem starih i nicawem novih pesama. Ova intelektualna osnova ponovnog izlaska Srba, kao narodne mase, na istorijsku pozornicu zna~ila je, u stvari, jo{ jedno potvr|ivawe i jo{ jedno preuzimawe sredwovekovnog nasle|a. Mavro Orbin je svim ovim bio najsna`nije podstaknut da napi{e svoje delo; on svemu tome, sa svojim delom, na svoj na~in i neposredno pripada.” (str. CXXIII.) Delo Mavra Orbina nastalo je u dubrova~koj gradskoj sredini koja je ve} imala razvijenu predstavu o svom slovenskom identitetu i pripadni{tvu srpskoj istoriji. Samaryi} ga zato naziva svedokom epske renesanse srpskog naroda i za Dubrov~ane navodi kako je za wih Stojan Novakovi} rekao da su “prvi koji su podlegli ~arima, tako da kaèmo, politi~ke poezije, koja je jeknula posle propasti dràve i gospode srpske. Sve {to se pri~alo i pevalo po narodu, moglo se znati u Dubrovniku, koji se u neku ruku i sam zanese za delima u kojima su i wegovi qudi radili, za junacima s kojima su i wegovi qudi dru155

govali i kojima su savetnici, pomo}nici i bankari bili. Oni se i sami po~e{e ponositi tom pro{lo{}u.” (str. CXXVI.) Umesto dotada{we hagiografije, Orbin je srpsku istoriju jednostavno postavio na nove osnove, kolebaju}i se, istina, izme|u tradicionalisti~kog i kriti~kog pristupa. Wegovo delo je neuporedivo vrednije uticajem koji je vr{ilo na qude svoga vremena, nego samim sadràjem. Slovensku praistoriju je Orbin prikazivao na osnovu legendi i romanti~arskog zanosa, prvobitnu istoriju pozivaju}i se na Dukqaninova ma{tawa, dok se sve ono {to po~iva na realnim istorijskim ~iwenicama odnosi gotovo iskqu~ivo na srpsku politi~ku i dràvno-pravnu pro{lost. Od ukupno 290 strana modernog izdawa, koje je redukovano za prvo i drugo poglavqe, devedeset strana se odnosi na bugarsku istoriju, svega nepune tri strane na hrvatsku, a skoro dvesta na srpsku istoriju. Orbin daje mno{tvo podataka o vladarskoj lozi Nemawi}a navode}i da je daqi Nemawin predak bio pop Stefan iz mesta Luka u Humskoj oblasti, koji je imao sina Qubomira (po kome se naziva i danas jedno ve}e selo u blizini Dubrovnika, ranije poznato kao Trnovo). Qubomir je bio istaknuti ratnik pa je tako postao ùpan kraja koji je po wemu nazvan. Sin mu se zvao Uro{, koji je pame}u i juna{tvom dorastao o~evoj slavi. Uro{ je imao sina Desu, a Desa Miroslava, Konstantina i Nemawu. I Orbin i drugi pisci rimokatoli~ke veroispovesti, ~ija dela predstavqaju zna~ajne sredwovekovne istoriografske izvore vrlo ~esto se izraàvaju u formi àqewa {to skoro celi srpski narod pripada “{izmati~kom” pravoslavqu. Tek u novije vreme najumniji srpski intelektualci daju precizan odgovor na “jedno va`no i delikatno pitawe, za{to je u srpskoj pro{losti bilo boqe pravoslavqe od katoli~anstva, odnosno za{to je pravoslavqe postalo srodnije na{oj psihi. Razlozi za to, mi mislimo, da su ovi: katoli~anstvo je uniformnije, centralisti~kije, univerzalnije i vi{e dogmati~arsko. Isto~nih crkava ima vi{e, sa svojom posebnom hijerarhijom, sa svojim narodnim obrednim jezikom i sa svojim provincijalno-nacionalnim osobinama. Na Zapadu je Rimska crkva uzela svu vlast, centralisala je u svojim rukama i dala ~itavoj organizaciji jedinstvenu shemu i jedinstven, svoj jezik, tako te sve zapadne crkve izgledaju kao stare rimske kolonije, kako je to lepo prime}eno. Crkva je tu imala svoju i to svoju posebnu politiku, osnovanu na principima svetske vlasti i izvesnog duhovnog kosmopolitizma i potpuno nezavisnu od pojedinih nacionalnih i dràvnih formacija. Sva hijerarhija bila je podloèna neposredno Rimu i ravnala se, uglavnom, prema uputama otud dobivenim. Stoga se ~esto doga|alo da je ona u svom revnovawu dolazila u sukob sa izvesnim narodnim strujama, koje Rim nije odobravao i ~iji mu se rad ~inio opasan ili {tetan po sebe. Voqa Rima imala je da bude bezuslovna, a weni principi osve{tane i nepretresive dogme, koje je trebalo provoditi bez kompromisa.” (Vladimir ]orovi}: Pokreti i dela, “Geca Kon”, Beograd 1921., str. 27.) Srbima je bila potrebna nacionalna crkva koja }e ja~ati dràvni autoritet, {iriti wene granice i mo}, razvijati dràvotvornu ideju i nacionalnu ideologiju. Srpska crkva je iz tog razloga izrasla u najautoritativniju nacionalnu instituciju, koja se rukovodila principom dràvnog razloga, tragaju}i za optimalnom varijantom wegovog usagla{avawa sa hri{}anskim moralnim na~elima i teolo{kom doktrinom. “Ono, {to ~ini srpsko pravoslavqe, srpsku ve156

ru, to nije vera ortodoksije ili uop{te neka religija, nego je to ono, {to je spojeno uz veru, sve duhovno nasle|e starine, sva tradicija verovawa.” (str. 34.) Zato je za Srbina vekovima borba za nacionalnu nezavisnost i dràvnu samostalnost istovremeno bila borba za veru pravoslavnu, wegovim narodnim bi}em oboga}enu i juna~kim etosom oplemewenu. Odanost veri predstavqala je odanost naciji, sposobnost odolevawa isku{ewima, podno{ewa patwi, terawe inata neprijateqima roda i plemena. Zato je u srpskoj varijanti pravoslavqa celi narod crkva, a nacionalna crkva potpuno identifikovana sa narodom.

10. Srpska Makedonija Srpska Makedonija obuhvata samo 37% ukupne makedonske teritorije i koncentrisana je uglavnom u slivu reke Vardar. Bugarski i gr~ki deo, Pirinska i Egejska Makedonija danas postoje samo kao geografski prostor, s obzirom da je tamo ve} okon~an proces sistematske asimilacije makedonskog stanovni{tva i wegovog pretapawa u Bugare i Grke. Samo onaj deo Makedonije koji je srpska vojska izbavila iz turskog ropstva danas egzistira kao politi~ki entitet, samostalna dràva i otaybina makedonske nacije. Za Makedonce se uglavnom ne moè re}i da su Srbi u pravom smislu re~i, ali su sigurno etni~ka grupa koja je najsrodnija Srbima. Srbi i Makedonci su kao bra}a blizanci – nisu isti ali su veoma, veoma sli~ni. Sam naziv “Makedonci” Sloveni sa tog podru~ja pozajmili su od stanovnika anti~ke dràve Makedonije koja je nastala jo{ u sedmom veku pre na{e ere. Prvobitni Makedonci su narod gr~ke etni~ke strukture sa velikim primesama Ilira i Tra~ana, ali i drugih preistorijskih naroda ~ija su se plemena me|usobno me{ala i asimilovala. Polovinom ~etvrtog veka pre na{e ere Makedonija je preuzela vode}u ulogu me|u anti~kim gr~kim dràvicama, a wen vladar Filip II postao je nesumwivi gospodar Balkana. Wegov sin Aleksandar Veliki krenuo je u osvajawe sveta, niù}i sve neverovatnije vojne uspehe muwevito prodiru}i na isto~nu i ju`nu stranu tada poznatog civilizovanog sveta. Wegov veli~anstveni uspon vremenski je kratko trajao, i Aleksandar je umro 323. godine, verovatno otrovan. Aleksandrovi ratni napori donosili su vojnicima bogat plen, {irili jelinisti~ku kulturu, ali istovremeno slabili Makedoniju koja se napregla daleko iznad svojih objektivnih mogu}nosti. Makedonsko stanovni{tvo je masovno ginulo u vojnim pohodima ili se naseqavalo na osvojenim teritorijama kao upravqa~ki element, {to je demografski iscrpelo maticu. Vladareva smrt je dovela do brzog raspada carstva. U tre}em veku po~iwu najezde varvara. Tada su Gali opqa~kali Makedoniju, skoro kompletno stanovni{tvo odveli u ropstvo i opusto{ili celu teritoriju. Krajem tre}eg veka Makedonija se oporavila, ali je po~etkom drugog veka pre nove ere pokorena od strane Rimqana, koji su je 168. godine definitivno zauzeli i temeqito opqa~kali. Makedonija je 148. godine i formalno postala rimska provincija, a nekoliko ustanaka protiv rimske vlasti narednih godina bilo je surovo ugu{eno. Administrativni poloàj Makedonije narednih vekova je povremeno mewan, a u vreme cara Dioklecijana u{la je u sastav dijeceze Mezije, koja predstavqa dana{wu Srbiju, dok je Konstantin uveo u prefekturu Ilirik. Krajem tre}eg 157

veka na{e ere po~iwu novi masovni varvarski naleti. Prvo su Makedoniju opusto{ili Kostoboci, pa u ~etvrtom veku Vizigoti da bi je skoro u celosti bez stanovni{tva u petom veku ostavili Huni. U pusto{ewu isto~nih delova Balkanskog poluostrva u~estvovali su i Sloveni, u vizantijskim izvorima ozna~eni kao Sklavini i pod hunskom dominacijom. Za razliku od Huna, Sklavini su se sve ~e{}e naseqavali na pokorenim teritorijama. a) Slovensko naseqavawe Makedonije Re~ je o ju`nokarpatskim Slovenima koji su se najgu{}e koncentrisali od \erdapa do u{}a Dunava. Sklavini pripadaju istoj slovenskoj grupi kojoj i Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi i koja se ranije zna~ajno diferencirala od qe{ke grupacije u koju se ubrajaju êsi, Poqaci, Slovaci, Hrvati i Slovenci. Ve}i deo Sklavina pokorili su krajem petog veka Bugari, u wih se pretopili, ali im nametnuli sopstveno ime i vladarski sloj. Asimilacije Bugara u Sklavine nije bilo na prostoru Makedonije, pa je to ve} prvo etni~ko diferencirawe Makedonaca od ostalih Sklavina. Drugi elemenat diferencijacije bilo je naseqavawe ograni~enog broja Srba u okolini Soluna po~etkom sedmog veka. Ionako vrlo srodni sa Sklavinima, ti Srbi su se ubrzo u wih utopili. Zajedni~ki su asimilovali i zate~ene ostatke ranijeg stanovni{tva. Sudbina Sklavina severno od Dunava bila je druga~ija. Wih su asimilovali ne{to brojniji Romani, pa su tim etni~kim pretapawem nastali dana{wi Rumuni. Celi {esti vek obeleìli su stalni masovni prodori Sklavina isto~nom polovinom Balkana sve do Egejskog mora i Epira na zapadu, dok su zapadnom polovinom harali Huni, odnosno Avari. Vizantijski otpor bio je sve slabiji i neuspe{niji, a slovenski ratni plen sve ve}i, {to je pove}avalo realnu vojnu mo} i ja~alo wihove osvaja~ke apetite. Masovno sistematsko slovensko naseqavawe Makedonije trajalo je od osamdesetih godina {estog do dvadesetih godina sedmog veka. “Najju`nije, u pravcu toka reke Bistrice, a zapadno od Soluna do Bara, naselili su se Dragoviti. Odmah do wih bili su sme{teni Velegeziti, severno od wih, na prostoru izme|u Ohrida, Bitoqa i Velesa nalazili su se Berziti (Brsjaci), ~ije je ime i danas sa~uvano u narodu. Blizu Soluna ìveli su Sagudati, a isto~no od ovog grada, prema reci Strumi i ka Halkidi~kom poluostrvu, Rinhini. Po dolinama reke Strume i Strume{nice naselili su se Strumjani, a isto~no od reke Meste – Smiqani. Jedan deo Dragovita kasnije se naselio i u Pologu.” (“Istorija makedonskog naroda”, Zavod za izdavawe uybenika, Beograd 1970, tom I, str. 73-74.) Vi{e puta Sloveni su poku{avali da zauzmu Solun i tako zaokruè osvajawe kompletnog makedonskog prostora, ali su svi wihovi napadi bili neuspe{ni u toku ~itavih stotinu godina, pa i onda kad su im se Avari prikqu~ivali u opsadi. Iako su potpuno naselili Makedoniju i formirali guste konglomeracije stanovni{tva na pogodnim podru~jima, jo{ dugo su Sloveni nastavili sa rodovsko-plemenskom organizacijom dru{tvenog ìvota, bez ozbiqnijih poku{aja da formiraju dràvu. Rodovsko-plemenska vojna demokratija se postepeno transformisala u uè oblike svenarodnih op{tina koje su vremenom postajale svojevrsne ekonomske i politi~ke celine. Teritorijalno organizovane slovenske rodovsko-plemenske zajednice u Makedoniji nazivale su se skla158

vinijama, kao i u drugim slovenskim predelima. Na wihovom ~elu su bili arhonti ili egzarsi, {to ve} upu}uje na standardnu vizantijsku terminologiju, kojoj odgovara slovenski pojam kneza ili ùpana. Formalno su sklavinije priznavale vrhovnu vizantijsku carsku vlast, ali su u praksi imale veoma visok stepen autonomije, pa i realne nezavisnosti koja se ogledala u ratovawu protiv vizantijskih gradova u vreme krajwe oslabqenog carstva. Takvo stawe je trajalo do pohoda cara Konstantina II, koji je pokorio sklavinije i podveo ih pod ~vr{}u centralnu vlast 658. godine. Usledilo je nekoliko slovenskih ustanaka koji su ugu{eni. Makedonske sklavinije su se 811. godine pridruìle bugarskom kanu Krumu i Avarima, pa su zajedni~kim snagama porazili vizantijsku vojsku i pogubili cara Nikifora I. Sklavinije su u~estvovale i u Krumovom pohodu na Carigrad 814. godine, ali su ostajale relativno samostalne i bez direktnog bugarskog me{awa u wihove unutra{we stvari. U tom pohodu Krum je umro, pa je nastupio vi{egodi{wi mirni period. Tek 821. godine dolazi do ustanka Tome Slovena, kome se prikqu~uju makedonske sklavinije u opsadi Carigrada, ali po wegovom neuspehu, jo{ ~vr{}e su pale pod vizantijsku vlast. Do novog velikog slovenskog ustanka do{lo je 836. godine, ~ijim je surovim gu{ewem Vizantija stekla uslove za ukidawe sklavinija i pro{irewe sopstvenog administrativnog aparata na celom makedonskom podru~ju u okviru tematskog sistema. Polovinom devetog veka bugarski kagan je napao makedonsku teritoriju plemena Slovana, a kan Boris je posle 852. godine zauzeo skoro celu oblast Strumice i Bregalnice, pa zatim pre{ao na desnu obalu Vardara prodrev{i sve do Ohrida. Po mirovnom ugovoru Vizantije i Bugarske iz 864. godine, ve}i deo Makedonije je do{ao pod bugarsku vlast, koja se u celoj Makedoniji potpuno u~vrstila u vreme bugarskog vladara Simeona izme|u 893. i 927. godine. To je ujedno vreme definitivnog u~vr{}ewa hri{}anstva me|u Slovenima, stvarawa slovenske azbuke, prosvetiteqskog delovawa ]irila i Metodija, Klimenta i Nauma, Konstantina Prezvitera i Crnorisca Hrabrog, ali i popa Bogumila iz podno`ja planine Babune i pojave bogumilskih pokreta koji }e zahvatiti Bugarsku, Makedoniju, Trakiju, Ra{ku i Bosnu. Bugari su na makedonskom podru~ju razbili stare rodovsko-plemenske dru{tvene odnose i zaveli ~isto feudalne. b) Makedonija u vreme cara Samuila Jedan od najmo}nijih velika{a bugarske dràve u vreme cara Petra bio je knez Nikola, jermenskog porekla. Posle Petrove smrti, Nikolini sinovi David, Mojsije, Aron i Samuilo 969. godine digli su se na ustanak da bi se do~epali prestola. Da bi to spre~ila, Vizantija je pomogla Petrovom sinu Borisu da postane bugarski car, dok su Rusi nadirali sa istoka, a ustanak buktao ju`no od Sofije. Nakon {to je vizantijska vojska 971. godine porazila ruskog kneza Svjatislava, vizantijski car Jovan I Cimiski je oborio Borisa sa prestola i kao zarobqenika ga odveo u Carigrad, a Bugarsku prikqu~io Vizantiji. Nikolini sinovi su se primirili sve do Cimiskove smrti 976. godine, a onda su pokrenuli novi ustanak, ovog puta protiv vizantijske vlasti. Na prostranoj oslobo|enoj teritoriji ~etvorica bra}e su zajedni~ki vladali, a onda su David i Mojsije na razli~itim mestima poginuli. Izme|u Arona i Samuila je do{lo 159

do sukoba u kome je Samuilo pobedio i likvidirao brata i wegovu porodicu, osim jednog sina. Samuilo je kao veoma sposoban vojskovo|a vrlo brzo osvojio velika prostranstva Makedonije, Gr~ke, Bugarske i Srbije. Proglasio se za bugarskog vladara i prestonicu formirao u Prespi. Godine 986. Samuilo je naneo teàk poraz vizantijskom caru Vasiliju II kod Trajanovih vrata, nadomak Sofije. Iskoristiv{i unutra{we vizantijske nerede i borbe oko prestola, nastavqao je sa uspe{nim osvajawima i zauzeo celu Ra{ku i Dukqu, a na prevaru je uhvatio srpskog kraqa Jovana Vladimira i zato~io ga u Prespi. Popalio je Kotor i Dubrovnik, pa opusto{io Bosnu i Dalmaciju sve do Zadra. Jovan Vladimir je kao zato~enik oènio Samuilovu k}erku Kosaru, a Samuilo ga je proglasio za kraqa i vratio mu na upravu Srbiju, a wegovom stricu Dragomiru Travuniju. Godine 995. Samuilo je opsedao Solun, a 996. je doìveo teàk poraz od vizantijske vojske u dubini Gr~ke. Upravo nakon tog poraza Samuilo se proglasio za cara, ~im je od pape Grgura V dobio kraqevsku krunu. Uskoro su Samuila izdali k}erka Miroslava i zet A{ot, kojima je poverio upravu u oblasti Dra~a, pa prebegli u Carigrad. Vasilije II je razru{io mnogo Samuilovih utvr|ewa u sofijskoj oblasti i poslao vojsku u pohod preko Marice. U tre}em naletu 1001. godine vizantijska vojska je zauzela Serviju, {to joj je otvorilo put prema Tesaliji. Godine 1002. zauzet je i Vidin, ali se glavnina vizantijske vojske morala okrenuti prema Arapima koji su ugroàvali Malu Aziju, pa je iste godine u protivudaru Samuilo zauzeo Jedrene i sistematski ga opqa~kao. Vasilije II je li~no krenuo u gowewe Samuilove vojske, iznenada ga napao na desnoj obali Vardara kod Skopqa i nagnao u bekstvo. Za zapovednika Skopqa tada je Samuilo postavio ranije u{kopqenog Romana, mla|eg sina cara Petra, koji je grad predao vizantijskom caru. Samuilov sin je, oterav{i svoju ènu, ma|arsku princezu, izazvao sukob sa ugarskim kraqem Stefanom I koji je pobedio Samuila. Uveliko oslabqenog, Samuila je Vasilije II potukao na Belasici 1014. godine. Samuilo je uspeo da pobegne u utvr|enu Prespu, a Vasilije II je oslepeo 10.000 wegovih zarobqenih vojnika i svakom stotom ostavio po jedno oko da bi mogao da ih vodi svome vladaru. Kada je Samuilo video svoje slepe vojnike pao je od tuge i posle dva dana umro, posle vladavine nad velikom dràvom koja je trajala 38 godina. Dràva je opstala i posle Samuilove smrti obuhvataju}i sve srpske zemqe do reke Cetine, skoro celu Makedoniju, ve}i deo Bugarske, Albaniju, Epir i Tesaliju. Savremenici su tu dràvu nazivali Bugarskom, iako su Bugari u woj predstavqali ubedqivu mawinu stanovni{tva. Iako su u wegovoj dràvi ìveli svi Srbi i svi Makedonci, uz ne{to Bugara i Grka, Samuilo je èleo da sledi bugarske dràvotvorne tradicije. U Samuilovo vreme je formirana Ohridska arhiepiskopija, a u wegovoj dràvi su postojale jo{ dubrova~ka i dra~ka nadbiskupija. I u crkvenom pogledu se, dakle, osamostalio koliko je to bilo mogu}e i potrebno samostalnoj dràvi. Po{to hri{}anska crkva u to vreme jo{ nije bila definitivno podeqena, oslonac je mogao da na|e u rimskom papi i tako se suprotstavi Carigradskoj patrijar{iji. Na prestolu je cara Samuila nasledio wegov sin Gavrilo Radomir. Vasilije II je nastavqao sa napadima, ali je uspeo da pridobije Jovana Vladislava, sina Samuilovog brata Arona, kome je svojevremeno upravo Gavrilo Radomir 160

po{tedeo ìvot. Jovan Vladislav je prilikom nekog lova ubio Radomira 1015. godine kod Ostova, pa pogubio wegovu ènu i oslepeo najstarijeg sina. Jovan Vladislav je tada pozvao Jovana Vladimira u Prespu i na prevaru ga ubio, a u toj zaveri je aktivno u~estvovao ohridski arhiepiskop David. Car Vasilije II nije imao poverewe u zakliwawa na vernost Jovana Vladislava, pa je i protiv wega pokrenuo ratni pohod, zauzimaju}i Pelagoniju i Ohrid. Vladislavova vojska ga je napala iz pozadine i nanela mu te{ke gubitke u Pelagoniji, {to je osujetilo daqu realizaciju Vasilijevih planova. Akcija vizantijske vojske 1016. godine u predelu Sofije bila je kratkog daha, kao i slede}e godine prodor u Ju`nu Makedoniju u kome je Vladislav doìveo zna~ajniji poraz. Kad su se Vizantinci povukli, 1018. godine, Jovan Vladislav je krenuo da povrati Dra~ i poginuo pri opsadi grada, verovatno od ruke sopstvenih podanika. Po smrti Jovana Vladislava, Vasilije II je mirno u{ao u wegovu zemqu, redom su mu se predavali gradovi i oblasne vojne stare{ine, a on ih je zauzvrat progla{avao vizantijskim plemi}ima i raspore|ivao na nove du`nosti. Car je bio blagonaklon i prema Vladislavqevoj udovici i deci, kao i drugim srodnicima. Vizantija je svoju vlast mirno obnovila u svim srpskim zemqama, osim u Sremu, ~iji je gospodar Sermo ostao nepokoran. Wega je uskoro na prevaru ubio Konstantin Diogen kao strateg susednog podru~ja i po carevom nalogu preuzeo wegovo mesto i ulogu. Do po~etka 1019. godine Vasilije II je pacifikovao, pripojio i vojno-administrativno preuredio celu veliku Samuilovu dràvu, pa se sa ogromnim plenom vratio u Carigrad. Makedonci su podvrgnuti svim vizantijskim feudalnim obavezama. Izvesna autonomija Ohridske arhiepiskopije je sa~uvana, ali je Carigradska patrijar{ija pa`qivo vodila ra~una da se na arhiepiskopskom tronu redovno na|u Grci. Poreska reforma i pretvarawe naturalnih obaveza u nov~ane doveli su ve} 1040. godine do velikog ustanka Petra Deqana, sina Gavrila Radomira i ma|arske princeze koja je trudna oterana, kad joj se mu` zaqubio u lepu robiwu iz Larise. Ma|arski kraq je potpomagao ustanike, a ustanak je bio najè{}i u beogradskoj i moravskoj oblasti, dakle ~isto srpskim sredinama u ma|arskoj blizini. Od Beograda do Skopqa ustani~ka masa se neprekidno pove}avala, pa je Skopqe s lako}om palo. Do nemira je do{lo i u vizantijskoj vojsci, ~ak do otvorene pobune u kojoj je vojnik Tihomir progla{en za cara. Da ne bi do{lo do razdora me|u ustanicima Tihomir je ubrzo ubijen, a narod je za jedinog cara smatrao Petra Deqana. Uskoro je Petar zauzeo Dra~ i krenuo na Solun. Vizantijski car, koji se tamo zatekao na le~ewu, pobegao je glavom bez obzira. Ustanak se pro{irio u dubinu Gr~ke i zahvatio sve srpske i makedonske, dobrim delom i bugarske oblasti. Ustanicima se prikqu~io drugi sin Jovana Vladislava, strateg Alusijan. Petar mu je poverio operaciju zauzimawa Soluna, ali su tu ustanici te{ko poraèni. Do{lo je do sukoba me|u Petrom i Alusijanom, pa je Alusijan otrovao Petra Deqana i predao se vizantijskom caru. Posle toga carska vojska je bez velikog napora slomila ustanak. Mnogo Makedonaca je tada odvedeno u ropstvo, a zemqa je opusto{ena. Feudalne obaveze su postale jo{ teè, a vizantijski administrativni aparat ~vr{}i. Novi makedonski ustanak je 1066. godine izbio u Larisi, ali je brzo ugu{en. Zna~ajnija pobuna se desila 1072. godine pod vo|stvom \or|a Vojteha i sa sredi{tem u Skopqu. Na direktni poziv ustanika zetski kraq Mihailo im je u po161

mo} poslao svoga sina Konstantina Bodina sa trista kowanika. Odu{evqeni ustanici su u Prizrenu Bodina proglasili za cara pod imenom Petar. Pod Bodinovom komandom ustani~ka vojska je do nogu potukla Vizantince nadomak Prizrena. Posle toga Bodin je ustani~ke snage podelio na dva dela, pa jedan pod komandom vojvode Petrila uputio prema Ohridu, a s drugim krenuo u Ni{. Petrilo je bez problema zauzeo Ohrid i Devol, ali je poraèn pred Kosturom. Na drugom pravcu Bodin je imao zna~ajnijih rezultata, ali se zaustavio ~uv{i za Petrilov poraz. Pred velikom vizantijskom vojskom \or|e Vojteh je predao Skopqe, a Bodin je poraèn i zarobqen na Kosovou poqu. Vojteh je umro od posledica mu~ewa, a Bodin odveden u Carigrad, odakle ga je otac izbavio posredovawem Mle~ana. Ustanak je i daqe tiwao, pa je tek 1073. godine slomqen. Godine 1082. Normani pod vo|stvom Roberta Genskarda preko Dra~a su prodrli u Makedoniju i skoro celu zauzeli nanose}i Vizantincima nekoliko te{kih poraza, ali su 1085. ipak oterani. Makedonsko stanovni{tvo je tada dvostruko stradalo, od normanske pqa~ke i vizantijske osvetoqubivosti. Po povla~ewu Normana, ugroènim Makedoncima je ponovo pomo} pruìo Bodin, koji je u me|uvremenu oca nasledio na kraqevskom prestolu. Na vest o Bodinovom uspe{nom prodoru u ohridsku oblast, makedonske Slovene je opet zahvatilo ustani~ko raspooèwe. Sa severa je Vizantijce napao i ra{ki ùpan Vukan. Car Aleksej I Komnen je 1091., 1093. i 1094. godine neuspe{no slao vojsku protiv Srba, ali nije uspeo da ih pobedi, pa je postigao kompromis. Do masovnijeg narodnog ustanka nije do{lo, ali ni do ponavqawa represalija. Godine 1096. preko Albanije su upali krsta{i koji su ojadili makedonske seqake otimaju}i sve {to im je do{lo pod ruku. Krsta{ke pohare trajale su sve do kraja 1097. godine. Slede}i krsta{ki pohod su Vizantinci suzbili 1107. i 1108. godine kod Debra i izbacili ih iz Albanije, ali uz veliku mobilizaciju makedonskog stanovni{tva. Krsta{i su 1185. godine u potpunosti razbili vizantijsku vlast u Makedoniji zauzimawem Soluna. Protiv centralne vlasti pobunio se makedonski feudalni velika{ Dobromir Hrs, a ra{ki ùpan Stefan Nemawa napadao je vizantijske posede u gorwem toku Vardara i Strume, razaraju}i veliki broj utvr|ewa, me|u kojima i skopsko. Nakon odlaska krsta{a Dobromir Hrs je zatvoren, ali ga je car ubrzo pustio i imenovao za upravnika Strumice. Ubrzo se Dobromir ponovo pobunio i osamostalio, pa zauze va`nu tvr|avu Prosek na ulazu u Demirkapiju. Tu je skr{en veliki napad vizantijske vojske 1199. godine. Car je morao da pristane na nagodbu, pa je Dobromir ostao feudalni gospodar na samovoqno pro{irenim posedima. Ubrzo se Dobromir Hrs ponovo pobunio, ali je posle velikih po~etnih uspeha suzbijen. Prosek su 1203. godine zauzeli Bugari. Kad su 1204. godine krsta{i zauzeli Carigrad, pocepali su Vizantiju, a na velikom delu makedonske teritorije formirali su Solunsku kraqevinu na ~elu sa Bonifacijem Montferatskim i dali se u besomu~nu pqa~ku. Bugari su se pro{irili na Skopqe i Ohrid, pa su 1205. godine napali i razorili Ser koji je bio u krsta{kim rukama. Bugarski car Kalojan je 1207. godine opseo Solun, ali je umro u toku opsade. Od wegovog sina Borisa odmetnuo se plemi} Strez i ovladao dobrim delom Makedonije; u ~emu mu je presudnu pomo} pruìla Srbija. Uskoro se pomirio sa Bugarima, pa je uz srpsku i bugarsku pomo} 1212. godine napao krsta{e u Pelagoniji, ali neuspe{no. Godine 1214. 162

je umro, verovatno otrovan, dok su odmah potom Ohrid i Skopqe potpali pod epirsku vlast, {to Srbija i Bugarska nisu uspele da spre~e. Tek 1230. godine Bugari su kod Klokotnice porazili epirsku vojsku, {to im je donelo vlast nad Trakijom, Makedonijom i delom Albanije. Dominaciju nad Makedonijom Bugari su izgubili 1341. godine smr}u cara Jovana Asena II i ugroèno{}u od Mongola. Nikejska vojska je zauzela Makedoniju i dràla je do 1258. godine, odnosno prodora srpske vojske koja je oslobodila Skopqe, Prilep i Ki~evo. Obnavqawe Vizantije 1261. godine dovelo je i do obnavqawa wene vlasti nad Makedonijom. Godine 1282. srpski kraq Milutin osvojio je Gorwi i Dowi Polog, Skopqe, Ov~e poqe, Zletovo, Pijanec, Pore~, ki~evski i debarski kraj. Uskoro su udruèni odredi Milutina i Dragutina doprli do goweg toka Strume i Kratopoqa. Sva pripojena podru~ja narednih ~etrdeset godina ostala su u srpskoj dràvi. Tada je Stefan De~anski nastavio {irewe preuzimaju}i [tip, ^re{}e, Veles i Prosek, ovladav{i sredwim tokom Vardara i Bregalnicom i otvaraju}i put prema Solunu. Godine 1328. srpska vojska je doprla nadomak Ohrida. Vizantinci su privremeno povratili nekoliko mawih mesta, ali je kraq Stefan Du{an 1334. godine nastavio prodore zauzimaju}i Ohrid, @eleznec, Prilep, êmren i Strumicu. Srbi su 1343. godine zauzeli Kostur, Lerin i Voden, a posle dve godine Ser i Dervent. Du{anova Srbija je obuhvatala skoro celu Makedoniju, izuzev Soluna. Posle Du{anove smrti postepeno se raspadala srpska dràva, a na makedonskim podru~jima osamostaqivali su se kao oblasni feudalni gospodari carica Jelena, Ugqe{a i Vuka{in Mrwav~evi}, }esar Vojihna, vojvoda Hlapen, despot Oliver, sevastokrator Vlatko, Konstantin i Jovan Draga{, sin sevastokratora Branko Grgur itd. Posle srpske katastrofe u Mari~koj bici 1371. godine, Vuka{inov sin kraq Marko i bra}a Draga{ postali su turski vazali, skopskom obla{}u je ovladao Vuk Brankovi}, a u ohridskoj se osamostalio veliki ùpan Andrej Gropa. Turci su povremeno upadali u Makedoniju, pqa~kali, ubijali i odvodili qude u ropstvo. Izme|u 1383. i 1392. Turci su bez velikih problema zauzeli celu Makedoniju i vi{e od petsto godina u ropstvu je zadràli. v) Makedonija u turskom ropstvu Mnogo makedonskog stanovni{tva se pred Turcima iselilo na sever, u dubinu Srbije, a veliki broj qudi je odveden u ropstvo. Doseqen je izvestan broj Turaka iz Male Azije kao potpora vojno-administrativnom aparatu. Turska naseqa su mahom formirana na va`nim strate{kim pravcima, a u svakom ve}em gradu je postojao vojni garnizon. Gradsko stanovni{tvo je bilo podlo`nije islamizaciji, pa su vrlo brzo skoro svi gradovi imali muslimansku ve}inu. Formirale su se i brojne jevrejske kolonije. Pravoslavni hri{}ani su bili gra|ani drugog reda, a tursko feudalno ure|ewe je izme|u dve antagonisti~ke klase uspostavqalo ~vrstu versku barijeru. U prvo vreme je bilo prili~no hri{}ana spahija, ali to nije dugo trajalo, s obzirom da su se srpske feudalne porodice najlak{e tur~ile. Crkva je ostala jedan od krupnih feudalaca, ali su najve}i hramovi pretvarani u yamije, a novi se nisu smeli podizati. U XVII veku intenzifikovala se rimokatoli~ka propaganda, pa su ~ak ~etiri ohridska arhiepi163

skopa, i to Porfirije, Atanasije, Avramije i Meletije, tajno propagirali i nastojali da sprovedu uniju. Wihovi poku{aji su doìveli potpunu propast jer je narod uprkos ìvotnim nevoqama ostajao veran pravoslavqu, a nadu u izbavqewe iz turskog ropstva sve vi{e vezivao za jednorodnu i istovernu Rusiju. Zbog nepodno{qivih feudalnih nameta, danka u krvi i stalnih {ikanirawa, seqaci mavrovskog i prilepskog kraja digli su se 1564. godine na ustanak, koji je turska vojska slede}e godine ugu{ila. Hajdu~ija je vekovima predstavqala ~estu pojavu, a neretko su hajdu~ke druìne po brojnosti podse}ale na vojne jedinice. Najve}u makedonsku pobunu protiv Turaka predstavqao je Karpo{ev ustanak iz 1689. godine, koji je podstaknut prodorom austrijskog vojskovo|e Pikolominija nadomak Skopqa i ~iwenicom da su se ve} digli Srbi u svim srpskim zemqama. Skopqe je zauzeto i spaqeno. Pikolominijev naslednik Hol{tajn razbio je Turke kod [tipa, a jedan srpski odred austrijske vojske u{ao je u Veles. I ti gradovi su samo opqa~kani i spaqeni, a austrijska vojska se s plenom povla~ila. [to su Turci ve}e poraze doìvqavali na boji{tima, to su bili nepodno{qiviji u opho|ewu sa rajom. Hajdu~ki haramba{a Karpo{ ustanak je zapo~eo izme|u Skopqa i ]ustendila, ali se ustani~ki pokret vrlo brzo pro{irio na ni{ki, leskova~ki, pirotski, prizrenski i vrawski kraj. Kriva Palanka je predstavqala glavno ustani~ko upori{te. Austrijski car priznao je Karpo{a za kumanovskog kraqa. Poraz austrijske vojske i velika koncentracija turskih snaga vitalno su ugrozili ustanike i oni su se povla~ili prema Kumanovu, gde su uz velike `rtve poraèni. Karpo{ je zarobqen i u Skopqu javno nabijen na kolac. Ustani~ka teritorija je opqa~kana i popaqena, mnogo qudi ubijeno i jo{ vi{e u ropstvo odvedeno. Mnogo Makedonaca je tada sa ostalim Srbima izbeglo severno od Save i Dunava, neki sve do Rusije. Me|utim, u~estali turski porazi u XVIII veku dovode do slabqewa centralnih vlasti, odmetawa lokalnih feudalaca i cvetawa razbojni~kih bandi, poput hara~lijskih i kryalijskih koje su dodatno zagor~avale ìvot hri{}anskom, ali neretko i muslimanskom stanovni{tvu. Turci su nastojali da u Makedoniji nasele {to vi{e Arbanasa, ~iji su zulumi nad hri{}anima bili najzverskiji. Poseban udarac za hri{}ansko stanovni{tvo predstavqalo je i ukidawe Pe}ke patrijar{ije i Ohridske arhiepiskopije 1767. godine i wihovo podvo|ewe pod crkvenu jurisdikciju Carigradske patrijar{ije, {to je zna~ilo dominaciju fanariotskih vladika, gr~kih sve{tenika i denacionalizaciju crkvene organizacije. Prvi srpski ustanak je po~etkom devetnaestog veka uzdrmao sve turske balkanske posede. Unutra{wa kriza univerzalnog islamskog carstva reflektovala se kroz spoqnopoliti~ku nemo}, vojnu neuspe{nost i unutra{we pometwe. Ponovo ja~aju centrifugalne tendencije, osamostaquju se oblasni feudalni gospodari, administrativni sistem tone u samovoqu, odmetni{tvo postaje masovna pojava, bilo kao vid pobune porobqenih naroda ili razbojni~ko pona{awe privilegovanih slojeva, otrgnutih svakoj kontroli. Pove}ani dràvni tro{kovi izazvali su rast poreskih obaveza seqaka i wihovu potpunu demotivisanost za rast proizvodwe. Prouzrokovalo je samo te`wu da se grada i gradskog ìvota do~epa kome god je to mogu}e. Nagli priliv seoskog stanovni{tva izmenio je etni~ku strukturu makedonskih gradova, vratio im nekada{wi nacionalni karakter, a uz to podstakao razvoj zanatstva, rudarstva i tr164

govine, te pojavu sna`nijeg gra|anskog sloja koji }e obnavqati slobodarsku nacionalnu i versku svest, ali pokazivati i politi~ke ambicije. Mnogi Makedonci su odigrali zna~ajnu ulogu u oba srpska ustanka, a i sami su 1822. podigli Wegu{ki ustanak, koji je obuhvatio i vodenska i sva sela do u{}a Bistrice, ugroàvaju}i i sam Solun. Turci su ovu pobunu u krvi ugu{ili, a mnogi ustanici su pobegli u oslobo|eni deo Srbije. Turska vlast je ipak bila prinu|ena da sprovede izvesne reforme timarskog i ~itlu~kog feudalnog sistema i tako bar malo ublaì nezadovoqstvo hri{}anske raje. Reforme su izazvale prave pobune turskih feudalaca, pa }e prva polovina devetnaestog veka prote}i u znaku wihovog suzbijawa od strane centralne vlasti, u ~emu }e najvi{e stradati pravoslavni Makedonci. g) Decenije ustani~kog vrewa Makedoniju je u to vreme zahvatila duboka politi~ka diferencijacija stanovni{tva. Dok su se muslimani egzistencijalno vezivali za opstanak turske uprave i samo u woj videli budu}nost, Makedonci su perspektivu traìli u {to blièm povezivawu sa Srbima, a brojni Cincari su se opredeqivali za gr~ku opciju. Bugari su velikim podmi}ivawem vrhova turske vlasti 1870. godine izdejstvovali dekret o formirawu bugarskog pravoslavnog egzarhata, nezavisnog od Carigradske patrijar{ije, kojoj su nasilno prikqu~ene makedonske episkopije, vele{ka, skopska i ohridska, kao i srpska, ni{ka i pirotska. Umesto dotad proteìranog gr~kog jezika u crkvenoj organizaciji, forsiran je bugarski, na{to su makedonski intelektualci reagovali formirawem narodnih {kola i ~itaonica, prikupqawem i publikovawem makedonskog narodnog kwièvnog stvarala{tva, pisawem i objavqivawem velikog broja {kolskih uybenika na makedonskom jeziku, od kojih su neki {tampani u Beogradu. Makedonskom narodnom jeziku postepeno su stvarani uslovi za prerastawe u kwièvni. Sve teì ekonomski poloàj, sistematsko ugwetavawe od strane samovoqnih turskih vlasti i nerodne godine dovele su 1876. godine do velikog Razlovskog ustanka ~iji je neposredni povod predstavqalo ja~awe represivnih mera prema hri{}anskom stanovni{tvu u vreme izbijawa rata Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Turske, kao i raspirivawe islamskog verskog fanatizma koji je doveo do ubijawa francuskog i nema~kog konzula u Solunu. Tada je i u Carigradu do{lo do dràvnog udara u kome je sultan Abdul Aziz oboren s prestola i pogubqen pod optu`bom da zauzima suvi{e mlak stav prema hri{}anskim podanicima. Vo|a Razlovskog ustanka bio je Dmitar Patorgijev Berovski, koji je dugo ìveo u Beogradu i istakao se 1862. godine u borbama protiv Turaka koji su bombardovali srpsku prestonicu. Turci su ovaj ustanak ugu{ili, ali se Berovski, iako rawen u glavu, izvukao sa najbliìm saradnicima iz turskog obru~a i nastavio ~etovawe. Civilno stanovni{tvo je opet bilo izloèno turskom osvetni~kom besu i pqa~ki, {to je samo poja~alo èqu za otporom. Ve} slede}e godine ponovo je buknula hajdu~ija u vidu podr{ke ruskim i srpskim ratnim naporima. Glavnu ulogu je imao Dmitar Berovski. Mnogo makedonskih dobrovoqaca se prikqu~ilo ruskoj ili srpskoj vojsci. Rusi, Srbi i makedonski ustanici prodrli su duboko u Makedoniju. 165

Sanstefanskim mirovnim ugovorom Rusija i Turska su se sporazumele da se teritorijalno pro{ire i steknu dràvnu nezavisnost Srbija, Crna Gora i Rumunija, a da Bugarska bude vazalna i autonomna dràva u okviru Turske, koja }e obuhvatiti mnoge srpske i makedonske nacionalne prostore. Na toj bugarskoj vazalnoj teritoriji dve godine bi se stacionirala ruska vojska da omogu}i formirawe autonomnih institucija vlasti. Evropske sile su se tome suprotstavile, pa je Sanstefanski ugovor revidiran 1878. godine na Berlinskom kongresu i Makedonija je ostala pod turskom vla{}u. Makedonce je najvi{e poga|ala ~iwenica da se ogroman broj muslimanskih muhayira iseqavalo sa srpskih i bugarskih prostora i naseqavao na makedonskim mewaju}i strukturu stanovni{tva i oteàvaju}i daqe oslobodila~ke napore. Izbegli muslimani su redovno osvetni~ki bes iskaqivali na makedonskim hri{}anima. Ogroman broj sela tada je opqa~kan i popaqen. Znatno je poja~ano i dejstvo {iptarskih pqa~ka{kih bandi, koje su ugroàvale i ve}e gradove. Makedoncima nije ni{ta drugo preostajalo nego da se masovnije ukqu~e u antitursko ~etovawe i tako za{tite gole ìvote. Krajem 1878. godine izbio je Kresnenski ustanak u oblasti Strume, ~iji je vo|a bio ruski koza~ki ataman Adam Kolmikov, a na~elnik {taba Dmitar Berovski. Engleska vlada je pruìla pomo} Turcima u gu{ewu ustanka obezbe|uju}i brz transport trupa. Do{lo je do razdora u ustani~kom rukovodstvu, a bugarski agenti su likvidirali vojvodu Stojana Karastojlova, dok im je Berovski jedva umakao. To je dovelo do rasula ustani~kih redova, pa su Turci mnogo lak{e ustanak ugu{ili 1879. godine. U drugoj polovini 1880. godine jugozapadne delove Makedonije zahvatila je Brsja~ka buna u kojoj su zaverenici po~eli sa likvidacijom najve}ih turskih zulum}ara. Pobuwenici su likvidirali mnogo razbojni~kih bandi, ali su wihovog vo|u Stevana Petrevskog Turci 1882. na prevaru otrovali, dok su drugi istaknuti glavari osu|eni na vi{egodi{wu robiju. Kraj devetnaestog veka obeleìle su sve ve}e tenzije i protivre~nosti izme|u srpskih, bugarskih i gr~kih interesa i ciqeva u Makedoniji. Gr~ki uticaj se ograni~avao na kucovla{ko i cincarsko stanovni{tvo i formirawe gr~kih {kola za wegove potrebe. Bugari su preko svog egzarhata kontrolisali crkvenu organizaciju, za wu vezivali prosvetne i druge kulturne institucije u nameri da nametnu bugarski jezik i nacionalnu svest. Srbi su tako|e Makedonce smatrali svojim sunarodnicima, èleli da Makedoniju u perspektivi prikqu~e Srbiji, ali je srpska propaganda bila suptilnija, pa su kwige {tampane na makedonskim dijalektima, Makedoncima davane razne olak{ice u oslobo|enoj Srbiji itd. Oja~ala je i rimokatoli~ka propaganda zahvaquju}i makedonskom otporu bugarizaciji crkve i varijanti unijatske obnove Ohridske arhiepiskopije. Sve vi{e se ose}alo prisustvo protestantskih misionara, pa su nacionalna i verska diferencirawa me|u Makedoncima bila sve kompleksnija i neizvesnija. Posle vi{e raznih konspirativnih inicijativa, u Solunu je 1894. godine formirana Makedonska revolucionarna organizacija i Centralni makedonski revolucionarni komitet, ~iji je predsednik postao Hristo Tatar~ev, a sekretar Dime Gruev. U ideolo{kom pogledu weni predvodnici su najvi{e bili pod uticajem ruskih narodwaka, ali i anarhista, macinijevaca i garibaldijevaca. Organizacija je za svoje osnovne ciqeve proglasila autonomiju Makedonije i bu|ewe samoza{titne svesti Makedonaca, a u organizacionom po166

gledu insistirala je na makedonskom nacionalnom ekskluzivitetu, mada je u woj bilo dosta intelektualaca {kolovanih u Bugarskoj. Ve} u startu povedena je ogor~ena borba protiv bugarske egzarhijske organizacije i wene politike, koja je najefikasnije le~ila sve prvobitne bugarofilske zablude. To je motivisalo bugarsku vladu da intenzifikuje sopstvenu propagandu i komitske aktivnosti, zahtevaju}i istovremeno od Turaka da suzbiju srpsku propagandu. Da bi se pariralo unutra{woj makedonskoj revolucionarnoj organizaciji, u Sofiji je 1895. godine na kongresu svih makedonskih emigrantskih udruèwa formiran Makedonski komitet sa izrazito probugarskim aspiracijama. Bugarski komitski odredi nisu postigli neke zna~ajnije rezultate, ali su svojom delatno{}u uspeli da pogor{aju poloàj makedonskog naroda u turskom ropstvu i kompromituju wegovu poziciju u svetskom javnom mwewu. To }e jo{ vi{e motivisati makedonske revolucionare, u ~ijem rukovodstvu je sve ja~u ulogu imao Goce Del~ev, da na solunskom kongresu 1896. godine insistiraju na autohtonosti i nezavisnosti svog pokreta. Finansijska oskudica navela je revolucionare da pribegnu teroristi~kim metodama u sticawu novca, prvenstveno otmicama bogatijih Turaka radi iznu|ivawa otkupa. Najuspe{nije je bilo otimawe ameri~ke misionarke Mis Ston 1901. godine, koje je izveo istaknuti revolucionar Jane Sandanski, {to je Organizaciji pribavilo veliku sumu novca i me|unarodni, mada negativni, publicitet. êsto se pribegavalo i nasilnom prikupqawu “dobrovoqnih” priloga bogatijih Makedonaca. Organizacija se sve vi{e naoruàvala i uskoro pristupila formirawu gerilskih ~eta. Revolucionarni pokret se sve vi{e omasovqavao i u wemu su vode|u ulogu imali u~iteqi. Sve mawu konkurenciju na terenu predstavqali su mu probugarski vrhovisti. Do{lo je do pravog procvata ilegalne {tampe, ali je ipak revolucionarna propaganda ostala nerazvijena zbog minimalnih tiraà i male pismenosti stanovni{tva. Organizacija je zapo~ela sa izgradwom rudimentarnih oblika paralelne vlasti, pa ~ak i tajne policije, sudstva i poreskog sistema. Izvesne op{tine su se osloba|ale od egzarhijske dominacije i u verskom pogledu potpuno osamostaqivale. Dolazilo je i do provala turske vlasti u ilegalnu strukturu makedonskih revolucionara, koje su dovodile do masovnijih hap{ewa, mu~ewa i likvidacija. Formirane su i konkurentske revolucionarne organizacije, poput socijalisti~kih, ali one nisu uspevale da steknu zna~ajnije upori{te u narodu. Vrhovisti su kao aktivisti probugarskog Vrhovnog makedonskog komiteta, sa sedi{tem u Sofiji, kojim su rukovodili bugarski generali, organizovali ubistva makedonskih revolucionara, izazivali sukobe bugarskih i makedonskih komitskih ~eta, a preurawenim i nepromi{qenim Gorwoyumajskim ustankom 1902. godine navukli dodatne turske represalije protiv makedonskog naroda. Unutra{wa makedonska revolucionarna organizacija se sistematski pripremala za oruàni ustanak, ali dok su weni glavni predvodnici morali da se povuku u duboku ilegalu ili izbegnu u inostranstvo, predsedni~ke funkcije se do~epao agent bugarske vlade i tajni vrhovisti~ki eksponent Ivan Garvanov, zakazuju}i kongres u Solunu 1903. godine i guraju}i pokret u prevremeni ustanak, iako su se tome suprotstavqali odsutni Goce Del~ev, \or|e Petrov i Jane Sandanski. Do{lo je do unutra{weg raskola, a nakon solunskih atentata i diverzija, turske vlasti su uhapsile ve}i broj makedonskih nacio167

nalnih boraca. Uskoro je u blizini Sereza, u sukobu sa turskom vojskom, poginuo Goce Del~ev, a u Solunu su Turci uhvatili Ivana Garvanova. Ustanak je po~eo u bitoqskom kraju 2. avgusta, na Svetog Iliju 1903. godine, dok se najboqa organizacija ustanika pokazala u kru{evskom rejonu, pod vo|stvom Nikole Kareva. Kru{evo je palo u ustani~ke ruke i postalo je glavno upori{te Ilindenskog ustanka i Kru{evske republike. Republika je formirala privremenu vladu i po~ela da ure|uje ìvot na oslobo|enim podru~jima. Ustanak ipak, osim u bitoqskom, nije imao masovni karakter u solunskom, skopskom i jedrenskom okrugu. Tako se sveo na intenzivne komitske akcije. U sereskom okrugu do{lo je do sukoba izme|u makedonskih nacionalnih i vrhovisti~kih ~eta. Da bi ugu{ili ustanak Turci su angaòvali velike snage od 170 hiqada vojnika i skoro petsto topova. Uprkos velikom juna{tvu boraca pokazanom u tromese~nim borbama, ustanak je slomqen. Besni Turci su posle toga sproveli pravi masakr makedonskih civila. Skoro deset hiqada qudi je pobijeno. Ali tragedija makedonskog naroda u svetu je imala velikog odjeka, pove}avaju}i animozitet prema turskoj upravi. Da bi ublaìli teàk poloàj Makedonaca, ruski i austrijski carevi su u novembru 1903. godine Turskoj nametnuli takozvane Mirc{tegske reforme, koje su primewivane od naredne godine i podrazumevale kontrolu evropskih sila nad delovawem turskog administrativnog aparata. Godine 1904. postignut je sporazum Srbije i Bugarske o podeli interesnih sfera u Makedoniji i intenzifikovano je wihovo ubacivawe gerilskih ~eta na makedonske prostore. Bugarske komite i vrhovisti bili su pod komandom bugarskog generala Con~eva i wihova aktivnost je omasovqena 1905. godine. Vrhovisti su se tada sukobili sa ~etama Janeta Sandanskog i pretrpeli teàk poraz od makedonskih nacionalista u melni~kom kraju. Jo{ 1904. godine srpska vlada je formirala ~etni~ku akciju i wene delatnosti intenzifikovala 1905. godine posebno u kumanovskom, skopskom, palana~kom, kratovskom, brodskom i ki~evskom kraju. Srpski ~etnici èstoko su se sukobqavali sa bugarskim komitama i vrhovistima. Najistaknutije srpske ~etni~ke vojvode bili su Gligor Sokolovi}, Jovan Babunski, Jovan Dovezenski, Vasilije Trbi} i drugi. U solunskom kraju delovale su i gr~ke gerilske ~ete. Za to vreme unutra{wa makedonska revolucionarna organizacija suo~avala se sa sopstvenom krizom, problemima, sukobima, raspravama, pregawawima sa vrhovistima, sazivawima ve}eg broja kongresa, bezuspe{no poku{avaju}i da povrati nekada{wu politi~ku snagu i upori{ta u makedonskom narodu. Novi bitan momenat u makedonske politi~ke prilike une}e Mladoturski pokret 1908. godine, u koji se sa odu{evqewem ukqu~ilo makedonsko hri{}ansko stanovni{tvo. Centar mladoturaka je bio u Solunu. Revolucija je uspela da obori Abdul Hamida II i za novog sultana dovede Mehmeda V, ali se sa u~vr{}ewem mladoturaka na vlasti objektivno poloàj Makedonaca bitno pogor{ao. Razo~arani i sistematski progoweni makedonski nacionalni revolucionari su 1909. godine formirali Narodnu federativnu partiju, koja se umesto dotada{we primarne oruàne borbe preorijentisala na parlamentarnu. Glavni predvodnici te partije su bili Dmitar Vlahov i Jane Sandanski. Odmah po odràvawu osniva~kog kongresa, bugarski agenti su po drugi put izvr{ili atentat na Sandanskog, koji je te{ko rawen. Vlahov je ubrzo postao poslanik u turskom 168

parlamentu. Partiju su uskoro zahvatile frakciona{ke borbe, a 1910. Vlahov je iskqu~io Sandanskog èle}i na taj na~in da se definitivno distancira od revolucionarnih elemenata. Odràn je vanredni kongres koji je odstranio Vlahova, ali je uskoro mladoturski reìm zabranio partiju. Te godine je zabrawena i Srpska organizacija koja je imala dva poslanika u turskom parlamentu, kao i Savez bugarskih klubova koji nije imao parlamentarni status. Na izrazito nasilni~ki mladoturski kurs odgovoreno je intenzivnijim ~etni~kim akcijama, ali i teroristi~kim metodama na muslimansko stanovni{tvo. U Turskoj su produbqeni i unutra{wi sukobi dovode}i do pravog politi~kog haosa. d) Srpsko osloba|awe Makedonije Godine 1912. Srbija i Bugarska sklopile su vojni savez i sporazumele se o podeli Makedonije. Savezu su se ubrzo prikqu~ile Gr~ka i Crna Gora. Saveznici su 18. oktobra objavili rat Turskoj. Srpska vojska je Turcima nanela teàk poraz kod Kumanova i ubrzo zauzela Skopqe, ~ije su razarawe ratnim dejstvima spre~ili strani konzuli privolev{i Turke da ga napuste bez borbe. Novi poraz Srbi su Turcima naneli kod Bitoqa i naterali ih u bekstvo. Srbi su oslobodili skoro celu Vardarsku Makedoniju. Bugari su iza{li na Egejsko more, a Grci u{li u Solun. Srpskoj vojsci se prikqu~io veliki broj Makedonaca, ali i bugarskoj u wenom rejonu operativnih dejstava. Oko razgrani~ewa u Makedoniji do{lo je do Drugog balkanskog rata 1913. godine u kome je Bugarska poraèna, izgubiv{i ogromne teritorije: Bukure{tanskim mirom podela Makedonije je postala definitivna. Srbija nije stigla da ukine vojnu upravu u svom delu Makedonije jer je morala da suzbija {iptarske nemire, ve}ina muslimana se iseqavala u Tursku, a ve} je izbio Prvi svetski rat. Regrutovano je 50 hiqada Makedonaca u srpsku vojsku i oni su se juna~ki borili na svim frontovima. Iako su saveznici traìli da Srbija `rtvuje Makedoniju kako bi se pridobila Bugarska, srpska vlada ni po koju cenu nije na to pristajala, jer se Makedonija smatrala, ose}ala i prihvatala kao integralni deo Srpstva u pravom smislu re~i. Kad se Srbija na{la u krajwe te{koj situaciji 1915. godine Bugarska je u{la u rat i posle te{kih borbi kod Krivolaka zauzela srpski deo Makedonije. Na srpsko-gr~koj granici formirana je linija fronta koju su sa severa dràli Bugari, a s juga anglo-francuske trupe. Bugarske ~ete su zauzele i isto~ni deo Egejske Makedonije formiraju}i front na reci Strumi. Srbi i Francuzi su 1916. godine oslobodili Bitoq, formirali novu liniju i nastavili poziciono ratovawe. Bugarski i nema~ki okupatori su se brutalno pona{ali prema makedonskom stanovni{tvu i izlagali ga te{kim represalijama. “Za sve vreme trajawa okupacije, bugarski okupatori i wihovi nema~ki saveznici u Makedoniji vr{ili su rekvizicije svih vrsta qudske i sto~ne hrane, masovno su oduzimali i klali stoku, iznosili iz Makedonije materijalna i kulturna bogatstva, masovno su slali stanovni{tvo na prinudni logorski rad, obavqali regrutaciju i mobilizaciju makedonskog stanovni{tva sposobnog za vojsku i na silu ga ukqu~ivali u rat, masovno su internirali i deportovali civilno stanovni{tvo, prire|ivali pogrome i masakre u mnogim selima i naseqima. To su bila osnovna i svakodnevna obele`ja mnogostrane okupacije Ma169

kedonije. Tada je na hiqade Makedonaca podleglo gladi, bolestima, fizi~koj iscrpenosti i ratnim pusto{ewima.” (“Istorija makedonskog naroda”, kwiga II, str. 368.) U vi{e akcija prinudnog oduzimawa oru`ja od naroda ve}i broj Makedonaca je streqan, desetine sela spaqeno, ali to nije moglo da suzbije gerilski otpor okupatoru. Nasilno mobilisani Makedonci masovno su dezertirali iz bugarske vojske, a desilo se i nekoliko oruànih pobuna po jedinicama, koje su surovo ugu{ene. Probojem Solunskog fronta 1918. godine srpski deo Makedonije je oslobo|en, a prikqu~ena mu je i oblast Strumice 1919. godine sa ukupno oko 60 hiqada stanovnika. Tek posle Prvog svetskog rata Vardarska Makedonija je u potpunosti integrisana me|u ostale srpske zemqe unutar jugoslovenske dràve. Ratna razarawa su prouzrokovala duboku ekonomsku i socijalnu krizu, a vlast je dosta nespretno provodila agrarnu reformu, pa je to, uz nesumwivi uticaj Boq{evi~ke revolucije, dovodilo do prodora destruktivne komunisti~ke ideologije. Dràvna birokratija nije imala dovoqno sluha za etni~ke, kulturne i jezi~ke specifi~nosti Makedonije, posebno prose~ni obrazovni nivo stanovni{tva, dok je Bugarska vlada nastavila sa ubacivawem komitskih bandi, podvode}i pod svoju direktnu kontrolu ostatke nekada{we VMRO. U zapadnim krajevima i daqe su delovale {iptarske koqa~ke bande. Od politi~kih partija na makedonskom podru~ju najja~a upori{ta su stekle Radikalna, Demokratska i tursko-muslimanski Yemijet. Zna~ajan uspeh na lokalnim i parlamentarnim izborima postizali su komunisti, dok Komunisti~ka partija Jugoslavije nije Obznanom zabrawena kao subverzivna i od stranih sila instrumentalizovana organizacija. Centralna vlast je ukinula zate~ene feudalne odnose, a Turci, prili~an broj lokalnih muslimana i ne{to [iptara iselili su se u Tursku. Na osnovu agrarne reforme iz ukupnog agrarnog fonda 40% zemqe je podeqeno makedonskim bezemqa{ima i siroma{nim seqacima, a na 60% su naseqavani bezemqa{i iz gu{}e naseqenih krajeva, s obzirom da je Makedonija bila slabo naseqena, ispod jugoslovenskog proseka. U Kraqevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1921. godine je na jednom kvadratnom kilometru ìvelo prose~no 49 stanovnika, a u Makedoniji samo 31. Radikalna stranka je javno izraàvala spremnost da se makedonski dijalekat slu`beno koristi u radu dràvne administracije, mada nije bilo ozbiqnijih poku{aja da se taj jezik kwièvno uobli~i i normira. O nekom posebnom nacionalnom ugwetavawu ne moè biti govora iz jednostavnog razloga {to se reìm rukovodio konceptom integralnog jugoslovenstva, pa je isticawe srpskih zastava bilo zabrawivano kao prekr{aj. Tragi~nost istorijske sudbine dovela je pirinske Makedonce, koji su se najvi{e suprotstavqali bugarizaciji, sukobqavali se vrhovistima i sledili Sandanskog, u sastav bugarske dràve. Upravo su u pirinskom kraju Makedonci bili najgu{}e naseqeni i u etni~kom smislu najkompaktniji. Odmah po okon~awu Prvog svetskog rata tamo je obnovqen snaàn autonoma{ki pokret koji je insistirao na o~uvawu makedonske nacionalne i teritorijalne celine, a imao je zna~ajnije upori{te me|u makedonskim emigrantima – intelektualcima. Bugarska i Gr~ka su uz Nejski mirovni ugovor sklopile konvenciju o razmeni stanovni{tva, na osnovu koje su se Makedonci i Bugari iz Egejske Makedonije i Trakije iseqavali u Bugarsku, a Grci iz Bugarske u Tursku. Makedonske izbeglice su raseqavane po celoj Bugarskoj, pa je tako olak{ana wihova 170

denacionalizacija. Vrhovisti su formirali autonomisti~ku VMRO, koja je delovala povezano sa ujediwenim VMRO sa jugoslovenske teritorije, obmawuju}i narod da èli jedinstvenu autonomnu Makedoniju, ali je uìvala podr{ku bugarskih tajnih slu`bi i proteìrala velikobugarske interese, a sluìla se iskqu~ivo teroristi~kim metodama delovawa. Vlada zemqoradni~kog lidera Aleksandra Stambolijskog imala je veoma blagonaklon stav prema Makedoncima i wihovim te`wama, a razvijala je prijateqske odnose sa Beogradom, èle}i op{teju`noslovensko ujediwewe. Dvorski krugovi su, posle tri godine wenog trajawa, 1923. godine izveli vojni prevrat, ubili Stambolijskog i dosta wegovih sledbenika. Vlada premijera Cankova je 1924. godine organizovala likvidaciju skoro svih vi|enijih makedonskih nacionalnih predvodnika. U narednih deset godina fakti~ka kontrola nad Pirinskom Makedonijom prepu{tena je vmrovskim teroristima, koji su za stanovni{tvo predstavqali strah i trepet. Bugarska je postala zemqa legalizovanog terora, a u procesu bugarizacije nekoliko hiqada qudi je ubijeno u Pirinskoj Makedoniji, dok je veliki broj prinudno preseqen u unutra{wost Bugarske. Pri kraju te decenije nasiqa, kad su autokratske stege po~ele da slabe, 1934. godine do{lo je do novog vojnog udara kojim je uspostavqena ogoqena diktatura. Novi reìm je rasturio vmrovske teroristi~ke bande, ali je nastavio izrazito antimakedonski kurs, sistematski suzbijaju}i sve oblike izraàvawa makedonske nacionalne svesti. U Egejskoj Makedoniji je pred Prvi svetski rat ìvelo svega 30% Makedonaca. Toliko je bilo i Turaka, Grka ne{to mawe i oko 15% drugih nacionalnosti. Lozanskom konvencijom iz 1923. godine Gr~ka i Turska su se sporazumele o razmeni stanovni{tva. Skoro svi Turci su oti{li, a do{li su Grci iz Male Azije, pa je to podru~je po nacionalnoj strukturi definitivno postalo preovla|uju}e gr~ko. Oko 50 hiqada Makedonaca, od ukupno 330.000, preselilo se tada u Bugarsku i Jugoslaviju, {to je wihovo u~e{}e u egejskoj strukturi svelo na ispod 25%. S obzirom da je ubrzo pristiglo dva puta vi{e Grka, ukupno 640.000, nego {to je Turaka iseqeno, procenat Makedonaca postao je jo{ niì. Gr~ka vlast je neprekidno izbegavala izvr{avawe obaveza iz potpisanih me|unarodnih ugovora u pogledu za{tite mawinskih prava, pa je nastojala da suptilnijim metodama sprovede denacionalizaciju i asimilaciju Makedonaca. Kada je 1924. godine gr~ka vlada izrazila spremnost da egejske Makedonce tretira kao bugarsku nacionalnu mawinu do{lo je do te{kih poreme}aja jugoslovensko-gr~kih odnosa. “Na zahtev Makedonaca iz Egejske Makedonije jugoslovenska vlada posebno je insistirala da oni budu priznati za Srbe, odnosno kao srpska nacionalna mawina u Gr~koj.” (“Istorija makedonskog naroda”, kwiga III, str. 233.) Gr~ka vlada se predomislila pa je 1926. godine egejske Makedonce priznala kao pripadnike srpske nacionalne mawine u svojoj dràvi. U vreme Metaksasove diktature u Gr~koj je 1938. godine specijalnim zakonom zabrawena upotreba makedonskog jezika i u privatnom ìvotu, a pripadnici makedonske nacionalne mawine su diskriminisani u svakom pogledu. Po fa{isti~kom raspar~avawu Jugoslavije ve}i deo Makedonije, Pomoravqe, ni{avsku i timo~ku oblast okupirala je bugarska vojska. Zapadni deo Vardarske Makedonije okupirali su Italijani i pripojili Albaniji. U bugarskoj okupacionoj zoni instalisan je vojno-policijski aparat kompletno uvezen 171

iz Bugarske. U lokalne Makedonce Bugari uop{te nisu imali poverewa, pa su i najve}i broj dràvnih slu`benika dovodili i postavqali na zna~ajna mesta u okupacionom upravnom aparatu. Primewivan je i poseban okupacioni pravni sistem, zasnovan na goloj represiji i vr{ewu sudske vlasti od strane vojnih sudova. Bugarski okupatori nisu bili u stawu da formiraju kvislin{ku vlast, i po tom pitawu najvi{e {to su postigli je organizovawe mreè dou{nika i denuncijanata. Sistematski je vo|ena propagandna akcija u ciqu denacionalizacije i bugarizacije Makedonaca, posebno kroz apsolutnu instrumentalizaciju obrazovnog sistema. Komunisti~ki ustanak je u Vardarskoj Makedoniji bio slabog daha, svodio se na sporadi~ne diverzije i prepade, sve do kapitulacije Italije, kad su se stvorili uslovi za formirawe slobodne teritorije, ukqu~uju}i Debar i Ki~evo. Ni ~etnici Draè Mihailovi}a nisu imali ve}eg uspeha do 1943. godine, kada su oja~ali, formirali Vardarski ~etni~ki korpus u sastavu od ~etiri brigade. Partizani i ~etnici su se i na makedonskom podru~ju me|usobno sukobqavali, uzajamno se slabe}i. Komunisti su smatrali da im mnogo ve}a opasnost preti od ~etnika nego od okupatora. Me|utim, komunisti su posebnu pa`wu posvetili izgradwi organizacione infrastrukture na skoro celoj teritoriji, pa su spremno do~ekali veliko omasovqavawe partizanskih odreda nakon {to su zapadni saveznici podràli Tita, Crvena armija stupila na Balkansko poluostrvo, a nema~ke snage po~ele izvla~ewe sa Egejskog mora. Borbe protiv nema~kih i bugarskih okupatora postajale su sve intenzivnije. Jo{ u toku rata komunisti su proklamovali makedonsku federalnu jedinicu u sastavu Jugoslavije i svoju voqu su odmah posle rata realizovali.

11. Obnova nezavisne srpske dràve a) Prvi i drugi srpski ustanak Iako su vekovima Dubrovnik i Crna Gora imali izvestan polunezavisan status, ipak su predstavqali periferne oblasti srpske etni~ke mase, pa je sasvim prirodno {to je obnova moderne srpske, slobodne i nezavisne dràve po~ela ustankom u Beogradskom pa{aluku koji je pokrenut zborom narodnih predvodnika u Ora{cu 14. februara 1804. godine pod vo`dom Kara|or|em Petrovi}em. Ustanici su odmah po~eli s paqewem turskih hanova i ubijawem sejmena, odnosno likvidacijom svih organa turske vlasti po selima. Posle desetak dana dahije su traìle pregovore, pa se Kara|or|e sastao sa Aganlijom, ali bez pomirewa, ve} uz sukob koji je spontano izbio i u kome je dahijski predvodnik rawen, a nekoliko wegovih pristalica ubijeno. Ustanak se brzo {irio i Beograd je bio odse~en. Prvu ve}u bitku Srbi su dobili kod Obrenovca, u Beqinu i na Svileuvi. Zauzeti su Vaqevo i Rudnik, pa â~ak, a oslobo|ena ve}a prostranstva u moravskom i homoqskom kraju. U martu Srbi dobijaju tri velike bitke protiv Alije Gu{anca, na Dubokom Potoku kod ]uprije, na Giqu i na Umovima kod Svilajnca, da bi u maju pao i Poàrevac. Prethodno je oslobo|en Kragujevac i dobijene dve bitke kod Bato~ine. Oslobo|ena je i Jagodina. Turski porazi su se umnoàvali velikom brzinom, {to svedo~i o silini ustanka i neobuzdanoj srpskoj èqi za slobodom i osvetom pose~enih knezova. Oslobo|en je skoro celi Beogradski pa{aluk i opsednut sam Beograd. 172

Turci su ponovo zatraìli pregovore uz austrijsko posredovawe, a ustanici su prethodno odràli svoju skup{tinu po~etkom maja u Ostru`nici i na woj odredili deputaciju za pregovore u Zemunu, koji su ubrzo zatim po~eli i jo{ brè propali. Austrijanci su odbili saradwu sa srpskim ustanicima, ali ih je Rusija odmah podràla. Prota Mateja Nenadovi} je predvodio delegaciju koja je krenula u Rusiju i na Mitrovdan stigla u Petrograd. Srbi su svoje zahteve ograni~ili na sticawe {irokog autonomnog statusa pod sultanovim suverenitetom, a Porta je poslala bosanskog vezira Be}ir-pa{u da otera dahije i umiri Srbe. Beogradske kryalije su po pa{inom nalogu oterali dahije, a Milenko Stojkovi} ih je sustigao na dunavskom ostrvu Ada Kale i pobio. Vlast nad Beogradom preuzeo je kryalijski zapovednik Alija Gu{anac, koji je odbio uspostavqawe redovnog i zakonitog stawa, pa su Srbi nastavili opsadu. I naredna Portina posredovawa bila su neuspe{na, a Srbi su po~eli sa uspostavqawem sopstvenih organa vlasti, prestaju}i da pla}aju dràvne namete. Nova narodna skup{tina odràna je u Pe}anima u aprilu 1805. godine i na woj je ponovo istaknut zahtev za autonomijom i odlaskom svih turskih vojnika iz Srbije, garantuju}i sigurnost muslimanskim civilima koji ostanu. Nakon toga su ustanici u brzom naletu oslobodili Karanovac, Trstenik i Uìce. Sultan je poslao regularnu vojsku pod komandom Hafiz-pa{e, koju su Milenko Stojkovi} i Petar Dobrwac razbili kod Ivankovca. I pored vojnih uspeha, politi~ki poloàj ustanika nije bio povoqan zbog Napoleonovih ratnih uspeha, pa su iz Rusije stizale sugestije da se napravi kompromis sa Turcima. Skup{tina narodnih stare{ina u Smederevu krajem 1805. godine zakqu~ila je da je nu`no zauzeti Beograd, ali i da se intenzivno pregovara sa Portom. Nova skup{tina u Ostru`nici po~etkom 1806. uputila je molbu sultanu da se prihvate wihovi zahtevi i proglasi op{ta amnestija. Istovremeno su nastavqene borbe s Turcima i oslobo|ena teritorija je pro{irena i na podru~ja van Beogradskog pa{aluka, u jednom trenutku dopiru}i do Leskovca i Novog Pazara. U junu 1806. Napoleon je pismom podrào sultanovu nameru da uni{ti srpske buntovnike vojnom silom, a potom je Porta poslala veliku vojsku koju su predvodili skadarski pa{a, rumelijski serasker i bosanski vezir. Progla{en je yihad protiv Srba. Kara|or|e je na Mi{aru do nogu potukao dvostruko brojniju tursku vojsku, a nedugo zatim Turci su teàk poraz doìveli kod Deligrada. Krajem te godine pao je i Beograd u srpske ruke. Godine 1807. i Rusija je u{la u rat protiv Turske, {to je Srbima dalo novi podstrek. Nakon misije Petra I~ka, Porta je fermanom iz januara 1807. poku{ala da umiri Srbe daju}i im velike ustupke, ali su srpski predvodnici to odbili, a sultanov emisar Sulejman-pa{a i donosioci fermana na povratku su ubijeni, pa je to sve daqe pregovore prekinulo. U novim borbama Srbi su doprli do Vidina i opkolili Kladovo. U junu je ruska vojska u{la u Srbiju i pomogla Srbima da potuku Turke na [tubiku i Malajnici i tako skoro celu Timo~ku krajinu oslobode. Srbi su opkolili Ni{, ugrozili Turke u Leskovcu i zauzeli celu Toplicu. Ustanak se pro{irio na Semberiju i celo Podriwe. Tu su uz direktnu francusku pomo} Turci naterali ustanike da se povuku preko Drine. Rusija je u avgustu s Turskom sklopila primirje koje se odnosilo i na srpski front. Ustanici su do kraja te i cele naredne godine konsolidovali svoju vlast formiraju}i politi~ke i pravne institucije, a u martu 1809. 173

Rusi i Srbi ponovo ulaze u rat sa Turcima. Oslobo|ena srpska teritorija ubrzano se {irila uzastopnim pobedama, sve do prvog poraza na Kamenici kod Ni{a usled turske broj~ane premo}i i nesloge srpskih vojvoda. Tu je na êgru poginuo Stevan Sin|eli} sa 3000 boraca, turska vojska je ubrzano prodirala niz Moravu osvajaju}i teritoriju izme|u Morave i Timoka. Srbi su se ubrzo konsolidovali, naneli nekoliko zna~ajnih poraza Turcima i prinudili ih da se povuku iz ustani~ke Srbije kad je ruska vojska pre{la Dunav i ugrozila Turke u Bugarskoj. Srbi su se 1810. godine oporavqali od prethodnih borbi i turskih pohara, nabavqali municiju i spremali za nova isku{ewa. U Srbiju je do{lo skoro pet hiqada ruskih vojnika koji su Srbima pomogli da oslobode Kladovo. Srbi i Rusi su udruènim snagama Turcima naneli teàk poraz kod Varvarina, a nakon toga Kara|or|e je potukao Turke na Mi{aru i odbacio ih preko Drine. I tu su Rusi u~estvovali u borbama. Slede}a, 1811. godina, protekla je u stalnom sukobqavawu Srba i Turaka u pravcu Ni{a i Vidina. Srbi i Rusi su do nogu potukli Turke na Gramadi. Posle tih velikih vojnih uspeha na srpskim frontovima 1812. godine, Rusi su otpo~eli mirovne pregovore sa Turcima i ugovor o miru sklopili u Bukure{tu u maju mesecu. Ugovorom je Srbima garantovana zna~ajna autonomija, ali su morali pristati na povratak turskih posada u gradove. Srbi su time bili nezadovoqni, ali su Rusiji ruke vezane predstoje}im ratom sa Napoleonom. Kara|or|e je sazvao novu skup{tinu u avgustu u Vra}ev{nici, koja je prihvatila mirovne uslove, ali su Turci potom traìli potpunu kapitulaciju, {to su ustanici uporno odbijali. Takva situacija je trajala do polovine 1813. godine, dok su Turci oklevali i{~ekuju}i ishod rusko-francuskog sudara. Napoleonovi uspesi su ih osokolili da spreme novi pohod na Srbiju, a Kara|or|e je i daqe odbijao da primeni sve odredbe Bukure{tanskog sporazuma i ubrzano se spremao za novi rat. Vo`d je izdao Proklamaciju kojom je celi narod pozvao u odsudnu bitku pred nastupawem mo}ne turske vojske iz tri pravca. Srbi su se gr~evito branili pred turskom najezdom, nanose}i neprijatequ te{ke gubitke. Turska navala se ipak nije mogla trajno zaustaviti. Kara|or|e se sklonio u Zemun, a ustanici su bez borbe napustili Beograd i Smederevo. Turci su ogroman broj srpskih èna i dece prodali kao robove, a ubijali sve mu{karce sposobne za vojnu slu`bu. U unutra{wosti su neke ustani~ke vo|e i daqe odolevale u mnogim utvr|ewima. Demoralisala ih je definitivno vest o Kara|or|evom bekstvu u Austriju. U oktobru 1813. Turci su ponovo potpuno ovladali Beogradskim pa{alukom, potpuno ga opqa~kali i popalili. Posle te pobedni~ke euforije i yihadskog harawa, Turci su posle nekoliko nedeqa proglasili amnestiju preìvelih ustanika i pozvali izbegle Srbe da se vrate iz Austrije. Nakon {to su dru{tvene i vojne prilike kolikotoliko stabilizovane, Turci su po~etkom 1814. godine po~eli akciju prikupqawa oru`ja, provode}i pritom pravi policijski teror nad srpskim civilima. Pove}ali su poreske obaveze i pqa~kali povratnike. Zbog toga je u septembru iste godine u Poè{koj nahiji podignuta buna pod vo|stvom vojvode Hayi-Prodana Gligorijevi}a, kome su se prikqu~ili i Srbi susednih nahija. Knez Milo{ je odbio da im se prikqu~i, pa su ustanici osniva~e dinastije Obrenovi}a, zajedno s Turcima, porazili u bici kod Kni}a. Uprkos pobedi, ustanici su shvatili da nemaju mnogo {ansi na uspeh, pa je vo|stvo krenulo u Austriju, a narod se razi{ao ku}ama. Turci su se svirepo svetili posekav{i i na ko174

lac nabijaju}i tristotine vi|enijih Srba. U me|uvremenu je Napoleon poraèn i Rusi su ponovo mogli da se stave u srpsku za{titu. Vojvoda Milo{ Obrenovi} je, 22. aprila 1815. godine, u Takovu podigao Drugi srpski ustanak. Srbi su odmah opseli â~ak, {ire}i ustanak na sve strane Beogradskog pa{aluka, a uspeli su da odbiju snaàn turski napad na Qubi}u. Usledile su zna~ajne srpske pobede na Druèti}ima i na Paleù, pa potom na Moravi i osloba|awe â~ka. Najvi{e Turaka pobijeno je na Jelici, dok je u ustani~ke ruke palo mnogo wihovog naoruàwa. Tada po~iwu da se niù uzastopne srpske pobede, na Bato~ini i Crnom vrhu, u Poàrevcu i Ranovcu, kod Vin~e i Grocke, na Dubqu. Za kratko vreme oslobo|en je celi Beogradski pa{aluk, osim gradova Beograda, Smedereva, [apca, Uìca i Sokola. Ruski car je polovinom 1915. godine naredio mobilizaciju svoje podunavske armije na Prutu, vr{e}i tako vojni pritisak na Turke i primoravaju}i ih na pregovore sa Srbima. Rumelijski valija i evropski serasker Mara{li Alipa{a i bosanski vezir Hur{id-pa{a od Porte dobijaju nalog da pregovaraju sa ustani~kim vo|ama. Srbi su zahtevali najvi{i stepen autonomije, u ~emu ih je podràla ruska diplomatija, pa je sultan po~etkom 1816. godine izdao osam fermana kojima je prili~no povoqno srpski poloàj regulisan u okviru svojevrsnog poluautonomnog statusa. Formirano je izborno administrativno telo pod nazivom Narodna kancelarija u kome su bili predstavnici svih dvanaest nahija i predsednik joj je bio knez Milo{. Tu dolazi i do prvih sukoba me|u srpskim stare{inama usled stalnog rivalstva, posebno izme|u kneza Milo{a i Petra Molera. Milo{ je pobedio i pod wegovim la`nim optu`bama Turci su Petra Molera udavili na Kalemegdanskoj tvr|avi. Milo{ je ubrzano uspostavqao li~nu upravu despotskog karaktera, zavode}i i sopstvene privatne monopole u trgovini. Seqa~ke poreske obaveze su bile prevelike i novo nezadovoqstvo se javqalo u narodu. Protiv Milo{eve beskrupulozne samovoqe, po~etkom 1817, prvu bunu diè knez Sima Markovi}. U leto iste godine Milo{ Obrenovi} je organizovao ubistvo Kara|or|a Petrovi}a, koji se tajno vratio u Srbiju planiraju}i s gr~kim heteristima veliki balkanski ustanak. Milo{ je vo`dovu glavu poslao sultanu u Carigrad kao dokaz pokornosti i odanosti. Mitrovska skup{tina narodnih stare{ina iz 1817. godine proglasila je Milo{a za naslednog kneza Srbije, {to je predstavqalo uvo|ewe monarhije. Stevan Dobrwac i Marko Todorovi} Abdula 1821. godine podiù novu bunu u poàreva~kom kraju. U Jasenici je 1825. do{lo do \akove bune, koju je predvodio Miloje Popovi} \ak. Godine 1826. bunu podiè \or|e ârapi}. Sve bune Milo{ je surovo u krvi ugu{io, a sve stvarne ili potencijalne politi~ke protivnike nemilosrdno eliminisao. S druge strane, uz stalnu rusku podr{ku i pomo} uspevao je da ublaì turske poreske obaveze. Akermanskom konvencijom iz 1826. Rusi su prinudili Turke na po{tovawe svih odredbi Bukure{tanskog ugovora. Pobedom u novom ratu, koji je po~eo 1828. godine, Rusija je Jedrenskim ugovorom o miru 1829. prinudila sultana da izda hati{erif o potpunoj srpskoj nacionalnoj autonomiji i prikqu~ewu {est nahija: Milo{u je priznata nasledna kneèvska titula, a naredne godine novim hati{erifom sve to je potpunije regulisano. Srbi su stekli pravo na sopstvenu vojsku i dràvnu upravu, a sultan je naredio da svi muslimani napuste Srbiju, osim garnizona u {est gradova. 175

b) Uspostavqawe srpske ustavnosti Iako je hati{erif kao organ vlasti predvi|ao i svojevrsni Savet narodnih stare{ina, Milo{ je uporno izbegavao wegovo konstituisawe, nastavqaju}i beskrupuloznim sredstvima da ja~a li~nu vlast. Godine 1835. u Kru{evcu i Jagodni izbija Miletina buna. Knez je uspeo da se nagodi s pobuwenicima, pa je pristao na sazivawe Narodne skup{tine, koja je u februaru mesecu donela Sretewski ustav, izrazito liberalno-demokratskog karaktera. Predvi|ao je nezavisno sudstvo, zakonodavnu vlast davao Narodnoj skup{tini, a knezu i Savetu da dele izvr{nu vlast. Uz podr{ku ruske i austrijske diplomatije, knez Milo{ je ve} posle nekoliko nedeqa ukinuo Sretewski ustav. Nastojao je na sve na~ine da spre~i politi~ki uticaj narodnih stare{ina, a oni su nastavqali da se odupiru wegovoj samovoqi. Narod ih je uskoro nazvao ustavobraniteqima, a Rusija je u dva navrata, 1836. i 1837. godine, slala specijalne emisare da posreduju izme|u kneza i ustavobraniteqa. Kad se 1837. knez povezao sa britanskim konzulom u Beogradu, Rusi su otvoreno stali na stranu ustavobraniteqa. Hati{erifom iz 1838. sultan je proglasio novi ustav Srbije, po kome je knez zakonodavnu i izvr{nu vlast morao da deli sa Sovjetom, za ~ijeg je prvog predsednika izabran kneèv brat Jevrem. Milo{ je 1839. godine bio prinu|en da imenuje ~lanove Sovjeta i ministre pope~iteqe iz redova ustavobraniteqa, ali nije imao iskrenu nameru da zaista s wima deli vlast. Me|utim, polako je gubio jednu po jednu polugu mo}i. Wegov brat Jovan Obrenovi} poku{ao je bunu protiv Sovjeta, ali je taj poku{aj Toma Vu~i} Peri{i} surovo ugu{io. Milo{ je te 1839. bio prinu|en da napusti Srbiju, a za naslednika je progla{en wegov maloletni sin Milan, u ime koga je nadle`nosti obavqalo kneèvsko namesni{tvo koje su ~inili Jevrem Obrenovi}, Avram Petronijevi} i Toma Vu~i} Peri{i}. Bolesni Milan je ubrzo umro, a ustavobraniteqi }e vladati narednih dvadeset godina. Osam meseci po Milanovoj smrti u Srbiju se vratio wegov brat Mihailo, koji je sa ocem boravio u izgnanstvu. Pred povratak, Mihailo je posetio turskog sultana u Carigradu, a po dolasku u Beograd sazvana je Narodna skup{tina i na woj pro~itan sultanov berat o potvrdi prava izbornog kneza, a ne naslednog, ~ime je udovoqeno ustavobraniteqskim èqama. S obzirom da ni Mihailo nije bio punoletan, za li~ne savetnike su mu, uprkos wegovom protivqewu, odre|eni Toma Vu~i} Peri{i} i Avram Petronijevi}. Reaguju}i na to, obrenovi}evci su uspeli da podstaknu narod na nemire u raznim delovima Srbije. Kada je masa seqaka do{la u Beograd da podrì Mihaila, Vu~i} i Petronijevi} su podneli ostavke i sklonili se pod tursku za{titu u Beogradskoj tvr|avi. Knez je tada odlu~io da prestonicu preseli u Kragujevac. Ustavobraniteqi su se najvi{e upla{ili mogu}eg povratka starog kneza Milo{a, pa je posredovawem sultanovog emisara sa Mihailom dogovoreno sazivawe Narodne skup{tine. Mihailovi ministri po~eli su progon ustavobraniteqskih prethodnika, ali su doneli i vrlo nepopularne poreske zakone, pa su izazvali nezadovoqstvo naroda. Godine 1842. izbija Vu~i}eva buna, kojoj se prikqu~io i deo regularne vojske. Do sukoba Mihailovih i Vu~i}evih pristalica do{lo je u okolini Kragujevca. Knez je poraèn i wegova vojska se u rasulu povla~ila. Mihailo je pobegao u Zemun. Ustavobraniteqi su formirali privremenu vladu i sazvali Narodnu skup{tinu koja je za novog kneza izabrala vo`dovog sina Aleksandra Ka176

ra|or|evi}a. Turci su to podràli, kao i francuski i engleski konzul, ali se suprotstavila Rusija kao me|unarodni pokroviteq Srbije. Sazvana je, na weno insistirawe, nova Narodna skup{tina koja je potvrdila Aleksandrov izbor. Ustavobraniteqi su provodili birokratizaciju dràvnih struktura, ali obrenovi}evci nisu mirovali i neprekidno su kovali zavere, od kojih su neke otkrivene. Godine 1844. izbija Katanska buna, 1846. Mir~ina buna. Sa svoje strane knez Aleksandar je progonio rusofile, a kao najve}i rusofil se eksponirao prognani Toma Vu~i} Peri{i}. Ve}ina ustavobraniteqa bila je turkofilskog raspoloèwa. Punih pet godina ni knez ni vlada se nisu usu|ivali da sazovu Narodnu skup{tinu i napokon, na wenom petrovdanskom zasedawu 1848. godine, prevagu su odnele pristalice prognanog Tome Vu~i}a Peri{i}a, pa se tako produbqivao ustavobraniteqski raskol na peri{i}evce i kara|or|evi}evce. Knez Aleksandar je bio u stalnom sukobu sa Sovjetom, a i tako se pokazao kao vrlo neobrazovan i nesposoban vladar. U vreme srpsko-ma|arskog rata severno od Dunava Srbija je na sve mogu}e na~ine pomagala svoje sunarodnike. Wenu me|unarodnu poziciju oslabio je zna~ajno poraz Rusije u Krimskom ratu, dok je Pariska mirovna konferencija odlu~ila da protektori Srbije, pored Rusije, budu Velika Britanija, Francuska, Austrija, Pruska i Sardinija. Ustavobraniteqska vlast je zaslu`na za dono{ewe nekoliko va`nih sistemskih zakona, posebno svojinskog karaktera. Godine 1857. otkrivena je Tenkina zavera koju je predvodio predsednik Sovjeta Stefan Stefanovi} Tenka. Akteri su osu|eni na stroge kazne, ali je neraspoloèwe naroda raslo i uticaj obrenovi}evaca postajao sve ja~i i izraèniji. U sukobu sa knezom udruìli su se Peri{i} i Milutin Gara{anin, a po~iwe i politi~ko organizovawe liberala ~ije su glavne odrednice nacionalizam i zahtev za formirawe Narodne skup{tine kao stalne dràvne institucije. Knez se punih deset godina nije usu|ivao da sazove skup{tinsko zasedawe. Sovjet je bio prinu|en da Narodnu skup{tinu sazove za 30. novembar 1858. godine. Na inicijativu konzervativne opozicije, sledbenika Peri{i}a i Gara{anina, Narodna skup{tina je, 11. decembra, donela odluku o zbacivawu kneza Aleksandra Kara|or|evi}a, ali Peri{i} i Gara{anin nisu mogli da spre~e prevagu obrenovi}evaca u izglasavawu odluke da se na kneèvski tron vrati Milo{ Obrenovi}. Ta Svetoandrejska skup{tina va`na je po tome {to je ozakonila svoj stalni status i {to je zakonskim normama garantovala slobodu {tampe. Ostareli knez Milo{, vrativ{i se na vlast, poku{ao je da obnovi staru autokratsku vladavinu, u ~emu su mu se suprotstavili liberali koji su dominirali Narodnom skup{tinom i konzervativci u Sovjetu. Ukinut je Ustav iz 1838. godine, a Milo{ je samostalno imenovao ~lanove Sovjeta, dok je ministre tretirao kao li~ne ~inovnike. Uhvatio je Tomu Vu~i}a Peri{i}a i naredio da se otruje u zatvoru. Milo{ je ubrzo pokazao svoje stare manipulatorske politi~ke sposobnosti. Prvo se zbliàvao s liberalima protiv konzervativaca, a onda, za kratko vreme, preorijentisao protiv liberala. Uspeo je da uspostavi apsolutisti~ku vlast, ali je umro u septembru 1860. godine. Nasledio ga je sin Mihailo, nastoje}i da nastavi o~evu apsolutisti~ku politiku, ali je pokazivao da je i veliki nacionalista. U vladu je hteo uzeti konzervativce i liberale, ali Gara{anin nije pristao, kao ni Jovan Marinkovi}, pa su ministri postali mawe zna~ajni politi~ari. U vladi su odmah izbili sukobi izme|u ministra pravde Jevrema Gruji}a, s jedne, i konzervativaca ministra unutra{wih 177

poslova Nikole Hristi}a i kneèvog poverenika Filipa Hristi}a, s druge strane. Polovinom 1861. Gruji} je napustio Hristi}evu vladu, a krajem te godine demisionirao je i Filip Hristi}. Za novog predsednika kneèvske vlade Mihailo je postavio konzervativca Iliju Gara{anina, dok je Nikola Hristi} zadrào resor policije. Liberali su pre{li u qutu opoziciju. Reìm kneza Mihaila sistematski je progonio liberale, hapsio ih, zatvarao i prisiqavao na emigraciju. Kada je Okru`ni sud u~esnike Smederevske zavere 1863. godine osudio na blage kazne, a Veliki sud, ~iji je sudija bio i Jevrem Gruji}, oslobodio ih svake krivice, kneèvska vlada je donela zakon sa retroaktivnim vaèwem po kome su sve sudije Vrhovnog suda osu|ene na tri godine robije i kao dodatna kazna izre~en im je gubitak gra|anskih prava u trajawu od deset godina. S druge strane, Mihailo je vodio veoma ambicioznu politiku srpskog nacionalnog oslobo|ewa i ja~ao narodnu vojsku, izazivaju}i sve ve|u podozrivost Turaka. Do{lo je do incidenta, 15. juna 1862. godine, na ûkur ~esmi u Beogradu, kad je turski vojnik te{ko povredio srpskog de~aka. To je dovelo do masovnih sukoba Srba i Turaka, a dva dana kasnije Turci su bombardovali Beograd artiqerijom sa Kalemegdana. Povodom toga su u Carigradu predstavnici sila protektora odràli konferenciju na kojoj su Rusija i Francuska podràvale Srbiju, a Austrija i Velika Britanija Tursku. Odlu~eno je da se poru{e turske tvr|ave Uìce i Soko, kao i da se svo muslimansko civilno stanovni{tvo iseli iz Srbije. Godine 1866. potpisan je vojni savez Srbije i Crne Gore, a u maju 1867. Mihailu je uspelo da, uz podr{ku velikih sila, izdejstvuje odlazak svih turskih garnizona iz Srbije. Iste godine Mihailo je smenio Gara{anina zato {to se suprotstavio wegovoj nameri da oèni blisku ro|aku Katarinu. Ta smena je izazvala veliko rusko nezadovoqstvo. Predsednik nove vlade postao je Jovan Risti}, istaknuti ali umereni liberal. Ubrzo ga je Mihailo smenio i za predsednika doveo u narodu krajwe nepopularnog Nikolu Hristi}a. Knegiwa Persida Kara|or|evi}, majka proteranog kneza Aleksandra, organizovala je zaveru protiv Mihaila, a advokat Pavle Radovanovi}, poznat po radikalskim politi~kim pogledima, organizovao je atentat u kome je Mihailo ubijen 11. juna 1868. godine u Ko{utwaku. Vlast je tada preuzelo Privremeno namesni{tvo koje su ~inili Jovan Marinkovi} kao predsednik Dràvnog saveta, Rajko Le{janin kao ministar pravde i \or|e Petrovi} kao predsednik Kasacionog suda. Ministar odbrane Milivoje Petrovi} Blaznavac proglasio je za novog kneza Milana Obrenovi}a, maloletnog Jevremovog unuka, pa je tako potisnut Gara{anin, a Velika narodna skup{tina dovedena u situaciju da samo potvrdi to progla{ewe. Formirano je novo Kneèvsko namesni{tvo koje su ~inili Milivoje Petrovi} Blaznavac, Jovan Risti} i Jovan Gavrilovi}, {to je zna~ilo da su konzervativci potpuno potisnuti iz vlasti i da se wen vrh oslawa na liberale i vojsku. Liberalni politi~ki pravac afirmisan je 1869. godine dono{ewem novog ustava koji je sa~uvao centralisti~ko dràvno ure|ewe i vlast podelio izme|u kneza i narodnog predstavni{tva. Narodna skup{tina je sastavqena od izabranih narodnih poslanika s trogodi{wim mandatom, a svake godine je sazivana u redovno zasedawe. Jedan broj poslanika je postavqao knez, do jedne ~etvrtine ukupnog sastava. Ministri su bili odgovorni samo knezu. Pravo glasa su stekli svi gra|ani koji su pla}ali bilo kakav porez. 178

Kneèvsku vlast Milan je preuzeo 1872. godine, postav{i punoletan, pa je za predsednika vlade postavio Milivoja Petrovi}a Blaznavca. Jovan Risti} je postao ministar inostranih poslova. Kao kqu~ni ~ovek reìma Blaznavac je nedugo zatim umro. Neuspev{i da izvede liberalsko-konzervativnu saradwu, knez je poverio Jovanu Risti}u da formira novu vladu. Krajem naredne godine Risti} je smewen, a novu, sada konzervativnu, vladu formirao je Jovan Marinovi}, koji se nastojao predstaviti kao mnogo napredniji i slobodoumniji od liberala, politi~ki istro{enim stalnim kompromiserstvom. Marinovi} je nastojao da privu~e i liberale koji su bili Risti}evi protivnici. Knezu nije prijalo naglo osloba|awe politi~kog ìvota po Ustavu iz 1869. godine, pa je nastojao da ga promeni. Od konzervativaca u tome ga je najja~e podrào Milutin Gara{anin, dok su se liberali o{tro suprotstavili, a imali su ve}inu u Narodnoj skup{tini. Jo{ o{trije u politi~ki sukob sa konzervativnom vladom ulaze tek stasali socijalisti i radikali. Liberali su i na skup{tinskim izborima 1874. osvojili ve}inu, a tada se pojavquju i prvi radikalski narodni poslanici. Marinovi} je potom podneo ostavku, a novu vladu formirao je mladokonzervativac A}im ûmi}, u{av{i odmah u o{tar sukob sa Narodnom skup{tinom. Poraèn je u tom sukobu i ûmi} je podneo ostavku, a knez Milan je, u martu 1875, raspustio Narodnu skup{tinu i imenovao ~inovni~ku vladu. Te godine u Negotinskoj krajini radikali podiù bunu kratkog daha zbog hap{ewa svog predvodnika Adama Bogosavqevi}a. Blaznavac i knez Milan su u velikoj meri poremetili odnose Srbije sa Rusijom, vode}i izrazito austrofilsku politiku. Nesporazumi su samo delimi~no izgla|eni wihovom audijencijom kod ruskog cara 1871. godine. Ustanak hercegova~kih i bosanskih Srba 1875. izazvao je veliko patriotsko vrewe u Srbiji. Vrativ{i se iz Austrije, knez je zahtevao od predsednika Vlade Danila Stevanovi}a da odmah prestane s vo|ewem ratne propagande i slawem dobrovoqaca. Stevanovi} je to odbio i demonstrativno podneo ostavku. U avgustu te godine liberali su pobedili na parlamentarnim izborima. Knez se tada nagodio sa liberalima i Steva Mihailovi} je formirao novu vladu sa Jovanom Risti}em kao ministrom inostranih poslova. Vlada je javno zabranila upu}ivawe dobrovoqaca u Bosnu, a tajno ih u jo{ ve}em broju slala. Slati su i novac i oru`je. U oktobru je knez oborio vladu, optuùju}i je za ratnohu{ka~ku politiku. Novi kabinet je formirao Qubomir Kqajevi} ukqu~uju}i mladoliberale i mladokonzervativce. Liberali su protestovali zbog kneèvog kr{ewa ustava. U napadu na vladu i dràvnu birokratiju najvi{e su se isticala trojica radikalskih poslanika, Adam Bogosavqevi}, Milija Milovanovi} i Jevrem Markovi}. Radikali su 1876. odràli u Kragujevcu velike demonstracije zahtevaju}i uvo|ewe lokalne samouprave. Reìm je odgovorio poja~anom policijskom torturom, hap{ewem i osudama politi~kih protivnika. v) Sticawe dràvne nezavisnosti Lo{e unutra{we politi~ke prilike naterale su Milana da ponovo mewa politiku, pa je on naloìo da vojska otpo~ne ratne pripreme. Velike sile su zahtevale da se to obustavi. Liberali i radikali su bili za ulazak u rat protiv Turske, a konzervativci protiv. I oficiri su èleli rat. U maju je 179

knez oborio Kaqevi}evu vladu i vratio Mihailovi}a i Risti}a. Devetog juna je sklopqen ugovor o savezu sa Crnom Gorom ~iji je osnovni ciq da se celi srpski narod oslobodi iz turskog ropstva. Posledweg dana juna meseca Srbija je objavila rat Turskoj, a dva dana kasnije i Crna Gora. Iz Rusije je stiglo nekoliko hiqada dobrovoqaca predvo|enih generalom êrnajevim. Prva ratna dejstva srpske vojske nisu dala o~ekivane rezultate. Turci su bili isuvi{e sna`ni, modernije naoruàni i brzo su krenuli u protivnapad. Tada su Srbi izvojevali zna~ajnu pobedu kod [umatovca, u blizini Aleksinca. Knez Milan je posredstvom velikih sila zatraìo primirje. Pokazale su se sve slabosti srpske vojske koja ve} {est decenija nije ratovala, naoruàwe joj je bilo zastarelo, a oficiri neobu~eni. U septembru je sklopqeno primirje posle jo{ jedne srpske pobede na Bobovi{tu. General êrnajev je bio protiv primirja, pa je i srpska vlada promenila stav. Neprijateqstva su obnovqena u oktobru i Turci su nasrnuli na \unis, probijaju}i prvu srpsku odbrambenu liniju. \unis je pao, a ruski car je uputio ultimatum turskom sultanu da se odmah uspostavi primirje, zapretiv{i momentalnim prekidom diplomatskih odnosa. Turci su pristali i vatra je obustavqena. Srbija je imala velike gubitke u ovom ratu, ali nije uspela da se teritorijalno pro{iri. Ipak je rat doneo zna~ajne politi~ke rezultate, jer je zao{trio isto~no pitawe i u~inio neminovnim direktno me{awe Rusije. U februaru 1877. sklopqen je mir Srbije i Turske koji je nalagao povratak na predratno stawe. Knez je sazvao izbore za Veliku narodnu skup{tinu ra~unaju}i da }e to dovesti do politi~kog poraza liberala. Izbori su odràni 20. februara i na wima su pobedili radikali, {to je zaprepastilo i upla{ilo kneza Milana. Da bi izbegli smenu reìma, Risti}, Milojkovi} i Gruji} su se dosetili da sugeri{u knezu da raspusti Veliku narodnu skup{tinu ~im ona prihvati mirovni ugovor. Knez je tako postupio potpuno iznenadiv{i radikale i sa zahvalno{}u zadrào liberalnu vladu, odbacuju}i ranije kombinacije sa konzervativcima i Marinovi}em. Ekonomska, finansijska i socijalna situacija u Srbiji bila je kriti~na, a vlast upravo tada nastavqa prinudno da napla}uje ratni zajam i uvodi nove poreze i takse. U takvim uslovima, u aprilu 1877, dolazi do novog rusko-turskog rata, u kome ruski car, svestan wene unutra{we situacije, traì od Srbije da se ne me{a. U junu je ruski car u Ploe{tiju primio kneza Milana i Jovana Risti}a i rekao im da mogu u rat tek kad ruska vojska pre|e Dunav. U julu je rekao da Srbija moè da u|e u rat i poslao joj nov~anu pomo}. Me|utim, carski vojni izaslanik je na licu mesta konstatovao da srpska vojska jo{ nije osposobqena za ratna dejstva. Zato je obavqena samo delimi~na mobilizacija radi pritiska na granicu. Ubrzano je obavqana reorganizacija vojske, ali weno ratno angaòvawe odloìla je i Topolska vojna pobuna u decembru 1877. kod Kragujevca usled odbijawa poslu{nosti jednog bataqona narodne vojske. Bunu su organizovali kara|or|evi}evci i ona je posle tri dana ugu{ena. Vlast je la`no optuìla radikalskog lidera, potpukovnika Jevrema Markovi}a da je povezan sa pobuwenicima, osudila na smrt i streqala. Jo{ {est osu|enika je streqano, a ve}i broj osu|en na robiju. Srbija je tada krenula u novi rat protiv Turske, a ratni plan je wenoj vojsci za ciq postavio da prese~e linije mogu}eg upu}ivawa pomo}i iz Albanije i Bosne Turcima koje su Rusi potiskivali u Bugarsku. Srbi su pritom 180

oslobodili Kur{umliju, Pirot i Ni{. Turci su uspeli u protivnapadu samo Kur{umliju da povrate, ali na kratko. Srbi su je po drugi put oslobodili, a uz to i Bojnik, Lebane i Grdeli~ku klisuru. Uspe{ne ratne operacije krunisane su osloba|awem Vrawa. Ve} Jedrenskim mirovnim ugovorom, 31. januara 1878, Srbiji je priznata nezavisnost. Mirovnim ugovorom u San Stefanu Rusija je stvorila Veliku Bugarsku u koju su ukqu~eni srpski gradovi Pirot i Vrawe, kao i cela Makedonija. Srbija je odbila da se povu~e sa oslobo|enih teritorija. Na Berlinskom kongresu velikih sila, koji je po~eo u junu 1878., godine i trajao mesec dana, odobreno je Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu i vojne garnizone rasporedi po Novopazarskom Sanyaku, dok su Srbija i Crna Gora priznate kao nezavisne dràve. Srbija je sa~uvala Pirot i Vrawe, a Crna Gora dobila znatno teritorijalno pro{irewe. Me|unarodno-pravno priznawe nezavisnosti dve srpske dràve predstavqa preloman momenat u celokupnoj srpskoj istoriji. Slede}e decenije politi~ki ìvot Srbije obeleìle su èstoke politi~ke borbe za slobodu i demokratiju i wima je glavni pe~at utisnula Srpska narodna radikalna stranka.

III..Srpska vera 1. Stara srpska vera Istaknuti dalmatinski intelektualac XIX veka i iskreni pobornik jugoslovenske ideje Natko Nodilo objavio je izme|u 1858. i 1890. godine u publikaciji “Rad”, godi{waku Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, devet svojih studija iz oblasti mitologije, tradicije, kulture i religije, koji su naknadno {tampani kao celovita kwiga pod naslovom “Stara vjera Srba i Hrvata” (“Logos”, Split 1981.). Nodilo se bavio pre svega prou~avawem starog narodnog govora, pesama i pri~a, pa tako izgradio kapitalno nau~no delo ~ija celokupna istraìva~ka aparatura svedo~i da je re~ o staroj srpskoj veri, a autor kroz to sprovodi svoj stav da je sve {to je srpsko ujedno i hrvatsko, kao i obratno. Me|utim, veliki broj wegovih iskaza ti~e se op{teslovenske prethri{}anske kulture i civilizacije. Za razliku od gr~kog olimpskog sveta bogova, slovenski bogovi nisu antropomorfni, niti ih ima suvi{e mnogo. To svedo~i o ozbiqnosti religije i su{tinskom primatu duhovnosti u woj. Sve do Nemawi}a Srbi su masovno ostajali verni svojoj prvobitnoj religiji, ali su wene elemente qubomorno ~uvali i po preobra}awu u hri{}anstvo. To je bilo i pogodna podloga za rasprostirawe i ukorewivawe bogumilstva, ne toliko u nemawi}koj dràvi iz koje su ih surovo proterali, koliko u Bosni koja je bila mnogo verski tolerantnija, pogotovo u Neretqanskoj kneèvini, odnosno Paganiji. Bogumilstvo je Srbima bilo blisko zbog religiozne blagosti i insistirawa na dobru i zlu kao dva vrhunska i me|usobna suprotstavqena kosmi~ka principa. Ipak, hri{}anska ideolo{ka netrpeqivost je gurnula u beznade`ni zaborav najve}i deo kulturnog i duhovnog bogatstva naroda. Katoli~ka crkva je pri tom bila neuporedivo zagriènija i perfidnija. 181

Ipak, mnogo verskih tekovina i svedo~anstava praiskonskog kolektivnog identiteta srpskog naroda je ostalo. Kako kaè Nodilo, “vjerski nazori, jednom usje~eni u du{i narodnoj, jesu joj potreba i hrana svagdawa, pa u nekoliko oni }e prkositi i samoj korenitoj promjeni religije. Kad je narodna starodavna vjera drugom izmijewena, zbje}i }e se bogovi, ili u obred kakavgod, ili u pjesmu prekrojenu, ili, gdje im nije kud kamo, i u same pripovjetke, kojima qudi na dokolici taru vrijeme, jal babe uspavquju djecu. Narod rado boravi u odaqenim obzorima praga svoga vjerovawa. Odaqeni su, ali su ti obzori puni ~ara. I srcu i du{i narodnoj gode bogovi iz prirode izniknuti, u mnogo~emu qudima sli~ni. U vidnome svijetu, po stanovitim zakonima, oni izlaze i zalaze, ìve i umiru, te je svaka prirodna religija kano ìva povijest, uz bo`je pobjede i polome, uz mijene i svr{etke, gdje se rasple}e cijela zanimiva drama.” (str. 9.) Stare legende o bogovima u narodnim pesmama pretvaraju se u povesti o narodnim junacima ili svecima. Ve~ita borba dobra protiv zla i svetlosti protiv tame iz stare religije transformi{e se u narodnoj svesti u borbu protiv neprijateqa, zlotvora i ugweta~a, pre svega tu|inskih osvaja~a. Nodilo po tom pitawu isti~e: “Ovo je preobla~ewe ponajvi{e dotjerano, savr{eno. Ko da posumwa, odmah iz prvoga, vrhovnoga Vida u Jak{i i Vojinu, jali na{ega Poluksa i Kastora u dva brata Jak{i}a, u Pojezdi i Prijezdi? Ko bi odmah spazio u devet epskih Jugovi}a bo`je ju`ne vjetrove? Kome je prosto, sa juna~kog i qupkog lica Milo{a Obili}a da prvom rukom snimi premnoge crte, koje nas sje}aju na sjajnoga i àlosnoga boga Mjeseca?” (str. 10.) Nodilo smatra da je oboàvawe svetlosti zajedni~ki temeq prvobitne religije svih arijevskih naroda, pa to ovako obja{wava: “Vatra, koja hrani, topli, razgaquje porodicu pri sumornom i studenom sjenu no}i, a u qudske du{e ulijeva ~isto}u i pravi~nost; djedovi do te vatre, do doma}eg ogwi{ta, ve} upokojeni, no jo{ nekako ìvi i {titnici svemu rodu, kome iskusa{e otajnu iskru ìvota; vidilo nebesno, te ove}a vatra, a raznoli~na, koja tu~e i zimu i no}, a iz zemqe izvija plodove, na radost velike narodne porodice, qudske sirotiwe; pa najznatniji atmosferi~ni pojavi, {to su, u op}e, pomagali vidilu: eto, u glavnom, prili~ne arijske religije.” (str. 26.) I kod Slovena, kao arijevskog naroda, sr` i ovaplo}ewe svetlosti i toplote ~ini vrhovni bog Vid. Pozivaju}i se na svedo~ewe znamenitog istraìva~a Helmeda iz dvanaestog veka, koji je prou~avao balti~ke Slovene i wihovo najve}e svetili{te, posve}eno Svetom Vidu, na ostrvu Rigen, Nodilo zakqu~uje da ostala boànstva u odnosu na Vida nisu bogovi u pravom smislu re~i, nego polubogovi, ~iji su svojevrsni pandan dana{wi hri{}anski sveci. Helmeld je izvukao zakqu~ak da je stara slovenska religija zapravo monoteisti~ka jer je jedan Bog apsolutni gospodar zemqe i nebesa, a drugi bogovi ga bespogovorno slu{aju i izvr{avaju wegove naloge. Od Vidove voqe zavisi obiqe letine i uspeh ratnih pohoda. Na masovnim gozbama u wegovu slavu iznosila bi se i velika ~esnica, koja je uobi~ajena u dana{wim boì}nim obredima pravoslavnih Srba. Sveti Vid je oli~ewe dobrote i strogosti. On pomaè, donosi sre}u i spasava. Sveti Vid je kao dobri bog desno, a zli bog je u znaku levog. “Lijevom rukom ni{ta se ne smije pruìti, jer je to zla ruka; samo desna ruka sretno ru~i. Dobra i zla sre}a, od boga jednog ili drugog, pa napredno desno ili nazadno levo, proniko{e, do ìla najunutra{wijih, sav govor naroda na{eg.” (str. 39.) 182

Vid je imao vi{e imena, zavisno od prilika u kojima se prizivao ili uloge i poduhvata koji su se od wega o~ekivali. Tako se pojavqivao u ulozi Jak{e, Vojina ili Strahiwe. Perun gromovnik je kad se sveti za krivokletstvo, a Veles ve} u starosti, jednook, oslabelog vida. Dubrova~ki Sveti Vlaho je zapravo Sveti Veles kao duhovni za{titnik srpskog grada. I planina Vele` kod Mostara po wemu nosi ime. Nodilo ukazuje na srpske narodne pesme o junaku Strahiwi, koji je nepobediv, ~ija su svojstva prosto boànska i ukazuju na tradicionalne legende o ratnim podvizima Svetog Vida. Docnije }emo videti da neki autori Svetovida i Peruna dovode u relaciju oca i sina. Slovenska religija po~iva na suprotnosti dobra i zla. Dobri bog pomaè, ali i ka`wava. Crni bog samo zlo nanosi. Stalni sukob dobra i zla je vrhovni kosmi~ki princip, osnova svakog morala. Vid spa{ava od svakog zla, le~i svaki bol, pa se zato i rane i boqke vidaju, kako glasi starostavni slovenski izraz. Uvideti zna~i shvatiti, razumeti, po{to Sveti Vid du{u prosve}uje. Videti moè samo onaj koji gleda, raspolaè o~ima, pa se kroz Svetog Vida vr{i celokupna vizuelna percepcija sveta, koji je Bog stvorio i ~oveku darovao, proveravaju}i wegovu sposobnost i odgovornost. Sloveni su mnogo pre prelaska na hri{}anstvo razlikovali raj i pakao, ali i moralnost za vreme ovozemaqskog ìvota vezivali za varijantu zagrobnog koja }e pojedince zadesiti. Pakao ozna~ava crnilo, crna boja, a raj plavetna nebeska, zapravo plava boja izloèna jakoj svetlosti. Sveti Vid je, za razliku od hri{}anskog verovawa o jednom sinu Bo`jem, imao dva sina, u na{oj narodnoj tradiciji poznatih kao dva Jak{i}a mlada ili dva Vojinovi}a, a uz wih i k}erku Zoru ili Danicu. Dva sina simboli{u Sunce i Mesec, bez kojih nema ìvota, a Danica planetu Veneru, najvidqiviju na ve~erwem i jutarwem nebu. Majka im je @ivana, èna Vidova, bogiwa zemqe. Kako je Helmold isticao, Slovenima je Sveti Vid bio “car nebesni”, “Bog na nebesima, Bog bogova”, koji “vlada nad ostalima”, “{to su od krvi wegove potekli” i “kao polubogovi postali zrewem wegovim”. (str. 148.) Deca Vidova su ve~ito mlada. Sunce krepi qudsku du{u i ~isti je od greha, pa Srbin uvek sve svoje molitve izgovara na istok okrenut. Najve}i broj dana{wih srpskih pravoslavnih obreda i praznika nasle|e je stare vere, dok su mitovi i legende u velikoj meri podudarni sa germanskim, ~esto imaju zapawuju}e sli~nosti sa gr~kim i rimskim, ali im se krajwe ishodi{te nalazi u indijskim vedama, pa predstavqaju upe~atqivo svedo~anstvo o zajedni~kom poreklu svih indoevropskih, arijevskih naroda. Nodilo posebno razmatra pretpostavku nekih nau~nika da je vrhovni slovenski bog Perun gromovnik. Me|utim, najubedqivije je svedo~anstvo savremenika i o~evica Helmolda prema kome je gospodar neba Sveti Vid. Po svoj prilici, gromovnik je nebeski vojvoda, namesnik, glavni izvr{ilac voqe Svetog Vida, wegov arhan|eo. Prema nekim izvorima, Perun bi mogao biti Vidov sin, pogotovo kad se poredi odnos germanskog Odina i Tora. Na to ukazuju i legende o tri sina Vidova i @ivanina. On je za{titnik qudi i pravde, a strah i trepet svih zlih sila, divova, |avola i ve{tica, sledbenika odmetnutog Crnoboga. Misti~na Muwa Ogwena prerasla je u narodnoj svesti u Ogwenu Mariju. Ona je glavna vila i sestra Peruna Gromovnika. Kako kaè Nodilo, “bogovi su obi~no izme|u sebe bra}a, prema roditequ, vrhovnome Svantevidu ili Vidu.” (str. 466.) Vile su mnogobrojna natprirodna bi}a koja se pr183

venstveno odlikuju o~aravaju}om lepotom. “Vilenski dvori, igrali{ta, pjevali{ta, sagra|ena su onda, ne samo u oblaku i na planini, nego i u groznim bezdanima, u najdubqem moru, u visokim zvijezdama. Nema mjesta u zraku, na zemqi i u vodi, gdje ne bi vile stanovale. Pa i razredile se po vrstama svojim: neke su postojano bijele i dobre, neke, obratno, crne i zle, a neke opet ni dobre, ni zle, ve} onako, kako ih trenutno voqa nosi.” (str. 464.) Stara srpska vera najvi{e je sa~uvana u pogrebnim obi~ajima i kultu predaka, verovawu u besmrtnost du{e, koja ~etrdeset dana po smrti ~oveka luta zemqom, a tek tada se na nebo uzdiè. Za razliku od hri{}anstva koje pokojnika ~ije se telo dugo posle smrti ne raspadne smatra svecem, Sloveni su smatrali da se du{a osloba|a i raju pribliàva samo kad se telo raspadne, pa su iz tog razloga ugledni pokojnici, obi~no plemenske stare{ine, po smrti spaqivani. I kod Srba je jedan arapski putopisac zabeleìo da se ìva èna spaquje s uglednim muèm koji je umro, {to je u dalekim vremenima bilo karakteristi~no za sve arijevce. Uobi~ajena srpska izreka povodom ne~ije smrti “Bog da mu du{u prosti” izraàva èqu da vrhovni Bog {to pre oslobodi du{u od ovozemaqskog tela. Dokaze za svoje zakqu~ke Nodilo skoro iskqu~ivo nalazi u srpskoj narodnoj tradiciji i usmenoj kwièvnosti, pesmama i pripovetkama pre svega, a sa svoje strane isti~e: “U ovoj radwi Srbi jesu {to i Hrvati, a Hrvati {to i Srbi. Sinonimija jednih sa drugima za nas je potpuna. Po mnogim znaku neki, da{to, drè, da kad se amo doseli{e, Srbi i Hrvati bijahu dva odjelita naroda, svaki sa donekud vlastitim jezikom, obi~ajima i religijom. Srbi, zar {tokavci, moè biti da poniko{e od reda nepomije{anih zgoqnih Anta, dok Hrvati, ~akavci u po~etku, kano da bijahu polule{koga porekla. Nego, bilo {to mu drago, bili, iz prva, Hrvati i Srbi dva naroda, ili bili oni narod cigli, uz dva suzna~na imena, i uz svoju stariju ~akav{tinu, a noviju ograni~no poodraslu {tokav{tinu, hrvastvo i srpstvo, ve} poizodavno, tako se preplelo i sraslo te poizjedna~ilo, da je nauci sad prete{ko u etni~kom pogledu lu~iti {to je hrvatsko, {to li srpsko.” (str. 2.) Autor je o~igledno na velikim mukama, jer od hrvatske kulture i kolektivnog narodnog se}awa ni{ta nije ostalo, a i izvorni hrvatski jezik je skoro potpuno zaboravqen. Otimaju}i skoro sve Srbe katolike i ve{ta~ki ih ukqu~uju}i u onemo}ali i istaweni hrvatski nacionalni korpus, Hrvati smatraju da imaju puno pravo da dele celokupnu srpsku istoriju, participiraju u tekovinama srpske kulture, tradicije, duhovnosti, kwièvnosti i umetnosti. Ono {to je srpsko to nam je zajedni~ko, jer ina~e Hrvati ne bi ni{ta ni imali. Najobuhvatniju sintezu dotad prikupqene nau~ne gra|e i parcijalnih istraìvawa izvr{io je na poqu prou~avawa stare srpske religije Veselin âjkanovi}. On je ubedqivo dokazao da je srpska religija starija od anti~ke, te da joj je srpski narod privrèn do dana{weg dana, {to se posebno sagledava u prirodi slavqewa Boì}a i krsne slave, obi~ajima kumstva i gostoprimstva, kao i u svadbenim i pogrebnim obredima. U wihovom korenu je praiskonski kult predaka, a primawem hri{}anske promewena je samo spoqa{wa, manifestaciona forma, tako {to su hri{}anski sveci nominalno preuzeli ulogu ranijih boànstava. âjkanovi} to pokazuje na primeru Svetog Save kome narodna tradicija pripisuje sklonost gnevnom raspoloèwu i spremnost da o{tro ka`wava, {to 184

je boànska karakteristika iz stare vere. Sveti Sava preuzima ulogu ~udotvorca, izda{nog darovaoca, o{trog sudije, neretko suvi{no rigoroznog. Tu su, daqe, sabori svetaca, sakralne gozbe, silasci u podzemni svet, tretirawe kumstva kao najblièg srodstva. Najve}i srpski nacionalni Bog je mitski rodona~elnik celog naroda, kako konstatuje âjkanovi}, pa navodi: “Jedna od prvih stvari koje spadaju u nadle`nost nacionalnog Boga jeste, svakako, starawe da se u wegovom narodu odrì unutra{wi mir, to jest, da se izbegne me|usobno prolivawe krvi. ’Mir Bo`ji’, i op{te izmirewe, ’mirboèwe’, obavezni su o Boì}u, zato {to je to bio, kao {to }emo docnije videti, pored ostaloga, praznik nacionalnog Boga.” (“O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji”, Srpska kwièvna zadruga, BIGZ, “Prosveta”, “Partenon”, Beograd 1994, str. 57.) âjkanovi} negira Helmoldovu tezu, koju su prihvatili mnogi nau~nici, da je Crnbog oli~ewe zla, |avo. To je zapravo Bog doweg sveta, Dabog bog mrtvih ~ija je uloga u religijskom sistemu podudarna sa arhan|elovskom u hri{}anstvu. Wegova suprotnost Beli Bog nije mu suprotstavqen na liniji dobro-zlo, nego svet ìvih i svet mrtvih. U hri{}anstvu je on najvi{e sa~uvan u sveta~kom karakteru Svetog Save koji je, izme|u ostalog, za{titnik prava i pravde, a za wegov kult se vezuje i kult svetih veriga, koje su, po âjkanovi}evom mi{qewu, feti{ povezan sa slavqewem vrhovnog srpskog Boga. U wegovoj pratwi su redovno kow i vuk, koji imaju poseban zna~aj u srpskoj mitologiji. âjkanovi} u tom pravcu poku{ava da odgonetne i najve}u zagonetku Kremanskog proro~anstva, pa kaè: “ôvek na belome kowu, iz Kremanskog proro~anstva, koji treba da donese slobodu i sre}u svakome narodu, to bi mogao biti niko drugi nego nekada{we vrhovno boànstvo srpskog naroda, wegov najve}i nacionalni Bog? Pored toga {to je stvar po sebi sasvim prirodna i logi~na – jer ko }e i}i pred narodom u ratu i boriti se s wim zajedno za pobedu, ako ne wegov nacionalni Bog:” (str. 139-140.) Dabog je, po âjkanovi}u, isto {to i Svetovid, odnosno Trojan (Triglav). Molitve Svetovidu, odnosno Dabogu vr{ile su se u formi zdravica, boì}nih, slavskih ili svadbarskih. “O idolima i mestima za vr{ewe kulta najmawe smo u stawu da sebi stvorimo jasnu sliku. Idola je svakako bilo; qudska figura bila je samo nagove{tavana krstom; krst u na{im ku}ama po narodu mogao je prvobitno biti idol na{eg vrhovnog Boga.” (str. 159-160.) Taj Bog se u ranom hri{}anskom vremenu u narodu ~esto naziva i carem Radovanom. I kod âjkanovi}a nailazimo na tvrdwu da su stanovnici ostrva Rigen ili Rujan Svetovida, odnosno Daboga, smatrali ne samo vrhovnim nego i jedinim istinskim Bogom, dok su svi ostali samo polubogovi. On se slaè sa velikim brojem ranijih istraìva~a da je Svetovid zajedni~ki vrhovni Bog svih Slovena, s tim {to on ima vi{e razli~itih kultnih imena. Luj Leè u kwizi “Slovenska mitologija” (“Grafos”, Beograd 1984.) iznosi kako su se Sloveni suprotstavqali nametawu hri{}anstva, pa su ~ak u gradu Getri i jednog episkopa prineli kao `rtvu Bogu Radgostu. Hri{}ani su i bili najokrutniji prema Balti~kim Slovenima, odnosno Luì~kim Srbima, koji su skoro potpuno iskoreweni masovnim ubijawem ili germanizacijom. Wihov je bio najve}i hram posve}en Svetom Vidu na ostrvu Rigen, razoren u potpunosti 1168. godine, kad i grad Arkona. Rimokatolici su tada sproveli prvi veliki istorijski genocid nad Slovenima. Leè zapaà da je u svim 185

slovenskim jezicima re~ Bog identi~na i sa istim pojmovnim zna~ewem, {to je dokaz da poti~e iz predhri{}anskog vremena, {to je podudarno i sa staropersijskim i starobahtrijskim jezikom, a na sanskritskom bagha zna~i sre}u, odnosno blagostawe. Rusi su Svetog Vida naj~e{}e nazivali Velesom ili Volosom, a u jednom ugovoru, koji pomiwe Leè, sklopqenim sa Vizantijom, kao posebnu garanciju unose slede}u zakletvu: “Ako neki vladalac (knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo {to je ovde napisano, da pogine od svoga oru`ja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik.” (str. 58.) Taj Bog, koji je u zakletvi na prvom mestu, je Veles, a wegov odnos sa Perunom, po na~inu na koji se wihova imena navode u ovom starostavnom dokumentu iz 907. godine podse}a na odnos starozavetnog Boga Jehove i wegovog sina Isusa Hristosa. Nodilo, âjkanovi} i Leè pi{u o istovetnoj problematici, ali izvla~e i prili~no razli~ite zakqu~ke, {to je dokaz o kompleksnosti stare slovenske religije, a ujedno i pokazateq nedostatka izvornih, autohtonih spisa, po{to je osnovni problem prvobitne slovenske civilizacije predstavqao nedostatak pisma i pismenog izraàvawa. Od novijih autora pa`wu privla~i istraìvawe poqskog nau~nika Hajertsa Lovmjawskog “Religija Slovena” (“Biblioteka HH vek”, “Slovograf”, Beograd 1996.), koji je optere}en predrasudama marksisti~kog pogleda na svet, ali je obradio ograni~en broj istorijskih izvora i bogatu nau~nu literaturu, {to mu je omogu}ilo zna~ajne rezultate u teorijskom situirawu slovenske religije u ukupnoj indoevropskoj kulturi i civilizaciji. Po religijskom pitawu Lovmjawski indoevropske narode, odnosno arijevce, deli na dva kultna kruga, severni i ju`ni. Severni obuhvata Germane, Kelte, Balte i Slovene koji su sa~uvali staro indoevropsko nasle|e. Ju`ni ~ine Rimqani, Grci, Indieri i Iranci, koji su pretrpeli zna~ajne isto~wa~ke uticaje i imali duù i burniju religijsku evoluciju. On ukazuje da su mnogi autori osporavali postojawe politezima kod Slovena, ali su neki poput [mita i preterivali u tom pravcu tvrde}i da kod Slovena nema eti~kog dualizma izraènog u polarizaciji dobra i zla, nego se religijska misao svodi na demonologiju. Nama je ovde posebno interesantno prikazivawe kako je mediteranski politeizam posredno uticao na Slovene, a o~igledno je da im je on naknadno ve{ta~ki pripisivan kao izvorno svojstvo wihove religije. Pojam Boga i re~ kojom se on ozna~ava donesen je iz stare prapostojbine i bar se po tom pitawu pojedini autori ne spore. Kad se kaè Bog, sve je time re~eno, pa nije potrebno nikakvo bliè odre|ewe. Ali, kad se Bog od miqa ili strahopo{tovawa oslovqava, kad mu se sasvim konkretne molitve upu}uju, onda se to ~ini sa vi{e razli~itih imena, zavisno od prirode pomo}i koja se od wega o~ekuje. Interesantno je da politeisti~ku religiju Lovmjawski vezuje samo za narode koji su imali dràvno ure|ewe. Uz to, on citira autorku Cabalsku koja, po wegovom mi{qewu, preteruje u oceni zna~aja akta spaqivawa tela pokojnika, ali je za na{u osnovnu tezu u ovoj studiji najzna~ajnija wena konstatacija da je “obred spaqivawa tela pratila jedinstvena ideologija, povezana s utvr|enim pogledom na svet, ~ija je osnova verovawa u svevi{weg tvorca i gospodara sveta. Najvi{e boànstvo, ~ije postojawe potvr|uju sve religije, povezano sa obredom spaqivawa, shva}eno je monoteisti~ki, kao jedini Bog koji prebiva na nebu.” (str. 57.) 186

Slovenima su politeizam pripisivali docniji istraìva~i, mada je on oduvek bio stran slovenskom narodnom duhu. Kako zakqu~uje Lovmjawski, politeizam je “ponikao kroz ideolo{ko-politi~ko konfrontirawe sa sredozemnim krugom, bio je proizvod slovenske misli koja reaguje na nove pojave, odlikovao se dinamizmom, u razli~itim slovenskim zemqama imao je razli~ite oblike, izraàvao je pravce kulturnih odnosa, zbog ~ega zasluùje posebno interesovawe istori~ara. [to se ti~e polidoksije, ona izaziva interesovawe kao odraz tradicionalnog slovenskog pogleda na svet, ~iji su oblici i sadràji po prirodi konzervativni, a istovremeno odlikuje se tolerancijom u pogledu veroispovesti, koja olak{ava pasivnu recepciju pozajmica, koje su u prvom redu uzimane iz hri{}anstva.” (str. 63.) Kqu~ni dokaz za takvu tvrdwu predstavqa tekst znamenitog anti~kog pisca Prokopija koji je za Slovene pisao da “jedinog Boga, tvorca gromova i muwa, smatraju svevi{wim, prinose mu `rtve u vidu volova i drugih `rtvenih ìvotiwa; gotovo da ne znaju za sudbinu niti joj pripisuju bilo kakav zna~aj u qudskom ìvotu; me|utim, kada im preti smrt, bilo u bolesti ili u ratu, obavezuju se Bogu da }e mu, ako ih spase, prineti `rtve; kada opasnost pro|e ispuwavaju obe}awa i veruju da toj `rtvi treba da zahvale za spasewe ìvota; isto tako odaju po{tovawe rekama, nimfama i drugim demonima, prinose im svakojake `rtve, a za vreme `rtvovawa predskazuju.” (str. 64.) I arapski pisci iz H, odnosno XI veka, Ibn Rosteh i Al-Gardezija saop{tavaju da se Sloveni mole jednom Bogu, podiù}i glavu k nebu i oslovqavaju}i ga sa “Gospode”. U nekim bugarskim i ruskim spisima pomiwe se Svarog kao sin Dabogov, ali tu je ve} re~ o izmewenoj terminologiji pod stranim uticajima, koja u slovenskoj tradiciji vi{e odgovara odrednici Perun, sin Svetovidov. Dva osnovna boànstva, “Perun i Svarog, bila su razli~ite transformacije istog prvobitnog boànstva indoevropskog neba.” (str. 76.) I Aleksandar Giqferding takav stav u osnovi potvr|uje, pozivaju}i se na ugovor koji je 944. godine sklopio ruski vladar knez Igor, gde je o~igledno da se hri{}ani zakliwu u Boga, a Sloveni u Boga i Peruna. U ugovoru se kaè: “Bilo koga sa ruske strane ko èli da naru{i ovo prijateqstvo, svakog ko je primio hri{}anstvo, neka stigne osveta svemogu}eg Boga, neka u ovom i budu}em ìvotu bude osu|en na smrt, a oni koji nisu kr{teni neka ostanu bez Bo`je i Perunove pomo}i, neka ih ne ~uvaju vlastiti {titovi i neka ih seku vlastiti ma~evi, neka ginu od vlastitih strela i drugog oru`ja i neka budu robovi u ovom i budu}em ìvotu.” (str. 77-78.) Lovmjawski smatra i za verske reforme ruskog kneza Vladimira, za koga se smatra da je Rusiju preobratio u hri{}anstvo, da je wima teìo “pretvarawu slovenskog prototeizma u slovenski monoteizam u ciqu ideolo{kog suprotstavqawa monoteisti~kim sistemima hri{}anske, islamske i judaisti~ke okoline.” (str. 86.) O~igledno je da Sloveni nisu ni imali politeisti~ku fazu u religioznom razvoju. Wihova prvobitna, prototeisti~ka religija je samo modernizovana u duhu vremena i pod uticajem susednih civilizacija. Uostalom, postoji svedo~anstvo na koje se poziva Lovmjawski, prema kome je Georemini 1324. godine zakqu~io da su litvanski i hri{}anski Bog istovetni. Videli smo ve} da je religija balti~kih naroda bila istovetna sa slovenskom. Hri{}anski teolozi su slepo slede}i dogmatski {ematizam svojih izvora Slovenima naknad187

no pripisali politeizam, odnosno paganstvo. “I oko sredine XIveka ovo re{ewe pitawa religije u Rusiji bilo je neshvatqivo ruskom sve{tenstvu, koje je Vladimira tretiralo kao politeistu, u skladu sa shemom paganske religije shva}ene kao bogohuqewe ili politeizam. Ova predstava, koja je nastala na osnovu ~itawa Biblije, uticala je na izobli~ewe tradicije lokalnog paganstva koje je u stvarnosti bilo bez razvijenih elemenata politeizma.” (str. 86.) Treba ovde imati u vidu da su hri{}ani paganima nazivali i “neznabo{ce”, dakle one koji ne znaju za Hrista, i mnogobo{ce. Paganus na latinskom zna~i seqak, pagus selo, ali bi osnovni izraz ovde mogao biti upotrebqen u zna~ewu zaba~ene provincije, zaostale sredine. Vladimir je uklonio drvene kipove, i po~eo da podiè crkve, ali time su{tinu narodnog verovawa nije promenio. Uostalom, tradicionalna slovenska polidoksija je sa~uvana kroz sve naredne vekove kao originalni kult stvarawa ili prirode, koja ukqu~uje kult mrtvih, demonologiju i magiju. Neupu}eni su olako razne dobre i lo{e demone nazivali bogovima ve{ta~ki koncipiraju}i prethodno pretpostavqenu sliku politeisti~ke stare slovenske vere. Kako zapaà Lovmjawski, razni pisci su vekovima domi{qali, izmi{qali i dopisivali, neznawe neumesnim pretpostavkama nadokna|ivali. Verske ceremonije Sloveni su naj~e{}e obavqali na otvorenom prostoru, ali su neretko gradili i drvene hramove sa velikim statuom Svetovida u wegova ~etiri lika ili kao Triglava, odnosno Trojana, {to je simboli~no preuzeto u srpskom pravoslavnom krstu. Krst nije prvobitni hri{}anski verski simbol, a predstavqao je znamewe stare srpske vere koje je no{eno u verskim litijama simbolizuju}i Svetovida i wegova ~etiri lika. “Osnovni oblik kulta bilo je prino{ewe `rtava u vidu `rtvenih ìvotiwa, jela i pi}a... Jasno je da su prino{ewe `rtava pratile odgovaraju}e molitve kao i da je posle “zvani~nog dela” sledio “dru{tveni deo”, povezan sa konzumirawem `rtava, pevawem obrednih pesama, igrom i op{tim veseqem, {to je religiozne sve~anosti ~inilo veoma atraktivnim za u~esnike, {to je dovelo do toga da narod i posle odricawa od starih verovawa nije èleo da se odrekne ritualnih gozbi i igara, jer im je, po svoj prilici, pripisivao magi~no zna~ewe.” (str. 170.) Tri glave Svetovidove ne smeju se bukvalno shvatiti u materijalnom ili antropomorfnom smislu, nego kao simbol vlasti u tri carstva, ovozemaqskom, nebeskom (rajskom) i paklenom. “Oblik verovawa nije stvarao uslove za ’misionarsku’ aktivnost, a grupni karakter religije uticao je da ne pretenduje na ulogu straàra morala koju je kontrolisala grupa, tako da je etika imala jedinstven ’svetovni’ karakter. Religija, li{ena kontrole morala, nije razvila pojam nagrade i kazne u budu}em ìvotu zbog zemaqskih dela, niti je razradila eshatalogiju, a du{e umrlih izazivale su strah zbog svoje agresivnosti ili su tretirane kao predmeti kulta, koji brinu o ìvima. I, na kraju, karakteristi~na crta religije Slovena, svojstvena i drugim grupnim religijama naroda pre pismenosti, jeste odsustvo kategorije sve{tenika – zbog mnogobrojnih gatara – {to je povezano sa prostim formama kulta koje nisu imale ni hramove ni statue, koje poznaje tek politeizam.” (str. 175.) O religijskim pitawima, isto kao i politi~kim, odlu~ivalo se na saborima, u mawim zajednicama svih pripadnika, u ve}ini najuglednijih qudi i plemenskih predvodnika. Religija se smatrala ne samo verskim nego i pravnim poretkom, pa je prelazak na hri{}anstvo zna~ilo primawe drugog prava i zakona. Hri{}anstvo je slovenskim narodima donelo pismo, ulazak i istoriju, ali 188

i uspostavqawe feudalnog dru{tvenog ure|ewa. Sve{tenici su nastojali da uklone malobrojne materijalne tragove stare vere, poput drvenih hramova i kipova, ali to je bilo nemogu}e izbaciti iz narodne svesti. Hri{}anska doktrina bazira se na principu jedinstva sveta, wegove prirodne i natprirodne sfere koje su obe podre|ene jedinstvenoj Bo`joj voqi. “Od dveju verzija te doktrine: razvijena je ona koja je bila namewena onda{woj intelektualnoj eliti, dok je ona popularna bila dostupna {irim masama, wu su sa lako}om usvojili i Sloveni, {to potvr|uje i brza regrutacija u~enika u ciqu formirawa kadrova slovenskog sve{tenstva, posebno u okviru slovenske misije, tj. sluèwa materwim jezikom, jer je te{ko}a u formirawu klera latinskog obreda predstavqao jedino strani jezik. Ve}inu vernika interesovala je funkcionalna strana nove religije, a ne doktrina, i to u prvom redu wena zemaqska funkcija, koja se poklapa sa istovetnom funkcijom grupne religije. Tako|e nije bilo nikakvih prepreka, s obzirom na religiozni liberalizam Slovena, pri kori{}ewu hri{}anskog kulta na tom poqu. Izvori iz ranog sredweg veka, u pore|ewu s podacima kasnijih narodnih izreka, potvr|uju da intervencija hri{}anskog sakruma u pitawu zemaqske pomo}i nije shvatano kao delawe zamenskog ~inioca, koji osloba|a zainteresovanog ~oveka od briga za vlastite stvari, ve} kao intervencija prijateqske sile koja prati postupke i afirmi{e ~ovekovu delatnost. Tu se ispoqavao zdrav razum i u~ewe koje se temeqilo na iskustvu, koje je nalagalo ra~unawe na vlastite snage. Tako|e se verovalo u negativnu intervenciju sakruma, koji ka`wava za grehe, kao i u intervenciju antisakralnog, samo u ciqu da na{kodi qudima.” (str. 293-294.)

2. Srpska pravoslavna crkva a) Primawe hri{}anstva Najozbiqniju i najpotpuniju istoriju Srpske pravoslavne crkve napisao je \oko Slijep~evi} i objavio 1962. godine u Nema~koj, kao politi~ki emigrant. Drugo izdawe, u tri toma, objavio je beogradski BIGZ 1991. godine. Staru srpsku veru Slijep~evi} na~elno naziva mnogoboànskom iako priznaje da o woj postoji veoma malo relevantnih podataka i citiraju}i vizantijskog pisca Prokopija ukazuje na slavqewe jednog Boga kao jedinog gospodara sveta. Posredstvom Briknera poziva se na arapskog putopisca iz devetog veka, Idrizija, koji svedo~i da se stari Sloveni obra}aju jednom Bogu okre}u}i se nebesima i oslovqavaju}i ga Gospodom. On je tvorac sveta, gospodar muwe, pa su, nasuprot Slijep~evi}evom zakqu~ku, Konstantin Jire~ek i Jovan Radoni} u pravu kad tvrde da su Sloveni slavili jednog Boga i prinosili mu `rtve. I Radoslav Gruji} ukazuje da su Srbi verovali u jednoga vrhovnog Boga, poput svih drugih Slovena, a pored wega i u ~itav niz od wega niìh bi}a za izvesnim ~udesnim osobinama natprirodnog karaktera. O~igledno je zato da je u najmawu ruku suvi{e upro{}eno i neumesno svako nekriti~ko prihvatawe standardnih gr~kih predrasuda o paganstvu kao zajedni~koj karakteristici svih varvarskih naroda, pa i Srba i svih Slovena koje su u wih ubrajali. Prethodna vera u jednog Boga olak{ala je pokr{tavawe Srba, ali i wihovo zadràvawe mnogo verskih obi~aja i rituala, badwaka i molitvi, qudskosti i dobrote, kao i po{tovawe porodi~nog ogwi{ta. Do{av{i na Balkan Srbi su se me{ali sa zate~enim starosedela~kim sta189

novni{tvom koje je ranije hristijanizovano, ali kako ukazuje Slijep~evi}, pokr{tavawe je vr{eno sporo, postepeno i vrlo povr{no zbog jezi~ke barijere sadràne u ~iwenici da su crkvene kwige i molitve bile iskqu~ivo na latinskom ili gr~kom jeziku. U osmom veku je jedan Sloven, izvesni Nikita, postao i vaseqenski patrijarh. Me|utim, najve}i broj Srba se na{ao na teritoriji pod rimskom crkveno-administrativnom jurisdikcijom, a Vizantija ih je preotela tek polovinom osmog veka u toku ikonobora~kih rasprava. Pokr{tavawe Srba je ipak vr{eno bez nekog zna~ajnijeg otpora, s obzirom da im je vizantijska vlast ostavqala visok stepen politi~ko-pravne samouprave. êsto se de{avalo da velike grupacije Srba vremenom prosto zaborave da su pokr{tene, pa se proces posle vi{e decenija ponavqao da bi se 879. godine definitivno okon~ao u vreme kneza Petra Gojnikovi}a, unuka Vlastimirovog. Uspeh je postignut prvenstveno zahvaquju}i misionarskom radu ]irila i Metodija i stvarawu slovenskog pisma na osnovu gr~ke azbuke. Uvo|ewe crkvene liturgije na slovenskom jeziku imalo je presudan zna~aj da se hri{}anska vera prihvati u svojevrsnoj simbiozi sa sopstvenom. Deveti vek je ujedno period definitivnog ovladavawa hri{}anstva i otvarawa sukoba zapadnog i isto~nog crkvenog sredi{ta po pitawu dominacije u srpskim zemqama. U vreme definitivnog raskola 1054. godine taj problem je dodatno komplikovan pojavom i {irewem bogumilske jeresi. Stefan Nemawa je i u samoj porodici imao izraène takve probleme jer mu nije polazilo za rukom da najstarijeg sina Vukana odvrati od katoli~anstva. Uz to je bogumilsko buntovni{tvo dovodilo u pitawe ne samo crkvenu organizaciju, nego i celu dràvnu strukturu, wen pravni poredak i politi~ke vrednosti. Zato je Nemawa prema wima bio nemilosrdan, pa su mnogi pobijeni, a ve}ina proterana iz dràve u sukobu koji je na momente poprimao karakteristike pravog gra|anskog rata. U tom obra~unu stradala su i mnoga obele`ja stare srpske vere, weni materijalni tragovi, a situaciju je komplikovala nejedinstvena crkvena organizacija i nasle|ena podela srpskih zemaqa izme|u Splitske i Dra~ke arhiepiskopije. Tre}i crkveni centar je uskoro postao Bar, dok je vizantijski car Vasilije II Makedonac formirao 1020. godine Trebiwsku, Zahumsku i Bosansku episkopiju izdvajaju}i ih iz Dra~ke arhiepiskopije, da bi ih dve godine kasnije papa Vitalije I pot~inio Dubrova~koj arhiepiskopiji. Srpska episkopija iz Rasa ostala je pot~iwena Dra~u, a po svoj prilici prethodne tri episkopije ranije su woj teritorijalno i organski pripadale. Nakon {to je osnovana Ohridska arhiepiskopija jedan deo srpskih zemaqa je i woj pripao. Splitska arhiepiskopija je bila pod papskom vla{}u, a Ohridska i Dra~ka pod carigradskim patrijarhom. Barsku arhiepiskopiju je 1067. godine formirao papa, a deset godina kasnije zetskog vladara Mihaila Vojislavqevi}a priznao za kraqa, s obzirom da je wegov otac uspe{nim ustankom protiv Vizantije oslobodio zna~ajne srpske prostore. Srbi su tako prvi put u istoriji dobili relativno samostalnu crkvu, istina rimokatoli~ku. Papi ta samostalnost nije nimalo smetala. âk mu je bila veoma korisna jer mu je omogu}avala da svoju vrhovnu vlast ponovo protegne nad srpskim zemqama koje su se Rimskoj crkvi izmakle pre trista godina. “Zeta je dugo ostala ne samo dràvni, nego i crkveni centar Srba i wen se uticaj ose}ao, nekad ja~e nekad slabije, i pod Nemawi}ima, koji su sa papama odràvali veze. Ima ne~ega sudbinskog u ~iweni190

ci da su dva sina Stefana Nemawe, kr{tenog najpre po katoli~kom obredu, Vukan i Stevan, bili pobornici, prvi katoli~ke a drugi pravoslavne Srpske crkve.” (str. 47-48.) I sam Stefan Nemawa prvobitno je bio kr{ten po rimokatoli~kom i naknadno po pravoslavnom obredu. Po dolasku na vlast i politi~ko i versko dràvno sredi{te preselio je u Ra{ku i to je verovatno bilo od presudnog zna~aja za prevladavawe pravoslavnog uticaja me|u sredwovekovnim Srbima. Me|utim, presudnu ulogu u definitivnom formirawu Srpske pravoslavne crkve, koja }e vekovima biti glavni nosilac ne samo duhovne ideje, nego i dràvotvorne ideologije celokupnog srpskog naroda, odigrao je Nemawin sin Rastko, Sveti Sava. Od najranije mladosti veoma obrazovan, zamona{iv{i se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon na Svetoj gori, u vreme dok se Rusija nalazila u mongolskom ropstvu, Rastko je mnogo pomogao da se odrè ruska kalu|erska bratstva, a istovremeno se potpuno posvetio duhovnim studijama i pitawima crkvene organizacije. Pri tome je najve}u pa`wu posve}ivao u~vr{}ewu srpskog patriotizma i tragawu za ~vrstim crkvenim utemeqewem svesrpskog dràvotvornog koncepta. Uticao je na sopstvenog oca da se na vrhuncu slave i mo}i odrekne dvorske rasko{i, zamona{i i pridruì najmla|em sinu. Preselili su se u manastir Vatoped, a onda su im vaseqenski patrijarh i vizantijski car poverili obnovu razorenog i zapu{tenog Hilandara koji su pretvorili u srpski manastir koji }e vekovima biti glavni rasadnik ne samo pravoslavne duhovnosti, nego i izvornog srpskog nacionalizma, slobodarske te`we, ideje narodnog jedinstva i dràvne samostalnosti. Na prelazu iz dvanaestog u trinaesti vek posledice krsta{kog osvajawa Carigrada i vatikanskog nastojawa da se celi Balkan pokatoli~i mnoge su bile izraène u celoj Srbiji. Rimska crkva je prvo uspela da zavadi bra}u Vukana i Stefana, ponovo razdvoji Ra{ku i Zetu i na koncu privoli Vukana da protera Stefana sa ra{kog prestola i omogu}i masovno vr{qawe rimokatoli~kih misionara po svim srpskim zemqama. Do{lo je do gra|anskog rata u kome su Bugari pomagali Stefana da povrati ra{ki presto, a on onda moli najmla|eg brata Svetog Savu da se vrati u Srbiju. Sveti Sava je do{ao sa o~evim mo{tima, a dodatno ga je motivisala ~iwenica da su svetogorski manastiri potpali pod jurisdikciju rimokatoli~kog episkopa. Wegov najve}i politi~ki uspeh u to vreme bilo je mirewe zava|ene bra}e, a pri tom je qubav prema otaybini li~no manifestovao kao jednu od najvi{ih duhovnih vrednosti, pa tako u narednim vekovima nadahwivao po`rtvovanu borbu desetina hiqada srpskih nacionalista. Tu po~iwe wegov predani dràvni~ki rad u koji je uloìo ogromnu nagomilanu i sublimisanu energiju dugogodi{weg asketskog odricawa, mona{kog strpqewa i koncentracije, uz ispoqenu vrhunsku inteligenciju i izraèni politi~ki talenat. Kako isti~e Slijep~evi}, “od povratka Svetoga Save u Srbiju, manastir Studenica postaje centar srpskog crkvenog i duhovnog ìvota. Sve se po~iwe kretati oko li~nosti Svetoga Save, ~iji lik dobija sve ve}u puno}u i li~nost sve ve}i zna~aj. U o~ima naroda, kome se on sve vi{e pribliàvao i silazio me|u najniè i najsiroma{nije, po~ela se stvarati o Svetome Savi legenda kao o svetitequ koji sve moè i ~ija je molitva ~udotvorna. Wegov strogi mona{ki ìvot, koji je poo{travan povla~ewem u isposnicu u manastiru 191

Studenici, wegova misionarska putovawa po narodu i neumorno revnovawe za veru, ~inili su da je narod gledao u wemu u~iteqa i sveca.” (str. 65-66.) Odmah je vrlo ispravno sagledao da je za dugove~niju nezavisnost i jedinstvo srpske dràve neophodna samostalna srpska crkva. Zato ga je qutilo sve izraènije Stefanovo pribliàvawe papi, prihvatawe rimokatoli~ke kraqevske krune, vide}i u tome opasnost po o~uvawe srpske nacionalne svesti i na dugu stazu denacionalizaciju dràve. b) Srpska arhiepiskopija Godine 1219. Sveti Sava odlazi u Nikeju caru Teodoru I Laskerisu i vaseqenskom patrijarhu Manojlu Sarantenu i tamo je izdejstvovao definitivnu samostalnost srpske crkve, a on je postao prvi srpski arhiepiskop, odnosno arhiepiskop svih srpskih i primorskih zemaqa, kako je glasila i vladarska titula srpskih kraqeva. Crkvenom autokefalno{}u, ~ija je okosnica pravo samostalnog birawa episkopa, stvorene su kanonske osnove i politi~ki uslovi ubrzane identifikacije Srpstva sa pravoslavqem, mada Nemawi}i nikada nisu poku{avali da potpuno istisnu katoli~anstvo iz primorskih predela. Odmah po povratku u Srbiju, Sveti Sava je inicirao sazivawe dràvnog sabora na kome je izvr{eno ponovno krunisawe Stefana Prvoven~anog, ovog puta pravoslavnom kraqevskom krunom. Usledilo je formirawe novih srpskih episkopija i potpuna reorganizacija Srpske pravoslavne crkve. Sedi{te Srpske arhiepiskopije prvobitno je bilo u manastiru @i~a, da bi se preselila, 1253. godine, u Pe}, pred najezdom Bugara i Kumana. Sveti Sava je “sprovodio organizaciju nove arhiepiskopije po jednom dobro promi{qenom planu. Isturawe sedi{ta pet episkopija na grani~ni pojas tada{we srpske dràve pokazuje da se Sv. Sava, pored ~isto verskih, rukovodio i nacionalnim razlozima: te isturene eparhije nisu bile samo odbrambene baze, nego i misionarska upori{ta usmerena i prema bogumilima u Bosni i prema rimokatolicima i u Primorju i prema tada{woj mayarskoj dràvi.” (str. 92.) Stefanov sin, kraq Radoslav, ina~e zet vizantijskog cara Teodora An|ela, u toku svoje petogodi{we vladavine kolebao se po pitawu ponovnog pot~iwavawa Ohridskoj arhiepiskopiji, ali se Sveti Sava uspe{no suprotstavio i samoj takvoj pomisli, iako je Radoslav bio vrlo blizak ogor~enom Savinom protivniku, ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatijanu. S obzirom da je Sveti Sava duè vreme tada boravio u Palestini, izgledalo je u jednom trenutku da bi Radoslav mogao da uspe u svojoj grkofilskoj nameri, ali je nai{ao na ogromno narodno nezadovoqstvo. Kako je ubrzo do{lo do sukoba starijeg brata Radoslava i mla|eg Vladislava, Sveti Sava se opet prihvatio smirivawa me|ubratske mr`we i netrpeqivosti. Ubrzo je do{lo do smene na prestolu koju je pospe{ila ~iwenica da je Teodor An|eo poraèn od bugarskog cara Jovana Asena II, a novi car je bio tast Vladislava Nemawi}a. Svetom Savi se to nije svidelo, ali je ipak 1234. godine krunisao Vladislava. Ubrzo zatim se povukao sa najvi{eg crkvenog trona, a za novog arhiepiskopa izabran je jeromonah Arsenije koga je Sveti Sava dugo pripremao za taj poloàj. Sveti Sava ponovo putuje u Palestinu, po svojoj prilici na molbu bugarskog cara Jovana Ase192

na da potraì saglasnost jerusalimskog, aleksandrijskog i antiohijskog patrijarha da Bugarska crkva stekne patrijar{iju, {to je on uspe{no obavio, dok je saglasnost vaseqenskog patrijarha Germana II sam car prethodno i uslovno pribavio. Vra}aju}i se iz Palestine, Egipta i Antiohije preko Carigrada, Sveti Sava je do{ao u bugarsku prestonicu Trnovo gde je veoma srda~no primqen od bugarskog cara, ali se tu razboleo i uskoro umro 1236. godine. Slede}e godine wegove mo{ti su prenesene u manastir Mile{eva, iako je car àrko èleo da one ostanu u Bugarskoj, pa je popustio tek kada je sam kraq Vladislav do{ao u Trnovu. Kult Svetog Save je toliko bio jak u srpskom narodu i uznemiruju}e delovao na turske okupatore da su Turci, predvo|eni Sinan-pa{om, svetiteqeve mo{ti spalili na Vra~aru 1594. ili 1595. godine. Svetosavqe je u srpskoj narodnoj svesti razvijeno u specifi~nu nacionalnu varijantu pravoslavqa, koja ukqu~uje i kulturni i politi~ki identitet. Srpska crkva se naredni vek uspe{no razvijala na temeqima koje je uspostavio wen rodona~elnik. Vizantijski car Mihailo VIII Paleolog je 1272. godine poku{ao da srpske i bugarske zemqe po crkvenom pitawu ponovo pot~ini Ohridskoj arhiepiskopiji, ali je to vi{e bilo u nemo}nom besu proklamovano nego {to je imalo ikakvih izgleda da se realizuje. Taj vladar je bio veliki pristalica stupawa pravoslavqa u uniju sa Rimokatoli~kom crkvom, ali srpski arhiepiskop i bugarski patrijarh uop{te nisu pristali ni da po{aqu svoje delegacije na Unionisti~ki sabor u Lionu 1274. godine, pa su se prozelitske nade pape Grgura H izjalovile. Jelena, èna kraqa Uro{a I, kao revnosna katolkiwa neprekidno je prièqkivala uniju, kao i weni sinovi Dragutin i Milutin kad su postali kraqevi. Milutin je to ~etiri puta poku{avao, najozbiqnije 1308. godine, ali su srpski arhiepiskopi u wegovo vreme imali toliko veliki autoritet da se ni kraqevska voqa u tom pogledu nije mogla sprovesti. Od Svetog Save do progla{ewa patrijar{ije Srbi su imali jedanaest vrlo sposobnih arhiepiskopa: Arsenija, Savu II, Danila I, Jawi}ija I, Jevstatija I, Jakova, Jevstatija II, Savu III, Nikodima, Danila II i Jawi}ija II. Neki od wih su iz politi~kih razloga svrgavani sa arhiepiskopskog trona, mahom u vreme smena monarha, ali se nijedan nije ogre{io o nacionalne ili crkvene interese. Ve}ina je posthumno za svece progla{avana. v) Srpska patrijar{ija Dràvni sabor u Skopqu 1346. godine proglasio je kraqa Du{ana za cara, a arhiepiskopiju za patrijar{iju. [to se crkvenog statusa u pravoslavnom hri{}anskom svetu ti~e, ni{ta se bitno nije promenilo jer je autokefalnost mnogo ranije sasvim regularno ste~ena, pa joj je kanonski rang zapravo isti ostao. U saborskom progla{ewu arhiepiskopa Jawi}ija za prvog srpskog patrijarha u~estvovali su bugarski patrijarh Simeon, ohridski arhiepiskop Nikola, predstavnici Svete gore i gr~ki episkop koji je bio arhijerej dela Du{anovog carstva koji je bio pod jurisdikcijom vaseqenskog patrijarha. Progla{ewu je prisustvovao i bugarski car Jovan Aleksandar. Sukob sa Carigradom izbio je zbog preuzimawa ranijih vaseqenskih episkopija pod jurisdikciju srpskog patrijarha i odstrawivawe prema srpskom caru neprijateqski orijentisanih gr~kih 193

mitropolita. Vaseqenski patrijarh Kalist je zbog toga 1352. godine bacio anatemu na cara Du{ana, patrijarha Jawi}ija, a zapravo na srpsku dràvu, crkvu i narod. Mada izrazito politi~ki motivisana, anatema je u vremenu sredwovekovnih predrasuda uzdrmala Du{anov autoritet i samopouzdawe srpske vlastele i u svest glavnih dràvnih predvodnika unela osetno nespokojstvo, razdiru}u sumwu i nemir. Mnogi srpski monasi i crkveni velikodostojnici smatrali su da je Du{an pogre{io. Du{an je traìo pomirewe sa Vaseqenskom patrijar{ijom, ali to nije do~ekao. Wegova udovica, carica Jelena, nastavila je wegove napore, a zbog turske opasnosti i Vizantija je èlela izmirewe, pa je 1364. godine patrijarh Kalist do{ao na wen dvor radi pregovora o skidawu anateme. Tu je i umro, a opojali su ga anatemisani srpski sve{tenici. Anatema sa Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda, kao i cara Du{ana i patrijarha Jawi}ija, skinuta je 1375. godine velikim zalagawem uglednog svetogorskog monaha starca Isaije koji je predvodio srpsku delegaciju u Carigrad. Patrijarh Jawi}ije je ìveo do 1354. godine. Za wegovog naslednika na patrijar{ijskom prestolu izabran je Sava IVkoji je ìveo upravo do skidawa anateme. Tre}i srpski patrijarh Jefrem izabran je 1375. godine na izbornom saboru na kome su se oko crkvene prevlasti nadmetali Lazar Hrebeqanovi} i \ura| Bal{i}. Jefrem je kao monah pustiwak bez ikakvih politi~kih ambicija bio kompromisno re{ewe. îm su se crkvene prilike smirile u velikoj meri zahvaquju}i wegovom moralnom autoritetu, Jefrem se povukao, a za patrijarha je 1379. godine izabran Spiridon, koji je umro neposredno posle Kosovske bitke. U toj tragi~noj situaciji za patrijarha je ponovo vra}en Jefrem koji se opet 1383. godine povukao, a za patrijarha izabran Danilo. Po Danilovoj smrti, 1389. godine, patrijarh je postao Sava V. Wega nasle|uje, otprilike 1407. godine, patrijarh Kirilo. Godine 1420. za patrijarha je izabran Nikon, a posle wega patrijarh Nikodim II, ali istori~ari nisu u stawu da preciznije odrede godinu izbora. Godine 1455. izabran je patrijarh Arsenije II, o ~ijoj kona~noj sudbini nema verodostojnih podataka, jer nastupa propast srpske dràve i razarawe crkve. Postkosovska haoti~na situacija u srpskoj dràvi i dru{tvu direktno se odrazila na crkveno stawe, mada je ne{to ìvosti uneo privredni procvat u vreme despota Stefana Lazarevi}a. Srbija je postala uto~i{te masovnog egzodusa gr~kih i bugarskih monaha koji su beàli od turske okupacije. Raste broj manastira i intenzifikuje se duhovni ìvot, pisawe i prepisivawe kwiga. U to vreme osnovana je znamenita Resavska pravopisna i kwièvna {kola. Bogato crkveno kwièvno stvarala{tvo karakteri{e i period vladavine despota \ura|a Brankovi}a. Tada akumulisana duhovna snaga i stvarala~ka energija bi}e dragocena u narednim vekovima ropstva kad je Srpska pravoslavna crkva preuzela nacionalnu ulogu slomqene dràve Nemawi}a. Crkva je na to bila dugotrajno pripremana razvijawem principa sabornosti kod birawa najvi{ih crkvenih velikodostojnika, negovawem odanosti dràvi kao jedne od glavnih duhovnih vrednosti, odricawem od u~e{}a u borbi za politi~ku vlast, pomagawem vladarima da u~vrste centralnu vlast u odnosu na osione regionalne velika{e, ali i izrazitom blagonaklono{}u koju su prema woj iskazivali svi kraqevi i carevi nemawi}ke loze. Vladari srpske sredwovekovne dràve nisu iskazivali cezaropapisti~ke sklonosti i nametali se kao vrhovni cr194

kveni poglavari, kao {to je to bio slu~aj u nekim drugim pravoslavnim dràvama. S druge strane, ni crkveni velikodostojnici nikada nisu imali papisti~kih ambicija. Pretpostavqa se da je patrijarh Arsenije II umro 1463. godine, ~etiri godine posle pada despotovine i iste godine kad je Bosna pala u tursko ropstvo. To je vreme uàsnog pusto{ewa srpskih zemaqa, klawa i progona naroda, ru{ewa crkvi i manastira. Gde god su nailazili i na najmawi narodni otpor wihovim zavojeva~kim pretenzijama, Turci su se surovo svetili. Hiqade i hiqade qudi je u ropstvo odvedeno, a zemqa skoro opustela i temeqito opqa~kana. Tek kad su ratne operacije prenesene daleko na sever i na okupiranim teritorijama uspostavqena ~vrsta administracija, ìvot srpskog naroda je unekoliko normalizovan. Organizaciona struktura Srpske pravoslavne crkve se raspala, ali je verski ìvot nastavqen entuzijazmom sve{tenika i odano{}u naroda ~ija je nacionalna identifikacija jo{ izraènije poistove}ivana sa verskom. Uglavnom, nije bilo nasilnog tur~ewa ako se izuzme periodi~ni danak u krvi. Strukture srpske dràvne vlasti i raniji vladaju}i slojevi potpuno su uni{teni, ali se crkveni i manastirski ìvot postepeno obnavqao. Ponegde su se i episkopi odràli, a Turci su dozvoqavali popravke starih crkava i manastira ujedno zabrawuju}i izgradwu novih. Ve}i deo nekada{we srpske dràvne teritorije u verskom pogledu je potpao pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije, ali mnogi arhijereji nisu, poput zetskog i hercegova~kog mitropolita koji su samostalno delovali ili beogradskog pod ma|arskom vla{}u. Istorijska nauka nije u stawu da ovo pitawe detaqnije istraì, ali apsolutno ne postoji nikakav dokaz da je Srpska patrijar{ija ikada formalno ukinuta u ovih nepunih stotinu godina. Po{to u krajwe te{kim istorijskim vremenima nije bilo mogu}e izabrati novog patrijarha, mnogi srpski episkopi su se zapravo gotovo instinktivno vezivali za ohridskog arhiepiskopa, pa je on svoju teritorijalnu nadle`nost {irio na krajwe neformalan na~in, podrazumevawem stare{instva na osnovu formalne superiornosti zvawa i funkcije. g) Obnavqawe Srpske patrijar{ije Od 1528. godine pa do 1541. smederevski mitropolit Pavle je poku{avao da obnovi Srpsku patrijar{iju. On je uz podr{ku nekih uglednih Srba i prili~no blagonaklon stav turskih vlasti 1531. godine zauzeo Pe}ku patrijar{iju i samovoqno se proglasio srpskim patrijarhom. On je uspeo da fakti~ki osamostali Srpsku crkvu, ali je onda osokoqen prethodnim rezultatom zauzeo i Ohridsku arhiepiskopiju ujediniv{i je sa Srpskom i tako opet zapravo ukinuo srpsku crkvenu samostalnost. Zbaciv{i s prestola ohridskog arhiepiskopa Prohora i postigav{i wegovo hap{ewe, Pavle je protiv sebe izazvao kontraakciju vaseqenskog patrijarha koja je dovela do Prohorovog osloba|awa i ponovnog ustoli~ewa, a Pavlovog anatemisawa. Me|utim, srpski arhijereji vi{e nisu tako lako pristajali na dominaciju gr~kih, pogotovo {to su turske vlasti u to vreme bile sve susretqivije prema srpskom narodu i wegovim crkvenim te`wama. Na uporno zauzimawe velikog vezira Mehmed-pa{e Sokolovi}a, turski sultan Sulejman Veli~anstveni omogu}io je, 1557. godine, obnavqawe Pe}ke patrijar{ije, a za patrijarha je postavqen Mehmed-pa{in brat 195

Makarije Sokolovi}, koji je do tada verovatno bio arhimandrit manastira Hilandara. Patrijarh Makarije se odmah svojski prihvatio ogromnog posla i uspe{no je obnovio crkvene principe sabornosti, kanonski poredak i jedinstvenu organizacionu strukturu Srpske pravoslavne crkve. Pod wegovim rukovodstvom crkva je postala {iroko narodno predstavni{tvo i nosilac specifi~ne politi~ke autonomije Srba. Strogo se drào etni~kog principa i odrekao se nekih ju`nih eparhija u kojima je ìvelo kompaktno gr~ko stanovni{tvo. Zahvaquju}i wemu, svi Srbi su opet bili ujediweni, mada ne i slobodni, pa je u wihovoj svesti obnovqena patrijar{ija predstavqala produètak dràvnog kontinuiteta. Pe}ka patrijar{ija je bila kqu~ni faktor obnove i preporoda srpske nacionalne svesti i dràvotvornih tradicija. Postigav{i ogromne uspehe, patrijarh Makarije se pred kraj ìvota povukao sa trona, a 1571. godine za novog patrijarha izabran je Antonije, dotada{wi hercegova~ki mitropolit. Antonije je posle nekoliko godina umro, a na wegovo mesto je, 1575. godine, do{ao patrijarh Gerasim. Wega je 1586. godine nasledio patrijarh Savatije, Makarijev bratanac i hercegova~ki mitropolit. Oko 1589. godine patrijarh je postao Jerotej, a 1591. Filip. Svi su ovi srpski patrijarsi sledili put koji je prokr~io Makarije, oslawaju}i se na tursku vlast, izraàvaju}i joj generalnu politi~ku lojalnost i iz toga izvla~e}i sve opipqivije povlastice i olak{ice za pravoslavni srpski narod. Obi~no su u dubokoj starosti birani na patrijar{ijski tron, pa se na wemu nisu dugo zadràvali, ali im je crkvena politika bila identi~na. Godine 1592. za srpskog patrijarha je izabran Jovan Kantul koji je napustio politiku saradwe sa turskom vla{}u i sam zadojen idealima srpskog nacionalnog i dràvnog oslobo|ewa uspostavio veze sa zapadnim evropskim dràvama. Pod uticajem antiturskog hri{}anskog saveza koji su formirali Vatikan, [panija, Venecija i Austrija, ustani~ko vrewe je zahvatilo skoro sve srpske zemqe. Na ~elu ustanika nekada su i li~no stajali srpski episkopi. Turci su tih godina intenzivnije ugwetavali srpsko stanovni{tvo, ali je najve}i revolt izazvalo spaqivawe mo{tiju Svetog Save. Turska vojska je harala, pqa~kala i ubijala na sve strane. Patrijarh Jovan je o~ekivao konkretnu vojnu pomo} katoli~kih zemaqa, a papa Kliment VIII je samo razmi{qao kako da zloupotrebi nesre}nu srpsku sudbinu, pa je 1599. godine zvani~no traìo od Jovana da Srbi prihvate uniju. Klimentov naslednik, papa Pavle V je pokrenuo sistematsko unija}ewe po crnogorskom primorju, ~emu se patrijarh Jovan svojski opirao, ali je 1608. godine u~estvovao na zboru narodnih glavara na kome je savojski vojvoda progla{en za srpskog kraqa. Jovanu je bilo su|eno, kao i mnogim drugim srpskim nacionalnim predvodnicima, da se gorko razo~ara u politiku zapadnih sila. Srpska pravoslavna crkva je ipak izdràla sva narodna stradawa, pogubqewa sve{tenika, spaqivawa i pqa~ke crkvi i manastira. Godine 1613. Turci su uhvatili patrijarha Jovana i u Carigradu obesili. Za novog patrijarha je 1614. godine izabran Pajsije, novobrdski mitropolit. Uman i veoma obrazovan ~ovek, odan Srpstvu i pravoslavqu i li{en zabluda o dobronamernosti katoli~kih dràva, patrijarh Pajsije je nastojao da popravi odnose Srpske pravoslavne crkve sa turskim vlastima, a istovremeno je sna196

`no ja~ao nacionalne i politi~ke veze Srba sa Rusijom. Svojom trezveno{}u i realizmom Pajsije je uspeo da stabilizuje poloàj Pe}ke patrijar{ije i sav se posvetio organizatorskim naporima i prosvetiteqskom radu, obnavqawu crkvi i manastira. Pajsije je umro 1647. godine, a za novog srpskog patrijarha je, 1648. godine, izabran Gavrilo Gaji}, ra{ki mitropolit. On je ponovio Jovanovu gre{ku sara|uju}i sa rimskim misionarima i izazivaju}i novu tursku podozrivost. U manastiru Kru{edolu 1654. posetio ga je jerusalimski patrijarh Pajsije. Gavrilo je 1654. godine putovao u Moskvu traè}i saradwu za borbu protiv Turaka. U Moskvi su ga srda~no primili i car i patrijarh, a uskoro je odlu~io da ostane u Rusiji, vra}aju}i pratwu u Srbiju s porukom da se bira novi srpski patrijarh. Godine 1655. za patrijarha je izabran Maksim, a onda se 1659. Gavrilo vratio u Srbiju i izazvao sukob sa Maksimom èle}i da opet preuzme patrijar{ijski tron. Turci su uhapsili Gavrila i obesili. Maksim se zbog bolesti 1674. godine povukao, a za patrijarha je izabran Arsenije III Crnojevi}, mlad i veoma agilan ~ovek. Po{to su Turci 1683. poraèni pod Be~om, na inicijativu pape Ino}entija XI formiran je 1684. godine savez Austrije, Poqske i Venecije pod nazivom Sveta liga. Rusija i Poqska su 1686. sklopile antiturski savez, a Turci su iste godine pretrpeli teàk poraz u Moha~koj bici, {to je motivisalo banatske Srbe da se dignu na ustanak. Posle osvajawa Beograda 1688. od strane Maksimilijana Emanuela, Turci su sve do Ni{a potisnuti. Paralelno s tim Mle~ani su prodirali u Crnu Goru. Turci su svoj bes zbog brojnih poraza iskaqivali nad srpskim civilnim stanovni{tvom, pqa~kali crkve i maltretirali patrijarha, koji je morao da pobegne na Cetiwe. Vratio se u Pe} kad je celu Metohiju osvojio general Eneja Silvije Pikolomini i zahtevao od patrijarha da se Srbi prikqu~e wegovoj vojsci. Srbi su se digli na masovni ustanak protiv Turaka. Pikolomini je 1689. godine umro od kuge, a Turci su temeqito pripremili protivofanzivu, 1690. su porazili Austrijance kod Ka~anika i nezadrìvo napredovali na sever, ponovo osvajaju}i Smederevo i Beograd. Poraèni su kod Slankamena 1691. u bici u kojoj su i Srbi u~estvovali pod komandom Jovana Monasterlije. U strahu od turske odmazde patrijarh Arsenije III organizovao je masovni srpski egzodus preko Dunava, a Turci su pobili ogroman broj Srba koji su ostali na Kosovu i u Metohiji. Austrijski car je 21. avgusta 1690. Srbima garantovao privilegije u okviru svoje carevine. Karlova~ki mir iz 1699. godine raspr{io je sve patrijarhove nade da bi se mogao vratiti na pe}ki tron i sa~uvati jedinstvo Srpske pravoslavne crkve. [esnaest godina je vodio te{ku borbu da za svoj narod obezbedi po{tovawe la`no garantovanih nacionalnih i verskih prava i u Be~u je umro 1706. godine. Po dolasku Arsenija III1691. godine za pe}kog patrijarha je postavqen Kalinik I, koji je grozni~avo nastojao da sredi stawe u crkvi i olak{a ìvot Srbima koji su ostali pod turskom vla{}u. Neki su ga episkopi osporavali sa argumentacijom da su ga Turci postavili i da nije izabran po principu sabornosti, ali bez obzira na to Kalinik I je delovao kao iskreni srpski patriota, iskreni pravoslavac i ogor~eni protivnik rimokatoli~kog prozelitizma i unija}ewa. Umro je 1710. godine, a za novog srpskog patrijarha je 1711. izabran Atanasije I, dotada{wi skopski mitropolit. Posle wegove smrti, 1712. godi197

ne, nasledio ga je patrijarh Mojsije Gajovi}, ra{ki mitropolit. Predano je i savesno obavqao arhijerejske du`nosti, ali je uklowen sa patrijar{ijskog trona 1718. godine, kada je svetogorski kalu|er Timotej za veliki novac kupio presto Srpske patrijar{ije. Timotej je sa sultanovim bratom do{ao u Pe} na uàs svih srpskih crkvenih velikodostojnika. Pobunili su se i svi isto~ni patrijarsi i iste godine u Carigradu odràli sabor na kome je Timotej anatemisan, a Srbi su morali jo{ vi{e novca sultanu da podare kako bi Porta proterala protivkanonskog uzurpatora Timoteja. Mojsije je nastavio da obavqa svoju patrijar{ijsku misiju i pri tome je prisne veze odràvao sa karlova~kim mitropolitom kako bi sa~uvao duhovno jedinstvo srpskog naroda. Po izri~itoj voqi Mojsijevoj, 1725. godine wegov naslednik je postao patrijarh Arsenije IVJovanovi} [akabenta. Kada su 1737. Rusija i Austrija u{le u rat protiv Turske, [akabenta se prikqu~io wihovim ratnim naporima, {to je podstaklo veliki turski pogrom nad pravoslavnim Srbima, a patrijarh je s grupom episkopa morao da pobegne u Sremske Karlovce, gde je i umro 1748. Posle wega su na pe}ki patrijar{ijski presto Turci dovodili Grke po kriterijumu ko moè vi{e da plati. Prvi je bio Jawi}ije Karaya koji je miropomazan u Carigradu i rukopoloèn po direktnom nalogu Porte, uz obrazloèwe da je Pe}ka patrijar{ija u neredu. On je Grke za srpske episkope postavqao i narodu novac otimao, pokazuju}i tako svoje iskqu~ive motive. Na kraju je temeqito opqa~kao Pe}ku patrijar{iju i s velikim plenom pobegao u Carigrad. Godine 1746. patrijarh je postao Atanasije II Gavrilovi}, dotada{wi skopski mitropolit. Po wegovoj smrti nasledio ga je patrijarh Gavrilo II, na osnovu sultanovog fermana. Odmah je pokazao veliku pohlepu i gramzivost. Pretpostavqa se da je i on bio Grk. Za novac je Grke postavqao kao episkope, tiranisao je sve{tenike i rasturao crkvenu organizacionu strukturu. Sli~no se de{avalo pod nametnutim patrijarsima Gavrilom III i Gavrilom IV. Kra}e vreme patrijarsi su bili Srbin Vi}entije Stefanovi} i Grk Pajsije II, ali skoro nikakvog traga za sobom nisu ostavili. Gavrilo IV je zba~en 1758. i za patrijarha nametnut tako|e Grk Kiril. Godine 1763. patrijarh je postao Vasilije Brki}-Jovanovi}. Ubrzo su ga Turci svrgnuli i zato~ili na Kipru, odakle je pobegao u Crnu Goru, pa sa knezom Dolgorukim otputovao u Italiju da bi se pridruìo ruskom admiralu grofu Alekseju Orlovu, kako pedantno beleì \oko Slijep~evi}. Godine 1771. oti{ao je u Be~, ali odlukom austrijskih vlasti odatle je proteran. Uputio se u Rusiju i tamo umro. Pe}ki patrijarh je, 1765. godine, postao Grk Kalinik II, u narodu veoma omrznut kao i svi Grci pre wega. Turci uop{te vi{e nisu imali poverewe u srpske arhijereje, a gr~ki su bili krajwe neefikasni. Vaseqenska patrijar{ija je uporno delovala u pravcu pro{irewa svojih teritorijalnih nadle`nosti i zanosila se idejom jelinizacije celokupnog balkanskog pravoslavnog stanovni{tva. U tom smislu je decenijama prakti~no i sistematski antisrpski delovala jer se fanarioti nikada nisu iskreno pomirili sa srpskom i bugarskom crkvenom samostalno{}u. Wima je, uostalom, mnogo smetala i Ohridska arhiepiskopija. Formalni predlog turskom sultanu da se ukine Pe}ka patrijar{ija podneo je vaseqenski patrijarh Samuilo. Sultan Mustafa III je na osnovu tog zahteva 1766. godine doneo berat o ukidawu Srpske patrijar{ije. Ukloweni su i svi preostali srpski episkopi i na wihovo mesto 198

dovedeni Grci, pa je Srpska pravoslavna crkva pod turskim ropstvom postala iskqu~ivi instrument za pqa~kawe srpskog naroda u korist pohlepnih fanariota. Karlova~ka i Crnogorska mitropolija to nisu prihvatile i fakti~ki su se osamostalile. Nequdski tretman od strane gr~kih episkopa mnoge Srbe je direktno motivisao da se potur~e ili pokatoli~e. Zamiralo je slovensko bogosluèwe, kwièvni i prosvetiteqski rad. Mnogi su se lokalni sve{tenici bunili i vladikama poslu{nost otkazivali, pa su ih fanarioti uz pomo} turskih sejmena progonili. d) Srpska crkva u Austriji i Ugarskoj Srpska crkva je prakti~no teritorijalno podeqena ve} Karlova~kim mirom 1699. godine, kada su se neke wene eparhije na{le u Austriji, a druge ostale u Turskoj, a direktno me{awe turskih sultana i wihovo postavqawe pe}kog patrijarha, pogotovo dolazak Grka na taj tron, doprinelo je mnogo ranijem pucawu preostalih veza kqu~nih delova iste crkve. Veze su bile mnogo ja~e u vreme paralelnog delovawa dvojice patrijarha, Arsenija III i Kalinika I. Posle Arsenijeve smrti be~ki dvor je insistirao da srpske eparhije u Austriji prekinu svaku vezu sa Pe}kom patrijar{ijom i da Srpsku pravoslavnu crkvu u austrijskim zemqama proglase za autokefalnu. Ra~unali su u Be~u da }e tako lak{e sprovesti uniju i pokatoli~iti sve Srbe pod svojom vla{}u. Kalinik I je shvatio austrijske namere, pa je nastojao da ih predupredi svojim aktom iz 1710. godine kojim je sankcionisao Karlova~ku mitropoliju kao autonomnu oblast u okviru Srpske pravoslavne crkve. Potvrdio je organizaciono razbijawe da bi sa~uvao crkveno duhovno jedinstvo. Zato je dolazak gr~kih patrijarha na pe}ki tron narednih decenija dovodio samo do prekida realnih veza, ali u svesti naroda i sve{tenika nije remetio stav o nedeqivoj crkvenoj celini. Kao posledica Poàreva~kog iz 1718. i Beogradskog mira 1739. godine, aktom cara Karla V priznata je autonomija i Beogradske mitropolije sa ~etiri episkopije, Temi{varska, Vr{a~ka, Rimni~ka i Vaqevska. Pe}ki patrijarh Mojsije je 1721. godine izdao sinodsku gramatu o priznawu te autonomije. Crkveno-narodni sabor, uprkos protivqewu be~kog dvora, 1726. je proglasio ujediwewe Beogradske i Karlova~ke autonomne mitropolije pod mitropolitom Mojsijem Petrovi}em. Na taj presto je 1737. do{ao patrijarh Arsenije IV i veoma doprineo rastu crkvenog autoriteta. Po{to je Beograd ponovo pao u turske ruke, Karlova~ka mitropolija se teritorijalno ograni~ila severno od Save i Dunava, formalno ostala autonomna, a su{tinski bila i autokefalna. U drugoj polovini XVIII veka pod austrijskom vla{}u je bilo ukupno dvanaest, a pod austrijskim devet eparhija, dok se Cetiwska mitropolija smatrala samostalnom jer je delovala na slobodnoj srpskoj teritoriji. Dalmatinskoj je bio najteè, jer mleta~ka vlast uop{te nije dozvoqavala postojawe srpskog episkopa na svojoj teritoriji. Na podru~jima Austrije i Ugarske Srbi su masovno ìveli i pre velike seoba. O tome svedo~i i dekret ma|arskog kraqa Matije iz 1481. godine, kojim je Srbe privilegovao osloba|awem od pla}awa desetka Rimokatoli~koj crkvi, {to je bila op{ta obaveza ma|arskog stanovni{tva. Sledi sedam privilegija kraqa Sigismunda i 25 wegovih naslednika, pa je srpski crkveni ì199

vot prosto bujao na ovim prostorima. U vreme velike seobe car Leopold je Srbima darovao ~etiri akta o privilegijama, garantuju}i im nacionalna prava i crkveno-narodnu samoupravu. Te privilegije su narednih decenija potvr|ivali i pro{irivali carevi Josif I, Karlo VI i Marija Terezija. Privilegije su prevashodno garantovale pravo na posebnu teritorijalnu celinu, samostalno narodno predstavni{tvo i slobodan izbor arhiepiskopa. Crkveni poglavar Srba bio je ujedno i svetovni, {to svedo~i da je preuzet teokratski model srpske autonomije iz turske carevine. To je uvek izazivalo ogroman odijum kod ma|arskog plemi}kog staleà i prelata rimokatoli~kih koji nikada nisu odustajali od svojih prozelitskih ambicija, a te{ko se uklapalo u onda{wi austrijski i ugarski pravni poredak. Me|utim, kako je slabila realna turska opasnost, tako je vlast sistematski pristupala suàvawu i ukidawu privilegija, {to }e dovesti do èstokih politi~kih borbi, ~ak surovih progona srpskih nacionalnih predvodnika. Godinu dana posle smrti patrijarha Arsenija III, Srpski crkveno-narodni sabor u Kru{edolu, 1707. godine, za wegovog naslednika je izabrao Isaiju \akovi}a, ali on umire ve} 1708. godine. Na istom saboru formirana je Kru{edolsko-karlova~ka mitropolija u statusu autonomne crkvene oblasti Pe}ke patrijar{ije kojoj su podlegali svi Srbi pod vla{}u Habzburgovaca. Zato Isaija nije biran za patrijarha nego za mitropolita, nije insistirao na autokefalnosti nego se zakleo na vernost pe}kom patrijarhu po svim duhovnim pitawima. I dva neposredna Isaijina naslednika, Stevan Metohijac i Sofronije Podgori~anin bili su kratkog, nepunog jednogodi{weg veka, da bi 1713. za mitropolita bio izabran Vi}entije Popovi} i narednih dvanaest godina striktno sledio politiku {to ~vr{}eg povezivawa sa Pe}kom patrijar{ijom. Nasledio ga je 1726. beogradski mitropolit Mojsije Petrovi}, sjediwuju}i tako dve autonomne mitropolije. Be~ki dvor je tada ve} uveliko krenuo na ograni~avawe svetovne vlasti srpskog mitropolita, ali se po~eo me{ati i u izbor episkopa propisuju}i da je za to potrebno i carevo odobrewe. Godine 1731. mitropolit je postao Vi}entije Jovanovi}, nastavqaju}i energi~nu borbu svojih prethodnika za o~uvawe privilegija i o{tro se suprotstavqaju}i unija}ewu. Uspeo je da u pogodnim politi~kim prilikama 1735. godine od cara izdejstvuje dozvolu da osnuje srpski kowi~ki puk kojim je sam mitropolit komandovao i postavqao pukovske oficire. Desilo se da je neposredno po smrti mitropolita Vi}entija u Sremske Karlovce izbegao patrijarh [akabenta, nakon {to su Austrijanci i Srbi poraèni u ratu s Turcima. Patrijarh je uz saglasnost svih episkopa preuzeo mitropolitske du`nosti. U vreme smrti patrijarha Arsenija IV[akabente austrijske vlasti su ve} uveliko suzbile srpsku svetovnu autonomiju, svode}i je iskqu~ivo na crkvenu. Kada je 1748. za mitropolita izabran Isaija Antonovi}, prinu|en je bio da u zakletvi ne pomiwe vernost pe}kom patrijarhu, a posle mawe od {est meseci umro je. Godine 1749. karlova~ki mitropolit je postao Pavle Nenadovi}, u jeku dràvnog progona srpskih sve{tenika. Pavle je uspeo da sredi i unapredi stawe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, stekne poverewe i blagonaklonost Marije Terezije i poloàj celog srpskog naroda, bar za kratko vreme u~ini bitno sno{qivijim. On je zaustavio iseqavawe Srba u Rusiju i ogor~eno se borio protiv svih poku{aja podjarmqivawa Srba i uni{tavawa wihovog nacionalnog bi}a. Kako ocewuje \oko Slijep~evi}, “pred svojim narodom, koji je u we200

mu gledao svoga i nacionalnog i crkvenog stare{inu, stajao je Nenadovi} kao ogromni hrast na koga su se survavali raznovrsni udarci, ali ga nisu mogli ni pokolebati ni slomiti. Gore od svega bilo je uporno, dosledno, ~esto veoma pritvorno nastojawe dvora da pounijati srpski narod.” (“Istorija Srpske pravoslavne crkve”, tom II, str. 42, cit. izd.) Pokatoli~avawe je tada provo|eno otvorenim nasilni~kim metodama. Razjarena carica nekoliko godina mitropolitu Pavlu Nenadovi}u nije dozvoqavala ni sazivawe crkveno-narodnog sabora. Dozvola je stigla tek kad je mitropolit umro 1768. godine, ostaviv{i ipak sre|enu crkvenu organizaciju i prili~no razvijeno {kolstvo. Narod i sve{tenstvo su za mitropolijskog administratora posle Pavlove smrti izabrali ba~kog episkopa Mojsija Putnika, a carica je htela da nametne vr{a~kog episkopa Jovana \or|evi}a. Na saboru je 1769. godine na otvoreni pritisak carskog komesara ipak \or|evi} izabran za novog mitropolita, jer se dvorskim krugovima svideo zbog svoje li~ne slabosti i popustqivosti. Carica je 1770. izdala prvi regulament kojim je i formalno bitno suzila srpske privilegije i mitropolitova uloga svela se iskqu~ivo na obavqawe crkvenih funkcija, a uz to su rigorozno redukovani srpski pravoslavni praznici. Srbi nisu bili zadovoqni isuvi{e mlakim otporom svojih vladika, pa su ih sumwi~ili za {urovawe sa austrijskim vlastima. Jovan \or|evi} je umro 1773., a slede}e godine je pod dvorskim uplivom za mitropolita izabran ve} kompromitovani temi{varski episkop Vi}entije Jovanovi} Vidak. Vlast je po~ela da smawuje broj srpskih manastira i ograni~ava koliko oni kalu|era mogu imati. Mona{ka pravila je propisivao unijatski kalu|er. Po drugom regulamentu iz 1777. godine carica je imenovala i manastirske arhimandrite. Poku{ala je Srbima da podvali i jezuitski katehizam. Revoltirani narod je i fizi~ki po~eo vladike da napada, jer ga je wihova nedovoqna borbenost prosto uàsavala i potencirala strah od nametawa unije. Prenuo se i mitropolit Vi}entije i carici izneo otvoreno sve pritu`be srpskih narodnih predstavnika i crkvenih krugova na pona{awe vlasti. Carica je 1779. godine mitropolita kaznila ukorom i zapretila stroìm sankcijama ako nastavi da se bavi poslovima svetovne vlasti. Nakon toga je izdala Deklaratoriju u formi zakona o ure|ewu Karlova~ke mitropolije, kojom je daqe pro{irila i produbila restrikcije iz oba regulamenta. Po tom aktu narod bira, ali car potvr|uje i progla{ava mitropolita, a dràvna vlast striktno kontroli{e mitropolijsko materijalno poslovawe. Saboru obavezno prisustvuje carski komesar koji mu name}e voqu vlasti. Ni sednice sinoda se nisu mogle dràti bez dozvole vladara, a za svako obilaèwe svoje eparhije vladike su prethodno morale pribaviti dozvolu dvora. Propisano je i da se sabor sastoji od po 25 predstavnika vojske, gra|ana i sve{tenika, a svima punomo}je overava carski komesar. Deklaratorija je 1782. dopuwena Konzistorijalnom sistemom, koja se posebno ti~e ure|ewa crkvenog sudstva i nastojawa da i ono bude pod punom kontrolom dràvne vlasti i u mnogo nepovoqnijem poloàju od rimokatoli~kih i unijatskih. Godine 1781. novi mitropolit je postao Mojsije Putnik i on je nastavio borbu za odràwe suène crkveno-narodne autonomije. Iste godine stupio je na presto novi car Josif II, koji je imao neuporedivo vi{e sluha za srpske probleme i zahteve. Iste godine car je izdao Patent o verskoj trpeqivosti, pa je borba mitropolita Mojsija protiv unija}ewa bila mnogo uspe{nija nego we201

govih prethodnika. Kao izabranik samog Mojsija Putnika, mitropolit je 1790. godine postao mladi budimski episkop Stevan Stratimirovi}, koji }e ubrzo izrasti u jednu od najzna~ajnijih li~nosti ukupne istorije Srpske pravoslavne crkve. Vrhunski intelektualac, eruditskog obrazovawa, veliki patriota, ve{t diplomata, Stratimirovi} je uspevao da stekne poverewe be~kog dvora, a da nikada ne odstupi od srpskih nacionalnih i crkvenih interesa, niti se odrekne od tradicionalne srpske qubavi prema Rusiji. Preporodio je crkveno {kolstvo, osnovao klerikalne fondove, intenzifikovao dono{ewe ruskih kwiga i {tampawe doma}ih, sre|ivao materijalni poloàj sve{tenstva, unapre|ivao ìvot i organizaciju mona{tva, stabilizovao sve episkopije i obezbedio izbor vladike u onima koje su godinama fakti~ki bile obezglavqene. Duhom konzervativan, u nacionalnom smislu besprekoran, Stratimirovi} je u organizacionim pitawima bio veoma u~en i moderan. Insistirao je naro~ito na obrazovawu i moralnim vrlinama srpskih sve{tenika, kao i wihovoj ulozi dragocenih narodnih prosvetiteqa. Pa ipak, wegovi su najzna~ajniji rezultati na planu borbe protiv unija}ewa, kojoj se svom svojom ogromnom ìvotnom energijom posvetio. Uspeo je da suzbije sve poku{aje da se Srbima nametne novi, gregorijanski kalendar, po kome bi se glavni hri{}anski, pravoslavni i rimokatoli~ki praznici istog dana slavili. U tajnom memorandumu ruskom caru iz 1804. godine, mitropolit Stratimirovi} je izloìo svoj koncept nove srpske dràve koju bi uz rusku pomo} trebalo stvoriti, a obuhvatala bi sve srpske zemqe, dok bi joj vladar bio neki pripadnik ruske carske dinastije. Da su Austrijanci saznali za taj dokument mitropolit bi sigurno bio pogubqen. Imao je i ogroman uticaj na ustani~ku Srbiju, wene knezove i vojvode, a svojski je delovao kao wihov diplomatski predstavnik na be~kom dvoru. Podozrevao je i od jezi~kih i pravopisnih reformi Vuka Karayi}a prvenstveno zato {to je Karayi}ev glavni pokroviteq bio Jernej Kopitar, istaknuti protivnik pravoslavqa i rimokatoli~ki prozelita. Posle Stratimirovi}eve smrti izborni sabor je za novog mitropolita 1837. godine izabrao ba~kog episkopa Stevana Stankovi}a, dokazanog borca protiv unije i vrsnog oratora, ali je posle ~etiri godine umro. Do izbora Josifa Raja~i}a, 1842. godine, administrator je bio pakra~ki episkop Georgije Hranislav. Josif Raja~i} je bio vr{a~ki episkop i tako|e istaknuti protivnik unije, ali i ma|arizacije koja je tada bila aktuelna. Na podsticaj srpskog naroda, kome je dozlogrdilo nacionalno ugwetavawe, sazvao je skup{tinu narodnih predstavnika u Sremskim Karlovcima u maju 1848. godine, na kojoj je progla{ena Srpska Vojvodina, pukovnik Stevan [upqikac izabran za vojvodu, a sam mitropolit Josif Raja~i} za patrijarha. Taj izbor je u decembru iste godine potvrdio austrijski car. Srpska Vojvodina je teritorijalno obuhvatala Srem, Barawu, Ba~ku i Banat. Po{to je [upqikac ubrzo umro, car je sebi prigrabio jo{ jednu titulu i to velikog vojvode Vojvodstva srpskog. Raja~i} je zatekao prili~no sre|ene unutra{we crkvene prilike, pa se svojski angaòvao na prosvetno-kulturnom i politi~kom planu. Wegov rad je najvi{e ometao proma|arski nastrojen ba~ki vladika Platon Atanackovi}, koji je tu, uprkos patrijarhovom protivqewu, doveden sa budimskog episkopskog trona. Samo progla{ewe za patrijarha nije izvedeno po kanonskim crkvenim pravilima, ali je izazvalo ogromno narodno odu{evqewe i rodoqubivi borbeni zanos. Uostalom, i mi202

tropolit Stratimirovi} u jednom spisu je iznosio stanovi{te da postoje pravne mogu}nosti za obnovu Srpske patrijar{ije s obzirom da su u Karlova~ku mitropoliju svojevremeno izbegli i tu do smrti ostali patrijarsi Arsenije IIIi Arsenije IV. Sa unutra{weg dràvno-pravnog aspekta nova Srpska patrijar{ija se bazirala na XX zakonskom ~lanku iz 1848. godine koji je regulisao pitawe crkveno-{kolske autonomije. Srbi su samovlasno crkvenu skup{tinu pretvarali u narodno predstavni{tvo politi~kog karaktera, a uskoro su po~eli i politi~ke partije da formiraju i wima zamewuju raniji primat crkvene hijerarhije u politi~kom ìvotu. Po{to je Srpska Vojvodina ukinuta 1860. godine, a patrijarh Raja~i} umro 1861. me|u Srbima je do{lo do velike pometwe u kojoj su se jasno ocrtavale dve politi~ke tendencije, da crkvena hijerarhija i daqe predwa~i u politi~kim poslovima ili da bude crkva podre|ena politi~kim predvodnicima srpskog naroda. Tek je na crkveno-narodnom saboru 1864. temi{varski episkop Samuilo Ma{irevi} izabran za novog patrijarha. Slede}e godine je sazvan novi sabor na kome se rasplamsala borba izme|u tek stasalih politi~ara i crkvenih velikodostojnika oko prevlasti u svetovnim pitawima. Slede}i sabor iz 1869. godine u celosti je bio posve}en pitawu organizovawa crkvene autonomije, a u wegovoj pripremi do{la je do punog izraàja predvodni~ka nesposobnost patrijarha Samuila i wegova nedoraslost u direktnom sukobu sa Svetozarom Mileti}em i Jovanom Suboti}em. Patrijarh je sabor pre vremena raspustio, ali je to ipak zna~ilo kraj prevlasti klerikalizma u srpskoj nacionalnoj politici. Kad je patrijarh Samuilo 1870. umro, dve godine je administrator bio budimski episkop Arsenije Stojkovi}, koji nije uspeo da sredi crkvene prilike, ali je popravio odnose sa politi~kim predvodnicima naroda. Sazvao je sabor 1870. na kome su glavnu re~ vodili Svetozar Mileti} i Jovan Suboti} i uspostavili novo ustrojstvo crkvene vlasti prema kome se sinod bavio iskqu~ivo verskim pitawem, a sabor pod prevla{}u politi~ara crkvenom administracijom. Godine 1872. administrator Arsenije je smewen, a za novog je postavqen Nikanor Gruji}. Na saboru 1874. za patrijarha je ipak izabran Arsenije Stojkovi}, ~emu se car odmah suprotstavio. Nakon toga je za patrijarha izabran Prokopije Iva~kovi}, koji je 1879. podneo ostavku, a za administratora je postavqen miqenik be~kog dvora German An|eli}. Na saborskom zasedawu 1881. ponovo je za patrijarha izabran Arsenije Stojkovi} i opet je car odbio da wegov izbor potvrdi demonstriraju}i svoju superiornost nad srpskim autonomnim saborom. Na ponovqenom zasedawu iste godine za patrijarha je izabran Teofan @ivkovi}, episkop gorwokarlova~ki, {to je car tako|e odbio i prkosno 1882. za patrijarha imenovao Germana An|eli}a, kome su posle wegovi sunarodnici proizvodili razne neprijatnosti i posle {est godina je umro. Godine 1890. za patrijarha je izabran Georgije Brankovi}, temi{varski episkop, kome je predstojala dugoro~na borba protiv ma|arskih antisrpskih pretenzija. Iako je stalno morao da ulazi u razli~ite politi~ke sukobe, patrijarh Georgije je uspeo da sredi stawe u crkvi i popravi poloàj sve{tenika, unapredi crkveno {kolstvo, ali naro~ito svetovno. Nije {krtario kad je trebalo ulagati u prosvetne i kulturne potrebe. Umro je 1907. godine, da bi ga slede}e godine nasledio budimski episkop Lukijan Bogdanovi} na tre}em sa203

borovawu, nakon {to je prethodno car odbio izbor vr{a~kog episkopa Georgija Zmajevi}a, a ba~ki episkop Mitrofan [evi} nije prihvatio patrijar{ijsku funkciju. Patrijarh Lukijan je teàk udarac doìveo 1912. godine kada je ma|arska vlada stavila van snage ve}i broj pravnih propisa, ~ime je skoro potpuno dovela u pitawe samu instituciju srpske crkveno-narodne autonomije. Slede}e godine Lukijan je poginuo u Austriji pod nerasvetqenim okolnostima. Do kraja Prvog svetskog rata administratori su episkopi gorwokarlova~ki Mihailo Gruji} i pakra~ki Miron Nikoli}. |) Srpska crkva u Crnoj Gori Sveti Sava je 1219. godine osnovao Zetsku episkopiju, koja je uzdignuta na status mitropolije 1346. Mitropolit je tamo redovno kao pomo}nika imao jednog episkopa, koji ga je po pravilu i nasle|ivao. Obojicu je rukopoloìo pe}ki patrijarh. Tradicija vr{ewa svetovne vlasti cetiwskih vladika po~ela je 1485. godine, kada je Ivan Crnojevi} pre napu{tawa zemqe svoju svetovnu vlast preneo na mitropolita Vavilu, koji je zapravo u narednom istorijskom periodu predstavqao vrhovnog poglavicu crnogorskih plemena, jer se tu o dràvi u pravom smislu re~i ne moè govoriti. Zato je i taj teokratski oblik vlasti specifi~an u odnosu na sve ostale. Prvobitno su se vladike birale naizmeni~no iz raznih plemena, da bi se vremenom to birawe ustalilo kao nepisano pravo bratstva Petrovi}a. Mitropolit je, kao prvi me|u jednakima, zapravo samo predsedavao zborovima narodnih glavara koji je odlu~ivao u, za one uslove, neverovatnoj demokratskoj atmosferi. Gotovo iskqu~ivi predmet rasprave bila je neprestana borba protiv Turaka, ali i mirewe zava|enih plemena i bratstava. Me|utim, jedinstvo duhovne i svetovne vlasti bilo je ~vrsto utemeqeno i isprepletano po uzoru na sintezu srpske nacionalne svesti i pravoslavne vere. Prvu veliku pobedu protiv Turaka crnogorski Srbi su izvojevali kod Qe{kog poqa 1604. godine pod vo|stvom vladike Danila Petrovi}a. Posle velike seobe, cetiwski vladika Danilo Petrovi} nije hirotonisan u Pe}i od strane patrijarha Kalinika I, nego je oti{ao u Se~uj gde ga je zavladi~io patrijarh Arsenije III. Ali veze sa Pe}kom patrijar{ijom nisu prekidane, a sam Danilo je pored zvawa cetiwskog vladike imao i titulu vojvode srpske zemqe. Vlast kojom je raspolagao bila je utemeqena na moralnom autoritetu Srpske pravoslavne crkve i wegovom li~nom ugledu, a po tom pitawu je i varirala mo} wegovih prethodnika i naslednika. Wegov najve}i politi~ki uspeh predstavqala je istraga poturica kojom je definitivno srpski narod u Crnoj Gori spa{en od najpodmuklije varijante istrebqewa. Ukidawem Srpske patrijar{ije 1776. Cetiwska mitropolija po~iwe samostalni crkveni ìvot, nikada ne prihvataju}i jurisdikciju vaseqenskog patrijarha. Na mitropolitskom tronu se tada zatekao vladika Sava Petrovi}, koji se za podr{ku i pomo} obra}ao Svetom sinodu Ruske pravoslavne crkve, ali nije odbijao primat Karlova~ke mitropolije dok se Pe}ka patrijar{ija opet ne obnovi. Crnogorska mitropolija nikada nije pretendovala na autokefalnost, ali su je Rusi zbog prirode wenog poloàja smatrali autokefalnom jer su plemenski glavari i narod u celini birali vladiku, a kraq Nikola je, proklamuju}i Ustav Svetog sinoda 30. decembra 1903. snagom vladarskog auto204

riteta proglasio za autokefalnu, {to je sa aspekta crkvenih kanona bez pravog zna~aja. Cetiwske vladike su se titulisale zetskim, skenderijskim, crnogorskim i primorskim mitropolitima nakon {to su Mle~ani 1718. godine vladici Danilu posebnim dukalom potvrdili jurisdikciju u Primorju. Vladika Petar IPetrovi} Wego{ je 1784. godine hirotonisan u Sremskim Karlovcima, a wegov naslednik Petar II u Rusiji. “Obadvojica, jedan svetac a drugi genije, ~inili su napore da Crnu Goru, zaostalu i siroma{nu, ukqu~e u proces uzrastawa evropske civilizacije, koja je zapquskivala i wihov vrletni kr{ i da iz plemena, ~iji predvodnici nisu uvek mogli da gledaju izvan okvira svoje uè zajednice, stvore solidnu narodnu zajednicu. Po svome pozivu i crkvenom opredeqewu vladike i pro~elnici svoje crkve, oni su morali biti vi{e dràvnici i vladaoci, nego {to su mogli biti samo crkveni qudi predani samo svome crkvenom poslu.” (str. 234.) Duhovna, nacionalna, politi~ka i ratni~ka delatnost jednostavno se nisu mogle razdvojiti. “Prisiqeni nu`dom i mitropoliti su vojevali, pasali ubojno oru`je i predvodili svoj narod u èstokim i qutim bitkama, ali su i prosti ratnici, u neku ruku, sve{tenikovali: qubav za veru i predanost svetiwama otaca i strah da se islam u wihovoj zemqi ne razmnoì i ne preovlada, pokretali su crnogorske ratnike u bojeve i nadahwivali ih juna{tvom, koje je bilo epsko.” (str. 234.) Posle smrti Save Petrovi}a mitropolit je postao Arsenije Plamenac, a hirotonisao ga je patrijarh Arsenije Brki}, koji se tada zatekao u Crnoj Gori i prihvatio predlog la`nog cara [}epana Malog. Me|utim, Plamenac je ubrzo umro, [}epan ubijen, pa Petar Ivi{e nije imao nijednog ozbiqnijeg rivala. Odmah se prihvatio ogromnog posla na sre|ivawu crkve i dràve, osnivawu {kola i uspostavqawu kakvog-takvog pravnog poretka, mirewu zava|enih plemena i iskorewivawu krvne osvete, a morao je i sa Turcima da ratuje, pa mu je, 1785. godine, Mahmut-pa{a Bu{atlija spalio cetiwski manastir. Petar Ije testamentom za svog naslednika odredio sinovca Rada Tomova, pred smrt mu ostavqaju}i u amanet da se moli Bogu i drì Rusije. Testamentarni naslednik je ipak potvr|en na zboru narodnih glavara, iako su austrijski agenti poku{avali raznim smutwama da to spre~e. Guvernadur Vuko Radowi} ostao je tragi~no usamqen, a te 1831. godine Crna Gora je dobila novog vladiku i gospodara. Formalno Wego{ je za episkopa hirotonisan u Rusiji 1833. godine. On je prili~no zapostavqao crkvene poslove, a sav se posvetio politi~kom i kwièvnom radu. Ogromnu stvarala~ku energiju uloìo je u bu|ewe srpske nacionalne svesti deluju}i kao vulkan obnovqenih patriotskih i dràvotvornih stremqewa celokupnog srpstva. “Wegova vera u Boga, tvorca i svedrìteqa sveta, bila je duboka iako ne uvek u skladu sa dogmatskim u~ewem crkve. Ponet neutoqivom ùdwom za saznawem, Wego{ je kr{io obzire koje mu je, kao episkopu, crkva nalagala, ali on ni onda kad je necrkveno mislio, nije hteo da bude protiv Crkve. Znao je veoma dobro koliko je narod, kojim je upravqao, bio duboko urastao u svoje pravoslavqe, pa je ~inio sve {to je mogao da ga brani i ~uva.” (str. 270.) Testamentom je Wego{ za svog naslednika odredio Danila Stankova, koga je 1851. Skup{tina narodnih glavara proglasila za crnogorskog gospodara. Slede}e godine Narodna skup{tina je Crnu Goru proglasila kneèvinom, a ruski car je 18. jula 1852. godine priznao Danila Petrovi}a za svetovnog kneza, ~ime je definitivno razdvojena dràvna od crkvene vlasti. Za novog mi205

tropolita je tek 1858. u Rusiji hirotonisan Nikanor Ivanovi}, koji se pokazao kao lo{ izbor i bio je krajwe nepopularan u narodu. Knez Danilo nije hteo ni leè}i na samrtnom odru da ga vidi, a wegov naslednik, knez Nikola, Nikanora je prosto svrgao sa mitropolitskog trona. Za novog mitropolita izabran je Ilarion Roganovi}, koji je 1863. hirotonisan u Rusiji. On se posvetio crkvenim poslovima, plenio qude li~nim po{tewem i dobrotom, a nije bio naro~ito obrazovan niti se me{ao u politi~ka pitawa. Kada je Ilarion umro 1882. godine, za naslednika mu je postavqen kneèvom voqom episkop Visarion Qubi{a, koji je preminuo ve} 1884. Administrator je tada postao Mitrofan Ban, koji je naredne godine u Petrogradu posve}en za mitropolita. Nastojao je da {to vi{e sredi crkvene prilike i disciplinuje sve{tenike, a bavio se i zna~ajnim kwièvnim stvarala{tvom. Ostao je na ~elu mitropolije sve do ponovnog ujediwewa Srpske pravoslavne crkve, zapravo nekoliko meseci nakon toga je umro. U wegovo vreme je donesen Ustav Svetog sinoda koji je Crnogorsku mitropoliju definisao kao autokefalnu, {to su Rusi priznavali jo{ od 1851. godine, a Galis i Potlis objavili u svojoj ~uvenoj Sintagmi iz 1855., s tim {to se podrazumevalo da to vaì do obnavqawa Pe}ke patrijar{ije, ali su svi crkveni qudi znali da je takvo definisawe izvedeno iz politi~kih razloga, a ne po crkvenim kanonima. e) Srpska crkva u oslobo|enom delu Srbije Beogradski pa{aluk je Srbijom nazvan znatno posle srpskih ustanaka, ali se nikada nije gubilo iz vida da je to tek deli} nekada{we srpske dràve koju u celosti treba osloba|ati. Od ukidawa Pe}ke patrijar{ije tu su postojale dve eparhije, Beogradska i [aba~ka, pod jurisdikcijom vaseqenskog patrijarha i sa gr~kim vladikama na ~elu, koji su blisko sara|ivali sa turskim vlastima. U vreme ustanaka obi~no su beàli iz zemqe, dok su beogradskog mitropolita Metodija Turci udavili 1801. godine. Wegov naslednik Leontije {pijunirao je i potkazivao srpske knezove turskim dahijama. Kara|or|e ga je ipak zadrào u Beogradu, a on se zbliìo i sa ruskim predstavnikom Rodofinikinom. Po slomu ustanka s vo`dom je 1813. prebegao u Srem. Me|utim, prilikom wegovog odlaska u Vla{ku 1809. Narodna skup{tina je za novog mitropolita izabrala arhimandrita Melentija Stefanovi}a, ali je slede}e godine wegovo zvawe preformulisano u namesni~ko. Tada je Melentije oti{ao u Rusiju da tamo bude hirotonisan za episkopa, {to se ispostavilo nemogu}im sa aspekta crkvenog prava. On je ipak, iako neposve}en, delovao kao {aba~ki episkop. Po slomu Prvog ustanka za mitropolita je iz Carigrada postavqen Dionisije II i na tronu ostao dve godine. Knez Milo{ je 1815. traìo od carigradskog patrijarha da arhimandrita Melentija Nik{i}a postavi za beogradskog mitropolita, a protosin|ela Gavrila za {aba~kog vladiku. Patrijarha je Melentije posvetio za {aba~kog episkopa, a Grka Agatongela za beogradskog mitropolita. Knez Milo{ je, podozrevaju}i od Melentijevih politi~kih ambicija, naredio 1816. da se episkop ubije. No}u je zaklan na spavawu. Na wegovo mesto je do{ao Grk Gerasim Domnin. I Agatongel i Gerasim su bili Milo{u poslu{ni. Da bi sredio crkveno stawe i prihode, Milo{ je 1816. doneo Uredbu za sve{tenstvo, a 1823. Ured206

bu za vladike. Narodna skup{tina je 1822. formirala Konzistoriju koja je knezu omogu}ila direktni uticaj na crkvena su|ewa, iako to nije bilo po kanonima. Na dva tim povodom sazivana crkvena sabora nisu se odazivali ni Agatongel ni Gerasim, ali je Milo{ nastavio da se pona{a kao glavni crkveni stare{ina. Agatongel je uskoro postao vaseqenski patrijarh 1826. U Beogradu ga je zamenio mitropolit Kiril, koji je slede}e godine umro, da bi do{ao mitropolit Antim, tako|e Grk. On je 1831. Milo{a miropomazao kao naslednog kneza, pa se zbog starosti povukao. Milo{ je uporno godinama nastojao da Srbi dobiju crkvenu autonomiju u novooslobo|enoj kneèvini, a u tome je imao zna~ajnu rusku podr{ku. Hati{erifom od 1830. sultan je propisao da Srbi sami biraju svoje mitropolite i episkope, koje }e potom rukopoloìti carigradski patrijarh bez obaveze da i oni sami tome prisustvuju. Srbija je tada postala autonomna kneèvina pod sultanovim suverenitetom i za{titom ruskog cara. Iste godine za prvog srpskog mitropolita je izabran arhimandrit Melentije Pavlovi}, uì~kog episkopa Ni}ifor, {aba~kog Gerasim. Slede}e godine patrijarh ih je posvetio. Godine 1831. je potpisan i konkordat kojim je patrijarh pristao na srpsku crkvenu autonomiju s ~isto formalnim vezama sa carigradskom patrijar{ijom. Mitropolit Melentije je strpqivo obnavqao kanonski poredak u Beogradskoj mitropoliji, obrazovao Sveti arhijerejski sabor, disciplinovao episkope, doneo crkveni ustav i uspe{no sara|ivao sa Milo{em. Umro je 1833. Slede}ih 26 godina, do 1859, mitropolit Srbije je bio Petar Jovanovi}, Sremac ro|ewem. Bio je veoma uman i obrazovan ~ovek, sposoban organizator. U~vrstio je kanonski poredak i prosto preporodio crkvu, formirao crkvene sudove i sve{teni~ke {kole. Na wegov predlog 1847. donesen je zakon o duhovnim vlastima, kojim je definitivno razgrani~ena crkvena organizacija od dràvne administracije. Razvijao je i civilno {kolstvo, ~ak sam napisao uybenike iz vi{e predmeta. Na mitropolitskom tronu je ostao i u vremenu kneza Aleksandra Kara|or|evi}a, {to je iritiralo Svetoandrejsku skup{tinu koja ga je prinudila, na osnovu klevetni~kih optu`bi, da podnese ostavku. Rasr|eni Milo{ jednostavno nije èleo Petra da zatekne u Beogradu, a politi~ki poltroni su se trudili da, ne biraju}i sredstva, to i ostvare. Godine 1859. Sveti arhijerejski sabor je za novog mitropolita izabrao {aba~kog episkopa Mihaila Jovanovi}a, {to su potvrdili i carigradski patrijarh i srpski knez. Mitropolit Mihailo je bio dostojni naslednik mitropolita Petra, veoma sposoban i istrajan nacionalni borac, asketa i nau~nik, veliki rusofil i crkveni organizator, ~astan i dobrodu{an ~ovek. Bio je veliki protivnik duhovnog zapadwa{tva i austrougarske politike. Smelo se upu{tao u unutra{we politi~ke rasprave i suprotstavqao kraqu Milanu. Imao je sukobe i sa Mihailom zbog wegovog nastojawa da se razvede od knegiwe Julije i oèni sestri~nu Katarinu Konstatinovi}. U procvetalom politi~kom ìvotu pojavile su se i ateisti~ke ideje po kojima su predwa~ili Svetozar Markovi} i Vasa Pelagi}, zahtevi da se odvoji crkva od dràve i {kole, napadi na dru{tvenu ulogu sve{tenika itd. S druge strane, i mnogi sve{tenici su po~eli da se partijsko-politi~ki opredequju i u~estvuju u strana~kim aktivnostima. Sveti arhijerejski sabor je morao 1883. godine da propi{e da nijedan 207

sve{tenik ne moè biti ~lan bilo koje politi~ke partije niti u~estvovati na partijskim zborovima ili drugim aktivnostima. Nakon Berlinskog kongresa, na kome je Srbija stekla punu dràvnu suverenost i nezavisnost, 20. oktobra 1879. Sveti sinod Vaseqenske patrija{pije je proglasio punu autokefalnost Srpske pravoslavne crkve u Srbiji. Mitropolit Mihailo je istovremeno razvio veoma jake veze sa Srbima iz svih porobqenih srpskih zemaqa pomaù}i ih i podsti~u}i na nacionalnu borbu. Zdu{no je pomagao izbeglice, osnovao Srpski crveni krst i maksimalno ja~ao veze sa ruskom crkvom, vladom i raznim drugim institucijama. Sve je to uticalo na ja~awe podozrivosti kneza Milana i be~kog dvora. Napredwaci su ga sumwi~ili da je blizak liberalima, a “on je, pre svega, bio ~ovek crkve i vere, celim bi}em odan pravoslavnoj Rusiji i panslavisti~kim idejama.” (str. 389.) Vode}i izrazito austrofilsku politiku, knez Milan je 1881. godine nametnuo dono{ewe Zakona o taksama za koji je znao da }e nai}i na èstok otpor crkvene hijerarhije jer bi dovelo do kupoprodaje sve{teni~kih ~inova i sru{ilo unutra{we crkveno ure|ewe. Stojan Novakovi}, kao ministar prosvete i crkvenih poslova, ovde se pojavio u ulozi slepog sprovoditeqa beskrupulozne kneève voqe. Kada se i Sveti arhijerejski sabor suprotstavio uvo|ewu taksi na davawe crkvenih ~inova i blagoslova Stojan Novakovi} je po~eo jednog po jednog vladiku da poziva na saslu{awe kao da su oni wemu podre|eni dràvni ~inovnici. Ministar je mitropolita i nov~ano kaznio, a kako je on odbio da kaznu plati, obavqeno je prinudno izvr{ewe. Slu`beno ga je okvalifikovao kao buntovnika, a napredwa~ka vlada podnela je knezu Milanu na potpis ukaz kojim se mitropolit Mihailo razre{ava, a za vr{ioca du`nosti postavqa negotinski episkop Mojsej. Ostali episkopi su se prvobitno odupirali samovoqi dràvne vlasti, ali su se u direktnom su~eqavawu sa knezom na sednici vlade upla{ili i popustili. Ali, ubrzo su se pribrali i ponovo usprotivili insistiraju}i da im se vrati mitropolit koji je uìvao nepodeqeno po{tovawe i podr{ku. Vlada je upu}ivala jo{ ja~e udarce. Novim zakonom je konstituisano izborno telo za birawe mitropolita u kome su svetovna lica imala ve}inu, i to ministri i narodni poslanici, predsednici Dràvnog saveta i Kasacionog suda, a kraq je odobravao izbor. Posle 1. februara 1883. demonstrativno su se povukli svi episkopi, pa je Srpska crkva ostala bez arhijereja. Stojan Novakovi} je tvrdio da episkopi nisu razre{eni i nekoliko puta ih je neuspe{no pozivao na sabor, ali uzaludno. Izborno telo se sastalo bez ijednog episkopa i za novog mitropolita izabralo arhimandrita Teodosija Mraovi}a, ali nije znalo kako da ga posveti za episkopa. Na nagovor be~ke vlade posve}ewe je obavio karlova~ki mitropolit i patrijarh German An|eli}. Teodosije je poku{ao da sazove Sveti arhijerejski sabor, ali su ga episkopi bojkotovali, pa je vlada proklamovala da razre{ava Jeronima, Viktora i Mojseja. Tri vojvo|anska arhimandrita su posve}ena za ni{kog, {aba~kog i ì~kog episkopa. Carigradska patrijar{ija je 1884. priznala ovo nekanonsko i ~isto politi~ko instalisawe nove crkvene jerarhije. Teodosije je 1888. godine razveo kraqa Milana i kraqicu Nataliju. U naredne dve godine poumirala su sva tri nasilno proizvedena episkopa, u ~emu je narod video glas Bo`jeg provi|ewa. Vlasti su nastavile da zba~enog mitropolita Mihaila maltretiraju i u 208

civilnom ìvotu. Godine 1883. otputovao je u Carigrad, gde je srda~no do~ekan, a odatle u Jerusalem, pa u Hilandar. Poku{ao je da se stalno nastani u Carigradu, ali mu je to zabraweno po zahtevu srpske vlade. Sli~ne je sre}e bio u Varni, pa se obreo u bugarskom gradu Ru{~uku, gde se sprijateqio s prognanim Nikolom Pa{i}em i drugim istaknutim radikalskim emigrantima. Dogovarali su kako da sru{e kraqa Milana. Godine 1884. mitropolit Mihailo je pozvan u Kijev, a slede}e godine u Moskvu. U Rusiji je ostao do 1889. godine. Tamo se ponovo druìo sa Nikolom Pa{i}em, pa se wihovo li~no prijateqstvo sve vi{e produbqivalo, a imalo je velikog uticaja na Pa{i}ev daqi intelektualni i politi~ki razvoj. Kad je kraq Milan abdicirao, na wegov predlog nova vlada Save Gruji}a je amnestirala Nikolu Pa{i}a, a odmah potom nagovorila mitropolita Teodosija i vladike Nikanora i Dimitrija da odstupe, traè}i od mitropolita Mihaila i vladike Jeronima da se vrate na svoj tron. Ubrzo je normalizovano stawe u crkvi, vra}en kanonski poredak i sre|eni odnosi sa dràvom. Sporewa je i daqe bilo po odre|enim pitawima, ali ona vi{e nisu izazivala pogubne posledice. Mitropolit Mihailo je umro 1989. godine na vrhuncu mo}i i po{tovawa savremenika. Za Mihailovog naslednika izabran je ni{ki episkop Inokentije Pavlovi} i on je na predlog kraqa Aleksandra Obrenovi}a izmirio kanonske i nekanonske episkope, a vlada je sve odlikovala. Ranije smeweni nekada{wi episkopi Dimitrije i Nikanor postavqeni su na upra`wena mesta u Ni{koj i [aba~koj eparhiji. Posle Inokentijeve smrti novi mitropolit je postao {aba~ki episkop Dimitrije Pavlovi}, koji se istakao kao veliki rodoqub, posebno u Aneksionoj krizi, balkanskim ratovima i u povla~ewu preko Albanije, {to ga je sve kvalifikovalo da 1920. postane prvi patrijarh obnovqene Srpske patrijar{ije. `) Srpska crkva u porobqenim srpskim zemqama U periodu od ukidawa Pe}ke patrijar{ije do Prvog svetskog rata srpski narodni ìvot i crkvene prilike u svim ostalim srpskim zemqama bili su krajwe te{ki. U Staroj Srbiji i Makedoniji situaciju su pogor{avale fanariotske vladike, a posle turskog podstrekavawa bugarske crkvene ekspanzije koja je bila sra~unata na srpsko nacionalno odnaro|ewe. Srpska vlada se tome suprotstavqala diplomatskim akcijama i finansirawem srpskog {kolstva i pomagawem sve{tenika, a paralelno s tim nastojala da u {to ve}em broju eparhija izdejstvuje postavqewe srpskih vladika. U Bosni i Hercegovini vladike su tako|e listom bili fanarioti, koji su srpskom narodu ostali u krajwe ru`noj uspomeni kao najobi~niji pqa~ka{i. Sve{tenici su bili krajwe neobrazovani i tako|e sistematski maltretirani. Retki izuzeci bili su sarajevski mitropoliti Venedikt Kraqevi} i Amvrosije. Prvi je prvobitno izraàvao razvijenu nacionalnu svest i buntovni~ko raspoloèwe, a drugi hri{}ansku solidarnost s progowenim istovernicima. Skoro svi srpski sve{tenici su ipak stajali ~vrsto uz svoj narod, delili s wim razna istorijska isku{ewa, a mnogi od wih su postajali predvodnici brojnih nacionalnih ustanaka. Nakon austrougarske okupacije postepeno su gr~ki episkopi zameweni srpskim. Sarajevski mitropolit Antim je 1878. godine traìo od be~kog dvora 209

da se sve srpske eparhije u Bosni i Hercegovini pot~ine Karlova~koj mitropoliji. Grof Andra{i, kao ministar unutra{wih poslova, bio je za to zainteresovan, ali je zakqu~io da mu je potrebna saglasnost carigradskog patrijarha. Na tome se angaòvao i karlova~ki patrijarh German An|eli}. Godine 1880. sklopqen je konkordat izme|u Austro-Ugarske i Carigradske patrijar{ije kojim se crkvene prilike reguli{u po ve} vaè}im kanonskim pravilima u Monarhiji. Car je stekao pravo da postavqa episkope, a patrijarh vaseqenski bi samo prethodno potvr|ivao da oni ispuwavaju kanonske uslove. Zadràne su tri episkopije. Iste godine Antim je penzionisan, a za mitropolita je postavqen arhimandrit Sava Kosanovi} i u Sarajevu hirotonisan 1881. Vrlo brzo je mitropolit Sava do{ao u èstoki sukob sa okupatorom i 1885. godine je podneo ostavku u znak protesta zbog oficijelne podr{ke prozelitskim nasrtajima nadbiskupa [tadlera i wegovoj politici verske mr`we i netrpeqivosti. Za prvog hercegova~kog mitropolita srpske nacionalnosti posle okupacije izabran je, 1888. godine, Leontije Radulovi}, koji je ubrzo umro, a nasledio ga je 1889. arhimandrit Serafim Perovi}. Posle wega je 1903. do{ao za episkopa Petar Zimowi}. [to se ti~e bosanskih eparhija, okupacija je zatekla Srbina Dionisija Ili}a kao zvorni~ko-tuzlanskog vladiku, pa je on to ostao do 1892., kad ga je zamenio Nikolaj Mandi}. Godine 1900. osnovana je i Bawalu~ka eparhija. Posle Save Kosanovi}a, sarajevski mitropolit je do 1896. bio Georgije Nikolajevi}, do 1907. Nikolaj Mandi} i do 1920. Evgenije Letica. Dok je postojala Pe}ka patrijar{ija dobrobosanski mitropoliti su pod svojom jurisdikcijom imali i celo dalmatinsko podru~je. Austrijanci su za svoj deo dalmatinske teritorije pristali ve} u vreme Arsenija IIIda pripadne Karlova~koj mitropoliji, ali su Mle~ani iz svojih oblasti 1722. godine proterali vladiku Stevana Qubibrati}a i zapo~eli novi talas prinudnog pokatoli~avawa. Godine 1762. u Veneciji je formirana Filadelfijska pravoslavna arhiepiskopija kojoj je formalno podre|ena srpska crkva u mleta~kom delu Dalmacije, a u wenim administrativnim poslovima po~eli su da u~estvuju i rimokatoli~ki biskupi. Prethodno su 1759. vlasti naredile da svi srpski sve{tenici koji nisu mleta~ki dràvqani odmah napuste zemqu. Srbi su ipak imali svoje crkvene stare{ine koje su polulegalno delovale. Obi~no su to bili pojedini arhimandriti, ali nekad i parohijske prote. Godine 1710. zakonom je nad svim pravoslavcima u Mleta~koj republici priznata vlast vaseqenskog patrijarha, a slede}e godine je za mleta~ko-dalmatinskog episkopa postavqen Sofronije Kutuvali. Wegov vikar je prvo bio Nikanor Bogunovi}, a posle Gerasim Zeli}, istaknuti srpski nacionalni i crkveni borci. U vreme francuske okupacije Napoleon je za episkopa dalmatinskog i bokokotorskog postavio biv{eg sarajevskog vladiku, avanturistu i probisveta Venedikta Kraqevi}a. Nakon ponovnog uspostavqawa austrijske vlasti Kraqevi} je s carem ugovarao da dalmatinske Srbe privede uniji, pa je ve} doveo ~etvoricu unijatskih sve{tenika u ulozi nastavnika. Narod i sve{tenstvo su se pobunili, a morali su da interveni{u mitropolit Stratimirovi} i sam ruski car, me|utim, bez ve}eg uspeha. Na to je grupa kalu|era skovala zaveru i nekanonski episkop Venedikt Kraqevi} je te{ko rawen, pobegao u Italiju, ali je eparhijom upravqao sve do 1828. godine, kad je penzionisan. Slede}e godine carskim aktom dal210

matinski pravoslavci su pot~iweni karlova~kom mitropolitu. Novi dalmatinski episkop 1829. postao je Josif Raja~i}, koji se narednih godina predano, s ogromnom energijom borio protiv unija}ewa. Zato je carskim dekretom 1833. godine preme{ten u Vr{a~ku eparhiju, a pobornici unije su prosto pobesneli u svojim nasrtajima na dalmatinski pravoslavni ìvaq. Raja~i}evi naslednici su nastavqali borbu u najteìm uslovima. Godine 1870. formirana je Bokokotorska eparhija, a onda je zajedno sa Dalmatinskom izdvojena iz Karlova~ke mitropolije i 1873. godine u{le su u sastav Bukovinsko-dalmatinske mitropolije; formiran je wihov arhijerejski sinod koji se sastajao u Be~u, dok je sedi{te bilo u êrnovicama. Posle Raja~i}a dalmatinski episkopi su bili Pantelejmon @ivkovi}, Jerotej Mutibari}, Stefan Kneèvi}, Nikodim Mila{, Dimitrije Brankovi}, a bokokotorski do Prvog svetskog rata Gerasim Petranovi}, Dositej Jovi} i Vladimir Boberi}. z) Ujediwewe Srpske pravoslavne crkve Ujediwewe svih srpskih zemaqa posle Prvog svetskog rata stvorilo je uslove da se definitivno, posle vi{e od sto pedeset godina, ujedini Srpska pravoslavna crkva. Predstavnici svih crkvenih delova sastali su se u Sremskim Karlovcima 31. decembra 1918. godine, a 26. maja 1919. zbor svih episkopa formalno je doneo odluku o ujediwewu. Na drugoj konferenciji crkvenih predstavnika, od 25. do 28. maja iste godine, pod predsedni{tvom crnogorskog mitropolita Mitrofana Bana, izabran je Sredi{wi arhijerejski sabor ujediwene srpske crkve, kojim je Ban rukovodio. Bukovinsko-dalmatinski mitropolit Vladimir Reptu je posle izvesnog oklevawa dao kanonski otpust dvema dalmatinskim eparhijama, a 18. marta 1920. Sveti sinod Carigradske patrijar{ije mitropolijama koje su do tada bile pod wenom upravom. Regent Aleksandar Kara|or|evi} izdao je, 17. juna 1920. godine, ukaz o progla{ewu episkopske odluke da se ujedini Srpska pravoslavna crkva, a sve~ano ujediwewe je progla{eno 12. septembra 1920. u Sremskim Karlovcima. Potom je Sveti arhijerejski sabor 28. septembra 1920. godine izabrao Dimitrija Pavlovi}a, dotada{weg mitropolita Srbije za prvog patrijarha. Regent i vlada to nisu priznali, pa je 23. oktobra 1920. donesena Uredba o izboru prvog patrijarha ujediwene Srpske pravoslavne crkve i Privremena uredba o Srpskoj patrijar{iji. Uredbom je propisano da Izborni sabor bira prvog patrijarha na osnovu predloga koji sadrì tri kandidata, a formuli{e ga Sveti arhijerejski sabor. Pored arhijereja i odre|enog broja sve{tnika, ~lanovi izbornog sabora su bili mnogi dràvni funkcioneri koji i nisu morali da budu pravoslavne vere, a wihov spisak je sa~iwavao ministar vera. Ministar je imao i pravo predlagawa kraqu da sazove Izborni sabor, koji }e patrijarha birati tajnim glasawem, ali ga je kraq potvr|ivao na osnovu predloga ministra vera. Patrijarh tako nije bio pot~iwen samo kraqu koji je bio nosilac upravne i zakonodavne vlasti, nego i ministru koji je pripadao iskqu~ivo upravnoj grani vlasti. U skladu sa pravilima ove uredbe sazvan je za 12. septembar novi Izborni sabor i za patrijarha je ponovo izabran mitropolit Dimitrije. I ceremonijal patrijarhovog ustoli~ewa propisivao je ministar, a sve~ano ustoli~ewe je tek 1924. godine obavio kraq Aleksandar, pokazuju}i celokupnim ceremonijalom ko211

liko je dràvna vlast superiorna u odnosu na crkvenu. Srpsku patrijar{iju su prvo priznali ruski patrijarh Tihon i carigradski Maletije IV, a potom i svi drugi pravoslavni patrijarsi. Dràvna kontrola nad Srpskom pravoslavnom crkvom bila je mnogo ja~a i rigoroznija nego kad je re~ o rimokatoli~koj ili islamskoj konfesiji, iako su na~elno sve veroispovesti bile ravnopravne. Ministar vera je u potpunosti upravqao crkvenim poslovima, samo {to se nije me{ao u liturgijska pitawa. Zakonom o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, crkva je odvojena od dràve samo na finansijskom planu. Dràvna vlast je i daqe kontrolisala crkvenu imovinu, fondove i zadu`bine, imala pravo da je ekspropri{e, a kraqeva re~ je bila posledwa pri izboru patrijarha i episkopa. Kontrola nad crkvenim {kolstvom bila je poverena Ministarstvu prosvete, koje je propisivalo nastavni plan i program. Postojao je i poseban crkveni porez koji je za ra~un crkve napla}ivala dràva. Godine 1931., u skladu sa zakonom, donesen je Ustav Srpske pravoslavne crkve. U me|uvremenu je ukinuto Ministarstvo vera, a wegove nadle`nosti su prenete na ministra pravde. Crkvena autonomija je bila ~isto formalna. Slu`benici crkvenih organa i ustanova svedeni su bili u rang dràvnih ~inovnika, pa su prilikom stupawa u slu`bu morali da polaù zakletvu vernosti kraqu. Patrijarh je su{tinski bio u rangu pomo}nika ministra, mada je, bar ceremonijalno, morao biti odmah do kraqa. Taj nesklad je malo ublaèn propisom prema kome je patrijarh bio ~lan Krunskog saveta, {to ga je formalno izjedna~ilo sa rangom ministra. Pored toga, u ~lanstvo Patrijar{ijskog upravnog saveta kraq je sa svoje strane imenovao dvanaest civila. Taj organ je imao pravo dono{ewa podzakonskih pravnih akata, pa je bio svojevrsni organ dràvne uprave po crkvenim pitawima. Odsustvo su{tinske autonomije nadome{tano je stalnim buyetskim finansirawem Srpske pravoslavne crkve, ali to pravo su uìvale i druge verske zajednice. Nezadovoqstvo crkvenih krugova tretmanom kome ih je vlast podvrgavala dugo je tiwalo i eksplodiralo u konkordatskoj krizi 1935. godine, kada se qutwa nezasluèno sru{ila na Milana Stojadinovi}a, iako je sam tekst bio ranije pripremqen pod direktnim nadzorom kraqa Aleksandra. Naknadna ocena Svetog arhijerejskog sabora je bila da je konkordat bitno promenio poloàj Srpske pravoslavne crkve u dràvi, naru{io princip ravnopravnosti i Rimokatoli~ku crkvu doveo u rang vladaju}e i dràvne crkve, dok su sve druge veroispovesti srozane na nivo prosto tolerisanih. Istaknuto je da je ugroèn i dràvni suverenitet jer je po odre|enim pitawima Vatikan postavqen iznad vlasti Kraqevine Jugoslavije, a dràva je uz to preuzela prevelike finansijske obaveze prema rimokatolicima. Tu je crkvena hijerarhija dozvolila da bude uvu~ena u politi~ke borbe i instrumentalizovana od strane opozicije. Krizu je do usijawa dovela naprasna smrt patrijarha Varnave zbog sumwe da je otrovan. Varnava Nasti} je kao patrijarh bio veoma ugledan i po{tovan u celom srpskom narodu, a na tron je izabran 1930. godine sa mesta mitropolita skopskog, posle smrti patrijarha Dimitrija. Godine 1938. za patrijarha je izabran dotada{wi mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Doì}. Patrijarh Gavrilo je bio veliki patriota, li~no hrabar ~ovek, koji se èstoko suprotstavio pristupawu Jugoslavije Trojnom paktu. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je podrào Dvadesetsedmomartovski pu~. 212

Od ukupno tri hiqade srpskih pravoslavnih sve{tenika, jedna tre}ina je izgubila ìvot u Prvom svetskom ratu. Ali, prava golgota za Srpsku pravoslavnu crkvu i celi srpski narod po~iwe s Drugim svetskim ratom. U Aprilskom ratu patrijarh Gavrilo se sklonio u manastir Ostrog, nakon {to je odbio da sa kraqevskom vladom napusti otaybinu. Zbog ume{anosti u pu~ Nemci su ga ubrzo uhapsili i sproveli u beogradski gestapovski zatvor. Posle je interniran u manastir Rakovicu, a 1943. u manastir Vojlovicu kod Pan~eva. Godine 1944. patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirovi} odvedeni su u nema~ki logor Dahau. Srpski pravoslavni sve{tenici su najvi{e progoweni na teritorijama koje su bile pod hrvatskom, ma|arskom ili bugarskom okupacijom. Patrijarha je u Beogradu zamewivao prognani skopski mitropolit Josif Cvijovi}. Ra{ko-prizrenski episkop Serafim je umro u albanskom zato~eni{tvu u Tirani, dok su Hrvati na zverski na~in ubili sarajevskog mitropolita Petra Zimowi}a, bawalu~kog episkopa Platona Jovanovi}a i gorwokarlova~kog episkopa Savu Trlaji}a. Ubijen je i Gorazd Pavlik, episkop ê{ke pravoslavne crkve, koja je bila u sastavu Srpske. Otpo~eo je genocid nad srpskim narodom i sistematsko uni{tavawe srpskog pravoslavqa. Hrvatski poglavnik Ante Paveli} je 1942. godine proklamovao Zakonsku odredbu o osnutku hrvatske pravoslavne crkve, pa je ~ak i autokefalnom proglasio. U tome je imao direktnu podr{ku Vatikana koji se nadao da }e tako lak{e sprovesti uniju. Za poglavara nekanonske crkve Paveli} je postavio ruskog izbeglicu Germogena, biv{eg arhiepiskopa jekaterinoslovskog i novome~kovskog, koga je Sveti sinod Ruske zagrani~ne pravoslavne crkve anatemisao i zabranio mu svako sve{teno sluèwe, a za sarajevskog episkopa, izvesnog Spiridona Mifku. La`no Mifkino hirotonisawe obavqeno je u Zagrebu 1944, a sproveli su ga Germogen i episkop Visarion Puju kao slu`beni izaslanik rumunskog patrijarha Nikodima. Vrlo malo srpskih sve{tenika prihvatilo je novu usta{ku crkvenu jerarhiju, ali i oni ~isto formalno, dok je te izdajnike pravoslavqa srpski narod, iako na ne~uvenoj golgoti, jednostavno prezirao. i) Srpska crkva u komunisti~kom ropstvu Posle rata, patrijarh Gavrilo je èleo da se vrati u otaybinu, a za to su bile zainteresovane i nove komunisti~ke vlasti jer su ra~unale da }e na taj na~in otupiti o{tricu suprotstavqawa Srpske pravoslavne crkve ateisti~kom reìmu. Krajem 1946. patrijarh je do{ao u Beograd. Crkvu je zatekao u veoma te{kom stawu. Veliki broj sve{tenika je pobijen u ratu, a mnoge crkve i manastiri su poru{eni ili spaqeni. Ni me|u sve{tenim licima nije bilo sloge i jedinstva. Ve}ina se u toku ratnih dejstava opredeqivala za nacionalni pokret generala Draè Mihajlovi}a, neki su sledili generala Milana Nedi}a, izvestan broj je pripadao qoti}evskom pokretu, ali nije bilo malo ni onih koji su sara|ivali sa komunistima. Sveti arhijerejski sinod je u vi{e navrata apelovao na srpsku slogu i jedinstvo, izbegavawe bratoubila~kog rata, a sve{tenici su obavezivani da veliku pa`wu posvete dobrotvornom radu, pomagawu sirotiwe i zbriwavawu izbeglica, kao i za{titi porodica ratnih zarobqenika i interniraca. U revolucionarnom besu i pomami komunisti su ubili mnogo srpskih pravoslavnih sve{tenika, a neke su streqali okupatori pod sumwom da sara|uju sa ~etnicima ili sa partizanima. 213

Posle krajwe surovog i netrpeqivog odnosa prema crkvi i religiji uop{te, komunisti su polovinom 1942. promenili svoju taktiku, u jedinice uveli vojne sve{tenike, u~estvovali u verskim obredima, proslavqali crkvene praznike, organizovali sve{teni~ke konferencije itd. I odmah po preuzimawu vlasti jedno vreme su nastavqali s negovawem idili~nih odnosa sa verskim zajednicama, obnavqali nastavu veronauke, na javnim manifestacijama nosili badwake, qubili krst i primali naforu. Ali, ubrzo je po~elo streqawe pojedinih sve{tenika u akciji likvidirawa stvarnih ili pretpostavqenih antikomunista. Fizi~ki su u organizovanim akcijama skojevaca napadane vladike, protojereji i kalu|eri. Sistematski je ometano bogosluèwe, a narod zastra{ivan da mu ne bi prisustvovao. Zabrawivano je prikupqawe dobrovoqnih priloga u parohijama, a dosta crkvi je poru{eno. Onemogu}ivane su litije na gradskim ulicama, crkvenim op{tinama oduzeta grobqa, otete mnoge crkvene zgrade, a agrarnim reformama i ogromne povr{ine poqoprivrednog zemqi{ta. Sa crkvenih torweva su skidane tradicionalne srpske zastave koje su se o slavama podizale, spre~avano je pevawe svetosavske himne. Uz to je tendenciozno podsticana nedisciplina i neposlu{nost pojedinih sve{tenika kako bi se u crkvene redove ve{ta~ki unelo organizaciono rastrojstvo. Posebno su forsirane separatisti~ke ideje na podru~ju ju`ne Srbije i Crne Gore, jer je Tito èleo da Srpsku pravoslavnu crkvu federalizuje po obrascu koji je ve} prethodno u dràvi sproveo. Jo{ u martu 1945. godine partizani su isforsirali obrazovawe inicijativnog odbora za osnivawe makedonske crkve ili bar obnovu Ohridske arhiepiskopije. Dràvne vlasti su tim povodom spre~ile mitropolita Josifa da ode u Skopqe i na licu mesta re{i problem. Ustavom od 31. januara 1946. proklamovana je striktna odvojenost crkve od dràve. Preuzimawe vo|ewa mati~nih kwiga i oficijelnog sklapawa braka od strane dràve imalo je smisla, ali je zato besomu~na ateisti~ka propaganda kao osnovno obele`je zvani~ne dràvne politike predstavqala jedan od najrazornijih udaraca slobodi svesti i savesti. U pravnom smislu za odràvawe veza izme|u dràve i verskih zajednica ovla{}eno je Ministarstvo pravde, ali su formirane i posebne verske komisije na svim horizontalnim nivoima vlasti ~iji je osnovni zadatak bio da politi~ki kontroli{u i ideolo{ki nadziru crkvu. Neko vreme po povratku patrijarha Gavrila izgledalo je da }e se situacija poboq{ati, pogotovo kad je on imao seriju susreta sa najvi{im dràvnim funkcionerima po~ev{i od Broza. Ali, komunisti~ki lideri su jedno govorili patrijarhu, a drugo iza wegovih le|a, rovare}i protiv crkvenog jedinstva. Gavrilo je po tim pitawima mnogo gorkih re~i javno izrekao dok wegovu istrajnu borbu nije naprasno prekinula smrt 1950. godine. Na opelu su bila tri wegova ogor~ena protivnika, sve{teni~ki renegati i komunisti~ki `birovi Vlado Ze~evi}, \or|e Kalezi} i Milan Smiqani}, koji su sve{teni~ku mantiju uporno kaqali sluè}i verno komunisti~koj ideologiji i izrazito antisrpskom reìmu. Tito je preduzeo sve potrebne mere da spre~i izbor mitropolita Josifa za novog patrijarha. Pod pritiskom komunisti~ke vlasti u saborskom zasedawu u~estvovali su predstavnici makedonskih crkvenih separatista i nepriznatog Saveza udruèwa pravoslavnog sve{tenstva Jugoslavije kao stvorene komunisti~ke agenture, pa je nedugo nakon Gavrilove smrti za patrijarha iza214

bran episkop Vikentije Predanov, koji je sve do smrti bio veoma snishodqiv i poslu{an prema dràvnoj vlasti, ali po kqu~nim pitawima nije popu{tao nego je stalno odlagao definitivno re{ewe, prvenstveno po makedonskom pitawu. Sveti arhijerejski sinod je 1955. tragaju}i za kompromisnim re{ewem kojim }e se sa~uvati crkveno jedinstvo, pristao da se u tri ju`ne episkopije biraju vladike iz tog kraja i u crkvenoj administraciji koristi makedonski dijalekt. Izgledalo je da }e se tako trajno re{iti problemi, od komunista ve{ta~ki stvoreni, u Skopskoj, Ohridsko-bitoqskoj i Zletovsko-strumi~koj eparhiji. I propovedi su uvedene na makedonskom jeziku, pa je samo bogosluèwe ostalo na crkvenoslovenskom, ali je na pe~atima bilo samo navo|ewe pravoslavnog episkopata i Narodne Republike Makedonije, bez oznake da je re~ o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ipak je izbor episkopa domoroca 1958. godine morao biti odloèn jer nijedan od predloènih kandidata nije ispuwavao kanonske uslove. Za vladike su predloèni oèweni qudi. Ne moè se sporiti da je Vikentije branio crkvene interese, ali \oko Slijep~evi} u tre}em tomu “Istorije Srpske pravoslavne crkve” postavqa kqu~no pitawe “da li je Crkva uop{te morala da pregovara sa jednom grupom nedisciplinovanih sve{tenika, koji su bili po{li pogre{nim putem i ostali uporni u nepokornosti svojim kanonskim episkopima i odlukama Svetog arhijerejskog sinoda. Da nije do{lo do pregovora i da se ostalo na liniji koju su imali patrijarh Gavrilo i mitropolit Josif, moglo se celo ovo pitawe zamrznuti i reìm ne bi mogao da ga re{ava bez u~e{}a Crkve. Napu{tawe ove linije otvorilo je mogu}nosti nizu izvitoperivawa i zloupotreba qudi, koji su mewali taktiku, ali ne i svoj krajwi ciq”. (op. cit., tom III, str. 209.) Patrijarha je 1958. godine Tito odlikovao Ordenom jugoslovenske zastave prvog reda, iskazuju}i tako svoje zadovoqstvo wegovim radom. Ubrzo posle toga Vikentije je umro, a iste godine za patrijarha je izabran ì~ki episkop German \ori}. Komunisti su od 4. do 6. oktobra 1958. u Ohridu organizovali narodno-sve{teni~ki sabor na kome je jednostrano progla{ena Makedonska pravoslavna crkva, a na weno ~elo je samovoqno oti{ao vikarni episkop Dositej Stojkovi}. Tom prilikom je donesen i ustav nekanonske crkve u kome je istaknuto da je Makedonska pravoslavna crkva u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko srpskog patrijarha, koga }e makedonski mitropoliti pomiwati u liturgiji. Svojim odlaskom u Makedoniju neposredno nakon toga i srda~nom posetom samozvanom mitropolitu German je fakti~ki podrào takav separatni ~in. Srpska pravoslavna crkva je svom makedonskom delu dala autonomiju, a taj deo je za sebe tvrdio da je stekao autokefalnost, samovoqno je progla{avaju}i 1967. godine, nakon {to je Sveti arhijerejski sabor odbio takav zahtev. Pored reìma, na stranu raskolnika je stalo i komunisti~ko sve{teni~ko udruèwe. To udruèwe je jo{ u toku rata formirao partizanski pop Vlada Ze~evi} i ono je u svom nazivu imalo pravoslavnu, ali ne i srpsku odrednicu. Wegova osnovna funkcija sastojala se u {irewu komunisti~ke ideologije bez wene ateisti~ke komponente, politi~ke kontrole sve{tenika i organizovano kontrirawe episkopima koji nisu bili po voqi reìma. Udruèwa su posle rata prvo po republikama konsolidovana, a onda je 1949. godine konstituisano centralno na jugoslovenskom nivou. Da bi wegov autoritet oja~ao Tito je 215

odglumio da je upravo na predlog rukovodstva Udruèwa izdao nalog da se pravno reguli{e pitawe sve{teni~kog socijalnog osigurawa. U po~etku su se svi episkopi suprotstavqali organizovawu i delovawu ovakvog udruèwa, ali ne mogav{i s wim iza}i na kraj zbog direktnog upliva dràvne vlasti, uspeli su da postignu da se ono razbije na eparhijske odbore, decentralizuje i tako lak{e neutrali{e. Me|utim, komunisti su nastavqali sa realizacijom svoje zamisli, pa je udruèwe sve vi{e postajalo transmisija vladaju}e partije, a u svojim regulativnim aktima pozivalo se na demokrati~nost, samoupravqawe i delegatski sistem. Najsna`niju podr{ku reìmu sve{teni~ko udruèwe je pruàlo po pitawu zahteva da se prihvati odvajawe makedonskog dela crkve. Iako su patrijarsi u vi{e navrata primali na razgovor ~elnike udruèwa, Sveti arhijerejski sinod samo udruèwe nikada nije priznao. j) Prekomorski crkveni raskol Veliko iseqavawe Srba u prekomorske zemqe postepeno je stvaralo uslove za formirawe novih eparhija Srpske pravoslavne crkve u rasejawu. Prve srpske pravoslavne crkveno-{kolske op{tine na ameri~kom kontinentu bile su pod jurisdikcijom ruskih episkopa, pa je u okviru Ruskog egzarhata i formirana 1905. godine prva srpska eparhija. Prva eparhija pod jurisdikcijom srpskog patrijarha formirana je u îkagu 1923. godine i wen je administrator bio episkop Nikolaj Velimirovi}. Ve} 1926. arhimandrit Mardarije Uskokovi}, veoma obrazovan ~ovek i veliki srpski nacionalni borac, istaknuti rusofil i panslavista izabran je za ameri~ko-kanadskog episkopa. Ogromnu energiju je uloìo u stvarawe ~vrste crkvene organizacije, a u Libertvilu je podigao manastir Svetog Save. Mardarije je umro 1935, a slede}e godine za episkopa je izabran Irinej \or|evi}, posle dve godine Damaskin Grdani~ki, pa te iste 1938. Dionisije Milivojevi}. U okriqu ameri~kog ogranka Srpske pravoslavne crkve, na inicijativu Jovana Du~i}a, formirana je, 1941. godine, Srpska narodna odbrana, a za wenog predsednika izabran Du~i}ev sinovac Mihailo. Posleratnom komunisti~kom reìmu je smetao ameri~ki episkop Dionisije jer je remetio kontrolu koju je reìm uspostavio nad Srpskom pravoslavnom crkvom u otaybini, a Sveti sinod je verovatno po nalogu vlasti 1951. godine poslao delegaciju koju su ~inili episkop German \ori} i Du{an Glumac sa zadatkom da ispita situaciju i prikupi informacije o crkvenom stawu u dijaspori. Tada i dolazi do prvog ozbiqnijeg sukoba Dionisija sa Svetim arhijerejskim sinodom. Dionisije je osetio da mu se u Beogradu sprema smena, a u emigraciji su se po pitawu wenih priprema posebno qoti}evci isticali. Slijep~evi} to negira kao istaknuti qoti}evac i on je prepun pohvale o radu episkopa Germana, kasnijeg patrijarha, a vrlo kriti~ki raspoloèn prema Dionisiju, gube}i do kraja po tom pitawu nau~nu nepristrasnost. Slede}e godine, samo {to su odnosi wegovi sa crkvenom centralom poboq{ani, Dionisije kritikuje arhijereje u otaybini {to se nisu mnogo odlu~nije suprotstavqali komunisti~kom sve{teni~kom udruèwu. Odlu~no se suprotstavio i samoj autonomiji, a kamoli autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve. Zato nije ni priznao odluke Svetog arhijerejskog sabora iz 1957. godine, a nekoliko godina kasnije je srp216

ske episkope u otaybini nazvao beski~mewacima. Dionisije je insistirao na autonomiji Srpske pravoslavne crkve u dijaspori. Iako je bio ameri~ki dràvqanin, on zbog represivnih postupaka komunisti~kog reìma prema ideolo{kim protivnicima nije smeo ni da dolazi u otaybinu na saborska zasedawa. Sveti arhijerejski sabor je 1963. godine doneo odluku da se ameri~ko-kanadska eparhija podeli na sredwoameri~ku, zapadnoameri~ku i sredwoisto~noameri~ko-kanadsku eparhiju. Za episkope su izabrani Firmilijan Ocokoqi}, Grigorije Udicki i Stevan Lastavica. Dionisije je stavqen pod zabranu sve{tenodejstva i protiv wega je poveden crkveni sudski postupak. Dionisije nije priznao ni podelu eparhije, a nije prihvatio ni da odgovara pred crkvenim sudom, otkazuju}i poslu{nost centralnoj crkvenoj vlasti. Pun jarosnog besa, episkop Dionisije je povla~io sve nervoznije poteze i tako i{ao na ruku svojim protivnicima. Kada je Dionisije razvla{}en, on je u Libertvilu, u novembru 1963, odrào crkveno-narodni sabor na kome je svoju eparhiju odcepio od Srpske pravoslavne crkve i za pomo}nog episkopa hirotonisao Irineja Kova~evi}a. Crkveni raskol je bio potpun. Sveti arhijerejski sabor je slede}e godine ra{~inio Dionisija i vratio u red svetovwaka, ali je on nastavio da rukovodi ve}im delom srpske crkvene organizacije u Americi, a podr{ku mu je pruìo biv{i kraq Petar IIKara|or|evi} i predsednik Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava”, Slobodan Dra{kovi}. Uskoro je progla{ena Slobodna srpska pravoslavna crkva, a do{lo je do cepawa mnogih emigrantskih organizacija po pitawu opredeqivawa ~lanstva u crkvenom raskolu. Podelio se srpski narod u dijaspori i proradio je nevi|eni inat proizvode}i qute sva|e i neprijateqstva, ali i unose}i takmi~arski duh u gradwi crkava i manastira. Preneo se na podru~je Australije i Zapadne Evrope, ~im je tamo do{lo do formirawa prvih eparhija. Raskol je dogovorno prevladan tek posle smrti patrijarha Germana i nakon sloma komunizma u otaybini.

3. Hri{}anski raskol kao osnovni uzrok srpske tragedije a) Crkva u prvom milenijumu hri{}anstva Iako su Srbi tek izme|u {estog i devetog veka postepeno primali hri{}anstvo, wihova daqa istorijska sudbina i tragi~no kolektivno iskustvo ima}e pe~at te nove religije i wenih raskola koji su redovno poprimali izrazito politi~ki karakter. Kompletna istorija hri{}anstva imala je svoj srpski odraz, ali je delovawe zapadne hri{}anske crkve i wenih rimskih episkopa za srpski narod predstavqalo koncentrisano zlo i emanaciju Antihrista, svega onoga {to je bilo direktno suprotno izvornoj hri{}anskoj filozofiji, teologiji i etici. Vekovima je Rimokatoli~ka crkva predstavqala vode}u politi~ku silu u svetskim razmerama i uvek je bila vi{e ili mawe otvoren neprijateq srpskog naroda. To otvara potrebu za elaboracijom ukupnog istorijskog razvoja organizacione, crkvene strukture hri{}anstva koju ovde u najkra}im mogu}im crtama izlaèm oslawaju}i se na ve} klasi~no delo profesora Jevsevija Popovi}a “Op{ta crkvena istorija”, prevedeno sa nema~kog i prvi put objavqeno na srpskom jeziku 1912. godine u Sremskim Karlovcima. (Fototipsko izdawe “Prometej”, Novi Sad, 1992.) 217

Hri{}anski teolozi smatraju da je neposredno Bog wihovu crkvu formirao kao qudsku zajednicu koja }e neposredno s wim saobra}ati. To je prvobitni, stari savez qudi s Bogom, iz starozavetnog vremena, koji je Isus Hrist obnovio i usavr{io, uobli~io u dana{wem smislu re~i kao novozavetnu religijsku zajednicu, pa crkvena istorija po~iwe wegovim delovawem kao hri{}anska. Starozavetno vreme bi mogla da obra|uje op{ta istorija religije ili istorija monoteisti~kih religija. Iz toga izvla~im zakqu~ak da ni hri{}anska teologija ne negira ranije ~ovekovo usmerewe prema Bogu, sasvim prirodno, po{to se ~ovek smatra najsavr{enijom boànskom kreacijom. Hri{}anstvo je nastalo na periferiji Rimskog carstva kao najmo}nije i dominiraju}e dràve anti~kog sveta, koja je ve} uveliko napustila republikansko ure|ewe i transformisala se u imperiju sa svim odlikama isto~wa~ke despotije. Na carskom prestolu sve ~e{}e su se smewivali tirani i ludaci, psihopate sa obesnim i krvolo~nim sklonostima, u ~ijim je smenama i inauguracijama sve vi{e ja~ala uloga pretorijanske garde. Palestina je u okviru Rimske imperije imala svojevrstan autonomni status. Carsku vlast je predstavqao rimski prokurator. Nasuprot Rimqanima i ostalim narodima carstva ~ije su religije bile politeisti~ke, palestinski Jevreji su bili monoteisti. Rimsko-gr~ka mitologija s krajwe naivnim antropomorfnim i u moralnom pogledu krajwe relativizovanim predstavama o boànstvima duboko je zaostajala za stepenom civilizacijskog razvoja i duhovnih dometa. To je dovelo do svojevrsne krize religioznosti i okretawa stranim religijama ili misterioznim kultovima. Posebno je bio privla~an i intelektualno ubedqiv persijski kult Mitre kao boga crnca, kao i u~ewe persijskog verskog reformatora Zaratustre iz osmog veka pre nove ere. Zna~ajan uticaj imao je indijski monoteizam izraèn u svetim pesmama Vedama. Jevrejski monoteizam je imao najnagla{eniju nacionalnu komponentu izraènu kroz egoisti~nu predrasudu o Jevrejima kao jedinom izabranom Bo`jem narodu, kome }e, navodno, Bog svojom voqom pot~initi sve ostale narode. Wihovo religiozno u~ewe insistiralo je na o~ekivawu sigurnog pojavqivawa mesije koji }e sprovesti takvu Bo`ju voqu. Rimskim zemqama dominirali su gr~ki jezik i gr~ka kultura, posebno filozofija u kojoj je najistaknutije mesto pripadalo Platonovom u~ewu, koji je misaonim putem dopro do monoteisti~ke religiozne ideje koja po~iva na saznawu dobrote, istine i lepote, kojima se qudi pribliàvaju razvijaju}i sopstvene moralne vrline – mudrost, hrabrost, trezvenost i pravi~nost. Zablude po tom pitawu dovode do greha i ispa{tawa. Platonov idealizam je upravo ono {to je nedostajalo egoizmu jevrejske religije, a uloga hri{}anstva je upravo u wihovoj kvalitativnoj sintezi, uz preuzimawe aristotelovske realisti~nosti, logi~nosti i sistemati~nosti. Novi zavet je, s jedne strane, direktni produètak Biblije, a s druge, wena inovacija rukovo|ena anti~kim gr~kim humanizmom i etikom. Svi doga|aji vezani za Isusovo ro|ewe podudarni su sa starozavetnim mesijanskim najavama. Sin Bo`ji i sin ~ove~ji svoju misionarsku i mesijansku delatnost zapo~eo je u tridesetoj godini ìvota, propovedaju}i Carstvo Bo`je u koje je primao veruju}e kao u svoju crkvu ili svoju op{tinu, gde }e se prema wima ophoditi kao dobri pastir s ovcama. Dvanaest vernih i najsposobnijih pristalica izabrao je za svoje najbliè saradnike, apostole, osniva~e crkve. 218

Isus Hristos je apostolima preneo sva ovla{tewa koja je on dobio od Boga Oca i uz to obe}ao pomo} Svetog Duha, kako bi bili uspe{ni u vr{ewu svoje misije. Oni tako predstavqaju osnovu hri{}anske crkve i nosioce wene sve{teni~ke, u~iteqske i upravne funkcije. Isus je, vode}i ra~una o disciplini, propisao da se wegovi sledbenici, ukoliko se oglu{e o opomene, mogu iskqu~iti iz crkve. Odbio je da se prilagodi zate~enim stale{kim odnosima i interesima sve{teni~ke kaste, ali i narodnim èqama da bude progla{en za kraqa, najavquju}i sledbenicima svoje smrtno stradawe na krstu na zahtev jevrejskih sve{tenika, kao i vaskrs posle smrti. Izdao ga je wegov apostol Juda Iskariotski za trideset srebrwaka, a smrtnu presudu autonomnog jevrejskog suda izvr{io je rimski namesnik Pontije Pilat. Jevrejskom prvosve{teniku Kajafi posebno su smetala ~uda koja je Isus postizao uspe{no le~e}i te{ke bolesnike, nahraniv{i ogroman broj qudi malom koli~inom hrane ili podiù}i mrtve iz groba. îm je uhap{en, Isusa su odmah napustili svi apostoli, a Petar ga se i odrekao. Isus je razapet na krstu, pa sahrawen. Iako su Rimqani postavili straù na wegovom grobu, Isus je, u nedequ, na dan pashe vaskrsao i pojavio se pred svojim apostolima, kojima je naloìo da krenu kroz celi svet, svedo~e o wegovom vaskrsewu i propovedaju novu religiju. Oni su se odmah suo~ili sa vatrenim osporavawima Jevreja i politeista koji su za Hristovo vaskrsnu}e tvrdili da je obi~na prevara protagonista neuspele politi~ke revolucije. Apostoli su na Judino upra`weno mesto kao novog apostola izabrali Mateja. S velikim entuzijazmom su nastavili misionarski rad, a prema jevan|eqima, Sveti Duh im je ulio znawe svih stranih jezika. Poput Isusa, po~eli su da proizvode ~uda, prvenstveno na planu le~ewa te{ko obolelih, ali su ih Jevreji ponovo èstoko progonili. Me|utim, Savlu, jednom od najistaknutijih i najrevnosnijih progoniteqa prvobitnih hri{}ana, javio se Isus i naveo ga da se preobrati u odanog hri{}anina koji je ime promenio u Pavle i postao apostol. Prvobitna sporna pitawa apostoli su re{avali na apostolskim saborima. Jedan od prvih problema teolo{ke prirode bio je odnos preobra}enih Jevreja i neznaboàca prema ranijoj jevrejskoj verskoj tradiciji, koji je kompromisno re{en. Biv{i politeisti bili su li{eni obaveze sle|ewa Mojsijevog u~ewa i obavezivani iskqu~ivo Novim zavetom, ali je u nekim mestima razlikovawe biv{ih judejaca i biv{ih mnogoboàca predstavqalo klicu prvog unutarhri{}anskog raskola i osnov me|usobnog sporewa apostola Petra i Pavla. Petar je smatrao da je Mojsijevo u~ewe i daqe op{teobavezno za hri{}ane, dok je Pavle to osporavao. Ve} u prvom veku hri{}anstvo se ra{irilo po celoj Rimskoj imperiji i za svoje glavne protivnike i progoniteqe je imalo uglavnom Jevreje sve dok car Neron nije 64. godine zapalio Rim i za podmetawe poàra optuìo hri{}ane. To je dovelo do prvog masovnog antihri{}anskog pogroma, u kome su prema legendi stradali i Petar i Pavle. Rimokatoli~ki teolozi insistiraju da je rimsku crkvu osnovao apostol Petar i da joj je bio prvi episkop, dok ugledni hroni~ar iz drugog veka Irinej kazuje da se prvi rimski episkop zvao Linus. [to se ti~e tvrdwe rimokatoli~kih istori~ara i bogoslova da je upravo apostol Petar osnovao rimsku crkvu, Jevsevije Popovi} kaè da “oni moraju to da ~ine, jer na tome po~iva institucija papstva, budu}i da pape samo u svojstvu tobo` naslednika Petrovih mogu traìti rimskom episkopatu juris219

dikcioni primat i vlast nad celom crkvom, koju je tobo` Isus predao apostolu Petru. Ina~e, niti je u pozivu apostola, da se oni umesto da idu svima narodima i postavqaju im episkope sami nastane u izvesnom mestu kao episkopi, niti vidimo to kod apostola.” (str. 200., prvi deo). Apostoli su osnivali crkvene op{tine unutar jedinstvene hri{}anske crkve. Te op{tine su uskoro nazvane apostolskim crkvama, od kojih su pet najistaknutijih i najuglednijih bile jerusalimska, rimska, antiohijska, efeska i aleksandrijska. U po~etku je jerusalimska bila najzna~ajnija jer je tu Hristos stradao i vaskrsao, a i apostoli su odatle hri{}anstvo {irili po svetu. Weni episkopi su bili bliski Hristovi ro|aci, ali su Rimqani izme|u 66. i 70. godine razorili Jerusalim, a ne{to kasnije delovawe jerusalimske crkve poremetila je pojava dve {izmati~ke sekte, nazareja i evionita. “Po Svetom pismu i po najstarijoj tradiciji rimsku su crkvu osnovali prvo prosti verni kao i u~enici i saradnici apostolski.” (str. 226.) Mnogi od wih su bili ro|aci, poznanici ili u~enici apostola Pavla. Nikakvog istorijskog dokaza nema da je apostol Petar uop{te dolazio u Rim, s obzirom da se on opredelio da hri{}anstvo propoveda Jevrejima. Ako je uop{te i i{ao u Rim, onda je to moglo biti zajedno sa Pavlom, kad je rimska crkva ve} uveliko delovala. Pored prvog rimskog biskupa Linusa, drugi po redu je bio Anaklet, a tre}i Kliment. Do druge polovine ~etvrtog veka niko Petra nije pomiwao ne samo kao prvog, nego ni uop{te kao rimskog episkopa. Da je uop{te Petar dolazio u Rim i da je tamo pogubqen, prvi put je pisao jereti~ki autor Pseudo-Klimentin u drugoj polovini drugog veka. b) Politi~ke pretenzije rimskih episkopa Za vreme rimskog episkopa Liberija, 354. godine napisan je hronolo{ki katalog rimskih episkopa u kome stoji “da je Petar, po{to je druge godine vlade cara Klaudija (42. g.) poloìo prvi temeq rimskoj crkvi, bio i prvi episkop rimski i to 25 godina, po{to je ranije 7 godina bio antiohijski episkop. Na ovu kasniju tradiciju, da je rimsku crkvu osnovao prvo Petar, i to ve} druge godine vlade Klaudijeve i da je Petar bio prvi rimski episkop, za ~ega se bez osnove na{lo potvrde tobo` i u Delima apostolskim, koja vele da je Petar posle svog ~udnog oslobo|ewa iz zatvora Iroda Agripe oti{ao iz Jerusalima ’u drugo mesto’, pri ~emu ’drugo mesto’ zna~i tobo` Rim, oslawaju rimski episkopi svoje pretenzije na jurisdikcioni primat, jer se proglasi{e naslednicima Petrovim i ustvrdi{e da je Hristos dao Petru jurisdikcioni primat, tj. vrhovnu vlast nad drugim apostolima i nad celom crkvom, te da takva vrhovna vlast pripada i rimskim episkopima, po{to je Petar bio prvi rimski episkop. Ove pretenzije su ~esto obarane i isto~na je crkva tome nasuprot tvrdila: Petar je dodu{e bio prvi me|u apostolima i imao je po~asni primat, ali nikako vrhovnu vlast, jurisdikioni primat; zato ni wegovim naslednicima, rimskim episkopima, ne pripada takav primat. A da Petar uop}e nije bio u Rimu, ni Isto~waci nisu ni sawali, po{to i oni bona fide prihvati{e tradiciju kako se ona do kraja IV stole}a obrazovala. Tek protestantima pripada zasluga, da su tu tradiciju prore{etali i izveli rezultat, da je Petar, iako je bio u Rimu, mogao biti tek pred kraj svoga ìvota, ali da je nemogu}e, da je bio prvi osniva~ i episkop rimske crkve.” (str. 230.) 220

Po jednoj od osnovnih hri{}anskih teolo{kih paradigmi Hristos je i posle vaskrsewa nastavio da na nevidqiv na~in vr{i vrhovnu upravu nad svojom crkvom i to posredstvom Svetog Duha. Vidqivu crkvenu vlast je predao apostolima, a crkvu ~ine svi vernici kao jedinstvena zajednica. Apostoli su predstavqali svojevrsnu crkvenu vladu koja ima pravo da podu~ava u veri, nare|uje i opomiwe kako bi vernike odvratila od zla, a u suprotnom mogla da ih iskqu~i iz crkve. To je, dakle, vlast iskqu~ivo duhovnog karaktera. Svaki je apostol vlast vr{io u granicama svoje nadle`nosti. Nekoliko apostola je u odnosu na apostola pojedinca predstavqalo vi{u instancu duhovne vlasti, a svi apostoli zajedno najvi{u. Protestanti smatraju da je crkveno ustrojstvo izvorno bilo jo{ demokratskije i podrazumevalo neposrednu duhovnu vlast crkvenih op{tina, dok rimokatolici koji u papi, odnosno rimskom episkopu, “kao nasledniku apostola Petra priznaju vidqivu glavu cele crkve, tvrde, da je Hristos dao crkvi monarhijsko ustrojstvo, da najvi{u vlast nije dao svima apostolima, nego samo Petru i da je ovoga postavio za glavu crkve, tako da i rad ostalih apostola mora zavisiti od wega. Rimokatolici ovu vi{u vlast nazivaju jednostavno primat, tj. prvenstvo, ali ne razumevaju pod tim samo po~asni primat, po~asno prvenstvo, nego jurisdikcioni primat, prvenstvo u vlasti, prevlast, vi{u vlast, po kojoj je Petar vladar, glava apostola i crkve, a danas razumevaju pod tim ~ak i strogu monarhijsku vlast.” (str. 266.) O~igledno je da rimokatolici “u pitawu primata ne daju nikakva zna~aja re~ima, kojima je Hristos dvaput suzbio me|u apostolima spor o dostojanstvu i time i svaku te`wu za prvenstvom, kada je rekao, ko ho}e me|u wima da je prvi, mora biti posledwi i sluga sviju, i kada im je kazao, da verni i apostoli ne smeju nikog na zemqi nazivati (op}im) ocem ili (op}im) u~iteqem i vo|om, jer imaju samo jednog (op}eg) oca na nebu.” (str. 267.) Rimski teolozi tezu o primatu baziraju na tri fragmenta iz Dela apostolskih i to kad Hristos Simona apostola naziva Petrom (stenom) nagove{tavaju}i mu pravo da drì kqu~eve carstva nebeskog, {to se zapravo odnosilo na sve apostole, kad Petru prori~e da }e se u jednoj no}i tri puta Hrista odre}i, kao i kad se Isus posle vaskrsewa obra}a Petru i pita ga da li je povratio veru u wega, pa dobiv{i potvrdan odgovor nalaè mu da napasa jagwad hri{}ansku. Tamo gde Isus opra{ta Petru sledbenici rimskog pape traè dokaz da je Hristos postavio Petra iznad drugih apostola. Petar je pao u apostolskom dostojanstvu, ali je Isus prema wemu pokazao milosr|e i vratio ga u zvawe. “Da je Petar u istini dobio primat od Hrista, i to primat vlasti, to bi ga on i vr{io, i ostali bi se apostoli tom primatu pod~inili; u Delima Apostolskim i u apostolskim poslanicama bilo bi kakvog traga tome, da je Petar vr{io takav primat, i da su ga apostoli priznavali; ali tako {to ne nalazimo. Naprotiv, vidimo da su apostoli, kad su ~uli da su u Samariji mnogi obra}eni, poslali tamo Petra i Jovana, da dadu kr{tenima Svetog Duha, dakle postupali su sa Petrom kao i sa Jovanom. Da je Petar bio glava apostola, koji ima vi{u vlast, ne bi apostoli imali prava da s wim raspolaù i da i wega {aqu u Samariju kao Jovana, nego bi on poslao tamo kojeg od apostola. Vidimo daqe, da se i u drugim va`nim slu~ajevima svi apostoli savetuju, da svi donose odluku, a ne sam Petar. Vidimo da se Petar, kad se vratio sa drugog svog puta kroz Palestinu, morao ~ak pravdati pred ostalim apostolima {to je krstio i primio u crkvu Kor221

nilija (Kornelija) jednog neznabo{ca. Vidimo zatim, da je Petra, kad je u Antiohiji stigao na stranu tesnogrudih hri{}ana iz judejstva protiv hri{}ana iz neznabo{tva, pozvao na odgovor Pavle, kao {to pri~a Pavlova poslanica Gala}anima, strogo ga ukorio, {to nije postupao po Jevan|eliju. îtamo u poslanicama Pavlovim, da je Pavle protiv onih koji sumwaju u jednako dostojanstvo wegovog apostolata izjavio da on (Pavle) nije ni~im mawi od Petra i ostalih apostola. Vidimo da i sam Petar sebe u svojoj prvoj poslanici prema drugim nastojateqima ili prezviterima naziva samo sunastojateqem, saprezviterom. Ne vidimo, dakle, da je Petar vr{io ili prisvajao kakav jurisdikcioni primat, niti da su ga ostali apostoli priznavali.” (str. 270-271.) Jevsevije Popovi} nastavqa sa jo{ detaqnijom analizom i pobijawem crkvenopravnog osnova monarhijskih pretenzija rimskih episkopa. On prvo pobraja sve argumente zagovornika papskog primata izraène kroz retorska pitawa: “Za{to se onda Petar u spisku 12-ce apostola spomiwe uvek na prvom mestu i jedanput i izri~no kao prkos, prvi? Za{to Petar, kad se Hristos obra}a apostolima, govori ~esto u ime ostalih apostola, i za{to se Hristos ponekad obra}a li~no Petru, kad govori apostolima? Za{to Petar i posle uznosa Hristova na nebo i posle silaska Svetog Duha vodi prvu re~ u skupovima apostolskim? Za{to ga oci nazivaju glavom apostola, korifejom apostola, knezom apostolskim?” (str. 271.) Svim tim pitawima sledi detaqan i ubedqiv odgovor. “Istina je, da se Petar u spisku apostola spomiwe uvek na prvom mestu i da se jedanput i izri~no naziva primas, prvi, da ve}inom on govori u ime ostalih apostola i da se i Hristos u svojim razgovorima sa apostolima obra}a ponekad na wega i posebno, naposletku istina je i to, da ga crkveni oci nazivaju glavom apostola, knezom apostola. Ali sve to ima svoj prirodni razlog u istoriji apostola i u li~nosti Petrovoj. Petra je naime Hristos od svih apostola prvi pozvao na apostolstvo, Petar je bio najstariji me|u apostolima, osim toga pun revnosti, qubavi i privrènosti prema Hristu i prema Jevan|eliju, usled ~ega mu je Hristos i dao po~asno ime Petar, tj. ~ovek kao stena; i veoma je prirodan razlog, da se on uvek spomiwe kao prvi, kad je on prvi pozvan na apostolstvo, da ve}inom on vodi re~ u ime ostalih apostola i da se ponekad na wega upu}uju re~i, koje vrede za sve apostole, kad je on najstariji, prvopozvani i za ~vrstu veru najrevnosniji apostol. On je najodlu~niji, najistaknutiji me|u 12-com apostola, ali najistaknutiji me|u ravnima (primus inter pares). Pavle ne kaè da je samo Petar bio stub crkve, nego Petar, Jovan i Jakov. Ali zbog svoje starosti, zbog svog poziva, koji je bio pre sviju, zbog svoje velike revnosti za ~vrstu veru bio je uvek veoma {tovan, te zato se i zove knez apostola, glava apostola, ali nikako u smislu da je on imao vi{u vlast nego ostali; jer vidimo da se i apostol Pavle naziva apostolom sveta, knezom apostola, ne kao da je imao vi{u vlast, nego zato {to je bio po celom svetu ~uven sa svojih uspeha i veoma odli~an me|u apostolima.” (str. 271-272.) Dela Apostolska su kao svedo~anstvo prvobitnog Hristovog crkvenog ustrojstva nedvosmislena. “Petar nije imao vi{u vlast, nego ostali apostoli, nije dobio primat vlasti, a najmawe u smislu kakve monarhijske vlasti. Ako je imao kakav primat, kao {to Kiprijan episkop kartaginski (+ 258.) zbiqa i govori o primatu Petrovu (primatus Petri), to je bio sasvim prirodni po~asni primat, i stara ga je crkva stoga {tovala u velikoj meri; ali postepe222

no se na Zapadu razvila starijem crkvenom u~ewu protivna teorija, da je on dobio od Hrista vi{u vlast, jurisdikcioni primat, i ta se teorija razvila u prvi mah od V stole}a u Rimu; i rimski su episkopi, koji su se ve} ranije izdavali za wegove naslednike, iz toga onda deducirali i za sebe jurisdikcioni primat, primat vlasti, kasnije ~ak i monarhijsku vlast nad celom crkvom.” (str. 272.) Pored dvanaest apostola Isus je izabrao sedamdeset ili 72 pomo}nika iz reda svojih u~enika. Oni su delovali kao apostoli u {irem smislu. Apostoli nisu imali naslednike nego su upravqawe crkvom prenosili na episkope, prezvitere i |akone. Oni se postavqaju rukopoloèwem i prizivawem Svetog Duha. Episkopi su dobili apostolsku vlast u crkvi, ali nisu mogli pretendovati na apostolski duhovni autoritet. Episkopi, prezviteri i |akoni su u crkvi predstavqali sve{teni~ki stale` ili klir, dok drugom staleù pripadaju vernici, odnosno narod, laici. Episkopi su birani od strane nekoliko susednih episkopa, klira i naroda. U rukopoloèwu episkopa morala su da u~estvuju najmawe tri ve} postoje}a episkopa, mada ima posebnih istorijskih slu~ajeva kada su u tome u~estvovala samo dvojica. Episkopi i svi drugi sve{tenici, ènili su se pre posve}ewa, ali samo jednom i nisu se mogli razvoditi. Uvo|ewe celibata po~elo je tek 306. godine u [paniji odlukom Iberijskog sinoda. Svi su episkopi me|usobno potpuno ravnopravni, a unutar jedne dràve su se okupqali u okviru jedinstvenog sinoda ili koncila. Postepeno je pravo sazivawa sinoda preneseno na jednog od episkopa, primasa, prvog me|u jednakima, mitropolita, s obzirom da je tu obi~no re~ o episkopu glavnog grada dràve. Tu se ogleda i te`wa da se crkva u teritorijalnom pogledu organizuje po uzoru na dràvu. Mitropolitov primat je samo po~asni, prezidencijalni, i to po qudskom a ne boànskom pravu. Rimski episkop je bio na ~elu prestoni~ke crkve Rimskog carstva, ali i mitropolit samo sredwe i ju`ne Italije, ali se nije zadovoqio primatom ~asti, dostojanstva i ugleda koji se po prirodi stvari {irio po celoj hri{}anskoj crkvi, “nego se zloupotrebqavaju}i ovaj primat po rimskoj uro|enoj te`wi za vla{}u pona{ao ponekad tako, kao da je imao op}i jurisdikcioni primat; ali prava takvog primata u I periodu nisu mu priznavana, jer wegove prodrzqivosti su redovno odbijali. Ali latinski bogoslovi ho}e iz ugleda, kojim se ve} sada bez sumwe sluìo i kojim je druge episkope nadkriqavao, kao i iz wegovih prodrzqivosti da zakqu~e, da mu je ve} u ovom periodu pripadao op}i jurisdikcioni primat i da je on ve} sada imao i vr{io vrhovnu vlast nad celom crkvom. No, iako su rimski episkopi u ovom periodu ~esto odlu~no odbijani sa wihovim prodrzqivostima, ipak to nije smetalo da kasnije, i to ve} u II periodu, wihova neprekidna te`wa za op}im jurisdikcionim primatom, potpomognuta povoqnim okolnostima, na Zapadu pobedi, tako da od tog doba rimska crkva vlada celim katoli~kim Zapadom.” (str. 294.) Jevsevije Popovi} detaqno pobija proizvoqne teze rimskih teologa i wihovo nategnuto tuma~ewe fragmenata iz dela starih crkvenih pisaca. Neke od wih su se bazirale i na navodnim snovima, poetskom izraàvawu o crkvenoj qubavi, apologetskim tiradama prigodno nadahnutih oratora, nostalgi~ara za prehri{}anskim vremenom paganskog pontifeksa maksimusa, i sli~223

nim napabir~enim citatima malobrojnih crkvenih li~nosti bez naro~ito izraènog bogoslovskog autoriteta. Ali sve to ubedqivo pobija ve} sama ~iwenica da u prva tri veka {irewe hri{}anstva rimski biskup apsolutno nikakvog jurisdikcionog primata nije imao. Neuporedivo je vi{e ozbiqnih svedo~anstava o nedvosmislenim stavovima visokoautoritativnih crkvenih pisaca da u hri{}anskoj crkvi ne moè postojati episkop nad episkopima. Ako je jednom prilikom rimski biskup uputio poslanicu Korin}anima da suzbiju tamo{we nemire, to je apel a ne dokaz jurisdikcione nadle`nosti. Kada je izvesni vizantijski koàr odlukom rimskog biskupa iskqu~en iz crkve kazna mu je izre~ena dok je ìveo u Rimu. Ekskomunikacija azijske crkve u drugom veku ostala je jednostrani akt rimskog episkopa Viktora, pa je, ne dobiv{i podr{ku drugih crkava, Rimska crkva taj akt uskoro povukla. I ~itav niz drugih samovoqnih poteza ostao je bez efekta, {to zapravo pokazuje koliko su svi poku{aji Rimske crkve da se nametne kao dominiraju}a u hri{}anskom svetu ostali neuspe{ni. Nijedan dokaz relevantnije prirode ne postoji, dakle, ni za tezu da su rimski biskupi bar prakti~no vr{ili vrhovnu crkvenu vlast u hri{}anskom svetu, ali je veliki broj izvornih podataka koji svedo~e i o prakti~noj ravnopravnosti biskupa po svim crkvenim pitawima, kao i o nemogu}nosti da se jedan episkop me{a drugome u vo|ewe eparhijskih poslova bez wegove prethodne izri~ite saglasnosti. I u tom prvom periodu hri{}anske crkvene istorije koji datira do Konstantinovog edikta o progla{ewu hri{}anstva dràvnom religijom pojavqivala su se razli~ita jereti~ka u~ewa i raskoli. Jeres je svojevrsna opozicija op{tem crkvenom u~ewu, a wena blaà forma naziva se heterodoksija. Judaisti~ka jeres je nastala insistirawem na op{toj obaveznosti Mojsijevog u~ewa u hri{}anskoj crkvi i poricala Hristovu boànsku prirodu vide}i u wemu iskqu~ivo mesiju – obi~nog ~oveka. Sledbenici wene dve frakcije nazivali su se nazareji i evijoniti. Gnostici su na podlozi platonovskog u~ewa insistirali na dualizmu Boga i materije, ali i preuzimali Zaratustrino u~ewe o dobrom i zlom bogu, zatim da je zli bog stvorio materiju i ~oveka, a dobri nastoji da tom ~oveku usadi du{u i razum. Hristos je po wima taj dobri bog, ~ije je materijalno leglo bilo prividno, a wegova uloga je da qude oslobodi kontrole starozavetnog zlog boga Demiurga, pa mu se najvi{e moè doprineti strogim asketizmom. Neki gnostici su bili u idejnoj simbiozi sa evijonitima, dok su drugi upadali u antinomizam kao prezirawe svih moralnih zakona ili libertinizam koji je podrazumevao ìvotnu razuzdanost. U Persiji se u tre}em veku razvilo manihejstvo kao specifi~na varijanta gnosticizma, koja je dualizam povezala sa panteisti~kim budizmom i u~i o Isusu kao boànskom heroju svetlosti koji se bori protiv zla tame. Osniva~ sekte Manihej sebe je smatrao za Ute{iteqa, ~ija je uloga da dovr{i Isusovo delo tako {to }e pomo}i qudima da se oslobodi wihova unutra{wa svetlost, ube|uju}i ih u neophodnost asketskog ìvota. Slede}a jeres koja se pojavila je monarhijanska, koja je ~isto hri{}anska i manifestovala se u dinami~koj i modalisti~koj varijanti. Dinamici su propovedali da su Sin Bo`ji i Sveti Duh sile jedinstvenog bo`jeg lica, a da je Isus ~ovek ro|en natprirodnim putem i sa boànskom misijom. Modalisti smatraju da Bog predstavqa jedno lice s tri modaliteta otkrovewa, te je prema to224

me sam Bog Otac stradao na krstu. Ove jeresi su uzele poprili~no maha i prouzrokovale su u drugom i tre}em veku ùstre teolo{ke rasprave i unutarcrkvene sukobe. Pored wih, postojala je i malobrojna sekta tnetipsihita koja je smatrala da qudska du{a umire zajedno sa telom, s tim {to }e du{a vaskrsnuti u vreme drugog Hristovog dolaska; kao i jerakitska sekta koja se striktno borila protiv qudske ~ulnosti i strogo nalagala uzdràvawe od bra~nih du`nosti, mesa i vina kao osnovnom preduslovu spasewa. Ozbiqan raskol je u drugom veku izazvao montanizam sa svojim rigoroznim tuma~ewem verskih obaveza i o~ekivawu dolaska Paraklita, odnosno ute{iteqa. Ipolitanci su bili podjednako rigorozni raskolnici, ali se nisu zanosili Paraklitom, nego su propovedali vi{u boànsku su{tinu Oca, a niù Sina i Svetog Duha. Rigorizam }e kasnije poprimiti krajwe fanatizovani izraz u takozvanom novacijanstvu, kao i nekim drugim sekta{kim raskolima koji su nastali na personalnim sukobima nosilaca visokih crkvenih zvawa. Svi ti raskoli su bili vremenski ograni~enog trajawa, a jereti~ka u~ewa koja su ih motivisala postepeno su zamirala u tom periodu kad su osnovne hri{}anske crkvene dogme bile definitivno uobli~ene. v) Hri{}anstvo kao dràvna religija Drugi period op{te crkvene istorije po~iwe 323. godine kada je car Konstantin proglasio hri{}anstvo za dràvnu religiju u celoj Rimskoj imperiji, nakon {to se 313. sam preobratio u hri{}anina, s tim {to se krstio tek 337. godine. Wegovi naslednici su zabranili politeisti~ke religije, mada je 361. godine car Julijan Otpadnik poku{ao da ih obnovi, ali je posle dve godine ubijen. Rimska dràva je preuzela potpunu brigu za daqi razvoj crkve, a episkopima je poverila i sudske nadle`nosti. Sve{teni~ki stale` je uìvao mnoge privilegije, ali su vladari dominirali nad crkvom u celini i postavili se kao weni glavni poglavari. U ~etvrtom veku po~iwe naglo da se razvija mona{tvo na temequ prvobitnog pustiwa{tva i asketizma. Neki od mona{kih redova uskoro su se pretvarali u specifi~ne sekte izopa~avaju}i prvobitni smisao samog pokreta, dok su fanatizam, s jedne, i iskazivawe politi~kih ambicija, s druge strane, postali uobi~ajene pojave. Pod uticajem mona{tva ve} u petom veku i{~eznu}e oèweni episkopi, s tim {to je na zapadu celibat postao obavezan za sve sve{tenike. Postepeno je ograni~avano u~e{}e naroda u izboru episkopa, pa }e to ubudu}e biti iskqu~ivo sfera odmeravawa snage i uticaja vladara i najvi{e sve{teni~ke hijerarhije. Od ~etvrtog do {estog veka odràno je pet vaseqenskih sabora koji su okupili skoro sve hri{}anske episkope, a wih su redovno sazivali rimski carevi. “Uzalud se trude rimski katolici da dokaù, da je u sazivawu svih tih sabora sudelovao i rimski episkop, iako je uglavnom istina, da su carevi vaseqenske sabore sazivali u sporazumu sa najodli~nijim episkopima, me|u koje su pre svega spadali rimski.” (str. 496.) Vaseqenski sabori su usvojili oko stotinu op{teobaveznih crkvenih kanona. Prvi je sabor sazvao car Konstantin Veliki u Nikeji u Vitiniji 325. godine, drugi Teodosije I u Carigradu 381. godine, tre}i Teodosije II u Efesu 431. godine, ~etvrti Marcijan u Halkidonu 451. godine i peti Justinijan I u Carigradu 553. godine. Na ~etiri sabora su 225

u~estvovali skoro svi episkopi, dok su na drugim bili samo isto~norimski, ali su zapadnorimski naknadno sve wegove odluke prihvatali pa se zato i on smatra vaseqenskim. “Ni na jednom od tih pet vaseqenskih sabora nije prisustvovao rimski episkop, nego je na I, III i IV bio zastupqen preko svojih izaslanika, a na II i V nije bio ni zastupqen. Rim je zakqu~ke ova dva posledwa sabora tek naknadno primio i odobrio, a osobito zakqu~ke V vaseqenskog sabora ne bez opirawa... Predsedavali su na svim tim saborima za vreme pretresawa unutra{wih stvari crkve ili jedan ili vi{e wih od najuglednijih episkopa, ponekad i izaslanici rimskog episkopa, kao prvog u Rimskoj Imperiji, {to nije bilo uvek, dok rimski bogoslovi ve}inom ho}e da dokaù da su rimski izaslanici predsedavali na svima saborima na kojima su prisustvovali. Isto tako je tendenciozno kad rimski bogoslovi dokazuju da su zakqu~ci tih sabora dobili vaseqenski zna~aj tek kad ih je i Rim potvrdio; naprotiv zakqu~cima tih sabora obi~no su samo carevi svojom potvrdom davali i mo} dràvnih zakona.” (str. 496-497.) Pored ovih vaseqenskih, sazivan je i veliki broj partikularnih sinoda, odnosno koncila ili sabora, ali su s nekih od wih tako|e op{teprihva}eni usvojeni kanoni. Daqe je razvijen mitropolitanski sistem, tako da je svaka provincija carstva imala svog mitropolita, ukupno 120, koji su stajali na ~elu episkopa u svojoj provinciji. Vrhovni mitropoliti su nosili titulu primasa teritorije nad kojom su vr{ili nadle`nost. Uskoro su na Istoku vrhovni mitropoliti prozvani patrijarsima, i samo je petorici to zvawe priznato, rimskom, aleksandrijskom, antiohijskom, carigradskom i jerusalimskom mitropolitu. Ostali su imali naziv egzarha na Istoku ili primasa na Zapadu. Svi vrhovni mitropoliti, odnosno patrijarsi i egzarsi nazivani su arhiepiskopima. Na Zapadu su kasnije sve episkopije nazvane dijecezama i mitropoliti arhiepiskopima, a neki su privremeno imali i naziv patrijarha, poput akvilejskog, odnosno, posle promene sedi{ta, mleta~kog. Na Istoku su episkopije prozvane eparhijama. Mitropoliti su sazivali i predsedavali sinodima, a saborske odluke su bile obavezne za sve ~lanove. Svi vrhovni mitropoliti su bili me|usobno izjedna~eni u pravima. Postepeno je na Zapadu, usled mo}i Rima i ~este nemo}i provincije da se odupru varvarskim najezdama, sve vi{e rimski patrijarh, odnosno papa, kako je uobi~ajeno nazivan, priznavan za vrhovnog mitropolita, a episkopi su smatrani wegovim vikarima. Na wega se vremenom ugledao i carigradski patrijarh, kao drugi u po~asnom rangirawu, {to mu je ~etvrti vaseqenski sabor potvrdio. Pored pet patrijar{ija, zadrào se jo{ poprili~an broj samostalnih crkava nad kojima se nije protezala nadle`nost nijednog patrijarha, nego su imale status autokefalnih. Tako su, na primer, jermenska, persijska i gruzijska crkva imale svoje katolikose kao vrhovne mitropolite. Rimskoj crkvi su op{te zapadne politi~ke prilike, veliko materijalno bogatstvo, centralni imperijalni geografski poloàj pribavili ogromnu mo}, koju je ona u petom veku materijalizovala postavqaju}i se su{tinski svojim autoritetom iznad careva Zapadnog carstva. Zbog velikog ugleda rimskog biskupa su ~esto pozivali da se ume{a i u velike isto~wa~ke crkvene sporove, pa ~ak i da wegova re~ i autoritet odnesu prevagu u najdelikatnijim teolo{kim pitawima i nedoumicama. Rimski episkopi su se vremenom toliko osilili da su od petog veka zahtevali da im se prizna jurisdikcioni primat nad svim osta226

lim hri{}anskim crkvama, ne zadovoqavaju}i se vi{e samo po~asnim, koji im niko nije sporio. To je dovelo do {est velikih sporova i unutarcrkvenih sukoba i to tri jurisdikciona na ilirskim, afri~kim i galijskim prostorima, kao i tri s carigradskim patrijarhom zbog patrijar{ijskog ranga, jurisdikcionog primata i ikumenskog naslova. Posebno su ambicije rimskih crkvenih poglavara pothrawivali zba~eni isto~ni episkopi, koji su se obra}ali za pomo} i pri tome nisu birali na koji }e se na~in poniziti da bi sopstveni ciq realizovali. “Glavna smetwa rimskim suprematskim te`wama prema Istoku be{e rival Rimu, Novi Rim ili Carigrad. Zato se iz Rima svakom prilikom napadalo na carigradskog episkopa; rimski episkop je jako nastojavao da svoga isto~nog rivala u~ini bezopasnim. Ovaj, naime, be{e opasan, jer je Carigrad postao novom prestonicom carstva, a tamo{wi episkop ne samo da je postao arhiepiskopom ili patrijarhom, nego je dobio i rang odmah posle rimskog episkopa. Rim se mogao {ta vi{e bojati da }e se jednom re}i, Carigrad je prva prestonica, a Rim druga, i prema tome carigradski episkop je po rangu prvi, a rimski je na drugom mestu. Rimski episkop se zato od po~etka branio protiv napredovawa ugleda carigradskog episkopa, i jako je ~uvao od wega naro~ito isto~noilirsku crkvu, koju je rimski episkop rano pod~inio sebi i za koju se osobito od 379. godine, tj. od kad je Isto~ni Ilirik politi~ki pripao Istoku, bojao da }e je izgubiti u korist carigradskog episkopa.” (str. 524.) Rimski biskupi se nisu ustru~avali ni od otvorenog falsifikovawa kanona Nikejskog vaseqenskog sabora da bi tako ve{ta~ki pribavili argumentaciju za svoje prohteve. Me|utim, “carigradski carevi izjavqivahu ponekad, kada im rimska crkva za wihove politi~ke svrhe nije bila potrebna, da carigradskoj crkvi pripada prvi rang, a kad rimsku crkvu htedo{e opet ublaìti, dodavahu: posle rimske crkve.” (str. 525-562.) Povodom takozvanog Akakijevskog spora u slu~aju izmirewa jereti~kih egipatskih monofizita sa crkvom do{lo je i do otvorenog raskola izme|u Rima i Carigrada, koji je trajao od 484. do 519. godine. Rim je poslao 60.000 vojnika u Carigrad da bi iznudio prihvatawe sopstvenih zahteva, ali su mu rezultati bili kratkotrajni. Isto~na crkva je uskoro uzvratila udarac kada je 588. godine sabor u Carigradu proglasio patrijarha Jovana IV Posnika za vaseqenskog ili ikumenskog. Sam naziv je tako|e ~isto po~asni, “ali u Rimu se to druk~e shvatilo, tim pre {to je Jovan Posnik ba{ predsedavao sinodu, koji je imao suditi jednom patrijarhu (antiohijskom Grigoriju – prim. V.[.), u ~emu se gledalo stavqawe carigradskog episkopa u posed jurisdikcionog primata nad celom crkvom, a na {tetu rimskog episkopa, koji je takav primat prisvajao sebi!” (str. 530.) Rimski episkop Grgur Veliki je taj naziv carigradskog patrijarha proglasio |avolskim i blasfemi~nim. Uprkos tome, carigradski patrijarsi se od tada pa sve do danas nazivaju vaseqenskim, {to zna~i sveop{tim ili univerzalnim. U ovom periodu crkvene istorije obnavqala su se neka stara i pojavqivala nova jereti~ka u~ewa. Afri~ki donatisti~ki raskol je izbio po ~isto personalnim pitawima episkopskog izbora, ali je eskalirao u vi{egodi{we krvave sukobe. Mnogo ve}e probleme je isto, u ~etvrtom veku, izazvao arijanizam ~iji su sledbenici negirali Hristovu boànsku prirodu, pa je to bio povod za sazivawe Nikejskog sabora. Arijevska jeres se razgranala u vi{e varijanti, od kojih su najuticajnije izazvale takozvani rimski, antiohijski i lu227

ciferovski raskol, a kasnije apolinarovski, makedonijevski i priscilijanski. Sledile su neke racionalisti~ke i fanatizovane sekte, da bi se u punoj snazi pojavilo monofizitstvo kao u~ewe o jedinstvenoj Hristovoj prirodi, nasuprot tradicionalnom hri{}anskom u~ewu o dvostrukoj, qudskoj i boànskoj. Monofiziti su u jednom periodu ovladali aleksandrijskom, antiohijskom i jerusalimskom patrijar{ijom, a ostali su trajna orijentacija koptske, etiopske, mesopotamske (jakoviti) i jermenske crkve. g) Novi monoteisti~ki faktor islama i daqa pometwa u hri{}anskoj crkvi Popovi} tre}i period op{te crkvene istorije ome|uje od pojave islama 622. godine do definitivnog hri{}anskog raskola 1054. Islam je ve} u sedmom veku ovladao Persijom, Bliskim Istokom i Severnom Afrikom uti~u}i da se tamo hri{}anstvo svede na sekundarnu religiju, a uskoro je ugrozio i Evropu nadirawem prema Carigradu i prodirawem u [paniju. Zapadno rimsko carstvo se raspalo. Do{lo je do naglog uspona frana~ke dràve, ali i do wenog raspada, {to je uslovilo pojavu ve}eg broja samostalnih dràva. Krunisawe Karla Velikog 800. godine rimskom carskom krunom uvelo je u opticaj praksu da rimski papa dodequje vladarske krune i da je on superioran nad svetovnom vla{}u. Isto~nom Evropom ovladali su Sloveni i po~eli da formiraju svoje dràve. Na Balkanu je uspostavqeno bugarsko, a zatim i srpsko carstvo. Hri{}anska crkva je u ovom periodu temeqito potisnuta s ju`nih predela Mediterana, ali se ubrzano {irila na zapadu, severu i istoku hristijanizuju}i Germane i Slovene. U organizacionom pogledu do{lo je do postepenog napu{tawa sinodalnog sistema i principa sabornosti u prilog ja~awa isto~nog patrijar{ijskog sistema i zapadnog papizma. U Carigradu je imperator Konstantin Bradati 680. godine sazvao [esti vaseqenski sabor povodom re{avawa monotelitskog spora po pitawu jedinstva Hristove voqe, koji je nastao iz poku{aja izmirewa sa monofizitima. Car Justinijan II Beznosni sazvao je Sedmi vaseqenski sabor 692. godine, koji je usvojio 102 kanona. Zapadna crkva je prvo ove kanone odbacila, potom ograni~eno priznala, pa opet odbacila, naknadno je ovom saboru osporen vaseqenski karakter. Narednih decenija Rim je ipak priznao ovaj sabor kao nastavak {estog. Carica Irina sa maloletnim sinom Konstantinom V sazvala je u Nikeji 787. godine Sedmi vaseqenski sabor, koji je presudio po pitawu uzavrelog spora o ikonama i doneo 22 kanona. Osmi vaseqenski sabor sazvao je car Mihailo III 861. godine u Carigradu da bi se na wemu razre{io spor oko patrijar{ijskog prestola izme|u smewenog patrijarha Igwatija i novog patrijarha Fotija. Iako su rimski izaslanici na ovom saboru u~estvovali, naknadno su mu porekli vaseqenski karakter. Car Vasilije Makedonac 869. godine, u dogovoru sa rimskim biskupom, saziva Osmi vaseqenski sabor koji je po~eo rad sa svega 12 episkopa, da bi se do posledwe sednice prikupilo 102. Doneto je 27 kanona i priznat rimski jurisdikcioni primat. Me|utim, isti car je 879. godine ponovo sazvao Osmi vaseqenski sabor a 383 episkopa, ukqu~uju}i papske izaslanike, kojim je prethodni sabor anuliran i usvojena tri kanona, “od kojih je jedan ne diraju}i u po~asni primat rimske stolice proklamirao jurisdikcionu ravnopravnost 228

carigradskog prestola sa rimskim.” (str. 729.) Rimska crkva je prvobitno ovaj sabor priznala, ali se posle dve godine predomislila i priznawe opovrgla i proglasila anulirani sabor iz 869. godine jedinim vaqanim. Tako isto~waci i danas Osmim vaseqenskim saborom smatraju sabor iz 879. godine, a zapadwaci sabor iz 869. godine. Tako Deveti vaseqenski sabor vi{e nikada nije mogao biti sazvan. Posle raskola, i isto~na i zapadna crkva sazivale su sabore, koje su nazivale vaseqenskim, jedna drugu ignori{u}i. U zapadnom krilu hri{}anstva papa je dominirao nad svetovnim vladarima, dok je u isto~nom car pokazivao sve ve}u samovoqu nad despotski pot~iwenom crkvom. U ovom periodu, Bugari, koji su 864. primili hri{}anstvo, prvobitno su se opredelili za rimske episkope, ali se wihov vladar Boris 869. predomislio, pa je proterao latinske arhijereje i bugarsku crkvu pot~inio carigradskom patrijarhu, koji ih je prvobitno i osnovao. Borisov sin Simeon je, 893. godine, prihvatio kraqevsku krunu od rimskog pape i bugarsku crkvu opet usmerio na zapadnu stranu. Me|utim, Simeonov sin Petar 932. godine opet se preorijentisao, odrekao veza sa papom, pa je carigradski patrijarh priznao bugarskog arhiepiskopa i crkvenu autokefalnost. U ovom periodu obnovqena je autokefalnost gruzijske i kiparske crkve na nivou arhiepiskopije. U Zapadnoj Evropi postepeno su se skoro sve episkopije pot~inile rimskom papi, a papa je neprekidno nastojao da postigne prevlast nad isto~nim patrijarsima. “Budu}i da su rimski episkopi kao vrhovne crkvene poglavice celog Zapada imali uticaja i na svetovne vlade, nastala je teorija da je Bog radi vladawa svetom ustanovio dve vlasti, ili slikovito, dva ma~a, duhovni i svetovni ma~, i da je jedan predao papi, a drugi vladarima, ali i svetovni ma~ vladarima osve}uje i pripasuje papa, i dat je radi pomo}i duhovnom ma~u – teorija, koju su postavili rimski bogoslovi, i zatim kroz ceo sredwi vek branili. Ali {to je rimskoj stolici u ovom periodu osobito veliku va`nost dalo u crkvenim i svetovnim stvarima, behu dve okolnosti iz prve polovine ovoga perioda, prvo intimna alijansa rimske stolice sa mo}nom frana~kom dinastijom Karolinga, a drugo zbirka la`nih dokumenata u korist papskih jurisdikcionih zahteva, zbirka takozvanih Pseudoisidorovih dekretalija, koja je u to doba po~ela kolati.” (str. 737.) Pipin Mali, osniva~ karolin{ke dinastije, odan papi {to mu je omogu}io da se sa crkvenog aspekta legalno do~epa prestola, posle proterivawa Langobarda koji su potisnuli Grke s velikih delova italijanske teritorije, oslobo|ene posede poverio je direktno papi na upravqawe, {to }e predstavqati za~etak papske dràve. Falsifikator Pseudoisidorovih dekretalija la`no je dokazivao da je od po~etka hri{}anstva rimski episkop imao vrhovnu crkvenu zakonodavnu i sudsku vlast, da je presu|ivao u svim episkopskim procesima, da su sve{tenici van nadle`nosti svetovne vlasti itd. Vekovima je ovaj falsifikat nametan kao autenti~ni dokument, pogotovo u procesu ograni~avawa mitropolitanske vlasti i direktnom podvo|ewu zapadnih episkopa pod vlast rimskog pape, sve dok u XVI i XVIIveku protestantski teolozi nisu ubedqivo dokazali da je zaista re~ o falsifikatu. “Rimski bogoslovi i kanoni~ari su isprva poku{avali da brane autenti~nost poturenih dekretalija, ali je falsifikacija tako neosporno dokazana, da su kasnije prestali s time, i zadovoqili su se time da kaù kako namera falsifikatora nije bila r|ava, kako rimski episkop time nije ni{ta dobio, 229

jer je on tada ve} imao ono {to mu la`ne dekretalije pripisivahu. Mo`da je uglavnom istina, da je on tu vlast ve} imao, ali je falsifikacija ipak mnogo doprinela da se ta vlast utvrdi, jer je davala toj vlasti mnogo starije poreklo, i tvrdila je da je papska praksa u pogledu vlasti ve} od prvih po~etaka bila takva, te je kakav prigovor protiv te vlasti time apriori presecan.” (str. 741.) d) Vreme rimske crkvene pornokratije Ovaj falsifikat je posluìo kao crkvenopravno upori{te papi Nikoli Ida lotarin{kom kraqu Lotaru IIzapreti ekskomunikacijom, wemu odane episkope zbaci, te slomi otpor rajnskog mitropolita Hinkmara, a poku{ao je da presu|uje u sporu dva carigradska patrijarha, Igwatija i Fotija, {to je ubrzalo raskol. Me|utim, krajem IX veka dolazi do velikog pada papskog autoriteta, jer su se rimski plemi}i nadmetali oko svetovne vlasti i kako je koja strana nadja~avala, tako je na papski tron dovodila svog pouzdanog ~oveka, bez obzira da li je on imao stvarnih zasluga ili sposobnosti. Papa Jovan VIII je 882. godine ubijen. Me|utim, najgore stvari su tek sledile. “Papa Stefan VIIje 896. izvadio iz groba svog prethodnika Formoza (891-896), da ga stavi pred svoj sud, osudi i gadno zlostavqa, a samog Stefana VII je 897. godine protivni~ka stranka udavila. No, najgore je stajalo sa dostojanstvom i ugledom rimske stolice u H stole}u, koje se u zapadnoj crkvenoj istoriji uop}e naziva mra~nim stole}em. U prvoj polovini toga stole}a vladale su u Rimu razbludne ène iz jedne tamo{we plemi}ke porodice Teodore (isprva èna rimskog senatora Teofilakta, kasnije èna ili milosnica toskanskog markijana Adalberta) i wezine k}eri Teodore i Marocije (Marija). Ove veli~anstveno lepe, lukave i smele Rimqanke, da kaèmo sa crkvenim istorikom Hozeom, stavi{e vlastoqubqe i blud jedno drugom u slu`bu, tako da je neizvesno {ta im je od ovoga bilo glavnije, te i papsku stolicu kroz polovinu stole}a popuwavahu svojim milosnicima, sinovima i unu~adima. Godine 904. bila je Marocija te sre}e, da svoga milosnika Sergija III (904-911) podigne na papski presto. Ali, 914. do|e red na Teodoru, i ovoj po|e za rukom da svoga milosnika arhiepiskopa ravenskog Jovana H (914-928) na~ini papom. Ali, Marocija dade 928. ovoga udaviti i 931. namesti na papski presto svoga sina od pape Sergija III, Jovana XI(931-936). Ona ima|a{e, me|utim, i jednog bra~nog sina, markijana Alberiha, koji je 932. prigrabio vlast nad Rimom, i do svoje smrti, 954. godine, tiranizirao svoga polubrata kao i slede}e pape, na {ta je onda 955. do{ao wegov sin Oktavijan, dakle unuk Marocijin, dete od 16-18 godina, pod imenom Jovan XII na papski presto, no 963. sramno svr{io, jer ga na|o{e mrtva u krevetu jedne udate ène, iz ~ega je onda nastala kaà, da ga je tu |avo ugwavio. Period od 904. do 963. godine u istoriji rimske stolice naziva se periodom pornokratije (vlada bludnica).” (str. 742-743.) Tada je nema~ki kraq Oton I Veliki u{ao u Italiju i proglasio se carem Svetog rimskog carstva nema~kog naroda. Narednih godina novi car i wegovi naslednici nastavi}e sukobe sa rimskim plemstvom “I pape se stavqahu ~as na stranu careva, ~as na stranu protivnika im, zbog ~ega ih ~as ovi ~as oni zbacivahu i name{tahu.” (str. 743.) Do kratkog predaha do{lo je u vreme pape Nemca Grgura V i Francuza Silvestera II izme|u 996. i 1003. godine. “Ali posle toga po~e{e opet prvo rimski strana~ki poglavar Krescencije II, sin Krescen230

cija I, koga je Oton III 997. pogubio, i unuk pape Jovana H (914-928) i Teodore, zatim po~ev od 1012. stranka tiskulanskih grofova popuwavati rimski presto svojim qudima. Me|u ovima najvi{e je sramotio papski presto Benedikt IX (1033-1046), koga je jo{ kao dete od 12 godina digla na papski presto stranka wegovog oca, toskanskoga grofa Alberiha, potomka Marocijina. Odlikovao se svima mogu}im lakomislenostima, be{e frivolan i pun poroka, nosio se i idejom da se oèni, prodao je svoje dostojanstvo 1045. godine arhi|akonu Jovanu Gracijanu, koji je kao Grgur VI stupio na presto, ali posle je opet oteo od ovoga presto, i pona{ao se upravo balave}i. U vremenu 1045-1046. Rim je imao odjednom ne mawe od tri pape, po{to su Rimqani ve} 1044. godine postavili suprotpapu Silvestra III. Tada je mera bila dovr{ena, i nejaki kraq Hajnrih III (1039-1056) do|e sa jakom vojskom u Italiju da naposletku stvori reda. Sabor koji je odrào 1046. u sred svoje vojske u Sutrio blizu Rima, zbacio je sva tri pape: Benedikta IX, wegovog suprotpapu Silvestra III i Grgura VI, i sada su dolazili nema~ki episkopi jedan za drugim na papski presto.” (743-744.) U rimskoj crkvenoj istoriji u XI i XII veku upe~atqivo mesto ima storija o dolasku jedne ène, Jovanke, na papski presto u X veku, izme|u pape Leona IVi Benedikta III. Storija kazuje da “papisa be{e devojka iz Majnca, koju je wen qubavnik zaveo i odveo u Atinu, tu je stekla veliku u~enost, te je do{la u Rim u mu{kom odelu pa tobo` kao mu{ko postala klirikom i naposletku zadobila papski presto; pod imenom Johanes Anglikus VIII vladala je dve i po godine, kad za vreme jedne procesije sna|o{e je poro|ajne muke, rodi dete i umre. U XIII stole}u kaà se mogla ~itati ve} po hronikama, i kasnije i same pape verovahu u wu. Jovan HH (1276-1277) nazvao se stoga, kao {to se pri~a, Jovanom XXI, te je papisa tako dobila svoje mesto u redu Petrovih naslednika.” (str. 745.) Insistirawe rimskih episkopa da im se prizna status najvi{ih zakonodavaca, u~iteqa i sudija u ukupnoj hri{}anskoj crkvi trajalo je vekovima, ali od spora oko zbacivawa carigradskog patrijarha Igwatija, pa narednih skoro dvesta godina, neprekidno se napredovalo ka definitivnom raskolu. Raskol }e olak{ati i tragi~no slabqewe carigradske patrijar{ije zbog imperatorskog despotizma i brutalnosti u jednovekovnom sporewu po pitawu crkvenih ikona. Ubrzavan je i daqim napretkom italijansko-gr~ke me|unacionalne netrpeqivosti ili bar surevwivosti. Vremenom je dolazilo i do diferencirawa u teolo{kom u~ewu, verskom kultu i crkvenoj disciplini. Zapadwaci su insistirali da Sveti Duh proisti~e i iz Oca i iz Sina, dok su isto~waci smatrali da poti~e samo od Boga Oca. Rimska crkva je 50 apostolskih kanona smatrala za op{teobavezne, dok je isto~na priznavala 85. U vreme sporewa oko hristijanizacije Bugarske, 866. godine, patrijarh Fotije je formulisao pet osnovnih zamerki latinskoj crkvenoj hijerarhiji: “1) {to poste subotom, 2) {to prvu nedequ ~etrdesetnice dele od ostalog posta, jer u woj jo{ jedu mleka, sira itd. i odaju se jo{ i drugim uìvawima, ~ime se svakako misli i kudi po~etak zapadne ~etrdesetnice u sredu, a ne ve} u ponedeqak, 3) {to preziru i odbacuju isto~ne sve{tenike, koji ìve u zakonitom braku, dok wihovi sve{tenici ìve u konkubinatu i bludu, 4) {to ne priznaju miropomazawe, koje daju prezviteri, i {to je najgore, 5) {to falsificiraju Simbol la`nim interpretacijama i u~e da Sveti Duh ishodi ne samo od Oca, nego i od Sina, dakle od dva principa.” (str. 781.) Carigradski sabor 867. godine doneo 231

je odluku o zbacivawu i ekskomunicirawu rimskog pape Nikole I. Car Mihailo je tu odluku poslao zapadnom caru Ludvigu II da je izvr{i, ali je papa umro pre nego je stigla presuda. Stvar se daqe komplikovala kada je Vasilije Makedonac 867. godine ubio cara Mihaila IIIi do~epao se prestola, ali patrijarh Fotije nije hteo da ga pri~esti dok se ne pokaje. Vasilije je svrgao Fotija i na patrijar{ijski tron vratio Igwatija, traè}i u tome podr{ku rimskog pape, {to je papa jedva do~ekao. Gr~ki episkopi su do kraja ponièni, ali ubrzo su se pribrali i sukob sa rimskim episkopom je nastavqen. Carigradski patrijarh Nikola Mistik 906. godine o{tro se suprotstavio sklapawu ~etvrtog braka cara Lava VI Filozofa, ali ga car zbaci uz podr{ku pornokratskog pape Sergeja III ~iji su izaslanici proglasili carev ~etvrti brak vaè}im. Me|utim, u Carigradu je buknulo nezadovoqstvo i crkveni razdor je nastupio, pa novog patrijarha Jeftimija malo je ko priznavao. Na samrtnoj posteqi 912. car se pokajao i vratio Nikolu Mistika za patrijarha. U Carigradu je 920. godine odràn poseban sabor koji je ~etvrti brak proglasio nedozvoqenim, pa je na osnovu toga do{lo do tetragamijskog spora sa zapadnom crkvom. Animozitet }e se produbiti kada je suvladar Konstantina Porfirogenita, Roman I, dobio podr{ku pape Jovana XI da zbaci legalnog patrijarha Trifona i na tron dovede svog {esnaestogodi{weg sina Teofilakta, koji }e se svojim raskala{nim ìvotom poistovetiti sa rimskim papama iz perioda pornokratije. Iako je bilo nekoliko poku{aja mirewa, sukob se daqe rasplamsavao sa potezawem sve teè argumentacije. Konstantin IXMonaman je poku{ao da izmiri carigradskog patrijarha i rimskog papu, pa je 1054. godine pozvao papske izaslanike u Carigrad, ali oni do|o{e puni srybe i besa optuùju}i isto~wake za sekta{tvo i 16. jula napravi{e incident u crkvi Svete Sofije bacaju}i anatemu na patrijarha Mihaila Kirularija i ùrno napusti{e Carigrad. Odmah sazvani sabor u Carigradu odlu~i da se anatema baci na one koji je izreko{e. Raskol je bio do kraja produbqen i nepremostiv. |) Veliki hri{}anski raskol êtvrti period op{te crkvene istorije, po Popovi}evoj periodizaciji, traje od velikog raskola do pada Carigrada, 1453. godine. Isto~noj crkvi u ovom periodu najzna~ajniji uspeh predstavqala je hristijanizacija Rusije, ali je trpela sna`ne udarce od Turaka i Mongola. Latinska crkva je tada bila u punoj ekspanziji. Papa Urban II pozvao je hri{}ane na krsta{ki rat radi osloba|awa Hristovog groba od islamskih Saracena i za uzvrat obe}avao indulgenciju od svih greha u~esnicima pohoda. Propaganda rimokatoli~kih sve{tenika bila je veoma uspe{na, pa je u periodu od dvesta godina pokrenuto ukupno sedam krsta{kih ratova. Prvi krsta{ki rat po~eo je 1096. godine i 1099. doveo do osloba|awa Jerusalima i formirawa hri{}anske kraqevine, koja je trajala do 1187. Ponovo je Jerusalim oslobo|en 1229. i zadràn do 1244. Ipak, 1291. zapadni hri{}ani su izgubili sve osvojene teritorije i to je ozna~ilo kraj krsta{kih ratova. Me|utim, uzavreli ratoborni hri{}anski duh pove}ao je politi~ku mo} rimskih papa. Ipak je “uspela rimska crkva da se prilikom krsta{kih ratova ra{iri na ra~un pravoslavne isto~ne crkve. Krsta{i do|o{e ve} s tim ube|ewem u zemqe isto~nih hri{}ana, da su isto~ni hri{}ani {izmatici i jere232

tici, koje treba ili preobratiti ili istrebiti, i letopisci krsta{ki hladnokrvno pri~aju kako su krsta{i spaqivali neke hri{}anske gradove, jer su im stanovnici bili uporni ’jeretici’. Gde su krsta{i zavladali, tu je etablirana latinska crkva, a isto~na po mogu}nosti potisnuta. Kad su krsta{i zavladali u Antiohiji i Jerusalimu, odmah je u svakom od tih gradova podignuta latinska patrijar{ija, a gr~ki patrijarh je potisnut; isto tako postavqeni su latinski arhiepiskopi i episkopi, a gr~ki su proterani; to se desilo i sa sve{tenicima, gde je god bilo mogu}e, a gde to nije bilo mogu}e, isto~ni su sve{tenici bar pot~iweni latinskim episkopima, èstoko su ka`wavani oni koji se ne htedo{e pokoriti latinskim duhovnim stare{inama. Tako je 1225. godine na ostrvu Kipru spaqeno 13 gr~kih monaha, jer se opirahu da priznadu latinskog arhiepiskopa i da mu se pokore.” (II deo, str. 24-25.) âk je ~etvrti krsta{ki pohod 1204. godine preusmeren na Carigrad, koji je osvojen i temeqito opqa~kan, dok su car i patrijarh izbegli. Formirano je Latinsko carstvo sa rimokatoli~kim carem i patrijarhom. Za patrijarha je postavqen Mle~anin Toma Morozini. Tek 1261. godine Vizantija je povratila Carigrad. “Dodu{e posle restitucije gr~kog carstva u Carigradu, i posle svr{etka krsta{kih ratova latinska se jerarhija nije mogla odràti u Carigradu, Jerusalimu i Antiohiji; morala se vratiti na Zapad; ali rimska stolica nije prestajala smatrati, da latinska crkva na Istoku de jure postoji i nije prestala posve}ivati za wu patrijarhe, arhiepiskope i episkope, koji su, razume se, morali ostajati na Zapadu, jer na Istoku ne ima|ahu mesta niti poqa za rad.” (str. 25.) Rimska crkva je tako negovala brojnu kategoriju visokih sve{tenih ~inova ~iji su se nosioci zvali “patrijarsi, arhiepiskopi i episkopi u predelima neznaboàca, jeretika i {izmatika, drugim re~ima: patrijarsi, arhiepiskopi i episkopi u neprijateqskoj zemqi, ili titularni patrijarsi, titularni arhiepiskopi i titularni episkopi; ovih dana ima: 3 patrijarha, oko 80 arhiepiskopa i oko 350 episkopa; po statusu od 1908. godine 456 episkopa svih rangova.” (str. 25.) Ogwem i ma~em Rimska crkva je {irila hri{}anstvo u Severnoj i Sredwoj Evropi i neprekidno je nastojala da preotme teritorije u nadle`nosti Carigradske patrijar{ije. Poku{avala je pod svoju kontrolu podvesti srpsku i bugarsku crkvu i u tom ~ak privremeno uspevala. U prvoj polovini XIIIveka gr~ki patrijarh, ~ije je sedi{te zbog krsta{kih osvajawa bilo u Nikeji, priznao je Rumunsko-bugarsko carstvo i wegovom arhiepiskopu titulu patrijarha, a stalno sedi{te novoosnovane patrijar{ije bilo je u Trnovu, a crkveni jezik bugarsko-slovenski, jer je bugarski element u toj dràvi bio dominantniji. Kada je Du{an podigao Srpsku arhiepiskopiju na stepen patrijar{ije, dobio je saglasnost bugarskog patrijarha i ohridskog arhiepiskopa, ali je carigradski patrijarh uzvratio anatemom, koja je kasnije skinuta i patrijar{ija priznata. Prva ruska crkva predstavqala je Carigradsku mitropoliju sa sedi{tem u Kijevu. Isto~na crkva delovala je u neuporedivo teìm uslovima nego zapadna, a turska najezda }e potpuno poremetiti wenu organizacionu strukturu. Zapadna crkva se prili~no regenerisala uz direktnu intervenciju nema~kih vladara. Papizam je povratio silu i vlast, otarasio se premo}i italijanskih plemi}a i po sinodalnom dekretu iz 1059. godine papu bira iskqu~ivo kolegijum kardinala, savetnika papskih koji ~ine konzistorijum, ali je izbor za233

visio od potvrde nema~kog cara, bar izvesno vreme. Papa Grgur VII, koji je nemilosrdno proveo princip celibata i kler oslobodio bilo kakvog lai~kog me{awa u izbor episkopa i manastirskih opata, otvoreno je izrazio nameru “da od celog hri{}anskog sveta stvori jednu teokratsku univerzalnu monarhiju sa papom, kao namesnikom Bo`jim, na ~elu, da on kao namesnik Bo`ji bude nad vladarima i narodima, i da svojom duhovnom vla{}u sprovodi u wih zakone boànskog prava.” (str. 70.) Neki feudalni gospodari su mu se uskoro pot~inili i priznali ga kao lenskog gospodara, a Popovi} navodi kako je “kraq Hrvatske i Dalmacije Dimitrije Zvonimir pot~inio svoje kraqevstvo Grguru VII kao leno, tako da mu je rimska stolica postala lenskim gospodarem” (str. 71.) i to 1076. godine. Sukobio se papa odmah sa nema~kim carem Hajnrikom IV, uzajamno su se zbacivali i prokliwali, dok car nije proizveo kontrapapu Klimenta III, u{ao u Rim, odakle su ga Normani proterali. Proteruju}i nema~kog cara Normani su opqa~kali Rim, pa su ih ogor~eni gra|ani proterali zajedno sa Grgurom koji ih je pozvao u pomo}. Grgurovi naslednici su u nadmetawu sa evropskim feudalnim gospodarima ipak uspeli da svetovnim gospodarima oduzmu pravo investiture visokih crkvenih dostojanstvenika. e) Veliki zlo~in krsta{kih ratova podsti~e unijatske ambicije rimskih papa Krsta{ki ratovi su omogu}ili papama da se postave kao vrhovni svetovni gospodari zapadnih hri{}anskih dràva propisuju}i ~ak i obavezu wihovim vladarima da rimskog biskupa qube u nogu. Put ka uspostavqawu potpune teokratije i univerzalne papske monarhije bio je otvoren, pa su pape po~ele da vode i ratove protiv nepokornih vladara. Upravo kad su pape posle dugogodi{wih borbi savladali nema~ke careve, Bonifacije VIII se 1295. godine sukobio sa francuskim kraqem Filipom IV Lepim. U papskoj buli iz 1302. godine Bonifacije VIII isti~e da “svaki ko ho}e da postigne blaènstvo, mora verovati da je papa dobio od Boga puno}u vlasti nad svakom kreaturom i da je bog dao crkvi dva ma~a, i to duhovni ma~, koji nosi sam papa i svetovni ma~, koji moè davati i oduzimati svetovnim vladarima papa.” (str. 77.) Ali, kraq na to papu proglasi velikim ludakom i slede}e godine posla vojsku koja uhvati Bonifacija i izloì ga te{koj poruzi i maltretirawu da je umro ne mogav{i podneti ponièwe. Slede}i papa je bio Francuz Kliment V, a kraq mu nije dozvoqavao da napusti Francusku, pa mu je 1309. godine kao sedi{te odre|en Aviwon, koji je to bio narednih sedamdeset godina. Uz to je Filip Lepi uni{tio i vitezove templare, koji su se na francuskoj teritoriji na{li nakon {to su prognani iz zemaqa pod turskom okupacijom. Zapadna crkva je u ovom vremenu potpuno instrumentalizovana za sprovo|ewe francuske dràvne politike. Papsku stolicu je tek Grgur XI uspeo da vrati u Rim 1377. godine, da bi odmah potom umro. Novi papa Urban VI potisnuo je francuske kardinale koji su bili u ve}ini. Nezadovoqni, odlu~i{e da izaberu novog papu Klimenta VII i s wim 1379. godine odo{e u Aviwon, {to je dovelo do velikog zapadnog papskog raskola koji je trajao do 1417. godine. Svaki je papa imao svoje pristalice i naslednike. U Pizi je 1409. zabeleèn poku{aj prevazilaèwe raskola 234

zbacivawem obojice papa i izborom novog u liku Aleksandra V i wegovog naslednika Jovana XXIII. Zapadna crkva je tada imala tri pape. Sazivana su dva sabora da se taj raskol re{i, u Pizi 1409. i Konstancu 1414. godine, koji je trajao ~etiri godine i na wemu su sva trojica zate~enih papa zba~eni i izabran Martin V. Unutar crkve sve su bili otvoreniji zahtevi za reformama i ograni~ewem papske vlasti, samovoqe i privilegija. U Bazelu je 1431. godine tim povodom po~eo rad sabora koji je papa Eugen IV nastojao izbe}i otvaraju}i dijalog o uniji s vizantijskim carem i carigradskim patrijarhom. Pod tim izgovorom proglasio je preme{tawe sabora u Feraru, {to bazelovci nisu prihvatili pa ih je papa ekskomunicirao. Na to su bazelovci Eugena IV proglasili za {izmatika i jeretika, pa su za novog papu izabrali Feliksa V. U Bazelu je Eugen sklopio uniju sa Grcima, dok se bazelovci ubrzo rasu{e. Papska svemo} je ipak te{ko uzdrmana. U vi{e navrata rimski episkopi su poku{avali da isto~no hri{}anstvo podvedu pod sopstvenu vlast i nakon velikog raskola. Vizantijski carevi i patrijarsi, ste{weni krajwe nepovoqnom spoqnopoliti~kom situacijom, povremeno su pristajali da razgovaraju na tu temu. Kada je povratio carigradsku prestonicu vizantijski car Mihailo Paleolog se suo~io s nasrtqivim i agresivnim planovima za obnovu Latinskog carstva. Da bi ih predupredio pristao je nevoqno na uniju i polovinom trinaestog veka po tom pitawu pregovarao sa trojicom papa, Urbanom IV, Klimentom IV i Grgurom H. Tome se èstoko suprotstavilo gr~ko pravoslavno sve{tenstvo, ali je car potisnuo Josifa I i na sabor u Lion poslao wegovog prethodnika Germana III, koji se samo tri meseca zadrào na patrijar{ijskom tronu. Godine 1274. u Lionu je progla{ena unija, a zatim je car zbacio Josifa i postavio novog patrijarha Jovana Veka. Me|utim, uprkos carskom nasiqu, crkveni krugovi vizantijski su u potpunosti bojkotovali uniju. Po{to car nije uspeo da sprovede uniju, u {to su se uverili i izaslani papski legati, papa Martin IV je 1281. godine ekskomunicirao Mihaila Paleologa, progla{avaju}i ga {izmatikom i varalicom. Pregovore o uniji vodio je i vizantijski car Andronik III Mla|i, jer mu je bila neophodna zapadwa~ka pomo} u borbi protiv Turaka, ali su pregovori propali jer je aviwonski papa Benedikt XII zahtevao apsolutno pokoravawe. Jovan V Paleolog je 1369. godine li~no do{ao u Rim i preobratio se u rimokatolika, ali je tamo uspeo samo da ogor~i sopstveni narod, tako da su mu unijatski planovi neslavno propali. Bezuspe{no je 1418. pregovarao o uniji i Manojlo II. Najdaqe je u unijatskom poduhvatu stigao car Jovan VII Paleolog. Na unijatski sabor u Ferari 1438. godine pored cara Jovana i carigradskog patrijarha Josifa II, u~estvovali su velikodostojnici i izaslanici skoro svih isto~nih pravoslavnih crkava. Me|utim, teolo{ke rasprave bile su veoma dugotrajne i mu~ne, a dok su one trajale umro je patrijarh. Carev pritisak je tada bio jo{ ve}i, pa su pravoslavni teolozi popu{tali pred rimokatoli~kim insistirawima. Po pitawu priznavawa papskog primata bilo je najvi{e spora, o stawu velikih pretwi i podmi}ivawa; neki isto~ni episkopi i izaslanici pobego{e sa sabora. Dekret o uniji je progla{en 1439. godine u Firenci. Ali, odmah po povratku u Carigrad, do~ekani ogromnim narodnim nezadovoqstvom i besom, ve}ina crkvenih velikodostojnika izjavi da su im potpisi na akt o uniji iznu|eni i da oni, zapravo, uniju ne prihvataju. Ru235

ska, rumunska i gruzijska crkva su otvoreno odbacile uniju, dok srpska crkva na sabor nije ni slala svoje izaslanike. Car je za novog carigradskog patrijarha postavio Mitrofana II, koji je smenio sve episkope protivnike unije, ali je narod zdu{no bojkotovao sve unijatske liturgije. Jerusalimski, aleksandrijski i antiohijski patrijarsi 1443. godine su se sastali u Jerusalimu, odbacili uniju i proglasili zbacivawe carigradskog patrijarha Mitrofana i unijatske episkope. Mitrofan je umro iste godine, a u naredne dve car nije mogao da postavi novog patrijarha. Postavio je 1445. godine Grigorija III Mamu, koji je tako|e sprovodio uniju, ali ga 1450. zbaci{e isto~ni patrijarsi. Po{to je u me|uvremenu car umro, wegov naslednik Konstantin XII nije bio naro~ito pobornik unije, ali ga je rimski episkop pritiskao da se unijatski poduhvat nastavi. Grci su ipak ve}u averziju pokazivali prema rimskom katolicizmu nego prema Turcima. Posle pada Carigrada, 1453. godine za patrijarha je izabran Genadije, koji je bio vatreni protivnik unije, pa su rimske ambicije propale. `) Dugi zlo~in inkvizicije Netrpeqivost prema druga~ijem mi{qewu ili tu|oj religiji s vremena na vreme se ispoqavala me|u svim hri{}anima. Me|utim, ono {to je u vreme inkvizicije manifestovala Rimokatoli~ka crkva nije ni kamen na kamenu ostavilo od u~ewa prvobitnog hri{}anstva. Izokrenulo se u wegovu su{tinsku doktrinarnu suprotnost, prakti~nu negaciju i manifestaciju sile i mo}i, beskrupuloznosti i trijumfa zla, manifestaciju Antihrista, Lucifera, Satane u li~nosti rimskog biskupa i realizatora wegove zlo~ina~ke voqe. Zlo je produkovala beskrajna voqa za mo}, nekontrolisana vlastodrà~ka ambicija i apsolutizacija crkvene dogme pretvorene u politi~ku ideologiju. Ako se protivniku ne moè parirati adekvatnim argumentima, moè kamenovawem i loma~ama. Zapadna crkva se razvila u totalitarnu naddràvu koja beskrajnu qudsku pokornost proslavqa kao vrhunsku vrlinu. Onaj ko je druga~iji ne sme ni da postoji. Taj zlo~ina~ki um materijalizovao se ve} u pokoqima inovernih civila u krsta{kim ratovima, gde se `rtve nisu mnogo birale, nije se pravila razlika izme|u muhamedanaca i pravoslavnih hri{}ana. Uostalom, pqa~ka je uvek bila glavni motiv, a religiozni fanatizam wena ideolo{ka qu{tura. Vrhovni verski ideali sluìli su huqama kao opravdawe nedela, dok su monarhijski princip crkvenog ustrojstva i garantovawe indulgencije razarali sva tradicionalna moralna na~ela. Rimokatoli~ka crkva je bila vrhovni feudalac, uvek gladan novih prihoda i sklon stalnom pove}awu ~isto svetovnih prohteva. Monopolisawe ideja i svih sfera intelektualnog stvarala{tva vodilo je ispirawu mozgova, vladavini mediokriteta, dominaciji frustriranih i iskompleksiranih monaha. Qudska misao je okovana kako bi se intelekt obezvredio i radoznalost izbegla, a svaka eventualna sumwa u korenu suzbila. Religija je postala osnovna svrha ìvota, a qudi weni robovi. U progonu jeretika masovno su qudi ubijani, nekada i nasumice jer su se inkvizitori dràli dva pravila. Po prvom, boqe je i sto nevinih da strada nego jedan krivac me|u wima da se spasi, a po drugom nije problem ako i nevini qudi stradaju u progonu jeretika, jer }e Bog na onom svetu jasno da razlikuje krivce od nevinih. Nauka je priznavana samo ako je pred236

stavqala direktni produètak teologije i situirala se unutar wenih doktrinarnih okvira. Inkvizitori su podsticali potkaziva~ku aùrnost obi~nih qudi i nudili trogodi{wi opro{taj grehova onome ko otkrije jeretike, pa ~ak i deo konfiskovane `rtvine imovine. Nagra|ivali su potkaziva~e po u~inku, a istovremeno surovo ka`wavali one koji su sakrivali ve} prokaène jeretike. Potkaziva~i su mogli i anonimno da svedo~e, a inkvizitori su prihvatali i svedo~ewe maloletnika i maloumnih. Ve} sama tajnost procesa nagove{tavala je jedini mogu}i wegov ishod. Dokazi nisu bili neophodni. Dovoqne su i gole sumwe. Iz zatvora niko nije pu{tan, jer se nije smela na taj na~in priznati inkvizitorska gre{ka. Protiv koga jednom krene proces, taj mora biti osu|en. Najva`nije je bilo psihi~ki slomiti uhap{enika, pa su istrage i godinama trajale, kako bi osumwi~eni priznao krivicu i tako bila potvr|ena inkvizitorska nepogre{ivost i sveznawe. Vodilo se ra~una da mu~ewe pro|e bez prolivawa krvi i da se gradira od lak{eg ka teèm. “Jedna po toj gradaciji od lak{ih muka bilo je gwe~ewe prstiju. Ovaj na~in mu~ewa se sastojao u tome {to su okrivqenom stavqali prste izme|u dve gvozdene plo~ice koje su imale zavrtwe u sredini i sa strane. Pomo}u ovih zavrtweva plo~e bi zatezali do te mere dok ne bi zglobove i kosti smrskali, a krv potekla ispod noktiju. [panska ~izma je veoma poznata i skoro svugde upotrebqavana sprava. Noge su prilikom mu~ewa stavqane u gvozdene oklope sa zavrtwem u sredini. Taj zavrtaw bi polako bio okretan, oklop oko nogu bi se suàvao dok na kraju ne bi smrskao no`ne zglobove. Perfidni mu~iteqi bi rado po ovim zglobovima jo{ udarali ~eki}em. Istezawe ruku pozadi je na~in mu~ewa pri kom su ~oveku vezivali ruke za le|a, omotali ih ~vrsto uètom nekoliko puta, pa ga zatim pomo}u ~ekrka izdizali toliko da bi mu ruke do{le u poloàj ravan sa glavom. Tako bi u vazduhu visio neko vreme (obi~no dok ne o~itaju nekoliko o~ena{a ili nekih drugih molitava), zatim bi ga veoma brzo spu{tali dole, i opet, isto tako brzo dizali gore, po nekoliko puta uzastopno. U ovakvom poloàju vr{ili bi ispitivawa, pa ako bi mu~eni i daqe ostajao uporan pristupali bi “maloj” modifikaciji ove metode, tj. u vise}em poloàju bi vezivali tegove za noge, a ponekad bi zapaqenom sve}om pekli po osetqivim delovima tela (pod pazuhom, tabanima i oko genitalija).” (Vera Savi}: “Inkvizicija”, “Nau~na kwiga”, Beograd 1954., str. 37-38.) Poseban rimokatoli~ki izum u ispitivawu gre{ne qudske du{e bio je “drveni kow”, izum dostojan franken{tajnovske ma{te. “Sprava se sastojala od jedne vodoravno postavqene grede, oko jedan metar duga~ke, koja je stajala na ~etiri malo kose noge. Na sredini ove dosta {iroke grede ugra|ena je piramida oko dva pedqa visoka. Okrivqenog bi naterivali da uzja{e na sam vrh piramide. Za noge i ruke bi mu vezivali tegove. Na ovim mukama retko ko bi mogao dugo da izdrì; ili je odmah priznavao sve {to se od wega traìlo ili se onesvestio, a nekad ~ak i umro. Za vreme izvo|ewa ovog mu~ewa osu|enika bi {kropili “blagoslovenom” vodicom.” (str. 39.) Primewuju}i kao vrhunac papske genijalnosti i nepogre{ivosti mu~ila~ku spravu zvanu to~ak, “okrivqenom bi rastezali, raspiwali ruke i noge za pokretne pre~ke na to~ku. Tako su istezali do krajwe mogu}e granice, a zatim to~ak okretali.” (str. 39.) [panski inkvizitori su svojom inventivno{}u i revno{}u uspeli da to~ak usavr{e i stvore kordales. “Ova sprava je bila sli~na to~ku, iako je sasvim druk~ije izgledala. To je bila neka vrsta klupe. Na 237

wu su stavqali ~oveka pa su mu gorwe delove ruku i nogu ~vrsto vezivali uz klupu. Specijalna poveska postojala je za bedra. Pomo}u naro~itog ure|aja zatezali su uàd, koja bi se usecala u meso do samih kostiju, a u isto vreme su i telo istezali.” (str. 39.) [panske jezuite su rimskog arhirazbojnika obradovale vrhuncem rimokatoli~kog verskog otkrovewa uvode}i mu~ewe vodom. “U tu svrhu bile su izgra|ene specijalne lestvice, o{trih uglova, sa {iqcima na sve strane. Okrivqenog su vezivali za te lestvice, prosto ga uètom obmotavali oko wih. Glavu, sasvim zaba~enu, pri~vr{}ivali su za jednu pre~ku pomo}u neke gvozdene ogrlice, tako da ne moè da se makne. Posle toga bi mu gvozdenim kqe{tima razjapili vilice i u usta nagurali platnenu tkaninu na koju bi polako sipali vodu. Kako nije imao vazduha, ~ovek je bio primoran sve brè da di{e, te je tom prilikom ne samo gutao vodu (progutao bi oko dva litra), ve} bi mu se i tkanina polako uvla~ila u du{nik. To mu~ewe bilo je striktno u duhu “humanih” pravila katoli~ke crkve koja nare|uje da tortura mora biti provo|ena bez prolivawa krvi.” (str. 39-40.) Pri svemu tome, {to je crkvenim krugovima bila izglednija konfiskacija ve}e imovine, inkvizitori su bili revnosniji, ali su ih bogatiji “jeretici” mogli i potkupiti ako su blagovremeno ponudili zadovoqavaju}u sumu novca. Interesantno je kako dana{wi rimokatoli~ki teolozi nastoje da opravdaju inkviziciju kao sredstvo odbrane Boga, crkve i religije, disciplinovawa vernika i sve{tenika i ~uvawa verskih dogmi. Za wih je opravdano iskorewivawe svakog verovawa, religioznog obreda i organizacije koji nisu u saglasnosti sa pravilima Rimokatoli~ke crkve. Do 1232. svi oni koji su se te{ko ogre{ili o crkvene norme jednostavno su iskqu~ivani iz verske zajednice, mada su pojedini rimski carevi znali da progone jeretike gotovo na isti na~in kako su ranije progawani hri{}ani. I u dvanaestom veku bilo je dosta slu~ajeva utamni~ewa i ubijawa takozvanih krivoveraca. Kada je 1232. godine papa Grigorije IXinstitucionalizovao inkviziciju za sobom je ve} imao zna~ajno iskustvo, svoje i svojih prethodnika, u masovnom ubijawu jeretika. Tako je 1209. godine krsta{ka vojska uni{tila grad Bezar na Roni u Francuskoj i pobila oko trideset hiqada wegovih stanovnika nakon {to je papski legat pred odsudni juri{ podu~io vojnike da sve pobiju, a da }e Bog ve} prepoznati svoje ako slu~ajno me|u ubijenim bude i nevinih. To se desilo u vreme pape Inocenta III, koji je odbijao spaqivawe kao metod uni{tavawa, ali ga je Grigorije IX uveo kao slu`beno sredstvo istrebqewa albigeneza i katara, dualisti~ke jeresi za koju se pretpostavqalo da poti~e iz bugarskih krajeva. Nije ni slu~ajno {to je papa inkvizitorsko surovo nasiqe poverio prosja~kim redovima dominikanaca i frawevaca, koji su mu apsolutno verni i nemilosrdni u svom fanatizmu, a i spremni da lokalne vladare i druge feudalce pokoravaju papskoj samovoqi. Druga znamenita inkvizitorska deviza poti~e iz nema~kih predela i glasi da treba bez oklevawa spaliti stotinu nedu`nih qudi samo ako se me|u wima nalazi bar jedan krivac. Na crkvenim su|ewima optuèni nije imao pravo na branioca, a svedoci su izjave davali inkognito. Pored stvarnih ili nabe|enih jeretika, `rtve inkvizicije bili su Jevreji po celoj Evropi, muslimani u [paniji, vitezovi templari u Francuskoj, slobodoumniji nau~nici i kriti~ari nemorala najvi{e crkvene hijerarhije u Italiji, reformisti u Ne238

ma~koj i ê{koj itd. Po svim zemqama rimokatoli~kog verskog opredeqewa na loma~ama je gorelo na hiqade navodnih ve{tica i ~arobwaka. Navode}i ogroman broj jezivih istorijskih primera i priznaju}i ih kao gre{ke i zablude, istovremeno izraàvaju}i odbojnost prema invkizitorskom postupku na osnovu tajnih prijava i odbijawa suo~avawa tuìteqa i optuènog, kao da su iznikli iz jezuitskih retorti koje su u stawu svaki rimokatoli~ki zlo~in da opravdaju, francuski autori Gij i @an Testas zakqu~uju: “Sredwovjekovna invkizicija je bila izvanredan sud kojeg je Crkva ustanovila da bi se o~uvala od opasnosti koje su joj prijetile i koje su samim tim ugroàvale ~itavo dru{trvo. Ona je unutar kr{}anstva igrala istu ulogu koju su kriàrski ratovi imali prema van. Po{tuju}i istinu, treba re}i da wezini ekscesi nisu bili tako veliki kako se obi~no veruje. I najneprijateqskije raspoloèni autori osje}aju potrebu da u svoj sud unesu elasti~nosti, ~ak i kad se radi o {pawolskoj invkiziciji. Mi smo samo naglasili, kad je bila rije~ o vje{ticama, po{tivawa vrijedan stav nekih inkvizitora. Rado priznajemo da su svetovni sudovi bili jo{ okrutniji; da je braniti vjeru zna~ilo braniti dràvu, i da su vjerski ratovi prouzrokovali neusporedivo ve}e pokoqe.” (Gij i @an Testas: Inkvizicija, “Kr{}anska sada{wost”, Zagreb 1982., str. 199.) Ubistvo vi{e stotina hiqada qudi i nekoliko vekova èstokog progona svake slobodoqubive misli predstavqaju samo ekscese, ba{ kao i Jasenovac! Od 1059. godine uvedeno je pravilo da iskqu~ivo kardinali biraju papu, pa je i zbog toga rastao uticaj papske konzistorije. êtvrti lateranski sabor 1215. godine doneo je odluku o progonu i istrazi jeretika, za {ta su zaduèni posebni episkopski sudovi, ali je od 1232. godine pravo su|ewa jereticima pre{lo na dominikanski mona{ki red, koji je neposredno papa kontrolisao. “Tako su nastali osobito u Francuskoj, Italiji i Nema~koj papski inkvizicioni tribunali, koji su dobili velikih privilegija i stra{nu vlast. Oni su mogli svakoga pozvati pred svoj sud, zatvoriti, mu~iti, da iznude priznawe, prizivati zlo~ince, nepo{tene i krivce kao svedoke i pri tom pre}utati ime svedoka; oni su mogli osu|ivati ne samo na crkvenu kaznu (pokajawe), nego i na konfiskaciju imawa, ~ak na te{ku i doìvotnu tamnicu, pa i na smrtnu kaznu. Ali izvr{avawe smrtne kazne preuzela je na se svetovna vlast, da se prividno o~uva princip: “Crkva ne ùdi za krvqu.” (Popovi}, tom II, str. 87-88.) Dominikanski inkvizitori su zbog svoje strogosti i surovosti u narodu nazivani i bo`jim psima, a protiv wih su dizane i krvave pobune. Od 1455. godine rimske pape su sve vi{e nalazile uzore u pona{awu svojih prethodnika iz desetog i jedanaestog veka. Tako se Kalikst III pro~uo po neverovatnom nepotizmu. Pavle II je na svakih 25 godina uveo jubilarnu indulgenciju kojom su se vernici za prili~nu sumu novca mogli osloboditi svih ovozemaqskih grehova, ali je i protiv ~e{kog kraqa proglasio krsta{ki rat. Sikst IV je bio, kao i wegov prethodnik, gramzivi nasilnik, prodavac crkvenih zvawa i po~asti, konspirativni zaverenik i intrigant, a uz to nalogodavac formirawa najstra{nije, {panske inkvizicije. Inokentije VIII je imao ve}i broj vanbra~ne dece, a posvetio se tome da ih materijalno obezbedi kao da su iz carske porodice. Uveo je su|ewe ve{ticama, a za veliku sumu novca drào je, u dogovoru sa turskim sultanom, sultanovog ambicioznog brata u zatvoru. Aleksandar VI Boryija je, po svedo~ewu crkvenih hroni~ara, bio najnesa239

vesniji i najnemoralniji papa. I on je imao veliki broj vanbra~ne dece, a odràvao je incestnu vezu sa svojom }erkom Lukrecijom, koja je uz to postala i qubavnica papinog sina i svoga brata Cezara. Papa Aleksandar VI je nagovorio svoga sina da otruje nekog kardinala, ali je gre{kom on sam pojeo otrov i umro. Julije II je kao papa ratovao sa Nema~kom, Francuskom i Italijom izme|u 1503. i 1513. godine. Slede}i papa Lav H Medi~i otvoreno je govorio da je hri{}anska vera prevara i da narod treba varati, jer on tako èli da bude prevaren. Takvo pona{awe je jednostavno moralo dovesti do svojevrsne unutarcrkvene revolucije koja je rimskim episkopima zadala najteì udarac. z) Protestantska reformacija Protestansku reformaciju je 1517. godine pokrenuo u~eni teolog Martin Luter, ogor~en na va{arsko prodavawe indulgencija. Veoma brzo je zadobio {iroku javnu podr{ku u skoro svim nema~kim dràvama, a posebno iz redova humanisti~ke inteligencije. Wegovi istomi{qenici su pokrenuli temeqitu kritiku samovoqe klera i zlupotrebe crkve u svetovne svrhe. Posle bezuspe{nih poku{aja dogovora, papa je izdao bulu kojom je Luterove stavove proglasio jereti~kim, na {ta je Luter papu nazvao Antihristom 1520. godine. Potom se dao na temeqito reformisawe teolo{kog u~ewa i crkvenih dogmi, progla{avaju}i raskid sa rimskim katoli~anstvom definitivnim. U bro{uri izdatoj 1545. godine Luter je dokazivao da je sam |avo osnovao rimsko papstvo. Slede}e godine po~eli su verski ratovi izme|u katolika i protestanata, odnosno sredweevropskih dràva u kojima su jedni ili drugi imali prevagu. Verski ratovi su bili posebno krvavi u narednom, sedamnaestom veku, koji su naro~ito opusto{ili nema~ke zemqe. Ratovi su trajali sve do Vestfalskog mira 1648. godine kojim se delimi~no ukorenio duh verske tolerancije, ali su se vladarska pregawawa po tom pitawu nastavila. Nema~ka luteranska reformacija ostvarila je snaàn uticaj na susedne zemqe. U [vajcarskoj su specifi~nu crkvenu reformu sproveli Ulrih [vingli i Johan Kalvin. U Danskoj, [vedskoj, Norve{koj i Finskoj to je ura|eno voqom vladara. Bilo je dosta nadmetawa, neretko i sukoba izme|u dve osnovne reformisti~ke protestantske struje – luteranaca i kalvinista. U Francuskoj je u drugoj polovini {esnaestog veka vo|eno osam verskih ratova. Vartolomejska no} 1572. godine zapam}ena je po pokoqu dvadeset hiqada francuskih protestanata – hugenota. S druge strane, anglikanska crkva u Engleskoj, veoma sli~na kalvinisti~koj, formirana je kada je do tada revnosni katolik kraq Henri VIII zatraìo od pape da mu dozvoli razvod braka. Papa je dozvolu odbio, pa kad se kraq ipak razveo i ponovo oènio, baci na wega anatemu, a ekskomunicira iz crkve kenterberijskog arhiepiskopa koji je odobrio novo ven~awe. Izdvajaju}i englesku crkvu, kraq donese i Akt o supremaciji po kom je vladar ujedno glavni crkveni poglavar. Me|utim, u [paniji je inkvizicija spaqivawem hiqada qudi na loma~i u korenu sasekla svaki reformatorski poku{aj ili ve} samu ideju. I unutar reformisanih crkava nastajali su unutra{wi sporovi i deobe, masovno se ra|ale nove verske sekte, pogotovo na severnoameri~kom kontinentu, {to }e pitawe op{teg hri{}anskog crkvenog organizovawa u~initi apsurdnim. Rimokatoli~ka crkva se veoma te{ko i mu~no oporavqala od udaraca ko240

je joj je zadavala protestantska reformacija. Kqu~nu ulogu u borbi protiv protestanata imao je jezuitski mona{ki red koji je u prvoj polovini {esnaestog veka organizovao biv{i {panski vitez Igwacije Lojola. Svrhu osnivawa jezuiti su definisali ciqevima svoga reda i obavezom da svaki wihov pripadnik mora “pod vodstvom pape braniti, {iriti i utvr|ivati rimokatolicizam, a protestantizam, kao i sve {to nije strogo rimokatoli~ko u rimokatoli~koj crkvi me|u jednovernom bra}om i van rimokatoli~ke crkve me|u inovercima pobijati re~ju, pismom, unutra{wom i spoqa{wom misijom, tj. pou~avawem mladeì, propove|u, vr{ewem tajni, du{ebri`ni{tvom itd.” (str. 317.) Red je vrlo brzo okupio najzagriènije verske fanatike, stvorio ~vrstu i disciplinovanu organizaciju i ostvario snaàn uticaj na politi~ki ìvot katoli~kih zemaqa. Wihova religiozna beskrupuloznost promovisala je kao vrhunski politi~ki princip da ciq opravdava sredstva. Polovinom osamnaestog veka jezuiti se “dokopa{e svakog uticaja u crkvi i dràvi i u svojoj bezobzirnoj te`wi da podignu na apsolutnu vlast rimski katolicizam, papstvo, svoj red, svoje u~ewe, ugu{ivahu svaki slobodan pokret u nauci, u crkvenom i dràvnom ìvotu tako, da su postali omraèni ne samo kod inovernih, nego i kod svojih jednovernih, ~ak i u samom kliru, i to kako mirskom, tako i mona{kom.” (str. 319.) Jezuiti su se toliko osilili i postali nepodno{qivi da je sredinom osamnaestog veka papa Benedikt XIV na samrtnoj posteqi zahtevao rasformirawe jezuitskog reda. Uskoro su jezuiti proterani sa francuske i portugalske teritorije, a [panci su ih potrpali na brodove i iskrcali na obale papske dràve. Papa Kliment XIV je 1773. godine zvani~no ukinuo jezuitski red, ali su ga ubrzo zatim jezuiti otrovali, pa je 1814. taj red ponovo uspostavio papa Pije VII.U devetnaestom veku jezuiti su proterivani iz Rusije, Francuske i Nema~ke gde je wihovo konspirativno zavereni{tvo postajalo neizdr`qivo za tamo{we vladare. Ipak je stalna borba protiv protestanata ulila novu ìvost rimokatolicima i oìvela wihove crkvene strukture, izvukla ih iz pasivnosti, dekadencije i rezigniranosti naterav{i ih da se neprekidno bore za opstanak. Jezuiti su zdu{no progonili svaku slobodoumniju qudsku misao, tako da su mnogi intelektualci zavr{avali na loma~i. Uz to je jo{ Tridentski sabor 1563. godine ustanovio listu zabrawenih kwiga, ~ije je objavqivawe, rasturawe ali i ~itawe Rimokatoli~ka crkva strogo progonila. Perfidnom i beskrupuloznom jezuitskom unijatskom akcijom 1724. godine unijata i jezuitski u~enik Kiril III uspeo je da uzurpira antiohijski patrijar{ijski tron, ali su ga uskoro pravoslavni vernici prognali. Rimski prozelitizam tokom {esnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka, predvo|en fanati~nim jezuitima, pokazao je da ne preza ni od najteìh zlo~ina da bi svoje ciqeve postigao. U devetnaestom veku sistematski je razvijana mr`wa prema svemu {to nije rimokatoli~ko, a u dvadesetom se pristupilo otvorenom genocidu. Samovoqa rimskih papa, beskrupuloznost crkvenih krugova u otima~ini materijalnih dobara i suprotstavqawu slobodarskim idejama toliko su dozlogrdili da je francuska buròaska revolucija 1789. godine imala ne samo antirimokatoli~ki, nego i uop{te antihri{}anski stav. Papa Pije VI je poùrio da prokune revolucionarne ideje, ali su revolucionari 1798. prodrli u Italiju i od papske dràve stvorili Rimsku republiku, a papu zarobili i odveli u Francusku u zato~eni{tvo, gde je naredne godine umro. Novi papa je 241

1800. godine izabran na austrijskoj teritoriji. Napoleon je s papom sklopio konkordat, ali je nedugo zatim proklamovao odvajawe crkve od dràve, a 1809. i on je ukinuo papsku dràvu, pa se ponovo s papom mirio. Po Napoleonovom slomu, papa je naloìo jezuitima da se zdu{no angaùju u restauraciji monarhizma i suzbijawu liberalizma, a taj reakcionarni crkveni pokret trajao je kroz celi devetnaesti vek i nazivao se ultramontanizam. U toku 1869. i 1870. godine u Rimu je pod vo|stvom jezuita odràn crkveni sabor koji je proklamovao nepogre{ivost papa po svim pitawima vere i morala. To je izazvalo apsolutno zgraàvawe celokupne evropske gra|anske javnosti. Na to su crkveni krugovi uzvratili podsticawem svojevrsnog kulta pape u priprostom i neobrazovanom narodu. Rimski papa se èstoko suprotstavqa i pokretu za ujediwewe Italije, a wegove predvodnike ekskomunicira, ali je otpor papske dràve potpuno skr{en upravo te 1870. godine kada je i sam grad Rim oduzet papi i odre|en za italijansku prestonicu. i) Zlo~ina~ki rimokatoli~ki prozelitizam na srpskim prostorima Jovan Radoni} u temeqitoj studiji “Rimska kurija i ju`noslovenske zemqe” (Srpska akademija nauka, Beograd 1950.) pokazuje kako je papizam uz pomo} jezuita reagovao na evropski protestantski pokret, nastoje}i istovremeno da suzbije isto~ne {izmatike i podvede ih pod svoju kontrolu. Sve je po~elo Tridentskim saborom koji se uz prekide odràvao od 1545. do 1563. godine i proveo crkvenu centralizaciju koja je papi dala vrhovnu zakonodavnu i sudsku, kao i apsolutnu izvr{nu i finansijsku vlast, a uz to i iskqu~ivo pravo sazivawa vaseqenskih sabora i davawe pravosna`nosti wihovih odluka, kako bi se sva crkvena mo} koncentrisala u jednim rukama. Po{to su severnoevropski protestanti bili prili~no dobro organizovani, papizam je smatrao da }e brè uspehe posti}i deluju}i me|u ugroènim i razbijenim balkanskim pravoslavcima, a onda taj trend nastaviti deluju}i prema protestantima. Papama je zato bilo i od naro~ite va`nosti da ne biraju}i sredstva suzbiju svaku pojavu reformatorskih ideja me|u balkanskim rimokatolicima. Kqu~na uloga u tom poduhvatu namewena je dubrova~kim katolicima, mada su se umniji me|u Dubrov~anima prvobitno opirali namewivawu takve uloge svome gradu. Posebno je Srbima ve{to servirana kombinacija nagove{taja postoje}e oslobodila~ke borbe protiv Turaka i ve{tog pridobijawa za uniju nipoda{tavawem verskih razlika i prikrivawem politi~kih ambicija Rimokatoli~ke crkve. Balkanski pravoslavci su ose}ali da im je u borbi protiv Turaka neophodna pomo} papizma, a Rimska kurija je ucewivala da se prvo prihvati unija da bi potom usledila obilna pomo}. Rimokatoli~ki misionari su po~etkom sedamnaestog veka na srpskim nacionalnim prostorima zatekli veoma dobre odnose izme|u pravoslavaca i katolika, mnogo me{ovitih brakova, me|usobno ispomagawe u verskim obredima, pa ~ak i slu~ajeve da su u pojedinim crkvama postojala dva oltara, na kojima su naizmeni~no sluìli sve{tenici isto~nog i zapadnog obreda. Verska netrpeqivost me|u hri{}anima bila je nepoznata pojava, a srpska nacionalna identifikacija apsolutna, uz veliku dozu antiturske solidarnosti. Kako 242

kaè Radoni}, “da je bilo vi{e sme{qivosti od strane Rima i katoli~koga visokoga klira, ne bi bio iskopan tako dubok jaz izme|u dve veroispovesti jednog i istog naroda. U pogledu me{ovitih brakova, Kongregacija za propagandu je nepopustqiva, imaju}i svakako u vidu odredbu 1060. kanona... Neka nadbiskup Zadra, nare|uje Kongregacija, energi~no nastoji da se katolici uzdràvaju od me{ovitih brakova, s jedne strane da bi spasili du{u svoju, a druge {to takve brakove osu|uju vaseqenski crkveni sabori... Kongregacija za propagandu buni se, daqe, {to se u nekim pravoslavnim crkvama nalaze katoli~ki oltari... Ne smeju sve{tenici rimskoga zakona nikako vr{iti obrede u pravoslavnim crkvama.” (str. 21.) Rimokatolici su, ina~e, posle velikog hri{}anskog raskola sopstvene crkvene sabore, bez u~e{}a isto~nih crkava, nazivali vaseqenskim. Kongregacija za propagandu vere, formirana 1622. godine papskom bulom i sastavqena od najuticajnijih kardinala, nastojala je postepeno da pridobija pravoslavne hri{}ane, “ostavqaju}i im pravoslavni obred i slovensku slu`bu. Preobra}ati pravoslavne na latinski obred nije oportuno, jer bi {izmatici isto~ne crkve odavde zakqu~ili da Rimska crkva èli da ukine gr~ki obred, pa bi zbog toga mnogo omrznuli Latinsku crkvu.” (str. 40.) Pored dubrova~kih, na poslovima pokatoli~avawa zdu{no su se angaòvale mleta~ke i austrijske dràvne vlasti. Na podru~ju Hrvatske i Slavonije lokalni rimokatoli~ki biskupi su u procesu unija}ewa masovno doseqenih pravoslavnih Srba videli i {ansu da se oni od slobodnih grani~ara pretvore u kmetove, da im se nametnu uobi~ajene feudalne da`bine i kuluk. Rimokatolici su uspeli da srpskog pravoslavnog episkopa mar~anskog 1611. godine, prilikom wegovog boravka u Rimu, pridobiju za uniju, odnosno priznawe papskog primata, s tim {to je on zadrào crkvenoslovenski jezik i pravoslavne obrede. Austrijski car Ferdinand II, upla{en buntovni~kim pona{awem Srba kraji{nika iz Karlova~kog i Vara`dinskog generalata izbegavao je da ispuni zahtev papskog nuncija iz 1626. godine da protera sve srpske pravoslavne sve{tenike. S druge strane, pe}ki patrijarh je zbog unije 1628. godine svrgao episkopa Simeona, pa se situacija krajwe komplikovala, a car je smatrao da mu takvi nemiri ugroàvaju ju`ne granice dràve. Ve} u dubokoj starosti, episkop Simeon je 1630. godine podneo ostavku, Austrijski ratni savet je za novog episkopa postavio igumana Maksima Predojevi}a. Ferdinand II je o tome samo obavestio papu, ne traè}i od wega nikakvu potvrdu imenovawa. Ispostavilo se da je Maksim samo glumio unijatske sklonosti, obmanuv{i tako i cara i vojnu komandu, ali i papskog nuncija. Po povratku u manastir Mar~u, uputio se u Pe} da ga srpski patrijarh posveti za pravoslavnog episkopa, manifestuju}i tako da je vatreni pravoslavac, odan dedovskoj veri. Kongregacija za propagandu vere je bila besna na Maksima, ali nije uspela u nameri da za Mar~anskog episkopa postavi Rusina Ni}ifora, jer su se tome suprotstavile austrijske vojne vlasti, nesklone da qute hrabre srpske ratnike. U me|uvremenu je do{lo do smene na carskom prestolu, a 1637. godine je za zagreba~kog biskupa postavqen revnosni Benko Vinkovi}, koji je s velikom energijom obnovio prozelitske napore, nastoje}i da pridobije mladog austrijskog vladara. “Radu na uniji treba pristupiti oprezno, 243

poru~ivao je novi zagreba~ki biskup. Isprva se Srbima mogu ostaviti wihovi crkveni obredi, pa kada se budu boqe obu~ili u rimokatoli~koj veri, napusti}e lako svoj gr~ki obred. Tako je bilo u Istri, u sewskoj biskupiji i Vinodolu, gde se Srbi, napustiv{i staru veru i obrede, ne zovu vi{e Srbima (Vlasima), nego Hrvatima... Neka se Srbima, za sada, dopusti upotreba staroga kalendara dok se boqe ne obu~e u rimskoj veri i wenim obredima, te }e sami sobom odbaciti stari i prihvatiti novi kalendar.” (str. 72.) Ne uspev{i slatkore~ivo{}u da pridobije episkopa Maksima za uniju, biskup Vinkovi} otpo~e èstoku kampawu kod austrijskih vlasti, zahtevaju}i od cara Ferdinanda IIIda se pravoslavni episkop ukloni. “3. februara 1639. obratio se biskup Vinkovi} Kongregaciji u Rim. Po{to je izneo istorijat postavqewa Maksimova za episkopa i optuìo ga da ometa ne samo {irewe unije, nego ~ak katolike navodi da prelaze na {izmu i prihvate pravoslavne obrede, molio je Kongregaciju da uti~e na cara da Maksima pozove u Be~ i onde ga zadrì, ili da ga po{aqe u Rim da izvr{i ono {to je obe}ao. U isto vreme traìo je zagreba~ki biskup da se na mesto Maksimovo postavi episkop koji zna gr~ke obrede, ali da bude katolik iz tih krajeva, podanik ugarskoga kraqa koji zna srpski i }irilicu. Ovaj bi im propovedao i pou~avao ih u katolicizmu s pomo}u {kole za decu i seminara za spremawe sve{tenika. Novoga episkopa, sufragana zagreba~kog biskupa, imao bi car preporu~iti svojim pograni~nim generalima i kapetanima.” (str. 72-73.) Biskup se àli da “Maksim katolike naziva jereticima, a papu antihristom, svojoj pastvi ne dopu{ta da ulazi u katoli~ke crkve i slu{a propovedi katoli~kih sve{tenika. Episkop Maksim svojoj pastvi zabrawuje da se ispoveda, da prima svete tajne od katoli~kih sve{tenika, a sem toga goni katolike da svetkuju praznike po starom kalendaru.” (str. 73.) Ipak, spoqnopoliti~ke okolnosti i{le su na ruku srpskom episkopu, pa Rimska kurija nije mogla da ga elimini{e. Na episkopskom tronu ostao je do kraja ìvota, 1642. godine. U isto~nijim srpskim predelima, posebno na beogradskom podru~ju i rimokatolici su, iako malobrojni, veoma neslo`ni. Tu je na delu veliki sukob i netrpeqivost izme|u frawevaca i jezuita, ali i izme|u ovih redova i dubrova~kih kolonista. U ve}em broju izve{taja rimskih misionara pi{e se o bosanskim frawevcima, uprkos wihovim zaslugama za {irewe katoli~anstva na bosanskim prostorima, da su velike neznalice, “lukavi i zli.” (str. 89.) Nadbiskup barski Petar Masarek 1632. godine proputovao je Sremom, Slavonijom i Barawom i izve{tavao: “U parohijama sa fratrima frawevcima crkve su zapu{tene, ve}inom bez krova, jer fratri gledaju samo svoje li~ne interese, gule}i nemilice svoju pastvu.” (str. 90.) Rimski izaslanici su neprekidno nastojali da pe}kog patrijarha nagovore da pristupi uniji, ali paralelno s tim nasrtali su na pravoslavne rubove, ra~unaju}i da }e tamo brè posti}i rezultate. Tako su se na posebnom udaru na{li Pa{trovi}i, a ohrabrivale su ih izjave pojedinih pravoslavnih sve{tenika koji su u nevoqi stavqali do znawa da je mogu}e prihvatawe unije ako im se garantuje o~uvawe isto~nog obreda. Prozelitsku akciju posebno je ometala me|usobna biskupska netrpeqivost, surevwivost sve{tenika i neobrazovanost monaha. Posle duìh nagovarawa i ube|ivawa, laskawa i obe}awa, cetiwski epi244

skop Mardarije si{ao je 1638. godine u Kotor da pregovara o uniji. Istovremeno je Kongregacija za propagandu vere pripremala {tampawe srpskih bogoslu`benih kwiga u kojima bi sadràj bio neprimetno prepravqen u skladu sa rimskim teolo{kim dogmama. Paralelno s tim je pripreman jedan ve} uveliko vrbovan pravoslavni kalu|er za unijatskog biskupa ako propadnu pregovori sa vladikom. Planove je poremetilo nezadovoqstvo crnogorskih Srba episkopovim {urovawem sa rimokatolicima, ali i sve ve}a turska podozrivost. Mardarije je izbegao da putuje u Rim, mada je tamo poslao delegaciju od nekoliko kalu|era, nastoje}i da se iz tog {urovawa do~epa izvesne materijalne koristi. Podneo je i zahtev da mu se odobri plata u visini u kojoj je primaju svi rimokatoli~ki biskupi na turskoj teritoriji. Godine 1640. Mardarije je pristupio svojevrsnom ~inu ispovedawa vere koji je od wega traìo papski legat Leonardi, a ujedno se u pismu papi obavezao da }e i}i u Pe} i ubediti pe}kog patrijarha da se prikloni Rimokatoli~koj crkvi. Da pristupi uniji na Mardarija je uticala i tamnica u koju su ga Turci prethodno na nekoliko meseci strpali zbog sukoba cetiwskih Srba i podgori~kih poturica. On je vrdao koliko je mogao, ali kad ga je Leonardi ~vrsto {~epao u svoje ruke, nastojao je da ga upotrebi kao dragoceno sredstvo unija}ewa svih Srba. Mardarije je ipak izvrdao obe}ani odlazak u Pe} naposletku se pravdaju}i epidemijom kuge, pa je Leonardi 1642. godine bez wega krenuo da obrlati srpskog patrijarha Pajsija. Kako kaè Radoni}, “cetiwski vladika, koji je tako lako potpisao ispoved vere, propisanu od pape Urbana VIII za isto~wake, nije smeo po}i u Pe}. Kao da je ose}ao da pregovori s patrijarhom Pajsijem ne}e i}i glatko, pa je stoga i uputio onamo svoga arhi|akona Visariona. îni mi se, javqao je Leonardi Kongregaciji, da Mardarije nije sasvim proèt katoli~kim ose}awem.” (str. 171.) Patrijarh Pajsije je qubazno primio papskog legata Leonardija i vodio s wim duge i iscrpne pregovore, ali nije popu{tao po kanonskim i doktrinarnim pitawima, priznaju}i papi samo po~asni primat. S druge strane, pokazao je izvesnu dobru voqu, jer nije preduzimao stroìje disciplinske mere protiv episkopa Mardarija, s obzirom da se nadao da bi mu Rimska crkva mogla uputiti zna~ajniju materijalnu pomo}. Leonardi se u srpsko primorje vratio veoma nezadovoqan zbog neuspe{ne misije, ali je poveo nekoliko patrijarhovih izaslanika ako stigne poziv da se u Rimu razgovori nastave. Me|utim, papa je u tom trenutku imao drugih briga, jer je vodio ratove po Italiji, pa su srpski kalu|eri posle vi{emese~nog ~ekawa vra}eni u Pe}, a arhi|akon Leonardi je imenovan za barskog nadbiskupa 1644. godine jer se pokazao kao priqe`ni prozelita, ve{t diplomata i dobar znalac teologije i srpskog jezika. Ali, kako je Kongregacija za propagandu ~vrsto insistirala na papskom jurisdikcionom primatu i ~ak tvrdila da je Carigrad pao u tursko ropstvo zbog raskidawa unije, pregovori sa patrijarhom Pajsijem definitivno su prekinuti. U to vreme i mleta~ka politika prema pravoslavcima bila je uskogruda, perfidna i neprijateqska, ali i snishodqiva i udvori~ka kad su Srbi bili u prilici da odbrane neki wen politi~ki interes. U {esnaestom veku ve} je dolazilo do sukoba rimskog pape i mleta~kog latinskog patrijarha i po pitawu odnosa prema pravoslavcima, odnosno kontrole nad wima na odre|enim teritorijama. Mleta~ka republika je polovinom petnaestog veka i formira245

la latinsku patrijar{iju da bi katoli~ku crkvu na svojim podru~jima podvela pod dràvnu supremaciju i izbegla weno direktno pot~iwavawe papama. Nakon toga je nastojala da i pravoslavnu crkvenu organizaciju pod svojom dràvnom vla{}u privede patronatu latinskog patrijarha, pogotovo unijatske Grke. Rimski papa Pavle V Borgeze 1606. godine izdao je interdikt kao crkvenu kaznu za Mleta~ku republiku kojom je na wenoj teritoriji naloìo obustavqawe svih crkvenih obreda osim kr{tewa i krizmawa, kao i ispovedawa i pri~e{}ivawa bolesnika i umiru}ih. Na to je dràva naredila sve{tenstvu da ignori{e papski interdikt i nastavi redovno vr{ewe svih crkvenih du`nosti, a uz to je sve jezuite proterala sa svoje teritorije. Uskoro su regulisani i odnosi sa pravoslavnom crkvom pa je carigradski patrijarh Partenije IIpriznao filadelfijskom mitropolitu u Mlecima pravo patrijar{ijskog egzarhata nad svim pravoslavnim crkvama Republike Sv. Marka. Me|utim, Srbi se s takvim oblikom crkvene kontrole nikada nisu sloìli, pa su i daqe priznavali dabrobosanskog mitropolita kao egzarha pe}kog patrijarha, igumana manastira Krka kao wegovog poverenika na mleta~kim podru~jima. Ali, rimokatoli~ki sve{tenici prosto su bujicama mr`we obasipali masovno doseqene Srbe po celoj Dalmaciji i po wihovom decidiranom netrpeqivom stavu pravoslavni Srbi “morali su pokloniti se, ili se ukloniti. Ali ba{ to neprijateqsko raspoloèwe rimokatoli~kog klira, koje je iskopalo tako dubok jaz izme|u pravoslavnog i katoli~kog dela na{eg naroda, govorilo je jasno da }e pravoslavqe u Dalmaciji imati te{ke dane i da }e Rimska crkva nastojati svom snagom da prevede Srbe na uniju.” (str. 197.) Rimokatoli~ki misionar don Ivan Boànovi} polovinom sedamnaestog veka, slu`buju}i na splitskom podru~ju, bavio se i preprodajom hri{}anskog robqa, zbog ~ega su se u vi{e navrata i rimokatoli~ki sve{tenici àlili Kongregaciji za propagandu vere. “Robovi su se izvozili u Italiju, gde je Napuq bio jedno od glavnih trì{ta za robqe. Kako su se trgovinom robqem bavili, ~ak, i rimokatoli~ki prelati, zar bi ~udno bilo, ako se o trgovini s robqem bavio i misionar don Ivan Boànovi}? Dovoqno je bilo da se za nekog hri{}anskog zarobqenika izda la`no uverewe da je Tur~in, pa da ga rimokatoli~ki prelat kupi, da bi ga ubrzo preprodao skupqe.” (str. 201.) Desilo se u to vreme da je srpski pravoslavni mitropolit dalmatinski Epafanije “u te{kim ratnim vremenima u na~elu priznao stare{instvo rimskoga pape, kao i drugi pre wega. U~inio je to {to se na tu|em zemqi{tu nije ose}ao sigurnim i {to je, traè}i za svoje verne jedan manastir u Dalmaciji, o~ekivao i druge materijalne koristi iz Rima.” (str. 206.) Rimokatoli~ki propagandisti su zdu{no nastojali da episkopovo pismo s tom sadrìnom predstave kao pristanak na uniju, za {to nema nikakvog realnog osnova. Radoni} pri tom navodi svedo~anstva koliko su se rimokatoli~ki sve{tenici èstili {to su srpske izbeglice uporno odbijale da im pla}aju da`bine, a i prema papi su se odnosili s krajwim omalovaàvawem. Godine 1642. za mar~anskog episkopa izabran je Gavrilo Predojevi}, Maksimov ro|ak, {to je car potvrdio, ali mu je ujedno naloìo da ode u Rim i tamo bude, nakon izjave o ispovedawu katoli~ke vere, rukopoloèn za unijatskog episkopa. Me|utim, i Gavrilo je oti{ao na posve}ewe pe}kom patrijarhu. Kako je 1644. umro, Srbi grani~ari su poùrili da za wegovog naslednika izabe246

ru Vasilija Predojevi}a, kako bi preduhitrili uobi~ajene rimokatoli~ke zakulisne smicalice. Ipak, ~im ga je car potvrdio, episkop Vasilije, izneveriv{i svoje sunarodnike, oti{ao je u Rim gde je izrazio spremnost da prihvati uniju. Papa ga zbog izvesnih kanonskih razloga nije potvrdio, pa se Vasilije posti|en vratio na mesto mar~anskog manastirskog arhimandrita. Vasilije je umro 1648. godine, a wegov naslednik Sava Stanislavi} nastavio je da se koleba izme|u Pe}i i Rima, ali se pod pritiskom glavnih Srba naposletku priklonio pe}kom patrijarhu. Sava je imao mnogo problema sa austrijskim generalitetom, a protiv wega se pobunio sebi~ni i pokvareni arhimandrit Simeon, spreman na pokornost papi ako se do~epa Savinog episkopskog trona. Sava ga je zatvorio i podvrgao {ibawu, ~ime je poslao jasan signal papi {ta misli o wegovoj superiornosti. Godine 1662., zbog ratne opasnosti, novi episkop Gavrilo Mijaki} nije i{ao u Pe} zbog posve}ewa, nego moldovskom arhiepiskopu Savi Bistri~kom u Ja{i. Car Leopold je, 1668. godine, svrgao Gavrila i za novog episkopa postavio unijatu i jezuitskog pitomca Pavla Zor~i}a. Gavrilo je osumwi~en za u~e{}e u zaveri Zrinskog i Frankopana, okovan i utamni~en, pa je ubrzo i umro u zatvoru. Sprovedena je, dakle, nasilna unija slavonskih Srba u mar~anskoj episkopiji. “Protivno ranijim mar~anskim vladikama, novi episkop Zor~i} dao je svoju ispoved vere 8. aprila 1671. godine u prisustvu biskupa i kaptola stalne crkve. Novi episkop, pre svega, zakleo se da }e biti veran i pokoran Rimskoj crkvi i papi, “koga ja spoznajem i derìm za poglavara i u~iteqa i pastira svih patrijarh i ostalih sve{tenikov i svega pravoslavnogo hristianstva.” Novi biskup naro~ito isti~e da ne}e nimalo voditi ra~una o voqi Srba grani~ara kod popuwavawa upra`wene stolice mar~anske episkopije, jer se to protivi kanonima katoli~ke crkve i kraqevom pravu da imenuje episkope, ~emu }e i narod svoj u~iti.” (str. 227.) Priznao je izdajnik Zor~i} zagreba~kog nadbiskupa za svoga neposrednog stare{inu, nazivaju}i istovremeno srpskog patrijarha {izmatikom koji je podloàn turskom sultanu, te se zakleo da od wega ne}e primati nikakve naredbe ili poveqe, niti dogovore praviti. Obe}ao je i da }e intenzivno sve pravoslavne Srbe privoditi uniji. “Teàk i nesiguran be{e ìvot novog mar~anskog episkopa. Narod ga je mrzeo u dubini du{e. Bunio se protiv wega, a wega su uzimale u za{titu carske vlasti. Pobuweni narod predvodilo je nekoliko kalu|era, od kojih je 14 kalu|era osu|eno bilo na ve~itu robiju i poslano na ostrvo Maltu da celoga veka sede za veslima na galijama. Obasut milo{}u dvora i carskim poklonima, novi unijatski episkop nije smeo stanovati u Mar~i, nego je najvi{e vremena provodio u Zagrebu, gde je kupio ku}u, u koju je smestio bogoslovski seminar, zasnovan onde 1678. od strane velikoga protivnika pravoslavqa, |urskog biskupa, grofa Leopolda Koloni}a, potowega ostragonskoga nadbiskupa i kardinala.” (str. 228.) U prvoj polovini sedamnaestog veka provo|ena je intenzivna prozelitska akcija me|u banatskim Srbima Kra{ovanima, koja je postigla zna~ajan uspeh. Ali, beogradski i prizrenski biskupi u tom pogledu nisu imali skoro nikakvih rezultata. Napori Rimske kurije bili su vi{e usmereni prema Ohridskoj arhiepiskopiji, a delimi~no i prema Pe}koj patrijar{iji, da bi polovinom veka Kandijski rat prekinuo prozelitsku akciju. Za ovaj period karakteristi~an je slu~aj dra~kog biskupa koji je obmanuo papu da na podru~ju Ohrida ìvi oko petnaest hiqada rimokatolika, pa je papa imenovao za wih nad247

biskupa. Nadbiskup u Ohridu nije zatekao ni jednog jedinog katolika. Rimokatoli~ku delatnost ometala su i stalna trvewa izme|u sve{tenika, wihova pohlepa i gramzivost, a i Turci su u ratnim uslovima zauzimali mnogo o{triji kurs prema katolicima, koje su tretirali kao {pijune i petu kolonu. I Pajsijev naslednik, srpski patrijarh Gavrilo, nastavqao je pregovore sa Rimokatoli~kom crkvom, ali sve to ostalo je krajwe jalovo u pogledu papskih ciqeva, ~ak i pridobijawe episkopa Mardarija. Kongregacija za propagandu vere shvatila je da mora mewati metod svoje akcije i realizaciji pristupiti planski i sistematski. “Ona je iz dosada{weg iskustva na Balkanu uvidela da se naglim radom, tako re}i na silu, stvara samo ja~i otpor i da se na taj na~in ne moè posti}i ni{ta trajnije. Do{la je do zakqu~ka da se putem {kole i nastave moè daleko vi{e posti}i. To je put, po wenom tada{wem mi{qewu, da se spremi pogodno zemqi{te za uniju. Sada, vi{e oprezna i nepoverqiva, Kongregacija kao da je ose}ala da kod Srba motivi za uniju sa Rimom nisu iskreni, niti da poti~u iz ~isto verskih pobuda. Uostalom, i ona je rad na uniji preduzimala koliko iz verskih toliko, ako ne jo{ i vi{e, iz politi~kih motiva. Za wu be{e glavno podvrgnuti pravoslavne jurisdikciji pape, u ~emu i jeste zna~aj priznawa papskog primata.” (str. 305.) Turci su 1654. godine uhvatili mitropolita Pajsija, koga je patrijarh Gavrilo poslao na pregovore s papom, pa su ga ìvog oderali. Wima nije bilo sasvim jasno da Srbi vode te pregovore ne bi li izvukli neku materijalnu pomo}, a da im zapravo i ne pada na kraj pameti da iskreno prihvate uniju. Pre wih su to rimokatoli~ki prelati shvatili. Rimskom papi je te godine poslat i la`ni akt mora~kog sinoda, za koji Radoni} kaè da ga je sastavio zapravo papski izaslanik Pavlin Demski tako {to je “nabavio od nekud pe~at “odiqskoga” mitropolita Jeftimija, a mo`da ga je i falsifikovao, kao pre wega pustolov fra Dominik Andrija{evi}.” (str. 320.) Na taj na~in je izmi{qenim sopstvenim uspehom nastojao da povrati poverewe Kongregacije koja je sve negativnije cenila wegov misionarski rad. Mora~ki sabor nije ni odràvan 1654. godine. Istina je samo da je mora~ki iguman Maksim te godine putovao u Rim. Godine 1672. u Rim su putovali i kalu|eri manastira Zavale, a hercegova~ki mitropolit Vasilije Jovanovi} Ostro{ki bio je u dobrim odnosima sa barskim nadbiskupom Andrijom Zmajevi}em, {to je sasvim prirodno kad je re~ o dvojici istaknutih Srba. Svaku qubazniju re~ srpskih pravoslavnih episkopa i kalu|era rimokatoli~ki prelati su nastojali da protuma~e kao pristanak na uniju, ali sve je na kraju propadalo. Ve}eg uspeha je imalo samo nastojawe da se qudi pojedina~no i grupno prevode na katoli~anstvo zloupotrebom wihove nepodno{qivo te{ke ìvotne situacije. Pe}ki patrijarh Maksim, prethodnik znamenitog Arsenija III, pokazivao je i veliku dozu netrpeqivosti prema rimokatolicima, koja ranije nije bila prisutna. Bilo je igumana koji su priznavali papski primat, ali mahom i ne razumevaju}i o ~emu se radi, pa to su{tinu pravoslavnog verskog ìvota i crkvene organizacije nije ni remetilo. Patrijarh Arsenije III ârnojevi} je ~ak sve~ano posetio nadbiskupa Andriju Zmajevi}a u Perastu, gde je veoma lepo primqen. Ali, Zmajevi}eva ponuda da patrijarh pristane na uniju ostade bez izri~itog odgovora. Uskoro je patrijarh Arsenije III uveliko zao{trio stav prema katolicima, {to se vidi iz àlopojki skopskog nadbiskupa Petra Bogdanija Kongregaciji da {izmati~ki pa248

trijarh “goni katolike, jada se nadbiskup, da àwu wegove wive, istupa oholo i tiranski prema katoli~kom kliru da bi ga, na kraju krajeva, primorao da prihvati {izmu... Goni, daqe, katoli~ke sve{tenike da mu daju izvestan godi{wi danak koje, ako ne plate, kazni, pa, s pomo}u Turaka, zatvara katoli~ke crkve i zabrawuje sluèwa u wima.” (str. 370.) U vreme turskog poraza pod Be~om i brzog napredovawa katoli~kih evropskih vojski prema jugu Balkana, svetogorski arhimandrit Isaija 1688. godine moli ruskog cara da spasi balkanske pravoslavce jer ako rimokatolici osvoje balkanske zemqe sa Carigradom, “onda }e oni pravoslavne hri{}ane pomenutih zemaqa dovesti u goru pogibao nego {to je Turska i vera pravoslavno-gr~ka izginu}e i iskoreniti se, jer }e Rimqani sve manastire i crkve pretvoriti u svoje, a neke prinuditi u prokletu uniju.” (str. 394.) îm su Turci proterani s podru~ja severno od Dunava jezuite su krenule u intenzivnu akciju pokatoli~avawa Srba. Nekoliko desetina hiqada je tada u prvom naletu pokatoli~eno, me|u wima i izvestan broj sve{tenika i kalu|era koje je predvodio orahova~ki iguman Jov Raji}. Wemu je u znak priznawa dodeqena biskupska titula. Velika srpska seoba dove{}e do krajweg verskog antagonizma i narednih decenija rimokatoli~ki kler }e revnosno predvoditi sve akcije na planu redukovawa srpskih carskih privilegija, posebno onih koje se odnose na slobodu pravoslavnog veroispovedawa i autonomiju crkve. Austrijski prodor na Balkan i stabilizacija linija razgrani~ewa na Savi i Dunavu podstakli su nove prozelitske akcije na bosanskim i dalmatinskim podru~jima. Rimokatoli~ki kardinal Leopold Koloni} javno je osporavao srpskom patrijarhu pravo da vr{i kanoni~ku vizitaciju po Austriji i Ugarskoj, tvrde}i da to pravo imaju samo unijatski munka~ki, jegarsko-varadski i platenski ili svodni~ki biskupi. Posebno je kardinal ukazivao da je patrijarhova smelost oti{la “~ak tako daleko da je mar~anskog vladiku poku{ao odvratiti od unije. Najzad, pretwama je toliko uspeo da ga je ovaj priznao za starijeg, iako nije hteo poloìti zakletvu poslu{nosti.” (str. 415.) Prethodno se taj isti mar~anski unijatski episkop Isaija Popovi} àlio zagreba~kom biskupu Mikuli}u da mu Srbi grani~ari prete smr}u ako se ne okane unije. “Koliko su {tetne ove patrijarhove kanoni~ke vizitacije, kardinal navodi kao primer grad Pe~uj. Srbi u toj op{tini, kao i u okolnim selima, prihvatili su pre vi{e godina sve~ano uniju, no nastojawem Arsenija odbi{e se od we. Isti Arsenije preduzeo bi, mo`da, jo{ ne{to stra{nije, da ga nije kardinal strogim pismom upozorio da }e ga dati zatvoriti, ako se pojavi u wegovoj dijecezi.” (str. 416.) Kardinal Koloni} je zahtevao da se patrijarhova jurisdikcija svede iskqu~ivo na ostrvo Svetog Andrije ispod Budima. Ali, patrijarha i srpsko pravoslavqe sa~uvala je od rimokatoli~ke mr`we i netrpeqivosti ~iwenica da su be~kom dvoru jo{ uvek trebali hrabri srpski ratnici, pa ih car nije smeo preterano qutiti i iritirati. Ipak, s vremena na vreme, austrijske dràvne vlasti su pokazivale da na dugu stazu ne odustaju od ambicije da se pravoslavni Srbi pokatoli~e. Godine 1696. na zahtev pakra~kog unijatskog episkopa Petronija uhap{en je pravoslavni episkop Jevrem Bawanin, koji je prethodno nasilno spre~avan da preuzme svoju velikovaradsku i jegarsku eparhiju. Jevrem je slomqen, pa je 1698. prihvatio uniju prikloniv{i se ugarskom rimokatoli~kom primasu kardinalu Koloni}u. Srpski narod je ogor~eno reagovao na Jevremovo pre249

veravawe, a i on je bio razo~aran tretmanom od strane rimokatoli~ke vrhu{ke, pa je 1701. po povratku iz Rima napustio uniju. Ponovo je uhap{en i strpan u budimski zatvor. Po{to od patrijarha Arsenija nije dobio opro{taja, Jevrem je oti{ao u Pe} patrijarhu Kaliniku I i on ga je postavio za svoga egzarha. Patrijarh Arsenije je najvi{e problema imao u Sremu i uòj Slavoniji, gde je rovario unijatski episkop Petronije Qubibrati}. Car Leopold Ije 1701. godine naloìo odràvawe srpskih verskih privilegija nare|uju}i da se na novooslobo|enim ugarskim podru~jima moè ispovedati samo rimokatoli~ka vera, ali da se Srbi ne bi pobunili savetovao je da im se omogu}i pravoslavni obred, ali i uspostavi crkvena zavisnost prema katoli~kim biskupima. Patrijarha je ograni~io u jurisdikciji na svetoandrejski kraj, zabrawuju}i mu kanoni~ku vizitaciju i prikupqawe crkvenih da`bina. Godine 1703. car je Arseniju zabranio da se naziva patrijarhom, ali iste godine Rakocijeva buna naterala je Leopolda da povu~e sve restriktivne mere prema pravoslavnim Srbima. Arsenije je odmah intenzifikovao svoju delatnost, pa je uspeo da ubedi i pakra~kog episkopa Petronija Qubibrati}a da se odrekne unije, {to bi ranije bilo nezamislivo. Kardinal Koloni} je prosto pobesneo kad je vest o tome do wega doprla. Patrijarh je 1705. godine za novog slavonskog episkopa hirotonisao Sofronija Podgori~anina i tako zadao teàk udarac rimokatoli~kom prozelitizmu. Car Josif I je 1706. godine Arseniju slu`beno priznao titulu patrijarha. Kad je Arsenije umro, kardinal Koloni} je svim silama nastojao da se spre~i izbor wegovog naslednika. Koloni}ev ispovednik jezuita Gavrilo Hevene{i pisao je caru “kako je smr}u srpskog patrijarha nastupio veoma zgodan momenat da se {izmatici prevedu na uniju. Po mi{qewu jezuite Hevene{ija, najzgodnije je ne dopustiti da se popuni mesto arhiepiskopa. Jer, ako nema arhiepiskopa, ubrzo }e nestati i episkopa, koje patrijarh imenuje, a kada ne bude bilo episkopa, nesta}e i kalu|era, te }e tako obezglavqen narod veoma lako pre}i u rimokatoli~ku veru.” (str. 462.) Me|utim, jezuitske zavere nisu mogle spre~iti odràvawe srpskog pravoslavnog izbornog sabora, mada su dvorski krugovi iz wegovog delokruga nastojali da izuzmu Srbe grani~are iz Like, Banije i Vara`dina. Sabor je odlu~io da se bira mitropolit, kako bi sa~uvao organsku crkvenu vezu sa Pe}kom patrijar{ijom. Za mitropolita je izabran Isaija \akovi} u kome su katoli~ki prozeliti videli najve}u opasnost. S vremena na vreme pravoslavni Srbi znali su da uzvrate udarac. Kada su mleta~ke vlasti po nagovoru nadbiskupa Vi}entija Zmajevi}a zabranile patrijarhu Kaliniku I da na wihovoj teritoriji izvr{i kanoni~ku vizitaciju, on se poàlio velikom veziru. Veliki vezir je 1708. godine “naredio pa{ama da katoli~ke misionare, kao tu|e podanike, proteraju iz Srbije i susednih krajeva, a katolici da do|u pod jurisdikciju patrijarhovu i pla}aju mu propisane takse kao i pravoslavni.” (str. 747-475.) Skopski nadbiskup Petar Karayi} i sofijski nadbiskup Pavle Jo{ki} morali su da beè iz svojih rezidencija. Sva nastojawa nadbiskupa Zmajevi}a, mleta~kih i francuskih diplomata da se ova vezirova odluka opozove, bila su uzaludna. Nadbiskup je napokon intervenisao preko svoga brata – ruskog viceadmirala Matije Zmajevi}a, pa je ruski ambasador u Carigradu grof Petar [ujski poklonio patrijarhu Kalistu 400 dukata i tako ga odobrovoqio da odustane od oporezivawa i progona rimokatolika. Grof [ujski je posredovao da se izme|u pravoslavaca i rimokatolika 250

primirje potvrdi sporazumom koji je dostavio Zmajevi}u. “Patrijarh Kalinik I obe}ao je da ne}e goniti katoli~ki klir i pastvu, niti }e od wih traìti da`bine, iako na wih ima pravo na ime sultanove naredbe. Patrijarh se obavezao, daqe, da ne}e nigde, bilo na kojem mestu, ometati vr{ewe verskih katoli~kih obreda, kao {to su i zapadwaci obe}ali patrijarhu da ne}e smetati pravoslavnima u vr{ewu wihovih obreda. Patrijarh je zatim traìo da se katolici obaveù da ne}e moliti pravoslavne da prihvate katoli~ku veru, da ne}e ulaziti u pravoslavne crkve i onde vr{iti duhovne funkcije i, najzad, da ne}e otimati i prisvajati pravoslavne hramove bilo pod kakvim izgovorom.” (str. 477.) Kongregacija nije Zmajevi}u odobrila one delove sporazuma gde se zabrawuje prozelitizam, a na omek{avawu Kalinika I angaòvali su se i novi ruski ambasador grof Petar Andrejevi} Tolstoj i grof Sava Vladislavi}, ali je tek patrijarhova smrt 1710. u~inila da se bura sti{a. Pod uticajem lokalnih frawevaca aradsko-jenopoqski episkop Jani}ije Martinovi} po~eo je da se priklawa uniji, ali mu se usprotivio pukovnik Jovan Popovi} Tekelija otvaraju}i mu javno qubavnu aferu s nekom ènom, progla{avaju}i ga nedostojnim vladi~anskog zvawa i progla{avaju}i ga izba~enim iz crkve. Aradski frawevci su se zakliwali da Jani}ije nije fizi~ki sposoban za qubav sa ènama, ali su ga podràli i pravoslavni sve{tenici i carski general. Uskoro su se Tekelija i Jani}ije prividno izmirili, ali unija episkopu vi{e nije izlazila iz pameti, pa je 1713. priznao papu za svog vrhovnog poglavara. Ipak, nije smeo da poloì ispovest vere, pa unija nije sprovedena. Polaze}i u rat 1716. godine, Srbi grani~ari su caru Karlu VI podneli tu`bu protiv unijatskog mar~anskog episkopa Rafaila Markovi}a, a argumenti koje iznose najupe~atqivije svedo~e kakav je moral i karakter unijatskih sve{tenika uop{te. “Tako je vladika za vreme ~itavog uskr{wega posta jeo ribu sa maslom, pa, ~ak, i sve{tenike gonio da to pred wim ~ine. Ovaj ~in vladike sablaznio je i narod i sve{tenike, izme|u kojih je neke, koji su ovo osu|ivali, dao zatvoriti i {ibati, prete}i im, pritom, da }e ih kao robove poslati na galije. Crkvu u Pisanici dao je zatvoriti, te su verni sela Pisanice proveli svetle praznike bez ikakva bogosluèwa. Narodu te{ko padaju vladi~ine kanoni~ke vizitacije jer sobom vodi veliku pratwu, te se narod izlaè velikim tro{kovima. [tavi{e, ako mu se u nekoj ku}i svidi kakva bilo stvar, vladika je silom uzima i odnosi. Vladika nemilice globi i grabi prilikom smrtnih slu~ajeva, o kojima mu kalu|eri moraju polagati ta~an ra~un, jer je sve{tenika po parohijama veoma malo, po{to ne mogu da izdrè namete episkopa. Ako porodica umrloga nije u stawu da plati za pogreb sedam forinti, prodaju mu se nepokretnosti budza{to. Mnogima se, opet, prodaju volovi i kowi, tako da su mnoge ku}e, pre|e imu}ne, osiroma{ile potpuno. Te{ke pogrebne takse napla}uje vladika i od porodica poginulih u ratu. Nemilosrdan je unijatski vladika i prema sve{tenicima. Tako je u Koprivni~koj granici od porodice ubijenog i opqa~kanog sve{tenika prigrabio sve {to je ostalo jo{ iza razbojnika. Vladika, daqe, nemilo globi kod ènidbe i udaje... One sve{tenike koji su se vratili rukopoloèni od mitropolita, kaznio je velikom nov~anom globom od 100 talira, nazivaju}i mitropolita Tur~inom, koji ispoveda pse}u veru. Sem toga, vladika je opqa~kao mar~ansku crkvu... Pa i privatni ìvot vladi~in pun je poroka. U svojoj rezidenciji drì stalno 251

neku ènsku, koju obla~i u skupoceno odelo, pa joj je, ~ak, poklonio i svoj episkopski prsten. Kada je, pak, odlazio iz Mar~e, poklonio joj je {estoro goveda, postarav{i se jo{ da joj i mladoèwu na|e. Zbog svega toga ne mogu krièva~ki grani~ari trpeti Markovi}a kao vladiku, niti mu dozvoliti da kod wih uop{te vr{i duhovne funkcije. Suvi{e, oni ne}e dopustiti ni kalu|erima, koje je on rukopoloìo, da crkvu poha|aju i sluè slu`bu bo`ju sve dotle, dok za to ne dobiju blagoslov od mitropolita.” (str. 487-488.) Po{to je car odbio wihove zahteve, pa jo{ poru~io da pored unijatskog, na tom podru~ju ne}e trpeti nikakvog pravoslavnog vladiku, Srbi Vara`dinskog generalata su se 1718. pobunili. Pobuna je primirena, ali su Srbi i daqe uniju odbijali. Za prvu polovinu osamnaestog veka interesantan je i slu~aj Nikodima Busovi}a koga je unijatski filadelfijski arhiepiskop posvetio za dalmatinskog pravoslavnog episkopa, nakon {to se Nikodim javno izjasnio za uniju i poloìo ispoved vere. Ali, odmah potom episkop Nikodim je oti{ao srpskom patrijarhu Arseniju III, porekao uniju i zamolio za opro{taj, pa se vratio u Dalmaciju da brani pravoslavqe od pomamqenih rimokatoli~kih prozelita. U~estvovao je i u pobuni srpskog naroda 1706. godine protiv odluke mleta~kog generalnog providura da se pravoslavni Srbi podvrgnu jurisdikciji splitskog nadbiskupa. Morao je jedno vreme da beì i u Svetu goru. Mleta~ka vlada je ponovo proklamovala svoj stav da na sopstvenoj teritoriji ne}e trpeti nikakvu veru osim rimokatoli~ke. Ubrzo je morala da ublaì svoj stav, pa je nakon Nikodimove smrti priznala preseqenog hercegova~kog vladiku Savatija Qubibrati}a za srpskog dalmatinskog episkopa. Dozvolila je i sklapawe me{ovitih brakova i izgradwu pravoslavne crkve u îtluku kod Mostara. U drugim mleta~kim podru~jima bilo je zabraweno podizawe pravoslavnih crkava. Me|utim, preme{tawe 1713. godine Vi}entija Zmajevi}a za zadarskog nadbiskupa pokaza}e da je, iako svestan svoje srpske nacionalnosti {to se vidi iz brojnih wegovih pisama, wegova mr`wa prema pravoslavqu sve intenzivnija i bolesnija. [to je bivao stariji, netrpeqivost je sve mawe mogao da kontroli{e. Wegov bes je dostigao vrhunac kad je saznao da su na poziv mleta~ke vlasti Srbi predloìli ~etiri kandidata za dalmatinskog pravoslavnog vladiku, me|u wima i Stevana Qubibrati}a, koga je Zmajevi} najvi{e mrzeo i koji je nekoliko godina ranije proteran s mleta~ke teritorije. Zmajevi} je {ifrovanim pismom zatraìo i papsku intervenciju, pa je verovatno zbog toga mleta~ki senat odustao od imenovawa pravoslavnog mitropolita. Mleta~ki providur je 1735. ponovo naloìo da svi pravoslavni sve{tenici moraju biti pod jurisdikcijom katoli~kih biskupa, ali su ve} slede}e godine opet od toga odustali boje}i se novog rata sa Turcima. I Zmajevi}ev naslednik na nadbiskupskom zadarskom tronu Matija Koroman nastavio je istu antipravoslavnu politiku, ali se odmah videlo da je on mnogo vi{e teolo{ki i politi~ki potkovan. Posebno je Koroman insistirao na ruskoj opasnosti, s obzirom da pravoslavni Srbi i Rusi govore istim jezikom. On od mleta~kih vlasti zahteva i zabranu ruskih crkvenih kwiga. Godine 1750. obnovqena je naredba da pravoslavne sve{tenike postavqaju katoli~ki biskupi, a Srbi su na to reagovali saborom na kome su za svoga vladiku izabrali Simeona Kon~arevi}a. Na Karamanov direktni zahtev, vlast je proterala vladiku Simeona. Rusija je, 1760. i 1762. godine, intervenisala u za{titi pravoslavnih Srba koji su se àlili na latinske sve{tenike da s vojni~kom pratwom pose}u252

ju pravoslavne crkve, “da podvrgavaju sebi na poslu{nost sve{tenike, da parosima izdaju pismene potvrde kad }e da slu`bu pri crkvama zauzmu, i da bacaju u tamnice, u lance da okivaju i na galije da osu|uju svakoga onoga, koji nije hteo da se po{tuju papske naredbe i dràvni dekreti.” (str. 617.) Desetak godina nakon razvojni~ewa austrijske Potisko-pomori{ke granice 1741. oko 25 hiqada Srba se iselilo u Rusiju. Tome je 1748. neposredno prethodio zahtev carice Marije Terezije da se izradi novi plan realizacije unije, ~emu se svesrdno posvetio wen li~ni jezuitski ispovednik. Ilirska dvorska deputacija kao glavni kreator plana, a u dogovoru sa be~kim papskim nuncijem, u kqu~ne ta~ke plana svrstala je zabranu pravoslavnim sve{tenicima da se me{aju u unijatske crkvene stvari. “Spre~avani behu srpski episkopi u vr{ewu kanoni~kih vizitacija, a pojedinci, pa i ~itavi krajevi, silom prevo|eni na uniju. To je doba kada su ùmbera~ki Srbi silom nagnani da prihvate uniju, kojoj se juna~ki opirao gorwokarlova~ki episkop, Danilo Jak{i}, pomagan u toj borbi od zaslu`nog i sposobnog mitropolita, Pavla Nenadovi}a.” (str. 625.) Be~ki dvor je posebno nastojao u drugoj polovini osamnaestog veka da suzbije ruski kulturni uticaj na srpski narod, a wegovu crkvu da podvede pod potpuno tutorstvo dràve. Srpske kwige su cenzurisane, a uvoz ruskih strogo zabrawen. Unijatski episkopi su dobijali jo{ intenzivniju dràvnu potporu, a carevi su sve otvorenije izraàvali zahtev da se svi Srbi pounijate, pogotovo nakon sklapawa konkordata 1855. kojim je Austro-Ugarska u potpunosti prihvatila iskqu~ivu nadle`nost Rima u verskim pitawima.

IV.. Srpski nacionalni simboli Nacionalni simboli jednog naroda okvirno se mogu klasifikovati na osnovne i izvedene. Osnovni su zastava, grb i himna. O srpskoj zastavi Lazo Kosti} je napisao posebnu bro{uru, dok po pitawu grba upu}uje na temeqitu studiju Aleksandra Solovjeva. Srpskom himnom se nije bavio, a tek u novije vreme pojavila se studija Milivoja Pavlovi}a, prili~no dokumentovana, ali optere}ena komunisti~kim ideolo{kim predrasudama. Kad je re~ o izvedenim nacionalnim simbolima, Kosti} se podrobnije bavio srpskim odlikovawima, ordewem i medaqama, dok srpska numizmatika i srpska filatelija tek o~ekuju pedantnog i temeqitog istraìva~a.

1. Srpski grb Najtemeqitiju studiju o srpskom grbu napisao je Aleksandar Solovjev i 1958. godine objavio u Australiji, u izdawu srpske emigracije. Trebalo je da pro|e vi{e od ~etrdeset godina da se ta kwiga {tampa u Srbiji (Aleksandar Solovjev: Istorija srpskog grba i drugi heraldi~ki radovi, Pravni fakultet i “Dosije”, Beograd 2000.). Solovjev dràvni grb smatra svetim znamewem koje je “ovaplo}ewe ideje otaybine, ideje radi koje pojedinac treba da ìvi, i radi koje je spreman da umre.” (str. 21.) Pitawe grba i zastave on smatra problematikom dràvnopravne i istorijskopravne nauke. Od dvanaestog veka grb je u evropskoj heraldici nasledni vladarski simbol, ali korene vu~e jo{ iz to253

temizma prvobitne dru{tvene zajednice. Heraldika kao nauka o grbovima nastala je u vreme krsta{kih ratova, kad su plemi}ki simboli postigli mnogo ve}i zna~aj od dotad uobi~ajenog, kao vaàn znak raspoznavawa pripadnika pojedinih odreda feudalnih vojski. Grb se nosi na {titu i {lemu. Prvobitna srpska re~ za grb je znamewe. Ravnokraki krst koji se proteè od ivica {tita plod je vizantijske tradicije, jo{ od vremena cara Konstantina Velikog. U raznim prilikama wemu su dodavane izvesne figure izme|u krakova, pa tako u Jerusalimskoj kraqevini mali krstovi. Car Mihailo VIII Paleolog uveo je krst sa ~etiri slova V kao svojevrsnim sakralnim tetragramom, u trinaestom veku, oslobodiv{i Carigrad od krsta{a. U sedamnaestom veku tuma~eno je da ta ~etiri slova zna~e “car (vasileus) careva caruje nad carevima”, ali ima pretpostavki da se tu misli na Hrista kao cara careva ili da je re~ o prve ~etiri re~i molitve da Bog pomogne caru. Izgled tih slova je imao vi{e specifi~nih varijacija. Prema spisima iz ~etrnaestog veka Solun je imao crvenu zastavu sa zlatnim krstom i ~etiri zlatna ogwila izme|u wegovih ravnih krakova, koja je smatrana zastavom ~itavog vizantijskog carstva. Ta ogwila sada vi{e li~e na slovo S nego slovo V. Solovjev pretpostavqa da je upravo takvo znamewe preuzela srpska dràva u vreme cara Du{ana, s tim {to je krst na wegovim zastavama umesto zlatne bio bele, odnosno srebrne boje. “U svakom slu~aju, najstariji autenti~ni primerak srpskog krsta sa ~etiri ogwila vezan je za porodicu kneza Lazara: on se nalazi na velikom polijaleju u manastiru De~ani, daru knegiwe Milice i wenih sinova iz 1397. (str. 42.) Danas poznati oblik srpskog grba Solovjev pronalazi u heraldi~kom zborniku Koreni}a–Neori}a iz 1595. godine. “Tu je on naslikan u bojama – beli krst na crvenom {titu i ~etiri okrenuta od wega zlatna ogwila sa trouglom u sredini.” (str. 43.) Kasnije }e se on u istom obliku pojavqivati u vi{e istorijskih izvora, uporedo sa posebnim grbovima pojedinih feudalnih porodica ili crkvenih velikodostojnika. Polovinom osamnaestog veka austrijska carica Marija Terezija priznala je srpski grb Karlova~koj mitropoliji, ali i istaknutim srpskim oficirima koji su sticali plemstvo u znak priznawa za ratne zasluge. To je i preovla|uju}i simbol Kara|or|eve ustani~ke vojske, naj~e{}e u kombinaciji sa takozvanim tribalskim grbom – veprovom glavom probodenom strelom. Tada se ~e{}e pojavquje nemawi}ki dvoglavi orao, ali i ruska varijanta tog orla. Knez Milo{ je uveo reda po tom pitawu i ustalio kao grb Srbije crveni {tit s velikim belim krstom i ~etiri ocila, od 1819. godine. Godine 1825. Milo{ je u Be~u naru~io nove pe~ate na kojima je srpski grb “dobio definitivan, vrlo lep oblik: pod kneèvskom mantijom, sa pravom hri{}anskom kneèvskom krunom, nalazi se {tit opasan vencem od dve grane” (str. 58.) i po ~lanu ~etvrtom Sretewskog ustava, “Grb narodni Srpski pretpostavqa Krst na crvenom poqu, a me|u krakovima Krsta po jedno ogwilo okrenuto k Krstu. Sav Grb opasan je zelenim vencem s desne strane od rastova, a sa leve od maslinova lista.” (str. 59) Po{to su velike sile energi~no negodovale protiv tog liberalnog ustava, Milo{ je otputovao u Carigrad gde je dobio pravo isticawa srpskog grba, ali bez kneèvske krune, i barjaka narodnog koji se sastoji “iz tri narodne boje, odozgo crveno, u sredini otvoreno plavetne, a odozdo bele.” (str. 62.) To je potvr|eno i sultanovim fermanom iz 1838. godine, 254

koji je izdan paralelno sa oktroisawem “Turskog” ustava. Tada je vra}ena i kneèvska kruna na vrhu grba. Po pitawu heraldi~kog porekla dvoglavog orla naj~e{}e se smatra da je to izvorno simbol cara Konstantina kojim je on ozna~avao rimsku vlast i nad Istokom i nad Zapadom, ali Solovjev misli da se on pojavio tek u jedanaestom veku, kao ukras na dvorskoj ode}i, da bi kasnije postao carski amblem. “Ali sam znak dvoglavog orla vezan je svojim poreklom za azijske narode; on je plod isto~wa~ke ma{te koja voli da stvara u svojim verovawima i u svojoj umetnosti fantasti~na boànstva – ìvotiwe – sfinge, lavove i bikove, mnogoglava i mnogoruka boànstva.” (str. 66.) Javqa se kod Sumeraca, verovatno kao simbol Gilgame{a ili sun~evog boànstva, a kasnije u Egiptu, Etiopiji, Vavilonu, 2500 godina pre Hrista pa nadaqe. U poznijem vremenu dvoglavi orao je prisutan i na saracenskim grbovima, odakle su ga krsta{i prenosili na zapadnoevropske prostore. Srbi i Rusi su dvoglavog orla preuzeli iz vizantijske tradicije, koji je zamenio ranijeg rimskog jednoglavog, jo{ od vremena Julija Cezara, kao simbola Zevsove vladarske mo}i. Na srpskim freskama najstariji zlatni dvoglavi orlovi vide se na crvenom pla{tu humskog velikog kneza Miroslava, Nemawinog brata, naslikanom na zidinama crkve Svetog Petra i Pavla kod Bijelog Poqa. Dvoglavi orao se posle nalazi i na pe~atu Miroslavqevog sina Andrije, otisnutog na ugovoru potpisanim sa Dubrov~anima. Prisutan je i na ode}i kraqa Stefana Prvoven~anog na fresci manastira @i~a, kao i na crvenom pla{tu kraqa Radoslava, na fresci manastira Studenica. Nakon toga dvoglavi orao je prisutan na prstenu kraqice Teodore, ène Stefana De~anskog, a u vreme cara Du{ana to je ve} najzna~ajnije znamewe srpskog vladara, prisutno i na carskim zastavama. Na kovanom novcu prvi put se pojavquje na moneti despota Jovana Olivera. “Od doba proglasa srpskog carstva, skoro svaki velika{ nosi na svome sve~anom odelu “carske orlove”, naro~ito ako ima visoki dvorski ~in.” ( str. 84.) I kod kraqa Vuka{ina i kod kneza Lazara dvoglavi orao je vrlo ~est simbol, mo`da vi{e kao ukras nego kao znamewe, ali ga kraq Tvrtko tretira kao zvani~ni grb kraqevine Srbije i dinastije Nemawi}a, {to se vidi i na pe~atu poveqe bosanskog kraqa Stefana Dabi{e iz 1395. godine. U pravom smislu re~i kao heraldi~ki znak dvoglavi orao se ukorewuje u vreme despota Stefana Lazarevi}a, posebno na wegovom {titu i novcu. Brankovi}i su zadràli delimi~no dvoglavog orla, ali su primat dali lavu kao sopstvenom simbolu. Vizantijska dràva u posledwoj fazi postojawa sve ~e{}e je koristila dvoglavog orla kao slu`beno znamewe. “Od kraja XV veka ovaj orao postaje grb pravoslavne Rusije, kao naslednice Vizantije.” (str. 88.) Dvoglavog orla je prihvatila i porodica Crnojevi}a, kao i srpski despoti u Ugarskoj. Crnogorski mitropolit Sava 1743. na svome pe~atu urezuje starog srpskog dvoglavog orla, obnavqaju}i dràvotvornu tradiciju Crnojevi}a. Ve} 1804. godine nalazi se i na Kara|or|evom pe~atu. Nakon {to je 22. februara progla{ena kraqevina, 20. juna 1882. godine zakonom je ustanovqen wen grb. “Grb Kraqevine Srbije jeste dvoglavi beli orao na crvenom {titu s krunom kraqevskom. Vrh obe glave dvoglavog orla stoji kruna kraqevska, a ispod svake kanye po jedan krinov cvet. Na prsima mu je grb Kraqevine Srbije, “beo krst na crvenom {titu sa po jednim ogwilom u svakom uglu krsta.” Grb je ogrnut purpurnim hermelinovim pla{tom 255

kome se na vrhu nalazi kraqevska kruna.” (str. 93.) Nakon progla{ewa Kraqevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Ministarski savet je uredbom 1919. godine propisao novi oblik grba, tako {to je dvoglavi orao na grudima zadrào srpski i dobio hrvatsku {ahovnicu i na brzinu sklepan slovena~ki od tri {estokrake zvezde grofova Ceqskih i navodnog ilirskog polumeseca. Komunisti su taj grb ukinuli i propisali nove, savezni i republi~ke, po sovjetskom uzoru, s tim {to je suèna Srbija zadràla {tit sa ocilima, ali bez ~asnog krsta. Solovjev pi{e da gotovo sve slovenske zastave poti~u od ruske trobojke Petra Velikog. Pretpostavqa se da je cara Petra inspirisala holandska zastava za wegovog drugog pute{estvija, ali je on ruskom stegu dao originalni izraz, pa je carska zastava belo–plavo–crvene boje prvi put sve~ano istaknuta prilikom posete ruske pomorske eskadre Carigradu 1699. godine na ratnim brodovima. Pored zvani~ne dràvne, uveo je i ratnu zastavu bele boje sa Andrijinim krstom. Obe ruske zastave podeqene su Crnogorcima prilikom boravka ruske eskadre admirala Sewavina u Boki Kotorskoj 1806. godine. Na molbu kneza Milo{a je, pi{e Solovjev, “oktobra 1835. sultanovim fermanom oktroisana “srpskom narodu trobojka zastava s horizontalnim prugama; crvenom, plavom, belom”. Te tri boje su srpskom narodu ve} bile poznate, jer su to ruske nacionalne boje, samo postavqene obrnutim redom.” (str. 372) Crna Gora je ozvani~ila srpsku trobojku 1876. godine.

2. Srpska himna Sve~ane pesme u mnogim narodima od pamtiveka imaju izraènu sugestivnu, gotovo magi~nu mo} kao koncentrisani izraz patriotskih, nacionalisti~kih ili religijskih emocija. Harmonija poezije i muzike, poruka i ritam u kome se ona izraàva imaju te{ko obja{wivo, tajanstveno dejstvo za onoga ko tome srcem pristupa, identifikuje se i qubav ose}a. Himna deluje ~ak sna`nije od grba i zastave. Svako intonirawe himne je sve~anost po sebi, faktor stvarawa posebnog raspoloèwa, ponosa, poleta i entuzijazma. Kroz to li~ne politi~ke te`we i strasti prerastaju u kolektivne. Himna je pesma kojoj sopstvena lepota nije ni jedini ni prevashodni ciq. Ona je usmerena na realizaciju nekog politi~kog interesa, pa je i sredstvo politi~ke borbe, mobilizacije, stimulans, duhovno nadahnu}e, podstrek. Budi kreativne potencijale i ra|a spremnost na po`rtvovawe. Uspostavqa dodatnu vezu izme|u generacija, wihov je naj~vr{}i kohezioni faktor kao manifestacija ideje nacionalnog jedinstva i istorijske misije. Ona teì da postane neprolazna, nadistorijska i metafizi~ka kategorija. Stru~no poetsko oblikovawe himne po~iva na odre|enim pravilima koja su zajedni~ka svim narodima i vremenima. “Stihovi treba da budu jednostavni i lako shvatqivi, a istovremeno poeti~ni i zanosni. Tekst himne ne sme da bude propagandisti~ki, ali ipak mora da izrazi dubqi smisao borbe i napora miliona, nekad kao {apat (u himni–molitvi), nekad kao krik (u himni–mar{u). Poèqno je da ove re~i ostavqaju utisak lako}e, ma kako su se te{ko ra|ale; wihova osnovna svrha je, me|utim, da uve}avaju svest o mo}i, razgole strah i umnoàvaju nadu. Od melodije himne o~ekuje se da bude prijem~iva za srce i um, za ma{tu i sluh. Da bude puna simbola, ali ipak nezapaqiva. Trebalo bi da ima mar{evsku pravilnost, i da “nosi”; ipak, ona ne sme da potisne re~i. Da 256

bi postala sveop{ta pesma, melodija himne mora da se u uho i svest urezuje zajedno s re~ima; bezbolno i trajno, poput bora na licu i brazda na ~elu.” (Milivoje Pavlovi}: Kwiga o himni, “Nova kwiga”, Beograd 1986., str. 17.) Prvu srpsku pesmu himni~kog karaktera, “Vostani Serbije”, spevao je 1804. godine Dositej Obradovi}, inspirisan i ponesen herojstvom Prvog srpskog ustanka. Negde u isto vreme, mo`da i ne{to ranije, nastala je najpopularnija srpska sve~ana pesma, “Himna Svetom Savi”, ~ije autorstvo nikada nije pouzdano utvr|eno. Samo se zna da je prva wena verzija spevana na crkvenoslovenskom jeziku. Kompozitor Kornelije Stankovi}, koji je stru~no uobli~io i obradio wenu melodiju 1858. godine, smatrao je da je re~ o narodnoj pesmi. Novosa|anin Luka Sari} 1860. godine ispevao je pesmu “Oj Srbijo, mila mati” koja je stekla ogromnu popularnost, a zvani~nu srpsku himnu proglasio je Nedi}ev reìm u okupiranoj Srbiji. Na zahtev kneza Milana Obrenovi}a upravnik Narodnog pozori{ta u Beogradu, Jovan \or|evi}, napisao je dramu “Markova sabqa” i u okviru we himnu “Boè pravde”, za koju je muziku komponovao Davorin Jenko. Pesma je vrlo brzo postala veoma popularna u srpskom narodu, a 1882. godine, povodom Milanovog ustoli~ewa za srpskog kraqa, \or|evi} je tekst preradio, pa je wegova nova verzija postala prva zvani~na dràvna himna. U vreme dinasti~ke smene 1903. godine i narednih {est godina tragalo se bezuspe{no za novom himnom, po meri Kara|or|evi}a. Godine 1909. ponovo je ozvani~ena himna “Boè pravde”. Stvarawe jugoslovenske dràve dovelo je do ve{ta~ke konstrukcije nove oficijelne himne od delova “Boè pravde”, hrvatske “Lijepa na{a” i slovena~ke himne “Naprej, zastave slave”. U toku Prvog svetskog rata nastale su jo{ dve srpske patriotske pesme himni~kog karaktera. Stanislav Bini~ki komponovao je “Mar{ na Drinu”, koji je u uslovima komunisti~ke diktature postao veoma omiqen u srpskom narodu, kao izraz neuga{enog ponosa i obnovqenog prkosa. Miloje Popovi} je tek 1965. godine napisao tekst za tu melodiju. Spontano je ispevana i pesma “Tamo daleko”, koja je svoj sve~ani i zavetni ton urezivala u svest mnogih generacija srpskih patriota. Za prvu crnogorsku dràvnu himnu kwaz Nikola I Petrovi} proglasio je 1870. godine sve~anu pesmu “Ubavoj nam Crnoj Gori”, ~iji je autor Jovan Sunde~i}, a premijerno je pred kwazom otpevalo Srpsko peva~ko dru{tvo “Jedinstvo” iz Kotora. Nezvani~nu, narodnu himnu ispevao je 1867. godine sam kwaz Nikola pod naslovom “Onamo, namo, za brda ona”, i ona je vrlo brzo postala omiqena u celom Srpstvu. Nezvani~na, gotovo spontano prihva}ena, himna komunisti~ke Jugoslavije bila je sve~ana pesma “Hej Sloveni”. Nastala je u vremenu bu|ewa panslovenske nacionalne i romanti~arske velikodràvne svesti i to u krugu katoli~kih slovenskih naroda, {to svakako predstavqa karakteristi~an istorijski paradoks. Autor je Slovak Samuel Toma{ik, koji je 1834. godine vrlo lepim stihovima izrazio svoju idealizovanu viziju op{teslovenskog jedinstva i slobode, motivisan prevashodno krajwe te{kim poloàjem sopstvenog naroda u ma|arskom ropstvu. Stihovi Toma{ikovi prilago|eni su staroj poqskoj melodiji “Jo{ Poqska nije propala, dok mi ìvimo”, iz 1797. godine. Pored Slovaka, pesmu “Hej Sloveni” odu{evqeno su prihvatili êsi i Poqaci, a potom i skoro svi drugi slovenski narodi. Kao himna prvi put je izvedena na Prvom sve257

slovenskom kongresu u Pragu 1848. godine. Ostalo je zabeleèno, kad su 1876. godine ma|arske vlasti uhapsile velikog srpskog nacionalnog borca i istaknutog panslavistu Svetozara Mileti}a, budimski dràvni tuìlac, bratanac Samuela Toma{ika, izvr{io je samoubistvo da ne bi bio realizator reìranog sudskog procesa na kome je ina~e srpski patriota osu|en na pet godina zatvora, uz besomu~nu novinsku kampawu koja se protiv wega vodila. Sveslovensku himnu ve} 1839. godine na srpski jezik je prepevao istaknuti kwièvnik i politi~ar velikosrpske i panslovenske orijentacije Pavle Stamatovi} i objavio u almanahu “Serbska p~ela”. Svaki naredni prevod, odnosno prepev, imao je svoje specifi~nosti, tako da se himna pevala u razli~itim verzijama. Izme|u dva svetska rata pesma “Hej Sloveni” je prihva}ena kao sokolska himna, ali u Poqskoj i kao dràvna sa izmewenim stihovima. Bez neke zvani~ne odluke, u toku jugoslovenske komunisti~ke revolucije ova himna je izvo|ena i na avnojskim zasedawima, a partizanski stihoklepci dodavali su joj novi sadràj, ubacuju}i Tita i Staqina. Intonirana je i pri progla{ewu komunisti~ke republike. Period od nekoliko decenija komunisti~ke diktature bio je ispuwen i stalnim tragawem za novom zvani~nom himnom koja }e veli~ati titoisti~ku ideologiju, dok se za “Hej Sloveni” zvani~no smatralo da ima privremeni karakter. U nekoliko navrata raspisivani su neuspe{ni javni ili pozivni konkursi. Nakon raspada Jugoslavije i improvizovanog usvajawa Ustava Savezne Republike Jugoslavije sve~ana pesma “Hej Sloveni” je prvi put ozvani~ena kao himna jugoslovenske dràve, iako bitno skra}ena i svedena na suènu Srbiju i Crnu Goru. Slom komunizma i neuspeh jugoslovenskog eksperimenta podstakao je obnavqawe srpske nacionalne svesti, ponosa i tradicije. Uspostavqawe parlamentarne demokratije i vi{epartijskog sistema ubrzali su odbacivawe rigidnih ideolo{kih predrasuda, pa se stara srpska himna “Boè pravde”, decenijama ignorisana, zaboravqana i zabrawivana, uspravila u punoj snazi svog juna~kog instinkta i slavqewa ideala pravde i slobode. Uz vrlo male izmene teksta, izbacivawem kneza, odnosno kraqa kao pojmovnog i politi~kog anahronizma, postala je zvani~na himna Republike Srpske, i{~ekuju}i nestrpqivo dan ujediwewa celokupnog srpskog naroda i svih srpskih zemaqa u jedinstvenu srpsku dràvu u kojoj }e se “Boè pravde” reafirmisati kao himna Velike Srbije.

V.. Stvarala~ke misaone komponente srpskog nacionalizma Srpski jezik je osnovno sredstvo manifestovawa i ekspanzije ideologije srpskog nacionalizma. On se razvijao paralelno sa srpskim narodnim duhom, podsti~u}i ga i apsorbuju}i wegove uticaje, kako bi uspe{no izrazio {irinu srpske du{e i dubinu individualnog napora svakog misaonog pojedinca. Praiskonska srpska etni~ka zajednica, ponikla u slovenskom narodnom moru, kao i politi~ka istorija, vera, kultura i simboli, rezultat su prevashodno kolektivnog delovawa i razmi{qawa. To nije dovoqno da se izgradi sveobuhvatna nacionalna ideologija, jer nedostaje komponenta individualizma, kreativnih misaonih, umnih i duhovnih napora pojedinaca koji predwa~e, svojim intelek258

tom predvode, prodiru u novo i nepoznato, prvi shvataju voqu provi|ewa i dijalektiku istorije, prilago|avaju im se, ali i koriguju wihove negativne aspekte i posledice. Sna`nije nekad nego vo|e u ratovima, predvodnici juri{a, uspe{ni dràvnici i sposobni prvosve{tenici, stvaraoci duhovnih vrednosti u oblasti kwièvnosti, umetnosti, nauke i filozofije uobli~avali su duh i smisao srpskog nacionalizma, u~ili i vaspitavali na patriotskim vrednostima, kr~e}i put napred i osvetqavaju}i ono {to prvobitno deluje kao mra~no i neizvesno. Bog ih je odabrao tako {to im je darovao talenat i voqu, roditeqi su ih podu~avali u rodoqubivom duhu i moralnim skrupulima, a oni sami su ulagali ogroman intelektualni napor i duhovnu energiju da otaybini i Srpstvu daruju dela neprolazne vrednosti koja vekovima svetle pokolewima koja tek dolaze i bakqu srpske nacionalne svesti, ponosa i dostojanstva ~ine neugasivom. Dok je te duhovne snage i nadahnu}a, srpska te`wa za slobodom i demokratijom, narodnim jedinstvom i dràvom koja }e obuhvatiti sve nacionalne teritorije, predstavqa realni politi~ki program od ~ije realizacije nijedna naredna generacija ne}e odustajati.

1. Nastanak modernog srpskog kwièvnog jezika Jezik je osnovna karakteristika jednog etni~kog supstrata, manifestacija nacionalnog bi}a, dokaz wegove individualnosti i nezamewivi preduslov nacionalne samosvesti. Wegov razvoj je svojevrsna sublimacija nacionalne istorije, indikator brzine i intenziteta procesa stalnog cepawa ili zbliàvawa, granawa i usavr{avawa. Na jeziku se temeqi ukupna kultura. On je weno glavno izraàjno sredstvo, oru|e kojim najuspe{nije oplemewuje dru{tvo. Jezik se neprekidno mewa, razvija ili izumire. Po{to u svim situacijama ne moè na isti na~in i po identi~nom modelu da se mewa, a trpi razli~ite uticaje i obiluje pojedinostima, unutar jezika se pojavquju dijalekti vi{eg ili nièg stepena srodnosti. Uvo|ewe kwièvnog jezika dovodi do postepenog izumirawa dijalekata i ja~awa duhovnog jedinstva naroda. Me|utim, intenzivno nau~no prou~avawe dijalekata je veoma va`no za sveobuhvatno rasvetqavawe istorije jezika i zato predstavqa jednu od glavnih okosnica svake nacionalne lingvistike. Na razvoj dijalekata paralelno su uticali politi~ka istorija, komunikacije sa susedima, strani osvaja~i i okupatori, privredni razvoj, kulturno stvarala{tvo, crkvene prilike, asimilacija zate~enih ostataka starog balkanskog stanovni{tva itd. Detaqnom analizom dijalekta svaki od ovih uticaja moè se prili~no precizno izmeriti. Stalne masovne migracije srpskog stanovni{tva spre~ile su pojavu nekih ozbiqnijih dijalekatskih razlika koje ~esto, na primer na nema~kom ili francuskom jezi~kom podru~ju, podse}aju na diferencirawe posebnih jezika. Srbi su, kao i svi ostali Sloveni, narod zakasnele pismenosti, {to oteàva prou~avawe istorijskog razvoja srpskog jezika. Prvi pismeni Srbi nisu ni pisali materwim, nego gr~kim ili latinskim jezikom. Vizantijski car Mihailo je 863. godine uputio dvojicu u~enih solunskih kalu|era, ]irila i Metodija, u Moravsku, izme|u ê{ke i Slova~ke, da spre~e frana~ki i latinski prodor me|u tamo{we Slovene tako {to }e im prevesti crkvene kwige na solunski dijalekat staroslovenskog jezika, u to vreme verovatno razumqiv 259

svim slovenskim narodima. Pismo koje su sastavili po gr~kom uzoru zove se glagoqica. Vizantija je ipak uskoro izgubila uticaj nad Panonijom i severnijim oblastima, ali su se slovensko bogosluèwe i pismenost pro{irili me|u Slovenima koji su sledili wen kulturni obrazac i varijantu hri{}anstva. Ubrzo se pojavila }irilica kao prakti~nija i sve~anija varijanta glagoqice i jo{ vi{e prilago|ena slovenskom jeziku. Solunski dijalekat je u to vreme bio veoma blizak isto~noslovenskoj grupi naroda koja nije imala nikakvih te{ko}a u wegovoj recepciji u kwièvnosti, a uskoro su se jasnije diferencirali srpski, ruski i bugarski izgovor staroslovenskog jezika, a kasnije i wegova rumunska crkvena redakcija. Glagoqica je jo{ neko vreme odràvana u perifernim srpskim oblastima, ali i u hrvatskoj ~akav{tini, iz koje je nemilosrdno potisnula Rimokatoli~ka crkva i tako definitivno ugasila. Razlikovale su se srpska i hrvatska varijanta glagoqice, jer je srpska imala takozvanu oblu formu, a hrvatska uglastu. Crkvenoslovenskom bogosluèwu se Rimokatoli~ka crkva ~e{}e obra}ala, kod svakog unijatskog poduhvata, a u prozelitskoj akciji u Ukrajini nastojala je da upotrebi i unekoliko modifikovano glagoqa{ko pismo. Na sli~an na~in je formirala ikavski izgovor kao ~akavsko obele`je kod svakog prodora svojih misionara u srpske pravoslavne sredine, poput Hercegovine, Bosne, Like, Slavonije itd. I tamo gde se nikada nije govorilo ikavski, na{lo bi se pone{to ikavski napisano. a) Srpski jezik u porodici slovenskih jezika Svi Sloveni su, pa i Srbi, govorili praslovenskim jezikom koji je nastao iz praindoevropskog, od kog vode poreklo i germanski, romanski, balti~ki, keltski, gr~ki, jermenski i indoiranski. Nekoliko hiqada godina pre nove ere praindoevropskim jezikom se govorilo na neidentifikovanom, precizno neutvr|enom podru~ju isto~ne Evrope i zapadne Azije, o ~emu nema jasnih tragova jer pismenost nije postojala. Kako se ta prvobitna etni~ka zajednica razbijala, izdvajali su se pojedini dijalekti i transformisali u posebne jezike. I praslovenski jezik se moè pribli`no rekonstruisati samo komparativnim lingvisti~kim prou~avawima, ali to je mnogo lak{i posao jer su Sloveni stekli pismenost u devetom veku, svega nekoliko stotina godina po rasturawu prvobitne praslovenske etni~ke i dru{tvene zajednice. Srbi su na Balkan do{li sa jezikom koji je bio veoma sli~an jezicima isto~noslovenske grupe naroda, ali su se wegove glasovne i gramati~ke osobine mewale pod jezi~kim uticajem zate~enih balkanskih starosedelaca koji su asimilovani, a koji je doveo do toga da srpski “deluje pomalo kao slovenski jezik izgovoren na neslovenski na~in... Me|u pojavama koje se u nauci ovako tuma~e, najva`niji je potpuni nestanak slovenskog umek{avawa suglasnika, onoga koji, na primer, ruskom jeziku daje tako karakteristi~an zvuk.” (Pavle Ivi}: Pregled istorije srpskog jezika, Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1998, str. 14.) ]irilo i Metodije su za podlogu sveslovenske pismenosti uzeli jugoisto~nomakedonski dijalekat koji je u to vreme bio jo{ veoma sli~an praslovenskom jeziku, pa se u lingvistici naziva staroslovenskim. Srbi, Hrvati i Sklavini (dana{wi Bugari i Makedonci) na Balkansko poluostrvo su se doselili sa ve} 260

formiranim svojim posebnim dijalektima praslovenskog jezika. Srpski, bugarski i makedonski jezik pripadaju isto~noslovenskoj grupi, a hrvatski, kao slovena~ki i ~e{ki, zapadnoslovenskoj. Linija jezi~kog razgrani~ewa Srba i Bugara je veoma jasno izraèna na potezu od u{}a Timoka, du` dana{we srpsko-bugarske granice do Osigova, pa kroz severoisto~nu Makedoniju prema Ov~em poqu i Skopqu, ju`no od Tetova pa do albanske etni~ke oblasti. Diferencijacija prema Hrvatima je tako|e o{tra i nalazi se na liniji od koje po~iwe ~akavski govor, svojstven Hrvatima i “kajkavski, nezavisno od toga da li je re~, kako se u novije vreme tvrdi, o Posavskoj odnosno Panonskoj Hrvatskoj” ili o Sloveniji. To je spor koji Hrvati i Slovenci treba me|usobno da re{avaju. Aleksandar Beli} je smatrao da je izme|u praslovenskog i staroslovenskog jezika bilo jo{ jezi~kih epoha, kao i da je granawe praslovenskog jezika po~elo pre VII veka. Sloveni su i na Balkan do{li me|usobno se jezi~ki razlikuju}i, s tim {to je tu proces narednih vekova i{ao u suprotnom pravcu, putem izvesnog zbliàvawa, s obzirom da je “onaj deo Praslovena, koji je docnije obrazovao Ju`ne Slovene, ìveo u bliskim uzajamnim vezama koje su u~inile da se me|u wima ne samo ujedna~e razlike koje su oni mogli poneti iz praslovenskog nego da se da zajedni~ki pravac razvitka mnogim osobinama.” (Aleksandar Beli}: Uporedna slovenska lingvistika, tom I, str. 248.) Beli} daqe isti~e da hronolo{ki “izme|u slovenskih jezika na Balkanskom poluostrvu i praslovenskog jezika leì i epoha wihovog uzajamnog razvitka izvan Balkanskog poluostrva. Za vreme te epohe oni ve} ne predstavqaju praslovensko jedinstvo.” (str. 248.) Tom praslovenskom jeziku najbliì su od svih indoevropskih bili litvanski, letonski i izumrli pruski jezik, pa su oni svi zajedno spadali u balti~ko-slovensku jezi~ku zajednicu. Po svemu sude}i, jedinstvena dru{tvena zajednica svih Slovena raspala se odmah posle I veka, pa tada po~iwe i proces intenzivnije diferencijacije unutar praslovenskog jezika. Posebna vrednost staroslovenskog jezika je u tome {to je on prvi me|u svim slovenskim jezicima postao jezik pismenosti i {to su wegovi pisani tragovi najbliì praslovenskom jeziku, dakle dragoceno sredstvo wegove bar delimi~ne rekontrukcije. Wegov uticaj na docniji kwièvni razvoj ~ini ga neprocewivo dragocenim, zajedni~kim kwièvnim blagom Srba, Makedonaca, Bugara, Rusa, Ukrajinaca i Belorusa, mnogo mawe êha, Slovaka i Hrvata, s obzirom da su oni vrlo rano dospeli u rimokatoli~ke ideolo{ke okove, a Slovenaca i Poqaka skoro nikako. Iako je ukazivao na uzajamne veze Srba, Hrvata i Slovenaca, Beli} je bio ube|en da su se dijalekatske razlike {tokavaca, kajkavaca i ~akavaca pojavile pre doseqavawa na Balkan. “To ne zna~i jo{ da su neki dijalekti ve} tada bili kajkavski, drugi ~akavski, a tre}i {tokavski u dana{wem smislu re~i, ali je nesumwivo da se ve} tada, pored razlika pomenute zamenice, razvilo u krajevima obeleènim razli~itom formom ove zamenice dosta drugih osobina. Za mene je danas potpuno jasno da su tada svi kajkavski dijalekti, i oni koji }e obrazovati docnije osnovicu slovena~kog jezika i oni {to }e obrazovati docnije osnovicu hrvatskog kajkavskog dijalekta, ìveli zajedni~kim ìvotom. Ali tako mi je isto jasno da se u to vreme ~akavski dijalekat nahodio u bliìm vezama sa kajkavskim nego docnije.” (Beli}: Istorija srpskog jezika, op. izd. str. 14.) Kajkavski obuhvata celi dana{wi slovena~ki jezik i hr261

vatski kajkavski dijalekat, koji je tek u sedamnaestom veku stekao hrvatski nacionalni atribut. Nesporno je “da se ~akavski dijalekat uvek naziva hrvatskim jezikom.” (str. 14.) S druge strane, {tokavski je mnogo docnije delimi~no prisvajan od strane Hrvata. “Kako se u docnijim vremenima {tokavski dijalekat pro{irio i na jedan deo krajeva ili je delimi~no i bio od starina gde je u blizini bio ~akavski ili kajkavski dijalekat, i u me{avini i bliskim vezama sa wima dao i nove dijalekatske osobine, izvesni predstavnici {tokavskog dijalekta (naro~ito katolici) nazivaju svoj dijalekat hrvatskim.” (str. 14.) Situacija je, dakle, krajwe paradoksalna jer “iz ovoga se vidi da slovena~ki jezik zna~i deo kajkavskog dijalekta, ~akavski dijalekat i deo {tokavskog, i, najzad, da srpski jezik zna~i ve}i deo {tokavskog dijalekta. Prema tome, nazivi slovena~ki, hrvatski i srpski ne daju nam, u jezi~kom smislu, odre|ene pojmove, ve} jedino nazivi – kajkavski, ~akavski i {tokavski dijalekat. Iz toga izlazi tako|e da su nazivi srpski, hrvatski i slovena~ki iako danas nacionalni, u stvari politi~ki ili istorijski, u ~ijim se granicama obrazovala u toku vremena izvesna nacionalna svest, ali koji se ne poklapaju sa odre|enim lingvisti~kim granicama.” (str. 14–15.) Lingvisti~ke granice su najubedqiviji pokazateq etni~kih, pa prema tome moderna srpska nacija beleì veliki etni~ki gubitak jer su se od wenog etni~kog supstrata izdvojili katolici-{tokavci, bosanski, hercegova~ki i sanya~ki muslimani, kao i stanovnici severne Makedonije. U okviru hrvatske politi~ke nacije postoji ogroman etni~ki vi{ak, ~ak ako zanemarimo problem kajkavaca. Broj etni~ki izvornih Srba, {tokavaca-katolika, uveliko prevazilazi zbir izvornih ~akavaca i kajkavaca, koji su i u prapostojbini bili me|usobno mnogo bliì u odnosu na zajedni~ku jasniju diferencijaciju prema {tokavcima. Dijalektolo{ki, srpski jezik se deli na sredwo{tokavske i novo{tokavske govore. Sredwo{tokavski dijalekti su timo~ki, ju`nomoravski i kumanovsko-kratovski, dok se novo{tokavski dijalekti dele na isto~nu ekavsku, ju`nu ijekavsku i zapadnu ikavsku govornu grupu. Ekavski govor se deli na arhai~niji kosovsko-resavski i moderniji {umadijsko-vojvo|anski. Ijekavski se deli na stariju zetsko-sjeni~ku i noviju isto~nohercegova~ku grupu. Ikavski tako|e ima stariju i mla|u varijantu. Interesantno je da je u ranija vremena ikavski prevladavao me|u Srbima koji su s pravoslavqa prelazili na katoli~anstvo, pa je u wegovom {irewu presudan uticaj imala misionarska delatnost rimokatoli~kih fratara. Samo su {umadijsko-vojvo|anski i isto~nohercegova~ki postali dva ravnopravna izgovora modernog srpskog kwièvnog jezika. U etni~ko-lingvisti~kom smislu {tokavski je dijalekat u odnosu na praslovenski, ali poseban jezik u odnosu na sve druge savremene slovenske. Svojom celinom {tokavski je srpski jezik, ~akavski hrvatski, a kajkavski slovena~ki u onoj meri u kojoj se etnolingvisti~ki Slovenci mogu diferencirati od Hrvata. Upro{}enog pore|ewa radi razlika izme|u ~akavskog i kajkavskog bi se mogla dovesti u istu ravan kao razlika izme|u srpskog i makedonskog, pa ~ak i srpskog i bugarskog po nekim osobinama. Nastanak srpske kwièvnosti u doba Nemawi}a blagotvorno je delovao na daqi razvoj srpskog jezika i to kroz dva paralelna procesa. Do{lo je do srpske redakcije crkvenoslovenskog jezika kroz specifi~an srpskoslovenski jezi~ki izraz i do pismene upotrebe srpskog narodnog jezika koji se isticao jed262

nostavno{}u u odnosu na u~enost i otmenost prvog. Crkvenoslovenski je sakralnom upotrebom postepeno poprimao i sakralni karakter, ~emu je doprinosila wegova delimi~na nerazumqivost i tajanstvenost. Srpska redakcija je iz tog jezika odstranila poluglasove i nazalne vokale, a i ina~e je kod Srba diglosija bila najmawe izraèna u odnosu na druge narode, jer je crkvenoslovenski zapravo bio samo arhai~ni narodni govor. Du{anov zakonik je napisan narodnim jezikom s vrlo malo crkvenoslovenskih izraza. U vladarskim poveqama jedan deo, sve~aniji, arenga, preambula, obi~no se pi{e srpskoslovenskim, a dispozitiv narodnim jezikom. Pravoslavno sve{tenstvo je srpskoslovenski jezik negovalo kroz ~itav {esnaesti i sedamnaesti vek koriste}i ga u bogosluèwu i crkvenoj administraciji. S obzirom da kwièvnosti nije ni bilo van crkvenih krugova, glavnina kwièvnih dela je i daqe nastajala na ovom jeziku, ali se tu iskazuju i ograni~ewa jezi~kog izraàvawa, pa je sve u~estalija pojava prodora elemenata narodnog jezika u srpskoslovenskim spisima. To je vodilo i stalnoj redakciji wegove fonetike i pravopisa u smislu prilago|avawa sve upro{}enijim i jednostavnijim varijantama narodnog govora. Paralelno s tim, direktna primena narodnog jezika u pisawu raznih dokumenata sve je ~e{}a, o ~emu svedo~i veliki broj spisa Pa{trovi}a, Grbqana i Bokeqa, ali i Hercegovaca. Po~etak {esnaestog veka ve} dovodi do jasnog razlikovawa ekavskog i ijekavskog izgovora. Ekavski se grana u dve varijante, ju`ni prizrensko-moravski i severni {umadijsko-vojvo|anski dijalekat. Izvornim degenerativnim prilozima ijekavskog izraza u severozapadnim srpskim oblastima, u dodiru sa ~akavskim jezikom, javio se ikavski. [to se pisma ti~e, }irilica je apsolutno preovla|uju}a, s tim {to na rubnim podru~jima i u primorju dolazi do upotrebe latinice, a me|u bosanskim muslimanima i arabice. Stalne srpske selidbe dovele su do {irewa isto~nohercegova~kog ijekavskog dijelakta na Bosansku Krajinu, Dalmaciju, Liku, Kordun, Baniju i deo Slavonije, gde je prethodno hrvatsko, ~akovsko i kajkavsko stanovni{tvo izginulo u ratovima ili izbeglo pred Turcima. Za razliku od ranijeg gr~kog i latinskog, na srpski jezik snaàn uticaj vr{e turski, arapski i persijski, a u kasnijem periodu nema~ki i ma|arski. Srpskoslovenski jezik u kwièvnosti je kori{}en sve do polovine osamnaestog veka i od tada preovla|uje narodni, ali se u pisanim tragovima ~esto nalaze me{ovite varijante. Tamo gde se izvesna sve~ana forma izraàvala smatralo se da je tome primereniji srpskoslovenski, ali kad se ulazilo u su{tinu pitawa i obja{wavawa, bogatstvo narodnog jezika bilo je nezamewivo. Uz to je narodni govor lak{e vr{io recepciju stranih re~i i izraza, pogotovo onih stru~nog karaktera, koja se jednostavno nije mogla izbe}i. U to vreme, prevashodno delima Gavrila Stefanovi}a Venclovi}a, po~iwe uobli~avawe modernog srpskog kwièvnog jezika. Proces je ve} u startu zaustavqen naglim prevladavawem ruskoslovenskog u srpskoj kwièvnosti, pa ni Venclovi}eva pravopisna reforma nije imala {ansi da uspe. Prodor ruskoslovenskog jezika prouzrokovan je gr~evitim naporima srpskih u~enih qudi da se suprotstave unija}ewu i pokatoli~avawu. U nedostatku sopstvenih kwiga, {kola i {tamparija, okrenuli su se ruskim uybenicima i crkvenoj literaturi. Ruskoslovenski predstavqa rusku redakciju crkvenoslovenskog, pa ima identi~nu leksi263

ku, morfologiju i sintaksu kao srpskoslovenski, dok su razlike gotovo iskqu~ivo fonetske prirode. Ali, u praksi je srpski izgovor ruskoslovenskog doveo do wegove nove redakcije kroz prilago|avawe srpskoj fonetici. Po{to su i Bugari preuzeli ruskoslovenski, on je ubrzo prevladao kao jedina aktuelna varijanta crkvenoslovenskog. Elementi ruskoslovenskog sve ~e{}e }e se pojavqivati i u literaturi primarno pisanoj na srpskom narodnom jeziku. Prevladavawe ruskoslovenskog stvorilo je uslove za zna~ajniju primenu ruskog kwièvnog jezika u srpskoj literaturi, pogotovo istoriografskim delima. U tim slu~ajevima ~esto je i ubacivawe pojedinih srpskih narodnih izraza. Kroz nekoliko decenija stvarana je me{avina ruskoslovenskog, ruskog kwièvnog i srpskog narodnog jezika koja se u nauci naziva slavenosrpskim jezikom. On je sadrào dva va`na elementa na kojima se krajem osamnaestog veka insistiralo, element razumqivosti i element otmenosti, primaran za gra|ansku klasu i ve} stasalu inteligenciju. Slavenosrpski je bio i vid otpora austrijskim vlastima koje su insistirale na suzbijawu ruskog kulturnog uticaja i nastojale mu se suprotstaviti formirawem srpskog narodnog jezika. Gramatika slavenosrpskog jezika nikada nije formirana, ali wegov kratkotrajni razvoj pokazuje sve izrazitije prevladavawe elemenata srpskog narodnog jezika u odnosu na ruski kwièvni i ruskoslovenski jezik. Iako su Srbi sve do novijeg vremena imali izraènu diglosiju, srpski narod nikada nije staroslovenski, crkvenoslovenski, srpskoslovenski, ruskocrkveni, ruski kwièvni ili slavenosrpski smatrao stranim, tu|inskim jezicima, nego izrazito svojim, uzvi{enim, plemenitim, otmenim, aristokratskim, posve}enim, ~ak sakralnim. Ve}ina qudi nije umela wima da se sluì, ~ak ni da ih u odre|enim epohama jasno razlikuje, ali je na wih gledala sa strahopo{tovawem i qubavqu, ponosno se identifikuju}i s wihovim glasom i melodijom iz dubine svoje nacionalne du{e, vide}i u tome dokaz postojawa i garanciju ve~itog trajawa sopstvenog nacionalnog identiteta. Be~ki dvor je od osme decenije osamnaestog veka sistematski forsirao {tampawe kwiga na srpskom narodnom jeziku, ali to je pra}eno i {irokom akcijom protiv dru{tvene uloge i uticaja Srpske pravoslavne crkve, uz podsticawe unija}ewa, pa su austrijske vlasti izazvale èstok otpor srpskih nacionalnih predvodnika. Tek carskim ukazom o verskoj toleranciji iz 1781. godine i kasnije odustajawe od obaveznog uvo|ewa latinice delimi~no je smirilo uzavrele strasti. Prelomni momenat u prevladavawu narodnog jezika desio se kad se Dositej Obradovi} odlu~io da svoje glavno delo “@ivot i prikqu~enija” na wemu objavi. Dositej se rukovodio principom da se samo demokratizacijom kwièvnog jezika taj jezik moè staviti u slu`bu nacionalnih interesa. U kwièvnosti tada preovla|uje {umadijsko-vojvo|anski dijalekat srpskog narodnog jezika, a wegova sve {ira upotreba otvorila je pitawe neophodne reforme azbuke i pravopisa. Me|utim, i po~etkom devetnaestog veka prili~an broj srpskih kwièvnika jo{ je pisao na ruskoslovenskom i slavenosrpskom, u nedostatku bilo kakve ozbiqnije kwièvno-jezi~ke standardizacije. Godine 1810. bio je zna~ajan poku{aj Save Mrkaqa da reformi{e srpski pravopis. Uz podr{ku austrijske vlasti temeqitu reformu izvr{io je uskoro Vuk Stefanovi} Karayi}, ~esto nailaze}i na ogor~en otpor crkvenih i gra|anskih krugova srpskog dru{tva. Karayi} je sa~inio prvi kompletniji srpski re~nik, uveo novi pravopis i re264

formisao }irilicu tako da je u~inio najsavr{enijim svetskim pismom. Ubrzo je izradio i prvu gramatiku srpskog narodnog kwièvnog jezika, a za osnovu svojih reformskih poduhvata uzeo je isto~nohercegova~ki ijekavski dijalekat, da bi ne{to kasnije priznao i ekavski kao ravnopravnu varijantu. Sve {tokavske varijante Karayi} je smatrao ~isto srpskim, a jezik u celini glavnim obele`jem nacionalnog bi}a jednog naroda. Polovinom devetnaestog veka wegova koncepcija je potpuno pobedila. b) Su{tina srpsko-hhrvatskih jezi~kih konfrontacija Nadirawe Germana u isto~ne predele dana{we Austrije, ovladavawe Ma|ara nad zgusnutom slovenskom masom Panonije, prevladavawe rumunskog kao latinskog varijeteta nad visokim procentom slovenskog stanovni{tva Rumunije, lingvistici je uskratilo mnoge karike koje bi bliè rasvetlile granawe praslovenskog u dana{we slovenske jezike, a posebno ve} jasno izraène diferencijacije isto~ne i zapadne slovenske grane u dalekoj pro{losti. Prelazni pojasevi su uni{tavani, ~itave grane i{~ezavale, a novi se pojavqivali svedo~e}i o sna`nim naknadnim uticajima. Prekinuta je direktna teritorijalna veza Hrvata i Slovenaca sa wihovim zapadnoslovenskim srodnicima, kao i veza Srba i Sklavina sa isto~noslovenskim, odnosno ruskim. “Nekoliko detaqa u severnim i zapadnim slovena~kim dijalektima, pa ~ak i u ~akavskim govorima u Istri i susedstvu, govore o prastarim vezama sa Zapadnim Slovenima. Areali ponekih drugih pojava ovakve vrste proteù se preko celog zemqi{ta slovena~kog jezika, kao i preko {ireg kajkavskog i ~akavskog prostora. Ovo stawe moèmo protuma~iti samo hipotezom da se zona prelaznosti u davnini protezala od ~e{kih zemaqa preko dana{we Austrije do dana{we Slovenije i Hrvatske, pa su je docnija zbivawa raskinula, tako da su delovi zaostali u sklopu slovenskog juga nastavili razvoj u iskqu~ivo ju`noslovenskom smeru.” (Pavle Ivi}: Srpski narod i wegov jezik, Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2001., str. 16.) Narednih jedanaest vekova Slovenci i Hrvati su bili pod sna`nim uticajem srpskog jezika, pa je i wihova jezi~ka evolucija i{la u tom pravcu. Jo{ izraèniji uticaj su preostali Srbi na podru~ju izme|u Laba i Visle trpeli od poqskog i ~e{kog jezika, pa je luì~kosrpski nakon vi{evekovne evolucije dospeo u red zapadnoslovenskih jezika. Nijedan od dva preostala dijalekta, ni gorwoluì~ki ni dowoluì~ki, danas nemaju specifi~nih sli~nosti sa srpskim jezikom u celini niti wegovim pojedina~nim dijalektima. “Ovo zna~i da u doba kad su Srbi, u ovom {irem smislu tog imena, bili na okupu, jo{ uvek nije bila izvr{ena dijalekatska diferencijacija praslovenskog jezika. Uostalom, tragova srpskog imena ima, u toponimiji ili u istorijskim izvorima, i na drugim stranama gde Sloveni ìve ili su ìveli. Ovakve ostatke srpskog prisustva u davnini nalazimo u delovima Poqske i me|u izumrlim Slovenima u dana{woj Nema~koj, zatim po Gr~koj i Jegejskoj Makedoniji, pa i u imenu mesta Srb u Lici, koje je starije od doseqewa srpskog ìvqa koji sad obitava u tom kraju.” (str. 17–18.) S druge strane, “posmatrawe geografske karte sugeri{e utisak da su jezi~ke divergencije postojale jo{ u vreme kad su se Sloveni u paralelnim strujama spu{ta265

li ka jugu, jedni kroz Panoniju, a drugi kroz Dakiju (pri ~emu su zahvatili i podru~je u luku Karpata, dana{wi Erdeq) i da su zatim izbili na vizantijsku granicu, jedni zapadno od \erdapa, a drugi isto~no od wega, i to uglavnom uzajamno nezavisno jer su ih razdvajale planine koje se sa severne strane nadnose nad \erdap.” (str. 20.) Ivi} ukazuje na ~itav snop dana{wih izoglosa koji se pojavio na nekada{woj razme|i Srba i Sklavina (predaka dana{wih Bugara i Makedonaca) i to “od u{}a Timoka preko isto~nih podno`ja planine du` srpsko-bugarske granice do Osigova, a zatim u {irokom luku kroz severoisto~nu Makedoniju do Ov~eg poqa i Skopqa, i daqe ju`no od Tetova ka albanskoj etni~koj granici oko [ar-planine.” (str. 19.) Ipak, jedina jasna diferencijacija iz daleke pro{losti predstavqena je jezi~kim kontrastom isto~noslovenske i zapadnoslovenske grane. S obzirom da su se Srbi masovno naseqavali dolinom Morave i prodirali na jug, na podru~ju Makedonije je do{lo do me{awa srpskog i sklavinskog jezika formiraju}i osnovu koja moderni makedonski jezik i wegovih dvanaest dijalekata ~ini prelaznim izme|u srpskog i bugarskog. Slovena~ko-kajkavski jezik je najbliì ~e{kom sude}i po karakteristi~nim izoglosama, iako su raniji prelazni oblici istorijski nestali. Bliskost ~akavskog je ne{to mawa, ali i tu po stepenu bliskosti postoji varijetetska razlika severno~akavskog i ju`no~akavskog. Po svemu sude}i, razlike izme|u slovena~ko-kajkavskog i ~e{kog jezika su novijeg datuma, a uop{te nije izvesno da je u vreme doseqavawa Hrvata bilo nekih divergencija izme|u wihovog i ~e{kog jezika. Dijalekatske razlike se intenzifikuju proporcionalno u odnosu na geografsku distancu i slabqewe komunikacija. S druge strane, geografska bliskost i poja~awe komunikacije logi~no dovode do jezi~kog pribliàvawa. Slovena~ki i kajkavski govori su istorodni, a razlike poti~u iz novijeg vremena. “Sve indicije govore da temeqna srodnost hrvatskih kajkavskih govora sa slovena~kim mora biti starija od postavqawa politi~ke pregrade, a to sugerira da su preci kajkavaca i Slovenaca jo{ u doba naseqavawa ~inili jednu jezi~ku skupinu. Okolnosti posle naseqavawa, a pogotovu one koje su nastale dràvnopravnom izolacijom, nikako nisu mogle pogodovati stvarawu stawa u kojem se kajkavska oblast intenzivno vezuje sa slovena~kim a istovremeno duboko diferencira prema svome {tokavskom i ~akavskom susedstvu, uprkos te{wim politi~kim vezama s tim susedstvom.” (str. 37.) Hrvatska kajkav{tina se razvijala u Zapadnoj Slavoniji, takozvanoj Panonskoj Hrvatskoj, koja je u politi~kom smislu Hrvatskoj pripojena tek u H veku. U posledwa dva veka mnogi lingvisti su sasvim izve{ta~eno tretirali kajkavski kao dijalekat srpskohrvatskog jezika, zapravo srpskog kome su kajkav{tina i ~akav{tina dodati da bi on u celini lak{e mogao biti otet. âkav{tina je izvorni hrvatski jezik koji je obuhvatao celokupnu teritoriju prvobitne hrvatske dràve koja se prostirala od isto~ne Istre do reke Cetine, jadranska ostrva du` te obale (uz relikte starog romanskog jezika koji se dugo odrào u izolovanim dru{tvenim grupama). Ju`nije od Cetine ~akav{tina je samo sporadi~no prodirala. “Prelaznih ~akavsko-{tokavskih govornih tipova bilo je u sredwem veku svakako mnogo du` hrvatsko-bosanske granice, ~esto pomerane raznolikim obrtima istorije.” (str. 41.) Severna ~akav{tina imala je ekavski izgovor, sredwa je predstavqala ekavsko-ikavsku kombinaciju, dok 266

je ju`na bila ikavska uz sve znatniji okolni srpski {tokavski uticaj. âkavski je i ina~e ne{to bliì {tokavskom, nego kajkavski, ali je zato neuporedivo vi{i stepen me|usobne bliskosti kajkav{tine i ~akav{tine, nego bilo kog od ta dva jezika u odnosu na {tokavski. Samo je daqa evolucija ~akav{tinu pribliàvala {tokav{tini, a udaqavala od kajkav{tine. âkavski “u celini, a naro~ito u svom severozapadnom delu, pokazuje i dosta prastarih veza, prete`no leksi~kog karaktera, sa kajkavskim i naro~ito slovena~kom jezi~kom sferom.” (str. 42.) Jezi~ke inovacije su se redovno pojavqivale kod {tokavaca. “âkavski govori kao celina duboko su arhai~ni – ili evolutivno pasivni, {to u krajwoj liniji zna~i isto. Jedva da i ima specifi~nih op{te~akavskih inovacija, dakle takvih koje bi zahvatile glavninu ~akavskih govora a da nisu zajedni~ke s ponekim od suseda. S druge strane, {tokavsko inovaciono ogwi{te pokazalo se kao jedno od najaktivnijih u ju`noslovenskoj oblasti.” (str. 43.) Kako tvrdi Pavle Ivi}, “osnovna politi~ka formacija u kojoj se razvio {tokavski dijalekatski tip je sredwovekovna Srbija.” (str. 43.) Ta prvobitna srpska politi~ka formacija obuhvatala je Ra{ku, Travuniju, Dukqu, Zahumqe i Bosnu, dakle gro srpske nacionalne teritorije. Politi~ku koheziju tog prostora bilo je te{ko sa~uvati, ali wegovo nacionalno bi}e bilo je nerazru{ivo sve do gotovo istorijski podudarnog perioda islamizacije i pokatoli~ewa. I skoro cela Slavonija izrazito je {tokavska i u woj se jasno moè sagledati teritorijalna granica sa kajkavskim i ~akavskim, {to je ujedno i srpska etni~ka granica. Podravski govori su ekavski poput vojvo|anskih, a posavski i jekavski kao bosanski, s tim {to se mestimi~no moè nai}i na ostatke ikavskog. Najju`niji {tokavski dijalekat je prizrensko-timo~ki, a daqe na jugu se prostiru makedonski dijalekti koji su se ve} u X i XI veku jasno diferencirali u odnosu na bugarski jezik. “Tako se dogodilo da je ve}ina makedonskih govora po svom glasovnom inventaru gotovo jednaka s glavninom srpskih govora, a izrazito razli~ita od najve}eg dela bugarskih dijalekata.” (str. 50.) Tome je bitno doprineo ulazak Makedonije u sastav srpske dràve, intenzivno naseqavawe Srba kao feudalaca, dvorana, vojnika, administrativaca itd., a uz to dubok crkveni i kulturni uticaj. “Jezi~ki uticaj koji je u makedonske govore uneo dosta osobina zajedni~kih sa srpskim susedima bio je nejednake snage u raznim delovima makedonskog prostora. Taj se uticaj najja~e osetio u severnim i severozapadnim krajevima, a {to se daqe ide ka jugu i istoku, bio je slabiji. Zona wegovog znatnijeg dejstva poklapa se otprilike sa zemqi{tem dana{we SR Makedonije. U predelima Pirinske i Vardarske Makedonije on je bio slab, a u najudaqenijim krajevima, na primer oko Soluna i u dolini Meste, nije ni do{ao do izraàja.” (str. 51.) U Dalmaciji i na ostrvima dugo se zadràla jedna varijanta romanskog jezika, takozvani dalmatski, sve do kraja XIX veka. Dubrova~ki dijalekat tog jezika ugasio se krajem XV veka, a frapantno zvu~i da nije sa~uvan nijedan tekst na wemu napisan, s obzirom da su dubrova~ki patriciji pisali na latinskom i italijanskom. Stalno doseqavawe Srba iz okoline promenilo je etni~ku su{tinu Dubrovnika. “Dubrova~ki dijalekat na{eg jezika je ogranak isto~nohercegova~kog dijalekta wegove najbliè okoline. Formiran u doba kad je dubrova~ka okolina pripadala srpskoj dràvi, taj je govorni tip ipak stekao poma267

lo osoben lik, usvajaju}i katoli~ku crkvenu (pa donekle i uop{te kulturnu) leksiku i prihvataju}i pojedine sekundarne inovacije koje su se {irile iz ~akavskih krajeva putevima pomorskih komunikacija.” (str. 86.) Romansko nasle|e u dubrova~koj kulturi i tradiciji imalo je uticaja na srpski jezik i u wemu proizvelo izvestan broj karakteristi~nih inovacija, specifi~nih iskqu~ivo za Dubrovnik i wegovu bliù okolinu. Neke od tih inovacija povratno su prodrle i u isto~nohercegova~ki dijalekat trebiwskog kraja i Popova poqa, dakle sredine ~ija je komunikacija sa Dubrovnikom vekovima visokofrekventna. [to se Hrvata kajkavaca ti~e, wima su {tokav{tina i srpski jezik ve{ta~ki nametnuti kao kwièvni, pa se trude da sopstveni sa~uvaju u svakodnevnom ìvotu i delimi~no u kwièvnom i umetni~kom stvarala{tvu. “Zagreb~ani upotrebqavaju kajkav{tinu kao normalan medijum opho|ewa u ku}i i na ulici; kajkav{tina tamo osvaja i do{qake iz {tokavskih i ~akavskih predela, ili bar wihovu decu. Ne mo}i se sluìti kajkavskim govorom u odre|enim prilikama smatra se pomalo dokazom inferiornosti, vidqivim znakom da ~ovek ne poti~e iz glavnog grada nacije.” (str. 105.) Ako je u novije vreme i bilo vrednijih pesni~kih ostvarewa u hrvatskoj literaturi ona su redovno postignuta na ~akavskom poput Nazorovih ili kajkavskom poput Krleìnih. “Za qude kojima je materwi govor kajkavski ili ~akavski, kwièvni jezik na {tokavskoj, tr{i}koj osnovici, pokazuje se kao zadatak koji treba savladati, u {koli ili na putu ìvotnog uspona, a ne kao ne{to autenti~no svoje... Ono {to je najintimnije te{ko je izraziti druk~ije do najprisnijim izraàjnim sredstvima, onima {to su se u svesti ukotvila u najranijim godinama ìvota. U srpskoj kwièvnosti, me|utim, nije obi~an ovakav jezi~ki rascep u autorovoj li~nosti, pre svega zato {to je prose~no odstupawe {tokavskih narodnih govora od kwièvnog jezika u stvari sasvim ograni~eno, tako da se kwièvni jezik ne doìvqava kao jezi~ki medij osetno druk~iji od govora rodnog kraja.” (str. 108.) [to se Hrvata ti~e, kod wih “od druge polovine XVIstole}a pa sve do trijumfa ilirizma u devetnaestom veku, traje epoha kwièvne produkcije na kajkavskom nare~ju, koje }e se u po~etku redovno zvati slovenskim jezikom, a od sedme decenije XVII veka i hrvatskim, kako su do tada kajkavski autori imenovali iskqu~ivo ~akavski dijalekat.” (str. 154.) U primorju sva hrvatska kwièvnost, s prvim delom iz XV veka i ranijim tragovima pismenosti, bila je iskqu~ivo na ~akavskom. Ali ni na ~akavskom ni na kajkavskom “nije bilo ozbiqne, originalne, stvarala~ke proze koja bi na jedan savremeniji na~in zahvatala ~ovekove probleme i zbivawa u qudskom dru{tvu, nije bilo (ili je jedva bilo) proze nau~ne, stru~ne, pa ~ak gotovo ni poslovne ni pravne – da ne govorimo o tome koliko je dugo, u stvari sve do XIX veka, nedostajala prava kwièvna proza, ona od trajne vrednosti.” (str. 156.) Pod uticajem u talasima doseqavanih Srba, bilo je dalmatinskih autora koji su napu{tali ~akav{tinu, prihvatali {tokavski i kombinovali ga sa ikavskim izgovorom, ali su oni nekog traga ostavili samo u poeziji. Ali, oni su uglavnom preuzimali i srpsku nacionalnu tematiku. Kod wih mahom nema hrvatske svesti ve} govore o slovenstvu ili slovinstvu. “Ve}ina pisaca o kojima je re~ nije se ose}ala Hrvatima i to je ime primewivala na stanovnike odre|enih drugih krajeva koji su sami imali hrvatsku svest i svoj, druk~iji, tip kwièvnog jezika.” (str. 161.) Tek naknadno, kad proteko{e decenije i vekovi, wihove etni~ke zajedni268

ce su ve{ta~ki, nasilno uklapane u hrvatsku naciju, a wihovim literarnim delima lepqen je nacionalni pe~at hrvatske kwièvnosti. Gde god su se Hrvati u ve}im grupama iseqavali tokom sredweg veka ostavqali su tragove ~akav{tine, o ~emu najupe~atqivije svedo~i wihova najgu{}a koncentracija u Gradi{tu u Austriji. Nigde i nikada nisu govorili {tokavski, sve dok nisu u prvoj polovini XIX veka smislili kako }e najlak{e Srbe, katolike i {tokavce, uklopiti u hrvatski nacionalni korpus, a potpuno istisnuti wihovo }irili~no pismo i ostatke izvorne nacionalne svesti. U Bosni su }irili}ni varijetet, ~iji se tragovi nisu mogli izbrisati, katoli~ki ideolozi nazivali “bosan~icom” ili “bosansko-hrvatskom }irilicom”. “U stvari je ta toboè osobena azbuka varijetet srpskog }irilskog brzopisa koji je u doba Tvrtka I prenet iz Srbije u Bosnu, a zatim i u susedni deo Dalmacije, i koji je u tim krajevima imao donekle poseban razvitak.” (str. 164.) Postojawe srpske nacionalne crkve kod pravoslavnih Srba je svest o nacionalnom jedinstvu u~inila sna`nom, ujedna~enom i nepokolebivom. Srbe katolike progonila je svest o konvertitstvu i dodatno ih odnaro|avala, ali oni se, redovno {tokavci, nikada nisu izja{wavali kao Hrvati i radije su negovali razne oblike regionalisti~kog izja{wavawa od Banata i Ba~ke, preko Barawe, Srema, Slavonije, Bosne, Like, Dalmacije i Hercegovine, do Dubrovnika i Boke Kotorske. Termini su bili razli~iti, kra{ovanski, buweva~ki, {oka~ki, slavonski, bo{wa~ki, slovinski, dalmatinski, latinski, dubrova~ki, bokeqski itd. Ali ih svest o slovenskoj pripadnosti, po{tovawe i divqewe prema srpskoj istoriji nikada nisu napu{tali. Godine 1832. grof Janko Dra{kovi} je iza{ao sa idejom, a ve} 1836. Qudevit Gaj svesrdno prihvatio, da se {tokavski preuzme kao novi hrvatski kwièvni jezik. Da bi to lak{e sproveli Hrvati su se privremeno odrekli ~ak i nacionalnog imena, progla{avaju}i se Ilirima i ra~unaju}i da }e to lak{e pro}i u pridobijawu katoli~kih Srba, ali se nadaju}i da }e se pod to mo`da podvesti i pravoslavni Srbi i Bugari, a Zagreb u~initi jedinstvenim centrom. “[to se ti~e Slovenaca, Ilirci su na wih mislili vrlo ozbiqno, utoliko pre {to za~etnicima ilirizma, rodom kajkavcima, slovenski jezik uop{te nije izgledao dalek. I sa slovena~ke strane bilo je kod pojedinaca iskrene èqe da se pri|e ilirizmu; Vrazova epizoda je u tom smislu bila najzna~ajnija, ali ne i jedina. Ali jezi~ke mostove ka Slovencima popalili su sami Ilirci svojim napu{tawem kajkav{tine.” (str. 193.) Po{to s Bugarima nikakvog ozbiqnijeg dodira nisu ni imali, a kulturno i politi~ki uznapredovali pravoslavni Srbi su ostali tvrd orah, Ilirci su se koncentrisali na Srbe katolike, kojima je do tada bilo strano svako hrvatsko nacionalno opredeqewe. Be~ki dvor i Rimokatoli~ka crkva sna`no su to potpomogli. “Svest o nacionalnom jedinstvu po~ela se brzo {iriti. Kad je docnije napu{teno ilirsko ime i ponovo prigrqeno hrvatsko, podru~je obuhva}eno tim imenom bilo je ve} znatno prostranije. Proces se nastavio i daqe kroz devetnaesti vek i prve decenije dvadesetog, mestimi~no sve do u me|uratnu epohu... Kao nosilac nacionalne ideje ~esto je nastupala katoli~ka crkva, koja je tokom XIX veka i sama stekla nacionalni pe~at. Rodoqubivi ùpnici razneli su hrvatsko ime do tako udaqenih mesta kao {to su katoli~ke enklave na isto~nom Kosovu, gde se govori ju`nomoravskim dijalektom ili Kra269

{ovani u dubini rumunskog Banata, ~iji govor ima timo~ku osnovicu.” (str. 194.) U celoj Evropi ne postoji sli~an primer nacionalnog odre|ewa po verskom kriterijumu, a sve do sredine XIX veka nau~nici i intelektualci su listom smatrali da se Srbi i Hrvati me|usobno razlikuju po jeziku a ne po veri. Hrvati su prisvojili i srpsku ijekavicu kao osnovno nare~je kwièvnog jezika. “Ima u tom zagreba~kom usvajawu ijekavice ne~eg markantnog, naoko ~ak paradoksalnog. Naime, na zemqi{tu tada{we Hrvatske ijekavski su govorili samo Srbi i, tu i tamo, Hrvati u wihovom susedstvu i pod wihovim uticajem. Krajevi gde katoli~ki ìvaq autohtono u ve}oj masi govori ijekavski – dubrova~ko primorje, delovi centralne i isto~ne Bosne itd. – bili su daleko izvan granica Hrvatske. Pa i u tim udaqenijim krajevima katolici sa ijekavskim dijalektom nisu naro~ito brojni. Wihov udeo me|u katolicima na{eg jezika ne prema{a jednu desetinu. Najve}i deo {tokavaca katolika ima ikavske govore, pa je i me|u samim ilircima bilo takvih ikavaca (Vjekoslav Babuki}, Igwat Alojzije Brli}), ali wihov govor nije bio uzet kao uzor. Pobedili su o~igledno drugi motivi.” (str. 200.) Ilirci su bili spremni i da s Vukom Stefanovi}em Karayi}em 1850. godine u Be~u postignu kwièvni dogovor kojim se usagla{avaju okviri jedinstvenog kwièvnog jezika i pravopisa. I tada je jo{ bilo hrvatskih kwièvnika, mahom zadarskih, koji su insistirali na ikavskom izgovoru, a jedan od najve}ih srbomrzaca, Ante Star~evi}, pisao je ekavskom varijantom {tokavskog. Hrvatski sabor je 1867. godine jezik zvani~no nazvao “hrvatski ili srpski”, progla{avaju}i ga slu`benim u trojednici. Hrvati se orijenti{u na dosledno prihvatawe Vukovih jezi~ko-kwièvnih tekovina znaju}i da su “Vukova re{ewa fascinirala ~vrstom unutra{wom logikom, dok su druge kombinacije nosile u sebi elemente kompromisa i krparewa. Najzad, jezik Vuka, Dani~i}a i Vukovih narodnih pesama pruào je jedan klasi~an uzor na koji su se mogli osloniti pisci ~ije je ose}awe za {tokavski kwièvni jezik bilo nesigurno, bilo zbog wihovog kajkavskog ili ~akavskog porekla, ili zbog izloènosti u mladosti uticaju nema~kog jezika, tada jo{ uvek {iroko rasprostrawenog po hrvatskim gradovima (i ~esto nametanog {kolama u Hrvatskoj).” (str. 204–205.) Po nalogu hrvatske vlade Ivan Broz je 1892. izradio zvani~ni hrvatski pravopis na Vukovim fonolo{kim principima. Broz i Ivekovi} su 1901. objavili “Rje~nik hrvatskoga jezika” preuzimaju}i sve srpske, a zanemaruju}i tradicionalne hrvatske re~i. Ubrzo zatim sledi èstoka antisrpska politi~ka ofanziva s ciqem da se uni{ti srpska nacionalna individualnost na prostorima koje su Hrvati svojatali. Prvo su prisvojili srpski jezik, a onda krenuli da uni{te Srbe. I po pitawu jezika tada se stvara divergentan proces da bi se ono {to su od Srba preuzeli u budu}nosti {to vi{e razlikovalo od srpskog izvornika. Nastupa period izmi{qawa novih re~i ili ve{ta~kog preuzimawa mahom iz ~e{kog jezika. Me|utim, sve te novokomponovane razlike ostaju iskqu~ivo na povr{inskom jezi~kom sloju jer ni Hrvati nisu u stawu na podlozi srpskog da izgrade nov ve{ta~ki jezik. Integralisti~ki napori Kraqevine Jugoslavije doveli su 1930. godine do unifikacije pravopisa i prihvatawa ortografskih reformi Aleksandra Beli}a. Hrvati su 1939. godine, nakon obrazovawa Banovine Hrvatske, vratili Borani}ev pravopis. I jedan i drugi su dosledno vukovski, s tim {to je Beli} 270

kao vrhunski nau~nik ispravio Vukove nedoslednosti i nelogi~nosti, a Borani} je slepo sledio sva Vukova konkretna re{ewa. Ono {to je po prirodi lingvisti~ka problematika unutar srpskog kwièvnog jezika transformisalo se u osnov me|unacionalne diferencijacije i konfrontacije Srba i Hrvata. Hrvati su po svaku cenu èleli da se po jeziku {to vi{e razlikuju od Srba, a ta èqa ih je toliko zaslepqivala da su pribegavali krajwe iracionalnim metodama. “Kad qudima ovlada animoznost ili malodu{na neverica u vitalnu snagu svog naroda, oni }e, u uverewu da ga spasavaju, ~initi i ono {to mu nanosi {tetu.” (str. 220.) Nezavisna Dràva Hrvatska objavila je duga~ki spisak proskribovanih srpskih re~i, proglasila jo{ duì novih, izmi{qenih, hrvatskih, a uz to uvela krajwe izve{ta~en i neprakti~an “korienski” pravopis. Komunisti su posle rata proklamovali ravnopravnost isto~ne i zapadne varijante i tako ozvani~ili svojevrsni jezi~ki dualizam. Godine 1954. postignut je Novosadski dogovor o ravnopravnosti oba pisma i izgovora, a i po{tovawa originalnih tekstova autora. Iniciran je rad na zajedni~kom pravopisu, terminologiji i re~niku kwièvnog jezika u saradwi Matice srpske i Matice hrvatske. Posao je obavqan uz mnogo ogor~enih polemika, a novi pravopis je objavqen 1960. godine i wime je data prednost Borani}evoj soluciji u odnosu na Beli}evu. Prve dve kwige re~nika iza{le su tek 1967. godine i u Zagrebu na no` do~ekane. U raspravama su opet srpski lingvisti popustili jer takav je bio wihov poloàj pod titoisti~kom diktaturom. Godine 1969. usvojeni su u tom smislu zakqu~ci dveju matica, a ubrzo zatim Matica hrvatska je odustala od tih zakqu~aka insistiraju}i na svojim maksimalisti~kim zahtevima. Saradwa je prekinuta i Matica srpska je samostalno nastavila zapo~eti posao. U martu 1967. godine veliki broj hrvatskih lingvista i kwièvnika usvojio je i proklamovao Deklaraciju o nazivu i poloàju hrvatskog kwièvnog jezika insistiraju}i da se ustavnim tekstom srpski i hrvatski proglase za posebne kwièvne jezike zbog tobo`we dotada{we neravnopravnosti, a uz obavezu da Srbi na podru~ju hrvatske federalne jedinice obavezno se sluè onim {to je dekretovano kao “hrvatski” kwièvni jezik. Po{to u svrhu wihove denacionalizacije nije uspela crkvena, nametana im je jezi~ka unija.

2. Razvoj srpske kwièvnosti Sa osnovama slovenske pismenosti, koju su kreirali ]irilo i Metodije, stvoreni su uslovi za nastanak i razvoj srpske kwièvnosti. Weni po~eci vezuju se za proces posrbqivawa staroslovenskih, mahom crkvenih, tekstova kako bi bili razumqivi za brojno veoma ograni~enu srpsku ~itala~ku publiku. Tako su biblijski i pozniji hri{}anski tekstovi postali opredequju}i estetski i poetski faktor, {to srpsku kwièvnost ve} u startu vezuje za osnovni trend dominantne svetske kwièvnosti. Originalnija dela nastaju u okviru hagiografskih i panegiri~kog stvarala{tva. Mnogi strani tekstovi su pri prevo|ewu zna~ajno prera|ivani, poput nekih antijereti~kih polemika i apokrifa. Vr{ena je recepcija karakteristi~nih dela ranovizantijske kwièvnosti. Najzna~ajnije autohtono delo iz dvanaestog veka, Barski rodoslov, kasnije je prera|ivano i prema konkretnim potrebama doterivano u jedino sa271

~uvanoj latinskoj verziji. O~igledno je re~ o letopisu razli~itih izvora i neujedna~enog nivoa faktografske pouzdanosti, ma{tovitog autora koji pri sintezi zate~enih rukopisa nije pravio veliku razliku izme|u stvarnih zbivawa i sopstvene uobraziqe. U literarnoj istoriji je jo{ poznatije pod nazivom “Letopis popa Dukqanina”. Faktografska vrednost mu je neznatna, a kwièvna sporna, ali je ipak proizveo ozbiqnu i dugotrajnu nau~nu raspravu. a) Nacionalizam stare srpske kwièvnosti Srpska kwièvnost u pravom smislu re~i javqa se tek u nemawi}koj dràvi, kad nastaju samostalna dela sa srpskom tematikom, plodovi rada darovitih autora, sna`nih li~nosti koje su u stawu da komponuju univerzalne vrednosti i konkretne narodne te`we. Glavni kwièvni centri su u najzna~ajnijim manastirima, hilandarskom, studeni~kom, ì~kom, mile{evskom i pe}kom, gde se paralelno nastavqa i vrlo ìva prepisiva~ka delatnost. Vrhunske vizantijske i slovenske literarne domete srpski pisci dostiù razvojem dva izvorna srpska kulta, svetorodne dinastije Nemawi}a i autokefalne pravoslavne crkve. Tako srpska kwièvnost prvenstveno izraàva nacionalnu samosvest i dràvnu nezavisnost, na kojoj insistiraju i ìtija svetaca i vladarska istoriografija; ali i himni~ko pesni{tvo. Kwièvnost ima jasno izraène dru{tvene ciqeve, politi~ke, crkvene, filozofske, eti~ke, didakti~ke i pedago{ke. Estetska strana se pri tome meri dubinom kwièvnog shvatawa stvarnosti i lepotom wenog literarnog izraàvawa. Kwièvno stvarala{tvo, po svojim vizantijskim izvorima, ima sakralan karakter. Vo|eno je boànskim nadahnu}em kome konkretan kwièvni stvaralac sluì samo kao instrument vi{e voqe. Otud ukoreweno strahopo{tovawe prema napisanom tekstu. Otud je qudima toga vremena strana svest o autorstvu i autorskom pravu. Uvreèno je shvatawe da aktuelni pisac ima pravo neograni~enog kori{}ewa prethodnih dela. Nema jasne granice izme|u stvarawa i prepisivawa, pa i u procesu najobi~nijeg prepisivawa prepisiva~ sebi uzima za pravo da tekst dopuwuje i pro{iruje prema svojoj trenutnoj motivaciji. Celokupno kwièvno nasle|e shvata se kao jedna celina koja se neprekidno dora|uje, popuwava, usavr{ava. Kombinuje se ideal nepromewivosti i stalnih dogra|ivawa. Ono {to ve} postoji stalno je predmet nove obrade, pa su kwièvna dela zapravo vanvremenska, od desetog do sedamnaestog veka izrastala su kao svojevrsni kolektivni produkt i tako predstavqala specifi~an izraz nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. Nije postojala jasna grani~na linija izme|u pro{losti i sada{wosti. Veoma je izraèno apstrahovawe, podraàvawe tipskih uzora i insistirawe na harmoni~nosti sinteza. Lepota izraza je va`nija od sadràja, emocionalnost od faktografije, a vladarska ideologija odre|uje osnovni smisao literarnog stvarawa. Temeqe takve kwièvnosti upravo je postavio Sveti Sava. Od ~isto kwièvnih dela, on je napisao @itije Sv. Simeona, poslanicu s puta u Svetu zemqu, zatim slu`be svetiteqima koje ozna~uju po~etak srpskog himni~kog pesni{tva. Kwièvnu vrednost imaju Mleta~ka i Hilandarska poveqa Stefana Prvoven~anog, ali i wegovo @itije Sv. Simeona. Prolo{kom i Hilandarskom ìtiju ne zna se autor, a poseban zna~aj imaju dela kalu|era Domentijana i Teodosija. Ve}i broj ìtija je na272

pisan o Svetom Savi i ona izraàvaju nekada misticizam autora, ali pre svega izraàvaju politi~ki program uobli~avawa idealne forme srpske sredwevekovne dràve. Kult Svetog Save nastao je u okviru mile{evske kwièvne {kole, ali je ubrzo izrastao u svesrpski. Savino kwièvno delo i ukupno literarno stvarala{tvo nemawi}ke Srbije trinaestog veka predstavqa za~etak ideologije srpskog nacionalizma, trasirawe wenih glavnih vrednosti i ciqeva, pa je daqi razvoj zna~io samo nadgradwu i usavr{avawe. Nacionalizam je nesumwiv i visoko izraèn u svim srpskim literarnim ostvarewima tog vremena. “Dràvnost Srbije, u stalnom potvr|ivawu samostalnosti i uzdizawu hijerarhijskom lestvicom me|unarodnog poretka od poluzavisnog ùpanstva u XII veku do carstva u XIV veku, igrala je pored hristijanizacije i vizantizacije naroda veliku ulogu u razvoju stare srpske kwièvnosti. Primorske kneèvine i dukqansko kraqevstvo do XII veka, ali jo{ vi{e dràva Nemawi}a po~ev od Stefana Nemawe krajem tog stole}a, u~vr{}uju Srbiju kao politi~ki faktor na Balkanu i stvaraju preduslove za samostalni razvoj srpskog naroda. Svest o “ota~estvu”, bez obzira na sve svoje feudalne karakteristike i osnove, objediwavala je narod u jednu trajniju kulturnu zajednicu, izraèna najsna`nije upravo u kwièvnosti. Stari srpski tekstovi se odlikuju, ne mawe od ruskih, visokim stupwem “ota~astvoqubqa”, svesti o duhovnoj zajednici i jedinstvenom interesu naroda. Legitimitet dinastije Nemawi}a, na koji se nadovezala dràvnopravna tradicija kneza Lazara... i wegovih sinova, a potom Brankovi}a i svih srpskih despota do XVI veka, odredio je, u velikoj meri, ~ak i tematski, staru srpsku kwièvnost. Upravo oni tekstovi koji su srpski po temi i po osobenostima stila, oni tekstovi koji se odmah prepoznaju kao srpski u op{tem nasle|u vizantijsko-slovenske kwièvnosti, nalaze se u slu`bi ovoga zna~ajnog integracionog ~inioca u sredwovekovnoj istoriji srpskog naroda. Vladarske biografije i slu`be, sa pohvalama, kanonima i drugim tekstovima, glavni i karakteristi~an deo srpskog sredwovekovnog kwièvnog nasle|a, formirani su i u kwièvnom pogledu oko te ideje, odre|eni su tim ~iniocem.” (Dimitrije Bogdanovi}: Istorija stare srpske kwièvnosti, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1980., str. 92-93.) Do pravog procvata srpske kwièvnosti dolazi u vreme kraqa Milutina. Pored prevo|ewa mnogih dela sakralne i vizantijske kwièvnosti, u krilu hilandarskog kwièvnog kruga, pored izuzetnog originalnog pisca Teodosija, koji je u stawu da smisleno izrazi li~ne doìvqaje i impresije u svojim ìtijima, pohvalama, slu`bama i kanonima, posebno u “@itiju Svetog Save”, “Slu`bi Svetoga Save” i “Slu`bi Svetom Simeonu”, koji je redigovao i preoblikovao tekstove svog prethodnika Domentijana, ali i samostalno stvorio najboqe delo sredwevekovne srpske kwièvnosti “@itije Petra Kori{kog”, javqa se veliki broj novih, talentovanih autora. Arhiepiskop Danilo II sklopio je “@itija kraqeva i arhiepiskopa srpskih”, ~iji je glavni autor, a posebno je napisao “@itije kraqa Milutina” i “@itije kraqice Jelene”, u kojima su kombinovani razni kwièvni ànrovi. Danilo II je najupe~atqiviji sledbenik isihasti~kog duhovnog pravca koji krajwim asketizmom teì prosvetqewu du{e i ostvarewu boànske lepote. Danilova dela je dopuwavao wegov u~enik Grigorije Kori{ki i to ìtijem Danilovim, Stefana De~anskog i Du{anovim, obnavqaju}i Teodosijevu narativnu ekspresivnost, posebno u dra273

matskim opisima slavne bitke kod Velbu`da ili odbrane Hilandara. Patrijarh Jefrem je autor obimnog pesni~kog dela, prvenstveno molebnih kanona i stihira sa akrostihom. Monah Siluan je pisao kvalitetne epistole, ali je zna~ajan po svojoj prepisci sa svetogorskim kalu|erima. Stihotvorci su i Grigorije Ra{ki i Jakov Serski. Dragocene istoriografske zapise ostavio je starac Isaija, ina~e prevodilac velikih dela vizantijske teologije i sledbenik neoplatonskog filozofskog pravca. Kosovskom bitkom nastupa novi period razvoja srpske kwièvnosti. Pravoslavnoj duhovnosti vizantijskog tipa i apologiji svetorodne nemawi~ke dinastije dodaje se juna~ki i mu~eni~ki kult Lazara i Obili}a. Kwièvno stvarala{tvo je angaòvanije nego ikada i sa izraènom nacionalnom programskom dimenzijom. Pi{u se rodoslovi i letopisi kao novi literarni ànr i kroz wih razvija patriotska istorijska svest. Patrijarh Danilo II Bawski napisao je “Pohvalno slovo”, “Prolo{ko ìtije”, “Povesno slovo” i “Slu`bu Svetom knezu Lazaru”, u kojima Lazarev mu~eni~ki podvig veli~a kao pobedu nebeskog carstva nad zemaqskim. Udovica serenskog despota Jovana Ugqe{e – monahiwa Jefimija, napisala je “Pohvalu knezu Lazaru” i tugovanku za izgubqenim detetom. Pored nekoliko nepoznatih autora, zna~ajno je “Slovo o svetom knezu Lazaru” Andonija Rafaila Epaktita. I sam Stefan Lazarevi} je napisao vredna kwièvna dela, pre svega “Nadgrobno ridawe nad knezom Lazarom”, epitaf na kosovskom stubu i “Slovo qubve” u obliku svojevrsne pesni~ke poslanice, lirsku himnu o duhovnoj qubavi. U Srbiju je tada izbegao i poprili~an broj u~enih qudi, pre svega gr~kih i bugarskih kalu|era, koji su zna~ajno doprineli kwièvnom procvatu. Pe}ki episkop Marko napisao je “@itije patrijarha Jefrema” i “Slu`bu arhiepiskopu Nikodimu”. Veoma je zna~ajno i prevo|ewe “Hronike Jovana Zonare” sa gr~kog jezika. Za trajawa Srpske despotovine kwièvno stvarala{tvo je nastavqano punim intenzitetom, ~ak i u posledwim godinama pred slom. Pored manastirske, nastala je i gradska kwièvnost, posebno u Beogradu i Smederevu, pa i u Novom Brdu. Najzna~ajniji kwièvnik tog vremena je Konstantin Filozof Kostene~ki, poreklom Bugarin. On je delom “Skazanije” i pismenima inicirao gramati~ku i pravopisnu reformu. Napisao je “@itije despota Stefana Lazarevi}a”, koje se bitno razlikuje od prethodnih hagiografija i predstavqa pravu svetovnu biografiju sa elementima memoarskih zapisa i dosta geografskih opisa. Zna~ajan je i opis prenosa mo{tiju Svetog apostola i jevan|eliste Luke iz Rogosa iz Gr~ke u Smederevo, kao i raniji Camblakov opis prenosa mo{tiju Svete Petke u Srbiju, {to je svakako imalo veliki op{tenacionalni zna~aj. Po padu Smedereva mo{ti Svetog Luke su prenesene u Zvornik, pa u Jajce. U Gori~kom zborniku sa~uvana je prepiska Jelene Bal{i}, k}erke kneza Lazara, sa duhovnikom Nikonom, u kojoj srpska knegiwa pokazuje visok stepen op{teg obrazovawa, posebno razumevawe teolo{kih pitawa, ali i emotivan, odmeren i ve{t pripoveda~ki stil. Sam Nikon je napisao upe~atqivu “Povest o jerusalimskim crkvama”. U Novom Brdu su se kao svetovni kwièvnici istakli Vladislav Gramatik, Dimitrije Kantakuzin i Konstantin Mihailovi}. Prera|uju se i klasi~na poznoanti~ka dela poput “Aleksandride”, “Romana o Troji”, povesti o Tristanu i Izoldi itd. Pad Smederava predstavqa preloman momenat i u razvoju srpske kwièv274

nosti. Najavquju se zapisi kao poseban kwièvni ànr kome pribegavaju prepisiva~i kwiga da bi ostavili konkretno svedo~anstvo o zbivawima svoga vremena, tragi~nosti sudbine porobqene otaybine, nasiqu i zulumima. U zapisima su jauci, kletve, jadikovke, otvorena mr`wa prema okupatoru. Konstantin Mihailovi} iz Ostrovice napisao je veoma upe~atqive “Jani~arove uspomene” u formi memoranduma ~iji je ciq da se hri{}anski vladari privole da krenu u rat protiv Turaka. On jasno i pregledno, s ~itavim nizom primera, izlaè kompleksnu karakterologiju Turaka. U Sremu dolazi do obnavqawa tradicionalne crkvene kwièvnosti, posve}ene Brankovi}ima. Godine 1493. \ura| Crnojevi} je na Cetiwu osnovao prvu srpsku {tampariju, koja je uspela pet kwiga da {tampa, ali je pad Zete osujetio wen daqi rad. Pored pisane, kroz ~itavu sredwovekovnu srpsku istoriju paralelno se razvija i usmena narodna kwièvnost, koja traje iskqu~ivo u qudskom pam}ewu i usavr{ava se od naratora do naratora, preuzimaju}i pone{to od talenta i ma{te svakog od wih. Najve}i deo takvih tvorevina zaboravi se odmah po nastanku, saop{tavawu, a samo najboqe, najlep{e, najupe~atqivije opstaju, {ire se i razvijaju. Stvaraoci su uvek daroviti pojedinci, a wihovi doprinosi se nadovezuju, dok se autorstvo najbrè gubi iz kolektivnog pam}ewa. Uvek onaj ko delo reprodukuje unosi i ne{to svoje li~no, preoblikuju}i izvornik. Tako se dela usavr{avaju, ali neretko i kvare. Svako vrednije delo javqa se u vi{e specifi~nih varijanti. O~igledno je da su Srbi tu vrstu stvarala{tva doneli iz svoje prapostojbine. Me|utim, prvi put su dela te vrste zabeleèna tek krajem petnaestog veka i to kao slu~ajni, uzgredni i retki zapisi. Zato je glavnina tog kwièvnog stvarala{tva zauvek izgubqena, a do nas su doprli samo izvesni wegovi odblesci. Nastajale su i nestajale stotine pripovetki, bajki, pesama, poslovica, zagonetki, izreka itd. Pretpostavqa se da su najstarije epske pesme, takozvane bugar{tice, otegnute jednoli~ne melodije i àlobne intonacije, kojima se pevalo o juna~kim podvizima, pogibijama i stradawima. Sastojale su se od dvanaest do {esnaest slogova. U vreme velike seobe nastaje prili~an broj letopisa, zapisa i natpisa kojima se na jezgrovit i upe~atqiv na~in svedo~i o turskim zverstvima i srpskoj nacionalnoj tragediji, iznose potresni detaqi s mnogo dramatike. Oni imaju i veliku dokumentarnu vrednost, pa su neretko jedini istoriografski izvori pri obradi pojedina~nih doga|aja. Uz to, obiluju faktima memoarskog karaktera, {to im dodatno utiskuje li~ni pe~at kwièvnih stvaralaca. Najzna~ajnija su dela Stefana Ravani~anina i Atanasija Daskala Srbina. Masovno naseqavawe Srpske Panonije sna`no je podstaklo pisawe istorijskih traktata koji su bili u funkciji odbrane ste~enih srpskih privilegija i suprotstavqawa rimokatoli~koj prozelitskoj akciji. Tim spisima daqe se ja~ala nacionalna svest, podizalo borbeno raspoloèwe, podsticalo narodno jedinstvo i negovala ideja o kona~noj obnovi srpske dràvnosti nakon osloba|awa svih srpskih zemaqa. Slavenosrpske hronike grofa \or|a Brankovi}a sa svojih 2.681 strana predstavqaju upe~atqiv po~etak savremene srpske istoriografije, ali i grandiozno delo memoarske kwièvnosti. U putopisnoj kwièvnosti ogledao se i patrijarh Arsenije III. 275

b) Renesansna srpska kwièvnost Srpska kwièvnost {esnaestog i sedamnaestog veka u osnovi je bila stati~na i sledila je tradicionalne ànrovske i poetske obrasce nemawi}kog perioda. To je za dugi vremenski period zna~ilo stagnaciju i nazadovawe, veliki raskorak u odnosu na savremene evropske kulturne domete. Me|utim, to ne zna~i da su Srbi ulazili u dekadentne procese, nego su namerno konzervisali svoj sredwovekovni na~in kwièvnog stvarawa kako bi se kroz to uspe{nije ~uvala srpska nacionalna svest, dràvotvorna tradicija i narodno jedinstvo. U uslovima surove turske okupacije i realne beznade`nosti sopstvenog politi~kog i socijalnog poloàja, Srbima je bilo najva`nije da ne izgube sopstveni identitet i zato su qubomorno ~uvali sve {to je podse}alo na staru slavu i nudilo makar daleku perspektivu wene obnove. Iako se sporadi~no pojavquju srpske {tamparije, kwige se jo{ uvek mahom prepisuju u manastirskim pisarskim kancelarijama. Sveì dah kwièvnom stvarala{tvu ulivao je iskqu~ivo ruski crkveni uticaj, potpomognut blagonaklono{}u i izrazitim srbofilstvom cara Ivana IV Groznog, kao i wegovih naslednika, careva Fjodora, Borisa, Mihaila, Alekseja, sve do Petra Velikog. Iz ovog perioda kao originalni stvaralac najzna~ajniji je de~ansko-pe}ki monah Longin koji je napisao ve}i broj akatista, pesni~kih dela po uzoru na vizantijske himne, u kojima je slavio mu~eni{tvo za pravoslavnu veru, ali i vrlo upe~atqivo izraàvao qubav prema otaybini i Srpstvu. Srpsku istorijsku i narodnu svest u svojim crkvenim delima izraàvao je i patrijarh Pajsije Jawevac, izraàvaju}i tragi~nost srpske nacionalne sudbine. On je tvorac kulta Stefana Prvoven~anog i cara Uro{a. Iz ovog perioda datira znameniti “Rodoslov Jak{i}a”, “Grabovni~ki letopis”, kao i letopisi Jovana Svetogorca i Ni}ifora Fene~anina koji plasti~no do~aravaju op{tu bol zbog srpske nacionalne tragedije. Mihailo Kratovac i Damaskin Hilandarac ostavqaju veliki broj pisama i zapisa, dok je Gavrilo Troji~anin 1650. godine svojim “Vrhobrezni~kim rukopisom” poku{ao da kodifikuje staru srpsku istoriografiju, daju}i novu redakciju srpskog hronografa, rodoslova i letopisa. Humanizam i renesansa u kwièvnosti delova}e samo na periferne oblasti srpskog naroda, prvenstveno Dubrovnik i srpske zemqe pod mleta~kom vla{}u. Tu se nastavqa kontinuitet sistematskog obrazovawa pripadnika vi{ih dru{tvenih slojeva, ali i nezadrìvo prodire latinski duh koji delimi~no, nekad vi{e nekad mawe izraèno, naru{ava srpsku nacionalnu svest. Najvi{e je pesnika koji pi{u sonete po italijanskom uzoru i naj~e{}e na latinskom jeziku na mleta~kom podru~ju, mada se u Dubrovniku srpski jezik u kwièvnosti koristi jo{ od po~etka petnaestog veka. U Veneciji je Boìdar Vukovi} {tampao veliki broj srpskih kwiga, opremaju}i ih sopstvenim predgovorima i prate}im tekstovima u kojima je izraàvao srpski nacionalni ponos i tugu nad porobqenom otaybinom. Kwige iz wegove radionice ostavqaju neizbrisiv pe~at celokupnoj srpskoj izdava~koj produkciji prve polovine {esnaestog veka. Izdava~ i {tampar srpskih kwiga u Mlecima bio je i kotorski katolik Jerolim Zagurovi}. Kotor je ina~e bio jedan od uvaàvanih centara petrarkisti~ke poezije u kojoj su se i srpski pesnici ogledali sve vi{e pi{u}i na italijanskom jeziku. 276

Dubrova~ka kwièvnost je nastala u dràvno-politi~kom izvornom samostalnom gradu, u izrazito katoli~koj sredini, ali na ~istom srpskom jeziku otkad je srpski etni~ki element prevagnuo nad romanskim i definitivno ga posrbio. Ona je prosto samonikla, jer ne odraàva nikakav kontinuitet sa sredwevekovnom kwièvno{}u epohe Nemawi}a, ali su prvi dubrova~ki literarni stvaraoci, mahom pesnici, bili pod velikim uticajem italijanske kulturne sredine u kojoj su se {kolovali i pod ~ijem su uticaju ostajali. Prethodni period iskqu~ivog pisawa na latinskom ili italijanskom jeziku sa svoje strane je olak{alo direktnu recepciju renesansnih tekovina, a dobro znawe tih jezika pokaza}e se kao zna~ajna prednost dubrova~kih intelektualaca i nakon kraja XV veka kad je ceo grad-dràva prelazio na srpski jezik. To je vreme u kome se javqaju [i{ko Men~eti} Vlahovi} i ]ore Drì}, sledbenici Petrarkine qubavne lirike. Po~etkom {esnaestog veka pojavquje se Nikola Mavro Vetrani} kao pisac ve}eg broja lirskih pesama, jedne epske i nekoliko drama. Kao kalu|er, on nije pevao o qubavi, nego o moralnosti i pobo`nosti, ali iskazuje i patriotski duh pozivaju}i na suprotstavqawe turskoj najezdi. Andrija ûbranovi} svojom Je|upkom (Cigankom) upristojuje ton {aqivih i satiri~nih pesama koje su dotad ~esto bile skaradne. Nikola Naqe{kovi} i Marin Drì} su se proslavili kao autori veselih komedija. Nikola Dimitrovi} je pisao {aqive poslanice, dok Dinko Rawina petrarkisti~ke stihove uobli~uje u skladu s dikcijom i sadràjem srpskih narodnih pesama, a Dinko Zlatari} se bavi prigodnim pesmama. Po~etkom {esnaestog veka najzna~ajniji dubrova~ki pesnik je Yivo (Jovan) Gunduli}. On je prvobitno pisao drame romanti~arske i mitolo{ke sadrìne, dok mu je najzna~ajnije delo spev “Osman”, kao i ve}i broj lirskih pesama, poput “Suza sina razmetnoga”, “Qubovnika srame`qivog” i “Dubravke”. Gunduli}ev savremenik Yivo Buni} Vu~i}evi} je ~isti liri~ar qubavnog usmerewa, a Yoni Palmoti} pi{e drame, epske pesme i satire. Stijepo \or|i} Yiman ostavio je zna~ajnu qubavnu pesmu “Dervi{“, dok se krajem {esnaestog veka ve}im brojem {aqivih i ironi~nih qubavnih pesama pro~uo Igwat \or|i}, koji se u zrelijim godinama preorijentisao na moralnu i pobo`nu poeziju. \or|i} je “u dubrova~koj literaturi kao zadwi plamen kojim zadaje svije}a prije nego ugasne. To nijesu prazne rije~i ve} puka istina; sve {to je iza wega ra|eno, to je slabo pre`vakavawe i imitovawe starijih pjesnika – dubrova~ka literatura propada kao {to je uop}e i stari Dubrovnik, ne{to sa spoqa{wih neprilika a ne{to s unutra{wih razmirica, politi~ki i ekonomski propadao dok se u po~etku na{ega vijeka sasvim ugasio.” (Milan Re{etar: Antologija dubrova~ke lirike, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1894., str. 19.) I recepcija baroknog stila u srpskoj kwièvnosti izvedena je u srpskim primorskim gradovima, u kojima je ve} do kraja sprovedena diferencijacija srpskog kwièvnog stvarala{tva na pravoslavnu tradicionalnu i katoli~ku zapadnoevropsku varijantu. Iako je katoli~ka varijanta pokazala neuporedivo ve}u sklonost ka odnaro|avawu, uticaj dubrova~ke kwièvnosti }e presudno doprineti da i u woj tokom sedamnaestog veka prevlada srpski narodni jezik. Dolazi do svojevrsne dubrova~ko-bokeqske kwièvne simbioze. Upe~atqiv utisak iz tog perioda ostavqa pesma Andrije Zmajevi}a “Boj 277

pera{ki” iz 1654. godine. Iako je kao rimokatoli~ki crkveni velikodostojnik sprovodio prozelitsku politiku, nije zaboravqao svoje srpske korene, a znao je ponekad versku slu`bu da vr{i i u pravoslavnim hramovima. Nau~io je crkvenoslovenski jezik i }irilicu isti~u}i da se wima “sluì ~itava na{a nacija”. Godine 1671. papa Klement H imenovao je AndrijuZmajevi}a za nadbiskupa barskog i primasa Kraqevstva Srbije. Ubrzo je oko sebe okupio ~itav pesni~ki krug. Po uzoru na Mavra Orbina i Yiva Gunduli}a, Zmajevi} je apologetski pisao o srpskoj dràvnoj istoriji, a paralelno s tim je podsticao i pomagao oslobodila~ki rat protiv Turaka. Pojavquje se veliki broj pesnika koji pi{u qubavnu ili religioznu poeziju, ali i zna~ajnih hroni~ara i letopisaca. U {esnaestom veku dolazi do pravog procvata srpske narodne usmene kwièvnosti u punoj raznovrsnosti wenih lirskih i epskih oblika. Lirske pesme klasifikuju se na qubavne kao najbrojnije, zatim obredne boì}ne i dodolske, tu`balice, zdravice itd. Petrarkisti~ki dubrova~ki pisci su u svojim delima sa~uvali dosta tog srpskog narodnog stvarala{tva, posebno Yoni Palmoti}, Nikola Naqe{kovi}, Marin Drì}, Yivo Gunduli} i drugi. Lirske narodne pesme po prirodi stvari vrlo lako su se uklapale u renesansno i barokno kwièvno stvarala{tvo. To su posebno efektno pokazali Hvarani Hanibal Luci} i Petar Hektorovi}. Epske narodne pesme {esnaestog i sedamnaestog veka ostavqale su veoma snaàn utisak na evropske putnike po srpskim zemqama, tako da je o wima ostavqeno mnogo vi{e detaqnih zapisa. Ep “Osman” dubrova~kog baroknog pesnika Yiva Gunduli}a napisan je u duhu tada preovla|uju}e srpske epske narodne pesme, pa moè posluìti kao predloàk za wenu uspe{niju rekonstrukciju. Osnovna odlika su joj juna~ki patos, jaka istorijska svest i nacionalni zanos. U woj se slave sloboda i herojstvo, smelost i po`rtvovanost, narodno jedinstvo i solidarnost, a naj~e{}e se opevaju podvizi Marka Kraqevi}a i Milo{a Obili}a. Yoni Palmoti} u dve svoje drame uvodi Milo{a Obili}a kao juna~kog aktera, ali s wim zajedno i ~itavu riznicu srpskih vladarskih likova. Narodne epske popevke, takozvane bugar{tice, sa~uvane su delimi~no zahvaquju}i delima Antuna Gle|evi}a i Igwata \ur|evi}a, poznobaroknih dubrova~kih pesnika. Najve}i broj dela usmene srpske narodne kwièvnosti toga doba nepovratno je zaboravqen i izgubqen. Me|utim, najkvalitetnija i narodnom duhu najprimerenija dela neprekidno su usavr{avana, dogra|ivana i doterivana, bilo da je re~ o pesmama, pri~ama, predawima, bajkama ili poslovicama. Utoliko je ve}i zna~aj Nikole Ohmu}evi}a, dubrova~kog pomorskog kapetana iz Slanog, zatim Marka Maruli}a, splitskog pesnika, ili Andrije Ka~i}a Mio{i}a, opata iz Makarske, koji su ve}i broj srpskih narodnih pesama zabeleìli i tako ih ovekove~ili. U osamnaestom veku pojavio se ogroman broj qudi od pera koji su s velikim entuzijazmom beleìli srpske narodne pesme i ostale vidove usmenog narodnog stvarala{tva, pa je sa~iweno i vi{e zbirki. Ali se pojavilo i dosta otvorenih, pa i ogor~enih protivnika srpskog narodnog stvarala{tva, naro~ito me|u rimokatoli~kim sve{tenicima koji su smatrali da }e agitovawem protiv tekovina kolektivnog narodnog uma doprineti suzbijawu srpske nacionalne svesti kod tek pokatoli~enih Srba. 278

v) Barokni stil u srpskoj kwièvnosti Dok se dubrova~ka i bokeqska varijanta srpske barokne kwièvnosti stekla na srpskom narodnom jeziku, u Srpskoj Panoniji pored narodnog koristi se srpskoslovenski i ruskoslovenski jezik. Sve sna`nije kori{}ewe narodnog jezika predstavqalo je adekvatnu pravoslavnu reakciju na izazov ofanzivne katoli~ke antireformacije. Barokno stvarala{tvo sedamnaestog i osamnaestog veka dovelo je do pravog preporoda srpske kwièvnosti. Pod najraznovrsnijim evropskim uticajima srpska poezija odi{e bogatstvom formi i tematike, nacionalno i rodoqubivo pesni{tvo dobija nov kvalitet i moderniji izraz, razvijaju se drame i besedni{tvo. Najve}i pisac srpskog baroka Gavrilo Stefanovi} Venclovi} ostavio je ogromno kwièvno delo, mahom neobjavqeno. On je u potpunosti izrazio srpsku nacionalnu i politi~ku svest svog vremena, do~arao stepen kulturnog razvoja i intelektualna dostignu}a. Wegova socijalna filozofija je izrazito emancipatorska i utire put docnijem prosvetiteqstvu. Srpske intelektualce tog vremena zahvatila je prava euforija rusofilstva i panslavizma, a mnogi se upu{taju u obimna istoriografska istraìvawa na osnovu dostupnih izvora. Rodona~elnik im je svakako Dubrov~anin Mavro Orbin, pa sledi Andrija Zmajevi} koji je kao rimokatoli~ki nadbiskup barski i primas srpski pisao }irilicom na srpskom narodnom jeziku. Tako je 1676. godine objavio svoje najzna~ajnije delo “Dràva sveta, slavna i kreposna”. Sledi Atanasije Daskal Srbin sa spisom “O srpskim carevima”, pa na razme|u vekova grof \or|e Brankovi} sa svojim ~uvenim “Hronikama” na 2700 strana, zatim Hristofor @efarovi} sa svojom “Stematografijom” iz 1741. godine itd. Zaharije Orfelin 1770. zavr{ava obimnu dvotomnu monografiju o ruskom caru Petru Velikom. Krajem osamnaestog veka Jovan Raji} objavquje ~etvorotomnu srpsku istoriju, u kojoj se op{irnije osvrnuo i na pro{lost Bugara i Hrvata. Ta obimna dela imala su ogromnu prakti~no-politi~ku vrednost jer su ih autori koncipirali kao svojevrsne memorandume vladama velikih sila koje su nastojali privoleti da se aktivnije pozabave srpskim nacionalnim pitawem i oslobodila~kim te`wama. Orfelin je napisao i “Kwigu protiv papstva rimskoga” ukazuju}i tako na jo{ jednu mra~nu silu koja je Srbe satirala gore nego Turci. Poseban zna~aj u ovom vremenu ima srpsko barokno besedni{tvo koje se u tim “svojim sre}nim trenucima okretalo od stranih baroknih uzora i obra}alo jednoj sasvim odre|enoj publici, iznose}i joj pred o~i wen ìvi, dodu{e ne uvek potpuni i dovr{eni, ali u svojoj istinitosti surovi lik. Jedina slika srpskog naroda u ovom dobu wegova uzrasta ostala je u besedama i slovima ove epohe, u Venclovi}evim propovedima {ajka{ima na gorwem Dunavu, u Raji}evim besedama grani~arima, u slovima Dionisija Novakovi}a pred elitom srpske mladeì na Novosadskoj akademiji, kao i u nekim poslanicama s jakim tragovima besedni~ke ume{nosti, koje su sa~uvale oglede o~igledno nezapisanih, ali negovanih beseda vladike crnogorskog Danila Petrovi}a Wego{a.” (Milorad Pavi}: Ra|awe nove srpske kwièvnosti, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1983., str. 76.) Rokoko kao stilski pravac u srpskoj kwièvnosti pojavio se krajem osamnaestog veka u poeziji i ne u nekim zna~ajnijim pesni~kim ostvarewima. Ubrzo se u periodu prosve}enosti afirmi{u klasicizam i predromantizam, a po279

red dotad preovla|uju}eg ruskog i nema~kog, ose}a se vrlo jak italijanski poetski uticaj, na koji se i francuski nadovezuje zahvaquju}i prvenstveno Dositeju Obradovi}u. Trst se afirmi{e kao novi srpski kulturni centar. Srpski prosvetiteqi, slede}i zapadne uzore, {ire apologiju zdravog razuma, suprotstavqaju}i se predrasudama i ograni~ewima konzervativizma i tradicionalizma. Austrijska vlast je otvoreno potpomagala ove tendencije ra~unaju}i da }e one bitno doprineti smawewu ruskog uticaja na srpsku inteligenciju. Nadovezuju}i se na velike barokne uzore Venclovi}a, Orfelina i Raji}a, srpsko prosvetiteqstvo utemeqio je Simeon Pi{~evi}, ali je wegova dominantna li~nost nesumwivo Dositej Obradovi}. To je vreme osnivawa prvih srpskih pozori{ta, pregala~kog delovawa Joakima Vuji}a i Jovana Sterije Popovi}a. Osniva se ve}i broj kwièvnih ~asopisa, letopisa i almanaha, a knez Milo{ Obrenovi} 1832. godine ustanovquje u Beogradu Narodnu biblioteku. Srpski klasicisti slede latinske uzore, ali okosnica wihovog delovawa je obnavqawe vizantijske humanisti~ke tradicije, koje je tako o~igledno i u srpskom baroknom kwièvnom stvarala{tvu. U sferi pesni{tva najvi{e klasicisti~ke domete ostvarili su Atanasije Stojkovi} i Lukijan Mu{icki. Mu{icki kroz svoje kwièvno stvarala{tvo obelodawuje zapravo kompletan nacionalni program i predstavqa literarni putokaz velikom broju wegovih kwièvnih sledbenika. Postigao je najvi{i domet kwièvnom vredno{}u dela i iskazanim patriotizmom, pogotovo u istorijskim tragedijama. Ovo je bilo i doba obnove srpskog govorni{tva u kome su se svojim besedama posebno pro~uli Sava Tekelija i Nikanor Gruji}. Javqaju se i prvi romani, satire, biografije i eseji, {to srpsku kwièvnost definitivno ànrovski kompletira. Predromantizam se u srpskoj kwièvnosti negovao uporedo sa klasicisti~kim stilom i on ima sve elemente istorizma i sentimentalizma. Vode}i predstavnici su mu Stevan Stratimirovi} i Milovan Vidakovi}. Jevtimije Popovi} objavquje stavove o srpskoj istoriji, a Gavrilo Kova~evi} o srpskoj revoluciji. Ipak, najva`niji kwièvni rad koji }e predromantizam darovati srpskoj kwièvnosti su memoari. U okviru tog stila daqe se razvija srpska istorijska drama u kojoj se, pored ostalih, vrlo uspe{no ogledao Sima Milutinovi} Sarajlija. g) Kwièvni izraz srpskog nacionalnog romantizma Zreli srpski romantizam sav je u znaku Vuka Stefanovi}a Karayi}a i wegovih reformi kwièvnog jezika i pravopisa. Temeqe}i se na iznova otkrivenoj narodnoj kwièvnosti, romantizam je literarno stvarala{tvo pretvorio u vrhunski izraz nabujalog srpskog nacionalizma, oslobodila~kih te`wi i èqe da se obnovi jedinstvena srpska dràva koja }e obuhvatiti sve srpske nacionalne teritorije i sve delove srpskog naroda. Romanti~arska podloga pokaza}e se i kao plodno tlo za razvoj demokratskih stremqewa i ideja socijalne pravde koji }e do punog procvata do}i u periodu realizma. Romantizam je dao najve}a imena srpske lirske poezije, poput Branka Radi~evi}a, \ure Jak{i}a, Jovana Jovanovi}a Zmaja, Laze Kosti}a, Stefana Mitrova Qubi{e itd. Sledila je vrhunska proza Laze Lazarevi}a i Sime Matavuqa. Svojim celokupnim epskim delom Petar II Petrovi} Wego{ je izrastao u nesumwivog goro280

stasa srpske kwièvnosti romanti~arskog usmerewa. To je vreme velikog stvarala~kog nadahnu}a pesnika Jovana Ili}a, Stevana Vladislava Ka}anskog i drugih. Istim motivima su inspirisani istorijski spisi Dimitrija Davidovi}a, Sime Milutinovi}a Sarajlije, Milovana Vidakovi}a, Jevte Popovi}a, Aleksandra Stojakovi}a, Danila Medakovi}a i Jovana Hayi}a. Vrlo je zna~ajna i putopisna proza Qubomira Nenadovi}a, kao i memoarska kwiga oca Matije Nenadovi}a. Kwièvnost srpskog romantizma je najdirektniji izraz nacionalno-oslobodila~kih te`wi i ciqeva srpskog naroda prve polovine devetnaestog veka u tek oslobo|enoj maloj Srbiji i svim porobqenim srpskim zemqama, posebno onim pod austrijskom vla{}u. Kwièvnost je uop{te bila jedno od najefikasnijih sredstava “podizawa nacionalne svesti, qubavi k rodu, veli~awa svoga nacionalnog zna~aja i predvi|awa svetlije budu}nosti svome narodu. Ta nacionalno-budila~ka i narodwa~ka komponenta bila je ona stalna pogonska sila koja je uticala da se srpska literatura u XIX veku konstitui{e kao originalna nacionalna kwièvnost.” (Dragi{a @ivkovi}: Evropski okviri srpske kwièvnosti, tre}i deo, “Prosveta”, Beograd 1994., str. 12.) d) Realizam i modernizam u srpskoj kwièvnosti Realisti~ki kwièvni stil duè vreme je negovan paralelno sa romanti~arskim, pa su se mnogi autori u oba ogledali i jasnu granicu me|u wima nije mogu}e odrediti. U brojnim delima je o~igledna specifi~na autorska simbioza oba stila, a u izvesnim slu~ajevima se nazire stil bidermajera kao sentimentalne i pateti~ne varijante romantizma, ali za razliku od klasicizma, odbacuje stilsko ~istunstvo i pro{iruje ànrovski opseg kwièvnosti uop{te, uklapaju}i u wega uybeni~ku materiju, istoriju i publicistiku. Me{avina stilskih karakteristika i ànrovskih elemenata upe~atqiva je odrednica srpske kwièvnosti s kraja devetnaestog veka. Bidermajer je polomio krute forme, oslobodio oblike i na~in izraàvawa, podstakao lapidarnost duha i misli. Pored Sterije koji se ogledao u raznim stilovima, najzna~ajnije ime bidermajerovskog pravca u srpskoj kwièvnosti je Jakov Igwatovi}. Igwatovi} odbacuje moralizam, prosvetiteqstvo i pla~qivi sentimentalizam, a insistira na humoristi~koj noti koja ne trpi patetiku, {to ne zna~i da nije ose}ajna i da ne teì modernim gra|anskim idealima. Izraziti realisti Milovan Gli{i}, Janko Veselinovi}, Svetolik Rankovi} i drugi, u svoju pripoveda~ku i romansijersku prozu uneli su mnogo elemenata srpskog folklora, etnografskih saznawa i narodnih shvatawa ìvota u seoskoj sredini. Pored romana i pripovetki, koji su osnovni kwièvni izraz srpskog realizma, Branislav Nu{i} mu daruje politi~ku komediju, dok je jedini wegov zna~ajniji pesnik Vojislav Ili} ve} unosio elemente novih stilova, parnasizma i simbolizma. Naglo se razvija politi~ka publicistika i weni najzna~ajniji autori bitno su doprineli pro{irewu idejnih horizonata i jezi~kih obrazaca srpske realisti~ke kwièvnosti. U realisti~kom okriqu pogodno tlo za uvo|ewe novih kwièvnih stilova na{li su mnogi autori. Tako Laza Lazarevi} sve vi{e razvija svoju individualnu varijantu simbolizma, a Simo Matavuq primat daje naturalisti~kom posmatrawu sveta s 281

obiqem grotesknih i misti~nih scena. Kao realisti su po~eli kwièvno stvarawe Borisav Stankovi}, Ivo ]ipiko, Petar Ko~i} i Milutin Uskokovi}, ali su se onda zaputili vodama postnaturalizma, impresionizma i simbolizma. Najvi{i domet u humoristi~kom pripovedawu postigao je Stevan Sremac, a u politi~koj satiri Radoje Domanovi}. U periodu racionalizma naglo se razvija i kwièvna kritika ~iji je najvi{i domet postigao Qubomir Nedi} insistiraju}i na nacionalnom karakteru kwièvnog stvarala{tva i angaùju}i se kao vatreni patriota. U epohi realizma, srpska kwièvnost je definitivno nadoknadila svoje istorijsko ka{wewe i stavila se u red tada najrazvijenijih evropskih kwièvnosti. Novim modernisti~kim pravcem, koji }e dominirati prvom tre}inom dvadesetog veka, ona }e taj svoj status potvrditi i prilagoditi se svetskim tendencijama umetni~kog individualizma koji propagira vode}a ideologija liberalizma. To je vreme nemilosrdnog slamawa patrijarhalne svesti i kulture. Srpski realizam je i izraz naglog obnavqawa nacionalne svesti, oslobo}ene obrenovi}evske u~malosti i politi~ke dekadencije. Veliki doprinos modernizaciji srpske nacionalne kulture pruàli su Jovan Skerli}, Bogdan Popovi} i Srpski kwièvni glasnik, ali oni su ubrzo prinu|eni da se uhvate u ko{tac sa trulim kosmopolitizmom duhovno neizgra|ene i psihi~ki neurasteni~ne malogra|an{tine kojoj }e posle Prvog svetskog rata sveù krv uliti vojni dezerteri i sinovi bogatih vojnih liferanata. Me|utim, idejni i duhovni pluralizam zahvatao je sve kulturne tokove i vodio stalnom su~eqavawu stilova i preispitivawu svih vrednosti. Poeziju srpskog modernizma do vrhunca dovode Jovan Du~i} i Milan Raki}, ali za wima mnogo ne zaostaju ni Aleksa [anti} i Veqko Petrovi}, a snaàn pe~at ostavqaju Sima Pandurovi}, Vladislav Petkovi} Dis, Milutin Boji}, Ivo Andri} i drugi. U prozi afirmaciju sti~e Svetozar ]orovi}, koji romanom “Stojan Mutika{a” stvara prelaz ka modernizmu tako {to tradicionalnoj realisti~koj fabuli dodaje psiholo{ku i moralnu komponentu na modernisti~ki na~in. Psiholo{ki subjektivizam gotovo do krajwih mogu}nosti u svojim delima razvija Borisav Stankovi}. Kwièvnu {kolu takozvanog beogradskog romana stvorio je Dragutin Ili} 1906. godine romanom “Hayi Di{a”, daju}i umetni~ki predloàk svim kasnijim novelisti~kim tretirawima problema urbanizacije. Avangardisti~ki pravac nagove{tava Veqko Mili}evi}, dok se Milo{ Crwanski javqa sa svojim “Dnevnikom o ârnojevi}u” manifestuju}i u literarnoj sferi svojevrsnu filozofiju melanholi~ne proma{enosti. Individualizmu i psiholo{kom subjektivizmu Isidora Sekuli} pridodaje dotad nepoznatu varijantu intelektualizma i samotwa~ke estetike. U ovom vremenu veoma dinami~nog razvoja “jezi~kog idioma srpske poezije, u muwevitom preobraàvawu svakida{we re~i u kwièvni govor, zasluge srpskih modernista na ~elu sa Du~i}em gotovo da su neprocewive. Du~i} je srpski kwièvni jezik o~istio i oplemenio, oslobodio mu zapretana i skrivena unutra{wa semanti~ka poqa, vratio ìvot, puno}u, slikovitost i zvu~nu lako}u, izvukao iz dubina mo}nu i nepresu{nu tvora~ku snagu i stvorio mu gorwu perspektivu ka daqem, jo{ istan~anijem i gu{}em pesni~kom izrazu. Taj uzvi{eni posao obavio je s uverewem da ispuwava iskonski zavet pesnika, jer je 282

pesnik “najizrazitiji i najpotpuniji tip jedne rase”, “merilo rasnog genija, senzibiliteta, ideologije” – “pesnik je naj~istija gruda svoje zemqe.” (Predrag Palavestra: Istorija moderne srpske kwièvnosti, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1986., str. 255.) Posle Prvog svetskog rata srpska kwièvnost proìvqava duboku krizu zbog pomodarske galame ratnih zabu{anata koje je francuski egzil odvojio od tradicionalnog sistema vrednosti srpske nacionalne literature i nametnuo im kao osnovni duhovni izraz ose}awe besmisla, defetizma i besperspektivnosti. Toj melanholiji u po~etku podleù i kasnije najve}a srpska kwièvna imena, Ivo Andri} i Milo{ Crwanski. Tendenciozni realizam i modernizam zamewuje ekspresionizam, futurizam, dadaizam ili doma}i samoproklamovani stilski pravci kao {to su sumatraizam, hipnizam i zenitizam. Svo to granawe stilova prvobitno je u teoriji kwièvnosti nazivano posleratnim modernizmom, da bi se {to jasnije izrazila diferencijacija u odnosu na predratni. Kasnije se odoma}io termin avangardizam koji je, pored ekspresionizma, obuhvatao i nadrealizam. Ekspresionisti su sledili nema~ke, a nadrealisti francuske uzore. “Ekspresioniste vi{e mu~i kosmi~ki poloàj ~oveka nego wegova istorijska situacija. Oni nastoje da otkriju nagonske sile u ~oveku vi{e nego objektivne sile {to odre|uju wegovo dru{tveno bi}e. Oni isti~u svoje interesovawe za ~oveka uop{te, za wegove “ve~ne” strasti i te`we, za ~ovekov poloàj u svemiru.” (Jovan Dereti}: Istorija srpske kwièvnosti, “Nolit”, Beograd 1983., str. 494.) Preovla|uju}i kwièvni oblik je poezija stopqena sa prozom kroz negaciju klasi~nih stihova. Pored Andri}a i Crwanskog, zna~ajnu ulogu u razvoju ekspresionisti~kog pravca imali su Stanislav Vinaver kao pesnik i esejista, Todor Manojlovi}, Rastko Petrovi}, Qubomir Mileti} i Milan Bogdanovi}, koji se u docnijoj fazi okrenuo protiv ekspresionizma, osporavaju}i sve wegove vrednosti i vra}aju}i se realizmu. U svojoj zreloj fazi Crwanski je napisao veliki poetski i istorijski roman “Druga kwiga Seoba” i “Roman o Londonu”, autobiografskog karaktera u kome je na vrhunski literarni na~in obra|ena tragi~na sudbina emigranata. Crwanski je nadrastao ekspresionizam i formirao sopstveni, li~ni stil koji bi se naknadno mogao nazvati sumatraizmom, ali je nemogu}e na}i ozbiqne kwièvne sledbenike autorovog stila. Kao svojevrsna replika ekspresionizmu pojavquju se folklorni modernizam sa Mom~ilom Nastasijevi}em kao glavnim predstavnikom, i neoromantizam u kome su uspeha imali pesnici Rade Drainac i Risto Ratkovi}. S druge strane, Dragi{a Vasi} insistira na kombinaciji realisti~kih i ekspresionisti~kih elemenata. Uprkos svojoj agresivnosti i nepomirqivosti, ekspresionizam nije bio u stawu da se definitivno nametne kao osnovni stilski pravac me|uratne srpske kwièvnosti, ve} je ubrzo sagoreo u svojoj preambicioznosti. Svi najzna~ajniji kwièvnici tog perioda preusmeravaju se prema ne{to modernijoj varijanti realizma, koja }e insistirati na sintezi tradicionalnog i savremenog. Na toj podlozi nastavili su svoje ve} odavno afirmisano stvarala{tvo Branislav Nu{i}, Jovan Du~i}, Veqko Petrovi}, Isidora Sekuli}, Bogdan i Pavle Popovi}. U punom sjaju su zablistali pesnikiwa Desanka Maksimovi}, makedonskim podnebqem inspirisani pripoveda~ An|elko Krsti}, ro283

mansijer velike srpske ratno-istorijske epopeje Stevan Jakovqevi}, crnogorski folklorni naturalista Du{an \urovi}, sarajevski mladobosanac i zeni~ki robija{ Borivoje Jevti}, hercegova~ki Srbin muslimanske veroispovesti Hamza Humo, pisac vrhunskih pripovetki s jevrejskom tematikom Isak Samokovlija, beogradski urbani romansijer Branimir \osi}, esejisti i kwièvni istori~ari Petar Kolendi}, Mladen Leskovac i Milan Ka{anin. Ivo Andri}, bez sumwe najve}i srpski kwièvnik svih vremena, svoje literarno stvarala{tvo je zapo~eo kao sledbenik ekspresionisti~kog stila, ali se vrlo brzo preorijentisao na tradicionalni realizam dodaju}i mu izvesne modernisti~ke komponente i psiholo{ku i istorijsku podlogu. On je maestralno izvr{io sintezu kwièvnog nasle|a svojih idejnih uzora Wego{a, Vuka, Matavuqa i Ko~i}a, daju}i mu nov kvalitet i skoro savr{en kwièvni izraz. Istorijska sudbina srpskog naroda, pojedinaca svih vera, lokalnih kolektiviteta, presudna zbivawa u dru{tvenom ìvotu na krajwe skladan i pronicqiv na~in, s hladnom mirno}om literarnog genija, ali uvek angaòvanog na strani pravde, slabih i poniènih, otaybine i slobode, veliki broj Andri}evih pripovetki i nekoliko romana, posebno “Travni~ka hronika” i “Na Drini }uprija”, pribavili su celoj srpskoj kwièvnosti svetsku slavu. Gube}i bitku sa obnovqenim realizmom i wegovom mo}nom kwièvnom bujicom, avangardisti se ubrzo transformi{u u zastupnike specifi~nog vida angaòvane literature koju su oni sami nazvali nadrealisti~kom. Wegovu prvu fazu obeleìli su Marko Risti}, Milan Dedinac, Du{an Mati} i Aleksandar Vu~o, a kasnije mu se prikqu~uju Oskar Davi~o i Ko~a Popovi}, daju}i op{toj slici nadrealizma nemoralne i izdajni~ke atribute. Sledbenici ovog stila deklarisali su se kao protagonisti svojevrsne kwièvne revolucije, preziru}i razum i estetiku. Nastojali su da primene psihoanalizu u kwièvnosti ne osve{}uju}i se ni kad su kao pacijenti sazreli za frojdovski psihijatrijski kau~. Kao osnovnu vrednost isticali su nesposobnost razgrani~ewa racionalnog i iracionalnog. Negacija nacionalne svesti, ponosa, dostojanstva, interesa i ciqa odvela ih je direktno u zagrqaj marksizma i komunizma, pa se mnogi nadrealisti kasnije pojavquju u ulozi najprqavijih slugu komunisti~kog reìma i nepomirqivih progoniteqa svega {to je druga~ije, slobodno i nepokorno. Nadrealisti su napisali i objavili mnogo dela, ali nijedno naro~ito zna~ajno i vredno pam}ewa. Pred Drugi svetski rat, kao podvarijanta realisti~ke kwièvnosti javqa se pokret socijalne literature, koji su pokrenuli kwièvnici okupqeni oko ~asopisa “Nova literatura” i istoimene izdava~ke ku}e, u prvom redu Pavle Bihali, Otokar Ker{ovani i Veselin Masle{a. Autori ovog pravca su se deklarisali kao novi realisti i sledbenici marksisti~kog pogleda na svet i Staqinovog koncepta socijalisti~kog realizma. Literaturu su pot~iwavali komunisti~kom politi~kom programu i stavqali u funkciju pripreme revolucionarnog prevrata. Pokretu socijalne literature su se ubrzo prikqu~ili vode}i nadrealisti, ali je me|u wima odmah potom izbio vatreni ideolo{ki sukob po pitawu optimalne mere utilitarizma u kwièvnosti. Doktrinarna zagriènost socijalnih pisaca ubijala je wihov talenat i stvarala~kom nadahnu}u davala ve{ta~ki politi~ki izraz. Me|utim, i u tom okviru su se javila neka zna~ajnija imena, poput Vladimira Dedijera i Rodoquba ôlakovi}a, ko284

ji su se istakli na poqu dnevni~kih zapisa, kao i istinski srpski kwièvni velikan Branko ]opi}. “Tradicionalizam, narodni duh, realizam i angaòvanost jesu osnovni elementi ]opi}eve poetike. Premda je ìveo u epohi velikih kwièvnih promena i ~estih oscilacija izme|u tradicionalnog i modernog, ]opi} se u biti malo mewao. Ostao je do kraja privrèn svom angaòvanom narodnom realizmu... ]opi} je epski talenat, pripoveda~ s lirskom i humoristi~kom ìcom.” (str. 611–612.) Najzna~ajniji pesnici ove literarne orijentacije su Skender Kulenovi} i Tanasije Mladenovi}, a me|u memoaristima Gojko Nikoli{. Posle Drugog svetskog rata u srpskoj kwièvnosti se obnavqa sukob realista i modernista, ali su op{ti uslovi literarnog stvarawa pod komunisti~kom diktaturom i ideolo{kom represijom bili veoma lo{i. Kwièvnost se sporo i mukotrpno osloba|ala okova i stega, mnogi su pisci progawani i neretko na robiju osu|ivani. Ipak se slobodarski duh postepeno osloba|a i svoj stvarala~ki potencijal realizuje kroz mno{tvo individualnih stilova. Ovo je prevashodno period ubrzanog razvoja romana kao dominantne kwièvne forme, a uprkos krajwe lo{oj dru{tvenoj i politi~koj klimi zna~ajan broj autora je postigao trajnu, zapravo neizbrisivu afirmaciju, naj~e{}e u okviru obnovqenog realisti~kog stila. Mihailo Lali} kombinuje realisti~ki sa modernim psiholo{kim pristupom, zadràva izvorni partizanski stav, ali definitivno raskida sa ideolo{kim upro{}ewem tematike. Dobrica ]osi} je oficijelnu popularnost stekao romanima sa partizanskom tematikom, ali pravu kwièvnu slavu tek kad je postao disident i u odre|enoj meri se vratio vrednostima srpskog nacionalizma. Vladan Desnica pi{e romane sa egzistencijalnom tematikom u koju unosi minucioznu intelektualnu analizu esejisti~kog karaktera. Jedan od najve}ih srpskih pisaca svih vremena, Me{a Selimovi}, satkao je delo sna`nog filozofskog monologa i neprevazi|ene misaone koncentracije. Vrsni pripoveda~ Antonije Isakovi} svoje kwièvno stvarala{tvo kruni{e kvalitetnim romanima u kojima izvrgava kriti~koj analizi komunisti~ki pokret i princip funkcionisawa titoisti~kog reìma. Bo{ko Petrovi} je vrhunski romansijer srpske nacionalne sudbine. Veoma zna~ajna dela su stvorili Vojislav Lubarda, @ivojin Pavlovi}, Slobodan Seleni} i Dragoslav Mihailovi}, a posebno mesto pripada gorostasu srpske literature Borislavu Peki}u. Slede vrlo talentovani romansijeri Milorad Pavi}, Milovan Danojli}, @arko Komanin, Iso Kala~ i veliki broj mla|ih srpskih kwièvnih stvaralaca. Bez obzira {to se istorija srpske kwièvnosti vrlo lako moè periodizovati i grupisati na staru, narodnu i novu, sve tri komponente su neizbe`ni konstitutivni elementi celovite srpske literarne tradicije kroz koju se manifestovala, razvijala i branila nacionalna svest, definisali nacionalni interesi i mobilisale mase naroda u pravcu wihove realizacije. Ve} je stara srpska kwièvnost vr{ila kwièvno-jezi~ku integraciju Srba, Rusa, Ukrajinaca, Bugara i Makedonaca, pa, iako je kasniji razvoj postajao sve samostalniji, osnovna nit u duhu i vrednostima i danas se manifestuje u vrlo zna~ajnoj meri. Iznutra, srpska kwièvnost je sasvim jedinstvena i od hrvatske izvorno distancirana u onoj meri u kojoj se {tokavski razlikuje od ~akavskog i kajkavskog, s tim {to su Hrvati naknadno po~eli da pi{u na srpskom jeziku isto285

vremeno ga tendenciozno kvare}i izmi{qawem novih re~i i kovanica. Ali i tamo gde se srpski i hrvatski kwièvnici ne mogu razlikovati po jeziku, neverovatno je izraèna diferencijacija u duhu, vrednostima, shvatawu ~oveka, dru{tva i istorije, razumevawe slobode, ~asti, dostojanstva itd. Uostalom, kod Srba je nesumwiv i lako prepoznatqiv literarni razvojni kontinuitet, dok kod Hrvata on uop{te ne postoji. U celokupnoj novijoj hrvatskoj kwièvnosti ose}a se onaj sindrom koji je tako izraèn kad naturalizovani stranci pi{u engleski, francuski ili nema~ki. Kad se slu~ajno u hrvatskom nacionalnom okriqu pojavi neko zna~ajnije literarno ostvarewe, ono se komotno po svim svojim osnovnim karakteristikama moè svrstati u srpsku kwièvnost. Srpska kwièvnost je uvek imala izraènu nacionalnu samosvest, posebno svest o sopstvenoj nacionalnoj pripadnosti, bilo da je stvarana na staroslovenskom, crkvenoslovenskom, ruskoslovenskom, slavenosrpskom ili narodnom kwièvnom jeziku. Ime, izvor i tradicija nikada nisu dovo|eni u pitawe, sve do dvadesetog veka i komunisti~ke diktature koja je srpskoj literaturi otimala autore i dela, ve{ta~ki proklamuju}i navodnu crnogorsku, bosanskohercegova~ku itd. kwièvnost. Me|utim, izvorna istori~nost i nefunkcionalnost, redovno tematsko tretirawe kolektivne nacionalne sudbine u wenim vrhunskim delima, srpsku kwièvnost ~ini krajwe originalnom i samostalnom, dok joj uticaji razvijenijih literatura velikih evropskih naroda dodaju modernije stilisti~ke odlike i ponavqaju bogatstvo izraàjnih formi. Recepcija stranih iskustava nije ugroàvala autohtonost srpskog kwièvnog stvarala{tva. Ono {to je bilo suvi{e pomodarski i slugerawski usmereno prema Zapadu, ubrzo je neslavno propadalo i zaboravqano. Srpska kwièvnost nikada nije mogla da bude ~ista umetnost, li{ena nacionalnih ciqeva i dru{tvene funkcije, ali su wena ciqnost i funkcionalnost izbijale iz narodnog srca, a ne voqa vlastodràca. Zato su najve}a dela i nastajala u sukobu sa vla{}u, doma}om ili okupatorskom. Srpska kwièvnost je ujedno komponenta istorijskog postojawa i trajawa, kao i prva, najstarija, i danas najradije prihvatana istoriografija.

3. Srpska umetnost kroz vekove a) Likovna umetnost Produkti srpske narodne umetnosti iz predhri{}anskog doba vrlo malo su sa~uvani, mahom kroz narodnu no{wu. U devetom veku ra|a se srpska crkvena umetnost, pod uticajem vizantijske u dubini teritorije i latinske na jadranskoj obali. Crkve su gra|ene sa centralnim i izduènim osnovama. Prvi neimari su romanskog porekla, koji su posle pokr{tavawa Srba prionuli da obnove starohri{}anska i ranovizantijska crkvena zdawa i nova da grade u istovetnom stilu, po identi~nom graditeqskom obrascu, s vi{e ili mawe autorske imaginacije. Od wih su srpski majstori u~ili zanat i uskoro u mnogome nadma{ili ve{tinu svojih u~iteqa. Pored dominantne romanike u prvom periodu prisutni su i neki predromani~ki obrasci. Zajedni~ko im je razvijeno zidno fresko-slikarstvo, dok ikone iz tog vremena uop{te nisu sa~uvane. Upravo na srpskim prostorima do{lo je do sinteti~kog proìmawa romani~kog i vizantijskog stila, {to je prili~no podudarno s ju`noitalijanskom praksom. 286

Dolaskom Stefana Nemawe na vlast, ujediwewem, pro{irewem i uvr{}ewem srpske dràve, srpska sredwovekovna umetnost je u pravom smislu re~i procvetala, vr{e}i kreativnu recepciju najvi{ih vizantijskih i zapadnoevropskih dostignu}a i sintetizuju}i ih u isti mah. Prelomni zna~aj u pogledu arhitekture predstavqa izgradwa crkve Svetog Nikole u Toplici i Svetog Trifuna u Kotoru. Elementi i jedne i druge predstavqaju za~etak slavne ra{ke {kole crkvenog neimarstva. Nemawa je izgradio i veli~anstvene manastire, poput \ur|evih Stupova i Studenice, gde je do punog izraàja do{la kombinacija graditeqskog ume}a gr~kih i primorskih neimara i wihovih srpskih sledbenika. Nemawin primer je bio dragocen jer je bilo sve vi{e crkvenih i manastirskih ktitora iz reda velika{a razli~itog ranga, pa je podizawe crkvenih gra|evina postalo sredstvo postizawa dru{tvenog prestià i moralnog ugleda. Sa Studenicom i wenim skulpturama stvara se i razvoj vajarskog stvarala{tva, u kome su kotorski kamenoresci bili nenadma{ni. U freskoslikarstvu se pojavquju uspe{ne kompozicije ìvih boja i neretko pozla}ene. Studeni~ki reqefi uz to odi{u ju`noitalijanskim, apulijskim nadahnu}em, pa predstavqaju stvarala~ku nadgradwu tradicionalnog vizantijskog stila. Bogata raznovrsnost stilova stvorila je novi, vrhunski kvalitet. U Nemawino vreme nastaje i vrlo jasna diferencijacija izme|u pravoslavne i rimokatoli~ke varijante zidnog slikarstva, s obzirom da su pravoslavci mnogo vi{e vodili ra~una o teologiji freske i idejama koje ona saop{tava. Razvila se i posebna grana slikarstva ukra{avawem liturgijskih kwiga. Najlep{i spomenik tog karaktera sigurno predstavqa ~uveno Miroslavqevo jevan|eqe, ~ija je kaligrafija proizvela specifi~ni srpski nacionalni tip }irili~nih slova. Svi zna~ajniji Nemawi}i za ìvota su podigli veli~anstvene zadu`bine, koje i danas plene pa`wu majstorstvom gra|ewa i ìvotno{}u stila. Sveti Sava je izgradio crkvu Hristovog vaznesewa u manastiru @i~i, gde je bilo i prvobitno arhiepiskopsko sedi{te, a u graditeqskom izrazu preovla|uju svetogorska iskustva. Saborni hramovi episkopskih sedi{ta gra|eni su, ili obnavqani, odnosno dozi|ivani uglavnom po ì~kom uzoru i neimarskim obrascima. Humski knez Miroslav obnovio je i dogradio crkvu Svetog Petra u Bijelom Poqu, i ona ima dva zvonika po uzoru na kotorsku crkvu Svetog Trifuna. Arhiepiskop Sava Ije i uveo praksu izgradwe zvonika u obliku kula pri sabornim crkvama. Kraq Radoslav je pro{irio o~evu zadu`binu u Studenici, a Vladislav je sazidao manastir Mile{evu, u ~ijoj priprati je bila grobnica Svetog Save. Ktitor manastira Mora~a je Vukanov sin Stefan. Pravu novinu u umetni~kom i arhitektonskom smislu predstavqa crkva Svete Trojice u manastiru Sopo}ani, zadu`bina kraqa Uro{a I. Wegova èna, kraqica Jelena Anùjska, podigla je Gradac na Ibru po studeni~kom uzoru, bitno razli~itom od sopo}anskog. Kombinacija romani~ko-goti~kog stila pojavquje se u crkvi Davidovici na Limu, koji su gradili dubrova~ki majstori po nalogu drugog Vukanovog sina ùpana Dmitra, ~ije je mona{ko ime David. Kraq Dragutin je ktitor crkve Svetog Ahimija u Ariqu, saborne katedrale moravi~kih episkopa. Op{ta je karakteristika srpskih sredwevekovnih manastira da su ogra|eni za{titnim bedemima. Biv{a kraqica Jelena, kao pravoslavna monahiwa, pored izgradwe pravoslavnih manastira, u srpskom primorju je podigla ~etiri fraweva~ka manastira, u Kotoru, Baru, Ulciwu i Skadru, po italijanskom, umbrijsko-to287

skanskom obrascu. U Skadru je podigla i pravoslavni manastir Svetog Nikole. Kroz celi trinaesti vek intenzivno se razvija ìvopis, ikonopis i kwi`ni ukras. Na freskama se prvobitno naj~e{}e pojavquju sveci za{titnici loze Nemawi}a, a zatim wihov dinasti~ki rodoslov, pored klasi~nih crkvenih prizora. Ove tri slikarske grane dostiù najvi{i svetski umetni~ki domet svoga vremena. “@ivopis je u XIII veku nesumwivo bio vode}i slikarski rad. Kroz wega su se mogle najprikladnije iskazati sloène bogoslovske misli, duhovnost Srpske crkve, nove dràvne ideje koje su se negovale na dvoru i estetski ideali najvi{eg dru{tvenog sloja. On se uzdigao i zaslugom najve}ih slikara koji su u to doba radili u pravoslavnim zemqama... @ivopis i ikonopis i{li su ruku pod ruku, a kwièvni ukras je nastavio svoj odvojeni ìvot. Odnos prema uzorima ostao im je isti kao i u Nemawino doba: jedni su se napajali s vizantijskih isto~nika, pratili sva zbivawa u sredi{tu pravoslavqa, pa i sami doprinosili, izuzetnom vredno{}u dela, da Srbija postane sredi{wa zemqa vizantijskog na~ina izraàvawa; drugi su se i daqe nadahwivali staroslovenskim kwigama ili crpili podsticaje iz dela {to su nastala u Nemawino vreme, pozajmquju}i, kad god im je to bilo potrebno, motive iz latinskih, italijanskih ili primorskih romani~kih rukopisa.” (Vojislav J. \uri} i Gordana Babi}-\or|evi}: Srpska umetnost u sredwem veku, I tom, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1997., str. 172.) U toku ~etrnaestog veka vrhovna umetnost i weni produkti nisu vi{e samo privilegija vladara i najvi{ih dràvnih i crkvenih velikodostojnika, nego i nièg plemstva, sve{tenstva i trgova~kih slojeva. Razvijaju se prave umetni~ke radionice, koje pored gra|evinarstva i slikarstva, u umetni~ku sferu uvode izradu nakita, posu|a i raznovrsnih tkanina. Milutinov kraqevski dvor postao je glavni centar umetni~ke delatnosti, mesto okupqawa talentovanih stvaralaca, uìvaju}i vladarevu izda{nu nov~anu potporu. U Srbiji }e se brzo odoma}iti renesansno slikarstvo klasicisti~ke forme, vezano za doba Paleologa. Sam Milutin obnovio je hilandarsku crkvu, a prema nekim starim spisima sagradio je ili obnovio ~etrdeset crkava. Me|u wima je Gra~anica, crkva Bogorodice Qevi{ke u Prizrenu, crkva Svetog Stefana u Bawskoj itd. Kraq Stefan Uro{ III je izgradwu i umetni~ko oblikovawe manastira De~ani poverio li~no arhiepiskopu Danilu II i tu se ve} moè sagledati kompleksno bogatstvo klasicisti~kog stila. Na tom manastiru je radilo mno{tvo najboqih majstora, vajara i slikara iz svih srpskih zemaqa, najvi{e iz primorskih. Car Du{an je podigao velelepnu crkvu Svetih Arhan|ela kod Prizrena, kao sopstveni mauzolej, s pretenzijama da u graditeqskom i umetni~kom smislu taj hram prevazi|e sve prethodne. Najzna~ajnija zadu`bina cara Uro{a je crkva Svete Bogorodice u Matei~u. Srpska dràvna kriza nakon Mari~ke i Kosovske bitke kao da je jo{ vi{e motivisala onda{we velika{e da se okrenu gradwi zadu`bina. Koncentracija te`wi i talenata proizvela je novi kvalitet originalnosti na kome u celosti po~iva vrlo razvijena Moravska {kola u arhitekturi. Slikari Ohridske {kole ìvopisali su crkve kraqa Marka, dok su umetnici Jovana Zografa ukrasili crkvu Sv. Andrije koju je na Treski podigao Markov brat Andrija{. Bal{i}i su izgradili ~etiri manastira na Skadarskom jezeru. Re~ je o Star~evu, Be{koj, Bogorodici Krajinskoj i Mora~niku i oni gradwom slede svetogorske, var288

darske i moravske uzore. Podiù}i manastir Praskovicu u Pa{trovi}ima, Bal{a III je naveo primorske majstore da u potpunosti slede ra{ke graditeqe, pa }e to biti obrazac za ve}i broj mawih hramova na kotorskom podru~ju, ~ime se obeleàva snaàn zaokret ka nemawi}kim uzorima. Knez Lazar je podigao Ravanicu i Lazaricu kao svoje najzna~ajnije zadu`bine. Knegiwa Milica je sagradila manastir Qubostiwu. Veliki broj angaòvanih slikara poruzrokovao je raznovrsnost stilskog postupka pri izradi fresaka, ali i neujedna~enost kvaliteta ìvopisawa. Stefan Lazarevi} se dokazao kao izvanredan poznavalac umetnosti izgradwom crkve Svete Trojice u Resavi, pa su wene freske majstorstvom i talentom stvaraoca nadma{ile sve druge svog vremena. Resava je vrhunac srpske sredwovekovne arhitekture i slikarstva, ali i posledwa faza wihovog razvoja, posle koje dolazi do vekovnog zastoja i razarawa ve} stvorenog. [to se Bosne ti~e, umetnost se u woj razvija tek posle Tvrtkovog krunisawa, wegovim te`wama da se na svim poqima dokaè kao dostojni nastavqa~ Nemawi}a. Zatekao je nekoliko katoli~kih crkava u fraweva~kom duhu, ali su i Tvrtkovi naslednici kao svoje zadu`bine mahom katoli~ke hramove gradili. U humskoj i dabarskoj oblasti intenzivno su gra|ene pravoslavne crkve i manastiri, po uzoru na ra{ke. U Tvrtkovo vreme, ktitorstvu su se posebno predali Vlatko Vukovi} i cela porodica Kosa~a. Sandaq Hrani} je podigao crkvu Svetog Stefana na [}epan-Poqu. Herceg Stefan sagradio je crkvu Svetog \or|a u Sopotnici kod Gora`da. Herceg Hrvoje je u Jajcu izgradio podzemnu bogumilsku crkvu u stenama. Poseban arhitektonski zna~aj imaju kraqevske palate u Jajcu i Bobovcu i reqefi vladarskih grobnica. Ne{to je razvijenije bilo ukra{avawe }irili~nih kwiga, dok je malo koja zidna freska sa~uvana. Klesani kameni nadgrobni spomenici, karakteristi~ni za pripadnike pravoslavne i bogumilske veroispovesti, predstavqaju najupe~atqivije autohtono bosansko umetni~ko stvarala{tvo. Ogroman broj je sa~uvan i nazivaju se ste}cima, a neki autori smatraju da su ih i rimokatolici koristili za postavqawe na grobnim mestima, ali oblici i ilustracije ste}aka ipak su karakteristi~ni za pravoslavnu nadgrobnu umetnost i predstavqaju svojevrsnu transmisiju nedosti`ne visoke crkvene umetnosti u jednostavnu narodnu. Turska okupacija je radikalno prekinula kontinuitet srpskog umetni~kog stvarala{tva. Ono }e biti nastavqeno severno od Save i Dunava, na ~emu se posebno angaòvao despot \ura| Brankovi}, a i wegovi potomci. Pod turskom vla{}u s vremena na vreme obnavqane su pojedine crkve i manastiri, vr{eno wihovo ìvopisawe po ranijim uzorcima i obrascima, a uz to su izra|ivane reprezentativne ikone ili ukra{avani prepisi starostavnih kwiga s crkvenom tematikom. Turci su zabrawivali podizawe novih hramova ili pro{irivawe starih pri obnavqawu. I tamo gde je do izgradwe u {esnaestom veku dolazilo, mahom u Hercegovini i u Pomoravqu, primewivana su vrlo upro{}ena graditeqska re{ewa, kojima je bila bitna funkcionalnost a ne monumentalna estetika. Najreprezantativnije umetni~ko ostvarewe tog vremena predstavqa manastir Tvrdo{ kod Trebiwa, sagra|en 1510. godine verovatno spretnim rukama dubrova~kih neimara.U ovom periodu pojavquju se i drvorezne ikone, a ne{to kasnije veliki zna~aj ima ukra{avawe {tampanih kwiga, u ~emu su se najvi{e isticali Boìdar Vukovi} i wegov sin Vi}enco, poznati venecijanski {tampari srpskih kwiga. 289

Tek sa obnovom Pe}ke patrijar{ije dolazi do velikog preporoda srpske umetnosti, posebno graditeqskog slikawa zidnih freski i ikona, kao i izrade zlatnih crkvenih sasuda. Obnovqena je tradicija ktitorstva. Glavna sredi{ta umetni~kog stvarala{tva predstavqale su Metohija i Hercegovina, ali je umetni~ki polet koji je formirala crkvena hijerarhija zahvatilo sav srpski nacionalni prostor. Graditeqskim poslovima naj~e{}e su se bavili primorski neimari, freskoslikawem i ikonopisawem monasi, a zlatarstvom uglavnom laici, zanatlije. U izgradwi, obnovi ili popravci crkvi i manastira naj~e{}e se slede ra{ke i moravske arhitektonske tradicije. Ponegde se pojavquju i dekorativne skulpture, kao i drugi oblici ukrasne obrade kamena, ali tome, u celini gledano, nije pridavana neka ozbiqnija ktitorska ili graditeqska pa`wa. U zidnom slikarstvu naj~e{}e se prikazuju Sveti Sava i Stefan Nemawa, a zatim ostali vladari nemawi}ke loze i srpski arhijereji, {to pokazuje veoma visok nivo nacionalne svesti i insistirawe na dràvotvornim tradicijama i crkvenoj samostalnosti. Posebno su ìvopisni ikonostasi iz ovog vremena, a pa`wu privla~e minijature u prepisivanim, ukrasi u {tampanim kwigama, drvoredi i razni oblici primewene umetnosti. U sedamnaestom veku jewavaju ve}i graditeqski poduhvati u crkvenoj arhitekturi. Grade se mahom mawi i jednostavniji hramovi, a sve su re|e i dekorativne skulpture. U freskoslikarstvu dolazi do svojevrsne simbioze srpske i gr~ke slikarske {kole. Dolazi do osetnog napretka u slikawu ikona i uop{te umetni~koj obradi ikonostasa. S ne{to mawim intenzitetom nastavqa se sa izgradom rukopisnih minijatura, drvoreza, zlatarskih rukotvorina, ru~nih vezova, ko`nih kwi`nih poveza, intarzije itd. Austrijsko-turski rat i veliki srpski ustanak krajem sedamnaestog veka, dovode do drasti~nog prekida u razvoju svih vrsta umetnosti. Velika seoba koja je dolazila iziskiva}e i duì period dru{tvene konsolidacije. Teì{te srpskog kulturnog ìvota u osamnaestom veku prene}e se severno od Save i Dunava, gde je ranijih vekova stvarana solidna socijalna i umetni~ka podloga, materijalizovana kroz impresivan broj pravoslavnih crkvi i manastira. Podiù}i ih, srpski nacionalni predvodnici udahnuli su im karakteristi~an sredwovekovni nemawi}ki duh i nacionalno-oslobodila~ke aspiracije posledwih Brankovi}a. Sada se tu ose}a dodatno dejstvo najvi{ih dometa zapadnoevropske kulture, koje u sferi umetnosti razbija sve dotad ukorewene stvarala~ke predrasude i uvodi mno{tvo specifi~nih stilova izraàvawa, bogatstvo formi i sadràja kojima odi{e barok. Baroknoj modernizaciji srpske umetnosti presudno je doprinela tek stasala srpska gra|anska klasa suàvaju}i tako crkveni uticaj na umetni~ko stvarala{tvo. Interesantno je da je i tada me|u Srbima prevladavala, najvi{e u slikarstvu, ruska varijanta recepcije barokne stilistike, tako kreativno primewena u osavremewenim vidovima tradicionalnog isto~nopravoslavnog ìvopisa. Tu su i daqe prisutni kasnovizantijska likovna formula i elementi islamske dekorativnosti, koji nagla{avaju specifi~ne osobine srpskog baroka. To je sa~uvalo izvesnu sponu sa staromodnim na~inom umetni~kog izraàvawa u srpskim zemqama koje su i daqe ostale pod turskom vla{}u, ali su tamo individualni stvaraoci u raskoraku izme|u modernog i tradicionalnog nauka u teoretisawu, svojim delima utiskivali sve prisutniji li~ni talent. Najvi{i umetni~ki domet tog vremena srpsko slikarstvo je dostiglo delima Hristifora @efare290

vi}a, Jove Vasilijevi}a, Stefana Tonecnog, a onda sledi veliki broj wihovih pomo}nika i u~enika, koji }e iskazivati sve prisutniju li~nu originalnost. Barokna emancipacija srpskog slikarstva izvedena je u odnosu na dotada{wu kruto shvatanu formu, mada je ono i daqe prevashodno vezano za crkvene motive na freskama i ikonama, ali bitno uti~e i na crkvenu arhitekturu. Bakrorezi srpskih vladara i svetiteqa u kwigama {tampanim u osamnaestom veku predstavqa}e veliku inspiraciju za srpske slikare uveliko probu|enog nacionalizma i predstavqa}e im svojeru~ni priru~nik i podsetnik u wihovim ikonografskim naporima. “Iz ovih kwiga potekle su u XVIII veku i one ikone sa skupnim medaqonima srpskih svetiteqa, komponovanim u obliku stare sheme loze Nemawi}a, koju, ta~no prema venecijanskom Srbqaku, verno ponavqaju na{i ikonopisci. Naglo prodirawe likova srpskih svetiteqa znatno je u XVIII veku izmenilo prvobitnu tematsku zakqu~enost i ikonografsku strogost na{ih ikonostasa. Od {ezdesetih godina XVIII veka, srpski svetiteqi, u ve}em ili mawem broju, ukqu~uju se skoro redovno u tematiku na{ih ikonostasa; ponekad zauzimaju i celu tre}u zonu. Na ikonostasima ih sada sre}emo i u redu prestonih ikona, na bo~nim dverima, a ima primera da su i na samim carskim dverima zamenili uobi~ajene likove velikih teologa Vizantije.” (Dejan Medakovi}: Srpska umetnost u XVIII veku, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1980., str. 158.) Ogroman broj stvaralaca i relativno povoqni dru{tveni uslovi prosto su morali dovesti i do vrhunskih rezultata. Najboqim slikarem srpskog baroka smatra se Teodor Dimitrijevi} Kra~un ~ije su stvarala{tvo mnogi poredili sa El Grekovim. Vrhunske rezultate Kra~un je postigao i kad se ogledao u rokoko stilu, koji nije dugo trajao u srpskoj likovnoj umetnosti, a zna~ajan doprinos mu je dao i Kra~unov naslednik i nastavqa~ Jakov Orfelin, ~ije racionalisti~ke komponente otvaraju put tek nastupaju}em klasicizmu. Manifestuju}i svoje prozapadwa~ko umetni~ko opredeqewe Mojsej Suboti} u svojim delima kombinuje elemente ~etiri osnovna slikarska pravca do svog vremena, romanike, gotike, baroka i rokokoa. Najzna~ajniji umetnik srpskog rokokoa je istaknuti portretista Teodor Ili} ê{qar. Osniva~ srpskog klasicizma u pravom smislu re~i je Stefan Gavrilovi}, koji je po~etkom devetnaestog veka angaòvan kao slikar ustani~ke Srbije slikaju}i grbove na wenim zastava, inspirasan heraldi~kim modelima @efarevi}eve “Stematografije”. Najvi{i domet unutar klasicisti~kog umetni~kog stila dostigao je Arsa Teodorovi}, kroz ~iju je slikarsku {kolu pro{ao veliki broj istaknutih srpskih umetnika devetnaestog veka. Uticaj baroknog stila krajem osamnaestog veka ose}a se i u Beogradskom pa{aluku. Razvijeni srpski bakrorez severno od Dunava, wegov osnovni duh i tematiku, preuzeo je Hayi Ruvim u svom drvorezu, duborezu, crteìma. Osnovao je prvu porodi~nu slikarsku {kolu ~iji pripadnici dominiraju tada{wom srpskom umetno{}u postrevolucionarne autonomne kneèvine. Paraleno s wima delovao je ve}i broj umetnika pre~ana koji su u nacionalnom zanosu pohrlili u Beograd. Za vreme vladavine kneza Milo{a dolazi do pravog procveta srpske likovne umetnosti. Ustani~ke vo|e su se prosto nadmetale u obnavqawu starih i podizawu novih crkvi i manastira, obnavqaju}i tradiciju ktitorstva i zadu`binarstva. Arhitektura je sve modernija i u woj prevladava klasicisti~ki stil. Srpska kneèvina sledi glavne umetni~ke tokove Karlova~ke mitropolije. Ta291

mo se, pored Teodorovi}a, kao izraziti klasicionista afirmi{e Pavel \urkovi}, ina~e vrhunski majstor portreta. Katarina Ivanovi} kao prva zna~ajnija èna slikar u istoriji srpskog slikarstva, stvarala{tvo otpo~iwe u kratkotrajnom bidermajer stilu, da bi sredinom devetnaestog veka sna`no zakora~ilo u romanti~arskom pravcu. Klasicisti~ko-bidermajerski stil u srpskoj umetnosti do vrhunca je doveo slikar Konstantin Danil. Klasicizam se u srpskoj umetnosti dugo opirao romantizmu, sputavao ga i ograni~avao. Rodona~elnik srpskog romantizma u pravom smislu re~i bio je Dimitrije Avramovi}, koji mnoge istori~are umetnosti svojim delima podse}a na Rembranta. On je i tvorac srpske karikature, politi~ki angaòvane i litografski umnoàvane. Klasicisti~ki pristup svojim originalnim stilom nastojao je da obnovi Uro{ Kneèvi}. Najkvalitetnija dela srpskog romantizma stvorili su Pavle Simi}, Novak Radoni}, \ura Jak{i} i Steva Todorovi}. U ovom periodu, nastavqaju}i se na uspe{ne grafi~ke prodore u Vojvodini osamnaestog veka, razvija se umetni~ka grafika i u Kneèvini i svoj vrhunac dostiè u litografijama Anastasa Jovanovi}a. Jovanovi} je i prvi srpski umetni~ki fotograf, a svojim delima postigao je svetsku slavu. Pojavquje se napokon i srpsko vajarstvo. Krajem devetnaestog veka u srpskoj likovnoj umetnosti preovladao je realisti~ki stil i u wegovom razvoju Beograd definitivno preuzima umetni~ki primat u odnosu na Vojvodinu. Utemeqiva~ srpskog realizma je Milo{ Tenkovi}, a taj stilski pravac najvi{e domete dostiè slikarskim ostvarewima \or|a Krsti}a, Uro{a Predi}a i Paje Jovanovi}a. Oni srpsko istorijsko slikarstvo, afirmisano ve} u periodu romantizma, razvijaju do savr{enstva. Wihova dela predstavqaju vrhunski likovni umetni~ki izraz srpskog nacionalizma. “[tavi{e, zahvaquju}i svojim dugim ìvotima, a uz to i svojoj izuzetnoj marqivosti, Uro{ Predi} i Paja Jovanovi} imali su i znawa i ve{tine da svoje slikarstvo pretvore u obrazac likovne dopadqivosti, uspeha i majstorstva, postav{i za dugi niz godina ~ak i vode}e li~nosti srpske umetnosti navijeg doba. [tavi{e, to prvenstvo koje su oni u jednom trenutku osvojili nije su{tinski ugrozila ~ak ni pojava ~itavog niza modernih umetnika, koji su po~etkom ovog veka poku{ali da dokraj~e dugu vladavinu akademskih realista, kakvi su dobrim delom svoga stvarala{tva bili Uro{ Predi} i Paja Jovanovi}.” (Dejan Medakovi}: Srpska umetnost u XIXveku, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1981, str. 191–192.) Na razme|u vekova pojavquje se i impresionisti~ki stilski pravac ~iji su protagonisti Marko Murat, Stevan Aleksi} i Rista Vukanovi}. Srpski realizam i po~eci impresionizma vezani su za nema~ke uzore, ali zreliji impresionisti se sve vi{e opredequju za francusku impresionisti~ku {kolu slikawa. Me|u wima su najzna~ajnija imena Nade`de Petrovi} i Milana Milovanovi}a, a vezivawe za francusku umetnost u srpskom slikarstvu je kasnije olak{alo recepciju simbolisti~kog, fobisti~kog i kubisti~kog stila. To je i vreme hrabrijih vajarskih poduhvata, monumentalnih i dekorativnih u umetni~koj grani koja je pod uticajem pravoslavnih dogmi vekovima zanemarivana. Najvi{i kvalitet skulpture postiè \or|e Jovanovi}. Godine 1890. izradio je alegorijsku figuru “Velika Srbija” koju je umetnik zamislio kroz idealizovani lik lepe ène u pokretu koji podse}a na baroknu uznemirenost. On je autor i ve}eg broja figura velikih srpskih istorijskih li~nosti. Jovanovi} je radio i prigodne medaqe i plakete, kao i nadgrobnu plasti292

ku. Wegova dela strogo ispuwavaju akademska pravila neoklasicisti~kog stila, koja insistiraju na meri, jasno}i i skladnosti. Vrhunski domet srpska skulptura dostiè i delima Simeona Roksandi}a. Krajem devetnaestog i po~etkom dvadesetog veka u Srbiji je do{lo do prodora modernog arhitektonskog izraza kojim se nastojalo nadoknaditi vekovno zaostajawe, ali i reafirmisati tradicionalne karakteristike srpskog nacionalnog neimarstva. b) Srpska muzika Obnova nezavisne srpske dràve stvorila je uslove za ubrzani razvoj muzi~ke umetnosti kao dragocenog i nezamewivog elementa u kulturi jednog naroda izraènog nacionalnog individualizma. Kolektivno nacionalno ose}awe je dovelo do formirawa ugledne srpske nacionalne muzi~ke {kole koja }e s lako}om ste}i me|unarodni ugled i autoritet. Osniva~em srpske umetni~ke narodne muzike smatra se Kornelije Stankovi}, prvi srpski {kolovani kompozitor, koji je sav svoj kratki ìvot posvetio obradi srpskog muzi~kog nasle|a, daju}i mu moderniji izraz i uspe{niju promociju nacionalnog duha. Skupqao je i obra|ivao i crkvene i svetovne melodije, a ve} sa dvadeset jednom godinom ìvota u Be~u je 1852. premijerno izveo svoju “Liturgiju”. Godine 1863. u Beogradu je osnovao Beogradsko peva~ko dru{tvo i postao wegov dirigent, ali je ubrzo posle toga umro. Kornelije Stankovi} je prvi srpski muzi~ar koji je do{ao do saznawa “o tome da se kultura jednog naroda, i u woj ono {to je najsuptilnije, umetnost wegova, moè i treba da nadahne i ponese duhom i stvarala~kim instinktima istog tog naroda.” (Petar Kowovi}: Ogledi o muzici, Srpska kwièvna zadruga, Beograd 1965., str. 86.) Stankovi} je pronikao u su{tinu srpskog narodnog duha i nacionalnih te`wi, pokazuju}i da i srpsko crkveno pojawe ima primarni narodni karakter, izraàvaju}i prvenstveno kolektivno nacionalno raspoloèwe, a ne versku duhovnost i religioznu askezu. Stevan Mokrawac je nastavio sa kreativnim naporima u tom pravcu i stvorio grandiozno delo. Posebno se posvetio malim vokalnim oblicima. “Mokrawac je gledao na folklor kao na prirodu koja ga okruùje i na ~oveka s kojim je, u svim pogodbama, vezan. Realist, on je tom elementu prilazio onako kao {to seqak prilazi svojoj wivi. Otuda, u wegovom na~inu postupka, u tretmanu toga elementa, ima ne~eg mnogo prisnijeg od onoga {to nalazimo kod folklorita – zapisiva~a i harmonizatora, kakav je, pre wega, bio Kornelije Stankovi}, prvi koji je, u srpskom narodu, ukazao na taj put i taj posao.” (str. 39.) U folklornom stvarala{tvu srpskog naroda Mokrawca je najvi{e interesovao duhovni impuls, pokreta~ka snaga, motivacija. To je definisao, prou~io, u to se uìveo i onda prenosio u sopstvene kompozicije modernog izraza, svoje poznate “Rukoveti”. Mokrawac je bio kompozitor a ne muzikolog, ali je pokazivao talenat za muzi~ku teoriju i nau~no prou~avawe muzike, a osnovni stav mu je bio da se srpska umetni~ka muzika moè razviti iskqu~ivo na podlozi narodne muzike. Strane uticaje nije unapred iskqu~ivao niti ih smatrao presudnim, a primat je davao ruskim i ostalim slovenskim. Mokrawca je odlikovala naro~ita sposobnost “da iz mase folklornog materijala odabere ono {to je tipi~no. Po tome {to ume da svoj materijal organski slije. Da stilizuje. Da i kroz vokalne oblike ispoqi jasan na~in muzi~kog mi{qewa, kakav ne moè biti druga293

~iji, kad je re~ o takvom mi{qewu, ni pri ve}im i ~isto instrumentalnim oblicima: zna~i da je re~ o logi~nom razabirawu date materije, wenom ra{~lawivawu i razvijawu da bi se, potom, slila u celinu forme.” (str. 87.) Kod Mokrawca je klavir, kao osnovni muzi~ki instrument, podre|en solo peva~u i wegovoj horskoj pratwi, dok wegov savremenik Josif Marinkovi} ide korak daqe, daju}i mnogo ve}i zna~aj klavirskoj i uop{te instrumentalnoj pratwi. Marinkovi} je prvenstveno obra|ivao jednoglasne narodne melodije, koje izvodi mu{ki ili me{oviti hor, a nazivao ih je kolima ili horskim svitama. I on, poput Stankovi}a i Mokrawca, istraùje izvore, otkrivaju}i ~udesnu snagu srpskog narodnog duha, fiksira kulturne tradicije, a u sve to unosi i svoj li~ni doìvqaj, nacionalni ponos i patriotski naboj. Obrada zate~enih svetovnih narodnih pesama mnoge od wih je spasila od zaborava, a posebno ih je Mokrawac prikupqao u skoro svim srpskim zemqama. S druge strane, stru~na obrada kojoj su ovi velikani utemeqewa srpske muzikalnosti dala je kvalitetne nau~ne rezultate u prou~avawu srpske narodne crkvene muzike. Diferencirana su tri wena stila, hilandarski pod izraènim gr~kim uticajem, nemawi}ki kult duhovnog pojawa upro{}avan nakon gubitka dràvne samostalnosti i narodne slobode, kao i renesansni beogradski sa wegovom bogatom sremskokarlova~kom baroknom varijantom. Postoje i wihove karakteristi~ne oscilacije, poput bosanske, hercegova~ke, crnogorske, dalmatinske, li~ke, slavonske, makedonske itd. Pored Mokrawca, time su se uspe{no bavili Tihomir Ostoji} i Du{an Kotur, a i svojim radovima afirmisali ~isto nau~ne kriterijume i metodologiju. Slede}u generaciju srpskih muzi~kih stvaralaca obeleìli su Miloje Milojevi}, Vojislav Vu~kovi}, Petar Kowovi} i Stevan Hristi} delima koja su zaokruìla nacionalni koncept muzi~ke kreativnosti i muzikologije. Milojevi} je majstor muzi~ke kompozicije solo-pesama na podlozi vrhunskih srpskih poetskih dela, poput Ili}evih ili Du~i}evih. Stihove Vojislava Ili}a ranije je i Josif Marinkovi} obra|ivao, ali im je tek Milojevi} pruìo nematerijalnu fluidnost ~iste umetnosti pu{kinovskog nasle|a. Vrlo su mu uspe{ne i horske kompozicije. U prvoj fazi svog delovawa pod dubokim je uticajem Stevana Mokrawca, dok se kasnije sve vi{e eksponira u direktnog nastavqa~a Josifa Marinkovi}a, mada su u taj kontinuitet svoja dela u me|uvremenu ugradili Stanislav Bini~ki, Petar Kosti} i Isidor Baji}, iako ne s toliko impozantnom snagom. Vrhunac Milojevi}evog muzi~kog komponovawa predstavqa obrada horskih patriotskih pesama. U svojim spisima Milojevi} pored nacionalnog stila u umetni~koj muzici tvrdi da su Srbi ve} razvili nacionalnu muzi~ku ideologiju, posebno se time na afirmativan na~in izja{wavaju}i u nekoliko ~lanaka o muzi~kom nacionalizmu. Milojevi} kaè: “U nas postoji i jedna jaka struja nacionalnog obele`ja stilizovanog ili naturalisti~kog. U taj nacionalizam uple}u se i akcenti impresionizma.” Govore}i vrlo ~esto o nacionalizmu, Milojevi} kao da u vezi sa muzi~kim stvarawem daje, kako se nama ~ini, pojmu “nacionalizam” dva tuma~ewa: sadràjno, gde podrazumeva patos, vi{e jedno ose}awe; i stilsko, pod ~ime razume realisti~ku ili naturalisti~kum interpretaciju, razradu ideje vezane za ro|eno tlo. I ba{ u wegovim kompozicijama mi imamo mnogo primera i za jedno i za drugo shvatawe toga wegovog nacionalizma.” (str. 248.) 294

Miloje Milojevi} je precizno formulisao svoje ube|ewe da “kompozitor nacionalno-umetni~ki orijentisan u stvari i ne iskori{}ava sirovi materijal narodne melodije (to ~ine folkloristi), ve} stvara iz sebe, ali svoj duh je oplodio elementima muzi~kog folklora.” (str. 250.) On ide daqe u tom pravcu zakqu~uju}i da “nacionalizam nije folklor. Nacionalizam je jedan ~isto umetni~ki pojam, psiholo{ki i tehni~ki... to je pre~i{}en umetni~ki stav, a wega su tako prelistali razni stvarala~ki talenti koji su folklorne elemente narodne muzike probudili... Folklor je ìvopisan, nacionalizam je izrazit, ekspresivan... To se postiè na taj na~in {to umetnik duboke ose}ajne (psiholo{ke) snage, a kulturan, stilizacijom motivskih elemenata narodne melodije uspeva da organizuje nove melodije, svoje, visoko umetni~ke, daju}i im zna~aj razvijene muzi~ke teme (tojest, osnova na kojoj se razvijala arhitektura muzi~kog oblika, iz koje se ispreda zvu~no tkawe tog oblika)... Tim jezikom se ne sluì ìvopisnosti, ve} sadràju: ne povr{ini, ve} dubini.” (str. 251.) Miloje Milojevi} smatra da se svaki vrhunski intelektualac ili umetnik, nakon procesa obrazovawa, svojim stvarala{tvom mora vratiti na rodno, nacionalno tlo, jer samo tako moè kreirati dela neprolazne vrednosti i kroz wih, pored individualnih poriva i ose}awa, izraziti nacionalni duh, proìvqavawe i ciqeve. Drugi zna~ajan srpski kompozitor i muzi~ki pisac iz prve polovine dvadesetog veka, Vojislav Vu~kovi}, strasno je privrèn istraìvawu ruske i slovenske muzike, ose}aju}i svoju rodnu, srpsku, kao wihov nerazdvojni deo. Vu~kovi} je u toku Drugog svetskog rata streqan u Beogradu pod sumwom da sara|uje s komunistima i ta likvidacija je nesumwivo snaàn udarac zadala srpskoj muzikologiji i umetnosti uop{te. Tre}i istaknuti stvaralac tog vremena, Petar Kowovi}, snaàn individualista, ali odan kolektivnom nacionalnom ose}awu srpskog naroda. On je izraziti pristalica nacionalnog realizma, poput svojih velikih prethodnika, pa tako i emotivni rusofil i u sferi muzike. On poziva kao operski stvaralac u tom duhu: “Upoznajmo muzi~ku dramu velikih ruskih majstora, jer oni treba da oplode u nama sve ono {to je najboqe, da bi niklo na{e najboqe.” (str. 9.) Kowovi}u i Milojevi}u se u razvoju i negovawu srpske instrumentalne, kamerne, simfonijske i operske muzike prikqu~uje Stevan Hristi}. To su ve} svestrane muzi~ke li~nosti, koje se bave komponovawem, dirigovawem, pisawem eseja, stru~nih i istorijskih rasprava, osnivawem kulturnih ustanova i organizovawem muzi~kih predstava. Do kraja su formulisali osnovno na~elo srpske muzi~ke {kole da se iskqu~ivo preko nacionalnog moè dosti}i univerzalno.

4. Afirmacija srpskog nacionalnog duha u nau~nim istraìvawima a) Institucionalizacija srpske nauke i kulture Nacionalni preporod i obnavqawe srpske dràve po~etkom devetnaestog veka stvorili su uslove za modernizaciju {kolstva i po~etak nau~ne delatnosti. Kao prve ozbiqne nau~ne discipline srpski intelektualci razvijaju istoriju i lingvistiku, {to je predstavqalo i osnovni izraz nacionalnih te295

`wi u sferi umnog stvarala{tva, a karakteri{e ga izrazito kriti~ki duh i pristup, neoptere}en predrasudama, teolo{kim okovima ili doktrinarnim dogmama koje su vekovima sputavale razvoj evropske nauke. Entuzijazmom Dositeja Obradovi}a u Beogradu je 1808. godine stvorena Velika {kola. Nekoliko godina ranije Atanasije Stojkovi} je objavio trotomni uybenik fizike. Svojim neumornim pregala{tvom, Vuk Stefanovi} Karayi} je utro put za razvoj, osim filologiji, ~itavom nizu drugih nau~nih oblasti, poput etnologije, folkloristike, pravne istorije itd. Godine 1826. u Novom Sadu je osnovana Matica srpska i ubrzo postala jedna od najja~ih i najuglednijih institucija srpske kulture. Knez Milo{ po~iwe da stipendira {kolovawe talentovanih srpskih mladi}a na uglednim evropskim univerzitetima, ali se i ~esto dokazivao kao mecena intelektualaca i umetnika. Gligorije Vozarevi} je 1827. godine otvorio prvu kwiàru u Beogradu. “Novine srbske” svoje redovno izlaèwe po~iwu 1834., a 1838. u Kragujevcu je formiran Licej kao vi{a {kolska ustanova, da bi 1841. bio preseqen u Beograd i 1863. pretvoren u Veliku {kolu. Godine 1841. osnovano je i Dru{tvo srpske slovesnosti. Pravne i politi~ke nauke su se po~ele razvijati prema ruskom uzoru, da bi uskoro postale podloga moderne istoriografije. Pored najzna~ajnijih dela svetske kwièvnosti, sve vi{e se na srpski jezik prevode nau~ne i stru~ne kwige. Nakon {to je 1847. godine pod vla{}u kneza Aleksandra Kara|or|evi}a izvr{ena reorganizacija Dru{tva srpske slovesnosti i ono podeqeno na jezikoslovni, istorijski, pravoslavni, filozofski i prirodoslovni odsek, knez Mihailo Obrenovi} je 1864. godine suspendovao wegov rad jer se srpski nau~nici i vode}i intelektualci nisu hteli da pokore wegovim politi~kim zahtevima. Iste godine kneèvskim ukazom obnovqen je wegov rad pod nazivom Srpsko u~eno dru{tvo. Reìm je dekretom odstranio nepo}udne ~lanove, {to je te{ko ranilo tada{wi intelektualni polet, ali je kriti~ki duh u nau~nom stvarala{tvu ubrzo obnovqen. Dru{tvo je 1869. godine objavilo Srpsku biografiju, na kojoj je rad organizovao Stojan Novakovi}. Kako je prethodno ubijen knez Mihailo, pod namesni~kim reìmom ove godine su u Srpsko u~eno dru{tvo vra}eni svi ranije odstraweni ~lanovi, a wegova delatnost je pro{irena i na oblast umetnosti. Godine 1886. osnovana je Srpska kraqevska akademija, a Srpsko u~eno dru{tvo joj je prikqu~eno tek 1892. godine. Srpska kraqevska akademija je u svom sastavu imala Narodnu biblioteku i Muzej. Posledwih decenija devetnaestog veka prosto je procvetalo srpsko {kolstvo. Razvijen je sistem niìh, vi{ih i produ`nih osnovnih {kola, programski koncipirana de~ja obdani{ta, a kao jedan od osnovnih principa kojim su obavezani u~iteqi u svojoj profesionalnoj delatnosti bilo je insistirawe na rodoqubivom vaspitawu narodnog nara{taja. Poha|awe ~etvorogodi{we osnovne {kole postalo je op{teobavezno, a pored dràvnih omogu}eno je formirawe i privatnih {kola. Najva`nije sredwe {kole bile su osmogodi{we gimnazije, klasi~ne i realne. Gimnazije su bile obavezane da neguju srbovawe, moral i karakternost. Licej je prvobitno preimenovan u Veliku {kolu koja se sastojala od Pravnog, Filozofskog i Tehni~kog fakulteta, a 1905. godine je transformisana u Univerzitet. Gimnazije su kao op{teobrazovne institucije za osnovnu ulogu imale pripremu za studije. Pored toga, postojale su stru~ne sredwe i vi{e {kole, poput bogoslovskih, u~iteqske, ènske, trgova~ke, poqoprivred296

ne, zanatske, muzi~ke itd. Aktom o osnivawu Univerziteta ova visoko{kolska ustanova dopuwena je Bogoslovskim i Medicinskim fakultetom. Srpska nauka se veoma brzo afirmisala u celom svetu i dala nekoliko nesumwivih velikana koji }e neprocewivo svojim delom zaduìti ~ove~anstvo. Za problematiku na{e studije posebno je zna~ajna sudbina dvoje vrhunskih nau~nika, Ru|era Bo{kovi}a i Mileve Mari}. Ru|er Bo{kovi} je svetski priznat i neprikosnoven nau~ni autoritet, ali su srpski neprijateqi sistematski nastojali da mu falsifikuju poreklo i tako ga otrgnu od srpskog nacionalnog bi}a, poku{avaju}i da ga ve{ta~ki pridodaju novokomponovanoj hrvatskoj nauci za koju nije poznato da je Bo{kovi} uop{te znao da ona postoji. Po{to nemaju nijednog sopstvenog velikana qudskog duha, Hrvati beskrupulozno otimaju srpske. Milevu Mari} niko nije mogao oteti od Srpstva, osporiti joj pripadnost Srpskom nacionalnom kolektivitetu, ali su joj zato oteli nau~no delo i pripisali ga wenom slavoqubivom, ali nau~no netalentovanom i intelektualno inferiornom suprugu Albertu Ajn{tajnu. Poku{avali su da nam otmu i Nikolu Teslu, Ivu Andri}a, Me{u Selimovi}a i veliki broj drugih umnih qudi kojim bi se svaki narod ponosio kad bi mu slu~ajno pripadali, ali je ta perfidnost najintenzivnije na delu pokazivana u slu~aju Ru|era Bo{kovi}a i Mileve Mari}. b) Veliki srpski matemati~ar i astronom Ru|er Bo{kovi} i wegovo nesumwivo srpsko poreklo Prvi pravi srpski nau~nik u modernom smislu re~i bio je Ru|er Bo{kovi}, ro|en 1711. godine u selu Orahov Do, pet kilometara udaqenom od Zavale u Popovu poqu, Isto~na Hercegovina. Vrhunske nau~ne rezultate postigao je na podru~ju matematike, fizike, astronomije i geodezije, a uspe{no se bavio i filozofijom, teologijom i psihologijom. Temeqito je i besprekorno argumentovano kritikovao mehanicizam Isaka Wutna, ali ujedno prihvatio wegov princip relativnosti prostora i vremena. Odbacio je Lajbnicovo na~elo prestabilirane harmonije i dovoqnog razloga suprotstavqaju}i im se tretmanom prostora kao principa stvarnih odnosa. Fundamentalno mu je delo “Teorija prirodne filozofije”, objavqeno 1758. godine, i wime je zna~ajno unapredio teoriju atoma, kako precizira Andrija Stojkovi}, “zasnivawem dinamisti~ke atomistike koja atrakciju i repulziju shvata kao jedinstvenu prirodnu silu... Tako je atom shva}en kao izvor svih stvarnih odnosa i, nasuprot Lajbnicu, raznovrsnost prirode obja{wena je jednovrsnim elementima izme|u kojih vladaju atraktivno-repulzivne sile zavisne od odstojawa. Originalno u odnosu na Lajbnica, Bo{kovi} prvi pravi razliku izme|u razloga i uzroka, te ne izvodi (kao Lajbnic) princip kontinuiteta i prostor pozivawem na stav dovoqnog razloga, ve} ih smatra primarnim.” (A. Stojkovi}: Po~eci filozofije u Srba, “Dijalektika”, Beograd 1970., str. 153.) Preci Ru|era Bo{kovi}a su Rov~ani sa crnogorskih Brda, veliko srpsko pleme koje kao krsnu slavu slavi Svetog Luku i naseqava planinski prostor izme|u Nik{i}a, Podgorice i Kola{ina. U vreme prvobitne srpske dràve Rovca su bila u sastavu ùpe Mora~e i tamo su Srbi, doseliv{i se na Balkan, zatekli mali broj Vlaha koji su u narodnoj tradiciji ostavili pomene kao rod 297

Macure. Vrlo brzo su posrbqeni od strane srpskog plemena Luàna koji su se u Rovca pomerali iz zetske ravnice. I pored toga, rova~ka oblast je zbog surovih geografskih uslova bila vrlo slabo naseqena, a ukqu~ena u @upu Mora~u, predstavqali su jednu od deset ùpa Podgorja, o kome pi{e Barski rodoslov.U petnaestom veku tu se naseqavaju Nik{i}i, o ~ijoj istoriji svedo~i samo narodno predawe, s obzirom da ne postoje nikakvi pisani tragovi. “Ve}i broj tih pri~a o rodona~elniku plemena Nik{i}a, sa~uvana u vi{e varijanata, kaù da je Nik{a bio sestri} kneza Stevana, sina Vukana Nemawi}a, ~ija je sestra bila udata za bana, ili vojvodu, Ilijana (Iliju) u Grbqu, koji se bio pobunio protivu Nemawi}a zbog ~ega su ga oni ubili. Stevan Vukanov, koji je podigao manastir Mora~u, 1252. g., nije imao potomstva pa je svom sestri}u Nik{i predao manastir na ~uvawe kao i @upu i Rovce da se tamo naseli sa svojim potomstvom. U @upi Nik{i}koj sa~uvalo se predawe da je Nik{a sin grbaqskog bana Vladimira Grbqanovi}a koji je bio poznatiji kao ban Ilijan. Jedna druga varijanta govori da se grbqanski vojvoda Ilija, zet Nemawi}a, iz nekih nepoznatih razloga pobunio protivu cara Du{ana koji ga je smakao, a wegovog sina, posmr~e Nik{u, koji je bio od odive Nemawi}a, po{aqe u Hercegovinu, u @upu Onogo{t, koju mu je dao na upravu.” (Stevan Popovi}: Rovca i Rov~ani u istoriji i tradiciji, “Univerzitetska rije~”, Nik{i} 1990., str. 43.) Sve varijante predawa govore da je Nik{a Ilijin iz Grbqa do{ao u Onogo{t, s tim {to neke sukob kao razlog vide u odnosu prema Bal{i}ima. U Onogo{tu je Nik{a zatekao bana Ugrena Jerini}a i s wim se sukobio oko prevlasti, a Nik{in sin Gojak ubija o~evog suparnika Ugrena i pobegne u Rovca. “U Boki, u selu Krtolima koje je pripadalo ùpi Grbaq, na putu koji vodi od Tivta prema moru za Pr`no, u selu Nikovi}, iz crkve Svete Gospo|e, u Bjelovini, nalazi se jedno kupasto brdo obraslo u sitnogoricu, Nik{ina Glavica. Iza Nik{ine Glavice na maloj udaqenosti, u selu Go{i}u, nalazi se crkva Svetog Luke za koju narod kaè da poti~e iz 12. vijeka (Sveti Luka je bio slava svih Nik{i}a). I u Kotoru i Risnu postoje crkve Sv. Luke.” (str. 44.) Mnoge narodne pri~e i pesme nik{i}kog kraja sa~uvale su se}awe na grbaqsko poreklo Nik{i}a. Nik{i}i su se srodili sa srpskim plemenima Luàna, Ri|ana i Drobwaka, a Nik{ini potomci su, pored Gojakovih Rov~ana, dana{wi Trebje{ani, @upqani i Potujani. Godine 1448. Rovca i Mora~a su bili grani~ni predeli Hercegovine Stefana Vuk~i}a Kosa~e, a kasnije su pripadali Hercegova~kom sanyaku. Gojak je imao ~etiri sina – Bulata, Vlaha, [}epana i Srezoja. Ve} u drugom kolenu [}epanov sin Duka preselio se u Nik{i}ku ùpu. Nik{i}i su u Rovcima imali 14 ku}a, a zatekli su 37. Vremenom su se orodili sa svim zate~enim porodicama, a u startu su plemensko vo|stvo preuzeli. Rodovi i bratstva su se ubrzano granali, ili su vekovima predstavqali kompaktnu celinu i monolitno jedinstvo ispoqavali. Izolovani od glavnih strate{kih puteva, uvek orni da u~estvuju u ratovima i bunama, a li{eni kao sto~ari velikih poreskih obaveza, Rov~ani su se ubrzano razmnoàvali, a me|u wima su Srezojevi}i bili najve}e bratstvo. êtvrti Gojakov sin Srezoje imao je ~etiri sina – Radowu, Radi~a, Luku i Vuka{ina. Knez Ivani{ Radowin Srezojevi} se po~etkom sedamnaestog veka nalazio na ~elu celog rova~kog plemena. Ali, tada dolazi i do masovnog iseqavawa, najvi{e Srezojevi}a, ali i Bulatovi}a, Vlahovi}a i [}epanovi}a. “Preko Nik{i}a Rov~ani se sele u Popovo kao i u okolinu Stoca, âpqine i Mostara. U 298

Popovu su se rano naselili [}epanovi}i – Bo{kovi}i, nazvani tako po Bo{ku Sto{kovu [}epanovi}u. Jedan dio tih Bo{kovi}a iselio se po~etkom 17. vijeka preko Kola{ina u Zatarje, a Bo{kovi}i u Popovu naselili su se u Orahovom Dolu blizu manastira Zavale, odakle su se docnije raseqavali, najvi{e u okolinu Stoca, u Dubravama, gdje ih danas ima oko 70 doma}instava. Oni Bo{kovi}i u Orahovu Dolu docnije su pokatoli~eni i nazvali se Kristi}ima, dok su se drugi Bo{kovi}i nazvali Tomi~i}i. Jedan od tih Bo{kovi}a, Nikola Matija{ev, preselio se u Dubrovnik u drugoj polovini 16. veka, gdje se bavio trgovinom. Wegov je sin nau~nik svjetskog glasa Ru|er Bo{kovi}. I Bo{kovi}i u okolini Stoca sela Crni}i i Aladini}i tako|e su katolici, a ne{to pravoslavnih ima u okolini âpqine i Mostara. Svi su oni sa~uvali tradiciju da su doseqeni iz Crne Gore preko Nik{i}a i Ri|ana, i da su se wihovi preci naselili prvo u Popovu, sem Kristi}a koji, pod uticajem klerikalne propagande, misle da su doseqeni iz zapadne Bosne. Sem Bo{kovi}a, u Popovo su doseqeni u isto vrijeme i Ivani{evi}i–Srezojevi}i iz Me|urje~ja sa knezom Ivani{em Radowinim, po kome su se tako nazvali. Tradicija kaè da se tada preselilo sa knezom Ivani{em 70 Srezojevi}a. Ivani{evi}i su se naselili u Poqicu, Popovo, i predstavqaju veliki rod sa ograncima: Qepave, Mostarice, Seten~i}e, Gligi}e, Runde, Pende i dr. Svi oni (sem Pende) slave Lu~indan, kao i [e{eqi i âlake iz Zavale i Mili}i iz Veli~ana, a tamo su se doselili iz Orahova Dola i svi su “lu~inci” (slave Sv. Luku).” (str. 278-279.) [}epanovi}i poti~u od [}epana Gojakovog, koji je imao pet sinova – Vuka, Vlatka, Boìdara, Stani{u i Radoja. Bratstvo [}epanovi}a se deli na Dra{kovi}e, Puleti}e, Bo{kovi}e i Mutapovi}e. Svi osim Dra{kovi}a su se iselili sa Rovaca. Pored Sime Milutinovi}a Sarajlije, hajduk Veqka Petrovi}a i Petra Dobrwca, Ru|er Bo{kovi} je ipak delom najve}i Rov~anin koji je slavu stekao daleko od Rovaca. Ro|en je u Dubrovniku 1711. godine, a umro u Milanu 1787. Wegov otac Nikola “se bavio trgovinom. Otac Nikolin zvao se Matija{ i ìvio je u Orahovu Dolu u Popovu, {to se vidi iz odobrewa o Nikolinu vjen~awu koje mu daje otac.” (str. 302.) Akademik Milenko Filipovi} i istaknuti istraìva~ Qubo Mi}evi} ustanovili su da je u vreme pokatoli~avawa Bo{kovi}a u Orahovu Dolu, “otac Ru|erov, Nikola, oti{ao je u Dubrovnik kao pravoslavni.” (str. 303.) Neprihvataju}i pokatoli~avawe, deo Bo{kovi}a, koji su se nazvali [e{eqi i Mili}i, odselili su u Veli~ane. Iako su odatle uskoro [e{eqi odselili u Do, deo Veli~ana i danas se naziva [e{eqevina. Po{to su se Bo{kovi}i u Popovo poqe preselili po~etkom sedamnaestog veka, ta velika seoba posledica je neuspele srpske bune protiv Turaka s kraja {esnaestog veka, koju je predvodio nik{i}ki vojvoda Grdan. “Profesor Darinka Ze~evi} (antropogeograf, radila u SANU, umrla 1970. godine) zabeleìla je predawe sa~uvano u Rovcima o preseqavawu Rov~ana u Popovo prije 350 godina, od kojih poti~e Ru|er Bo{kovi}, i o istovremenom preseqavawu u Ibarski Kola{in. (Saop{tewe profesora Branislava Nedeqkovi}a.) Otuda su mnogi rodovi u Popovu slavili Lu~indan, krsnu slavu Rov~ana: Bo{kovi}i, Ivani{evi}i, Qepave, Batini}i, [e{eqi, Mili}i i dr.” (str. 304.) [to se ti~e Ru|erovog oca Nikole, “zna se da se doselio iz Orahova Dola u drugoj polovini 17. vijeka, gdje je stupio u slu`bu Rada Gle|ovi}a, koji ga je poslao u Novi Pazar, gdje se nalazila jaka dubrova~ka naseobina. Tu je stekao ne299

{to imovine, vratio se u Dubrovnik i oènio k}erkom dubrova~kog trgovca Baje Betere, Talijana porijeklom, sa kojim je imao osmoro djece: pet sinova (najmla|i Ru|er) i tri k}eri (najmla|a, Anica, imala je pesni~kog dara i sa Ru|erom se dopisivala dok je god bio ìv)... Pod stare dane Nikola je biqeìo svoja “Starora{ka sje}awa” u kojima opisuje ~uvene srpske manastire: Sopo}ane i \ur|eve Stupove kod Novog Pazara, Studenicu, Patrijar{iju, De~ane, Trojicu kod Pqevaqa i dr., po ~emu se jasno vidi wegovo porijeklo.” (str. 304.) Sina Ru|era, kad je navr{io petnaest godina, otac je poslao u Rim na {kolovawe u Kolegijum romanum. Ve} 1736. objavio je svoju doktorsku disertaciju “O Sun~evim pegama”. Wegovi radovi iz matematike, fizike i astronomije privla~ili su sve ve}u pa`wu nau~nih krugova. Iako je bio prinu|en da se zakalu|eri u okviru jezuitskog reda, Bo{kovi} se isticao svojom slobodoumno{}u. Utemeqiva~ je fizikalne jednostavne atomistike, a u svom kapitalnom delu “Teoriji prirodne filozofije”, objedinio je wutnovske principe gravitacije, kohezije i fermentacije u jedinstven princip, izgradio zakon sila, bitno unapredio sfernu geometriju, bavio se mehanikom, geofizikom, optikom, geodezijom, hidrologijom, arheologijom, ali i poezijom. Pro~uo se i po svom geometrijskom-metodu beskona~no malih veli~ina, a u geodeziji teorijom instrumenata i teorijom gre{aka. U nekoliko navrata poveravane su mu va`ne diplomatske veze, uspostavio je vrlo prisne veze sa francuskim enciklopedistima, a ubrzo je Ru|er Bo{kovi} postao i francuski i britanski akademik. Godine 1760. Bo{kovi} se, uz sve po~asti koje su mu iskazivane kao slavnom nau~niku, “mnogo kretao u dru{tvu diplomata. Bio je tu i ruski poslanik Galicin. Bo{kovi} i Galicin ustanovi{e da su “iste narodnosti” i da govore “dva dijalekta na{ega zajedni~koga jezika.” (Agata Truhelka: Ru|er Josip Bo{kovi}, Hrvatsko prirodoslovno dru{tvo, Zagreb 1957., str. 64.) Kad je ve} uveliko skinuo mona{ku ode`du i distancirao se od propalog jezuitskog reda, Bo{kovi} se trajno nastanio u Parizu 1774. godine i stekao akt o naturalizaciji, plemi}ki oficirski status, sam se progla{uju}i za “vlastelina od Luke”, se}aju}i se da mu je porodica kao pravoslavna slavila krsnu slavu Svetog Luku. Francusko dràvqanstvo je re{ilo sve finansijske probleme Ru|eru Bo{kovi}u, ali on tada zao{trava mnoge nau~ne polemike, a izloèn je i sujeti osvetoqubivih kolega koji sve mogu lako podneti osim tu|eg uspeha. v) Op{etpoznati velikani svetske nauke Veliki broj srpskih nau~nika stekao je svetski ugled, autoritet i op{te priznawe na osnovu svojih intelektualnih napora i postignutih nau~nih rezultata, uprkos krajwe ograni~enim uslovima za istraìva~ki rad. Neki su se otisnuli u beli svet, tamo stekli slavu, ali otaybinu i Srpstvo nikada nisu zaboravqali. Srpska akademija nauka i umetnosti je sa~inila registar od 216 velikih imena, otpo~iwu}i, trudom Odbora za prou~avawe ìvota i rada nau~nika u Srbiji i nau~nika srpskog porekla, objavqivawe wihovih biografija i bibliografija. (@ivot i delo srpskih nau~nika, tom I–V, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1996–1999.) Pored Ru|era Bo{kovi}a, najzna~ajnije rezultate su postigli Josif Pan~i}, Mihailo Idvorski Pupin, Nikola Tesla, Jovan Cviji}, Mihailo Petrovi} Alas, Milutin Milankovi}, Jo300

van Tucakov, Sima Lozani} itd. Posebno je upe~atqiva tragi~na sudbina vrhunske nau~nice Mileve Mari} Ajn{tajn, koja je nau~no delo `rtvovala slavoqubivosti nedostojnog muà. Josif Pan~i} (1803–1862) je Srbin katolik rodom iz Bribira, koji je dolaskom u Beograd 1849. pre{ao na pravoslavnu veru. Najvi{e nau~ne rezultate postigao je u oblasti botanike, zoologije, minerologije i geologije, prou~avaju}i prevashodno prirodu Srbije i Balkana. Mihailo Pupin (1854–1932), po{to je bio austrougarski podanik i srpski nacionalista, kao dvadesetogodi{wak je oti{ao u Ameriku i tamo se posvetio fizi~koj hemiji i elektrotehnici, do{av{i do velikih rezultata u istraìvawu izvora naizmeni~ne struje, primene rendgenskih zraka, matemati~kih re{ewa prenosa naizmeni~nih telefonskih struja po vodovima itd. Nikola Tesla (1856–1943) rodio se u Smiqanu kod Gospi}a, u porodici pravoslavnog sve{tenika, ali i on potpuni nau~ni uspeh postiè u Americi, gde se dokazuje kao jedan od najve}ih genija u istoriji ~ove~anstva. Prona{ao je indukcioni motor, prou~io naizmeni~ne struje i izgradio polifazni sistem, posebno sisteme koji su omogu}ili kori{}ewe naizmeni~nih struja visokih frekvencija i super visokih napona, izumeo gasne cevi kao prethodnice dana{wih fluorescentnih lampi, obrtno magnetno poqe, elektri~ne oscilatore, daqinsko upravqawe automatskim ma{inama, visokofrekventni prenos radio talasa, posvetiv{i se u potpunosti istraìvawu mogu}nosti beì~nog prenosa elektri~ne energije. Registrovao je vi{e stotina patenata, ali ni moderna nauka nije u stawu da shvati i potpuno pronikne u Teslino grandiozno delo. Jovan Cviji} (1865–1927) rodio se u Loznici u porodici koja je bri`qivo negovala uspomenu na svoje hercegova~ko poreklo. Osnovao je srpsku geografsku nauku, istraìvao dinarske kra{ke i planinske oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, uspe{no se bavio antropogeografskim i etnografskim prou~avawima, pisao glaciolo{ke radove, uspostavqao hipoteze o Panonskom jezeru i poreklu balkanskih moreuza, izradio geomorfologiju Balkanskog poluostrva, utemeqio etnopsihologiju kao posebnu nau~nu disciplinu, ali i udario nau~ne temeqe srpskoj geopolitici. Ovaj nenadma{ni nau~nik i danas zra~i ogromnim intelektualnim uticajem i predstavqa neosporan akademski autoritet. Mihailo Petrovi} Alas (1868–1943), ro|en u Beogradu, bez sumwe je najve}i srpski matemati~ar, koji se posebno bavio klasi~nom matemati~kom analizom diferencijalnih jedna~ina. Milutin Milankovi} (1879–1958) proslavio se neorganskom i organskom hemijom, hemijskom tehnologijom, elektrosintezom, analizom mineralnih voda, pija}ih voda, rudnog bogatstva, meteorita, radioaktivnih minerala i unapre|ewem poqoprivrede i industrije. Jovan Tucakov (1905–1978) osniva~ je srpske farmakognezije i temeqiti istraìva~ lekovitog biqa, kao i etnofarmaceutskih i etnomedicinskih problema. Kad se pravi ovako suèn izbor imena ~ovek se uvek ogre{i o nekog veoma zna~ajnog nau~nika, ali u ovoj monografiji to je u~iweno samo radi upe~atqivije ilustracije i konstatacije da su srpski nau~nici tradicionalno, i gotovo bez ijednog izuzetka, istaknuti patrioti i veliki nacionalisti, koji nijednog trenutka nisu zapostavqali neophodnost sluèwa otaybini i vernosti Srpstvu. Svu svoju ìvotnu energiju su nesebi~no ulagali da bi sopstveni srpski rod u celom svetu proslavili, a vrhunska priznawa, diplome, nagrade i od301

likovawa smatrali zasluènim trofejima svoje nacije koja se dokazala da svojim najve}im umovima moè ravnopravno da se nosi u intelektualnoj utakmici sa neuporedivo brojnijim i bogatijim narodima. Srbin je uvek po{tovao kwigu i znawe, pamet i inteligenciju, daju}i im ~ak sakralni karakter, pa je u periodima slobodnog razvoja srpska dràva posebnu pa`wu posve}ivala negovawu nau~nog podmlatka, ne àle}i da `rtvuje ogroman novac za wegovo {kolovawe. Ponekad se i ogre{ila o nekog ne sagledav{i na vreme wegov talenat i umni potencijal, ali sinovi otaybine nisu bili zlopamtila. Brzo su zaboravqali u~iwenu nepravdu i Srbiju obasipali neizmernom qubavqu. Neki su progoweni, za Srpstvo stradali, na rati{tu ginuli, ali od ideala slobodne srpske dràve koja }e obuhvatati sve srpske zemqe nikada nisu odustajali. g) Oteta slava Mileve Mari}–Ajn{tajn U celokupnoj istoriji svetske nauke verovatno nije bilo ve}e kra|e i obmane od prisvajawa tu|ih nau~nih rezultata koje je po~inio Albert Ajn{tajn, predstaviv{i kao sopstveno zapravo delo svoje ène Mileve Mari}. Mileva je jo{ u ranoj mladosti pokazala crte genijalnosti u oblasti matematike i fizike, o ~emu svedo~e weni biografi \or|e Krsti}, Desanka \uri}–Trbuhovi} i Dragan Mili}evi}. Ro|ena je u Titelu 1875. godine s deformacijom kuka, pa }e joj taj fizi~ki nedostatak u ìvotu mnogo muka zadati. Otac joj je priu{tio kvalitetno obrazovawe, a ve} u detiwstvu je dobro nau~ila nema~ki jezik. Uvek se isticala kao najboqi |ak u razredu, ~udo od deteta. Zbog bolesti i ~estih o~evih selidbi, morala je u nekoliko navrata da pravi prekide u {kolovawu, ali su joj rezultati uvek bili izvrsni. Godine 1896. upisala se na Politehnikum u Cirihu, poloìv{i s odli~nim uspehom veoma teàk prijemni ispit. U toku studija upoznala se sa Albertom Ajn{tajnom, koga je privuklo Milevino znawe i vredno}a, dok ona, bez ikakvog prethodnog qubavnog iskustva i sa fizi~kom manom, nije mogla da odoli wegovoj slatkore~ivosti. Ose}aju}i se pomalo socijalno inferiornom u {vajcarskoj sredini, Mileva je pristala da komunikativnom Albertu, skromnih intelektualnih sposobnosti, pomaè u u~ewu, postepeno naivno prihvataju}i wegovo udvarawe i pot~iwavaju}i se wegovoj visoko izraènoj li~noj koristoqubivosti. “Svakodnevno u~ewe i obu~avawe Alberta Milevu usporava u wenom studirawu. Ona to ne prime}uje jer je vodi wena zla sudbina. Albertovo znawe je “tanko”, {upqikavo i nedovoqno. On nema izgra|ene radne navike, nesamostalan je, nestabilan, uvek u oblacima. Skromnog znawa, on nije u mogu}nosti da shvati su{tinu veoma kvalitetnih predavawa koje izvode najboqi evropski autoriteti za fiziku i matematiku.” (Dragan Mili}evi}: Mileva Mari}–Ajn{tajn – Planetarni genije, Beograd 1999., str. 41.) Mileva je uspe{no ostvarivala direktnu komunikaciju sa svojim profesorima, nau~nicima svetskog glasa i nobelovcima, dok je Albert ~esto beào i sa predavawa. Milevini seminarski radovi izazivali su sveop{te divqewe. Godine 1897. ona prelazi u Hajdelberg da bi slu{ala predavawa vode}eg svetskog eksperimentalnog fizi~ara Filipa Lenarda, ali se posle {est meseci vra}a u Cirih ne mogav{i qubavnoj ~e`wi da odoli, pa vreme gubi u podu~avawu samoìvog mediokriteta. Tu Albertovu samoìvost i nekorektnost ja302

sno su uvi|ali najbliì Milevini prijateqi, ali ona nije reagovala na wihove primedbe i zapaàwa. “Strasno zaqubqena, Mileva nije u stawu da oseti da Ajn{tajn wu ne voli i da prava qubav podrazumeva konkretne postupke u najrazli~itijim vidovima ispoqavawa. Nije svesna da i on u ispoqavawu qubavi mora da bude konkretan. Ona voli i daje. Od wene qubavi Ajn{tajn ima veliku korist. Na studije je do{ao sa slabim, {upqikavim znawem, kako }e sam kasnije priznati biografu Karlu Zeligu: nije imao radne navike u redovnom u~ewu, na predavawa nije redovno i{ao..., i pored svega }e studije u roku zavr{iti!?” (str. 55.) Mileva je zapostavila rad na sopstvenom, a posvetila se pisawu Albertovog diplomskog rada i spremawu ispita. Uporedo je spremala Specijalnu teoriju relativiteta, bila izlagana mr`wi Albertovih roditeqa, a izabranik wenog srca je ostavio trudnu. Tako je na prvom poku{aju pala na diplomskom ispitu, {to su weni neprijateqi koristili da je zlonamerno la`no prikaù kao lo{eg studenta. Ipak, woj su profesori po diplomirawu nudili da ostane na fakultetu kao asistent, ali nikome ni na pamet nije padalo da asistenturu ponudi Albertu. Kada je profesor Veber odbacio kao lo{u doktorsku disertaciju Alberta Ajn{tajna, Mileva Mari} ulazi u sukob sa svojim mentorom i demonstrativno povla~i iz procedure sopstvenu, ve} odobrenu disertaciju. Povla~i se u ku}nu osamu, fakti~ki postaju}i doma}ica i nastavqa rad na uobli~avawu teorije relativnosti. “Zaista je nad wom ura|ena ve{ta manipulacija, u vi{e varijanti, u raznim situacijama. Naterati vaspitanu, po{tenu, vrednu, radnu i izuzetno inteligentnu ènu, koja ni mrava ne bi zgazila, da postane ogor~ena sva|alica, ne moè makar ko. Taj ~ovek mora biti majstor. Vrteti oko malog prsta nekog tako jakog i genijalnog, to moè samo ekspert. Mileva nikada do tada nijedan svoj problem nije re{avala bez razuma i na silu. Pod Albertovim uticajem }e ona postati sva|alica. S bitnom razlikom {to se Ajn{tajn sva|ao sa profesorima zbog svog {kolskog neuspeha, a Mileva zbog tu|eg. U stawu “slepe”, nerazumne zaqubqenosti Mileva postaje pion na {ahovskoj tabli svoga ìvota. Poteze je vukao ~ovek koga je toliko volela.” (str. 67.) Mileva Mari} je na specijalnoj teoriji relativiteta po~ela da radi jo{ 1897. godine, mukotrpno osnovne postavke obja{wavaju}i neobdarenom Ajn{tajnu, slabog pam}ewa i jo{ slabije sposobnosti razumevawa. Prilepiv{i se uz naivnu ènu kao krpeq, vrlo brzo }e wen rad po~eti da tretira kao zajedni~ki. “On se ne}e 1903. godine “oèniti” s Milevom ve} sa specijalnom teorijom relativnosti i drugim nau~nim radovima koje je ona stvarala.” (str. 131.) Ve} 1905. taj je rad potpuno prisvojio od ène koju nikada nije voleo, ali je uspevao da je maksimalno pot~ini i iskoristi. “Ajn{tajn je brzo shvatio veli~inu i zna~aj Teorije, i za wega i za svetsku fiziku. To je bila wegova ìvotna {ansa. Znao je da je samo pitawe vremena kada }e Teorija proslaviti wenog potpisnika. Sebe je video u svoj toj dolaze}oj slavi. Bio je ushi}en na samu pomisao da }e postati prvi fizi~ar sveta. Eto, kako i za{to je uspevao da se kontroli{e da Mileva ne primeti wegova prava ose}awa.” (str. 132.) Svetsku slavu Ajn{tajn je stekao te 1905. godine, ali je Milevu jo{ zadrào jer je ona uporno radila i na Op{toj teoriji relativiteta, a paralelno s tim mu pisala i druge zapaène radove. Svojim prijateqima se poveravao da mu je èna smrdqiva i odvratna, ali da mora da izdrì weno prisustvo 303

u svom ìvotu i, {to mu najteè pada, da glumi qubaznost i prijatnost. Ve~iti propalitet u toku {kolovawa i nemoralni gotovan daqe izrabquje zaqubqenu ènu i dok ona razvija Op{tu teoriju relativiteta, Ajn{tajn 1911. po~iwe qubavnu romansu sa svojom ro|akom obe}avaju}i da }e ènu i decu oterati ~im Mileva zavr{i zapo~eti posao. Bezdu{an prema sopstvenoj deci, sistematski je uni{tavao sve tragove Milevinog nau~nog truda i uspeha, spalio veliki broj pisama, pokazuju}i se beskrupuloznim i pokvarenim, kakvi su uostalom bili i wegovi roditeqi. “Herman i Paulina Ajn{tajn ne}e priznati Milevinu i Ajn{tajnovu decu za svoje unuke. Ne}e ih ni jedan jedini put posetiti, uzeti u naru~je, poigrati se sa wima. Za wih }e ta deca biti nepostoje}a, mrtva. Ovo je retka i neverovatna situacija. Izuzetno je retko i za normalan um neshvatqivo da baba i deda mogu da mrze decu svoga jedinca. Kakvi su to mozgovi, gde su vaspitavani i stvarani, kada mogu da toliko mrze decu u kojoj te~e wihova krv?” (str. 204.) Slede}i roditeqe i Albert Ajn{tajn }e prema svojoj deci iskazati besprimernu mr`wu i netrpeqivost, krajwe ne~ove~no se prema wima poneo, dokazuju}i svoju moralnu nakaznost i duhovnu prazninu. Takav monstrum u psiholo{koj i socijalnoj sferi nikako nije mogao biti genije u nau~noj. Ne samo da je Ajn{tajn uni{tio sve tragove Milevinog rada na specijalnoj i op{toj teoriji relativiteta, originalne spise na kojima je bio wen rukopis, nego je gotovo u potpunosti izbrisao uspomenu i sve zvani~ne dokumente o postojawu wihove k}erke Mizerl, kao i podatke o Milevinoj doktorskoj disertaciji. Mileva je ipak sa~uvala Ajn{tajnova pisma, pa se na osnovu wihovog sadràja neke ~iwenice mogu precizno rekonstruisati. Kao na primer wegovo raspitivawe o detetu iz 1901. godine, dakle, pre Milevinog poro|aja, do kog je do{lo po~etkom 1902., kao i oklevawe da se ven~a sa devojkom koja je imala mnogo problema sa porodicom i novosadskom gradskom sredinom zbog vanbra~ne trudno}e. Kad se Mizerl rodila, Ajn{tajn insistira da je majka vodi u Novi Sad bez upisivawa u mati~ne kwige. U Novom Sadu Mizerl se razbolela od {arlaha i umrla. Tek po~etkom 1903. godine Albert i Mileva su se ven~ali i 1904. dobili sina Hansa-Alberta. Tajna o postojawu Mizerl i wenoj tragi~noj sudbini razotkrivena je tek posle trideset godina. Wihovo tre}e dete, sin Edvard, bio je pisihi~ki bolestan. Ajn{tajn je, stekav{i svetsku slavu Milevinim radovima, ènu i oba sina najurio 1913. godine i oènio se svojom ro|akom. Ni o Edvardu nikada nije brinuo, za wegovo izdràvawe i le~ewe ni dinara nije poslao, a vi{e od dvadeset godina ga uop{te nije video, od 1933. do svoje smrti 1955. Edvard je neprekidno oca optuìvao kao pravog krivca za svoju te{ku mentalnu situaciju. Da bi je privoleo da do kraja ìvota }uti o velikoj tajni, Albert je 1922. godine celokupan nov~ani iznos Nobelove nagrade predao Milevi. Me|utim, u Nema~koj se ve} pisalo da je wegovo delo plagijat, da on jednostavno nije bio sposoban da ne{to takvo veli~anstveno stvori. Mnogi }e ukazivati na nesumwivi Milevin doprinos, na ~emu }e se posebno angaòvati nema~ka ènska udruèwa. Po{to se Albert Ajn{tajn ve} uveliko politi~ki angaòvao u svetskom cionisti~kom pokretu, wegovi sunarodnici su svako logi~no i argumentovano osporavawe Ajn{tajnovog autorstva nad dve velike fizi~ko-matemati~ke teorije nastojali da diskvalifikuju kao antisemitizam. Ali, otkad je oterao suprugu Milevu, pa do kraja ìvota, Albert Ajn{tajn nije bio u stawu 304

da napi{e nijedan novi nau~ni rad. Sveo se na duhovitog verbalnog ònglera i logorei~nog plejbojskog popularizatora nauke, vode}i strogo ra~una da se ne upusti u ozbiqne teorijske rasprave u dru{tvu istaknutih nau~nika koji bi lako i jednostavno prepoznali wegovo {arlatanstvo. Ajn{tajn je upro{}ena predavawa drào qudima koji ionako ni{ta nisu razumevali, nego su dolazili da ga slu{aju zbog medijskog spektakla koji su mu ve{ti javni promoteri redovno pripremali.

5. Srpska filozofska misao Potpuni nacionalni identitet i samosvest jednog naroda ne mogu se zamisliti bez wegovog specifi~nog pristupa filozofiji i karakteristi~nog u~e{}a u wenom razvoju kao najvi{eg oblika qudske misaone delatnosti, zapravo ~istog umovawa i wegovog emancipatorskog dejstva na samo postojawe. Ozbiqna ideologija, pogotovo nacionalna, ni danas se ne moè zamisliti bez su{tinskog filozofskog utemeqewa i sleda kontinuiteta misaonih napora u ciqu razumevawa i obja{wewa sebe, svog naroda, istorije, tradicije, sada{wosti i budu}nosti, teleolo{kog obrazlagawa umnih i prakti~nih napora nacionalnog kolektiviteta, sistema vrednosti i wegovog stalnog kriti~kog preispitivawa. Upravo u sferi preispitivawa, nacionalna filozofija je najpotrebnija nacionalisti~koj ideologiji jer redovno ideologija nije spremna ni sposobna da sama sebe preispituje. Kriti~ko preispitivawe dovodi do stalne revalorizacije vrednosti, wihovog izo{travawa, glancawa, usavr{avawa, zapravo uno{ewa novih ìvotnih energija u suo~avawu sa istorijskim izazovima i konkurentskim pretwama. Srpska filozifija se vekovima razvijala u krajwe nepovoqnim uslovima, neretko je zaostajala za najvi{im evropskim dometima, ali je postigla sopstvenu celovitost i kontinuitet, jer je i sama izrastala iz dubine narodne du{e, izrazito zdravog razuma, prirodno visokog koeficijenta inteligencije, sa ose}awem mere i smisla, ali i ambiciozna u te`wi za velikim dostignu}ima, a ujedno i sa izrazitom spremno{}u mislilaca da se `rtvuju za nacionalno dobro, da sopstvenu egzitenciju podrede filozofskim na~elima i ideolo{kim ciqevima. U sferi filozofskog umovawa Srbi su dokazivali sopstvene duhovne, intelektualne i emotivne sposobnosti, a u prakti~nom misaonom stvarala{tvu dostignuto ugra|ivali u nacionalnu ideologiju i teologiju, kojoj su tako|e neprekidno uobli~avali nacionalni predznak i karakteristi~na obele`ja. Zato je u na{im po~ecima refleksije ~istog uma te{ko razgrani~iti filozofski, teolo{ki i ideolo{ki sadràj. Wegovu su{tinsku karakteristiku predstavqa originalna sinteza tradicija stare srpske vere, kulture i narodnog predawa sa hri{}anskim u~ewem u varijanti isto~ne crkve i vizantijske politi~ke filozofije i dràvotvorne ideologije. Nikada to nije li{avano i osetnog zapadwa~kog uticaja, ali su Srbi, pored svih recepcija naprednih stranih uticaja, insistirali na originalno svome, nacionalno prepoznatqivom. Neprikosnoveni rodona~elnik srpske filozofske misli je Sveti Sava, utemeqiteq srpskog eti~kog ideala koji insistira na stalnoj borbi za postizawe moralnog savr{enstva ~oveka pojedinca u slobodnoj srpskoj nacional305

noj dràvi. “Svojim li~nim primerom i u~ewem Sava je definisao nu`nost ograni~ewa na{eg tradicionalnog individualizma socijalnim utilitarizmom, koji nalaè da se li~ni interesi `rtvuju interesima zajednice – od seoske sve do dràvne.” (Andrija Stojkovi}: “Po~eci filozofije u Srba. Od Save do Dositeja na osnovama narodne mudrosti”, “Dijalektika”, Beograd 1970, str. 41.) Li~ni asketizam Svetom Savi je doprineo u razvoju sopstvenog kriti~kog racionalisti~kog duha, {to je svetska retkost u wegovom vremenu. On je svojevrsni apologeta dràve i kreator koncepta nacionalne hri{}anske crkve, a istovremeno narodni prosvetiteq i veliki pobornik {kolstva i obrazovawa. Pobo`nost nikada nije delio od moralnosti i patriotizma. Moralnost spasava du{u, a patriotizam ispuwava svrhu kolektivnog postojawa. Bogu se sluì pre svega svojom qudsko{}u, po{tewem, pravedno{}u, vredno}om i borbom za istinu, a patriotizam kao vrhunska vrlina supsumira i podrazumeva sve ove pojedina~no. Inspiraciju za koncept moralnog savr{enstva on nalazi u delima anti~kih gr~kih filozofa, uspe{no ih kombinuju}i sa hri{}anskim u~ewem. Srpsko tuma~ewe pravoslavne teologije i dràvotvorna ideologija kao prakti~ni izraz Savine ìvotne filozofije srpskom nacionalizmu, koji je i vekovima ranije postojao kao stvar srca i razuma srpskog etni~kog kolektiviteta, data je dragocena teorijska podloga koja }e se narednih stole}a neprekidno nadogra|ivati, oslawaju}i se na svetosavsko zave{tawe i uporno neguju}i svetosavski kult. Srpski humanisti~ko-racionalisti~ki duh svetosavske inspiracije daleko odska~e u odnosu na zapadnoevropski i nijednog trenutka ne robuje astrolo{kim predrasudama, verskom fanatizmu ili magijskim zabludama, {to se moè zakqu~iti po svim kwièvnim i umetni~kim delima tog vremena. Srpski narod zahvaquju}i tome ne poznaje tradiciju spaqivawa ve{tica i ~arobwaka, niti iskopavawa vampira. Svetosavska filozofska misao nije pot~iwena teologiji, ali je po pravilu veoma zainteresovana da uskladi veru i zna~ewe, trude}i se istovremeno da oboje unapredi. Recepcija vizantijskog slobodarskog duha, koji se nije ustru~avao da reafirmi{e anti~ku gr~ku filozofsku misao, srpskim misaonim naporima, {to se vidi po velikom broju kwièvnih dela, u~inio je sasvim stranim zapadwa~ka skolasti~ka prenemagawa, iako je i skolastika ostavila izvesnog traga u hilandarskim spisima. Takve misaone tekovine jedino su i mogle predstavqati idejnog lu~ono{u u docnijem mra~nom vi{evekovnom periodu turskog ropstva. Srpski filozofski stav prema smislu i sadràju ìvota, trajawu i postojawu, a nadasve ~vrsto izraèna i konzistentno sazdana eti~ka na~ela inspiracija su i docnijih usamqenih pisaca, ali pre svega masovno prihva}enog narodnog kwièvnog stvarala{tva. Narodna kwièvnost je karika koja neraskidivo povezuje izvornu svetosavsku filozofsku misao sa modernim srpskim misaonim naporima. Kontinuitet dràvotvornih ideala i moralnog kodeksa je nesumwiv, kao i nacionalisti~ka ideologija sa nagla{enim slobodarskim potencijalom. Narodni duh kroz re~ anonimnih stvaralaca sredwovekovnom srpskom humanizmu i racionalizmu dodaje i neverovatan ìvotni optimizam, borbeni elan i herojski ideal `rtvovawa za veru i otaybinu. Nema mirewa sa istorijskim nevoqama i tragi~nom narodnom sudbinom, pa se zato veli~a borbeni aktivizam i ìvot sa slobodom izjedna~ava. 306

Polovinom osamnaestog veka stvaraju se uslovi za srpski filozofski preporod, uporedo sa kwièvnim a na temeqima evropskog prosvetiteqstva. Kao prvi pravi srpski filozofi u modernom smislu re~i pojavquju se Makarije Petrovi} Mirijevski, Spiridon Jovanovi}, Zaharije Stefanovi} Orfelin, Pavle Julinac i Atanasije Stojkovi} kao prvi srpski doktor filozofije. Wihovo stvarala{tvo nije naro~ito originalno, ali su veoma zna~ajni zbog recepcije savremene ruske, nema~ke, francuske i engleske filozofske misli. Svoj vrhunac srpsko prosvetiteqstvo je postiglo delima Dositeja Obradovi}a, posebno kwigama “@ivot i prikqu~enija” iz 1783. godine, “Sovjeti zdravoga razuma” iz 1784. i “Etika” iz 1803. godine. Dositej se opredelio za principe prakti~ne filozofije i to antropolo{ko-humanisti~ke orijentacije: racionalisti~ku etiku zasniva na logici shva}enoj kao po~etku svake ozbiqne filozofije, da bi dopro do metafizike, wenih ideja celishodnosti, esteti~kog savr{enstva kosmosa i dru{tvenog utilitarizma. Skolastiku smatra natprirodnom religijom, a teologiju otkrovewa i zdravog razuma prirodnom. Po Dositeju, ako je Bog stvorio ~oveka da bi ga imao ko slaviti, to zna~i da i sam Bog postoji ako postoji ~ovek kao razumno bi}e. U protivnom, nema ko da bude svestan Bo`jeg postojawa, ali i ~ovek smisao svog postojawa nalazi u Bogu i samo se kroz wega potpuno osve{}uje. Su{tinska dobrota, sre}a i vrlina postiè se samo stalnom borbom za istinu. Dositej je ube|en da je dobrota ve~na, a zlo postoji iskqu~ivo zbog qudskog neznawa, pa napretkom znawa postepeno nestaje. Neprekidno ~ovekovo samosaznawe i moralno usavr{avawe je najsigurniji put prema Bogu. Uz to je Dositej Obradovi} pristalica prosve}enog apsolutizma, {to kazuje da su wegovi politi~ki pogledi idealisti~ki. U toku svog hiqadugodi{weg nesistematskog razvoja srpske filozofije “misaone pojave Save i Dositeja i najvi{i dometi na{e narodne misaone refleksije po svome zna~aju prelaze granice Srbije i Balkana i ulaze u evropsku misao. Taj zna~aj je pre svega u te`wi za samosvojno{}u, za nijansom samostalnog vo|ewa sveta i ~oveka, u specifi~noj sintezi polarnosti empirijskog i racionalnog, realnog i idealnog, prakti~ko-delatnog i misaonog, sintezi koja (uprkos na{oj izrazitoj sklonosti za krajnostima) u ovoj oblasti ne zna za krajnosti koje bi imale trajniji i dubqi zna~aj: za krajnosti misticizma, radikalnog empirizma ili radikalnog racionalizma i spekulacije, nekriti~kog optimizma ili nihilisti~kog pesimizma, ne zna za prazne sholasti~ke raspre ve} je i pored izvesnih nesumwivih misaonih uzleta – prete`no konkretno-delatna i stvarala~ka, dakle integralni deo celokupnog narodnog ìvota i wegove dru{tvene svesti.” (str. 155–156.) Iako je slepo zapadwa~ko pomodarstvo, ignori{u}i srpsku nacionalnu tradiciju, nekriti~ki sledilo sve evropske uticaje ve{ta~ki ih podraàvaju}i, u srpskoj filozofskoj misli devetnaestog veka i kulturnom stvarala{tvu uop{te, ubedqivu prevagu ubrzo }e odneti nacionalna orijentacija i weno insistirawe na autohtonosti srpske misli i duha, kulture i tradicije, sposobne da bez ugroàvawa te autohtonosti preuzme i vrhunske svetske ideale i vrednosti. Srpskom kolektivnom umu i wegovim vrhunskim individualnim iskoracima najvi{e je konvenirao put prosvetiteqskog racionalizma i kriti~kih opservacija, sa znatnim uticajem kwièvnog klasicizma i sentimentalizma. Dokazav{i se u revolucionarno-ustani~koj sferi, golemi srpski slobo307

darski duh nastojao je da se afirmi{e i u sferi ~istog umovawa koju oli~ava filozofija, kao i u naciji, kwièvnosti i umetnosti. Ali, nikako ga nije napu{tao romanti~arski zanos kao pokreta~ka snaga niti tradicionalno rusofilstvo i panslavizam kao ideja vodiqa. Dositej Obradovi} ga je oslobodio preteranog konzervativizma i predrasuda koje su zarobqavale i okivale slobodnu misao, a Vuk Stefanovi} Karayi} obnovio neverovatan nacionalisti~ki polet. On je prvi shvatio da uspe{nom oruànom delu srpske nacionalne revolucije mora brzo da usledi kulturni kao nerazdvojni deo i direktni produètak ustani~kog juna{tva. Slede}i Svetog Savu i Dositeja, Vuk se s posebnom èstinom kroz mnogo polemi~kih spisa obru{io na zagovornike koncepta po kome bi srpska kultura bila imitatorska. On je za recepciju samo pozitivnog evropskog nasle|a, dokazanog i proverenog, koji ne}e ugroziti srpsku kulturnu autohtonost, pa samim tim i nacionalno bi}e, svest, te`we i ciqeve. S druge strane, Vuk je vatreni borac protiv zabluda, predrasuda i zastarelh patrijarhalnih principa, protiv ideolo{kih dogmi i politi~ke rigidnosti. Nasuprot praznom i naduvanom pseudointelektualisti~kom kosmopolitizmu, Vuk se posve}uje ideji srpskog narodwa{tva, ~iji }e politi~ki izraz docnije artikulisati Pa{i}evi radikali. Vuk Karayi} je izraziti antiklerikalac, protivnik verskog fanatizma i sterilnog asketizma, pristalica principa verske tolerancije i bratskog jedinstva Srba pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana, ali i iskreni pravoslavac koji, veruju}i u Boga, ne dovodi u pitawe uverewe o besmrtnosti du{e i Bo`joj nagradi ili kazni za sva ovozemaqska ~ovekova dela. Izvor neverovatnog potencijala srpskog kriti~kog duha on pronalazi u nagla{enom seqa~kom individualizmu koji se dovoqno emancipovao da ne zaboravqa kolektivnu svest, vrednosti i zajedni{tvo. Uz to je izraziti moralista, socijalni utilitarista i dru{tveni evolucionista. U podlozi wegovog shvatawa etike su voqa, emocije i racionalnost, a pored tih elemenata da bi ~ovek bio istinski patriota potrebni su mu jo{ nauka i obrazovawe. Misaonim aktivizmom i politi~kom borbeno{}u, zasnovanim na iskrenoj odanosti ~oveku, naciji i slobodi; po{tewu, vredno}i i humanosti, osvajaju se istina i pravda, smisao qudskog postojawa. Tradicionalne ideale qubavi, vere i nade on pritom zadràva kao nezamewive preduslove neophodnog ìvotnog optimizma. Nema ve}e individualne koristi za ~oveka pojedinca povodom rezultata wegovih stvarala~kih napora od sveop{teg priznawa wegove nacionalne zajednice. To donosi istinsku slavu, a od we nema ve}eg zadovoqstva. Srpskom nacionalizmu Vuk Karayi} je definitivno ugradio demokratsku komponentu koje se u~eni nacionalisti nikada vi{e ne}e odricati, sa izuzetkom nekih zanemarqivih marginalaca. Srpski nacionalizam je ambiciozan u svojim ciqevima i projektima, ali nije ograni~en nikakvim uskogrudim jednostranostima. Upravo na takvim idejnim polazi{tima, saglasju i kontroverzama Dositeja i Vuka, baziraju se po~eci ~istog filozofirawa me|u Srbima, srpska varijanta prirodnopravne teorije Jovana Steji}a, ali i Jovana Filipovi}a i Jovana Sterije Popovi}a. Me|utim, filozofija prirodnog prava u autohtonoj srpskoj recepciji i kombinaciji s vrhunskim misaonim izrazom srpskog nacionalizma pojavi}e se u kwièvnim delima Petra I Petrovi}a Wego{a. Wego{, pored vite{kih tradicija, ~asti i ponosa, posebno afirmi{e kao najvi{u vrednost srpsko nacionalno jedinstvo. On smatra “da ~ovek moè da savla308

da svoju te{ku sudbinu herojskim delima kojima }e se budu}a pokolewa spajati i inspirisati za nove podvige u jednom sasvim zemaqskom smislu: u borbi za slobodu i nezavisnost. Crpe}i svoje eti~ke poglede iz najdubqih narodnih te`wi za slobodom i nezavisno{}u, Wego{ je i svoju metafiziku pot~inio jednom realnom nacionalno-politi~kom zadatku, ali i wegova etika i wegova fizika imaju univerzalan zna~aj.” (Dragan Jeremi}: O filozofiji kod Srba, “Plato”, Beograd 1997, str. 27.) Wego{eva filozofska tragawa ~esto deluju kao o~ajni~ka, ali uvek imaju izraèn nacionalni i moralni smisao, pa su neki autori wegov misaoni uspeh tretirali kao specifi~nu filozofiju prakti~nog idealizma. “U tom smislu, wegova filozofija predstavqa najvi{i misaoni uzlet nacionalnih i dru{tvenih te`wi srpskog naroda za oslobo|ewem od vekovnog turskog ugwetavawa. A stopqena sa visoko vrednim poetskim izrazom, ona predstavqa i jedan od najvi{ih uzleta filozofske misli kod Srba.” (str. 27.) Prvu polovinu devetnaestog veka jo{ obeleàvaju Uro{ Milankovi} kao zastupnik filozofije istorijskog idealizma, ali i ideolog nacionalnog progresa i demokratije u wenoj razvijenoj liberalisti~koj varijanti, zasnovanoj na teoriji narodnog suvereniteta i dru{tvenog ugovora u okviru dràve s primarnom eti~kom funkcijom; Svetozar Mileti} srpski nacionalizam oplemewuje republikanskim i sekularisti~kim idejama; Vladimir Jovanovi} utemequje moderni srpski liberalizam i sociologiju kao ozbiqnu nauku; Laza Kosti} deluje kao vatreni republikanac i vode}i ideolog Ujediwene omladine srpske; Kosta Brankovi} je razvio teoriju socijalno-eti~ke funkcije dràve; Dimitrije Mati} je gorqivi mladohegelovac koji svog u~iteqa koriguje daju}i primat slobodi pojedinca nasuprot apologiji dràve; Mihailo Risti} je najistaknutiji srpski kantovac koji radi na sintezi apstraktnih moralnih na~ela; Milan Kujunyi} je prvi elaborisao su{tinu koncepta pravne dràve, kao i slobode misli, govora i umetni~kog stvarawa. Ovo je vreme potpune recepcije fundamentalnih filozofskih znawa iz ontologije, gnoseologije, aksiologije, etike i estetike, a poseban interes mnogi autori, kao {to se vidi, pokazuju za prakti~nu filozofiju, posebno filozofiju istorije i dru{tvenu teoriju iz koje su potekle politi~ka ekonomija, sociologija i politikologija. Osnovne principe materijalisti~ke filozofije prvi je u Srbiji preuzeo i popularisao @ivojin @ujovi}, posebno insistiraju}i na na~elima socijalnog darvinizma i istorijskog determinizma. Me|u srpskim filozofima nastaje jasna polarizacija na osnovu isto~nih ili zapadnih idejnih izvora kojim se u svom duhovnom stvarala{tvu rukovode, {to je precizno izrazio Pera Todorovi} na slede}i na~in: “Pariz je Srbiji liferovao prazne frazere i pseudoliberale; Be~ – politi~ke varalice; Berlin – neku vrstu opskurnih qudi; a samo Petrograd nekoliko bistrih duhova, qudi od akcije i karaktera, sa ozbiqnim obrazovawem.” (Andrija Stojkovi}: Razvitak filozofije u Srba 1804–1944, “Slovo qubve”, Beograd 1972., str. 146.) Krajem devetnaestog veka sve je o~iglednije napu{tawe spekulativne filozofije i preorijentacija na filozofski prirodni pravac, kome je pogodovao i svojevrsni kult prirodnih nauka tog vremena. To je stvaralo prostor za zna~ajniji upliv francuske duhovne kulture i politi~ke filozofije, podstaklo prodor demokratskih ideja o slobodnim izborima, parlamentarizmu, na~elu podele vlasti i vi{e309

partijskom sistemu. Marksisti~ki i socijalisti~ki pogled na svet u teorijskoj ravni sve intenzivnije propagiraju Svetozar Markovi}, Mita Ceni} i Vasa Pelagi} u okviru prirodne realne filozofije. Na suprotnoj strani se nalaze prirodnonau~ni pozitivisti, me|u kojima se posebno afirmi{u Vladimir Jak{i} kao geografski determinista, Josif Pan~i} kao prirodnonau~ni materijalista i istorijski idealista, sintetista Vladimir Jovanovi}, socijalni mehanicista Mita Raki}, nau~ni kriticista Mihailo Vuji}, dijalekti~ki evolucionista Laza Kosti}, eklektik Milo{ Milovanovi}, mehanisti~ki nihilista Stevan Radosavqevi} itd. Veliki zna~aj za daqi razvoj srpske filozofije ima univerzitetski zagovornik formalisti~ke logike i racionalisti~ko-emotivisti~ke estetike Qubomir Nedi}, a filozofski nivo po~etkom dvadesetog veka dostiè i kwièvna kritika, posebno u radovima dva wena vode}a reprezenta, formalisti~kog pozitiviste Bogdana Popovi}a i sociolo{kog pozitiviste i prevashodno nacionalisti~kog ideologa Jovana Skerli}a. Svi veliki srpski nau~nici svoga vremena napravili su i zna~ajne filozofske prodore, poput mehaniciste Koste Stojanovi}a, materijalisti~kog dijalekti~ara Nikole Tesle, autora op{te matemati~ke fenomenologije Mihaila Petrovi}a Alasa ili filozofa nauke Jovana Cviji}a. Zna~ajan doprinos razvoju srpske filozofske misli pruìli su istaknuti pravni i politi~ki teoreti~ari @ivojin Peri}, Slobodan Jovanovi}, Toma @ivanovi} i drugi. U filozofiji istorije s ograni~enim uspehom ogledali su se Dragi{a Stanojevi}, Dimitrije Mitrinovi}, Vladimir Ga}inovi}, Aleksandar Petrovi}, Bogdan Gavrilovi}, Dragoqub Pavlovi}, Milo{ Milovanovi}, Stevan Radosavqevi} Bdin, Petar Odavi} i Dragi{a \uri}. Najvi{i stepen sistematskog uobli~ewa filozofije istorije postigao je Boìdar Kneèvi} sinteti~kim pristupom filozofiji kao umetnosti uma u istoriji kosmosa. On pravdu postavqa iznad istine, a primat daje aksiologiji i etici u odnosu na logiku. Shvataju}i istoriju kao najvi{u filozofiju, Kneèvi} smatra da je prava filozofija “jedinstvena me|u naukama time {to tuma~i poreklo i poredak svih stvari u kosmosu, a tamo je filozofija u stvari istorija: weni su konstituenti sve specijalne nauke o pojedinim delovima sveta, a istorija ih kao nauka nad naukama i time najvi{a, prava filozofija sinteti{e i odre|uje svakoj pojavi mesto u celini kosmosa.” (str. 286.) On pritom sledi principe materijalisti~kog determinizma prihvataju}i monisti~ki pogled na svet i wegove objektivne zakonitosti reda i proporcija stvari u kosmi~koj i qudskoj istoriji. Ne prihvata tezu o ponavqawu svetske istorije, pa insistira na stalnoj evoluciji dok se ne dostigne vrhunac u razvoju prirode, ~ovekovog mi{qewa i dru{tvenog ìvota, nakon ~ega neminovno nastupa disolucija dok se postepeno sve ne vrati u prvobitno stawe. To ure|uje iskonski duh, Bog, koji predstavqa savr{enstvo istine, harmonije i razuma, a nije ograni~en prostorno ni vremenski. Posebno su zna~ajni Kneèvi}evi ontolo{ko-aksiolo{ki napori u poku{aju objektivizacije vrednosti i izgradwi sistema moralnih sudova. “Dok je Dositej Srbima doneo op{tu evropsku filozofsku kulturu i kosmopolitsku etiku, koje su mogli asimilovati svojim pozitivnim tradicijama, dok je tu misao i etiku Wego{ ugradio u na{u herojsku i oslobodila~ku patrijarhalnu misao i etiku daju}i joj neortodoksne pravoslavne religiozne kosmi~ke vidike i opravdawa, Kneèvi} je svojim prodo310

rima u visinu dao srpskoj i jugoslovenskoj kulturi i filosofiji u mislenoj i poetskoj formi u isti mah kosmopoliti~ke i kosmi~ke i na{e nacionalne vidike. On je uz Savu, Dositeja, Vuka, Wego{a, Svetozara, Pan~i}a, Skerli}a i Cviji}a zna~ajni ideolog na{e narodne misli.” (str. 300.) Najoriginalniji filozofski sistem u okviru srpskih misaonih napora izgradio je Branislav Petronijevi} na temequ uspe{ne misaone sinteze Spinozine i Lajbnicove metafizike, inspirisane Berklijevom i Hjumovom epistemologijom. U potpunoj samoizolaciji od op{tih dru{tvenih zbivawa svoga vremena, potpuno posve}en spekulativnom filozofskom umovawu o apsolutnom znawu, logi~kim sudovima i aksiolo{kim principima, etici i estetici, uspe{no se bave}i istorijom filozofije, psihologijom, matematikom i palentologijom, Petronijevi} je prvi srpski filozof, posle Ru|era Bo{kovi}a, koji je stekao svetski ugled. Najzna~ajniji i zaista originalni doprinos univerzalnoj filozofiji postigao je na podru~ju metafizike, “od monopluralizma i relativnog konscijencijalizma, monadologije, principa negacije, re{ewa problema postojawa, diskretnog intenziteta, amorfnog finitizma, preko doktrine o dva svetska stadijuma, dedukcije kvantitativno-kvalitativne strukture stvarnosti, doktrine o dva praprincipa bi}a, do hipermetafizi~kih doktrina univerzalne i objektivne vrednosti principa dovoqnog razloga, objektivne nemogu}nosti op{teg, identiteta logi~kog i realnog i dedukcije egzistencije i strukture bi}a koja ne pretpostavqa ni{ta.” (str. 308.) Od Petronijevi}evih sledbenika najzna~ajnije rezultate je postigla Ksenija Atanasijevi}, koja se ubrzo misaono osamostalila i svoj pristup metafizici zasnovala na pesimisti~koj i logisti~koj orijentaciji. “Ona umereno agnosti~ki smatra da }e vrhovne istine ostati uvek za qude neuhvatqiva oblast; te da su napori metafizi~ara uzaludni, {to zna~i da ~oveku ostaje da se zadovoqi prakti~nom filozofijom koja ne traì nau~no-logi~ne dokaze ve} dostizawe prakti~nog ciqa – utehe. Hri{}anska etika utehe koja vodi spokojstvu u o~ekivawu ve~nog ìvota, koju koncipira ova uz Anicu Savi}– Rebac, na{a najve}a èna mislilac, ima me|utim specifi~nu emotivno-racionalnu metafizi~ku podlogu. Ona nije ~ist mistik ve} (sli~no Milo{u \uri}u) zahteva sintezu misti~nog i racionalnog.” (str. 377.) Srpskoj nacionalnoj orijentaciji u filozofiji najvi{e je doprineo Milo{ \uri}, prave}i uspe{nu ideolo{ku sintezu srpske narodne i anti~ke helenske mudrosti. On uspe{no teorijski koncipira vidovdansku filozofiju srpskog nacionalizma i srpsku etiku heroizma, a s druge strane je “trajno uputio svoju misao inspiracijama helenskog sveta kao putokazima u borbi srpskog naroda za politi~ku i kulturnu afirmaciju.” (str. 348.) Kako isti~e Stojkovi}, “povezivawem helenske i na{e narodne mudrosti \uri} zastupa “kosovsku etiku” humanizma i borbenosti, tragi~nog herojskog optimizma, herojstva i `rtve za zajednicu... sa elementima ideala Sve~oveka Dostojevskog i drugih u~ewa kojima \uri} na{oj narodnoj etici teì da da kosmi~ku dimenziju.” (str. 487.) \uri}ev srpski nacionalizam, rusofilstvo i panslavizam zasnovani su na op{tequdskim eti~kim vrednostima, suprotstavqenim ubrzano propadaju}oj savremenoj zapadnoj kulturi koju smatra faustovskom, ali su i puni nade u projekciju slovenskog mesijanizma ~ije iskonsko slobodarstvo i humanizam nisu zatrovani zapadwa~kom dekadencijom. 311

U okviru srpske pravoslavne teologije dvadesetog veka pojavquju se dva velika mislioca zna~ajnih filozofskih dometa. Teolo{ka i filozofska misao Nikolaja Velimirovi}a je izrazito nacionalisti~ka, borbeno aktivisti~ka i antikomunisti~ka. “Pro{av{i mnoge {kole i pretrpev{i uticaje hri{}anstva, ruskog pravoslavqa i misti~ke misli budizma, bramanizma i konfu~ijanstva, niza mislilaca od Sokrata, Hrista, Bude, do Dostojevskog, Tolstoja i Ni~ea, naro~ito Dimitrija Mitrinovi}a, on je veliki erudit sa prevagom ma{te i emocija nad ina~e sna`nim intelektom.” (str. 396.) S druge strane, asketski i misti~ni mislilac Justin Popovi} razvija celovit pogled na svet koji je sav “ustremqen protiv zapadnog papizma, kao krivca za savremenu “agoniju humanizma” preno{ewem temeqa hri{}anstva “sa ve~nog Bogo~oveka na prolaznog ~oveka”, i na protivstavqawe wemu isto~no-pravoslavnog “humanizma i realizma”, ~iji mu je “prorok i apostol” Dostojevski. On smatra da je “svetosavski Srbin na{ao puteve spasewa” na putevima pravoslavnog humanizma.” (str. 412) U periodu izme|u dva svetska rata srpsko filozofsko mi{qewe postiglo je punu zrelost koja se ogleda kroz pojavu zaokruènih individualnih sistema, obradu svih segmenata filozofskog problema etike i dostizawa standardnog evropskog nivoa u wihovoj elaboraciji. Posle Drugog svetskog rata srpska filozofija zapada u duboku krizu zbog gu{ewa slobode stvarala{tva u uslovima komunisti~ke diktature i oficijelnog nametawa marksisti~kog pogleda na svet kao jedino dozvoqenog. Ogromna duhovna energija decenijama je uzaludno tro{ena na skolasti~ko pre`vakavawe osnovnih marksisti~kih dogmi i nadmetawe akademskih kruòka po pitawu pravovernosti. Tradicionalno filozofsko mi{qewe mukotrpno je i sporo obnavqano, a ni do danas se nije potpuno oporavilo.

312

Glava druga KAKO SU HRVATI OTELI SRPSKI JEZIK 1. Emigrantska sudbina je uvek tragi~na Tragedija koju je srpski narod doìveo polovinom ovog veka zaustavila je na{ dru{tveni i dràvni razvoj i usmerila ga slepim kolosekom istorije. Komunisti~ka revolucija je u krvi ugu{ila svaku slobodarsku i demokratsku misao, ideju i projekat, zavela diktaturu i bukvalno likvidirala sve one za koje su novi vlastodr{ci samo pretpostavili da bi se kad tad mogli suprotstaviti bezumqu i bezakowu. Stotine hiqada Srba je spas potraìlo u emigraciji. Mnogi ratni zarobqenici iz nema~kih logora odbili su po oslobo|ewu da se vrate u zemqu. Hiqade boraca izdanog alternativnog oslobodila~kog pokreta, veliki broj civila, intelektualaca, ali i pripadnika okupatorskog administrativnog i politi~kog aparata pohrlilo je prema zapadnim granicama da uto~i{te potraè mahom u prekomorskim zemqama. U wihovom krugu formiran je veliki broj emigrantskih politi~kih i kulturnih organizacija, razgranata je publicisti~ka delatnost, ali je vremenom do{lo do svojevrsnog zamora materijala. Bogati i uspe{ni qudi brzo su se uklopili u establi{ment zapadnih zemaqa, dok su patriotizam prepu{tali sirotiwi. Neprekidno se smawivao broj qudi koji su istrajavali u slobodarskim aktivnostima i rodoqubqu, ~esto se potucaju}i od nemila do nedraga, u stalnoj materijalnoj oskudici. Pa ipak, iako ponekad ni hleba nisu imali dovoqno, svome narodu su stvorili i u amanet ostavili grandiozno intelektualno i publicisti~ko delo. Me|u wima sigurno najva`nije mesto zauzima predratni profesor suboti~kog Pravnog fakulteta, Laza Kosti}. Ogromnu energiju je uloìo u strpqiva prekopavawa kqu~nih arhiva i biblioteka, prikupio grandioznu nau~nu gra|u i svom narodu darovao vi{e od osamdeset kwiga u kojima je detaqno obradio sve aktuelne i istorijske probleme vezane za srpsko nacionalno pitawe, o kojima se u otaybini decenijama, po cenu ìvota, nije smelo ni progovoriti. Krajem sedamdesetih i po~etkom osamdesetih godina, kao mlad asistent, docent sarajevskog Fakulteta politi~kih nauka, prvi put sam se sreo sa nekim Kosti}evim kwigama, kri{om ih ~itao i {irio kriti~ke opservacije i pa313

triotske vidike. Sva wegova dela su i danas i te kako aktuelna pa sam odlu~io da ih u vi{e nastavaka ~itaocima “Velike Srbije” detaqnije predstavim, a istovremeno iniciram da Zemunski informativno poslovni sistem, u okviru svoje izdava~ke delatnosti, pripremi za {tampu sabrana dela profesora Laze Kosti}a, nadaju}i se da }e se sklopiti korektan ugovor s naslednicima wegovih autorskih prava. Nesumwivo je re~ o intelektualnom opusu koji }e biti od dugoro~nog zna~aja za razvoj na{e pravne, politi~ke i sociolo{ke misli i podstrek daqim temeqitim istorijskim istraìvawima.

2. Biografski podaci Prof. dr Lazao M. Kosti} ro|en je 15. marta 1897. godine u selu Krtole kod Kotora, u srpskoj Boki, u sve{teni~koj porodici koja pripada uglednom bratstvu Plamenac. [estogodi{wu osnovnu {kolu je zavr{io u rodnom mestu, a prva ~etiri razreda klasi~ne gimnazije u Kotoru i Zadru, da bi zbog nacionalisti~kog delovawa i suprostavqawa austrijskoj antisrpskoj politici bio izba~en iz svih {kola. Gimnazijsko {kolovawe je nastavio na Cetiwu, a okon~ao u Sremskim Karlovcima. 1919. godine se upisuje na beogradski Pravni fakultet i kao odli~an student je diplomirao. Kao dràvni stipendista, na Ekonomskom fakultetu u Frankfurtu na Majni 1923. godine odbranio je doktorsku disertaciju iz javnog prava. Ubrzo je odbranio i drugu doktorsku tezu “Parlamentarni izbori i statistika”. Neko vreme je radio kao sekretar Dràvne statistike, od 1926. godine izabran je za vanrednog profesora javnog prava i statistike na suboti~kom odseku beogradskog Pravnog fakulteta, a 1938. godine postao je redovni profesor beogradske Ekonomsko komercijalne visoke {kole. Aprilskih rat 1941. godine zatekao ga je na funkciji dekana. Objavio je ve}i broj nau~nih i stru~nih radova, a posebno su mu zna~ajni uybenici Administrativnog prava u tri toma, Ustavnog prava i Statistike. Bio je istaknuti ~lan Radikalne stranke. Pod nema~kom okupacijom 1. maja 1941. godine Laza Kosti} prihvata poloàj komesara za saobra}aj u Komesarskoj upravi okupirane Srbije, ali 21. juna ispoqava veliku li~nu hrabrost podnose}i ostavku u znak protesta {to nema~ki okupatori ne spre~avaju hrvatski genocid nad srpskim narodom. Smatrao je da okupatoru treba pruìti pasivan otpor, ali se ubrzo povezao sa pokretom otpora generala Draè Mihailovi}a i pred kraj rata pristupio wegovim oruànim formacijama, uprkos lo{em zdravstvenom stawu usled ozbiqnog sr~anog oboqewa. Pod okupacijom nije imao nikakvog zaposlewa i svoju porodicu je izdràvao iskqu~ivo prodajom svoje imovine. Sa nekoliko svojih saboraca pred kraj rata je izbegao u Italiju, a odmah zatim u [vajcarsku, gde je ostao do kraja ìvota, izdràvaju}i se fabri~kim radom i trpe}i raznorazna ponièwa i {ikanirawa. Dràvqanstva svoje zemqe se nikad nije odrekao, a kad je stekao izbegli~ki status i redovne mese~ne prihode od pedeset dolara, s fanati~nim àrom se latio nau~nih istraìvawa, prekopavawa po ciri{koj biblioteci i pripremawa ogromne nau~ne gra|e za ~itav niz kwiga sa nacionalnom problematikom. Mnogi emigranti su mu pomogli u {tampawu dela ili prikupqawu novina, ~asopisa i kwiga. Nikada nikakve zarade nije imao. Sve {to bi stekao izdavawem jedne ulagao je u nared314

ne publikacije, a li~no ìveo krajwe asketski. Pretpostavqa se da je objavio vi{e od dve hiqade ~lanaka u raznim emigrantskim listovima, mahom u “Kanadskom srbobranu”, “Bratstvu” iz Toronta i “Slobodi” iz îkaga. Sigurno je da nikada niko u celokupnoj srpskoj istoriografiji nije prikupio toliko nau~ne gra|e kao profesor Kosti}, koji je li~no prevodio tekstove iz nema~ke i italijanske literature, insistiraju}i na strogoj autenti~nosti izvornika i preciznosti navoda. I oni koji su ga najè{}e po novinama napadali nisu mogli da ospore verodostojnost argumenata. U poznim godinama ìveo je u stara~kom domu, ali do zadweg daha je pisao. Umro je 27. januara 1979. godine.

3. Priznawa istaknutih srpskih emigranata Iako je u otaybini bio decenijama pre}utkivan, u emigraciji je profesor Kosti} stekao po{tovawe istaknutih savremenika, a u kwizi “Izjave priznawa”, objavqenoj u Minhenu 1966. godine, publikovao je izabrana pisma najistaknutijih srpskih nacionalnih boraca koje je raznim povodima dobijao. Tako je dr Uro{ Seferovi} pisao da Laza Kosti} predstavqa najve}u vrednost u srpskoj emigraciji. Vidak ]elovi} mu 6. juna 1986. godine poru~uje: “Ova fukara na Vas laje, ali psi laju kad dobar kow protr~i i digne pra{inu, a neku ragu niko i ne zapazi. Vi ste svoje ime ovekove~ili u srpstvu, a pokoqewa dela sude.” Major Petar Martinovi} Bajica ga 17. jula 1956. naziva “najaktivnijim borcem s perom protiv komunista i usta{a”, a Milutin Baj~eti} pi{e 2. januara 1958. godine: “Ja sam dosta puta zahvalio Bogu {to ti je dao snage, razuma i pregala{tva da sa tvojim genijalnim perom lije~i{ qute srpske rane za koje smo mi Srbi mnogo krivi, i veliki gre{nici za nesre}u koja je srpstvo sna{la.” Istaknuti srpski politi~ar i biv{i narodni poslanik Omer Kajmakovi} obra}a se 21. avgusta 1962. godine Lazi Kosti}u re~ima: “Smatram, bez ikakvog preterivawa, da ste se Vi oduìli Srpstvu vi{e nego i jedan Srbin u emigraciji, ~ak vi{e nego i pojedine grupe i organizacije Srba u tu|ini. Trud koji ste uloìli i materijal koji ste prikupili i sredili, a po vremenu i nevoqi koja nas je stigla – Va{a dela su jedinstven slu~aj u na{oj istoriografiji. Vi ste oru`jem istorijskih fakata oprali obraz srpskom narodu od perfidnih kleveta hrvatskih separatista.” Alija Kowhoyi} mu pi{e, 10. maja 1958, izme|u ostalog: “Malo je srpskih trudbenika, a nau~nika pogotovo, koji se u svome radu rukovode samo interesima srpskog naroda, kao Vi.” Du{an Sedlar 16. decembra 1960. godine poru~uje profesoru Kosti}u: “Sluìte Srpstvu i dajete u Va{im kwigama kapitalnu vrednost dokumentaciji, koja }e jednog dana biti od presudnog zna~aja u odlu~ivawu {ta je srpsko i dokle je srpsko.” Marqivi i po`rtvovani srpski emigrant mla|e generacije \or|e \eli} pi{e 6. septembra 1961. godine: “Srpska je sre}a i blagoslov od Boga da nam je vitez Va{eg kova i snage danas lider duha, morala, karaktera i svesti.” Dr Milan Gavrilovi} je isticao 11. februara 1957. u pismu Lazi Kosti}u: “Va{ nau~ni rad nesumwivo koristi veoma mnogo emigraciji, ali sam uveren, koristi}e jo{ vi{e ~im se zemqa oslobodi.” Bilo je na stotine takvih i sli~nih svedo~ewa i izjava o ~oveku koji je ~itav svoj ìvot posvetio srpskoj nacionalnoj ideji, borbi za oslobo|ewe i ujediwewe srpskog naroda. 315

4. Svetski lingvisti o osobinama srpskog jezika Povodom stogodi{wice smrti Vuka Stefanovi}a Karayi}a, 1964. godine, Laza Kosti} je u Hamiltonu, u Kanadi, u izdawu Srpske narodne odbrane, objavio bro{uru “O srpskom jeziku. Izjave stranaca”. U predgovoru Kosti} kaè: “Vuk nije stvorio srpski jezik, nije stvorio ~ak ni srpski kwièvni idiom, nije ga on ni modifikovao, ni re~i svoje mu nije dodao ni oduzeo. Ali, on je taj jezik fiksirao, a to zna~i mnogo. Posle wega nije vi{e bilo kolebawa u pisawu. On je odobrio i proglasio op{tim srpskim nare~jem najboqe me|u wima, hercegova~ko. On je istakao ovo nare~je u kome su skoro sve srpske narodne pesme spevane. On mu je dao spoqnu kwièvnu formu, ustanoviv{i i uprostiv{i na{e pisawe.” (str. 7.) Osniva~ moderne slavistike Josif Dobrovski, koji je bio jezuita i rektor katoli~ke bogoslovije, tvrdio je da je samo srpski jezik direktan i nesporan potomak staroslovenskog, dok se ostali slovenski jezici uop{te nisu razvijali iz wega, nego pored wega. On to ovako obja{wava: “]irilo je bio iz Soluna i tako je srpski jezik u mladosti nau~io i govorio.” (str. 14.) O tome je pisao po~etkom pro{log veka i Jernej Kopitar: “Vidi se, dakle, da je dijalekt dva brata – apostola, koji su ga u svom rodnom gradu Solunu morali da nau~e jo{ u detiwstvu, da je staro-srpski dijalekt bio, dakle, tu da se podigne za kwièvni jezik Slovena.” (str. 14.) Dive}i se srpskom jeziku Jakov Grim je u predgovoru Vukove “Gramatike srpskog jezika” pisao: “Da li bi mogli mnogi narodi obrazovanog sveta, ~ija je literatara sad u punom cvatu, da uìvaju u jednom jeziku tako bogatom u re~ima i oblicima, tako slikovitom i plemenitom, kao {to je ovaj gr|eni jezik ~obana, srpski jezik, koji pod ju`nim nebom tako ju`wa~ki prijatno zvu~i.” (str. 21.) Srpski je Grim smatrao najlep{im i najsavr{enijim slovenskim jezikom, a za wega je zainteresovao i najve}eg nema~kog pesnika svih vremena, Johana Volfganga Getea, koji je 1824. godine ustanovio: “Slovenski jezik se deli u dva glavna dijalekta, severni i ju`ni. Prvom pripadaju ruski, poqski i ~e{ki; drugom pripadaju Slovenci, Bugari i Srbi.” (str. 22.) 1829. godine ruski oficir Oto fon Pirh navodi: “Srpski jezik zauzima, usled svog blagoglasja i razvoja, me|u slovenskim jezicima ono mesto koje italijanski zauzima me|u romanskim jezicima.” (str. 25.) Najve}i nema~ki slavista dvadesetog veka Gerhard Gezeman pisao je 1930. godine: “Dinarac je ro|eni govornik, koji svojim narodnim jezikom majstorski vlada”. Ovaj jezik pun zvuka, obigran sa ~etiri muzikalna akcenta, lapidaran, gramati~ki i sinteti~ki neobi~no jasan, izrazit i slikovit, koji raspolaè mo}nim bogatstvom re~i punim duhovnih i stvarnih nijansi, umeju da upotrebqavaju u svim registrima plemenske i seqa~ke elokvencije, i to otmeno, logi~no, pa ipak sa patosom dostojanstva.” (str. 27.) Poznati putopisac Feliks Filip Kanic divio se srpskom jeziku: “[to se ti~e melodi~nosti, srpski jezik se naziva italijanskim jezikom me|u slovenskim jezicima, i to prema izjavama naju~enijih filologa svih naroda ... Srpski jezik je potpuno isti na selu i u varo{i. On je slobodan od àrgona... Srpski jezik je bogat, u isto vreme kratak i energi~an, konstrukcija govora je veoma prosta; naro~ito je pogodna za javne diskusije... Srpski jezik isti~e se svojom osobenom sposobno{}u formirawa, velikim bogatstvom svoga je316

zi~kog blaga (mno{tva izraza) i pesni~kim duhom, koji razvija ~ak obi~an seqak u dnevnom saobra}aju, i to mno{tvom epiteta koji su postali tipi~ni, simboli~no upotrebqenih izraza, uveravawa, èqa, zakletava i poslovica... I Hrvati su, od pre po prilici 35 godina, mesto wihovog narodnog dijalekta, podigli srpski jezik na svoj pisani jezik”. (str. 28.) Francuski geograf Ami Bue pi{e 1840. godine: “Srpski je me|u slovenskim jezicima ono {to je latinski prema jezicima izvedenim iz wega. Tako Srbin lak{e razume ruski nego Rus srpski.” (str. 30.) Studiji o srpskom jeziku prema izjavama stranaca dodata je i rasprava Laze Kosti}a “Vuk i Nemci”, u kojoj autor kolosalni kwièvni uspeh Vuka Karayi}a vezuje za ~iwenicu da je Vuk stvarao u be~kom, nema~kom okruèwu. Da je Vuk stvarao u Ugarskoj, gde je bilo srpsko kulturno sredi{te, konzervativni sve{tenici bi brzo i lako suzbili wegove reforme jezika i pravopisa. [anse za uspeh u Kneèvini Srbiji ili u nekoj drugoj srpskoj zemqi bile su mu jo{ mawe. I svi slavisti, osim ruskih, svoja nau~na dela su objavqivali na nema~kom jeziku, a Be~ im je bio glavni centar. Vuk se druìo s najve}im svetskim intelektualcima svoga doba i wihov je uticaj na wegovo delo vrlo jasno izraèn, ali je zato i Srbiju pribliìo Evropi. Kako kaè ruski slavista i profesor Var{avskog univerziteta Platon Kulakovski: “Istorijski spisi Vuka Karayi}a mogu se smatrati kao po~etak znawa u Evropi samog srpskog naroda, jer do wega vrlo malo ima spisa u kojima bi se govorilo o Srbiji i srpskom nare~ju. Ime srpskog naroda, tako nedavno potpuno nepoznato, zaboravqeno tokom stole}a, pridobilo je u Evropi simpatije ka novostvorenoj kneèvini. I u tom pogledu on je mo`da u~inio vi{e nego ikoji drugi srpski pisac pre i posle wega.” (str. 56.)

5. Kra|a srpskog jezika Laza Kosti} svoju raspravu objavqenu pod ovim nazivom 1964. godine u Badenu, [vajcarska, po~iwe konstatacijom da su Hrvati jedini narod na svetu koji nema svoj jezik, pozivaju}i se na poznatog etnografa Gijoma Leàna, koji je u svojoj kwizi “Etnografija Evropske Turske” naveo da ne postoje dvojica slavista ~ije se mi{qewe podudara po pitawu {ta su Hrvati, kojim jezikom govore i kako su geografski raspore|eni. Sam Vatroslav Jagi}, najpoznatiji hrvatski slavista, komentarisao je stav Josifa Dobrovskog koji je “drào samo kajkavski dijalekat Hrvatske, prema fakti~kim odnosima onog vremena, kao hrvatski, sve drugo bilo je za wega ilirski ili srpski.” (str. 6.) Sa Dobrovskim slagao se i Pavle Josif [afarik koji je u svojim delima navodio da se srpski jezik govori u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Slavoniji i Dalmaciji: “I za wega su samo tri ranije ùpanije provincijalne Hrvatske, gde se uglavnom kajkavski govorilo, nesporno hrvatske.” (str. 6.) S druge strane, Jernej Kopitar kajkavske Hrvate smatra ~istim Slovencima, a za prave Hrvate priznaje samo primorske ~akavce. I on sve {tokavce smatra Srbima, pa kaè: “Pod srpskim (jezikom) mi ovde razumemo ono {to se dovoqno neistorijski, naziva ilirskim... Predeo srpskog dijalekta se prostire od Istre, preko Dalmacije, Hrvatske Krajine, Bosne, Srbije, Bugarske do kolonija iseqenika iz ovih zemaqa u Slavoniji i Ju`noj Ugarskoj.” (str. 7.) 317

Kopitar hrvatski jezik smatra podvrstom slovena~kog, a svi autori wegovog vremena slaù se u mi{qewu da hrvatskim jezikom govore zapravo begunci iz Hrvatske, raseqeni po Austriji i Ugarskoj. Takvo gledi{te potvr|uje i Vatroslav Jagi} u studiji “Slovenski jezici” u kojoj pi{e: “âkavski dijalekat Severne Dalmacije, Istre i ostrvqa zvao se odvajkada hrvatski... U Severnoj Hrvatskoj, severno od reka Kupe i Korane do Mure, a isto~no preko Siska do Virovitice, vlada odvajkada kajkavski dijalekat, vrlo blizak sa jezikom zapadnih suseda [tajerske, ali ipak ne identi~an. Sad ga narod zove horvatski, a do kraja XVIIveka ceo predeo izme|u Save i Drave zvao se Slavonija; svojoj latinsko-ma|arskoj formi imena odgovaralo je u narodnom jeziku ozna~avawe “Slovensko kraqevstvo” ili “Slovenski”, otuda i naziv dijalekta ”Slovenski jezik”, kako se izri~ito zove u {tampanim delima XVI i XVII stole}a. Mo`da se nekad ovaj dijalekat pod istim imenom prostirao i preko Virovitice; ali je za vreme Turaka dana{wa Slavonija dobila novo stanovni{tvo koje je do{lo s one strane Save i govori {tokavski. Zbog toga je kajkavski dijalekat sada ograni~en na severozapadni deo nekada{weg Regnum Slavoniae, koji od kraja XVII veka nosi ime Hrvatska... [tokavski dijalekat Severne Dalmacije i Bosne (sa iskqu~ewem Dubrovnika i Boke) dobio je iz verskih razloga, isti naziv (hrvatski) da bi se razlikovao od (jezika) isto~nog pravoslavqa ~iji se pripadnici nazivaju Srbima.” (str. 10-11.) Kosti} navodi i ~itav niz autora iz XVII iXVIII vekakoji prave jasnu distinkciju izme|u srpskog i hrvatskog jezika, pa hrvatski identifikuju kao ~akavski i lociraju na primorsku Dalmaciju i hrvatske krajeve na severu na koje se ona nastavqa. Bosanski, slavonski i dubrova~ki govor se od wega jasno razlikuju i identifikuju kao srpski. O tome su pisali Bartol Ka{i}, Johanes Lucijus, Pergo{i}, Vramec, Anton Verancijus, Juraj Kriàni}. Johanes Lucijus je pisao uXVII veku: “Ipak Dalmatinci i wima susedni Sloveni ne zovu jezik slovenskim, nego hrvatskim ili srpskim, prema tome koji je dijalekat u pitawu.” (str. 12.) Kosti} kaè: “Tada su Dalmatinci svoj jezik (~akavski) nazivali hrvatskim, ali je jo{ tada, po svedo~ewu Lucijusa, u polovini XVII veka, bilo Srba u Dalmaciji i wenoj okolini. Jer su vaqda samo Srbi nazivali svoj jezik srpskim?” (str. 12.) Ve} tada se ~akavski kao hrvatski jezik razlikuje od kajkavskog koji se istorijski naziva slovenskim, zapravo je slovena~ki. O tome u pro{lom veku pi{e i Ivan Kukuqevi}, osvr}u}i se na zagreba~kog biskupa Petra koji je ìveo od 1610. do 1667. godine: “Petreti} zove svoje kajkavski, ili kako veli: “Zagreba~ko nare~je” uvjek slovenskim jezikom, znaju}i dobro da prava hrva{tina stoprv preko Save, a poglavito preko Kupe po~ima.” Hrvati se tako vrlo jasno teritorijalno lociraju ju`no od severnog toka Save, kao i ju`no od reke Kupe. To se slaè i sa drugim istorijskim izvorima koji svedo~e da su Hrvati ìveli na podru~ju dana{weg Korduna, Banije, Like, Bosanske Krajine i Dalmacije iznad [ibenika, odakle su se pred Turcima razbeàli i gotovo istorijski nestali. Taj isti istori~ar Kukuqevi}, govore}i u Saboru Kraqevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, precizirao je: “Jezik onaj {to ga na{ narod hrvatski ispod Oki}a, oko Samobora, u Zagorju i Turovu poqu govori, nije po zakonima jezikoslovqa ~isti hrvatski, premda se sad tako zove... Tim upravo imenom slovenskim nazivao ga je sav na{ narod jo{ u XVII i XVIII vijeku. (str. 12-13.) Drugi hrvatski istori~ar koji se pre svega bavio kwièvnom istorijom posebno 318

je zna~ajan, to je Dragutin Prohaska, koga Kosti} citira: “Katoli~ki bosanski pisci nazivaju skoro uvek wihov jezik “bosanski”, “hrvatski” nazivaju sasvim retko jezik oni koji stoje na dalmatinskom, dakle specijalniom hrvatskom zemqi{tu... Spomiwe fratra Divkovi}a, koji svoj jezik naziva “bosanskim”, a pismo, }irilicu, srpskim. Zatim pisac nastavqa: “Specijalno srpski zovu se pravoslavni Bosanci: mnogobrojni dokazi za to nalaze se u srpsko-pravoslavnoj kwièvnosti.” (str. 13.) Splitski plemi} dr Petar Markije po~etkom XIXveka formirao je Akademiju slovensku, a za slovenski jezik kaè da je u Dalmaciji op{ti materwi, a za sve vreme postojawa Akademije “nikad se nije ~ula ni objavila re~ o hrvatskom jeziku u woj.” (str. 13.) Negde u isto vreme Modru{i} je napisao traktat u kome je naveo: “Upita{ li tako kojom prilikom staro ili mlado, osim vojakah, koji su eto u najnovije doba po vojnah zapoviedih itd. od poglavara hrvatskome privikli, kojim jezikom govori, odre}i }e ti: rackim ili slavonskim. A pokrsti{ li ga sam onim, nadne te s istim i s istoimenoga mu zemqi{ta izsmijehavati i glasu na ruglo izmetati.” (str. 14.) Kako Kosti} komentari{e, “oni su dakle, svoj jezik nazivali srpskim (rackim) ili slavonskim. Samo su isluèni vojnici kazali kad-tad da govore hrvatski, jer su na vojsci tako instruirani. Ako bi ina~e neko drugi to kazao svet bi ga izvrgao ruglu.” (str. 14.) Kosti} navodi i spise profesora Univerziteta u Budimu i katoli~kog sve{tenika, ina~e pesnika i arheologa Slavonca Matije Petra Katan~i}a, koji je krajem XVIIIveka pisao: “Hrvati – ovo pri~am po svom znawu – nas Trace (Race) i Ilire, koji se od wih u dijalektu znatno razlikujemo, zovu sve Vlasima.” (str14.) Zna~i, Vlasima je nazivan svaki {tokavac, bez obzira da li je bio pravoslavac ili katolik: “U istoj kwizi (budimsko izdawe 1778.) pi{e Katan~i} da Crnogorci, Srbijanci, Bo{waci i Srbi u Ugarskoj govore istim jezikom kojim i Dalmatinci, a da se od Hrvata razlikuju (str. 108.).” Nije nimalo slu~ajno {to Vatroslav Jagi} za kajkavski hrvatski govor kaè da je “pravi jezik koji je u literaturi puna ~etiri stole}a zauzimao sasvim samostalni poloàj.” (str. 15.) Pored Miklo{i}a i Stanko Vraz je 1843. godine pisao da je jedino ~akavski pravi hrvatski jezik i da se govori u primorju, zadarskoj oblasti i na primorskim i dalmatinskim ostrvima. I Ivan Broz, poznati filolog, 1886. godine u kwizi “Crtice iz hrvatske kwièvnosti” pi{e: “Godine 1857. napisao je \uro Dani~i}, mimo Vuka najboqi znalac jezika hrvatskoga, raspravu, u kojoj je pokazao razlike izme|u jezika hrvatskoga i srpskog, drè}i nare~je ~akavsko za jezik hrvatski, a nare~je {tokavsko za jezik srpski, dok mu je nare~je kajkavsko bilo osobito nare~je jezika slovenskog. Bave}i se neprestance oko jezika hrvatskog, taj je veliki u~ewak izu~io sve pojave jezika hrvatskoga i historiju wegovu, kao niko prije wega.”(str.15.) Fra Grga Marti}, ~uveni bosanski frawevac, 1858. godine u pismu Dru{tvu srpske slovesnosti kaè da je bosanski jezik srpski, a poznati dalmatinski nau~nik Natko Nodilo tvrdio je da su Srbi {tokavci, a Hrvati ~akavci. I sledbenik Qudevita Gaja, Fran Kurelac, veliki autoritet u lingvistici, smatrao je da je srpski jezik {tokavski, slovena~ki kajkavski, a hrvatski samo ~akavski. Prema Baltazaru Bogi{i}u moglo se sporiti da li su pravi Hrvati kajkavci, ~akavci, ili naseqenici u Ugarskoj i Burgenlandu, ali ih nije ni mogao zamisliti van tih prostora. 319

Poznati ruski diplomata i istori~ar, Aleksadar Fjodorivi~ Giqferding, u delu “Putovawe po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji” zapazio je koliko je jaka srpska nacionalna svest kod svih pravoslavnih Srba, bez obzira gde ìve, dok za Srbe katoli~ke vere kaè: “Srbin katolik odri~e sve srpsko, po{to je pravoslavno i ne zna za srpsku otaybinu i srpsku pro{lost. Kod wega postoji samo uà provincijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slovencem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slovenskim itd. Ako on èli uop{titi pojam o tom jeziku, naziva ga na{kim jezikom. On pita na primer strance: “Umijete li vi na{ki.” No koji je to “na{ki jezik” on ne ume da kaè. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema op{tu otaybinu, op{te narodno ime, van svoje uè oblasti, u wega je samo jedna otaybina: Rimo-katoli~ka crkva.” (str. 17.) Sli~no pi{e i hrvatski filolog Marsel Ku{ar: “Slovenski srpsko-hrvatski dijalekat koji vlada u Dalmaciji zove se u ustima tamo{weg naroda hrvatski jezik u celoj severnoj i sredwoj Dalmaciji i na ostrvima tog dela Dalmacije. U ju`noj Dalmaciji od Neretve pa sve do kraja, kao i na ostrvima Kor~uli, Lastovu, Mqetu i mawim okolo Dubrovnika, katolici odgovaraju kad ih neko pita kako govore samo re~ju “na{ki”... (dok pravoslavni po samom Ku{aru, kaù uvek da govore “srpski jezik”. (str. 18.) Ve}i broj autora je pisao kako su Hrvati pre vi{e vekova zaboravili i svoje narodno ime, izgubili istorijsko pam}ewe i ostali bez narodne svesti. Izme|u dva rata hrvatski politi~ar i publicista Milan Bani} pisao je: “Ne samo da su Srbi prodrli u najzapadnije delove Hrvatske, nego je srpstvo dalo hrvatstvu nov priliv svjeè krvi, unijelo mu je u mentalitet dio svoje tvrdo}e i svog aktivizma, oslobodilo hrvatsku narodnu du{u nametnulo hrvatstvu svoj govor, svoju narodnu pjesmu, dobrim djelom svoje obi~aje i navike.” (str. 18.) I strani autori iznose sli~ne stavove. Tako, na primer, nema~ki slavista iz pro{log veka Ernest fon Eberg pi{e da se srpski jezik govori {irom Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije, Slavonije i isto~nog dela Hrvatske, dok Rudolf Rost pi{e da se hrvatski jezik govori samo u zagreba~koj, krièva~koj i vara`dinskoj ùpaniji i da je mnogo bliì slovena~kom nego srpskom. Sli~no su mislili Johan Kristijan fon Engel, Ludvig Albreht Eberhardi i Nikola Tomazeo. A u kwizi “Dubrova~ka kwièvnost” dubrova~ki katoli~ki kanonik dum Ivan Stojanovi} isti~e: “Poznati povjesni~ar Engel kori Zlatari}a {to jezik Dalmacije zove hrvatskijem, te kaè da je to posve krivo, po{to je taj jezik ~isto srpski, a da se ime hrvatsko spomiwe samo radi toga, {to je Dalmacija bila neko vrijeme u politi~kijem svezama s Hrvatskom radi Ugarske.” (str. 21.) Do ilirskog preporoda Hrvati uop{te nisu imali nikakav kwièvni jezik, a bilo im je vrlo nejasno {ta je to uop{te hrvatski jezik, ali ni jedan jedini autor nije {tokavski smatrao hrvatskim, nego iskqu~ivo srpskim jezikom. Svi istorijski dokumenti svedo~e da su sve do XVII veka svi {tokavci sebe nazivali Srbima, a ~akavci Hrvatima. Tek u XVII i XVIII veku katoli~ki autori poku{avaju zamagliti su{tinu srpskog jezika nazivaju}i ga ilirskim ili slovenskim. S druge strane, u XIX veku, kad se ve} razmahao ilirski preporod, 320

ve}i broj evropskih slavista je hrvatski jezik smatrao za jedan od dijalekata srpskog, poput Miklo{i}a, Leskina, Frederika Gustava, Ajnhofa, Johana Severina Fatera, Rozena Fridriha, Karla Brukmana, Viginda ili Pjera Larusa. îni nam se, sve u skladu s onim {to stoji u Re~niku italijanskog jezika Nikole Tomazea: “Srpski jezik... je jedan od ~etiri idioma, ne dijalekta slovenskih naroda... Govori se u Bosni i Hercegovini, Zagorskoj Dalmaciji i u Srbiji. Hrvatski dijalekat, kao i wihova rasa samo su degeneracije.” (str. 27.) Vidi: Nicolo Tommaseo, e Bernardo Bellini – Dizionario della lingua italiana. Volume quinto, s.v. Torino 1929, gde stoji: ”Il dialetto croato, comme razzala, e una degenerazione.” Za{to je hrvatski jezik istorijski bio osu|en na propast? Za razliku od Srbije i Bugarske, gde je narodni jezik bio op{teprihva}en i od feudalne gospode, a slovenski jezik postao i jezik bogosluèwa i kwièvnog stvarawa, u sredwovekovnoj hrvatskoj dràvi latinski je bio iskqu~ivi slu`beni jezik, tako da za dvesta godina postojawa Hrvatske, od Qudevita Posavskog do Petra Sva~i}a, nije ostao nijedan pisani trag na slovenskom jeziku, ~ak ni natpis uklesan u kamenu. Po gubitku dràvne samostalnosti ugovorom Pakta konventa iz 1102. godine do po~etka XIX veka latinski je tako|e bio jedini zvani~ni jezik, a kada je na Poùnskom saboru cele Ugarske, 1805. godine, doneta odluka o obaveznosti ma|arskog jezika, Hrvatski sabor je izrazio neslagawe, zahtevaju}i da se zadrì latinski jer su, kako pi{e Ferdo [i{i}, “na ovom jeziku – koji je isto tako starodrevan kao i ovo kraqevstvo i wezin ustav, napisani svi zakoni i zapisnici, a kad bi se ukinuo, onda bi propala i kultura i narod, koji ne bi kona~no vi{e razumijevao svojih prava i zakona.” (str. 35.) Ali je ipak Hrvatski sabor 1827. godine doneo odluku da se ma|arski jezik kao obavezan uvede u sve hrvatske {kole, da bi ga deca svaki dan u~ila. a) Stranci vo|e Ilirskog pokreta Nema~ki publicista Gilberd in der Maur pisao je uo~i drugog svetskog rata: “Srpska raja nije preuzela jezik osmanlijskih gospodara. Druk~ije je bilo u hrvatskim i slovena~kim predelima. Tu je “obrazovani” govorio nema~ki, latinski, ~ak i mayarski. Za narod i za narodni jezik nije se nimalo starao gorwi sloj ograni~en na strano dvorsko plemstvo.”(str. 42.) Hrvatski jezik je vekovima toliko zapostavqan da je pao u zaborav, upe~atqivije nego {to se to desilo [kotima, Vel{anima ili Ircima. Zato se predvodnicima ilirskog preporoda ~inilo lak{im da gotov i razvijen tu|i kwièvni jezik, srpski, prihvate i kao svoj. To je delovalo toliko groteskno da je, 1852. godine, Antun Maùrani} pisao: “Najugledniji na{i qudi nisu mogli skladno i ugla|eno ni deset re~i progovoriti na{im jezikom... Jo{ prije nekoliko godina skoro nitko nije znao za stariju dubrova~ku literaturu, i tko je {to znao, ne moga{e je razumeti. Ve}ina u~enih Hrvata nije ni znala da su Hrvati, a i oni koji su se dràli za Hrvate nisu htjeli Hrvata iz drugog kraja priznati za Hrvata.” (str. 44.) Pre ilirskog preporoda srpski, {tokavski jezik nije govorio nijedan Hrvat, ali su govorili Srbi katolici. Predvodnici ilirizma iz politi~kih razloga nisu hteli da taj jezik nazovu srpskim, ali im se ~inilo neprimerenim da ga predstave kao hrvatski, pa su pribegli neverovatnoj mimikriji predsta321

vqaju}i se pripadnicima izumrlog balkanskog naroda – Ilirima. înilo im se zgodnim da pod pojam ilirstva podvedu i Hrvate i Srbe, pretenduju}i da pre svega definitivno odnarode katoli~ke Srbe. Vo|e ilirskog preporoda su “bili uglavnom stranci; glavni akter, Ludvig (“Qudevit”) Gaj bio je Nemac, ro|en u Hrvatskoj sa materwim jezikom nema~kim (tek mu se otac doselio u Hrvatsku).” (str. 45.) Gaj potpuno otvoreno 1846. godine govori o onome {to je postigao. “Sav svet zna i priznaje da smo mi kwièvnost ilirsku podigli; nu nama jo{ iz daleka nije na um palo ikada potvrditi da to nije srpski ve} ilirski jezik; pa se ponosimo i hvalimo Bogu velikom {to mi Hrvati s bra}om Srbqima sada jedan kwièvni jezik imamo.” (str. 46.) Iskreno je àlio {to Pavle Riter Vitezovi} svoju osmotomnu srpsku istoriju nije napisao na narodnom, srpskom, nego na latinskom jeziku. Polemi{u}i sa Antom Star~evi}em, Qudevit Gaj daqe isti~e: “Kako da se prepiremo {to je kod Srbqah narodno, {to li nije; kod Srbqah, kod kojih je od oltara do ~obana ni{ta biti ne moè {to ne bi narodno bilo. Kod Srbqah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i obi~aje u svojoj izvrsnosti i ~isto}i u~iti moramo ako ho}emo da ilirski ìvot obnovimo.” (str. 46.) Glavni Gajev saradnik Ivan Derkos bio je jo{ otvoreniji u pogledu jezi~kih i pravopisnih reformi iliraca pa je 1832. godine pisao “da }e Hrvati s takvim jezikom sebi privu}i Srbe, i to ne samo one u Ugarskoj (Vojvodini), nego i one onkraj Save (u Srbiji), jer wihov jezik ne}e se razlikovati od ovoga skupnoga jezika triju kraqevinah (tj. Hrvatske, Slavonije i Dalmacije).” (str. 46.) Hrvatski istori~ar teolog [ime Qubi} pisao je u isto vreme: “Dana{wi Hrvati, kojih nema mnogo, na Gajev poziv odlu~no odstupi{e od svoga (jezika) pome{anog poriekla... te su ozbiqno poprimili takozvane srbske na~ine i oblike jezi~ne... do ciepa u u~ewu i u javnom ìvotu.” (str. 47.) Ne{to kasnije, 1885. godine Igwat Veber-Tkal~evi} je na skup{tini “Matice Hrvatske” izjavio “kako neki hrvatski pisci sve to vi{e priawaju uz na~in pisawa koji se obi~no zove srpski”, a to je {tokav{tina, i da on taj isti jezik naziva i hrvatskim samo zato {to wime danas govore i neki Hrvati.” (str. 48.) Uo~i Prvog svetskog rata, hrvatski publicista Milan Marjanovi} je pisao: “Gaj je morao da veoma oprezno i kontrolisano postupa, da ne izgubi uop{te mogu}nost svakog rada. On je najpre zaveo jedinstveni fonetski pravopis za latinicu. Prve godine je pisao tim pravopisom, ali kajkavskim nare~jem, jer je znao da mu treba u prvom redu pridobiti Hrvate iz staroga hrvatskoga Provincijala. Ve} druge godine zavodi Gaj u novine i literaturu {tokav{tinu. Kroz dve godine hteo je da otpo~ne sa {tampawem novina latinicom i }irilicom, pa da onda preuzme za zapadni deo naroda samo }irilicu. Ovaj plan nije uspeo naro~ito zato, jer je be~ka cenzura zabranila {tampawe }irilicom, a Gaj nije mogao da zbog toga upropasti celo zapo~eto delo narodnog bu|ewa, da se zameri Be~u, pa da izvrgne celi zapadni deo naroda mayarizaciji, a onaj deo koji bi se eventualno posle prikqu~io Srbima da dovede do poloàja u kojem su se na{li i ugarski Srbi.” (str. 49.) Pred Drugi svetski rat drugi zna~ajni nau~nik, Vladimir Dvornikovi} pi{e: “Kajkavski Zagreb postao je fanati~nim ~uvarom klasi~nog, Vukovog, hercegova~kog jekavskog govora, onog istog za koji pravi kajkavac nema ni trunke uro|enog ose}awa i sluha.” (str. 49.) Po~etkom ovog veka hrvatski kwièvnik 322

Ivan Krnic se javno zalagao da Hrvati usvoje i ekavicu, a dalmatinski hrvatski politi~ar dr Josip Smodlaka je pisao da su samo jedna tridesetina Hrvata, dakle tri do ~etiri procenta, ro|eni ijekavci. b) Hrvati su ve{ta~ki narod Politi~ki ciqevi iliraca su bili usmereni na okupqawe starih hrvatskih zemaqa u kojima se vekovima vr{ila kompletna izmena etni~ke strukture stanovni{tva. Hrvati su iz Dalmacije, Bosanske Krajine i Slavonije odlazili daleko na sever, a ova podru~ja su postepeno naseqavali Srbi, a mnogi od wih su se odnaro|avali prelaze}i u katoli~anstvo jer se srpska nacionalna svest ~uvala samo u okvirima razbijene i pocepane, ali duhovno o~eli~ene i nepokolebqive Srpske pravoslavne crkve. Kada je carskim proglasom 1843. godine zabrawen ilirski naziv, bili su ve} stvoreni svi uslovi da se ilirizam preto~i u hrvatstvo i da se sistematski svi Srbi katolici uguraju u hrvatski nacionalni korpus. Dana{wi Hrvati su o~igledno, potpuno nov, ve{ta~ki narod, sa~iwen od odnaro|enih Srba, i imaju veoma malo zajedni~kog sa izvornim Hrvatima, zapravo u onoj meri u kojoj danas ro|eni ~akavci i kajkavci procentualno u~estvuju u ukupnom broju hrvatskog stanovni{tva. Dubrova~ki knez i istaknuti srpski intelektualac svoga vremena, Medo Puci}, pisao je 1867. godine u italijanskom ~asopisu “Nova antologija” da “ako je nare~je dovoqno da obelodani jedan narod, onda Sloveni Hrvatske i Slavonije pripadaju srpskoj grani u Slavoniji i Vojnoj Krajini, a krawskoj grani u Civilnoj Hrvatskoj. Ali su Hrvati, formulisav{i svoje poglede na budu}nost, primili srpski jezik kao zvani~an, srpsku literaturu kao svoju, srpsku zemqu kao svoju ro|enu, obeleàvaju}i ih samo hrvatskim imenom.” (str. 55.) Drugi veliki dubrova~ki Srbin i katoli~ki sve{tenik Ivo Stojanovi} pi{e 1900. godine: “Nijesu li pripoznali i sami veliki kwièvnici hrvatski, kao Broz, Gaj, Preradovi}, Maùrani} i dr., {to se ti~e jezika kwièvnoga, da im se treba obrnuti na srpske izvore, a nadasve na kwièvnost dubrova~ku, koja je prvoro|ena k}i srpska”. (str. 55.) Srpski katoli~ki kwièvnik iz Zadra Marko Car, 1890. godine, isticao je, pi{u}i na italijanskom jeziku studiju o slovenskoj literaturi i umetnosti: “Ilirski jezik, pre toga razbiven u razli~itim anarhi~nim dijalektima, maltretiran sa pet ili {est rogastih ortografija, identificirao se sa su{tinskim-toskanskim me|u slovenskim jezicima – koji se danas govori u Beogradu, Dubrovniku, na Cetiwu.” (str. 55-56.) Carev prijateq i politi~ki predvodnik primorskih Srba Sava Bjelanovi} je pisao da je “Hrvat Gaj dobivao pomo}i u Beogradu 1848. godine i od strane Srba zajmio srpski jezik i prenosio ga u svoj Zagreb. Pa i sad Beograd je darovao Zagrebu svoga Dani~i}a, koji pi{e monumentalni “Rje~nik”, koji jedino za qubav slozi, a protiv nau~ne istine i svog uvjerewa, nazivqe srpski jezik i hrvackijem. Pa i sad hrvacki spisateqi moraju u~iti jezik na srpskoj kwizi, a “Matica Hrvacka” mora}e prije ili poslije pre~i{}avati svoje kwige – prepune puste smjese i wema~ke natege, zagreba~ke sloven{tine i nerazumqive krparije novijih rije~i – na srpskoj wivi. (str. 56.) 323

Dr Milovan Milovanovi}, profesor Beogradskog univerziteta i predsednik srpske vlade, u studiji “Srbi i Hrvati” iz 1895. godine isticao je: “Razumev{i dobro da Hrvati u prilikama koje ih okruùju ne mogu imati dokolice za stvarawe samostalnoga kwièvnoga jezika, i da je takav samostalni hrvatski jezik, i kad bi se ba{ uspelo sa wegovim stvarawem, ne bi imao potrebnih pogodaba da odrì trajno svoj samostalni karakter, Qudevit Gaj i wegovi drugovi odlu~ili su se usvojiti u celini srpski kwièvni jezik za kwièvni jezik hrvatski.” (str. 56-57.) I zemunski prota Dimitrije Ruvarac, brat ~uvenog istori~ara arhimandrita Ilariona, u kwizi “Evo, {ta ste nam krivi” 1895. godine iznosi da su “dana{wi Hrvati, tj. “kajkavci” i “~akavci” koje mi jedino za prave dana{we Hrvate drìmo, mada su prvi vi{e Hrvato-Slovenci, i Hrvato-Krawci, nego ~isti Hrvati, uzeli za svoj kwièvni jezik, srpski jezik.” Oni se bitno razlikuju od Srba katoli~ke vere koji se sad progla{avaju, a i sami sebe smatraju Hrvatima, “mada to u samoj stvari nisu, i koji su sebe izodavno zvali: [okcima, Slavoncima, Dalmatincima, Bosancima.” (str. 57.) v) Politi~ki ciqevi ilirizma I veliki srpski pesnik Jovan Du~i} pisao je 1942. godine u îkagu da se Qudevit Gaj zaneo srpskim jezikom, narodnim ustankom i Vukovim reformama, pa se u svemu rodila “ideja da bi trebalo i Hrvati da uzmu srpski kwièvni govor za svoj kwièvni jezik, zna~i po obrascu Vukovih narodnih pesama. Hrvatski jezik bio je u Zagorju kajkavski, a po ostrvima ~akavski, Gaj smisli stoga da Hrvati prihvate srpsku {tokav{tinu. Tim govorom su se ve} sluìli i Dalmacija i Slavonija, zato {to su ih Srbi naseqavali kroz nekoliko posledwih stole}a. Ovo prihvatawe srpske {tokav{tine, mislio je Gaj, ujedinilo bi hrvatske krajeve. A kako je i cela Dubrova~ka kwièvnost pisana na srpskoj {tokav{tini isto onakoj na kakvoj su pisane srpske pesme, usvajawe srpskog kwièvnog jezika zna~ilo bi anektirati Dubrovnik za Hrvatsku, a ne ostaviti ga Srbima... Ovo je glavno delo ilirizma” (str. 58-59.) Du~i} je u potpunosti prozreo hrvatsku kwièvno-jezi~ku politiku. “Da ne bude nikakve zablude, potrebno je re}i da Hrvati nisu bez velikih duhovnih razloga izvr{ili ovaj moralni preporod, uzimaju}i tu|i kwièvni jezik za svoj sopstveni ({to je nesumwivo bez primera slu~aj me|u narodima). Na kajkavskom govoru (kojega opet Slovenci smatraju svojim narodnim jezikom) nisu Hrvati ni{ta va`no napisali. Na ~akavskom govoru koji se jedini u filologiji smatra neosporno i iskqu~ivo hrvatskim, nisu mogli oti}i daleko, jer on nije pokazivao mogu}nost da se daqe razvije.” (str. 59.) Najve}i hrvatski filolog, Vatroslav Jagi}, u kwizi “Spomeni mojega ìvota”, objavqenoj u Beogradu 1926. godine ~udi se Srbima koji su negodovali povodom hrvatskog prihvatawa srpskog jezika kao svog kwièvnog, slede}im re~ima: “Samo se po sebi razume da mi je bilo sme{no kad se sa srpske strane prigovaralo Hrvatima (upravo Ilircima me|u 1834-1848) da su nepravedno sebi prisvojili srpski jezik kao kwièvni – mesto da se vesele toj koncentraciji, koju je ina~e kod Iliraca pobudila i podupirala dubrova~ka kultura.” (str. 59.) Me|utim, Jovan Du~i} nije bio nimalo naivan. “Treba dobro znati da je {tokav{tina srpska trebala da ubrzo zatim posluì Hrvatima ne samo da imadnu jedan lep i logi~an jezik, nego i da se postepeno pomo}u wega okupe i svi drugi {tokav324

ci, zna~i Srbi, oko Zagreba, kao glavnog {tokavskog kulturnog centra... Dokaz {to je ve} odmah jedan poznati Ilirac, Ivan Derkos, traìo otvoreno takvo grupisawe sviju {tokavaca oko svog kulturnog centra u Zagrebu. A stari grof Janko Dra{kovi} je u taj krug oko Zagreba naro~ito pozivao Bosnu, ne pomiwu}i me|utim Srbiju, niti ijednu drugu {tokavsku pravoslavnu zemqu.” (str. 60.) Srpski emigrant sa Korduna Branko Ma{i} je, 29. januara 1950. godine, u “Kanadskom srbobranu” na jezgrovit na~in objasnio pozadinu ovog istorijskog galimatijasa raskrinkavaju}i austro-latinsku najamni~ku ulogu i jezuitske metode Qudevita Gaja, Janka Dra{kovi}a, Frawe Ra~kog i biskupa Josipa Juraja [trosmajera koji su preuzimali srpski jezik da bi oteli narodno blago i kulturne tekovine kao podlogu svom prozelitskom projektu. “Hrvati su Zapad, Evropa, Austrija, Vatikan, tisu}qetna kultura”. A Srbi su Istok, Poluazijati, Vizantinci (u najgorem smislu: otprilike kao Cigani), turska raja, Balkanci, divqaci. Jo{ k tome otpadnici “jednospasavaju}e” hri{}anske vere, nevernici, {izmatici. I sad ako se {to od vrednosti ili dobra na{lo kod te “gr~koisto~wa~ke bagre”, to je kao kad divqak slu~ajno nai|e na dragi kamen. On }e ga dati tre}em ~oveku koji ga sretne budza{to, ili }e ga odbaciti. Zato je sveta du`nost “tisu}qetnog” “kulturnog” naroda da oduzme divqaku to ~emu on ne zna vrednosti i ne ume iskoristiti kako vaqa. Prema tome, oni ga samo udostojavaju i ~ine milost tome divqaku, a ~ove~anstvo zaduùju, preuzimawem tog jezika srpskog, koga onda, dabome s “punim” pravom i “visokom” samosve{}u, proglasuju samo – hrvatskim. Otuda ono upravo mahnito megalomanstvo i {ovinisti~ko wihovo tvr|ewe, javno po novinama, da su Srbi Hrvatima ukrali wihov – hrvatski jezik. !!!” (str. 61.) I stranim nau~nicima odmah je bila jasna su{tina ilirskog preporoda. Tako u drugoj polovini pro{log veka rusko-poqski slavisti Pipin i Spasevi~ u svojoj istoriji slovenskih kwièvnosti pi{u: “Hrvatski pisci, me|u kojima je u prvoj liniji Qudevit Gaj delovao, uze{e kao kwièvni jezik dijalekat u kome se stara zapadno-srpska kultura razvijala i ~ija delotvornost postiè veliki zna~aj za celo srpstvo na zapadu i istoku. Specifi~ni hrvatski dijalekat bio je prepu{ten svojoj sudbini i retko kad iza|o{e u wemu kwige za obi~an svet.” (str. 62.) Ne{to kasnije, veliki ruski slavista Platon Kulakovski u kwizi “Ilirizam” pi{e: “Vo|i kwièvnog preporoda te narodnosti odrekli su se da obra|uju i razvijaju svoje lokalno nare~je i primili, istina srodno i blisko, no ipak tu|e nare~je, koje se znatno razlikuje od svoga sopstvenog i rodnog nare~ja, nare~je susedne narodnosti, i to u ime kwièvnih i politi~kih zadataka.” (str. 63.) Na istu temu pi{e i ruski slavista Pjotr Aleksijevi~ Lavrov 1909. godine: “Ne sme se ispustiti iz vida, da iako su Hrvati primili kao kwièvni jezik {tokavsko nare~je srpskog jezika, wegov ju`ni hercegova~ki govor, ipak se wihov kwièvni jezik razlikuje od srpskoga. U wemu ima mnogo izraza koje Srbi ne upotrebqavaju, teì stil, mnogo skovanih, ve{ta~kih re~i.” (str. 63.) I be~ki etnograf Fridrih Samuel Kraus zakqu~uje 1908. godine: “Kad se danas govori o hrvatsko-srpskom ili srpsko-hrvatskom jezikom odn. literaturi, pod tim treba razumeti slovenski dijalekat srpskog plemena i kwièvnost sastavqenu na tom dijalektu.” (str. 64.) ê{ki slavista Gerhard Gazeman, pi{u}i o karakterologiji Srba i Hrvata i ilirskom preporodu, zakqu~uje: “Bez dubokog uticaja dinarskih sunarodnika, ~iji su pisani jezik i op{tu politi~ku ideologiju Hrvati preuzeli, ovaj razvitak ne bi, razume se, bio mogu}”. (str. 325

64.) Poznati be~ki istori~ar i arheolog Feliks Filip Kanic 1868. godine objavio je kwigu “Srbija”, u kojoj je istakao: “I Hrvati su, otprilike pre 35 godina, mesto wihovog narodnog dijalekta, podigli srpski jezik na svoj pisani jezik.” (str. 64.) U takvim konstatacijama ne zaostaje ni italijanski slavisti Domeniko ]iampoli, koji u kwizi o slovenskoj literaturi konstatuje da “Zagreb... postaje centar ilirizma, koji ima za ciq da probudi narodno-slovensku svest, da prisvoji srpski kao zajedni~ki jezik.” (str. 65.) Francuski slavista Selest Kurijer objavio je, 1879. godine u Parizu “Komparativnu istoriju slovenske kwièvnosti” i u woj, izme|u ostalog, naveo: “Videlo se da pravi hrvatski dijalekat nije imao literature i nije mogao imati budu}nosti, jer on nije reprezentirao nikakav vitalni interes. Tek od godine 1830. pora|a Hrvatska nov kwièvni ìvot koji prepora|a tu zemqu, pa i okolne Slovene, jer se zasniva na nacionalnosti u zajednici interesa. Ovaj preporod je izazvan primawem (“adopcijom”) srpskog jezika, koji je bio proizveo tako lepu klasi~nu kwièvnost. Ta adopcija istera Hrvate iz izoliranosti, na koju ih je bila osudila upotreba wihovog lokalnog, slabo razvijenog idioma; i ta adopcija ih je postavila u zajednicu ideja sa Srbima Dalmacije, koji su se mogli s pravom ponositi da imaju bogatu klasi~nu kwièvnost.” (str. 65.) Kurijer govori i o dokazima da Qudevit Gaj nije rukovo|en nikakvim patriotizmom, ve} uputstvima kneza Meterniha koji se suprostavqao naraslom ma|arskom nacionalizmu i samosvesti, wihovom odbacivawu latinskog kao slu`benog jezika i uvo|ewu ma|arskog na svim teritorijama koje su bile pod wenim suverenitetom u trenutku ulaska u carsko-kraqevsku uniju sa Austrijom, {to zna~i da su te pretenzije obuhvatale teritoriju i Hrvatske i Slavonije. U Parizu je, 1878. godine, Jelisej Rekli objavio “Univerzalnu geografiju”, u kojoj je naveo da su Hrvati “usvojili srpski kao narodni jezik, jer se wihov sopstveni idiom razlikuje samo provincijalizmima bez va`nosti, a tako|e i pod prete`nim (preponderatnim) uticajem srpske kwièvnosti.” (str.66.) Kosti} isti~e da takvo mi{qewe nije trenutno samo u autorskim radovima, nego i u svim enciklopedijskim izdawima, navode}i primer najboqeg nema~kog predratnog leksikona “Brokhaus” u kome je navedeno: “Otkad je u XIX veku cela hrvatska govorna oblast primila srpski dijalekat kao pisani jezik, ostaje samo razli~an alfabet jedina razlika izme|u “hrvatskoga” i “srpskoga.” (str.66) Mnogi srpski kwièvnici su blagovremeno shvatili politi~ke ciqeve ilirizma i odbacili ga kao varijantu kojoj bi prineli napokon probu|eno Srpstvo u romanti~arskom nacionalnom zanosu. Hrvati nisu dugo insistirali na ilirskom preporodu. Okon~ali su ga kao prvu, uspe{no realizovanu fazu i po nalozima svojih spoqnih mentora okrenuli su se jugoslovenstvu, a tu podvalu, naàlost, Srbi nisu na vreme prozreli, pa ih je skupo ko{tala. g. Ruèwe jezika Kakve su politi~ke posledice ilirskog pokreta, a pre svega jugoslovenstva, mo`da najupe~atqivije svedo~e re~i doktora Juraja Krwevi}a iz 1955. godine: “Pre jedno 120 godina Hrvatska je bila vrlo malena. Zagorje i okolina, to je bila Hrvatska... Onaj kraj gde se govori “kaj” to je bila Hrvatska.” (str. 75.) I kad su srpski jezik preuzeli, Hrvati su se sistematski trudili da ga pokvare.” Po326

znata je stara hrvatska manija da strane re~i zamewuju “hrvatskim”. Pri tom su ne samo stvarali nakaradne re~i, kojih ne samo da u narodu nema, nego su narodu potpuno tu|e, ve} su i smisao stranih re~i izokretali. Tako na primer oni skoro jedini za univerzitet kaù “sveu~ili{te”, a to je gre{ka i besmislica. Re~ univerzitet je ispo~etka ozna~avala “univerzitas”, tj. zajednicu docenata i studenata, nastavnika i |aka, {to je u korporativnoj i esnafskoj zajednici imalo javno-pravni zna~aj. Hrvati su mislili da to zna~i ukupnost znawa. Ceo svet kaè telegram, oni brzojav. Mesto taksa kaù pristojba, mesto marka govorili su biqega itd. Naro~ito su u svojoj “slobodnoj” i “nezavisnoj” dràvi bili po~eli “purifikaciju” re~i i to purificirawe od srpskoga ali i inostranoga, internacionalnoga izraàvawa. Tako su radio nazvali bili krugoval, propagandu promiyba itd. Nisu hteli ni nema~ke re~i, ~ak ni onda kad je sva wihova inteligencija boqe nema~ki govorila nego “hrvatski”, pa su kazali “be~ki odrezak”, mesto {nicla, “tucipukovnik”, mesto “{lagoberst”. (str. 77.) U po~etku ukradeni jezik Hrvati nisu nazivali hrvatskim nego ilirskim, na{im ili slavonskim, pa onda jugoslovenskim, ali kako prime}uje Ruvarac, “kad uvide{e da Srbi ne}e ni taj naziv za svoj da usvoje, a oni onda udari{e u tvrdwu da je hrvatski i srpski narod po jeziku jedan narod, te da je svejedno reklo se srpski ili hrvatski, i ispo~etka po~e{e pisati i govoriti “hrvatsko-srpski” ili “hrvatski ili srpski jezik”, a od duèg vremena ostavi{e se i toga naziva, te sad govore i pi{u da u Trojednici ìvi sam Hrvat i da po tome u woj nema drugog doli hrvatskog jezika.” (str. 82.) U ovom na{em vremenu, to idejno i politikantsko zame{ateqstvo je dovelo do krajwe paradoksalne i apsurdne prakse, a krajwi zakqu~ak Laze Kosti}a tek je dobio na aktuelnosti: “Iako su usvojili srpski jezik ({tokavski-ijekavski dijalekat) za svoj kwièvni jezik, Hrvati se s wim nikad nisu srodili, nikad nisu shvatili duh jezika ni stekli ose}awe jezika. Sem toga, ne{to iz neznawa i naviknutosti na tu|in{tinu, a ne{to iz te`we da svesnim izvrtawem na silu stvore “svoj sopstveni jezik” Hrvati su, u stvari, tokom vremena stvorili jednu nakaradnu verziju srpskog jezika koji su utoliko vi{e iskvarili {to su na wega primenili nema~ku sintaksu i duh jezika. Tako je, bukvalnim prevo|ewem sa nema~kog jezika na iskvareni srpski jezik, postao dana{wi hrvatski jezik. Otuda je u hrvatskom govoru, kwièvnosti, {tampi itd. stvoren jedan te{ko razumqiv i shvatqiv jezik koji predstavqa pravu nakaradu i pruà obiqe materijala onima koji su raspoloèni za {alu i pri tako àlosnim rezultatima unakara|ivawa srpskog jezika.” (str. 88.)

6. Vekovna razdvojenost srpskog i hrvatskog naroda Bro{urom “Vekovna razdvojenost Srba i Hrvata” Kosti} je raspr{io iluziju neznalica i jugoslovenskih romanti~ara o srpsko-hrvatskoj bliskosti, prijateqstvu, qubavi, slozi, zajedni{tvu itd. Kosti} navodi da se vekovima, zapravo, Srbi i Hrvati skoro nisu ni poznavali ni imali i{ta zajedni~ko, a pri tome se poziva na nesporne nau~ne autoritete. Tako je svojevremeno i Stojan Novakovi} primetio koliko su se Srbi i Hrvati istorijski, kulturno i religijski razlikovali, da ~ak nikada nisu ni poku{avali neku zajedni~ku akciju, politi~ku manifestaciju ili tendenciju jedinstvu i zajednici. Na pri327

meru wihovih odnosa razmatrao je istorijski sudar vizantijske i rimske civilizacije, koji je potenciran srpskom borbom protiv Turaka i seobom na sever. Na sli~an na~in je jo{ 1918. godine pisao i Vladimir ]orovi}: “Mi smo, ma koliko srodni, bili tu|i jedini drugima. Srbi su imali vi{e duhovnih i kwièvnih veza sa Bugarima i Rusima, nego sa Hrvatima. Bile su dve potpuno razli~ite kulture u kojima su ìveli jedni i drugi, razli~ite duhovne potrebe i vi{e i niè klase obojega dru{tva, razli~ni ciqevi koje su imali jedni i drugi.” (str. 9-10.) ]orovi} je imao u vidu i moderne teorije o nacionalnom pitawu po kojima kod odre|ewa naroda nije presudan antropolo{ki, etnografski ili lingvisti~ki faktor, nego pre svega svest o pripadnosti odre|enoj zajednici. Srbe i Hrvate su razdvajale posebne nacionalne ideologije, vizija budu}nosti. I pro{li vek je te razlike potencirao i produbqivao bez obzira na ve{ta~ko jezi~ko pribliàvawe. To je na pregnantan na~in izrazio i Milovan Milovanovi} 1895. godine: “U minulim vekovima, za vremena starih srpskih i hrvatskih dràva, pre Turske i pre mayarske invazije, Srbi i Hrvati nisu se spajali u dràvnom jedinstvu, niti su imali svesti o kakvoj bilo narodnoj zajednici svojoj... Po svojoj pro{losti kao istorijske ~iwenice, Srbi i Hrvati su nesumwivo dva naroda. Nejedinstven jezik, ni zajedno s wim, jedinstvo rase, vere, obi~aja, nisu u stawu stvoriti narodnu zajednicu ako grupu qudi koji tim zajedni~kim jezikom govore ne veè niti kakvo zajedni~ko nasle|e uspomena, niti ose}awe, svesno ili instiktivno, o neophodnoj potrebi zajedni~kog ìvota, zajedni~kog ~uvawa svojega opstanka i zajedni~kog rada na svojem kulturnom i privrednom napretku.” (str. 12.) Sava Bjelanovi} je imao mnogo vi{e prakti~nih iskustava sa Hrvatima pa je mogao i}i i korak daqe u razumevawu hrvatskih namera i pona{awa. “Ovi du{mani srpstva otpo~eli su propovjedawe zajednice sa Srbima dok je od Srba potreba bila; a zakqu~ili nijekawem Srba i uni{tavawem srpskog imena kad im se u~inila zgoda za ovako veliko preduze}e. Prije bili licemjerni; u potowe bezobrazni i nepo{teni.” (str. 15-16.) Milan Gavrilovi} je u emigraciji pisao o slepoj hrvatskoj antisrpskoj mr`wi koja u novijem vremenu najupe~atqivije datira od Ante Star~evi}a i nastavqa kroz celi XXvek. “Srbin se smatra glavnom smetwom i danas da se u ìvot sprovede èqa ovog o{trog Star~evi}evog nacionalizma. I zato se Srbin smatra neprijateqem, i to neprijateqem kojega treba da uni{ti{. Takvog neprijateqa pobediti ne moè{ ako ga ne mrzi{. Postepeno je taj ose}aj postajao sve ja~i, postepeno je prelazio u mr`wu, postepeno je dostigao do vrhunca, do usijane mr`we. A usijana mr`wa je slepa, potpuno. Ona ne vidi ni sopstvene interese. Woj postaje glavnim ciqem uni{tewe neprijateqa bez obzira da li }e to uni{tewe povu}i i svoje sopstveno.” (str. 22.) Pred sam po~etak Drugog svetskog rata londonskom listu “News cronicl” Vlatko Ma~ek je vrlo jasno do~arao prirodu te mr`we: “Ako Srbi krenu levo, mi }emo morati desno. Ako oni krenu desno, mi }emo levo. Ako do|e do rata, ni{ta nam drugo ne}e ostati nego da odemo na suprotnu stranu od one koju Beograd bude podràvao.” (str. 22-23.) Da politika Ante Paveli}a i wegov genocid nad Srbima nisu nikakav izuzetak ili odstupawa od op{tih hrvatskih namera pokazivalo je i pona{awe hrvatske emigracije u Americi koja je u toku svetskog rata glumila da je antifa{isti~ka. Wen glavni vo|a je bio istaknuti predratni politi~ar Juraj 328

Krwevi}, pa Milan Gavrilovi} ukazuje da “u osnovi nema danas nikakve razlike izme|u dr Krwevi}a i dr Paveli}a. Razlika je samo u tome {to nema pokoqa Srba, jer ih u emigraciji ne moè ni biti, ali ne znam kako bi pro{li. Ali ako nema u emigraciji pokoqa Srba, doktor Krwevi} poku{ava da u emigraciji izvede op{ti pokoq srpskih interesa. U tome je potpuno na istoj liniji kao i dr Paveli}.” (str. 24-25.) U pro{lom veku Srbima je u Hrvatskoj ìvot bio najteì pod upravom bana Ivana Maùrani}a, prvog ~istog Hrvata na toj funkciji, koji je ina~e, Wego{u ukrao spev “Smrt Smail-age êngi}a” i {tampao ga pod svojim imenom. Maùrani} je zabranio srpsko ime, zastavu, }irilicu i versku nastavu. O Srbima i Hrvatima po~etkom ovog veka pisao je i francuski istori~ar Anatol Leroa – Bolijer: “Ako oni govore isti jezik, zna~i samo malo nijansiranim dijalektima, oni ipak ne pi{u jednako; jedni su uzeli od Rima latinski alfabet, drugi ~uvaju, kao Rusi i Bugari, alfabet koji se naziva }irili~ki. A razli~itost kalendara i alfabeta vi{e je nego simbol, to je kao zastava, oni su spoqni znak postoje}e razli~itosti ustanova, obi~aja, zakona. Hrvati i Srbi okre}u na neki na~in le|a jedni drugima: jedni gledaju prema zapadu, drugi prema istoku. Wihova narodna civilizacija je obojena razli~ito, prema tome {to jedna reflektira kulturu Vizantije, Grka i Bugara, druga Rima, Nemaca i Ma|ara”. (str. 54.) I [vajcarac Erèn Erlih 1918. godine je pisao za Srbe i Hrvate da “govore isti jezik ali su u stvarnosti dve razli~ite rase, dakle dve nacije sasvim odeqene: verom (Srbi pravoslavni, Hrvati katolici); obi~ajima i alfabetom (}irilica i latinica); i oni su daleko od toga da sa~iwavaju jednu zajednicu ~iji ~lanovi me|u sobom dobro ìve”. (str. 57.) Nema~ki publicista Herman Vendel opisao je zagreba~ku psihozu po~etkom Prvog svetskog rata: “Bura Prvog svetskog rata je raspirila sve protivnosti, koje su me|u ju`noslovenskim narodima ìvele, jo{ jednom do pravog poàra. Posle ubistva Franca Ferdinanda odjekivali su Sarajevo i Zagreb od povika Hrvata protiv Srba; svehrvatska frankova~ka stranka izdade lozinku da srpskoj naciji treba glavu razbiti... Po~etkom avgusta pozdravi{e Frankovci i Radi}eva Seqa~ka stranka jednim poklonstvenim telegramom vladaru objavu rata “protiv podmuklog neprijateqa uzvi{ene dinastije, na{e monarhije i naro~ito hrvatstva”, i to su naveli da ~ine “sa najve}om gordo{}u.” (str. 68.) Dok su Srbi u Prvom svetskom ratu proklamovali narodno jedinstvo Srba i Hrvata, zakliwu}i se da }e svoju hrvatsku bra}u osloboditi od austrougarskih okova, Hrvati su ~inili bolesna zverstva i pokoqe po Ma~vi i drugim zauzetim delovima Srbije. Jedan od vode}ih nema~kih obave{tajaca Vamper Hagen pisao je 1950. godine u Cirihu da u Austrougarskoj “nikad nije bilo hrvatskog narodnog pokreta protiv dinastije habsbur{ke”; Hrvatski nacionalisti koji su èleli izvla~ewe Hrvatske iz austro-ugarskog spoja nisu imali kod naroda masovne prista{e.” (str. 73.) Odlukom Hrvatskog sabora, 1918. godine, konstatuje da nije bila motivisana èqom da se spoji sa Srbijom, a pojedinci su smatrali da je saradwa sa Srbima potrebna Hrvatskoj da bi se iz tabora poraènih prebacila u pobedni~ki tabor, a u aprilu 1942. godine “hrvatski seqaci, koje je Ma~ek pre svog puta u Beograd naoruào pre|o{e sa razvijenim zastavama u nema~ki lager. Ovi odredi su stekli velike zasluge kod razoruàwa vojnih jedinica vernih Beogradu.” (str. 74.) 329

7. Esej o srpskim zastavama Kwigu “O zastavama kod Srba”, Lazo Kosti} je objavio u Minhenu 1960. godine i ona je rezultat strpqivog i dugotrajnog istraìvawa. Autor je ustanovio da je izraz “zastava” novoslovenska re~, a da je prvobitno kori{}ena re~ “znamewe” jer se zastave prvobitno pojavquju u vojsci i po wima su se vojni odredi raspoznavali. Po propasti sredwevekovne srpske dràve koristio se izraz turskog porekla “barjak”. Izraz “zastava” pro{irio se tek u 19. veku kod vojvo|anskih Srba. Prvobitno on je ozna~avao mesto u pro~equ sofre, a u ruskom jeziku ulazak u grad, toraw ili vrstu straè. U sredwem veku Srbi nisu imali neku op{teprihva}enu dràvu ili narodnu zastavu. Svaki vladar, gotovo svaki feudalni velika{ je imao svoju specifi~nu. U starim spisima je ostalo zabele`no da je zastava kraqa Vladislava bila od crvene i plave ~oje, a wegovog sina ùpana Dese crvene i bele boje. Zastava cara Du{ana je bila bele boje sa crvenim dvoglavim orlom, a grb beli krst sa crvenom podlogom. U srpskim epskim narodnim pesmama kosovskog ciklusa dominira krsta{ – barjak i on se daqe prenosi kroz hajdu~ko-usko~ku tradiciju i oslobodila~ke ratove u sadejstvu sa evropskim vojskama. U borbama protiv Turaka ili Francuza u Crnoj Gori i Boki no{ene su ruske carske zastave. U prvom srpskom ustanku nije kori{}ena jedinstvena zastava, ve} je prepu{teno pojedinim stare{inama na voqu da samostalno kreiraju sopstvenu, odre|uju}i oblik, boju i simbole. Prota Mateja Nenadovi} u svojim “Memoarima” pi{e da je po wegovoj naredbi 15. februara 1804. godine iz Brankova~ke crkve iznesen belo-crveno-plavi barjak. Kara|or|eva zastava je prvo bila crvena, pa plava i onda belo-zelena. Na wegovoj zastavi, s jedne strane je bio izvezen beli krst sa ~etiri ocila, a s druge lik srpskog kraqa Stefana Nemawi}a. Tom mno{tvu raznoraznih zastava prikqu~en je i ve}i broj ruskih. Prvo zvani~no odre|ewe srpske zastave sadrì Sretewski ustav iz 1835. godine u kome stoji: “Boja narodna srpska jest otvoreno crvena, bela i ~elikasto-ugasita.” (str. 57.) O tome u kwizi “Istorija srpskog grba” Aleksandar Solovjev pi{e da su u Kragujeva~koj crkvi “posve}eni ne samo ustav ve} i boje i grb Srbije.” (str. 57.) Devetog februara “Novine srpske” su objavile: “I ove (boje i grb) trebalo je posvetiti: predstavqene su u barjaku od bele, crvene i ~elikasto-ugasite svile, izreckanom na tri jezi~ca i snabdevenom na sredi krstom, izme|u ~ijih krakova su stajala ~etiri ogwila.” (str. 57.) Sretewski ustav je uskoro obesnaèn jer mu se Rusija o{tro protivila a ni knezu Milo{u nije odgovarao. U decembru 1838. godine on je uspeo da li~no izdejstvuje sultanov ferman o srpskoj zastavi, o ~emu su “Srpske novine” pisale 28. januara 1839. godine: “Kad je svjetli kwaz na{ u Carigradu bio, polu~io je nastojawem svojim barjak narodni, sastoje}i se iz tri narodne boje, odozgo crvena, u sredi otvoreno plavetno, a odozdo bela.” (str. 59.) Idejno re{ewe zastave dali su sami Srbi, a re~ je zapravo o varijanti ruske zastave sa obrnutim redosledom boja. Fermanom je zastava progla{ena kao znamewe vazalne srpske dràve, ali je uskoro bila op{teprihva}ena od celokupnog srpskog naroda, a radikalskim ustavom iz 1888. godine je definitivno ozvani~na kao narodna zastava. “Od kraqa Milana ... stare{ine u srpkoj vojsci su nosile na kapi srpsku kokardu i to podoficiri samo boje zastave, a oficiri jo{ i inicijal vladaoca me|u tim bojama.” (str. 61.) 330

U Austrougarskoj Srbima je priznato pravo na isticawe wihove zastave, ~ak i u vreme Bahovog apsolutizma. “Hrvate je stalno bola u o~i ta zastava i kad bi neki razgledao wihove novine iz druge polovine pro{log veka i po~etka ovog veka nai{ao bi na nigde drugo nevi|ene primere netrpeqivosti i {ovinizma. Mr`wa koju su stalno gajili prema Srbima kao narodu o~itavala se i prema ovom srpskom obele`ju (jednako kao i prema drugom srpskom obele`ju: srpskom pismu).” (str. 71.) Kada je su|eno pedesettrojici najuglednijih Srba iz Hrvatske i Slovenije, 1909. godine u Zagrebu, na poznatom veleizdajni~kom procesu, dràvni tuìlac ih je teretio i {to su popularisali barjak Kraqevine Srbije kao op{tesrpsko i crkveno znamewe. U optu`nici je, izme|u ostalog, stajalo: “Tog vremena nije Gr~ko-isto~na crkva na podru~ju Kraqevine Hrvatske i Slovenije, kao i ni jedna druga crkva na zemaqskoj kugli imala i svoj barjak “crkveni”, ni svoj crkveni grb prvi u trobojni crven – plavi – bijeloj, a potowi u obliku “crvenog” krsta, koji dijeli bijeli {tit u ~etiri poqa, od kojih poqa ima svako slovo “S”, a {tit kruni kruna; do tog vremena nije narod gr~ke – isto~ne vjere ni slutio da mu jedino wegova crkva ima osobinu – svoj barjak i svoj grb, koje ambleme su tek vremenom sve{tenici te crkve me| wima popularizirali kao “crkvene institucije” i amanet wegove vjere, a zatim kao “Srbinu po vjeri” oboje privinuli uz srce, kao “barjak srpski”, kao “grb srpski”, {to u istinu od iskona i jesu... Kada se ovako me|u gr~ko-isto~ni ìvaq {irilo srpsko ime u gore spomenutim zemqama i on odgojen kao “Srbin”, stalo se isto tako me|u narod {iriti “srpski grb”, “srpski barjak” i “srpsko pismo”, pod vidom da su to institucije i osobine wegove gr~ko-isto~ne crkve; a po{to je to bila ra{ireno, stali su se narodu, po “vjeri Srbinu”, taj grb i taj barjak predstavqati kao srpski amblemi {to i jesu, i dokazivati mu da se pod wima doselio iz Kraqevine Srbije, te da je on identi~an sa narodom koji ìvi pod srpskim imenom u Kraqevini Srbiji, jer i on ima “srpski barjak” i “srpski grb”, “srpsko pismo” {to je uz “krsno ime iskqu~ivo obeqe`je jednoga i sveukupnoga srpskoga plemena i naroda.” Moè zvu~ati paradoksalno, ali u austrijskom delu dvojnih monarhija poloàj Srba je bio neuporedivo boqi, a imali su neprikosnoveno pravo kori{}ewa jezika i nacionalnih sloboda. Kada je Austrougarska posle Berlinskog kongresa okupirala Bosnu i Hercegovinu, Srbi su reafirmisali svoju zastavu i nisu dozvoqavali da im bude zamewena bilo kakvim drugim znakom, ali im je mnogo pomoglo tuma~ewe da je ona crkvena. “I na fatalni Vidovdan, 1914, Sarajevo je bilo puno srpskih zastava, koje se nikada nisu ponosnije vile. Dok su sve druge zastave imale da manifestuju odanost i privrènost ku}i Habzburga i nadvojvodi, dotle su Srbi ve{ali zastave pod pretekstom do~eka prestolonaslednika, u stvari zbog Kosova, zbog osvete Kosova, zbog 525. godi{wice bitke na Kosovu. Otuda je bilo ovih zastava deset puta vi{e nego ina~e – Srbi su znali za{to ih diù, ostali su osetili za{to ih Srbi diù. U toku dana znala je cela Evropa, doznao je ceo svet za{to su Srbi dizali sa onakvim ponosom svoje zastave 1914. godine.” (str. 78-79.) U Crnoj Gori kwaz Danilo je formirao krstonosnu vojsku kao regularnu armiju i za barjak je odredio belo platno sa crvenim krstom u sredini. Drugo re{ewe zastave Kwaza Danila je crvene boje sa dvoglavim orlom, krunom i lavom. No{ena je u grahovskoj bici 1. maja 1858. godine i u vreme kraqa Ni331

kole ~etne ratne zastave su bile prete`no crvene boje s belim krstom u sredini. Glavna bojna zastava se zvala – alaj barjak i u rat je no{ena samo kad je i kraq li~no u~estvovao u vojnom pohodu. “Taj barjak je ~inila srpska trobojnica sa dvoglavim belim orlom i lavom pod wegovim nogama.” (str. 80.) ^lanom 39. Nikoqdanskog ustava je propisano da su narodne boje crvena, plava i bela, {to zna~i i da je dràvna zastava Crne Gore identi~na zastavi celokupnog srpskog naroda. “êsto se isticalo kako se i u no{wi Crnogoraca, Hercegovaca i Bokeqa ogleda srpska zastava: na grudima je crveni yemadan, zatim plave ~ak{ire i dole bele dokolenice sa ~arapama.” (str. 81.) Trijumf srpstva 1918. godine doveo je do najve}eg sjaja srpsku zastavu. “Ali avaj, tad po~iwe i wen pad, weno zata{kavawe, weno zanemarivawe, weno zamewivawe sa drugim amblemima. Nastaju momenti kad je se srpstvo odri~e, da ne kaèm stidi, kad na wu ni{ta vi{e ne daje, kao da je tu|a, ili ~ak neprijateqska. Posle nastaje delimi~no otre`wewe, pa zatim opet odbacivawe, gurawe u stranu. Nova dràva, drugog imena i druge nacionalne strukture, to je neminovno sobom donela.” (str. 82.) Jo{ se rat nije ni zavr{io, kad su po~ele politi~ke rasprave o novoj zastavi zajedni~ke dràve da bi izbor pao na obrnutu hrvatsku zastavu koja je 28. februara 1919. godine na sednici Ministarskog saveta progla{ena za dràvnu. Odluka je ugra|ena u Vidovdanski ustav, a 3. septembra 1931. godine i u oktroisani ustav kraqa Aleksandra. Kad je Aleksandar proglasio diktaturu zabranio je isticawe nacionalnih zastava. Jedino se Srpska pravoslavna crkva suprotstavila i sa~uvala svoju zastavu sa krstom i ~etiri ocila, ali je ona strogim propisima bila ograni~ena iskqu~ivo na crkvena zdawa. Hrvati su samo u po~etku po{tovali te pravne norme. “[to se i{lo daqe, i {to su Srbi i Slovenci vi{e napu{tali svoje posebne nacionalne ambleme, to su Hrvati sve vi{e isticali svoje. Naposletku, osim na dràvnim zgradama, nigde se u krajevima gde Hrvati ìve nije vi{e vila jugoslovenska zastava ve} samo hrvatska, i to mahom pri wihovim nacionalnim sve~anostima koje su dobivale antisrpski karakter.” (str. 89.) Uspostavqawem Banovine Hrvatske, ta zastava je legalizovana na celoj wenoj teritoriji. Srpska zastava je ponovo legalizovana u okupiranoj Srbiji, pod reìmom generala Milana Nedi}a. I Nedi}eva Srpska dràvna straà i Qoti}ev Srpski dobrovoqa~ki korpus koristili su iskqu~ivo srpsku zastavu. êtnici generala Draè Mihailovi}a su nosili srpsku, jugoslovensku i tradicionalnu ~etni~ku crnu zastavu sa mrtva~kom glavom. Komunisti su posle rata federalizovali dràvu na izrazito antisrpskim osnovama; mada su Crnoj Gori i smawenoj Srbiji vratili srpsku zastavu, ali sada sa crvenom komunisti~kom petokrakom zvezdom. “Srpska zastava sluìla nam je kao steg i znamewe samo jedan nepuni vek, jedan deseti deo srpske nacionalne istorije. Pa ipak za to nedugo vreme mi smo se bili srodili s wom, priqubili se uz wu, svrstali pod wu, patili zajedno s wom i trijumfovali zajedno s wom. Zaista na{a novija nacionalna istorija ne moè se odvojiti od srpske zastave.” (str. 97.)

8. Poreklo srpskog narodnog imena Melburn{ki mesni odbor Srpske narodne odbrane za Australiju objavio je 1965. godine bro{uru dr Laze M. Kosti}a “O srpskom imenu – mi{qewa stra332

naca”, koja je nastala kao polemika s Antom Star~evi}em, koji se podrugivao srpskom imenu tvrde}i da ono zna~i svrabe`, da je ime ~ergarskih plemena koja su patila od {uge ili svraba, Srbi zapravo zna~i “svrbi”. Za razliku od “oca hrvatske domovine” koji je svoju plitkoumnost i neobrazovanost nadokna|ivao drsko{}u, bezobrazlukom i brutalno{}u, Kosti} se latio ozbiqnog istraìva~kog rada, skupio ve}i broj etimolo{kih i onomatolo{kih tuma~ewa stranih autora. On nije ocewivao ispravnost pojedinih gledi{ta niti obja{wavao eventualno nepodudarnost. Va`no mu je bilo samo da je re~ o ozbiqnim autorima, a nigde, ni kod jednog pisca, nije bilo ni traga docnijim Star~evi}evim bquvotinama, niti se mogla potvrditi pretpostavka nekih starih autora da re~ Srbin vodi poreklo od latinskog izraza servus, {to zna~i rob. Ono {to je usput saznao u toku svojih istraìvawa nije ni malo povoqno za same Hrvate. Ferdo [i{i} je, citiraju}i arhi|akona Tomu, naveo da Hrvat zna~i hajdu~ka skitnica, jedan ma|arski jezuita iz 18. veka da to ime poti~e od bugarskog kana Kuvrata kome su bili pot~iweni, a Jiri~ek da je iranskog porekla. Lingvista Rudolf Muh smatra da re~ Hrvat poti~e iz germanskog izraza hrvatna, {to zna~i “sa rogovima”, odnosno “ovan”. Na iranskom jeziku haurvat zna~i ~uvar stoke ili ~obanin. Hristijan Bartolomej u svom staroiranskom re~niku navodi da re~ ksrvant zna~i grozan, jeziv. Karl Penka u delu “Poreklo arijevaca” iz 1883. godine kaè da “Hrvat” ozna~ava onoga koji drugome pripada ili roba. Na litvanskom jeziku ta re~ ozna~ava qutog i manitog ~oveka. ûveni slavista Pavle Josip [afarik u svojoj “Istoriji slovenske pismenosti”, objavqenoj u Pragu 1865. godine navodi: “Prvobitna, stara postojbina Srba behu Isto~ni Karpati i Crvena Rusija, Onaj deo Srba koji je sedeo na Karpatima dobio je lokalno ime Hrbati, Hrvati, Horbati, Horvati od planine Hrbi, sad Horbi i zadrào ga ~ak i posle iseqewa.” (str. 7.) Austrijski etnograf Karl Baron êrnik pisao je: “Ime Hrvat izvodi se od slovenske re~i hrb, {to zna~i breg; Dobrovski ga je izvodio iz re~ hrb, {to zna~i paw.” (str. 7-8.) Izraz Srbin se skoro u svakom jeziku druga~ije izgovara, a kako navodi Jire~ek, ranije su i Srbi govorili “Srblin, Srbli, dok \ura Dani~i} determini{e taj izraz iz stare indijske re~i sarb koja zna~i “braniti, {tititi.” Ve} su i sami hrvatski istori~ari demantovali Konstantina Porfirogenita koji je tvrdio da su Srbi naziv dobili kad su postali robovi rimskog cara. Joan Lucius iz Trogira pisao je: “I oni koji se istinski bave slovenskim idiomom znaju da su Grci i, prema wima, latini trabuwali kad su naziv Srbi izvodili iz servituta (robstva), iako su bili susedi Srba; jer one koje Sloveni nazivaju Srbqima, wih Grci, da bi izbegli tvrdo}u (izgovora), zovu Serbli ili Serbuliani, a zemqa koju obitavaju Sloveni zovu srpska, {to je Grcima te{ko da izgovore, pa kaù Servia.” (str. 15.). Ferdo [i{i} u raspravi “o imenu Hrvat i Srbin kaè da je to “nesmisao”, jer kaè da su Srbi s tim imenom do{li na jug, dakle su ga ve} imali prije nego su do{li toboè u slu`bu caru rimskome, a onda ima i luì~kih i ruskih Srba, koji nijesu nikad nikojemu rimskom caru robovali.” (str. 15.) ê{ki slavista Josip Dobrovski pisao je 1808. godine Jerneju Kopitaru: “Srb, pak, nije ni{ta drugo nego Sarmata skra}eno i predrugoja~eno (alterirano).” (str. 17.) [afarikovo tuma~ewe je u nauci naj~e{}e prihvatano: “Smisao narodnog imena Srb je prema tom jasan: ta re~ ne ozna~uje ni{ta drugo nego 333

naciju gens, u kom zna~ewu mu potpuno odgovara indijska re~ nastala iz istog korena serim (natio). Ovaj na~in ozna~avawa je toliko saobrazan prirodi naroda u wihovom detiwstvu da ga ~esto nalazimo i kod drugih naroda.” (str. 17.) ê{ki slavista Pervolf 1883. godine navodi: “Apelativum je ime Srb, Srbin, Srbqin...U srpskom se kolektiv ozna~uje kao Srp~ad...Srbadija, srpski narod” (str.18) Prihvataju}i [afarikovo tuma~ewe Alojz Vani~ek obja{wava naziv Serboi, Sirboi od Ptolomeja, Serbi od Plinija itd. Smatra da prefiks “su” ozna~uje stvarawe ne~ega, ra|awe, Srbin je prvobitno “ro|eni” prema ~emu je plural odnosno kolektiv – red (gens, natio).” (str. 19.) ê{ki slavista Jaroslav Sutner tvrdi da je prvobitno zna~ewe re~i Srbin – ~ovek predak, qudi, narod. Interesantno je i mi{qewe nema~kog etnografa Johana Kaspara Cojsa, koji dovodi u vezu nema~ki naziv Suevus. “Suevi, ili Suebi, to je veliko germansko pleme na obalama Isto~nog mora, odakle se ra{irilo ka zapadu i jugu. Spomiwe ga i Cezar. Danas se odràlo u nazivu [vaba. Cojs misli da je Srbin sli~no, ako ne ba{ isto, {to i [vaba! (str. 19-20.) 1848. godine nema~ki istori~ar religije Karl Ekerman je tvrdio: “Srbin zna~i narod.” (str. 20.) Drugi nema~ki istori~ar Hajnrih Leo pisao je 1857. godine: “Srbi, zajedni~ko ime za sve Slovene ju`no od Qutice (Vilca), dolazi od sanskritskog osnova Sarb, srp: i}i, tr~ati, klizati, nema~ki: strom, stroemen, latinski serpere. Ovo staro ime Sarbi ozna~juje, dakle, Srbe, Vende, kao lutaju}a plemena u stalnom pokretu i mora da im je bilo nadenuto ili od drugih ili od wih samih u staro doba, dok su jo{ vodili nomadski ìvot.”(str. 20.) Francuski slavista Siprijan Rober objavio je 1852. godine kwigu “Slovenski svet” u kojoj je naveo: “[to se ti~e ta~nog zna~ewa re~i Srbin, nau~nici nisu jo{ uspeli da ne{to odlu~e (spomiwe razne legende) ... Kakve god da su te narodne legende, izgleda vrlo verovatno da ime Srbin ozna~ava ispo~etka oruàne Slovene”. (str. 21.) Indogermanista Feliks Samson 1904. godine pi{e da re~ serb ili smirb zna~i sin ili najbliì ro|ak. Ona poti~e od starosrpske re~i sebar, “{to zna~i ~ovek koji je slobodan ali nije plemi}, seqak, zemqak, drug u seoskoj zajednici.” Istovremeno, pasierb, pastorak, nije punopravan, nije ~isti ~lan zajednice. A sibru je pravi ~lan. Metatezom je od sibru do{ao sirbu, Srbin. I taj izraz moè da se primeni na oba dela Slovena sa srpskim nazivom. Srb, Srbin, srpski, Serb, serbski, serpski.” (str. 22.) Rudolf Klainpaul 1919. godine obja{wava poreklo re~i doj~: “Ovo ime ima ne~ega upadqivog, iako ono ne stoji sasvim samo ve} ima svoj pandam u imenu Srba, kojim se nazivaju ne samo Sloveni na balkanskom poluostrvu, ve} i na{i Vendi ili Sorbi (misli na Luì~ke Srbe, LNK), a koje [afarik tako|e izvodi iz pojma narod (Srb). Jer on ne sadrì (taj pojam) nikakvo obele`je koje bi wihove titulare razlikovalo od ostalih naroda; on prosto ignorira u potpunosti ostale narode.” (str. 22.) Vladimir Dvornikovi} je 1939. godine u “Karakterologiji Jugoslovena” naveo tvrdwu Nike @upani}a da “ili Srb poti~e iz jezika alorodskih arborigena, i to iz “jezika Lezgijaca, u kome “sur” (sar, ser, sir, sor) zna~i, ~ovek, a sa pluralskim sufiksom “bi” dobijamo Ser – bi, {to bi zna~ilo “qudi” ili “narod”. (str. 23.) [uflaj u kwizi “Srbi i Arbanasi” koja je iza{la u Beogradu 1925. godine isti~e: “Zagonetno ime Srbin, ~ini se, dobiva najboqe tuma~ewe u jednom od brojnih jezika kavka{kih brdina koje su postale pravim muzejom za ostatke mnogih predindoevropskih naroda, {to su negde ìveli na {irokim skitskim poqanama. Prema tom jeziku, koji pravi plural pomo}u sufiksa – b, ime “Serb” zna~ilo bi “qudi”. (str. 23.). 334

Bukure{tanski istori~ar prava Kau{anski 1936. godine je pisao: “Srbi zna~i isto {to i srodnici; tako su zvati svi Sloveni, zapadni susedi zvali su ih Vendi.” (str. 23.) Da Srbin u osnovi zna~i srodnik smatrali su nema~ki slavisti Rajnhold Trautman i ruski etimolog Maks Vazmer, koji je posle ìveo u Nema~koj. [afarik je u kwizi “Slovenske starine” tvrdio: “Doma}e, prastaro ime Slovena u ukupnosti, ili bar wihovog ve}eg dela be{e Srbi, Serbi (str. 26.) On to potkrepquje temeqitim istraìvawima i obja{wavawima, pa kaè: “Sve do u najudaqeniju starinu dopire ovo ime. Mi ga nalazimo spomenutog u ovoj svojoj prvobitnoj, pravoj, doma}oj formi ve} kod Plinija. (pre 79.) i Ptolomeja (pre 175.) u nizu drugih naroda nastawenih izme|u Volge, Najotisa i Dona... Iz toga proizilazi jasno koliko je jo{ tada bila rasprostrta upotreba imena Srb. To se odli~no potvr|uje re~ima bavarskog geografa; po wemu je zemqa Serivana (tj. Srbqana) tako velika, da svi slovenski narodi iz we proisteko{e, kao {to sami potvr|uju.” (str. 26.) Nakon {to je nastojao da objasni zna~ewe re~i Srbin, Siprijan Rober je u kwizi “Slovenski svet” tvrdio; poput Josifa Dobrovskog, Karla Ekermana i Anzelma Banduria: “Ispo~etka su svi Sloveni zvani Vendi ili Srbi. Ja ne}u ispitivati koje je od ova dva naimenovawa prethodilo drugome; ograni~i}u se da utvrdim da je ime Srbin, jednako kao i ime Vend, upotrebqavano da obeleì celokupnu rasu. Ptolomej je ve} bio spomenuo Srbe (Serboi ili Sirboi), narod koji je kako on re~e, nastawen izme|u Ra (Volge) i nefritskih planina iza Vala i Orineja. Po primeru Ptolomeja, Plinije tako|e ozna~uje Srbe ili Serve, kao da obitavaju izme|u Dona i Volge u blizini Vala i Meotika. Ovi Srbi iz Rusije pojavquju se odjedanput u 9. veku kao veliki narod. Najzad, oko godine 950. car Konstantin Porfirogenit spomiwe ponovo me|u narodima Skitije veliki narod Srba, koji se deli u dve grane: Beli Srbi ili slobodni i Crni Srbi ili podjramqeni”. (str. 28.) Da su se Srbima smatrali i nazivali prvobitno svi slovenski narodi tvrde i nema~ki etnolog Kol, slavista Pervolv, istori~ar Fridrih Ris, lingvista Cojs, profesor Gregor Krek i mnogi drugi. Uz to su Jakob Grim, Josif Dobrovski i Pavle [afarik uporno predlagali da naziv Srbi kao op{ti, najpogodniji i najslavniji prihvate svi Ju`ni Sloveni.

9. Rasprava o ustavnim pitawima Prof. dr Lazo M. Kosti} je, u leto 1942. godine, posredstvom doktora Gojka Gr|i}a, docenta Ekonomsko-komercijalne visoke {kole, dobio poruku iz {taba generala Draè Mihailovi}a da radi na projektu novog ustava na{e dràve. Kosti} je odgovorio da je spreman na tome da radi pod uslovom da je re~ o srpskoj dràvi, jer vi{e nije mogao da zamisli zajedni~ki ìvot sa Hrvatima, iznose}i ujedno i svoju viziju razlaza kao i politi~ko-pravne osnove na kojima bi morala da po~iva srpska dràva. Beogradski pravni~ki odbor Ravnogorskog pokreta wegov elaborat je odbacio jer je prevagu odnelo mi{qewe projugoslovenski orijentisanih pravnika. Ipak, kasnije u emigraciji, Kosti} je nastavio da razmi{qa i pi{e na ovu temu, mada svoju studiju “O srpskom Ustavu”, s podnaslovom “Pravna na~ela budu}e srpske demokratije” nikada nije zavr{io. Pa ipak, ona je 1990. godine, posthumno objavqena u Klivlendu, Ohajo, zahvaquju335

}i entuzijazmu kalifornijskog arhitekte Gradimira Hayi}a koji je sredio rukopise i po`rtvovanosti izdava~a “Instituta za balkanska pitawa”, na ~ijem je ~elu stajao pokojni \or|e \eli}, istaknuti srpski nacionalni borac. Ve} u startu Kosti}u je jasno da je ustavni tekst relativno lako napisati, ali ga je te{ko u praksi odràvati. “Pod odràvawem ustava razume se wegovo odràvawe i u celini i u pojedinostima, i u formi i u sadrìni, i aktivno i pasivno (i od onih koji ga primewuju i od onih prema kojima se primewuje). Od prvih se traì lojalnost i objektivnost, bezli~nost i nepristrasnost u primeni ustava. Od drugih dobrovoqno pokoravawe ustavu, shvatawe wegove va`nosti i wegove potrebe za zajednicu. Od svih i svakoga budna pa`wa da on ne bude vre|an, i spontane reakcije ako do toga ipak do|e”. (str. 6.) Srbija nema ustavnog kontinuiteta jer je svaki novi ustav predstavqao su{tu negaciju prethodnog i uspostavqao novi pravni poredak. Diskontinuitet je toliko upe~atqiv da nikada novi ustav nije usvajan na na~in kako je to u prethodnom propisano. Elementi vanpravnosti promena potencirane su i ~iwenicom da do Drugog svetskog rata nijedan ustav nije amandmiran, dakle nije pristupano wegovim izmenama i dopunama za koje je predvi|en redovan pravni put. “Ustavi su kod nas lak{e dono{eni nego obi~ni zakoni. Kod ovih posledwih odràvala se bar izvesna forma. Ako ih je i sam kraq donosio, to je ~inio na predlog i uz premapotpis nekog ministra. Ustave je donosio prostom proklamacijom.”(str. 7.) Takva praksa nije mogla da ne proizvede negativne posledice na duhovni i pravni razvoj naroda i dràve, a spre~ila je u svesti qudi tretirawe ustava kao najvi{eg pravnog akta, pravni~ke svetiwe, kome se na vernost zakliwu svi visoki dràvni funkcioneri ukqu~uju}i i samog vladara. Primena zakona predstavqa dinami~ne popravke unutar dràvnog aparata, a ustav je sam fundament dràve, temeq dru{tvenog ure|ewa koji svi gra|ani treba da po{tuju, pogotovu ako je on wihovom neposrednom izraènom voqom ustanovqen, ako svojim sadràjem odslikava wihove èqe i htewa u pravnopoliti~koj sferi. Stalne promene ustavnog teksta, pogotovu ako se one ne izvode na pravan na~in, devalviraju zna~aj ustava kao takvog u svesti qudi, relativizuju ~vrstinu wegovih normi i devalviraju princip trajnosti. Ne{to {to se relativno lako moè ukinuti ili promeniti ne moè izazvati respekt i po{tovawe takvog sistema pravnih normi u celini, niti svake od wih pojedina~no. Kao primer Kosti} uzima oktroisani ustav iz 1931. godine, koji nisu po{tovali i striktno primewivali ni wegovi tvorci. Mnoge odredbe su mu bile nejasne ili suvi{e {iroko odre|ene, pa se u prevelikom broju slu~ajeva precizirawe prepu{talo zakonima. “Zbog mnogih ovakvih odredaba za ceo ustav se duhovito govorilo da je “u granicama zakona.” Ovakve odredbe su prosto vre|aju}e, nedostojne ~ak i jednog kolonijalnog naroda. Ali i one ustavne odredbe koje nisu bile u granicama zakona velikim delom nisu primewivane.” (str. 8.) Kao ilustraciju Kosti} navodi podatak da nikad nijedan ministar nije ispunio svoju ustavnu obavezu da odgovori na poslani~ku interpelaciju, niti su poslanici zbog toga protestvovali, a ni sami se mnogo na ustavne norme nisu obazirali. [tampa u Kraqevini je bila kontrolisana i dirigovana, a javno mwewe prepu{teno apatiji i rezignaciji. Kada je kraq Aleksandar ukinuo Vidovdanski ustav, nijedan ozbiqan pravnik nije protestvovao, a kada je sporazumom Cvet336

kovi}-Ma~ek i formirawem Banovine Hrvatske pogaèn i Ustav iz 1931. godine, javno se suprotstavqao samo profesor Kosti} kroz nekoliko ~lanaka dokazuju}i “flagrantnu povredu Ustava i pravnog poretka uop{te”. Svi ustavni tekstovi su odre|ivali da sudovi rade po zakonu; vremenom su po~eli da primewuju i uredbe, ali ustavne norme nikada. Nijedan dràvni organ nije kontrolisao primenu Ustava {to jednostavno zna~i da je svako mogao wegove odredbe neka`weno da kr{i. Ne samo narod, nego i dràvni ~inovnici i pravnici uop{te nisu dràli do Ustava. I za na{e dana{we uslove deluje frapantno podatak prema kome “za vreme vaèwa posledweg ustava, npr. (od 1931.), ustavno pravo nije predavano ni na jednom pravnom fakultetu u zemqi sem na suboti~kom.” (str. 9.) De{avalo se da su visoki dràvni funkcioneri, dok su polagali zakletvu, dràli Ustav u ruci, a da ga nikada nisu ni pro~itali. Zato ustavna svest nije ni postojala jer, da bi se ona “obrazovala potrebno je prethodno poznavawe ustava u tan~ine, wegovog sadràja, duha, zna~aja, ciqa. Sve je to nedostajalo na{im gra|anima, za ~iju je za{titu ustav donet i vlastima koje su morale bdeti da ih on po{tuje.” (str. 9.) Ta~no je da je ustavni tekst rezultat odnosa dru{tvenih snaga u jednom momentu, trenutku dono{ewa, ali to ne zna~i da svako pomerawe snaga mora odmah da se izrazi ustavnim odredbama, jer ustav mora da bude upravo faktor dràvne stabilnosti i ne sme da se mewa sve dok se ne dese korenite promene u dru{tvenim odnosima. U suprotnom on gubi smisao, a gra|ani veru u wega, elementarno po{tovawe i ozbiqnost. Postupak promene ustava morao bi biti znatno komplikovaniji od promene zakona. “Ustavi nisu ve~ni i oni moraju s vremena na vreme da se podvrgavaju reviziji, kao {to se i temeqi svake zgrade moraju s vremena na vreme pregledati da li su u stawu da izdrè nove terete i promene u drugim delovima. Ali ustavi moraju biti trajni. To je wihova su{tina, to je wihov karakter. Ako su jednom pravilno doneti (a to zna~i uz u~e{}e naroda), mora da ih primi i ve}ina i mawina, i oni koji su bili za ustav i oni koji su bili protiv wega.” (str. 10.) Samo duòm primenom se moè proveriti da li su pojedina ustavna re{ewa dobra. To ne zna~i da se odredbe ne mogu kritikovati ili razmatrati prakti~ni nedostaci. Da bi se ustav odrào i ovladao sve{}u qudi potrebno je da se sa wegovim sadràjem upozna {to ve}i broj gra|ana, pre svega preko medija i kroz obrazovni sistem, a Kosti} smatra da treba prona}i pogodan na~in da se proveri koliko dràvni funkcioneri zaista poznaju ustav, kao i da ceremonija polagawa zakletve mora imati {to sve~aniju, i za javnost i za onoga koji je polaè upe~atqiviju formu. Da bi zaista bio iskreno po{tovan, ustav se mora doneti na prikladan na~in, bez uzurpacije vlasti, brutalnog gaèwa principa legalnosti i legitimiteta, ili gaèwa zakletve. Neophodno je ustanoviti i institucionalnu kontrolu ustavnosti zakona, a kr{ewe ustavnih normi sankcionisati kao te{ko krivi~no delo. a) Ustavni sud Po{to ustav kao najvi{i pravni akt jedne dràve ustanovquje vlast i daje joj ovla{}ewa i nadle`nosti, on posebno reguli{e delovawe zakonodavne vlasti jer predstavqa wen jedini ograni~avaju}i faktor. Svi drugi pravni ak337

ti, ako su suprotni ustavu, nemaju pravne va`nosti i ne mogu se primewivati. Princip ustavnosti predstavqa op{te pravno na~elo i wega prati presumpcija ustavnosti, odnosno podrazumevawe da je svaki zakon u skladu sa ustavnim normama dok se ne dokaè suprotno. Time se spre~ava samovoqno progla{avawe zakona neustavnim da bi se opravdalo wegovo kr{ewe. A da bi se vlast spre~ila da zloupotrebom ovla{}ewa zakonskih normi kr{i ustav, Kosti} pledira za uspostavqawe ustavnog suda kao arbitrarnog dràvnog organa koji }e autoritarno, samostalno i definitivno utvrditi da li su drugi pravni akti ili neke wihove norme saglasne sa ustavom ili ne. Ukoliko se konstatuje neustavnost, odnosna pravna norma se ne primewuje, ne vaì, smatra se da nije ni doneta. Ustavni sud mora biti jedini organ koji ispituje ustavnost. Wemu nije potrebno neposredno saslu{awe stranaka, a ne mora saslu{avati svedoke ili pribavqati dokaze ako to ne smatra potrebnim. Potrebno je da odlu~uje u ve}u ili kolegiju, jer sudija pojedinac te{ko sam moè ispitati razne slu~ajeve kolizije pravnih normi. ^lanovi moraju biti profesionalni i ugledni pravnici s velikim prakti~nim iskustvom i teorijskim znawem, a ne politi~ari. Sud mora biti striktno odvojen od svih drugih dràvnih organa i potpuno nezavisan u svom radu. ^lanovi suda ne smeju u~estvovati ni u kakvim politi~kim borbama ili biti podlo`ni politi~kim uticajima. Kosti} se zalaè da ustavni sud pored kontrole ustavnosti zakona, ima i sporedne du`nosti da bi kao krivi~no ve}e sudio najvi{im dràvnim funkcionerima, vr{io verifikaciju poslani~kih mandata pa ~ak i izbornu funkciju, re{avao sukobe nadle`nosti upravne i sudske vlasti, zakonodavne i izvr{ne, kao i da bude organ koji }e predlagati najvi{e sudske funkcionere. Ne bi smeo da ima politi~ke i savetodavne funkcije, a upravne mu moraju biti svedene na minimum. Aktivnu legitimaciju za pokretawe postupka za ocenu ustavnosti, prema Kosti}u, moè imati ograni~en broj subjekata, a sud ne moè sam, slu`beno, da krene sa inicijativom. To pravo bi trebalo da imaju zakonodavni organi, {to zna~i oba doma parlamenta, ali i strana~ke poslani~ke frakcije, pa zatim redovni sudovi ako prihvate inicijativu neke od strana u sporu, jer to strane samostalno ne bi mogle da urade zbog eventualne namere da tako opstrui{u redovni sudski postupak. Kosti} ukqu~uje i specijalne sudove kao {to su vojni, duhovni, i sudovi za za{titu dràve, ali i vanredne sudove koji se formiraju u specijalnim prilikama usled izvesnih ustavnih poreme}aja. To pravo treba da ima i upravna vlast preko svojih ministara kao resornih {efova, najvi{i organi regionalne i lokalne samouprave, kao i institucionalne samouprave, komore, strukovna udruèwa i crkvene vlasti kao oblik personalne samouprave. Po{to je ovako suèn spisak ovla{}enih faktora za pokretawe inicijative pred ustavnim sudom, nema potrebe da oni prethodno dokazuju svoj poseban interes da se u nekom slu~aju utvr|uje neustavnost zakona ili drugog op{teg pravnog akta, te da taj akt ugroàva wihova prava ili legitimne interese. Oni imaju aktivnu legitimaciju prevashodno zbog svoje op{tepravne va`nosti i dru{tvenog autoriteta jer je ustavni poredak izvor i osnova wihove pravne egzistencije. Wihovo je pravo i obaveza ne samo da {tite ustavni osnov svog postojawa nego i ustavni sistem uop{te. Uz to, ni~im se ne mogu odre|ivati vremenski rokovi za osporavawe ustavnosti zakona. Prekluzivni ro338

kovi su nepotrebni i zbog toga {to u slu~aju duèg vremenskog trajawa nekog ustava, usled izmewenih dru{tvenih okolnosti, wegove norme se mogu druga~ije teorijski tuma~iti i prakti~no primewivati, pa i na osnovu toga osporavati neki zakonski tekst koji ranije nije bio sporan. Me|utim, ako je ustavni sud po pitawu osporavawa izvesne norme jednom presudio, ne bi bila mogu}a obnova postupka uz potezawe iste argumentacije. Kosti} smatra da postoji formalna i su{tinska protivustavnost. Formalna protivustavnost postoji ako neki zakon ili podzakonski akt nije donet na ustavom propisani na~in. Su{tinska protivustavnost se utvr|uje ako su deo zakona, poglavqe, ~lan, alineja, re~enica ili re~ u koliziji sa tekstom ili duhom ustava, a kad se protivustavnost utvrdi, odnosna pravna norma ne moè se vi{e primewivati. Profesor Kosti} se zalaè da se svaka ustavna tu`ba u prethodnom postupku u celosti objavi kako bi se svakom gra|aninu i pravnom licu omogu}ilo da u odre|enom roku uloì prigovor; po isteku tog roka odre|uje se ve}e koje }e da presudi u pojedina~nom predmetu. “Kad istekne odre|eni rok, predsednik ustavnog suda odre|uje senat (odbor, odeqewe) za re{ewe predmeta, i to za svaki predmet posebni senat od ~etiri ~lana, kome predsedava najstariji ~lan po rangu, a referenta bira sam senat. Ako se ve}ina ~lanova sloì za jedno re{ewe (to zna~i najmawe tri ~lana), ono je punova`no i obnaroduje se u organu suda sa imenovawem referenta, amandmanima, odvojenim mi{qewima itd. Nikakve tajnosti ovde ne moè biti. Ako su glasovi podeqeni, predsednik suda odre|uje jo{ tri vanredna ~lana kao dopunu senatu. Sad se odluka donosi prostom ve}inom glasova. Paralelno mogu da dejstvuju u isto vreme vi{e senata, svaki sudija moè biti ~lan neograni~enog broja senata, a tako isto i predsednik.” (str. 23.) Kosti} predlaè formirawe Srpskog nacionalnog instituta kao glavnog savetodavnog organa koji }e prethodno razmatrati sve odluke vlasti ocewuju}i ih iskqu~ivo s nacionalnog aspekta. Wegov stav ne bi bio obavezuju}i za zakonodavne organe vlasti, ali bi se morao prethodno pribaviti, pa ma kakav bio. U delikatnijim slu~ajevima mi{qewe Srpskog nacionalnog instituta bi moglo imati oznaku poverqivosti, kako se wegovim objavqivawem u {tampi ne bi vr{io nedozvoqeni vaninstitucionalni pritisak na poslanike povodom predstoje}eg odlu~ivawa. ^lanove instituta bi delegirale autonomne institucije od nacionalnog zna~aja. Institut “mora da bude stalna, sigurna, ~vrsta, pravna ustanova, kao jedna od karakteristika pravnog i ustavnog poretka, kao jedan od wegovih najva`nijih i obligatnih sastavnih delova.” (str. 27-28.) Od ostalih savetodavnih organa Kosti} predvi|a postojawe samo privrednog saveta kao op{tedràvnog, a prepu{ta ministarstvima da u okviru svojih kompetencija formiraju i druge konstitutivne organe. Razvoj srpske ustavnosti pokazao je sve prednosti jednodomog parlamenta i u wemu su done{ene sve va`ne odluke. Senat je samo dva puta postojao i to tako {to je ustanovqavan oktroisanim ustavom, ne ostavqaju}i zna~ajnijih tekovina u dràvnom ìvotu. Gorwi skup{tinski dom homogenoj dràvi nije ni potreban. Me|utim, Kosti} smatra da ipak treba predvideti i gorwi dom u budu}em srpskom ustavnom sistemu, zato {to je brana protiv uvo|ewa diktature, {to nam dràva vi{e ne moè biti homogena, nego nacionalno diferencirana i zato {to je “uvo|ewe ènskog prava glasa” poremetilo premo} mu{kog i odbrambenog elementa”. (str. 32.) 339

Kosti} je ube|en, “~im je vi{e interesa u parlamentu zastupqeno, pojavquje se mawa potreba za vanparlamentarnim re{ewima. Parlament treba da predstavqa stvarni odnos snaga u dràvi, a gde su te snage mnogostruke i komplikovane, lak{e }e taj postulat ispuniti parlament od dva nego od jednog doma”. (str. 32.) b) Bira~ko pravo U demokratskim dràvama postoji op{te, jednako i tajno pravo glasa kod izbora za narodnu skup{tinu. Razlike su najprisutnije kod oblika izbornog sistema ~ije su dve osnovne varijante proporcionalni i ve}inski, odnosno izja{wavawe o strana~kim listama ili o li~nosti kandidata. Ustavotvorna skup{tina treba da utvrdi godinu punoletstva za kori{}ewe gra|anskog prava. Koja bi to godina starosti bila Kosti} li~no ne precizira, ali upozorava da treba biti ne{to vi{a granica nego kod komunista koji granicu zrelosti tendenciozno pomeraju ra~unaju}i da se najvi{e mogu uzdati u neiskusnu mladost. Kosti} pokazuje predrasude prema ènskom pravu glasa, ali je svestan da se ono vi{e ne moè ukidati, pa se upu{ta u tragawe za komlikovanom varijantom izbornog sistema kako bi se broj èna u predstavni~kom telu sveo na minimum. On smatra da bi 2/3 poslanika trebalo na ve}inskom principu birati po izbornim srezovima, ra~unaju}i da }e to prete`no biti ène zbog wihovog ve}eg procentualnog u~e{}a u ukupnoj populaciji. Tre}ina poslanika bi se birala proporcionalno, po strana~kim listama u {irim izbornim jedinicima iz reda punoletnih mu{karaca, jer bi osnovni uslov za kandidovawe bio odsluèn vojni rok. U tom slu~aju kandidati ne bi morali da ìve na teritoriji svoje izborne jedinice, mogli bi u raznim jedinicama da se kandiduju istaknuti politi~ari koji mahom ìve u prestonici. Ne}e morati mnogo li~no da agituju jer }e taj posao za wih obavqati strana~ki aparat, pa }e se vi{e posve}ivati dràvnom i stru~nom radu. Iz ovakvog odre|ewa proizlazi i stepen vezanosti poslanika za partiju. “Izabrani kandidati bi}e striktno vezani za stranku koja im je izbor omogu}ila. Ako napuste stranku gube mandat. To je logi~no, jer oni uglavnom stranci imaju za mandat da zahvale. A lica izabrana u sreskom sistemu mogu da mewaju stranke po voqi, mada }e u praksi i oni biti partijski opredeqeni, pripada}e u skup{tini partijskim klubovima i wima }e ostajati verni.”(str. 34.) Kombinacija dva izborna sistema zna~i i kompromis koji moè da zadovoqi i pristalice isticawa partijskog opredeqewa bira~a i protivnike strana~ke discipline poslanika. Nazivi gorwi i dowi dom su odavno anahroni, ali su se ustalili u politi~koj i pravnoj teoriji. Gorwi dom uspostavqa ravnoteù s dowim, pa se ta dva doma razlikuju i po na~inu izbora ~lanova. Da bi iskristalisao sopstveni stav o na~inu popuwavawa gorweg doma, Kosti} kre}e metodom eliminacije, pa konstatuje da nama nasledni princip ne odgovara, jer nemamo plemstvo. Princip delegacije odbacuje, jer Srbija ne sme da bude federalisti~ka dràva. Imenovani senatori su otu|eni od naroda i obi~no pripadaju dvorskim ili partijskim klikama. Nosioci drugih dràvnih i dru{tvenih funkcija u ulozi senatora ne dolaze u obzir jer bi to naru{avalo princip podele vlasti, a ni predstavnici ekonomskih interesnih grupacija kao senatori itd. u svetu nisu opravdali o~ekivawa. Preostaje onda samo da se i senatori biraju, ali kod predlagawa na340

~ina izbora. Kosti} pokazuje neka sopstvena, krajwe konzervativna i zastarela shvatawa. Zalaè se da polovinu senatora biraju mu{karci stariji od 50 godina, koliko moraju imati i kandidati, smatraju}i da starost podrazumeva staloènost, mirno}u i promi{qenost, {to u dràvnim poslovima onemogu}uje brze i nepromi{qene eksperimente. Kosti} daqe smatra da ~etvrtinu senatora treba da ~ine intelektualci koji }e ih birati iskqu~ivo po principu predstavqawa raznih nau~nih i stru~nih institucija. Ovde postoji mogu}nost da i ène – intelektualke biraju i budu izabrane. Posledwu ~etvrtinu senatora ~inili bi nosioci odlikovawa za otaybinske zasluge koji imaju vi{e od 50 godina, a u wihovom izboru u~estvuju svi odlikovani, bez obzira na starost. Upravo su ovde izraène najve}e slabosti Kosti}evog rada i neodrìvo je sa aspekta elementarnih demokratskih principa bilo kakvo modifikovawe na~ela jednakog prava glasa. Svoje konzervativno stanovi{te Kosti} uop{te ne prikriva, ve} dosledno precizira: “Jednakost bira~kog prava, striktno sprovedena, bila je za mene od uvek najve}a mana demokratskog instrumentisawa uop{te, najve}i nedostatak demokratske vladavine.”(str. 39.) Korekciju on svesno vr{i u korist elite, bez obzira {to to u praksi zna~i da }e neki gra|ani u politi~kom procesu imati trostruko glasa~ko pravo. Uz to je pokazao i sklonost ka korporativnom sistemu politi~kog ure|ewa dràve, verovatno pod uticajem Musolinijevih i Qoti}evih ideolo{kih dela koje, u principu, celovito nikada nije prihvatio. v) Podela vlasti Princip podele vlasti na zakonodavnu, izvr{nu i sudsku, u praksi redovno jednu od wih ~ini superiornijom od ostalih. U parlamentarizmu zakonodavna dominira, a vlada je prakti~no wen izvr{ni organ. Uz to vr{i izbor sudija i odlu~uje o amnestiji. Me|utim, ako parlament bira vladu, jo{ ako je bira iz svojih redova, unutar wega se vr{i selekcija i u vladu ulaze najsposobniji poslanici, pa je vlada koncentrisani izraz parlamenta u malom. Parlament formalno i daqe ima naj{ire i najdalekose`nije nadle`nosti, ali se wegove odluke unapred formuli{u u vladi, vlada odlu~uje o svemu i su{tinski koncentri{e i vlast koju formalno ima parlament, {to je o~igledno na primeru Velike Britanije. Drugi osnovni oblik odnosa regulative i egzekutive Kosti} naziva dualisti~kim sistemom gde su upravna i zakonodavna vlast strogo podeqene kao u Sjediwenim Ameri~kim Dràvama. Narod direktno bira i predsednika republike i parlament. Parlament donosi zakone, a predsednik upravqa, me|usobno su nezavisni ali mogu da sara|uju bez poku{aja pot~iwavawa. Kosti} smatra da nijedan od ova dva sistema nije dobar u svom ~istom obliku pa se zalaè za kombinaciju koju formuli{e kao umereni parlamentarizam. U srpskoj i jugoslovenskoj parlamentarnoj tradiciji ministri su gotovo uvek birani iz reda narodnih poslanika, a Kosti} smatra da je ta simbioza bila kobna i za dràvnu administraciju i za narodnu skup{tinu. “Ispo~etka je bilo dobro, dok su dràvu vodili prekaqeni narodni borci koji su znali {ta je dràvi potrebno i koji su jo{ u opoziciji svestrano razmatrali i pretresali dràvne probleme. Posle wih dolazili su sve gori i gori epigoni, dok 341

na posletku dràvna uprava, naro~ito u doba pseudodemokratije, nije do{la u ruke potpuno nesposobnih mediokriteta i ignoranata. Nije ~udno {to je dràva propala, ve} se ~ovek mora ~uditi da se i danas pod wihovom diletantskom i koruptivnom upravom mogla odràti.” (str. 42-43.) Kosti} insistira da se bitno razlikuju primarne osobine parlamentaraca i administrativaca. U izbornoj borbi najboqe uspevaju demagozi, a vrhunski administrativci moraju neprekidno dokazivati svoju stru~nost jer u wihovom poslu slatkore~ivost uglavnom ni{ta ne zna~i. Zato je po wegovom mi{qewu neophodno striktno razdvajawe funkcija narodnog poslanika i ministra. Ministri moraju biti stru~waci, {to ne iskqu~uje wihovu partijsku organizovanost. Politi~ke partije su jedan od osnovnih instrumenata demokratije, dok su bespartijski sistemi uvek bili diktatorski. “Svaka velika stranka koja aspirira na vodstvo dràve mora da ima odgovaraju}i kadar stru~waka. Ona mora biti spremna da preuzme vlast, a jedan od glavnih rekvizita te spremnosti jeste upravni kadar. U tome treba da se razlikuju “dràvotvorne” stranke od malih, na~elno opozicionih, prkosnih ili ru{ila~kih stran~ica.”(str. 44.) Na osnovu svega toga je jasno da “parlament mora uvek da ostane glavni organ dràve u kome se svi konci pletu i svi putevi sti~u, ali ne organ koji sam sve obavqa. On se mora zadràti na kontroli. ûdna je ta i groteskna kontrola kad ministri – ~lanovi parlamenta sami sebi izglasavaju poverewe. Parlament se mora ograni~iti na kontrolu uprave, pravu i efikasnu, i zato ba{ dejstvuju}a, aktivna uprava mora da bude organski strogo odvojena od parlamenta koji je wen kontroli organ. Ona }e mo}i slobodno i nesmetano obavqati svoje poslove, ne pozivaju}i se na odgovornost i suverenost parlamenta.”(str. 44-45.) U srpskoj i jugoslovenskoj parlamentarnoj praksi skup{tinska zasedawa sazivali su kraq i vlada tako da poslanici nisu imali nikakve samonicijative, a tako ~esto ih je iznena|ivalo zakqu~ivawe saziva, raspu{tawe skup{tine ili raspisivawe izbora. Svi najnegativniji elementi britanskog parlamentarizma kod nas su dolazili do punog izraàja. Kosti} insistira da se uspostavi nekoliko redovnih saziva u kojima bi se parlament automatski sastajao, a vanredne sazive da ne moè vlada zakazivati nego poseban skup{tini odbor. Vlada ne bi mogla otvarati skup{tinske sednice, a svojim unutra{wim pravilima i praksom parlament bi se morao potpuno emancipovati od izvr{ne vlasti. “Parlament je suveren odmah posle izbora (narod je suveren samo na dan izbora). Niko ne sme suverenu odbijati poslu{nost, a najmawe pak dràvna egzekutiva. S druge strane, ugled i presti` suverena ne sme se krwiti ni vre|ati, kao {to se u apsolutnim monarhijama ne sme vre|ati majesteti~nost monarha. Zato treba vlada i tamo gde ona u stvari odlu~uje da ostavqa kod naroda utisak da je parlament sam odlu~ivao. Potkopavaju}i ugled parlamenta potkopava se egzistencija demokratske dràve. A to svakako ne sme da èli ni jedna demokratska vlada.” (str. 48-49.) g) Ustanova interpelacije Sistem interpelacije kao oblik parlamentarne kontrole izvr{ne vlasti u jugoslovenskom politi~kom ìvotu uop{te nije funkcionisao. Vlada se na wih redovno oglu{ivala tako da nisu ni stizale na dnevni red. Kosti} 342

smatra da je jedan od razloga nefunkcionisawa ovog parlamentarnog ventila nedostatak preciznijeg definisawa prava i obaveza. Kako su normativno bile regulisane, proizilazilo je da svaki poslanik ima pravo na neograni~en broj interpelacija u jednom sazivu, a ministri su bili obavezni da u toku saziva na sve interpelacije odgovore. Da je to ozbiqno funkcionisalo skup{tina bi bukvalno morala bez prekida zasedati i samo time se baviti, a opoziciji bi stajalo na raspolagawu veoma efikasno sredstvo legalne opstrukcije. “îm je jedna odredba tako stilizovana da ju je nemogu}e u potpunosti izvr{iti, pa tako besmislena odredba ne primewuje se ni u onim delovima koji bi ina~e mogli da se primene.” (str. 49.) Po{to su ministri imali obaveze koje je bilo nemogu}e izvr{iti, oni su neprekidno kr{ili ustav, a nikome nije padalo na pamet da ih zbog toga poziva na odgovornost. Besmislenost jedne pravne norme svedo~ila je o nelogi~nosti celog pravnog sistema i ru{ila autoritet ustavnog poretka. Po{to niko ne moè da uradi nemogu}e i ministri su bili li{eni te obaveze, pa su je se osloba|ali i tamo gde je ona mogla da se izvr{i. Da bi se ustanova interpelacije reafirmisala i povratila svoj smisao i svrhu, Kosti} predlaè da pravo na interpelaciju moè imati odre|ena grupa poslanika i ono se mora bitno razlikovati od prava svakog ~lana parlamenta na poslani~ko pitawe. Interpelacija se podnosi radi pozivawa na odgovornost organa vlasti zbog ogre{ewa o zakone ili dràvne interese, pa mu se daje rok da se o tome pismeno izjasni do skup{tinske rasprave o tom pitawu i izja{wavawa parlamenta da li je zaista odgovoran ili nije. [to je ve}i broj poslanika koji mora stajati iza interpelacije, vi{i je wen zna~aj kao instituta kontrole izvr{ne vlasti. Kosti} smatra da taj broj mora biti istovetan cenzusu za formirawe strana~ke parlamentarne frakcije. Daqe, pravo interpelacije realno je va`no samo opozicionim poslanicima, jer poslanici vladaju}e partije mogu fingiranim postupkom u neva`nim slu~ajevima da obesmisle samu instituciju. Ukoliko poslanici skup{tinske ve}ine podnesu interpelacije “one su mahom name{tene, jer ve} na osnovu same partijske discipline ne bi smeli pozivati na odgovornost ~lanove svoje ili koalicione stranke ako i nadle`ne partijske instance to nisu dozvolile. Mahom sam ministar biva prethodno obave{ten i daje saglasnost za podno{ewe interpelacije, a ponekad on ~ak sugeri{e tako {to, da bi mu se pruìla prilika da pred javno{}u razjasni ili opravda neki svoj akt koji se {apatom ili glasno kritikuje. (str. 52.) Ipak, skup{tinskoj ve}ini se zbog principa ravnopravnosti svih poslanika to pravo ne moè uskratiti, pa Kosti} izlaz vidi u formirawu dva skup{tinska odbora, mawinskog i ve}inskog, koji bi prethodno pretresali interpelacije, kao i u naizmeni~nom odre|ivawu jednog dana u nedeqi kad se raspravqa povodom interpelacije, s pozivom na raspravu po inicijativi vladaju}e ve}ine ili opozicije. Predlog o izglasavawu nepoverewa vladi po svojoj prirodi je uvek hitan i vrlo ozbiqan, pa se pravo na wegovo podno{ewe mora ograni~iti cenzusom poslanika koji ga podnose. Kosti} se zalaè da se poslanik, koji dva puta u jednom sazivu ili tri puta u toku mandata potpi{e neuspe{an predlog, li{i poslani~kog mandata, kako bi se obezbedilo da se takva inicijativa pokre}e samo kad su gre{ke vlade toliko upe~atqive da je wen opstanak i sa aspekta skup343

{tinske ve}ine neodrìv ili kad postoji realna mogu}nost da se vlada zaista i obori imaju}i u vidu promewen odnos snaga u parlamentu. Uz to, Kosti} insistira na potrebi ograni~ewa duìne diskusije, razmatra pravo vlade da sama postavi pitawe svog poverewa u skup{tini i potencira ~iwenicu da ona nastavqa da vr{i funkciju i posle ostavke, ako joj se izglasa nepoverewe, sve do izbora nove. Veoma je interesantno da je Lazo Kosti} relativizovao pitawe oblika vladavine ne izja{wavaju}i se izri~ito ni za monarhiju ni za republiku, iako je kompletno wegovo okruèwe u emigrantskoj sredini bilo izrazito monarhisti~ki raspoloèno, drè}i naj~e{}e vi{e do emocija nego do razuma. Ali, on prenagla{ava funkciju {efa dràve, pripisuju}i mu da je {ef upravne vlasti kome su pot~iweni ministri. Smatra da vlada mora istovremeno uìvati poverewe i {efa dràve i zakonodavnog tela. “Ako se ide za tim da dràvna ma{ina pravilno i bez zastoja funkcioni{e, onda }e {ef upravne vlasti obrazovati takvu vladu koja ima bar ozbiqnih {ansi da prodre pri glasawu o poverewu. Svako druga~ije postupawe {efa uprave predstavqalo bi zloupotrebu vlasti”. (str. 65.). Da bi to postigao, {ef upravne vlasti prethodno konsultuje predsednika zakonodavnog tela, {efove politi~kih partija i eventualno sve druge va`ne politi~ke li~nosti. Konsultacije su u principu poverqive i samo konsultovane li~nosti mogu javnosti saop{titi ne{to {to smatraju da je potrebno a u vezi je obavqenih konsultacija. Kosti} je posebno kriti~an prema srpskoj i jugoslovenskoj politi~koj praksi koja je ja~ala ulogu kraqa na u{trb ingerencija parlamenta, {to je dovodilo do grotesknih situacija. “Kraq je izraàvao èqu da se ovo ili ono lice uvede u vladu. Mandatar mu se sve mawe opirao, jer su sami mandatari bili sve vi{e wegove kreature. Kraq je indirektno uticao da se ovakvo lice ne mimoi|e na izborima, jer ako nije poslanik teè bi postajao ministar. Naposletku je do{lo da krajwe servilnosti i cela je lista ~iwena po èqi dvora. Nagla{avam dvora, ne kraqa. Jer pre svega bilo je i doba regenstva, a zatim kraq nije uvek hteo da se li~no angaùje. Nastali su dvorski miqenici, ne zna se na koji na~in, a ovi su figurisali na svim listama svih vladara. Oni su direktni grobari na{e demokratije. (str. 70.).

344

Glava tre}a SRBI KATOLICI 1. Istorijske i dru{tvene okolnosti delovawa katoli~kih Srba Politi~ko-istorijsku raspravu “Katoli~ki Srbi” prof. dr Lazo M. Kosti} objavio je 1964. godine u Torontu, u izdawu kanadskog ogranka Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava”. Ona predstavqa iskreno i sentimentalno iskazivawe po{tovawa prema iskrenim srpskim patriotama katoli~ke veroispovesti koji su prezreli sve primamqive ponude, prevashodno austrostougarskih vlasti da na osnovu svog religioznog opredeqewa i eventualnog odricawa od sopstvenih nacionalnih korena postignu najvi{e dràvne i dru{tvene privilegije. “Mnogi su bili ka`weni, zatvarani, goweni, ali se od Srpstva nisu hteli odvajati, niti ga negirati. Ja sam im se kao dete divio: u wima sam gledao apostole, patrijarhe, tribune. Svaki mi je izgledao beskrajno veliki, nedostiàn. I sre}an sam {to mi se na kraju ìvota pruìla prilika da im se u ime Srpstva malo oduìm: da ih spomenem, da ih otrgnem od zaborava, da im izrazim posthumnu zahvalnost.” (str. 6.) Istorijski, Srpstvo je tesno integrisano sa pravoslavqem i wegovim specifi~nim izrazom koji sadrì dràvotvornu komponentu, a naziva se svetosavqem. Pravoslavqe je dalo najvi{i doprinos odràwu srpskog naroda i vekovima je napu{tawe pravoslavne vere zna~ilo i raskid sa srpskim nacionalnim bi}em. Kod priprostog, neobrazovanog sveta identifikacija Srpstva i pravoslavqa bila je gotovo apsolutna. Me|utim, u spisima iz XVIIi XVIII veka brojna su svedo~anstva i o Srbima katoli~ke vere koji su ~uvali svoj nacionalni identitet, a Buwevce i [okce su austrijske vlasti i zvani~no nazivale katoli~kim Racima, {to zna~i Srbima. Izraz Raci je jedan od starih naziva za Srbe i o~igledno se ispoqio u nazivu jedne od najstarijih srpskih dràva – Ra{ke. Polovinom XVIIIveka, 1744. godine, kako navodi Kosti}, biskup Matija Karaman, povodom pitawa Srba u mleta~kom delu Dalmacije, pisao je rimskoj Kongregaciji za propagandu vere: “No po{to se tu nalazi i izvestan broj Srba katolika, oni bi hteli za episkopa Srbina katoli~ke vere” (str. 10.), pa navodi izvesnog T. Pa{i}a kao srpskog vladiku katoli~ke vere. “Kolektivno, odnosno masovno, do{lo je do deklarisawa Srpstva kod onih katolika koji su odjedanput bili svesni da su im stari bili Srbi, da su oni srpskog porekla, 345

da se krv i narodnost ne mewaju, da oni ostaju ono {to su i wihovi preci bili, da drugo biti ne mogu. To je naro~ito bio slu~aj u onim predelima koji su jo{ u VII veku bili srpski.” (str. 11.) Uz to, prevagnulo je saznawe o kome u kwizi “Srbi u Dalmaciji” pi{e istaknuti Srbin katolik Lujo Bakoti}: “U ~isto narodnom pogledu mi smo vodili ra~una o ~iwenici da su Srbi bili Srbi jo{ pre nego su primili hri{}ansku veru.” (str. 11.) Nema~ki jezuita Ratinger je smatrao da su svi Srbi prvo bili katolici, pa onda pre{li na pravoslavqe, a Kosti} isti~e da to do hri{}anskog raskola 1054. godine uop{te nije bitno, a posle raskola je prevagnuo katolicizam, da bi svojom misijom Sveti Sava Nemawi} doveo do prevlasti pravoslavqa. Docnije, ve}ina Srba katolika imala je pravoslavne pretke, ali i tu ima izuzetaka jer su, na primer, dubrova~ke plemi}ke srpske porodice izvorno katoli~ke. “âk i tamo gde su preci ovih Srba bili pravoslavni, gde se to moglo, takore}i, sigurno dokazati, niko nije proverio odnosno revertirao i pre{ao ponovo u pravoslavqe. Oni su ostali dobri, ~ak i revnosni katolici. Po{to je vera samo forma, a ne bitno obele`je narodnosti, {to je, “brat mio koje vere bio”, po{to su wihovi preci bili duè katolici nego prapreci pravoslavni, po{to nije samo tu|inska vlast, ve} i doma}a (u Dubrovniku) izvr{ila konverziju itd., to su sva ova lica ostala verna svojoj religiji. Ovo tim pre, {to je me|u wima bilo dosta klirika, pa ~ak i prelata katoli~kih, i {to pravoslavni Srbi sa kojima ovi sad ho}e da se izjedna~e nisu na{li ni najmawi prigovor da oni ostanu katolici. Naprotiv, Srbi su imali razloga da to potpomaù.” (str. 12.) Na celom srpskom primorju od Skadra do [ibenika i Ravnih Kotara, starosedeoci su ve}inom Srbi a doseqenici u potpunosti, pa o tome svedo~i i vi{e ili mawe izraèno ~uvawe krsne slave, koja je iskqu~ivo srpsko obele`je, do dana{weg dana, uprkos prelasku na katoli~anstvo. Dubrova~ki katoli~ki prelat dum Ivan Stojanovi} govorio je svojim sugra|anima: “Srbin si po rodu i po obi~ajima; u Srpstvu ti je jedini spas; vjera ti ni najmawe ne pre~i da bude{ Srbin.”(str. 12.) I kod onih koji su kroz vekove gubili srpsku narodnu svest nije prevladala nikakva tu|inska , nego su svoj jezik nazivali “na{kim”, a za razliku od prastanovnika gradova Romana, identifikovali se kao Sloveni. U pro{lom veku, u vremenu bu|ewa nacionalne svesti, Srbi katolici ju`nog Jadrana listom se izja{wavaju kao Srbi, dok u severnoj Dalmaciji do izraàja dolazi hrvatski ekspanzionizam i od strane verskih krugova proteìrana identifikacija katoli~anstva sa hrvatstvom. U Boki Kotorskoj i Dubrovniku do kraja XIX veka uop{te nije bilo Hrvata. Marko Car je, kao istaknuti Srbin katolik, 1902. godine u “Brankovom kolu” objavio ~lanak “Vladika Rade i Srbi katolici”, pi{u}i o Wego{evim prijateqskim vezama sa bokeqskim Srbima katoli~ke vere i posebno kontom Josifom Ivanovi}em, pa kaè: “Porodica konta Ivanovi}a pripada i danas katoli~koj vjeroispovjedi, {to wenim ~lanovima opet ne smeta da ~estito “srpstvuju”, kao pravi qudi i bokeqski starosjedioci. Naàlost, wihovo je srbovawe, kao uop{te srbovawe bokeqskih katolika, postalo danas veoma te{ko i dozlaboga zazorno u o~ima onih koji se vjerom sluè, da wome postignu odre|ene politi~ke svrhe. Kao danas u Boki Kotorskoj i u Dubrovniku, kad katolik ima srca da se prizna za Srbina, taj se kao gra|anin izlaè mnogim neprilikama i stupa u otvorenu borbu sa sve{tenicima svoje vjeroispovjedi, koji su svi bezmalo revni branioci antisrpske propagande koja se tamo tjera.”(str. 15.) 346

Prema geografsko-statisti~kom opisu Boke Kotorske iz cetiwskog kalendara “Grlica” za 1838. godinu “u Boki Srbi pravoslavnog ispovidenija imadu svoji brodova... a Srbi rimokatoli~ke vjere ima}e tre}i dio toga”. (str. 16.) Vuk Karayi} je pisao 1849. godine: “U cijeloj Boki ima oko 34 hiqade du{a, sve pravijeh Srba kakvi igdje biti mogu; jedna ~etvrt od ovoga bi}e zakona rimskog, a ostalo je sve gr~koga.”(str. 16.) Na poziv da se prikqu~e banu Jela~i}u i Hrvatskoj, koji im je uputio Hrvatsko-slavonski sabor iz Zagreba, 400 najvi|enijih Bokeqa odràlo je 13. jula 1848. godine zbor, u skoro iskqu~ivo katoli~kom mestu Pr~awu, u dvori{tu katoli~kog franciskanskog manastira, a doma}in je bio pr~awski kapetan Antun Sbutega. Pa ipak su se svi opredelili kao Slaveni – Srbi i odgovor i Zagrebu i Vladici uputili }irilicom.”(str. 16.) Kosti} navodi i druge upe~atqive primere. “Op{tinsko ve}e Kotora, opet op{tine tada sa prete`nom ve}inom katolika (bar tri ~etvrtine) bira 1861. godine za po~asnog gra|anina kap. Josipa \urovi}a sa Pr~awa, izabranog sina Boke Kotorske i daje mu na srpskom jeziku (}irilicom) i na italijanskom diplomu, u kojoj se isti~e kao “djelateqan, neumoran u promicawu napretka Srbsko-slovenskog naroda. “ I on je bio katolik kao i gradona~elnik Kotora.” (str. 16.) Povodom pruàwa pomo}i hercegova~kim ustanicima i crnogorske objave rata Turskoj 1875. godine “Slavjanska ~itaonica” u Dobroti {aqe 17. decembra telegram kwazu Nikoli u kome stoji: “Dobro}ani, susjedi zaslu`noj Crnoj Gori, ushi}eni srcem vape: u dobar ~as kwaè zasijao ma~ u tvojoj vite{koj desnici. Neka se ve} skr{e lanci su`wi na{e bra}e i ponovi po tebi srpska slava!” Telegram je potpisao pretsednik kap. Vido Kamenarovi}. Mislim da su svi ~lanovi ~itaonice, bez i jednog jedinog izuzetka, bili katolici. Ali isti~u svoje srpstvo i vapiju za srpskom slavom.” (str. 17.) Svetozar Pribi}evi} je u svojoj kwizi “Diktatura kraqa Aleksandra” pisao: “Oko 1860-1870. bilo je u Hrvatskoj i Slavoniji (naro~ito Slavoniji) katolika koji su se smatrali Srbima i koji su u Hrvatskom saboru isticali svoju srpsku narodnost (na primer Brli}); pa ~ak i me|u katoli~kim vo|ama hercegova~kih ustanika, koji su se borili protiv Turaka, bilo je ube|enih Srba. Poneki put su se i katoli~ki sve{tenici izdavali kao Srbi. Ali je identifikovawe pravoslavne vere sa srpskom narodno{}u uskoro postalo takvo, da je svaka srpska delatnost me|u katolicima bila nemogu}na, tako da je ime Srbin bilo ograni~eno samo na pravoslavne.” (str. 17.) Andrija Torkvat je pisao 1854. godine da su “u cielom Ilirskom trokutu ìvili Srbi rimokatoli~kog i isto~nog zakona.” (str. 17.) U Zemunu se povodom 1000-godi{wice Svetog ]irila i Metodija na katoli~koj crkvi vila srpska zastava. Hrvatski visoki dràvni slu`benik i kwièvnik Ogweslav Utje{inovi} Ostroìnski otvoreno je pisao 1840. godine da se smatra Srbinom. Do austrougarske okupacije bosanski katolici nisu imali nikakve hrvatske nacionalne svesti, {to potvr|uju i hrvatski istori~ari Vjekoslav Klai} i dr Antun Radi}. Jedan od vojvoda hercegova~kog ustanka, katoli~ki sve{tenik dum Ivan Musi} nosio je crnogorsku narodnu no{wu kao i pravoslavne vojvode. Jedan od svojih 12 hercegova~kih dobrovoqa~kih bataqona kwaz Nikola je nazvao “Bataqonom Hercegovaca rimskog zakona.” Franciskanski katoli~ki teolog Toma Kova~evi} je 1862. godine Srbima smatrao ne samo bosanske pravoslavce, nego i katolike i muslimane, pa ~ak navodi: “U 347

Bosni ima 130 hiqada, a u Ercegovini 30 do 40 hiqada katolika. Wih sasvim drè pod svojom vla{}u bosanski fratri – kalu|eri, me|u kojima ima dobrih rodoquba, a ima i takvih koji bi pre{li u pravoslavqe, ali zato sad nije vreme.” (str. 19.) On upozorava: “Hrvati, kao {to se iz govora ~lanova Sabora winog videlo, traè Krajinu bosansku. U ovoj Krajini ima sto hiqada ìteqa, ali nijednog Hrvata.” (str. 19.) Hercegova~ki franciskanac fra Grga [kari} zalagao se da se narod “probudi iz mrtvila tu|eg ropstva i da se pripremi za op}enito ujediwewe svih Srba i pridruì ostaloj bra}i slavne kneèvine Srbije.” (str. 20.) Kako citira Kosti}, [kari} je traìo da se budi srpski narodni duh i uvere katolici “da se sloboda i nezavisnost mogu posti}i jedino uni{tewem pomenute mr`we i ujediwewem svih raspar~anih srpskih ogranaka” (str. 20.), izradiv{i i ~itav plan u dvanaest ta~aka. “Ta~ka peta kaè da treba objasniti narodu da su svi na{i stari bili pravoslavne vere sve do XIV veka doklen su i sretni bili i na{e gospodare i vladaoce imali, i da su tada do{li franciskanci koji su narod rastavili na dva dela.” U jednoj ta~ki preporu~a fra Grga da se narodu razloì da re~ Srbin ne ozna~ava veru, nego samo jedan isti narod jednog istog jezika, iste narodnosti, istih obi~aja, jedne iste domovine, jedne iste slobode i nezavisnosti, istih prava. U ta~ki osmoj uzima u odbranu Srbiju i kaè da je skroz neistinito tvr|ewe katoli~kih sve{tenika da Srbija ho}e da prevede narod u pravoslavqe; da ona ba{ ostavqa svakome potpunu slobodu savesti i veroispovesti, da joj je na srcu jedino na{e oslobo|ewe iz ropstva, tu|eg nasiqa, i ujediwewe na{e narodno, bez koga se druk~ije ropstva ne}emo izbaviti. U devetoj ta~ki plana se izraàva te`wa da se kod katolika, a po mogu}nosti i kod muslimana, probudi sva mogu}na popularnost i simpatije za Srbiju... U desetoj da se poloì zakletva odanosti i privrènosti Srbiji za svaki slu~aj op{teg pokreta, i da katolici hercegova~ki u svakom slu~aju budu spremni pridruìti se isto~noj bra}i Srbima za oslobo|ewe svoga naroda i domovine.” (str. 20.) Fra Grga [kari} je 1869. godine do{ao u Beograd i tu je kraqevskom namesniku Jovanu Risti}u uputio memorandum koji je po~eo slede}im re~ima: “Narod ercegova~ki vas, to je narod srpski, brez da ikakva drugoga u istom umje{ana ima, i to sami oni isto priznaju iz svoji obi~aja, iz svoga nari~ija i iz predawa od nepamtivijeka svoji pradjedova; na to ih uvjeravaju razvaline starih gradova i zavoda starog srpskog naroda, wiovi pradjedah {to je varvarstvo azijatsko porazilo i uni{tilo; {tavi{e, nadgrobni kamen i crtawa po istom svjedo~e da tu po~iva prah Srba pradjedova wiovi, koji su `rtvom pali za slobodu roda i domovine svoje.” (str. 21.) Srbinom se smatrao i glavni vo|a hercegova~kih katolika do 1905. godine fra Grga Marti}. “On objavquje 1842. godine u srpskom narodnom listu “Opis Hercegovine”, u kome stoji: “Jezik je Hercegovaca nare~je na{eg srpskog jezika.” Iste godine u “Skorote~i” se buni protiv “crkvenoslovenkih rije~i u na{em srpskom literarnom jeziku.” Opisuje kako je mlad te{ko primao te re~i, nastaqaju}i: “Tako je meni Srbinu bilo, a kako je tu|inu moralo biti?” ^lanak zavr{ava re~ima: “Pro|imo se kojekakvih mje{arija, nego Srbin Srbima srpski srpstvujemo.” (str. 21.) U Kraqevini Srbiji istaknuti Srbi katolici su bili veliki nau~nici Josif Pan~i}, |enerali \ura Horvatovi} i Franasovi}, porodice poznatih intelektualaca \aja itd. Mnogi ba~ki Buwevci su se izja{wavali kao Srbi, 348

kao kwièvnica Mara Malagurski i vajarka Ana Be{li}, ali nijedan Buwevac se nije smatrao Hrvatom. U kwizi “Srbi u Dalmaciji” Lujo Bakoti} je pisao: “Jedna osobita dalmatinska pojava su Srbi katoli~ke vere. Bilo je i ima i danas pokoji Srbin katolik i u Bosni i Hercegovini, ali su retki. Kod nas u Dalmaciji su u dosta velikom broju. Ve}inom su intelektualci, ali me|u wima ima i radnika i seqaka. Ima ih svuda po Dalmaciji: U Kninu, Siwu, Imotskom, Makarskoj, [ibeniku, Splitu, u Ka{telima, na ostrvima, ali ih najvi{e ima u Dubrovniku i u okolini dubrova~koj.” (str. 23.) U vreme Berlinskog kongresa, 1878. godine, u crnogorskom primorju je ìvelo oko pet i po hiqada katolika. “Za ove katolike uspelo je bilo kwazu Nikoli da sklopi sa Vatikanom konkordat, relativno povoqan (izme|u ostaloga dozvoqena je bila upotreba slovenskog jezika pri bogosluèwu). Ciq, ostvareni ciq, crnogorske vlade je bio da se taj deo katolika, kome je na ~elu stajao katoli~ki arhiepiskop u Baru kao primas srpski, odrì za srpstvo. Pregovore za konkordat je vodio Srbin katolik iz Dubrovnika konte Lujo Vojnovi}, crnogorski ministar pravde. Vodio ih je dobro, po{teno, patriotski.” (str. 24.) Papa je tada dekretom potvrdio starodrevnu titulu barskog nadbiskupa kao primasa srpskog. I dana{wi nadbiskup barski Milinovi} bio je Srbin katolik iz Perasta. Milinovi} i Vojnovi} su se u Rimu suprotstavili da Zavod svetog Jeronima ima hrvatski pridev, a o tome je veliki ruski istori~ar Pavle Rovinski pisao: “Trud je krunisan punim uspehom. Iza{lo je (papinsko) breve kojim je ustanovqen naziv ilirski za kolegijum, pri ~emu je obja{weno da se drugim imenom razumeju svi Srbi – katolici svih strana, i da i oni imaju prava na Zavod. Pored toga, crnogorskim opunomo}enicima je uspelo bilo da se u kolegijumu predaje srpski jezik sa }irilicom. Crna Gora je trijumfovala i imala je osnova da trijumfuje, jer ja ne poznajem drugi primer u istoriji papstva da je nepogre{ivi papa mewao svoje re{ewe. Nije mogu}e ne diviti se tome {to je papa u~inio koncesije Crnoj Gori i Srbima katolicima.” (str. 25.) U Boki Kotorskoj i Dubrova~koj oblasti austrougarske vlasti su ometale i perfidnim metodama spre~avale manifestovawe Srpstva, pa je otvoreno ispoqavawe srpskih nacionalnih ose}awa bilo najizraènije kod intelektualaca, dok je seqa{tvo uglavnom ~amilo u neznawu pod sveobuhvatnijim uticajem katoli~kog klera i àndarmerije, ali po{to Bokeqi i Konavqani i daqe slave krsnu slavu, katoli~ki sve{tenik im vr{i i prekadu. Savo Naki}enovi} je pisao 1913. godine: “Boke{ki katolici razlikuju se od Konavqana. Boke{ki katolici di~e se i ponose da su starinom iz Crne Gore, da su Srbi, a to mnogi Konavqani rado prikrivaju; boke{ki katolici priznaju da su bili pravoslavni, a Konavqani to ne dadu; boke{ki katolici drè sve narodne obi~aje i krsna imena, a Konavqani dobrim su ih djelom zabacili. Svi katolici (boke{ki) rado zalaze u pravoslavne crkve i prinose zavjete. âk odgovaraju za pevnicom u na{im crkavama.” (str. 27.) Posebno isti~u}i primer potpuno katoli~ke Dobrote, Naki}enovi} isti~e: “Stara su naseqa sva propala. Dana{wi weni naseqenici, sve su Crnogorci ili Hercegovci, koji su od zuluma turskog i nu`de ovdje od Kosova k nama bjeàli, a ovdje ih Mle~i} nasilno prevjerio. Uvjek bjehu na glasu kao dobri Srbi i junaci; ni{ta im vjera ne smeta. @ivot i obi~aji su im kao i ostalim Srbima Bokeqima.” (str. 28.) 349

S druge strane, “sve {to je bilo od porekla, ugleda i nacionalnog ponosa u Dubrovniku, sve je bilo krajem pro{log i po~etkom ovog veka srpsko. Tako je 1890. godine pobedila na op{tinskim izborima Srpska stranka “koju su u Dubrovniku sa~iwavali u ogromnoj ve}ini Srbi katolici” (Lujo Bakoti}, cit. delo, str. 9.). To je bila najve}a politi~ka senzacija toga doba u na{im zemqama.” (str. 29.) êh Lubor Niderle, koga Kosti} kvalifikuje kao najve}eg slovenskog etnografa po~etkom ovog veka, pisao je 1911. godine: “Vera je jedno od glavnih znamewa za diferencirawe Hrvata od Srba: Hrvati su katolici, Srbi pravoslavni i muslimani. Ipak, ovo obele`je nije apsolutno. Ima brojnih katolika koji se smatraju Srbima i koje Srbi smatraju svojim. To su npr. katolici Dubrovnika i Boke Kotorske ili [okci, Buwevci i Kra{ovani Ma|arske.” (str. 32.) I austrijski kwièvnih Herman Bor je po~etkom ovog veka pisao da u Dubrovniku skoro samo Srbi ìve. Najpriznatiji hrvatski statisti~ar Josip Lakato{ u kwizi “Narodna statistika” iz 1914. godine àlio se da “ni popis austrijski nije lu~io Hrvate od Srba, pak zato ne moèmo odsje}i ta~no granicu koliko je Hrvata, a koliko opet Srba. Dok se u Bosni pomo}u podataka o vjeri moglo izra~unati broj Hrvata, u Dalmaciji ni to nije mogu}e, jer u woj imade opet katoli~kih Srba, napose u dva kotara, dubrova~kom i kotorskom.” (str. 32-33.) I dva poznata srbomrsca Englez Siton-Votson i Amerikanac slovenskog porekla Luj Adami~, ukazivali su na dubrova~ko srpstvo, ali, dok se prvi ~udio wegovoj snazi, budnosti i po`rtvovanosti, drugi je tvrdio da je re~ o Hrvatima koji su demonstrativno tvrdili da su Srbi. Srbi katolici su skoro svuda ìveli integrisani sa Srbima pravoslavcima, osim u Dubrovniku gde pravoslavaca skoro da nije ni bilo. Ipak, tu su Srbi katolici organizovali razna svoja udruèwa, izdavali {tampu, dràli zborove i nacionalne manifestacije pod srpskim znamewima. Najaktivnije je bilo udruèwe “Srpska dubrova~ka akademska omladina”. U Be~u su listom u~laweni u srpsko akademsko udruèwe “Zora” koje je obuhvatalo Srbe iz svih drugih krajeva. Vladimir ]orovi}, veliki srpski istori~ar, objavio je 1905. godine istoriju tog udruèwa i u woj istakao da su “uop{te Srbi katolici bili najè{}i”, kao i da su “Srbi katolici sa Ju`nog primorja bili najeksluzivniji Srbi me|u akademskom omladinom Be~a.” (str. 34.) Od dubrova~kih srpskih listova najintenzivnije su srbovali “Dubrovnik”, “Slavonac”, “Sr|” i “Srpska zora”. 1909. godine u Dubrovniku je osnovana i Matica srpska koja je do Prvog svetskog rata izdala {esnaest kwiga s nacionalnom tematikom. Delovala je i Srpska {tamparija. Burna i rasko{na proslava otkrivawa spomenika najve}em dubrova~kom pesniku Yivu Gunduli}u 29. jula 1893. godine imala je op{tesrpski karakter. Tako intenzivno i upe~atqivo srbovawe navelo je napokon i strane pisce da staru dubrova~ku kwièvnost smatraju srpskom. “Oni su uvi|ali da niko autenti~nije to ne moè da iskaè nego potomci tih spisateqa, koji su skoro, bez izuzetka ispoqavali svoja srpska ose}awa.” (str. 39.) Posle Trsta i Zadra, Dubrovnik je postao novi centar primorskih i dalmatinskih Srba. “Pravoslavni Srbi su sa~iwavali 90 odsto srpskog elementa primorja, a oni su prepustili vo|stvo katoli~kom Dubrovniku, gde je pravoslavnih Srba jedva prakti~no i bilo (ukoliko ih je bilo, bili su mahom Hercegovci). U Zadru i Kotoru su bila sedi{ta 350

pravoslavnih episkopa, u Zadru je bilo sedi{te pravoslavne bogoslovije, tada najboqe u Srpstvu (crkveno pravo je predavao Nikodim Milo{, najboqi kanonista celog pravoslavqa). Za Carevinsko ve}e su birani Srbi poslanici u Boki i Kninu, za Dalmatisnki sabor tako|e na krajwem jugu “Dalmacije” (u Boki) i na krajwem kontinentalnom severu. Pa ipak su svi ovi Srbi bez izuzetka priznali bili vode}u ulogu Dubrovniku, katoli~kom, ali srpskom.” (str. 40.) Mnogi Srbi katolici su u toku Prvog svetskog rata zbog svog srbovawa hap{eni, osu|ivani i internirani, ali “to ih nije u svom srpstvu moglo da pokoleba, niti je ijedan zbog toga izneverio Srpstvo.” (str. 40.) Austrijski publicista Leopold baron Hlumecki, koji je izvesno vreme bio u dràvnoj slu`bi, u svojoj kwizi o Francu Ferdinandu svedo~i kako je nadvojvoda i prestolonaslednik te{ko primio hladan i odbijaju}i do~ek u srpskom Dubrovniku i rezignirano mu se poverio. “Kako su ipak lojalni Hrvati, a kako su sasvim druk~iji Srbi.” (str. 42.) Taj isti Halumecki drugim povodom pi{e 1909. godine: “Ne sme se zaboraviti da je Dubrovnik ve} godinama àri{te velikosrpskog pokreta, koji je naro~ito zahvatio gradsku inteligenciju.” (str. 43.) Ali, srpstvo Dubrovnika je redovno imalo i panslovensku notu koja se tako jasno isti~e u govoru Srbina katolika dr Vlaha Matijevi}a 1893. godine na grobu Mede Puci}a: “Kao {to je pokojni Medo svojim plemenitim i patriotskim srcem qubio sve Slovene, kao {to je on pjevao o slovenskoj slozi, a ipak kao Dubrov~anin znao da ne moè da bude drugo nego Srbin, tako i dubrova~ka omladina pruà ruku svim Slovenima, ali ujedno ne zaboravqa nikad da je ona srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da o~uva.” (str. 48.) Ali, Dubrov~ani su se pod austrougarskom dominacijom uporno opirali svakoj pomisli da se administrativno pripoje Hrvatskoj, a te{ko su podneli i prikqu~ewe Dalmaciji s kojom nikada ni teritorijalne veze nisu imali. Nema~ki putopisac Johan Ferdinand Ningebaur pisao je 1851. godine: “Dubrovnik je najslovenskiji u celoj Dalmaciji, ali niod~ega se tako ne boji kao od spajawa sa Hrvatima, koje drì za surove, dok je Dubrovnik zaista veoma obrazovano mesto.” (str. 54.) Kada su 1939. godine dvorska kamarila kneza Pavla Kara|or|evi}a i najgora srpska vlada svih vremena koju je predvodio Dragi{a Cvetkovi} potpisali stvarawe Banovine Hrvatske u neverovatnim granicama koje su ~ak i Dubrovnik obuhvatale, mada on nikada ranije nije bio u sastavu Hrvatske, niti se s wom grani~io, u Dubrovniku je prevladalo zaprepa{}ewe i konsternacija. Revolt je bio tako èstok da se i istaknuti prohrvatski politi~ar iz Dubrovnika Pero îngrija o{tro suprotstavio sjediwavawu sa Hrvatskom i izdvajawu od srpskog zale|a iz koga su Dubrov~ani ponikli. Komunisti su taj an{lus potvrdili 1945. godine, pa je Dubrovnik od kulturnog sredi{ta najvi{eg ranga i jedne od najzna~ajnijih luka Jadrana, upao u mrtvilo najdubqe provincije. U svom pogovoru za Engelovu “Istoriju Dubrova~ke republike”, dum Ivan Stojanovi} je, izme|u ostalog, rekao: “Nema porodice dubrova~ke (osim onijeh koje do|o{e iz susedne Italije) koja nije porijeklom iz Hercegovine ili iz kojega okolnoga sela. Stari senat, po krvi gotovo vas od rimskijeh porodica, na|e se na vrhu petnaestoga vijeka i u {esnaestom opkoqen od naroda srpskoga”. (str. 61.) Iz toga je sasvim jasna razlika u etni~koj strukturi dalmatinskih gradova i Dubrovnika, {to i Stojanovi} uo~ava i precizira: “U dalmatinskim gradovima pod vla{}u mleta~kom vlada{e duh ro|en iz smjese 351

kulture italijanske (gr~ko-latinske) s krvi i }udi hrvatskom, u slobodnom Dubrovniku pak duh ro|en iz smjese iste kulture italijanske (gr~ko-latinske) i krvi i }udi srpskom.” (str. 61.) U “Dubrova~koj kwièvnosti” dum Ivan Stojanovi} je jo{ izri~itije govorio o masi Srba koja se posle Kosovskog boja naselila po dubrova~kim zemqama, a daqe, u dodatku Engelovoj kwizi prodire i u doga|aje iz pretkosovskog vremena. Dubrov~ani, zadobiv{i okolna sela, primi{e wihov jezik i tako od Rimqana epidavarskijeh i seqaka srpskijeh nastade malo po malo narod dubrova~ki, kaomoti u istoj vlasti, iste vjere i istog jezika. Nijesu se htjeli zvati ni Srbi ni Hrvati, ni Dalmatinci, ni Italijanci. Za{to pak u sada{we doba pravi Dubrov~anin sebe smatra Srbinom, a vlada upire i nastoji da se nazove Hrvatom, o tome }e biti zbora kad dospijemo u tre}u epohu, koja je epoha smrada i raspadawa ovoga slavnoga mrtvaca. Da je istina {to smo rekli, dosta je otvoriti zbirke srpskijeh spomenika, sakupqanih od Miklo{i}a, od arhiepiskopa Nikolajevi}a i od Mede Puci}a. Tu u svakoj poslanici kraqevi srpski napomiwu Dubrov~anima da su im oni “srodnici”, svaka poslanica po~iwe: “Knezu, Vlasteli i Dubrov~anima srodnicima, pozdrav.” (str. 61.) Poput Konstantina Jeri~eka, koji je utvrdio da Dubrova~ni po susjedstvu svud naokolo, i po etnografiji, ne mogu biti “drugo nego Srbi”, dum Ivo Stojanovi} daqe navodi u svojoj “Dubrova~koj kwièvnosti: “A sva okolna sela, bez razlike, ostala su ista i prosta od svake tu|e primjese i utjecaja, te su do dana dana{wega o~uvala svoj uro|eni prvobitni srpski karakter, {to se o~ito vidi i poznaje po obi~ajima, po narodnijem pjesmama, no{wi itd... [ta su seqani dubrova~ki? Narod srpski koji prebiva{e u okolini grada.” (str. 63.) Istovremeno, “plemstvo dubrova~ko, mudrom politikom, prigrli jezik i neke forme ìvota od naroda srpskoga, jer se aristokratija dubrova~ka nalazila brojno veoma slabija prema narodu. Po{to dubrova~ki seqaci brojno bijahu daleko ja~i od vlastele i od gra|ana, Dubrov~ani, u svrhu da sliju u jedan narod sve seqake zemqi{ta dubrova~kog, primi{e wihov srpski jezik, a kulturu i ostalo zadrà{e.” (str. 65.) Tako je pisao i Matija Ban, prema kome “srpsko pjesni{tvo imalo se roditi u ovom gradu okolo devetoga vijeka, jer stoji u povjesnici, da su tada Dubrov~ani pjevali juna{tva srpskijeh vitezova, ter da ih je jedan knez neretvanski zamolio da i wegov narod svojim pjesmama slave.” (str. 69-70.) Jo{ jedan slavni Dubrov~anin, ~uveni pravnik Valtazar Bogi{i} svedo~io je o poreklu svoje porodice: “Bogi{i}i kao i cjela ùpanija Konavla koju spomiwe jo{ Porfirogenit me|u srpskom ùpanijom, i iz koje oni do|o{e, bijahu starinom pravoslavni; ali kad u XV vijeku do|o{e pod Dubrova~ku republiku, do|o{e fratrovi i uvedo{e katolicizam.” (str. 70.) I Konavqanin Milan Re{etar, katolik, be~ki univerzitetski profesor slavistike, pisao je da se zvani~na dubrova~ka korespondencija obavqala na srpskom jeziku, a retkost starih poveqa u arhivima i zbirkama obja{wavao na slede}i na~in: “Od svih dràvnih tvorevina na srpskom predelu samo je Dubrova~ka republika izdràla tursku poplavu, tako da se samo ono sa~uvalo {to je u Arhivu te Republike na{lo donekle sigurno skloni{te.” (str. 70.) I stru~nom analizom lingvisti~kih odlika jezika na kojima su pisani oficijelni dokumenti, Re{etar kaè da se “mora neminovno izvu}i zakqu~ak da ovaj jedinstven (uvek jednaki) dijalekat koji upotrebqavaju dubrova~ki pisari... moè 352

da bude samo srpski dijalekat koji se govori u Dubrovniku.” (str. 71.) Tu se mora imati u vidu da je prvobitno slu`beni jezik bio latinski. “Srpski se u Dubrovniku po~e pisati tek pri kraju XV vijeka.” (str. 72.) Srpski kwièvnik Qudevit Vuli~evi}, ina~e katoli~ki sve{tenik, fratar franciskanac, ~ije je delo danas gotovo zaboravqeno, kad je napustio katoli~ki samostan objavio je 1878. godine kwigu “Moja mati”, za koju je Veqko Petrovi} pisao da predstavqa jedno od najlep{ih dela srpske poezije u prozi. Koliko je Vuli~evi} bio zadojen Srpstvom, mo`da najboqe svedo~i slede}i citat iz wegove kwige, posve}ene slobodnim sinovima Srbije: “Srpski sinovi, qubite svoju mater, jer u woj je blago dobrote i sila po`rtvovawa. Mati nam bija{e jedina u~iteqka; vas svijet na Srbe nasrta{e, time nas sa sviju strana obastira{e i prekriva{e, a same su nas matere tje{ile i dobru u~ile. One nam pjevaju narodne pjesme i kazuju mudrost u poslovicama; one nam pripovjedaju pripovjetke i doga|aje na{eg jadnog naroda. Srpske su matere juna{tvo i dobrodjeteq srpskog naroda; mati nam usadi u srce plemenita i slatka osje}awa. Ako srpski sinovi uzqube svoju mater i wom se uzbrinu, qubi}e i otaybinu; ako srpska omladina umje{no i vrijedno, pame}u i srcem, shvati neumornu i plemenitu qubav srpske matere, zaista }e potpuno poznati i srpskog naroda mo}, {to se sporo ali postojano razvija u neograni~enu kolu wegove neizmjerne duhovitosti.” (str. 74.) Za svoj rodni Cavtat na srpskom moru kaè da je “srpski cvijet, (koji) divotno cvati pored srpskog Dubrovnika.” (str. 75.) A slede}e re~i Qudevita Vuli~evi}a kao da su pisane ovih dana, kao da prkose savremenim srpskim neprijateqima, wihovoj oholosti, osionosti, beskrupuloznosti i svireposti: “Narod nam se pjesmom uznosi; uzor mu je i sila u pjesmi. Uzor srpski sjajni, ne}e nam ga potamniti tmu{a hude zlobe hudih zlobnika; Srbi ne}e zastraniti dok traje ono vidjelo. Pokaza}emo silu na{eg duha kad do|e na{e doba. Svijet nas je tla~io i jo{ nas tla~i, no od toga u srpskim grudima nada se ne smawa. @alosna je srpska pjesma od àlosti srpskog srca, no àlost goji i oja~ava du{e... Sve bih dao, srpski narode, veruj mi, za tvoju nezavisnost, za tvoju slobodu; dao bih i ovo gwilog i nevoqnog ìvota.” (str. 75-76.) Drugi katoli~ki fratar Vid Vuleti}-Vukasovi}, koji se bavio etnologijom, isti~e da je sve oko Dubrovnika bilo zahumsko i travunsko, pa u studiji “Narodni vezovi u Dalmaciji”, objavqenoj 1899. godine, kaè za Dubrovnik: “On je bio osamqeni latinski gradi}, a oko wega sve srpske zemqe i vinogradi, te nije za~udo da se latinski ìvaq brè stopio u srpski, pa i dan dana{wi najboqe ~uva narodne obi~aje.” (str. 77.) Za @upu Konavle Vuleti}-Vukasovi}, ina~e ro|en u Brse~inama, pi{e da je bila “u sredwem vijeku dobro napu~ena srpska ùpa, te je pripadala kneèvini Travuniji ili Tribuniji. Godine 1427. vlastele su dubrova~ke zauzele Konavle i podijelili su izme|u sebe ovu bogatu ùpu a postala je brè najdivnija i najubavija ùpa dubrova~ka, te je najboqe uzdràla srpske narodne obi~aje, kako su i danas u naponu, da im se svak divi, a osobito radi slave krsnog imena i radi izvornijeh srpskih vezova.” (str. 77.) I konte Lujo Vojnovi} pisao je o Dubrovniku kao srpskoj zemqi i staru dubrova~ku kwièvnost smatrao iskqu~ivo srpskom. U kwizi “Dubrovnik – jedna istorijska {etwa” iz 1907. godine isti~e: “Najstariji znameniti latinski pjesnik u Dubrovniku je El. ]erva, a najstariji srpski su [i{ko Men~eti} 353

i Yore Drì}.” (str. 79.) Katoli~ki ùpnik u Ora{cu, iz dubrova~ke biskupije, dum Andro Murat, posetiv{i 1901. godine manastir Savine kod Herceg Novog, upisao je u spomen kwizi slede}e stihove: “Srpska Boko, ~ist srpski Bosfore, Srpske du{e sveti razgovore, [to ti laè protusrpska srda, Kad je vjera ko Lov}en ti tvrda.” (str. 79.) Daqe, me|u istaknutim Srbima katolicima, najzna~ajniju ulogu u javnom i nau~nom ìvotu imali su pravnik Valtazar Bogi{i}, istori~ar Antun Dabinovi}, komparativni lingvista Henrik Bari}, ekonomista Mijo Mirkovi}, filolog Milan Re{etar, profesor Luko Zore, filolog Petar Budmani, akademik Petar Kolendi}, teoreti~ar kwièvnosti Vinko Vitezica, istori~ari Antonije Vu~eti}, Ilija Sindik, Vice Adamovi}, Boò Cvjetkovi} i Antonije Far~i}, kwièvnik Matija Ban, pesnik Ilija Okrugi}, pripoveda~ Boìdar \aja, kwièvni kriti~ar Marko Car, romansijer Ivo ]ipiko, pesnik Sibe Mili~i}, publicista Antun Fabris, novinar Jovan \aja, novinski urednici Kristo Dominkovi} i Miko Vaketi, politi~ar Stijepo Kobasica, novinari Nikola Vu~eti}, \ivo Vi{i} i Nikola Petkovi}-Ciko, biolog Josif Pan~i}, prirodoslovac Ivan \aja, agronom Aleksandar \aja, farmaceut Sini{a \aja, botani~ar Lujo Adamovi}, botani~ar Josif Veseli}, prirodoslovac Branimir Male{, matemati~ar Vinko \urovi}, slikari Marko Igwat Job, Cvijeto Job, Pa{ko Vu~eti} i Vlaho Bukovac, advokat Igwat Bakoti}, gimnazijski profesor Jakov Grupkovi}, publicisti Jovo Matli~i} i Vinkentije Butijer, politi~ari Jovo Mihaqevi} i Kaìmir Luketi}, apotekar Matej [ari}, advokat Baldo Gradi, Vlaho Matijevi}, Luko Markiz Bona, Mato Graini}, Rudolf Sardeli}, katoli~ki sve{tenici Marko Vu~kovi}, Niko Lukovi}, barski nadbiskupi Nikola Dobra~i} i Simo Milinovi}, dum Marko An{ti}, \uro Peru{ina, Niko \ivanovi}, Ante Ani}, srpski |eneral, ministar i ambasador \ura Horvatovi}, srpski |eneral, ministar i a|utant kneza Milana Dragutin Franasovi} i mnogi drugi oficiri, brodovlasnik Boò Bawac iz Dubrovnika, brodarska porodica Ra~i} iz Cavtata. K}erka Nikole Pa{i}a udala se za Srbina katolika [tefija Ra~i}a. Posebnu slavu je stekao najve}i Srbin katolik na{eg vremena Ivo Andri}. Nacionalni pokret Srba katolika pre prvog svetskog rata bio je veoma jak. Celo primorje Crne Gore i Dubrovnik bili su potpuno srpski, kao i najve}i deo Dalmacije. Otpor Rimokatoli~ke crkve bu|ewu srpske nacionalne svesti bio je veoma slab, a i mnogi katoli~ki sve{tenici su otvoreno srbovali. Sli~na je situacija bila u Bosni, Hercegovini, Slavoniji i Vojvodini. Situacija je bila za Srbe katolike jo{ povoqnija kad je Kraqevina Srbija 1914. godine sklopila konkordat sa Vatikanom povodom koga je Rimokatoli~ka crkva uvela slovensko bogosluèwe, srpske crkvene pesme i molitvu za srpskog kraqa. Pripadnici Nacionalnog pokreta Srba katolika nisu bili rukovo|eni nikakvim materijalnim interesima, nego iskqu~ivo ose}awem srca i istorijskim uspomenama i tradicijom, a javno mnewe u Srbiji bilo je veoma tolerantno i {irokogrudo u verskom pogledu. Velika stradawa pravoslavaca u Prvom svetskom ratu na teritorijama pod austrougarskom kontrolom i progoni najis354

taknutijih Srba katolika jo{ vi{e su u~vrstili srpsku nacionalnu solidarnost, tako da je srpska vojska 1918. godine do~ekana sa ogromnim odu{evqewem u svim srpskim krajevima gde su ìvela bra}a latinske vere, pa se takvo raspoloèwe pro{irilo i kod katolika koji ranije nisu ispoqavali srpsku nacionalnu svest. “Da je tada Srbija zadràla za sebe one krajeve koje joj je garantovao Londonski ugovor, postoji velika verovatno}a da bi bar polovina tamo{wih katolika pri{la Srpstvu. Razumqiva je stvar da bi dràva vodila ~istu srpsku politiku i javno propagirala Srpstvo.” (str. 111.) Osnovni zakqu~ak koji izvodi profesor Kosti} je da Srpstvo katolicima jednostavno nije trebalo nametati jer je ono kod wih bilo prirodno, iskonsko i svesno. Sve je upropastila Jugoslavija i nepromi{qenost kraqa Aleksandra Kara|or|evi}a. Glupost kraqevu Lazo Kosti} ilustruje prepri~avaju}i anegdotu prema kojoj se posle stvarawa zajedni~ke dràve “jedan Dubrov~anin predstavio kraqu Aleksandru kao “katoli~ki Srbin iz Dubrovnika”, a ovaj mu je odgovorio da je “pravoslavni Hrvat iz Beograda.” (str. 111.) U prvih deset godina postojawa jugoslovenske dràve vladala je istinska demokratija i potpuni haos. “Op{tinske uprave je dobivala masa, naro~ito prkosna, nezadovoqna, reìmu nenaklowena. Ona je favorizivala sve neprijateqe reìma i izobli~avala wegove prista{e. Nai{lo je vreme da je vi{e stidno bilo biti uz “reìm”, uz “Beograd”, uz Srbe, kamo li identifikovati se sa Srpstvom, deklarisati se kao Srbin. Demagogija Stipana Radi}a, a i mnoge gre{ke reìma, u~ininili su svoje. Najeklatantniji dokaz da su Konavli, nesumwivo srpskog porekla i docnijeg dometka, iz ~ijeg krila su se razvili prvi Srbi katolici na Jadranu, postali najè{}i Hrvati, najbuntovniji, Srbima najvi{e nenakloweni. U Boki je to teè i{lo, jer je ogromna ve}ina stanovni{tva bila srpsko-pravoslavne vere, ali je i tu hrvatstvo ja~alo a Srpstvo slabilo me|u katolicima. Novih katoli~kih Srba je jedva i bilo. âk su i oni u Baru i Ulciwu po~eli da se kolebaju, i neki od wih, kad bi napustili rodni kraj, postajali su Hrvati. Od toga niko nije mogao imati {tete, a kamo li da je to bilo zabraweno. Za{to onda ne probati i ispasti interesantan, mo`da ~ak i heroj?” (str. 112-113.) Posle Drugog svetskog rata situacija je bila nepodno{qiva. Qude koji bi se eksponirali kao Srbi katolici gotovo redovno su izlagali progonima, a u Crnoj Gori ni pravoslavci se nisu smeli izja{wavati kao Srbi, ako su èleli da izbegnu raznorazne neprijatnosti, ukqu~uju}i i ugroàvawe li~ne i profesionalne egzistencije. “Pravoslavni se ozna~uju kao “Crnogorci”, a katolici kao Hrvati!” (str. 113.) Dubrovnik je uveden u hrvatsku federalnu jedinicu, preplavqen hrvatskom nacionalisti~kom propagandom i falsifikovawem istorijskih ~iwenica da bi se Srpstvo u wemu u korenu ugu{ilo. Tome je pogodovala i ~iwenica da je tokom stotina godina austrougarske okupacije skoro u potpunosti izumrla dubrova~ka vlastela jer su se plemi}ke porodice posle pada pod tu|insku vlast dogovorile da se wihovi mu{ki potomci ne ène i uop{te ne ostavqaju potomstvo. Proces je dokraj~ila zaglu{uju}a komunisti~ka ideologija i oficijelna propaganda bratstva i jedinstva na izrazito antisrpskim osnovama. Pa ipak, i po popisu stanovni{tva iz 1953. godine bilo je jo{ uvek 8.813 Srba katoli~ke veroispovesti, kao i 4.709 Crnogoraca katolika. Sigurno je da su se mnogi deklarisali kao Srbi ateisti, ako su pripadali komunisti~koj partiji. “Pove}i broj od onih koji su rat proveli u Srbiji pre{ao je na pravoslavqe. Tako npr. Stjepo Kobasica, biv{i narodni poslanik (Dubro355

v~anin); on je izjavio da ne moè ostati u veri u ime koje se tamane Srbi. Onda konte Aleksandar Vidovi} iz [ibenika, Nikola Petrovi} – Ciko iz Boke itd. Dvojici sam ja li~no kumovao pri prelazu u pravoslavqe (Du{anu Hope, Dubrov~aninu i Petru Gu}u sa jednog ju`nojadranskog ostrva).” (str. 115.) Reìmi Pavla Kara|or|evi}a i Josipa Broza Tita otcepili su Dubrovnik od srpske matice i pripojili ga Hrvatskoj kao banovini ili socijalisti~koj republici, iako woj nikada ni po ~emu nije pripadao. Usledila je prava poplava istorijskih, politi~kih, sociolo{kih, lingvisti~kih i kwièvnih falsifikata, a Srbi su pod diktaturom jednostavno }utali, dok su se poltroni nadmetali u udvara~koj poslu{nosti i servilnosti. 1967. godine desio se veliki javni skandal. Na Katedri za jugoslovensku kwièvnost Filozofskog fakulteta u Beogradu zatekao se u pregledu literature stari uybenik akademika Pavla Popovi}a “Pregled srpske kwièvnosti” koji je i dubrova~ku kwièvnost obra|ivao kao izvornu srpsku. Decenijama su studenti u~ili po tom uybeniku, a onda je politi~kom vrhu zatrebala afera da bi se srpskom narodnom bi}u zadao novi udarac i pruìla jo{ jedna prilika srpskim komunisti~kim ~ankolizima da udaraju}i beskrupulozno na istoriju i kulturu srpskog naroda dokazuju svoju ideolo{ku pravovernost. Juri{nici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije me|usobno su se takmi~ili ko }e se ve}im kamenom baciti po Srpstvu i velike delove kulturnog nasle|a sopstvenog naroda `rtvovati gurawem u ~equsti pohlepne hrvatske a`daje. A na hrvatskoj strani, ure|uju}i navodnu jugoslovensku enciklopediju, na ~elu ogromne grupe falsifikatora stajao je li~no Miroslav Krleà. Sistematski je svemu dubrova~kom dodavan ve{ta~ki hrvatski atribut. Otimali su i Gunduli}a i Ru|era Bo{kovi}a, Valtazara Bogi{i}a i Vlahu Bukovca, celu porodicu Buni}a koja se italijanski prezivala de Bona, uprkos ~iwenici da je Luko Markiz Bona bio vo|a Srpske stranke u primorju. âk su i Marinu Drì}u, ~ije je srpstvo bilo skoro poslovi~no, i na nadgrobnoj plo~i pripisivali da je najve}i hrvatski komediograf renesanse. Dana{wi katolici u Dubrovniku su naterani da se izja{wavaju kao Hrvati. Ve{ta~ki su izreìrani popisi stanovni{tva, a onda su wihovi rezultati projektovani i u daleku pro{lost. Srpski komunisti~ki sudovi su zabrawivali kwige i publikacije zbog izno{ewa istine, a beogradska “Politika” je predwa~ila u suzbijawu nacionalne svesti svoga naroda i sluèwu wegovim neprijateqima. Ipak, s vremena na vreme je kroz beogradsku i kroz zagreba~ku {tampu provejavalo s kakvim se te{ko}ama komunisti~ki `biri nose su~eqavaju}i se sa starom pesmom dubrova~kih Srba katolika “Na vrh Sr|a vila kli~e – Zdravo srpski Dubrovni~e!”

2. Srpstvo Dubrovnika Sve su to bili razlozi da se prof. dr Lazo M. Kosti} prihvati pisawa kwige “Nasilno prisvajawe dubrova~ke kulture” koja je objavqena 1975. godine u Melburnu i sastoji se iz dva dela u kojima autor obra|uje jezik starog Dubrovnika i dubrova~ku kwièvnost. Pitawe jezika starog Dubrovnika je veoma kompleksno. Prvobitno jezik naroda je bio specifi~an vla{ko-romanski dijalekat, a zvani~ni latinski. Kako je ja~ao slovenski elemenat u stanovni{tvu, tako se {irio i srpski jezik, 356

ali su se opet ose}ale razlike u jeziku patricija i plebsa. Kod patricija je srpski jezik imao mno{tvo latinskih re~i i izraza, dok je obi~an narod govorio u jezi~kom smislu ispravnije. U diplomatiji su tekstovi nameweni zapadnim zemqama pisani na latinskom i italijanskom jeziku, a kad je re~ o isto~nim dràvama onda je to ~iweno na srpskom jeziku i }irili~nim pismom. Prvobitna kwièvnost je bila na latinskom jeziku, a kasnije uporedo na italijanskom i slovenskom. Slovenski nije bio jedinstvenog izraza i razlikovao se po vremenskim periodima i spoqnim uticajima na autora, pa su s vremena na vreme prisutni i izvesni ~akavizmi i ikavizmi. Me|utim, Milan Re{etar nedvosmisleno tvrdi da jedinstveni dijalekat dubrova~kih pisara “moè da bude samo srpski dijalekat koji se govori u Dubrovniku.” (str. 22.) To obja{wava ~iwenicu da se u Dubrovnik doseqavalo samo srpsko stanovni{tvo iz Zahumqa i Travunije i postepeno asimilovalo u etni~kom pogledu, prvobitno staroromansko. Izvesne dubrova~ke specifi~nosti on naziva raguzanizmima, pa kaè “Raguzanizmi su se razvili mahom posle XV veka, tako da je u XIV i XV veku ovaj dijalekat sigurno bio bliì hercegova~kom, nego u XVIi XVIIveku.” (str. 22.) Ovaj stav objavqen u Be~u 1891. godine u Arhivu za slovensku filologiju, Re{etar 1894. godine u predgovoru za kwigu “Pregled dubrova~ke lirike” jo{ ubedqivije precizira: “Dubrovnik ima u historiji na{eg narodnog ìvota uop{te, a naro~ito u historiji literature, sasvim odvojen poloàj iznikav{i kao neko ostrvo na koje se spase ne{to romanskog elementa {to nadìvje slovensku poplavu, Dubrovnik se nije nigde sasvim izjedna~io sa svojom srpskom okolicom: politi~koj samostalnosti dugo pomaga{e i etnografska odvojenost, a kad se stari romanski grad ne{to preseqavawem Srba sa strane, a ne{to posrbqavawem domorodaca malo po malo, barem u pogledu jezika pretvori u srpski grad, Dubrovnik opet sa~uva{e svoju individualnost” (str. 22-23.) I akademik Aleksandar Beli} je pisao da je kolonizacija Dubrovnika prete`no vr{ena od Trebiwa, Huma i Neretve, pa je ona o~igledno srpska, ali se delimi~no vr{ila i sa ostrva i sa severa Dalmacije donose}i izvesne crte ~akav{tine. “Uostalom, kako je Dubrovnik bio u vezi sa morem, pa prema tome i sa na{im ìvqem na ostrvqu, neke zajedni~ke crte sa wim u wemu se i docnije razvijaju (izgovor suglasnika “i” na kraju re~i kao “n”, sa nazalizacijom vokala koji mu prethodi i sl.). S druge strane, kako je kwièvni rad u Dubrovniku otpo~eo u drugoj polovini XV veka kada je ~akavski kwièvni jezik bio u punom razvitku, sasvim je prirodno {to su se prvi dubrova~ki pisci naslawali na taj kwièvni jezik.” (str. 23.) On time obja{wava ~akavizme kod [i{ka Men~eti}a i Yore Drì}a koji su ipak pisali dobrim hercegova~kim nare~jem. “Pisci kao Ivan Gunduli} (1588-1638.) obra}aju pa`wu naro~ito na ~isto}u jezika, staraju}i se da narodnim re~ima zamene tu|e. Ali i kod wih ima jo{ uvek dosta arhaizama najrazli~nijih vrsta.” (str. 24.) U jednoj polemici sa akademikom Radowi}em koji je u skladu s oficijelnim nastojawima govorio o ju`noslovenskim uticajima na Dubrovnik, profesor Henrik Bari} je istakao: “Za{to izbegavati da su to plemena prirodnog srpskog zale|a Dubrovnika. Time ne}u da kaèm da nije bilo i ~akavskog elementa, naro~ito radni~kog i zanatlijskog u Dubrovniku. Te{ko je re}i koji je sloj stariji, ~akavski ili {tokavski, ali nema sumwe da je ovaj drugi bio neuporedivo ja~i, tj. ja~i po broju i ekonomski ja~i, i da je on dao romanskom Dubrovniku svoj neizbrisivi slovenski tip.” (str. 25.) 357

U kwizi “Najstariji dubrova~ki govor” iz 1951. godine Milan Re{etar kaè da “gre{e i Vajan i Beli} i Bari}, ako smatraju da se mora uzeti da je pre prvih pesnika jedan deo dubrova~kog stanovni{tva bio ~akavski i da su od wega neki ~akavizmi u{li u dubrova~ki narodni govor, a po Beli}u i u dubrova~ki pesni~ki jezik. Ja to posledwe odlu~no odbijam jer da to verujemo, treba prekrojiti dubrova~ku historiju koja ni{ta ne zna da li su se trgovci, pomorci ili ribari u gustim hrpama doseqavali u Dubrovnik, pa zato ja jo{ uvek tvrdim, kao {to sam tvrdio pre 50 godina, da se u Dubrovniku nije nikada govorilo, ni u wemu kao celini ni u jednom wegovom delu, dalmatinskim ~akavsko-ikavskim govorom, nego uvek samo hercegova~kim {tokavsko-jekavskim.” (str. 25.) Re{etar je tako mislio i 1889. godine pi{u}i: “Dubrov~ani nijesu nikad bili ~akavci, jer je srpski jezik do{ao u negda romanski Dubrovnik iz staroga Zahumqa i stare Travunije, gdje se uvjek {tokavski govorilo.” (str. 26.) Kad je re~ o doseqavawu u Dubrovnik, najupe~atqivije podatke na osnovu arhivskih istraìvawa pruà najistaknutiji hrvatski istori~ar Vjekoslav Klai}, koji se, ina~e, nije libio da u svrhu potkrepqivawa velikohrvatskih pretenzija pribegne i ordinarnim falsifikatima. U ovom slu~aju on ipak konstatuje postojawe stare hronike u kojoj “ima popis vlasteoskih porodica dubrova~kih i za svaku se kaè odakle je do{la u Dubrovnik. U popisu su 154 porodice, od kojih su se doselile: iz Zete 11, iz Zahumqa 15, iz Kotora 22, iz Travunije 30, iz Bosne 7, iz Albanije 8, iz Zadra 6, iz Srbije 4, iz Bugarske, iz Splita, Trogira i Osora po jedna, iz Italije i drugih zemaqa 47.” (str. 26.) Ivan Stojanovi} je u kwizi “Dubrova~ka kwièvnost” pisao: “Dubrovnik je s po~etka bio sklop dviju elemenata, rimskoga i slovinskoga. Iza pada srpskog carstva na Kosovu, Srbi se raspr{i{e, ne samo po Dubrovniku nego jo{ i preko Neretve po Dalmaciji”. (str. 27.) Ukazuju}i da su mnoge srpske porodice u{le i u dubrova~ki senat, ina~e, opkoqen srpskim narodom. “A u privatnome ìvotu sasvijem se posrbi{e porodice rimske, bilo vlasteoske, {to do|o{e iz Epidavra ili Askrivija (Kotora), bilo gra|anske, te slu~ajno do|o{e iz Italije jali iz Dalmacije.” (str. 27.) Nakon {to je preveo poznatu Engelovu “Istoriju Dubrova~ke republike”, Ivan Stojanovi} je {tampao sa svojim op{irnim dodatkom u kome nalazimo i slede}e: “Kako su, pak Dubrov~ani sami sebe dràli, komu li su plemenu pripadali, biva: oni Slovini koji se u Dubrovniku prvi nastani{e? Kad bi se sudilo po kwièvnom pisawu prvijeh pjesnika, mogli bi pripadati i plemenu hrvatskome, ~akav{tine radi, ali po susjedstvu svud unaokolo, i po etnografiji, ne mogu biti drugo nego Srbi. Utjecaj srpski, i brojem prvijeh stanovnika i radi politi~kijeh odno{aja koje su imali sa susjednim kraqevima, banima i ùpanima, bija{e tako jak, da i u kwièvnosti preote {tokav{tina i jekav{tina prije nego po ostaloj Dalmaciji. Jagi} pripoznaje prevlast srpsku i mo} {tokav{tine, koja potisnu ~akav{tinu iz kwièvnosti. Miklo{i} opet misli – {to je dosta prili~nije, da se za ~akava{tinu nije nikad ni znalo u Dubrovniku, nego da su samo pisali tako da budu u saglasju kwièvnom s ostalim dalamtinskijem spisateqima.” (str. 28.) Ivan Stojanovi} je jo{ izri~itiji i precizniji u zakqu~ku, “da je prvi Dubrovnik, na hridinama Sv. Marije, bio osnovan od qudi narodnosti rimske, koji docnije, kako rekosmo, primi{e jezik srpski, dok je sjeverna strana bila napu~ena stanovnicima 358

narodnosti slovjeno-srpske, koji se s Rimqanima stopi{e u puk dubrova~ki... Za na{e se oce ne moè re}i ni po ~emu da su bili Hrvati. Zemqe naokolo koje su dràli u toku vjekova, pripadale su banovima i kraqevima plemena srpskoga.” (str. 29.) I drugi katolik, dr Lujo Bakoti} 1938. godine pi{e: “[to se ti~e Srba na podru~ju Dubrova~ke republike, poznato je da su Dubrov~ani, osim samog grada Dubrovnika, svu ostalu teritoriju dobili skoro iskqu~ivo od srpskih vladalaca. Na cijelim tim teritorijama prebivao je narod pravoslavne vere.” (str. 29.) Sve srpske porodice koje su na dubrova~ku teritoriju pod Turcima izbegle, pre{le su na katoli~anstvo. Nema~ki istori~ar Gebhardi 1808. godine navodi: “Po propasti ve}e avarske dràve opkoli{e sorabski ili srpski naseqeni gra|ani wihov grad i naseli{e najbliù zemqu, ~ak i mesto starog Epidaurusa u svoju sopstvenu korist pod vrhovni{tvom gr~kog cara.” (str. 31.) Engel tvrdi da su Srbi Dubrovniku i ime dali, a da se u wemu do XI veka govorilo italijanski, kada je po~eo slovenski element da prevladava. “Kako se grad pove}avao, to wegovi stanovnici nisu mogli vi{e da ìve samo od lova i ribolova i oni po~e{e da se {ire, da obra|uju poqa i vinograde. Da bi to mogli da vr{e sigurno i nesmetano, pla}ali su 30 zlatnika ùpanu srpskih Travuwana, a isto toliko godi{we ùpanu srpskih Zahumqana, jer usred wih oba bio je dubrova~ki predeo. Pla}awe ove kamate oslobodilo je Dubrov~ane istovremeno od svakog me{awa Slovena u wihovu unutra{wu upravu. Uzajamni trgova~ki saobra}aj sa oba ova srpska naroda be{e za sve wih koristan.” (str. 31-32.) Ruski istori~ar Viktor Vasiqevi~ Maku{ev navodi jo{ jedan interesantan podatak: “Ako je italijanski jezik bio jezik nauke i dràvnog govora, a Dubrov~ani su se toliko starali o wegovom usavr{avawu {to su zakonom zabranili ènama da izu~avaju inostrane jezike.”(str. 32.) Turski putopisac Kol tako|e pi{e o srpskom Dubrovniku, a nema~ki baron Oto Rajnsberg i Ida fon Diringfeld kaù da dubrova~ka narodnost nije ni italijanska ni srpska, nego to oboje u isti mah. Poznati engleski istori~ar i diplomata Artur Evans pisao je da je Stradun delio srpski deo naseqa od romanskog i da je zasut “kada je u XIII stole}u prestao antagonizam izme|u Srba i Romana i kada je srpski jezik postao materwim jezikom potomaka epidaurskih izbeglica.” (str. 33.). On kaè da je otpo~etka 15. veka materwi jezik Dubrov~ana naj~istija forma srpskog. Sli~no pi{u francuski kwièvnik Luj Leè i nema~ki istori~ar Hans Helmont, kao i Norbert Krebs i Konstatin Jiri~ek. Kosti} smatra da je mogu}e da je u Dubrovniku ipak ìveo mali broj ~akavaca koji su bez sumwe Hrvati, kao {to je i sva okolina bila nesumwivo srpska. Prvobitno se Dubrovnik sastojao samo od grada-polisa i najblièg predgra|a, a postepeno je zadobijao najbliù srpsku okolinu, pa ~akavci nikada zbog svoje malobrojnosti nisu mogli odre|ivati osnovni karakter. Kako Engel navodi: “Stefan Vojislav, obnoviteq i oslobodilac Srbije od vizantijskog suverenstva oko 1040. do 1050. godine kanda je iz prijateqstva prema Dubrov~anima, darovao wima dolinu @upe, zalive Rijeke, Gruà i Melfija (?), kao i celu obalu do Ora{ca – plodnu oblast. Isto tako izgleda da je bio dare`qiv Mihailo, sin Stefanov (1050-1080), prema Dubrov~anima, svojim saveznicima. On im je darovao ostrva Kolo~ep, Lopud i [ipan.”(str. 36-37.) Konstantin Jiri~ek navo359

di da je krajem sredweg veka srpski govor prevladao u Dubrovniku i Kotoru zbog izumirawa starih gradskih porodica i dolaska mnogih novih teritorijalnim {irewem i intenzivirawem trgova~kog saobra}aja, a Kosti} zakqu~uje: “Dubrovnik je sam mogao imati, bar ispo~etka, me{an etni~ki karakter. Kad je on razvio gradske zidine i pro{irio se u svim pravcima sem prema moru, on je bivao sve vi{e i vi{e izrazitije srpski. Dubrova~ka republika bila je nesporno srpska po ve}ini svoga stanovni{tva”. (str. 38.) U po~etku su Dubrov~ani govorili specifi~nim romanskim jezikom koji je predstavqao me{avinu vla{kog i latinskog, a vlastela je upotrebqavala ~istu varijantu toskanskog jezika koja se zna~ajno razlikovala od venecijanskog dijalekta dalmatinskih gradova koji su bili pod mleta~kom vla{}u. Srpski jezik je ispo~etka nezvani~no uvo|en kao pomo}ni radi administrativnog upravqawa prikqu~enim teritorijama od po~etka XIII veka, kako navodi Re{etar, “slu`bena korespodencija izme|u Dubrova~ke republike i srpskih zemaqa vodi se iskqu~ivo u srpskom jeziku.” (str. 41.) Ostalo je u analima da se i jedan Dubrov~anin sa Hvara 1688. godine obra}ao Dubrova~kom senatu }irilicom. Postojali su i posebni pisari za srpski jezik koji su se zvali dijacima srpskim za razliku od dijaka latinskih. Sva dokumenta su se bri`qivo ~uvala u arhivu, pa kako isti~e Hrvat i be~ki profesor Vatroslav Jagi}, “ovoj visoko razvijenoj brizi Republike za arhivima, zahvaquje srpski jezik za wegove najstarije, najplemenitije perle.” (str. 43.) Ni u jednom svom tekstu Jagi} nije ni pomenuo hrvatski jezik kao eventualno govorni u Dubrovniku, nego samo latinski, italijanski i srpski. Svoj srpski jezik koji su govorili, Dubrov~ani su ~esto nazivali na{kim, slovenskim, dubrova~kim, a ponekad ilirskim. Milan Re{etar je ustanovio da je 1512. godine u Mlecima {tampan jedan od najstarijih {tampanih dubrova~kih dokumenata – srpski molitvenik, i to }irilicom. Malo kasnije je {tampan molitvenik za katoli~ke mise koje je lajpci{ki profesor i jedan od najve}ih slavista 19. veka August Leskin nazvao “Dalmatinsko-srpski misal.” I tamo gde se jezik naziva dubrova~kim pisano je }irili~no. Postoje i svedo~anstva da se latinski jezik nazivao vla{kim, a to se dopuwuje i sa~uvanim poveqama bosanskog velikog bana Matije Ninoslava koji je svoje podanike nazivao Srbima, a Dubrov~ane Vlasima. Bilo kako bilo, hrvatski jezik se nigde ne pomiwe, ~ak ni kod Paànina Bartola Ka{i}a koji je dugo ìveo u Dubrovniku polovinom XVIIveka. Samo moderni falsifikatori ubacuju hrvatske atribute gde stignu, pa makar to i krajwe groteskno delovalo. Iako je Ka{i} verovatno bio Hrvat, mada mu je pravo ime Bartolomej Kasio, on koristi izraze dubrova~ki, dalmatinski, bosanski, slovinski, ilirski, ali nikada i hrvatski jezik. Ni pomena od hrvatskog jezika nema ni u XVIII veku, niti se u kwigama mahom govori o ilirskom ili slovinskom. Ardelio Dela Bela kaè da je srpsko pismo }irilica na kojoj se pisalo ilirski ili slovinski, a takve tvrdwe navodi u svom re~niku ilirsko-italijansko-latinskog jezika koji je prvi put objavqen 1728. godine. On se prosto izviwava {to je wegova kwiga objavqena latinicom jer slovenski alfabet nije jedinstven i sastoji se iz ~etiri varijante: stari ruski, moderni ruski, srpski ili }irili~ni i jerolimski ili glagolitski. Izvorno, Dubrovnik nije mogao biti ni srpski ni hrvatski. Bio je romanski. Srpski je postao naknadno jer su Srbi ìveli svuda oko wega i {irio se na wi360

hovu teritoriju, obuhvatao srpsko stanovni{tvo, Srbi su se u wega useqavali, pa je postepeno izgubio romanske karakteristike i poprimio srpske u wihovom specifi~nom izrazu. Hrvatski nikada su{tinski nije mogao postati, ali mu je hrvatstvo nasilno nametnuto alhemi~arskim etni~kim eksperimentima Katoli~ke crkve u prvoj polovini HH veka, katastrofalnim proma{ajima kara|or|evi}evskog reìma i koncentrisanom antisrpskom politikom komunisti~ke diktature. Hiqadu petsto {ezdeset {este godine dubrova~ki Senat je na srpskom jeziku uputio povodom stupawa na presto ~estitku turskom sultanu Selimu II, sinu Sulejmana Veli~anstvenog. 1638. godine objavqen je jedan oglas na italijanskom jeziku sa srpskim dodatkom, da bi ga svako boqe razumeo, kako je to obrazloèno u italijanskom delu teksta. Oba teksta su u slu`benim spisima zavedena na italijanskom jeziku uz obja{wewe da im je original na srpskom. Tako su i zakoni progla{avani na srpskom jeziku na javnim trgovima da bi ih svako boqe razumeo. U starom rukopisu koji poti~e s po~etka XVIIIveka i ~uva se u franciskanskoj biblioteci u Vatikanu, prva re~enica koju Kosti} citira je na italijanskom, a druga sledi na srpskom: “U jednoj srpskoj kwizi gde su apostoli i evan|eqa koji se ~itaju preko cele godine na srpskom, ~ita se posle toga tako|e na srpskom: “Neka se zna kada se po~eo Dubrovnik graditi od grada Cavtata na 626. godi{te Isukrsta.”(str. 63.) To je kqu~ni dokaz da se srpski jezik koristio i u rimokatoli~kim crkvama. U posledwem periodu Dubrova~ke republike postoji ogroman broj svedo~anstava o zvani~noj upotrebi srpskog jezika. “U listinama sa~uvanim u Dubrovniku i tako spa{enim za srpstvo, spomiwe se srpsko ime stotine, ako ne i hiqade puta: bilo da se ozna~uje etni~ka pripadnst okolnih qudi, bilo da se obeleàva jezik kojim govore ili pismo kojim pi{u. I u italijanskom, i u latinskom, i u srpskom jeziku stalno se nailazi na adjektive (ponekad i supstantive) srpski itd, hrvatski nikad i nigde. I na osnovu toga Hrvati, dana{wi Hrvati i oni pro{log veka, zakqu~uju da je Dubrovnik bio hrvatski! U tim listinima spomiwu se mnogi drugi narodi i wihove zemqe, udaqeniji od Hrvatske, ali ovi nikada ili bar skoro nikada.”(str. 66-67.) U kwizi “Srpski narod i wegov jezik” profesor Pavle Ivi} je jo{ precizniji i iznosi da ima “ukupno ~etiri ili pet pomena hrvatskog jezika u Dubrovniku ili samog Dubrovnika u krugu hrvatskih gradova iskqu~ivo kod pesnika, i to u naro~itim prilikama kao {to je kurtoazno obra}awe nekome iz hrvatskih strana, ili naslov {tampane kwige koja }e mo`da obezbediti {iru publiku, ili poetska tirada u kojoj pore|ewe dubrova~kog sa hrvatskim ima, u stvari, ciq da istakne prednost dubrova~kog... Postoje, uostalom, i primeri gde dubrova~ki autori pomiwu Hrvate, ali na na~in iz koga se jasno vidi da u wih ne ubrajaju Dubrov~ane... Nasuprot tome, vrlo je ~esta pojava da su “Dubrov~ani, po~ev od kraja XVpa do po~etka XVIIIveka nazivali svoj jezik srpskim (lingua serviana) i to naj~e{}e u slu`benim aktima kad je trebalo ozna~iti narodni jezik Dubrovnika za razliku od italijanskog ili latinskog jezika dokumenata koji sadrè ove pomene.” (str. 67.) Osniva~ moderne slavistike, katoli~ki fratar jezuitskog reda i univerzitetski profesor, êh Josif Dobrovski pisao je Jerneju Kopitaru po~etkom 19. veka “Geografski nazivi me malo interesuju. Ta Dubrov~ani, Makedonci i Bosanci su Srbi. Krawci, Bezjaci, Panonski Hrvati su po poreklu 361

Hrvati.” (str. 75.) Ne{to kasnije, u svom ìvotnom delu “Slavin” iz 1834. godine Josif Dobrovski kategori~ki tvrdi: “Granice izme|u pravog hrvatskog i srpskog (ilirskog) jezika u Dalmaciji mogao bi najboqe da navede neki Hrvat koji je dobro ve{t u oba dijalekta. Ako nekoji kao Zlatari} u predgovoru svojih pesama (Mleci 1597. g.) dalmatinsko-ilirski (srpski) jezik nazivaju horvacki jezik, to nije ta~no govoreno, to se doga|a zbog politi~ke veze sa Dalmacijom. Dalmatinsko-ilirski i srpski ja drìm u su{tini jo{ uvek kao isti jezik. Ja znam dobro da dalmatinski i srpski nisu sasvim istovetni govori. Ali, u osnovi, oba pripadaju, bez obzira na razne provincijalizme i druga mawa odstupawa, ipak samoj jednoj jezi~noj vrsti, kao {to su i stanovnici obe zemqe po svom poreklu srpskog stabla.” (str. 75.) Slovenac Jernej Kopitar je 1822. godine pisao: “Srpski ili ilirski dijalekat govori u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Dubrovniku, Dalmaciji, Istri, Hrvatskoj Granici, Slavoniji i srpskim naseqima po ju`noj Ugarskoj, ~etiri do pet miliona, od kojih su oko polovina gr~kog obreda (ovo Kopitar pi{e latinski, a recenzija je na nema~kom), ali bogosluèwe obavqaju na slovenskom jeziku.” (str. 77.) Drugi veliki slavista, mla|i od Dobrovskog, ali ne mawe zna~ajan, objavio je 1833. godine u Pe{ti na nema~kom jeziku “Srpska zrnca za ~itawe”, u kojima navodi: “To je istorijski i lingvisti~ki dokazana ~iwenica da, kao {to Srbi u Srbiji, Bosni, u Slavoniji, Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji u svojoj ukupnosti sa~iwavaju samo jednu granu velikog slovenskog stabla, pa makar pripadali isto~noj ili zapadnoj crkvi, isto tako i wihov jezik predstavqa samo jedno nare~je, mada sa vi{e bezna~ajnih varijeteta.” (str. 77.) U Be~u je 1858. godine Slovenac Franc Miklo{i~, tako|e op{tepriznat slavista, objavio na latinskom jeziku kwigu “Srpski spomenici” u koju je uvrstio sve dubrova~ke isprave, poveqe i pisma pisane na srpskom jeziku, a naknadno prona|ene êh Konstantin Jiri~ek u kwizi pod istim naslovom. Sli~ne su stavove imali Jakob Grim, Johan Severin Fater, Luj Leè, Josef Karasek. U toku Prvog svetskog rata konte Lujo Vojnovi} je pisao o staroj dubrova~koj dràvi: “Jedna ~udna republika, koja je svoje zapisnike redigovala na latinskom i naposletku na italijanskom, ali ~iji senatori diskutovahu na srpskom jeziku i korespondirahu na tom jeziku sa srpskim kneèvima, obeleàvaju}i na srpskom imena wihovih ku}a (porodica, plemena). Ona je redigovala i {ifrirala na srpskom tajna uputstva upu}ena wenima ambasadorima. Intolerantna u pogledu vere, ona je dràla po strani od svojih granica Slovene preko brda; ali im je ona slala u wihovu otaybinu podstreke na srpskom jeziku i na srpskom jeziku im je pravdu izricala.” (str. 81.) Poznati zagreba~ki sveu~ili{ni profesor splitskog porekla Natko Nodilo 1883. godine je zakqu~io: “U Dubrovniku, ako ne od prvog po~etka, a to od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo se kako od pu~ana, tako i od vlastele; kako kod ku}e, tako i u javnom ìvotu. Jeste istina, da su se zapisnici raznih vije}a vodili latinski, a prilika je tako|e da pod knezovima mleta~kim, wih radi, na vije}ima se ne{to raspravqalo i mleta~kim i kajkavskim govorom. Nego u op}ini od Mletaka opro{tenoj, srpski je raspravni jezik.” (str. 82.) Poznati francuski geograf i etnograf koji se posebno bavio balkanskim izu~avawima, Ami Bue pisao je 1840. godine da su Dalmatinci, Morlaci, 362

Dubrov~ani i Bokeqi nesporno Srbi, {to izri~ito potvr|uje i osniva~ austrijske statisti~ke nauke baron Karl êrnig 1857. godine. Istog su mi{qewa i statisti~ari Adolf Fiker i Brakeli. A nema~ki etnolog Kol pi{e 1872. godine: “Ona tako cvetaju}a i slavna u sredwem veku, republika Dubrovnik be{e srpska komuna. Nazvali su je “srpskom Atinom”, i vlasteoske porodice wene jo{ i sad traè korene wihovih geneolo{kih stabala u planinama i livadama Bosne i Srbije.” (str. 83.) Vuk Karayi} je 1834. godine zakqu~io da je dubrova~ki jezik pravi hercegova~ki od koga se razlikuje po tome {to ima glas h, {to Dubrov~ani ne kaù |eca nego djeca i {to imaju previ{e italijanskih re~i. Oto fon Rajnsfberg – Diringsfeld je 1864. zakqu~io: “Latinski, u po~etku jezik narodni, be{e jo{ 1450. tamo i amo u upotrebi, ali sa zahvatawem slovenskog jezika tako pokvaren. Srpski, naprotiv, zadrà, kao jezik èna, dece i sluìn~adi, premo} u ku}i. Posle se razvi postepeno iz mnogostruke upotrebe sa strancima (u trgova~kom, socijalnom i literarnom saobra}aju) jedan polutanski jezik, dubrova~ki dijalekat, koji je bio sastavqen iz srpskog i italijanskog i koji je jednako bio pokvaren koliko je pisani slovenski jezik Dubrov~ana odràn klasi~no ~ist.” (str. 91.) Artur Evans je 1875. godine pisao da se u Dubrovniku ~uje najlep{i srpski jezik. Zato tragikomi~no zvu~e re~i Juraja Bjankinija u pismu Mihovilu Pavlinovi}u iz 1879. godine: “Po pismu Puci}a, po pismu Vr~evi}a itd., po rije~ima Vida Kamenarevi}a, koji je ovdje bio ovih dana, i po{tenog popa Vulovi}a iz Kotora, koji je tako|e ovuda pro{ao, ja cienim da kad bi Klai} i htio, da bi mu~an barem wegov izbor u Dubrova~akom, gdje se uob}e naàlost drè da su Srbi.” (str. 101.) Poznati hrvatski filolog Ivan Mil~eti} objavio je 1905. godine svoje zapise o putovawu kroz Dalmaciju 1874. godine: “Ja sam me|u obrazovanim Dalmatincima na{ao onda i Dalmatinaca i Slavo-Dalmata..., Slavjana, na{inaca (Dubrov~ani) i Srba (Bokeqi i gdjekoji Dubrov~anin), ali Hrvata nigdje.” (str. 102.) A mo`da nam je najinteresantnije svedo~anstvo grupice propagatora hrvatstva u Dubrovniku polovinom pro{log veka zahvaquju}i kojima je profesor Lazo Kosti} do{ao do dragocenih statisti~kih podataka: “Burne 1848. godine je izlazio u Dubrovniku list “Lavenire” (“Budu}nost”). Na wemu je stajalo da je “hrvatski list napisan italijanski”, jer primorski “Hrvati” nisu znali “hrvatski”. Urednik mu je bio Ivan August Kazna~i}. U jednom broju od oktobra te godine on navodi “statistiku slovenskih naroda” u kojoj ima rubrike “jezik” i “nare~je”. Kao jezik Ju`nih Slovena naveden je “ilirski”, a kao nare~ja (dijalekti): bugarski, srpski, hrvatski i slovena~ki odn. “krawski” (karniko, a u zagradama vendo, tj. vendski). Kao lica koja imaju srpski dijalekat ubrojeni su svi pravoslavni (2.880.000), a zatim skoro milion i po katolika (1.490.000) i 550.000 muslimana. Hrvatski dijalekat samo 801.000, svi u Austriji, dakle niko u Bosni. – U rubrici “Turska” stoji daqe da u woj govori srpski dijalekat skoro milion i po qudi (1.490.000), hrvatski niko. Tada su Bosna i Hercegovina bile pod Turskom. Eto, oni, “Hrvati” Dubrovnika sami tako tvrde, bar pre sto godina. To je tada bilo op{te mi{qewe nauke i publicistike, kome se nije bilo lako odupirati.” (str. 102.) Kqu~ni ciq Hrvata ipak nije stari i nestali dubrova~ki jezik, nego prisvajawe dubrova~ke kwièvnosti. Po{to je argumentovano dokazao da je dubro363

va~ki jezik mogao biti samo srpski i takav zakqu~ak potkrepio nedvosmislenim izjavama najve}ih svetskih autoriteta iz oblasti slavistike i istoriografije, Laza Kosti} zakqu~uje da je na srpskom jeziku mogla nastati samo srpska literatura, jer je literatura glavna emanacija jezika, wegov produkt, najvi{i izraz, delo qudi koji su ne samo pisali na srpskom jeziku nego i svojim poreklom pripadali srpskom narodu. Sukob mi{qewa srpskih i hrvatskih teoreti~ara druge polovine pro{log i prve polovine ovog veka oko etni~kog odre|ewa Dubrov~ana, wihove istorije, kulture i kwièvnosti bio je veoma stimulativan za intenzivna, sveobuhvatna i veoma detaqna nau~na istraìvawa. Objektivni i nepristrasni rezultati su uvek dovodili do precizne srpske identifikacije, ali pod Paveli}evim usta{kim i Titovim komunisti~kim reìmom na silu je uybenicima, publicistikom, stru~nom periodikom i politi~ko-propagandnim glasilima rasprostirana tvrdwa da je re~ o hrvatskoj kwièvnosti, a svako suprotstavqawe moglo je aktera dovesti pod udar krivi~nopravnih sankcija. Poluvekovna komunisti~ka diktatura i ideolo{ki monopolizam jednostavno su iskrivili svest qudi i mla|e generacije vaspitavale i obrazovale na laìma i falsifikatima. Protek vremena je u~inio svoje pa su i tekstovi u najuglednijim stranim enciklopedijskim izdawima trpeli kvazinau~ne revizije. Orkestrirana halabuka oficijelnih hrvatskih nacionalnih ideologa i komunisti~kih zvani~nika, uz podrepa{ki ulizi~ki odnos srpskih namesnika i tla~iteqa sopstvenog naroda, ve{ta~ki je mewala dru{tvene uzuse, nau~nu metodologiju i teorijski misaoni supstrat. âk su i srpski nau~nici od moralnog digniteta, izri~ito nikada ne priznaju}i da je dubrova~ka literatura hrvatskog nacionalnog karaktera, a nesmeju}i otvoreno da kaù kako je nedvosmisleno srpska, beàli u neku varijantu samostalnog odre|ewa i identifikacije, insistiraju}i na wenom {irem jugoslovenskom okviru. Ina~e, dubrova~ka kwièvnost, prema mi{qewu takvih nau~nih autoriteta kao {to su Nikola Tomazeo, Jernej Kopitar, Matija Murko, Milan Re{etar, V.V. Maku{ev, N. Bahtin, Arturo Kronia, \ovani Maver itd., nema neku zna~ajniju literarnu vrednost jer je u su{tini neve{ta imitacija i kompilacija italijanskih renesansnih autora, pre svega Dantea, Torkvata Tasa, Boka~a i drugih, uz dodavawe izvesnog lokalnog kolorita. Ona je Hrvatima va`na jer nikakve druge kwièvnosti nisu imali, a ukoliko je ubedqivije prisvoje mogle bi im posluìti kao dokaz da svoj dana{wi jezik nisu preoteli od Srba nego da imaju iole ozbiqniji izvornik. Kosti} izvodi kompletnu argumentaciju, pokazuju}i da je, iako izvorno pravnik, ovladao osnovnim kategorijama teorije kwièvnosti, a nakon iscrpne elaboracije vode}ih nau~nih autoriteta izvodi slede}i zakqu~ak: “Dubrova~ka kwièvnost na srpskom jeziku je bila najboqa u po~etku, oko XVI veka i po~etkom XVII veka. Mesto da bude posle boqe, mogao se ustanoviti jedan katastrofalan nazadak. I to ne samo nazadak u lepoti i vrednosti literature (uglavnom poezije), ve} i u jeziku. Mesto da se usavr{ava jezik u daqim generacijama, on je bio sve slabiji. Docnije se sve vi{e pisalo romanski, uglavnom me{avinom latinskog i italijanskog jezika. âk je u slovenskim tekstovima praktikovana ta me{avina. Naro~ito su uvr{tavani u tu|i tekst latinski verzi, i to mahom novolatinski, prili~no udaqeni od klasi~nog latinskog jezika.” (str. 122-123.) Prema tome, stara dubrova~ka kwièvnost ne oboga}uje mnogo ukupnu srpsku literaturu. Ona je daleko ispod nivoa srpskih narodnih pesama iz istog 364

perioda, ali to nije razlog da je se mi Srbi odri~emo i prepu{tamo je Hrvatima. Ona je na{a, a ako se uop{te s nekim moèmo sporiti oko wene kulturne prirode i karakteristika, onda to mogu biti iskqu~ivo Italijani, jer je Dubrovnik kqu~na dodirna ta~ka srpskog i italijanskog naroda. âk i hrvatski istori~ar Vatroslav Jagi} citira rije~kog profesora [imu Qubi}a koji je 1865. godine objavio “Ogledalo kwièvne povjesti jugoslovenske” i, izme|u ostalog, naveo: “Ista kronika dukqanska, najstariji spomenik na{ega jezika, pisana bez dvojbe od Srbina u srpskoj zemqi, i djela najstarijih pisateqa dubrova~kih i kotorskih, rodom srpskih ili odgojenih barem pod uplivom srpskoga nare~ja, kako npr. [i{ka Men~eti}a, \ore Drì}a itd.” (str. 127.) Profesor pra{kog univerziteta Karl Kadlec, ina~e ekspert za istoriju slovenskih prava, pisao je 1913. godine da nije va`no “da li se Dubrovnik nalazio pod neposrednom vla{}u srpskih vladara, nego i to, da je dubrova~ka kultura delom srpska (a delom i talijanska). Neki istori~ari pretresaju u okviru srpske istorije i istoriju Dubrovnika.To ~ini npr. Majkov. Sli~no je i sa Bosnom.” (str. 128.) Ruski slavista Viktor Vasiqevi~ Maku{ev 1867. godine je pisao: “U Dubrovniku su u isto vreme procvetale tri literature: latinska, italijanska i srpska. Latinski se jezik upotrebqavao u nau~nim sastavima, u sve~anim besedama, a i u poeziji; to je bio po prevashodstvu diplomatski i pravni~ki jezik. Italijanski su pisani sastavi sa vi{e prakti~nim karakterom i pesme ~iji je siè uziman iz obi~nog ìvota. Ro|eni srpski jezik ograni~avao se na porodi~ni ìvot, poeziju i pripovedi narodu.” (129-130.) Nema~ki filolog Ernest fon Eberg 1837. godine objavio je “Istorijski pregled slovenskih jezika i slovenske literature” u kome kaè: “Zapadni Srbi behu izrana podeqeni u mawe dràve, od kojih su neke i imale i neku vrstu aristokratsko-republikanskog ustrojstva. Ovde }emo samo navesti Republiku Dubrovnik, kolevku dalmatinske grane srpske literature”. (str. 130.) Ina~e, poseban odeqak wegove kwige nosi naslov: “Literatura Dalmatinaca ili Srba koji pripadaju Rimokatoli~koj crkvi”, a postoji i pododeqak “Svetovna literatura dalmatinskih ili katoli~kih Srba”. Nema~ki putopisac J. Kol 1851. godine isti~e da su “narodni ìvot i poezija najve}eg dela dalmatinskih stanovnika potpuno isti kao i ostalih Srba.” (str. 130.) I austrijski etnograf baron êrnig i ma|arski istori~ar [viker dubrova~ku kwièvnost smatraju nesumwivo srpskom. Francuski kwièvni istori~ar Selest Kurijer 1879. godine pi{e da je dubrova~ka kwièvnost nakon turske invazije “novo cvetawe srpske kwièvnosti izba~ene iz svojih postojbina.” (str. 131.) Slavista Luj Leè izri~ito kaè da je Gundili} Srbin, a istori~ar i geograf @ak Ansel, prou~avaju}i srpsku usmenu kwièvnost zakqu~uje: “Pored ove narodne literature, koja po usmenom predawu ide od peva~a do peva~a, od pokoqewa ka pokoqewu, jedna literatura nau~na odrà se trajno u Dubrovniku, gde je u XVI i XVII veku srpski malo pomalo odmenio italijanski kao jezik elite, bogatih trgovaca i konta.” (str. 132.) Nikolo Tomazeo pisao je 1853. godine: “Srbija se oslobodila turskog jarma pre nego Gr~ka; Dubrovnik je imao tri kwièvnosti: latinsku, italijansku i srpsku, samostalniju od italijanske, a dao je Italiji Baqivija i Bo{kovi}a.” (str. 132.) Impresioniran Tomazeovim tekstovima Kosti} postavqa pitawe: “Kako to da se hrvatska kwièvnost nije pojavila 365

za vreme hrvatske dràve? Jedva ima iz toga doba i najmawe znakova hrvatske pismenosti, dok mi iz srpske sredwovekovne dràve imamo ceo niz kwièvnih sastava, poveqa, pa ~ak i veli~anstveni Du{anov zakonik na srpskom jeziku!” (str. 132-133.) I rumunski istori~ar Nikola Jorga 1924. godine pi{e da postoje tri Srbije i tri srpske literature, a ovde prenosimo ukratko {ta misli o tre}oj; dalmatinskoj Srbiji “Ova Dalmatinska Srbija, tokom ~itavog sredweg veka imala je latinsku literaturu koja, {to se rase ti~e, pripada Srbima. Ali u modernoj epohi postoji ~itava serija produkata ove iste literature koja sad nije vi{e latinska: ona je srpska kwièvnost Dalmacije, to je u prvom redu kwièvnost Dubrovnika.” (str. 133.) Bukure{tanski profesor slovenskog prava Kau{anski i staro dubrova~ko pravo iz XI i XIII veka smatrao je srpskim, bez obzira {to su svi pravni akti pisani na latinskom jeziku: “ Od starijih spomenika ju`noslovenskog prava treba daqe spomenuti zakonodavstvo cvetaju}eg srpskog doma}eg grada male republike Raguze (srpski Dubrovnik)”. (str. 133.) Lazo Kosti} isti~e da su svi zna~ajniji srpski istori~ari kwièvnosti poput Pavla Popovi}a i Tihomira Ostoji}a dubrova~ku literaturu smatrali srpskom, kao i Srbi katolici Milan Re{etar i Petar Kolendi}. Posebno se divio akademiku Kolendi}u jer “je i posle rata bez ikakvog okoli{avawa nazivao dubrova~ki jezik srpskim i kwièvnost na wemu srpskom.” (str. 135.) Sremac dr Jovan Suboti} objavio je 1850. godine u Be~u na nema~kom jeziku raspravu “Neke osnove srpske kwièvnosti” i naveo: “Drugi odsek srpske istorije kwièvnosti obuhvata literaturu Dubrova~ke republike i prostire se na XV, XVI i XVII vek. Kao i sloboda srpskog naroda, tako se i wegova literatura skloni u zidine malog, ali pametnog i sre}nog Dubrovnika. Ba{ tada prona|ena ve{tina {tampawa kwiga i wome izazvan slobodniji saobra}aj duhova, mnogo su je pomogli. Srpska umetna poezija podiè se do najvi{eg stepena umetni~kog savr{enstva. Wen prvi majstor i reprezentant je Ivan Gunduli} (1620.) sa svojim neumornim “Osmanom”. Imena kao {to su Drì}, Men~eti}, Palmoti}, \or|i} preovladavala su u ovoj periodi srpske literature. U dubrova~koj poeziji je uticaj italijanskih majstora sasvim vidqiv. Napredovawe Turaka prema Jadranu, s jedne strane, i {irewa Mle~ana prema Zagorju s druge strane, doveli su malu srpsku republiku u opasan {kripac i u gruvawu oru`ja koje je tome sledovalo, u}uti se ovde srpska muza”. (str. 137.) âk i jedan od rodona~elnika srpske socijaldemokratije Du{an Popovi} pisao je 1917. godine u okviru tada aktuelnih rasprava me|u austrijskim socijalnim demokratima: “Srpska republika Dubrovnik bila je u sredwem veku ne samo vaàn trgova~ki centrum, ve} je proizvela pesnike, nau~nike i mislioce koji su ponekad uìvali evropski glas.” (str. 137.) Jovan Cviji} je nedvosmisleno Dubrov~ane smatrao Srbima, a dubrova~ku kwièvnost srpskom, i za Dubrovnik kaè da je bio “sre}an spoj latinskog i srpskog duha”. (str. 138.) Jedan od najve}ih srpskih pesnika svih vremena Jovan Du~i} pisao je 1893. godine: “Otkriva se spomenik velikom srpskom pesniku Ivanu Fr. Gunduli}u; ime srpskog naroda, naro~ito ime slobodnog srpskog Dubrovnika, najve}ma je uzdigao pesnik “Osmana”, plemi} srpski \ivo Frawin Gunduli}, ~ije veliko ime proslavqa srpstvo sad prilikom wegove 400. godi{wice u Dubrovniku, mestu wegova ro|ewa, dana 14. junija o.g.... Sveti pepeo velikog srpskog pesnika Gunduli}a mirno po~iva u grobu, sre}an {to spomen wegov veli~a i proslavqa danas 366

ceo srpski narod. Jo{ za koji dan, pa }e usred srpskog Dubrovnika da zablista velik i veli~anstven spomenik wegova slavna sina i najve}eg srpskog epskog pisca... U ono vreme dok su se Srbija, Bosna, Hercegovina i Crna Gora borile i krvile s ve~itim du{maninom, u to doba je u pitomom Dubrovniku srpskom cvetala prosveta i {irila se kwiga srpska... Dubrovnik je bio leglo velikih duhova – pesnika i kwièvnika srpskih... Nema vaqda lep{ih i milijih uspomena nego su uspomene {to ostaju u du{i onoga koji je ikada video takve sve~anosti i uspomene {to ponese srpski rodoqub vra}aju}i se iz vedrog srpskog primorja... Neka se, ko iole moè, odazove ovoj qubavi koju je veliki srpski sin i pesnik Gunduli} spram Srpstva gajio, s kojom je qubavqu Srpstvo povezao, i s kojom je u hladni grob legao.” (str. 138-139.) âk je i najve}i hrvatski slavista Vatroslav Jagi}, koji je u mladosti tvrdio da je dubrova~ka kwièvnost hrvatska, u zrelijim godinama vi{e puta ispravqao mladala~ke zablude, iznose}i stav da je dubrova~ka kwièvnost ipak zajedni~ka i Srbima i Hrvatima. U izdawima wegovih dela posle Drugog svetskog rata svi ti wegovi stavovi su cenzurisani, ali ih je profesor Kosti} strpqivo pronalazio u prvim izdawima i arhivama. Sli~no su postupali Matija Murko i Imbro Tkalac Igwatijevi}, a biskup Josip Juraj [trosmajer uskukao se i ispametio 13. juna 1893. godine: “Mi Hrvati, koji smo prvi izdavati po~eli dubrova~ke i dalmatinske pisce, mi smo se morali od prvog po~etka cijeloj stvari na ~elu staviti i zna~aj joj hrvatski utisnuti. Sad kad su to Srbi u~inili, sve {to mi u tom smislu u~inili budemo, bi}e samo sjena onoga sjaja, kojim se srpstvo u opreci prema hrvatstvu obasija.” (str. 143.) I po svojoj tematici stara dubrova~ka kwièvnost je op{ta, slovenska i dubrova~ka. “Mnogi su dubrova~ki pisci svih vekova wihove pismenosti bili inspirisani doga|ajima i li~nostima srpske istorije, ali ni jedan jedini makakvim doga|ajem iz hrvatske istorije. Niti spomiwu wihove la`ne kraqeve, niti wihove istorijske podvige.” (str. 153.) Svoj zakqu~ak profesor Kosti} ubedqivo potkrepquje mi{qewem Jovana Du~i}a: “Nikad, ni nekad Gunduli}, ni docnije Vojnovi}, nisu pevali o Hrvatima, niti su ni sebe ni svoj grad zvali hrvatskim. Hrvati, me|utim, svojataju i Gunduli}a i Vojnovi}a, kao {to su pokrali srpske narodne pesme, ~ega se stideo jedan Jagi}.” (str. 154.) I sve bugar{tice, koje su dugo poku{avali pripisati Hrvatima, imaju iskqu~ivo srpsku nacionalnu tematiku u sadràju. Komentari{u}i deo dubrova~kog istori~ara Mavra Orbinija “Kraqevstvo Slovena” Pavle Ivi} je u kwizi “Srpski narod i wegov jezik” napisao: “To }e kraqevstvo biti otelovqeno pre svega u sredwovekovnoj srpskoj dràvi. Da takvo uìvqavawe u srpske stvari nije bilo kwi{ko ni izve{ta~eno, znamo po narodnim pesmama koje su u ono vreme zabeleène u Dubrovniku i okolini, a u kojima nas presre}u knez Lazar i knegiwa Milica, Milo{ Kobilovi} i Vuk Brankovi}, bra}a Jugovi}i, Strahiwa Banovi}, Marko Kraqevi}, despot Vuk i mnogi znanci iz znatno kasnijih Karayi}evih zbirki.” (str. 158.) Analizuju}i podrobno Gunduli}evog “Osmana”, Lazo Kosti} zakqu~uje svoju studiju o srpstvu Dubrovnika: “Gunduli} je Srpstvo ne samo znao i prepoznavao, ve} prosto veli~ao: on ga je pro{irio do neslu}enih granica, vi{e nego ijedan pesnik, ijedan literat slovenskog juga, vi{e nego ijedan narodni peva~.”(str. 161.) 367

3. Srpsko more Profesor Lazo Kosti} je 1963. godine u izdawu “Srpske misli” u Melburnu objavio kwigu “Srpska istorija i srpsko more”, pokazuju}i da su Srbi po dolasku na Balkansko poluostrvo svoje prve dràve formirali na morskoj obali i tamo razvili novu sopstvenu kulturu pod uticajem drugih, tada civilizovanijih naroda. Za svoje teze on odmah traì upori{te u delima priznatih nau~nih autoriteta, pa tako ve} u startu citira nema~kog istori~ara Konstantina fon Heflera koji je 1882. godine provizorno odredio granice prvobitne srpske dràvnosti: “Dugo vremena je tako|e izgledalo da je za Srbiju va`nije {ta se doga|a na obalama i ostrvima Jadranskog mora od Dra~a do Dubrovnika i od Dubrovnika do Zadra, nego {to se zbiva na levoj obali Vardara, koji je toliko dugo predstavqao isto~nu granicu Srbije, ako se uop{te za to doba moè govoriti o jednoj srpskoj dràvi.”(str. 8.) I poznati rumunski istori~ar Nikola Jorga, koji je bio jedan od najpriznatijih balkanologa, pisao je 1922. godine da se prva srpska vojnopoliti~ka formacija teritorijalnog karaktera pojavila u Boki i wenom zale|u, pa se {irila prema jugu, obuhvataju}i Bar i Ulciw, i severu do kapija Dubrovnika. Prvo je formirana Dukqa, sa izraènim zapadnim uticajima. Dve godine kasnije Jorga tvrdi da je Srbija prvobitno imala tri dela: “Srbija unutra{wa, vizantijska, upravqena izvesnog momenta prema Dunavu i najzad Carigradu; zatim Srbija jadranskih obala i Srbija dalmatinska. Od stare Zete, koje je posle ponela ime Crne Gore, iz Kotora je formirano prvo kraqevstvo Srba, koje nije bilo ni vizantijsko ni pravoslavno, ni isto~wa~ko, nego katoli~ko po veri, latinsko po kancelariji, a zapadwa~ko po pravcu. Konti ove oblasti, knezovi (to Jorga srpski ozna~uje, LMK) postali su kraqevi po voqi naroda. Oni su tada bacili svoj pogled prema kraqevskoj kruni i Sveta Stolica joj im je dala .” (str. 9-10.) Da je Dukqa, dana{wa Crna Gora sedi{te prve srpske dràve, slaù se i Konstantin Hefler i Pjer Mar`. U vreme kneza Mihaila kulturna orijentacija je prozapadna, a samo datirawe ide oko 900. godine. Ratinger primorske Srbe naziva ju`nima i kaè da se dele na ~etiri plemena – Neretqane, Zahumce, Travunce i Dukqane. On smatra da je prvo nastala Zahumska a onda Dukqanska dràva. [afarik obalu srpskog mora locira na podru~ju od Bara do u{}a Cetine, da bi u Nemawino doba do{la do u{}a Drine. I ruski istori~ar Apolon Aleksandrovi~ Majkov je smatrao da je Zeta prva srpska dràva, kao i da je obuhvatala Dukqu i Dalmaciju. Konstantin Jiri~ek stawe u XIveku ve} preciznije odre|uje: “Kod Srba je u to doba bilo dva sredi{ta sa dve dinastije. Jedna je ku}a Stefana Vojislava, vladara u Primorju, u pokrajinama Dukqi, Travuniji i Zahumqu. Kako je ova oblast sretno odbila napade Vizantinaca, postala je ona u XI veku prva narodna sila. U unutra{wosti i nekada{woj i prvobitnoj zemqi Srba, vladala je druga loza, koja je od kraja XI veka svojim neprekidnim napadima na Grke bacila potpuno u zasenak vladaoce u Primorju, te ih je pred kraj XIIsasvim potisnula i u Dukqi.” (str. 11-12.) Zetski vladari su bili prvi srpski kraqevi. Vizantinski letopisac Georgije Kedron navodi da je prvi srpski kraq bio Jovan Vladimir, a wegova loza najpoznatija pod Stefanom Vojislavom koji se jo{ pomiwe kao Stjepan Dobroslav Vojislav. Hrvatski istori~ar Frawo Ra~ki pisao je u pro{lom veku 368

o kraqu Bodinu, koga je nazivao Budim, kao potomku Stefana Vojislava: “Imaju}i u vlasti djedovinu Zetu, Travuqu i Hum, razmaknu i na ovoj strani pram sjevero-iztoku granice do gorwe Bosne. Tim je na~inom Budim opet ujedinio srbske zemqe u porije~ju Zete, Ra{e, gorwe Bosne i Drima, te postao gospodarom davnih srpskih ùpanija.”(str. 14.) Ra~ki pi{e istom prilikom da se delatnost srpskog naroda sa Bojane i Mora~e pomerila ka Istoku na podru~je Drine i Morave, kao i da je u vreme Stefana Nemawe srpski narod preuzeo primat na Balkanu. Srpska dràva doìvela je nagli razvoj upravo u periodu kada se Hrvatska uveliko gasila, {to Ra~ki na slikovit na~in formuli{e: “Kada je hrvatskome narodu zapadalo sunce, srbskome je pucala zora.” (str. 15.) Jovan Cviji} tako|e pi{e da se prva srpska dràva Zeta formirala u Primorju, ali i da je zauzimala severnu Albaniju i da joj je prestonica bila u Skadru. Sli~no pi{u Stojan Novakovi} i êda Mijatovi}, a akademik Nikola Radoj~i}, 1936. godine, ukazuje da je pogre{no prou~avawe istorije srpske dràve po~eti od Stefana Nemawe, jer je wegova dràva samo nastavak prethodnih srpskih dràvnih formacija. I u to vreme neki primorski gradovi s prete`nim romanskim stanovni{tvom imali su unutra{wu autonomiju. Kontinentalnom ekspanzijom sredwovekovne srpske dràve primorje nikada nije zapostavqeno, a iz wegove istorije u pravnom smislu tuma~eno je pitawe kontinuiteta. I Sveti Sava kako navodi Laza Kosti}, traì legitimitet za krunisawe svoga brata u wihovom poreklu iz Dukqe i nasle|u Dukqe. Kod Domentijana stoji da je traìo krunu “da kruni{e svoga brata na kraqevstvo po prvom ote~astvu kraqevstva wihova, u kome se i otac wihov rodi... u mestu zvanom Diokletija, koje se zove veliko kraqevstvo od po~etka.” (str. 16.) I Fran Miklo{i}, Stojan Novakovi}, Nikola Jorga i Konstantin Jiri~ek govore o srpskoj nemawi}koj kraqevskoj tituli kao pravu sledbeni{tva na dukqansku, a posle su, u skladu sa feudalnom tradicijom svoga vremena, kraqevskoj tituli pribrajali razne zemqe pod wihovom vla{}u. Svi srpski vladari do pada Despotovine titulisali su se kao gospodari Primorja ili zapadnih strana, {to je kasnije preuzeo i bosanski kraq Tvrtko, isti~u}i da je naslednik prestola svojih praroditeqa, srpske gospode. I svi wegovi naslednici se nazivaju gospodarima Srbije, Bosne i Primorja, dodaju}i postepeno novoosvojene teritorije. Postoje i pisani podaci koji se odnose na deveti i deseti vek. “Prvi istori~ar Srba na Balkanu, car Konstantin Porfirogenit (u polovini H veka) kaè da “Serbli ne stanuju samo u Serbliji, Zahumliji i Terbuniji, nego i u Paganiji. Na drugom mestu da su srpski arhonti (kneèvi) vladali Paganijom, “da je srpski vladar Petar (oko 891. do 917.) imao u rukama Paganiju, zemqu Neretqana.” (str. 22.) Hefler pi{e o tom najstarijem periodu srpske istorije: “Srbija se delila u ~etiri glavna dela: Srbija, Zahumqe (Hercegovina), Zeta ili Dukqa (planine oko Skadarskog jezera) i Trebiwe; niti je postojalo dràvno sredi{te, niti zajedni~ki stare{ina (vladalac), nije bilo ni dràve ni patrijarha, kao {to smeli gusari na Neretvi postojahu zasebno i i|ahu svojim putevima.” (str. 22.) Neretqanski Srbi zadugo nisu primali hri{}anstvo pa su zato nazivani Paganima, a wihova oblast Paganijom. Stojan Novakovi} je pisao 1880. godine: “Mada su Paganija ili Neretva i Humska zemqa posle spojene ujedno, u Humsku zemqu, iz starine su to dve oblasti koje se ne 369

smeju me{ati. Oni Neretqani ili Pagani, {to su bili slavni po gusarstvu i po tvrdoglavom dràwu u staroj prethri{}anskoj veri, nisu bili isto {to i Humqani, stanovnici predela na levoj obali Neretve. U po~etku srpskog stanovawa i srpske istorije u tim predelima, to su bile dve oblasti, sa dve zasebne uprave, dva centra i dve istorije.”(str. 22.). Ferdo [i{i}, jedan od najzna~ajnijih hrvatskih istori~ara pisao je 1928. godine da se “neretqanska oblast rasturila ve} na po~etku XI veka (svakako pre 1020.), pa je jedna, i to ve}a ~est, naime kopnene ùpanije Rastok, Makar i Doqe pripala kraqevini Hrvatskoj, od ostrva Bra~ i Hvar, a druga, mawa ~est, ostrva Kor~ula i Mqet, Zahumskoj oblasti.” (str. 22.) Neretqanski Srbi su bez sumwe prvi Srbi koji su u{li u istoriju. U Zadru je 1872. godine o wima pisao dalmatinski istori~ar Bogli}: “Stra{ni, odva`ni, sr~ani, èqni boja i ratovawa, odu{evqeni ìvom èqom za nezavisno{}u, Neretqanski Srbi imahu slobodnu (svoju sopstvenu) vladu, i na moru koje oplakuje na{e obale ne trpqahu stranu vlast.” (str. 24.) Farlati za wih kaè: “Srpsko pleme, divqe i oporo.” (str. 24.) Neretqanski prota Qubo Vla~i} objavio je 1901. godine u Mostaru kwigu “Iz pro{losti srpske oblasti neretqanske” u kojoj konstatuje: “Ova sna`na, u po~etku za tri stotine godina nezavisna srpska republika, koja se do Cetine protezala, zadavala je strah moreplovcima Jadranskog mora.” (str. 24.) Daqe Vla~i} kaè: Neretqane nazivaju Srbima svi istori~ari, kao i svi hroni~ari mleta~ki. I Lucijus u svojoj Istoriji (kw. III, gl. 14, 5.), a Ra~ki u “Povjesti Slovenstva” str. 17, nazivqe ih Srbima. [ime Qubi} tako|e priznaje da je neretqansko primorje srpsko, pa veli: “Godine 1443. bija{e u Srbskom primorju jaka vatra rasplamtila me|u Mle~anima i Stjepanom, vojvodom Sv. Save (Pregled poviesti hrvatske, str. 109.). \ura| Vojisaqi}, vojvoda “Dowih krajeva”, sinovac Hrvojin, smatrao je i zvao svoje qude uz Neretvu dowim Srbima, (Miklo{i}, Monumenta Serbika 320, 445, 467.). (str. 24.) Paul Jozef [afarik 1843. godine pi{e da se s Neretqanima pojavquju prvi sigurni podaci o Srbima, davno pre formirawa Dukqe: “Po~etkom IX veka be{e wihova mo} tako porasla da su postali strah i trepet za Mle~ane; zbog toga ih je napao du`d Jovan Participacijus na moru i prinudio na mir (oko 820.). Du`d Tredoniko obnovi ugovor sa Drosakom koji je kanda bio neretqanski ùpan (oko 836.). Ali su Neretqani i daqe vr{ili ispade na moru i 840. pobedi{e Tredonika u pomorskoj bici. Wihova smelost na moru izrodi se uskoro u gusarstvo. Tako opqa~ka{e i zarobi{e izaslanike pape Adrijana kad su se vra}ali iz Carigrada sa Sabora. Svi akti ovog Sinoda pado{e u wihove ruke (869-870.) ... Du`d Ursus Participacijus se bori protiv wih bez uspeha... Godine 917. podvrè ih srpski veliki ùpan svojoj vlasti; bez sumwe su se opet uskoro oslobodili, jer se 932-948. tako smelo pona{aju i tako se sna`no bore sa Mlecima.” (str. 23.) I daqe se o Srbima Neretqanima nalazi kod [afarika: “Wihov nadasve povoqan poloàj na moru, izme|u u{}a Cetine i Neretve, mo} do koje dopre{e posedovawem ostrva... spre~i{e Mle~ane da ih ponize dok im naposletku ne zada du`d Petar Ursul II smrtni udarac godine 997., jednako kao i wihovim hrvatskim saveznicima, od kada wihova mo} sve vi{e po~e da opada. U XI veku potpuno se pot~ini{e èleznoj ruki Mletaka.” (str. 23.) 370

Neretqanski Srbi i wihovi tada{wi saveznici Hrvati grani~ili su se na reci Cetini, koja se kod Omi{a uliva u Jadransko more i to je prva teritorijalna granica izme|u Srba i Hrvata za koju istorija zna. 1930. godine nema~ki nau~nik [tajnicer tvrdi da su Hrvati uvek bili pod tu|inskom vla{}u, pa ma u kom vidu. “Suprotno dalamatinskim Hrvatima, dalmatinski su Srbi ju`no od Neretve o~uvali svoju punu nezavisnost. Za{ti}eni prirodom zemqe, oni su se, u prvom redu Neretqani, istakli smelim gusarewem, tako da su Vizantija i Mleci bili prinu|eni da se oslobode ove napasti pla}aju}i danak. Tek krajem X veka nastupi{e Mleci protiv Neretqana, koji 998. izgubi{e ostrva Hvar, Kor~ulu i Lastovo u korist Mletaka, i mora{e se povu}i u svoja kamenita gnezda na kontinentu.” (str. 24-25.) Zetski knez Vojislav sa sinovima Gojislavom i Radoslavom potukao je 1042. godine kod Bara neuporedivo nadmo}niju vizantijsku vojsku. Svedo~anstvo o toj velikoj pobedi nalazimo u Letopisu popa Dukqanina ili Barskom rodoslovu koji predstavqa najstarije delo srpske kwièvnosti i istoriografije i datira oko 1200. godine, iz ~ega i Ferdo [i{i} izvla~i zakqu~ak da je “u Zeti kod Srba katolika bilo slovenskih profanih kwiga, dakle literature i pre Stefana Prvoven~anog i Sv. Save, a ma|arski istori~ar Ludvig Taloci 1898. godine zakqu~uje: “Va`na je i ta okolnost da je Letopis popa Dukqanina sa svim svojim varijantama ugledao sveta u ju`nom delu Dalmacije, gde je staro srpstvo, koje je tu na obali kod svoje ku}e ostavilo sna`ne tragove u literaturi. Nigde drugo nije na|en nijedan primerak.” (str. 26.) Letopis ili Barski rodoslov Hrvati su na sve mogu}e na~ine falsifikovali i prisvajali, o ~emu je akademik Nikola Radoj~i} pisao 1951. godine: “Barski rodoslov je, po svom piscu, po mestu gde je nastao, po narodu ~iju pro{lost najvi{e opisuje i po dràvnim formacijama ~iji razvitak prikazuje, doma}i srpski izvor. Ali, srpski doma}i izvori pisani su prete`no starim crkvenoslovenskim jezikom u srpskoj redakciji, a ovaj izvor sa~uvan nam je na latinskom jeziku, koji mo`da, bar jedan wegov deo, ne predstavqa jezik originala nego prevoda... Barski rodoslov je istorijski izvor najvi{e za ona vremena iz srpske pro{losti gde je mo}na Zeta stajala na ~elu srpskih dràva... Hrvatske pro{losti je u Barskom rodoslovu toliko malo, da je hrvatski prevodilac jednoga dela ovog izvora morao uvla~iti Hrvate gde ih nije na{ao u originalu, da bi na taj na~in opravdao svoju nameru kao da se celi prevedeni deo Barskog rodoslova ti~e hrvatske pro{losti. U hrvatsku istoriografiju sredweg veka sme{ten je Barski rodoslov najvi{e zbog dodatka prevodu jednog wegovog dela koji se ti~e smrti kraqa Dimitrija Zvonimira. Ali ta legenda ima samo toliko veze sa Barskim rodoslovom, {to je wegov po~etak preude{en u wen uvod. Ni{ta vi{e.” (str. 27.) U doba Nemawi}a centar srpske pismenosti postao je manastir Hilandar, ali }e srpsko primorje u kulturnom smislu opet zasjati punim sjajem kada je u Rijeci Crnojevi}a 1493. godine proradila prva srpska {tamparija. âk i Jago{ Jovanovi}, istori~ar koga Lazo Kosti} smatra jednim od kreatora crnogorske nacije, o {tampariji pi{e slede}e: “Cetiwska ili obodska {tamparija bila je vrlo kratkog veka. Bila je svega dve godine (1493-1495.), ali i pored toga ona je najkrupniji doga|aj u kulturnoj istoriji srpskog naroda, jer je bila prva srpska {tamparija, a druga po redu me|u slovenskim narodima.” (str. 27-28.). Engleski istori~ar umetnosti Sesil Stjuart je otkrio da je crkva Sv. 371

Luke u Kotoru, zadu`bina Stevana Nemawe iz 1196. godine u stilskom pogledu osnovica kompletne srpske manastirske arhitekture sredweg veka. I najstariji crkveni portret, sa~uvan u Stonu, predstavqa srpskog kraqa Mihaila, sina trebiwskog kneza Vojislava. Srpske primorske dràvotvorne tradicije imao je u vidu i kwaz Nikola kada se 1910. godine u Narodnoj skup{tini na Cetiwu proglasio za kraqa: “Ja primam kraqevsko dostojanstvo, koje pro{irenoj Crnoj Gori pripada po istorijskom pravu i po sopstvenim zaslugama, budu}i tvrdo ube|en, da }e sve velike sile sa blagoslovom pozdraviti, pored jedne srpske kraqevine u srpskom Podunavqu, ovu drugu u srpskom Primorju.” (str. 29.) Jo{ je Jiri~ek ustanovio da stara srpska dràva nije imala stalne prestonice. Vladari su se obi~no, zavisno od vremena i drugih uslova selili iz jednog dvora u drugi. Tako je jedan od vladarskih dvorova Stevana Nemawe bio u Kotoru. Stalne selidbe vladara razlog su {to su sredwovekovne poveqe izdavane u raznim mestima tada{we Srbije. Detaqnom analizom Kosti} pokazuje da je to bila ustaqena praksa u evropskim feudalnim dràvama jer je stalnim selidbama vladar obilazio sve teritorije, ina~e na feudalan na~in decentralizovane dràve, a i ravnomerno je na sve podanike raspore|ivao tro{kove izdràvawa wegove mnogobrojne dvorske svite. Istorijski izvori, kad je re~ o srpskom primorju, svedo~e da je dukqanski kraq Mihailo imao prestonicu u Kotoru i Prapratni kod Bara. Povremeno su dukqanske prestonice bile Skadar i zamak na Prevlaci, gde je u vreme Sv. Save bilo i sedi{te zetske episkopije. Pored Prevlake, Bal{i}i su ~esto boravili u Budvi. Kotor i Boka su 1186. godine u{li u sastav Ra{ke i narednih dvesta godina su ponos nemawi}ke dràve. Istori~ar Jovan Radoni} je pisao 1950. godine: “Kotor je za vreme srpske vladavine od 1185. do 1420. bio jedan od najzna~ajnijih gradova u srpskoj sredwovekovnoj dràvi i wegov uticaj je bio naro~ito snaàn za vreme cara Stefana Du{ana.” (str. 55.) Posle Nemawi}a i Bal{i}i su stolovali u Skadru, Ulciwu, Baru i Budvi, ali i na Prevlaci. 1930. godine pi{e Niko Lukovi}, katoli~ki kanonik iz Kotora: “Stefan Nemawa je utvrdio Kotor i u wemu sagradio dvor. U Kotoru je bio i dvor dukqanskog kraqa Mihaila, bosanskog vojvode Sandaqa Hrani}a i sinovca mu Hercoga Stefana, zatim gospodara Zete Stefana Crnojevi}a i wegovog sina Ivana.” (str. 57.) U Baru je bilo sedi{te i despota \ura|a Brankovi}a od 1440. do 1441. godine, kad su Turci prvi put osvojili srpsku despotovinu. Herceg Novi je jedno vreme bio prestonica Hercegovine, u vreme Hercega Vlatka, mla|eg sina hercega Stefana, o ~emu svedo~e Konstantin Jiri~ek i kor~ulanski Srbin katoli~ke vere Antonije For~i}. 1887. godine austrijski oficir Vrbani} u Zagrebu je na nema~kom jeziku pisao: “Herceg Novi je nekada bio jedan od najva`nijih gradova hercog{tva Sv. Save, koje je ovde po~iwalo, zavr{avalo na Cetini i prostiralo se daleko u unutra{wost.” (str. 59.) Grad je osnovao kraq Stefan Tvrtko i prvobitni naziv mu je bio Sveti Stefan, pa Novi i naposletu Herceg Novi u vreme hercega Stefana Vuk~i}a Kosa~e, koji ga je dogradio. Po padu srpskih zemaqa u tursko ropstvo Srbi su izgubili potpuno kontrolu nad primorjem. Kasnije su potpomagali Mle~ane u osvajawu primorskih gradova, wihovom preotimawu od Turaka. Tek 1813. godine crnogorski i boke372

qski prvaci doneli su Dobrotsku konvenciju o uspostavqawu zajedni~ke dràve. Po proterivawu Francuza, Kotor je bio predvi|en za prestonicu, pa je vladika Petar prvi svoje sedi{te i preselio u wega od 27. decembra 1813. do 1. juna 1814. godine, kad mu je stigla poruka ruskog cara da je cela Boka predata Austriji. Uz detaqno razmatrawe dràvno-pravne istorije, Kosti} se bavi i teritorijalnim nadle`nostima raznih nivoa crkvene organizacije. Teritorijalnim {irewem srpska dràva je postajala mnogonacionalna i obuhvatala zemqe sa gr~kim, bugarskim i arbana{kim stanovni{tvom. U wenim srpskim delovima ìveli su i Vlasi, potomci prastanovnika Balkana. Kao izraziti sto~ari naseqavali su planinska podru~ja i u prvo vreme se nisu me{ali sa Srbima iako su i oni bili pravoslavne vere. Kasnije su potpuno asimilovani od strane srpske ve}ine daju}i joj novi, neizbrisivi etni~ki pe~at. Du{an Silni se samovoqno proglasio za cara i izazvao otpor skoro svih susednih zemaqa. Samo su ga Bugari odmah priznali, a bugarski patrijarh Simeon u~estvovao je u wegovom krunisawu zajedno sa srpskim patrijarhom Joanikijem. Vizantija je Du{ana smatrala drskim uzurpatorom, a vaseqenski patrijarh Kalist ga je anatemisao. Osporavano je i progla{ewe srpskog patrijarha. Preveliko {irewe srpske dràve sigurno je jedan od kqu~nih razloga wene skore propasti. To Du{an nije uspevao da sagleda. Wega je kao opsesija rukovodila ideja o osvajawu Carigrada. O tome pi{e 1912. godine Stojan Novakovi}: “Nesposobni da obuhvate sav horizont svoga doba i da ta~no procene svoje sopstvene snage i snage svojih neprijateqa, naro~ito onih mo}nika u Anatoliji, koji su i{li za istim ciqem, ali sa kompaktnom organizacijom, Srbi XIV veka se dado{e zavesti prividnostima i posta{e samo kalauzi Turcima ... Delo Milutina i Du{ana i{~eze odmah posle smrti ovog posledweg. Naro~ito se posle smrti Stefana Du{ana o~itavao ne samo nedostatak duha za povezivawe i celokupnost, nego vrh svega nedostatak duha jedinstva ... Sama ideja velikog carstva nije postojala ni kod naroda ni kod velikana toga doba, ideja proistekla od Du{ana i dinastije Nemawi}a... Wihova li~na snaga ju je odràvala na ìvotu; wihovom smr}u ugasi se i sama ideja... Mi danas treba da gledamo u pro{lost samo zato, da bismo shvatili po~iwene gre{ke i upoznali r|ave primere koje treba izbegavati.” (str. 83-84.) Na sli~an na~in pi{e i Vladimir ]orovi}: “Du{an je stvorio jednu carevinu koja nije bila srpska, nego me{ovita, a sastavqena od Srba, Grka i Arbanaca. Wegova je najve}a meta bila da osvoji Carigrad i da bude naslednik wegove imperije. Car kao takav, vladar Balkana, a ne samo svojih Srba. U toj koncepciji postojalo je vi{e zametaka docnijem zlu. Srpska fizi~ka snaga nije bila dovoqna da to sve trajno odrì, naro~ito ako wom bude upravqao ~ovek slabijeg duha a mawe li~ne sposobnosti.” (str. 85.) Du{an je zanemario Bosnu i srpski Jadran, a da je uspeo da postane vizantijski car to bi bio kraj srpskog naroda. Kako kaè Laza Kosti}: “Nemawi}i bi mogli vladati Vizantijom, ali ne Srbi. A meni su va`niji Srbi nego Nemawi}i.” (str. 90.) Nekoliko tekstova na ovu temu Kosti} je objavio u emigrantskoj {tampi i nai{ao na prekore i ogor~ewe nacionalnih romanti~ara koji smatraju da im srce moè odmeniti mozak u politi~kim stvarima. [ta bi se tek desilo da je po~eo otvoreno da pi{e o kraqu Aleksandru Kara|or|evi}u koji je 373

ponovio fatalne gre{ke cara Du{ana i u ovom veku ponovo upropastio Srbiju. Usijanim emigrantskim glavama se to pedesetih i {ezdesetih godina jednostavno nije moglo objasniti. Wima su Kara|or|evi}i bili osnovni smisao ìvota. Videli smo ve} u tekstu o srpskim zastavama koje su bile zabrawene pod Aleksandrovom diktaturom, da je Laza Kosti} zauzeo vrlo izraènu kriti~ku distancu prema kraqu-mu~eniku koji nam je upropastio dràvu pre nego {to je pao kao `rtva wenih neprijateqa. Sva jadranska obala, od Cetine do Dra~a, prvobitno je pripadala Srbima i wihovim dràvama, a onda su te teritorije postepeno ustupane, kako su se dràvni i dinasti~ki ciqevi Nemawi}a usmeravali prema jugu. Samo je grad Dubrovnik neprekidno bio samostalan, a onda je po~eo da se {iri zahvaquju}i donacijama srpskih vladara. Od Bodinovih predaka dobio je @upu, Gru`, Rijeku, zatim ostrva Kolo~ep, Lopud i [ipan. Re~ je o Mihailu i Vojislavu. 1333. godine Du{an mu ustupa Ston i Peqe{ac. Od kraqa Radoslava je oko 1230. dobio Lastovo, a od cara Uro{a Mqet. Lujo Vojnovi} o tome pi{e 1907. godine s mnogo prekora prema nepromi{qenom caru: “More ostaje u rukama jadranskih op{tina – dràva, sre|enijih odnosa, jakijeh aristokratija zadojenih latinskom civilizacijom. Mleci i Dubrovnik drè Jadransko more – drà}e ga do najnovijih vremena – a srpska dràva i wezini autonomni dijelovi, kao {to je Bosna, progresivno se udaquju od mora, udaquju se od topline, od kulture koju talasi donose, od dru{tva sa pomorskijem silama u kojima se elabori{e kolektivna evropska du{a. Ni sam car Du{an, i naro~ito on, ne}e mariti za more, nego opijen suhozemnom politikom i utvarom dalekog usudnog Carigrada, inaugurisa}e onu srpsku politiku koja se jo{ i u dan – dana{wi ogleda u ma}edonskoj utvari, u postojanoj orijentaciji srpske dràve daleko od pomorskijeh veza, koje same utvr|uju sposobnost za ìvot modernijih dràva.” (str. 103.) U pravnom smislu je ustupawe Stona i Peqe{ca zna~ilo davawe u zakup. Dubrov~ani su se obavezali na pla}awe danka koji je car Du{an usmerio prema srpskom manastiru u Jerusalimu, a kasnije svetogorske manastire Hilandar i Sv. Pavla koji su danak primali sve do francuske okupacije Dubrovnika. Dubrov~ani su se pri primawu Du{anove poveqe obavezali da }e pravoslavni sve{tenici vr{iti versku slu`bu u Stonu i na Peqe{cu, ali su u prvoj istorijskoj prilici to pogazili i izvr{ili potpuno pokatoli~ewe. U Spomenici katoli~kih fratara iz 1394. godine govori se da je zemqa Stonskog rta ili Peqe{ca “pre nego je potpala pod vlast dubrova~ke gospode, bila skoro 300 godina podlo`na {izmaticima i patarenima, ni pomenu tu ne be{e o obredu katoli~ke vere, ve} su tu boravili kalu|eri i sve{tenici ra{ki (srpski)... Ali, kao katolici, dubrova~ka gospoda uvedo{e tu rimsku veru i radi toga postavi{e pomenute fratre i sagradi{e im mesta za ìvqewe. Ti fratri, uz pomo} Boìje milosti, obrati{e onda{wi narod i krsti{e, kao {to obra}aju i danas one koji svaki dan dolaze u istu zemqu iz {izmatiskih zemaqa.” (str. 112-113.) Katolik sa Peqe{ca dr Nikola Zvonimir Bjelovci} pisao je 1922. godine: “Godine 1371. pi{u (Dubrov~ani) ugarsko-hrvatskom kraqu; “na{i seqaci na Poluotoku do|o{e iz Srbije, i po{to bijahu pravoslavne i bogomilske vjere, kao i wihov ùpan Nikola Altomanovi}, pokrstimo ih na katoli~ku vjeru ve}i dio.” Godine 1386. nasequju Dubrov~ani Srbe iz Srbije i iz Isto~ne Bosne u Ston i okolinu, o ~em obznawuju wihove biv{e vladare. Ovi su Srbi bjeàli 374

ispred Turaka u Primorje. U XV i XVI vijeku imamo vi{e slu~ajeva da se Srbi, osobito iz Hercegovine nasequju na Poluotoku bjeè}i pred Turcima. Ovim novim naseqima dolazi opet srpsko pu~anstvo na poluotok Rat, te oìvquje bogomilska i pravoslavna vjera, koja potraja do gotovo XVII vijeka na Poluotoku.” (str. 115.) Konstantin Jiri~ek navodi da katolici nisu provodili samo prozelitizam nego i inkviziciju po~etkom XVveka kad su Dubrov~ani preuzeli Konavle. U svojim poveqama i pismima srpski sredwovekovni vladari su Dubrov~ane oslovqavali kao ro|ake. S druge strane, knez Lazar je Poveqom bio progla{en Dubrova~ninom, kao i svi wegovi potomci. I crnogorske vladike su uvek Dubrov~ane oslovqavali kao jednorodnu i jednoplemenu bra}u bez obzira na verske razlike. Mitropoliti Sava i Vasilije su 1. septembra 1763. godine pismom traìli nov~anu pomo} od Dubrova~na i to ovako obrazlagali: “Da u~inite na{oj crkvi i narodu ~ernogorskom jednom sumom od asprih, kako Serbi Serbima i svojijem susjedima.” (str. 129.) Drugom prilikom, 25. jula 1775. godine mitropolit Sava Petrovi} pisao je dubrava~kom senatu: “Va{a slavna republika zna da je svo gospostvo i slava serbska pala i ni{ta nije ostalo do vas, kako jedan cvijet na vas svijet ... moè se serbska zemqa s vama ponositi.”(str. 129.) U novijoj istoriji ~esto se govorilo da Bosna i Hercegovina imaju izlaz na more u Sutorini i Neumu. Laza Kosti} istraùje kako je do toga do{lo. Morejskim ratom Turska je izgubila sve posede na srpskom delu Jadranskog mora i prepustila ih Mle~anima. Mle~ani su sada sa svih strana opkoqavali Dubrovnik, {to se dubrova~kom plemstvu nimalo nije svi|alo, pa su Turcima ustupili pojaseve svoje teritorije na severu i jugu kako bi ih izolovali od Mletaka. 1927. godine o tome je pisao Ferdo [i{i}: “Boje}i se susjedstva mleta~koga, dubrova~ka je republika izdejstvovala kod sklapawa mira u Poàrevcu, da je Turskoj ustupqena uzana ~est teritorija na sjeveru i jugu wena, dubrova~koga vladawa, na taj na~in je Turska 1718. godine izbila s dvije ta~ke na Jadransko more. Ove dvije ta~ke jesu: na sjeveru Neum – Klek, ispod u{}a Neretve, i Sutorina na jugu, na ulazu u Boku Kotorsku. Obje ove enklave ra~unaju se jo{ i danas u Hercegovinu.” (str. 131.) Sli~no je pisao i Milan Re{etar: “Dubrovnik se 1684. godine vratio pod vrhovnu vlast nema~kog cara kao ugarskoga kraqa, a u Karlova~kom miru 1699. godine postigao je, da ga sa severa i s juga uski komad turske zemqe odeli od mleta~ke oblasti.” (str. 131.) Vi{e su, dakle, Dubrov~ani voleli da budu opkoqeni od Turaka, nego da se direktno grani~e sa istovernim Mle~anima. Sada ih Mle~ani nisu mogli s kopna ugroziti a da ne izazovu novi rat sa Turcima. Kako isti~e profesor Kosti}: “Dubrov~ani su znali {ta rade. Oni se nisu rukovodili verskim sentimentima ve} dràvnim interesima.” (str. 136.) Kosti} navodi i ~lanke dubrova~kog vlastelina konta Antonija di Sorga, koje je 1839. godine objavio na francuskom jeziku, kao biv{i gradona~elnik Dubrovnika pod francuskom okupacijom. Sorgo navodi da je dubrova~ki poslanik 1815. godine na Be~kom kongresu onemogu}en da govori i izba~en iz sale, a spremao se da predloì projekat da se Dubrovnik ujedini sa Bokom i Crnom Gorom u jednu federativnu dràvu. “To je bio zvani~an predlog vlastele i gra|ana Dubrovnika koji su samo nekoliko godina pred tim sa~iwavali Republiku, pa i tada, na Be~kom kongresu èle da istupaju kao weni predstavnici.” (str. 141.) Vladan \or|evi} 1914. godine navodi da je sli~an pro375

jekat sa~inio crnogorski mitropolit Petar I i prosledio ga u Petrograd mole}i da se nakon pobede nad Napoleonom, kao neprijateqem celog sveta, “ujedine u jednu dràvu ove provincije: a) Crna Gora sa Podgoricom, Spuèm i @abqakom; b) Boka Kotorska; v) Dubrovnik; g) Dalmacija.” (str. 143.) Tome slede predlozi: “To ujediwene nekada{we provincije slaveno-srpskog carstva da se utvrdi pod jednim op{tim imenom za ve~na vremena... Najvi{oj tituli sveruskog cara dodati i titulu slaveno-srpskog cara.” (str. 143.) Kako Kosti} isti~e, istorija i krv su navodili raznovernu srpsku bra}u u ovim oblastima da teè jedinstvu.

Glava ~etvrta WEGO[ I SRPSTVO 1. Uvodne napomene U Beogradu je 1995. godine iza{la kwiga Vaska Kosti}a “Crnogorac svesrpski velikan” o profesoru dr Lazi Kosti}u. Autor navodi podatke da je ranih pedesetih godina Kosti} svoje tekstove potpisivao i pseudonimom dr. L. P. Popovi}, {to bi zna~ilo Lazo Popov Popovi} zato {to mu je otac bio pop, a pripadao je ogranku Kosti}a koji su se nazivali Popovi}i, jer im je u porodi~noj tradiciji bilo da mnogi ~lanovi deluju kao sve{tenici. Pseudonim je Kosti} koristio zbog brojnih opasnosti od usta{ke odmazde u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, kad je hrvatska emigracija, brojna i dobro organizovana, agresivna i beskrupulozna, ~esto pribegavala teroristi~kim aktima. Vasko Kosti} objavquje i mnoge druge, do sada nepoznate, biografske podatke o Lazi Kosti}u, wegovoj buntovnoj mladosti, bekstvu iz austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu, odmetni{tvu, formirawu srpske garde u Boki Kotorskoj kad se istakao kao oslobodilac utvr|ewa Radi{evi} itd. Pravni fakultet je u Beogradu zavr{io za dve godine. Kao profesor univerziteta 1939. godine najkvalifikovanije i najargumentovanije se na skupu Srpskog kulturnog kluba, uz odobravawe Slobodana Jovanovi}a i Slobodana Dra{kovi}a, suprotstavio uredbi o sankcionisawu Sporazuma Cvetkovi} – Ma~ek i formirawu Banovine Hrvatske. Wegova pedantna i dosledna pravni~ka analiza bila je neoboriva. U periodu boravka u izbegli~kom logoru u prvim godinama emigracije Laza Kosti} nije imao mogu}nosti da se bavi ozbiqnim nau~nim radom. Nosio je sa sobom Wego{eva dela, i{~itavao ih i razmi{qao. U wemu je tada sazreo jedan originalan pristup najve}em delu srpske kwièvnosti svih vremena. Kosti} ga je 1963. godine pregnantno izrazio u nekoliko re~enica: “Moè se pisati o Wego{u kao ~oveku, kao dràvniku, kao patrioti (Srbinu) itd. Sve je to korisno. Ipak je najkorisnije dati nova tuma~ewa wegovih dela, odnosno pojedinih stavova u tim delima. To se radi ve} sto godina, i dugo }e se jo{ raditi. Wego{eva dela su tako velika da se isplati istraìvati svaki detaq i obja{wavati svaku, ma i najbezna~ajniju misao u wegovim pesmama. A kwièvna istorija je pokazala da ima kod Wego{a dosta mesta kojima je potreban ko376

377

mentar. Komentar se ne mora davati uvek egzegsti~no (za svaki pojedini stih na koji se odnosi), jo{ boqe i efikasnije je u sistematskom izlagawu pojedinih osnovnih misli i shvatawa pisca i wegovih aktera. Tako smo mi postupili u svim svojim raspravama o Wego{u, pa tako i sada postupamo. Wego{eve pesme zasluùju najve}u pa`wu i ve~no starawe o wima svih qudi od pera. Ko god tu ne{to korisno doprinese wihovom razbistravawu i propagirawu, on ~ini za srpsku nauku i srpsku naciju korisno delo, jer su te pesme na{ stalan ponos i na{a najve}a dika. S wima moèmo stati uz prve narode sveta, s wima se moèmo meriti sa najboqima, sa wima se ne moèmo nikad osramotiti. Zato je jednovremeno i ~ast i zadovoqstvo svima koji se mogu baviti Wego{em.” Najteì problem s kojim se susretao Laza Kosti} je objavqivawe kwiga. Uvek je imao po nekoliko rukopisa spremnih za {tampu i uvek je morao mnogo energije da tro{i tragaju}i za sponzorima koji bi po neku kwigu objavili. Oni koji su kwige voleli nisu imali novca. One koji su imali novac po pravilu kwige uop{te nisu interesovale. Ubrzano sticawe bogatstva neminovno stvara pohlepu. Pohlepa je jedna od najgorih socijalnih i psiholo{kih bole{tina. Kao prokletstvo. ôveku je uvek malo. Ne{to ga prosto tera da sti~e sve vi{e i vi{e, ne znaju}i zapravo {ta da radi i s postoje}im. Pohlepni nikad nisu spremni da materijalno potpomognu stvarawe nau~nih i kulturnih dela.

2. Op{ti pristup Ina~e, Wego{ je bio nekoliko prvih emigrantskih godina osnovna preokupacija Laze Kosti}a. 1952. godine u îkagu je iza{la wegova studija “Iz Wego{evih dela. Analize i interpretacije”, povodom stogodi{wice smrti velikog srpskog pesnika. Pojedini delovi studije pisani su po logorima, u odsustvu bilo kakve literature osim originalnih dela o kojima je Kosti} pisao, pa i on sam navodi da je wegov rad spontani rezultat ~itawa. Svi prilozi su ranije objavqivani po raznim srpskim emigrantskim novinama i kalendarima, ali bez sumwe predstavqaju kompaktnu celinu. Wego{u Kosti} pristupa ne sa kwièvnog, nego sa pravnog, sociolo{kog, ekonomskog, politi~kog i ideolo{kog polazi{ta. On vr{i analizu razloga istrage poturica, oblika vladavine u Crnoj Gori, me|usobne odnose crnogorskih glavara, kao i odnose Srba i poturica, verske obrede i narodne obi~aje, a pre svega karakterne osobine, shvatawe morala, slobode, zakonitosti, pravde, tiranije itd. U Melburnu 1958. godine iza{la je Kosti}eva kwiga “Pravni instituti u Wego{evim pesmama”, u kojima autor prou~ava institute dràvnog prava kroz analizu dràvne forme, odnose Srba i Turaka, vladarske akte i postupke, kao i pregovara~ki proces s Turcima. Elemente me|unarodnog prava prou~ava pre svega kroz obi~aje pruàwa uto~i{ta strancima i postupak otkupa robqa. Rad sudova, izvr{ewe smrtne kazne i institucija osvete su osnova za studiju krivi~nopravnog aspekta, dok se privatno pravo vrlo malo moè nazreti kroz Wego{eve spevove. U Minhenu 1963. godine, Kosti} {tampa kwigu “Religiozno – folklorni stav pesnika Wego{a” u kojoj obja{wava idolatriju krsta, pojam bo`je srybe, narodne kletve i zakletve, molitve i molbe, pravdu i nepravdu, ali i sve{teni~ki i mona{ki stale`, ulogu arhijereja i patrijarha, kao i specifi~an teokrats378

ki sistem Crne Gore. U izdawu Prosvetne biblioteke Srpske narodne odbrane u Kanadi, u Hamiltonu je 1963. godine objavqena i Kosti}eva kwiga “Wego{ i Crnogorci”, povodom stopedesetogodi{wice pesnikovog ro|ewa, a u Melburnu 1976. godine bro{ura “Wego{ i antika” u izdawu “Srpske misli”, dok je tako|e u Melburnu, 1981. godine posthumno {tampana zbirka kulturno-istorijskih rasprava “Podse}awe na antiku”. U svim ovim radovima Kosti} se dokazao kao jedan od najboqih poznavalaca Wego{evog dela uop{te.

3. Osnovna studija Razmatraju}i kqu~nu preokupaciju “Gorskog vijenca” – istragu poturica, Kosti} zapaà da je to jedan od retkih istorijskih doga|aja koji nije imao nikakvu ekonomsku pozadinu. I kod Filipa Vi{wi}a i kod svih drugih narodnih peva~a povodom sudara sa Turcima, pa i u samom Prvom srpskom ustanku, veoma je izraèna ekonomska motivacija pobune – visok hara~, kazne, pqa~ke. Motivi istrage u Crnoj Gori su idealisti~ki. Mala dràva, opkoqena neprijateqem sa svih strana, insistirala je na jedinstvu vere i ideologije, patrijarhalnog morala, mentaliteta, kulturnih nadahnu}a i patriotizma. Zato nije primarni ciq da se poturice proteraju ili istrebe, nego da se vrate u pradedovsku veru. Preveriti, zna~ilo je staviti se otvoreno u slu`bu neprijateqa. Povra}ajem u hri{}anstvo problem najopasnije varijante ugroàvawa dràve re{avan je, i zato vi{e nema ni re~i o dodatnom maltretirawu, kiwewu ili prigovarawu zbog ranijih postupaka. Ni tu nema ni materijalne ucene ili materijalnog obe}awa, ako se povratak u pradedovsku veru prihvati ili ne prihvati. Doma}e poturice, uostalom, nisu ni imale neki povla{}eni poloàj, niti su pripadali vlasteli. Uglavnom su na aginskim imawima ìveli pla}aju}i desetinu prihoda, pa im se socijalni poloàj nije bitno razlikovao od poloàja pravoslavaca. I kad je zavr{ena istraga, nema nikakvih scena pqa~ke, otimawa, materijalnog koristoqubqa. Poturice se likvidiraju, wihove ku}e i yamije uni{tavaju. Kako isti~e Kosti} u prvoj kwizi: “Crnogorci su preduzeli istragu poturica u jednom za Turke veoma neprijatnom momentu, kad su bili poraèni kod Be~a i kad su wihova kola obrnuta niza stranu. Dok su Turci bili sasvim jaki, nije Crnogorcima ni padalo na pamet da ~iste zemqu od nekrsta. Oni su dràvni~ki iskoristili momenat turske slabosti. Ali su vite{ki pruìli Turcima mogu}nost da se pokrste ili da se isele. Jasno su im rekli {ta ih ~eka ako ostanu, muhamedanci u zemqi. Pa ni onda se nisu hteli koristiti wihovom imovinom. Nikakve analogije sa postupkom usta{a dva i po veka docnije.” (str. 22.) U Wego{evim delima prikazani su oblici vr{ewa dràvnih poslova i odlu~ivawa o~igledno suverene narodne vlasti. Dràvna vlast u Crnoj Gori, s po~etka 18. veka, po~ivala je na savezu plemena i nahija, koji su se opet delili na bratstva, sela i katune. Kosti} misli da joj sve to daje konfederativno obele`je. “Svak je pripadao vi{oj zajednici kad je hteo i dokle je hteo. Svaka komponenta mogla je u svako doba da odrekne poslu{nost i da se za momenat i formalno osamostali ili da pri|e nekom drugom.” (str. 24.) Centralna vlast nije efikasno vr{ena i po~ivala je na op{toj saglasnosti. Kqu~ne dràvne funkcije obavqane su na niìm nivoima. Nije bilo nikakvih pisanih ugovora o savezu plemena. Svaki 379

~lan saveza je sam odlu~ivao kolike }e biti wegove obaveze i kada }e ih po{tovati, a kada ne}e. Umesto pravnih, tu su primewivane socijalne norme koje ne poti~u od autoritativnog izvora prava i ne mogu se pozvati na autoritet fizi~ke prinude. One su na nièm nivou razvoja i od obi~ajnog prava. Jedini stalni organ centralne vlasti bio je vladika i prvobitni izvor wegovog autoriteta je sve{teni~ko zvawe. Predstavqao je simbol dràvnog jedinstva i vere, ali u dono{ewe pravnih akata nije se mogao samostalno upu{tati. Na skup{tini je prvi u ~asti, ali i sa svima drugima izjedna~en u pravima. Wegovi sudovi i formulacije odluka, posle rasprave u kojoj svi slobodno i bez ustezawa u~estvuju, prihvataju se zbog snage argumenata, a ne poloàja na kome se nalazi. Svi glavari u Skup{tini su bili ravnopravni, bez obzira na zvawe i titule. Wih je birao direktno narod cene}i ih iskqu~ivo po li~nim zaslugama i kvalitetu. Odluke se donose na skup{tinama glavara jednoglasno. Samo tada one imaju smisla i postaju op{teobavezuju}e, ali ih prati samo moralna sankcija za neizvr{avawe. Skup{tine su se odràvale samo posebnim povodom, redovnog zasedawa nije bilo, kao ni dràvnih poreza. Crnogorska dràvna vlast iz tog vremena bila je specifi~na kombinacija monarhije, aristokratije i demokratskih prava naoruànog naroda. Glavari su imali najva`niju su{tinsku ulogu, ali oni nisu predstavqali aristokratiju u pravom smislu re~i. Kosti} smatra da je krajwe pogre{no crnogorski sistem vladavine nazivati teokratijom, i u pravu je. Nema tu vladavine sve{tenika. Za vladara je biran jedan od ~lanova vladarske ku}e, a tek po izboru bi se zamona{io i sticao episkopsko zvawe. Dakle, prvo je postojao vladar, a onda prvosve{tenik. U vreme [}epana Malog, presudnu ulogu je preuzeo narod. I vladika i glavari su bili u nemogu}nosti da ga kontroli{u. Poveo se za la`nim carem, jer je u wemu prepoznao neke druge op{tequdske vrednosti. I tada je napravqen zna~ajan korak u pravnom oblikovawu dràve. Demokratski elementi su u ono doba bili mogu}i i zbog male teritorije i svega tridesetak hiqada pravoslavnih stanovnika u vremenu u kome se radwa “Gorskog vijenca” odvija. “Usled same titule, niko nije mogao aspirisati na neku ve}u dru{tvenu va`nost. Ako }e da ostane po{tovan, svaki je morao iznova da daje dokaze svoga ~ojstva i juna{tva. Jednom dobijena titula nije davala sama nikakvu garanciju”. (str. 45.) Posebno imponuju me|usobni odnosi Wego{evih junaka, uzajamno po{tovawe kad je re~ o Srbima, bezazlene {ale i prostodu{nost, ali i netrpeqivost prema poturicama, prezir izdajnika i ose}aj opasnosti od gube koja bi mogla dru{tvo i narod iznutra da izjede. Kosti} ukazuje i na Wego{eve kvantifikacije, koje su lirski preuveli~ane, umetni~ki i idejno funkcionalne, ali ne mogu predstavqati relevantne istoriografske podatke. I iz Wego{evih dela se moè sagledati specifi~nost srpskog pravoslavqa, prepunog paganskih motiva. Srbi nisu razumevali u potpunosti su{tinu hri{}anstva i pravoslavqa, ali ono {to su znali bilo im je dovoqno za nacionalnu i versku identifikaciju, pogotovo za izgradwu dràvotvorne svesti. Wihov ep slavi `rtvovawe za veru i otaybinu, afirmi{e duhovnu mo} kletve i zakletve. Qudske karaktere oslikava onakve kakvi jesu, ali s narativnim preterivawima karakteristi~nim za dinarsko podnebqe. Ako su qudi dobri, onda su najboqi, ako su lo{i, sigurno su najgori. Tako rezonuje na{ obi~an ~ovek i Wego{ to pokazuje u svojim pesmama. 380

Da je zaista temeqito prou~io Wego{eva dela, Kosti} dokazuje i raspravom o kori{}enoj interpunkciji ukazuju}i na neke pogre{ne naznake docnijih Wego{evih prire|iva~a i izdava~a koje su mewale smisao teksta. Vrlo op{irno se bavio obja{wewem arhai~nih i mawe poznatih izraza, pa i na vi{e mesta ispravqao velikog slavisti~kog autoriteta i tuma~a Wego{evog dela Milana Re{etara. Tu se tek Kosti} iskazuje kao erudita u punom smislu re~i. Raspravqaju}i Wego{ev odnos prema tiraniji on uvi|a da je tu re~ o suprotstavqawu samovoqi, sili i bezbo`nosti. Vladavina koja vre|a qudsko dostojanstvo i prirodna prava, mora se oboriti. Takva je uvek tu|inska vladavina, pogotovo ako je krvavim nasiqem nametnuta. Crna Gora je nekoliko vekova bila u turskom ropstvu, ali je zbog konfiguracije teritorije imala fakti~ku autonomiju, jer se Turcima nije suvi{e ~esto zalazilo u neprohodne gudure gde bi se izlagali ogromnim rizicima, a plodovi eventualnih uspeha bili su u materijalnom i politi~kom smislu toliko mali da se `rtve u sudaru sa pobuwenicima ne bi isplatile. “Ve} sama osnovna radwa “Gorskog vijenca” ukazuje na dotada{wu nesuverenost Crne Gore. Radi se o istrazi poturica, koji su bili ne samo infiltrirani, ve} toliko ra{ireni da su ~inili kanda brojnu ve}inu Crne Gore. Tih konvertita je bilo i u samoj prestonici, a neposredno uz mleta~ku granicu (u ]ekli}ima), skoro svuda. A poturica je bilo uop{te samo tamo gde se rasprostirala turska vlast. Van turske teritorije nigde se hri{}ani nisu tur~ili, niti bi to bilo razumqivo. Na{ narod osu|uje i one koji su se tur~ili tamo gde je Tur~in vladao i ~inio pritisak na wih. Kad bi se neko tur~io bez nevoqe, sramota bi bila jo{ ve}a i gora.” (str. 161.) Da nije bilo istrage poturica, ne bi bilo ni crnogorske nezavisnosti, jer se turska vlast upravo na potur~eno stanovni{tvo oslawala. Dok je turska dràva bila jaka, poturicama se ni{ta nije moglo. Kad je oslabila, tu priliku je trebalo iskoristiti da se iskoreni “guba iz torine”. “Ni Wego{, ni ostali crnogorski vladari nisu imali pravni~ko ni bilo kakvo sistematsko obrazovawe, ali su nepogre{ivo donosili moralne sudove i do kraja razumevali pravdu i pravi~nost koja u na{im uslovima nije robovala ni robovlasni~kom ni feudalnom pogledu na svet. Ropstvo nikada nismo imali, a feudalizam je bio uni{ten propa{}u srpske sredwovekovne dràve i vi{e niko nije ozbiqno ni pomi{qao da ga obnavqa. U narodnoj svesti feudalni odnosi su se sve vi{e vezivali za su{tinu turske okupacije, dok se svaki srpski seqak svojatao sa lozom Nemawi}a, ni mawe ni vi{e. To je udarilo sigurne temeqe ose}awu demokratije i demokrati~nosti koja se kod drugih evropskih naroda jednostavno ne susre}e, pa oni Srbima imaju na ~emu da zavide. U Crnoj Gori od svih qudskih vrlina juna{tvo je bilo na najve}oj ceni. Za wega se vezivalo poreklo i to tako {to se svakome pamtilo kako su mu se stari dràli, uz insistirawe da se juna{tvo s kolena na koleno prenosi i na tome vr{i jedina socijalna diferencijacija. To je poprimilo tolike razmere da se u novije vreme proteìrawe “sojevi}a” naro~ito u dràvnim poslovima do kraja izokrenulo. “Crnogorac èli da bude junak, ali ne anonimni junak. On je kadar da pogine sa vjerom u slobodu, lak{e nego ma ko drugi, ali }e nesre}an umreti ako zna da }e to pro}i nezapaèno. Wemu je do slave, bilo mrtvom ili ìvom. Ako je uveren da ga slava ~eka, wegovom po`rtvovawu nema granice: on ide u boj 381

kao na svadbu, on gine sa osmehom na usnama.” (str. 178.) Sli~na je situacija i kad je re~ o nagradama i priznawima. “Crnogorac se zadovoqava nagradama i odlikovawima najidealnije vrste. Nije on o~ekivao nagradu kao dana{wi anglosaksonski avijati~ari, nije on o~ekivao ni zemqi{te ni ku}e pobe|enog kao {to su to o~ekivali nema~ki riteri, nije aspirisao ni na plen kao {to svi drugi rade, nije traìo ni vlast nad svojim, a kamoli nad drugim, ako u ratu pobedi, kao {to to traè i silom realizuju wegovi savremeni potomci. On ni~eg materijalnog nije traìo i u tome je svetost wegova po`rtvovawa.” (str. 178.) Prva Kosti}eva kwiga o Wego{u izazvala je najvi{e reagovawa srpskih intelektualaca u inostranstvu. Kasnija dela su bila pra}ena sa sve mawe ogla{avawa iz jednostavnog razloga {to su intelektualci postepeno umirali, a intelektualni sloj nacionalisti~ke emigracije naprosto nije obnavqan sveìm prilivom iz otaybine, dok su se potomci emigranata sistematski asimilovali i odnaro|avali. Nekoliko najupe~atqivijih izjava i mi{qewa i sam Laza Kosti} navodi citiraju}i ~lanke iz srpske emigrantske {tampe. Tako biv{i ministar Jovan \onovi} kaè: “Posle kwige Jovana Du~i}a koju je izdala SNO, to je najozbiqniji kwièvni rad Srba u izgnanstvu.” Vladika Nikolaj Velimirovi} isti~e: “Kwigu dr L. Kosti}a pro~itao sam jo{ u korekturi. Sasvim originalna i nesli~na ma kojoj drugoj kwizi o Wego{u. To je jedna ozbiqna dru{tvenopravna studija u kojoj se, sa utana~enom analizom osvetqavaju qudi i prilike u staroj Crnoj Gori. Ja sam iz te kwige mnogo nau~io, a verujem da }e i drugi nau~iti”. Sli~no se ogla{ava i poznati istori~ar i predratni univerzitetski profesor dr \oko Slijep~evi}: “Cela kwiga Kosti}eva je ponikla iz intimnog pi{~evog kulta prema velikom pesniku. Izdanak jedne stare sve{teni~ke porodice, u kojoj se ìvelo Wego{evim koloritom, poreklom Crnogorac ... pisac je i u sebi i u nasle|u koje je poneo iz ku}e, imao solidne predispozicije da u Wego{evim delima ispravno shvati ono {to ih ~ini osobenim i u na{oj kwièvnosti izuzetnim... Ova kwiga prof. Kosti}a je ozbiqan, solidno pisan i pun duhovitih zapaàwa doprinos prou~avawu Wego{evih dela u jednom pravcu u kome do sada nije ni{ta ura|eno.” Univerzitetski profesor iz Viskonsina dr Mihailo Petrovi} pi{e: “Kosti}ev komentar Wego{a dolazi nam od jedne generacije koja je skoro sve izgubila osim vere... No ipak nije samo vera napisala ovu u~enu studiju. Kao jurist, autor je uneo u svoje delo odva`nu smelost analize i objektivnosti. Kao kulturan ~ovek, on je umeo da crpi iz obilne riznice znawa i iz jednog tako ugla|enog stila... Dr Kosti} je nesumwivo bacio novo svetlo na mnoge aspekte Wego{a, zahvaquju}i svojoj disciplinovanoj analiti~koj sposobnosti i svom poznavawu crnogorskog miqea... Uprkos wegove divqewa dostojne objektivnosti, autor je pri{ao predmetu sa àrkom qubavqu i dubokom udubqeno{}u jednog izbeglice, koji duboko ose}a vrednost ìvotnog puta koga... vi{e nema.”

4. Pravni instituti Prou~avaju}i pravne institute u Wego{evim pesmama Kosti} je bio svestan da detaqna analiza radova najve}eg srpskog poete i povezivawe svih misli u jedinstven sistem sa unutra{wom razvijenom logikom, izraènom 382

koherentno{}u i konzistentno{}u, jedino moè pruìti i siguran odgovor na sva pitawa koja se ti~u gigantskog dela ovog nesumwivog kwièvnog velikana. Tako je i druga Kosti}eva kwiga iz wego{evskog serijala jedna temeqita, briqantna i do tan~ina izvedena rasprava. Ve} kod pitawa oblika vladavine koji je preferisala srpska nacionalna i politi~ka svest onog vremena razumqivo je opredeqewe za monarhiju jer drugi oblik u narodu nije ni shvatan u uslovima turske dominacije ili oslobodila~kih ratova. Venecija je ipak bila daleko i wen republikanski poredak neshvatqiv. Neshvatqivo je bilo na{em priprostom i epskim romanti~arskim zanosom opijenom narodu da vladarska vlast moè bilo ~ime biti ograni~ena. To pokazuje da okolni Srbi uglavnom nisu razumevali ni dràvno ustrojstvo Dubrova~ke Republike. Shvatiti su mogli samo u~eni qudi, a oni su bili retkost. S druge strane, po{to je u oba slu~aja re~ o aristrokratskim republikama u kojima su demokratska prava ograni~ena na krajwe uzak krug gra|ana, i distanca prema drugim qudima bila je prevelika. Ali, izme|u monarhisti~ke svesti crnogorskih Srba i wihovog pona{awa u svakodnevnom ìvotu tako|e je postojala ogromna razlika. U ma{ti se smatra vladar monarh neprikosnovenim, ali je retko ko spreman da mu to u stvarnosti prizna i prihvati. Plemenska i nahijska autonomija za cetiwskog vladiku kao prakti~nog monarha bila je nepremostiva barijera. Wegovi dràvni~ki prerogativi smatrani su samo privremenim stawem dok se ne obnovi srpsko carstvo u svoj wegovoj veli~ini, svetlosti i sjaju. U takvoj sredini je zato i bila mogu}a pojava la`nog cara [}epana Malog. I deo carstva u srpskom narodu uvek je podrazumevalo da je car na{e krvi i na{eg jezika. “Crnogorci pristaju na monarhiju, ali monarhiju samo jednog tipa, tj. carstva, kojem }e dràva dati veliki zna~aj, ali ~iji titulari ne}e narodu oduzeti nikakva prava. Oni ho}e cara, jer samo to daje naknadu za Kosovo ali cara bez vlasti, i to je vi{e nego sigurno, cara koji ne kupi poreze, cara koji skoro ni{ta ne ko{ta. Jer znaju oni, Crnogorci, da im carstvo moè podi}i me|unarodni ugled i doma}i entuzijazam, ali nikakvo carstvo nije u stawu da u~ini crnogorske litice bogatijim. Istina, taj car kojega Crnogorci prièqkuju, bi}e nekad op{ti srpski car, jer Srbi ne mogu imati dva cara, a jednoga ve} moraju da imaju. Ako ga sad Crna Gora dobije, to }e biti dokaz da se sudbina okrenula u korist srpskog naroda i da predstoji osveta Kosova i stara srpska slava. Otuda tolika ~e`wa za carem na Cetiwu.” (str. 28.) I iz “Gorskog vijenca” je o~igledno da Wego{ ukazuje na dvojstvo svetovne i duhovne vlasti turskih sultana – vrag sa dva ma~a i dve krune. Tu se izraàva kontrast sa civilizovanom Evropom onog vremena koja je ve} uveliko realizovala princip striktnog razdvajawa dràvne i verske vlasti. To je jedan od momenata koji Wego{evi savremenici u srpskom narodu nisu teorijski razumevali, ali su usled svog vite{kog kodeksa jednostavno srcem podrazumevali. Nije nimalo slu~ajno {to je ve} Wego{ev naslednik Danilo definitivno to pitawe razlu~io u Crnoj Gori progla{avaju}i se za kwaza, i odbijaju}i da se zamona{i i hirotoni{e u vladiku. Wego{ kroz svoje pesme do~arava crnogorski stav prema progowenim i azilantima svih vrsta. Crna Gora je svakome pruàla uto~i{te, a najradije borcima za pravdu i slobodu, hajducima i antiturskim pobuwenicima. Tu se do kra383

ja sagledavaju slobodarske tradicije i demokrati~nost kojoj ni dana{wa Evropa nije dorasla. Nema te sile i takve pretwe koja bi mogla pokolebati slobodarski duh i ose}awe ~asti i obraza koje nalaè da se pomogne qudima u nevoqi i prkosi silnicima. Juna{tvo i plemenitost mogu imati i krajwe duhovitu crtu, kao u motivima razmene zarobqenih Turaka za ma~vanske sviwe i debele volove, umesto za zlato i druge dragocenosti. Uzeti krmka za Tur~ina krepi srce, predstavqa du{evnu hranu i juna~ku satisfakciju pa se s prezirom odbacuje kesa dukata za koju bi se stotine sviwa moglo kupiti. Ako je Tur~in rob verske predrasude pa se uàsava sviwa, za wega je najboqa lekcija ~iwenica da vredi upravo koliko i krmak za koga je zamewen i zahvaquju}i kome je spasao ìvot i do~epao se slobode. Slobodarska svest Crnogoraca uàsava se pred turskim sudskim sistemom, ali ne moè da razume ni mleta~ki. U Turskoj dolazi do punog izraàja samovoqa i osionost vlasti, izricawe presuda po trenutnom hiru i raspoloèwu onoga ko presu|uje. U Mlecima postoji pravni poredak i zakon, ali tako|e nerazumqivo okrutno postupawe sa osu|enicima i o~igledna nehumanost. Za crnogorske Srbe boqa je smrtna kazna od zato~ewa na galijama, jer ne vide ekonomsku podlogu takvog penolo{kog sistema. Vite{ka svest opravdava smrtnu kaznu za svaki teì zlo~in, ali je veoma blaga i milosrdna prema prekr{iocima nièg stepena odgovornosti. Zato u Crnoj Gori zatvora nije ni bilo. Oni su nedostojni ~oveka i sramotni kao pojava u tu|inskom svetu. Istovremeno je prisutna analogija osvete kao vrhovnog moralnog ~ina. Otuda i narodna poslovica – “ko se ne osveti, taj se ne posveti.” “Crnogorci su smatrali da je osnovni zadatak wihovog dràvnog bivstvovawa osveta Kosova i osveta svih zala koje su wima i Srbima uop{te Turci u~inili.” (str. 125.) Kukavno srpstvo uga{eno, uni{tene sredwovekovne srpske dràve, ponièwe robovawem Turcima, osvetu uzdiè na pijedestal smisla ìvqewa, borbe i `rtvovawa. “Crnogorci ìve “na potrku svijema mukama”, zlopate se i u svemu oskudevaju, ìve sa nadom osvete i zbog osvete. Dolazi jedna generacija za drugom, definitivna se osveta odga|a (delimi~na se vr{i uvek), i svaka se generacija nada u i{~ekivawu osvete. Ina~e se ne bi ìvelo, ìvot bi postao potpuno bespredmetan i neinteresantan. Osveta je misija crnogorstva, su{tina i glavni ciq wihove dràvne samostalnosti.” (str. 125.) Povodom druge Kosti}eve kwige o Wego{u oglasio se Jozef Matl, profesor slavistike u Gracu i ugledni nau~nik: “Ja naro~ito pozdravqam da je jedan tako iskusan i uvaèn stru~wak... pro~itao i pretresao ovu novu temu. Time je prvi put problem Wego{a uvu~en u ukupnu problematiku kulturnu, socijalnu i narodno – istorijsku.” Profesor Vlajko Vlahovi} kao jedan od najboqih poznavalaca Wego{a pisao je: “Dve kwige Laze Kosti}a nagove{tavaju novi pravac prikazivawa Wego{a, i potvr|uju da ima jo{ mnogo da se o wemu kaè, {to do sada nije ni dodirnuto. Da li }e se i sa Kosti}evim pravcem nastaviti ili ne, ja ne znam, ali je jedno sigurno – da je ovaj na~in prou~avawa Wego{a potpuno nov... Novina koju Kosti} unosi pokazuje se prvenstveno u tome {to je on pravnik, {to materijal posmatra kroz pravnu odnosno dru{tvenu nauku; i drugo {to je on Bokeq, tu ispod Lov}ena, samo sa druge strane... I Kosti} je kao poru~en da prou~avawe Wego{a uputi novim, sveìm pravcem... U Kosti}u je Wego{ dobio ne samo svog interpretatora, nego i svog popularizatora. Wegove obe kwige nisu samo studije zasnovane na nau~nim os384

novama, nego one mogu biti i narodne ~itanke, koje mogu biti onoliko popularne i pristupa~ne narodnim masama kao i Wego{eva dela, ona dela na kojima su ove dve kwige zasnovane.”

5. Religiozno – folklorni stavovi Kwiga “Religiozno-folklorni stav pesnika Wego{a” direktno se nastavqa na studije “Iz Wego{evih dela” i “Pravni instituti u Wego{evim pesmama.” Kosti} polazi od ~iwenice da se Wego{, iako pravoslavni vladika, nije prevashodno bavio verskim poslovima, nego nacionalnim i dràvnim. I kad se upu{ta u religijska pitawa ili raspravqa religijske pojmove, kod Wego{a je o~igledno da u potpunosti shvata i prihvata specifi~ne kombinacije i jedinstven izraz osnovnih elemenata hri{}anskog u~ewa i paganskog slovenskog nasle|a, koji je toliko karakteristi~an za srpski narod u celini. Religiozni pojmovi su ujedno simboli kojima se ozna~avaju savremeni doga|aji i oboga}uje originalni pesni~ki izraz. Tako je, na primer, krst simbol stradawa i svesnog `rtvovawa. To je i znamewe koje se javqa u obliku dve ukr{tene muwe na nebu kao predznak bliskih budu}ih herojskih doga|aja ili narodne patwe. Krst je obele`je celog srpskog naroda i osnov razlikovawa od najopasnijeg neprijateqa – Turaka i poturica. “Luna, odn. polumesec, to je zaista simbol muhamedanstva kao {to je krst simbol hri{}anstva, ali su oni do{li u sukob i taj sukob ne}e prestati dok nestane jednoga od ta dva simbola.” (str. 21.) Ali tu treba imati u vidu, “Kad Crnogorac kaè krst”, on misli samo na pravoslavni ... Katolik je “Latinin” (protestante Crnogorac ne poznaje), a Latinin je ono {to nije hri{}anin. U Boki se celokupno stanovni{tvo deli na hri{}ane i Latine, ni jedan Srbin ne kaè za sebe da je pravoslavac nego da je hri{}anin, ~ime se bitno razlikuje od Latina (koji, prema tome, nije hri{}anin).” (str. 22.) Obja{wavaju}i i bo`ju kaznu koja je zadesila Srbe, Wego{ ukazuje da je ona sna{la celi narod iako je on u celini nije zasluìo, nije u celini zgre{io, nego samo wegovi velika{i, wegove velmoè, carevi, tako {to su se me|usobno pregawali, sporili, sukobqavali, {to su bili neslo`ni u najkriti~nijem istorijskom momentu. Wego{ ~esto zakliwe, a jo{ ~e{}e kune. U celoj srpskoj kwièvnosti verovatno nema ubedqivije kletve od slede}e: “Istur~i se plahi i lakomi, mlijeko ih srpsko razgubalo.” (str. 60.) Kosti} vr{i detaqnu etimolo{ku analizu kletve i zakletve i ukazuje da su one istorodnog porekla. One su i jedna od glavnih okosnica Wego{evog dela, {to govori o ~iwenici da su u svakodnevnom narodnom ìvotu igrale veliku ulogu. Poenta je pregnantno iskazana kroz subsumirawe op{tenarodnog shvatawa: “Srbi su dugo, vekovima stradali pod Turskim jarmom. Neko ih je prokleo, nema druge. Stradawe je posledica “grdne kletve.” Ali je kletva bila uslovna; ona prestaje sa ustankom i oslobo|ewem Srba. Sve je to “otac Srbije”, Kara|or|e, inaugurisao. Kletva je izgubila svoj zna~aj, uslov je ispuwen, ona otpada. Ali Wego{, i kroz wega vascelo srpstvo, ne mogu da ~ekaju dok se ona sama skloni, oni je teraju: odlazi, apage, ne videle te vi{e na{e o~i! Boje se da nije previdela {to se desilo, i da joj vi{e nema mesta: Srbi su ispunili zavet i kletve nad wima vi{e ne moè biti”. (str. 84.) 385

Kosti} vr{i detaqnu analizu su{tine i smisla molitve, molbe, kumqewa i kliktawa u Wego{evim delima i srpskom narodnom ìvotu uop{te i time se upu{ta u kvalitetnu etnolo{ku i antropolo{ku raspravu. Wego{ tuma~i apsolutnu nebesku pravdu i pravi~nost, suprotstavqa je nepravdi i onda taj odnos protivure~nosti prenosi na ovozemaqske prilike. Pravda je vezana za slobodu, nepravda za ropstvo, izdaju, ponièwe. @ena Ivana Crnojevi}a u stawu je da prokune sopstvenog sina Stani{u zato {to se potur~io, {to je preverio, izdao. Kad se to ima u vidu, razumqivo je zaprepa{}ewe i razo~arewe koje su doìveli crnogorski Srbi kad su shvatili da su jednom prilikom zarobili vaseqenskog patrijarha Esperijusa, koga su Turci stavili u svoju slu`bu i instrumentalizovali da smiruje pobuwenu raju, da hri{}ane ube|uje u nu`nost slepog pokoravawa turskom sultanu. “Wego{ nije ovu scenu traìo, ona mu je nametnuta, i po svoj prilici neprijatna, zato je sa toliko puno obzira opisuje i ostavqa. Ali je kao karakteristika Fanara dobrodo{la i vrlo dragocena, naro~ito u pore|ewu sa srpskim prvosve{tenicima. Oni su svi rebeli protiv Turaka, nepomirqivi wihovi neprijateqi, aktivni borci gde treba, patriote po ceni smrti. Ne primaju ni mir sa Turcima, ne pristaju na samu neaktivnost, koja se npr. jedina traì od pe}kog patrijarha, a kamo li da aktivno pomaù tursku upravu i politiku. Fanar se stavqa potpuno u slu`bu Porte. Ali da toliko daleko ide da sam poglavar crkve i najvi{i pravoslavni prvosve{tenik ide po granici kao obi~an agent turske vlasti, to prelazi verovawe onda{wih Crnogoraca i sada{wih ~itateqa Vladi~nih dela. A izgleda da je stvarno tako, ili pribli`no tako, bilo.” (str. 205.) Za razliku od vaseqenskog patrijarha Esperijusa i wegove kmetske du{e, srpski sve{tenici u Wego{evim delima su u prvom redu patriote i borci za slobodu svoga naroda, a tu borbu potpuno uspe{no ukqu~uju u osnovni smisao pravoslavne vere. “Crnogorski sve{tenici kako ih Wego{ pretstavqa mogli su samo u Crnoj Gori i u srpstvu da se pojave. îm se ~ita {ta oni rade i govore, odma se zna da to nisu ni Grci ni Rusi, ni Bugari. Oni su nezamewivi, oni su species.” (str. 207.) Skoro svaki sve{tenik, koga Wego{ pomiwe, istakao se i na bojnom poqu. On je mo`da nepismen, neuk, priprost, ali je po pravilu veliki junak i boqe se sluì sabqom nego kadionicom. “Nije samo mirsko sve{tenstvo tako bojovno i ota~estveno, ve} celokupno sve{tenstvo i svetovno i duhovno, i mawe i vi{e, i posve}eno i preosve}eno. Sve sluì u prvom redu narodu. Ako moè u isti mah da sluì i veri, dobro je, to }e biti “sporedan produkt” wegove delatnosti. Ne moè li jednovremeno da sluì veri i narodu, ono zapostavqa du`nosti prema veri. Ono odobrava ubistvo, i blagosiqa ubice, i samo ubija ako je to potrebno (pop Mi}a Trebje{anin, proto @utkovi} itd.) ...Sve{teni~ki ~in ne osloba|a od narodne du`nosti. On pruà nove obaveze ali nedistancirane od op{tih, narodnih. On name}e obavezu u~iteqa, glavara, vo|a, ali ne osloba|a od obaveze borca, pregaoca, rabotnika na narodnom poslu. Oltar je samo dodatna palestra, a u isto vreme jedno odlikovawe, jedna po~ast onome ko se kao narodni ~ovek i borac afirmisao. Wega to jo{ vi{e obavezuje da se drì naroda i da pazi na svoje dostojanstvo.” (str. 207.) Dakle, kod Srba nema sve{teni~ke klase ili kaste. Sve{tenici su ponikli direktno iz naroda. Misle i ose}aju istovetno kao narod kome pripadaju, rade i deluju, bore se i ginu juna~ki. “Vladikama je nesumwivo bilo stalo da odrè 386

jedinstvo i homogenost naroda, tim pre {to su od toga zavisili wihova mo} i wihov ugled. Ali oni nikada nisu propovedali neku ~istotu vere. I oni su svoju ulogu videli prvenstveno u ~uvawu srpstva. Oni su bili misionari srpstva i ~uvari srpskih interesa.” (str. 218.) Kosti} ovde navodi i dodatni argument za svoju tezu da Crna Gora u odnosnom vremenu nije bila teokratska dràva: “Iako je na Cetiwu zaista “rezidirao” pravoslavni vladika, duhovno lice sa arhijerejskim ~inom, wegovi podru~ni organi nisu bili sve{tenici, niti je ina~e neki sistem jerokratije bio daqe izveden. Osim vladike, nikakav drugi sve{tenik nije imao kao takav neku vlast. On je samo zbog li~nih, ne duhovnih, ~ak i antiduhovnih zasluga mogao biti stare{ina, serdar, vojvoda. Nià sve{teni~ka zvawa nisu bila skop~ana sa svetovnim zvawima.” (str. 218.) Detaqna analiza istorijskih prilika, obi~ajnog prava, ideolo{ke svesti i posebnog poloàja sve{tenih lica Kosti}u je pruìla osnovu i za krajwi zakqu~ak po pitawu oblika politi~kog reìma u Crnoj Gori: “Reìm cetiwskih vladika i mitropolita bio je svakako jedan vladavinski oblik, sui generis, koji nema direktne paralele u susedstvu, a te{ko i daqe. On se ne da uvrstiti u poznate dràvno-pravne kategorije. Za istoriju to nije ni nu`no.” (str. 224 – 225.)

6. Karakterologija Crnogoraca Nevelikom studijom “Wego{ i Crnogorci” Kosti} dopuwava prethodne tri obimne kwige. Ovde se prvo bavi crnogorskim odnosom prema drugim narodima. Crna Gora je imala samo dva suseda – Tursku i Veneciju. S Turcima se neprekidno ratovalo, a sa Mle~anima su se periodi~no izmewivale faze sukoba i saradwe. Od drugih dràva, uglavnom se znalo za Rusiju, ~iji je kult sistematski gra|en. Takva je situacija bila sve do po~etka 19. veka, do Napoleonovih ratova. Turci su ontolo{ki neprijateqi i tu pomirewa jednostavno ne moè biti. “Razume se da qubavi izme|u Crnogoraca i Turaka ne moè da bude... Oni se mrze, oni reè jedan na drugoga, oni }e se uhvatiti u ko{tac ~im im se pruì prva prilika ako to ve} nisu u~inili.” (str. 10.) Wego{ se krajwe negativno odnosi prema Turcima, pripisuju}i im redovno najgore qudske osobine. Ponegde ima pomena i o wihovim juna~kim kvalitetima, ali samo onoliko koliko je potrebno da se opi{e crnogorsko herojstvo, jer ono moè samo da se postigne ako je snaga neprijateqa respektivna. Po Wego{u, Turci su jato prokletog kova, adova `vala, qudska kuga, vra`ji kot, pasji milet, nequdi opijeni zlom i nepravdom, kojima tragovi smrde ne~ove{tvom. “Bosance i Arnaute hvale Crnogorci kao odli~ne vojnike, negde zajedno, a negde posebno. Nikad se nisu r|avo o wihovim vojnim sposobnostima izrazili. A dobro veoma ~esto.” (str. 11.) Wihovi vojni kvaliteti se priznaju pre svega zato {to su srpskog porekla, svi Bosanci i stanovnici severne polovine Albanije. Naravno, pod bosanskim Turcima se podrazumevaju i hercegova~ki. Tako Wego{ peva u “Svobodijadi”: “Nasrnu{e Crnogorci Sa prirodnom vaqano{}u Ko na prve turske vojske. Ali Bo{wak, Hercegovac, Srb je turske vjere zbiqski: 387

Ne k}e s mjesta i megdana On {enuti, uzmaknuti Bez velika mesa, krvi. Ve} se bojak prekrvi Tri dni bjela i tri no}i Sve na jedno mjesto drì.” (str. 12.) Pravi Turci su ina~e prezirali Bo{wake kao neku drugorazrednu kategoriju sunarodnika. Bo{wak je prvobitno bio podrugqiv termin. Wego{ iskreno àli {to su ti Srbi preverili i odnarodili se, a u “La`nom caru [}epanu Malom” isti~e: “Kad Bo{waci, na{a rodna bra}a, Slijepi su, te ne vide ni{ta. Kuran im je o~i izvadio, Kuran im je obraz ocrnio; U wih nejma du{e ni obraza Koji ne bi za Kuran umro, To je wina kukavna svetiwa. O slobodi i o narodnosti, U wih niko powatija nejma, U grob su ih obje sahranili.” (str. 13.) Na sli~an na~in tretira i Albance u istom delu: “Arnaut je ni voda ni vino Narodnosti ni slobode nejma, On za obraz ne zna i po{tewe Prodaje se ko mu vi{e dade; Za novce }e sva{ta u~initi, Mater prodat a oca zaklati. Ta viteza Skenderbega \ura, Koji wima ne bje{e prili~an (Na ujake \uro nalica{e, Na Bal{i}e, na srpske kneève), Ba{ ovoga slavnog viteza, Koga vi{e nikad ste}i ne}e, Prodado{e za novce Turcima. Da im no}u \uro ne ute~e, Iz posteqe, te nekako ~udno, Ho}ahu mu glavu otkinuti, I prodat je za novce sultanu. Skenderbegu mi smo pomagali Boriti se protiv sile turske; Arnauti to znati ne}e Oni su nam najve}i vragovi.” (str. 15.) O Mle~anima mi{qewe Crnogoraca je uvek negativno. Smatrali su ih kukavicama, ru`nim, bez ponosa i obraza. Ku}e su wihove tesne i smrdqive. Sudovi su im nehumani, a masovno se me|usobno odaju uho|ewu i {pijunirawu. 388

Kao da su pokr{teni Turci. Spremni su da u svako doba izdaju Crnogorce, pa ~ak i da wihovu decu i ène nemilosrdno predaju Turcima, ako slu~ajno potraè uto~i{te na teritoriji pod mleta~kom kontrolom. Da bi upe~atqivo prikazao lo{e srpsko istorijsko iskustvo sa latinskim svetom, latinsko lukavstvo, la`qivost i prevrtqivost, Kosti} op{irno citira drugog emigrantskog pisca i profesora Vuka Bjelopavlovi}a: “Poslovica “Latini su stare varalice” stvorena je pod uticajem vekovnog iskustva narodnog. To latinsko varawe nagla{eno je u puno narodnih srpskih pesama, a nije izostalo ni u umetni~koj poeziji i kwièvnosti uop{te. Po wima Latini su, daqe, slabi, ~esto sme{ni, sposobni da u~ine pakost kad god im se da prilika, traè}i lak{i put u sprovo|ewu svojih ciqeva, oni ne biraju sredstva. Srpski narod je bio na udaru Latina s kojima, kao {to je ve} re~eno nije vodio borbu i Turaka s kojima je imao neprestani rat. Prvi su gledali ipak, da bez borbe, putem lukavstva, iskoriste Srbe i porobe ih verski i politi~ki; a drugi, Turci, ve} su bili porobqiva~i... Tur~in je odskakao ~itavo kopqe u pore|ewu sa Latinom. U jednoj svojoj pri~i kaè Qubi{a: “U~a{e me djed da su Mle~i}i lukaviji nego Turci, a on je hodio i polazio Mletke i Carigrad i spu{tavao se na wihova uà.” Takav narodni sud o Latinima stvorio je pojam da je i latinska vera mnogo daqe od pravoslavne vere nego turske. Nije neprirodan bio onaj Crnogorac koji je na pitawe Gospodarevo koju veru najvi{e ceni posle svoje, odgovorio: “Ja tursku, Gospodaru, jer da pre|em u tursku vjeru nadao bih se da }u do}i me|u qude, a da pre|em u latinsku, do{ao bih u dru{tvo nequdi.” (str. 19-20.) Najpozitivnije mi{qewe Srbi imaju o Rusima, iako je tu bilo gorkih iskustava kad su zajedno ratovali protiv Turaka, pa bi Rusi sklapali mir ne vode}i ra~una o interesima Crne Gore. Prisutan je i visok stepen identifikacije sa Rusijom, koja je isto {to i mi, samo neuporedivo ve}a i, naàlost, suvi{e prostorno udaqena. Zato se uvek s ponosom izgovara: “Da su Rusi na{a rodna bra}a, Nejma sile u svijet nikakve Koja bi nas mogla razbratstviti. Pa da nama ni bra}a nijesu, Nego da su iz pakla |avoli, Opet su nam miliji no Turci.” (str. 22.) Srbi u Crnoj Gori su neprekidno bili pod oru`jem, uvek spremni da krenu u boj. Mobilizacija je uvek op{ta, na prvi bojni pokli~. Ako bi neko slu~ajno dezertirao, prikrio se, izbegao u~e{}e u ratu, zasluìvao je op{ti prezir i vi{e mu nije bilo mesta u dru{tvenoj zajednici. Crnogorci nisu prihvatili ni isto~wa~ke poniàvaju}e ceremonijale pokornosti. Ponosno su se obra}ali i kwazu i mitropolitu. Svojom gordo{}u i obrazom i vladarsko dostojanstvo su potencirali. Ve}a je privilegija biti vladar hrabrim, ponosnim i ~asnim qudima, nego gospodar robovima i poniznim. O{troumnim qudima, kakvi su redom Crnogorci, pored iskazivawa juna{tva, imponuje kad neko umno, pametno i te~no govori, besedi. U Crnoj Gori se “moè slobodno govoriti, i lepo govoriti, i ti govori daju ~ar ìvotu, i smisao. Wima se napajaju pokolewa. Da nije ni{ta drugo, samo to bi bilo dovo389

qno da u~ini ìvot u Crnoj Gori interesantnim. Pri~awe moè da zameni sve druge razonode, pa ~ak i da nadoknadi i nadomesti sve tegobe ìvota.” (str. 41.) Vrhunac besedni{tva je epsko pevawe uz gusle. Pesma je “bila mahom improvizovana, ili ju je bar svaki peva~ na svoj na~in interpretirao i modifikovao. Ali su tu Crnogorci, i samo tu, priznavali prednost i prvenstvo onome ko ume boqe da pesme sastavqa. Razume se da su mu priznavali prednost samo na tom poqu. Tu se nije svak la}ao gusala. îm bi se neki boqi peva~ pojavio, drugi bi pred wim ustuknuli. Peva~i su bili veoma ceweni, ali samo ukoliko “poju uz gusle.” Taj kvalitet im nije davao ve}u politi~ku va`nost i vi{i socijalni ugled. Me|utim, dobar “razgovor” i dobro bese|ewe vozdizali su pojedinca iznad drugih, ~inili ga dru{tveno ve}im i va`nijim.” (str. 42.) Kroz svoje radove Wego{ opisuje poloàj èna u crnogorskom patrijarhalnom dru{tvu. @ene su za{ti}ene, ceni se wihova odanost porodici ali i hrabrost ako je negde iskaù. One nisu dominantne ali se i ne poniàvaju. Iz javnih poslova su odstrawene, mu{kim selima ne prisustvuju, ali imaju prilike i da svoj stav iskaù. Ni mu{karci se ne me{aju u ono {to se smatra ~isto ènskim poslovima. Kosti} se posebno detaqno bavi fenomenom tu`balica, gde uloga ène dolazi do vrhunskog dru{tvenog zna~aja i predstavqa konstitutivni element herojskog eposa. “Tako èna crnogorska (i bokeqska) postaje arbitar (ta re~ je prvobitno zna~ila sudiju koji sudi po ose}awu, a ne po pisanim zakonima) mrtvim i ìvim qudima. Wen sud nikome nije indiferentan, a niko joj ne moè protivure~iti. Za vreme tu`be to je formalno nemogu}e; posle tu`balice to je i anahroni~no i neumesno. Najzad, nije fer da ~ovek èni ~ini prigovore, a ne sme ni da je bije niko sem wenog doma}ina. Wena re~ ostaje bez pogovora. Tako imaju ène, bar neke ène u Crnoj Gori i na srpskom primorju, neobi~no jako oru`je u socijalnom ìvotu toga naroda: one daju karakteristike pojedinaca koje nemaju apelata i kojima moè mnogi pojedinac, a i mnogo pleme da se uzdigne ili spusti. U zemqi gde je usmen glas vaìo kao najja~a “karakteristika” i pojedinaca i kolektiva, ovo je mo}no, ovo je ubojito oru`je. Ne{to sli~no nisu imale ène ni u drugim srpskim krajevima ni u inostranstvu.” (str. 62.) Ovu, ~etvrtu kwigu iz serijala vladike Rada, Kosti} zavr{ava raspravom “Wego{ i srpstvo”, pa kaè: “Pod najve}im Srbima qudi su obi~no smatrali one koji su najve}u slavu Srpstvu doprineli. I onda je svakako Wego{ morao da do|e na prvi plan. On je ìveo za Srpstvo, ~ak samo za Srpstvo. On je voleo Srpstvo vi{e nego iko. Sav wegov rezervoar qubavi iscrpqivan je samo prema Srpstvu, on nije imao nikog ni blièg ni milijeg. Niko nije ni pre ni posle wega lep{e i potresnije opisao nacionalni poloàj srpske muke i patwe. Niko nije reqefnije istakao srpske te`we, niko boqe formulisao srpske ideale. Wego{ je bio sav Srbin i Prasrbin. Ako se ikad u jednom ~oveku mogao da inkorpori{e ceo narod, to se inkorporisalo Srpstvo u Wego{u.” (str. 64.) Tu Kosti} dolazi do esencijalnih problema na{eg vremena, u kome je, posle stogodi{weg zakliwawa vaskolikog Srpstva u Wego{a, do{lo do gotovo kataklizmi~nih poreme}aja. “Odjedanput, u wegovoj uòj otaybini nastaje preokret, ne spontano i organski, ve} dekretiran i silom nametnut. Crnogorci se odvajaju od Srpstva i progla{avaju kao poseban narod. Jugoslovenski komunisti done{e ukaz da su Crnogorci zaseban narod, razli~it od srpskog. Po{to su iza ukaza stajali teror i brahijalna sila koja ne trpi opoziciju, svi su se Crnogorci morali 390

tome povinovati, iako ne iskreno i ube|eno. Nastala je situacija, koliko god la`na i privremena, ali tek bolno stvarna, koju je Wego{ unapred formulisao wemu svojstvenim i nenadma{nim stihovima: “Pleme vi se sve odreklo sebe!” (str. 64-65.) Pod titoisti~kim komunisti~kim terorom “ne sme se re}i ~ak da je Wego{ srpski pesnik, ve} crnogorski i jugoslovenski. “Gorski vijenac” se izdaje bez posvete Kara|or|u i prete`no latinicom itd. Wego{ se desrbizira, ~erupa mu se srpsko perje, poku{ava da oduzme i srpska sr`. Jo{ nikad u istoriji kwièvnosti nije bilo bednijeg ataka na misli jednog mrtvog pisca. Ni sredwi vek to nije bio u stawu da u~ini, ni sama inkvizicija. Oni su ni{tili i palili dela protivnika, ali ih nisu falsifikovali. I to tako prosta~ki falsifikovali, da je crno progla{eno belim, a belo crnim. Mrtvi Wego{ morao je sto godina posle svoje smrti da pretrpi kasapqewe, izvitoperewe, krajwu zloupotrebu svoje misli. Niko, na primer, ne sme iznositi ma kakvu ideju koja bi Wego{evo srpstvo afirmisala. S druge strane, iznosi se kako je Wego{ bio “revolucionar” i prete~a komunizma.” (str. 65.) Kosti} ne misli da takva osporavawa mogu dugo trajati, niti da se mogu istorijski odràti. “Dokazivati protivno, dokazivati da je Wego{ Srbin i pre svega Srbin i samo Srbin, bilo bi neobi~no. Svaki gimnazist bi mogao iz wegovih dela za najkra}e vreme da izvu~e vi{e od hiqadu stihova kojima bi to dokazao.” (str. 65.) Nema nikakve sumwe da “Wego{ nije samo isticao u pozitivnom smislu svoje srpstvo, nego je, vi{e nego ijedan srpski pisac, vi{e ~ak nego sam narodni peva~, bacao anatemu na izdajice Srpstva.” (str. 66.) Wego{ev amanet najpreciznije je i najubedqivije izraèn slede}im stihovima iz: “La`nog cara [}epana Malog.” “Svaki Srbin koji se prevjeri, Prosto vjeru {to zagrli drugu, No mu prosto ne bilo pred Bogom [to ocrni obraz pred svijetom, Te se zvati Srbinom ne ho}e. Ovo ti je Srbe iskobilo Robovima tu|im u~inilo.” (str. 67.) Zato se ne treba nimalo ~uditi, {to su komunisti “sa Wego{em na velikoj muci. On je najja~i predstavnik slobode i najizrazitiji nosilac srpskog jedinstva. On je stvari slobode i jedinstva dao ceo svoj duhovni ìvot. U tim naporima je i sam sagoreo. Svojim filozofskim ostvarewima okrunisao je oreolom herojstva i mu~eni{tva glavu Kara|or|a i srpskog naroda.” (str. 67.) Zato, “Wego{eva zubqa sa Lov}ena najja~i je branilac svih svetiwa i moralnih tekovina srpskoga naroda. Ona ih saìè (komunisti~ke izrode) svojom oslobodila~kom vatrom i kaè im da “ne trebuje carstvo nequdima, nako da se pred svijetom ruè.” (str. 68.)

7. Pore|ewe sa anti~kim uzorima U letopisu “Srpska misao” za 1974 – 1975. godinu, koji je 1976. godine iza{ao u Melburnu, Laza Kosti} je objavio studiju “Wego{ i antika” u kojoj ukazuje na analogiju Wego{evih stihova i izjava starogr~kih mislilaca. Bez obzira 391

na nepostojawe bilo kakvog geografskog ili vremenskog kontinuiteta, Kosti} je smatrao da postoje velike sli~nosti dru{tvenih prilika Crne Gore u vremenu turske okupacije srpskih zemaqa i homerovskog perioda gr~ke istorije. Pre Kosti}a jo{ je Gledston nastojao da izvede pore|ewe “crnogorskog juna{tva sa juna{tvom boraca na Termopilima i Maratonu, koje ga moè ~ak i prevazi}i, jer se vr{i “sa bojnim i materijalnim sredstvima daleko mawim, a protivu neprijateqa nesravweno hrabrijeg i stra{nijeg.” (str. 6.) Komunisti~ki ideolog Milovan \ilas je tvrdio da je takvo pore|ewe besmisleno i èstoko se obru{io na Isidoru Sekuli} koja ga je potencirala. Pobijaju}i \ilasa, Kosti} navodi svedo~ewe nema~kog kwièvnika i putopisca Johana Georga Kola da je takvo pore|ewe sa antikom i sam Wego{ pravio, pa mu jednom i doslovno rekao: “Ja se nadam da }ete mnogo {ta interesantnog kod nas na}i, i ja zami{qam, vi }ete ovde biti ~esto podse}ani na Omira i na stawa naroda koja on opisuje.” (str. 7.) Na to Kol dodaje: “Ja bih rekao da su ove vladi~ine re~i bile one koje su davale ton i pravac za ceo tok mojih misli za vreme na{eg boravka i malog hayiluka u Crnoj Gori, koji nam je gotovo u svemu izgledao kao neki komentar Omira.” (str. 7.) Na sli~nosti i podudarnosti crnogorskog narodnog ìvota sa anti~kom Gr~kom ukazivali su austrijski konzul Aleksandar fon Varsberg, nema~ki kwièvnici Rikard Fos i Herman Bar. Profesor Gerhard Gezeman pravi direktnu paralelu izme|u stare Sparte i Crne Gore. Kol je podudarnosti sagledavao u narodnim obi~ajima, smislu za slobodu, krvnoj osveti, ukra{avawu oru`ja, veli~awu smrti u borbi, na~inu spremawa hrane, kroju i izgledu narodne no{we, narodnim stare{inama, wihovom poloàju i osobinama, po{tovawu oratorske ve{tine, preziru prema lukavstvu, u stalnim ratovawima i juna~kim narodnim pesmama. U tretirawu rata i borbe Kosti} pronalazi podudarnost stavova Heraklita i Wego{a. Dva o{troumna i ne{kolovana ~oveka koji su dali vi{e od dve hiqade godina istorije, razmi{qali su o istim stvarima, imali podudarne opservacije i meditacije i do{li su do sli~nih zakqu~aka o svetu u kome su ìveli. Protivre~nosti u prirodi i dru{tvu, stalna borba suprotnosti osnova su su{tinske harmonije na kojoj svet po~iva. Wego{ prezire gomilu, potcewuje je, omalovaàva i nipoda{tava i tu Kosti} nalazi sli~nosti sa Platonom. Kosti}eva kwiga “Podse}awe na antiku” svedo~i koliko je autor bio preokupiran anti~kom kulturom, filozofskim mi{qewem i demokratskom tradicijom. On polazi od Protagorine ideje da je ~ovek mera svih stvari potenciraju}i na taj na~in zna~aj subjektivnog odnosa ~oveka prema svetu oko wega. Razume se da je taj odnos kao subjektivan istovremeno i relativan, {to zna~i da se razlikuje od ~oveka do ~oveka. Ali i svaki ~ovek mewa sopstveni stav zavisno od pozicije u kojoj se nalazi i na~ina ìvota koji vodi. Teorija individualizma vodi osloba|awu ~oveka, ali se ne sme zloupotrebqavati radi relativizacije istine i morala. Kosti} se i daqe bavi pojmom osude lakomosti i pohlepe prema materijalnim vrednostima, kao i isticawem razboritosti, trezno}e i umerenosti kao vrlina. Stari Grci su izbegavali fizi~ki rad. Cenili su dokolicu u kojoj su mogli da se posvete filozofiji, ali i u|u u takmi~ewe u duhovnim i sportskim disciplinama. Kosti} i tu pravi paralelu sa Srbima, za koje kaè da tako|e 392

ne vole fizi~ki rad. Daqe, on razmatra filozofski odnos po~etka prema celini poduhvata, magi~no i religijsko zna~ewe broja sedam, simboli~ko zna~ewe {tapa u raznim varijantama, instituciju i ceremonijal ven~avawa, ekstravaganciju, naro~ito obdarenih qudi kao {to su nau~nici, kwièvnici i umetnici, qubavne motive anti~ke poezije itd. On o{troumno poredi tradiciju i praksu raznih naroda sa srpskim iskustvima i obi~ajima i tako ovom studijom zavr{ava svoj istraìva~ki ciklus o Wego{evim delima.

8. Nasilno preotimawe srpskih pisaca Kosti} je u Milvokiju 1975. godine u izdawu Srpskog narodnog univerziteta koji je nosio wegovo ime, u obliku {apirografisanih skripti, objavio kwigu “Nasilno preotimawe srpskih pisaca”, obra|uju}i duhovna i kulturna saka}ewa srpskog naroda projektom ve{ta~ke crnogorske nacije, koji su perfidno plasirali jugoslovenski komunisti da bi efikasnije razorili srpsko nacionalno bi}e. U prvom planu inauguracije tog projekta bio je izvesni samozvani kwièvnik Radoslav Rotkovi}, kao bojovnik reìmskog udruèwa kwièvnika. “Poslat je prvo u borbu jedan, iz vi{e razloga. Pre svega, to je bio probni balon da se vidi reakcija i suda i javnosti. Ako ne uspe, sva sramota na jednome. Zato su odabrali jednog crnogorskog novajliju, jednog “poturicu.” A smatralo se, mo`da, da aktivna legitimacija za vo|ewe spora vi{e li~i pojedincu nego kolektivu, vi{e fizi~koj nego pravnoj li~nosti.” (str. 2.) Kosti} posebno potencira poku{aj posthumne desrbizacije Wego{a, Stjepana Mitrova Qubi{e i Marka Miqanova, te ~iwenicu da je nastupila prava “eskalacija crnogorske posebnosti i crnogorskog nacionalizma, na kulturnim i drugim poqima. Dokazuje se ~ak da postoji poseban crnogorski jezik, ~ak da je Vuk ukrao Crnogorcima wihov jezik i proglasio srpskim (neki Nik~evi}, istaknuti “prosvetni radnik” Crne Gore). Ne}e ni privredu zajedni~ku sa Srbima, po mogu}stvu samostalnu, ali nikako povezanu sa srpskom.” (str. 4.) Pre vi{e od dvadeset godina Laza Kosti} je bio u stawu da napravi preciznu, potpunu i detaqnu analizu tog pseudoistorijskog inìweringa. “Ne moè se re}i da je to op{ta pojava u Crnoj Gori. Naprotiv, ona nailazi na sve è{}i otpor u samoj toj zemqi, ili – kako oni vole da kaù – u samoj toj “republici.”Izgleda ~ak da su prista{e zajedni~ke srpske kulture i ve}i po broju i po vaqanosti, da su ono {to kaè katoli~ko crkveno pravo pars major et senior. Ali prista{e posebnosti ili antisrbi me|u Crnogorcima grlatiji su, agresivniji, bezobzirniji, è{}i. Oni se vi{e ~uju i nastoje da se vi{e ~uju. Oni govore bez straha od cenzure, dok su wihovim protivnicima usta bar na pola zatvorena... Prista{e posebne crnogorske kulture su mahom koliko drski, toliko i nepismeni.” (str. 4-5.) U tim prqavim igrama aktivno je u~estvovao i titoisti~ki reìm iz Beograda, progone}i iskrene srpske patriote, a forsiraju}i izdajnike i prodane du{e. Kosti} prigovara i srpskoj emigraciji zbog mlakog i neadekvatnog reagovawa na takve pojave, {to je rezultat potcewivawa stvarne opasnosti od nasilnog izdvajawa Crnogoraca iz srpskog nacionalnog korpusa. 393

Lazo Kosti} posebno analizira ~uvenu polemiku Pavla Zori}a i izvesnog crnogorstvuju{}eg trabanta Milorada Stojovi}a iz 1969. godine, u kojoj je Zori}eva argumentacija bila toliko jaka, jasna i upe~atqiva da je uznemirila i najvi{i komunisti~ki vrh iz onog vremena. Posebno je upe~atqiva Zori}eva konstatacija psiholo{ke prirode Stojovi}eve polemi~arske i prozne bahatosti i nadmenosti, koja upe~atqivo svedo~i o op{tem àlosnom stawu oficijelne ideolo{ke svesti onog vremena: “On je pokazao jedan duhovni mentalitet od kojeg, ~ini mi se, nema opasnijeg za literaturu: sklonost da o kwièvnim pitawima raspravqa na nivou politi~kih podmetawa. Takav sagovornik uvek ra~una sa elementom straha kod svog oponenta. On se nada da }e se oponent neurotizovati pri pomenu imena Dragi{e Vasi}a. Wemu nije stalo do na~elne rasprave, nego do demagogije. On zamewuje kwièvne ~iwenice politi~kim ~iwenicama, vulgarno shva}enim i veruje da }e parolama dokazati da Wego{ ne pripada srpskoj poeziji. Stojovi} me pita: gde bih ja situirao ~itav niz autora iz Crne Gore ako pori~em postojawe autonomne crnogorske kwièvnosti? Da ne bude zabune i da bi pitawe Milorada Stojovi}a li{io pateti~ne neizvesnosti, odgovori}emo sasvim kratko: u srpskoj kwièvnosti gde se, uostalom, znatan deo pomenutih imena ve} sasvim dobro ose}a... Najboqi pisci iz Crne Gore imali su uvek svest da pripadaju srpskoj kwièvnosti, i tu nikakva dovijawa ne mogu ma {ta bitno da izmene.” (str. 7.) Pojavama crnogorskog odmetawa pravog suprotstavqawa nije ni bilo. Odrodi su “grdili srpstvo i Srbe gdegod im se prilika dala, ne samo u svojoj “republici” ve} jo{ vi{e, u beogradskoj {tampi, koja je morala otvoriti svoje stupce ovim napadima na narod koji je ~ita i izdràva. Crnogorski rukovodioci u Beogradu starali su se da to bez zastoja i bez prigovora prolazi. \eti}ima ipak nije ni to dovoqno. Oni traè da ni istori~ari srpske kwièvnosti, ni srpski nau~nici, ni profesori univerziteta, niko ne sme wima protivure~iti. Ako oni kaù da je crno belo, svak mora da to primi, ako oni kaù da je slano slatko, svak to mora da prihvati.” “Kuku wemu ako nevjerova!” Kad Crnogorci naduvaju svoj “narod” i svoju “kulturu” dokle ho}e, zaista im niko sa srpske strane nije odgovarao, niko protivure~io. Jedno {to ne smeju (jer bi bili progoweni), drugo {to ne}e. Ali oni ne usvajaju crnogorske megalomanske i aneksionisti~ke prohteve. Oni }ute. To sad \eti}e dovodi do ludila. Oni traè da svi srpski pisci, svi nau~nici, svi profesori i akademici, usvoje tvrdwe jednog Rotkovi}a i wemu sli~nih da pobijaju svoje najboqe nau~nike, da blate svoju istoriju i svoj narod, da se odri~u svojih predaka i svoje kulture itd. To oni sami imaju da rade, po komunisti~kom receptu. Kad nisu mogli druk~ije, hteli su to da realizuju sudskim putem. Pri tome isto im je toliko stalo, ako ne i vi{e, da od Srba otmu, kao da sebi prigrabe. Samo da nije srpsko, pa ~ije god bilo. Zato su oni vi{e od ikoga drugoga propagirali makedonsku samostalnost, zato su pristali da wihovu Metohiju prisajedine aranutskom Kosovu samo da bi se Srbi majorizovali i terorisali. Oni pomaù i hrvatske zahteve, npr. prema dubrova~koj kwièvnosti i sve {to ide na u{trb Srba. Oni sad nastoje da Srbe toliko ponize da oni sami kaù kako Wego{, Qubi{a itd. nisu wihovi, ve} da su ih pre|a{wi Srbi krali od Crnogoraca. Ho}e ne samo da ih okrwe u wihovom blagu, ve} da ih osramote kao kradqivce. Ho}e da Srbi sami sebe kao kradqivce predstave.” (str. 8-9.) 394

Rasrbqivawe Wego{a je zaista neverovatno. “To {to je on “pisao i disao” srpski, {to je dao veli~anstvenog izraza svim najve}im moralnim vrednostima srpskog naroda, {to je nikao u jednom kraju gde je kosovski kult negovan religioznom vredno{}u, a Obili}a kult zanosio qude i pjanio ih juna{tvom, {to se wegov “Gorski vijenac” smatrao, u svim srpskim krajevima, nekom vrstom nacionalne biblije, wegovi stihovi citirali su se od Gorskih Kotara do Bitoqa – sve to nije va`no ovim mazgovima na tako visokim poloàjima. Glavno je da se strogo sledi linija partije koja Crnogorcima sagoreva Srpstvo i ~ini ih nekom posebnom antisrpskom nacijom.” (str. 11.) Kad su videli da u javnosti nailaze na podsmeh, crnogorski komunisti su se obratili i Ustavnom sudu komunisti~ke Jugoslavije sa zahtevom da proglasi kako Wego{ nije srpski nego crnogorski kwièvnik. Slu~aj zaista krajwe groteskan, pogotovu kad se ima u vidu da je tada predsednik Ustavnog suda bio poznati titoisti~ki tiranin Blaò Jovanovi}. Podnosioci ustavnosudske inicijative u svojim javnim nastupima tim povodom su se pozivali i na Marksa i Engelsa. I celog Wego{a bi u te svrhe uklopili u marksisti~ku teoriju, iako je i laicima jasno da je marksizam kao ideolo{ka podloga jednom od najopasnijih totalitaristi~kih projekata dvadesetog veka bio izrazito antinacionalisti~ki. Tako i Kosti} isti~e da bi na osnovu sadràja wegovih kwièvnih radova, Marks i Engels Wego{a “prezreli i anatemisali, jer je on nacionalista i {ovinista, kakvih malo danas ima, i kakvi se u Jugoslaviji na vi{egodi{wi strogi zatvor osu|uju. On je “nazadwak, reakcionar, zane{en verskom tminom.” Logi~no bi bilo da ga se crnogorski komunisti odreknu, a oni ga svojataju i ne daju nikome drugome! Oni se s wime ponose, a wegova u~ewa i wegove izjave kunu! Kako se to slaè?!” (str. 14.) Daqe Kosti} briqantno i minucioznom analizom raspravqa sve mogu}e pravne reperkusije jednog ovakvog ustavnog procesa kroz koji zapravo razgoli}uje kqu~ne elemente komunisti~ke ideologije koja beskrupulozno gazi sve kqu~ne pravne principe ako proceni da joj nisu korisni i upotrebqivi. Me|utim, zalogaj je u ovom slu~aju bio prevelik i za titoisti~ki reìm na vrhuncu wegove snage i mo}i, ali su velika javna bruka, komediografski zaplet i operetski likovi, doveli do bu|ewa uspavane srpske nacionalne svesti. Mnogi kwièvnici su po~eli slobodnije da govore, uprkos zabranama novina i kwiga i drugim represivnim merama. Istovremeno se razvijala i nacionalna drama oko ru{ewa kapele na Wego{evom lov}enskom grobu i izgradwe paganskog mauzoleja kojim se udaralo direktno u srce srpskog naroda. Prva farsa, na svu sre}u, nije uspela, ali se zato druga pretvorila u veliku tragediju, da se prononsirani usta{a Ivan Me{trovi} uz reìmsku sveobuhvatnu pomo} i podr{ku, izruguje jednom od najve}ih srpskih velikana svih vremena. Po{to nije uspelo preotimawe Wego{a kao iskqu~ivo crnogorskog pisca iz srpske kulture i tradicije, srpski izrodi su se dosetili da ga proglase op{tejugoslovenskim i piscem celog ~ove~anstva. “Da li se mogao Wego{, mo`da najnacionalniji veliki pisac celog ~ove~anstva, vi{e nagrditi nego na taj na~in? Da li je on sva~iji?!! I to u krajwoj liniji zna~i da je bez doma, bez otaybine, ni~iji!... Oni koji su hteli da Wego{a u~ine svojim, napravili su ga ni~ijim. Kad su hteli da ga podignu na op{ti pijedestal i proglase genijem celog ~ove~anstva, oni su ga strmoglavili na nivo ~oveka bez narodnosti i otay395

bine (jer su to korelati), na stepen besku}nika i prosjaka. On, koji je bio vladar jednog gordog naroda, najglasniji pesnik i predstavnik srpstva, nije sad vi{e ni Crnogorac ni Srbin, ve} isto tako Slovenac, Makedonac, Hrvat, Arnaut, Tur~in, Rom! On, koji je celu svoju misiju video u borbi sa nekrstom, sad se sam progla{ava nekrstom. Svak ina~e moè da pripada nekoj naciji, svojoj naciji, samo ne on, najautenti~niji od svih Srba, reprezentant i vrh nacije.” (str. 38.) S druge strane, Wego{ se ne moè smatrati ni op{tejugoslovenskim pesnikom. “On za Slovence nije ni znao, niti je ovaj narod do 1848. godine postojao (nastao je posle “Gorskog vijenca”). “Makedonski narod je stvoren 1945. i po Wego{evim spisima ne bi se reklo da bi ga on ikad priznao. Tada su bila dva “jugoslovenska naroda”: Srbi i Hrvati. On se nacionalno opredeqivao kao Srbin... Wego{ jeste sebe smatrao Crnogorcem, bio je ~ak i poglavar te zemqe, ali nikad nije Crnu Goru i crnogorstvo izdvajao iz Srpstva. On je bio “integralni Srbin”... [to se ti~e Hrvata, on ih je svega dva puta spomenuo u svojim delima. Jednom u “Gorskom vijencu” kako u galijama mleta~kim trunu “Dalmatinci i hrabri Hrvati.” Iz toga izvoditi wegovo hrvatstvo, isto je kao ustanoviti wegovo “dalmatinstvo.” Drugi put je u “Ogledalu srpskom” kazao “i Hrvati pla}eni soldati.” (str. 39.) Da bismo pokazali koliko je sve to dovedeno do apsurda, ovde }emo u}i u malu digresiju, u odnosu na osnovnu tematiku problema koji raspravqamo. Problem se ti~e nacionalnog bi}a Hrvata i Slovenaca. Hrvati su kao dràvotvorni narod istorijsku scenu napustili jo{ 1102. godine, a Slovenci su se sasvim iznenada nedavno pojavili, ba{ kao iz bajke. Slovenci nikada nikakve dràve nisu imali. Povremeno wihovi istori~ari ili politi~ki ideolozi poku{avaju dràvom predstaviti karantanijski savez slovenskih plemena ~ije su vo|e ustoli~avane na Gosposvetskom poqu, ali to sa dana{wim Slovencima nema nikakve veze. S druge strane, poku{avaju prisvojiti nekoliko ~e{kih vladara poistove}uju}i prideve slovenski i slovena~ki. Tako svojataju kneza Samu koji je vladao od 623. do 658. godine u dràvi koja je nastala na severnim ~e{kim gorama, u oblasti Krhono{a, i u jednom trenutku se pro{irila sve do Jadranskog mora. Knez Samo se isticao zna~ajnim uspesima u ratovima sa Avarima. U istoj oblasti oko 745. godine je vladao vojvoda Borut kao bavarski vazal. Wegovom narodu je silom nametnuto hri{}anstvo. Oko 770. godine na wegovom mestu je bio knez Hotimir koji je u nekoliko navrata poku{avao da se suprotstavi bavarskim vlastima, posebno wihovoj politici germanizacije i nasilnog verskog preobra}awa. Oko 876. godine Moravskom, Slova~kom i Panonijom vladao je knez Svetopluk. Panoniju je izgubio ratuju}i sa Ma|arima. Zemqa kneza Hotimira potpala je pod frana~ku vlast, a i jedan deo zemqe kneza Svetopluka. Nijedan od ovih vladara ni{ta zajedni~ko nije imao sa dana{wim Slovencima. Slovenci su kroz istoriju pro{li potpuno nezapaèno, pa su u tom pogledu, naro~ito po pitawu porekla i nacionalne svesti, i danas nau~na misterija. Najve}i deo teritorije dana{we Slovenije po~etkom devetog veka obuhvatala je Posavska Hrvatska pod Qudevitom Posavskim. Hrvati su govorili kajkavski u toj prvoj dràvi i ìveli su uglavnom pod vrhovnom frana~kom vla{}u, nakon {to su Avari potisnuti. Otuda frapantna sli~nost hrvatskog i slovena~kog jezika, zapravo identi~nost kajkav{tine. Pred Turcima Hrvati su se 396

pomerali ka severu i gubili nacionalnu svest. Ostala je samo svest o pripadni{tvu Slovenima. Otuda novovekovni naziv Slovenci. U vreme ilirskog preporoda na podru~ju Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, pod uticajem be~kog dvora prihva}en je srpski kwièvni jezik, a na podru~ju direktne austrijske uprave promovisan slovena~ki. Hrvati su, dakle, podeqeni jezi~kom barijerom, izgubili dobar deo etni~ke mase i to nadokna|ivali preuzimawem Srba katolika u hrvatski nacionalni korpus. U drugoj hrvatskoj dràvi ranog sredweg veka, Primorskoj Hrvatskoj, govorilo se ~akavski i kako je hrvatska etni~ka masa potiskivana, uglavnom se zadrào na severno-dalmatinskim ostrvima, Istri i Kvarneru. Daqe se Kosti} prosto poigrava sa reìmskim falsifikatorima i manipulatorima. “Ako je npr. Wego{ “pre svega na{ jugoslovenski pisac”, kako kaè Branko ]opi}, onda ga mogu uvrstiti u svoju istoriju kwièvnosti i Slovenci, pa ~ak i “Makedonci.” Ako je op{ti slovenski pisac, onda ga mogu uvrstiti u istoriju svojih kwièvnosti i Slovaci, i Luì~ki Srbi, êsi, Poqaci, Rusi itd. Ako je op{teg ~ove~anstva, onda bi bio u kwièvnosti Nemaca, Francuza, ali i Senegala, Kenije itsl.” (str. 39-40.) Kosti} izlaè i kako je dva puta bio otiman veliki Srbin iz Budve, poreklom iz Pa{trovi}a i Grbqa, Stjepan Mitrov Qubi{a. Prvi put su se kra|e latili Hrvati neve{to je obrazlaù}i i obja{wavaju}i, a onda crnogorstvuju}i koji su to u~inili brutalno i nasilno. “Oni prosto otimqu i nare|uju da se Qubi{a ne sme smatrati Srbinom i da se mora uvrstiti u “crnogorske kwièvnike.” Nikakav argument oni ne iznose, niti je to wima potrebno. Oni imaju vlast i to je dosta. Vlast }e zapovediti: jao onome ko je ne poslu{a.” (str. 42.) Hrvati su svojatali Qubi{u, iako je kao istaknuti kwièvnik bio jedan od najuticajnijih politi~kih vo|a Srba u Austrougarskoj, jer se u jednom periodu zalagao za prikqu~ewe Dalmacije Hrvatskoj, kako bi se i dalmatinski Srbi spojili sa onima koji su ìveli na teritoriji Hrvatske. U Dalmaciji je u to vreme ìvelo daleko vi{e deklarisanih Srba nego Hrvata, a srpski politi~ari su se zanosili iluzijama da je sa Hrvatima mogu}a politi~ka saradwa radi op{teg dobra. “Da u Dalmaciji nije bilo prakti~no Hrvata, ja }u se pozvati na jedan natpis iz toga doba, a iz pera eminentnog hrvatskog pisca. Priznati hrvatski kulturni “poslenik” i filolog Ivan Mil~eti} (ro|en na Krku 1853, umro u Vara`dinu 1921.) objavio je 1905. jednu studiju o Nikoli Tomazeu, i to u godi{waku “Hrvatsko kolo” koje je izdavala wihova Matica hrvatska, u kojoj je opisao i stawe u drugoj polovini 19. veka. Tu on kaè (str. 311.) da je me|u Dalmatincima tada vaìlo geslo “Slavjani da, ali Hrvati nikada.” To on sam produùje nadovezuju}i sad svoja zapaàwa: “No istina je i to, da u krugu hrvatske inteligencije odgojene u Italiji ne bija{e obqubqeno hrvatsko ime, da ga (~ak) Tomazeo i nije ocrnio. A u Italiji je hrvatsko ime mrsko poradi grani~ara koji, bore}i se za svoga cara, s nepravom pribavi{e svome narodu ime robova, tla~iteqa i krvnika tu|e slobode. Tako je eto bilo jo{ godine 1874, kad sam ja preletao Dalmaciju od jednoga do drugoga kraja. Ja sam me|u obrazovanim Dalmatincima na{ao onda i Dalmatinca Slavo-Dalmata (ovi bijahu autonoma{i, protivnici sjediwewa s Hrvatskom), Slavjana, na{inaca (Dubrov~ani) i Srba (Bokeqi i gdjekoji Dubrov~anin), ali Hrvata nigdje.” (str. 44.) 397

Kad su shvatili da se Srbi politi~ki i nacionalno mogu odràti i u okviru Dalmacije kao austrijske provincije, paralelno sa ve}inom Srba na podru~ju pod ugarskom kontrolom, i Stjepan Mitrov Qubi{a i vladika Stefan Kneèvi} iz severne Dalmacije, preobrazili su se u direktne protivnike ujediwewa Dalmacije sa Hrvatskom. Da prave ozbiqne i iskrene saradwe sa Hrvatima ne moè biti, svi dalmatinski srpski politi~ari su shvatili 1878. godine, kada su Hrvati zdu{no podràli austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine, ~emu su se Srbi ogor~eno i jedinstveno suprotstavqali. âk je i kotorski biskup Pavko Butorac, poznat po izrazito usta{kim stavovima, 1838. godine u Zagrebu objavio da je Stjepan Mitrov Qubi{a “kwièvnik, bokeqski Srbin, koji se jo{ od godine 1861. borio za ideju sjediwewa Dalmacije sa Hrvatskom, te se godine 1870. zakliwavo na svoje krsno ime (Sv. Dmitar), da }e na sve mogu}e na~ine nastojati oko ovog sjediwewa, podigao je protiv sebe po~ev{i od 1873. mnoge prigovore od strane narodnih qudi, dok nije 1877. otvoreno ustao u Dalmatinskom saboru protiv sjediwewa, tvrde}i da sva Dalmacija, a osobito Dubrovnik i Boka, nema prava da pripadne ugarskoj, pa po tome ni hrvatskoj kruni.” (str. 46.) U beskrajnoj mr`wi i besu, Hrvati su ~ak organizovali da se Qubi{i bez ikakvog pravnog osnova oduzme i poslani~ki mandat u Dalmatinskom saboru. Na zasedawu Zemaqskog sabora za Dalmaciju u Zadru 30. januara 1877. Stjepan Mitrov Qubi{a je izjavio: “Ja nijesam nikad pripadao Narodnoj partiji, no od Kosova pripadam onoj nesretnoj, ali juna~koj i ponosnoj narodnosti srpskoj, koju {tuju i uvaàvaju i weni isti du{mani.” (str. 49.) Istaknuti Srbin katolik Marko Car 1924. godine pisao je da je Qubi{a odrastao “u kraju gde je srpski narod mo`da najboqe o~uvao svoje predawe i svoje obi~aje... Nema pisca koji je vi{e voleo srpski jezik i toliko polagao na wegovu izvornost... Wegove pripovetke idu nesumwivo me|u najiskrenije dokumente qudske prirode uop{te, a srpskog narodnog karaktera napose... Kao umetnik mogao je Qubi{a, od potowih srpskih pripodeva~a, biti kudikamo i nadma{en, ali kao znalac narodne du{e, kao tuma~ narodnog humora i filozofije, kao slikar narodne pro{losti i narodnog govora, Qubi{a ostaje jedinstven.” (str. 57.) Pretraùju}i ~itavo more literature, Laza Kosti} krajwe dokumentovano konstitui{e svoje nau~ne sudove, pa po pitawu nacionalne pripadnosti Stjepana Mitrova Qubi{e zakqu~uje: “ Svi pisci odreda, svi kwièvni istori~ari i kriti~ari, isti~u ne samo Qubi{inu pripadnost Srpstvu, ve} wegov entuzijazam za srpstvo, wegovu sinovsku qubav koju ni{ta ne moè da nadomesti. Nikad on nije kazao da je Crnogorac, nikad se nije ni druìo sa Crnogorcima, nije stremio ni ka Cetiwu, ni wima. I danas ga oni ne samo svojataju, ve} ho}e da ìgo{u kao kradqivca Srba kojima je pripadao du{om i telom i koji ho}e da ga zadrè, da ga mrtvi ne demantuju, da ih ne prokune iz groba. Pored nasiqa nad mrtvim Wego{em, i jo{ pre wega, ovaj atak crnogorskih komunista pokazuje ne samo wihovu slepu mr`wu na sve {to je srpsko, ve} i nagon da silom, falsifikatima, ukazima i sudskim presudama naterivaju Srbe da laì prime kao istinu, falsifikat kao pravilno re{ewe.” (str. 57.) Laza Kosti} se poduhvatio da od komunisti~kog svojatawa odbrani jo{ jednog srpskog velikana, ku~kog vojvodu Marka Miqanova. Miqanov u svojim delima redovno Ku~e naziva Srbima, a nikada Crnogorcima, jer je pojam 398

crnogorstva istorijski i biografski ograni~en na svega ~etiri nahije: katunsku, crni~ku, rije~ku i qe{ansku. Toliko ukupno delo Marka Miqanova odi{e Srpstvom, toliko je izri~ito srpskog karaktera, da nikome normalnom decenijama nije padalo na pamet da to osporava, niti se neko trudio da dokazuje ono {to je notorna ~iwenica. Kako isti~e Kosti}, “do pojave posebne “crnogorske narodnosti” i “crnogorske kulture” nikome nije ni na kraj pameti padalo da o tome pi{e. Izgledao bi ludak: dokazivati da je mleko belo. Ali kad crnogorski falsifikatori i sileyije poku{a{e dokazati da je mleko crno, eto na mene spade du`nost da dokaèm da nije crno nego belo. Oni su samo crni izrodi i nevaqalci.” (str. 78.) Da tragedija bude ve}a, velikog pisca Mihajla Lali}a jo{ za ìvota su hteli otrgnuti od srpske kwièvnosti. Lali} je, istina, bio ube|eni komunista, ali mu se izvorni patriotizam ne moè osporavati, a veliki {amar je zadao tada{wem reìmu javno optiraju}i za ukqu~ewe u radni sastav Srpske akademije nauka i umetnosti.

9. Odbrana Marka Kraqevi}a Srpski nacionalno-kulturni klub u [vajcarskoj je objavio 1968. godine u Bernu drugo {apirografisano izdawe rasprave Laze Kosti}a “U odbranu Kraqevi}a Marka (odbijawe hrvatskih napada).” Povod su bili hrvatski literalni poku{aji da se Marko Kraqevi} predstavi u {to negativnijem moralnom kontekstu, kako bi se kroz takve karakterne crte oklevetao ceo srpski narod. Pojedine stihove iz narodnih pesama su naduvavali, drugima izokretali zna~ewe, tre}e pogre{no tuma~ili, davali tendenciozna obja{wewa istorijskih prilika. Kosti}ev ciq je bio da prikupqawem relevantne dokumentacije Srbima pruì argumentaciju za kontrirawe hrvatskim podlostima i podmetawima. Kao ilustraciju metoda kojima pribegavaju Hrvati navodi citat iz kwige: “Hrvatska i Srbija”, izvesnog usta{kog emigranta Vlaha Raji}a: “Tako je srpska pjesma opjevala kao svog najve}eg junaka Marka Kraqevi}a, koji reè dojke |evojci koja ga je primila na konak, Marka koji personificira nevjeru i izdaju; Marka koji sluì vla{kog vojvodu Mir~etu ili carigradskog sultana, kako je vrijeme; Marka kavgayiju ili pijanicu qutu, nekulturnu pustahiju. Ali upravo taj i takav Marko Kraqevi} personificira stoqetni srpski narodni ìvot kakav se formirao u turskom ropstvu, prevara, nevjera, izdaja, okrutnost prema slabijem, prema svladanom, a sluìnski odnos prema mo}nijem od sebe, bez potrebe kulturna ìvota, ali nezasitan u jelu i neumjeren u pi}u.” (str. 6.) Kosti} isti~e da su najtemeqitije odgovore na hrvatske napade u srpskoj emigrantskoj publicistici pruàli Adam Pribi}evi} i Rade Kora}. Pribi}evi} pokazuje da jedan od glavnih klevetnika Ivan Me{trovi} nije ni shvatio Marka, pa ga je svojevremeno vijao kao “oli~ewe sirove, elementarne sile, bez mozga, srca i du{e.” (str. 7.) Nasuprot tome, za srpski narod Marko Kraqevi} je “moralna veli~ina: pravedni sudija; brani~ svoga naroda i vere od zavojeva~a; zato~enik dru{tvene pravde; za{titnik sviju potla~enih. On ni od koga ni~ega ne otima, ve} brani ono {to pripada wegovom narodu. U najvi{em zaletu svoga duha, on u svoje veliko srce sme{ta i sve {to je ìvo na 399

zemqi i bori se za w kao za svoj narod.” (str. 7.) Zato on ne moè biti simbol nasilni{tva, ìvotiwstva i zlo~ina{tva, kako ga vide Hrvati tvrde}i da ih Srbi sistematski ugwetavaju. Na{ epski junak je pojam ~estitosti i moralnosti koja izbija iz duhovnog bi}a narodnog pesni{tva. “[ta vredi srpstvo ako nije u slu`bi ~ove~anstva, wegovog ve~nog stremqewa prema boànskom redu stvari na zemqi? Stoga Marko ne srbuje frazama, no brani potla~ene, sudi protiv ro|enog oca i stri~eva, odnosno samog sebe; slu{a kao dobar sin svoju staru majku; izlaè svoj ìvot za svoje zvanice; veran je do same smrti svojim prijateqima; ima duboko i àrko socijalno ose}awe i daje mu izraza ~ak i prema svom milom pobratimu begu Kostadinu, s kojim je skupa i poginuo; kuka nad mrtvim Musom Keseyijom: “Jao mene do Boga miloga, |e pogubih od sebe boqega.” Kad su plemenitije re~i iza{le iz usta ikojeg heroja u istoriji sveta?” (str. 8.) Na sli~an na~in rezonuje i univerzitetski profesor dr Rade Kora} kroz analizu ne istorijskih ~iwenica, nego srpskih narodnih epova, pa izvodi zakqu~ak o hrvatskoj nacionalnoj moralnosti: “I kao {to hiqadugodi{we robovawe Ma|arima i sopstvenim spahijama, koji su u interesu svoga boqeg ìvota identifikovali sebe sa hrvatskim narodom, po~eli nazivati hiqadugodi{wom kulturom, tako danas usta{ki kriminalno-patolo{ki nemoral èle da usvoje kao moral.” (str. 10.) Marko je turski vazal postao povinuju}i se ogromnoj sili i nastoje}i da wenu o{trinu ublaì, kao {to su to ~inili mnogi drugi sredwevekovni feudalni velika{i. Samo se hrvatski grof Petar Zriwski dobrovoqno nudio u slu`bu turskom sultanu radi o~ekivane li~ne koristi. Kod bugarskog pisca Konstantina Filozofa ostalo je zabeleèno da se Marko Kraqevi} pred bitku na Rovinama poverio Konstantinu Dejanovi}u da bi voleo da hri{}ani pobede, pa makar i sam poginuo. U pesmama nalazimo i kajawe zbog greha, i poku{aje iskupqewa, {to je neverovatan kriti~ki odnos za poeziju tog vremena. I Marko moè da se prepadne, pokoleba i rasrdi. On je gre{no bi}e a ne prorok, ali situacije u koje ga stavqa narodni pesnik odi{u ponosom i izvornom narodnom demokrati~no{}u koja je nepoznata Evropi toga vremena. Plemenitost se ne ogleda samo u odnosu prema qudima, nego i prema ìvotiwama. Kosti} citira veliki broj nema~kih, italijanskih i francuskih autora koji su pisali o srpskim narodnim pesmama i posebno cenili eti~ki kodeks iz spevova o Marku Kraqevi}u, kao i ruske, ~e{ke i poqske. Da ironija sudbine bude ve}a, i mnogi Hrvati su se svojevremeno divili Marku Kraqevi}u i savr{enstvu srpskog narodnog umetni~kog genija, posebno Vatroslav Jagi}, kao i Vladimir Dvornikovi}. Laza Kosti} zapaà da “oba hrvatska nau~nika, najmerodavnije u svojoj struci, tvrde u su{tini isto: da su Markove r|ave osobine posledica {irewa tih pesama prema severu. Tek u blizini Hrvata ili ~ak me|u wima, Marko biva karikiran i dobiva negativne karakteristike... mawe od Hrvata, jer Marko ostaje srpski junak i srpski mit, ali od Srba koji su pod uticajem Hrvata. Tako da se, naposletku, sve te r|ave osobine Markove vra}aju Hrvatima kao bumerang, od strane najkompetentnijih Hrvata.” (str. 24.) Na vi{e mesta smo videli da Kosti} velikog nau~nika Vladimira Dvornikovi}a smatra Hrvatom, ali ne krije odu{evqewe wegovim nau~nim delom. Me|utim, daqim istraìvawem do{ao sam do saznawa da je Vladimir 400

Dvornikovi} samo po ocu bio Hrvat, dok mu je majka pravoslavna srpkiwa. On sam je bio mnogo bliì srpskom nacionalnom indetifikovawu, a celog svog ìvota se iskreno i vatreno zalagao za ideju jugoslovenstva. Marko Kraqevi} kao epski junak ne samo da je bio popularan me|u Hrvatima, nego su ga Hrvati poku{avali prisvojiti, ukrasti, oteti. Tako, na primer, “otac domovine dr Ante Star~evi} smatrao je Marka Kraqevi}a “zgoqnim Hrvatom”, tako da se zgraàva ~e{ki sociolog Jozef Hole~ek, koji je u ~e{kim novinama “Narodni listi” za 1901. pisao: “[to je bilo dobro u narodu srpskom, to je Star~evi} prisvojio za Hrvate, tako da je prisvojio i samoga cara Du{ana i Kraqevi}a Marka.” (str. 33.) Kada je 1892. godine povodom be~kog izvo|ewa predstave “Kraqevi} Marko” Petra Preradovi}a zagreba~ki “Vijenac” pisao da se u Markovoj li~nosti “zricali hrvatski ìvot, tipovi i obi~aji”, srpska “Bosanska vila” ùstro je reagovala: “I opet je sko~ila nesita hala, da svojim grabqivim kanyama zgrabi i privu~e u svoje opako i nesito gnijezdo jo{ jednu na{u, velim ba{ na{u srpsku ste~evinu i ponos... I opet se digao polutanski zagreba~ki “Vijenac” u broju 23. da nam otme i prisvoji uza sve ostale jo{ i na{eg srpskog najve}eg narodnog uzor-junaka, ho}e i on... da nam otme i pohrvati na{eg Kraqevi}a Marka, poru~uju}i svojoj pozori{noj druìni da ga u Be~u prilikom ove muzikalno-pozori{ne izlo`be, kao svog hrvatskog narodnog junaka prikaè. Lijepo se i lahko bra}o – a jo{ boqe nebra}o – kititi i di~iti tu|im perjem, ali pazite, da i uz sve to perje, ne ostanete goli{avi, jer se ve} polako pro~i{}ava izme|u nas i vas ovaj tamni i nestalni teren, na kom vi tako neosnovano i {ovinisti~ki gradite svoju sadawu i budu}u slavu i veli~inu.” (str. 33.)

401

Glava peta SRPSKA BOKA KOTORSKA 1. Op{te napomene O Boki Kotorskoj Lazo Kosti} je napisao tri kwige: “O srpskom karakteru Boke Kotorske”, “Boka i Bokeqi” i “Stogodi{wica Prvog krivo{ijskog ustanka”. U predgovoru prve kwige koja je {tampana u pi{~evom izdawu 1961. u Cirihu, on govori o svojoj duhovnoj motivaciji: “Ovu kwigu sam radio sa nekim naro~itim àrom, sa nekim religioznim raspoloèwem. Iz dva razloga: prvo {to se wome nastoji dokazati srpski nacionalni karakter kraja u kome sam se rodio, gde sam proveo detiwstvo i svake godine svoj godi{wi odmor, gde su moji preci ìveli tri veka i imali jedno jedino zanimawe: o~uvawe pravoslavqa i srpstva svoga kraja... Drugo, {to se sli~nim problemom dugo bavio moj otac i nabavio ogromnu literaturu. On je pisao istoriju Prevlake, nekada{weg sedi{ta Zetske eparhije odn. mitropolije koja se nalazila u wegovoj parohiji, a to je u su{tini istorija pravoslavqa i srpstva Boke Kotorske.” (str. 3.) Srpskoj Boki prete dve opasnosti: hrvatske aspiracije da je prisvoje i la`no prikaù i poku{aji crnogorskih komunista da joj izbri{u svaki istorijski trag Srpstva. Do 1918. godine Hrvati su svoje pretenzije na Boku inkorporisali u zahtevu da se Dalmacija pripoji Hrvatskoj i Slavoniji, a Boka i Dubrovnik su ve} u administrativnom smislu, kao teritorije pod austrougarskom vla{}u, bili prikqu~eni Dalmaciji. Hrvatska i Slavonija su bile sastavni deo ugarske komponente dvojne monarhije. Bilo je, me|utim, i izri~ito insistirawe da se ove srpske zemqe pripoje hrvatskoj administrativnoj oblasti, pa tako, 29. aprila 1861. godine, Hrvatsko-slavonski sabor u Zagrebu upu}uje austrougarskom monarhu zahtev da se sa “kraqevinama Hrvatskom i Slavonijom zdruè: kraqevina Dalmacija, Dubrovnik, Kotor i Kvarnerski otoci.” (str. 13.) I najpopularniji hrvatski istori~ar Vjekoslav Klai} tvrdio je da je Boka hrvatska pozivaju}i se samo na jedan stih Ka~i}a – Mio{i}a da je Kotorska Boka hrvatska dika. S wim je u kwizi “O srpskom imenu po zapadnim krajevima na{eg naroda” 1914. godine polemisao srpski nau~nik, rodom Li~anin, profesor Vasilije \eri}: “Da je V. Klai}u stalo do istine, on bi ovde dodao misao nalik na rije~i Iv. Kukuqevi}a: “bunca vriedni Ka~i}”, pa bi iz samog Ka~i}a spomenuo primjere koji govore protiv pomenutog mjesta.” Kosti} tu dodaje: “\eri} citira samog fratra Ka~i}a, koji tvrdi da su se Hrvati naselili bili samo do Cetine.” (str. 13-14.) 402

Posle Prvog svetskog rata Boka Kotorska je postala deo Zetske oblasti, pa Zetske banovine. Ali, ~im su se osetili sigurnim i za{ti}enim od italijanskih, austrijskih i ma|arskih pretenzija, Hrvati su obnovili svoja istorijska parni~ewa i megalomanske apetite. Traìli su podelu dràve, formirawe hrvatske dràvotvorne jedinice i prikqu~ewe mnogih srpskih teritorija toj jedinici. Mada ni kapitulantskim sporazumom iz 1939. godine Boka nije pripala Banovini Hrvatskoj, vode}i hrvatski politi~ari su to smatrali samo prvom fazom, provizornim re{ewem, do potpunog zadovoqewa svih svojih ambicija. Kosti} se poziva na autenti~no svedo~ewe novinara Sime Simi}a u kwizi “Pokr{tavawe Srba za vreme Drugog svetskog rata”, pa kaè: “Tamo stoji da je dr Ma~ek bio iznena|en ponudom Beograda” za ustupke “i u tome vidi slabost partnera”. Zbog toga je odmah postavio zahtev za ukqu~ivawe Bosne i Hercegovine, jednog dela Vojvodine i cele Boke Kotorske u budu}u Banovinu Hrvatsku. Politi~ko istupawe Vl. Ma~eka dobilo je naj{iru potporu hrvatskog klera i usta{a. Tako je otpo~ela kampawa za hrvatsku teritoriju koju bi “Beograd” morao da prizna.” (str. 14.) Takve pretenzije su bile o~igledne i iz ~iwenice da su po osnivawu Banovine Hrvatske na hrvatske biskupske konferencije pozivani i ba~ki i kotorski biskupi, ali ne i beogradski, barski i skopski. Zagreba~ki nadbiskup Alojzije Stepinac je u februaru 1941. godine posetio Boku Kotorsku i tamo izjavqivao da mu svaki bokeqski kamen miri{e hrvatstvom. Kasnije, u toku Drugog svetskog rata, ~im je Italija kapitulirala, Paveli} se Nemcima obratio sa zahtevom da se Boka pripoji wegovoj improvizovanoj dràvi, o ~emu Hrvati nisu smeli javno da govore dok je ta teritorija bila pod Musolinijevom okupacijom. “Ishod rata nije im i{ao na ruku. Boka je, istina, oduzeta Srbiji, ali nije data ni Hrvatskoj.” (str. 15.) Za izvesno vreme takve hrvatske pretenzije u Jugoslaviji su utihnule, ali su bri`qivo negovane u usta{koj emigraciji. Laza Kosti} je vi{e od dvadeset tekstova objavio u srpskoj emigrantskoj {tampi ùstro polemi{u}i sa hrvatskim falsifikatorima. Hrvatski autori sistematski izjedna~uju katoli~anstvo sa hrvatstvom, a najglasniji su bili Vlaho Raji} i Dominik Mandi}. Tome su se prikqu~ivali Juraj Krwevi} i ~itava bulumenta politi~ara koji su se ranije legitimisali kao projugoslovenski. Krwevi}u je ~ak smetala izgradwa pruge Beograd-Bar jer je smatrao da to ugroàva hrvatske interese. “Ne samo da neodgovorni nadrinau~nici plediraju za hrvatstvo Boke, ve} to ~ine i odgovorni hrvatski politi~ari, revindiciraju}i je bez ikakvog zazora. Ne kaù ~ak na ~emu baziraju te svoje “revindikacije”, ne spomiwu nikakve “naslove” pretenzija na Boku; po staroj svojoj praksi, oni smatraju da je dosta da oni postave neki zahtev i da je time svako “pravo” fundirano.” (str. 17-18.) Hrvati ne priznaju su{tinu ni smisao moralne, politi~ke i istorijske odgovornosti. Spremni su da beskrupulozno otimaju tu|e, falsifikuju istorijske ~iwenice, a ne prezaju ni od najgorih zlo~ina da postignu ono {to su wihovi ideolozi odredili kao nacionalni interes, a katoli~ka crkva blagoslovila kao prvorazredan verski zadatak. Kosti}, reaguju}i na hrvatske podlosti, smatra da se u brizi za opstanak Jugoslavije ne sme politikom stalnih ustupaka pristajati na slabqewe srpske pozicije i da “Srbima treba da otvori o~i da imaju svoje more, divno, iskonsko srpsko more, bez koga ne mogu da op403

stanu.” (str. 20.) On na taj na~in defini{e i ciq svoje kwige kojom argumentovano, nau~no, ubedqivo dokazuje da je “Boka bila srpska i da je danas srpska i samo srpska. Time postaje suvi{no odbacivati danas joj nametnuto crnogorstvo. Ako se kroz crnogorstvo afirmira srpski karakter Boke, onda ova kwiga nema ni{ta protiv wega; ako se, pak, crnogorstvom negira srpstvo, kao {to dana{wa praksa u komunisti~koj Jugoslaviji to striktno sprovodi, onda }e argumenti izneti u kwizi jednako pogoditi crnogorstvo kao i hrvatstvo. Mimo srpstva, Boka ne zna i ne}e da zna za neku drugu naciju.” (str. 21.)

2. Istorijska retrospektiva Kotora Polaze}i od Save Bjelanovi}a koji je posebno nagla{avao kako je Stjepan Mitrov Qubi{a isticao da je “Boka bila srpskijeh Nemawi}a i Bal{i}a, poslije mleta~ka, nekad vi{e ili mawe nezavisna; – i da se svojevoqno, po bilateralnom ugovoru, predala Austriji; dakle Hrvacka nikad” (str. 21.), Kosti} citira ruskog istori~ara Apolona Aleksandrovi~a Majkova, koji je u svojoj “Istoriji srpskog naroda” u drugoj polovini 19. veka pisao: “Za dugo prije Nemawi}a jezgro je Srbije bila Zeta, koja se u tje{wem smislu zva{e Dalmacija i Dukqa. U Zeti je bila Srbija vlast... Zeta je bila wen najglavniji dio, koji je najvi{e mogao u dràvnim poslovima... Zeta bija{e najvi{i ugao Ju`ne Srbije... Zeta, iako bija{e na moru, drè}i zaliv kotorski, gde je pristani{te jedno izme|u najqep{ih na svijetu, opet ima{e {to imaju zemqe koje nijesu na moru, jer u woj, nad ravnicama koje joj narod hrani{e, te mogahu biti bez morske trgovine, vladahu planine koje je vezahu sa ostalom Srbijom. Od zna~ewa teà~kog i trgova~kog bija{e u woj prete`nije dràvno koje ima{e za Srbiju. S toga, kad ostale oblasti otpado{e od Srbije, ona bija{e jednako s wom u vezi.” (str. 23.) Najve}i rumunski istori~ar i jedan od najautoritativnijih balkanologa svih vremena, Nikola Jorga, u svojim sorbonskim predavawima po~etkom HH veka rekao je i slede}e: “Izvori koji se odnose na prve vekove srpske dràve, formirane pod uticajima koje sam poku{ao da analiziram, na obalama Jadrana i koja je mnogo docnije na{la u unutra{wem predelu Ra{ke centar i kristalizacionu ta~ku. Organizacija srpska po~ela je od strane Jadranskog mora, u Dukqi, influencirana u svim odnosima ìvotom latinskog zapada; ona se fiksirala i najzad konsolidovala u unutra{wem predelu Ra{ke.” (str. 23.) I hrvatski istori~ar Ferdo [i{i}, istraùju}i postanak geografskog pojma Dalmacije i politi~ko pitawe wenog sjediwavawa sa Hrvatskom, pokazao je da ni Dubrovnik ni Kotor nisu pripadali Dalmaciji. On kaè: “Dok je Kotor ve} u 11. vijeku pripao srpsko-dukqanskoj dràvi, Dubrovnik, koji nikad nije pripadao ni Hrvatskoj ni Srbiji, umio se uzdi}i do osobite oblasti.” (str. 24.) Dvor dukqanskog vladara Mihaila bio je u Kotoru, a taj primorski grad se sasvim pouzdano nalazio i u dràvi Mihailovog oca Stefana Vojislava. I vizantijski izvori nedvosmisleno tu govore o srpskim krajevima, srpskim mestima i srpskoj oblasti. “Vizantinci su zvali vladaoca na primorju naj~e{}e hoton Serbon arhon, a to zna~i knez Srba, ili prvak Srba ili ne{to sli~no. Boka je bila pod primorskim srpskim vladarima dok ra{ki nisu stasali; posle je bila pod wima.” (str. 24.) 404

U vreme Nemawi}a Kotorom je upravqao knez Trifun, ali je centralna vlast velikog ùpana Stefana Nemawe bila nesumwiva, pa je isticana u svim zvani~nim aktima kotorske op{tine. Nemawin sin Vukan je od pape dobio titulu kraqa Primorja. I srpska kraqevska titula je glasila: “Kraq sve srpske zemqe i pomorske.” Po sa~uvanim pisanim dokumentima kraq Milutin se nazivao gospodarem oblasti od Jadranskog zaliva do Velikog Dunava. I titula arhiepiskopa srpskih i patrijarha sadràla je oznaku svih srpskih i pomorskih zemaqa, koja se nije pod turskim ropstvom mewala. Kosti} daqe navodi: “Kotor, a s wim i ve}i deo Boke, imali su tri konsolidovane periode: srpsku pod Nemawi}ima, mleta~ku i austrijsku. Prva je trajala skoro dva veka, druga skoro ~etiri, tre}a vi{e od jednog. Pre prelaza u konsolidovane periode, Boka je mewala gospodara svake godine – dve.” (str. 26.) Ilija Sindik je u svojoj studiji o sredwovekovnom ure|ewu Kotora dao saèt pregled kotorske istorije od kad se definitivno otrgao od vizantijske vlasti: “Pozitivno je da od 1186. Kotor pripada sredwovekovnoj Srbiji, pod ~ijom je vla{}u ostao sve do 1369. ili 1370. Septembra 1369. godine car Uro{ naziva Kotor svojim gradom, me|utim u junu 1371. bio je Kotor pod vla{}u ugarskog kraqa. Kotor je iza{ao iz sklopa srpske dràve svojevoqno. Rasulo u Srbiji posle smrti Du{anove ose}alo se u neposrednoj blizini Kotora. Naro~ito zabrinuti zbog pojave Bal{i}a, koji su se otimali o wihov grad, Kotorani su traìli jakog za{titnika, i mislim da su ga na{li u Qudevitu, kraqu ugarskome. Godine 1378. Mle~ani su zauzeli Kotor, ali su ga mirom u Torinu (1381.) opet vratili Ugarskoj... Kad su posle smrti Qudevita (1382.) nastala mutna vremena u Ma|arskoj, Kotorani zatraì{e za{titu bosanskog kraqa Tvrtka. Tako u Kotoru po~iwe 1385. bosanski period. Kotor je ostao pod Tvrtkovom vla{}u do wegove smrti 1391. ... Posle Tvrtkove smrti Kotor je bio potpuno samostalan sve do 1420., kada je do{ao pod mleta~ku vlast. Ovo doba kotorske samostalnosti predstavqa vrlo veliku borbu protiv susednih srpskih dinastija Bal{i}a, Sandaqa Hrani}a i Crnojevi}a; svi su se oni otimali za Kotor. Pored toga, politi~ke prilike su se, usled prodirawa Turaka, izmenile bile iz osnova, ne samo u Srbiji nego i na ~itavom Balkanskom poluostrvu. Stoga su Kotorani traìli opet za{titu neke mo}ne dràve, ovoga puta izabrali su Veneciju (1420.).” (str. 26-27.) Pre Srbije, Kotor je bio pod vla{}u Vizantije. Dakle, nema ni pomena ni o kakvim Hrvatima. Wegovo prvobitno stanovni{tvo je romansko, a onda su ga Srbi asimilovali. Sredinom XI veka, Kotor se kao tipi~an sredwovekovni grad, sa vlastitom autonomnom strukturom vlasti, stavio pod za{titu srpske dràve, postaju}i wen deo i zadràv{i unutra{wu autonomiju. Prou~avaju}i i sistematizuju}i podatke Di Kanà, [lica, Dukqanina i Rafaelija, Josif \el~i} je krajem XIX veka u studiji na italijanskom jeziku taj prelomni istorijski momenat predstavio na slede}i na~in: “Vizantijska vojska se jo{ jedanput sukobi sa srpskom falangom nedaleko od Kotora, ali to je bilo posledwi put: pobeda koju su Srbi izneli, slavna u analima toga doba, baci pravu svetlost o vaqanosti srpske nacije. Toga dana dostojnog pam}ewa (1043.) na|o{e smrt 40 hiqada Vizantinaca, me|u wima sedam vojskovo|a. Tako bu~an uspeh podiè ponos Srba. Kotorani, uvidev{i da na taj na~in Carstvo stremi velikim koracima propasti, a da se mo} susednih Srba sve vi{e {iri na 405

wihov (vizantijski) ra~un i da postaje daleko opasnija (za Kotorane), pomisli{e da je glavna stvar izbe}i opasnost kapitulacije traè}i wihovu za{titu. I postigo{e je stvarno, produùju}i da se upravqaju sopstvenim zakonima, nezavisnim od ma koga stranog uticaja i, {to je jo{ va`nije, ekzimirani (oslobo|eni) onih poreza i onih danaka koji su predstavqali teàk teret najve}eg dela municipija. Istori~ari, od Rafaila na ovamo, tvrde da je grad Kotor bio Srbima pod~iwen i da su ga ovi smatrali kao podanika. Ali protekcija (za{tita) nije u to vreme bila sinonim vlasti, niti je takav bio duh onog vremena da bi ga Srbi tako razumeli, kao {to su to posle razumevali Kromvel i Napoleon. îwenice mogu to da dokaù.” (str. 27.) U svojoj obilnoj kwizi o turskom delu Evrope francuski geograf Ami Bue pisao je 1840. godine: “Ve} u IX ili X veku je Kotor nezavisna republika. 1115. \or|e, kraq Srbije, poklawa mu [koq, Lu{ticu, Krtole i ravnicu Grbqa... Radoslav potvr|uje 1250. te darove... Posle toga republika prima u vi{e mahova od srpskog kraqa Uro{a i kraqice Jelene pola Gorweg i Doweg Grbqa, Mirac, Dobrotu, Ledenice i Bijelu, kao i Kru{evice do Fijumere. ...1361. potvrdi car Du{an ove darove... Tako je Kotor bio republika pod srpskim protektoratom i stanovnike sela je drào kao svoje podanike. Imao je zakone gra|anske i krivi~ne... Kad je Srbija 1368. podeqena u ~etiri oblasti nejednake snage, republika strese srpski protektorat i poveza se za Lajo{a I ma|arskog. Tada nasta{e i velike borbe i Boka spada ~as tamo a ~as ovamo: pod Ma|arsku Bosnu, Bal{u, dok Venecija ne zauze teritoriju definitivno i zadrà do 1797.” (str. 28.)

3. Boka Kotorska u srpskim dràvama [to se ti~e drugih bokeqskih gradova Fran~esko Madiraca je 1911. godine pisao za Risan: “U 9. veku potpade pod srpsku gospodu i u 14. veku pre|e pod dràvu Bosnu. – Godine 1451. ustupio ga je kraq Stefan Toma{ Dubrova~koj republici. – 1539. zauze{e ga Turci, 1648. Mle~ani, koji razori{e utvr|ewe, ali su ga morali posle povratiti Turcima. – 1687. pre|e definitivno pod Mletke.” (str. 29.) U studiji “Boka i Zeta”, objavqenoj u Glasniku Dru{tva srpske slovesnosti 1875. godine, Ni}ifor Du~i}, poznati istori~ar i jedan od najumnijih Hercegovaca svog vremena, navodi kako su “Risan, Hercegnovi, Krivo{ije i izme|u wih vas prostor do mora bili pod vla{}u travuniskih ili hercegova~kih vladalaca, dok nijesu Turci 1484. osvojili Trebiwe, Risan i Hercegnovi. Pa su tek docnije i te dvije srpske varo{i potpale pod mleta~ku vlast. Risan 1649, a Hercegnovi 1687, i to {to su Mle~i}i pomo}u mjesnijeh i na vlastito crnogorskih Srba istjerali Turke iz Boke.” (str. 29.) Josif \el~i} je pisao i o Budvi: “Budva i Pa{trovi}i obrazovahu, poput Kotora, dve autonomne zasebne op{tine, ali malog prostora i ne toliko stare koliko Kotor, a Budva ne uvek ni apsolutno nezavisna... Budva je posle pada Vizantijskog carstva potpala pod vlast Ra{ana, a zatim Srba... Pera{tani je predaju 1367. godine gospodarima Zete. Bal{a je ustupi Veneciji 1398. Fran~esko Madiraca je pisao i o Budvi: “Sigurno je da je Budvu posetio srpski kraq Du{an, koji je tu, u crkvi Sv. Gospo|e, ratificirao granice izme|u teritorija Kotora i Budve, koje su se sustizale u uvali Tra{ta... Dana 10. marta 1420. Venecija obe}a Budvu \or|u i Qe{u \ura{evi}u, zetskim baronima. Ali \or406

|e Brankovi} zauze Boku Kotorsku i napravi ugovor sa Mlecima (11. decembra 1425.), prema kome \ura| dobiva Budvu i tu utvr|uje svoj boravak, mada za kratko vreme. Stefan, ne}ak i naslednik Sandaqev, podiè se sa starim prohtevima, ali ipak pristade na mir 23. avgusta 1443. – I tako Venecija, sa definitivnom okupacijom Budve, dovr{i osvajawe Boke Kotorske.” (str. 29-30.) I \el~i} i Madiraci pi{u da su Pa{trovi}i bili pod direktnom za{titom srpskih kraqeva i despota od Stefana Nemawe do Stefana Crnojevi}a. A ~ak i kad je Kotor do{ao u ruke Mletaka, arhimandrit Ni}ifor Du~i} kaè da je “Grbaq i posle toga ostao pod vla{}u ne samo Bal{i}a nego i Crnojevi}a... Tek u drugoj polovini 15. veka, od prilike 1456. godine, ustupio ga Ivan Crnojevi} Mle~i}ima za neku nov~anu naknadu. Ostale primorske op{tine izme|u Kotora, Grbqa i Budve: Maine, Pobori i Braji}i bile su pod vla{}u kako zetskih vladalaca, tako i crnogorskih vladika jednako do 1718. A tada su ustupqene Mleta~koj republici... Najposlije dva manastira: Stawevi}i i Pobori bili su vlastitost crnogorskih vladika do 1838. godine.” (str. 30-31.) U raspravi “Du{anovo zakonodavstvo” u Pa{trovi}ima i Grbqu, Ilija Sindik je pisao 1951. godine: “Grbaq je do 1307. bio u sklopu Nemawi}ke dràve, a tada ga je kraq Milutin dao Kotoru. Godine 1420, zajedno sa Kotorom, do{ao je Grbaq pod vlast mleta~ku. Posle dosta burnog 15. stole}a, kada su bune u Grbqu bile pra}ene privremenom okupacijom od strane Bao{i}a i drugih srpskih velika{a iz kotorskog zale|a, Grbaq su godine 1497. zauzeli Turci i zadràli ga 150 godina. 1647. je Grbaq opet potpao pod mleta~ku vlast, ali ne vi{e u sklopu Kotorske op{tine, nego je bio neposredno pot~iwen mleta~kim vlastima. 1702. Turci su bili okupirali Grbaq po drugi put, ali ovoga puta samo do 1715, kad je po tre}i put pot~iwen Mlecima. Takvo je stawe ostalo do 1797.” (str. 31.) Kako navodi Kosti}, Sindik je na slede}i na~in precizirao stawe Boke Kotorske u vreme mleta~ke i turske prevlasti: “Severozapadni deo Bosne (od Risna do Hercegnovog) dràli su Turci, sredi{wi deo Boke sa Kotorom priznavao je mleta~ku vlast, Grbaq je bio u turskim rukama, a Budva i Pa{trovi}i u mleta~kim dok su Bar i Primorje ju`no od wega pripadali Turcima. Prema ovome, obala, duga~ka ne{to vi{e od 100 kilometara, bila je politi~ki iseckana na pet odvojenih delova, od kojih su tri pripadala Turcima a dva Mle~anima.” (str. 32.) U postnemawi}kom periodu Tvrtko je dobio Kotor kao srpski kraq jer “je on kao takav postavio pretenziju na Kotor, samo kao takav smatrao da mu Kotor pripada.” (str. 32.) Ina~e, Konstantin Jire~ek u svojoj “Istoriji Srba” posebno nagla{ava: “Bosanski su vladari nosili srpsku kraqevsku titulu sve do propasti bosanske dràve.” (str. 32.) âk i hrvatski istori~ar Nikola \ori}, 1925. godine, prosto jadikuje {to je srpski kraq Tvrtko Prvi bacio “svoj pohlepni pogled i na drugo znamenito primorsko pristani{e (pored Dubrovnika), na grad Kotor. Imaju}i na umu da je ovo mjesto jo{ prije nekoliko godina bilo najqep{i biser u kruni wegovih pred{asnika i najznatnije pomorsko trì{te u dràvi Nemawi}a, a postav{i i glavnom zada}om sva prava srpskih vladara, kao {to sam kaè: “Pad{aja se vzdvignuti a razor{aja se ukrepiti”, dade se ìvo na to da oìvotvori svoje snove i grad Kotor da pritegne pod svoju vlast.” (str. 32-33.) 407

\ori}a jo{ vi{e boli {to je sa~uvan originalni dokument u kome Tvrtko kaè da je Kotor grad wegovih predaka, dakle ranijih srpskih vladara, a da ga je dobio za ve~na vremena, zahvaquju}i svojoj sestri koja je postala ugarska kraqica. “Kotor je pre bio srpski, i sad ima da bude srpski, rezonovao je Tvrtko. Srpski }e biti preko wega i kroz wega. – Na strani 15. istog dela, \ori} navodi jedan ne{to raniji akt Dubrovnika kojim Dubrov~ani mole ma|arskog kraqa Lajo{a “da se zauzme za wih kod kraqa srpskog (Tvrtka) da zabrani uvoz hrane u Kotor.” (str. 33.) Poput Tvrtka, i Bal{i}i su se pozivali na srpske vladare prethodnike i ponosili srodni~kim vezama sa Nemawi}ima. “\ura| Stratimirovi} Bal{i} godine 1386. isti~e kako ga je blagodat bo`ja uzvisila u rodu wegovom “molitvama i moqenijem svetih mojih praroditeqa Simeona, Nemawe, prvoga mirotvorca srpskoga, i svetiteqa Save.” (str. 33.) Despot Stefan Lazarevi}, ~im se oslobodio turske prevlasti nakon bitke kod Angore u kojoj je turski sultan poraèn i zarobqen, a on kao wegov vazal i saveznik stekao mogu}nost da se osamostali, nastoji da se vrati na Jadransko more i u celosti obnovi srpsku dràvu. “Bal{a je odredio za svoga naslednika despota Stefana Lazarevi}a i ovaj je poslao vojsku da wegovu zemqu uzme u posed. Mle~ani su se oduprli, ali su ipak bili prinu|eni da veliki deo dana{we Boke predaju despotu (na osnovu ugovora o miru iz 1423. i 1426.).” (str. 34.) O tome govori Konstantin Jire~ek: “Srbi zadrà{e Drivast, Bar i Budvu... Srbima je pripala ju`na strana Bokokotorskog zaliva s krajevima Lu{tica i Bogda{i}i, kao i @upa Sv. Mihaila. Nu, ùpa Grbaq, kao oblast Kotora, vra}ena be{e Mle~i}ima. Srbija je, dakle, opet stekla komad Primorja od kotorskog zaliva do Bojane, koje su jedino prekidale male oblasti Pa{trovi}a i grada Ulciwa.” (str. 34.) I despot \ura| Brankovi}, ~ija je zvani~na titula glasila “gospodar Srbqem i Pomorju i Podunaviju”, ratovao je sa Mle~anima da bi sa~uvao srpsko more. Kako daqe navodi Jire~ek, “ratovawe sa Mle~i}ima trajalo je, me|utim, neprestano. \ur|eva vojska, pod zapovedni{tvom vojvode Altamana, pusto{ila je ku}e i vinograde sve do ispod kotorskih ulaza u grad. Uz srpsku vojsku behu jo{ i Crnojevi}i, Pa{trovi}i, stanovnici grbaqske ùpe i seqaci iz okoline Kotora... Despotovi zastupnici u Primorju kod Lu{tice, preko puta od Novoga, behu Vuk Biomuèvi} i zetski srpski mitropolit.” (str. 34.) I kad je prvi put palo Smederevo pod Turke, Novo brdo i Zetsko primorje su nastavili da odolevaju turskoj sili, i to kao sastavni delovi Despotovine. Po padu srpske dràve u tursko ropstvo, palo je i srpsko primorje, a Boka je oslobo|ena tek na kraju Prvog svetskog rata. “1918. godine dolazi u Boku srpska vojska, koja je do~ekana neopisanim odu{evqewem. Posle ravno pet vekova Boka postaje ponovo srpska. I da je do samih Bokeqa stajalo, ona bi ve~no ostala samo srpska, ja ne znam Srbina Bokeqa koji je bio za Jugoslaviju.” (str. 38.)

4. Promene etni~ke strukture stanovni{tva Srbi su, kako to navodi najpoznatiji bokeqski istori~ar Josif \el~i}, u Boku do{li 638. godine. Do tada su tu ìveli romanizovani prastanovnici Balkana koji su Srbe postepeno asimilovali. Shodno najrelevantnijim istoriografskim podacima iz dela Konstantina Porfirogenita, iz wegovog fundamentalnog dela “O upravqawu carstvom”, “za jadransku obalu i weno prvo zale|e, on je 408

vi{e nego jasan: na severu, do Cetine, naselili su se bili Hrvati, a na jugu od Cetine, Srbi. Ali ta srpska plemena nisu bila sasvim iste denominacije: ~etiri grupe se tu distingviraju: Neretqani, Zahumci, Trebiwani i Dukqani.” (str. 39.) O tome je pisao i jedan od najzna~ajnijih hrvatskih nau~nika Tomislav Mareti} u kwizi “Sloveni u davnini”, objavqenoj u Zagrebu 1889. godine u izdawu “Matice hrvatske”: “Porfirogenit o Zahumqanima, Trebiwanima (s Konavqanima) i Neretqanima izrijekom veli da su srbske narodnosti, o Dukqanima ne veli (vaqda je zaboravio zabiqeìti ili nije znao) ni{ta koje su narodnosti, da li hrvatske ili srpske. Ali, ako pomislimo da su Dukqani najju`niji od ova ~etiri plemena i da su pravi Hrvati dosezali do rijeke Cetine, onda }e nam biti veoma vjerovatno da su i Dukqani bili iste narodnosti koje i Srbi.” (str. 39-40.) Kaspar Cajs, koga Kosti} smatra jednim od najve}ih nema~kih lingvista prve polovine 19. veka, {tampao je 1837. godine kwigu “Nemci i susedni narodi”, u kojoj, izme|u ostalog, pi{e: “Srbi su zauzeli veoma znatan prostor: oni su se ra{irili od mezijskih Slovena (Bugara) na zapad sve do Hrvata, i na ju`noj strani ovih (Hrvata) zauzeli preko planina jo{ i dug komad Primorskog pojasa. Srbima je pripadala i ona Slovena zemqa koja je po imenu reke Bosine nazvata Bosna (citira doslovce na gr~kom Porfirogenita). Da su Sloveni primorskog pojasa ju`no od Cetine bili Srbi, koji su sa severa do{li za vreme cara Iraklija, Konstantin ponavqa vi{e puta, i to Paganci, koji se i Neretqani zovu, nastaweni oko reke Neretve, Zahumqani oko Dubrovnika (Konstantin ih zove Zahumski Srbi: Zahlumoi Serbloi), Travuwani, Konavqani, Dukqani, stanovnici Travunije, Konavala, Dukqe sve do predela gde danas Crnogorci predstavqaju krajwi slovenski narod prema Arbanasima. Da su tu Srbi sedeli, ~uli su bili i Franci.” (str. 40.) I austrijski istori~ar Vilhelm Toma{ek u jednoj raspravi iz 1886. godine kaè: “Isklavonija, Slavonija, zvala se tada obala od Boke do Ulciwa, nastawena uglavnom Srbima.” (str. 41.) Svi istori~ari, koji su u nau~nom smislu ne{to zna~ili, smatrali su da je bokeqsko stanovni{tvo od VII veka prete`no srpsko, ali se razlikuju samo u proceni da li je u Kotoru i daqe dominirao neslovenski element, koji su Srbi zatekli dolaze}i na Balkan. O jasnom razgrani~ewu Srba i Hrvata u vremenu dolaska na Balkansko poluostrvo pi{e i Josif \el~i}: “Heraklije, nemo}an da sam obuzda Avare, uputi Hrvate i Srbe na Dalmaciju; ovi, postav{i pobednici, podeli{e je. Srbi zauze{e Dalmaciju Ultramontanu (s one strane brda), koja se posle nazvala Ra{ka i Bosna, i Gorwu Meziju, koja se po wima nazva Srbija. U podeli cismontane Dalmacije (s one strane gora), ju`ni deo dopade Srbe i bi podeqen u ~etiri ùpanije: Narona (Paganija), koja se prostirala od Neretve do Cetine; Zahumqe od teritorije Dubrovnika do Neretve; Dukqa od Dra~a do Kotora; Travunija od Kotora do Dubrovnika i prema brdskim predelima.” (str. 41.) Nema~ki nau~nik i jezuitski teolog Ratinger 1898. godine je iza{ao sa tvrdwom da su Srbi prvobitno bili katoli~ke vere, da je Kotor naseqavalo srpsko stanovni{tvo jer taj grad nije morao da pla}a tribut srpskim vladarima kao gradovi sa nesumwivim staroromanskim stanovni{tvom, a tako|e navodi reku Cetinu kao liniju striktnog srpsko-hrvatskog razgrani~ewa i prihvata regionalizaciju srpskih primorskih oblasti prema prethodnim nau~nicima, s tim {to celu oblast naziva Srpska Dalmacija. 409

Zate~eni Romani u srpskim primorskim gradovima bili su malobrojni i postepeno su asimilovani u veliku srpsku etni~ku masu, ali su prvih decenija i vekova imali izraènu socijalnu prevagu a i u mnogo duèm vremenskom periodu ostvarivali su presudan uticaj svojom dràvno-pravnom tradicijom. Istori~ar Ilija Sindik je, prou~avaju}i celi kotorski distrikt do{ao do podataka da su “sredinom XV veka Romani u Kotoru sa~iwavali samo jednu devetinu stanovni{tva, i to, ako se pretpostavi da su sto vlasteoskih porodica, koliko ih je tada ìvelo u Kotoru, sve bile ~isto romanskog porekla.” (str. 43.) Kako navodi Jire~ek, “ekspanzija gor{taka kretala se u ranijem sredwem veku najvi{e prema jadranskoj obali, a od XI veka vi{e na istok, dok najzad nisu veliki uspesi prema Grcima izazvali novu struju u pravcu juga. Ovaj razvoj zaustavqen je bio od 1371. turskim osvaja~kim pohodima. Posle toga zapo~iwe odstupawe stanovni{tva na sever i zapad, na Dunav i Jadransko more.” (str. 43-44.) U nekoliko navrata primorski gradovi su razarani zemqotresima, a epidemije kuge su izazivale pravi pomor wihovog stanovni{tva. Priliv sveè krvi uvek je poticao iz wihovog srpskog okruèwa, tako da se promena etni~ke strukture stanovni{tva vr{ila jednim dugotrajnim i neizbe`nim procesom. Neke elemente tog procesa detaqno izlaè Konstantin Jire~ek: “Pod pritiskom mnogih tereta i du`nosti, qudi su se iseqavali na zapad u dalamatinske gradove, gde su nove naseqenike primali rado. Na dubrova~kom zemqi{tu niko nije pla}ao porez. U Kotoru je bio duàn novi varo{ki stanovnik samo upisati se kod notara. Seqaci su se slobodno mogli nastaniti u gradu, i niko nije imao pravo da iz grada odvede u neko selo varo{ke oblasti. U 14. veku ìveli su u Kotoru doseqenici iz Brskova, Podgorice itd. U okolnim selima pomiwe se oko 1330. npr. neki naseqenik iz Gacka... Odlazak u primorske gradove poja~an je bio i tim, {to je mlad svet oba pola privremeno ìveo u ovim varo{ima kao posluga... U Kotoru su slu{kiwe bile najvi{e iz planine sada{we Crne Gore... Sli~no (kao u Dubrovniku) behu ure|eni esnafi u Kotoru. U oba grada pomiwu se mnogi {egrti u XIV veku iz susednih zemaqa. U Kotoru su mladi Sloveni kod zlatara i obu}ara... U primorskim gradovima ìveli su i mnogi strani majstori, preko kojih se tamowi svet poznao sa zanatstvom dalekih zemaqa.” (str. 44.) Turski istori~ar i geograf Hayi Halfa (]atib – êlebija) zabeleìo je 1650. godine da su stanovnici Podgorice, Skadra i Kotora bili Srbi i Arbanasi. Komentari{u}i Jire~ekove navode, Laza Kosti} zakqu~uje: “Nijednom re~ju ne spomenu ni Jire~ek bar pojedinog Hrvata na Srpskom primorju; bilo ih je od svakuda, ali ne iz Hrvatske. Na selima su dominantan elemenat sa~iwavali Srbi, u dva grada Romani, ali sa stalnim prira{tajem i primesama Srba. Pri tome se vr{i jedan neminovan proces asimilirawa, apsorbovawa. U selima je to vr{eno brzo i lako; Sloveni (Srbi) navalili su neobuzdano, sa elementarnom silom, kao bujica, i koga su po{tedeli, toga su pretopili. U gradovima bilo je mnogo druga~ije: romanski elemenat nije se dao lako istisnuti a jo{ mawe pretopiti; wega su spasavala tehni~ka sredstva (naro~ito la|e), novac (bogatstvo), kultura i vlast.” (str. 45.) Kako je pisao i êdomiq Mijatovi} u studiji o Bal{i}ima, “na samom Primorju... po gradovima kakvi su bili Bar, Ulciw i Budva... stanovnici su bili ve}inom Latiwani, ne{to potomci starih rimskih kolonija, ne{to doseqenici iz Italije.” (str. 45.) 410

Postepeno je broj Srba u gradovima sve vi{e rastao, pa Jakov Koleti, 1817. godine, u kwizi “Ilirikum sakrum” pi{e “da je Budva bila puna Srba, po rodu dodu{e Slovena, ali pristalica dogmata i obreda gr~koga, koji se tako|e naziva i ra{kim (srpskim).” (str. 45.) Jire~ek navodi slede}e podatke o predsrpskom stanovni{tvu primorskih gradova: “Sasvim razli~iti od ovih rumunskih planinskih pastira behu romanski varo{ani u Primorju na Adriji, najvi{e zanatlije, trgovci, ribari i pomorci, nazvani Romani ili Latini, srpski jo{ i Vlasi. U Kotoru i u Dubrovniku nadvladavao je od kraja Sredweg veka srpski govor, i to zbog izumirawa starih varo{kih porodica i prijema mnogobrojnih novih, zbog teritorijalnog pove}awa i jakog trgova~kog saobra}aja sa unutra{wo{}u. U severnoj Dalmaciji, pak, za vlade Republike Sv. Marka, potisnulo je mleta~ko nare~je stari romanski dijalekat, ~iji su se posledwi tragovi izgubili na ostrvu Krku{u u 19. veku.” (str. 46.) Srbin katolik, bokeqski istori~ar i srpski akademik Ilija Sindik je jo{ precizniji u opisivawu ovog procesa, kao i Jovan Vukmanovi} i Petar [erovi}. O tome pi{e i Jovan Cviji} u kwizi “Balkansko poluostrvo i ju`noslovenske zemqe. Osnovi antropogeografije”: “U Boki su se u turska vremena i docnije u takvoj masi naselili Hercegovci i Crnogorci da su potpuno asimilovali staro zetsko stanovni{tvo, mnoge Arbanase i, istina retko, mleta~ko stanovni{tvo po gradovima.” (str. 47-48.) Tome i Kosti} dodaje slede}i podatak: “Mora se priznati da mleta~ke vlasti nisu pravile skoro nikakvu smetwu doseqavawu novog srpskog elementa u Boku. One su time ja~ale svoju privrednu snagu i pove}avale broj svojih podanika.” (str. 48.) Sava Naki}enovi} i Jovan Erdeqanovi} su takve tvrdwe potkrepili i veoma ubedqivim brojnim podacima, a sam Cviji} nedvosmisleno tvrdi da je Boka ~isto srpska oblast. I doseqenici iz Albanije su ~isto srpskog porekla, pravoslavci koji imaju krsnu slavu i govore srpski sa izvesnim arbana{kim akcentom. Vr{e}i antropogeografska i etnolo{ka istraìvawa Pa{trovi}a, Jovan Vukmanovi} isti~e: “Mnogi starosjedila~ki rodovi su se kona~no iselili u raznim pravcima, a na wihovim mjestima su do{li doseqenici ve}inom porijeklom iz Stare Srbije, koji su raznijeli srpsku tradiciju i u novoj Srbiji oja~ali nacionalnu svijest.” (str. 49.) Kosti} ga dopuwava slede}im re~ima: “Srpstvo migracijama nije gubilo od svog sastava. Srbi su dolazili Srbima.” (str. 49.) Od svih delova Boke, Grbaq je bio “najve}a, naj~istija i najkompaktnija srpska op{tina... Grbaq je kroz istoriju bio najbuntovniji, najpravoslavniji i najsrpskiji.” (str. 50.) U vreme austrougarske okupacije u Boku dolazi izvestan broj stranaca raznih nacionalnosti, a naseqava se i ne{to isluènih oficira i podoficira. Kako su mahom bili katoli~ke veroispovesti, jedino je kod wih, pod uticajem rimokatoli~kog klera, bio mogu} proces ve{ta~kog pohrva}ewa. Ali, po{to kod popisa stanovni{tva nije bilo ozna~avawa etni~ke pripadnosti nego samo govornog jezika, sa~uvani su slu`beni podaci da su ti naseqenici naveli da im je materwi jezik nema~ki, ~e{ki, slova~ki, poqski, ukrajinski, slovena~ki, italijanski, rumunski. Uglavnom je re~ o vojnim licima i austrijskim dràvqanima. Posle Prvog svetskog rata niko od wih nije proteran iz Boke, ali su vremenom oni ili wihovi potomci, “skoro bez izuzetka, postali Hrvati.” (str. 53.) 411

5. Versko pitawe U nauci skoro niko ne osporava da je srpsko stanovni{tvo Boke, a i ostalih primorskih krajeva, sve do Svetog Save bilo katoli~ko. Mle~anin Marino Torzelo, kao savremenik Stefana De~anskog, napisao je kwigu “Istorija Romanske dràve” i u woj izneo podatke o kraqu Srbije koji “drì pod svojom vla{}u primorje Jadranskog zaliva koje se prostire do oko 250 miqa, i ~ije je stanovni{tvo pot~iweno Rimskoj crkvi; ali svi drugi narodi na kontinentu koji se jo{ ~vr{}e drè uz pomenutog kraqa sleduju sektu i obred gr~ki.” (str. 53.) I zagreba~ki srpski mitropolit Damaskin Grdani~ki u svojoj doktorskoj disertaciji, koju je 1924. godine odbranio na Fribur{kom univerzitetu u [vajcarskoj, pisao je: “Stanovni{tvo ju`nog primorja Nemawine dràve produìlo je da obavqa latinski obred... Srpske ju`ne pokrajine su stvarno zavisile od Rima.” (str. 53.) Kosti} ukazuje da je takvo stawe veoma kratko trajalo jer je do definitivnog hri{}anskog raskola do{lo tek polovinom XI veka, a po~etkom XIII veka dobija Sveti Sava priznawe autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve i osniva jednu od prvih eparhija na Prevlaci u Boki. Tada se sve ono {to je srpski ose}alo vratilo materi crkvi, a srpski je ose}ala ve}ina Boke, uglavnom seoska. Ona se kanda odmah opredelila za pravoslavqe i ostala mu verna do dana dana{weg. Katolicizam Kotora bio je ograni~en na grad i najbliù okolinu. Svuda ve} u malo daqoj okolini bili su pravoslavni. To dokazuje i jedno papsko pismo od novembra 1367. On pi{e u isti mah Dubrov~anima, Zadranima, Napuqcima i Dra~anima i upozorava ih na prekoran poloàj kotorskih katolika. Preporu~a im “eparhiju kotorskog episkopa, koja nesigurno leì usred jereti~kih Srba i Arbanasa.” (str. 54.) Miodrag Purkovi} je, 1934. godine, u Poàrevcu objavio istorijsku studiju “Aviwonske pape i srpske zemqe”, na osnovu ~ijih podataka Kosti} zakqu~uje da je srpsko katoli~ko stanovni{tvo bilo privrèno svojoj dràvi uprkos ~iwenici da su u tom vremenu srpski vladari bili u veoma lo{im odnosima sa papom. “Kotorani su bili najve}im delom katolici i to dobri katolici. No ipak, u koliziji interesa srpske dràve i katoli~ke crkve, oni su mahom davali prednost dràvi i kraqu svom srpskom. Oni su bili ponekad i u rezistenciji prema samoj Kuriji, pa i u sukobu sa wom. Zabeleèno je kako su se Kotorani opirali da prime za episkopa Ser|a Bolicu jer je imenovawe bilo protivno statutima grada Kotora. Oni su apelirali na kraqa Stefana De~anskog (to je bilo 1328.), kome su uputili i brata episkopovog, poznatog vlastelina Marina, radi kazne. Papa je tada ekskomunicirao i anatemisao Kotor. No Kotor nije popustio. Tako je preme{teni episkop u Puqu zamolio Papu da Kotor oslobodi prokletstva jer mu i on pra{ta... Ni sami katoli~ki izvori ne spomiwu da su se Kotorani imali pokolebati usled ekskomunikacije. Oni su smatrali odanost svojoj dràvi i poslu{nost svojim zakonima va`nijim od pripadnosti veri i lojalnosti Papi.” (str. 54.) I u svim drugim srpskim primorskim gradovima bila je sli~na situacija i antirimsko raspoloèwe. “Tako npr. ~uli su se u Baru, u maju 1247. godine, ovi uzvici: “[ta je papa? Gospodin na{ kraq Uro{ je nama papa.” A u doba wegove uprave nad barskom nadbiskupijom kraq Uro{ je izjavqivao da “gospodin pa412

pa i crkva rimska nemaju nikakve vlasti u wegovom kraqevstvu”. Kraqev brat, biv{i kraq Vladislav, koji je tada upravqao Zetom i Trebiwem, govorio je “ru`ne i ne~uvene re~i”, nazivaju}i psima papu i sve kardinale redom.” (str. 54-55.) Tek u vreme mleta~ke uprave do{lo je do intenzifikovawa i sistematskog provo|ewa agresivnog katoli~kog prozelitizma, koji je postajao sve bezobzirniji i podmukliji: “Od krajeva uè Boke, koji su bili stalno pod Mlecima, samo poluostrvo Lu{tica (op{tine Krtoli i Lu{tica) nisu podlegle tom prozelitizmu, kao ni Pa{trovi}i u Ivanbegovini. Ina~e svi predeli u neposrednoj okolini Kotora i s obe strane Vrmca jo{ u po~etku su preobra}eni u katolicizam. U prvom redu Dobrota sa Perastom (ve} Orahovac me|u wima nije preobra}en jer je bio pod Turcima), zatim Pr~aw i Stoliv, Muo i [kaqari, Lastva i Tivat sa gorwim selima Bogda{i}a i Mr~evac. Vi{e je nego sigurno da su sve stare porodice u tim predelima bile pravoslavne. Ali predeli pod Turcima nisu uop{te ni natruweni bili katolicizmom, tako da je ponovo sjediwena Boka imala opet sasvim nadmo}no pravoslavno obele`je.” (str. 55.) Da bi broj~ano smawili srpsko stanovni{tvo, Mle~ani su brojne srpske pravoslavne porodice organizovano useqavali u druge delove svoje dràve, pa Jovan Radoni} u studiji “Rimska kurija i ju`noslovenske zemqe od XVIdo XIXveka” navodi podatke o naredbi mleta~ke vlade od 29. maja 1671. godine da se ve}i broj Srba preseli u Istru. Pa ipak, katoli~ewe je vrlo te{ko provo|eno, tako da su sa~uvana mnoga pisma katoli~kih sve{tenika koji se àle na stalno ja~awe pravoslavnog i smawivawe katoli~kog stanovni{tva u srpskom primorju. Broj~ani odnos pred samu austrijsku okupaciju ukazivao je na ~iwenicu da u Boki ìvi dve tre}ine pravoslavaca i jedna tre}ina katolika. Vuk Karayi} je 1836. godine pisao: “U cijeloj Boki ima oko 33 hiqada du{a, sve pravijeh Srba kakvi igdje biti mogu; jedna ~etvrt od ovoga bi}e zakona rimskoga, a ostalo je sve gr~koga.” (str. 60.) Sli~ne podatke daje i Sima Matavuq, mada austrijske statistike, koje su verovatno relevantnije jer po~ivaju na periodi~nim popisima stanovni{tva uglavnom govore o odnosu dva naprema jedan u korist pravoslavnih. Me|utim, uvek se i vojni faktor tu mora uzeti u obzir jer je Boka kao najve}a austrougarska pomorska baza u svakom trenutku imala 10-20% stanovni{tva oficira, podoficira i vojnika. Boka je prepuna srpskih pravoslavnih hramova. Sa~uvan je izve{taj kotorskog providura iz 1768. godine koji se àli na crkvu Svetog Luke u Kotoru u kojoj se slu`ba vr{i na srpskom jeziku, pa kaè: “êtiri su tutora re~ene srpske crkve: dva iz grada a dva iz Grbqa... Zbog potrebe crkva saziva i srpski zbor obi~no u ovoj crkvi bez prijave i dozvole starije vlasti.” (str. 69.) Kako prepri~ava Laza Kosti}, “providur moli da se to ubudu}e osuje}ava, jer ti zborovi mogu remetiti javni mir, stanovni{tvo je “buntovni~ko i najve}i neprijateq zakona latinskog.” (str. 70.) Nema~ki putopisac Kol svedo~i o pravoslavnim manastirima u Boki kao ~uvarima tradicije i uspomena na Stefana Nemawu i druge znamenite srpske careve i kraqeve. On govori i o nadgrobnom kamenu oko manastira i crkava, na kome su grbovi ~itavog niza odli~nih srpskih porodica i knezova. Dok su u katoli~kim crkvama prisutna samo romanska, odnosno latinska oble`ja, “srpske bogoslu`bene kwige koje su sa~uvane u jo{ ponekoj pravoslav413

noj crkvi Boke, potvr|uju wihov iskonski srpski karakter. Naro~ito u manastiru Savini, koji ima i poznatu Savinsku krm~iju, kojoj se dive nau~nici, i u Crkvi Pokrova Bogorodice u Bijeloj. Ima i dosta Srbuqa... âk i na kwigama strane provenijencije, ruskim npr., nalaze se mnogi srpski zapisi.” (str. 71.) I svi sve{tenici su bili Srbi. Ni}ifor Du~i} o tome 1894. godine pi{e u svojoj “Istoriji srpske pravoslavne crkve” kako se “Zetska episkopija, poznije mitropolija, odràla sa svojom srpskom jerarhijom neprekidno od svoga postanka 1219., tj. od Save Srpskog do na{ih dana, {to je jedini primer u srpskoj pravoslavnoj crkvenoj istoriji.” (str. 72.) Kosti} tome dodaje: “Nikad na vladi~ansku stolicu Zete nije stupio jedan stranac, najmawe Fanariot. Srpsko je bilo ne samo mirsko sve{tenstvo ve} i kalu|eri, od najmaweg do najve}eg. Svi su to bili doma}i sinovi; svi, sa minimalnim izuzecima, Bokeqi, a Srbi bez izuzetka. I protopopi, i igumani, i arhimandriti. Sve{tenici su bili, kao i drugde u srpskom narodu, po pravilu iz istih porodica sve{teni~kih dinastija, popovskih ku}a.” (str. 72.) Boìdar Petrinovi} je u kwizi “Bogumili” 1867. godine pisao da su svi Srbi katolici u Boki Kotorskoj preobra}eni iz pravoslavqa u 15. i 16. veku. A Srbin katolik \el~i} hvali verski mir i toleranciju koji su vladali pod Nemawi}ima. Kosti} to pitawe rezimira: “Bez obzira na unutra{wosti Srbije, jedno se moè tvrditi sigurno: da na Srpskom primorju nije bilo za vreme Nemawi}a poku{aja pravoslavnog prozelitizma, najmawe prinu|avawa primorskih katolika da prime pravoslavqe (a pre Nemawi}a srpskog pravoslavqa nije ni bilo).” (str. 73.) A pod mleta~kom vla{}u po~ela je dugotrajna, uporna i sistematska akcija pokatoli~avawa.

6. Katoli~ki prozelitizam u vreme mleta~ke vlasti Kako pokazuje Jire~ek, “kad su Srbi potisnuti bili sa Primorja, postado{e Mle~i}i neprijateqi srpskog klira. Ve} 1446. dobio je biskup kotorski nagradu da protera slovenske sve{tenike (preti skijava) i da ih zameni latinskim, samo pritom da postupa polako, na zgodan na~in, ali nikako odlu~no i otse~no.” (str. 75.) I drugim povodom u svojoj “Istoriji Srba” on iznosi sli~ne podatke: “pritisak na pravoslavne opaà se (ne samo u Dubrovniku), nego i u okolini Kotora. Jula 1446. pisala je Kotorska op{tina u Mletke kako u wenoj oblasti ima srpskih sve{tenika, koji su protiv na{e vere i {izmatici. Mole stoga Republiku da kotorski rektor i tamo{wi biskup proteraju pravoslavne, pa da na wihova mesta dovedu latinske sve{tenike. Mleta~ki senat be{e odlu~io da se poverqivo poru~i rektoru kotorskom i biskupu kako pristaju da se {izmatici zamene sa latinskim sve{tenicima, ali postepeno i veoma oprezno na na~in kako oni to za najboqe budu na{li.” (str. 75.) I mleta~ki du`d u svom dukalu od 22. maja 1455. godine izri~e pohvale kotorskom biskupu Bernardu koji je takvu ~ast zaluìo “vra}aju}i na stotine u katoli~ku veru {izmati~ko i neverno qudstvo, koje se obratilo i pokrstilo, i wegovim (biskupovim) sopstvenim rukama bilo krizmano, a najvi{e u mestu Sv. Petra na Gradcu ispod Mr~evca kotorske dijeceze.” (str. 75-76.) Iz novembra 1453. godine sa~uvano je pismo Stefana Crnojevi}a vlastima Mleta~ke Republike u kome je traèna za{tita srpskih crkvi od Kotora do Qe{a, pa je vlast 414

upozorila kotorske i arbana{ke rektore da se uzdrè od pakosti srpskim crkvama i sve{tenicima. Na drugom mestu govori se kako su Pa{trovi}i odbijali unija}ewe pa ih Kongregacija za {irewe vere naziva oholim narodom srpske sekte kojim vlada crnogorski vladika. Sli~na zbivawa detaqno opisuje Jovan Radoni} na osnovu prou~avawa velikog broja dokumenata iz vatikanskih arhiva. “Rad na uniji Pa{trovi}a nije napu{ten ni posle neuspe{ne akcije nadbiskupa barskog Marina Bocija... Kongregacija je rad na uniji u Pa{trovi}ima i Boki Kotorskoj poverila sposobnom misionaru don \or|u Vu{kovi}u, kanoniku Svetojeronimskog zavoda. On je imao sporazumno da radi sa kotorskim biskupom Vi}entijem Bu}om... Pored Vu{kovi}a delovao je onda, od 1629, kao misionar i fra Serafin Miseri~i} i on u sporazumu sa kotorskim biskupom. Fra Serafin radio je na uniji u Lu{tici, Qe{evi}ima i Krtolima. Isprva sa voqom i s prividnim uspehom, ali je ubrzo po~eo malaksavati u radu... Biskup Bu}a, me|utim, radio je svojski i predano da sprovede uniju kod pravoslavnih... On priznaje da sa unijom ne ide lako, ali ipak misli da se mogu posti}i izvesni rezultati.” (str. 77.) Nasuprot latentnoj agresivnosti katoli~kih crkvenih krugova, mleta~ka vlast je vodila ra~una da se direktno mnogo ne zameri pravoslavnim Srbima jer je na wihovo savezni{tvo morala ra~unati u mnogobrojnim sudarima sa Turcima. Vatikanski arhivi prepuni su i àlbi bokokotorskih katoli~kih sve{tenika na mleta~ke vlasti u periodima kad su one bile vrlo tolerantne prema pravoslavcima, kad su uz srpsku pomo} {irile venecijansku dràvu i pove}avale broj srpskih gra|ana u woj. “U jednom promemoriju mleta~kom senatu pisao je nadbiskup Zmajevi} 1722. kako Srbi svuda i “svom snagom napadaju katoli~ku veru, govore}i “prqavi Latini, prqava vera.” âk je i Muhamed imao lep{e mi{qewe o latinskoj veri nego Srbi, pa zar onda da se ne nazovu jereticima. Jo{ su ìve ène u Boki koje mogu posvedo~iti da su se, po{av{i za Srbe, morale pokrstiti, i zar se to sme de{avati u dràvi jednog principa pobo`nog i religioznog.” (str. 81.) Kako navodi Radoni}, “nadbiskup Vi}entije Zmajevi} pratio je s brigom snaèwe pravoslavnih u Boki Kotorskoj. 23. avgusta 1723. pisao je on iz Zadra sekretaru Kongregacije, slikaju}i ìvo stawe katolika u Lu{tici i Krtolima... gde su {izmatici s uspehom bili potisnuti. Ali, u ratovima pred kraj 17. i na po~etku 18. veka naselili su ta mesta mnogi pravoslavni iz gorwih krajeva i brojno nadja~ali katolike, te groze wihovom ve~itom spasewu.” (str. 82.) Da je situacija u 18. veku bila sli~na u celoj Dalmaciji pokazuje Nikodim Mila{, citiraju}i zadarskog katoli~kog nadbiskupa Matiju Karamana koji se, 1750. godine, u op{irnom izve{taju mleta~kim vlastima àli na srpski pravoslavni verski entuzijazam i duhovni razvoj koji ugroàva katoli~ke ambicije, pa na kraju preporu~uje stroge mere kako bi se provela verska konverzija Srba i obra}a se Bogu “da nas oslobodi srpske opasnosti, da se ne bi na{i potomci vra}ali kao {izmatici u srpskoj Dalmaciji, nego kao katolici u mleta~koj Dalmaciji.” (str. 83.) Me|utim, dalmatinski mleta~ki providur prili~no objektivno izve{tava svoju vi{u vlast navode}i da sve ono {to su u~inili latinski biskupi od pre pola veka (a to zna~i od po~etka 18. veka, L.M.K.) da bi uveli u ìvot svoju jurisdikciju prema gr~kim Srbima, nije sluìlo ni~emu drugom nego da kod 415

ovih umnoì nezadovoqstvo prema wima; pokazale se nekorisnim javne terminacije, nekorisnim ~ak i kazne zatvorom, vezivawe lancima i izgon iz zemqe, koje su praktikovali da bi se svetili za neposlu{nosti i omalovaàvawa pokazana prema biskupima. Ovima je bilo glavno da {tite svoju svetu li~nost i da odrè episkopska prava... Dalmatinski biskupi govore da bi bilo veliko delo kad bi se cela pokrajina o~istila od ovih gr~kih Srba, ili bar da se izbace wihovi kalu|eri, i da se zamene sa ocima franciskanima... a kao model takvog postupka navodi se primer poqske i austrijske ku}e. Ali ovaj predlog se ne moè smatrati druk~ije nego kao plod apostolske revnosti koja nema ni{ta zajedni~ko sa qudskom mudro{}u.” (str. 84.) Mle~ani su mnogo delikatnije i delotvornije postupali nego nasrtqivi biskupi. Oni su konvertitima davali dràvnu slu`bu i privilegije, a u gladnim godinama isporukama hrane podsticali konverziju. Istina, bilo je zabraweno podizawe novih pravoslavnih crkvi uz samu morsku obalu, i organizovawe litija, van crkve. U nekim fazama i mleta~ki slu`benici su nastupali brutalno kao i katoli~ki sve{tenici. “Razume se da su u {ikanima predwa~ili novi konvertiti: poturice gore od Tur~ina!” (str. 87.) Kosti} to potkrepquje opisnim tekstovima francuskog sve{tenika Pizanija, nema~kih pisaca Gedliha i [tiglica, kao i francuskog nau~nika Ami Buea.”

7. Nepokolebqivo srpstvo Bokeqa îtavom gomilom konkretnih primera Kosti} dokazuje da “u aktima Vatikana nijedan kraj gde ìve Srbi nije tako ostentivno ozna~avan srpskim kao Boka Kotorska. Za oznaku vere ne kaè se nikad pravoslavna, nekad samo {izmati~ka ili gr~ka, a naj~e{}e srpska ili srbijanska. Da se u Boki srpski disalo i srpski ose}alo vidi se iz svakog akta Vatikana. I da se èli wihova desrbizacija, jednako kao katoli~ewe, postaje evidentno svakome ko te akte ~ita.” (str. 88-89.) Tako on op{irno citira kotorskog plemi}a Marina Bolicu, pismo Urbana ]erija papi Inokentiju II, izve{taj zadarskog nadbiskupa Matije Karamana, delo Marka Antonija Pigafeta. Sve su to najverodostojniji istorijski dokumenti iz 16., 17. i 18. veka. U 19. veku takvih svedo~anstava ima jo{ vi{e. Nema~ki putopisac Kol kaè da je ju`na Dalmacija potpuno srpska, austrijski etnograf baron êring da su Bokeqi Srbi, francuski publicista @an Ubi}ini da je teritorija Boke Kotorske potpuno srpska, nema~ki putopisac Paser` da je Boka predeo gr~ko-katoli~kih Srba itd. Nema~ki putopisac Hajnrih Noe, 1870. godine, opisuju}i Dalmaciju i Crnu Goru kaè da u Boki “odjekuju “najdivqiji tonovi srpskog ratnog poklika”, svuda se zapaàju uspomene mr`we i boja, krvi i vatre, “herojskog ogor~ewa Srba i ru{ila~kog besa Osmanlija”, iznad ove morske divqine leti ogromni orao, koji se, kao {to srpske pesme pri~aju o crnom gavranu, hrani o~ima i utrobom palih boraca.” (str. 90-91.) Italijanski kwièvnik Antonio Balda}i obrazlaè i opravdava austrijsku izgradwu brojnih utvr|ewa u Boki Kotorskoj, “jer kad bi ruska flota u{la u Boku, okolne srpske oblasti Hercegovine, Crne Gore i samih Bokeqa, koji su toliko nakloweni Crnogorcima, ujedinili bi se lako sa zajedni~kom i mo}nom majkom Srba.” (str. 91.) Francuski putopisac Pjer Mark 1912. u Parizu je objavio kwigu “Putovawe po Dalmaciji, Bosni i Hercegovini i Cr416

noj Gori” i u woj naveo: “Ovi Sloveni Boke, ovi Srbi, ostali su vi{e Srbi nego igde drugo; to je osobeno stanovni{tvo koje vi{e drì do Crnogoraca nego Dalmatinaca.” (str. 91.) I francuski biograf Emil Oman pisao je 1915. godine da je celokupno stanovni{tvo Boke srpsko. Kako zakqu~uje Kosti}, “jasna je stvar da ne bi stranci u tu|ini Bokeqe nazivali Srbima da se nisu oni sami tako ozna~avali.” (str. 92.) Bokeqi su uvek sebe smatrali Srbima i tako se deklarisali u privatnom ìvotu i u svim zvani~nim aktima. Kosti} se i tu poziva na impozantan broj istorijskih dokumenata, prvenstveno iz mleta~kih arhiva, koji obuhvataju vekove srpskog bitisawa na tom prostoru. Iz svih tih izvora se vrlo jasno vidi “da se Bokeqi nisu nikada odricali srpstva niti hteli sa time ~initi neki kompromis.” (str. 96.) Svi nau~nici i etnolozi su Srbima smatrali i pravoslavne i katolike. “Kod pravoslavnih je zaista bila jako razvijena nacionalna svest, dok kod katolika nije bilo ni pomena, ni trunke hrvatske svesti. Nije je bilo tada ni u Dalmaciji, a kamoli u Boki.” (str. 96-97.) Vojvo|anski Srbin Arsa Pajevi} je krajem pro{log veka opisivao svoje putovawe po Boki pa istakao: “Erceg Novi vazda be{e ~elenka kojom se Bokeqi tako rado ponose, jer ov|e se ra|ahu pravi srpski sokolovi, koji svoje poreklo potezahu jo{ iz vremena stare srpske slave i vojvodstva Sv. Save u ovom kraju.” (str. 97.) I Jovan Cviji} je pisao: “Bokeqi su visoko razvijene nacionalne svesti, koja je oja~ana bogatstvom srpskih istorijskih tradicija.” (str. 97.) Crnogorski kraq Nikola je u ogromnom broju svojih pesama, izjava i tekstova nagla{avao veoma izraèno srpstvo Boke i Bokeqa. Na osnovu tako detaqne analize i brojnih argumenata Kosti} konstitui{e osnovni zakqu~ak: “Nisu samo pravoslavni Srbi u Boki bili uvek svesni svoje narodnosti i duhovne pripadnosti srpstvu, ve} je to donekle bio slu~aj i sa katolicima starincima Boke. Pre Prvog svetskog rata veliki deo elite katoli~ke u Boki ose}ao se i opredeqivao kao Srbin. Naro~ito je predwa~ila u tome akademska omladina. Izgledalo je da }e pokret biti sveop{ti, da }e svi katolici Boke uvideti i priznati da su Srbi... Zahvaquju}i dekretiranom jugoslovenstvu prve Jugoslavije i jo{ è{}e dekretiranom crnogorstvu druge Jugoslavije nastala je pometwa, pri kojoj smo smesta izgubili Srbe katolike (sa ne{to malo izuzetaka).” (str. 98.) U pro{lom veku, zadojeni srpskim nacionalizmom, Bokeqi su tri puta dizali ustanak protiv austrijske vlasti. “Na hiqade na~ina se manifestovalo to srpstvo Boke. Npr. kad bi pro{ao crnogorski kwaz, odn. kraq, on je bio odu{evqeno do~ekivan i pozdravqan samo zato {to je bio Srbin i srpski vladalac... A kad je krajem pro{log veka posetio Boku austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand on se sam àlio na neobi~no hladan do~ek.” (str. 98-99.) Austrijski publicista Leopol fon Flumecki je ostavio krajwe upe~atqivo svedo~anstvo politi~kih prilika 1908. godine, opisuju}i neprijatnosti austrijskog {pijuna Nasti}a koga su Srbi prezreli i omrzli zboh wegovih ideolo{kih i propagandnih podmetawa. Kako kaè Flumecki, “dalmatinski Srbi su se jo{ jedanput, prilikom proputovawa Nasti}a, pokazali u svom pravom svetlu kao prista{e svakog pokreta koji ide za odcepqewe Dalmacije od Austrije. Nasti}, koji je u svojoj bro{uri “Finale” razotkrio revolucionarne tendencije srpske propagandne ko417

ja iz Srbije proisti~e, bio je na svom putu od Herceg-Novoga do Mostara na mnogim stanicama predmet neopisivih insulta od strane stanovni{tva podstaknutog velikosrpskim agitatorima; ono je u Nasti}u videlo “{pijuna” i “izdajnika.” Koliko je mnogo morala da potkopa zemqi{te velikosrpska propaganda, koja se ve} vi{e od jedne decenije neka`wivo i nesmetano provodi po Ju`noj Dalmaciji, i koliko je ona morala da uti~e na na~in mi{qewa stanovni{tva kad se ono identificira sa interesima srpske dinastije i revolucionarnog velikosrpskog pokreta u toj meri, da se onaj ìgo{e kao {pijun i izdajnik, koji je otkrio jedan deo revolucionarnih velikosrpskih smutwa.” (str. 99.) Bokeqi su austrijskoj vlasti prkosili i ~estom upotrebom nacionalnih simbola. “Skoro svako mesto je imalo srpsku ~itaonicu, srpsku zemqoradni~ku zadrugu itd. Mnogi su imali srpska peva~ka dru{tva; najstarije kanda u srpstvu jeste srpsko peva~ko dru{tvo “Jedinstvo”. U ve}em delu mesta pred Prvi svetski rat postojale su srpske sokolske druìne “Du{an Silni.” Postojala je Srpska garda u Kotoru itd.” (str. 99-100.) Godi{wak Pomorskog muzeja u Kotoru, za 1953. godinu, opisuje streqawe pomorskog kapetana Milana Srzenti}a 1914. godine u tvr|avi [pawoli iznad Hercegnovog: “Na gubili{tu je skinuo maramu sa zavezanih o~iju i uzviknuo neposredno prije nego ga je plotun pokosio: Pucajte krvoloci, ìvjela Srbija.” (str. 100.) Kosti} daje podatke i o situaciji u toku Drugog svetskog rata, pa kaè: “I za vreme posledweg rata su se bokeqski Srbi vanredno dràli, i oni koji su ostali bili u Boki i oni van Boke. Niko od Srba nije nikad svoje srpstvo zatajivao. Naro~ito meni nije poznat ni jedan slu~aj da je neki Bokeq zarobqen od Nemaca ili Italijana, kazao da nije Srbin da bi bio oslobo|en ropstva. To su ~inili drugi, ali ne Srbi Bokeqi. U samoj Boki bilo je i nacionalista i komunista; ovi prvi su bili daleko mnogobrojniji. Ali ni jedni ni drugi nisu se nikad ni u kakvoj prilici odricali od Srpstva, niti su traìli ma kakve dràvne formacije nezavisne od Srpstva...Posle rata im je naturena jedna do tada nepoznata narodnost, ali je niko intimno i dobrovoqno ne prima.” (str. 100.) Sli~no je i u srpskoj emigraciji. Bokeqi ne odustaju od srpskog nacionalizma i patriotizma. “Srbi Bokeqi u emigraciji drè ~istu i nefalsifikovanu srpsku liniju; ne samo da ih nema van te linije, ve} ih jedva ima indiferentnih. Sve je to Srbin, vatra ìva! Zato ja nisam, sre}om zapazio da je i jedan jedini u~estvovao u nekoj manifestaciji kojom bi se ogre{io o Srpstvo. Naprotiv, u svakoj srpskoj manifestaciji ~uju se, i vide se, i dejstvuju i rade. Malo je me|u wima pe~albara, mawe nego iz ijednog drugog kraja Srpstva. Neki su uspeli da se podignu do vode}ih poloàja srpske emigracije. Nijedan Bokeq nije promenio veru u emigraciji; tj. ima katolika koji su postali pravoslavni, ali nema obrnutih slu~ajeva. Oni ~uvaju i veru i narodnost otaca kao nijedna druga grupa Srpstva. Nisam na{ao nijednu drugu oblast iz koje poti~e srpska emigracija da je toliko verna srpskom pismu kao {to su Bokeqi.” (str. 100-101.)

8. Srpska nacionalna obele`ja Boke Kotorske Odeqak o ~uvawu srpskih nacionalnih obele`ja u Boki Kotorskoj Kosti} po~iwe citirawem Sime Matavuqa koji kaè da je Vuk Karayi} u “svojim delima proslavio to ~isto srpsko gnezdo, gde se u najve}oj ~istoti sa~uva{e: je418

zik, no{wa i obi~aji.” (str. 101.) Bokeqi su, istina preuzeli izvesne italijanizme, ali u mnogo mawoj meri nego {to su Srbija i Bosna prihvatile turcizme. Jezi~ka leksika i sintaksa ostali su potpuno sa~uvani. “Svakako u Boki ima dosta dijalekata, vi{e nego igde u Srpstvu na tako malom prostoru. Dokaz autonomije i posebnosti bokeqskih op{tina. Negde su se o~uvali najprvobitniji oblici starog srpskog jezika, (kao npr. u Krtolima muklo a), dok se u novskoj i risanskoj krajini i dan-dawi govori ~isto hercegova~ki. Razlike izme|u dijalekata nisu u tome {to bi jedan bio ~istije a drugi slabije srpski, ve} u izgovarawu (intonirawu i nagla{avawu) pojedinih re~i.” (str. 102.) To isti~e i nema~ki baron Oto Rajnsberg 1864. godine, – pa dodaje: “Italijanski se govori samo u ve}im mestima me|u obrazovanim licima; u ku}noj upotrebi iskqu~ivo se srpski jezik javqa, jer su stanovnici, sa malim delom katolika, svi slovenskog porekla. Uop{te za srpski jezik nije nijedan predeo toliko vaàn i zna~ajan kao Boka, jer se tamo nalazi masa staroslovenskih re~i koje nigde vi{e nisu uobi~ajene, a izgovor, koji u Slavoniji, Dalmaciji i Bosni dozvoqava da se odmah razazna pripadnik rimske i isto~ne crkve, u Boki je jednak kod Grka i katolika.” (str. 102.) Kosti} daje i ~itav niz ilustracija za ~iwenicu da “jezik kojim govore Bokeqi svi pisci nazivaju srpskim, i stari i novi, i doma}i i strani, i Bokeqi i nebokeqi.” (str. 103.) U obiqu doma}ih i stranih autora posebno nam se ~ini interesantnim pisawe hrvatskog kwièvnika [ime Qubi}a koji navodi da su “djela najstarijih spisateqa dubrova~kih i kotorskih rodom srbskim ili bar odgojenih pod uplivom srbskog narie~ja, kako na primjer [i{ka Men~eti}a, \ore Drì}a itd.” (str. 103.) Bokeqski Srbi se od Nemawi}kog vremena pa do danas sluè iskqu~ivo }irilicom i }irili~ni natpisi su jedini tragovi srpske pismenosti, s obzirom da iz prednemawi}kih vremena nema tu nikakvih sa~uvanih tekstova. Katoli~ki sve{tenici su se trudili, gde god im je to bilo nadohvat {aka, da se uni{te, da nestanu svi srpski kulturni spomenici, ali toga je bilo toliko mnogo da im je poduhvat u krajwoj instanci morao biti neuspe{an. âk su u katoli~kim crkvama, na skoro otkrivenim freskama, svi tekstovi na srpskom jeziku ispisani }irilicom, a latinicom samo oni na italijanskom jeziku. “Pravoslavni Srbi pisali su samo }irilicom i na srpskom jeziku (ne{to slaveno-srpsko, a ne{to izme{ano sa narodnim). Izuzetaka nije bilo niti ga je moglo biti; onaj koji bi napisao ne{to druk~ije, smatrao bi se kao da se odrekao i vere svoje i narodnosti. I turske vlasti, jednako kao i narod pod Turcima u Boki pi{u srpski }irilicom... Pa i Latini su {tampali srpske kwige ako je to odgovaralo wihovim trgova~kim kalkulacijama.” (str. 106-107.) Naravno, i Srbi katolici su sve tekstove na srpskom jeziku pisali iskqu~ivo }irilicom. Vrlo je upe~atqivo svedo~anstvo podatak da je istaknuti Pera{tanac i barski nadbiskup Andrija Zmajevi} napisao “jo{ 1675. godine jednu raspravu (kwigu) pod naslovom: “Deràva sveta, slavna i krjeposna carkovnog letopisa” i to }irilicom. Zmajevi} je pisao i latinski i italijanski, no kad je pisao srpski, pisao je }irilicom.” (str. 107-108.) [to je najva`nije, Zmajevi} je u svojim spisima izri~ito isticao da pi{e na srpskom jeziku i srpskim pismom. 419

Kada je, po ukidawu Mleta~ke Republike, Austrija preuzela kontrolu nad Bokom Kotorskom u svim slu`benim spisima weni generali, dràvni ~inovnici govore o srpskom jeziku kao jeziku naroda koji je dopao pod wihovu vlast. “Gramata austrijskog cara Franca Josipa I o ustanovqewu Bokokotorske eparhije i imenovawu novog episkopa (Gerasima Petranovi}a) od 1874, op{irna i duga~ka, “napisana na pergameni srpskim jezikom i }irilskim slovima, a tako je previwe potpisana. ûva se u episkopiji.” Stvar jedva ~uvena: Be~ki }esar donosi zvani~an akt iz svoje kompentencije na srpskom jeziku i srpski se potpisuje. Jer bi ina~e vre|ao Bokeqe. Kolika razlika prema srbomrscu koji se zove Josip Broz Tito!” (str. 111.) Nakon {to je u svim srpskim zemqama prihva}ena srpska zastava, po uzoru na rusku, ali sa obrnutim redosledom boja, “verujem da ne}u preterati ako utvrdim da nigde drugo u srpstvu nisu u drugoj polovini 19. veka i u po~etku ovoga toliko viorile srpske zastave kao u Boki. Vijale su se pri crkvama i u privatnim domovima, na svadbama, na {kolskim praznicima (Sveti Sava), a naro~ito na mnogobrojnim “fe{tama” koje su naizmeni~no po cjeloj primorskoj Boki slavqene. Svaka se prilika iskori{}avala: i smrt, i ro|ewe, i ven~awe, i slava da se srpska zastava poperi.” Ovde i Laza Kosti} pravi digresiju, verovatno zbog toga {to je pretraùju}i dokumentaciju i literaturu koja se odnosi na glavnu temu, nai{ao na veoma interesantan podatak kod nema~kog geografa Hasingera u radu iz 1928. godine. Hasinger na pregnantan na~in izlaè istorijsku retrospektivu etni~kog razvoja Dalmacije, a vrednom Kosti}u je i ova prilika dragocena da potkrepi teze i argumente koje je ve} objavio u drugim svojim delima. U emigrantskim uslovima, svoje kwige je zapravo {tampao kao li~ni ~asopis i s neredovnom dinamikom izlaèwa, pa zato sva gra|a koju je pribavio nije ni mogla biti do kraja sistematizovana. Hasinger je, izme|u ostalog, pisao u svojoj studiji o Dalmaciji, objavqenoj u renomiranom geografskom ~asopisu Univerziteta u Frajburgu: “Mnogostruki situacioni odnosi dalmatinske zemqe uticali su i na obrazovawe wene narodnosti. Ilirska plemena obrazuju najstariju istorijski poznatu podlogu. Keltska krv se tu me{ala, gr~ki kolonisti su se naselili u primorskim gradovima, rimski osvaja~i done{e svoj jezik i kulturu, pohodi Germana i Avara su vr{eni kroz tu zemqu. Mle~ani se naseli{e po obalskim gradovima, Turci navaqivahu tamo iz pozadine, ali najpostojanije je ipak delovalo slovensko naseqavawe u 9. veku, na severu hrvatsko, a na jugu srpsko. Ono je presudno za dana{wi ju`noslovenski jezi~ni i narodnosni karakter zemqe... Sa svim tim, u ju`noj Dalmaciji se stoji ta~no na granici zapadnog i isto~no-evropejskog kulturnog bi}a, danas jednako kao u doba Zapadnog i Isto~nog rimskog carstva. Prete`na ve}ina Dalmatinaca je dugo ìvela sa Zapadom, pi{e latinicom i katoli~ka je. No ipak na krajwem jugu se pojavquju kupole pravoslavnih crkava i po~iwe vlast }irilovskog pisma.” (str. 111-112.)

9. Kontinuitet srpske pravne svesti Svoju analizu srpskog karaktera Boke Kotorske, Kosti} potkrepquje u odràwu starorimskih dràvno-pravnih tradicija, pravnih oblika i pravnih obi~aja, kao i u kontinuitetu pravne svesti u srpskom narodu. On srpski 420

pravni kontinuitet bokeqski sagledava sa organizacijskog, normativnog i institucionalnog aspekta. “Organizatorni se ispoqava u zadràvawu starih oblika dru{tvenog ure|ewa (ùpa, kneìna, op{tina i sl.), i wihovom funkcionisawu na starodrevni na~in. Normativni ili replementarni kontinuitet se odràva u oslawawu na jednak ili sli~an tekst pravnih propisa u pro{losti i sada{wosti, odràvawu istog objektivnog prava, istih normi, ~ak i formalno pozivawe na te norme (carostavnike, starostavnike itsl.) da bi se taj kontinuitet jasnije ispoqio. Pod institucionalnim kontinuitetom razumemo istovetnost pravnih ustanova odn. pravnih institucija (instituta) starog srpskog prava i obi~ajnog prava Boke. Ta istovetnost ne mora da poti~e iz istih normi, negde joj se ~ak poreklo i ne zna (kao npr. kod zadruge). Mo`da su neke ustanove nastale u postnemawi}ko doba, ali su ipak drevne i izrazito srpske. (str. 113-114.) Osnova kotorskog pravnog ìvota vekovima je bio statut koji je ovaj grad dobio 1301. godine pod vladavinom Nemawi}a, a u kome stoji da se gradski knez postavqa ukazom ra{kog kraqa. Budvanski statut je done{en u vreme cara Du{ana. U svojoj “Karakterologiji Jugoslovena” Dvornikovi} pi{e da su “i posle Nemawi}a preostale, kao pravni i dràvni rudimenti nekog prastarog stawa, razne male autonomne jedinice, ùpe ili “kneìne” kao npr. Pa{trovi}i kod Budve, Grbaq u Boki idr. Ti ùpski atarizmi, ne samo na nemawi}skom nego i na drugom jugoslovenskom podru~ju, doìveli su ponegde i po~etak 19. veka!” (str. 115.) Fran~esko Madiraci je pisao da “i po prestanku mleta~ke vlasti zadrà{e Pa{trovi}i staro op{tinsko ustrojstvo i narodni gra|anski sud koji im je jo{ 1266. odobrio Stefan srpski.” (str. 115.) S druge strane, baron Rajnsferg-Diringsfeld pi{e da obi~aji Pa{trovi}a, “a to su obi~aji starih Srba, nisu se sa~uvali, uprkos raznih vladavina, ni{ta mawe ~isti i nefalsifikovani nego wihova nacionalna nezavisnost i wihovi sopstveni zakoni. Oni su zadràli svoj poseban sud koji im je bio zajam~en 1266. od srpskog kraqa Stefana i u koji niko nije smeo da se me{a.” (str. 116.) Francuski katoli~ki sve{tenik Pol Pizani pisao je 1893. godine da “Bokeqi, snabdeveni privilegijama, koje su im priznavale gotovo apsolutnu nezavisnost, nisu nikad hteli videti u Mle~i}ima gospodare ve} za{titnike... Blizina Crne Gore dozvoqavala im je da su mogli ~initi pritisak na mleta~ki senat, da dobiju iz straha {to nisu mogli dobiti sredstvom nagovarawa... Koriste}i mleta~ke sukobe, Bokeqi su dobili naj{ire slobode kao nagradu wihove vernosti (naro~ito zbog “ruske utvare koja je u 18. veku stajala iza Crne Gore)...Mlecima je Boka bila potrebna kao zimsko pristani{te wihove levantinske flote: pravo da drè vojnike u tvr|avi, proveditura i ponekog mleta~kog magistrata, to je sve {to je traìo Senat mleta~ki, a za sve ostalo prepustio je bio Bokeqima skoro apsolutnu autonomiju.” (str. 117.) Francuski kwièvik i diplomata Adolf d’Avril 1876. godine daje jo{ preciznije podatke: “Mleta~ka republika nije nikad traìla da nametne svoju administraciju Slovenima Boke: ona se obi~no zadovoqavala time, da zauzme Kotor i Budvu, gde je dràla provediture (pot~iwene zadarskim). Stanovnici Boke su zadràli svoje zakone, svoje obi~aje. Gra|anski i krivi~ni procesi su vo|eni u jeziku zemqe. Magistrati su bili doma}i, koje je narod birao 421

svake godine, nasledni su ostali oni (magistrati) koji su postojali u vreme Srba. Ovi glavari behu slobodni i gordi, pona{ali su se kao velike li~nosti (spomiwe grbaqske knezove). Daleko od toga da traè pare od svojih podanika, Mleci su ih ~ak davali. Mnoge ugledne li~nosti primahu penziju. Mleci su samo zahtevali da brane granicu od Turaka, {to su Bokeqi rado ~inili.” (str. 117.) Pa{trovi}i su 1423. godine potpisali ugovor sa mleta~kim admiralom Fran~eskom Bembom o uslovima pod kojima su prihvatili venecijansku za{titu i zadràli naj{iru unutra{wu autonomiju. Stari srpski zakoni, statuti i obi~ajno pravo na ovaj na~in su postali legalni pravni izvori mleta~ke dràve za jedan deo wene teritorije. Pa{trovi}i su, zapravo, u svemu bili potpuno samostalni s tim {to je mleta~ki du`d potvr|ivao izbor wihovog kneza, koga su ina~e sami birali. Grbaq je, pored toga, i u periodima mleta~ke i turske prevlasti zadràvao svoju lokalnu samoupravu. I Pr~aw i Perast i sva ostala mesta imala su vi{e ili mawe sli~ne samoupravne oblike. Srpski sabori ili zborovi dràli su se u svim srpskim naseqima i to je u vajkada{woj srpskoj tradiciji. Tek pod austrijskom vla{}u srpska lokalna autonomija je sistematski suàvana.

10. Srpsko rodovsko-p plemensko ure|ewe Pored teritorijalnog oblika samoorganizovawa, Srbi su dugo zadràli personalno, a to je vrlo prisutno me|u Bokeqima. To je Jovan Erdeqanovi} u studiji “Neke crte u formirawu plemena kod Srba” iz 1921. godine rezimirao na slede}i na~in: “U predelima dinarskih plemena od Skadarskog jezera i Kotorskog zaliva ima ~etiri srpske oblasti, u kojima je doskora, a delom i sada, jo{ jedino u slovenstvu odràn plemenski ìvot. Te ~etiri oblasti su ove: 1.) Isto~na Hercegovina od reke Neretve do blizu Kotorskog zaliva... 2.) Boka Kotorska, oko Kotorskog zaliva i jugoisto~no od wega, 3.) Stara Crna Gora, izme|u Hercegovine, Boke, Skadarskog jezera i doline reke Zete (uz wu, samo malim delom, i Crnogorska krajina, izme|u Skadarskog jezera i Jadranskog mora), i 4.) Brda... Tako su se potpuno, u toku vekova, delom od starih srpskih plemenskih celina a delom... od novih zametaka formirala jaka plemena i stvorila jasno razvijena plemenska organizacija u ovim predelima dinarskih Srba. U wima se od razgranatih srpskih rodova i bratstava, a negde i od wegovih spajawa i me{awa sa posrbqenim starosedeocima, stvorio prvi, najstariji sloj srpskog stanovni{tva, koji je, ìve}i kroz tolike vekove stalno plemenskim ìvotom stekao jako ukorewene navike ovakvog na~ina ìvota.” (str. 126.) Tim pitawima se bavio i Konstantin Jire~ek, obja{wavaju}i dru{tvenu i pravnu prirodu plemena. “Prema susedstvu ~inilo je pleme jednu politi~ku celinu (~lan se zvao plemenik). Ono je imalo svoje sopstvene vlasti. Pleme je svoje skup{tine i sudske sastanke dràlo pod vedrim nebom na odre|enim mestima... Pleme je imalo zajedni~ke prijateqe i neprijateqe i svoju sopstvenu vojsku. U vojsci su ratnici raspore|eni po bratstvima... Pleme izvodi svoje poreklo od jedne porodice ili jednog ~oveka. Pa i svako bratstvo (~lan bratstva se zove bratstvenik), koje se deli na porodice ili ku}e, a zauzima jedno ili vi{e sela, ima svoga rodona~elnika, po ~ijem se imenu prezivaju bratstvenici... S mnoèwem stanovni{tva odvaja se novo bratstvo od staroga.” (str. 125-126.) 422

ûveni slavista Franc Miklo{i~ iz saznawa ovakvog rodovsko-plemenskog ure|ewa izvla~i i mnogo dalekose`nije zakqu~ke. “Ustanove koje nalazimo kod crnogorskih plemena dobivaju tim jedno ve}e, op{te zna~ewe, {to mi u wima raspoznajemo prvobitno ustrojstvo slovenske op{tine, slovenske dràve. U Crnoj Gori su svi jednaki: najsiroma{niji moè svakome da odgovori: “Nisam ja gori od tebe niti slabijeg porekla.” I u no{wi, i u na~inu ìvota, glavari se ni{ta ne razlikuju od ostalih Crnogoraca... U ovom ustrojstvu privredno je od osobitog zna~aja patrijarhalna zadruga... Ni{ta mawe zna~ajna nije ni krvna osveta, koja ~uva telo i ìvot u zamenu kad dràva ovu za{titu ne priznaje kao svoju zada}u... Narod se deli na plemena, plemena na bratstva, na ~elu plemena je nasledni knez.” (str. 126-127.) Valtazar Bogi{i} je 1906. godine pisao da obi~ajno pravo Grbqa i Pa{trovi}a nije lokalnog karaktera nego da korene vu~e iz pravnog sistema sredwovekovne srpske dràve. Aleksandar Solovjev je ustanovio da se u Srpskom primorju pod mleta~kom i austrijskom vla{}u sudilo po Zakoniku cara Du{ana. Pera{ki “Proglas protiv psovke”, od 25. avgusta 1624, izri~ito propisuje da sudsko ve}e treba da izrekne kaznu po “zakonima kraqa Stefana.” Za Boku je karakteristi~no i sve drugo {to spada u zna~ajne srpske institute obi~ajnog prava kao {to su zadruge, patrijarhalni oblik nasle|ivawa, pobratimstvo, kumstvo itd. Narodni sudovi su u srpskoj pravnoj svesti uvek bili va`niji od dràvnih. Tu su i krvna osveta, mirewe, kamenovawe kao oblik ka`wavawa.

11. Srpski narodni obi~aji i kulturne tradicije Marko Car je pisao, 1924. godine, da je Boka kraj gde je srpski narod mo`da najboqe ~uvao svoja predawa i svoje obi~aje, i gde je “svaki tre}i ~ovjek od prirode pjesnik i govoryija.” (str. 138.) O su{tini srpskih narodnih obi~aja na upe~atqiv na~in je pisao Stjepan Mitrov Qubi{a: “Kod Srba najlip{i dio narodnijeh obi~aja stoje u tijesnoj svezi i s vjerskim obi~ajem, tako da je te{ko vjerovati da je dobar Srbin onaj koji te obi~aje prezire ili ladnokrvno {tuje, pa bio on turske, katoli~ke ili pravoslavne vjere. Ti su obi~aji spasili kod Srba narodnu svijest, oni }e je i gojiti.” (str. 139.) Te stare srpske obi~aje najupornije je upravo Boka ~uvala i negovala, pa Kosti} kaè: “Obi~aji Boke, to su obi~aji Srba i Srpstva, i to mahom starodrevni adeti. Oni su srpski ili zato {to su u istom obliku bili negovani od starih Srba, ili {to je op{tim hri{}anskim odn. balkanskim obi~ajima data jedna srpska nota koja ih ~ini specifi~nim, ili {to je op{tim obi~ajima naroda iste civilizacije utisnut srpski nacionalni karakter.” (str. 139-140.) Krsnu slavu, kao obi~aj koji postoji samo u srpskom narodu, u Boki slave i pravoslavci i katolici. Qubi{a u jednoj od svojih pripovedaka komentari{e pona{awe bokeqskih Srba katolika na slede}i na~in: “Zaborave na soj i porijeklo, od svog se jata li~e i stide, mrze mu jezik, starinu i obi~aje, samo jo{ {araju jaja, slave krsno ime i nalagaju badwake, ili da nas boqe varaju ili {to im nije milo s Bogom ratovati.” (str. 145.) Veliki Srbin i katoli~ki sve{tenik iz Dubrovnika Ivan Stojanovi} pisao je u kwizi “Dubrova~ka kwièvnost”, koja je {tampana u Dubrovniku 1900. godine: “Ju`ni Sloveni dijele se na razli~ita plemena... slovena~ka, hrvatska, srpska i bugarska. Svi su 423

imali mawe ili vi{e iste obi~aje, ali, kako zgodno primjeti Bogi{i}, krsno ime karakteristika je srpskog plemena. U dana{we doba gleda se na svaki na~in, s izvorne strane, utamaniti taj srpski obi~aj, a najvi{e u Konavlima.” (str. 143.) I svadbarske sve~anosti i tu`balice, a pogotovo narodne pesme i guslarska tradicija, crnogorska narodna no{wa i obi~aji no{ewa oru`ja u srpskoj Boki su pa`qivije negovani nego u mnogim drugim srpskim krajevima.

12. Nepobitnost srpskog karaktera Boke Kotorske U Vindzoru, u kanadskoj dràvi Ontario, Laza Kosti} je, 1975. godine, u {apirografisanom izdawu objavio bro{uru “Jo{ o srpskom karakteru Boke Kotorske. Dodaci i dopune.” Tu je javnosti prezentovao podatke do kojih je do{ao naknadnim nau~nim istraìvawima, koji su Srbima dosad ~esto bili nepoznati, a u svakom slu~aju niko ih jo{ pre Kosti}a nije sakupio i sistematizovao na jednom mestu. Autor nagla{ava da je naro~ito bio motivisan èqom da wegova dela Srbima budu od koristi, a wihovim neprijateqima na {tetu, imaju}i, pre svega, u vidu hrvatsku halapqivost i poku{aje da se otme sve {to je srpsko, mnoge zemqe, kultura, tradicija, istorija, pa i Boka Kotorska. Kosti} je do{ao i do kwige francuskog publiciste Ksavijea Marmijea “Pisma sa Jadrana i iz Crne Gore”, iz 1853. godine, u kojoj, izme|u ostalog, stoji: “Prve sigurne bele{ke koje imamo o nastawewu Srba u Evropi ne datiraju daqe nego od polovine VII veka. U toj epohi oni stiù do obale Dunava i {ire se sasvim brzo kroz kneèvinu koja je sa~uvala wihovo ime (Srbiju, L.M.K.), kroz Bosnu i do zaliva Kotora.” (str. 8.) Slede zatim novoprona|eni podaci iz mleta~kih arhiva u kojima se potvr|uje da su Mle~ani neprekidno smatrali Bokeqe Srbima. Tu su izve{taji providura Vin}enca Done iz 1736. godine, Marka Kverinija iz 1742., akta du`da Alojzija Mo}eniga iz 1776. itd. Svi ti istorijski dokumenti svedo~e o srpstvu Boke, ali Hrvate to jednostavno ne interesuje. Oni jednostavno svoje izmi{qotine, dosetke i izjave politi~kih manipulatora smatraju nau~nim ~iwenicama. Boka je svoju ~isto srpsku du{u iskazala i u vreme kratkotrajne ruske uprave, u periodu napoleonovskih ratova, o ~emu svedo~e Pjotr Andrejevi~ Tolstoj i [arl Iraijart. Bokeqi nisu prihvatili ni Wego{evo insistirawe iz 1848. godine da se udruè sa Hrvatima i Jela~i}em, jer su wihove èqe da se ujedine sa “svijema deràvama Slaveno – serbskijema kad one budu samostalne i bez tu|eg upliva pod }esarskom krunom.” (str. 19.) I kotorski arhiv poseduje mnogo dokumenata koji svedo~e o srpstvu, srpskoj veri i srpskoj naciji Bokeqa. I starim “srpskim” kalendarom su se sluìli sve do Prvog svetskog rata. Vuk Karayi} je u Boki Kotorskoj imao vrednog saradnika i agilnog skupqa~a narodnih umotvorina Vuka Vr~evi}a, koji je sakupio bokeqske narodne zagonetke i objavio ih 1857. godine u Zadru pod naslovom “Moralno-zabavne i {aqivo-pou~iteqne srbske zagonetke”, a posle je sabrao i “Srpske narodne pitalice.” Jo{ je Konstantin Jire~ek ustanovio da su bugar{tice srpske narodne pesme, iako je bilo dosta javno iznetih tvrdwi da su hrvatske. Jire~ek je pisao: “U 16. i 17. veku govorilo se za pesme u petnaestercu da su pevane “srpskim na~inom.” Ovakav izraz nalazimo u Hektorovi}a (srbski na~in) i u Kriàni}a (modi et stili serbski)... Po{to su prethodno Giqferding i Miklo424

{i~ objavili nekoliko ogleda ovih pesama, iza{lo je 1878. izdawe Bogi{i}a, u kome ima 76 pesama, od kojih su 36 iz krajeva oko Kotora i Dubrovnika. Ova je poezija po~ela da opada ve} u 17. veku; tada je ona tavorila samo u Primorju, osobito u Perastu kod Kotora... Istorijska sadrìna ovih pesama po~iwe sa carom Stefanom Du{anom i dopire do mleta~kog osvajawa Herceg-Novog... Verske predstave, hvaqewe i isticawe kalu|era i lepe Svete gore upu}uje jasno na oblast pravoslavne crkve.” (str. 34.) Dositej Obradovi} je, 1784. godine, pisao da “kod Srba ima duh slobode. Ko ho}e da se uveri neka ode u Crnu Goru, Pa{trovi}e, Risan i Krivo{ije.” (str. 45.) Nije slu~ajno mitropolit Stratimirovi} pisao ruskom ministru inostranih poslova Adamu ârtorijskom “mole}i ga da se zauzme da Srbija postane slobodna pod turskim sizerenstvom, i da joj se pridruè Srem i Kotor!” (str. 45.)

13. Prvi krivo{ijski ustanak kao najve}i istorijski podvig Bokeqa Laza Kosti} je u Hamiltonu, 1959. godine, objavio bro{uru “Krivo{ijski ustanak 1869. godine”, ali je to pitawe prou~avao i narednih deset godina, pa je taj prvobitni omawi rad razvio u obimnu studiju “Stogodi{wica prvog krivo{ijskog ustanka” i {tampao u Minhenu 1970. godine. Povod za krivo{ijske ustanke uglavnom su bili poku{aji austrijskih vlasti da ukinu stare bokeqske privilegije i autonomije. Te privilegije i autonomije nisu bile iste, ali su svuda postojale jo{ od sredwovekovne srpske dràve i uvek su trn u oku mleta~kih i austrijskih vlasti, ali ~esto i vatikanskih velikodostojnika. Stojan Novakovi} je, 1912. godine, u kwizi “Zakonski spomenici srpskih dràva sredweg veka” objasnio pravnu prirodu tih autonomija, navode}i da je “u Srbiji sredweg veka bilo i pravih, potpuno autonomnih oblasti koje su, stoje}i samo pred vrhovnom kraqevskom vla{}u iz Srbije, potpunom samoupravom vladale. To su bili gradovi u Zeti i Primorju, kao Kotor, Budva, Bar, Ulciw, Skadar, Drivast, koji su svi imali svoje statute. Vlast je gradska po tim statutima i{la ~esto veoma daleko, a te su statute, porekla doma}eg ili starijega, srpski vladaoci priznavali ugovorom ili drugom kakvom pogodbom onda kada su primali vrhovnu vlast nad tim gradovima. Uz te gradove i{la je uvek wihova oblast, ve}a ili mawa, koja se dràla s gradom i u kojoj je vladala gradska uprava. Pa ne samo to, nego su u Primorju i pojedina plemena ili ùpe, kao Grbaq, Pa{trovi}i, Krajina i dr. imali svoje autonomne uredbe, po kojima su se na domu svome upravqali... Ima i re~, poznije izgubqena u jeziku, pravina, kojim su se ta lokalna prava, koja su i samim selima pripadala, obeleàvala. Kao {to su sela i seli{ta imala svoje pravine, tako su ih mogle imati i plemena, i oblasti, i manastiri i gradovi.” (str. 15.) Novakovi} ukazuje da je ovakva situacija spre~ila i u kontinentalnoj Srbiji uspostavqawe apsolutisti~kog i autokratskog poretka, {to zna~i da je fakti~ki oplemewivala pravnu svest i usavr{avala pravni poredak. Videli smo ve} da su skoro sva ta autonomna prava u osnovi sa~uvana i pod mleta~kom vla{}u, koja, ako bi neko i nastojala da ukine, u principu je izbegavala da to ~ini nasilno ili brutalno, nego samo podvalama, prevarama i potkupqivawem. 425

S obzirom da nije cela Boka u svakom trenutku bila pod mleta~kom vla{}u, kako je koji kraj potpadao tako je uglavnom dobijao i nove privilegije pravnim aktima Venecije. Narod je autonomna prava i privilegije smatrao najva`nijim u sferi sudstva i u izboru lokalnih poglavara. Mle~ani su izbegavali da vr{e i bilo kakvu teritorijalnu reorganizaciju. Autonomije su bile toliko razvijene da su ih neki me{tani, a i stranci na proputovawu, nazivali dràvama. U nekim italijanskim izvorima taj termin dràva zapravo se ozna~ava kao dràvina, {to u pravu ima druga~iji smisao. I turska dràva je hri{}anskom stanovni{tvu omogu}avala formirawe kneìna kao najniìh organa neformalne lokalne vlasti, jer joj je to pojednostavqivalo funkcionisawe teritorijalnog dràvnog aparata. Lak{e joj je bilo da se direktno ne me{a u dru{tveni ìvot sela, samo ako se time po{tuju poreske obaveze prema dràvi i lokalnim feudalcima. Na Be~kom kongresu, Austrija se izri~ito obavezala da }e sa~uvati lokalna prava i privilegije na mleta~kim teritorijama koje su joj pripojene, ali u praksi ih je tolerisala samo tamo gde ih nije mogla odmah iskoreniti. S obzirom da je to ipak bila solidno pravno ure|ena dràva, ona je na celoj teritoriji poku{avala instalisati sopstveni sistem lokalne samouprave. Nadle`nosti gradova su zna~ajno smawene, ali seoske op{tine su zadràle zna~ajan status i na podru~ju Boke su pravno izjedna~ene sa ostalima na teritoriji carevine. Kosti} kaè da je u Kraqevini Srba, Hrvata i Slovenaca lokalna samouprava suèna vi{e nego {to je trebalo, u Kraqevini Jugoslaviji jo{ vi{e, da bi pod komunisti~kim reìmom bila sasvim ukinuta. Komunisti su lokalnu samoupravu “potpuno zabatalili i zapostavili, nikakva ra~una o woj nisu vodili. Oni su iz Titograda sve regulisali. U samim mestima su, kao i svuda drugo, ali ovi jo{ sa mr`wom na primorje, postavili za vode}e li~nosti najgoru seosku bagru, lumpen-proletere i kriminalce, ne obaziru}i se ni najmawe na zakone, na moral, na stare obi~aje, na utvr|enu praksu... Me{aju se u veru, u narodnost itd. Sve sami reguli{u. Nijedan Bokeq, bar od pravoslavnih roditeqa, ne sme sam da se opredeli koje je narodnosti. To mu |eti}i iz “Titograda” opredequju. U crkvu ne sme da ide. Ne stoji niko pred crkvenom portom da ga spre~i, ali mu se to beleì i krvavo sveti. Razume se, samo pravoslavnima, samo Srbima kojima oni srpstvo ne priznaju... Crnogorski komunisti }e slaviti stogodi{wicu Krivo{ijskog ustanka, po{to mu oduzmu svako srpsko obele`je, ali ne}e priznati da je stawe slobode i starinskih pravina danas sto puta gore nego pre sto godina. Nikad u poznatoj istoriji, nikad otkad su Boku Srbi naselili nisu bili vi{e obespravqeni nego danas!” (str. 44-45.) U verskom pogledu Srbi su u Boki vekovima uìvali izvesnu personalnu autonomiju. “Prva dva veka mleta~ke uprave vladao je stra{an prozelitizam u Boki, i tada je mno{tvo naroda pre{lo u katoli~ku veru. Ali neki krajevi nisu se dali i wihovo stanovni{tvo je ostalo verno pravoslavqu.” (str. 45.) Kako je to nekada tragikomi~no izgledalo pokazuje i slede}i podatak: “Kotorski biskupi, pomognuti od mleta~ke vlasti, nisu ovaj narod ni wegove sve{tenike priznavali pravoslavnima, ve} su katoli~ki biskupi vr{ili vizitacije pravoslavnih eparhija, prinu|ivali sve{tenike da priznaju katoli~ki sim426

bol vere itd. No ~im su oni napustili parohiju, i sve{tenstvo i narod nisu uop{te fermali te latinske vizitacije i wihova uputstva. Oni su ispovedali pravu i nepomu}enu pravoslavnu veru.” (str. 45.) Pravno, Venecija je 1718. godine priznala formalnu jurisdikciju cetiwskih vladika nad Bokom Kotorskom. Ta spiritualna vlast sve vi{e je poprimala odlike i svetovne, jer narod zapravo nije znao da pravi razliku izme|u duhovne i svetovne, koja u Crnoj Gori nije dugo vremena ni postojala. U svesti narodnoj to je jo{ vi{e slabilo vezu sa centralnom mleta~kom vla{}u, a u praksi je neretko izazivalo sukob nadle`nosti. Tako se 15. septembra 1740. godine kotorski providur àlio na nepokornost Grbqana za koje je autoritet samo crnogorski vladika “po{to su oni iz istog srpskog obreda... nastoje da se otrgnu od (mleta~kog) gra|anskog i krivi~nog sudovawa, i hteli bi da wihov vladika, sem pitawa savesti, odlu~uje o ìvotu ili imawima svih jednovernika koji su mu pot~iweni.” (str. 48.) Da u takvoj situaciji nije bilo nimalo lako ni Mle~anima ni Austrijancima moè se zakqu~iti i na osnovu zapisa episkopskog vikara Gerasima Zeli}a, koji se i sam ~udio izgledu i pona{awu srpskih pravoslavnih sve{tenika koje je zatekao po~etkom 19. veka: “\e je rat ili kakva larma, tu je prvi vojvoda pop; ako se |e skup{tine svade i potuku, tu je prvi pop; ako je koji na ratu iz pu{ke svoje i koga ubio, to je wemu ni{ta; savijest ga ne obli~uje, nego on popuje i sluì svetu liturgiju kao i dosad. Niti tu pomaù svije svetije apostola i svetije sedam sabora kanoni, a kamoli mitropoliti i jepiskopi i wihovi namjesnici... Ni spomenuti crnogorski mitropoliti nijesu mogli postaviti samovoqni oni klir u narod u crkveno blago~inije... Ako se svadi jedno op{testvo s drugim, tu pop vaqa da bude najprvi vojvoda, da se pred wima bije. Ako bi koji mirjanin drugome koju gorku rije~ rekao, ili bi ga opsovao, onda se zovu na mejdan, tu vaqa da pop pred wima bude... Ve}i ~est lirskije popova u Boki brije bradu, brke i kose na glavi... Nijedan pop ne izlazi iz svoje ku}e, ni u crkvu bez duga~ke pu{ke, a za pasom po dvije ... i jatagan...Tako se mnogi popovi od mirskog ~ovjeka ni u ~emu ne razlikuju, ve} ako je u crkvi, kada obu~e na se odo`de crkvene.” (str. 51.) Austrija je garantovala i Rusiji da }e prilikom okupacije po{tovati sva bokeqska prava, a posebno da ne}e uvoditi poreze na vojnu obavezu, da }e u~estvovati samo u odbrani svojih granica i da }e mo}i slobodno da nosi oru`je. S te{kom mukom se Be~ mirio s takvim odredbama, a jo{ vi{e muke je imao u praksi. Ono {to ipak austrijski zvani~nici nisu mogli da shvate je zate~eno stawe u Krivo{ijama, brdskoj oblasti iznad Risna. Krivo{ije su imale potpunu slobodu pona{awa i gotovo apsolutnu nezavisnost. Nikakvu vlast iznad sebe nisu priznavali niti bilo ~ije odluke izvr{avali. Po{tovali su samo ono {to je iskonski bilo wihovo, i dru{tvene odnose i pravila pona{awa, sve u skladu sa srpskim obi~ajnim pravom. S Krivo{ijama ni cetiwske vladike nisu lako izlazile na kraj. Pred Drugi svetski rat, sudija \ura Suboti} je opisivao na~in ìvota Krivo{ija slede}im re~ima: “Nekada, u doba Prvog bokeqskog ustanka (1869.) postojao je samo jedan stari r|av turski drum od Risna prema Grahovu, a kroz ostale krajeve Krivo{ija vodile su tek kozje staze i putevi za mazge. Ispod kamena i {uma oslobo|eno zemqi{te nije moglo preko godine da ishrani sta427

novni{tvo, pa je gotovo najglavnije zanimawe seqaka bilo sto~arstvo, kojim su se bavili najvi{e deca i ène, a qudi su ~etovali po tada turskoj Hercegovini, udarali na kule, torove i katune aga i begova, donosili plen, glave i oru`je. Nameta i da`bina nikakvih nisu imali, izuzev popovskog bira, jer im je pop trebao za kr{tewe, ven~awe, krsno ime i za ostale verske obrede, a i kao pismen ~ovek da pro~ita i napi{e pismo, bilo da traè oru`je i fi{eka za borbu s Turcima, bilo da {aqu poruke i odgovore vlastima u Kotoru. Seoski knez, s izabranim vi|enijim qudima, re{avao je i presu|ivao mawe sporove, a za zna~ajnije bi se obrazovao “sud dobrih qudi”, u kome je obi~no u~estvovao i sve{tenik, ~ija je du`nost bila da napi{e “sentenciju” u smislu presude. Najblià organizovana vlast bio je u Risnu “kapetan”, u Kotoru za vreme Mletaka providur, ~ija se vlast nad Krivo{ijanima prostirala samo na papiru; a za vreme Austrije cirkuo, okru`ni na~elnik.” (str. 86-87.) I takvim ponosnim i slobodarski nastrojenim qudima Austrijanci su poku{ali da oduzmu oru`je i nametnu vojnu obavezu. Tako su 1869. godine izazvali Prvi krivo{ijski ustanak koji je ubrzo prerastao u ustanak drugih delova Boke. “Ovaj ustanak je bio kratak po svom trajawu, uzak po prostoru gde se zbio, si}u{an po broju insurgenata. Pa ipak, po svom doma{aju i svom istorijskom zna~aju on spada u velike doga|aje srpske istorije, me|u najslavnije podvige Srba u celoj wihovoj pro{losti.” (str. 122.) U ustanku su u~estvovali Krivo{ije, Grbaq kao i Maine, Pobori i Braji}i iz kotorske op{tine. Vojnoj obavezi su se suprotstavqali i pravoslavci i katolici, ali su u ustanku samo pravoslavci u~estvovali. Dodatni motiv za dizawe na oru`je bila je austrijska zabrana upotrebe }irilice u bokeqskim {kolama. Statisti~kim prora~unima, Kosti} je dokazao da ustanika ukupno nije moglo biti vi{e od dve hiqade, a protiv wih se digla sila od 22 hiqade austrijskih vojnika sa tada{wim najmodernijim naoruàwem. Poraz austrijski silno je odjeknuo ~itavom Evropom, izazvao zaprepa{}ewe i divqewe bokeqskim Srbima, a Krivo{ijama i Grbqu obezbedio mesto u svetskim enciklopedijama. Srpska pobeda je bila toliko ubedqiva da su Austrijanci morali da prihvate sve ustani~ke zahteve onako kako su ih Krivo{ije formulisale: “Da Krivo{ijani i ostali Bokeqi ne sluè u austrijskoj vojsci; 2.) da im Austrija pogorele ku}e sazida; 3.) da slobodno nose oru`je; 4.) da im se zagarantuje potpuna amnestija.” (str. 202.) Bila je to svetska senzacija, da mo}na imperija prakti~no kapitulira pred {akom srpskih ustanika. Rudolf Kisling je posle pisao da je Kne`la{ki mir “pokazao sramnu nesposobnost jedne velike sile da prisili {a~icu ustanika da po{tuju zakon.” (str. 209.) Pi{u}i istoriju bokeqskog ustanka ruska nau~nica Kondratjeva je 1938. ukazala na posledice koje je poraz imao po austrijsku vojsku: “Austrijska armija je bila potpuno demoralizovana. Vojska je duhom pala. Oficiri su javqali da vojnici boluju od “krivo{ijske strave.” Oficiri austrijskih pukova su molili da ih premeste u druge pukove.” (str. 211.) U celom srpskom narodu, kako isti~e Kosti}, “pobeda je primqena kao op{tesrpska i identifikovana sa najve}im i najzna~ajnijim pobedama srpske istorije.” (str. 214.) Kne`laz je odjednom postao ~uveni geografski pojam. “Do 1870. niko u srpstvu nije znao za Kne`laz, nije to niko ni u Boki znao. Niti je to grad, niti selo, niti neko naseqe, niti reka ili kakva planina. To je bezna~ajan lokalitet u Krivo{ija428

ma, u pustari, koja ima jedan hrast pod kojim je sklopqen mir. Austrijski vi{i oficiri, na ~elu sa namesnikom Dalmacije generalom Rodi}em, morali su se popeti na Krivo{ije da tu pod vedrim nebom de fakto prime sve uslove pobuwenika. Kne`laz mora da u|e u sve srpske istorije i enciklopedije. On je ponos Krivo{ija, ponos Bokeqa, ponos svih Srba.” (str. 214.)

14. Zavr{na studija o Boki i Bokeqima Kosti}eva kwiga “Boka i Bokeqi, naro~ito prema opisima stranaca” iza{la je posthumno 1979. godine u Detroitu. Autor je u woj objavio prikupqenu gra|u i sopstvena razmatrawa, skoro sve {to mu je preostalo nakon {tampawa prethodnih kwiga s tematikom Srpskog primorja. Studiju po~iwe obja{wewem da sam naziv Boka poti~e iz italijanskog jezika i da zna~i u{}e, pa se onda upu{ta u detaqan geografski opis celog podru~ja. Naziv je ustaqen u prvim decenijama mleta~ke vlasti, a u vreme sredwovekovne srpske dràve postojala je iskqu~ivo oznaka Srpsko primorje, uglavnom obuhvataju}i obalski pojas od Dra~a do Neretve, u ne{to ranijem vremenu, a periodi~no i kasnije, sve do Cetine. Posle detaqne lingvisti~ke analize Kosti} zakqu~uje da je naziv Boka, iako prvobitno neadekvatan i stranog porekla, vremenom postao omiqen u srpskom narodu. “Etni~ki Boka spada u Srpsko primorje, geografski u Jadransko primorje, Isto~ni Jadran. [to je nekad prisilno bila ukqu~ena u Dalmaciju, a danas u Crnu Goru, mi to nomenklaturno ne priznajemo. Naro~ito ne priznajemo, {to se sa ta oba izraza hteo negirati srpski karakter Boke. A ona je samo srpska i ni~ija drugo. Interesantno da joj se uvek sa iste strane osporava i posebnost Boke i wen srpski karakter. Ranije Ju`na Dalmacija, a sad Crnogorsko primorje. Ono prvo se nije odràlo, ne}e ni ovo drugo.” (str. 20.) Naravno da Kosti} ne smatra da za ovo najnovije svojatawe snose “odgovornost svi Crnogorci, ve} samo Crnogorci komunisti. Kraq Nikola je pevao slavopojke srpskoj Boki.” (str. 21.) Crnogorski komunisti i titoisti~ki reìm iz Beograda su posle Drugog svetskog rata sve vi|enije Bokeqe, i ìve i mrtve, poku{avali beskrupulozno uklopiti u ve{ta~ku crnogorsku naciju. Ostao je zapisan slu~aj ~uvenog slikara Petra Lubarde koji je o{tro reagovao i javno zabranio da ga prikazuju kao crnogorskog umetnika i izri~ito se deklarisao da je on po narodnosti Srbin. Nema kod Bokeqa odioznosti prema Crnogorcima. Naprotiv, oni su veoma srodni, ali nisu neka izmi{qena nacija. “Boka je nesumwivo, i etni~ki i geografski, najblià Crnoj Gori i ona ne èli da se od we odvaja, ve} da se s wom zajedno, ~ak kroz wu, opet vrati srpstvu. Crna Gora ju je odvojila od srpstva, ona treba da je srpstvu vrati. To je gledi{te skoro svih Bokeqa.” (str. 46.) Konstantin Jire~ek se u svojoj znamenitoj “Istoriji Srba” pozivao na Marina Sanuda Torzela koji je bio izri~it po pitawu veli~ine Srpskog primorja: “Kraq Srbije, koji drì zemqu na primorju jadranskog golfa koja se prostire na oko 250 miqa.” (str. 54.) Kako je prora~unao Kosti}, “to bi zna~ilo da je srpska obala na po~etku 14. veka bila duga oko 463 kilometra. To je bilo skoro u pravoj liniji, jer je srpski Jadran imao vrlo malo ostrva, pa da se obala ra~una u celom krugu ostrvqa.” (str. 55.) 429

Povodom proslave pedesetogodi{wice kraqa Nikole, predsednik tada{we crnogorske vlade, dr Lazar Tomanovi}, odrào je upe~atqiv govor u kome je, izme|u ostalog, istakao: “I Va{e Veli~anstvo odmah je nastavilo tu svetu borbu u dva velika osvetni~ka rata za slobodu srpskog naroda. U potowem ste vi li~no predvodili hrabru vojsku Va{u do Vele{a i preko Sutormana do mora srpskoga i do Bojane po svim boji{tima, genijalnim poletom, u legendarnim bitkama, sa sjajnim pobjedama, pro{iriv{i Crnu Goru dijelom Zahumqa i dijelom Ra{ke; pa ravnom Zetom, kolijevkom Nemawinom i milom “djedinom” svih Nemawi}a; pa primorjem srpskim, otvoriv{i Crnoj Gori slobodne putove, po Srpskom moru, sa ostalim svijetom.” (str. 56.) Ovaj govor je objavqen u najzvani~nijem dràvnom listu “Glasu Crnogorca” od 19. avgusta 1910. godine. Kosti} daqe pokazuje da su svi zna~ajniji srpski dràvnici 19. veka ~eznuli da se Srbija vrati na more. U balkanskim ratovima srpska vojska se preko severnoalbanskih gudura probila do Jadrana i Crne Gore, uz wenu pomo} oslobodila Skadar, ali su evropske velike sile ve{ta~ki konstituisale dràvu Albaniju, koja nikada ranije nigde nije postojala, da bi srpske namere osujetile. “Kad je stupio Prvi svetski rat, svi su saveznici odreda priznali Srbiji pravo izlaska na more. Jedni su joj priznavali mawe, drugi vi{e teritorija do mora, ali izlaz na more priznali su svi. âk je i predsednik SAD Vilson u svojim ~uvenim Ta~kama (tzv. 14 ta~aka) od 8. januara 1918, kazao doslovno u ta~ki 11: “Srbiji treba priznati slobodan i siguran pristup k moru.” (str. 60.) To pravo je Srbiji bilo priznato i Londonskim paktom od 26. februara 1915. godine, i to sva obala od Splita, ukqu~uju}i i sam Split. Lazu Kosti}a je mnogo obradovala izgradwa pruge Beograd-Bar posle stogodi{weg projektovawa, dugog oklevawa i uprkos hrvatskim smicalicama i ometawima. Ube|en je da }e “dobro do}i ukupnom srpstvu i da }e realizovati vekovnu te`wu izlaska Srbije na more. Ono etni~ki jeste svoje: i Bar i Boka su podjednako srpski, ali nisu dràvno-pravno. To mi èlimo da budu. Moramo priznati da od svih varijanti pruge nijedna nije bila ~istije srpska od ove, jer prolazi kroz predele samo Srbije i Crne Gore, kroz ~isto srpske predele. Treba joj sad dati i formalno srpsko obele`je, da prolazi samo kroz Srbiju, kroz srpsku dràvu. To }e biti onda kad Srbija i Crna Gora budu ponovo ista dràva. Tada }e se i sva Boka priqubiti vi{e Crnoj Gori, jer }e kroz wu postati ponovo deo Srbije, {to vi{e od svega na svetu èlim.” (str. 64.) U ostalim delovima kwige Kosti} citira veliki broj putopisa nema~kih, francuskih, italijanskih, ruskih i srpskih autora koji su se na izvanredan literalni na~in divili lepoti Boke Kotorske. Pre{tampava i nekoliko najlep{ih pesama, posebno Du~i}evih i [anti}evih, posve}enih ovom jadranskom draguqu, ali i elemente karakterologije Bokeqa na osnovu spisa francuskih, nema~kih i drugih autora. Kwigu zavr{ava esejom o porodici ]elovi} iz Risna, oduùju}i se na taj na~in svom dugogodi{wem prijatequ i sponzoru Vidaku ]elovi}u iz Detroita.

430

Glava {esta NACIONALNE MAWINE I VE[TA^KE NACIJE U SRPSKIM ZEMQAMA 1. Op{ti pristup pitawu nacionalnih mawina U nekoliko studija Lazo Kosti} je obradio pitawe nacionalnih mawina u srpskim zemqama, pitawe ve{ta~kih, izmi{qenih nacija, odnosa Srba sa Ma|arima i Jevrejima, kao i komentar falsifikovanih komunisti~kih popisa stanovni{tva i poku{aja cepawa Srpske pravoslavne crkve, uz suzbijawe nacionalnih karakteristika srpskog kulturnog ìvota. Najve}i broj bro{ura na tu temu {tampao je Srpski kulturni klub “Sveti Sava” za Kanadu u ediciji “Srpski problemi – serija nacionalnih spisa.” U Torontu 1961. godine iza{la je Kosti}eva demografsko-etnografska studija “Nacionalne mawine u srpskim predelima.” Kosti}ev pristup je, kako sam nagla{ava, zasnovan na statisti~kom metodu jer taj metod smatra najpouzdanijim i najprikladnijim za prou~avawe odnosne vrste dru{tvenih pojava. Obnavqawe srpske dràve po~etkom XIX veka, izvedeno je u uslovima gotovo katastrofalne demografske situacije. Od gusto naseqene zemqe iz predturskog vremena, usled brojnih ratova, turskog nasiqa i epidemija zaraznih bole{tina, Srbija je svedena na relativno slabo naseqenu teritoriju. I velike seobe srpskog naroda i proces tur~ewa pogubno su delovali na srpski nacionalni supstrat. Kako je to zastra{uju}e izgledalo svedo~e austrijski podaci o popisu stanovni{tva u srpskim oblastima od Beograda do zapadne Morave koje su po~etkom XVIII veka bile pod wenom kontrolom. Tada je ustanovqeno da na tako {irokom podru~ju ìvi svega 100.000 stanovnika, ili 2.456 porodica, 412 sela je bilo nastaweno, a 342 napu{teno. Nakon {to su Turci ponovo preuzeli kontrolu nad tom teritorijom, do{lo je do masovnijih preseqavawa Srba iz drugih podru~ja u ove krajeve, tako da je broj stanovnika po~etkom XIX veka ve} dostigao 500.000. Po slomu Prvog srpskog ustanka opet je nastupilo masovno raseqavawe. Tek u vreme Milo{eve vladavine do{lo je do izvesne stabilizacije demografskih prilika i do otvarawa procesa stalnog rasta broja stanovnika. Rast se zasniva paralelno na prirodnom prira{taju i stalnom dodavawu novooslobo|enih teritorija. 431

U periodu turske okupacije pravoslavni Srbi su ìveli uglavnom u selima, dok su u gradovima bili mahom Turci i poturice, ali i izvestan broj Grka, Cincara, Bugara itd. Po oslobo|ewu Turci i poturice su sistematski napu{tali Srbiju, a masovnije su se useqavali Srbi iz svih jo{ neoslobo|enih srpskih podru~ja. “U Srbiji je ve}ina, ogromna ve}ina stanovni{tva van te oblasti. Nauka smatra da starinci ne ~ine ni 10 procenata srpskog stanovni{tva.” (str. 14.) O tome je pisao i Jovan Cviji}: “Ma odakle dolazili, ovi se doseqenici nisu grupisali prema oblasti odakle su do{li, osim u nekim delovima Zapadne Srbije. Wihovo me{awe i stapawe sa starim stanovni{tvom bilo je utoliko te{we... U [umadiji je zgusnuta snaga svih srpskih zemaqa, kako dinarskih tako i kosovsko-vardarskih.” (str. 14.) Kosti} tome dodaje: “Srbija je, zaista, i etni~ki kao i duhovno predstavqala celokupno srpstvo.” (str. 14.) Zate~ene mawine su vrlo brzo apsorbovane. “Prvo su, sasvim prirodno, asimilirani Bugari. Oni su po jeziku bili Srbima najbliì, po veri istovetni. Sem toga nisu imali jo{ ni svesti o svojoj nacionalnoj posebnosti.” (str. 14.) U tom procesu nije bilo nikakve prinude ni administrativnih intervencija. Istori~ar Feliks Kanic je tvrdio da se “nijedna narodnost tako lako ne stapa sa srpskom kao bugarska, {to obja{wava srodnost jezika i vere.” (str. 15.) Posle Bugara najlak{e su po gradovima asimilovani Grci i Cincari za koje Kosti} kaè da ih je ukupno bilo svega oko 1 odsto stanovni{tva, ali su imali veliku finansijsku mo} i zna~ajan uticaj na javni ìvot. “Mada su Grci i Cincari dva osobena naroda, u na{im gradovima nisu predstavqali dva sveta, ve} jedan jedini. I Cincari su govorili gr~ki ili bar poku{avali da govore gr~ki, uzimali su se izme|u sebe i zajedno istupali politi~ki i finansijski. Vere su bili pravoslavne, i jedni i drugi, a po{to gr~kog bogosluèwa i gr~ke jerarhije nije vi{e bilo, oni su tako|e doborovoqno i spontano napustili svaku osobenost i izjedna~ili se sa Srbima. Asimilacija je bila potpuna i brza, bez ikakvih potresa.” (str. 15.) U proces nacionalnog prilago|avawa u{li su i Jevreji. “Kod wih je izvr{ena nacionalizacija, ali ne i asimilacija. Oni su se u mnogom vidu razlikovali od Srba: u veri, u rasi, u predawu, u jeziku (ve}ina je kod ku}e govorila {panski). Proces nacionalizacije trajao je dugo, ali je bio tako|e spontan i po rezultatu potpun. Ovi Jevreji su sami govorili da su Srbi “Mojsijeve vere”, i vre|ali bi se kad bi im to neko osporavao. Ni wih nije bilo mnogo vi{e nego Grka – Cincara”. (str. 15.) Cela teritorija Srbije u pro{lom veku bila je etni~ki vrlo kompaktna i to joj je omogu}avalo da nastavi oslobodila~ke ratove. Me|utim, kada su 1912. godine oslobo|ene Stara Srbija i Makedonija pojavili su se veliki problemi jer “Srbi su tu bili jako prore|eni, mestimi~no ~ak potpuno istisnuti iz svojih starih postojbina. Nai{li smo na ogromne nacionalne (etni~ke) mawine, koje se nisu mogle lako asimilovati. Nesumwivo bi se u mnogo ~emu uspelo da je ostala Srbija, bilo ona do 1918, bilo pove}ana. Ali ovi krajevi nisu ni tri godine bili pod ~istom vla{}u Srba; onda su bili okupirani od neprijateqa koji je mawine povla|ivao (kao {to je sve povla|ivao na {tetu Srba), i naposletku se na|o{e u Jugoslaviji, koja je donela sobom jo{ ~itave milionske mawine. Tada su Pariski ugovori o miru (Sen-@ermenski i Trianonski) predvideli me|unarodne garancije za za{titu mawina (iako ne direktno onih u Ju`noj Srbiji).” (str. 16.) 432

2. Vlasi u srpskim krajevima Posebnu pa`wu Laza Kosti} posve}uje pitawu Vlaha u srpskim krajevima. Wihov broj se po popisima stanovni{tva neprekidno smawuje, {to govori da je sve sna`nija identifikacija wihovih potomaka sa Srpstvom. Jedino se tako mogu objasniti frapantne disproporcije u statisti~kim pokazateqima. Kosti} napomiwe da su pored nacionalno-politi~ke preorijentacije statisti~ke disproporcije i metodolo{kog karaktera, “utoliko {to pre|a{we statistike i Srbije i Jugoslavije nisu pitale ko je kakve narodnosti, ve} kojeg je jezika. Svi koji su rekli da kod ku}e govore vla{ki, da im je to materwi jezik, smatrani su za Vlahe. To je tzv. objektivni kriterijum, odn. utvr|ivawe simptoma mesto same pojave. U komunisti~koj Jugoslaviji je usvojen subjektivni kriterij: svak moè da ozna~i svoju narodnost kako ho}e, bez obzira na jezik koji govori. I Vlasi su to kanda koristili u najve}em opsegu da se obeleè kao Srbi. Sad kad im je prvi put priznat status mawine, kad su dobili pravo na svoje {kole itd., sad odjednom ne}e da su Vlasi ve} Srbi.” (str. 19.) Da bi paradoks bio ve}i, taj proces se odvija pod komunisti~kim reìmom izrazito antisrpske orijentacije. “Dana{wi reìm smawuje broj Srba gdegod je to mogu}e i paradira sa mawinskim pravima koje toboè on prvi priznaje. Odjednom, svaki novi popis prepolovquje broj Vlaha u Srbiji. Jedna pojava koja zaista daje na razmi{qawe. Jedan dokaz da Srbi nisu nacionalni porobqiva~i kakvim ih predstavqaju. Dok su oni stvarno vladali, Vlasi su bili Vlasi; Kad su prestali da vladaju Srbi, Vlasi postaju Srbi. Neverovatna stvar, pa opet istinita!” (str. 19.) Prve ozbiqnije podatke o broju Vlaha u Srbiji Kosti} je na{ao u tekstu Jovana Gavrilovi}a koji je objavqen u “Glasniku” Dru{tva srpske slovesnosti i odnosi se na 1850. godinu. Gavrilovi} je utvrdio da u Srbiji ìvi 105.000 Vlaha. Pruski gardijski oficir Oto fon Tuih, u svom putopisu objavqenom 1830. godine u Berlinu, navodi: “Vlasi su do{li u Srbiju po pozivu srpske vlade, da bi se isto~ni predeli naselili i obradili.” (str. 18.) I Francuz Ami Bue u svojoj “Evropskoj Turskoj” 1840. godine pi{e: “U Krajini ima oko 50 vla{kih naseqa, a u oblasti Kqu~a oko 30 sela gotovo iskqu~ivo vla{kih koji su tu (Vlasi) postepeno nadomestili Slovene, kao {to dokazuju imena zaselaka.” (str. 18.) Popis stanovni{tva iz 1953. godine utvrdio je da u Srbiji ìvi samo 28.022 Vlaha. Kosti} ukazuje i na objektivne istorijske razloge takve pojave: “Neosporno da je, pored subjektivnih razloga i èqe Vlaha za izjedna~avawem sa okolinom, mnogo doprinela nagla industrijalizacija zemqe koja je zahvatala s jedne strane i vla{ke krajeve, a s druge strane izvukla vla{ko stanovni{tvo iz prvobitnih naseqa i pome{ala ga sa Srbima. Ako se ta tendencija i daqe bude razvijala u istom pravcu (mada ne istim tempom), nije daleko dan kad }e egzistencija Vlaha u Srbiji biti samo istorijska reminiscencija. Koliko je ta pojava ~udna, toliko nam moè biti samo prijatna. To nije neki novi populacioni elemenat, nama nepoznat, s kojim moèmo da se razo~aramo. To je grupa stanovni{tva koja je sa Srbima i me|u Srbima ìvela bar jedan vek, ~ak i vek i po, delila formalno s wima i zlo i dobro, zajedno ratovala, zajedno patila, zajedno klikovala. Teritorijalno i sudbinski nerazdruìvi, sad su oni i 433

idejno, mentalno, nacionalno, jedno.” (str. 21.) U kwizi “Kraqevina Srbija i srpski narod” austrougarski istori~ar Feliks Filip Kanic, koji je imao izvesnih predrasuda prema Vlasima, kao da nevoqno priznaje: “Za{ti}en jednakim pravima i osvedo~enom slobodom svih srpskih gra|ana, popravio se u znatnoj meri karakter Vlaha u srpskim nizijama.” (str. 21.) Za razliku od Kanica ~ije mi{qewe citira, Kosti} je pun po{tovawa i uvaàvawa prema Vlasima. Iz wegovih re~i prosto naviru pozitivne emocije. “Vlasi su jedan veoma vaqan i dràvi odan elemenat, koji je ovoga rata pokazao najvidnije svoju lojalnost. Poku{aj nekoliko renegata sklowenih u Turn-Severinu 1941. godine da stvara me|u srpskim Vlasima iredentu u korist Rumunije, ostao je potpuno bez uspeha. Nikakvog odjeka nije na{ao me|u srpskim Vlasima, mada bi mu nesumwivo okupatorske vlasti bile naklowene. Pokret |enerala Mihailovi}a nai{ao je opet na pun odziv me|u vla{kim stanovni{tvom. Nigde u Srbiji nisu se ustanici bezbednije ose}ali nego me|u Vlasima. Ni za ìvu glavu ne bi ih oni izdali. Dirqivo je bilo videti kako su i qudi, kojima je ina~e hajdu~ija imponirala, prisno sara|ivali sa podzemnim pokretom |enerala Mihailovi}a.” (str. 21.) Vlasi Srbiji nikada nikakav problem nisu predstavqali. Srbi su ih oduvek smatrali kao najro|enije, kao nerazlu~ivi deo sopstvenog naroda. “I dana{we o~igledne poku{aje srpskih Vlaha da se potpuno izjedna~e sa ve}inom stanovni{tva, da se od wih ni u ~emu ne razlikuju, mi moèmo iskreno da pozdravimo. Mi to nismo forsirali (dokaz je da su preko sto godina izolovani od matice, zadràli svoj jezik i svoju posebnost), ali mi to ne}emo ni da spre~avamo. Oni su u najteìm momentima po Srpstvo dokazali da nam duhovno prisno pripadaju. Neka su nam dobro do{li. U momentima kad se mnogo toga drobi od srpske nacionalne zgrade i otpada od srpskog nacionalnog tela, ovaj prirast Vlaha i wihov pristup Srpstvu, koji je izgleda poptun i nezadrìv, mi iskreno pozdravqamo.” (str. 21-22.) Tu Kosti} posebno insistira na ~iwenici koja proisti~e iz definitivnih podataka popisa stanovni{tva iz 1953. godine, a iz kojih se vidi da se 200.000 stanovnika izjasnilo da im je vla{ki jezik materwi, ali i da se ujedno 170.000 od wih deklarisalo da su Srbi po nacionalnoj pripadnosti. Kako Kosti} zakqu~uje, to je “dokaz vi{e da im je jezik slobodan i da je wihovo opredeqewe bez `rtava. Ovo je tako|e dokaz da taj svet nije fizi~ki propao niti nestao bez traga, kao {to bi srpski neprijateqi mogli da izvode iz dosada{wih statistika. Oni su ostali Vlasi po jeziku, Srbi po ose}awima.” (str. 22.)

3. Cincari Poseban fenomen predstavqaju Kucovlasi ili Cincari kojih je u vreme turske okupacije bilo u svim delovima Srbije, a u slobodnoj srpskoj dràvi wihov broj se neprekidno pove}avao teritorijalnim {irewem u ju`nom pravcu. Kucovlasi se poprili~no razlikuju od Vlaha, ali su u osnovi istog porekla i jezika. U Makedoniji su ih jo{ nazivali Arvanitima ili Arvanitovlasima. Naziv Kucovlasi je gr~kog porekla. O wima pi{e i Konstantin Jire~ek: “Dana{wi Ma}edorumuni nazivaju sebe Araman. Sloveni su ih, kao i Italijane, nazivali svagda Vlasima.” (str. 22.) 434

Cincara je, kako pi{e Laza Kosti}, “bilo i u prvobitnoj Srbiji, ali samo u gradovima, gde su se me{ali sa Grcima, tako da ih je mestimi~no te{ko izdvojiti. Bilo ih je i u Vojvodini, mo`da procentualno vi{e nego u Srbiji. âk i u Bosni (Petrakis, Hayi-Kosti}, Jeremi} itd.), ali su oni svi posrbqeni. âk su davali Srbiji decenijama dràvnike i diplomate najve}eg dometa. O wima detaqno pi{e biv{i profesor istorije i sociologije na Beogradskom univerzitetu dr Du{an J. Popovi} u kwizi “O Cincarima” (dva izdawa izme|u ratova).” (str. 22-23.) Danas Cincara, jasno identifikovanih, ima samo u ju`nim srpskim zemqama i zato ih Kosti} naziva Ju`nim Vlasima. Iako su zvani~ne jugoslovenske statistike sve Vlahe ukqu~ivale u jednu kategoriju, Kosti} insistira da su se Cincari po jeziku “dosta razlikovali od srpskih Vlaha, po nacionalnoj svesti jo{ vi{e. Ne moè biti govora o nekoj zajedni~koj nacionalnoj koheziji, o ose}awu etni~kog jedinstva. Nikad u istoriji nije me|u wima postojala nikakva povezanost, najmawe etni~ka.” (str. 24.) Po svim popisima stanovni{tva u XXveku, broj gra|ana koji se izja{wavao da govori vla{ki jezik u Ju`noj Srbiji iznosio je do 10.000. O wihovom etni~kom supstratu, poreklu i nazivu Kosti} daje jedan vrlo pregledan i jasan rezime: “Ju`ni Vlasi su svuda u svetu poznati ili pod imenom Vlah sa nekim adjektivom, ili pod imenom Rumun, opet sa bliòm oznakom. Kucovlah zna~i Vlah koji hramqe, koji se klati, a druge se re~i ve} lak{e razumeju. Cincarima, pak, taj svet zovu samo Srbi (neki susedi su to od Srba preuzeli). Verovatno to dolazi od broja cinc tj. pet, koji se tako ~esto od wih ~uje, a koji srpskom uhu neobi~no zvu~i. Tako Italijane u Nema~koj i [vajcarskoj zovu ~inkeli (“mali ~inkve”), jer taj isti broj pet (it. ~inkve) tako ~esto ~uju od wih. Cincari su ostaci starih rimskih kolonista i ima ih sporadi~no po celom Balkanu. Ali grupisani su bili najvi{e u onom delu Turske koji sada ~ini trome|u Srpske Makedonije, Gr~ke Makedonije i arbana{kog Epira (Bitoq, Struga, Kor~a, Kostur, Voden). Odatle su se selili mahom u gradove i tu brzo denacionalizovali (postaju}i Grci u Turskoj i Gr~koj, a Srbi i Bugari u slobodnim dràvama Srbije i Bugarske). Prakti~no, wih vi{e nema u tim gradovima. Ali u nekim naseqima Makedonije oni su se zadràli u prvobitnom obliku, grupisani. Doskora je bilo i nomada Cincara u samoj srpskoj Makedoniji. To su tzv. Gromo~lije (doseqeni sa Gromo~a u ju`noj Albaniji). @iveli su u na{oj isto~noj Makedoniji, bave}i se uglavnom sto~arstvom. Nisu imali nikakve veze sa svojim sunarodnicima u zapadnoj Makedoniji. Jugoslovenske vlasti su ih posle oba rata trajno naselile po zapadnoj Makedoniji. Svi se ti Cincari zvani~no, tj. statisti~ki ozna~uju kao Vlasi.” (str. 23.) Lingvisti~kom analizom Kosti} dolazi do zakqu~ka da “ne samo da se cincarski ili “ju`norumunski” jezik znatno razlikuje od dako-rumunskog koji se govori u Rumuniji, nego i taj ju`norumunski se ra~va na dva dosta razli~ita dijalekta (jednako kao wima srodni Retoromani u [vajcarskoj). Taj jezik se deli na dva dijalekta: aromunski, ~iji pripadnici ìve u Makedoniji, Bugarskoj i Albaniji, i magleno-rumunski, ~iji su pripadnici ìveli u Gr~koj sve do posle Prvog svetskog rata, kada ih je rumunska vlada preselila u Dobruyu.” (str. 24.) Cincari su “podeqeni i ìve u svim balkanskim dràvama, svuda kao “i{~ezavaju}a mawina”, bez veze izme|u jednih i drugih.” (str. 24.) 435

Jovan Cviji} se poziva na verodostojne putopisce koji su tvrdili da ih je u pro{lom veku bilo oko pola miliona, a u wegovom vremenu su se sveli na oko 150.000. On kaè da se Cincari javqaju “kao etnografska ostrva u osnovnoj slovenskoj i gr~koj masi stanovni{tva i to najvi{e u jugozapadnom delu Poluostrva, poglavito u Makedoniji, Epiru i Tesaliji.” (str. 24.) Sve donedavno ih je bilo najvi{e u Albaniji, a u Bugarskoj su, na isti na~in kao u Srbiji u javnom i dru{tvenom ìvotu napredovali do najvi{ih poloàja i sticali velike zasluge i po~asti. U studiji “S ove i s one strane Dunava”, 1885. godine, o Cincarima je pisao i belgijski nau~nik Lavlej: “Van wihove zemqe porekla ima ih svuda po Orijentu. Nigde nisu toliko jaki da obrazuju grupu za sebe, sem u selu Slovik kod Tuzle, u Istri kod Monte Ma|ore i jezera êspital, i ponegde drugo. Kakva {teta da ih nema u Bosni nekoliko hiqada. Oni vi{e nego Jevreji doprinose pove}awu bogatstva, jer su ne samo fini trgovci, ve} i izvanredni radnici.” (str. 24-25.) Me|u Cincarima je bilo i mnogo pe~albara i zapaèno je od strane wihovih savremenika da sa lako}om savla|uju jezike naroda u ~ijoj sredini rade i zara|uju. Neki su donedavno ìveli nomadskim ìvotom. Svi poku{aji rumunske vlade da im obrazuju rumunsku nacionalnu svest bili su neuspe{ni, a prime}eno je da ih najlak{e asimiluju Grci, a uostalom, u Gr~koj ih je najvi{e i bilo. U Makedoniji su ih posle Drugog svetskog rata nasilno denacionalizovali, kao i Srbe. Na wihovu posebnu vezu sa Grcima ukazivao je 1921. godine Jovan Cviji}: “Aromunske oaze Balkanskog poluostrva mogu imati izvestan nacionalno politi~ki zna~aj samo ako ostanu u vezi sa Grcima, u ~ijoj su blizini i pod ~ijim su kulturnim uticajem. Rumunska propaganda nije napravila velikih uspeha, ali je ipak gr~ki uticaj wome unekoliko oslabqen. Pored we i protiv we Aromuni se ipak u Makedoniji pretapaju u Grke. Osim toga ima u posledwim decenijama slu~ajeva da Aromuni i u Makedoniji gube svoju narodnost prelaze}i u Slovene. Me|utim, posledwi je redovan slu~aj sa onim Aromunima, koji ostanu dugo godina u gubertluku ili se stalno nastane u Srbiji i Bugarskoj. Naro~ito ih nestaje me{ovitim ènidbama. Naposletku, Cincari su ~esto bez dece ili s malo dece.” (str. 25.) Mnogi autori tvrde da su Cincari nekada predstavqali najkulturniji etni~ki element Balkana, mada nikada nisu imali neku svoju posebnu kulturu. Cviji} kaè da su oni u nekim delovima Balkana bili glavni nosioci vizantijske kulture, daju}i joj i svoj sopstveni pe~at. Za wih Kosti} zakqu~uje: “Uop{te je to jedan jako pozitivan narod, kome mi imamo mnogo {ta da zahvalimo. Veliki deo na{ih kwièvnika je cincarskog porekla i cincarske krvi, me|u wima svi na{i satiri~ari (Sterija, Nu{i} itd.), da o diplomatama i politi~arima ne govorimo. Bilo je i vanrednih junaka me|u wima. Dosta je spomenuti Janka od Ohrida, koji “svijetom ide, svu|e kavgu traì, |e je kavge da se on|e na|e.” Zove se jo{ i Cincar-Janko. Nije se sklawao od kavge i mejdana.” (str. 26.) Interesantno je da u srpskom narodu samo neki levi~ari i kasnije komunisti nisu bili nakloweni Cincarima. Pojedini levi~arski kwièvnici su ~ak prema wima pokazivali veliku netrpeqivost, poput dr Mirka Kosi}a ~iju je studiju “Ju`noslovensko pitawe”, {tampanu 1918. godine u Cirihu na ne436

ma~kom jeziku, prona{ao Lazo Kosti} pretraùju}i {vajcarske biblioteke. U svojoj ideolo{koj zaslepqenosti, robuju}i marksisti~kom pogledu na svet i komunisti~kim predrasudama, Kosi} je pisao da balkanska buròazija “ima jedan znatan deo cincarske krvi, one me{etarske i zelena{ke klase koja je u vidu gradskih Kucovlaha ili Aromuna zarazila gotovo ~itavu balkansku buròaziju. Ona nosi i tako mnogobrojne poslovne politi~are i pirate koji su se okomili na koncesije balkanskih parlamenata. Takva buròazija, èqna pqa~ke nalazi se u najve}em delu balkanskih dràva.” (str. 26.) Ve}e pqa~ke od levi~arske ipak balkanski narodi ni pod Turcima nisu doìveli.

4. Rumunska nacionalna mawina U Banatu ìvi rumunska nacionalna mawina i Lazo Kosti} kaè da se wen jezik razlikuje od izvornog jezika isto~no-srbijanskih Vlaha, kao srpski od slovena~kog. Oni imaju i visoko razvijenu rumunsku nacionalnu svest. U Srpskoj Vojvodini ih je 1921. godine bilo ukupno 74.000 i wihov broj se narednih godina i decenija postepeno smawivao. Kosti} kaè da otprilike toliki broj Srba ìvi u rumunskom delu Banata, pa navodi podatke nema~kog geopoliti~ara Karla Brauniasa, objavqene u “âsopisu za geopolitiku” 1926. godine, koji je tvrdio da u Rumuniji ìvi 52.570 Srba. U tu brojku, koja je delimi~no umawena, nisu ura~unati ni rumunski Srbi katolici, takozvani Kra{ovani. Kosti} tu u obliku digresije navodi da je on “decenijama upozoravao da treba izvr{iti razmenu stanovni{tva, prvi put u ~asopisu “Novi ìvot” za 1923. (Na{a nacionalna politika). Time bi Banat postao jedan od naj~istijih srpskih predela uop{te, a stanovni{tvo Vojvodine bilo bi za tri i po procenta mawe tu|e, a za toliko procenata vi{e srpsko. To pitawe je od ogromnog zna~aja, tim pre {to postoji opasnost potpune denacionalizacije Srba u Rumuniji... Treba se setiti kako su Srbi iz rumunskog Banata bili deloìrani za vreme sva|e Jugoslavije sa Kominformom i preme{teni daleko od granice. @iveli su pod najnepovoqnijim uslovima, i mnogi zaglavili. Antisrpska klika koja vlada u Beogradu malo se za wih interesuje.” (str. 27-28.) Pri tome se Kosti} poziva na stavove Jovana Cviji}a, izraène u studiji “Severna granica Ju`nih Slovena.” Cviji} tu, pored ostalog, kaè: “Da bi se olak{alo stvarawe nacionalnih dràva, {to je mogu}e ~istijih u etnografskom pogledu, treba mo`da pristupiti razmeni stanovni{tva s jedne i druge strane granice, pomaù}i dobrovoqno iseqavawe, pa ~ak moè biti i razmenu zemaqa. Tako bi se izvr{ilo politi~ko grupisawe stanovni{tva u predelima gde je ono etnografski vrlo izme{ano.” (str. 28.) Mi smatramo da je takva ideja, {to se Rumuna ti~e, danas krajwe nerealna i nepotrebna. Banatski Rumuni ne èle da se sele u Rumuniju jer u Srbiji mnogo boqe ìve nego {to bi ìveli u mati~noj dràvi, a ni mi Srbi nemamo nikakvog razloga da prièqkujemo wihov odlazak, jer su Rumuni veoma lojalni gra|ani Srbije i s wima zaista na{a dràva nikada nikakvih problema nije imala. Uostalom, Rumuni se veoma lepo slaù sa Srbima s kojima ìve, a veoma su ~esti, zapravo sve su ~e{}i me{oviti brakovi. [to se ti~e Srba u Rumuniji, posebno u Temi{varskom Banatu, srpska vlada bi trebala da podsti~e i pomaè wihovo preseqewe u Srbiju. Po bilateralnim sporazumima 437

sa ru-munskom vladom trebalo bi im omogu}iti da u Rumuniji na adekvatan na~in prodaju svoju imovinu, a u Srbiji im obezbediti uslove za normalan ìvot i rad. Naàlost, Srbija jo{ nije u stawu da definitivno zbrine ni zapadne Srbe, izbegle pred hrvatskim noèm. Najve}i problem je u birokratskoj indolentnosti i neodgovornosti. Pozivaju}i se na univerzitetskog profesora iz Minhena Georga [tatmilera i wegovu studiju sa jugoisti~no-evropskom istorijskom tematikom iz 1950. godine, Kosti} ukratko rezimira poreklo svih varijanti vla{kog balkanskog stanovni{tva: “Stari Rimqani su po osvajawu Balkanskog poluostrva izvr{ili romanizaciju najve}eg dela domoroda~kih Ilira i Tra~ana... Dolaskom na Balkan u VII veku Sloveni su nai{li na umnogome romanizovane Ilire i Tra~ane. Pod latinskim jezikom balkanskog tipa podrazumeva se jezik kojim je govorilo nekada{we romansko, odnosno poromaweno stanovni{tvo u balkanskim zemqama. Iz wega se razvio takozvani dakorumunski, kojim se govori na teritoriji dana{we Rumunije, istarski rumunski (govori se u nekoliko sela u Istri), meglenitski (govori se u brdima Karanove, severno od Soluna), aromunski (govori se u raznim krajevima Makedonije i Albanije) i najzad takozvani dalmatski, danas ve} mrtav jezik kojim je govorilo romansko stanovni{tvo u na{em primorju, izme|u ostalog i u Dubrovniku, i koji bi, da ga nije potisnuo srpski, predstavqao u neku ruku spojnu kariku izme|u dana{weg rumunskog i italijanskog.” (str. 28-29.) Nama je ovde vrlo interesantan dalmatski jezik jer je on bio prisutan u skoro svim gradovima Srpskog primorja i razvio se pre dolaska Srba i Hrvata. “Pre nego {to su osvojili primorje i ostrva, kod primorskog i ostrvskog romanskog stanovni{tva razvio se poseban jezik, takozvani dalmatski, jedan od jedanaest romanskih jezika. Wime se govorilo odprilike od Rijeke, pa do Kotora i Bara, a sude}i po toponomastici sve do dana{we jugoslovensko-albanske granice, razumqivo i na svim ostrvima. Slovenski jezik unesen je u ovo podru~je tek kasnije. Isto vaì i za mleta~ki dijalekat, s kojim dalmatski ne stoji ni u kakvoj direktnoj vezi. Kada se dalmatski kao jezik razvio i kada je po~eo da se gasi? Prvi pomen o wemu javqa se kod krsta{a u 12. veku. Ali pod uticajem priliva slovenskog stanovni{tva s Balkana, kao i italijanskih doseqenika, on je rano po~eo da se gasi. Izgleda da se postepeno svodio na oaze. Nesumwivo je da su ga Mle~ani u Zadru istisnuli dosta rano; u Dubrovniku se zadrào sve do XV veka, dok je najduè ostao na ostrvu Krku, gde je 1898. godine umro Antonije Udina, zvani Burbur, posledwi ~ovek kome je dalmatski bio materwi jezik. Wegovom smr}u dalmatski je i{~ezao, ostavqaju}i tragove jedino u na{oj toponomastici na primorju, kao i u pozajmicama na{ih dijalekata.” (str. 29.)

5. Srpska asimilacija romanskih prastanovnika Balkana U Dalmatinskom zagorju su ìveli Morlaci koji su se prili~no razlikovali od Dalmata. Wih na sli~an na~in defini{u Konstantin Jire~ek i Vladimir ]orovi}. Jire~ek kaè: “Vizantinci su po odelu nazivali planinske pastire crnim Vlasima ili Mavrovlasima, kod Dukqanina u XII veku Morovlasi ili Nigri Latini, a tako isto i u dubrova~kim arhivskim kwigama Morovlahi, Morolaki, od 1420. kratko Morlaki.” ]orovi} je pisao u “Istoriji 438

Bosne”: “Za razliku od primorskih “gradskih” Vlaha, zvali su (u Dalmaciji) br|anske Vlahe iz unutra{wosti, po odelu i po mrkoj boji lica, “crnoguwcima”, “Crnovlasima”, “Maurovlasima”, “Morlasima”, “Morlacima.” (str. 30.) O~igledno je da su na svim dana{wim srpskim prostorima nekada ìveli Vlasi. Srbi ih nisu pobili, nisu ih porobili ni progonili. U prvo vreme su te narodne zajednice ìvele odvojeno, a onda su se intenzivno me{ale. Srbi su kao neuporedivo brojniji i vitalniji asimilovali Vlahe, pa tako preuzeli i wihove etni~ke odlike. Ne treba se uop{te ~uditi {to su mnogi kroz istoriju sve nas Srbe nazivali Vlasima. Mi jesmo i Vlasi. U na{im venama te~e i vla{ka krv, krv prastanovnika Balkana. Ali, smo pre svega Srbi jer je srpska etni~ka masa u tom stapawu naroda bila izrazito dominantna. Za sam vla{ki naziv [afarik je pisao u svojim “Slovenskim staroìtnostima”, objavqenim u Lajpcigu 1843. godine: “Naziv Vlah je kod Slovena ne samo stariji nego narod Vlaha, koji je nastao tek u V ili VI veku kao me{avina Gota, Rimqana i Slovena, nego je (taj naziv) daleko op{tiji i ra{ireniji, jer je odvajkada upotrebqavan za oznaku Italijana i naroda koji tu ìve, a tako|e za keltske i galske narode.” (str. 31.) I Jire~ek iznosi: “Sredwovekovni Srbi zvali su i potomke podunavskih Rimqana uvek Vlasima, koji behu najvi{e pastiri... Sasvim razli~ito od svih romanskih planinskih pastira behu romanski varo{ani u primorju Jadrana najvi{e zanatlije, trgovci, ribari i pomorci nazvani Romani ili Latini, srpski jo{ i Vlasi.” (str. 32.) U pismu Jerneju Kopitaru i Dobrovski isti~e: “Goti, Tra~ani, Gali, Italijani itd, svi su ~isti Vlasi, Vlahen; tj. genus Vlah obuhvata mnoge narode ~iji se jezik odnosi prema latinskom kao unuk prema dedi.” (str. 33.) Posle su se kod Srba svi sto~ari planinski nazivali Vlasima. U vreme turske okupacije izraz Vlasi postaje op{ti za sve pravoslavne hri{}ane. Jire~ek navodi i kako su se Vlasi povla~ili pred Turcima na sever i severozapad, pa kako su svi bili pravoslavci, tako su Hrvati uobi~ajili da svakog pravoslavca, naro~ito Srbina, zovu Vlahom. Austrijski etnograf êrnik je zapaào da su u Hrvatskoj i Slavoniji, u vreme naseqavawa uskocima, Vlasima nazivani “samo narodi srpskog plemena; Bosanci, Srbijanci, Ra{ani, itd, ali uvek gr~ke vere.” (str. 37.) Hrvati su, kako iznosi Kosti}, “i zvani~no (na pr. na “Veleizdajni~kom procesu” 1908.) i privatno, i ponekad i danas, uvek i svagda, iz toga izvodili i izvode da su svi pravoslavni koji su doselili u Hrvatsku Vlasi. To je op{ta verzija celog hrvatskog naroda, koji se i danas predaje u {kolama Hrvatske, (vidi npr. Povjest za III razred gimnazije od Olge Salcer, Zagreb 1953.); ovo {to tvrdi Ma~ek u svojoj Autobiografiji; o tome izdaje kwigu fra Dominik Mandi} u Buenos Airesu 1956. (Postanak Vlaha) itd.” (str. 37.)

6. Islamizacija i arbana{ewe Srba Procesom osloba|awa srpskih teritorija i {irewem srpske dràve povla~ilo se tursko i muslimansko stanovni{tvo. Ali to je izazivalo nove probleme u neoslobo|enim srpskim zemqama, pogotovo u Bosni, Staroj Srbiji i Makedoniji. “Veliki deo “Turaka”, me|u kojima je bilo dosta poislamqenih Srba, preselio se u Bosnu, i time je poja~an broj muslimana. Ovi muslimani 439

su bili prema Srbima naro~ito r|avo raspoloèni, a i bez obzira na wih Srbija je magnetski privla~ila u svoja nedra obespravqene i kmetovske Srbe iz Bosne. Tako je etni~ko ~i{}ewe Srbije donelo sobom i grdne na{e etni~ke minuse u Bosni i Hercegovini. Od zemaqa sa sigurnom apsolutnom ve}inom srpskog pravoslavnog stanovni{tva postale su zemqe sa wihovom relativnom ve}inom; od nespornih srpskih zemaqa, postale su sporne.” (str. 49.) Sa sli~nim se problemom suo~avala Crna Gora. Posle balkanskih ratova ipak je u srpskim dràvama ostalo mnogo turskog i muslimanskog stanovni{tva, a pogotovu posle Prvog svetskog rata. Svi muslimani na podru~ju turske dràve smatrali su se Turcima sve negde do pred kraj XIX veka. I drugi su ih tako tretirali, i oni su sebe videli iskqu~ivo u tom svetlu. Kod bosanskih muslimana proces bu|ewa srpske nacionalne svesti po~eo je tek prvih godina dvadesetog veka. Kosti}, kad je re~ o oficijelnim popisima stanovni{tva, ukazuje na jedan, na prvi pogled neverovatan paradoks. Po popisu iz 1921. godine bilo je u Jugoslaviji 150.000 Turaka, a po popisu iz 1953. godine 239.000, iako su se Turci u me|uvremenu poprili~no iseqavali. On pokazuje da je to zato {to su se i mnogi muslimani i Albanci deklarisali kao Turci da bi stekli pravo na iseqewe u Tursku. Ali, i tu je tretman nejednak, i motivisan izrazito antisrpskom politikom centralne vlasti. “Iako svaka vlast mora respektovati voqu deklaranta i primiti kao Tur~ina ~ak i onoga ko nije Tur~in, ne mora svaka vlast da mu izda paso{. I imamo dve sasvim razli~ite prakse. U Makedoniji daju svakome bez izuzetka paso{, ~ak i preporu~uju svakome, ko moè, da se seli. Na taj na~in postiù nacionalnu ~isto}u Makedonije. Na Kosovu, pak, i Metohiji, vlast ne daje paso{ onima koji izjave da su Turci. Jer je vlast u {iptarskim, tj. arbana{kim rukama, a ona ne dozvoqava da pozicija nesrba slabi.” (str. 56.) Ovde je potrebno isticati da su se pod kategorijom Turaka smatrali i svi doseqenici koje je turska vlast vekovima naseqavala. Oni su izvorno raznih nacionalnosti, ali redovno muslimani, pa im pretapawe u Turke nije te{ko padalo. Neki drugi su i daqe ~uvali izvesni posebni identitet, poput êrkeza. Arbanasi su masovno naseqavani na podru~ju Stare Srbije posle velike seobe iz 1690. godine. Do tada ih tu uop{te nije ni bilo, a onda su do{li u bujici. “Etni~ki ~isto srpska teritorija, prasrpska, postajala je i sve vi{e arbana{ka. Ostali su i mnogi Srbi, ali je wihova brojna snaga bila sve slabija, oni su goweni, maltretirani, nacionalno nisu smeli dolaziti do izraàja. Onda su se po~eli seliti. Dok nije do{lo do vaskrsa Srbije, seobe su bile sasvim individualne i jedva primetne. Tada postaju masovne. Stara Srbija se denacionalizuje; srpsko podru~je se sve vi{e suùje, arbana{ko sve vi{e {iri. Turcima je bilo stalo da od Arbanasa naprave prirodnu branu daqem srpskom nadirawu na jug i prirodni plot srpskog uticaja. Zato su ih sve vi{e naseqavali na granicama Srbije.” (str. 63.) Kosti} navodi i primere poarbana{ewa Srba koje je stotinama godina bilo veoma intenzivno, pa je i u dana{wem vremenu bilo mnogo Arbanasa koji govore srpski, a to se i u rasnom pogledu moè zakqu~iti kada se vidi koliko im se dece ra|a s plavom kosom. “Kad se pita za jezik, oni se uvr{tavaju u rubriku srpskog jezika; kad se pita za narodnost, oni se uvr{tavaju me|u [iptare (Arbanase), kakvi se i ose}aju (jer su vere muslimanske i ìve u zajednici sa arbana{kim muslimanima).” (str. 64.) 440

Laza Kosti} navodi i jedan interesantan podatak koji do sada nije bio poznat u na{oj {iroj javnosti. U vreme velike seobe “sa Srbima je pobeglo ne{to katoli~kih Arbanasa i naselilo se na na{oj oblasti u Sremu, gde je denacionalizovano (pohrva}eno). U Hrtkovcima, Nikincima i Jarku – selima u Sremu – naselilo se 1737. godine oko 500 porodica arbana{kog plemena Klimenta, katoli~ke vere. Klimenti su se, kao i ostali hri{}ani, bili pridruìli austrijskoj vojsci kad je ova, u pohodu protiv Turaka, doprla do Novog Pazara, pa kad je taj pohod propao – odstupili su i oni za austrijskom vojskom. Tokom vremena, pretopili su se u Hrvate, tako da 1910. godine od 2.565 stanovnika sela Hrtkovaca znalo je arbana{ki samo 37 lica, a u Nikincima od 1.776 stanovnika samo oko 18 lica.” (str. 67-68.) Na fenomen arbana{ewa Srba ukazivali su Ami Bue i Jovan Cviji}. Bue je pisao 1840. godine: “U su{tini ovi Arbanasi nisu ni{ta drugo nego rasa bastarda pome{ana mnogo sa srpskom krvqu, kao {to su pome{ani Grko-Arbanasi u Epiru. Oni su do{li na mesta koja su emigrirani Srbi napustili 1690. i 1737. Wihovi fisovi ili plemena... mnogoborojna su... i sva poti~u od me{anih alijansa albano-srpskih.” (str. 68.) Cviji} detaqno obja{wava sam proces arbana{ewa kroz mimikriju pravoslavnih Srba: “Prvi je znak mimikrije u ovim oblastima bio primawe arbana{kog odela. Zatim je do{lo usvajawe wihovih pokreta, pona{awa i samog jezika, tako da se na putu i trgu nisu mogli razlikovati Srbi od Arbanasa... Ovom spoqnom mimikrijom stanovni{tvo se ~uvalo od mu~ewa i nasiqa. Ali je ona vodila neposredno primawu islama i poarbana{avawu. Ima porodica koje su samo upola poislamqene (u okolini Pe}i, u Gori kod Prizrena), gde je mu{kiwe primilo islam a ènskiwe ostalo pravoslavno... Samo se po sebi razume da, ~im Srbin postane musliman, prestaje potreba za mimikrijom, {tavi{e... on postaje najqu}i nasilnik prema svojoj bra}i.” (str. 68.) Daqe Kosti} razmatra taj problem. “Grdno mnogo ima poarbana{enih Srba; bilo ih je dosta, kad je taj deo teritorije oslobodila srpska vojska, koji jo{ nisu sav proces asimilovawa potpuno bili ni zavr{ili, a ipak niko nije, po mom saznawu, vratio se ni veri dedova ni svojoj staroj naciji. Asimilacija je bila kompletna kao retko gde. Na toj bazi mi ne moèmo mnogo vi{e ra~unati: da se dana{wi Arbanasi, odn. jedan wihov deo, vrati srpstvu, meni izgleda nemogu}e. To bi moglo biti samo kad bi se oni iselili iz arnautluka, {to oni ne èle, a ne bi bilo pravo prisiqavati ih. Tamo, pak, oni su se sasvim integrisali i svaki poku{aj naknadnog diferencirawa doveo bi ne samo do wihove izolovanosti, ve} veoma verovatno i do fizi~ke propasti.” (str. 68.) Arbana{kim nasrtajima treba se sistematski suprotstaviti, a Kosti} posebno insistira na naseqavawu Crnogoraca i Li~ana, kao pouzdanom metodu. “Samo su Crnogorci u stawu da na teror Arbanasa odgovore ravnom merom, i samo od wih je Arbanas imao respekte.” (str. 69.)

7. Srpska Vojvodina Demografsko-etnografska studija “Srpska Vojvodina i wene mawine” iza{la je 1962. godine u Torontu i predstavqa direktni nastavak prethodne monografije. Kosti} nema ambicija da pi{e istoriju Vojvodine, nego da javnosti saop{ti ono {to se na drugom mestu ne moè na}i ili ono {to reìm u 441

otaybini zabrawuje. On tako pred sebe postavqa eksplicitne i konkretne zadatke: “Davati stvari sasvim nepoznate ili nedovoqno poznate odn. nedostupne srpskoj ~itala~koj publici; pruàti po mogu}nosti stvari uop{te nove za na{u nacionalnu nauku, naro~ito one koje niko drugi ili ne ume ili ne sme da pi{e. To posebno vaì za objavqivawe i tuma~ewe statisti~kih podataka do kojih drugi jedva mogu da do|u, jer ne znaju ni gde se nalaze, a jo{ teè ih mogu eksplicirati.” (str. 6.) Srpska Vojvodina je stvorena 1. maja 1848. godine na skup{tini srpskog naroda. Ova odluka ima zna~aj konstitutivnog akta koji je, 18. novembra 1849, potvrdio kraqev dekret. Na skup{tini je mitropolit Raja~i} progla{en za patrijarha, a Stevan [upqikac izabran za srpskog vojvodu. Skup{tina je odràna u Sremskim Karlovcima. Nakon {to je izdao kraqevski dekret, austrijski car je sebi dodao novu titulu – velikog vojvode srpskog vojvodstva. Zvani~ni naziv je bio Vojvodina Srbija i Tami{ki Banat”, a teritorija je bila tako odre|ena da se nigde ne grani~i sa kneèvinom Srbijom. Izme|u wih je bila vojna granica. Srpska Vojvodina je u trenutku formirawa imala oko milion i po stanovnika. Hrvatska i Slavonija su tada imale 865.000, a Dalmacija sa Bokom i Dubrovnikom 405.000. Celokupna vojna granica je imala oko milion stanovnika. Srpska Vojvodina nije dugo trajala. Carskim ukazom od 27. decembra 1860. godine ponovo je pripojena Ma|arskoj, ali je na polet nacionalne svesti srpskog naroda imala ogroman uticaj. Nova {ansa, i to ovog puta za potpuno otcepqewe, ukazala se srpskom narodu tek krajem Prvog svetskog rata. Velika narodna skup{tina Srba, Buwevaca i ostalih Slovena u Banatu, Ba~koj i Barawi donela je, 25. novembra 1918. godine, odluku o prikqu~ewu Kraqevini Srbiji. Srbi nekada{we Srpske Vojvodine hteli su potpunu integraciju u Srbiju bez ikakvog izdvajawa ili posebnosti. Dve nedeqe pre toga Srem je samostalno doneo sli~nu odluku jer je u Austro-Ugarskoj imao druga~iji pravni status. Odluka je done{ena na Konferenciji izaslanika raznih odbora narodnih ve}a u Sremu 11. novembra 1918. godine, u Rumi. Insistirawe na neposrednom prikqu~ewu Srbiji pra}eno je i nagla{avawem svih ovih pokrajina da ih Srpska vlada zastupa na Konferenciji mira u Parizu. Tek su komunisti, posle Drugog svetskog rata, krenuli da ponovo otmu Vojvodinu od Srbije, vr{e}i i razgrani~ewe na republike i pokrajine. Tad je i Vojvodina okrwena jer su joj oteli Barawu i Zapadni Srem, pa ih pripojili Hrvatskoj, mada nikad ranije nisu bili u wenom sastavu, niti su Hrvati tu predstavqali ve}insko stanovni{tvo. “âk nije dato ni ime Srpska Vojvodina, koje je Be~ bio zvani~no ustanovio. Kaè se samo Vojvodina, {to bi bilo isto kao kad bi se Hrvatska nazvala Banovina!” (str. 31.) Srbi su ìveli u Vojvodini od dolaska na Balkan, najvi{e u Sremu. Ostalo je zapisano da je i Sveti Sava, kad je odlu~io da se odrekne arhiepiskopskog poloàja, za svog naslednika predloìo Arsenija iz Srema. I srpski despoti su, prema Jire~ekovom svedo~ewu, imali ogromne posede u Ju`noj Ugarskoj. U nekoliko istorijskih faza srpska etni~ka masa je dopuwavana. Mada su procesi unija}ewa na teritoriji pod ma|arskom kontrolom bili veoma agresivni, Srbi su imali {anse da se o~uvaju tamo gde je wihovo stanovni{tvo bilo kompaktno, najvi{e u Sremu. 442

Austrijski dràvnik baron fon Barten{tajn je u Promemorijalu Josifu II pisao da su se Srbi useqavali kao organizovan narod: “Nije se radilo o tome da se prime rasterani begunci ili da se wima daju neka pusta zemqi{ta, ve} se radilo o tome da se ~vrsto naseqeni i imu}ni qudi, koji nisu bili ometani u vr{ewu svojih verskih obreda, podstaknu da pre|u iz turskog suverenstva u ovda{we, i to rizikuju}i telo i ìvot, imawe i dobra. Ovi Srbi su jo{ ispo~etka ozna~avani kao nacija sa svojim duhovnim i svetovnim staleìma, koja se per modum pakti, putem ugovora, ovamo uputila.” (str. 40.) S druge strane, Austrija se trudila da doseli {to vi{e pripadnika drugih nacionalnosti kako Srbi ne bi predstavqali ve}insko stanovni{tvo. “Nikad oblast sada{we Vojvodine, od kad istorija pamti, nije bila bez Srba i to bez znatnog broja Srba koji joj je davao nacionalno obele`je. Sve {to je u woj bilo od vrednosti bilo je srpsko.” (str. 41.) Nema~ki slavista Gerhard Gezeman, koji je intenzivno prou~avao srpsku literaturu, pisao je 1930. godine o srpskom naseqavawu Slavonije i Vojvodine: “Veliki rojevi iz Makedonije i Stare Srbije pre{li su najve}im delom u austrijske i ugarske ju`ne grani~ne predele i kao zemqoradnici, trgovci i slavna grani~na vojska srbizirali Slavoniju i Vojvodinu...Kolonisti u Ugarskoj ispreme{ani su sa sunarodnicima iz Makedonije. Ova me{avina, kojoj nikako ne nedostaju i dinarske primese, me{avina starosrpskog nacionalnog romantizma, vizantijske pohlepnosti za zaradom i makedonske radqivosti, me{avina ìlavosti, ìvotne prepredenosti i oportunisti~ke, instinktivne sposobnosti prilago|avawa, izvukla je za malo generacija srpski narod iz duhovnog sredweg veka, balkanizma i patrijarhalizma i prevela u sredweevropsku kulturu.” (str. 44.) Dok je Srbija pusto{ena a Crna Gora se gr~evito borila za goli opstanak, do kraja XVIII veka, kako je pisao Jovan Skerli}, “ono {to je bilo duhovnog ìvota u srpskom narodu, to je bilo kod ono nekoliko stotina hiqada begunaca, koji su se nastanili u pustim ravnicama Ju`ne Ugarske. Ti su Srbi po~eli ìveti novim kulturnim ìvotom i nekih sto i pedeset godina tu se mislilo i pisalo za ceo srpski narod.” (str. 45.) Kako dodaje Laza Kosti} “Vojvodina i Novi Sad su se smatrali jo{ krajem pro{log veka kao glavni i intrasigentni predstavnici i branioci Srpstva. Iako su imali dve srpske slobodne dràve, iz Vojvodine je proishodilo duhovno strujawe Srpstva... Ali najve}e ~udo je u tome, {to su ugarski Srbi obrazovali i potpuno isti, svuda jednak jezik srpski. Nesumwivo je da su sobom doneli razne dijalekte, koji su se posle spojili u jedan jedinstven izgovor.” (str. 45.)

8. Buwevci i [okci Buwevci i [okci su dve posebne etni~ke grupe, me|usobno vrlo sli~ne, ali ipak svaka od wih qubomorno isti~e svoju posebnost. Buwevci ìve u Ba~koj, a [okci na ne{to {irem podru~ju Vojvodine, Slavonije i Barawe. Kosti} wihov teritorijalni razme{taj ovako precizira: “Buwevci ìve samo u Ba~koj, i to severnoj: u Subotici (koja je wihova metropola), ju`no i severno od we. Severniji Buwevci ìve u tzv. Bajskom trouglu, u onom delu Ba~ke koji je ostao pod Ma|arskom. [okci ìve prete`no u Barawi ali tako|e i u ju`noj 443

Ba~koj (uz Dunav). I wih ima u ma|arskom delu Barawe mo`da vi{e nego u na{em (dok je Buwevaca u Bajskom trouglu mawe nego kod nas). [okaca je ranije bilo mnogo vi{e. Cela katoli~ka Slavonija se zvala [okadija. I danas jo{ poneki Slavonac katoli~ke vere kaè da je [okac.” (str. 60-61.) Prema prvom ugarskom statisti~kom pregledu, iz 1840. godine, u Hrvatskoj i Slavoniji je ìvelo ukupno 1.605.730 stanovnika, a od toga 777.880 Hrvata, 297.747 [okaca i 504.179 Srba ili Raca, kako su ih jo{ uvek nazivali. Iz tabele se vidi da u Poè{koj i Viroviti~koj ùpaniji nije bilo nijednog Hrvata. Tu su ìveli samo Srbi i [okci, kao i u sremskom delu Vojne krajine. Zabeleèno je da su [okci ìveli i u nekim delovima Bosne, a Buwevci u severnoj Dalmaciji, {to ukazuje na ~iwenicu da je to prvobitni naziv za pokatoli~ene Srbe, pogotovo {to je u Sremu i Slavoniji sve do dana{weg vremena za Srbina koji bi se pokatoli~io uobi~ajeno govoreno da se po{ok~io. Rimokatoli~ka sve{teni~ka hijerarhija nije prema [okcima nikada pokazivala neki vi{i stepen poverewa. Uglavnom su ih prezirali, a ostalo je zabeleèno da je katoli~ki kanonik ma|arske nacionalnosti [andor Ronaj u jednom pe{tanskom ~asopisu o [okcima pisao na slede}i na~in: “[okac je savr{eni kontrast Buwevcu. [okac je evropski Indijanac koji ìvi pored Dunava u nekoliko sela, po veri i jeziku ne obazrev{i se na razli~ite akcente, jedno je sa Buwevcima. [okci su bogoboja`qivi qudi, ali bez morala.” (str. 60.) Pisanih tragova o Buwevcima i [okcima ima pri kraju 17. veka, a kako Kosti} navodi, pozivaju}i se najvi{e na istraìvawa Alekse Ivi}a, 1687. godine u Ba~koj je ìvelo pet hiqada Buwevaca. “Oni su od austrijskih vlasti nazivani iskqu~ivo kao “Raci katolici”, bilo u nema~kom ili latinskom jeziku.” (str. 62.) Nema~ki publicista Paul Fle{, rodom iz Ba~ke, objavio je 1953. godine u Nema~koj kwigu “Zlatna Ba~ka”, u kojoj je isticao “da je iz 88 latinskih, nema~kih i austro-ugarskih monografija i istorijskih dokumenata utvrdio da su se Buwevci doselili u Ba~ku 1687. kao katoli~ki Srbi.” (str. 62.) To isto tvrde i najistaknutiji srpski istori~ari koji su prou~avali istoriju Vojvodine, a pre svega Aleksa Ivi}, Jovan Radoni} i Du{an Popovi}. Popovi} u kwizi “Velika seoba Srba” iz 1954. godine navodi i da je katoli~ki nadbiskup Imre âki, 1718. godine, u pismu caru Karlu IIItvrdio da “Srba ima i rimokatoli~kih i pravoslavnih, ovih prvih mawe; oni su jako siroma{ni.” (str. 62.) Buwevci su se dràli prili~no kompaktno, dobro su se me|usobno organizovali. “Vo|e ovih rackih Srba su traìli da ih nasele u Subotici, Baji i Segedinu, sve va`nim mestima sa odli~nom zemqom. Izgleda da su skoro svi naseqeni u Ba~koj, jer se sre}u posle u Subotici, Somboru, Senti i Baji, i jo{ u blizini Ba~ke, u Kalo{u. U Segedinu ih nema. Tamo gde su se naselili, ostali su do na{ih dana.” (str. 62.) Ono {to je nesporno je ~iwenica da “svi etnografi i austrijski i ma|arski smatraju Buwevce i [okce katoli~kim Srbima. Posebno to vaì za be~ke etnografe êrniga i Fikera, ma|arske Hunfalvija, Kaletija i [ikera. Najpriznatiji wihov etnograf Hunfalvi kaè da je oko 1870. bilo u celoj Ugarskoj (tj. sa Hrvatskom i Slavonijom) “Srbo-Hrvata” 2.405.700 od ~ega otpada “na pravi srpski narod 942.923 gr~ko-isto~nih i oko 70.000 katoli~kih Srba ([okaca i Buwevaca), dakle ukupno 1.012.923.” Tako izre~no stoji kod Hunflavija.” (str. 62-63.) Nema~ki putopisac Grinhold je 1847. godine u ~asopisu “Inostranstvo” pisao: 444

“Slobodni kraqevski grad nastawen je najve}im delom od Raca katoli~ke i pravoslavne religije, broji 25.000 stanovnika.” (str. 63.) Isti autor navodi za Baju: “Prostrani i slabo izgra|eni deo varo{i nazvan “Na pesku”, nastawen je gotovo samo od Buwevaca, koje obi~no nazivaju Raci, Rajici.” (str. 63.) Nema~ki geografski ~asopis “Globus” je krajem pro{log veka, u nekoliko navrata, objavqivao podatke da su Buwevci i [okci Srbi katoli~ke konfesije. 1875. godine u wemu je objavqen tekst pod naslovom “[okci i Buwevci u Ugarskoj” u kome je, izme|u ostalog, stajalo: “U ju`noslovenska plemena koja obitavaju Ugarsku, spadaju i Buwevci i [okci. Oni su dosad po svim popisima navo|eni kao Ma|ari iako im je materwi jezik slovenski i to upravo srpski; ima ih vrlo malo koji pored ovog jezika govore i neki drugi. Oba ta plemena su veoma zapu{tena i krajwe bigotna. Buwevci se razlikuju od [okaca samo po ode}i, oni su (Buwevci) uop{te ìvqi (otresitiji) od ovih i mnogo lep{i soj qudi. Wihov spoqni tip (izgled) je izrazito srpski.” (str. 63.) Francuski publicista Anri Gedo pisao je 1876. godine: “Sloveni Dalmacije i Istre ~esto se klasiraju kao Hrvati. Razlika izme|u Srba i Hrvata je istorijska, a ne etni~ka. Obi~no se Srbima nazivaju pravoslavni koji se sluè }irilicom, a Hrvatima katolici koji upotrebqavaju latinicu. Pa ipak izvesni nau~nici, me|u wima Piko, uvr{}uju u Srbe Slovene katoli~ko-latinske Dalmacije i Istre, jer se oni svojim dijalektom pridruùju pravim Srbima, jednako kao i [okci i Buwevci Ma|arske (pribli`no oko 60.000.) iako su oni latinski katolici i pi{u u svom jeziku latinskom azbukom.” (str. 64.) Jo{ je izri~itiji jedan od najautoritativnijih nema~kih etnografa 19. veka, Loren Difanbah, u svojoj kwizi “Etnografija Balkana”, objavqenoj u Darm{tatu 1880. godine, u kojoj nedvosmisleno tvrdi da u Ugarskoj ìvi oko 200.000 Buwevaca i 50.000 [okaca, oba plemena govore srpski. Prvi se odlikuju ~i{}im i lep{im srpskim tipom, duhovnom bodro{}u, no{wom, i treba da su se po~etkom 18. veka doselili iz Dalmacije; wihovo glavno mesto je Subotica.” (str. 64.) ê{ki etnograf Lubor Niderle 1911. pi{e u svojoj kwizi “Slovenska rasa” na francuskom jeziku: “Vera je jedno od glavnih znamewa za diferencirawe Hrvata od Srba: Hrvati su katolici, Srbi pravoslavni i muslimani. Ipak, ovo obele`je nije apsolutno... ima brojnih katolika koji se smatraju Srbima i koje Srbi smatraju svojima. To su npr. katolici Dubrovnika i Boke Kotorske; ili [okci, Buwevci i Kra{ovani Ma|arske.” (str. 64-65.) Nema~ki publicista Albreht Virt u kwizi “Balkan” iz 1914. godine kaè da se “u Ma|arskoj katoli~ki Srbi nazivaju Buwevci i [okci.” (str. 65.) Engleski politi~ar i geograf Artur Evans u predavawu koje je 1916. godine odrào u Kraqevskom geografskom dru{tvu u Londonu, govori da “u Subotici i wenoj okolini ima oko 70.000 Srba katolika (Buwevaca), koji su do{li tamo iz Hercegovine.” (str. 65.) Nema~ki etnograf Hugo Bernacig 1954. godine u svojoj kwizi “Etnografija” objavio je veliku fotografiju s potpisom: “[okci i [okice u sve~anoj no{wi. To su katoli~ki Srbi, koji obitavaju delove Ba~ke i Banata.” (str. 65.) Nikada nijedan strani autor od nauke ili struke nigde nije napisao da su Buwevci ili [okci Hrvati. Takvu tvrdwu izneti bilo bi jednostavno krajwe neozbiqno. Mora se priznati da se srpska nacionalna svest kod Buwevaca i [okaca postepeno gasila, ali to nije nikako uticalo na pojavu hrvatske svesti, nego na 445

isticawe sopstvene posebnosti. Hrvati su Buwevcima i [okcima bili apsolutno stran etni~ki element. “I Buwevci i [okci su fanati~ni katolici, mnogo odani svojoj veri i svome sve{tenstvu, koje je opet izrazito ultramontansko. To je najvi{e odvajalo (pravoslavne) Srbe od Buwevaca odn. [okaca. To je ometalo me{ane brakove. Ali jedan slu~aj koji se desio na kraju pro{log veka (1899.) ne moè se ni ovde mimoi}i. Tada je pre{lo u pravoslavnu veru veliko selo Santovo u Bajskom trouglu, vi{e stotina du{a. Pre{li su, istina, vi{e iz qutwe prema katoli~kom kliru i iz inata, nego iz naklonosti prema pravoslavqu. Ali je slu~aj jako simptomati~an. U Ma|arskoj je bilo veoma mnogo protestanata (skoro sva yentrija bila je kalvinska), pa ipak Santovci nisu pre{li u privilegisanu evangelisti~ku veru ve} u prokaènu pravoslavnu, upravo srpsko-pravoslavnu (jer je bilo jo{ i rumunsko-pravoslavne). Dokaz ipak da averzija prema pravoslavqu nije bila tako duboka.” (str. 66.) Buwevci su ìveli sa pravoslavnim Srbima i me|u wima. Sara|ivali su po svim pitawima. I politi~ki su zajedno nastupali na lokalnom suboti~kom, ùpanijskom ba~kom i dràvnom pe{tanskom nivou. O tome je najvi{e pisao Vasa Staji}, bave}i se i pitawem ma|arizacije Buwevaca. I sami Buwevci su i u XIX veku svoj jezik nazivali rackim, o ~emu svedo~i i wihov glavni narodni predvodnik iz tog vremena, katoli~ki biskup Ivan Antunovi}, u “Raspravi podunavskih i potisanskih Buwevcih i [okcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gra|anskom i gospodarskom”, objavqenoj u Be~u 1882. godine: “U ono vreme kad sam u Alma{u ùpni~kom bio, gde je re~ Bo`ja u tri jezika nave{tavana bila, te se na jednoj nad propovedaonicom stoje}oj tabli ozna~avao jezik. Na ovoj buweva~koj bija{e velikimi pismeni ispisani “racki”, {to se nije dopadalo tada{wem knezu, ina~e veoma po{tenu i bogatu muù, Andriji Jagi}u, pa me umolio da taj nadpis s onim “buweva~ki” izmeniti dadem. U to ja nisam radi toga privolio {to sam znao da i Buwevac o narodnom govoru veli: “divanili smo racki.” (str. 66.) U toj istoj kwizi biskup Ivan Antunovi} se obra}a srpskom narodu najlep{im re~ima: “Budite, dakle, srda~no pozdravqeni, bra}o Srbi. Ta me svist {to govorio i pisao, nikada ne}e prodrmati moje naj~vr{}e uvjerewe da smo jednim otcem od jedne te iste matere ro|eni, krv od krvi, kost od kosti. O tom svedo~i slog i trup tijela, mast, lik i oblik, narav, obi~aj i adet u radosti i àlosti, u jelu i pitju, u obislu i obiteqskom ìvotu; u na~inu gazdovawa, mislewa i osie}awa u miru i ratu, pod jednim te istim imenom i prezimenom.” (str. 67.) Kada je 1918. godine Srpska vojvodina javno proklamovala svoju voqu i odluku da se direktno pripoji Kraqevini Srbiji, “Buwevci su u tom aktu igrali znatnu ulogu. Velika narodna skup{tina koja je to re{ila zvala se “VNSK Srba, Buwevaca i ostalih Slovena u Banatu, Ba~koj i Barawi.” Ona je imala nekoliko predsednika; kao prvi je me|u wima ozna~en dr Babijan Malagurski, Buwevac iz Subotice. Od 757 poslanika bilo je Srba 578, Buwevaca 84, [okaca 3 (oni uop{te nisu imali inteligenciju), 62 Slovaka, 21 Rusin, 6 Nemaca i 1 Ma|ar. (str. 67.) Ostalo je zapam}eno da je jedan od najve}ih propagatora prikqu~ewa Srbiji bio suboti~ki katoli~ki ùpnik Bla{ko Raji}, koji je na Velikoj narodnoj skup{tini odrào veli~anstven govor u kome je, izme|u ostalog, izrekao: “Ne}u ovde razglabati {ta je Srbija uradila, jer o tome govori danas sav veliki svet, nego }u u ime mojega potla~enog, pritisnutog, dosada na 446

uni{tewe osu|enog naroda (aplauz: “@ivela na{a bra}a Buwevci!!!) javno pred skup{tinom da zahvalim Srbiji {to nas je svojom neprispodobivom vojskom oslobodila jarma i smrti.” (str. 67.) Na osnovu svih ovih i brojnih drugih podataka Lazo Kosti} izvla~i slede}i zakqu~ak: “Ako se Buwevci i [okci nisu mogli sasvim identifikovati sa Srbima, ni govora nije moglo biti, sve do Jugoslavije, o wihovom hrvatstvu. Hrvata me|u Buwevcima nije uop{te nikad bilo, ni od korova, sve do ujediwewa u Jugoslaviju. Malo pred Prvi svetski rat pojavilo se nekoliko wihovih {kolovanih qudi (da se na prste nabroje), koji su po~eli propagirati hrvatstvo, ali ni tada nikako iskqu~ivo ve} u vezi sa srpstvom.” (str. 67.) Na prvim parlamentarnim izborima Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca pojavila se Buweva~ko-{oka~ka stranka koja je u Narodnoj skup{tini osvojila nekoliko poslani~kih mandata i formirala poslani~ki klub. Buwevaca je bilo i u srpskim strankama, ali ne i u hrvatskim. Najzna~ajnija buweva~ka kwièvnica Mara Malagurska, poznata po romanu “Vita \anina”, javno se deklarisala kao Srpkiwa, kao i istaknuta slikarka Ana Be{li}. Kako rezonuje Kosti} “da je ostala Srbija, a ne Jugoslavija, sumwe ne moè biti da bi Buwevci i [okci, do tada nacionalno neizgra|eni, ~ak neopredeqeni, postali Srbi, kao {to bi ostali Srbi i katolici Boke i Dubrovnika, kojima bi se pridruìli mnogi Dalmatinci. Konkordat Vatikana sa Srbijom iz 1914. davao je ~ak i legitimaciju najvi{ih katoli~kih verskih krugova za to.” (str. 68.) Pre Prvog svetskog rata provo|en je proces ma|arizacije Buwevaca, a posle rata, pogotovo posle Drugog svetskog rata, na delu je bio proces intenzivnog pohrva}ewa. Kako se svojevremeno àlio biskup Antunovi}, odnaro|avali su se mahom obrazovani qudi, dok su buweva~ku svest i specifi~nost ~uvali poqoprivrednici. Proces ma|arizacije Buwevaca u Ma|arskoj skoro da je u potpunosti zavr{en. Kosti} profesionalnom statisti~kom analizom dolazi do podatka da je posle Drugog svetskog rata u Ba~koj i Barawi bilo ukupno oko sto hiqada Buwevaca. Oficijelno pohrva}ewe je tu brojku prepolovilo, a mnogi Buwevci, ne pristav{i da se izjasne kao Hrvati, beàli su u kategoriju nacionalno neopredeqenih Jugoslovena.

9. Ostale slovenske narodnosti U Vojvodini ìve pripadnici svih slovenskih naroda osim Belorusa i Luì~kih Srba. Hrvata je bilo najmawe. Kako kaè Kosti}, wih “u dana{woj Vojvodini nije skoro ni bilo. Prakti~no ih uop{te nije bilo u Banatu i Ba~koj. U Barawi, koja, naàlost, ne sa~iwava deo Srpske Vojvodine, bilo ih je, ali uglavnom u onom delu koji je ostao ma|arski, dok u onom delu Barawe koji se prisajedinio sa Srbijom bilo je [okaca a ne Hrvata. U Sremu je bilo ne{to malo Hrvata i to mahom pohrva}enih stranaca, ali zato u onom delu Srema koji su diktatori sada{we Jugoslavije dali Srbima ima nekoliko puta vi{e Srba.” (str. 73-74.) Kad se izuzmu kolonizovani Hrvati posle svetskih ratova, svi drugi koji se tako izja{wavaju sigurno su buweva~kog, {oka~kog, nema~kog, slova~kog, ma|arskog, ~e{kog ili {iptarskog porekla, a osnov kroatizacije redovno je bila katoli~ka veroispovest. 447

Rusi su uglavnom potomci izbeglica posle oktobarske revolucije i oni se najlak{e uklapaju u srpski nacionalni korpus. Posle Drugog svetskog rata u Vojvodini je ìvelo oko tri i po hiqade Bugara i oni se ubrzano integri{u sa Srbima. Poqaka je bio izvestan broj u Bosni. I êha ima oko tri i po hiqade i doseqeni su u drugoj polovini 18. veka. I oni se ubrzano me{aju sa drugim narodima jer su razasuti po celoj teritoriji uglavnom kao gradsko stanovni{tvo, pa }e im tragovi uskoro ostati u karakteristi~nim prezimenima i porodi~nim uspomenama. Ukrajinaca i Rusina ima ve}i broj, imaju i nekoliko kompaktnih naseqa, svoje {kole i u~iteqe, pa time i {ansu da sa~uvaju svoju etni~ku posebnost. Od svih slovenskih nacionalnih mawina u Vojvodini ìvi najvi{e Slovaka, izme|u {ezdeset i sedamdeset hiqada, najvi{e u Ba~kom Petrovcu, Kova~ici, Ba~koj Palanci, Staroj Pazovi i Zemunu. Uglavnom su koncentrisani u kompaktnim naseqima i imaju izraènu nacionalnu samosvest. Imaju {kole na svom jeziku, gimnaziju, novine, radio i televiziju. U ogromnoj ve}ini su protestanti – evangelisti. Sa Srbima su tradicionalno u izrazito prijateqskim odnosima. Kroz istoriju su ~esto podvrgavani procesima ma|arizacije, ~ak i na teritoriji Vojvodine. Ma|ari su najbrojnija nacionalna mawina Vojvodine, ali ih u po~etku nije bilo mnogo. Najvi{e su naseqavani posle Austro-Ugarske nagodbe iz 1867. godine. Prema podacima Du{ana Popovi}a u Banatu ih uop{te nije bilo u prvoj polovini XVIII veka. U Ba~koj su ne{to masovnije naseqavani po gradovima oko 1730. godine. Lazar Stipi}, Buwevac i bibliotekar Suboti~ke op{tine govorio je: “Pogledajte, najboqu zemqu u Vojvodini imaju Srbi, onda Nemci, a najgoru Ma|ari. Ko je prvi do{ao, uzeo je i boqu zemqu.” (str. 81.) Posle Prvog svetskog rata zate~eno je u Jugoslaviji oko pola miliona Nemaca. Skoro svi su proterani posle Drugog svetskog rata. Ostalo ih je nekoliko desetina hiqada, uglavnom po gradovima, gde se me{ovitim brakovima asimiluju. Neki su se izja{wavali kao Hrvati ili kao Ma|ari.

10. Srbi i Ma|ari Odnos Srba i Ma|ara Lazo Kosti} je obradio u posebnoj kwizi, koju je isti izdava~ {tampao u Torontu 1975. godine, i bilo je zami{qeno da “Srbi i Ma|ari” bude prva studija u zbirci “Srbi i okolni narodi”, ali je, naàlost, ostala i posledwa. Kosti} je motivisan ube|ewem da Srbija ne moè ostati ograni~ena na tada{wu “Socijalisti~ku Republiku Srbiju”, da }e morati da se pro{iri na celokupan srpski nacionalni prostor, ali da }e i tada jedan deo Srba ostati van svoje mati~ne dràve. To otvara potrebu razvijawa prijateqskih odnosa sa okolnim narodima, u~vr{}ivawa takvih odnosa tamo gde oni ve} postoje i po mogu}nosti preobra}awa neprijateqa u prijateqe, kako bi se broj neprijateqa sveo na {to mawu meru. Kosti} kaè da Srbi me|u svojim susedima imaju dva iskrena i sigurna prijateqa: Rumune i Grke. S Rumunijom nikada kroz istoriju nismo ratovali, a s Grcima smo ratovali samo u sredwem veku dok je Gr~ka bila u sastavu Vizantije. S wima nas veè i zajedni~ka veroispovest, zajedni~ki neprijateqi i istovetna istorijska sudbina. U posledwih 120 godina na{i odnosi sa Bugarskom 448

bili su veoma lo{i, ali je potrebno maksimalno raditi na wihovom poboq{awu. Za u~e{}e u Drugom balkanskom i dva svetska rata na pogre{noj strani Bugarska je ka`wena teritorijalnim gubicima i bilo bi pogre{no pokazivati bilo kakvu daqu osvetoqubivost, a makedonsko pitawe bi se, po Kosti}evom mi{qewu, moglo i kompromisno re{iti. Kosti} smatra da treba uloìti napore da se poprave odnosi sa Albancima, smatraju}i to mogu}im, s obzirom da su albanske vojvode ~uvale vekovima srpske manastire i druge svetiwe. Oni misle da je to mogu}e, ali nije stigao da objasni kako, pa mu je misao ostala samo na nivou puste èqe. S druge strane, Kosti} je potpuno u pravu kad insistira na prijateqstvu sa Italijanima, s obzirom da s wima nema nikakvih nera{~i{}enih ra~una, a imamo zajedni~ke neprijateqe. I istorijski imamo razgranate mnogostruke veze, a u Drugom svetskom ratu, iako su bili okupatori, spasili su vi{e od pola miliona Srba od zlo~ina~ke hrvatske ruke. Geopoliti~ki poloàji, ekonomski i politi~ki interesi upu}uju nas na sveobuhvatnu saradwu. “Ukoliko oni opet budu pokazivali apetite na desnu obalu Jadrana, {to nije iskqu~eno pri kakvoj novoj konstelaciji, mi smo posledwi na koje bi oni aspirisali. Tu bi bili u prvom redu Hrvati i Arbanasi, a posle i Slovenci.” (str. 9.) Na{a nacionalna i dràvna politika treba da se bazira na ~vrstom prijateqstvu sa Italijom. Hrvati su, kako isti~e Kosti}, kao najnekulturniji i najdivqiji narod Evrope, na{i vekovni i nepopravqivi neprijateqi. S Ma|arima smo istorijski imali i saveze i sukobe. Zajedno smo ratovali protiv Turaka i izme{ani ìveli na jednoj teritoriji. Najteà hipoteka su zlo~ini ma|arskih okupatora u Drugom svetskom ratu. Kosti} smatra da i sa Ma|arima treba razvijati {to bliè prijateqske odnose. [to se ti~e Slovenaca, on jo{ robuje zabludama da su nam prijateqi. Naravno, polovinom sedamdesetih godina Kosti} nije mogao predvideti kako }e se Slovenci neprijateqski poneti prema Srbima po~etkom devedesetih. Ono {to je sasvim nesumwivo je ~iwenica da nam Hrvati nikada ne mogu biti prijateqi. “Oni ne}e nikad imati mira dok ijedan Srbin ìvi. Samo je gubqewe vremena i snaga ma {ta poku{avati u tom pravcu. Naprotiv, na{a osnovna briga treba da bude – a to je i glavni ciq ovih izlagawa, da se obezbedimo sa drugih strana kad do sukoba sa Hrvatima do|e. Da mi sami sa wima moèmo da iza|emo na kraj, to niko normalan ne moè da sumwa. Mi smo brojno dvostruko i vi{e nego dvostruko ja~i od wih, a nisu mogli dohakati Srbima ni uz pomo} Hitlera kad pred wim nije stajala srpska oruàna snaga, ve} par stotina, posle mo`da hiqada rebela bez oru`ja i pripreme. Ne bojimo se mi wih nikad ni u ma kojoj prilici ako bismo bili sami konfrontirani jedni prema drugima, ali se moramo obezbe|ivati da ne budemo napadnuti i sa drugih strana.” (str. 13.) Kosti} navodi i zakqu~ke prohrvatski orijentisanog nema~kog geopoliti~ara Florisana Lihtregera, koji je analizirao krajwe lo{ geostrate{ki poloàj Hrvatske, ukle{tenoj izme|u Srbije, Ma|arske i Italije, {to je velika prednost za Srbe. Ono {to je nama Srbima najzna~ajnije kad je re~ o Ma|arima je ma|arska iskonska èqa za izlaskom na Jadransko more. Mi Srbi moramo u~initi sve {to je u na{oj mo}i da im pomognemo da povrate Rijeku kao najve}u ma|arsku pomorsku luku. Ma|arska politika jednostavno kad tad mora da se vrati na ~u449

venu izjavu Lajo{a Ko{uta da on na geografskoj karti nigde ne vidi Hrvatsku. Otkad su Ma|ari u H veku do{li na Balkan, sudbine su nam istorijski isprepletane. Na{i i wihovi kraqevi su se sva|ali i mirili, sukobqavali i rodbinske veze uspostavqali. Nema~ki istori~ar Edgar He{ u [tutgartu je 1968. objavio “Istoriju balkanskih zemaqa” i u woj naveo da su jo{ u samim po~ecima ra{ke dràvnosti, srpske ùpe na{le prirodnog saveznika u pograni~noj Ugarskoj, i taj oslonac je u~inio da su se mnogobrojne vizantijske ekspedicije mogle da izdrè bez {tete.” (str. 38.) On daqe pi{e kako je i srpska despotovina opstajala oslawaju}i se na Ugarsku. I u Moha~koj bici 1526. godine ratovali su zajedno Ma|ari i Srbi protiv Turaka. I Beograd je prvi put u{ao u sastav srpske dràve u vreme kraqa Dragutina, tako {to ga je ma|arski kraq poklonio u miraz uz ma|arsku princezu Katarinu koja je tada postala srpska kraqica. Kasnije je bilo i vi{e ratnih sudara izme|u Srba i Ma|ara povodom Beograda i Ma~ve. Posle svih tih ratova, ponovo je, 1425, Stefan Lazarevi} od ugarskog kraqa Sigismunda dobio Beograd na poklon, da bi ga Srbi opet predali Ma|arima, da bi Ma|ari, zauzvrat, priznali \ur|a Brankovi}a, kao Stefanovog sestri}a, za legitimnog vladara Srbije. Beograd je skoro sto godina bio gotovo neosvojiva ma|arska tvr|ava prema Turcima. Oko wega su se vodili mnogi krvavi ratovi u kojima je srpski narod slavio i u pesmama opevao ma|arske junake kao svoje sopstvene, poput Jano{a Huwadija, odnosno Sibiwanin Janka. Po padu srpske dràve u tursko ropstvo, velika masa Srba se preselila u Ju`nu Ugarsku, prikqu~ila tamo{wim srpskim starosedeocima i stupila prvenstveno u ma|arsku vojnu slu`bu. Ma|arski vladari su ta srpska naseqavawa zdu{no podsticali jer su tako ja~ale ju`ne granice. Ve} u 15. veku Srbi su ~inili prete`no stanovni{tvo Srema i Banata. Srbi su kao ugarski podanici dobijali zna~ajne privilegije za svoje ratne zasluge. Takav status Srbima je omogu}avao o~uvawe nacionalnih tradicija i kulturno uzdizawe, ali i ekonomsko ja~awe, {to }e sve kasnije biti veoma zna~ajno u vreme bu|ewa nacionalne svesti. Nacionalna simbioza Srba i Ma|ara dovela je do toga da su Srbi preuzeli mnoge ma|arske, a Ma|ari srpske re~i. “Ovaj me|usobni i uzajamni uticaj jezika retka je pojava, kod nas poznata donekle samo izme|u Srba i Arnauta. Mi imamo mo`da hiqade turskih re~i u Bosni, a ne mnogo mawe i u Srbiji i Staroj Srbiji. Ali Turci nemaju na{ih re~i; nisu ih pozajmqivali od nas. Mi imamo na Primorju jedva mawe italijanskih re~i, ali Italijani (Mle~ani, od kojih smo ih preuzeli i pod ~ijom smo vladavinom bili, nemaju srpskih re~i). U severnim granicama srpskog ìvqewa mi smo preuzeli masu nema~kih izraza, specijalno za oznaku tehni~kih predmeta, oru|a, doma}inskog pribora itd. Ali Nemci nemaju nijedne srpske re~i... Jer su pripadnici svih tih naroda bili samo osvaja~i koji nisu masovno ìveli me|u nama. Mi smo sa Ma|arima bili ispreme{ani. Najboqi je dokaz da smo mi primali od wih mnoge izraze, a i oni od nas. Neka jezi~na me|uzavisnost, interdependencija, posledwi dokaz uzajamne nepot~iwenosti.” (str. 51.) U novije doba, do ozbiqnijih sukoba izme|u Srba i Ma|ara do{lo je 1848. godine, u vreme ma|arske bune Lajo{a Ko{uta. Tu su nam jednostavno nacionalni interesi bili suprotstavqeni. Me|utim, u svojim “Emigrantskim spi450

sima” Lajo{ Ko{ut je ostavio svedo~anstvo o svom susretu i razgovoru sa srpskim knezom Mihailom, 1859. godine, u kome je Mihailo otvoreno izrazio simpatije za ma|arsku borbu protiv Austrijanaca, smatraju}i Austrijance opasno{}u po Srbiju. Izraàvao je èqu da Ma|arska izbori svoju nezavisnost i da sa Srbijom ima {to boqe politi~ke odnose. Na Berlinskom kongresu, 1878. godine, austrougarski ministar inostranih poslova i ma|arski grof \ula Andra{i pruìo je Srbima dragocenu i verovatno presudnu pomo} da zadrè Ni{, Leskovac, Prokupqe, Pirot i druga mesta. Pretila je opasnost da ti srpski predeli pripadnu Bugarskoj. I drugi austrougarski ministar spoqnih poslova i ma|arski grof Gustav Kolnoki pomogao je Srbima da izbegnu teritorijalne gubitke posle sramotnog poraza u ratu sa Bugarskom 1885. godine. U pro{lom veku, Srbi su sistematski progoweni u Hrvatskoj, pogotovo u vreme bana Ivana Maùrani}a koji je Wego{u ukrao spev “Smrt Smail-age êngi}a.” Tek kad je za hrvatskog bana imenovan ma|arski grof Kuen-Hedervari “Srbima je laknulo: to je prvi put da su se oni ose}ali kao u svom domu. Kuen je, kaù, preko wih dobio ve}inu u “Hrvatsko-slavonsko-dalmatinskom saboru”, {to svakako odgovara istini. Ali, bilo zbog toga ili ne~ega drugog, on je bio blagonaklowen Srbima i priznao wihovu posebnost: wihovo pismo, wihovu zastavu i samo srpsko ime. Srbi nisu nikad tamo uìvali sva ova prava i bili ravnopravni gra|ani kao pod wim.” (str. 68-69.) To je bio najlak{i period u ìvotu Srba Slavonije i Hrvatske. Brat Stjepana Radi}a Ante, koji je i osnovao Hrvatsku seqa~ku stranku, pisao je 1901. godine u tekstu “Hrvatski Srbi”: “Srpska gospoda – kakva su, takva su – biesni su na Hrvate, pa drè sa Mayaronima, a dana{wi im Mayaroni priznaju i u zakonu wihovo srpsko ime.” Drugim re~ima, Ante Radi} bar razume srpsko dràwe. Ne kaèm da ga opravdava, ali ga i ne osu|uje. Za{to bi Srbi bili sa onima koji im negiraju ime i narodnost, a protiv onih koji im to priznaju, misli – vrlo verovatno Ante Radi}.” (str. 69.) Dimitrije Ruvarac je, 1895. godine, u kwizi “Evo {ta ste nam krivi”, {tampanoj u Zemunu, hvalio Kuena-Hedervarija {to je dozvolio “da Srbi na svojim crkvama i u sve~anim prilikama isti~u zastavu srpske Karlova~ke mitropolije i srpskog patrijarha, odnosno srpsku zastavu.” (str. 69.) Desilo se da je ono {to je Kuen-Hedervari uveo kao obavezu u {kolama srpskih ve}inskih op{tina – srpski jezik i }irilicu, po wegovom odlasku progla{eno kao antidràvni zlo~in, i to je bila jedna od ta~aka optu`nice na zagreba~kom veleizdajni~kom procesu protiv istaknutih Srba 1908. godine. I ministar finansija i poglavar Bosne i Hercegovine Bewamin Kalaj je, bar u jednoj fazi, bio izrazito naklowen Srbima, pa je ~ak 1877. godine izdao sopstvenu “Istoriju Srba.” Posle je bio okupiran mi{qu da stvori bo{wa~ki narod i bo{wa~ki jezik. I profesor Stefan Burijan je bio srpski prijateq, kao ministar finansija i automatski bosanski poglavar, kako je to pravno bilo povezano od 1903. do 1912. godine. “On je vodio ~istu srbofilsku politiku: oslawao se uglavnom na Srbe i ove je najvi{e cenio. To on otvoreno priznaje u svojim memoarima, a na to se jako àle Hrvati.” (str. 74.) U vreme Kalajeve i Burijanove uprave u Bosni “Srpstvo je bilo slobodnije i za{ti}enije daleko vi{e nego danas za vladavine Josipa Broza i Bran451

ka Mikuli}a, oba Hrvata, u tobo`woj svojoj dràvi. Za vreme Burijana cvetala je i bujala “Mlada Bosna” i srpski nacionalizam goreo do paroksizma. Bosna je postala bila kovnica i mesto srpskog ekstremnog nacionalizma uop{te. Sve je to Burijan u najmawu ruku tolerisao.” (str. 74.) Ma|arski politi~ari i diplomate su u nekoliko navrata znatno otupili i ublaìli austrijske agresivne pretenzije i namere prema Srbiji, pa kako svedo~e neki akteri doga|aja, dva puta su naveli dràvni vrh na odustajawe od ve} nameravanog vojnog napada. Pogotovo je istaknuti prijateq Srba bio grof Tisa, jedan od vode}ih ma|arskih politi~ara dvadesetog veka. Ali i Tisin politi~ki protivnik i rival grof Teodor Ba}ani je tako|e bio prosrpski nastrojen. On u svojim memoarima saop{tava poruku Nikole Pa{i}a da “wegov ciq u budu}nosti nije ni u jednom slu~aju “Jugoslavija”, ve} “Velika Srbija”.” Ta Velika Srbija bi obuhvatala samo one predele ~ije je prete`no stanovni{tvo srpskog jezika i pravoslavne vere. Ne pada mu na kraj pameti da prijemom brojnih stranih delova naroda stvori jednu srpsku Austro-Ugarsku, u kojoj bi se u svakom gradu i svakom selu pojedine narodnosti i vere za per~in hvatale.” (str. 79-80.) U toku Prvog svetskog rata bilo je vi{e nego o~igledne razlike u austrijskom i ma|arskom tretmanu srpskog naroda. Predsednik ma|arske vlade grof I{tvan Tisa suprotstavqao se 1914. godine objavi rata Srbiji, a kad je rat ve} bio neizbeàn i otpo~eo, zalagao se protiv bilo kakve aneksije i ugroàvawa srpske teritorijalne celovitosti posle rata. Austrougarski general Alfred Kraus u Minhenu je, 1923. godine, objavio kwigu o uzrocima poraza u Prvom svetskom ratu i u woj se àlio na grofa Tisu jer se on nije mogao “zadobiti za to da bi se ne{to preduzelo protiv ugarskih Srba, i ako se sumwa u wihovu saglasnost sa neprijateqem grani~ila sa izvesno{}u.” (str. 94.) Uz to je o{tro osu|ivao hrvatsku mr`wu i progone Srba na teritoriji Banovine Hrvatske. Adam Pribi}evi} je smatrao da je Tisino dràwe prevashodno spre~ilo Hrvate da ve} u Prvom svetskom ratu urade Srbima ono {to su u~inili u Drugom. Pored Tise, srpski prijateqi su bili princ Ludvig Vindi{grec, grof Teodor Ba}ani i grof Mihaq Koraqi. Posle Prvog svetskog rata, zvani~ni odnosi Jugoslavije i Ma|arske bili su prili~no lo{i, a Ma|arska je uz to bila veoma frustrirana ratnim porazom i gubitkom nacionalne teritorije. Da bi se, izme|u ostalog, predupredio ma|arski revan{izam Jugoslavija, Rumunija i êhoslova~ka su stvorile Malu antantu, a Regent Horti je usta{ama dao bazu u Janka Pusti, tako da se nepoverewe neprekidno produbqivalo. 12. decembra 1940. godine u Beogradu je zakqu~en jugoslovensko-ma|arski ugovor o trajnom miru i ve~itom prijateqstvu. Kad je donesena odluka da Ma|arska prekr{i taj pakt i u~estvuje u nema~koj agresiji na Jugoslaviju, ma|arski predsednik vlade grof Paul Teleki je, 3. aprila 1941. godine, izvr{io samoubistvo i ostavio za sobom ve~iti primer beskrajne ~asti i po{tewa, ponosa i dostojanstva. Pred smrt, Teleki je dràvnom poglavaru regentu Miklo{u Hortiju uputio pismo slede}e sadrìne: “Prekr{ili smo re~ datu paktom ve~itog prijateqstva jednom podlo{}u. Nacija je svesna toga i mi smo izgubili wenu ~ast. Mi smo stali na stranu razbojnika, jer su tobo`wa zverstva izmi{qena od po~etka do kraja, bilo da se ti~e zver452

stva protiv Ma|ara, bilo protiv Nemaca. Mi }emo postati pqa~ka{i leina, nacija koja je spala na posledwi nivo ponièwa. Ja to nisam izdrào. Ja sam krivac.” (str. 117.) Ma|ari su u~estvovali u nema~koj agresiji i okupirali deo Jugoslavije, Ba~ku i Barawu. Srbe su progonili, proterivali i ubijali. U januaru 1942. ta ubistva su bila masovna, najvi{e u Novom Sadu. Prema nekim podacima ubijeno je oko 10.000 Srba i nepoznat broj Jevreja i Cigana. Centralne vlasti su naknadno krivicu prebacivale na lokalne Ma|are. Zlo~ini su obustavqeni kad je o{tro reagovao Ma|arski parlament. Vo|ena je istraga i neki po~inioci su ka`weni. Osu|enim na smrt omogu}eno je da pobegnu i prikqu~e se nema~kim esesovcima. Posle Drugog svetskog rata, odnosi Srba i Ma|ara su veoma dobri, ako se izuzmu sporadi~ne trzavice ranijih komunisti~kih reìma i nekriti~ko stajawe na hrvatsku stranu prvog ma|arskog postkomunisti~kog reìma. U Srbiji ma|arska nacionalna mawina uìva maksimalna gra|anska i etni~ka prava, kao uostalom i srpska u Ma|arskoj.

11. Srbi i Jevreji U Sautportu, u australijskoj dràvi Kvinslend, u izdawu “Srpskog preporoda” iza{la je, 1988. godine, posthumno Kosti}eva kwiga “Srbi i Jevreji.” U predgovoru autor je svoje motive za pisawe jednog ovakvog rada objasnio slede}im re~ima: “Mi moramo i sami sebi i na{im Jevrejima, Jevrejima celog sveta pokazati da smo za wih zainteresovani, da ih tretiramo sa razumevawem i sa naklono{}u, da smo uvek bili wihovi prijateqi i da to èlimo ostati. Srbi su jedan od retkih naroda sveta koji je sa Jevrejima ìveo u miru, i ukoliko se to moè re}i, qubavi, kroz celu istoriju, od doseqavawa Jevreja u na{e krajeve.” (str. 8-9.) Sporadi~nog pomiwawa Jevreja u Srbiji bilo je jo{ u sredwem veku, na primer u hrisovuqama careva Du{ana i Uro{a, ali u ve}em broju oni se pojavquju tek u XVI veku, po proterivawu iz [panije. Naseqavali su se po gradovima pod turskom okupacijom, dok je srpsko hri{}ansko stanovni{tvo ìvelo po selima, pa nekog zna~ajnijeg dodira me|u wima nije bilo sve do oslobo|ewa Srbije od turske vlasti. U slobodnoj srpskoj dràvi odnosi su bili nepomu}eni, ne pamti se nikakav oblik diskriminacije; antisemitskog istupa ili pogroma. Tolerantnost i korektnost u srpsko-jevrejskim odnosima i odsustvo bilo kakve mr`we situaciju su ~inili bitno druga~ijom u pore|ewu sa tragi~nim evropskim iskustvima. “Jevreji iz Srbije su se ponosili da su “Srbi Mojsijeve vere”, wihovi kwièvnici i umetnici su bili izraziti Srbi. Bilo je do{lo do zaista iskrene simbioze izme|u Srba i Jevreja oko wih i u wima.” (str. 14.) âk se i istaknuti komunista Mo{a Pijade, 1931. godine, prilikom popisa stanovni{tva izjasnio kao Srbin, {to je bilo krajwe nepoèqno pod diktaturom kraqa Aleksandra koji je ozvani~io ideologiju integralnog jugoslovenstva. Negativnu senku na takvo istorijsko iskustvo bacio je dr Jozua Frank, hrvatski politi~ar rodom iz Osijeka, pokr{teni slavonski Jevrejin koji je sledio Antu Star~evi}a i wegov {ovinizam, organizuju}i progone Srba i for453

miraju}i frankova~ke legije koje su bile prete~e kasnijih usta{kih bojni. Ali, on je zaista bio izuzetak, a i gotovo svi sledbenici su mu bili Hrvati. Jevrejstva se i sam odricao, a od onoga ko zamrzi sopstveni narod ne moè se ni{ta dobro o~ekivati u odnosu prema drugim nacijama. “Zato ni reakcija Srba na frankovluk nije bila upu}ena protiv Jevreja, ve} protiv hrvatskih ekstremista, “zanieka~a” Srba. Zbog toga nije nijednoga Jevrejina glava zabolela. Srbi su umeli da vinovnike ta~no razaznaju.” (str. 15.) Osim svog sina Ivana, Frank ni me|u Jevrejima u Hrvatskoj nije imao nijednog sledbenika. Ni Jevrejin Hajnrih Fridjung, koji je 1909. godine u Be~u organizovao ~uveni Fridjungov antisrpski proces, nije kod Srba mogao predstavqati povod za sticawe bilo kakvih predrasuda prema jevrejskom narodu. Nasuprot tome, hrvatska istorija je prepuna izliva antisemitizma. O tome je svedo~ila i engleska kwièvnica i politi~arka Elizabet Diskeman, iako je ina~e preferisala Hrvate i nipoda{tavala Srbe. U uspomenama iz Zagreba tridesetih godina beleì: “Ovde se ve} ose}a dah antisemitizma koji je u Beogradu potpuno nedostajao. Tamo se sefardijski Jevrej visoko ceni.” (str. 17-18.) Sli~no je pisao nema~ki publicista Johan Georg Rajsmiler: “Religiozna mr`wa nije nikad u Srbiji imala pogodno tle. Turke su mrzeli kao podjarmqiva~e, ali ne kao religiju. Najboqe ilustruje toleranciju Srba da oni nikad nisu imali neki antisemitizam dostojan pomena. Ni{ta ih u tridesetim godinama nije dovelo do tako jakog ogor~ewa protiv Hitlerove Nema~ke kao progon Jevreja.” (str. 18.) I engleski publicista Yory Majk navodi: “Srbi nemaju obi~aj da progone mawine. Ni antisemitizam nisu poznavali (dok Hrvati jesu).” (str. 18.) Davi~o je to obja{wavao slede}im re~ima: To je zato “jer Srbi nisu pokvareni i nisu, brate, “antisemiti”!” (str. 19.) Kod Srba, za razliku od svih drugih evropskih naroda, ne postoji ni prodrugqiv naziv za Jevreje, a u srpskoj dràvi oni su uvek bili ravnopravni gra|ani, uìvali verske slobode, politi~ka i kulturna prava. Za Kraqevine Jugoslavije; kraq je redovno jednog Jevreja imenovao za senatora, i to glavnog rabina. “U srcu Evrope, u najslobodnijoj zemqi wenoj, u [vajcarskoj, nisu Jevreji do polovine 19. veka imali slobodu zanimawa, a do 1874. godine, slobodu kretawa i nastawivawa po svoj zemqi. I u drugim zemqama Evrope bilo je sli~no, ako ne i gore. Srbija prve polovine XIX veka smatrala se kao Eldorado Jevreja, kao {to je i ina~e bila Srbija-Slobodija”. (str. 30.) U Drugom svetskom ratu Nemci i Hrvati su i Srbe i Jevreje stavili van zakona. I A}imovi}eva komesarska uprava i Nedi}eva vlada pod okupacijom odbijale su da u~estvuju u progonu Jevreja, pa su ~ak na direktno nema~ko insistirawe odbacili svaku mogu}nost da donesu antijevrejske zakone. “Ne samo da srpska uprava u okupiranoj Srbiji nije htela da donese zakon protiv Jevreja, nego nije u~estovala ni u jednoj meri wihovog istrebqewa. Sve su to radili sami Nemci na svoju ruku i preko svojih organa.” (str. 32.) Mnogi su Srbi uz ogroman li~ni i porodi~ni rizik spasavali ugroène Jevreje, skrivali ih, hranili i primali kao ro|ake u svoja doma}instva. Li~no je Milan Nedi} omogu}avao da ve}i broj Jevreja izbegne u italijansku okupacionu zonu gde antisemitskih progona nije bilo. Tako su se spasili, izme|u ostalih, trgovac Gabaj, inèwer Samoilo Jakovqevi}, Rebeka Amodaj, dr Ana Alayi}, dr Marija I{ah, Jakov Almuli, Oskar Davi~o itd. Pre454

}utno je general Nedi} dozvolio i da se izvestan broj Jevreja prikqu~i ~etni~kom pokretu generala Draè Mihailovi}a, kao na primer, advokat Avram Mevorak, Oto Komornik, inèwer Josif [lezinger, Qiqana Flam itd. êtni~ki odredi su svuda spa{avali Jevreje gde im se pruìla prilika, a isto tako i Srpska pravoslavna crkva organizovano im izdaju}i la`na dokumenta o poreklu, kako bi izbegli okupatorske racije. Li~no je general Milan Nedi} spasao predsednika beogradske jevrejske op{tine dr Fridriha Popesa i wegovog sekretara Morisa Abinuna, koji je ina~e direktno sara|ivao sa komunistima. Nedi}evi slu`benici su bili pokroviteqi Zlate Kikel, Avrama Baruha, inèwera Stanislava Josifovi}a itd. Mnogi su Jevreji Nedi}evom zaslugom spa{eni i iz bawi~kog logora. S druge strane, ne zna se ni za jedan slu~aj da ~etni~ki odredi Draè Mihajlovi}a nisu prihvatili bilo kog Jevrejina koji bi im se obratio. I Mihajlovi}ev li~ni lekar bio je Jevrej dr Tibor Goldvajn. Kako je pisao poznati srpski emigrantski publicista Vuka{in Perovi}, “zna se koliki broj Jevreja spasi{e partizanske jedinice tokom rata, a koliki broj ~etni~ke. Nije bilo ~etni~ke komande “od Avale do jadranske plaè” da u wima nisu na{li uto~i{te gra|ani jevrejskog roda, ~ak ih je bilo u komandi hercegova~kih ~etnika, kojoj sam li~no pripadao, ali su ovi nosili “srbizirana” imena, da bi tako isto operisali oni Jevreji u komunisti~kim redovima, uzimaju}i vrlo zvu~na “velikosrpska” imena. Dobar deo tih qudi zauzeo je kasnije unosna mesta u komunisti~koj Jugoslaviji, bilo kao najvi{i vojni komandanti, direktori mo}nih preduze}a ili diplomatski predstavnici na strani.” (str. 43-44.) Za razliku od Srba, koji su se krajwe humano i prijateqski odnosili prema Jevrejima u vremenima velikih istorijskih kataklizmi i tragedija, “Hrvati su postupali sasvim suprotno: oni su se takmi~ili sa Nemcima ko }e vi{e zverstava prema Jevrejima da pokaè i hvalili se da su nadma{ili Nemce.” (str. 55.) Kako je svedo~io slu~ajno preìveli jasenova~ki logora{ Jozef Konforti, “niko u okupiranoj i raskomadanoj Jugoslaviji nije tako zdu{no i “savjesno izvr{avao nare|ewe o potpunom uni{tewu Jevreja kao {to su to ~inile vjerne sluge zlog gospodara Hitlera, usta{e, na ~elu sa svojim poglavnikom Antom Paveli}em.” (str. 58.) U hrvatskom narodu i u krugovima rimokatoli~ke crkve u Hrvatskoj nikada nikakvih protesta i suprotstavqawa nije bilo povodom zlo~ina~ke politike prema Jevrejima, kao uostalom ni zbog genodica nad Srbima. Hrvatski narod i katoli~ka crkva do posledweg momenta su zdu{no podràvali Paveli}a. Ono na {ta srpski narod moè biti posebno ponosan je ~iwenica da nijedan Srbin u Srbiji nije ubio nijednog Jevreja niti u~estvovao u nema~kim pogromima. To potvr|uju mnogi istori~ari, kao i slu`bena arhivska dokumenta. Kosti} se poziva i na kwigu Yeralda Rajtlingera “Kona~no re{ewe. Poku{aj istrebqewa Jevreja Evrope 1939-1945.”, pa isti~e: “U odeqku o Srbiji spomiwe sva lica i naredbodavce i izvr{ioce plana istrebqewa. Me|u wima nema nijednog Srbina, ni jedan jedini: sve su to strana lica koja su bila glavni krivci za ubistva Jevreja u Srbiji. Izvr{ioci su tako|e bili Nemci, nijednog Srbina me|u wima nema i nije bilo. Pisac je po{teno prikazao stvari; te{ko bi bilo izmi{qati imena, sve da je to i hteo.” (str. 65.) 455

Nasuprot tome, “u Hrvatskoj je bilo sve sasvim druk~ije: tamo su sve zlo~ine prema Jevrejima izvr{ile doma}e vlasti i doma}i organi, i to najva`niji me|u wima u srodstvu sa Jevrejima (da ironija sudbine bude eklatantnija)!” (str. 65.) Da bi to ilustrovao, Laza Kosti} citira Rajtlingera: “Paveli}, koji je na savesti imao ubojstvo kraqa Aleksandra oktobra 1934, be{e jedan bezobziran ~ovek najve}e energije, kome nisu mogli da dohakaju ni Nemci ni Italijani. Antisemitizam koga je on propovedao ne be{e drugo nego mamac za nacional-socijaliste, jer je i on sam bio oèwen sa }erkom Jevrejina Loren~evi}a; mar{al Kvaternik, koji je usta{ki teror organizovao, be{e oèwen sa }erkom ranijeg hrvatskog nacionalisti~kog vo|e u Habzbur{koj monarhiji, Josipa Franka.” (str. 65.) Kosti}, pored onoga {to je Srbima i Jevrejima bilo zajedni~ko, {to ih je istorijski zbliàvalo, pi{e i o nekim negativnim pojavama i wihovim akterima koji su bacali tamnu mrqu na srpsko-jevrejske odnose. Prvo, on ukazuje da srpski narod nema ni{ta zajedni~ko sa Titovom protivizraelskom politikom, a onda se posve}uje analizi lo{eg pona{awa dva istaknuta jevrejska intelektualca koji su se duboko ogre{ili o ponos i dostojanstvo srpskog naroda. Re~ je o Eliju Finciju i Oskaru Davi~u. Finci je ~ak u izrazito stru~nim i kulturolo{kim raspravama izbegavao i srpsko ime da pomene, negiraju}i srpske karakteristike nekim najve}im umetni~kim i kulturnim dostignu}ima na{eg naroda ili ih omalovaàvaju}i i vre|aju}i. Predratnu srpsku kwièvnost podrugqivo je nazivao “kajmak~alanskom.” Obru{avao se na intelektualce i izdava~e koji su objavqivali studije o srpskim ikonama, freskama, manastirima, svecima i dinastiji Nemawi}a. I jedan i drugi su vre|ali i poniàvali srpski narod, imaju}i punu podr{ku antisrpske politi~ke vrhu{ke. Sam Davi~o je vi{e puta izazivao javne skandale, polemi~ke bujice i negodovawa. Istaknuti intelektualci su ga argumentima urnisali, a onda su se pojavqivali partijski komiteti da presude u korist qudske bede i krajweg nemorala, u kom svetlu se Davi~o naj~e{}e pojavqivao. Beskrajna je bila Davi~ova “mr`wa prema Srpstvu, mr`wa crva prema orlu, mr`wa buwi{ta prema nebu, mr`wa la`nog qubiteqa ~ove~anstva i univerzalizma kojima krije svoju moralnu prazninu i kulturnu golotiwu, pred veli~anstvom srpske kulture.” (str. 140.) Eli Finci se posebno obru{io na Jovana Du~i}a posle prvog posleratnog objavqivawa wegovih sabranih dela u otaybini. âk se otvoreno zalagao za wihovo redigovawe i falsifikovawe da bi se eliminisala “Du~i}eva {ovinisti~ka raspoloèwa, u kojima on otvoreno zastupa nazadna dru{tvena i politi~ka shvatawa.” (str. 151.) âk otvoreno priznaje da ga je najvi{e zabolelo Du~i}evo pitawe: “Gde li }e na}i svoj dovoqno velik zid pla~a moja pravoslavna bra}a Rusi da se ispla~u za onim {to su i u zemqi i u du{ama – potpuno nedu`nim – poru{li vojnici Karla Marksa, malo stra{niji nego legionari cara Titusa, ru{iteqa Jerusalima.” (str. 152.) Lazo Kosti} nikada nije pona{awe Oskara Davi~a i Elija Fincija, koji su se ina~e deklarisali kao srpski pisci, izjedna~avao sa jevrejskim narodom niti dozvoqavao da to poremeti srpsko-jevrejske odnose. U kritici takvih pojedinaca i wihovih nedela on je bio krawe precizan. “Svega dva-tri 456

nitkova iz ranijih jevrejskih porodica smatraju za svoj glavni ìvotni zadatak da obezvre|uju, nipoda{tavaju i sramote Srbe i sve wihove kulturne tekovine, i to kao “Srbi” – mada oni to izbegavaju da kaù. Oni su “Srbi” samo kad treba Srbe grditi. Zato {to je to u kursu, {to to ho}e diktator Jugoslavije Broz. Interesantno je da ti nevaqalci, koliko je meni poznato, nijednom re~ju nisu napali ne{to hrvatsko, pa ~ak ni usta{ka zlodela nad Jevrejima i Srbima, jer bi se i time zamerili “drugu Titu”. Oni su sav svoj bes bquvali na Srbe i srpsku kulturu, na ono {to je Srbima najdraè i ~ime se ponose pred celim svetom.” (str. 170.) Da ne bi bilo nikakve sumwe, Kosti} nagla{ava: “To su pojedinci, mi ponavqamo i ne}emo dozvoliti da na{e trajne i tradicionalne veze sa Jevrejima otupe, a kamoli da se izgube. Mi smo, in ekstenzo, naveli sve izjave Davi~a i Fincija ne da bi uticali na druge Srbe protiv wih, ve} da bismo dali povoda i materijala sunarodnicima ovih nedostojnih lica da se wih odreknu i da se od wih distanciraju. Ja ostajem, kao i dosad, pouzdani prijateq i udiviteq Jevreja.” (str. 171.) Kosti} se daqe bavi statisti~kim razmatrawem, pa pokazuje da je pred Drugi svetski rat u Jugoslaviji ìvelo oko 75.000 Jevreja. Jedanaest hiqada je preìvelo rat, {to zna~i da su Nemci i Hrvati pobili pribli`no 60.000, ako se ima u vidu da je pribli`no 4.000 uto~i{te potraìlo u drugim dràvama. Studiju zavr{ava op{tom ocenom uloge Jevreja u istoriji ~ove~anstva, isti~u}i da nema oblasti qudskog delovawa u kojoj jevrejski nau~nici, umetnici i stru~waci drugih profila nisu pruàli vrhunske rezultate.

12. Komunisti~ko kreirawe ve{ta~kih nacija Demografsko-etnografska studija “Nove jugoslovenske narodnosti” iza{la je 1965. godine u Torontu, kao ~etvrta sveska serije “Srpski problemi.” Studija po~iwe razmatrawem raznih zna~ewa pojma jugoslovenstva, koja je Kosti} grupisao u ~etiri osnovne kategorije. Prvo zna~ewe je ~isto politi~ko i ono, pre svega, obuhvata Srbe koji su iskreno èleli Jugoslaviju kao zajedni~ku dràvu Srba, Hrvata i Slovenaca. Zalagawe za jugoslovenstvo uglavnom nije umawivalo wihov srpski patriotizam jer su oni smatrali da su jugoslovenski okviri najboqa za{tita srpstva, wegovo obezbe|ivawe pred raznim spoqa{wim opasnostima i ja~awe u integraciji sa etni~ki najbliìm narodima. Me|usobno su se delili na one koji su bili za jugoslovenstvo po svaku cenu, one koji su ga prihvatili ako je podrazumevalo ispuwavawe srpskih nacionalnih o~ekivawa i one koji su ga prihvatili pod uslovom da ga jednako zdu{no prihvate Hrvati i Slovenci. Drugo zna~ewe je dràvnopravno i me|unarodnopravno i podrazumeva jugoslovensko dràvqanstvo koje imaju svi gra|ani Jugoslavije bez obzira na nacionalnost i ono je najvi{e rasprostraweno u stranim zemqama koje ovako pojednostavqeno tretiraju sve na{e dràvqane. Tre}e zna~ewe je etni~ko i ono obuhvata pripadnike ju`noslovenskih naroda, ali tada u tu kategoriju spadaju i Bugari, mada nikada nisu kao narod ìveli u jugoslovenskoj dràvnoj zajednici. Zato je ovde primereniji naziv Ju`ni Sloveni a ne Jugosloveni jer je postojawe dràve s takvim nazivom wegovo prakti~no zna~ewe bitno suzi457

lo. êtvrto zna~ewe obuhvata one koji se deklari{u kao pripadnici jugoslovenskog naroda i nacije i za wih je to jedino nacionalno opredeqewe i identifikacija. Ova varijanta predstavqa radikalno odbacivawe srpstva, Srbi su bili la`no optuìvani da wome provode sopstvenu hegemoniju. Kosti} smatra da je insistirawe na integralnom jugoslovenstvu jedan od osnovnih uzroka propasti jugoslovenske dràve. Kosti} èstokim re~ima politi~ki osu|uje Srbe koji su se za qubav jugoslovenstva odrekli sopstvene nacionalnosti, pogotovo one koji su takvim zabludama robovali i u emigraciji. Kaè da se ta kategorija zastupnika integralnog jugoslovenstva “sastoji od otpadnika, renegata, od izdajica, odn. nacionalnih dezertera... Treba da ima i takvijeh. Bilo ih je u celoj istoriji, bilo ih je kod svih naroda. Ali su svuda bili prezreni i prokaèni. Kao {to i zasluùju. Ali na{i Jugosloveni, iskqu~ivi Jugosloveni, postali su u posledwe vreme drski, i neka mi je dozvoqeno re}i, bezobzirni. Oni sa ponosom isti~u kako nisu “{ovinisti”, jer taj izraz rezervi{u samo za one koji su ostali Srbi, koji su ostali verni svetosavqu i svojim precima. Ko su ti qudi koji sebe uzdiù a nas Srbe nipoda{tavaju? Uzdiù sebe {to su promenili narodnost i postali renegati, a nas verne precima i istoriji ìgo{u toboè sramnim imenima.” (str. 9.)

13. Izmi{qawe crnogorske narodnosti Komunisti su crnogorsku naciju izmislili da bi smawili ukupni statisti~ki broj Srba u Jugoslaviji, otcepili zna~ajan deo srpske teritorije od matice i definitivno Srbe odbacili od Jadranskog mora. Glavni protagonisti te ideolo{ke kreacije bili su Milovan \ilas, Radovan Zogovi} i Jago{ Jovanovi}. “Jedna je stvar nesumwiva: crnogorska narodnost je proklamovana po èqi i po traèwu samih crnogorskih komunista. Nije im nametnuta sa strane ve} po sopstvenom prohtevu.” (str. 18.) Tim povodom Kosti} citira Radoja Kneèvi}a: “\ilas je tokom pro{loga rata bio jedan od najpoznatijih partizanskih vo|a. Kad se 1945. godine po~ela u Jugoslaviji da izgra|uje komunisti~ka dràva, \ilas je bio jedan od onih koji su se najvi{e isticali svojim fanatizmom i osionim dràwem prema svakoj vrsti kritike. On je taj koji je, u skladu sa smernicama Kominterne o federalisti~kom preure|ewu Jugoslavije kao mnogonacionalne dràve izmislio definiciju o posebnoj crnogorskoj narodnosti, kao ne~em odvojenim od Srpstva.” (str. 19.) Sam \ilas je pisao: “Po plemenskoj tradiciji (tj. porijeklu) Crnogorci se ose}aju... kao Srbi...ali su oni u nacionalnom pogledu dali i ne{to posebno svoje, crnogorsko. Zato osje}aju kao pravi~no i prirodno kad ih se naziva crnogorskim narodom (nacijom).” (str. 19.) Ostalo je upam}eno s koliko se èstine \ilas svojevremeno obru{io na Isidoru Sekuli} zato {to je Wego{a smatrala Srbinom. Robuju}i marksisti~koj dogmi da se nacija kao etni~ka kategorija pojavquje tek u kapitalisti~koj epohi, kad je zapravo kod mnogih evropskih naroda dolazilo do bu|ewa nacionalne svesti, \ilas je priznao da u Wego{evo vreme “stvarno nije bilo razlike izme|u Srba i Crnogoraca. Nacije i nacionalna (buròaska) svest je kasnija pojava, bar u Crnoj Gori, a i u Srbiji je tek mogla biti na po~etku.” (str. 19.) 458

Ali on tvrdi da je formirawe crnogorske nacije zapo~elo mnogo ranije, a da je crnogorska komunisti~ka inteligencija taj proces uobli~ila i privela kraju. “Glavarski sloj i monarhija, kojima su sada ostale bile samo tradicije Koqenovi}a, ko~ili su svojim privilegijama dru{tveni razvitak. A kako su bili protiv ujediwewa... do{li su u istorijski komi~an poloàj da radi... svojih kastinskih polufeudalnih privilegija razviju nacionalnu svijest, svijest o posebnosti crnogorske nacije, stvar koja a priori pripada kapitalizmu i buròaziji... No doma}a buròazija nije bila kadra da izvr{i tu ulogu. Tako se crnogorska nacija nije formirala s buròazijom na ~elu, nego – ba{ zbog zaka{welog razvitka – u borbi protiv we... Tako je glavna snaga komunisti~kog i radni~kog pokreta Jugoslavije u Crnoj Gori leàla u toj novoj inteligenciji, koja je nicala iz objektivnih crnogorskih (i jugoslovenskih) uslova, obrazovala se jednim dijelom u krilu revolucionarnog radni~kog pokreta drugih na{ih zemaqa (prete`no Beograd), prenosila u Crnu Goru nove ideje, budila na selu crnogorsku nacionalnu svijest.” (str. 20.) \ilas je tvrdio da crnogorska buròazija nije bila u stawu da formira posebnu crnogorsku naciju, jer je imala istu svest kao buròazija u Srbiji. Na to Kosti} konstatuje: “Sme{no je i govoriti da je u Srbiji i Crnoj Gori bila ista buròazija i ista buròaska svest. Ali da je svuda gde je ista buròazija i tako|e ista nacija, to ne bi ni analfabeta mogao da tvrdi: u Ma|arskoj i Hrvatskoj bila je potpuno ista, pa ipak nisu stvorili istu naciju, ni êsi ni Austrijanci.” (str. 20.) \ilas je smatrao da “srpska buròaska svijest nije mogla a da u tre}oj zavr{noj fazi razvitka kapitalizma ne bude i objektivno i subjektivno {ovinisti~ka i ugweta~ka, da bude takva ~ak i u svojim “poetskim”, “filozofskim” itd. ideolo{kim oblicima. (str. 20.) Takvom ideolo{kom argumentacijom on se obru{ava na Isidoru: “sasvim je razumqivo {to je srpska buròazija i svi weni intelektualci i politi~ki predstavnici smatrali Crnu Goru ne samo za srpsku, nego i za “klasi~nu” srpsku zemqu... îtava Isidorina kwiga o Wego{u vrvi – kad se radi o Crnoj Gori (Makedoniju i Bosnu ona ne pomiwe, pa se i ne vidi trpa li i wih u tradicionalni naziv “srpske zemqe”) – izrazima koji to potvr|uju i koji u dana{woj stvarnosti izgledaju kao aveti.” (str. 21.) Zogovi} je bio jo{ gr|i od \ilasa. Pisao je o Wego{u i izmi{qenoj crnogorskoj naciji na slede}i na~in: “Wego{ je bio vladar Crne Gore, tvorac centralizovane, po su{tini gra|anske crnogorske dràve, prvi pjesnik s crnogorskog tla. On je ìvio u vremenu kad se tek zapo~iwao proces formirawa crnogorske nacije i kad su se crnogorska plemena po tradiciji po “srpskoj vjeri”, pa i po porijeklu osje}ala kao srpska i crnogorska istovremeno, – no i ona su kasnije, usqed svog posebnog dràvnog, dru{tvenog i kulturnog ìvota prerasla u posebnu crnogorsku naciju, i sve {to se do tada, na wihovom terenu stvaralo u istoriji i kulturi, pre{lo je sasvim prirodno u direktno nasqe|e crnogorske nacije, u{lo je u wenu dru{tvenu i kulturnu istoriju. I Wego{ je ne samo najbogatije nasqe|e crnogorske nacije i kulture, nego i do sada najja~i kwièvni izraz posebne nacionalne psihologije Crnogoraca, svega onoga {to jednu naciju ~ini nacijom i {to je Wego{ osjetio i odrazio dok je jo{ bilo u sna`nim zamecima. Najzad, Wego{evo kwièvno delo je po svojoj formi, dakle po onome {to jedno kwièvno delo ~ini izrazito nacionalnim, duboko i svestra459

no crnogorsko. Sve su to tako|e nepobitne ~iwenice i sve one ~ine Wego{a crnogorskim piscem, u stvari za~etnikom posebne crnogorske kwièvnosti, wenim po~etnim i do sada najsjajnijim poglavqem.” (str. 22.) Tre}i eksponirani akter i izvr{ilac tog pseudoistorijskog inèweringa, Jago{ Jovanovi}, bio je najbeskrupulozniji. S obzirom da u naciji i kwièvnosti wegovo ime bukvalno ni{ta nije predstavqalo, nije morao ni da brine o bilo kakvom moralnom ili intelektualnom renomeu. Mogao je krajwe brutalno da izvr{ava izdajni~ke naloge centralnog komiteta svoje partije. Krenuo je sa tezom da je cela istorija Crne Gore i{la u pravcu uobli~avawa crnogorske posebnosti i stvarawa crnogorske narodnosti. Po{to nije imao nikakvih nau~nih argumenata, preostali su mu samo goli falsifikati. Kao zvani~nom crnogorskom istoriografu bilo mu je povereno da 1948. godine pod svojim imenom na Cetiwu objavi najgoru gomilu gluposti pod nazivom “Stvarawe crnogorske dràve i razvoj crnogorske narodnosti” i pod naslovom “Istorija Crne Gore od po~etka 8. vijeka do 1918. godine.” Da bi dokazao da cela istorija po~iva na razvoju crnogorske nacionalnosti, Jovanovi} govori o Zetskim Slovenima, zetskim slovenskim plemenima, dok se Srbi nigde ne pomiwu, pa ~ak ni za Nemawi}e ne kaè da su srpska dinastija. On jadikuje kako je razvoj crnogorske nacije bio sporiji od razvoja srpske, a kao krunski dokaz o postojawu crnogorske navodi pismo raàlovanog i razo~aranog biv{eg crnogorskog ministra Nika Hajdukovi}a, koji nikako nije mogao da preàli gubitak ministarskih privilegija. Ina~e je bila odlika svih nedokazanih intelektualaca, koji nisu uspeli u Beogradu da se probiju u establi{ment, da se vrate u Crnu Goru i insistiraju na etni~koj posebnosti. Po{to u dubokoj vodi nisu u stawu da izigravaju veliku ribu, pra}akaju se u barici i glume ajkulu. Ajkulu koja reì. Nisu li zbog toga reàwa ajkule prozvane morskim psima, ili je mo`da lajawe bilo u pitawu. Taj Niko Hajdukovi} je, sme{an i jadan, po engleskim novinama “dokazivao da su Crnogorci i Srbi dva naroda, pa zbog toga da jedan od wih nema prava nametati svoju voqu drugom, nego se moraju sporazumjeti o svim me|usobnim pitawima.” Naravno, ne bi tako govorili da je uspelo dinastiji Petrovi}a da se popne na vladarski poloàj celog srpstva, da je kraq Nikola uspeo da zaposedne svesrpski presto. Iz toga se vidi koliko su nam dinasti~ke borbe i pregawawa jada zadavali. Drugi jedan komunisti~ki falsifikator, Rodoqub ôlakovi}, pi{u}i o Tre}em kongresu Komunisti~ke partije Jugoslavije iznosio je da tada “o crnogorskoj narodnosti jo{ nije bilo ni re~i, jer su crnogorski komunisti bili tada slabi i kvantitativno i kvalitativno da tako ne{to nature. îm su dobili va`nost, ako ne mo`da i premo} u Komunisti~koj stranci, oni su zahtevali nacionalno i dràvno pravno otcepqewe od Srba.” (str. 23-24.) Najistaknutiji srpski crkveni istori~ar, \oko Slijep~evi}, pisao je i o poku{aju grupe crnogorskih pravoslavnih sve{tenika iz 1945. godine, sigurno pod direktnim komunisti~kim uplivom, da se odvoje od Srpske pravoslavne crkve. Kako navodi Slijep~evi}, “jedna grupa sve{tenika sa Petrom Kapi~i}em na ~elu, koji je istupio kao “predsednik sve{teni~kog udruèwa” odràla je 14. i 15. juna 1945. godine skup{tinu u Nik{i}u i sa we uputila Svetom sinodu jednu rezoluciju u kojoj se zahteva da se pravoslavna cr460

kva u Jugoslaviji organizuje tako da “budu ravnopravni svi pravoslavni bez obzira na nacionalnu pripadnost.” (str. 24.) Kako im ipak to nije polazilo za rukom, kako je srpska crkva ostala odana Srpstvu, u nemo}nom besu crnogorski komunisti su crnogorskog mitropolita Arsenija osudili na {esnaest godina zatvora. Kosti} se osvr}e posebno na tezu da se crnogorstvo brani vekovnom posebno{}u, pa uzvra}a: “Time se moè braniti jedna dràvnopravna ili administrativna forma, no ne jedna narodnost. Jer bi Srbi onda zaista morali biti podeqeni na desetak narodnosti, i ono moralno jedinstvo Srba podeqenih u toliko dràva, koje je predstavqalo etni~ki unikum u Evropi moralo bi biti demantovano.” (str. 24-25.) Ni tradicija tu ni{ta ne zna~i jer je ona prekinuta 1918. godine i ni{ta se od te tradicije ne vra}a osim odvajawa od Srbije. “Crnogorske su tradicije Srpstvo vrh svega i pre svega, a ono je zabraweno u “NRCG”. Zatim pravoslavqe, {to je tako daleko i{lo, da se najvi{em predstavniku pravoslavqa, cetiwskom vladici, priznavao karakter poglavara zemqe; naj~e{}i simbol je bio krst (o tome bezbroj dokaza pruà Wego{); zatim je bilo gentilisti~ko (bratstveni~ko) dru{tveno ure|ewe i sl.” (str. 25.) I oblik vladavine je promewen, i administrativna podela i glavni grad, pa ~ak i naziv tog grada. “Nema, dakle, nigde odràwa neke tradicije i odanosti pro{lome; sve to bio je pretekst da se Crna Gora odvoji od Srbije i desrbizira da bi se tako u federativnoj zajednici vr{ila {estina vlasti od zemqe koja nema ni dvadeseti deo opsega,” (str. 25.) Kosti} ide daqe u analizu logi~ke nedoslednosti ove antisrpske ujdurme. “Na pro{losti bi se u Crnoj Gori moglo mnogo {ta bazirati, na wenoj slavnoj pro{losti. Ali wihove vo|e i “rukovodioci” sve to prenebregavaju, a samo konstrui{u toboè na pro{losti crnogorsku etni~ku posebnost, falsifikat kome se ravan ne moè na}i. U istorijama je crnogorska narodnost dobila retroaktivnu egzistenciju. Da bi se izbegla re~ Srbin, svuda se i u istoriji spomiwu Crnogorci, iako i sam geografski naziv Crne Gore nije stariji od ~etiri veka.” (str. 25-26.) To nekada poprima tragikomi~ne forme. “Odvojili su crnogorsku istoriju od srpske istorije i naposletku }e dovesti do toga da Crnogorci ne}e smeti da participiraju u srpskoj pro{losti. Eto do ~ega dovode falsifikati. Ciq obrazovawa crnogorske narodnosti je bio: deqewe i slabqewe srpstva. Tu se dosta i postiglo. Ali, jednovremeno, do{lo je i dolazi}e sve vi{e do cepawa i deqewa Crnogoraca. Ve} su sad neki Srbi a neki “Crnogorci” i u zemqi i u emigraciji. To zna~i da je razbijeno i wihovo etni~ko jedinstvo.” (str. 26.) Dok je Crna Gora bila samostalna dràva nema ni pomena o crnogorskoj nacionalnosti. Tek kad je kraq Nikola uvideo da definitivno gubi presto, udario je u tambure crnogorske posebnosti i ~ak izazvao poznatu Boì}nu pobunu svojih pristalica. O wegovim tragikomi~nim poku{ajima posle Prvog svetskog rata pisao je Herman Vendel u kwizi “Gospodar”, objavqenoj u Berlinu 1922. godine: “Dodu{e, poku{ao je Nikola, koji je odràvao dvor u Nejiju kod Pariza, da spasi {to se spasiti moè. Obratio se Vilsonu u ime prava samoopredeqewa “crnogorske narodnosti” – nije to {ala!, imao je u uticajnim politi~kim krugovima Londona ponekog za{titinika, udavio je Evropu laìma o nasilnoj “aneksiji” wegove zemqe od strane Srba, naoruào je u Gae461

ti jednu crnogorsku legiju, udesio je napade bandi na Crnu Goru, pa ipak je bio samo kraq pik u igri koju je Italija igrala na jadranskoj obali protiv Jugoslavije... Sama po sebi bila bi “samostalna” Crna Gora, jedna kutija dràvnih igara sa brojem stanovni{tva jednog nema~kog osredweg grada, a uz to nastawena naj~istokrvnijim Srbima, bila bi smejurija.” (str. 27.) U kwizi “Crnogorsko pitawe” objavqenoj tako|e u Berlinu 1926. godine isti~e se da i oni koji sumwaju u nacionalno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca “priznaju bez oklevawa da su stanovnici Crne Gore po poreklu, jeziku, veri i nasequ naj~istiji Srbi; govoriti o “crnogorskoj narodnosti” ili o “narodu Crnogoraca” isto je toliko pametno kao kad bi se objavila “narodnost lipe- delipmbitska” ili “narod saksonsko-altenbur{ki” i kad bi se oni stavili u protivnost Nemcima. Vekovima, dok je srpsku masu pritiskivao jaram turske vlasti, sokolovi ovog besputnog i nepristupa~nog sokolovog gnezda ~ine ~ak predstraù celokupnog srpstva, i Lov}en je u pesmi opevan kao bedem srpske slobode.” (str. 27.) Drugi nema~ki nau~nik Gerhard Gezeman pisao je u Berlinu 1928. godine: “Vladike crnogorske su morale godinama krvavo na tome da rade da svojim plemenima i glavarima usade crnogorsko ose}awe dràve, dok je u wima bilo potpuno razvijeno op{te srpsko narodno i zajedni~ko ose}awe.” (str. 28.) Nacionalno srpsko ose}awe je, prema tome, bilo iznad dràvnog. Sami Hrvati odu{evqeno prihvataju tezu da Crnogorci nisu Srbi, ali se tu dele na one koji tvrde da su Crnogorci posebna nacija i one koje ih svojataju kao Hrvate. Ovim drugim podlogu su stvarale crnogorske usta{e Sekula Drqevi} i Savo [tedimlija. Sarajevski istori~ar Hamdija Kapiyi} na{ao je u jednom broju novosadske “Zastave”, iz pro{log veka, dopis sa Cetiwa od 20. juna 1866. godine, {to ga je posebno zainteresovalo, jer se s prezirom odnosio na hrvatske pretenzije na Bosnu i Hercegovinu, pa ga je preneo u svojoj kwizi, 1953. godine. U izve{taju se, izme|u ostalog, kaè: “[ta vi{e, neki su se Hrvati odvaìli da dokazuju da i u Crnoj Gori nema Srbqah, nego da su i tamo listom Hrvati! O ~udnijeh delija, ~udnijeh povjesni~ara, ~udnijeh dokaza, a jo{ ~udnije zane{enosti, ludosti i smijelosti. – Ko bi mogao onaku neistinu i uprav glupost kazati, kao {to ju je kazao g. Kurelac u kwizi “Fluminiscencija.” Nema te historije koja moè posvjedo~iti ili kazati da je ikad u Crnoj Gori i jednog cigloga Hrvata bilo. Ta Crna Gora, ~uvaju}i svoje od pamtivjeka srpsko milo ime, svoju slobodu i samostalnost prolila je kroz pet stoqe}a krvi toliko, koliko je sad svi Hrvati imaju.” (str. 30.) Takvih Hrvata, koji su svojatali Crnu Goru, prvobitno nije bilo mnogo. “Ranije su to bili sporadi~ni usamqeni glasovi, naro~ito fantasta “Crvene Hrvatske”, koja nije nikada postojala. Slobodna crnogorska dràva je vodila takav srpski pravac i imala takvu srpsku supstanciju, pa ~ak i dràvnu maksimu (rezon svoga postojawa), da su se i najgori Hrvati ustru~avali da joj ospore ~ist srpski karakter... Sve se, razume se, izmenilo, kad su sami Crnogorci, s jedne strane separatisti Drqevi}a i komp., a s druge komunisti \ilasa i komp., stavili na tapet pitawe crnogorske narodnosti: kao da ona nije sigurna, kao da nije jasna, kao da je sumwiva, kao da je dosada pogre{no prikazivana itd. Svaki takav pokret, svako otvarawe diskusije po stvarima svetim i indiskutabl, dovodi najzad do neo~ekivanih i nemilih posledica.” (str. 30.) 462

Usta{ki ideolog Kerubin [egvi} hvalisao se u jednoj kwizi, objavqenoj u Zagrebu 1944. godine, kako je 12. septembra 1941. godine ube|ivao italijanskog prestolonaslednika Umberta da su Crnogorci Hrvati, pa da mu je u tom smislu govorio da se “krivo pi{e o Crnogorcima u etni~kom pogledu. Danas ih smatraju Srbima jer su pravoslavne vjere. Ali pred dva-tri vieka oni su bili katolici i Hrvati, priznavali primat rimskog biskupa, wihov kler je stajao pod jurisdikciju barskog, katoli~kog nadbiskupa. Serbizam kao etni~ka ideja po~ela se infiltrirati u Crnu Goru tek pred 80-90 godina pod uticajem Rusije i pravoslavqa ruskog. Jedina oznaka tog nacionalizma je pravoslavqe. Nu, jo{ Crnogorci, u svojoj cjelini, nisu prihvatili srbsku narodnu misao.” (str. 31.) Izjavqivao je [egvi} da se raduje {to je i italijanski prestolonaslednik hrvatske krvi, s obzirom da mu je majka Jelena crnogorska princeza, “jer je i Crna Gora dio Hrvatske, ako ne politi~ki a sigurno etni~ki... Oni (Crnogorci) su bili i Hrvati i katolici do pred par vjekova. Glede serbstva, to je politi~ka tvorevina Rusa... U Crnu Goru po~elo se {iriti serbstvo tek od 1852, kada je do{ao neki pravoslavac Milutinovi}, dvorski u~iteq... Nu, ni danas prosti puk u Crnoj Gori ne zove ni sebe ni svoj jezik serbski.” (str. 31.) âk i u Krleìnoj “Enciklopediji Jugoslavije” Ivo Frange{ za ukradeni Wego{ev spev “Smrt Smail-age êngi}a” kaè da je u wemu Ivan Maùrani} dao sintezu krvave pro{losti Hrvata i ostalih Ju`nih Slovena u vi{estoqetnoj borbi protiv Turaka.” (str. 31.) O Crnoj Gori, kao “Crvenoj Hrvatskoj”, pisali su Savi} Markovi} [tedimlija i usta{ki emigrantski pisac Dominik Mandi}. I jedan i drugi su tvrdili da je hrvatski identitet nesporan u crnogorskim geografskim nazivima, narodnim obi~ajima i tradiciji: Mandi} jo{ dodaje da sami Crnogorci svoj jezik nazivaju hrvatskim, kao i da se poglavar Crnogoraca u Carigradu zove “Hrvat-ba{a”. Mandi} svoje neverovatne nebuloze zavr{ava zakqu~kom da se “{iroki narodni slojevi u Crnoj Gori, uslijed svoje povjesne podsvijesti, trajno opiru srbizirawu i traè da im se prizna ime i dràva crnogorska... A dana{we Crnogorce, u kojima te~e krv starih Hrvata, vaqa da Hrvati sa simpatijama susre}u, i pomaù wihovu borbu za neodvisno{}u i samostalno{}u.” (str. 32.) Jednu stvar ipak Hrvati ne mogu da shvate. Wihov najve}i pesnik, progoniteq Srba i lopov, Ivan Maùrani}, kad je prevario Wego{a, uzeo wegov spev i objavio ga pod sopstvenim imenom, nije se ~ak setio ni da neke ispravke u wega unese kako bi bio pogodniji i prikladniji hrvatskim megalomanskim pretenzijama. I u tom ukradenom spevu je ostala Wego{eva jasna distinckija izme|u Crnogoraca i Br|ana, koja je ostala sve do modernog vremena, jer je Crna Gora geografski obuhvatala samo ~etiri nahije. Sedam brda su qubomorno ~uvali svoju posebnost i kod wih crnogorska svest jednostavno ni u kakvom vidu nije postojala. Re~ je o Bjelopavli}ima, Piperima, Rov~anima, Mora~anima, Vasojevi}ima, Ku~ima, Bratonoì}ima. Ostalo je zapisano da je veliki ku~ki junak pop Spaho Boòv Popovi} – Drekalovi} prokliwao svoje saplemenike slede}im re~ima: “Bra}a Ku~i, ne budite otpadnici i izdajnici roda srpskoga, no se s Crnom Gorom sjedinite.” (str. 36.) Drobwaci i Nik{i}ani su Hercegovci, a Jovan Cviji} je pisao: “Prvobitna crnogorska dràva bila je najpre sastavqena od crnogorskih plemena udruènih pod dinastijom Wegu{a, uve}ana u 19. veku, naro~ito 1878. godine, zahva463

tala je sve vi{e plemena Brda i Hercegovine, koja smo nazvali ra{kim plemenima, iako podeqeni na plemena, ti su se novi podanici, po svom mentalitetu, jasno razlikovali od prvobitne grupe... Po svom mentalitetu bili su bliì [umadincima. @eleli su da se ujedine sa Srbijom. Prvobitno moralno jedinstvo Crne Gore bilo je raskinuto.” (str. 37.) Daqe Cviji} kaè: “Iako su dana{wi Bokeqi ve}im delom doseqenici iz Crne Gore, i prema tome su sa Crnogorcima vrlo srodni, ipak oni nisu potpuno ista grupa sa Crnogorcima.” (str. 38.) Laza Kosti} u ovoj studiji razmatrawa problema ve{ta~ke crnogorske nacionalnosti u osnovi zakqu~uje slede}im re~ima: “Ako Milovan \ilas obrazlaè stvarawe crnogorske narodnosti {ta su Crnogorci prema ostalim Srbima “i ne{to posebno, svoje crnogorsko”, onda bi taj isti prigovor prema Crnogorcima mogli Bokeqi da postave, jo{ è{}i, jo{ ja~i. Zato i kaù pri popisu mnogi Bokeqi, da su po narodnosti Bokeqi, kad ne smeju re}i da su Srbi, ali ih dràvna statistika vra}a u “Crnogorce.” Razumqiva je stvar da bi tako ne{to, odn. sli~no, odgovorili, kad bi smeli i kad se to ne bi ka`wavalo, tako|e pripadnici ostalih komponenata “Crnogorstva”, i crnogorstvo bi se pretvorilo u sapunske mehuri}e, iz kojih je stvarno i sastavqeno. Zato se ono odràva najgorim terorom, koji ~ak ne preza ni od osu|ivawa srpskih preosve{tenika na 16 godina robije zato {to su poku{ali da afirmi{u ili bar nagove{tavaju srpstvo tih krajeva.” (str. 38.)

14. Ve{ta~ka konstrukcija makedonske nacije Komunisti~ki reìm je dekretom proklamovao i u praksi sankcionisao makedonsku naciju. Ona je tada postala i kategorija zvani~nih statisti~kih izve{taja, mada u slavisti~kim nau~nim krugovima nije mogao da se ustoli~i wen oktroisani jezik. Kako kaè Kosti}, “o nekoj konsolidaciji ove narodnosti ne moè biti ni re~i, ni spoqa ni u zemqi. Ne ide to tako lako: ne moè se ~arobnim {tapi}em stvoriti jedna narodnost. Mnogi su rekviziti tu potrebni, u prvom redu tradicija.” (str. 42.) I kad je prvi put po~etkom ovog veka, jo{ u vreme turske okupacije, lansirana ideja da se stvori makedonski jezik, reagovao je istaknuti slavista Vatroslav Jagi} u kwizi “Slovenski jezici”, objavqenoj 1909. godine slede}im re~ima: “U novo doba u~iwen predlog da se jedan dijalekat Makedonije na~ini pismenim jezikom zemqe, ~ak i kad bi po{teno bio zami{qen, mora se odlu~no odbaciti kao suvi{no cepkawe duhovnih snaga.” (str. 42.) I Aleksandar Beli} je smatrao da postoje samo tri ju`noslovenska jezika: srpskohrvatski, bugarski i slovena~ki, dok je staroslovenski i{~ezao, a makedonski nije nikad ni postojao. Jevrem Gruji} je u svojstvu zastupnika ministra inostranih poslova, 1878. godine, pisao Jovanu Risti}u kao nezvani~nom srpskom predstavniku na Berlinskom kongresu: “Stanovnici Velesa napisali su i sa stotinama potpisali jednu peticiju, u kojoj mole da se prisajedine Srbiji, jer su “odvajkada bili Srbi.” (str. 43.) U Makedoniji je ìveo i ve}i broj bosanskih i srbijanskih muslimana, koji su se povla~ili iz severnih krajeva uporedo sa povla~ewem turske vlasti. O tome je pisao Jovan Cviji}: “Nema skoro varo{i i varo{ice u Staroj Srbiji i Makedoniji u kojima nema naro~ito mahala sa naseqenim bosanskim muhayirima... Za ove se ne moè re}i da su preme{teni u sasvim stra464

no i prirodi bitno druk~ije zemqe.” (str. 43.) Svi su oni pod komunisti~kom strahovladom nasilno prekomponovani u novu ve{ta~ku naciju. Da paradoks bude ve}i, bosanski muslimani su tako|e progla{eni posebnom nacijom, ali nije dozvoqeno da toj naciji pripadnu i makedonski muslimani, potpuno identi~nog jezika, porekla i tradicija kao i bosanski. Ne samo Jovan Cviji}, nego i mnogi drugi nau~nici, odavno su dokazali da podru~ja Skopqa, Kratova i Tetova ne spadaju ni u “geografski pojam Makedonije nego Srbije”. I u “Istorijsko-geografskom leksikonu”, {tampanom u Bazelu 1727. godine, za Skopqe se kaè da je u Srbiji, a Makedonija je ju`no od wega, dok “Univerzalni leksikon” izdat u Lajpcigu 174. precizira teritorijalni opseg Srbije prema ustaqenom shvatawu onda{we nauke: “Srbija, latinski Servija, ili prema nekima Serblija, jedna velika plodna pokrajina u Evropi, koju su Rimqani zvali Gorwa Mezija, grani~i prema istoku sa Bugarskom, prema zapadu sa Bosnom i Dalmacijom, prema jugu sa Arbanijom i Makedonijom, prema severu pak sa Dunavom i Savom koji ih dele od Erdeqa i Vla{ke. Ona je kanda svoje ime dobila od Srba... Podeqena je u ~etiri sanyakata ili posebna guvernmana, naime beogradski, smederevski, skopski i kratovski, i ima lepe zlatne i srebrne rudnike... Zemqa Srbija uzima se i u {irem smislu i ona se deli onda u Primorsku i u Sredozemnu Srbiju. Ona se prvo ranije zvala Hum a danas Hercegovina i dopirala je do Dalmacije i Arbanije. Ova druga (suvozemna L.M.K.) delila se u dva dela. Jedan je na istoku reke Drima i zove se Ra{ka ili zemqa Ra{ana; drugi je na zapadnoj strani reke Drima i ima na zapadu Hrvatsku kao grani~nu zemqu i zove se Bosna.” (str. 46.) Da je Skopqe nesporno smatrano delom Srbije svedo~e i oficijelne titule katoli~kih velikodostojnika. Tako i najistanutiji hrvatski istori~ar i dokazani srpski neprijateq, Vjekoslav Klai}, na jednom mestu pi{e o dolasku u Be~ nekih pravoslavnih sve{tenika iz oblasti pod turskom okupacijom, pa kaè: “Me|u svima bio je i tadawi katoli~ki nadbiskup u Skopqu i “upraviteq ~itave Srbije” po imenu Petar Bogdan. Rodom iz Makedonije izu~io je nauke u Rimu kao pitomac druìne za {irewe katoli~ke vjere. Postav{i ondje doktorom filozofije i bogoslovije bio je poslije biskup u Skadru i administrator barske nadbiskupije, a godine 1677. postao je nadbiskupom “îtave Srbije” sa stolicom u Skopqu.” (str. 40.) I kad je Pe}ka patrijar{ija imala najuì teritorijalni opseg woj su pripadale eparhije skopska i {tipska, dok su Ohridskoj arhiepiskopiji pripadale samo teritorije ju`no od Tetova, Skopqa, Velesa i [tipa. Na{ poznati ekspert za anti~ku istoriju, Nikola Vuli}, ustanovio je “da severni deo Ju`ne Srbije, od Vrawa do Velesa, ni u anti~ko doba nije nikad pripadao Makedoniji. Ta se oblast zvala Dardanija, koja je ~inila dràvu za sebe.” (str. 49.) Sli~no pi{e i nema~ki nau~nik Gerhard Gezeman u zborniku rasprava “Makedonija”, ~iji su autori vode}i nema~ki nau~ni autoriteti: “Severni delovi dana{we ju`ne Srbije (ba{ tako on pi{e) ne pripadahu dràvi starih Makedona, ni prvobitnoj rimskoj provinciji Macedonia (146. pre Hrista). Oni su bili zaposednuti od ratobornih Dardanaca, jednog od mnogobrojnih ilirskih plemena, i prema wima su nosili naziv Dardanija. Wihovo glavno mesto be{e Skupi, u blizini dana{weg Skopqa, koje je dobilo ime od tog starog naseqa.” (str. 49.) 465

Kosti} tome dodaje i sopstveno saznawe: “I toponomastika je ostavila trag srpstva ovih oblasti. Tako se npr. u severozapadnom delu dana{we Makedonije nalaze sela Srbinovo, Srbica i Srbjani, za koje je utvr|eno da poti~u iz sredweg veka. Srbinovo je nedaleko od Gostivara, u dolini Lakav{ke reke, dok se Srbica i Srbjani nalaze u okolini Ki~eva. Srbinovo danas ima 120, Srbica 170 i Srbjani 100 doma}instava. U Srbinovu i Srbici sada ìvi {iptarsko stanovni{tvo, a u Srbjanima makedonsko i {iptarsko.” (str. 50.) Kosti} je svestan da proces nacionalne identifikacije u Makedoniji jo{ nije re{en, te da je to pitawe veoma komplikovano. U srpskom delu Makedonije decenijama se ve} vr{i nasilna desrbizacija, ali u bugarskom ili gr~kom delu jednostavno nema pristalica koncepta posebne makedonske nacionalnosti. Nau~nici i stru~waci su makedonsko stanovni{tvo ozna~avali kao srpsko ili kao bugarsko ali niko ozbiqan ga nije smatrao posebnim narodom. Zvani~ne bugarske i gr~ke vlasti tako|e ne priznaju postojawe makedonske nacije. Bugari tvrde da je tu re~ iskqu~ivo o wihovim sunarodnicima. “Makedonsku narodnost je stvorila Jugoslavija, jedna klika antisrpski raspoloèna. Dràwe Gr~ke i Bugarske pokazuje da Srbija, kad bi postojala, pa ~ak kad bi i komunisti~ka bila, nikad ne bi do{lo do toga da prizna neku zasebnu makedonsku naciju. To je samo kadra bila Jugoslavija i antisrbi na wenom ~elu da izvedu.” (str. 59.) Najvi{e Makedonaca je iseqeno u Bugarsku, bilo iz srpskog ili jo{ vi{e iz gr~kog dela Makedonije. Svi su se potpuno integrisali i danas su nesumwivo Bugari. “Oni koji su se ranije iselili iz srpske zemqe, tako|e su ve}im delom integrisani. Zadràvaju i srpska prezimena kadgod mogu i opredequju se kao Srbi ako je to ikako mogu}e. Novi iseqenici zadràvaju i svoja makedonska imena i svoj nacionalni stav. Ali ne zadugo. To bi bilo protivno sociolo{kim zakonima kad bi se oni mogli odràti bez diskriminacije u moru jezi~no bliskih, verski istovetnih, po obi~ajima nerazli~itih lica. Oni }e se izjasniti kao Srbi ~im im se pruì prilika.” (str. 61.) Posebno je interesantna situacija u emigraciji. “Kod stare emigracije nije uop{te bilo Makedonaca po narodnosti, ve} su se svi izja{wavali ili kao Srbi ili kao Bugari. Verovatno je bilo vi{e Bugara, ali cela makedonska emigracija u prekookeanskim zemqama bila je dosta slaba. Sad se ubacuju agenti Makedonaca od strane jugoslovenskih vlasti, pa ~ak i popovi, {aqu u politi~ku misiju same vladike (npr. u Australiju). U [vedskoj su izlazile neke {apirografisane novine kao “Slobodna Makedonija”, i upu}eni misle da su to bili prikriveni agenti makedonskih dejaka iz Jugoslavije.” (str. 61.) I u zemqi i u inostranstvu na meti je uvak srpski nacionalizam, dok komunisti sve ostale podsti~u. Po wihovoj izobli~enoj svesti {ovinizam je kad se kaè da su Skopqe i Kumanovo srpski, da su makedonske crkve i manastiri zadu`bine srpskih vladara itd. Ali, makedonske pretenzije na delove bugarske ili gr~ke teritorije nisu {ovinisti~ke, iako redovno na tim prostorima ìvi mnogo vi{e pripadnika mati~nih nacija nego onih koji bi se mo`da izjasnili kao Makedonci. Zna~ajan deo srpskog stanovni{tva Vojvodine poreklom je iz Makedonije. A mnoge li~nosti iz Makedonije vi{estruko su zaduìle srpsku kulturu i znatno doprinele o~uvawu srpske nacionalne svesti. Me|u wima Kosti} na466

vodi istaknutog heraldi~ara iz XVIII veka Hristifora @efarovi}a, rodom iz Ohrida, Anastasa Jovanovi}a, velikog slikara rodom iz Vrace, socijalnog lirika Kostu Abra{evi}a iz Ohrida, istaknutog pripoveda~a An|elka Krsti}a iz Struge, velikog kwièvnika Mom~ila Nastasijevi}a, kwièvnog kriti~ara Petra Yayi}a iz Bitoqa itd. Iako mu je postojbina okolina Prespanskog jezera, Branislav Nu{i} je govorio da u sebi ima i srpske i vla{ke i arnautske krvi, ali da je ipak najvi{e Srbin. Nigde ne pomenu da je mo`da Makedonac. I rodoqubivi srpski pesnik Vladislav Petkovi} Dis je poreklom iz Kumanova. Jovan Jovanovi} Zmaj se di~io ~iwenicom da mu se pradeda doselio iz Makedonije. I Nikola Pa{i}, Branko Radi~evi} i Jovan Sterija Popovi} su poreklom iz makedonskih krajeva.

15. Komunisti~ki projekat uspostavqawa muslimanske nacije Jugoslovenske etni~ke statistike sadrè kategoriju nacionalno neopredeqenih muslimana ili nacionalno neopredeqenih Jugoslovena koja je u ve}ini obuhvatala muslimane. Kod wih o~igledno nije bila prisutna i izraèna nacionalna svest pa su se izja{wavali po verskoj pripadnosti. Iako su komunisti formirali {est republika, oktroisali makedonsku i crnogorsku ve{ta~ku naciju, nisu se usudili da inauguri{u i bosansku. Istina, u 19. veku zabeleèn je bio poku{aj vrhovnog austrugarskog administratora Bewamina Kalaja da uspostavi bosansku naciju. Vladimir ]orovi} navodi da je Kalajev ciq bio “stvarawe posebnog bosanskog patriotizma da bi se tim suzbile veze stanovni{tva BiH sa slobodnim srpskim dràvama.” (str. 70.) Izme|u dva svetska rata nema~ki autor Ernest Aurih je pisao: “Baron Kalaj je poku{ao da spoqno ìgosawe posebno Bosne oformi i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bo{wa{tvo nasuprot etni~kim ~iwenicama trojako sastavqenog stanovni{tva Bosne... Wegova dràvni~ka ideja je bila da Hrvate, muhamedance i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vode}u ulogu.” (str. 71.) I nadvojvoda Franc Ferdinand je zastupao sli~ne ideje: “Najpre sve baciti u isti lonac, a onda pustiti na povr{inu Hrvate.” (str. 71.) Kako navodi Kosti}, “reakcija celokupnog srpskog naroda bila je stra{na. Sa Kalajevim “bo{wa{tvom” i “bo{wa~kim jezikom” pravqene su sprdwe u srpskoj {tampi: ceo narod se digao kao jedan ~ovek u odbranu Srpstva. Bilo je i kod Hrvata kriti~kih glasova, dok su muslimani uglavnom }utali i kanda bili zadovoqni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja.” (str. 71.) U bosansko-hercegova~kim partizanima bilo je oko 90 posto Srba i kod wih nije mogla da se probije ideja o stvarawu bosanske nacije. “Hrvati, koji su, na ~elu sa diktatorom Brozom, vodili glavnu re~ pri oformqewu nove dràve i koji su joj suvereno odre|ivali nacionalne i dràvno pravne komponente, smatrali su pouzdano da }e i muslimani ve}im delom pre}i u Hrvate i da }e se na taj na~in dobiti s vremenom, bez naro~itih napora, jedna nova hrvatska jedinica. Zato su im ostavili slobodu nacionalnog opredeqewa muslimana.” (str. 71.) Me|utim, proces nacionalnog osve{}ivawa muslimana i{ao je u suprotnom pravcu od onoga koji je titoisti~ka klika predvi|ala. Sve se vi{e musli467

mana izja{wavalo da su Srbi po nacionalnosti. Titoisti su bili zaprepa{}eni i veoma zabrinuti ve} nakon popisa stanovni{tva iz 1961. godine. Po~eli su da smi{qaju varijantu u kojoj }e spre~iti daqe srpsko nacionalno osve{}ivawe muslimana. S druge strane, uporno se smawivao broj muslimana koji su se izja{wavali kao Hrvati. âk i istaknuti muslimanski intelektualci, koji su optirali za hrvatstvo, javno izraàvaju razo~arawe. Oni ne postaju Srbi, ali se vra}aju muslimanstvu i ponovo identifikuju s wim. Komunisti tada zapo~iwu tragawe za ideolo{kom podlogom na kojoj bi konstituisali muslimansku etni~ku posebnost. Jedan od prvih koji se javno oglasio u tom smislu bio je istaknuti komunisti~ki funkcioner Enver Reyi} u “Prilozima o nacionalnom pitawu” objavqenom u Sarajevu 1963. godine. “Na osnovu dosada{wih etnografskih ispitivawa, kao i na temequ istorijskog razvitka mislim da se moè praviti teza da muslimani u BiH predstavqaju specifi~nu etni~ku celinu, koja se od Srba i Hrvata dovoqno razlikuje da s wima nije istovetna, i koja tako|e pokazuje veoma mnogo osobina zbog ~ega se moè govoriti o wihovoj etni~koj srodnosti.” (str. 84.) I li~no je Tito, u nekoliko govora, ve} krajem pedesetih godina izraàvao èqu da se vi{e radi na ja~awu elemenata bosanske posebnosti, pa je wena podloga trebalo da bude ne{to zatim novoproklamovana muslimanska nacija. Po~ela je posle toga i sve se vi{e zahuktavala kampawa konstituisawa po svaku cenu bosanskohercegova~ke kulturne posebnosti koja se najvi{e o~itovala u sferi kwièvnosti.

16. Komunisti~ko razarawe Srpske pravoslavne crkve U îkagu je 1963. godine srpski kulturni klub “Sveti Sava” objavio kwigu Laze Kosti}a “Sistematsko rasrbqivawe svetosavske crkve. Pravna i politi~ka razmatrawa.” U woj autor nastavqa analizu delovawa titoisti~kog reìma na planu razarawa srpskog nacionalnog bi}a. Na wegovom udaru je neprekidno i Srpska pravoslavna crkva, bez obzira na dràvne granice, dok bi reìm najradije da je satera u oktroisane granice srbijanske republike. Radikalnim revolucionarnim prevratom komunisti su uni{tili mnoge tradicionalne srpske institucije, bez oklevawa i ikakvog obzira, ali su crkvu postepeno potkopavali, potiskivali, vi{e nastoje}i da je instrumentalizuju, jer se nisu usu|ivali da je jednim dekretom uni{te. Udar na wenu hijerarhiju ve{to je smi{qan, mnogi sve{tenici su streqani, jedan broj su|en i oteran na dugogodi{wu robiju, a neki su vrbovani da sluè komunistima protiv interesa srpskog naroda i svoje crkve. âk su organizovali i pod prinudom izveli otcepqewe wenog makedonskog krila, a planirali su da tako postupe i sa crnogorskim. Dok je patrijarh Gavrilo bio u emigraciji, Srpskom pravoslavnom crkvom je upravqao mitropolit Josif Cvijovi} i odolevao svim komunisti~kim pritiscima i isku{ewima. Komunisti su protiv wega organizovali demonstracije i fizi~ke napade, ali mitropolit nije popu{tao wihovim zahtevima i uvek je imao dragocen izgovor da se dalekose`nije odluke u vrhu crkvene hijerarhije ne mogu donositi u odsustvu najvi{eg crkvenog poglavara. Reìm je nastojao da {to pre privoli patrijarha da se vrati u zemqu. Po{to je to bila è468

qa svih crkvenih krugova i celog srpskog naroda, patrijarh se uskoro vratio, ali ni on nije zna~ajnije popu{tao komunistima i uporno je ~uvao svetosavske tradicije, kanonsko jedinstvo crkve i weno unutra{we ustrojstvo. Gavrilo, kao istaknuti patriota i nema~ki zato~enik za komuniste je bio suvi{e tvrd orah, a uskoro je do{lo i do Titovog razlaza sa Staqinom, kad se jugoslovenski diktator morao dodvoravati zapadnim silama i glumiti da u dràvi garantuje slobodu veroispovesti. Me|utim, 1950. godine “Gavrilo je umro ne pokleknuv{i; on nije izdao srpsku zavetnu misao, on nije izneverio svoj narod i poverenu mu crkvu. Gavrilo je postao patrijarh pre reìma komunisti~kog i ovaj reìm ga je morao da primi i prati. Ali posle wegove smrti reìm je smatrao da je kudikamo lak{e i oportunije uticati da na ~elo crkve do|e wemu odano lice, nego vr{iti pritisak na poglavara crkve koji je a priori protiv reìma. I on je ~inio stra{an pritisak na Izborni sabor da se izabere wemu odani patrijarh.” (str. 10.) Komunistima je izgledalo da im na tom mestu najvi{e odgovara episkog Vikentije, ali su se grdno prevarili. “Mo`da je, zaista, bio ne{to popustqiviji od Gavrila, ali, istini za voqu, vaqa re}i da se i on dobro drào u glavnim i osnovnim pitawima crkve... Smrt patrijarha Vikentija pokazala je, i dokazala da je on ~vrsto stajao na braniku srpske crkve, wenih kanona i wene istorijske misije. Umro je ba{ u momentu kad je na wega ~iwen najve}i poku{aj da popusti u pitawu “Makedonske crkve.” Svisnuo je, ali se nije dao. Zaista, za wegovog upravqawa Srpskom pravoslavnom crkvom nije slomqen nijedan bitni stub wene egzistencije.” (str. 10-11.) Kosti} kaè da su komunisti svoje namere mogli provoditi tek po izboru wihovog favorita Germana \ori}a. “Reìm je trijumfovao posle izbora patrijarha Germana, i po wegovom neposrednom i docnijem dràwu kanda se reìm nije prevario. On je dao suvi{e dokaza lojalnosti (mislim na patrijarha) i naklonosti reìmu. “Makedonska pravoslavna crkva”, kojoj se toliko opirala srpska jerarhija vi{e od 13 godina, sprovedena je u delo za mawe od 13 nedeqa vladavine Germanove na “drevnom tronu srpskih patrijarha...” Istina, ruka patrijarha Germana nije se videla u celoj toj akciji, ali wegovo naknadno dràwe i neke druge okolnosti skoro bez sumwe ukazuju na wegovo sau~esni{tvo.” (str. 11.) Kosti} je uveren da u celoj istoriji Srpske pravoslavne crkve nema nikoga ko je u toj meri povredio wene interese i svetosavsku zavetnu misao kao patrijarh German. “Svaki wegov novi akt potvr|ivao je gledi{te da patrijarhu nije osnovna maksima, najvi{i zakon, dobro i jedinstvo crkve. On je imao neke druge ciqeve, neke druge misli, neke druge va`nije svetiwe. On je identifikovao sebe sa reìmom. [ta vi{e, identifikovao je srpski narod sa komunisti~kom hordom; svetosavsku zavetnu misao sa nebuloznim i antinacionalnim Marksovim doktrinama. Ima ceo niz dokaza o tome.” (str. 11-12.) Kad je crkvi bilo najteè, prvih posleratnih godina, patrijarsi su se savr{eno dràli. Kad su pritisci komunisti~kog reìma ve} uveliko popu{tali, German je zdu{no ispuwavao reìmske zahteve, iako je on imao mnogo vi{e uslova i mogu}nosti za uspe{an otpor nego wegovi prethodnici. Po{to su dobili patrijarha u skladu sa svojim èqama, komunisti su krenuli da lome versku, nacionalnu i moralnu ~vrstinu arhijerejskog kora. “Reìm je uvi469

deo da ga mora ili saviti ili lomiti ako èli uspeh u svojoj zamisli. On onda nije vi{e prezao ni od ~ega; upotrebqavao je sva sredstva koja su mu u danoj situaciji izgledala pogodno da uti~e na pojedine arhijereje i da ih posuvrati na svoj demonski put.” (str. 13.) Tajna policija je prikupqala prethodna obave{tewa, ispitivala karakterne osobine pojedinih vladika, traìla slabe ta~ke i osnov pridobijawa pod ucenama, obe}awima ili privilegijama. Najteè su stradali episkop Varnava Nasti}, mitropolit Arsenije Bradvarevi} i episkop Vasilije Kosti} jer su protiv wih primewena najrepresivnija sredstva odmazde. Prva dvojica su osu|ena na vi{egodi{wu robiju zbog verbalnog delikta, a tre}i je bio umalo lin~ovan na ulicama bawalu~kim. “Svim ovim nasiqima, i sudskim i ruqe, bio je ciq da se preostali arhijereji upla{e i postanu prilagodqiviji. Ali taj ciq nije bio ni najmawe ispuwen sve dok nije na tron pe}kih patrijarha zaseo German. Tad je reìm postigao sve {to je èleo.” (str. 15.) Pritisci i zastra{ivawa, progoni i odmazde u~inili su svoje i jednostavno op{ta otpornost Arhijerejskog sabora je bitno opala, a bilo je pojedinaca koji su direktno radili za politi~ku policiju. Reìm se dosetio da formira i sve{teni~ka udruèwa unutar Socijalisti~kog saveza kao transmisije Komunisti~ke partije. To udruèwe ~ak nije imalo ni srpski atribut u svom nazivu i okupqalo je one sve{tenike koji su se otvoreno priklonili komunistima. Oni su, zauzvrat, dobili razne privilegije, pre svega novac i stanove. Ve}ina arhijereja nije priznavala to udruèwe, neki su sebi pot~iwenim sve{tenicima zabrawivali da se u~lawuju, a bilo je episkopa koji su i{li na wegove sednice. Arhijerejski sabor je uporno odbijao da zvani~no prizna to udruèwe s formalnim argumentima da nema srpsku odrednicu u nazivu i da nije organizovano po eparhijama nego po socijalisti~im republikama. “To Udruèwe pravoslavnih sve{tenika imalo je nesumwivo u svim republikama po nekog fanati~nog prista{u, koji je bio ili komunista ili wihov trabant. Ali je masa sve{tenstva bila skepti~na prema Udruèwu. No kad je reìm sve socijalne povlastice sve{tenstvu povezao za ~lanstvo u Udruèwu, mno{tvo sve{tenika mu je pri{lo. Ali, vi{e forme radi i sasvim mlako. Samo oni ~eoni su se daqe isticali, me|u wima najvi{e prota Milan Smiqani}, jedan od najodvratnijih izdajnika Srpske crkve.” (str. 16.) German je protivno odredbama Ustava Srpske pravoslavne crkve Milanu Smiqani}u dodelio zvawe protojereja stavrofora, najvi{u po~ast koju moè imati mirski sve{tenik. “Nigde nije saop{teno da su ta udruèwa i pod patrijarhom Germanom priznata. Ali ih i sam German priznaje van svake sumwe: on {aqe svoje predstavnike na sednice udruèwa, odgovara im na pozdrave, vodi sobom stalno prilikom svakog puta u inostranstvo protu Smiqani}a. Odràva sa udruèwem, nepropisnim i nekanonskim, nedisciplinovanim i odmetnutim od redovnog crkvenog poretka, najintimnije veze. Jo{ jedan dokaz vi{e wegovog veoma sumwivog dràwa i wegove suspektozne lojalnosti prema crkvi kojoj je on na ~elu.” (str. 17.) Svi poku{aji da komunisti formiraju Crnogorsku pravoslavnu crkvu ubrzo su propali, uprkos èstokim reìmskim represalijama. Zato su se uskoro koncentrisali na osnivawe makedonske. U toku Drugog svetskog rata bu470

garski okupatori su proterali sve srpske vladike, a posleratni komunisti~ki reìm zabranio im je povratak. Vo|eni su godinama mukotrpni pregovori da se na|e neko kompromisno re{ewe, pa je po~etkom 1957. godine izgledalo da je ono postignuto. Dogovoreno je izme|u patrijarha Vikentija i makedonskog Inicijativnog odbora da crkvena uprava i daqe bude po Ustavu Srpske pravoslavne crkve, ali da se makedonski jezik koristi u crkvenoj administraciji, da se izaberu doma}i episkopi, rodom iz Makedonije. Ali su odmah zatim za episkope predloèna lica koja nisu ispuwavala elementarne uslove, a uz to su bili i oèweni. Arhijerejski sabor je, uprkos pokazanoj dobroj voqi, morao odbiti takva imenovawa. “Nesumwivo su “Makedonci” sa tim ra~unali, ali su hteli da posle imaju argument kako “Beograd” ne}e da primi wihove kandidate i uop{te “Makedonce.” A kad su posle sami uzurpatorno odabrali arhijerejske kandidate nisu insistirali na tim licima ve} su “izabrali” ipak neoèwene qude, ali nekvalifikovane, bez bogoslovske spreme, ~ime su bili povre|eni kanoni, a Ustav Srpske pravoslavne crkve proglasili su bili za sebe nevaè}im.” (str. 23.) Po{to nije bilo nikakvih mogu}nosti da komunisti privole arhijerejski sabor na kapitulaciju, krenuli su sa otvorenom uzurpacijom i organizovali zasedawe “Makedonskog crkveno-narodnog sabora” u Ohridu u oktobru 1958. godine. Kako je 5. oktobra instrumentalizovano izve{tavala beogradska “Politika”: “Saboru prisustvuju 208 delegata pravoslavnih sve{tenika, monaha i vernika izabranih redovnim putem od strane crkvenih tela i organizacija.” (str. 23.) I izdajni~ki prota Milan Smiqani} je prisustvovao. Izvr{en je svojevrsni crkveni udar na skupu koji je neodoqivo podse}ao na sednice komunisti~kih centralnih komiteta. “Aklamacijom je usvojena odluka o obnavqawu Ohridske arhiepiskopije, zatim odluka o izboru mitropolita pravoslavne crkve i odluka da Makedonska pravoslava crkva bude u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom preko wenog poglavara patrijarha.” (str. 24.) Patrijarh German nigde nijedne re~i javne protiv toga nije progovorio. “Naprotiv, on je neposredno zatim i posle ~itavo vreme do danas izvr{avao odluke tog uzurpatorskog “sabora”, po~ev{i od posve}ewa tamo izabranih episkopa, pa do dovo|ewa svoga gosta patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja u Ohrid na konfirmaciju te odluke.” (str. 24.) Uz to, nije sazivao nijedno kolegijalno crkveno telo da bi se raspravila novonastala situacija. Skopska eparhija je u vreme cara Du{ana progla{ena za mitropoliju uz atribut “prvoprestone”, {to zna~i da je po pravu prvenstva ispred svih ostalih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ohridski arhiepiskop Nikola u~estvovao je 136. godine u Du{anovom krunisawu za cara. Kroz burnu istoriju Skopska mitropolija bila je pod vla{}u Pe}i, Ohrida ili Carigrada, ali kad god je postojala Srpska patrijar{ija bila je u wenom sastavu. Ohridska arhiepiskopija i Carigradska patrijar{ija uvek su bile gr~ke. Pre nego je progla{ena za mitropoliju, Skopska eparhija u razli~itim istorijskim periodima bila je bugarska ili vizantijska. Nikada nije bila makedonska, niti je ikada kroz istoriju postojala neka makedonska crkva. “A Srpska pravoslavna crkva nije nikad prestajala da postoji otkad ju je osnovao Sveti Sava 1219. godine. Postojala je uvek i bez prekida. Mewao joj se opseg, mewalo joj se sedi{te, odn. sredi{te, mewale su se dràve u kojima je bila organizovana, ali je uvek bar 471

negde ilegalno postojala i dala svedo~anstvo svoje istorijske i pravne egzistencije.” (str. 27.) Seobom pod patrijarhom ârnojevi}em ona se rasprostrla i po Austriji i Ugarskoj, a kona~no se konsolidovala 1921. godine, obrazovawem Tre}e srpske patrijar{ije. Ono {to je najva`nije, Srpska pravoslavna crkva je uvek bila izrazito nacionalna. “Personalni sastav te crkve nije trebalo dekretima opredeqivati: wu su sa~iwavali svi Srbi i samo Srbi. Ona je bila toliko nacionalna, da nikakve dràvne granice, i nikakva naimenovawa oblasti nisu mogli uticati na wenu denominaciju. Ona je bila srpska ne samo u Srbiji ve} i u Turskoj, i u Ugarskoj, i u Crnoj Gori, i na Primorju. Wu su sa~iwavali Srbi bez obzira ~iji su podanici bili.” (str. 28.) S druge strane, ne samo da “Makedonska crkva” nije u pro{losti postojala, ve} nije nikad ni ~iwen poku{aj wenog formirawa. Ne moè se tvrditi da je to neko spre~avao. Jer niko nije ni preduzimao ni{ta da se to realizuje, niko nije pledirao za tako ne{to, niko nije ni najmawi predlog u tom smislu postavqao, ni sama ideja nije bila naba~ena. “Makedonci” su iskoristili trenutnu slabost Srba da tu svoju “crkvu” nekanonski i nepravno proklamuju. No niko i ne pomi{qa da joj pripoji eparhije van Jugoslavije, kao {to npr. Srpska pravoslavna crkva ima eparhije u Ma|arskoj, Rumuniji, Arbaniji, Americi itd. Kao “Makedonska nacija” tako se i “Makedonska crkva” prostire samo toliko koliko dopiru bajoneti jugoslovenske milicije.” (str. 28.) Interesantno je da su se hrvatski politi~ari gotovo redovno pojavqivali kao pioniri sve novijih i sve sveìjih ideja rasturawa Srpstva, pa su nudili i svoje re{ewe za Srpsku pravoslavnu crkvu: “Bilo bi rje{ewe ako bi se aktivnost Srpske pravoslavne crkve ograni~ila na republiku Srbiju, koja je, u stvari, crkva Srbije, dok bi svaka federalna republika trebala da organizuje svoju vlastitu crkvu. Nedavno organizovawe autokefalne makedonske crkve ~ini nam se da bi bio prvi korak ka pravom re{ewu.” (str. 29.) Na sli~an na~in je ranije nastupao biv{i usta{ki ministar Ivica Frkovi}: “Srbi ne mogu imati svoga vjerskog poglavicu izvan teritorije hrvatske dràve. Srpska pravoslavna crkva mora imati svoju vrhovnu upravu u hrvatskoj dràvi i wezin poglavar mora u woj imati svoje sjedi{te i biti neovisan o patrijarhu Srpske pravoslavne crkve u Srbiji.” (str. 29.) Paveli} je i poku{avao da formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu. S obzirom da je i crkva jedna vrsta qudske zajednice, i ona podleè nekom obliku pravnog regulisawa, kako bi delovala na osnovu pravnih normi i u okviru izvesnog pravnog poretka. Na osnovu pravnih na~ela i instituta crkvenih zajednica konstituisana je autonomna grana prava – crkveno pravo. Ono prou~ava tradicionalne principe koji i danas obavezuju crkvenu strukturu i hijerarhiju, a nazivaju se u svom sistemu kanonsko pravo. Na~inom na koji je formirana “Makedonska pravoslavna crkva” pogaèni su svi ti principi i na~ela, kanonsko pravo u celosti, pa takozvani “Ohridski sabor” predstavqa u pravnom smislu destruktivni akt uzurpacije, koji se u kanonskom pravu naziva raskolom i o{tro sankcioni{e. “Jasna je stvar da je raskol protivpravan, jer nikakav pravni poredak wega ne predvi|a i ne reguli{e. Nijedna crkva ne smatra tako ne{to mogu}im i ne pada joj na pamet da eventualno predvi|enom procedurom jo{ wega legitimi{e. Sa gledi{ta 472

svake crkvene organizacije on je nemogu}.” (str. 36.) To je otvoren napad na samu egzistenciju Srpske pravoslavne crkve. Do{lo je do kra|e i otimawa nadle`nosti. Akt “Ohridskog sabora” u pravnom smislu je jednostavno nepostoje}i. Kako obja{wava episkop Nikodim Mila{ u svom sistemskom delu “Pravoslavno crkveno pravo”, nemogu}e je osnivawe nove crkvene oblasti, ili podizawe postoje}e na vi{i stepen, bez odgovaraju}e odluke sabornog organa crkve u kojoj se to de{ava. Svaki akt te vrste mora imati legitimaciju u nekoj ve} postoje}oj vi{oj normi. “Jasno je, onda, da ne moè pravno vaìti ni{ta {to je preduzeto ili docnije proisteklo iz odluke toga Ohridskog sabora, {to izvire iz odluke i doga|aja na tom saboru, {to mu pravno sleduje: Nikakva posveta, nikakvo odlikovawe, nikakva odluka te “crkve” nema pravne va`nosti, jer su joj osnove pravno nevaè}e, uzurpatorne... Ako je ne{to samo ni{tavno ne moè nikakvo vaqano pravno dejstvo da proizvede.” (str. 39.) Tako ni navodni arhiepiskop Dositej i episkop Kliment i Naum “nisu izabrani od jerarhije, kako to obligativno nare|uju crkveni propisi, jer crkva se iz sebe obnavqa, ra~va, nasle|uje, produùje. Ne sme biti nikakvog umetawa sa strane. A ba{ se “makedonskim vladikama” to desilo. Oni su “izabrani” odn. natureni od civilnih vlasti Makedonije u saglasnosti sa vrhovnim organima Jugoslavije. Nijedna pravoslavna crkva nije prethodno imala pojma o tome, ~ak ni srpska. Stavqene su pred gotov ~in.” (str. 40.) Crkveno pravo je i po tom pitawu krajwe jasno, precizno i nedvosmisleno: “Episkop koga dràvna vlast mimo crkvene postavi za episkopa i da mu dijecezu, ne smatra se legalnim episkopom niti se crkveno-pravno priznaje. Ako se mora tolerisati dok je pod za{titom vlasti, on ima s mesta da se zbaci pa ~ak i ekskomunicira ~im se ta mogu}nost pruì, ~im crkva dobije svoju slobodu odlu~ivawa.” (str. 40.) Ovaj crkveni propis je tako precizan i apsolutan da nikakvo naknadno priznawe izbora od strane nadle`ne crkvene vlasti taj izbor ne moè u~initi validnim. “I prema op{tim pravnim principima i prema na~elima javnog prava i posebnim pravilima kanonskog (crkvenog) prava, sve {to je u Ohridu re{eno, i sve {to je docnije odlu~eno sa pozivom i kao konsenkvencija re{ewa Ohridskog sabora, sve je to pravno ravno nuli.” (str. 41.) Prvi i neophodni uslov za priznawe nove crkvene formacije unutar pravoslavqa je saglasnost “majke crkve”, dakle crkve od koje se ta nova zajednica odvaja, osamostaquje. U slu~aju “Makedonske pravoslavne crkve” to moè da bude samo Srpska pravoslavna crkva, odnosno wen Sveti arhijerejski sabor. Tu je i Mila{ kategori~an: “Nadle`nost u priznawu samostalnosti jednoj ili drugoj pomesnoj crkvi pripada sabornoj vlasti, a posebno saboru one crkve ~iji je sastavni deo bila jedna oblasna crkva, koja ima da se proglasi samostalnom ili samoupravnom.” (str. 42.) Takav akt mora biti i objavqen u slu`benom glasniku odnosne crkve. To Kosti} posebno napomiwe jer se o~igledno pribojavao da bi Arhijerejski sabor pod prinudom komunisti~kog reìma takvu odluku mogao tajno doneti. Posebno je bilo problemati~no i sumwivo pona{awe patrijarha Germana, koji je pre}utno prihvatao sve te protivpravne radwe i pravio se da ga uop{te ne tangiraju. Po prvom ~lanu svog ustava “Srpska pravoslavna crkva je jedna, nedeqiva i autokefalna.” Carigradska patrijar{ija joj je svojim tomosom od 30. mar473

ta 1922. godine prepustila svoje dotada{we kanonske eparhije Skopsku, Ra{ko-prizrensku, Vele{ko-debarsku, Prespansko-ohridsku i deo Vodenske mitropolije, kao i Polijansku episkopiju po Bukure{tanskom ugovoru iz 1913, Strumi~ku mitropoliju po Nejskom ugovoru iz 1919. godine. Tu Kosti} postavqa novo pitawe: “Da li sad sme Srpska crkva da daje drugome ono {to je izre~no woj dato, da daje onome kome Vaseqenska patrijar{ija to jama~no ne bi dala? Nije li to podvala koja ~ini sve pravne akte wom izvr{ene sumwivim ili ~ak ni{tavnim?” (str. 53.) âk da je otcepqewe bilo potpuno legalno i regularno, potrebno je da tu novu crkvenu organizaciju priznaju sve ve} postoje}e pravoslavne crkve. “Kad ta crkva ne bi imala pravoslavno obele`je, onda joj ne bi bilo potrebno nikakvo priznawe. Ali ona ho}e da ostane pravoverna, pravoslavna, jednaka kao i druge pravoslavne crkve, wima ravna i u wihovom sklopu. Postoji jedna zajednica pravoslavnih crkava, ~ija je organizacija, istina, labava, ali ipak dejstvetelna i vidna. Ona strogo pazi na legalnost, i dogmatsku i organizatornu. Ne moè se niko u{uwati u tu organizaciju i time dobiti ravnopravan poloàj. Moraju sve te pomesne crkve da se saglase sa tim da se primi neki novi ~lan, pa ~ak da mu se pravna obele`ja priznaju: da li je on autokefalan ili autonoman, ko mu je na ~elu (je li patrijar{ija, mitropolija, arhiepiskopija itd.). Tu nema uzurpacije, nema prepada, nema nasiqa, nema pretwi, nema komunisti~ke dràvne vlasti koja prikriva pravne nevaqanosti. Tu su situacije ~iste i sve se obavqa izrazitim aktima na na~in vekovima utvr|en. Ako to nije ispuweno, nikakvi unutra{wi akti ne mogu da zamene ova priznawa: takva “crkva” ne pripada pravoslavnoj zajednici, ona je spoqa, sa me|unarodnog gledi{ta, nepostoje}a. Druge crkve, prave crkve, ignori{u weno postojawe.” (str. 55.) Vaseqanski patrijarh je, 1219. godine, izdao gramatu kojom je Savu Nemawi}a osvetio za arhiepiskopa sve srpske zemqe i dao mu pravo da sam osve}uje episkope, popove i |akone. Uz to je dobio pismeni blagoslov da Srbi sami sebi imenuju i posve}uju arhiepiskopa. Sve kasnije autokefalne i autonomne srpske crkve su priznavane prema punoj propisanoj formi od majke crkve. Karlova~ka mitropolija je, na primer, priznata od Pe}ke patrijar{ije, od koje se i otcepila 1710. godine gramatom pe}kog patrijarha Kalinika. Kada je posle ukinuta Pe}ka patrijar{ija, samostalnost Karlova~ke mitropolije priznala je Carigradska patrijar{ija; kao i samostalnost Cetiwske mitropolije. Do priznawa pune samostalnosti srpske dràve, 1878. godine, pravoslavna crkva u Srbiji je bila autonomna u okviru Carigradske patrijar{ije. 1879. godine Patrijar{ija je proglasila samostalnom i ravnopravnom sa ostalim pomesnim crkvama. Iz ova tri dela se, 1922, ponovo ujedinila Srpska pravoslavna crkva, {to su sve ostale pravoslavne crkve pojedina~no i pismeno priznale. Ono {to otpo~etka pravno ne postoji kao {to je slu~aj sa samoproklamovanom “Makedonskom pravoslavnom crkvom” ne moè tokom vremena pravno da se uobli~i i uspostavi. Ta je “crkva nastala i tajno, i silom i zaobilaèwem svih crkvenih kompetentnih krugova. Ona je {kolski primer uzurpatornog i nepostoje}eg akta. Nikad se ne}e mo}i pozivati naslednici sada{we makedonske jerarhije da je wihova crkva stvorena bona fides, tj. ne znaju}i za prepreke, u punom uverewu da je sve to bilo dozvoqeno i pravilno.” (str. 75.) Woj ni{ta ne pomaè ako je podupiru “Tanjug” i beogradska “Politika” tako {to 474

je politikantski izjedna~uju sa srpskom crkvom u statusu, pa ~ak Germana nazivaju patrijarhom Srpske i Makedonske pravoslavne crkve, ako ga ve} ne oslovqavaju kao patrijarha pravoslavne crkve u Jugoslaviji. Komunisti su uvek svoje neznawe i glupost nadokna|ivali drsko{}u i nasrtqivo{}u. Kosti} detaqno razlaè takva ideolo{ka nastojawa qudi kojima je vera samo sredstvo manipulacije, pa smatraju da crkvenu organizaciju mogu nesmetano svesti na nivo instrumenta dnevne politike.

17. Nacionalni aspekti popisa stanovni{tva U sopstvenom izdawu, Lazo Kosti} je, u Minhenu 1973. godine, objavio statisti~ko-metodolo{ku, demografsku i politi~ku studiju “Osvrt na popis narodnosti u Jugoslaviji.” Povod su mu bila pristrasna i nestru~na tuma~ewa, analize i interpretacije, upravo odrànog popisa stanovni{tva u otaybini, koji odi{u antisrpskim nacionalisti~kim pretenzijama i uobi~ajenim komunisti~kim zloupotrebama. Kosti} se prihvatio nepristrasnog nau~nog razmatrawa po svim pravilima statisti~kog metoda. U uvodnim napomenama on defini{e svoj osnovni nau~ni princip nepristrasnosti: “Razume se da ja posmatram stvari kao Srbin, ali ne}u zato nigde ni jednu re~enicu re}i u korist Srba ako to ne proizilazi iz mojih objektivnih ispitivawa. Ja }u mo`da vi{e biti pogo|en da su nepravde u~iwene Srbima, jer }u pre da se posvetim tome pitawu nego nekom drugom, ali izvrtati brojeve i wihov smisao ja ne}u nikad, pa makar to i{lo na u{trb Srpstva. Izvrtawem i laìma se moè posti}i samo momentalan uspeh, ali ne trajan ni efikasan.” (str. 3.) Analizu po~iwe metodolo{kim zamerkama na postupke koji dovode do materijalnih nepravilnosti i la`nih brojeva. I formulari za popuwavawe i uputstva za popis bili su zasnovani na principima statisti~ke metodologije i demografske statistike u wihovom prvobitnom obliku. Ali, kad je sve to objavqeno, do{lo je do politi~kih pritisaka da se naprave izmene koje nisu bile u skladu sa osnovnim nau~nim postavkama i ustaqenom praksom popisa u me|unarodnim razmerama. “Iz Zagreba su stalno ~iweni predlozi izmena, vr{en gadni, dosad nevi|eni pritisak u istoriji popisa stanovni{tva da se ovo ili ono ima da prilagodi wihovim politi~kim ciqevima. Tako je cela zgrada, projektovana pravilno i celishodno, sa ovim poquqana i takore}i sru{ena. Zahvaquju}i takvoj okolnosti, posledwi popis stanovni{tva u Jugoslaviji podleè o{troj kritici i moè se ve} unapred okarakterisati kao neuspeo.” (str. 6-7.) Prvo je pravo interpretirawa i dopuwavawa instrukcija preneseno sa saveznog na republi~ke zavode za statistiku i time naru{eno na~elo jednakog postupawa i istovetne metodologije. Onemogu}ena je elementarna uporedivost podataka jer ona ima smisla samo ako se do brojki koje se upore|uju dolazi na isti na~in, identi~nom metodologijom. Podaci su, prema tome, neupotrebqivi, ne samo zato {to nisu primeweni osnovni me|unarodni metodolo{ki principi, ve} i zbog toga {to su oni varirali od republike do republike. Sprovo|ewe popisa na terenu nije bilo jedinstveno i odvijalo se u uslovima nacionalisti~ke histerije i èqe da se rezultati naduvaju toliko koliko je dovoqno da se postignu sopstvene nacionalne i republi~ke aspiracije. 475

Podaci o kvantifikaciji pojedinih nacionalnosti su naduvavani beskrupuloznim pritiscima i otvorenim falsifikatima. Samo Srbija i Vojvodina nisu postavqale nikakva pitawa oko metodologije popisa niti su izdavale posebna uputstva popisiva~ima, a nisu se trudile ni da uti~u na nacionalno izja{wavawe gra|ana. U svetu je praksa sasvim druga~ija. I najdecentralizovanije dràve imaju centralizovano utvr|ivawe metodologije, formulara i obrade popisa. Kod nas se desilo i ne{to neverovatno, da su autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina rezultate popisa nacionalnosti objavile mnogo pre drugih federalnih jedinica. Time je dezavuisana i prejudicirana centralna obrada podataka. Bez jedinstvenog vo|ewa postupka popisa bilo je nemogu}e izraàvati zvani~nu sumwu, vr{iti provere ta~nosti podataka ili naloìti da se negde popisne radwe ponove zbog utvr|enih nepravilnosti. Da nevoqa bude ve}a, Slovenija je ometala definitivno objavqivawe ukupnih rezultata jer su weni dràvni organi otvoreno nagove{tavali da }e podatke koristiti u svrhu pravqewa registra stanovni{tva, iako je po osnovnim principima statisti~ke nauke strogo zabraweno da se tako dobijeni podaci koriste u administrativne i fiskalne svrhe. Ukupni popisni materijal se “pretvara u brojeve i samo u vidu brojeva prezentuje. Materijal mora sluìti samo statisti~kim ciqevima. Zato se i kod ranije, ru~ne obrade materijala u mnogim dràvama cepao prvi red koji je ozna~avao li~nost (popisnu jedinicu). Jer ti podaci predstavqaju statisti~ku tajnu.” (str. 10.) Problem se pojavqivao i u li~nosti popisiva~a koji idu od ku}e do ku}e, nose popisne formulare, obja{wavaju kako se popuwavaju, nepismenim licima sami popune i onda popuwene formulare odnose u sabirni centar. Oni su gotovo redovno u nekim federalnim jedinicama bili nacionalno pristrasni, a i imali su striktna uputstva da ve{ta~ki pove}avaju broj gra|ana koji su se izjasnili da pripadaju odre|enoj nacionalnosti, a i u ku}ama su gra|anima sugerisali kako da se opredele. Popisiva~i su se u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu pona{ali kao nacionalni agitatori. Kosti} vrlo plasti~no i ironi~no prikazuje u~estale primere ve{tog manipulisawa odgovorima na tendenciozna pitawa “Te{ko bi i pola stanovni{tva Jugoslavije odgovorilo na pitawe: koje ste narodnosti? Ili: va{a narodnost? Popisiva~ mora da pitawe uprosti i prilagodi intelektualnom nivou lica koje se popisuje. U Bosni napr. kaè, ako mu je stalo do odre|enog odgovora: “Jesi li ti, ayo, musliman?” On obligatno odgovara: “Bezbeli, ja {ta sam?” U Crnoj Gori opet pita popisiva~: “\edo, jesi li ti Crnogorac?” On odgovara: “A da {ta sam?” I onda, razume se, onoga uvedu kao muslimana, ovoga kao Crnogorca. A mo`da bi Crnogorac druk~ije odgovorio da su ga pitali da li je Srbin ili Crnogorac.” (str. 11.) Kosti} isti~e da “svakako ima slu~ajeva kad popisiva~ i ne pita popisana lica o narodnosti, kao {to ga ne pita o polu, o tome da li je èwen ili neèwen, odakle je, i tsl. To popisiva~ vidi i upisuje sam. Tako ~esto i narodnost, ako je za wega “jasno.” (str. 12.) Uostalom, popisiva~ “moè da napi{e i drugi odgovor nego {to je dobio od pitanog lica. Negde je to mogu}e, a negde nije mogu}e kontrolisati.” (str. 12.) Na Kosovu i Metohiji je ogroman broj Turaka, Roma (Cigana) i muslimana srpskog jezika bio prinu|en da se iz476

jasni, ili je jednostavno za wih i bez pitawa upisano, da su albanske narodnosti. To je bila tako drasti~na i masovna pojava da je u ublaènom obliku i javno priznavana. Da bi otupio o{tricu prigovora i nepobitne dokaze, razvodnio kritiku i relativizovao sam problem kao pojavu, tada{wi glavni vo|a {iptarskih separatista komunisti~ke provinijencije Veli Deva je na sednici Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova, ~iji je predsednik bio, izjavio, prema izve{taju koji je objavila “Politika” od 24. juna 1971. godine: “Govore}i o popisu stanovni{tva Veli Deva je rekao da je popis, u celini, veoma uspeo ali da je bilo i pojedinih pritisaka da se muslimani, Goranci, Turci i Romi upisuju kao Albanci. Veli Deva je pri tome dodao da su sli~ne pritiske svakako ~inili i pojedinci iz drugih nacionalnosti.” (str. 13.) Kosti} tu iznosi “~itav niz drugih primera da je i u onda{woj javnosti bilo mnogo reagovawa na o~igledne neregularnosti i falsifikate popisa stanovni{tva na Kosovu i Metohiji. Ali su rezultati popisa ostali na snazi i zvani~no su bili nedodirqivi. Dopunska uputstva federalnih jedinica bitno su se razlikovala i po tretmanu slu~ajeva u kojima se gra|ani izjasne u smislu regionalne pripadnosti umesto nacionalne. U Hrvatskoj su svi oni uvr{atavani u Hrvate, bez obzira da li su se izjasnili kao Dalmatinci, Slavonci, Barawci, Li~ani, Korduna{i, Banijci, itd., a u Bosni i Hercegovini takva lica su svrstavana u muslimane ako bi se po wihovom imenu moglo zakqu~iti da su islamske veroispovesti, a u rubriku “nisu se izjasnili” ako su im imena nedvosmisleno hri{}anska. I kategorija Jugoslovena je razli~ito tretirana. Negde je podsticano takvo izja{wavawe, ako se unapred moglo sa sigurno{}u ra~unati da }e biti na srpsku {tetu, a negde je suzbijano, ako je postojala bojazan da bi moglo ugroziti prièqkivanu kvantifikaciju novokomponovanih ve{ta~ih nacija. Sopstvenim procenama Kosti} je do{ao do zakqu~ka da zvani~ne jugoslovenske statistike prikazuju dva miliona Srba mawe nego {to ih realno ima. Kompjuterska obrada podataka daje mnogo ve}e mogu}nosti za uspe{ne falsifikate. Dok se gre{ke kod ru~ne obrade nekako i mogu ustanoviti i ispraviti, ma{inska to onemogu}ava. Zato savremeniji postupak podrazumeva stru~nije i moralnije, savesnije osobqe.Kompjuter se moè programirati da na primer svakog desetog Srbina ra~una kao Hrvata i kada se obrada zavr{i ukloni se to uputstvo iz memorije. îwenica da su u popis uvr{tena i lica na privremenom radu u inostranstvu, do krajnosti je taj poduhvat kompromitovala, jer se u civilizovanim zemqama i po me|unarodnim principima “kod popisa stanovni{tva uzima za podlogu tzv. prisutno stanovni{tvo. Upisuje se svaki onaj koji se kriti~nog dana (dana popisa), kriti~nog sata i minuta na{ao na teritoriji te op{tine, bez obzira gde on ina~e ìvi i gde ima gra|anska prava. To je utvr|eno ve} stotinu godina u svim civilizovanim zemqama i taj princip, koliko ja znam, nije povredio nijedan moderni popis. Jer krupni razlozi govore za to da se on odràva. Prvi i najglavniji je da bi se izbegao duplicitet, da jedno lice ne bude na dva mesta upisano. To se mora strogo izbegavati. Zato se upisuje gost u hotelu, slu~ajni putnik u mestu gde se zatekao i tome sli~no, a ne neki decenijama ìve}i u tom mestu ako se kriti~nog dana nije tu bavio.” (str. 6.) Jugoslovenski popis je obuhvatao ~ak i odseqena lica ako je to moglo biti u funkciji politi~kog zadatka koji se popisom nastojao posti}i. Desile 477

su se i tako paradoksalne stvari da op{tine koje imaju drasti~no smawewe stanovni{tva prikaù ubrzan rast i svojevrsni statisti~ki vi{ak. “Ako su popisana lica “na privremenom radu u inostranstvu”, jo{ pre bi trebalo da su upisana lica koja se nalaze na ferijama, na putovawu, u poseti van mesta stalnog boravka itd... Lica na odsustvu su upisana tada u op{tini gde stalno ìve kao i onoj gde su se prilikom popisa zatekla. Ko zna koliko je tih duplih uno{ewa! Onda moè ukupan broj stanovnika da bude prikazan za nekoliko miliona ve}i nego {to je.” (str. 29.) Na stranu to {to na primer malo ko }e se vratiti od sto hiqada upisanih gra|ana koji su naveli da privremeno ìve u Australiji. Popisi svih evropskih zemaqa ukqu~uju i na{e gastarbajtere koji su se tamo zatekli, pa se onda zbog ovakvog pona{awa jugoslovenskih statisti~ara preuveli~avaju podaci na evropskom nivou. “Na~elo je da se odgovori dobijaju u principu od samog popisnog objekta. Uputstva predvi|aju ko }e dati odgovore za decu, maloumne itd. Ali uputstva ne kaù ko }e dati odgovore za “privremeno odsutna lica.” To je ostavqeno na samovoqu popisiva~a. Ko garantuje da }e se dati ta~ni podaci?” (str. 29.) Kosti} kaè da su rezultati popisa stanovni{tva u Bosni i Hercegovini senzacionalni. Po popisu iz 1931. Srba je bilo 44,3 odsto, a 1948. 41,6 odsto. Po{to je tu 72 hiqade Srba muslimanske veroispovesti ili 3 odsto, Srba pravoslavaca je bilo 38,5 odsto, {est procenata mawe nego na prethodnom popisu od pre sedamnaest godina. To svedo~i o razmerama genocida koji su Hrvati nad wima provodili. “Svako pomerawe kvote i za jedan procenat u deceniji je neprirodna pojava.” (str. 35.) Popisom od 1871. godine utvr|eno je 37,2 procenta Srba. Wihov broj je prema 1961. godini opao i u apsolutnom iznosu za skoro trinaest hiqada, dok su sve druge etni~ke grupe rasle. Broj~ani pokazateqi Hrvata pokazuju da oni u Bosni u toku Drugog svetskog rata uop{te nisu stradali. Senzaciju, o kojoj Kosti} govori, proizveli su “brojni rezultati muslimanske etni~ke grupe, gde je wihov porast enorman, upravo ekplozivan, do krajnosti neverovatan.” (str. 36.) Pri prvom popisu koji su vr{ile austrougarske vlasti nakon okupacije Bosne i Hercegovine, muslimana je bilo 38,8 procenata, ali je zbog sistematskog iseqavawa wihov broj neprekidno opadao da bi 1910. godine iznosio 32,3 procenta. U Jugoslaviji ih je bilo 1921. godine 31 odsto, a 1931. 30,9 odsto, na ukupnoj bosanskohercegova~koj teritoriji. Ovi su podaci, pre svega, bazirani na veroispovesti, po{to nikom normalnom nikada nije padalo na pamet da ih smatra posebnom nacijom. Ipak, Kosti} kaè da mu je laknulo kad je video da su komunisti muslimane proglasili za posebnu naciju jer se bojao da bi se mogli latiti formirawa ne~eg {to bi za Srbe bilo neuporedivo opasnije i pogubnije – bosanske nacionalnosti. Tu su nas zapravo spasle okolnosti u kojima se Hrvati u Bosni nisu hteli odre}i oko 700 hiqada svojih sunarodnika koji bi se tako|e uklopili u ve{ta~ki bosanski etni~ki projekat. “Tako sa ovim postupkom, mi smo sa~uvali vi{e od milion i po Srba. Oni koji vide jasno situaciju u zemqi, oseti}e tako|e olak{awe kao ja. Idealno bi bilo sve muslimane imati kao Srbe, ~ak i jedan ove}i deo wih. Ali vlast nije na tome radila, ve} da ih {to vi{e udaqi od Srba.” (str. 39.) U vreme austrougarske vladavine srpsko stanovni{tvo Bosne i Hercegovine uglavnom je bilo stabilno. Muslimani su se iseqavali, a katolici masov478

no doseqavali iz svih delova carstva. Me|utim, u komunisti~koj Jugoslaviji broj muslimana po~iwe naglo da raste i ubrzo su izbili na prvo mesto po brojnosti. Ozbiqnim statisti~arima i demografima to je neverovatno i neobja{wivo. U svakom slu~aju, nije se moglo zasnivati na prirodnom prira{taju ili doseqavawu iz Sanyaka, jer je ukupni natalitet Bosne i Hercegovine od 34,1 promila 1960. godine spao na 20,9 promila 1971. zbog maweg ra|awa i pove}ane migracije mladih qudi. Posleratno smawivawe Srba je bilo jasno, pre svega zbog genocida, ali i kolonizacije u Vojvodinu, a broj~ani pokazateqi govore da ni muslimani skoro da nisu stradali u ratnom poàru. Po{to je me|u popisanim gastarbajterima daleko vi{e Hrvata a najmawe muslimana, i kad se ti podaci odstrane, nagli skok muslimanske populacije postaje jo{ frapantniji, pogotovo podatak da ih broj~ano ima vi{e nego Srba. U Crnoj Gori je broj deklarisanih Srba za 22 godine {est puta porastao, {to samo govori da je ranije bilo mnogo vi{e falsifikata. 1948. godine je prikazano 91 odsto Crnogoraca, a 1971. 67 odsto. Ipak, u Hrvatskoj “su sumwe najve}e, tu je razvoj nenormalan, tu se politi~ka i strana~ka vlast me{ala mimo mere (vi{e nego u ma kojoj republici), tu je vr{eno i zvani~no i privatno izopa~avawe podataka... Hrvatska ih je naduvala daleko vi{e nego {to je iko o~ekivao, nego se to uop{te moglo zamisliti.” (str. 56-57.) Ve{ta~ki je preuveli~an broj gra|ana hrvatske nacionalnosti. Tamo kao da su popisiva~i radili po normi ko }e vi{e Hrvata upisati, sa zadatkom da tako nazna~e “i sve druge osobe koje su wima izgledale da su Hrvati, a koje nisu htele da se tako izjasne. To je slu~aj i sa regionalnim izja{avawem: svako takvo lice je znalo da se moè deklarisati kao Hrvat, ali ono to nije htelo.” (str. 63.) Hteli ne hteli, tako je upisivano. Nijedan gra|anin vi{e nije imao nikakvih mogu}nosti da proveri verodostojnost podataka koji su o wemu une{eni u formular. Beskrupulozno se postupalo po principu “da je svak ro|en u Hrvatskoj samim tim postao Hrvat, ~ak i od oca Albanca i majke Ma|arice, a naro~ito ako je samo jedan roditeq Hrvat.” (str. 64.) Na teritoriji hrvatske federalne jedinice rat je preìvelo oko pola miliona Srba, a onda se wihov broj neprekidno pove}avao. Od 1949. do 1953. godine porastao je za 444.616 lica uprkos masovnoj kolonizaciji u Vojvodini. Od 1953. do 1961. porastao je za 36.575 lica. Iako tada nije bilo nikakvog masovnog iseqavawa, popis je konstatovao da se navodno od 1961. do 1971. godine broj Srba u Hrvatskoj pove}ao za svega 1.735 lica, a u istom vremenskom periodu da je broj deklarisanih Hrvata pove}an za 173.370 lica, {to je ta~no sto puta vi{e. I to u nacionalnoj strukturi u kojoj ukupno Hrvata ima pet do {est puta vi{e nego Srba upravo po hrvatskim zvani~nim statistikama. I {to je jo{ interesantnije, u uslovima u kojima je fertilitet srpskih èna mnogo ve}i nego hrvatskih. Ukupan procenat Srba tako je smawen sa 15 na 14 odsto. Pravi statisti~ki pomor su Hrvati napravili kad je re~ o nacionalnim mawinama. Neverovatno brojno je statisti~ki rastao i broj Makedonaca. U periodu od 1953. do 1961. godine sa 66 porasli su na 71,2 procenata stanovni{tva Makedonije. “Da za osam godina jedna narodnost participira sa iznad 5 procenata, to je na~elno nemogu}e. Jo{ nemogu}nije je kad se uzme u obzir da se me|u mawinama nalaze one sa jo{ ve}im prira{tajem nego ga pokazuju Makedonci. 479

Iz ovih brojeva su manipulacije i malverzacije neiskrene. Ukoliko se ti~e manipulacija, bile su sasvim nezgrapne; i manipulacije se moraju vr{iti tako da bar izgledaju verovatne. Ove neo~ekivane i nemogu}e oscilacije name}u nevericu.” (str. 72.) Najfrapantniji je ipak rast arbana{kog stanovni{tva na Kosovu i Metohiji. Prema zvani~nim statistikama, 1948. ih je bilo 498.242, 1953. godine 524.559, 1961. godine 646.605, a 1971. godine 916.767. îwenica je da je tamo vladao stra{an teror prema Srbima, da Arbanasi imaju najve}i natalitet, ali su cifre i pored toga fantasti~ne. Kosti}u je posebno interesantno {to su “poùrili na Kosovu da prvi od svih republika i pokrajina Jugoslavije objave rezultate. Oni, koji nesumwivo imaju najnesposobniji kadar statisti~ara, najmawe ma{ina za ra~unawe i obradu, tamo gde su popisiva~i imali najteì posao (zbog najve}eg broja nepismenih, gde je po{tanska mreà najmawe gusta), tamo se publikuju prvi podaci! Za{to? To je o~igledno: da niko vi{e ne moè ni{ta da ispravqa, da se iz primarnih podataka skloni svako upori{te primedaba i àlbi. Oni bi sad kao uvredu smatrali svaki prigovor ispravnosti.” (str. 96.) Ono {to su hteli, to su Albanci vrlo brzo postigli. Zadugo, “wihove laì i falsifikati ostaju kao formalna istina, na kojoj }e oni daqe bazirati svoje prohteve i proporcije u vlasti, pa ~ak i razgrani~ewe ako do wega do|e. Za Srbe je situacija uàsna, kakva nije bila ni izdaleka 1912. Ona je ~ak takva da se izlaz iole povoqan i ne nazire.” (str. 96.) Koliko su falsifikati bili bezo~ni, svedo~i primer Turaka, ~iji je broj od 1961. do 1971. godine bukvalno prepolovqen, iako u tom periodu nije bilo nikakvih wihovih ozbiqnijih iseqavawa. Cigana je popisano samo 14.593, iako su i doma}i i strani objektivniji posmatra~i procewivali, jo{ u to vreme, da ih ima vi{e od dvesta hiqada.

18. Kosti}eve vidovdanske besede Od usmenih javnih nastupa profesora Laze Kosti}a nije mnogo sa~uvano. On li~no je u izdawu “Kanadskog Srbobrana” u Hamiltonu, 1958. godine, objavio bro{uru “Vidovdanske besede u Kanadi i Americi” iz te godine. Prvi, kanadski govor odrào je 22. juna, pod radnim naslovom “Srpstvo je u opasnosti.” Posle Prvog svetskog rata, na vrhuncu slave, mo}i i samopouzdawa izgubqen je ose}aj za realnost i prenebregnute su unutra{we i spoqne opasnosti, {to nam se gadno osvetilo. Srbe je tako iznenadila 1941. godina i dovela na rub uni{tewa. Nastupio je period stalnog padawa i Kosti} se nada da je pedesetih godina ve} dostignuto dno, te da bi moglo po~eti ponovno tiho i postepeno uzdizawe. Najve}u opasnost Kosti} vidi u Hrvatima koji su me|usobno podelili uloge. Jedni se spremaju da nastave fizi~ko istrebqewe Srba, a umereniji se bave negirawem srpskih etnosa u pojedinim podru~ijima, falsifikovawem istorijskih ~iwenica. A naivni srpski Jugosloveni im i daqe povla|uju i gledaju kroz prste. “Hrvatska nedela iz najskorije pro{losti nastoje na{i Jugosloveni u najmawu ruku da zaba{ure, da ih ne spomiwu, da ih predaju zaboravu. Ne qute se na Hrvate {to su ih pot~inili, nego na nas {to ih spomiwemo. âk nas i demantuju: da nije sve ba{ tako kako smo govorili. Svu krivi480

cu ho}e da bace na jednu {aku usta{a. âk i pojedinci ~ije su porodice bile `rtve hrvatskih zlo~ina govore samo o usta{ama, koje obeleàvaju velikim slovom.” (str. 5.) Kosti} je uvek bio rezolutan u oceni koju je sasvim ispravno postavqao – da je za usta{ka zverstva nad Srbima kriv celokupan hrvatski narod. Naravno, pravna nauka insistira na strogoj induvidualizaciji odgovornosti, ali ovde nije re~ o krivi~noj odgovornosti, nego o gra|anskoj, politi~koj, moralnoj i istorijskoj. Krivi~no su odgovorni samo izvr{ioci dela, u koje spadaju po~initeqi, podstreka~i i pomaga~i. Ali, komunisti~ki reìm je uglavnom izbegavao wihovo krivi~no gowewe i omogu}io glavnim zlo~incima da se nesmetano sklone u inostranstvo. Komunisti su voleli da se samo sa Srbima obra~unavaju represivnim merama za mahom izmi{qene krivice. Gra|anska odgovornost bi podrazumevala naknadu materijalne {tete za sve ono {to su Hrvati Srbima uni{tili. Moralna odgovornost obuhvata sva lica koja su stvorila uslove u kojima su po~iweni zlo~ini ili su zlo~ine mirno posmatrali, a mnogi i odobravali. A celi hrvatski narod je izme|u dva svetska rata stvarao atmosferu mr`we i osvete. Osnovnu srpsku gre{ku Kosti} vidi u ujediwewu sa Hrvatima u zajedni~ku dràvu, iz koje su proistekle sve ostale. “Ali sve te gre{ke zajedno ne mogu ni najmawe da opravdaju Hrvate za zverstva kojih bi se stideo najgori narod sveta. Oni su mogli da se odvoje ako su smatrali da je nai{ao pogodan ~as, ali ne da ubijaju i mrcvare ~itave stotine hiqada potpuno nedu`nih (starci, ène i deca)”. (str. 9.) U svojoj beskrupuloznosti Hrvati u emigraciji ~ak i reìm hrvatskog komunisti~kog diktatora Tita nazivaju velikosrpskim. “A nema na svetu ne~ega {to Josip Broz vi{e mrzi od Srba i Srpstva. I okruìo se bio najve}im neprijateqima Srba odasvuda, sakupqenih samo kako bi {to vi{e napakostio Srbima. Ako neki tobo`ni Srbin i radi s wim, mora se unapred odre}i Srpstva i srpskih svetiwa.” (str. 10.) âk je i ameri~ki ~asopis “Katoli~ki svet”, 1953. godine, optuìvao celi hrvatski narod za zlo~ine u Drugom svetskom ratu, ali je poku{ao da brani rimokatoli~kog nadbiskupa Alojzija Stepinca koji je po nespornim istorijskim ~iwenicama bio Paveli}ev saradnik. U tom katoli~kom ~asopisu stoji, izme|u ostalog, i slede}e: “Na nesre}u, Hrvati su odbili da zaborave pro{lost i po~eli su sa masakrom stotina hiqada Srba... Ukratko, ovi zlo~ini su bili zlo~ini hrvatskog naroda, vo|eni od Ante Paveli}a, i Stepinac je ~inio sve {to je mogao da ih obustavi.” (str. 11.) Kada je jedan kalifornijski Hrvat poku{ao da se suprotstavi ovakvom generalisawu, urednik ~asopisa mu je odgorio: “Nirnberg nije re{io problem kolektivne krivice nema~kog naroda, niti ja tvrdim da su svi Hrvati individualno krivi zbog zlo~ina po~iwenih od Paveli}evog reìma. Me|utim, mi moèmo da kaèmo da jedan narod kao kolektivna li~nost jeste odgovoran zbog prihvatawa jedne vlade i zlo~ina po~iwenih u wegovo ime.” (str. 12.) I Hitlerov velikodostojnik Herman Nojbaher, 1950. godine, objavio je u svojim memoarima: “Posle raspada Jugoslavije buknuo je hrvatski ratni pohod osvete i uni{tewa pravoslavnog srpstva, koji spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele istorije.” (str. 12.) Slede}e Kosti}eve re~i nesumwivo su bile proro~ke: “Usta{e se ne}e vi{e pojaviti, to je nesumwivo. Oni su pod tim imenom suvi{e kompromitovani u celom svetu, da bi se na wemu insisti481

ralo. Ali sad moè do}i neko novo ime, a svi pripadnici i prista{e wegove bi}e od istog naroda od koga su bile i usta{e. Usta{tvo je samo jedna od manifestacija wegovih u borbi protiv Srpstva.” (str. 12.) Posle Hrvata, srpski Jugosloveni su, po Kosti}evom mi{qewu, najve}a opasnost za Srpstvo. Da nije bilo Jugoslavije, Hrvati ne bi imali istorijske {anse da toliki zlo~in po~ine, ne bi bilo izmi{qawa ve{ta~kih nacija, a verovatno se ni komunisti ne bi do~epali vlasti. “Mi imamo kao protivnost Srpstvu jednovremeno jedan nadintegriraju}i i jedan dezintegriraju}i proces. Mi moramo da budemo ne{to vi{e nego Srbi, a u isti mah ~itavi delovi Srpstva moraju da se Srpstva odreknu i da svoje srpstvo negiraju. Za{to, ako se ide ka superintegraciji, ako se ide ka jugoslovenstvu? Za{to ne mogu te grupe kroz Srpstvo postati jugoslovenske? Ne, jer uvek preti opasnost da Srpstvo do|e sebi i da prekine proces rasrbqivawa. Da se to ne bi desilo, i da bi jugoslovensku pilulu {to lak{e progutali, mora mu se prezentovati wegova slabost, wegovo raspar~avawe, wegova tro{nost.” (str. 17.) Kosti} u govoru izri~e mnoge prekore svojim sunarodnicima. “Uop{te se sa srpske strane jugoslovenstvo svih vidova propagira na nedostojan na~in: pre}utkivawem istine, obmanama, la`ju. I nadasve ulagivawem Hrvatima. Zato {to su Hrvati protiv Jugoslavije èli im se ova u~initi pristupa~nom i prihvatqivom. Najve}im delom na {tetu srpskih nacionalnih interesa, ~ak i srpskih ìvotnih interesa.” (str. 19.) U govoru koji je istim povodom odrào u îkagu, 29. juna 1958. godine, Kosti} je lirskim stilom izrazio svu veli~inu kosovskog mita i wegov zna~aj za srpsku nacionalnu tradiciju. Mno{tvom argumenata je dokazao da je ve} u sredwem veku formiran srpski narod u modernom smislu re~i i na vidovdanskom savetu razvijena srpska nacionalna svest. “Srpska pro{lost, pa`we dostojna, ne po~iwe sa Vidovdanom, ve} se wime u neku ruku zavr{ava. Ali je Vidovdan u~inio da se ta pro{lost ne zaboravi, da se o~uva u na{im duhovnim o~ima, u na{oj intimnoj unutra{wosti. On ju je izazvao u pam}ewu, on ju je konzervirao. Trebalo je da nai|e jad i ~emer kao posledica Vidovdana, pa da svetli dani na{e pro{losti zasijaju u na{im o~ima kao kontrast bedne tada{wosti. Sve {to je pre toga bilo lepo i veliko, sve je tad na{im precima, pa i nama samima, izgledalo jo{ daleko svetlije i sjajnije.” (str. 28.) Celi Kosti}ev govor je pun emotivnog naboja, epskog veli~awa Srpstva i pronicqivog izlagawa istorijske sudbine srpskog naroda. Svoj nastup pred prekomorskim Srbima spremao je u jeku rada na prou~avawu srpskog karaktera Boke Kotorske, pa se to moè osetiti iz niza podataka kojima barata u obja{wavawu osnovnih nacionalnih vrednosti, kosovskog mita i kulta `rtvovawa za otaybinu. Kosti}eve re~i su odjekivale kao dramati~no upozorewe svim Srbima da se {to pre moraju osloboditi dve stra{ne ovovekovne zablude, jugoslovenstva i komunizma i spremati za definitivno suo~avawe sa Hrvatima kao narodom koji kompletnu svoju egzistenciju zasniva na antisrpskoj mr`wi, laìma i otima~ini. Ina~e, kwigu “O srpskom karakteru Boke Kotorske”, koju }emo na drugom mestu podrobnije prou~iti, Laza Kosti} je objavio u Cirihu 1961. godine, posebno motivisan opasnostima koje su srpskoj Boki pretile od sistematskog svojatawa Hrvata i nastojawa crnogorskih komunista da u woj zatru svaki trag Srp482

stva. Jedini stariji tekst kojim Hrvati nastoje potkrepiti svoja istorijska prava na Boku je stih Andrije Ka~i}a Mio{i}a, katoli~kog fratra, prema kome je “Boka od Kotora – dika od Rvata”, {to je argument kojim se zanosio Vjekoslav Klai}. Ali i sam Kosti} u drugim svojim spisima iznosi da su se Hrvati naseqavali samo do reke Cetine. U pro{lom veku, nakon Napoleonovog sloma, Austrija je preuzela sve ranije mleta~ke teritorije, a Dalmaciji je pripojila i Dubrovnik i Boku. Hrvati su vodili èstoku politi~ku borbu da Dalmaciju, kao austrijsku pokrajinu pripoje takozvanoj trojednici, Kraqevini Hrvatske i Slovenije pod ma|arskom krunom Svetog Stefana. Posle Prvog svetskog rata hrvatska svojatawa poprimaju druga~iji karakter i u funkciji su wihovi zahtevi za federalnim preure|ewem dràve, pa kako Boku nisu dobili ni Sporazumom Cvetkovi}-Ma~ek, nastavili su sa javnim potraìvawima kroz emocijama nabijenu {tampu i eufori~no raspoloèwe zbog neverovatne popustqivosti tada{wih srpskih politi~ara. Posle Drugog svetskog rata, pod komunisti~kim reìmom hrvatski ideolozi nisu otvoreno postavqali teritorijalne zahteve prema Boki, ali su perfidnim i podmuklim metodama postepeno kroz oficijelne publikacije razvijali tezu o identifikaciji katoli~anstva i hrvatstva. U emigraciji je situacija bila druga~ija. Hrvati su uvek bili boqe organizovani, potpomagani su od vlade zapadnih zemaqa i katoli~kih crkvenih krugova, a raspolagali su i s mnogo vi{e novca za propagandno delovawe nego Srbi. Tamo se posebno raspisao izvesni fratar Dominik Mandi}, koji nikada nije ni poku{avao da svoje teze potkrepi bilo kakvom relevantnijom nau~nom argumentacijom. Ra~unao je da je Klai}eva bajka o “Crvenoj Hrvatskoj” dovoqan okvir za sva daqa svojatawa, kao i da neprekidno ponavqawe laì dovodi do wenog op{teg prihvatawa. Naàlost, u politi~kim prilikama komunisti~ke Jugoslavije videlo se da laì mogu decenijama dràti u okovima svest velikog broja qudi. Hrvatske ideologe nikada nisu interesovali moral i istina. “Pri tome najvi{e ra~unaju sa slabo{}u “Srbijanaca” i ostalih Srba, kojima je glavno sa~uvati Jugoslaviju, i koji }e pristati da slabe srpsku poziciju bez obzira na veli~inu `rtve.” (str. 20.) Profesor Kosti} se odlu~no upustio u brojne polemike i srpska emigrantska {tampa pedesetih i {ezdesetih godina prepuna je wegovih tekstova kojima je raskrinkavao, temeqito, argumentovano i uverqivo, hrvatske laì i falsifikate.

19. Srpski nacionalni zavet patriotizma Kao specijalno izdawe biltena Srpskog nacionalno-kulturnog kluba u [vajcarskoj, Laza Kosti} je, 1962. godine, u {apirografisanom obliku objavio svoju raspravu “Strana mi{qewa o Srbima za oslobo|ewe i ujediwewe 1912-1918.” On je napravio izbor najupe~atqivijih i najozbiqnijih svedo~ewa o veli~anstvenoj srpskoj epopeji, koja sigurno imaju trajnu vrednost. Francuski istori~ar Ernest Deni je, 1915. godine, objavio kwigu “Velika Srbija” u kojoj je o balkanskim ratovima rekao slede}e: “Srpski uspesi se obja{wavaju nau~nom nadmo}no{}u wihovih vi{ih oficira i moralnom vredno}om wihovih vojnika.” (str. 1.) Ne{to daqe kaè: “Ono {to sa~iwava veli~inu ovog naroda – pisao je iz Beograda jedan nema~ki bolni~ar (26. novem483

bra 1912.) to je da je svaki stanovnik rodoqub. Kad se mobilizacija izvede sa tako ~udnom brzinom, kad trupe pre|u bez prigovora i bez mrmqawa najteè etape, preko neprohodnih puteva, preko poplavqenih poqana, kroz klance koji su ranije smatrani nepristupa~nim, kad raweni podnose svoje bolove sa lepim humorom i postojano{}u koja je stranim lekarima izvla~ila krike ~u|ewa, to je stoga {to svi, od najobi~nijeg vojnika do generala i komandanta, znaju za {ta se bore.” (str. 1.) Nema~ki publicista Albret Virt o balkanskim ratovima 1914. godine, pisao je u obimnoj kwizi “Balkan”: “Pobeda kod Kumanova je najve}a pobeda koju su Srbi izvojevali za skoro {esto godina. Ona je zaista bila u stawu da trajno podigne samopouzdawe jednog naroda koji je toliko te{kih udaraca sudbine doìveo... Neprijateq se vaqano branio; nije to nikako bila laka stvar da se on suzbije. S pravom, dakle, imaju Srbi da budu ponosni na ovaj wihov prvi i odlu~ni podvig.” (str. 3.) Norve{ki pukovnik Angel je isticao: “Do{li smo s malo po{tovawa za wih, a vra}amo se puni divqewa. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoqubiv. Na{li smo najboqe vojnike na svetu, hrabre, poslu{ne, trezvene, izdr`qive, voqno `rtvuju}i ìvot za zemqu i nacionalnu ideju.” (str. 4.) Adolf Fi{er, 1913. godine, zapaà jedan interesantan detaq o prirodi srpske vojske: “Oficirski kor i vojnici nisu razdvojeni druk~ijim na~inom ìvota i navikama. Nema izme|u wih jaza. Mi smo, ne ba{ retko, mogli zapaziti kako u gostionicama sede oficiri i vojnici za istim stolom... Srbija ne zna za klasnu borbu, koja deli narode Sredwe Evrope u odeqene lagere. Srbija je zemqa malih seqaka, demokratija uprkos svoje monarhisti~ke dràvne forme.” (str. 4.) I lekar Hans Fogel se iskreno ~udi: “U svakom ratu i u svakoj vojsci ima zabu{anata, a u ~ast srpske vojske moram re}i da u woj kukavi~luk i dezertacija na frontu pred neprijateqem behu potpuno nepoznati.” (str. 5.) O prvoj srpskoj pobedi u Prvom svetskom ratu francuski publicista Ogist Goven zapaà: “Srbi, prema kojima su qudi Be~a i Pe{te pokazivali samo prezir pun omalovaàvawa, ovi ni{tavni qudi, za koje su se spremali da ih u prah i pepeo raznesu, u~ini{e da beè pred wima zastave Franca Josifa I... Mi prisustvujemo uskrsnu}u Velike Srbije na hri{}anskom istoku.” (str. 7.) Goven je ina~e pun divqewa i s odu{evqewem veli~a srpski narod i wegovu vojsku. Drugi francuski publicista Eduard [ire pisao je 1917. godine. “Svojim herojstvom u posledwem ratu, svojim ~udnim odràwem date re~i, svojim uzvi{enim mu~eni{tvom, koje je potvrdilo wenu nerazru{ivu moralnu snagu i svoju skoru renesansu, Srbija je skokom u{la u prvi rang solidarnosti naroda koji se bore protiv tevtonske hegemonije, a za slobodu sveta. Plemenito{}u svoga dràwa i etni~kom hrabro{}u u patwi, ona privla~i... op{tu simpatiju i divqewe. Otada, ~ovek se pita kakvim je ~udom unutra{weg ìvota ova nacija, uvek gowena i tla~ena od svojih suseda, umela da odrì integritet svoje savesti i da prosledi svoj ideal uprkos protivnih okolnosti. To je jedan problem narodne psihologije jedinstvenog karaktera. Uostalom, veliki geniji su obrazovali nacije za wihove specijalne misije, sa najraznovrsnijim etni~kim elementima. Mi ovde vidimo kako podsvesno narodna du{a sleduje bez uvijawa svom idealu sa etni~kim elementima homogenim i da nateraju celu naciju, kao svoje heroje, da to realizuje.” (str. 9-10.) 484

Francuski mar{al i srpski vojvoda Fran{e D Epere je svakako bio najkvalifikovaniji da pruì kompletnu ocenu srpske vojske: “Ko su ti junaci koji mogu da se podi~e da su zasluìli jedno od najve}ih odlikovawa u svetu? To su seqaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomqivi, to su qudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih wiva. Okupqeni oko svoga kraqa i svoje zastave za slobodu zemqe; ti seqaci bez napora, pretvorili su se u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najboqe od svih.” (str. 11-12.) Kosti} izlaè i veliki broj nema~kih mi{qewa, od kojih nam se ~ini najupetqivije Franca Tirfaldera iz 1935. godine: “Mnogo puta su mi u~esnici u tamo{wem ratu saop{tili koliko su ih duboko dirnuli hrabrost Srba, wihovo vite{ko pona{awe prema pobednicima i prema pobe|enima, wihova izdr`qivost i vojni~ko dràwe. Wihov patriotizam, wihovo herojsko dràwe mi smo ve} i za vreme samog rata pratili: u svakom slu~aju, za vreme celog rata nije izvr{eno nikakvo povla~ewe vojske koje bi pokazalo tako malo karakter poraza kao {to je bio mar{ srpske vojske na Jadran.” (str. 17.) Ruski kwièvnik Leonid Andrejev je, u novembru 1914. godine, u {tampi objavio apel “Re~ o Srbiji” u kome je, izme|u ostalog, stajalo: “Rat je zapo~eo u Srbiji: prve `rtve ove velike borbe naroda bili su Srbi; to istorija ne}e zaboraviti, to }e ona zabeleìti. I od toga Srbina, koji je pao kao prva `rtva rata pa do onoga kog su ubili ju~e – wih ubijaju svakog dana, svakoga ~asa jo{ i sada – ve} ~etiri puna meseca bori se taj mali, usamqeni, juna~ki narod... Ne~uveno! Svesno, sa golim cinizmom kome nema ravnoga, pred o~ima ~itavog civilizovanog sveta, objavquju}i tu skoro plakatima – Austrijanci ho}e da ~itavu jednu zemqu pretvore u jedno jedino beskrajno gubili{te od hiqadu kvadratnih kilometara, ho}e od svakoga drveta da naprave ve{ala za po jednoga Srbina, ho}e svaku glavu da predaju u ruke yelatima. Ne~uveno!...îtav wegov istorijski ìvot – to je ìvot surovih muka, radnika-pa}enika, koji u jednoj ruci drì lopatu a drugu je digao da wome ~uva glavu; wegov ìvot je neprekidan martirolog mu~enika za slobodu, beskrajna povorka raspetih, raspetih, raspetih. On vekovima nije imao ni trenutka odmora, nije poznao sre}u najobi~nije bezbednosti – pa zar je mogao imati vremena da sti~e bogatstva, asfaltirane ulice, da stvori gotski Verthajn i Aleju pobede? Jest, on je siroma{an i bos, ùqevite su wegove ruke, telo mu je puno oìqaka, a du{a do vrha nalivena nepresu{ivim ~emerom – on Srbin, ~ija deca umesto da idu u {kolu, moraju da se bore za svoju slobodu, za svoj ìvot. Wemu se mora pomo}i, mora!... Pomozite Srbima, koji nemo prolivaju svoju krv.” (str. 20.)

485

Glava sedma HIQADU GODINA HRVATSKOG VARVARSTVA 1. Tridesetogodi{wi rat Prva Kosti}eva bro{ura iz serije “Primeri hiqadugodi{we kulture Hrvata” iza{la je u îkagu 1953. godine u izdawu Srpske narodne odbrane u Americi. Odnosi se na hrvatske podvige u XVII veku, u Tridesetogodi{wem ratu i wome Kosti} zapo~iwe svoje argumentovano dokazivawe da klawe srpskih èna i dece, pqa~ke, ru{ewe crkava i spomenika, uni{tavawe srpskih kwiga u Drugom svetskom ratu nije nikakav presedan niti istorijski incident, nego zakonomerni rezultat hrvatskog istorijskog hoda i krajwi domet wihovog kulturnog i civilizacijskog razvoja. “Ali ne samo da su Hrvati u ovom na{em decenijumu pokazali svireposti kojih bi se svaki Hun ili Avar stideo, nego uop{te je sva wihov istorija puna grozote, izdaja, otima~ine, kra|e, pqa~ke, ubistva nevinih i bespomo}nih. Nema nijednog savremenog naroda, to zna~i jo{ preostalog naroda, o kome se istorija tako odvratno izrazila kao {to su Hrvati. Wihova dela opisuju se sa puno groze. Gdegod su se pojavili, svuda su osramotili svoje ime i opoganili sve koji su s wima sara|ivali.” (str. 5.) Jo{ je 1653. godine u Frankfurtu na Majni iza{la ~uvena kwiga “Evropska pozornica”, koja je doìvela mnogo izdawa, i u svakom se pi{e o stravi~nim hrvatskim zlo~inima, tiraniji nad civilnim stanovni{tvom i nezasitom pqa~ka{kom karakteru. Tako se kroz opis zbivawa u 1621. godini govori o velikoj gomili Hrvata, “koja je posle borbe kod Praga izvr{ila veliki plen ne samo od neprijateqa nego i od prijateqa, i koja je na vi{e mesta sasvim varvarski gazdovala pomo}u pqa~ke, otima~ine i poàra prema ènama i mu{karcima, a onda napustila du`nost i uputila se prema Poqskoj, bila od Ma|ara sa~ekana i potu~ena.” (str. 7.) U istom delu pod me|unaslovom “Hrvati zlo gazduju u zemqama markgrofa od Durlaha”, koji uop{te nije u~estvovao u ratu, opisuje se kako su Hrvati ubijali, pqa~kali i palili sve do granice Virtenberga. “Sve su kukavno opusto{ili, razbijali su dna buradi, prosecali krevete i rasipali perje, deci su odsecali glave a potom su ih u komade sekli, a i roditeqe su bedno ude{avali ako su ih se domogli, a nisu ih odmah umorili” (str. 7.) U odeqku koji je u registru ozna~en pod naslovom “Hrvati gazduju u Brabantu gore nego Turci” 486

opisuje se kako su se “Hrvati vrlo varvarski pona{ali, oni su razbijali sanduke i kov~ege, qude strahovito mu~ili i zlostavqali, niti su {tedeli lica duhovnog niti svetovnog staleà, poneka su mesta zapalili i pri tome i zasejana poqa sramno upropastili. U Bezbeku (u zemqi prijateqa) po~inili su strahovita nedela. Neki Hrvati su poku{ali da otrgnu jednoj èni dete iz naru~ja, da bi ga ìvo ispekli..., ali po{to ga je ona ~vrsto dràla, odsekli su joj prste, a wenom muù grkqan presekli. Na taj na~in su bili ozlogla{eni da tako postupaju, da }e ih se qudi ~itave generacije se}ati... Zbog wih su se seqaci povla~ili iz svih mesta. Izvesni vojnici iz brda s one strane Some predali su se bili wima jer su im ovi (Hrvati) obe}ali da }e im pokloniti ìvot, pa ipak su im odsekli noge i ruke, a potom ih u komade isekli.” (str. 8.) a) Magdebur{ka tragedija U drugom tomu te monumentalne hronike, koji je {tampan 1679. godine nastavqa se opisivawe hrvatskih zverstava. 1630. godine “Hrvati su tako|er sa pqa~kom i drugim ne~ove~nim delima (kao npr. u Telderu, Dekmenu, Velu i okolini) sve opusto{ili, pojedine qude i ène uzeli sobom, sa wima vrlo tiranski postupali, nekima otkinuli noseve i u{i, jednom ~oveku iskopali oba oka i ruke odrali, ni decu nisu {tedeli, pa ni neutralna lica, ~ak su zlo~ine vr{ili i nad podanicima grofa Henrika od Berga, i svuda varvarski postupali.” (str. 8.) Kad je {vedska vojska 1631. godine u Brandenburgu razoruàla jednu gomilu hrvatskih soldata iz austrijske carske vojske, kod Hrvata su na{li “pojase pune zlata odnosno srebra uz telo, ili ~itave plo~e zlata i srebra nabijene na prsima, na ~elima, na uzdama kowa, i na sedlima, pi{toqima i sabqama.” (str. 8.) Kada je te iste godine osvojen Magdeburg, u wega su kao le{inari u{li Hrvati. “Tada je zapravo po~elo i pqa~kawe, otimawe, mrcvarewe, sramo}ewe devojaka i èna, i postupalo se preko svake mere uàsno i grozno. U crkvi Katarine oni su pedesettrojici, uglavnom èna, sasvim nemilosrdno odrubili glave, tu su one prona|ene mrtve sa savijenim i preklopqenim rukama. Neke su ène prilikom poro|aja od tiranskih vojnika pogubqene. Uop{te ne moè da se opi{e ni izre~e kakav je to bio jad, kakva beda i àlost... Oni su, ipak, pored kowa i ne{to stoke, odveli sobom u logor mnogo èna i devica sa ne{to mu{karaca, povezane lancima. @enske su tu zloupotrebqavali u wihovoj |avolskoj poùdi na bedan na~in, da su mnoge, naro~ito male devoj~ice od deset ili dvanaest godina, koje tako|e nisu po{tedeli, morale platiti glavom.” (str. 9.) Kada su se posle pijanki, orgija, pqa~ke i zlo~ina Hrvati povukli, “10, 11. i 12. maja se tako àlosno jaukawe i derawe od preostale dece ~ulo, koja su stalno dovikivala oca i majku i koja zbog nerazumnosti nisu mogla da saop{te ~ija su. Neka su sedela pored svojih pobijenih roditeqa koji su na ulicama leàli u krvi, i uvek su dozivali i vikali: o tata, o mama! Neka su deca sisali wihove mrtve dojke i pri tome tako àlosno se drala da bi se i kamen u zemqi smilovao i da bi se najokrutniji tirani pokrenuli na samilost.” (str. 10.) Bensen citira i izve{taj gradskog pisara Magdeburga Danijela Fraja prema kome su i savezni~ki vojnici upozoravali civilno stanovni{tvo da se ~uva Hrvata jer oni sve redom ubijaju, pa i on sam svedo~i kako su kroz probijenu kapiju “Hrvati prohujali i pored nas sve ìvo poseko{e.” (str. 11.) 487

Bensen pomiwe i izve{taj magdebur{kog esnafskog stare{ine koji je uàsnuto kazivao: “Po{to su mnogi Hrvati prebrodili Labu (Elbu, reku), jer je voda bila vrlo mala, i tako na{e qude opkolili i mnoge pobacali u vodu i smaknuli, to se r|avo zbilo jedno àlosno klawe i ubijawe da niko koga je neprijateq zatekao nije bio po{te|en, ni ène ni deca, tako da se to ne moè dovoqno opisati.” (str. 10.) Sli~no i vrlo upe~atqivo ovi doga|aji se opisuju u kwizi “[vedsko oru`je” iz 1631. godine i u istorijskom dokumentu poznatom kao “Pisma iz Cerbsta” od 11. januara 1631. godine. “[vedsko oru`je” povodom hrvatskih zlo~ina u Magdeburgu donosi i ~itav niz novih pojedinosti, pa i slede}i detaq: “Dva vojnika su na{la jedno malo dete gde dre~i leè}i na ulici, svaki ga je od wih uzeo za noìcu i po sredi ra{~upao.” (str. 11.) b) Evropu uàsava krvolo~nost Hrvata Na francuskom jeziku je 1633. godine iza{la hronika “[vedski vojnik” u kojoj se na vi{e mesta govori o krvolo~nosti Hrvata, pa ovde citiramo samo nekoliko primera: “Naro~ito Hrvati nisu nikome opra{tali ìvot... Nevernost gra|ana naplatili su Hrvati, koji su pusto{ili, ubijali, sramotili bez razlike sve {to im je u susret do{lo... Samo u gradu Holfeltu trista qudi iz puka de Mifels u komade je rase~eno od strane Hrvata sa kapetanom Gutenbergom... Hrvati nisu zaboravili nijednu vrstu varvarstva, a pokazali su se pronicqivi da prona|u i nove izume za mu~ewe jadnih stanovnika, tako nisu àlili truda da dresiraju pse i da ih tutkaju na krv, da se ne bi ni~im drugim hranili nego strvinom. Stanovnici Aneberga i Adorfa bili su prinu|eni da zavise od samovoqe ovih {intera i oni su prolazili kroz wihove ruke. Nije se ni{ta drugo ~ulo nego jaukawe, nije se ni{ta drugo videlo osim vatre i krvi za vreme wihovog boravka (hrvatskog), a po{to bi oti{li, videle su se samo ru{evine i le{evi i sve vrste àlosnih obele`ja krajweg o~ajawa... [opas je pro{ao na isti na~in i posluìo je kao {ahovsko poqe svireposti Hrvata koji su se tu kupali u krvi i prona{li kako da pothrawuju svoju veselost... Hrvati, pre nego se udaqi{e, naloì{e vatru svuda oko Nirnberga, i potrudi{e se da ostave ve~no ili bar duge tragove svoga boravka. I zaista, mnogi tamo tvr|ahu da ova bujica naroda od 60 do 70.000 koja je bila dovedena pred Nirnberg, i koja je izgledala kao da }e pokoriti celo carstvo, nije bila upotrebqavana ni za {ta drugo nego da kopa, da pravi jarke, da ~ini pohode u pqa~ku, napadaju}i katkada komore, i nije se proslavila niti osvajawem nekog mesta niti ma kakvom zna~ajnom bitkom.” (str. 13-14.) Istori~ar Bogoslav Filip Kemnic 1648. godine je pisao u svojoj hronici povodom {vedsko-hrvatskog sukoba kod Hersbrukverca: “Zarobqenike, kojima su Hrvati obe}ali da }e im pokloniti ìvot, ipak su naposletku ubili protivno zadatoj re~i.” (str. 15.) Znameniti pravnik i istori~ar Pufendorf pisao je 1686. godine o kukavi~luku Hrvata i zlo~inima koje su oni ~inili nad mirnim seqacima. 1632. Evharije Elevterij je objavio “Lu~u Magdeburga” u kojoj pi{e kako su Hrvati bremenitim ènama plod napola vadili pa ih ìve u vodu bacali. On plasti~no i detaqno opisuje ~itav niz drugih zverstava iz kojih se moè sagledati da je magdebur{ka tragedija upe~atqivo svedo~anstvo krvolo~nog karaktera hrvatske nacije. O svim tim doga|ajima pi{e 1790. godine Kristof Gotlib fon Mur u kwizi o Tridesetogodi{wem ratu, objavqenoj u Nirnbergu i mnogi drugi istori~ari osamnaestog veka. 488

Ipak, najdetaqnije o tome, 1727. godine, pi{e magdebur{ki pastor Kalvizio: “Pre svega su u crkvi Sv. Katarine na {irokom putu otsekli Hrvati na varvarski na~in glave tridesetrojici, najve}im delom ènskih lica, koje su kle~e}i usrdno molile da im se pokloni ìvot, tako da su posle prona|ene mrtve kle~e}i i sa sklopqenim rukama! U crkvi Sv. Jovana posekli su Hrvati sabqama prili~no mnogo lica i to raznih: mladih i starih, èna i devojaka, kao {to su jednom propovedniku pri tome ruku izlomili, jedno dete na sisi u dvoje po sredini presekli a majci obe ruke odsekli, a i gore na zvoniku iste crkve razne qude koji su sedeli na uskim stepenicama torwa i mislili da su sigurni od neprijateqa smaknuli. Izme|u ostalih usmrtili su jednim ubodom u grkqan organistu iste crkve, kao {to su na isti na~in u ku}i gde sad komandant stanuje mnoga lica gore pod krovom zaklali, tako da je ~esto krv kapala niza zidove i mnogo godina onako slepqena mogla se videti. Tako isto u raznim ku}ama odbili su da se smiluju i da poklone ìvote ènama na poro|aju u mukama i sasvim bremenitim ènama, iako su ih one za to usrdno molile, nego su one usmr}ene na bedan i kukavan na~in jednako kao i one koje su imale malu de~icu pri sisawu na svojim grudima; neku decu koja su leàla na grudima svojih mrtvih majki i tu`no jaukala probadali su svojim dugim kopqima i tako ìve, jadno kukaju}i, nabodene na kopqima nosili po ulicama kao neko juna~ko delo. Tako su nekoliko starijih gra|ana koji su bili kao zarobqenici u logoru umeli da pri~aju da se jedan vojnik di~io pred svojim drugom kako je on dvadesetoro male dece na sisi na kopqe nabo i usmrtio i tako se zadovoqio. Wegov drug je ukazao na savest i upitao ga: da li se ne boji da ga Bog zbog toga ne}e kazniti, ovaj je odgovorio: ào mu je {to on nije vi{e ovakve dece pogubio, jer su to jereti~ka deca i nisu ni{ta boqe zasluìla! I na isti na~in su mnogi isto tako bezbo`ni vojnici mnoge glave koje su ovim qudima odsekli iznosili na ulicama kao trijumf nabodene na wihovim pijucima. Videlo se pri tom tako|e kako su dva vojnika uzela za noìcu jedno dete koje je leàlo kod svoje mrtve majke i àlosno jaukalo i kako su ga ra{~epili (u dvoje rastrgnuli), a ni{ta mawe jednoj poznatoj gra|anki koqe ìvo kroz telo probili. @enski svet koji bi se tamo zatekao, bilo ène ili devojke, naj~e{}e su sramo}ene i to je obilato ~iweno na javnim ulicama bez ikakvog srama. Ponekad su jedni druge, kao {to to psi rade, terali (da bi ovi do{li na red), i me|u wima nisu po{tovane ni male devoj~ice od 11 i 12 godina, a neke su pored toga tako ozle|ene i ude{ene, da nisu mogle da se maknu s mesta, kao {to su, kako izgleda, i u logoru neke umrle zbog ovakvog postupawa. U logoru se, naàlost, zapazilo da su mnogi oficiri, po{to je sramno delo izvr{eno, zarobqene ène ili posekli, ili poklonili, ili prodali, katkad ~ak dali u “komis” (to je sve {to sluì kao zaliha vojsci). Drugi, me|u podoficirima, povezali su nekim ènama, naro~ito ako su bile u godinama i bez qupkosti, prah na sramna mesta i tako ih ozledili, pri tome ène sasvim trudne i skoro pred poro|ajem neke umorili, a neke ìve naterali u vodu i gurnuli govore}i: Tako se mora postupati sa ovim jereticima! Zato nije nikakvo ~udo bilo da su mnoge fine devojke koje su se bile sakrile na tavanima i gredama i tu sklonile, da su one kad su odozgo videle kako neprijateq sramno postupa sa wihovim drugama, ra|e pristale da ih ogaw koga su u svoj strahoti gledale pro`dre, nego da wihovu ~ast i ìvot ostave kod tako odvratnih qudi i jezivih neprijateqa.” (str. 21-22.) 489

v) Neverovatni zlo~ina~ki izlivi hrvatskog mentaliteta Kalvizio daqe navodi ~itav niz detaqa koji su nam poznati iz svedo~ewa drugih autora, ranije citiranih, pa nastavqa: “I ina~e je to bilo poznato da ako jedan Hrvat vidi da jedan drugi vojnik vodi sobom devojku i ovaj (Hrvat) ne moè da ga dobrim skloni da mu je ustupi, Hrvat je smesta ovome (vojniku) sabqom odsekao glavu i devojku uzeo sebi. Videv{i takve i sli~ne grozote, jedna plemenita dama se dobrovoqno stropo{tala u bunar. Da, takva su sramna dela vr{ena na razne vrste i na~ine i tako mnogo wih, da to prosto nije mogu}e slu{ati ~estitim u{ima, budu}i da ni stare ène nisu ostajale po{te|ene sramote, nego su mnogima od wih goru}e sve}e zabijali na tajna mesta, vezivali im ruke i noge, i onda upotrebqavali kao sve}wake kad su leàli u podrumima. Bilo je ~ak me|u wima posebnih prostih vojnika naro~ito za to osposobqenih, koji su mnogim mrtvim mu{karcima otkidali mu{ka uda, onda ih trpali u yak i sobom nosili. Kakav je ina~e na ulicama (grada Magdeburga) bio àlosni jauk, to se ne moè opisati jer su me|u mnogim hiqadama mrtvaca tu i tamo poneki me|u wima leàli koji su jo{ bili ìvi, nekima su bile odse~ene ruke i noge, drugima ruke do lakata, tre}ima pojedini delovi wihove koè, prsti itd., i ovi nisu mogli da ìve niti brzo da umru. Mala deca su se puzala sasvim àlosno oko wihovih majki koje su bile ponekad mrtve, a ponekad, tek ìve, i nadasve kukavno vikala i zapomagala: oj tata, oj mama!, dok neki vojnik koji bi tuda prolazio ne bi ih iz milosti ili iz varvarstva pogubio wih (decu) i stare.” (str. 23.) Nakon pokoqa nastupila je pqa~ka i gozba, `derawe i lokawe po kome se ni Tatari ni êrkezi ne mogu meriti sa Hrvatima. “Po{to se radilo o jednom takvom `derawu i lokawu u podrumima, da se to ne moè izraziti, {to ne samo da je najve}i deo vojnika bio li{en svesti i ne samo da su u tako neurednom ìvotu ìve bestijalno oskrnavili, nego i sa mrtvim ènama koje su leàle u podrumima vr{ili grdnu bruku i razvrat, a onda od onih koji su se ugu{ili u podrumima, od wihovih tela, na~inili klupe, seli na wih i nazdravqali jedan drugome. Jednom re~ju, tako su nehri{}anski postupali, da se to ne moè ponoviti.” (str. 24.) Johan Kristijan Herhenhan je, 1790-1791. godine, u tri toma objavio istorijski prikaz carskog, vrhovnog komandanta Albrehta fon Valen{tajna, hercoga od Fridlanda, opisuju}i u woj hrvatske zlo~ine po Nema~koj i ê{koj. “U Keniggracu su Hrvati sa golim sabqama terali narod u procesiju... Hrvati upado{e, oni su mu~ili Ditmarzence na sve na~ine i oduzeli su im wihovu imovinu.” (str. 26.) I u Pomeraniji su Hrvati progawali protestante na isti na~in na koji }e posle nekoliko vekova pravoslavce. I bez wih je carska vojska bila surova u mestima koja je osvojila, ali se sve te surovosti ne mogu ni porediti s onim {to su ~inili naknadno pristigli hrvatski le{inari. “Tek {to su Hrvati ~uli za ova zlodela, stigo{e i oni u Penkum da ono {to je preostalo namire. Oni provali{e kapiju, ru{i{e po svim }o{kovima, otvarahu grobove. Do smrti su mu~ili jadne gra|ane da bi im doneli novac koji su oni toboè zakopali. @enska lica su bila sramo}ena. Neke su htele da se sakriju u vodi ispod trske, Hrvati ih potraì{e i goni{e ispred sebe na bludni~ewe kao stoku. Oni mu{karci koji su svoje ène i k}eri branili, bili su pu{kama ili sabqama smaknuti. Stare ène, kao i mlade de490

vojke od osam i deset godina morale su da zadovoqavaju wihove ìvotiwske poùde, i to se doga|alo usred bela dana, na javnim ulicama, u crkvenim portama, na osve}enim mestima. Kad se ova `gadija povukla iz Penkuma, nije u celom Penkumu ostalo ni mrve hleba.” (str. 27.) g) Hrvatska zverstva u Pomeraniji Na isti na~in su Hrvati àrili i palili u drugom pomeranskom gradu, Pazevalku. “Iz grada je oterana sva stoka, sve ìvotne namirnice su gra|anima otete. U bolnici su siroti qudi tiranski bijeni i pqa~kani. Pazevalk dopre u najqu}u nu`du gladi. Zapomagawe i jaukawe odjekivali su sa svih }o{kova... Nisu samo oni koji nose oru`je smaknuti, gu{en je i narod koji se nije branio. @ene i devojke su naterivane na blud, mu{karce su boli, streqali, tukli. Na ulicama su qudi ubijani, u ku}ama su sa ulagivalima i drugim sredstvima mu~ewa zlostavqani... Po{to su svoju è| sa krvqu utopili, onda je ova varvarska druìna izvr{ila najodvratniji od svih zlo~ina, sramotno silovawe. Sve ène, sve devojke, male devoj~ice, sve bez razlike su oskrnavqene za bela dana u crkvenim portama, na ulicama, javno.” (str. 28.) Ni{ta boqe nije bilo ni ~e{ko iskustvo sa Hrvatima u maju 1632. godine. “Prag je bio opkoqen sa svih strana osim saksonske, ve} su se mnogi Hrvati videli na Belom brdu. @ivotne namirnice su bile gradu odse~ene, nastade glad i velika beda. Hrvati zapali{e kod Praga selo Miheln, stanovnici: qudi, ène, deca behu pose~eni ili od (ovih) nemani naterani u goru}u èravicu. Vetar je nanosio goru}u slamu sve do pra{kog mosta i ceo grad postavio u opasnost od vatre. Mnoga druga ~e{ka sela, dobra wihovog gospodara, tako|e su Hrvati zapalili i pokazali su jedan àlosni uvid u bes i razuzdanost novih naroda.” (str. 28.) Po~etkom leta 1632. godine, u okolini Nirnberga, blizu mesta [tajn, “Hrvati mu~i{e seqake, svaku nepriliku su morali da snose qudi vi{e miqa unaokolo, a skupo}a je pove}ala bedu.” (str. 28.) Kod [vajdnica, u junu 1633. godine, “Fridlender je pomo}u gomile Hrvata i lakih vojski u~inio nesigurnom celu okolinu, saveznici su ìvovali kao opkoqeni qudi. Hrvati su krstarili sve do Breslave. Oni su prelazili Odru, sekli su mnoge qude i dovo|ahu stoku sa desne obale reke, koja je do tada pruàla jo{ jednu sigurnost. Hrvati na~ini{e velike {tete sa paqewem i èèwem, svakodnevno se videla vatra kako se pewe ka nebu iz uàrenih sela. Jadni qudi su morali da beè, da imovinu otaca gledaju odostraga, velika beda be{e u ovom ~itavom kraju.” (str. 29.) Dederlajn u svojim “Istorijskim izve{tajima o Hauzesu Papenhajmu”, koji je bio komandant Hrvata, pi{e da su wegovi vojnici gori od Turaka, kao i da “nemaju nikakav respekt niti pred Bogom niti pred qudima, niti ~asti, nego postupaju bestijalno sa mladim i starim, naro~ito ènskim licima.” (str. 30.) d) [ta je [iler pisao o Hrvatima Jedan od najve}ih svetskih pesnika Johan Kristof Fridrih [iler, bio je u Jeni univerzitetski profesor istorije i najkvalitetnije mu je istoriografsko delo “Istorija Tridesetogodi{weg rata”, objavqeno 1791-1793. godi491

ne. Kwiga se nalazi u svim izdawima [ilerovih sabranih dela. Na vi{e mesta Hrvate opisuje kao razbojnike i pqa~ka{e, bezdu{ne divqake. I kod wega je najupe~atqiviji opis magdebur{ke tragedije kad “strahovite bande Hrvata nagrnu{e u nesre}ni grad. Sad tek nastaje scena tamawewa za koje istorija nema re~i ni umetnost ki~ice. Ni nevino detiwstvo, ni bespomo}na starost, ni mladost, ni pol, ni stale`, ni lepota, ni{ta ne moè da obezoruà bes pobednika. @ene su zlostavqane u naru~ju svojih muèva, k}eri pod nogama wihovih otaca, a pol koji ne moè da se brani imao je samo to preimu}stvo da sluì kao `rtva dvostrukom besu. Ni najskrivenije mesto, ni najsvetije mesto nisu bili sigurni da ih ne}e prona}i gramzivost koja sve pretraùje. Pedeset i tri ène prona|ene su u jednoj crkvi obezglavqene (pose~enih glava). Hrvati su se zadovoqili da decu bacaju u plamen... U neprekidnom besnilu produàvaju se zverstva daqe, dok kona~no dim i vatra ne stvori{e granice grabe`qivosti. Da bi se pove}ala zbrka i slomio otpor gra|ana, jo{ odmah u po~etku su na raznim mestima potpalili vatru. Sad se podiè oluja, koja je raznela plamen kroz ceo grad jednom stra{nom brzinom i poàr u~inila op{tim. Stravi~na je bila gu`va kroz jecaj i le{eve, kroz ma~eve koji su sevali, kroz ru{evine koje su se stropo{tavale, kroz krv koja je potocima tekla. Atmosfera je kqu~ala i nepodno{qiva jara prinudi naposletku i ove yelate da pobegnu u logor. Za mawe od dvanaest sati leào je ovaj mnogoqudni, tvrdi, veliki grad, jedan od najlep{ih u Nema~koj, u pepelu, izuzev{i dve crkve i nekoliko koliba.” [iler daqe opisuje prizore koje smo ve} videli kod drugih, starijih autora, i kroz svedo~anstva neposrednih o~evidaca, pa kaè da je hrvatski komandant Tili naposletku “projahao ulicama da bi mogao svome gospodaru da saop{ti, da od vremena ru{ewa Troje i Jerusalima nije jo{ vi|ena jedna takva pobeda.” (str. 31.) U ê{koj je, kako 1834. godine pi{e Fridrih Fester u svojoj studiji o Valen{tajnu kao vojskovo|i i dràvniku, objavqenoj u Potsdamu, sam Valen{tajn, zgroèn hrvatskim zlo~inima, naredio u oktobru 1632. godine “da Hrvati pod pretwom batina vi{e ne lutaju po zemqi.” (str. 33.) Katoli~ki autor Albert Hajzning je u studiji koju je 1846. godine objavio u Berlinu poku{ao generala Tilija po{tedeti krivice za hrvatske zlo~ine u Magdeburgu: To su bili stari Valen{tajnovi ratnici, podivqali jednako kao i wihovi zapovednici. Tili ih je imao kratko vreme pod svojom vla{}u, a u malo meseci ne moè se disciplina vaspostaviti me|u ovim hordama.” (str. 33.) Taj isti Hajzning Hrvate naziva qudo`derima. Hajnrih Vilhelm Benzen je, 1858. godine, u [afhauzenu objavio obimnu studiju “Kob Magdenburga” u kojoj isti~e: “Najgori su Hrvati koji sa surovim divqa{tvom zdruùju grabqivost i u neverovatnoj ùdwi za pqa~kom grabe sve {to im izgleda od ma kakve vrednosti, a bilo je u izobiqu kovanog novca i srebra, odli~nih pehara i drugog osobitog poku}stva. Wih se moè videti kako tumaraju naokolo u malim odredima i kako jedni druge napadaju i ubijaju da bi me|usobno oduzeli pqa~ku. Ovde biva mnogi ubijen od sopstvenih zemqaka zbog plena... Ovde se zbivaju stvari ne~ove~ne, uàsne, a tome se pridruùje napadawe ènskog pola, i niko ne nalazi po{tede: ni najne`nija mladost, ni plemenita devica, niti supruga ili bolesna porodiqa, tako da se katoli~ki ligisti sa odvratno{}u okre}u.” (str. 34-35.) Benzen izri~ito govori da Hrvati imaju 492

ìvotiwske karakteristike. “U logoru je bila gomila dece koja je pri ru{ewu zavi~aja izgubila svoje roditeqe. Ono {to su Hrvati napoqe izneli, to su prepazarili u okolini. Jo{ 5. juna mogli su se videti na va{aru u Halber{tatu ne`na deca kako ih na tovarima jeftino nude, gde su ih gra|ani za mali novac kupovali i odmah zatim usvajali (adoptirali).” (str. 35-36.) Drugu jednu hrvatsku zlo~ina~ku rabotu opisuje Bensen, u kojoj se bedno poneo izvesni rektor Evenije: “Ovaj je sedeo sa svojim u~enicima kad besni vojnici nasrnu{e unutra. Sebi i svome sinu on je otkupio ìvot sa jednom sumom novca. Ali jadnu decu nije mogao da spase. Ona su sva sase~ena na gomilu i krv wihova i mozak poprskali su zidove u~ionice.” (str. 36.) Drugi katoli~ki istori~ar Ono Klop u kwizi o generalu Tiliju, objavqenoj u [tutgartu 1861. godine pi{e da su se generali Tili i Papenhajm uzalud trudili da disciplinuju Hrvate. Disciplinovani su bili samo wihovi vojnici nema~ke narodnosti, dok Hrvate niko nije bio u stawu dovesti u red. Gustav Frajtag, 1863. godine, u Lajpcigu objavquje svoje “Slike iz nema~ke pro{losti” u kojima navodi da su Hrvati 1546. godine “proizveli senzaciju u Nema~koj, kad ih je Hercog Moric Saksonski pozajmio kraqu Ferdinandu iz ê{ke. Tada nije wihov izgled bio tako neprijatan, oni su imali tursku opremu, sabqe i “tar~e” (mali, uglasti {tit), ali su uìvali kao divqi razbojnici najgori glas.” (str. 37.) On daqe govori kako su u celoj Evropi Hrvati bili najomrznutiji, da su najvi{e pqa~kali, da nikada nisu imali nikakvih moralnih obzira ni qudskih ose}awa. Fridrih fon Hurter, 1862. godine, citira u jednoj studiji zapovest vrhovnog komandanta Valen{tajna mar{alu Holku, od 25. januara 1633. godine, kojom o{tro upozorava: “Neprestano tumarawe i pqa~kawe hrvatske kowice oduzima podanicima sva sredstva za obradu zemqe. Zbog toga moraju oficiri, koji svojom trpeqivo{}u u stvari idu na ruku tome, biti bezobzirno ka`weni telom i ìvotom.” (str. 38.) |) Hrvati kao merilo svireposti Franc Kaim u “Istoriji Tridesetogodi{weg rata”, objavqenoj u februaru 1873. i 1874. godine, pi{e da su Hrvati bili merilo svireposti, pa isti~e: “Najgore postupaju Hrvati, koji spadaju u najneobuzdaniju pqa~ka{ku poùdu, sa ne~ove~nom svirepo{}u i sa neverovatnom gramzivo{}u grabe {togod im izgleda da ima ma kakvu vrednost.” (str. 38.) Hrvatske postupke Kaim naziva dostojnim Neronovog varvarstva i wihovim akterima pripisuje da su se takmi~ili u slepom besnilu razarawa. Na sli~an na~in o Hrvatima pi{u i poznati nema~ki istori~ari [take, Gindeli, Herbst, Oskar Jeger, Manuel, fon Hurter itd. Georg Vinter u veoma obimnoj istoriji Tridesetogodi{weg rata, objavqenoj u Berlinu 1893. godine, navodi “da je u Germershajmu sve {to se jo{ zateklo od gra|ana i vojnika, od èna i dece, sve bilo poklano od Hrvata koji su bili prestali biti qudi kad su grad zauzeli.” (str. 41.) Daqe Vinter pi{e o Hrvatima: “Ako te horde nisu na{le u jednom mestu toliko zaliha novca i ìvotnih namirnica koliko su o~ekivali, ili ako su pretpostavqale da su neke zalihe od wih skrivene, nisu onda ustuknuli od najgorih mu~ewa stanovni{tva, u kojima su uskoro postigli jednu àlosnu virtuoznost. Streqali su qude u kolena i onda im strugali noge, palili kolenice, pravili ureze u taba493

nima i onda sipali so u wih, odrezivali ramena sa ple}a, doga|alo se ~ak da su deca u prisustvu roditeqa ìva bacana u pe}. Pritome su ovde, kao i svuda gde su ove horde gazdovale, bivale ène u masama `rtve ìvotiwskih prohteva odqu|ene soldateske. @ene i device bivale su u prisustvu wihovih muèva i otaca, ponekad na otvorenoj ulici osramo}ene, ~ak i bremenite, kojima su u bestijalnoj èstini se~ene dojke, nisu bile po{te|ene.” (str. 41-42.) Isti tretman Hrvati imaju u studijama Avgusta Buvijea, Hajlmana i Aladara Balogija. Posebno je interesantan jedan detaq iz Hajlmanove analize na~ina ratovawa u tom velikom evropskom ratu: “Zarobqenici su bili i od strane carskih vojnika i od strane [ve|ana ~ove~nije tretirani nego u po~etku Nizozemskog rata. êsto su izmewivani (davani u zamenu) zarobqenici ~ovek za ~oveka ili ~in za ~in. Za preostatak na jednoj ili drugoj strani pla}ana je otkupnina. Ponekad su u masama i bez otkupnina davani zarobqenici na obe strane. Zarobqeni prosti vojnici obavqali su redovne poslove; oficiri su ~e{}e pu{tani na ~asnu re~ da izvesno vreme ne}e ratovati protiv jedne ili druge sile. Zarobqeni Hrvati su slati u [vedsku da rade u rudnicima, jer oni nisu od [ve|ana smatrani kao vojnici zbog wihovih razbojni{tava.” (str. 42.) Aladar Balog u kwizi “Valen{tajnovi hrvatski arkerbuziri”, objavqenoj u Budimpe{ti 1884. godine, pi{e: “Valen{tajnovi hrvatski arkerbuziri tako su r|avo ime stekli u Tridesetogodi{wem ratu, da je tada ime Hrvat bilo sinonim sa razbojnikom... Ovaj odred vojske bio je ozna~avan kao pqa~kaju}i lopovski olo{.” (str. 43.) e) Kwièvna obrada hrvatskih zlo~ina I evropska kwièvnost obiluje opisima i umetni~kom obradom hrvatskih zverstava u Tridesetogodi{wem ratu, pa Kosti} navodi nekoliko upe~atqivih na koje je nai{ao. Prvo prikazuje detaqe iz [ilerovih poema, pre svega poeme “Valen{tajn”, pa posle osnovnih elemenata fabule navodi citat Balegijevog komentara: “O~igledno se mora pripisati op{te poznatim divqa{tvima Hrvata, da je wih (Hrvate) [iler tako odvratno opisao. Prema wegovom predstavqawu, svaki Hrvat je u isto vreme razbojnik... [iler je izabrao ba{ Hrvate da ih veè za sramni stub, jer su mu Poqaci i Ma|ari ipak izgledali jo{ uvek u izvesnom vite{tvu u pore|ewu sa Hrvatima, ~ije ruke nisu bile samo oru|e divqe otima~ine, nego ~ak jo{ ubrqane krvqu èna, dece i staraca. Po{to klasi~na dela lepe kwièvnosti predstavqaju glavni izvor saznawa {irokih ~itala~kih krugova, to uspomena na ovaj narod ìvi i u literaturi i u publici samo kroz [ilerovo predstavqawe... po{to je jedno tako neuporedivo veliko delo predstavqalo u dre~e}im bojama Hrvate kao razbojnike.” (str. 47.) Daqe zakqu~uje Balogi: “Nema~ka i francuska literatura znala je samo toliko da su Hrvati sluìli pod Valen{tajnom, da su bili wegovi naro~iti miqenici i da su |avolski besneli.” (str. 48.) Julije fon Vikede u romanu “Herceg Valen{tajn u Meklenburgu” pi{e: “Hrvati nisu u tada{woj carskoj vojsci zauzimali jedan ba{ naro~ito uvaèn poloàj, i te{ko naoruàni valonski kirasiri, ~e{ki arkebuziri (strelci), irski dragoni, ~ak i regularna pe{adija naoruàna musketom, svi su oni sa prezirom gledali na ove lake, neuredne ruqe, koji su, istina pri pqa~kawu i oti494

mawu uvek prvi, ali kod napada u otvorenoj borbi ~esto posledwi.” (str. 48.) Za Hrvate daqe kaè da su “neobuzdano surovi i gramzivi, te da su uìvali glas, i to ne bez opravdawa, kao najnepo{teniji pqa~ka{i i najsvirepiji mu~iteqi seoskog stanovni{tva u celoj carskoj vojsci.” (str. 48.) Kod {vedskog pisca Topelijusa govori se o divqim Hrvatima, kao i kletvama u kojima je re~ Hrvat isto {to i demon i prokletstvo. I Grimelohauzen ih u istorijskom romanu “Simplicisimus”, koji je prvi put objavqen 1669. godine, poredi sa |avolom. O Hrvatima kao pqa~ka{ima pi{e i Danijel Defo u romanu “Uspomene kowanika” na vi{e mesta, ali je mo`da najupe~atqiviji slede}i citat tog ina~e proslavqenog autora Robinsona Krusoa: “Video sam najcvetnije oblasti Nema~ke svedene na pravu pusto{ i grabqive Hrvate kako sa ne~ove~nim varvarstvom gase poàre opqa~kanih sela krvqu stanovni{tva. Da li je to u~inilo da moja priroda, ina~e ne`na, koja se posle povratila, otvrdne, ili ne, ne bih mogao re}i.” (str. 52.) `) Hrvatsko divqa{tvo u narodnim pesmama Veliki broj narodnih pesama iz vremena nakon Tridesetogodi{weg rata opeva hrvatske zlo~ine. Emil Veler u Bazelu, 1855. godine, izme|u ostalih navodi slede}e stihove: “[tete dostojne saàqewa napravi{e Hrvati sa pqa~kom, skrnavqewem, vatrom na sve strane.” (str. 53.) U zbirci “Ditfurte”, objavqenoj u Hajdelbergu 1882. godine, iza{lo je vi{e takvih pesama. U jednoj se kaè: “Fuj, fuj velike sramote koju ja moram da iskaèm; ja mislim da ~ak ni u Turskoj ne bi to niko odobravao. Pomisli na koliko su strana tvoji divqi Hrvati besramno skrnavili mrtve ène.” (str. 53.) U drugoj “demonskim Hrvatima umeli su da okrenu yilit, oni su onda skakali i cupkali kao buve.” (str. 53.) U tre}oj se parafrazira Tilijeva naredba: “Ej, vi Hrvati, odma ovamo, vi kowanici smesta da ste dojahali! Sad napred, napred, mar{irajte, vojnici, i izvr{ite brzo moju zapovest! Uni{tite ogwem sve {to stignete a ostatak ma~em, ni{ta, ama ba{ ni{ta ne smete propustiti, nego samo golu stra}aru. Pucajte, bacajte ogwene lopte, budite svuda, na svakom mestu! Gore, gore, na bedem, upadajte, prodirite, rasterujte! Secite, ne ostavite da ìvi ni jedno jedino maj~ino ~edo. Pa`wa, pogledajte gde su, i gde se nalaze. Zdravo da ste vi moji vojnici, vi kowanici i pe{aci! Ja vam nare|ujem i savetujem vam da se svaki mu{ki bori. Grad vam je prepu{ten, i ako ga osvojite, ne smete da ostavite u ìvotu ni ~edo u maj~inoj utrobi.” (str. 54.) I Balogi navodi sli~ne pesme o gadostima Hrvata. U jednoj od wih personifikovani Magdenburg poru~uje Hrvatima koji su ga poru{ili: “Va{e ruke su me probile jednom te{kom ranom, ja nemam mesta na mom telu koje bi bilo bez rana. Ti si nesumwivo spoznao, veliki Herkule i ~asni, one koji su mi zadali tako stra{an bol. To su bili slavonski varvari i svirepi Hrvati.” (str. 54.) 1681. godine samostalno je {tampana pesma u kojoj Magdeburg personifikovan u devicu odgovara {vedskom kraqu: “Ti poga|a{ hrabri juna~e, Slaveni i Hrvati, podmuklost i prepredenost izdajnika, oni su me tako ispekli i sramotno udesili... oni su me ostavili bez ~asti, bez ponosa, bez grada.” (str. 54.) Pored grozomornih Hrvata, velikim zlo~inima su se istakli i Poqaci, bacaju}i qagu na slovenstvo uop{te. 495

U pesmama Martina Becigera, navode se i slede}i stihovi: “êsto mi je vojnik i quti Hrvat stavqao ma~ na srce, pa ~ak me i komadao ali ja ipak nisam mogla da umrem, nikakva nesre}a nije mogla da me upropasti.” (str. 54-55.)

2. [leski ratovi Srpska narodna odbrana u îkagu, 1955. godine, izdala je drugu kwigu “Primeri hiqadugodi{we kulture Hrvata” u kojoj je Lazo Kosti} predstavio hrvatske podvige u XVIII veku. U predgovoru, s velikom dozom ironije, citira zagreba~kog nadbiskupa Alojzija Stepinca: “Sve u svemu Hrvati i Srbi dva su sveta, severni i ju`ni pol, koji se nikada ne}e pribliìti bilo ~udom bo`jim.” (str. 5.) Govore}i o pravoslavnim Srbima i pravoslavqu uop{te Stepinac je tvrdio: “Tu nema morala, nema na~ela, nema istine, nema pravde, nema po{tewa.” (str. 5.) Drugi istaknuti katoli~ki sve{tenik i ameri~ki Hrvat, Ivan Stipanovi}, pisao je da su Srbi lopuè, hoh{tapleri, deri{~ad, magarci, potepuhe, lopuìne, strvinari, divqa~ i budale. Tih istih pedesetih godina hrvatski emigrantski slikar Jozo Kqakovi} za Srbe je tvrdio da im je svirepost, prostota, la`, podvala i falsifikat sastavni deo wihovog bi}a i vaspitawa, dok je istovremeno usta{ki politi~ki predvodnik Bogdan Radica izjavqivao: “Mi Hrvati nemamo ~ega da se stidimo.” (str. 6.) Umesto jezikom mr`we i psovki Kosti} im odgovara neumoqivim istorijskim ~iwenicama i citirawem stranih autora koji su neposredno iskusili ili nau~no prou~ili istorijsko delovawe Hrvata, iz kojih se jasno i pregledno vidi da su hrvatski predvodnici Srbima nastojali neadekvatno pri{iti epitete koji zapravo hrvatskom narodu po kosmi~koj pravdi, ~ove~anskom moralu i su{toj istini pripadaju. a) Hrvatski panduri Frawe Trenka U XVII veku Hrvati su kao austrijski vojnici ratovali u {leskim ratovima, a po zlo~inima su se posebno pro~uli panduri hrvatskog barona Frawe Trenka. “Wihova nedela bila su takva, da su svuda gde su se pojavili prouzrokovali strah i trepet. Narod je svuda beào i sklawao se gde god bi se oni pojavili.” Profesor Jozef Stare je 1882. godine pisao: “U austrijskim naslednim ratovima, pored redovnih trupa, naro~ito se isticao baron Franc Trenk, sa svojim slavonskim dobrovoqa~kim ruqama ili takozvanim pandurima, preko kojih je on hrvatsko ime u Nema~koj jo{ jedanput u~inio stra{nim.” (str. 12.) Kosti} skre}e pa`wu da su Hrvati ranije izbegavali potpunu identifikaciju sa pandurima. Nije do~ekao da vidi dana{we Tu|manove gardiste upravo u pandurskim uniformama. Kako kaè Kosti}, “Hrvati su u Sedmogodi{wem ratu imali istu sre}u kao u ovom posledwem, da svoja nedela podme}u jednom parcijalnom pojmu. Ranije su to bili panduri, a sada usta{e. Ali da su ovi delovi odigrali neku slavniju ulogu, kako bi tek Hrvati identifikovali svoju celinu sa wima. Me|utim, ~isto je falsifikovawe istorije odvajati pandure i usta{e od Hrvata uop{te. Svu slavu i jednih i drugih mi priznajemo Hr496

vatima u potpunosti. Ali i sva wihova nedela.” (str. 12.) Setimo se kako je pre vi{e godina zaglu{uju}im televizijskim spotovima reklamiran viwak “Trenk” sa slikom ovog razbojnika. Oskar Tajhman u kwizi o Trenku, objavqenoj u Drezdenu 1928. godine, govori o hrvatskim zverstvima u gradu Hamu: “Pqa~kawe Hama moè se uporediti sa pqa~kawem Magdeburga, samo {to je ovo bilo ve}eg opsega; i Trenkovi panduri i Tilijevi Hrvati bili su samo polucivilizovani qudi, koje je bilo te{ko dràti na uzdi ako su wihove strasti jedanput bile probu|ene.” (str. 12.) U obimnim “Memoarima austrijskog dvora”, koje citira Tajhman, stoji i slede}e: “Trupe koje su bile za neprijateqe Austrije naro~ito opasne, to je bio frajkor Hrvata, odobren od ugarskog parlamenta, a sasvim posebno stravi~ni panduri sa turske granice.” (str. 13.) Tomas Karlajl u op{irnoj monografiji Fridriha Velikog, objavqenoj od 1858. do 1869. godine daje precizan istorijski opis pandura: “Pravi pandur je pe{ak: duga~ak, mr{av, neopran dripac u {irokim turskim ~ak{irama, pomalo go u gorwem delu (tela): nosi vrlo dugu pu{ku i razne pi{toqe i noève oko pasa: Pravi (specifi~ni) lakej.” (str. 13.) U prospektu [ulcovog istorijskog romana “Pandurski pukovnik Trenk” taj opis se precizno dopuwuje: “Wihovo orijentalno naoruàwe, wihova ~esta pitoreskna no{wa, wihova pojava uop{te bila je originalna u najvi{em stepenu. Ukoliko su bili prema neprijatequ izvrsni, uskoro su postali stra{ilo za sve stanovnike usled pqa~ke, divqih svireposti i uàsnih nasiqa... wih je uglavnom izgled na pqa~ku i plen pokrenuo da napuste svoju ku}u i dvor.” (str. 13.) O u~e{}u hrvatskih pandura u Prvom {leskom ratu od 1740. do 1742. godine i Austrijskom naslednom ratu od 1742. do 1743. godine, upe~atqivo svedo~anstvo pruà oficijelna i stru~na obrada Odeqewa za ratnu istoriju Velikog pruskonema~kog general{taba, objavqena od 1890. do 1893. godine u tri toma u Berlinu. Tamo, izme|u ostalog, stoji da je 1791. godine “postrojio baron fon Trenk u predelima slavonske granice jednu grupu od hiqadu qudi. Ba{ su ovi predeli bili naro~ito pogodni za doborovoqno vrbovawe utoliko, {to su se tamo nalazili panduri, jedna vrsta doma}ih vojnika, hrvatskih i slavonskih plemi}a, koji su se pokazivali kao naro~ito pogodan materijal za svrhu o kojoj je re~. Jedan sli~an kor je bio sakupio potpukovnik fon Mencel od pandura, Hrvata i od ostalog olo{a svake vrste, èqnog ~erupawa. Nijedna od ovih slobodnih ruqa nije mogla da se u borbi upotrebi kao jedan razmaknut odred, zbog wihovog pomawkawa discipline. Ali u malom ratu su ~inili armiji usluge koje se moraju ceniti.” (str. 14.) Prema istom dokumentovanom izvoru zabeleèno je, 27. juna 1741. godine, da je general Najperg poslao “Trenkov frajkor da preduzme jedan poku{aj na magacine koji su se nalazili negde oko predgra|a [vajdnica. Taj odred se u{an~i u {umama brda Cobten, jer se Slavonci jo{ nisu usu|ivali da ni{ta preduzmu protiv neprijateqa, ali su bili kadri da po~ine najne~ove~nije ispade na stanovni{tvu. Trenk je bio li~no povu~en na odgovornost i oduzeta mu je bila komanda, koju je preuzeo major Mencel.” (str. 14.) Daqe stoji da 30. jula 1741. godine “u 4 sata ujutro oko 1.000 pandura i 400 husara, koji su najve}im delom pripadali Trenkovom koru, nasrnu{e sa svih strana na mesto. Major fon Putkamer je blagovremeno ispraznio mesto. Sada nestade mesta u vatri, a sta497

novnici su opqa~kani.” (str. 14.) Vilhelm Onhen pi{e o situaciji u Bavarskoj te iste godine: “Obezoruàna zemqa bila je od pandura i tolpa~a nemilosrdno zlostavqana i isisana.” (str. 15.) b) Hrvatski pokoqi u Hamu Karlajl u napred citiranoj studiji navodi da se 7. septembra 1742. godine “Trenk sa svojim pomaga~ima be{e pojavio u Hamu, jednom lepom prometnom gradu na ovoj strani, neutralnoj strani brda (ne u ê{koj ve} u Gorwem Pfalcu, predelu starog izvornog kneza fala~kog koga Austrijanci mrze); i po{to je on Ham, protivno svakom pravu i zakonu, pozvao na predaju i napao, on ga je opusto{io i uni{tio ogwem i ma~em. Jedan stravi~an, skoro neverovatan, ali istinit fakat, koji je sad svuda rasprostro uàs.” (str. 15.) Za samog Trenka Karlajl isti~e: “Jednog neprijatnijeg individua od ovoga Trenka nije bilo od dana Atile i Yanglisa. Jedno stvorewe dostojnije prokletstva retko sam dosad na{ao.” (str. 15.) A opisuju}i bitku kod Detingena od 16. avgusta 1743. on kaè: “Austrijanci nisu uspeli da pre|u Gorwu Rajnu ni na jednom mestu. Samo je to polazilo za rukom jedanput ili dvaput dnevno krvopiji Trenku i wegovom raspu{tenom pandurskom olo{u, koji je besneo okolo pqa~kaju}i i besne}i, da bi mu se divili novinski izve{ta~i ako niko drugi.” (str. 15.) Englez Koks u kwizi “Austrijska ku}a” pi{e o u~e{}u Hrvata u Prvom {leskom ratu: “Ove trupe, sastavqene od pandura, Hrvata, Slavonaca, Vara`dinaca i Tolpa~a, pruàle su o~ima Evrope jedan novi otu|uju}i spektakl. Oni su, svojom no{wom i naoruàwem, svojim divqa~kim pona{awem i ~udnovatim na~inom borbe, ulivali strah disciplinovanim armijama Nema~ke i Francuske.” (str. 16.) Oskar Tajhman, prou~iv{i be~ke ratne arhive navodi da 1741. godine “pi{e Najperg princu Karlu Lotarin{kom jedno pismo, u kome mu zahvaquje za stigla poja~awa i napomiwe da nedisciplinovane bande Trenkove za sada ne moè da upotrebi niza{ta, i da one samo pqa~kaju zemqu.” (str. 16.) Prema istom autoru, u 1742. godini Trenkov je odred “usled gubitka pri zauze}u Linca, pokazao veoma malobrojno stawe, to on dobi nare|ewe da sa svojim qudima vr{i kontribuciju u celoj Bavarskoj. Panduri su bili za ovaj posao naro~ito pogodni, jer su oni bili, zahvaquju}i svom divqem izgledu i pona{awu najstra{niji posle Mencelovih husara me|u svim iregularnim trupama Marije Terezije. Mora se priznati da je sam Trenk vrlo rado prihvatio ovu du`nost, jer pqa~ka{ka poùda, koja je bila uro|ena svakom panduru, nije nedostajala ni wihovom vo|i... Pojava ovih sileyija besna pogleda sa wihovim ~upavim bradama, razbaru{enom kosom, jataganima i kabanicama crvenim kao krv, imala je èqeni uspeh.” (str. 17.) Ulaze}i u Degendorf hrvatski panduri su pevali svoju omiqenu, po zlu poznatu pesmu ~ije dve posledwe strofe navodi Lazo Kosti}: “Napred, bra}o, palite sve. [to nas se ti~u zakoni, mi smo u zemqi neprijateqa. U ogaw, u ogaw. Neka cvili i starac i odoj~e kad padne u na{e ruke.” (str. 17.) Daqe pi{e Tajhman: “Dok se sve ovo de{avalo, zauze Kevenhiler 13. februara (1742.) grad Minhen, istog dana kada je izborni knez Karl Albreht sve~ano krunisan u Frankfurtu za cara. Po{to je wegova prestonica bila u ru498

kama neprijateqa, a wegova zemqa opqa~kana od pandura, Hrvata i husara, Karlo Albreht je bio ustvari car bez zemqe... General (Berenklau) priznade hrabrost pandura (Trenku), ali se poàli da su se oni pona{ali vi{e kao razbojnici nego kao pristojni cari~ini vojnici.” (str. 17.) Tragedija grada Hama u Bavarskoj {umi, na reci Regenu, desila se u septembru 1742. godine. Trenkovi panduri su prevarom u{li u grad, zapalili ga i krenuli da ubijaju sve stanovnike redom. “Mnogima je uspelo da se preko reke prebace u poqe. Oni pak koji nisu mogli da se do~epaju mosta bili su od uàsnih pandura bespo{tedno poklani... Kad je Trenk na obalama Regena lovio bavarske trupe, wegova slava je bila okaqana satanskim pona{awem pandura i Hrvata koji su bili ostali u goru}em gradu. Skoro su svi mu{karci bili pose~eni, ène silovane i u reku ba~ene ako su poku{ale da se spasu preko mosta koji je goreo. Divqi ratnici produìli su svoje orgije ~itavu no}.” (str. 18.) Alfred Giter fon Arnet je od 1863. do 1879. godine, u Be~u, u deset tomova objavio istoriju Marije Terezije i u woj objavquje pismo feldmar{ala grofa Najperga Frawi Trenku, od 2. jula 1741. godine, u kome mu poru~uje i slede}e: “Ta Vama je vaqda samo po sebi poznato da niste ovamo pozvati da pqa~kate zemqu ili druge neprili~nosti da pu{tate da se vr{e, nego samo zato da bi neprijatequ doprineli {tetu i gubitke. Ali do danas nije kroz vas neprijatequ na~iwena nikakva {teta, dok jesu zemqi i wenim stanovnicima velike neprili~nosti, kao batinawe, tu~a, oduzimawe novca i drugo, o ~emu sa svih strana stiù ~este àlbe i {ta ja ho}u da se izostavi pri najteòj odgovornosti. I ako Vi ne moète sebi da steknete toliko autoriteta, da bi Vas pot~iweni qudi respektovali i slu{ali, ja ne znam koga |avola mi Vi ovde moète biti od koristi.” (str. 19 U drugom tomu Giter pi{e: “Iako je Trenk bio velikog i lepog izgleda bi}a koje moè da se dopadne, i ne be{e bez nekog obrazovawa, ipak je ina~e wegova neukrotiva divqina u velikom stepenu li~ila divqa{tvu wegovih qudi, da je strogom, metodi~nom Najpergu ulivala temeqnu odvratnost. I to ne bez prava. Jer, iako bi on dobijao strogu zapovest kad je i{ao na krstarewe, da samo prema naoruànim neprijateqima a ne prema bespomo}nim seqacima moè da vr{i nasiqe, ustvari se doga|alo ba{ obratno. Putuju}i trgovci bili su pqa~kani, ku}e harane i paqene, i svake druge grozote vr{ene.” (str. 1.) Fon Arnet pi{e i o doga|ajima u gradu Hamu, koje smo ve} pomiwali: “Sad se domoè Trenk jednog predgra|a, zapali ga i juri{om osvoji grad. Poàr se brzo {irio od ulice na ulicu; jedan magazin praha odlete u vazduh. Ali jo{ stra{nije nego razjarena stihija besnele su juri{ne trupe protiv posade i nesre}nih stanovnika Hama. Svireposti svake vrste bile su po~iwene, mnogi qudi ubijeni u obesti.” (str. 19.) v) Drugi {leski rat I Drugi {leski rat, koji je vo|en od 1744. do 1745. godine, opisan je u zvani~noj studiji Glavnog prusko-nema~kog general{taba. I tu su Hrvati predwa~ili u pqa~kama i zverstvima nad civilnim stanovni{tvom. Hrvatski panduri, pod komandom pukovnika Pata{i}a, nazivaju se ruqom, {qamom, olo{em, ~oporima, bagrom i sli~nim izrazima. I wihovi saveznici i vi{e komande pu499

ne su prezira i gnu{awa prema hrvatskom divqa{tvu. Niko ih ne smatra qudima u pravom smislu re~i. Niko ih nije trpeo u svojoj blizini i regularne trupe su ih progonile kao suvi{ni balast. Ponekad su, ipak, i daqe kori{}eni za pla{ewe neprijateqa. Tako se austrijski komandat Laudon, po~etkom avgusta 1760. godine, obratio gradona~elniku Breslave traè}i predaju, prete}i da }e u protivnom biti uni{teni. “Bombardovawe je neizostavno, op{ti pokoq (masakr) od strane Hrvata, ni dete u maj~inoj utrobi ne}e biti po{te|eno.” (str. 23.) U kwizi Johana âlopovi}a “Slavonija i Hrvatska”, izdatoj u Pe{ti 1819. godine, opisuje se kako je Trenk po naredbi da 3. jula 1744. godine krene na Lauterburg dan ranije odlu~io “da pokupi sve svoje pandure. îtave stotine bile su nestale, celu no} nisu mogli da budu prona|eni nigde. U zoru rano prikrado{e se u ~oporima sa guskama, patkama, ovcama, koko{kama, poku}stvom, novcem i ostalim stvarima... Oni su {irili svugde gde su se pojavili strah i trepet. Svuda gde su ih nazreli, uzvikivali su qudi polumrtvi: Spasavajte se, deco, evo pandura! Bog neka vam bude u milosti!... Kod Hegenau pado{e im u ruke oko 600 naoruànih seqaka iz predela Sunda (Sundauer). Panduri ih najve}im delom u magnovewu posla{e na drugi svet, a preostalim otseko{e noseve i u{i i tako unakaène, posla{e ih ku}i... Kad su panduri i Hrvati imali da opsednu grad Elza{ki Cabern, oni su uspeli da se nezapaèno uvuku u grad i da u prvoj èstini (jari) poseku sve koji su nosili oru`je. Na to po~e{e da pqa~kaju, pa ~ak zaboravi{e da otvore kapiju drugovima koji su napoqu ~ekali... O wima (pandurima) {irile su se avanturisti~ke pri~e i vesti. Tako npr. da oni qudima ne seku glave kao husari, nego da ih {~epaju za kosu i onda, kao kasapi, da im prereù grkqan. Da su kod Landaua hteli da opqa~kaju jedan mlin, a po{to se mlinar poku{ao da brani, oni su ga postavili na glavu i, kao jedan komad drva, u dvoje prepolovili.” (str. 23-24.) Tajhman navodi veliki broj detaqa o pona{awu Hrvata i u ovom ratu. Najupe~atqiviji je slu~aj bitke kod ~e{kog grada Sora 1745. godine. “Lake trupe po~iwa{e uàse na ènama i na pratiocima vojske, ali, kako tvrdi Karlajl... to su po~inili Hrvati pod komandom Nada{dija, a ne Trenkovi panduri, kojima je sudska istraga, neposredno zatim preduzeta, sve bacila na vrat.” (str. 28.) I Trenk se pojavio na sudu kao svedok i izjavio je da je pqa~ka ve} uveliko trajala kad su nai{li wegovi panduri. “U tim okolnostima nemogu}e je bilo pandure zadràti od toga.” (str. 28.) Me|utim, umesto da izvr{i borbeni zadatak u bici kod Sora, Trenk se svojski upustio u pqa~kawe logora pruskog kraqa zaboraviv{i na obavezu da se prema preciznim instrukcijama ukqu~i u borbu. Trenk je tada raàlovan i osu|en na doìvotnu robiju, a kada je ~uo presudu vojnog suda uzviknuo je: “Jao meni da sam ja ikad za ~ast i slavu Marije Terezije vojevao, da sam ja zbog we dozvolio pqa~kawe varo{i i ubijawa staraca i dece i mojih pandura. Da ja uvi|am da moja zlodela zasluùju kaznu, ali ne od tebe, Marija Terezija! Francuska i Bavarska bi bile u pravu da mi sude, ali ne Austrija.” (str. 28.) Prou~avaju}i drugi rat izme|u pruskog kraqa Fridriha i austrijske carice Marije Terezije, francuski istori~ar Duk de Broli je, 1887. godine, pisao: “U Dingolfingu nije se bilo daleko vi{e od nekoliko miqa od Minhena, a Hrvati i panduri, odaju}i se pqa~ki i svireposti koje austrijski |eneral nije uspeo da suzbije rasprostre{e strah sve do kapija grada.” (str. 29.) U prvobitnom postupku Trenk je bio osu|en na smrt, ali je kazna posle preina~ena u doìvot500

nu robiju u tvr|avi [pilberg kod Brna. Najstravi~nije je opusto{io bavarski grad Ham i {leske gradove Landshut, Hir{berg, [tidelberg, a i mnoge francuske. Svoje pisawe o Trenku fon Arnet zavr{ava re~ima: “Da je on bio ispuwen kajawem zbog svojih zlo~ina, pokazuje i wegov testament, a naro~ito ona odredba u testamentu, kojom on osniva jedan sirotiwski dom. Ona lica su imala prvenstvo da se tu primaju koja mogu da dokaù da su u Hamu ili wegovoj okolini osaka}ena ili osiroma{ena za vreme posledweg rata. Jer je to bilo mesto gde je Trenk za vreme bavarskog naslednog rata najqu}e gazdovao.” (str. 30.) g) Hrvatska zverstva u Sedmogodi{wem ratu U Sedmogodi{wem ratu, koji je vo|en od 1756. do 1763. godine, pandura vi{e nije bilo, ali su u~estvovali Hrvati i opet na isti na~in kao ranije, jer oni jednostavno za civilizovano ratovawe nisu sposobni. Hrvati su ukupno imali oko pedeset hiqada vojnika. I o tom ratu postoji zvani~na studija Vel{kog general{taba, objavqena u Berlinu 1901. godine. Kad god se u woj pomiwu Hrvati, re~ je o pqa~kama. I tako 18. oktobra 1756., kad je izvr{en prepad kod Te{ena, posada dvorca “zauze brzo pu{ke i rastera pu{~anom vatrom Hrvate koji su pqa~kali grad.” (str. 31.) U zimu 1856. godine, 31. decembra, Hrvati su opqa~kali grad Ostric, a ne{to kasnije i Kracau. Najteè je od wihovih ruku 1760. godine stradao Drezden i ne{to kasnije Berlin, [arlotenburg, te [vajdnic, 1. oktobra 1761. godine. Herman Vendel, koji je ina~e bio blagonaklon prema Hrvatima, pisao je 1925. godine kakav je utisak nema~ko ratovawe ostavilo u Nema~koj, a posebno “dobrovoqa~ki odredi (frajkorovi) i Trenkovi zloglasni panduri, koji hrvatskom imenu u Nema~koj ostavi{e tako neprijatan zvuk, da je jo{ 1866. godine sa povikom “Hrvat” u Pruskoj strah izazivan i strasti su plamtele.” (str. 38.) Hrvatima su vekovima decu pla{ili. Francuski publicista Emil Langsdorf je pisao 1848. godine: “ôvek se podse}a na pukove Hrvata i pandura, ovih husara smrti kako su ih zvali, koji su bili stekli jednu tako stra{nu reputaciju u ratovima posledweg veka.” (str. 38.) Engleski istori~ar Makolej pi{e 1842. godine: “Bavarska je bila preplavqena divqim ratni~kim hordama iz onih krvavih grani~nih predela koji dele hri{}anski svet od islamskog i sa~iwavaju ve~nu jabuku razdora me|u wima. Tada su se u zapadnoj Evropi prvi put ~ula imena koja stravu {ire, imena pandura, Hrvata i husara... Berlin je ~ak bio zauzet i opqa~kan od Hrvata... ôpor Hrvata navalio je bio na [leziju.” (str. 39.) Slovak i luteranski sve{tenik Ivan âlopovi} skre}e pa`wu da su Hrvati naneli ogromnu nevoqu i svim grani~arima, mada se Srbi nikada nigde nikakvim zlo~inima nisu pro~uli. “Kod imena grani~ar predstavqa se jedan mra~an, sirov narod koji guta èlezo. Mnogobrojne jezovite pri~e o svireposti pandura i Hrvata u glavama masa su neodvojive od ideje grani~arstva.” (str. 40.) Hrvatski zlo~ini su obra|eni u kompletnoj literaturi koja se bavi {leskim ratovima i vrlo su plasti~no prikazani do najsitnijih pojedinosti. Sa prezirom ih pomiwe i Volter, a Evalt fon Klaust u “Odi pruskoj armiji” iz 1757. godine u jednom stihu kaè: “A pqa~kawe, to prepusti kukavicama i Hrvatima.” (str. 43.) 501

3. Hrvatska divqawa u devetnaestom veku Tre}a kwiga iz ove serije objavqena je u Hamiltonu 1956. godine, u izdawu Srpske narodne odbrane u Kanadi, i u woj Kosti} obra|uje hrvatske monstruozne podvige iz XIXveka. U predgovoru on navodi nekoliko hrvatskih autora koji su svojom megalomanijom i laìma prevr{ili svaku meru. Tako je Vlaho Rai} pisao pedesetih godina: “Jedan od najstarijih europskih naroda, koji je ve} u devetom stoqe}u imao svoju dràvu i vladare svoje krvi, narod sa velikom snagom kulturna stvarawa i kulturne asimilacije, narod juna~ki u svojoj srì, plemenit.” I to se, verovali ili ne, odnosilo na Hrvate. Mate Frkovi} je isticao: “Srbin robuje, a Hrvat se bori i prolijeva potoke krvi svojih najboqih sinova. Sva hrvatska povijest toga doba puna je divnih djela otpora i juna~kih podviga, u kojima je zablistao lik ne borca junaka u obi~nom smislu rije~i, nego borca i junaka za slobodu i odbranu svoje domovine.” (str. 5-6.) Ovakvim tekstovima je bila prepuna hrvatska emigrantska {tampa i to je posebno motivisalo profesora Kosti}a da se jo{ dubqe posveti istraìvawu istorijske istine i raskrinkavawu hrvatskih laì. Pored toga, najpriznatiji hrvatski kwièvnik i najve}i miqenik komunisti~kog reìma, Miroslav Krleà, pre{tampavao je tih godina u zagreba~koj “Republici” svoje eseje, pisane neposredno po okon~awu Prvog svetskog rata, u kojima su stajale i slede}e re~i: “Be~ gladuje, Austrije nema, ruqa je zavladala svijetom, rat su dobili ovi balkanski cigani. Kakva li sramota... A tko nas je pobjedio? Ovi u{qivi balkanski cigani koji ~itave dane `va}u luk i pquckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vje{ala.” (str. 6.) Tako je Srbe tretirao taj napredni levi~ar, nadovezuju}i se na poslanicu hrvatskih biskupa iz 1945. godine u kojoj su vrhovni katoli~ki prelati tvrdili: “Miroqubivost je temeqna oznaka du{e hrvatskog naroda.” (str. 6.) Takve hrvatske gadosti nisu smele ostati bez odgovora, argumentovanog i temeqitog. Kosti} se ogromnom energijom i nevi|enim entuzijazmom upustio u pruàwe takvog odgovora. Svoju dodatnu motivaciju on obja{wava na slede}i na~in: “Ja sam pri{ao prou~avawu hrvatske pro{losti jer sam se u ~udu ~udio kako su Hrvati mogli da na~ine one zlo~ine prema Srbima u HH veku. Ako ih nikad ranije nisu ~inili, trebalo je pretpostaviti i srpsku krivicu, bar u izvesnom obimu. Na moje zaprepa{}ewe konstatovao sam da su Hrvati bili takvi uvek otkad ih istorija spomiwe i da je sva wihova “kultura” sazdana na laì i obmani. Time se potvr|uje ono {to smo mi Srbi i dosad znali, a {to stranci, naàlost, ne}e da veruju: da su Srbi nevine `rtve kolektivne psihoze i nacionalnog karaktera Hrvata.” (str. 8.) a) Hrvati kao panduri reakcije Posebno se taj karakter dokazao 1848. godine u Evropi zahva}enoj nacionalnim i socijalnim revolucijama, gde su se Hrvati kolektivno iskazali kao najpogodnije sredstvo za gu{ewe revolucionarnih pokreta. “Nijedan drugi narod se nije pokazao tako vaqan i tako sposoban da revoluciju ugu{uje. Trebalo je postupati bez obzira: ubijati sve na {ta se stigne, ni{titi i tamaniti sve {to nai|e. To su samo Hrvati bili u stawu. S druge strane, postojala je opasnost 502

da se vojska ne prikqu~i revolucionarima, kao {to se doga|alo u Francuskoj, Nema~koj itd. I tu su Hrvati bili najboqa garancija da na to ne}e ni pomisliti. Zato je Hrvatima dodeqena glavna uloga “pandura reakcije” i wenih yelata, kako je to ve} prime}eno. Taj mali narod bio je kadar da na nekoliko strana po{aqe pandure da suzbijaju revoluciju. On je to u~inio u Italiji, Ma|arskoj, u Austriji. I svuda je uspeo, zahvaquju}i najbeskrupuloznijim merama koje je preduzimao. Ono {to nijedna druga narodnost i nijedna druga vojska u Austriji nije htela da ~ini, to su ~inili Hrvati. Na zlodela i bezakowa oni su uvek bili gotovi. Uostalom, to su nasledili od svojih predaka.” (str. 10.) U martu 1848. godine, gra|ani Milana digli su se na ustanak i izbacili austrijsku vojsku iz svog grada. Tu je re~ o nekim od najslavnijih dana italijanske istorije i sva nau~na dela, koja te doga|aje obra|uju, puna su opisa hrvatskih zverstava koja su u duboku senku bacila sve postupke austrijskih vojnika drugih nacionalnosti. Najdetaqniji istorijski prikaz dat je u kwizi “Trogodi{wi arhiv italijanskih prilika” objavqenoj 1851. godine u {vajcarskom gradu Kapilagu, pa je Kosti} op{irno citira. Prvo navodi slu~aj jednog ubistva: “Prema ve~erju, jedna patrola Hrvata vo|a{e u kastio jednog mladog Milanca. Ali, kako se ovaj opira{e sili ~ak sa pesnicama, tako ove divqe zveri zadavi{e nesre}nika i obesi{e ga o jednom feweru koji se nalazio na trgu.” (str. 16.) Slede masovnije scene nasiqa i divqa{tva: “U besu u|e jedna trupa da zaposedne dvori{te. Bilo ih je oko 2.000 êha i Hrvata. Imali su divqi izgled, pucahu prema prozorima i u vazduh, u salama uni{ti{e name{taj. Ulaze koje bi na{li zatvorene razbijahu sa sekirom pusto{ija. Neki su tukli nenaoruàna lica, drugi im sa le|a cepahu ~ak i haqine. Drugi, jo{ divqiji, pope{e se na krov i na{av{i tu neke de~ake strmoglavi{e ih na ulicu. Krv gra|ana je tekla od strane jedne soldateske pomahnitale od besa dok se woj samoj ne pokaziva{e nikakav otpor. Mi koji smo bili prisutni ovim stra{nim scenama, ne moèmo da na wih mislimo bez jedne navale bola i srybe... Hrvati, iznakaùju}i na{ jezik, vikahu “subito pikare” (odmah }emo vas nabosti, L.M.K.). Rawenici koji su slabo mogli da hodaju, oni koji su posrtali... udarani su pu{kama ili pesnicama. I takav je divqi bes vladao da oni vojnici koji su bili udaqeni od zarobqenika tako da ih nisu mogli direktno tu}i, bacahu na wih odostraga komade cigala i blato.” (str. 17.) Re|ahu se scene pojedina~nih mu~ewa, a onda se tekst nastavqa: “U to ba{ u|e preko puta mosta od Brere jedan odred Hrvata u jednu ku}u u kojoj je bio jedan trgovac vinom. Naloì{e vatru i ubi{e nekoliko lica, izme|u ostalih oca i sina Bartolio, radnici na popo|avawu (patosawu) na|eni su spaqeni i proburaèni bajonetom sa osam ili vi{e rana.” (str. 17.) Naoruàni gra|ani su se organizovali i Hrvate nagnali u bekstvo. “Uhapsi{e pet Hrvata koji su prevedni u ku}u Trulcio. Prona|en je unakaèn le{ jedne ène i unakaèno na stra{an na~in troje male dece. Isti je odred spasio jednu devoj~icu u uli~ici Sambuko, otrgnuv{i je iz ruku ovih ~udovi{ta.” (str. 17.) b) Milanska tragedija Ali golgota italijanskih gra|ana se nastavqa. Civili su beàli na sve strane “uvereni da ne mogu biti bezbedni u sopstvenim domovima od streqawa, od upada, od divqa{tva Hrvata... U vreme Barbarose nisu takva varvar503

stva bila po~iwena od neprijateqa; pobili su cele porodice od 7-8 lica, de~aci i deca otrgnuta iz utroba maj~inih; ubijali su decu od dve i tri godine, palili su ìve qude i ène... U ku}i 2189 u P. (porta) Komasina, Hrvati baci{e kroz prozor sve koji su tu stanovali... Na Starom trgu, jedna razbojni~ka banda Hrvata, sa mnogim oficirima, spazi na prozorima neke stanovnike kako ih promatraju. Veruju}i da im je postavqena zaseda, upado{e u ku}u, ru{e}i vrata sekirom i vatrom, ubi{e 11 lica, qudi i èna, i toliko wih rani{e. Opqa~ka{e i upropasti{e sve... U jednoj ku}i na Starom trgu u P. Komasina, po{to su zastra{ili stanovnike sa tri topovska pucwa, ~iji meci pado{e u sobe, u|o{e nenadano unutra. I po{to se svi stanovnici: qudi, ène, starci, deca i invalidi povuko{e u jednu jedinu sobu u prizemqe, razbi{e vrata i sa jednom pu{~anom salvom vi{e pu{aka nani{awenih na ove nesre}nike, odjednom ubi{e sedam, rani{e 18, a 12 odvedo{e kao zarobqenike u Kastio. I sad jo{ nedovoqno zasi}eni, u prolazu za Kastio natako{e jo{ dva na bajonete.” (str. 17-18.) Slede}i detaq je jednostavno nemogu}e komentarisati. “Jedan raweni Hrvat uputio se bio u bolnicu; u jednom malom zave`qaju, koji je drào uzase i qubomorno ~uvao, na|ene su dve otmene ènske ruke, sa prstima punim dragocenih prstenova.” (str. 18.) Sve to uveliko podse}a na Magdebur{ku tragediju ili Jasenovac. Stravi~ne scene se nastavqaju. “Ve}i deo Hrvata je opusto{io veliko zdawe, ubijaju}i radnike, ène i decu... Jednoj devoj~ici od 13 godina be{e odrezan grkqan, a i jo{ ponekoj radnici. Jedan vrlo nesre}an otac, vode}i u svakoj ruci po jednog de~ka, verova{e da }e to umilostiviti ove àlosne bandite. Puni varvarstva, ako ne ubi{e a ono raseko{e u komade ova dva nevina stvorewa pred wegovim (o~evim) o~ima. Posle ~etiri sata pusto{ewa, povuko{e se ovi kanibali, nose}i sobom pozama{nu pqa~ku novca, srebra, robe, kowa i ko~ija.” (str. 19.) Kosti} daqe neumoqivo pronalazi primere hrvatske kulture i civilizacije. “Ni{ta mawe brutalni prema materijalnim dobrima nego prema fizi~kim licima, vr{ili su, naro~ito Hrvati, takve akte manitog varvarstva, koji su se jedva doga|ali u vremena Vandala i Huna. U ku}i \ulija Fortise, sopstvenika jedne tekstilne fabrike kod Kapije Ver}elina, jedna horda ovih nakaza upade na svaki sprat, u svaku sobu. Ne samo {to su ubili mnoge stanare i odneli velike sume novca, nego su opusto{ili magacine, poru{ili razboje, pocepali i uprqali {tofove, i pokvarili i uni{tili sve stvari... Uvuko{e se Hrvati u jednu gostionicu i spaziv{i gazdu, zatraì{e da im da da jedu. A po{to on nije imao, veza{e ga zajedno sa sinom i prikop~a{e uz jedan top, vuku}i ih tamo-amo po ulici. Na taj na~in morali su gutqajima da piju smrt. Po{to su ih doveli u jednu drugu ku}u i ~uv{i jedno detence kako pla~e, digo{e ga iz kolevke na o~igled upla{ene majke i nasloniv{i ruke deteta prema zidu pribi{e ga kao da be{e slepi mi{ ili druga kakva be{tija, a posle od jednog udarca bajoneta ostade majka mrtva na zemqi... Svawivalo se kad oko 200 Hrvata, navaliv{i gladni sa ovih vrata, razbi{e sekirama ulaz u kafanu Woki i u|o{e u punom besu. Gazde radwe Leopoldo i Lui|a Woki (bremenita u ~etvrtom mesecu) kleknuv{i na kolena i skrstiv{i ruke na grudima, moqahu ove nakaze za ìvot... Kad se ovaj upla{eni bra~ni par ponadao, dav{i sve {to je imao, da je utolio nezaja`qivu glad ovih divqih zverova, tada ba{ ofici504

ri otrgo{e silom ènu iz naru~ja muà, narede joj da klekne i upere joj bajonete na vrat. Ma~em probodo{e muà na o~igled ène, zgazi{e ga i raskomada{e, a onda naloì{e vatru.” (str. 20.) Engleski vicekonzul u Milanu Robert Kempbel s gnu{awem je pisao op{iran izve{taj o svim zbivawima kojima je bio o~evidac i uputio ga lordu Palmerstonu. U izve{taju su doslovno navedene i slede}e re~i: “U toku dana se pokazalo da su najve}a divqa{tva po~iwena od Hrvata; ~itave porodice èna i dece na|ene su u raznim kvartovima predgra|a ubijene i unakaène od wih na najzverskiji na~in.” (str. 21.) Hrvatskih zlo~ina su se uàsavali i wihovi saborci drugih nacionalnosti. Mnogi od tih austrijskih vojnika posle su detaqno opisivali sve te jezive doga|aje, pa jedan od wih kaè: “Sa trga oru`ja u|o{e, urlaju}i kao zveri, neki Hrvati; dvojica ili trojica behu naboli na bajonete neke jadne de~ake. Neki od na{ih, videv{i taj uàs, prihvati{e oru`je da kazne varvare. Ali sami, pored tolikih bataqona, {ta mogasmo da radimo? [ta drugo nego da dozvolimo da nam bez nu`de odreù grkqan? Svi smo bili prebledeli od besa.” (str. 21-22.) Neposredno nakon tragedije u Milanu je {tampana kwiga svedo~ewa vi{e od dvesta o~evidaca hrvatskih zlo~ina. Jedan od wih kazuje: “U no}i, neki Hrvati, naterani u beg od stalne vatre jednog odreda gra|ana koji je straàrio na Kapiji Sv. Apolinara, skloni{e se, razbijeni, po ba{tama i livadama Kvadrona. Predvidev{i to bekstvo, dvojica hrabrih, Nova i Griloni, sakri{e se i ~uv{i jedan glasan vapaj koji je molio za milost, potr~a{e u ku}u jednog ba{tovana i uhapsi{e pet Hrvata, koji su sprovedeni u ku}u Trivulcio. Na|en je unakaèn le{ jedne ène i na stra{an na~in unakaèno weno troje male dece. Isti je odred vaqanih qudi spasio jednu devoj~icu u uli~ici Sambuko, otev{i je iz ruku ovih nakaza toliko bednih koliko i opakih.” (str. 22.) U drugoj kwizi svedo~ewa, objavqenoj u Milanu 28. marta 1848. godine, o~evidac govori: “Na|eni su bili mnogi de~aci ili sasvim iscrpqeni na zidinama ili zgaèni na zemqi. Osmorica su bila tako tretirana, dvoje drugih prikovano za jednu kasu, dvoje spaqeno sa smolom, jedan proboden bajonetom i ostavqen na jednom stablu... pred o~ima majke. Jedan drugi ba~en na le{ majke koja ga je dojila, da bi produìo sisawe. Jedan rastrgnut u dvoje i posle povezan sopstvenim crevima, petorica otkinute glave i ba~ena pred o~i roditeqa koji umiru, jedan za~etak (plod) izva|en iz utrobe maj~ine i nataknut na ma~!... A ène, kojima su otkinute o~i, jezik, ruke, noge, a posle ubijene udarcima bajoneta po{to su zloupotrebqene na najsramotniji na~in (kod jednog zarobqenog Hrvata na|ene su u fi{ekliji dve ènske ruke pune prstewa)... [ta }e vi{e: nad jedan le{ ubijenog brata bio je drugi brat prinu|en da klekne i tu je probu{en. Neki ìvi izgoreli u kre~u, drugi ba~eni ìvi u jarke izmeta, u bunare, drugim pokriven stomak smolom i tako izgoreli, ne navode}i streqawa u krevetu, u sobama, u skloni{tima. Osam izgorelih le{eva je na|eno u jednoj gostionici na Kapiji Toza, isto toliko u jednoj drugoj na Kapiji Ver}elina, oko desetoro u jednoj maloj sobici na Ti}inskoj kapiji, osaka}enih i zgaènih. Jo{ se videla jedna èna kako se napreè da pobegne i spasi se, otac i sin zajedno obe{eni na stablima bastiona; \ovani Pijati na Ti}inskoj kapiji; ubili su sina i brata, sagoreli sin~i}a Marije Beloni. Ali duh ne odoleva vi{e ovom podse}awu... A onima koji priznaju brutalnost Hrvata” (str. 24.), autor ukazuje i na odgovornost wihovog stare{ine mar{ala Radeckog. 505

Italijanski publicista Lucio objavio je 1899. godine u Rimu zbirku izvoda iz austrijske {tampe o milanskim zlo~inima. Ovde prenosimo samo one najupe~atqivije: “Glasovi o hrvatskom varvarstvu bili su suvi{ne saglasni a da ne probude uàs i pored zvani~nih negirawa... Hrvatsko varvarstvo izvelo je svoje paklene dokaze na starim ènama i deci pri sisi... Muzi~ar Sulcer potvr|iva{e, na osnovu nepotrebnih saop{tewa wegove ène, o najsramotnijim zverstvima Hrvata... Hrvati su prema{ili svaki varvarski narod.” (str. 24-25.) Sli~no je pisala i ostala evropska {tampa. U “Istoriji italijanske revolucije” Jozefa Napoleona Rikardija, objavqenoj u Parizu 1849. godine, nalazimo i nove pojedinosti: “Ali su se Hrvati nadasve odlikovali svojim divqim zverstvom. Svugde gde su oni do{li obeleìli su svoj prolaz ubistvima lica bez obzira na starost i pol. U jednoj ku}i prona|eno je trinaest ubijenih lica, me|u kojima je bila jedna majka sa dvoje dece na rukama: jednom od ta dva deteta odrubqena je bila glava a drugome razrezano grlo bajonetom. Jedan Hrvat je sasekao jedno dete na dvoje i svaku polovinu prikovao za jedan deo zida. Jedan drugi vojnik nataknu jednu devoj~icu i tako je nosa{e na vrhu svoje pu{ke. I{~upa{e iz utrobe jedne majke plod od dva meseca i skuva{e ga. Jedan radnik je ba{ pravio kugle od smole kad ovi razbojnici obu~eni u austrijsku uniformu navali{e na wega, raspori{e mu trbuh i napuniv{i wegovu utrobu sa ovim zapaqivim materijalom zapali{e je. U fabrici svile g. Fabrisa, svi radnici koje je trupa tu zatekla pro|o{e kroz vrh ma~a. U jednoj gostionici predgra|a Sveti krst (Sante kro}e) jedan otac je bio privezan uza sina, telo uz telo, i onda su obojica ubijena jednim udarcem. Jedan drugi nesre}nik bio je vezan za jednu gredu, pa su ga zapalili u prisustvu wegove ène i dece. Tri seqaka, umo~ena u jednu kupku zapaqene rakije, pretrpe{e smrt odmah.” (str. 27.) Sli~ni su opisi i u kwizi “Lombardska revolucija” iz 1887. godine i u memoarima Ata Vanu}ija “Mu~enici italijanske slobode” iz 1860. godine kao i u Rikardijevoj zbirci dokumenata objavqenoj 1849. godine. v) Hrvati su strah i trepet za italijanske civile Istori~ar Karlo Kataneo je pisao: “Brolete ostade okupiran od Hrvata. Ne moè se iskazati kakav utisak ~iwahu od sebe ove mrke nakaze, prqave od krvi, pijane od vina i besa.” (str. 30.) Isti autor u drugoj kwizi navodi: “Kako su Hrvati u okolini palili i ubijali ène i decu, i kako svakog ~asa pucahu u unutra{wost ku}e, bez ikakve druge namere sem da pla{e, govorilo se o wima kao o |avolskim stvorewima.” (str. 32.) Iste detaqe ponavqa i francuski autor Varen 1858. godine. Nema zna~ajnijeg autora koji je prou~avao taj period italijanske istorije a da o Hrvatima s gnu{awem nije pisao kao o varvarima, ubicama i pqa~ka{ima. I u venecijanskim predelima 1848. godine Hrvate su nazivali varvarima i divqacima koji sve ru{e samo da zlo prave, kako u svojoj kwizi navodi Peran, ali i Ri~ardi, Kantarini i drugi autori. Ri~ardi, na primer, pi{e kako Hrvati “zloupotrebqavaju pobedu na uobi~ajen na~in, tj. globe}i i pusto{e}i zemqe, ubijaju}i one koje su opqa~kali, a ponekad seku}i im glave, obe{~a{}uju}i ène, bacaju}i na zidove zapaqenih ku}a mozak pobijenih de~aka i streqaju}i zarobqenike.” (str. 36.) Na sli~an na~in su se pona{ali u Bolowi, Padovi, Udinama i mnogim drugim gradovima. 506

Kad god bi dolazilo do ozbiqne borbe, Hrvati su se vrlo lo{e dràli, uglavnom su beàli i redovno se prvi predavali. Zlo~ine nad civilima, surovost i okrutnost prema deci jedino i mogu pokazivati kukavice kao {to su oni. I italijanska literatura puna je umetni~kih opisa narodne tragedije prouzrokovane divqawem pomamne hrvatske horde. Tako u jednom velikom epu iz 1848. godine stoji: “Oh, kako su prqavi vukovi hrvatski povratili dane Atile! – Obe{~a{}ewe i poàri, pokoqi i pqa~ka, da }e se posle potomstvu kosa jeìti – Pro`drqivci i pijanice iz sve snage, novi Koko skidaju nam meso sa kostiju – I pro`drqivo gutaju}i nas, komad po komad, ostavqaju nam samo o~i da bismo mogli plakati.” (str. 51.) Koko je, ina~e, po mitologiji bio sin boga Vulkana i veliki razbojnik. g) Jela~i} i wegovi hrvatski razbojnici Jo{ upe~atqiviji negativni utisak ostavila je vojska hrvatskog bana Jela~i}a o kojoj je pisano i u monumentalnoj zbirci Hansa Helmonta “Istorija sveta”, objavqenoj 1903. godine. Autor teksta je profesor Hans Suvidenek-Sidenhorst i on kaè da je Jela~i} obrazovao hrvatsku narodnu vojsku od 40.000 qudi, koja, istina, nije imala nikakvu veliku vojni~ku vrednost, ali svojim brojem, svojim goropadnim nastupom i avanturisti~kim naoruàwem bila je kadra da {iri strah.” (str. 55.) U kwizi “Lajo{ Ko{ut i najnovija istorija Ma|arske”, objavqenoj u Manhajmu 1849. godine, ~iji je editor Artur Frej stoji da su Hrvati “ve} od starine poznati kao ratoborni ali usto razbojni~ke i ne~ove~ne borbe. Ko tom prilikom da ne pomisli, i ne hote}i, na hrvatske horde pod Valen{tajnom, na pandure pod Trenkom i naposletku serezane Jela~i}eve pod Be~om.” (str. 55.) Ova Frejova kwiga je posebno interesantna jer autor u woj daje veoma upe~atqiv opis Jela~i}evih vojnika u crvenim dolamama {to Kosti} prevodi kao kabanice. “Ko je ove divqe zveri posmatrao sasvim izbliza, ili ko je u otvorenoj borbi stajao prema wima kao pisac ovih redova, on }e morati da prizna da ne{to demonsko leì u ovim stravi~nim prilikama, ~iji izgled na{e srce ispuwava jezom. Neka ~ovek pomisli na te be{tije. Visoke, mr{ave prilike sa divqim izobli~enim crtama, jagodicama koje jako ispadaju, jednom mrkotamnom bojom lica, ~ekiwasto ~upavom kosom, i sa tamnim, buqavim o~ima sa krvnim ìlicama i sa krvqu podmetnutim, to su oznake ovih crvenokabani~ara ili crvenkapa. Isto kao ovi, samo malo odrpaniji, izgledaju wihovi dedaci (drugovi u zlu) zelenokabani~ari, koje ~ak sami oficiri u Jela~i}evom logoru zovu skakavcima.” (str. 56.) U kwizi “Be~ka oktobarska revolucija” izdatoj 1848. godine, Jela~i}eva hrvatska vojska se naziva pravom hordom ubica. Fon Fenenberg u “Istoriji Be~ke revolucije” kaè da su Hrvati zaklali hiqade Be~lija i time sebi natovarili ve~nu qagu u istoriji. I Frej je pisao da su Hrvati “svojim svirepim pusto{ewem Be~a, svojom varvarskom se~om dece, èna i qudi koji se nisu branili, ove divqe be{tije stekle su u najnovije doba jedno istorijsko ime; cela Nema~ka spomiwe ih sa odvratno{}u, grozom i uàsom.” (str. 58.) U kwizi “Revolucija, opsedawe i osvajawe Be~a u oktobru 1848.”, objavqenoj 1848. godine opis Jela~i}eve telesne garde serezana je jo{ precizniji: “Wihovo oru`je je odli~no i svaki nosi hanyar, jedan {irok koqa~ki no`, s kojim on ume da glavu ne odrubi nego pose~e sa hitro{}u kojoj se ~ovek mora diviti, i sa strahovitim mirom.” (str. 59.) 507

Albert Rozenfeld je u Bernu 1849. godine {tampao hroniku “Studentski komitet u Be~u 1848. godine”, u kojoj navodi da ban Jela~i} “ume da stekne qubav Hrvata na taj na~in, {to on wihovu naklonost da pqa~kaju i da glave seku gleda kroz prste.” (str. 66.) Jozef Helfert je 1869. u kwizi objavqenoj u Lajpcigu opisuje atmosferu u Be~u pred ulazak Hrvata. “Vest o dolasku tako stra{nih Hrvata rasprostrla je takav strah me|u stanovni{tvom, da su mnogi pobegli ostavqaju}i na milost i nemilost ku}u i dvor. Sa brzinom muwe stiè glas do Be~a, pa i tu proizvede naglo zaprepa{}ewe; sve {to su radikalne novine ve} nedeqama unapred pri~ale qudima o “divqim hordama”, o “pqa~ka{kom olo{u”, banovom, sad je tako zbiqski stajalo pred wihovom uspaqenom fantazijom. Pri~ane su najstra{nije stvari o wima, i sam povik “Hrvati” u~iwe prve dane od nekog razmetqivog junaka bledog ~oveka koji drhti.” (str. 73.) Gu{e}i be~ku revoluciju Jela~i} i wegovi hrvatski razbojnici su ve} po~etkom oktobra 1848. godine po~inili velika zverstva nad civilima. U Rozenfeldovoj kwizi se opisuje kako je u jednoj ba{ti prona|en veliki broj le{eva. “Jedan je imao ~etiri uboda na raznim delovima tela i konopac o vratu, drugi i tre}i pokazivahu samo znake davqewa. Uz wih se prona|e uskoro jedan ~etvrti (le{), ~ije unakaèwe dokaza da su trupe po~inile na zarobqenicima strahote koje civilizovani narodi sa odvratno{}u posmatraju kod varvarskih. Le{ je bio osaka}en da se gore zamisliti ne moè, jezik i u{i odse~eni, lobawa razdrobqena, ruke prikovane ~avlima, trbuh rasporen, ukratko nijedan deo na celom telu koji ne bi bio nagr|en.” (str. 80.) Acerbah u svom be~kom dnevniku opisuje kako je bio done{en “le{ jednog studenta, koji je prona|en u Belvederu kad su vojnici oti{li. Le{ je bio jezovito unakaèn, jezik odrezan, o~i iskopane, usta rase~ena do u{iju, nos odrubqen, trbuh rasporen, svo besnilo je po~iweno na ~oveku koji je postao ~udovi{te.” (str. 82.) Krajem oktobra su vo|ene glavne borbe i istorijska literatura je prepuna opisa zlo~ina Jela~i}evih serezana. Opet su Rozenfeldovi opisi najdetaqniji, a ovde navodimo samo jedan, mo`da najkarakteristi~niji: “Jednom studentu koji je pao u ruke soldateske odseko{e jezik, odvoji{e usne, otkido{e mu ruke i noge, uvuko{e mu onda patronu u usta, zapali{e je, i tako razneso{e mu na taj na~in glavu. – Sopstveniku jedne ku}e i wegovoj èni odreza{e noge i ruke, èni iskopa{e o~i, odseko{e dojke, i onda tako unakaène le{eve za{i{e u madrace i zapali{e. To je bilo delo serezana... Na vi{e mesta prona|eni su le{evi èna sa osaka}enim prsima i rasporenim trbuhom. @ene, devojke, ~ak deca bivahu sramo}ena i ubijena. – Me|u najraznovrsnijim kra|ama pojavila se i jedna kra|a deteta. Jedan serezan ukrade jednog neobi~no lepog de~ka od 9-10 meseci, koji je bio povijen u najlep{e rubqe... Jedan oficir ponudi mu deset forinti za dete, a drugi poku{a{e na sve na~ine nagovoriti ga da ga wima prepusti, ali se on nije mogao na to skloniti, ve} izjavi da }e dete ra|e ispe}i i pojesti nego ga ikom predati.” (str. 83.) d) Hrvati pusto{e Be~ I sam Rozenfeld je rezigniran kad opisuje kako “ide nesre}ni grad u susret sigurnoj propasti, prepu{ten od wegovog cara milosti tiranina i pqa~kawu wegovih divqih hordi... Ogor~ewe je postiglo vrhunac ukoliko su se vi508

{e {irile vesti po gradu kakva su bezakowa Hrvati po~inili u osvojenim predgra|ima.” (str. 83.) Gruner u kwizi o be~koj revoluciji navodi kako je “vest da su Hrvati upali u Leopoldov kvart poja~ala jo{ borbenu voqu mesto da je smawi. I tako je (tamo) paqeno, ubijano i pqa~kano, tako su jezovite scene vr{ene da se ~oveku kosa jeì ako ih pri~a... Ovakva varvarstva mogla su se o~ekivati od hrvatskih trupa... Iz nekih ku}a se pucalo na juri{ne odrede, {to je imalo za posledicu ubijawe stanovnika i wihovo pqa~kawe od strane Hrvata. Samo maniji pqa~kawa ovih banditskih ~opora moè se zahvaliti da su branioci na{li jo{ vremena da pobegnu, delom prema gradu, delom prema Belvederu.” (str. 83-84.) Slede}i prizori kao da su nam ve} poznati iz iskustva Magdeburga ili Milana. “U Leopoldovom gradu (kvartu) po~ini{e Hrvati koji su tamo prodrli grozote koje je jezivo ponavqati. Kr~marici na [itelbadu odreza{e dojke, raspori{e trbuh i onda wenog muà baci{e u vatru. Deca i ène su nemilosrdno ubijani, sve opqa~kano i razbijeno, a {to je jo{ izmaklo razbojni~kim rukama neprijateqa bilo je spaqeno. U velikoj ku}i na }o{ku, na kraju Jegercajle, be{e jedan veliki podrum, u koji su stanovnici sneli sav svoj imetak i papire, gde su stanovnici susednih ku}a wihova blaga sklonili sa odobrewem. Ali slede}eg dana je bilo sve, ama ba{ sve zapaqeno. Vrata i stanovi behu provaqeni od Hrvata i ono {to su prona{li bilo je opqa~kano... @ene i devojke bile su sramo}ene, mnoge ubijene u stanovima i jezivo osaka}ene... Nastade jedan stra{an pokoq, pri ~emu su vojnici po~inili najve}e svireposti, {to se moglo videti na osaka}enim le{evima gardista i radnika... A otkidali su le{evima i ruke ako je na wima bilo prstewe.” (str. 84-85.) David Durler je, 1866. godine, u Cirihu objavio sopstvene uspomene iz Be~ke revolucije àle}i se kako su ga êsi maltretirali kad je pao u wihovo zarobqeni{tvo, pa kaè: “Ipak moram ista}i da svi mi moèmo govoriti o velikoj sre}i: jer da su kod nas mesto êha vr{qali vojnici hrvatskog kora, koji je bio samo ~etvrt sata od nas udaqen, svi bi mi na najuàsniji na~in izgubili ìvote. Jer je naàlost najvernija istina da su qudi, ène i deca bespo{tedno ubijani u privatnim ku}ama, pa su ~ak dojke èna naticane na bajonete i u po bela dana no{ene kroz Be~.” (str. 85-86.) Feneberg u svojoj istorijskoj studiji o Be~koj revoluciji dodaje: “Zarobqenici su ostavqeni soldateski na uveseqavawe. Se~ewe u{iju, nosa, mu{kog uda bili su vazda predigra ka jednoj jo{ stra{nijoj smrti. Rasporiti trbuh, obesiti, pa onda odse}i konopac da bi se `rtva ponovo ve{ala, uliti vrelo olovo u `drelo ili u rane zarobqenika, to je spadalo u velika dela vaqanih branilaca habzbur{kog roda... Deca su naticana na bajonete i bacana u vatru. Narodni borci koji su bili zatvoreni u “Odeonu” bili su u wemu ìvi zapaqeni, i ako se neki hteo da preda vra}en je natrag bajonetom u zapaqenu zgradu. Gazdarici od [itelbade behu obe dojke odse~ene, a trbuh sa bajonetom rasporen. Wenog muà su na wene o~i naboli na bajonet i bacili u vatru. @ene i deca su bez milosr|a ubijani jedino iz èqe za ubijawem. Kod pqa~kawa Leopoldove varo{i onima koji su nosili prstewe ili min|u{e, odsecali su prste i u{i ako ne bi nakit mogli brzo da skinu. Bezbrojne ène su bile obe{~a{}ene. Jedna {esnaestogodi{wa devojka je usled toga umrla; ona je bila silovana od {est Hrvata jednog za drugim.” (str. 86.) 509

Neki autori podse}aju da zlo~ini sli~ni hrvatskim nisu zapam}eni ni iz vremena turskog sultana Sulejmana Veli~anstvenog koji je 1529. godine opsedao Be~ ili velikog vezira Kara-Mustafe iz 1683. godine. Hajnrih Pen u “Istoriji Be~a”, 1878-1880. godine pi{e: “Turci, koji su kao bezbo`nici i varvari bili ozlogla{eni zbog wihovog ne~ove~nog postupawa, jedva da su vi{e pusto{ewa vr{ili nego {to je ovde izvr{eno od Hrvata.” (str. 91.) Kapolago je pisao: “Glavno oru|e pobedi despotizma behu Hrvati, najodvratnija od svih evropskih rasa.” (str. 93.) Kad je u Be~u ugu{io revoluciju u krvi, Jela~i} je krenuo u Ma|arsku i tamo primewivao identi~ne varvarske metode po kojima ga pamti ~itava Evropa.

4. Hrvatska istorija obiluje divqa{tvom Nakon {to je posebnom bro{urom predo~io najgroznije hrvatske masovne zlo~ine iz XVII, XVIII i XIX veka, u ~etvrtoj kwizi Lazo Kosti} daje op{ti osvrt na celokupnu istoriju hrvatskog naroda iznose}i dokumentovano nove pojedinosti koje taj narod predstavqaju u pravom svetlu. U VIII i IX veku svi istorijski izvori Hrvate nazivaju varvarima. îtav je niz primera da su sve pred sobom ubijali i uni{tavali. Eginhard je pisao o predvodniku prve relativno uobli~ene hrvatske dràve, Qudevitu Posavskom, koji je u zimu 819. godine “opet do{av{i, sve robiti po~eo; {togod bi ìvo, pod sabqu okrenuv{i, {to tako nije ìvlo vatrom popaliv{i.” (str. 13.) Kad su ga Franci potisnuli, Qudevit je prebegao Srbima i tu se iskazao u svoj svojoj moralnoj veli~ini, o ~emu pi{e Konstantin Jire~ek: “Jedan od srpskih vojvoda primi ga u svoju tvr|avu, ali Qudevit ubi ovoga na prevaru, te prisvoji sebi tvr|avu. Me|utim, Qudevit se nije onde ose}ao sigurnim, napusti Srbe, te se skloni kod Bornina strica Qutemisla, koji ga dade ubiti posle kratkog vremena.” (str. 13.) Hrvatski istori~ar i katoli~ki sve{tenik Ivan [vear u kwizi “Ogledalo Iliriuma”, objavqenoj 1840. godine u Zagrebu, interpretira navode gr~kih i nema~kih autora “da su 828. Horvati s Bugari svu Furlansku porobili, godine pak 829. sva sela Franaka do Dunava popalili... quti Horvati i razjareni Bugari sve pobili.” (str. 13-14.) [vear moralno osu|uje te hrvatske zlo~ine i naziva ih odmetawem od hri{}anstva, pa kaè: “Ali budu}i kroz toliko godinah umloga ratih od zakona kerstianskoga ve} odmetnuli se, i svakakva zla radili: poradi toga sveti rimski papa, hote}i ih od toga zla i robqewa, koliko bi mogu}e bilo, na duhovni na~in odvratiti, jerbo ih ratom niko nije mogao ukrotiti: poslao je k wim onoga bogoqubnoga hromoga Martina, da ih svojim izgledom na miloserdje gane.” (str. 14.) Ni primawe hri{}anstva nije znatnije civilizovalo Hrvate, pa je papa bio prinu|en da ih podvede pod izvestan oblik prinudne uprave, o ~emu pi{e Ludvig Albreht Gebhardi u kwizi “Istorija kraqevine Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Srbije, Ra{ke, Rame i slobodne dràve Dubrovnika”, objavqenoj u Pe{ti 1808. godine. Gebhardi kaè: “Papa zakqu~i sa svojim novim duhovnim podanicima sve~ani savez, preuze wihovu zemqu kao neko vlasni{tvo apostolske stolice u za{titu, i obaveza Hrvate da }e se uzdràvati svih pqa~kawa i napadnih ratova.” (str. 14.) 510

a) Pqa~kawe i ubistva kao iskonske odlike hrvatskog nacionalnog karaktera Op{tepriznati nau~nik Vladimir Dvornikovi} citira poznatog istori~ara krsta{kih ratova i wihovog savremenika Viqema Tirskog koji svedo~i: “Kad su prvi krsta{i prolazili dalmatinskom Hrvatskom, mnogi su stradali od strahovito divqeg, na pqa~ku i ubistvo naviklog naroda varvarskog izgleda.” (str. 15.) I u Letopisu popa Dukqanina na vi{e mesta se govori o “nevernim” Hrvatima, prikazuju se kao narod u negativnom svetlu, pa se ~ak navodi da su imali i jednog dobrog kraqa, Zvonimira, ali da ga nisu bili dostojni. Mu~ki su ga ubili 1089. godine na saboru na Kninskom poqu jer je vlasteli predlagao da se u~estvuje u krsta{kim ratovima. Dukqanin o tome pi{e: “Kako psi na vuke laju}i kada idu, tako oni na dobrog kraqa Zvonimira, kome ne da{e ni progovoriti, nere z bukom i oru`jem po~e{e si}i (se}i) wega i tilo wegovo raniti i krv prolivati svoga dobroga kraqa i gospodina, koji, leè}i u krvi izrawen velicimi bolizni, prokle tadaj nevirne Hrvate i ostatak wih (wihovo potomstvo) Bogom i svetimi wegovima, i sobom, i nedostojnom smrtju wegovom, i da bi ve}e Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jeziku podlo`ni bili. I tako izrawen leè}i a Hrvate prokliwu}e izdahnu.” (str. 19.) Kletva je neverovatno upe~atqiva. Uskoro su Hrvati ostali bez svoje dràve, a istorijski spisi ih uglavnom pomiwu po neprekidnom nu|ewu svoje zemqe stranim vladarima i gaèwu date re~i. Pred turskom najezdom uskoro je hrvatski narod po~eo masovno da beì u Ma|arsku, Dowu Austriju, Moravsku i Ju`nu Italiju, pa su ju`nije pograni~ne hrvatske zemqe potpuno opustele. Najzna~ajniji hrvatski nacionalni ideolog svih vremena Ante Star~evi} je u kwizi “Pasmina slavoserbska po Hrvatskoj”, objavqenoj u Zagrebu 1876. godine pisao da su Hrvati 1569. godine Srbe na ra`wu pekli. “Ve{ala za ovu pasminu bijahu najstrahovitije versta smrti. Bilo da Hrvati nisu to znali, bilo da ih je znao gwev preuzeti, oni nisu krivce ve{ali: Sewani u Peru{i}u nabi{e na raàw pa ti ih ispeko{e.” (str. 24.) Isti prizor nabijawa Srba na raàw opisuje Fran Bini~ki. U kwizi “Hrvatska i Hrvati” Vatroslav Murvar 1953. godine, pozivaju}i se na prethodnu Lorkovi}evu studiju o hrvatskom narodu i zemqi, navodi: “Hrvatski sabori u 16. stoqe}u prepuni su najteìh tu`ba na Vlahe i Martologe... îtav niz saborskih zakqu~aka donesen je protiv Martologa, dok kona~no ne bude 1586. odre|eno, da se svaki Martolog, uhva}en na hrvatskom podru~ju, imade zbog zastra{noga primjera ìv na kolac nabiti. Protim muslimana nikada hrvatski sabor nije donio sli~ne zakqu~ke.” (str. 24.) Na taj na~in su Hrvati nastojali spre~iti srpska naseqavawa u opustelim ju`nim hrvatskim predelima. Nabijawe Srba na kolac u Hrvatskoj je bilo pravno uobli~eno i ozakoweno samo zbog toga {to su Srbi bili druge veroispovesti. b) Grozote hrvatskog shvatawa civilizacijskih vrednosti Postoji ~itavo obiqe istorijskih podataka o krajwe okrutnom pona{awu hrvatskog plemstva prema sopstvenim kmetovima, prevarama, krivoklet511

stvu i ne~ove{tvu najgore vrste. [to Hrvati danas vi{e slave nekog svog sredwovekovnog velika{a, to je sigurno wegov zlo~ina~ki pedigre izraèniji, kao na primer kod Nikole Zrinskog koji je na prevaru ubio velikog junaka iz borbi protiv Turaka, Kacijanera, pogaziv{i sve obi~aje gostoprimstva. Primer seqa~ke bune i Matije Gupca je ipak najupe~atqiviji. Zato nije nimalo ~udno i neo~ekivano {to je taj divqi i okrutni narod onako silovito i podla~ki, krvoèdno i kukavi~ki uplovio u evropsku istoriju bednim u~e{}em u Tridesetogodi{wem ratu. Kosti} navodi nove detaqe i dokumente o hrvatskim zverstvima u nema~kim zemqama, ali onda i citat iz kwige holandskog autora Feliksa Rutena o holandskim iskustvima sa hrvatskim hordama: “Hrvati su od starina gordi na svoju hrabrost, ali Zapad, naro~ito mi Holan|ani, poznajemo Hrvate i druk~ije. Kad je, naime, austrijski |eneral Oktavio Pikolomini do{ao sa svojom bandom da pomogne Kardinalu-Infantu, iako su do{li kao prijateqi, ovde su se poneli gore nego najqu}i neprijateqi, jer su vr{ili silovawa i grabe`na umorstva, a za vreme od godine 1639. do 1641. koje je Pikolomini proveo u Limburgu. Te godine se zovu “godine straha” i “hrvatske godine”, kako pi{e g. Velters u “Limbur{kim legendama.” I dan-dawi, kad se izvr{i neko gnusno ubistvo ili pqa~ka, kaè se da je “izvr{eno na hrvatski na~in.” (str. 33.) Ratuju}i protiv Turaka Hrvati su besomu~no pqa~kali i lokalno stanovni{tvo, a iz jednog sa~uvanog ratnog dnevnika iz 1717. godine vidi se kako carski vojnici Eugena Savojskog u Ma~vi “deru mrtve Turke od stopala do glave i prave kaji{eve od wihove koè, a oni (ti kaji{evi) dobri su toboè za gr~eve, kostoboqu i porodiqe. Ovi vojnici carskih trupa odsecaju tako|e sve delove tela gde nalaze qudsko salo, koje me}u vrlo bri`qivo u male lonce, tvrde}i da je ono odli~no za uganu}a i nagwe~ewa. Oni ih (mrtve Turke) pretraùju sve do creva, jer Turci imaju obi~aj da pri ratnim akcijama gutaju dukate, da bi ih opet prona{li u slu~aju da padnu u ropstvo. Najzad, to je ~udna stvar: gledati qude... kako se time bave da rastrzaju le{eve i da na wima ~ine gadosti koje pristojnost ne dopu{ta da se navedu.” (str. 39.) U vreme Francuske revolucije Hrvati su bili vojnici kasnijeg bavarskog kraqa Maksimilijana, a savremenik Laukhard u svojoj kwizi u kojoj celi odlomak ima naslov “Grozote Hrvata” pi{e: “Obe}ano je bilo Hrvatima po dukat za svaku francusku glavu koju bi doneli. Samo obe}awe po sebi bilo je gnusno... i ~inilo je nemogu}nim humanost prema onim koji se predaju ili kao raweni ne mogu vi{e da {kode. Ali {ta se Hrvat brine o humanosti... Da bi ovu obe}anu platu za krv savesno i svesno zaradili, vojnici su ponekad ubijali i same seqake (pisac misli na nema~ke seqake, saveznike, L.M.K.). Oni su ih no}u budili da ih toboè pitaju o ovome ili o onome, i kad bi nesre}nici otvorili vrata ili prozor da bi im dali odgovor, ovi bi ih {~epali, odsekli glavu i odneli da se naplate kao da je glava sankilota” (str. 41-42.) Kosti} dopuwuje i dokumentaciju o hrvatskom u~e{}u u gu{ewu italijanskog revolucionarnog pokreta i ukazuje na sudbinu grada Bre{ije, 1849. godine, navodima iz kwige Atilija Tozonije koji pi{e: “Bes Hrvata se sru~i na neoruàne qude, na ène i na decu; plameni i krv oìve{e strasti grada bijenog i pqa~kanog... U spisku ubijenih nalazi se i fratar Arhan|el, franciskanac iz Bre{ije, od 75 godina, ubijen od jednog Hrvata u svojoj ku}i.” (str. 44.) 512

v) Srbi su glavni objekat hrvatske mr`we i besa Hrvatsko pona{awe u Prvom svetskom ratu o~igledno nije predstavqalo nikakvu istorijsku novost. Austrijski oficir i be~ki dopisnik Du{an Lon~arevi} pisao je u kwizi “Postanak Jugoslavije”, objavqenoj 1929. godine istovremeno u Cirihu, Lajpcigu i Be~u na nema~kom jeziku: “Ogor~enost sa kojom su hrvatski pukovi austrougarske armije borili se krvqu poprskanim boji{tima Srbije protiv Srba koji su se herojski branili, i koji su (ti hrvatski pukovi) u ratnim izve{tajima austrougarske Vrhovne komande uvek iznova sa naro~itim zadovoqstvom isticani... Jo{ u prvo vreme okupacije Srbije od strane austrougarske vojne sile srpsko stanovni{tvo koje je ostalo bilo u zemqi osetilo je naro~ito bolno i gorko da su se ba{ tako brojni Hrvati i Slovenci pokazali kao wegovi nepomirqivi neprijateqi.” (str. 48.) Desetine hiqada civila, èna i dece Hrvati su pobili 1914. godine na teritoriji Srbije, a Ar~ibald Rajs opisuje kao upe~atqiv detaq kako je “jedan hrvatski vojnik, imenom Do{en, hvalio se da je ubio jednu ènu, jedno dete i dva starca i pozivao je svoje drugove da idu videti wegove `rtve zajedno sa wim.” (str. 49.) O tome pi{u i {vajcarska publicistkiwa Katarina [turceneger i engleski publicista Lafen. Bosanski i hercegova~ki katolici do 1878. godine uop{te nisu imali hrvatsku nacionalnu svest. Kako im je ona postepeno nametana, presa|ivani su im i hrvatski zlo~ina~ki instinkti. Lorens Difenbah u svojoj “Etnografiji”, objavqenoj 1880. godine, iznosi slede}i podatak: “Uàsan primer verskog besa u Bosni bio je klawe svih stanovnika pravoslavnog sela Jurkovi}a od strane jedne papisti~ke gomile dobrovoqaca, ~ije su stare{ine za ovaj juna~ki podvig dobili turski orden.” (str. 51.) Kao turske sluge ubijali su Srbe, da bi onda sa ogromnim odu{evqewem do~ekivali austrougarsku okupacionu vojsku. Kosti} ovu svoju kwigu zavr{ava op{tim pogledom na hrvatsku kulturu, pa citira splitskog arhi|akona Tomu iz XIII veka koji tuma~i poreklo hrvatskog imena: “Zvali su se zaista Kureti, kao {to su bili skitnice i nepostojani, jer su vodili divqi ìvot, vr{qaju}i po brdima i {umama.” (str. 53.) Rimski papa Grigorije VII je 1075. godine, kako navodi hrvatski istori~ar Ferdo [i{i} Hrvate nazvao “odurnim i kukavi~kim jereticima.” (str. 54.) 875. godine papa Jovan VIII za Hrvate je rekao da su “pravi pomorski banditi”, 925. godine papa Jovan H da su Hrvati “divqi i lewi jeretici”, 1185. godine papa Lucije III da je hrvatski narod “svete rimske crkve opada~, mu~iteq crkvenog reda, otima~ zemaqa i prihoda crkvenih”, 1221. godine papa Honorije III da su “lisice, buntovnici, jeretici kao ve{tice sa golim dojkama, perfidni ru{iteqi.” (str. 55.) Everhardus Gvernerus Hepelijus pi{e u Hamburgu 1688. godine da se Hrvati “smatraju kao najboqi vojnici koje car ima u svojim nasle|enim zemqama, no ipak su pritom vrlo svirepi i pomalo ìvotiwski.” (str. 55.) @or` Pero 1875. godine pi{e: “Neznawe, praznoverje, neotesanost, divqa{tvo – moglo bi se re}i – koji su preostali, naro~ito u pukovima grupisanim oko suve Granice, eto to je ono kako su taksirani Hrvati u Italiji, u Ma|arskoj, u celoj Evropi, reputacija koja toliko boli Zagreb i celu civilnu Hrvatsku.” (str. 57.) Danijel u svom “Geografskom priru~niku” 1882. godine kaè za Hrvate: “Hrvati, sirovi narod prirode, hvale se kao dobro}udni i radni; u ra513

tu naro~ito upotrebqivi kao laka pe{adija, ali ih bije glas neobuzdane ~e`we za pqa~kom, tako da je te{ko ne{to sakriti ispred prstiju Hrvata.” (str. 57-58.) Nije nimalo slu~ajno {to su Marks i Engels Hrvate nazivali izmetom qudskog roda. Italijanski grof i ministar inostranih poslova Galeaco ]ano pisao je 1940. godine u svome “Dnevniku”: “Ja smatram da bi jedna baza solidne saglasnosti izme|u Italije i Jugoslavije vi{e vredela nego da se sporazumevamo sa masom nervno bolesnih i nevernih kao {to su Hrvati.” (str. 61.) Miroslav Krleà, verovatno u trenucima moralne rezignacije, napisao je odmah posle Prvog svetskog rata dramu “U logoru” u kojoj pi{e o hrvatskim vojnicima: “Te na{e brigade, i na{e divizije, {to nose pred sobom vje{ala kao jedinu zastavu! Gdje nismo klali i ubijali, u kojoj crkvi nismo hranili kowe? Lombardija je ostala puna na{ih vje{ala, be~ki drvoredi ostali su za nama puni sagwilih trupla; be~ke barikade mi smo sravnili sa zemqom, u Budimu, u Aradu, na Kif{tajnu, na [pilbergu, gdje nismo bili krvnici, tamni~ari, suci?... ûje{ li onaj glas na kolima? To nije vuk, to je glas hrvatskog logora! Taj logor strijeqao je po milanskim ulicama devojke, straìo je kod no}nog lonca be~kih princeza, vje{ao je po Be~u, po Budimu, po Aradu, po Munka~u, taj logor objesio je ovu staricu, a taj logor to smo mi, to sam ja, to si ti, to smo mi, ju~e, danas, no}as, sjutra, dugo, dugo, kao ova stara tu pred nama, tako je visila pred nama ~etrdesetosma.” (str. 68.) Sve donedavno je na jednoj minhenskoj katedrali stajao natpis: “ûvaj nas, Boè, od kuge i Hrvata.” Sam Hrvatski sabor je 1848. godine doneo odluku u kojoj je peta ta~ka glasila da odu emisari u Bosnu da pobune kr{}ane i da ih pozovu da se sjedine sa Hrvatima, i da im obe}aju da }e ih pustiti slobodno po{to pobiju sve Ma|are i da }e im se dopustiti da pale, pusto{e i plijene.” (str. 74.) Re~ je o dvestotoj saborskoj sednici, a podatak se nalazi u memoarima carskog generala Noj{tetera, objavqenim u Zagrebu 1942. godine. Nije nimalo slu~ajno Jovan Du~i} u lice rekao nekim hrvatskim politi~arima: “Vi Hrvati ste najhrabriji na svetu ne zato {to se ni~ega ne bojite, nego zato {to se ni~ega ne stidite.”

5. Lakrdija sa izmi{qenom hrvatskom hiqadugodi{wom dràvno{}u Posle ~etiri kwige o hiqadugodi{woj hrvatskoj zlo~ina~koj kulturi, Laza Kosti} je 1967. godine u izdawu Ameri~kog instituta za balkanska pitawa u îkagu objavio istorijsko-politi~ku studiju “Istina o hrvatskoj tisu}letnoj dràvnosti.” Tu je Kosti} razobli~io drugu varijantu hrvatskih ideolo{kih laì i obmana o navodnim hrvatskim dràvotvornim tradicijama. Prvi hrvatski istori~ar Johanes Lucius tvrdio je da ni u ranom sredwem veku Hrvatska nije imala potpunu dràvnu samostalnost, dok Ferdo [i{i} kaè da su se Hrvati prvi put pojavili na istorijskoj pozornici oko 797. godine kada su se, zahvaquju}i Karlu Velikom, oslobodili avarske prevlasti, ali i odmah postali frana~ki podanici u nadle`nosti furlanskog markgrofa koji je bio neposredno pretpostavqeni hrvatskom knezu. Ahenskim mirom iz 812. godine Dalmatinska Hrvatska je pripala rimsko-frana~kom carstvu, a Dalmacija vizantijskom. 514

Uskoro su Bugari zauzeli Panonsku Hrvatsku da bi je Franci opet preoteli i hrvatske knezove postavqali kao svoje vazale. 879. godine u vreme kneza Zdeslava dolaze pod vizantijsku upravu, pa je ~ak i wihov navodni “kraq” Tomislav bio zapravo vizantijski carski prokonzul. Stotine falsifikata je objavqeno o navodnom Tomislavqevom kraqevskom krunisawu, ali o tome nauka apsolutno ni{ta ne zna, pa i sam Ferdo [i{i} pi{e u obimnoj studiji “Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara”, objavqenoj u Zagrebu 1925. godine: “Tko je Tomislava krunio i gdje se taj ~in zbio, o tome ne znamo iz danas poznatih nam istorijskih izvora ni{ta.” (str. 10.) Izmi{qen je i navodni sabor u Duvawskom poqu i mnoge druge fantazmagorije. Odmah po primawu hri{}anstva Hrvatska je do{la pod direktnu upravu rimskog pape i egzistirala pod statusom vi{e ili mawe ograni~enog suvereniteta. Povodom krunisawa 9. oktobra 1076. godine u Solinu “sa~uvan je autenti~an tekst dokumenta kojim kraq Zvonimir pismeno potvr|uje svoju zakletvu o punoj vazalskoj pot~iwenosti. Papskim legatima se kraq Zvonimir obavezao da }e vr{iti sve vazalske obaveze koje papa ili wegovi legati budu zahtevali od wega.” (str. 11.) Kako [i{i} pi{e, “nasilna smrt Zvonimirova po~etak je rasula hrvatske narodne dràve... Zemqom ovlada anarhija i gra|anski ratovi, {to je neke hrvatske velika{e i dalmatinske varo{ke Romane navelo da pozovu u zemqu ugarskog kraqa Ladislava.” (str. 14.) Tako je i okon~ana hrvatska dràvnost. a) Hrvati pod ma|arskom dominacijom Nastupa period hrabrog pokoravawa tu|im vladarima i prikqu~ivawa stranim dràvama. Kako isti~e hrvatski istori~ar Grga Novak, “Hrvatska je dràva kao takva prestala da ìvi onda kada su godine 1102. hrvatska plemena priznala ugarskog kraqa Kolomana svojim kraqem. Ona je postala sastavnim dijelom velike arpadovske dràve, a Arpadovci, koji su se s po~etka dràli obe}awa danih hrvatskim plemenima da }e se napose kruniti hrvatskom krunom napusti{e to posvema.” (str. 15.) Hrvati tvrde da su sa Ma|arima stupili u ugovorni odnos, ali ta famozna “Pakta konventa” nisu sa~uvana, a ma|arski istori~ari kategori~ki pori~u da su ikada postojala, tvrde}i da je Hrvatska oru`jem osvojena i pokorena, {to odgovara i istorijskim ~iwenicama o hrvatskom porazu na Gvozdu i pogibiji Petra Sva~i}a 1097. godine. Sve da je takav ugovor zaista postojao, on je mogao predstavqati samo sporazum o uslovima kapitulacije; a hrvatski pravni istori~ar Marko Konstre~i} kaè: “Ako se Pakta konventa analiziraju polaze}i od stvarnih uvjeta u kojima su nastala, dolazi se do zakqu~ka da je to feudalni ugovor izme|u Kolomana kao seniora i predstavnika dvanaest hrvatskih plemena koja tim ugovorom postaju wegovi vazali. Prema tome, Pakta konventa nisu ni ugovor o personalnoj uniji izme|u Ma|arske i Hrvatske, ni me|unarodni ugovor o uniji dvaju me|unarodno pravnih subjekata, kao {to su tvrdili hrvatski gra|anski histori~ari koji su u taj dokument neopravdano unosili elemente i pojmove dràvnog me|unarodnog prava svoga vremena.” (str. 16.) Kako je navodna hrvatska “dràvnost”u praksi izgledala detaqno obja{wava Ferdo [i{i}: “Kraqevi ovoga doba vr{ili su u Hrvatskoj sva vladala~515

ka prava: odre|ivali su pravac spoqnoj politici, imenovali su banove, davali su privilegije i donacije, potvr|ivali su na hrvatskom i slavonskom saboru zakqu~ene zakone, ubirali su poreze i carine, i zapovedali su hrvatskom vojskom. Sve ostale administrativne, sudske, finansijske i vojni~ke poslove vr{ilo je hrvatsko plemstvo u sporazumu s predstavnicima kraqevske vlasti u zemqi.” (str. 16-17.) Istaknuti ma|arski istori~ar Lajo{ Taloci o tome pi{e 1916. godine: “Kada je Koloman ovaj predeo “stekao”, postao je wegov gospodar, kraq; {ta vi{e, on je bio mo}ni, ni od koga zavisan vladar nad narodom. [togod je od dràvnopravnih momenata pre{lo iz starog doba, pre{lo je u ruke Kolomana i tim je on ustanovio vladavinu ugarskog dràvnog zakona. Hrvatska nacija nije uni{tena od wega, on joj je ostavio individualitet. Utoliko ovo nije bilo osvajawe u starom smislu re~i. Ma|arsko oru`je, ma|arski kraq, ma|arsko dràvno pravo bili su momenti ujediwewa.” (str. 17.) Ni jedne jedine re~i tu nema o hrvatskom dràvnom pravu. Ma|arski pravnik Jano{ Kara~owi smatra da je ulazak u ma|arsku dràvu za Hrvate imao pozitivne posledice, pa u tekstu “Hrvatske aspiracije”, objavqenom u “Ma|arskoj reviji” 1886. godine pi{e: “Tako je ma|arska nacija, daleko od toga da bi hrvatsku naciju tla~ila, jo{ joj je spasila opstanak. Da Hrvati nisu postali tako usko podanici Ugarske, Srbi bi ih napreduju}i mo}no u XIII veku, potpuno apsorbovali i uni{tili bi wihov jezik i wihovu kulturu.” (str. 17.) Ma|arski istori~ar Imre Pe{ti u istom ~asopisu, 1882. godine, kritikuje hrvatskog istori~ara Josipa Starea koji insistira na hrvatsko-ugarskoj kruni i kraqevstvu, pa kaè: “Nikad se jedan ugarski kraq nije krunisao za hrvatskog kraqa, niti je on imao za to potrebu, sa izuzetkom jedinog kraqa Kolomana koji je svoju dràvu ra{irio do Jadrana. Stare sad pi{e da su Hrvati Kolomana pozvali na hrvatski tron, ali pod uslovom da }e on i nadaqe da priznaje hrvatsku samostalnost. To su stare pri~e za decu, koje Stare nije izmislio, ve} samo ponavqa ono {to su tvrdili Kvaternik i ostali istori~ari (?) sli~ne savesti, veruju}i u to i ne razmi{qaju}i daqe. Kakvo malo pro{irewe teksta, ispu{tawe nekog neprijatnog izraza, prokrijum~arewe kakve falsifikovane isprave, koje su mogle u svako doba da se dobiju iz ozlogla{enih dalmatinskih samostana – i ve} tzv. hrvatsko dràvno pravo, o kome uostalom istorija ni slova ne zna.” (str. 18.) Hrvatska se postepeno sve vi{e utapala u dràvu kojoj se pripojila, a gubila je i teritorijalni integritet, pa su brojni weni delovi bili pod potpunijom kontrolom stranog reìma. Najbrè je Slavonija prerastala u integralni deo Ugarske i tako se sve zna~ajnije udaqavala od Hrvatske, iako su u woj prete`no Hrvati ìveli. Dalmacija uostalom nije imala skoro nikakvu autonomiju, pa iako je kao kraqevstvo Zvonimir primio u formi feuda od pape, morao je priznati prvo mleta~ki, a onda ma|arski suverenitet, pa je onda ta teritorija postala predmet dugogodi{wih ugarsko-mleta~kih sporova. Da situacija bude do kraja tragikomi~na, po~etkom XV veka Ladislav Napuqski Anùvinac za sto hiqada dukata je Mleta~koj republici prodao svoja kraqevska prava na celu Dalmaciju. Nema~ki istori~ar Maks Braun 1941. godine u jednoj studiji o balkanskim Slovenima pi{e da su u XI veku “dalmatinski gradovi otvoreno simpatizirali sa Republikom na lagunama, pa su ~ak 516

i za suverenost Ma|arske imali vi{e voqe nego za vlast hrvatskih kraqeva.” (str. 21.) Ve} po~etkom XV veka Mle~ani su imali pod svojom vla{}u sve primorske gradove i ostrva. Ferdo [i{i} obja{wava kako je u vreme Matije IKorvina “Hrvatska izgubila i posledwe svoje ostrvo Krk, kad ga je 1440. wegov tada{wi vlasnik, knez Ivo Frankopan, na izdajni~ki i kukavi~ki na~in predao Mle~anima.” (str. 21.) Posle Moha~ke bitke i Ugarska je ostala bez vladara, pa wena vlastela uze austrijskog cara za ma|arskog kraqa, a tada su Hrvati “odlu~ili” da su ga i oni izabrali. Turska najezda je dovela do smawivawa hrvatske teritorije. Kraqevina Hrvatska, Dalmacija i Slavonija je, prema Ferdi [i{i}u, “obuhvatala malen komad izme|u mora, od Trsata do Baga, pa krawsko-{tajerske granice i Drave do \ur|evca, onda âzme i Save ne{to niè Siska, te Sluwa i Oto~ca.” (str. 22.) Du` cele ju`ne granice prema Turcima Austrija je organizovala Vojnu krajinu kao posebnu teritorijalnu jedinicu. Ve} sredinom XVII veka Hrvatska nije imala nikakvog izlaza na more. Kako [i{i} daqe pi{e, “sve do 1745. bje{e okoli{ Zagreba, Vara`dina, Krièvaca, tj. kajkavci, zapravo ~itava ponosna kraqevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija... Narod hrvatski je prestao da bude ma kakav samostalni politi~ki individualitet i nije raspolagao sa sobom. On je `rtvovao svoju krv i svoj novac za vojsku koja nije bila wegova, polazio u ratove koji nisu bili wegovi.” (str. 23.) b) Provincijski status kao podloga provincijalnog duha Odlukom samog Hrvatskog sabora iz 1790. godine, posle smrti cara Josifa II, Hrvatska je i formalnopravno postala ugarska provincija jer se Hrvati, kako zakqu~uje [i{i}, “dobrovoqno dodu{e ali nerazborito, odreko{e svoje autonomije, podvrgav{i zakonom bana i bansku vlast vrhovnom nadzoru i upravi ugarskoga palatina i ugarske palatinske vlade.” (str. 26.) Hrvatski ban je postao puki izvr{ilac voqe ugarske vlade. U Zagrebu je 1830. godine Hrvatski sabor doneo slede}i zakqu~ak: “Staleì i redovi uvi|aju potrebu da se u kraqevinama (Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji) ra{iri ma|arski jezik, jer èle da se Hrvatska i Slavonija {to ~vr{}om vezom uzmognu povezati sa saveznom Kraqevinom Ugarskom.” (str. 27.) Hrvatska se tako dobrovoqno odrekla i posledwih atributa dràvnosti i politi~ke samostalnosti. Hrvatski istori~ar Vaso Bogdanov u kwizi “@iva pro{lost”, objavqenoj u Zagrebu 1957. godine taj neverovatni istorijski doga|aj obja{wava na slede}i na~in: “Obaraju}i se onako o{tro na Josipove protivfeudalne reforme, donio je Hrvatski feudalni sabor iz godine 1790. ~itav niz zakqu~aka kojima plemstvo hrvatsko... predaje Ugarskoj vladu nad svojom domovinom za uvijeka, sve u nadi da su privilegija i plemstva pod {titom Ugarske za vijekove osigurana. Da bi pod ma|arskom za{titom sa~uvali neokrwena svoja feudalna prava, hrvatski su plemi}i dobrovoqno `rtvovali nacionalnu i dràvnu samostalnost Hrvatske, odrekav{i se wene finansijske i politi~ke nezavisnosti.” (str. 27.) Da nije bilo ma|arske revolucije 1848. godine, te{ko da bi se ikada Hrvatska iskobeqala iz poloàja puke ugarske provincije. Uslugama be~kom dvoru u gu{ewu revolucionarnog pokreta Hrvati su uspeli da delimi~no svoj status promene. 517

Preure|ewe dràve u dualisti~ku monarhiju opet je Hrvatsku u potpunosti prepustilo Ugarskoj, pa je 1868. godine do{lo do ugarsko-hrvatske nagodbe po kojoj je Hrvatska “priznata politi~kim narodom – kome se, osim na~elnog priznawa teritorijalne cjelovitosti (s izuzetkom Rijeke), prepu{taju unutra{wa uprava, {kolstvo s bogo{tovqem, i sudstvo kao autonomni poslovi... ali je li{ena finansijske samostalnosti, a wezin je ban ustvari podre|en ugarskom ministru – predsedniku” (str. 33.) Tako je nagodbu objasnio hrvatski istori~ar Jaroslav Mladak u odrednici “Hrvati. Historija, “Enciklopedije Jugoslavije.” Ugarska se obavezala da }e sve budu}e sporazume sa Austrijom kreirati uz direktno hrvatsko u~e{}e, ali se nikada tog obe}awa nije dràla, pa Hrvatska ~ak ni za mi{qewe nije pitana. Vrhovni zakonodavni organ monarhije ~inile su austrijska i ugarska delegacija sa po {ezdeset ~lanova, dok je u okviru Ugarske bilo svega pet Hrvata. Takvo mizerno u~e{}e u zakonodavnoj vlasti odraàvalo se i na izvr{nu. I hrvatskog bana prema nagodbi postavqao je predsednik ma|arske vlade i on je samo pomalo glumio da je odgovoran Hrvatskom saboru, a pored wega ugarska vlada je imala i ministra za Hrvatsku. Ban i ministar za Hrvatsku, oba postavqena iskqu~ivom voqom Ma|ara, jedini su Hrvatsku mogli zastupati u poslovima pred vladarom dràve. Hrvatski sabor, prema tome, nije mogao ni biti parlament u pravom smislu re~i. Ovakav bedan status je zapravo Hrvatima bila nagrada be~kog dvora za wihovo svojsko angaòvawe u gu{ewu ma|arske revolucije. U ugarskom parlamentu u praksi hrvatskim poslanicima nije dozvoqeno da govore na svom jeziku, iako im je to prethodno nagodbom kao pravo garantovano. Hrvatski politi~ki ìvot druge polovine devetnaestog veka, pa sve do Prvog svetskog rata bio je najsme{niji u Evropi. Poznati engleski istori~ar Siton Votson pisao je u kwizi “Ju`noslovensko pitawe u Habsbur{koj monarhiji”, objavqenoj u Berlinu 1913. godine: “Nije ~udo {to se kroz Hrvatsku pronosilo da je jednom prilikom kraq Franc Jozef kazao: “Hrvati, to su drowci.” (str. 42-43.) v) Tu|inska ~izma kao bo`ja kazna Kosti} pokazuje da su Hrvati uvek kroz istoriju bili pot~iweni tu|inu, da im je feudalizam trajao sve do kraja XIX veka, kao i da su im vode}i feudalci mahom bili stranci. I 1825. godine Hrvatski sabor usvaja zabranu slobodnog seqewa seqaka sa zemqe na kojoj su zate~eni kao kmetovi, da bi se na taj na~in spre~io razvoj industrije. Svaka nacionalna svest je odavno bila ugu{ena. Kako kaè Vendel, “Sama obaveza danka i kuluka povezivala je gomilu seqa~kog naroda sa pregr{}u magnata i barona, koji su se jedini ose}ali kao natio croatici (hrvatski narod) i koji bi pre proglasili svoga bojnog kowa nego svoje podlo`ne seqake za sastavni deo nacije.” (str. 44-45.) Pored turskih prodirawa, ovakav ne~ove~an feudalni odnos prema seqacima bio je dodatni vaàn razlog stalnog beàwa kmetova i pra`wewa hrvatske teritorije. Napoleonovi oficiri su bili zaprepa{}eni stawem koje su zatekli u Hrvatskoj po~etkom pro{log veka, o ~emu tako|e pi{e Vendel: “Feudalizam koji je bujno kipteo u Hrvatskoj, podse}a{e na svakom koraku ruko518

vodioce Napoleonove vladavine na Francusku XVstole}a. U svojim predstavkama guverneru stalno su se àlili ~inovnici na sredwovekovni feudalni sistem pritiskivawa seqaka, stalno su se zgraàvali na grozote kojima su kmetovi bili izloèni, stalno su isticali da se mo} i uticaj plemstva mora da slomi i da treba pruìti pomo} podloènim seqacima.” (str. 47.) Daqe, pi{e Vendel, “pri izbijawu evropske revolucije od 1848. Hrvatska be{e najfeudalnija od svih feudalnih; pored retkog, slabog i bezna~ajnog gra|anstva stajalo je zemqi{no plemstvo, koje je jedino sebe smatralo supstancom narodnosti, prema masi seqaka zaglupeloj u robstvu.” (str. 47.) I nakon potpisivawa hrvatsko-ugarske nagodbe nikada se nije desilo da se u ugarskoj vladi na{ao bar jedan Hrvat, a kamoli u be~koj. I svi crkveni poglavari, biskupi, bili su stranci pa i sam [trosmajer, Nemac iz Osijeka. Hrvatska nikada nije imala op{te i jednako izborno pravo, niti neposredne i tajne izbore sve do stvarawa Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Po~etkom dvadesetog veka u Hrvatskoj je na skoro dva i po miliona stanovnika samo oko ~etrdeset hiqada imalo bira~ko pravo. Sam Juraj Krwevi} je priznao u jednom ~lanku, 1960. godine, da su se tek op{ti parlamentarni izbori iz 1920. godine “provodili na temequ sveop}ega prava glasa, ~ega nikad do tih izbora u Hrvatskoj nije bilo, i {to su sami izbori u Hrvatskoj bili prili~no slobodni. Prvi puta je hrvatski seqak do{ao do mogu}nosti da slobodno izrazi svoju voqu.” (str. 63.) Kao poseban istorijski kuriozitet i svedo~anstvo hrvatske razbojni~ke kulture pamti se doìvqaj kneza Milo{a Obrenovi}a koji je 1848. godine doputovao u Zagreb, bio zato~en da bi mu Qudevit Gaj iznudio veliku sumu novca na ime otkupa i oslobo|ewa. Godinama je evropska {tampa pisala o tom doga|aju. Mnogo decenija cela Evropa je bila potre{ena ne~ove{tvom i grubim gaèwem svih civilizovanih pravnih na~ela na veleizdajni~kom procesu grupi najuglednijih Srba 1908-1909. godine u Zagrebu. Kad je apelacioni sud poni{tio presudu, “u obrazloèwu re{ewa je istaknuto da kasirana presuda ne sadrì blià obja{wewa i okolnosti pri~iwenih dela, nego samo izraze proizvoqnih sumwi. Isle|ewe je vo|eno na nezakonit na~in, optu`nica nije sastavqena saglasno zakonima, a sam sud je vr{io povrede zakona. Iz tih razloga se poni{tava i isle|ewe, i optu`nica, i sama parnica.” (str. 81.) g) Hrvati zakonski progone ve{tice i ubijaju vrapce Primitivne obi~aje progawawa ve{tica susre}emo kod mnogih evropskih zemaqa, ali je kod wih nezapam}en doga|aj koji krasi hrvatsku istoriju gde je najvi{i dràvni organ doneo odluku da se nesre}ne ène surovo ka`wavaju zbog nabe|ene krivice i luda~kog sujeverja egzekutora. Du{an Popovi} je o tome pisao 1954. godine: “Hrvatski zemaqski sabor, na kome je sve{tenstvo katoli~ke vere bilo prvi i najglavniji stale`, doneo je 1609. zakonski ~lanak kojim se nare|uje svom stanovni{tvu Hrvatske da ima hvatati ve{tice i prijavqivati ih nadle`nim vlastima... Sve vlasti, i dràvne, i ùpanijske, i lokalne, i vlastela i narod, svi su se trudili da iskorene ve{tice... 1686. pobili su seqaci u zagreba~koj okolini, bez su|ewa, veoma mnogo “vra{kih slu{kiwa.” U nekim naseqima se de{avalo da su sve starije ène imale da izdrè pro519

bu da bi se utvrdilo da li su ve{tice ili ne... Koja ne bi potonula, tu bi je odmah kamenovali!... Da “dràvni” sabor to uzima kao predmet svog raspravqawa i da donosi respektivne “zakqu~ke”, toga primera nema u ostalom svetu. On je dokaz tako|e da se hrvatski sabori nisu ni mogli baviti pitawima osnovnog zna~aja za dràvu. A hvatawe ve{tica sve druge vlasti posle su smatrale kao svoj glavni zadatak, svoju primordijalnu funkciju. Tako ima mnogo podataka u starim sudskim i drugim aktima Hrvatske o su|ewu ve{ticama i wihovom mu~ewu. Progoni ve{tica po~eli su ve} u XIV veku, a u XVII i XVIII veku dostigli su vrhunac. Ve{tice su grozno mu~ene: lomqeni su im prsti, ruke i noge, izvrtane su ruke u ramenima, raspiwane su na to~ku, sve dok ne bi priznale svoja “zlodela i veze sa |avolom.” Najzad su ubijane na razne na~ine. O tome postoje podaci u zvani~nim spisima o parnicama protiv ve{tica, na primer na Gri~u (gorwi deo Zagreba koji je do sredine XIX veka bio zaseban grad).” (str. 90-91.) Kad se nije bavio ve{ticama, Hrvatski dràvni sabor je progawao vrapce. “Ta debata je bila na dnevnom redu u te{ko ratno vreme 1752. godine; doneo je ~ak o wima zakonski deseti ~lan.” Staleì i redovi, kako su se nazivali predstavnici naroda “trojedne kraqevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije” sve do 1848. godine, najozbiqnije su zakqu~ili da se potamane svi vrapci kao {teto~ine ètve, a svaki dom u dràvi (tj. svaka kmetska ku}a) du`na je da sa ostalim porezom preda poreznicima i trista komada vrabaca. U pozadini ovoga naoko bezazlenog zakqu~ka bila je te{ka finansijska situacija, kada se ve} nije znalo na {ta da se razreè poreza. Jer ko nije dao odre|eni broj vrabaca morao se novcem otkupiti za svakog vrapca napose!” (str. 91.) Obra~un hrvatskog plemstva, predvo|en biskupom i banom Jurajem Dra{kovi}em, sa buntovnim seqacima i wihovim predvodnikom Matijom Gupcem ve} je postao legendaran. Hrvatski istori~ar Tadija Smi~iklas o tome 1882. godine pi{e u svojoj “Povjesti Hrvatske”, objavqenoj u Zagrebu: “Grozno su bjesneli plemi}i nad ulovqenim seqacima. Vje{ali su ih po drve}u i uz seqa~ke ku}e. Nije bilo drva na kojem ne bi visio poneki seqak, gdje – gdje i po desetak wih na jednom drvu. Razbjegle po gori seqake progawahu kowanici. Samoga vojvodu Gupca ìva uhvati{e. Razjareno plemstvo odlu~i okruniti ga raàrenom èqeznom krunom, da pokaè kukavnom narodu {ta je to “mu{ki kraq”, kako su ga neki izme|u bra}e wegove u bjesu buntovno stali bili nazivati. Na trgu Sv. Marka u Zagrebu okruni{e ga, a onda mu tjelo na ~etvoro razdera{e.” (str. 97-98.) Hrvatski seqaci su smatrali da su Turci mnogo boqi od hrvatskih plemi}a, pa su ~esto i beàli na tursku teritoriju. Poznati nema~ki etnolog Fridrih Samuel Kraus je, 1891. godine, opisivao nequdsko tretirawe seqaka od strane hrvatske vlastele. “Do 1848. morao je kmet da poqubi grofa u stra`wicu ako ovaj to zahteva. To je bila kazna za neprili~no vladawe. Carski komornik Jankovi}, sopstvenik gazdinstva Pakrac i Daruvar, svukao je jednom jo{ 1840. na otvorenom poqu ~ak{ire i prinudio jednog seqaka, koji je za wega obra|ivao poqe, da mu iskaè podani~ki poqubac na odre|enom mestu.” (str. 99.) Nije slu~ajno Antun Radi}, osniva~ Hrvatske seqa~ke stranke i brat Stjepanov, 1904. govorio obra}aju}i se hrvatskim seqacima: “Qudi, ne budite ludi! Vi pro{losti nemate, jer pro{losti i povijest imaju samo kraqevi i ve520

lika{i, va{i gospodari. Prah va{ih djedova znao bi vam pripovjedati samo o mukama, ropstvu i suàwstvu, a ni o kakvoj slavi. Vi u pro{losti nemate ni{ta.” (str. 121.)

6. Nema~ka i italijanska svedo~anstva o hrvatskim zlo~inima u Drugom svetskom ratu Peta kwiga Kosti}evih “Primera hiqadugodi{we kulture Hrvata”, objavqena je pod naslovom “Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu prema izjavama wihovih saveznika” i imala je ve} dva izdawa na srpskom i jedno na engleskom jeziku. Posledwe je {tampano u Melburnu u biblioteci “Srpski preporod” 1983. godine. Kosti} tu pokazuje da su sistematska i kontinuirana hrvatska divqa~ka dela u pro{losti prirodno i logi~ki, daqom konkretizacijom wihovih zverskih instinkata i zlo~ina~kih preokupacija, dovela do svega onoga {to se desilo u Drugom svetskom ratu. Uporno istraùju}i razne arhive i prekopavaju}i po bibliotekama skupio je ogroman materijal, pa u predgovoru kwige obja{wava delimi~no wihov zna~aj: “Razume se da osuda hrvatskih zlo~ina od strane wihovih saveznika ima dominantan zna~aj, vi{e vredi pred celim svetom i pred istorijom, nego eventualna osuda od strane neprijateqa Hrvatske, pa ~ak i neutralaca. Nacionalni interesi tih pisaca zahtevali bi da ove podatke zaba{ure a ne da ih stavqaju na velika zvona. Ali su to pripadnici velikih nacija i pisci od ranga kojima je do istine stalo.” (str. 4-5.) Bez sumwe su to autori na koje Srbi ni na koji na~in nisu mogli uticati, pa ~ak nijedan od wih nije imao nikakvih simpatija za srpski narod. Vrlo je interesantno kako Kosti} doìvqava o~igledne razlike u pristupu italijanskih i nema~kih autora obradi hrvatskog genocida nad srpskim narodom. “Italijani, i zvani~ni i privatni, i vojni i civilni, kad opisuju zlo~ine, oni to ~ine sa unutra{wim u~e{}em, sa àlbom, sa osudom. Skoro da se ne zapla~u! Nemci, pak, daju suvoparne administrativne izve{taje, bez trunke sau~e{}a: kad prebrojavaju mrtve qude isto kao da prikazuju uginu}e kowa ili volova. Nema kod wih ni najmawe neke osude zbog humanosti. Oni te pojave osu|uju, jer one ometaju nema~ku politiku mira i ekonomskog iskori{}avawa na Balkanu.” (str. 8.) Kosti} daqe kaè da Italijani pi{u o srpskim patwama iskazuju}i ih sa ose}awem kao da i sami pate. “Puni su saàqewa, bola, indignacije. Oni zlo~ine osu|uju jednako kao da su po~iweni nad wihovim konacionalima, nad wihovim ~lanovima porodice. Nemci o{tro, vojni~ki, osu|uju te zlo~ine, smatraju}i da }e oni ometati wihov vojni~ki pohod i ishod wihove borbe. Oni jednako o tome referi{u kao o nekom vojnom susretu, kao o nekoj saobra}ajnoj nesre}i, o nekoj stihijskoj nepogodi.” (str. 9.) a) Svedo~ewa Hermana Nojbahera Li~ni Hitlerov prijateq i nema~ki koordinator vojne i civilne vlasti za Balkan Herman Nojbaher u kwizi “Specijalni zadatak na Jugoistoku, 1940-1945. Izve{taj jednog lete}eg diplomate”, koja je objavqena u Getingenu 521

1956. godine, pi{e da je posle raspada Jugoslavije “buknuo hrvatski ratni pohod osvete i uni{tewa pravoslavnog srpstva, koji spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije; to je bila balkanska osveta prema omrznutom Balkanu.” (str. 16.) Kosti} posebno potencira slede}i Nojbaherov citat: “Pravoslavni recept usta{kog vo|e i poglavnika Hrvatske Ante Paveli}a, podse}a na verske ratove, najkrvavije uspomene: “Tre}ina mora postati katoli~ka, tre}ina mora da napusti zemqu, tre}ina mora da umre. Posledwa ta~ka je izvr{ena. Kad vode}i qudi usta{kog pokreta tvrde da su zaklali milion Srba (ukqu~uju}i tu i odoj~ad, decu, ène i starce), to je po mom mi{qewu samohvalisavo preterivawe. Prema izve{tajima koji su meni stigli, ja cenim broj zaklanih bez odbrane na tri ~etvrti miliona” (str. 16.) Nojbaher navodi da se ni Hitler nije slagao sa tim hrvatskim zlo~inima nad srpskim narodom, istina, zbog toga {to je smatrao da je taj narod prevelik da bi se mogao istrebiti, ali je ~iwenica da su se Nemci dràli na izvesnoj distanci u odnosu na hrvatsku genocidnu politiku. Jedan od {efova nema~ke obave{tajne slu`be Vilhelm Hetl pod pseudonimom Valter Hagen objavio je 1950. godine u Cirihu kwigu “Tajni front” i u woj opisuje kako je samo {a~ica usta{a sa Paveli}em preuzela vlast u Zagrebu, ali su imali podr{ku skoro celokupnog hrvatskog naroda i odmah su krenuli u istrebqivawe Srba i Jevreja. “Ve} u leto 1941. uze{e uàsne grozote ne~uvene razmere. îtava sela, kao npr. Vojni}, ~ak ~itavi predeli behu sistematski umoreni ili su stanovnici bili prisiqeni da beè u Srbiju. Po{to se, po staroj tradiciji, izjedna~uje hrvatstvo i katoli~ka vera, kao i srpstvo i pravoslavna vera, to po~e{e pravoslavne da teraju da pre|u na katoli~ku veru. Ovo prinudno “prekr{tavawe” be{e upravo forma po kojoj se vr{ilo hrvatizirawe.” (str. 18-19.) I daqe Kosti} citira Hetla: “Masakri Srba od strane usta{a, posledice predavawa celokupne dràvne vlasti Paveli}u i wegovom krugu, i sistem preveravawa srpskih pravoslavaca u katoli~ku veru mnoge nagna u {umu... Usta{e su sa masakrom Srba u~inili po~etak beskrajnih zverstava.” (str. 19.) Hagen pi{e da su Nemci u vi{e navrata protestovali zbog usta{kih zverstava, da su neki wihovi funkcioneri bili suvi{e blagonakloni i bole}ivi prema Paveli}u, pa navodi jedan konkretan primer distancirawa od hrvatskih zlo~ina: “Kad su 1942. godine neki usta{ki prvaci u Slavoniji izvr{ili uàsna masovna ubistva na tamo{wem stanovni{tvu, uspelo je generalu Glezu toliko u~initi da ovi teroristi budu udaqeni od o~iju javnosti. Ali Paveli} nije ni pomi{qao na to da krivce kazni nego ih je jo{ zadrào u svojoj okolini i primao wihove savete... Ipak sve do kraja nije bilo mogu}e da se usta{ke formacije vaspitaju na pravilno vo|ewe rata; akcije umirewa koje je nema~ka vojna snaga preduzimala uvek su osuje}ene besmislenim izgredima usta{ke formacije koje su u wima u~estvovale, a ovi izgredi proizveli su vi{e partizana nego {to su ih vojni~ke akcije mogle da bace van borbe.” (str. 20.) Docniji predsednik nema~kog Bundestaga Eugen Gerstenmajer pisao je u svojim ratnim uspomenama objavqenim 1969. godine: “Pravoslavni krugovi u Srbiji su duboko ogor~eni zbog postupaka Hrvata. Usta{e su primorale desetine hiqada Srba u Hrvatskoj da pre|u u katoli~ku veru. Onim pravoslavcima koji su se tome protivili masovno je prerezano grlo (ovo treba bukvalno shvatiti) ili im je sva imovina oduzeta i onda su bez i~ega proterani iz zemqe. O 522

sna`nom uzbu|ewu zbog zverskih postupaka Hrvata govoreno mi je i u nema~kim krugovima u Beogradu. Pri tom se negoduje i zbog toga {to se Hrvati pozivaju da ta ubistva vr{e pod okriqem, odnosno po odobrewu nema~kog rajha. Srbi koji su masovno i bez ikakvog imetka proterani iz Hrvatske, izgleda da se u svom o~ajawu u najve}em delu pridruùju boq{evi~kim ustanicima, ~ijem }e pokretu, ako se stvari budu daqe ovako razvijale, verovatno pri}i i nacionalni krugovi, koji usled mnogobrojnih kruè}ih vesti o zlo~instvima po~iwu da gube glavu.” (str. 22.) Polemi{u}i sa jednim katoli~kim sve{tenikom i negatorom hrvatskih zlo~ina, profesor slavistike iz Graca i nema~ki kapetan u toku rata, Jozef Matl, pisao je 1958. godine: “Usta{ka vlada nastojala je da, uz pomo} nema~kog “Vermahta” pobije i istrebi Srbe u Isto~noj Bosni, pa da onda krivicu svali na zle Nemce. Moja je te`wa proisticala iz mog slu`benog zadatka, da Isto~nu Bosnu, koja je tada bila vojno-strate{ki podre|ena zapovedni~koj sili nema~kog generala u Srbiji, pacifikujem i normalizujem kako bih u~inio kraj rastu}oj anarhiji, koja je bila posledica usta{kog kasapqewa srpskog stanovni{tva. Mi imamo dokaza o tome i znamo i svojim smo ro|enim o~ima gledali {ta se de{ava tamo u Bosni... Uostalom, jedan protivsvedok va{im tvr|ewima jeste i jedan profesor Be~kog univerziteta i predsednik Katoli~ke akcije koji je u to vreme, kao komandant puka na Drini, naredio da se otvori vatra sa srpske obale na usta{e, kad se videlo kako ovi i domobrani ho}e da bacaju srpske ène i decu u hladnu Drinu. Ja sam video tu izgladnelu decu koju je spasla na{a vojska i podelio sam im i svoj posledwi komad hleba. Verujete li, kao doktor teologije i katoli~ki sve{tenik, da je to hri{}anski? Ili ste mi{qewa da je katoli~ki i hri{}anski samo ono {to Hrvatima politi~ki koristi! Vi moète i daqe da predstavqate usta{ke Hrvate kao vaqane, nevine jagawce.” (str. 24.) b) Gleza fon Horstenau i wegovi zapisi U sa~uvanu i mnogo kasnije objavqenu dnevni~ku bele{ku nema~kog generala Edmunda Gleza fon Horstenaua Kosti} izgleda nije imao uvid u toj fazi rada, ali je znao za wu posredstvom qudi koji su mu bili bliski i svedo~ili da je Horstenau dosta pa`we posvetio hrvatskim zverstvima nad Srbima. Pre izvesnog vremena taj dnevnik je preveden na srpski jezik i {tampan u Beogradu, pa je na{oj javnosti ve} dostupan. Kosti} jedan citat Horstenaua preuzima iz kwige minhenskog autora Karla Hnimicke u kome stoji: “Zaista su bili Hrvati neko vreme popustili u zverskom gowewu Srba, zahvaquju}i intervenciji nema~ke i jo{ vi{e italijanske vojske. Sad se kaju {to su to uradili: nije smeo ni minuta teror nad Srbima da jewava.” (str. 27.) Glezove bele{ke je u sopstvenoj interpretaciji uskoro objavio nema~ki istori~ar Gert Frike 1972. godine, navode}i da je fon Horstenau hrvatske postupke prema Srbima nazivao varvarskim. U kwizi stoji: “Sa nema~ke nacionalne strane se na~in progawawa Srba od strane pripadnika usta{a ozna~uje kao sramna qaga, koja }e generacijama da seje mr`wu izme|u Srba i Hrvata.” (str. 31.) Gleza fon Horstenau pi{e da su hrvatske usta{e omrznute “zbog osionosti, samovoqe, gramzivosti, korupcije. Pored toga ne prestaju bezakowa, pqa~523

ke i umorstva. Ne pro|e nedeqa a da se ne izvr{i jedna akcija ~i{}ewa... pri ~emu ~itava sela, zajedno sa ènama i decom, moraju verovati da su zaista neprijateqski gubici.”(str. 32-33.) Zatim sledi: “I daqe ostaje uni{tewe pravoslavnog elementa ciq usta{a, koji i sada, kao i pre, na wihov poznati na~in ho}e da re{e problem dva miliona autohtonih (sa zemqom sraslih) Srba i tako da produè masovna ubistva, pri ~emu je samo u dva sela kod Bawa Luke ubijeno 2.300 qudi.” (str. 33.) Tu je i dosta iskaza o krajwe lo{im vojni~kim kvalitetima i usta{a i domobrana, koji u ozbiqnoj borbi samo smetaju, a glavni nema~ki zapovednik Balkana general Aleksandar fon Ler je otvoreno zahtevao temeqito preure|ewe hrvatske dràve, ve}e nema~ke ingerencije i tolerantniji odnos prema Srbima. On na slede}i na~in opisuje politi~ke prilike u savezni~koj Hrvatskoj: “Mere terora, hap{ewe u masama, osude, umorstva – iako nikakvi dokazi ili znaci neposlu{nosti prema dràvnoj vlasti nisu postojali – doveli su do pravne nesigurnosti, bespravnosti i u mnogim delovima zemqe istupima bandi, do haoti~nih odnosa. @ivot i imovina nisu vi{e obezbe|eni.” (str. 36-37.) v) Uspomene Lotara Renduli}a U uspomenama nema~kog generala Lotara Renduli}a, objavqenim u Hajdelbergu 1951. godine, Kosti} nailazi i na slede}e re~i: “Nema~ki vojnici, pri svom napredovawu po Hrvatskoj, ne nai|o{e prakti~no ni na kakav otpor, ve} su slavqeni kao oslobodioci. Hrvatska se konstituisala kao samostalna dràva, ~ije vo|stvo preuze Ante Paveli}... Dok su se nema~ke trupe zadràle u ne{to malo mesta Hrvatske, nastade sa hrvatske strane odmah divqi progon pravoslavnih.” (str. 40.) Na vi{e mesta u kwizi general Renduli} opisuje kako se li~no zauzimao da se obustavi nerazumni progon pravoslavnog stanovni{tva. I esesovski general, obergrupenfirer Artur fon Flebs beleì sredinom 1943. godine u svom dnevniku: “Usta{ama je u po~etku bilo glavno da uni{tavaju pravoslavne, da kasape stotine hiqada qudi, èna i dece i da se do~epaju vode}ih poloàja u upravi novonastale dràve... I te usta{e nisu ni danas boqe! Vo|e i podvo|e ne odgovaraju ni vojni~ki ni moralno... Skloni su zaverama, teraju sopstvenu politiku i postaju dinamit ove dràve, ~ija bi ki~ma trebalo da budu.” (str. 43.) Flebs navodi mnogo sasvim konkretnih podataka, ~ak i imena hrvatskih zlo~inaca i wihovih `rtava. Kosti} citira navode i opis kako je “usta{ki kapetan Golubovi} preru{io jednu jedinicu – vod od 40 qudi – u uniforme nema~ke vojske i izdao je zapovest da ti “nema~ki” vojnici pobiju jednu “jaku grupu muslimanskih izbeglica!” (str. 44.) Drugom prilikom usta{e su napale Pale kod Sarajeva. “Bili su maskirani kao ~etnici i imali su ~etni~ke kokarde. I onaj Nemac, koji je dao izve{taj, bio se obukao kao ~etnik. Sve ostale usta{e, po nare|ewu Sudarovim, morali su da skinu sa sebe usta{ke znake i ~inove, da se “po mogu}nosti individualno odenu”, tako da je “ova gomila ubica neupu}enim morala da izgleda kao seqaci, civili, ~etnici i Nemci.” (str. 44.) I Flebs je, mada ogrezli esesovac, vi{e puta javno protestovao zbog hrvatskih zlo~ina nad Srbima. 524

Nema~ki mornari~ki {tab za vezu u Hrvatskoj 7. februara 1944. godine podneo je procenu vojno-politi~ke situacije na teritoriji za koju je bio zaduèn, pa se u toj proceni izme|u ostalog kaè: “Hrvat svih slojeva je po prirodi politi~ki krajwe nepouzdan. Politi~ki pravu liniju on ne poznaje. On je uvek naklowen negativnoj kritici, nije mu jasno {ta ho}e i vodi tradicionalnu politiku oportuniteta... Danas ne moè hrvatska oruàna sila da se upotrebi kao faktor. Pri velikom iskrcavawu neprijateqa treba ra~unati sa wenim raspadom.” (str. 45.) Esesovski general Ernest Fike 16. marta 1944. u izve{taju rajhsfireru Hajnrihu Himleru kaè: “Hrvatska partijska grupa usta{a je katoli~ka, nedisciplinovana, r|avo obu~ena, za borbu delom nepouzdana, i po tome je poznata {to je 6-700.000 verskih i politi~ki druk~ije nastrojenih zaklala po balkanskim metodama.” (str. 45-46.) Nema~ki vojni komandant Srbije general Bader 5. februara 1942. svom neposredno pretpostavqenom podnosi izve{taj u kome kaè: “O{tre protivnosti u Isto~noj Bosni izme|u Hrvata, muslimana i Srba ~ine ovaj predeo najve}im ogwi{tem nemira cele Srbije. Hrvati bez sumwe nastoje da celo srpsko stanovni{tvo uni{te.” (str. 46.) Bader ovde nedvosmisleno Isto~nu Bosnu naziva delom Srbije, ne pravi nikakvu razliku izme|u usta{a i Hrvata, jer takve razlike nikada nije ni bilo, a za ~etni~kog vojvodu Jezdimira Dangi}a kaè da èli da “pre svega {titi ìvot i imovinu wegovih zemqaka i da u~ini kraj pokoqu èna i dece od strane Hrvata.” (str. 46.) Sa~uvano je i svedo~ewe pod zakletvom komandanta bolesni~kog transporta nema~ke Druge motorizovane armije, dr Jozefa Fesla, pred ameri~kim vojnim sudom o strahovitim hrvatskim zlo~inima nad srpskim civilima koji izri~ito ta zverstva dovodi u vezu sa iskazanim hrvatskim divqa{tvom u Tridesetogodi{wem ratu. Fesl kaè: “U ovom predelu su u mnogo ~emu vladale iste prilike kao i za vreme tridesetogodi{weg rata, tim pre {to je ista krv tekla u wihovim ìlama. Svadbene povorke su napadane, sa ìcom vezivane; jedna tabla (plo~a) sa natpisom “sre}an put u Beograd” be{e pojedincima obe{ena oko vrata, posle ~ega su svi zajedno bacani u Dunav ili Savu. Neki su bili na krst raspeti, snabdeveni sa istom tablom, bacani u reku.” (str. 48.) g) Nemce je zaprepastila hrvatska krvoèdnost Ve} krajem juna 1941. godine visoki funkcioner Abvera, nema~ke vojne obave{tajne slu`be, javqao je svojoj centrali “da je kao `rtva usta{kih razularenih nagona palo ve} oko 200.000 Srba. Da li je taj broj previsok ili prenizak, mo}i }e da se utvrdi tek u budu}nosti. Ipak je ve} sada dokazano da su usta{e u mnogim gradovima Bosne i Hercegovine pobili mu{ki deo pravoslavnog stanovni{tva koji je u ve}ini.” (str. 49.) Ogroman je broj dokumenata u kojima se opisuju konkretni zlo~ini, broj ubijenih Srba, nazivi sela i gradova, imena egzekutora itd. Tako, na primer, Kosti} citira iz dodatka izve{taja generala fon Flebsa svedo~ewe “jednog nema~kog vojnika koji je u toku godine 1943. bio pridodat i pot~iwen ~uvenom razbojniku i usta{kom “dopukovniku” Sudaru. On, sav zgranut, saop{tava da je u julu 1943. Sudar sakupio celokupno srpsko stanovni{tvo u mestu Sokolac. Starce i starice – oko 250 do 300 osoba – gonio je put 525

Sokolovi}a sa wegovom bandom udaraju}i ih kundacima od pu{aka i kanyijama, a ostatak (otprilike 700 mu{karaca, èna i dece) sterao je u potok iza crkve i tamo ih sve do posledweg pobio. Pri tom su vr{ene takve sadisti~ke svireposti da se to ne da ni opisati. Li~no je Sudar u~estvovao u kasapqewu. Posipao je benzinom dlake na polnim organima kod èna, spaqivao ih i onda je bi~evao te ène do besvesti. To je, na primer, on vr{io nad poznatom kafeyikom Jokom i wenom }erkom Milkom. Onda ih je usta{a Cureski zaklao.”(str. 51-52.) I italijanski pisac Avro Manhatan u kwizi “Katoli~ki teror danas”, objavqenoj u Wujorku 1968. godine navodi memorandum jednog nema~kog oficira iz avgusta 1941. godine, napisanog nakon obilaska nekih delova Isto~ne Bosne, u kome se nalaze i slede}e re~i: “Za vreme na{eg putovawa u pravcu brda Javor blizu Srebrenice i Ozrena, sva srpska sela na koja smo nai{li bila su potpuno napu{tena. Ali u ku}ama smo ~esto puta nalazili celu familiju zaklanu. âk smo nailazili na burad punu krvi. U selima izme|u Vlasenice i Kladwa prona{li smo decu nabijenu na kolac sa wihovim malim udovima zgr~enim od bola, kao da su insekti bili zalepqeni sa {penadlama.” (str. 52.) Nema~ki istori~ar Valter Gerlic 1952. godine objavio je jedno od prvih kapitalnih istoriografskih dela o Drugom svetskom ratu i u wemu isti~e da su jedna “od prvih mera katoli~kog usta{kog reìma uàsni vojni poduhvat istrebqewa srpskih, gr~ko-pravoslavnih delova stanovni{tva koje je potpalo pod hrvatsku vlast. Uàsi koji su se tom prilikom dogodili baci{e mladu zemqu ve} unapred u gra|anski rat.” (str. 57.) U Plecovoj “Istoriji Drugog svetskog rata” govori se o hrvatskim zverstvima i uàsnim strahotama koje se preduzimaju protiv pravoslavnih Srba. Profesor orijentalistike na Hambur{kom univerzitetu otvoreno optuùje i Rimokatoli~ku crkvu za pomagawe zlo~ina~ke hrvatske dràve i nasilnog pokatoli~ewa. U “Ilustrovanoj istoriji dvadesetog veka”, koja je iza{la u petnaest tomova, Ernest Nolte 1969. godine pi{e “da je u hrvatskom usta{kom pokretu stupio na svetlo jednog kratkog dana prvi i jedini neograni~eni fa{isti~ki proizvod na Balkanu.” (str. 58.) I Noltea iznena|uje sa koliko se brzine i entuzijazma ustoli~io hrvatski fa{isti~ki poredak pa je “nova dràva ve} u prvim mesecima svoga postojawa postigla dràvno-partijski totalitet, koji se u Italiji, pa ~ak i u Nema~koj tek posle dosta godina razvio.” (str. 58.) Mada Nolte smatra da iskreni vernik, “hri{}anski katolik, ne bi smeo biti fa{ista”, on kazuje da je u usta{kom pokretu bilo mnogo istaknutih levi~ara, ali je u celini bio u “tesnoj vezi sa katolicizmom, koja je do{la do izraàja u vode}oj saradwi fratara i ostalih sve{tenika.” (str. 59.) Daqe navodi da je “Hrvatska za vreme rata postala jedna ogromna crkva preveravawa i u isto vreme gigantska klanica... Jednako nasilni~ki, iako ne mo`da toliko perfektno kao jevrejsko pitawe od strane Hitlera, bilo je od strane Paveli}a “re{eno” pitawe Srba i muhamedanaca, a nemilosrdno gowewe Jevreja ~inilo je samo delimi~an aspekt. Stotine hiqada qudi je bilo umoreno.” (str. 59.) Kurt Cetner je 1966. godine u Minhenu objavio “Ilustrovanu istoriju otpora u Nema~koj i Evropi” iz koje Kosti} posebno potencira slede}e redove: “Po{to je usta{ki pokret dr Paveli}a preuzeo vlast u novoj dràvi Hrvatskoj, odmah je do{lo do mera progona protiv srpskog stanovni{tva Hrvatske... 526

Paveli} i wegova usta{ka organizacija ve} su u proteklim godinama bili potpomagani od italijanske vlade i od Vatikana, jer su usta{e predstavqale nagla{en rimsko-katoli~ki pokret... Skoro ravno dva miliona Srba ìve na hrvatskom podru~ju. Vi{e nego pola miliona od wih bi}e do kraja rata od katoli~kih usta{a pobijeno, daleko najve}i deo wih jo{ u prvoj godini “progla{ewa nezavisnosti” katoli~ke Hrvatske.” (str. 62.) Cetner daje i mnogo konkretnih podataka: “Stotine qudi su kod Mostara bili povezani i uba~eni u bujnu Neretvu, jer su se usprotivili da ih krste po katoli~ki. I drugde su hri{}ani druge vere ìcom vezivani, streqani i bacani u reku. To se doga|alo na rekama Uni i Savi. Na drugim mestima su sve{tenici zajedno sa svojom op{tinom u crkvama streqani. Mnoge crkve Srba su ili razru{ene ili zapaqene, ~esto sa vernicima u wima. Dolazilo je i do istrebqewa ~itavih sela, ~iji su stanovnici ubijani, a ku}e im zatim spaqene... Usta{ke formacije nisu svoja zverstva vr{ile samo nad mu{kim i za oru`je sposobnim pravoslavcima, nego, naro~ito ba{, nad bespomo}nim starcima, ènama i decom i to na najbestijalni na~in. Broj pravoslavnih koji su od strane Hrvata poklani i sadisti~kim metodama mu~eni do smrti mora se, prema proceni, ozna~iti sa trista hiqada. Zbog ovih zverstava brojni su pravoslavci pobegli u preostalu Srbiju i tu su wihovi izve{taji u najve}em stepenu ogor~ili stanovni{tvo.” (str. 62-63.) d) Hrvatska tehnologija smrti Austrijski istori~ar Verner Brokdorf u kwizi “Kolaboracija ili otpor”, objavqenoj 1968. godine, tvrdi da je “posebni izaslanik Ribentropa u Hrvatskoj poku{ao u Zagrebu da postigne politi~ki sporazum prvo sa vo|om Hrvata Ma~ekom ali je ubrzo morao uvideti da je uticaj Ante Paveli}a i wegovih usta{a na hrvatski narod znatno ja~i nego je to uop{te u Nema~koj zami{qano.” (str. 64.) Brokdorf posebno ukazuje na zlo~ine koje su po~inile “usta{e i ostale hrvatske formacije s obzirom na progon i istrebqewe srpskog stanovni{tva. Nasiqa koje su izvr{ili ubrajaju se u najsvirepije grozote kolaboracije u Drugom svetskom ratu.” (str. 64.) Ne{to daqe on kaè: “Hrvatske usta{e su vodile nepo{tedan rat protiv Srpstva. îtava sela su bila od wih istrebqena, taoci streqani, imawa zapaqena. Dnevno su tekle hiqade izbeglica iz hrvatskih predela u ostatak Srbije, da bi izbegli masovne pokoqe.” (str. 64-65.) Kosti} op{irno citira Brokdorfa koji detaqno opisuje majske doga|aje u Rumi 1941. godine: “Ujutru 22. maja 1941. upado{e u Rumu-Puc oko stotinak uniformisanih usta{a. Oni blokira{e ulicu i ne pu{tahu nikakvog stanovnika iz ku}a. Tako je sistematski pretraèna svaka ku}a. Najmawe su tri lica pri tome ubijena. Zatim natera{e usta{e sve Srbe da se skupe na trg pred kapelom. Pod strogom straòm je dovedeno oko 190-200 Srba do grobqa; ène deca, qudi svakog uzrasta. Majkama je nare|eno da puste decu tr~ati. Mnoge su to u~inile u nadi da bar wih spasu. Kad su deca pretr~ala oko sto metara, po~e{e usta{e na wih da pucaju kao u hajci na ze~eve. Majke pritr~a{e svojoj deci a onda formacije usta{a uperi{e vatru i na wih. Tri ~oveka poku{a{e da se brane. Wima su glave smrskane a{ovima. Posle toga su morali jo{ preìveli mu{karci da uzdu` grobqanskih zidova iskopaju jarak. Usta{ki komandant 527

re~e da je to naro~ita ~ast ako su Srbi u smrti sjediweni. Qudi su morali da svoju streqanu rodbinu potraè, da ih bace u jamu (jarak) i da ih zemqom zatrpaju. Onda je svaki ~ovek toliko dugo radio dok nije pao duboko u zemqu, da vi{e nije mogao da drì lopatu. Po{to je to sve svr{eno, onda je jedan usta{a i{ao od jednog do drugog i pobio sve mu{karce kur{umom u potiqak.” (str. 65.) Brokdorf se poziva uglavnom na slu`bene nema~ke podatke. “Bile su desetine hiqada ubijenih registrovane, najve}i deo ubijen na bestijalan na~in, mo`da jedan dokument za potomstvo... U Mili}ima su Srbi pe~eni ìvi. U Bratuncu su pravoslavnom popu Servacu iskopane o~i, pa je onda obe{en za jedno drvo obrnuto (noge gore), a neodrasli Hrvati uze{e ga na ni{an ve`baju}i se u ve{tini pucawa. U Doboju su jednom Srbinu... odsekli trbuh, izneli creva, wega vezali za kolac i toliko ga oko koca vijali, dok mu se creva nisu namotala... Logor Jasenovac je ve} u leto 1941. od strane usta{a bio obrazovan. R|avi ìvotni uslovi doveli su do enormne smrtnosti logorskih stanovnika. Logor je bio uglavnom izgra|en za uni{tewe Jevreja i Srba. Masovno su vr{ena sistematska ubijawa, delom na bestijalan na~in... Ve} jula 1941. godine po~e{e usta{e ove oruàne pohode protiv srpskog stanovni{tva u Bosni. Sve urgentniji be{e zahtev Zagreba iseliti milion i po Srba koji sad ìvqahu u hrvatskoj dràvi. Po{to je jedno takvo iseqewe, bar u tom vremenu, bilo nemogu}e, poja~a{e usta{e wihov pritisak na Srbe i na~ini{e na wima ve} opisane grozne uàse, da bi ih naterali na beàwe u Srbiju.” (str. 65-66.) Posebno Brokdorf opisuje hrvatske zlo~ine u Hercegovini: “Ispo~etka je izgledalo da }e ovaj udaqeni predeo nove hrvatske dràve biti po{te|en od varvarskih verskih ratova i ratova istrebqewa. Ali 28. juna 1941. po~e{e odjednom masovna hap{ewa Srba. Stotinama su dovo|eni do obale Neretve, povezani ìcom me|u sobom, streqani i onda ba~eni u reku. Ispod Mostara, na jednoj uzini reke naslagane behu le{ine. Sa ru~nim granatama su usta{e otklonile te naslage. U Otoki su stotine Srba na sli~an na~in u Uni utopqeni ili, ve} ubijeni, u reku ba~eni. Jedno od najozlogla{enijih sabirili{ta uhap{enih Srba be{e logor Gospi}, gde su hiqade izgubile ìvot. Po~etak progona Srba u predelu Doboja ~inilo je hap{ewe pravoslavnih popova i ubistvo bogatih Srba.” (str. 67-68.) Za katoli~ki kler Brokdorf kaè da je “razvio mahom krvavu misionarsku revwivost. Pre svih drugih je naro~ito red franciskana delao ruku pod ruku sa usta{ama i nametnuo srpskom narodu represalije koje su neminovno morale da vode do masovnih prekr{tavawa. Usta{e i katoli~ki kler behu pogre{nog mi{qewa da je sa prinudnim katoli~ewem re{eno i pitawe narodnosti; jer je u prvom redu Zagrebu bilo stalo do toga da predele u kojima su Hrvati bili slabo naseqeni kroatiziraju... Crkveni problem je bio samo deo vala hrvatizirawa koji je od strane usta{a bio vr{en sa punom grubo{}u i ne~uvenim terorom protiv srpskog stanovni{tva. Krajwi ciq je bio jedan i po milion Srba u NDH ili iseliti ili likvidirati.” (str. 69.) I Brokdorf isti~e da su nema~ki vojni i politi~ki funkcioneri poku{avali da spre~e hrvatske zlo~ine. “Stvarno nemilosrdna borba usta{a protiv nepoèqnog srpskog stanovni{tva dovede do groznih doga|aja, protiv kojih su nema~ki organi u Zagrebu intervenisali uzalud, naro~ito Vezenmajer, Ka{e i Trol. Pojedinosti ovih grozota bile su uàsne. êsto su srpske crkve pro528

gla{avane za zatvore, u kojima su usta{e masakrirale srpsko stanovni{tvo... U okolini Sarajeva iskorewena su ~itava sela. Usta{e su pomlatile u dolini Brzica Jarak sa sekirom 350 Srba i zatrpa{e ih u masovnom grobqu. U predelu Plitvi~kih jezera svi su Srbi jo{ maja 1941. godine iseqeni. Ko nije mogao da na vreme beì, usta{e su ga pomlatile ili je stigao u zloglasni radni~ki logor velebitske planine ili u solane ostrva Paga. Koncentracioni logor Jasenovac bio je naro~ito ozlogla{en. Tu su Srbi i Jevreji sistematski umoreni... Ve} posle prvih grozota nastalo je pani~no bekstvo srpskog stanovni{tva u preostalu Srbiju. Kad su u jesen 1941. umar{irali Italijani sa tri divizije u Okupacionu zonu II, odmah zaustavi{e beàwe Srba, vrati{e popove, otvori{e pravoslavne crkve, povrati{e Jevrejima wihova imawa, razoruà{e usta{e i izbaci{e ih iz wihove sopstvene zemqe.” (str. 69-70.) |) @ivotiwski nagoni hrvatskog etni~kog bi}a U kwizi uspomena Ena fon Gintalena, nema~kog vojnog ate{ea u Rimu, koja je 1951. godine objavqena u Tibingenu i [tutgartu pod naslovom “Musolini kao saveznik” autor citira istori~ara Franca Tirfeldera koji je konstatovao: “Dr Ante Paveli} postade hrvatski poglavnik i sada preko svojih usta{a rasplamti bes pre svega prema srpskoj mawini u Bosni, koja je bukvalno poklana.” (str. 71.) Hitlerov saradnik Andreas Hilgruber tvrdi u svojim sa~uvanim bele{kama da je sam Adolf Hitler izjavio za hrvatskog mar{ala Kvaternika da je on “jedan razbojnik u pozi dràvnika.” (str. 72.) Hrvatske predvodnike je prezirao, ali se wihovih usluga nije odricao. Hrvati su mu sluìli za najprqavije poslove i na Balkanu i na Isto~nom frontu. Nema~ki istori~ar Fric Karl sa aspekta negativnih posledica za nema~ke ratne napore posmatra hrvatske zlo~ine, pa kaè: “Usta{e nisu imale pred sobom jedan rasno inferioran element, koji bi dopustio da se koqe, ve} su to bili ~vrsti i oprobani grani~ari koji su se stavili u odbranu. îtava je Srbija jauknula od bola kad su prve hiqade izbeglica donele vesti o hrvatskim metodama istrebqewa.” (str. 74.) Profesor istorije na Univerzitetu u Cirihu, Franc Borkenau, pisao je 1952. godine o zlo~ina~koj logici hrvatske mr`we: “Na kulturnoj visini dana{weg veka dostojnog divqewa izgledalo bi skoro prirodno da su usta{e, instalirani kao gospodari ovih zemaqa (re~ je o zapadnim srpskim zemqama-prim. V.[), u aprilu 1941. godine celu ovu narodnu masu silom deportovali u Srbiju. Ali novi gospodari, poglavnik Paveli} i “mar{al” Kvaternik znali su jedno boqe re{ewe. Za{to da ja~aju Srbiju dovode}i joj ove qude? Mnogo je boqe ovu stoku za klawe na licu mesta umoriti. To se de{avalo uz jedan veliki ritualni obred. Usta{ka odeqewa bi se pojavila u srpskim selima i zahtevala od stanovnika – ukoliko ih ne bi odmah poklali – da smesta pre|u u rimsku veru. Tako bi ve} samim tim od Srba postali Hrvati... Velika ve}ina nesre}nih zapadnih Srba odbijala je da izvr{i taj prelaz (u rimsku veru), jer je wima pravoslavna vera bila sve i svja. Gde bi se to desilo, izdata bi bila naredba da se svi seqaci sakupe u crkvi. Onda bi bila zamandaqena crkvena kapija, vatra potpaqena i qudi, i ène, i deca nestala u vatri. Samo nacisti~ka kampawa istrebqewa Jevreja bila je obeleèna ovim svirepostima.” (str. 77-78.) 529

Nema~ki politi~ar i publicista Jakob Altmajer isticao je 1953. godine: “Svetska istorija registrovala je mnoge krvnike i masovne ubice – nijedan od wih nije, me|utim, bio toliko svirep da je traìo da mu se u ko{arama serviraju o~i od wegovih `rtava. To je bio specijalitet Paveli}a i wegovih usta{a.” (str. 78.) Drugom prilikom, u listu “Forverc” Altmajer je pisao: “Kao sredwovekovne paliku}e krstarile su fanatizovane mase Ante Paveli}a sa kriòm i crkvenim zastavama kroz zemqu. Wihova ideolo{ka lozinka nije bila “Protiv Srba” ve} “Protiv nevernika pravoslavnih” i, to je Bogu plakati, mnogi katoli~ki popovi dali su “borcima za veru” po milosti Paveli}a svoj blagoslov.” (str. 79.) Detaqno o hrvatskim zlo~inima nad srpskim narodom pi{u i nema~ki autori Johan Vi{t u kwizi “Jugoslavija i Tre}i rajh”, objavqenoj 1969. godine u [tutgartu, Karl Hilicke u kwizi “Povla~ewe sa Balkana 1944-45.” {tampanoj u Getingenu 1970. godine i Johan Georg Rajhsmiler u kwizi “Jugoslavija, vi{enacionalna dràva izme|u Istoka i Zapada”, objavqenoj 1971. godine u Dizeldorfu i Kelnu. e) Hrvati kao slepo oru|e Vatikana Istaknuti nema~ki kwièvnik i publicista Karlhajnc De{ner otvoreno je oputuìvao 1962. godine Vatikan za podstrekavawe i pomagawe hrvatskih zlo~ina nad pravoslavnim Srbima, a za usta{e kaè da su hrvatski fa{isti~ko-katoli~ki pokret. U kwizi “Kriti~na istorija crkve od po~etka do Pija XII” kaè: “Sa predikaonice je zahtevano od katolika da gone pravoslavne Srbe, pri ~ijem su se tamawewu naro~ito istakli sinovi Sv. Fran}eska Asi{kog, ~iji su samostani usta{ama ve} dugo vremena sluìli kao slagali{ta.” (str. 87.) U drugoj kwizi, pod naslovom “Sa Bogom i fa{istima”, objavqenoj u [tutgartu 1965. godine, De{ner opisuje podrobnije tragediju srpskog naroda i “dràwe Vatikana u Drugom svetskom ratu, gde je od 1941. do 1945, opet sa punom potporom katoli~kog klera, razru{eno 299 pravoslavnih crkava, 240 hiqada pravoslavnih Srba prinudno prevedeno u katolicizam, a oko 750 hiqada pravoslavnih, ~esto posle mu~ewa od kojih ~oveka jeza hvata, umoreno... U predelima gde su Srbi pravoslavni sa~iwavali ve}inu stanovni{tva, wihove su crkve totalno razru{ene; gde su pravoslavni bili u mawini crkve su preude{ene za katoli~ke ciqeve. Sve pokazuje da je vr{ena dobro smi{qena politika. Stvarno je preobraàj srpsko-pravoslavnih crkava u katoli~ke vr{en prema naredbama ordinarijata. (To zna~i biskupa – dijacezana). Po naredbi biskupskog ordinarijata u \akovu (broj 273342.) preobra}ene su srpsko-pravoslavne crkve u katoli~ke u mestima: Bra~evci, Majar Dop{in, Tewe, Daq, Marku{ica, Kap|ena, Ku}anci, Pau~je , Budimci, Poganovci, Bijelo Brdo, Borovo Selo, Trpiwa, Pa~etin, Br{adin, êpin, Martinci, â~anski Trwani, Kloko~evik, Topoqe, Brod na Savi. Sve imawe srpsko-pravoslavnih crkava pre{lo je u posed katoli~kih.” (str. 88-89.) De{nar neumoqivo re|a ~iwenice koje svedo~e o hrvatskom divqa{tvu: “Jo{ u aprilu 1941. zahtevano je od svih Srba da stave plavu traku preko rukava sa oznakom P, oznaka za ortodoksne (pravoslavce), a od Jevreja da stave Davidovu zvezdu. Jevrejima i pravoslavnima bilo je zabraweno da se sluè trotoarom. U svim kancelarijama, u svim radwama i restoranima, tramvajima i om530

nibusima visili su natpisi: “Zabrawen pristup Srbima, Jevrejima, Ciganima i psima.” (str. 90.) Stotine pravoslavnih sve{tenika je pobijeno. “Episkopu Platonu i wegovom pratiocu, proti Du{anu Suboti}u, iskopane su o~i, dok im je na prsima gorela vatra, otkinuli su im nos i u{i i naposletku im zada{e smrtni udarac. Svuda je katoli~ki kler pozivao pravoslavne da prevere... Mnogi na taj na~in posta{e katolici, ali je mnogo vi{e wih masakrirano... U Kosiwu, gde su usta{e bile nasilno sabrale 600 Srba, morala je jedna majka da u zdeli kupi krv svoja ~etiri sina. U Mlini{tu, srez Glamo~, raniji poslanik Luka Avramovi} i wegov sin su raspeti.” (str. 90.) U jeku tih zlo~ina Ante Paveli} je primio u zvani~nu audijenciju nadbiskupa Stepinca i grupu katoli~kih biskupa. Prema De{neru, Stepinac je, znaju}i za pokoq pravoslavnih Srba, rekao Paveli}u: “Mi vam ukazujemo od svega srca po{tovawe i obe}avamo poniznu i vernu saradwu za sjajnu budu}nost na{e domovine.” (str. 90.) Neposredno po toj audijenciji ubijeno je jo{ stotinu hiqada srpskih èna i dece, a De{ner daqe ukazuje na konkretne primere, na izme|u ostalog i slu~aj glinske crkve koja je pretvorena u klanicu, pa citira drugog nema~kog autora, Milera, koji govori o tragediji u glinskoj crkvi: “Krvavo kupawe je potrajalo od deset uve~e do ~etiri sata ujutru i produèno je za osam dana. Uniforme koqa~a morale su da se mewaju, jer su bile krvqu proète. Posle su na|ena deca nataknuta na raàw sa udovima iskrivqenim od bola.” (str. 90.) `) Katoli~ki sve{tenici kao predvodnici u hrvatskim zlo~inima De{ner isti~e da su u pore|ewu sa hrvatskim grozotama i uàsima “dela Hitlerovih pandura u koncentracionim logorima skoro bleda... Usta{e su gurale uàrene igle ispod nokata i sipale su so u otvorene rane. Oni su unakazivali (sakatili) sve mogu}e delove tela. Najra|e su svojim `rtvama jo{ ìvim sekli noseve i u{i, a o~i su im kopali. Italijani su fotografisali jednog usta{u koji je nosio oko vrata lanac sa qudskim jezicima i o~ima.” (str. 91.) De{nerovo delo je kwiga strave i autor neumoqivo navodi ~iwenice, dokaze, dokumenta. Obra|uje i hrvatske logore smrti u kojima je po zlo~inima Hitler uveliko prevazi|en. “I deca su tamo klana na hiqade. Da, ~ak su stvoreni bili zasebni koncentracioni logori za wih: u Loboru, Jablancu, Mlaki, Bro~ici, Ustici, Gradi{ki, Sisku, Jastrebarskom i Gorwoj Rijeci. Samo su 1942. godine tamo bacili 24 hiqade dece, od kojih je polovina umorena. S vremenom je svakako dràvnim i crkvenim vlastima izgledalo korisnije da decu sa~uvaju. Po{to su roditeqi bili u najvi{e slu~ajeva mrtvi ili zatvoreni, lako su se deca mogla preobratiti u jedino spasavaju}u veru. Katoli~ka “Karitas”, kojoj je bio predsednik Stepinac, preuze starawe o deci bez roditeqa i wihovo prevaspitawe je i{lo tim lak{e {to mnoga deca nisu uop{te imala srodnike. Mnoga su bila, kada su spala pod “starawe” “Karitasa”, suvi{e mlada da bi znala svoje poreklo, svoje selo ili ~ak samo ime. Tako ima bezbroj mladih qudi i danas koji ìve kao verni katolici, ~ak kao wihovi sve{tenici, a da i ne slute kojim okolnostima oni imaju da zahvale {to su katolici... Nemali broj tih srpskih de~aka je registrovan na teolo{kim fakultetima Italije, Argentine, Australije i SAD.” (str. 92.) 531

De{ner smatra “da pri klawu Srba od strane Hrvata nisu samo religiozne nego i rasne suprotnosti igrale veliku ulogu, to se razume po sebi, ali mi to naro~ito nagla{avamo mada se katoli~ka crkva tim ni najmawe ne osloba|a odgovornosti.” (str. 92.) Daqe navodi kako je “Katoli~ki tjednik” kao list nadbiskupa Ivana [ari}a koji je izlazio u Sarajevu, u junu 1941. godine pisao da su “glupi i nedostojni Hristovih sledbenika oni koji borbu protiv zla ho}e da vode u rukavicama.” (str. 92.) Rimokatoli~ki sve{tenik i vo|a Katoli~ke akcije pisao je u julu te godine da “Hrvatska mora svoj sustav da ~isti na svaki mogu}i na~in, ~ak i ma~em.” (str. 92.) Drugi katoli~ki sve{tenik Dionis Juri~ev otvoreno je govorio da u Hrvatskoj mogu da ìve iskqu~ivo Hrvati, pa u svom tekstu doslovno izvodi slede}i zakqu~ak: “Nije nikakav greh vi{e ubijati i dete od sedam godina ako se ono ogre{i o zakonodavstvo usta{ko. Iako ja nosim sve{teni~ko odelo, moram ~esto da se la}am ma{inske pu{ke.” (str. 92.) Najbliì saradnik nadbiskupa [ari}a u Sarajevu, sve{tenik Boìdar Brale je li~no “u~estvovao pri pokoqu 280 Srba na Alipa{inom mostu i sa usta{ama je igrao veselo kolo oko ubijenih.” (str. 93.) Posebno su se, prema De{neru u zlo~inima nadmetali fratri frawevci. “Vi{e fratara je zauzelo yelatske poloàje u koncentracionim logorima. Franciskanac Zvonko Brekalo be{e oficir u “logoru smrti” Jasenovac, ozlogla{en {to je u masama skidao glave. Okruglo 120 hiqada Srba je tada izgubilo ìvote. U jesen 1942. je ~ak vodio ovaj logor fra Miroslav Filipovi}-Majstorovi}, nazvan fra-sotona, pri ~emu mu je pomagao ~itav red sve{tenika – Brkqani}, Matkovi}, Matijevi}, Brekalo, êlina, Lipovac me|u ostalima. Za ~etiri meseca je pod tim franciskanskim sve{tenikom likvidirano 40 hiqada lica. Samo jedan stipendist franciskanski Brzica je jedne no}i, 29. avgusta 1942. jednim naro~itim noèm odsekao glavu 1360-torici qudi. Edmon Parije, koji nabraja “uàsnu litaniju” franciskanskih zlo~ina, uverava da bi oni mogli da se “beskona~no produùju.” (str. 94.) Glavnog pojedina~nog krivca De{ner vidi u nadbiskupu Stepincu: “Svoje “velike zasluge” zadobi nadbiskup Stepinac kao primas dràve u kojoj je od dva miliona pravoslavnih Srba 240 hiqada nasilno prevedeno u katolicizam, a 750 hiqada umoreno, ~esto uz najve}a mu~ewa... Da li nije Stepinac jo{ krivqi nego onaj usta{a koji je oko vrata nosio 2 lanca qudskih jezika i o~iju.” (str. 94.) Za Paveli}a De{ner kaè da ga je kao jednog od najve}ih zlo~inaca dvadesetog veka blagoslovio li~no papa Pije XII. “5. maja 1945. pobeè Paveli} sa svojom porodicom i nekoliko hiqada gangstera, izme|u wih 500 katoli~kih sve{tenika... Paveli} i Artukovi}, “bogato natovareni opqa~kanim zlatom” na|o{e uto~i{te u samostanu Sv. Gilgena kod Salcburga... Paveli}, koji se... u Austriji nije ose}ao sigurnim, stiè, preobu~en kao sve{tenik, u Rim, gde je on kao pater Gomec i pater Benarec ìveo u jednom samostanu. 1948. je on dopro kao Pavle Aranios u Buenos Aires, jo{ uvek u posedu 250 kilograma zlata i 1100 karata dragog kamewa.” (str. 95.) Kosti} pokazuje kako je Alfred Miler u svojoj studiji 1961. godine pokazao ukupnu papsku politiku potiskivawa pravoslavqa na Balkanu, pre svega kako je vatikansko vo|stvo “taj zadatak predalo Austriji, dakle Habzburzima, 532

a ovi su se sa prevelikim àrom, kao {to je to izbijawe Prvog svetskog rata dokazalo, posvetili ovom “verskom” i politi~kom imperijalnom zadatku. Naro~ito poslawe pri tome fanati~no-katoli~kom narodu Hrvata.” (str. 98.) Katoli~ka crkva je direktno orkestrirala tragi~ne doga|aje na Balkanu “koji }e se za uvek brojiti u najstra{nije strane crkvene istorije. Ni ovakvim stranama istorije nije hri{}anstvo ni onako siroma{no, ali to {to se ovde (misli u Hrvatskoj, kojoj je studija posve}ena) desilo, to je bio ponovni pad u klasi~no vreme verskih ratova, koji su u visokom sredwem veku i zatim u vezi Tridesetogodi{weg rata pokazivali svoj “najlep{i” cvat. Sad je postalo sasvim o~igledno da je stari duh, za koji se verovalo da je prosve}eno{}u prevazi|en, jo{ uvek ìveo... Ovo wihovo rimsko poslawe Hrvati su bez sumwe naro~ito dobro razumeli, kad su “oslobo|eni” (pisac to sam stavqa u navodnike) nema~kim i italijanskim trupama, pod slavnim vo|stvom wihovog poglavnika dr Ante Paveli}a mogli da obrazuju katoli~ku uzornu dràvu, koja je zaista samo jedanput mogla da se pojavi, i koja je onda bila kao pozvana da napi{e jednu od najkrvavijih strana crkvene istorije.” (str. 99.) z) Rimski papa blagosiqa hrvatske zlo~ine I Miler navodi kako je papa li~no blagoslovio Paveli}a i wegove zlo~ine: “Kad je Paveli} osetio da se bliì kraj wegovoj stravi~noj vladavini 1944. godine, mogao je on bar mirno da sebi pripi{e: ako bi i dràva i ja morali da nestanemo, ipak }e posle nas ostati jedan nacionalno jedinstven hrvatski predeo, koji }emo kao zaostav{tinu ostaviti. – Srpsko pitawe bi}e bar tada re{eno, jer Srba vi{e biti ne}e. Paveli}ev doglavnik Viktor Guti} je sa svoje strane priznao: Ili }emo mi pobediti i ovi prokleti Srbi za vazda biti iskoreweni ili, ako se na nesre}u opet obrazuje Jugoslavija, mi smo bar statistiku ispravili u korist Hrvata. Oni su to zaista izda{no u~inili. Pa ni to nije ba{ sasvim bitno: izme|u ubijawa i ubijawa ima jo{ uvek razlike. Ako se balkanskoj okrutnosti doda katoli~ki fanatizam, tada mogu da se dese samo jezovite stvari.” (str. 100.) Mileru je posebno neshvatqivo kako se niko u hrvatskom narodu nije suprotstavio genocidu nad Srbima. “Stotine pravoslavnih crkava su bile razru{ene, stotine hiqada srpskih qudi: èna, mu{karaca, dece, staraca, bili su bodeni kao stoka, pomla}eni, streqani, saèèni, mu~eni i sve to naj~e{}e uz sadejstvo katoli~kog sve{tenstva. Vreme velike “ètve” stiglo je bilo. I niko u tom narodu nije protestvovao.” (str. 101.) I ~oveku ~ija su zemqa i narod pro{li kroz sve surovosti Hitlerove diktature neverovatni su hrvatski postupci. “Sli~no ne{to kao ovo u Hrvatskoj nije se u toj meri pojavilo u Evropi od vremena Tridesetogodi{weg rata... A papa je glavnog krivca po~astvovao imenovawem za kardinala.” (str. 101-102.) On je jo{ vi{e zaprepa{}en {to nije nikada bilo nijednog ozbiqnog su|ewa hrvatskim katoli~kim zlo~incima. Prikazuju}i kwigu Karla Falkonija “Budi katolik ili umri” Jirgen Holtkamp je 17. oktobra 1965. godine u poznatom nema~kom ilustrovanom nedeqniku “[tern” pisao: “Posledwi krsta{ki pohod u crkvenoj istoriji svega je 20 godina udaqen od nas. I u wemu su bile pome{ane, jednako kao i u pro{lim vekovima, vera i politika. Katoli~ki Hrvati “preveri{e” (preobrati{e), pred533

vo|eni franciskanskim sve{tenicima izme|u 1941. i 1945. 240.000 pravoslavnih Srba; ubi{e oko 700.000 Srba, Jevreja i Cigana. Ne nacisti protivni crkvi ve} katoli~ki Hrvati fa{isti~kog “usta{kog” pokreta izvr{i{e neopisiva zverstva. Ceo svet je o tome govorio sa gnu{awem. Samo vrhovni poglavar crkve, ~ije je ime zloupotrebqavano prilikom umorstava, nije nijednu re~ o tome izustio. Papa Pije XII je }utao o tome {ta se u Hrvatskoj de{ava.” (str. 104-105.) ]utali su i svi biskupi redom. Nijedan rimokatoli~ki biskup nije bio protiv ubijawa ili pokatoli~avawa Srba. Ina~e, Lazo Kosti} pokazuje da je u nema~koj {tampi bilo mnogo tekstova u kojima se hrvatska politi~ka emigracija naziva mafija{kom, zlo~ina~kom, ucewiva~kom i teroristi~kom. i) Boqe je da ti je Hrvat neprijateq nego saveznik Laza Kosti} posebnu pa`wu posve}uje kwizi Ma|ara Lasla Horija i Nemca Martina Brosata “Hrvatska usta{ka dràva 1941-1945.” objavqenoj u [tutgartu 1964. godine. U kwizi se nalazi niz vrlo interesantnih detaqa koji bacaju dodatnu svetlost na sliku hrvatskog naroda i mi{qewe koje su najautoritativniji saveznici imali o wegovim politi~kim i vojnim vo|ama. Tako autori navode da biv{i predsednik ma|arske vlade Stojai za Paveli}a govori da je “brutalni i tvrdi usta{a iz naroda”, a za Kvaternika da je “obi~ni ubica.”(str. 118.) Uz to, oni detaqno prikazuju progon Jevreja u Hrvatskoj, pa kaù: “Posezawe usta{ke vlade protiv jevrejske imovine zapo~elo je ve} sa tzv. arijevskim zakonom od 18. aprila 1941. godine. Po~etkom juna je sledovao niz zakonskih odredaba, koje su znatno uni{tile temeqe egzistencije hrvatskih Jevreja. Zakon donet 4. juna 1941. “za za{titu narodne i arijevske kulture hrvatskog naroda” iskqu~io je Jevreje iz svih ustanova i grana zanimawa kulturnog ìvota (iz {tampe, radija, pozori{ta, filma, muzike, sporta itd.). Istog dana iza|e naredba za obeleàvawe Jevreja i jevrejskih radwi sa Davidovom zvezdom i ~etiri daqa ukaza od 5. juna 1941. koji nare|uju prijavu jevrejske imovine i izbacivawe Jevreja iz reda ~inovnika i akademskih zanimawa... (To su lekari, zubni lekari, advokati, veterinari itd., L.M.K.). Ve} u septembru 1941. godine zapo~e eksproprijacija bez naknade jevrejske imovine, naro~ito industrijskih preduze}a. U to doba spada i sklawawe “nepoèqnih Jevreja po lagerima i prinudnim radnim komandama, {to je u mnogo slu~ajeva imalo za posledicu wihovo fizi~ko likvidirawe od strane usta{ke straè. U prole}e 1945. godine jedan veliki deo Jevreja koji se nalazio u logorima deportovan je u Au{vic. Zlo~ina~kom programu “krajweg re{ewa jevrejskog pitawa” izmakli su nekoliko privilegisanih iz jednog dela jevrejske op{tine u Zagrebu, samo ove}i broj onih hrvatskih Jevreja koji su stanovali u italijanskom suverenom delu ili italijanskoj zoni Hrvatske, odnosno kojima je uspelo bilo da tamo prebegnu.” (str. 119.) Kada je 1942. godine zahtevano izru~ewe izbeglih Jevreja kojima su italijanske okupacione vlasti pruìle uto~i{te, italijanski general Amiko je poru~io da bi “bilo ispod ~asti italijanske armije izru~iti Jevreje Hrvatima.” (str. 119.) Po okon~awu analize hrvatskog genocida nad Jevrejima, Hori i Brosat pi{u: “Naro~ito stravi~na politika po svojoj perfektnosti uni534

{tewa hrvatskih Jevreja, bila je, me|utim, {to se broja ti~e, stavqena u zasenak progonima koje je srpsko, odnosno pravoslavno stanovni{tvo moralo da pretrpi u usta{koj Hrvatskoj.” (str. 119.) Autori se posebno bave pitawem nasilnog pokatoli~ewa, pa kaù: “Treba jo{ primetiti da je katoli~ka crkva svojim merama konvertirawa i prinudom na to forsirala usta{ke zlo~ine, jer se kod sprovo|ewa mere konverzije posluìla usta{ama. To joj je tim lak{e po{lo za rukom, {to je hrvatsko stanovni{tvo fanati~no katoli~ki raspoloèno.” (122.) Zatim razmatraju najupe~atqivija zverstva Hrvata prema srpskim civilima navode}i da “pojedinosti o borbi bez milosr|a protiv “nepoèqnog” stanovni{ttva dolaze i od izbeglica koji su sami to preìveli, kao i od nema~kih slu`benih mesta u Hrvatskoj, a i od srpskih kancelarija u Beogradu i od neutralnih diplomatskih posmatra~a. Ove izjave o zverskim doga|ajima dobivaju deprimiraju}u verodostojnost usled wihovog slagawa.” (str. 122.) Hori i Brosat detaqno opisuju zbivawa u Glini u junu 1941. godine, gde su prvo Hrvati odlu~ili da ubiju 500 uhap{enih pravoslavnih Srba. “Oni su slede}e no}i u {umi kod Gline umoreni i zatim za~eprkani u zemqu... Tri dana potom uo~i sajma, do|o{e usta{e iz Zagreba i uhapsi{e 56 marvenih trgovaca, koji su bili do{li da kupuju stoku. I ovi trgovci su tako|e umoreni u istoj {umi i zatrpani... Usled tih groznih postupaka pobego{e svi seqaci okolnih sela u {umu i tu su se skrivali. Usta{e onda uputi{e poziv seqacima i zagarantova{e im punu slobodu ako su spremni da se krste rimokatoli~ki. Seqaci su velikim delom ovo prihvatili i napusti{e {umu da bi se povratili u svoja sela. Akt kr{tewa se skoro zatim pripremio i seqaci mar{irahu u zatvorenim kolonama ka Glini da bi se tu, u srpskoj crkvi, prekrstili. Za kr{tewe do|e oko 250 qudi, koje su u crkvi {est usta{a primili. Po wihovom dolasku crkva je bila zamandaqena. Seqaci su onda bili primorani da sa glavom na pod legnu, posle ~ega su ih usta{e sa {tapovima u vidu kopqa, koje su dràli spremne, ubadali.” (str. 125.) Sli~ne su se stvari de{avale u mnogim drugim mestima. Tako autori pi{u kako su na Vidovdan 1914. godine u Mostaru “stotine Srba dovo|eni do obala Neretve, posle ìcom povezani i streqani, a onda le{evi tako povezani bacani u reku. Na sli~an na~in na|o{e svoj grob u Otoku pobijeni Srbi u Uni, a oni iz Br~koga u Savi. U Biha}u su italijanske vlasti otkrile vi{e stotina le{eva pobijenih Srba. Naro~ito zloglasni koncentracioni logor za uhap{ene Srbe be{e zatvor u Gospi}u, u wemu su bezbrojni Srbi izgubili ìvot. U Doboju zapo~e{e progoni juna 1941. sa hap{ewem pravoslavnih popova i streqawem probranih imu}nijih Srba. Kao u Glini, i u Berni}u je srpska crkva upotrebqena kao zatvor i kao mesto pogubqewa srpskih qudi i èna. Ve} krajem 1941. protera{e usta{e sve stanovnike srpskih naseqa u okolini Plitvi~kih jezera. U Perjasici, Vequnu, Poleju, Trì}u, Stoboli}u, Krajiku, Vojni}u i Kastiwi pravoslavne crkve su sru{ene. U dolini Brzice Jarak pomlati{e usta{ki komandosi 530 Srba sa sekirama i a{ovima i zatrpa{e ih u masovnim grobqima. U okolini Sarajeva do|e do istrebqewa i uni{tewa ~itavih sela. Masovna streqawa srpskih seqaka vr{ena su me|u ostalim i u Vracama (kod Sarajeva). Mnogi uhap{eni su odvu~eni u radne logore Velebita i solane Paga”. (str. 125-126.) 535

Pomo}nik za civilna pitawa glavnog nema~kog zapovednika Srbije, dr Turner, izvestio je, 3. septembra 1941. godine, vojnog komandanta Jugoistoka o ogromnom broju, vi{e od sto hiqada, prognanih Srba iz “Nezavisne Dràve Hrvatske”, pa kaè: “Ovi qudi koji su bili u bezbroj slu~ajeva sami svedoci bestijalnog umla}ivawa wihove svojte, nemaju {ta vi{e da izgube... Prema vestima koje su do danas stigle ve} je u Hrvatskoj ubijeno okruglo 200 hiqada Srba.” (str. 126.) Nema~ki poslanik u Beogradu Bencler izve{tavao je Ministarstvo inostranih poslova u Berlinu, 16. septembra 1942. godine, o hrvatskim zlo~inima. “Do dana{weg dana nisu progoni Srba tamo nikako prestajali, pa i pri najozbiqnijoj proceni stajale su ìvota van sumwe vi{e stotina hiqada Srba.” (str. 127.) Hori i Brosat skre}u pa`wu i na hrvatski logor smrti Jasenovac: “Kao naro~ito zloglasno mesto masovnog umirawa Srba i Jevreja razvi se pre svega logor baraka Jasenovac, ustanovqen u leto 1941. godine na obali Save. Ukoliko je Paveli}eva vlada nailazila na ve}e protivqewe nema~kih vojnih vlasti za evakuaciju velikih delova srpskog stanovni{tva, utoliko vi{e je rastao broj “interniranih” lica u Jasenovcu (i drugim logorima). Najgori higijenski i drugi ìvotni uslovi, koji su proizveli enormnu smrtnost, kao i razne akcije ubistva zatvorenika, doneli su Jasenovcu famu logora uni{tavawa.” (str. 126.) Hrvatska zverstva nad Srbima smetala su Nemcima pre svega zato {to su podsticala srpski ustanak i uve}avala broj ~etnika i partizana. Tako glavna komanda SS na Balkanu 17. februara 1942. godine izve{tava centralu u Berlinu: “Kao glavni uzrok razbuktale delatnosti bandi moraju da se ozna~e zverstva koja su ~inile usta{ke formacije u hrvatskom predelu prema pravoslavnima. Usta{ke formacije su svoja zverstva vr{ile ne samo nad mu{kim i za oru`je sposobnim pravoslavcima, nego, naro~ito pak, nad starcima koji ne mogu da se brane, nad ènama i decom, i to na najbestijalniji na~in. Pravoslavci poklani i najsadisti~kijim metodama mu~eni treba prema proceni da iznose broj od 300 hiqada qudi. Na osnovu tih zverstava su mnogi pravoslavci pobegli preko granice u ostatak Srbije i svojim izve{tajima su srpsko stanovni{tvo do kraja uzbudili.” (str. 129.) Toliko su hrvatski zlo~ini nad srpskim civilnim stanovni{tvom smetali Nemcima, remete}i im stabilnost politi~ke i vojne situacije na okupiranim srpskim teritorijama, uz hroni~no nezadovoqstvo zbog nikakve vojne sposobnosti hrvatske oruàne sile, usta{a i domobrana, da je komandant 718. nema~ke divizije, u leto 1942. godine, “bio prinu|en da jednu ~etu usta{ke pukovnije, pod komandom pukovnika Franceti}a, razoruà i uhapsi, jer, kako stoji u zvani~nom izve{taju, ova je ~eta bila s pravom osumwi~ena da je ponovo vr{ila nasiqe i zlo~ine nad srpskim stanovni{tvom Romanije.” (str. 130-131.) S druge strane, kako isti~u ovi autori, Italijani su pravili jo{ direktniju distancu prema hrvatskom divqawu. “U anektiranom dalmatinskom ostrvskom i obalskom predelu pokazale su italijanske vlasti pod guvernerom \uzepom Bastijaninijem ve} od prole}a 1941. godine dobro}udno dràwe prema srpskopravoslavnoj mawini... Usta{ki teror prema srpstvu (direktno tako u kwizi stoji, L.M.K.) pruìo je italijanskim vojnim vlastima {ansu da se i van dalmatinskog aneksionog predela pojave kao protektori srpskog stanovni{tva.” (str. 132.) 536

j) Italijani su zgroèni hrvatskom svirepo{}u Italijanski list “Il Tempo” je 9. septembra 1953. godine objavio iz dokumentacije Ministarstva odbrane dokumentovan detaq koji direktno ukazuje da su rimokatoli~ki sve{tenici li~no i neposredno u~estvovali u hrvatskim zlo~inima nad srpskim narodom. Citat koji Kosti} preuzima glasi: “21. maja 1941. godine pojavi{e se komandantu divizije “Sasari” u Kninu tri osobe, me|u kojima otac [imi}, franciskanac. One izjavi{e da su od zagreba~ke vlade odre|ene da preuzmu civilnu vlast u toj pokrajini. Italijanski general ih zapita koji bi bio pravac wihove politike. Otac [imi} be{e taj koji je dao odgovor: “Ubiti sve Srbe u najkra}em vremenu.” Komandant divizije “Sasari” nije verovao svojim u{ima. Traìo je da to ponovi. A ovaj: “Ubiti sve Srbe u najkra}e mogu}e vreme. To je na{ program.” “Ja se ~udim – odgovori visoki italijanski oficir – da se ne shvata uàs toga predloga i da ba{ jedan sve{tenik, usto jo{ franciskanac, dolazi da to izjavi... Nije bilo sredstava da se oni odvrate, tim pre {to je naredba iz Rima glasila “ne me{ati se u lokalnu politiku.” I oni zapo~e{e.” (str. 144.) Tog [imi}a pomiwe i profesor Viktor Novak u monumentalnom delu “Magnum krimen”: “U kninskom srezu najstrahovitije zulume po~inio je usta{ki vo|a fra Vjekoslav [imi}. I taj “sluga bo`ji i svetoga Frana” nam je svojom rukom ubijao Srbe.” Prema iskazu zakletih svedoka koji se ~uvaju u Arhivu dràvne komisije: “Sva ubojstva Srba izvr{ena su po wegovom nare|ewu i prema wegovim uputama. On je {tavi{e i sam svojom rukom li~no ubijao Srbe. Odlazio je sa usta{ama u Bosansko Grahovo, Kijevo i Vrhniku, odvodio Srbe iz tih mjesta i ubijao ih.” (str. 144.) Nedugo zatim vrhovni vojni vikar nadbiskup Stepinac [imi}u je, kao nagradu, dodelio sve{teni~ki poloàj “vojnog du{ebri`nika.” Komandant italijanske Druge armije, general Mario Roata, u svojoj kwizi “Borba na Balkanu i wene posledice”, objavqenoj u Milanu 1946. godine, opisuje hrvatske zlo~ine kao materijalizaciju ideolo{kog koncepta rasne borbe u ime hrvatske rase i katoli~ke vere. Kampawa uni{tewa Srba, kako iznosi Roata, “be{e karakterizovana ubistvima desetina hiqada lica, podrazumevaju}i tu starce, ène i decu, dok su druge desetine hiqada individua u tobo`wim logorima interniraca pustili da uginu od iscrpqewa i muka... Italijanske trupe (Druga armija) nisu mogle da ravnodu{no pomaù te ekscese, ako ni zbog ~ega drugog a ono zbog svojih krajwe humanih ose}awa. I zato su smesta intervenisali tamo gde su se na{li (jer su ispo~etka okupirali bili samo jedan deo hrvatske teritorije iz svoje nadle`nosti). A septembra 1941. godine, ~im je vlada u Rimu odobrila predlog komande armije, pristupi{e okupaciji ozna~ene teritorije i preuze{e svuda civilne vlasti. Armija je na taj na~in spasla ìvote brojnog srpsko-pravoslavnog stanovni{tva (wene stare{ine su izra~unale da ih je spa{eno oko 600 hiqada.)” (str. 146.) Roatin na~elnik {taba general Canusi je hrvatsku dràvu nazivao “abortus-dràva.” k) Zverski mentalitet Hrvata je nepodno{qiv Italijanima Italijanski pukovnik \uzepe An|elini objavio je u Rimu 1946. godine kwigu “Vatre logorovawa u Hrvatskoj” u kojoj prezentuje svoja se}awa iz vremena 537

Drugog svetskog rata, pa poseban naglasak daje hrvatskim zlo~inima nad civilnim stanovni{tvom srpske i jevrejske nacionalnosti. “Oficiri iz puka su mi saop{tavali epizode nemilosrdne okrutnosti kojih su bili velikim delom svedoci prva dva meseca pre moga dolaska: hiqade Jevreja deportovanih na ostrvu Pagu da bi ih poklali ili ìve sahranili; hiqade Srba oslepqenih i grozno zlostavqanih; ~itave porodice masakrirane (poubijane) bez ikakvog razlikovawa na pol ili na uzrast. Kao potvrde tih uàsnih epizoda pokazivali su mi fotografije koje su reprodukovale stra{no krvolo{tvo nad ènama i decom.” (str. 161.) An|elini navodi kako su usta{e ubile i italijanskog oficira Abatu u Metku jer je poku{avao da pomogne ugroènim Srbima. Opisuje slu~aj kad je jedna italijanska jedinica izve{tena o pronalaèwu ve}eg broja le{eva u okolini Gospi}a, wen komandant potpukovnik Antonikolo odlu~i da ode na lice mesta. “Uputiv{i se tome mestu on je mogao konstatovati da se jedno trideset le{eva, slabo zakopanih u jami peska, pojavilo na povr{ini, otkrivaju}i unakaène udove i nate~ene glave. Malo daqe, u jednom prokopu, sakupqahu se brojna deca, izgladnela i terorisana, koja su tvrdila da su pobegla od pokoqa u obli`wim predelima.” (str. 162.) An|elini daje i mnoge druge pojedinosti koje svedo~e o hrvatskom zverskom mentalitetu. Ovaj isti bataqon, o kome je prethodno bilo re~i, na{ao je “uzdu` jedne poqane u okolini Gospi}a, de~ka od 8 do 10 godina po izgledu, koji plaka{e. Sem nekoliko uboda po raznim delovima tela, pokazao je o~igledno krvave oìqke na u{ima prouzrokovane bodeìma. Bio je milostivo primqen i dobi prve nege u infirmeriji (prihvatili{tu za bolesne) puka. Ali po{to mu je stawe bilo te{ko, upu}en je u gra|ansku bolnicu Gospi}a, gde ga do~eka{e sa o~iglednom neprijatno{}u zato {to je Srbin i posle pusti{e da umre zbog slabe nege.” (str. 162.) Taj isti pukovnik daqe kaè: “Kapetan Kamaroli, koji je bio sme{ten kod jedne porodice iz Gospi}a video je kako su i{~ezli za malo dana svi ~lanovi iz te porodice, malo po malo (jedni za drugim) zatvoreni ili zaklani. Jedini koji su preostali neki dan be{e jedna umorna starica i sva iskrivqena sa vi{e od 70 godina, i jedan plavokos de~ak koji je do~ekivao svako ve~e kapetana kad bi se ovaj ku}i vra}ao i i{ao mu je u susret sve~ano o~ekuju}i karamelu koju ovaj nije izostao da mu ponudi. Ali jedne ve~eri, vra}aju}i se zalud ga je traìo u polumraku ve~eri: de~a~i} i èna leàhu oboje zadavqeni u jednom uglu dvori{ta.” (str. 162.) U wegovoj kwizi postoji jo{ mnogo takvih svedo~ewa, detaqa kako “paqahu usta{e le{eve raznih èna kao i jednog de~ka od nekoliko meseci rawenog na grlu udarcem vatrenog oru`ja.” (str. 162.) Ali ono {to mu je bilo najneverovatnije su slede}a saznawa: “Organizatori i egzekutori (izvr{ioci zlo~ina) usu|ivali su se ~ak da slave banketima svoja ubistva; sin predsednika liceja u Gospi}u proslavio je u avgustu svoju hiqaditu `rtvu.” (str. 163.) Sli~ne doga|aje opisuju pukovnik Umberto Salvatores, general \ovani Espozito, general Gustavo Reisoli, pa ~ak, {to je posebno zanimqivo, kwièvnik otvoreno fa{isti~ke orijentacije i pukovnik crnoko{uqa{a Mauricije Basi koji u memoarskom delu “Dve godine me|u Titovim bandama”, objavqenom 1950. godine u Bolowi, opisuje hrvatske zlo~ine od prvih dana okupacije: “Uàsan val mr`we koji se razjari u najstra{nijim formama prvih dana ko538

lapsa protiv srpskog elementa u prostranim predelima me{anih vera, sa masakrima stanovni{tva ~itavih sela, be{e primitivan izraz represalije protiv jednog reìma tiranskog i mu~iteqskog koji je trajao 20 godina... Dogodilo se da su se reke Hrvatske i Bosne mastile od srpske krvi.” (str. 171.) Autor o~igledno poseduje izrazitu odioznost prema prethodnom jugoslovenskom reìmu, neopravdano ga nazivaju}i protivhrvatskim, ali ratni prizori su mu istiniti i upe~atqivi, dok u kwizi objavquje i fotografiju srpske devoj~ice sa mnogo dubokih rana na le|ima, pa u potpisu tuma~i: “Srpska devoj~ica, vi{e puta rawena ubodima bajoneta od strane Hrvata u vreme ustanka, le~ena u jednoj maloj italijanskoj vojnoj bolnici.” (str. 171.) l) Biti Hrvat – to je te{ka Bo`ja kazna Potporu~nik Salvatore Loi je, 1953. godine u Torinu {tampao kwigu “Jugoslavija 1941.” sa ve}im brojem originalnih fotografija ispod kojih su slede}i potpisi: 1. “Ubedqive dokumentacije hrvatskih zverstava. Usta{e su masakrirale Srbe u unutra{wosti kasarne, pa onda po no}i ili u praskozorje izneli le{eve i nosili ih, nagomilane na te{kim kolima, slamom pokrivene, na mesta odre|ena za kolektivno bacawe; 2. “Srbi ubijeni na mestima utamawewa Srba.” (Kosti} ovde opisuje fotografiju: “Tu je masa srpskih iznakaènih le{eva i jedan hrvatski vojnik koji sadisti~ki proverava da li su svi mrtvi.”); 3. “Prinudni izgon Srba sa teritorije hrvatske dràve”; 4. “Dokumentacija zverstava izvr{enih od usta{a u Suvaji okolo ku}e popa Spase Devrwe.” (Kosti} kaè: “Vidi se om~a kojom je usmr}ena }erkica protina; na zidu se obeleàvaju “okrvavqeni otisci jedne ruke devoj~ice.”); 5. “Izgled Branka Ridanovi}a koji se spasio iz jame”; 6. “Udarac u potiqak” sa slikom le{a `rtve. (str. 173.) Pored toga, Loi navodi: “Progoni su dobivali karaktere naro~ite svireposti u muslimanskim centrima Bosne, u kojima, pored odre|ene i pitoreskne boje ambijenta (minareti, yamije, privatna arhitektura, ode}a) moèmo slobodno re}i da vlada{e nesumwivo prqav{tina. Prqavost na ulicama, u ku}ama, u telu i du{i stanovnika.” (str. 174.) Navode}i i nekoliko stravi~nih pojedina~nih primera hrvatskog terora, Loi konstatuje: “Srbi umirahu na stotine. Mnogi se spasi{e begom ako je bilo vremena, ali su ih o~ekivali dani nemogu}eg ìvota u {umi. Brojni slu~ajevi behu naro~ito zverski, uvek kad je mogu}e ~initi razlikovawa ~ak na stra{nom poqu pokoqa.” (str. 175.) U jednom slu~aju, “u Gospi}u, jedan otac koji je vodio u {etwu, kao i svaki drugi dan, troje de~ice, be{e zaustavqen od dvojice usta{a. Sa ledenom hladno}om poveri decu jednom prolazniku zamoliv{i ga da ih odvede ku}i staroj babi i pomilovav{i wihove glavice, sledio je ~vrstim korakom dva agenta. Malo posle odjek dve detonacije dao je do znawa da je... justificiran.” (str. 175.) U drugom slu~aju, “mala Ivka V. od ~etiri godine, be{e jedina preostala u wenoj porodici. Sve ~lanove su pobile usta{e, a malu udara{e u potiqak bajonetom, i bez svesti je ba~ena me|u le{eve svojih. Jedan veliki pas, koji je malu voleo, uspe da je odvu~e u obli`wu {umicu, dok je nisu podigla neka izbegla lica koja su se o woj starala. Devoj~ica je nosila jo{ vidqive znake brojnih rana koje nisu bile zarasle.” (str. 176.) 539

Loi ide daqe u prikazivawu duha hrvatske genocidnosti: “Pokoqi su vr{eni po pravilu obavijeni najve}om tajno{}u, naro~ito kolektivni... Srbi odre|eni za smaknu}e, najpre su bivali skoncentrisani u kasarnama; kad no} uzme maha, vodili su ih, u kolonama uàsnih korteà, van varo{i. Prema prirodi terena, wih su ili bacali u jame, ili podvrgavali klasi~nom udarcu u potiqak na ivici rake koju su sami iskopali. Povezani jedan uz drugog ìcom, te jadne `rtve, ~esto jo{ ìve, bacahu strmoglavce u op{tu grobnicu.” (str. 178.) On isti~e da je i od strane italijanskih vojnih komandi zatraèna “do najve}e mogu}e mere dokumentacija o zverstvima po~iwenim od Hrvata da bi se mogli zakovati na stra{ne odgovornosti.” (str. 180.) Za hrvatsku vojsku kaè da uop{te nije zasluìvala da se nazove vojskom u pravom smislu re~i. “Pona{ali su se kao divqe zveri koje traè plen. Eto, to su pravi krivci! Wihove manifestacije varvarstva dovele su hrvatsku dràvu u mu~nu situaciju, staviv{i je u nemogu}nost da ukroti revoluciju, izazvanu wenim sopstvenim agentima.” (str. 181.) Posebno su italijanske okupatorske vojnike potresala hrvatska ìvotiwska ubijawa srpske dece, o ~emu tako|e Loi iznosi nekoliko primera. “Na verandi jedne vi{espratne ku}e pojavila se desetina usta{a koji posmatrahu na trgu ispod wih telesa nekoliko Srba u agoniji; evo, malo posle, druge usta{e koje su brutalno vukli ~etiri de~aka, od kojih je najstariji mogao imati osam godina, koji plakahu dozivaju}i roditeqe ubijene na wihovim prestra{enim o~ima. Najstariji od de~aka, podignut za kosu, bi ba~en sa balkona, a neke usta{e koje ga do~eka{e dole na trgu, ubi{e ga u letu... Brujawe i urlawe zadovoqstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima qudsko nije bilo ni{ta sem fizi~ke figure.” (str. 181.) U velikom broju slu~ajeva Italijani su se pojavqivali kao spasioci bukvalno otimaju}i srpsku neja~ iz hrvatskih zlo~ina~kih ruku. Loi interpretira i ispovest starice koju su Italijani zatekli kao jedinu preìvelu na zgari{tu srpskog sela Suvaje, koje su neposredno pre toga uni{tili Hrvati. Starica kazuje: “Bilo je to neke no}i. ûli smo kako stiù mnogobrojni automobili, koji su bili puni usta{a. Kao prvu meru predostro`nosti blokirali su sve puteve, zatim su podelili selo na zone i otpo~eli sa ~i{}ewem. Sve su to radili u najve}oj ti{ini. Kucali su na sve ku}e. Podigli su qude od 15 godina pa na vi{e. Kontrola dokumenata, reko{e. To su govorili sa tolikom ozbiqno{}u, da niko nije posumwao u wihove re~i. Za kratko vreme oni su ih sakupili ovde – govore}i to pokazivala je na nekoliko mesta na kojima se zapaàla sveè iskopana zemqa – i sve su ih postavili u redove, nastavila je starica. Pre svega, izdali su nare|ewe da svi skinu obu}u i odelo. Zatim je jedan od wih divqa~ki vikao: “Ima li me|u vama koji katolik?” Jedna desetina na{ih, koji su jo{ ranije primili katoli~ku veru, iza|o{e napred. Dobro – re~e jedan od ovih yelata – vi ste na{i drugovi i prijateqi po veri, i sa vama }e se dobro postupati! Vas }emo posledwe ubiti!” Nastao je jedan divqi smeh me|u svim usta{ama na ove wegove re~i. Me|utim, na{i su po~eli da razumevaju {ta se oko wih i sa wima doga|a... i ovi usta{ki psi su po~eli sa izvr{avawem wihovog plana. Pri slaboj svetlosti nekoliko bakqi, otpo~elo je mrcvarewe `rtava. Svi oni koji su o~ajni~ki poku{avali ma kakvu nemogu}u reakciju dobili su revolverski metak u potiqak. Ve}ina wih bila je iskasapqena sa noèvima. Primoravali su ih da vi~u “@i540

veo Paveli}”, ali niko od na{ih to nije hteo u~initi. Svi su pali pozivaju}i posledwe “zbogom.” Mnogi su padali i vikali “@iveo kraq Petar!”... Jadna deco na{a! Ubijeni na prevaru, iznena|eni, ne misle}i na nikakvo zlo! Stvarno, ko je ikada mogao da pomisli na stvar ovakve vrste? Ko je u selu ikada mogao biti okrivqen za ma kakvu politi~ku krivicu ili antihrvatsku aktivnost? Ko se od nas ikada interesovao za politi~ke doga|aje? Ali za ove ubice mi smo bili te{ki krivci... bili smo krivci, jer smo ro|eni kao Srbi!... Hrvati nisu zakasnili da stignu ovamo i odmah po~nu sa wihovim podmuklim planom. (Kad su pobili mu{karce), silovali su skoro sve ène, udate ili ne, mlade ili stare. Mu~ili su decu. Pqa~kali su sve ono {to je od vrednosti i te sve vrednosti su tovarili na automobile. Sve ostalo su uni{tavali. Sve su pobili; ponavqam, sve. Umirale su ène, starci i deca. Uìvali su da ubiju udarcima pu{ke majku i dete koje se obavijalo oko vrata. Ve{ali su, rascepqivali su decu, razbijali im lobawe kundakom od pu{ke i mlatili s wima sa svom snagom o zemqu... Zatim... posu{e benzinom svuda gde su zapalili. I dok su se ovi psi udaqavali pevaju}i, pijani od krvi, selo je gorelo. Preko cele no}i ku}e su gorele sa probodenim i u smrtnom ropcu telesima tolikih èna i dece... Ali kako sam se ja spasila, to sigurno gospodin ho}e da me upita. To }u vam re}i ukratko. U dvori{tu moje ku}e nalazila se, i jo{ i sada se nalazi, jedna velika gomila sena. Kad su stigli ovi psi, ja sam se sakrila unutra, jedva {to sam mogla disati. ûla sam pucwavu iz pu{aka, o~ajni~ko zapomagawe na{ih qudi, urlikawe od radosti ovih ubica. Malo posle toga disawe mi je postalo jo{ teè, osetih jaki miris dima... i nisam za sebe ni{ta znala. Probudila sam se posle duèg vremena... Vikala sam, dolaze da me uzmu. To su bili Srbi, koji su stigli odmah posle nekoliko ~asova po izvr{enom pokoqu, suvi{e kasno. Da, ali kako se dogodilo da se ja spasim? Vatra nije zahvatila seno, jer je avlija, u kojoj se nalazio bunar, iz koga su mnoge familije crpile vodu, bila puna lokvi koje su zaustavqale plamen na wegovom putu... Evo sada ovde, sama, bez sina, bez sinovca. Imala sam ih stotinak! Ne}u se nikad odvojiti od ovog mesta. Ovde su sahraweni svi moji roditeqi i moji zemqaci. Ni{ta mi drugo ne preostaje, nego da ìvim u wihovoj blizini, u o~ekivawu da i mene smrt ponese.” (str. 186-188.) q) Najve}a je sramota biti Hrvat Ratne memoare je 1968. godine izdao i italijanski oficir Enco Kataldi pod naslovom “Jugoslavija na vratima”, u kojima opisuje detaqe spasavawa Srba od hrvatskih pokoqa, pa isti~e: “Pokoq izvr{en od strane Hrvata, na {tetu Srba, o kome je ve} nagove{teno, izgleda da je dostigao bio izme|u 1941. i 1942. godine 356 hiqada pravoslavnih i nekoliko hiqada Jevreja.” (str. 190.) Tome slede konkretni primeri, “ imena Branka Dobrovqevi}a, srpskog sve{tenika iz Vequna, koji je bio prinu|en da iskopa jamu za sopstvenog sina mladi}a Stevana i da prisustvuje pri wegovom ubijawu pre nego {to su i s wim svr{ili; \or|a Boki}a, srpskog sve{tenika iz Namca; dra Veqka Torbice, {esnaestogodi{we devoj~ice Duki} iz Gospi}a; Branka Ra|enovi}a ba~enog ìvog, iako sa prerezanim grkqanom u jamu mrtvih; doktora Spave Lavruja iz 541

Suvaje, kome je bila razbijena lobawa, dok je wegovoj èni izvu~en za~etak iz utrobe i ba~en prema tavanu; (imena) svih pobijenih u Koritu, Srbu, Suvaji, âpqini, Stocu, Gabeli, Berkovi}u, Tasovi}ima, Domanovi}ima, Gra~acu, Gospi}u, Topuskom, Vrgin Mostu, Golubincima itd. nisu drugo do samo pojedini primeri toliko stra{nih pokoqa i umorstava; o~i pova|ene iz o~nih dupqa ili zapaqeni na plamenu sve}e, ise~eni nosevi i jezici, i sise, i nokti, kosti razlomqene, kastrirawa (se~ewe polnih organa), ra{~ere~ewe, mitraqezirawe u grupama na ivici jame, seksualna nasiqa u prisustvu o~eva ili muèva, ili bra}e ili sinova.” (str. 191.) Kosti} daqe potencira detaqe iz zvani~nih izve{taja italijanskih komandi. “U Vequnu, srez Sluw, “usta{e” uhvati{e srpskog sve{tenika Branka Dobrosavqevi}a i naredi{e mu da iskopa jamu za svog sina studenta. Kad je to svr{io, dovedo{e mu de~ka i po~e{e da ga tuku bi~evima pred o~ima oca. Kad se izgubio, dovedo{e ga ponovo, otseko{e mu ruku, oguli{e mu koù sa glave, poveza{e ga da bi mu zadràli izliv krvi, izbatina{e ga i okon~a{e mu ìvot sa udarom ~eki}a u glavu. Otac je posle nateran da poje pravoslavno opelo nad sinom, koji se zvao Stefan: Stefan Dobrosavqevi}. Za vreme opela otac je tri puta padao u nesvest, ali je bi~em bio nagnan da zavr{i. Naposletku je i on ubijen jednim udarom ~eki}a.” (str. 193.) Ovako je jedan o~evidac italijanskim oficirima opisao ubistvo srpskog sve{tenika \or|a Boki}a iz Breìce: “Usta{e” (ovo samo Italijani stavqaju uvek u navodnicima) veza{e \or|a Boki}a za jedno drvo. Bi~evahu ga do krvi, odreza{e mu u{i, nos, jezik i posle mu otesteri{e bradu (podbradak). Pali{e mu o~i nekom sve}om i kad vide{e da i pored svih tih muka `rtva ipak pokazuje znake ìvota, raspori{e mu grudi noèm i opali{e jedan metak iz pi{toqa u taj rez.” (str. 194.) Primeri su sve uàsniji. “1. jula 1941. godine dao je Ante Paveli} sve~anu izjavu (o~igledno pod pritiskom italijanske vlade) da ne}e vi{e biti pokoqa. Od tog vremena klawa se vi{e nisu brojala. U Koritu, srez Gacko (o~igledno su neki nazivi mesta pogre{ni, ali ih ja navodim kako su ozna~eni u italijanskom originalu, L.M.K.), u Srbu, u Suvawi, âpqini, u Stocu, u Gabeli, u Berkovi}u; Tasov~i}i, Domanovi}i, Gra~ac, u zoni Topusko – Vrgin Most, u Gospi}u, u sto drugih mesta Srbi su ubijani na hiqade. Metoda je sad bila druk~ija: mu~ewe u masama, pri ~emu su `rtve bacane u jamu, povezane tri i tri, mitraqez postavqen na grlu jame i vatra na one koji bi bili jo{ u ìvotu... 6. jula 1941. godine uve~e neki italijanski vojnici koji su prelazili klance Gra~aca, privu~eni jednim stra{nim smradom otkri{e jednu jamu prepunu Srba u raspadawu. Me|u wima se kreta{e jedan ~ovek. S mukom je bio izvu~en. On je izme|u ostalog ispri~ao da su prema doktoru Veqku Torbici izvr{ene ove grozote: “usta{e” ga veza{e za jednu klupu. Bi{e ga do nemila. Posle mu kida{e duge, tanke komade mesa, me}ahu so u rane i posle to za{i{e. Izvr{iv{i te grozote, pitahu ga “Misli li da je operacija dobro uspela.” On nije mogao da odgovori, bio je mrtav. A zato {to nije odgovorio, ka`wen je sa mnogim {ibama. Ovaj doga|aj se desio na jednom mestu nedaleko od Gra~aca 3. (a mo`da i 2.) jula 1941. godine... Ne mogu da se pri~aju uàsi koje su “usta{e” izvr{ile nad srpskim devoj~icama. Postoje stotine fotografija koje to potvr|uju, jer one koje su preìvele napade, udarce bajoneta, ~upawe jezika i zuba, nokata i vrhova dojki (a to 542

je sve ~iweno po{to su bile obe{~a{}ene) bile su priqe`no sabrane od na{ih oficira i prenete u italijanske bolnice gde se ba{ i prikupqala ova dokumentacija ~iwenica... U Gospi}u jedna majka dobi hrabrost i ode kod “usta{a” pitaju}i ih da li {ta znaju o wenom sinu koji je nestao pre tri dana. Ova èna je u~inila gre{ku {to je sobom dovela i k}erku od 12 godina. Usta{e je zatraì{e. Na maj~ine proteste krvnici kao da su hteli da je ute{e, dado{e joj jedan mali zave`qaj. @ena mi{qa{e da je neki mali dar, otvori ga i pade u nesvest. Unutra su bile o~i wenog sina. To se dogodilo u Gospi}u, a `rtva se zvala Duki}, imao je 16 godina... To su u~inili Hrvati Srbima. Razume se da mi ne moèmo produàvati te pri~e od kojih se koà jeì: trebalo bi ~itave tomove ispuniti.” (str. 194-195.) m) Komunisti su sistematski prikrivali hrvatske zlo~ine Sve je to objavio iz general{tabskih arhiva rimski dnevni list “Il Tempo”, od 10. septembra 1953. godine, odgovaraju}i jugoslovenskom komunisti~kom diktatoru Titu koji je povodom tr{}anske krize optuìvao Italijane za ratne zlo~ine. Italijani su odgovorili na najargumentovaniji na~in pokazuju}i ko je zapravo ogrezao u ratnim zlo~inima i navode}i “klawe ~itavih srpskih populacija, koje su Hrvati izvr{ili 1941. godine.” (str. 196.) Neprekidno se i u italijanskim izvorima pi{e da su to izri~ito hrvatski zlo~ini. Godine 1960. u reviji “Borgeze” biv{i visoki funkcioner italijanske okupacione uprave, pi{e, potvr|uju}i prethodno objavqeno svedo~ewe ~etni~kog vojvode Dobrosava Jev|evi}a: “U potvrdu onoga {to pi{e vojvoda Jev|evi} o hrvatskim zlo~inima èlim da izjavim, po{to sam tokom rata bio u Rijeci na visokom poloàju, u stalnom kontaktu sa komandom Armije i Prefekture slede}e: fotografski dokumenti zlo~ina koje su ~inili Hrvati i neki Slovenci i protiv Srba i protiv nas istiniti su i dokazuju koliki su varvari ti qudi. Ono {to je pisao Malaparte ìva je istina, jer sam i ja li~no video gomile pova|enih o~iju i na{im vojnicima i oficirima. Kopiju svake fotografije hrvatskih zlo~ina dobijao sam ja, Druga armija, kao i prefektura. Svi ovi dokumenti moraju se nalaziti u Ministarstvu vojnom, ako ih nije neko namerno uklonio. Nisam nikad ~uo da su Srbi pravili takva zverstva ni prema na{im vojnicima, ni prema kom drugom; naprotiv, konstatovao sam ~esto wihovu simpatiju prema Italijanima i odsustvo svake mr`we i spora.” (str. 197.) O hrvatskim masakrima srpskog stanovni{tva pisao je i biv{i profesionalni diplomata i apologeta musolinijevskog reìma Lui|i Vilari u kwizi “Italijanska spoqna politika pod Musolinijem”, a ministar inostranih poslova grof Galeaco ]ano u svom “Dnevniku” vrlo lo{e se izraàva o Hrvatima i wihovom ukupnom pona{awu, ~esto ih nazivaju}i banditima. Publicista Albrio Ruso u kwizi “Revolucija u Jugoslaviji”, objavqenoj u Rimu 1944. godine govori o Hrvatskoj i wenim dràvnim zlo~inima koji nemaju primera za pore|ewe u celoj istoriji. “Ronci koji su pri~vr{}ivali potporne kolce jednog mosta na Savi podigli su se uàsnuti jer je re~no korito bilo puno odse~enih glava i unakaènih le{eva. “Ubijaj, ubijaj!” urlaju usta{e protiv Srba. I seku im glave i bacaju le{eve u vode Save koja te~e lewo i ozbiqno prema Beogradu.” (str. 201.) Posle razmatrawa svih podataka kojima je raspo543

lagao, on zakqu~uje: “Ni fa{isti ni nacisti nemaju ni najudaqenije sli~nosti sa usta{ama, koji predstavqaju faunu apsolutno neuobi~ajenu, izuzetnu. Evgenije Kvaternik im je komandant, Ignacio Lojola usta{tva.” (str. 202.) Za razliku od italijanskih oficira, politi~ara i publicista, vatikanski krugovi su zdu{no podupirali Paveli}a, omogu}ili mu da pobegne preru{en u katoli~kog sve{tenika, pa ~ak i posle Drugog svetskog rata u~estvovali su u prikrivawu hrvatskih zlo~ina. Fiorel Kavali je u Rimu 1947. godine objavio kwigu ~ija je svrha odbrana Stepin~eva, ali se iznesenim ~iwenicama zapravo podupiru optu`be, jer i vatikanskom logikom inspirisani autor se solidari{e sa zlo~inima, a na slede}i na~in brani Stepin~evo u~e{}e u pokr{tavawu pravoslavnih Srba. “Kad su mnogi {izmati~ki sve{tenici bili ubijeni ili su prebegli pred pretwom koja se pred wima jasno ocrtavala... bilo je potrebno voditi ra~una o novoj situaciji, iako je ona varvarski bila provocirana, o narodu bez pastira, dok su protestanti i muslimani poku{ali da iskoriste ovu priliku za svoj prozelitizam, jer se dobro znalo da nasiqa usta{ka imaju za ciq, vi{e nego da se koristi katolicizam, da se razru{i {izmati~ka vera.” (str. 209.) Viktor Novak u “Magnum krimenu” citira dva pisma mostarskog biskupa Alojzija Mi{i}a, upu}ena Stepincu radi internog informisawa, o~igledno pisana u uverewu da nikada ne}e ugledati svetlost dana i dopreti u javnost. Zlo~ini se s pedantnom precizno{}u nabrajaju, ali se qutwa pokazuje samo prema onima koji su otvoreno o zlo~inima govorili jer su takva hvalisawa mogla biti {tetna za op{ti hrvatski i katoli~ki ciq. Biskup Mi{i} pi{e: “Qudi su hvatani kao da su bili ìvotiwe, ubijani, bacani ìvi u ponore. Podprefekt Mostara Baqi} (to je kao zamenik kotorskog predstojnika) musliman, povredio je visokim glasom – trebalo je da }uti a ne da daje sli~ne izjave – da je u Qubiwu jednog jedinog dana ba~eno u jamu 700 {izmatika... Iz Mostara i âpqine su terani ({izmatici) u vagonima punim èna, devoj~ica i de~aka od 10 do 18 godina do stanice [urmanci. Tu su naredili svima da si|u, poveli su ih na brda, gde su i majke i deca bacani u ponore. Svi su na taj na~in umrli. U parohiji Klepci 700 {izmatika je iz okolnih sela ubijeno. Mnogo bih daleko oti{ao kad bih produìo sva ova nabrajawa. U samom Mostaru su po stotine vezivani, vo|eni van grada i ubijani kao ìvotiwe.” (str. 210.) n) I papa je veliki zlo~inac Karlo Falkoni je 1965. godine u Milanu objavio impozantnu kwigu “]utawe Pija XII. Za{to papa nije govorio o nacisti~kim masakrima (pokoqima) u Poqskoj i Hrvatskoj – Neizdana dokumentacija iz arhiva Var{ave i Zagreba.” Analizu pona{awa hrvatske vlasti na planu pravnog progona pravoslavaca on nastavqa opisima nekih konkretnih zlo~ina: “Mnogo re~itiji, me|utim, nego re~i bili su fakti: stra{ne epizode koje su se prenosile od usta do usta i ~iji zna~aj verske diskriminacije (protivpravoslavne) prelazi{e sve vi{e i vi{e u zna~aj rasne (antisrpske) diskriminacije. Oni poticahu od prvih dana NDH; ve} 28. aprila, na primer, u gluvoj no}i, nekoliko stotina usta{a opkoli{e srpska sela Gudovac, Tuke, Brezovac, Kloko~evac i Bolac u srezu Bjelovar; izabra{e 250 qudi, ve}inom seqaka uz popa Boì}a i u~iteqa Ste544

vana Ivankovi}a. Zatim kolonu uputi{e u poqe, natera{e nesre}nike da sami kopaju jame, poveza{e ih ìcom i ìve pokopa{e. Iste no}i kod Vukovara, na obalama Dunava, drugih 180 Srba behu, naprotiv zadavqeni i posle ba~eni u Dunav. U Oto~cu, malo dana zatim, opet hap{ewa u masama: 331 Srbin i uz wih pop i biv{i narodni poslanik srpski Branko Dragosavqevi} sa sinom. Egzekucija be{e, pored obi~nog sistema izbu{enih jama i vezivawa `rtava, udarci sekirom. Ali pop i wegov sin behu sa~uvani za krajwi spektakl. De~ak je komadan pred o~ima oca, koga su naterali da poje molitve za pokoj du{e. Posle, po{to je izvr{io svoju du`nost, pop je bio pot~iwen polaganoj torturi (mu~ewu): prvo mu je o~upana kosa, a posle brada, a onda oguqena koà; kad su mu iskopali o~i, spektakl jo{ ne be{e ni izdaleka zavr{en. Bogohulnija epizoda, koja treba da ostane gnusni simbol celog nemilosrdnog klawa izvr{enog iz protiv-pravoslavne mr`we Paveli}evih Hrvata be{e ipak jedna druga: ona iz Gline. 14. maja sakupqeno je nekoliko stotina Srba iz tog kraja i bliìh sela da bi toboè prisustvovali jednom bogosluèwu, jednom Te Deum (tebe Boga hvalim, L.M.K.), odrànom iz zahvalnosti Bogu za ustav NDH, i oni su upu}eni u crkvu. Kad su tamo stigli, na|o{e sve spremno za liturgiju i pomisli{e da je program izmewen. Nesre}nici nisu naslu}ivali gore, ni onda kada su osetili da se jedan vojni kamion zaustavio pred crkvom, kamion koji je doneo wihove yelate. Ali vi{e nisu sumwali, kad vide{e da ulazi masa pandura sa ciqem da vr{i ne{to neversko i uàsno, vitlaju}i noèvima i sekirama. Usta{ki ~asnik (oficir) upita ko je od prisutnih snabdeven uverewem da je pre{ao na katoli~anstvo. Bili su samo dvojica i oni su odmah pu{teni. Posle toga vrata su bila zamandaqena i po~e masakr (klawe). Crkva, pretvorena u tragi~nu qudsku klanicu, odjekivala je satima od vriske i urlika, a posle od jecaja.” (str. 215-216.) Falkoni posebno govori o ubijawu sve{tenika. “Ubijenih sve{tenika bilo je 300, a vladika pet. Ali ni ti brojevi ne pokazuju ni{ta od uàsa sa kojima su izvr{ena ova ubistva. Dositej, pravoslavni ordinarij (dijecezan) Zagreba bio je stavqen na takve muke da je poludeo; Petar Zimowi} iz Sarajeva, od 80 godina, bio je zadavqen; a monsiwor Platon, bawalu~ki, tako|e od 80 godina, be{e na nogama potkovan kao kow i prisiqen da javno {eta dok se nije onesvestio, a onda mu je i{~upana brada i zapaqena vatra na prsima... Ovi sadizmi, koji nisu bili ni{ta drugo nego akcentirawe metoda primewenih pri “normalnim” egzekucijama u masi, ovi (sadizmi) vr{eni davqewem, ra{~ere~ewem (rastrgnu}em na ~etvoro), – telesa su bila, ne ba{ retko, obe{ena, smeha radi, u mesarnicama sa natpisom “qudsko meso” – (sadizmi) pra}eni su paqewem ku}a i crkava zbijenim `rtvama itd. Ali ne treba zaboraviti na kolac nabodenu decu iz Vlasenice i Kladwa i igre koje su usta{e vr{ile uz `rtve za vreme no}nih orgija.” (str. 219.) Biskup Alojzije Mi{i}, slede}i nadbiskupa sarajevskog Ivana [ari}a koji je nagla{avo da se borba protiv zla, a u slu`bi ~asti, istine i pravde ne moè voditi na plemenit na~in i u rukavicama, odu{evqava se pruènom {ansom da obavi masovno pokatoli~avawe, pa se àli {to mu usta{e u svojoj prevelikoj revnosti likvidiraju i sveè pokatoli~ene qude. On doslovno kaè: “Bo`jom milo{}u se pojavquje danas prilika, kao nikad u pro{losti, da se pomogne hrvatska stvar, da se spasi veliki broj du{a, qudi dobre voqe, mirnih 545

seqaka... Naàlost, neke prido{lice, mladi}i bez obrazovawa i iskustva, koji mesto razuma i intelekta upotrebqavaju vatru i èstinu, usu|uju se da davaju naredbe. Dakle novi prisajediweni stoje u crkvi slu{aju}i misu, oni ih hvataju, qude i ène, mlade i stare, guraju ih napoqe kao be{tije i u masama ih prevode u ve~nost. To ne moè sluìti ni svetoj stvari katoli~anstva ni hrvatskom interesu. Kroz nekoliko godina }e svi osu|ivati te akte neznawa, a me|utim, mi }emo izgubiti povoqnu priliku, korisnu hrvatskoj stvari i svetoj veri katoli~koj, da u Bosni i Hercegovini, mesto mawine u kojoj se nalazimo, postanemo ve}ina.” (str. 219-220.) \akova~ki biskup Ak{ami} u maju 1941. godine izdao je manifest slavonskim i sremskim pravoslavcima u kome poziva: “Biskup \akova je primio dosad u svetu katoli~ku crkvu hiqade gra|ana koji su od dràvnih vlasti dobili svedo~anstvo dobrog vladawa. Ugledajte se na ovu na{u bra}u i podnesite {to je pre mogu}e va{e molbe za prelaz u katoli~ku veru. Kao katolici, mo}i }ete ostati kod svojih ku}a. Mo}i }ete nesmetano da radite na va{em imawu i da vaspitavate va{e sinove za Boga i za hrvatsku dràvu. U katoli~koj crkvi }ete obezbediti spas va{e neumrle du{e, prema svetim re~ima na{eg spasiteqa Isusa Hrista.” (str. 220.) I katoli~ki verski velikodostojnici su zdu{no u~estvovali u pqa~ki i deobi otete srpske i jevrejske imovine. Falkoni navodi i ~itav niz katoli~kih sve{tenika koji su li~no u~estvovali u usta{kim zlo~inima i to stavqaju}i do znawa da je to bilo toliko uobi~ajeno “da taj fenomen ne moè niko da porekne i da je vr{en u takvim srazmerama da ~oveka jeza hvata, ~ak kad bi bile u pitawu samo desetine lica. Ovde se podrazumeva da slu~ajevi, kao onaj franciskanca Miroslava Filipovi}a, pre nego {to su bili od interesa za istoriju kriminaliteta interesuju i patologiju. On je bio upravnik hrvatskog Au{vica, logora Jasenovac, gde je preko 200.000 qudi na{lo smrt, a ne mali deo me|u wima zahvaquju}i wegovim li~nim podvizima da udavi na impozantan na~in. Eh, dakle, pored svih du`nih proporcija, pojava je bila takva da je na na~in neosporan karakterisala stil usta{kih masakra prema onim istrebqewima koja su vr{ena u drugim zemqama za vreme Drugog svetskog rata. Tako npr. nije bilo mogu}e zamisliti jednu kaznenu ekspediciju usta{kih eskadrona bez nekog sve{tenika, bez jednog franciskana, koji ga je vodio i podbadao. Nije ih bilo malo me|u ovim krsta{ima in sakris (u svetim stvarima, L.M.K.), koji su naoruàni i{li naokolo: fra Anton ]evola iz franciskanskog manastira u Splitu sa jasno vidqivim revolverom na tunici (mantiji), sve{tenik Boìdar Bralo sa ni{ta mawe nego mitrom. Ali nije bilo malo ni tih koji su prelazili na dela, da bi svojim vernim pruìli dobar primer. Boìdar Bralo, na primer, koji je bio poznat kao za{titnik famozne divizije “Crna legija” bio je optuèn da je u~estvovao pri masakru 180 Srba na Alipa{inom Mostu i da je posle igrao u mantiji, zajedno sa usta{ama, kao neki mrtva~ki ples oko le{eva. Jedan drugi sve{tenik, Nikola Pilogrvi} iz Bawa Luke, bio je odgovoran za druge pokoqe. Kao oni i jezuiti Lipovac i Cvitan, franciskani Josip Vukeli}, Zvonimir Brekalo, Justin Medi}, Hinko Prli}, i oni svi kapelani ubijahu zarobqene, pali{e stanove i pqa~ka{e naseqa, vode}i borbe u Bosni na ~elu usta{a.” (str. 221-222.) 546

w) Svet se zgraàva nad katoli~kim terorom Falkoni hrvatske zlo~ine pod katoli~kim znamewem defini{e kao “jedan od najapsurdnijih pokoqa van samog rata koji istorija pokazuje, pokoqa koji stra{no revoltiraju.” (str. 223.) Ovi pokoqi, za koje je sve vreme znao Vatikan i svojski ih, uglavnom potpuno, podupirao, poti~u “od jedne dràve koja je napravila od rasisti~ko-verske politike jedan od ugaonih kamena, pozivaju}i se na hiqadugodi{wi prisni savez sa Rimskom crkvom. Od strane episkopata koji je svesno donosio propise o garantovawu slobode i ozbiqnosti preveravawa {izmatika, ali koji (taj episkopat) nije posle dizao glas protiv gu{ewa prava ostalih verskih mawina zemqe i, naro~ito je zatvarao o~i pri brisawu sestrinske crkve i pri klawu wenih stare{ina. Od strane klera i religioznih redova (kalu|erskih redova) te{ko kompromitovanih zlodelima jednog dela wenih ~lanova. Od strane smese bez precedenata verskih organizacija i wihovih vo|a sa aktivno{}u, ~esto amoralnom, jedne strane kao {to je bila usta{ka. Od katoli~ke {tampe koja nije bila samo puna odu{evqewa sa poglavicom i reìmom umrqanim krvqu, nego je ~ak teorizirala wihove doktrine. Sad se vi{e ne moè propustiti a da se ne pita kakvo je bilo pona{awe Svete stolice i posebno Pija XII. [ta je, naime, u~inio Vatikan da bi dekuraìrao vladu NDH u svojim apsurdnim prohtevima hrvatskog pankatolicizma i kakve je direktive dao katoli~koj jerarhiji te zemqe da bi se ovom oduprla? Vrh svega drugog, kakve je mere predodredio i ostvario da bi se spre~ili, ako ni{ta drugo, rasni i verski progoni udruèni sa krvoproli}em, pqa~kom, nasiqima, prinudnim izgonom itd.” (str. 223.) Avro Manhatan u kwizi “Katoli~ki teror danas” jo{ je izri~itiji u ìgosawu vatikanske odgovornosti za hrvatske zlo~ine. “Transformacija katoli~ke jerarhije u stvarnu usta{ku hijerarhiju imala je uàsno zna~ewe. To je zna~ilo da je ceo mehanizam Katoli~ke crkve u Hrvatskoj bio stavqen na potpuno raspoloèwe okrutnih individua re{enih da na~ine od nove dràve jednu kompaktnu politi~ku i vojnu jedinicu, cementiranu najsigurnijim garancijama dràvne nerazorivosti. Takva politika je zna~ila ne samo hrvatski socijalni, kulturni i politi~ki produkt, ve} i potpuno iskorewivawe svega {to je bilo “tu|e” hrvatskom poreklu i wenoj nacionalnoj veri. Ovo je zahtevalo potunu eliminaciju svakog koji nije bio Hrvat.” (str. 228.) Manhatan op{irno opisuje funkcionisawe hrvatske usta{ke dràve koje nije po~ivalo ni na kakvim relevantnim pravnim principima, navodi bezbrojne zlo~ine i logorska mu~ewa, pa posebno potencira izjavu jednog o~evica o masovnom ubijawu dece: “U to vreme nove ène i deca su stizala svakog dana u logor u Staroj Gradi{ki. Od prilike ~etrnaest dana docnije Vrban (komandant logora) je naredio da se sva deca odvoje od wihovih majki i dovedu u jednu sobu. Nama desetorici je bilo re~eno da ih nosimo zavijene u }ebad. Deca su puzala po patosu, a jedno je dete pruìlo i ruku i nogu kroz poluotvorena vrata, tako da se vrata nisu mogla da zatvore. Vrban je uzviknuo: “Gurni vrata!” Po{to ja to nisam uradio, on je zalupio vrata i skrhao detetovu nogu. Onda je zgrabio dete za wegovu zdravu nogu i lupao ga o zid dok dete nije izdahnulo. Posle toga mi smo nastavili da donosimo decu. Kada je soba bila puna, Vrban je doneo otrovan gas i pobio ih sve.” (str. 231.) 547

Manhatan tretira i pitawe Jasenovca, pogotovu spaqivaqe zato~enih Srba. “Spaqivawe u Jasenovcu se vr{ilo u prole}e u 1942. godini. Tako su hteli da imitiraju nacisti~ke logore u Nema~koj i Poqskoj, pa je zato Pi~ili do{ao na ideju da napravi od ciglane krematorijum, u ~emu je i uspeo, pa je od 14 pe}i (sedam na svakoj strani) napravio krematorijum. Onda je doneta odluka da se spaquju ìvi, i da se prosto otvore ogromna gvozdena vrata i ìvi gurnu u vatru, koja je ve} buktala. Taj je plan, me|utim, proizveo stra{nu reakciju me|u onima koji su trebali da budu spaqeni. Svet je vriskao, drao se i fizi~ki se branio. Da bi se izbegle takve scene, re{ilo se da ih prvo ubijaju pa onda spaquju.” (str. 231-232.) Vrhunac hrvatskog katoli~kog terora autor ovako prikazuje: “Kao dopuna ovom uàsnom qudskom baratawu, mu~ewu i legalizovanom usta{kom ubijawu, jedan drugi stra{an instrument, mo`da i najodvratniji od svih, potresao je ve} strahom terorisano stanovni{tvo: “kaznene ekspedicije” koja je izvodila Paveli}eva specijalna milicija, usta{e, koje su se za veoma kratko vreme tako zloglasno proslavile da se mogu uporediti samo s najstra{nijim ~udovi{tima u qudskom obliku u pro{losti. Ove ekspedicije su ru{ile ku}e i sela, hapsile, mu~ile, pqa~kale i ~esto klale wihove stanovnike, a po pravilu nisu ni poku{avale da na|u za to izgovor ili bar formu legalnosti. îtave oblasti, kao {to je, na primer, Bosanska Krajina, Lika, Kordun, Banija, Gorski Kotar, Srem i predeli Slavonije, bile su opusto{ene od wih. Mnoga mala mesta kao Vojni}, Sluw, Korenica, Udbine i Vrgin Most, bila su potpuno uni{tena, dok se pokoq na veliko desio u mnogim mestima kao Rakov Potok, Maksimir (blizu Zagreba), visoravan Vojnovi} u Bjelovaru, Osije~ki gradski park i Jadovno u Lici. U posledwem `rtve su bile povezane ìcom, zajedno u grupama po dvadeset izvedene na ivicu provalije od 1.000 metara, gde su usta{e ubijale samo prve osobe, tako da one povuku za sobom dole i ostale, koji su jo{ ìvi.” (str. 232.) Manhatan iznosi i mnogo drugih primera, ~ije su nam scene uglavnom poznate iz tekstova ve} tretiranih autora. On se ~udi odsustvu qudskosti, zaprepa{}en je originalno{}u egzekucija, metodama koje ranije istorija jednostavno nije zabeleìla. “Najgore zlo~ine, mada izgleda ~udnovato, izvr{ila je inteligencija. Slu~aj Petra Brìce je bez sumwe jedan od najneverovatnijih u ovoj kategoriji. Petar Brìca je bio |ak fraweva~ke {kole u [irokom Brijegu, u Hercegovini, bio je tako|e student prava i ~lan katoli~ke organizacije “kriàra”. U koncentracionom logoru u Jasenovcu, u no}i 29. avgusta 1942. godine izdati su nalozi za ubijawe. Opkladili su se ko moè da ubije najve}i broj zato~enika. Petar Brìca je presekao grkqan kod 1.360 zarobqenika naro~ito o{trim kasapskim noèm. Po{to je bio progla{en za pobednika takmi~ewa, on je bio izabran za “kraqa koqa~a.” Zlatan sat, srebrni servis i pe~eno prase bile su nagrade. Jedan doktor, dr Nikola Nikoli}, Hrvat, bio je o~evidac u logoru kada se ovo desilo, i docnije je svedo~io autenti~nost ovog zaprepa{}uju}eg dela.” (str. 234.) Klawa, udarci maqem po glavi, bacawe u jamu, sagorevawe ìvih qudi, ve{awe, ~ere~ewe. Manhatan sve to strpqivo opisuje kao autor koji je u zapadnoj javnosti dosad najsistemati~nije i najuverqivije prikazao hrvatske zlo~ine i katoli~ki teror. “Usta{e su vi{e puta poklale sve stanovnike srpskog 548

sela, pa su nemilosrdno mu~ili i ubijali ~ak i decu, da bi na kraju zapalili i sela. U selu [u{wari, na primer, usta{e, po{to su ubili skoro sve stanovnike, odveli su oko dvadesetoro preìvele dece, vezali ih za ulaz jedne velike {upe, koju su potom zapalili. Ve}ina dece, prose~no od deset godina, ìva su izgorela. Mali broj dece, koja su preìvela, uàsno unakaèna opekotinama, bila su potom pobijena. êtiri o~evica ovako svedo~e: “U selu Gorevcu, 13. septembra 1941. godine deca stara oko tri godine bila su nabijena na kolac. U nekim mestima majke su se bacale u naru~ju sa decom, i kolac je prolazio kroz dete i majku. A grudi nekih mladih devojaka bile su vezane ili prese~ene tako da su neke bile naterane da provuku svoje ruke kroz wih. Qudima su isekli u{i i noseve, i iskopali o~i.” (str. 234-235.) Kosti} daqe op{irno citira opise hrvatskih zlo~ina nad srpskim narodom iz studije “Rat siroma{nih” Vitorija Gorecla, objavqene 1958. godine, kao i iz napisa Koradi Colija i Roberta Bitkoqe o hrvatskom genocidnom progonu Jevreja. Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u kwizi “Kaput”, objavqenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Paveli}a na wegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i uàsnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: “To je poklon mojih vernih usta{a, to su dvadeset kilograma qudskih o~iju.” (str. 260.) Ta korpa o~iju je najupe~atqiviji dokaz hrvatske hiqadugodi{we kulture. Jednostavno govori sve o tom zlo~ina~kom narodu. o) Hrvatski zlo~ini se ne mogu zaboraviti U Melburnu, u Australiji, Lazo Kosti} je 1975. godine objavio bro{uru “Dodatak kwizi Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu prema izjavama wihovih saveznika” i u woj prezentovao podatke do kojih je naknadno do{ao, a prva, redovna kwiga ve} uveliko pripremana za {tampawe, koje se unedogled oteglo zbog gotovo redovnih peripetija s kojima se susre}u emigrantski pisci i izdava~i. Tako analizira kwigu Fridriha Hera “Vera Adolfa Hitlera”, objavqenu u Cirihu 1960. godine, koji tako|e op{irno pi{e o hrvatskim zlo~inima i Paveli}a naziva najgroznijom li~no{}u dvadesetog veka. On posebno ìgo{e zlodela katoli~ke crkve zbog zaslepqenosti verskom mr`wom i spremnosti na kori{}ewe najprqavijih i najpodmuklijih sredstava prozelitizma. I za samog Hitlera tvrdi da po svojoj strukturi li~nosti odaje da je u mladosti vaspitavan u strogo katoli~kom duhu. Drugi nema~ki autor, Klaus Libe 1974. godine tako|e pi{e o hrvatskim zlo~inima i ulozi katoli~kog sve{tenstva u genocidu nad srpskim narodom. On posebno insistira na ~iwenici da je nadbiskup Stepinac mogao da spre~i zlo~ine samo da je hteo, ali je radije }utao i ~ekao da mu Paveli} ra{~isti teren. Kosti} op{irno citira ve}i broj nema~kih i neke francuske autore, ~esto te citate daje i u wihovom originalu, ali je tu uglavnom re~ o ponavqawu iskaza datih u osnovnoj kwizi. Mi }emo ovde preneti samo neke nove detaqe, kao {to je segment iz izve{taja nema~kog poslanstva u Nezavisnoj Dràvi Hrvatskoj, upu}enog 21. novembra 1942. godine Ministarstvu spoqnih poslova Rajha, u kome se, izme|u ostalog, kaè: “Povodom svog unapre|ewa u ~in usta{kog kapetana vi{i policijski komesar Tomi} je priredio veliku razuzdanu pijan549

ku. Posle ru~ka nastalo je pijan~ewe. Kada su svi bili totalno pijani, po~eo je Tomi} da puca iz pi{toqa. Kao meta sluìle su mu skupocene uqane slike i kristali. Oko pono}i moralo je nekoliko usta{a da dovedu iz zatvora nekoliko Srba u lokal. Ti Srbi su izbodeni noèvima, a usta{e su iz rana sisali krv.” (str. 41-42.) Italijanski general Pircio Biroli je u raportu Vrhovnoj komandi o vojno-politi~koj situaciji u Crnoj Gori, 12. avgusta 1941. godine pisao: “Od svih balkanskih naroda, Srbi su, po mom mi{qewu, bez obzira na wihov surov karakter, jo{ najboqi. Hrvati su podli i dvoli~ni, pravi licemeri i kukavice, nasuprot ratni~kom i vite{kom duhu Srba i Crnogoraca.” (str. 53.) U izve{taju Komande obave{tajnog odseka 6. armijskog korpusa vi{oj komandi o ratnim zbivawima u Kqu~u, pored niza hrvatskih zlo~ina koje opisuje na osnovu iskaza slu~ajno preìvelih Srba, kaè se i slede}e: “Izme|u raznih divqa{tava koje navode najodvratnije je ono da su Srbe prinudili da jedu vlastite o~i, koje su im pre toga izvadili.” (str. 59.) Povodom smrti Ante Paveli}a italijanski list “Korijere dela sera” objavio je op{iran nekrolog u kome je citirao javno izre~ene Paveli}eve re~i da “nije pravi usta{a koji se ne ose}a i nije u stawu da zakoqe novoro|en~e u maj~inoj utrobi.” (str. 66.) List podse}a i na Milapartovo iskustvo sa srpskim o~ima na Paveli}evom stolu, i to u broju od 30. aprila 1959. godine. U obiqu arhivske gra|e, publicisti~kih i novinskih natpisa, Kosti} citira i mnoge {vajcarske autore. Tako navodi i pisawe dopisnika iz Splita @aka Isara koji je 1944. godine u Lozani objavio kwigu svedo~anstava o ratnim strahotama pod naslovom “Vi|eno u Jugoslaviji.” Najstra{niji su slede}i primeri: “U selu Stradawe otvorili su utrobu jednoj Srpkiwi, nose}oj u ~etvrtom mesecu, izvukli su joj dete i za{ili namesto wega ìvu ma~ku. Jedan penzionisani stari srpski u~iteq, raniji predsednik {kole u Travniku, ba~en je na zemqu i jedan usta{a mu je istrgao srce, prerezav{i ga od grkqana na niè {tiletom.” (str. 76.)

550

Glava osma HRVATI KAO NAJVE]I SRPSKI ZLOTVORI Profesor Lazo Kosti} je, 1957. godine, u îkagu objavio kapitalnu studiju “Sporni predeli Srba i Hrvata”, u izdawu Ameri~kog instituta za balkanska pitawa. Kwiga je 1990. godine pre{tampana u Beogradu, u izdawu “AIZ Dosije”, pa }e prema tom izdawu ovde biti citirana. U kwizi obra|uje pitawe srpskohrvatskih teritorijalnih sporewa na podru~ju Hrvatske, Dalmacije i Slavonije. Boku Kotorsku, Dubrovnik i Srem uop{te Kosti} ne smatra spornim nego ~isto srpskim predelima, {to je i dokazao u drugim svojim delima, a problem Bosne i Hercegovine je posebno obradio u vi{e studija o kojima }e tek biti re~i.

1. Teritorijalni sporovi Srba i Hrvata Polazna Kosti}eva postavka je da je srpsko stanovni{tvo u Hrvatskoj, Dalmaciji i Slavoniji naseqeno “od davnina, da je ono do{lo u te krajeve da ih brani, da je pozivano da do|e, da se dràlo dobro i odbranilo vi{e puta granicu, da je ipak goweno i tretirano nezahvalno{}u, da su mu priznavane privilegije i posle krwene odn. ignorisane, da je u posledwe vreme zlo~ina~ki tretirano od stanovni{tva koje ga opkoqava itd.” (str. 12.) Otuda i proisti~u srpska prava na velike delove tih teritorija: “Danas ~ak niko i ne traì oslonac u pro{losti za priznavawe ovakvih prava. U kulturnim i civilizovanim dràvama sveta svaki je pojedinac za{ti}en pravnim poretkom zato {to je ~ovek, a svaki kolektiv (nacionalni, verski itd.) zato {to on tako|e postoji u svetu stvarnosti. Kod Hrvata toga nema. Oni ne po{tuju nikoga do sebe (a slabo i sebe), i za svaku svoju aspiraciju, i za svaki svoj postupak, konstrui{u neka nebulozna “prava”. Nije uzalud re~eno da je to narod koji je najvi{e na svetu imao stranaka “prava”. (str. 12.) Slavistika kao nauka kroz celi XIXvek nije imala ve}e probleme od etni~ke zbrke na Balkanu, pogotovo od pitawa teritorijalne situiranosti i etni~kog razgrani~ewa Srba i Hrvata. Bez obzira na sve me|usobne razlike u pogledima pojedinih nau~nika, kao op{ta konstanta pojavquje se podatak da su oni Srbe teritorijalno vezivali za veoma veliki prostor, a Hrvate za krajwe mali. “Pojam Hrvata se ograni~ava na samo jednu sasvim usko obeleènu “skupinu” na podru~ju recimo dana{we Jugoslavije. Jedni slavisti – a to su mahom severni Sloveni, u prvom redu êsi – priznaju kao Hrvate samo kajkavce. Drugi, Slovenci npr., smatraju kajkavce za Slovence, a Hrvate ograni~avaju na ~akavce.” (str. 19.) Suo~en s tim nedoumicama Gijom Leàn u kwizi “Etnografija evropske Turske” objavqene 1861. godine, pisao je: “Hrvati (Horvat, Hervat) ne obrazu551

ju jedan jasno uo~qiv sastavni deo “jugoslovenske rase”, jer nema vaqda dva slavista ~ija se mi{qewa o geografskom rasprostirawu Hrvata podudaraju.” (str. 20.) Lazo Kosti} tu ~iwenicu rezimira na slede}i na~in: “Nema ba{ nijedne, ama bukvalno nijedne oblasti dana{we Jugoslavije koju su svi veliki slavisti XIX veka priznali kao nesumwivo hrvatsku. Veliki slavisti, kao {to su Kopitar i dr., osporavaju ~ak Hrvatima kao naciji sam Zagreb sa okolinom. Jedino u ~emu se svi slavisti slaù, to je da su zaista ~isti Hrvati oni koji su napustili Hrvatsku pri pojavi Turaka i prebegli daleko u Ma|arsku i Austriju, ~ak do Moravske. Danas su oni ve}im delom pretopqeni u narode me|u kojima ìve. S druge strane, svi zna~ajni slavisti XIX veka priznaju kao nespornu srpsku nacionalnu teritoriju skoro sve {to Srbi revindiciraju, bar pet {estina onoga {to najve}i srpski “{ovinisti” za svoj narod traè.” (str. 20.) Tako je Josif Dobrovski smatrao da je u na{em podnebqu samo kajkavski dijalekat mogu}e identifikovati kao hrvatski jezik, a za sve druge je tvrdio da je srpski. Shodno tome tvrdio je da Hrvati ìve samo u Hrvatskom Zagorju i wegovoj okolini, a na svim drugim podru~jima Hrvatske, Dalmacije i Slavonije Srbi. U pismu Jerneju Kopitaru, objavqenom 1879. godine u “Arhivu za slovensku filologiju”, Dobrovski je pisao: “Krawci, Dowo{tajerci (Bezjaci tj. zagreba~ki Hrvati) po Salagijusu su oni Hrvati Konstantina (Porfirogenita, L.M.K.) koji su se odelili od dalmatinskih i povukli u Panoniju. Ugarski Slovenci, to su emigranti (noviji) iz [tajerske, Dowe Krawske itd., samo oni govore ne umesto u. Panonski Hrvati bi se mogli, dakle, podeliti u a) prave (zagreba~ke) Slovence, b) ugarske Slovence, i v) krawske, {tajerske, koru{ke. Dalmatinci su napola Srbi (glagoqa{i), a }irili~ari su ~isti Srbi... Geografski nazivi me malo interesuju. Ti Dubrova~ni, Makedonci i Bosanci su Srbi. Krawci, Bezjaci, Panonski Hrvati su po poreklu Hrvati.” (str. 21.) Pismom od 6. marta 1810. godine, Dobrovski to pitawe jo{ vi{e precizira: “Pravi hrvatski jezik, to je zagreba~ki, i prema tome su svi Va{i Vindi (Slovenci) Hrvati, po{to su (prema Vama) Hrvati Vindi. Zemqa koja se sada zove Hrvatska, s obe strane Save, nije se nikad zvala Hrvatska, pa ipak je bila naseqena od Hrvata, a pravo su imali da je razlikuju od mnogo nado{lih Slavonaca, {to su ovaj deo nazvali Slavonijom... ôvek se navikne na geografska imena, a op{te nazive odbaci. Bosanac se ne}e zvati Srbinom, to vaì i za Dalmatince; pa zar ipak zato nisu Srbi? Vodene Hrvate ja ne poznajem. To bi ipak mogle biti prave hrvatske kolonije, kao {to ih ima u Moravskoj (od 1650.) i nedaleko Poùna. Oni se tako|e nazivaju Hrvatima, ali ne i Ajzenbur{ki Vindi.” (str. 21.) I najzna~ajniji hrvatski istori~ar Ferdo [i{i} u kwizi “Biskup [trosmajer i ju`noslovenska misao” objavqenoj u Beogradu 1922. godine, isti~e: “Opat Dobrovski prvi je stao graditi etnografski sistem slovenskih naroda prema jezi~koj srodnosti, u kojem je sistemu Ju`ne Slovene podijelio u ove skupine: 1) Vindi (Sloveni Koru{ke, Krawske, Primorja, [tajerske, Prekomurja) i provincijelni Hrvati (tj. svi kajkavci); 2) Srbi, Bo{waci, Slavonci, Dalmatinci, Crnogorci i Hrvatska Krajina ili jednim imenom Iliri (tj. svi {tokavci); i 3) Bugari. Ova razdioba ostade za slavensku nauku uglavnom merodavna sve do Miklo{i}a (u drugoj polovini XIX vijeka). Prema tome, dakle, bija{e kod inteligencije u prvoj ~etvrti XIX vijeka ime hrvatsko ograni~eno iskqu~ivo na kajkavce, naime na sjeverni dio @upanije zagreba~ke do Kupe, ~itavu vara`dinsku (s Me|umurjem), zapadni dio krièva~ke.” (str. 22.) 552

Jernej Kopitar nije prihvatao ba{ sve teze Dobrovskog, pa je u vi{e pisama s wim polemisao isti~u}i: “Ja sam sigurno toliko pravedan prema Hrvatima kao Va{a Pre~asnost prema Slovencima, ali pogre{an naziv vre|a me (sabla`wava me): ne, mi Slovenci da treba da se zovemo Hrvati, nego oni sami treba da se zovu ono {to su, tj. Slovenci.” (str. 23.) Ali zato Kopitar Hrvate locira na najuè geografsko podru~je: “Hrvati u Panoniji, koji su se odvojili od Hrvata u Dalmaciji, ne mogu da se traè u Slavoniji, [tajerskoj i Krawskoj, nego po samom Kr~ali}u, u Istri i u Hrvatskoj ju`no od Kupe.” (str. 23.) Pavle Josif [afarik u svojoj “Istoriji slovenskih jezika i kwièvnosti”, {tampanoj 1826. godine, izri~ito Bosance, Crnogorce, Slavonce i Dalmatince smatra Srbima. On, dakle, svoje nau~ne iskaze nije temeqio na verskim razlikama pravoslavaca i katolika, nego na dijalektolo{kim posebnostima. U kwizi “Srpska zrna za ~itawe”, objavqenoj 1933. godine u Pe{ti, [afarik insistira da je “istorijski i lingvisti~ki utvr|ena ~iwenica da, kao {to Srbi u Srbiji, Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji, zajedno sa~iwavaju samo jednu granu velikog slovenskog stabla, pa pripadali oni isto~noj ili zapadnoj crkvi, isto tako wihov jezik sa~iwava samo jedan dijalekt (ne vi{e wih, L.M.K.) iako sa mnogo neznatnih varijeteta.” (str. 24.) Daqe, on pokazuje da je i nekada{wa hrvatska dràva obuhvatala i delove srpskih teritorija pa zakqu~uje: “Stara Horvatska na jugu Kupe, sa rezidencijama Biha} u dana{woj Bosni i Biograd u dana{woj Dalmaciji, pripadala je oduvek {to se jezika ti~e srpskoj narodnoj i jezi~koj posebnosti. Ono {to stari pisci ovih oblasti zovu horvatski, to je ~isto srpski, dok se dijalekt na naslovima kwiga iz XVI veka, danas tzv. horvatski, od uro|enika samih jo{ uvek zove slovenski.” (str. 24.) U kwizi “Slovenske staroìtnosti”, objavqenoj u Lajpcigu 1843. godine, [afarik je jo{ izri~itiji po pitawu teritorijalne rasprostrawenosti Srba na Balkanu: “Sva srpska plemena, koja su se nastanila izme|u Hrvata i Bugarskih Slovena na slivovima Bosne, Drine, Kolubare, Zapadne ili Srpske Morave, Ibra, Neretve i Mora~e, pripadali su na osnovu osobina wihovog zajedni~kog jezika jednom i istom narodu. Zbog toga se ovde moè govoriti samo o raznim granama jednog istog mo}nog plemena, a niukom slu~aju o raznim narodima u pravom smislu re~i.” (str. 25.) Vatroslav Jagi}, u “Arhivu za slovensku filologiju” za 1889. godinu, interpretira Franca Miklo{i}a, pa kao vara`dinski Hrvat, ali i ozbiqan nau~nik, kaè: “Po Miklo{i}u, “horvatski” se govori u Istri, u Primorju (verovatno Hrvatskom primorju? L.M.K.), u Dalmaciji severno od Neretve, govore ga katolici Bosne i Hercegovine, ranije Vojne Krajine i Slavonije (Budmani HIII) a zatim ga govore Hrvati naseqeni u vi{e ùpanija Zapadne Ma|arske i jo{ Horvati Dowe Austrije (Lata-Marofeld i Taja) i oni koji stanuju u Moravskoj. K wima dolaze jo{ i Hrvati Ju`ne Italije.” (str. 26.) S druge strane, Srbin katolik Milan Re{etar u svojoj studiji o ~akav{tini, objavqenoj 1891. godine u istom, ina~e, veoma uglednom ~asopisu, kaè: “Prvobitno je ~akavski govoreno ne samo na celom podru~ju Stare Hrvatske (Severna Dalmacija, Hrvatsko Primorje, Zapadna Bosna, Isto~na Istra sa Kvarnerskim ostrvima), ve} i u jo{ nekim pograni~nim predelima, koji delom tek docnije (verovatno u HIveku) dospe{e pod hrvatsku vlast (Sredwa Dalmacija, sliv Kupe), ili ~ak nikad ne do|o{e pod hrvatsku vlast (Peqe{ac, Kor~ula, Lastovo, verovatno i jedan deo Zapadne Istre). Po{to se u Staroj Hrvatskoj govori553

lo iskqu~ivo ~akavski, po{to su stanovnici Stare Hrvatske sa~iwavali masu ~akavaca, i {to se u prvim istorijskim vekovima hrvatsko ime pojavquje samo u ~akavskim predelima i jezi~nim spomenicima, to je potpuno opravdano, zajedno sa Miklo{i}em, uzeti, da je hrvatski istovetan sa ~akavskim, i obrnuto. I po{to je, s druge strane, dokazano svim starijim jezi~nim spomenicima da se u svim oblastima koje su kra}e ili duè vreme bile delovi srpske dràve samo {tokavski govorilo (Stara Srbija, Srbija, Crna Gora, Zeta, Hercegovina, Ju`na Dalmacija, Isto~na i Ju`na Bosna, Srem), i da se u ovim oblastima srpsko ime upotrebqavalo za narod i za jezik, ~esto ~ak i u vreme kad nije postojala dràvna pripadnost Srbiji – onda se opet mora dati pravo onome ko sa Miklo{i}em izjavquje da su {tokavski i srpski pojmovi koji se poklapaju.” (str. 27.) Hrvatski slavista Tomo Mareti} u svojoj kwizi “Slaveni u davnini”, objavqenoj u Zagrebu 1889. godine u izdawu “Matice hrvatske”, tvrdio je da su izvorni Hrvati samo ikavci, a poput istaknutog franciskanca Matije Petra Katani}a glavnu argumentaciju nalazi u Porfirogenitovim spisima za preciznu geografsku projekciju prostornog razme{taja Srba i Hrvata po dolasku na Balkansko poluostrvo. Mareti} kaè: “Hrvatska se zemqa po~iwe od rijeke Cetine i dopire do primorja sve do granice Istrije ili do grada Albona (danas Labin), a u gorwoj strani prelazi ne{to i preko pokrajine Istrije; pri Cetini i Hlijevnu pribliàva se srpskoj zemqi... Poznato je da rijeka Cetina uti~e u more ispod grada Spqeta, ali je wezin tok krivuqast. Zato treba dodati da je samo najdowi tijek te rijeke ~inio granicu hrvatske dràve, a ostali se wezin dio nalazio u hrvatskoj dràvi. To se posve jasno razabira iz drugijeh Porfirogenitovijeh biqeàka. Tako bi nam ju`na i sjeverna granica dalmatinske Hrvatske bila poznata. Da je na zapadnoj strani leàlo Jadransko more, to je stvar koju je dosta samo spomenuti. Najteì je posao sa isto~nom granicom. Toliko je sigurno da je Hrvatskoj na istoku leàla Srbija, samo je dakako pitawe gdje je prestajala Hrvatska a gdje je po~iwala Srbija? Wima se ~ini da Hrvatsku od Srbije rastavqa voda Vrbas, koja te~e krosred dana{we Bosne i utje~e u Savu... Tako je dana{wa Bosna Vrbasu na istoku bila dio srpske dràve... Sjeverna je granica Porfirogenitovoj Srbiji dakako rijeka Sava, i to onaj dio wezin koji je izme|u u{}a Vrbasa pa od prilike do u{}a Drine... Porfirogenit o Zahumqanima, Trebiwanima (s Konavqanima) i Neretqanima izrijekom veli da su srpske narodnosti; o Dukqanima ne veli (vaqda je zaboravio zabiqeìti ili nije znao) ni{ta koje su narodnosti, da li hrvatske, da li srpske. Ali, ako pomislimo da su Dukqani najju`niji od ona ~etiri plemena i da su pravi Hrvati dosezali do rijeke Cetine, onda }e nam biti veoma vjerojatno da su i Dukqani bili iste narodnosti koje i Srbi.” (str. 27-28.) a) Geografski poloàji srpskih i hrvatskih teritorija Najzna~ajniji francuski slavista Siprijan Rober u kwizi “Sloveni u Turskoj”, objavqenoj u Parizu 1844. godine, kaè: “Srpska grana, van Kneèvine Srbije, obuhvata Crnu Goru, Bosnu i brojne predele Albanije i Makedonije. Ako neka evropska sila ne uspe da ih podeli, srpsko stanovni{tvo koje govori celo istim jezikom, ujedini}e se pre, a posle u samo jednu dràvu jaku od dva 554

i po miliona stanovnika doma}ih... Srpska rasa zauzima tre}inu Evropske Turske i ceo jug Ugarske. U Turskoj, wene pokrajine su: Bosna, Hercegovina, deo Makedonije, Severoistok Arbanije, Crna Gora i Kneèvina specijalno nazvata Srbija. U Austrijskom carstvu, Srbin obitava Dalmaciju, Hrvatsku, Slavoniju, deo Istre, Vojnu Krajinu, Banat, Srem i Dunavsku obalu od Be~a do SentAndreje kod Budima.” (str. 29.) Hajnrih Berghans je, 1847. godine, pisao da Srbi “nastawuju sav predeo koji grani~i na severu sa Ilircima i Mayarima, na jugu sa Arbanasima, na zapadu sa Jadranskim morem, a na istoku sa Bugarskom. Tamo, dakle, spadaju: najve}i deo Istre, cela Dalmacija, austrijska vojna granica skoro cela, jedan deo Ju`ne Ma|arske (tu je spadala i Slavonija, L.M.K.), cela Bosna i cela Srbija. Srbi su, dakle, podeqeni pod austrijsko i osmansko suverenstvo. Lokalni nazivi su: Dalmatinci, Morlaci, Crnogorci, Bosanci; oni ne ukazuju na neku deobu jezika, jer Srbi govore svuda jedan isti dijalekat.” (str. 31.) Adrijan Balbi u kwizi “Op{ta geografija”, koja je iza{la u vi{e izdawa, a Kosti} ukazuje na sedmo iz 1883. i osmo iz 1894. godine, isti~e da Hrvati “zauzimaju provincijalni predeo Hrvatske, zapadni deo nekada{we Vojne krajine, jedan mali deo jugoisto~ne Krawske, isto~nu Istru sa Kvarnerskim ostrvima i vi{e kolonija zapadne Ma|arske, Banata, Dowe Austrije (na moravsko-ma|arskoj granici) i Moravske (na Taji). Srbi nastawuju Dalmaciju (kao “Dalmatinci”, “Morlaci”, “Dubrov~ani”, “Bokeqi”), jedan veliki deo Vojvodine i Banata zajedno sa predelom nekada{we Srpsko-banatske vojne krajine (Srbi, [okci, Buwevci), Slavonije i jedan deo nekada{we Hrvatsko-slavonske vojne krajine (“Slavonci”), jedan pojas Ju`ne Ma|arske (“Raci”) i jugozapadni deo Istre (“Morlaci”).” (str. 31.) Mihael i Artur Haberland su u svom delu “Narodi Evrope”, objavqenom u [tutgartu 1928. godine, ukazali kako su neke, prethodno ~isto hrvatske teritorije, intenzivno mewale etni~ku strukturu i gubile osnovne hrvatske karakteristike, dok su srpski prostori sa~uvali svoje nacionalne specifi~nosti. Tako u jednom sasvim konkretnom slu~aju kaù: “[areno sakupqeno i pome{ano slovensko stanovni{tvo Istre – Hrvati, Srbi, Uskoci, ]i}e, slovenizirani Rumuni – jako zaostaju u zna~aju po etnografiji iza znatno ~istije izraène srpske nacionalnosti, koju nalazimo u Dalmaciji, kao i u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji.” (str. 32.) Etnograf Hugo Vernacik u kwizi “Nova velika etnografija”, objavqenoj 1954. godine, ukazuje i na krsnu slavu kao izrazito i jedino srpsku karakteristiku i kriterijum razlikovawa srpskog od nesrpskog slovenskog stanovni{tva, pa isti~e: “Ne samo pravoslavni Srbi, ve} i katoli~ki Srbi Dalmacije, Bosne i Slavonije – po{tuju izvesnog sveca kao za{titinika porodice, mada taj obi~aj kod katolika sve vi{e i{~ezava.” (str. 32.) Austrijski etnograf Karl êrnig, u kwizi “Etnografija Austrougarske monarhije”, govori o tri linije razgrani~ewa Srba i Hrvata, istarskoj, jadranskoj i slavonskoj, pa ~ak uvodi i kategoriju Srbo-Hrvata, kojima o~igledno naziva Srbe katolike, jasno ih razlikuju}i od pravih Hrvata. Dakle, pored jednog dela Istre, iz êrnigove kwige se vidi da autor celu Dalmaciju i Slavoniju izrazito tretira kao srpsku teritoriju. 555

Po pitawu etni~ko-teritorijalnog razgrani~ewa Srba i Hrvata jo{ je precizniji najzna~ajniji austrijski statisti~ar Adolf Fiker u kwizi “Stanovni{tvo Austrijske monarhije u wegovim najva`nijim momentima, predstavqeno statisti~ki”, objavqenoj 1860. godine u Goti. On navodi da “Kraqevina Hrvatska sa wenih osam pukovskih srezova Hrvatsko-slavonske vojne granice pripada Hrvatima, a svi predeli koji leè isto~no od toga pripadaju Srbima, i jedno produèwe prema severu tako postavqene deobne linije odvaja sasvim ta~no hrvatska i srpska jezi~ka ostrva.” (str. 34.) Fiker u novoj kwizi, objavqenoj deset godina kasnije, obja{wava kako su “pravi” Hrvati, iz nekada{we Primorske Hrvatske, kroatizovali Slovence, kajkavce, koji su ìveli u Zagrebu i {iroj okolini, pa govori o dve kategorije Hrvata – Slovenco-Hrvatima i Srbo-Hrvatima u koju su zapravo prerastali Srbi katolici. “îwenica da je jedan znatan deo Hrvata nastao tek krajem XVI veka od hrvatiziranih Slovenaca, a drugi deo ba{ stoga stoji Srbima jo{ sada nesravwivo bliè, opravdava razlikovawe Slovenco-Hrvata i Srbo-Hrvata... Pa ipak, ìve Slovenco-Hrvati jo{ i jugoisto~no od linije Sisak – Ivani} pome{ani sa Srbo-Hrvatima sve do Jasenovca prekoputa u{}a Une u Savu i grani~e u ovom me{anom sastavu uzdu` Save direktno sa Srbima.” [to se Srba ti~e, wihovo razlikovawe “na ogranke ~ini se ili s obzirom na teritoriju koju nastawuju (Slavonci, Dalmatinci, Dubrov~ani, Bokeqi) ili s obzirom na veru koju ispovedaju (gr~ko-isto~ni Raci, gr~ko-katoli~ki [okci i Buwevci). Samo naziv Morlaka u Dalmaciji ima jo{ utoliko etnografsko obele`je, {to se pod wim pojavquju tako|e i posledwi, uostalom davno ve} slavizirani ostaci Avara.” (str. 35.) Na osnovu detaqne analize Fikerove kwige, Kosti} izvodi slede}i zakqu~ak: “Deo teritorije koji tada{wa austrijska uprava i zvani~na austrijska nauka priznaje Hrvatima vi{e je nego mizeran. Jedva se da kartama i prikazati. Pa ne samo to: ni tu ~ak, ni skoro nigde, ina~e, ovi statisti~ko-geografski nau~nici ne nalaze ~iste Hrvate, ve} nekakvu me{avinu ili sa Slovencima ili sa Srbima.” (str. 35.) To potvr|uju i tvrdwe poznatog be~kog profesora statistike Brakelija, koji u kwizi “Priru~nik geografije i statistike austrijske carevine”, objavqenoj u Lajpcigu 1861. godine, kaè: “Hrvati (kao SlovencoHrvati i Srbo-Hrvati) zauzimaju Hrvatsku, zapadni deo Vojne krajine, jedan mali deo jugoisto~ne Krawske, Isto~nu Istru sa Kvarnerskim ostrvqem, i vi{e kolonija Zapadne Ma|arske, Banata, Dowe Austrije i Ma|arske. Srbi nastawuju Dalmaciju (kao “Dalmatinci, Morlaci, Dubrov~ani i Bokeqi”), veliki deo Vojvodine i Banata sa Srpsko-banatskom vojnom krajinom (“Srbi, [okci, Buwevci”), Slavoniju i jedan deo Hrvatsko-slavonske vojne krajine (“Slavonci”), jedan pojas Ju`ne Ma|arske (“Raci”) i jugozapadni deo Istre (“Morlaci”).” (str. 35.) U drugoj kwizi pod naslovom “Evropske dràve”, objavqenoj 1876. godine, isti autor je jo{ odre|eniji: “Hrvatskom jezi~kom plemenu pripadaju stanovnici Hrvatske, ali je ovo zastupqeno u ve}em broju u ju`nim zemaqskim delovima Ma|arske, u Istri i na Kvarnerskom ostrvqu, u mawem broju u Krawskoj i u izvesnim jezi~kim ostrvima Dowe Austrije i Moravske. Srbi nastawuju Slavoniju (“Slavonci”), ve}e pojaseve Ju`ne Ma|arske (“Raci”), jugozapad Istre (“Morlaci”), i celu Dalmaciju (“Dalmatinci”).” (str. 36.) 556

b) Verske razlike izme|u Srba i Hrvata I Jakob Grim je, u tekstu objavqenom 1815. godine, u potpunosti izjedna~avao Hrvate i Krawce, odnosno dana{we Slovence, a za Dalmaciju, Slavoniju, Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru tvrdi da ih naseqava srpsko stanovni{tvo pravoslavne katoli~ke i muslimanske veroispovesti. Nema~ki filolog Johan Severin Fater u znamenitom delu iz oblasti kwièvnosti, gramatike, leksike i drugih jezi~kih disciplina, pisao je, 1847. godine, da Srbima smatra: “1) Srbe u uèm smislu ili Srbijance, u nekada{woj Kraqevini Srbiji, sada{woj turskoj provinciji Serf-vilajet, na obe strane Morave, izme|u Timoka, Drine, Balkana, Save i Dunava. Jedan veliki deo odselio se jo{ ranije u austrijsku Slavoniju i Ju`nu Ma|arsku. Oni su gotovo svi isto~nog obreda. 2.) Bosanci izme|u Drine, Vrbasa, Save, Dalmacije i Balkana. Mnogi su pre{li na islam, ali su ipak najve}im delom sa~uvali slovenski jezik i obi~aje. Najve}i deo, me|utim, ispoveda gr~ki kult, samo malo wih zapadni. 3) Crnogorci, u Turskoj i Arbaniji izme|u crnogorskih brda, od Bosne prema morskoj obali do Bara, svi gr~kog obreda. 4) Slavonci, u austrijskoj kraqevini Slavoniji i vojvodstvu sremskom, delom gr~kog delom latinskog obreda. 5.) Dalmatinci, uzdu` Jadranskog mora u okruzima Zadar, Split, Dubrovnik i Kotor, kao i pribre`nim ostrvima, gotovo svi ispovedaju rimski obred. Srpski jezik govore svi ovi narodi sa nekim veoma malim odstupawima u dijalektu... Pravi srpski jezik deli se u tri dijalekta; hercegova~ki, resavski i sremski. Bosanski se ne razlikuje od srpskoga gotovo ni{ta. Slavonski je samo jedna nijansa srpskoga. Dalmatinski je dijalekt prili~no modificiran uticajem susedne Italije, naro~ito u jeziku obi~nog naroda.” (str. 38.) I drugi nema~ki nau~nici pi{u na sli~an na~in. Istori~aru religije, Karlu Ekermanu, prevashodnu je pa`wu izazvala ~iwenica da su qudi koje su nazivali Hrvatima govorili dva razli~ita jezika. Hrvati koji su ìveli izme|u Save i Drave govorili su slovena~ki, dok su ostali deklarisani Hrvati govorili srpski. O brojnosti srpskog naroda u Slavoniji, Dalmaciji, Hrvatskoj i Istri pisali su i kwièvni teoreti~ar Karl Braun i profesor Vigand, veliki nau~ni autoriteti devetnaestog veka. Lazo Kosti} analizira i stavove najzna~ajnijih slavista po ovom pitawu. Ruski kwièvni istori~ar Pipin i poqski Spasovi~, u svojoj zajedni~koj kwizi “Istorija slovenskih kwièvnosti”, Srbima u najuèm smislu smatraju, pored stanovnika Srbije i Crne Gore, i Bosance, Hercegovce, Dalmatince, Dubrov~ane, istarske \i}e, uskoke, grani~are itd. U {irem smislu Srbima smatraju i Hrvate i Slovence uvi|aju}i problem precizne identifikacije zbog me{awa nacionalne i verske pripadnosti, pa kaù: “Ime Hrvat dopire daleko iza pravog plemenskog predela wegovog, jer se i srpski stanovnici Turske Hrvatske, severnog primorja i ostrva tako nazivaju.” (str. 39.) Razliku izme|u Srba i Hrvata odre|uje, pre svega, jezik. “Dijalekat pravih Hrvata je tzv. kajkav{tina. Dalmatinska literatura... kojoj se tako|e ~esto daje naziv “hrvatska literatura” (u {irem smislu) napisana je u drugom dijalektu, tzv. ~akav{tini. Ovaj dijalekat se mnogo razlikuje od pravog hrvatskog i tzv. {tokav{tine, ili pravog srpskog dijalekta.” (str. 39-40.) 557

v) Prisvajawe srpskog jezika i kwièvnosti Hrvatski narod je vekovima zapostavqao razvoj kwièvnosti jer wegove intelektualce to jednostavno nije interesovalo. Kosti} citira Pipina i Spasovi~a i o tom problemu. “Hrvatski dijalekat u uèm smislu nije imao veliku literaturu. U uòj Hrvatskoj su nedostajali povoqni uslovi za kwièvni razvitak, kao {to su postojali u Dalmaciji. Spajawem sa Ugarskom, Hrvatska je bila politi~ki odvojena od Dalmacije i imala je s wom samo slabe trgova~ke veze. Od Srbije bila je odvojena religijom. Kao i u Ugarskoj, i ovde je latinski jezik, jezik crkve, vlade, kwièvnosti i obrazovawa. Pravi dijalekat se pokazuje prvi put u kwièvnosti u XVI veku, kad je reformacija prodrla bila do Hrvata i Slovenaca.” (str. 40.) I oni su konstatovali kako su Hrvati u devetnaestom veku preuzeli srpski jezik kao svoj, pa zakqu~uju: “Hrvatski pisci, me|u kojima je u prvom redu delovao Qudevit Gaj, uze{e kao kwièvni jezik onaj dijalekat u kome se zapadno-srpska kwièvnost bila razvila i ~ija je delatnost (te kwièvnosti) postigla bila veliki zna~aj po celo srpstvo i na Zapadu i na Istoku. Specifi~ni hrvatski dijalekat prepu{ten je svojoj sudbini i retko kad u wemu izlaze kwige za obi~an narod. Ozbiqna pitawa politi~kog i dru{tvenog ìvota do|o{e do izraàja u novom kwièvnom jeziku (ilirskom), koji je imao da poveè u jednu celinu sve grane srpskog plemena, ne samo zapadne nego i isto~ne.” (str. 40.) Po tom pitawu jo{ je izri~itiji ~uveni dubrova~ki plemi} i katolik Medo Puci}, koji je pod imenom Orsato Poca, u toskanskom ~asopisu “Nova antologija”, 1867. godine, pisao: “Ako je nare~je dovoqno da obelodani jedan narod, onda Sloveni Hrvatske i Slavonije pripadaju srpskoj grani u Slavoniji i Vojnoj Krajini, a Krawskoj grani u civilnoj Hrvatskoj. Ali su Hrvati, formulisav{i svoje poglede na budu}nost, primili srpski jezik kao zvani~ni jezik, srpsku literaturu kao svoju, srpsku zemqu kao svoju ro|enu, obeleàvaju}i ih samo hrvatskim imenom. Ova zamena imena ne mewa ni{ta u stvarnosti ~iwenica.” (str. 40.) Mnogi drugi istaknuti evropski intelektualci devetnaestog veka smatrali su izrazito srpskim zemqama ne samo tada{wu Srbiju i Crnu Goru, nego i Staru Srbiju, Temi{varski Banat, Ba~ku, Srem, Slavoniju, Bosnu, Hercegovinu, Dalmaciju i Vojnu Krajinu. Me|u wima su, kako navodi Kosti}, uz op{irne citate iz wihovih dela, francuski publicista De Klerval, italijanski Ubi}ini, francuski akademik Taqandije, kao i diplomata Ogist Dozol, pa kwièvnik Rene Mije, koji je izvesno vreme bio francuski ambasador u Beogradu itd. Kad je re~ o francuskim autorima, po tom pitawu su naro~ito zna~ajni Rene Pimu i Rene Anri, kao rado ~itani publicisti, ali i istaknuti istori~ar Ernest Deni. [vajcarski vojni pisac Ristov u kwizi “Rat u Turskoj”, objavqenoj u Cirihu 1876. godine, izme|u ostalog navodi: “Srpska plemena po jeziku i po poreklu zauzimaju daleko najve}i deo zapadne polovine Evropske Turske. Isto~no se prostiru do Ni{ave i Kara{a (Strume), Strimiona starog koji se uliva u Orfanski zaliv, ju`no od severne granice rasprostrawenosti gr~kog jezika i narodnosti. Oni obitavaju Bosnu, Hercegovinu, staru Makedoniju. Crnogorci i Dalmatinci, iako nisu pot~iweni Turcima, srpskog su plemena.” (str. 43.) Zna~ajna rumunska publicistkiwa Dora Distrija, koja je svoje radove objavqivala na francuskom jeziku i pravo ime joj je bilo Jelena Gika, pisala je, 558

1865. godine, o srpskom nare~ju: “Ustanak Srba protiv otomanske vlasti u po~etku na{eg veka i obrazovawe kneèvine Srbije, {to je bilo posledica toga, izazvali su pa`wu Zapada na jedan od najva`nijih naroda isto~nog poluostrva. Odeqak slovenske rase koji nosi ime Slovena jugoisto~nih nema dostojnijeg predstavnika da bude prou~avan nego {to je to srpski narod (Hrvata nema nego jedan milion lica), koji (srpski narod) zauzima Kneèvinu (Srbiju), Crnu Goru, Bosnu, Hercegovinu, izvesne srezove Bugarske i severne Arbanije, Metohiju (raniju Srbiju), Slavoniju, Dalmaciju, jedan deo Istre, i koji se prostire na jo{ neke druge pokrajine Austrije – Ba~ka, Srem, Banat.” (str. 43.) Dora Distrija svedo~i da je u wenom vremenu ìvelo {est miliona Srba. I Bizmark, najve}i nema~ki dràvnik svih vremena, prou~avaju}i osnovne strate{ke orijentire ruske politike, pisao je o wenom naslawawu na krvno ili versko srodstvo Rusa sa drugim narodima, kao i o wenim nastojawima da “oslobodi gr~ke a katkada i rimokatoli~ke Srbe koji se pod raznim imenima nalaze na obe strane austrougarske granice.” (str. 44.) I 1908. godine, marbur{ki univerzitetski profesor geografije Teobald Fi{er pi{e o postojawu Srba pravoslavaca, katolika i muslimana: “Za Srbe je isto tako sudbonosno kao i za Arbanase da su delom rimski a delom gr~ki hri{}ani, a delom opet muhamedanci, da su politi~ki razbijeni na dve nacionalne dràve, Crnu Goru i Srbiju, zatim na Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, dok u Staroj Srbiji jedan znatan deo ìvi pod turskom vla{}u.” (str. 44.) g) Brojni odnos dva naroda Posle analize prostornog rasporeda Srba i Hrvata prema iskazima vode}ih svetskih nau~nih autoriteta, Lazo Kosti} se bavi brojnim odnosom ova dva naroda. U vremenu u kome jo{ nije bila formirana statistika kao nauka, niti kori{}ena statisti~ka metoda u modernom smislu re~i, takvi broj~ani odnosi su iskazivani procenama zasnovanim na mati~nim kwigama, putopisima, delimi~nom prebrojavawu stanovni{tva itd. Kad je re~ o slovenskim narodima, najozbiqnije se tim pitawem bavi Pavle Josif [afarik i wegove kwige prethode prvim popisima stanovni{tva i objavqivawu zvani~nih statistika. Pre wega sve su procene bile krajwe parcijalne, ali su ipak vrlo indikativne. Tako je Jernej Kopitar pisao da 1817. godine ìvi pet miliona Srba, da jedna polovina ìvi pod turskom, a druga polovina pod austrijskom vla{}u, kao i da je, kad je re~ o Srbima austrijskim podanicima, vi{e od polovine pravoslavaca, a ostali su ujediweni, {to zna~i da su unijati ili pravi katolici. Ako je dva i po miliona Srba ìvelo pod turskom vla{}u, onda je o~igledno da Kopitar Srbima smatra sve hri{}ane Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Stare Srbije i Makedonije. S druge strane, kad je re~ o austrijskoj teritoriji, Kopitar Srbima katolicima smatra sve {tokavce. Za Hrvate tvrdi da ih ~ine samo ~akavci, a sve kajkavce smatra Slovencima. Sli~no Kopitaru, 1824. godine, Jakob Grim u predgovoru Gramatike srpskog jezika Vuka Stefanovi}a Karayi}a, navode}i gde srpski narod ìvi, pi{e: “Stanovni{tvo od oko pet miliona da se ovako izra~unati: tri miliona neujediwenih Grka (tj. pravoslavnih L.M.K.), jedan milion u Srbiji, jedan u Ma|arskoj, jedan u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji; od ostala dva mi559

liona ìve dve tre}ine u Bosni, koji se zovu Turci prema svojoj veri, mada ni hiqaditi me|u wima ne govori turski; jedna tre}ina je katoli~ka, i stanuje u Bosni, Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj.” (str. 48-49.) Na skoro podudaran na~in procewuju i francuski etnograf Ami Bue, 1840. godine, i Nikola Tomazeo 1842., kao i Slavonac Igwat Alojz Brli} u “Gramatici ilirskog jezika”, objavqenoj u Ofenu 1833. godine. Kako zapaà Kosti}, Brli} “za ilirski jezik” u samom naslovu svoje gramatike kaè da je to onaj koji se govori “u Bosni, Dalmaciji, Slavoniji, Srbiji, Dubrovniku itd.”, ali ne spomiwe nijednom re~ju Hrvatsku, jer je ona zaista govorila drugi jezik. Broj Hrvata, kao {to je nagla{eno na po~etku ovog odeqka, navedeni pisci ne iznose. Ali, kad se analiziraju dati brojevi Srba, vidi se da za Hrvate preostaje jo{ veoma mali opseg. Ne izgleda da ih moè biti vi{e od jednog miliona ni po kome od ovih pisaca.” (str. 50.) [afarik u “Slovenskom narodopisu”, objavqenom u dva toma 1842. i 1849. godine, daje prve nau~no fundirane podatke o demografskim i geografskim prilikama slovenskih naroda, a o wegovom delu, op{tepriznatom u svetskoj nauci, vrlo pohvalno su se izraàvali najistaknutiji hrvatski slavisti i istori~ari, poput Vatroslava Jagi}a, Imbre Tkalca, Frane Kuralice, Mirka Bogovi}a i drugih. Interpretiraju}i kqu~ne [afarikove podatke, Lazo Kosti} rezimira: “[afarik je na{ao Slovene ukupno blizu 80 miliona. Od toga sada{wih Jugoslovena okruglo sedam miliona i ~etvrt (dok Bugare ceni na preko tri i po miliona). Od Jugoslovena Srbi broje, po wemu, 5.294.000 lica, Hrvati 801.000, a Slovenci ili, kako on kaè, Vindi, 1.153.000. Po wemu, svi su Hrvati katolici, a i svi Slovenci, sem 13 hiqada protestanata. [to se Srba ti~e, on je na{ao pravoslavnih 2 miliona 880 hiqada, katolika milion 864 hiqada, muslimana 550 hiqada. Dele}i pojedine narode na dràve [afarik je sve Hrvate uneo u rubriku Austrije, a isto tako i sve Slovence. Srba je, me|utim, na{ao u Austriji dva miliona 590 hiqada, u Srbiji 950 hiqada, u Crnoj Gori 160 hiqada, Rusiji sto hiqada, i u Turskoj milion 490 hiqada, okruglo milion i po. Srba je, dakle, [afarik na{ao {est do sedam puta vi{e nego Hrvata. Hrvati su, posle Luì~kih Srba, po wemu najmawi slovenski narod na svetu. Svi drugi su imali preko milion stanovnika: Slovenci 153 hiqade vi{e od miliona, Slovaci i Belorusi po dva miliona i tri ~etvrti, Bugari, kao {to je re~eno, ne{to vi{e od tri i po miliona, êsi blizu ~etiri i po, Poqaci blizu deset i po, Malorusi preko 13, Velikorusi preko 35 miliona.” (str. 51-52.) Podatke sli~ne [afarikovim, i s podudarnim zakqu~cima, iznosili su posle Siprijan Rober u kwizi “O Slovenima u Turskoj” i Ma|ar Fewe{, a posebno {vajcarski vojni istori~ar Ristov u “Istoriji ma|arskog ustani~kog rata 1848.” koja je objavqena 1860. godine. I u zvani~nom ma|arskom “Geografsko-statisti~ko-istorijskom priru~niku”, koji je sastavio Ungeviter, navodi se da je u Srpskoj Vojvodini od ukupno jedan i po milion stanovnika, Srba bilo vi{e od ~etiristotine hiqada, a Hrvata samo tri hiqade. Buwevci i [okci su tu prikazani kao nesporni Srbi, a nisu uzete u obzir Sremska, [ajka{ka i Banatska granica u kojima je jo{ oko dvesta hiqada Srba ìvelo. Cela Vojna granica imala je milion stanovnika, a Dalmacija 400.000. “U to doba Kraqevina Hrvatska i Slavonija (opet provincijalne ili civilne, bez Krajine) imale su 868.456 stanovnika, ne mnogo vi{e od polovine Srpske Voj560

vodine. Na civilnu Hrvatsku je otpadalo 608.426 stanovnika, na Slavoniju 260.030. U obema je bilo po Ungeviteru Hrvata 631.081, Srba 224.180.” (str. 5657.) Prema ~uvenoj êrnigovoj “Etnografiji Austrijske monarhije” u tri toma, koji su objavqeni od 1855. do 1857. godine u Be~u, u celoj habsbur{koj dràvi ìvelo je 1.427.788 Srba i 1.329.750 Hrvata. U Hrvate je êrnig ura~unao i Srbe katolike, {to }e kasnije biti sve ~e{}a praksa austrijskih slu`benih spisa. Srbe katolike êrnig statisti~ki prikazuje kao Srbo-Hrvate, a prave Hrvate kao Sloveno-Hrvate. U tom ukupnom broju od oko 1.330.000 Hrvata 586.000 je Srbo-Hrvata, odnosno Srba katolika. U prvom slu`benom austrijskom popisu stanovni{tva iz 1857. godine, u prvim objavqenim izve{tajima struktura stanovni{tva je prikazana po veroispovesti, ali se iz toga moè videti da je oko milion Srba pravoslavaca ìvelo u Austriji. Me|utim, Adolf Fiker, kao direktor zvani~ne austrijske dràvne statisti~ke uprave, objavio je, 1869. godine u Be~u, kwigu “Narodnosti u Austrougarskoj monarhiji, wihovim oblastima, granicama itd.” u kojoj, kako Kosti} kaè, “interpretira podatke o narodnosti oslawaju}i se, kao {to je re~eno, na nau~ne rezultate obeleèwa narodnosti”. (str. 61.) Prema Fikeru, u celoj dràvi u vreme tog popisa ìvelo je 1.520.000 Srba, 1.424.000 Hrvata i 1.260.000 Slovenaca. Treba imati u vidu da je tada ve} uveliko poodmakao proces identifikacije Srba-katolika kao Hrvata, {to su podsticale slu`bene austrijske vlasti, pa je ipak o~igledno da i po wihovim statistikama u dràvi ìvi oko pola miliona Srba katolika. U celoj monarhiji, kojoj jo{ nije pripadala Bosna i Hercegovina, ìvelo je sto hiqada Srba vi{e nego Hrvata. Fiker daqe navodi da u Dalmaciji ìvi 88,92% Srba, 10,84% Italijana i 0,24% Arbanasa. Hrvata u Dalmaciji uop{te nije bilo. Kosti} daqe citira sli~ne podatke koje posle [afarika, a ~esto se i pozivaju}i na wega, daju Leàn, Ubi}ini, Brakali, Hofman, Fridrih fon Henveld, Teobald Fi{er, Edmon Plo{i, Anri Gedo, Aleksandar Heksi i drugi. Posebno je interesantno Kosti}evo pozivawe na kwigu Spiridona Gop~evi}a “Srbi i Srbija”, objavqenu u Lajpcigu 1888. godine, koja pokazuje dugoro~ne namere habzbur{ke krune prema srpskom narodu. “Vi{e puta se Be~ki dvor pozivao na veliki broj Srba pod wegovom vla{}u, i time motivisao neke svoje revindikacije (npr. okupaciju Bosne i Hercegovine). Ali je najinteresantnije bilo 1882, kad je kraq Milan nameravao da se proglasi kraqem i to prethodno notifikovao zainteresovanim silama. Milan je hteo da se nazove “srpski kraq”, ali je Austrija protestovala protiv toga, jer ona ima vi{e Srba u svojim granicama nego Srbija, i Milan je morao da se nazove “Kraq Srbije”, ali ne Srba. Be~ki }esar je mislio: ako neko ima prava da se zove “srpski kraq” to bi bio on.” (str. 65.) d) HH vek – vek falsifikata Po~etak dvadesetog veka doveo je do sve ve}ih falsifikata. Falsifikati su prvenstveno lansirani iz hrvatskih i katoli~kih krugova, ali su im sve ~e{}e asistirali neki zapadnoevropski autori, koji su delovali pod sna`nim uticajem vatikanske propagande. Falsifikati nisu u toj meri izraèni u sferi ~istih brojki, koliko u sistematskim nastojawima da se Buwevci, [okci, katoli~ki Slavonci, Dalmatinci, Bosanci i Hercegovci predstave kao Hr561

vati i da se wima samima nametne hrvatska nacionalna svest, mada je istorijski nikada nisu imali niti je postojala bilo kakva wihova etni~ka bliskost sa hrvatskim narodom. Me|utim, kako kaè Kosti}, “najvi{i stepen nacionalnog bilansa postigli su Hrvati u Jugoslaviji, gde su se brojno popeli do neslu}enih granica, dok su Srbi u odnosu na Hrvate ba{ u toj Jugoslaviji pokazali najslabiju relaciju uop{te, da bi, najzad, u drugoj Jugoslaviji, doìveli gubitke koje ni najgori pesimisti, ni najgori neprijateqi Srba, nisu mogli o~ekivati.” (str. 72.) U Kraqevini Jugoslaviji na popisima stanovni{tva nije bilo nacionalnog izja{wavawa nego samo evidentirawe govornog jezika i veroispovesti. Pri tome se nastupalo sa stavom da Srbi i Hrvati govore istim jezikom. Izja{wavawe po ispovesti predstavqalo je podlogu za la`no prikazivawe Srba katolika kao Hrvata jer su ih docnije istraìva~i gotovo redovno tako prikazivali. “Onda je do{ao Drugi svetski rat i komunisti~ka vladavina. Za vreme Drugog svetskog rata na stotine hiqada Srba je ubijeno od strane Hrvata i wihovih saveznika (pri ~emu su samo Hrvati ubili bar 80% nestalih Srba). A kad je do{lo “oslobo|ewe”, onda je ukazom srpstvo dekomponovano. Vlast su preuzeli najgori neprijateqi srpstva: Josip Broz, Milovan \ilas, Mo{a Pijade i druìna. Prvi im je akt bio da raspar~aju i razbiju srpstvo. Ukazom su stvorili dve nove narodnosti: makedonsku i crnogorsku, i uop{te proklamovali princip “[to daqe od srpstva”. Pripadawe srpskoj naciji smatralo se posle wihovog preuzimawa vlasti kao u najmawu ruku zazorno. I nastade ono {to je Wego{ opisao posle Kosova: “Rasrbi se plahi i lakomi”. (str. 75.) Popis stanovni{tva iz 1948. godine je u potpunosti falsifikovan i pritiscima na gra|ane da se ne izja{wavaju kao Srbi i prikazivawem kona~nih brojki. Zaglu{uju}a komunisti~ka propaganda je javnost zasipala tvrdwama da je tu re~ o najdemokratskijem i najistinitijem dosada{wem popisu stanovni{tva. Kako komentari{e Kosti}, “zaista je bilo svakome slobodno da iskaè koju bilo narodnost prema datoj {emi, svakome sem Srbinu. Ko god je èleo, u celoj dràvi, smeo je kazati da je Hrvat, da je Slovenac, da je Makedonac, da je Crnogorac, da je Nemac, Talijan itd. Ali samo nije smeo re}i da je Srbin u dve tzv. republike, u Crnoj Gori i Makedoniji. Tamo je ~iwen takav pritisak prilikom popisa da se retko ko osmelio da kaè da je Srbin. Popisni organi su imali ovla{}ewa da takvo lice upute na politiku vlasti. Ja imam autenti~ne dokaze o tome, specijalno u Boki. Tako su i moja porodica, moja ro|ena majka, itd., bili prinu|eni da kaù da nisu Srbi, ve} “Crnogorci”. To ne sluì na ~ast ni dràvi u kojoj se tako postupa, ni statistici koja to toleri{e, pa ~ak i stimuli{e, a najmawe da se to isti~e kao nedostignuti ideal.” (str. 77.) U uslovima visokog procenta nepismenosti i opravdawa reìmske represije, statisti~ke zloupotrebe su postale op{te pravilo i dovodile do neverovatne instrumentalizacije statistike kao nauke, koja je ionako podobna za broj~ane manipulacije raznih vrsta. Kosti} prime}uje da za najve}i deo stanovni{tva ispuni formulare sam popisiva~ i on stavi narodnost “Crnogorac” ili “Makedonac”, a da popisano lice to i ne zna.” (str. 77.) Kad bi se neko izjasnio kao Dalmatinac, Istranin ili Buwevac, on je direktno uvr{}en u Hrvate, {to su oficijelni analiti~ari i priznali u zavr{noj studiji obrade statisti~kih podataka. “O~igledno je da se ne samo na terenu ve} 562

i u samoj statisti~koj ustanovi docnije, prilikom obrade materijala, produìla politika {to ve}eg smawewa srpskog nacionalnog volumena. To je konsekventno sprovo|eno i to “rukovodioci” ne kriju. Jer kad je neko kazao da je Dalmatinac ili Istranin ili Buwevac, on je o~igledno hteo da se distancira od hrvatstva koje mu je nametano. On ga nije èleo, ali je uz wegovo ime u samom Statisti~kom zavodu naknadno uneto ono {to je on hteo da prilikom popisa izbegne. Mnogi su Talijani prikazani tako kao Hrvati. Oni su iz straha rekli da su Dalmatinci ili Istrani, a Centralni biro ih je uneo me|u Hrvate.” (str. 78.) |) Statisti~ke zloupotrebe i manipulacije Statisti~ki broj Hrvata je ve{ta~ki pove}avan, a Srba sistematski smawivan. “Kad je neko kazao da je Bokeq (ovaj se odgovor uvek u publikaciji stavqa na prvo mesto, jer je sigurno bio naj~e{}i), to je ~iweno zato da bi se izbeglo opredeqivawe kao “Crnogorac.” Ali ono {to je htelo da izbegne popisano lice, to mu je ba{ u Beogradu nametnuto. S druge strane, “Srbin-Crnogorac” je hteo re}i da je po narodnosti Srbin iako je po regionu Crnogorac. On je ~ak srpsko obele`je stavio na prvo mesto. Ali uzaman: prikazan je kao Crnogorac antisrbin (kontrast Srbinu). Isto tako Srbin-Ciganin. On jeste objektivno Ciganin, ali je hteo da se subjektivno iskaè kao Srbin, jer je, kako daqe stoji u Uvodu, (re~ je o Uvodu zvani~ne publikacije o rezultatima popisa – prim. V.[.), “prvi put u istoriji jugoslovenskih popisa bila data puna sloboda svakom pojedincu da se izjasni kako ho}e o narodnosti kojoj pripada.” (str. 78.) Komunisti~ke proklamacije su uvek, kako Kosti} isti~e, “la`, ordinarna la`. Ali, da je ta sloboda i zaista postojala, koja vajda, kad ga centralna statisti~ka ustanova uvr{}uje gde ona ho}e.” (str. 78.) Ovo su slu~ajevi bez presedana u istoriji statistike i te{ko kompromituju jugoslovensku statisti~ku nauku kao slepog slugu titoisti~kog diktatorskog reìma. Navode}i kako su se i preostali Nemci, zbog tada{wih op{tih politi~kih prilika, izja{wavali kao Hrvati Kosti} rezimira: “Mislim da me moj statisti~ki instinkt ne}e napustiti ako utvrdim da je popis od 1948. prikazao bar dvesta hiqada Hrvata vi{e nego ih je u stvari, i skoro milion Srba mawe. I to priznaju}i kao Hrvate sve wihove novope~ene sunarodnike (Buwevce, [okce, razne katolike Bosne itd.).” (str. 79.) Sli~ne statisti~ke zloupotrebe i manipulacije masovno su vr{ene i u Makedoniji. Kosti} isti~e da bi nesumwivo “pri slobodnom popisu u Makedoniji bilo mnogo lica koja bi ozna~ila makedonsku narodnost, verovatno i ve}ina. Ali da bi bilo i mnogo Srba, svakako stotine hiqada, o tome ne moè biti sumwe. Indikacija za to ima suvi{e. Ali je u Makedoniji vr{en najve}i antisrpski teror prilikom popisa, a mnoge su mawine bile prinu|ene da se opredele kao Makedonci.” Da bi se samo taj broj ve{ta~ke narodnosti {to vi{e naduvao, da bi se opravdalo weno nacionalno osamostaqewe. (Sli~no je i sa “Crnogorcima”).” (str. 79.) Jo{ je upe~atqivije statisti~ko me{etarewe sa brojem popisanih Cigana. Kosti} kaè da se ~udi “kako to da od 72 hiqade Cigana u celoj Jugoslaviji u samoj Srbiji ima 52 hiqade. Sad je to postalo jasno, posle komentara u Uvo563

du. U Srbiji su svakog Ciganina ozna~avali kao takvog, a u drugim pokrajinama su ih pribrajali gospodarskim narodnostima. Zato je na|eno, u “Narodnoj Republici Hrvatskoj” 405 Cigana, od ~ega otpada na Barawu 264. U celoj Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji ostaje svega 141 Ciganin! U Bosni i Hercegovini i u Makedoniji ima vi{e Cigana nego u Srbiji, ali su tamo ozna~avani ili kao muslimani ili kao Makedonci. Zato ih u Bosni treba da ima svega 442 prema zvani~nim rezultatima, a ima ih na desetine hiqada u stvarnosti. I {to je najva`nije, srpski Cigani su jedini deciganizirani, ako se sme tako re}i, a ne govore ~ak ni ciganski jezik u ve}ini, dok su makedonski i bosanski najprimitivniji Cigani, odvojeni potpuno od drugog sveta, koji uop{te ne znaju narodnosti. Pa se srpskom Ciganinu odri~e pravo da se deklari{e kao Srbin i kad on ho}e, a makedonski i bosanski se uvr{}uju u narodnosti koje oni i ne znaju.” (str. 79.) Pa i povrh svega toga, pisci uvodne studije jadikuju {to se po wihovom mi{qewu jo{ uvek veliki broj Cigana u Srbiji nacionalno deklari{e da su Srbi. U tre}em poglavqu kwige Lazo Kosti} se posebno bavi pitawem Dalmacije, na koju Hrvati neprekidno poteù svoja istorijska i etni~ka prava, koja, {to su vi{e sumwiva, bivaju è{}e i drskije propagirana. Kako Kosti} ispravno zakqu~uje, “{to se “istorijskog prava” ti~e, ono uop{te danas ne zna~i ni{ta niti mu merodavni faktori pridaju ma kakvu vrednost. Teorija “istorijskih prava” nastala je kao utuk Francuskoj revoluciji. Ova je proglasila nacionalno na~elo kao jedino merodavno kod obrazovawa dràva: svaki narod ima pravo na svoj dràvni krov i svi raspar~ani delovi naroda na ujediwewe pod jednim krovom. Ali, primena tog na~ela morala bi da potpuno preobrati i prevrne sve evropske dràve, naro~ito velike, one koje su Napoleona pobedile. Morala bi da ih razbije i dekompozira. A jednoj tako atraktivnoj ideji, kao {to je ideja prava na samoopredeqewe, nije se mogla suprotstaviti prosta ideja sile. I suprotstavili su joj ideju jednog fiktivnog i sumwivog “prava”, iskonstruisali su teoriju “istorijskih prava.” (str. 85.) Nijedan vaè}i savremeni me|unarodnopravni akt ne poziva se ni na kakva istorijska prava. “HH vek udario je glogov kolac toj ideji, i danas samo dva naroda u Evropi, a verovatno i u celom svetu, potrù pitawe “istorijskih prava”: Ma|ari i Hrvati. Oba naroda koja nemaju druge, svetlije i ja~e argumente da fundiraju svoje teritorijalne prohteve.” (str. 85.) Lazo Kosti} smatra da su “istorijska prava jednako nebulozna koliko i nemoralna, jednako anahronisti~ka koliko i antidemokratska.” (str. 85.) Pa ma kakva da su po svojoj prirodi, i samo postojawe hrvatskih istorijskih prava po pitawu Dalmacije je krajwe sumwivo. “Kad bi istorijska prava zaista bila dejstvitelna, onda bi Hrvati mogli postavqati prohteve samo na neke delove Dalmacije, a ne na svu Dalmaciju i, pored toga, oni bi mogli do}i na red tek na ~etvrtom ili petom mestu i u pogledu onih delova Dalmacije koji su bili pod wihovom vla{}u (u stvari hrvatskih vladara, kojima bi jedino prava mogla pripadati kad bi ona bila efikasna).” (str. 85.) Tu su u pitawu i Grci, Ma|ari, Italijani itd. Kosti} isti~e da ne razume “kako se mogu svi presko~iti, i prethodnici i sledbenici Hrvata, i oni koji su dràli celu Dalmaciju bar dvaput duè nego Hrvati wene delove, kako se mogu svi presko~iti i prava svakoga drugoga negliìrati da bi se samo doprlo do “prava” Hrvata.” (str. 85.) 564

Dalmatinac i katolik Luka Poduje u kwizi “Politi~ka pisma jednog Dalmatinca”, objavqenoj u Zadru 1920. godine na italijanskom jeziku, prosto se podsmeva hrvatskim ambicijama, smatraju}i svojevremenim hrvatski iskorak u delovima Dalmacije naprosto istorijskim incidentom bez zna~ajnijih kvalitativnih reperkusija. Hrvatski zahtevi su apsurdni i utemeqeni na golim falsifikatima. Kako Poduje zakqu~uje, “zbog jednog hrvatskog upada koji je u na{oj pokrajini izvr{en u jednoj udaqenoj eposi, uspelo se, pomo}u promu}urnih i perfidnih mistifikacija, da se stvori jedno tobo`we istorijsko hrvatsko pravo na Dalmaciju.” (str. 85.) U kwizi “Nacionalna prava Austrije”, {tampanoj 1934. godine, Karl Gotlib Hugelman i wegovi saradnici, ina~e istaknuti pravnici i istori~ari, krajwe su jasni i precizni po pitawu dalmatinske istorije, pa ih Kosti} op{irno citira: “Od kraja IV veka Dalmacija je predstavqala jabuku razdora izme|u Istoka i Zapada. Naposletku pripade Vizantiji, kod koje ostade sve dok je nisu Sloveni zaposeli. U prvoj polovini sedmog veka naseli{e Hrvati sever a Srbi jug Dalmacije, ~ija se unutra{wost odsad zvala “Hrvatska”, dok su kao Dalmacija ozna~avani samo primorski gradovi. Krajem osmog veka potpado{e dalmatinski Hrvati pod frana~ku vlast, a Srbi, naprotiv, umeli su da svoju samostalnost odrè. Docnije stavi mleta~ki du`d sebi titulu “Hercog Dalmacije”. Samo je Dubrovnik ostao slobodan od mleta~kog gospodstva. Sredinom HI veka nastade jedno novo hrvatsko kraqevstvo u Dalmaciji. Drugi naslednik Stefana, Zvonimir, primio je u feud od pape, ali je ipak morao 1085. da prizna suverenitet du`dove republike. Sad se obrati{e Hrvati ma|arskom kraqu Vladislavu i pot~ini{e se wegovom sinovcu Kolomanu. Otada (1100.) ostado{e dalmatinski primorski gradovi kroz ceo sredwi vek predmet spora izme|u Ma|arske i Venecije; samo Dubrovnik i Kotor su mogli da se zadrè nezavisni. Jedan deo primorja pridruìo se docnije Beli III, dok je jug bio zauzet od srpskih Nemawi}a. Ipak je uspevalo Mle~anima uvek s vremena na vreme da gradove stave pod svoju vlast, koju je naposletku i Dubrovnik morao da prizna 1358.” (str. 86.) Mnogo su duè Srbi vladali teritorijom ju`no od reke Cetine, nego Hrvati severno od te iskonske srpsko-hrvatske linije razgrani~ewa na obalama Jadranskog mora. Dalmatinski istori~ar Ivan Lucijus, koji je ìveo u XVII veku, posedovao je neke istorijske dokumente neprocewive vrednosti, koje je mnogo docnije u wegovoj zaostav{tini prona{ao hrvatski istori~ar Miho Barada i dostavio ih srpskom akademiku i najboqem poznavaocu sredwovekovne istorije, Mihailu Dini}u. Najzna~ajnije je Dini} objavio u Beogradu, 1955. godine, pod naslovom “Tri poveqe iz spisa Ivana Lu~i}a.” Jedna od wih je poveqa kraqa Stefana Vladislava, izdata 23. juna 1237. godine u mestu Kova~i}i nadomak Omi{a. Za wu i hrvatski istori~ar For~i} kaè da je svedo~anstvo o ~iwenici da je u to vreme Cetina bila granica izme|u Srbije i Ugarske, a o Hrvatima i Hrvatskoj nikakvog pomena nema. Jo{ je Ana Komnen pisala o zetskim vladarima Mihailu i Bodinu kao i o dalmatinskim knezovima, a i Nemawi}i su u svojoj kraqevskoj tituli imali Dalmaciju. Zadar, Split, Trogir, Dubrovnik i mnogi drugi primorski gradovi nikada u svojoj istoriji nisu bili u sastavu Hrvatske, kao ni najve}i broj 565

dalmatinskih ostrva. To su op{tepoznate ~iwenice, o kojima svedo~e mnogi ma|arski i hrvatski istori~ari. Kako pi{e nema~ki nau~nik Maks Braun u kwizi “Balkanski Sloveni”, objavqenoj 1941. godine: “Dalmatinski gradovi su otvoreno simpatizirali sa Republikom na lagunama, pa su ~ak i za suverenost Ma|arske imali vi{e voqe nego za vlast hrvatskih kraqeva.” (str. 88.) Mle~ani su skoro ~etiri veka upravqali Dalmacijom, da bi je preuzela Austrija i direktno wome vladala, bez ikakve veze sa Hrvatskom koja je u habsbur{koj carevini imala sasvim druga~iji status sve do 1918. godine. Kako pi{e najzna~ajniji hrvatski istori~ar Ferdo [i{i} u enciklopedijskoj odrednici o Hrvatima, “pod kraj XVII i po~etkom XVIII veka obrazovao se i pojam dana{we Dalmacije do Neretve, u vezi sa mleta~kim vladawem. Kako se ovo {irilo na obali Jadranskog mora, i po unutra{wosti (u Zagorju), tako se pro{irivalo i ime “Dalmacije”. Dubrovnik se sa svojom teritorijom nije smatrao kao nezavisna republika, delom Dalmacije, a tako ni mleta~ka Boka Kotorska (od 1420.), koja je nosila ime “Mleta~ka Albanija”. Tek od 1485. daqe, kad je Austrija zavladala ~itavom obalom i Zagorjem u dana{wim granicama spram Bosne, Hercegovine i Crne Gore, ra{irilo se slu`beno ime “Dalmacija” na svu zemqu od u{}a Zrmawe do Budve.” (str. 88.) Op{tepoznato je u istoriografiji da je Dalmacija predstavqala konglomerat ve}eg broja teritorija s razli~itim stepenom autonomnosti i jasno diferenciranim pravnim sistemima. Kad je Austrija po odluci Be~kog kongresa prisvojila Dalmaciju, nije bilo ni pomena o bilo kakvim hrvatskim istorijskim pravima, a kada je okupirana i naknadno anektirana Bosna i Hercegovina, be~ke vlasti su se pozivale iskqu~ivo na ma|arska istorijska prava. To {to se hrvatski ban formalno nazivao “hrvatsko-slavonsko-dalmatinskim” nije mu u praksi ni{ta zna~ilo jer se wegova vlast nikada nije protezala ni nad jednim delom Dalmacije. e) Pravna nauka protiv “istorijskih prava” Pogotovo dalmatinski Srbi nisu nikada bili ni pod kakvom hrvatskom vla{}u. “I za vreme Mletaka, pa i za vreme Turaka, imali su dalmatinski Srbi znatnu autonomiju. Ako vrhovna vlast nije bila srpska, lokalna vlast se nalazila u srpskim rukama. Mi imamo iz mleta~kog doba autenti~ne dokumente koji to potvr|uju. Mle~ani su strogo pazili da ne povrede ta srpska prava i obi~aje.” (str.90.) Najve}i deo sa~uvanih dokumenata koji o tome svedo~e, odnose se na morla~kog stare{inu kapetana Stojana Jankovi}a. Iz tada{wih pravnih akata se vidi “da ta samouprava nije bila gola formalnost, niti da su Mleci smeli prosto postavqati za stare{ine svoje kreature ili agente. Vidi se da vrhovne stare{ine “Morlaka” mogu ~ak da se àle na odluku vanrednog providura i vojnog komandanta. Potvr|uje se da su predele osvojili Srbi sami, a Mleci ih dobili na dar. Ovi “Morlaci” nisu imali u blizini nijednu srpsku dràvu da bi woj te oblasti pripojili, a Austrija, sa wenim jo{ bezobzirnijim prozelitizmom od Mletaka, nije mogla imati kod srpskih buntovnika naro~ito atraktivnu mo}.” (str.90.) Srbi u Dalmaciji nikada nisu bili ni kmetovi ni robovi. U takvom poloàju mahom su se nalazili ostrvski katolici, potpuno obespravqeni. 566

Istorijska prava moderna pravna nauka jednostavno ne priznaje, ali i kad bi ih priznavala, morala bi respektovati i faktore koja ta prava nekad afirmi{u a nekada i negiraju. Bune i ustanci su, na primer, ~inioci negacije legitimnosti i efikasnosti pojedinih reìma, ali jo{ ~e{}e, na~in ispoqavawa nezadovoqstva pojedinih dru{tvenih grupa zate~enim pravnim stawem. Kad se tome dodaju ratovi, jasno je da bilo kakva istorijska prava ne mogu izdràti zub vremena jer su po prirodi stati~na, a istorija je po svojoj prirodi dinami~na i o~igledno postaje sve dinami~nija. Kada su se Srbi masovno naselili na podru~ju Slavonije, Dalmacije, Like, Banije i Korduna, tamo nisu nai{li na bilo kakvo svedo~anstvo hrvatskih istorijskih prava. Na{li su se na teritoriji koja je ~vrsto bila pod vla{}u Austrije i Venecije. A sve da su u jednom trenutku Austrija i Venecija odlu~ile da napuste ta podru~ja ne bi bilo nikakvih Hrvata da uspostave hrvatsku vlast na ime nekih imaginarnih istorijskih prava. Hrvati su kao narod ve} gotovo nestali i po zamisli katoli~kih krugova tek je trebalo obnoviti wihov nacionalni supstrat iz srpske etni~ke mase sistematskim prekr{tavawem. Jo{ od dolaska Srba i Hrvata na Balkan u VII veku, u vreme vizantijskog cara Iraklija, a prema svedo~ewu Konstantina Porfirogenita, granica me|u wima je bila reka Cetina i Vrbas. Nijedan ozbiqan istori~ar nikada tu ~iwenicu nije opovrgao, a potvr|uju je sa srpske strane Mavro Orbin i Andrija Zmajevi}, Trogiranin Joan Lucius, kao i Hrvati Frawo Ra~ki, [ime Qubi}, Toma Mareti} i mnogi drugi. S tim se slaù i svi zna~ajniji strani istori~ari i slavisti. Kako kaè Kosti}, “U dalmatinskom kontinentu severno od Cetine ìveo je hrvatski narod zaista vekovima, sve do XVIveka, do pojave Turaka. Tada se razbeào glavom bez obzira i prepustio drugima svoje ogwi{te. On nije bio isteran, ve} je napustio svoje boravi{te sam, iz straha od Turaka koji su tek nadirali. Nikodim Mila{, koji je to pitawe najtemeqitije istraìvao i objavio u delu “Pravoslavna Dalmacija”, iznosi “da je narod rimokatoli~ke vjere u dalmatinskom kontinentu, a to je hrvatski narod, napustio svoja mjesta pred Turcima i razbjegao se, potvr|uju i svi pisci koji su o Dalmaciji pisali i pi{u. Predstavqaju oni stra{nim ustupawe Turaka u Dalmaciji za vrijeme tog rata i kazuju da se sav hrvatski narod tada iselio iz onih prijedela koje Turci zauze{e... Pobjego{e tada ispred Tur~ina svi dalmatinski Hrvati zajedno sa svojim sve{tenstvom, i pre|o{e neki u utvr|ene primorske gradove mleta~ke, a ve}i dio na pitoma dalmatinska ostrva, gdje se i nastani{e i gdje i danas sastavqaju iskqu~ivo naseqewe tih ostrva; a mnogi u galijama pre|o{e u Italiju, skloni{e se ve}inom nella terra degli Abbsurri.” (str. 94.) Mila{ se poziva i na pisawe fratra Zlatovi}a i Mle~anina Andrea Barbarta koji navode da su oterani skoro svi katolici i da su sve crkve poru{ene. “Jednom rije~ju, sve {to je bilo rimokatoli~koga u ovim zemqama koje sada zauze{e Turci, sve se to razbjeglo, i ostade pusto od starosjedilaca Hrvata sva kontinentalna Dalmacija, nekada{wa kolijevka i srce hrvatske dràve.” (str. 94.) Kako pi{e hrvatski istori~ar Tadija Smi~iklas, “ostali su samo gradovi, a naroda toliko, koliko je moglo pobje}i u gradove.” (str. 94.) Sli~no zakqu~uje i Jovan Erdeqanovi}: “Staro hrvatsko stanovni{tvo se gotovo sasvim iselilo, tako da su jo{ u XVI veku, kraj sveg doseqavawa s drugih strana, mnogi predeli bili pusti, a drugi veoma retko naseqeni.” (str. 94.) Na pustu zemqu do{li su Srbi i o tome pi{e Mila{: “Ostavqene od Hrvata zemqe 567

u Dalmaciji od Zrmawe do Cetine naselio je sada mahom srpski narod iz Bosne i Hercegovine, a i iz Stare Srbije. Ovo je bila najve}a seoba Srba u Dalmaciju, koju svi pisci spomiwu.” (str. 94.) On posebno navodi Andriju Barbarta “koji u svom izve{taju mleta~koj vladi potvr|uje da je 1527. vi{e hiqada srpskih porodica pre{lo u Dalmaciju, i da su zauzeli svu Kninsku krajinu, Bukovicu i Kotare.” (str. 95.) Radoslav Gruji} u kwizi “Istorijski zna~aj Srba u Hrvatskoj”, objavqenoj 1940. godine u Beogradu, pi{e da su masovna raseqavawa Srba u Dalmaciji mnogo starijeg datuma. “Jedan od najstarijih, zasad, poznatih nam dokumenata koji svedo~e o velikom zna~ewu seobe Srba u severnu Dalmaciju jeste pismo mleta~kog du`da Fran~eska Foskarija od 20. decembra 1428. zadarskom knezu Aleksandru i tamo{wem kapetanu Marku u kome im naro~ito nagla{ava da je useqavawe Srba u na{e zemqe Dalmacije veoma korisno ne samo za na{u vlast, ve} i za na{e podanike i verne iz tih krajeva.” (str. 95.) Jovan Cviji} u kwizi “Balkansko poluostrvo i ju`noslovenske zemqe”, iz 1922. godine, iznosi kao dokazane ~iwenice da su “prve seobe iz dinarskog zale|a u Dalmaciju po~ele jo{ pri kraju HII veka, ali mnogobrojnije i najva`nije desile su se u mleta~ko i tursko doba i obuhvatile su gotovo celo stanovni{tvo visokih dinarskih krajeva, prestale su tek krajem XVIIIveka. Pravoslavne su ~esto dovodili Turci da im zemqu obra|uju, prelazili su i sami u grupama i pojedina~no na mleta~ku teritoriju... Pravoslavni su se naselili u Bukovici, Ravnim Kotarima, oko Knina i u Gorwoj Cetini, u Vrlici i okolini ima doseqenika ~ak iz Crne Gore... Ima pounija}enih Srba. Ovo je, sa Sewom, naj~uveniji usko~ki kraj u Dalmaciji... Glavni je dakle proces: smena sredwovekovnog stanovni{tva, koje se u Dalmaciji naselilo za vreme seobe naroda, novim dinarsko-balkanskim stanovni{tvom, koje se tu doselilo u mleta~ko i tursko doba.” (str. 95.) U kwizi “Seobe i etni~ki procesi u na{em narodu”, objavqenoj u Sarajevu 1922. godine, Cviji} je jo{ precizniji: “Skoro sve stanovni{tvo Boke Kotorske vodi poreklo od crnogorskih i hercegova~kih doseqenika. Stanovni{tvo dubrova~ke okoline je u znatnoj meri bosansko-hercegova~kog porekla; stanovni{tvo samoga grada Dubrovnika, Makarske, Omi{a, Splita i [ibenika je poglavito bosansko-hercegova~kog porekla; skoro iskqu~ivo toga porekla je stanovni{tvo Bukovice i Ravnih Kotara u Severnoj Dalmaciji.” (str. 95.) U zbirci dokumenata “Spisi o istoriji pravoslavne crkve u Dalmatinsko-istarskom vladi~anstvu od HV do XIX veka”, objavqenoj u Zadru 1899. godine na latinskom jeziku, Nikodim Mila{ preciznim izvorima dokazuje da su Mle~ani nakon Karlova~kog 1699. i Poàreva~kog mira 1718. godine u novoste~enim teritorijama Ravnih Kotara, Bukovice, Kninske Krajine, Petrovog Poqa, Kosova Poqa, Splitskog Zagorja, Cetiwskog i Siwskog Poqa, sve do Neretve, zatekli srpsko pravoslavno stanovni{tvo. Mnogo dokumenata koji o tome svedo~e objavio je i Bo{ko Desnica u dvotomnoj kwizi “Istorija kotorskih uskoka”, objavqenoj u Beogradu 1950. i 1951. godine. Jovan Radowi} u kwizi “Rimska kurija i ju`noslovenske zemqe od XVI do XIX veka”, Beograd 1950, pi{e: “Migracije srpske u prvoj polovini XVI veka bile su toliko intenzivne i ~este u Dalmatinskom zagorju da su ovi krajevi dobili izgled skoro ~iste srpske zemqe... Priliv srpskih izbeglica iz pogra568

ni~nih krajeva Turskog carstva u habzbur{ke zemqe nije bio ni blizu tako intenzivan i snaàn kao u zemqe Mleta~ke republike... Srpski talas zapqusnuo je u XVI i XVII veku dalmatinske gradove, wihovu okolinu i neka ostrva kao npr. Hvar poja~av{i tamo{we starije stanovni{tvo, dok su bogatiji i ugledniji Srbi naseqavali gradove.” (str. 98.) Interesantno je da Radoni} pomiwe i molbu splitskog nadbiskupa Vatikanu, iz 1662. godine, “da mu se {to pre po{aqe dobar i pouzdan misionar da se Split ne po{izmati~i sasvim.” (str. 98.) Sa~uvan je izve{taj apostolskog vikara Nikole Bla{kovi}a Kongregaciji za propagandu vere, od 20. oktobra 1692. godine, u kome je sadràn i predlog kako da se pravoslavni Srbi “diskretno i postepeno putem Unije privedu katoli~koj veri.” (str. 98.) U studiji “Jeronim Pastri}, istori~ar XVIIveka”, objavqenoj u Glasu SANU 1946. godine, Radoni} opisuje kako je, 16. septembra 1742. godine, na sednici specijalnog odbora Kongregacije za propagandu vere referent identifikovao “krajeve gde se govori ilirski, pa me|u wima ubraja i “sav onaj deo Ugarske gde su ra{ki narodi”, pa onda isti~e potrebu u~ewa toga jezika koji se prostire u dobrom delu Jugoisto~ne Evrope. Osobito su, kaè on, mnogobrojni Srbi (Serviani) gr~kog obreda, {izmatici, koji govore srpski. Oni se rasprostiru po Hrvatskoj, Slavoniji, Ugarskoj, Bosni, Srbiji, Bugarskoj, Trakiji, Ma}edoniji, Arbaniji, Dalmaciji, gde ìve pome{ani sa katolicima, u Crnoj Gori, wihovoj specijalnoj domaji, u kojoj nema katolika. Nevoqa je, veli daqe izve{ta~, {to Srbi naseqavaju ne samo krajeve u Turskoj, nego ih je mnogo u zemqama austrijske ku}e i Mleta~ke republike, kao u biskupijama Kotora, Makarske, Trogira, [ibenika, Skradina, Zadra i Nina gde daleko nadma{uje broj Srbijanaca broj katolika.” (str. 99.) Kosti} navodi i tekst kotorskog biskupa Matije Karamana, na koga se poziva Mila{, a datira iz 1744. godine. U wemu, izme|u ostalog, stoji: “U vreme be~kog rata nije bilo u zadarskoj okolini srpskoga vladike, pa je ipak gorwa strana sva nastawena Srbima, koji su u to vreme do{li iz Bosne... Iza posledweg rata, ti isti Srbi, koji su i{li iz Turske, naseli{e i imotsku oblast iako su znali da u Dalmaciji nema vladike wihovog zakona.” (str. 101.) I Forlati u kwizi “Sveti Ilirik”, iz 1775. godine, pi{e da je Dalmacija krcata Srbima ili Morlacima gr~kog zakona. Iste godine i mleta~ki providur Jakov Gradenigo svedo~i da je ve}ina dalmatinskog stanovni{tva srpskog zakona. U ve}em broju pismenih obra}awa dalmatinskih pravoslavaca mleta~kom du`du iz osamnaestog veka ti venecijanski podanici za sebe kaù da su slaveno-srpski narod gr~kog zakona isto~ne crkve.” `) Etnografski odnosi u Dalmaciji U prvoj polovini pro{log veka, Franc Peter, kao jedan od najpriznatijih poznavalaca dalmatinskih prilika, pi{e: “Po{to je Dalmacija slovenska zemqa, to je i jezik ve}ine stanovni{tva slovenski, zapravo srpski.” (str. 103.) Znameniti nema~ki putopisac Kol u kwizi “Putovawe u Istru, Dalmaciju i Crnu Goru”, objavqenoj u Tejlu 1851. godine, sve to do kraja precizira: “Na jugu (Dalmacije) izgleda da su Srbi ve} davno sedeli. A kad su hrvatska vlast i cvat podlegle Ma|arima, a jo{ vi{e kad su Srbi do{li u sukob sa Turcima, 569

sve su ~e{}a bila useqavawa srpskih izbelica u predele na obali, kuda su bili bacani od Turaka. Tako su, pored ju`nih oblasti koje su jo{ od starog doba pripadale Srbiji, tako|e i severni hrvatski predeli sve vi{e i vi{e takore}i srbizirani. Ovde, na Jadranskom moru, dogodilo se kako izgleda ne{to sli~no kao na Severu oko Dunava gde su tako|e srpski uskoci (izbeglice) u dana{woj Vojvodini osnovali jednu novu srpsku zemqu. Prema tome je hrvatsko pleme sve vi{e ustupalo, i srpsko pleme vlada prema tome u celoj Dalmaciji, naro~ito u sredwoj i ju`noj Dalmaciji... Naro~ito su sasvim srpskog stabla Bokeqi, stanovnici Dubrova~ke oblasti i dubrova~kih ostrva, grani~ari Neretve i Cetine, takozvani Morlaci i uskoci, dok su Morlaci na severu Krke me{avina Srba i Hrvata, ali sa prevla{}u srpstva, grani~ari Zrmawe i Velebita moraju se posmatrati kao prili~no ~isti Hrvati, kao {to se i na ostrvima svuda sa~uvalo hrvatsko pleme... Hrabri Neretqani, koji su u sredwem veku na Neretvi osnovali jednu ~udnu pqa~ka{ku dràvu i odràli je u dvadesetogodi{wem boju sa Mle~anima, Crnogorci koji se jo{ uvek bore sa Turcima, preduzimqivi Bokeqi, republikanci kantona Poqice, krvni neprijateqi Turaka, Morlaci i uskoci, svi su u su{tini srpskog plemena.” (str. 103.) Kol navodi i da su narodni ìvot i poezija ve}ine Dalmatinaca potpuno isti kao kod ostalih Srba. Dok u dalmatinskom zale|u ìve iskqu~ivo Srbi, na primorju, prema Kolu, ima i Grka, Rimqana, Mle~ana, Ma|ara, [panaca, Turaka, Arbanasa, Francuza, Normana, Brita, Nemaca, Japida, Iliraca, Liburaca, Kelta i raznih Slovena. Kosti} pobliè obja{wava da naziv Morlak “dolazi od gr~kog izraza “Mauro-Vlah”, {to zna~i crni Vlah. Tako su ozna~avali starosedeoci Dalmacije nove do{qake, koji su izgledali mrki, tmurni... Ima u tom izrazu ne~eg potcewuju}eg, ali ima i ne~eg {to zastra{uje, {to imponira.” (str. 104.) Termin Morlak je bio sinonim za Srbina. Fran Peter za wih kaè: “Sa imenom Morlaci ozna~uju se uop{te brdski seqaci Dalmatinskog zale|a (kontinenta). Wihov broj moè da se pewe do 150 hiqada du{a, ~ije su dve tre}ine katolici, a ostali neujediweni Grci... Oni imaju svoje naseobine u okruzima Zadar i Split. U Dubrovniku i Kotoru su nepoznati... To su ~isti Srbi i Bosanci. Vreme wihovog doseqavawa treba da padne u sredinu HV veka. Izgleda da su se svojevoqno otrgli od turskog pritiska i odselili se u dalmatinske visinske predele, gde su mislili da }e im biti boqe pod hri{}anskom vla{}u.” (str. 100.) Engleski nau~nik Paton u jednom zborniku radova iz 1845. godine, pod odrednicom “Srbija”, isti~e da su dalmatinski Morlaci Srbi jadranskog primorja. “Morlak pokazuje u svom karakteru jo{ mnoge osobine Ju`nih Slovena, on je stvarno Srbin jadranskog primorja... @enidbe otmicom na starosrpski na~in doga|aju se jo{ uvek katkada... Poloàj ène pod Morlacima odgovara u prili~noj meri wihovim sestrama u Srbiji... Mnoge ta~ke sli~nosti sa Srbima proisti~u iz zajednice jezika, zajednice porekla, pa ~ak i obi~aja.” (str. 105.) I za istarske Morlake Karl fon êrnig je rekao da su Srbi. Jovan Erdeqanovi} u kwizi “O poreklu Buwevaca” navodi: “Ivan Lovri}, rodom Siwanin, u svom delu iz godine 1776. kaè: Oni koje u Dalmaciji nazivaju Rka}ima, tj. Grcima, zbog wihove gr~ke vere, iste su narodnosti kao i Morlaci latinskog obreda..., istim jezikom govore i u svojim narodnim pesmama opevaju Kraqevi}a Marka.” (str. 106.) I Kol, i Peter, i Samitro, i Johan Kristijan En570

gel i grof Lujo Vojnovi} navode kako je cela Dalmacija pevala o Marku Kraqevi}u, a kako prime}uje Laza Kosti} nigde se nije ~ula nikakva pesma “o Zvonimiru, Tomislavu, Sva~i}u i drugim, pravim ili izmi{qenim, hrvatskim vladarima.” (str. 106.) Za sve decenije i vekove turske najezde okolne dràve su rado primale izbegle Srbe. “Srbi ne beè u pozadinu da bi se sakrivali i spasli, ve} beè da bi se organizovali i boqe pripremili za borbu. Pre nego se qudski smeste, pre nego dobiju stalna sedi{ta, mu{karci se ve} nalaze na frontu, na liniji, u borbi. Oni ne traè ni predaha, ni odmora, ~esto ~ak ni samu opremu. Oni }e ve} od neprijateqa dobiti oru`je. Zato se seobe Srba zadràvaju obi~no na samoj granici. Dok su Hrvati od Turaka beàli sve do Moravske, boje}i se da se zadrè negde bliè, Srbi se s mukom odvajaju od granice. Patrijarha ârnojevi}a su, i wegovu pratwu, bacili bili u daleku pozadinu (to je bila svesna katoli~ka akcija, da bi koncentrisani Srbi na granici ostali bez duhovnog glavara i bez ve}e pomo}i u qudstvu), ali su i on i wegova druìna uvek gledali da se primaknu granici kad god im se pruìla prilika. Otuda dve krupne posledice: svak je rado prebegle Srbe primao, svaka dràvna vlast, jer su oni dolazili kao borci a ne kao prosjaci, da brane vi{e nove gospodare nego sami sebe. I, zatim, na taj na~in su Srbi, mo`da nesvesno, pro{irivali svoju etni~ku teritoriju, dok bi ina~e bili izgubqeni u moru inoverije kad bi se mnogo udaqivali od svog nacionalnog jezgra.” (str. 107.) z) Procesi unifikacije i katoli~ewa Srba O tome pi{e i Jovan Cviji} u kwizi “Balkansko poluostrvo i ju`noslovenske zemqe. Osnovi antropogeografije”, i to u drugom tomu pod naslovom “Psihi~ke osobine ju`nih Slovena”, posebno isti~u}i: “Dinarci naseqeni u Dalmatinskoj Zagori nisu se rukovodili razlozima ekonomske prirode. Ostavqali su bogate i plodne zemqe, da bi se naselili u predele koji su, sa Crnom Gorom i Likom, najsiroma{niji na Balkanskom poluostrvu. Uzroci wihovog iseqewa moralne su vrste, po{to se nisu mogli pomiriti sa tim da podnose mrsku, nasilni~ku vladavinu, koja ih je satirala, napustili su zavi~aj, ne obziru}i se na materijalne interese, da potraè gostoqubiviju domovinu. Tako su pokazali najlep{e osobine svog karaktera; ìlavost u borbi, upornost u opasnostima i duboku veru u budu}nost. Izmenili su se pod uticajem geografske sredine i istorijskih prilika. Ali su se wihove bitne psihi~ke osobine odràle... Svi su novi doseqenici, koji su u jadranske oblasti do{li od kraja HV do kraja XVIIIveka, pripadali patrijarhalnom stanovni{tvu, ve}inom erskog varijeteta, i govorili ogromnom ve}inom {tokavskim dijalektom... êsto je ovo bio najboqi elemenat dinarskog stanovni{tva koji nije mogao podnositi tursku upravu. Energi~ni i nezavisni... oni su vi{e voleli ove siroma{ne karstske predele nego bogatije krajeve... Ti doseqenici su bili zadahnuti nacionalnim idealom... Demokratska ose}awa XIXveka su ga jo{ poja~ala: i tako Zagora, kao i [umadija, pada me|u oblastima sa najrazvijenijom nacionalnom sve{}u... Pravoslavni doseqenici su kotlini izme|u Drni{a i Knina u Dalmatinskoj Zagori dali ime Kosovo, ime poqa na kome je bila ~uvena bitka. Na tome se Kosovu svi zagorski Srbi skupqaju svake godine na Vidovdan.” (str. 108.) 571

Nakon {to su masovno naselili Dalmaciju, Srbi su izloèni sistematskom procesu unifikacije i katoli~ewa, denacionalizacije i rasrbqivawa, koji je pogubnije delovao na na{u nacionalnu supstancu od islamizacije na teritorijama pod turskom okupacijom. U ve} citiranoj kwizi, objavqenoj u dva toma u Beogradu, izme|u dva svetska rata, Cviji} o tome pi{e: “Pri doseqavawu, u mleta~ko doba, Srbi su se prikqu~ivali gr~kim pravoslavnim op{tinama kojih je bilo samo u primorju. Srbi iz Dalmatinske Zagore behu pod vla{}u dabrobosanskih mitropolita u Sarajevu, a oni u primorju pod upravom filadelfijskog mitropolita u Mlecima; kad su Mle~i}i zauzeli celu Dalmaciju, onda su svi pravoslavni ostali dugo pod vla{}u tog mitropolita. Nemaju}i svojih, oni pose}uju katoli~ke crkve i sahrawuju ih katoli~ki sve{tenici. Oko polovine XVII veka bi im dopu{teno sagraditi pravoslavne crkve.” (str. 112.) Cviji} raspolaè ~itavim nizom pojedina~nih primera pokazuju}i koliko “ima krajeva u kojima je pravoslavno stanovni{tvo pre{lo na katoli~ku ili unijatsku veru, naro~ito u dubrova~koj oblasti (Peqe{ac, umnogome i u Konavlima), u Dalmaciji (Dicmo iznad Splita, okolina Makarske itd.), u Hrvatskoj (@umberak), na dosta mesta u Bosni i Slavoniji. To se de{avalo mnogo vi{e nego {to je zabeleèno; jer je u ranijim vremenima bio ~est slu~aj da se pojedine porodice doseqene u katoli~ku sredinu, bez svoje crkve i popa, postepeno naviknu na katoli~ke obrede i prime katoli~ku veru... Preobra}ewe pravoslavnih u katolike de{avalo se u Dalmaciji, naro~ito u XVIIIveku, kao {to se vidi iz izve{taja frawevaca... Frawevci navode mnogobrojne primere, prema kojima su na hiqade pravoslavnih preveli u katoli~anstvo... I zbiqa je mnogo vi{e pravoslavnih pokatoli~eno nego {to se moè potvrditi zapisima i istorijskim izvorima.” (str. 112.-113.) O tome su mnogo pisali Jovan Radoni} i Nikodim Mila{. Oni su u svojim delima prikazali ~itav niz primera srpskog otpora unija}ewu i prezira prema rimskoj crkvi koja im je izgledala neprihvatqivija i od islama. Ni slatkore~iva obe}awa, stvarne privilegije, kao ni nasiqe i surovost, ogromnu ve}inu Srba nisu mogli pokolebati. Oni koji bi preverili bili bi prokaèni me|u svojim srodnicima i sunarodnicima i stra{no moralno ìgosani da su prodali veru za ve~eru. “Mnogi bi drugi lak{e posrnuli u ovoj borbi nego Srbi, mnogi bi se pre uhvatili na mamac, jer su od Unije Srbi imali da o~ekuju samo koristi: bili bi maèni od vlasti, materijalno pomagani, deca im o dràvnom tro{ku {kolovana, dobivali bi javne slu`be ({umara, lugara, finansa, àndara itd.). Spoqa, ne bi se promenilo ni{ta u wihovom ispovedawu vere, jer i grko-katolici imaju isto bogosluèwe kao pravoslavni, popovi im nose brade, ène se itd. Pri~e{}e je isto. Samo je razli~na jedna re~ u Vjeruju, koju primitivni qudi ne zapaàju. Jo{ mawe oni znaju da im je sve{tenstvo podvrgnuto papi. Pa ipak su na{i stari Dalmatinci, kao uostalom i Srbi svuda drugo, mahom odbijali sve ove privilegije i preimu}stva. Oni su hteli ostati verni staroj veri, ne pomu}enoj veri svojih praotaca, zbog koje su ve} jedanput svoju postojbinu promenili. Lak{e su `rtvovali wu negu veru. Jer su oni bili svesni da ih samo ~ista srpsko-pravoslavna svetosavska vera vezuje sa precima. Sa tako slavnom pro{lo{}u i sa narodno{}u. Zato su je smatrali najve}om svetiwom, i gotovi bili sve `rtve za wu prineti.” (str. 116.) 572

Sistematski prozelitizam je obustavqen tek 1848. godine. “Gde god su pounija}eni Srbi ostali u srpskoj sredini, oni su iskoristili prvu priliku da se vrate materi – crkvi... Februara 1849. iza{la je ministarska uredba kojom je bilo svakome slobodno ostavqeno da prelazi iz jedne u drugu hri{}ansku veru. Pravoslavna vera je, 4. marta 1849, u Austriji priznata kao ravnopravna sa ostalim verama. Narod je te zakonske osnove iskoristio i u velikoj ve}ini se vratio u krilo dràve u kojoj je bio prvobitno kr{ten. Unijatstvo, mada i daqe pomagano od strane katoli~ke crkve, skoro je sasvim ugasnuto.” (str. 117.) Me|utim, mr`wa prema pravoslavnim {izmaticima neprekidno je podgrejavana od strane najvi{ih vatikanskih krugova. Ona je provejavala kroz sve hrvatske politi~ke poteze u narednih stotinu godina, da bi buknula punom èstinom u toku Drugog svetskog rata i do kraja iskazala zlo~ina~ku prirodu Rimokatoli~ke crkve i hrvatskog naroda kao wenog slepog i beslovesnog oru|a. Bez obzira na vrlo visok procenat dalmatinskih katolika, svi nau~nici od stru~nog pera i ugleda smatrali su skoro sve stanovnike Dalmacije Srbima. Kosti} je prikazao sve istorijski relevantne statisti~ke podatke o verskoj strukturi. Pipin i Spasovi~ u ve} citiranom delu navode: “Etnografski odnosi Dalmacije su u op{tim potezima slede}i: Sloveni srpskog plemena uop{te oko 400 hiqada, od toga 80 hiqada gr~ko-pravoslavnih; ve}ina je katolika, izme|u kojih se nalaze 65 hiqada glagoqa{a, zatim oko 20 hiqada Italijana vi{eg staleà u gradovima, oko hiqadu Arbanasa, nekoliko stotina Jevreja, mali broj Nemaca... Sad se pravoslavni zovu Srbi, a katolici (iako su i oni Srbi) zovu se “Latini”, ili ~ak “[okci”, primaju}i samo naziv koji im pravoslavni Srbi nadevaju, ili oboje upotrebqavaju lokalna ozna~ewa.” (str. 129.) Zato nije nimalo slu~ajno {to nema~ki publicista Albert Virt 1914. godine pi{e: “1815. je cela Dalmacija, ~ije je stanovni{tvo najve}im delom srpske krvi, dodeqena trajno Austriji na Be~kom kongresu... Najlep{i Srbi su u Dalmaciji, kako mu{karci, tako i ène.” (str. 129.) Francuski istori~ar Ernest Deni je pisao o 600 hiqada Srba Dalmatinaca, a 1925. “Pitawe Dalmacije je vrlo prosto: ne postoji uop{te pitawe Dalmacije, Dalmacija je srpska s kraja na kraj.” (str. 129.) Ali, po tom pitawu su sigurno najzna~ajnija i najrespektivnija mi{qewa uglednih dalmatinskih intelektualaca. Tako je [iben~anin Nikola Tomazeo, polovinom pro{log veka, ta~nije 1861. godine, u “Pismu Dalmatincima” izjavio da “nikakva la` ne bi bila lu|a, sramnija, bezbo`nija, nekorisnija” nego da se Dalmatinci opredele kao Hrvati i tako izjasne protiv svoga naroda i odreknu sopstvenih o~eva. Daqe on obja{wava koliko su velike razlike izme|u Dalmatinaca i Hrvata, kao i da su te razlike “stvorene prirodom i istorijom, i starodrevnim obi~ajima, koji ne mogu jednim potezom da se raspr{e. A negirati te razlike, pretvarati se da se ne vide, raditi kao da ne postoje, to bi doprinelo da se poja~aju vi{e nego ikada, da se razviju u sukob. Po~nimo sa strukturom tela, crte izraza lica, koja su toliko razli~ita izme|u dva plemena, da dalmatinska i srpska vi{e li~e na poqska nego na hrvatska. Obi~aji ìvqewa razli~iti; razli~it na~in odevawa {to je tako|e istorija; razli~it, {to je jo{ va`nije, izgovor jezika, koji je uostalom sa~uvan na dalmatinskom kontinentu neuporedivo ja~e i delikatnije, tako da je ovde kao i u Italiji toskanski prema dijalektu \enove ili Bolowe. Same razlike izgovora i dijalekata koje se zapaàju izme|u kontinenta Dalmacije i obale i ostrva, i koje se neki 573

put zapaàju u samom gradu izme|u delova primorskih i naslowenih na zale|e, ne ~ine nijedan deo ovog naroda bliìm Hrvatima; one su argument kome treba verovati da su izvr{ene mnoge migracije slovenskih porodica u razna vremena. Pa ukoliko bi ovaj dokaz bio samo verovatan, ima najsigurnije dokaze da se pokaè kako stanovnici Dalmacije nisu Hrvati.” (str. 129-130.) Sli~no su pisali i istaknuti Srbi katolici Antonio ]ipiko i Lovro Monti, a ne na|e se nijedan ozbiqan koji bi tvrdio da su Dalmatinci zaista Hrvati. I ]ipiko i Monti su uglavnom pisali na italijanskom jeziku. Ali, i austrijski etnograf Fridrih Kraus, rodom iz Slavonske Poège, u kwizi o Slovenima, objavqenoj u Lajpcigu 1908. godine, smatra da je nesporno da se u Dalmaciji govori srpski jezik, uostalom kako su to mnogo pre wega utvrdili svi zna~ajniji slavisti, a temeqito obradili Pipin i Spasevi~, pa i Nikola Jorga. Kraus pi{e: “Turci su Balkan samo politi~ki, a ne i socijalno osvojili. Jedan znatan deo Ju`nih Slovena srpskog plemena razbeào se u Dalmaciju, u Primorje, u Hrvatsku i Istriju, i na dalmatinska ostrva. Tako je postepeno porastao jedan nasip protiv romanizovawa Dalmacije i germanizovawa Hrvatske... S druge strane, po~eo je hrvatski dijalekat da se pomalo utapa u srpski, koji je pokazivao ve}u ìvotnu snagu i puniji zvuk, da bi se kona~no sasvim skoro u w utopio. Kad se danas govori o hrvatsko-srpskom ili srpsko-hrvatskom jeziku ili literaturi, to treba pod tim razumeti slavenski dijalekat srpskog plemena i kwièvnost sastavqenu u tom dijalektu.” (str. 132.) I Jorga govori o ~isto srpskom jeziku stanovnika Dalmacije i srpskom karakteru dalmatinske kwièvnosti. Zapravo, “ova dalmatinska Srbija imala je tokom ~itavog sredweg veka latinsku literaturu koja, {to se rase ti~e, pripada Srbima. Ali u modernoj epohi postoji ~itava serija produkata ove iste literature koja sad nije vi{e latinska: ona je srpska.” (str. 132.) i) Upotreba srpskog jezika I Peter zakqu~uje “po{to je Dalmacija slovenska zemqa, to je i jezik ve}ine stanovnika slovenski, upravo srpski... Br|ani ga govore u ve}oj ~istoti... U primorju su se uvukli mnogi italizmi u srpski.” (str. 132.) Francuz Leàn smatra da ilirskim “zovu Srbi Dalmacije wihov slovenski dijalekat.” (str. 132.) Nigde nema ni pomena o hrvatskom jeziku, osim op{tine Poqica u sredwoj Dalmaciji, u pravnoj istoriji poznatoj po Poqi~kom statutu. O woj pi{e Srbin katolik, Milan Ra{etar, 1906. godine: “Po{to tu malu op{tinu nisu nikad mogli Turci da pokore, zahvaquju}i wenom povoqnom geografskom poloàju... i hrabrosti wenih stanovnika, to je ostalo o~uvano najve}im delom weno prvobitno starohrvatsko stanovni{tvo, {to moè da se pozna i po jeziku stanovni{tva, koje ostaje verno svom ~akavskom dijalektu iako je sa svih strana opkoqeno {tokavcima... Otuda je jedan podroban etnografski opis Poqica od velike va`nosti, jer je to jedini predeo na dalmatinskom kontinentu gde se starohrvatsko stanovni{tvo prili~no intaktno odràlo.” (str. 133.) [to se upotrebqavanog pisma ti~e, najupe~atqiviji je zakqu~ak Konstantina Jire~eka koji tvrdi “da se u Dalmaciji u drugoj polovini sredweg veka slovenski pisalo samo glagoqicom ili }irilicom. Upotreba tre}eg pisma, latinice, to je novina HV veka... ]irilicom su pisali i Dubrov~ani i to ne samo u korespondenciji sa okolnim vladaocima i wihovim ~inovnicima i u sudskim 574

aktima trgovaca u susednim zemqama, nego ponekad i u sudskim pozivima i u samom Dubrovniku, u instrukcijama Dubrov~anima koji su slabo znali talijanski, u privatnim pismima itd.” (str. 134-135.) Jire~ek daqe pi{e da je na celoj jadranskoj obali “od Bojane do Cetine prostiran predeo }iriliskog pisma sve do kapije rimskih obalskih gradova.” (str. 135.) Za obe tvrdwe on navodi mno{tvo dokaza i primera }irili~nih tekstova iz Makarske, sa Bra~a, Hvara, Kor~ule itd. On obja{wava i rasprostrawenost glagoqice. “Jedan poseban predeo be{e oblast severno od Splita, kod Klisa i u dolini Cetine kod Siwa. U crkvama su se tu sluìli glagolskim kwigama, ali isprave ove oblasti bile su u HVveku }irilicom pisane, pod uplivom dokumentacije susedne Bosne.” (str. 135.) Uostalom, i Vatroslav Jagi}, kao vode}i hrvatski intelektualac svoga vremena, izri~ito je priznao da je }irilica dalmatinsko pismo. Ne samo da je na srpskom jeziku i u srpskom pismu pisana, nego je skoro sva dalmatinska kwièvnost prepuna motiva iz ~isto srpske istorije. O tome najupe~atqivije svedo~e dve ~uvene pesni~ke zbirke katoli~kog fratra Andrije Ka~i}a-Mio{i}a “Razgovor ugodni naroda slovinskoga” iz 1756. i 1759. godine. O Ka~i}u-Mio{i}u pi{e Jovan Cviji}: “Wegova zbirka narodnih pesama prava je nastava o srpskim legendama i srpskom rodoqubqu, a mnogobrojna izdawa ove zbirke dokaz su wenog uticaja.” (str. 137.) Lujo Vojnovi} pi{e: “Ovaj franciskanac, pun proro~kog genija... prvi je sakupio srpske pesme u sredini XVIII veka i zasluùje da, pored Tomazea, bude po~a{}en priznawem punim po{tovawa.” (str. 137.) Poznati kwièvni istori~ar, Italijan Dominiko ]ampali, u kwizi “Slovenska kwièvnost”, prime}uje: “Samo Andrija Ka~i}-Mio{i} (dok su drugi pisci dalmatinski XVIIi XVIIIveka slabi imitatori wihovih slavnih prethodnika) zasluùje spomen kao prete~a srpske renesanse i tuma~ potreba veka koji nailazi.” (str. 137.) Kad se sve to ima u vidu, nije nimalo ~udno {to u XIX veku {irom Dalmacije dolazi do bu|ewa iskqu~ivo srpske nacionalne svesti, {to je zabrinulo Vatikan i ubrzalo izradu wegovog ve{ta~kog hrvatskog nacionalnog projekta da bi se trajno preoteli ve} pokatoli~eni Srbi i spre~ilo srpsko nacionalno jedinstvo, bez obzira na verske razlike, {to bi poremetilo dugoro~ne strate{ke planove Rimokatoli~ke crkve i zaustavilo realizaciju wenih prozelitskih ambicija. Pa ipak, takve katoli~ke akcije su sve do kraja pro{log veka u Dalmaciji bile sporadi~ne i bez ikakvog realnog efekta. “Naprotiv”, kako isti~e Lazo Kosti}, “jedno distancirawe prema hrvatstvu i nagla{avawe svoje, dalmatinske, posebnosti bilo je kanda predominantno u celom XIX veku, pa je vi{e po~etkom ovog veka, sve do nesre}ne Jugoslavije koja je Dalmatince katolike potpuno bacila u naru~je Hrvata.” (str. 140.) Bilo je, dodu{e, autora, koji su insistirali na etni~koj posebnosti Dalmatinaca u odnosu i na Srbe i na Hrvate, ali niko normalan se nije upu{tao u dokazivawe da su dalmatinski stanovnici Hrvati. Luka Poduje je, 1893. godine, opisao hrvatske politi~ke podvale povodom poku{aja da se prisvoji Dalmacija. “Kad je u la`nom omotu bratska Hrvatska u~inila Dalmaciji ponudu za ujediwewe, i ova gotovo jednodu{no bila odbijena, Hrvatska je, i pored otmenog i gordog protesta {efa dalmatinskih delegata grofa Barelija, dala izraza svome priznawu javnim sve~anostima i aplauzima.” (str. 141.) 575

j) Demonstracije srpstva u dalmatinskim gradovima Kada je krajem pro{log veka uzela maha politi~ka akcija u ciqu pripajawa Dalmacije Hrvatskoj, podrazumevalo se da je to motivisano èqom da se svi austrijski Sloveni ujedine. Iako je svako insistirawe na hrvatstvu imalo izrazito antisrpski prizvuk, i srpski politi~ari su uglavnom bili spremni da podrè takvo jedinstvo èle}i da slovenske teritorije oslobode ma|arske dominacije. Imali su u vidu da je Be~ tradicionalno mnogo vi{e po{tovao nacionalne posebnosti nego unitaristi~ki i {ovinisti~ki nastrojena Pe{ta. Srbi su, 17. oktobra 1905. godine, usvojili Zadarsku rezoluciju u kojoj se, pored ostalog, kaè: “{to se ti~e zahtjeva bra}e Hrvata za reinkorporaciju Dalmacije Hrvatskoj i Slavoniji... pripravne su srpske stranke uloìti i svoju snagu za ostvarewe ovog zahtjeva ako se sa hrvatske strane ukloni zapreka koja je dosad prije~ila srpskoj stranci na Primorju da se za sjediwewe izjavi, a to je da se sa strane Hrvata obavezno prizna ravnopravnost srpskog naroda sa hrvatskim.” (str. 145.) U o~ima svih zapadnih Srba, bilo da je re~ o pravoslavcima ili katolicima, a neretko i muslimanima, pa makar im do tada bila duboko zatrpana nacionalna svest ispod naslaga istorijskog zaborava, polovinom devetnaestog veka Srbija je ve} poprimila ulogu Pijemonta. Neki su govorili o predvodni{tvu Srpstva, a drugi jugoslovenstva, ali su mislili na isto. Kako svedo~i dubrova~ki knez Lujo Vojnovi} u kwizi “Dalmacija”, objavqenoj u @enevi i Lionu 1917. godine, ogroman uticaj na zapadnim srpskim stranama imala je “mala Srbija, ~ak jo{ vazal turskog carstva, ali sa patriotizmom vo|ena od kwaza Mihaila Obrenovi}a, koji je stalno na sebe skretao pa`wu Dalmatinaca i wihove bra}e. Ja se jo{ vrlo dobro se}am srbofilskih konciliabula (tajnih, nedozvoqenih manifestacija – L.M.K.) na{ih otaca iz moje prve mladosti; kulta kosovskih pesama, ispuwenog zakletvama na osvetu i ujediwewe; portreta srpskih vladara jo{ od velikog ùpana Nemawe pa sve do Mihaila Obrenovi}a, koje su surevwivo ~uvane u stanovima Splita, [ibenika i Zadra.” (str. 145-146.) âk je i kasnije zakleti Star~evi}ev sledbenik, don Mijo Pavlinovi}, {ezdesetih godina devetnaestog veka uputio poznatom srbofilu Natku Nodilu ~lanak za list “Il nacionale” u kome se zalagao da “Dalmacija treba da se odcepi od Austrije i prisajedini Kneèvini Srbiji, ~lanak koji Redakcija dakako nije mogla da {tampa.” (str. 245.) O tome izve{tava Prvislav Grizogono u tekstu “Korisna podse}awa”, u zborniku “Poruka”, objavqenom u Londonu 1954. godine. O stvarnom izraàvawu èqa da se Dalmacija pripoji Srbiji od strane srpskih intelektualaca Nikole Tomazea i Fran}eska Borelija ne treba posebno ni govoriti. Ali interesantno je navesti da se mnogo italijanskih publicista u predve~erje i na samom po~etku dvadesetog veka zalagalo za sjediwewe Dalmacije sa Srbijom. Kosti} citira \uzepea Precolinija, koji u kwizi “Dalmacija”, objavqenoj u @enevi 1917. navodi: “Srbija gaji stare i duboke simpatije za nas. Mi ne poznajemo Srbiju, a ne da ona nas ne poznaje. Italijanska kultura je ra{irena vi{e nego bi se to verovalo. Kad Dalmacija bude sjediwena sa Srbijom hiqade Slovena latinske i italijanske kulture po}i }e da se ujedine sa Slovenima koji su bili pod gr~kim ili nema~kim uticajem.” (str. 147.) 576

Povodom budu}nosti Dalmacije, Lujo Vojnovi} insistira da “se ne govori o wenom ustupawu Srbiji ili kome drugom, kao kad bi se radilo o ustupawu teritorija li{enih narodnosti, amorfnih; kao kad bi se radilo o politi~koj kompenzaciji, ili trgova~koj ili strate{koj, po modelu ugovora u Kampo-Formiu. Srbija, dobro je da se to zna, nema u Dalmaciji nimalo vi{e prava nego bila koja dràva. Naprotiv, uniju ove zemqe sa Srbijom zahteva princip nacionaliteta i ve~ni zakoni koji neminovno proishode iz ovoga principa.” (str. 148.) Katoli~ka crkva nije uspevala u svojim naporima da suzbije prosrpsko raspoloèwe naroda, pa se u pismu austrijskom ministru prosvete i vera zadarski nadbiskup Vincencije Puli{i}, u martu 1915. godine, àlio: “Po mi{qewu svih dobronamernih, srbizam u ovoj zemqi predstavqa najve}u opasnost za religiju i dràvu.” (str. 148.) Wemu posebno bode o~i pona{awe povratnika iz Amerike: “U zadwe vreme su mnogi koji su pre svog odlaska u Ameriku bili dobri katolici i odani podanici, posle svoga povratka u Dalmaciju pokazali velike simpatije za Srbiju... Zbog toga bi se iseqavawe moralo ograni~iti... U me|uvremenu trebalo bi narediti carsko-kraqevskim konzulima da nadgledaju politi~ki stav iseqenika i da zabrane politi~ke sastanke i ~itawe srpskih i srbofilskih novina.” (str. 148.) Zbog otvorenog srbovawa gradona~elnika Splita i [ibenika, Be~ je 20. novembra 1912. godine raspustio op{tinsko ve}e tih gradova. Reaguju}i na taj postupak, krajem novembra su se u Zadru okupili svi poslanici centralnog i pokrajinskog parlamenta i izaslanici svih op{tina, pa su usvojili takozvanu Zadarsku rezoluciju kojom su izrazili divqewe bra}i Srbima na sjajnim pobedama u Prvom balkanskom ratu. Nije zato nimalo ~udno {to je delirijum odu{evqewa dvadeset hiqada splitskih gra|ana do~ekao srpsku vojsku 1918. godine. Kosti} citira i delove prigodnog govora tada{weg predsednika dalmatinske zemaqske vlade, dr Josipa Smodlake, koji se srpskim vojnicima obratio slede}im re~ima: “Bra}o srcu na{em najmilijem, neumrli vitezovi srpski... Dobro nam do{li nepobjedivi sokolovi na{i. Dobro nam do{li osloboditeqi na{i, ponosni na{ cvijete, najqep{i i najmiliji. Blagosloven bio ~as kad vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila! Blagoslovene majke koje vas rodi{e! Blagoslovena kolijevka koja vas je odwihala! Blagosloveni opustjeli domovi va{i, koji se u crno zavi{e da nama uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode, {to nas sve sada obasjava. Koliko smo ~eznuli za ovim ~asom.” (str. 149.) Mnogi su istaknuti dalmatinski rodoqubi u toku Prvog svetskog rata streqani ili obe{eni zbog otvoreno iskazivane qubavi prema Srbiji, {to su austrougarske vlasti smatrale te{kim zlo~inom. Kako kaè Kosti}, “za Hrvatsku ni jedan jedini Dalmatinac nije u Prvom svetskom ratu ìvot `rtvovao. A ni u Drugom nije nijedan to svesno u~inio. Mo`da je neki poginuo tamo gde se nadao bez rizika da koqe. Ali, ina~e, za Hrvatsku su neki Dalmatinci umeli samo da vi~u “Spremni za dom”, a kada se opasnost pojavila, oni su beàli (kao i wihove gazde u “Panonskoj Hrvatskoj”). Oni, pak, koji su ostali verni Srbiji, ostali su joj verni do kraja i svesni te vere. Jer Srbija je predstavqala ideal kome je vredno bilo ìvot `rtvovati, Hrvatska je predstavqala samo pakao zlobe, klawa i izdaje.” (str. 150.) Kakva je situacija u Dalmaciji i etni~ka struktura dalmatinskog stanovni{tva razumevali su mnogi strani pisci, a Aziri Gedo u kwizi “Nacionalnosti Ma|arske”, objavqenoj 1873. godine u Pragu i Parizu, pi{e da }e se srp577

ska nacionalna svest Dalmatinaca u punoj meri probuditi kad se srpska kraqevina protegne i do wihove teritorije. I austrijska vlast je to uvi|ala pa je skoro redovno za dalmatinske namesnike postavqala generale srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti, a zadarski nadbiskup Vin}entije Puli{i} se, 1915. godine, àlio austrijskom ministarstvu prosvete i bogo{tovqa da su “i predsednici dalmatinskog Zemaqskog sabora i Zemaqskog odbora bili skoro uvek gr~ko-isto~ne veroispovesti. Ve} u po~etku ustavnog ure|ewa bili su duè vremena, jedan za drugim predsednici Zemaqskog sabora dr Petrovi}, Qubi{a, Vojnovi} koji su gr~ko-isto~ne veropispovesti. I sada, kad ve} Srbi nemaju svog vlastitog predsednika Zemaqskog sabora zbog nedostatka odgovaraju}e li~nosti, to je potpredsednik Vladimir Vitez Simi} gr~ko-isto~ne vere.” (str. 151.) S obzirom da su izbori bili autonomni, iz ove ~iwenice se vidi da je politi~ki uticaj Srba pravoslavaca bio ogroman i me|u katolicima. Kosti} prenosi i iz kwige Viktora Novaka “Magnum krimen” delove pisma zapadnohercegova~kog fratra Otona Knezovi}a Anti Paveli}u, s po~etka 1945. godine, koji sik}e mr`wom zbog nepouzdanosti Dalmatinaca hrvatskoj usta{koj dràvi. Knezovi} zakqu~uje: “Primorski gradovi dalmatinski grdna su me{avina starih Latina, Vlaha, Talijana, Slavena i Hrvata, pa je i iz te smjese izi{ao poseban tip i soj qudi koji nisu bili nikada Hrvati, niti su ose}ali za hrvatsku dràvu. Danas jo{ mawe. [to su kod Srba Crnogorci, to su kod nas dalmatinski gradovi. Vlast, novac, egoizam nadasve. Oni su bili u staro doba najve}a hrvatska nesre}a, bili su to za vrijeme Austrije i Jugoslavije. I danas radije sluè svakom drugom vragu nego NDH. îm se ta situacija malo promjeni i oni se odmah razgalame da su najve}i Hrvati, a posle Bodoqove kapitulacije, na{lo se da su ti Dalmatinci u Sarajevu bili ujedno talijanski dràvqani. U Zagrebu se nije moglo ostati od wihove dreke i zanosa za poglavnika i Hrvatsku, jer ih je bilo do pedeset hiqada. No kad je trebalo iza toga od wih obrazovati dalmatinsku legiju, javilo ih se sto pedeset. Vole se baviti {vercom, gadovi! Neka se za wih tuku Hercegovci, Bosanci, Li~ani, a oni }e vatati prve poloàje u svim granama na{eg ìvota... Zato poslije rata treba te dalmatinske gra|ane raseliti po Bosni, Slavoniji i Hrvatskoj, nigdje vi{e od tri zajedno, a naseliti u gradove i primorske luke Li~ane, Bosance, Hercegovce i Zagorce, jer }e biti pouzdaniji i stvori}e ~isti hrvatski nara{taj. Onda }e Dalmacija biti Hrvatska.” (str. 152.) k) Istorijska gre{ka Srba I kada je sklapan Londonski pakt, 26. februara 1915. godine, kojim su sile Antante pruìle teritorijalne ustupke Italiji da bi je prevele na svoju stranu u Prvom svetskom ratu, saveznici su po{tovali srpska prava na zna~ajne delove dalmatinske obale. Zato su, pored odre|ewa italijanskih delova Dalmacije, precizirali dokumenta koja su potpisali opunomo}eni predstavnici Rusije, Engleske, Francuske i Italije: “Ove zemqe na Jadranskom moru dodequju sile êtvornog saveza predelima Hrvatske, Srbije i Crne Gore: na severu Jadranskog mora cela obala koja po~iwe od zaliva Volosko na granici Istre sve do severne granice Dalmacije, ukqu~iv{i tu celu obalu koja sad pripada Ma|arskoj, celu obalu Hrvatske, zaliva Rijeka i malih zaliva Novi i Kar578

lobag, kao i ostrva Veqa, Prvi}, Sveti Grgur, Goli i Rab. Na jugu Jadranskog mora, gde su Srbija i Crna Gora zainteresovane, cela obala od rta Planke do reke Drima sa najzna~ajnijim lukama Split, Dubrovnik, Kotor, Bar, Ulciw i San \ovani Medovanski i sa ostrvima Velika Virona (Veliki Drvenik), Bua (îovo), [olta, Bra~, Jaklijan i Kalamota (Kolo~ep).” (str. 155.) Srbi su napravili stra{nu istorijsku gre{ku {to se nisu dràli odredaba Londonskog pakta, nego su u{li u zajedni~ku dràvu sa Hrvatima i Slovencima koja ih je kao narod jednostavno upropastila. I Vudrou Vilson, tada{wi ameri~ki predsednik koji se nije slagao sa Londonskim paktom, smatrao je da se Srbiji mora osigurati slobodan i siguran pristup moru. Na Pariskoj konferenciji mira, 19. aprila 1919. godine, kako navodi Kosti}, predsednik italijanske vlade Orlando izjavio je: “Od po~etka istorije do KampoFormijskog mira (1797.) Dalmacija je bila ujediwena s Italijom, ispo~etka kao deo Rimske imperije, a posle kao deo Mleta~ke... I kultura dalmatinska je sudbonosno gravitirala ka Italiji. Dalmacija je bila italijanska do najnovijeg doba... Italija ne traì nego moli deo Dalmacije da joj se ustupi. Kotor, Split i Dubrovnik ostaju Srbiji.” (str. 157.) Ameri~ki admiral Robert [ervud je opisao u svojoj kwizi stav predsednika Ruzvelta o budu}nosti Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Taj citat navodi Lazo Kosti}: “Predsednik je naglasio svoje ~esto ponavqano mi{qewe da Srbi i Hrvati nemaju ni~eg zajedni~kog i da je sme{no poku{avati silom naterati ta dva tako suprotna naroda da ìve zajedno pod istom vla{}u. On, predsednik, bio je mi{qewa da Srbiju treba uspostaviti kao takvu, a Hrvate staviti pod starateqstvo.” (str. 158.) Srbi su prokockali i tu {ansu da zaokruè granice svoje dràve kako bi obuhvatili sve srpske nacionalne teritorije, a Kosti} zakqu~uje da je “udruènim silama Engleza, Vatikana i komunista (koliko paradoksalno toliko istinito) Hrvatska ostala slobodna, pro{irila granice vi{e nego ih je ikada imala i Hrvat je do{ao na ~elo cele Jugoslavije, na ~elo samih Srba. Ovo posledwe nije vi{e zasluga Vatikana ve} crnogorskih komunista, koji su tako|e uspeli i da Srbiju sasvim udaqe od mora. Pa ipak, Srpstvo niti napu{ta svoja legitimna prava na Primorju, niti }e ih ikada napustiti, a znatan deo Primorja isto tako, to je pouzdano utvr|eno, prièqkuje opet svoju vezu sa Srbijom, koju niko vi{e ne}e mo}i da dovede u pitawe. [to se god tako iskreno i po{teno èli, ono se i postigne.” (str. 158.) U drugom delu kwige Kosti} govori o Srbima u Hrvatskoj i navodi da su se oni tamo pojavili tek po padu Bosne u tursko ropstvo, dakle posle 1463. godine. Nekada{wa Hrvatska je obuhvatala podru~je izme|u Vrbasa, Velebita i Krawske. Kad su se Srbi pojavili, povla~e}i se pred Turcima, uop{te nisu nai{li na Hrvate. Hrvati su se ve} uveliko razbeàli ~im je nastupila turska opasnost. “Nastalo je pusto{ewe, wihove naseobine su bile derelictae nullius. A staro je pravilo da ovakve “napu{tene”, “ni~ije” stvari pripadnu primo occupanti, tj. onome ko ih pre zauzme. To je na~elo, jo{ iz rimskog prava, odràno do dana dana{weg u svim gra|anskim kodeksima sveta. Time bi pravni titulus ovih zauze}a bio solidno postavqen. Ali moralni titulus je jo{ sna`niji i nesporniji. Hrvati se nisu uop{te borili da sa~uvaju zemqu od invazora. Ne samo da nisu dali Kosovo, nego ni najmawu bitku. Pobego{e glavom bez obzira.” (str. 160.) 579

To priznaje i hrvatski istori~ar Tadija Smi~iklas u kwizi “Poviest Hrvatska”, objavqenoj 1882. godine: “Prava je sramota bila da je neprijateq mogao onako lagano preko na{e zemqe juriti, kao da nikoga kod ku}e nema... Kukavni narod beào je kao ovce kad se me| we vuci uvuku. Puk hrvatski u hrpama na hiqade prelazio je granicu svoje otaybine, da si drugde traì boqu i sretniju domovinu.” (str. 169.) Pusto{ewe je bilo toliko intenzivno da su zagreba~ka, vara`dinska i krièva~ka ùpanija, 1584. godine, imale jo{ samo tri hiqade poreznih domova ukupno. Radoslav Gruji} u kwizi “Istorijski zna~aj Srba u Hrvatskoj” insistira da se mora priznati “da iseqavawu i bekstvu kmetova iz Gorwe Slavonije i Hrvatske, te tako lakom i brzom pusto{ewu tih zemaqa, nisu bile krive samo provale turske vojske i wihovih hajduka, nego i vrlo ne~ove~an postupak hrvatsko-slavonske vlastele sa wihovim kmetovima. Zapovednik kraji{ki, potpukovnik Lenkovi} izjavio je, 8. oktobra 1561, pod zakletvom, u Dvorskom ratnom savetu u Be~u, da je vlastela deset puta vi{e kriva nego Turci, {to su se kmetovi razbegli i zemqa opustela.” (str. 170.) Kosti} smatra da u Gruji}evoj konstataciji sigurno ima dosta istine. “No bez pojave Turaka kmetovi se ne bi usudili da napu{taju vlastelinske zemqe. Mo`da im je to bio povod, koji opet ostaje glavni uzrok opusto{ewa Hrvatske. I letopisi saop{tavaju da je samo pokli~ “eto Turaka” proizvodio paniku i gonio qude na bekstvo. Hrvati su se selili stotine i hiqade kilometara daleko, sve su se bojali da su jo{ na domaku Turaka. Beàli su na ostrva, u Ma|arsku, u Austriju, u Moravsku, u Istru, i dowu Italiju!” (str. 170.) l) Oblici katoli~kog prozelitizma U obimnoj trotomnoj kwizi “Karlova~ko vladi~anstvo. Prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve”, objavqenoj u Karlovcu od 1891. do 1893. godine, prota Manojlo Grbi} pi{e: “Srpski narod mamqen je svakojakijem i usmenijem obe}awima i pismenijem povlasticama, gdje nam je obe}avano i napismeno podjam~evano, da ne}emo biti ni~ija raja ni kmetovi, ve} da }emo sve one zemqe koje otmemo i odbranimo od Turaka – dobiti kao svoju pravu svojinu. Od tijeh odbrawenijeh zemaqa da ne}emo pla}ati: ni desetine ni drugijeh poreza, nego da }e se me|e od Turaka braniti... Na ovakve pozive i na ovakva obe}awa prelazio je silan srpski narod ispod turskog jarma i smije{tao se na zemqi{te gdje eto i danas ìvi... (opisuje detaqe). Pa neka bi iz ovoga uvjerila se neka na{a zanesena bra}a od strane Hrvata, kako nas Srbqe quto boqeti mora kad nam ovako gordo i nerasu|eno prebace da smo do{li ovamo kao Cigani, pa da doma}ijema toboè kruh otimqemo. Da su Hrvati starosjedioci bili kadri ove zemqe odbraniti od Turaka, ne bi se bili ni raseqavali s wih, niti bile zemqe opustjele. A da ne bude svuda pustijeh zemaqa, ne bi se ni mi Srbi imali kuda naseqavati... Na{i su |edovi do{li ovamo u ove oblasti znawem i na pozive zakonitijeh vladara ovijeh zemaqa, a do{li su kao junaci sa oru`jem u ruci, i sa svojom svetom pravoslavnom verom u du{i. Oru`jem su pomogli odbraniti ove zemqe od Turaka, pa su ih po carskom obe}awu i dobili za svoju novu domovinu; jer su je kupili krvqu svojom.” (str. 170.) Kosti} tretira i pitawe martologa. To su bili Srbi u turskoj vojnoj slu`bi, koji su se naseqavali na teritorijama koje su Turci osvajali i ~inili ve580

}i deo posade turskih garnizona severno od Save i Dunava. Oni su zadràli pravoslavnu veru. Uostalom, to pitawe je u nauci veoma detaqno i ubedqivo ra{~lanio ma|arski istori~ar Ladisav Hadrovi~, u kwizi o srpskom narodu pod turskom dominacijom, objavqenoj u Parizu 1947. godine. Mawi broj Srba na podru~ju Hrvatske poti~e od martologa, a najve}i deo od uskoka, prebega i boraca protiv Turaka. Ostali Srbi naseqavali su se u hrvatskim predelima na osnovu sporazuma ili po prethodnom odobrewu austrijske vlasti, da bi posle izvesnog vremena, kad su se Turci povukli u ju`nije predele, preseqewa bila jo{ masovnija. Jo{ u XVI veku, Turci su masovno Srbe naselili u opusto{enu Liku, silom ih dovode}i da bi obra|ivali zemqu i ~uvali granicu. O tim naseqavawima mnogo podataka daju Aleksa Ivi} i Radoslav Gruji}, dok Adam Pribi}evi} pi{e da se u Baniji u XVII veku desilo isto “{to i u Lici. Turci su hrvatsko stanovni{tvo pobili, odveli u ropstvo ili rasterali, a na wihovo mesto naselili su se Srbi.” (str. 177.) U {esnaestoj kwizi Srpskog etnografskog zbornika SANU pod naslovom “Migracije Srba u Hrvatsku tokom 16., 17. i 18. stole}a”, objavqenoj u Subotici 1923. godine, Aleksa Ivi} vremenski precizira glavne srpske seobe na austrijsku granicu na hrvatskoj teritoriji, pa kaè da su se one dogodile “1530., 1531., 1538.; zatim niz seoba od 1600. do 1612, onda od 1638. i 1639., 1655., 1658. i 1679. godine. Nove migracije oìve{e krajem XVIIveka u vezi sa proterivawem Turaka iz Like i Banije i stvarawem austrijske vojne granice uz tursku bosansku granicu. Ovim migracijama je formirano stawe, koje se uglavnom odràlo do na{ih dana.” (str. 176.) Sa skoro svakog pohoda po turskoj teritoriji austrijske vojskovo|e su se vra}ale s dugim kolonama Srba koje su ubedili da se presele na teritoriju pod hri{}anskom kontrolom i tako grade ìvi bedem protiv daqe turske najezde. Kako isti~e Ivi}, “u onom delu Hrvatske i Slavonije koji se nalaze u turskim rukama bilo je mnogo stanovnika, jer su Turci tamo Srbe naselili. Me|utim, u austrijskom delu Hrvatske i Slavonije bio je opusto{en sav onaj kraj koji je leào na domaku Turaka. Nebrojena sela i zaseoci, mnoge tvr|ave i gradovi leàli su decenijama razoreni i napu{teni od svih stanovnika. Pri kraju XVI veka odlu~e austrijske vlasti da se koriste nezadovoqstvom i vrewem koje je vladalo u srpskom narodu, pa da nasele Srbe u opusto{ene krajeve i na taj na~in da oteàvaju prodirawe turskih ~eta.” (str. 178.) Hrvatski istori~ar Milan Marjanovi} je pisao, 1913. godine, u kwizi “Savremena Hrvatska”: “Srbi su naseqavali u hrvatskim zemqama zemqe napu{tene od starosedelaca Hrvata, krajeve u kojima su najmo}nije vlasteoske hrvatske porodice imale najja~e svoje posede, i gde je bio centar politi~kog ìvota hrvatskih mo}nih oligarhija... Hrvati ne mogu ni u kom slu~aju povratiti etni~ki gubitak... Autohtoni elementi su zatvarali o~i pred ~iwenicom da srpski doseqenici ne mogu naprosto da se maknu sa teritorija koje su natopili tolikom krvi i da ne mogu da se prosto pretope u ne{to {to ima druge tradicije od wihovih.” (str. 184.) Me|utim, Srbe je vrebala nova opasnost odmah po preseqewu. Kako Lazo Kosti} pi{e, “~im bi se Srbi pravoslavni pojavili u granicama austrijske dràve, pre nego bi se sna{li u novoj sredini, pre nego bi se odmorili, pre nego bi se ~ak qudski smestili, odmah je zapo~iwala ogavna akcija wihovog 581

prinudnog preveravawa, wihove verske konverzije, prisiqavawe da pre|u na katoli~ku veru... Zbog spasa wihovih du{a se to toboè radi! Sredstva i metodi bili su razni, a ciq uvek isti. Nekad se postupalo rafinirano i oprezno, neki put opet sa pretwama i grubom silom. Neki put se kao etapa traìla “unija”, prosto priznavawe papskog primata i partikule “filiokve” u simbolu vere, drugi put je zahtevano da se novodo{li Srbi odmah sasvim pokatoli~e, da prihvate rimokatoli~ku veru i obred. Neki put je prosto zabrawivano wihovim sve{tenicima da se nasele i dejstvuju, tako da se narod sam po~eo obra}ati na katoli~ke sve{tenike ne èle}i pustiti mrtvoga da se ne opoje, dete da se ne krsti, mladence bez blagoslova braka.” (str. 184.) Akcija unija}ewa i pokatoli~ewa vo|ena je vrlo perfidno i sistematski. Kroz wu nisu zapostavqani ni trenutni dràvni interesi ni strate{ki vatikanski ciqevi. Kosti} wenu sloènost predstavqa na slede}i na~in: “Zavisilo je od raznih okolnosti kako }e postupati prozeliti i koja }e sredstva momentalno izgledati najefikasnija. Zavisilo je od broja prebeglica, od sredine u kojoj su oni naseqeni (da li je iskqu~ivo katoli~ka, da li u woj ve} ima doseqenih pravoslavaca, da li ima crkve i popova pravoslavnih, organizovane jerarhije itd.), od wihove rezistentnosti, koja je veoma bri`qivo tapkana i tsl. Ali vi{e od svega, ova akcija je zavisila od spoqne i vojne situacije. Ako je rat s Turcima bio u toku ili na pomolu, onda bi akcija preveravawa bila svedena na najmawu meru, ili ~ak privremeno obustavqena, jer je onda srpska vojna pomo} bila neophodno potrebna i merodavni nisu èleli da Srbe draè. îm bi opasnost bila za trenutak otklowena, mere prozelitizma i inkvizicije preduzimane su iznova. Sve ~e{}e i grubqe ukoliko je opasnost od novih ratnih zapleta bila mawe verovatna.” (str. 185.) Naravno, bilo je mnogo momenata koji su upozoravali na oprez protagonista prozelitizma. “Vodilo se ra~una i o Srbima preko, u granicama Turske, da bi ih pomogli kod vojnih podviga, ili da bi se i sami preselili u granice Austrije. Vodilo se ra~una i o raspoloèwu Rusije do ~ijih upravqa~a su ~esto stizale àlbe prebeglih Srba zbog pritisaka na wihovu veru. Rusija ih je uzimala u za{titu kad su joj politi~ke okolnosti to dozvoqavale. Vodilo se i o mnogo ~emu ra~una kad se radilo o tome kakve metode i koji momenat imaju da izaberu za prozelitsku akciju, ali sama namera nije napu{tana nikad, niti je mogla biti napu{tana.” (str. 185.) Kosti} pokazuje da je po pitawu unija}ewa i katoli~ewa za Srbe najteè stawe i bilo upravo u Hrvatskoj i Slavoniji, jer su one do srpskih seoba bile verski homogene, dok je u Ma|arskoj i na podru~ju dana{we Vojvodine ìveo poprili~an broj luterana, kalvinista, Jevreja, pravoslavnih Rumuna i pripadnika drugih veroispovesti, pa je situacija u verskom pogledu sadràla i osetan nivo tolerancije. Dotle, u Hrvatskoj “lokalni biskupi, prvenstveno zagreba~ki, nisu mogli nikako pristati da na “wihovoj” teritoriji, u “wihovim” dijecezama, dejstvuju episkopi druge vere, ~ak “{izmati~ke.” I oni su bili naro~ito revnosni i beskompromisni u prozelitizmu. Centralna vlast u Be~u, krugovi oko vladaoca (cara) itd., bili su tako|e, kao ultramontanci i “branioci vere” (to je bio sastavni deo wihove titule), intimno sasvim za akciju preveravawa. Ali su oni morali voditi ra~una i o dràvnim interesima: o vojnoj pomo}i Srba, o spoqnim reperkusijama itd., o ~emu katoli~ka hijerarhija nije principijelno morala voditi ra~una. Ona je uvek gurala i traìla {to efikasniju akciju; 582

Be~ je ko~io koliko je mogao. Lokalna katoli~ka hijerarhija je imala jakog pomaga~a u Rimskoj kuriji (Vatikanu), koji je opet preko svojih diplomatskih predstavnika, preko svojih nuncija u Be~u, nastojao kod cara i vlade da se {to mawe opiru prozelitskoj akciji wegovih biskupa i misionara.” (str. 185.) O ovoj prozelitskoj akciji svedo~i ogroman broj pisanih dokumenata jer su vatikanski diplomatski predstavnici i pripadnici sve{teni~ke hijerarhije podnosili vrlo detaqne izve{taje o ukupnoj svojoj delatnosti. Traè}i spas na austrijskoj teritoriji Srbi “su beàli od turskog terora, koji je zapostavqao i mawe gonio wihovu veru, da odmah kod prelaza nai|u na ja~e i grubqe gowewe vere, na te`wu ~ak da svoju pradedovsku veru napuste. Za{to su onda napu{tali Tursku, pitali su se mnogi, pa su se ~ak neki me|u wima ponovo vra}ali u Tursku, a jedno veliko mno{tvo iz Banata pre{lo je u Rusiju.” (str. 185.) Rimska kurija je ~esto zatezala konopac skoro do pucawa, a onda pomalo popu{tala, da bi se uskoro na relaksirane Srbe obru{ila novom silinom. “Gde se nije moglo direktno traìti preveravawe, tu su pravoslavni Srbi bili prinu|ivani da ne rade na katoli~ke praznike, da rade na svoje, da idu na wihove litije, da prihvate novi kalendar itd. Srbi su te odredbe sabotirali gde god su mogli, a staleì hrvatski i slavonski uvek su ih iznova ponavqali.” (str. 199.) Hrvatski sabor je 1609. godine odlu~io da je u Hrvatskoj priznata samo rimokatoli~ka veroispovest. Pravoslavnu je za podru~je Hrvatske priznao 1781. austrijski car Josif II. Do tada, pravno, oni koji nisu bili katolici onemogu}eni su da stupaju u dràvnu slu`bu i sti~u imovinu, pa je i to bio jedan od razloga administrativnog izdvajawa Vojne Krajine. Zakonom od 1741. godine i pravoslavna i protestanska vera zabrawene su na teritoriji Hrvatske, pa je, zapravo, punih ~etrdeset godina trajala ogor~ena srpska borba da se taj zakon definitivno anulira, mada ga u vreme kad je done{en ni carica Marija Terezija nije htela priznati, pa su primewivane samo restriktivne odredbe koje se ti~u spre~avawa ulaska u dràvnu slu`bu i pribavqawa imovinskih prava. Vrhunac prozelitizma u Hrvatskoj desio se u toku Drugog svetskog rata. Pored milion poginulih Srba, ubijenih na divqa~ki, zverski na~in, ako je verovati izve{taju nadbiskupa Alojzija Stepinca rimokatoli~kom papi, od 18. maja 1943. godine, 240.000 Srba je pokatoli~eno. Za Stepinca je to argument vi{e da se papa angaùje na o~uvawu Nezavisne Dràve Hrvatske, kako se rezultati te akcije verskog preobra}awa ne bi poni{tili. Zanimqiv je Kosti}ev komentar te ~iwenice: “Toliko konvertita zvani~no priznaje vrhovni organ hrvatske katoli~ke jerarhije. A koliko je ostalo posle rata? Vaqda nijedan, u svakom slu~aju najvi{e onoliko koliko bi se na prste moglo izbrojati. Nije ostao niko. I blamaà katoli~ke crkve je jednaka kao i wen neuspeh. Blamaà katolika ravna je blamaì Hrvata.” (str. 198.) Posle Drugog svetskog rata hrvatski politi~ki emigranti, me|u wima i Vlatko Ma~ek, tvrdili su da je pokr{tavawe pravoslavaca bilo dobrovoqno. Potenciraju}i tu neverovatnu hrvatsku zlo~ina~ku amoralnost, Kosti} citira i poznatog srpskog intelektualca Omera Kajmakovi}a koji je u “Glasu kanadskih Srba” od 9. jula 1953. godine, u ~lanku “Takozvani Ma~ekov moral”, zakqu~io da je takvo besprimerno reagovawe prouzrokovala “Ma~ekova satanska, gotovo bi se reklo po instinktu dirigovana èqa da se naruga srpskoj tragediji za vreme rata.” (str. 199.) 583

Na podru~ju usta{ke hrvatske dràve poru{eno je, prema zvani~nim podacima, 299 pravoslavnih crkava. Mnoge su pretvorene u katoli~ke, a crkvenu imovinu i novac preuzeli su katoli~ki sve{tenici. Kosti} se pita “{ta bi bilo da su Srbi pravoslavni u~inili prema katoli~kim Hrvatima samo stoti, samo hiqaditi, samo milioniti deo ovih bezakowa. Bili bi od celokupne svetske {tampe ìgosani kao najve}i i najgnusniji varvari. Hrvatima se to u svetskoj {tampi uop{te ne zamera. Mi nemamo Rusije, a oni imaju Vatikan.” (str. 201.) Zanimqiv je tu i psiholo{ki mehanizam koji deluje u glavama hrvatskih intelektualaca. “Kod Hrvata zaista, postoji jedan kompleks negirawa ~iwenica, kako je to ustanovio wihov najboqi kwièvnik Miroslav Krleà. To je narod fi{kala i kramera, kako se tu skoro izrazio jedan {vajcarski ~asopis. A za fi{kale, naro~ito hrvatske, vaìla su sveta na~ela: ... ako si ne{to uradio odreci, prvo pravilo prava glasi – negirati. To je wihovo nijekawe... Oni ne priznaju ni najo~iglednije stvari, ni najubedqivije dokaze, ako im to ide na teret. Ali istina se time ne gubi iz sveta ~iwenica.” (str. 201.) U devetnaestom veku hrvatska nacija se stvarala bukvalno iz ni~ega i zato je sistematski grabila tu|e, i zemqe, i kulturu i istoriju. âk i jezik. U srpskim predelima i Austrije i Ma|arske, Srbi su se slobodno sluìli }irilicom, ~ak i u slu`benom saobra}awu. Me|utim, u Hrvatskoj je sistematski zapostavqena, sramo}ena i ~esto zabrawivana. Prvi je }irilicu zvani~no zabranio hrvatski ban Ivan Maùrani}, poznat pre svega po tome {to je Wego{u ukrao spev “Smrt Smailage êngi}a” i {tampao ga pod svojim imenom. “Hrvati isti~u kako je on prvi “ban pu~anin” (od 1873. do 1880). To zna~i da su do wega, a uglavnom i posle wega, banovi bili plemi}i. Plemi}i nisu bili najve}im delom Hrvati, ve} Ma|ari i Nemci. Prvi “ban-pu~anin” zna~i, u stvari, prvi pravi Hrvat. I taj prvi pravi Hrvat kao jednu od svojih prvih mera vladavine: zabrawuje }irilicu. Ona mu toliko bode o~i, da wenu upotrebu prosto zabrawuje na celoj teritoriji Hrvatske i Slavonije (podrazumevaju}i tu i Srem).” (str. 203.) Izuzeta je opet samo teritorija Vojne Krajine jer je Hrvatima bila pravno nedostupna. Tu nepravdu sa ukidawem }irilice ispravio je novi ban, Ma|ar Kuen-Hedervari, koji je na banskom poloàju bio od 1883. do 1903. godine, pa je, prema pisawu Adama Pribi}evi}a, uveo “u sve {kole }irilicu, u sve uybenike {tiva iz srpske istorije, ozakonio da u~iteq mora biti vere kojoj pripada ve}ina u~enika, priznao na{u trobojku kao zastavu na{e narodno-crkvene autonomije, ostavio op{tinama na voqu da uvedu }irilicu ako ho}e.” (str. 203.) Kosti} dodaje: “Pored Hrvata, ne bi bilo ni }irilice, ni srpske istorije, ni srpske zastave.” (str. 203.) q) Perfidnost Hrvata Kad god im je kroz istoriju bilo te{ko, Hrvati su Srbe nazivali bra}om, pa tako i 1848., 1918., i 1945. godine. Kad bi se osetili ja~im, ili kad bi neka grdna spoqna sila udarila na srpski narod, Hrvati bi se prvi ostrvili i iz wih bi prosto pokuqala neverovatna bujica antisrpske mr`we. Zato nije nimalo slu~ajno {to je 29. juna 1914. godine, odmah po sarajevskom atentatu, zagreba~ki list pisao: “U na{em krugu, na na{em tijelu nalazi se sva sila kr584

pu{a u spodobi Srba i Slavosrba... S wima se moramo jednom zauvjek obra~unati i uni{titi. To nek nam bude od danas ciq... Ubojice, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, {to ga je vjetar natrunio na na{em hrvatskom tlu.” (str. 206.) Kad su Srbima ukrali jezik, kulturu i istoriju, Hrvati su proglasili da uop{te nisu narod slovenskog porekla, pa da ih od Srba dele i bitne rasne razlike. Tako je Ante Star~evi} tvrdio da su Hrvati direktni potomci starih Rimqana. A kad poèle da prosto odi{u dobrotom i qudsko{}u, kad se na trenutak suzdrè od beskrajne mr`we, Srbima se obra}aju na na~in koji je najprimerenije iskazao ranije citirani list “Hrvatska” u jednom broju iz 1892. godine: “Nema dakle smisla, da se u na{oj domovini itko nazivqe Srbinom. Onaj, koji to ime prihvati, iskqu~uje se iz hrvatstva i gubi svako pravo na domovinu. On se samo ~ini nesretnikom gorim od onih ludih “Vlaha”, {to kao sva~iji suàw, nisu imali nikakve domovine. On se li{ava domovine i baca se u utopije – postaje potpunim nesretnikom i vene u gnusnoj, ludoj, umi{qenoj borbi za umi{qeno carstvo srbsko. Da je u takovih qudi ikakve sviesti i uvi|avnosti, oni bi morali i sami uvidjeti, da u jednoj zemqi ne mogu ìviti dva naroda, koji govore jedan te isti jezik. Oni u Hrvatskoj, prem gr~ko-isto~ne vere, govore hrvatski, a nazivquju se Srbima. Mi ne moèmo i ne smijemo priznati ih za Srbe. To je u wihovom interesu ho}e li da imadu domovinu, da budu ~lanovi hrvatskog naroda i dionici hrvatskog prava, oni ne mogu i ne smiju biti ni{ta drugo nego Hrvati... Kad se dakle s hrvatske strane èli, da se ovi pridobe za hrvatstvo, kako su primili i hrvatski jezik, onda je to od Hrvata najve}a ~ovjekoqubivost... Tko se dakle u Hrvatskoj naziva Srbinom ili je prepredeni {pekulant i zlobnik, koji èli ba{ da bude sredstvo protiv Hrvatom, ili je zaveden fanatik i sqepo sledi svoje unesre}iteqe.” (str. 208.) Hrvatima je podjednako smetala i srpska pravoslavna vera i srpska nacija. Dok su one postojale, surovo su ih opomiwale da su preverili i odnarodili se. Samo nestankom Srpstva i pravoslavqa mogli su novope~eni Hrvati izbrisati i istorijsko se}awe na ono {to su bili, kao i negirati dokaze kako su se u ono {to su sada ve{ta~ki premetnuli. “Nasiqa prema Srbima vr{ila su hrvatska gospoda i hrvatski narod, kako je to ko mogao i kako je imao vlast. Kad je narod mawe zna~io i mawe mogao, vr{ila su to gospoda. Kad je sam narod dobio va`nost, i postao neki faktor, vr{io je to on. Ponekad su bila u istoj akciji udruèna i gospoda i narod, i dràvna vlast i masa.” (str. 214.) Kad se koreni me|unacionalne mr`we sagledavaju u najranijoj pro{losti uo~qivo je da tada verske razlike nisu bile primarne, koliko zavist Hrvata koji su masovno ìveli u statusu kmetova u odnosu na doseqene Srbe, koji nikada nisu bili kmetovi niti im je padalo na pamet da uop{te razmi{qaju o prihvatawu kmetskog statusa. I ne samo da nisu bili kmetovi, nego ni crkvenoj hijerarhiji nisu bili podre|eni, niti obavezni da stupaju u najamni~ku vojsku. Srbi su predstavqali jednu vrstu narodne vojske koja se u slu~aju rata dizala pod zastavu. O tome je Gruji} pisao u kwizi “Istorijski zna~aj Srba u Hrvatskoj”, objavqenoj 1940. godine u Beogradu u izdawu Srpskog kulturnog kluba: “I hrvatski plemi}i, kao feudni gospodari pustih zemqi{ta na koja su Srbi kraji{nici naseqeni bili, nisu lako podnosili {to su kraji{ke povlastice osloba|a585

le Srbe od svakog podani~kog davawa i od svake vlasti wihove. Stoga su ~esto na svojim saborima, kad god bi se malo sti{ala borba na krajinama, traìli od cara u Be~u da se povlastice date Srbima ukinu i svi oni podvrgnu vlasti zemqi{nih gospodara. Ali su Srbi svagda najodlu~nije ustajali protiv tih zahteva, izjavquju}i da oni nisu do{li u Hrvatsku da robuju gospodi, nego da vite{ki brane zemqu od svojih neprijateqa i da }e pre napustiti Krajinu i povratiti se u Tursku nego {to bi pristali da se li{e svojih, krvqu i vernom slu`bom ste~enih, sloboda... Vojne vlasti, koje su dobro znale i cenile zasluge Srba za dràvu, svagde su pomagale Srbe da se odhrvaju od nepravednih zahteva slatih carevima sa sabora hrvatske svetovne i crkvene vlastele.” (str. 230.) Takav status Srbi su stekli ve} prvim dogovorima i ugovorima o preseqewu, da bi docnije sticali zvani~ne privilegije i formalne povlastice vi{e pravne snage. Tim pravnim aktima, kako isti~e Kosti}, garantovan je “preseqenim pripadnicima srpskog naroda povoqan reìm ìvota u granicama carstva, izvesna prava i ovla{}ewa u koje niko ne bi smeo da dira. Nekad su im te povlastice obe}avane pre samog dolaska u zemqu, a statutarno odmah zatim, a nekad, opet, docnije, po{to bi se ve} naselili u tim zemqama. Povlastice su bile kolektivne: odnosile su se na sva tada useqena lica, ili sva uop{te dotad useqena, ali srpske narodnosti.” (str. 231.) Prva poveqa te vrste bila je Privilegija cara Karla I srpskim kapetanima i vojvodama iz 1538. godine. Dakle, ~etiri puna veka pred wihovo stavqawe van zakona u prvoj hrvatskoj dràvi posle Zvonimira, Srbi su u Hrvatskoj bili oberu~ke primqeni, dobrodo{licom i povlasticama darovani od vladara kome je Hrvatska legalno pripadala (Hrvati ~ak tvrde: wihovom voqom). I u carskoj poveqi stoji da nisu do{li ni kao robqe ni kao prosjaci ve} ratnici pod svojim vojvodama. I kao Srbi, to treba naro~ito naglasiti.” (str. 232.) Me|utim, najsveobuhvatnija je bila privilegija cara Leopolda iz 1690. godine koja se odnosila na sve Srbe u austrijskom carstvu. Vrhunac dostignutog statusa desio se u jednom periodu vladavine Marije Terezije 1759. godine. “Pun vek i vi{e pre francuske revolucije, kad skoro nigde u svetu nije bilo govora o narodnostima ve} samo o narodima kao objektima vlasti, srpskom narodu kao takvom, ma gde ìveo u granicama monarhije, priznaje se status nacije. Priznaje mu se tzv. personalna autonomija nezavisna od teritorija u kojima ìvi (razume se, u okviru ukupne monarhije). Zvani~nim aktom suverena priznaje se postojawe jedne nacije i samo we.” (str. 234.) Po svom istorijsko-pravnom zna~aju “te privilegije su i najve}i demanti da smo mi u granicama Austrije, Ugarske i Hrvatske narod uqeza i nametnutih do{qaka, ve} narod pozivan kao takav da do|e i brani zemqu onih koji nisu bili sposobni da je brane. I on je tu zemqu u~inio svojom kao i onu raniju na jugu. I to sa ni{ta mawe `rtava nego onu, i sa ni{ta mawe slave. On nije do{ao kao prosjak i skitnica, ve} kao heroj i ratnik, o koga se otimqu carstva. On je do{ao samo zato da obezbedi svoju veru i svoju narodnost koje su mu izgledale ugroène na dugi rok, a ne zato {to u Turskoj nije imao mesta. On je do{ao protivu èqe turskih vlasti i po izrazitoj èqi austrijskih. Do{ao je mahom organizovano, sa svojim vojnim stare{inama i svojim duhovnim vo|ama. Do{ao je po{to je ispitan, a naj~e{}e i utvrdio pravni teren na kome }e se nalaziti i koji se ne}e mo}i mewati.” (str. 234.) 586

I Ferdo [i{i}, kao najautoritativniji hrvatski istori~ar, navodi da su u po~etku gotovo svi Srbi ìveli na podru~ju Vojne Krajine, dok engleski putopisac Artur Evans u svojim “Ilirskim pismima”, objavqenim u Londonu 1878. godine, svedo~i: “Stara vojna granica naseqena je ratobornim ali ne mawe kulturnim stanovni{tvom, ~isto srpske narodnosti; to su ve}inom pripadnici gr~ke crkve, potomci srpskih izbeglica, koji su u raznim vremenima izbegli iz srpskih krajeva – Bosne, Hercegovine i Ra{ke. âk ako bi se desilo da me|u ovim stanovni{tvom ima katolika, to katoli~anstvo uzima naro~iti nacionalni oblik.” (str. 236.) Vojna granica nije imala nikakve pravne veze sa Hrvatskom, niti na bilo koji na~in dolazila pod jurisdikciju wene civilne vlasti. Srbi su tu do{li pod svojim imenom, sa svojom verom i tradicijama. “Oni su srpske svetiteqe po{tovali, wima bogomoqe podizali, ... wima slu`be pojali, wima se kleli i wih u pomo} dozivali. Slavu su slavili kao i pre, kao i danas i uvek, iste svece. A propo, oni su doneli sobom i odràli do dana dana{weg ceo kompleks Srpstva i srpskog pravoslavqa, kompleks i u pozitivnom i u negativnom smislu re~i. Doneli su i odràli sve osobine srpskog ~oveka. Vo pervjeh, narodne pesme i nacionalni zanos sa kojima su one povezane. Veru u carsku pro{lost i carsku budu}nost. Veru u srpsku misiju. Juna{tvo koje su kod Srba isticali svi pisci od Vizantije do danas. ^vrst i nepokolebqiv karakter. @equ za slobodom i odvratnost prema kmetsvu i feudu. Izdr`qivost i podno{ewe tegoba koje bi svaki drugi narod slomilo.” (str. 248.) Koliko ih je to razlikovalo od zate~enih i obespravqenih, odnaro|enih i verski zatucanih Hrvata ~ija je sva feudalna vlastela bila tu|inska. Naravno, bilo je posle Srba koji su se pokatoli~ili da bi dobili nasledne titule, pa su tako nastali grofovi i baroni Kukuqevi}i, Dra{kovi}i, Oègovi}i, Sladojevi}i i mnogi drugi. m) Rasizam etni~kih me{anaca Nije nimalo slu~ajno {to su Hrvati jedini slovenski narod koji insistira na svojoj rasnoj ~isto}i, mada je takva kategorija u nauci prosto nemogu}a. Zna~i da ih ne{to gadno ùqa, da im ne da mira. Mu~i ih svest ili podsvest da im u venama te~e i krv naroda koje bi hteli da zaborave, da ih izbri{u iz istorijskog se}awa kao etni~ke konstituente dana{we nacije. Kosti} kaè povodom toga: “Da u Hrvatima, koji su se prvo pome{ali sa Avarima ili Obrima, ima mnogo avarske odn. obarske krvi, to priznaju svi ozbiqni nau~nici: antropolozi, istori~ari, etnografi. To se ne moè ni sporiti, jer Avara nije sasvim nestalo: oni su se velikim delom utopili u Hrvate.” (str. 250.) U kwizi “Sloveni u davnini”, izdatoj u Zagrebu 1889. godine, znameniti hrvatski nau~nik Tomo Mareti} taj podatak prihvata kao nesumwivu ~iwenicu pa kaè: “Porfirogenit pi{e na jednom mjestu da jo{ u wegovo vrijeme (u H vijeku) ima me|u Hrvatima avarskijeh ostataka, koji se i svojom spoqa{no{}u lako raspoznaju od pravijeh Hrvata.” (str. 250.) U tekstu “Hrvatski narcis” Adam Pribi}evi} tretira i pitawe Avara ili Obara: “Obara je mnogo ostalo u zapadnim krajevima od Drine do mora, a najvi{e u Hrvatskoj. êsto su imena mesta i reka koja podse}aju na wih, ~ak nedaleko od Zagreba. Obar587

ska je re~ i ban. U tim krajevima se i danas govori: “Obarski udarati” (tj. ne~ove~no) “obarski vikati.” Hrvatski filozof Dvornikovi} pisao je da su sve gomile kriminalne a hrvatske podvu~eno. I to }e biti, ako je wegov sud ta~an, trag obarske krvi. U tim krajevima ima i danas obarskih fizionomija, ~etvrtastih lica, sa istaknutim jabukama.” (str. 250.) Kosti} citira i Vladimira Dvornikovi}a ~iji nau~ni autoritet i objektivnost niko ozbiqan nije dovodio u pitawe: “@ivotna zajednica sa Avarima, pred vratima Imperije i prvom prodirawu na Balkan, morala je ostaviti svoje tragove. Ta zajednica preko 200 godina bila je vi{e parazitska nego simbioti~na i ... morala je ostaviti karakterolo{ke i antropolo{ke tragove... Taj mongoloidni potez... opaà se i dan-dana{wi naro~ito u panonskom delu... Avari su morali biti jedan mozgovno suèn, svakoj vi{oj kulturi nepristupa~an, mongolski soj. Bili su to savr{eni primerci duboke “varvarske psihologije”: ìvotiwski lakomi pqa~ka{i, gramziqivi sakupqa~i blaga koje su kao hr~kovi vukli u nekakve podzemne jazbine ogra|ene zidom i nasipom, brutalni paraziti na telu i du{i svojih podanika, a usto, izgleda, i na sadisti~koj bazi svirepi mu~iteqi.” (str. 251.) Dvornikovi}u treba verovati i zbog toga {to je po ocu bio Hrvat. U svom najpoznatijem delu, “Karakterologija Jugoslovena”, Dvornikovi} je kriti~ki progovorio o rasnom poreklu sopstvenog hrvatskog naroda i na tome mu treba odati priznawe. On i daqe nemilosrdno zakqu~uje: “Ne{to laponoidno, mongoloidno u slovensko-nordijskom tipu nalazimo i danas podjednako na poqskoj Visli, u srcu ê{ke, kao i u hrvatskom Zagorju, Me|umurju... [irinu lica niè o~iju kao u Kalmika... ima oko Zagreba svaka druga, tre}a seqanka... mongoloidnog porekla mogla bi biti sadisti~ka svirepost koja, katkad, zakuvana i podjarmqena u masi... provaquje iz ina~e mirnog slovenoidnog kajkavsko-hrvatskog seqaka, npr. lin~ovawe iz mr`we ili iz sujeverja.” (str. 251.) Naravno, Hrvati su, kao uostalom i Srbi, asimilovali sve zate~ene balkanske narode na ~ijoj su se slabo naseqenoj teritoriji odoma}ili. Ali, za razliku od Hrvata koji su asimilovali Avare, Srbi su asimilovali Vlahe. Ali, u svim delovima Hrvatske ìve i potomci pohrva}enih Srba, a Radoslav Gruji} tvrdi da ih je najvi{e na podru~ju Zagreba, Krièvaca i Vara`dina, gde danas pravih Srba nema. Sa~uvana su mnoga karakteristi~na srpska prezimena. Radoslav Gruji} to ovako obja{wava: “Pojedina~na naseqa srpska, bez veze sa svojim duhovnim centrima u staroj otaybini, okruèna odasvud rimokatolicima, morala su uskoro – prema sredwovekovnom principu... ~ija je oblast onoga i vera – izmeniti svoju staru veru sa rimokatili~kom verom zemqe u koju su do{li: pa su se postepeno i etni~ki izjedna~ili sa, po krvi i jeziku, srodnim starosedeocima – uti~u}i sve ja~e ne samo na dijalekt nego i na obi~aje wihove.” (str. 256.) O prelasku ~itavih oblasti Like, @umberka i drugih predela na katoli~anstvo ve} je bilo govora. “A da su, nastavqa Kosti}, “svi Srbi koji su pre{li direktno u katoli~ku veru postali Hrvati, ne treba posebno nagla{avati. Me|u wima su neki sa kojima se Hrvati posebno ponose. Npr. pesnik Petar Preradovi}. U redu, to je wihovo pravo. Ali kako onda mogu Srbe koji se nisu preverili nazivati najgorim imenima i smatrati jednom me{avinom i sme}em naroda, bastardima, a one koji su od Srba postali Hrvati progla{avati za svoje velikane bez mane? To su zaista u stawu samo Hrvati. Ako se radi o ~istoti rase, onda ba{ treba naro~ito po{tovati one koji se nisu dali konvertovati, ni verski ni nacionalno (to je kod nas povezano i nerazdruìvo).” (str. 256.) 588

Najintenzivnije me{awe Hrvata bilo je sa Nemcima i Ma|arima, a i mnoge ~e{ke i poqske porodice koje su preseqivane na hrvatska i bosanska podru~ja vremenom su potpuno kroatizovane po osnovu pripadnosti katoli~koj veri. Da su kojim slu~ajem êsi ili Poqaci bili pravoslavni, prirodno bi ih Srbi asimilovali, kao {to se to u dosta slu~ajeva desilo sa Rusima ili Grcima. Kako kazuje Qubi{a Petrovi} (Kosti} pretpostavqa da je re~ o pseudonimu Branka Ma{i}a), “uslovi za prelaèwe u hrvatstvo bili su veoma povoqni. Trebalo je samo primiti ime i povr{no jezik hrvatski, a sve ono ostalo, na~in ìvota, ose}awe i mi{qewe, tj. delove svoje kulture i civilizacije, svaka je od tih pretopqenih jedinica ulagala slobodno, kao svoj prilog u temeq hrvatstva, koje je u to vreme bilo gotovo bez sadrìne, bez jedinstva usmenog i pismenog jezika, bez kwièvnosti i umetnosti, i uop{te bez ikakve ja~e vlastite kulture i tradicije... I tako ovaj ju`noslovenski narodi}, gotovo bez istorije, za koji se pre sto godina takore}i nije ni znalo... po~e naglo napredovati i {iriti se daleko preko svojih granica... a naro~ito za posledwih 100 godina postado{e Hrvati i Hrvatska kao neki privilegisani austroklerikalni narodnosni transformator sa slovenskom firmom, u koju su se kroz decenije... slivali i taloìli svi suvi{ni otpatci, kao i nasilno otrgnuti delovi drugih naroda Austro-Ugarske i susednog Balkana.” (str. 264.) Pedantni Ferdo [i{i}, u kwizi “Biskup [tosmajer i jugoslovenska misao”, pi{e da “gra|anstvo u Hrvatskoj nije iza{lo iz nare~ja, ve} se obrazovalo useqavawem stranih elemenata, koji u nekim gradovima pa~e jo{ ni danas nisu izumrli ili se nisu jo{ posve asimilirali na{em ìvqu.” (str. 264.) Kako zapaà Dvornikovi} “usred Zagreba de{avalo se i to da su stranci, Austrijanci, [tajerci itd., koji ni jezik nisu znali, doma}e korenite Hrvate pou~avali o pravom smislu i sadrìni hrvatstva.” (str. 265.) Uprkos tome {to su kroz nekoliko vekova temeqito izmenili etni~ki supstrat Hrvati neprekidno izmi{qaju sve novije teorije o svom poreklu. “Oni se time bave vi{e nego ijedan narod sveta i nikako da se sloè otkuda poti~u i ~iji su potomci. Dok je pre kao utvr|eno stajalo da su oni Sloveni, posledwih decenija sami demantuju tu postavku i pronalaze svoje neslovensko poreklo. Ali i tu se ne slaù sasvim. Najpre su govorili da su Hrvati Goti, a sada kaù da su Persijanci. Zaista su za vreme posledweg rata Hrvati kroz “svoje nau~nike” dokazivali da oni nisu Sloveni ve} Goti. To je bila i poluzvani~na verzija upravqa~a zemqe sve dok se ispostavilo da Hitler ne moè pobediti.” (str. 265.) [to se Slavonije ti~e, wu su Srbi naseqavali i pre turske najezde. Ma|arski istori~ar Lajo{ Salaj to potvr|uje u kwizi “Uz ma|arsko-hrvatsko pitawe”, objavqenoj u Pe{ti i Lajpcigu 1863. godine, navode}i konkretno da su u Poè{koj, Viroviti~koj i Sremskoj ùpaniji ìveli “najve}im delom Srbi, ve} pre turskog vremena, a jo{ vi{e za vreme turske vladavine, jer su Slavonci i Ma|ari svoja naseqa u masama napustili. Otuda je do{lo da na mnogim geografskim kartama koje su se pojavile u sredini XVII veka, naro~ito oblast Srema i Vukovara nosi naziv “Ra{ani”, “Raci”. Posle ponovnog osvajawa (misli na oslobo|ewe od Turaka L.M.K.), ovaj je predeo bio samo retko naseqen. Pa ipak, ostaci starog srpskog stanovni{tva poja~ani su novim srpskim kolonijama.” (str. 271.) Uostalom, tu ~iwenicu potvr|uje i Konstantin Jire~ek. Posledwi srpski despot Pavle Baki} poginuo je 1537. godine brane}i Slavoniju od Turaka. 589

Kako izve{tava Aleksa Ivi} u svojoj kwizi “Seoba Srba u Hrvatsku i Slavoniju”, objavqenoj u Sremskim Karlovcima 1909. godine, “tek posle pada slavonskih gradova pod Turke ubrzalo se naseqavawe Srba u Slavoniju. Turci su zatekli Slavoniju praznu, svet se razbeào, a mnogo ih je izginulo brane}i zemqu od neprijateqa. Turci su osvojeni deo Slavonije bili podelili na dva sanyaka (poè{ki i pakra~ki – docnije zvat cerni~ki). Da bi osnaìli granicu i obezbedili svoju vlast, neprestano su naseqavali u oba sanyaka Srbe iz Bosne i Srbije.” (str. 272.) Slede}i talas srpskog naseqavawa usledio je po proterivawu Turaka, a razlog je opet bio opusto{ena zemqa koju je trebalo zaposesti borbenim stanovni{tvom. Najve}a seoba je ipak bila pod patrijarhom Arsenijem ârnojevi}em 1690. godine. Odmah po definitivnom osloba|awu od Turaka i Slavonija je podvrgnuta sistematskom unija}ewu, uz surove mere nasiqa, utamni~ewa i ubijawa onih koji su predstavqali glavnu smetwu. Ciq je bio da se srpski narod i sve{tenstvo na sve mogu}e na~ine prisile na uniju. Kako je pisao poznati ma|arski protestantski teolog Johan fon âplovi}, “sve{tenici koji su ostali verni veri praotaca, bili su po naredbi vladike – prevernika bacani u gvo`|a i zatvor, gde su ve}im delom postali `rtve smrti od jada i gladi. Me|u mnogima koji su svoj ìvot izgubili navodi i se tada{wi lepavinski iguman Konrad, koji kad je upravo hteo da stupi u crkvu na slu`bu biva ubijen sa dva pu{~ana metka od vojnika koji su i{li za wim, i to na pragu crkve. Mnogi klirici bili su, po naredbi generala Petacija, bi~evani do besvesti, zatim ba~eni u zatvor, gde su imali da podnesu sve stepene jada.” (str. 277.) Imbro Tkalac u kwizi “Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj”, objavqenoj u Beogradu 1925. godine, pi{e i o progonu protestanata: “U Hrvatskoj nisu, na osnovu wenih municipalnih prava, bili tolerisani protestanti. Za vrijeme triju careva imena Ferdinand bio je iskorijewen protestantizam, {to ga je u XVI stoqe}u ispovijedao najve}i dio hrvatskog naroda. Iskorijenili su ga ogwem i ma~em i plenidbom imetka.” (str. 278.) Me|utim, uprkos svim prozelitskim aktivnostima, intenzivnim procesima unija}ewa i pokatoli~avawa, prema “statisti~ko-geografskom opisu Ugarske”, objavqenim u Lajpcigu 1834. godine, te godine, “broj gr~ko-nesjediwenih je ve}i nego rimokatolika. Oni, naime, iznose, prema najnovijim vestima, 284 hiqade du{a, a ovi (rimo-katolici) 148.346. – Nesjediweni Grci (i to najvi{e Srbqi) najbrojniji su u Petrovaradinskom puku, onda u Sremskoj, Viroviti~koj i Poè{koj ùpaniji. Najmawe ih je u Gradi{tanskom i Brodskom puku.” (str. 283.) Ono {to je ovde ipak najzna~ajnije je ~iwenica da se ovde u pregledu narodnosti Srbi stavqaju na prvo mesto, a Hrvati uop{te ne pomiwu. Nije nimalo slu~ajno {to je, 1572. godine, Volfgang Lenc na svojoj karti Ugarske celo podru~je isto~no od Valpova i \akova nazvao Srbijom. Katoli~ki sve{tenik Ger~ak je, 1573. godine, pisao da Srbija po~iwe od Moha~a. Na ma|arskoj geografskoj karti iz 1596. godine Srem isto~no od Bosuta naziva se Rascija. Francuski konzul u Travniku David, 1807. godine, pisao je da su Turci Slavoniju i Banat nazivali Austrijskom Srbijom. Hrvatsko ime u Slavoniji je bilo potpuno nepoznato, a prema Hrvatima je ina~e postojala netrpeqivost i me|u slavonskim katolicima. Tako su slavonski fratri, 5. aprila 1698. godine, pisali |akova~kom biskupu da spre~i dolazak zagreba~kih sve{tenika, pa isti~u: “Svi ~vrsto i postojano, jednodu{no i slo`no tvrdimo da ne}e590

mo nikad primiti ni onoga koga bi mo`da on poslao niti ma koga drugoga od Hrvata, pa makar bio i svetovwak.” (str. 294.) Fra Marko Bulaji} je 1707. godine, kao franciskanski provincijal, molio cara Josifa I da spre~i dolazak svetovnog sve{tenstva iz Hrvatske, koje namerava da im oduzme parohije. Prema wemu, zagreba~ki biskupi “dovode prezvitere Hrvate, koji ovom narodu nisu nimalo dragi niti dobro znaju jezik naroda.” (str. 294.)

2. Hrvatska nacionalna megalomanija U Hamiltonu 1955. godine, u izdawu Srpske narodne odbrane u Kanadi i u okviru wene biblioteke “Srpska kwiga”, Laza Kosti} je objavio bro{uru “Megalomanija jednog malog i neskrupuloznog naroda”. Re~ je o drugom delu serije “Srpskohrvatski odnosi posledwih godina” i potpisano je pseudonimom dr L.P. Popovi}. Prvi deo pod naslovom “Koji su glavni srpski zlotvori” Kosti} je kasnije uklopio u obimniju kwigu, povezuju}i ga s bro{urom “O odgovornosti za ubijawe Srba u posledwem ratu” i sa obimnim dopunama objavio u kasnijoj kwizi “Ko je kriv za zlo~ine nad Srbima u “NDH”. Kroz ova dela autor nastoji da formuli{e “odgovornosti za zverstva po~iwena nad Srbima i da ukaè na opasnosti koje jo{ uvek sa iste strane vrebaju. Da je to ranije u~iweno, verovatno bi mnogo zla moglo biti spre~eno. Ako se vi{e ne mogu reparirati pro{le nesre}e, mogu se bar spre~iti budu}e.” (str. 3.) U okriqu katoli~ke crkve, Hrvati su se dobro organizovali i vode zaglu{uju}u nacionalnu i politi~ku propagandu gde su uloge podeqene hrvatskim komunistima u zemqi i hrvatskim usta{ama u emigraciji, ali su ciqevi i jednih i drugih uvek bili identi~ni. Kosti} je uveren da Hrvatima treba odgovoriti istom merom i na konkretnim primerima im pokazati kako bi principi i mere koje bi oni da primene prema Srbima izgledali da se primene na same Hrvate. Sva srpska reagovawa do sada su bila neadekvatna zahvaquju}i poslovi~noj srpskoj dobrodu{nosti i pre~esto lakomislenosti. Hrvati uvek postavqaju maksimalisti~ke i fantasti~ne zahteve a onda ulaze u cenkawe s ogromnim manevarskim prostorom. Upe~atqiv primer takvog cenkawa rezultovao je sporazumom Cvetkovi}-Ma~ek. Pod komunisti~kim reìmom Srbi su bili toliko obespravqeni da se uglavnom nisu usu|ivali da u|u u ozbiqnije me|unacionalne rasprave. U svojoj megalomaniji hrvatski nacionalni ideolozi nisu postavqali samo zahteve za integralnim teritorijama nekada{we Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, nego su posezali za celom Bosnom i Hercegovinom, Sremom, Ba~kom i Sanyakom. Kosti} posebno insistira da se Srbi ne bi smeli upu{tati u takve vrste cenkawa. “Zar da mi srpske teritorije ustupamo za druge srpske teritorije, a Hrvati da ustupaju opet srpske teritorije da bi im mi priznali druge srpske teritorije.” (str. 7.) Hrvatske revindikacije se nijednog trenutka nisu smele zanemarivati jer, instruisana jezuitskom logikom, zlo~ina~ka svest ne odustaje od sopstvenog nauma ni onda kad izgleda da nema nikakvih {ansi za realizaciju kqu~nih ciqeva. Kako kaè Kosti}, “mnogi Srbi smatraju da na takve apsurdne prohteve ne treba uop{te reagovati. To su za wih budala{tine nedostojne obzira. Ja smatram da je to pogre{no. Kad su izme|u ratova Hrvati kroz usta{e (a svi su 591

jednako mislili) postavqali zahtev hrvatske granice do Drine i Dunava nijedan Srbin, ama ba{ nijedan jedini nije tome poklawao uop{te neku pa`wu. Svi su to apsolvirali kao neku nemogu}nost i neozbiqnost. I takvo dràwe Srba stajalo nas je oko milion `rtava. Jer ono {to smo mi smatrali nemogu}im, jer smo ra~unali sa normalnim qudima i vremenima, oni su realisali kao tu|i pla}enici i izdajnici zemqe. Oni ne biraju sredstva kad ho}e da Srbima na{kode. I mi moramo imati u vidu da se radi o jednom patolo{kom narodu i patolo{ko-zlo~ina~kom mentalitetu, koji jo{ nije nijedan drugi narod prestignuo.” (str. 7.) Hrvatska nacionalna megalomanija ukazuje na bolesno stawe hrvatskog narodnog duha. “Od megalomanije mogu da boluju i individuumi i kolektivi. Sve {to moè da raste, sa svojim rastom nije zadovoqno, sve {to organskim i normalnim sredstvima ne moè svoj nagon porasta da zadovoqi. Otuda je to bolesna, patolo{ka pojava. Kao {to se mali qudi silom upiwu da bi izgledali ve}i, tako je to isto i sa narodima. Mali, sitni, bezna~ajni, nepoznati narodi nastoje svim sredstvima da izgledaju vi{i. Naro~ito ako se pove}awe ne sti~e na bojnom poqu, sabqom i pu{kom u ruci, ve} mirnodopskim intrigama, laìma, podvalama. Oni se onda predstavqaju kao ne{to najvi{e, najveli~anstvenije, kome niko nije ravan.” (str. 8.) Metodologija kojom se to bolesno stawe hrvatskog narodnog duha ispoqava vrlo je jednostavna. “Gdegod se u jednom srezu nalazi sto Hrvata, taj kraj Hrvati revindiciraju za sebe. Nije im ni to dosta: oni prosto ~itave etni~ke grupe proglase za Hrvate, iako ovim grupama nije na pamet palo da tako ne{to priznaju. Da bi im se udvarali, oni ih jo{ proglase “cvije}em hrvatskog naroda”. Na drugim mestima opet isti~u istorijska prava. U okviru svoje “trojedne kraqevine”, oni ne priznaju nikakve mawine. Ako postoji opasnost da te mawine ipak nekad postave svoje nacionalne zahteve, oni ih (Hrvati) prosto potamane ~im im se pruì prilika da to neka`weno i bez rizika ~ine. Oni postavqaju uporedo razne principe, kako im koji gde konvenira: jedanput etni~ki, drugi put istorijski, geopoliti~ki, strate{ki, ali sve u svoju korist.” (str. 8.) Kad je re~ o srpskom narodu, ne nastoje Hrvati samo da mu otmu {to vi{e teritorije, nego se trude da na sve mogu}e na~ine Srbima dodatno napakoste. “Znaju da su im Srbi najopasniji virtuelni neprijateq, koji ima s wima otvorene krvave ra~une, pa im je stalo ne samo da pove}aju sebe, nego da jo{ vi{e smawe srpsku nacionalnu teritoriju na bilo ~iju korist.” (str. 9.) Iako je tek nedavno obrazovana hrvatska nacionalna svest, ona se vi{estruko teritorijalno pro{irila od po~etne tri ùpanije, progutav{i mnoge etni~ke elemente koji zapravo s Hrvatima nikakve stvarne veze nisu imali. Naj~e{}e se to de{avalo na srpskim nacionalnim prostorima. “Danas nema nijednog Hrvata koji bi ih umeravao u wihovim teritorijalnim zahtevima prema Srbima. Naprotiv, svaki daqi traì vi{e. Svi gledaju da dobiju {to vi{e na ra~un Srba, upotrebqavaju}i razne argumente i razne principe, a naj~e{}e i bez ikakvih principa. Intimni princip je ve} obeleèn megalomanijom: da se oni {ire a da se Srbi smawuju. Wihova je osnovna vodiqa èqa da Srbi uop{te nestanu. Naposletku, to je i razumqivo: uvek je pigmej èleo smrt giganta. Oni su pigmeji u svakom pogledu, Srbi prema wima divovi u svakom. To je razumqivo, ali nije razumqivo da to Srbi jo{ uvek ne uvi|aju.” (str. 9.) 592

A realna sociolo{ka ili demografska slika Hrvata kao naroda je vi{e nego porazna. “To je jedan mali, bedni narodi}. Nema ga ni za polovinu Srba, ili Bugara, ili Grka. Ne iznosi ni tre}inu Ma|ara ili Rumuna, a samo jedan neznatan procenat Italijana i Nemaca. Svi su wegovi susedi, osim Slovenaca, znatno ja~i od wega. Sem Slovenaca nema nijednog naroda u Zapadnoj Evropi maweg od Hrvata, a na Balkanu samo Arbanasi zaostaju brojno za ovima. A oni (Hrvati) bi hteli da ne izostanu brojno za susedima. Zato su s jedne strane tamanili Srbe, a s druge tu|e narodnosti topili u Hrvate (Nemce, Ma|are, Slovake, êhe itd.), jednom re~ju sve katolike sa svoje teritorije, a neke in globo, proglasili za Hrvate, npr. muslimane, Buwevce, [okce, i tsl., koji nikada u istoriji nisu bili Hrvati.” (str. 9.) îwenice su neumoqive i one uvek Hrvatima najvi{e problema zadaju u svim ozbiqnim politi~kim raspravama. “Da je hrvatski narod postao, i ovakav kakav je, uglavnom asimilacijom tu|eg elementa, najboqi je dokaz da su svi “wegovi” istaknuti qudi stranog porekla. Stanko Vraz je Slovenac, Preradovi}, Tadija Smi~iklas itd., Srbi su, [trosmajer je Nemac, Tkal~i}-Veber tako|e. Cela lista bi se jo{ mogla navesti. âk su i {efovi wihovih stranaka stranci. Ivica Frank je nema~ki Jevrejin, dr Ma~ek Slovenac itd.” (str. 9-10.) Kad se razgrne sve ono {to je spoqa{we, ve{ta~ko, na silu kao la`ni pla{t navu~en, ostaje tu`na istina da su Hrvati “jedan narod bez istorije, bez vrlina, bez ta~nog obeleèwa, naduvao se ve{ta~ki i ho}e da postane velik. Ne ose}a koliko je u tome sme{an! I ne uvi|a da tu|e perje opadne prvom prilikom koja mu se pruì.” (str. 10.) a) Komunisti~ke deobe srpskog nacionalnog korpusa Komunisti su pruìli do sada najve}u {ansu da se razma{u hrvatske megalomanske ideje daju}i im i svojevrsnu formalnu legitimaciju. Ideologija jugoslovenskog komunisti~kog pokreta se razvijala na socijalnoj demagogiji i apologiji proletarijata, kao tradicionalnom marksisti~kom dogmatskom polazi{tu, i obrazlagawu neophodnosti borbe radi uni{tewa “velikosrpske hegemonije” kao pojma ro|enog u kominternovskim retortama. “Da bi se ta imaginarna velikosrpska hegemonija mogla da suzbije, morali su ~itavi delovi biti ukloweni sa srpskog nacionalnog tela, morale su se stvarati nove narodnosti na ra~un Srba. Ali su komunisti ra~unali na srpsku vitalnost, pa im nije ni to bilo dovoqno. Oni su ostatak Srba podelili na sve ostale federalne jedinice sem Slovenije. Jednima su zabranili da budu Srbi, druge su iscepkali da wihovo jedinstvo ne dolazi do izraàja.” (str. 11.) Da bi takva politika bila {to uspe{nija, kominternovski krugovi su nametnuli da na ~elo dràve do|e Hrvat Broz i da svi wegovi doglavnici budu qudi zadojeni antisrpskom mr`wom. “Rat je iz osnova izmenio nacionalne i moralne odnose u Jugoslaviji. Srbi su bili ubijani svuda i od svakoga, a najvi{e od Hrvata. Oni su se jedini, pored Slovenaca, borili protiv zavojeva~a, oni su dali vi{e od milion `rtava, oni su bili deposedirani, opqa~kani, uni{teni. Hrvati, me|utim, primili su svesrdno okupatore, namestili rat saveznicima, borili se protiv slobode, ubijali Srbe svoje sopstvene gra|ane, oduzeli wihovu imovinu, pokazali se za vreme rata kao najbedniji marode593

ri i sluge okupatora. I to ne pojedinci ve} ceo narod. I {ta se dogodilo? Komunisti ih nagra|uju za wihovo takvo dràwe. Oni pove}avaju wihovu teritoriju na dotle nevi|enu veli~inu, ujediwuju skoro celokupni hrvatski narod u jednu federalnu jedinicu, dozvoqavaju nacionalnim grupama koje nikad nisu bile hrvatske da se izjasne za Hrvate. Ostavqaju jo{ pod vlast razbojni~kih Hrvata oko pola miliona preostalih Srba. Oni pove}avaju hrvatsku teritoriju jo{ i krajevima dobijenim od Italije na osnovu srpskih `rtava i srpskog ulaza u rat, oni ih nagra|uju {to su namestili i vodili rat protiv saveznika.” (str. 11.) S druge strane, Crnogorci ne smeju da se izjasne kao Srbi, u Makedoniji se negira bilo kakvo srpsko postojawe, a sama Srbija se gotovo svodi na pretkumanovske granice. Dve autonomne pokrajine samo su iz we izuzete da bi se {to pre od we distancirale i woj se suprotstavile. “Ho}e komunisti na ~elu sa Titom da dokaù da sve {to je Srbija pre imala, ama ba{ sve, da je imala nepravedno.” (str. 12.) S druge strane, ba~ki i barawski Buwevci i [okci mogu i moraju da se izjasne kao Hrvati. A za vi{e od sto godina dok je vo|ena ma|arska statistika i dok su se slobodno mogli opredeliti kao Hrvati (kao {to su se Srbi opredeqivali kao Srbi), nijedan jedini se od wih nije deklarisao kao Hrvat. Sad su ih u~inili Hrvatima da bi wihove nacionalne aspiracije jo{ pove}ali.” (str. 12.) I daqe sledi ~itav niz nelogi~nosti i idejne nedoslednosti koje do kraja razgoli}uju komunisti~ki koncept razvijawa nacionalnog pitawa u Jugoslaviji. “Dalmaciju su potpuno inkorporisali Hrvatskoj, kao da je bila ranija ùpanija Hrvatske. Me|utim, ona se kudikamo vi{e razlikuje od banske Hrvatske i pro{lo{}u i mentalitetom, i jezikom i mnogim drugim osobinama, nego {to se Vojvodina razlikuje od Srbije... Zar se nije mogla priznati bar autonomija Dalmaciji i Istri, koje su vekovima ìvele pod istim politi~kim i dràvnopravnim uslovima? âk bi bila sto puta prirodnija jedna primorska federalna jedinica nego {to je Crna Gora.” (str. 12.) Da bi osnovni paradoks dostigao neverovatnu formu, “Hrvatskoj je pridodata i Barawa, u kojoj je bilo svega 7-8.000 [okaca, a nikad nijednog Hrvata. Za{to se ona morala ocepiti od ostale Vojvodine koja je sama bila distancirana od Srbije? I kad se ve} ta tako bogata oblast dodala Hrvatskoj, za{to se nije i woj priznala autonomna oblast, kad je etni~ki wen sastav kudikamo {areniji nego u Banatu, pa ~ak i u Ba~koj? Nikada Barawa nije bila pod Hrvatskom i nikad nisu Barawci to èleli.” (str. 12.) S druge strane, “Vojvodini je pridodat Srem, samo isto~ni, jer su i wega razbili da bi zadovoqili Hrvate, mada Srem tako gravitira sa Beogradom i Srbijom. On ne spada u Vojvodinu u uèm smislu re~i.” (str. 12.) Vojvodina je nastala kao Srpsko vojvodstvo ili Srpska Vojvodina u pro{lom veku, ali je Tito sve srpsko u woj, u politi~kom i kulturnom smislu, nastojao da zatre. I ni to nije sve. “Crnoj Gori je priznata i etni~ka i dràvno-pravna posebnost, mada je to naj~istiji srpski narod i mada je Velika narodna skup{tina u Podgorici slobodno, sasvim slobodno, odlu~ila 1918. da se nikad vi{e Srbija i Crna Gora ne mogu odvajati.” (str. 13.) Takva odluka je formalno “bila motivisana vekovnom samostalno{}u Crne Gore i wenom posebnom istorijom. Prihvatimo za~as tu argumentaciju. Ali bi onda trebalo sto puta pre priznati oso594

benost Dubrovniku sa svojom teritorijom, koji je vi{e i duè bio samostalan, i koji je ve~no sporni predeo izme|u Srba i Hrvata. Ako je ve} pridodat hrvatskoj federalnoj jedinici, {to mu nije priznata autonomija bar?” (str. 13.) Kako bi komunisti~ki reìm, da je bilo imalo slobode govora, savesti i {tampe, odgovorio na pitawe “za{to nije stvorena autonomna oblast od Banije, Korduna, Like i Severne Dalmacije, ~isto srpskih predela, koji su u ovom ratu toliko stradali i koji su toliko pomogli partizanski pokret ({to je sasvim razumqivo, jer su stajali pred istrebqewem od strane Hrvata)? Ili {to te predele nisu pridodali Bosni, kad su ve} stvorili bosansko-hercegova~ku federalnu jedinicu.” (str. 13.) Usledilo je daqe drobqewe srpske nacionalne teritorije. “I Makedoniji su dali ~isto srpske predele, i Crnoj Gori su dali ~isto srpsku Boku, gde nijednog Srbina vi{e ne sme da bude. Tu moè da bude Hrvata, i Italijana, i Arnauta, i svakog mileta, samo Srba nema niti sme da bude. Bosni i Hercegovini su priznali posebnost. To je jedini predeo gde ima kompaktnih Hrvata van Hrvatske. Ali, i to su u~inili da zadovoqe Hrvate.” (str. 13.) Plan je ovde bio perfidniji. “[uba{i} je ovo traìo, a Tito je ovo dozvolio u uverewu da su Srbi hrvatskim ubistvima toliko razre|eni, i da }e se svi muslimani, jednom “cvijet hrvatskog naroda”, deklarisati kao Hrvati, tako da posle cela Bosna sa Hercegovinom padnu Hrvatima kao zrela jabuka.” (str. 14.) Kad im je ovako komunisti~ki reìm i{ao na ruku, sistematizuju}i sve hrvatske istorijske falsifikate i prekrajaju}i granice zemqe u skladu sa wim, Hrvati su cele decenije imali na raspolagawu da se temeqito pripreme za raspad Jugoslavije. Uz to su srpska nacionalna svest i ponos tako surovo gu{eni da su Hrvati mogli sasvim s pravom da se zapitaju: “Kad mi, izgubiv{i rat i izvr{iv{i takva dela varvarstva, ovoliko moèmo da pove}amo svoje teritorije, {ta tek moèmo da o~ekujemo pri jednoj za nas povoqnijoj konstelaciji.” (str. 14.) b) Hrvatima se ne moè verovati Ni kad ostvare mnogo, Hrvati nikad nisu zadovoqni. Oni traè sve vi{e i vi{e. Kraqevski reìm sporazumom iz 1939. iza{ao je toliko u susret wihovim zahtevima da je to svim normalnim qudima bilo neverovatno. Ali, samo {to je proveden u ìvot, ma~ekovci su po~eli sa izjavama da ih on ne obavezuje jer imaju jo{ neudovoqenih aspiracija. “Prista{e sporazuma, iz okoline tada{weg dvora i predsedni{tva vlade (a oni su se mogli na prste izbrojati), uveravali su da su tim hrvatski apetiti potpuno zadovoqeni. Mi koji smo boqe Hrvate poznavali nismo to verovali. I mi smo imali pravo. U ovoj nesre}i, koja nas je sna{la, ima samo jedna dobra strana da su se Hrvati sasvim jasno opredelili i da vi{e ne kriju svoje prohteve prema Srbima, koji se ne mogu okarakterisati druk~ije nego kao lupe{ki i zlo~ina~ki (usmereni na kra|u teritorija i ubijawe tamo{weg srpskog ìvqa). Koji Srbin ni danas to ne}e da shvati, on zaista snosi odgovornost i za ono {to su Hrvati prema nama uradili i {to èle da jo{ urade.” (str. 15.) Jedini ispravan na~in srpskog parirawa takvim hrvatskim zahtevima moglo je biti ispostavqawe adekvatnih kontrazahteva. Ako “Hrvati traè za sebe celu Bosnu i Hercegovinu, u kojoj pre rata nisu imali ni punu petinu sta595

novni{tva, sa mnogo vi{e prava mi Srbi moèmo za nas zahtevati celu Hrvatsku i Slavoniju, jer smo tu imali vi{e od ~etvrtine stanovni{tva. I to samo ako se nacionalni momenat uzima u obzir. Svi ostali momenti, kako }e se videti iz daqih izlagawa, jo{ vi{e nam idu u prilog. Hrvatima bi ostalo samo primorje sa ostrvima. Ali ako oni traè za sebe Sanyak, mi imamo deset puta vi{e prava traìti celu Istru. Jer u Istri ima bar jedno srpsko naseqe, u Sanyaku nema nijedno hrvatsko. Ako traè do Mitrovice i daqe, i mi }emo traìti ostrva i daqe. Drugog puta nema da se Hrvati urazume.” (str. 16.) Svako oklevawe i uzdràvawe Srbima moè prouzrokovati katastrofalne posledice. “Ako mi }utimo na hrvatske zahteve i ne odgovaramo im ravnom merom, inostranstvo dobija pomalo utisak da su Hrvati u pravu. A oni samo ~ekaju opet pogodan momenat, da im tu|in i du{manin ponudi na tawiru sve traène teritorije. Oni }e prosto dokazati da su na te teritorije uvek aspirirali, da se wih nikad nisu odricali, da sami Srbi nisu imali ni{ta protiv toga da iznesu, jer bi oni to u~inili, da tu ne ìve Srbi, ve} Vlasi, Cigani itd. Znamo mi ve} te hrvatske “argumente”, pa ipak sa nekom nerazumqivom obazrivo{}u prelazimo preko wih.” (str. 16.) Najva`nije je da ne nasedamo hrvatskim podvalama jer je re~ o narodu kome se apsolutno ne moè verovati, ni wegovim intelektualcima, ni wegovim sve{tenicima, ni radnicima, ni seqacima, ni ènama, ni mu{karcima. Ko god ima hrvatsku nacionalnu svest ujedno je pun i antisrpske mr`we. Svest i mr`wa se tu uzajamno dopuwuju. Mr`wa hrani svest, a svest je osnova na kojoj mr`wa izrasta. Hrvati su ne{to nevi|eno u dosada{woj svetskoj istoriji: “Kako da se krste ti qudi i kako da im se odgovori? Oni istinom nikad nisu bili impresionirani. Nama ne daju srpske predele, ~isto srpske, koje smo na ma~u osvojili i gde smo efikasno i humano vladali. Za sebe zahtevaju nehrvatske predele, prete`no srpske, koje nisu nikad osvojili, kojima nisu mogli vladati ni kad su im od tu|ina predati, i u kojima su ostavili tragove najne~ove~nije vladavine koju novi vek uop{te pamti. I mi smo Velikosrbi kad traìmo svoje, oni su Malohrvati kad traè tu|e da ga pqa~kaju i stanovni{tvo ubijaju.” (str. 18.) Paveli}eva politika je produèna i kroz delovawe svih posleratnih hrvatskih politi~ara, naro~ito onih koji su poput Juraja Krwevi}a glumili da su iskrene demokrate i po{tovaoci qudskih prava. Oni bi qudska prava priznali i Srbima kad bi se Srbi doborovoqno odrekli svoje otaybine, vere, nacionalne svesti, a elemente kulture i tradicije poklonili Hrvatima da ih nesmetano prisvoje i prikazuju kao svoje iskonske. “Jasna je stvar da se Srbi nikad ne bi pomirili sa hrvatskim gospodstvom nad ~isto srpskim teritorijama. Nisu hteli da se pomire ni sa austrijskim gospodstvom koje je bilo zlato prema hrvatskijem. Ne}e ni muslimani, ne}e ni Cigani, ne}e niko da se pomiri sa iskqu~ivim gospodstvom najgore i najsramotnije rase u toj oblasti. I onda, prema ovim izjavama Krwevi}a, na wih }e biti primewen Paveli}ev zakon. Ja upozoravam dobro Srbe da paze na ove re~i Krwevi}a, da ne bi opet posle bili iznena|eni.” (str. 19.) Od Srba, koji bi nakon razgrani~ewa ostali u sastavu hrvatske dràve, Hrvati o~ekuju da budu apsolutno poslu{ni, a istovremeno pravdaju sve svoje aktivnosti na planu ru{ewa Kraqevine Jugoslavije, iako su èleli zajedni~596

ku dràvu sa Srbima posle Prvog svetskog rata i u woj videli jedini spas. A kao garanciju svoje ~ove~nosti nude zakliwawa u zapadwa~ku kulturu, demokratska ose}awa, tradiconalnu Hrvatsku “plemenitost i moral”, te, da bi cinizam bio vrhunski, sopstvenu politi~ku zrelost. “Ovo je zaista krajwi cinizam, dostojan Hrvata. îtave srpske oblasti moraju ostati pod Hrvatima, a nijedno hrvatsko selo pod Srbima. A Hrvati }e postupati sa tim Srbima pod wihovom vla{}u kao {to su i dosad postupali. A takvo postupawe odgovora i me|unarodnim i Bo`jim (Boè mi oprosti) zakonima. Kakva je hrvatska kultura, plemenitost i demokratija videli smo u posledwoj deceniji ovoga veka. Dva puta se Hrvatima dala prilika da osnuju svoju dràvu, posle devet vekova, i oba puta (najpre Paveli}, a posle Tito i [uba{i}) osnovali su najcrwe diktature i tamawewe sopstvenih gra|ana.” (str. 20-21.) v) Za zlo~ine spremni Istorijsko iskustvo nas u~i da “ba{ zbog takve hrvatske kulture ne sme ostati nijedan Srbin pod hrvatskom vla{}u. Ako ostane, ... ima da se pojave srpske gerile i da spasavaju svoj narod i svoju etni~ku teritoriju, gerile pomognute od svih srpskih oblasti... Zaista ne postoji druga alternativa u tom slu~aju. Ili bi ti Srbi bili ostavqeni na nemilost Hrvata, `rtvovani wihovi ìvoti, ili bi se morali braniti od o~igledne propasti. U tom slu~aju svuda u svetu se smatra oruàni ustanak kao legalno sredstvo samoodbrane.” (str. 21.) Srbi bi bili pobijeni ili bi se morali deklarisati kao pravoslavni Hrvati, ako bi se na{li u granicama bilo kakve hrvatske dràve. I to bi bila samo prva faza, dok obnovqeni prozelitizam ne bi uzeo maha. U startu je va`no da se Srbi odreknu nacionalne i da im se uni{ti politi~ka dràvotvorna svest. “I oni jo{ traè milione Srba da ih podvrgnu takvom i jo{ gorem reìmu. Traè ih s pravom, kao da se radi o stoci ili robovima. Traè ih ne misle}i da i wihovo mi{qewe o svojoj sudbini treba saslu{ati. Ali ako se list okrene i Srbi jo{ sasvim ublaèno takvo ne{to predloè za Hrvate, onda wihovoj dreci nema primera. A oni se pameti ne}e nikad dati, ja to ponavqam, dok im se na wihovom primeru ne pokaè {ta drugima èle.” (str. 22.) Hrvate ne interesuju ni istorijske ~iwenice, ni statisti~ki podaci, ni izraàvawe voqe stanovni{tva plebiscitom. Ni{ta od toga ne bi bilo u skladu sa wihovim prohtevima. Nisu samo pretendovali na ~isto srpske teritorije. Prvo su insistirali na Krawskoj, [tajerskoj i Koru{koj, gde se govori istim jezikom kao u Hrvatskom Zagorju: “Kad su videli da apsorpcija Slovenaca nailazi na te{ko}e, Hrvati su ustostru~ili za srpskim krajevima. Da bi to lak{e postigli, oni su izmislili tzv. ilirizam i primili srpski jezik kao svoj. Da jezik ne bude smetwa da proglase hrvatskim sve {to srpski govore! Ni ovaj doga|aj nema primera u celoj svetskoj istoriji.” (str. 28.) Ali, ni na tome se nisu zadràli. “Iako je otpala razlika izme|u kwièvnog jezika Srba i Hrvata, ostale su jo{ mnoge druge razlike. Na primer pismo, pa onda vera itd. Oni su i tu poku{ali najpre podmetawe, pa onda nasiqe. Gaj je hteo uvesti }irilicu, ali je be~ki dvor to osujetio. Da je uveo }irilicu, nacionalni prozelitizam bio bi uspe{niji. Kad to nije uspelo, Hrvati su prosto zabrawivali }irilicu kad god im se za to pruìla prilika.” (str. 28.) 597

Pitawe istorijskih prava likvidirala je Francuska gra|anska revolucija i na wih se jo{ jedino Hrvati pozivaju, iako ni tu ne bi mogli prona}i oslonca jer su svoje nekada{we teritorije sami odavno napustili i na wima ve} vi{e od tri, a negde i pet vekova ìve Srbi. “Hrvati kao narod ne mogu imati nikakva istorijska prava uop{te, najmawe pak prava na neku teritoriju. Jer teritorije u sredwem veku nisu pripadale narodu ve} velika{ima, magnatima i kraqevima. A u Austro-Ugarskoj je sredwi vek vladao sve skoro do 1918. Hrvatsko plemstvo, koje je imalo kao feud neke teritorije nije bilo hrvatske krvi. Ali da je ~ak i bilo, ono bi moglo statuirati neka istorijska prava, a ne hrvatski “narod”, koji se, kao i ostali sredweevropski narodi, po~eo da razvija tek u XIX veku, i to hrvatski narod pod raznim nazivima. Decenijama nije mogao da na|e svoj put, ~ak ni svoje ime. U tome je opet bez premca me|u drugim narodima.” (str. 32.) I kad se insistira na anahronim istorijskim pravima to se u pravni~kom smislu ~ini krajwe nedosledno. “Razume se da Hrvati nikakva op{ta na~ela ne èle i ne mogu da postave, jer bi se sva okrenula protiv wih, jer bi morali da ta ista na~ela priznaju i drugima, a oni to ne}e i ne mogu. To na~elo ima da se primewuje samo na Hrvate i vaì sa pojavom Hrvata i samo tada. Sve pre|a{we i sve docnije akvizacije i seobe, sve je to bez zna~aja. Ko je bio pre Hrvata tu, to nije va`no. Nikakva prava wemu ne pripadaju, jer je na~elo proklamovano za najve}i i najva`niji kulturni narod, Hrvate. [ta je posle do{lo, to je uzurpacija, kra|a od hrvatske teritorije. Ta psihoza je vaqda i dovela do toga da Hrvati ne brane svoju teritoriju.” (str. 40.) Kad bi ovakav princip bio op{teprihva}en, sve svetske seobe naroda dovele bi se u pitawe povodom wihovih sada{wih posledica. Zgroèn ovakvim ne~ove{tvom Kosti} daje novu formulaciju svog ve} ranijeg citiranog stava: “Treba narodi na svojim le|ima da osete nemogu}nost i nemoralnost wihovih megalomanskih prohteva. Svakome treba istom merom vratiti ono {to on ho}e da sprovede kod drugih.” (str. 41.) Iako su oba svetska rata izgubili, “ipak nijedan pobednik u ovim ratovima ne zauzima tako bezobrazan i nadut stav kao Hrvati. Ne samo kao da su dobili rat ve} kao da su ga oni sami dobili.” (str. 43.) Istorijske ~iwenice im mawe zna~e ukoliko su one realno upe~atqivije i poraznije, ukoliko ih u ne~ijem svetlu predstavqaju. “U Prvom svetskom ratu, Hrvati su predstavqali najsigurniju i najverniju vojsku wegovog apostolskog be~kog veli~anstva. Niko nije toliko puta spomenut i pohvaqen u izve{tajima Glavnog stana kao hrvatske “pukovnije”. I u svetskim leksikonima, oni su ozna~eni kao nepokolebqive prista{e centralnih sila... Na samoj konferenciji mira u Parizu kazao je predsednik Konferencije Klemanso, da on nikada ne}e zaboraviti, da su se Hrvati do posledweg trenutka svom snagom borili za Austriju.” (str. 43.) Sli~no se ponovilo i nakon Drugog svetskog vojnog sudara. “Kad su izgubili rat, mesto da odgovaraju za svoja zlodela i plate reparacije, oni dobijaju poja~anu teritoriju. Kako to, pita}e se neko. Vrlo prosto: oni nemaju obraza, oni su se opet podvukli pod rep pobedniku i pri{li an blok wemu. Kao {to su pre bili odu{evqene usta{e, sad su odu{evqeni komunisti.” (str. 44.) Da ova istorijska tragikomedija bude zapawuju}a, hrvatski “ministri u kraqevskoj vladi doveli su ~ak legalno na vlast Josipa Broza. Kao protivuslugu on im je dao vi{e nego ranije princ Pavle i Dragi{a Cvetkovi}. Dobili su 598

~ak i Istru i Kvarner. To je neshvatqiv primer u istoriji: nave{taju rat zapadnim saveznicima, a ovi im daju kao nagradu tu|e teritorije. I ovoga puta su iskoristili Hrvati srpske `rtve i srpsko vo|ewe rata da bi pove}ali svoju teritoriju.” (str. 44.) S obzirom da nikada nisu pobedili ni u jednom ratu, Hrvati odbacuju i samu pomisao da bi neka takva pobeda mogla biti jedan od relevantnih faktora za utvr|ivawe me|udràvnih granica. “Ali oni nikad nisu tretirani kao pobe|eni, jer oni imaju uvek gotove razne nacionalne forme i jedna od wih im omogu}uje da se pri{qam~e uz pobednika. Oni su ~as Austrijanci, ~as Ugri, ~as Iliri, ~as Jugosloveni, ~as Kelti, ~as komunisti, ~as katolici, ~as Sloveni, a ~as zapadwaci, ponekad ~ak i Hrvati. Kako im treba, prema tome koji je kurs na snazi. I onda, kad su se pri{uwali pobedniku, izbarabare se s wim i prema samom wemu s vremenom postavqaju uslove i traè kompenzacije. Smatraju da je pobeda u ratu zajedni~ka tamo gde su se oni borili svim snagama da do we ne do|e. Da li }e svet nekada uvideti ovu besramnu igru.” (str. 45.) U nastavku bro{ure Kosti} naprosto ismeva hrvatski nacionalni pozdrav “Za dom – spremni”. U hrvatskoj usta{koj dràvi “kad su se qudi susretali, nisu smeli jedan drugome da èle dobro zdravqe, nisu smeli da nazovu Boga itsl, ve} je jedan kazao da je “spreman” a drugi odgovorio “za dom”. To je bio “pozdrav” “slobodnih Hrvata”, wihov specijalitet koji su rado svi odmah usvojili i na koji su bili ponosni. Jer i Hrvati treba da su u na~elu originalni, da ostave ne{to novo u istoriji. Ostavili su taj “pozdrav” i pokoqe svuda i svagda.” (str. 46.) Re~ je zapravo o bednim imitatorima, primitivnoj karikaturi nema~kih nacista i italijanskih fa{ista. “Divota je to bilo videti za vreme rata Hrvate kako se dostojanstveno susre}u, pruè fa{isti~ki ruku jedan prema drugome i uzajamno se uveravaju da su za dom spremni. Zna~ajno se pogledaju, krv im se pojavi u licu, rekao bi ~ovek da su zaista spremni u svako doba da svoj ìvot `rtvuju za svoj “dom”.” (str. 48.) Odlu~ni da brane Hrvatsku dok ne zagusti. g) Poglavnik pobegao preru{en u fratra Koliko god kao pojava hrvatski fa{isti~ki dràvotvorci izgledali komi~no, u praksi su izazvali tragi~ne posledice. “Pod parolom “spremni za dom” ubijali su Hrvati sve Srbe u svojoj dràvi na koje bi neoruàne nai{li, ubijali su ène, decu, starije itd. Ali ako bi nai{li na srpsku ~etu branilaca naroda i osvetnika, ovi do u{iju naoruàni Hrvati bi se povla~ili gdegod im to ispadne mogu}e.” (str. 47.) Kosti} navodi jednu sme{nu scenu iz Kninskog poqa za vreme neke hrvatske javne proslave. “Ba{ za vreme bogosluèwa u crkvi punoj usta{a, spremnih za dom, povika neko: “Evo ~etnika”. Sve se razbeà za tren, i pop u ode`di, i usta{e i domobrani u uniformi, itd. Ma nikoga ba{ da vidi kako ~etnici izgledaju, mada ~etnici nisu ubijali neoruàne. Sve to, spremno za dom, pobeè da traì najbliì zaklon. A {to je najva`nije, ~etnika uop{te nije tu bilo. Neko se na{alio s Hrvatima da se osvedo~i o wihovoj spremnosti za dom.” (str. 47.) Ili drugi istorijski primer. “Kad su partizani, drè}i u pozadini Ruse, napali na Hrvatsku, nijedan metak ovi nisu utro{ili da se brane. Cela vojska se prosto predala i pre{la u protivni tabor, a generali, stoèrnici i koman599

danti uzglavnici pobegli su na nema~ku teritoriju, stavili se pod za{titu Italijana i Ma|ara. Poglavnik se preru{io u fratra. Doglavnici muslimani pokri{e se zarom i fereyom i nisu se u bekstvu zadràli sve do Sredweg istoka. Tada su se setili da nisu Hrvati nego muslimani.” (str. 47.) U Zagrebu je u prole}e 1945. godine bio potpuni haos. “Pred beg pozvani su u Zagreb svi kozmetici iz “Hrvatske” i nekoliko dana trajalo je preru{avawe i preobli~avawe usta{a spremnih za dom. Jednom je nos iskrivqen, drugom ispravqen, u{i klempave ili prave. Tek kada su bili sigurni da ih niko ne}e prepoznati, ovi doglavnici i uzglavnici, spremni za dom, pobego{e glavom bez obzira.” (str. 48.) Kada je zagustilo, juna~ka hrvatska “vojska je toliko beàla da je ni pu{~ana zrna nisu mogla da stignu. Sve je traìlo spas i zaklon van granica zemqe, malo podaqe od doma, za koji su uvek bili spremni. Uniforme su pobacane, Englezima i Amerikancima su se predstavqali kao wihovi saveznici iako su im rat navestili i bili uvek “spremni” da se za dom `rtvuju u borbi protiv ovih! Mar{al Peten se u Francuskoj sam javio pred sud i molio sud da samo wega osudi, a pusti ispod su|ewa sve wegove pot~iwene organe, jer su, kaè, oni radili po wegovom nare|ewu. To nije ni izdaleka bio uvek slu~aj. Ali je to yentlmen francuski koji nije mogao drugo da kaè. I |eneral Nedi}, koji nije kriv za smrt nijednog ~oveka, a naro~ito nijednog Hrvata, ne preru{ava se i ne krije ni svoje ime ni svoje boravi{te, i umire kao heroj. I wegov brat vr{i samoubistvo, ali se ne krije iako uop{te nije sara|ivao sa okupatorom. A hrvatske vo|e, najvi{i predstavnici pokreta i reìma, beè kao ène, ~im im se izmaklo obezbe|ewe od strane Nemaca i Italijana. Nijedan se nije ubio kao Hitler i Gebels. Dok |eneral Mihailovi} sa svojim lavovskim borcima nije imao lozinku spremnosti za dom, pa je ipak sa celom druìnom ostao u zemqi i borio se do posledweg momenta, dotle su Hrvati jo{ jedanput pokazali {ta su kadri da u~ine za svoju domovinu i koliko je oni zasluùju.” (str. 48.) Kosti} upozorava i srpske politi~are da se ne bi ponovila 1939. i nestru~ni i nekompetentni qudi opet krojili srpsku sudbinu. Moramo se spremati za sve mogu}e varijante razre{avawa teritorijalnog spora sa Hrvatima, a ne opet taj posao da prepu{tamo notornim neznalicama koji }e se pona{ati kao Dragi{a Cvetkovi} ili Cincar-Markovi}, koji su mnoge ~isto srpske krajeve ustupali na milost i nemilost Hrvatima. “To se ni u Austriji ne bi moglo desiti. Tamo su decenijama pretresana pitawa prisajediwavawa Dalmacije Hrvatskoj, ukidawa Vojne granice, statusa Bosne, trijalizma, Srpske Vojvodine itd. Narod se stvarno malo pitao o tome, ali su se stvari slobodno i svestrano pretresale. Nekog iznenadnog i o~ekivanog re{ewa nije moglo biti. Nije se moglo desiti da stanovni{tvo jedne ~itave oblasti bude preko no}i preba~eno u neku drugu administrativnu ili dràvnopravnu jedinicu, da wihov politi~ki status bude iz osnova izmewen, a da oni o tome ni{ta nisu znali, da nisu ~ak znali da se na tome radi.” (str. 57.) îwenica da se to Srbima ipak desilo svedo~anstvo je koliko je onda{wem dràvnom vrhu bio stran svaki demokratski duh. Kosti} smatra da je i 27. mart u velikoj meri direktna posledica narodnog nezadovoqstva prethodnim sporazumom sa Hrvatima. Iskustva iz Drugog svetskog rata Srbima su pruìla stravi~an ali i neprikosnoven argument za sva daqa su~eqavawa sa Hrvatima. Me|utim, umesto da se hrvatski ratni zlo~ini uporno i neprekidno ìgo{u, ko600

munisti~ki reìm je sistematski prikrivao wihove tragove i pravio ve{ta~ke simetrije kako bi se skinula svaka krivica sa hrvatskog naroda. “U dana{woj, komunisti~koj Jugoslaviji ne sme se ni progovoriti o hrvatskim zlo~inima. Tamo se isti~u srpska nedela, izvla~i se i Solunski proces, da bi se u najgorem svetlu prikazali Srbi i srpsko pravosu|e. A preko ubistava stotine hiqada Srba, bespomo}nih i nejakih od strane hrvatskih zverova, ubistava bez ikakvog suda i pravdawa, prelazi se }utke. [ta vi{e, ko ih spomene, sam biva ka`wen.” (str. 59.) Povodom hrvatskih pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, Lazo Kosti} odgovara: “Za Srbe govori istorija, govori etnografija, statistika, govore ratni podvizi. Za Srbe govori i moral, vojni i politi~ki. A sve to govori protiv Hrvata. Kad ne bi bilo nikakvih drugih argumenata nego doga|aja iz posledweg rata Srbima bi se morala priznati Bosna u granicama wihovih nevinih grobova.” (str. 66.) Ali ono {to je tu najzna~ajnije, u slu~aju bilo kakvog plebiscita sve bi varijante u Bosni i Hercegovini bile mogu}e osim prikqu~ewa Hrvatskoj, bez obzira na sva hrvatska udvarawa bosansko-hercegova~kim muslimanima. Bro{uru Kosti} zavr{ava izvla~e}i ~itav niz pouka kojima bi u budu}nosti morali da se rukovode srpski politi~ari, pogotovo da traè zajedni~ki jezik sa Italijanima i eventualno Ma|arima, povodom nekog budu}eg re{avawa hrvatskog pitawa. Mo`da je od svih wih najzna~ajnije da su Srbi u Drugom svetskom ratu sve `rtve “podneli zato {to smo ~uvali od spoqnih neprijateqa hrvatsku teritoriju. Da smo mi npr. dali Italiji ono {to su joj plebiscitarno, kako re~e mons. Stepinac, dali samo Hrvati, teritoriju na kojoj jedva i ima ne{to Srba, mi bismo nesumwivo bili po{te|eni od napada italijanskog. Mi bismo bili po{te|eni i od importirawa Paveli}a, u krajwoj liniji od svih hrvatskih zverstava. Verovatno bi Musolini uspeo da skloni Hitlera da nas uop{te ne napadne. U svakom slu~aju pro{li bismo sa neuporedivo mawe gubitaka. Ali smo mi smatrali da je na{a nacionalna du`nost da ~uvamo hrvatske teritorije, mada nas je to ko{talo tri puta vi{e srpskih `rtava nego {to tamo ima uop{te stanovnika. Da ne `rtvujemo Hrvate tu|em podjarmqivawu, mi smo `rtvovali Srbe hrvatskoj sekiri, i to nekoliko puta vi{e.” (str. 82-83.)

3. Hrvatske obmane i falsifikati Kosti}evu bro{uru “Obmane i izvrtawe kao podloga narodnosti” objavio je isti izdava~ u Hamiltonu 1959. godine. U woj se autor bavi nekim konkretnim hrvatskim falsifikatima navode}i u predgovoru da su “Hrvati prema{ili i u ovom pogledu sve narode sveta. Oni izmi{qaju istoriju, svoje poroke prikazuju kao vrline, svoje poraze kao pobede, svoju golotiwu kao bogatstvo. Ponose se onim ~ega bi se drugi stideli.” (str. 3.) Ne bi to nama Srbima mnogo smetalo da nam ne “prebacuju svoje sramote, a otimaju na{u slavu. I to ~ine sistematski, ve} sto godina, i u zemqi i u inostranstvu.” (str. 3.) Stigli su i dotle da kroz usta Ante Star~evi}a i Nemawi}e progla{avaju hrvatskom dinastijom. Zapravo, on je tvrdio da su svi Srbi Hrvati, ako ve} nisu Vlasi, martolozi, Raci itd. U svojim novinama, koje smo ve} pomiwali, on 601

pi{e i slede}e za Srbe: “Mi smo uvjereni da }e oni Hrvati, koji radi vjere mrze slavno hervatsko ime, ili ga ne}e prihvatiti zato, {to je wihovih ìla jo{ uviek one vla{ke sluàwske krvi... Takozvano srpsko sve}enstvo, odstupeno fanatizmom od hrvatstva, ~ini se krivcem onih nesre}a koje zade{avaju gr~ko-izto~ni puk. U~e} ga da je Srbin, ostavqa sad ostalo po strani... Tu po~iva svo zlo, i ne}e biti ni wima ni nama spasa ne budu li se jednom za uvjek kanili umi{qenog srpstva i nesretne srbske propagande. Neka budu Hrvati.” (str. 8.) Posebnu pa`wu u ovoj bro{uri Kosti} je posvetio raskrinkavawu hrvatskih poku{aja da prisvoje i velikog vezira Mehmed-pa{u Sokolovi}a. Mada je u istorijskoj nauci oduvek nesporno da je Sokolovi} Srbin, Kosti} iznosi fundirane podatke da se visoki turski dràvni velikodostojnik i sam tako deklarisao. Uostalom, on je obnovio Srpsku patrijar{iju u Pe}i i svoga brata Makarija Sokolovi}a postavio za patrijarha. Navode}i veliki broj podataka znamenitih nau~nika koji su detaqno istraìli poreklo i ìvot Mehmed-pa{e, Kosti} se pita: “Kako onda Mehmed Sokolovi} moè biti Hrvat? Kako moè iz “sokolovog gnezda da se izleè kobac? Hrvati ga svojataju za sebe. Me|utim, oni su ogwem i ma~em ubijali sve Srbe samo zato {to su pravoslavni. Ubili bi ih, u bezdane jame bacali, kasapili, ni traga im ne bi ostalo da su zadràli svoju staru veru i da su ih se Hrvati domogli. A sad tvrde da su to sve bili Hrvati, pa me|u wima i Mehmed, veliki vezir rodom iz Sokolovi}a.” (str. 22-23.) Zapravo, Kosti} ovde prenosi sedamnaest svojih novinskih ~lanaka objavqenih prethodno u hamiltonskom “Kanadskom srbobranu” i ~ika{koj slobodi. U wima je detaqno razloìo pitawe narodnosti i veroispovesti Mehmeda Sokolovi}a, wegovoj postojbini, ìvotu pre tur~ewa, mladala~koj crkvenoj slu`bi, pismenosti, poreklu prezimena, najbliìm ro|acima koji su ostavili zna~ajnog istorijskog traga, sudbini porodice Sokolovi}a, pa{inom kr{tenom imenu, vojnoj karijeri i politi~kom zna~aju u turskoj imperiji, kao i o kori{}ewu srpskog jezika na sultanovom dvoru i diplomatskoj prepisci na wemu. Sve ~iwenice o kojima ovde pi{e Laza Kosti} odavno su op{tepoznata mesta u srpskoj istoriografiji i na{li su zna~ajan prostor u uybenicima za osnovne i sredwe {kole. Me|utim, emigrantskoj sredini pedesetih godina Kosti}evi ~lanci su zna~ili prijatno osveèwe, pogotovo kao polemika na hrvatsko svojatawe i kwigu nekog Engleza Lamba koji je prenosio hrvatske laì kao istorijska fakta. Tu seriju ~lanaka Kosti} zavr{ava efektnim citirawem Konstantina Jire~eka: “Mehmed Sokolovi}, koji je dosad bio poznat samo kao turski vojskovo|a i dràvnik, bio je u potaji tako|e srpski patriot... Odnos Sokolovi}a prema crkvi u Pe}i pokazuje da kod muhamedanskih Srba XVI veka spoznaja nacionalnog i verskog porekla nije ni najmawe bila utrnuta, i da su oni nastojali da svoj uticaj kod Porte primene za dobro svoje nacionalne crkve, jedinog preostatka starog doma}eg dràvnog organizma.” (str. 58.) U slede}em tekstu Kosti} obra|uje falsifikate hrvatskog nadriistori~ara Pavla Ritera Vitezovi}a koji je pohrvatio zetskog vladara Svetog kraqa Vladimira, koga je nazvao kraqem Hrvatske. Uostalom on je prisvajao i ma|arskog kraqa Lasla {to je i Vjekoslav Klai} smatrao “~udnim”. Uz to je tvrdio da su i Rusi, êsi i Moravci potekli iz Hrvatske, pa kaè: “Primi, plod602

na Hrvatska, {to ve}im slavqem u svoje krilo presjajni biser, koji je nakon {est stoqe}a otkriven. Iz tebe su potekli jo{ odavno prije toga êh, Leh i Rus, te su osnovali tri kraqevstva. Sad ti je vra}en i Vladislav od kraqevske krvi, taj apostol Slavonije, pun zasluga na ovom svijetu i na nebesima. Tvojemu svetom sinu duguje hvalu i Ugarska. Oh, ti Hrvatska, koja si obogatila Sarmatiju, Evropu i nebo tolikim slavnim sinovima tvojim.” (str. 61-62.) Riterova kwiga je objavqena u Zagrebu 1700. godine i to na nema~kom jeziku, jer u to vreme Hrvati svog kwièvnog jezika nisu ni imali. Prevod je docniji, Klai}ev iz 1914. godine. Savremeni hrvatski istori~ar don Kerubin [egvi} tvrdio je u toku Drugog svetskog rata da je Stevan Prvoven~ani Hrvat, a svi Hrvati Goti. Rudolf Horvat je pisao da su Hrvati od bana Borne iz 816. godine do 1918. imali 245 vladara, pa im jo{ sva imena navodi, iako o najve}em broju nema nikakvog istorijskog traga, drugi su bili tu|i, a tre}i okupatorski. Sa vi{e bi istorijskog osnova i uverqivosti Srbi mogli vladare turskog carstva nazvati srpsko-turskim sultanima nego Hrvati svoje gospodare hrvatsko-ugarskim kraqevima ili hrvatskim kraqevima iz dinastije Habzburga. Kad su tako prisvojili ma|arske i austrijske vladare, za{to se ~uditi {to su se otimali i za staru dubrova~ku kwièvnost, kad im je u tome komunisti~ki reìm dekretom pripomagao. Ba{ wih briga {to su i Jernej Kopitar i Ernest fon Eberg izri~iti u stavu da je dubrova~ka kwièvnost nesumwivo srpska, pa jo{ Eberg naziva Republiku Dubrovnik kao “kolevku dalmatinske grane srpske literature.” (str. 69.) Kad su Hrvati u ranom sredwem veku imali dràvu nisu imali ni pismenosti. Utoliko su vi{e èleli da prisvoje svu srpsku kwièvnost pisanu latinicom, pa ~ak i onu na bosanskoj }irilici, takozvanoj bosan~ici. Tako su ogroman broj intelektualaca italijanske nacionalnosti iz dalmatinskog primorja i sa ostrva prisvojili, kao na primer Joanesa Luciusa ili Nikolu Tomazea, koji je pored italijanske negovao i srpsku nacionalnu svest, a Hrvate jednostavno nije podnosio. Bilo je, istina, Srba katolika koji su se iskreno i emotivno zalagali za zbliàvawe Srba i Hrvata, pa su se, iako im se zadràlo srpsko nacionalno ose}awe, maksimalno trudili da svojim intelektualnim naporima doprinesu i hrvatskom kulturnom razvoju. Kod wih se pojavilo svojevremeno dvojstvo identifikacije, kao kod Petra Preradovi}a (koji se rodio kao pravoslavac) i Ive Vojnovi}a. Kad je Petar Preradovi} 1846. godine objavio svoju prvu zbirku pesama “Prvenci”, pisao je Vuku Karayi}u: “[to ove moje pjesme, kao Serbin kirilskim pismeni nepe~atim, tome su razli~ni uzroci, koje o|e nava|ati nadugo bi bilo. Ali, ako Bog da, {to sad nije, biti }e drugi put.” (str. 85.) Ovo Preradovi}evo pismo je objavqeno u “Gra|i za povjest hrvatske kwièvnosti.” “Petar Preradovi} je nesumwivo srpskog porekla, sam ro|en u srpskoj ku}i, kr{ten u pravoslavnoj crkvi, odgojen u detiwstvu u patrijarhalnoj srpskoj sredini. Da je bio obrnut slu~aj, mi ga Srbi ne bismo usvajali. On je postao Hrvatom (ukoliko je to iskreno postao) preko katoli~ke vere koja mu je od Nemaca nametnuta bila. Zato je sudbina i htela da mu unuka bude nema~ka spisateqka. U najnovijem nema~kom leksikonu Brokhaus vi moète na}i dosta podataka o Pauli fon Preradovi}, a samo usput se kaè da je unuka “hrvatskog nacionalnog pesnika i generala Petra fon Preradovi}a. Da nema te unuke, 603

ne bi joj ni dedu spomiwali.” (str. 86.) Krajwi zakqu~ak koji po ovom pitawu izvla~i Kosti} je “da se Petar Preradovi} ne moè smatrati nespornim srpskim pesnikom, ali tako|e ni hrvatskim. On je tip renegata koji ne ume da se nacionalno sna|e. Zato je wegova unuka Paula izraziti nema~ki kwièvnik i tvorac nove austrijske himne.” (str. 86.) a) Srpsko poreklo bra}e Vojnovi} Otac Luja i Iva Vojnovi}a Kosto ro|en je 29. februara 1832. godine u Herceg-Novom, u porodici koja je poreklom iz Uìca i potomci su srpskog velika{a iz nemawi}kog perioda. Kosto je, naravno, bio pravoslavac i kr{ten je u manastiru Savini, da bi ga posle o~eve smrti majka odvela u Zadar gde je pokatoli~en. O wegovim sinovima Ivu i Luji pisao je Sava Naki}enovi}: “Obadva su rimokatolici. @aliti je {to je ovaj ogranak ~uvene srpske porodice, ~ijim |edovima pravoslavna vjera bija{e milija od i~ega na ovome svijetu, u ~emu ne mogahu pokolebati ni bogumilski jeres, ni jezuitske spletke, ni Muhamedov koran, ni primamqivi visoki poloàji za Tur~ine, ni razne titule, pla}e i obe}awe mleta~ke vlade – àliti {to je, kako vi|esmo prostim slu~ajem, otrgo se od vjere pradedova i prigrlio rimokatoli~ku vjeru.” (str. 88.) Ipak je u zrelijim godinama iz Ive Vojnovi}a buknulo u punoj meri srpsko nacionalno ose}awe da je 1914. godine u Dubrovniku bio uhap{en i zato~en kao srpski pesnik. Prisvajali su Hrvati i Valtazara Bogi{i}a, Vida Vuleti}a Vukasovi}a, Qudevita Vuli~evi}a, Matiju Bana, Milana Re{etara, Marka Murata, Josipa Berzu i mnoge druge Srbe katolike, pa ~ak i Stjepana Mitrova Qubi{u, iako je bio pravoslavac i istaknuti srpski politi~ki predvodnik. Valtazar Bogi{i} pi{e u autobiografiji: “Bogi{i}i, kao i cijela ùpanija Konavla koju spomiwe jo{ Porfirogenit me|u srpskom ùpanijom, i iz koje oni do|o{e, bijahu starinom pravoslavni, ali kad u XV vjeku do|o{e pod dubrova~ku republiku, do|o{e fratrovi i uvedo{e katolicizam.” (str. 95-96.) Za Vida Vuleti}a Vukasovi}a pisao je wegov bliski saradnik i etnolog Tihomir \or|evi}: “Vid je starinom od ugledne i ~estite srpske porodice iz Graca u Hercegovini, ali je ro|en u selu Brse~inama kod Dubrovnika 16. decembra 1853, gde mu je otac jo{ za mladosti do{ao. Vere je katoli~ke. Vaqan je sin svoje vere... a kroz ìle ose}a staru srpsku krv, i u du{i staro srpsko ose}awe, koje ga nadahwuje i rukovodi u svim poslovima.” (str. 97.) Hrvati su poku{ali da preotmu i savremene, veoma zna~ajne srpske kwièvnike kao {to su Ivo ]ipiko, Vladan Desnica, Vojin Jeli}, êdo Prica, Du{anka Popovi}, Kosta Spaji}, Ivo Andri}, Josif Pan~i}, Toma Roksandi}, Pjer Kriàni} itd. Nastojali su da ukradu ime i delo Nikole Tesle, zbog ogromnog svetskog ugleda koje ono donosi. Neretko su posezali i za Mihajlom Pupinom. Sve to rade uprkos ~iwenici da su upravo Hrvati u Drugom svetskom ratu do temeqa poru{ili Teslinu rodnu ku}u i mnoge wegove srodnike pobili. Ne mare Hrvati {to su se svi ovi znameniti intelektualci izri~ito deklarisali kao Srbi i ~itavim svojim ìvotnim delom to dokazivali. Ni istaknuti austrijski generali srpske nacionalnosti nisu boqe prolazili. Hrvati su kao svoje sunarodnike poku{avali da predstave mar{ala Sve604

tozara Borojevi}a, admirala Vukovi}a, general-obersta Pavla Puhala. Idu}i daqe u pro{lost, svojatali su i Stojana Jankovi}a. U Americi su Hrvatom progla{avali svetskog automobilskog asa Bila Vukovi}a, Amerikanca srpskog porekla, kao i prvog guvernera Aqaske Stepovi}a. Sistematski se vr{e falsifikati i pri {tampawu nau~nih i kwièvnih dela. Pridev “srpski” se redovno izbacuje, a jezik ve{ta~ki kroatizira. âk se i naslovi dela mewaju kako bi se prilagodili megalomanskim nacionalnim aspiracijama. O preotimawu narodnih pesama ve} je govoreno. Hrvatski profesor Armin Pavi} ovako je u predgovoru publikacije “Dvije stare hrvatske pjesme”, u izdawu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, objasnio hrvatsko svojatawe i srpskih kwièvnih dela i kwièvnika: “Pesnik na{e pesme mogao je da bude i jedan Srbin iz jata onih koji su posle 1459. pobegli u Hrvatsku sa srpskim despotima... Ali ovaj Srbin, pre{av{i iz srpske zemqe u hrvatski Srem i postav{i tu hrvatski dràvqanin, izgubio je time jedino obele`je kojim se ranije kao srpski dràvqanin razlikovao od Hrvata i zamenio ga za drugo obele`je prema kome on odsada kao hrvatski dràvqanin postaje razli~it od Srba.” (str. 122.) Dakle, pesme su ranije bile srpske, ali su Srbi, koji su ih spevali, prestali da budu Srbi i postali Hrvati, pa su onda po prirodi stvari i pesme koje su spevali postale hrvatske.

4. Usta{ka ideologija Stjepana Radi}a U Melburnu je, 1976. godine, Lazo Kosti} objavio drugo izdawe prve sveske iz serije “Vrli hrvatski muèvi” pod naslovom “Stjepan Radi} prema Srpstvu.” Autor je ovim delom nastojao da razbije oko{tale zablude o li~nim karakteristikama jednog od najzna~ajnijih hrvatskih politi~kih predvodnika dvadesetog veka, “koji je mewao na~ela kao ko{uqe, ali je uvek mrzeo Srbe i radio protiv wih. Nekad je to ~inio otvoreno, nekad mawe ili vi{e skriveno, ali nikad nije radio ne{to protivno tome niti se demantovao, sem ako je licemerje to nalagalo.” (str. 5.) U svojoj tradicionalnoj naivnosti mnogi Srbi, pre svega politi~ari i publicisti, doprineli su stvarawu svojevrsnog odu{evqewa, pa i mita o Radi}u kao o borcu za demokratiju i socijalnu pravdu, poborniku jugoslovenstva itd. Kosti} isti~e da “niko nije umeo da skriva svoje nevaqalstvo kao on, ~ak da se pretvara kao prijateq onima kojima je celog ìvota jamu kopao.” (str. 6.) Posle Drugog svetskog rata titoisti~ki reìm je ~ak Stjepana Radi}a i wegovog brata Antuna prikazivao kao svojevrsne rodona~elnike Narodnooslobodila~kog pokreta, ideolo{ki vrlo bliske komunistima. [to se vremenska distanca pove}avala, to je Radi}eva istorijska uloga sve vi{e glorifikovana, paralelno s procesom sistematske materijalizacije pravnih i politi~kih uslova za realizaciju Titovog koncepta razbijawa Jugoslavije na izrazito srpsku {tetu. “Neko vreme je u komunisti~koj Jugoslaviji bilo prili~no u}utkano ime Stjepana Radi}a, ali ne zabraweno. Ono se pojavqivalo uvek kada se ne{to imalo da stavi na teret Srbima. Npr. da ga je ubio Srbin, mada sad wegove zemqake ne smatraju za Srbe niti im dozvoqavaju da se tako izraze. Pi{u ~ak kwige da je Dvor bio sau~esnik toga gadnog ubistva, ~ak kraq Aleksandar li~no. To samo mogu Hrvati da kaù, koji su sami najve}i zlo~inci ovog veka. To je, svakako, idiotizam kome ravna nema. Da je kraq Alek605

sandar èleo i traìo ubistvo Stjepana Radi}a, zar on ne bi imao drugog na~ina da to uradi nego spektakularnim pucawem u Parlamentu, pred o~ima, tako re}i, celog sveta? Zar kraq nije mogao na}i najmqene ubice da ga sklone?” (str. 6.) Uostalom, i ugledni istori~ari iz Beograda i Zagreba, poput Jovana Marjanovi}a i Ferda ûlinovi}a, ~iji je nau~ni autoritet i pod komunisti~kim reìmom bio nesporan, otvoreno su nastupali sa tvrdwom da nema nikakvih dokaza o ume{anosti kraqa Aleksandra u atentat koji je izvr{io radikalski poslanik Puni{a Ra~i}. Dok su posleratni reìmski glasnogovornici isticali da su i Srbi i Hrvati pristupali partizanima slede}i idejne i ìvotne uzore bra}e Radi}a, Kosti} navodi da je Radi}ev sin “za vreme rata u Zagrebu tvrdio da je Stipica bio prethodnik usta{a ravan wima. Srbi su stupili u partizane da se oslobode od Radi}evih prista{a koji su im radili o glavi, a ne u sledstvu Radi}evog u~ewa.” (str. 8.) Kosti} u predgovoru posebno potencira ~iwenicu da pod komunisti~kim reìmom nijedna beogradska ulica nije nosila ime Nikole Pa{i}a, a jedna od centralnih gradskih prozvana je po Stjepanu Radi}u, “mada je Pa{i} bio i predsednik op{tine beogradske i predsednik Srpske vlade u najburnijim i najslavnijim danima na{e bliske pro{losti. On je bio predsednik Vlade Kraqevine Srbije za vreme skoro celog Prvog svetskog rata, a Stjepan Radi} je intrigirao i pisao najstra{nije pamflete protiv Srbije. Pa ipak u prestonici tada{we Srbije nema ulice Nikole P. Pa{i}a (u Cirihu, gde ja sad ìvim i ovo pi{em ima bar tabla na ku}i u kojoj je stanovao kao student Politehnikuma). A ulica onoga koji je i srpsku vladu i srpski narod celo vreme rata grdio i optuìvao “krasi” i danas Beograd. To bi ve} bio dovoqan razlog da se wegov stav i wegovo dràwe za vreme Prvog svetskog rata i uop{te prema Srbiji rasvetli. Sve dokumentarno, kako ja jedino i radim. Ja se pitam {ta bi bilo kad bi se u Zagrebu, ili u kome bilo gradu SR Hrvatske pojavila plo~a s nazna~ewem ulice Nikole Pa{i}a? Ona bi svakog dana bila umrqana ili skidana. Samo je Srbin tolerantan i sve trpi.” (str. 11-12.) Na hrvatskoj politi~koj sceni Stjepan Radi} se pojavio kao iskreni pristalica Ante Star~evi}a, koga su usta{e prozvale “ocem domovine”. Radi} je Hrvatsku stranku prava napustio i skrasio se u Hrvatskoj seqa~koj stranci iskqu~ivo zbog procene da }e tako lak{e realizovati svoje li~ne politi~ke ambicije, ali nikada nije pravio stvarnu distancu prema prava{koj politici. Uostalom, da je Radi}eva politika zasnovana na Star~evi}evim temeqima i ostala u wenim ideolo{kim okvirima svedo~e i Bogdan Krizman i Josip Horvat, a sam Radi} u svom listu “Dom” od 22. septembra 1914. godine, prikqu~uju}i se op{toj antisrpskoj histeriji, veli~a Star~evi}evo mi{qewe o Srbima: “On nije priznavao da ima Srba, i to ne samo u Hrvatskoj nego ih nije priznavao ni u Srbiji. Za Srbe u Hrvatskoj pisao je da su to Cigani Vlasi i Bog zna {to, koji su s turskog koca utekli nama. Srbi su, dakle, vla{ki nakot, zrio za sikiru. Oni su smet, oni su jo{ i srbe` na tjelu hrvatskog naroda.” (str. 15.) Od 1895. do 1905. godine Radi} nastupa sa jugoslovenskih pozicija, ali se onda orijenti{e na propagirawe Podunavske federacije, kako bi se ponovo dodvorio habsbur{kom dvoru i na liniji austro-ugarskih prepucavawa ~vrsto zastupao be~ku stranu. Kako je pisao ~e{ki publicista Franti{ek Hlava~ek, 606

Stjepan Radi} je “stupio na be~ku liniju, poklonio se Habsburgovcima, te je ostao wihov oboàvateq i po{tovalac sve do pred svr{etak svetskog rata, i sluìo je wihovim interesima protiv Srbije i protiv interesa ostalih slovenskih naroda na takav na~in da bi ga bilo mogu}e nazvati servilnim.” (str. 20.) Pri tome je najgorqiviji bio u vo|ewu antisrpske politike. Na teritorijama na koje su Hrvati pretendovali, Stjepan Radi} uop{te nije ni priznavao postojawe srpskog naroda. Podunavsku federaciju je zami{qao kao monarhiju sa pet federalnih jedinica od kojih bi jedna bila Hrvatska, pro{irena na sve ju`noslovenske pokrajine koje su tada ve} bile pod habsbur{kom krunom. “Srba bi tu bilo koliko i Hrvata ako ne i vi{e, ali za wih ne pridvi|a Radi} nikakva nacionalna prava. Oni bi bili samo prirepak Hrvata. Razume se da bi wihov poloàj bio nesravwivo gori nego Hrvata u Kraqevini SHS i u Jugoslaviji. Srbi bi svoje ime uop{te izgubili, i to u korist Hrvata. To wemu izgleda sasvim prirodno.” (str. 24.) Pored Hrvatske, sastavni delovi na federalisti~ki na~in preure|ene monarhije bili bi ê{ka, Galicija, Ma|arska i Alpska Nema~ka. Na zasedawu Hrvatskog sabora, 12. marta 1914. godine, Radi}, izme|u ostalog, tvrdi: “Za Crnu Goru ima sijaset dokumenata da je to nekada bio sastavni dio Hrvatske... Sad smo htjeli na Srbiju. Ja sam dokazao da je Ma~va u sjevernom delu Srbije bila nekada banovina Hrvatska, da je Karlova~kim mirom jedan dio Srbije do{ao pod monarhiju. Jo{ sam naveo da je Bugarska imala jedan dio Srijema.” (str. 25.) Pozivaju}i se na Josipa Horvata i wegovu kwigu “Hrvatska i panoptikum”, Kosti} iznosi i podatak da je Stjepan Radi} decenijama bio be~ki pla}eni agent. Pi{u}i o Vinku Kr{kovi}u, Horvat iznosi da mu se kao podbanu desila velika neprijatnost kad se uverio da je Radi} austrijski pla}enik. U Horvatovoj kwizi, ina~e objavqenoj 1965. godine u Zagrebu, stoji nedvosmisleno svedo~anstvo Radi}eve nemoralnosti i prevrtqivosti: “Nakon majske deklaracije vo|a Hrvatske pu~ke seqa~ke stranke Stjepan Radi}, dotad glasati austrijski patriot, naglo se radikalizovao, kliknuv{i kona~no u saboru: “Doqe Austrija!” Nekoliko dana kasnije predsjedni{tvo austrijske vlade telefonski je zamolilo bana neka Radi}a pozove na odgovornost; u Be~u neshva}aju Radi}a, kona~no godinama prima nov~anu potporu iz poverqivog fonda za uvjet da se zalaè za politiku dinastije. Ban Mihalovi} li~no nije mario Radi}a, pa je stvar poverio Kri{kovi}u. Radi} se ispri~ao da ga je temperament zanio i da }e stvar popraviti na narednoj sjednici. Na narednim je sjednicama Radi} ponovio svoje protuaustrijske i protudinastijske ispade. Austrija je tada bila na izdisaju. Da je Radi} primao subvencije iz Be~a jo{ od godine Rije~ke rezolucije, to u Zagrebu nije bilo nikome poznato; ni “zemaqskoj vladi”, jer je kona~no bio svoje vrste akt protivan sistemu dualizma, nedopustivo mije{awe i rovarewe. Zato se subvencija ispla}ivala preko Qubqane (preko dra [u{ter~ika, vo|e austrofilskih klerikalaca). Antipatiju prema Radi}u nije Kri{kovi} tajio ni kasnije. Radi}ev se postupak nije slagao s wegovim eti~kim mjerilom”. (str. 28.) ôvek bez ikakvih principa i moralnih skrupula naglo je posle Prvog svetskog rata izrastao u op{tepriznatog i neprikosnovenog hrvatskog politi~kog vo|u. Kako je isticao Horvat, “historija }e jedva mo}i rekonstruisati fe607

nomen Radi}a na temequ arhivske gra|e, wegovih spisa, stenograma govora, izve{taja s bezbrojnih skup{tina. Tako Herbarij kazuje malo ili ni{ta o ìvoj boji, mirisu biline. Taj ~ovjek neugledne komi~ne vaw{tine, s hipomani~nom vizionarno{}u Don Kihota, enciklopedijski erudit bez truna racionalnosti, hipnoti~no je djelovao na slu{ateqe u uskom krugu, kao i na masovnim skup{tinama. Mo`da je najsloènije djelovao do~aravaju}i neo~ekivane perspektive u vrtoglavom ritmu prikazuju}i ostvarivim vje~ne komplekse èqa i snova kolektiva. U vatrometu rje~i, metaforama pu~kog jezika redovno bi zamaglio svoju temeqnu misao: zajedni{tvo ju`nih Slovena kao preduvjet ostvarewa klasne seqa~ke dràve, kako ju je on zamislio. Na skup{tinama mase nisu mogle slijediti govor ve} zbog toga {to je govorio razmjerno tiho, ~uli bi ga tek najbliì, a mase su reagirale po wihovom odobravawu. Wegove su se misli vi{e prenosile od usta do usta nego {tampanim slovom.” (str. 30-31.) Uz packu ~ika{koj “Srpskoj borbi”, koja “uop{te ne priznaje da je i{ta iza{lo u korist Srpstva u emigraciji {to ne poti~e iz pera bra}e Dra{kovi}a”, Kosti} iz we citira delove kwige poznatog srpskog politi~ara i publiciste rimokatoli~ke veroispovesti, Stijepe Kobasice, “Stjepan Radi} za vreme aneksije i ratova”, objavqene u Beogradu 1924. godine, u kojoj su objavqeni neki najzna~ajniji Radi}evi govori iz kojih se vidi s kakvim je odu{evqewem propratio aneksiju Bosne i Hercegovine. Radi} je, 28. oktobra 1908, pisao i slede}e: “Sva je Srbija u groznici, te su i prvi srpski dràvnici izgubili svaki razbor... Srbija, zajedno s vladom i svojim tu`nim Petrom, nije kadra preduzimati nikakve juna~ke i po{tene mjere, jer je posve zapu{tena i osramo}ena. Svaki taj podhvat morala bi na{a monarhija najenergi~nije ugu{iti, te jednom za svagda toj rasi bizantinskoj zape~atiti usta, koja je okuìla i raztrovala svojom propagandom... Srbi sawaju o nekakvim kompenzacijama! Ne zvu~i li ta rije~ kompenzacija kao nekakva krvava ironija? [ta je Srbija izgubila? Upravo ni{ta. Ta Bosna nije wezina zemqa. Bosna i Hercegovina pripadaju kraqu hrvatskome koji ima prava na ove zemqe.” (str. 34.) Slede}i redovi su jo{ upe~atqivije svedo~anstvo s kakvom je mr`wom Radi} pisao o Srbima i s koliko se poniàvaju}e snishodqivosti dodvoravao habsbur{kom reìmu: “Velika àlost. Dve hrvatske provincije pripojene su monarhiji. U Beogradu su bijesni i raàlo{}eni radi toga, jer su im sada izmakle za uvjek ove dvije lijepe hrvatske pokrajine. Kad bi te dvije zemqe bile pripojene Srbiji... Srbi bi se radovali radi Srbije, kojoj su zapisali svoju gre{nu du{u, a na {tetu Hrvatske. Ali odu{evqewe koje vlada u hrvatskim gradovima Bosne i Hercegovine najboqim je dokazom da mi imamo pravo da se veselimo aneksijom, pa makar svi Srbi popucali od jada {to ove pokrajine nisu pripale Srbiji... Kukavna Srbija. Wezina je de~urlija vikala za rat, a nije oboruàna ni pu{kama. Dok je mla|arija vikala rat, rat, rat!, dotle su srpskog ratnog ministra lomili èlud~ani gr~evi od same pomisli u kakvom se stawu nalazi srpska ratna snaga... Bijedna Srbija.” (str. 34.) Radi}eva antisrpska mr`wa je beskrajna i ubrzo je prerasla u pravu opsesiju, o ~emu svedo~e i slede}e wegove re~i: “Srpstvo, to nije samo politi~ki, nego i protivkatoli~ki program. Ono ho}e da razori katoli~anstvo i muslimanstvo... Moramo se boriti protiv Srbije. Najboqa i najja~a nam je saveznica habzbur{ka dinastija, koju smo u velikoj zgodi na hrvatsko prijestoqe 608

postavili... Srpskoga dràvnoga prava ne ima na podru~ju hrvatskih zemaqa, zato ne moè biti ni politi~kog srpskog naroda. Sve je pu~anstvo samo hrvatsko i samo taj je dràvotvorni faktor. Postav{i politi~ki Hrvatima, ne gube ni{ta a vjerski dobijaju, jer postaju ~lanovi jednog sna`nog naroda, koji }e u okviru habzbur{ke monarhije postati jednakopravni ~inbenik s Nemcima i Ma|arima. Neprestance nam se pripovjeda o slozi sa Srbima. Qudi i ne razmi{qaju o doma{aju srpskih te`wi i ne mare da je la`na nauka koja pravoslavno pu~anstvo u hrvatskim zemqama progla{uje Srbima. Ne smije se zaboraviti da Slavosrba u Hrvatskoj zbiqa imade jedva 20.000 koje je stvorila propaganda.” (str. 35.) Stjepan Radi} je u Zagrebu, 1908. godine, objavio i kwigu “@ivo pravo Hrvatske na Bosnu i Hercegovinu” u kojoj je nebuloznim konstrukcijama samo dokazao da se u pravnu nauku apsolutno ne razume. Ali, interesantno je da je sam Radi}, 22. marta 1910. godine, u melanholi~nom tonu govorio kakav mu je stav po pitawu pretenzija na Bosnu i Hercegovinu izneo Frawo Ra~ki, ~ije je re~i doslovno citirao: “Neka gospoda traè od mene sve, ali neka ne traè da pod starost svoju ru{im svoj istorijski autoritet, ili da gazim svoje povjesni~ko uvjerewe... Po povjesti, cijela dana{wa Bosna, koliko ja znam – a ja ne znam ko zna vi{e od mene – nije nikada bila na{a! Kako moèmo traìti, Gospode, da se ~itave zemqe pripoje Hrvatskoj, zemqe koje su ve}e od same banske Hrvatske!” (str. 39.) Na kakva je tek zgraàvawa Radi} nai{ao u martu 1909. godine u Rijeci, kad je u predavawu pred probranom intelektualnom publikom pledirao da Rusija prizna navodna hrvatska istorijska prava nad Bosnom i Hercegovinom i spre~i eventualni srpsko-austrijski rat zbog tog pitawa. Tvrdio je da Srbija i Crna Gora nemaju nikakvih prava na te teritorije jer su one potpuno pravi~no do{le u posed austrijskog cara koji je ujedno i hrvatski kraq. Optuìvao je Srbe da laù o te{kom stawu bosanskog i hercegova~kog naroda. Hvalio je moralne kvalitete i dobrotvorstvo hrvatskih katoli~kih sve{tenika i austrijskih ~inovnika na toj teritoriji i negirao postojawe bilo kakve srpske nacionalne svesti kod tamo{weg pravoslavnog i muslimanskog stanovni{tva. Za dela Jovana Cviji}a tvrdio je da nemaju nikakve nau~ne vrednosti i pripisivao mu {ovinizam. Poenta je bila u tezi da svi balkanski Sloveni treba da u|u u sastav austrijske dràve i u woj stvore jaku slovensku zajednicu. Povodom sarajevskog atentata, Stjepan Radi} je u svom listu “Dom” objavio, 1. jula 1914. godine, i slede}i tekst: “Ne}emo vi{e biti hrvatski jawci da nas mirno koqu srpski vuci. Sramotni srpski zlo~in uni{tio je najve}u hrvatsku nadu, ali }e, ako Bog da, taj zlo~in za uvjek uni{titi i ovakvu podlu, protuhrvatsku, protuslovensku, bezbo`nu i ne~ovje~nu srpsku politiku na hrvatskom tlu. Vje~na slava Ferdinandu i wegovoj Sofiji.” (str. 46-47.) O Radi}evom tada{wem pona{awu pisao je i Adam Pribi}evi} u studiji “Star~evi}anska paranoja. Izvod stoletwe mr`we prema Srbima”, objavqenoj 20. maja 1971. godine u “Glasu kanadskih Srba”: “Posle sarajevskog atentata 1914. godine pridruìo se besnoj star~evi}anskoj hajci protiv Srba i Stjepan Radi}. Srbi su denuncirani, na hiqade wih ba~eni su u tamnice i logore, razorena je u Bosni i Hercegovini jedna srpska crkva, u Sarajevu, u Mostaru i drugde, uni{tavane ili pqa~kane srpske trgova~ke radwe, a negde Srbi ìvi pe~eni, kako je izneo u Be~kom parlamentu Hrvat poslanik Tresi}-Pavi~i}. Ta609

da bi se dogodilo Srbima ono {to ih je sna{lo 1941-45, ali je to spre~ila ma|arska vlada. A u Ma~vi, kod provale austrougarske vojske u Srbiju 1914. godine, po~inili su hrvatski vojnici, zalu|eni od star~evi}anaca i Stjepana Radi}a, na gra|anskom srpskom stanovni{tvu ne~uvena nedela, koja ne izostaju iza Paveli}evih 1941-45, iako tada nije Beograd bio prestonica, niti je bilo Jugoslavije, pa Srbi nisu ni s ~im bili mogli izazvati Hrvate.” (str. 47-48.) Radi}ev “Dom” se ~ak hvalio, u navedenom broju, kako su Hrvati u Sarajevu razorili oko dve stotine srpskih radwi, da je progla{en preki sud, kao i da se u Zagrebu danima odràvaju èstoke antisrpske demonstracije. U Radi}evim novinama se {tampaju poruke i Hrvatske seqa~ke stranke i Hrvatske stranke prava, protestvuje protiv stavova predsednika Ugarske vlade grofa I{tvana Tise koji se zalagao da se izbegne rat protiv Srbije. Sam Radi} je pisao, 9. jula 1914, o Ferdinandu: “Ubili su ga Srbi, srpski narod. Ukratko dakle, Srbi su htjeli pripojiti svojoj dràvi i druge, ne samo zemqe koje su bile pod Turcima, nego osobito Bosnu i Hercegovinu. A tu su na{li zapreku, koju su odstranili bombama i revolverima: ubili su Frawu Ferdinanda kad je do{ao da zapre~i pripajawe ovih zemaqa Srbiji.” (str. 49.) U svojim neumerenim lamentacijama u istim novinama, Radi}ev brat Ante, kako navodi Bogdan Krizman u studiji “Stjepan Radi} i Hrvatska pu~ka seqa~ka stranka u Prvom svetskom ratu”, objavqenoj 1970. godine u Zagrebu, u broju 2. âsopisa za savremenu povijest isti~e: “Nadvojvoda Frawo Ferdinand, kad god je ~uo za muke i patwe hrvatskog naroda znao bi re}i: Prvi moj vladala~ki ~in bit }e to da Hrvati dobiju sve, na {ta imaju pravo po Bogu i zakonu. – Jo{ bi znao dodati: Ja se kao ~lan habzbur{ke ku}e smatram du`nikom Hrvata za godinu 1848, i taj }u svoj dug po{teno vratiti, ~im stupim na presto, ja }u sve hrvatske zemqe ujediniti i svima dati pravednu hrvatsku vladu.” (str. 50.) Naravno, to bi podrazumevalo pripajawe Bosne i Hercegovine banskoj Hrvatskoj i Dalmaciji, pa Ante Radi} zakqu~uje: “I zato su srbski beogradski politi~ari u svojoj prevelikoj pohlepnosti za Bosnom i u svojoj jo{ ve}oj mr`wi na sve {to je hrvatsko, katoli~ko i austrijsko, za to su smislili i naru~ili podlo i podmuklo zlo~instvo, koje im je, na àlost, i uspjelo, jer su ti politi~ari u takvim zlo~inima pravi majstori.” (str. 50.) Kada je krenuo austrougarski ratni pohod protiv Srbije “odu{evqewu i zanosu Radi}evom nije bilo kraja. Kao da mu se ve~ni san ispunio. On klik}e, on pozdravqa vojsku i kraqa, koji }e najzad da se obra~unaju sa podlim neprijateqem, on urli~e o~ekuju}i pad Srbije. I to ga raspoloèwe ne napu{ta celo vreme rata. U wemu vidi oìvotvorewe èqa svojih i svoga hrvatskog naroda.” (str. 51.) U skladu s tim, Radi}eve novine izve{tavaju 22. septembra 1941. godine: “Pobjede u Srbiji ispuwavaju nas rado{}u. Juna{tva 16. i 53. hrvatske pukovnije u Ma~vi nadimaju nas ponosom. Na{a vojska na ~etiri mjesta pobjedonosno je provalila u Srbiju, na Loznicu iz Bosne, na Obrenovac iz dowe Hrvatske, na taj na~in je sada u na{im rukama i srpska Posavina i srpsko Podriwe, a to je najbogatiji, najprosve}eniji i najvredniji dio Srbije. To je biv{a banovina Ma~ve. Na putu se morala na{a vojska mnogo puta te{ko boriti. U svim tim bojevima osobito su se odlikovale hrvatske pukovnije 16. vara`dinska i 53. zagreba~ka, a naravski da su se hrabro i odu{evqeno borile i ostale hrvatske pukovnije.” (str. 52.) 610

Kako je austrougarska vojska u prvoj godini rata doìvela pravi fijasko, u be~kom Ministarstvu inostranih poslova pojavila se ideja da se Stjepan Radi} uputi u Bugarsku da bi tamo agitovao sa antisrpskih i antiruskih pozicija i doprineo stvarawu adekvatnog javnog raspoloèwa u prilog ulaska Bugarske u rat protiv Srbije. Putovawe su spre~ili neki ma|arski politi~ari, uvek podozrivi prema hrvatskim prevarantima. Ban [kerlec je tim povodom isticao, kako svedo~i Krizman, da je Radi} “vrlo nepouzdan individum koji je dosada svakoga, s kim je bio politi~ki u savezu, ostavio na cjedilu. Tu wegovu nepouzdanost ne treba pripisati – po [kerlecu – wegovom zlom karakteru, nego mnogo vi{e tome {to je on jako rapsodi~an i – moè se re}i – abnormalan ~ovjek koji je u toku jednog govora najmawe triput nedosqedan.” (str. 57.) I Gleza fon Horstenau je Stjepana Radi}a smatrao neura~unqivim. U toku celog Prvog svetskog rata Stjepan Radi} je naprosto sve oko sebe preplavio antisrpskom mr`wom, ali mu se qubav prema Srbima i Rusiji povratila sredinom 1917. godine kada je ve} bio izvestan poraz centralnih sila. Nikada nije sara|ivao sa Jugoslovenskim odborom, ali je po~eo da traì odstupnicu, nadaju}i se da }e mu biti zaboravqena antisrpska histerija. I nije se prevario. Srbi su isuvi{e ~esto kroz istoriju bili zaboravni i prelako opra{tali svojim zakletim neprijateqima. Radi}eve su namere i ovog puta jasne. On poku{ava privoleti Srbe iz Austrougarske monarhije za hrvatsku opciju. Svim silama je protiv ju`noslovenskog ujediwewa. “Po zavr{etku Prvog svetskog rata odjednom se promenilo raspoloèwe Hrvata prema Srbima. Klicalo se Srbiji, traìlo ujediwewe sa wom, isticano “vekovno prijateqstvo” i qubav. Kao da nikad sva|e me|u Srbima i Hrvatima nije bilo! Razume se da je sve to bilo varka: Hrvati su hteli da iskoriste divnu poziciju Srbije i da se preko we izbarabare sa pobednicima, da ne pla}aju ratnu {tetu nego da je u ime Srbije dobiju. I najve}i neprijateqi Srba su se utajili, nisu se usudili da protiv wih ne{to preduzimaju. Samo je Radi} ostao izuzetak. On je svoju aktivnost protiv Srba produìo i daqe i {to daqe, sve è{}e.” (str. 64.) I na Parisku konferenciju mira Radi} je uputio memorandum, potkrepqen sa dvesta hiqada potpisa, u kome je traìo nezavisnu hrvatsku republiku. Po{to su mu bili bezuspe{ni svi poku{aji da spre~i ujediwewe, Radi} se iz sve snage upiwe da ometa konsolidaciju novoformirane dràve. Po{to je na izborima za ustavotvornu skup{tinu 1920. godine osvojio pedeset poslani~kih mandata, Radi} svojim poslanicima nije ni dozvolio da odu u Beograd na zasedawe ustavotvorne skup{tine, nego ih je sazvao u Zagreb da bi ilegalno formirao posebno predstavni~ko telo i kontrirao najvi{im organima dràvne vlasti. 1923. godine odlazi na skoro jednogodi{wu turneju po Evropi u toku koje je neumorno agitovao protiv Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Neki istorijski izvori svedo~e da je Radi} uspeo da dobije zna~ajnu finansijsku potporu i Kominterne i italijanske vlade. Usta{ki emigrant Vlaho Rai}, 1953. godine, u Buenos Airesu je objavio kwigu “Hrvatska i Srbija” u kojoj evocira i uspomene prilikom posete Stjepanu Radi}u delegacije dalmatinskih Hrvata, koji su mu se àlili na srpski odnos prema wima, {to je Radi}a toliko razgoropadilo da je jarosno izjavio: “Kemal pa{a je istjerao Grke, koji su bili ve} preko 4000 godina u Maloj Azi611

ji, a mi }emo se doskora osloboditi Srba, koji su u na{e zemqe stigli tek pre 300 godina.” (str. 78.) O~igledno je da su{tinske razlike izme|u Radi}a i Paveli}a jednostavno nije bilo. Kako Kosti} prime}uje, interesantno je pore|ewe “koje je Radi} u~inio sa Ataturkom i Malom Azijom, upore|ewe koje Hrvatima nikako ne ide u prilog. Jer su tamo, u Maloj Aziji, Grci bili starosedeoci a Turci doseqenici i “uqezi”. Prvi su bili tamo zaista tri-~etiri milenija, a drugi svega {est-sedam vekova. Grci su po hrvatskoj teoriji imali pravo da izbace Turke, a ne ovi wih.” (str. 78-79.) Italijanski publicista Italo Cingareli pisao je, 1927. godine, o Radi}evoj prevrtqivosti “koja mu je prema prilikama, dozvolila da nesumwivo dokaè da je bio prijateq Habsburga i neprijateq Kara|or|evi}a, neprijateq austrijske ku}e i verni sluga srpske kraqevske ku}e, republikanac i monarhist, prijateq i neprijateq Italije, komunist i imperijalist.” (str. 91.) Tako se Radi} 1925. godine vratio u Narodnu skup{tinu i priznao Vidovdanski ustav, da bi ubrzo opet krenuo u pravcu wegovog obarawa. Pa ipak, izgleda da je najprimerenije svedo~anstvo o li~nosti i delu Stjepana Radi}a dao wegov sin Vladimir, 1942. godine, u ~lanku “Dan i domovina”, objavqenom u zagreba~kom listu “Nova Hrvatska”: “U glavnim stvarima, u temeqnim na~elima, usta{ki nauk nije stvarno ni{ta drugo nego nauk Stjepana Radi}a. Pod poglavnikovim mudrim vodstvom izvodi se nauk Bra}e Radi}a.” (str. 96.)

5. Usta{ka demagogija Ivana Me{trovi}a I druga kwiga serije “Vrli hrvatski muèvi” objavqena je 1976. godine u Melburnu, pod naslovom “Ivan Me{trovi} i wegovi memoari.” U oba slu~aja re~ je o drugom i dopuwenom izdawu. Prvo izdawe Kosti}evih spisa o Radi}u i Me{trovi}u publikovano je u {apirografisanoj varijanti. Lazo Kosti} u predgovoru saop{tava da se posle biolo{kog genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, Hrvati trude da srpski narod izloè produènom moralnom i duhovnom genocidu. “Tu se nadme}u ko }e vi{e da Srbe ponizi, jednako kao {to su se u ratu nadmetali ko }e vi{e Srba da ubije. Ima ~ak istih lica koji su bili fizi~ke ubice u ratu, a moralne ubice posle rata. A ima ih koji u ratu nisu ubijali, ali su èleli da Srba nestane ili da se bar svedu na stepen naroda pigmeja. Moraju mu se oduzeti svi kvaliteti naroda dostojnog da sobom upravqa, da sakupi svoje sunarodnike i da ìvi politi~ki i dràvnopravno svojim ìvotom.” (str. 5.) Jedan od takvih Hrvata, koji su uporno, sistematski, beskrupulozno udarali na srpski obraz, ~ast i istorijsku veli~inu, bio je vajar Ivan Me{trovi}. Koncentrat svoje li~ne mr`we, uvreda i antisrpskih kleveta Me{trovi} je izrazio u svojim memoarima “Uspomene na politi~ke qude i doga|aje”, objavqenim u Argentini 1961. godine. Najistaknutiji intelektualci srpske emigracije na to su burno reagovali i argumentovano raskrinkali jednu po jednu Me{trovi}evu prqavu la`. Ta reagovawa je sakupio, sistematizovao i objavio dr Branko Miqu{ u kwizi “Ivan Me{trovi} i antisrpska klevetni~ka propaganda.” Me|utim, pokazalo se da poprili~an broj ozbiqnih reagovawa Miqu{ nije uspeo da prona|e i uvrsti u svoju zbirku, pa se Kosti} prihvatio posla da Miqu{eve napore dopuni rezultatima sopstvenih istraìvawa. 612

Na prigovore da je Me{trovi} umro, pa da ne treba lo{e o wemu govoriti i pisati, Kosti} odgovara da on “nije umro dokle god ìve wegove gadosti u kwizi”. Ona mu produùje ìvot, on daqe ìvi kroz tu kwigu. Ne treba zaboraviti da je Me{trovi} najpoznatija i najpriznatija li~nost me|u Hrvatima, u celom svetu.” (str. 7.) U kwizi Kosti} napomiwe da nije uvrstio neke vredne tekstove zna~ajnih autora iz otaybine da im ne bi na{kodio. “îm se neko u emigraciji s wima posluì, nazivaju ih saveznicima i saradnicima ~etnika. Hrvati u zemqi mogu da pre{tampavaju celu kwigu Me{trovi}a, a nas ne sme niko da citira.” (str. 8.) Jo{ je Adam Pribi}evi}, 1951. godine, rekao za Me{trovi}a da je star~evi}anac, dakle sledbenik svojevrsne paranoje velikana koji vodi samo u nasiqe i krvoproli}e. To je razlog {to Ivan Me{trovi} “brani zlo~ina~ko star~evi}ansko u~ewe star~evi}anskim vulgarnim re~nikom i argumentacijom. Uistinu je bolno {to ~ovek velikog glasa pravi one jeftine ironi~ne iluzije na bizantinstvo, svetosavqe na umetni~ku vrednost nekih sru{enih srpskih crkava, na kra|u hrvatskih narodnih pesama, po~iwenu, bajagi, od Vuka.” (str. 14.) Re~ je o prvom Pribi}evi}evom reagovawu u “Glasu kanadskih Srba” od 16. avgusta 1951. godine. Ve} u oktobru te godine u istim novinama on kaè: “Srbi dobro znaju da je federacija na osnovu tri dràvne i nacionalne svesti samo prividno odlagawe razlaza. Zato, ni po koju cenu ne}e pristati na to da iz dràve iza|u Srbi u hrvatskoj jedinici kod toga razlaza. Odnosno, ne mogu primiti ni obrazovawe takve hrvatske jedinice, koja bi te Srbe obuhvatala. Ne bi smeli na to pristati, sve da i ne postoji star~evi}anstvo. Nijedan narod, pa ni veliki, ne bi dobrovoqno pristao da prepusti tu|oj dràvi veliki broj svojih sinova. A jo{ mawe, ako bi se ta dràva mogla izmetnuti u klanicu tih sinova, {to za Hrvatsku vredi, sve dogod star~evi}anska ubila~ka ideologija vlada duhovima tolikog broja Hrvata.” (str. 18.) Sve to je Pribi}evi} pisao pre pojave Me{trovi}evih memoara, reaguju}i na wegove novinske napise. “Glas kanadskih Srba” je objavio i nekoliko ~lanaka anonimnih autora sa sli~nom tematikom. Povodom Me{trovi}evih histeri~nih antisrpskih istupa tu se komentari{e da je veoma “~est” slu~aj da veliki nau~nik ili umetnik bude u isto vreme slab karakter i si}u{na du{a. To biva kada on dopusti da wim ovladaju niske strasti, a pre svega mr`wa. Za vreme rata, naro~ito u totalitarnim zemqama, legije nau~nika i umetnika, pogazili su svoju qudsku savest i postali slepo oru|e krvolo~nih vlastodràca.” (str. 21-22.) Povodom memoranduma grupe uglednih srpskih intelektualaca Ujediwenim nacijama povodom usta{kih zlo~ina Me{trovi} je, kako se to ovde parafrazira, odgovorio “da je ovaj memorandum “pamflet” protiv Hrvata i katoli~anstva; da potpisnici memoranduma ne vrede vi{e od usta{a koje optuùju; da je to slu`ba laì i ovekove~ene mr`we, da je to sramota za Adama Pribi}evi}a, hri{}anina i “tolstojevca” “~ije je vjeruju bilo da se zlom zlo ne suzbije”; da Ante Star~evi} nikakvog drugog greha nema, sem {to je hteo slobodnu Hrvatsku i da wega Srbi ne razumeju, jer je on govorio iskreno, a da su oni “vizantinci” – koji “turski klawaju, a vla{ki se Bogu mole”; da Star~evi} ne vredi mawe od Sv. Save i Vuka; da je ono Star~evi}evo da su Srbi “nakot zreo za sikiru” samo jedna jevan|eoska formula o uni{tewu ~eqadi koja 613

su “korov”, ma u kome se taboru nalazili, i da je tako to shvatio i Jovan Skerli}; da su usta{e sami “zagrijani nacionalisti” i ni{ta drugo, a da su ~ak i boqi od Srba, jer se oni bore za “slobodnu Hrvatsku”, a Srbi za “Veliku Srbiju”, da bi Srbi veli~ali usta{e kao narodne junake, kad bi oni bili Srbi; da usta{ka nedela pokazuju da su Srbi i Hrvati jednaki; da izme|u usta{a i ~etnika nema nikakve razlike; da je fizi~ka sli~nost usta{a i Srba zapaèna jo{ 1902. od zagreba~ke ~ar{ije – ukazuje na istovetno rasno srpsko-vla{ko poreklo Srba i usta{kih zlo~inaca (pala mu je u o~i sli~nost stanovnika Bukure{ta sa Srbima); da su usta{e “imali povoda” za gnusne pokoqe nad srpskim narodom; da je ~udovi{te Mile Budak takvim postao {to ga je izudarala “kraqevska policija”, da stotine srpskih bogomoqa koje su usta{e razorili i oskrnavili “nisu imale veliku istorijsku i umetni~ku vrednost”, ali zato su ~etnici popa \uji}a o{tetili jednu katoli~ku crkvu na Dalmatinskom Kosovu, koja ima neuporedivo ve}u vrednost, jer joj je on, Me{trovi} plan dao; da su ~etnici spalili wegovog strica; da Bosna i Hercegovina nikad nisu bile srpske, a da i danas imaju hrvatsku ve}inu, jer su svi muslimani Hrvati; ... da su usta{e samo nacionalni revolucionari, a da izme|u revolucionara i zlo~inaca postoji velika razlika; da su ~etnici klali decu;” itd. (22-23.) Su{tinu Me{trovi}evog nastupa anonimni autor obja{wava tako {to kaè da Ivan Me{trovi} “mnoì sa hiqadu ili naprosto izmi{qa grehe u protivnom taboru, a deli sa hiqadu ili naprosto pori~e grehove u svome, usta{kom taboru, pa potom usklikuje, likuju}i: – Vidite, tante za tante, zub za zub, postigli smo ravnoteù u zlo~inima i odgovornostima, jednaki smo, vaga ne preteè ni na jednu ni na drugu stranu! ... On postupa upravo kao ona bogomrska vrsta qudi o kojima je ba{ Isus govorio u Besedi na Gori, da vidi trun u oku tu|em, a ne vide brvno u svom oku. On stavqa na isti kantar i meri istom merom i yelate i `rtve, i Antu usta{kog i Sv. Savu, organizatore Jasenova~kog logora smrti i potpisnike memoranduma Udruènim narodima, vinovnike pokoqa stotine hiqada glava od usta{a pobijenih srpskih qudi, èna i dece, i glava moga strica preteè! Ne dugujemo vam ni{ta! Tu su vla{ke glave, a glava moga strica, {ta ona tek predstavqa! ... Stotine srpskih crkava razorenih i obesve}enih, ne mogu da se mere po istorijsko-umetni~koj vrednosti sa onom jednom mojom crkvom u Dalmaciji, koju je pop \uji} o{tetio! – Opet vam ne dugujemo nikakvog pravdawa. Kantar preteè na na{u stranu!” (str. 24.) a) Hrvatski kameleon Drugi autor, koji se bavi Me{trovi}em, rezimira: “[ta sve nije bio ovaj hrvatski Hamlet! Fanati~ni Jugosloven, Trumbi}ev separatista, Aleksandrov integralni Jugosloven, ma~ekovac, prire|iva~ usta{kih izlo`bi, opet ma~ekovac, ideolog sinteze star~evi}anstva i radi}evstva. Titov narodnofronta{ i sad ne znamo {ta, samo karakter ni sad niti ikad.” (str. 29.) Na Me{trovi}evu tvrdwu da nikada od beogradskog reìma nije primio novac reagovao je Lazo Kosti} u “Kanadskom srbobranu” 1954. godine: “Ve}e drskosti zaista nema od ove. Svima je poznato da je Me{trovi} jo{ pre Prvog svetskog rata ìveo velikim delom u Srbiji od srpskog novca. Za vreme samog rata bio je jugoslovenski emigrant na srpskim jaslama. Putovao je po celom svetu o srpskom tro{ku itd. Izradio je posle rata niz vajarskih radova koji su prelazili mi614

lionske vrednosti, izme|u ostalih “Pobednika” na Kalemegdanu itd.” (str. 31.) Kosti} citira i jedan ~lanak objavqen u “Politici” 1920. godine iz koga se vidi da je kraqevska vlada Ivanu Me{trovi}u kao “na{em velikom umetniku” odredila redovnu godi{wu pomo} od 85.000 francuskih franaka, koja bi se ispla}ivala u narednih trideset godina. U op{irnom osvrtu na Me{trovi}eve memoare, Dragi{a Cvetkovi}, 1962. godine, pi{e u “Glasniku Srpskog istorijsko-kulturnog dru{tva “Wego{” u Americi, javqaju}i se iz Pariza: “Nije preterano re}i da je ova Me{trovi}eva mr`wa prema Srpstvu bila ~ak donekle ja~a od mr`we zlikovaca i marodera “poglavnika” Paveli}a, odgovornog za smrt vi{e stotina hiqada Srba, u doba “Nezavisne Dràve Hrvatske”. Razlika je samo u tome {to je kod Paveli}a bila kratka i javna, dok je kod Me{trovi}a bila duga i skrivena, tako da je, za wegova ìvota, niko nije mogao da nasluti. Tako je Paveli}, grubom silom guran jednim bestijalnim nagonom, preko najsvirepijih metoda, neskriveno uni{tavao srpski ìvaq; dok je Me{trovi}, uìvaju}i sve beneficije i naklonost nekada{we Kraqevine Srbije i Srba uop{te – u svim doga|ajima koje prikazuje – raspirivao mr`wu, podràvaju}i onu separatisti~ku psihozu, koja je onemogu}avala zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca.” (str. 42.) Pored napisa Dragi{e Cvetkovi}a, Kosti} objavquje i tekstove dr Radoja Vuk~evi}a iz “Kanadskog srbobrana”, Milana Foti}a iz “Iskre”, M.M. Vlahovi}a iz “Iskre”, Spasa [arabe iz “Amerikanskog srbobrana”, kao i ve}i broj sopstvenih. Srpski autori su prosto ta~ku po ta~ku raskrinkali brojne laì i klevete kojima je Me{trovi} obasipao svoje srpske savremenike, istaknute dràvnike i intelektualce. Kosti} svoje komentarisawe Me{trovi}evih memoara po~iwe analizom u wima sadràne izmi{qotine da je Stojan Proti} pred kraj Prvog svetskog rata izjavio: “Kad pro|e na{a vojska Drinu, dat }e Turcima 24 sata, pa mo`da i 48 vremena da se vrate na pradjedovsku vjeru, a {to ne bi htjelo, to posje}i kao {to su u svoje vrijeme uradili u Srbiji.” (str. 82.) Istorijske ~iwenice govore sasvim suprotno. Srpska vojska, pod komandom vojvode Stepe Stepanovi}a uvela je red i zakonitost {irom Bosne i Hercegovine zbog ~ega je obasuta nepodeqenim pohvalama bosanskohercegova~kog stanovni{tva svih veroispovesti. O tome svedo~e i najistaknutiji muslimanski istori~ari. Ne samo da se kao predsednik kraqevske vlade poneo vrlo korektno i s punom privrèno{}u principima pravne dràve, “nego je Proti} oti{ao jo{ daqe, {to mu se ne moè oprostiti ni sa moralnog, a svakako ni sa pravnog gledi{ta. On nije dozvolio da se vr{e osvete nad muslimanskim zlikovcima iz Prvog svetskog rata, posebno nad tzv. {uckorima koje je priveo u delo Ademaga Me{i} iz Te{wa. Oni su bili strah i trepet za srpsko stanovni{tvo i po~inili nad ovim bezbrojna nedela. Pravda je zahtevala da se oni kazne. Stojan Proti} je to osujetio. Poznato je da su dràvni tuìoci samostalni pri podizawu optu`be, ali ne u politi~kim deliktima. Tu treba saglasnost vlade. Ona je bila uskra}ena ba{ od Stojana Proti}a.” (str. 83.) Me{trovi} izmi{qa {ta su navodno Srbi planirali da bi to doveo u neku ravnoteù sa realnim hrvatskim zlo~inima iz oba svetska rata. Uostalom, ni prilikom oslobo|awa Stare Srbije i Makedonije Srbi nikoga nisu prisiqavali da se vrati u pravoslavqe iako su zatekli i poprili~an broj [ip615

tara koji su govorili srpski i sasvim nedavno pre{li na islam, pa poarbana{eni. Me{trovi} je laòv kratkog pam}ewa. La` mu la` sustiè. Kad nove stvari izmi{qa, stare zaboravqa, pa su mu logi~ke kontradikcije vrlo ~este i upe~atqive, a da se i ne govori o pogre{nom datirawu i neverovatnim lokacijama doga|aja iz wegove ma{te. A {ta tek re}i o pretenziji da se razgovori stari po pola veka doslovno interpretiraju. Zapravo, Me{trovi} je “opisivao doga|aje i razgovore kako wemu gode, i to kako mu sad gode a ne u momentu kada su se zbivali. Mo`da je ~ak i neki drugi tu me{ao svoje prste: wegov sin (koji jo{ vi{e mrzi Srbe od oca) ili direktor “Revije” itd. Me{tar sam nije bio dovoqno pismen, on nije u~io nikakvu sredwu {kolu. Nesporni kiparski talenat ne moè da zameni {kolu u pisawu. Mora da je bilo vi{e korektora, vi{e cenzora i lektora. Da su svi oni bili srbomrsci, ne moè se sumwati. Od posledweg rata naovamo nije se Me{tar druìo ni sa jednim Srbinom.” (str. 98.) Interesantno je da je u zagreba~kom izdawu navodna Titova izjava Me{trovi}u “vjerujte da ja nisam mawe Hrvat od Vas”, promewena i glasi: “I meni kao i Vama hrvatski interesi leè na srcu. Vjerujte, da ja nisam na ~elu dràve, bilo bi zlo za Hrvatsku.” (str. 99-100.) Pri tom Kosti} posebno napomiwe: “Dok se nijedna kwiga Srbina emigranta ne sme citirati u zemqi, hrvatske kwige i hrvatski ~lanci se pre{tampavaju i zvani~no {ire. Naro~ito ako oni sadrè napade na Srpstvo. Tim samim su slobodni od svake cenzure. Oni se ~ak propagiraju. Slu~aj sa uspomenama Ivana Me{trovi}a, gde sa svake strane, iz svakog pasusa izvire mr`wa na Srpstvo, to najboqe dokazuje... O svakom spomenutom Srbinu iznete su najprqavije karakteristike, tako o kraqu Aleksandru, o Draì Mihailovi}u specijalno. O nijednom Hrvatu ni{ta r|avo; ~ak ni za samog arhizlikovca Antu Paveli}a. Stajalo je da je bio “poglavnik” “NDH”. To je sve.” (str. 98-99.) Nije zgorega napomenuti da je Me{trovi} sva svoja najzna~ajnija umetni~ka dela vezao za srpsku istoriju i mitologiju, {to je smetalo istaknutim hrvatskim intelektualcima wegovog vremena, poput Miroslava Krleè, Antuna Gustava Mato{a i Antuna Branka [imi}a. Mato{ otvoreno zamera Me{trovi}u da je po svojoj umetnosti Srbin, a [imi} zakqu~uje da Me{trovi}eva umetnost nikako ne moè biti izraz hrvatskog nacionalnog duha. U emigrantskim danima klonio ga se i Vlatko Ma~ek, iako ga je Me{trovi} stalno opsedao idejama o politi~kom angaòvawu i organizovawu. Pozivaju}i se na kwigu hrvatskog autora Vlatka Tomi~i}a “Put k Me{trovi}u”, izdatu u Buenos Airesu 1965, Kosti} navodi kako su Me{trovi}evi preci najamwe ~etiri puta veru mewali, a to je nekad podrazumevalo i promenu narodnosne pripadnosti i nacionalne svesti. Rodno selo Me{trovi}evo su Otavice kod Drni{a i porodica mu se prezivala Gavrilovi}-Me{trovi}. Kako kaè Tomi~i}, “Me{trovi}i su do{li s tim dvostrukim prezimenom iz Bosne. I Ivan Me{trovi} je jo{ upotrebqavao neko vrijeme i prvi dio, a onda ga odbacio. U selu su mi tuma~ili, da su pogre{no bili na katastru vo|eni i pod tim imenom, pa se tako i ono odràlo, me|utim, bit }e jo{ neki drugi razlog tome, a taj je, izgleda, starijeg datuma, jo{ kad su Me{trovi}i, koji su bili nekad i bogumili, pa muslimani, pa opet pokr{teni muslimani i, kona~no, ostali katolici, selili iz Bosne u Dalmaciju.” (str. 136.) 616

O srpskom poreklu Ivana Me{trovi}a svojevremeno je pisao i Jovan Du~i}. “On je tvrdio da se Me{trovi}eva porodica zvala Gavrilovi} i da je bila srpska.” (str. 136.) Kako komentari{e Kosti}, Me{trovi}evi preci “su do{li sa drugim imenom u Dalmaciju jednako kao i sa drugom verom. Jedno je sigurno, da su mewali veru kao ko{uqe, a nije ni{ta u tom narodu (srpskom narodu severne Dalmacije u ~ijem se krugu nalazilo rodno mesto Me{trovi}a) bilo tako zazorno i tako sramno kao mewawe vere. Mo`da je i to mewawe vere, a s time i ideala, imalo uticaja na karakter Ivana Me{trovi}a: na wegovu nestalnost, {eprtqivost, kameleonstvo. Ni wegovi stari nisu bili nikome i ni~emu verni, otkuda to sad o~ekivati od wega.” (str. 136-137.) Iako se ranije ~esto predstavqao kao Srbin, jer je to bilo veoma popularno i privla~no, iako su ga mnogi stranci smatrali pravim Srbinom, iako je decenijama bio pla}enik srpskog kraqevskog dvora i do neukusa proteìrani umetnik, Me{trovi} u svojim memoarima nikada nigde nijedne lepe re~i nije izrekao ni o jednom Srbinu. “Da li je to mogu}e? Ne, ni u jednom slu~aju. Me{trovi} je svoje memoare montirao i to nekoliko decenija posle doga|aja koje opisuje. Tada je ve} bio omrznuo Srbe do krajwih granica i okrenuo se protiv wih, jer vi{e nisu bili na ceni. Kao svaki oportunista, profiter {to je dokazao da je nizom svojih postupaka, od kojih se grozi i sam Miroslav Krleà. Kao potomak srpske porodice pona{ao se kao svi apostati. Morao je dokazivati da se we odrekao. On je to ~inio najdrasti~nije {to se moglo zamisliti, u isto vreme i najpodlije.” (str. 151.)

6. Hrvatski narod je kriv za usta{ke zlo~ine U sopstvenom izdawu, u [vajcarskoj 1972. godine, Lazo Kosti} je objavio pravno-politi~ku raspravu “Ko je kriv za zlo~ine nad Srbima u “NDH”, u kojoj razmatra sa prvenstveno pravnog aspekta ~iwenicu da su u hrvatskoj usta{koj dràvi Srbi stavqeni van zakona i svaki je pravoverni Hrvat imao pravo, ~ak i du`nost, da ih ubija. Ne samo da ih ubija, ve} da ih mrcvari, da ih podvrgne mukama koje jedva qudska ma{ta moè da shvati, takvim mukama koje moderna istorija ne poznaje.” (str. 5.) Po{to je objekat zlo~ina potpuno poznat jer su to bili svi Srbi zate~eni pod hrvatskom vla{}u, dotle ~iwenicu ko je bio subjekt tih zlo~ina, kako zapaà Kosti}, “ne èli niko da poimence i nesporno izrazi. To je tabu, u zemqi da se ne bi pokolebalo na~elo “bratstvo-jedinstvo”, u emigraciji da se ne bi vre|ali Hrvati i oteàla egzistencija Jugoslavije.” (str. 5.) Ipak, nikakvim falsifikatima se ne moè negirati ~iwenica da je ogromna ve}ina Hrvata prihvatila i svojski podràvala usta{ku dràvu, pa se tu postavqa i pitawe kolektivne odgovornosti celog hrvatskog naroda za genocid izvr{en na Srbima. U krivi~nom pravu je op{teusvojen princip individualne odgovornosti za sva po~iwena krivi~na dela, ~ak i kad je u pitawu ve}i broj izvr{ilaca, jer se svakom odre|uje prava mera wegovog li~nog u~e{}a i izri~e odgovaraju}a sankcija. Skoro svi Srbi, koji su se nau~no, pravno ili politi~ki bavili pitawem usta{kih zlo~ina, kategori~ki su insistirali da i tu odgovornost moè biti strogo individualna za naredbodavca i neposredne izvr{ioce. Na tom se ~ak insistira i u deklaraciji ~etni~kog kongresa iz sela Ba, s po~etka 1944. 617

godine. âk je i srpska emigracija uporno izbegavala da se odgovornost za zlodela pripi{e celom hrvatskom narodu, dok su, s druge strane, hrvatski emigranti sistematski i na osnovu izmi{qenih podataka tvrdili da nikakvih masovnih ubijawa nije ni bilo. Srpski autori u prekomorskim zemqama najdaqe su i{li do optuìvawa usta{ke vlade, ali su i tu ekskulpirali hrvatski narod tvrde}i da vladu nije on uspostavio nego tu|inski osvaja~ i okupator. Kosti} takvo neuko i snishodqivo reagovawe komentari{e na slede}i na~in: “Qudski um stane kad ovo ~ita: zna~i da bi se za sva ubistva i mrcvarewa Srba mogla da stave pod odgovornost samo vlade u Zagrebu, nekoliko lica. Ali u ovom slu~aju mo`da ne ni oni, jer ih nije postavila vlada naroda ve} tu|in osvaja~. To je drska la`: tu vladu je postavio saveznik i prijateq hrvatskog naroda, a taj sam hrvatski narod je dràvu, i wenu vladu, i wene akte odu{evqeno i “plebiscitarno” odobrio, kako je kazao, niko mawe do arhibiskup Stepinac.” (str. 11.) Kako na to pitawe gledaju sami Hrvati najupe~atqivije pokazuje ~lanak iz broja 4. argentinske “Hrvatske revije” za 1962. godinu, u kome, ina~e, autor obasipa hvalospevima prousta{ki intonirane memoare Ivana Me{trovi}a, pa zakqu~uje: “Wegovi memoari su nepobitno svedo~anstvo, da su Hrvati i Srbi dva svijeta, da se nijedna “Jugoslavija” bez sile i diktature ne moè odràti, pa je jedino rje{ewe pitawa mira u tom dijelu Evrope, rastava Hrvatske i Srbije. Oni su u isto vrijeme nepobitni dokaz, da je poglavnik dr Ante Paveli} bio dràvnik prvog reda, da je znao {ta ho}e, i da je htjeo, {to je èqelo 99 posto hrvatskog naroda, te na koncu, da usta{ki reìm nije mnogo grije{io, kad je primjewivao krvave metode protiv neprijateqa Hrvatske, koji su pokazali da jedino te metode razumeju i po{tivaju. Oni, koji su noèm i ma~em htjeli sru{iti dràvu Hrvatsku, morali su i trebali ginuti od hrvatskog noà i ma~a. Usta{e se nemaju za{ta kajati, pa ako nisu svoju du`nost do kraja mogli izvr{iti, jer su ih prilike i vrijeme u tome sprije~ili, zauvek stoje, kada ih domovina pozove, “Za dom spremni.” (str. 11.) Pokazuju}i da su se na~ela kolektivne odgovornosti prvenstveno dràli Hrvati, pa su sve Srbe optuìvali za nabe|ene politi~ke krivice izvesnih srpskih politi~kih predvodnika, pa pribegavali masovnom zlo~inu kao odgovoru, kazni i odmazdi, Kosti} se upu{ta u teorijsku elaboraciju samog pojma. Uostalom, jedan od fundamenata kolektivne odgovornosti sadràn je u jevrejskom i hri{}anskom u~ewu gde se kaè da je Bog kolektivno kaznio sve qude jer je wihov praotac okusio zabraweno vo}e. Milijarde qudi su nasledno odgovorni za delo jednog ~oveka. Od svih qudi se o~ekuje da taj prvobitni greh priznaju i u skladu s tim pokaju i nastoje da se poprave, zapravo da ga ispa{taju molitvama i `rtvama. Upravo na toj kolektivnoj odgovornosti qudskog roda najvi{e insistiraju katoli~ki teolozi. Rimokatoli~ka crkva je tako celokupnom jevrejskom narodu pripisala krivicu za stradawe Isusa Hrista, pa je to bio motiv za sistematska progawawa Jevreja tokom dve hiqade godina. Tek pred kraj dvadesetog veka ta predrasuda je delimi~no ublaèna od najvi{e vatikanske hijerarhije. Drugih biblijskih primera stradawa potomaka zbog grehova predaka ima poprili~an broj. Princip kolektivne odgovornosti zadrào se i u najnovijem vremenu. Jedan od primera je i kad u ratu pobedni~ka strana poraènoj nametne pla}awe ratne {tete, pripisuju}i joj krivicu za izbijawe rata. Re~ pobednika tu je uvek od618

lu~uju}a, a teret pla}awa ratne od{tete redovno pada na ple}a celog naroda pobe|ene dràve. Iz ê{ke, Rumunije, Ma|arske i Jugoslavije milioni Nemaca su proterani jer im je kolektivno pripisana krivica za sve nacisti~ke zlo~ine. Stradali su i oni koji se nisu slagali ili su se primetno suprotstavqali Hitlerovoj politici. I podela Nema~ke je jedna vrsta kolektivne kazne za hitlerovske krivice iz Drugog svetskog rata. U me|unarodnom javnom pravu jo{ uvek je u prili~noj meri prihva}en princip da je cela zemqa odgovorna za zlo~ine po~iwene ili organizovane sa wene teritorije. To je primewivano kao pravilo i u bliskoisto~nom ratu gde je Izrael reagovao odmazdom prema arapskim civilima za svako oruàno ugroàvawe wegove teritorije od vojnih formacija nad kojima neretko susedne dràve nisu imale nikakve efektivne kontrole. Hrvati su Srbe kolektivno okrivqavali za sve istorijske neda}e koje su imali i za sve lo{e {to im se stvarno ili prividno de{avalo u Jugoslaviji, iako su jugoslovensku unutra{wu i spoqnu politiku odre|ivali razli~iti politi~ki krugovi, ~esto inostrani, pa ~ak i me|unarodne konspirativne organizacije. Hrvati otvoreno i precizno krive “Srbe kao narod, sve Srbe bez izuzetka, i samo Srbe. Sve {to im nije vaqalo u Jugoslaviji, za sve su Srbi bili krivi, i to svi Srbi bez razlike. Bilo je me|u Srbima wihovih osvedo~enih prijateqa, sve su slobodne srpske stranke wihovog vo|u uzele kao nosioca liste na izborima 1938, pa opet su za sve neda}e Srbi krivi. Hrvati stavqaju Srbima na teret sve nezgode biv{e Jugoslavije, sve akte vlasti jugoslovenskih organa i privatne akte pojedinaca. A jednovremeno ne dozvoqavaju da se ma {ta stavqa na teret Hrvatima {to je ura|eno od samih Hrvata, iskqu~ivo od Hrvata u dràvi koja je bila wihova i po nazivu i po su{tini.” (str. 25.) I po pitawu politi~kih atentata primewuju se dvostruki ar{ini. Kad je 1934. godine u Marseju ubijen kraq Aleksandar Kara|or|evi}, bilo je zabraweno da se govori i pi{e kako je atentator Hrvat. “Kad je jedan egzaltirani narodni poslanik ubio usred beogradskog parlamenta {efove Hrvatske seqa~ke stranke, to luda~ko i bezumno delo pojedinca ba~eno je na ceo srpski narod. Ne samo to, ubica je istina Srbin, rasni Srbin iz Vasojevi}a, ali Hrvati smatraju da Crnogorci nisu Srbi, pa su ~ak tu misao uspeli 1945. da sprovedu u dràvni ustav. Ipak zato, Radi}a, Basari~eka itd. ubili su Srbi. Za ubistvo su prema hrvatskom gledi{tu, krivi svi Srbi iako je skoro ceo srpski narod delo osudio iskreno i spontano.” (str. 25-26.) a) Kolektivna odgovornost – Srbe na vrbe Sli~na pojava je zabeleèna u vreme Sarajevskog atentata, pa na tom primeru Kosti} pokazuje kako su i pod austrougarskom vla{}u Hrvati konstruisali “kolektivnu odgovornost Srba za li~na dela pojedinaca”. On pi{e: “Na Vidovdan 1914. ubio je austrijskog naslednika prestola jedan Srbin iz Bosne, otvoreno i mu{ki kao {to Srbima dolikuje. To je bio tiranoubica, kojega bi stari Grci u zvezde kovali. Hrvati su osudili ne samo wega nego ceo srpski narod i u Srbiji i van Srbije. U Zagrebu je nastala povika “Srbe na vrbe”, nastala je pqa~ka srpskih du}ana, maltretirawe Srba na ulici i u wihovim domovima itd. Razume se, pod za{titom hrvatskog “redarstva”, jer ina~e Hrvatima nedostaje kura` za ekscese... Kad se pak radi o organizovanim masovnim 619

zlo~inima hrvatske dràvne vlasti, uz izre~no ili pre}utno sadejstvo celog hrvatskog naroda, onda se ne sme za ìva Boga spomenuti u vezi s tim hrvatsko ime. Kakva je to doslednost, kakva je to logika?” (str. 26.) Iako insistiraju na srpskoj kolektivnoj odgovornosti za takva stroga individualna ili dela ograni~ene grupe qudi, Hrvati na sve na~ine odbacuju i samu pomisao da su na bilo koji na~in odgovorni za usta{ke zlo~ine. “Oni to prosto prebacuju na nekoliko malih i anonimnih usta{a, s kojima hrvatski narod nema toboè ni{ta zajedni~ko. Ostali Hrvati “ni luk jeli, ni na luk mirisali”. A nikad u istoriji nije bila jedan ceo narod zahvatila psihoza ubijawa, mrcvarewa kao {to je bila zahvatila Hrvate u pomenutim godinama u odnosu na Srbe. Razume se u ~vrstoj veri da oni (Hrvati) za to nikad ne}e odgovarati. A ~im se ukazala mogu}nost odgovarawa, zarad moralnog, oni odri~u sve. Takav je hrvatski karakter i on se ne moè izmeniti. Nikad u wemu nije bilo ni~eg vite{kog. Uvek su ubijali i pqa~kali iz potaje, preru{eni, izbegavaju}i borbu, nabacuju}i posle svoja nedela na pandure, austrijsku vojsku, usta{e itd. Dok Srbin sve to radi otvoreno, iskreno, mu{ki. I kad treba da se primi odgovornost, on je prima vite{ki. Ve} sama ta razlika karaktera ~ini nemogu}im na{ zajedni~ki ìvot. Zato {to im nedostaje vite{tvo i snaga, oni to nadokna|uju dostavama, farbawem, {pijunaòm, oni to zovu propagandom. Zato su uspeli da Srbe svuda u svetu ocrne i da strani svet se zgraàva nad jednim hap{ewem hrvatskih zlikovaca, a ne zna za milionska ubistva Srba.” (str. 26-27.) Posebno izraèna hrvatska podvala je podmetawe Srbima kroz frazu o beogradskom reìmu nedela hrvatskih komunista, pa Kosti} o tome pi{e: “Najve}i kulmen drskosti i falsifikovawa pokazuju Hrvati kad dana{wi komunisti~ki reìm u Jugoslaviji nazivaju “srbo-komunisti~kim”, ili prosto “beogradskim”. Dana{wi reìm diktatora Josipa Broza, najogrezlijeg Hrvata iz Klawca. I za sva dela toga reìma ~ine odgovornim Srbe, ne pojedine Srbe, ve} Srbe kao celinu. Za vreme rata su Hrvati zvani~no oglasili kod Nemaca ceo srpski narod kao komunisti~ki, po~ev{i od wihovog patrijarha... Oni su hteli da nas Nemci sve pobiju. Kad je na ~elo komunisti~kog pokreta do{ao naj~istiji Hrvat, koji tamani Srbe, a brani Hrvate opet je to srpski reìm. A mi ne smemo sam Paveli}ev reìm nazvati hrvatski.” (str. 27.) U stranoj literaturi ima mnogo primera prihvatawa kolektivne odgovornosti naroda za dela pojedinaca i grupa. Povodom Sarajevskog atentata, Austro-Ugarska je taj princip primenila u praksi pokrenuv{i kaznenu ekspediciju na Srbiju. Na wemu su zdu{no insistirali i nema~ka, i austrijska i hrvatska {tampa, mnogi istaknuti politi~ari, a posebno Hjuston Stjuart êmberlen, nema~ki rajhskancelar Tesbald fon Betman-Holveg, austrougarski na~elnik general{taba grof Franc Konrad fon Hecendorf itd. Me|utim, po pitawu Drugog svetskog rata i u wemu po~iwenih zlo~ina, oglasili su se mnogi ugledniji intelektualci i potencirali pitawe kolektivne odgovornosti nema~kog naroda za sve ono {to je Hitlerov reìm prouzrokovao. Kosti} u svojoj kwizi citira nekoliko najupe~atqivijih izjava, po~ev{i od londonskog predavawa francuskog intelektualca Luja Marina koji je krajem 1944. godine rekao “da nema~ki narod mora odgovarati za sve {to je Hitler u~inio, jer je pre Hitlera bio Viqem, pre Viqema Bizmark, a pre Bizmarka Fridrih Veliki. Marin je obja{wavao da su se u Francuskoj nema~ki gra|ani pona{ali gore od nema~kih vojnika, a da su iz Nema~ke u Francu620

sku evakuisana nema~ka deca bila gora i od okupacionih trupa. Prema tome, ceo se nema~ki narod dugo mora dràti pod stegom.” (str. 38-39.) Krajem pedesetih godina Englez Yon Simpson je to pitawe na slede}i na~in tretirao: “Mada je taj zlo~in zamislio i organizovao mozak nenormalnog Hitlera, nema~ki narod kao celina ne moè da umakne od odgovornosti. To je sada{wa vlada Zapadne Nema~ke uvidela i pristala je da ispravi ono {to se ispraviti da, odrediv{i ve}u nov~anu svotu vladi Izraela. Ali, mrqu ne moè da spere potok zlata.” (str. 39.) Kosti} zahteva da se upravo taj princip primeni i na Hrvate, jer kod Hrvata “~ak nije ni ideja potekla od samo jedne li~nosti (mo`da prvobitna od Ante Star~evi}a, “oca domovine”), ve} od ogromnog dela naroda hrvatskoga, a primqena je bila takore}i bez zazora od celog hrvatskog naroda. Neka se iznesu imena onih koji su to osu|ivali: u Nema~koj ih je bilo prili~no, iako kazne za to nisu bile mawe nego u NDH. U svakom slu~aju, ako se primi kolektivna odgovornost Nemaca, prima se i ideja kolektivne odgovornosti uop{te. Ona je mogu}a, ona postoji, wu priznaju svetski autoriteti.” (str. 39.) Nije imao nikakvih verodostojnih argumenata nijedan autor koji je osu|ivao Nemce, a ekskulpirao Hrvate za ratne zlo~ine. Kako Kosti} isti~e, “celokupni nema~ki narod nije ni izdaleka toliko kolektivno kriv za ubistvo Jevreja u Nema~koj i okupiranim zemqama kao {to je kriv hrvatski narod za ubistva Srba u svojoj kriminalnoj dràvi. Nemci su to mogli jo{ lak{e prebaciti na naciste i Vermaht ali su oni bili gospoda i priznali su svu svoju op{tu krivicu. Interesantno je da to priznaje ~ak neujediwena Nema~ka, drugim re~ima jedan wen, iako pove}i, fragment, jedna dràva na ~ijem se ~elu nalaze same `rtve nacisti~kog reìma. Pa oni ne isti~u sebe kao `rtve ve} kao krivce” (str. 41.) Nema~ki Bundestag je, 27. septembra 1951. godine, na predlog saveznog kancelara Konrada Adenauera, primio vladinu deklaraciju u kojoj se, izme|u ostalog, navodi: “Savezna vlada i sa wom ogromna ve}ina nema~kog naroda svesni su neizmerne patwe koja je nastala prema Jevrejima u Nema~koj i okupiranim predelima u vreme nacional-socijalizma. Nema~ki narod se u svojoj prete`noj ve}ini gnu{ao nad po~iwenim zlo~inima i nije u wima u~estvovao. Bilo je u vreme nacional-socijalizma mnogo wih koji su, uz sopstvenu opasnost, pokazali svojim jevrejskim sugra|anima gotovost za pomo} bilo iz religioznih razloga, iz pitawa savesti, zbog stida. Ali su u ime nema~kog naroda po~iweni neizrecivi zlo~ini, koji obavezuju na moralne i materijalne reparacije.” (str. 42.) Na to je izraelska ambasada u Londonu saop{tila “da nema~ka savezna vlada priznaje bez ikakvog ograni~ewa neizrecive zlo~ine izvr{ene u ime nema~kog naroda, a time i obavezu za moralnu i materijalnu restituciju na individualnoj i kolektivnoj bazi.” (str. 42.) b) Pokajawe nema~kih politi~ara U oktobru 1968. godine, Adenauer je objavio svoje memoare u kojima stoje i slede}e wegove re~i: “Jedan od najcrwih kapitela je progon Jevreja od nacional-socijalista u vremenu koje leì iza nas. Ovi su prvo u Nema~koj progonili i posle pobili Nemce koji su bili jevrejskog porekla iako nisu imali ni621

{ta protiv wih dokazano, iako su i na{i jevrejski sugra|ani igrali istaknutu ulogu u na{em duhovnom ìvotu; progonili su i ubijali qude i ène, decu i starce, bogate i siromahe. Po nastupu Drugog svetskog rata produìli su nacional-socijalisti uàsno delo uni{tewa Jevreja i u drugim zemqama koje su nema~ke trupe bile osvojile. Jevreji su beàli ako im je bilo mogu}e, ali ve}ini nije beg uspeo. Ni{ta nije osramotilo nema~ko ime i u tolikoj meri povuklo prezir drugih naroda kao ovo uni{tewe Jevreja. Nisu svi Nemci krivi za ove zlo~ine, mnogi su tek docnije o tome doznali, ali su nacionalsocijalisti~ke vo|e delovale, kako oni izjavi{e, u ime nema~kog naroda. Kad je do{lo do propasti Nema~ke, Nemce je okruìlo more mr`we, straha i prezira. Nema~ki narod je potpuno priznao svoju du`nost ispravqawa nepravde.” (str. 43.) Posebno je interesantan onaj deo memoara u kome Adenauer opisuje svoj susret sa predsednikom Svetskog jevrejskog saveza, Naumom Goldmanom, koji mu je rekao “da jevrejski narod ne moè nikad da zaboravi ono {to mu je u vreme nacional-socijalizma u~iweno sa nema~ke strane. Naknada {tete od strane Nema~ke moè da se izvr{i u formi dobrodu{nog gesta, koji }e mawe u svojoj materijalnoj vrednosti, a vi{e u svom simboli~nom zna~aju mo}i da se oceni. “Ja sam”, kako daqe pi{e Adenauer, “izre~no priznao moralnu odgovornost nema~kog naroda za odstrawewe nepravde i izjavio da ja smatram kao ~asnu du`nost nema~kog naroda u~initi sve {to je mogu}e da bi se nepravda na~iwena Jevrejima mogla da ispravi.” (str. 44.) U vreme su|ewa Adolfu Ajhmanu, u februaru 1961. godine, oglasio se i vrh nema~ke Evangelisti~ke crkve deklaracijom iz koje Kosti} prenosi slede}e delove: “Mi ne smemo, s obzirom na zlo~in za koji mi kao narod snosimo odgovornost, da zatvorimo o~i i u{i. Svi preìveli Nemci koji su samo ìveli u doba grozota uni{tewa Jevreja kao lica koja mogu da cene {ta se doga|a (ne kao maloletnici – L.M.K.), pa ~ak i oni koji su svojim jevrejskim sugra|anima pomagali u wihovoj bedi, moraju pred Bogom da priznaju da su postali sukrivci usled nedostatka budne qubavi gotove na `rtve... Zbog toga mi ho}emo da se stavimo pred Bo`ji sud i da priznamo na{u ravnodu{nost, ili strah, ili ~ak sau~e{}e u zlo~inima kao na{ udeo krivice. Mi ho}emo jedan drugoga da hrabrimo da ispovedimo na{u sukrivwu i svim srcem verujemo da }emo u Bo`jem opro{taju na}i slobodu i ìvot. Ako pri tome uvidimo da izvr{ena krivica vapije i za zemaqskom kaznom, bi}e mnogi gotovi da se stave pred sudiju.” (str. 45.) O istorijskoj i moralnoj krivici nema~kog naroda tih godina su pisali i mnogi nema~ki listovi, pa, primera radi, Kosti} citira ~lanak i katoli~kih novina “Rajni{e merkur” iz Kelna, koje u broju od 10. aprila 1961. godine donose: “Nepojmqivim sramotnim delima se Adolf Ajnhman, zajedno sa svojim nevaqalim drugovima od ministra do ~uvara koncentracionog logora, za sva vremena postarao da uvek kad se spomene jevrejski narod padne misao na nema~ki narod, u ~ije su ime sramotna dela izvr{ena. On je nama svima, pa ~ak i nevinim godi{tima do 30, koji danas ~ine polovinu stanovni{tva, obesio jedan nevidqivi “orden krvi”, koji mi moramo da nosimo, bez obzira na li~no u~e{}e u delu, isto onako kao {to neka po{tena porodica pati zbog sramote jednog zlo~ina iz wene sredine”. (str. 45.) I Vili Brant se, kao tada{wi gradona~elnik Berlina, izjasnio povodom Ajhmanovog procesa rekav{i: “Ako }e se 622

proces ~esto smatrati neprijatnim, to Nemci ne smeju da se boje svetske osude. Svaki Nemac svestan odgovornosti mora da se srami za ono {to se u osramo}enom imenu Nema~ke zbilo za vreme Hitlera.” (str. 45.) Nemci su u raznim prilikama verbalno izraàvali svoj stav, ali i nadokna|ivali Izraelu materijalnu {tetu u milijardama maraka, finansirali obnovu poru{enih sinagoga i drugih jevrejskih kulturnih spomenika. Slede}i savezni kancelar Ludvig Erhard je, 3. decembra 1963. godine, na konferenciji za {tampu izjavio da }e nema~ki odnos prema Izraelu biti “opredeqen poku{ajem najvi{e mogu}ih ostvarivawa da bi se nema~ka krivica prema jevrejskom narodu kompenzirala.” (str. 47.) Predsednik Republike Hajnrih Libke je, 25. aprila 1965. godine, povodom obeleàvawa dvadesetogodi{wice oslobo|ewa zato~enih u koncentracionim logorima, u svom govoru kritikovao sve one koji bi pre}utkivali nacisti~ke zlo~ine ili koji su traìli da se posle toliko vremena ratne grozote prepuste istorijskom zaboravu pa je izvukao pouku da Nemcima “zaba{urivawe istine nije donelo poverewe drugih u na{u iskrenost i po{tewe, kao ni na{e }utawe ili potiskivawe uspomena. Samo time {to smo mi na{om politikom dokazivali da ozbiqno imamo nameru da prema na{im snagama i u granicama mogu}nosti ispravimo grehe za nepravdu po~iwenu u ime nema~kog naroda nai{li smo ponovo na poverewe u svetu. Nema grubqeg izvrtawa istine nego {to je tvrdwa da mi Nemci time svoje gnezdo prqamo. Ugled Nema~ke }e pretrpeti {tetu ako ne bi gotovost na samo~i{}ewe bila delom dokazana.” (str. 47.) I wegov naslednik na predsedni~koj funkciji Gustav Hajneman je, na sli~noj ceremoniji u aprilu 1970. godine, izjavio: “Nema~ka snosi odgovornost za sve {to se desilo u koncentracionim logorima. Bergen, Belzen, Dahau, Au{vic, Terezijen{tat, Mathauzen, Simrek, nisu ni{ta izgubili od uàsa 25 godina posle rata... Ne~ove~nost zlo~ina i ubistava, po~iwena u ovim logorima nosi}e jo{ dugo ìg jedinstvenosti u istoriji. Ni{ta ih ne moè ublaìti, i oni se ne smeju nikako baciti u zaborav.” (str. 48.) Predsednik nema~kog Bundestaga Eugen Gerstenmajer je, u avgustu 1966. godine, u Briselu, na Svetskom jevrejskom kongresu rekao da “danas nema Nema~ke koja bi svoju pro{lost savladala, ali postoji Nema~ka koja se stidi i koja se zarekla da joj se tako ne{to nikad ne desi.” (str. 48.) On daqe kaè da je ludilo antisemitskog raspoloèwa imalo dubokog korena, koji se sada mora i{~upati. Sin Tomasa Mana, ina~e istori~ar Golo Man, pisao je da je po posleratnom povratku u Nema~ku i kao emigrant u svom srcu ose}ao “samo stid: zbog neizrecivih zlo~ina koje je wegova sopstvena nacija skrivila, stid i zbog osvete koja nas je pristigla.” (str. 49.) On je smatrao da se nema~ki narod mogao suprostaviti Hitleru i spre~iti katastrofu, ali nije, pa nedostatak ozbiqnijeg otpora “~ini nema~ku naciju ne mawe odgovornom, a vode}e li~nosti nacije, kao industriju, armiju, univerzitete, birokratiju, sudstvo ~ini ne mawe prezrenim... I kad svud unaokolo nestado{e jevrejski susedi, malo se kod naroda moglo da na|e samilosti i srama, malo prezira i vrlo mnogo ravnodu{nosti.” (str. 49.) Kosti} navodi jo{ nekoliko svedo~anstava o priznawu kolektivne krivice nema~kog naroda od strane najvi{ih pravni~kih i verskih krugova, a u martu 1968. godine, u gradi}u Bensbergu kod Kelna, na skupu istaknutih katoli~kih laika izdat je memorandum o nema~ko-poqskom pomirewu u kome se 623

izri~ito govori o “odgovornosti celog nema~kog naroda za sve {to je u wegovo ime izvr{eno za vreme nacista. U woj leì tako|e da Nemci sem naknade {tete i individualne kompenzacije moraju na sebe primiti i politi~ke gubitke, pri ~emu gubici teritorija nisu iskqu~eni.” (str. 51.) Kako zapaà Du{an Ivan~evi} u beogradskom “Pravoslavqu”, 16. jula 1970. godine, “Nemci i ne poku{avaju da zlo~ine nacista opravdaju nekim izmi{qenim krivicama svojih `rtava, a jo{ mawe poku{avaju da spomiwu {ta je wima koji narod mo`da u~inio ne{to zla u pro{lim ratovima, ili ~ak u sredwem veku, pa da se kaè: vra}ali su milo za drago! I u tom pogledu po{teno izjavquju: krivi smo i odgovaramo i za ono {to nismo mi u~inili, ali su u~inili na{i qudi, na{a vojska i na{a dràvna vlast. Iako su glavni ratni zlo~inci ka`weni odmah po svr{etku rata, iako nema~ki sudovi jo{ uvek ka`wavaju ratne zlo~ince koji se otkriju, ipak pored svih tih ka`wavawa predsednik Republike kaè: “Ne~ove{tva, zlo~ini i ubistva u koncentracionim logorima ne mogu i ne smeju da se zaborave.” Predsednik Repubike ne samo {to od postradalih naroda ne traì da svoja stradawa vi{e ne spomiwu, nego naprotiv, on u ime cele nema~ke nacije odlu~no izjavquje da se veliki zlo~ini nad nevinim `rtvama nikada ne mogu i ne smeju da zaborave.” (str. 54.) Prilikom prvog me|unema~kog susreta na vrhu, 19. marta 1970. godine, tada{wi zapadnonema~ki kancelar Vili Brant u pozdravnom govoru je rekao: “Posle malo nedeqa pro}i }e 25 godina otkako je nacionalsocijalisti~ka vladavina nasiqa zavr{ila sa slomom Nema~kog rajha. Taj doga|aj nas sve koji ovde za stolom sedimo povezuje, ma {ta nas ina~e delilo. Opet je ispuwen uàsom o nedelima izvr{enim u nema~ko ime, o ru{ewima koja su izvr{ena. Za ova dela svi smo mi odgovorni, ma kud nas ina~e sudbina razbacala. Ova odgovornost koju nam je nametnuo svet sa dobrim temeqima (punim pravom), ona je jedan od uzroka dana{weg stawa u Nema~koj (misli jama~no na podeqenu Nema~ku, L.M.K.).” (str. 55-56.) Krajem te godine usledilo je i ~uveno Brantovo klicawe pred spomenikom jevrejskih `rtava iz var{avskog geta, kao i priznawe novouspostavqene granice na Odri i Nisi kojom je Nema~ka teritorijalno ka`wena. Vode}i i nesporni autoritet svih Jevreja, Naum Goldman, pisao je 1966. godine u ~lanku “Nema~ko-jevrejska koegzistencija” o ne~uvenom zlo~inu “koji je izvr{io nema~ki narod nad jevrejskim narodom.” (str. 58.) Mnogi Jevreji su smatrali da nema~kom narodu ne treba pruàti nikakvu {ansu za pokajawe i iskupqewe, te da Izrael treba odbaciti bilo kakvu materijalnu pomo} nema~ke dràve. Prevagnula su ipak racionalnija stanovi{ta i Nemcima je omogu}eno da bar delimi~no preìvelim potomcima ublaè nesre}u koju su im prouzrokovali sistematskim genocidom. Ovde je ipak najva`nije javno priznawe krivice vode}ih nema~kih politi~ara i dràvnika, {to je najupe~atqivije ìgosalo i sam zlo~in i obeshrabrilo sve one koji bi u ideolo{koj zaslepqenosti eventualno planirali da se on ponovi nekom novom istorijskom prilikom. v) Brozov bezobrazluk i cinizam Nasuprot tome, kako isti~e Kosti}, “po na~inu izvr{ewa genocidnih zlo~ina, Hrvati nose rekord daleko ispred Nemaca. Niko im ravan nije, niko im se prima}i ne moè. Razume se, hrvatsko-komunisti~ka vrhu{ka Jugoslavije ne 624

da da se o tome govori: ona je prihvatila na~elo “pojeo vuk magarca”. (str. 58.) To Titu uop{te nije smetalo da se i on li~no, 27. jula 1955. godine, govorom na mitingu u Karlovcu prikqu~i onima koji su svim Nemcima pripisivali odgovornost za nacisti~ka nedela. Tito je tom prilikom rekao: “Wema~ka je ona biv{a, fa{isti~ka razumije se, ratovala ovdje kod nas pu{kom i noèm. Cijeli nema~ki narod odgovara za to, jer neko mora biti odgovoran za ono {to je kod nas poru{eno. To treba da bude u~iweno sa wema~ke strane, i zato neka tome ne misle, da }emo mi odustati od svojih minimalnih zahtjeva.” (str. 61.) Kako Lazo Kosti} taj Brozov bezobrazluk i krajwi cinizam komentari{e, “ne samo da je komunisti~ki reìm Jugoslavije, preko svoga mar{ala, stavio svim Nemcima na teret zlo~ine nema~kog Vermahta, pa sad poku{ava ~ak da im stavi na teret i o~ite zlo~ine Hrvata (logor u Jasenovcu) ve} je on proglasio doma}e [vabe kao kolektivno odgovorne za zlo~ine okupatora i sve ih odreda proterao iz zemqe. A oni su daleko mawe bili krivi od Ma|ara, a kamoli od Hrvata. No glavno je da je tu kolektivna krivica deklarisana i primewena bez suda i bez davawa mogu}nosti pravdawa.” (str. 61.) Francuski publicista @an Isar kolektivni zlo~in hrvatskog naroda nad Srbima defini{e slede}im re~ima: “Ako bi se poku{ao razumeti ovaj kolektivni zlo~in, ne ostaje nego jedno obja{wewe: predumi{qaj da se potpuno istrebi stanovni{tvo koje je bilo odlu~no da uvek ~uva svoju posebnost i koje bi sutra moglo da pruì ruku prema bra}i u Srbiji, sa verno{}u koja se oslawa na pakt koji se ne moè izdati, na pakt krvi... Jedno normalno bi}e ne}e nikad akceptirati ove zlo~ine. To je jedan tipi~an primer èqene perverznosti, unapred smi{qene da bi se, pomo}u terora, postigao odre|eni rezultat: uni{tewe cele jedne populacije.” (str. 61-62.) âk su i katoli~ke novine, da bi skinule odgovornost sa pape i rimokatoli~kog klera otvoreno optuìle Hrvate, kao na primer list “Katoli~ki svet”, koji, kako Kosti} prenosi, kaè da su ti ratni zlo~ini i masakr stotine hiqada Srba “bili zlo~ini hrvatskog naroda, vo|enog od Ante Paveli}a, i Stepinac je ~inio sve {to je mogao da ih obustavi.” (str. 62.) Na reagovawe jednog hrvatskog emigranta koji se suprotstavio optuìvawu celog hrvatskog naroda, urednik “Katoli~kog sveta” je odgovorio: “Nirnberg nije re{io problem “kolektivne krivice” nema~kog naroda, niti ja tvrdim da su svi Hrvati individualno krivi zbog zlo~ina po~iwenih od Paveli}evog reìma. Me|utim, mi moèmo da kaèmo da jedan narod, kao kolektivna li~nost, jeste odgovoran zbog prihvatawa jedne vlade i zlo~ina po~iwenih u wegovo ime.” (str. 63.) Hrvati na to ostaju gluvi jer su oni jedini narod na svetu koji se ne stidi svojih zlo~ina, niti nedela uop{te priznaje za zlo~in, nego se wima ponosi. Istina, bilo je ipak svega nekoliko pojedina~nih primera da je izvesni hrvatski intelektualac shvatio kolektivnu krivicu naroda koju je prihvatao, pa je ~ak @elimir Maùrani} demonstrativno izvr{io samoubistvo, ali je ono u hrvatskoj javnosti zata{kano i zato pro{lo nezapaèno. O tome je pisao Josip Horvat u kwizi “Hrvatski panoptikum”, objavqenoj u Zagrebu 1965. godine: “Apokalipti~na tmina sve je zastirala, sred we je blesnula eksplozija bestijalnosti. Zapo~elo je masakrirawe Srba i @idova, konstruirani su posebni noèvi za klawe qudi, a koqa~ke su kolone jurile Kordunom, Pokupqem i Likom uz pratwu pojedinaca u sve}eni~kim haqinama koji su bodri625

li neodlu~ne: “Koqi, ja }u te odrije{iti... Tada je, @elimir Maùrani}, sin Vladimirov, unuk Ivanov... po~inio harakiri obavijestiv{i pismima uski krug znanaca da polazi u smrt, “jer ne moè podnijeti sramotu nanesenu hrvatskom imenu.” (str. 67.) Dr @elimir Maùrani} je ina~e bio predsednik Senata Kraqevine Jugoslavije, a sli~no je postupio i drugi istaknuti javni delatnik Dinko Kri{kovi}, za koga Horvat pi{e kako je reagovao na vesti o uàsnim usta{kim pokoqima srpskog naroda: “Kri{kovi} se na te glase hvatao za glavu, na sle|enom licu javqala mu se grimasa gnu{awa i bola, jedino je mogao mehani~ki ponavqati: “Stid me je, osramotili smo se za vje~na vremena”!” (str. 66.) Re~i pokajawa je u boì}noj poslanici 1963. godine izgovorio i bawalu~ki katoli~ki biskup Alfred Pihler, ali uz karakteristi~no poravnawe nesrazmerne krivice i poziv na sveop{te pra{tawe. Pihler je naveo: “Upravo u ovoj zemqi su u pro{lom ratu mnoga na{a bra}a pravoslavne vjere poginula {to su pravoslavni. Oni koji su ih ubijali imali su u yepu katoli~ki krsni list. Zvali su se katolici. I ti kr{}ani ubijali su druge qude, tako|e kr{}ane zato {to nisu Hrvati i katolici. Mi bolno priznajemo ovu stra{nu zabludu tih zalutalih qudi i molimo bra}u pravoslavne vjere da nam oproste kao {to je Krist na kriù oprostio svima. Ujedno i mi opra{tamo svi ako su nas mo`da mrzili ili nepravdu u~inili. Danas pred kolijevkom Isusa Krista neka se izbri{u svi dugovi i neka zavlada qubav.” (str. 68.) Kosti}a ne iznena|uje {to su Hrvati sistematski prikrivali sopstvena zlodela i negirali odgovornost za ona koja se nisu mogla sakriti. Ali se ~udi i quti kad im Srbi u tome pomaù ustru~avaju}i se da stvari nazovu pravim imenom i zanose}i se iluzijama da je zajedni~ka dràva jo{ uvek mogu}a. Ipak, u ovoj kwizi navodim jedan od svetlijih primera, kroz prikaz kwige Dragoslava Dragutinovi}a, koji je napisao pukovnik Branislav Panti} i objavio ga u “Kanadskom srbobranu” od 26. jula 1962. godine. Panti} pi{e da Dragutinovi} “nije mogao da ostane ravnodu{an, kad oko wega qudi umiru od gladi, kad Hrvati ubijaju stotine i hiqade nevinih sunarodnika... Pa ipak pi{e dosta mirno o svima uàsima i najstra{nijim uspomenama hrvatsko-nacisti~kog progowewa... Suprotno na{im mnogobrojnim izgubqenim sinovima, on precizno navodi da je izvr{ilac tog stra{nog genocida – hrvatski narod. On je jedan od mnogobrojnih Srba, koji ne zatvaraju o~i pred stvarno{}u, ve} jasno uo~avaju i iznose pravu i ~istu istinu. Dok izvestan broj Srba, pisaca “jugoslovenske orijentacije” prelazi }utke preko ovih strahovitih zlo~ina i umetni~ki sklizne sa tih pitawa, ili ih pripisuje nekakvim “usta{ama”, koji su, evo, tako odnekuda pali s neba, dotle Dragutinovi} u svakoj hrvatskoj ku}i, u svakom Hrvatu, ose}a i vidi ubicu! Uistinu, i on na jedno dva mesta pomiwe nekakve “usta{e”! Ali iz smisla celoga teksta jasno se ~ita, da Dragutinovi} ceo hrvatski narod stavqa na optuèni~ku klupu. A to je jedina i prava istina!... A u ovom slu~aju izneti istinu zna~i otkriti i priznati da postoji krvava srpska istorija i stvarnost, obeleèna brdima srpskih le{eva i rekama srpske krvi. A ovu istinu Srbi “jugoslovenske orijentacije” kriju kao zmija noge!” (str. 73-74.) âk i oni istaknuti emigrantski pisci, koji su u prvo vreme {tedeli Hrvate i {titili ih od opravdanog izjedna~avawa sa usta{ama, popu{tali su pred bujicom neumoqivih kontraargumenata. Tako je i Adam Pribi}evi} u “Amerikanskom srbobranu” od 2. marta 1956. godine priznao da je “skoro sva dana626

{wa hrvatska inteligencija ili poluinteligencija koqa~ka.” (str. 74.) Sve {to je ra|eno protiv Srba, ~iweno je radi realizacije hrvatske nacionalne ideje i hrvatskog dràvotvornog programa. “Izvr{ioci nedela i zlodela imali su mandat od vo|stva dràve, a to je bilo i jedino priznato nacionalno vo|stvo. Jeste, pojedinci su izvr{ili ta dela, ali kao mandatari dràve i naroda hrvatskog, oni su obavqali javnu, dràvnu funkciju, oni su vr{ili osnovnu dràvnu misiju, na osnovu koje je i dràva obrazovana, ispuwavali su wen glavni zadatak. Ubijawe Srba nije bila izolirana akcija pojedinaca, ve} smi{qena politika dràve, “plebiscitarno hrvatske”, {to je rekao Stepinac. U krajwoj liniji sve je ra|eno po delegaciji i u interesu hrvatskog naroda kao celine. Ovaj narod kao celina je i odgovoran za to. Jer bi wemu kao celini, i samo wemu, imale da pripadnu i sve koristi od utamawenog Srpstva da se u tome uspelo. Niti bi tada hrvatski narod pozvao natrag preostale Srbe (pobegle u Srbiju, ili zarobqene od Nemaca), niti bi pak ijednom Srbinu vra}ao, a kamoli nadokna|ivao otetu imovinu.” (str. 78.) Prema svedo~ewu Boìdara Puri}a, predsednika jugoslovenske emigrantske vlade, nijedan hrvatski ministar u toj vladi nije pristao da preko londonskog radija apeluje da se obustave hrvatski zlo~ini nad Srbima. Ne pojedinci, ne grupe, ve} ceo narod. Jedni su, istina, u~estvovali aktivno a drugi pasivno, jedni komisivno a drugi omisivno, jedni su vr{ili pokoqe a drugi podsticali, odobravali i koristili se wima. Ali u odbranu nije uzeo Srbe niko. Nije se niko ni na{ao da upozori po~inioce na eventualne posledice takvih zlo~ina. Ne samo Hrvati u zemqi nego i u inostranstvu sau~esnici su tih pokoqa.” (str. 79.) Sve ~iwenice ukazuju da su Hrvati bili u velikom kolektivnom “zanosu da }e Srba potpuno nestati i da }e se oni {iriti na wihovim imawima, da }e oni preuzeti wihovu ulogu na Balkanu. Oni su toliko bili zagrezli u krv da povratka nije bilo. Moralo je nestati svih Srba i onda nema ni osvete ni konkurencije. Kad su videli da im to nije uspelo, svi su zajedno pre{li u komuniste.” (str. 81.) g) Zlo~in – duhovna hrana hrvatskog nacionalnog bi}a Kosti} posebno insistira na specifikaciji i jasnom razlu~ivawu oblika odgovornosti. “Jasna je stvar da svi Hrvati nisu aktivno u~estvovali u ubijawu Srba i da su, sledstveno, li{eni svake krivi~no-pravne odgovornosti. Ovde je vi{e re~ o moralnoj odgovornosti, ona poga|a ceo hrvatski narod. Mi verujemo da je samo mali broj Hrvata direktno, fizi~ki, u~estvovao u ubijawu Srba. Ali cela konstelacija zlo~ina i psihologija momenta ne samo da ne osloba|a ostatak od moralne odgovornosti, nego to naprotiv podvla~i. Rimqani su prilikom kolektivnih pojava govorili o geniju mesta i geniju vremena... Kod Hrvata se moè govoriti o demonu vremena i demonu mesta, koje je, te demone, ceo hrvatski narod izazvao.” (str. 81.) Zlo~in je sadràn u samom hrvatskom nacionalnom bi}u i sluì mu kao glavna duhovna hrana. “Od Star~evi}a ili ranije, tek u Hrvatskoj je vladala jedna psihoza da je potrebno uni{titi Srbe da bi se spasili Hrvati. Ta je psihoza ponekad tiwala, ponekad buktala, ali je latentna ili aktivna, postoja627

la vazda. “Usta{tvo je wena emanacija, jedna od wenih varijanata, wegov je izvor u hrvatstvu kao takvom, wegov je opseg hrvatski, wegov je ciq hrvatski. Sad se zove usta{tvo, ranije se zvalo druk~ije, sutra }e se zvati opet druk~ije, ali }e hrvatstvo biti uvek. Zato ga tako treba i obeleìti ako se èli ostati na terenu istine.” (str. 84.) Kad insistira na kolektivnoj odgovornosti Hrvata Kosti}u je jasno da ona ne moè biti krivi~nopravna, pa se poziva na znamenitog nema~kog filozofa Karla Jaspersa koji kaè: “Kriminalisti~ka krivica poga|a uvek samo pojedince. Moralna nije predmet svetovnog pravosu|a. Ona traì individualno pokajawe... Politi~ka odgovornost, me|utim, odnosi se na sve one koji politi~ki zlo~in nisu blagovremeno uvideli, kasnije nisu poveli akciju protiv wega i nisu hteli da rizikuju svoj ìvot radi otpora.” (str. 86.) âk i kad bi se utvrdila krivi~na odgovornost celog naroda zbog podstrekavawa, pasivnosti, nesuprotstavqawa, tu je nemogu}e izre}i bilo kakvu pravnu sankciju. Zato prestaju gra|anska i moralna odgovornost, a Srbi na tome moraju insistirati pre svega zato da bi ìgosawem zlo~ina i krivaca spre~ili da im se ponovi istorijska tragedija prouzrokovana voqom hrvatskog naroda, pogotovo u uslovima u kojima je komunisti~ki reìm vrlo retko sudio neposrednim po~iniocima zlo~ina i mahom im suvi{e blage kazne izricao. Kako je pisao “Glas kanadskih Srba”, od 8. februara 1962. godine, usta{ki genocid je bio “zlo~in upravqen protiv cele srpske nacije, od strane celog hrvatskog naroda. Nijednom usta{i nije bio ciq da uni{ti samo jedan ìvot ili jednu porodicu, nego celi srpski narod, na teritoriji svoje nakazne dràve Hrvatske, da bi se oni mogli {iriti na ra~un Srba. To je bio dràvni program celog hrvatskog naroda. Nije sam Paveli}, kao {to bi neki vajni Srbi hteli da prikaù, pokreta~ i naredbodavac, pa prema tome nije on ni jedini krivac za one zlo~ine. Kriv je ceo hrvatski narod koji je dao Paveli}a, po{ao za wim ravnodu{no i drage voqe izvr{avao wegove èqe. Jer to su bile èqe celog hrvatskog naroda. Da nije tako, Hrvati su imali prilike za posledwih 20 godina da osude one zlo~ine, ili bar da pokaù znak kajawa. Ali oni nisu ni poku{ali da to u~ine. Naprotiv, oni jo{ i danas prete novim pokoqima, da dovr{e ono {to nisu stigli od 1941. do 1945.” (str. 95.) Potezawe principa gra|anske odgovornosti podrazumeva insistirawe na povratku u prvobitno stawe, ako je to mogu}e. Ako nije mogu}e, ide se na nadoknadu {tete. U komunisti~koj Jugoslaviji ne samo da Hrvati nisu nadokna|ivali {tetu pri~iwenu Srbima, nego su i reparacije pristigle od strane okupatora na ime srpskih `rtava usmeravane u hrvatske ruke i razvoj krajeva u kojima Srba gotovo nije ni bilo. Kako prime}uje Kosti} “Jugoslavija stalno traì od Nema~ke neke naknade {tete, koje su u~iwene Srbima (u zemqi, u koncentracionim logorima itd.), a koje su daleko mawe od {tete koje su Srbima Hrvati naneli. To se pitawe pokre}e sad ponovo (1971). Tada je ono u{lo u novu fazu: vlada nema~kog saveza je sklona da ne{to plati, ali su tako|e jake i protivne sile. Tako je, negde u prole}e 1971. godine, ugledni ~asopis “Frankfurter rund{au” pisao da “Jugoslavija ne moè da kwiì na nema~ki ra~un {tetu koja je proiza{la iz zlo~ina koje je Paveli} izvr{io u Hrvatskoj nad Srbima”. (str. 101.) 628

Moralna odgovornost u slu~aju hrvatskog zlo~ina je najizraènija. “Moralna odgovornost prostire se na dug period vremena, koji se ne da lako ograni~iti. Ona ima svoj koren pre samog dela, kao {to se moè i posle dela uvek iznova manifestovati i zasnivati. Ne samo {to prethodi delu, nego ga donekle i uslovqava. Pojavquje se kao wegova pretpostavka, da ne kaèm uzrok. Pre samog izvr{ewa hrvatskih zlo~ina stvorena je wihova duhovna podloga, koja se izraàvala u sejawu mr`we na Srbe i celokupni srpski narod, u bla}ewu svega {to je srpsko: istorije srpskog naroda, wegovih moralnih svojstava, wegovih duhovnih vrednosti, uop{te qudskih osobina, wegovih ~lanova. Usvojila se i {irila toliko, da je zahvatila ceo hrvatski narod ideja Ante Star~evi}a da su Srbi samo “pasmina zrela za sekiru”. (str. 109.) Ratni period je zna~ajan samo po tome {to su se u wemu stekli uslovi da Hrvati realizuju ono {to su odavno planirali. Psihoza genocida se postepeno ra|ala, razvijala i ja~ala uporedo s konstituisawem hrvatske dràvotvorne ideje i obnovom nacionalne svesti. “U toj psihozi izvr{ewe zlo~ina u pogodnom momentu izgledalo je samo kao logi~na posledica duhovnog ustrojstva celokupnog hrvatskog naroda. Iz moralne odgovornosti nastupila je krivi~na i gra|anska, ali moralna nije i{~ezla. Naprotiv, samim izvr{ewem dela, ispuwewem paklenih posledica koje su joj sledovale, ona je tako-re}i supstantizirano, do{la do izraàja, dobila realnu podlogu, pokazala se nesumwivom, i odmerena je u svojoj {tetnosti i paklenosti. Do tada nije mogla da se sagleda niti joj je iko pridavao toliku efikasnost. A bila je, ta psihoza, toliko rasprostrawena u hrvatskom narodu, da ga je zaista celog obujmila. Ako se ikad moglo govoriti o kolektivnoj odgovornosti jednog mno{tva, jednog celog naroda, to se moè govoriti o kolektivnoj, op{toj, ukupnoj moralnoj odgovornosti celog hrvatskog naroda, za zlo~ine u~iwene u ime tog naroda prema srpskom narodu za vreme Drugog svetskog rata.” (str. 109.) U krivi~nom pravu postoje komisivni i omisivni delikti. Komisivni su oni koji se vr{e neposrednim ~iwewem, aktivno, dok se omisivni vr{e ne~iwewem, pasivno{}u, ne preduzimawem neke mogu}e radwe da bi se zlo spre~ilo, posmatrawem skr{tenih ruku nekoga ko je u nevoqi, kao na primer ne pruàwem hitne pomo}i. Omisivna krivi~na odgovornost hrvatskog naroda je nesumwiva, ali se tu ispre~ilo nepostojawe adekvatnih sankcija. Wegova moralna odgovornost je jo{ izrazitija i ve}a. Krivi~no odgovorna bi mogla biti samo mu{ka odrasla lica, koja bi bila u stawu da zlo~ine spre~e. Moralno svi oni koji su ih odobravali, koji su im se radovali, koji su srpsku imovinu raznosili ili u bescewe kupovali, ili se na srpska imawa naselili, ili svetkovine slavili dok su Srbi grcali u krvi. âk i oni koji su ve} nazirali velike etnografske promene u delovima neprirodno prikqu~enim “NDH”, koji su se radovali da }e ti delovi biti o~i{}eni od “srpske pasmine”, da }e nastati homogena Hrvatska itd. Jednom re~ju: da }e nestankom Srba biti Hrvatima boqe. A takvi su bili skoro svi Hrvati, sa minimalnim izuzecima.” (str. 109-110.) Ni moralna odgovornost nikada ne zastareva, kao {to ne zastareva krivi~na odgovornost za ratne zlo~ine. Kako isti~e Kosti}, “posle izvr{enih zlo~ina, pa i do dana dana{weg, ta odgovornost moralno ne samo da ne otpada, ne samo da se ne smawuje, ve} se uvek iznova pora|a. Ona se o~ituje u prikrivawu zlo~ina, u }utawu o wima, o propustu da se osude itd. To je redovna po629

java ne samo u zemqi, ve} i u slobodnom svetu. Ona je toliko op{ta, da izuzetaka skoro i nema. Ako se ikada u svetu moglo govoriti o nekoj ukupnoj odgovornosti jednog naroda, to se jama~no moè sad iskonstruisati op{ta moralna odgovornost hrvatskog naroda za zlo~ine u~iwene prema Srbima, prema srpskom narodu kao takvom; ona je prethodna i naknadna, ona je stalna i nepromewena, ona je bez demantija.” (str. 110.) Kosti} citira i radikalskog emigrantskog prvaka Stevana Trifunca, koji je izdavao ~asopis “Radikal”, pa je u decembarskom broju 1956. godine objavio sopstveni esej o moralnoj odgovornosti hrvatske politike, u kome kaè: “U toku ìvota u toj na{oj zajedni~koj dràvi, hrvatski politi~ki vo|i su sistematski za sva i op{ta i posebno – hrvatska zla optuìvali Srbe. Za wih nisu bili odgovorni pojedini reìmi, ili pojedini politi~ki qudi, ili mo`da i sam politi~ki sistem. Oni su prelazili bezobzirno preko ~iwenice da su u vladama sa Srbima uvek sedeli i Hrvati i Slovenci i muslimani, da su ~esto puta u na~inu politike i uprave nesrpski elementi imali presudnu re~. Za wih je postojala samo odgovornost Srba i Beograda kao simbola Srpstva. Dvadeset i ne{to godina trovan je hrvatski narod nesavesnom i nepo{tenom propagandom, da mu sve zlo dolazi od Srba i da mu je Srbin du{man, i u Beogradu, ili i tu na istoj rodnoj grudi. Te zlo~ine setva patolo{ke mr`we, slepe i neopravdane, po~ela je da `we jo{ u tzv. banovini Hrvatskoj. Na vi{e mesta i u vi{e prilika, mr`wa na Srbe je odsvirala uvertiru potowoj krvavoj usta{koj NDH.” (str. 113.) Trifunac daqe argumentovano pokazuje kako je ve} Ma~ek pripremio kompletnu infrastrukturu usta{ke vlasti i politike. “Usta{e su 1941. godine na{li sve pripremqeno: u hrvatskoj gra|anskoj i seqa~koj za{titi, prve trupe naoruàne brigom nesvesnog tutorskog reìma. U birokratiji banovine Hrvatske ve} opremqen administrativni kadar. U narodu pasivne posmatra~e biolo{kog i genocidnog istrebqewa Srba. Kad je usta{ka sekira po~ela sve ubrzanije da pada na srpske vratove, hrvatski narod je pasivno posmatrao taj zlo~in, koji }e mu ostati hiqadugodi{wa mrqa. Ali je }utalo i odgovorno hrvatsko politi~ko vo|stvo. Nijedne re~i protesta, ako ne osude.” (str. 113-114.) Posebno ma~ekovci, kao daleko najmasovnija hrvatska politi~ka opcija, kako su se dràli u toku rata, tako se pona{aju posle rata, u emigraciji. “]utali su {efovi HSS onda, iako su umeli da preporu~e hrvatskom narodu da primi i slu{a novu usta{ku vlast, pa neka }ute i danas, dok drugi aktivno sara|uju sa usta{ama i spasavaju usta{ke zlo~ince od izdaje sudu. Jer, dok prvi tajnik HSS qubi zlo~inca Artukovi}a i stavqa sve svoje usluge u wegovu odbranu, dok taj isti tajnik i danas javno pi{e da su Srbi zlo u Hrvatskoj, te tako o{tri hrvatski no` i za nova klawa, dotle {ef HSS, s mene na u{tap, poku{ava da imitira pitijska proro~i{ta izjavama, napr. “da se bezdu{nom ~etni{tvu suprostavilo bezdu{no usta{tvo”, ili da su narod u krajevima biv{e NDH oterali u partizane “italijanski, usta{ki i ~etni~ki zlo~ini.” Iz ovih redova, koji su sve samo ne po{teni, mogao bi se ste}i utisak da smo mi Srbi prvi po~eli da koqemo nesre}ne usta{e i da su oni, a ne mi, bili `rtve koje su morale da se brane.” (str. 114.) [to se ti~e politi~ke odgovornosti Hrvata, ona je bila toliko upe~atqiva da se i ameri~ki predsednik Ruzvelt zalagao da se prema wima, kao narodu nedostojnom da ima svoju dràvu, primeni institut me|unarodnog starateq630

stva. Kako kaè Lazo Kosti}, “izjava Ruzvelta stoji i uvek }e ostati kao ìg sramote nad hrvatskim narodom. O wemu je re~eno {to nije re~eno ni o jednom drugom evropskom narodu; to je reklo najkompetentnije lice tada{weg me|unarodnog foruma u slobodnom svetu. Saop{tavaju}i ovo, mi ne osporavamo da Hrvatskoj, svakako u wenim etni~kim granicama (tamo gde ih je preko 50%) treba dati slobodu i samostalnost. Ali iz ovoga treba izvu}i konsekvence da Hrvati ne smeju vi{e da vladaju mawinama, naro~ito ne mawinama koje su tamanili. To je wihova “politi~ka odgovornost”, koja se i te kako ti~e ba{ nas Srba. [ta }e ina~e biti sa Hrvatima, to nas se ni najmawe ne ti~e, ali {ta }e biti sa Srbima u wihovoj sredini, to se direktno na nas odnosi. Zato i rasvetqavamo pitawe politi~ke odgovornosti Hrvata, ~ijem “starawu”, ~ijoj dràvnosti, ne smemo vi{e nikad svoje sunarodnike poveravati.” (str. 120.) d) Mnogi Srbi prikrivali hrvatske zlo~ine I mnogi Srbi su u~estvovali u prikrivawu hrvatskih zlo~ina, neki svesno, ali najvi{e nesvesno, prihvataju}i floskule o gra|anskom ratu, bratoubila~koj borbi, nacionalnom obra~unu Srba i Hrvata itd. Kosti}a posebno revoltira situacija u kojoj, “kad govore o zlo~inima koji su po~iweni nad srpskim narodom za vreme posledweg rata, skoro svi Srbi spomiwu najpre Nemce, pa onda Italijane, Ma|are, Arbanase, Bugare itd., pa tek naposletku, kao kroz zube, osmele se da {apnu jo{ “i usta{e”. Ali to izgovore sa nekom strepwom, boje}i se ~ak da ih nisu uvredili. Ponekad se lista zavr{i jo{ i bez usta{a, pa se kaè prosto “i tako daqe”. U tom pogledu jedva da ima razlike me|u Srbima, ~ije se ime ~uje i ~ije se izjave ~itaju. I u zemqi se tako govori i u emigraciji. Nikakve razlike nema napr. izme|u re~i Mo{e Pijade i na{ih najistaknutijih nacionalnih qudi u emigraciji. Kad se citiraju srpski neprijateqi za vreme posledweg rata, istim re~ima i istim redom se citiraju i od komunista i od antikomunista. Nema tu razlike ni me|u “Jugoslovenima” i “Velikosrbima” u okviru ovih posledwih, nema razlike izme|u “ravnogoraca” i “zbora{a”, ni me|u pojedinim novinama makar kakav ina~e opre~an stav zauzimali u na{im odnosima prema Hrvatima.” (str. 136-137.) A Hrvati su objektivno zlo~inci bez premca. “Oni stoje na ~elu liste srpskih krvnika, a svi drugi narodi im sleduju u dalekoj distinkciji. Bez preterivawa se moè re}i da od svih srpskih `rtava u Drugom svetskom ratu bar ~etiri petine, a to zna~i 80%, proisti~e od Hrvata. Oni su na ~elu liste, na prvom mestu, a na drugom nije niko, ni na tre}em, ni na ~etvrtom, ni na petom itd. Niko im se ne moè pribliìti. Tek vaqda na deseto dolaze Nemci ili Ma|ari, pa onda mo`da Arbanasi ili Englezi (ovi se mahom preska~u kao srpski zlotvori mada su i oni jedva mawi od Nemaca). Usta{e se stavqaju iza Bugara, mada, ruku na srce, Bugari u ovom ratu nisu ubili ni sto Srba, a “usta{e” vi{e stotina hiqada.” (str. 137-138.) Glavna èqa Hrvata je da se o wihovom kolektivnom zlo~inu }uti, da niko ni{ta ne govori, da se nigde o wemu ne pi{e. Ako se to ne moè izbe}i, onda se konkretne ~iwenice nipoda{tavaju, dovode u sumwu, relativizuju, traì se ve{ta~ka simetrija ili opravdawe srpskim postupcima koji su navodno isprovocirali odmazdu. Neretko se osnovna krivica pripisuje Nemcima ili tvr631

di da su Srbi prvi po~eli obra~un uni{tavawem Hrvata, a neretko se sva ratna zbivawa porede sa legendom o istrazi poturica u Crnoj Gori. Izvesno je da ~ak ni u uslovima [estojanuarske diktature nikakvi zlo~ini prema Hrvatima nisu vr{eni. Diktatura je bila uspostavqena nad svim gra|anima, a posebno su bili na udaru manifestacioni elementi srpske nacionalne svesti. Uostalom, hrvatska usta{ka vlada objavila je, 1941. godine, u “Hrvatskom narodu” statisti~ke podatke prema kojima je za sve vreme trajawa Kraqevine Jugoslavije ubijeno 230 Hrvata. Dr Branko Miqu{, ugledni srpski emigrantski intelektualac, u kwizi “Ivan Me{trovi} i antisrpska klevetni~ka propaganda” komentarisao je da se iz takvih statisti~kih podataka “ne vidi koliko je Hrvata stradalo u politi~kim demonstracijama protiv {estojanuarskog reìma, koliko prilikom poku{aja pobune u Lici, koliko zbog izvr{enih teroristi~kih dela, koliko u tu~wavama u napitom stawu, koliko za vreme pobune zbog ìgosawa kowa za vojsku u Slavoniji i najzad, koliko po sudskim presudama, zasnovanim na krivi~nom zakonu. Nasuprot ovome treba postaviti pitawe koliko je Srba izginulo u politi~kim demonstracijama, koliko ih je pobijeno gvozdenim vilama od strane Hrvata u zloglasnom Kerestincu, koliko je Srba, ~inovnika ubijeno na zagreba~kim ulicama posle uspostave banovine Hrvatske 1939. godine.” (str. 175.) Umesto da se provede pravda posle rata, da se individualna krivica precizira i krivi~no sankcioni{e, da se utvrdi moralna i politi~ka odgovornost naroda i, shodno tome, odredi pravi~na satisfakcija `rtvama, komunisti su opet udarili po srpskom narodu, likvidirali i progonili wegove najistaknutije patriote, a hrvatsku krivicu potisli u drugi plan. “Hrvati su posle rata dobili svoju federalnu jedinicu “Narodnu Republiku Hrvatsku”, sa opet velikim delom Srba u woj. [ta su onda radili? Veliki deo usta{kog aparata oni su ostavili u funkciji, i sudskog i administrativnog. Oni koji su upravqali Srbima za vreme Paveli}eve “strahovlade”, produìli su to i posle. Oni koji su sudili Srbima, odnosno koji su hrvatske ubice osloba|ali svake kazne, produìli su to da rade opet. Najeklatantniji je primer sve{tenstva. Ono je ostalo u funkciji sa svojim episkopatom. Ni najgori zlo~inac nije ra{~iwen, nije ni agitimiju dobio. Nije li to puno solidarisawe posleratne hrvatske jerarhije sa ratnom, usta{kom? Nije li to solidarisawe sa zlo~inom preveravawa, ubijawa, mu~ewa inovernika?” (str. 245.) Kosti} upozorava da hrvatske zlo~ine ne smemo ni zaboraviti ni oprostiti jer bi nam se u tom slu~aju sigurno ponovili. “Zahvaquju}i Hrvatima, mi smo mnoge srpske `rtve iz pro{losti morali da predamo zaboravu. Ako to daqe ~inimo, onda ru{imo srpski patriotizam. Svaki bi posle toga bio lud koji bi hteo da se `rtvuje za srpstvo.” (str. 264.)

632

Glava deveta SRPSKA NACIONALNA SVEST Laza Kosti} je publikovao veliki broj kwiga – kolektaneja, zapravo zbirku misli i izvoda iz dela raznih autora, grade}i kroz wih i wihovim tuma~ewem, nau~nu podlogu za svoje osnovne teorijske i politi~ke postavke. U taj posao je uloìo ogroman trud i energiju, kojom nekada i ~itavi instituti ne raspolaù. Kroz seriju takvih kwiga on je prikazao osnovne fundamente srpske nacionalne svesti i tradicija iz posmatra~kog ugla prvenstveno stranih autora, ~ime se dobija na objektivnosti i ubedqivosti iskaza. Ovde te kwige ne}emo obra|ivati po hronolo{kom redosledu wihovog {tampawa jer taj redosled nikada nije zavisio od voqe autora, nego od obima kwige i mogu}nosti nalaèwa sponzora koji bi finansirao izdavawe.

1. Nastanak i razvoj srpske nacije Osnovna kwiga celog ciklusa “Obrazovawe i odràwe srpske nacije prema stranim piscima” izdata je tek 1978. godine u [vajcarskoj i autor je posve}uje svome ocu protojereju Marku L. Kosti}u koji mu je “ne samo dao ìvot, ve} u w uneo i srpsku du{u.” (str. 3.) U predgovoru iznosi mnogo zna~ajnih detaqa iz svoje biografije prikazuju}i sve nevoqe emigrantskog ìvota i mukotrpnog predanog rada kojim ga je osmi{qavao na dobrobit otaybine i srpstva. Ovde Kosti} raspravqa o srpskoj nacionalnoj posebnosti po~iwu}i sa slede}om konstatacijom: “Sme{no je i pomisliti da je ijedan dana{wi narod Evrope rasno ~ist, tj. potpuno bez tu|ih primesa. To nije ni srpski narod, pa makoliko mi èleli da je. Ali on spada u relativno naj~istije narode Evrope ba{ u rasnom pogledu. On se najmawe me{ao sa strancima i najvi{e odrào svoje somatske osobine, svoju krvnu kompoziciju, pored svojih duhovnih osobenosti.” (str. 13.) Sve do Nemawi}a Srbi su odolevali i vizantijskim uticajima i vrlo dugo zadràli osnovne karakteristike svoje prvobitne dru{tvene zajednice, ùpsku organizaciju i patrijarhalne tradicije. O tome pi{u nema~ki vizantolog Franc Degler, istori~ar Konstantin Riter fon Hefler, Josif Matl i Konstantin Jiri~ek. Hefler, na primer, zapaà: “Po{to je iskqu~ivost Srba bila, ako je mogu}e, jo{ ve}a nego Bugara, to je spoqni uticaj u srpskim brdima, klancima i dolinama jo{ o{trije odbijan. Zato se wihov politi~ki ìvot odvija sporije i jednoli~nije, wihove ustanove ne prodiru preko najuèg kruga nacionalnog elementa, wihov uticaj na druge narode postoji samo u ratu i napadu.” (str. 14.) 633

Matl isti~e osnovne osobine dràvnog i dru{tvenog poretka srpskog naroda, pa navodi: “Najstariji oblik dràvno-socijalnog ìvota ju`noslovenskih naroda be{e plemensko ustrojstvo, koje se obrazovalo posle preuzimawa zemqe. Osnova ovog ustrojstva, sr` socijalnog ìvotnog uobli~avawa, be{e ùpa, koja se delila u vi{e bratstava, a ova su imala svoja }elijska jezgra u porodicama, zadrugama. U bratstvima, porodicama i zadrugama behu merodavne veze krvne i porodi~ne.” (str. 15.) On tu posebno tretira Srbe u odnosu na Bugare ili Hrvate, pa posebno isti~e da je “u onim vekovima sjaja i snage do{lo do onoga, sve do dana{weg dana tipi~noga spoja dràvnih, nacionalnih i crkvenih interesa, do spoja dràve i crkve, vere i naroda. Tu leè i koreni ne~uvene upornosti koju ovaj narod sve do dana dana{weg pokazuje u svom politi~kom i nacionalnom ìvotu.” (str. 15.) Minhenski istori~ar Georg [tatmiler je 1950. godine pisao o ja~ini srpske prehri{}anske vere: “Ve} sama ~iwenica da su hri{}anska kr{tena imena malo ra{irena ukazuje da je hri{}anizirawe ostalo na povr{ini. Srpskopravoslavnoj crkvi je u maloj meri uspelo da narodno verovawe iz prehri{}anskog doba i obi~aje prelije u hri{}anskom duhu. Plemensko-patrijarhalni dru{tveni poredak srpskih planina sa~uvao je, kao neki za{titni sud, prava narodna gledi{ta. Sredi{te srpskog narodnog verovawa, to je kult predaka, ~ija je godi{wa svetkovina u krugu porodice (slava, krsno ime) preìvela i samo hri{}anstvo. Spoqa{no, to je preuzelo hri{}ansku formu. Misti~ni rodona~elnik preobra}en je u hri{}anskog sveca za{titnika. U toj formi svetkuju Srbi sve do dana{weg dana svoju raniju plemensku sve~anost.” (str. 15.) U kwizi “Spomeni mojega ìvota”, objavqenoj u Beogradu 1930. godine, istaknuti hrvatski nau~nik Vatroslav Jagi} zadivqen je srpskim rasnim karakteristikama, pa kaè da bi wemu “ào bilo da tip srpski sasvim propadne, jer je on ~i{}i, vi{e slavenski nego li na{ hrvatski.” (str. 16.) Kako bi se to moglo usaglasiti sa tvrdwama ve}ine hrvatskih intelektualaca da su dana{wi Srbi proizvod “tursko-fanariotske retorte”? Upravo su se pod Turcima Srbi najvi{e izolovali i qubomorno ~uvali svoju etni~ku posebnost. Oni koji su se odmetnuli i odnarodili vi{e nikakvog uticaja nisu imali na maticu svog naroda. Ukoliko je tu|inska tiranija bahatija, utoliko je podjarmqeni narod izolovaniji i nepodlo`niji stranim uticajima. Samo su renegati postepeno gubili nacionalno obele`je. Osnovna diferencijacija se odvijala izme|u seoskog i gradskog stanovni{tva, a vremenom je gradsko potpuno izgubqeno. Znameniti nema~ki istori~ar Leopold fon Ranke u “Srpskoj revoluciji” zakqu~uje “da su se oba dela stanovni{tva izdvojila i odelila. Kad je neki stranac krajem pro{log veka obilazio Srbiju, ni{ta mu nije tako jako padalo u o~i kao razlika izme|u grada i sela. U gradovima, ve}im i mawim, tvr|avama i palankama ìveli su Turci, na selu Srbi.” (str. 17.) U Srbiji nije bio mogu} proces koji se desio u Engleskoj i Francuskoj da se novonaseqeni osvaja~i potpuno stope sa podjarmqenim starosedeocima. Kako je 1881. godine pisao Johan Langer, “propisi Korana su ~inili nemogu}im ma kakvo asimilirawe sa hri{}anima, a ni hri{}ani nisu ni najmawe bili skloni da napuste svoju veru, narodnost i jezik za voqu proroka i wegovih sledbenika. Tako su ostale suprotnosti i daqe u wihovoj punoj o{trini.” (str. 18.) 634

Na sli~an na~in su rezonovali francuski, italijanski, rumunski i ma|arski autori Ogist Dizon, Edmond Plo{i, Ernest Deni, Emil Oman, Eduard [ire, \akomo \udina, Karlo Sforca, Nikola Jorga, Bewamin Kalaj, Lajo{ Taloci i drugi. Tako, na primer, Dizon izvla~i zakqu~ak da je turska dominacija, “zaista imala tu korist spram drugih stranih dominacija da je ona bila tako pametno izvedena kao jedna superstruktura, i nije ni najmawe traìla asimilaciju, kao {to danas ~ine napr. Nemci, metodom isto toliko nepametno koliko i opresivno prema pot~iwenim nacijama, teraju}i ih da prime wihov jezik, uvla~e}i sistematski me|u wih ideje koje predstavqa ovaj jezik... Turska dràva se nije ni na kakav na~in me{ala u vaspitawe raje... koja je... iskqu~ena od javnih slu`bi, kao {to je vojna slu`ba ostala izolovana, za{ti}ena od muslimanske apsorpcije jezikom i verom, kojima je ostala odana bez kolebawa.” (str. 21.) I hrvatski istori~ar kwièvnosti prosto je zavideo Srbima {to pod turskom okupacijom nisu morali da prodaju du{u |avolu, nasuprot wegovim sunarodnicima koji su se sistematski denacionalizovali pod nema~kom ili ma|arskom dominacijom. “U op{tim uslovima da je turska invazija imala kod Srba sli~no dejstvo kao mongolska kod Rusa. Ona je sa~uvala i konzervirala nacionalne posebnosti.” (str. 27.) U svojoj kwizi, objavqenoj u Zagrebu 1911. godine na nema~kom jeziku, iz koje poti~e navedeni citat, Prohaska se poziva i na zakqu~ak ~e{kog nau~nika Josifa Hole~eka u kwizi “Bosna i Hercegovina za vreme okupacije”, objavqenoj u Beogradu 1903, gde stoji da “narodni ìvot i poredak osta{e isti kod Srba i Rusa; tako vera, jezik i sve {to sa~iwava posebnost jednog naroda. Konstruktivna snaga naroda do|e u ovoj periodi specijalno do izraàja u ku}nim zadrugama, a wegova stvarala~ka snaga izrazila se u lepim epskim i lirskim pesmama.” (str. 27-28.) Izolacija pod turskom okupacijom omogu}ila je Srbima da izgrade svojevrsni sopstveni pravni poredak, zasnovan na normama koje su se bitno razlikovale od zvani~nih turskih propisa i pravnih obi~aja. Taj specifi~ni autonomni pravni poredak je bio u celosti sazdan od nepisanih normi obi~ajnog prava, ali im je su{tinska pravna podloga bazirana na okvirima Du{anovog zakona. Pra{ki univerzitetski profesor Konstantin Hefler 1882. godine na slede}i na~in je procenio dugoro~ni istorijski zna~aj tog pravnog akta: “U svome svojstvu autokratora (samodr{ca) Du{an je u~inio da se zakoni i obi~aji Srba sakupe i objave, ~ime je on sebi postavio jedan veliki spomenik i jo{ ve}i s obzirom na to, da je ovim u~inio poznatim unutra{we stawe. Zakonik prethodi {est godina zbirci Majestas Karolina i dokazuje da taj zakonik nije mogao da spasi Srbiju od propasti, ali je mo}no doprineo da se narod i posle toga odrì.” (str. 31.) U kwizi “Ju`ni Sloveni, Turska i suparni{tvo evropskih vlada na Balkanskom poluostrvu”, objavqenoj u Sankt Petersburgu 1879. godine, ruski istori~ar L. Dobrov rezimira poloàj Srbije u Turskoj imperiji: “Do kraja XVIII veka, wen poloàj prema drugim zemqama Balkanskog poluostrva, bio je jedan od boqih. Bez obzira na tursku vladavinu, Srbija je bila sa~uvala svoju op{tinsku autonomiju, koja se u tome sastojala {to je stare{ina pa{aluka – pa{a – imao neposredni odnos samo sa predstavnicima op{tina, starijim kneèvima (to su jama~no obor-knezovi, LMK), preko wih kupio poreze i objavqi635

vao izdate zakone odn. li~nu voqu padi{aha (sultana), preko wih je, s druge strane, narod izraàvao prema vladi svoje potrebe i èqe... Pored starijih kmetova koji su upravqali okruzima, svako selo je imalo svojega kneza, koji je predstavqao wegove mesne interese, i imao, u licu kmeta, na svom raspoloèwu izvr{nu vlast u selu. Knezovi i kmetovi, koje je selo biralo, usredsre|ivali su u svome licu policiju i sudsku vlast; oni su sakupqali poreze prema razrezu u~iwenom od starijeg kneza i wemu nosili, a ovaj pa{i; oni su raspore|ivali i naturalne obaveze. Srpska op{tina je predstavqala onaj zatvoreni krug narodnog ìvota, koji je sa~uvao za daqe potomstvo osnovne crte nacionalnosti, bez obzira na sva neprijatna politi~ka zbivawa. Ta op{tina, u kojoj se odrào slab dah nacionalno-politi~ke slobode, postala je za svakog Srbina tim dragocenijim nasle|em pro{losti, {to je u woj, u toj op{tini, video makar kakvu za{titu protiv turske samovoqe.” (str. 35-36.) Drugi faktor o~uvawa srpskog nacionalnog individualiteta bila je pravoslavna crkva. Tursko dru{tvo je egzistiralo na potpunom proìmawu verske i dràvne organizacije, a izme|u vere i zakona razlike nije ni bilo. Zbog toga je turskoj vlasti izgledalo normalno da takvu ulogu kod wenih hri{}anskih podanika ima crkva. To Kosti} obja{wava na slede}i na~in: “Osvaja~ nije hteo da verske razlike otklawa silom ili milom; on je ostavio veru svojim pot~iwenim narodima, pa je ~ak obe}ao da }e je i {tititi. On je uni{tio wihovu politi~ku egzistenciju, on je razru{io wihove dràvne ustanove, i nije bilo mogu}e da im u novoosnovanoj muslimanskoj dràvi pruì punu naknadu za to. Ali im je sa verom i crkvom ostavqena, i to ne kao Bo`ja ustanova ve} kao crkva koja je snabdevena novim dalekose`nim administrativnim ovla{}ewima, kao regentkiwa hara~kih narodnosti, koja je ujedno i odgovorna solidarno za wihovu poslu{nost. Ona je i na taj na~in postala medijum izme|u hri{}ana i muslimana: za veru, za narodnost i za obi~aje onih prvih kao neki za{titni zid, za druge (muslimane) zgodan instrument preko koga dràva moè da drì u redu mase politi~ki bespravne i preko kojega moè da vr{i oporezivawe. (str. 42.) Na sli~an na~in je pisao i Georg [tatmiler u “Istoriji Ju`ne Evrope” objavqenoj u Minhenu 1950. godine: “Nacionalna svest balkanskih naroda vekovima gu{ena, ìvela je i daqe ispod povr{ine osmanske vladavine. Weni nosioci behu narodna crkva, nacionalna hajdu~ija i lokalne autonomije. Konfesionalno dvostruki sloj dràve ~inio je da muslimanski gospodski sloj na~elno uop{te nije vodio ra~una o versko-crkvenim odnosima raje. Crkva je imala svoju kulturnu autonomiju. A po{to crkva na Istoku nije nadnacionalna svetska crkva, ve} nacionalna narodna crkva, to je ova okolnost imala ogromno zna~ewe za duhovno samoodràwe balkanskih naroda. Samo pod za{titom kulturne autonomije svojih narodnih crkava, mogli su balkanski narodi da svoj posebni duhovni ìvot spasu daqe bar u skromnoj formi.” (str. 44.) Strani autori isti~u i ogroman zna~aj srpske porodice za o~uvawe srpske nacionalne svesti. Tako Nikola Tomazeo pi{e: “Kakva je porodica, takav je i narod. Izme|u toliko jada, velika je uteha {to je srpska porodica o~uvala ~iste i mile svete doma}e veze u onim krajevima koji jo{ nisu pokvareni tu|inskim duhom i obi~ajima. Ve}i deo srpskih pesama treba pripisati doma}em ìvotu i ose}awu, oni su obele`je i ogledalo gra|anske veli~i636

ne” (str. 48.) Nema nikakvih odstupawa ni u stavovima ma|arskog etnografa Aleksandra Sane, nema~kog Josifa Matla, italijanskog istori~ara An|ela Perni}ija itd. Putopisci iz XIX veka se dive Srbima zbog wihovog izrazitog dràvotvornog ose}aja i smisla za pravni poredak, a pogotovo zbog ~iwenice da kod wih ne postoji plemstvo niti je iko ozbiqno poku{avao da se ono obnovi nakon osloba|awa od turske vlasti. Srpski seqak jednostavno nikog drugog iznad sebe ne trpi osim kwaza koga je on sam izabrao i ponosi se ~iwenicom da slobodno nosi oru`je i brani dràvu u okviru narodne vojske kojoj svi sposobni za rat pripadaju. Ami Bue je isticao da je srpska vlast izrazito nacionalna i od naroda izabrana da bi narodu pravedno sluìla pod postojanim knezom. Siprijan Rober navodi i slede}e: “Da su Srbi evropski Arapi, rekao je jedan muslimanski pisac; zaista ovaj narod koji kao svoju karakternu crtu ima egzaltiranu qubav ka nezavisno{}u, i koga slovenski publicisti nazivaju najdemokratskijim narodom Istoka, formira ustvari istinsku republiku... Jednakost koju poùdno Srbi zastupaju, ne sastoji se nikako u tome da se svi spuste na nivo prostaka, nego da svi postanu yentlmeni. Ja sam pitao ove seqake ima li me|u wima blagorodnih. “Da, oni mi odgovori{e, svi smo mi blagorodni”... Gospodar nije odli~niji nego oni ~ije interese zastupa, i, ako on r|avo vlada, biraju na wegovo mesto sina mu ili nekog ro|aka. Isto pravo koje on (narod) vr{i prema posebnim gospodarima (knezovima ili ku}nim stare{inama), on je uvek vr{io i prema vrhovnom gospodaru, priznaju}i dinasti~ku naslednost. Protivnik svakog jarma, bez novina, bez glavnog grada koji bi mu sluìo kao forum, on diktira zakon svojim gazdama. (str. 51.) Srpskom demokratskom duhu i slobodarskom ponosu duboko po{tovawe izraàvaju Oto fon Pirh, Alfons Lamartin, Riter, Ipolit Depre, De Klerval, Ubi}ani, Gijon Leàn, Vilson Denton, fon Rajsvic, ali nam se ~ini da je najupe~atqivije zapaàwe pruskog publiciste Gustava Ga{a, koji u kwizi “Svetionik Istoka, Srbija i Srbi”, objavqenoj u Pragu 1872. godine, kaè: “Srbinu, koji svoje ministre i namesnike zove po imenu, kome je drugi elemenat demokratskog trojstva, jednakost, najvi{e u krv u{ao, koji za sebe samo kaè “Svaki je Srbin plemi}”, sasvim je strana svest koju u Nema~koj ose}a “niì prema vi{emu” ~ak i no}u, a dawu ga sili da trgne {e{ir s glave i telo sa nogama dovede u pravougaon poloàj... Srbin op{ti sa ministrom, sa na~elnikom, sa senatorom i dràvnim savetnikom jednako kao sa svojim susedom koji zemqu obra|uje ili tovi veliko krdo sviwa kao i on sam. Birokratska nadutost i duboka poniznost, to su u “zemqi sviwara” nepoznate stvari. Za sve to nedostaje Srbinu svest.” (str. 57.) Italijanski dràvnik Karlo Sforca napisao je kwigu “Nikola Pa{i} i ujediwewe Jugoslovena”, koja je objavqena u srpskom prevodu u Beogradu 1937. godine. U woj, izme|u ostalog, kaè da je generacija Pa{i}evog oca dala Srbiji “atmosferu slobode i ranopravnosti kojoj je Nikola Pa{i} ostao veran ~itavog svog ìvota; velikih razlika u imovini nije bilo, svuda se ose}alo pomalo blagostawe, svuda je vladala sloboda re~i, koja je strogo osu|ivala kneèv rad ~im bi se u wemu naslutila neka zloupotreba... Sve to u tonu otmene i ozbiqne otmenosti seoskih qudi jedne zemqe koja je ponovo stekla slobodu; otmene i ozbiqne otvorenosti koja je karakterisala Srbe toga vremena, dok 637

su slobodni seqaci iz Ugarske pokazivali izvesnu pla{qivost, koju im je ulilo okrutno ugwetavawe wihovih spahija i feudalnih gospodara... Pa{i} je uspeo da stvori jednu strana~ku doktrinu koja je odgovarala pozitivnim idealima Srba: demokratija, samouprava i razvijawe nacionalnih ciqeva u narodu... Pa{i}ev parlamentarizam bio je duboko ukorewen u naj~istijim srpskim tradicijama, u tradicijama srpskih seqaka koji su kritikovali odluke starih srpskih kneèva u Srbiji, a dva pokolewa docnije nadzirali birawe svojih poslanika.” (str. 63.) Po{to je turska okupacija dovela do socijalne homogenizacije srpskog naroda i pravne jednakosti pojedinaca, stvoreni su uslovi za ja~awe jedinstvene nacionalne svesti koju vi{e nije ugroàvala klasna diferencijacija. Vladaju}a klasa pripadala je nekom drugom narodu, tu|inskom, okupatorskom, pa je nacionalni otpor bio istovremeno i ekonomsko socijalni. Kako je pisao getingen{ki profesor Maksimilijan Braun 1939. godine, “Turcima je uvek bilo do toga da ne dozvole podizawe jednog socijalnog staleà koji bi u danoj prilici mogao da proizvede neko politi~ko vo|stvo. Stari feudalni sloj bio je bez ikakvih obzira iskorewen; jedino je sve{tenstvo bilo po{te|eno, pa ~ak i privilegisano, ali ipak jako potkresano u svom politi~kom uticaju i kulturnim mogu}nostima.” (str. 74.) Tako razvijena nacionalna svest je i dovela do oslobodila~kih ustanaka i ratova ~ija je direktna posledica stvarawe moderne srpske dràve. Ratni~ke tradicije su stvorile veliki ugled vojni~kom pozivu, ali se oficiri nikada nisu konstituisali u posebnu kastu nego su neprekidno predstavqali najvitalniji izraz seqa~kog narodnog duha iz koga su ponikli. Kako je zapazio zna~ajni nema~ki etnograf i antropogeograf Gerhard Volfrum u kwizi “Narodi i nacije”, objavqenoj u Kelnu i Gracu 1954. godine, “duboko ukoreweni ugled koji vojska uìva u srpskom narodu dolazi otuda {to je ona bila nosilac bojeva za oslobo|ewe i srpsko ujediwewe. Isprva regrutovana iz bandi (hajduka) i organizaciono obrazovana sli~no austrijskom frajkoru, ona je zadràla sposobnost da se vra}a partizanskom ratovawu. Odlu~no je bilo to da je vojska privukla ratni~ki aktivne elemente srpskog seqa{tva iz koga je regrutovan i oficirski kor, koji se dugo opirao ulasku u wega neseqa~kih slojeva gra|anske inteligencije.” (str. 83.) Ve}i broj stranih autora je uvideo istorijsku ulogu Srpske pravoslavne crkve u razvoju nacionalne svesti i o~uvawu dràvotvornih tradicija, me|u wima posebno Tiqandije, Edmon Plo{i, Rene Mije, Ami Bue, Ivan Kastelan, Ranke, Hefler i drugi. Tiqandije 1868. godine pi{e da su Srbi “hteli imati nacionalnu crkvu. Ili zato {to ih je mo} rimskog papstva uznemiravala, ili zato {to je ova mo} bila suvi{e udaqena da bi se oni mogli wom koristiti, oni su ra|e prihvatili Isto~nu crkvu, ustru~avaju}i se da se podvrgnu punom verskom uticaju... Tako odbacujemo problem koji su izvesni publicisti postavili, ne traìmo vi{e da li bi Srbija prvih vekova boqe u~inila da se pripojila Latinskoj crkvi, a preko Latinske crkve zapadnoj zajednici. Srbija je sledila svoju sklonost; narod isto~ni i predodre|en da igra ulogu na Istoku, prihvatio je kao svoje hri{}anstvo Istoka.” (str. 86-87.) Ranke navodi da su Srbi “upu}eni u hri{}anstvo od gr~kih u~iteqa koji su do{li bili iz Carigrada, i to u isto doba u kome su se razvila odstupawa 638

izme|u latinske i gr~ke crkve: oni su morali ispo~etka usisati odvratnost Anatolaca prema zapadwa~kim crkvenim formama, odvratnost koja, kad se jednom uvu~e, nikad se vi{e ne moè odstraniti.” (str. 89.) Pra{ki profesor Gerhard Gezeman je u svemu tome visoko cenio ulogu Svetog Save. “Savina najve}a zasluga sastoji se u tome da je on novoustanovqenu crkvu na~inio srpskopravoslavnom nacionalnom crkvom.” (str. 90.) Ali, u su{tinu tog pitawa kao da je najdubqe u{ao Maksimilijan Braun koji procewuje: “Balkanski Sloveni, pre svih drugih pravoslavni, nisu do danas jo{ na{li sasvim intimni odnos prema veri. Upore|en sa Rusom ili Poqakom, balkanski Sloven je verski sasvim indiferentan. Wegovo zauzimawe za crkvu po~iva gotovo uvek na drugim motivima, pre svega na politi~kim i nacionalnim rasu|ivawima. Uostalom, ne moè biti ni re~i o nekoj dubokoj religioznosti, ~ak i u smislu seqa~ke ritualne ose}ajnosti: “crkva je za popa”, na mnogo mesta kaè srpski seqak i ostaje, sa dobrom save{}u, daleko od we.” (str. 90.) Jozef Matl taj proces sagledava jo{ u vremenu sredwovekovne srpske dràve, pa izvodi slede}i zakqu~ak: “U vekovima sjaja i snage do{lo je do onoga, sve do dana{weg dana tipi~noga spoja dràvnih, nacionalnih i crkvenih interesa, do spoja dràve i crkve, vere i naroda. Tu leè koreni ne~uvene upornosti koju ovaj narod sve do dana dana{weg pokazuje u svom politi~kom i nacionalnom ìvotu.” (str. 103-104.) Na smeo na~in to pitawe razmatraju Gerhard Volfru, Matijas Bernat, Hjuston Stjuart êmberlen, [afarik, Jiri~ek, Toma` Masarik, Galeni{~ov-Kutuzov, Georgij Ostrogorski, Aleksandar Giqferding i mnogi drugi. U kwizi “Muslimani i hri{}ani”, objavqenoj 1877. godine, francuski publicista @an Onore Abdolenim Ubi}ani rezimira: “Za vreme pet stotina godina ropstva crkva je bila ta koja je spre~ila da se ugasi nacionalni ìvot (Srba). Ni varvarstvo otomansko, ni svoja sopstvena beda nisu mogli da uti~u na wihovu veru (da je mewaju). Na dnu wihovog neznawa i praznoverja ìvela je uvek jedna sveta iskra. Stara crkva je posvetila bila stare kraqeve, ona je bila gotova da pozdravi i nove dinastije (pisac misli na obnovqenu Srbiju). Bez ovih nepobedivih tradicija, bez ove vere i ove nade, dva pastira, dva ~uvara sviwa, Kara-\or|e i Milo{, mogli bi biti herojski ~etovo|e; oni ne bi mogli da pokupe okrwke ovog naroda i da oìve mrtve.” (str. 104-105.) Sli~nu ulogu u o~uvawu srpske nacionalne svesti Srpska pravoslavna crkva je imala i na austrougarskim prostorima, na kojima je ìveo srpski narod. @estoko se suprotstavqala katoli~kom prozelitizmu i sa svojim sve{tenstvom predstavqala politi~kog predvodnika Srba. Jozef Gedlih je o tome pisao: “Samo versko ispovedawe, kao naro~ito pravoslavqe kod Srba i Rumuna, predstavqalo je i tada i docnije jo{ uvek najja~i za{titni nasip protiv mayarizirawa, a to pak naro~ito samo u slu~aju seqa~kih masa, koje su tada, pa i posle, sasvim stajale pod autoritetom wihove nacionalne crkve.” (str. 114-115.) O tome na razli~ite na~ine pi{u ma|arski istori~ar [viher, nema~ki Lorenc, pruski Najgebaur, austrijski Anton [pringer i Jozef Gedlih, pa i nema~ki srbomrzac Hans Ibersberger, kao i Ma|ari Nikola Veselewi i Bela Pogawi i Francuzi [arl Loazo i Leroa Golije. 639

Kosti} poseban zna~aj pridaje i fizi~koj samoodbrani Srba od nasilnika i neprijateqa i wihova sredstva otpora od kojih su osnovna li~na osveta, hajdu~ija i ustanci. Srbi su od malena odgajani da se svaki turski zlo~in mora osvetiti, prvo pojedina~no a onda i uop{te, onaj najve}i, kosovski. Osveta Kosova kao zavet predaka preno{en je s kolena na koleno. Sve ovo su bile moralne obaveze najvi{eg ranga i odstupawe od wih dovodilo je do javnog prezira prekr{ioca. Srpska osvetoqubivost je Turcima ulivala strah u kosti, pa je ~esto delovala kao preventivna mera i odvra}ala Turke od preteranog nasiqa. Samo Srbima je svojstvena narodna poslovica “ko se ne osveti, taj se ne posveti.” Kad je re~ o hajducima, ostalo je zabeleèno da ih je Ranke smatrao vernim, po{tenim i velikodu{nim nacionalnim borcima. Nema~ki etnolog Sigfrid Kaper u studiji o hajducima, objavqenoj 1867. godine, pi{e: “Za Ju`ne Slovene, za Srbe i Bugare, hajduk je ustvari ~uvar i za{titnik prava javne bezbednosti. On je osve}ena li~nost i wegovo ime je ~asno ime. Ispo~etka su hajduci proisticali iz hri{}anskog stanovni{tva gradova i sela, kao pojedini odva`ni qudi koji su se velikodu{no odricali mira i zadovoqstva doma}eg ogwi{ta, i bilo sami ili u dru{tvu qudi istih misli, obilazili zemqu da bi, kao neka vrsta dobrovoqne policije, priticali u pomo} svojim verskim i narodnim drugovima protiv silovitih gospodara, ~ak protiv samih pa{a; ako je bilo dockan za pomo}, da im stvore mir i zadovoq{tinu. To je bilo, tako re}i, zlatno doba hajdu~ije. Qudi iz najboqih porodica nisu se ustru~avali da se podvrgnu wenim neda}ama, da ceo svoj ìvot provedu u pokretu i begu, bore}i se sa turskim vlastima ~itave pokrajine, i da naposletku kao nagradu za ìvovawe puno odricawa i opasnosti dobiju pesmu koja ih hvali. Docnije se hajdu~ija regrutovala iz onih koji su sami bili povre|eni turskim nasiqem... Oni su odabrali permanentnu borbu i od osvetnika li~nog izraste osvetnik celine.” (str. 136.) Kaper posebno detaqno izlaè moralne odlike hajduka koje su im pribavqale veli~inu i besmrtnost, “slavu mu~enika i prvoboraca pravoslavnog hri{}anstva... Disciplina je od hajduka zahtevala savesnu ~estitost i nepomu}enu moralnu ~istotu. Ni jedan hajduk ne sme ne{to sam na svoju ruku da preduzme, ne sme samom sebi neku korist da stekne. Dobro i imovina svojih verskih i narodnih drugova, to je za wega svetiwa. Obi~na kra|a, izvr{ena ~ak prema Turcima, ~ini ga ne~asnim i kao posledicu donosi wegovo iskqu~ewe iz druìne. Data re~, pod zakletvom ili ina~e, nepovredna je, i on je tako ~vrsto drì, da se ni Tur~in ne ustru~ava osloniti se na datu hajdu~ku re~. Nad sve je za hajduka nepovredna ~ast i bezbednost èna. On je u tom pogledu pravi vitez. Ako povredi te principe, ubi}e ga ukoliko on sam sebi ne presudi... Ima hajduka, koji posle ~etovawa od vi{e godina vrate se za neko vreme ili zauvek normalnom ìvotu... To su onda qudi koje narod jako ceni, koji se odlikuju telesnom i duhovnom okretno{}u, traèni savetodavci, mudri branioci i dejstvotelni pomaga~i potla~enih. Oni sa~iwavaju va`nu kop~u u lancu oslobodila~kih ratova koji su se pripremali; oni su najìvqi nosioci politi~ke i nacionalne propagande.” (str. 136-137.) Hajdu~ija je odràvala i razvijala vite{ki duh, a u ustancima je predstavqala osnovu narodne vojske. Wen specifi~an oblik su uskoci i kraji{ki grani~ari. Weno postojawe je dokazivalo da zapravo rat protiv Turaka nikada nije ni prestajao. O srpskim hajducima s velikim simpatijama su pisali nema~640

ki nau~nici Gerhard Gezeman, Fridrih Helvald, Bek, [tatmiler i Matijas Vernet, pa francuski Alfons de Lamarten, Ksavije Marmije, Selest Kurijer, Edmon Plo{i, @ak Ansel, kao i italijanski Atilio Bruniolti, \uzepe Brabanti, Karlo Sforca, Arturo Kronija, An|elo Perni}e, potenciraju}i wihov zna~aj za odràvawe srpske nacije. Engleski arheolog Artur Yon Evans ih poredi sa Robinom Hudom. Od slovenskih nau~nika najlep{e tekstove o srpskim hajducima napisali su Rus Andrej Sirotiwin, êh Mahal i na{ Vladimir Dvornikovi}. Ve}i narodni ustanci izbijali su povremeno i Srbi su uglavnom nastojali da ih usklade sa aktuelnim dejstvima neke hri{}anske vojske u blizini, pre svega ruske, austrijske, ma|arske ili mleta~ke. Najve}i srpski ustanci su vrlo ozbiqno obra|eni u svim zna~ajnim svetskim istorijama. Kosti} opet citira Rankea, Dobrova, Kanica, fon Rajovica, [afarika, Taqandija, Montegija, Edmunda Spensera, Gervinusa, Redliha, Kobera, [tatmilera itd., ali nama ovde izgleda najinteresantnijim citat Bewamina Kalaja: “I minu vreme svetlosti, nestade srpske sredwovekovne dràve, pa se ~inilo kao da je srpski narod definitivno zbrisan iz reda ostalih naroda. Ali u po~etku najnovijeg doba privla~i na{u pa`wu takva pojava, kojoj ravne ne moè da pokaè istorija sveta. Posle stoletweg ratovawa budi se jedan narod i izdiè do narodne samosvesti: pri ~emu je, besumwe, za najzanimqivije i najpou~nije to, {to posle dugotrajnog tla~ewa, pod kojim umalo srpsko narodno bi}e sasvim ne i{~eznu, prost narod, svojom snagom i bez tu|e pomo}i, crpe}i odu{evqewe iz starinskih tradicija... a nemaju}i ina~e ne samo najpotrebnijeg ure|ewa za ostvarewe sna`nog pokreta, nego ~ak i li{en najprimitivnijih pomo}nih sredstava, ipak godinama produùje borbu protiv mnogo nadmo}nije turske sile, i {to onaj prost svet postade toliko sposoban da opet bude narod i da sebi stvori nezavisnu dràvu, koja odgovara modernim zahtevima. To su Srbi izvojevali u po~etku XIX veka, svojom revolucijom, u kojoj su istrajali, da se tome moramo diviti.” (str. 151.) Ruski istori~ar Dobrov krajwe plasti~no opisuje po~etne borbe, pa kaè: “Kakvu stra{nu sliku nejednakosti predstavqa nam po~etak borbe. S jedne strane mi vidimo mnogobrojnu vojsku, koja pridolazi sa svih strana, regularna vojska ve{ta boju, odli~no naoruàna, silnom artiqerijom kojom se uvek proslavqala turska armija; s druge strane gomila seqaka, zanatlija, trgovaca, otrgnutih od pluga, od zanatlijskog oru|a, od banka trgova~kog, qudi potpuno neupu}enih u ratnu ve{tinu, naoruànih ispo~etka buzdovanima, jataganima... I pri toj celoj nejednakosti gola {aka tih seqaka, zanatlija i trgovaca, rukovo|ena Kara|or|em, poloìla je trajne osnove nezavisnosti Srbije.” (str. 152.) U narednom poglavqu kwige Kosti} razmatra kulturne osobenosti Srba. Tako se poziva na poqskog pravnog istori~ara Ma}ejevskog koji govori o visokom nivou srpskog i ruskog obrazovawa u sredwem veku, o ~emu svedo~i pre svega likovna umetnost. Veoma je va`na ~iwenica da je obrazovawe bilo na sopstvenom a ne tu|inskom jeziku kao kod zapadnoslovenskih naroda. [afarik i Jiri~ek isti~u, s pohvalama, razvijenu srpsku sredwovekovnu kwièvnost, a Luj Leè visok civilizacijski nivo u vreme Nemawi}a. Fridrih fon Helvald je u svojoj kwizi “Kulturna istorija”, objavqenoj u Augzburgu 1877. godine pisao da “Srbija stoji u svim svojim ustanovama ~itavo nebo iznad Turske i ~ini najvidqivije napore da dostigne ostale narode Evro641

pe.” (str. 160-161.) Gerhard Gezeman tvrdi da “nema jo{ ni danas nijednog naroda u Evropi, koji bi sve do posledweg seqaka, znao vi{e o svojoj pro{losti, nego srpski narod.” (str. 162.) Kad je re~ o pravnim spomenicima interesantno je opet mi{qewe Ma}ejevskog koji kaè: “Sem kod Srba... ja nisam nigde mogao da na|em ni traga u pravima ostalih vizakarpatskih Slovena.” (str. 167.) On posebnu pa`wu poklawa Du{anovom zakoniku pa zakqu~uje: “Ako posmatramo duh i unutra{wu vrednost ovog prava uop{te, to moèmo slobodno izjaviti da ono me|u slovenskim pravima koja smo dosad poznavali i ocenili drì sredinu. Ono nema, istina, blagost kao poqsko ili rusko pravo, i nema tako dobar izbor kao ~e{ko pravo, ali se moè potpunije i temeqitije izlagati; ono je vi{e napisano u slovenskom narodnom duhu nego ova druga. To proizilazi iz ~iwenice, da je ono mawe primalo uticaje stranih prava nego kao ova druga, naro~ito ~e{ko.” (str. 162.) Otuda i wegov sud da je srpsko pravo najnacionalnije u odnosu na sva druga slovenska prava. Veliki broj stranih autora je isticao zna~aj narodnih pesama za odràwe srpske nacije. Tako, na primer, Oto fon Pirh navodi: “Moralno odràwe, pak, ima srpski narod da zahvali wegovoj sopstvenoj duhovnoj snazi, tu nije delovala nikakva spoqna okolnost. Veliko juna~ko doba nacije ìvelo je u wenom pam}ewu i daqe, i nosilo se od usta do usta, od pasa na pas, u narodnim pesmama, koje dugo vremena behu neosetno blago nacije, gotovo tajno, a tek u najnovije doba posta{e poznato ostaloj Evropi. Tako je uspomena na pro{lost potirala bol i sram sada{wosti, ali dobi tako|e svest da je narod bio veliki i da moè biti veliki.” (str. 174.) Posebnu ulogu su odigrala i veli~anstvena dela sredwovekovne arhitekture i slikarstva, po kojima Srbi nisu nimalo zaostajali za najcivilizovanijim narodima tog vremena. Tu nikako nije re~ samo o kopirawu vizantijskih ili latinskih uzora. Srbi su o~igledno jedan od evropskih naroda koji su prvi stekli nacionalnu samosvest. Ipak, tu je najzna~ajnija ~iwenica da srpska nacionalna svest podrazumeva jedinstvo celokupnog naroda na svim wegovim prostorima, {to nije slu~aj s gotovo nijednim drugim evropskim narodom. Od srpskog naroda su otpadali samo oni delovi koji su ispoqavali istorijsku i moralnu slabost prihvataju}i nazore i ideologiju okupatora, pa se tur~ili ili pokatoli~avali. Ali, svojim otpadni{tvom osnovnu srpsku nacionalnu maticu su samo snaìli i ~eli~ili, iako su je u ~isto kvantitativnom smislu smawivali. U kwizi “Balkan”, objavqenoj u Jeni 1924. godine, poznati nema~ki publicista Avgust Kober supsumirao je na slede}i na~in rezultate istraìvawa moderne evropske nauke o nacionalnoj samobitnosti srpskog naroda, tvrde}i da su Srbi ve} u desetom veku imali izraène elemente nacionalne svesti: “Prirodna organizacija Srba proistekla je iz wihovog jakog nacionalnog ose}awa i iz zadruge, one patrijarhalne porodi~ne vlasti, koja se {iri u zajednicu rodova i plemena i do kraqevstva, koje je na~elno demokratsko, ako ho}emo da upotrebimo evropski izraz na ovu osobenu dràvnu formu, u kojoj se zajedno i slobodno povezuju u jednu zajednicu ciqa qudi jednakih prava, jednakih nacionalnih ose}awa koji teè istim idealima. Ova trezvena, prakti~na zajednica ciqeva, kod koje deluje povezuju}i sna`na nacionalna svest ili ose}aj rase, bez zaokoli{avawa o bilo kom dràvnom idealu, ova organski for642

mirana snaga, odràla je Srbe uvek slobodnim, relativno ~ak i pod turskom vla{}u, dok su Hrvati podlegli evropskoj civilizaciji, a ostale balkanske dràve ja~im neprijateqima. Ova snaga je u X veku ve} zdruìla mnoga srpska plemena u zajedni~koj borbi protiv Bugara.” (str. 198.) On smatra da srpstvo, “zahvaquju}i svom elasticitetu izme|u forme i snage, ne samo {to je dobro prekuìlo tursku vladavinu, nego je ~ak poja~ano iza{lo iz ove {kole patwi.” (str. 199.) Interesantno je na koji na~in Francuz @or` Pero 1869. godine prikazuje neke upe~atqive crte srpskog nacionalnog karaktera koje su bitno doprinele samoodràwu nacionalne svesti u uslovima najteìh isku{ewa. On kaè: “Svi koji poznaju ovu zemqu jednodu{ni su u tome da je jedna od wenih glavnih snaga kohezija. Srbi izgledaju hladnije nego Jelini, oni nemaju wihov àr propagande, wihov nemiran i bu~an entuzijazam. Ali, da bi bili uzdr`qiviji, nacionalna pasija nije kod wih mawe ìva, oni znaju boqe da se organizuju, oni ra|e `rtvuju svoje li~ne rivalnosti. Kod Srba se ne nalazi ona egoisti~na ta{tina koja odbija svaku mogu}nost saradwe, ona li~na ambicija koja je jo{ u herojsko vreme i u starini uvek spre~avala Grke da se ujedine u zajedni~kom naporu, i zbog koje bi bili izgubqeni po~etkom ovog veka da nije Zapad intervenisao. Srpski narod, otkad ima poverewa u svoje stare{ine, zbija se oko wih i slu{a pokorno na podstrek koji mu daju. To je jedna crta nacionalnog karaktera koju svedo~i sva istorija moderne Srbije.” (str. 217.) Herman Vendel, nema~ki politi~ar i publicista, 1925. godine je pisao da je Vuk Karayi} najvi{e doprineo definitivnom uobli~avawu srpskog nacionalizma tako {to je wegovom istorijskom nasle|u dao specifi~niji pe~at francuske buròaske revolucije i ideje nema~kog romantizma. On na osnovu toga zakqu~uje: “Nov srpski nacionalizam nije poznavao, kao {to je to ispo~etka bio slu~aj kod Hrvata, ograni~ewe na istorijske klase, niti razliku izme|u roda i naroda, izme|u populus i nacio, izme|u naroda kao etni~ke i kao politi~ke jedinice, nego je kr{ten vodom demokratije, bratski obuhvatio sve Srbe pod samo jednim uslovom da su ba{ Srbi.” (str. 219.) Nije nimalo slu~ajno austrougarski diplomata baron Muslin, koji je bio glavni redaktor ultimatuma Srbiji posle Sarajevskog atentata, isticao u svojim memoarima, objavqenim u Minhenu 1924. godine da je “nacionalna ideja kod Srba bila razvijena kao kod jedva kojeg drugog naroda.” (str. 224.)

2. Strani autori o karakteristikama srpskog naroda Kolektaneju “Srbi u o~ima stranaca” Kosti} je objavio u dve kwige u [vajcarskoj. Prva je {tampana 1968, a druga 1972. godine. U prvoj kwizi autor prikazuje {ta su strani autori pisali pre svega o spoqnom izgledu, hrabrosti i plemenitosti Srba prema poraènom neprijatequ. U predgovoru isti~e da je bio posebno motivisan da prikupqa autoritativna strana mi{qewa o Srbima, “u trenucima na{e najniè nacionalne digresije, kad je izgledalo da je nastao sumrak srpstva, kad nas je svak izdao, svak napadao i grdio, kad su se srpstva odricali oni koji su imali da ga reprezentuju, kad su se odvojile od srpstva ~itave pokrajine sa zamerkama koje vrlo ~esto nisu opravdane (naro~i643

to ne od Crnogoraca), kad su na{a nebra}a i na{i najve}i krvnici posle fizi~kog tamawewa na stotine hiqada, po~eli da nas moralno diskredituju i ìgo{u svim nedozvoqenim sredstvima.” (str. 3.) Kosti} je ponosan {to u celoj svetskoj literaturi nije na{ao ni traga da se neko lo{e izraàvao o fizi~kom izgledu Srba a pogotovo da ih je smatrao degenerisanim ili ru`nim narodom. Na osnovu vi{e zabeleènih svedo~anstava Konstantin Jiri~ek je na koncizan, jasan i pregledan na~in zakqu~io da “Srbi i Srpkiwe sredweg veka behu lepi qudi s pravilnim crtama... Protivno glatko izbrijanim Italijanima, Grci, Srbi, Bugari i ostali narodi Isto~ne Evrope nosili su dugu bradu i kosu... Pesni~ki ideal be{e èna otvoreno zlatne boje, kao i u delima klasi~ne starine... Na starim freskama i u opisima prikazuju se Srbi i Srpkiwe kao lepi i visoki qudi s pravilnim crtama... Srbin Bosanac je po rastu i danas vi{i od Srbina iz drugih krajeva... Vrlo malo podataka imamo iz sredweg veka o boji kose i koè. Pored sme|e i crne kose, koja preovla|uje, ima jo{ i danas plavih qudi, pa i na jadranskoj obali, u Arbaniji i u Ma}edoniji. Po kazivawu gr~kih pisaca, slovenski do{qaci u VI i VII veku behu prete`no svetle kompleksije, dok su Srbi danas, posle dvanaest vekova, najvi{e tamne kompleksije.” (str. 26.) O~igledno je da su Srbi asimilovali zate~ene balkanske starosedeoce i tako preuzeli i neke wihove rasne odlike, {to u srpskom narodu i u biolo{kom a ne samo kulturnom smislu, poprili~no koristilo da budu, kako zapaàju neki kasniji autori, nacija zdravih i jakih qudi, obdarenih razumom, ~a{}u i izdr`qivo{}u. O srpskoj narodnoj no{wi veoma se lepo izraàvaju nema~ki putopisac Kol i etnolog Lajst, dok su francuski slikar Teodor Valerio i pesnik Teofil Gotje wome prosto zadivqeni. “Veliki Majerov konverzacioni leksikon”, objavqen u Lajpcigu i Be~u 1909. godine u dvadeset tomova kao da je sintetizovao prethodno objavqene podatke etnografa Lorenca Difenbaha, Atilia Bruzialtija, Aleksandra Hek{a i drugih. U navedenom leksikonu stoji: “Tipi~an Srbin, naj~e{}i u Hercegovini, visok je, {irokih ple}a, glava dobro proporcionalna, ~elo lepo sa~iweno, nos ~esto orlovskog kroja, kosa plava, o~i svetle do graoraste. Tamni me{ani tipovi su ~esti, ali i oni sa~uvaju visoku priliku.” (str. 31.) [to se Srpkiwa ti~e, najupe~tqivije svedo~anstvo je ostavio 1928. godine Fridrih Vali{ koji je pisao: “U Srbiji i Crnoj Gori vi|a se vanredno veliki broj lepih èna. Sa ~u|ewem na}i }ete u bedi i prqav{tini jedne brdske kolibe ène klasi~ne lepote. Priroda tu, ne biraju}i, dariva iz nekog punog izobiqa, najodabranije darove. Neuporediv je slobodan, veliki pogled tamnih o~iju izme|u dugih trepavica, a ispod o{tro izrazitih obrva. Izme|u usana lako izvijenih svetle se pravilni, ble{te}i beli zubi. Lice je obavijeno tamnim talasima kose koja se povija... Me|u ènama video sam kao ~esto ranije u srpskim brdima, neke ~ija me lepota savladava kao neki veliki doga|aj.” (str. 31.) Mnogi autori su pisali i o specifi~nim osobinama Srba iz razli~itih srpskih zemaqa, a Kosti} posebnu pa`wu poklawa izlagawu rezultata antropolo{kih i antropometrijskih istraìvawa koja pokazuju da Srbi spadaju u rastom najvi{e narode Evrope, kao i da imaju najve}i mozak s obzirom da im je prose~ni kapacitet lobawe 1.542 cm, dakle 136 cm vi{e nego kod Slovenaca koji imaju 1.406 cm, êsi 1.415, Poqaci 1.440, Ma|ari 1.437, Nemci 1.489, Rumuni 1.478, Holan|ani 1.382. itd. 644

O srpskoj hrabrosti i juna{tvu jednostavno nema spora u svedo~ewima savremenika raznih istorijskih doga|aja, analizama nau~nika i pripovedawima putopisaca. Kosti} prikaz takvih mi{qewa po~iwe [afarikovom konstatacijom da je hrabrost bila i ostala jedna od najva`nijih pozitivnih karakteristika srpske nacije. Te vrline im nikada nije nedostajalo. Hrabrost i ratobornost Srba zadivila je ne samo Konstantina Jiri~eka, nego i austrijskog generala Jozefa Arnima Knapa. Me|utim, i oni se prvenstveno naslawaju na svedo~ewa Gligorija Camblaka i Jovana Kantakuzena, kao i Di Kanà, [lica, Popa Dukqanina, Rafaelija itd. Feliks Kanic iz toga zakqu~uje: “Kao i danas, tako je i po vizantijskim izvorima koji su uvek Slovene strogo ocewivali, hrabrost je bila istaknuta vrlina Srba. Istorija pri~a o mnogim srpskim qudima koji su se snagom, hrabro{}u i po`rtvovano{}u pokazali dostojnim mesta pored heroja svih naroda.” (str. 53.) Jozef Holo~ek je jo{ ubedqiviji i odre|eniji: “Srbi su hrabro vojevali u turskim armijama i u nema~kim (austrijskim) bili se i mrvili kao gladijatori i nisu davali pardona... Vaqan junak za ~udo, srpski narod sam je na sebi posvedo~io najvi{e sva juna{tva, sli~no samoubici.” (str. 57.) Interesantno je slu`beno zapaàwe austrijskih oficira o karakteristikama srpskih vojnika iz 1747. godine na koji ukazuje Radoslav Gruji}. “To su lepi qudi, visoki, neu~eni ali bistra uma, hrabri su junaci kao stvoreni za boj, samo ih treba umeti disciplinovati. Nipo{to im ne treba staviti za stare{ine mla|e nego starije i iskusnije oficire, koji }e s wima uqudno postupati. Ne smeju se {ibati bez velike nu`de; ako to ipak nekad ne moè da se mimoi|e, treba prvo obavestiti one koji me|u wima uìvaju ugled, da bi se oni uverili o potrebi kazne i s wom se sloìli.” (str. 57.) Sli~nog je mi{qewa i Fridrih fon Taube kad govori o slavonskim Srbima: “Po{to imaju jako i zdravo telo, koje podnosi sve neugodnosti, vru}inu i hladno}u, glad i è|, besane no}i i duge stalne mar{eve, to ovaj hrabri i sr~ani narod izgleda kao stvoren za rat. Ceo wegov ìvot je surov, i od ìvota razneènih naroda razlikuje se kao nebo i zemqa. Ni{ta tako ne vole kao oru`je, kojim se marqivo ve`baju od ranog detiwstva.” (str. 57-58.) Kosti} daqe navodi mno{tvo pojedina~nih svedo~ewa, ocena i izve{taja o konkretnim istorijskim doga|ajima i upe~atqivosti srpskog u~estvovawa u wima. Ovde je mo`da posebno zna~ajno, primera radi, objasniti vi|ewe francuskog publiciste Rene Pinona povodom srpskih vojni~kih podviga u Prvom balkanskom ratu: “Prirodno je bilo da sva srpska srca vibriraju kad slu{aju o sjajnim delima svoje bra}e koja su obnovila podvige legendarnih heroja, proslavqene u narodnim pesmama koje stari bardi opevaju àlosnim glasom uz gusle, i koja su osvetlila, posle toliko vekova, heroje umrle na Kosovu okolo kraqa Lazara. Ali ovoga puta ne behu epska pripovedawa pesmom ulep{ana koja su tekla od usta do usta; to su bile autenti~ne vesti o heroizmu i o pobedama srpskim, potvr|ene sa trista turskih topova koji su pore|ani u Beogradu uzdu` stare tvr|ave. Treba znati va`nost koju ima u vaspitawu i u kulturi srpskoj krvava uspomena sa Kosova poqa, da bi se razumela revnost srpskih trupa i uzdignuto odu{evqewe cele nacije zbog jedne pobede, koja za svagda bri{e ponièwe poraza od 1389. Mora je pritiskivala rasu; ona je najzad i{~ezla: veliki primer za narode koji o~ekuju od istorije potrebne reparacije.” (str. 75.) 645

Ni neprijateqi nisu {tedeli re~i pohvale srpskoj vojsci. Glavnokomanduju}i turske vojske u Makedoniji u toku Prvog balkanskog rata Ali Giza pa{a izjavqivao je da je srpski vojnik najboqi na svetu, a Galib pa{a se àlio da mu je nemogu}e da od srpske vojske otme makar stopu zemqe. U telegramu koji je Yavid pa{a 1912. iz Bitoqa uputio u Carigrad stoji: “Srpski vojnik je nepobediv, ne moèmo ni{ta protivu Srba. Srpski seqak je bez poroka, neàn i velikodu{an. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato {to je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.” (str. 92.) A u toku Prvog svetskog rata austrougarski feldmar{al fon Borojevi} jadikuje nad tu`nom sudbinom razbijene vojske svoga cara, pa kaè: “Srbi se bore do besvesti, oni su ~udni borci; agresivniji, divqa~niji i energi~niji od Rusa; imaju vi{e inicijative i samostalnosti. Oni hvataju neprijateqa noktima i zubima.” (str. 98.) Nije nimalo slu~ajno u septembru 1915. godine nema~ki general - feldmar{al August fon Mekenzen upozoravao svoje vojnike: “Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijateqa, opasnog, ìlavog, hrabrog i o{trog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i `rtvuje do posledweg. Pazite da vam ovaj mali neprijateq ne pomra~i slavu i ne kompromituje dosada{we uspehe.” (str. 98.) Jovan Du~i} u emigrantskom izdawu svojih sabranih dela, koja su posthumno 1951. godine {tampana u îkagu navodi re~i koje mu je pred ve}im brojem svedoka uputio austrijski princ i ma|arski mar{al nadvojvoda Josif Habsbur{ki: “Srpska vojska je prva i najhrabrija vojska u Evropi. Ja to znam iz sopstvenog iskustva, jer sam s wom po{ao da ratujem na Dunavu. Gospodo, re~e princ, {to ste mi u~inili toga dana: posle borbe koja je trajala svega pola sata, vi ste uni{tili moju diviziju. Ja sam od toga momenta postao izli{an... Moji bataqoni su bili potpuno zbrisani va{om uàsnom vatrom. Verujte da ne preterujem kad kaèm da je srpska vojska prva na svetu.” (str. 98-99.) A nema~ki list “Teglihe Rund{ad” pisao je 6. decebra 1917. godine: “Vojska male Kraqevine Srbije predstavqala je u po~etku rata ne{to najboqe {to je ikada jedna mala i kulturno umnogome nazadna dràva stvorila na vojni~kom poqu. Odli~no organizovana, sjajno i najmodernije naoruàna, ozbiqno i temeqno obu~ena, sa velikim i skora{wim ratnim iskustvom, jednostavna i odu{evqena za narodnu ideju Velike Srbije; hrabra do po`rtvovawa i puna pouzdawa u pobedu, takva je srpska ubojna sila u{la u rat. Ona se borila sa besprimernim po`rtvovawem i silnom uporno{}u, pa ~ak i pri propadawu okitila slavom svoje zastave. Srpski vojnik je bio dostojan protivnik i srpska se vojska u povoqnim prilikama mogla vi{e puta pokazati i nadmo}na. Pravi~nost, ~ak i prema ina~e mrskom neprijatequ, zahteva da se to prizna javno i utvrdi.” (str. 108.) U dnevnoj zapovesti nema~kog kajzera Vilhelma pred upu}ivawe wegove armade na srpski front stajalo je: “Junaci! [aqem vas u novi rat protivu jednog malenog ali veoma hrabrog naroda. To su Srbi, koji su za vreme tri nedavna i vrlo te{ka okr{aja sa Turskom, Bugarskom i Austro-Ugarskom pruìli svetu dokaza o najubedqivijim vrlinama i sjajnim vojni~kim sposobnostima, i koji su, na svojim zastavama, uprskanim krvqu, upisali tokom ~etiri godine samo nenadma{ne i slavne pobede.” (str. 116.) 646

Mnogo vi{e divqewa srpskim vojnicima izrazili su saveznici. Objavqen je u kwigama i {tampi ogroman broj hvalospeva, ali nam se ~ini da bi ovde bilo dovoqno citirati {to je Ledi Peyet napisala u izve{taju koji je 1916. godine, kao supruga britanskog ambasadora u srpskoj prestonici, podnela Engleskom komitetu za pomo} Srbiji: “Moè biti da je rano da procewujemo kakvo }e mesto Srbija imati u budu}nosti. Za sada je daleko kraj i svr{etak. Srbija ima prava da povrati sve {to je izgubila. Patwe koje ona preìvqava prevazi{le su svu veli~inu koju je u ratovima izvojevala, heroizam kojim se izdvajala. Pored Srba sam bila {est godina, ali mogu re}i da sam ih tek sad upoznala (1916., maja). Posmatrala sam wihov samopregor i otpornost kroz sva isku{ewa koja su ih sna{la, ali nisam naslu}ivala tajanstvenu silu srca srpskog seqaka-vojnika, mu~eni{tva wegovog tela se}a}e me na du{u koja uvek trijumfalno likuje. Ni smrt, ni mu~eni{tvo, ni razo~arewe u saveznika koji na vreme ne do|e vreko Soluna, ne behu u stawu da skrhaju onaj nepolomqivi heroizam u du{i srpskoga vojnika. U povla~ewu ostalo je sto pedeset hiqada mu~enika Srba samo u Albaniji. Kolona slomqenih heroja kora~ala je iz poraza u poraz, no wen vojnik ne prima poraze, uzdiè se iznad bola, ne àli se, trpeqiv je. Kao borac kome nema ravna, on veruje i peva, zato po{tujem i divim se srpskom vojniku. Mnoge zemqe mogu imati dobre vojnike, ali sumwam da se mogu pohvaliti borcem koji bi ratovao zadovoqan jednim hlebom nedeqno! Saveznici i sami uvi|aju da je takvom narodu su|eno da na Balkanu igra ve}u ulogu, no {to je imao u pro{losti.” (str. 129.) Kosti} ovde navodi i izvanredan citat anonimnog engleskog diplomate, koji je preuzeo od prote Du{ana Popovi}a, kojim se daje izvanredna ocena karaktera srpskog naroda: “Srpski narod je psiholo{ki jak. On ima toliko sjajnih osobina, da neverovatnom brzinom osvaja. Ima izvanredne asimilatorske mo}i. On je demokrata u naj{irem smislu. On je slobodouman na jedinstveno pametan na~in. Ne surov kao pobedilac, ve} korektan kao gospodar; vi{e drug no zapovednik, koji uspeva da ulije respekt prema sebi ~ak i od gorskih divqaka, {to su Arnauti. Stra{an kad se sveti, Srbin je miran i qubazan kao prijateq. On prvi pruà ruku, postaje brzo intiman, biva iskren i predusretqiv na intiman na~in.” (str. 130.) U nastavku kwige Kosti} daje i nekoliko svedo~ewa o juna{tvu Draè Mihajlovi}a i wegovih boraca u Drugom svetskom ratu, insistiraju}i da se ina~e tim pitawem nije podrobnije bavio, s obzirom da su se Radoje Kneèvi} i Kosta Pavlovi} posvetili prikupqawu stranih mi{qewa o ulozi srpskih ~etnika u Drugom svetskom ratu. On kao poseban kuriozitet navodi da se veoma pohvalno o srpskim ~etnicima izrazio istaknuti nema~ki komunista Franc Borkenau u kwizi “Svetski komunizam”, koja je objavqena u Bernu 1952. godine. Borkenau je veoma objektivan pri analizi i komentarisawu ~iwenica, pa tako na jednom mestu kaè da je nekoliko dana po okupaciji Jugoslavije 1941. godine zapo~eo srpski ustanak, i to 10. maja, kada je “Mihajlovi} na Ravnoj Gori razvio barjak otpora. On je time prosledio delo srpske revolucije od 27. marta, i uskoro polete{e srpski seqaci pod wegove zastave... Neverovatno brz razvoj srpskog ustanka po~ivao je na wegovoj temeqnoj pripremi u miru. Mihajlovi} nije bio tvorac ~etni~kog pokreta, koji ga je proglasio vojvodom.” (str. 146.) Za samog Mihajlovi}a kaè da je slavni i svetski priznati prvi evropski gerilski vo|a, kao i da su mu nedostajale politi~ke sposobnosti, ali je bio izrazit patriota i vojni~ki visoko obdaren. 647

Italijanski istori~ar i oficir, u~esnik Drugog svetskog rata Salvatore Loj pisao je o srpskom ~etni~kom ustanku u kwizi “Jugoslavija 1941.” objavqenoj u Torinu 1953. godine, pa na jednom mestu kaè da je ~etni~ki pokret “postajao sve gu{}i (sve ~e{}i). Ona nevidqiva zavera koja je u~inila da se poveù Srbi, ina~e predmet hrvatske mr`we, oni, bri`no izatkani spojevi izme|u raznih centara konspiracije, u~ini{e da se, pre nego se i pojavio ~as ustanka, predstavi na popri{tu borbe, kao ~arolija, jedna organizovana i sposobna vojska, pre svega jedan naoruàn narod bora{e se u ratu za svoju egzistenciju sa odlu~nom uporno{}u. Srbi su zaista imali u pogledu organizacije iskustvo vi{e nego vekovno. êsto u svojoj istoriji, naro~ito u eposi divqeg turskog gospodarewa, bili su prinu|eni da napuste svoja skromna prebivali{ta da bi obrazovali oruàne ~ete.” (str. 147.) Poput Loja, italijanski oficir Mauricio Bosi opisuje hercegova~ke ~etnike pa kaè da je ipak “neka duhovna misteriozna snaga dràla zajedno ove qude, vi{e nego komanda, snaga koja je zra~ila od stare{ine, i jo{ jedna ideja: ideja srpske otaybine, srpske krvi, srpskog naroda.” (str. 149.) Prvu kwigu Laza Kosti} zavr{ava dokazuju}i na osnovu stranih izvora da Srbi predwa~e u plemenitom odnosu prema neprijatequ koga pobede u ratu, kao i prema ratnim zarobqenicima. U svojoj prapostojbini Srbi nisu imali instituciju ropstva, pa vizantijski istori~ar Mavrikije svedo~i da su svojim zarobqenicima prepu{tali da sami odlu~e da li }e se slobodno vratiti ku}ama uz izvestan otkup ili se prikqu~iti Srbima kao slobodni i ravnopravni qudi. Dakle, nisu se pona{ali kao varvari, a i [afarik navodi da su po{tovali neka svoja ratna pravila prema zarobqenicima, civilima, slabim i nemo}nim, crkvama itd. I sredwovekovni srpski hajduci i uskoci striktno su se pridràvali vite{kog kodeksa ~asti. Leopold fon Ranke je pisao da se srpski hajduci “moraju pohvaliti zbog (svoje) vernosti, ~estitosti, velikodu{nosti.” (str. 168.) Ranke pi{e i kakva je bila disciplina srpskih ustanika Kara|or|evog vremena: “ Zabranu pqa~kawa tako je strogo shvatio Kara|or|e kad je Beograd bio zauzet, da je dvojicu koji su se ogre{ili o tu zabranu ubio i posle wihove le{eve obesio na gradskim kapijama. Gostoprimqivo je primio one koji su se iz tvr|ave uputili pod wegovu za{titu.” (str. 170.) U svojim “Zapisima s putovawa”, objavqenim u Parizu 1835. godine, znameniti francuski kwièvnik i nau~nik Alfons Lamartin divio se ratnoj ~asti i Kara|or|a i Milo{a, pa navodi konkretne primere: “Neumoqivi branilac pravde i reda, Kara|or|e je dao obesiti svoga ro|enog brata koji je bio nasrnuo na ~ast jedne devojke... Ali pa{a je bio zarobqen i vratio je pun stog darova velikom veziru. Srbi su se ve} tada pokazali, svojom velikodu{no{}u, dostojni civilizacije u ~ije su ime ratovali, i Milo{ je unapred tretirao svoje neprijateqe kao budu}e prijateqe. On je ose}ao da puna nezavisnost nije jo{ dopala wegovu otaybinu i on se drào ugovora, mesto da obe{~asti svoju otaybinu pokoqima.” (str. 170.)

3. Srpski nacionalni karakter U drugoj kwizi Kosti} prikazuje strane opise srpskih duhovnih osobina i pore|ewa Srba sa Hrvatima, Bugarima i drugim susednim narodima. Pored niza upe~atqivih svedo~anstava, nezaobilazan je opet Konstantin Jiri~ek ko648

ji iznosi veliki broj konkretnih primera plemenitosti i humanosti, kao i dokaza da su sredwovekovni vladari, feudalna vlastela i svi drugi dràvni i crkveni dostojanstvenici verno sledili primer svetovnog i duhovnog utemeqiva~a dinastije Nemawi}a, pa isti~e da “biografi hvale Nemawu da je {titio bednike, slepe, uzete, neme, sirote; on je otkupqivao du`nike i osloba|ao robove. Sava je svoje verne pou~avao u propovedima da gladne nahrane, besku}nike da primaju na konak, gole da odevaju, udovice i siro~ad da {tite, robqe da iskupquju i pu{taju na slobodu.” (str. 15.) Povodom kosovske, lazarevske dileme izme|u idealizma i utilitarizma pisao je Jozef Holo~ek o su{tini srpskog sudbonosnog opredeqewa: “Srpski narod, odri~u}i se carstva zemaqskoga, a ostaju}i verno pri carstvu nebeskom pokazuje nam se tako bogato nagomilan silama idealizma, da mi, koji se nadamo da }emo ubudu}e o~istiti narod od sramote i nepravde carstva zemaqskoga, moramo u wemu (u srpskom narodu) videti i po{tovati narodnu pramateriju, koja }e tek u budu}nosti odigrati ~asnu ulogu, koju mu je providnost udelila, da bi obezbedio tu ulogu mora biti pripravan na daqe muke i patwe, daqa odricawa i `rtvovawa.” (str. 19.) Engleska nau~nica Elizabet Hil je pisala posle Drugog svetskog rata: “Taj isti duh Kosova je nagonio Srbe da u~ine izbor u 1914. godini, jedan izbor koji je najzad stvorio Jugoslaviju; taj isti duh je nagonio Jugoslovene da u~ine svoj izbor i 27. marta 1941. Bilo je mnogo Kosova od 27. marta. Duh Kosova koji i danas ìvi i nosi jednu poruku za sve nas – ne samo za sve Srbe, sve Jugoslovene i sve narode na Balkanu – to je podstrek za nas da ne pravimo kompromise, niti da pravimo ono {to je privremeno, prividno, oportunisti~ko, nego da se drìmo po svaku cenu doìvotno one vere za koju je srpski car Lazar umro. Mi svi odgovaramo jedni za druge. Mi imamo zajedni~ku odgovornost. Mi smo bili saveznici po izboru u ratu koji se je tek zavr{io, ali je na{a zajedni~ka du`nost da dobijemo mir oìvqavawem kosovskog duha. I ukoliko u~estvujemo u oìvotvorewu ovog duha, utoliko }e biti na{ doprinos za duhovnu rekonstrukciju Evrope.” (str. 19-20.) Re~i sorbonskog profesora Emila Omana izgovorene 28. juna 1915. godine, kao da su inspirisane savremenim doga|ajima. One ukazuju, svojom zapawuju}om verodostojno{}u, da se nama Srbima istorija ponavqa. Oman svoje predavawe po~iwe slede}im iskazima: “Govori}u vam o Srbiji. Mogao bih govoriti o vojni~koj Srbiji, o pobedama koje su zadivile Evropu. Austrijske provokacije, uvod u sada{wi rat, provokacije u kojima su se diplomate i profesori univerziteta takmi~ili iznose}i la`ne dokumente, bile bi isto tako interesantna tema. Ali, makar vas i razo~arao, ja }u se vratiti daqe u pro{lost i potraìti u pro{losti odgovor na pitawe koje nam postavqa svaka srpska pobeda. Kako je bilo mogu}e, u sada{wem vremenu velikih dràvnih skupina, da se ta mala dràva mogla roditi, ìveti i uzdi}i dotle da igra va`nu ulogu u drami koja danas potresa dobru tre}inu ~ove~anstva? Koja je to vila darovala ovoj dràvi – ~im se pojavila na karti – toliko energije, da moè – kao Herkul iz kolevke – da odbije nalete ~udovi{ta, dvoglavog habsbur{kog orla.” (str. 38.) Odgovor koji Oman daje poznat je svakom srpskom detetu. Sila koja nas rukovodi i daje nam nevi|enu energiju je srpska vera. 649

Kosti} je ovde objavio na stotine izre~enih mi{qewa o Srbima, koja su potekla iz usta ili pera zna~ajnih intelektualaca, ali su sva ona vi{e ili mawe podudarna, pa nam se ovde ~ini najcelishodnijim citirati jedno od retkih koje ukazuje i na mane srpskog narodnog karaktera, izre~ene, naravno, dobronamerno od strane francuskog istori~ara Ernesta Denija u wegovoj kwizi “Velika Srbija”. Deni, izme|u ostalog, pi{e da “Srbi imaju i svoje mane, koje su istovremeno proizvod i wihovog temperamenta i wihova vaspitawa. Wihova voqa nije postojana; wihovo nepoverewe se brzo budi i doga|a se da oni donose odluke bez mnogo razmi{qawa i namah se posle pokaju. Oni nemaju uvek sasvim ìv ose}aj svojih du`nosti prema dràvi, i vrlo ~esto `rtvuju op{te interese svojim }udima koje su prolazne ali èstoke. Wih mogu lako da zanesu zvu~ne re~i i prividne optu`be, pri ~emu zaboravqaju u~iwene zasluge; vi{e su sposobni za heroizam nego za razmi{qawa, i po{to su puni izvora elana, oni lako veruju, poput Francuza, da }e wihove gre{ke lako da se isprave.” (str. 86.) Deni traga i za uzrocima koji su kreirali takve karakteristike, pa kaè: “Duga vlast Turaka, za vreme koje nikad ne behu sigurni da li }e sabrati plodove svoga rada, nije im dala ukus naknadnog napora. To su ju`waci, koji se rado upu{taju u razgovor i uìvaju da slade svoje snove u spirale dima svojih cigareta. Wihove unutra{we sva|e i wihova nestalnost pruìle su oru`je protiv wih wihovim susedima, Nemcima i Ma|arima, kojima je stalo do toga da mane Srba uve}aju. Wihovi neprijateqi ne zapaàju, ili ne}e da zapaze vi{e kvalitete (ove) rase: wenu savitqivost prekaqenu dugim ispa{tawima, fino}u i o{trinu wene inteligencije, nadasve postojanost wenog idealizma i solidnost wene vere koje se odràvaju uprkos tobo`wih oscilacija. Vetrovi br~kaju povr{inu reke, ali joj tok ne mewaju.” (str. 86-87.) Me|utim, poenta Denijevih razmi{qawa je u neverovatno istinitoj i, sigurni smo, originalnoj konstataciji da “Srbi imaju jednu ~udnu (dostojnu divqewa) vrlinu, koja je uostalom sasvim ~esta kod Slovena: oni veruju u snagu razloga i prava; prema re~ima apostola oni se nadaju protivno svim nadama.” (str. 87.) Nada Srbe ne napu{ta ni onda kad svi ostali misle da nema mesta nikakvim nadawima. U kwizi “Srpska otaybina”, objavqenoj u Parizu 1917. godine Madlen de Benoa-Sigoaje opisuje ratnu tragediju srpskog naroda i albansku golgotu, a Kosti} posebno izdvaja slede}e wene re~i: “I pored tolikih nesre}a, srpska nacija nije mrtva. Ona je pro{la kroz najve}e patwe, ali nije izgubila svoju ìvotnu snagu. Mlada krv vri u wenim ìlama. Uskoro }e procvetati krasni cvet slobode. Tirani je vekovima nisu mogli da ujarme; ona je uvek kidala svoje lance. Velike sile, qubomorne na wenu mladost, stare nemo}ne sile, mogu poku{ati da je zarobe; ona }e poru{iti zidove svoje tamnice. San o Velikoj Srbiji se jasnije ocrtava za vreme isku{ewa. Dani isku{ewa }e se uliti u reku ve~nosti. Jaka i ve}a Srbija cela }e vaskrsnuti. Protivni~ki narodi poku{ava}e uzaludno da ona zaboravi svoj san; ona ima snagu mladosti, snagu koja }e odbiti granice nemogu}eg.” (str. 88.) Druga poznata Francuskiwa tog vremena, kwièvnica @enina Klapje pisala je u kwizi “Legendarna Srbija”, objavqenoj u Parizu 1918. godine: “I srpska du{a je tako|e u znaku misti~nosti. Ona izmi~e svetskom metodskom ispitivawu i buntovno se odupire, nedaju}i se anatomskom secirawu. Ona ima na650

gle skokove koji zbuwuju, i samo duboko poznavawe srpske istorije moè je objasniti. Srpska du{a je toliko jaka, da je ni{ta ne moè slomiti. Ona ima tako visok ose}aj ~asti, da on u woj ìvi petrificiran”. (str. 89.) [ta je to {to ih jo{ razlikuje od drugih naroda, posebno susednih? “Srbi su ponositi. I u najve}im mukama oni ne pla~u. O, gde se srce ~ove~je lak{e ne otvori i ne razneì nego u bolu i tuzi? Pa ipak, ma kako strano izgledalo, retko }ete videti Srbina da pla~e.” (str. 89.) Povodom situacije u kojoj se srpski narod na{ao u Drugom svetskom ratu, ameri~ka novinarka Rut Mi~el je objavila bro{uru “êtnici govore. Fakta o srpskim borcima – Mihajlovi} i Jugoslavija”, zapaà ne{to {to je i danas srpski problem – nedostatak talenta za efikasnu dràvnu propagandu. Ona svedo~i: “Srbi, pouzdani i lojalni kao rasa, spadaju u najve}e borce i demokrate Evrope. Ali oni se tako|e nalaze me|u wenim najgorim propagandistima. Oni ne znaju kako da upotrebe re~i u wihovu li~nu korist, veruju}i da wihova dela najre~itije i dovoqno glasno govore o wima i nama, wihovim saveznicima. Hrvati, s druge strane, dugo ve`bani u intrigama austrougarske politike, jesu ve{ti propagandisti. Zbog toga je veoma va`no da Amerikanci najzad ~uju potpunu dokumentovanu istinu o Jugoslaviji, o Srbima, Hrvatima, kao i o samom generalu Mihajlovi}u i partizanima.” (str. 102-103.) Kad je re~ o pore|ewu karakternih osobina Srba i Hrvata Kosti} navodi kako je austrijski istori~ar Anton [pringer 1863. godine pisao da su “sjajna svojstva srpskog naroda, mu{ku hrabrost, poetski prirodni smisao, praiskonost u mislima i shvatawima, Hrvati posedovali u malom stepenu.” (str. 120.) Franc Mauer je do{ao do zakqu~ka nakon pa`qivog i sveobuhvatnog posmatrawa i prou~avawa “da je Srbin, koji je wegovoj pravoslavnoj veroispovesti privrèn nepokolebqivom verno{}u i po`rtvovano{}u, da je on tolerantniji nego Hrvat”, pa smatra da to “moè da proisti~e iz wegove vere, isto kao {to bi se katoli~koj religiji i klerikalnom uticaju mogao eventualno da pripi{e jo{ fanatizam i sklonost ka netrpeqivosti koja se ja~e ispoqava kod Hrvata.” (str. 120.) Nema~ki putopisac Kol ukazuje i na druge aspekte razlikovawa, pa ceni da se “Srbi i Hrvati Dalmacije odvajaju nekim karakteristi~nim razlikama, kako wihovog fizi~kog tako i wihovog moralnog (bi}a). U celini srpski soj se smatra za plemenitiji i lep{i. Srbi su ne samo ve}e i izrazitije telesne konstrukcije nego Hrvati, ve} oni su kanda o~itavali i ve}e ratno juna{tvo i nagon za slobodom.” (str. 121.) Nema~ki pravnik i teolog Johan Ferdinand Naigbaur u kwizi “Ju`ni Sloveni i wihove zemqe”, objavqenoj u Lajpcigu 1851. godine iznosi i li~no svedo~anstvo: “Pisac je upitao jednog u~enog fraweva~kog monaha iz republike Poqica za svoje mi{qewe o razlici izme|u Srba odn. Iliraca (tako direktno stoji, L.M.K.) i Hrvata. On je odgovorio: Ja bih ra|e bio Tur~in nego Hrvat.” (str. 121.) S druge strane, engleski istori~ar Artur Evans u kwizi “Kroz Bosnu i Hercegovinu pe{ke tokom pobune avgusta i septembra 1875. Sa istorijskim pregledom Bosne i osvrtom na Hrvate, Slovence i staru dubrova~ku kwièvnost”, objavqenoj u Londonu 1876. godine, opisuje fizi~ki izgled Hrvata: “Karlova~ki Hrvati su po izgledu sli~ni Zagrep~anima do tog stepena da sam prinu|en da opi{em glavne karakteristike. Nos je nisko zase~en i spqo{ten prema ~elu, a izme|u nosa i ~ela je dubqa brazda koje se se}am i kod mno651

gih Rumuna... Duboke i nemirne o~i Hrvata, na koje je tako visoko ponosan, ~esto su na prvi pogled odvratne, jer nagove{tavaju sumwu i grubost... Uzeto kao celina, licu nedostaje izraz tevtonske snage i masivnosti. Hrvati, nasuprot Srba, nisu toliko visoki niti tako lepo ni proporcionalno gra|eni. Wihovo je dràwe mawe otvoreno a lepota re|a. Hrvati nam se gorko àle na lewost svojih seqaka... Hrvati su neizle~ive pijanice.” (str. 123-124.) Austrijski kwièvnik Herman Bir tvrdi da Hrvati naprosto imaju jak nagon da budu sluge.

4. Srpski verski ìvot Zbirku rasprava “Iz srpskog verskog ìvota” Laza Kosti} je objavio 1961. godine u Minhenu i u woj je raspravqao o pitawu zna~aja samostalne srpske crkve, Pe}ke patrijar{ije, crkvenog zadu`binarstva, uloge manastira u o~uvawu srpske nacionalne svesti, tolerantnosti srpskog pravoslavqa, kao i neke konkretne verske obi~aje i crkvenu praksu. Osnivawe autokefalne srpske crkve je istorijski doga|aj od neprocewivog zna~aja jer je crkvena nezavisnost bila glavni temeq dràvni. Carigradski patrijarh je tu samostalnost proglasio 1219. godine, nakon veoma uspe{ne crkveno-dràvne diplomatske aktivnosti srpskog princa Rastka Nemawi}a. Po konceptu Svetog Save, kako ga rezimira Vladimir \orovi}, “Srbija je imala biti jedinstvena pravoslavna dràva, u kojoj }e vera, u oskudici jo{ nerazvijene nacionalne ideje, biti kohezivni elemenat svih plemena i pokrajina. Stoga je Sava odlu~io da organizuje samostalnu srpsko-pravoslavnu crkvu u dràvi i da toj organizaciji poveri rad na narodnoj konsolidaciji. Radi toga je on oti{ao u Nikeju, izloìo tamo svoje razloge za potrebu odobrewa srpske crkvene samostalnosti, nagla{avaju}i opasnost od latinskog uticaja u Srbiji. Car i patrijarh su primili te razloge, nadaju}i se da }e u Srbima dobiti saveznika za borbu protiv mrskih zapadnih vitezova, koji su jo{ uvek dràli Carigrad u svojoj vlasti.” (str. 12.) Kosti} posebno potencira \orovi}eve zakqu~ke da je Sveti Sava kao arhiepiskop “vrlo energi~no i dobro organizovao srpsku crkvu”, daju}i joj ~ist nacionalni karakter, kao i da je “srpsku dràvnu misao nemawi}ke dinastije stvorio fizi~ki Nemawa, a intelektualno Sava. On je sistematski radio da stvori pravoslavqe kao sinteti~ki deo srpske dràvne kulture.” (str. 12.) Svetosavska crkva je sluìla i Bogu i narodu, pa je tako razvila pojam otaybine Srbinove i udarila temeqe modernog srpskog nacionalizma i patriotizma. Kako isti~e Tiqandije, “sigurno je da povezanost kraqevstva i crkve, povezanost bez zadwih namera, bez napetosti, bez potrebe za uzajamnim koncesijama, da ova povezanost prirodna i naivna, koja se vidi kod negda{wih Srba, da je to jedna stvar jedinstvena u istoriji. Srpski kraqevi su slu{ali genije (za{titni duh) svoje rase kad su favorizovali tu povezanost... Vladari politi~ari, vladari blagi i sawalice, svi su sledili isti put.” (str. 15.) Ami Bue je pravilno procenio zna~aj jo{ jednog aspekta srpskog isto~nog opredelewa po pitawu hri{}anske vere. “Protivno Latinskoj crkvi, Isto~na je u svim vremenima imala zdravo shvatawe da crkvene kwige treba da budu pisane u jeziku svoga naroda koji je taj obred prihvatio. Jama~no je ova koncesija mo}no uticala na progres koji je izvr{ila Isto~na crkva, jer se ni{ta vi{e ne opire zdravom razumu nego obred na jeziku koji se ne razume. Uosta652

lom, uzev{i u obzir nacionalne antipatije, Sloveni bi odbacili veru koja se ispoveda na gr~kom ili na latinskom samo zbog jezika u kome se vr{i bogosluèwe.” (str. 16-17.) Bue pri tome sagledava i neke op{te, principijelne razlike isto~ne i zapadne varijante crkvene organizacije u okviru jedinstvene hri{}anske vere, pa kaè: “Enormna razlika izme|u Zapadne i Isto~ne crkve je u tome, {to prva zahteva potpuno jedinstvo u crkvenoj hijerarhiji i priznawe jednog jedinog stare{ine u li~nosti pape, koji se u tom svojstvu smatra ~ak ve}im od svih krunisanih glava. Gr~ka crkva ne postavqa tako preterane zahteve i lak{e se prilago|uje prilikama i idejama veka; to je vera napretka, dok je Rimska vera stacioniran kult, kao onaj Dalaj Lame iz Tibeta, koji ne moè niti je poku{ao, da predvidi ma kakvu mogu}nost modifikacije i prilago|avawa duhu vremena. Dobro shva}ena politika zahteva da klir svakog naroda bude nacionalan i da ne zavisi od ma koje vlasti i dràve inostrane. A ba{ pravoslavna crkva dozvoqava da sabor zemaqskih arhijereja prizna kao stare{inu nekog arhiepiskopa i da on postane mitropolit ili patrijarh. Tako smo mi ve} videli da su Sloveni dobili patrijarha nezavisnog od Carigrada (misli na Du{anovog patrijarha, L.M.K.).” (str. 17.) Kako prime}uje Ubi}ini, “u jednoj zemqi kao {to je Srbija, gde su sve{tenik i gra|anin uvek bili pome{ani (shva}eni kao jedno), crkva koja bi razlikovala svoju stvar od stvari nacije i koja bi htela da se wena re~ ~uje u inostranstvu, izgledala bi kao ne{to nenormalno i monstruozno. Nema~ki istori~ar Gerhard Hiler je 1934. godine u svojoj doktorskoj disertaciji u srpskom svetosavqu i ideolo{kim tradicijama i dràvotvornoj ideji Du{anovog carstva video osnovnu snagu koja je dovela do ru{ewa velike i mo}ne Austro-Ugarske imperije. Hiler rezonuje na slede}i na~in: “Za{to je Dvojna monarhija propala na ju`noslovenskoj a ne rumunskoj iredenti? Zato {to je srpski nacionalizam bio ne{to vi{e nego prost iredentizam, jer je predstavqao jedan osobeni (jedinstveni) istorijski fenomen. Srpska iredenta nije bila uslovqena razbacano{}u (ispreturano{}u) ju`noslovenskog elementa u Austro-Ugarskoj; ona ne moè da se objasni ni sa ma|arskom nacionalitetnom politikom. Ona je imala pozitivne duhovne osnove: ìvu uspomenu na carstvo Du{ana i na tradiciju Pravoslavne crkve. Ove tradicije su bile modernizovane asimilirawem demokratskih ideja i duhovnom povezano{}u svesrpstva sa ruskim radikalizmom 19. veka, sa Bakuwinom i Kropotkinom. Srpski nacionalizam, za koga se ne moè tvrditi da je bio nedotaknut stranim modernim uticajima, predstavqao je ipak jednu potpuno samostalnu pojavu.” (str. 27.) Zato je i bilo mogu}e da se odràwem kontinuiteta Pe}ke patrijar{ije sa~uva i kontinuitet srpske dràvotvorne ideje na nemawi}kim vladarskim tradicijama. Weno obnavqawe pod patrijarhom Makarijem Sokolovi}em i priznawe od strane ~etiri velika isto~na patrijarha, carigradskog, aleksandrijskog, antiohijskog i jerusalimskog, omogu}ilo je pun procvat duhovnog ìvota na svim teritorijama na kojima su ìveli Srbi. Radoslav Gruji} u jednoj enciklopedijskoj odrednici pi{e: “U sastav obnovqene Pe}ke patrijar{ije u{le su tada ne samo sve srpske oblasti koje su i za careva Du{ana i Uro{a bile wezin sastavni deo, nego i sve druge oblasti u kojima su Srbi ìveli pod raznim gospodarima, ili su ih naselili migracijama za vreme turske invazije. Tako je obnovqena Pe}ka patrijar{ija, pored svog starog teritorija u Ju`noj Sr653

biji i Severnoj Srbiji, i Crnoj Gori obuhvatala jo{ dve eparhije u dana{woj Bugarskoj (]ustendil i Samokov), celu Bosnu i Hercegovinu sa Dalmacijom, Srem i Slavoniju sa Hrvatskom, Banat i Ba~ku s Barawom sve do vi{e Budima, Temi{vara i Arada, gde su se, beè}i pred Turcima, naselili bili mnogi pravoslavni Srbi. Ohridskoj arhiepiskopiji ostale su samo oblasti ju`no od Tetova, Skopqa, Velesa i [tipa na jugu kraqevine. Tako su prvi put gotovo svi Srbi do{li u jednu narodno-crkvenu zajednicu, koja je stekla vanrednih zasluga ne samo za ocepqewe i pro{irewe pravoslavqa, nego i za odràwe i razvijawe srpske nacionalne svesti, a s wom i za ostvarewe docnijeg dràvnog ujediwewa.” (str. 33.) Istori~ar Du{an Popovi} takvoj konstataciji dodaje mi{qewe da je “u ovoj svojoj crkvenoj organizaciji bio na{ narod potpunije ujediwen nego u Du{anovoj carevini, i to ne samo nacionalno, crkveno i kulturno, nego i politi~ki, na ~elu sa svojim patrijarhom.” (str. 34.) Po{to je turska carevina bila izrazito teokratska tvorevina, ona je do kraja insistirala na striktnoj odvojenosti vernika i nevernika pa je to izvor autonomnih prava i dru{tvene organizacije hri{}anskog stanovni{tva, a po teokratskom ideolo{kom sklopu bilo je sasvim prirodno da se kao politi~ki predstavnik i transmisija pojavi hri{}anska crkva. Tako su crkveni predvodnici dobijali i veoma zna~ajne svetovne funkcije i nadle`nosti. Takav status Radoslav Gruji} obja{wava na slede}i na~in: “Kao svetovne narodne stare{ine (milet-ba{a), imali su patrijarsi i episkopi pravo da sude i svetovwacima, ne samo u bra~nim i naslednim poslovima, nego i u mnogim drugim gra|anskim sporovima. Na takvim su|ewima obi~no se nastojalo da se parci izmire i nagode: ako to nije po{lo za rukom, crkveni su se predstavnici, sem kazne globom i tamnicom, sluìli i raznim drugim kaznama, pa i prokletstvom. Pri su|ewu su se najvi{e oslawali na obi~ajno pravo, a zatim na Krm~iju i Du{anov zakonik. Za izvr{ewe presuda imali su svoju policiju, kavaze. Kao narodne stare{ine, patrijarsi i wihovi episkopi bili su ujedno i glavni posrednici i zastupnici Srba kod turskih vlasti, a po potrebi i wihovi za{titnici od obesti nesavesnih ~inovnika i spahija. U svetovnim stvarima patrijarsima je mogao suditi samo carski sud u Carigradu, a po zakonu niko nije smeo zatvoriti srpskog sve{tenika bez wihova znawa i odobrewa... Patrijarsi su bili zakoniti naslednici ne samo svih episkopa nego i svih Srba u Pe}koj patrijar{iji koji bi umrli bez testamenta i bez naslednika.” (str. 42.) Patrijarh je imao mnoge ingerencije izvr{ne vlasti, a birao ga je “zbor srpskih mitropolita, episkopa, igumana i drugih crkvenih i narodnih predstavnika. Izabranog je sultan beratom potvr|ivao... Patrijarh je i ina~e sazivao episkope na savet, a po potrebi i narodne prvake. Sa wima je odmeravao porez na narod, od koga se imao pla}ati patrijar{ijski hara~ sultanu; sa wima je ve}ao i zakqu~ivao o svima va`nijim crkvenim i narodnim, prosvetnim i kulturnim potrebama. Iz toga obi~aja razvili su se docnije crkveno-narodni sabori u Karlova~koj mitropoliji pod austro-ugarskom vla{}u.” (str. 42.) Srpska patrijar{ija je o~igledno kroz crkvenu organizaciju obavqala u celosti lokalnu, a poprili~no i dràvnu upravu, osim u vojnoj sferi, dok je u poreskoj imala i superiorniju vlast od sebe. Ona je delovala kao dràva u dràvi, istina vazalna i teokratskog karaktera, ali srpskom narodu pod turskom dominacijom itekako dragocena. 654

U predavawu “O stogodi{wici ilirskog pokreta”, odrànom u Zagrebu 1936. godine Ferdo [i{i} je rekao: “Uporedimo li ilirizam sa vaskrsom srpske dràve na po~etku XIX stole}a, za Kara|or|a i Milo{a, opazi}emo odmah, da je hrvatski preporod bio besumwe daleko teì kao problem nego kao borba, jer je srpska fizi~ka mnogogodi{wa krvava borba bila, razumije se, neosporno teà, dok je rje{avawe srpskog nacionalnog problema – u antitezi izme|u pravoslavnog i muslimanskog ~ovjeka – vazda je bilo veoma jednostavno. Ilirizam naime imao je i da stvara hrvatski narod i da ga ujedno brani od neprijateqa, dok je u srpskom preporodu onaj prvi zadatak – stvarawe srpskog naroda – sasvim otpao. Ve} davno svi su se pravoslavni unutar granica Pe}ke patrijar{ije, a onda i Karlova~ke mitropolije, osje}ali Srbima, tako da za stoqetnog turskog ropstva, ako i nije bilo srpske politi~ke nezavisne dràve, ali je pod Turcima postojala jedna jedinstvena duhovna Srbija unutar granica pravoslavne crkve.” (str. 50.) Nema~ki istori~ar Ernest Aurih u kwizi “Jugoslovensko pitawe i jugoslovenska kriza 1914.”, objavqenoj u [tutgartu 1931. godine iznosi tezu da “Srbi imaju istorijsko pravo na Bosnu i Hercegovinu, jer je ona nekoliko vekova bila u sastavu Pe}ke patrijar{ije.” Kako napomiwe Kosti}, “Mi Srbi nismo nikad mnogo polagali na istorijska prava, a danas je ta teorija uop{te uzev{i antikvarna. Pa ipak rezonovawa ovog nema~kog istori~ara zasluùju punu pa`wu: ona su u najmawu ruku nau~no kuriozna.” (str. 51.) Odnosni citat Ernesta Auriha glasi: “Dodu{e, stara dràva (srpska) nije nikad taj ciq postigla (osvajawe cele Bosne, L.M.K.). Pa ipak, srpski pokret novog vremena ima pravni titulus na posed Bosne: ona je bila deo podru~ja stare Pe}ke patrijar{ije, koja je u vreme najdubqeg ponièwa Srbije preuzela idealno Du{anovo nasledstvo u kulturnom i crkvenom pogledu i koja je (ta patrijar{ija) zgodnim stavom prema vladaju}oj Turskoj, pored politi~ke nemo}i, dovela pod svoj opseg, u ekspanziji vrednoj divqewa, sve srpske nazvane zemqe ju`noslovenskog predela nastawenosti, pa i Bosnu, {to joj do tada nije bilo uspelo, a sve to u zasnivawu kulturnog imperijalizma.” (str. 52.) Dobrim delom su sve kasnije srpske carske privilegije u Austriji i Ugarskoj zasnovane na onome {to su Srbi ve} uìvali u okviru Pe}ke patrijar{ije unutar Turske imperije. Tako su i iseqeni Srbi pod patrijarhom Arsenijem ârnojevi}em na novim teritorijama formirali skoro dràvu u dràvi. Impresioniran srpskim zadu`binarstvom i izgradwom pravoslavnih hramova {irom Severne Amerike, za koje srpski iseqenici nisu àlili znoja, truda i nekad posledweg dolara, Kosti} je napisao i u ovoj kwizi objavio posebnu studiju o srpskom crkvenom zadu`binarstvu. Ta tradicija je bri`qivo negovana jo{ od vremena Nemawi}a. Monumentalnost srpskih sredwovekovnih manastira nije mogla ostaviti ravnodu{nim ni srpske prijateqe ni neprijateqe, a mnogi strani pisci ostavili su upe~atqive tragove svoga divqewa i po{tovawa srpskom neimarstvu i predanoj duhovnosti koja proìma srpsko nacionalno bi}e. Tako Jiri~ek, smatraju}i da su gra|evine najzna~ajniji i najopipqiviji spomenik pro{lih kulturnih perioda, kaè da “u srpskim zemqama ima, iz posledweg stole}a sredweg veka, prili~no znatan broj velikih i lepih crkava, koje jasno govore o nekada{wem bogatstvu zemqe, o vladala~kom i narodnom smislu i qubavi za umetnost.” (str. 69.) Mnogi auto655

ri su zapaweni umetni~kim savr{enstvom, pa se upu{taju u stru~ne spise i tuma~ewe gra|evinskog postupka, ornamentike, stila i harmonije arhitektonskih re{ewa. Francuski istori~ar umetnosti [arl Dil u studiji o srpskim manastirima, koju je objavio 1930. godine, kaè: “prou~avawe ovih dragocenih spomenika koje ~uva Srbija otvorilo nam je wu zaista kao jednu novu oblast u istoriji umetnosti Istoka. A to je {to izaziva interesovawe i neuporedivu ~ar pri razgledawu ovih starih manastira, prepunih uspomena iz oblasti istorije umetnosti, i koji, na divnim mestima u moralnoj atmosferi koja nas sve potresa, ~uvaju remek dela pro{losti koja je bila velika.” (str. 75.) Engleski istori~ar Sesil Stjuart u kwizi “Srpska zaostav{tina”, objavqenoj u Londonu 1959. godine kaè da je ~udo nevi|eno, neobja{weno i neobja{wivo kako je i za{to srpski vizantijski stil prevazi{ao vizantijsku umetnost koja mu je bila uzor i primer za ugled. Kosti} posebno insistira na ~iwenici da su srpski sredwovekovni gradovi i utvr|ewa zidani narodnim kulukom, pa ~esto i prokliwani zbog muke i nevoqe koji su qude snalazili zbog besplatnog i napornog, nekada krvavog rada. Me|utim, zidawe crkava i manastira vladari i feudalna gospoda su pla}ali i u tome ~esto bili izda{ni, pa je narodu i sama gradwa ostajala u lepom se}awu. Sjaj vladarske mo}i i dobrodu{nosti kroz podizawe hramova nisu smele da poremete sirotiwske suze. Manastiri su reprezentovali feudalnu mo}, predstavqali izraz duboke pobo`nosti, ali i delovali kao {kole preko kojih se narod obrazovao i {irio duhovni i ideolo{ki uticaj. Pristup manastiru i u~e{}e u crkvenoj liturgiji bilo je dostupno svima, ali da bi se manastiri mogli samostalno izdràvati, ktitor im je davao status feudalca i prepu{tao odre|eni broj kmetova. Pod turskom okupacijom, kad je uni{tena feudalna gospoda i narod u statusnom pogledu nivelisan, kmetovske obaveze prema manastiru prerasle su u obi~ajne pa nisu ni svojom visinom ugroàvale vernike. Narod je dobrovoqno radio na wihovom o~uvawu i popravkama pa se kolektivno ispoqio kao naknadni ktitor. U vreme turske najezde mnogi su manastiri popaqeni i poru{eni, najve}i i najlep{i u yamije pretvoreni, a razbegli kalu|eri na planinama i u gustim {umama gradili su male crkve i manastire. Turci nisu dozvoqavali izgradwu novih hri{}anskih bogomoqa, a popravku starih su dozvoqavali samo uz kori{}ewe ranije upotrebqenog materijala, i to uz veliki mito. Prvo stole}e ropstva pro{lo je u paklenim mukama, pa se i na osnovu tog kontrasta moè sagledati nemerqivi istorijski zna~aj obnove Pe}ke patrijar{ije i delovawa srpskog pa{e Mehmeda Sokolovi}a. Nakon analize docnijih istorijskih zbivawa, obnove i izgradwe hramova u oslobo|enim srpskim zemqama, hrvatskim ru{ila~kim pohodima u Drugom svetskom ratu, komunisti~kim zabranama da se podiù nove crkve ili popravqaju stare, Kosti} se opet vra}a pitawu prekomorskog zadu`binarstva i pita se {ta }e biti sa divnim srpskim hramovima {irom Amerike. “Odgovor koji opet sam sebi dajem nije onako crn kao u pogledu odràwa narodnosti. Dok je u nacionalnom pogledu srpska emigracija Amerike osu|ena na neminovno odnaro|avawe jo{ u drugoj generaciji (sasvim izuzetno u tre}oj), dotle su otpadni{tva od vere veoma retka. Ima slu~ajeva da ne samo pravoslav656

ni mladoèwa privede svojoj veri inovernu nevestu, ve} i da nevesta pravoslavna svog novog muà pridobije za svoju veru, iako oboje ve} ne znaju srpski jezik. (Ima, razume se, i obrnutih slu~ajeva, ali mo`da mawe nego {to su ovi spomenuti).” (str. 104-105.) Takvu versku postojanost Kosti} obja{wava tradicijom, ali i ~iwenicom da u Americi ne postoji jedna dominantna, privilegovana ili dràvna vera, niti je poznat pojam verske diskriminacije. “Za razliku od jezika, koji mora da je jedan i isti za sve (engleski), i za razliku od nacionalnosti, koja mora da je amerikanska ako se èli prosperirati u toj zemqi, verama je zadràna, pa ~ak i pove}ana prvobitna raznovrsnost, tako da se niko i ne stidi i ne ponosi {to pripada ovoj ili onoj veri. Svak moè da ìvi, i stvarno ìvi, odvojenim crkvenim ìvotom, koji je uop{te govore}i, u Americi veoma ìv (za razliku od Evrope). Zato nema nikakvog izgleda da se srpski iseqenici u SAD i u Kanadi razvere ili prevere. Oni mo`da ne}e biti u stawu da razumeju bogoslu`beni jezik, ali }e se zato crkva tome prilagoditi i davati {to vi{e pasusa na engleskom jeziku. No iseqenici }e ostati nesumwivo verni religiji kojoj su pripadali wihovi preci i u kojoj su kr{teni.” (str. 105.) Srpski manastiri su odràvali i ~uvali Srpstvo. I glas guslara je bio najìvqi i najimpresivniji u manastirskim zidinama. U wima se ~uvala srpska pismenost i prepisivala kwièvna dela. Pam}eni su i beleèni istorijski doga|aji tako da su od ogromnog zna~aja za modernu istoriografiju. Manastirske freske su kao svojevrsna ilustrovana Biblija pruàle versku pouku nepismenom narodu, ali, s druge strane, predstavqale su i ilustrovanu istorijsku ~itanku koja je pruàla osnovna znawa o staroj srpskoj dràvi. Kroz svoje zadu`bine “srpski sredwovekovni vladari posluìli su srpstvu i posle svoje smrti, jo{ mnogo daqih vekova, ni{ta mawe i korisnije ako ne jo{ boqe nego za ìvota. Toga primera nema u svetu. Ni duè, ni ~asnije, ni svetije slu`be vladara svome narodu nije istorija zabeleìla.” (str. 115.) Novi strani pisci su ukazivali i na neuobi~ajeno izraènu versku toleranciju pravoslavaca, posebno pravoslavnih Srba. Pojava prozelitizma u pravoslavqu je nezabeleèna. Tom pitawu Kosti} posve}uje kra}i esej, a kwigu zavr{ava opse`nijim raspravama o pravoslavnim hramovima u srpskom primorju, posebno u Boki Kotorskoj, obi~ajnom, pravnom i duhovnom zna~ewu no{ewa krsta povodom odre|enog verskog praznika, kao i o pitawu sedi{ta srpsko-pravoslavnih episkopa, naro~ito u Ugarskoj, uz pore|ewe nekih konkretnih normi pravoslavnog i katoli~kog crkvenog prava.

5. Srpski juna~ki ep Kolektaneju “Stranci o srpskim narodnim pesmama” Laza Kosti} je objavio 1964. godine u Melburnu. To je rezultat wegovog upornog istraìvawa i sistematizovawa najva`nijih stavova o srpskom narodnom stvarala{tvu nema~kih pisaca Jakoba Grima, Tereze fon Jakob (Talfj), Johana Volfganga Getea, vajmarskog velikog vojvode Karla Avgusta, Asnusa Serensena, kao i brojnih putopisaca, geografa, istori~ara, kwièvnih teoreti~ara, filozofa i lingvista; francuskih pisaca Alfonsa Lamartina, Ami Buea, Sen Rene Taqandija, Emila Montegija, Eduarda Labuleja, Marla Irijarta, Selesta Kuri657

jera, Ogista Dezona, Luja Leèa, Ernesta Denija, Eduara [irea, i drugih; italijanskih pisaca Nikole Tomazea i \uzepea Macinija; ruskih, poqskih, ~e{kih, ukrajinskih, slovena~kih, hrvatskih, rumunskih, ma|arskih, skandinavskih i anglosaksonskih pisaca. Nije potrebno posebno isticati da su ti iskazi prepuni divqewa i slavopojki, kao i da su naj~e{}a pore|ewa s Homerovim delima. Neretke su ocene da je srpska narodna poezija vrhunski svetski domet na tom planu. Ovde }emo preneti samo nekoliko tih mi{qewa, ne ona slatkore~iva, nego najsadràjnija i najpronicqivija. Tako je Maksim Braun pisao 1933. godine o srpskim narodnim pesmama: “Juna~ke pesme su vi{e nego prosta zabava, vi{e nego prosto razmetawe ili fantasti~no ma{tawe. Ono ~emu one u svojoj karakteristi~noj povezanosti i stvarnosti fantazije teè, to }e biti pre neka vrsta eti~kog uzvi{ewa ìvota, jedna vrsta davawa smisla svojoj sopstvenoj egzistenciji. Sna`no prema{awe stvarnosti ima, ako bismo smeli re}i, vaspitni ciq: wime narod postavqa jednu idealnu sliku sa ciqem da je postigne.” (str. 55.) Ernest Dikenman, koji je kao univerzitetski profesor predavao slavistiku u Bernu i Cirihu, pisao je 1951. godine: “Ove pesme dokazuju duboko ukoreweno nacionalno ose}awe i strastan patriotizam: kao posebna ~ast se smatra u~estvovati kao srpski junak u boju protiv nevernih Turaka pri odbrani otaybine i hri{}anske vere i tu poloìti svoj ìvot. One (te pesme) ~ine da se uvek iznova oìvquje uspomena na slavnu pro{lost, odràvaju budnim snage koje latentno u narodu dremaju, podiù raspoloèwe za borbu za najvi{a dobra, kao {to su sloboda, nezavisnost, ~ast, pravo. One tako|e pruàju utehu u te{kom zemanu, ja~aju snagu i voqu da se izdrì u qutoj nevoqi. Iako pesme ~e{}e preteruju u idealizirawu snage i podviga junaka, to ipak wima ne nedostaje smisao za stvarnost, sa sna`nim realizmom se opisuju slabosti, kao {to je naklonost ka pi}u, ~astoqubqe, sva|ala{tvo, podmuklost, nevera. Pesme dobivaju u humanitarnom pogledu jo{ znatno time, da u wima i èna dolazi do re~i i ova pokazuje herojske crte, bilo kao majka koja hrabro savla|uje svoj bol, ili kao sestra gotova na `rtve, kao verna i odana èna koja dobrovoqno ide u smrt sa svojim muèm, kao ponosna verenica koja vodu donosi ratnicima pre smrti. Ima ne~ega zaista od “plemenite prostote i mirne veli~ine” u ovom tipu èna. Pesme daju i dubok uvid u porodi~ni ìvot, pokazuju kako je u sredwem veku srpska èna visoko cewena i po{tovana.” (str. 63.) Franucski istori~ar umetnosti [arl Irijart u kwizi “Obale Jadrana i Crne Gore”, objavqenoj u Parizu 1878. godine kaè za srpske narodne pesme da je to “propaganda koja se otrgla svim policijama suverena, naredbama vlade, brutalnostima zaptija, hati{erifima sultana: to je sveti kov~eg naroda koji tu nalazi refleks svoje veli~ine u pro{losti, utehu u sada{wem zlu, nadu na budu}u slobodu.” (str. 73.) Najve}i poqski pesnik Adam Mickijevi~ isticao je polovinom devetnaestog veka, u svojim pari{kim univerzitetskim predavawima o slovenskoj kwièvnosti, su{tinu srpskog kosovskog ciklusa narodnih pesama: “Jednako kao gr~ki, i slovenski junaci su obi~ni qudi, strastveno nakloweni srybi, i nadasve qube rat. Hrabrost smatraju kao najve}u vrlinu, po{tuju veru (religiju), vole obiqe i rasko{, ~esto su nasilnici ali nikad surovi. Rat nije za wih 658

kao za divqe Amerikance lov na qude. Naprotiv, oni po{tuju me|unarodna prava, drè zakletvu kao svetiwu, ~asnu re~, bore se ~asnim ma~em. Wihov karakter diè hri{}anstvo jo{ vi{e, mi ne vidimo u srpskom pesni{tvu niti stra{nu osvetu Grka niti divqa{tvo Trojanaca. Ovde vlada ve}e ~ove{tvo: pojedinci po{te|uju ratne zarobqenike, ne nasla|uju se nad telesima palih neprijateqa... I drugi pol se jednako pokazuje u svom blagom raspoloèwu... ôvek po{tuje ènu kao svoga druga, kao svoju majku i majku svoje dece. Nigde se u srpskoj poeziji ne nalazi ono prezirawe ènskog pola, koje se moè na}i u pesni~kim tvorevinama obrazovanijih, ali i pokvarenijih dru{tava.” (str. 96-97.)

6. Teritorijalni opseg srpskih zemaqa U Minhenu je 1965. godine Laza Kosti} objavio kwigu “Prostorni razme{taj Srba u pro{losti i sada{wosti”, u kojoj to pitawe tretira kroz celih petnaest vekova srpske istorije. Od po~etka {estog veka postoje pisani tragovi, a sve pre toga progutala je tama praistorije. Najranijom slovenskom istorijom kompetentno se bavio ~e{ki palentolog i arheolog Lubor Niderle, koji je zakqu~io da je diferencijacija me|u pojedinim slovenskim narodima po~ela ve} u prapostojbini. On isti~e da su se Srbi na Balkanskom poluostrvu naselili u oblasti reka Bosne, Drine i Morave, kao i na jadranskoj obali od Cetine do Drima. [afarik tvrdi da su se Srbi i Hrvati u istom periodu naselili na Balkanu, ali odvojeno jedan od drugoga. U svojim “Slovenskim staroìtno{}ima” on je krajwe odre|en i precizan: “Sva srpska plemena, koja su se nastanila izme|u Hrvata i bugarskih Slovena na slivovima Bosne, Drine, Kolubare Zapadne ili Srpske Morave, Ibra, Neretve i Mora~e, pripadala su na osnovu osobina wihovog zajedni~kog jezika jednom i istom narodu. Zbog toga se ovde moè govoriti samo o raznim granama jednog istog mo}nog plemena, a ni u kom slu~aju o raznim narodima u pravom smislu re~i.” (str. 11.) [afarik je i Hrvate smatrao samo jednim delom srpskog naroda. Wegov unuk Konstantin Jiri~ek Hrvate je precizno locirao od Cetine, Imotskog i Livna, kao i Plive, do istarskih planina. Aleksandar Fjodorovi~ Giqferding, kao ruski istori~ar i diplomata, naveo je u svojim “Pismima o istoriji Srba i Bugara”, objavqenim 1854. godine: “Srbija se razdelila na nekoliko mawe ili vi{e nezavisnih oblasti: pravu Srbiju sa Bosnom isto~no od Horvata i ju`no od Horvata; Neretvu ili Pagansku zemqu izme|u reke Cetine i Neretve do grada Dubrovnika, Travuniju sa Konavlima, izme|u Dubrovnika i Crne Gore i Diokleju, dana{wu Crnu Goru.” (str. 13.) Na isti na~in Srbe locira i Apolon Aleksandrovi~ Majkov u svojoj “Istoriji srpskog naroda”, objavqenoj 1876. godine i na srpskom jeziku. On je posebno dokazivao da Bosna nikada nije bila hrvatska nego iskqu~ivo srpska. I ruski istori~ar Deràvin je granicu izme|u Srba i Hrvata locirao na reci Cetini i gradu Livnu, pa navodi da je hrvatsko stanovni{tvo ìvelo i u [tajerskoj i u Koru{koj. Deràvin tako|e ukazuje na srpske zemqe i regionalno ozna~avawe Srba kao Neretqana, Zahumaca, Travuwana, Konavqana i Dukqana, pa na Ra{ku kao sredi{wu srpsku teritoriju. On kaè da “Vlastimiru (836659

843.) ima da se pripi{e prvi istorijski potvr|en poku{aj skupqawa srpskih zemaqa putem osvajawa, koje mu dado{e potrebnu bazu za ja~awe wegove privredne snage. Sem Ra{ke, Stare Srbije i Bosne, Vlastimirovi posedi su obuhvatali teritorijum koji se na severozapadu prostirao do desnih obala sporednih reka Save, Bosne i Vrbasa, i samo predele Stare Srbije obuhvatao i teritorije isto~ne Bosne. To je dakle bio po~etak srpske dràvnosti.” (str. 15.) Deràvin o tome pi{e u kwizi “Sloveni u starini. Kulturno-istorijska rasprava”, objavqenoj u Moskvi 1946. godine u izdawu Sovjetske akademije nauka. On daqe navodi da su srpske zemqe bile ujediwene i pod Vojislavom (umro 1051.) koji “iskoristi nemire nastale u Vizantiji i ujedini pod svojom vla{}u sve stare srpske predele, pod koje spadaju tako|e Bosna i Ra{ka.” (str. 15.) Posle vladara Bodina do{lo je do nove podele srpskih zemaqa pa “tako nastado{e u drugoj polovini XII veka namesto Srbije dva politi~ka i kulturna centra srpskog naroda: Bosna i Ra{ka. Bosna otada potpada pod sferu zapadnog kulturnog uticaja i katolicizma, dok Ra{ka spada u sferu uticaja Vizantije i pravoslavqa.” (str. 15.) I Johanes Lucius je pisao 1673. godine da su Hrvati zauzeli teritoriju od Istre do Cetine, a Srbi od Cetine do Dra~a, pa kaè: “Srbqani, koji su ve}inom bili podanici isto~nog carstva, primi{e razli~ita imena prema predelima gde su stanovali, a naj~uveniji su bili Neretqani i Bosanci, tako zvati prema rekama Neretvi i Bosni, koje proti~u kroz wihovu zemqu.” (str. 15.) Franciskanski monah Matija Petar Katan~i} je pisao da se hrvatska grani~na linija protezala od reke Drave, kroz Moslavinu, do izvora Cetine u Dalmaciji. Sli~ne odrednice daje i Frawo Ra~ki, insistiraju}i na Cetini i Livnu kao krajwim ju`nim hrvatskim granicama i navode}i da iza wih ìve Srbi. I on je izri~it u stavu da Zahumqe, Travuniju, Konavqe, Dukqu ili Zetu, kao i Bosnu naseqavaju Srbi. Locirawe hrvatskog naroda, koje su izvr{ili Johanes Lucius i Frawo Ra~ki u potpunosti su prihvatili kasniji istaknuti hrvatski istori~ari poput Tadije Smi~iklasa, Vjekoslava Klai}a i Ferde [i{i}a. I Tomo Mareti} to u potpunosti prihvata, s tim {to insistira da je u kontinentalnom delu reka Vrbas bila definitivno srpsko-hrvatska granica. O Cetini kao granici izme|u Hrvata i Srba pisali su i drugi hrvatski istori~ari, poput [ime Qubi}a i Ivana Kukuqevi}a, s tim {to je i Kukuqevi} insistirao na Vrbasu kao wihovoj isto~noj granici. Kosti} pokazuje nedvosmislenim citatima da su isto tako srpsko-hrvatsku liniju razgrani~ewa i teritorije na kojima je ìveo srpski narod odre|ivali i najpriznatiji nema~ki istori~ari osamnaestog i devetnaestog veka, kao {to su Avgust Ludvig [lecer, Johan Gothelf [triter, Johan Vilhelm Cinkajzen, s tim {to ovaj posledwi isti~e da su sve teritorije na kojima su se Srbi naselili prethodno opusto{ene od strane Avara. Takve odrednice daju i najve}i nema~ki lingvista Kaspar Cojs, slavista Ernest Ludvig Dimler, etnograf Johan Georg Kol, Karl fon êrnig, geografi Hercberg i Oto Maul. Dimler je pisao da su neretqanski Srbi nastanili i dalmatinska ostrva Kor~ulu, Mqet, Bra~, Hvar i Lastovo. Sa gledi{tima ruskih i nema~kih podudarni su i stavovi francuskog geografa Gijoma Leàna, italijanskog slaviste Dominika \ampolija i istori~ara An|ela Pernivea, kao i ma|arskog 660

istori~ara Bewamina fon Kalaja i etnografa Pola Hunfalena. Gijom Leàn posebno isti~e da se Hrvati od petog do osmog veka “ra{iri{e od Istre do reke Cetine, ukqu~iv{i u svoj predeo ostatke avarskih plemena koja su jo{ tri veka sasvim odvojeno postojala.” (str. 25.) Hrvati su ih napokon asimilovali i dosta wihovih rasnih odlika preuzeli. Genetika je ~udo! U sredwovekovnim srpskim dràvama bilo je poprili~no unutra{wih pomerawa stanovni{tva, ali su naseqavawa stranaca bila sasvim retka. U istorijskim izvorima pomiwe se samo dolazak rudara Sasa iz Ugarske, bugarskih begunaca ispred tatarske najezde i gr~kih emigranata iz Vizantije, i to sve u veoma ograni~enom broju. Kad su se Srbi po~eli naseqavati u Makedoniji, sve do predgra|a Soluna, na tom prostoru su zatekli Grke ili pogr~ene Vlahe. Jovan Cviji} kaè da je i Skopqe bilo gr~ka varo{ kad su ga Srbi 1282. godine osvojili. Srpska vlast se protezala i na celu severnu Albaniju, a mnogo Srba je na tom podru~ju bilo naseqeno i ìveli su zajedno sa Arbanasima, jedinstveni u veri i bez bilo kakvih predrasuda. Kosti} citira i Jiri~eka koji je ustanovio da je u sredwem veku “srpski bio kulturni jezik Arbanasa. Wihovi kneèvi, tesno oro|eni sa srpskim velika{kim i plemi}kim ku}ama, pisali su svoje poveqe na srpskom.” (str. 31.) O srpskoj etni~koj i politi~koj prevlasti u Severnoj Albaniji pisali su ~uveni nema~ki albanolog Johan Georg fon Han, Hans Halmolt, Gion Leàn, [ime Qubi} i Milan [uflaj. U delu “Raspored balkanskih naroda” iz 1913. godine Jovan Cviji} zakqu~uje: “Srbi su u severnoj Albaniji morali biti mnogobrojni, jer ina~e ne bi bilo mogu}no da jedna mala srpska dràva, kao {to je bila Zeta, izabere sebi prestonicu (Skadar) u stranome etnografskom elementu... Pouzdano je da su ravnice Zabojana i Zadrima bile prete`no srpske. Samo se tako mogu objasniti i oni mnogobrojni Skadrani koji su se u toku posledwa dva veka iselili iz severne Arbanije i nastanili po Staroj Srbiji i dana{woj Zapadnoj Srbiji.” (str. 32-33.) Lubor Niderle je pisao da je u devetnaestom veku u severnoj Albaniji sa Skadrom ìvelo oko sto hiqada Srba, a Bijankoni da ih je u Skadarskom vilajetu sedamdeset hiqada. U studiji “Etnografsko razgrani~ewe balkanskih naroda”, objavqenoj tako|e 1913. godine na nema~kom jeziku, Cviji} je argumentovano dokazao da je stanovni{tvo severne Albanije bilo izrazito srpsko, pa je i u svojoj etni~koj karti, koja je imala ogromnog odjeka u evropskim nau~nim krugovima “obeleìo severnu Arbaniju kao oblast, istina arbana{ku, ali kao Arbanase proiza{le iz me{avine pravih Arbanasa i albaniziranih Srba.” (str. 33.) I Spiridon Gop~evi} je dokazao da su pripadnici plemena Gege uglavnom poarbana{eni Srbi, kao i da u sredwoj Albaniji te 1914. godine, kad mu je kwiga o tom pitawu iza{la u Berlinu na nema~kom jeziku, ìvi “oko dvadeset hiqada kriptosrba, koji se javno ispovedaju kao muhamedanski [iptari, ali potajno govore srpski i ose}aju se kao Srbi.” (str. 33.) Gop~evi} tvrdi da su i Malisori sigurno poreklom Srbi jer jo{ uvek slave krsnu slavu. 1862. godine nema~ki istori~ar Karl Hopf prona{ao je u Napuqu bele{ke epirskog despota \ovanija Misuke iz 1510. godine iz kojih se vidi da je i Skenderbeg ro|ewem Srbin. Helmol u svojoj “Istoriji sveta”, objavqenoj 1905. godine pi{e da je Skenderbegov deda Srbin Branilo, “kapetan srpskog kneza Aleks. \ori}a iz Valone u Kaninivi”, da mu je majka “Vojislava, }erka srpskog gospodara Po661

loga”, pa Kosti} daqe navodi da je Skenderbegova sestra “udata bila za Stefana Crnojevi}a, a sin mu Jovan bio oèwen Irenom od Srbije.” (str. 35.) U “Etnografiji Balkanskog poluostrva”, objavqenoj 1878. godine Hercberg je nedvosmislen: “Pravi junak [kipetara od 1443. bio je Skenderbeg ili \ura| Kastriot, koji je potekao iz krvi jednog srpskog plemena, naseqenog od Du{anovog doba u zemqi [kipetara i èwenog sa arbana{kim ènama.” (str. 35.) U tursko doba srpske seobe su bile neuporedivo intenzivnije, mada su neke od wih bile posledica povremenih vi{kova dinarskog stanovni{tva u neplodnim brdskim predelima. Ipak, najve}i broj je izazvan politi~kim razlozima i strahom od divqa~kog nasiqa i neizvesnosti. Taj proces Kosti} na slede}i na~in supsumira: “Dok su seobe srpskog naroda do turske najezde bile svakako mirnije i maweg zahvata, mada nisu prestajale nikad, sa navalom Turaka i osvajawem srpskih predela od wihove vojske nastala je prava provala, erupcija seoba. Sve se kretalo, sve se selilo, sve je i{lo napred pa onda natrag, na sever pa opet na jug, u brda, u strane dràve. Kao svaka erupcija, ni ona nije mogla dugo, veoma dugo, da se staloì. Qudi su imali razloga da se boje, ali su se bojali vi{e nego je bilo potrebno. I, kao upla{ene zverke, traìli su kutak sigurnosti. Nisu ga na{li ili nisu verovali da su ga na{li, pa su opet produìli daqe, iz zbega u zbeg. To je trajalo decenijama, vekovima, uvek nekako u vezi turskih grani~nih pomerawa. Prve, kao {to rekosmo, najve}e i najdalekose`nije seobe i promene naseqa nastaju sa turskom najezdom, posle sa turskim povla~ewem iz centralne Evrope, najzad turskim slabqewem i ustankom Srba protiv Turaka. U ovom ili onom pravcu Turci su bili glavni uzro~nik geografskog pomerawa srpskog ìvqa.” (str. 36.) Kroz sva ta etni~ka pomerawa najve}i deo Hrvata se iselio iz Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, a na opustelom zemqi{tu naselili su se Srbi, ali i u Sremu i Ju`noj Ugarskoj. Mnogi pisci navode da je poprili~an broj Srba ìveo na podru~ju dana{we Vojvodine i pre turske najezde, ali je sasvim sigurno da su se tamo masovno naseqavali po padu Despotovine, i to mahom na brojna i prostrana imawa koja su srpski despoti dobijali na poklon ili kupovali kao prijateqi i saveznici ma|arskih vladara. Ali, i kad su Turci osvojili Ju`nu Ugarsku, podsticali su Srbe da se tu naseqavaju jer im je trebalo stanovni{tvo koje }e nastaniti teritoriju, obra|ivati zemqu i neretko ~uvati granice. O masovnim srpskim seobama u Ju`nu Ugarsku pisali su detaqno, pored Jovana Cviji}a i Alekse Ivi}a, Georg [tatmiler, Konstantin Jiri~ek, Karl êrnig, Johan Kristijan Engel, Adolf Fiker, Gustav fon Kleden, Johan Georg Kol, Teodor fon Sosnovski i mnogi drugi. [to se Slavonije ti~e, Kosti} iznosi mi{qewe da ni u woj “kanda nije bilo Srba do XV veka, ali nije bilo ni Hrvata. Tu su ìveli stari Slavonci, nacionalno jo{ nedefinisani, i razni nanos stranaca. Otuda pak, od XVveka, Slavonija dobija sve vi{e Srba i srpski etni~ki karakter. Istina, ima ozbiqnih pisaca koji tvrde da su Srbi ìveli u Slavoniji vi{e od hiqadu godina, jo{ pre najezde Ma|ara. Ima i ma|arskih pisaca koji to tvrde.” (str. 54.) Tako Karl fon êrnig u “Etnografiji Austro-Ugarske monarhije” govori o narodima koje su Ma|ari zatekli na teritorijama na koje su se doselili, pa kaè: “U Ju`noj Ugarskoj, u Hrvatskoj, Dalmaciji i Erdequ na spomiwu se Srbi, ali u tzv. Dowoj Panoniji sa Sremom, docnije nazvanoj Slavoniji, nailaze Ma|ari na mnoge narode, prvenstveno Slovene (Srbe, Hrvate, Slovence i Bugare), zatim Fran662

ke, Langobarde, Gepide, Vlahe i Grke.” (str. 54.) Mnogo se Srba pred turskom najezdom naselilo u panonskoj ravnici, a jo{ vi{e kad su je Turci osvojili i od we dva sanyaka formirali, poè{ki i pakra~ki. Kad su Turci proterani, Austrijanci su podsticali nova srpska naseqavawa Slavonije. Ma|arski istori~ar Laslo Salaj u kwizi “Uz ma|arsko-hrvatsko pitawe”, objavqenoj u Pe{ti i Lajpcigu 1863. godine izri~ito tvrdi: “U re~ene tri ùpanije (poè{koj, viroviti~koj i sremskoj) ìveli su najve}im delom Srbi, ve} pre turskog vremena, a jo{ vi{e za vreme turske vladavine, jer su Slavonci i Ma|ari svoja naseqa u masama napustili. Otuda je do{lo da na mnogim geografsim kartama koje su se pojavile u sredini XVIIveka, naro~ito oblast Srema i Vukovara nosi naziv “Ra{ani”, “Raci”. Posle ponovnog osvajawa (misli na oslobo|ewe od Turaka, L.M.K.), ovaj je predeo bio samo retko naseqen. Pa ipak ostaci starog srpskog stanovni{tva poja~ani su novim srpskim kolonijama. Ba{ se u to vreme pojavilo delo Sent-Ivawija, i onda se ne smemo ~uditi da on te tri ùpanije naziva Ra{kim.” (str. 57.) Srbi su nekoliko vekova predstavqali ogromnu ve}inu slavonskih stanovnika, pre svega pravoslavni Srbi, a katolici su se pojavili tek kad su neki od tih Srba pounija}eni i pokatoli~eni. Katolici se nikad nisu nazivali Hrvatima nego samo [okcima. Posle je broj katolika rastao doseqavawem Nemaca i Ma|ara. Koliko se po pitawu Slavonije manifestovala neverovatna istorijska ironija potencira Lazo Kosti} slede}im zakqu~kom: “Taj konglomerat naroda, me|u kojima pre 200 godina nije bilo uop{te Hrvata, uspeli su Hrvati da u~ine svojim, da zemqu kroatiziraju. Prvo su Slavonce i [okce proglasili Hrvatima zatim, postepeno asimilirali sve katolike bez obzira na jezik i narodnost, naposletku su pobili sve Srbe kojih su se mogli domo}i. I tako je Slavonija ostala hrvatska!!!” (str. 65.) [to se Hrvatske ti~e, wene tri severne ùpanije naseqavali su Slovenci. êrnig je 1859. godine pisao: “Slovena~ko pleme je sa~uvalo mawe otporne snage nego ostala slovenska plemena, pa je na severu prema Nemcima, na istoku prema Hrvatima, izgubilo terene. Ceo dana{wi predeo Provincijske Hrvatske pripadao je nekad Vindskoj (slovena~koj) Krajini i bio je nastawen Slovencima, koji su se tu postepeno kroatizirali (pohrvatili) i razvili u jedan me{ovit narod Sloveno-Hrvate. On, uostalom, bar etnografski, stoji bliè Slovencima nego Hrvatima.” (str. 68.) Po istom pitawu pi{e i Vladimir Dvornikovi}: “Na hrvatsko-kajkavsko podru~je hrvatsko ime bilo je tek posle turskih ratova preneseno iz starih ~akavsko-hrvatskih sredi{ta. Dotada su kajkavski Hrvati nazivali svoj jezik “slovenskim”... Kajkavsko-hrvatski istorik Juraj Ratkaj iz XVIII veka naziva svoj zagorski kajkavski jezik “slovinskim”, a sav narod na{im Slovincima.” (str. 68.) Pre nego {to je Bosna pala pod tursku vlast kako kaè Adam Pribi}evi}, nijedan Srbin nije ìveo na podru~ju izme|u Vrbasa, Velebita i Krawske. Kosti} napomiwe da je ipak izvestan broj Srba do{ao u Hrvatsku nakon {to je srpski vladar âslav Klonimirovi} pao u bugarsko ropstvo i bugarski car Simeon okupirao srpske zemqe po~etkom devetog veka. Ali od tih Srba nije ostalo nikakvog zna~ajnijeg istorijskog traga. Hrvati su pred Turcima neuporedivo masovnije beàli nego Srbi, a Srbi su se naseqavali na potpuno ispra`wenim teritorijama. Najpriznatiji hrvatski istori~ar pisao je u trotomnoj “Hrvatskoj povijesti”, objavqenoj u Za663

grebu od 1906. do 1913. godine o tome ko je naseqavao puste hrvatske predele: “U prvom su to redu Srbi, koji naseli{e ve}im dijelom svu Vojni~ku Krajinu, Slavoniju i Srem. U onim stranama g|e nikada nijesu vladali Turci i g|e nije bilo Vojni~ke Krajine (kao u Zagorju i ju`no od Zagreba do Kupe), nije bilo ni Srba.” Kada su Turci krajem XVII veka proterani, Srbi su ostali i zemqi{te na kome su ìveli je “tek po starom imenu bilo hrvatsko, ina~e ponajvi{e opusto{eno i naseqeno najve}im dijelom stranim elementima, u prvom redu Srbima.” (str. 75.) Posebno su se slavom oven~ali srpski uskoci kojima je rat sa Turcima bio jedino zanimawe. Srpska naseqavawa delova Hrvatske, takozvana Vojna Krajina, Kosti} rezimira na slede}i na~in: “Srbi su naselili u “Hrvatskoj” brdske, vrletne, “negostoqubive” predele, velikim delom neplodne. Oni su vekovima vodili teàk, mukotrpan ìvot u tim krajevima, kojima su bili verni. Ne samo {to su verno branili od nekrsta, ve} ih nisu hteli ni napu{tati. Bilo je pojedina~nih inverznih migracija u znak prkosa i protesta, ali ve}ih iseqewa nije bilo. Sve do ovog veka, takore}i, stanovni{tvo Like, Korduna i Banije ostajalo je na svojim prvozauzetim mestima. Niti je bilo unutra{wih niti spoqnih migracija. Tek po~etkom ovog veka nastalo je bilo “privremeno” iseqavawe preko mora (najvi{e u SAD i Kanadu), posle Prvog svetskog rata u Vojvodinu, Slavoniju i na Kosovo, a posle Drugog svetskog rata svuda. Iskustvo sa maroderskom hrvatskom nacijom ne pruà im pouzdawe da mogu ìveti ne samo sa wima, nego ni u wihovoj blizini.” (str. 74.) Proces radikalne izmene etni~ke strukture stanovni{tva na podru~ju nekada{we Hrvatske najupe~atqivije se moè pratiti na primeru Like. U antisrpski intoniranom zborniku radova “Li~ki grudobran”, objavqeno u Zagrebu 1940. godine hrvatski istori~ar Stjepan Pavi~i} pi{e: “Turci su na li~ko podru~je napadali u mawim razmjerama ve} od godine 1514, ali su ve}e {tete po~eli vr{iti istom od godine 1522. Od te godine pa do 1526. Lika se ne~ujno raselila, i u tako pustu uni{li su Turci 1527. sa malim ~etama. Za desetak godina oni su organizovali svoju upravu u zaposjednutom dijelu Like, a ja~e su je po~eli naseqavati istom poslije 1550. Za tih tridesetak godina, li~ki su krajevi ju`nije od Oto~ca i isto~nije od hrpta vrha Velebita potpuno pre{li u pusto{, te je nestalo gotovo i posledweg traga starim naseqima. Turci su dodu{e obnovili stanovni{tvo, dovedav{i ili svoje muslimansko naseqe iz Zapadne Bosne ili pravoslavne iz jugoisti~nih svojih krajeva, ali to stanovni{tvo po prirodi stvari nije na{lo vezu sa starim naseqem, koje je nestalo, te je u najvi{e slu~ajeva stvorilo nova imena za svoja sela... Tako se moè utvrditi te{ka i nevoqna ~iwenica da je od dolaska Turaka u spomenutom dijelu Like u novom nasequ nestalo gotovo svih spomena o starom nasequ.” (str. 87-88.) O toj promeni etni~kog sastava li~kog stanovni{tva i u enciklopedijskoj odrednici pisala je Nada Klai}. O Hrvatima koji su nekada ìveli u Lici nije ostalo ni traga ni glasa. Od polovine {esnaestog veka Lika je postala srpska i iskqu~ivo srpska kad su Turci proterani. Te podatke vrlo ubedqivo potvr|uju i srpski istori~ari Radoslav Gruji} i Aleksa Ivi}. Kad je 1689. godine uz svesrdno srpsko ratno angaòvawe Lika oslobo|ena od Turaka, krenulo se sa beskrupuloznom akcijom prozelitizma na ~ijem su udaru bili i pravoslavci i muslimani. U startu je pokatoli~en izvestan broj 664

muslimanskih porodica srpskog porekla, a pravoslavci su duè odolevali. Za razliku od Like, koju su Srbi svu naselili u periodu stogodi{we turske okupacije, u severnoj Dalmaciji su prva srpska naseqa oko Knina formirana jo{ u vreme cara Du{ana, jer je srpski car svome zetu Mladenu [ubi}u, koji je oènio carevu sestru, poslao kao ispomo} ve}i broj srpskih ratnika sa porodicama da mu deluju kao dvorska garda. Pred Turcima su se Hrvati i iz tih krajeva prosto razbeàli, a onda su se Srbi masovno naselili. Kosti} ovde rezimira neke stavove koje je {ire obrazloìo u kwizi “Sporni predeli Srba i Hrvata”, pa izvodi zakqu~ak: “Kad je takore}i cela evropska nauka takore}i unisono proglasila Morlake za Srbe, a Morlaci su davali demografski i etni~ki karakter kontinentalnoj Dalmaciji (dok je primorska Dalmacija bila u ve}im aglomeracijama, putnicima dostojnim italijanska), to nije nikakvo ~udo da je nauka Dalmaciju “kao takvu” proglasila srpskom. Tim pre {to su slavisti po~ev od Dobrovskog i [afarika, pa do posledwih u XIXveku, stojali beskompromisno na stanovni{tu srpske Dalmacije. Me|u samim stanovni{tvom, do polovine XIX veka, katolici na{eg jezika nisu znali {ta su, dok su pravoslavni bili potpuno svesni svoga srpstva jednako kao danas.” (str. 105.) Pored ~itavog niza nema~kih, italijanskih, francuskih i slovenskih autora koji su nedvosmisleno utvrdili da su Dalmatinci u etni~kom pogledu ~isti Srbi, i engleski nau~nici Artur Yon Evans i Nevil Forbis su istog mi{qewa. Forbis je 1914. godine u Oksfordu objavio kwigu “Ju`ni Sloveni”, iz koje Kosti} citira slede}i stav o Dalmaciji: “Obalama su vladali strani neprijateqi, ~iji je interes bio, da Srbiju odseku od mora i sveta... Srpske pokrajine koje su dopadqive i privla~ne za strance, jesu ba{ krajevi sa ~istim Srbima isto kao i oko Beograda, – jesu pod turskom vla{}u... Tako na pr. Dalmacija: Znaju}i da je Dalmacija provincija Austrije, – ignori{e se stvarnost da su stanovnici Dalmacije ~isti Srbi.” (str. 107.) Politi~ki vo|a dalmatinskih Srba s po~etka devetnaestog veka Boìdar Petranovi} pisao je 1839. godine: “Na cijelom prostoru velike Ilirije nigdje se srpski jezik, no{wa, obi~aji na{i u ve}oj ~isto}i nisu sa~uvali kao u Dalmaciji.” (str. 108.) Kasnije su raznim falsifikatima Hrvati poku{ali i Petranovi}a da prikaù kao svog. Kosti} se u ovoj kwizi ne zadràva na pitawu srpskog primorja i srpske Bosne, jer je na tu temu napisao ve}i broj posebnih kwiga. Rad nastavqa analizom strukture stanovni{tva centralne Srbije ili Gorwe Mezije, kako se zvala u presrpskoj pro{losti. Ve} u praskozorje srpskog dolaska na Balkan u istorijskim izvorima se pomiwu brani~evski i timo~ki Srbi. Pred dolazak Turaka u Srbiji su gotovo iskqu~ivo Srbi ìveli, a pod turskom vla{}u srpski etni~ki elemenat je bio iskqu~iv u seoskim naseqima, dok su u gradovima ìveli muslimani razli~itog porekla, mahom srpskog, kao i izvestan broj Grka, Cincara, Jevreja i Cigana. U vreme Nemawi}a Srbija je bila gusto naseqena, ali su Turci u nekoliko navrata izazvali prava pusto{ewa. Kako se srbijansko stanovni{tvo pomeralo na sever, na upra`wena podru~ja posle izvesnog vremena naseqavali su se Srbi iz svih srpskih zemaqa. Kako Cviji} kaè “u [umadiji je zgusnuta snaga svih srpskih zemaqa, kako dinarskih, tako i kosovsko-vardarskih... [umadijski varijetet zauzima skoro celu moravsku Srbiju... Wega ~ine stare etni~ke grupe, starije od velikih mi665

gracija, i razli~no doseqene etni~ke grupe: dinarsko stanovni{tvo koje je si{lo sa planinskih krajeva na jugu, kosovsko i vardarsko stanovni{tvo, i razno drugo... Doseqenici su imali da se prilagode novoj geografskoj i dru{tvenoj sredini. Svi su se me|usobno proèli i izjedna~ili. Op{ti na~in mi{qewa i rada, nacionalni i dru{tveni ideal postali su im zajedni~ki... Ovo je stanovni{tvo bilo preglo zajedni~ki i sna`no da se oslobodi Turske i stvori nezavisnu dràvu.” (str. 120-121.) Na drugom mestu Cviji} kaè: “Zna se da je devet desetina stanovni{tva Srbije iz Bosne i Hercegovine, iz Novopazarskog sanyaka, iz Stare Srbije i Makedonije.” (str. 121.) [to se ti~e regionalne raspore|enosti Cviji} navodi da “Zapadnoj Srbiji preteù useqenici iz dinarskih brdskih predela (Dalmacije, Bosne-Hercegovine, Crne Gore, Like), zatim iz Kosova i Metohije. U isto~noj Srbiji, gde je starinsko stanovni{tvo u velikoj meri zastupqeno, useqenici su sa Kosova, iz Sanyaka, zatim [opi... U ju`noj Srbiji, naro~ito izme|u Ni{a i Vrawa, ima mnogo useqenika sa Kosova; ipak tu preteè makedonska ili vardarska migraciona struja, koja se, dolaze}i sa Juga, prostire dolinom Morave sve do Smedereva.” (str. 121.) Osloba|awe Srbije ispod turskog jarma privuklo je novim magnetizmom Srbe iz svih jo{ neoslobo|enih srpskih zemaqa. Kosti} razmatra strukturu stanovni{tva i migracije u Crnoj Gori, Ra{koj i Kosovsko-metohijskoj oblasti, kao i pitawe srpske dijaspore, navode}i da su i u Sloveniji i u Bugarskoj postojala ~isto srpska naseqa, ~ak i u Italiji selo Peroj i velika srpska zajednica u Trstu. Jo{ uvek srpskih sela ima u Albaniji, a velika srpska nacionalna mawina ìvi u rumunskom Banatu i Aradu. Srpska dijaspora bila je najve}a u Ma|arskoj, ali se skoro potpuno ugasila ostavqaju}i, istina, veli~anstvene materijalne tragove. Nekada je i Pe~uj bio prete`no srpski grad. Veliki broj Srba se iselio u Rusiju i tamo najlak{e pretvorio u Ruse jer nikakvih etni~kih ili verskih barijera nije bilo. I Turci su ogroman broj Srba naseqavali u unutra{wosti svog carstva. Mnoge kao hri{}ane a najvi{e kao muslimane. Kwigu Lazo Kosti} zavr{ava razmatrawem pozitivnih i negativnih bilansa srpskih vekovnih migracija.

7. Istorijat srpske }irilice U izdawu Ameri~kog instituta za balkanska pitawa Laza Kosti} je 1960. godine objavio drugu, a 1963. godine prvu svesku kulturno-istorijske, odnosno kulturno-politi~ke studije “]irilica i srpstvo”. Prva sveska ima podnaslov “Povezanost }irilice i srpstva”, a motivisana je ~iwenicom da je na{a }irilica oduvek smatrana srpskim pismom i konstitutivnim delom srpske narodnosti. ]irilo i Metodije su tvorci prvog slovenskog pisma po uzoru na gr~ko i ono se prvobitno zvalo glagoqica. Dana{wa }irilica je nastala prilago|avawem glagoqice gr~kom unicijalnom pismu. Zahvaquju}i }irilici staroslovenski jezik je uzdignut u rang kwièvnog jezika svih pravoslavnih Slovena. U po~etku je to bio i crkveni jezik, da bi se od jedanaestog veka vr{ila diferencijacija srpskog, ruskog i bugarskog crkvenoslovenskog jezika. Jernej Kopitar je smatrao da, zahvaquju}i ~iwenici da u }irilici svaki glas ima poseban znak pisawa, “svi dana{wi jezici daju se boqe pisati bogatim }irilovskim alfabetom nego sada uobi~ajenom kombinacijom latinice.” (str. 11.) 666

U kwizi “Istorija jezika i literature Slovena”, francuski filolog Ajhof konstatuje: “Pre ]irila Sloveni nisu imali alfabet, bar nije nikakav trag o tome ostao. U devetom veku je ovaj pobo`ni misionar, kombinuju}i vrlo spretno gr~ka slova u wihovim razli~itim stepenima izgovora sa nekoliko naro~itih znakova uzetih iz azijskih alfabeta, uspeo da pruì sa ta~no{}u sve intonacije slovenskog jezika kakav je u svoje vreme govoren kod Moravaca i kod Srba. Ovaj alfabet, tako {irok i tako precizan, mogao je biti dovoqan za sve dijalekte, i ve} je po~eo bio da se {iri sa novoprevedenom Biblijom, dok veliki isto~ni raskol nije podelio Slovene na dve neprijateqske sekte, prema tome, jesu li wihovi mitropoliti i episkopi bili pristalice Carigrada ili Rima, i to je donelo isti rascep u wihovim govorima i wihovom na~inu pisawa. Pored }irilice, primqene od Srba, a posle od Rusa, pojavio se u koru{koj glagolici alfabet, bizarna i stara amperacija istih slova, la`no pripisivana Svetom Jeronimu. Jedan deo Dalmatinaca i Hrvata rimskog obreda primi{e latinska slova, koja su kombinirali na razne na~ine.” (str. 12.-13.) Kurijer u “Istoriji savremene kwièvnosti kod Slovena” isti~e odre|ene razlike u obliku slova, pa ih tuma~i na slede}i na~in: “Sloveni ~uvaju na sve{ten na~in ]irilovu azbuku za svoju liturgiju (za svoja bogosluèwa). Za civilni ìvot je usvojena jedna druga azbuka, od XVIII veka, tzv. gra`danka, uvedena od Petra Velikog, ~ija se slova pribliùju majuskulnoj formi latinice i modernog gr~kog alfabeta. Srbi to preuze{e sa Vukom Karayi}em koji je uveo neke modifikacije. Malorusi i Bugari, koji su sa~uvali }irilicu do dana dana{wega, po~iwu tako|e da upotrebqavaju gra`danku.” (str. 14.) Dubrov~anin Petar Budmani smatra da je posle Vukove reforme srpsko pismo najsavr{enije me|u modernim alfabetima, a âplovi} je mi{qewa da nijedan slovenski narod ne bi trebalo da se sluì drugim pismom osim }irilice. Vuk je iz gra|anske }irilice izbacio sva srpskom jeziku nepotrebna slova, a za neke glasove je sam izmislio adekvatne znakove. Katoli~ka crkva se dugo i uporno suprotstavqala {irewu }irilice, a na Splitskom saboru 1059. godine odba~eno je i slovensko bogosluèwe i }irili~na slova kao jereti~ka, ~ak kao |avolski pronalazak. Kao iskonsko srpsko, }irilica je i jedino na{e pismo i koristi se od desetog veka. Kako Kosti} nagla{ava, “Rusi su je od nas primili, ne mi od Rusa. ]irilica je nastala pre odvajawa isto~ne crkve od zapadne, }irilica je nastala davno pre Svetog Save i pre na{e autokefalne Srpske crkve. ]irilica je nastala kad me|u Srbima te{ko da je uop{te bilo pismenih qudi. ]irilica je nastala pre ijednog jedinog srpskog kulturnog spomenika. Sva na{a pismenost i sva na{a kultura u woj je izraèna. Mi nemamo u celoj svojoj kulturnoj istoriji ni{ta pre we, kao {to nemamo ni ma {ta van we. Na{a vidna kultura s wom zapo~iwe, ona se u }irilici ogleda.” (str. 21.) Sve {to je pisano na srpskom jeziku, i crkvene kwige i vladarske poveqe, kao i nadgrobni spomenici, letopisi i zapisi, bilo da su na papiru ili pergamentu, na kamenu, malteru, metalu i drvetu, sve je ispisano }irilicom. “Dok su se Srbi kolebali u veri, i neko vreme oscilirali izme|u Istoka i Zapada, dotle u pogledu pisma nije bilo nikakvog kolebawa, nimalo sumwe, ni najmaweg otpora. Pismo je primqeno bez pogovora, utoliko pre {to nije posto667

jala kakva ukorewena tradicija nekog ranijeg pisma, nije tog pisma mo`da uop{te ni bilo. Srbi su “opismeweni”... u isto vreme kad je }irilica nastala ili kad se probijala. Ona je stvorena za Slovene na Balkanu, i ovi su je primili kao ne{to normalno i prirodno.” (str. 22.) Srpsko pismo je posebno crkva negovala, a u wenom krilu u sredwem veku je jedino i egzistirala narodna pismenost. Najizrazitiji }irilski spomenici srpske pismenosti su Miroslavqevo jevan|eqe i Poveqa Kulina bana. I sele}i se na zapad Srbi su ostali verni }irilici. U austrijskoj Vojnoj Krajini i zakoni su morali biti {tampani }irilicom jer ina~e Srbi nisu hteli da ih ~itaju. âk i kad su se obra}ali habsbur{kom dvoru srpski narodni predvodnici su pisali na srpskom jeziku i redovno }irili~nim pismom. “]irilicom su se sluìli bosanski bogumili, bosanski vladari i wihovi podanici. Sluìli su se i onda ako bi pre{li u katoli~ku veru.” (str. 30.) Bosanskohercegova~ki muslimani su pisali }irilicom, malo je modifikuju}i na osnovu dukqansko-humske recenzije, na osnovu koje je nazvana bosan~icom. Tek je sa austrijskom okupacijom done{ena i latinica, pa je uporno i ve{ta~ki forsirana. âk su i katoli~ki monasi po Bosni pisali }irilicom, u prvom redu franciskanci kojih je i bilo najvi{e. Laza Kosti} navodi i ~itav niz konkretnih dokaza da se u sredwem veku u na{im predelima }irilica izri~ito smatra srpskim pismom. Preturiv{i po obiqu arhivske gra|e i brdu literature wegov je zakqu~ak da su su “sa pojavom }irilice Srbi kulturno nastali, sa wenim odricawem oni bi kulturno nestali, prestali bi da egzistiraju kao samostalna nacija, samostalan kulturni identitet.” (str. 58.) Pouke koje se izvla~e iz istorijskih ~iwenica kazuju da je }irilica za srpski narod sveto pismo i instrument pravoslavqa, ali i sastavni deo srpskog nacionalnog bi}a. Ona je specifi~ni izraz posebne, srpske varijante pravoslavqa, koja se naziva svetosavqem, i istovremeno istorijsko pismo srpske dràvnosti. ]irilica je bila i izraz nacionalnog prkosa, kao i nepokolebqive vere u slobodu srpstva i obnovu srpske dràve. Ona nas vezuje i za ostale slovenske pravoslavne narode. Kako Kosti} opomiwe, “zapad nam sve vi{e okre}e le|a. Ne zna~i to da }emo se mi odvojiti od wega. Ali i mi moramo imati mogu}nost lavirawa i manevrisawa. Mi se ne smemo udaqavati od nacionalne Rusije, jer te{ko nama bez we. Mi ne smemo ru{iti niti koje nas sa Rusima spajaju. Dok drugi narodi èle da se grupi{u ~ak i na bazi vere, katolicizma, i tu vide glavno oru|e protiv nas, ne smemo mi da odbacujemo ono {to nas moè vezivati sa drugim velikim narodima, nama naklowenim.” (str. 64.) Kosti} prvu svesku zavr{ava ukazivawem na komunisti~ka nastojawa da se u otaybini suzbije }irilica, ali nama je ovde posebno interesantno podse}awe na otpore Vukovoj reformi srpskog pisma. “Mi danas sa potsmehom ~itamo kako su se srpski arhijereji u prvoj polovini XIX veka protivili Vukovim reformama. Mogli su oni i gre{iti, ali su im intencije bile ~asne i nacionalne. Oni su strepili od unija}ewa, koje se ceo vek pred tim na najraznovrsnije i najperfidnije na~ine poku{avalo da uvede. Oni su znali za na~ela... opri se u po~etku i prosto su se bojali da to nije neki novi uvod u unija}ewe. To im je bila jedna fiksna ideja, i u svakom aktu su videli avet unija}ewa. Naro~ito su to videli u joti, koju nijedan pravoslavni narod nije imao.” (str. 63.) 668

8. Katoli~ko i komunisti~ko ugroàvawe }irilice U drugoj svesci Kosti} razmatra pitawe ugroàvawa odbrane }irilice, s obzirom da je u otaybini pod komunisti~kim reìmom bio uveliko pokrenut proces wenog suzbijawa, odstrawivawa, odbacivawa i omalovaàvawa uz neverovatan prezir koji su prema woj pokazivali prvenstveno srpski komunisti. Titoisti su tako samo nastavqali sistematsku akciju koju su srpski neprijateqi zapo~eli ve} u sredwem veku. Turci nisu dirali }irilicu i to im se mora priznati. Ona je najvi{e ugroàvana od strane katoli~kih i hrvatskih krugova jer se u wenom nestajawu video jedan od preduslova srpskog odnaro|avawa i preveravawa, gubitka narodne indivualnosti i potirawa nacionalne svesti. Mle~ani nisu ugroàvali }irilicu, Austrijanci jesu ali nedovoqno uporno, dok su Ma|ari bili prili~no tolerantni. “Kod Hrvata nije bilo ni traga od takve tolerantnosti. Oni nisu nikada gledali }irilicu prijatnim o~ima otkad su se Srbi pojavili u wihovoj okolini (kao {to nisu ni wih same mogli da mirno gledaju). Ali pravi progon }irilice od strane Hrvata nastupio je tek onda kad su oni izradili “svoje” pismo, tj. kad su prihvatili srpski kwièvni jezik kao svoj i svoju latinicu doterali prema ~e{koj. Tada su proklamovali na~elo da ne moè u jednoj zemqi odn. “dràvi” biti dva naroda sa istim jezikom, da hrvatski narod kao starosedeo~ki i gazdinski... ima da apsorbuje srpski narod. A kako }e se to najlak{e izvesti? Oduzimaju}i Srbima sve ono {to je wihovo osobeno, {to ih odvaja od Hrvata, {to ih ~ini nacijom.” (str. 15-16.) Ban Jela~i} je mrzeo i prezirao Srbe, nastojao da im u svakoj prilici napakosti, ali kad su mu Srbi bili potrebni zasipao ih je laskawem i obra}ao im se }irili~no pisanim tekstovima. Qudevit Gaj je od Austrijanaca traìo i uzimao novac pod izgovorom kupovine latini~ne {tamparije kako Hrvati i Slavonci ne bi pali pod srpski uticaj, a od ruske i srpske vlade opet milionske iznose radi navodne nabavke }irili~nih slova i otvarawa {tamparije na tom pismu. “îm su Hrvati prihvatili i afirmirali “svoje” pismo, namah su zaista po~eli dokazivati da je ono dovoqno, jedino ispravno, jedino kulturno. Svako insistirawe Srba na }irilici je samo akt separacije, isto~wa{tva, “bizantizma”, “barbarstva”. Ali to nije mnogo pomoglo. Srbi su ostajali kod svoga pisma i sve se verniji wemu pokazivali. Tada je trijumfovala i Vukova reforma, tada su srpske narodne pesme pronele kroz svet slavu Srba, tada nikome Srbinu ni na um nije padalo da se odri~e od ma ~ega specifi~no srpskoga.” (str. 19.) Zvani~nu zabranu }irilice uveo je ban Ivan Maùrani}. Kako pi{e Ivo Pilar, pod pseudonimom fon Sidland, u kwizi “Ju`noslovensko pitawe”, objavqenoj u Zagrebu 1943. godine, “on je pravoslavnima na|eo zakonito ime grkoisto~waka, izdao {kolski zakon po kojemu ne bijahu dopu{tene srbske vjeroispovjedne {kole, a postoje}e bjehu zatvorene; ... Maùrani} je zabranio upotrebu srbske zastave.” (str. 21.) Povodom hrvatske zabrane }irilice reagovala je novosadska “Zastava” 17. oktobra 1869. godine: “Glas iz Hrvatskog sabora da je isti ve}inom glasova }irilicu u na{em di~nom Sremu istisnuo, dirnuo je svakog Srbina i u ovom kraju ìve}eg nemilo. @alosna im majka, – zar nemado{e {to drugo pretresati i uklawati ve} svetiwu bra}e svoje, i to one bra}e bez koje biti niti ì669

veti ne mogu. Zar ne vide da sotim sami sebi kao slepci propast ure|uju, – zar ne znaju da je sva~ija sila za vreme? Ne}e zato kekavac Srpstvo upropastiti; }irilica je u Srbina bila, i biti }e dok je sveta i veka kao prirodna slovnica, pa makar se oni “herbergovci” nadizali i napiwali, nit smo se od takovih Hrvata mnogo boqemu ni nadali. – Na ~ast im wihovo kekavstvo; ta ni Slavonac ne}e da bude takim Hrvatom a kamoli Sremac. Danas su isti postali gori neèli i sami Turci, a ovo je istina prava. Neka se ugledaju na Safet-pa{u u Sarajevu, koji je rekao kad je u Sarajevo do{ao: srbski narod, srbski jezik, treba da se }irilicom sluì; i to zato {to je znao i ~uo da je ve}ina naroda u Bosni isto~nog veroispovedawa. Ko ne veruje, neka pogledi u vilajetske zvani~ne novine “Bosna” pa }e se odmah uveriti, jer pored turskog samo srbski }irilicom sve i sva na javnost izdaje. ]irilica je bila i bi}e u Srbina, to stoji, i istina je prava, ali {to }e biti od sada iz Hrvatske – to idemo da vidimo. I ovi qudi ne{to jo{ i o Bosni sawa{e, – bra}o Bo{waci, ~ujte glasa Hrvata – pogledajte na dana{wi mra~ni Zagreb, {to se na sramotu i porugu tamo zbori, – pak }ete imati o tim tobo`wim jugoslovenskim kulturtregerima dosta.” (str. 23-24.) U toku Prvog svetskog rata ne samo da je potpuno zabrawena }irilica na podru~ju cele Austro-Ugarske, nego je ukinuta i u okupiranim srpskim dràvama Srbiji i Crnoj Gori. Kako obrazlaè tu odluku Rajmund Fridrih Kaindl vidi se iz jedne wegove bro{ure objavqene u Gracu 1917. godine: “Kao {to su doga|aji posledweg vremena dokazali, }irilica je postala borbeno sredstvo ruske politike na Balkanu. Sa propa{}u te politike, mora }irilica da ponovo postane ono {to je ranije bila, i da ponovo zauzme ono mesto odakle je doneta, mora biti vra}ena onome kome pripada, a to je gr~ko-isto~na crkva.” (str. 33.) Kosti} konkretnim argumentima dokazuje da su hrvatski politi~ari i dràvni funkcioneri imali odlu~uju}u re~ kod dono{ewa odluke o zabrani }irilice na okupiranoj srpskoj teritoriji. Hrvati su se nadali da }e ukidawem }irilice {iroko otvoriti put da se svi Srbi utope u hrvatskom nacionalnom korpusu. U principu, ni Nemci ni Ma|ari nisu imali nekog trajnog interesa da progone }irili~no pismo. Kako Kosti} zakqu~uje, “Samo je to Hrvatima i{lo u ra~un. Jer su oni, bez sopstvene regenerativne mo}i i bez asimilacione sposobnosti, uspeli ipak, pritiskom i falsifikatima i uz aktivnu podr{ku katoli~ke crkve, da u toku jednog veka, od jednog malog narodi}a od jedva milion du{a, postanu narod od skoro ~etiri miliona du{a. Da se za sto godina u~etvorostru~e, dok se Srbi, sa daleko ve}om rekreativnom snagom, nisu ni podvostru~ili.” (str. 40-41.) Odmah na po~etku Drugog svetskog rata, ~im je formirana hrvatska usta{ka dràva, kako navodi Viktor Novak, “Ministarstvo unutra{wih poslova zabranilo je upotrebu }irilice na teritoriji NDH u javnom i privatnom ìvotu. Svi javni natpisi pisani }irilicom morali su biti ukloweni. [tavi{e i oni sa grobnih spomenika.” (str. 42.) 25. aprila donet je i zakon kojim se zabrawuje }irilica. Me|utim, srpska }irilica je i to preìvela. Za wen opstanak najopasniji je bio period komunisti~kog reìma. Kako precizira Kosti}, u komunisti~koj Jugoslaviji “se weno suzbijawe ne vr{i putem ukaza i formalnih naredaba vlasti. Naprotiv, daje se utisak kao da se ona 670

tolerira, da je ravnopravna, da je ~ak nekad i dobrodo{la. Ali najprefiwenijim metodama, koje bi samo jezuiti bili kadri da izna|u, ona se ipak odstrawuje, odbacuje, zanemaruje, zamewuje hrvatskom latinicom. To se sve radi postepeno, skoro neosetno: najpre u domenima perifernim, gde narod nije zainteresovan; onda predmetima i odnosima koji se toboè na inostranstvo odnose, koje }irilicu ne zna i ne voli; onda u zvani~nom sektoru gde se protivre~nost ne trpi; onda na poqu reklame itd.” (str. 53-54.) Kosti} je do kraja pronikao u su{tinu tog procesa i wegovu perfidnu metodologiju. “Dobija se utisak da se radi o nekom paklenom planu, ve{to izmi{qenom i do krajwih granica sprovedenom. Dobija se utisak da se ni u jednom slu~aju ne èli stati na polovini puta i da su srpskoj }irilici dani odbrojani ako ova vlast jo{ nekoliko decenija potraje... Mesto da se naredbom vlasti propi{e da je }irilica zabrawena, kao {to su ~inile hrvatske vlasti u svojoj dràvi kadgod su bile bez strane kontrole i spoqnog ko~ewa, sad se to vr{i via fakti: uvode}i postepeno latinicu i sluè}i se iskqu~ivo wome. Treba ostaviti utisak da je }irilica dozvoqena, ravnopravna, zvani~na, ali da je niko ne}e da upotrebqava. Kako je latinica tako|e zvani~na i “ravnopravna”, a narod toboè ho}e wu, ona }e sve vi{e zamewivati }irilicu dok je jednog dana ne odstrani potpuno, u~ini suvi{nom. ]irilica ima ne~ujno da nestane, bez protesta, bez galame, ~ak i bez sahrane.” (str. 54-55.) Tiha eliminacija }irilice bila je direktni proizvod Titove li~ne politike. U uslovima totalitarne diktature srpski komunisti su se prosto utrkivali ko }e mu preciznije pro~itati misli i vernije sluìti na {tetu svoga naroda. Dovoqno je bilo da je on li~no pisao i koristio iskqu~ivo latinicu, pa da ga stotine hiqada srpskih komunista u tome slepo slede. “Broz je od prvih dana dao ton hrvatske latinice, i svi wegovi saradnici smatraju to za svetiwu, jedini pravilan putokaz. Nikakva im daqa naredba nije potrebna, nikakav formalni regulativ. Prvo se, razume se, vojska prilagodila svome “obqubqenom mar{alu” i svome vrhovnom komandantu. Postepeno ali sigurno ona je srpsku }irilicu, pa ~ak i makedonsku, izbacila iz upotrebe. Sluì se hrvatskom latinicom i gde treba i gde ne treba i u hrvatskim i u srpskim predelima.” (str. 67.) U tekstu koji sledi Kosti} daje ogroman broj primera sistematskog potiskivawa }irilice u Srbiji i drugim srpskim zemqama, a onda ukazuje da je do sli~ne pojave do{lo i u emigraciji, pogotovo kod onih koji se jo{ uvek zanose iluzijom jugoslovenstva. âk je toga bilo i kod srpskih pravoslavnih sve{tenika i u slu`benoj i u privatnoj pismenoj komunikaciji. Kosti} i tu iznosi mno{tvo konkretnih slu~ajeva, ìgo{e malodu{nost i liniju maweg otpora, pa upozorava svoje sunarodnike: “Svakom upotrebom svoga pisma ~ini se nacionalna ispovest, dokazuje se nacionalna svest, ispoqava se nacionalna solidarnost sa drugim sunarodnicima, iskazuje se vernost i odanost precima i narodnoj pro{losti uop{te, oja~ava se i svoj etni~ki duh i duh okoline. Naprotiv, svakim, ma i najmawim stranim znakom koji se upotrebqava mesto svoga, tu|inskim i neprijateqskim pismom, izraàva se u najmawu ruku nacionalna indiferentnost ili neotpornost (ovo naro~ito vaì za one u zemqi), ~e{}e jo{ nacionalna desolidarnost ili ~ak nacionalna izdaja. Nacija se time potmulo i jedva osetno, ali sasvim sigurno demorali{e, narod se dezorjen671

ti{e, ne moè da razlikuje svoje od tu|eg, postaje kolebqiv, neotporan, etni~ki nezainteresovan, utire se put ka kosmopolitizmu i internacionalizmu. Nacija postepeno nestaje, dok je jednog dana sasvim ne nestane.” (str. 168-169.) Studiju Kosti} zavr{ava razmatrawima konkretnih primera uporne i energi~ne srpske odbrane }irilice na podru~ju Karlova~ke mitropolije i Bosne i Hercegovine, kao i predloga za usvajawe jednog zajedni~kog srpsko-hrvatskog pisma, odnosno inicijative Jovana Skerli}a da se kompromis postigne tako {to bi i Srbi i Hrvati prihvatili da govore ekavski i pi{u latinicu. Me|utim, inicijativa nije mogla imati nikakvih realnih {ansi za realizaciju, {to je upe~atqivo objasnio Vladimir ]orovi}, ina~e iskreni i ube|eni pobornik ideje integralnog jugoslovenstva i pristalica unitaristi~ke opcije. On kaè: “Ima sad jedan naro~it momenat koji nam }irilicu u ovo vreme ~ini posebno va`nom. Da se pustimo izboru, razlogu i vremenu, nema sumwe da bi dobar deo srpske inteligencije laka srca prihvatio latinicu i primakao se tako idealnoj jedinstvenosti kwièvnog stvarawa. Me|utim, kao i uvek pre, i ovoga puta se izabrao najuì i najmawe deluju}i na~in re{ewa tog pitawa, udarilo se silom i zabranom. ]irilica je tako postala na{ sapa}enik i grafi~ki simbol na{e borbe za samoodràwe i na{e svesti i istrajnosti. I radi toga, sve dotle dok je na{ nacionalni opstanak ugroèn, ona }e ostati kao jedan od amblema koji se ne sme napustiti, i jedna zastava pod kojom se mora izdràti.” (str. 242.)

672

Glava deseta SRPSKA EMIGRACIJA 1. Emigrantske polemike Zbirku novinskih ~lanaka “Nacionalni stav srpske emigracije” Laza Kosti} je publikovao u Melburnu 1959. godine u {apirografisanom izdawu. U prvom ~lanku zbornika on defini{e ~etiri osnovne kategorije srpskih emigranata. Prvi su Jugosloveni u politi~kom smislu re~i. “To su Srbi koji èle zajedni~ku dràvu Jugoslaviju. Wih je, kanda, ogromna ve}ina u emigraciji, pa i mnogi prvi qudi na{e emigracije tu spadaju. Wima se apsolutno ne moè a priori odre}i patriotizam i srpstvo. Oni prosto smatraju da je srpstvo najobezbe|enije u dràvnoj zgradi Jugoslavije. U oblasti politike, budu}nost pokazuje ko je imao pravo. Ni ova kategorija nije sasvim jedinstvena, jer ima Srba koji su za Jugoslaviju po svaku cenu, uvek i vazda; ima ih koji su za Jugoslaviju samo ako ona ispuwava srpske bitne uslove ìvota; ima ih koji su za Jugoslaviju samo ako je i sve druge komponente ho}e.” (str. 7.) U drugu kategoriju spadaju oni koji pod jugoslovenstvom podrazumevaju jugoslovensko dràvqanstvo. “U ovom smislu je Jugosloven jednako Arnautin sa Kosova, Ma|ar iz Ba~ke, Slovak iz Srema, êh iz Slavonije, Italijan iz Istre itd; kao Srbin iz [umadije, Bosne, Vojvodine itd. Stranci mahom misle na ovu vrstu jugoslovenstva kad nekoga kao Jugoslovena ozna~uju. Svako drugo razlikovawe, naro~ito u zvani~nom ciqu, inostranstvo izbegava... Ova kategorija je najjednostavnija, no ipak ne sasvim bez ra~vawa. Ima biv{ih Jugoslovena koji su postali strani dràvqani, ima bezbroj “lica bez dràvqanstva” koja su bili Jugosloveni i koje dràve gde ìve jo{ kao takve obeleàvaju mada to vi{e nisu. Nijedna dràva ne voli priznati status apatrida bez velike nu`de (jer su onda wene obaveze prema ovim licima ve}e)” (str. 7-8.) Tre}i je pojam sinteti~ko-etni~kog jugoslovenstva. “Jugosloveni su svi Srbi, Hrvati i Slovenci. To im je zajedni~ki, vi{i izraz: Sloveni, a vi{e od toga Indoevropqani, onda Arijevci itd. Jugosloveni u ovom smislu zna~e prosto: Sloveni na Jugu, Sloveni Juga. Mi smo Jugosloveni isto kao {to su Rusi i Ukrajinci isto~ni Sloveni, êsi i Poqaci zapadni Sloveni itd. To mi ne moèmo odre}i, pa hteli ne hteli. No re|e, i pravilnije, kaèmo za to “ju`ni Sloveni”. I mawe je zbrke kad se to kaè.” (str. 8.) Tu bi u navedenom smislu, naravno, spadali i Bugari. 673

êtvrta kategorija su integralni Jugosloveni, koji, kao takvi, pretenduju na etni~ki eksluzivitet. “To su oni kojima je jugoslovenstvo prvobitna narodnost, a to zna~i jedina narodnost. Jer dve etni~ke narodnosti ne moè niko imati. Dok sve tri prve kategorije ne iskqu~uju srpstvo, ova ga sasvim i radikalno iskqu~uje. Ona ga ne priznaje, ona ga s prezirom odbacuje.” (str. 9.) Ovakvo shvatawe jugoslovenstva je oficijelno forsirano u zajedni~koj dràvi i predstavqalo je jedan od razloga wene propasti, s obzirom da ga nisu prihvatili ni Hrvati ni Slovenci, a komunisti su na osnovu wega dokazivali postojawe velikosrpske hegemonije. S obzirom da je neprirodno da se qudi odri~u svoje narodnosti, nacionalnosti svojih predaka, prema Kosti}evom mi{qewu integralni Jugosloveni se sastoje “od otpadnika, renegata, od izdajica, od nacionalnih dezertera.” (str. 9.) Takve qude svaki narod prezire. “Ali na{i Jugosloveni, iskqu~ivi Jugosloveni, postali su u posledwe vreme drski i, neka mi je dozvoqeno re}i, bezobrazni. Oni sa ponosom isti~u kako nisu “{ovinisti”, jer taj izraz rezervi{u samo za one koji su ostali Srbi, koji su ostali verni Svetosavqu i svojim precima.” (str. 9.) Neverovatnom drsko{}u integralni Jugosloveni se javno ponose “{to su promenili narodnost i postali renegati, a nas verne precima i istoriji ìgo{u toboè sramnim imenima.” (str. 10.) âk hvale}i \ilasa zahtevaju “da se na wega ugledamo,... da svake tri-~etiri godine mewamo narodnost, da ostavimo nesavremeno srpsko ime wima za qubav... Oni govore o jugoslovenskom narodu, dok se u svim ostalim kategorijama sasvim ispravno govori o jugoslovenskim narodima. Ko sa~iwava taj “jugoslovenski narod”? Svi koje ovi renegati tamo strpaju. I svi Srbi (“{ovinisti”), i svi Hrvati, i svi Slovenci itd. Oni opredequju drugima narodnost. To je sram koji se vi{e ne moè trpeti. Mnogi to ~ine iz neznawa. Mahom su to nepismeni qudi, koji gorwa razlikovawa nisu kadri da shvate, naro~ito ako nisu upozoreni na to. Ali neki i svesno ho}e da dekretuju narodnost, kao \ilas i druìna.” (str. 10.) Da ironija bude ve}a, upravo se integralni Jugosloveni uporno zalaù za federalno ure|ewe Jugoslavije, s obzirom da se mora voditi ra~una o etni~kim i istorijskim individualitetima koje oni, zapravo, svojim prethodnim stavom negiraju. Integralni Jugosloveni najvi{e od svega èle jedinstvo sa Hrvatima i Slovencima, a upravo od wihove opcije Hrvati i Slovenci beè kao od kuge. A ~ak i kad bi se uspe{no realizovala wihova koncepcija integralnog jugoslovenstva, koji je onda smisao federalne dràve. “Gde god je jedna narodnost u dràvi, tu se federacija ne moè da odrì. Primer Nema~ke to najboqe pokazuje. Za Bizmarkovu Nema~ku su pravnici bili u sumwi da li je konfederacija ili federacija, za Vajmarsku da li je federalna ili unitarna dràva, dok nije do{ao Hitler i proglasio na~elo: jedan narod, jedan rajh, jedan vo|a! To je logi~na posledica svih evropskih federacija koje nekakvu jedinstvenost proklamuju i na woj se zasnivaju. Ako smo jedno i vlast }e biti jedna. Razvoj doga|aja dovodi do toga neminovno. Jugoslovenska narodnost je, ma kako to paradoksalno zvu~alo, najve}a smetwa i najve}a negacija jugoslovenske dràve... Ta narodnost je najve}a smetwa slobodama i demokratiji u dràvi.” (str. 11.) Ako bi se ovakva narodnost uvodila silom i dekretima, ne bi se mogli izbe}i svojevrsni despotizam i tiranija nad duhom. “Svaka sloboda u toj zemqi je ve} stavqena u pitawe kad qudima nije ~ak slobodno opredeliti se nacio674

nalno, kazati {ta ose}aju i s kime ose}aju.” (str. 12.) Najgora posledica bila bi sadràna u ~iwenici da bi se pre svega Srbi me|usobno podelili i quto zavadili. Svi koji zagovaraju jugoslovensku dràvnost, smatraju da bi samo ova mogla ba{ nacionalne sporove i nacionalne divergencije da obuzda, ili bar da kanali{e i ublaì. A sad stvarawem nove narodnosti, ovi bi se sporovi intenzifikovali do ta~ke usijawa. Nema ve}ih protivnosti i ve}ih neprijateqstava nego {to su nacionalni, isto kao ranije verski. Svak }e svakome prebacivati, svaki }e jedan drugoga vre|ati, sve }e biti u nemiru i neradu. I nauka, i kwièvnost, i umetnost, i, nadasve, politi~ki ìvot. Sve }e biti u “toku”, sve u borbi.” (str. 13.) Kosti} sa zadovoqstvom konstatuje da se kqu~ni stavovi po tom pitawu uveliko podudaraju s pogledima jedne od vode}ih srpskih emigrantskih organizacija, Srpske narodne odbrane, pa nastavqa s ve}im entuzijazmom elaboraciju osnovne ideje slede}im borbenim esejom u kome kaè: “Prema neprijatequ ne moè se drugo ni biti nego neprijateq. A jugoslovenska narodnost, to je neprijateq srpstva. Ona negira srpsku narodnost uop{te (kao {to negira i neke druge za koje nam je malo stalo). Ona odri~e da postoji uop{te srpska narodnost, smatra da se srpstvo mora utopiti u jugoslovenstvo i tu nestati, ukoliko je dosad postojalo. Dok se stvarawem ve{ta~kih narodnosti (kao crnogorske i makedonske) srpstvo li{ava nekih svojih delova, obrazovawem jugoslovenske narodnosti, ono bi otpalo kao celina. Sasvim bi ga nestalo.” (str. 14.) Kosti}evi tekstovi u ~ika{koj “Slobodi” imali su velikog odjeka u svim srpskim emigrantskim krugovima, doveli do otre`wewa i ubrzanog napu{tawa ideologije integralnog jugoslovenstva, koju ~ak ni komunisti~ki reìm u otaybini nije prihvatao. I oni od kojih se to najmawe o~ekivalo, qoti}evci i wihov minhenski list “Iskra”, postali su po tom pitawu mnogo oprezniji i delikatniji u izja{wavawu. Me|utim, ostalo je me|u Srbima emigrantima jo{ mnogo pristalica jugoslovenske dràve. [to su se Hrvati takvoj dràvi odlu~nije suprotstavqali, to su je zalu|eni Srbi vi{e propagirali. “Kod na{ih Jugoslovena vr{i se ~ak utakmica defetizma. Pregone se ko }e vi{e da ponudi srpskih `rtva i da se boqe dodvori krvnim neprijateqima srpskog naroda. U tom pogledu prestonica Francuske pruà ~udne i bolne dokaze, ono mesto u kome su pre nekoliko decenija Srbi hvaqeni; hvaqeni i uzno{eni kao skoro prva nacija sveta. Tamo su sabrane razne grupe defetista, kao i pojedinaca jugoslovenski orijentisanih. Umnoàvaju neke listi}e i biltene, i jedan drugoga natkriquju u defetizmu i izdaji srpskih nacionalnih interesa. âk optuùju i klevetaju svakoga ko im se suprotstavi, a najvi{e onoga ko poku{a da ih raskrinka.” (str. 19-20.) Me|u tim defetistima su biv{i prvi regent princ Pavle Kara|or|evi} i wegov posledwi predsednik vlade Dragi{a Cvetkovi}. “Izdaju “Dokumenta” u svoju odbranu. To je dobro, i, ukoliko su ta dokumenta autenti~na, mogu doprineti pravilnom saznawu doga|aja koji su ratu prethodili. Ali se tvrdi za wih, i celu ne ba{ veliku grupu koja im pripada, da ne samo {to insistiraju na “sporazumu”, ve} da su spremni za mnogo dalekose`nija ustupawa Hrvatima. I to ne tvrdi makar ko, ve} li~nosti kojima se mora pokloniti puna vera i koje su u stawu da te doga|aje prave. Tako se uverava da je predsednik vlade “sporazuma” obe}ao dr Ma~eku Ba~ku samo da ne pravi nikakve poku{aje ustu675

pawa. A i daqe koncesije u Bosni. Da ta grupa radi bri`qivo na kapacitirawu Hrvata da bi preko wih opet igrala izvesnu ulogu u Jugoslaviji (jer van Jugoslavije ne mogu da igraju nikakvu) postoji jo{ bezbroj dokaza. Uostalom, wihove li~ne veze sa hrvatskim vo|ama, koji su na taj na~in obave{teni o svemu {to se kod Srba zbiva, vi{e su nego evidentne.” (str. 20.) Neki drugi emigranti, neretko i saborci Draè Mihailovi}a, spremni su da izjedna~e ratnu ulogu ~etnika i usta{a, dok londonska “Na{a re~”, koja se prvobitno {tampala u Parizu, koju prepoznajemo u Kosti}evim aluzijama, “uglavnom ru{i sve srpske vrednosti i napada sve {to je srpsko, naro~ito u emigraciji. Jedva ima nekog srpskog prvaka na koga se list nije okomio. Hrvate {tedi, pa, ako ve} mora da se o kome wihovom negativno izrazi, odma na|e da Srbi imaju iste takve gre{ke, da u nevaqalstvu Srbi nimalo ne zaostaju za Hrvatima ni u kom sektoru.” (str. 22.) Izvesni pariski ~asopis “postupa sli~no, ali i sa jednom krupnom razlikom. On nalazi uvek negativnog Srbina ako mora da ukaè na nekog negativnog Hrvata. On ne isti~e ni{ta pozitivno kod qudi ve} samo negativno (da bi ~lanovi Grupe ispali jedini veliki i svetli). Srbe i srpske prvake {iba nemilosrdno bez paralelnih slu~ajeva. Ako ba{ mora da nekog Hrvata o~e{e, onda mu nalazi srpski pandan. Ali kakav? Npr. da je po~iv{i |eneral Nedi} isto {to i Paveli}, da je svaki borac za Srbiju i Srpstvo u posledwem ratu ravan usta{kim zlo~incima itd. A u isto vreme nalazi re~i razumevawa, ako ne i pohvale, za samoga Antu Star~evi}a, koji je ceo srpski narod proglasio “nakotom zrelim za sekiru...” Po{to se smatra da je ta grupa stvorila na svoj na~in kod Hrvata zgodne pozicije, to su joj mnogi zavideli, pa su obrazovali druge organizacije i po~eli izdavati zasebne “~asopise”, odn. biltene u hrvatskom pismu. Ispo~etka naivan i “neutralan”, taj ~asopis sve jasnije pokazuje svoju izdajni~ku boju. On ho}e da natkrili ostale edicije defetisti~kog Pariza. Vr{i neke ankete o Jugoslaviji, pri ~emu daje re~ najgorim srpskim neprijateqima, odobrava najdestruktivnije napise jednog potpuno prodanog tipa koji pi{e u hrvatskim minhenskim novinama gore nego {to je pisao Radi} ili ~ak kakav usta{a o Srbima.” (str. 22.) Pariska emigrantska sredina je imala i srpskog pravoslavnog teologa koji je u srpskom {ovinizmu i velikosrpskoj ideologiji video glavne uzroke svih ratnih zbivawa, opravdavaju}i otvoreno hrvatske zlo~ine. Drugome je Jugoslavija bila mala bez Bugarske, pa je izjavqivao da ni novih milion srpskih `rtava ne bi bila preterana cena samo da se iza|e na Crno more. Ali, poseban skandal je pedesetih godina izazvao dolazak Branka Mihailovi}a u Pariz, evidentno po komunisti~kom nalogu. On je poslat da dosoli upravo u Parizu, “gradu srpskih defetista koji se pregone, koji se takmi~e ko }e vi{e Hrvatima da ugodi. Svi zapostavqaju srpske interese u korist neke imaginarne Jugoslavije za koju i sami uvi|aju da donosi Srbima smrt i propast. No wima je glavno da oni ostanu za seme i da u ime tog srpstva koje nestaje zauzmu vladaju}e pozicije.” (str. 24.) Kosti} se zato i ne ~udi mnogim izjavama koje je “dao sin po~. |enerala Draè Mihailovi}a. On je svratio, kaè, u restoran gde se okupqaju “svi Jugosloveni”. Dakle, i usta{e, a kamoli Hrvati. I to dva puta ponavqa. Onda daje izjave za nema~ku {tampu preko jednog {vajcarskog ilustrovanog lista. Kaè da 676

se posledweg rata jugoslovenska vojska juna~ki borila. Samo {to joj je Paveli} udario no` u le|a. A Paveli} je bio u Italiji, dok su se svi vojni obaveznici Hrvati predavali i razoruàvali Srbe. (Tako|e i Nemci, Ma|ari, Arnauti, Makedonci itd.). Kaè da su Jugosloveni odvedeni u zarobqeni{tvo, i to ponavqa dva puta, a mi svi znamo da su vo|eni samo Srbi i Slovenci. Kaè da mu je otac rekao da }e se svi Jugosloveni di}i na ustanak. Tito je sakupio Jugoslovene u Srbiji i doveo na Sremski front; ruska vojska je Jugoslovene iz logora deportirala, itd. Ne~uvene stvari i neverovatne laì. Nigde, nijednom re~ju taj mladi ~ovek ne spomenu Srbe i Srpstvo. Sve zasluge za borbu gen. Mihailovi}a i wegovih junaka, ~ak u Bosni, Dalmaciji itd. pripisuje Jugoslovenima.” (str. 24.) Kako je sme{no izgledao projugoslovenski “Ravnogorski borac” koji je pisao kako su “tri mlada jugoslovenska emigranta demolirala jugoslovenski biro za informacije. A u zvani~nim izjavama komunisti~ke vlade Jugoslavije, to su uradila “tri ~etnika”. Moglo je u listu stajati da su to uradila i tri Evropqanina ili tri belca. I redakcija bi to rekla, samo da izbegne srpsko ime.” (str. 26.) Kosti} uporno polemi{e s mnogim jugoslovenski orijentisanim autorima u kanadskim, ameri~kim ili australijskim listovima srpske emigracije, ìgo{u}i wihovu glupost, neznawe, diletantizam ili pokvarenost. U nedostatku validnijih kontraargumenata oponenti su mu uzvra}ali nazivaju}i ga {ovinistom. On im se na to prkosno smeje: “Zar bi bilo na{e slavne istorije da nije bilo egzaltiranog nacionalnog nadahnu}a koje se danas krsti {ovinizmom? Zar bi bilo Kumanova, Bitoqa, Arbanije i Kajmak~alana? Zar bi sva Wego{eva dela u kojima opisuje zanos Crnogoraca kao spiritus movens sve wihove istorije, zanos za Srpstvom i èqu za srpskim carstvom, zar bi bilo te istorije i tih slavnih podviga da nije bilo “{ovinizma”, upravo srpskog {ovinizma? Zar se u indifirentnosti i indolentnosti moè stvoriti ne{to veliko? Svi su veliki podvizi nacionalne istorije samo plod ovakvog {ovinizma.” (str. 41.) I komunisti i projugoslovenski srpski emigranti {oviniste nalaze samo unutar srpskog naroda, me|u srpskim nacionalistima i patriotama. S druge strane, podsti~u ve{ta~ke nacionalizme kao {to su jugoslovenski, crnogorski ili makedonski, a puni su razumevawa za hrvatski i slovena~ki. A najgori od svih srpskih emigrantskih listova koji su ikad izlazili “Na{a re~” veli~ala je u nekoliko tekstova i Antu Star~evi}a, posebno kroz ~lanak izvesnog Radovanovi}a. Kako pi{e Kosti} u “Slobodi” od 13. novembra 1957. godine, osnovna ideja gorqivih Jugoslovena oko “Na{e re~i” i wihovog eksponenta Radovanovi}a bila je da Star~evi} “nije bio r|av”, niti je on bio protiv Srba, kao {to je ve} Jovan Skerli} utvrdio. On je bio protiv srpskog imena. Ina~e je on Srbe smatrao Hrvatima i svi su imali da to usvoje. Konkretno: Srbi doseqeni u Hrvatsku imali su da prime katoli~anstvo, da postanu Hrvati i onda ne bi bilo Star~evi}eve reakcije niti ma kakvih hrvatskih napada na Srbe. Samo tu sitnicu su imali na{i preci da u~ine, i ona Radovanovi}u i wegovoj druìni izgleda logi~na i razumqiva. Po{to na{i preci nisu hteli da postanu katolici i Hrvati, sami su krivi za sve {to se posle dogodilo. I u tom ~lanku g. Radovanovi} nagove{tava da }e braniti usta{e, da za sve zlo~ine prema Srbima u posledwem ratu snose odgovornost Hitler i Musolini, a ne ni Hrvati ni usta{e.” (str. 48-49.) 677

2. Analiza srpskih emigrantskih prilika Drugu svesku spisa o srpskoj emigraciji pod naslovom “Mi i oni. Razlikovawe u na{oj emigraciji” Kosti} je posle deset godina objavio u Badenu, u [vajcarskoj. Ovde je ve} re~ o temeqito ra|enoj raspravi, a ne o novinskim ~lancima. Autorov je ciq da u celosti prikaè srpsku emigraciju u svoj wenoj slojevitosti i kompleksnosti, kao i posledice koje na wenu svest ima ìvot u zapadnim zemqama. U startu je deli na ekonomsku koja je nastala pre Drugog svetskog rata i politi~ku koja je pristigla posle rata, pa joj dodaje i gastarbajtere koji nisu trajniji emigranti. Politi~ki emigranti su izbegli tragaju}i za uto~i{tem pred stvarnim ili prete}im progonima, pa su dobili azil u izvesnim zapadnim zemqama, ili tretman izbeglice uz niì stepen pravne za{tite koji on podrazumeva. Neki su dobijali samo dozvolu boravka, neki i dozvolu nastawivawa, a u prekomorskim zemqama lak{e se sticalo novo dràvqanstvo. Sve je to propra}eno u praksi razli~itim oblicima poniàvawa izbeglica i raseqenih lica od strane dràvnih organa zemaqa u kojima su ti nesre}ni qudi traìli spas. Posle Drugog svetskog rata neuporedivo je mawe Srba izbeglo nego Hrvata. Srpsku brojnost su unekoliko pove}avali ratni zarobqenici i internirci koji su odbili da se vrate u otaybinu po dolasku komunista na vlast. “[to se Hrvata ti~e, to je do{ao u inostranstvo sam dru{tveni i politi~ki {qam, razbojnici i ubice. Do{li su uglavnom usta{e, koji su se predstavili Englezima, Francuzima i Amerikancima kao wihovi saveznici. Zaista su jo{ jednom potvrdili Du~i}evu tvrdwu da su bez stida i srama. Predvo|eni su svojim poglavnicima, doglavnicima, bezglavnicima, fratrima, popovima i najraznovrsnijom fukarom. Oni su imali lozinku “spremni za dom”, sa kojom su se pozdravqali, a napustili su “dom” ~im su wihovi pravi saveznici Nemci i Italijani wih ostavili sebi.” (str. 10-11.) Krajem {ezdesetih godina Zapadnu Evropu je iz Jugoslavije zapqusnuo talas privremenih radnika ~iji je odlazak podsticao komunisti~ki reìm jer je tako lak{e dolazio do deviza i smawivao socijalne pritiske zbog masovne nezaposlenosti u zemqi. “Oni su ili komunisti ili to nisu (ali su se pri~iwavali da su), ne èle da se govori protiv komunista i malo je nezgodno na to ih navoditi. Jer se oni vra}aju u zemqu i mogu biti izloèni neda}ama zbog toga. Vlast bi ih sigurno pitala {ta su sa nama govorili, pa bismo i mi mogli stradati. Odobravati wihovo hvaqewe zemqe, jo{ mawe je uputno. A ve}ina sad hvali zemqu i kaù da tamo ima svega! Na to ih na{i pitaju: “A {ta ste dolazili, dovraga, u truli Zapad?” Boje se oni i svojih udba{a koji su uba~eni kao radnici. Wih ima svuda, kao {to smo na drugom mestu izneli (~ak i u izbegli~kim logorima), ali me|u pe~albarima je to pravilo. Ovi moraju pratiti sve wihove korake i nastojati “da ne skrenu s puta”. Ponekad im, onako o~inski, daju savete o rodoqubqu. Naro~ito je pogodno wihovo ubacivawe me|u radnike otkad se radna snaga dobavqa iz zemqe preko dràvnih (to zna~i partijskih) organizacija. Po{to od komunisti~kih vlasti prakti~no zavisi koga }e pustiti u inostranstvo, to oni mogu uvek bez ikakvog zazora da ubace svoje poverqive qude.” (str. 14.) Ono {to kod gastarbajtera Kosti}a najvi{e iznena|uje je ~iwenica “da su Srbi najmawe nacionalno zainteresovani i najmawe svesni. Oni su mahom 678

Jugosloveni, dok su Hrvati samo Hrvati, a tako|e i Slovenci. Ima izuzetaka i tamo i ovamo, ali ne velikih. Srbi ~ak kaù da govore “jugoslovenskim jezikom”, i to svi bez izuzetka. Oni se najteè pribliàvaju i prilago|avaju staroj emigraciji, dok Hrvati i Slovenci ~esto traè sa ovima veze.” (str. 15.) Pravi emigranti su rasejani po svim kontintentima, pojedina~no, u ve}im ili mawim grupama. Po Kosti}evom mi{qewu, iseqavawe je imalo neke pozitivne, a neke negativne posledice. [to se ti~e politi~kog aspekta, “bez stare emigracije reìm u zemqi ne bi uop{te imao opozicije ni kritike. Mogao bi da radi jo{ samovoqnije nego {to radi. Mogao bi jo{ vi{e da {kodi srpskim interesima, jer }e ba{ srpski komunisti malo ipak da slu{aju glas emigracije mada nerado i ne okre}u}i celo uvo. Dopre}e do wih neki glasovi i u najmawu ruku }e se trgnuti, a nekad i stresti. Nije to jednako da li ove emigracije ima ili nema ili da li je ona aktivna ili pasivna. Mnogo puta je reìm poku{ao da je nestane (mame}i je u zemqu, protestuju}i kod zemaqa gde ìvi protiv wene aktivnosti, napadaju}i je u listovima, {aqu}i u wene redove {pijune i diverzante).” (str. 22.) Kosti} i misli da }e na duù stazu pozitivne politi~ke efekte pokazati i upu}ivawe radnika na privremeni rad u zapadnoevropske zemqe. “Vide}e i na{i politi~ki emigranti i pe~albari {ta zna~i sloboda i demokratija. Vi{e }e to ~ulima osetiti nego mozgom razabrati. Vide}e da postoji i sloboda {trajka, i sloboda govora i sloboda {tampe. Vide}e mnogo toga o ~emu nisu mogli sawati u komunisti~koj Jugoslaviji, a slabo i u predratnoj. Oseti}e koliko je la`na bila ova komunisti~ka propaganda... Mogu osetiti i ose}aju dah slobode, a to je ipak ne{to. Oni nikad ne}e vi{e biti za ropstvo. Komunisti koji su samo kratko vreme ovde, tre{}e glavom. âk i oni koji se stalno povrate nikad ne}e vi{e biti odu{evqeni za komunizam i za wegovu “armiju.” (str. 22.) Kosti} smatra da je nestvarno i {tetno svako precewivawe politi~kog zna~aja emigracije, ali je protiv toga i da se ona potcewuje, jer ona ~uva nacionalnu svest koja je u zemqi uspavana i negirana. “Govori se kako nijedna emigracija nije ni{ta postigla. To je la`. Komunisti~ka emigracija je bila sasvim mala, pa je zauzela celu zemqu (razume se, doprilaskom novih prista{a i boraca). Usta{a je bilo u emigraciji malo stotina, pa su posle uspeli da ubiju toliko stotina hiqada Srba i da preuzmu vlast u zemqi.” (str. 23.) Ali, on je i te kako svestan i svih negativnih posledica emigrirawa iz politi~kih motiva. “U zemqi je sve mawe svesnih boraca. Ako osvedo~eni patrioti pristiù, oni poja~avaju redove emigracije, ali smawuju redove virtuelnih boraca i revolucionara. A u zemqi ima da se vodi glavni boj. Kad bi zaista napu{tali zemqu najboqi, oni bi isto toliko poja~ali poziciju emigranata koliko bi oslabili onu u zemqi. Mo`da bi ovu vi{e oslabili nego bi onu poja~ali. A od mamlaza niti je {tete zemqi i reìmu niti je korist nama. U ovakvom slu~aju ne bi bilo uputno sve najboqe izvesti iz zemqe. Ostala bi masa bez vodi~a, stado bez pastira.” (str. 23.) Ekonomske posledice emigracija su dobre i za iseqenika i za zemqu iz koje dolazi. U kulturnom pogledu {ire se vidici i sazreva pogled na svet. Ru{e se predrasude, zablude, ideolo{ke laì. U moralnom pogledu postoje veliki rizici koje sa sobom donosi socijalna neprilagodqivost ili nesnalaèwe. Me|utim, s nacionalnog aspekta svaki slu~aj emigracije, ukoliko se 679

emigrant posle izvesnog vremena ne vrati u otaybinu, predstavqa nenadoknadiv gubitak. “Da je srpska emigracija teritorijalno koncentrisana, ili da se bar nalazi sva u istoj zemqi, lak{e bi se odràla i ve}i bi zna~aj imala i u na{em narodu i u inostranstvu.” (str. 27.) Ovako je osu|ena na nestanak. U drugoj, tre}oj ili nekoj narednoj generaciji potomci emigranata }e se potpuno denacionalizovati. Kosti} posebno tretira pitawe komunisti~kih agenata uba~enih u emigrantske redove, ukazuju}i na konkretne primere wihovog prodora u rukovodstva nekih srpskih emigrantskih organizacija i do uredni~kih funkcija u wihovim listovima. Ali, neretki su slu~ajevi da su i zemqe useqewa vrbovale pojedine istaknute emigrante, stavqale ih na svoj platni spisak kako bi uspe{nije pratile zbivawa u emigrantskim krugovima i manipulisale emigrantskim aktivnostima kad im je to bilo potrebno. “Pravni poloàj srpske emigracije bio je jako nesiguran. Vlastodr{ci u Jugoslaviji su samo wu traìli, hrvatsku i slovena~ku skoro nikako; traìli su ekstradiciju svakog Srbina koji bi bio neprijateqski raspoloèn prema wima, naro~ito borce u odredima |enerala Mihailovi}a. Saveznici nisu ispuwavali sve wihove prohteve, ali jesu mnoge.” (str. 47.) Komunisti~ki reìm je i otvoreno, u dirigovanoj {tampi, pokazivao da mu najvi{e smeta delovawe srpske emigracije. To je najboqi dokaz da wene aktivnosti nisu bile za potcewivawe. “Ona izdaje novine, vr{i razne manifestacije, bu~ne ili potajne, u ciqu raskrinkavawa reìma (koliko je samo bilo pohoda sa tablama u Americi: SAD i Kanada, pa su ozlojedili i samoga Broza i naterali ga da pre napusti zemqu, koliko se pojedinaca sastaje sa strancima i prikazuje stawe u zemqi kao {to je, a ne kao {to ga reìmska sredstva prikazuju.” (str. 50.) Jugoslovenska tajna policija je i likvidirala dvojicu istaknutih srpskih emigranata, Andriju Lon~arevi}a u Parizu i Ratka Obradovi}a u Minhenu. Kasnije je ubila Du{ana Sedlara i Dragi{u Ka{ikovi}a. S Ka{ikovi}em je masakrirana i mala devoj~ica, }erka wegove supruge. U jugoslovenskoj {tampi se onda orkestrirano pi{e da su to `rtve krvavih obra~una u emigrantskom podzemqu. A kad Hrvati izvode teroristi~ke akcije u Beogradu i protiv jugoslovenskih predstavni{tava u inostranstvu izbegava se u javnim nastupima ~elnika komunisti~kog reìma nazivawe stvari pravim imenom. Naravno, Kosti} ne insistira da cela srpska emigracija mora na isti na~in razmi{qati. Demokratsko opredeqewe podrazumeva razli~ita politi~ka mi{qewa i ideolo{ka uverewa. On nesre}u vidi pre svega u tome {to se Srbi dele po pitawu opredeqewa da li su za Srbiju ili za Jugoslaviju. “Naro~ito je bolno da su sami ~etnici, koji su za vreme rata i{li zajedno i bez i najmaweg razmimoilaèwa, rasto~ili se posle u nekoliko organizacija: pet, {est, mo`da i vi{e. Najnedostojnija me|u wima nosi ime “Draà Mihailovi}” (posle nekoliko skra}enica od polovine slova hrvatskog alfabeta, jer se wihov list uglavnom usta{kim pismom {tampa). îsto srpski ~etnici i{li su zajedno dok se nisu odvojila dva {efa i dve vojvode – \uji} i Jev|evi}. Posle smrti Jev|evi}a, wegova organizacija se opet raspala u nekoliko delova i proces raspadawa se produùje. Mada ~etni{tvo kao takvo nema vi{e nekog zna~aja u na{em javnom ìvotu, ipak je wihovo jedinstvo predstavqalo i moralnu i fizi~ku silu koja je svima ulivala nade. Pa ipak, u osnovnim pitawima, sve srp680

ske ~etni~ke organizacije, sem pomenutog alfabetskog udruèwa “jugoslovenske vojske van otaybine Draà Mihailovi}” imaju ~istu i skoro jedinstvenu srpsku platformu.” (str. 57.) Povodom crkvenog raskola Kosti} kaè da je “na{a velika nesre}a {to smo se razi{li u pogledu crkvene organizacije, {to smo se podelili u dve grupe, od kojih svaka drugu smatra i naziva raskolnicima. Toga nikad nije bilo u srpskoj istoriji. Bilo je roptawa protiv jerarhije, bilo je, u mnogo mawim razmerama pojedina~ne neposlu{nosti, ali ovakvog raskola (formalnog odvajawa) nije bilo nikad. Po{to je srpska crkva glavni reprezentant i ekvivalent srpske nacije, to je ovo razmimoilaèwe od zna~aja koji se ne sme potcewivati, ~ak od takvog zna~aja koji moè do katastrofe da dovede.” (str. 57-58.) To je zaista bio najve}i emigrantski problem. “Crkveni raskol dovodi do teìh i skoro nepomirqivih odnosa izme|u srpske emigracije, koji su dalekose`niji od svih drugih. Zavadilo jedno s drugim, zamrzelo jedno na druge, ne}e zajedno da se sastaju, ne}e Bogu da se mole zajedno i u istoj bogomoqi. To moè da ima veoma te{ke posledice za vaskolik srpski narod i to treba svakako {to pre i radikalnije likvidirati.” (str. 58.) Uprkos neverovatnoj disperziji emigrantskih organizacija, ve}ina srpskih emigranata nigde se nije ukqu~ivala i po politi~kim pitawima je bila krajwe pasivna. Uglavnom oni koji su se obogatili nisu vi{e marili za srpstvo, a sirotiwa je negovala stare patriotske ideale. Ali, bilo je i onih emigranata koji su se u potpunosti posve}ivali nacionalnom radu. “Neki pi{u pesme, drugi ~lanke, tre}i izdaju biltene, drè konferencije, ube|uju usmeno, istina mawi krug ali ne sasvim neefikasno. Neki brane na{u stvar kod svojih sugra|ana stranaca. Pokazuju zainteresovanost za naciju i wenu sudbinu. Ne daju da za~me briga oko svoga ota~estva. Neki pomaù bogomoqe u zemqi i u kraju gde ìve. Mada je to normalna religiozna delatnost, kod nas Srba se ne moè odvojiti od nacionalne. Ti qudi mo`da (i ponekad) vi{e koriste op{toj srpskoj stvari na taj na~in nego direktno nacionalnom akcijom.” (str. 61.)

3. Sudbina emigrantske kwièvnosti U {apirografisanom izdawu Srpskog narodnog univerziteta iz Milvokija Laza Kosti} je 1975. godine objavio kulturno-politi~ku raspravu “Neka novija zbivawa na srpskom kwièvnom poqu”. U woj se Kosti} bavi kwièvno{}u, ali sa svog specifi~nog aspekta odbrane Srpstva. Tretira pitawe komunisti~kog ve{ta~kog smawivawa opsega srpske kwièvnosti, emigrantske kwièvne delatnosti i posebno razmatra posthumnu i poratnu sudbinu Jovana Du~i}a kao najve}eg emigrantskog pisca. U predgovoru Kosti} navodi da je prvobitno imao nameru da napi{e sveobuhvatnije delo o srpskoj emigrantskoj publicistici, ali mu to objektivne mogu}nosti ìvota i rada nisu dopustile. Za razliku od kwièvnosti drugih naroda ~iji se opseg sa svakim novim napisanim i objavqenim delom pove}ava, srpskoj kwièvnosti se sistematski otima i ono {to joj je vekovima pripadalo. Srpskim piscima se perfidno gasi nacionalni identitet tako {to se prosto guraju u nakaradnu konstrukciju jugoslovenske kwièvnosti, a uporedo s tim se administrativnim merama konstrui{u zasebne kwièvnosti koje, poput crnogorske nikad nisu postoja681

le. Zvani~no nametnuti naziv kwièvnog jezika kao srpskohrvatskog imao je za ciq da se stvori podloga za predstavqawe u perspektivi mnogih vrhunskih dela kao intelektualnog i duhovnog produkta drugih naroda, a ne srpskog. Paralelno s tim se forsiralo napu{tawe }irilice kao tradicionalnog srpskog pisma. Kosti} se suprotstavqa nekim srpskim lingvistima koji su tvrdili da su i }irilica i latinica srpska pisma, prva starijeg, a druga novijeg datuma, pa tvrdi da objavqivawe dela latinicom jednostavno nije publikovawe na srpskom jeziku. “Naàlost, uloga srpske emigracije u napu{tawu }irilice od Srba u zemqi nije mala. Ta se emigracija skoro iskqu~ivo u po~etku sluìla latinicom, a u prete`noj ve}ini sluì se i danas. To je mnogo àlosno i bedno. To je dobrovoqna rezignacija na nacionalne vrednosti, napu{tawe nacionalnih svetiwa, desolidarisawe sa svojim precima, negacija narodnih posebnosti, pa ~ak i same narodnosti.” (str. 12.) Kosti} uvi|a da u potiskivawu }irilice u otaybini, paralelno s perfidnim nastojawima komunisti~ke vrhu{ke, zna~ajnu ulogu igra i oportunizam javnih delatnika, intelektualaca i izdava~kih ku}a, a prekoreva emigraciju {to nije spremna da svojim primerom deluje u suprotnom pravcu, ma koliko joj dejstvo bilo ograni~eno. A upravo je u emigraciji napu{tawe }irilice najintenzivnije. “Najstra{nije je da takvi postupci na{e emigracije deluju sasvim destruktivno i demorali{u}e na one u zemqi. Kad ovi vide da i emigracija, na koju se ne vr{i nikakav pritisak, objavquje svoja dela latinicom (i pi{e pisma svojima u zemqi latinskom me{avinom), onda ovi gube svaku voqu na otpor nametnutom pismu. Oni se sve vi{e s tim mire. Na{a emigracija, ne uvek svesna, deluje nacionalno na one u zemqi. Deluje svojim primerom koji je jedini dejstvitelan: ... re~i pokre}u, primeri vuku. Drugim re~ima: re~ima moè neko da se pobudi, da {ta uradi, ali samo primerom on }e da ~ini isto. Nije dovoqno re}i: radi to, ve} radi kao i ja. U na{em slu~aju je izgleda to bilo: pi{i }irilicom, ne obziri se na mene. Ali to nije efikasno, to ne moè da proizvede èqeno dejstvo.” (str. 13-14.) Komunisti~ke vlasti su kroz dekretirane {kolske programe otele Srbima staru dubrova~ku kwièvnost i integrisale je u hrvatsku. Sli~na je bila sudbina srpskih pisaca iz Crne Gore. Samo neki me|u ìvima nisu dozvolili da ih na silu ubace u novokomponovanu crnogorsku kwièvnost. Iz srpske kwièvnosti su nasilno izbacivani i autori muslimanske veroispovesti, a povremeno se prava hajka vodila protiv dvojice najistaknutijih, Me{e Selimovi}a i Skendera Kulenovi}a zbog wihovog otvorenog srbovawa. Komunisti~ki vlastodr{ci Crne Gore su ~ak po~eli da negiraju srpstvo Miroslavqevom jevan|equ i da ga progla{avaju za crnogorski kulturni spomenik. Me|utim, tu je o~igledan i suprotan trend, pa su raniji gorqivi proklamatori crnogorske posebnosti javno saop{tili svoj povratak srpstvu i srpskoj kwièvnosti, poput Milovana \ilasa, pa ~ak i jedan Radovan Zogovi}. Ve{ta~ki se stvara i posebna bosansko-hercegova~ka kwièvnost, uz direktno u~e{}e vode}ih komunisti~kih ideologa koji nemilosrdno falsifikuju i pro{lost i sada{wost. Kako Kosti} zapaà, pisci iz Bosne i Hercegovine ne}e se mo}i vi{e uvrstiti u srpske pisce, ~ak i oni koji su se otvoreno i javno izjasnili kao Srbi. Te dve pokrajine su dale pre rata dva na{a najboqa pesnika: Du~i}a i [anti}a. Za ovog posledweg niko u zemqi ne sme re}i da je bio srpski pesnik. âk i po{tansku 682

marku sa wegovim likom produciraju u hrvatskoj latinici. Posle rata su se tri najboqa prozna pisca na{e cele zemqe: Ivo Andri}, Me{a Selimovi} i Branko ]opi} pojavili kao Srbi i srpski pisci. Sve mawe to sme da se isti~e i smatra se nonkomfornim reìmu tako ne{to isticati. Me{a Selimovi}, zajedno sa odli~nim pesnikom Skenderom Kulenovi}em, preselio se u Srbiju da bi se smeo izjasniti kao srpski pesnik.” (str. 26.) Kosti} navodi imena nedoraslih srpskih kwièvnika koji zapravo u kwièvnosti nikakvog ozbiqnijeg traga nisu ostavili, ali su bili spremni da nemilosrdno u kulturnoj sferi sprovedu svaki komunisti~ki nalog, pa ~ak i rade na formirawu vojvo|anske zavi~ajne kwièvnosti. Me|u wima je bio i novosadski univerzitetski profesor Bo{ko Novakovi}, koji je, kao Krleìn saradnik, propagirao tezu da se narodnost pisaca, bez obzira jesu li Srbi ili Hrvati, mora odre|ivati prema kraju u kome su ro|eni. Kako je pisala “Politika” od 5. marta 1969. godine u ~lanku pod naslovom “Posle mnogih nesporazuma i dilema pi{e se Istorija jugoslovenske kwièvnosti”, “za celu istoriju usvojen je princip teritorijalnosti. To prakti~no zna~i: Srbi pisci koji ìve ili su ìveli i radili u Hrvatskoj – jesu hrvatski pisci i analogno pisci Hrvati koji ìve, rade i deluju u Srbiji – pripadaju srpskoj kwièvnosti. Princip se ne}e primewivati samo u slu~aju kada se neki pisac sam druga~ije opredeli.” (str. 31.) Pomno prate}i kulturna zbivawa u otaybini Kosti} op{irno citira tekstove nekih najistaknutijih u~esnika javne polemike po pitawu teritorijalnog razgrani~ewa jugoslovenske kwièvnosti, pokazuju}i da se ispod svega toga krije tajni plan komunista i wihovog hrvatskog vo|e Tita. âk je i izrada jugoslovenske bibliografije na taj na~in inicirana kako bi se Hrvati na silu do~epali kwièvnog dela velikog broja srpskih pisaca, posthumno ih svojataju}i. [to se ti~e ìvih, wihova udruèwa su tako|e teritorijalizovana po republikama i pokrajinama. Ni{ta boqe nisu pro{li ni srpski slikari, vajari, glumci itd. “Nikakvu solidarnost ne mogu da pokaù, a kamoli da vode istovetnu kulturnu politiku. Kulture Srba kao celine nema vi{e, pa nema ni wihove zajedni~ke i istovetne kwièvnosti” (str. 45.) S druge strane, srpska emigrantska kwièvnost u otaybini se potpuno ignori{e. “Pisali srpski emigranti {ta bilo, da li i najsavr{enije delo, oni se nigde van emigrantskih krugova ne spomiwu. Oni u zemqi ih namerno ignori{u: niti ih registruju, niti spomiwu, a najmawe negde citiraju ili uvla~e u istoriju kwièvnosti.” (str. 45.) Sklawawe, pre}utkivawe ili zabrawivawe emigrantskih kwièvnih dela nekada po komunisti~kom nalogu u konkretnom slu~aju moè biti obustavqeno, pa ~ak preusmereno u veli~awe i slavopojke, kao u slu~aju Crwanskog po wegovom povratku u zemqu, samo ako vlastodr{ci procene da im to moè biti korisno. Kosti} kaè da razume, “ma koliko god to ne bilo demokratski, da se politi~ka literatura emigracije pre}utkuje i ne dozvoqava da se za wu zna. Ali se to ~ini i sa istom literaturom odn. kwièvnom kritikom srpskih emigranata koja nema ni trunke politike.” (str. 45-46.) Uprkos tome, Kosti} je siguran da srpska emigrantska literatura jednostavno ne moè nestati. “Bi}e probirawa, ra{~i{}avawa, selekcije te kwièvnosti i mnoga dela }e ostati kao dela trajne vrednosti, kao sastavni deo srpske znatne kwièvnosti, dobre, probrane... jednom }e ono do}i do punog izraàja.” (str. 46.) 683

Najve}a kwièvna imena srpske emigracije su, bez sumwe, Jovan Du~i}, Rastko Petrovi} i Milo{ Crwanski. Du~i} i Petrovi} su i umrli u emigraciji, a Crwanski se vratio u otaybinu. [to se povratka emigranata ti~e, Kosti}, za razliku od mnogih drugih publicista, postupak Crwanskog smatra ispravnim i zalaè se da se u svakom konkretnom slu~aju posebno procewuje. Iako se Crwanski vratio u zemqu pod komunisti~kom diktaturom, on “nije pri{ao reìmu. Wegov povratak proizveo je {ok u srpskim intelektualnim krugovima emigracije, mada ja ne smatram da je time u~inio gre{ku, a jo{ mawe izdajstvo. Ne moè se sva~iji povratak u zemqu jednako oceniti. Npr. i povratak patrijarha Gavrila bio je pozdravqen od svakog (jer se pretpostavqalo da }e uspeti vi{e nego iko drugi da spasi {to se jo{ moè spasiti od srpskog crkvinstva). Generali Simovi} i Ili} osu|eni su od svih i svakog. [ta su oni imali da traè u zemqi? Da vide vaqda koliko su je opusto{ili? Mogao se razumeti (i odobriti) povratak {efova demokratskih stranaka Mi{e Trifunovi}a i Milana Grola, koji su verovali da }e spasiti ne{to od demokratije.” (str. 67.) Mada se titoisti~ki reìm nadao da }e povratkom Crwanskog, koga su oficijelni kriti~ari prethodno nazivali fa{istom, obezglaviti srpsku emigrantsku kwièvnost i velikog umetnika upregnuti u svoja kola, nije uspeo ni jednoj ni u drugoj nameri. Crwanski je do kraja ìvota ostao ~asni srpski patriota, a emigrantska literatura je daqe i{la svojim putem i posebno razvila publicisti~ku delatnost. Kosti} hvali kritiku kojoj je Crwanski podvrgao op{te uslove emigrantskog ìvota u Londonu, pa kaè: “[to god se iznosi negativno – ali istinito – o Englezima, to mora da nam prija.” (str. 67.) Kosti} ukazuje na ~iwenicu da su srpski kwièvni stvaraoci u emigraciji rasuti po svim kontintentima, te{ko i retko me|usobno komuniciraju a najve}e probleme imaju pri publikovawu svojih dela. Ne postoji nikakva institucija, centar ili biblioteka koja bi koncentrisala wihovu produkciju, ili bar sveobuhvatnu bibliografiju pravila. U emigrantskom miqeu se skoro nijedan dobar roman nije pojavio, a pripoveda~ka proza je uglavnom osredweg ili lo{eg kvaliteta. Istovremeno, “mi imamo ogromnu, ~ak preveliku, produkciju poezije u srpskoj emigraciji. Ima najmawe pedeset zbirki pesama, da ne govorimo o pojedina~nim kojih su pune sve periodi~ne edicije... Same lirske pesme mogle bi se na hiqade brojiti. Mnogi pesnici ih imaju preko stotine. [to je najva`nije, ima me|u tim pesmama dobrih, vrlo dobrih, odli~nih. Ima pesama trajne vrednosti, koje bi u{le u svaku antologiju, ma kako visoko merilo da se uzme... Ima ih s kojima se moèmo ponositi kad se vratimo u zemqu (odnosno oni koji se budu vratili).” (str. 74.) Jednog od tih pesnika, Milana Petrovi}a, Kosti} smatra jednim od najve}ih u srpskoj kwièvnosti. Uz wega, isti~e kvalitet poetskih ostvarewa Marka Vuk~evi}a, Vuka \uri{i}a, Du{ana Petkovi}a, Milutina Bukare, Mateje Mateji}a, Dragoslava Dragutinovi}a, Rodoquba Ili}a itd. [to se ti~e proznih ostvarewa Kosti} je docnije unekoliko ispravqao svoju prethodnu potcewiva~ku kritiku pa kaè: “Najtrajniju }e vrednost imati pripovetke, koje danas dominiraju, iz rata i emigracije. Kad se kaè rat, misli se na zarobqeni~ke logore. Bez obzira na wihovu estetsku vrednost (a we ima ponekad), ona }e ostati kao opis stvarnosti malo druk~ije nego {to je sadràj ostalih na{ih pripovedaka... Razume se da }e i opisani detaqi iz emi684

grantskog ìvota, ma koliko bili posebni i specijalni, ostati kao skoro jedini izvor saznawa o ìvotu srpske emigracije posle Drugog svetskog rata. A to nije za potcewivawe.” (str. 78.) Mnogo je boqa bila situacija na podru~ju publicistike, jer su u emigraciji pisala i neka najistaknutija pera srpskog ùrnalizma poput Milana Gavrilovi}a, Adama Pribi}evi}a, Jovana \onovi}a, Dragog Stojadinovi}a, Dobrosava Jev|evi}a, Ratka Pareànina, Vlastimira Petkovi}a itd. Me|utim, wihov uticaj u srpskom javnom ìvotu je bio minimalan u odnosu na realnu vrednost wihovih tekstova jer emigracija nije imala jedan centralni i reprezentativni list, nego mno{tvo malih i niskotira`nih, dok publikacije na stranim jezicima skoro nikakvu pa`wu nisu ni obra}ale na srpske emigrante. “Po{to novinski ~lanci slabo uti~u i na potpirivawe i razvijawe politi~kih stremqewa emigracije, to otpada i zainteresovanost publicista da daju najboqe stvari. Novine imaju veoma malu pro|u, ne ~itaju ih ~ak ni oni koji ih pla}aju, u zemqi se prelazi preko wih sa prezirom, u inostranstvu sa ignorisawem. Ko onda da se trudi da daje prvoklasno {tivo? Za{to srpska emigracija nije proizvela nove zvezde na poqu publicistike, a starima su pomra~ili oreol. Novine ispuwuju lica sa nedovoqno sposobnosti i lucidnosti, po~etnici, a ~esto i {arlatani. Imamo tu{ta novina i biltena, ali mo`da samo dva-tri sa dostojnom sadrìnom. Traktatima op{te va`nosti ne poklawa se pa`wa: sve {to ne sadrì pohvale izdava~ima i organizacijama iza wih, ili se ne pu{ta u list, ili se objavquje sa zaka{wewem, na najgoroj strani, najmawim slovima. Qudima od pera ne ostaje ni{ta drugo, nego da se kanu “}orava posla”! Zato se kvalitet listova ne poboq{ava, ve} osetno pogor{ava... Dosta je videti npr. razliku izme|u listova od nekad i posle u ova dva primera. îka{ku “Slobodu” je zasnovao i odli~no poveo Jovan \onovi}, a usavr{io i doveo na najvi{i nivo Boìdar Puri}. “Glas kanadskih Srba” je podigao bio na zavidnu visinu Adam Pribi}evi}, da ga zatim spusti na nivo ùte {tampe jedan beogradski frajer.” (str. 80-81.) Demotivisanost pisaca je sveop{ta. “Qudi od pera i imena libe se danas da pi{u u emigrantskim novinama. Nemaju za{to i nemaju za koga. Oni u zemqi ne samo da su ~itani od stotinu hiqada konzumenata {tampe, ve} se i pla}aju za svoj posao. Pla}aju se dobro, ni{ta mawe no wihove kolege u kom drugom poslu intelektualaca. U emigraciji su sami urednici bedno pla}eni, a saradnici nikako, ili samo simboli~no. Danas dobar novinski ~lanak treba da je pisan temeqno, na osnovu ne samo svojih zapaàwa, ve} i pra}ewa svetske {tampe i politi~ke literature. Zato su potrebne pare, a emigrant ih nema. On nema ni slavu, koju uìvaju istaknuti doma}i novinari, on nema ni upliv na tok zbivawa, kao {to ga imaju novinari u svojim dràvama, wega niko u svetu “ne ferma”. Kao da ne pi{e!” (str. 81.) Zbog toga Kosti} ne veruje da je mogu} oporavak kvaliteta srpske emigrantske ùrnalistike, nego o~ekuje da }e joj intelektualni nivo i daqe opadati. U tom mno{tvu listova, uglavnom slabog kvaliteta, nedostajali su ~asopisi. “Bilo ih je, i sad ih ima, samo veoma malo, i na sasvim niskom nivou. Ni u literaturi ni u nauci nisu dali ni{ta trajnijeg. Dok hrvatska emigracija ima vi{e ~asopisa, pa me|u wima i dobrih a poqska odli~nih, koji se citiraju od strane {tampe i uzimaju vrlo ozbiqno, Srbi imaju jedan jedva dosto685

jan obzira i bez beletristike. Na{i kwièvnici (pripoveda~i i pesnici) nemaju gde da publikuju svoja sa~iwenija. Nau~ni radnici jo{ mawe. To je {teta i za na{u emigrantsku kulturu uop{te. To je {teta i za na{u apologijsku kulturu i polemi~nu pismenost, za na{u borbu protiv nacionalnih neprijateqa, za utvr|ivawe na{ih prava i izbijawe protivni~kih laì. Novine su efemerne, bukvalno efemerne (vaè za jedan dan), a kwige je te{ko izdavati.” (str. 82.) Nau~ni radnici srpske emigracije prvenstveno se ogledaju na poqu dru{tvenih nauka. Oni su uglavnom ignorisani od strane stru~ne kritike zemaqa u kojima ìve i rade. Nau~nici u otaybini nisu smeli ni da pomenu u svojim delima emigrantske nau~ne autoritete, osim ako su ih podvrgavali ideolo{kom vre|awu i omalovaàvawu. Ali su ~esto emigrantska dela plagirana u uverewu da se plagijatu ne moè u}i u trag. I “uslovi rada su za emigraciju sto puta teì i gori, nego za one u zemqi: oni nemaju pla}eno zanimawe da se posvete radu. Moraju krasti vreme od fizi~kog rada. Nemaju ni biblioteka ni pomo}nih sredstava (raznih ma{ina, daktilografa itd.), niko im od stranaca ne pruà pomo}, smatraju}i ih kao odse~ene od domovine i bez li~ne va`nosti. [tamparija nema sem dve-tri, koje onda ucewuju i odre|uju trostruke cene. Kupaca kwiga nema na~elno, jedva se mogu prodati 200 komada kwiga prvorazrednog zna~aja za Srpstvo!... Pisci ne mogu da naplate svoje spoqne tro{kove, a kupci dobijaju kwige relativno veoma skupo. I to tako ide stalno u za~aranom krugu. Na|e se, istina, katgod neki mecena, koji plati jedan deo tro{kova za kwigu (jednu ~etvrtinu ili tre}inu). To je veliko olak{awe, jer se bar moè {tampariji platiti prva rata pa da pri~eka za druge. Ali te mecene su mahom krajwa sirotiwa, koja svu u{te|evinu daje za rodoqubive svrhe. Bogati ne daju ni pare! Ne uzmu ni jednu kwigu.” (str. 86.) Stru~ne kritike uop{te nema, ali su zato veoma razvijene intrige i podmetawa. Kosti} detaqno prikazuje i sve peripetije s kojim se srpski emigrantski autori suo~avaju kad tragaju za pogodnim {tamparijama kojima }e poveriti publikovawe svojih kwiga, pa onda odgovara kriti~arima koji mu prigovaraju {to je ve}i broj svojih kwiga {tampao u Minhenu, u {tampariji qoti}evskog lista “Iskra”. Kosti} kaè: “Ja sam u posledwe vreme najve}im delom {tampao kod Iskre, {to mi je sa vi{e strana zamerano i {to mi je dalo povoda da ovo napi{em. Pre svega {to obe druge {tamparije nisu imale ve} dugi niz godina slaga~a Srbina, a strani slaga~ ~ini mnogo vi{e gre{aka. I postavqa vi{e pitawa... Zatim, {to Iskra najbrè svr{i. Onda, {to se mogu slaga~i i faktor da grde, a to je za Srbina velika dobit i satisfakcija... Najzad, {to Iskra pristaje da na|e ekspeditora i da kwige po{aqe po mojim adresama... Jeftinije je ne samo po tarifi, ve} i po po{ti... Iskra se nametala iz gorwih razloga. Ja ne mogu uzimati politi~ke razloge, pa bih ~ak dao i jugoslovenskoj komunisti~koj {tampariji, da mi kwige {tampa pod uslovom da budu {tampane }irilicom i da se u wima ni{ta ne mewa, samo ako je cena nià. Ko to zamera, mora biti gotov platiti razliku. Lako je zamerati na tu| ra~un i traìti od pisca da on sam sav teret snosi.” (str. 93-94.) [to se qoti}evaca ti~e, Kosti} posebno napomiwe: “Ja mnoga dela {tampam u wihovoj {tampariji, ali se jo{ nije desilo da jedan jedini qoti}evac kupi samo jedan primerak neke moje kwige ({to zna~i 60 dela po 500 primeraka, od 30.000 primeraka). Ni jedan jedini ~lan “Zbora”. (str. 97.) 686

Kosti} posebno kritikuje antologiju srpskih izbegli~kih pesama koju su 1969. godine u Melburnu objavili Mateja Mateji} i Borivoje Karapanyi} ~iji je kriterij vrednovawa finasijsko u~e{}e svakog autora. “Zato se moglo desiti da tu nisu zastupqeni neki odli~ni pesnici, a da je zastupqen delom {und. Zato se moglo desiti da kwiga nosi prete`no zbora{ki (“qoti}evski”) karakter, jer su oba urednika vatrene prista{e Zbora.” (str. 101.) Ali, su{tinska Kosti}eva zamerka tek sledi: “Redaktori su postupali sa mnogo rafiniranosti. Najpre su stavili pesme Jovana Du~i}a i vladike Nikolaja, koji, razume se, nisu participirali u tro{kovima. To treba da pruì legitimaciju zbirci i da ukaè na wen objektivan i visok nivo. To je varka. Sem toga, kod Du~i}a su prenete samo pesme iz wegove zbirke “Lirika” koja je iza{la na dan wegove smrti i bila zaista bibliografska retkost. Ali je ona sva pre{tampana u “Sabranim delima Jovana Du~i}a”, iza{lim u zemqi. No, zato nisu u prikazanoj zbirci pre{tampane wegove pesme, iza{le u novinama, potresne patriotske sadrìne. Mo`da zato {to su skroz srpske i antihrvatske, a to Jugoslovenima zbora{ima ne prija.” (str. 101.) U tre}oj glavi ovog {apirografisanog manuskripta Kosti} detaqno pi{e o posthumnim peripetijama Jovana Du~i}a, najve}eg srpskog lirskog pesnika svih vremena. Komunisti~ki reìm ga je klevetao, proskribovao, izbacivao iz {kola, pa onda iznenada rehabilitovao da bi potom usledili jo{ è{}i napadi reìmskih antisrpskih ideologa. Kosti} je u vi{e novinskih tekstova kritikovao izostavqawe mnogih Du~i}evih poetskih i proznih tekstova iz Sabranih dela koja su 1969. godine priredili Me{a Selimovi} i @ivorad Stojkovi}. Stojkovi} je u predgovoru tu cenzuru pravdao potrebom “da odbacimo sve {to je bilo nazadno, krivo, nedopustivo naivno i nezrelo u Du~i}evoj ameri~koj publicistici... Nama je taj publicista Du~i} u toj meri dalek i bespredmetan da imamo potrebe to re}i ba{ ovom prilikom, kako bismo lak{e, ~istije mogli biti pravedni prema na{em gre{nom pesniku... Kao i drugi na{i pesnici, i Du~i} je bio lo{ publicist, pogotovu lo{ politi~ar. Ali u wegovim zabludama nije bilo samo besmislica, dok je u wegovoj zaslepqenosti bilo ~ak i nekih naslu}ivawa... Zatrovan u svom nacionalizmu, Du~i} je padao na jeftini politi~ki nivo, nedoli~an ne samo pesnika ve} iole misle}eg ~oveka. Du~i}evi ~lanci u “Srbobranu” li~ili su na novinarstvo na{ih lokalnih politi~kih listova, palana~kih ~itaonica, peva~kih dru{tava.” (str. 114-115.) Kosti} je izri~it u daqim eksplikacijama da redaktorima {tampe zamera takav postupak, znaju}i u kakvim uslovima su uop{te uspeli da se izbore za {tampawe Du~i}evih dela. I na ovako osaka}ena sabrana dela i wihove autore krenula je hajka u kojoj se prvi istakao poznati komunisti~ki progoniteq i policijski dou{nik Eli Finci. Finci je grmeo: “U mnogim tekstovima ovih sabranih dela, u ~itavim odlomcima ili samo u pojedinim re~enicama, otvoreno ili aluzivno, ali uvek sa stra{}u i besomu~no, zagovaraju se {ovinisti~ka i reakcionarna shvatawa, koja se kao neki stalni lajtmotiv ponavqaju: da su Bosna i Hercegovina, da su Primorje i Dubrovnik srpski krajevi, da su muslimani ve}inom Srbi, da je veliki broj Hrvata postao od pokatoli~enih pravoslavaca, da su srpske vlade {irile prosvetno delo od Drine do Soluna, da su kwièvnici, umetnici i publicisti Gunduli}, Ka~i}-Mio{i}, Divkovi}, fra Juki}, Me{trovi}, i ne samo oni, srpski stvaraoci.” (str. 119.) 687

Kosti} je ube|en da klevetnici poput Elija Fincija, Oskara Davi~a i sli~nih ne mogu nikako na{koditi ogromnom Du~i}evom ugledu. “Jovan Du~i} je bio ne samo veliki srpski literat, ve} i veliki srpski rodoqub. I kao literat i kao ~ovek. I kad je pisao i kad je govorio, i kad je samo }utao, on je vazda mislio na Srpstvo i brinuo za Srpstvo. Ipak nikad intenzivnije i ja~e nego ba{ za wegovog boravka u Americi. Jer nikad Srpstvo nije bilo u ve}oj opasnosti. On se sav posvetio wegovom spasu i Srbi mu se nikada ne}e mo}i oduìti.” (str. 135.)

4. Spis o Milanu Nedi}u Kosti}eva bro{ura “Armijski |eneral Milan Nedi}. Wegova uloga i delovawe u posledwem ratu prete`no prema stranim izvorima”, objavqena je u Melburnu 1976. godine. U predgovoru autor napomiwe da prvobitno nije imao nameru da se bavi tim pitawem jer je o wemu dosta autora pisalo u srpskoj emigraciji. Ali na insistirawe svojih australijskih prijateqa i ~iwenice da je ve} dosta podataka uzgred prikupio, Kosti} se prihvatio i tog posla imaju}i, pre svega, u vidu ~iwenicu da je re~ o ~oveku kome su neprijateqi odali priznawe zbog ispoqene ~asti i patriotizma. “Mi nismo do sada nigde nai{li ni na jedan jedini nema~ki dokumenat, ni iz tog vremena ni aposteriornog, koji bi Nedi}a prikazao kao prosto oru|e Nemaca, kao “slugu okupatora”, kako mu to komunisti~ki vlastodr{ci u Jugoslaviji stalno podme}u. Nemci su ga uvek i u toku rata i posle rata smatrali kao najbudnijeg srpskog rodoquba. I u su{tini Nemci su to cenili (mada bi im bilo prijatnije da je wihove interese {titio, a ne interese svoga naroda).” (str. 3) U slede}ih nekoliko re~enica Kosti} ukratko rezimira svoj prethodni stav, ideolo{ko polazi{te vrednovawa Nedi}eve uloge ~oveka koji je `rtvovao i ìvot, i ~ast, i obraz da bi {to vi{e Srba spasao u trenutku dok su ih bukvalno svi uni{tavali. “Istina izlazi na videlo i {to budemo daqe i{li, sve }e slava Milana Nedi}a biti ve}a. Za vreme wegova ìvota malo ko ga je uzimao u za{titu. Sad se tek vidi {ta je on bio i kakve su wegove zasluge za Srpstvo, i to u najnezahvalnijoj ulozi koja se da zamisliti. U ulozi koja se za wega morala svr{iti katastrofalno. Wegov poloàj je bio beznadeàn i to u svakom slu~aju. Da }e wegovo zauzimawe za Srpstvo, wegove muke fizi~ke i duhovne, kadtad biti priznate i nagra|ene, to Milan Nedi} nije mogao da o~ekuje, bar ne svr{etkom rata, dok je svet pod opsesijom “kolaboracije” u ratu. Kako god se rat zavr{io, on je imao da ispa{ta. Takav slu~aj istorija jedva pamti. Ali to je istina. \eneral Nedi} bio je pametan i razloàn. On je znao {ta ga o~ekuje na kraju rata, pa ipak on je nepokolebqivo i{ao trasiranom stazom, jer drugog puta i izlaza za srpstvo nije bilo. To se bar danas vidi.” (str. 4.) Nedi} je delovao u uslovima u kojima sopstvene nade i li~ni spas jednostavno nije mogao imati. Znao je da po zavr{etku rata “wega ne ~eka ni{ta drugo nego osuda i smrt. Ko god bude pobedio on }e ga iz svojih sebi~nih ra~una optuìti i osuditi, kao {to je bezdu{no osu|en mar{al Peten u Francuskoj. Pa ipak on se svesno primio funkcije pod okupacijom, jer je bio uveren da sluì svome narodu i da niko drugi od svih uglednih Srba, ma iz koga srpskog kraja, nije u stawu da konsoliduje situaciju u Srbiji i da uti~e na okupatora da ima 688

vi{e razumevawa za nastalu situaciju i ratne posledice. Znao je da svoj ìvot mora `rtvovati za narod i `rtvovao ga je mirno i svesno... Sudbina je prema |eneralu Nedi}u zaista bila nemilosrdna. Uzela mu je u ratu i wegovog jedinca sina i najmilijeg brata Milutina.” (str. 4-5.) Prema svedo~ewu Adama Pribi}evi}a koji je u toku Drugog svetskog rata bio jedan od najpoverqivijih qudi Draè Mihailovi}a i po specijalnom zadatku sve vreme boravio u Beogradu, Nedi} mu je jednom prilikom, kao dugogodi{wem li~nom prijatequ rekao: “Lako je otaybini dati ìvot, jer to boli sekund, dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi }ete me streqati ili obesiti kad se tragedija svr{i. Ali ja }u lete}i ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba, koji mi duboko zahvaquju, jer ih je u ìvotu ostavila – “moja izdaja”. (str. 5.) Kao elitni jugoslovenski general Nedi} je prihvatio da 29. avgusta 1941. godine formira srpsku vladu pod nema~kom okupacijom da bi u uslovima potpunog ratnog haosa, zavode}i red i mir Srbe spasao od neverovatnih nema~kih represalija. Srbijom je u to vreme plamteo ustanak u kome se nacionalne snage, usled nedovoqno promi{qenog vo|stva, nisu snalazile a komunisti su, sprovode}i svoju revoluciju toliko provocirali Nemce da su se oni nemilosrdno svetili nad golorukim narodom. Nedi} je formirao trupe prvenstveno od biv{ih àndarma, dobro ih organizovao i disciplinovao i uskoro gotovo sve komuniste oterao iz Srbije, tako da tu vi{e nikakvih {ansi nisu imali sve do pojave sovjetskih trupa. I Tito je u listu “Proleter” priznao da se partizani iz Srbije ne bi ni povla~ili da nije bilo Nedi}a. Kako nagla{ava Kosti}, “va`no je zapaziti da i sam Tito priznaje da je Nedi} do{ao na vlast kada su komunisti bili u stalnom napredovawu i ja~awu u Srbiji, a ne odmah po propasti dràve i dolaska Nemaca okupatora.” (str. 9.) Kao sposoban ~ovek i dobar organizator Nedi} je uspeo da u odre|enoj meri obezbedi snabdevawe stanovni{tva najnu`nijim potrep{tinama, neprekidno se su~eqavao sa Nemcima po pitawu za{tite Srba, jednom i ostavku podnose}i kako bi iznudio smawivawe represalija, ali i pruào uto~i{te izbeglim i prognanim Srbima iz svih drugih srpskih zemaqa. Snabdevao je oru`jem, bez znawa Nemaca, ~etni~ke odrede u Isto~noj Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji. “\eneral Nedi} je u toku 1943., uz pomo} izvesnih dobronamernih okupatorskih organa spasao oko 30.000 logora{a Srba iz logora smrti na sajmi{tu, gde se svakodnevno umiralo na stotine i hiqade. Logora{i su jednog dana u krajwoj bedi i sa du{ama u nosu prevedeni u Beograd, prihva}eni i pomognuti da preìve zlo doba rata. Sve su to bili Srbi iz nakazne dràve Hrvatske.” (str. 14.) Uspeo je da izdejstvuje i odobrewe da se srpskim vojnim zarobqenicima u Nema~koj po{aqu paketi hrane. Uostalom, spasao je i mo{ti cara Lazara, cara Uro{a i vojvode [tiqanovi}a, koje su stotinama godina ~uvane u fru{kogorskim manastirima i tako pale u hrvatske zlo~ina~ke ruke. “Jednog dana 1942. Nedi} je obave{ten od predsednika op{tine u Zemunu Hansa Mozera, da su Hrvati izbacivali ove mo{ti iz manastira i da su ih ~ak oskrnavili. Nudio je svoju punu uslugu da se ove srpske svetiwe spasu. Nedi} je odmah prihvatio ovu pomo} i tako su ove mo{ti nema~kim kamionom i oruànom pratwom prenete u Beograd i stavqene u Sabornu crkvu gde se i sada nalaze.” (str. 14.) Na osnovu svega toga Kosti} 689

zakqu~uje da je Nedi} “u~inio ogromne usluge Srbima u posledwem ratu, za koji on ni najmawe nije kriv. Da nije bilo wega, srpske `rtve bi se udvostru~ile, ako ne i utrostru~ile. To “stoji”, to je istorijska istina koju ni{ta ne moè demantovati. Malo je ko u stawu da to tako sigurno zna kao mi i mi kategori~ki tvrdimo da je Nedi} spasao od Srpstva sve {to se moglo spasti, posle toliko nepromi{qenih akata i pre rata i u toku rata.” (str. 14-15.) U govoru koji je preko Radio Beograda 2. septembra 1941. godine odrào srpskom narodu, Nedi} je objasnio svoje motive svesne kolaboracije, koja nije u vezi ni sa kakvim li~nim interesima, vlastoqubqem ili slavoqubqem: “Do{ao sam na vladu da spasem narod, da se me|usobno ne istrebi; da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sa~ekamo svr{etak rata zdruèni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. [ta mi moèmo sada da u~inimo! Ni{ta. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vr{i obra~un najve}ih sila sveta. Tu mi niti moèmo pomo}i niti odmo}i... Vlada, koja je izraz voqe srpskoga naroda za ìvotom i koncentracije wegove nacionalne snage, ne}e dopustiti da ru{ila~ki elementi, ma kako se oni zvali, dobiju prevagu i dovedu zemqu do anarhije i propasti. Ona poziva srpski narod da joj u tome pomogne, da iz svoje sredine izbaci sve one koji mu smetaju, da se svom snagom posveti radu na obnovi svoje zemqe.” (str. 15.) U govoru od 8. novembra 1942. godine bio je jo{ precizniji u pogledu definisawa li~ne motivacije: “Video sam pred sobom o~iglednu propast naroda, obezglavqenog, ostavqenog od wegovih zvani~nih glave{ina, koje su prvo prouzrokovale wegovu veliku nesre}u, pa ga onda ostavile na bojnom poqu. Stavio sam mu se stoga na ~elo da mu pomognem i budem koristan, jer me je na to pozivala du`nost prema otaybini.” (str. 16.) Kosti} ukazuje na najzna~ajnije emigrantske autore, poput Stanislava Krakova, Petra Martinovi}a Bajice i Bo{ka Kosti}a, koji su se ranije detaqno bavili pitawem ratne uloge Milana Nedi}a, a i na svedo~ewe Boìdara Puri}a da mu je Slobodan Jovanovi} rekao da }e mi{qewe o generalu Nedi}u morati da se mewa uprkos wegovom raàlovawu od strane kraqevske vlade, s obzirom da je posredstvom qudi izbeglih iz otaybine ~uo mnogo o Nedi}evom spasavawu Srba i ugledu koji zbog toga uìva u srpskom narodu. Puri}ev pozitivan stav o Nedi}u je posebno zna~ajan zbog ~iwenice da je on izvesno vreme bio predsednik jugoslovenske emigrantske vlade i na tu funkciju podneo ostavku jer nije prihvatio êr~ilov zahtev da se generalu Mihailovi}u oduzme funkcija ministra odbrane. Uz to, pozitivan stav o Nedi}u je imao i Adam Pribi}evi}, pa su Pribi}evi}evi i Puri}evi javni nastupi prouzrokovali radikalnu promenu mi{qewa srpskih emigranata koji su u po~etku veoma negativno procewivali Nedi}evu ratnu ulogu. Svu ozbiqnost Nedi}eve uloge da prihvati formirawe srpske vlade pod nema~kom okupacijom Kosti} potkrepquje i li~nim svedo~ewem: “Ja, koji sam bio komesar Ministarstva saobra}aja, prva dva meseca okupacije i koji sam dao ostavku davno pre nego se i pojavila bila misao da se uloga poveri Milanu Nedi}u, znam iz prve ruke namere okupatora. Pred mojim u{ima je govorio dràvni savetnik dr Turner da Nema~ka ne}e ni jednog vojnika vi{e dràti u Srbiji nego je bilo predvi|eno (posle je bilo jasno da je to zbog pohoda na Rusiju); ako Srbi ne}e da obrazuju svoju upravu, kazao je dr Turner, onda ne postoji 690

ni{ta drugo nego podeliti Srbiju na ~etiri okupatora: Hrvatsku, Ma|arsku, Rumuniju i Bugarsku. Nije dr Turner nijednom re~ju stavio u izgled Srbiji neka preimu}stva ako obrazuje svoju vlast, ve} je pretio ako ona to ne u~ini. Uop{te je postupao bahato, nadmeno, pobedni~ki, kako je to samo Nemac u stawu. Koji bi srpski patriota dozvolio da se i taj mali ostatak Srbije ra{~ere~i i da bar jo{ jedan milion Srba bude ubijen, a svi zajedno goweni i mrcvareni? Kad je meni postavio pitawe da se primim komesarstva, ja sam prokliwao majku koja me rodila i sve sam poku{ao da sklonim druge na to, ali nisam smeo da to odbijem, jer mi moj patriotizam nije to dozvoqavao. U ratu je bilo najlak{e brinuti samo za sebe i svoju porodicu.” (str. 30-31.) Nedi} je bio uveren da }e Drugi svetski rat dugo trajati i da je prevashodni ciq srpskog naroda goli opstanak jer on presudno ne moè uticati na ishod rata niti sam okupatora oterati. A s druge strane se mora spre~iti komunisti~ki avanturizam jer satire Srbiju, hu{ka Srbe da se me|usobno ubijaju i navla~e na nevine civile divqu i surovu nema~ku osvetu. Poenta Kosti}eve kwige je ipak na mi{qewima koja su o Nedi}u izrazili strani autori, pre svega nema~ki, ali i neki {vajcarski, ma|arski, engleski i italijanski. Tako je Johan Vi{t u kwizi “Tre}i rajh i Jugoslavija” objavqenoj u [tutgartu 1969. godine pisao: “\eneral Nedi} je bio vojnik, a ne politi~ki ekonom. Pa ipak on je – pod najnepovoqnijim prilikama koje se dadu zamisliti – izvanredno uspeo i da kod svoga naroda i kod okupacionih vlasti stvori psiholo{ke pretpostavke za normalizaciju odnosa i prilika u zemqi. Od 1942. pa do pozne jeseni 1944. u Srbiji je vladao relativan mir i ìva delatnost na svim sektorima privrede i javnog ìvota. \eneral je jednom svesnom i odlu~nom politikom priveo zemqu konsolidaciji. Postepeno razvio je postavke jednog pravog dràvnog autoriteta i tako je stvorio osnove za teritorijalno pro{irewe zemqe, koje je okupator via fakti morao da prizna (Sanyak i Crna Gora). U wegovim kancelarijama visila je na zidu slika kraqa Petra, wegove trupe polagale su zakletvu kraqu, a protiv partizana borile su se pod srpskom zastavom. Ako su |enerala Nedi}a oglasili “ne~asnim”, on je ipak ~ast svoga naroda od sramote spasao.” (str. 45-46.) Taj autor iznosi i ~itav niz primera izrazitih Nedi}evih protivnema~kih stavova i pre i u toku rata. Kosti}u je ipak najva`nije Vi{tovo rezimirawe pravnih aspekata Nedi}eve kolaboracije. “Nedi}eva vlada, postavqena od Nemaca, stavila se na pravni teren ha{kog regulisawa ratova na zemqi, koji obavezuje stanovnike okupirane zemqe na poslu{nost i bezuslovni mir dok rat traje. Nedi} je stalno upozoravao stanovni{tvo na opasnost od subverzivne sabotaè, koja se uglavnom vr{ila protiv va`nih èlezni~kih linija i prometa Dunavom... Jedan od najva`nijih svojih zadataka, |eneral Nedi} je video u tome, da sa~uva biolo{ku supstancu svoga naroda od krvavih nema~kih akcija odmazde, i da tu (supstancu) sa~uva od usta{a, koji su u svom programu objavili potpuno uni{tewe srpskog naroda u Nezavisnoj Dràvi Hrvatskoj. Taj ciq je |eneral Nedi} mogao posti}i samo lojalnim pona{awem srpskog stanovni{tva prema okupatoru, a u predelima van Srbije vojni~kom za{titom pravoslavnih.” (str. 49.) Vi{t ukazuje i koliko je Hitler bio uznemiren vestima o Nedi}evoj saradwi sa Draòm Mihailovi}em, kao i stalnom podozrivo{}u najvi{ih nema~kih vojnih i politi~kih funkcionera, pogotovo Ri691

bentropa, prema Nedi}evoj vladi. Na sli~an na~in o nema~koj politici prema srpskom narodu i Nedi}evoj ulozi pi{e i istaknuti nema~ki obave{tajac Vilhelm Hetl 1950. godine u kwizi “Tajni front”, objavqenoj u Cirihu pod pseudonimom, ukazuju}i i na Nedi}evo finansijsko pomagawe ~etnika preko Srpske narodne banke. O saradwi Nedi}a i Mihailovi}a mnogo detaqnije pi{e i Jozef Matl 1954. godine kao koautor zbornika o zbivawima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. On tvrdi da je “jo{ u toku 1941. godine Nedi} pomagao novcem, hranom i ode}om ~etni~ki pokret u Srbiji i nacionalne odrede, koje je major Dangi} predvodio u Bosni. Godine 1942. Nedi} i Qoti} predloìli su Draì Mihailovi}u daqu pomo} u robi, municiji i novcu. Kao protivuslugu traìli su da Mihailovi} privremeno ne obrazuje vladu, po{to ve} postoje}a dupla vlada, nema~ka vojna uprava i vlada Nedi}eva, i tako te{ko optere}uju stanovni{tvo zemqe. Nedi} i Qoti} su se izjasnili spremnim da ubudu}e rade zajedni~ki sa Mihailovi}em pri imenovawu komandanata oruànih jedinica kao i pri postavqawu okru`nih na~elnika. Me|utim, smatrali su da je boqe da Mihailovi} u celosti do daqega sprovede izvan Srbije istu zada}u, kao {to je oni sprovode u Srbiji, naime: ~i{}ewe oblasti od komunisti~kih partizana. U danom trenutku – Nedi} i Qoti} su spremni da vladu i sve wihove oruàne odrede predaju Draì Mihailovi}u, odnosno onoj li~nosti koju bi kraq odredio.” (str. 54.) Posebno je zna~ajno svedo~ewe li~nog Hitlerovog izaslanika Hermana Nojbahera koji o Milanu Nedi}u pi{e kao o velikom srpskom nacionalisti, pa opisuje utiske koje je stekao o wemu u toku neposrednog susreta i na osnovu vi{estruke prepiske: “Nedi} je izneo na mu{ki na~in àlbe protiv dotada{weg dràwa Nemaca prema Srbiji i istakao je ceo niz zahteva ~ije bi ispuwewe olak{alo terete wegovom mu~eni~kom narodu i popravilo wegov nemo}ni poloàj. Ministar spoqnih poslova fon Ribentrop nije primio ove àlbe mnogo prijateqski. I kad je Nedi} traìo reviziju provizornih granica Srbije – ~isto srpski srezovi, protiv neprirodnih granica Hrvatske, bili su potpali pod Hrvatsku, a istorijsko Kosovo Poqe pripalo je novoj velikoj Albaniji – fon Ribentrop je bio vrlo o{tar. Rekao je Nedi}u da ~ak ni Francuska ne moè sada da reflektira da joj se ispravqaju granice i da je svaki takav srpski zahtev sada izvan diskusije. Nedi} je, vrlo neraspoloèn, odbio tada da potpi{e jedan tekst kominikea koji mu je bio predloèn. I vi{e nije bilo mogu}nosti da se nastavi razgovor i stvarni i qudski neuspeh susreta je bio potpun.” (str. 55.) Nojbaherova li~na ocena Nedi}evog karaktera je izrazito pozitivna. “Nedi} se nalazio u stawu stalnog razo~arewa i ogor~ewa... Glavni motiv wegovog rada bio je da se preko saradwe sa okupatorom olak{a sudbina Srba. On je teìo da brani monarhiju Kara|or|evi}a od komunizma. U stotinama pisama on mi se àlio na progone Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u podru~jima koje su bile Bugari okupirali, u ma|arskoj i nema~koj okupacionoj oblasti. On je bio neumoran kao tuìteq... Ja sam mu bio posledwa nada... Milan Nedi} je bio potpuno nesebi~an i ostao je bez igde ikoga svoga. On je stanovao kod wegovog brata generala Milutina Nedi}a koji je s wim zajedno politi~ki i{ao. Meni je li~no poznato da mu je snaha prodavala nakit kako bi u te{kim ratnim vremenima mogao da preìvi.” (str. 56.) 692

U kwizi Ladislava Horija i Martina Brosata “Hrvatska usta{ka dràva”, objavqenoj u [tutgartu 1964. godine posebno se prikazuje uznemirewe u hrvatskim vladaju}im krugovima u Zagrebu po pojavi Nedi}a na ~elu srpske vlade. Kosti} prenosi iz te kwige slede}e upe~atqive odlomke: “Ve} je samo obrazovawe Nedi}eve vlade tamo (u Zagrebu, L.M.K.) izazvalo jako uznemirewe. Ka{e (nema~ki poslanik u Zagrebu) javio je, da je Kvaternik Nedi}a ozna~io kao neprijateqa Nemaca i hrvatska vlada se boji da }e se srpski otpor u Hrvatskoj do te mere poja~avati ukoliko nema~ke vlasti u Beogradu izlaze u susret srpskim interesima... Na strani Nedi}eve vlade stajalo se, posle svega {to se ve} desilo, jo{ daleko neprijateqskije prema usta{koj vladi. Kad je Ka{e u sporazumu sa Paveli}em, po~etkom oktobra 1941. na~inio preko Benclera predlog o vaspostavqawu direktnog kontakta izme|u Paveli}a i Nedi}a, ovaj je to kategori~ki odbio.” (str. 56-57.) Nema~ki istori~ar Karl Hrilicke u kwizi “Kraj na Balkanu 1944/1945”, objavqenoj u Getingenu 1970. godine pi{e: “Milan Nedi} nije bio nikakav “kolaborater” u uvredqivom smislu re~i. Pojam “kolaborater” proisti~e iz jedne propagande sa odre|enim ciqem, koja èli da iz wega izvede osudu sa prokletstvom. \eneral Nedi} je bio kao i Mihailovi}, grana jednog istog hrasta, koji je imao ~vrst koren u srpskoj zemqi. \eneralu Nedi}u podmetati naklonost ka Nemcima je sasvim odvratno. Nedi} je bio u svakom pogledu ~asni, kraqu odani Srbin.” (str. 57-58.) I Zigfrid Ka{e i fon Ribentrop su strepeli od mogu}ih Nedi}evih poteza, vide}i u wemu pritajenog nema~kog neprijateqa. Kosti} navodi i citat beogradskog istori~ara Blagoja Stoki}a, koji govori za “Novosti” od 26. maja 1976. godine, {tampane usred Beograda i pod potpunom kontrolom titoisti~kog reìma: “Me|u najzanimqivijim nema~kim dokumentima koja sam otkrio, nama dosad nepoznata, spadaju ona o odnosima izme|u Nemaca i na{ih kvislinga. Iznenadilo me je ono {to sam saznao: izme|u nema~ke okupatorske uprave u Srbiji i kvislin{ke vlasti, Nedi}a, zatim Qoti}a i drugih – ispoqavalo se stalno nepoverewe. Nemci, ukratko, na osnovu dokumenata, nisu nikako mogli da do|u do zakqu~ka – ko su im stvarni prijateqi.” (str. 60.) I ma|arski istori~ar Petar Gostow 1967. godine tvrdi da je osnovni Nedi}ev programski ciq bio spas srpskog naroda od potpunog uni{tewa i anarhije, ali i od komunisti~ke revolucije. Posebno je upe~atqivo svedo~ewe engleske autorke Rut Mi~el koja je 1947. godine iznela vrlo povoqno mi{qewe o Milanu Nedi}u, pa je, izme|u ostalog isticala: “Posle okupacije on je bio nema~ki zarobqenik. Do wega su stizali izve{taji o strahovitim `rtvama hrvatskih pokoqa i o proterivawu pola miliona Srba, uglavnom èna i dece, koja su bila zakr~ila drumove prema Srbiji u o~ajni~kom bekstvu od ubica. Tada je smatrao da mu wegova du`nost nalaè da ostavi svoj veliki presti` na raspoloèwe svome narodu, da poku{a da re{i probleme koji nisu imali presedana u istoriji, te da nastoji da spase i sa~uva svoj narod na ma koji na~in. Oni koji li~no poznaju generala Nedi}a znaju ta~no, da je on bio spreman da i svoj ìvot stavi na `rtvu za svoj narod. Kazati da je on imao li~nih ambicija, jeste prost apsurd. On je pristao da poku{a da zavede red pod okupacijom u kome bi gowewe Srba imalo da prestane, ali da nijedan Srbin ne bude primoran da sluì u nema~koj vojsci. Ovaj drugi uslov bio je sproveden i nijedan Srbin nije sluìo u nekoj osovinskoj vojsci. Poqska i Srbija su jedine pregaène ze693

mqe sa tom karakteristikom... Postoje neoborivi dokazi da Milan Nedi} nije nikada bio kolaborater u smislu jednog Kvislinga, Lavila ili Petena. Prilikom ~estih konferencija nacisti~kih vo|a sa svim satelitskim politi~kim i vojnim vo|ama, Nedi}evo ime nikada nije bilo spomenuto.” (str. 65.)

5. Izbori pod komunisti~kim reìmima Po~etkom {ezdesetih godina Lazo Kosti} je u drugom tomu “Studija u ~ast Korada \anija”, u izdawu Instituta za statistiku Fakulteta za statisti~ke i demografske nauke Univerziteta u Rimu, objavio sopstvenu studiju “u~estvovawe na izborima u narodnim demokratijama”. On u startu problematizuje podatak o enormno velikom odzivu bira~a na izborima u dràvama pod komunisti~kim reìmom. Po zvani~nim statistikama ta brojka se kre}e od 90 do 100 odsto, {to je u demokratskim zemqama jednostavno nemogu}e, jer je tamo uobi~ajeni odziv 50 do 60 odsto, a sve iznad toga predstavqa izuzetak, pa ~ak i u dràvama gde postoji zakonom propisana obaveza svakog gra|anina da u~estvuje u glasawu. Taj podatak on potkrepquje konkretnim podacima koji se odnose na vi{e od sto godina {vajcarskih izbora. U XIX veku [vajcarci su se prose~no odazivali 57,5 odsto, a u dvadesetom veku 57,2 odsto, a ukupno su 179 puta glasali. Slede oficijelni pokazateqi koji se odnose na Rumuniju, Poqsku, êhoslova~ku, Mongoliju, Rusiju, Jugoslaviju, Albaniju, Ma|arsku i Nema~ku Demokratsku Republiku. S obzirom na okolnosti u kojima su izbori odràvani situacija bi morala biti sasvim druga~ija. Tamo nema politi~ke borbe i postoje samo kandidati komunisti~kih partija ~iji se izbor unapred podrazumeva. Izlazak bira~a na birali{ta potpuno je besmislen. “U narodnim demokratijama, me|utim, bira~i sa velikim odu{evqewem odlaze na birali{ta. Stariji, invalidi, bolesni, svi oni izraàvaju dobru voqu i pokazuju da su zadovoqni onima koji se bore za izbornu pobedu, a da pritom uop{te nemaju nikakvog uticaja na wihovu kandidaturu! Neobi~no je to, ali sude}i prema zvani~nim izve{tajima, izgleda da je tako.” (str. 5.) Ni{ta se bitno ne mewa ni tamo gde se ~isto formalno bira izme|u dva kandidata, jer su oba iz vladaju}e partije, dok organizovana i priznata opozicija uop{te ne postoji. Podaci o odzivu, koje serviraju reìmski propagandni aparati utoliko su frapantniji kada se zna da su komunisti~ke partije u tim zemqama prose~no u svoje ~lanstvo ukqu~ivale oko 10 procenata stanovnika. “U narodnim demokratijama su, dodu{e, zabrawene sve partije, ali oni koji su ranije bili ~lanovi partije, i ranije su pripadali odre|enim dru{tvenim krugovima, obavezani su svojim starim partijskim na~elima i rado se drè uputstava koja im oni daju. Ta uputstva, diskretno i u tajnosti, pozivaju na bojkot izbora, svuda gde je to mogu}e i gde nije opasno. I ne samo jedna partija, ve} sve partije dele takve instrukcije i, naravno, mnogi glasa~i ih se ne pridràvaju. Uprkos tome, prema objavqenim rezultatima ovaj bojkot se ne moè ni naslutiti.” (str. 6.) Jedan od realnih razloga zaista velikog odziva je ~iwenica da su skoro svi gra|ani na izvestan na~in organizovani kroz razli~ite reìmske asocijacije, transmisije vladaju}e partije, koje im nalaù pravila dru{tvenog pona{awa. I ène su tamo formalno dobile pravo glasa, dok ga ranije uglavnom nisu imale, pa je to dodatni stimulans porodi~nog izlaska na bira~ka mesta. Me|utim, uporedni pokazateqi govore da je u demokratskim zemqama odziv è694

na na izbore za oko deset procenata niì od odziva mu{karaca. “Po{to ène re|e glasaju na izborima ukupna kvota u~esnika na izborima mora biti mawa u zemqama gde ène glasaju, nego u zemqama gde ène nemaju pravo glasa. @ene svojom ve}om brojno{}u i mawim u~e{}em zna~ajno sniàvaju ukupnu kvotu u~estvovawa. Ali – gle ~uda! U narodnim demokratijama je procenat u~estvovawa na izborima znatno porastao od kada je ènama dato pravo glasa! Suprotno svim o~ekivawima i dosada{wim iskustvima.” (str.7.) Frapantan podatak da je u komunisti~kim zemqama skoro stopostotan izlazak na izbore postignut uprkos ~iwenici da je tamo uglavnom visok procenat nepismenih, a nepismeni qudi u principu izbegavaju izlazak na izbore, a ni seosko stanovni{tvo nije naro~ito zainteresovano. Neverovatni su podaci o glasawu ènskog dela stanovni{tva. “Sve one daju svoj glas komunistima koji su im sve oduzeli, a ni{ta im nisu dali. One kod ku}e ostavqaju dojen~ad, stoku, posao i tako daqe, samo da bi na trajan i pismen na~in mogle da iskaù da su zadovoqne reìmom.” (str. 7.) Mnogo bira~a ìvi u nepristupa~nim predelima, daleko od bira~kih mesta. “I uprkos tome, oni hitaju, tr~e preko brda i dolina da bi objavili kako su zadovoqni komunisti~kom partijom. To su bez izuzetka seqaci prema kojima se reìm veoma surovo odnosio. Ipak, ti seqaci `rtvuju toliko mnogo sati, pa ~ak i dana, da bi svojim glasom dali priznawe tom reìmu. I to ~ine deset puta ~e{}e nego pre rata, u periodu koji im nije i{ao u korist, ali ih nije ni o{tetio.” (str. 8.) Ne smeta im ni lo{e vreme. Uz to, bira~ki spiskovi su krajwe nesre|eni, a mahom ih vode nekvalifikovani ~inovnici. Kako ironi~no prime}uje Kosti}, “u narodnim demokratijama ne postoji obaveza glasawa. Do izbornih kutija se dolazi slobodnom voqom, qudi su sre}ni {to mogu da izraze svoje zadovoqstvo i zahvalnost reìmu. Prakti~no nijedan bira~ ne propu{ta ovu priliku. Svi ùre ka bira~kim kutijama, ~ak i oni koji su upravo iza{li iz zatvora, na koji su bili osu|eni zbog svoje antikomunisti~ke delatnosti.” (str. 9.) Nema qudi koji su ravnodu{ni, nemarni ili svesno bojkotuju izbore. Nema politi~ke apatije i indolentnosti. Ne de{avaju se nikakve slu~ajnosti koje qude spre~avaju da do|u do bira~kih mesta. U normalnim dru{tvenim uslovima sve to je nemogu}e, pa je o~igledno da je re~ o falsifikatima. Delimi~no je te falsifikate priznao Mo{a Pijade iznose}i da su od ukupnog broja glasa~a odbijani oni koji su opravdano odsutni ili izostali sa izbora. Tako je pogre{no predstavqen broj lica sa aktivnim bira~kim pravom. Ovde je ve} bilo neminovno da Kosti}eva ironija preraste u sarkazam: “U komunisti~kim zemqama postoje takozvani petogodi{wi planovi, koji sve predvi|aju i prema ~ijim predvi|awima sve i mora da se odigra. Tako se u wima predvi|a koliko jaja koko{ka mora da snese, koliko divqa~i mora da se ulovi, koliko ispita i sa kakvim uspehom studenti treba da poloè i drugo. Sasvim je mogu}e da je petogodi{wim planom propisana i kvota u~estvovawa na izborima. U tom slu~aju, taj procenat mora biti dostignut, bez obzira na cenu. Koje bi izborne vlasti smele da pokaù mawi procenat.” (str. 15.)

695

Glava jedanaesta NESRE]A JUGOSLOVENSTVA 1. Etni~ki i teritorijalni aspekti jugoslovenske dràvotvorne ideje Politi~ku studiju “Srbija ili Jugoslavija” Laza Kosti} je u trinaestogodi{wem vremenskom rasponu objavio u ~etiri kwige. Prva kwiga je {tampana u Hamiltonu 1957. godine i ve} u predgovoru autor saop{tava da je oduvek bio protiv ideje jugoslovenstva i zajedni~ke dràve sa Hrvatima. Nepromi{qeni jugoslovenski eksperiment je prouzrokovao veliku tragediju srpskom narodu, ali je i posle iskustava Drugog svetskog rata veliki broj Srba, i u otaybini i u emigraciji, kao omamqen sledio tu ideju, slep i gluv za sve kontraargumente. Kosti} ukazuje da su najve}i zarobqenici te opsesije biv{i politi~ari koji bi po prirodi stvari morali biti najsvesniji wenih krajwe lo{ih posledica po srpsko nacionalno bi}e. “Kao da smo za~arani, op~iweni, zama|ijani, ne moèmo se otresti jugoslovenske aveti. Ona nas sve vi{e steè, ho}e da nas udavi, a mi molimo da nas ne napu{ta. Ose}amo svu {tetnost wenu, sve neprilike koje nam donosi, a opet se we ne moèmo li{iti. Kao ono u pri~i {to je {egrt ~arobwakov u odsustvu gazde – majstora, prizvao duhove, ali nije umeo da ih se posle otarasi, tako se ni mi ne moèmo osloboditi jugoslovenske utvare, koju smo 1918. nepromi{qeno prizvali. Ta avetiwa nas mori, ti{ti, uni{tava, upropa{}uje, a mi je i daqe odràvamo i verujemo u wenu spontanost. Kao da je mora nekome pomogla.” (str. 17.) a) Moè li se zabluda izle~iti U celokupnoj svojoj istoriji nikada srpski narod, u celini, ve}u gre{ku nije napravio. Odrekao se svog slavnog imena i na sopstvena ple}a dobrovoqno preuzeo jugoslovensku hipoteku koja mu je vi{e nacionalne krvi prolila nego sve ranije istorijske tragedije. Kosti} sa ogromnom energijom ulazi u poku{aj da se ta velika nacionalna obmana razbije, ra~unaju}i da }e svest {irih srpskih narodnih masa pre sazreti nego usijanih glava zabludelih intelektualaca i politi~kih predvodnika. On je na~isto s tim da Srbi moraju sami da re{e svoje nacionalne probleme, pogotovo problem su{tinske nacionalne strategije i dràvotvornog koncepta. Krajwe su naivni oni autori koji sma696

traju da su inostrani politi~ki krugovi zainteresovani da se iskreno i pravedno re{e srpski problemi i isprave istorijske nepravde, samo ako im mi u pristupa~noj formi podastremo relevantne ~iwenice i na{u argumentaciju. “Gre{e oni koji smatraju da na{a publicisti~ka delatnost treba da je upu}ena samo prema inostranstvu, da bi se oni zainteresovali za na{u stvar. Pre svega, te na{e stvari retko ko u inostranstvu i ~ita, isto kao {to mi ne ~itamo edicije Letonaca, Estonaca itd. Ne treba se zavaravati, ne treba tro{iti uludo i novac i energiju. Zatim, inostranstvo se rukovodi svojim a ne na{im interesima. Ono }e nas pomo}i samo koliko wemu konvenira. Ako mi ne budemo znali {ta ho}emo, niko ne}e biti u stawu da nas pomogne.” (str. 18.) Problem se mora {to pre ra{~istiti u srpskim glavama. “Tek ako smo jedanput na~isto sa sobom, mi moèmo uveravati i svoju okolinu, svoje prijateqe, u datom momentu i inostrane saveznike. Jasan stav imponuje svakome. Ako se ube|ewe tako pro{iri da postane op{te, te{ko }e mu se neko smeti da suprotstavi. Ako do|e momenat provo|ewa u delo, ono je ve} gotovo, spremno da se reali{e... Niko ne zna kako }e se i kojim tempom stvari razvijati... Stvari mogu da se zaista vuku godinama, ali mogu i sasvim nenadano da postanu aktuelne... êmu, naposletku, {kodi jedan jasan stav? Ako je do borbe, svaki }e se boqe tu}i kad zna za {ta se tu~e. Sa mnogo mawe entuzijazma bori}e se Srbi ako budu uvereni da }e sve ostati kako je bilo pre. Za svoju posebnu dràvu bori}e se i oni i Hrvati boqe nego za falsifikovanu Jugoslaviju.” (str. 19.) I iz najnovijih istorijskih zbivawa mora se izvu}i dragocena pouka. “Komunisti su npr. ta~no znali {ta su hteli. Oni su izradili svoj program u Jajcu 1943. i konsekventno ga sproveli. Nisu se obazirali ni levo ni desno. \eneralu Mihailovi}u je nedostajao u tom pogledu konstruktivni plan. Wegovi borci nisu imali jasne predstave budu}nosti za koju se bore. Ima izgleda da su iste sile spre~avale tada izradu jednog srpskog programa koje to i danas spre~avaju. Pa ako ga mi sami sad ne izradimo postoji opasnost da opet u~inimo istu gre{ku i doìvimo isti neuspeh.” (str. 19.) b) Emigrantske nedoumice [to se emigrantske {tampe ti~e, u woj su stvari odavno jasne. Oni koji uporno brane ideju jugoslovenstva, u nedostatku ~vr{}eg logi~kog i ideolo{kog upori{ta, pribegavaju praznim deklamovawima i uvredama oponenata. U stepenu netolerantnosti prema protivnicima jugoslovenskog koncepta, srpski emigranti projugoslovenske orijentacije su uveliko prevazi{li i najgorqivije komuniste. U svemu tome su se najvi{e eksponirale dve emigrantske grupacije: pristalice dvadesetsedmomartovskog pu~a i zbora{i. Sve ostalo u wihovoj ideologiji ih deli, a jugoslovenstvo spaja. Moè se slobodno re}i da zbora{i podjednakim intenzitetom vole jugoslovenstvo i mrze gra|ansku demokratiju. U oba slu~aja primaran je jezik emocija a ne razuma. Kosti} zapaà da se zbora{i vi{e “sluè nebuloznim propovedima u korist Jugoslavije nego frazama. Oni naprosto “popuju”. Pri~aju o bratstvu, jedinstvu i tsl. Ali, razume se, preko hrvatskih pokoqa prelaze kao da ih nije ni bilo. To mora da ~ine svi koji su za Jugoslaviju po svaku cenu. Svi oni prosto otpisuju srpske `rtve, gotovi su na puno pra{tawe.” (str. 21.) 697

Ali, srpski Jugosloveni su spremni da pra{taju samo Hrvatima koji su nam najve}i zlotvori. Nema sile koja bi ih nagovorila da pra{taju i ideolo{kim protivnicima unutar sopstvenog naroda. “Qudi oko 27. marta ne pra{taju nikako qudima od 25. marta, a ni lica od 25. marta ne pra{taju nikako onima od 27. marta. A Hrvatima pra{taju velikodu{no i jedni i drugi. “Zbora{i” ne pra{taju komunistima ni najmawe, ne nalaze ni re~i razumevawa za wih, ali tzv. “usta{ama” gotovi su sve da oproste. Jer bez toga Jugoslavije nema. A Hrvati su u~inili bar sto puta vi{e zlo~ina prema Srbima nego komunisti. I u~ini}e ih opet. Ja svakako ne èlim da branim jugoslovenske komuniste, me|u kojima je najaktivnija bila antisrpska struja, ali me quti, beskrajno quti, kad ~itam kako srpski narod strada danas u Jugoslaviji vi{e nego ikad u istoriji. Mo`da strada gore nego pod Turcima kao narod, ja sad tako mislim. Ali stradawa pod ~istim Hrvatima bila su bar milion puta gora nego ona danas. No, to ne smeju ni da spomenu zagovornici Jugoslavije! I onda kao da te zlo~ine bagateli{u ili ih ~ak ne priznaju.” (str. 21-22.) Plediraju}u za zdravu, zrelu i otvorenu diskusiju o jugoslovenskom pitawu, Kosti} prosto ismeva qoti}evsku demagogiju. “Govoriti kako treba da ìvimo svi u bratstvu i qubavi, to je isto kao postaviti postulat da svi moraju biti zdravi, ili da svi moraju imati dovoqno sredstava za ìvot. To je popovawe: budite savr{eni kao {to je va{ otac nebeski savr{en! Ili ~ak, to je prosta demagogija. Jer ni onaj koji krilaticu postavqa ne veruje u wu, ali o~ekuje laki uspeh me|u onima kojima ne da da misle.” (str. 22.) Kosti} ovde decidno saop{tava da je wegov ciq “vra}awe Srpstvu i Srbiji ponovno oìvqene na{e drevne i slavne nacije, probu|ene na{e nacionalne svesti, ponovno vaspostavqawe na{e dràvne samostalnosti.” (str. 24.) [to se Jugoslavije ti~e, wenu sudbinu treba definitivno zape~atiti. “Ako nam Bog i sudbina pruè jo{ jedanput mogu}nost da organizujemo slobodnu nacionalnu dràvu, mi se ove neprirodne veze moramo bezuslovno otresti. âk i onda, kad bi nam ìvot samima bio teì i mawe sno{qiv. Jer ta zajednica vodi “na dugi rok” neminovnoj propasti Srpstva. Ali, sre}om, mi ne samo {to moèmo ìveti bez Hrvata i Slovenaca, nego ~ak moèmo boqe ìveti bez wih nego sa wima.” (str. 24.) I me|u pristalicama jugoslovenstva, pedesetih godina je uglavnom bio napu{ten koncept unitarne Jugoslavije kao pogre{an, pre svega sa aspekta polazne ta~ke i la`ne ideolo{ke osnove. Teza da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod bila je najobi~nija fikcija koja je proizvela krajwe {tetne posledice. “Mi zaista nismo jedno. Nikada u istoriji nije postojala svest o na{em nacionalnom jedinstvu. Mi smo imali razli~itu sudbinu, razli~iti istorijski razvitak, razli~ite interese, stremqewe, ose}awe, svest. Narodnost je jedna psiholo{ka veza, jedan duhovni ose}aj zajednice, duboko ukorewen i neizgladiv. On se ne moè mewati, jo{ mawe dekretirati.” (str. 25.) U nauci je bilo mnogo razli~itih definicija pojma naroda, odnosno nacije, a Kosti} u ovoj kwizi navodi jednu koju je izrekao francuski sociolog Ernest Renan, 11. marta 1882. godine, u svom ~uvenom izlagawu na pariskoj Sorboni: “Nacija je velika solidarnost nastala ose}awima `rtava ve} u~iwenih i spremnih da se ~ine. Ona pretpostavqa pro{lost; no, ipak, ona se kondenzuje u sada{wosti u jednoj opipqivoj ~iwenici: pristanak, jasno izraèna èqa da se produì zajedni~ki ìvot. Postojawe jedne nacije, to je... svakida{wi plebiscit, kao {to je postojawe pojedinca ve~na potvrda ìvota. Nacija nema pravo, kakvo 698

je imao kraq, da kaè jednoj pokrajini: Ti meni pripada{, ja te uzimam. Pokrajina, po nama, to su weni stanovnici; ako iko u ovom poslu ima da bude saslu{an, to je stanovnik. Nacija nema nikad pravi interes da anektira ili zadrì neku pokrajinu protiv wene voqe. Glas nacije je, na kraju, jedini legitimni kriterij, takav na koga se treba uvek vra}ati. ôvek nije rob ni svoje rase, ni jezika, ni vere, ni toka reke, ni pravca planinskih kosa. Velika agregacija qudi zdrava duha i topla srca stvara moralnu svest koja se zove nacija. Ukoliko ova svest dokazuje svoju snagu `rtvama koje zahteva ustupawe pojedinca u korist celine, ona je legitimna, ona ima pravo da postoji.” (str. 25-26.) v) Pitawa nacionalne svesti Jo{ je Stojan Novakovi} uvideo da po pitawu eventualnog nacionalnog jedinstva Srba i Hrvata kroz celokupnu istoriju nikakav rezultat nije postignut, pa ~ak ni ozbiqniji poku{aj nije zabeleèn na planu stvarawa kulturne zajednice i uskla|ivawa moralnih interesa. Nema~ko-ma|arski etnograf Aleksandar Sane je pisao da Ju`ni Sloveni nikada stvarawe zajedni~ke dràve nisu smatrali za neki nacionalni ideal, a ~e{ki istori~ar Perlof da se toliko mrze da ni jedni pored drugih ne mogu u miru da ìve. I ameri~ki geograf Semjuel fon Volkenburg je smatrao da Jugoslavija ne moè da podnese svoju komplikovanu etnografsku strukturu i da isti jezik, kao zajedni~ki faktor, ne moè da prevazi|e nepremostive kulturne razlike. Kosti} tvrdi da je srpski narod “imao do savr{enstva izgra|enu nacionalnu svest... Onda kad ju je malo koji drugi narod imao, a naro~ito ne wihovi susedi... Kao Srbi, mi smo se organski razvijali, tako vaspitani, tako duhovqeni. Kao narodnost bili smo jedno, ali smo bili dràvqani i podanici raznih vlasti, i doma}ih i tu|ih. Ta okolnost je ba{ na{ nacionalizam raspirila do usijanosti. Svi smo teìli da se ujedinimo pod jednom vla{}u, razume se doma}om. Ta te`wa je koliko logi~na, toliko i prirodna.” (str. 28.) I Prvi svetski rat Srbi su izazvali i u wega u{li da bi svoj narod u celosti ujedinili, a docnija preorijentacija ratnih ciqeva u pravcu op{tejugoslovenskog jedinstva rezultat je zablude srpskih politi~ara da su hrvatski predvodnici iskreni u svojoj bujici fraza o bratstvu. Jugoslovenski projekat je u osnovi bio protivan srpskoj nacionalnoj ideji vodiqi, a u svakom slu~aju je wegov poku{aj realizacije bio preurawen. Kako Kosti} ispravno zapaà: “Srbi pod tu|inom, ose}ali su se, istina, Srbima, ali wihove nacionalne deklaracije i manifestacije bile su od vlasti zabrawivane ili prigu{ivane. Nije se smelo to mnogo isticati. Gdegod su Hrvati sami vr{ili vlast, oni su zabrawivali i srpsko ime i sva srpska nacionalna obele`ja (naro~ito pismo), a ako je neko manifestovao èqu za srpskim jezikom, ogla{avali su ga “veleizdajnikom”. To je kod Srba proizvelo èqu ne samo za slobodom ve} i za srbovawem. Hteli su da se jedanput nasrbuju: da se slobodno opredequju kao Srbi i samo kao Srbi (ne uz ma kakav drugi pridev), da isti~u srpske ambleme i zastave, koje su do tada morali kriti, da se ponose {to su Srbi, da prkose okolini {to su Srbi. Da se nacionalno izduvaju, zasite, jednom re~ju “nasrbuju”. Do tada nacionalno ili prezreni ili goweni, èleli su da pokaù da “mrzanu ku}a ostaje”, da je do{lo i “wihovih pet minuta.” (str. 28-29.) 699

Slegawe nacionalnog entuzijazma je jedan prirodan proces koji se ne sme preskakati. Kosti} smatra da i nacionalni zanos sadrì u sebi svojevrsni infantilni kompleks, koji je socijalna psihologija, posebno psihologija masa odavno prou~ila. To se ne moè ve{ta~ki odstraniti i zato svaki nacionalizam mora da se iìvi kroz svoju realizaciju i materijalizaciju ciqeva. Kad se ono {to je bilo vekovni nacionalni ideal i èqeni san, u~ini realnim, kad se qudi na wega naviknu kao na svakodnevni okvir ìvota, onda se posve}uju drugim pitawima i problemima, ekonomskim, socijalnim itd. “Na{i prvi qudi u ujediwenoj dràvi koji su bili preuzeli vlast nisu vodili ra~una o ovoj psiholo{koj neminovnosti. Naprotiv, ba{ onda kad su Srbi videli svoj san ispuwen, svoje nacionalne te`we ostvarene, vo|e im saop{tavaju da oni uop{te nisu Srbi, ve} ne{to drugo, novo, dotada ne~uveno, sa novim nazivom, novim amblemima, zastavama, parolama. Ako se neko zakliwao na srpsku zastavu i zaista je nije izneverio, sad je odjedanput ona izneverila wega.” (str. 29.) g) Jugoslovenski pseudoistorijski eksperiment Po~eo je, odmah posle Prvog svetskog rata, pseudoistorijski eksperiment koji nas je skupo ko{tao. Ve{ta~ki je konstituisano jugoslovenstvo koje se u praksi pokazalo kao velika srpska nacionalna nesre}a. “Aktom vlasti stvorena je nova narodnost, odozgo, bez pitawa onih kojih se ti~e. Ukazom, dekretom: narodnost je bukvalno dekretirana. I svako se morao pokoriti tom dekretu. Srpstvo je moralo biti `rtvovano, moralo se prethodno izvr{iti nacionalno samoubistvo da bi se stvorila nova narodnost. Najve}i deo qudi morao je da nau~i kojoj narodnosti pripada, jer on to nije znao. A narodnost je najintimnija i najsuptilnija veza qudi, koje je ~ovek i u snu svestan, i zbog koje ìvot daje. Sad je nastala nova narodnost bez korena, bez tradicija, bez uslova prosperiteta. A ukoliko se vi{e uvi|alo da je ona neprirodna, utoliko se sve vi{e forsirala. A dekretirati narodnost zna~i dekretirati ose}awa, zna~ilo bi isto {to i dekretirati qubav.” (str. 29.) Me|utim, prava procena validnosti takvog ve{ta~kog koncepta moè se dati tek na osnovu wegovih konkretnih posledica. Kako Kosti} isti~e: “Srbi su primili kao nu`nost jugoslovensku narodnost, druge komponente Jugoslavije nisu ni kao nu`nost. Nastala je pometwa: mesto da se tri narodnosti stope u jednu, pojavila se ~etvrta, toboè skupna, ali koju je mawina primila. Otada bile su u Jugoslaviji ove ~etiri narodnosti: Jugosloveni, Srbi, Hrvati i Slovenci. Srbi su se podelili, a oni drugi su ostali kompaktni.” (str. 29-30) Mada su i na po~etku Drugog svetskog rata Srbi i daqe pokazivali da su privrèni jugoslovenstvu, otre`wivali su ih Nemci i drugi okupatori, a najvi{e, nesumwivo, Hrvati. Niko od wih Srbima nije priznavao jugoslovenstvo, pa su im obnavqali nacionalnu svest tako {to su “Nemci odvodili Srbe u ropstvo, a Hrvati ih tamanili kao divqe zveri. Nikome nije jugoslovenstvo pomoglo. Jer nije dovoqno promeniti narodnost za samog sebe, ve} treba i okolina da to prizna. Kao {to se nove dràve priznavaju u me|unarodnom poretku, mora da se priznavaju i nove narodnosti. Samo {to se dràva kao pravna tvorevina priznaje pravnim aktima, narodnost kao unutra{wi fenomen adekvatnim uverewem okoline. Hrvati, koji sami nisu postali Jugoslo700

veni, nisu to verovali ni Srbima. Oni su ih “razotkrili”, vratili “u pre|a{we stawe”, i ubijali zato {to su drugo nego Hrvati. A ovi su ba{ hteli da budu isto!” (str. 30) Kosti} je ube|en da je prva Jugoslavija samim svojim postojawem utrla put komunizmu. Denacionalizacija Srba je stvorila uslove da se u na{em narodu ugnezdi jedna tu|inska ideologija koja nije imala nikakve podloge u srpskom nacionalnom bi}u. “îm se napusti stroga, neskretqiva nacionalna linija, i narodnost kao vekovni sjediwuju}i princip, onda nastaje lutawe, bespu}e, dezorijentacija. Traè se nove veze, novi ideali, novi ciqevi, ali niko ne zna gde }e se sve to zaustaviti! Jer je narodnost sama predstavqala jednu stabilizaciju kao vekovni istorijski produkt. On je dobio bio svoje staloèwe i nije ga trebalo dirati.” (str. 31.) Nasilni raskid sa nacionalnom istorijom i kulturnom tradicijom vodio je likvidaciji nacionalnih ideala i wihovom zamenom utilitaristi~kim te`wama jedne utopisti~ke ideologije. “Mi smo 1918. bili i{~upani iz svog srpskog korena. Htelo se od jo{ dva stabla, sve zajedno nakalemqena na neku divqu podlogu, napraviti mo}no jugoslovensko deblo. To je bilo neprirodno i nije uspelo. Ali smo se mi otrgli i udaqili od svog korena, ~ije su nas ìle vekovima nacionalno hranile. Sad nam ne ostaje ni{ta drugo nego replantacija, vra}awe stabla u svoj pre|a{wi koren. Ta operacija ne uspeva lako. Ali {to se docnije preduzima, to je uspeh teì i sumwiviji. Ima izgleda da jo{ na{i nacionalni, srpski koreni nisu usahli.” (str. 31.) Da bi se u nacionalnom pogledu sintetizovalo jugoslovenstvo, osnovna i polazna pretpostavka je bilo integrisawe Srba, Hrvata i Slovenaca kroz wihovu temeqitu denacionalizaciju, ali su to jedino Srbi u praksi prihvatili, bacaju}i pod noge tekovine svojih dotada{wih oslobodila~kih ratova. A kqu~no je pitawe {to nam je to uop{te trebalo. “Da smo rat izgubili, da smo se obrukali, da smo ocrnili svoje ime pa da se stidimo s wim pred svet iza}i, ne bi postupili druk~ije nego {to smo postupili. Hrvatima je sve to trebalo da pre|u preko svojih poraza, da prikriju svoje bruke i sramote, svoja zverstva i divqa{tva. Slovencima jer su bili mali i dràvno-politi~ki nezreli, ali nama to nije ni najmawe trebalo. Pa ipak smo `rtvovali Srpstvo i Srbiju kad su oni bili na vrhuncu ~asti i slave. Promenili smo firmu kad je ona stekla najve}i ugled i kredit.” (str. 31-32.) Kao istorijska fikcija, kako zakqu~uje Kosti}, jugoslovenstvo se nije moglo duè odràti, ali nas je skupqe ko{talo nego ijedna dotada{wa istorijska realnost. @rtve u Drugom svetskom ratu dovele su samo do delimi~nog srpskog nacionalnog osve{}ivawa, i to samo u pogledu ve}inskog napu{tawa jugoslovenske nacionalne ideologije, dok je i daqe zadràna i forsirana jugoslovenska dràvna ideja. “1918. mi smo `rtvovali svoju narodnost. Od naroda smo `rtvovani na “pleme”. Ali od 1929. nismo se vi{e ni kao “pleme” smeli pojavqivati. Diktatura je èlela “ukidawe plemenskih razlika”, potpunu nacionalnu nivelaciju. Mi smo Srbi i to poslu{ali, drugi nisu. Slovenci su uspeli da o~uvaju svoju posebnost zahvaquju}i svome jeziku i svome geografskom poloàju, Hrvati usled mr`we na Srbe, muslimane je kompaktne i posebne sa~uvala vera, mawine wihov jezik i krupne diferencijacije prema drugima. Nas nije ni{ta vi{e odràlo kao posebnu grupu, sve 701

smo se vi{e gubili u op{toj jugoslovenskoj masi.” (str. 32.) Samo su Srbi iskreno verovali u ìvot jugoslovenske dràve, dok su joj svi drugi prièqkivali smrt i kad je izgledalo da je pod nema~kom okupacijom ta smrt nastupila, otimali su se o ste~ajnu masu i Srbima ostavili samo onaj mali deo wihove teritorije na koji ionako niko drugi nije ispoqavao nikakve pretenzije. Srbi koji su se na{li pod kontrolom svoje doju~era{we bra}e, izloèni su sistematskom genocidu. “1944. ponovo je vaspostavqena Jugoslavija, ali su poverioci ostali uglavnom pri svojoj pqa~ki. To }e se uvek dogoditi onoj grupi, koja se kao grupa po~iwe da koleba, me{a, sama sebe negira, koja budno ne pazi na svoje posebnosti, na samo svoje grupne ’interese ’.” (str. 32.) Unitarna Jugoslavija i integralno jugoslovenstvo nisu bili realna opcija, ali su imali, kao koncept, svoju logi~nu koherentnost. Federativna Jugoslavija ne sadrì nikakav logi~ki supstrat koji bi iole prikrio su{tinsku antisrpsku utilitarnost projekta. Argumentacija u prilog wenog odràwa redovno je teleolo{ka i oportunisti~ka, kako ocewuje Laza Kosti}, i on svaku pojedina~no podvrgava kriti~koj analizi. Vi{e nije bilo ube|ivawa da smo mi Srbi i Hrvati jedan narod, ali se nastupa sa tezom da smo srodni narodi, dakle, insistira se na krvnoj vezi, pa je to prva postavka koju Kosti} kritikuje kao opravdawe odràvawa jugoslovenske dràve. Po|imo od pretpostavke, koja se ne moè lako odbaciti, da smo ro|aci. Ro|aci ne ìve zajedno ve} odvojeno. Pre je to bilo druk~ije, naro~ito na slovenskom jugu. Tu su postojale porodi~ne zadruge gde su zajedno ìveli i veoma daleki srodnici. Danas su se te zadruge uglavnom raspale, ili su na putu da potpuno i{~eznu. Ro|aci ìve odvojeno jedan od drugog, svaki sa svojom posebno kwièvnom imovinom, sa svojom zgradom, svojim domom, torom i oborom. Oni mogu ponekad prema tu|inu i da istupe solidarno, ali normalno se najvi{e izme|u sebe trve i prepiru. Nigde vi{e razmirica nego izme|u ro|aka i kom{ija. Zato svaki najbri`qivije ~uva svoj interes ba{ prema kom{iji-ro|aku. Pojedina~ni ìvot srpskog naroda pokazuje sve ve}u individualizaciju.” (str. 33-34.) d) Nacionalna svest i jezi~ke barijere Porede}i dràvu s velikom porodicom, Kosti} insistira da je srpski narod zainteresovan da dràvnu gra|evinu utemeqi upravo na principima na kojima je porodica utemeqena. Zajedni~ki jezik bi bio jak argument u prilog stvarawa zajedni~ke dràve, jer je jezik sam po sebi kqu~no, su{tinsko izraàjno sredstvo narodnog duha. Me|utim, “Hrvati silom stvaraju svoj jezik razli~it od srpskoga. To ~ine za vreme rata, ali to mnogi produùju i posle rata. Onda se stvara na silu, prvi put u istoriji, makedonski jezik. Slovenci na to s pravom reaguju ~uvaju}i i razvijaju}i svoju posebnost. Jugoslavija nema jedan dràvni jezik nego tri, pa ~ak i ~etiri, uz to dva alfabeta. A govornih jezika je vi{e. Hrvati imaju dva osobena jezika (kajkavski i ~akavski) koji se od kwièvnog jezika razlikuju bar toliko koliko “makedonski” od srpskoga. Pa su makedonski ipak osamostalili na {tetu srpskoga. Razlog jedinstva jezika otpada.” (str. 34.) Srbi nemaju ista ose}awa kao Hrvati, nije im identi~an pogled na svet, niti su im podudarne politi~ke èqe i ciqevi, pa ne mogu ostvariti ni jedinstvo misli i voqe da ciqeve realizuju. Po svim tim pitawima wihove pozi702

cije su dijametralno suprotstavqene. “Na{ zajedni~ki jezik nam sluì toliko da grdwe jedne strane ona druga razume bez tuma~a. Da li je to dovoqan razlog da imamo i zajedni~ku dràvu.” (str. 35.) Kosti} daqe isti~e da je besmislena tvrdwa da su Srbi i Hrvati sudbinski povezani. Vekovima smo mi ìveli potpuno odvojeno, a nikako nam ne moè odgovarati federalno ure|ewe dràve. “Mi u ~itavoj svojoj istoriji nismo imali neke komplikovane dràvne oblike, neku federaciju ili tome sli~no. Na{ narod se prosto ne bi umeo sna}i u jednoj takvoj dràvi sa vi{e stepena, u jednoj zavrzlami sa duplim dràvqanstvom itd. Na{, srpski, narod voli jasne i precizne organizacione forme, {to je on dokazao u celoj svojoj pro{losti. (Hrvati, naprotiv, du{u dado{e za neke komplikovane dràvne forme, jer ih oni takve imaju sedam-osam stotina godina, i samo takve forme pruàle su im ina~e la`nu sliku wihove posebne “dràvnosti”).” (str. 35.) Kad je dràvno ure|ewe jasno i jednostavno, onda je vidqiva kompetentnost ili nesposobnost svakog dràvnog funkcionera, odnosno ~inioca vlasti, a odgovornost je mogu}e identifikovati i konkretizovati. A upravo je komunisti~ka federacija, formirana na doslednoj antisrpskoj platformi, razbila svaku iluziju da je federativno ure|ewe relevantno sa aspekta srpskih dràvnih i nacionalnih interesa. Kosti} je uop{te skepti~an u pogledu mogu}nosti postojawa istinske federacije pod komunisti~kim reìmom, a u jugoslovenskom slu~aju su{tinska vlast uop{te nije koncentrisana u rukama dràvnih organa nego Centralnog komiteta Komunisti~ke partije i diktatora Josipa Broza li~no. Srpski intelektualci u emigraciji su ~esto skloni da prihvate federaciju tri nacionalne komponente, ali Kosti} smatra da ni to ne bi bilo racionalno, pa takvu idejnu tvorevinu ironi~no poredi sa arhitektonski jedinstvenom zgradom, sazdanom na tri stuba. Federacija nije logi~na ako nastaje federalizovawem prethodno unitarne dràve, nego udruìvawem ve} postoje}ih samostalnih, {to bi u na{em slu~aju zna~ilo da bi trebalo prvo da se konstitui{u Srbija, Hrvatska i Slovenija kao samostalne i nezavisne dràve pa da onda, eventualno, sklapaju me|usobni dràvni savez. “Na{i qudi traè federaciju, ali ìve u unitaristi~kim koncepcijama. Ako oni zami{qaju da jedno zajedni~ko predstavni{tvo moè tu stvar iz osnova re{iti, onda se grdno varaju. Ne radi se o “samoupravi” (izraz koji se Srbijancima te{ko moè oduzeti), ve} se radi o federaciji. Ova se ne moè odozgo nametati. Kad bi to bilo mogu}e, lepo bi se mi Srbi proveli: bili bismo sigurno nadglasani i vra}eni, verovatno, u granice od 1941. ili 1944. godine.” (str. 37.) Ako bi se pravio sporazum ili nagodba sa Hrvatima, odmah se postavqa pitawe ko bi bio ovla{}en da pregovara.To mogu samo legitimni dràvni organi, na demokratski na~in izabrani, ali se onda name}e pitawe kako i na kom prostoru provesti te prethodne izbore. Plebiscit ni u jednoj varijanti ne dolazi u obzir, jer bi on predstavqao legalizaciju pravnih i politi~kih posledica ratnog genocida nad Srbima. “Postoje}e, iako formalne i la`ne, federativne jedinice tako|e mnogo oteàvaju prefederisawe. Dana{wa podela u dràve izvr{ena je u o~iglednoj èqi raspar~avawa i cepawa Srba. Ali obrazovane jedinice poku{ale bi, ve} po zakonu samoodràvawa, da ostanu i daqe pozivaju}i se na ste~ena prava, na dosada{we “uspehe”, na preduzete i izvedene mere. Svi bi ih nesrbi pomagali, jer svi imaju isti osnovni ciq: slabqewe Srpstva.” (str. 38.) 703

Kosti} je svestan i svih prate}ih problema koji bi komplikovali proces razre{avawa osnovnog pitawa. “Ve} u po~etku bi nastala cenkawa i ucewivawa Srba, verovatno ~ak i blokirawe svake akcije da bi se dobilo na vremenu, ili da bi se inostranstvu pokazalo da Srbi ometaju stvar i imaju prejake apetite. Na{i partneri mogu ra~unati na jednu {tampu, ra{irenu po celom svetu, koja }e wihove zahteve i wihov stav unapred da pomaè. To je katoli~ka {tampa. Mi nemamo neko sli~no sredstvo da im suprotstavimo.” (str. 38.) Obrazovawe samostalne Srbije sigurno ne bi pro{lo bez problema, ali bi oni bili neuporedivo mawi nego u slu~aju prekomponovawa na principima federalizma. “Nesumwivo }e postojati i teritorijalne pote{ko}e kod obrazovawa zasebne Srbije. Moè se desiti da nam uzmu na{e etni~ke teritorije (npr. Kordun, Liku itd.). Ali mi to ne moramo priznati. Osta}e jedan otvoren problem, sa apelom na inostranstvo ili ~ekawe pogodnijeg momenta. U federaciji mora srpski narod, kao takav, da pristane na teritorijalno razgrani~ewe, da ustupi delove svoga podru~ja tu|inu. Ovaj sti~e na wih nesporni titulus akvirendi za sva vremena i za sve situacije. Ne moèmo mi posle re}i: to smo priznali samo za slu~aj federacije. [togod prepustimo Hrvatima, Makedoncima itd. kao federalnu jedinicu, toga smo se odrekli za vazda. Ako nam pak ne{to otmu, ili nas velike sile nateraju da prepustimo, na{a moralna obaveza je daleko mawa. Mi se tih predela ne odri~emo.” (str. 38.) Sva besmislenost srpskog insistirawa na Jugoslaviji najupe~atqivija je sa aspekta hrvatskog apsolutnog odbijawa bilo kakve jugoslovenske dràve, iako bi ona po svim objektivnim merilima neuporedivo vi{e wima odgovarala nego Srbima. Ali, svako srpsko projugoslovensko zalagawe na javnoj sceni mnogo {teti srpskom narodu, a Hrvatima donosi veliku korist, koju Kosti} supsumira kroz tri ta~ke: “1) Hrvatima to sluì kao najja~i primer da mi ne moèmo bez wih, a da oni mogu bez nas. Daqe, da ih mi eksploati{emo i èlimo daqe eksploatisati, a da se oni moraju protiv toga boriti krajwim sredstvima. 2) To je dokaz za Hrvate da oni nisu nad Srbima po~inili nikakva nedela, jer nijedan normalan ~ovek ne bi traìo zajednicu sa onima koji su toboè po~inili takva dela kakva im “velikosrbi” i “srbokomunisti” imputiraju. Naprotiv, to je dokaz da su Srbi za vreme rata trebili i ubijali Hrvate, pa sad poku{avaju da to i daqe ~ine. A Hrvati se distanciraju od toga. Oni ho}e svoj dom bez zajednice sa Srbima. Tako da se ovime nikakva nepravda ne moè u~initi. Srbi su ti koji nepravdu i dominaciju èle, koji i “daqe” zlo~ine nad Hrvatima ho}e da produè, ìve}i u Hrvatima nametnutoj zajednici sa wima. 3) Ako do|e ma kad do nekih pregovora izme|u predstavnika na{eg i hrvatskog naroda, wihova pozicija je ve} samim tim znatno povoqnija nego na{a. Jer smo mi ti koji molimo Hrvate da budu s nama, a oni se bune protiv toga. Mi moramo da molimo, da se ponizujemo i da popu{tamo u bitnim stvarima, jer mi ho}emo zajednicu a Hrvati je ne}e.” (str. 41.) Srpski politi~ari se prosto poniàvaju mole}i srpske zlotvore i krvnike da ostanu u zajedni~koj dràvi. “I {to su oni, tamo oni, Hrvati ponosniji i drskiji, mi smo bedniji i ponizniji. Naposletku, moraju nas prezirati i oni i ceo drugi svet. Kad bismo mi imali malo ponosa, mi bi prestali sa tim kapacitirawem Hrvata. Kad bi ~ak na{ razlaz s wima zna~io punu na{u propast, mi bismo iz moralnih razloga, ra|e primili tu propast nego da704

qi ìvot s wima.” (str. 42.) Srbi jugoslovenske orijentacije sebe dovode u situaciju da moraju da }ute o hrvatskim zlo~inima ili ih pripisuju bezli~noj kategoriji “usta{a” koje uporno diferenciraju od hrvatskog naroda, iako su usta{e najvi{i dostignuti izraz materijalizacije hrvatskog nacionalnog bi}a i dràvotvorne svesti. “Zagovornici Jugoslavije me|u Srbima uop{te ne smeju izneti nikakav podatak koji bi Hrvate sramotio, dok Hrvati svakodnevno iznose najgore podatke o Srbima. Srbi ne smeju istinu da kaù o Hrvatima dok ovi o nama samo laì seju, i to ne na “hrvatskom” ve} i na engleskom jeziku. Srbi ne smeju ~ak ni da se brane od hrvatskih “oslada”, da ne bi Hrvate ozloje|ivali.” (str. 42.) Srpski Jugosloveni u svojoj delatnosti gube i ponos i ~ast, obraz i dostojanstvo, za qubav jedne proma{ene iluzije. Kako kaè Kosti}, “predstavnici kolektiva, normalno predstavnici dràva, moraju biti daleko ponosniji nego {to su pojedina~ni. To je slu~aj oduvek, otkad se prati diplomatski postupak. Neobi~no se pazi na to da se predstavnik jedne zemqe ne ponizi. A “predstavnici” na{eg, srpskog naroda, koji, i po svojim `rtvama i celom svom dràwu u ratu, ima pravo na poseban ~asni tretman, predstavnici toga naroda svakodnevno se poniàvaju pred narodom koji je najvi{e zlo~ina u~inio u ovom ratu i za koga je Ruzvelt kazao da ga treba staviti pod me|unarodno starateqstvo. Moj mozak staje kad na to pomislim, i ose}am ponièwe kakvo nikad u ìvotu osetio nisam.” (str. 43.) Nema nikakve sumwe da se onima koji puze i mole ne sme prepustiti da zastupaju interese srpskog naroda, bar ne oficijelno. A Hrvati su, izgleda, navikli da oni sami biraju ko }e sa srpske strane s wima pregovarati. |) Mogu}nost nacionalne ravnoteè Pri sagledavawu populaciono-etni~kog bilansa Jugoslavije, Kosti} polazi od [afarikove procene da je polovinom devetnaestog veka ìvelo pet miliona Srba i samo osamsto hiqada Hrvata. Srpstvo je bilo u punom naponu snage u svim srpskim zemqama, a nacionalna svest izraèna i kod Srba katolika i kod Srba muslimana. Me|utim, ulaskom u Jugoslaviju do{lo je do te{ke krize. Mnogi katoli~ki Srbi pre|o{e u Hrvate, muslimani se pokoleba{e, a i me|u Makedoncima po~e{e razni vetrovi duvati. Dràvni udar iz 1929. godine i Aleksandrov eksperiment sa integralnim jugoslovenstvom teàk udarac su zadali srpskoj nacionalnoj svesti, a hrvatski ratni genocid je Srbe doveo do granice biolo{kog opstanka zapadno od Drine. Posle rata, komunisti su nastavili sa ubijawem svojih politi~kih protivnika i ideolo{kih neistomi{qenika, a onda su pojedini delovi srpskog naroda progla{avani za samostalne nacije. “Stvorili su tako narodnost “makedonsku” i “crnogorsku”. Pri tome su, razume se, dali i Crnoj Gori i Makedoniji granice koje wima konveniraju. U tim granicama ne sme da bude Srba. I sad imamo ovu situaciju: pre rata, i pre ujediwewa, svaki je Crnogorac bio Srbin. Bokeqi su ba{ toliko bili Srbi, ~ak i katolici u velikom delu. Stanovnici ju`nog Sanyaka nisu bili, niti su mogli biti ne{to drugo nego oni iz severnog Sanyaka, zna~i Srbi. Danas tu nema zvani~no nijednog Srbina. âk ni porodica pisca ove kwige nije vi{e srpska, jer joj to ukaz komunisti~ki zabrawuje. Pri tome ukazu na705

ro~ito su odvratnu i izdajni~ku ulogu igrali crnogorski komunisti. U Makedoniji bilo je Srba u svim vremenima. Bilo je i nesrba, vaqda jo{ vi{e, ali je bilo i Srba. I nije bilo lako deklarisati se kao Srbin. Smrt je pretila takvim licima sa svih strana. Pa ipak se srbovalo. Danas niko tamo ne sme da se naziva Srbinom. Ono {to mu je Turska dozvoqavala, ne dozvoqava mu Jugoslavija. Eto koliko je Jugoslavija {tetna po Srpstvo!” (str. 49-50) Li~no je Broz izjavqivao da zbog nacionalne ravnoteè u Jugoslaviji nijedan narod ne sme imati apsolutnu ve}inu stanovni{tva i zbog toga su stvarane ve{ta~ke nacije. Uo~i Drugog svetskog rata Srbi su takvu ve}inu imali i, uprkos hrvatskom genocidnom ubijawu, komunisti su ose}ali opasnost da bi takva ve}ina mogla uskoro da se obnovi, pa su preduzeli nasilnu dekompoziciju srpskog naroda. Dekompozicija je postizana parcelizacijom, administrativnim deobama i dekretirawem. Komunisti su bili glavni kreatori takve politike, ali “sve je to donela sobom Jugoslavija, iskqu~ivo Jugoslavija. Ona to omogu}uje, ona to ~ak svojim postojawem prosto ~ini neminovnim. Brojna nadmo}nost Srba dovodi do suprematije Srba, a to ne}e niko, nijedan drugi narod. Ili treba napustiti Jugoslaviju, da bi se sa~uvalo preostalo Srpstvo, ili treba o~ekivati daqu parcelaciju i daqe tamawewe Srba. Tu je kqu~ celog problema.” (str. 50) Iz svega toga name}e se zakqu~ak da nam je “Jugoslavija donela strahovite `rtve u na{em nacionalnom bilansu. @rtve ogromne, ne~uvene. Koliko su brojne, te{ko je ustanoviti, ne samo sad nego uop{te: za same ratne `rtve ta~ni i precizni podaci ne postoje, {tavi{e nema uop{te mogu}nosti da se do wih do|e.” (str. 50) Kosti} ovde pribegava statisti~koj metodi da bi bar do{ao do pribli`no ta~ne procene o srpskim gubicima u toku Drugog svetskog rata, s obzirom da popis jugoslovenskog stanovni{tva nije obavqen ni neposredno pred rat ni odmah posle rata. Su{tina Kosti}evog procewivawa je u slede}em: “Posle strahovitih `rtava u Prvom svetskom ratu, koje je Srpstvo podnelo (sama Srbija je imala preko pola miliona `rtava), prvi popis u Jugoslaviji izvr{en po~etkom 1921. na{ao je Srba okruglo pet i po miliona. Slede}i popis, izvr{en po~etkom 1931. na{ao ih je osetno preko {est i po miliona. Docnije nije popis vr{en u Kraqevini Jugoslaviji. Ali na osnovu ~isto nau~nih evalvacija ustanovqeno je da bi Srba po~etkom 1941. imalo biti skoro ravno osam miliona. Jer se prira{taj stanovni{tva ra~una po ra~unu interesa na interes, a prira{taj Srba je bio ve}i nego prose~an. I to se radi samo o Srbima pravoslavne vere. Da je stopa prira{taja zadràla isti intenzitet, mi bismo ve} po~etkom 1948. ra~unali sa devet miliona Srba. A tada je ba{ vr{en popis stanovni{tva u komunisti~koj Jugoslaviji i prona|eno je Srba malo vi{e od {est i po miliona. Dva i po miliona mawe nego {to se o~ekivalo i nego {to je po prirodnim zakonima moralo da bude.” (str. 51.) Ovde je ipak potrebno intervenisati sa dva korektivna faktora “jer su 1948. odvojeni, nasilno i falsifikatorski, od srpskog stabla tzv. “posebni narodi”: Crnogorci i Makedonci. Popis je na{ao onih prvih preko 400 hiqada, ovih drugih dvostruko toliko. Zna~i da broju od {est i po miliona Srba treba dodati jo{ milion i dvesta hiqada. Jer se dve statisti~ke veli~ine mogu upore|ivati samo onda ako im iste osobine sluè za osnovu (jednaka obele`ja, jednaka te706

ritorija itd.). Zna~i da je Srba 1948. bilo sedam miliona i tri ~etvrti (skoro ravno toliko). Ali ba{ iz istih razloga treba u~initi i jedno smawewe. U broju Srba od 1948. nalazi se i 160.000 muslimana koji su se kao Srbi opredelili. Me|utim, oni u Kraqevini Jugoslaviji nisu kao Srbi obeleàvani. Treba ih odbiti od sada{weg broja ako se ho}e bilans prema ranijem stawu da izra~una. Verovatno da jo{ ima Srba katolika, a ima svakako i “Crnogoraca” i “Makedonaca” koji ranije nisu kao Srbi bili obuhva}eni (muslimani i katolici Boke koji su hteli da se opredele kao Crnogorci). Tako da treba, zbog upore|ewa, opet oduzeti ~etvrt miliona. Srba je, zna~i, bilo 1948. svega sedam i po miliona. A s pravom se o~ekivalo punih devet miliona.” (str. 51-52.) Ovde je potrebno, radi poja{wewa, ista}i da su predratnim popisima registrovane veroispovesti, ali ne i nacionalnosti, a u posleratnim obratno. Populacioni bilans Srba za ~etrdeset godina postojawa jugoslovenske dràve bio je milion i petsto hiqada qudi u minusu. Kosti} smatra da je otprilike polovina pobijena ili izginula, a polovina se nije ni rodila zbog ratne situacije. “Kad se govori o milion srpskih `rtava u posledwem ratu, ti brojevi su veoma bliski istini. Moè da bude ne{to mawe, ali moè da bude i vi{e od toga.” (str. 52.) Po Kosti}evom mi{qewu su relativno ta~ni i komunisti~ki podaci da su ukupni jugoslovenski ratni gubici milion i sedamsto hiqada. “Ali samo ono {to jugoslovenski zvani~ni krugovi pre}utkuju, to je da od milion i sedamsto hiqada `rtava sami Srbi su podneli milion i po, a svi ostali narodi Jugoslavije dvesta hiqada.” (str. 52.) Kosti}u je potpuno jasno da “to pre}utkivawe nije slu~ajno i nije bez tendencija. Ono je ~ak i nemoralno, jer se na osnovu wega npr. traè od Italije oblasti za Hrvatsku. Zato {to su Hrvati ubili za vreme rata vi{e od pola miliona Srba, treba ih nagraditi novim teritorijama od isto tolikog broja. U istoriji ~ove~anstva nije bilo takvog primera: da pobednici nagra|uju svoje protivnike zato {to su ovi ubili stotine hiqada wihovih saveznika.” (str. 52.) Ovde Kosti} insistira na jo{ nekim upe~atqivim ~iwenicama. “Kakav nam je etni~ki bilans ostavila Jugoslavija, neka pokaè i ovaj detaq. Popis od 1948. pokazao je u “narodnoj republici” Hrvatskoj 544 hiqade Srba. Prema prirodnoj ekspektativi trebalo je ve} tada da ima blizu 800 hiqada Srba na istoj teritoriji. S druge strane, u “narodnoj republici” Srbiji bilo je 1948. oko 170 hiqada Hrvata. Me|utim, po prirodnom razvoju nije se moglo o~ekivati ni 30 do 40 hiqada, od ~ega polovina u Beogradu, a polovina u Sremu. Ovde je ura~unato blizu sto hiqada Buwevaca i [okaca, koji nikad nisu bili Hrvati, niti bi to bili da nisu potpali pod Jugoslaviju. Ostalih trideset hiqada i vi{e to su pohrva}eni stranci. Da nije bilo Jugoslavije, oni bi ostali Nemci, Ma|ari, Slovaci itd. Sad ho}e po{to-poto da su Jugosloveni. Kako zbog vere ne mogu postati Srbi, a najve}i deo i iz prkosa, postaju Hrvati.” (str. 52-53.) Takav proces nije samo u Srbiji indukovan. “U Bosni i Hercegovini je jo{ gore. Tamo su potomci svih mogu}ih kufera{a postali Hrvati i ogor~eni srbo`deri, bez obzira da li su porekla nema~kog, ~e{kog, poqskog, ma|arskog ili koga bilo drugog. Svuda smo u gubitku sem u Vojvodini, gde nacionalni bilans pokazuje jednu veoma povoqnu relativnu sliku (zahvaquju}i izbacivawu Nemaca iz zemqe). Tu smo dostigli jaku relativnu, u posledwe vreme ~ak i apsolutnu ve}inu, na koju bismo jo{ dugo prirodnim razvitkom morali da ~eka707

mo”. (str. 53.) Ako opstane Jugoslavija, srpske perspektive su veoma lo{e. “Mi smo i daqe najve}i narod u woj, ~ija se snaga pribliàva apsolutnoj ve}ini. îm jo{ malo oja~amo, opet }e do}i secirawe, amputacija, kidawe sa ìvog tela.” (str. 53.) Sasvim je izvesno da }e Hrvati opet prvu pogodnu priliku iskoristiti da napadnu Srbe, pa makar decenijama ~ekali na wu. Kosti} ukazuje i na psiholo{ke razloge antisrpske netrpeqivosti. “Onoga koji tako {tr~i u zajednici, koji je i ve}i, i boqi, i juna~niji, i plemenitiji, koji je vite{ki i moralan, svi }e drugi, pigmeji i degenerici, da napadnu kad im se da prilika za to, a to zna~i kad budu bez pomo}i.” (str. 53.) e) Negativni srpski bilansi [ta bi se desilo da nije formirana jugoslovenska dràva? “Srbi u Srbiji gledali bi samo srpske interese, spremali bi se za taj momenat, i ne bi bili zane{eni i zamagqeni jugoslovenskim fantomom. Unutra jedinstveni, materijalno i duhovno spremni, svesni momenta i na{e stalne istorijske misije, mi bismo umeli da do~ekamo neprijateqa i da mu pokaèmo kako nije ni probita~no ni jeftino biti protiv nas i poku{ati na{e uni{tewe. U Jugoslaviji, me|utim, mi moramo kao “brata” da tretiramo na{eg najve}e krvnika i da ni{ta ne preduzimamo i ni{ta ne pripremamo da mu se suprotstavimo kad poku{a da nas uni{ti. A on nema ni drugu misao ni drugu te`wu.” (str. 54.) Zato je slede}i Kosti}ev zakqu~ak, koliko god alarmantan, toliko i ubedqiv: “Jugoslavija je kobna za na{ nacionalni opstanak, to treba da uvide svi weni zagovornici... Mi smo formalno izgubili u Jugoslaviji sve {to smo stekli u Srbiji.” (str. 54.) Na{ etni~ki supstrat ne moè ni u ekonomskom, ni u socijalnom, a najmawe u politi~kom smislu nikakav napredak da ostvari u okvirima jugoslovenske dràve. “Jugoslavija ne moè biti atrakciona ta~ka ni za koga, najmawe pak etni~ki magnet koji privla~i razasute delove. Jer, Jugoslavija nije nikakvo i ni~ije nacionalno àri{te. Ba{ zato {to je ogwi{te mnogih, nije ogwi{te ni~ije. Ona ne predstavqa nijedan odre|en nacionalni oblik, nijedan siguran nacionalni pojam... Srbinu samo Srbija moè biti otaybina.” (str. 54.) Posle dva naivna i nesre}na jugoslovenska eksperimenta, eventualni tre}i bi bio apsolutno luda~ki. Svi preostali zagovornici jugoslovenske opcije moraju se zapitati “postoji li jedan broj `rtava preko kojega ne smemo vi{e prelaziti, ili }e na{i Jugosloveni ostati Jugosloveni pa ma koliko Srba propalo? Ne treba gubiti iz vida da narodni organizmi, isto kao i pojedina~ni, ne mogu odolevati suvi{e velikim i ~estim udarima. U medicini se zna koliki procenat krvi moè da iste~e jednoj osobi pa da se ona vi{e ne odrì u ìvotu. Ne{to je sli~no i sa narodnim organizmima. Jo{ neki eksperiment, i nas ne}e biti.” (str. 55.) Ulaskom u Jugoslaviju zapravo je srpski narod izgubio svoju dràvu kao uto~i{te svoje nacionalne specifi~nosti, odnosno spoqa{wi oblik kolektivne svesti. Kroz novu dràvu i Hrvati i Slovenci su ubrzano sticali ono {to nikada nisu imali, a Srbi sistematski gubili ose}awe posebnosti, samopouzdawe i duhovne snage. Koliki je kontrast to novo stawe izazvalo u odnosu na istorijsku ~iwenicu da se Srbi nikada “nisu zadovoqili nekim palijativima, nekom 708

sumwi~avom “dràvno{}u” bez prave suverenosti i pune slobode, nisu nikad ~inili “nagodbe” s kojima bi svoju samostalnost delili ili ustupali, nisu nikad u istoriji zamewivali svoje srpsko ime nekim drugim. Niti su bili Iliri, niti Jugosloveni sve do kobne 1918.” (str. 56.) O tome svedo~i dràvotvorno iskustvo i Srbije i Crne Gore. “Jedna mala oaza Srpstva, Crna Gora, nije nikad priznavala tu|eg gospodara. Ona je bivala gaèna i katkad pot~iwavana sultanu, ali to Crnogorci nisu smatrali kao trajno re{ewe i nisu mu se pokoravali. Srbija je pre jednog i po veka kao Feniks vaskrsla iz svog pepela, i odmah htela da bude samo svoja i potpuno svoja (kao {to je to ranije izneto u jednoj od prvih odluka obnovqene Srbije). Koliko je muke i krvi trebalo dok je to postigla. I obe su te srpske dràve morale stalnim prosipawem krvi da brane postignutu samostalnost. U nikakve se kompromise upu{tale nisu.” (str. 56.) Srpska nacionalna ideja je oduvek teìla samo jedinstvenoj srpskoj dràvi, a Kosti} tvrdi da 99 odsto Srba nije znalo ni za postojawe bilo kakve jugoslovenske ideje ili dràvnog projekta pre stvarawa Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Srbi su se, pre svega, bavili ujediwavawem Srbije i Crne Gore i pitawem koja }e dinastija preuzeti glavnu ulogu u tom procesu, kao i dovr{iti ujediwewe svih ostalih srpskih zemaqa. Kako kaè Kosti}, “obe su te dràve smatrale da su predodre|ene za kristalizacione ta~ke okupqawa celog Srpstva, dok naposletku nije uloga Pijemonta pre{la iskqu~ivo na Srbiju, koja je bila daleko ve}a i sna`nija. Ali, daqe od toga nije niko mislio ni hteo. Ujediniti celo Srpstvo pod jednim dràvnim krovom, to je bio krajwi ciq svih srpskih rodoquba, na svim stranama i u oslobo|enim kraqevinama i u neoslobo|enim delovima Srpstva pod turskom i Austrijom. Ni{ta mawe, a ni{ta ni vi{e. U pojedinim manifestima, zdravicama, politi~kim studijama, poqe oslobo|ewa bivalo je pro{irivano na sve “Jugoslovene”, na sve Balkance, na sve Slovene, na sve hri{}ane. To kad je momenat zahtevao, i kad su politi~ke konstelacije pokazivale mogu}nost {irih akcija. Ali nijedan Srbin nije intimno èlelo ni{ta drugo nego ujediwewe svih Srba. Nisu vaqda Kosovci i Skopqanci o~ekivali od Jugoslavije spas, nisu vaqda to o~ekivali Bosanci, Hercegovci, ili Vojvo|ani, Bokeqi itd.? Svak je samo ~ekao srpsku vojsku, svak je upu}ivao svoje poglede na Beograd i u Cetiwe. Svak je o~ekivao ujediwewe Srpstva, i ni o ~emu drugom nije ni mislio, niti je {ta drugo èleo.” (str. 57.) U{av{i u zajedni~ku dràvu sa Hrvatima i Slovencima, Srbi su doìveli pravi ko{mar. “Odjedanput, oni se na|o{e kao Jugosloveni, a ne vi{e kao Srbi. Prekono} promeni{e svoju narodnost, koje su bili toliko svesni, kao malo koji narod sveta, i kojoj su bili toliko odani. Nastala je dezorijentacija, i vi{e od toga: ravnodu{nost prema narodnosti. Kad se narodnost moè ukazima mewati, kad se moè napu{tati duhovna veza negovana vekovima i cementirana krvqu generacija, onda sama veza uop{te labavi, obesve}uje se, postaje stvar momenta, reglementacije, transakcije. âk, moglo bi se re}i oportuniteta. S nacijom je kao takvom gotovo. Nova se ne stvori, a stara i{~eze. Nije narodnost ode}a koja se mewa i nova pravi kad se stara otrca. To je najsvetija i nezamenqiva veza qudi. Ko je kadar wu da promeni, taj ni{ta vi{e sveto nema. To je prevrtqivac, nesolidan tip. Dostojevski je s pravom kazao da svakome wegova narodnost ozna~uje put ka Bogu. Ona je daleko vi{e od vere.” (str. 58.) 709

Neutemeqena pretpostavka da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod posle ujediwewa je degradirana na ciq koji tek treba posti}i, nekada i nasilnim metodama. “Obrazovana je jedna dràva bez dovoqno unutra{weg opravdawa i onda se prinudno htelo to opravdawe naknadno stvoriti. A nikad se ne moè naknadnom pogre{kom otkloniti prethodno.” (str. 59.) Zato je, po Kosti}evom ube|ewu, takva dràva osu|ena na propast, jer nije u stawu prevladati unutra{we razlike i specifi~nosti, niti izgraditi izvornu svest o pripadnosti. “Daleko je od istine da se stalnim ìvotom u jednoj zemqi stvara navika i qubav prema woj, da se nikakva druga ne samo ne èli, nego ni ne zami{qa. Mi smo ìveli ~etiri i pet vekova u Turskoj. Nismo znali ni za kakvu drugu zemqu sem we, pa smo se digli protiv we. Moji preci ìveli su nekoliko vekova pod Mlecima, a jedan pun vek pod Austrijom, pa su i oni i cela wihova okolina èleli uvek drugu, svoju zemqu. A Austrija je ba{ bila velika i raznorodna. U woj je svak mogao ~ak dobro da ìvi. Ali su Srbi hteli svoju, srpsku dràvu. I {to su duè u Austriji ìveli, sve su joj mawe bili nakloweni.” (str. 62.) Ulaze}i u zajedni~ku dràvu, Srbi su `rtvovali svoju ve} stvorenu i me|unarodno afirmisanu kraqevinu, pro{irenu Crnom Gorom i Vojvodinom, za koju su reke krvi u oslobodila~kim ratovima prolili. “Drugi partneri nisu imali da izgube ni{ta. Do tada su bili skoro iskqu~ivo pod tu|om vla{}u, sad su bar donekle i pod svojom vla{}u. Srbi su u Jugoslaviji morali da dele vlast ne samo u novim srpskim predelima, koje su ~asno zadobili (ratom i borbom), i gde je srpski narod prièqkivao wihovu upravu, ve} i na teritorijama svojih dveju slobodnih dràva.” (str. 63.) A mogli su stvoriti ~isto srpsku dràvu koja bi obuhvatala bukvalno sve srpske nacionalne teritorije. “Mi smo Hrvate ujedinili prvi put u istoriji u jednu dràvu, ne{to 1918, a ne{to 1944, i time im dali mogu}nost da se ~ak {ire na na{ ra~un. Doveli smo, naposletku, do toga, da Hrvat vlada kao diktator nad svim srpskim oblastima uop{te, i mesto dva kraqa sa dve vlade, mi imamo jedva nekoliko poslu{nih pomo}nika hrvatskog diktatora, nekoliko a|utanata i ordonansa hrvatskog tiranina.” (str. 63.) A posledice ulaska srpskog naroda u jugoslovensku dràvu upravo su katastrofalne. “Mi Srbi smo umrli kao me|unarodni subjekt. Niko vi{e o nama ne vodi ra~una. Niko nas ne spomiwe me|u stranim posetiocima ili gostima. Nigde vi{e o nama pomena u dràvnoj {tampi, u politi~kim publikacijama, u leksikonima i enciklopedijama. Najmawe u vidu pohvala. Ove su po~ele sa slobodnim srpskim dràvama i nestale s wima. Mi ne sa~iwavamo vi{e istoriju, {to rekao Hegel, niti istorijski i{ta predstavqamo. Mi nemamo svoj dom, svoju ku}u, svoju dràvnu zgradu. Mi smo besku}nici kao barabe. Provizorno smo pod kirijom u tu|oj, me{anoj “kolektivnoj” ku}i, gde je na{a sloga sa sustanarima jednaka slozi sustanara u komunisti~kim stanovima.” (str. 64.) Ogromna energija se tu tro{i na me|usobno trvewe, a to onemogu}ava dru{tveni prosperitet i Srbe, kao najve}i narod, tera na neprekidne ustupke, dok se dràvna gra|evina nikada ne moè konsolidovati. Svima onima koji se zalaù za Jugoslaviju, jer èle ve}u dràvu koja bi garantovala suverenitet i prosperitet, Kosti} odgovara da veli~ina nije sama po sebi kvalitet, jer “Srbi nemaju neprijateqa ve}eg nego {to su Hrvati, svi drugi narodi zajedno nisu mu toliko neprijateqski raspoloèni kao ovaj sam. A Hrvati su u Austriji bili balansirani i zadràvani drugim narodi710

ma, tako da je wihov zlo~ina~ki duh mawe dolazio do izraàja tamo nego u Jugoslaviji. Ovde su nam daleko opasniji, ako ne aktuelno a ono virtuelno: kad im se ukaè prilika. “Mi hranimo guju u nedrima.” (str. 65.) Pogotovo je u savremenom svetu besmisleno insistirati na teritorijalnoj veli~ini po svaku cenu, jer je etni~ka kompaktnost stanovni{tva neuporedivo zna~ajniji kvalitet. “Mi ho}emo Srbiju, i to onoliku koliku su na{i preci u stalnim borbama zaposeli i nacionalno oduhotvorili. Samo toliku. Ni{ta ve}u, ali ni mawu. Samo ako se na drugoj strani jave bezobzirni zahtevi za na{im zemqama, samo tada se mora odgovoriti ravnom merom. Intrasignetnost se mora pokazati samo prema onim narodima koji ubijaju inoveriju. Wima prepustiti ne{to od strane na{eg nacionalnog ìvqa, zna~i isto toliko koliko ovaj ìvaq ostaviti zverovima na milost i nemilost. Nikome se ne sme nagrada davati zato {to je ubijao svoje gra|ane.” (str. 71.) U globalnim razmerama, teritorije Jugoslavije i Srbije ulaze u istu kategoriju, pa nas svi uybenici politi~ke geografije svrstavaju u male zemqe. Zato je u na{em slu~aju svaka megalomanija besmislena i samo nam egzistencijalne probleme stvara. “Da smo 1918. uzeli polovinu onoga {to smo uzeli od Austro-Ugarske, to bismo mogli eventualno i zadràti i konsolidovati. A ovako, postoji opasnost da izgubimo jo{ mnogo i od na{e polovine. Isto tako, da smo imali mawi deo Makedonije, te{ko bi se ba{ kod nas izveo taj poku{aj makedonizacije, od koga su po{te|ene i Gr~ka i Bugarska.” (str. 75.) Osnovni princip kog se razumni qudi drè u koncipirawu dràvotvorne ideologije jeste duhovna povezanost gra|ana, homogena nacionalna svest. U takvim uslovima gra|ani ose}aju sopstvenu vezanost za dràvne interese i spremni su da im sluè, pa da se za wih i `rtvuju. Upravo takvu homogenost je Srbija imala uo~i Prvog svetskog rata i na woj je zasnovala svoje nevi|eno ratno herojstvo. Kako Kosti} nagla{ava, “posle eksperimenta koji smo u~inili u skoroj pro{losti, posle ne~uvenih patwi koje smo doìveli, je li postalo svakom jasno da izme|u nas i Hrvata ne samo da nema etni~ke zajednice, ve} postoji nepremostivi jaz? Gde god se mi nalazimo zajedno, tu je krajwa heterogenost, a ne homogenost. A heterogenost dovodi do nemira, do sva|e, do smutwi, do krvi, naposletku do rasula i sramote.” (str. 92-93.) Zbog svega toga, Srbi nikakvu perspektivu ne mogu traìti u Jugoslaviji. Ona im je otela mnoge teritorije, ali i Makedonce, Crnogorce, muslimane, Srbe katolike, Buwevce, [okce itd. “Ako mi uspemo da se oslobodimo hrvatskog balasta i da osnujemo svoju sopstvenu dràvu, svoju Srbiju, na{i nacionalni odnosi bi}e iz osnova izmeweni, a stvori}e se jo{ podloga da se radikalno izmene. Istina, nacionalnih mawina ima}emo jo{ i tada, ~ak u znatnoj meri. Ali sr` dràve sa~iwava}e jedan narod, ~iju unutra{wu koheziju i duhovnu povezanost niko ne moè da ospori, jedan narod koji je umeo i koji }e uvek znati i hteti da se zaloì za otaybinu. To je srpski narod.” (str. 99.) `) Perspektive srpske dràve Kosti} posebno insistira na neophodnosti da srpska dràva ima ubedqivu srpsku etni~ku ve}inu stanovni{tva, koja garantuje za{titu nacionalnih interesa. Za{tita interesa ve}inskog naroda u demokratskom sistemu nika711

ko ne predstavqa negaciju prava bilo koje nacionalne mawine, ali ~uva integritet dràve i konzistentnost pravnog poretka. Laza Kosti} ne osporava ni mogu}nost priznavawa makedonskog jezika i posebnosti. Samo u slu~aju Hrvata predvi|a civilizovanu razmenu stanovni{tva po principu reciprociteta. Po pitawu muslimana, koji govore srpskim jezikom, on kaè: “Danas su se skoro svi muslimani Sanyaka opredelili kao Srbi bez ikakvog pritiska. I jedan znatan broj muslimana u Bosni i Hercegovini. Prirodna je stvar da }e taj broj u samostalnoj Srbiji rasti bez ikakvih koraka od strane vlasti, ~ak i od strane srpskog stanovni{tva. Mi ih ne}emo progla{avati “cve}em”, mi ih ne}emo maziti, mi im ne}emo obe}avati ni{ta {to ne moèmo izvr{iti, mi ih ne}emo goniti da ubijaju svoje zemqake kao {to su Hrvati radili. Ali }emo s wima postupati korektno i kavaqerski. Ni u ~emu ne}e biti zapostavqeni Srbima pravoslavnim. Da }e se oni sami od sebe srbizirati, o tome ne moè biti sumwe.” (str. 100-101.) Naàlost, istorijski tokovi su krenuli u sasvim suprotnom pravcu. Mnogima je izgledalo da su, 1918. godine, definitivno re{eni svi srpski nacionalni problemi, da su u celosti realizovani svi vekovni ciqevi srpskog naroda. Ali, kako Kosti} zapaà, “nikakva ve}a nesre}a ne moè da pogodi jedan ideal nego wegovo potpuno ostvarewe. Ideal je onda nestao, nema ga vi{e. On je ispuwen, konzumiran, progutan. Ideal, to je te`wa, èqa, nastojawe da se ne{to ostvari. Kad je ostvareno prestaje i te`wa, ~esto ~ak pra}ena razo~arewem (deziluzija), jer ostvarewe nije donelo sve one posledice koje su o~ekivane. îm se ispuni misija, nastaje jedna u~malost, labavost, duhovna praznina. Za odràwe postignutog nije mogu}e proizvesti istu napetost duhova kao kad se ide za sticawem ne~ega.” (str. 103.) Renan je utvrdio da ustanove propadaju istog trenutka kad pobede, a Bizmark, povodom ujediwewa Nema~ke, da treba deo posla ostaviti i potomcima. “Kod jednog stoprocentnog narodnog ujediwewa, kao {to je skoro bilo na{e, srpsko, 1918, nestaje veliki nacionalni ideal, prestaje budni interes za nacionalnu stvar, da se o borbenosti i ne govori, nastaje u~malost, indiferentnost, nacionalna apatija. Ukoliko ima, pak, u narodu jo{ ideolo{kih i idealiziraju}ih snaga (a u srpskom narodu bilo ih je i bi}e ih uvek), one se okre}u nekim drugim ciqevima, vannacionalnim, ~esto onda nadnacionalnim i anacionalnim. Tome mnogo treba pripisati da je na{a visoko{kolska omladina postala internacionalna, dok su sve studentske omladine susednih naroda (Hrvata, Ma|ara, Bugara) bile hipernacionalne. Ove su imale jedan nacionalni ciq, dok su Srbi bili u tom pogledu zasi}eni. Kako je druk~ije reagirao Beogradski univerzitet na srpske nacionalne interese od 1914. i posle 1918.” (str. 103.) Za razliku od Jugoslavije, koja je sistematski potiskivala srpske nacionalne interese da bi se stalnim i sve ve}im ustupcima bezuspe{no pridobijali Hrvati, samostalna Srbija bi se, prema Kosti}evom mi{qewu, u potpunosti posvetila potrebama i te`wama svog naroda. Ne bi vi{e bilo muka s Hrvatima koji su opstruisali i prvu zajedni~ku dràvu, ometali wenu konsolidaciju, a istovremeno zdu{no potpomagali makedonske separatiste, {iptarske ka~ake i crnogorske federaliste. U komunisti~koj Jugoslaviji antisrpska politika je preto~ena i u zvani~ni dràvni program. “I dokle god bude Jugoslavije i jugoslovenstva mi }emo biti u opasnosti da ponovo ne doì712

vimo sli~ne situacije. Moè na{e stawe da se poboq{a, ali opet u jednom po nas nepovoqnom momentu da do|e do eksplozije. Na{a nacionalna supstanca je najmawe u Jugoslaviji za{ti}ena.” (str. 107.) Kosti} ovde razra|uje i osnovne postulate mogu}eg etnopoliti~kog programa obnavqawa i ujediwewa Srbije: “Koncentracija Srpstva, koja zahteva prikupqawe razasutih delova po svetu, vra}awe emigracije, uvo|ewe udaqenih Srba iz tu|ine, kojima preti denacionalizacija, a mi sami nemamo izgleda da te krajeve revindiciramo. – Nacionalna purifikacija zemqe koliko god je to mogu}e, moralnim i ispravnim sredstvima, ne ~ine}i drugima {to ne èlimo sebi. – Zabrana svakog prozelitizma, i verskog i nacionalnog protiv Srpstva. – Privilegisawe Srba uvek gde se radi o jednakim uslovima. – Unapre|ewe srpske kulture na istorijsko-nacionalnu bazu. – Beskompromisna za{tita srpskih interesa i u zemqi i u inostranstvu, ne àcaju}i se ni rata, ako se radi o za{titi srpskih ìvotnih interesa. Ako neki drugi sused poku{a da prema Srbima izvr{i jedan pro mille onih zlodela {to su Hrvati u~inili, moramo preduzeti neminovne represalije prema wihovim sunarodnicima kod nas, a eventualno i oruànu borbu. – Celoj dràvnoj ideji dati srpski oblik i srpsku nacionalnu misao, srpski nacionalni interes postaviti kao osnovnu maksimu delawa i regulativ svakog javnog reda.” (str. 107.) Jedno od velikih ponièwa Srbi su doìveli kad im je izokrenuta hrvatska trobojka nametnuta kao nova dràvna zastava. Grb je bio trodelan, kao i himna, uz to melodijski nemogu}a za izvo|ewe. ]irilica je ve} u vreme Aleksandra Kara|or|evi}a sistematski potiskivana, a sam kraq je dao na~elnu saglasnost da se ona potpuno zameni latinicom, u ~emu mu se energi~no suprotstavio patrijarh Varnava. “Wegova intervencija je utoliko pomogla, {to je on izneo da ni{ta vi{e nego jedan takav akt ne bi Makedonce privoleo Bugarima. To je bilo odlu~no, a ne srpski interesi i srpska nacionalna tradicija.” (str. 109.) Suzbija se i upotreba srpskog nacionalnog imena. Sve je to temeqito ra|eno pre dolaska komunista na vlast, pa je Josip Broz imao dobru podlogu za sve svoje kasnije antisrpske ujdurme. Da tragedija bude ve}a, sve {to je bilo lo{e u kraqevskoj i komunisti~koj Jugoslaviji u orkestriranom zapadnom javnom mwewu pripisuje se Srbima, a dobro bezli~noj masi Jugoslovena ili direktno Hrvatima. “Mi ni~im nesrpskim nismo imali da se podi~imo otkad je Jugoslavija stvorena. A sve {to je bilo srpsko veliko, sve su to prisvojili i iskoristili na{i krvni neprijateqi, oduzeli su nam i slavu i korist. Na{i krvnici prisvojili su na{e zasluge, a nama podmetnuli wihovu sramotu. Zbog wih smo jednako moralno kao i biolo{ki stradali.” (str. 121.) Bilans zajedni~ke dràve sa Hrvatima je katastrofalan, pa Kosti} rezignirano zakqu~uje: “Kako je sve to àlosno i te{ko! Sa kakvim po{tovawem i odu{evqewem je svet govorio o Srbima u prvoj polovini XIXveka, kad su Kara|or|ev ustanak i pesme Vuka Karayi}a otkrili Evropi Srpstvo i wegove svetle osobine. Ne moè ~ovek da ~ita sa mirom te izjave prvih qudi tada{we Evrope o slavnim podvizima i najvi{em dometu pesni{tva kod Srba, ne moè ~ovek a da se ne uzbudi i zatrese od ponosa. Po~etkom ovoga veka slavopojke Srbiji su se ponovile, Crnoj Gori nisu ni prestajale. I sve smo to mi `rtvovali da se udruìmo sa najnevaqanijim narodom Evrope, i to ba{ onda kad 713

smo mi moralno i politi~ki stajali moè biti najboqe u celoj svojoj istoriji. Uneli smo najve}u aktivu koju je jedan narod u zajednicu mogao da unese, primiv{i samu pasivu s druge strane.” (str. 121-122.) Kosti} je ube|en da }e kad-tad do}i do srpsko-hrvatskog dràvnog razdvajawa, a svestan je i svih problema teritorijalnog razgrani~ewa. Ali ono je neminovno i moralo bi biti definitivno. “Za vreme Prvog svetskog rata Srbiji kao takvoj priznate su bile skoro sve teritorije u kojima Srbin ìvi: cela Bosna i Hercegovina, cela Vojvodina, Dalmacija do Splita itd. Na konferenciji mira mi smo mogli, da smo na tome insistirali, dobiti i jo{ povoqnije granice. One bi bile me|unarodno priznate Srbiji kao takvoj, i niko ne bi smeo u wih dirati, a da ne povredi me|unarodni poredak. Recimo, da bi nas ipak napali Hitler i Musolini, i da bi se Hrvati domogli nekog dela tih oblasti za vreme rata, oni bi ih automatski morali napustiti posle rata, ~ime bi one jo{ jedanput bile priznate Srbiji od me|unarodnog foruma.” (str. 129.) Sada su sve te srpske zemqe dovedene u pitawe i okupirane, a ostali smo i bez Makedonije. Kosti} se posebno osvr}e na srpsku bole}ivost prema Slovencima, koja je mnoge srpske prvake odvra}ala od pomisli da treba napustiti jugoslovenski idejni i dràvnotvorni koncept i preorijentisati se na samostalnu Srbiju. Iako otvoreno izraàva proslovena~ke simpatije, on ipak isti~e da, u principu, svako pre svega treba da gleda svoja posla i svoje interese. Prvu kwigu ovog ciklusa Kosti} zavr{ava pobijawem onih zagovornika jugoslovenstva koji su ukazivali na primer [vajcarske, smatraju}i da je to najboqi dokaz za tezu da je ipak mogu}a zajedni~ka dràva Srba i Hrvata. On prvo navodi kako je neistinita teza da razni {vajcarski narodi ìve zajedno i slo`no vekovima. To se odnosi samo na posledwih stotiwak godina, a do tada su neprekidno vodili me|usobne ratove. Ratovalo se izme|u kantona, izme|u veroispovesti ili izme|u nacionalnosti. Daqe, u [vajcarskoj ne ìvi nijedan celovit narod, nego samo delovi naroda ~ija je matica u velikim susednim dràvama. [to je najva`nije, ti narodi nisu me|usobno etni~ki srodni da bi ih pratilo prokletstvo malih razlika. Oni se ~ak zna~ajnije i ne me{aju me|usobno. Vera im se ne poklapa ni sa jezikom ni sa nacionalnom sve{}u. Mnogo je, dakle, toga {to nas razlikuje od [vajcaraca. Uostalom, prva podela dràve na oblasti, po Vidovdanskom ustavu, bila je po uzoru na {vajcarske kantone, ali su joj se Hrvati nepomirqivo suprotstavqali. S druge strane, [vajcarskoj velike sile garantuju neutralnost, svakodnevno prisustvo ogromnog broja stranaca ulilo joj je duh tolerancije, a vrlo rano je dostigla visok stepen ekonomskog blagostawa, upravo zahvaquju}i neutralnom statusu i ume{nosti u bankarskom poslovawu. Besmislene su i tvrdwe da je Jugoslavija, po prirodi stvari, za{titnik Srpstva, jer se suprotstavqala razbuktavawu nacionalizma. Kako Kosti} kaè: “Jugoslavija je razvila pojedini nacionalizam do krajnosti, do paroksizma, svaki nacionalizam sem srpskog. Dok je ovaj bio potpuno u~mao i navodno suzbijan od srpskih vo|a, dotle su razbuktani bili nacionalizmi drugih etni~kih grupa i to razbuktani na samo jednoj osnovi, na mr`wi prema Srbima i na èqi da se razbije zajednica dràve kojoj pripadaju.” (str. 143.) 714

Da nije bilo Jugoslavije najverovatnije ne bi bilo ni jasenova~kog genocida. Hrvati su jo{ ùstrije i masovnije ubijali Srbe da bi u wima ubili svaku voqu za jugoslovenstvom i zajedni~kim ìvotom. Mnogim Srbima to nije izgledalo dovoqno pa su se i daqe zanosili iluzijama, odri~u}i se sopstvene nacije. Ali to ih nije spasavalo od novih mu~ewa i ubijawa. “Srbi koji napuste Srpstvo i prihvate jugoslovenstvo, ne samo {to se time ne za{ti}uju od ostalih “jugoslovenskih” grana, ve}, naprotiv, postaju time wihova omiqena meta napada. Ni{ta wima ne pomaè {to su oni prestali da postoje kao Srbi i utopili se u jugoslovenstvo, kad ih druge grane jo{ uvek smatraju Srbima. Oni ih izdvajaju iz jugoslovenske mase i onda ubijaju kao Srbe. Ovi su prestali da postoje kao Srbi za sebe, ali su to ostali za srpske neprijateqe. I kao izrodi nisu ka`weni od Srba (ovi su ih ~ak u najmawu ruku razumeli), ve} su ubijani od onih zbog kojih su bili voqni da `rtvuju svoju narodnost. Dogodilo se sli~no pokr{tenim i ponem~enim Jevrejima u Nema~koj.” (str. 148.)

2. Pitawe jugoslovenskog dràvnog ure|ewa Druga kwiga ove Kosti}eve studije objavqena je 1959. godine i u woj autor razmatra pravne aspekte jugoslovenske dràvne tvorevine. Razmatrawe po~iwe negirawem uvreène predrasude da Srbi imaju bilo kakvu pravnu ili moralnu obavezu da sa~uvaju Jugoslaviju. Ukoliko bi se o nekoj pravnoj obavezi i moglo raspravqati, poput Ni{ke deklaracije ili Ba{ke rezolucije, po{to je weno ispuwewe nemogu}e, ona prakti~no i ne postoji jer Hrvati jednostavno ne prihvataju nikakvu jugoslovensku dràvnu zajednicu. Ni{kom deklaracijom srpska vlada je, pored odbrane dràve i slobode, kao svoj najva`niji ciq proklamovala borbu za oslobo|ewe i ujediwewe Srba, Hrvata i Slovenaca, a Kosti} smatra da su srpske vo|e bile mi{qewa “da je uputno u~initi jedan gest kojim bi se vojnici Austrije ju`noslovenskog porekla ohladili za Austriju, jer su se Hrvati za wu borili svim àrom, a i Slovenci prili~no. Ovakva izjava je data u momentu kad su Srbi pokazali svetu, pa i “Jugoslovenima” Austrije, da mogu eventualno i da pobede.” (str. 14.) Uostalom, o hrvatskim zverstvima prema civilnom stanovni{tvu na srpskom frontu brojna su i upe~atqiva istorijska i publicisti~ka svedo~anstva. a) Ra|awe srpske zablude o bratstvu sa Hrvatima Kosti} citira ~itav niz izjava i konstatacija hrvatskih zvani~nika, ali i objektivnih istori~ara o hrvatskoj vernosti i revnosti u antisrpskim ratnim naporima Austro-Ugarske, a onda ukazuje na pona{awe kraqa Aleksandra Kara|or|evi}a koji je li~no zagreba~kom nadbiskupu, dr Antunu Baueru, uru~io orden Kara|or|eve zvezde prvog stepena. Taj isti Bauer svesrdno je pravdao austrougarsku agresiju na Srbiju mole}i se za pobedu oru`ja katoli~ke monarhije na Drini, a posle verske ceremonije odrào je i pravi politi~ki propagandni govor u kome je rekao i slede}e: “A u {to ho}emo da upremo pouzdawe na{e da }e molitve na{e biti usli{ene? Prvo u to, {to znademo da je rat, {to ga prisiqeni vodimo, zaista pravedan, svet. Sijedi na{ vladar... trgao je ma~ da pribavi zadovoq{tinu nevinoj krvi prestolonaslednika Ferdinanda 715

i wegove uzorite supruge Sofije, {to ju proli zlo~ina~ka ruka. I kao da je trebalo da se prolije ova plemenita krv, da se otkrije u potpunoj jasno}i pogibao za kraqevinu na{u da je nestane, za narod na{ da izgubi svoje ime i narodnost, a i za katoli~ku vjeru na{u da bude izvrgnuta najve}im ku{wama. Rat za odbranu tako velikih dràvnih i narodnih, vremenskih i vje~nih dobara, pravedan je – svet! I mi se smijemo obratiti na Gospodara neba i zemqe da ustane u odbranu pravedne na{e borbe... Budemo li sa ovakvim srcem goru}e molitve svoje poloìli u krilo presvete Majke i Djevice Marije, nemojmo sumwati: ona }e usli{ati vapaj na{ i svemo}nim zagovorom svojim isprosit }e kod Boga pobjedu oru`ja hrabre vojske – a ta pobjeda neka donese pravu sre}u i blagostawe prema milostivog kraqa na{ega najvjernijoj kraqevini Hrvatskoj.” (str. 18.) Samo su Srbi pre~ani zdu{no pomagali borbu svojih sunarodnika iz matice i zbog toga su te{ko stradali. Kako kaè Kosti}: “Srbi su, zaista, u svim pokrajinama Austro-Ugarske smatrali boj Srba iz Srbije i Crne Gore kao svoj sopstveni, a od ishoda te borbe znali su da zavisi wihov nacionalni opstanak. Ta je borba bila wihova kao i svih slobodnih Srba, borba na ìvot i smrt u bukvalnom smislu re~i. To nije potrebno bilo ni isticati sa srbijanske strane, jer je to svaki Srbin svuda u svetu najintimnije ose}ao i najsvesnije znao. U borbi Srpstva protiv Austro-Ugarske za vreme Prvog svetskog rata bila su tri srpska fronta: srbijanski, crnogorski i srpski unutra, u samoj Austriji. Mi smo u Austriji sabotirali gdegod smo mogli i kadgod smo mogli. I `rtve su padale, krvave `rtve, isto kao na ostala dva fronta. Iskqu~ivo srpske `rtve! Ako su Hrvati kod tih akcija u~estvovali, oni su to ~inili samo kao dostavqa~i, naredbodavci progona ili yelati. Oni su se borili za Austro-Ugarsku, a ne za Srbiju ili za Antantu.” (str. 19.) Srbija je u Prvi svetski rat u{la proklamuju}i, kroz izjavu regenta Aleksandra, borbu za slobodu i nezavisnost celog srpskog naroda. U wegovoj naredbi, od 4. avgusta 1914, stajalo je: “Junaci. Pored bratske Crne Gore i svih ostalih Srba koji }e se boriti protiv Austrije gdegod se ko bude zatekao i ~ime bude mogao, vi }ete u ovoj velikoj borbi kao svoje ratne drugove imati sa severa na{u bra}u Ruse, ~iji je uzvi{eni car Nikola II na prvi glas o austrijskom napadu na Srbiju, odlu~no i vite{ki sa celom oruànom Rusijom stao na odbranu Srpstva i slovenstva.” (str. 20) Dakle, na celoj austrijskoj teritoriji Srbija i weno dràvno vo|stvo nisu imali nikakvih saveznika osim tamo{wih Srba. Tek krajem 1914. taj stav je promewen Ni{kom deklaracijom koja je srpske ratne ciqeve definisala kao “oslobo|ewe i ujediwewe sve neoslobo|ene bra}e Srba, Hrvata i Slovenaca.” (str. 20) Kako Kosti} kaè, “Srbi su to hteli, o tome ne moè biti sumwe, svi i svuda. Hrvati ni najmawe. Slovenci ispo~etka nikako.” (str. 20) Me|utim, i posle Ni{ke deklaracije srbijanski zvani~nici nisu mnogo pa`we pridavali Hrvatima i Slovencima, pa, 4. aprila 1915, regent Aleksandar u vaskr{woj ~estitki kaè: “Hristos voskrese, vojnici. U osvitku vaskrsa Velike Srbije, ja vas na dana{wi dan pozdravqam sa Hristos voskrese i èqom da sa uspehom i slavom zavr{imo veliko zapo~eto delo na ostvarewu Srbinovih ideala.” (str. 20) Pogotovo juna~kim srpskim vojnicima u svim isku{ewima kroz koja su prolazili nije padala na pamet nikakva jugoslovenska ideja. Oni su se jednostavno borili za svoj narod i oslobo|ewe porobqene otaybi716

ne. I Nikola Pa{i} je krajem rata davao diplomatske izjave o ju`noslovenskom ujediwewu, ali svi raspoloìvi dokumenti, savremenici i istori~ari svedo~e da je wemu primarna bila Velika Srbija. Najzna~ajniji radikalski politi~ki predvodnik u emigraciji, Stevan Trivunac, 1956. godine je u listu “Radikal” potencirao da su 1918. godine “nesvesni i nesavesni Srbi uglavnom omeli Pa{i}a da re{i pitawe srpskog ujediwewa i da obeleì granice srpskog naroda. Umesto toga, u{li smo u zajedni~ku dràvu |uture.” (str. 22.) Pa{i} se grozni~avo trudio da politi~ka praksa ospori ciqeve Krfske deklaracije, ali su prevagnuli nesvesni i nesavesni me|u Srbima, u koje, pre svega, moèmo ubrajati Aleksandra Kara|or|evi}a i Stojana Proti}a. Tako Trivunac zakqu~uje: “Pa{i} je imao pravo. Mi, Srbi, zahvaquju}i nedoraslima i pakosnicima uz to, koji su istrgli volan na{e sudbine iz Pa{i}evih ruku, iskrcali smo svoju vekovnu borbu i svoju pobedu na pogre{an kolosek. Mi smo jeftino izgubili nenadoknadivu priliku da ujedinimo srpski narod u srpsku dràvu, pre svakog daqeg {ireg sjediwavawa. To nam se svetilo, to nam se sveti, i od nas i na{e srpske svesti zavisi ho}e li nam se i daqe svetiti.” (str. 22.) Lazo Kosti} takav Pa{i}ev stav komentari{e slede}im re~ima: “Ja mislim da niko ìvi ne moè zameriti Pa{i}u {to je tako i mislio i postupao. On je bio predsednik Srpske vlade, i mandator i nada celokupnog srpskog naroda. On je morao misliti i nastojati onako kako to vitalni interesi svoga naroda nalaù. On je bio veliki dràvnik, koga nisu ma{tanije zane~ile; on je bio genije koji je predose}ao sudbinu Jugoslavije.” (str. 22.) [to se ti~e situacije u kojoj su se na{li Hrvati, “ili su imali da podnose sudbinu pobe|enih i puste razbijawe svoga “istorijskog podru~ja” u korist Srba, ili su imali da se Srbima pribliè i s wima pome{aju. U~inili su ovo posledwe, jednako kao 1848. Oba puta su uspeli da Srbima otmu velike delove wihovog naroda i plodove wihovih pobeda. I tako su od jednog malog narodi}a, poznatog u istoriji najvi{e po zlo~inima, postali sudeonici srpske slave i srpske veli~ine, da bi to naposletku naplatili najgroznijim zlo~inima prema tim istim Srbima.” (str. 22-23.) Kosti} se poziva i na Valtera Hagena, jednog od {efova nema~ke obave{tajne slu`be, koji je 1950. godine u Cirihu objavio kwigu “Tajni front” u kojoj iznosi da u hrvatskom narodu nikada nije bilo masovnije podr{ke izlasku iz Austro-Ugarske i ujediwewu sa Srbijom, dok su se neki hrvatski politi~ari zalagali za jedinstvo “uglavnom zato {to je politi~ka veza sa Srbima pruìla Hrvatima mogu}nost da isko~e iz fronta pobe|enih i da se uvrste na stranu pobednika... Masa hrvatskog naroda nije odobrila ovu odluku donetu na sasvim nedemokratski na~in: hrvatski narodni zastupnici su apstinirali iz beogradskog parlamenta, da bi tim stavili na znawe da celo osnivawe dràve smatraju ilegalnim.” (str. 23.) U toku Prvog svetskog rata Hrvatski sabor se otvoreno zaloìo za pobedu austrougarskog oru`ja, a Majskom deklaracijom dalmatinskih i slovena~kih poslanika be~kog Carevinskog ve}a, izneto je zalagawe za jedinstvo habzbur{kih podanika Slovenaca, Hrvata i Srba u okviru Austro-Ugarske carevine. Zato Ni{ka deklaracija nije mogla stvoriti pravne obaveze ne samo Hrvatima i Slovencima, nego ni Srbima pre~anima, jer je wih interesovala samo Velika Srbija. Po Kosti}evim re~ima, ni Ba{ka rezolucija, od 27. januara 1944, nije mogla proizvesti pravne posledice jer su je sa~inili samo stra717

na~ki predstavnici, me|u kojima su bili gotovo zanemarqivi Hrvati i Slovenci. Tom deklaracijom je predvi|ena obnova jugoslovenske dràve kao federativne, ustavne i parlamentarne monarhije, a u kojoj je najzna~ajnija odredba po kojoj “Kongres smatra da je solidnost budu}e Jugoslavije uslovqena stvarawem, na demokratski na~in, jedne srpske jedinice u dràvnoj zajednici, koja bi na demokratskim osnovama okupila ceo srpski narod na svojoj teritoriji.” (str. 25.) b) Naivnost Ba{ke rezoluzije Kosti} u potpunosti razume uslove u kojima je odràn Ba{ki kongres, politi~ke potrebe Ravnogorskog pokreta, ali se suprotstavqa emigrantskom slepom sle|ewu odredbi Ba{ke rezolucije. “Ima u dràwu oficira i vojnika po~. |enerala Mihailovi}a, koji ni za jotu ne}e da odstupe od ove rezolucije ne~eg dirqivog, veli~anstvenog, izrazito srpskog. Ne~eg vite{ki oficirskog. Ali malo politi~kog.” (str. 26.) Lazo Kosti} odbacuje svaki apologetski pristup i dogmatski tretman odredbi jednog istorijskog dokumenta imaju}i, pre svega, u vidu da je on done{en na nedemokratski na~in. “Onaj ko je za Ba{ku rezoluciju moè biti i dobar patriota, i dobar Srbin, i, naro~ito, dobar Jugosloven. Moè biti odan kraqu, itd. Ali on je protiv demokratije. Jer demokratija ne dozvoqava nikako da je neko vezuje, naro~ito ne kakav vojni pokret. Demokratija traì da svaka generacija gra|ana slobodno odlu~uje o svojoj sudbini. Ne moè sada{we i budu}e generacije da vezuje generacija iz 1944. sve da je izbor delegata bio besprekoran. Ogromna ve}ina Srba nije se mogla izjasniti ni za ni protiv wega.” (str. 27.) Ovde nam je posebno interesantna slede}a Kosti}eva digresija: “Kada je ovaj rad bio uveliko gotov, ~itao sam ne{to fantasti~no. U zagrani~nom organu dr @ivka Topalovi}a, predsednika Kongresa u Ba (“Sindikalist”, broj za juli 1957.), izlazi dopis nekog nama nepoznatog “Veritas” da je pok. |eneral Mihailovi} pred jednim srpskim istaknutim prosvetnim radnikom kazao: “Sve politi~are treba pobiti do jednoga... i u gradu i u selu, pa onda }emo mi vojnici uzeti sudbinu naroda u svoje ruke”. Ako je to zaista pok. |eneral kazao, onda je on time obelodanio svoj u prvom redu antidemokratski stav i to na na~in nepoznat u istoriji Srbije. Ako on to nije kazao, onda g. dr Topalovi} izlazi pred nas u svetlu nimalo povoqnom, on koji je predsedavao kongresu u Ba i redigovao tu famoznu Rezoluciju. On je stav pokojnog |enerala morao znati kanda i pre toga kongresa. Kako je onda sara|ivao na wemu i vodio prvu re~? Ba{ka rezolucija nije mogla ni s jedne strane dobiti tako porazan udarac kao od ovoga pisawa. On ju je potpuno uni{tio i sahranio, ~ak i u onim delovima koje niko sa srpske strane ne mani{e.” (str. 27) Godinama se srpska emigracija iscrpqivala ispraznim raspravama o Ba{koj rezoluciji, gubila energiju, zava|ala se, upadala u dogmatski zanos i politi~ku netrpeqivost, pa je Kosti}eva velika zasluga {to je razbio neke tabue i otpo~eo ozbiqnu raspravu o budu}nosti srpskog naroda. On nikada, nijednom re~ju, nije sporio ratne zasluge generala Draè Mihailovi}a, ali nije ni dozvoqavao da mu ratni komandant postane politi~ki uzor i orijentir. Ube|en je da bi se i sam Mihailovi}, da je preìveo, odrekao mnogih stavova Ba{ke rezolucije: “Na kongresu u selu Ba po~. |eneral Mihailovi} odrào 718

je jedan govor pun jugoslovenstva, ali ne samo dràvnog nego narodnog. On je govorio jo{ u po~etku o “pravu na ìvot na{eg troimenog naroda”, delegate je pozdravio kao “predstavnike demokratskog naroda Jugoslavije”, na kraju je uzviknuo “@iveo jugoslovenski demokratski narod”. (Iz “Kwige o Draì”, izdawe Vindzor 1957, sv. 2, str. 8.). Mo`da je to onda bilo i dràvni~ki i patriotski. No, danas niko ìvi ne priznaje “jugoslovenski narod”, i sama ta re~ bi bila dovoqna da odstrani od Jugoslavije sve Slovence i onaj mali, neznatan broj Hrvata koji je ho}e. To~ak istorije se ne vra}a unatrag. A zatim, to moè posluìti, te Draìne re~i, kao program ili putokaz jugoslovenskog a ne srpskog okupqawa, jugoslovenske a ne srpske politike. U celom govoru on ni re~ju ne spomenu Srbe i kad Srbi istupaju kao Srbi, ne mogu se pozivati na Draù Mihailovi}a, kome su ina~e toliko odani.” (str. 28-29.) Oficiri u emigraciji su se opet pozivali na svoju zakletvu kraqu i Jugoslaviji koja ih je obavezivala na odre|enu dràvnu formu koja je istorijski propala. Ako nisu u stawu da shvate da je ono u {ta su se zakliwali potpuno propalo, za{to se onda uop{te bave politikom. Treba da to prepuste onima koji su u stawu da slobodno misle i deluju. Da tragedija bude ve}a, “vrhovni komandant je pozvao ba{ Srbe da se pridruè partizanskim odredima. On je to u~inio protiv svoje voqe, po ultimatumu engleskog premijera êr~ila, ali ni{ta mawe obavezno za one koji su smatrali da su mu du`ni vernost i pokornost.” (str. 31.) Kosti} je i po ovom pitawu nedvosmislen i direktan. “Zakletve Jugoslaviji, ~ak da su i woj samoj polagane, izgubile su svaki pravni i moralni zna~aj. Niko ne treba da se smatra wime vezan. Uop{te ne treba davati suvi{e veliki zna~aj zakletvama ove vrste sve kad bi ih bilo. One se name}u i onima koji ih èle i koji su ih svesni, kao i onima koji ih samo forme radi primaju, a intimno se zari~u da }e raditi sasvim suprotno zakletvi. Mo`da to tajno prema Bogu izri~u jo{ kod polagawa formalne zakletve. Odràwe naroda je svetije od ma koje zakletve.” (str. 32.) Lazo Kosti} ne osporava ni pravo Hrvatima na otcepqewe od Jugoslavije i formirawe samostalne dràve. Me|utim, “ono {to se Hrvatima mora zameriti, ono {to ih karakteri{e kao najgnusniji i najvarvarskiji narod dana{wice, to je strahovito ubijawe i mrcvarewe svojih sopstvenih gra|ana, koje su posle izdajstva, tu|om pomo}ju, zadobili. I kad oni svoje dràwe za vreme rata pravdaju da nisu hteli daqe da ìve u “tamnici Jugoslaviji”, to im se najmawe moè zameriti. Samo {to oni prelaze preko druge dve za wih katastrofalne ~iwenice: preko wihovih zlo~ina i preko nave{tawa rata zapadnim saveznicima. Ovo drugo moè tako|e i ne biti greh kad ne bi Hrvati sada od tih istih saveznika traìli nagrade za svoje dràwe. Nijedan od pobedni~kih naroda sveta ne isti~e toliko svoja demokratska nastojawa i svoju privrènost Zapadu kao taj narod koji je Zapadu navestio rat, i koji bi, i te kako, iskoristio svoju privrènost fa{istima da bi oni pobedili (u prvom redu prema Srbima). A ono prvo je qaga koju nikad sa sebe Hrvati ne mogu oprati. Wima ne zameramo {to su svoju dràvu osnovali, ~ak ni to {to su onolike granice dobili, ve} samo to {to su se pokazali u toj dràvi gore od divqaka sredweg veka i proigrali pravo da dràvu imaju.” (str. 33.) Kad je ve} o zakletvi re~, “daleko va`nije pitawe o povredi zakletve pojavilo se 6. januara 1929, kad je kraq Aleksandar ukinuo Ustav i dao samovoqno dràvi drugi lik. Mi smo to primili bez protesta, a mo`da je to bila gre719

{ka. Mi smo svi pogazili zakletvu, bar svi dràvni slu`benici. I tada niko to pitawe nije potrzao, ve} ga potrè sad kad mu mesta nema. Najo~igledniju povredu zakletve izvr{io je sam kraq, tako da je i wen zna~aj uop{te obesve}en.” (str. 33-34.) Koliko se tek naivnih Srba latilo za navodne Aleksandrove posledwe re~i: “ûvajte mi Jugoslaviju”. âk je i general Petar @ivkovi}, kao emigrant, priznao da je re~ o izmi{qotini. Kosti} to komentari{e slede}im re~ima: “Koliko bi taj kraqev amanet trebalo po{tovati, ja ne}u da se izraàvam, iz prostog razloga {to wega nije bilo. Kraq te re~i nije pred smrt izgovorio, niti je bio u stawu da ih izgovori. Ozbiqni qudi nisu ni momenta verovali u to; lekari s kojima sam razgovarao tvrdili su bez predomi{qawa da je to nemogu}e. To je bila jedna dobro smi{qena krilatica, mada tendenciozna. Jer, ovako se tuma~ilo u Beogradu, pratioci kraqevi, koji se nisu herojski poneli, hteli su tom krilaticom da ovekove~e svoje pozicije. Oni su kobajagi odre|eni bili da jo{ ~uvaju i sa~uvaju Jugoslaviju. To je bila krilatica za decu, a masa je infantilno raspoloèna, pa je krilatica donekle i palila, naro~ito, a mo`da i jedino, kod Srba. Niko nije video u woj opasnost, pa je nije demantovao.” (str. 34.) Kosti} ukazuje i na svedo~ewe Svetozara Pribi}evi}a, prema kome je kraq Aleksandar posle skup{tinskog ubistva imao nameru da izvr{i amputaciju Hrvatske. “Svetozar Pribi}evi}, koji to saop{tava, saop{tava i daqe ne{to {to kao yentlmen nikad ne bi smeo da saop{ti. On objavquje svoj privatni razgovor sa kraqem Aleksandrom, u kome se ovaj àli na Hrvate i kaè kako mu je i otac govorio da su Hrvati neprijateqi Srba. Prema Pribi}evi}evim navodima, Aleksandar je rekao: “Vi ne}ete da priznate da je najboqe da se odvojimo od Hrvata. Sa onim {to }e nam ostati ima}emo bar ~vrstu dràvu. I moj pokojni otac ~esto mi je govorio da se sa Hrvatima ne moèmo sporazumeti, da su to vekovni neprijateqi Srba i da s wima ne moèmo voditi zajedni~ku politiku.” (str. 35.) v) Emigrantske nedoumice Mnogi politi~ari se na krajwe neuk na~in bave komponovawem i prekomponovawem projekata jugoslovenske federacije. Svi wihovi koncepti temeqe se na dve osnovne predrasude: da Jugoslavija mora da postoji i da je u svrhu wenog odràwa nu`na `rtva nekih srpskih interesa. [to mawe znaju o principima federalizma i modernim ustavnopravnim na~elima, vi{e su zagrièni u neargumentovanoj odbrani svojih naivnih postavki. Koncipiraju politi~ke i pravne mehanizme, ali ne razmi{qaju kako bi oni u praksi mogli da funkcioni{u. Daju}i primer nekompetentnosti, Lazo Kosti} posebno potencira Desimira To{i}a i wegovu kwigu “Srpski nacionalni problemi”, objavqenu u Parizu 1952. godine. Posebno ismeva To{i}evo glupo prihvatawe floskule o hrvatskoj “Trojednici” jer je ona samo utvara, koja je ìvela u fantaziji hrvatskih megalomana i zanesewaka. Ona nije nikad u realnosti postojala. To je bila samo himera, to je jedna prosta fikcija i jedna èqa. Ona se upotrebqava kad se ho}e ozna~iti nacionalna ili sudbinska solidarnost tri “kraqevine”, ali ne kao stvarnost. Za{to g. To{i} tu re~ upotrebqava, ja ne znam. Ali, on kaè: “Trojednica (bez Dalmacije)”. To onda nije “trojednica”, ve} “dvojednica”. (str. 40.) 720

Ismevaju}i politi~ke i publicisti~ke fraze da }e najteè probleme dràvnog ure|ewa i ustavnopravnog odnosa sam narod razre{iti, Kosti} ukazuje na istorijsko iskustvo prema kome se u prelomnim dru{tvenim situacijama narod zapravo veoma malo pitao. “Ako bi pak narod bio pitan prethodno, to bi prakti~no zna~ilo odre|ivawe delegata. To je istovetno sa izborom narodnih poslanika. Zna~i da meritorno odlu~uju predstavnici naroda a ne sam narod. Uloga naroda je svedena na odre|ivawe reprezentanata.” (str. 43.) Federalno ure|ewe dràve pruà osnovu za stalno obnavqawe pitawa redefinisawa statusa wenih elemenata i problematizaciju razgrani~ewa federalnih jedinica. “Takvoj dràvi ja bih uvek pretpostavio jednu homogenu srpsku dràvu, gde bi svi ovi problemi bili nepotrebni i gde bi se odmah moglo raditi na narodnom blagostawu, gde stalna organizatorna pitawa ne bi paralisala svu dràvnu delatnost i trovala me|usobne odnose. Ali u federaciji se to moè izbe}i samo `rtvovawem demokratskih na~ela.” (str. 45.) Nijedan projekat jugoslovenske federacije sa vi{e od tri federalne jedinice ne moè da opstane ve} iz materijalnih razloga jer bi one ve{ta~ki neprekidno bile izdràvane sistemom dotacija, koje su ina~e mogu}e samo pod autokratskim reìmom. Sa nacionalnog aspekta, svaka federativna dràva bi bila antisrpska, jer bi ve}inu u parlamentarnim domovima, posebno gorwem u kome su sve federalne jedinice podjednako zastupqene, kao i telima izvr{ne vlasti i pravosudnim institucijama, imali dràvni faktori koji se iz razli~itih razloga suprotstavqaju srpskim interesima. Komunisti su Srbima oteli mnogo teritorije i proizveli situaciju u kojoj je samo polovina srpskog naroda ìvela u srbijanskoj federalnoj jedinici. Izmi{qene su makedonska i crnogorska nacija. Proklamovawe crnogorske nacije Kosti} smatra najve}im etni~kim falsifikatom svih vremena. Slovenci nikada kroz istoriju nisu imali sopstvenu dràvu, ali su u Jugoslaviji dobili apsolutno etni~ki kompaktnu teritoriju. Makedonija obuhvata mnogo izrazito srpskih teritorija. Hrvatskoj su pridodate Slavonija i Vojna Krajina koje vekovima nisu bile u wenom sastavu, pa ~ak i Dalmacija s kojom osamsto godina nije imala nikakve dràvnopravne veze, osim posredstvom Be~kog dvora. Uz to, Dubrovnik, Istra i Barawa nikada nisu bili hrvatski. Kraqevina Srba, Hrvata i Slovenaca je administrativno, na prili~no ve{ta~ki na~in, bila podeqena na 33 oblasti, dok je Kraqevina Jugoslavija, nakon {estojanuarskog dràvnog udara, proklamovala devet banovina kao upravnih podru~ja s gotovo ~isto policijskim nadle`nostima. Hrvati su sistematski sabotirali funkcionisawe oba koncepta administrativnog ure|ewa, kao i dràvnu vlast uop{te. Srpske politi~ke partije i wihovi lideri su neprekidno nastojali da se postigne dogovor sa hrvatskim politi~kim predvodnicima. “Razume se da su oni re{ewe videli samo i iskqu~ivo u demokratizaciji cele zemqe, povra}aju sloboda svim gra|anima bez razlike, i glavnim narodnosnim skupinama dràve: Srbima, Hrvatima i Slovencima. Oni su predvi|ali i demokratski postupak pri pregovorima i krajwe demokratsko re{ewe na osnovu pregovora. Ina~e, to je logi~no, srpske demokratske stranke ne bi nikad ni poku{ale neku akciju ~iji bi rezultat bio sloboda u Hrvatskoj a ropstvo u srpskim delovima zemqe. A do toga je ba{ do{lo.” (str. 69.) 721

Glavni problem i nevoqu srpskog naroda predstavqao je samovoqni i intelektualno nedorasli regent Pavle Kara|or|evi}. Kako iznosi Lazo Kosti}, “vo|e HSS su u jedno pogodno vreme po~ele da vode pregovore sa Dvorom i wegovim eksponentima iza le|a srpskih politi~kih predstavnika demokratskog kova. Dvor je predstavqao knez Pavle. On je bio jedan od trojice regenata, ali je uspeo da uzurpira svu vlast za sebe (sasvim protivno Ustavu i èqi pokojnog kraqa). Kao saradnike sa srpske strane birao je qude najmaweg politi~kog i nacionalnog kalibra, svoje kreature. Preko wih je do{ao u kontakt sa vo|stvom HSS... Me|unarodni krugovi su vr{ili pritisak da se Hrvatima popu{ta do krajwe mere, a princ Pavle je mnogo na te krugove polagao. On, uostalom, nije nikad, ni najmawe vodio ra~una o srpskim ìvotnim interesima i o potrebama srpskog naroda koji mu je bio mentalno stran.” (str. 69.) U procesu pregovarawa Hrvati su sa svoje strane imenovali tri istaknuta pravnika. “Svi su u tan~ine znali i istorijat i tada{we stawe srpsko-hrvatskih odnosa. Sa srpske strane su imenovana tri profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, levi~ara, totalno nesposobna za ovaj zadatak (niti su znali pozitivno javno pravo zemqe, niti etni~ko-statisti~ke odnose, niti su intimno ose}ali politi~ki vazduh “Preka”).” (str. 69.) Pregovara~ki proces je bio konspirativan, a odvojeno na Bledu i na Plitvicama. Rezultat je bio obrazovawe Banovine Hrvatske od dotada{we Savske i Primorske banovine uz dodavawe dubrova~kog, {idskog, br~kog, grada~a~kog, derventskog, travni~kog i fojni~kog sreza. Preostale srpske zemqe pri tome su ostale bez jedinstvenog nacionalnog identiteta. U Banovini Hrvatskoj ostalo je da ìvi 850.000 Srba i protiv wih su odmah po~ele sistematske represalije i brutalni propagandni teror. Hrvati su u svojoj banovini dobili punu demokratiju i odmah pokazali svoje pravo lice, dok se u ostatku dràve sa~uvao kneèv li~ni, diktatorski reìm. Hrvatska monstruozna tvorevina dobila je dosta dràvnih atributa i predstavqa pravu federalnu jedinicu unutar dràve koja je i daqe za sve druge oblasti sa~uvala unitaristi~ki i centralisti~ki karakter. Hrvatski ministri su nastavili da upravqaju srpskim oblastima, dok srpski nad hrvatskim nisu imali nikakve ingerencije. Ali, Hrvati se ni time nisu zadovoqili, nego su daqe zahtevali da im se pripoje Ba~ka i sve druge teritorije gde je bilo katoli~kog stanovni{tva. Kako kaè Kosti}, “da su sve ovo najintimnija gledi{ta celokupnog hrvatskog naroda, ja ni ~asa ne sumwam. Oni traè ne samo oblast do Zemuna, Kotora i Drine, ve} i Ba~ku, u kojoj 1918. nije bilo ni pribli`no 1.000 Hrvata. Traè je zato {to je katoli~ka, jer dvovekovno iskustvo u~i da svi katolici pod hrvatskom vla{}u postaju Hrvati, a zatim wih tu pomaè i na to podsti~e Vatikan, koji bi Ma|arima tako|e dao mig da to prihvate kao soluciju ipak mawe zlu nego ’vlast {izmatika’”. (str. 72.) Kosti} daje {iri osvrt na dràvne projekte Stojana Proti}a, Svetozara Pribi}evi}a, Frawe Supila, kao i srpskih i hrvatskih u~esnika Pariske mirovne konferencije, da bi se {ire pozabavio emigrantskim idejama preure|ewa Tre}e Jugoslavije koje se redovno ti~u iskqu~ivo teritorijalne podele, bilo da je re~ o trojnoj, ~etvornoj, petornoj ili {estornoj. Za dr Vladislava Stani}a Kosti} kaè da je “wegova argumentacija potpuno nestru~na i li~i na zbora{ko popovawe”. (str. 84.) Zatim razmatra antisrpske ideje koje 722

se lansiraju iz okruèwa lista “Na{a re~”, a ~ijim autorima je osnovna preokupacija teritorijalno razbijawe i politi~ki slom srpskog naroda. Wihovi tekstovi su otvoreni nagove{taj “da Srpstvo mora, ako se re{i za Jugoslaviju, da daqe strada i stalno ~ini ustupke svima i svakome, da bi odràlo jednu zajednicu koja ga uni{tava”. (str. 85.) Srpski izdajnici u emigraciji su, po svojim shvatawima, veoma bliski hrvatskim publicistima koji insistiraju da srbijanska federalna jedinica ne bi smela biti ve}a od hrvatske. g) Projekat crnogorske nacije I komunisti~ki projekat izmi{qawa crnogorske nacije na{ao je svoje sledbenike u srpskim emigrantskim krugovima. “Crnogorska “narodnost” zasnovana je na laì, na falsifikatu, na nasiqu najgore vrste.” (str. 93.) U tu kvazi-naciju su strpani Br|ani, Hercegovci, Bokeqi, Primorci, Vasojevi}i itd., a weni kreatori su bili glavni protagonisti antisrpske politike i propagatori floskula o velikosrpskom ugwetavawu Crnogoraca. Kosti} isti~e da se crnogorski Srbi “nisu imali {ta poàliti na politiku Jugoslavije izme|u ratova. No, recimo da im je i nepravda vr{ena. Da li zbog toga moraju da mewaju narodnost? Ako je iko bio zapostavqen izme|u ratova, to su bili bosanski i hercegova~ki Srbi, i krajevi gde oni ìve. Pa nikad nikome Bosancu ili Hercegovcu ne pade na pamet da mewa narodnost.” (str. 93.) Pojavilo se ne{to ~emu se niko normalan nije mogao nadati: crnogorske usta{e kao predvodnici antisrpske mr`we. Kosti} podrobnije analizira taj problem, pa kaè: “Sva ova antisrpska akcija Crnogoraca bila je ispo~etka stvar komunista. Ne moè se ona, nikako, generalisati i krivica bacati na sve Crnogorce. Vitezovi koji su se borili pod arhivitezom, vojvodom Pavlom \uri{i}em, bili su Srbi, ni{ta mawi i ni{ta mawe fanati~ni nego wihovi preci, koji su pet vekova vojevali sa nekrstom u ime Srpstva. I, da su oni pobedili, ne bi nikad do{lo do ove bruke i sramote: Crnogorci bi ostali ono {to su uvek bili: pravi Srbi, srpska aristokratija, srpska elita. Ali, koliko se iz emigracije, ~ak i bliske zemqi, moè zapaziti: ova jeres je u zemqi uhvatila korewe i ne}e se mo}i lako suzbiti. Ne{to usled pretwe, ne{to ve{tim agitacijama i {kolama, ne{to obe}awima i poloàjima, vrlo mnogi Crnogorci u zemqi primili su ideju crnogorske etni~ke posebnosti.” (str. 93-94.) Duboko svestan nesagledivih negativnih posledica, Lazo Kosti} rezignirano zakqu~uje: “Srpstvo je usled ovoga strahovito razbijeno i bez potrebe kompromitovano, tako da je pitawe kad }e se i da li }e se uop{te ti oìqci i procepi mo}i da zale~e. [to idemo daqe, sve je mawa verovatno}a izle~ewa. Srpstvu je zadan jedan strahovit udarac. I ne treba se zavaravati, danas izgleda pouzdano da to nije bila ideja jednog ~oveka ili nekolicine: mnogi je Crnogorci zastupaju sa àrom koji se ne moè prevazi}i.” (str. 94.) Kosti} podse}a na re~i Jovana Cviji}a iz 1907. godine koji kaè: “U Crnoj Gori je srpska svest uvek bila nesebi~ne ja~ine. Zapazio sam da i svaki ~obanin zna za veliku srpsku celinu, i to je gotovo jedina sadrìna vi{eg narodnog ose}awa, posle brige za svakodnevnim ìvotom.” (str. 96.) 723

Engleskiwa Edit Darom je, po~etkom dvadesetog veka, pisala u kwizi “Slovenska opasnost”: “Crna Gora samo zato ìvi da bi vaspostavila velikosrpsko carstvo... Mi vidimo, dakle, da je ~astohlepqe Petrovi}a da zasnuju Veliku Srbiju i nad wom vladaju ve} bilo uzelo ~vrstu formu dugo pre nego je Srbija izvojevala samostalnost i pre nego se uop{te i ~ulo ma {ta o Kara|or|evi}ima.” (str. 96.) Ona govori i o ambicijama kraqa Nikole I Petrovi}a: “Ispo~etka jo{, on je imao samo jednu ambiciju: da vaspostavi velikosrpsko carstvo sa Petrovi}ima kao vladaju}om dinastijom... On je ve} bio re{en da se popne na presto Stefana Du{ana... Ferdinand je Nikoli obe}ao oruànu pomo} za ru{ewe Obrenovi}a, da bi posle Crnu Goru, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu spojili u jednu dràvu sa Nikolom kao poglavarom... Da li je neko bio protiv Petrovi}a ili ne, oni su svi smatrali kao gotovo da }e Crna Gora biti na ~elu Velike Srbije.” (str. 96-97.) Kosti} i ovom prilikom citira Gerharda Gezemana, ~uvenog slavistu koji je u kwizi “Crnogorski ~ovek” zapazio osnovne osobine crnogorskog karaktera: “Agonalna qubomora pojedinih plemena premo{}ena je jednom plemenitijom utakmicom: ko je boqi Srbin. Po{to Crnogorac mora u svemu da je boqi, to mora da je tako|e i u narodnosnom i u nacionalnom pogledu... Crnogorac je, po svome legendarnom verovawu, ne samo najboqi ratnik sveta, nego i najboqi Srbin, srpskiji nego svi drugi Srbi. Ne moè se re}i da nema u tome pravo. On je bar herojska kvintesencija srpsko-dinarske du{e.” (str. 98.) Zato nije nimalo slu~ajno {to se ve} u prvoj ta~ki odluke Velike narodne skup{tine srpskog naroda u Crnoj Gori, odràne u Podgorici 26. novembra 1918. godine, isti~e: “Srpski narod u Crnoj Gori jedne je krvi, jednoga jezika i jednih te`wi, jedne vjere i obi~aja s narodom koji ìvi u Srbiji i drugim srpskim krajevima; zajedni~ka im je slavna pro{lost kojom se odu{evqavaju, zajedni~ki ideali, zajedni~ki narodni junaci, zajedni~ka patwa, zajedni~ko sve {to jedan narod ~ini narodom.” (str. 106.) d) Bosansko pitawe I obrazovawem bosanskohercegova~ke federalne jedinice komunisti~ki reìm je nastojao da razbije srpski narod. Odmah posle Drugog svetskog rata Srbi su predstavqali relativnu ve}inu stanovni{tva, a i tri ~etvrtine muslimana, koji su se nacionalno izjasnili, pisali su se kao Srbi. Komunisti su sistematski narednih decenija forsirali muslimansku posebnost paralelno sa suzbijawem srpske nacionalne svesti, kulturnih i politi~kih tradicija. Na verskim specifi~nostima muslimana gra|ena je bosanskohercegova~ka posebnost, koju Srbi nikada nisu èleli niti iskreno prihvatali. Srpsku nacionalnu svest Bosne i Hercegovine najpregnantnije su izrazili Jovan Du~i}, Petar Ko~i} i Aleksa [anti}. Kosti}u je jasno da se muslimanstvo “ne moè ovekove~iti kao etni~ka kategorija. Ono je rezidua turske vladavine, koje je nestalo, i produkt verske determinacije koja danas sve vi{e otpada. Wihova socijalna posebnost i uzdignutost nestale su sasvim. Turstvo, koje im je sluìlo kao model, jako je udaqeno i usto laicizirano. Muslimanstvo BiH izgubilo je svaku podr{ku za svoju posebnost, i ono }e tu posebnost samo da napusti.” (str. 114.) 724

Poenta svih Kosti}evih razmatrawa bosanskohercegova~kog pitawa je da “srpski narod BiH èli ujediwewe sa Srbijom po svaku cenu, i samo u tome vidi mogu}nost daqeg nacionalnog opstanka.” (str. 115.) Razmatraju}i razne stavove emigrantskih autora koji su pametovali o potrebi tampon federalne jedinice izme|u Srbije i Hrvatske, Kosti} pi{e: “Argumenti koji se navode u korist posebnih jedinica mene zaista ne ube|uju. Neki su sasvim proizvoqni, kao spomenuti da ona spre~ava srpsko-hrvatski nacionalni sukob. Naprotiv, ona taj sukob perpetuira i rasplamsava ako se radi o slobodnom reìmu i demokratskom ustrojstvu. Ne treba se zavaravati i operisati frazama: bosanskohercegova~ki Srbi i Hrvati nisu se nikada u istoriji slagali niti to izgleda mogu}e da se sloè. Bilo je vremena kad su Srbi i Hrvati u Hrvatskoj i Slavoniji imali zajedni~ku politi~ku platformu i kad su zajedno vladali ~ak. U Dalmaciji je to bilo skoro pravilo. U Bosni i Hercegovini toga nije bilo nikad. Hrvatska narodnost je tamo bila stvorena posle 1878. i odmah je do{la u sukob sa srpskom.” (str. 118.) I Kosti}eva istorijska prognoza je bila vrlo ubedqiva: “Ako se zaista èli dati narodu pravo samoopredeqewa, Bosne i Hercegovine }e nestati za jedan dan, onaj dan kad se plebiscit vr{i.” (str. 120.) Ili, jo{ upe~atqivije: “Govoriti o odluci naroda Bosne i Hercegovine kao celine, to je himera. Tamo ne postoji jedinstven narod, ve} tri etni~ke grupe od kojih svaka gleda svoj nacionalni interes i za wega }e se opredeliti kad mu do|e vreme. Ako se i protiv te istine dekretira federalna jedinica BiH, ona }e biti kamen spoticawa cele dràvne zajednice i pored toga neodrìva trajno. Ne govorim to {to tako èlim, ve} {to je to su{ta istina.” (str. 120.) |) Makedonsko pitawe Pitawe Makedonije, kao posebne federalne jedinice, Kosti} smatra specifi~nim ukoliko opstane jugoslovenska federacija. “Makedonija predstavqa jednu teritorijalnu samostalnost, demografsku raznolikost prema drugim krajevima, jezi~ku, pa ~ak i etni~ku posebnost. Ova etni~ka posebnost je sasvim skora{wa: ona nije bila pripremqena, ona je nastala sasvim iznenada za same stru~wake (etnografe i slaviste), ona nije izvojevana, ni najmawe, ve} je darovana. Nije ona ni direktan plod makedonskih dejaca (ovi su bili podeqeni izme|u naklonosti Bugarskoj i naklonosti Srbiji), ve} je plod aktivnosti Svetozara Vukmanovi}a Tempa i wegove druìne. Ipak je ta etni~ka posebnost razgla{ena sad na sva zvona, u{la je u enciklopedije i leksikone (sama nauka je prima sa rezervom ili ~ak ne prima uop{te), i stanovnici Makedonije postaju joj sve odaniji. Ona se ne}e mo}i vi{e nikad da defetira, da se izbri{e, da se smatra nepostoje}om. Nesumwivo je da }e se ona u toku vremena ublaìti, i da }e dobiti prirodnije proporcije, ali je nestati ne}e nikad vi{e. Sada{wi vlastodr{ci i Makedonije i Jugoslavije, jednako antisrpski raspoloèni, postarali su se priqe`no za to.” (str. 121.) I ~etvorna federacija bi za Srbe bila nepovoqna jer bi ih u dràvi bilo vi{e nego Hrvata, Slovenaca i Makedonaca zajedno, a u vlasti bi participirali s jednom ~etvrtinom uticaja. Uz to bi bili izloèni koalicionim blokadama u dràvnim institucijama. “Ta kolaboracija svih jedinica protiv 725

Srbije vi{e je nego sigurna. Bar za mene. Ja je ve} vidim svojim duhovnim o~ima. Protiv diva se uvek udruùju patuqci ako ho}e da ne{to postignu.” (str. 122.) Kosti} sagledava i ~iwenicu da na severu Makedonije ìve Srbi koji bi se radije teritorijalno pripojili Srbiji, dok }e i Arbanasi iz zapadnih delova teìti da se koncentri{u sa ostalim sunarodnicima. “Nije nemogu}e da se i u samoj unutra{wosti te preostale Makedonije pojave etni~ka strujawa koja ne odgovaraju datim kalupima. Jer, sada{wa Makedonija sa svojom narodno{}u nije prirodno nastala, kao {to je napred re~eno. Ona je stanovni{tvu nametnuta. Mo`da je jedan znatan deo stanovni{tva veoma rado prihvatio, ali ih ima mnogo koji su se samo pokorili sili, ostav{i u su{tini ono {to su. Ima, nesumwivo, Srba i u samoj unutra{wosti Makedonije, i na wenom jugu i zapadu, koji sami ne mogu sad do}i do izraàja. U slobodi bi se oni opet pojavili, i Makedonija sa svojom posebno{}u bi mogla da bude potre{ena.” (str. 122.) Za makedonski jezik Kosti} kaè da je “jedan prelazni oblik izme|u srpskog i bugarskog jezika. Meni ~ak li~i na bugarski (jer ja bugarski ne znam), dok Bugarima li~i na srpski. Ali da je blizak i jednom i drugom, o tome ne moè biti sumwe.” (str. 123.) Kwièvni jezik Makedonci nikada nisu imali, kao ni kwièvnosti i pismenosti uop{te, sve do Drugog svetskog rata. “Tako|e je poznato svim istorijama i lingvistima da ne postoje ni stari pisani spomenici makedonski, ve} samo srpski ili, u daleko mawem opsegu, bugarski... U samom srpskom delu Makedonije postoji vi{e dijalekata, ali se dva me|u wima odnose skoro kao zasebni jezici; razlike su, mo`da, izme|u wih kao izme|u jednog od wih i srpskog, ili neznatno mawe.” (str. 124.) Takav stav Kosti} potkrepquje citirawem univerzitetskog profesora dr Kajice Milanova koji je u Pertu, 1952. godine, objavio kwigu “Titov{tina u Jugoslaviji”: “Vode}i slojevi dana{we Makedonije sve vi{e teè da formiraju jednu novu i zasebnu nacionalnu svest, vide}i u tome, izgleda, jedini nacionalni politi~ki izlaz... U ostvarewu toga ciqa, najve}a, ali mo`da ne i potpuno neprebrodiva smetwa, jeste okolnost {to oni Makedonci koji nisu ni Srbi ni Bugari, ne govore u stvari jedan jezik. Ti Makedonci govore uglavnom dva razli~ita slovenska dijalekta, koji se, po nepodeqenom mi{qewu svih filologa, me|usobno razlikuju isto toliko, ako ne i vi{e, nego svaki od wih i od srpskog i od bugarskog. Prema tome, sa ~isto jezi~kog gledi{ta, oni bi trebalo da se podele u bar jo{ dva naroda. Da bi to izbegli, oni danas stvaraju, na ve{ta~ki na~in, svoj novi makedonski kwièvni jezik, koji je u stvari kombinacija ta dva dijalekta. Tim jezikom danas kao materwim jezikom u stvari ne govori nijedan deo makedonskog stanovni{tva... Taj se jezik sada forsira u svim {kolama jugoslovenskog dela Makedonije i na wemu se {tampaju svi uybenici, kwige, novine i sva komunisti~ka propagandna literatura.” (str. 124.) O makedonskim jezi~kim dijalektima u predelima koji su posle balkanskih ratova pripali Srbiji jo{ u devetnaestom veku je vrlo stru~no i objektivno pisao Stojan Novakovi}: “Severna Makedonija moè da se podeli, s obzirom na narodni dijalekat, u dve polovine. Isto~no od Vardara, izme|u Bregalnice, Razloga i srpskog grani~nog predela... vlada dijalekat koji bi se mo`da najboqe mogao ozna~iti kao ov~epoqsko-kratovski. – Jugozapadno od Vardara, pa Velesom i Prilepom kao centrom sve do predela Ohrid-Debar, vlada 726

jedan drugi dijalekat, osetno razli~iti od ov~epoqsko-kratovskog, koji ja èlim da obeleìm kao vele{ko-prilepski. – Daqe, u slivu Ohridskog jezera i Drima govori se debarski dijalekat, koji je, svakako, vrlo blizak vel{ko-prilepskom, ali pokazuje ipak neka znatna odstupawa.” (str. 124-125.) U kwizi “Velika Srbija” francuski istori~ar Ernest Deni je pisao 1915. godine: “Vardarski dijalekti variraju od distrikta do distrikta, i prelazi se, neosetnim gradacijama, od jezika pogotovo srpskog na zapadu, ka jeziku ~isto bugarskom na istoku.” (str. 125.) O makedonskim dijalektima pisao je i Jovan Cviji}: “Ja ne mogu da se upu{tam u ispitivawe lingvistike. Ipak, izgleda gotovo sigurno da je govor stanovni{tva u predelima Skopqa, Kumanova i Kratova, kao i u predelima Tetova i Gostivara, nesumwivo bliì srpskom nego bugarskom... Aleksandar Beli} je mi{qewa da su u celom prostoru na jugu granice srpske (pisano 1907), koji je, kao {to sam ve} kazao, uvek bio obuhva}en u Staru Srbiju, dijalekti ~isto srpski. Oni predstavqaju arhai~ne (starinske) srpske jezike i, tako posmatrani, ~ine jednu celinu sa jezicima Juga i Istoka Srbije i Zapada Bugarske.” (str. 125.) Prou~iv{i nau~ne rezultate kompetentnih lingivisti~kih istraìva~a, Kosti} slede}im re~ima rezimira makedonsko jezi~ko pitawe: “Zvani~ni “makedonski jezik”, stvoren leta Gospodweg 1945, u stvari je kombinacija raznih govornih dijalekata Makedonije. Nije nijedan dijalekat progla{en za kwièvni jezik, ve} je od svakog uzeto pone{to. Ali, za osnovicu kwièvnog jezika Makedonaca uzeti su govori u zapadnom delu centralne Makedonije, pre svega u trouglu Prilep-Bitoq-Ki~evo-Veles, a naro~ito gradski govor Prilepa. Kao {to se vidi, za osnovu je uzet dijalekat koji se najvi{e razlikuje od srpskoga. Prema svemu ovome, dana{wi makedonski jezik je jedna ve{ta~ka tvorevina, ne{to kreirano i nametnuto, a ne organski proisteklo (kao {to je srpski jezik), jezik bez ìvog osnova i korena. Kad su stvorili nov kwièvni jezik, morali su stvoriti i novo pismo, ustanoviti azbuku za taj jezik. I to je i{lo avionskom brzinom. Sastale se komisije, donele odluku i sve se re{ilo ukazom.” (str. 125.) Posledice takvih postupaka nisu bile nimalo povoqne za same Makedonce. Kosti} kaè “da je Makedonac prema “svome” jeziku ostao u istom odno{aju kao i pre: mora da ga u {koli u~i, jer ga od majke ne moè nau~iti. To je pre bilo i sa srpskim, a za vreme okupacije i sa bugarskim jezikom. Je li neki napredak {to sad Makedonac mora da u~i tre}i, “svoj” jezik? I kako }e da ga nau~i? Srpski je jedan od najrazvijenijih jezika sveta, sa veoma bogatom literaturom. Srpski jezik ima i svoju pro{lost, i svoju izgra|enost i svoju lepotu, kojoj su se divili najmerodavniji stranci. On ima niz spomenika u samoj Makedoniji. Ne samo to: tamo je i nastao kao kwièvni jezik i prvi put se afirmirao. On je istorijski i wihov. Nije bilo potrebe za Makedonce da taj jezik odbacuju i stvaraju novi, ve{ta~ki. Imao je i Makedonac i svaki ~ovek odakle da srpski u~i. Dana{wi “makedonski” jezik moraju prvo da u~e wegovi stvaraoci, moraju da ga ve`baju i proku{avaju. Svi su ga morali ispo~etka u~iti. Normalno bi bilo da se najpre uveo u osnovne {kole, i to ispo~etka, u prve razrede, pa postepeno terao daqe. Ne, ni to osve{tano pravilo ne vaì kod komunista. Oni su osnovali jednovremeno ne samo niz sredwih {kola, nego i univerzitet u Skopqu. Me|utim, niti je ceo niz godina u ijednu sredwu {kolu u{ao |ak sa svr{enom makedonskom osnovnom {kolom, niti na univerzi727

tet makedonski punih osam godina sa svr{enom sredwom makedonskom {kolom. Svi su morali, u svim tim {kolama, dugo vremena da bukvar prelistavaju, i |aci i nastavnici, ukqu~uju}i tu i univerzitetske profesore. Niti su znawe tog jezika mogli da donesu iz {kole, niti kod ku}e da nau~e.” (str. 126.) Kosti} poredi stvarawe makedonskog kwièvnog jezika sa hrvatskim preuzimawem srpskog jezika kao sopstvenog. “Makedonski jezik, bilo koje varijante, nije udaqeniji od srpskog kwièvnog jezika nego {to su bile (a i sad su) dva jedina hrvatska jezika kad je primqen srpski kao kwièvni jezik. To su ~akavski i kajkavski jezik dalmatinsko-istarskog ostrvqa i dela obale, i jezik hrvatskog Zagorja sa samim Zagrebom. Izme|u ta dva hrvatska jezika, jedina hrvatska jezika, ja to ponavqam, bila je razlika ogromna. Izme|u kajkavskog i slovena~kog veoma mala, a izme|u kajkavsko-ekavskog i ~akavsko-ikavskog jednako kao izme|u slovena~kog i ~akavskog. Razlika ve}a nego izme|u srpskog i bugarskog jezika. Tvrdim pouzdano da jedan Zagorac sredine pro{log veka nije razumeo ni polovinu re~i nekog Bodula, ili obrnuto... I {ta su uradili tada{wi hrvatski vo|i (iako skoro svi stranog porekla)? Oni su prosto proglasili srpski jezik za svoj kwièvni jezik, nazvali ga najpre ilirskim, a posle hrvatskim, i na taj na~in uspeli da hrvatiziraju sve Srbe katolike ({tokavce i ijekavce), sve kajkavce-ekavce i ~akavce-ikavce. Ovi su posledwi, i Zagorci i Boduli, morali da nau~e srpski da bi postali nesporni Hrvati. Kod ku}e, me|utim, i daqe govore svoje stare jezike, ali prili~no modifikovane kroz stoletnu {kolu.” (str. 126.) Iz svega ovoga se logi~no name}u mnoga su{tinska pitawa. “Za{to i Makedonci nisu primili srpski kwièvni jezik kad ve} svoga nisu imali (kao {to ga imaju Slovenci, za koje bi ina~e isto pravilo vaìlo)? [ta bi smetalo wima da budu participanti jednog svetski priznatog klasi~nog jezika, narodnih pesama kojima se svet divi i koje opevaju najve}im delom “~estitu Makedoniju”, odnosno doga|aje iz wene pro{losti? Da smatraju Wego{a svojim? Da nau~e jo{ u detiwstvu jezik koji moraju i onako u vojsci u~iti, koji je dominantan ili skoro iskqu~iv u privredi Jugoslavije, da mogu posle slobodno da se kre}u i da traè zaposlewe po celoj Jugoslaviji? [to im je trebao jedan ve{ta~ki jezik koga niko ne govori van te oblasti i koji nema ni~ega za sobom? [ta je smetalo Vrawancima, Ni{lijama i Leskov~anima da su 1878. preuzeli srpski kwièvni jezik? Odgovor je lako dati: trebalo je razbucati Srpstvo, li{iti ga cele velike provincije, svih akvizicija iz ratova za oslobo|ewe. Trebalo je Srpstvo u~initi {to mawim, pa makar i po cenu stvarawa novog i ve{ta~kog “jezika” (ovo dajem u navodnicima, jer sama re~ “jezik” ozna~uje ne{to {to se govori, za{ta se fizi~ki jezik upotrebqava, a makedonski “jezik” se jo{ danas ne govori nigde).” (str. 126-127.) Svoje stavove Lazo Kosti} potkrepquje primerima iz istorijskog i kulturnog iskustva drugih naroda. “Izme|u italijanskog kwièvnog jezika (toskanskog) i ju`no-italijanskih dijalekata (kalabreskih, napolitanskih itd.) razlike su deset puta ve}e nego ma kojeg makedonskog i srpskog govora. Izme|u pojedinih, ili skoro svih nema~kih dijalekata i nema~kog kwièvnog, Luterovog jezika, razlike su tako|e nekoliko puta ve}e nego izme|u srpskog i makedonskog (srpski kwièvni i govorni jezik je isti). No, najboqa paralela moè da se povu~e izme|u {vajcarskog nema~kog jezika i kwièvnog nema~kog jezika. [vajcarci imaju svoj osobeni dijalekat, tzv. {vicer guur, sa raznim va728

rijantama po kantonima, i oni ga iskqu~ivo me|u sobom govore. Nikad dva [vajcarca ne govore nema~kim kwièvnim jezikom, ni privatno ni slu`beno. Ali u {koli, u administraciji,u kwièvnosti upotrebqavaju... “pisani jezik” ili “jezik pisma”. Bilo je u [vajcarskoj poku{aja da se uvede wihov dijalekat kao slu`beni i jedini jezik konfederacije, ali nije nikad do{lo ni do prve faze ostvarewa. I to iz vi{e razloga. Prvo zbog toga {to sam {vajcarski dijalekat nije jedinstven (opet sli~no kao u Makedoniji), {to se nijedan stranac ne moè odu{eviti da ga u~i, {to se lice koje se wime sluì ograni~uje na traèwe posla, {to strance ne mogu posluìti na svetskom jeziku, i najposle, ali ne posledwe, {to nisu hteli [vajcarci da se li{e participacije u Geteu, Betovenu, Mocartu, [ileru itd. Oni su jednako wihovi kao celog “nema~ki-govornog” sveta. Nisu oni, prakti~ni kako ih je Bog stvorio, hteli da stvaraju nove jezi~ne oblike i jezi~na pravila, novu komandu u vojsci itd., kad su sve to drugi stvorili, a od wihovog na~ina izraàvawa samo se minimalno razlikuje. A oni jo{ imaju svoju posebnu dràvu, a ne “federalnu” jedinicu.” (str. 127.) Kosti} smatra da su Makedonci mogli da zadrè sopstveni govorni jezik, a da bi im bilo boqe da su za slu`beni i kwièvni preuzeli srpski. “Trebalo je, mo`da, makedonskom govornom jeziku priznati va`nost i nekako ga ozvani~iti. To zna~i: trebalo ga je proglasiti zvani~nim konverzacionim jezikom kraja u kome se govori, tako da ne samo moè narod da ga upotrebqava, nego se i vlasti moraju wim usmeno sluìti. I ko wim ne vlada ne moè da slu`buje u tom kraju. Tako bi svi dijalekti bili u svom kraju po{tovani, i Makedonac ne bi morao da u~i svoj jezik. Razume se da bi kwièvni i “pisani” jezik bio srpski. “Poslovni jezik” bi bio makedonski, “pisani” srpski.” (str. 128.) Tu Kosti} ukazuje na istorijsku paralelu sa anti~kom Makedonijom: “Ovo re{ewe bi, uostalom, odgovaralo ta~no i stawu u prvobitnoj Makedoniji staroga veka, Makedoniji Filipa i Aleksandra. I ona je imala svoj unutra{wi konverzacioni jezik sasvim blizak gr~kom, ali kao pismeni jezik upotrebqavan je jezik Omira i Hezioda. Makedonija nije time ni{ta izgubila, ve} samo dobila. I te{ko da bi se ikad proslavila i onako pro{irila da se nije vezala sa jelinstvom i jelenizirala. Da Aleksandra nije Aristotel vaspitao u jelinskom duhu, on bi ostao jedan provincionalni varvarski satrap bez ikakvog izgleda da osvaja svet.” (str. 128.) Kosti} ne spori da bi makedonski govorni jezik vremenom poprimao sve vi{e srpskih kwièvnih izraza, jer je to normalan proces, koji je nasiqem prekinuo komunisti~ki reìm. Do tada Makedonci uop{te nisu imali nacionalnu svest, o ~emu svedo~i i Herman Vendel u kwizi “Makedonija i mir”, objavqenoj 1919. godine. On kaè: “Nacionalna neodre|enost Makedonaca je posledica toga da oni jo{ ni danas nisu u velikoj masi probu|eni iz dremqivog stawa jedne nacije bez istorije.” (str. 130.) Kosti} tome dodaje da “ne samo {to narodnost makedonskih Slovena nije bila jasna za wih same: ona nije ni u nauci bila pre~i{}ena. U etnografiji evropskih naroda nije bilo spornije ta~ke. Jedni su pisci te qude smatrali Bugarima, drugi Srbima (ovih je bilo mawe), tre}i zasebnom narodno{}u (ovi bi se mogli na prste nabrojati, i to samo u Petrogradu).” (str. 130.) Jovan Cviji} je Makedonce nazvao flotantnom masom, spremnom da se pretopi u Srbe ili Bugare, ve} prema tome u ~ijoj se dràvi na|u. Podudaran stav 729

zastupa i Vendel. Jozef Berge je Makedoniju smatrao velikim loncem u kome se pretapaju narodi i kulture. Pored arhai~nog praistorijskog balkanskog stanovni{tva i Slovena, tu su se vekovima naseqavali Pe~ewezi, Kumani, êrkezi, Tatari, Turci i Arbanasi, ali i veliki broj muslimanskih muhayira koji su se tu koncentrisali paralelno sa osloba|awem srpskih zemaqa iz turskog ropstva. Tu je, nakon Prvog svetskog rata, naseqen i ve}i broj srpskih kolonista. Kako je pisao Jovan Cviji}, makedonski krajevi “po svojim lingvisti~kim i etnografskim svojstvima i istorijskim tradicijama koje su zakopane u narodnoj du{i, dremaju a lako mogu biti probu|eni, mogu da se ozna~e kao vi{e srpski ili vi{e bugarski. Takav vi{e srpski predeo je oko Skopqa, Kratova, Tetova i daqe na severozapadu prema Staroj Srbiji, na koji je naziv Makedonije pogre{no pro{iren. Ovaj predeo, zajedno sa Kosovom i Metohijom, ~ini sr` stare srpske dràve; na wu se nadovezuju najslavnije tradicije srpstva, svi arhitektonski i umetni~ki slovenski spomenici iskqu~ivo su srpski.” (str. 133.) Kosti} isti~e da je Cviji} naro~ito insistirao da “pojam Stare Srbije nije stvoren radi nacionalnih pretenzija, i ju`ne se granice Stare Srbije moraju pro{iriti i preko [ar planine, uglavnom na oblast dana{weg Kosovskog vilajeta.” (str. 134.) Nema~ki geograf Karl Estrajh 1904. godine u “Geografskom ~asopisu” pi{e da “glavnu masu stanovni{tva Skopqa ~ine Srbi, od kojih jedan deo priznaje egzarhat i nazivaju se “Bugarima”, zatim su tu Arbanasi i muhamedanski Srbi.” (str. 134.) Kosti} posebno potencira da Estrajh govori o “~isto srpskom Tetovu”, kao i o “muhamedanskim Srbima u Ov~em Poqu, koji sebe zovu [}iptari.” (str. 134.) Ruski istori~ar Timofej Dmitrovi~ Florinski, ~e{ki slavista Niderl, francuski balkanolog Rene Pinu, nema~ki slavista Trautman, slovena~ki slavista Mateja Murko, pa ~ak i papski apostolski vizitator iz sedamnaestog veka Petar Mazareki svedo~e da su Skopqe, Tetovo, Kumanovo i Kratovo srpski krajevi. Ernest Granè u “Novoj svetskoj geografiji” iz 1922. godine navodi: “U Srpskoj Makedoniji i qudi su razli~iti. Ako je narod oko Skopqa i Velesa pravi Srbin, Sloveni Prilepa, Bitoqa, Strumice i Doweg Vardara nisu, sve do na{ih dana, imali ose}awe da pripadaju jednoj odre|enoj naciji.” (str. 135.) U vatikanskim arhivama potvrda za to se moè na}i i u slu`benim izve{tajima nadbiskupa Zmajevi}a i nadbiskupa Matije Masareka iz osamnaestog veka, a sli~no pi{e austrijski diplomata Han polovinom devetnaestog, dok poznati nau~nici Dimler i Miklo{i} nagla{avaju da je u tim krajevima jezik izrazito srpski.” I bugarski kraq Ferdinand je smatrao da su Skopqe, Kratovo i Tetovo srpski gradovi. Za Kosti}a je posebno zna~ajno da Makedonci objektivno postoje samo u onim delovima Makedonije koje je oslobodila srpska vojska. Pirinska Makedonija je potpuno bugarizovana, a Egejska pogr~ena, dodatno kolonizovana naseqavawem Grka prognanih iz Male Azije, ali joj se etni~ka struktura bitno izmenila i masovnim bekstvom Makedonaca posle izgubqenog gra|anskog rata na koji ih je hu{kao Tito pod komunisti~kim znamewem. Ni asimilacija egejskih Makedonaca nije morala da bude nasilna “po{to su bili pravoslavni, a to je uvek zna~ilo najvi{e, i po{to su znali gr~ki a okolina je govorila najvi{e gr~ki, to su se mnogi prosto deklarisali kao Grci. Da su Srbi ili Bugari zauzeli te predele, dogodilo bi se obrnuto: mnoge bi hiqade pravoslav730

nih Makedonaca, koji su se kolebali izme|u slovenstva i jelinstva, opredelile se za slovenstvo.” (str. 139.) Uostalom, analizom svih raspoloìvih statisti~kih podataka Kosti} pokazuje da u Egejskoj Makedoniji nikada nije ìvelo vi{e od 119 hiqada Makedonaca, {to iznosi oko deset procenata na po~etku dvadesetog veka. Broj se narednih decenija rapidno smawivao. [to se ti~e situacije u pograni~nom podru~ju, “Gr~ka je ~inila ono {to bi svaka druga dràva na wenom mestu ~inila: obrazovala je jedan kordon vernog stanovni{tva na svojoj granici. I onda, da se prisajedine neki srezovi sa relativnom slovenskom ve}inom daleko od granice morale bi se anektirati velike oblasti sa izrazito gr~kom ve}inom uz granicu.” (str. 141.) Uostalom, posle gr~ko-turskog rata, 1924. godine, oko milion i po Grka se iz Male Azije preselio u Gr~ku. Iz svega toga Lazo Kosti} zakqu~uje da nema, dakle, nikakvog izgleda da }e bilo Pirinska bilo Jegejska Makedonija biti pridodate jugoslovenskoj “narodnoj republici” Makedoniji. Nema nikakvog izgleda i nikakve verovatno}e za to. Jugoslovenska Makedonija je torzo, i osta}e torzo, ako uop{te ostane u ìvotu. Torzo je re~ iz anorganskog sveta (primewuje se na status), u biologiji se kaè nedono{~e ili kr`qavko. Mogu takva bi}a i da ìve, ali retko dobro ìve, a vitalnost ne pokazuju nikad. Dokle se, tako, s jedne strane mogu}nost uspostavqawa ukupne Makedonije sve vi{e udaquje od stvarnosti, i skoro prelazi u nemogu}nost, dotle, s druge strane, sve se vi{e pomaqa verovatno}a, ~ak i neizbe`nost, me|unarodnih sukoba zbog etni~ki posebne Makedonije. Makedonska nacija ne}e se nikad odre}i svojih pretenzija na dve susedne i “jednorodne” oblasti. Nijedna dràvna politika dràve u kojoj se gro Makedonaca na|e, ne}e mo}i te pretenzije da ignori{e. Zbog we }e morati ta dràva da se oruà, zbog we da se sva|a sa susedima, ~ak i tako dobrima kao {to su Grci, sa kojima u novom veku nismo imali nikada sukoba.” (str. 141-142.) Ako je ve} nemogu}a spoqa{wa teritorija ili etni~ka ekspanzija, ona se vodi iznutra. Protagonisti titoisti~ke politike “tim ja~e i bezobzirnije name}u makedonstvo i onima koji to ho}e i onima koji to ne}e. Oni nastoje da u samoj Jugoslaviji nadoknade gubitke spoqa... I tako se broj “Makedonaca” po narodnosti sve vi{e {iri... Po{to je izraz “Makedonija” do sada bio samo geografski naziv, to }e ga prihvatiti bez naro~itog protivqewa svi weni stanovnici, pa ~ak i oni neslovenskog porekla. Jer, kad kaù da su Makedonci, oni ne laù. Oni time ne èle svoju narodnost da opredele, ali vlasti makedonske to prihvate i tuma~e na na~in wima pogodan. Tako su uspeli da u broj Makedonaca uvrste desetine hiqada neslovenskog stanovni{tva. Tamo se kao “Makedonci” uvr{tuju i Srbi i Bugari, i stvarni Makedonci, koji èle tu narodnost. Zatim i mnoge mawine. Naro~ito kucovla{ka, a i muslimanska.” (str. 142.) Mnogi Srbi su bili prisiqeni da svoje prezime na “i}” promene u “ski”, a u~e{}e gra|ana srpske nacionalnosti u ukupnom stanovni{tvu ve{ta~ki se smawuje u zvani~nim statistikama. Ipak, kako napomiwe Kosti}, “ako bi ovo stawe duè potrajalo, makedonska narodnost ima {anse da se konsoliduje, jer se stra{na sredstva upotrebqavaju da se ona odrì i oja~a.” (str. 143.) Uvek i svuda najvi{e se Srbi maltretiraju. “Oni su prosto prinu|eni da se odreknu srpstva i da se pretope u Makedonce. Ne smeju za ìvu glavu da se vi{e kao Srbi ozna~uju. Mogli bi re}i da su i Vlasi, i Cigani i {to bilo drugo, samo ne Srbi. Makar on uvek bio Srbin, makar mu stari vekovima srbovali, makar bio 731

potomak srpskih sve{tenika i srpskih komita, on ne sme re}i da je Srbin.” (str. 145.) Kosti} je svestan da je ranija zvani~na srpska politika bila da se posrbe nacionalno nesvesni makedonski hri{}ani, pa ~ak da je bilo prisiqavawa na “nacionalno neopredeqene Makedonce da se opredele kao Srbi”, {to zna~i da su “licima bez narodnosti nudili svoju, a ne neku drugu, mawu narodnost. A sad “Makedonci”, nepoznati u etnografiji, prinu|avaju sasvim svesne i nacionalno opredeqene Srbe da se odreknu Srpstva i postanu ne{to novo, do tada nepoznato. Da od pripadnika jednog velikog naroda postanu pripadnici jednog naroda sa nikakvom, ama ba{ nikakvom pro{lo{}u, ni velikom ni malom. Od pripadnika jednog kulturno izgra|enog naroda, koji ima Wego{a, Teslu itd. prinu|eni su da postanu pripadnici jednog naroda koji je tek po~eo da sri~e novostvorenu azbuku.” (str. 146.) Kosti} problematizuje i naziv Ju`na Srbija, a ne spori izvesne slu~ajeve administrativne samovoqe i birokratske bahatosti. Me|utim, s opravdanim gnevom odbacuje komunisti~ke floskule o velikosrpskoj hegemoniji. “Strogo uzev{i, zaista, celokupno nacionalno “ugwetavawe” Makedonaca od strane Srba svodilo se na to {to su im ovi nametnuli svoj kwièvni jezik. Ali se mora jo{ jednom naglasiti da Makedonci nisu imali drugi, bliì kwièvni jezik, koji bi im bio zabrawen, da je srpski kwièvni jezik bio skoro jednako blizak makedonskom govornom jeziku kao i ni{kom ili vrawanskom. S druge strane, Makedonci su mogli svuda, bez ograni~ewa, da upotrebqavaju svoj govorni jezik, i privatno i kod vlasti, naro~ito kod samog suda. Ukoliko su ~inovnici bili Srbi sa severa, oni su ih jednako razumeli kao same Srbe.” (str. 151.) Ni tu se Kosti} ne zaustavqa u logi~kom osporavawu teza antisrpske propagandne histerije komunisti~kog reìma. “Tvrdi se da je u Makedoniji i uop{te u Jugoslaviji vladao velikosrpski {ovinisti~ki duh. Pa lepo, recimo da je tako (a nije bilo sasvim tako). [ta je taj velikosrpski duh zahtevao od Makedonaca? Da se i oni proglase i smatraju kao sastavni deo srpske “vladaju}e klike”, da budu potpuno ravnopravni sa ostalim Srbima. Neka ima tu i nacionalnog nametawa, ali nema nacionalnog porobqavawa. Ako je u jednoj dràvi, ili u jednom dru{tvu, jedna nacija superiorna i vode}a, onda se jedva moè smatrati kao nacionalno “izrabqivawe” kad se cele druge jezi~ne grupe sa neodre|enom nacionalnom sve{}u primaju u taj vladaju}i sloj za ravnopravne ~lanove. Svi eksploatatorsko-vladaju}i slojevi u istoriji bili su zatvoreni i nepristupa~ni. Srbi su pruìli Makedoncima sve mogu}nosti i sve uslove da se potpuno s wima izjedna~e, utope u wih, da i oni budu sau~esnici i sauìvaoci “velikosrpske hegemonije.” (str. 151.) O kakvom nacionalnom ugwetavawu moè biti re~i ako su Srbi “izjedna~avali tek oslobo|ene Makedonce sa sobom, ~inili su ih pripadnicima jednog velikog naroda (relativno velikog), dali im u~e{}e u svojoj kulturi, podigli ih sa nièg stepena na vi{i. Srbija je na{la u Makedoniji jednu nacionalno amorfnu masu, kojoj je ponudila, ne uvek na tawiru, da se izjedna~i sa pobednicima i u|e u wihov sastav. Potrudila se da im pruì odgovaraju}u kulturu. Prinu|ivawe Makedonaca da postanu Srbi predstavqalo je delimi~no falsifikat, ali u isto vreme i jednu {ansu vi{eg reda, jedno nacionalno uzdizawe.” (str. 151-152.) Tu se mora ukazati na jo{ neke veoma va`ne istorijske ~iwenice. “Moè biti da Makedonija nije u ve}ini srpska, 732

i izgleda da stvarno nije, ali su srpski narod i srpska vojska verovali da je Makedonija uglavnom srpska. I zato su jo{ mnogo pre 1912. traìli ogromne sume, oduzete od skromnog srpskog privrednika, za odràwe i {irewe srpske misli u Makedoniji, pomagali su i slali komite, ginuli su Srbi na sve strane za Makedoniju, srpska vlada se uvek zauzimala za taj narod itd. Najva`nije je da je Srbija vodila tri-~etiri rata da spase Makedoniju i da je odrì, da je izgubila skoro milionske `rtve, da ni 1915. ni 1941. ne bi je Bugarska napala da nije Srbija dràla Makedoniju, da ne bi bilo ni Surdulice, ni pegavca itd.” (str. 152.) Slede}i citat ovde prenosim u neuobi~ajeno op{irnoj varijanti, jer u wemu Kosti} na emotivan na~in re|a argumente srpske nacionalne du{e, koja je duboko volela i ~vrsto prigrlila Makedoniju iskrenim bratskim zagrqajem. “Mogli su Srbi biti i u zabludi da je Makedonija srpska, da je produèwe Srbije isto tako etni~ko, kao {to je prirodno-geografsko. Ali sasvim u zabludi nisu mogli biti, jer su pone{to i pozitivno znali o Makedoniji. Zato evo i dokaza. Srbi su znali da, na primer, u Skopqu imaju svoga, srpskog mitropolita, koga su Turci i Grci s te{kom mukom pristali da postave. Znali su Srbi da je taj mitropolit imao svoje sve{tenike i svoju pastvu, srpsku pastvu. Znali su da je bio jo{ jedan mitropolit u Debru, opet sa sve{tenstvom i pastvom. Znali su da je u Skopqu bila srpska puna gimnazija, sa Srbima nastavnicima i Srbima |acima, dok su u celoj Vojvodini bile samo dve srpske gimnazije. Nije bilo lako ni predavati ni u~iti u srpskoj gimnaziji, i zbog Turaka, i zbog Grka, i zbog Bugara. Pa ipak je bilo dosta i |aka i nastavnika. Nià srpska gimnazija bila je ~ak i u Solunu. Kroz celu Makedoniju bile su srpske osnovne {kole... Znali su Srbi u Srbiji da je prilikom prvih slobodnih izbora u Turskoj 1908. izabran srpski poslanik za Carigradski parlament u srezu skopskom i bitoqskom ~ak. Znali su oni da ima Srba u mnogim drugim krajevima Makedonije. Ovi su dolazili u Srbiju u pe~albu, neki su beàli od turskog i bugarskog zuluma, qudi sa granice (Ristovca npr.) prelazili su preko granice i videli da tamo ìvi isti narod koji govori potpuno isti jezik i ima potpuno iste obi~aje kao oni. ûli su svi Srbi za borbe srpskih komitskih ~eta Dovezenskog, Skopqan~eta, Babunskog, Sokolovi}a itd. Da ne spomiwemo jo{ {ta su znali o srpskim starinama tamo, o Du{anovom Skopqu, Markovom Prilepu itd. Nisu oni bili sasvim u zabludi, o tome ne moè biti sumwe. Bilo je Srba u Makedoniji oduvek. Bilo je celih predela koji su srpski ose}ali i Srbima se smatrali, i pod Turskom a kamoli pod Srbijom.” (str. 152-153.) Upravo je srpska qubav prema Makedoniji dovela do osloba|awa Makedonaca iz turskog ropstva. Srbi su verovali da osloba|aju svoju jednorodnu i istovernu bra}u. “I da nije bilo te vere i te spremnosti na `rtve srpskog naroda, Makedonija ne bi pripala Srbiji, niti bi se za wu Srbi borili. Ali onda ne bi ni dana{wi reìm u Beogradu imao vlast nad Makedonijom, niti bi mogli da joj daju posebnost i federalnu jedinicu. Samo srpskoj veri i srpskoj po`rtvovanosti mogu da zahvale svoju vlast dana{wi antisrpski krugovi koji stvaraju nove narodnosti komadawem Srpstva. Negiraju}i, ovako potpuno i radikalno, srpstvo Makedonije, ne priznaju}i tu nijednog Srbina da ga ima i da ga je bilo, odgovorni dràvnici sada{we Jugoslavije ru{e, u krajwoj liniji, podlogu na kojoj po~iva wihova vlast, i vlast sada{weg Beograda i vlast sada{weg 733

Skopqa, nad Makedonijom. Oni svoja prava nad Makedonijom izvode iz srpskih pobeda i me|unarodnih akata Srbije. Ni{ta novo u tom pogledu nije prido{lo: nijedan kvadratni metar teritorije nije Srpskoj Makedoniji pridodat, nikakav novi me|unarodni akt nije izmenio pravno stawe.” (str. 153.) Pri svemu ovome, nikako se ne smeju izgubiti iz vida me|unarodno-pravni i spoqnopoliti~ki aspekti. “Kao {to se Srbija borila za Makedoniju veruju}i da se bori za svoje, da }e “doma do}”, {to rekao kraq Nikola, isto su tako i svi me|unarodni faktori priznali tu pretpostavku kao ~iwenicu, i na osnovu we dodelili Makedoniju Srbiji. Da nije bilo te vere u nacionalnu identi~nost Srba i Makedonaca, nikada ne bi velike sile dozvolile prisajediwewe Makedonije Srbiji. Naro~ito to ne bi nijedan me|unarodni forum dozvolio kad bi mu se iznelo da u Makedoniji nema nijednog Srbina. A da ne govorimo jo{ kako bi javno mi{qewe tada{we Evrope reagovalo i blokiralo onda svaku odluku u korist Srbije. Jer nikada ne treba zaboraviti da je Makedonija Srbiji, a ne Jugoslaviji, priznata, i da je ona kao integralni i nedeqivi deo Srbije u{la u sastav Jugoslavije.” (str. 153.) Jugoslovenski komunisti~ki reìm potpuno prenebregava ~iwenicu da je Jugoslavija pravni sledbenik Kraqevine Srbije. Ako je Kraqevina Srbija bilo {ta protivpravno stekla nije to na pravni na~in mogla uneti u jugoslovensku dràvu, pa se svaka takva eventualnost moè s potpunom izvesno{}u ishoda osporavati po elementarnim principima me|unarodnog javnog prava. “Da su znale da moè ikad do}i u pitawe Jugoslavija i pripajawe Makedonije Jugoslaviji, tada{we velike sile bi se vrlo verovatno tome najodlu~nije oprle pa bi i Srbiji odrekle Makedoniju. Prvo Rusija, zatim Italija, a vi{e od svega Austrija. Rusija nikad ne bi dala Makedoniju jednoj verski me{anoj dràvi, ve} pre Bugarskoj. Italija ne bi htela pove}awe woj suparni~ke Jugoslavije. A Austrija bi s pravom u Jugoslaviji videla svoju propast. Ona je ~ak htela da skrene preko Makedonije smer Srpstva prema Jegeju, a da ga odvrati od Jadrana. Francuska je tako|e znala samo za Srbiju. I tako daqe. Ne bi nikad bilo uop{te ni NR Makedonije, ili je bar ne bi bilo ovoliko, sem preko Srbije. To mora biti jasno svakome. Makedonija je Srbiji priznata na osnovu etni~kog principa... U najmawu ruku priznata joj je bona fides da se bori za svoje sunarodnike i da pod svoj krov prima svoje sunarodnike. Odjedanput dana{wi reìm u Jugoslaviji tvrdi da to nisu Srbi, da je Srbija varala i obmawivala svet, da je htela da zavoj{ti i zavlada nad tu|im.” (str. 153-154.) U dvadeset godina srpske (istina, jugoslovenske ali ne komunisti~ke) uprave u Makedoniji, pod turskom vladavinom zaostala i zaba~ena provincija doìvela je veliki privredni procvat, dobila èleznicu, puteve i industriju. Gradovi su evropeizirani, dru{tveni odnosi civilizovani, dokraj~eno odmetni{tvo i razbojni{tvo. “Stanovni{tvo Makedonije je i pored ratova napredovalo najmawe za jedan procenat godi{we, i to bez prestanka. Slovensko stanovni{tvo, pak, napredovalo je mnogo vi{e. Oni su zauzimali mnoga imawa i pozicije Turske i ostalih muhayira, koji su napustili zemqu zato {to je u woj |aurska uprava. Srbi su prinosili `rtve u krvi za Makedoniju, a koristi su od toga imali drugi, zato {to su ih Srbi smatrali svojim ro|enim, Srbima.” (str. 155-156.) Nakon balkanskih ratova, u Makedoniji je bilo svega nekolicina pismenih qudi, a ve} pred Drugi svetski rat stasalo je hiqade intelektu734

alaca, jer su im sve {kole bile dostupne. Sve vi{e su se zapo{qavali u dràvnoj upravi i javnim slu`bama, gde su dokazivali svoju vredno}u, inteligenciju i profesionalnu sposobnost. Masovno su se preseqavali u druge srpske zemqe, gde su marqivim radom, trudom i {tedqivo{}u sticali ogromna bogatstva, bave}i se prvenstveno trgovinom, zanatstvom i ugostiteqstvom. Srbi Makedoncima “nisu ~inili nikakve smetwe, to je jasna stvar. Srbi su velikodu{ni, isuvi{e velikodu{ni. Oni nisu nikome ~inili smetwe te vrste: ni Jevrejima, ni Nemcima, ni Ma|arima itd, a kako }e da ih ~ine Makedoncima, koje su smatrali Srbima? I da nije bilo ratnih i posleratnih prekida, imovinski odnosi u Beogradu bi se sve vi{e {irili u korist Makedonaca. Skoro su mogli postati najja~im ekonomskim faktorom u gradu. Ni za vreme rata, kad su svi Srbi izba~eni iz Makedonije i imawa im oduzeta, nijednom Makedoncu u Beogradu i u Srbiji nije dlaka sa glave nedostajala. Jer su oni smatrani iskreno i intimno Srbima. Niko nije iz slu`be izba~en ako je hteo da sluì u Srbiji. Srbi su ka`weni za svoje grehe u Ju`noj Srbiji i ina~e. A sve {to je posle wih do{lo pomoglo je wihovu, srpsku, rehabilitaciju. I ova nesre}a }e imati svojih dobrih strana. Srbi }e uvideti svoje pogre{ke, a Makedonci }e uvideti da ipak nikoga boqeg i blièg od Srba nemaju. [to smo mi propustili da u~inimo, u~inili su za nas Bugari i komunisti. Na{a je pozicija ja~a nego ikad pre.” (str. 155-157.) Kosti}, na osnovu svega {to se u me|uvremenu desilo, smatra “da mi Srbi ne moèmo vi{e negirati etni~ku posebnost Makedonaca i wihov jezik ukoliko oni na tome insistiraju. Mi ne smemo ponavqati gre{ke iz pro{losti, da nam se opet ne svete.” (str. 157.) Sami Makedonci imaju pravo da se kolektivno identifikuju kako god èle. “Mi Srbi moramo da priznamo etni~ku posebnost Makedonaca u formi koja wima godi, ali u isto vreme mi moramo i mi ho}emo dozvoliti da se svak u Makedoniji opredequje nacionalno kako sam na|e za shodno i kako najintimnije ose}a. To }e biti razlika izme|u sada{weg i budu}eg stawa, razlika koja i moralno i politi~ki nama treba da ~ini ~ast. Jer, dana{we makedonstvo, to treba pamtiti, nije samo sloboda ve} i tiranija. Mi }emo zadràti slobodu a istrebi}emo tiraniju. Tj. svak }e mo}i da kaè i da je i da nije “Makedonac” po narodnosti. To je prava sloboda.” (str. 157.) U tom smislu Kosti} pretpostavqa da bi se slovensko stanovni{tvo u Makedoniji izja{wavalo kao Makedonci, Srbi i Bugari, ali se nije unapred upu{tao u procenu koliko bi kojih bilo. “Gre{ka je bila ogromna {to i ranije nisu bili priznati Bugari u Makedoniji (o makedonskoj narodnosti nije tada bilo ni re~i, niti se moglo pretpostaviti da }e je nacionalni Srbi stvarati; u tom pogledu nije u~iwena nikakva gre{ka). Ali, da su bili priznati Bugari, ja verujem da ne bi vi{e od tre}ine stanovnika Makedonije prihvatilo tu narodnost, i ona bi vremenom zakr`qala. A ono {to se srpski deklarisalo slobodno, ostalo bi to nadaqe.” (str. 158.) Osnovni princip za koji se Lazo Kosti} zalaè ovde je izraèn u najjasnijoj formi. “Mi ne smemo vi{e nikome zabraniti da se opredequje nacionalno kako zna i ume, kako ga srce i pamet u~e. Ali moramo {tititi svim silama prava onih lica koja se kao Srbi ose}aju da se kao takva i deklari{u. U tom pogledu }e nai}i Makedonci na nekompromisan stav nas Srba. Ako su Sr735

bi samo mawina u Makedoniji, mi }emo se morati zadovoqiti sa wihovim poloàjem mawine. Mora}e Makedonci wima priznati pravo na {kole, upotrebu jezika, slobodno nacionalno ispovedawe itd. Ali svako negirawe i zata{kavawe Srba, a kamoli tek suzbijawe wihove narodnosti, moglo bi dovesti do neèqenih posledica. Makedonci su jedan trezven narod, koji }e to blagovremeno uvideti.” (str. 158.) Pod komunisti~kim reìmom Srbima su ta prava brutalno uskra}ivana. “Ba{ zbog svojih podnetih `rtava i nametnutih mu nepravdi, zbog toga {to mu se imputiraju zlo~ini koje on nije ~inio, i najzad zbog svoje prirodne misije da brani Srpstvo gdegod je ono ugroèno i u opasnosti, ne}e srpski narod nikad pristati na ovo re{ewe koje je danas u va`nosti. On moè priznati makedonsku narodnost i sve daqe konsekvence te posebnosti (zasebne {kole, poseban jezik itd.), ali on nikad ne}e pristati na to, da se Srbima u Makedoniji zabrani zvati se i ose}ati srpsko. To ne moè ni jedan narod da dozvoli, pa ne}e ni srpski... Srbi se ne}e nikad i niujednom slu~aju odre}i svoga udela u Makedoniji i svojih prava na wu. To treba da je svakome jasno. Ako do|e do tri slovenske narodnosti u Makedoniji, nije nemogu}e da se izvr{i amalgamisawe u toku dugog istorijskog razvoja i da jedna narodnost nadvlada. Ali do toga doba, svaka }e se strana favorizovati svoje sunarodnike.” (str. 158-159.) Takav stav podrazumeva da Makedonija ima poseban dràvno-pravni poloàj. U slu~aju opstanka Jugoslavije mora postojati makedonska federalna jedinica. Ukoliko nestane Jugoslavije, Makedonija bi unutar Srbije trebalo da ima poseban autonoman status, sa {irokim nadle`nostima i bitnu samostalnost u odnosu na centralnu vlast, kojom bi se garantovale sve kulturne posebnosti i nacionalni identitet, slobodno formiran i negovan. Pri svemu tome, veoma je zna~ajno da su Srbi i Makedonci istovetne, hri{}anske pravoslavne veroispovesti. Od oslobo|ewa ispod turskog jarma ta teritorija je pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, a istorijski je “Makedonija sa Hilandarom kolevka srpskog pravoslavqa. Tu se ono obrazovalo, tu se razvilo, tu je, u samom carskom Skopqu, proslavilo svoj trijumf uspostavom Patrijar{ije. Ako je igde imala Srpska pravoslavna crkva istorijsko pravo da se ponovo pojavi i stavi pod svoje okriqe pravoslavnu pastvu, to je pravo imala u Makedoniji (daleko pre nego u Bosni, Vojvodini, Dalmaciji itd.). No, ona je imala i kontinuitete svoje jerarhije sa eparhijama u Skopqu i Debru. I takvo stawe je zaista primqeno bez protesta. Tome se niko u Makedoniji protivio nije. Jer i u verskim u~ewima i u verskim obredima, podrazumevaju}i tu i jezik, ni{ta se od pamtiveka kod tog stanovni{tva promenilo nije.” (str. 160.) Komunisti~ki reìm je odmah posle Drugog svetskog rata nastojao da pocepa Srpsku pravoslavnu crkvu i odvoji wen crnogorski i makedonski deo. U Crnoj Gori je, zahvaquju}i patrijarhu Gavrilu Doì}u, taj poku{aj brzo zamro, dok su iz Makedonije na silu izba~ene srpske vladike i formirana Makedonska pravoslavna crkva kao posebna sekcija Centralnog komiteta Saveza komunista Makedonije. Ni do danas ona nije priznata u pravoslavnom svetu. Kosti} kaè da su u tom prqavom poslu najmra~niju izdajni~ku ulogu igrali predsednik Savezne komisije za verska pitawa Dobrivoje Radosavqevi} i prota Milan Smiqani}. 736

e) Pravni poredak i politi~ki sistem Ukoliko bi opstala jugoslovenska dràva, Lazo Kosti} ukazuje da bi ogroman problem predstavqalo pitawe dono{ewa novog ustava, kao osnovnog pravnog akta i podloge svih drugih propisa. Federalno ure|ewe to komplikuje postojawem dva reda ustavnih normi, saveznog i ustava federalnih jedinica, koji se moraju me|usobno usaglasiti i harmonizovati. Koji ustav da se prvi donese? Ukoliko je re~ o pravoj federaciji, savezni ustav bi prvi morao da odredi broj federalnih jedinica i jedinstven princip wihovog formirawa. Ko bi raspisao izbore za ustavotvornu skup{tinu i po kojim na~elima? Kosti} smatra da je najva`nije da se u trenutku sloma komunizma izbegne novo krvoproli}e, a po{to je wegova kwiga izdata 1959. godine, on smatra da bi zna~ajnu ulogu u sre|ivawu situacije mogao odigrati tada jo{ ìv posledwi jugoslovenski kraq Petar II Kara|or|evi}, podse}aju}i da je wegov otac Aleksandar radije bio sklon razlazu sa Hrvatima nego federaciji. Po pitawu oblika vladavine Kosti} ukazuje da je monarhija u srpskom narodu tradicionalna, dok su republikanske tendencije bile slabe i kratkog daha. Privrènost monarhiji je pospe{ena i ~iwenicom da su na{i vladari uvek bili srpske krvi i jezika. Po{to su u to vreme jo{ uvek mnogi Srbi bili monarhisti, Kosti} poteè i monarhisti~ki adut da bi ih usmerio protiv jugoslovenstva i svoju argumentaciju na{iroko eksplicira na slede}i na~in: “Svako slobodno glasawe u granicama sada{we Jugoslavije bilo bi nesumwivo protiv dinastije Kara|or|evi}a. Kako Srbi ne bi nikad primili neku drugu dinastiju, to }e prakti~no svako insistirawe za Jugoslaviju dovesti sobom republiku. Srpska tradicionalna vladavinska forma bi}e napu{tena. To samo po sebi ne mora predstavqati neku nepopravqivu nesre}u. Ali tada te{ko da }e ikad vi{e Srbin biti na ~elu dràve u kojoj su svi Srbi. Tu ne sme da bude nikakve iluzije. Ve}ina nesrba uvek }e nametnuti nekog nesrbina ili ~ak protivsrbina za predsednika republike. Pojave u drugoj Jugoslaviji to najboqe pokazuju. Sve }e se u dràvi zdruìti protiv Srba da wihovog kandidata onemogu}e. To je za Srbe jedna {teta. Druga je za celu dràvu, {to }e prilikom svakih izbora za predsednika republike uvek iznova da se rasplamsavaju nacionalne strasti i nacionalne borbe. Kod parlamentarnih izbora to }e se samo delimi~no ispoqavati, kod predsedni~kih trajno. I prema sada{wim iskustvima na}i }e se Srbi koji }e glasati za nesrbina, ali ne}e nikad nesrba koji }e glasati za Srbina. Jer samo Srbi mogu biti pre Jugosloveni nego Srbi, kako je dosada{we iskustvo pokazalo.” (str. 168.) Zato su tragikomi~ni svi srpski emigrantski zahtevi za monarhijom u kombinaciji sa jugoslovenstvom. Ako bi se monarhija obnovila u samostalnoj Srbiji, ona bi doprinela podizawu nacionalnog duha, a ako bi bio uspostavqen republikanski oblik vladavine Srbi bi “birali za predsednika najumnijeg, najrodoqubivijeg, najboqeg. Imali bismo tako|e uverewe da sluì Srpstvu na na~in koji je najefikasniji. Pitawe {efa dràve nalaè nam tako|e da odbacimo svaku pomisao na Jugoslaviju.” (str. 170.) Kosti} je i po ovom pitawu vrlo racionalan i ne da se zaslepiti romanti~arskim monarhisti~kim snovima kojima je ogromna ve}ina srpskih politi~kih emigranata decenijama zaokupqena. “Mi smo imali sa monarhijom i dosta r|avih iskustava, o tome ne 737

moè biti sumwe; kr{ewe Ustava, ograni~ewe gra|anskih prava, li~ne reìme i diktature. Nisu na{i vladari bili krvopije kao poglavnici Hrvata, ali su ~esto smatrali da je dràva u opasnosti i da samo preno{ewe pune vlasti na wih same moè dràvu da spasi.” (str. 170.) Skoro sva srpska politi~ka emigracija se zalagala za demokratski oblik politi~kog reìma, dok je Hrvatska prete`no bila za autokratski, {to je vi{e odgovaralo wenoj totalitarnoj ideologiji. Srpski narod je u celini demokratski raspoloèn i redovno je pruào uporan otpor diktatorskim vladarima. Hrvati nikada nikakvih demokratskih tekovina nisu imali, a redovno su pokazivali izrazitu sklonost ka despotizmu i tiraniji. Kosti} je ube|en da je Jugoslavija nemogu}a kao demokratska dràva jer “za pravilno funkcionisawe demokratije potrebne su stranke, ali stranke jedinstvene za celu zemqu. Bez wih je demokratija li{ena svojih najglavnijih instrumenata. Ako se zajedni~ki parlament sastoji samo iz frakcija pojedinih federacija ili pojedinih etni~kih grupa, demokratija u celoj zemqi ne moè da funkcioni{e... Kriza parlamenta povla~i}e krizu dràve za sobom. Dràvna ma{inerija najboqe funkcioni{e ne samo tamo gde se stranke rasprostiru na ceo dràvni teritorij bez trunke partikularizma, ve} naro~ito tamo gde postoji dvopartijski sistem. A u Jugoslaviji treba o~ekivati bezbroj stranaka, zava|enih na krv i no`:” (str. 175.) Mnoge od politi~kih partija bi bile otvoreno separatisti~ke. “One mogu da prikupe sve pripadnike jednog naroda, ili da imaju ogromnu ve}inu u jednom federalnom delu... Svako suzbijawe separatisti~kih pokreta koji istinski iz naroda proisteknu, to je povreda demokratskih na~ela, to je udar demokratiji, to je po~etak likvidacije demokratskog poretka. U Jugoslaviji moraju da ìve zajedno `rtve i ubice. Ne samo to: tamo `rtve ne smeju uop{te da ubicama i zlo~incima ma {ta prigovore, a kamoli da traè npr. restituciju {tete, obnovu razru{enih crkava itd. Ne smeju, jer onda nema mira u zemqi, i, u krajwoj liniji, nema zemqe, dràve. Ali, kad se narodu nare|uje kako }e da se vlada, kako }e da postupa, {ta sme a {ta ne sme da ispoqava, tu nema demokratije.” (str. 176.) U nacionalno heterogenim, kulturno i verski podeqenim dràvama demokratija dovodi do dràvnog rasula. “U homogenim dràvama vladaju}i se mawe boje prava naroda, naro~ito ako mu i oni sami etni~ki pripadaju. U nacionalno homogenim dràvama lak{e je posti}i pravnu jednakost kad ve} postoji jednakost duha i ose}awa. A pravna jednakost je preduslov demokratije, jednakost gra|ana pred zakonom. Ve} sama federacija, sa raznim pravnim sistemima, tu jednakost pomalo muti.” (str. 177.) Bez obzira na sve slabosti demokratije, Kosti} je iskqu~ivo demokratski opredeqen, pa je ~ak spremniji da ìvi u tu|oj demokratiji, nego pod nedemokratskim politi~kim sistemom sopstvene dràve. Kako sam kaè, on ni u ~emu ne moè biti polovi~an i kompromisan, pa se za demokratiju bori koliko i za Srbiju. Ako opstane jugoslovenska dràva i transformi{e se u federaciju, weni dràvni organi i javne slu`be li{ile bi se blagodeti slobodne konkurencije prilikom izbora, imenovawa ili zapo{qavawa kadrova, jer bi se primewivao sistem kqu~a gde se “za upra`weno mesto ne traì najboqi kandidat u dràvi, ve} u najpovoqnijem slu~aju, najboqi u grupi koja po kqu~u dolazi na red.” (str. 179.) Kraqevska Jugoslavija se suo~avala sa nedostatkom kvalitetnog ~inovni~kog aparata, a nepripremqenost za ogromno teri738

torijalno pro{irewe podstakla je procvat korupcije: “Javno mi{qewe nije vi{e onako budno reagovalo, jer niko vi{e nije smatrao dràvu prisno svojom: ni oni koji su javne poslove obavqali, ni oni koji su im mandat davali, ni oni koji bi bili ina~e pozvati da stvari kontroli{u. Izme|u dràve i naroda bila je sve ve}a udaqenost, koja se i u ovome o~itovala.” (str. 182.) Na kqu~ne dràvne poloàje prvobitne jugoslovenske dràve mahom su raspore|ivani Srbijanci, {to Srbima pre~anima nije smetalo jer su ih prihvatili kao svoje, ali je izazivalo protivqewe Hrvata i Slovenaca. “Re}i }e se: mi nismo mogli dozvoliti da ve}im jedinicama komanduju i da nas na strani zastupaju oni koji nisu iskreno odani dràvi, ili koji jo{ uop{te nisu odani, koji su protiv we. To je ta~no. Ali krajwa konsekvencija iz svega toga je: napustiti takvu dràvu i obrazovati svoju, gde smo “ku}e doma}ini”, gde }e svaki predstavnik dràve biti woj veran, gde }e je svaki smatrati svojom. I niko ne}e protestovati {to je ve}ina generala iz isto~ne Srbije ili obrnuto.” (str. 182.) U komunisti~koj Jugoslaviji Srbi su do krajnosti zapostavqeni u vo|ewu kadrovske politike. Uostalom, “na ~elu dràve je diktator Hrvat. Vi{e od toga: antisrbin, jedan od najqu}ih neprijateqa Srpstva kroz celu wegovu istoriju. ôvek koji u javnim govorima napada i grdi sve {to je Srbinu sveto, u prvom redu Kajmak~alan. Srbi mu ~ak moraju aplaudirati. ôvek koji nikad }irilicom re~ napisao nije, niti dozvolio da mu se govori objave ekav{tinom. U mr`wi na Srbe ne zaostaje za Stepincem.” (str. 183.) Nikakvog uticaja Srbi pod Brozovim reìmom nikada nisu imali u vo|ewu dràvnih poslova. I oni koji su se nalazili u Titovoj blizini predstavqali su najobi~nije slugerawe i izrode. Srbima se “stalno daje jedino policija da bi se i u zemqi i u inostranstvu kompromitovali. A policija radi {to joj Broz i wegov kabinet nalaè.” (str. 185.) I vojska, i privreda, i finansije, i informisawe, i diplomatija, sve je redovno bilo u hrvatskim i slovena~kim rukama. Ako bi se i konstituisala nova, postkomunisti~ka jugoslovenska dràva, ona po Kosti}evom mi{qewune bi mogla da funkcioni{e. Hrvati bi se, na primer, neprestano parni~ili pred ustavnim sudom, provodili parlamentarnu opstrukciju i pasivnu rezistenciju, bojkotovali dràvne institucije, sabotirali dràvne interese, ucewivali dràvu i {urovali s wenim neprijateqima. Unitarno ure|ena dràva nekako moè da se nosi sa takvim kriznim situacijama. “U federaciji je daleko teè na}i makakav palijativ za trenutno re{ewe krize. Ako se re{i na opstrukciju jedna od najva`nijih komponenata dràve sa centralnim geografskim poloàjem u woj, ceo dràvni organizam je paralizovan. Dràvni aparat ne moè vi{e da funkcioni{e, sve se uko~i i, posle izvesnog vremena, dràva se raspada. Ako se to èli spre~iti, postoje samo dva puta: ili suspendovati politi~ka prava, a to zna~i uvesti diktaturu, za koju je s pravom re~eno da joj se zna po~etak ali ne zna kraj, ili ~initi daqe ustupke Hrvatima, i na taj na~in ispuwavati wihove prohteve `rtvuju}i srpske legitimne interese.” (str. 190.) Federalne jedinice imaju velike mogu}nosti da blokiraju ostvarivawe iskqu~ivih nadle`nosti savezne dràve na svojoj teritoriji. [to se ti~e dràvne prestonice, “Hrvati ne èle intimno glavni grad Jugoslavije na svojoj teritoriji jer bi se time ja~e vezali za zajednicu, ne bi mogli stalno pretiti separacijom, i ne bi mogli na drugoga bacati neopravdane krivice. Ali 739

oni ho}e da iskoriste i tu ~iwenicu {to je glavni grad u Srbiji da Srbe ucewuju.” (str. 196.) [to se ti~e komunisti~kog zadràvawa Beograda, Kosti} komentari{e da je “tu bila i èqa novih vlastodràca da se formalno bace na grba~u srpskom narodu, da mu odatle vezuju jaram, kao i to da se instaliraju u dvorovima tako omrznutih Kara|or|evi}a i u toliko prièqkivanim vilama dediwskih parvenija. Naposletku, mo`da su èleli ono {to danas tako konsekventno sprovode: kroatizaciju Beograda. Tamo je }irilica izba~ena iz svih nadle{tava, tamo se ~ak i oglasi uz po{tanske pe~ate latinicom {tampaju, i to stalno bez izuzetka da bi se Srbi {to vi{e ponizili. A da su samo uz jedan pe~at Zagreba dali oglase u }irilici, sva bi evropska {tampa zagrmela! U Beogradu se ne sme srbovati niti isticati Srpstvo. Vi{e od pola kwiga koje tamo izlaze, {tampaju se latinicom, i svakim danom razmera je sve ve}a na {tetu }irilice. Stari su Beogra|ani izba~eni iz svojih stanova i svaki mogu}i antisrpski milet ugnezdio se u nekada{wa srpska gnezda.” (str. 195.) Ina~e, Lazo Kosti} se zalaè za dislokaciju mnogih institucija centralne vlasti i javnih ustanova iz Beograda. “Ovakvom dekoncentracijom ne samo {to bi Beograd bio rastere}en i ìvot u wemu sno{qiviji i prirodniji, nego bismo dobili i va`ne regionalne centre, koji su u srpskim krajevima potpuno nedostajali. A oni bi u mnogom pogledu postali privla~ne aglomeracije koje bi se posle sa svoje strane takmi~ile u razvitku. Ne moè biti sre}e i uspeha u zemqi gde jedno mesto sve privla~i i sve apsorbuje. Svako se onda van tog mesta ose}a zapostavqen i kao pastorak. Veli~ina Nema~ke i [vajcarske se ba{ sastojala u utakmici raznih gradova, od kojih je svaki vodio bar u ne~emu. Podizawem ve}eg broja regionalnih centara kod nas bi}e otvorena nova, mo}na àri{ta srpske kulture koja bi plodonosno delovala na svoju bliù i daqu okolinu. Celo Srpstvo u krajwoj liniji imalo bi od toga koristi. A to je mogu}e samo u svojoj dràvi. Ina~e bismo ovu dekoncentraciju u zajedni~koj dràvi morali da vr{imo u korist nesrpskih gradova.” (str. 198.)

3. Spoqnopoliti~ki uslovi i vojni apsekti jugoslovenske ili srpske dràve Tre}a kwiga Kosti}eve studije “Srbija ili Jugoslavija” objavqena je u Hamiltonu 1962. godine i posve}ena je spoqnopoliti~kim i vojnim aspektima u odmeravawu koja je dràvotvorna varijanta povoqnija za srpski narod, imaju}i u vidu da “na jednu dràvu u kojoj je stanovni{tvo duhovno ~vrsto povezano, u kojoj je jednodu{no, solidarno, homogeno, malo ko sme da nasr}e.” (str. 10.) Dràva i narod teè da o~uvaju spoqnu slobodu koja se izraàva kroz nezavisnost i suverenost, a Kosti} insistira da Srbi moraju blagovremeno da se pripreme za sve mogu}e varijante jugoslovenskog raspleta. Kosti} je ube|en da }e Jugoslavija sigurno jednog dana propasti, mada je wen komunisti~ki reìm neuporedivo sna`niji od prethodnog kraqevskog. Onima koji misle da se moè sru{iti komunizam a da se sa~uva jugoslovenska dràva, Kosti} ukazuje da “to nije nemogu}e, ali je to jo{ mawe izvesno. Ako do|e do preokreta, ako do|e do ru{ewa, niko ne zna gde }e se stati. Jugoslavija ima velike neprijateqe i unutra i spoqa, i oni bi tada bili u akciji. I kad na{ svet ne{to ru{i, on ru{i do kraja.” (str. 13.) Oni koji bi da sru{e samo komunisti~ki reìm ne mogu dozi740

rati i kontrolisati proces, niti }e neko wih pitati kao nepogre{ive autoritete {ta i kako treba da se radi. “Ako do|e do ru{ewa, na}i }e se na istoj liniji svi neprijateqi Jugoslavije, i svaki }e ru{iti za svoj ra~un i sa svojim zadwim namerama. Ko ho}e da se Jugoslavija po svaku cenu o~uva, najboqe je, i jedino mogu}e, da se u wu ne dira. Na ~ast im koji tako misle!” (str. 13.) Nema nikakvog spora da “onu prvu Jugoslaviju nikad nijedan Srbin ne bi ru{io; uzalud bi bila ma kakva agitacija u tom pravcu. Srbi su tu zemqu smatrali svojom. Ali je 1941. nastalo kod mnogih otre`wewe i broj lica koja ne}e Jugoslaviju raste u emigraciji svakodnevno.” (str. 13.) Me|utim, Hrvati sigurno ne bi pristali da se unutardràvni odnosi nakon pada komunizma vrate na prethodno stawe, pa zato Srbi ne smeju dozvoliti da se na|u u situaciji da Jugoslaviju brane od Hrvata, nego samo srpski narod i srpske zemqe od hrvatskih megalomanskih prohteva i zlo~ina~kih te`wi. Kreatori jaja~ke Jugoslavije su vodili ra~una da se na vreme stvore pravne pretpostavke za eventualno budu}e otcepqewe Slovenaca, Hrvata, Makedonaca, pa i Crnogoraca, po proklamovanom komunisti~kom na~elu o pravu nacionalnog samoopredeqewa, ali je identi~no pravo Srbima uskra}eno jer su wihovu federalnu jedinicu dodatno rascepkali i blokirali autonomnim pokrajinama, dovode}i nas u situaciju da u suènoj i osaka}enoj Srbiji ìvi samo polovina srpskog naroda. Svim drugim narodima je, dakle, pruèna {ansa da se kad-tad osamostale, a Srbima samo strah {ta }e biti s wihovim pre~anskim krajevima u tom slu~aju. Svoje uporno ukazivawe na najnepovoqnije varijante budu}ih zbivawa, zbog kog su mu zamerali mnogi kriti~ari, Kosti} obja{wava saznawem da “budu}nost donosi mnoge stvari koje se o~ekuju i, uz wih ili ~ak i bez wih, mnoge koje niko ne predvi|a niti moè da predvidi. Proroka u dana{we vreme nema, ali zloslutnika je bilo uvek i bi}e ih uvek. Oni su ~ak potrebni.” (str. 21.) Ve} sama ~iwenica da mi Srbi ìvimo zajedno sa narodom koji nas najvi{e na svetu mrzi i da na{a zajedni~ka dràva ne moè razvijati unutra{wu slobodu i demokratiju, opasnost je koja neprekidno prati i poziva na oprez. [to se ti~e me|unarodnih okolnosti, Kosti} smatra da obe varijante ishoda tada preovla|uju}eg konflikta ne moraju po svaku cenu biti na srpsku {tetu, bilo da prevlada Rusija ili antikomunisti~ke sile. Pri tome, izraàva zabludu da zapadnim silama u vo|ewu balkanske politike zna~ajan orijentir predstavqaju savezni{tva iz Drugog svetskog rata. On smatra da samo susedne dràve mogu imati aspiracije na srpske teritorije. Me|utim, Kosti} je svestan da “detaqnu i preciznu konstelaciju sile u odsudnom momentu mi ne moèmo znati. Rusija je 1914. u{la u rat zbog Srbije, a 1917. je we, nacionalne Rusije, nestalo. Kakve sve promene mogu da nastupe do momenta kada }e se “carstvo deliti”, mi ne moèmo znati. Ima mnogo nepoznatih i sa na{e strane i sa strane protivnika. Ne zna se ni ko }e postojati u odsudnom momentu, ni ko }e gde biti, ni ko }e imati presudan uticaj, a najmawe kako }e ga on upotrebiti.” (str. 22.) a) Odnosi sa susednim narodima [to se srpskih suseda ti~e, Kosti} smatra da tu postoje trajna i privremena prijateqstva i neprijateqstva. Grke i Rumune smatra prijateqima s kojima nemamo nikakvih me|usobnih problema i s ~ije strane ne}emo biti uzne741

miravani. Za Italijane misli da ne}e imati pretenzija na Srpsko primorje. “Iako su oni Boku Kotorsku, na na{u sre}u, anektirali bili za vreme posledweg rata (jer da su je predali Hrvatima, mi vi{e ne bismo imali Srpskog primorja), oni su po samom Londonskom ugovoru dali bili Srbiji svu Dalmaciju do Splita.” (str. 23.) Italijani bi imali konkretnog interesa da se Srbi etabliraju na Jadranskom moru “jer wihovi teritorijalni prohtevi prema Jadranu koji drè Hrvati ne mogu nikad biti zapostavqeni. Oni bi u nama gledali svog saveznika. A ina~e, Italiji je svakako prijatnije da na isto~noj obali Jadrana ima dve dràve, koje bi morale biti rivalne, nego jednu. To je geopoliti~ki aksiom.” (str. 23.) Trajne nepre~i{}ene ra~une, po Kosti}evom mi{qewu, imamo sa Ma|arima, Bugarima, Arnautima i Hrvatima. Ma|arska bi èlela da nam otme Banat, Ba~ku i Barawu, pozivaju}i se na istorijsko pravo, {to je veoma slab argument, jer u tim predelima Srbi imaju mnogo vi{e od apsolutne ve}ine stanovni{tva. S tog aspekta Ma|ari su u krajwe nepovoqnom poloàju “jer oni nemaju samo revidinkacije prema nama, nego jo{ ve}e prema Rumunima i Slovencima, a donekle i prema Austrijancima i Rusima (Burgenland i Prikarpatska Rusija). Tek ako sve traè i sve dobiju, mogu govoriti o integraciji krune Svetoga Stevana. (Wihove revindikacije se rasprostiru delimi~no i na Hrvate (Barawa, Me|umurje, Rijeka) i Slovence (Prekomurje). Naro~ito je Mayarskoj stalo da dobije izlaz na more, a to moè samo preko Hrvatske.” (str. 24.) Bugari imaju trajne pretenzije na Makedoniju, ali se tamo ve}insko stanovni{tvo deklari{e kao makedonsko, pa u slu~aju raspada jugoslovenske dra`ve moè se desiti da Makedonija ostane sa Srbijom, osamostali se ili pripoji Bugarskoj. “Samostalna Makedonija bila bi nonsens. To bi bila ìà svih mogu}ih nemira: i ona bi imala pretenzije na mnogim stranama, i prema woj bi imale mnoge dràve pretenzije: Bugarska, Srbija, Albanija i Gr~ka. Ako bi Makedonija bila sama, Srbi bi traìli sa mnogo prava i mnogo {ansi sever wen za sebe, zapad Arnauti, jug mo`da Grci, a wu celu Bugari. Stalno bi se susedi o wu otimali, stalno bi slali komite i ~etnike, sabotaè bi bile na dnevnom redu, mira i spokojstva niotkud. Nema taj narod ni ono {to svi drugi imaju: poduì i nesporan (samostalan) kulturni razvoj. Nema istorijske i druge duhovne vrednosti na koje bi se mogao u te{kim prilikama osloniti. Makedonija sama za sebe ne bi nikad imala dovoqnu vojsku da se u slu~aju rata brani. Bila bi mawa od ijednog suseda (a to je glavni kriterijum mogu}nosti opstanka), bila bi stalna jabuka razdora me|u wima, bila bi, kao do 1912, bure baruta koje moè ma ko da zapali u svako doba. Da Makedonija ne bi privredno mogla da prosperira, ne treba oba{ka dokazivati. Ona ima dosta raznovrsne kulture, weno stanovni{tvo je radno do krajwih granica (jedva ga ima radnijeg na jugu Evrope), ali sve to nije dovoqno da osigura redovan i bezbriàn privredni razvoj jednoj maloj zemqi. Makedonci bi se morali sto puta predomisliti pre nego bi pristali ili ~ak traìli samostalnost.” (str. 26-27.) Bugarski okupatori su u toku Drugog svetskog rata toliko surovo upravqali Makedoncima da su u Makedoncima ubili svako probugarsko raspoloèwe. Nasuprot tome, Srbi su im priznali posebnost, a i integracioni procesi izme|u Srba i Bugara decenijama su se odvijali na svim poqima. Posebno su im privrede komplementarne. Iako su svi prosrpski elementi u Makedoniji odav742

no razvla{}eni, “danas nema u Makedoniji strujawa prema Bugarskoj, bar koliko to mi ovde vidimo. Nema ni begunaca u Bugarsku, jer bi se to ~ulo. Daleko je vi{e Crnogoraca (kominformista) prebeglo u Albaniju (da ne govorimo u druge zemqe), nego Makedonaca u Bugarsku.” (str. 27.) Ni zapadne sile, ni brojne nacionalne mawine koje ìve na makedonskom podru~ju, ne bi prihvatile pripajawe Makedonije Bugarskoj. Realisti~ki procewuju}i interese, voqu i htewa samih Makedonaca, Kosti} izvodi slede}i zakqu~ak: “Kako danas stvari stoje, Makedonci bi nesumwivo najvi{e voleli da ostane Jugoslavija i ona jedna od ravnopravnih komponenata. Da budu ravni Srbima, a ne pod Srbima. Ne èle se udaqavati od Srba, ali ne i wima pot~initi. Sa wihovog gledi{ta to je prirodni prohtev. I kad druge te{ke okolnosti ne bi nama Srbima nalagale da se odreknemo Jugoslavije, i kad bi ovu htele sve druge komponente, ovaj stav Makedonaca bio bi odlu~uju}i da se za Jugoslaviju i mi zauzmemo. Ali, s jedne strane treba otvoreno re}i da mi nikad u slobodnoj svojoj zemqi, pa bila to Jugoslavija ili Srbija, ne bismo pristali na diskriminaciju Srba u Makedoniji koja se sad sprovodi. S druge strane, mi bismo mogli u samoj Srbiji priznati Makedoniju autonomnu, koja vi{e zna~i nego sada{wa “republika”, i mogli bismo joj priznati wenu posebnost u jeziku i kulturi ukoliko oni, Makedonci, na tome insistiraju. Time bi wihove maksimalne èqe u velikoj meri bile zadovoqene.” (str. 28.) Kosti} smatra najteòm situaciju u Staroj Srbiji, jer su se tamo srpske pozicije vi{e pogor{ale pod jugoslovenskim komunisti~kim reìmom, nego pod turskom okupacijom. U vreme kad je Kosti} pisao svoju studiju, privla~na mo} Enver Hoyine Albanije za kosovsko-metohijske [iptare bila je minimalna, o ~emu su svedo~ili mnogi zapadnoevropski novinski izve{ta~i i publicisti. Me|utim, on je veliki skeptik u pogledu budu}eg razvoja situacije, pa kaè: “Ja ne èlim da obmawujem ~itaoce sa ma kako optimisti~kim izjavama, koje sam ne vidim. Stawe je te{ko i mo`da samo jednim operacionim poduhvatom moglo bi da se re{i. (Pod operacionim poduhvatom razumem napu{tawe izvesne teritorije i preseqewe stanovni{tva.” (str. 29.) [to se ti~e razgrani~ewa s Hrvatima, Kosti} se suvi{e oslawao na pretpostavku da }e politici zapadnih sila ne{to zna~iti podaci o stravi~nim hrvatskim ratnim zlo~inima i da }e se Amerikanci dràti Ruzveltovog stava da Srbi zasluùju samostalnu dràvu, a da Hrvate treba staviti pod me|unarodno starateqstvo. On atakuje na srpske intelektualce u emigraciji da u tom pravcu usmeravaju svoje politi~ke i propagandne napore kako bi se {to podrobnije informisalo zapadwa~ko javno mwewe. Svestan je Lazo Kosti} da “i kad bi svi Srbi tako postupali, ni najmawe ne bi bilo nemogu}e da u odsudnom ~asu ~ak i moralne pozicije Hrvata budu boqe od srpskih. Neosporna je stvar da }e oni na}i jake intelektualne pomaga~e, pre svega katoli~ku crkvu i sve vlade koje se prema woj opredequju. Na}i }e ono {to mi Srbi ne moèmo na}i dok se ne vaspostavi i oja~a pravoslavna Rusija.” (str. 31.) S jedne strane, Kosti} naivno ra~una na moralnost i zahvalnost ameri~ke i engleske vlade za srpske ratne zasluge, pa mu se ~ini neverovatnim da te dve zapadne sile ~vrsto drè hrvatsku stranu, ali istovremeno ukazuje na fatalnu opasnost od srpskog jugoslovenstva, “opasnost koja dolazi odmah iza opasnosti od Hrvata, jer mi moèmo do}i u situaciju, i jama~no }emo do}i, da se kao Srbi 743

opredequjemo, a jugoslovenski u{trcani bacili tu }e nas ometati. Hrvati }e biti svesni sebe i zna}e {ta ho}e, a mi moèmo i ne znati {ta ho}emo jer stalno lebdimo u vazduhu bez krila izme|u srpstva i jugoslovenstva.” (str. 33.) Da nije napravqena katastrofalna gre{ka formirawem jugoslovenske dràve posle Prvog svetskog rata, da je, kako lamentira Kosti}, “tada ostala samostalna Srbija, ona bi nesumwivo dobila bila Bosnu sa Hercegovinom, Vojvodinu i jedan znatan deo Jadrana. Ona bi 1941. veoma verovatno po{la sa svojim saveznicima. Mo`da bi toliko prosavezni~ki bila raspoloèna da joj Hitler ne bi ni ~inio ponude saveza. Hrvatska bi nesumwivo po{la sa Hitlerom. Vrlo je mogu}e da bi joj on dao sve one delove Srbije koje joj je dao 1941. Ali, tada Hrvati ne bi mogli ~initi iste zlo~ine. Jer bi pre svega Srbi bili spremni, imali bismo jasne frontove. Zatim, inostranstvo bi se za to jako zainteresovalo. I na{a izbegla vlada, i javno mi{qewe inostranstva uzelo bi Srbe u odbranu, jer su napadnuti od saveznika Osovine. Moralno bi pozicija Srba bila beskrajno povoqnija. Ne bi se moglo govoriti da je to “gra|anski, bratoubila~ki rat”, unutra{wa stvar samih gra|ana Jugoslavije. Ni sami vrhovni okupatori, Nemci i Italijani, ne bi to dozvolili. Van svake je sumwe da bi sa mawe `rtava pro{li. A kad bi se rat svr{io, mi bismo prema Hrvatima jo{ popravili svoje teritorijalne odnose. Jer bi oni, nesumwivo, i ovom prilikom ubijali Srbe preostale u Hrvatskoj i na{i bi dràvnici, koji bi bili Srbi a ne Jugosloveni, to izneli pred Me|unarodni forum i time doprineli da ti Srbi ne ostanu pod Hrvatskom. Hrvati bi tada imali da pla}aju ratnu {tetu. A ovako su dobili razne teritorije na ra~un srpskih `rtava i zavladali celom Jugoslavijom (dobili su Rijeku, Kvarner, Istru, Zadar, Lastovo, Barawu, itd.). Srbi ne bi izgubili ni{ta, najmawe Makedoniju. To je skoro izvesno.” (str. 33-34.) Teritorijalne pretenzije pojedinih balkanskih zemaqa prema srpskim podru~jima su jedna me|unarodnopoliti~ka konstanta na koju uvek treba ra~unati bez obzira na zvani~no saop{tavawe stavova wihovih vlada. “Me|u takve konstante treba samo, potpunosti radi, navesti i nacionalnu netrpeqivost, animozitet celog jednog naroda protiv drugoga, koji se vekovima ispoqava. Wemu nema leka, i nikakva civilizacija, i nikakva kultura, i nikakvo politi~ko vaspitawe ne}e ga sasvim odstraniti.” (str. 38.) Me|utim, samostalna srpska dràva imala bi daleko povoqniji me|unarodni poloàj nego Jugoslavija; Austrijanci, kao nesporni deo nema~kog naroda, èle izlaz na Jadransko more, a to mogu posti}i samo preko slovena~ke i hrvatske teritorije. [to bismo se mi Srbi tome suprotstavqali. Italijani prièqkuju da povrate predele koji su im oteti posle Drugog svetskog rata. Za{to bi to nama Srbima smetalo. Nemamo nikakvog interesa da u~estvujemo u tu|im sporovima sa Nemcima i Italijanima. b) Aspiracije velikih sila îni mi se veoma interesantnim kako je Lazo Kosti}, pre ~etrdeset godina, detaqno analizirao potencijalno pona{awe velikih sila u odnosu na srpske nacionalne interese. On misli, ili mo`da samo èli, da one budu naklowenije Srbiji u trenutku jugoslovenskog raspada. “Francuska je tradicionalni prijateq Srbije, i nijedna dràva na Istoku Evrope ne moè da istisne ovu 744

prvobitnu naklonost Francuske prema Srbiji. Jedna nacionalna Rusija (a nacionalna Srbija se te{ko da zamisliti bez nacionalne Rusije, koja je zbog Srbije i nestala), nema pouzdanijeg prijateqa od nas. Eksperimenti sa Bugarskom uvek }e dovesti do istih rezultata. Nema~ka prezire nadasve svoje biv{e saveznike koji su joj udarili no` u le|a kad je ona smrtno rawena leàla na zemqi. Pred kraj rata je uvidela da su joj samo Srbi bili jo{ od samog po~etka otvoreni ali ~asni neprijateqi, i svakim danom sve se vi{e ispoqava kajawe za sve {to su prema nama uradili, smatraju}i nas jedinim ratnicima i vitezima Balkana. Pored toga, mi ne bismo imali vi{e nikakvih teritorijalnih sporova sa Nema~kom, niti uop{te akata trvewa. To isto vaì za Italiju. One nemaju nikakvih nera{~i{}enih ra~una, niti ima verovatno}e da }e se ovi pojaviti ako Srbija bude za sebe, ako bude samosvojna.” (str. 41.) [to se ti~e anglosaksonskih sila, Kosti} je bio uveren da “ni Sjediwene Ameri~ke Dràve, ~iji je predsednik jednom rekao da Hrvate treba staviti pod kuratelu, ne}e, svakako, pretpostavqati jedan neverni narod, koji se uvek borio protiv napretka i slobode drugom narodu koji je, velikim delom po traèwu samih Amerikanaca, po{ao u rat 1941. da naposletku sve izgubi. Ostaje samo Yon Bul, Velika Britanija, koja nam je tradicionalno nenaklowena. Za{to, Bog }e mu znati. Verovatno pod uticajem svojih eksperata Votsona, Spida itd. Ona nas je uvek podbadala, uvek u zlo vodila, i uvek ostavqala u odsudnom momentu na cedilu. No, wena mr`wa ne predstavqa “konstantu”, niti mr`wi prema nama odgovara neka tobo`wa qubav prema nekom na{em neprijatequ. Ne, toga nema (niti se uop{te moè kod Engleza govoriti o qubavi prema nekome drugom, a ne sebi). Zato mi niti neraspoloèwe Engleske prema nama ne moramo tragi~no uzeti, niti ga smatrati neotklowivim. Mo`da }e Engleska jednom uvideti da smo samo mi u ovim delovima sveta bili uvek na wenoj strani. Kod we qubavi nema, ali }e joj interesi nalagati da se oslawa na sigurnog saveznika koji je i vernost i snagu dokazao dosad.” (str. 41.) Istorijski razvoj je imao druga~iji tok. U trenutku sloma evropskog komunizma, dok se nacionalna Rusija jo{ nije uspravila, a i sama je trpela najteè udarce, sve zapadne sile zauzele su izrazito antisrpski kurs. Me|u wima je, istina, predwa~io jedan faktor oko koga se ni Kosti} svojevremeno nije nimalo kolebao. Znao je da u wemu “imamo i jednog sigurnog neprijateqa, jednog mo}nog neprijateqa, jednog perfidnog protivnika, koji nema ni vojne kontingente ni suverene teritorije, ali ipak zato raspolaè sa neobi~no jakim snagama drugog kalibra. To je katoli~ka crkva oli~ena u Vatikanu. Ona nam nikad nije bila prijateq, a ovoga rata je o~igledno radila na na{em uni{tewu. No, nije ni ona nesavladiva, pa ~ak Srpstvu nije kroz vekove ni stoti deo {tete na~inila koliko je nameravala i poku{avala. Zato {to su na{i stari bili spremni na to. Ona }e uvek protiv nas raditi dok ne u|emo u “krilo jedino spasavaju}e”, a to ne}e biti nikad. Ali, ona }e jednako protiv nas raditi i unutra, ako ostane Jugoslavija, i spoqa, ako se odvojimo u na{u Srbiju. Mi }emo daleko lak{e i daleko efikasnije da predusretnemo wene akcije spoqa nego unutra. Pod pretekstom verskog mira, mi bismo unutra morali mnogo {ta da trpimo i pu{tamo. Tako bismo ponovo bili razjediweni i rasto~eni, skoro neosetno. Jer, katoli~ka crkva ne zna za granice u svojim metodama podrivawa neprijateqa, tj. pripadnika svake druge vere, a naro~ito hri{}anske.” (str. 41-42.) 745

Najva`nije je to {to samostalna Srbija ne bi bila slabija ni od jedne susedne dràve. [to se ti~e eventualnih balkanskih savezni{tava “inicijativu za saveze treba drugome ostavqati; Srbija ne treba da traì saveznike, ona }e biti traèna.” (str. 44.) Hrvati, sa svoje strane, potpomaù sve srpske neprijateqe i otvoreno podràvaju wihove pretenzije koje dovode u pitawe srpske nacionalne interese. Wima su Albanci najbliì prijateqi kadgod ugroàvaju srpski narod, a sa bugarskim ekstremistima su sara|ivali i u ubistvu kraqa Aleksandra Kara|or|evi}a. Srbi iz takvog istorijskog iskustva treba ne{to da nau~e, pa sklope ~vrste saveze sa hrvatskim neprijateqima. Politiku potpomagawa svih srpskih neprijateqa i separatisti~kih nacionalnih pokreta vodila je i Komunisti~ka partija Jugoslavije izme|u dva svetska rata. Ali, u trenutku sloma komunisti~kog reìma srpski politi~ki predvodnici bi morali imati spreman koncept saradwe sa svim na{im prirodnim saveznicima ~ija snaga objektivno prevazilazi mogu}nosti hrvatskih saradnika. Kosti} odbacuje i argument pristalica jugoslovenske opcije da takvu dràvu èle velike sile. Najve}i broj svetskih dràva je potpuno indiferentan prema sudbini Jugoslavije, dok susedne dràve èle da na{a zemqa bude {to slabija, {to je wihov sasvim razumqiv i prirodan stav. Zapadne sile se rukovode iskqu~ivo svojim interesima, a me|u velikim dràvama uvek postoji rivalitet interesa, koji nikako ne podrazumeva i wihovu pojedina~nu trajnost. Jedino je ruski interes u pogledu stabilnosti srpske dràve imao trajan karakter. “Tako, npr. do 1917, carska Rusija je poklawala izuzetnu pa`wu Srbiji i Crnoj Gori kao pravoslavnim dràvama. Sam Masarik kaè u svojoj “Svetskoj revoluciji” da su ruskog ministra spoqnih poslova zanimali na jugu Evrope samo pravoslavni, i niko vi{e. Ovaj je vi{e puta, a s wim i drugi va`ni faktori ruske politike Prvog svetskog rata, odvra}ali srpske dràvnike od saveza sa katolicima. Govorili su da im wihovo iskustvo sa Poqacima takvo dràwe nalaè.” (str. 59.) [to se ti~e zapadwa~kog insistirawa na Jugoslaviji, ono ima izrazito antiruski prizvuk. Zbog toga i podupiru komunisti~ku Jugoslaviju pod diktatorskim Titovim reìmom. “tj. iz mr`we prema Istoku, prema Rusiji, prema pravoslavqu itd. Oni smatraju da bi slobodna Srbija odmah traìla i na{la naslon na Rusiju. Oni to s pravom pretpostavqaju. I mi bismo li~ili na samoubice kad bismo se tog naslona libili, kad ga ne bismo svestrano koristili.” (str. 62.) To je srpsko sudbonosno okriqe i jedino upori{te pred zlokobnim i mra~nim zapadwa~kim planovima. Ne treba imati nikakvih iluzija po pitawu {ta o nama Srbima zaista misle zapadne sile. “Videli smo {ta nam èli Engleska i kako je s nama postupala. Pored svih izdaja, jo{ je bombardovala srpske gradove gore nego Nemci za vreme posledweg rata, a hrvatske je sasvim {tedela. Za{to? Vrlo je prost odgovor na to. êr~il je ve} bio utana~io sa Staqinom podelu Jugoslavije, odnosno sfera u Jugoslaviji po principu fifti-fifti, i Staqin je bio toboè smesta dao pristanak. A kako bi izgledalo to pola-pola? Ni to nije te{ko doku~iti; Engleska bi imala u svojoj interesnoj sferi zapad, a Rusija istok zemqe. Zato ona nije protestvovala zbog ubijawa Srba u “NDH”, ve} zbog srpskih odmazda, jer je svoj presumptivni deo {tedela; zato je nametnula predsednika vlade [uba{i}a; zato je favorizovala svaki antisrpski pokret i u zemqi i 746

u inostranstvu itd. To }e ona ~initi i daqe, jer se “principi engleske spoqne politike ne mewaju, pa ma koja vlada bila na upravi zemqe”, kako glasi jedna spoqnopoliti~ka maksima.” (str. 62.) U skladu s tim, Englezi su izdali Draù Mihailovi}a, a pokazivali spremnost da podrè Antu Paveli}a ako on bude spreman da se udruì sa ma~ekovcima i u pogodnom momentu preorijenti{e protiv Nemaca. “Englezi }e nas uvek smatrati svojim virtuelnim protivnicima, onima koji vi{e teè i nagiwu Rusima nego wima, onima koji }e u trajnim situacijama i}i sa Istokom a ne sa Zapadom. To su konstante, stalne rukovodne ideje engleske politike, ne treba se zavaravati. A ona, naàlost, jo{ uvek vr{i veliki pa negde i presudni uticaj na SAD. (Tako je bilo i za vreme posledweg rata, kada su Srbiju bombardovali ameri~ki avioni, ali vrhovna komanda nad savezni~kim avijacijama u na{em predelu pripadala je Englezima. Oni su vinovnici svih ubistava Srba od po~etka 1944, a posredno i od pre). “Saveznici” su stvorili komunisti~ku Jugoslaviju, to je wihovo ~edo, wihovo delo. Ako im sad ne konvenira, zna~i da je mi moramo ru{iti i prilagoditi wihovim ciqevima. A koji su to ciqevi? Borba protiv Rusije i Istoka, protiv svake Rusije, ne samo komunisti~ke. Zato je wima potrebna Jugoslavija, jer se s pravom boje da }e Srbi vezati svoj brod uz pravoslavnu i nacionalnu Rusiju. Da to kontrakapiraju sa Hrvatima i ostalim katolicima. Zato su “saveznici” ne samo za Jugoslaviju, ve} takvu Jugoslaviju u kojoj Srbi moraju igrati sporednu ulogu, u kojoj se ima voditi antisrpska politika i kojom moraju upravqati antisrbi.” (str. 63.) Lazo Kosti} i ovom prilikom posebno upozorava na zna~aj ruskog faktora. “Ja ne}u govoriti na{im qudima {ta bi zna~ilo za nas Srbe kad bismo Rusiju izgubili ili udaqili od sebe, kad bismo je naterali da prigrli na{e neprijateqe (kao u doba kraqa Milana). To znamo iz istorije, to ose}amo instinktivno. Nema nama prirodnijeg ni ~vr{}eg naslona nego na Rusiju, slovensku, pravoslavnu, }irilovsku. Ona nas je nesebi~no pomagala kroz mnoge vekove i u raznim situacijama.” (63.) Ovde se Kosti} poziva i na jedan konkretan istorijski primer, koriste}i citat iz kwige biv{eg kraqevskog poslanika Jovana M. Jovanovi}a “Stvarawe Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca”, koji pi{e kako su se odvijali pregovori savezni~kih sila 1915. godine o isto~noj obali Jadranskog mora: “Engleska vlada pristaje da se Italiji, za ulazak u rat, dadne Dalmacija od Zadra do Splita sa ostacima... Rusija se buni zbog zapostavqawa Srbije. Ser Edvard Grej mewa svoj predlog tako da se Italiji daje obala Zadra do Splita sa otocima, a od Splita daqe sve Srbiji. Rusija se opet quti {to se Srbija opet `rtvuje... Kad vidi (Grej) da su u Petrogradu sve neraspoloèniji, onda pristaje da se Srbiji dadne ono {to ruska vlada predlaè, pa i Split, ali da otoci pred Splitom pripadnu Italiji pa makar bili i neutralizovani... Rusi ni sad nisu zadovoqni. Sazonov ~ak predlaè “da se Srbiji ustupe obale i ostrva prema woj od Krka do Ulciwa, a Hrvatima od Krka do Valoske zajedno sa ostrvima.” (str. 63-64.) U to vreme je Rusija mnogo vi{e vodila ra~una o srpskim interesima nego i sama Srbija. Srpski politi~ari su se upravo bili zarazili bole{}u jugoslovenstva, pa ~ak i kao kraqevskog izaslanika u Petrograd slali Frawu Supila. “Zadràvaju}i Srbe u Jugoslaviji i name}u}i toj dràvi antisrpski kurs, Engleska je osigurana da ne}e Srbi mo}i da se pridruè wihovoj tradi747

cionalnoj prijateqici Rusiji. Ukoliko se ona zauzima za Jugoslaviju, utoliko }e se zauzimati i za pot~iwavawe Srba u woj. To je van svake sumwe. I tako svi doga|aji posledweg vremena, koji su izgledali apsurdni, dobijaju odjednom svoje logi~no obja{wewe. Ali i Srbima onda treba da bude jasno {ta imaju da o~ekuju od Jugoslavije.” (str. 64.) Insistiraju}i da se Srbi `rtvuju i ostanu u Jugoslaviji, navodni zapadni saveznici uglavnom ni{ta ozbiqno ne obe}avaju, a kad ne{to i obe}aju prevare nas. Slagali su nas i povodom dvadesetsedmomartovskog pu~a. Draù Mihailovi}a su neprekidno nagovarali da napada Nemce, ali ni~im nisu intervenisali kad su Nemci za odmazdu pristupali divqa~koj likvidaciji srpskih civila. Kad su komunisti uhvatili i na smrt osudili Mihailovi}a, engleski zvani~nici su izjavqivali da ih wegova sudbina ne interesuje. êtni~ke borce su bezdu{no predavali da ih partizani likvidiraju. “Englezi su egoisti prema celom svetu, ali su prema Srbima jo{ i neprijateqi. I onaj ko se u wih pouzdava u najmawu ruku je nepopravqiv.” (str. 66-67.) Kosti} zato smatra da se zapadnim silama ne sme verovati niti im povla|ivati. Oni svuda èle da imaju pokorne vlade, ali neuporedivo vi{e cene i po{tuju nepokorne. On neverovatno precizno prognozira raspad Sovjetskog Saveza i êhoslova~ke kad do|e do sloma komunizma, pa isti~e da ne veruje “da bi na ru{evinama komunizma na istoku Evrope mogla nastati neka druga dràva a ne Rusija. Niti bi se bezbrojni Rusi po svetu za drugu neku borili. Niti bi oni `rtvovali svoje ime, ni svoje pismo, ni svoju literaturu, ni svoju veru, ni svoju istoriju, uop{te svoju posebnost s kojom imaju pravo da se di~e.” (str. 73.) [irom sveta zapadne sile insistiraju na {to ve}oj rascepkanosti nacija i dràva, a od Srba traè da se ujediwuju sa svojim iskonskim neprijateqima. Za wih Tito nema alternative, iako se u svakom drugom slu~aju energi~no bore protiv komunizma, pa ~ak i krvave ratove vode. Svaki poku{aj ve{ta~kog izgra|ivawa emigrantske alternative unapred je osu|en na propast, pa je to razlog vi{e da Srbi definitivno napuste jugoslovensku opciju. Jugoslavija nije mogu}a kao demokratska dràva, niti kao dràva u kojoj Srbi ne bi bili nacionalno ugwetavani. “Englezi su za vreme rata traìli od jugoslovenske vlade da smeni |enerala Mihailovi}a, jer se toboè bori za Veliku Srbiju.” (str. 77.) Vi{e su voleli komunizam nego srpsku dràvu, pa ih je zato nemogu}e privoleti da se okrenu protiv Broza. U tome ih slede sve ostale zapadne sile. “One su dana{we vlastodr{ce uglavile naoruàwem i privrednom pomo}ju. One ih smatraju nespornim i dobrim prijateqima. One ih smatraju svojima. Pa ~ak i da to nije slu~aj, ne bi te sile dozvolile promenu iz dva razloga. Prvo, boje}i se uvek da pri otimawu vlasti ne pretegnu komunisti Moskvi odani, a zatim da ne do|e do rasula zemqe kojoj je nameweno da bude jedan od glavnih bastiona u borbi protiv Moskve.” (str. 78.) Zapadne sile su iskqu~ivo za komunisti~ku Jugoslaviju, i to zato {to im je ona dragocena poluga u borbi protiv svetskog komunizma i ruskog faktora kao takvog, imao on ili nemao ideolo{ki prizvuk. “Nijedna nacionalna Jugoslavija ne moè biti ja~a od komunisti~ke, i tu treba da budemo na~isto. Nijedna slobodna Jugoslavija ne moè biti tako jaka kao ona tiranska.” (str. 78.) U slobodnom i demokratskom sistemu bi do{li do izraàja svi divergentni nacionalni procesi i ideolo{ka trvewa. Tu komunizmom vlada jednoumqe koje je Broz nametnuo po meri zapadwa~kih interesa. U slu~aju sloma titoisti~748

kog reìma mogu}e je veliko krvoproli}e, ali to Englezima nije nikada i nigde smetalo. “Pre svega treba re}i da ne bi bilo samo klawa na nacionalnoj osnovi, ve} daleko vi{e na osnovi opredeqewa za komunizam i protiv wega. Jer su ove okolnosti daleko sveìje, i prvo bi se svet na{ svetio komunisti~kim glavarima, kao {to je bilo u Mayarskoj. A niko ìvi na Zapadu, nijedna novina i nijedan uticajni politi~ar, nije osu|ivao ubijawe, ve{awe za noge i mrcvarewe komunisti~kih agenata u Mayarskoj. Meni li~no se nije ni to dopalo.” (str. 79-80.) [to se nacionalnih sukoba ti~e, Kosti} je svestan da su oni latentna pretwa, ali napomiwe da on nije “nikad za to da mi Hrvatima oprostimo zlo~ine po~iwene nad nama, ali jo{ mawe da i mi vr{imo zlo~ine.” (str. 80.) Po pitawu me|unarodnog povezivawa Srbi treba iskqu~ivo da slede svoj realni interes. Sve dok Srbi insistiraju na Jugoslaviji, mnogi u svetu pripisiva}e im èqu za pot~iwavawem drugih naroda, a nama jugoslovenska dràva samo nacionalnu {tetu nanosi i uporno zahteva mnoga odricawa. U svim me|unarodnim organizacijama, u kojima bi se na{la srpska dràva, Srbi bi mnogo boqe prolazili nego posredstvom Jugoslavije. Veli~ina teritorije i brojnost stanovni{tva tu uop{te nisu toliko zna~ajni faktori, koliko unutra{wa homogenost, dràvnopravna ~vrstina, profilisan nacionalni interes, politi~ka stabilnost, funkcionisawe politi~kih institucija itd. Srpski glas bi se svuda ~uo i srpski interesi zastupali, {to je dijametralno suprotno od onoga {to se postiè kroz Jugoslaviju. “1914. zatalasali smo celu Evropu i uspeli da je uvu~emo u akciju za nas. Danas malo ko zna da srpski narod i postoji, jo{ mawe koliko on pati. Niko ne zna {ta mu treba i {ta èli. On je obavijen jednim falsifikovanim jugoslovenskim pla{tom, iz koga ne moè da se izmigoqi i svetu pokaè.” (str. 96.) v) Vojno pitawe I u pogledu eventualnih ratova koji bi mogli da nas sna|u, Kosti} kaè da je ve}a verovatno}a da nas sna|u u okviru Jugoslavije, ali su ve}e {anse za ratni uspeh i pobedu ako imamo samostalnu Srbiju. Granice bi nam bile mawe po duìni i prirodnije, a ne bismo imali direktan kopneni dodir sa velikim silama kao {to su Nema~ka i Italija. Uostalom, “duh vojske, koji oli~ava duh naroda, to je ne{to znatno ja~e, postojanije i efikasnije nego ikakav objektivni rekvizit.” (str. 101.) Sa neprijateqskim Hrvatima, uglavnom ravnodu{nim Slovencima i u najmawu ruku nezaiteresovanim nacionalnim mawinama, te{ko je u}i u bilo kakav rat, o ~emu najupe~atqivije svedo~i iskustvo ulaska u Drugi svetski. “A, ako izdaju toliki drugi narodi, onda se ni Srbi ne mogu vi{e da bore. Protiv koga }e da se bore? Da li prvo protiv svojih izdajica i dezertera? Onda je neprijatequ otvoren put. Ako ho}e da produè borbu protiv neprijateqa, doma}i izrodi }e ih u tome spre~iti. Oni }e ih dezorganizovati, demoralisati, razoruàvati gde su u ve}ini, ~ak i ubijati. Zar najsveìja pro{lost to ne potvr|uje najjasnije.” (str. 101.) Svaka dràva je u ratu jaka onoliko koliko je voqena od svojih gra|ana. Stvarawe jugoslovenske vojske posle Prvog svetskog rata vi{estruko se osvetilo srpskom narodu, ne samo zato {to je ostao bez ikakve ozbiqne odbrane, nego i {to su kroz wu srpski neprijateqi stekli dragocena vojni~ka 749

znawa i obuku. “Svi komandanti razbojni~ke dràve Hrvatske bili su raniji jugoslovenski oficiri ili podoficiri. Ova monstrum dràva ne bi mogla uop{te obrazovati vojsku bez oficirskog ili podoficirskog kadra preuzetog iz Jugoslavije.” (str. 104.) Nacionalno sloèna dràva ima uglavnom oficirski kadar proporcionalno nacionalnoj pripadnosti. U komunisti~koj Jugoslaviji uloga Hrvata je bila presudna. “Dodu{e, ima dosta |enerala Srba, sve partizanskih komandanata iz rata, ali samo na podlo`nim komandama. Svi su oni pot~iweni Hrvatima, i direktno (preko centralnih komandanata), i indirektno Josipu Brozu. Ovi ih drè dok su im verni i odani, dok srpsku stvar zanemaruju.” (str. 107.) U~e{}e oficira u politi~kim procesima svuda dovodi do krajwe lo{ih posledica, a u Kraqevini Jugoslaviji generali su postajali i predsednici vlade, pripadali dvorskoj kamarili, u~estvovali u nepotizmu i korupciona{kim aferama itd. “U Srbiji bi jedva bio mogu} 27. mart, koji je uvukao zemqu u stra{nu propast, naveo na wu bes jednog sasvim pomahnitalog manijaka i omogu}io da pogine jedan milion Srba i da do|e komunizam. Istina, zemqom je vladao, uzurpiraju}i vlast, jedan nenarodan i nedorastao (nespreman za to) princ. On je mimo Ustava i mimo kraqevog testamenta svu vlast bio uzeo u svoje ruke, a narod je prezirao (naro~ito srpski narod). To je bilo dozlogrdilo svakome, pa je 27. mart do~ekan sa odu{evqewem, i sa ekscesima koji su iritirali manijake u Berlinu.” (str. 109.) I slede}e Kosti}evo zapaàwe je veoma interesantno kad je re~ o generalima koji se bave politikom: “Za vreme posledweg rata u okupiranoj Srbiji su uzela bila vlast dva istaknuta vojna komandanta: u podzemqu, kao vo|a rebela, pukovnik Draà Mihailovi}, a na videlu pod samom torturom okupatora, armijski |eneral Milan Nedi}. Obadva su bili odli~ni srpski patrioti, nepokolebqivi borci; spremni na sve `rtve (kojima su, naposletku, i podlegli). I mnogi uz wih. Sve su to bili vrli qudi, odli~ni Srbi, najodaniji karakteri, koji su svi odreda svoj patriotizam platili ìvotima. Ova dva komandanta u Srbiji ovde se specijalno pomiwu {to je wima bila imputirana namera da zavedu vojni reìm i posle rata. Te{ko je znati koliko ima istine u tome, ali se ne mogu te intencije ni odbiti a priori. Ima ~ak prili~no indicija koje govore za te pretpostavke.” (str. 109-110.) U prilog tome Kosti} navodi i jedno autoritativno emigrantsko svedo~ewe. Iako je wegovo ozbiqno i promi{qeno razmatrawe potkrepqeno ubedqivim argumentima, Kosti} se ~esto suo~avao sa odijumom emotivno naelektrisanih srpskih emigranata. [to se ti~e Milana Nedi}a, on nije imao politi~kih sledbenika, a za Draù Mihailovi}a kaè da je “ishodom rata dobio idejno, wegova misao je pobedila, kao {to je pobedio i wegov patriotizam. On ima sledbenika po celom svetu, iskrenih, odanih mu kao kad je bio ìv. Oni ne}e ni jote da odstupaju od wegovog programa, koji nije bio uvek istovetan, ni jasan u pojedinostima. Da se razumemo: wegova aktivnost u ratu bila je jasna i nesumwiva, isto tako wegov stav prema okupatoru. Ali, {ta }e biti posle rata, u tom se on jako kolebao, pa je ~as prihvatao mi{qewe jednih, a posle drugih krugova!” (str. 110.) Iznosi da je u kraqevskoj jugoslovenskoj vojsci postepeno izgra|ivan oficirski kastinski duh, razvijane privilegije i iskqu~ivan sud javnosti povodom unutra{wih zbivawa. Osnovne elemente tog duha kasnije je preuzeo i ko750

munisti~ki reìm. “Javnost nije ni{ta smela da zna ni o izdaji pojedinih oficira, ni o korupciji wihovoj, ni o ordinarnim zlo~inima od kojih nije imun nijedan dru{tveni sloj. Moralo se na javnost ostavqati utisak da je ceo oficirski kor neporo~an, da uop{te ne moè u~initi krivicu.” (str. 111.) [to se dvadesetsedmomartovskog pu~a ti~e, on je pokazao koliko je lo{e stawe u vojsci i kakav je haos u dràvi. “Zahvaquju}i Jugoslaviji mi nismo imali niti demokratsku vlast niti reprezentativnu vladu. Mi nismo imali vladaju}e narodno predstavni{tvo niti izvr{nu vlast koja bi bila odgovorna narodu. Zahvaquju}i Jugoslaviji, pola je naroda bilo raspoloèno protiv dràve, a druga polovina politi~ki oguglala, dezorijentisana, neobave{tena, apati~na. Nekoliko aktivnih lica, koji su znali {ta ho}e, u~inili su ono {to su hteli, ali su i dràvu ubili i srpski narod u crno zavili.” (str. 116.) Srpska stradawa u ratu nastavila su se i u miru, reklo bi se, ne{to mawim intenzitetom. Hrvati su u obe varijante ratnog nemira mnogo dobijali, “jer, da je “Osovina” pobedila, ostale bi samostalne Hrvatska do Drine i Zemuna, i mala Srbija na istoku. A po{to su propali saveznici Hrvatske, to ova dobija jo{ ve}u teritoriju i vlast nad celim srpskim narodom. Mesto da pla}a ratnu {tetu, ona dobija ratnu {tetu. Celokupna koli~ina te ratne {tete ide woj u prilog (uglavnom za brodogradili{te na Rijeci). Ovo su stvari ne~uvene u istoriji sveta, stvari koje ne moè da shvati nijedan normalan mozak. Ali, stvari koje su se zaista desile. I sve kao posledica Jugoslavije.” (str. 126.) Hrvatski politi~ari su neprekidno radili protiv Jugoslavije i od Jugoslavije najvi{e dobijali. Komunisti~ka internacionala je èlela rasturawe jugoslovenske dràve, jugoslovenske komuniste je usmeravala na saradwu sa ma~ekovcima i usta{ama, a posle rata oni su po meri Hrvata izgradili komunisti~ku Jugoslaviju. g) Vatikanska antisrpska politika Lazo Kosti} posebno potencira pitawe vatikanske antisrpske politike. “Otkad je nastala Jugoslavija (odnosno Kraqevina SHS) nikad odnosi sa katoli~kom crkvom nisu bili iskreni. Bili su ~esto korektni, formalno mirni, ali u su{tini vazda je katoli~ka crkvena uprava reàla na dràvu u kojoj smo ìveli. Za{to? Zato {to je ona bila velikim delom katoli~ka, ali nije htela da bude sasvim katoli~ka. Delovi biv{e Austro-Ugarske koji su toj dràvi pripali, bili su do tada u najkatoli~kijoj zemqi, a katoli~ka crkva ne èli nigde da gubi svoje pozicije... I onda {ta je nai{lo? Potkopavawe i ru{ewe same dràve. Perfidno, skriveno, ali ni{ta mawe odlu~no, ono je vr{eno stalno i sistematski. Katoli~ka crkva je veoma mo}na, wene organizacije su veoma razgranate. Ona se ne sluì samo svojom diplomatijom, koja je legalizovana, ve} i drugim tajnim i nepoznatim kanalima, sredstvima dozvoqenim i nedozvoqenim, da svoje ciqeve postigne. U wenom krilu je i nastala re~ da “ciq opravdava sredstva”. Ona je kadra sve da u~ini da bi svoj ciq postigla. A ciq joj je ponekad paklen, bezboàn, odvratan. Mi smo to na svojoj koì osetili. @rtve koje su Srbi podneli u pro{lom ratu velikim delom su prouzrokovane od katoli~kog klera, od katoli~ke jerarhije, od katoli~ke crkve kao takve.” (str. 147.) 751

Po pitawu katoli~ke antisrpske politike ne treba imati nikakvih iluzija. “Vatikan mewa svoju taktiku prilago|avawa odnosima vremena i prilika. Ali osnovni wegovi pravci postupawa prema jereticima i {izmaticima ostaju nepromeweni. Oni se prikrivaju, pa ipak, s vremena na vreme, prodru u javnost.” (str. 147.) Narbonski katoli~ki sinod, iz 1227. godine, sumirao je da i ìvot i svojina jeretika pripadaju onome koji ih se prvi do~epa, a wihov mnogohvaqeni svetac Toma Akvinski proklamovao je pravo ubijawa jeretika. Ne treba se nimalo ~uditi {to su takvi vrhunski katoli~ki principi striktno primewivani u hrvatskoj usta{koj dràvi. Vatikan poseduje mo}nu organizaciju koja se prostire u celom svetu i predstavqa jedan od kqu~nih faktora globalne politi~ke mo}i i uticaja. Kada su se Srbi, 1937. godine, pobunili protiv konkordata, tada{wi papa Pije XIotvoreno je pretio: “Do}i }e dan... kada ne}e biti malen broj du{a koje }e zaàliti {to nisu {irokogrudo, velikodu{no i aktivno primile tako veliko dobro kao {to je ono, koje je zastupnik Isusa Hrista nudio wihovoj zemqi.” (str. 149.) Iako bi vatikanska politika bila identi~na i prema samostalnoj Srbiji, ipak bi tu “katolici predstavqali mawinu koja bi morala da se bori za “ravnopravnost”; tu ne bi bilo vojske biskupa i drugih monsiwora, ùpnika i raznih “redovnika”, koji bi dràvu potkopavali unutra i ne samo slali Vatikanu materijal protiv we, ve} ga naprosto draìli na borbu protiv sopstvene dràve.” (str. 150.) Posle svega {to se desilo u Drugom svetskom ratu, Kosti} smatra da bi bilo neprirodno i nemoralno uspostavqati diplomatske odnose sa Vatikanom. d) Masonski faktor Kad je re~ o faktorima ~iji je zna~aj presudan za stabilnost i opstanak dràve, Kosti} posebno ukazuje na postojawe izvesnih nevidqivih sila koje “stoje u pozadini, u seni, u mraku, i odatle vr{e svoj zlokobni uticaj na dràvne organe i prve li~nosti zemqe, a nekad na mase drugih posrednika. Taj uticaj je sasvim razli~it i po intenzitetu, i po formi. Naro~ito je razli~it po sredstvima kojima se sluì: daju se obe}awa, preti se i pojedincu i narodu, odnosno dràvi, kupuje se {tampa, podmi}uju se ugledni funkcioneri, ~ine se sabotaè i tsl... Sre}a je samo {to su te “sile” razli~ite, sa opre~nim interesima, opre~nim ciqevima i raznolikim metodama, pa su izme|u sebe netrpeqive i ~ak jedna drugu uhodi i time pomaè weno raskrinkavawe. Jedna drugoj podvaquje, podme}e nogu, intrigira i kod vlasti i kod javnosti. Svaka ho}e da ima monopol potajnog uticaja, da zavlada zemqom {to ~vr{}e i {to {ire, da bude jedina misteriozna i nevidqiva snaga te zemqe. Jeste, sve je kod wih obavijeno misterijom. Tajnost je wihova glavna lozinka i onoga ko im tajnost otkrije poku{avaju da uni{te svim sredstvima. Ne znaju se ni li~nosti koje ih predstavqaju, ni sedi{ta odakle svoju akciju vode, ni kanali preko kojih svoje mra~ne intencije sprovode, ni organi koji im sluè (npr. listovi), ni lica koja su ve} zadobijena i rade pod wihovim uticajem. Nov~ana privreda je u wihovim rukama; banke su najve}im delom pod wihovom kontrolom ili ~ak u wihovoj, opet nevidqivoj, sopstvenosti... Novine kupuju ili ~ak pokre}u ako postoji slobodna {tampa. Masovni tajni pokreti su naro~ito ve{ti da svoje qude infiltriraju u redakcije novina.” (str. 153-154.) 752

Re~ je o raznim internacionalnim organizacijama, od kojih je Kosti} ve} podrobno obradio pitawe vatikanske i komunisti~ke. Sada se osvr}e na masoneriju i kaè da je wen “uticaj upravo koban, i mnogo je zla nanela na{oj zemqi.” (str. 155.) Prema podacima Mirka Kosi}a, uticaj masonerije je ve} 1925. godine bio veoma izraèn, da bi 1929. ona ve} bila svemo}na. I Lazi Kosti}u je dr Nikola Stjepanovi}, kasniji komunisti~ki pravnik, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, za koga sam nedavno utvrdio da je plagijator, odnosno da je pokrao i prisvoje ~itave delove Kosti}eve kwige Administrativno pravo, podmetao da je mason. Na to Kosti} kaè: “Ja sam se uvek samo sprdao sa masonima me|u kojima je bilo mojih odli~nih prijateqa, i pre bih postao katolik, Boè mi oprosti, nego mason: toliko su meni odvratne sve potajne i mra~ne akcije.” (str. 156.) Za evropsku masoneriju Kosti} iznosi da je “fatalna bila za mnoge dràve. U Srbiji je i ona bila nacionalna, wen veliki majstor je bio \oka Vajfert. Wene intrige su bile li~ne prirode, ili, u najgorem slu~aju, partijske (povla|ivawe jedne partije nad drugom, intrigirawem jedne protiv druge itd). Ali u heterogenoj zemqi, nacionalno i verski heterogenoj, nemogu}e je da masonerija, nemogu}e je da ma kakva internacionalna organizacija ne upotrebi i ne zloupotrebi verske i etni~ke konflikte za svoje ciqeve.” (str. 156.) Masonska delatnost je mra~na, ~esto fatalna za narod i dràvu, ucewiva~ka. Ako je dràva homogena “nemaju te sile toliko raznovrsnih ciqeva ni toliko uglova gde da se skrivaju. One se lak{e poznaju i razotkriju. îm se razotkriju, one su dezorijentisane i nemo}ne. Ne umeju da se sna|u, jer su za mrak sazdane. To je biqka koja samo u mraku uspeva, i pri prvom dodiru sun~anih zraka ona ugine. Tada te sile obustavqaju delatnost dok se priberu, dok se zaborave, ~ekaju}i ponovni mrak i maglu da po~nu novu delatnost pod drugim imenom i drugim vidom. A ni{ta od toga za dobro same dràve niti motivisano wenim dobrom.” (str. 157.) I diplomatska slu`ba nacionalno homogene dràve je organizovanija, profesionalnija i uspe{nija jer, u prvom redu, nema potrebe da se primewuje nacionalni kqu~ u izboru diplomata ve} se iskqu~ivo traì stru~nost, sposobnost i patriotizam. U Kraqevini Jugoslaviji diplomatija uglavnom nije bila pod demokratskom kontrolom i podlegala je nepotizmu, protekciji, me{etarewu dvorske kamarile itd., pa je doprinosila propasti dràve. Pod komunisti~kim reìmom u ulozi diplomata pojavili su se sirovi i krvoèdni partizani, kojima su bili strani svi diplomatski maniri. “Oni zastupaju u prvom redu ili skoro iskqu~ivo svoju partiju i svoje vo|stvo ili, kako ga nazivaju, svoje rukovodioce. Za dràvu kao takvu malo ih je briga, za narod kome pripadaju nimalo. Mo`da ~ak i rade protiv wega mesto da ga brane i {tite. Ako neko napadne “druga Tita”, smesta ulaù proteste; ako napadne Komunisti~ku partiju, napu{taju zborove gde se to desilo, ako negde pi{e ma {ta protiv reìma, oni demantuju. Ali, ako se, na primer, Srbi kleve}u u ùrnalistici i kvazinaciji, ni{ta ne preduzimaju protiv toga. Kao da im ~ak to godi, kao da su èleli. Naro~ito ako se napadaju raniji reìmi Srbije i Jugoslavije.” (str. 160.) Takve diplomate su nam nametnute posle jedne vrhunske plejade koju su ~inili Jovan Du~i}, Branislav Nu{i}, Mihailo Gavrilovi}, Stojan Novakovi} i mnogi drugi. U komunisti~koj diplomatiji je i srpsko ime bilo zabraweno. Floskula o me|unarodnom ugledu Jugoslavije je mnogo izvikana zbog wenog geopoliti~kog poloàja, a ne zbog toga {to bi imala ~ime da se di~i. “Ona 753

je na me|i Zapada i Istoka, pa lavira tamo i ovome. Zato se mnogi otimaju o wu, i polaù mnogo na to ho}e li ona biti tamo ili ovamo. Zato je ve~no ìvo interesovawe za wu na svim stranama. Ali to jo{ ne zna~i da se ta dràva iskreno uvaàva, naro~ito moralno.” (str. 164.) Posebno je ovde zanimqivo slede}e Kosti}evo zapaàwe o me|unarodnom ugledu komunisti~ke Jugoslavije: “Ona je najve}i prosjak koji je ikad u svetu me|u dràvama postojao.” (str. 170.)

4. Srpski izdajnik Desimir To{i} i Stenstedska deklaracija U privatnom izdawu Milutina Baj~eti}a i Lazara Stoj{i}a, Lazo Kosti} je, 1965. godine, u Hamiltonu publikovao zbirku novinskih tekstova i polemika “Kako bi izgledala tre}a Jugoslavija”, s podnaslovom “Planovi samozvanih dràvnika”. Svi tekstovi su prethodno objavqeni u “Kanadskom srbobranu” kao autorsko reagovawe na takozvane Stenstedske punktacije “Nacrt predloga demokratske alternative” iz marta 1963. godine, kojima je grupa samozvanih politi~kih predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca izloìla ~isto formalne okvire i principe na kojima bi se temeqila budu}a jugoslovenska dràva. Navodni zagovornici demokratije ovaj projekat su sastavqali u najve}oj tajnosti u odnosu na sve srpske patriotske emigrantske organizacije. Takva “demokratska alternativa” ima izrazito antisrpsku orijentaciju, “ali je va`na kao simptom. Ona otkriva sile koje pod vidom srpstva èle da mu daqe pakoste i pri~iwavaju {tete. Ona otkriva mra~ne jazbine, koje ve} godinama ostaju u miru i vr{e svoj posao, jer se Srbi izme|u sebe gloè.” (str. 8.) Srpski izdajnici su uporno krili svoje u~e{}e i sadràj teksta, ali ih je raskrinkala usta{ka {tampa kad je u vi{e glasila sve bilo objavqeno. U stilskom i pojmovnom pogledu tekst obiluje raznim kroatizmima, {tampan je iskqu~ivo latinicom i sadrì na~elne ustupke samo sa srpske strane. Nije nimalo slu~ajna koincidencija da je upravo u vreme lansirawa projekta “demokratske alternative” do{lo do dubokog raskola u zagrani~noj Srpskoj pravoslavnoj crkvi koji su izazvali komunisti ve{tim intrigama i podmetawima. Srpski izdajnici koji su zdu{no u~estvovali u toj antisrpskoj ujdurmi su bili Desimir To{i} i Boìdar Vlaji}, zajedno sa redakcijom londonske “Na{e re~i” i zadruge “Oslobo|ewe”. Kosti} problematizuje ve} i samu ~iwenicu da je ovaj konspirativni sastanak odràn u okolini Londona. “Da ne{to dobro moè Srbima do}i iz Engleske, u to, mislim, nijedan Srbin ne veruje. Nikad nam dobro nije otud dolazilo, pa ne}e jama~no ni sada.” (str. 14.) Finansirawe je vr{eno pod krajwe sumwivim okolnostima i uz zagonetnu ulogu brodovlasnika Vaneta Ivanovi}a. Pa sve da su wegove sumwe o pozadini doga|aja i aluzije o prqavoj ulozi britanskih vlasti neutemeqene, Kosti} ukazuje da je sasvim normalno da je ~ovek kad se “na jednoj teritoriji nalazi i nesvesno pod uticajem atmosfere i svega {to na toj teritoriji vlada. Ve} samo davawe viza qudima od politike pretpostavqa neko interesovawe i gostuju}e dràve za stvari i doga|aje.” (str. 15.) Kosti} skre}e pa`wu da ve}ina u~esnika sastanka nema ni jugoslovensko dràvqanstvo, a oni srpske nacionalnosti, mada ne poseduju nikakav legitimitet niti ovla{}ewa, manifestovali su svoju voqu da izdaju sopstveni na754

rod i wegove interese, a da ih wihova nu`da na to nije naterala ili realna potreba, osim èqe da se stave u slu`bu tu|inskih interesa. Kao gorqivi Jugosloveni oni ipak ostavqaju mogu}nost da neki od jugoslovenskih naroda, Srbi, Hrvati, Slovenci ili Makedonci, ne èle Jugoslaviju, pa da mogu glasawem o tome da se izjasne, {to zna~i, kako Kosti} ironi~no prime}uje, da bi se unutar svakog od tih naroda morao formirati poseban bira~ki spisak. “Teorijski”, isti~e Lazo Kosti}, “sve je to lepo; prakti~no to je skoro neizvodqivo. Da li }e npr. u Hrvatskoj svakome biti dozvoqeno da se opredeli kao Srbin? Gde su garancije da mu se ne}e zbog toga ni{ta desiti? Sme li neko u Makedoniji re}i da je Srbin? Sme li re}i da je Bugarin? Jer mi pouzdano znamo da u Makedoniji ima i jednih i drugih (mo`da u sve mawem broju, ali ih ima). A {ta }emo sa bosansko-hercegova~kim muslimanima? Oni }e morati da se prethodno nacionalno opredele. Ako neko ne}e da se ispoveda ni kao Srbin ni kao Hrvat, {ta onda? Wemu se mora uskratiti pravo glasawa. To jo{ vi{e vaì za nacionalne mawine. Ili one imaju ili nemaju pravo glasa pri ovom odlu~ivawu?” (str. 24.) Sledi i ~itav niz drugih prakti~nih pitawa koja takvo glasawe ~ine krajwe neracionalnim, pa Kosti} zakqu~uje da je Stenstedska deklaracija po svom prakti~nom dejstvu ravna deklaraciji komunisti~kih jugoslovenskih ustava da svaki ~lan Saveza moè u svako doba da napusti Savez. A svaka agitacija u tom pravcu, poku{aj svake akcije, bio bi ka`wen najteìm kaznama. To su fraze koje se tim lak{e unose u pravne poveqe {to ne obavezuju.” (str. 25.) Navodni srpski predstavnici u sastavqawu ove deklaracije imali su ulogu da, neovla{}eno, u ime srpskog naroda, prihvate kapitulaciju, jer su potpuno ignorisali stvarno stawe stvari i posledice nedavnog katastrofalnog genocida nad srpskim narodom. “Kadgod se tretiralo pitawe glasawa povodom razgrani~ewa Srba i Hrvata, srpski pisci su nabacivali zahtev da se i mrtvim Srbima, ubijenim od Hrvata, priznaju izvesna prava, da se i wihovi brojevi pribroje glasovima Srba. Mnogi eminentni srpski pisci u emigraciji su to gledi{te zastupali i pledirali za’w. Ono je, zaista, sasvim opravdano. Jer bi, ina~e, prelaèwe preko toga moglo da se tuma~i kao mirewe Srba sa tim ubistvima. Vi{e od toga: to bi na neku ruku sankcionisalo hrvatske ciqeve pri tamawewu Srba: oni su hteli “hrvatske krajeve” o~istiti od “Vlaha”. “Srbi” alternativci im kanda idu na ruku: oni se i ne osvr}u na srpske `rtve. Kapitulanti ne postavqaju nikakve uslove.” (str. 25.) Samozvani sporazuma{i smatraju da je Jugoslavija nu`na svim jugoslovenskim narodima, kao i da je nemogu} razlaz Srba i Hrvata, a da oba naroda budu teritorijalnim ishodom zadovoqna. Kosti} insistira da se Jugoslavija “pokazala ne kao integriraju}i ve} dezintegriraju}i faktor srpske nacije. Dovoqno je podsetiti da su u woj i zbog we stvorene dve nove “narodnosti” na ra~un Srba (makedonska i crnogorska), da su zbog we Hrvati ubili stotine hiqada Srba, da zbog we vlasti prete bosansko-hrvatskim muslimanima da se kao Srbi opredequju, da se zbog we srpsko ime jedva sme spomenuti. Jugoslavija vodi neminovno do rasula i propasti Srpstva.” (str. 26-27.) S druge strane, Slovencima i Hrvatima Jugoslavija je samo koristila. Slovenci bi “nesumwivo posle Prvog svetskog rata bili izvu~eni iz austro-nema~ke zajednice kojoj su pripadali vi{e nego jedan milenij. Ali bi wihov op755

seg, naro~ito prema Italiji, bio daleko mawi da nije bilo srpske vojske, srpske diplomacije, srpskih `rtava i pobeda u tom ratu. Zato su se uglavnom Slovenci i povezali sa Srbima. Za vreme samog rata wihov vo|, dr [u{ter~i~, javno je ispovedao da ni Srbija ne sme da se uspostavi niti da su Srbi uop{te dostojni da imaju svoju dràvu... Kad su se politi~ke situacije promenile, oni su svoju la|u sasvim ~vrsto povezali uz srpski pobedni~ki brod... Ovde je glavno ustanoviti, ili bar pretpostaviti, da bi granice Slovenije bile uè bez prestià Srbije; u svakom slu~aju ne bi bile {ire. Niti bi se sama za sebe Slovenija mogla odràti, niti bi imala isti opseg. Ona se na nekoga morala nasloniti. Naslon na Srbiju u okviru Jugoslavije bio je za wu spas.” (str. 27.) Jo{ je jedan faktor za Slovence bio i te kako zna~ajan. “Treba znati i to da kohezija me|u pojedinim krajevima Slovenije nije bila ni izdaleka tako prisna (ako je uop{te i bilo) kao docnije u Jugoslaviji. Tamo su bili istorijski, i ne samo istorijski, vidno odeqeni Krawci, Koru{ci, Primorci i [tajerci. Bilo je izme|u wih podvojenosti bar koliko izme|u Hrvata i Slovenaca, odnosno Hrvata i Dalmatinaca. Jugoslavija je prvi put ujedinila Slovence u jednu administrativnu celinu (ne samo dràvno-pravnu) i stvorila uslove za wihovu nacionalnu integraciju. Jugoslavija nije stvorila Slovence; ona im je ipak omogu}ila nacionalni opstanak.” (str. 27.) Hrvatska nacionalna svest se razvila ne{to ranije, ali su tek u Jugoslaviji stvoreni uslovi da se masa Srba katolika preto~i u hrvatski nacionalni korpus. “Da nije bilo Srbije i wene slave posle Prvog svetskog rata, Hrvati bi tako|e bili izvu~eni iz wihovog dotada{weg dràvno-pravnog sklopa (u vezi Vilsonovih 14 ta~aka, na koje se oni toliko pozivaju), ali bi wihove granice bile toliko uè, da ne bi obuhvatale ni polovinu one teritorije na koju bi sa nekim pravom mogli da aspiriraju. Pre svega, po Londonskom ugovoru oni bi izgubili dve tre}ine Dalmacije, Srbima bi pripao ceo Srem, da o Bosni i Hercegovini ne govorimo. Hrvatska bi bila jedan torzo potpuno nesposoban za ìvot. Bila bi sprdwa od dràve koja bi ili sama morala da traì neki spoj ili bi svojim postojawem izazivala susede da je progutaju. Hrvate i Hrvatsku je spasila Jugoslavija 1918; ona ih je jo{ vi{e spasila 1945. Tada je Hrvatska imala da nestane kao najnedostojnija zemqa na svetu, kao {to je postulirao sam predsednik SAD Ruzvelt... A {ta se doga|a? Hrvatska ostaje u sklopu Jugoslavije kao federalni ~lan, kao “republika” i dobija skoro celu Istru od Italije; a Barawu od Srbije, kao i zapadni Srem. Dobija u Istri krajeve ~ak italijanske po etni~kom sastavu, zahvaquju}i srpskim borcima (jer su Hrvati skoro svi bili uz svoju NDH!). Postaje ve}a nego je ikad bila. Ne samo to: weni etni~ki ~lanovi vladaju nad celom Jugoslavijom i kroje Srpstvu kapu.” (str. 27-28.) Posebno su ekonomsku i kulturnu korist Slovenci i Hrvati imali od Jugoslavije, a Srbi su bili `rtva sistematske eksploatacije. Protagonisti deklaracije svoju varijantu Jugoslavije ozna~avaju kao savez pet potpuno ravnopravnih i suverenih dràva koje dobrovoqno deo svog suvereniteta prenose na saveznu dràvu. Za Srbiju se predvi|a da ~ak i Zapadnu Ba~ku ustupi Hrvatima. Wihov ciq da se i daqe {to vi{e slabi srpska pozicija ispoqen je u najotvorenijoj formi. Desimir To{i} i wegovi alternativci u potpunosti usvajaju i daqe produbquju Titov koncept re{avawa nacionalnog pitawa i “wegov 756

osnovni stav pri tom razgrani~ewu: svaki ~lan saveza mora da sakupi skoro sve svoje sunarodnike, a samo Srbija ima da bude razbijena.” (str. 31.) Suboticu bi srpski izdajnici predali Hrvatima i sve prilazne krajeve iako Hrvati nikada u tim predelima nisu ìveli. I s pravnoteorijskog apsekta pisci Stenstedske deklaracije upadaju u nere{ivu protivre~nost, jer istovremeno govore o ~etiri suverena naroda i pet suverenih dràva. Za suverenost naroda Kosti} kaè da je to “jedan demago{ko-politi~ki termin, odavno izba~en iz dràvno-pravne nauke. Dràve mogu biti suverene, a ne narodi.” (str. 39.) Insistirawe na suverenosti dràva svedo~i da je re~ o zalagawu za konfederaciju. Savezni parlament se sastojao od doma naroda i nacionalnih mawina i doma dràva, {to je u praksi neizvodqivo, a zapostavqaju se pri tome gra|ani kao politi~ki subjekt. Iako je to u po~etku deklarativno druga~ije postavqano, postepeno je vr{ena oficijelna identifikacija “dràvotvornih” naroda sa federalnim jedinicama ~ije su ime nosile ili u kojima su predstavqali apsolutnu ili relativnu ve}inu stanovni{tva. Suverenitet naroda, kao populusa ili demosa, transformisan je u suverenitet nacija kako bi se zaobi{lo pitawe demokratije i individualnih gra|anskih prava. Takvu nakaradnu logiku u potpunosti su preuzeli “stenstedovci”, pa su ~ak i predwa~ili u projektovawu transformisawa jugoslovenske federacije u konfederaciju. Suverenost federalnih jedinica oni potkrepquju osnovnim pravilom prema kome “savezna ministarstva vr{e samo one poslove koji su izri~ito na wih preneseni Ustavom ili saveznim zakonom. Sve ostale poslove vr{e vlade pojedinih dràva.” (str. 40.) Povodom odredbe “po kojoj kompetencija saveza moè da se {iri saveznim zakonima”, Kosti} isti~e da “ti zakoni mogu u toku vremena da tako suze kompetenciju saveza da wemu mala funkcija preostane. A zatim, sama stilizacija ovog “temeqa” ru{i na~elo suverenosti i primarne kompetencije ~lanova saveza.” (str. 40.) Zbrka nije u pravnoteorijskom i terminolo{kom smislu bila nimalo slu~ajna, jer je nakon desetak godina Josip Broz pokazao {ta su mu prave namere potpunom demontaòm federalne dràve. Srpske pozicije u odnosu na hrvatske prvo su slabqene teritorijalnim `rtvovawem, a onda i pravnom ekvilibristikom. “Stenstedovci” su deset godina pre Tita i Kardeqa projektovali federalnu skup{tinu u koju }e svaka federalna jedinica upu}ivati podjednak broj delegata bez obzira na brojnost sopstvenog stanovni{tva. Dodu{e, nisu stigli da promovi{u i novi glavni grad prekrojene jugoslovenske dràve, za {ta su se pajta{i Desimira To{i}a tako|e zalagali, kao i za princip da u svakom trenutku najvi{e dva savezna ministra mogu biti iste nacionalnosti. Po istom kqu~u bi se odre|ivali svi drugi savezni funkcioneri, diplomatski predstavnici i pripadnici ~inovni~kog aparata. Ako bi dràva zaista imala pet federalnih jedinica, to zna~i da bi u saveznom aparatu vlasti Srba moglo biti najvi{e dvadeset procenata. Mali bi da neprekidno tla~e, maltretiraju i ugwetavaju najve}eg. Kako isti~e Kosti}, “ova na~ela je u praksi skoro nemogu}e sprovesti a da se ne povrede neka druga, mo`da jo{ va`nija na~ela (stru~nosti, sposobnosti, privrènosti dràvnoj ideji itd). Parlamentarna dràva (a kao takva je vaqda i Tre}a Jugoslavija zami{qena?) mora}e da se bazira na stranke pri odre|ivawu i magistrata i ~inovnika. [ta }e biti ako u jednoj “dràvi” vladaju}a stranka 757

nema prista{a, ili ih nema u dovoqnom broju? Mora}e predstavnike mawina uzeti u slu`bu i poveriti im postavqawe dràve. Ovo na~elo u krajwoj liniji onemogu}uje partijski ìvot, ali time i parlamentarizam.” (str. 43.) “Stenstedovci” su se prvi dosetili i rotiraju}eg {efa dràve kao predsednika Predsedni{tva Savezne skup{tine, koji bi se birali na godinu dana, a na Srbina bi red dolazio svake pete godine. Takva formalisti~ka rotacija je kasnije, voqom komunisti~kih vlastodràca, i uvedena da “po kobajagi nekom redu, nekom pravilu, Srbe jo{ vi{e iskqu~i sa najvi{ih mesta dràve. To bi odgovaralo potpuno nacionalno-politi~kom sistemu dana{weg jugoslovenskog reìma, koga ustavotvorci iz Stensteda imitiraju, pa ~ak i prevazilaze.” (str. 56.) Predvideli su ~ak da federalne jedinice imaju sopstvenu vojsku, {to je Tito posle realizovao kroz sistem teritorijalne odbrane i tako stvorio osnovnu pretpostavku za kasnije separatisti~ke ratove. âk su projektovali i Savezni sud sa po tri sudije iz svake federalne jedinice. Kosti} takve diletantske i otvorene antisrpske projekcije komentari{e slede}im re~ima: “Lako je ova na~ela postavqati, i {to su nestru~niji qudi koji ih postavqaju, i {to mawe imaju razvijen ose}aj odgovornosti, tim lak{e ova na~ela i postavqaju. Kao da se deca igraju stvarawa dràve.” (str. 57.) Pored stenstedskih alternativaca, i qoti}evci su se zalagali za preure|enu Jugoslaviju na na~elima ravnopravnosti nacija i veroispovesti. Kako navodi Kosti}, “Srbi-Jugosloveni idu i daqe, pa traè ravnopravnost federalnih jedinica i u isto vreme {to ve}i broj tih federalnih jedinica. Wima nije dosta da se Hrvati i Slovenci izbarabare sa Srbima, ve} traè taj ravnopravni poloàj i za Bosance, i za Makedonce, i za Crnogorce. Da preostali Srbi, ili Srbi pod tim imenom, pod imenom praotaca i istorije, ne budu ni tre}ina dràve, nego samo {estina. Ako neko poku{a da otvori o~i ovim “dràvnicima”, oni ga napadaju li~no, jer argumentima ne mogu ni{ta. A ostali svet seiri i uìva.” (str. 60.) S obzirom da ih kulturna ili ravnopravnost }irili~nog i latini~nog pisma uop{te ne interesuju, kao ni pitawe verske ravnopravnosti, slobode savesti, dràvnih simbola itd., “alternativci u Stenstedu ograni~ili su se uglavnom na strukturalna ili organizaciona pitawa, na pitawa dràvnog ustrojstva. Tu traè ravnopravnost, tamo gde je ona neprirodna i nepravedna.” (str. 63.) A pitawe veroispovesti je suvi{e ozbiqno da bi se moglo ignorisati jer, kako upozorava Lazo Kosti}, “moè se ~ak i to desiti da se neke verske organizacije priznaju za korporacije javnog prava, a druge da se ne priznaju. Ne zato da se legalizuje jednakost, ve} zato {to bi to mogle èleti izvesne verske zajednice. Davawe javnopravnog karaktera jednoj verskoj organizaciji vezuje wu i sputava prema dràvi, koja moè biti woj i nenaklowena. Bilo bi protivno na~elu slobode koja vaì i za kolektive, kao i za individue, da se neka verska zajednica stavi u podloàn poloàj dràvnim vlastima mimo wene voqe.” (str. 65.) Kosti} posebno insistira na bitnim razlikama izme|u ravnopravnosti individua i ravnopravnosti kolektiva. Individualna ravnopravnost, kao pravna jednakost pred zakonom, jedna je od najva`nijih demokratskih tekovina savremenog sveta. “Ravnopravnost kolektiva je nonsens, to je ne{to neprirodno, i kao takvo neodrìvo. Ono ima u teoriji mnogo supstituta. Jedan od wih su mogli srpski pregovara~i slobodno da postave, ne boje}i se da }e izgledati reakcionarno, a to je na~elo ravnomernosti. Ono je adekvatnije i prirod758

nije za kolektive.” (str. 68.) Zato je nu`no i razgrani~ewe Srba i Hrvata po principu podjednakog procenta zastupqenosti pripadnika druge nacije kao nacionalne mawine u federalnoj jedinici u kojoj su mati~ni narod Srbi, odnosno Hrvati. “Pravda zahteva tu ravnomernost mawine ovamo i onamo. Ali, ne samo pravda, ve} i prakti~ni razlozi, razlozi odràwa nacije. Samo ako Hrvata u Srbiji bude koliko Srba u Hrvatskoj, samo tada }e biti pruèna garantija (ne puna, jer kod razbojnika nema ni~eg sigurnog) da se srpska mawina ne}e tamo tamaniti. Onda bi i Srbi mogli preduzeti retorzije. Ako nema hrvatske mawine u Srbiji, kao {to je sastanak u Stenstedu predvideo, moè se lako ponoviti 1941., gde tako|e nije bilo te mawine u okupiranoj Srbiji. Pitawe na{eg opstanka nalaè nam da o ovome povedemo ra~una.” (str. 68.) Za ovakav stav je posebno vaàn jedan danas veoma aktuelan razlog. “Radi se o eventualnom preme{taju stanovni{tva. Mo`da Srbi u Hrvatskoj ne bi èleli tamo da ostanu, ili Hrvati u Srbiji. Prinude napu{tawa stare domaje ne bi smelo da bude, u tome smo svi saglasni. Ali, mo`da bi, ili odmah ili tokom vremena, sunarodnici jedne nacije èleli da se me|u svoje presele. I za taj slu~aj potrebno je imati skoro jednak broj pripadnika nacija iz ~ije dràve se npr. Srbi sele. Da bi se mogla izvr{iti eventualna izmena, zamena, uzajamno preseqewe stanovni{tva. Ne mora ba{ do zamene da do|e, uop{te do egzodusa, do secesije. Samo jednako postojawe mawina i s jedne i s druge strane stvara prirodnu ravnoteù, jedan balans koji deluje u pravcu postojanosti, zadràvawa, persistencije. îni da se po{tuje {to postoji. Takav je npr. slu~aj izme|u Srba i Rumuna u Banatu. S obe strane ima skoro podjednako pripadnika susedske mawine. Mo`da je i to bio jedan razlog (izme|u mnogih drugih) da nikad do ozbiqnijih komplikacija baziranih na pitawu mawina nije do{lo. A ipak ni jedna ni druga strana (ni Srbi u Rumuniji, ni Rumuni u Srbiji, odnosno Vojvodini) nije traìla preseqewe. Ne moè nijedna dràva u tom slu~aju terati iz svoje sredine mawine naroda u kome se nalaze tako|e sopstvene mawine. Ali ne}e ni dozvoliti da joj wene mawine vre|aju a ona tu|e mora da zadrì.” (str. 68-69.) Analizom ve}eg broja tekstova iz hrvatske emigrantske {tampe, Lazo Kosti} je do{ao do nedvosmislenog saznawa da su Hrvati glavni inicijatori Stenstedskog sastanka, uz podr{ku britanskih zvani~nika. Nakon konstatacije o~iglednosti “da je inicijativa za sastanak u Stenstedu proistekla sa hrvatske strane, da se kod wih ideja rodila, i da su oni preduzeli mere da se ona reali{e”, Kosti} podse}a: “A poznat je i op{teusvojen princip da onaj zapo~iwe kome to ide u prilog, kome je to od koristi, ko ima vajdu od toga.” (str. 73.) Po{to su Vlatko Ma~ek i Miha Krek prethodno odobrili Stenstedski projekat, “pre sastanka postojala je saglasnost Hrvata i Slovenaca i wihov zajedni~ki front. Tu bi Srbi malo mogli posti}i i da su bili boqe odn. reprezentativnije zastupqeni. Jer je na sastanku svakako vaìlo na~elo “ravnopravnosti” narodnih predstavnika svake nacionalne grupe, a Hrvati i Slovenci su bili u ve}ini. Bili bi u jo{ izrazitijoj ve}ini, da su se tamo na{li predstavnici muslimana i Makedonaca. I tu se u malom vidi uloga Srba u wihovoj kreaturi dràve u projektu. Srbi su imali ulogu aminovawa, prijema izra|enog projekta “od korica do korica.” (str. 73.) Od Srba su se uvek o~ekivali ustupci i Srbi su redovno davali ustupke. U otaybini pod komunisti~kom diktaturom nije bilo mogu}e otvoreno raspravqati o nacionalnim i dràvnim pitawima, ali i u emigraciji su bili broj759

ni srpski izdajnici. Svestan tragi~nosti srpske sudbine i neizvesnosti politi~ke budu}nosti, Lazo Kosti} rezimira svoja razmatrawa: “Po{to Hrvati angaùju celokupno javno mwewe sveta za svoje teze, i pri tome izvr}u ~iwenice do neslu}enog stepena, po{to imaju uza se celu organizaciju katoli~ke crkve, to Srbima ne ostaje drugo ve} da celom svetu pokaù ko su Hrvati i {ta Srbi me|u wima imaju da o~ekuju. To ~ini mali broj Srba, mawe nego {to je prsta na jednoj ruci. Ako neko i ~ini, izdajnici ga proglase ludim... Prema wima, “pravi Srbi” treba samo da hvale Hrvate, da ih kao bra}u tretiraju, da im ~ine ustupke, da ih ja~aju teritorijalno, moralno, pa ~ak i pravno, kao {to su ovi ~inili! To je, prema ovim izdajnicima, ne samo jugoslovensko, ve} i srpsko rodoqubqe. To je jedino pametno, ostalo ~ine ludaci! Eto, dokle smo dovedeni od strane tu|inskih agenata.” (str. 76.)

5. Protivnici i pristalice jugoslovenske opcije êtvrti deo Kosti}eve politi~ke studije “Srbija ili Jugoslavija” pod naslovom “Protivnici i prista{e Jugoslavije” {tampan je u Hamiltonu tek 1969. godine. U woj se autor bavi pitawem subjektivnog opredeqivawa za koje misli da se moè samo fragmentarno obraditi jer je nemogu}e raspolagati kompletnim ~iwenicama, a uz to je qudsko raspoloèwe veoma promewivo i pogotovo “teoretsko raspravqawe ne sme da se povodi za masom, niti na wega mogu da uti~u subjektivni momenti.” (str. 11.) Me|utim, sama odluka o sudbini Jugoslavije donosi}e se u sasvim konkretnoj politi~koj situaciji i na osnovu politi~kih argumenata koji zavise i od qudskog raspoloèwa, pa pitawe simpatija i antipatija moè biti veoma va`no. Pri tom Kosti} posebno ukazuje: “Raspoloèwa naroda se mewaju, podleù mawim ili ve}im, naglim ili postepenim promenama. Prakti~no, nije uop{te va`no {ta narod misli u svakom trenutku, ve} u danom”, u odsudnom trenutku, kad se re{ava o sudbini zemqe, kad ima da nastane “drugi sudija”. A tada moè narod koji je skoro stalno mislio jedno, da odjednom promeni gledi{te. Ne mo`da radikalno, ali u dovoqnoj meri razli~ito. Tu uti~u op{ti momenti i svetska strujawa: ne bi npr. nikad nastao komunizam u Jugoslaviji da nije Sovjetska Rusija u~estvovala u pro{lom ratu i da ona nije bila komunisti~ka. Tu uti~u trenutna stawa... Jedan dobar govornik moè da uspali masu, jedna dobra kwiga moè da je preokrene i povede u sasvim drugom pravcu. Mnogo toga uti~e na raspoloèwe mase, {to se ne moè predvideti.” (str. 12.) a) Pona{awe hrvatske emigracije Uporedo s tim Kosti} upozorava da “ipak postoje neki stalni, konstantni faktori kod same mase, vi{e emocionalnog i tradicionalnog karaktera, koji opredequju weno dràwe u pitawima kad se re{ava o sudbini zajednice i naroda. Ako se ti faktori u odsudnom momentu prenebregnu, oni }e do}i do izraàja docnije i to è{}e ukoliko su vi{e bili prenebregnuti. Oni }e nastojati da se bezobzirnije ru{i ono {to je stvoreno mimo wih i protiv wih.” (str. 12.) Potvrdu ovakvog teorijskog stava Kosti} odmah nalazi na primeru Hrvata. “Kad god su, naterani momentalnim situacijama, u~inili neki korak 760

pribliàvawa Srbima i ovim ma {ta politi~ki i dràvno-pravno priznali, uskoro su se sasvim pokajali i poku{ali da to “stave van snage”, ne biraju}i sredstva. Najboqi i najeklatantniji (mada ne jedini) jeste slu~aj obrazovawa same Jugoslavije. Oni su na to pristali, jer su ih spoqnopoliti~ke okolnosti na to terale. Ali su smesta po~eli sabotaù dràve i weno ru{ewe jer je intimno nikad nisu hteli.” (str. 12.) Zbog toga Lazo Kosti} upozorava da Hrvati jugoslovensku dràvu “srcem ne}e primiti nikad. A to zna~i da }e opet raditi protiv we, da }e je iznutra minirati, spoqa ru{iti, uvek mrzeti i nastojati da joj vide kraj. To je nesumwivo, i o tome ne moè biti diskusije. Kogod zna hrvatski mentalitet, kogod je prou~avao wihovu pro{lost i wihova stremqewa, mora}e to da prizna.” (str. 13.) Sa srpske strane, oni koji se zalaù za jugoslovensku dràvu ne raspolaù nikakvim validnim argumentima, pa se sluè iskqu~ivo frazeologijom koja poprima oblik politi~ke demagogije. Kad jedan od tri naroda ni u jednoj varijanti iskreno ne prihvata Jugoslaviju, onda je besmisleno da se ona bilo kome name}e. Zato bi Srbi trebalo da se drè sopstvene narodne poslovice prema kojoj se od opasnog neprijateqa nikada ne moè ste}i novi prijateq. Koliko su Hrvati jednodu{ni po pitawu iskqu~ivog opredeqewa za samostalnu hrvatsku dràvu, Kosti} pokazuje mnogobrojnim citatima iz emigrantske {tampe. Pored toga, wihovi zahtevi su redovno maksimalisti~ki i megalomanski, a usta{ka {tampa je najiskrenija u reprodukciji mi{qewa celokupnog hrvatskog naroda. Potkrepquju}i taj stav, Kosti} navodi izjavu hrvatskog profesora Ivana Or{ani}a iz 1957. godine da “Jugoslavija mora biti likvidirana u svakom obliku, jer ne poseduje ni jedan jedini supstrat povjesnog reda za svoje postojawe: ni politi~kog, ni socijalno-ekonomskog, ni kulturnog, ni vjersko-moralnog reda. Jugoslavija je ili diktatura ili je ne moè biti.” (str. 18.) U vi{e navrata sli~no se izja{wavao i dr Juraj Krwevi}, biv{i kraqevski ministar i generalni tajnik Hrvatske seqa~ke stranke, zatim najistaknutiji emigranti poput Bogdana Radice, Ivana Pernara i drugih. Radica kaè i za svoje sunarodnike u Jugoslaviji “da svaki Hrvat koji se tamo nalazi stoji na gledi{tu da je hrvatski narod suveren, i da kao takav ima pravo na svoju suverenu dràvu. To je nesumwivo i utisak koji se dobije kod svakog na{eg ~ovjeka, naro~ito mla|eg, koji prebjegne iz zemqe. Hrvati ho}e svoju dràvu.” (str. 21.) Poznati vajar Jozo Kqakovi} kaè da su srpske i hrvatske du{e tako opre~ne, “kao da smo jedni s Marsa, a drugi s Jupitera.” (str. 29.)” Emigrantski list “Hrvatska” objavio je, 30. septembra 1958. godine, da “hrvatski narod ima tri smrtna neprijateqa: prvi je kraqevski Beograd. Drugi je crveni Beograd. Tre}i je svaki drugi Beograd. U svakom slu~aju Beograd!” (str. 29.) Uz to nagla{ava da su Hrvati “za svaku slogu s onima koji èle zajedno s nama tu}i po Beogradu.” (str. 29.) U obimnom i detaqnom prikazivawu stavova Hrvata prema svojoj budu}oj dràvi, Kosti} razvejava i srpske iluzije da su Dalmatinci iskreno za Jugoslaviju. “Prosto te{ko ide u glavu da qudi ne{to tako mogu da misle. Ranije je bilo takvo stawe, do 1918, mo`da i do 1928. Sad je dijametralno suprotno. Glavni propagatori posebne Hrvatske, glavni napada~i na Srbe u hrvatskoj emigraciji su Dalmatinci (pored dr Krwevi}a i jo{ nekog “posavskog” Hrvata).” (str. 42.) Me|u wima se uvek posebno isticao Ivan Me{trovi}, a posle wegov sin Mate. Ne zaostaju nimalo Radica, Vlaho Rai}, Ante Ciliga itd. 761

b) Stavovi istaknutih srpskih emigranata Za razliku od Hrvata, koji su uvek nastupali monolitno, srpska emigracija je bila hroni~no podeqena i prili~no dezorijentisana. Najumniji Srbi su listom bili protiv Jugoslavije i za samostalnu Srbiju jer ih je osvestilo iskustvo Drugog svetskog rata. Vode}i me|u wima je bio Jovan Du~i}, ~iju }u kwigu detaqnije predstaviti u odeqku o srpskoj emigraciji, s obzirom da Lazo Kosti} nije raspolagao wenim prvim delom, nego samo drugim i tre}im, s obzirom da je prvo izdawe bilo u tri odvojene bro{ure. Dr Marko Kosi}, najve}i srpski sociolog i predratni univerzitetski profesor, objavio je 1951. godine u publikaciji “Amerikanskog srbobrana” raspravu o srpsko-hrvatskim odnosima ~iji zakqu~ak Kosti} op{irno citira: “Zverskim pokoqem (a ne u gra|anskom ratu, kako bi to hteli neki branioci Hrvata me|u Englezima) skoro milion golorukih Srba (i staraca, i èna, i dece) od strane Hrvata, dobrovoqnih saveznika Nemaca (a ne samo “usta{a”), pokopana je za sva vremena zabluda o narodnom jedinstvu Srba i Hrvata. ôvek bi o~ekivao da }e sada srpski politi~ari napustiti ideju o mogu}nosti trajne dràvne zajednice sa Hrvatima, kada je otpala wezina osnova: fikcija “narodnog jedinstva”. Ali ne: oni su tako malo doznali o hrvatskim zverstvima, tako da ih se malo doti~e grozna smrt milion wihovih sunarodnika, da i daqe trabuwaju: ko ne}e da di{e dràvnu zajednicu sa Hrvatima, taj ~ini samo radost “na{im zajedni~kim neprijateqima”, ciqaju}i na Talijane i Ma|are. – Ta imaju li Srbi qu}ih neprijateqa od Hrvata? Ni Turci nisu za ~etiristo godina pobili toliko golorukih Srba koliko Hrvati za ciglo ~etiri godine. Ima jo{ i takvih naiv~ina me|u wima, koji jo{ uvek govore o “zajedni~koj opasnosti od Talijana i Nemaca”, kao da Hrvati nisu u dva svetska rata bili borci na strani Nemaca... Dràvna zajednica Srba i Hrvata nije trajno mogu}a ni zato, jer nema tog dràvni~kog ni dràvno-pravnog genija na zemqinoj kugli, koji bi mogao tako organizovati nacionalni (ne pokrajinski) federalizam Srba, Hrvata i Slovenaca, da Hrvati ne bi u wemu svojim uro|enim saboterstvom stalno ko~ili pravilno funkcionisawe dràvne zajednice. U dobu kakvog-takvog planskog upravqawa privrednim i socijalnim odnosima, nemogu}e je ìveti u dràvnoj zajednici sa drugim narodom koji smatra da je podre|en i iskori{}avan, pa i ugwetavan, ako se u svemu i stalno ne `rtvuju i osnovni interesi ostalih “jedinica” wegovim zahtevima i prohtevima.” (str. 51.) Sli~no je pisao i poznati srpski kwièvnik Branko Ma{i} u “Kanadskom srbobranu” 1958. godine: “Tako Hrvati za ne{to vi{e od dve i po decenije izvedo{e nad Srbima ono {to nije polazilo za rukom ni Turcima, ni Ma|arima, ni Mle~i}ima, ni Austro-Ma|arima, ni Nemcima, ni Bugarima, ni Arnautima kroz vekove. A {to je jo{ opasnije po Srbe: Hrvatima nije ni na kraj pameti da se ustave na onome {to su dosad u~inili protiv Srba. Ve} ba{ sada, vi{e nego ikad ranije, svim svojim silama, na sve mogu}e i nemogu}e na~ine, nastoje da do kraja sahrane Srbe. I sad sa takvom “verom” i tevabijom od “naroda”, da stvaramo tre}u, za sve Srbe bezuslovno pogubnu Jugoslaviju! Kako to zami{qaju u svojoj bednoj glavi ili po neve{to prikrivenom ra~unu, srpskog porekla – okoreli Jugosloveni!” (str. 53.) 762

Iste godine Ma{i} je u “Amerikanskom srbobranu” objavio ~lanak “Zaoravawe stare srpske brazde” u kome, izme|u ostalog, pi{e: “Danas, u ovom bespu}u i propasti, nemamo dovoqno re~i da izrazimo: koliko skupo i preskupo smo platili jednu od posledwih, najve}ih i sudbonosnih zabluda srpskih. A to je da ~isto, pozitivno i konstruktivno Srpstvo treba da zavr{i sa mutnim, negativnim i destruktivnim jugoslovenstvom. I to posle onako stra{ne lekcije ili iskustva evo ve} punih 40 godina. Ba{ kao kad bi neko, posle mu~nog i krvavog pewawa k visinama stigao na svetao i pitom proplanak. Pa onda ne ostao tu, oku}io se i predahnuo, ve} odmah okrenuo u opasan gusti{ mra~ne i mo~varne yungle. Pa ~ak onda jo{ ne hteo da se vra}a natrag iz te more i pogibije. Zar savremena {kolovana generacija na{a nije sasvim svojom voqom – i jo{ sa zanosom? – uvalila svoj narod i sebe u takvu jednu obmanu i wene neminovne posledice – propast i bespu}e? Odakle se sigurno ne}emo tako lako ni brzo iskobeqati... Zar je srpski narod, koji je vekovima za tursko vreme umeo onako sjajno sam sebe vaspitavati i voditi, zato prepustio vo|stvo {kolovanoj svojoj gospodi, da bi najzad ovako ludo odvela celo Srpstvo i sama sebe u bezdan propasti? Smetnuv{i s uma glavnu brigu narodnu: odràwe, prirodni razvoj i napredak srpski, oni su, za celo vreme Jugoslavije, voleli da ìve u nebrizi slasti i vlasti. âk da progla{uju izdajnikom svakoga onoga koji nije jugoslovenstvovao kao oni. Neverovatno zadrti i maloumni, neki od wih to i danas ~ine. I to u slobodnom izbegli{tvu.” (str. 54.) âk i nekada{wi veliki zagovornik Jugoslavije, kakav je bio Adam Pribi}evi}, predsednik Samostalne demokratske stranke, pred smrt je dijametralno promenio osnovni stav. U svom posledwem tekstu, objavqenom posthumno 1958. u “Glasu kanadskih Srba”, on pi{e povodom hrvatskog odbijawa ~ak i jugoslovenske federacije: da “onda ne ostaje ni{ta drugo nego razlaz – i po cenu preseqavawa srpskog i hrvatskog stanovni{tva.” (str. 58.) Biv{i predsednik jugoslovenske vlade u egzilu, dr Boìdar Puri}, pisao je 1959. godine: “Mi se borimo samo za Srpstvo, jer znamo da svako oslobo|ewe zahteva `rtve i ìvote. Svesni smo da }e srpski narod ginuti za slobodu Srbije, ali nam nije poznato da je iko, izuzev u kakvoj zabuni, za Jugoslaviju poginuo.” (str. 60.) Prethodno se 1957. godine Puri} zaloìo za borbu za srpsku dràvu jer “postanak Jugoslavije prikazao je svojim slu{aocima (u govoru na Kongresu Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava” – prim. V. [.) kao nesre}an udes, kao slu~ajnost, na putu srpskog naroda.” (str. 61.) Za samostalnu srpsku dràvu otvoreno su se izja{wavali i dr Milan Stojadinovi}, Jovan \onovi}, vladika Nikolaj Velimirovi} i drugi. Mnogo drugih srpskih intelektualaca i oficira, mawe poznatih ili sasvim nepoznatih, ogla{avalo se u brojnim emigrantskim novinama protiv jugoslovenske i za obnovu samostalne srpske dràve. Mnoge emigrantske organizacije su po tom pitawu doìvqavale raskol i cepawe. Kosti} nagla{ava da su za samostalnu srpsku dràvu i Mihailo Du~i}, Milutin Baj~eti}, dr Slobodan Dra{kovi}, ~etni~ke vojvode Mom~ilo \uji} i Dobrosav Jev|evi}, kao i emigrantske organizacije koje oni predvode. Iz mno{tva citata ovde prenosim samo jedan iz “Amerikanskog srbobrana” od oktobra 1951. godine, u kome se nagla{ava da po pitawu odnosa Srba i Hrvata “o nekom sporazumu ne moè biti ni govora (iako me|u Srbima ima i budala, koji su voqni da pre|u preko 763

milion pobijenih Srba od strane Hrvata), po{to Hrvati jasno i glasno izjavquju da ne}e nikakvog sporazuma sa Srbima, a delima su pokazali da ho}e samo uni{tewe Srpstva. Na kraju, ~ovek se moè sporazumeti sa jednim pametnim neprijateqem, ali se niko ne sporazumeva sa divqom ìvotiwom, a najmawe sa pobesnelom. Takva se samo uni{tava. Hrvati su pomahnitali manijaci koji se moraju jednom zauzdati u interesu ~ove~anstva i civilizacije i to ako se ne moè fizi~ki, onda bar politi~ki, kao {to je preporu~io pok. Ruzvelt. Ovo je utoliko lak{e, {to i nema mnogo tih degenerisanih potomaka ilirskih Hrvata, a koji sami svojataju i degradiraju susedne kulturne narode.” (str. 59.) U prekomorskim zemqama velikosrpska opcija je imala ubedqivu prevagu u odnosu na jugoslovensku, dok je u Evropi bio obrnut slu~aj. To je vojvoda Jev|evi} na slede}i na~in komentarisao: “U Evropi nemamo osim na{e organizacije nijedne organizovane masovne grupe koja brani srpsku politiku, dok imamo preko 20 raznih organizacija koje la`no u ime Srba i kao tobo`wi Srbi vode antisrpsku politiku. Na planu antisrpskog povezivawa te grupe prelaze preko svih ideolo{kih razlika, pa su na jugoslovenskom sektoru uvek zajedno protiv nas i klerikalni fa{isti~ki ostaci qoti}evaca i filomarksisti~ki narodno-frontovci oko “Na{e re~i” i falsifikatori srpske ~etni~ke borbe u udruèwu boraca JV i druge grupacije, koje blate sveto ravnogorsko ime. Nekoliko frakcija Radikalne stranke, qoti}evci svih boja, Socijalisti~ka stranka, zadruga “Oslobo|ewe”, Jugoslovenski odbor, Demokratska stranka, ~udna neka poluvojni~ka udruèwa u Nema~koj, neka humana i literalna srpskojugoslovenska udruèwa, sve te grupacije nemaju nikog iza sebe, ali to ne znaju oni koji ih pla}aju niti to znaju oni koji ih u inostranstvu slu{aju.” (str. 76.) Za pristalice Jugoslavije Kosti} kaè da “su im argumenti uvek bedni, uvek slabi, kao {to je redovan slu~aj kod onih koji nemaju pravo. Sluè se iskqu~ivo frazama i to uvek istim. Cela im je odbrana Jugoslavije stereotipna i {ablonska, ne moè se uop{te desiti da kaù ne{to novo ili druk~ije nego je re~eno do tada. Svi “argumenti” su beskrvni, jer o~igledno za wima ne stoji nu`no ube|ewe.” (str. 82.) Uprkos tome, pristalice Jugoslavije “me|u srpskom emigracijom su bili ispo~etka (a delimi~no su i sad) agresivni, neobuzdani, obesni. Sa visine su govorili i vre|ali sve one koji su protiv Jugoslavije.” (str. 83.) Takvi su bili Radoje Kneèvi}, Kosta Pavlovi} i drugi. “Me|u organizacijama koje su apsolutno za Jugoslaviju, isti~e se naro~ito “Zbor” koji sa~iwavaju tzv. qoti}evci. U svome organu “Iskra”, iz broja u broj, nastoje da omile Hrvatima Srbe i Srbima Hrvate. Uspeli su kod svojih ~lanova Srba, ali nijednog Hrvata nisu preokrenuli. Naprotiv, i ono malo {to je bilo u wihovom pokretu, napustilo ih je... Oni sve `rtvuju sa srpske strane, samo da bi se vaspostavila Jugoslavija. Sre}om ih je vrlo malo.” (str. 85.) Najagilniji zastupnici jugoslovenske opcije u Francuskoj su biv{i pribi}evi}evci koje su predvodili “pravoslavni Hrvati” Sava Kosanovi} i Stojan Pribi}evi}. “Mr`wa na Srbijance im je osnovna postavka svake delatnosti. Ovi Jugosloveni se sluè latinicom, iskqu~ivo i u punom preziru }irilice kao oni u zemqi... Tesno su udruèni sa nekim Hrvatima i Slovencima koji ih ideolo{ki iskori{}avaju.” (str. 85.) [to se Engleske ti~e, tamo je ve} potencirana “Na{a re~” ~iji predstavnici Jugoslaviju “ho}e po svaku cenu, i u tom pravcu se udruùju sa Hrvatima 764

i Slovencima, na ~ije interese se ~esto osvr}u i ~ije predstavnike pu{taju da kroz list iznose svoje u su{tini antisrpske denuncijacije.” (str. 85.) Usta{ama su ti sledbenici Desimira To{i}a najdraì Srbi. To{i}evcima je bio veoma blizak i dr @ivko Topalovi}, predratni istaknuti socijalisti~ki lider. Me|u ostalim gorqivim Jugoslovenima najupadqiviji su bili profesor Boà Markovi}, Mihailo Petrovi}, sin biv{eg crnogorskog kraqa Nikole, zatim Radmilo Gr|i}, kraq Petar II Kara|or|evi}, dok su najistaknutiji Srbi muslimanske veroispovesti u emigraciji Omer Kajmakovi} i Alija Kowhoyi} nedvosmisleno za samostalnu srpsku dràvu. v) Raspoloèwe slovena~ke emigracije Ovde Kosti} posebno razmatra i raspoloèwe Slovenaca prema budu}oj dràvi pomiwu}i citirawem poznatog nema~kog geografa i etnografa Paula Dena, koji je po~etkom dvadesetog veka pisao: “Istina je da se me|u Slovencima izrodio jedan tugaqiv antinema~ki {ovinizam. Samo je wih suvi{e malo da bi mogli misliti ikad na dràvnu samostalnost, i oni }e se, u najpovoqnijem slu~aju, morati zadovoqiti pripajawem jednoj srpsko-hrvatskoj dràvnoj tvorevini u budu}nosti. Sa qubomorom kojom paze da odrè svoju naro~itu posebnost treba pretpostaviti da }e i kao pripadnici jedne srpskohrvatske dràve pokazati isto neraspoloèwe koje ve} isti~u zasad, bez dovoqno osnova, protiv nas Nemaca.” (str. 95.) Ovim lucidnim i proro~kim citatom Kosti} se suprotstavqa srpskim pobornicima jugoslovenstva ~iji je argument ako Slovenci ho}e Jugoslaviju “moramo je i mi hteti. Slovenci nemaju izbora, a mi ga imamo. Mi smo imali dve slobodne i samostalne srpske dràve kroz ceo 19. vek i dve decenije ovoga veka, kad je daleko teè bilo malim dràvama da postoje. Mi imamo najraznovrsnije mogu}nosti povezivawa ili naslawawa, a Slovenci nemaju nego jednu, samo na jednu stranu. Mi i privredno moèmo da odolevamo kao samostalni, a Slovenci nikad ne mogu... Nama Srbima je te{ko {to se moramo odvojiti od Slovenaca. Ali }emo na kraju morati da to u~inimo.” (str. 96.) Iako su Slovenci svesni da ne mogu opstati bez Jugoslavije, oni nisu weni beskompromisni pobornici i naj~e{}e se stavqaju u situaciju blage nezainteresovanosti i oklevawa kako bi ih Srbi neprekidno moqakali da ostanu zajedno i u tom ciqu im sve èqe ispuwavali. Mnogi su otpo~etka bili za samostalnu Sloveniju, o ~emu je 1951. godine Vlatko Ma~ek pisao u “Amerikanskom hrvatskom glasniku”: “Dr Miho Krek bori se kao i velika ve}ina Slovenaca za slobodnu slovensku dràvu, jednako kao {to se i mi Hrvati borimo za slobodnu hrvatsku dràvu.” (str. 97.) Ma~ekovu izjavu Krek nikada nije demantovao iako je za to imao idealnu priliku kao jedan od urednika srpske redakcije “Slobodne Evrope”. Kosti} nagla{ava da je “vrlo zahvalan Ma~eku {to je ve} jedared javno rekao da su on i Krek za nezavisne i slobodne svoje dràve. Nek se bore za wih i nek su im sre}ne! Srbi sigurno protivu toga nemaju ni{ta. Ne}e imati ~ak ni u tom slu~aju, ako Hrvati i Slovenci na~ine zajedni~ku dràvu. Koliko se se}am, ja sam to u jednom razgovoru u Kairu rekao dr Kreku. Oni su oboje mali narodi i ni malo ne bi ~udilo da se veù dràvnim granicama, kao {to su vezani religioznim sponama. Oni su katolici i vaq765

da }e se boqe razumeti me|u sobom, nego bi to mogli oboje sa nama Srbima. Srbi uop{te ne zlobe nikome, pa ni vrlim muèvima Kreku i Ma~eku! Obojici nek je hvala velika, jer su nas izveli iz zablude. Bar tako se nadam... Jo{ jednom: Srbi, ne varajte se i ne osvr}ite se na druge, vodite svoje brige! Hrvati i Slovenci, kaè Ma~ek, ho}e da su nezavisni!” (str. 98.) Zbornik “Svobodna Slovenija”, koji je {tampan u Argentini, objavio je 1966. godine obimno anketirawe najuglednijih slovena~kih emigranata o ciqevima slovena~ke narodne politike, iz koje se vidi koliko je jako zalagawe za dràvnu nezavisnost i samostalnost. Kosti} prvo citira slovena~kog katoli~kog sve{tenika iz Pariza, Nacu Eretnika, koji jadikuje zbog gubitka dve tre}ine nekada{we slovena~ke teritorije, pa kaè: “[to se ti~e budu}nosti (a dabome i sada{wosti), pi{e on zatim, mislim da smo svi mi svesni Slovenci, kako kod ku}e tako i u tu}ini, jednodu{ni u tome, da slovena~ki narod... ima pravo na samostalnu dràvu, u kojoj }emo sami da odlu~ujemo o svojoj sudbini, gde }e slovena~ki jezik biti zaista slu`beni jezik, gde }e slovena~ki mladi}i na slovena~kom tlu da obavqaju svoju vojni~ku slu`bu pod komandom slovena~kih oficira (a ne samo kaplara i narednika!), gde }e slovena~ka privreda biti vo|ena na osnovu kriterijuma i sa stanovi{ta slovena~kih potreba i gde }emo tako|e u spoqnoj politici mo}i bar da iznosimo svoje mi{qewe.” (str. 99.) Biv{i poslanik Slovenske qudske stranke iz Qubqane, Rudolf Smers, tvrdi da je “ciq politi~ki zrelog naroda da bude slobodan i nezavisan, da bude samostalan gospodar na svom otaybinskom tlu... Danas je slovena~ki narod politi~ki zreo narod i ima zato puno pravo da zahteva slobodu, nezavisnost i samostalnost za sve svoje zemqe, {to zna~i – da ima pravo da zahteva svoju sopstvenu dràvu. Potpuno je drugo pitawe da li suverena slovena~ka dràva treba da se po svojoj sopstvenoj i slobodnoj odluci poveè sa kakvom drugom dràvom u savez dràva (konfederaciju) ili u saveznu dràvu (federaciju), ili u kakvu drugu zajednicu. Zato nam se ~ini da je jedino pravilno stanovi{te: prvo slovena~ka dràva, a ona neka posle odlu~i o svojoj daqoj sudbini... Samo slovena~ka dràva moè biti subjekt raznih dràvnopravnih kombinacija... Glavni slovena~ki politi~ki ciq je tako jasan, tako prirodan, tako sam u sebi utemeqen, da nije vezan nizakakav narodni pristanak i da o wemu ne moè biti nikakvog narodnog glasawa. Slovena~ka dràva je aksiom. Predmet glasawa i pristanka su predlozi o stupawu slovena~ke dràve u bilo koji savez dràva. Slobodan slovena~ki narod }e se na tajnim izborima izjasniti: da li i s kime treba da se slovena~ka dràva poveè.” (str. 100.) Potpredsednik Slovena~ke narodne stranke i bliski prijateq Desimira To{i}a, koji je bio docent Glazgovskog univerziteta, dr Qubo Sirc, imao je sli~no mi{qewe: “Nema sumwe da je razvoj za vreme Drugog svetskog rata i posle ovoga, i{ao takvim pravcem da za Slovence dolazi u obzir samo posebna dràvno-pravna jedinica. Zapravo, to je postalo jasno i nu`no ve} od trenutka kada je dr Ma~ek postigao ostvarewe posebne hrvatske jedinice.” (str. 100.) Ima slovena~kih emigranata koji su poput Du{ana Plen~ara, za jugoslovensku konfederaciju u kojoj bi subjektivitet Slovenije bio me|unarodno afirmisan. “Da bi se postigla takva afirmacija, Plen~ar kaè da Slovenci moraju svakome i svuda govoriti {ta traìmo: svoju dràvu u kojoj }emo o svim stvarima sami da odlu~ujemo.” (str. 101.) Ina~e, Plen~ar je bio urednik “Slo766

venske pravde”. Po tom pitawu nedvosmisleno se zvani~no izjasnila i cela Slovenska qudska stranka u svom programskom aktu iz 1954. godine u kome na prvom mestu stoji: “Slovenski narod ima neosporno i prirodno pravo na svoju dràvu, ima pravo da sam ure|uje svoj ìvot, da stupa u {ire dràvne zajednice, i da sudeluje u dru{tvu slobodnih naroda. SLS teì za tim i radi na tome da bi slovenski narod ostvario ovo svoje pravo i da bi se sav ujedinio u slovenskoj dràvi.” (str. 101.) Interesantno je ovde navesti {ta je izrekao dr Miha Krek 1959. godine u predavawu na “Srpskom narodnom univerzitetu” u îkagu, o ~emu je izve{tavao “Kanadski srbobran”: “Iako govori na “Srpskom narodnom univerzitetu”, dr Krek ~ini uglavnom komplimente Hrvatima. Slovenci se grani~e prema istoku sa bratskim hrvatskim narodom, i naravno da su wihove o~i i wihove nade okretane neprestano u tom pravcu.” Wihovi uzajamni odnosi su “bili najsrda~niji i korisni za oba naroda.” To je kazao u po~etku. U sredini predavawa je rekao dr Krek da su Hrvati sredinom pro{log veka izradili “politi~ki program ujediwewa svih hrvatskih zemaqa u okviru monarhije i apsorbirali su svoje snage u tom naporu. Ali misao o solidarnosti je uvek u svakoj prilici nekako do{la do izraàja me|u nama. Ve} sam rekao da smo mi Slovenci neprestano sa qubavqu i simpatijama pratili svaki napredak u Hrvatskoj, i na{i javni radnici i pisci su doprineli da smo bili ne samo obave{teni, nego i nadojeni duhom prijateqstva i bratskih odnosa sa wima.” Oni su to bili i kad je Ante Tresi} Pavi~i} pisao da ne treba voditi ra~una o Slovencima: neka wih podele Nemci i Italijani. [to se Srba ti~e, to g. Krek priznaje “da smo jedva znali jedni za druge.” (str. 103.) Slovena~ki publicista M. Gerati~ se 1959. godine u “Slovenskoj dràvi” osvrnuo na pariski govor kraqa Petra Drugog koji je po obi~aju iz me|uratnog perioda Hrvate i Slovence nazvao plemenima, slede}im re~ima: “Ako Srbi èle biti pleme neka im to bude Bo`jom pomo}i. Mi smo Slovenci narod. @elimo ostati kao narod i ne èlimo biti vazali Beograda: mi sami znamo sa sobom gospodariti. Jugoslavija nas nije branila, a ne}e ni ubudu}e. Imaju potpuno pravo Hrvati {to ne èle primiti pqevu iz srpskih ruku, dok bi se Beograd mastio u nedogled.” (str. 107.) Ugledni radikalski predvodnik Stevan Trivunac je takve u~estale slovena~ke nastupe komentarisao 1962. godine u ~ika{koj “Slobodi” pokazuju}i “da u toj veseloj zajedni~koj dràvi, niko, ni od wenih emigranata, sem nekojih Srba, ne}e da bude Jugosloven, kao izraz jedinstvene nacije u koju bi imale da se utope ili preto~e postoje}e posebne narodnosti, no èle da i daqe ostanu ono {to su. Da to integralno “jugoslovenstvo”, koje tako trapavo i daqe forsiraju ti nekoji Srbi, na domu ili u izgnanstvu, ostali odmah progla{avaju nastavqawem tzv. “velikosrpske ideje”, optuùju}i nas za velikosrpski imperijalizam ili za velikosrpski staqinizam. Da, dok mi Srbi, tako tra}imo vreme i snagu na tu|em poslu, svi ostali, i na domu i u izgnanstvu, slo`no rade, s jedne strane, za svoj uì kraj, za svoje pleme, ako se ne}e upotrebiti re~ “narod”, a s druge strane uporedo i protiv Srba.” (str. 108.) Koliko se zlobe i antisrpske mr`we koncentrisalo u slovena~kim nacionalnim borcima i kako su perfidne wihove namere da titoisti~ki komunisti~ki reìm, u kome je presudnu ulogu igrao wihov Edvard Kardeq, poi767

stovete sa srpskim narodom pokazuje i novogodi{wa poslanica Akcijskog odbora za neodvisno Slovenijo iz 1962. godine. U woj, prema tekstu objavqenom i u “Hrvatskom glasu”, stoji: “Slovenci! – Po~iwe nova godina robovawa za na{ narod u Jugoslaviji, ali i nova godina sve aktivnije i svijestnije borbe za na{e narodno oslobo|ewe, za nezavisnost Slovenije i za istinsku demokraciju slovenskoga ìvqewa. [iri slovenski narodni slojevi sve vi{e su svijestni stawa u kojem na{ narod ìvotari u dana{woj Jugoslaviji i s nasiqem su ga u woj dràli. Vladaju}a srpska klika je nastojala pomo}u diktature i sa zabranom slovenske zastave i s trgawem Cankarovih djela iz {kolskih kwiga zatrti narodnu svijest u slovenskoj mladeì. U drugoj, poslijeratnoj Jugoslaviji, slovenski narod su pretvorili u pravoga su`wa. Oduzeli su mu sva prava politi~kog naroda i nastoje ga {to prije pretopiti u jedinstvenu jugoslovensku socijalisti~ku dru`bu. Ta bi imala, kako praksa dokazuje, srpski pe~at, pa se zato za wu jednako zagrijevaju srpski hegemonisti i vladaju}a titovska klika... Borite se da slovenski narod bude uvr{ten me|u slobodne narode i da dobije glas u Ujediwenim narodima. Vjerujte u budu}nost! Ne sura|ujte s titovskim reìmom! Ru{ite titovsko-srpsku vlast! Otvarajte o~i i po{tenim izme|u komunistima, da osjete svoju du`nost prema slovenskoj domovini. @ivila nezavisna Slovenija! @ivila sloboda!” (str. 109.) Ista slovena~ka emigrantska organizacija {tampala je, 1963. godine, letak u kome se, izme|u ostalog, tvrdilo: “Slovenija je tako|er `rtva srpske kolonizacije. Sada je u Sloveniji, prema pribli`nom ra~unu, preko 100 tisu}a qudi s juga. Broj balkanskih doseqenika u Sloveniju je tako velik, da ga se boje objaviti. Po zadwem popisu pu~anstva, g. 1960, objavili su broj stanovnika Slovenije”, ali nema podatak o tome, koliko je wezinih “stanovnika Slovenaca, a koliko Srba i drugih Balkanaca. To je najboqi dokaz, kako je napredovala srbizacija Slovenije... Slovenija ne smije postati u ime “bratstva i jedinstva” kolonija za naseqavawe u wu Srba... U 1300. g. se nije toliko Nijemaca naselilo u Sloveniju koliko se u wu u 18 godina naselilo Balkanaca.” (str. 110.) I ovaj tekst je preveden i objavqen u hrvatskoj {tampi. Kako Lazo Kosti} na te slovena~ke bezobrazluke prime}uje, “Slovenci koji su izme|u ratova bili u vladawu Jugoslavije srazmerno vi{e i ja~e zastupqeni nego Srbi, a sad su zastupqeni deset puta vi{e, sve neda}e prebacuju na Srbe.” (str. 111.) S druge strane, “ne moè se re}i da nema Slovenaca za Jugoslaviju. Ima ih veoma mnogo, ima ih odli~nih umova i karaktera. Ima prvih qudi me|u wima koji propagiraju Jugoslaviju. Ali im argumenti nisu uvek dobri, negde nisu ni ~asni, katkad su uvredqivi za Srbe.” (str. 112.) Ranije su Slovenci druga~ije razmi{qali i pisali. Na primer, dr Alojzije Kokoq je 1928. godine u listu “Slovenski narod” opisivao nemerqive zasluge srpske vojske za oslobo|ewe Slovenije 1918. godine. On kaè: “Onda je nebo imalo milosti za zaslepqeni slovena~ki narod, ono mu je poslalo an|elespasioce. Ovi an|eli-spasioci bili su oni srpski oficiri-junaci, oni srpski vojnici-sokoli, koje je sudbina ba{ tada pustila da se oslobode vi{egodi{weg ropstva. Oni momci-junaci, na putu iz ropstva, zaustavili su se u Qubqani, iako su bili godinama odvojeni od svoje mile otaybine, ipak nisu ùrili ka svojim poru{enim domovima. Ostali su u na{oj sredini i dobrovoqno uzeli na svoja le|a da izvr{e one zadatke koje smo trebali mi sami vr{iti. Na ~elu tih juna768

ka nalazio se potpukovnik g. [vabi}, ~ije }e ime ostati zapisano zlatnim slovima u analima na{e istorije.” (str. 120.) Sli~no priznawe srpskim vojnicima 1968. godine je odao i profesor Pravnog fakulteta u Qubqani dr Maks [nuderl, iako se na to mr{tio komunisti~ki reìm. On je opisivao kako su srpski vojnici-povratnici iz zarobqeni{tva, na obalama Slovencima otimali Maribor pona{aju}i se kao da svoju zemqu spa{avaju. g) Stavovi makedonskih emigranata Ovde se Kosti} ponovo vra}a na pitawe Makedonije i Makedonaca. To poglavqe po~iwe citiraju}i Gerharda Gezemana koji u kwizi “Narodna karakterologija Srbohrvata” pi{e o Makedoncima: “Treba imati u vidu da ovaj tipus nema nikakve literature niti ima literalni jezik, da je on teroristi~kom propagandom bivao islamiziran, bugariziran, srbiziran, grciziran i arbaniziran, i da u najspornijim i najvi{e propagandi istaknutim predelima nije uop{te mogao da do|e do op{te samosvesti. Treba i na to pomisliti da niveliraju}a balkansko-vizantinska kultura, kojoj on pripada, nije u stawu da kod jednog naroda stvori individualnost. Tako je taj qudski tip, sa svojim starim obi~ajima i arhajskim, sterilnom malogradskom i provincijskom kulturom, politi~ki sputan i moralno sabijen, pri primitivno zadrànim strasnim predubinama svoje du{e postao, u {irokim predelima svoga podru~ja ono {to Cviji} zove “amorfna slovenska masa.” (str. 125.) Kosti} na ovom mestu, sa svoje strane, upu}uje dalekose`no upozorewe Makedoncima koje sada, u na{e vreme, dokazuje svu svoju relevantnost: “Mnogo povla{}eni i maèni u dana{woj Jugoslaviji, Makedonci su (ina~e zdrava i obazriva etni~ka grupa) izgubili pojam realnosti. Opijeni neo~ekivanim povlasticama i stavqeni barabar sa Srbima, ~ak wima nasuprot, po~eli su da sawaju “{to biti ne moè, da nacionalno buncaju, da fantaziraju. Udari}e oni glavom o zid i do}i sebi, ali ne znamo kad.” (str. 125.) Makedonci su vekovima bili ugroàvani i izlagani sistematskim brutalnostima od strane raznih zavojeva~a, “a Cviji} je kazao da }e Makedonci definitivno prihvatiti narodnost one dràve koja ih oslobodi. Najve}i deo slovenskog ìvqa u Makedoniji pripao je bio Srbiji, i ova je poku{ala da ih u~ini ravnopravnim ~lanovima srpske nacije. Nije jo{ bila sasvim uspela, ali je bila na dobrom putu. [to nije uspelo, kriva je Jugoslavija, koja je donela novu zabunu me|u Makedonce. Komunisti~ki reìm im je priznao posebnu narodnost, i wima to prija, van svake sumwe. Ne verujem da bi je oni sad rado napu{tali. Kao svi mladi narodi, naro~ito narodi ~ija posebnost nije sasvim opredeqena i sasvim sigurna, oni pokazuju strahovite i nenormalne, upravo fantasti~ne megalomanske prohteve. Ho}e svoju dràvu do Soluna i sa Solunom, sa celom gr~kom Makedonijom i bugarskom. Zato wihovi slobodni gra|ani, naro~ito u Kanadi gde ih je kanda najvi{e, rade otvoreno za zasebnu, nezavisnu Makedoniju. Izdavali su i neke ~asopise u [vedskoj. Prvo su ga zvali Makedonska loza, zatim Slobodna Makedonija. Da je ve}ini wih takva Makedonija ideal, u to ne treba sumwati.” (str. 126.) Ipak, me|u makedonskim emigrantima ima mnogo Srba i Bugara. [to se srpskih ~vrsto drè}ih i opredeqenih Makedonaca ti~e, “ima i vojvoda komitskih me|u wima (npr. vojvoda Mine Stankovi}), bilo je istak769

nutih politi~ara (Karamatijevi}, Seizovi} itd.). Ima vi{ih i niìh oficira koji su proveli rat u logorima, jer nisu hteli da se odreknu srpstva, pa ni posle rata nisu hteli da se vrate u zemqu (npr. puk. Branko Naumovi} i dr.). Iz izbegli~kih logora u Gr~koj javqaju se mnogim srpskim prekomorskim organizacijama da im omogu}e prelaz u Ameriku ili druge prekomorske zemqe, i sve to ~ine iako prebegli Makedonci zadràvaju svoja nova i nametnuta imena na “ski”. Lepo je od Srba {to ne traè promenu imena. Ali posle se malokad vide ovi Makedonci zajedno sa Srbima. No, svakako, ima i takvih. Ima jo{ uvek Slovena iz Vardarske Makedonije koji se ose}aju Srbi, Bugari, Makedonci itd., i prema tome ho}e ovu ili onu dràvu:” (str. 127.) O~igledno je da je u pogledu makedonskog pitawa budu}nost potpuno neizvesna. Kosti} pretpostavqa da }e Makedoncima svakako biti prihvatqivija jugoslovenska nego srpska opcija, ali upozorava da bi u eventualnoj novoj Jugoslaviji Srbi insistirali na potpunoj gra|anskoj ravnopravnosti, koja se ne moè provesti bez striktnog po{tovawa principa jedan ~ovek – jedan glas. Uostalom, najekstremniji Makedonci u emigraciji striktno drè antisrpski kurs, {uruju sa Hrvatima, ako ne{to objavquju na srpskom jeziku onda to ~ine latinicom i ijekavskim izgovorom itd. Zavr{nu svesku svoje politi~ke studije “Srbija ili Jugoslavija” Lazo Kosti} okon~ava ukazivawem na rafinirane oblike propagandisti~kog delovawa komunisti~kog reìma, koji emigrantske novine zasipa pismima i la`nim izjavama da su svi u otaybini za jugoslovensku opciju i da stoga treba sti{avati nacionalisti~ke prohteve i koncentrisati se na zahteve za politi~kim reformama. Takva pisma naj~e{}e je objavqivala qoti}evska “Iskra” i jo{ neki emigrantski listovi usmereni ka jugoslovenstvu. Raskrinkavaju}i te podvale, Kosti} citira radikalskog predvodnika Stevana Trivunca koji je, 1964. godine, pisao u australijskoj “Slozi”: “Srpski narod na domu, danas, ho}e, prièqkuje i zami{qa u prvom redu svoju sopstvenu ku}u. U svojoj ogromnoj ve}ini, on ho}e prvo svoju Srbiju u kojoj bi bilo okupqeno sve Srpstvo. Pa tek onda da se vide mogu}nosti {ireg zajedni~kog doma. Srpskom narodu je dosta i predratnog i posleratnog “bratstva i jedinstva”. On je sit stalnog poniàvawa kome ga to bratstvo i jedinstvo izlaù. On èli da bude prvo svoj gospodar na svome i da on sam odlu~uje {ta }e i koliko da daje za op{tu ku}u, bude li je bilo, a ne da bude predmetom stalnih otima~ina, rekvizicija i pqa~ke. Ova stremqewa i te`we proisti~u iz jednog novog srpskog nacionalizma, koji je zahvatio ne samo {iroke narodne slojeve, dobar deo misaone i elitne srpske omladine, no ~ak i izvesne krugove samih srpskih komunista. Taj novi srpski nacionalizam nije ni iskqu~iv, ni {ovinisti~ki, ni imperijalisti~ki. On po~iva na bolnom i skupom iskustvu kojim je srpski narod platio ve} sve svoje dosada{we jugoslovenske avanture. I prva mu je briga da obezbedi svoju budu}nost od sli~nih katastrofa. Po{tuju}i tu|a prava i tu|e smernice, ali ~uvaju}i u prvom redu svoja prava i bore}i se za svoj narodni smer. To je istina o dana{wem raspoloèwu ve}ine srpskog naroda u zemqi. Sve ostalo je propaganda, blef i ko zna ~ija naruybina.” (str. 134-135.)

770

Glava dvanaesta ZLO KOMUNIZMA 1. Komunisti~ki tretman jugoslovenskih naroda Komunisti~ko zlo i wegove reperkusije po sudbinu srpskog naroda Lazo Kosti} je obradio u dve obimne kwige. Prva, koju predstavqa etnopoliti~ka studija “Komunisti~ko taksirawe naroda Jugoslavije” objavqena je 1969. godine u Torontu, u izdawu kanadskog ogranka Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava”. U woj autor svoje prou~avawe prirode jugoslovenskog komunisti~kog reìma i wegovih osnovnih ideolo{kih postulata po~iwe konstatacijom da je u otaybini pod titoisti~kom diktaturom Srbima sve teè, jer se nastavqa dobro sinhronizovana i sistematska akcija ubijawa srpske nacionalne svesti, sramo}ewa patriotskih ose}awa i tradicije, smawivawa nacionalnih teritorija i odnaro|avawa zna~ajnih delova Srpstva. Kosti} smatra da “kod mnogih komunista tiwa srpska vatrica; treba je samo raspuhnuti. Nije nemogu}e da sve ovo otvori o~i nekim Srbima komunistima, koji u partijskom slepilu nisu mo`da ni zapazili kuda vodi politika najvi{ih rukovodilaca. A, mo`da jo{ pre, da uvide to rukovodioci, da su demaskirani, razotkriveni, razobli~eni. Da su se spoznale wihove intencije i wihovi ciqevi.” (str. 5.) Kosti} nagove{tava da uskoro dolaze sudbonosni dani za srpski narod i da su opasnosti tolike da mogu proizvesti nacionalnu katastrofu. “Tamo se radi na novim “reformama” koje uvek zna~e jedan korak daqe u suèwu i negirawu srpske pozicije, pa treba izneti sav zama{aj kataklizme koja se sprema. Nije verovatno, ali nije ni nemogu}e da se onda trgnu, da po~nu tretirati Srbe bar onako kao [iptare ili Mayare, jer niko normalan ne moè o~ekivati da }e ih ovaj reìm ikad tretirati kao Slovence, kao Crnogorce, kao Makedonce, a da ne govorimo o Hrvatima koji su najprivilegovaniji i vode}i narod, kome u prvom redu dràva sluì.” (str. 5.) Ovo je svojevrsni Kosti}ev doprinos javnoj raspravi koju su komunisti u Jugoslaviji organizovali povodom temeqitih ustavnih promena ~iji su kreatori Tito i Kardeq. U Beogradu je ve}i broj istaknutih intelektualaca, univerzitetskih nastavnika, podvrgnuto progonu, hap{ewu i ~ak su i na robiju poslati, jer su se odvaìli da kritikuju neke od kvazi-ustavnih tekstova i formulacija pojedina~nih normi. U javnoj raspravi je bio poèqan samo onaj ko nekriti~ki podràva i odu{evqeno aplaudira svakoj gluposti i podvali smi{qenoj radi temeqitijeg sa771

tirawa srpskog naroda. “Dok jugokomunisti tvrde da je wihovo zapostavqawe Srpstva ta~no prema receptu Marksa i Engelsa, ~ak i Lewina, dotle hrvatska emigracija unisono naziva reìm u Jugoslaviji “srbokomunisti~kim”. Oni uveravaju i sebe, i nas, i tu|ine, da u Jugoslaviji vlada “srbokomunizam”, jer oni hrvatizam vide u dràvnoj tvorevini kao {to je bila wihova mila “NDH”, gde se svi Srbi imaju da utamane. Dok je jedan Srbin ìv, za wih je to srbizam, a, po{to u slobodnom svetu vlada antikomunisti~ko raspoloèwe, to oni poveù sa komunizmom: ko ho}e da uni{ti komunizam u Jugoslaviji, neka prvo uni{ti Srbe. Tako bi jednim udarcem ubili dve muve. To je zvani~na doktrina Hrvata u slobodnom svetu, koju preko katoli~ke crkve poku{avaju da celom svetu nametnu kao jedino istinitu!” (str. 6.) a) Antisrpska politika komunisti~ke klike Taksirawem Kosti} smatra odre|ivawe vrednosti i postupawe na osnovu vrednosnog kriterijuma koji proistekne iz konceptuolo{kog odre|ewa. Prvi predstavqa teorijsko ocewivawe, a drugi prakti~no razlikovawe i tretirawe. U uvodu, Kosti} nagla{ava da je pouzdano utvrdio da “antisrpska praksa u dana{woj Jugoslaviji ne proizlazi iz stavova prvih komunista, ve} da je plod mr`we na Srpstvo antisrpske klike koja vlada Jugoslavijom.” (str. 9.) Kad je to u interesu antisrpske politike, oni su spremni da falsifikuju i dela svojih ideolo{kih rodona~elnika. Komunisti~ki reìm je po svojoj prirodi ideokratski, {to zna~i da ima i dosta podudarnosti sa teokratskim. On neprekidno insistira na ideolo{koj pravovrednosti, ~ak i kad wene podru~ne postavke revidira. Radije se upu{ta u falsifikate nego u otvoreno i javno kriti~ko preispitivawe. Jugoslovenska komunisti~ka vrhu{ka je neprekidno insistirala na tome da ona primewuje u socijalisti~koj praksi izvorni marksizam, kao i da je najverniji tuma~ i realizator su{tinskih ideja klasika marksizma. Kosti} ih zato poziva da slede stavove Marksa, Engelsa i Lewina po pitawu jugoslovenskih narodnosti. Oni su se vrlo povoqno izraàvali o Srbima a krajwe nepovoqno o srpskim neprijateqima, tako da fraza o srpskoj hegemoniji ne moè imati utemeqewe u wihovim delima. \ilas je te fragmente iz redova Marksa i Engelsa nazivao preterivawem, a reìm pedantno cenzurisao neèqene odlomke iz jugoslovenskih izdawa wihovih dela. Op{irna citirawa Kosti} po~iwe tekstom “[ta }e biti od Evropske Turske”, koji je Marks objavio u “Wujork herald tribjunu” 1853. godine: “Evropska Turska je prirodni ba{tinik jugoslovenske rase. Od 12 miliona, 7 miliona pripada woj. Ima ve} 1200 godina kako ona to zemqi{te drì u rukama. Ako ostavimo po strani malobrojno stanovni{tvo, koje je, iako slovenskog porekla, usvojilo gr~ki jezik, onda kao takmaci ju`nim Slovenima ostaju turski i arbana{ki varvari, koji su se odavno pokazali kao protivnici svakog napretka... U unutra{wosti zemqe Jugosloveni su iskqu~ivi nosioci civilizacije. Oni, dodu{e, nisu jo{ obrazovali naciju, ali u Srbiji imaju sna`nu i relativno ve} obrazovanu sr` jedne nacije. Srbi imaju sopstvenu istoriju i sopstvenu literaturu. Svoju sada{wu unutra{wu nezavisnost oni mogu da zahvale jedanaestogodi{woj hrabroj borbi protiv jednog brojno daleko nadmo}nijeg neprijate772

qa. Oni su posledwih 20 godina kulturno mnogo napredovali, i hri{}ani u Trakiji, Bugarskoj, Makedoniji i Bosni posmatraju ih kao centar oko koga }e se u budu}im borbama za nezavisnost javiti. Moè se tvrditi da je direktni ruski uticaj na turske Slovene potiskivan ukoliko se Srbija i srpska narodnost vi{e u~vr{}uju. Jer je Srbija, da bi svoj istaknuti poloàj kao hri{}anska dràva mogla sa~uvati, uzimala iz Zapadne Evrope svoje politi~ke ustanove, svoje {kole, svoja nau~na saznawa i svoje industrijske ure|aje. Time se obja{wava i anomalija da je Srbija, i pored ruske za{tite (ruskog protektorata), od svog oslobo|ewa ustavna monarhija.” (str. 25-26.) Docniji istraìva~i su tvrdili da je prethodni citat zapravo iz Engelsovog ~lanka, ali ta uskostru~na rasprava nije naro~ito zna~ajna, jer je prakti~no nemogu}e razdvojiti Marksove i Engelsove teorijske i publicisti~ke radove, pa se wihova sabrana dela redovno zajedno {tampaju. Ina~e, na taj rad su se pozivali u vi{e navrata zna~ajni autori, poput Borisa Majsnera, Hermana Vendela, Falmerajera, Nikolaja Rjazanova, Juraja Demetrovi}a itd. Me|utim, u rusko-turskom ratu 1876-1878, Marks i Engels se javno izja{wavaju u prilog turskih, a protiv ruskih i srpskih interesa. U pismu od 25. jula 1876. Engels poru~uje Marksu: “Kolaps Srba je famozan. Cela kampawa je imala u smeru totalno razbuktavawe poàra u Turskoj, a svuda je materija za raspaqivawe mokra. Crna Gora je izdaje (tu kampawu?, L.M.K.) za privatne svrhe, Bosna ne}e ba{ sada da vr{i ma kakav ustanak otkako je Srbija ho}e da oslobodi, a vaqani (ovo u sprdwi kaè, L.M.K.) Bugari ni prstom da mrdnu. Srpska oslobodila~ka vojska mora da ìvi o svom tro{ku i posle samohvalisave ofanzive mora da se vra}a u svoju razbojni~ku rupu, mada nije nigde ozbiqno potu~ena.” (str. 28-29.) U drugom pismu, od 25. avgusta 1876, Engels jadikuje {to Engleska odlu~nije ne osudi nastojawe Rusa i wihovih balkanskih saveznika uz konstatacije: “O bezo~nosti Crnogoraca i Hercegovaca sve je, prirodno, tiho. Sre}om, Srbi dobijaju klinove.” (str. 29.) Marksov i Engelsov osnovni antisrpski stav poti~e iz patolo{ke mr`we koju su pokazivali prema Rusima. Herman Vendel iznosi da je Engels osu|ivao srpska nastojawa tvrde}i da su Srbi “za turskog vakta imali potpunu samoupravu, da su postali bogati i malo poreza pla}ali.” (str. 29.) Marks je u pismu Vilhelmu Libknehtu zamerao Engleskoj {to je svojom pasivno{}u zapravo spasila Srbe kad su ve} bili poraèni od Turaka. To je protivre~no wihovim prethodnim izrazito antiturskim stavovima, ali kao nema~kim {ovinistima Marksu i Engelsu je uvek antiruska mr`wa primarna, naravno, redovno umotana u demago{ku strepwu da ruski carizam moè sputati o~ekivanu evropsku proletersku revoluciju. Fridrih Engels se otvoreno radovao srpskom porazu u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, o ~emu svedo~i wegovo pismo Eduardu Bern{tajnu od 9. oktobra 1886. godine: “Bugari se dobro drè. To zahvaquju okolnosti da su tako dugo ostali pod Turcima i tu su svoje stare ostatke plemenskog ure|ewa mogli mirno da sa~uvaju. Srbi, pak, koji su ve} od pre 80 godina slobodni od Turaka, svoje su gentilisti~ke (plemenske) ustanove ruinirali kroz birokratiju austrijski {kolovanu i kroz zakonodavstvo, i zbog toga su neminovno dobili batine od Bugara. Daj Bugarima 60 godina da se gra|anski razvijaju... i birokratske vladavine, pa }e i oni biti jednako u stra`wici kao Srbi. Za Buga773

re, kao i za nas, bilo bi beskrajno boqe da su ostali turski sve do evropske revolucije: gentilisti~ke (plemenske) institucije dale bi famoznu ta~ku povezivawa ka daqem razvoju u komunizam, jednako kao ruski “mir”, koji se tako|e sad pred na{im o~ima ru{i. – Moje je mi{qewe: Ju`ne Slovene pomagati ako i dokle idu protiv Rusije, jer onda idu (paralelno) sa revolucionarnim evropskim pokretom. Ako idu protiv Turske i traè a tu bi (po svaku cenu) da anektiraju ono malo preostalih Srba i Bugara, to svesno ili nesvesno predstavqaju oru|e Rusije i mi ne moèmo s wima.” (str. 31.) b) Crnogorsko homersko “varvarstvo” Prema Crnogorcima Marks i Engels su pokazivali izrazit prezir, govore}i i o sramnim ratnim delima Crnogoraca i Hercegovaca. Oni kaù: “U Crnoj Gori mi nemamo neku plodnu dolinu sa srazmerno velikim gradovima, ve} jedan neplodan brdski kraj kome se te{ko prilazi. Tu se ugnezdila jedna banda razbojnika, koja pqa~ka ravnice i gomila plen u svojim brdskim utvr|ewima. Ova romanti~na ali prili~no neprijatna gospoda ve} su davno postala dosadna Evropi.” (str. 32.) Engels tome dodaje, u pismu Marksu od 11. februara 1853. godine: “Po{to je wihova jedina ta~ka naslawawa, pored austrijske tiranije, jo{ samo crnogorska govna, gde naposletku turski “poredak” mora jo{ da pobedi crnogorsko homersko varvarstvo:” (str. 32.) I Vilhelm Libkneht je, prema Rjazanovu, pokazivao veliku odvratnost prema Crnogorcima, {to je o~igledno poticalo iz mr`we prema Rusima i svim wihovim saveznicima uop{te. Za razliku od wih, veliki nau~nik i socijalisti~ki poslanik u nema~kom parlamentu, Herman Vendel, imao je mnogo simpatija prema Srbima, ali je ismejavao mogu}nost opstanka nezavisne Crne Gore jer, prema wegovom mi{qewu, “sama po sebi “samostalna” Crna Gora, jedna igra}a kutija od dràve, sa brojem stanovni{tva nema~kog sredweg grada, nastawena najrasnijim Srbima, prosta je sprdwa.” (str. 34.) O kraqu Nikoli, kao vladaru i pesniku, kaè: “Ali kod tako naivno bezazlenog naroda doprinela je posveta pesnika da se knezu prizna sjaj nad~ove{tva, kad je on sasvim svesno svoju duhovnu nadmo}nost iznad jadnih crnogorskih neznalica iskoristio da bezobzirno utvrdi svoju vlast.” (str. 35.) Posle mnogo primera moralnog i materijalnog iskori{}avawa podanika, zahvaquju}i wihovoj lakovernosti i patrijarhalnoj privrènosti, kao i streqawa, trovawa, klawa i mu~ewa neposlu{nih, Vendel smatra “da se najcrwim bojama sredweg veka mora da bojadi{e onaj koji ho}e da naslika nikolinsko doba u Crnoj Gori. Najve}i deo ovih nedela ~iwen je zbog boga}ewa, ili je dovodio do boga}ewa, jer je “dràva” oduzimala imovinu streqanih, uhap{enih i prognanih.” (str. 35.) [to se ti~e iskrenosti Nikolinog zalagawa za op{tesrpsko jedinstvo, Vendel pi{e da se kwaz Nikola “bio sporazumeo sa kwazom Mihailom da }e se odre}i prestola u korist srpskog jedinstva, u pesmama toga doba slavi dan kad }e svoju krunu poloìti pred noge srpskog vladaoca i pred ~adorom srpskog kraqa vr{iti straù. Ali otada jedva je neka godina pro{la da on nije nacionalnoj stvari Srpstva i Jugoslovenstva zadao udarac u potiqak. On je 1875. preporu~io Francu Josifu da zauzme Hercegovinu, pomagao je, dve godine docnije, za kaparu od dva miliona forinti, da se razoruàju hercegova~ki ustani774

ci, odrekao se za godi{wu pomo} od 30.000 kruna od svake pretenzije na ~isto srpsku susednu zemqu, prvo je podbadao sunarodnike u ju`nodalmatinskim Krivo{ijama na ustanak, a onda je za Judinu nagradu od milion forinti vr{io jata~ke usluge kod wegovog gu{ewa.” (str. 35.) v) Hrvati najgora vojna fukara Daqe, Kosti} pokazuje da su se u odnosu na sve druge narode sveta Marks i Engels u najnegativnijem svetlu izjasnili o Hrvatima, koje su 1848. godine nazivali vojskom varvara, carskim banditima, Jela~i}evim crvenokabani~arima, dok “Hrvatski poredak i slobodu smatraju oli~ewem zla i zlo~ina. Zaprepa{teni Jela~i}evim zlo~inima i “strahovitim pojedinostima o sramnim delima Hrvata i ostalih vitezova “zakonskog poretka i slobode bazirane na ustavu”, Marks i Engels ~ak u stihovima izraàvaju nadu da }e Ma|ari i Be~lije “Batinom terati tu `gadiju u Dunav, [ibaju}i odgurati od sebe ovu drsku poganiju, Prosjadiju gladnu, umornu od ìvota, ôpor begunaca, nevaqalaca, huqa, probisveta, Hrvatski izmet qudskog roda, niske seqa~ke slugerawe, Koje je izbquvala wihova presita zemqa, Da bi postali besni pustolovi i da bi sigurno propali!” (str. 37.) Ukazuju}i na Jela~i}eva razarawa Ma|arske i Italije, Marks i Engels, na primeru sudbine Be~a, kaù: “Hrvatska sloboda i poredak pobedili su, i paqevinama uz ubistvo, i sa pqa~kom i obe{~a{}ewem, sa sramnim nedelima koja se imenovati ne mogu, slavili su svoju pobedu”, a {to se ti~e wihovih austrijskih nalogodavaca, “gospoda kojima toliko kulturna istorija Nema~ke leì na srcu prepustili su prakti~no primewivawe kulture jednome Jela~i}u i wegovim Hrvatima!” (str. 38.) Iznose}i i pojedina~an primer kako su jednoj [vajcarkiwi u Be~u Hrvati streqali dete u naru~ju, u slede}em tekstu su jo{ precizniji: “Zar nisu crvenokabani~ari (to je Jela~i}eva li~na garda, L.M.K.) i }esarsko-kraqevske trupe propovedali evan|eqe mira i ustavne slobode pqa~kom, paqevinom, ubistvom, silovawem, dakle na na~in razumqiv za svakoga?... To pokazuje ropac ubijenih, jauk, o~ajawa okaqanih u ~asti, to pokazuju hiqade u zatvorima.” (str. 38.) Taj i ~itav niz drugih primera naveo je Engelsa da hrvatsko varvarstvo defini{e kao skoro nomadsko, a Marksa da Hrvate nazove najgorom vojnom fukarom Evrope. I za êhe i za Hrvate su, uz to, pisali da nemaju ni nacionalne kulture ni pisanog jezika. Koliko je nacionalne tolerantnosti bilo u politi~kim stavovima i shvatawima Fridriha Engelsa svedo~e i wegovi ~lanci iz “Novih rajnskih novina” od 1849. godine. On, izme|u ostalog, kaè da “nema nijedne zemqe u Evropi, koja ne sadrì u nekoj svojoj pokrajini ostatke ponekog naroda, ostatke ranijih stanovnika, potisnutih i pokorenih sa strane naroda koji je postao nosilac istorijskog razvitka. Ovi ostaci ranijih nacija koje je prolaz istorije nemilosrdno pregazio, kako se izraàva Hegel, ovaj etni~ki izmet postaje i ostaje, do svog kona~nog uni{tewa ili denacionalizacije, najfanati~niji nosilac kontrarevolucije, budu}i da wegovo samo postojawe nije ni{ta vi{e 775

nego protest protiv velike istorijske revolucije... To su u Austriji panslavisti~ki Ju`ni Slaveni, koji nisu ni{ta drugo nego otpaci vrlo haoti~nog razvitka koji traje ve} hiqadu godina... Nijemci i Ma|ari }e se krvavo osvetiti slavenskim barbarima. Op}i rat koji }e tada nastupiti razbit }e slavenski savez i ovi mali, sitni tvrdoglavi narodi bit }e uni{teni, tako da od wih ne}e ni{ta ostati osim imena wihovog. Slijede}i svjetski rat dovest }e do nestanka ne samo reakcionarnih klasa i dinastija, nego i svih reakcionarnih naroda sa lica zemqe. A to }e zna~iti progres.” (str. 43.) U novom ~lanku u istim novinama i iste godine, Engels postavqa pitawe “da li bi se mogli austrijski Ju`ni Slaveni ujediniti sa Srbima, Bosancima i Morlacima? Mogli bi svakako, da ne postoji... stara mr`wa austrijskih grani~nih naroda protiv turskih Slavena s druge strane Save i Une. Ovi narodi, koji vjekovima jedni druge smatraju lopovima i banditima, mrze jedan drugoga, i uprkos etni~koj srodnosti bezgrani~no vi{e nego {to mrze Nijemce i Ma|are... Najve}i “zlo~in” Nijemaca i Ma|ara bio je sigurno u tome {to su sprije~ili da ovih 12 milijuna Slavena ne postanu Turci.” (str. 43-44.) Sli~no stanovi{te Engels je imao i 1882. godine, pa u pismu Karlu Kauckom kaè: “Moète me zapitati, da li imam bar neke simpatije prema ovim malim slavenskim narodima i ostacima naroda... U stvarnosti ja imam |avolski malo simpatija prema wima... Samo sa pobedom (ruskog) carizma nacionalisti~ke ambicije ovih patuqastih naroda bit }e oslobo|ene svoje veze sa panslavisti~kim te`wama za svjetskom dominacijom, i samo tada mi im moèmo dati wihovu sudbinu u wihove ruke. A ja sam siguran, da }e {est mjeseci nezavisnosti biti dosta za ve}inu austrougarskih Slavena, da ih dovedu do stawa da mole da ponovo u|u u sastav Austro-Ugarske.” (str. 44.) I u hrvatskoj emigrantskoj {tampi ima dosta tekstova u kojima usta{ki ideolozi jadikuju {to ih je Karl Marks mrzeo i ismevao da “iz tih poderanih drowaka ho}e izgraditi sna`nu, nezavisnu i za ìvot sposobnu naciju.” (str. 44.) Ma|arima je Marks najvi{e zamerao {to su “naro~ito iza revolucije, previ{e popustqivo i premekano postupali prema nadutim Hrvatima. Poznato je, da im je Ko{ut davao sve mogu}e, samo im nije dozvolio da wihovi zastupnici govore hrvatski u parlamentu. Popustqivost prema narodu po prirodi svojoj kontrarevolucionarnom, jest jedino {to se moè upisati u greh Mayarima.” (str. 45.) g) Marks i Engles – ogor~eni protivnici panslovenske ideje O Makedoncima utemeqiva~i komunisti~ke teorije i ideologije, nikada nijedne re~i nisu prozborili, a o Slovencima veoma malo, s obzirom da je wihova politi~ka uloga bila bezna~ajna i da su ih smatrali nacijom bez istorije koja nije sposobna da ima budu}nost. Za bosanske muslimane Marks je tvrdio da “}e biti uni{teni, nema nikakve sumwe.” (str. 49.) Wihova uloga se sastojala u tome da su predstavqali kastu neradnika i tla~iteqa koji su ometali izmenu poretka i dràvnu pripadnost Bosne, kako je to interpretirao Milan Gavrilovi}. Bosanski muslimani po podudarnom Marksovom i Engelsovom mi{qewu nisu predstavqali nacionalni nego verski i socijalni sloj, dok je Marks Hayi Lojine pobuwenike protiv austrijske uprave smatrao razbojni~kom dru776

ìnom. Vendel prenosi da je Engels Bugare nazivao “sviwskim narodom” za koji bi najboqe bilo da ostane pod turskom vla{}u sve do op{te evropske revolucije. I jedan i drugi su bili ogor~eni protivnici svake panslovenske ideje. Engels je u vi{e navrata isticao da se “revolucija moè osigurati samo pomo}u odlu~nog terorizma protiv ovih slovenskih naroda. Mi sad znamo gde su koncentrisani neprijateqi revolucije: u Rusiji i u austrijskim slovenskim zemqama, i nikakve fraze, nikakvo upu}ivawe na neku neodre|enu demokratsku budu}nost ovih zemaqa ne moè nas zadràti da svoje neprijateqe tretiramo kao neprijateqe”. Na~elno, Marks i Engels nisu bili protiv stvarawa nove dràve koju bi ~inili Sloveni i drugi hri{}ani koji se oslobode turskog ropstva. Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu su tretirali kao srpske oblasti, ali su èleli da produè trajawe turske vlasti u wima. Zato je Engels kritikovao Austriju koja se “okupacijom Bosne na~inila sukrivcem u podeli Turske i neophodnim protivnikom svih srpskih nastojawa za nezavisno{}u i ujediwewem.” (str. 53.) Obojica su bili protiv nacionalnog principa u konstituisawu dràva, pogotovo protiv federalizma. Smatrali su da velike nacije imaju prava da u svojim granicama zadrè male narode ako su sposobne da ih podiù na vi{i kulturni nivo. Engels je takav stav vrlo jasno izloìo u tekstu “Po i Rajna”, objavqenom 1959. godine: “Da je karta Evrope definitivno ustaqena, ne}e niko mo}i da tvrdi. Ali sve promene, da bi bile trajne, moraju uglavnom polaziti od toga, da se velikim evropskim nacijama i sposobnim za ìvot sve vi{e i vi{e pruàju wihove stvarne prirodne granice, koje su opredeqene jezikom i naklono{}u, dok u isto vreme narodni otpaci, koji se nalaze tu i tamo, a koji nisu vi{e sposobni za nacionalnu egzistenciju, ima da ostanu pripojeni ve}im nacijama i da ili u wih sasvim se utope ili da se zadrè kao etnografski spomenici bez politi~kog zna~aja.” (str. 54.) Takav osnovni stav daqe je konkretizovao Karl Kaucki koji kaè: “Marks i Engels su 1849. bili uvereni da austrijske Slovene o~ekuje ista sudbina kao npr. Baske i Bretonce, jer ti Sloveni nisu imali kwièvnost koja bi bila vredna pomena. âk i kod êha je upotreba pisanog jezika kod masa bila u oskudnim za~ecima.” (str. 55.) Polemi{u}i sa Bakuwinom, Engels je iznosio ube|ewe da “izuzimaju}i Poqake, Ruse i u najboqem slu~aju Slovene Otomanskog carstva nijedna druga slovenska narodna grupa nema budu}nost... iz prostog razloga {to svim ostalim Slovenima nedostaju istorijski, geografski, politi~ki i industrijski uslovi za samostalnost i ìvotnu sposobnost.” (str. 56.) Uostalom, wemu i Marksu je bilo primarno to {to “jedna slovena~ka i hrvatska dràva zatvorile bi Ugarskoj put ka Jadranu, a to bi bilo protiv odlu~nih vitalnih interesa oba naroda.” (str. 56.) Marksov dosledni sledbenik i istaknuti teoreti~ar Hajnrih Kunov smatrao je da Hrvati i nisu poseban narod nego da pripadaju srpskoj naciji od ~ije se glavnine razlikuju samo po rimokatoli~koj veroispovesti, ali priznaje da je ta razlika takve prirode da se te{ko moè prevazi}i. Vendel je ukazivao i na Engelsovo mi{qewe da “uprkos panslavisti~kim naporima zagreba~kih entuzijasta Srbin, Bugarin, bosanski rajetin i slovenski seqak Makedonije ili Trakije ima vi{e nacionalnih simpatija, vi{e dodirnih ta~aka, vi{e sredstava za duhovni saobra}aj sa Rusima nego rimokatoli~kim Ju`nim Slovenima, sa kojim govori isti jezik.” (str. 59.) 777

Lewin je smatrao da u Prvom svetskom kao velikom imperijalisti~kom ratu samo Srbi vode pravednu nacionalnu borbu. On kaè: “Nacionalni element u sada{wem ratu predstavqen je jedino u borbi Srbije protiv Austrije {to je, me|u ostalim, ozna~eno u rezoluciji Bernskog savetovawa na{e partije. Samo u Srbiji i me|u Srbima mi imamo mnogogodi{wi nacionalno-oslobodila~ki pokret, koji obuhvata i milione “narodnih masa”; wegovim produàvawem javqa se borba Srbije protiv Austrije. Kad bi taj rat bio izolovan, tj. nepovezan sa op{te-evropskim vojnim, sa koristoqubivim i otima~kim (grabiteqskim) ciqevima Engleske, Rusije i drugih, tada bi svi socijalisti bili obavezni da èle uspeha srpskoj buròaziji, – to je jedini pravilni i apsolutno neophodan izlazak iz nacionalnog momenta sada{we borbe.” (str. 62.) Sve ono {to su saveznici Londonskim sporazumom obe}ali Italiji zna~i stradawe srpske teritorije, odnosno prodaju interesa srpske slobode. Vladimir Bakari} je, 1967. godine, isticao da Lewinovim ocenama o ratnoj ulozi srpskog naroda ne treba davati preteran zna~aj, a Rodoqub ôlakovi} je poku{ao da je preusmeri na celokupno ju`noslovenstvo. Josip Broz je kao austrougarski podoficir taj Lewinov stav ignorisao, ali je kraqevsku Jugoslaviju nazivao versajskom. Kosti} Tita naziva ne samo antisrbinom, nego i neznalicom. “Versajski mir je bio sa Nema~kom, a sa Austrijom Sen-@ermenski, sa Ugarskom Trijanonski. Tu je stvorena Jugoslavija (jo{ i u Nejskom sa Bugarskom). Ali od jednog austrijskog podoficira se ne moè vi{e ni o~ekivati.” (str. 65.) Najve}i ruski komunisti~ki pisac Maksim Gorki pisao je tridesetih godina svom prijatequ Babo~kinu, iz Vrwa~ke Bawe, gde se le~io: “Ovo je na{a zemqa. Toliko je sli~na Rusiji da mi izgleda kao da sam sa severa, iz Rusije pre{ao u Ukrajinu. Greje me ovde jug! Na kraju, ovde su svi qudi - QUDI! Istorija ove zemqe kora~ala je samo za slavom! Ta zemqa je patila, ìvela, preìvela i ostala tu, da uvek bude tu! îni mi se da su Srbi isto toliko Rusi koliko i mi. Sve u nama je toliko sli~no i toliko isto, da ja nisam sposoban da na|em razliku. Isto toliko su {iroki kao i mi i isto toliko veliki kao i mi. Se}a{ se da je jednom Lewin rekao, da je to jedini narod koji zna da se bori i koji ho}e da se bori za svoju slobodu. Zaista odli~an narod!” (str. 66.) Lav Trocki se kao politi~ki emigrant zatekao u [vajcarskoj kad je po~eo Prvi svetski rat i reagovao je tekstom “Balkansko pitawe”, u kome je posebno zna~ajan slede}i odlomak: “Sada{wi doga|aji su po~eli austro-ugarskim ultimatumom Srbiji. Internacionalna demokratija nema ni najmawe razloga da {titi spletke srpskih i ostalih balkanskih duodecnih dinastija, koji svoje avanture pokrivaju nacionalnim ciqevima. Ali jo{ mawe imamo razloga da se moralno borimo protiv toga {to je jedan mladi fanatizovani Srbin odgovorio krvavim atentatom na zlo~ina~ku kukavi~ko-podmuklu nacionalnu politiku be~kih i budimpe{tanskih silnika. Svakako za nas ne postoji u jednom pogledu nikakva sumwa da se u istorijskom razra~unavawu izme|u Dunavske monarhije i Srba istinsko istorijsko pravo, tj. pravo na razvitak nalazi kod posledwih (kod Srba), kao {to je 1859. bio na strani Italijana. Iza dvoboja carskokraqevskih policijskih drowa s beogradskim teroristima skriven je jedan daleko dubqi razlog nego {to je lakomost Kara|or|evi}a ili kriminalni zlo~ini caristi~ke diplomatije: na jednoj strani imperijalisti~ki neopravdani prohtevi jedne nacionalitetne dràve nesposobne za ìvot, na drugoj na778

stojawa nacionalno razbijenog Srpstva da se spoji u dràvnu celinu sposobnu za ìvot.” (str. 68.) Trocki pri tome nimalo ne {tedi srpsku buròaziju, a smatra da se srpsko jedinstvo moè posti}i samo ratom ili evropskom revolucijom. On je izri~ito za nezavisnu i sjediwenu Srbiju. Srpsku borbu za nacionalno oslobo|ewe opravdavali su i austromarksisti koji su pripadali Drugoj internacionali. Tako je Karl Kaucki u kwizi “Srbija i Belgija” pisao da je duboka pokreta~ka snaga u ratu Srbije protiv Austro-Ugarske i Nema~ke “te`wa srpskog naroda za nacionalnim jedinstvom, te`wa koja nastaje na izvesnom kulturnom stepenu sa istom neophodno{}u kao i moderna demokratija.” (str. 75.) On jo{ preciznije izlaè svoj stav kad isti~e: “Ujediwewe svih Srba u jedno dràvno bi}e i wihov prodor na more behu dva ciqa koja su stajala u saglasnosti sa potrebama celokupnog stanovni{tva i ~ak su bila spojiva sa na~elima demokratije, pa i internacionalnosti.” (str. 76.) Oto Bauer je pisao da su Srbi svoju dràvu izborili u revolucionarnom ratu. Eduard Bern{tajn je ukazivao da je ratom Austro-Ugarska “imala u vidu ne{to vi{e no samo obuzdavawe velikosrpskih agitacija. Ona je htela da Srbima jednom za vazda oduzme nadu na oìvotvorewe wihove ideje samostalne Srbije “doklegod odzvawa srpski jezik”. Ali, prvo, istorija je pokazala da, ako je nekad jedan narod u{ao u istoriju kao nacija ili je ponovo u wu u{ao, tada ne moè uop{te da se iz mozgova odstrani ideja vaspostavqawa nacionalnog jedinstva.” (str. 77.) Srpski socijalisti su podràvali oslobodila~ke te`we svog naroda, ali nisu traìli jedinstvo sa Hrvatima i Slovencima. Svetozar Markovi} se zalagao za srpsko-bugarsku federaciju. On je bar deo Makedonije smatrao srpskim, kao i celu Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Jovan Skerli} je pisao kako Svetozar Markovi} “mnogo puta podse}a vladu Srbije, da je du`na da radi na oslobo|ewu i ujediwewu srpskog naroda.” (str. 83.) Ni Dimitrije Tucovi} nigde ne pomiwe Hrvate i Slovence, u Makedoniji smatra da ìve Srbi i Bugari, a zalaè se za jedinstvo Srba, Bugara, Grka i Rumuna. Sli~no je pisao i Du{an Popovi}. Vaso Pelagi} je u jednoj poslanici Ma|arskom saboru napao hrvatske pretenzije prema Bosni i Hercegovini isti~u}i “da mi ne primamo na sebe va{e hrvatsko ime, niti èlimo pri takvim prilikama s vama ujediwewa politi~kog. Dok ne postanete lojalni prema na{em narodu u va{oj ku}i, dotle ni prijateqi a kamoli bra}a biti ne moèmo. Ako nam je nu`no s nekim ujediwewe, mi ga èlimo jedino sa srpskim kneèvinama u~initi, jer tamo nalazimo istovetni jezik, jednake obi~aje i ve}u garanciju za realni i napredni ìvot nego li kod vas Hrvata. Posqe ovih fakata i razloga drìmo da }ete nas vi svi “Veliko-Hrvati” na miru ostaviti, da mi po na{oj èqi i slobodnoj voqi biramo u na{e dru{tvo koga ho}emo, i da se zovemo imenom koje nam je dosada drago bilo i kojim ho}emo; te tako }ete i vi Hrvati imati vi{e slobodnog vremena sebe i svoju ku}u dobro prou~iti i nalaziti sredstva i na~ina da prije svega sebe kultivi{ete, usre}ite i prema duhu naprednog vremena uredite.” (str. 86.) Da bi bar malo parirao slovena~koj antisrpskoj bezobzirnosti, Kosti} ih podse}a na ono {to je o wima pisao Karl Kaucki: “Slovenci su tek u po~etku da razviju svoj kwièvni jezik i time nailaze na velike te{ko}e s obzirom 779

na malenkost i zaostalost wihove zemqe. Wihov jezik je sli~an srpskome i mogao bi mu se kod duè dràvne zajednice lako prilagoditi. Zbog jezi~kih razloga ne bi smelo da se osujeti prikqu~ewe Slovenaca u srpsku nacionalnu dràvu.” (str. 91.) O Slovencima je pisao i Oto Bauer u delu “Austrijska revolucija”, objavqenoj u Be~u 1923. godine: “Ve} u IH veku su Slovenci – severozapadno pleme ju`noslovenskog naroda – pali pod tu|u vlast. U celoj Sloveniji su slovenski seqaci kulu~ili i hara~ pla}ali nema~kim gospodarima zemqe... Nema~kim gospodarima zemqe (feudalnim gospodarima) sledovali su nema~ki gra|ani. Oni su osnovali gradove u zemqi Venda (tako mnogi Austrijanci zovu Slovence, L.M.K.); gradovi su bili nema~ki, sela su ostala vendska... Na taj na~in je punu hiqadu godina slovena~ki jezik ostao samo seqa~ki dijalekat, slovena~ki narod nacija bez istorije... Slovena~ka literatura se nije mogla da razvije; jer ko }e da pi{e kwige o jeziku koji su govorili samo neznalice, seqaci analfabeti?... I kao {to nije imao u~e{}a u vi{em kulturnom ìvotu, tako isto nije punu hiqadu godina imao slovena~ki seqa~ki “puk” ma kakvog u~e{}a u dru{tvenom ìvotu. Jer im je samo klasa feudalne gospode bila nosilac dràvnog ìvota u tom milenijumu, a ne seqa{tvo... Slovenci nisu imali ni dràve, ni gradova, ni gra|evinstva.” (str. 91–92.) Tek nakon {to je Napoleon, poraziv{i Austrijance, formirao ilirske provincije u HIH veku “od krawskog seqa~kog dijalekta stvori{e Slovenci svoj sopstveni kwièvni jezik. To je svakako mogla da nastane jedna oskudna (bedna) literatura koju nije ovaj siroma{ni (jadni) narodi} mogao da stvori, a oskudna je tako|e ispo~etka bila i wegova politi~ka istorija... Koru{ki Vendi, razdvojeni od Krawske masivima Karavanki, bez nekog gradskog centra, imali su veoma malo u~e{}e u nacionalnom pokretu Slovenaca. Kod seqa~kog narodi}a be{e koru{ki domovinski ose}aj ja~i nego slovenski nacionalni ose}aj.” (str. 92.) S kavim se tek nipoda{tavawem o Slovencima izja{wavao Karl Rener koji je 1906. godine pisao: “Si}u{ni narodi}, kao {to su Slovenci, ho}e da gradi univerzitete.” (str. 93.) Ni polovinom HIH veka Slovenci nisu imali razvijenu nacionalnu svest. Hajnrih Tume pi{e da “ni g. 1860. nisu Slovenci kao masa bili jo{ svesni svoje narodnosti. Ime “Slovenija” pojavilo se uop{te prvi put g. 1844. od pesnika Vesel-Konskog, koji je sa himnom pod tim naslovom pozdravio posetu cara Ferdinanda Krawskoj.” (str. 93.) I sam Ivan Cankar se 1909. godine izjasnio da “neko jugoslovensko pitawe u kulturnom ili ~ak jezi~kom pogledu, za mene ne postoji. Po krvi mi smo bra}a, po jeziku bar ro|aci, ali u kulturi, koja je plod mnogovekovnog odelitog razvoja, mi smo jedan drugom daleko tu|iji nego krawski seqak tirolskom ili Gori~anin furlandskom vinogradaru.” (str. 94.) Austromarksisti su podràli srpsko i bugarsko osloba|awe Makedonije. Oto Bauer je svoj stav, na primer, saop{tio slede}im re~ima: “Osvajawe Makedonije od strane hri{}anskih balkanskih dràva ozna~ava veliki istorijski napredak: oslobo|ewe makedonskog seqaka od iskori{}avawa turskih feudalnih gospodara; pro{irewe preuskih granica hri{}anskih balkanskih dràva, granica koje su stezale napredak.” (str. 95.) Isti autor se bavi i pitawem jezika kojim govori makedonsko stanovni{tvo. “Dijalekti slovenskih seqaka u Makedoniji stoje u sredini izme|u oba jezika. Na istoku su sli~niji bugar780

skom, na zapadu srpskom jeziku. U sredini zemqe ti su dijalekti jednako sli~ni ovim jezicima.” (str. 95–96.) Za wega je najva`nije da na toj teritoriji srpska i bugarska vlast {to pre provedu agrarnu reformu, ali, kao i nijedan drugi ozbiqan nau~nik, Bauer ne pomi{qa da bi tu uop{te moglo biti govora o nekoj posebnoj makedonskoj naciji. “Slovenski seqak Makedonije nema jo{ nikakav nacionalni ose}aj; uski opseg wegovog sela ome|uje wegov ceo duhovni ìvot i seqa~ki dijalekti prelaze neosetno i postepeno jedan u drugi. Tako se ne moè bez samovoqe opredeliti da li se seqaci nekog makedonskog sela mogu smatrati jo{ kao Bugari ili ve} kao Srbi.” (str. 98.) I Karl Kaucki se u toku Prvog svetskog rata, kad je Srbija bila u potpunosti okupirana, zalagao za podelu Makedonije kako se Srbi i Bugari dogovore, ali da po|u od sporazuma nakon Prvog balkanskog rata. On je Albaniju smatrao dràvnim i politi~kim nedono{~etom i traìo da se ona pripoji Srbiji. Eduard Bern{tajn je tako|e tvrdio da je Makedonija podjednako srpska i bugarska. Istaknuti srpski socijalista Du{an Popovi} je bio u toku svih rasprava austromarksista o balkanskim nacionalnim problemima i argumentovano se suprotstavio bugarskim aspiracijama i preteranim pretenzijama isti~u}i da u Makedoniji ìvi 13 raznih etni~kih grupa. Posebno polemi{e s Kunovim koji je skloniji Bugarima, pa kaè: “Srpski je narod skoro dva puta ve}i od Bugara i jedan wegov deo je imao vi{e slobode i time vi{e uslova za kulturni razvoj nego bugarski, jer se on nije nikad ceo nalazio pod turskom vla{}u, {to je bio slu~aj sa Bugarskom. Srpska republika Dubrovnik bila je u sredwem veku ne samo vaàn trgova~ki centrum, ve} je proizvela pesnike, nau~nike i mislioce koji su ponekad uìvali evropski glas... Ako se ho}e ostati objektivan, mora se ipak priznati da je Srbija bila ta koja je izme|u svih balkanskih dràva najvi{e bila upu}ena na Makedoniju.” (str. 104.) [to se Albanaca ti~e, svi su socijalisti~ki mislioci bili protiv wihove samostalne dràve. U woj su videli samo provizorijum velikih sila koji bi im pomogao u realizaciji wihovih strate{kih interesa. Tako Oto Bauer kaè: “I Arbanasi su bili dosad nacija bez istorije. Oni nisu imali kwièvnost, nisu imali pisani jezik, ~ak ni alfabeta da bi na svom jeziku pisali. Muhamedanski Arbanasi, koji su sluìli sultanu kao ~inovnici i oficiri, upotrebqavali su turski jezik. Gr~ko-pravoslavni Arbanasi na jugu sluìli su se u crkvi i {koli gr~kim jezikom, oni su vaìli kao “albanofoni Grci”. Katoli~ki Arbanasi ve} od mleta~kog vremena su stajali pod uticajem Italije; oni su se sluìli, ako su zadobili vi{e obrazovawe, italijanskim jezikom u govoru i pismu... I kao {to Arbanasi nisu imali jezik pisma, tako nisu imali ni samostalan politi~ki ìvot: muhamedanci su stajali pod turskim uticajem, pravoslavni pod gr~kim, katoli~ki pod austrijskim ili italijanskim. Jedna jedinstvena i samostalna arbana{ka politika nije ni postojala.” (str. 112.) Kako navodi Lazo Kosti}, i Karl Kaucki “odlu~no zastupa mi{qewe da Arbanija kao zasebna dràva nije “sposobna za ìvot”, da je obezbe|ewe “jezika i slobode Arbanasa mogu}e tako|e i u okviru srpske dràve, ne samo u ime demokratije, ve} kroz same srpske interese”, jer Arbanasi nisu u stawu da obrazuju “modernu nacionalnu dràvu na kulturnom stupwu u kome se nalaze.” (str. 113.) Herman Vendel je pisao da je severna Albanija jedna “od naj, najsiroma{nijih oblasti Evrope, u kojoj se neminovno (po sili prilika) razvila pqa~ka i 781

otima~ina kao neka normalna prava, pravedna forma sticawa. Davno ve} je oskudica predela sa ìvotnim namirnicama terala Arbanase tako|e u plodne predele Stare Srbije u podno`je wihovih brda, gde je srpsko stanovni{tvo ili silom suzbijano ili neuzdrìvo usisano. Stara Turska je zadràla Arbanase u wihovim kamenim pe}inama, ne diraju}i ih nikad, jer joj je trebala wihova neobuzdana divqina protiv slovenske raje.” (str. 113.) Oto Bauer je smatrao da bi najkorisnije za Austriju bilo da su Srbija i Gr~ka podelile Albaniju. Na celokupnom prostoru nekih socijalisti~kih tradicija je bilo iskqu~ivo u srpskom narodu. Tamo su se decenijama razvijale levi~arske politi~ke partije, radni~ki i sindikalni pokreti. Kod Slovenaca i Hrvata je bilo tek u povoju, neodlu~no i neodre|eno, u klerikalisti~kim stegama. O tome najupe~atqivije svedo~i Rener, koji se tim pitawem stru~no i studiozno bavio. âk je situacija u Bosni i Hercegovini, sa aspekta ideologije i te`wi evropske socijaldemokratije, bila neuporedivo boqa, {to Rener tuma~i na slede}i na~in: “Va`na je ~iwenica da ve}ina stanovni{tva pripada srpskoj grani ju`noslovenskog naroda, da ne pripada katoli~koj nego gr~ko-isto~noj veri, da je tamo klerikalizam vrlo slab i neorganizovan. Posle Srpske revolucije po~etkom HIH veka, koja se nije rasprostrla na sve srpske zemqe, ali je imala jako dejstvo na svu srpsku naciju, nacionalan poloàj Srba nije bio beznadeàn. Srpska revolucija i docniji ustanci odràli su u srpskom narodu uvek ìvi borbeni duh, a postojawe dve srpske nacionalne dràve pruàlo je garanciju da nada na nacionalno ujediwewe nije utopisti~ka. Iako su narod i okolnosti u BiH zaostaliji nego u Hrvatskoj i Sloveniji, narod u ovim zemqama, od kojih je tre}ina gotovo apati~nih muhamedanaca, mnogo je sveìji, inteligentniji, odlu~niji... Odli~an socijalisti~ki uticaj iz Srbije, gde je radni~ki pokret bio odlu~no marksisti~ki i doseqeni radnici koji su bili {kolovani u velikom radni~kom pokretu (misli Austrija) u~inili su bosanski radni~ki pokret strogo socijalisti~kim i sa~uvali su mu ovaj karakter ~ak i u svetskom ratu, iako marksisti~ko u~ewe u wemu nije tako ukoreweno kao npr. u Srbiji zbog privredne zaostalosti.” (str. 120-121.) Srpska socijaldemokratska stranka je osnovana 27. jula 1903. godine u Srbiji i na prvim izborima te godine osvojila je jedan poslani~ki mandat. Me|utim, Kosti} kaè da “neorganizovanog socijalisti~kog pokreta, ali pod drugim nazivom bilo je u Srbiji davno pre. Po~eci Radikalne stranke su ~isto socijalisti~ki... Kad se Radikalna stranka organizovala pod tim nazivom, bilo je dosta pojedinaca koji su sebe smatrali socijalistima (Dragi{a Stanojevi}, Mita Ceni}, Boà Vu~kovi}, Vasa Pelagi}).” (str. 122.) I Ja{a Prodanovi} pi{e u enciklopedijskom ~lanku “Politi~ke stranke u Srbiji”: “Narodna radikalna stranka razvila se iz radikalno-socijalisti~ke grupe Svetozara Markovi}a.” (str. 122.) U ~asopisu “Kampf”, koji je izdavala Socijaldemokratska stranka Austrije, 1910. godine iza{ao je ~lanak u kome se pi{e o op{tim politi~kim i ekonomskim prilikama u Srbiji, ka{wewu industrijalizacije i agrarnom karakteru privrede, pa se daju osnovni podaci o po~ecima socijalisti~kog pokreta: “Re~ socijalizam je prvi put odzvawavala u Srbiji pre 40 godina iz usta studenta @ivojina @ujovi}a, koji je pre toga studirao u Rusiji i upoznao ruska strujawa pokreta {ezdesetih i sedamdesetih godina. Pokret je kipeo me|u studentarijom, @ujovi} je mlad i umro. Naslednik mu je bio Sve782

tozar Markovi}, neobi~no obdaren teoreti~ar i u isto vreme energi~an prakti~ar, koji se po povratku iz Rusije i [vajcarske odmah dao na posao... On je 1870-1872. izdavao list “Radnik” iako u Srbiji toga doba nije bilo najamnih radnika. Wemu se pridruìo raniji sve{tenik Vasa Pelagi}. Taj pokret se ulio u op{ti radikalizam.” (str. 123.) Radikali su se brzo osvestili i izvukli iz levi~arskih lutawa, a socijalisti su se ~vrsto dràli antinacionalisti~kog kursa i tako sticali simpatije i aplauze evropske socijaldemokratije. Iz socijalisti~kih redova nije bilo nikakvog zalagawa za jugoslovensko jedinstvo, ali je posle Prvog svetskog rata nastala trka ko }e se ubedqivije u jedinstvo zakliwati. Tako je Srpska socijaldemokratska stranka, 25. novembra 1919, izdala deklaraciju u kojoj je stajalo: “Srbi, Hrvati i Slovenci su jedan narod, jer imaju jedan jezik i jednake ostale etni~ke osobine. Oni se kao jedan narod ose}aju i ujediwewe èle. Otuda je wihovo ujediwewe u jednu nacionalnu dràvu velika politi~ka, ekonomska i kulturna potreba, koja je van svake diskusije. Nacionalnim ujediwewem proletarijat dobija {ire poqe za agitaciju i organizaciju i pouzdani oslonac za razvijawe klasne borbe, i u krajwem smeru, za obra~unavawe sa svojom nacionalnom buròazijom.” (str. 127-128.) I slovena~ki i hrvatski socijalisti su podràli dràvno ujediwewe, a 21. aprila 1919. sve socijaldemokratske stranke na kongresu u Beogradu ujedinile su se u Socijalisti~ku radni~ku partiju Jugoslavije sa izrazito komunisti~kim usmerewem. Oni koji nisu prihvatali kominternovsku ideologiju, odnosno komunisti~ki pogled na svet, formirali su 18. decembra 1921. Socijalisti~ku partiju Jugoslavije. Obe partije su u po~etku insistirale na narodnom jedinstvu i centralisti~kom dràvnom ure|ewu, dok o nekom eventualno nere{enom nacionalnom pitawu nije bilo ni govora. Na Vukovarskom kongresu 21. juna 1920. marksisti su promenili naziv stranke u Komunisti~ku partiju Jugoslavije i u svom programu proklamovali: “Kad se postigne diktatura proletarijata, Jugoslavija }e se organizovati kao sovjetska republika. Ona treba da stupi u bratski savez sa susednim narodima i stvori sovjetsku federaciju balkansko-podunavskih zemaqa kao sastavni deo me|unarodne federacije sovjetskih republika.” (str. 130.) Nedugo zatim Komunisti~ka partija je zabrawena po pravnom aktu koji je nazvan Obznanom i nastavila je da deluje u ilegalnim uslovima. Od 1923. godine komunisti su sve vi{e insistirali na postojawu dubokih nacionalnih suprotnosti, ali iskqu~ivo izme|u tri postoje}e nacije, optuùju}i srpsku buròaziju za nacionalnu hegemoniju. Promenili su opet naziv stranke u Nezavisnu radni~ku partiju Jugoslavije i na wenoj Tre}oj zemaqskoj konferenciji saop{tili: “Neposredni rezultat takve hegemonije srpske buròazije je odbrambeno grupisawe hrvatskoga i slovena~kog naroda i nacionalnih mawina, kao i pokreti za autonomiju Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Vojvodine, kao i za nezavisnost Makedonije.” (str. 132.) Komunisti daqe preciziraju makedonsko pitawe na slede}i na~in: “Kako nijedna od narodnosti koje nastawuju Makedoniju nema ve}inu, to vladavina ma koje balkanske dràve nad Makedonijom zna~i nacionalno porobqavawe ve}ine makedonskog stanovni{tva. Osvajawe, teror, progon u masama, nasilno denacionalizovawe jesu vladavinski metodi sviju balkanskih dràva nad Ma783

kedonijom.” (str. 132.) Tada se iz komunisti~kih redova ~uju i prvi zahtevi za federalnim konstituisawem dràve. Peti kongres Komunisti~ke internacionale je, 1924. godine, postavio zahtev za razbijawe Jugoslavije zbog nacionalnog porobqavawa i denacionalizacije koju vr{i srpska hegemonisti~ka buròazija. Pledira se na izdvajawe Hrvatske, Slovenije i Makedonije kao nezavisnih republika. Slede}i politiku Kominterne komunisti su vodili “orkestrirane napade na srpsku hegemoniju i na sve {to je srpsko. Komunisti u zemqi i van zemqe, doma}i i strani, me|unarodni i nacionalni. Po~ela je povika na srpstvo, na wegovo egocentri~ko i sebi~no vo|ewe dràve u korist Srpstva a na u{trb svih drugih naroda i narodnosti. Pri tome su broj i denominacije tih narodnosti varirali od slu~aja do slu~aja prema potrebi i tendenciji napada~a.” (str. 134.) Nema nikakve sumwe da je Srpstvo, kao nacionalna sila i nacionalna svest, u o~ima komunista predstavqalo wihovog glavnog neprijateqa, pa su se udruìvali sa svim wegovim protivnicima. Tako je Mo{a Pijade u kaznionici u Sremskoj Mitrovici potpisao i sporazum komunista i usta{a o saradwi u ciqu ru{ewa jugoslovenske dràve. Komunisti~ki lider Sima Markovi} je i likvidiran u staqinisti~kim ~istkama da se ne bi suprotstavqao izrazito antisrpskoj politici, a na wegovo mesto je dekretom doveden Josip Broz. Proklamuju se i nove nacije, crnogorska i makedonska. O tome je posle nekoliko decenija pisao Makedonac Du{an Petkovi}: “Makedonski narod, koji je izgubio svoju slobodu jo{ u prvom veku pre Hrista i koga su nova pregrupisavawa i seobe naroda, prohujali vekovi i zakon asimilacije dokraj~ili i zbrisali sa lica zemqe pre dvadeset i dva veka, povampiren je na Petom kongresu Kominterne, odrànom juna i jula 1924. godine u Moskvi.” (str. 137-138.) d) Grotesknost komunisti~ke ideologije Po komunisti~kim predrasudama Srbi su uvek ugweta~i drugih nacionalnosti, dok je, s druge strane, kraqevska jugoslovenska vlast gu{ila srpsku nacionalnu svest. Koliko je bila groteskna komunisti~ka ideologija i propaganda svedo~i i slede}i iskaz iz rezolucije êtvrtog kongresa Komunisti~ke partije Jugoslavije, koji je odràn u Drezdenu 1928. godine: “U Crnoj Gori, koja je posle rata pomo}u francuskog i engleskog imperijalizma li{ena svoje dràvne samostalnosti i prisajediwewa dràvi SHS sprovodi velikosrpska buròazija divqa~ki okupatorski reìm i pqa~ka siroma{no seqa{tvo “bratske” Crne Gore. Otud crnogorsko seqa{tvo, pritisnuto strahovitim progonima i gla|u i opqa~kano do koè, teì ka nezavisnosti Crne Gore.” (str. 149.) Srpska buròazija se osu|uje i za denacionalizatorsku politiku koju navodno vodi prema Makedoncima, Albancima i Ma|arima. âk se govori o ma|arskoj teritoriji u Severnoj Vojvodini koja je anektirana Jugoslaviji. Komunisti~ka partija Hrvatske osnovana je 1937. godine, a ne{to kasnije i Komunisti~ka partija Slovenije. Rezolucijom Pete zemaqske konferencije iz 1940. godine, koja je odràna u Zagrebu, komunisti su se zaloìli da se na Kosovu i Metohiji i Sanyaku vodi “borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buròazije u tim oblastima i protjerivawe svih onih kolonizatorskih ele784

menata, pomo}u kojih srpska buròazija ugwetava makedonski, arnautski i druge narode”, ali i “borba za slobodu i ravnopravnost ma|arskih, rumunskih, nema~kih i drugih nacionalnih mawina u Vojvodini.” (str. 152.) U kwizi “Nacionalno pitawe u Jugoslaviji u svjetlosti Narodnooslobodila~ke borbe”, objavqenoj u Zagrebu 1945. godine, u kojoj su sabrani mnogi ~lanci i govori Josipa Broza, Tito kaè: “Ro|ena na Krfu, u Londonu i Parizu, versajska Jugoslavija je postala najtipi~nija zemqa nacionalnog ugwetavawa u Evropi. Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su pot~iweni narodi, neravnopravni dràvqani Jugoslavije, Makedonci, Arnauti i drugi bili su porobqeni i podvrgnuti istrebqewu. Muslimani, wema~ka i ma|arska mawina sluìli su kao moneta za potkusurivawe ili kao instrument u borbi protiv Hrvata i drugih naroda Jugoslavije... Uporno i glupo brbqawe hegemonisti~ke klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te istog naroda, imalo je za ciq srbizaciju Hrvata i Slovenaca. Jugoslavija je bila samo maska za tu srbizaciju... Hrvati, kao najsna`nija nacionalna individualnost me|u ostalim narodima Jugoslavije, davali su i najè{}i otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike.” (str. 153.) Kako Kosti} prime}uje, Brozu nije palo na pamet da u toj kwizi pomene usta{ki genocid u Jasenovcu. S druge strane, “jo{ jedan narod”, sad fiktivan, izmi{qen, imao je od Jugoslavije samo koristi, pokazao grdni napredak, a komunisti ga prikazuju kao gowen, stradala~ki, tla~eni i ugwetavani “narod”. To su Crnogorci, koji su sami u komunisti~koj partiji vrlo verovatno te jadikovke opevali. Oni su uvek imali u ovoj stranci prekomerne ~lanove i zastupnike, a wima je uvek ne{to krivo, pa sad prona|o{e da ih Srbi gone, privredno eksploati{u, denacionaliziraju. Nikad krupnije laì nije re~eno ni sa komunisti~ke strane.” (str. 156–157.) Kosti} ovde iznosi veoma ubedqive argumente koliko se naglo popravio dru{tveni standard Crnogoraca nakon ujediwewa. “Ko poznaje Crnu Goru za vreme wene samostalnosti i posle u Jugoslaviji, morao je zapaziti ogromne razlike. Pre svega u broju {kola. Skoro svako mesto sa iole koncentrisanim stanovni{tvom imalo je sredwu {kolu. Ovih je bilo malo mawe nego osnovnih {kola u Kraqevini Crnoj Gori. Odjedanput skoro svaki tre}i Crnogorac je imao neko svedo~anstvo i diplomu, sve nekako suvi{e brzo ste~eno i wihovi qudi preplavi{e svu zemqu kao ~inovnici. Imali su srazmerno bar dva do tri puta vi{e ~inovni~kih mesta nego Srbijanci. A neku posebnu naklonost i posebnu spremu za ta mesta mahom nisu imali. Mahom su bili {efovi.” (str. 157.) Sli~na je bila situacija i u vojsci. Uz to su svim predratnim crnogorskim ~inovnicima naknadno ispla}ene plate za celi ratni period, gra|anima ratna od{teta i ogroman broj penzija. “Najbqutavije je to kad se tvrdi da su Crnogorci podvrgnuti bili denacionalizaciji u ranijoj Jugoslaviji. Je li wima neko oduzimao jezik i pismo? Je li ih terao da se nacionalno opredele ovako ili onako? Oni su sami trubili da su Srbi, da su ~isti Srbi, da su naj~i{}i Srbi, da im niko u tom pogledu nije ravan, da su svi drugi Srbi samo me{avina itd. Odjedanput ~usmo od komunista da Crnogorci nisu Srbi i da su terani da se kao takvi opredele. Tu ~oveku pamet da stane. I kad bi neko hteo da kaè kako komunisti preteruju, kako izvr}u istinu, kako kaù, dosta je da spomene slu~aj Crnogoraca, pa da ne odgovara ni{ta vi{e. Iz toga da zakqu~i da svi laù.” (str. 158.) 785

Sli~na je bila situacija i sa Makedoncima za koje su komunisti tvrdili da su obespravqeni, progawani, denacionalizovani i ekonomski zapostavqani. Ako je i bilo nekih pojedina~nih primera, u su{tini je re~ o bezo~nim laìma jer Makedonci “nisu bili formirani kao nacija kad su pod Srbiju pali; nisu imali nikakve samostalne nacionalne svesti, nisu ~ak proces nacionalne posebnosti bili ni pokrenuli, nisu jo{ nacionalno ni “startovali”. Srbi su ih oslobodili i prihvatili veruju}i da su i oni Srbi. I tretirali su ih kao takve bez ikakve diskriminacije. Ako su Srbi bili gospoduju}a nacija, i Sloveni Makedonije bili su participanti te nacije. Oni su mogli biti “ugweta~i” a ne “ugweteni”. Svoju nacionalnu posebnost nisu nikad ispoqavali. Kad je zauzeta Makedonija, we nije bilo. Posle zauze}a, javqali su se u woj bugara{ki pokreti, ali ne “makedonski”. Niko vaqda nije mogao o~ekivati od Srba da oni sami kaù: “Vi niste Srbi, vi ste Makedonci i organizujte se kao nacija”. Makedonske nacionalne opozicije nije bilo u zemqi, ve} samo bugarske, a da su ovu dràvne vlasti morale da suzbiju, jasno je samo po sebi. To isto ~ine danas vladaju}i makedonski komunisti.” (str. 159.) [to se ekonomske situacije ti~e, Kosti} kaè da je Makedonija i pokazala veliki prosperitet, vi{e srazmerno nego ma koji kraj Jugoslavije. Vremena su za sve bila te{ka, naro~ito usled privredne krize tridesetih godina. No ipak, ~iv~ija je bio oslobo|en, pojedine monopolske kulture (mak, pirina~, biqke za droge itd.) imale su veliku pro|u, duvan je negovan i favorizovan da je sve ostale oblasti Jugoslavije bacio u zasenak. Vi{e je tamo izra|eno èlezni~kih pruga nego u ma kom drugom delu zemqe. U Skopqu je bila najmodernija èlezni~ka stanica. Kraq Aleksandar je imao jednu bolnu qubav, jednu slabost za Makedoniju i Staru Srbiju i, koliko je stajalo do wega, favorizovao je sve mere za wihov napredak. [kolama je posejana bila cela Makedonija i jo{ 1921. otvoren je bio Filozofski fakultet kao nukleus docnijeg Skopskog univerziteta.” (str. 159.) Hrvati su samovoqno apstinirali u politi~kim procesima, bojkotovali dràvne institucije i nastojali da blokiraju wihovo funkcionisawe. U dràvnoj slu`bi nigde nisu bili diskriminisani. “Ina~e o nekoj denacionalizaciji Hrvata nije moglo biti ni govora. Naprotiv, nikad toliko nije bujala wihova narodnost. U svim delovima Jugoslavije vr{ili su nacionalnu, {ovinisti~ku propagandu i niko ih nije u tome ometao. I u Ba~koj, gde nije nikada ranije bilo Hrvata, ~ak i na Kosovu poqu (u Jawevu)! Niko nikad nije uzet na odgovornost {to je kazao da je Hrvat. Kod Srba je forsirano jugoslovenstvo i oni mu se nisu opirali. Hrvati su se opirali i propagirali su svuda i uvek ~isto hrvatstvo. Zato su broj i opseg wihove nacije nesrazmerno rasli. Vi{e u Jugoslaviji nego u celoj wihovoj istoriji posle 1102. [kole su imali gde su hteli i koliko su hteli, wihov univerzitet bio je puniji po fakultetima i imao je vi{e profesora nego beogradski. Razvijali su i nau~nu i literalnu delatnost bez ikakvih smetwi. A kad su oni vladali to je bilo sasvim druk~ije.” (str. 160.) U ekonomskom pogledu Hrvati su bili proteìrani. “Privreda u Hrvatskoj na~inila je veliki polet i postigla neslu}ene rezultate. U predratnoj Jugoslaviji vaìo je u potpunosti princip liberalne privrede i privatne inicijative. A veliki opseg dràve sa rudimentarnom industrijom povla|ivao je podizawe industrijskih preduze}a. To su Hrvati, koji su sami izbegavali javnu slu786

`bu, iskoristili za izgradwu raznih privrednih preduze}a, nalaze}i plasman produkata u prete`no srpskim zemqama. Tako su oni daleko obe{te}eni od nesrazmere zastupstva na vrhovima uprave. Industrija u Hrvatskoj, pa ~ak i u Sloveniji, bila je, apsolutno uzev{i (relativno znatno vi{e), daleko razvijenija nego u Srbiji.” (str. 161.) Iako su komunisti tvrdili suprotno, ni bosansko-hercegova~ki muslimani nisu bili ni na koji na~in ugwetavani. “Ovi su muslimani upotrebqavali svoj jezik i latinicu, koju su prihvatali otkad je Kemal Ataturk uveo latinicu u Turskoj. Oni su bili zastupqeni skoro u svakoj vladi, i vrlo ~esto su imali po dva ministra, dok su bosansko-hercegova~ki Srbi imali jednog ili nijednog. Ti wihovi ministri su im obezbe|ivali i mala ~inovni~ka mesta i razne druge usluge. Nisu oni bili nimalo zapostavqeni. Istina, wihovi begovi su bili deposedirani, oduzeto im je feudno imawe preko koga su vekovima isisavali raju, prete`no srpsku. Ali su za to bili obe{te}eni, pa su poreski obaveznici cele zemqe, me|u wima – i te kako – Srbijanci, morali da pla}aju bosansko-hercegova~kim begovima i agama od{tetu za wihova nepravedno ste~ena i jo{ nepravednije dràna imawa. Muslimani su imali srazmerno vrlo malo inteligencije, a bili su poznati dembeli i sevdalije. Tek izme|u ratova po~eli su bili da se trù i da pripadnike drugih nacija dostiù u kulturnim stremqewima. Taj proces je sada uzeo veliki mah i pokazao pun uspeh. Ali za vreme prve Jugoslavije, oni su zaista bili nedorasli za mnoge funkcije i nevoqni da ih prihvate. Terati ih na to nije bilo ni u interesu dràve niti ostalih delova wihove pokrajine. Ne, ne moè se nikako tvrditi da su muslimani BiH u ma ~emu bili zapostavqeni u prvoj Jugoslaviji, oni nisu imali samo svoj dominantan poloàj pro{losti, sa koga su stvarno, formalno i fizi~ki, ugwetavali pripadnike drugih vera, a to zna~i drugih etni~kih grupa. Prvi put, posle 500 godina u BiH do{lo je do ravnopravnosti vera i narodnosti, to {to bosansko-hercegova~kim muslimanima nije i{lo u ra~un a jedva je i{lo u glavu. Zbog toga napadati Srbe i wima prebacivati tesnogrudost i davqewe, to je obilaèwe svake istine. Ako su bosansko-hercegova~ki muslimani primili tu parolu i s wom se posluìli da se bore protiv Srba, time su pokazali oni, a ne Srbi, svoju neobjektivnost, te`wu za diskriminacijom drugih, svoju ve~nu prepotentnost a mo`da i kriminalnost.” (str. 161–162.) Ni Arbanasi u Srbiji nisu ìveli gore nego pod turskom vla{}u. Iako im je kulturni nivo bio sredwevekovni, a na~in ìvota krajwe necivilizovan i ~esto otvoreno razbojni~ki, niko ih nije ugroàvao niti ugwetavao. Imali su i poslanike u Narodnoj skup{tini. Nemci su bili povla{}ena nacionalna mawina, pa su i javno izraàvali zadovoqstvo svojim statusom u dràvi. Ma|ari su uìvali sva gra|anska i mawinska prava, ali je oficijelno nepoverewe prema wima izraàvano u onoj meri u kojoj su oni otvoreno neprijateqski istupali prema dràvi. Ipak, vlast je strogo po{tovala sve svoje obaveze iz Trijanonskog ugovora. Ni pripadnici drugih nacionalnih mawina nisu imali nikakvog ozbiqnog razloga za nezadovoqstvo, niti su izraàvali neke àlbe ili proteste. U tom sklopu, Kosti} isti~e kako “Vlasima nisu nikad priznavane {kole niti su se pred vlastima sluìli svojim jezikom. Ali im niko nije smetao da se nazivaju Vlasi i da svoju posebnost (etni~ku, etnolo{ku itd.) odràvaju i manifestuju. Tek komunisti~ki reìm je wima pri787

znao ostala prava. I koji je rezultat toga: Vlasi su odjednom izjavili da su Srbi, istina drugog jezika, ali ipak po naciji Srbi. Ne{to neo~ekivano i za nas nacionalne Srbe, ne{to nepredvi|eno i vrlo neprijatno komunisti~kim “rukovodiocima” koji priznaju svakoj “naciji” pravo na {tetu i na teret Srba. Oni ìve 150 godina, ako ne i vi{e me|u Srbima, okruèni samo Srbima (nemaju naslon na svoje sunarodnike u Rumuniji), “dele s wima i dobro i zlo”. Re{ili su najzad svojevoqno i od nikoga nagovoreni (naprotiv, to su u~inili nasuprot tendencijama i savetima komunisti~ke vlasti) da se utapaju u Srbe.” (str. 166.) U srpskoj dràvi Ma|ari su uìvali sva gra|anska prava, mada u Ma|arskoj Srbi nisu, o ~emu, kako Kosti} navodi, svedo~i Oto Bauer: “U Ugarskoj imaju samo Mayari i Hrvati nacionalna prava. Sve druge nacije su potla~ene. Wihovi jezici nemaju u nadle{tvima i sudovima nikakvo pravo... Zabrawuju im se ne samo visoke i sredwe {kole... Svaki nacionalni i politi~ki pokret nacija smatra se kao “veleizdaja”. (str. 169.) [to se ti~e Nemaca, oni u Banatu do Drugog svetskog rata nisu ugwetavali druge narode, ali nakon okupacije jugoslovenske teritorije i uspostavqawa hitlerovske vlasti “wihov reìm je bio veoma strog i krvav. Ali nacionalna prava nisu dirali. Vratili su nema~ke nazive mesta gde su bili ve}ina, ~ak i neke mayarske, ali nisu dirali u srpska naseqa. Zadràli su ~ak imena Vojvoda Stepa, Kara|or|evo itd. Srbi su mogli slobodno da se zovu Srbi, da upotrebqavaju i svoje pismo i svoj jezik. U Sremu su Srbe spasavali od zahvata hrvatskih zlo~inaca, a u Ba~koj su bili mawina kao i Srbi (prema vladaju}em sloju Ma|ara u Drugom svetskom ratu). Me|utim, pre Prvog svetskog rata i, naro~ito, za vreme tog rata, Srbi su pretrpeli dosta {ikane od Nemaca (u Bosni, u Dalmaciji itd.), a kad je rat zavr{en Srbi se nisu svetili.” (str. 171.) [to se Makedonaca ti~e, Kosti} otvoreno priznaje da su “Srbi bili sva prezimena Makedonaca posrbili, formirali na “i}”. To je bila gre{ka, ako ho}ete i nasiqe. Ali sad to isto, ~ak i u grubqoj formi, ~ine “Makedonci”. Oni su svakome, ama ba{ svakome stanovniku Makedonije, zabranili da upotrebqava svoje srpsko ime.” (str. 173-174.) S druge strane, bugarska prezimena uop{te ne diraju. Ona su uglavnom na “ov” i tako se razlikuju od makedonskih koja su tradicionalno na “ski”. “Oni su proterali sve kolonizirane Srbe posle 1912, mada same rezolucije komunisti~kih gremija, priznaju da je te kolonizacije bilo vrlo malo. Migracije su bile stalna pojava u tim predelima od iskona. A sad oni vr{e “povra}aj u pre|a{we stawe” svega {to se desilo za srpskog zemana. Kao da je istorija tada morala da zastane, da svoj tok zadrì?! a wihovu skora{wu emigraciju iz Gr~ke smatraju legalnom, mada oni nikad nisu Makedoniju osvojili niti legalno wom zavladali.” (str. 174.) Lazo Kosti} se ukratko osvr}e i na Bugare koji su “dva puta, u oba svetska rata, okupirali svu Makedoniju i ju`ne predele stare, predkumanovske Srbije, gde je nacionalna srpska svest bila razvijena kao u [umadiji ili u Boki Kotorskoj. Pa, ipak su Bugari sve te predele proglasili iskqu~ivo bugarskim, silom uveli bugarski jezik, sva imena pobugarili itd. Prosto su nastojali da se izbri{e svaki trag Srpstva u tim krajevima. A jugokomunisti to ne spomiwu, ve} se bune protiv srbizacije dva legalno dodeqena biv{a bugarska sreza Srbiji! Za vreme Prvog svetskog rata, Bugari su u Srbiji po~inili zlo~ine malo mawe nego Hrvati u Drugom svetskom ratu. U Surdulici su pobili cvet 788

srpske inteligencije od wih okupiranih delova Srbije, u Skopqu su ìvog ispekli na vatri mitropolita skopskog itd. Pa ipak niko wima ni{ta ne primeti, nego sve Srbiji i Srbima. Bugari su, istina, bili kratko vreme u na{im predelima, po tri-~etiri godine u oba rata. Ali su za to vreme pokazali svo divqa{tvo i svu denacionalizatorsku tendenciju. Da li su oni pitali nekog stanovnika Vrawa, Leskovca, Pirota itd., {ta je po narodnosti? Nametnuli su im bugarska imena, uveli bugarske {kole i zapretili smr}u ako se neko kao Srbin ispoqi.” (str. 175.) Komunisti su neprekidno trubili o navodnim srpskim zlo~inima nad Arbanasima, ali su uporno }utali o arnautskom divqa{tvu i sistematskim progonima srpskog stanovni{tva. Bosanski muslimani nikad nisu uspeli da preàle gubitak svojih feudalnih privilegija. Wima je mrska svaka pomisao na socijalnu pravdu i strana nu`nost agrarne reforme koja ih je ostavila bez ogromnih imawa koja su im mukotrpno obra|ivali srpski kmetovi. “Nastala je animoznost prema Srbima, koja je dolazila do izraàja u oba svetska rata, kad su Srbi bili stavqeni van zakona. U Prvom ratu su obrazovali tzv. {uckore (za{titne korove), koji su Srbe terorisali i ponekad ubijali. Da nije austro-ugarska vlast ko~ila ekscesi bi bili jo{ ve}i. To je pokazao Drugi svetski rat, gde nije bilo ko~ewa pa se muslimanski olo{ pregonio sa Hrvatima katolicima ko }e vi{e Srba da utamani. Na desetine hiqada nevinih Srba su pobili i pomlatili isti ti muslimani. To se ipak ne sme u Jugoslaviji spomenuti: ni petstogodi{wi znoj Srba da bi muslimani besposli~ili, ni gowewe Srba za to vreme i ograni~ewe svih wihovih verskih, nacionalnih i qudskih prava; ni divqa~ki zlo~ini prema Srbima iz posledwa dva rata, zlo~ini koji su se delom zbivali pred o~ima samih partizana, ni ma {ta drugo. Ni muslimanima, kao ni Hrvatima i ostalim jugoslovenskim “narodima i narodnostima” ni{ta se ne sme prebaciti da se ne bi povredilo na~elo “bratstvo-jedinstvo”, ali se zato sve moè prebacivati Srbima, i ono {to su ~inili i ono {to nisu ~inili, i ono {to su ~inili pre nekoliko decenija, jer se posle ne prebacuje ni{ta. Od 1945. oni su robovi kao pod Turskom, pa jo{ i gore. Robovi koji ne smeju kazati ni da su sad robovi ni da su to nekad bili.” (str. 176-177.) |) Zverska ubistva “nepo}udnih” Srba Pod komunisti~kim reìmom Srbi se kolektivno ka`wavaju i za ono {to jesu, a jo{ vi{e za ono {to nisu u~inili, dok se ne sme ni pomenuti eventualna hrvatska kolektivna odgovornost. Hrvatski zlo~ini se pripisuju okupatorima ili wihovim slugama, a kad se uop{te govori o usta{ama nastoji se predstaviti kao da oni nemaju nikakve veze sa hrvatskim narodom. S druge strane, kako Kosti} prime}uje, komunisti~ki reìm Srbima oduzima i pro{lost, i sada{wost i budu}nost. U provo|ewu antisrpske politike uvek su predwa~ili upravo srpski komunisti. Odmah nakon {to je Crvena armija oslobodila Srbiju i dovela Titove partizane na vlast, po~elo je masovno ubijawe Srba pod optu`bom da su bili predratni antikomunisti, pripadali velikosrpskoj buròaziji ili sara|ivali sa okupatorom. Bogati su ubijani da bi se ~elnici reìma do~epali wihove imovine. Svi Titovi neistomi{qenici su automatski progla{avani za fa{iste. Svi vi|eniji Srbi su bili na udaru i lo789

vina za odstrel komunisti~kim hajka~ima. “To su najvi{e ~inili u Beogradu, gde su smatrali da glavu srpstva treba pogubiti.Tu bi prosto, na ma ~iju dostavu, odvodili prijavqeno lice i zverski ga ubijali gde bilo. Naro~ito su bili kivni na raniju dru{tvenu elitu, koju su nemilosrdno klali.” (str. 186.) Hrvati, uprkos svojim ratnim zlo~inima, kao i sve druge nacionalnosti, mnogo su blaè pro{li. “Ipak je vi{e ~etnika osu|eno zbog “kolaboracije” sa neprijateqem, protiv koga su u {umu po{li, nego usta{a hrvatskih, koji su imali samo dva ciqa: pobedu “sila osovine” i likvidaciju Srba. Mawe je usta{a, ja to tvrdim kategori~no, osu|eno zbog kolaboracije nego ~etnika! Jer su ~etnici bili Srbi, a ove je trebalo i obe{~astiti (da su “sluge okupatora”, daleko mawe su to Hrvati!) i prorediti. Naro~ito eliminisawe prvaka. Oni Srbi koji su ostali u zemqi (nisu po{li “u {umu”), oni su, ta~no po me|unarodnom poretku i prema me|unarodnom javnom pravu, produìli administraciju i, delimi~no, sudstvo pod okupatorom. Radili su {to pravni poredak propisuje i ostali su verni zakletvi svome vladaru. Niti su pogazili datu zakletvu, niti su se kome drugom zakliwali. Ipak su ka`weni zbog kolaboracije daleko vi{e nego hrvatski “du`nosnici”, koji su svi od reda bili izdajice, ve}im delom i zlikovci.” (str. 190.) Profesor Ciri{kog univerziteta Franc Borkenau, koji je nekada pripadao komunisti~kom pokretu, u Bernu je, 1952. godine, objavio kwigu “Evropski komunizam” i u woj izneo tvrdwu da su jugoslovenski komunisti bili nakloweni fa{isti~kim silama jer im je wihovo delovawe podupiralo antisrpsku politiku. On kaè: “Mi smo govorili o strasnom prijateqskom dràwu crnogorskih komunista (prema silama osovine) i skoro usta{ko-prijateqskom dràwu hrvatskih partijskih organizacija.” (str. 191.) Na Titov zahtev Englezi su bombardovali Beograd, Leskovac, Podgoricu i druge srpske gradove, ali nikada nijedan hrvatski. S druge strane, partizani, “kad bi zauzeli neko naseqe ili neki grad u toku rata, prvo bi se okomili na “~etnike” u tom kraju, a to prakti~no zna~i na Srbe i wih bi nemilosrdno tamanili. Usta{e samo onda ako su bili izraziti antikomunisti ili ako su u~inili neki zlo~in nad partizanima. Ina~e su ih {tedeli. Ako bi neki Srbin partizan pokazao ve}u revnost u gowewu usta{a, mahom bi wega likvidirali (mada se ~esto on hteo svetiti samo krvnicima nad svojom porodicom).” (str. 193-194.) Kosti} ukazuje da je Stanislav Krakov u kwizi “General Milan Nedi}” citirao neke partizanske dokumente koji svedo~e o partizanskoj saradwi sa Nemcima i usta{ama na antisrpskoj osnovi. Tako, 3. marta 1942. godine, Vrhovni {tab NOP upu}uje nare|ewe partizanskim odredima u Bosni: “Vi prvenstveno treba da uni{tite ~etni~ke bande. U tome treba biti vrlo energi~an. Jednom razbijene bande goniti do uni{tewa... Borbu sa neprijateqem primite kad na to budete naterani”. U pismu koje je Tito uputio zagreba~kim komunistima 6. marta 1942. godine stoji: “Na{a je du`nost da hrvatskoj vojsci objasnimo opasnost koja preti hrvatskom narodu u Bosni i drugim krajevima od strane srpskih ~etni~kih bandi, od strane srpske hegenoministi~ke klike. Na tom pitawu mi moramo dobiti hrvatske vojnike, pa i oficire.” (str. 194.) Srbi su naj~e{}e svrstavani u kategoriju narodnih neprijateqa. Komunisti su druge “retko i izuzetno obuhvatili pod taj pojam. [tavi{e, mnogi otvoreni kolaboracionisti okupatora zauzeli su posle u Titovoj jerarhiji znat790

ne poloàje, svi osim Srba, koje su nemilosrdno slali na onaj svet mahom za fiktivne i montirane krivice.” (str. 195.) Streqali su i cetiwskog mitropolita Srpske pravoslavne crkve, ali nisu nijednog rimokatoli~kog biskupa, iako su svi bili revnosni Paveli}evi sledbenici. Takva politika je nastavqena i narednih decenija komunisti~ke vladavine, samo su joj se metode realizacije mewale. Ciq joj je bio jasan i sveobuhvatan, totalna dezintegracija srpskog naroda koja }e dovesti do potpunog nacionalnog uni{tewa. Komunisti se samo po pitawu dosledne antisrpske politike nikad nisu kolebali. “Ponekad bi izgledalo da su se trgli, da ho}e malo predaha, malo pauze, i Srbi su se uquqkivali nadama da |avo ipak nije crn koliko ga opisuju, da posle kratkog vremena uvide da je to bila varka, da popu{tawa nema, da nema ustupaka, da se pakleni ciq ima sprovesti u svim predvi|enim detaqima. Koraci nisu ujedna~eni, tempo je razli~it: ~eka se uvek pogodan momenat da se u~ini korak daqe, ali korak neodstupan, siguran, obligatan. Nikad nije u~iwena nijenda “reforma”, preuzeta ma kakva nova mera u obli~ewu komunisti~ke Jugoslavije da nisu Srbi od we imali samo {tetu. Ista je postavqena i ona ne sme da se dovede u pitawe; oportunisti~ki se samo bira momenat kad }e ne{to da se oìvotvori, kad }e da se u~ini jedan korak daqe postavqenom ~inu, kad }e Srpstvo da bude li{eno jo{ nekog dobra, kad }e proces dezintegracije da se odvija malo napred. Jugokomunisti su predvideli ne{to poduì, ali ne sasvim dugi rok, i planski stupaju sve bliè svome ciqu.” (str. 203.) e) êre~ewe Srbije To pokazuje da komunisti~kom vo|stvu ciq nije bio samo vladavina nad Srbima, nego, pre svega, vladavina protiv Srba. Da bi to lak{e postigli, besomu~no su srpski narod delili, cepali i me|usobno zava|ali. “Ciq Broza, Kardeqa, ranije \ilasa i komp. podudara se uglavnom sa ciqem Hitlera, Musolinija, Paveli}a i Sekule Drqevi}a: povratiti Srbiju u granice pre Prvog balkanskog rata. Sve drugo otcepiti od we; ra{~ere~iti je, raskomadati, demembrirati. Tada }e ona sama od sebe da ugine: kad se jednom telu najpre odse~e noga, onda ruka, posle i druga noga, uvo itd., organizam moè jo{ neko vreme da ìvotari, da vegetira dok ne ugine sasvim. To znaju anatomi koji vladaju dana{wom Jugoslavijom i oni su re{ili da ne stanu na pola puta.” (str. 204-205.) Svi politi~ki pokazateqi, sistem pravnog normirawa, oficijelna ideologija i zaglu{uju}a propaganda prepuni su dokaza upornog i koncentrisanog antisrpskog nastojawa. Demago{ke oblande o bratstvu, jedinstvu, ravnopravnosti i zajedni{tvu, u koje to omotavaju, sve su prozirnije: “Neko }e re}i da je Srbija mala ìvela i pre 1914, pa nije propala ni ona ni Srpstvo. Da, to je ta~no. Ali je celo Srpstvo bilo s wom i duhovno povezano i u svakom pogledu solidarno. înilo je s wom nacionalnu celinu, kompaktniju mo`da nego danas. Pored toga, tada se nije moglo govoriti o raspar~avawu i demembraciji, jer se Srbiji i Srpstvu nije ni{ta oduzimalo. Ako bi se dozvolilo upore|ewe s organizmima, ono bi izgledalo ovako: tada{wa Srbija je bila jedan mladenac u razvoju, ali sa svim organima ìvog qudskog bi}a. On je mogao da raste ili da zakr`qa, ali nije amputiran. U me|uvremenu je porastao i dobio definitivan prirodni izgled i oblik. Sad se on ra{~ere~uje i to ne moè du791

go da preìvi. I dok ìvi, on je samo torzo, osaka}eno bi}e, bogaq. I za ìvota moè samo sau~e{}e da izaziva a smrt ga vreba na svakom koraku. To ho}e i tome grede rukovodioci dana{we Jugoslavije: da Srpstvo umre, i to kao bednik koji se od sebe raspada. Oni svoj plan ne otkrivaju, ali i ne pruàju Srbima nikakvu nadu i nikakvu {ansu za neki boqitak. Naprotiv, svaki poku{aj Srba da protestuju ili da se bune oni u korenu iskqu~e: smesta im imputiraju velikosrpski {ovinizam, te`wu za ugwetavawem, drugih nacija, netolerantnost i nerazumevawe za druge (dok o nekoj tolerantnosti i razumevawu prema wima ne smeju ni aluziju da u~ine).” (str. 205.) Odvajawe Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, odnosno wihovo odvajawe u samostalne federalne jedinice, kao i pripajawe Vojne Krajine Hrvatskoj, nije sasvim zadovoqilo Titove apetite, pa su i u ostatku Srbije sve vi{e osamostaqivane takozvane autonomne pokrajine, sti~u}i sve izraènije dràvne atribute, poput ustava, vlade, parlamenta, {efa dràve, pravosudnog sistema itd. Paralelno s tim sistematski se zatire srpsko ime i istorijsko se}awe, falsifikuju doga|aji iz pro{losti, negiraju slobodarske tradicije i nacionalna svest srpskog naroda. âk i oni srpski istorijski podvizi koji se ne mogu ignorisati, nastoje se predstaviti kao op{tejugoslovenski, zajedni~ki. âk je i srpsko vojni~ko grobqe iz Prvog svetskog rata u Zejtinliku kod Soluna u {tampi nazivano jugoslovenskim. îtav Jugoslovenski enciklopedijski zavod u Zagrebu, pod rukovodstvom Miroslava Krleè, formiran je da bi se temeqito falsifikovale istorijske ~iwenice i prilagodile hrvatskim i komunisti~kim aspiracijama, a ujedno {to vi{e napakostile srpskom narodu. U svojoj li~noj “enciklopediji” u koju je reìm ogromne pare ulagao, Krleà sve podre|uje sveop{toj apologiji hrvatstva, a wegov saradni~ki kolegijum zdu{no isti~e “hrvatstvo i gde treba i gde ne treba, a srpstvo pre}utkuje i negira. Oni su se hvalili kako su prona{li oko 500 znamenitih Hrvata o kojima ranije nije bilo re~i u hrvatskim delima. Uzeli su razne Romane, Latine, Italijane i {ta jo{ drugo, proglasili ih Hrvatima (naj~e{}e im i ime promenili u hrvatsko, nekad i prezime). Ukrali su celu dubrova~ku kwièvnost i sl., a u isto vreme broj znamenitih Srba smawili ispod polovine, pa i kod prikazanih retko }ete ili nikad nai}i na oznaku srpstva.” (str. 228.) Takva akcija je provo|ena i na {irem me|unarodnom planu. “Jugokomunisti, predvo|eni hrvatskim, makedonskim i crnogorskim srbo`derima, uspeli su ~ak da u sve svetske enciklopedije i leksikone uvrste svoje antisrpske denuncijacije: i o crnogorskoj narodnosti, i o hrvatskoj kwièvnosti starog Dubrovnika itd. Sve stvari koje su isti leksikoni ranije sasvim obrnuto prikazivali. Ali jugokomunisti odbijaju svaku saradwu sa tim edicijama ako ne pi{u u wihovom smislu i zabrawuju da se uvode, odnosno prodaju u zemqi. I nema~ki slavisti su usvojili uglavnom te komunisti~ke falsifikate, jer ina~e ne mogu dobiti vizu za ulazak u dràvu niti pozive za razne simpozijume.” (str. 228.) Na sve strane su se svojatali srpski kwièvnici, dekretom progla{avana crnogorska i bosanskohercegova~ka kwièvnost, a Vladan Desnica na silu uvr{}ivan u hrvatsku. Oni koji se ne mogu oteti nazivaju se “na{im”, kako bi im se srpski individualitet bar u podsvesti nedovoqno upu}enih potirao. Povodom “crnogorske” pomame i poku{aja otima~ine izvornih srpskih kulturnih vrednosti, Kosti} kaè: “Da |eti}i ho}e kwièvnu i kulturnu zasebnost, 792

da ne}e nikakvu smesu sa Srbima, neka ih. Ja se zaista ne bih borio protiv toga. Ali da li oni imaju pravo da mrtve kwièvnike iz Crne Gore, koji su sebe uvek smatrali srpskim piscima li{avaju wihovog srpstva? Ja mislim da nemaju. No, vlast je kod wih, reìm je uz wih, partija za wih; i ono {to ne mogu da dokaù logikom, oni to nare|uju ukazom i autoritetom vlasnika i ugweta~a. Tako su oni ekspanzionisti~ki, imperijalisti~ki i megalomanski pro{irili svoju zemqu i svoje qudstvo. Gde god su zahvatili i ukrali tu|e zemqe, tu su i narod prisvojili, li{ili ga svoje nacionalnosti i proglasili ga “Crnogorcima”. Naro~ito kwièvnike i umetnike. Tako i latinske slikare u Boki od pre nekoliko vekova, koji nisu bili ni Sloveni. To crnogorskoj megalomaniji ne smeta. Sve qude koji nikad u ìvotu nisu ni sawali, a kamoli izjavili da su Crnogorci.” (str. 250.) `) Raskol Srpske pravoslavne crkve I u ovoj kwizi Kosti} se bavi makedonskim raskolom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, prikazuju}i tada aktuelne poteze raznih crkvenih i politi~kih faktora u zemqi i inostranstvu, pa to rezimira na slede}i na~in: “îtavo vreme posle rata komunisti~ki reìm Jugoslavije stavio se na stranu Makedonaca i u pogledu osnivawa wihove posebne crkve, prvo autonomne a posle autokefalne. Nema sredstva koje reìm nije poku{ao da primeni da bi slomio otpor Srpske pravoslavne crkve i Srba uop{te. Sve srpske novine su, razume se, morale da brane stav Makedonaca i jugo-reìma. Nikad se niko nije na{ao da i stav Srpske crkve i pravoslavnih Srba bar donekle razume. On se morao napadati kao velikosrpski i {ovinisti~ki. Kao i u drugim prilikama, u svim bez izuzetka, ako do|e do sukoba srpskog nacionalnog interesa i nekog drugog u Jugoslaviji, srpski se ima `rtvovati i – napadati! Napadati ga moè svako (dok Srbi ne mogu ni da se brane), i srpska {tampa je du`na da ga napada.” (str. 261.) Komunisti su po makedonskom crkvenom pitawu otvoreno prekr{ili sopstveni princip o striktnoj odvojenosti crkve od dràve. Tako taj princip nije spre~avao “makedonske komunisti~ke rukovodioce da prisustvuju prvom tzv. Ohridskom saboru i javno, ostentativno, u~estvuju u svim akcijama osnivawa i afirmacije te crkve. Do Ohridskog sabora izbegavali su komunisti crkvu “kao |avo krst”; tada se prvi put pojavquju u crkvi i prisustvuju bogosluèwima. Oni daju pojavi politi~ki karakter. Oni ho}e i spoqno, za svakoga vidqivo, da pruè podr{ku toj raskolni~koj crkvi. Srbi moraju da }ute: ne samo politi~ari i javni radnici, ve} i stru~waci crkvenog prava ne smeju do}i do re~i. To je protiv na~ela “bratstvo-jedinstvo”, dok je svaki napad na Srbe uvek konforman tom na~elu.” (str. 261.) âk se i poznati komunisti~ki zlikovac i vrhunski izdajnik srpskog naroda Milo{ Mini}, sa autoritetom gotovo neprikosnovenog reìmskog funkcionera i slepo vernog Brozovog sledbenika, ume{ao u ovo pitawe, pa je, prema svedo~ewu NIN-a od 25. februara 1968. godine, u Skopqu izjavio: “Pomenuo bih autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Vi znate stavove o tome rukovode}ih tela i rukovode}ih qudi u Srbiji. Za nas je autokefalnost Makedonske crkve stvarnost, i to za nas nije stvar o kojoj treba vi{e diskutovati. Na{i drugovi i organi u~inili su zaista vi{e koraka da bismo uverili 793

~lanove Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve da je potrebno da Sabor na|e pozitivan stav prema autokefalnoj Makedonskoj crkvi... Kao {to smo videli, u tom nastojawu mi nismo imali uspeha. Nismo zadovoqni ni sa kretawem u redovima sve{tenstva u vezi sa tim.” (str. 262-263.) [to se ti~e odnosne odluke Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve iz 1967. godine, Kosti} sa neskrivenim zadovoqstvom konstatuje da je to “prva organizovana opozicija èqama reìma Jugoslavije, nastojawima vlasti, izri~ito iskazanoj voqi vladaju}ih u vidu imperativa. To je prvi put da se jedan establi{ment, kako se to danas, u najmodernijem jeziku kaè, opre vladaju}im, da ne samo izvr{i wihovu naredbu, nego da po|e deset koraka daqe, osu|uju}i wihovu formaciju i stavqaju}i pod sud one koje reìm, na ~elu sa “drugom Titom”, odlikuje. To je revolt dostojan srpske jerarhije u wenim najsjajnijim podvizima i manifestacijama. To je juna~ki gest kome odajem puno priznawe. Razume se, pod uslovom da jerarhija ustraje, da se ne pokoleba, da se ne upla{i.” (str. 265.) Po Kosti}u, posebno je zna~ajno {to je to “prvi put da “Makedonci” nisu uspeli u svojim prohtevima, u svome krwewu Srpstva, u svojim te`wama da ne samo Srpstvo oslabe ve} da ga i ponize. Po reìmu, oni bi uspeli da nije bilo ovog, za wih neo~ekivanog otpora. Do{li su do Vlade: dotle, i ni korak daqe. Hteli su da osramote Srpstvo, osramotili su sebe... Ne samo osramotili, ve} i oslabili, okrwili. Do sada postojala je “Makedonska pravoslavna crkva” fakti~ki i bila je pre}utno primqena kao samostalna formacija u okviru Srpske pravoslavne crkve, ne{to osobeno od ove... Oni su bili posebni, a sad nisu ni{ta, formalno ne{to u orbitu crkvenog prava... Pre nije ta “crkva” bila ni priznata ni nepriznata, tako da je mogla obmawivati da je priznata... Sad su dejci u~inili toliko da se obelodani pravno nepostojawe te “crkve”, da se uvidi da je to divqa crkva, raskolni~ka, otpadni~ka, biv{a, nikakva! Mogu oni zaista sebi prebaciti: Da si }utao... Mo`da su oni mogli i doìveti jedan pogodan trenutak za sebe i nepovoqan za Srpsku crkvu i to isposlovati. Ali su dejci, puni samopouzdawa i uvidev{i da im je dosad sve uspevalo {to su protiv Srba preduzimali, malo prenaglili i – bu}, bu}nuli u vodu. Jedna labilna crkvena organizacija postala je nikakva, izgubila se potpuno, utopila se, pravno je, i za pravoslavqe, i{~ezla i nestala. Ta “crkva” nije priznata ni od koga, ni od koje druge samostalne pravoslavne crkve.” (str. 265-266.) Komunisti~ki jugoslovenski reìm je ometao i sputavao ekonomski razvoj srpskih krajeva, iako su oni bili najbogatiji po rudnim zalihama i poqoprivrednom zemqi{tu. I Bor i Trep~a se nemilosrdno eksploati{u, ali sve investicije idu u Sloveniju i Hrvatsku, ili se kapital rasipa za ve{ta~ko odràvawe izmi{qenih federalnih jedinica. Komunistima uop{te nije odgovarala industrijalizacija Srbije, izgradwa hidrocentrala na wenoj suènoj teritoriji, nego su je dràli u statusu strogo kontrolisane sirovinske baze. “U svim drugim predelima Jugoslavije se forsiraju hidrocentrale, koje ~ak proizvode struje vi{e nego je tim republikama potrebno, pa se ona izvozi u druge “republike”, pa ~ak i u inostranstvo (Austriju, Italiju, ~ak i u [vajcarsku). Srbija mora svoje potrebe da podmiruje primitivnim termocentralama mahom na bazi lignita. Zbog toga su poreme}aji i prekidi struje stalno na dnevnom redu i mnogi srpski krajevi, ne iskqu~uju}i ni sam Beograd, ~esto u tami. S vremena na vreme nare|uje se u{teda struje, dok druge republike wu izvoze. A nedostatkom struje pravdaju opet slabo osnivawe industrije u Srbiji!” (str. 269.) 794

I izgradwom naftovoda Hrvatima je pruèna odlu~uju}a energetska prednost. U Srbiji i Crnoj Gori se namerno i{lo na glomazne proma{ene industrijske projekte, poput èqezara. Sve unosnije poslove na izgradwi i razvoju dràvne infrastrukture dobijaju slovena~ke i hrvatske firme. Sli~na je situacija po pitawu {irewa i modernizacije drumskih i èlezni~kih saobra}ajnica. Forsira se pomorski, a zapostavqa dunavski re~ni saobra}aj. Bosna se saobra}ajno sve vi{e vezivala za Hrvatsku, a izgradwa pruge Beograd-Bar decenijama je sabotirana. Dok su Slovenci i Hrvati ubrzano elektrifikovali svoje èleznice, u srpskim krajevima se mnoge pruge, regionalne i lokalne, ukidaju, ~ak i one koje su imale stotinu godina strate{ki zna~aj. z) Sistematsko uni{tavawe srpstva [to se ti~e poloàja Srba van wihove mati~ne federalne jedinice, on je bio sve teì i nepodno{qiviji: “U severnoj Makedoniji dozvolili su bili da nekoliko najsevernijih op{tina sa izrazito srpskim stanovni{tvom moè da se deklari{e srpski i da ima svoje srpske {kole. Postepeno oni su to pravo sve vi{e suàvali; pretili onima koji se kao Srbi opredequju, zapostavqali ih, li{avali najosnovnijih prava.” (str. 276.) Svi Srbi u Crnoj Gori morali su da se izja{wavaju kao Crnogorci. U javnim publikacijama nije smelo da se pi{e kako su Crnogorci Srbi, ali je moglo da su oni, zapravo, Hrvati, “Crveni Hrvati”, kako je to pisao katoli~ki fratar Dominik Mandi}. Nesmetano su {tampani i Mandi}evi neverovatni falsifikati o hrvatskoj etni~koj prirodi Bosne i Hercegovine. Nikakva mawinska prava Srbima nisu priznavana u hrvatskoj federalnoj jedinici. Kosti} po ovom pitawu citira otvoreno pismo grupe mladih srpskih intelektualaca iz Hrvatske iz 1968. godine, u kome stoji: “Iako srpski narod u SR Hrvatskoj sa~iwava oko 22 procenata stanovni{tva, on nema svojeg ni politi~kog ni kulturnog predstavni{tva, jer se wegov poloàj zasniva na fikciji da taj deo srpskog naroda ne predstavqa u SR Hrvatskoj nacionalnu mawinu. Pozivaju}i se na tu fikciju, srpski narod je u tim krajevima li{en svih prava koja uìvaju nacionalne mawine (na primer, {kole sa posebnim programima, kulturne i dru{tvene organizacije), pa i onih prava koja je taj narod uìvao pod Frawom Josifom, Marijom Terezijom i Leopoldom. U austrougarskoj monarhiji je srpski narod na teritoriji dana{we SR Hrvatske imao svoje politi~ke partije, desetke kulturnih dru{tava, izdavao je niz novina i ~asopisa. Imao je svoje {tamparije, potporna dru{tva, u~iteqske {kole, a imao je svoje nacionalno predstavni{tvo u premda slabo uticajnom Hrvatskom saboru. Danas srpski narod, koji naseqava u kompaktnoj masi isto~nu Liku, Kordun i Baniju, dio Gorskog Kotara, sjevernu Dalmaciju, sredwu i isto~nu Slavoniju, nema nijedne srpske {kole (osim bogoslovije u manastiru Krki), nijedne {tamparije, nikakvog politi~kog predstavni{tva (posle ukidawa Glavnog odbora Srba u Hrvatskoj 1950. godine), nikakvih izdava~kih preduze}a, novina ili ~asopisa, a o kulturnim organizacijama da ne govorimo. Kroz 22 godine je srpski narod poslije ~etvorogodi{weg perioda, u kojem se s pu{kom u ruci branio od biolo{kog uni{tewa, bio izloèn sistematskom uni{tewu i posledwih tragova wegove kulture – i li{en svih prava. Najzad je do795

veden u takav poloàj da je u psihozi zastra{enosti i zapostavqenosti i samo priznawe ili isticawe srpskog nacionalnog individualiteta nazivano “{ovinizmom”, “~etni{tvom” i sl.” (str. 283-284.) U potpisu ovog pisma stajalo je da je wegov autor Glavni odbor Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Kosti} ga je prvo delimi~no citirao na osnovu odlomaka iz emigrantske {tampe, a potom u cjelosti preneo, ~im je do{ao u posed integralne verzije. U wemu je prikazan u osnovnim crtama kompletan istorijat srpsko-hrvatskih odnosa, {to je ve} mnogo detaqnije obra|eno u ranijim Kosti}evim kwigama. Ovde je interesantan osvrt koji je u pismu dat na Deklaraciju o hrvatskom kwièvnom jeziku najistaknutijih hrvatskih intelektualaca. Autori kaù: “Niko ne osporava Hrvatima pravo da govore bilo kojim jezikom, da pi{u kojim èle pismom i da imaju svoju kulturnu autonomiju. Ali ono {to je zloslutno u toj Deklaraciji jeste wihov zahtjev da taj jezik i pismo i ta kulturna autonomija budu obavezni za sve gra|ane Republike, pa i za 700.000 Srba pravoslavnih, koji su prije pokoqa predstavqali 26 odsto stanovni{tva, a i danas sa~iwavaju 22 odsto i koji pripadaju nacionalnoj i kulturnoj cjelini srpskog naroda. Deklaracija odbija da Srbima dade prava koja Hrvati traè od Jugoslavije i name}e im ne{to {to ne dopu{ta da se Hrvatima nametne od zajedni~ke dràve.” (str. 295.) Kada su vode}i srpski intelektualci na Deklaraciju odgovorili svojim Predlogom za razmi{qawe traè}i samo da Srbi i Hrvati po svim pitawima budu potpuno ravnopravni, u skladu sa oficijelno proklamovanim ustavnim principima, reìm je wih ìgosao kao velikosrpske {oviniste. Pozivaju}i se na to, ~lanovi potpisanog Glavnog odbora kaù da “stoga Srbi u Republici Hrvatskoj traè da im se prilikom reformi koje predstoje dade status Srpske autonomne pokrajine. Kako bi, uostalom, reìm koji danono}no deklamuje o ravnopravnosti naroda mogao odbiti takav zahtjev? Kako reìm koji je stvorio autonomnu pokrajinu Kosmet sa 650.000 [iptara i autonomnu Vojvodinu zbog 450.000 Ma|ara moè odbiti zahtjev 700.000 Srba Republike Hrvatske za autonomnom pokrajinom, ako ve} ne}e pred cijelim svijetom da otkrije svoje neprijateqstvo prema srpskom narodu?” (str. 297.) U proglasu se posebno potencira najavqena konfederalizacija Jugoslavije koja je za Srbe potpuno neprihvatqiva, pa se zato zahteva prikqu~ewe srpskih krajeva Hrvatske, Slavonije i Dalmacije Bosni i Hercegovini. Kad srpski komunisti vode propagandnu kampawu protiv sopstvenog naroda oni se pozivaju prvenstveno na Lewina i wegovu tezu o potrebi pozitivne diskriminacije malih naroda kako bi se nadoknadilo ono {to se objektivno u ìvotu ne moè posti}i zbog velikih disproporcija u brojnosti pripadnika odre|enih nacionalnosti koji ìve u jednoj dràvi. Su{tinu wihovih izdajni~kih antisrpskih nastojawa Kosti} svodi na slede}e: “Srbi po svojoj snazi mogu biti hegemonisti a drugi ne mogu... E, po{to Srbi mogu biti hegemonisti, a drugi ne mogu, sav je problem Srbima odse}i krila da ne polete, u~initi ih bogaqima, lomiti ih, grditi, sramotiti, ne dozvoqavati nikakvu nacionalnu akciju i manifestaciju.” (str. 306.) Srpski komunisti su uvek prisiqavani da se bore protiv nacionalizma unutar srpskog naroda, dok su komunisti drugih nacionalnosti podsticali nacionalnizam unutar sopstvene, stvarne ili ve{ta~ki sklepane nacije. 796

i) Reìmsko potiskivawe }irilice Me|utim, Kosti} ukazuje da i me|u srpskim komunistima dolazi do raslojavawa i kolebawa, obnove srpske nacionalne svesti i savesti. Raniji zagrièni Jugosloveni i borci protiv srpskog nacionalizma, sredinom {ezdesetih godina su po~eli otvoreno da deluju sa nacionalnih pozicija, poput Dobrice ]osi}a i Jovana Marjanovi}a. Ova dvojica su i prvi put javno progovorila o sistematskom progonu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Uskoro su po~ele i {ire intelektualne rasprave o reìmskom potiskivawu }irilice, pa je do{lo i do wene svojevrsne reafirmacije u dru{tvenom ìvotu. Osvr}u}i se na takva zbivawa u otaybini, Kosti} detaqno ukazuje kako su sovjetski komunisti, posle Lewina koji je bio vatreni pobornik latinice, forsirali }irilicu i kod skoro svih neruskih naroda, koji su napu{tali latinsku i arapsku ortografiju. Tako je, sa izuzetkom Jermenije, Gruzije i balti~kih republika, skoro celi Sovjetski Savez koristio }irili~no pismo, prilago|eno raznim slovenskim i neslovenskim jezicima. Danas oko {ezdeset naroda koristi }irilicu da bi pisali na svome jeziku. Pod komunisti~kim reìmom u srpskim zemqama svi dràvni formulari su {tampani latinicom, kao i paso{i i li~ne legitimacije. Svi dràvni akti, sudska re{ewa, zvani~na uputstva tako|e. Pisa}e ma{ine sa }irili~nim pismom bile su prava retkost u dràvnim organima i ustanovama. U vojsci je iskqu~ivo latinica kori{}ena. âk, kad se neki spisak imena otkuca }irilicom, redosled je redovno po latini~noj abecedi. Saobra}ajne oznake, registarske tablice, putokazi spadaju u podru~ja dru{tvenog ìvota gde }irilice apsolutno nema. Isto je u oblasti po{te, telegrafa i telefonskog saobra}aja. “To je prosto daqe sistematsko kroatizirawe Jugoslavije. To je daqa desrbizacija, to je daqi kulturni genocid. Svaki spoqni srpski karakter mora da i{~ezne iz zemqe koja se zove SFRJ”. (str. 350.) I na kulturnom planu situacija je bila katastrofalna u tom pogledu. “Kao da Srbi nikad nisu imali svoje pismo. Malo-pomalo treba dovesti do toga da se Srbi obeleè kao nacija bez kulturne istorije, kao nacija bez istorije uop{te. Pakleni plan je skovan, pomognut od srpskih komunista, kojima je miliji i pre~i poloàj u komunisti~koj jerarhiji nego ceo srpski narod, a narod, ubijen i izmrcvaren, }uti.” (str. 359-360.) Ustavna garancija ravnopravnosti pisama bila je samo standardna komunisti~ka fraza koju niko nije ozbiqno shvatio. Za proces sistematskog eliminisawa }irilice karakteristi~no je da ga jugoslovenski komunisti~ki reìm ne realizuje javnom kampawom. “Komunisti nigde i ni~im ne opravdavaju svoj postupak u pogledu eliminisawa }irilice. Oni o tome uop{te javno ne govore. U tome je wihovo jezuitstvo koje prema{uje usta{e. Oni ne}e da o tome govore jer bi time priznali da }irilicu izbacuju. Oni ho}e da je izbacuju i izbace, a da se to ne spomene nigde, da o tome ne ostane pisanog traga. Broz i Kardeq su u tome zaista vi{e potomci Lojole nego Lewina.” (str. 384-385.) Pored fizi~kog, nad Srbima je provo|en i ve{to smi{qeni kulturni genocid. Iako je jugoslovenski reìm komunisti~ki, priroda Titove vlasti je pre svega li~na diktatura jer je wegovoj neograni~enoj voqi podvrgnuta celokupna Komunisti~ka partija, dràvni aparat, vojska i policija. “Za kraqa Alek797

sandra se govorilo da je, od 1929. bio diktator. Ja to ne osporavam, ali on tu nije imao ni jedan mali razlomak vlasti koju uìva i vr{i diktator Josip Broz sa svojim podzemnim imenom “Tito”. On ima vi{e vlasti nego ijedan vladalac, ijedan monarh, ijedan diktator sveta. Niko nije tako svemo}an i neograni~en u svojim odlukama kao Josip Broz. Nikakav propis, nikakve li~nosti, nikakav moralni obzir ne obuzdavaju ga. On moè da ~ini {ta ho}e i ~ini {ta ho}e.” (str. 400.) Titova li~na vlast i rasko{an ìvot bez presedana su u novijoj istoriji. Wegova funkcija je doìvotna, a ovla{}ewa neograni~ena i nemerqiva. Titova diktatura prevazi{la je svaku monarhiju. “U monarhijama su vladaoci doìvotni. Ali svaki monarhisti~ki ustav predvi|a {ta }e biti usled vladareve nemo}i, bolesti, nesposobnosti da vlada... Analogne odredbe za Josipa Broza tamo nema. On moè da bude skroz senilan, pa }e ipak vladati, i to vladati kao diktator, da wegova re~ vaì vi{e nego sve druge, da je ona nezamenqiva i nezadrìva.” (str. 401.) Svaka politi~ka koncepcija na koju se reìm naslawa, wegova je li~na, kao i svaki programski ciq i prakti~no politi~ko nastojawe. “A Josip Broz nije Srbin, nije ~ak ni prijateq Srba: Josip Broz mrzi Srbe skoro kao Paveli}. Bez obzira koju funkciju on formalno i ima, stvarno on ostaje diktator. Ranije kao “premijer”, predsednik ministarskog saveta, posle kao “predsjednik Republike”, uvek kao {ef Partije. U ratu je ve} imao neograni~enu vlast, pa je nije smawivao ni kad je postao “civilni” predsjednik dràve. Sa istom lako}om i neobuzdano{}u on vr{i i sad akte vlasti i akte nasiqa kao i onda. îni {ta ga je voqa i kad ga je voqa.” (str. 401.) Politi~ke protivnike Josip Broz je ubijao ili utamni~avao, kako je u kojoj situaciji smatrao da mu najvi{e odgovara. Svi sudovi su mu bili potpuno podre|eni. Najvi{e su Srbi stradali, a Hrvate je uglavnom {tedeo, osim u izuzetnim slu~ajevima. Ve} pri prvom susretu sa dr Ivanom [uba{i}em na Visu 1944. godine otvoreno se deklarisao da je prvenstveno Hrvat, a tek onda komunista. Kako Kosti} rezonuje, “jo{ tada je on, na Visu, nagovestio da je Hrvat i da }e voditi u zemqi hrvatsku politiku. On, predstavnik internacionalizma i vrhovni {ef ukupnih jugoslovenskih oruànih snaga nagove{tava da }e u vladavini u prvom redu ~uvati hrvatske interese! A kome on to kaè: predstavniku jugoslovenskog kraqa iz dinastije Kara|or|evi}a. Onda kad je izgledalo, kad je po svim logi~nim i moralnim zakonima moralo izgledati da }e Hrvati da ispa{taju za svoja nedela, svoje bestijalne i antisavezni~ke postupke u ratu, dva predstavnika Jugoslavije, nove i stare, utana~uju kako }e se ubudu}e hrvatski interesi {tititi.” (str. 408.) Koliko god Brozova li~nost bila groteskna i operetska, Srbi su mu se masovno pokoravali i zakliwali na vernost, ~ak u trenucima kad ih je najvi{e kiwio, o~igledno im pakostio. “Tito je tabu; ni{ta mu se ne sme re}i, i ni{ta prigovoriti. Ako danas kaè ovako, a sutra onako, oba puta je imao pravo. Oba puta }e mu svet jednako povla|ivati. U monarhijama je vladao princip “neprikosnovenosti” vladaoca; nedodirqivosti: ni{ta mu se nije smelo staviti na teret. Ali se moglo wegovoj vladi, koja je bila odgovorna ~ak i za li~na dela vladaoca. U jugoslovenskoj diktaturi svak se moè pokriti sa “Titom” i kazati da je ovaj tako naredio i da on tako ho}e. Tada nastaje tabu. Ne samo da je neprikosnoven on, ve} svak koji iza wega stoji i ko se wime pokriva.” (str. 412.) 798

Iz ovih detaqnih razmatrawa Lazo Kosti} izvla~i jedino mogu}i zakqu~ak da “reìm pod kojim danas Srbi pi{te ne samo {to nije srpski, nego je do krajwih granica antisrpski. Wegovi najve}i predstavnici su srbofobi, srbo`deri. Glavni wihov ciq u nacionalnom pogledu je uni{tewe Srba, glavna te`wa da Srpstva nestane. Od reìma usta{a ovaj jugokomunisti~ki ili, boqe re}i hrvatsko-komunisti~ki, razlikuje se samo u tome {to su usta{e i{le na fizi~ko istrebqewe Srba. Ovi dana{wi jezuitski vaspitanici ({ta je npr. jedan Kardeq nego inkorporisani jezuita?) idu posrednim putem i zavijenom metodom, ne ciqaju}i na fizi~ki ve} duhovni nestanak Srba. Da im se oduzmu sva obele`ja nacije i da onda kao nacija vi{e ne postoje. Planski, sistematski, neprekidno i neumorno rade sada{wi “rukovodioci” Jugoslavije pod hrvatskom direktivom na kra|i srpskih teritorija, na suèwu srpskog nacionalnog volumena, na oduzimawu Srbima svih nacionalnih obele`ja, na wihovo zapostavqawe, na vre|awe svih wihovih svetiwa, na negirawe wihovih istorijskih podviga, pa ~ak i samog istorijskog zna~aja. Nateruju “predstavnike” Srba da to odobravaju, da se s tim slaù, da to ~ak sami zahtevaju, da dokazuju da je to u interesu Srba.” (str. 241.)

2. Komunisti~ke propagandne obmane Kwiga “Sve su to laì i obmane”, s podnaslovom “Fraze i parole komunisti~ke Jugoslavije”, jedno je od posledwih dela profesora dr Laze Kosti}a, objavqeno za wegova ìvota. [tampana je u Minhenu 1977. godine u autorovom privatnom izdawu. Autor polazi od analize komunisti~kih deviza, odnosno gesla, svojevrsnih maksima koje oslikavaju prirodu reìma, a predstavqaju zapravo improvizovane i ~esto besmislene revolucionarne slogane. Prvi takav slogan je “Smrt fa{izmu – sloboda narodu!”, upotrebqavan i dugo nakon zavr{etka rata. Posebno je kori{}en u vojsci da bi se izbegao tradicionalni pozdrav “Pomoz’ Bog, junaci – Bog ti pomogao!” Istorija ne pamti da je neki vojni~ki pozdrav po~iwao re~ju “smrt”. A ni fa{izam nije jedini neprijateq slobode, pa wegova stvarna smrt nije nikakva garancija da }e narod ste}i slobodu. Uostalom, ni pod komunisti~kim reìmom sloboda nije mogu}a, s obzirom da je komunizam po svojoj prirodi neuporedivo bliì fa{izmu nego demokratiji. Parola o “bratstvu-jedinstvu” skovana je u ratu, dok je trajao hrvatski genocid nad srpskim narodom da bi se Srbi demotivisali i odvratili od osvete. Posle rata neverovatnu kontradikciju je predstavqalo parola{ko zalagawe za jedinstvo i istovremena kampawa protiv unitarizma. Jedinstveno zna~i unitarno, a ne federalno ili ~ak konfederalno, a u tom pravcu je i{ao razvoj komunisti~ke ustavnosti. Sli~no je i sa komunisti~kim poklikom “Proleteri svih zemaqa ujedinite se!” Niti su u zemqi proleteri zaista vladali, niti su jugoslovenski komunisti vodili politiku stvarnog internacionalizma, nego su, po ameri~kom nagovoru, razbijali jedinstvo me|unarodnog radni~kog i komunisti~kog pokreta. “Kad su traìli od proletarijata svetskog da se ujedini, jugo-komunisti su u isto vreme traìli i od zagrizlih kapitalista, u prvom redu SAD, da ih naoruà protiv tih proleterskih dràva, da ubijaju “proletere”. A ovamo traè da se sjedine s wima!” (str. 8-9.) U unutra{wim 799

politi~kim odnosima proleteri bi trebalo da se ujedine protiv vlasti koja se la`no predstavqa kao diktatura proletarijata, a zapravo je diktatura komunisti~ke partije. “To je bio borbeni pokli~ osiroma{enih, ogolelih i obespravqenih protiv vladaju}ih u zemqi, a solidarno i u inostranstvu: traìle su te mase svoja prava i izjedna~ewe sa drugim klasama. Sad to traè eksploatatori a ni sami ne znaju od koga. Vuci se obuku u jagwe}u koù i predstavqaju se kao jagawci. A treba ih videti samo u istim fotografijama kako su obu~eni i doterani. Nikakvi buròaski krugovi nisu im ravni. Svi iole poznati komunisti, svi “delegati” i vo|e, obu~eni su boqe od engleskih lordova. Svaki ima auto, odelo po meri, zlatan sat. Mnogi su zadrigli od izobiqa; bar svaki drugi ima vikendicu (ta je re~ od wih stvorena), a svaki tre}i pozama{nu ku}u. Ipak vole da se zovu proleteri, {to zna~i goli i bosi, gladni i obespravqeni besku}nici.” (str. 9.) Pod komunisti~kom vla{}u Jugoslavija nije imala svoju himnu, nego je preuzela staru poqsku melodiju i preuredila tekst slova~kog autora. U su{tini, himna “Hej Sloveni” je panslovenska, ali su je komunisti ogadili srpskom narodu. [to se dràvnog grba ti~e, kraqevski je, poput tada{we himne, bio kombinacija tri elementa, srpskog, hrvatskog i slovena~kog. Komunisti~ka varijanta je imala prvo pet buktiwa koje su simbolizovale pet naroda, a onda {est buktiwa koje su simbolizovale {est federalnih jedinica, uz datum Drugog zasedawa AVNOJ-a u Jajcu. @itno klasje je uvedeno po uzoru na Sovjetski Savez, kao i crvena petokraka zvezda kao ideolo{ki simbol. Zastava je ostala ista kao kraqevska, s tim {to joj je dodata velika crvena petokraka zvezda. Slovenci su posle Prvog svetskog rata izmislili svoju zastavu, kao obrnutu srpsku, ne znaju}i, zapravo, da je to carski ruski barjak. Novim federalnim jedinicama, makedonskoj i bosanskohercegova~koj, proizvoqno su odre|ene zastave, crvene sa petokrakom, odnosno jugoslovenskom trobojnicom u gorwem levom uglu. I grbovi svih federalnih jedinica su potpuno izmi{qeni, bez ikakve tradicionalne heraldike, dok su u slu~aju Srbije i Hrvatske po komunisti~kom obrascu modifikovani. Jugoslovenski komunisti su se di~ili multinacionalno{}u svoje dràve, kao da je to neka prednost, pozitivna osobina. U politi~koj teoriji vredno{}u se smatra nacionalna homogenost dràvnog stanovni{tva i kompaktnost gra|anstva i teritorije. Umno vo|ene dràve nastoje da postignu {to vi{i stepen integracije i ne pada im na pamet da prvenstveno insistiraju na etni~kim ili verskim diferencijacijama. Komunisti~ko naimenovawe nacionalnih mawina narodnostima i wihovo doktrinarno razlikovawe od naroda kosilo se sa op{teusvojenom nau~nom terminologijom i zdravim razumom. Narodnost uvek ozna~ava pripadawe nekom narodu u etni~kom smislu i u pojmovnom pogledu zna~i isto {to i nacionalnost. Komunisti pripadnike fiktivnih nacionalnih tvorevina, Makedonce, Crnogorce i muslimane nazivaju narodima, a pripadnike tradicionalnih i istorijskih nacija, kao {to su Nemci, Ma|ari i Turci narodnostima, samo zbog toga {to wihove mati~ne nacije ìve van jugoslovenskih granica. Terminolo{ka zbrka nema nikakvog posebnog zna~aja, osim {to se komunistima ~inilo da je izraz “nacionalne mawine” poniàvaju}i i da negira princip nacionalne ravnopravnosti. 800

Po Kosti}u, floskula o ravnopravnosti naroda i narodnosti je besmislena. Moè se govoriti da nema nacionalne diskriminacije i da su svi pred zakonom jednaki, ali kao kolektiviteti ne mogu nikako biti svi ravnopravni, {to se vidi ve} iz dràvnih naziva i simbola. Ako su ravnopravni u upotrebi jezici i pisma, ne zna~i da su ravnopravne nacije i nacionalne mawine. Nemogu}e je govoriti o potpunoj ravnopravnosti po brojnosti krajwe nesrazmernih kolektiviteta, pogotovo kad svi oni nisu paritetno zastupqeni u organima vlasti, nego proporcionalno uz ve{ta~ke korekcije. Posebno je nebulozna komunisti~ka floskula o diktaturi proletarijata koja predstavqa okosnicu celokupne marksisti~ke politi~ke teorije. I u jugoslovenskoj praksi komunisti su tu diktaturu smatrali vrhunskom demokratijom, specifikuju}i je u sopstvenom ideolo{kom izdawu kao samoupravnu socijalisti~ku demokratiju: “Diktatura proletarijata je toboè prelazan oblik vladavine na putu ka besklasnom dru{tvu, to je, kako sami wihovi inventori i propagatori kaù, jedan provizorijum... Oni sami kaù (Marks i komp.) da taj provizorijum ima da traje do pojave besklasnog dru{tva, da je on “provizorijum ka prelazu u besklasno dru{tvo”. To besklasno dru{tvo je utopija: ono nigde nije postojalo niti }e postojati. U Jugoslaviji najmawe. Tu su, istina, sve vladaju}e i imu}ne klase deklasirane, li{ene i vlasti i imawa. Ali nije nastalo besklasno dru{tvo, jer su raniji proleteri postali “nova klasa”, kako to tvrdi wihov nekad najve}i i najpriznatiji ideolog Milovan \ilas. Od proletera postali su delom imu}ni, a delom bogati. A raniji imu}ni postali su proleteri. Sad bi, po na~elima “marksizma-lewinizma” wima trebalo dati da vode diktaturu proletarijata, jer su oni “stvarni proleteri”. To sada{woj vladaju}oj klasi ne pada na pamet. Ona se proglasila proleterskom, pa }e to ostati i kad bude milionerska. Wihov krajwi vrh je ve} multimilionerski i milijarderski, a uz to jo{ uvek nezaja`qiv.” (str. 40.) U svemu tome, Titovo li~no bogatstvo je po pisawu svetske {tampe basnoslovno. Svi komunisti~ki reìmi su jednopartijski jer komunisti jednostavno ne podnose nikakvu konkurenciju. Kako Kosti} zapaà, “pre nego su preuzeli vlast, oni su se àlili svuda da ih “buròaske” partije suzbijaju i gone. A kad su preuzeli vlast oni su te partije prosto zabranili i uni{tili. Taj svoj postupak, sto puta gori i okrutniji od postupka burùja prema wima, oni smatraju opravdanim i legitimnim. To sprovode jer imaju vlast, a osporavaju onima koji su pre wih imali vlast i da ih legalnim sredstvima suzbijaju i potiru. Oni smeju da ubijaju, drugima ne dozvoqavaju ni da rawavaju.” (str. 45.) Sa aspekta politi~ke teorije, “partija je deo i sam izraz “jedna partija” je nonsens... I politi~ki je jednopartijski sistem jedna besmislica.” (str. 45.) Kao kowske trke u kojima u~estvuje samo jedan kow, kako je ironi~no prime}ivao Atli. Jednopartijski reìm promovi{e partijsku dràvu, dràvu koja je pot~iwena partiji i svemo}i wenog rukovodstva. Tito je stvorio svojevrsnu personalnu uniju prisvajaju}i kqu~nu funkciju i u partiji i u dràvi. U drugim komunisti~kim dràvama prvobitno nije tako bilo, ali je funkciji generalnog sekretara partija bila dominantna. Posle su uglavnom sledili Titov primer i formalno prisvajali kqu~nu zvani~nu dràvnu funkciju. Vode}a uloga Saveza komunista i ustavnim na~elima je propisana, pa se proteè kroz sistem 801

funkcionisawa svih dràvnih institucija. Tajna policija je direktno podre|ena partiji, kao i vojska. Unutar partije diktator vodi stalnu borbu protiv eventualnih ili nabe|enih neistomi{qenika kako bi sa~uvao wenu monolitnost, centralisti~ku strukturu i suzbijao poku{aj organizovawa frakcija na ideolo{kom ili interesnom osnovu. Pravo na otcepqewe federalnih jedinica decenijama je izgledalo kao prazna proklamacija bez realne mogu}nosti ostvarewa, ali u vreme pada evropskog komunizma do punog izraàja su do{le wegove tragi~ne posledice po Ruse i Srbe, protiv kojih je u startu taj ideolo{ki postulat i koncipiran. Komunisti~ki koncept odumirawa dràve Lazo Kosti} smatra najnebuloznijim, a on je ukomponovan u teoriju o ukidawu klasa i postizawu besklasnog dru{tva. Komunisti su krenuli sa nacionalizacijama i eksproprijacijama, ukidawem privatne svojine i wenim pretvarawem u dràvnu, kolektivnu ili dru{tvenu. Me|utim, to je brzo pokazalo ekonomsku proma{enost, pogotovo u jugoslovenskom primeru bezuspe{nog poku{aja kolektivizacije poqoprivrede. Kasnije je ta komunisti~ka dogma slabila, a privatni sektor privrede postepeno obnavqan. “Pre niko nije mogao da ima vi{e nego jedan stan, a sada komunisti~ki glavari imaju po nekoliko ku}a i vikendica... Mesto jednih bogata{a do{li su drugi. Sav preokret u “dru{tvu i dràvi”, toliko slavqen i veli~an na velika zvona od strane komunisti~kih prista{a sveo se na onu narodnu “Sja{i Kurta, da uzja{e Murta”. Razlika je ipak u tome, {to ona prva klasa, direktna, nije nikoga obmawivala da ona nema ni{ta i da ne}e da ima ni{ta. Ova druga, nova klasa samo nabacuje parole i obmawuje i svoje prista{e i svoje protivnike.” (str. 59.) a) Brozova cezaromanija [to se ti~e nesvrstane spoqne politike, Kosti} smatra da je to stvar Titove cezaromanije, èqe da postigne me|unarodnu afirmaciju po svaku cenu. To je pokret “dràva koje ni{ta u stvari trajno ne veè, koje su samo na papiru povezane.” (str. 64.) Po principu neme{awa u unutra{we odnose komunisti~ka Jugoslavija to “na~elo ne po{tuje ni najmawe kad je u pitawu weno neme{awe u poslove drugih zemaqa.” (str. 64.) Tito je potpomagao levi~arsku opoziciju nekih zapadnih zemaqa, a dre~ao bi kao jarac da se na{ao neko ko bi pomogao zamrlu jugoslovensku opoziciju, kojoj nije dozvoqavao nikakvo legalno organizovawe. Stupio je u za{titu navodno ugroènih prava slovena~ke mawine u Austriji i Italiji, odnosno makedonske u Gr~koj i Bugarskoj, ali ga uop{te nije interesovalo sistematsko ugwetavawe Srba u Rumuniji i Albaniji, na primer. Ne mogu ~ak ni Srbi iz Srbije da se zainteresuju za poloàj svojih sunarodnika u hrvatskoj federalnoj jedinici, a da ih ~elnici reìma ne optuè za zlonamerno du{ebri`ni{tvo ili za sejawe nacionalisti~kih predrasuda i {ovinisti~ke mr`we. Da ne govorimo koliko je bilo nemogu}e me{awe Srbije i poku{aj spre~avawa progona Srba na Kosovu i Metohiji, kao autonomnoj pokrajini koja je formalno bila u sastavu Srbije. U Jugoslaviji je iskqu~ivo srpski nacionalizam temeqito suzbijan, ali su svi drugi oficijelno podràvani dok po proceni reìmskog vrha ne bi preterali i ugrozili samu su{tinu komunisti~ke diktature. U startu je reìm802

ski ateisti~ki kurs bio veoma o{tro izraèn, da bi posle Titovog sukoba sa Staqinom unekoliko bio ublaèn. Najvi{e su srpski pravoslavni sve{tenici maltretirani, a sve verske aktivnosti van crkve zabrawivane. “Crkve srpsko-pravoslavne koje su Hrvati poru{ili za vreme Drugog svetskog rata nisu smele punih deset godina, ako ne vi{e, da se restauriraju, pa ~ak uop{te da se prilago|uju za slu`bu Bo`ju. Tek kasnije, kad su po~ele masovne nov~ane pomo}i iz inostranstva, a Jugoslavija nije imala priliv deviza od turizma i “gostuju}ih radnika” kao danas, po~elo je postepeno popu{tawe u reparaciji razru{enih crkava. Ukoliko se radilo o sasvim novim gra|evinama (jer su stare npr. bile potpuno razru{ene), vlast nije davala dozvolu da se grade na istim mestima ukoliko su ona bila istaknuta. (Tako ni u Bawa Luci). Prvo vreme su u Hrvatskoj ~ak preko no}i dinamitom ru{ili restaurirane crkve. Sasvim nove crkve zabrawuju na taj na~in {to one “ne odgovaraju regulacionom planu” ili {to “radni narod” to ne odobrava. Tako, na primer, u samoj okolini Beograda na vi{e mesta. To treba da bude za {kole i radni~ke ustanove, a ne za nekakva zaludna bogosluèwa. U isto vreme su u Podgorici dozvolili podizawe velelepne i ogromne rimokatoli~ke crkve u kojoj bi mogli odjednom stati svi katolici stare Crne Gore. Protiv toga se ne sme niko da buni.” (str. 81.) Komunisti~ki ideolozi su kapitalisti~ke zemqe prezrivo nipoda{tavali kao truli i dekadentni Zapad, ali to Titu nije smetalo da od Amerikanaca primi milijarde dolara bespovratne pomo}i i ogromno naoruàwe, kao i da vi{e od milion radnika po{aqe kao vi{ak radne snage na argatovawe u zapadnoevropske zemqe. I ~lanovi Saveza komunista i prekaqeni samoupravqa~i morali su u pe~albu, pa se od wih oficijelno o~ekivalo da i u inostranstvu neguju Titov kult i da neprosve}enim zapadwacima tuma~e prednosti socijalisti~kog samoupravqawa u odnosu na wihov sistem kapitalisti~kog izrabqivawa. âk kad je u Sovjetskom Savezu sru{en Staqinov kult, Titov je jo{ vi{e promovisan. “On je prigrabio za sebe svu vrhovnu vlast i sva dobra biv{ih vladara. S druge strane, po wegovoj èqi narod mora uvek iznova da ga proslavqa i oboàva. To je jedva u takvom stepenu bio slu~aj i sa rimskim cezarima. Sa vrha se potpiruje najja~i kult li~nosti koji je ovaj posleratni period dao. Premca mu nema vi{e nigde ni u Evropi ni van we... êtiri grada u zemqi nose wegovo ime, sva ~etiri ranije srpska (Titova Korenica, Titovo Uìce, Titov Veles, Titograd). Crna Gora je odnela rekord: ona je prvobitnu oznaku slavne varo{i u kojoj se rodio Nemawa i koju je Srpstvu vratio kwaz Nikola uz juna{tvo Marka Miqanova i Jola Pileti}a potpuno odbacila. Tito je naredio 1944. da se bombarduje i vaqda u slavu toga zove se Titograd... U svim gradovima Jugoslavije bar jedna ulica je po Titu obeleèna, redovno najuglednija i najve}a. Wegove slike se nalaze ne samo u dràvnim nadle{tvima, ve} i u svim kafanama, restoracijama itd. Wegovo poprsje u svim gradovima na najve}im trgovima. Wegove fotografije ima svaki ve}i list Jugoslavije na po~etnim stranama. Nekad i vi{e puta. Ako ga neko i sa insinuacijom grdi, dobija vi{e godina robije. Sad je izabran za “doìvotnog predsednika Republike” i to u svojoj 83. godini starosti, mada u Jugoslaviji obi~ni qudi bivaju penzionisani u {estoj deceniji ìvota.” (str. 90-91.) Svi va`ni dru{tveni poloàji u Titovoj Jugoslaviji mogli su pripasti skoro iskqu~ivo komunistima. Ideolo{ka i politi~ka podobnost je redovno ima803

la prednost u odnosu na stru~nost. O tome se najvi{e vodilo ra~una na univerzitetima, prosveti uop{te i u kulturnim institucijama. Politi~ki ìvot je naizgled veoma intenzivan, ali strogo kontrolisan. Neprekidno se drè neki izbori, ali sve u okviru jedne partije. Komunistima su bilo kakvi protivkandidati suvi{ni, a redovno prikazuju da im se na izborima odaziva vi{e od devedeset procenata upisanih bira~a. Uveli su ~ak petodomni parlament, a kasnije i posredni oblik izbora kroz takozvani delegatski sistem. “Svi wihovi ustavi baziraju na eksperimentima, sve su poku{aji i probe. Ja ne znam pouzdano ko im je te ustave redigovao, ali je o~igledno jedno: da to nisu bili pravnici, ili barem ne istaknuti pravnici.” (str. 103.) b) Ustavotvorni eksperimenti Kako su izgledali komunisti~ki ustavotvorni eksperimenti po pitawu strukture najvi{eg zakonodavnog tela Lazo Kosti} na vrlo precizan i koncizan na~in rezimira: “Struktura najvi{eg predstavni~kog i zakonodavnog tela Jugoslavije mewana je vi{e puta. Privremena Narodna skup{tina 1945. godine imala je jedan dom. Narodna skup{tina FNRJ 1943. godine je imala dva doma – Savezno ve}e i Ve}e naroda. Savezna narodna skup{tina 1953. godine je imala dva doma – Savezno ve}e i Ve}e proizvo|a~a, uz mogu}nost uspostavqawa i tre}eg doma – Ve}a naroda, wegovim izdvajawem iz Saveznog ve}a. Savezna skup{tina 1963. godine ima pet domova – Savezno ve}e, Privredno ve}e, Prosvetno-kulturno ve}e, Socijalno-zdravstveno ve}e i Organizaciono-politi~ko ve}e. Godine 1968. Skup{tina ima tako|e pet domova, ali se umesto Saveznog ve}a i Organizaciono-politi~kog ve}a pojavquje Ve}e naroda i Dru{tveno-politi~ko ve}e. Na osnovu novog Ustava SFRJ, Skup{tina }e imati dva doma – Savezno ve}e i Ve}e republika i pokrajina, koji }e biti izabrani primenom delegatskog sistema.” (str. 104.) Sli~an lavirint je postojao i na drugim nivoima zakonodavne vlasti. Osnovni konstitutivni akt komunisti veoma ~esto mewaju, dok u civilizovanom svetu postoji princip stalnosti i stabilnosti ustavnopravnih normi. “U dràvama sa labilnim ustavima nema uop{te respekta prema pravnom poretku. Svak misli: to su privremene norme koje }emo ionako mewati. I stalno postoje sile koje ho}e da mewaju taj osnovni poredak. On nema mira i ne uìva po{tovawe trajne ustanove. U prvom redu to vaì, razume se, za ustav svake zemqe, osnovnu normu iz koje poti~u sve druge i na kojoj po~ivaju. Tih ustava je komunisti~ka Jugoslavija imala pet i nijedan nikad nije smatran kao kona~an. Kad se tako mewaju ustavi, kako li se tek mewaju zakoni. Wih se toliko nakupilo da je postala pra{uma u kojoj se najboqi pravnici te{ko kre}u.” (str. 107–108.) Uz to, sve federalne jedinice, ~ak i autonomne pokrajine, imaju svoje ustave i razgranate zakone. “Davno je dokazano da su dràve sa mno{tvom zakona i labilne i trule... Drugim re~ima, {to je jedna dràva pokvarenija to ima vi{e zakona.” (str. 108.) Uprkos staroj pravni~koj reguli da zakon treba da bude kratak i jasan, jugoslovenski komunisti se hvale {to im je ustav najobimniji i najve}i na svetu, sa ukupno 378 ~lanova. U praksu je uveden idiotski princip dogovornog federalizma, a na saveznom niovu inaugurisan princip paritetne zastupqenosti 804

socijalisti~kih republika i autonomnih pokrajina, kao i periodi~ne kadrovske rotacije koja je za glavne funkcije propisana za vrlo kratak vremenski period, na primer godinu dana. To proizvodi novu politi~ku bolest – funkcionersku vrtoglavicu. Tamo gde je rotacija svuda u demokratskom svetu obavezna, po pitawu funkcije predsednika republike, u jugoslovenskoj praksi je nema, ali zato postoji svuda tamo gde je pravno ure|ene dràve izbegavaju bez velike potrebe. Jugoslovenski komunisti svoju ideolo{ku i doktrinarnu pravovernost zasnivaju na sopstvenom konceptu samoupravqawa, koji nema ni{ta zajedni~ko sa praksom lokalne samouprave, koja je prvobitno uvedena u anglosaksonskom svetu. Su{tina lokalne samouprave je da narod samostalno u osnovnim teritorijalnim jedinicama, odnosno op{tinama “re{ava o svim bitnim pitawima lokalnog zna~aja bez uticaja centralne vlasti. Ova se nije smela ni me{ati u to. Kontinentalne demokratije su uvele docnije taj princip kao sastavni deo demokratskog ure|ewa bez koga se ono ne moè ni sprovesti ni zamisliti. To je u~iweno i u demokratskoj Srbiji kad je ona postojala, tj. kad su radikali bili na vlasti. Oni su ~ak i svoj glavni organ, svoje zvani~no novinsko glasilo zvali “Samouprava”, pa ~ak i u Jugoslaviji sve dok je postojala Radikalna stranka.” (str. 115.) Komunisti~ko samoupravqawe je prvenstveno uvedeno u privrednim preduze}ima, a kasnije i u dru{tvenim ustanovama. “Tu prvu re~ vode trutovi, dakle neradnici, tj. radni~ke vo|e. Tu mo`da imaju pravo glasa i neokomunisti radnici, ali re~ imaju samo komunisti, samo oni smeju ~initi predloge i formulisati odluke.” (str. 116.) Petnaest procenata zaposlenih bavilo se politi~kom agitacijom i samoupravqawem kao jedinom profesijom, {to nijedna razvijena kapitalisti~ka privreda nije mogla sebi da dozvoli. Umesto deklarativno èqene demokratizacije provedena je nevi|ena birokratizacija. v) Komunisti~ki sudovi – revolucionarni tribunali Komunisti~ki sudovi u svim krivi~nim slu~ajevima gde je reìm bio zainteresovan za ishod su|ewa, sudili su po nalogu partijskih komiteta i otvoreno se pona{ali kao revolucionarni tribunali. U prvim posleratnim godinama “ruqa je bila prepu{tena su|ewu i sudije se nisu mogle osloboditi wenog dejstva. Ona je zahtevala osudu i sud se skoro uvek povinovao. Takvo {to moderno sudstvo ne zna i ne dozvoqava.” (str. 119.) U politi~kim procesima kazne se unapred odre|uju. “Ceo proces je prosta farsa. Svi dokazi ili protivdokazi ne vrede ni{ta: presuda je unapred pala. Sud samo formuli{e i zavije u pravnu formu verdikt organa van wega, komunisti~ke partije.” (str. 120.) Iako se formalno sve sudske presude izri~u u ime naroda, “narod u Jugoslaviji nema nikakve veze sa presudama sudova u toj zemqi. On niti postavqa sudije niti uti~e u ma kom vidu na tok pravosu|a. On ne moè ni da revidira presude ni da ih stavi van snage. Sve to moè i sve to ~ini komunisti~ka stranka Jugoslavije (SKJ). Ona uti~e na postavqawe sudija, ona, bar u krivi~nim predmetima, unapred odre|uje kaznu ako to smatra za potrebno, ona naredi sudu da presu|ene kazne revidira, poni{ti, zameni drugim.” (str. 128.) 805

Izdràvawe kazne obavqano je u krajwe nehumanim uslovima. Osu|enici su gladovali, smrzavali se, bili prisiqavani da se me|usobno {pijuniraju, premla}ivani za najmawu sitnicu. U Kraqevini Jugoslaviji politi~ki robija{i su imali privilegovani poloàj, dok su u komunisti~koj najvi{e {ikanirani. âk i partijske kazne izazivaju krajwe te{ke statusne i socijalne posledice. Najokrutnije su se komunisti obra~unavali sa svojim nekada{wim saborcima, o ~emu svedo~i iskustvo Golog otoka, gde su sumwive slali partijski komiteti ili organi administrativne vlasti. U svemu tome najnedostojniji je institut samokritike. “Kad je neko optuèn i osu|en, obi~no na najteù kaznu izgona iz partije, on mora jo{ dodatno da sebe optuì i osudi. To ide do grotesknosti. Ako to ne u~ini, milosti za wega vi{e nema. Zato vr{e samokritiku i oni koji ni{ta skrivili nisu, i oni koji su uvereni u svoju nevinost.” (str. 133.) Samokritika je, po Kosti}evom mi{qewu, “ustanova ~isto komunisti~ka, nigde je drugo nema, pa ~ak ni kod nacista, ni kod fa{ista. Ona im ne sluì na ~ast, jer srozava ~oveka do najniè vrste roba.” (str. 134.) I spoqna politika komunisti~ke Jugoslavije je bila krajwe nedosledna i podre|ena iskqu~ivo Titovim li~nim èqama i prohtevima. Wome se nije ja~ao spoqnopoliti~ki poloàj zemqe. Ni neka velika sila ne bi podnela toliki broj diplomatskih predstavni{tava {irom sveta. Kad mu je to korisno, Broz se poziva i na stara savezni{tva iz svetskih ratova, mada je tu re~ o srpskim saveznicima, a ne hrvatskim, s obzirom da su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Hrvati pripadali poraènim stranama. “U Prvom svetskom ratu sam diktator Broz je bio u vojsci ugarsko-hrvatskih domobrana, borio se hrabro, bio unapre|en za podoficira (jo{ ne mar{ala!), bio odlikovan medaqom za hrabrost za ratne podvige protiv Srba.” (str. 141.) [to se vojnog pitawa ti~e, “vojska u Kraqevini Jugoslaviji bila je nesumwivo jedna od najsolidnijih, najdisciplinovanijih i najboqih organizacija u zemqi. Nadovezana na vojsku Kraqevine Srbije, koja je uìvala vanredan glas u svetu, ta vojska je uìvala i strani respekt. U ratu se nije afirmirala. Jer je rat do{ao iznenadno, jer je premo} neprijateqa bila mnogostruka, jer su se u vojski pokazale veoma jake centrifugalne struje. Tako je do{lo do rasula i propasti svega {to je dve decenije s mukom i velikim tro{kovima ura|eno. Ne samo da je neprijateq zaplenio sve zalihe i svo oru`je, nego, to je najbolnije, pola vojske (tj. cela vojska sem nacionalnih Srba i Slovenaca) borila se posle protiv Srba. Obu~ena od Srba i pla}ena za osposobqewe ve}im delom srpskim parama, ona se okrenula protiv Srba. Srbi su je u~ili da bije Srbe. To u prvom redu vaì za Hrvate, ~iji je skoro ceo “~asni~ki” (oficirski) kor preuzet iz jugoslovenske vojske. I wihovi pod~asnici i vojnici. To vaì i za druge srpske neprijateqe. Nemci su obrazovali, mislim, dve divizije od biv{ih jugoslovenskih vojnika i oficira. I Arbanasi su koristili svoje vojni~ko znawe ste~eno u Kraqevini Jugoslaviji. Jednako, ako ne vi{e od drugih, svu vojni~ku ve{tinu su “partizani”, odnosno komunisti, nau~ili u jugoslovenskoj vojsci. Tu je bila masa rezervnih oficira, podoficira, vojnika. Bilo je i aktivnih oficira, najvi{e Crnogoraca, me|u wima i na~elnik \eneral{taba Arso Jovanovi}.” (str. 144.) 806

Kosti} je uveren da komunisti~ka vojska nije nimalo boqa od kraqevske, a u slu~aju rata istorija bi se jednostavno ponovila. “Komandni elemenat nije nikako onako solidno obrazovan kao u Kraqevini Jugoslaviji. Do sada su bili, a i sada su velikim delom generali u komunisti~koj Jugoslaviji koji su ranije bili ili podoficiri, ili niì rezervni oficiri, ili zanatlije, ili radnici, retko koji intelektualac. înovi su preskakani, od redova su postajali generali.” (str. 146.) Ekonomski razvoj komunisti~ka Jugoslavija je postigla ameri~kim poklonima, izvozom radne snage i turisti~kim otvarawem. To je stvorilo la`nu sliku funkcionisawa privrede i samoupravqawa u preduze}ima. U brodogradwu je ulagan zajedni~ki novac, ali je brodarstvo propadalo. Hotele na jadranskoj obali svi su gradili, ali su mahom Hrvatima ostajali. Rudno bogatstvo Srbije je preterano eksploatisano, ali su vi{e od toga koristi imali drugi delovi Jugoslavije. Posebno su raubovani Bor i Majdanpek. Pod komunisti~kim reìmom i hrana je morala intenzivno da se uvozi, mada je predratna Jugoslavija bila veliki izvoznik. I ina~e je Broz neprekidno kuburio sa spoqnotrgovinskim deficitom, s obzirom da je uvoz 75 procenata bio ve}i od izvoza. Uz to, industrijalizacija je proklamovana kad joj nije bilo mesta, bez preduslova i bez prethodnih priprema i prou~avawa. Kako je prvo proklamovana kolektivizacija i qudi su hteli da je izbegnu, to su se ra|e selili u grad. Imawe na selu vi{e nije bilo wihovo. Ne}e biti ni u gradu, ali }e bar tamo boqe ìveti. Zatim, kad su ukinuli obaveznu kolektivizaciju, ostavili su sopstvenicima minimalne ~estice zemqe. Opet nisu mogli tu ìveti, naro~ito oni sa ve}om porodicom, sa vi{e dece. Oni su prosto goweni u grad, gde tako|e ne}e imati ni{ta svoga, ali }e boqe, prijatnije ìveti. A ni drugi niko ne}e imati, pa }e im biti lak{e. Najzad, omladina, koja nije imala tada nikakvu razonodu u zemqi, ùdela je za gradom.” (str. 162.) Gradovi su se naglo napunili iseqenim i dezorijentisanim seqacima i to je multiplikovalo socijalne probleme. “Stanova nije bilo, a ni rada uvek dovoqno. Gradovi su dobili jedan stra{an balast, jednu hipoteku koje se nisu mogli osloboditi. To je teralo na osnivawe novih industrijskih preduze}a koja nisu imala ekonomsku podlogu, to je stvaralo i pove}avalo besposlicu. [to je grad bio ve}i, to su se vi{e u wega selili dok se najposle ne pojavi masa od nekoliko stotina hiqada nezaposlenih.” (str. 162.) Da nije otvoren izduvni ventil izvozom gastarbajtera, dru{tvena situacija u zemqi bi ubrzo postala eksplozivna. Veliki gradovi su enormno {ireni, i to toliko brzo da je uvek godinama kasnila izgradwa infrastrukture. Ukidawe privatne svojine i uvo|ewe dru{tvene uvi{estru~ilo je mogu}nosti kriminalnog delovawa i otvorilo put novoste~enoj kategoriji takozvanog privrednog kriminala koji je postao op{ti obrazac pona{awa. Radni moral je srozan na najniè mogu}e grane. Komunisti nikada nisu uspevali da postignu stabilan kurs dinara. [tamparija novca u wihovim rukama predstavqala je preveliko isku{ewe, pa su neprekidno i{li iz devalvacije u devalvaciju. “Komparacija sa predratnom Jugoslavijom name}e se sama po sebi. Tu je, posle kolebawa nekoliko prvih godina, kurs bio ustaqen (najvi{e zaslugom dr Milana Stojadinovi}a). I punih 20 godina, ako ne i vi{e, on je bio stabilan... Dinar je bio konvertibilan i jako cewen svuda.” (str. 174.) 807

Nestabilni valutni kurs je najboqi pokazateq hroni~no lo{eg stawa komunisti~ke privrede i mawka novca u dràvnoj blagajni. Izgubqeno je poverewe u {tedwu u bankama, poverenici ugroàvani a du`nici proteìrani, dok su potpuno eliminisani zdravi doma}i izvori privrednih investicija. Dok se kraqevska Jugoslavija veoma malo zaduìvala u inostranstvu, komunisti su prevr{ili svaku meru. U svim dru{tvenim slu`bama enormno su uve}avali tro{kove, ali nisu postizali vi{i kvalitet, pa se sve svodilo na administrativnu i ideolo{ku improvizaciju. Ipak, uprkos opadawu kvaliteta nastave i znawa, zna~ajno je pro{irena mreà osnovnih {kola i one su mahom pretvorene u osmogodi{we. Kosti} smatra da je postignut napredak uvo|ewem mnogo ve}e raznovrsnosti sredwih {kola, ~ime se postigla stru~nost kadrova u privredi. Broj maturanata je ubrzo prevazi{ao objektivne dru{tvene potrebe i mogu}nosti, ali je za tehni~ke struke mogu}nost zapo{qavawa u inostranstvu bila spasonosna. “Oni su i u zemqi bili najpotrebniji i wima se mogao lako na}i posao. No, ba{ wih preotima inostranstvo. Yabe svi napori i tro{kovi koje su podneli “dràva i dru{tvo” da te mlade qude {koluju da bi postali korisni ~lanovi zajednice. Wih vi{e nema. Ukoliko su potrebniji zemqi, utoliko su korisniji i inostranstvu. Ovo ih boqe pla}a i oni napu{taju zemqu.” (str. 180.) Istovremeno, do{lo je do prave poplave novih univerziteta i fakulteta, ali uz veliko opadawe nau~nog i obrazovnog nivoa. To je dovelo do prave inflacije visoko{kolskih diploma, magisterija i doktorata. Neprekidno opada kvalitet uybenika, stru~nost i akademski dignitet univerzitetskih profesora, docenata i asistenata. U sferi duhovnog i kulturnog stvarala{tva Lazo Kosti} prvenstveno ìgo{e komunisti~ko ve{ta~ko formirawe akademija nauka u svim federalnim jedinicama kao neuko izrugivawe nauci i daqe suzbijawe srpske nacionalne svesti. Srpska akademija nauka sa~uvala je svoj naziv, ali ne i autonomiju. Uz to je izbor redovnih ~lanova morala da ograni~i na podru~je srbijanske federalne jedinice, a ubrzo su formirane i pokrajinske “akademije”, vojvo|anska i kosovska. I udruèwa kwièvnika su pretvarana, vi{e ili mawe uspe{no, u svojevrsne partijske transmisije. Ipak, mnogi srpski intelektualci su odolevali reìmskim pritiscima i stvorili zna~ajna dela, pre svega iz starije politi~ke istorije, teorije i istorije kwièvnosti itd. Novinarstvo i publicistika su strogo kontrolisani od strane reìma i imaju kruto formulisanu ideolo{ku i propagandnu funkciju. “U Jugoslaviji nema cenzure {tampe, jer je ona nepotrebna. U redakcijama su najverniji komunisti i oni pi{u {ta im vrhu{ka zapovedi.” (str. 214.) Kosti} smatra da je do{lo do velikog zastoja u razvoju srpskog pesni{tva u otaybini, ali isti~e da je beletristika postigla najve}i uspeh, pomiwu}i velika imena, poput Ive Andri}a, Me{e Selimovi}a, Branka ]opi}a, Dobrice ]osi}a i drugih. “Oni su, svako od wih, dali vi{e odli~nih romana, ali tako|e i vrlo zanimqivih, literalno doteranih pripovedaka. Neka dela, koja su stvorili, osta}e kao remek-dela i biser srpske kwièvnosti.” (str. 218.) Svoja najboqa dela Ivo Andri}, Veqko Petrovi}, Isidora Sekuli} i Desanka Maksimovi} napisali su pre ili u toku Drugog svetskog rata, a Milo{ Crwanski u emigraciji. Pozori{te je okrenuto klasici i to je na~in da se umetnici oslobode krupnih ideolo{kih stega, dok je televizijski program krajwe pristra808

san i tendenciozan, sluì iskqu~ivo za politi~ku indoktrinaciju. Sli~na je i situacija na poqu razvoja filmske umetnosti, gde je decenijama dominirao socijalisti~ki realizam i revolucionarni entuzijazam. Retki su bili reìseri koji su negovali slobodoumni pristup, a neki su zbog toga progoweni. Jugoslovenski komunisti~ki reìm je sistematski negirao osnovna gra|anska prava i qudske slobode. Sve antireìmske aktivnosti su bile strogo zabrawene i surovo sankcionisane. Sudski procesi u politi~kim slu~ajevima su potpuno reìrani, a pravo na odbranu do kraja formalizovano. Kosti} op{irno analizira tu problematiku sa aspekata unutra{wih pravnih principa i me|unarodnog prava, a onda citira tekst Svetomira Paunovi}a iz “Amerikanskog srbobrana” iz 1977. godine koji je vrlo precizno i plasti~no prikazao komunisti~ko ugroàvawe slobode misli: “Zvani~no mi{qewe je komunisti~ko mi{qewe, diktat Titove partije. Nekomunisti ne mogu imati ni zajedni~ko, grupno, niti pak individualno, li~no mi{qewe. Svako mi{qewe koje se ne poklapa sa “zvani~nim”, sa onim Saveza komunista, to jest sa mi{qewem Tita i Centralnog komiteta, smatra se za “protivnarodno” i “antidràvno”, “krivo predstavqa komunisti~ku stvarnost”, spada u “neprijateqsku propagandu”, u “klevetawe dru{tvenog sistema”, “zlonamerno je i neistinito prikazivawe jugoslovenske stvarnosti”. A pored svega “vre|a ugled dràve” i wene “organe i predstavnike”. Ukratko – mi{qewe opre~no komunisti~kome ravno je veleizdaji i tako se ka`wava!” (str. 259.) Ratne neprijateqe komunisti su fizi~ki likvidirali, formalno izjedna~avaju}i ~etnike i usta{e, ali se i mnogo blaè odnosili prema usta{ama. Sve politi~ke protivnike nazivali su reakcionarima. Me|utim, ubrzo su se glavni politi~ki sukobi po~eli otvarati u samim komunisti~kim redovima kroz ideolo{ka razmimoilaèwa, interesna raslojavawa, grupa{ewa i sva|e. “Kaù da je sa informbirovcima postupano daleko gore i daleko svirepije nego sa reakcijom. ûda pri~aju o Golom otoku itd. Ja ne znam i ne verujem da je sve to istina.” (str. 262.) I svakom drugom ko nije bio na licu mesta izgledalo je neverovatno da su Titovi logori nadma{ili Staqinove po okrutnosti i metodama mu~ewa. “Kad se to sti{alo, do{la su druga razmimoilaèwa, nastale su nove nesuglasice, protesti, secesije. Ali vrhu{ka ima uvek pravo: samo {to ona misli, to je dobro, to je konformno u~ewima Marksa i Lewina, to je istinski komunisti~ki. Sve je drugo devijacija, skretawe sa pravog puta, koji moè biti samo put vo|e i vrhovnog {efa, diktatora Broza. On je nepogre{iv, a svi koji se i najmawe udaquju od wegove linije, to su gre{nici, to su protivnici principa, to su izdajice. Ni te izdajice nisu opet na istoj liniji, niti rukovo|eni istim idejama. I kod wih ima razlika: jedan èli ovo, drugi ono; jedan ho}e reformu u jednom pravcu, drugi u drugom. Sad, za sve te idejne pokrete treba na}i neki izraz, koji }e ih kompromitovati: izraz kratak, jasan, ubedqiv. Izraz ubedqiv, a ne argumenti. Ko pita za ove? Treba taj izraz da ostavi trajnu mrqu na onoga kome je upu}en i da deluje zastra{uju}e na druge. Pa i kad razmimoilaèwa nisu na~elne prirode, ve} li~ne, treba oponente jednim op{tim izrazom ìgosati, kompromitovati, onemogu}iti.” (str. 262-263.) Kad je Tito, rukovo|en interesima odràwa li~ne vlasti, bio prinu|en da elimini{e hrvatsko nacionalisti~ko vo|stvo, morao je i na srpskoj strani da pravi ravnoteù i da se li{i usluga komunisti~kih funkcionera koji su 809

se me|usobno takmi~ili ko }e vi{e napakostiti srpskom narodu. Pri{ivana im je etiketa anarholiberalizma, dok su wihovi prethodnici ukloweni kao unitaristi. Nekoliko godina zatim usledila je kampawa protiv tehnokratije i tehnomenayera da bi se komunisti~ki ideolozi obra~unali sa uspe{nim privrednicima koji se nisu uklapali u standardne oficijelne dogme. Pojedine kategorije Titovih stvarnih ili nabe|enih protivnika etiketirane su kao |ilasovci, rankovi}evci itd. U drugim komunisti~kim zemqama pandam su im bili revizionisti, trockisti, staqinisti itd. S obzirom da su politi~ke partije osnovni instrumenti demokratije, preduslov wenog postojawa, sloboda politi~kog organizovawa i partijskog delovawa je od presudnog zna~aja. U Jugoslaviji pod komunisti~kim reìmom ta sloboda je ve} u startu ukinuta i sav dru{tveni ìvot je dirigovan iz jednog centra. Tu jedina politi~ka partija gubi izvorni smisao jer bi trebalo da ozna~ava deo dru{tvene celine. Ovde je ona apsolutna celina, a sve van we je potpuno obespravqeno. Kvazi-parlamentarna tela deluju bez opozicije. “Parlamenti bez opozicije, to je pronalazak komunista i nacista i samo wima prili~i. To je nonsens, to je sprdwa sa parlamentarizmom, koji zahteva da se ~uju razna mi{qewa i do|u do izraàja sva stremqewa u dràvi.” (str. 294–295.) Komunisti~ka skup{tina samo aminuje unapred donesene odluke Komunisti~ke partije. Zato tu ne postoji nikakav slobodni izbor narodnih predstavnika. Ukinuta je i sloboda univerzitetske nastave i sloboda {tampe. “Nije samo zabraweno pisati protiv reìma, ve} se mora pisati ono {to reìm ho}e. Ne moè se biti kriti~ar, ali se ne moè biti ni neutralan, ve} se mora hvaliti sve {to reìmu godi, a naro~ito sve {to reìm radi ako neko èli i da {to objavi. Ipak to zovu da je {tampa ne samo slobodna, nego da je ta sloboda zajam~ena.” (str. 301.) Iznose}i ~itav niz konkretnih slu~ajeva progona slobodnomisle}ih intelektualaca pod Titovim reìmom, Kosti} kaè da “u liberalnim dràvama uop{te ne postoje {tamparski delikti ako se kritikuje vlast. Naprotiv, za{tita ~asti pojedinaca je do krajnosti statuirana. Tu su predvi|ene basnoslovne kazne. Jer kad kritikuje vlast, gra|anin vr{i svoju gra|ansku du`nost i ova ima stotinu na~ina da to opovrgne. Pojedinac nema nikakav drugi na~in sem da se fizi~ki razra~una sa klevetnikom, a to je u ve}im dràvama, gde qudi ìve u znatnim prostornim distancijama nemogu}e.” (str. 303.) Komunisti mogu preko {tampe da plasiraju {ta ih je voqa, da napadnu i okleve}u koga èle, a tu ni pravo na odgovor ili demanti ne postoji. Kosti} se posebno osvr}e na progon grupe beogradskih univerzitetskih profesora-filozofa “praksisovaca”, pa kaè da je o tome “pisao ceo svet, no niko ne ispituje, a kamoli da podvla~i za{to se ba{ profesori iz Beograda tako gone. Drugi ne. Zatim, za{to su oni tu sara|ivali deset godina, sve na hrvatskom pismu i delu hrvatske kulture. Da li je kod wih srpska nacionalna pripadnost zakr`qala? Ne bismo rekli: pre }e biti da su se tako nadali da }e se pre spasti jer se Zagrebu i Hrvatskoj u zemqi diktatora Hrvata sve gleda kroz prste, da }e napisi sigurnije izlaziti i mawa odgovornost postojati. Prevarili su se! No svi mi autsajderi moramo ipak da se ~udimo da niko od Hrvata, ni izdava~a odnosno urednika toga lista, nije ni pozvat na odgovornost, a ka810

moli uklowen sa sveu~ili{ta. Ili oni nisu nikad pisali ne{to neugodno za reìm, ili ih je reìm {titio {to su Hrvati. Tek nikad ne ~usmo da je neko od wih stradao.” (str. 313.) Radio i televizija su pod komunistima jo{ vi{e kontrolisani nego kwige, novine i ~asopisi. Tajnost pisama je gaèna policijskim otvarawem prepiske sa inostranstvom. Telefonski razgovori su intenzivno prislu{kivani. I privatni razgovori se snimaju posebnom magnetoskopskom tehnikom. Vlast ima diskreciono pravo da bez obja{wewa bilo kom gra|aninu uskrati izdavawe paso{a, oduzme ve} izdati ili odbije produèwe va`nosti. Tajna jugoslovenska policija je organizovala i otmice ili likvidaciju istaknutih emigranata. Sindikalno organizovawe je potpuno formalizovano, bez ikakve stvarne mo}i i uticaja, dok se na ~elo sindikata postavqaju rashodovani partijski i dràvni funkcioneri. Sudovi su bili potpuno isntrumentalizovani, pa ~ak i advokati progoweni ako su poku{avali da profesionalno obave svoj posao u politi~kim procesima. Posebno je detaqno u ovoj kwizi Lazo Kosti} prikazao proces advokatu Sr|i Popovi}u koji je osu|en jer je prethodno na sudu poku{avao da dokaè da je wegov brawenik Dragoqub Igwatovi} govorio istinu, a javni tuìlac to okarakterisao kao krivi~no delo neprijateqske propagande ili {irewa la`nih vesti. Komunisti su promovisali i novu terminologiju. Starim pojmovima su promenili zna~ewe, ali ve{ta~ki uveli i nove, dosad nepoznate. Tako su republi~kim nazivali ono {to nema nikakve veze sa su{tinom republikanskog ure|ewa. Srbe su optuìvali za unitaristi~ke tendencije i nastojawa, a istovremeno su podupirali hrvatski i {iptarski unitarizam. Izmislili su i termin rukovodilac koji nije postojao ranije u srpskom jeziku. To je vaqda neko ko vodi rukom, rukuje ne~im. Kosti} posebno ismeva Titovo progla{ewe po tre}i put za narodnog heroja. âk su uveli i gradove heroje, ali progla{avali i junake socijalisti~kog rada. Gradovima herojima progla{eni su i Beograd i Zagreb. “Beograd koji je prvih ~asova rata bespo{tedno bio predan gwevu manijaka Hitlera i wegovih vojnih formacija. U Beogradu su ubijani i qudi koji su i{li u crkvu i ène koje su i{le na pijac, i deca u kolevkama. U Zagrebu su Nemci do~ekivani sa cve}em i suzama radosnicama, mla|e ène su qubile javno nema~ke stare{ine {to su im doneli slobodu. Ako je palo ne{to krvi, to je bila opet krv Srba ubijenih od Hrvata “oslobo|enih srpskog jarma.” (str. 368.) Komunistima je smetalo i gra|ansko konvencionalno oslovqavawe sa “gospodine”, pa su uveli termin “druè” kao op{teobavezan u svakoj javnoj komunikaciji. “Istina, i socijalisti se oslovqavaju kao drugovi, ali je to bilo interno, partijsko oslovqavawe. Sad je ono op{te uslovqeno. Sad je, na primer, obavezno u Jugoslaviji svakog sudiju oslovqavati sa druè. To moraju da ~ine advokati, stranke, pa ~ak i optuèni za kriminal. I wemu je sudija drug, {to treba da zna~i ne{to nalik na wega, ako ne wemu jednak, isti kao on. Dotle logi~ki dovodi ovo univerzalno obeleàvawe drugih lica. Svak je svakome drug! A drugarstvo je sveta stvar koju bi trebalo {to vi{e ograni~iti. Interesantno je da kod nas najve}i neprijateqi komunista u srpskom dru{tvu tzv. “zbora{i” ili “qoti}evci” tako|e praktikuju me|usobno oslovqavawe sa druè. Ipak, u komunisti~koj zajednici ono je kudikamo rigoroznije, op{te, obligatnije i duè u praksi.” (str. 376.) 811

Glava trinaesta SRPSKA BOSNA Bosanskim pitawem profesor Lazo Kosti} je po~eo da se bavi bro{urom “îja je Bosna”. “Mi{qewa stranih nau~nika i politi~ara o etni~koj pripadnosti Bosne i Hercegovine”, koja je objavqena u Torontu 1955. godine u izdawu ~asopisa “Bratstvo”, koji je ure|ivao istaknuti srpski intelektualac Alija Kowhoyi}. Narednih godina bavio se drugim nacionalnim pitawima i problemima, ali uporedo prikupqao gra|u za drugo, pro{ireno izdawe. Materijal do koga je do{ao toliko je bio obiman da je drugo izdawe prvobitne bro{ure moralo da bude publikovano u {est obimnih kwiga u periodu od 1965. do 1975. godine. Kwige su objavqene u serijalu ~iji je jedinstveni naslov “Nacionalni problemi Bosne i Hercegovine”.

1. Studija o verskim odnosima Prva kwiga serijala je demografska istorijska studija “Verski odnosi Bosne i Hercegovine”, koju je Kosti} u sopstvenom izdawu objavio u Minhenu 1965. godine. Osnovnu problematiku autor tretira od vremena srpskog naseqavawa Bosne u {estom veku, gde su oni doneli svoju staru veru, gde je wihova sistematska hristijanizacija trajala tri veka, a najduè joj je odolevalo srpsko pleme Neretqana. Skoro punih stotinu godina nakon definitivnog hri{}anskog raskola Ma|ari su u sredwevekovnu Bosnu po~eli da uvode katolicizam. Nema~ki istori~ar izrazito katoli~ke orijentacije Hajnrih Rener je 1896. godine pisao da su ugarski kraqevi “bili odre|eni da postanu izvr{ioci papske voqe.” (str. 9.) Minhenski profesor Georg [tatmiler pisao je po~etkom dvadesetog veka: “Prodirawe katoli~ke crkve u pozno-sredwevekovnoj Bosni izvr{eno je sa severa u vezi ugarske dràvne vlasti. Katoli~ka jerarhija nadirala je u pozno-sredwevekovnu Bosnu sa severa u zajednici sa ugarskom dràvnom vla{}u. Zbog toga je katoli~ka jerarhija Bosne pripadala crkvenoj provinciji arhiepiskopa od Kala~e (Ugarske).” (str. 9.) Kosti} i u studiji ma|arskog dràvnog funkcionera Jano{a A{bota, iza{loj krajem devetnaestog veka u Be~u, nalazi posrednu potvrdu tog podatka u autorovom ukazivawu na o~ekivawa bosanskih katolika od austrougarske okupacije: “Oni vo|i bosanskih katolika, koji su od okupacije o~ekivali ostvarewe wihovih vekovnih snova, da opet oìvi stara politika mayarskih kraqeva, tj. ni{ta drugo ne o~ekivahu nego da opet zemqa postane katoli~ka, morali su brzo da se osveste.” (str. 9-10.) 812

âk i u enciklopedijskoj odrednici zagreba~ki univerzitetski profesor Jaroslav [idak 1956. godine pi{e kako je rimska kurija u XIII veku “poku{ala da otpor zemqe slomi kriàrskom vojnom i loma~ama, podràvaju}i te`wu budimskog dvora za potpunim pot~iwavawem Bosne Ugarskoj i wezinu episkopatu.” (str. 10.) Nasilno pokatoli~avawe, ogwem i ma~em, uporno je provo|eno na svim teritorijama kojima su upravqali Ma|ari, dok se u ju`nim predelima sna`nije odràvalo pravoslavqe. Krajem dvanaestog veka u Bosnu su do{li iz nemawi}ke Srbije proterani bogumili, jereti~ka hri{}anska sekta ~ije su pripadnike nazivali i patarenima, babunima, manihejima ili katarima. Oni su formirali Bosansku crkvu koja se odràla sve do dolaska Turaka. “I to trojstvo religija prati}e BiH kroz celu budu}nost. Mesto bogumila nai}i }e muslimani, ali }e uvek biti samo tri znatne religije koje se moèbit ne}e toliko potirati koliko }e se mrzeti i negirati. Poneka se od wih proglasi za dràvnu religiju da posle ustupi mesto drugoj i “vladaoci”, kneèvi, banovi, kraqevi, pripadali su ~as jednoj ~as drugoj ili tre}oj veri. Ne moè se ~ak uvek sigurno ni utvrditi kojoj.” (str. 10–11.) Da je i ban Kulin bio bogumil vidi se iz pisma dukqanskog kraqa Vukana Nemawi}a papi Ino}entiju IIIiz 1199. godine. Na papinu pretwu krsta{kim ratom Kulin je pre{ao na katoli~anstvo, ali to je trajalo samo do prolaska ratne opasnosti, pa se bosanska vlastela vratila bogumilstvu. I kasniji ban Matija Ninoslav je prisiqavan da se odrekne jeresi i prikloni katoli~koj crkvi, a kraq Stefan Prvi Kotromani} je javno optuìvan zbog oslawawa na bogumile. Bogumili su 1305. godine ubili Mladena I [ubi}a. Tek kad se Stefan Drugi Kotromani} oènio Poqakiwom, dolazi do ozbiqnijeg prodora katoli~anstva u Bosnu, a to je ve} prva polovina ~etrnaestog veka. Tada su se pojavili i frawevci, zapo~ev{i svoje perfidno i ozlogla{eno misionarsko delovawe. Knez Hrvoje se pred smrt pokatoli~io, a kraq Tvrtko Drugi Tvrtkovi} u Beogradu 1435. godine, gde se zatekao u lovu sa ma|arskim i austrijskim plemi}ima, a li~no ga je kraq Sigmund na to privoleo otvorenim pretwama. Tvrtkov naslednik, Stefan Toma{, tako|e je bio bogumil, ali je 1444. preveden u katoli~ku veru, mada, kako svedo~e istorijski izvori, samo prividno jer je nesumwivo i daqe proteìrao Bosansku crkvu. Kako kaè Kosti}, pozivaju}i se na studiju Frawe Ra~kog “Bogumili i patareni”, objavqenu u Beogradu 1931. godine, “kraq Toma{ uop{te nije hteo da {iri po{to-poto katolicizam niti da preduzima energi~ne mere protiv “nevernika”, za koje su franciskani traìli primenu èleza i vatre. Kraq Toma{ se li~no obratio papi, obrazlaù}i mu svoj stav, koji je prouzrokovan velikim mno{tvom nekatolika i wihovim uplivom u zemqi. Svi su ovi vladari primili katoli~anstvo na stra{an pritisak Rima i okolnih katoli~kih vladara, ali mu iskreno nisu nikad bili verni.” (str. 12.) Ogromna ve}ina bosanskih plemi}a nikada nije prelazila na katoli~anstvo, a u narodu katoli~ka vera nije imala nikakvo upori{te. Herceg od Svetog Save, Stefan Vuk~i} Kosa~a, do kraja ìvota je ostao pravoslavac. U enciklopedijskoj odrednici o bogumilima Aleksandar Solovjev je, 1955. godine, pisao: “Papski delegat, hvarski biskup Tomazini, imao je da pokrsti vojvodu Stefana Kosa~u i wegove podanike, ali je Kosa~a izigrao papu, a slede}e godine se proglasio za hercoga Svetog Save da pridobije simpatije pravoslavnih kojih je bilo dosta u Humu i kao turski vazal napada Dubrovnik koji o{tro 813

optuùje tog “perfidnog patarena.” (str. 13.) Ilarion Ruvarac je 1881. godine pisao o patarenstvu velikog bosanskog vojvode Hrvoja: “Hrvoje Herceg bio je pataren i za{titnik patarena, i brat wegov ban Vuk pripadao je po svoj prilici toj sekti, do~im su sinovci wihovi od druga dva brata, a osobito unuk Zorislavov, bili revnosni katolici, koji su vi{e manastira za fratre bosanske u zemqama svojim podigli i sagradili.” (str. 13.) Petru Zorislavi}u papa 1447. godine odaje priznawe {to je jedini bosanski knez koji je u jereti~koj sredini ostao odan katoli~anstvu. Kosti} ukazuje da “sinovi Vukovi: Hrvoje, Vuk, Dragi{a i Vojislav i k}i Vukica imaju ~ista narodna imena; a sinovi, odnosno unuci oba posledwa brata nose svi kalendarska imena: Ivani{, \ura|, Pavao, Marko, Jurje i Petar. To je zasluga “gospodina vikara i bratije fratara svete crkve katoli~anske vere rimskog reda svetoga Franci{ka”, kojima je po{lo za rukom, da su bar u nekim krajevima Bosne mogli preuzeti i vr{iti slu`bu, koju su prije vr{ili gospodin djed i wegovi strojnici i krstjani crkve bosanske.” (str. 13.) Da je zaista katoli~anstvo u Bosni bilo vrlo slabo ukoreweno svedo~i i pismo papi posledweg bosanskog kraqa Stefana Toma{evi}a iz 1461. godine koji, traè}i kraqevsku krunu i nove biskupe, obe}ava: “Krunisan od tebe done}u veru podanicima, strah neprijateqima.” (str. 14.) O~igledno je da su razlozi prihvatawa katoli~ke vere od strane pojedinih bosanskih vladara bili iskqu~ivo politi~ki, da ni oni koji su formalno pre{li u katoli~anstvo, to nisu ~inili iskreno ili na duì rok. U narodu je ta vera uvek smatrana tu|inskom i retko joj se neko priklawao. Iskreno se pripadalo samo pravoslavqu ili bogumilstvu. U svojoj znamenitoj Istoriji Bosne Vladimir ]orovi} je pisao: “Politi~ki qudi su u Bosni prilazili katoli~koj crkvi ili iz straha od mayarskih progona ili iz oportuniteta, da sa katoli~kim silama dobiju ili u~vrste izvesne koristi. Kad bi opazili da snaga katoli~kih sila slabi ili da u samim katoli~kim redovima ne ide sve kako treba, oni su, skoro prekono}, napu{tali dotada{wu orijentaciju i traìli nove puteve.” (str. 13–14.) Bilo je tu dosta preveravawa i otimawa za vernike, ali dugi katoli~ki prozelitizam i inkvizitorske metode nisu mogli zadobiti sna`nije upori{te i pustiti koren u prostoj narodnoj du{i bosanskog Srbina. Vatikanske sredwevekovne arhive prepune su alarmantnih izve{taja o bosanskim jereticima, kao i o neuspe{nim krsta{kim i inkvizitorskim akcijama. Borba protiv bogumila ublaìla je i usporila nasrtaje na pravoslavce, ali je i srpska feudalna vlastela krajwe negativno gledala na bosansko bogumilstvo, pa su istorijski izvori zabeleìli da su prvi frawevci u Bosnu do{li 1291. godine na poziv kraqa Dragutina. Neki izvori svedo~e da su bogumilski jeretici bili veoma solidarni sa pravoslavnim {izmaticima, tako da za katolike u narodu jednostavno nije bilo mesta. Aleksandar Solovjev ukazuje, povodom toga, na jedan interesantan istorijski podatak: “Godine 1340. stigao je u Bosnu kao arbitar general frawevaca Gerard. Ban ga je qubazno primio i uverio da trpi jeretike u svojoj zemqi samo stoga {to bi oni ina~e pozvali {izmatike protiv wega.” (str. 18.) Drugi ma|arski kraq, Sigismund, hvalio se kako je u ratu sa kraqem Tvrtkom “zarobio veliki broj nevernih i {izmati~kih Bosanaca i Ra{ana.” (str. 18.) U vreme Tvrtka Prvog i wegovog naslednika Stefana Dabi{e katolici su u Bosni bili skoro potpuno iskorewe814

ni. Po~etkom petnaestog veka situacija se samo delimi~no promenila, a Kosti} pi{e: “Kraq Tvrtko II Tvrtkovi} molio je aprila 1428. papu da mu dozvoli tre}i brak sa Dorotejom Gare{ iz Pe~uja. On uverava Rimsku kuriju da je on dobar katolik iako je kraq zemqe ~ije je stanovni{tvo neverni~ko i {izmati~ko.” (str. 18-19.) Podatak je preuzeo iz studije Ludviga fon Talohija “Studija iz istorije Bosanaca i Srba”. I vojvoda Stjepan Vu~i} je traìo 1439. od pape da po{aqe nekog sposobnog da i wega i wegove podanike prevede u katoli~anstvo. Papa je poslao hvarskog biskupa Tomu u Hum, Bosnu i Hrvatsku. U petnaestom veku vatikanska kurija pokazuje najve}u èstinu i netrpeqivost. “Ukoliko su mawe uspeha pokazali fratri franciskani u Bosni, utoliko je è{}e nastojao Vatikan da pokatoli~i Bosnu. Naro~ito posle propasti srpske dràve, u drugoj ~etvrtini XV veka. On {aqe tada u Bosnu ~uvenog fra Jakova (fra \akona de Markia) koji je bio neko vreme u Konavlima kod Dubrovnika, gde je vodio naro~itu borbu protiv pravoslavqa, a svoju prvobitnu inkvizitorsku misiju zapo~eo je bio prvo protiv husita u ê{koj. U Konavlima je bio 1435, malo po{to su Konavli pripali Dubrovniku, i tu se zapleo u sva|e “sa tamo{wim popom Nik{om”, tako da je ovoga morala uzeti u za{titu Dubrova~ka Republika (Ve}e umoqenih, Rektor i Malo ve}e). U Bosni je zabeleèna wegova delatnost 1432, 1435, 1451, 1452. “uvek hrabro i ìlavo brane}i katolicizam i suzbijaju}i fanati~no... bogumile... On je toliko bezobzirno sprovodio svoju inkvizitorsko-prozelitsku misiju, da je izazvao bezbroj àlbi, pa su ga ~ak i wegovi pretpostavqeni morali da upu}uju na obzire. Tako je ostalo pismo generalnog ministra franciskanaca Vilima de Kazalisa, kojim ovaj opomiwe fra Jakova da ne preteruje u svojoj revnosti izazivaju}i ~ak skandale. To ipak nije smetalo da se on docnije proglasi za sveca, jer se tako {irio katolicizam.” (str. 19.) Kada je kraq Stefan Toma{ po~eo da na silu vr{i pokatoli~avawe, mnogi su wegovi podanici pobegli u zemqu hercega Stjepana, a 31. maja 1459. godine dominikanac Nikola Barbu}i pi{e iz Jajca “da je poloàj kraqa Toma{a veoma teàk i on ne moè lako voditi borbu protiv Turaka jer je u wegovoj zemqi ve}ina maniheja koji vi{e vole Turke nego katoli~ke sile i on se ne sme na wih u borbi osloniti.” (str. 20.) Ovde citira Kosti} i sarajevskog univerzitetskog profesora i istori~ara Hrvata Antu Babi}a koji je 1956. godine pisao: “Od prve pojave bogumila pa sve do propasti bosanske dràve, rimske pape tretiraju Bosnu kao hereti~ku zemqu, i bogumilstvo uzimaju kao povod za pokretawe krsta{kih ratova koji su ugroàvali samostalnost zemqe i ko~ili wezin normalan razvitak.” (str. 20.) O tome govori i Ami Bue u kwizi “Evropska Turska”: “Jedina slovenska zemqa koja je imala biti vi{e naklowena papi bila je Bosna, jer je ova zemqa bila vrlo dugo vremena pod uticajem mayarske krune i priznavala je uvek, mawe ili vi{e pre}utno, suverenost mayarskih kraqeva. Na nesre}u, jeres paulijanska ili patarenska i bogumilska zadala je dosta jada Rimu, pa i pored svih nastojawa papa i pored dobre voqe izvesnih doma}ih kneèva, kao i same Mayarske, nije ostao u ovoj zemqi nego jedan veoma mali broj rimokatolika.” (str. 21.) Kosti} citira i Spenserov putopis iz 1852. godine u kome, izme|u ostalog, stoji: “Stanovnici Bosne su nekad sa~iwavali deo Srpske dràve, ali zbaci{e u XII veku vlast srpskog cara i stavi{e se pod za{titu mayarskih kra815

qeva. Istorija nas u~i da Mayari, koji su u to doba bili dobri katolici i od pape dobili svetu zastavu sa raznim obezbe|ewima spasa wihovih du{a, preuze{e teàk zadatak da svoje nove podanike privedu u krilo srpske crkve. Po{to ovi nisu prona{li uverqivija dokazna sredstva nego ogaw i ma~, a jadni narod nije bio u stawu da se brani, dok je jo{ uvek bio predan veri svojih praotaca, to je on potajno traìo pomo} od osmanlija, koji su tada prvi put u nizinama Trakije sigurnom nogom stupili u Evropu.” (str. 21.) I nema~ki etnograf Rihard Kiperig je 1876. godine pisao da su u Bosni azil na{li i progoweni jeretici iz drugih zemaqa “jer oni kojima je uspelo da umaknu od krvavog istrebqewa koje im je sa papske strane bilo presu|eno, ba{ su u Bosni na{li za{titno uto~i{te, i tu su poja~ali antirimsku partiju ne ba{ malo. Protiv ovih opasnih neprijateqa Kurija je poku{ala najpre napad sa duhovnim oru`jem, i to {aqu}i im franciskane tek ustanovqenog reda (1208). Kad to nije pokazalo veliki uspeh, ona je nahu{kala ugarske kraqeve da svoja prava na posed ove zemqe opet sa ma~em reali{u, i tako je ona (Kurija) provela ~itav niz krvavih krsta{kih ratova, koji su se ponavqali od 1238. za ~itav jedan vek... Ipak su goweni dobili novu snagu raspadom ugarske vlasti i dolaskom Bosne pod narodnu vlast, koja je 1376. uzela ~ak titulu kraqa. Iako su ovi (vladari) spoqno pripadali rimskoj crkvi, izgleda ipak da su u po~etku povla|ivali jeretike, tako da su oni 1433. poslali ~etiri episkopa na Bazelski koncil, a 1437. mogli su da vaspostave veze sa husitima. Jo{ vi{e su to ~inili mo}ni vazali novih kraqeva... u Zahumqu ili Hercegovini. Ovde su na{li bogumili ili patareni, ponova goweni u Bosni, svoj posledwi azil. Razumqivo je da posle takvih udesa poti{teni gledahu nov spas u svakoj promeni (reìma)... pa ~ak i kod dindu{manina hri{}anstva... nadahu se da }e na}i neko olak{awe svoga poloàja.” (str. 22.) Kosti} sli~ne podatke nalazi i kod {vajcarskog publiciste Maksa Kona koji 1953. godine pi{e da je “papa 1325, kad se ba{ bila Bosna pod Stefanom Kotromani}em zakotvila na obali, upozorio mayarskog kraqa da jeretike ne pu{ta neka`wivo, tim pre {to su se oni sa verskim izbeglicama iz drugih zemaqa znatno poja~ali. Ali kod neukrotive voqe bosanskog naroda i r|ave voqe wegovih vladara, nije pomogla ni soldateska, ni inkvizicija, ni propovedni~ki àr po`rtvovanih dominikanaca i franciskanaca, tako da posle truda od sto i pedeset godina nije u~iweno ni{ta. Gotovo svi stanovnici su, kako se àli papa Gregor XI oko 1375, ili jeretici ili – u severnim predelima koji su pripali Bosni posle 1300 – {izmatici (gr~ko-pravoslavni).” (str. 22.) Sredwevekovna Bosna je neprekidno mewala teritorijalni opseg i od toga je zavisila rasprostrawenost bogumila i pravoslavaca, ali nema nikakvih podataka da je izme|u wih bilo nekih ozbiqnijih sukoba. Kosti} posebno isti~e: “I za vreme najve}eg katoli~kog prozelitizma, za vreme mayarskog sizerenstva i katoli~ewa doma}ih vladara, pravoslavqe je ipak tiwalo u Bosni a bujalo u Hercegovini. Ono se nekako na vol{eban na~in uvuklo u Bosnu i ~ekalo svoj ~as da se rasplamti. Taj je ~as do{ao sa prestankom inkvizitorske akcije “borbene crkve”... [to je to u isto doba po~etak nehri{}anske, islamske vladavine, moè da posluì kao dokaz da su i “agarjani” mawe suzbijali i gonili pravoslavqe nego katolici, i da je smederevski despot imao pravo kad je u katolicizmu video ve}u opasnost za srpstvo nego u islamu.” (str. 23.) 816

Franciskanski propovednik Ivan Kapistran se 1455. godine papi àlio na uticaj ra{kog mitropolita u Bosni i na wegovo ometawe fraweva~ke prozelitske akcije. Jano{ A{bot se poziva na Farlatija koji je prona{ao povequ bosanskog kraqa iz 1446. izdatu u Kre{evu, koja je pisana od “nama vernog i dragog u Hristu pre~asnog oca Vladimira Vladimirovi}a, episkopa gr~kog obreda Kre{eva i Neretve, tajnog pisara na{eg dvora, doktora gr~ke literature i prava”, a u prisustvu katoli~kog episkopa Hvara, legata papinog, i Teofana episkopa Dukqe i Pe}i, patrijarha gr~kog na{e Ra{ke kraqevine (izaslanika); srpskog mitropolita Maksima i vi{e vojvoda srpskih i ra{kih.” (str. 24.) A{bot daqe kaè: “Pravoslavni elemenat je po~eo u istoriji Bosne da igra neku ulogu tek po{to je Tvrtko I pridodao zemqi deo Ra{ke... Ali je pravoslavno stanovni{tvo brzo raslo preko izbeglica kad su Turci osvojili Srbiju i Ra{ku.” (str. str. 25.) U tekstu o Mostaru, Austrijanac Robert Mihel je 1909. godine pisao o prilikama u sredwevekovnoj Bosni: “Pod uticajem srpskih kneèva, kojima je zemqa pripadala vi{e puta, pravoslavna vera je sve vi{e ja~ala. Katolici su uspeli da se odrè samo zahvaquju}i naslonu na susednu Dalmaciju. U okviru pravoslavne konfesije nastade raskol odvajawem sekte bogumila.” (str. 25.) Ruski konzul u Sarajevu i istaknuti istori~ar Aleksandar Giqferding posebno je prou~avao ~iwenicu da u Bosni ìvi mnogo ve}i procenat muslimana nego u ostalim srpskim zemqama i izveo slede}i zakqu~ak u kwizi “Putovawe po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji”, objavqenoj u Sankt Peterburgu 1859. godine: “Za{to je Bosna tako slabo ~uvala svoju veru? Otkuda u woj skoro 200 hiqada qudi (mu{karaca) stoji pod znamewem Muhameda, u isto vreme kad je u drugim zemqama naseqenim istim Srbima, narod pretpostavqao ropstvo i smrt vere otpadni{tvu? Istorija na to daje odgovor. Bosna... je u staro vreme stalno bila odeqena od ostalih srpskih zemaqa. Iz neprijateqstva prema srpskim vladarima revnosnim pobornicima Pravoslavne crkve, weni (bosanski) vladaoci su bili ve}im delom protivnici pravoslavqa. Mnogi su oni bili pokroviteqi bogumilskoj jeresi, drugi su postali privrènici Rima. Pravoslavqe se o~uvalo u prostom narodu do konca Bosne. U sredini, okolo prestonica bosanskih banova i kraqeva, okolo Sutjeske, Travnika i Jajca, u~vrstilo se bogumilstvo, a zatim su ovi bili, delom propovedawem franciskanaca a delom islama, obra}eni na katolicizam. Uskoro zatim nagrnu{e Turci i skora{wi prozeliti Rima poùrili su jo{ jedanput da promene svoju veru, da bi se dopali novom gospodaru.” (str. 26-27.) Turska osvajawa su temeqito izmenila verske odnose. Okupator je stacionirao svoju vojsku i rasporedio upravni aparat. U nema~kom ~asopisu “Inostranstvo” 1852. godine objavqen je tekst o bosanskoj istoriji u kome se govori o procesu masovne islamizacije Bosne: “Mehmed II je u utvr|ewima smestio turske posade, muhamedanizirao Srbe i poveo cvet bosanske mladosti, oko 30 hiqada de~aka, sobom za jani~are.” (str. 28.) Feudalna vlastela je prva pre{la na islam, a zatim i najve}i procenat bogumila. Kako konstatuje Vladimir ]orovi}, “rastrzana unutra{wim borbama, sva izagwila, Bosna je sramno izgubila svoju dràvnu egzistenciju. Po re~ima wenog kraqa, pola je bosanskog stanovni{tva, verski ogor~enog katoli~kom bezobzirno{}u, volelo Turke nego wega. âk je i u{lo u veze s wima i pozivalo ih, da sa Bosnom postupe isto onako kao sa Srbijom... Dobar deo bosanskog plemstva bio je od ranije u veza817

ma sa Turcima. Jedan deo bio je ~ak na wihovoj strani u borbi protiv katolika i Mayara. Stoga je on dosta lako pre{ao na islam (Hranu{evi}, Hercegovi}, Borovini}, Brankovi}, Vrane{evi} itd.). Neki su to ~inili da o~uvaju povla{}eni poloàj, neki iz li~nih motiva... Kao {to su ranije mnogi bosanski velika{i, pa ~ak i vladari, prelazili u katoli~ku veru da bi izbegli mayarske udarce ili da bi, u nu`di, dobili mayarsku pomo}, tako su tokom XV veka ~inili sa prelaskom u islam. Nena~elnost u verskim pitawima izvrgla se tokom vremena u spekulaciju i cinizam.” (str. 29.) S obzirom da su pravoslavci i katolici imali ~vr{}u versku organizaciju za razliku od bogumila, bogumili su se lak{e odlu~ivali na versko preobra}ewe. Sahvet-beg Ba{agi}-Reyepa{i} je u svojoj “Kratkoj uputi u pro{lost Bosne i Hercegovine”, izdatoj u Sarajevu 1910. godine pisao: “Od svega toga (tj. od poku{aja Mayara i bosanskih kraqeva od wih zavisnih da Bosnu u~ine katoli~kom) neima{e Bosna ni{ta nego samo ubrzawe vlastite propasti. Vjerska mr`wa nakupqena kod bogumila u toku vjekova prevr{la je bila svaku mjeru. U tom kriti~nom ~asu rije{e bogumili da `rtvuju nezavisnost i vjeru, samo da bi se osvetili papi.” (str. 29.) Sli~no je pisao i Dragutin Prohaska uo~i Prvog svetskog rata: “êtiri stoqe}a trajala je mu~eni~ka poviest tog naroda, {to ga mayarski “kriàri” trebahu u~iti kulturi i katolicizmu. Posqedak bija{e stra{na osveta Mayarima i katolicizmu od strane Bo{waka, wihov prijelaz na islam i wihovi stoqetni grabe`ni pohodi na Hrvatsku, na Ugarsku i na ~itav katoli~ki svijet... To je djelo bogumilstva i sredovje~nih bosanskih pokreta za o~uvawe slobode. Plemstvo je pre{lo na islam i zaklelo se da }e se boriti protiv Rima.” (str. 29-30.) Aleksandar Solovjev, kao profesor sarajevskog Pravnog fakulteta, pisao je o tome: “Kraq Stefan Toma{ àli se jo{ 1459. dominikancu Barbu}iju da ne sme ratovati protiv Turaka, po{to “manihejska” ve}ina wegovih podanika vi{e simpati{e Turcima nego katolicima... Novi kraq Stefan Toma{evi} poru~uje papi Piju da je bio kr{ten kao dete i da }e do kraja uni{titi manihejce. To mu se osvetilo 1463. Bosanci nisu hteli da se bore za katoli~kog kraqa: Radak, biv{i manihejac, a zatim la`ni katolik izdao je sultanu Bobovac. Ve}ina raje i plemstva (ukoliko nije bilo pose~eno ili izbeglo) najednom je pre{lo na islam.” (str. 30.) Istaknuti orijentalista Hazim [abanovi} u enciklopedijskoj odrednici o Bosni i Hercegovini pi{e: “Iako u izvorima nema direktne potvrde da su bosanski bogumili odmah u ve}ini pre{li na islam, ipak je ova pretpostavka vjerojatna ve} i zato {to se zna za wihove veze s Turcima i prije okupacije u doba velikih vjerskih progona.” (str. 30.) Sli~nog je mi{qewa i Jano{ A{bot, koji navodi: “Veliki deo bosanskog naroda i gotovo ~itavo plemstvo bacili su se u naru~je Turaka i muhamedanizma, ne iz pla{qive slabosti, nego posle krvavih progona i borbi iz mr`we prema pritisku latinske crkve i mayarskog oru`ja. Masovni prelaz bosanskih bogumila u muhamedanstvo ispo~etka je nesumwivo izvr{en samo prividno; oni su se prilagodili turskom jarmu koji nije bio naro~ito teàk za obra}enike, da bi se oslobodili starog jarma i da bi se svetili onima koji su ih do tada progonili. Potajno, pak, nadaju}i se jednoj boqoj budu}nosti, oni su odràli bogumilske tradicije... Najve}i deo magnata koji je bogumilsku veru bio ranije napustio pod pretwom pritiska, sad je sasvim voqno napustio katoli~ku veru i pre{ao u muhamedanstvo; ta promena im je utoliko 818

lak{e pala {to su u islamu mogli da na|u srodne crte sa svojim verskim ube|ewima, koji su odbacivali i krst, i kr{tewe, i crkvenu pompu, ceremonije, jerarhiju, sakrament braka... Moè se tvrditi da su bogumili postali muhamedanci, katolici se najve}im delom iselili u Austro-Ugarsku monarhiju, a pravoslavni, koji su bili jednako protivni katolicizmu kao i islamu, pa prema tome niti su hteli da mewaju veru niti da idu u katoli~ku zemqu, dobi{e postepeno poja~awe i stalnim doseqavawem i prirodnim prira{tajem.” (str. 30-31.) Ma|arski istori~ar Lajo{ Taloci pisao je 1900. godine o istoriji Bosne i Hercegovine: “Pravoslavno stanovni{tvo, najve}im delom pastiri, brojno u hercegova~kom kr{u i isto~noj Bosni razasuto, ìvelo je verno svojim starim oblicima... Wihova tradicionalna privrènost religiji nema toliko koren u vernosti religiji koliko u ìlavom odràvawu starih obi~aja... Katoli~anstvo sa svojim latinskim jezikom bilo je kod wega jednako omrznuto kao i muhamedanac sa arapskim koranom, i u svom pasivnom otporu neprime}eno, boqe re}i prezreno, pravoslavno stanovni{tvo se umnoìlo... poja~alo elementima koji su dolazili s juga... Zemqoradni~ke pristalice obe hri{}anske konfesije, kako pravoslavni tako i katolici, ostado{e, iako se wihovo plemstvo muhamediziralo, pri svojoj staroj veri u velikoj masi.” (str. 31.) Kosti} tu dodaje da nisu “svi seqaci ostali verni svojoj religiji ve} samo wihova ogromna ve}ina, dok je kod bogumila bio obrnut slu~aj: tu se ogromna ve}ina potur~ila, ali su neki ostali verni staroj religiji, a neki pre{li u pravoslavqe. (O prelazu bogumila u katolizicam nema podataka).” (str. 31.) Tu on citira i be~kog autora Aleksandra Sanu koji je u Hajdelbergu objavio studiju o Jugoslovenima i u woj, pored ostalog, naveo: “Turska vladavina (u Bosni i Hercegovini) proizvela je tako|e velike promene u sastavu stanovni{tva. Jer bogumili pre|o{e na islam i katolici koji su do tada vodili (bili u ve}ini) napusti{e zemqu. Pravoslavno stanovni{tvo osta u zemqi, odrà staru veru i zauze u XVI i XVIII veku raniji poloàj katolika.” (str. 32.) I pravoslavci su prelazili na islam, ali ne tako masovno kao bogumili. I sin Hercega Stjepana se potur~io i pod imenom Ahmet Hercegovi} postao veliki vezir. U manastiru Tvrdo{u kod Trebiwa ~uva se zapis iz 1509. godine u kome autenti~ni hroni~ar svedo~i: “Radi na{ih grehova postiè nas islamska èqezna palica, koja ne{tedno poraàva ustanove pravoslavne vere; i razru{i{e se svete crkve i izmeni{e predawa svetih ktitora, tako {to se umami{e i zakon i kwige. I mnogi nemu~eni ni od koga odstupi{e od pravoslavqa i prista{e uz wihovu veru, kao {to apostol pri re~e, gledaju}i wihovo mnoèwe i velikoslavqe.” (str. 32.) Kosti} uz to napomiwe da su u prili~nom broju “bogumili pre{li u pravoslavqe (koji nisu hteli napu{tati hri{}ansko u~ewe), tako da ukupan broj pravoslavnih nije usled turskog zavoj{tewa smawen. Za prelaz bogumila na pravoslavqe, dva su razloga bila od uticaja: zajedni~ka mr`wa na katoli~ke prozelite i socijalno-verski afinitet.” (str. 32.) Potkrepu takvom mi{qewu Kosti} nalazi i u stavovima Vladimira ]orovi}a: “Kako su katolici bili podjednako agresivni i prema bogumilima i prema pravoslavnima, to su se ovi, vremenom, u odbrani sve vi{e pribliàvali... Bogumili su bili jedna konzervativna sekta, sa mnogo elemenata prve kulture koju su primili iz Ma}edonije i Srbije; radi toga je bila blià pravoslavqu i vremenom se, u masi, u wemu i izgubila.” (str. 32.) 819

Kosti} uop{te ne sumwa “da je preveravawe, muhamedinizirawe nepravoslavnih hri{}ana bilo masovno... Druga je karakteristika, da je ono bilo dobrovoqno. Tre}a: da je izvr{eno skoro neposredno posle turske najezde, dok su docnije preveravawa bila redak izuzetak, a masovnu formu nisu dobila nikad.” (str. 33.) Francuski autor Sen-Ajmur pisao je 1883. godine: “Niti je konverzija bila tako univerzalna (op{ta), kako bi se mislilo, da i danas jo{, posle tri veka fanati~nog turskog gospodstva, muslimani u Bosni ~ine mawinu (oko 40%) stanovni{tva.” (str. 33.) Po pitawu islamizacije Bosna je izuzetak me|u zemqama pod turskom okupacijom. Turci su ili potpuno islamizovali pokorene dràve ili su uspostavqali samo tanak sloj muslimanskih upravqa~a nad hri{}anskim stanovni{tvom koje je predstavqalo feudalne kmetove. U Bosni je na jednog potla~enog ìveo i jedan povla{}eni. Po{to je islamizacija uglavnom bila dobrovoqna i podsticana samo privilegijama, a turska dràva bila tipi~no teokratska, kako pi{e Hazim [abanovi}, “s dolaskom Turaka u Bosnu izmijenio se znatno sastav i odnos wenog stanovni{tva. Nastala je jaka islamizacija seqa{tva, a u izvjesnoj mjeri i sitnog plemstva. Pri tome su glavnu ulogu igrale znatne dru{tvene, ekonomske i pravne prednosti koje su u turskoj dràvi imali muslimani prema nemuslimanima, {to se naro~ito o~itavalo u oslobo|ewu muslimana od hara~a i u smawenom iznosu drugih da`bina, te u ve}oj pravnoj sigurnosti. Islam se {irio postepeno i u etapama. Ukoliko i nije bilo nasilnog {irewa islama, nema sumwe da su ga Turci razli~itim sredstvima nastojali pro{iriti, jer je islamska vjera ja~e povezivala stanovni{tvo sa dràvom i bila vidan spoqni znak odanosti sultanu.” (str. 34.) Pravi Turci su se s prezirom odnosili prema bosanskim poturicama, ali su im oni predstavqali najboqe vojnike i jani~are. Iako posle prvog veka turske vladavine nije vi{e bilo neke masovnije verske konverzije, verska fluktuacija stanovni{tva je bila neprekidna. Demografska pomerawa su nekad bila dobrovoqna a nekad nasilna, a uslovqavali su ih, pored verskih, vojni i ekonomski faktori. “Naro~ito su se pomerali hri{}ani, me|u wima prvenstveno pravoslavni. Oni su beàli na sever i na zapad, dok su sa juga, iz Ra{ke i Hercegovine, nadirale mase Srba koje su smatrale da }e u Bosni mawe biti izloèni agarjanskim gowewima.” (str. 35.) O tome pi{e i \or|e Pejanovi} u kwizi “Stanovni{tvo Bosne i Hercegovine”, objavqenoj u Beogradu 1955. godine u izdawu Srpske akademije nauka i umetnosti: “Te silne unutra{we migracije i ta neprestana doseqavawa i iseqavawa izmje{ala su stanovni{tvo i pripadnike raznih vjera izme|u sebe tako da poslije nije bilo ve}e oblasti ili kraja koji bi bio ~isto naseqen pripadnicima samo jedne vjere.” (str. 35.) Austrougarski okupatorski general Molinari u memoarima objavqenim u Cirihu 1905. godine tvrdi: “Od po~etka progona hri{}ana pa do okupacije austrijskih trupa pri kraju 1878. napustilo je svoju domaju preko 200 hiqada hri{}ana, i potraìlo s one strane granice za{titu. Od toga pribli`no polovina u Austro-Ugarskoj.” (str. 35-36.) Ostali su izbegli u Srbiju i Crnu Goru. S druge strane, kad su Turci proterani iz Like, Korduna, Slavonije, Dalmacije, kao i iz Srbije posle srpskih ustanaka, skoro svi muslimani iz tih krajeva naselili su se u Bosni i Hercegovini. Posle austrougarske okupacije “nastalo je grdno iseqavawe muhayira (muslimana) u Tursku, dok katolici u is820

to vreme penetriraju jednom matematskom akcijom, nastoje}i, kao u sredwem veku, da Bosnu polatine. Sve su migracije spontane vi{e-mawe, ova wihova je planska i tendenciozna. Za vreme prve Jugoslavije je mnogo Bosanaca, a jo{ vi{e Hercegovaca naselilo druge srpske predele. Za vreme Drugog svetskog rata su ubijani i goweni sa svog ogwi{ta od hrvatskih zverova, tada su na stotine hiqada pre{le u Srbiju, od kojih se mnogi nisu nikad vra}ali. Posle rata su velike mase naselile Vojvodinu. Itd. Demografskog mira i konstelacije nije nikad zabeleìla bosanskohercegova~ka istorija: za vreme posledweg rata i posle wega iseqavano je iz BiH samo pravoslavno stanovni{tvo. Drugi su uglavnom ostali gde su.” (str. 36.) Ipak, nekih verodostojnih statisti~kih podataka nije bilo sve do sada{weg vremena. U svom “Putopisu kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumuniju”, iz 1530. godine Benedikt Kuripe{i} svedo~i da su u Gorwoj Bosni ìveli katolici, pravoslavci i muslimani, a u Dowoj samo pravoslavci i muslimani. Za katolike ne kaè ni{ta u etni~kom pogledu, za pravoslavne da su Srbi, a muslimane naziva Turcima, a, uostalom, oni su se tako i identifikovali. “Srbi imaju svoje sve{tenike i crkve po hri{}anskom obredu... Mi smo u Gorwoj Bosni vidjeli mnogo crkava i srpskih sve{tenika, i manastira sa srpskim i gr~kim kalu|erima; vidjesmo krstove na grobovima i druge hri{}anske znakove. Pri tome naslu}ivasmo, {to su nam oni docnije i potvrdili, da su se u svoje vrijeme oni i wihovi kraqevi i gospoda za hri{}ansku vjeru hrabro borili u bojevima, ~ija smo mnoga razboji{ta vidjeli, i da su se tako juna~ki borili, da ih Tur~in nije mogao druk~ije osvojiti nego da im ostavi wihovu vjeru... Ti isti Srbi, koje zatekosmo u hri{}anskoj vjeri, ukaza{e nam mnogo qubavi.” (str. 37-38.) Pravoslavna vera predstavqala je osnovni faktor odràwa srpske narodne svesti i jedinstva. Crkvena organizacija, kako u XVI veku pi{e Gabriel [arm, nije ~vrsta kao kod katolika, ali je zato vera u duhovnom smislu postojanija. Pravoslavni Srbi su rado sara|ivali sa svakom hri{}anskom vojskom koja je ratovala protiv Turaka na bosanskim prostorima, ali su se ~esto i iseqavali daqe na sever. Prema podacima Alekse Ivi}a, 1624. godine Turci su prosto pobesneli zbog srpske nepokornosti i tada su mnogo stradali srpski manastiri u celoj Bosni, a najvi{e na wenom severozapadu. “Porobqeni su svi srpski manastiri od austrijske granice pa sve do Sarajeva. Kalu|eri srpski, progoweni od Turaka, razbegli su se na razne strane, a wih 17 na broju pre|u na austrijsku granicu i zamole dozvolu da se tu nastane... Tada ba{ pobego{e i pomenuti kalu|eri iz manastira Rmwa i Mo{tanice, koji, kao {to smo videli, zamoli{e preko svog igumana ]irila dozvolu da podignu srpski manastir u austrijskoj granici. Na intervenciju grofa Frankopanskog, koji ni ovom prilikom ne moga prikriti svoju mr`wu prema svemu {to je srpsko, iza|e januara 1643. careva rezolucija, da se kalu|eri srpski i popovi iz Turske ne primaju i da se ne smeju naseqavati po Hrvatskoj i Slavoniji.” (str. 39-40.) Atanasije Georgijevi} je nakon proputovawa Bosne 1626. pisao caru Ferdinandu: “[izmatika u ovom kraqevstvu ima ve}i broj nego katolika, kojima upravqaju wihovi popovi i kalu|eri u duhovnim stvarima, i koji su prije reforme kalendara bili mnogo prisni i prijateqi sa katolicima... Daleko je ve}i broj katolika i {izmatika nego Turaka.” (str. 40.) Georgijevi} je bio istaknuti papski legat. 821

Bilo je slu~ajeva da su se i neki katolici iz Hrvatske, Slavonije i Dalmacije naseqavali u Bosni, jer je nekada gospodarewe turskih begova bilo podno{qivije od ugwetavawa katoli~kih grofova. Me|utim, pravoslavci su neprekidno predstavqali dominantnu veroispovest. Masovnijeg naseqavawa Bosne pravim Turcima ili stranim muslimanima nikada nije bilo. Tu su rado dolazili samo muslimani srpskog jezika, nakon {to bi Turci gubili vlast u drugim srpskim zemqama. Bilo je sporadi~nih slu~ajeva da su dràvni ~inovnici ostajali da trajno ìve u Bosni, utapaju}i se u lokalne muslimane. Ali, kada je Eugen Savojski krajem XVIII veka spalio Sarajevo mnogo je muslimana odveo u ropstvo. Neki su pokatoli~eni, a drugi pobijeni. Najve}i procenat pravoslavnih Srba ìveo je u Bosni po~etkom XIX veka, a posle on “opada i apsolutno i relativno. Apsolutno, jer se veliki deo srpskog stanovni{tva preseqava u Srbiju. Taj proces je zapo~eo za vreme Prvog ustanka i produèn je kroz ceo XIX vek, mada ne uvek istim intenzitetom. S druge strane, muslimani proterani iz Srbije u prvoj, drugoj i sedmoj deceniji pro{log veka najve}im delom se naseqavaju na teritoriji Bosne. Godine 1876, odnosno 1878, jedan dobar deo Hercegovine pripada Crnoj Gori, i to naj~istiji srpski krajevi. Razume se da i to slabi relativnu ve}inu pravoslavnih Srba u obe provincije. Sanyak se ~as pribraja, ~as ne pribraja Bosni, odnosno Hercegovini. Ali, po~etkom XIX veka srpsko pravoslavqe je jo{ veoma mo}no i prepoderantno u BiH. Relativnu ve}inu mu niko i nikad ne moè oduzeti; samo }e ona biti slabija u toku vremena.” (str. 43.) Leopold fon Ranke, 1879. godine, opisuje dominaciju pravoslavqa u Bosni i odràwe nekih srpskih etni~kih obi~aja i kod katolika i kod muslimana: “Raja je delom gr~kog delom katoli~kog veroispovedawa. Opaà se izme|u obaju veroispovesti veliko me|usobno pribliàvawe. Katolici se pribliùju Grcima vi{e nego ma gde drugo: oni po{tuju iste poste kao ovi wihovi zemqaci; prema nacionalno-srpskom obi~aju skoro sve porodice (katoli~ke) imaju jednog sveca kao doma}eg za{titnika... Pa i muslimani se tako|e dobro se}aju koga su sveca wihovi preci imali kao ku}nog patrona. Izgleda prosto kao da se jo{ uvek ne mogu sasvim da otrgnu od wihove starouvreène vere. Ponekad vodi bosanski beg sasvim potajno hri{}anskog sve{tenika na grob svojih predaka, da bi wihove kosti opojao i molio za wihovu du{u.” (str. 43.) Ozbiqniji broj~ani podaci i procene o verskoj strukturi bosanskohercegova~kog stanovni{tva datiraju tek iz druge polovine devetnaestog veka. Rumunski istori~ar Nikola Jorga tvrdio je da je po~etkom tog veka u Bosni i Hercegovini ìvelo 600 hiqada pravoslavnih i svega 40 hiqada katolika. Neki ~isto katoli~ki izvori tvrde da je 1802. bilo 91.047 katolika. Francuski diplomata Amadej [omet de Fose pisao je o 1.300 hiqada stanovnika, od ~ega 120 hiqada katolika, vi{e od pola miliona pravoslavnih, mawe od 600 hiqada muslimana, 30 hiqada Cigana, 1.200 Jevreja. Kosti} ukazuje na optere}enost ovih procena ~iwenicom da je Brose ìveo u vezirskom sedi{tu Travniku gde je pravoslavnih bilo najmawe u odnosu na druge bosanske sredine. Mnogo su verodostojnije procene be~ke publikacije poluoficijelnog karaktera iz 1821. godine “istorijsko-tipografski opis Bosne i Srbije, naro~ito s obzirom na najnovije vreme”, gde se kaè: “Glavna veroispovest Bosne je gr~ka, ali ima tamo 822

i mnogo muslimana. Rimokatolika ima najmawe 50 hiqada du{a. – Franciskanci imaju tri manastira u Bosni... Rimo-katolici imaju kanda 32 parohije, a Grci 374 pored 20 manastira.” (str. 46.) U Zagrebu je 1842. godine brat Ivana Maùrani}a, Matija, objavio kwigu “Pogled u Bosnu ili kratak put u onu krajinu u~iwen 1829–40. Po domorodcu”, u kojoj iznosi li~no zapaàwe: “U Bosni ima najvi{e krstjanske vere iztio~ne izpovedi, za tim su muhamedanci, a za wima slede krstjani zapadne izpovedi. A ìdovah ima najmawe, nu ipak ima i wih dosta.” (str. 46.) Nema~ki ~asopis “Inostranstvo” iz 1845. godine u recenziji spisa Pavla Karano-Tvrtkovi}a iz Dubrova~kog arhiva objavquje da Bosna i Hercegovina imaju 1.430.000 stanovnika. “Od toga je milion gr~ke vere, 150 hiqada su rimokatolici, a 280 hiqada ispovedaju islam.” (str. 46.) Fraweva~ki monah Ivo Frawo Juki} pi{e u “Srpsko-dalmatinskom magazinu” 1841. godine da u travni~kom i mostarskom vezirluku ìvi “ukupno stanovnika milion i sto hiqada, od ~ega oko pola miliona hri{}ana, dvesta hiqada kr{}ana, 384 hiqade muslimana, Cigana {est hiqada, Jevreja 2.500.” (str. 47.) Sli~ne podatke publikuje i 1851. godine u tekstu “Omer-pa{a i bosanski Turci”, kao i kasnijih godina u raznim raspravama i memorandumima. Posebne podatke Juki} daje za Hercegovinu iz 1843. godine: “Stanovnici su a) kr{}ani 41.860, b) ri{}ani, otprilike 180.000, c) Turci, koji stanuju u varo{ima i ne{to po selima ima ih smije{anih, ima ih otprilike do 68.000, svi poturice, negda{wi patareni. Cijelo stanovni{tvo 290.000 du{a.” (str. 48.) Ruski nau~nik Star~evski objavquje 1844. godine tekst Istorijske i geografske primedbe o Bosni u “@urnalu Ministarstva narodne prosvete” koji je izlazio u Sankt Peterburgu, u kome isti~e: “Bosnu nasequju Srbi tri razli~ite vere: pravoslavne (isto~ne), rimsko-katoli~ke (zapadne) i muhamedanske. Broj stanovni{tva se ne moè ta~no utvrditi, ali sude}i po parohijama i po broju domova u parohijama moè se pribli`no primiti da se u Bosni, zajedno sa Hercegovinom, nalazi vi{e od milion du{a koje ispovedaju pravoslavnu veru, do 150 hiqada koji ispovedaju rimokatoli~ku i do 280 hiqada potur~enih Bo{waka koji ispovedaju muhamedansku veru.” (str. 49.) Omer-pa{a Latas je poku{ao 1850. godine da izvr{i popis stanovni{tva, ali neuspe{no jer su mnogi muslimani i hri{}ani mislili da je re~ o upisivawu u nizame, pa su se sakrivali, a i mnogi podaci su sasvim proizvoqno upisivani, aqkavo, uz smawivawe broja ku}a jer je tako i mawi porez razrezivan. Najvi{e su muslimani izbegavali da se popi{u, pa je i wihov broj najumaweniji. Pogotovo je bilo oteàno popisivawe èna, a popisiva~i su mahom uzimali u obzir mu{karce starije od deset godina, jer je od desete godine u Turskoj po~iwala poreska obaveza. Taj neuspe{ni poku{aj popisa bio je jedini pod turskom vla{}u, i posle wega statisti~ari su se bavili samo vi{e ili mawe pouzdanim procenama. Omer-pa{in popis je pokazao da u Bosni ìvi 175 hiqada muslimana i 265 hiqada hri{}ana, ali re~ je samo o mu{karcima. BlauKipert i Pejanovi} slaù se u proceni da je tada u Bosni ìvelo ne{to malo vi{e od milion stanovnika. Kasnije je turska vlast, {to se ose}ala nesigurnijom od Berlinskog kongresa, u Bosni ve{ta~ki u oficijelnim izve{tajima pove}avala broj muslimana a smawivala brojnost hri{}ana. Tako su procenat muslimana od 37,30% utvr|enih popisom iz 1851. godine, 1865. prikaza823

li 33,70%, 1871. godine 49,70% i 1876. godine 48,90%. Po istim godinama falsifikovali su broj pravoslavnih od 44,90% do 37,60%, a katolika od 16,50% do 12,66%. Kod katolika su morali biti uverqiviji u smawivawu jer su znali za precizne podatke, katoli~kih sve{tenika, pa su pravoslavci bili jedine `rtve statisti~kih falsifikata, jer nisu raspolagali kontrapodacima. Na to su i velike evropske sile, svaka u skladu sa sopstvenim interesima i te`wama lansirale kvazistatisti~ke podatke koji su wima i{li u prilog i to zame{ateqstvo je imalo zna~ajnog uticaja na ishod Berlinskog kongresa, gde je austrougarska diplomatija bila najuspe{nija. Nakon austrougarske okupacije “nastaje masovno napu{tawe zemqe od muslimana (tzv. muhayiri, koji beè u Tursku), a i ne{to mawe beàwe Srba u dve srpske slobodne dràve. S druge strane, od prvih dana okupacije nastaje invazija katolika iz Austro-Ugarske monarhije, tzv. kufera{a (jer su sobom preko Bosanskog Broda preneli samo jedan kufer, da se pile, obogate). Kao gladni mravi su navalili i, razume se, promenili sliku verskih odnosa.” (str. 61.) Kosti} tu daje mno{tvo podataka iz raznih izvora koji prethode okupaciji, da bi ih kasnije poredio sa zvani~nim austrougarskim statistikama. Tako po zvani~nom aktu misionarske provincije Bosne Srebrne, 1852. je u Bosni ìvelo 122.519 katolika, 560 hiqada pravoslavaca i 400 hiqada muslimana. Sli~ni su podaci i u kwizi frawevca Tome Kova~evi}a, francuskog konzula Rusoa, austrijskog ~inovnika Gustava Temela, austrijskog generala barona Antona Molinarija, majora Jovana Ra{kojevi}a, putopisca Franca Maurera itd. Izvesna odstupawa i nepodudarawe su stvar proizvoqnosti autora a ne nekih realnih pokazateqa. Me|utim, osnovni me|uverski odnos kod svih istraìva~a je okvirno podudaran. Prvi austrougarski zvani~ni popis stanovni{tva Bosne i Hercegovine obavqen je 1879. godine, ali je u prili~noj meri bio improvizovan, iako su mu rezultati relativno verodostojni. Po tom popisu pravoslavaca je bilo 42,9%, muslimana 38,8% i katolika 18,1%. Po popisu iz 1885. godine pravoslavaca je bilo 42,8%, muslimana 36,9% i katolika 19,9%. Popis iz 1895. je ustanovio 42,9% pravoslavaca, 35% muslimana i 21,3% katolika. Procenat pravoslavaca, 1910. godine, pove}an je na 43,5%, muslimana smawen na 32,3%, a katolika pove}an na 22,9%. Posle Prvog svetskog rata, po prvom jugoslovenskom popisu pravoslavaca je bilo 43,9%, muslimana 31%, i katolika 23,5%. Pravoslavaca je, 1931. godine, bilo 44,3%, muslimana 30,9% i katolika 23,6%. Kosti} te brojke upore|uje i sa rezultatima popisa posle Drugog svetskog rata, ali pod komunisti~kim reìmom nije bilo izja{wavawa po pripadnosti konfesijama, nego samo po pitawu nacionalnosti, pa pore|ewa ne mogu biti precizna jer se izvestan procenat muslimana izja{wavao da je srpske nacionalnosti. Tako je 1948. godine bilo 41,6% Srba, 34,71% muslimana i 22,61% Hrvata. Po popisu iz 1953. Srba je ustanovqeno 41,84%, muslimana 35,24% i Hrvata 22,28%. Enorman statisti~ki pad procenta u~e{}a srpskog stanovni{tva prouzrokovan je hrvatskim genocidom u toku Drugog svetskog rata. [to se ti~e opadawa muslimanskog procenta u vreme austrougarske okupacije, Kosti}, pored muhayirstva, iznosi jo{ neke faktore koji su na to uticali. “Poznata je stvar da je muslimansko stanovni{tvo BiH pokazivalo smrtnost iznad prose~ne, naro~ito smrtnost odoj~adi. Zatim je grasirao sifilis u mno824

gim predelima muslimana, a gorwi slojevi, nau~eni na bezbriàn i lak ìvot kroz vekove nisu mogli da se priviknu na rad i miran porodi~ni ìvot, koji jedini regeneri{e. Nerad, bekrijawe, sevdalinke, jahawe, teferi~i itd. smatrani su kao jedini dostojni pravovernika. Niì dru{tveni slojevi iste vere su poku{avali u svemu podraàvati vi{e, pa i u takvom ìvotu. U Jugoslaviji se sve odjedanput popravilo, svi retardiraju}i faktori u progresu muslimanske populacije BiH otpali su. “Srpska” uprava BiH blagovremeno je delovala na brojno stawe muslimana. U komunisti~koj Jugoslaviji, gde su oni u svakom pogledu povla{teni, oni napreduju boqe od ijedne verske, pa time i etni~ke grupe. Time se demantuje koliko la`na toliko i za Srbe uvredqiva tvrdwa da su oni za vreme posledweg rata na buquke od Srba bili ubijani. Bilo je nesumwivo individualnih osveta, bilo je katkad i kolektivnih odmazda, ali ja smatram da nikako nije vi{e od deset hiqada muslimana ubijeno u sledstvu toga. Ni deseti deo onoga {to su muslimani naneli Srbima (opet pojedinci).” (str. 84.) [to se ti~e pove}awa procenta udela katoli~kog stanovni{tva, re~ je o migracionom a ne poro|ajnom saldu. “U po~etku okupacije katolici su imali malo iznad {estine celokupnog stanovni{tva, da posle skoro dostignu ~etvrtinu. Po{to u posledwem ratu oni uop{te nisu stradali (oni su samo ubijali, ali nisu bivali ubijani), to su svoj povla{}eni brojni odnos zadràli i ~ak pove}ali.” (str. 86.) Ve} u prvom austrougarskom popisu 10% katolika popisanih nisu bili Bosanci ili Hercegovci. “Najmetodi~nije je, organizovano i planski, vr{eno dovo|ewe {to ve}eg broja katolika u okupirane oblasti, da bi se verski odnosi izmenili u wihovu korist (jer ih je indigenih bilo suvi{e malo). Oni su prosto importirani, i to sistematski. Davana im je javna slu`ba koja je domorocima uskra}ivana, pruèna su im sva ekonomska preimu}stva. Zemqoradnici su dobijali zemqu prebeglih muslimana i nisu bili, kao doma}a ~eqad, koloni i kmetovi.” (str. 97.) \or|e Pejanovi} je procenio da se za vreme austrougarske okupacije oko 140 hiqada muslimana i 30 do 40 hiqada pravoslavnih iselilo iz Bosne i Hercegovine, a neki pokazateqi govore da se do 200 hiqada katolika uselilo. Hiqade srpskih mladi}a je u vreme balkanskih ratova pre{lo u Srbiju i stupilo u srpsku vojsku, a ogroman broj je posle aneksije oti{ao na dugogodi{wu pe~albu u Ameriku da bi izbegao sluèwe austrougarske vojske. Kosti} kaè da je za wega “jedna od najnejasnijih pojava na{eg javnog ìvota odanost bosanskog srpskog seqaka svojoj zemqi. Bio je kmet, ~iv~ija, rob, pa opet vi{e odan svojoj zemqi od ijednog drugog Srbina. U po~etku ovog veka iseqavali su se preko mere Srbi iz svih krajeva sem iz Srbije i Bosne. Bilo je i ovih, ali veoma malo. Srbijanci su imali tada ìvot kome su svi ostali Srbi zavideli. Bosanski Srbi su imali najbedniji ìvot me|u svim Srbima. Pa ipak se oni prakti~no nisu selili, ve} su ostajali verni svojoj grudi. Pojava sociolo{ki neobja{wiva! Oni su patili, stradali, ali su svoje oblasti o~uvali Srpstvu.” (str. 103.) Na osnovu svih raspoloìvih statisti~kih pokazateqa, Kosti} izvodi zakqu~ak da su pravoslavni Srbi pod austrougarskom okupacijom izgubili 5% svog nacionalnog volumena, muslimani oko 20%, a katolici su porasli za 60 do 70 procenata. Interesantni su i komentari razli~itih autora povodom oficijelnih austrougarskih izve{taja o popisima bosanskohercegova~kog stanovni{tva. Uglavnom su oni iznena|eni velikim procentom pravoslavnih Srba, a suvi825

{e malim katolika, iako je Be~ uo~i Berlinskog kongresa to sasvim druga~ije predstavqao evropskoj javnosti. Kosti} tu ukazuje na mi{qewe dr Morisa Hernesa, Anatola Leroa-Bolijea, Emila Lavleja, Gabrijela [arma, Eduarda Rihtera, Lubora Niderlea itd. Poseban kuriozitet predstavqa pisawe hrvatskog autora Ive Pilara u kwizi “Ju`noslovensko pitawe”, objavqenoj u Be~u 1918, prevedenoj i pre{tampanoj u Zagrebu 1943. godine. On lamentira {to “ostaje ~iwenicom da su Srbi danas u Bosni najja~i narodni i vjeroizpovjedni element, da sa~iwavaju odprilike 43% od sveg pu~anstva i da su nacionalno najsvjesniji. A te narodne sviesti nema ni iz daleka u tolikoj mjeri kod katoli~kih Hrvata, kojih ima do 20%, a pogotovo ne kod muslimana, kojih ima do 33%, a nemaju jo{ izgra|ene nacionalne svijesti... Teoriji o srbskoj narodnosti bija{e u prilog jo{ i ~iwenica {to se ustanovilo da Srbi bijahu poslije okupacije broj~ano najja~i i politi~ki najdjelatniji element, dok u muslimana i katolika gotovo i ne bija{e nacionalne sviesti.” (str. 108.) Stanovni{tvo svih vera bilo je izme{ano na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine. Po popisu iz 1931. godine, od ukupno 368 op{tina u samo osam su ìveli iskqu~ivo pravoslavci a u dve katolici, dok nije bilo nijedne sa apsolutno muslimanskim ìvqem. U 61 op{tini nije uop{te bilo muslimana, a u 48 katolika. Ali, mawa naseqa su uglavnom bila verski homogena. Mnoga sela su se zvani~no, i po nazivima, delila na srpski i turski deo. Komunisti su kasnije administrativnim merama mewali izvornu toponomastiku. Pod austrijskom okupacijom, od ukupno 51 sreza, u 27 su pravoslavci bili ve}ina, a u po 12 muslimani i katolici. U 23 sreza postojala je apsolutna ve}ina pravoslavaca, a u osam muslimana i {est katolika. “Pravoslavni srezovi nisu bili mnogoqudniji nego ostali, ali su bili prostorno mnogo ve}i. Naro~ito u Hercegovini. Zato po kartogramima izgleda pravoslavnih jo{ vi{e nego ih ima.” (str. 113.) Odmah po turskoj okupaciji i obustavqawu katoli~ke prozelitske akcije, koju je s vremena na vreme, iako nerado, ali iz realnih politi~kih interesa, podupirao bosanski dvor, Srpska pravoslavna crkva je doìvela pun procvat u Bosni i Hercegovini. To potvr|uje i usta{ki ideolog i katoli~ki sve{tenik Krunoslav Draganovi} koji u Rimu 1937. godine pi{e: “Ve} u XVI veku Bosna je prepuwena pravoslavnim manastirima... Odma iza pada Bosne, ve} oko 1500. i docnije, poniko{e na bosanskom zemqi{tu srpski manastiri kao pe~urke iza ki{e i nepregledni redovi pravoslavnih hri{}ana pojavi{e se na sve strane.” (str. 117-118.) Drugi usta{ki ideolog Ivo Pilar javno je jadikovao {to se po dolasku Turaka katolicizam skoro ugasio u Bosni. Godine 1758. postojala su jo{ samo tri samostana, i to fraweva~ka: Sutjeska, Fojnica i Kre{evo. âsopis “Inostranstvo” iz 1877. godine u ~lanku “Vilajet Bosne. Istorijska, geografska i politi~ka skica”, isti~e: “Pravoslavni manastiri su mali i siroma{ni (dok su neke crkve veoma impozantne, npr. Sarajevo i Mostar). Svi su manastiri pobo`ne zadu`bine srpskih kraqeva od XI do XIV veka, i prema tome u naro~itom po{tovawu kod naroda. Ti su manastiri bili koji su najvi{e perpetuirali nacionalne i religiozne (srpske) tradicije i umeli da pothrawuju srpska nacionalna ose}awa kod naroda.” (str. 118.) Kosti} ukazuje na ve}i broj dokumentarnih svedo~ewa sredwevekovnih putopisaca o srpskim manastirima Bosne i Hercegovine. “Ostalo je prili~no Bo`jih hramova koji pokazuju da ve} vekovima pravoslavqe uznosi molitve Bo826

gu u tim zemqama. Dva, tri, ~etiri, pet vekova. Manastiri su skromni, jer to nisu carske zadu`bine i lavre. Ali tim vi{e zasluùju divqewe i po{tovawe. Dizao ih je sam narod, obespravqen, gladan, nemo}an. Morao je da radi za sebe, za bega, za carstvo tursko. A u svemu je oskudevao. Pa ipak, uz najve}e `rtve, na{ao je sredstava da i hramove Boìje podigne i ostavi trag svoga bistvovawa i svoje vere.” (str. 121.) Sve vreme su na tom podru~ju postojale tri srpske eparhije – hercegova~ka, bosanska i zvorni~ka. Bile su neprekidno u sastavu Pe}ke patrijar{ije ili Ohridske episkopije, dok patrijar{ija nije 1557. godine obnovqena. Katolici sve do austrougarske okupacije nisu imali nijednog mirskog sve{tenika, nego samo fratre. Polovinom devetnaestog veka hercegova~ki katoli~ki vikar je potkupio Turke da bi mu omogu}ili da svoju rezidenciju izgradi u Mostaru i po~ne wegovo katoli~ewe. Kakva mu je dotada{wa pozicija bila pi{e Hajnrih Rener: “Do pedesetih godina na{eg (tj. XIX) veka katoli~ki vikar Hercegovine smeo je glavni grad da pohodi samo no}u i to preobu~en da bi duhovnu potporu mogao da pruì malobrojnim tamo{wim katolicima.” (str. 122.) Turci su dozvolili samo pravoslavnom episkopu, koga su zatekli kad su do{li u Mostar, da nesmetano deluje. Katoli~ke biskupije u vreme pada Bosne tu jednostavno nije ni bilo. Po ulasku Austrijanaca, bukvalno su krenule i najezde frawevaca, jezuita i trapista. Vlast je forsirala podizawe katoli~kih crkvi i samostana i tamo gde nikada katolika nije bilo. Zate~eno je samo 35 katoli~kih bogomoqa, a za prvih 24 godine austrougarske okupacije izgra|eno jo{ 146. Geograf Gec posebno ukazuje na te podatke iz kwige Andre Bara “Bosna i Hercegovina. Austrijska administracija od 1878–1903”, koja je 1906. objavqena u Parizu. Tu se navodi da je zate~eno i 235 pravoslavnih crkava, a sazidano jo{ oko 200. Pi{u}i o tom pitawu 1908. godine u kwizi “Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem” Jovan Cviji} isti~e: “Do okupacije imali su katolici u Bosni samo neke crkve. Danas imaju 200 crkava, 12 manastira, 11 ènskih manastira, 7 raznih katoli~kih instituta, 11 gimnazija i 800 jezuita, franciskanaca i trapista.” (str. 125.) Muslimansko stanovni{tvo je uglavnom bilo koncentrisano po gradovima, o ~emu pi{u Jefto Dedijer, Lajo{ Taloci, Gustav Temel i drugi autori. U sedam najve}ih gradova oni su predstavqali apsolutnu ve}inu. “Od ukupno 66 gradova, muslimani su imali apsolutnu ve}inu u 46, katolici u pet, pravoslavni samo u jednom, a u 14 gradova nije bilo apsolutne ve}ine, stanovni{tvo je bilo prili~no pome{ano. Gospoduju}i elemenat ìvi u gradovima, vladaju}a vera (kojoj se uvek Jevreji prikqu~uju). Za turskog vakta imali su zato gradovi muslimanski karakter, dok za vreme Austrije nastaje jedno impetuozno katolicizirawe BiH gradova.” (str. 130.) [to se katolika ti~e, pod austrijskom vla{}u su naseqavani Hrvati, Poqaci, êsi, Nemci, Ma|ari i drugi. Svaka slede}a generacija je “sve vi{e hrvatizirana, tako da u gradovima BiH nema vi{e ni katolika ni biv{ih katolika koji nisu Hrvati! I tu su kovali planove za istrebqewe Srba a delimi~no i izvr{avali.” (str. 130-131.) U vreme Kraqevine Jugoslavije, “za “srpskog vakta”, kako ga neki nazivaju, nije bilo nekog sna`nijeg doseqavawa Srba u gradove, mada je i vojska obuhva}ena popisima, a ona je velikim delom bila pravoslavna. Ipak nema brojne revolucije u ovom pogledu. Ma koliko god grad pruà udobniji ìvot, mogu}nost bo827

qe zarade, {kolovawe dece itd., nisu Srbi povrveli u gradove, koji su im uvek izgledali tu|i. Katolici su ostali u gradovima i, mada ve}inom stranog porekla, oni su se pretopili u Hrvate i postajali sve osioniji.” (str. 131.) Ocewuju}i pona{awe austrijske vlasti u verskom pogledu Jovan Cviji} je pisao: “Katolicizam se favorizira svim mogu}im sredstvima. Katolici, koji su pre okupacije, i po imawu i po obrazovawu, stajali na najnièm stepenu dru{tvene lestvice, popeti su na najvi{i socijalni stepen, naporima zemaqske vlade i sredstvima celokupnog stanovni{tva. Pripadnici drugih vera, naro~ito pravoslavne, tretiraju se od vlade kao gra|ani drugog reda... U brojnim àlbama koje su muhamedanci i pravoslavni upu}ivali caru i zajedni~kom ministru finansija nalaze se mnogi dokazi da se nastava u svim {kolama falsifikuje prema ciqevima politi~kih vlasti, da su me|u nastavnicima prete`ni katolici, da se katoli~ki |aci u svemu povla|uju... Vlada povla|uje katolike na ra~un ostalih vernika u svim granama dohotka, kod svih dràvnih liferacija, kod svih postavqawa ~inovnika. Muhamedancima i pravoslavnima se tako oteàva odràvawe ìvota u gradovima da moraju da se povla~e u sela... Svi strani katolici koji do|u u zemqu, namah uzmu ime Hrvati, jer su onda sigurni da }e od Zemaqske vlade biti u svakom pogledu favorizirani.” (str. 144.) A da nije ranije kod bosanskohercegova~kih katolika bilo nikakve hrvatske nacionalne svesti najupe~atqivije svedo~i sam Vjekoslav Klai}, kao najzna~ajniji hrvatski istori~ar. On kaè da u Bosni i Hercegovini “katolici zovu sami sebe latini, a pravoslavni ih u nekim krajinama zovu [okci, a u nekim mestima Turske Hrvatske i Mayari... Pre upada Turaka bili su u Bosni veoma mnogobrojni, imali su 30 manastira i 151 crkvu, pod Turcima se broj smawio. Godine 1776. brojilo je wija samo 50.000, do 1878. se broj petostru~io. Porast cifre, to je zasluga franciskana. Svojom prepredeno{}u umeli su oni da stvore za svoje pripadnike pokoju povlasticu i olak{icu, pri ~emu su u posledwe vreme bili pometani i od austrijske vlade (pisac misli na tursko doba, pre okupacije, L.M.K.). Ipak se redu (franciskanskom) ~ini zamerka da ne drì katolike u dobroj disciplini, da kod wih suzbija nacionalnu svest i mnogi stari obi~aj, kao {to je slavqewe krsnog imena i sli~no, iskorewuje.” (str. 148.) Francuski publicista Kiverviq na slede}i na~in opisuje verske progone koje je sistematski primewivala austrougarska okupatorska vlast: “Goweni od svih mogu}ih ~inovnika; izloèni hajci a ~esto bacani u tamnice kao zlo~inci; upropa{}eni, prite{weni u svojoj pradedovskoj veri i narodnosti, i muhamedanski i pravoslavni Srbi trpe neobi~ne muke od brutalne ruke, koja ~esto do smrti tera sve one koji ne mogu da se odreknu svoje vere, ili da zaborave na svoje istorijske tradicije. Kalaj, koji se na{ao na vlasti kakvu nemaju ni krunisane glave, tera do krajnosti u svojoj osionosti, i nema ni{ta drugo pred o~ima no da pot~ini religiju brutalnoj sili policije; da oskrnavi grobove ru{e}i na wima istorijske spomenike, da uni{ti svaku uspomenu na pro{lost srpsku i da u mladom nara{taju satre narodnosno ose}awe. Autonomna pravoslavna crkva nigde nije pod Turcima dolazila u pitawe, ~ak ni za vreme ustanka, koji je doveo do intervencije, a danas je u opasnosti da propadne.” (str. 153-154.) Kosti} pri kraju kwige daje iscrpne podatke o verskoj strukturi pojedinih bosanskohercegova~kih oblasti i gradova, kojima samo dodatno potkrepquje ve} ste~ena saznawa i definisane stavove. On i tu raspolaè mno{tvom ne828

pobitnih istoriografskih fakata, a citira i veliki broj drugih autora. Ovde nam izgleda posebno interesantnim citat Marksa Cimermana iz publikacije “Ilustrovana istorija orijentalnih ratova 1876-1878” koja je objavqena u Be~u 1878. godine. Citat se odnosi na Hercegovinu, za koju autor kaè: “Stanovni{tvo Hercegovine iznosi 300 hiqada du{a i celokupno je srpsko. Mnoge se odli~ne srpske porodice koje su se bojale da }e po osvajawu zemqe od Turaka izgubiti svoje privilegije behu prisiqene da prime islam; zato se i izme|u begova, aga, spahija, mulaha, efendija itd. nalaze najve}im delom isto srpske porodice kao {to su Qubovi}i, Filipovi}i, Babi}i itd.” (str. 161-162.)

2. Analiza etni~kih odnosa Istorijska i etnopoliti~ka studija “Etni~ki odnosi Bosne i Hercegovine” predstavqa drugu kwigu Kosti}evog bosanskog ciklusa i tako|e je u wegovom privatnom izdawu {tampana u Minhenu 1967. godine. Posvetio je jednom od najve}ih sinova srpske Bosne Petru Ko~i}u, povodom pedesetogodi{wice smrti. Studiju Kosti} po~iwe konstatacijom da ne postoje nikakvi istorijski podaci o predslovenskom stanovni{tvu Bosne, dok su svi relevantni istoriografski izvori saglasni da su bosanski Sloveni Srbi i wihova zemqa srpska, da govore srpski jezik i koriste srpsko pismo. Nikada niko do najnovijeg vremena nije Bosnu ozna~io kao hrvatsku zemqu. Sve do Porfirogenita teritorija koju obuhvata Bosna smatrana je delom Dalmacije, pa tako nema~ki pisac Ajnhard saop{tava da je Qudevit Posavski pred Francima uspeo da pobegne i uto~i{te dobije kod Srba u Dalmaciji, ali je bukvalno to zna~ilo bekstvo preko reke Save. Zato Frawo Ra~ki jednostavno pi{e da je Qudevit pobjegao Srbima u Bosnu.” (str. 15.) Po tom pitawu su saglasni i Sima ]irkovi} i Ante Babi}. Ajnhardovo svedo~anstvo je pouzdano jer je on bio savremenik Qudevita Posavskog i biograf Karla Velikog. @iveo je od 770. do 840. godine, aproksimativno. Nema~ki lingvista iz prve polovine devetnaestog veka, Kaspar Cojs, isti~e u svojoj kwizi “Nemci i susedni narodi”, izdatoj u Minhenu 1837. godine, povodom etni~kog karaktera Bosne, “da su tu Srbi bili nastaweni, i Franci su ~uli.” (str. 16.) O Srbima u Bosni pisao je i papa Jovan VIII 874. godine, {to bi zna~ilo da je on tu geografsku odrednicu upotrebio pre Porfirogenita. [afarik je pisao u “Istoriji srpske kwièvnosti” da “Bosnu imenuje Konstantin Porfirogenit kao zaseban predeo u zemqi Srbiji, ali ipak pod suverenstvom srpskog velikog ùpana.” U “Slovenskim staroìtno{}ima” on je jo{ konkretniji: “Sva srpska plemena, koja su se nastanila izme|u Hrvata i bugarskih Slovena, na slivovima Bosne, Drine, Kolubare, Zapadne ili Srpske Morave, Ibra, Neretve i Mora~e, pripadali su na osnovu osobina wihovog zajedni~kog jezika jednom i istom narodu. Zbog toga se ovde moè govoriti samo o raznim granama jednog istog mo}nog plemena, a ni u kom slu~aju o raznim narodima u pravom smislu re~i.” (str. 18.) Komentari{u}i prve istorijske pomene Bosne, Ilarion Ruvarac zakqu~uje: “Iz tih re~i Konstantina Porfirogenita izvodi se, i mora se izvesti: prvo, da je Bosna u polovini H veka kao zasebna oblast pripadala Srbiji, a drugo da se tada pod Bosnom razumevala samo oblast i pokrajina reke Bosne.” (str. 18.) 829

Tim pitawem se bavio i Jire~ek koji zapaà: “Bosna se spomiwe prvi put kod cara Konstantina, koji “zemqicu Bosne”, prema stawu u wegovo doba, spomiwe prosto kao pokrajinu Srbije”... koja je “obuhvatala gorwi tok reke Bosne, rimske Bosante; woj se prikqu~ivala Usora u dowem toku reke Bosne, a mo`da jo{ i dolina gorweg Vrbasa (Urbanus u starom veku)... Predeo oko Tuzle i cela Drinska dolina pripadali su za vreme Konstantina (misli Porfirogenita) Srbiji. Nema nikakve sumwe da su to dana{wi Soli ili Tuzla (slov. sol, turski tuz = so), jer sem ovoga mesta nema na ~itavom podru~ju od Jadrana do Crnoga mora ni sonog izvora ni kamene soli.” (str. 18-19.) Sli~no mi{qewe ima i Vladimir ]orovi}, dok Dragutin Anastasijevi} pi{e: “Po{to je âslavova Srbija po samom Porfirogenitu obuhvatala i Bosnu, koja je tada ozna~avala samo kraj oko istoimene reke, to Porfirogenit o~igledno ubraja u Bosnu, zajedno sa âslavqevom Srbijom, i oblasti prvobitno naseqene Srbima. To se vidi iz wega i po tome {to je on prvobitno hrvatska naseqa ograni~io Vrbasom.” (str. 19.) Stojan Novakovi} se ne slaè da je Vrbas zapadna granica Bosne, pa 1880. godine pi{e: “[ta K. Porfirogenit pod Srbijom razumeva vidi se najboqe iz 30. glave, De administrando imperio. (Sad govori o ju`nim krajevima). Za Hrvatsku jo{ bliè govori da se od strane Cetine i Hlevna (sigurno razumevaju}i te re~i u smislu imena predelnih) grani~i Srbijom. Tu bi dakle kao granice Srbije ispale zapadne vododelne linije reke Vrbasa i Sane, po{to je Una, pritoka Sanina, koja u wu uti~e vi{e Vrbasa, vezana bliè i neposrednije s primorskim sistemom gorskim, te se s te strane odavno smatrala i smatra kao granica. Prema tome bi onda planinski venci koji dele vodu Primoriju i Unu na jednu, a Vrbas i Sanu na drugu stranu, venci {to su na liniji Hlevna i Glamo~a – bili u tom pravcu najzapadnija granica Srbije.” (str. 19-20.) I hrvatski pisci Ra~ki i Mireti} se potpuno slaù sa Novakovi}evim mi{qewem. To je izazvalo i jadikovawe Ive Pilara {to je Porfirogenit “podru~je naseqeno Hrvatima ome|io rijekama Vrbasom na istoku i Cetinom na jugu, dok je Srbima pridao ogromno podru~je, koje je ve}e nego Engleska, Vels i [kotska zajedno, a naro~ito Bosnu i Hercegovinu i Ju`nu Dalmaciju... Porfirogenit ostade i daqe mjerodavan za prosu|ivawe pitawa ju`nih Slovena.” (str. 20.) Kosti} iznosi i mnogo dokaza da je rimska kurija vekovima Bosnu smatrala srpskom zemqom. Tako papa Urban III, u buli od 28. marta 1187. godine, formuli{e “dràva Srbija, a to je Bosna.” (str. 20.) Ferdo [i{i} pomiwe bulu pape Benedikta VIII iz 1022. godine koji je dubrova~ko-epidaurskom nadbiskupu poverio i nadle`nost nad Sorbulijom, zapravo Srbijom, pa komentari{e da “na ovom mestu u buli Srbija zna~i koliko i Bosna.” (str. 21.) I hrvatski istori~ar Milan [uflaj isti~e da je lokacija koja se pomiwe u kurijinim spisima “u zemqi pravih Srba, u XIII veku identificirana sa onom Bosne.” (str. 21.) To se de{ava i neposredno pred tursku invaziju, pa dubrova~ki fratar Ivan pi{e o zbivawima “u pokrajini Bosni ili Srbiji.” (str. 21.) Ferdo [i{i} u izdawu “Letopisa popa Dukqanina”, koje je sam priredio, pomiwe spor dubrova~kog i dukqansko-barskog nadbiskupa oko nadle`nosti zapadno od Dubrovnika i pismo dubrova~kog nadbiskupa Ivana koji govori o starinskim pravima na tri kraqevstva koje naziva Zahumqe, Srbija ili Bosna i Trebiwe. “Od ovih zemaqa spore se Zahumqe – produìo je dubrova~ki arhiepiskop – do gra830

nica splitske, Srbija ili Bosna do granica kale~ke arhiepiskopije (tj. do granica episkopija zagreba~ke, pe~ujske i sremske), a Trebiwe do granica dra~ke arhiepiskopije (tj. do granice ra{ke episkopije)”. (str. 22.) Da se pod Srbijom zaista podrazumevala Bosna, pokazuje i vara`dinski kanonik Ru|er koji je pisao da je tatarski kraq “uni{tio ra{ku dràvu Bosnu”. (str. 22.) Izraz Rasi je sinonim za Srbe. I papa Ino}entije VI 1346. godine oslovqava Stjepana kao “bana ra{kog”. (str. 22.) Gori~ki arhi|akon Ivan u XIV veku pi{e da je u XI veku hrvatski kraq “opusto{io srpska brda sve do Drine.” (str. 22.) U letopisu popa Dukqanina, Srbina i katoli~kog sve{tenika iz XII veka, stoji: “Srbija, pak koja se zove i Zagorje, deli se u dve pokrajine: jedna sme{tena od velike reke Drine prema zapadu do planine Borova, koja se tako|e zove Bosna, a druga od iste reke Drine prema istoku sme{tena sve do Labija i do mo~vare Lapske, zemqa koju zovu Ra{ka.” (str. 23.) Ferdo [i{i} to ovako komentari{e: “Srbija (Surbin) je za popa Dukqanina samo geografski pojam, a ne politi~ki ili dràvni, i to tako da Srbiju ~ine Ra{ka i Bosna zajedno; u tome se Pop Dukqanin podudara s carom Konstantinom Porfirogenitom.” (str. 23-24.) Na drugom mestu [i{i} ponavqa da je po Porfirogenitu Bosna deo Srbije. U studiji “Hrvati i Hrvatska”, objavqenoj u Zagrebu 1890. godine, Vjekoslav Klai} uop{te ne osporava ni Popa Dukqanina ni Ferdu [i{i}a. On kaè: “Konstantin se slaè potpuno sa Dukqaninom, opisuju}i Srbiju. I on zna za oblast Bosnu (Horion Bosona) kao sastavni deo Srbije, wemu je Serbia isto {to Dukqaninu Surbin ili Zagorje... Po popu Dukqaninu, celo “Slovensko kraqevstvo” (Regnum Sklavorum) bilo je podeqeno u Primorje i Srbiju (Meritima et Surbia). Sva zemqa ~ije reke sa planine uti~u u more (Jadransko) spadala je u Primorje, a ~ije reke teku sa planina na sever (u Dunav) Srbija. Srbija (ili Zagorje, Surbia kve est Transmontana) deli se na Bosnu, koja je sezala od reke Drine na Zapad do planine Borove (ad mentem Pini) i na Rasu (Ra{ka zemqa), koja je od Drine na istok dopirala do Laba i Lipqana (na Kosovu poqu).” (str. 24.) I hrvatski geograf Ivan Hoi} u kwizi “Slike iz op{teg zemqopisa pi{e”: “Ve} od najstarijih vremena dijelila se srpska zemqa na vi{e oblasti, a najpoznatije su bile Ra{ka i Bosna.” (str. 24.) I italijanski istori~ar koji je ìveo u Dubrovniku i Zadru, Fran}esko Marija Apendini, 1802. godine isti~e: “Sorbulija ili Srbija, be{e druga dràva Slavonije, koja je obuhvatala sredozemne delove Gorwe Dalmacije, tj. Meziju, danas Bosna, i Ra{ku.” (str. 24.) Lajo{ Taloci tako|e pi{e o dve oblasti Srbije iz vremena popa Dukqanina, pa kaè: “Jedna od velike reke Drine prema zapadnoj strani do Borove gore; wu zovu i Bosna.” (str. 25.) Onu isto~no od Drine, po Talociju, zovu Ra{kom. Stojan Novakovi} to pitawe rezimira na slede}i na~in: “Oba izvora iz kojih je crpem, glavnu merodavnu gra|u za ovo moje istraìvawe, ne dele Bosnu od Srbije, ni Srbiju od Bosne; obe te oblasti ostavqaju kao jednu geografsku celinu. Obe predstavqaju Srbiju kao glavno ime za one predele kroz koje teku pritoke Save i Dunava, a Bosnu kao predeo Srbiji pot~iwen. Dukqanin, koji pojedinosti boqe poznaje nego Konstantin Porfirogenit, me}e prema Bosni, kao jednom odeqku Srbije, u jednu liniju Ra{ku kao drugi odeqak Srbije. I jedan i drugi pisac dele taku Srbiju od Dalmacije (gorwe i dowe) ili od pomorskih oblasti po izvesnim dobro poznatim znacima, 831

vode}i izme|u wih granicu vencem gorskim, koji vode obara na jednu stranu moru Jadranskome, a na drugu Savi. I obadva to govore re~ima, koje se sumwivo ne mogu razumevati.” (str. 25.) Francuski publicista Ksavije Marmije u drugom tomu svojih “Pisama sa Jadrana i iz Crne Gore”, objavqenom u Parizu 1853. godine, navodi: “Prve sigurne bele{ke koje imamo o nastawewu Srba u Evropi ne datiraju daqe nego od polovine VII veka. U toj epohi oni stiù do obala Dunava i {ire se sasvim brzo kroz Kneèvinu koja je sa~uvala wihovo ime (Srbiju, L.M.K.), kroz Bosnu i do zaliva Kotora. Tu se zadràva elan wihove emigracije.” (str. 25.) Srpski karakter Bosne, od najstarijih vremena, u nauci je sasvim nesporan. Nijedan argument ne postoji kojim bi se to moglo osporavati. Mogu}e je samo dodavati relevantna mi{qewa, poput teksta vizantijskog istori~ara s kraja dvanaestog veka Jovana Kinama koji pi{e: “Reka po imenu Drina koja... deli (se~e, rastavqa, lu~i) Bosnu od ostale Srpske zemqe.” (str. 26.) Kinam tu kaè da je takva podela dovela do stvarawa dve srpske dràve. Na Kinama se poziva nema~ki istori~ar Maksimilijan [imek, koji u kwizi “Politi~ka istorija Kraqevine Bosne i Rame”, izdatoj u Be~u 1727. godine, isti~e: “U tome se slaè i Jovan Kinam kad govori o upadima cara Emanuela Komnena i kaè da reka Drina se~e po sredi zemqu Srbiju, ~iji se zapadni deo zove Bosna i ima svoje posebne vladaoce.” (str. 26.) Bosnu je srpskom zemqom nedvosmisleno ozna~avao i mleta~ki du`d Andrea Dandolo u svojim “Analima” koje je objavio polovinom ~etrnaestog veka. Italijanski istori~ar iz Dalmacije, Johanes Lucijus, u kwizi “Kraqevina Dalmacija i Hrvatska”, objavqenoj u Amsterdamu 1666. godine, pi{e: “Bosna, pak, koja se nalazila na istoku dana{we Hrvatske, o~igledno je u vreme Porfirogenita sa~iwavala predeo Srbije.” (str. 27.) U drugoj svojoj kwizi, “Istorijski spomenici Trogira”, objavqenoj u Veneciji 1673. godine, Lucijus je jo{ decidniji: “Srbqani, koji su ve}inom bili podanici isto~nog carstva, preuze{e razna imena prema predelima koje obitavahu, a najglasovitiji su bili Neretqani i Bosanci, tako nazvani prema rekama Neretvi i Bosni, koje teku kroz wihove zemqe.” (str. 27-28.) Lucijusove stavove je u potpunosti prihvatao hrvatski istori~ar i katoli~ki sve{tenik Frawa Ra~ki. Uz to, francuski vizantiolog [arl Difren u kwizi “Stari i novi Ilirik”, iz 1746. godine, tvrdi: “Budimir, kraq Dalmacije i Srbije, razdeliv{i Srbiju, ustanovi poreklo Bosni i Ra{koj.” (str. 28.) U svojoj osmotomnoj “Svetoj Iliriji”, italijanski istori~ar i jezuita Danijel Farlati u osamnaestom veku pi{e o Bosni kao srpskoj pokrajini unutar Rimskog carstva, pa navodi: “U sedmom veku je imperator poverio ovu provinciju zajedno sa Gorwom Mezijom i ostalom sredozemnom Dalmacijom (isto~nim delom) Srbima, i iz ovih pokrajina koje se po~e{e zvati op{tim imenom Srbija, iako su imale svoja stara imena, bi sastavqena srpska dràva.” (str. 29.) O srpstvu Hercegovine postoje i stariji podaci od Porfirogenitovog opisa. Mnogo pre definitivnog hri{}anskog raskola, negde oko 925. godine, papski nunciji su, kako svedo~i izvorni vatikanski dokument koji je obradio Frawo Ra~ki, na splitskom koncilu pravili dogovore sa hrvatskom i srpskom gospodom. Ra~ki u komentaru kaè da “vaqa dvoje imati na umu: prvo, da je na saboru spqetskom sudjelovao ne samo hrvatski kraq Tomislav sa svojimi velika{i, nego i zahumski knez Mihajlo sa srbskim velika{i.” (str. 30.) Porfi832

rogenit je nedvosmisleno za Zahumqane, Neretqane i Trebiwce sa Konavqanima tvrdio da su Srbi: “I po{to sada{wa Srbija i Paganija i zemqa Zahumqana i Travunija sa zemqom Konavqana behu pod vla{}u cara Romeja, i po{to su te zemqe Avari opusto{ili – jer progna{e odatle Romane koji sad stanuju u Dalmaciji i Dra~u – to car naseli iste Srbe u te zemqe.” (str. 31.) On to ponavqa na vi{e mesta iznose}i: “Zahumqani koji sada tamo ìve ba{ su Srbi... Zemqa Travunaca i Konavqana jedna je. Stanovnici weni vode poreklo od nekr{tenih Srba... Arhonti Travunije bili su uvek pod vla{}u arhonta Srbije... Pagani su poreklom od nekr{tenih Srba... Tako se zovu {to nisu primili kr{tewe kao ostali Srbi.” (str. 31.) Nema~ki istori~ar Johan Gothilf [triter pisao je, 1774. godine, o balkanskim zbivawima krajem prvog milenijuma nagla{avaju}i: “Ne{to malo zatim zaista se prohtelo Srbima da se vrate u svoju zemqu, pa im je ~ak car dao i otpust. Ali kad su pre{li bili reku Dunav, pokaja{e se, zamoli{e cara preko pretora koji u to doba upravqa{e Beogradom da im dodeli drugu zemqu za naseqewe. Po{to se ona zemqa koja se sad zove Srbija, i Paganija, koja se jo{ naziva Zahumska zemqa, a tako isto i Travunija (Trebiwe) i oblast Konavala, koje su sve bile u vlasti Rimqana, po{to su sve te zemqe ostale puste zbog provala Avara, i po{to su rasterani Romani koji sada obitavaju Dalmaciju i Dra~, car dade te predele Srbima da ih nasele, koji su mu tako|e ostali podlo`ni... Oni Zahumci koji sada nastawuju Dalmaciju, Srbi su, od kneza koji je pobegao Herakliju caru rimskom – Trebiwci i Konavqani poti~u od nekr{tenih Srba, koji se tamo nastani{e jo{ od onog kneza koji je iz nekr{tene Srbije pobegao ka caru Herakliju pa do Vlastimira, srpskog kneza. – Zaista kneèvi trebiwski su oduvek bili podlo`ni srpskom knezu. – Pagani poti~u od nekr{tenih Srba, naime od onog kneza koji je pobegao caru Herakliju. Zato se ba{ i zovu Pagani {to jo{ nisu bili primili kr{tewe u ono doba kad su svi Srbi bili kr{teni.” (str. 32.) Katoli~ki nadbiskup mogiqevski Stanislav Siestren~evi} de Bohuz u kwizi “Ispitivawa o poreklu Sarmata, Slavona i Slovena”, objavqenoj u Sankt Peterburgu oko 1800. godine, pi{e: “Kneèvina Zahumqe be{e grana dubrova~ke (kneèvine). Poqa joj se prostirahu do obale Neretve; wena obala doseza{e do Pagana (Neretqana); brdoviti i severni deo zemqe do Hrvatske, koja se ograni~avala obalom Cetine, a s druge strane do Srbije. Stanovnici su bili romanski kolonisti, koje je naselio Dioklecijan, ali su svi bili odvedeni u ropstvo i odvu~eni seobom od Avara. Tu su Srbi do{li na wihova mesta... Beli Srbi u Bosni bili su kr{teni godine 867.” (str. 32-33.) Interesantno je da je jo{ Cojs zapazio da “samo za primorske Srbe daje Konstantin Porfirogenit imena mawih odeqewa, a ne od glavne mase na istoku.” (str. 33.) O Srbinu Trebiwaninu, koji je zarobio veliku gr~ku vojsku u Dukqi, pi{e i vizantijski vojni pisac iz jedanaestog veka Nekemvomen. Svi sredwevekovni bosanski vladari i pisci nedvosmisleno su se identifikovali kao Srbi, o ~emu je najvi{e dokumenata sa~uvano u Dubrova~kom arhivu. Konavqanin Milan Re{etar pi{e da “bosanski ban Ninoslav obeleàva u tri poveqe iz godina 1234–1249. svoje podanike vi{e puta imenom Srbi i nikako druk~ije.” (str. 36.) Te poveqe je svojevremeno objavio Franc Miklo{i~ i wima su ure|ivani bosansko-dubrova~ki odnosi. Ruski istori~ar Maj833

kov potvr|uje da je to verodostojan dokaz da su se Bosanci smatrali Srbima, a \uro Dani~i} zakqu~uje u svom “Rje~niku iz kwièvnih starina srpskih”: “Tako ime narodno bje{e ja~e od zemaqskoga, te i bosanski banovi u istijem prilikama zvahu Srbima svoje qude.” (str. 37.) I 1418. godine knez Grgur Vukosali} stanovnike Stona naziva Srbima. Na isti na~in saop{tava vojvoda Dowih Krajeva, Juraj, da pojedinim feudalcima dodequje posede na teritorijama gde ìve Srbi i Vlasi. Juraj je bio sin kneza Vojislava, brata hercega Hrvoja. Ispovedao je katoli~ku veru, pisao ikavski, ali i nedvosmisleno se smatrao Srbinom. U aktima hercega Stefana i wegovog sina Vladislava se tako|e iskqu~ivo govori o Srbima i Vlasima. Vlasi su nesporno Dubrov~ani i drugi Gomeri. U jednom pismu iz 1438. godine Dubrov~anin Pirko Boqesaqi} stanovnike Srebrenice naziva Srbima. To pismo je u Dubrova~kom arhivu prona{ao Konstantin Jire~ek i objavio u kwizi “Spomenici srpski” iz 1892. godine. I iz zbirke vladarskih poveqa, koju je objavio Miklo{i~, vidi se da bosanski vladari svoje podanike tretiraju iskqu~ivo kao Srbe u etni~kom smislu. Ban Stjepan II Kotromani} potpisuje 15. marta 1333. godine dve poveqe na srpskom jeziku i srpskim pismom, uporedo sa dve na latinskom, kojima je Rat sa Stonom ustupio Dubrov~anima. [to je propustio Miklo{i~, prona{li su Medo Puci} i Konstantin Jire~ek. Na primer, pisma Pribislava Pohvali}a iz 1406. i narednih godina. îwenicu da nikakvog hrvatskog traga u Bosni nema, potvr|uje i istaknuti hrvatski nau~nik Vatroslav Jagi}, pa kaè: “U Bosni je, prema na{em znawu, ve} za vreme bana Ninoslava upotrebqavan izraz Srbqin, isprva bar u religioznom zna~ewu za pravoslavne (mo`da i patarene) naspram katoli~kim Dubrov~anima koji su zvati Vlah.” (str. 42.) Dubrova~ki katolik Milan Re{etar o istom pitawu govori: “Bosanski ban Ninoslav obeleàva u tri poveqe iz godina 1234–1249. svoje podanike vi{e puta imenom Srbi i nikako druk~ije.” (str. 43.) Uz to, Vatroslav Jagi} i za povequ Kulina bana, iz 1189. godine, saop{tava da je pisana na srpskom jeziku i }irilicom, i jo{ uz to da je nemogu}e da je to prvi dokument te vrste. Iako je i u Bosni i Hercegovini bilo stalnih fluktuacija stanovni{tva, one su tu bile najmawe u odnosu na sve ostale srpske zemqe. I nikad nije dolazilo do nekih velikih promena u wegovoj etni~koj strukturi. Masovnog preseqavawa iz Srbije u Bosnu bilo je u dvanaestom veku kada je Stefan Nemawa proterao bogumile. O tome Vladimir ]orovi} kaè: “Iz Srbije sekta je pre{la u Bosnu... U Bosni su pripadnike nove vere zvali patareni.” (str. 46.) O tome pi{e i politi~ki predvodnik dalmatinskih Srba Boìdar Petranovi} u svojoj kwizi “Bogumili. Crkva bosanska i krstjani”, koju je objavio u Zadru 1867. godine: “Iz Bugarske i srpskih ùpanija prelazahu, mo`da u za~etku jeresi, pojedini u~iteqi u susjednu Bosnu. Broj se wihov umnoìo drugim jeriticima iz Srbije, {to ih progna{e dva Nemawi}a – Simeon i sin mu prvovjen~ani Stefan – pri svr{etku XII i po~etkom XIII vijeka. Bosnom je onda vladao znameniti Kulin ban, koji progowene iz Srbije rado primi u svoju zemqu.” (str. 46.) Hrvatski nau~nik Dragutin Frani} je, 1897. godine, o tome pisao: “Bogumili proterani iz Srbije pobego{e u Zahumqe bratu Stefanovom, knezu Miroslavu, koji ih je, radi mr`we na brata, rado prihvatio. Iz Zahumqa stigo{e propovednici bogumilskog u~ewa u Bosnu ponosnu, gde se ono pod pokroviteqstvom bana, plemstva i sve{tenstva ra{iri.” (str. 46-47.) 834

U istorijskim analizama uop{te nije sporno da je taj egzodus bio masovan, ali je te{ko navesti neke ozbiqnije broj~ane podatke. Lazo Kosti} to pitawe rezimira: “[ta su bili po narodnosti ti prognani bogumili? Svakako Srbi, o tome ne moè da bude nikakve sumwe. Srbi su pri{li Srbima. U svakom slu~aju se broj Srba u Bosni pove}ao, etni~ka me{avina nije time nastupila... Da su i ostali bosanski bogumili bili Srbi, u to nauka ne sumwa. To je toliko jasno, da se i ne dokazuje.” (str. 47.) Bogumili su, prema nespornim pokazateqima, slavili krsnu slavu. Veru su mewali, ali su slavi ostajali odani. Jano{ Taloci, prou~avaju}i molbu kraqa Tvrtka II papi da mu dozvoli da oèni ma|arsku katolkiwu, pi{e: “U tekstu molbe je va`na napomena da se u Bosni nalaze nevernici i {izmatici. Pod nevernicima razumu se bogumili (patareni), dok se oznaka {izmatika moè da odnosi samo na pravoslavne (ortodoksne). O istoriji i organizaciji bosanske pravoslavne crkve mi imamo malo i usto tako neprecizne dokaze, da i spomen pravoslavnih u suplikaciji moramo naro~ito da naglasimo. Po na{em mi{qewu ispovedala je ve}ina sto~arskog naroda pravoslavnu hri{}ansku veroispovest, iako weni prista{e nisu tada bili organizovani.” (str. 48.) Nema nikakve sumwe da je izvestan broj Vlaha ìveo u svim srpskim zemqama, pa i u Bosni, ali su oni ubrzo bili asimilovani od srpske mase. Ostao je samo naziv jer su Turci Vlasima nazivali sve hri{}ane. Frawo Ra~ki, Tadija Smi~iklas i Ferdo [i{i} smatraju da je pojam Vlaha vremenom promenio zna~ewe i da su se tako nazivali sto~ari. S druge strane, katolici su se u Bosnu samo sporadi~no useqavali, prvenstveno kao saski rudari i poneki dubrova~ki trgovac na odre|eno vreme. Nakon uspostavqawa turske vlasti, izvestan broj pravih Turaka i muslimana iz drugih zemaqa je naseqen u Bosni, ali u suvi{e malom broju da bi ozbiqnije uticao na etni~ku strukturu. Doma}i muslimani su ih vrlo brzo asimilovali i nametnuli im srpski jezik, uz zadràvawe zna~ajnog broja turskih i arapskih izraza. Enver Reyi} u kwizi “Prilozi o nacionalnom pitawu”, objavqenoj u Sarajevu 1963. godine, pi{e: “Osmanlije su u po~etku bile mnogobrojne. To su u prvom redu bili vojnici, ~inovnici i trgovci. Pod uticajem sredine i ènidbenih veza oni su zaboravili svoj jezik, potpuno se asimilirali i stopili sa “muslimanskim Srbima.” (str. 54.) Po tom pitawu se slaù austrijski autor Karl Saks, kao i ruski Rajevski, a Vladimir ]orovi} daqe precizira: “Muslimanske redove popuwavali su u na{im zemqama i pravi Turci, koje su upravne vlasti iz Carigrada, po potrebi slu`be, upu}ivale u pokrajine i od kojih je jedan deo tu stalno ostajao. Na tursko poreklo ukazuju i ova imena dana{wih slaviziranih bosanskih muslimanskih porodica: Kajtazi, Kamure, Firdusi, Behrami, Korkuti, Bekmeni, Filusije itd. Tu spada i poznata begovska porodica êngi}a.” (str. 54.) O tome pi{u Vladimir Dvornikovi} i Lui Olivije. Austrijanac Jozef Bernrajter 1918. godine pi{e da su bosanskohercegova~ki muslimani “diferencirani prema hri{}anskom stanovni{tvu svojom gospoduju}om svesti koja je vekovima trajala i primesom koju su wihovi haremi dobili preko turskih i anadolskih èna.” (56) Gerhard Gezeman tvrdi da su “prave osmanlije, nastawene (u Bosni) kao ~inovnici, vojnici i trgovci, brzo srbizirani.” (str. 56.) Brakovi su veoma retko sklapani izme|u slojeva muslimanskih feudalaca i muslimanskih zemqoradnika. Muslimani zemqoradnici su nazivani balijama, odnosno neznabo{cima, i begovi ih nisu mnogo razlikovali od hri{}anske raje, zadràvaju}i prema wima tipi~nu klasnu distancu. 835

]orovi} pokazuje kako je Bosna masovnije naseqavana muslimanima iz drugih krajeva nakon sloma turske osvaja~ke ekspanzije. “Kad su, postepenim napredovawem hri{}ana, od druge polovine XVII veka, muslimani morali da napu{taju sredwu Dalmaciju, Slavoniju, Boku i Liku, wihovo se stanovni{tvo sru~ivalo obi~no u Bosnu... Najqu}i hercegova~ki muslimani bili su Korjeni}i, koji najve}im delom poti~u od prognanih turskih naseqa oko Hercegnovog, kao i stanovni{tvo “prokletog Lijevna” od dalmatinskih muslimanskih begunaca... Na po~etku XIX veka veliki deo muslimanskih izbeglica iz zapadne Srbije pre{ao je u isto~nu Bosnu i tu se naselio. Tako su npr. br~anski Ku~ukali}i potomci poznatog dahije iz Prvog ustanka.” (str. 57.) Qubomir Stojanovi} u monografiji “Staro Uìce”, iz 1922. godine, iznosi da uì~ki Turci “nisu bili Osmanlije, ve} potur~ewaci kao i u Bosni, i nisu znali turski sem pozdrava i nekih re~i koje su u{le i u srpski jezik onoga vremena.” (str. 57.) I sam Pilar priznaje da “u Bosni nailazimo ~esto na imena Biogradlija, [ab~anin, Uì~anin” itd. (str. 57.) Risto Jeremi} u studiji “O poreklu stanovni{tva Tuzlanske oblasti”, iz 1922. godine, opisuje proces doseqavawa muslimana kao muhayira iz raznih krajeva. “Begovske porodice tvrde da su poreklom iz Anadola i, po{to se ne sluè “begovskim pismom” kao bezi na Hercegovini, u Polimqu i G. Podriwu, smatraju to neki pouzdanim znakom da bezi Tuzlanske oblasti nisu potomci na{e sredwevekovne vlastele. Jedino se jo{ govori o Tuzli}ima da poti~u od Cvetka Altamanovi}a i za Uzeirbegovi}a u Maglaju da su rod Kondi}ima u Srpskoj Brusnici, srez maglajski.” (str. 58.) O tome op{irno pi{u i \or|e Pejanovi} i pruski konzul u Sarajevu Bjau, koji je tvrdio da je oko 1867. godine 30.000 muslimana proterano iz Srbije u Bosnu. Sreten Vukosavqevi} u kwizi “Organizacija dinarskih plemena”, objavqenoj 1957. godine u Beogradu, ukazuje da su se kod svakog teritorijalnog pro{irewa Crne Gore i istrage poturica, istraèni, odnosno prognani muslimani naseqavali odmah uz novu granicu. “Tako su ti iseqenici stvorili krajinu, koja je bila quta i ubojita iako nije bila formalno organizovana kao krajina. Opkolili su Crnu Goru.” (str. 59.) U Bosni se sa dolaskom muslimanskih izbeglica de{avao proces sli~an onom pred tursku najezdu, kada su mnogi Srbi iz ve} porobqenih srpskih zemaqa na{li uto~i{te. Kako napomiwe \or|e Pejanovi}, “iz skopskih i prizrenskih krajeva, sa Kosova i iz Metohije, Sanyaka, Pe{tera, Srbije, Crne Gore i Isto~ne Hercegovine beàlo je stanovni{tvo prema severu i zapadu, pa je jednim delom dolazilo u Bosnu i Sredwu i Zapadnu Hercegovinu.” (str. 62.) Bilo je, s vremena na vreme, i prinudnog naseqavawa, a kako obja{wava Kosti}, “prinudno naseqavawe su vr{ili Turci kad je izvestan predeo bio opusteo usled emigracije i bega dotada{weg stanovni{tva. Radilo se o severnoj, severozapadnoj i zapadnoj Bosni. Ova dva prva dela Bosne su na taj na~in dobili srpski karakter iako ga eventualno nisu imale.” (str. 63.) Jefto Dedijer je pisao da su po~etkom XVIII veka hercegova~ki planinski Srbi naselili sarajevske i tuzlanske predele, a jo{ ranije travni~ke, biha}ke i bawalu~ke, {to potvr|uje i Vladimir Skori}, a i Jovan Du~i}. Sreten Vukosavqevi} je beleìo da je “u ìvom narodnom se}awu kako se... iz Sanyaka i bosanskih i hercegova~kih planinskih oblasti i{lo u Bosansku Posavinu, ili u Semberiju.” (str. 63.) 836

U studiji “Nestanak bogumilstva i islamizacija Bosne”, Aleksandar Salovjev 1949. godine pi{e povodom stawa u Bosni krajem XVII veka: “Pove}ava se broj pravoslavnih po selima; neprestane imigracije iz Sanyaka, Hercegovine i Crne Gore dovode ìlavo srpsko stanovni{tvo u opustela muslimanska i katoli~ka sela (npr. u Sarajevsko poqe).” (str. 64.) Gerhard Volfrum kaè da je po turskoj okupaciji do{lo do procesa islamizacije u kojoj je katolicizam “ispo~etka pretrpeo jake gubitke, dok je pravoslavqe uspelo, jednovremeno sa prodirawem srpskog stanovni{tva, da svoj uticaj znatno pro{iri.” (str. 64.) Me|utim, Kosti} ukazuje da su se masovno Srbi i iseqavali iz Bosne pa je tako “skoro cela pravoslavna Slavonija, najve}i deo pravoslavne Dalmacije, Like, Korduna i Banije, znatan deo Srema i Crne Gore, itd., naseqen Srbima iz BiH. To su jo{ tada mase od po vi{e desetina hiqada lica, koje su nesumwivo oslabile Srpstvo BiH. Da ono i pored toga predstavqa ve}inu u zemqi, pored jo{ svih stradawa i ubistava, dokaz je samo da su te pokrajine do srì bile srpske.” (str. 64.) Posledice tog procesa vrlo su upe~atqive. “Sve okolne oblasti naseqavaju Srbi iz Bosne i Hercegovine, daju}i tim krajevima srpski karakter ako ga nije bilo, ili ga poja~avaju i potvr|uju ako je bio ugroèn, a u isto vreme ne slabe svoju etni~ku poziciju u krajevima iz kojih se sele. [anti}ev stih o tim oblastima kao “rasadniku Srpstva” nije nimalo preteran. Pa {ta to zna~i u stvari? Zna~i da su Bosna i Hercegovina imale toliko srpske krvi, da ih nikakvo pu{tawe krvi nije moglo da poremeti u wihovom etni~kom sastavu a kamoli da ih uni{ti. Ni seobe, ni ratovi, ni persekucije koje su vekovima vr{ene prema srpskom ìvqu Bosne i Hercegovine, nisu mogle dovesti u pitawe srpstvo tih oblasti. âk ni zversko i sistematsko tamawewe Srba u kriminalnoj “Nezavisnoj Dràvi Hrvatskoj” nije ih uni{tilo niti moglo izbrisati srpski karakter tih pokrajina. Dok je sama Srbija bila skoro pusta posle Kara|or|evog i Milo{evog ustanka, Bosna i Hercegovina su pune Srba bile i ostale vazda. Svakome su ih davale i nemilice `rtvovale, pa opet ih je uvek ostalo toliko da im niko ne moè osporiti etni~ki karakter, ni danas kao ni u najstarijoj pro{losti od dolaska Srba na Balkan.” (str. 67-68.) O doseqavawu raznoraznih katoli~kih nacionalnosti u Bosnu i Hercegovinu posle austrougarske okupacije mnogo su pisali Emil d’Lavle, Karl Ceden, Ernest Deni, Anatol Leroa-Bolije, Ivo Andri}, Hajnrih Gener, \or|e Pejanovi} i mnogi drugi. Kosti} wihove radove op{irno citira i poseban zna~aj daje podacima da su se kolonisti naro~ito naseqavali tamo gde je ranije stanovni{tvo bilo etni~ki najkompaktnije, dodeqivana im je najplodnija zemqa, ali i najboqi poloàji u dràvnoj administraciji, najunosniji poslovi itd. Po popisu stanovni{tva iz 1910. godine registrovan je 71.061 gra|anin nema~ke, poqske, ukrajinske, ciganske, ~e{ke, ma|arske, slovena~ke, italijanske, rumunske, slova~ke, arnautske, turske, gr~ke i drugih nacionalnosti kojima govorni jezik nije bio srpski. Tu treba dodati jo{ 40.000 uvezenih Hrvata. Po{to austrijska vlast nije trajala ni pola veka, wihova politika etni~kog prestrukturisawa nije imala dovoqno vremena za pun uspeh, ali je nastavqena hrvatskim zverstvima u toku Drugog svetskog rata, kad je samo na teritoriji Bosne i Hercegovine pobijeno 600 hiqada pravoslavnih Srba. Nekada etni~ki jedinstveno, stanovni{tvo Bosne i Hercegovine se delilo iskqu~ivo po verskom osnovu, ali je taj osnov presudan u modernom vreme837

nu po pitawu nacionalne samoidentifikacije. Kako je pisao Jovan Du~i}, “u Bosni se izrodio narod sviju vera, i poku{ava ve{ta~ki da se razmetne i u razne narodnosti, ~ak i u one o kojima wegov otac nije znao pre austrijskog reìma.” (str. 82.) Bosanski katolici se nikada nisu izja{wavali kao Hrvati, sve do austrijske okupacije. Vekovima su se oni identifikovali kao Latini ili [okci, o ~emu svedo~e svi raspoloìvi istorijski dokumenti. Ivan Frawo Juki} je polovinom devetnaestog veka celu Bosnu proputovao, ali nigde Hrvata nije na{ao. Wegovi brojni putopisi objavqivani su po raznim ~asopisima. Negde u isto vreme hrvatski istori~ar Ivan Kukuqevi} Sakcinski kao da jadikuje: “U staro vreme ~inila je Pliva granicu hrvatskoga kraqevstva, a nahija plivanska bija{e ùpanija hrvatska. Sad je ve} odavno i{~ezlo tuda ime hrvatsko.” (str. 85.) Vasilije \eri} to komentari{e na slede}i na~in: “Pogre{ka je {to ovde stoji i{~ezlo, jer se ni~im ne moè pouzdano dokazati da ga je kad tu i bilo.” (str. 86.) I Ante Radi}, brat Stjepanov, konstatuje 1899. godine: “Na dosta mjesta sam se dovoqno i nehotice uvjerio da je ime hrvatsko po BiH seoskome svjetu posve nepoznato.” (str. 86.) Najsme{niji je Vjekoslav Klai} koji u kwizi “Bosna. Podatci o zemqopisu i poviesti”, objavqenoj u Zagrebu 1878. godine, navodi: “@iteqi BiH, izuzev ne{to drugih plemena, sami su Hrvati. Ovo se ime dodu{e malo ~uje, jer je narodna sviest u narodu zamrla, pa se vi{e spomiwu ili pokrajinska (Bo{wak, Hercegovac) ili vjerska imena (Tur~in, Srbin, Latin).” (str. 86.) Ispada da su svi oni Hrvati, samo nijedan ne zna da je zaista Hrvat. A Srbi iako vekovima znaju da su Srbi, zapravo to nisu nego su pravoslavni Hrvati, s tim {to niko od wih ne zna da je Hrvat. Klai}a je ismevao i Rihard Kipert 1879. godine, u uticajnom nema~kom geografsko-etnografskom ~asopisu “Globus”, koji je izlazio u Braun{vajgu: “Klai} upotrebqava ovde oznaku “Hrvati” u sledstvu jedne marote (zna~i ne{to nalik na lakrdiju ili budala{tinu, L.M.K.) ve}ine hrvatskih pisaca, koji bi u interesu snage svoje otaybine hteli da sve Jugoslovene za sebe reklamiraju i tome separatizam jo{ vi{e pothrawuju.” (str. 86.) Mnogi autori su ukazivali da bosanskohercegova~ki katolici vekovima nisu imali nikakve nacionalne svesti. Tako Ami Bue 1840. godine u ~etvorotomnoj kwizi “Evropska Turska” ukazuje: “Austrija treba uvek da se se}a da su jedini weni prista{e u Bosni, katolici ili [okci, omrznuti od muslimana kao i od wihovih zemqaka gr~kih (pravoslavnih), zato {to im nedostaje ose}aj narodnosti i patriotizma, koji su do krajnosti razvijeni kod drugih Bosanaca.” (str. 87.) Vjekoslav Klai}, svestan osnovnog problema, a i èqan da pripomogne hrvatskim nacionalnim aspiracijama uprkos ~iwenici da kod bosanskih katolika hrvatske nacionalne svesti jednostavno nema, smatra da tamo{wi ùpnici i frawevci “narodne sviesti i ponosa ne moga{e im u grudi udahnuti, jer sami nisu pravo znali tko su i {to su... Pa tako nije ni ~udo, da su neki putnici, napose Giqferding, primjetili, da katolici u shvatawu i u du{evnih svojstvih u ob}e zaostaju za pravoslavnimi. Uzroci tako su prvo elita vjere u autoritet drugih qudi, a drugo pomawkawe ~uvstva narodnosti.” (str. 87.) Hrvatski politi~ar [ime Macura pisao je 1891. godine: “Vaqa nam danas i to priznati, ako ne}emo da sami sebe o~ito varamo, da u Bosni i Hercegovini sviest narodna nije toliko probu|ena da bi se izvjesno moglo re}i, da pu838

~anstvo ovih zemaqa posve i odlu~no nagiwe hrvatskoj narodnosti.” (str. 87.) I usta{ki pisac Ivo Pilar je priznao da pod turskom vla{}u nije postojala hrvatska svest kod bosanskih katolika, nego je u Bosnu i Hercegovinu uvedena zajedno sa okupacijom i ve{ta~ki rasprostirana. On kaè: “Prije 1848. ne bija{e u Slavoniji, prije 1861. u Dalmaciji, a prije 1895. kod bosanskih katolika narodne sviesti me|u {irim slojevima! Kod ovih posledwih jo{ ni danas nije se ona probila u onolikoj mjeri kao u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Kod bosanskih muslimana bija{e se nacionalizacija sukobila s posebnim pote{ko}ama.” (str. 88.) Milan Marjanovi} u kwizi “Savremena Hrvatska”, iz 1913. godine, zakqu~uje: “Hrvatska politika u ~itavom XIX veku ima dràvno-pravni karakter. Narodno bu|ewe je otpo~eto u ograni~enoj vezi sa dràvnopravnim borbama. Tako je bilo u Hrvatskoj sa Gajevom akcijom, a i u Dalmaciji se istom u vezi sa aktuelno{}u dràvno-pravnog pitawa razmakao pokret narodnoga probu|ivawa. Jednako je bilo i sa bu|ewem hrvatstva u Bosni i Hercegovini.” (str. 88.) Posebne je napore |akova~ki biskup Josip Juraj [trosmajer ulagao da indoktrini{e budu}e katoli~ke bosanske sve{tenike i ubedi ih da su Hrvati. “Glasnik biskupije bosansko-sriemske” iz 1881. godine otvoreno priznaje da “su bosanski klerici tek u \akovu upoznali da su sinovi hrvatskog naroda.” (str. 88.) Ruski nau~nik Pjotr Aleksejevi~ Lavrov u studiji “Aneksija Bosne i Hercegovine i odnosi slovenstva prema woj”, objavqenoj 1909. godine u Sankt Peterburgu u ~asopisu za istoriju, politiku i literaturu “Vesnik Evrope” komentarisao je Klai}evo pitawe: “[to se ti~e imena hrvatskog, to je ~ak prof. Klai}, poznati autor geografije i istorije Bosne, morao priznati da stanovni{tvo Bosne, ~ak katoli~ko, ne zove sebe tim imenom. Hrvatima naziva Bo{wake i Hercegovce samo Klai}.” (str. 89.) Apolon Akeksandrovi~ Majkov je jo{ 1876. pisao da su bosanski katolici odavno izgubili svoju narodnost, ali i da Austrija uspe{no wima manipuli{e. Katoli~ki sve{tenik Tomo Kova~evi} je 1862. godine pisao o situaciji u Bosni: “U ovoj krajini ima 100.000 ìteqa katolika, ali nijednog Hrvata”. Zato ne treba ovo gubiti iz vida, ve} treba obavje{tavati narod da Bosni pripada. U isto vrijeme treba znati da bi slavoqubivost Hrvata za svom Bosnom se polakomila. Katolici Bosne i Hercegovine stoje pod vla{}u fratara, me|u kojima ima dobrih rodoquba.” (str. 89.) Vasa Pelagi} je u svojoj “Istoriji bosansko-ercegova~ke bune” izraàvao qutwu prema Hrvatima koji su bosanskohercegova~kim ustanicima poku{ali da u javnosti nametnu hrvatsko ime, iako su i na podru~ju Hrvatske ve} imali blizu dvesta hiqada bosanskih i hercegova~kih izbeglica koji su se listom izja{wavali kao Srbi. “Pa ni katolici tih pokrajina ne zovu se Hrvati, ve} obi~no {okci, kr{}ani, latini.” (str. 89.) Jovan Du~i} je po tom pitawu bio do kraja precizan: “Hrvatsko ime bilo je oduvek u Bosni tu|e, koliko i portugalsko ili finsko. Bosna je nazivana samo srpskom zemqom.” (str. 89.) Jovan Cviji} je 1913. godine pisao: “Uostalom, katolici Bosne i Hercegovine su sve do okupacije 1878. bili bez nacionalne svesti, jednako kao makedonski Sloveni. Sad su ipak najve}im delom postali Hrvati i bi}e sve vi{e.” (str. 90.) Tome Cviji} dodaje: “Svi strani katolici koji do|u u zemqu, namah uzmu ime Hrvati, jer su onda sigurni da }e od Zemaqske vlade biti u svakom pogledu favorizovani.” (str. 90.) 839

Ni muslimani vekovima nisu imali nikakve nacionalne svesti, nego su se poistove}ivali sa turskim okupatorima, s kojima su zajedni~ku veru ispovedali. Kako Kosti} kaè, “kad im je re~eno da nisu Turci, muslimani BiH nisu vi{e znali {ta su. Bili su dezorijentisani, o{amu}eni. Wihova inteligencija je po~ela bila posle okupacije da se nacionalno opredjequje, ali ne sva jednako. Jedni su se progla{avali Srbima, a drugi Hrvatima. Kojih je vi{e bilo, ne zna se, jer nikakva statistika niti je o tome vo|ena niti je mogla biti vo|ena. Izgleda da je Srba bilo vi{e. Ali je i jednih i drugih bilo suvi{e malo, jedva da su ~inili jedan do dva procenta celokupnog muslimanskog stanovni{tva. Masa nije htela da sleduje svojoj inteligenciji, mahom mladoj. Ona je ostala nacionalno neopredeqena, indiferentna, da ne kaèmo indolentna. Vera je zadràna i daqe kao wena glavna odlika diferencijacije, a tako isto i grupisawe. I tako je to ostalo sve do skora, do iza Drugog svetskog rata. Nezavisno od toga, nauka se bavila pitawem wihove, muslimanske, nacionalnosti i skoro jednoglasno do{la do zakqu~ka da su bosanskohercegova~ki muslimani Srbi. Po objektivnim merilima: po jeziku, rasi, svojoj pro{losti itd. No, masa muslimana nije ni doznavala ta mi{qewa niti je vodila ra~una {ta stranci, makoliko kompetentni, o woj misle, o wenoj narodnosti. Ona je i{la svojim putevima, vo|ena od svojih efendija, aga i begova, ~iji su ih preci vekovima vodili i opredeqivali wihov stav i prema Bogu, i prema svetu, i prema svojim sugra|anima. Oni su i sad, skoro do posletka, ostali verni svojim efendijama i wima su prepu{tali da opredequju i svoju i wihovu narodnost. A begovi i age su ostali verni starome, i sve novotarije su ih zbuwivale i izazivale sumwu.” (str. 91.) Francuski istori~ar Anatol Leroa-Gomije u studiji “Rase, religije i nacionalnosti Bosne i Hercegovine” iz 1900. godine ukazuje da “Kuran suzbija ili gu{i, u svojoj klici, ideju narodnosti. To je jedan od razloga za{to se u Bosni, kao i u celom Istoku, hri{}ani i muslimani sve vi{e razlikuju. Dok se danas, svuda na Orijentu, budi nacionalna ideja kod hri{}ana i nastoji da joj pot~ini religioznu ideju, vera produùje da apsorbuje celog muslimanina. Ona ispuwava svu wegovu du{u i ceo ìvot, tako da ne ostaje mesta ma kakvom drugom sentimentu. Ovi muslimani iz Sarajeva i Mostara Sloveni su i po jeziku i po poreklu, i nemaju ni{ta zajedni~ko sa Turcima sem vere, pa ipak }e morati pro}i generacije, mo`da i vekovi, da se oni ponova ose}aju Sloveni i Evropejci i dok se oni nau~e da se smatraju delom istog naroda kao wihovi hri{}anski srodnici... Islam fazonira nanovo ~oveka i narod. Od naroda evropskog porekla, kao {to su Bosanci, Koran je u~inio, na neku ruku, Azijate, koji su se pokazali da te{ko prihvataju duh Evrope... Veliki deo muslimana izgleda da je ostao srcem privrèn sultanu i Turskom carstvu, ~ija se sudbina, po wima, izjedna~uje sa sudbinom islama... Oni i daqe ostaju pri tome da se smatraju Turcima.” (str. 91-92.) To potvr|uje i Enver Reyi}, koji isti~e: “U {irokim masama muslimana BiH razvila se i dugo odràvala svijest o wihovoj zajedni~koj i nedjeqivoj sudbini sa sudbinom Turaka, wihova turska svijest, kojom su oni manifestovali svoju privrènost istovremeno islamu i Turcima.” (str. 92.) Hofrat Pa~ u tekstu “Muhamedanci u Bosni i Hercegovini”, objavqenom 1920. godine, zapaà: “Pripadnike islama u BiH ne zovu samo inoverci u saobra}aju i literaturi 840

Turcima, nego se i oni sami tako ozna~uju. Altajska krv ipak te~e mnogo mawe u wima; samo tu i tamo se moè videti tip sa azijatskim primesom... Ipak, vi{e nego 400-godi{wi spoj sa Istokom, uticaj vere koja prekraja i duh i du{u, i wihov gospoduju}i poloàj, presekli su veze koje su ih spajale sa svojim srpskohrvatskim sunarodnicima koji su postali raja. I kad ih ~ovek ne bi ~uo da govore, nego samo posmatrao wihovo prebivawe i wihov ìvot, wihovu no{wu, wihovo dràwe i poslovawe, do{ao bi do zakqu~ka da ima pred sobom sasvim drugi milet. Gradovi, sela i sala{i koje nastawuju po svemu li~e na isto~wa~ke uzore, i mogli bi se bez zazora na}i na Bosforu ili Anadoliji... Orijentalni su jo{ i qudi koje sre}ete sve do mraka u ~ar{iji kao poslovne qude, zanatlije, kafeyije, a{~ije, nosa~e, koji tek tada (kad padne mrak) napu{taju mahalu. Svi sem pasvanyija i straàra... Bosanski musliman je svojoj veri plaho odan. U~ewe islama i wegov dominiraju}i poloàj u zemqi formirali su karakter bosanskog muslimanina.” (str. 92-93.) Nema~ki autor Karl Pec nedvosmisleno tvrdi da su bosanskohercegova~ki muhamedanci prvobitno bili Srbi. Vaso Pelagi} tome dodaje: “Vjera u muhamedovawe poremetila im je unekoliko i narav, i obi~aje i sposobnosti. Potur~eni Srbi, a tako isto i Grci i Bugari, ~vr{}i su u vjeri Muhamedovoj i od samih Arapa i azijskih Turaka.” (str. 93.) Kosti} pronalazi i kod austrijskog armijskog generala barona Emila Vojnovi}a, koji je bio izrazito antisrpski orijentisan, konstataciju iz 1917. godine o “550.000 muhamedanaca u Bosni i Hercegovini, koji jesu zaista Srbi, ali se kao takvi ne smatraju.” (str. 93.) Jovan Cviji} je u tekstu “O iseqavawu bosanskih muhamedanaca”, koji su, iako objektivno u etni~kom pogledu Srbi, beàli kao pravi Turci, na osnovu li~nih saznawa i iskustava svedo~i: “Ni najmawe ne pomaè to {to govore na{im jezikom. Nema skoro ni traga od ose}awa da su oni s nama narodna celina. Ako im pomenete, jasno uvidite kako je to od wihove svesti jako daleko; onako isto daleko kao {to je blisko i jasno da su zbog vere isto {to i Turci.” (str. 93.) Kod usta{kog ideologa Ive Pilara isti problem se obra|uje u krajwe tendencioznoj varijanti: “Protivno od Setona-Votsona pribrajam bosanske muslimane Hrvatima, ali bih hteo istaknuti da {iroki slojevi muslimana nemaju jo{ nikakve nacionalne sviesti... Nedostatak narodne sviesti kod muslimana ne smeta u mome stanovi{tu, i to poradi toga, {to je poznata ~iwenica da je posvuda u slovenskim zemqama na Balkanu pod turskom vladom narodna sviest skoro sasvim zamrla i ìvjela daqe samo kao dràvnopravni i narodno-politi~ki osje}aj srodnosti. Kod bosanskih muslimana bija{e se nacionalizacija sukobila sa posebnim pote{ko}ama... Potpuno je bila zamrla nacionalna sviest bosanskih Hrvata(!) koji su pre{li na islam. Izgleda da je ta sviest bila ve} prili~no oslabqena vjeroizpovjednom diobom... Po Mileru, zaokupqa islam ~itavu osobu prelaznika, on vreba da zaboravi ~itavu svoju pro{lost, svoju obiteq i sve prija{we veze, da bi se mogao podpuno predati jedino spasavaju}oj vjeri. To se zbilo s bosanskim bogumilima. Podpuno bija{e razkinuta svaka veza s wihovom nacionalnom i politi~kom “pro{lo{}u”. (str. 94.) Ukazuju}i da je ve} objavio kwigu “Nove jugoslovenske narodnosti”, kao i da sprema posebnu bro{uru o nacionalnosti bosanskohercegova~kih muslimana, Lazo Kosti} ovde jo{ citira engleskog putopisca Artura Evansa koji je pu841

blikovao kwigu “Kroz Bosnu i Hercegovinu pe{ke tokom pobune avgusta i septembra 1875. sa istorijskim pregledom Bosne”, u kojoj, izme|u ostalog, zakqu~uje: “Jawi~ari, gospodari u Sarajevu, bili su ne{to vi{e od obi~ne ruqe ubica. Bili su ve}inom Sloveni, potomci vladaju}ih porodica starog bosanskog kraqevstva. Oni govore narodnim jezikom i proèti su pokrajinskim patriotizmom.” (str. 94.) Za razliku od katoli~anstva i islama, pravoslavqe je odvajkada u Bosni i Hercegovini apsolutno identifikovano sa Srpstvom. Iako su u Austriji wihovu veru nazivali gr~ko-isto~nom, pa ~ak i u Srbiji i Crnoj Gori pravoslavnom i isto~no-pravoslavnom, u Turskoj ortodoksnom, pravoslavnom i gr~kom, bosanskohercegova~ki Srbi su se i pod austrougarskom okupacijom izborili da se zvani~no wihova vera prizna kao srpsko-pravoslavna. Ukazom od 13. avgusta 1905. godine odobren je Statut od 264 paragrafa kojima je utvr|ena crkvena i {kolska autonomija srpsko-pravoslavnih eparhija kojim je kao slu`beni odre|en srpski jezik sa }irilskim slovima, narodno-crkvena crveno-plavo-bela zastava, kao i regulisano delovawe srpsko-pravoslavnih crkvenih i {kolskih op{tina, parohija, sve{tenstva, manastira, eparhija, wihovih odbora, kao i vrhovnog upravnog i {kolskog odbora. Mada ne ulazi u teorijsko precizirawe pojmova naroda i nacije, Kosti} kaè da je pojam nacije “nov pojam u svetu, nastao uglavnom posle Napoleona. I formirawe nacija trajalo je vekovima, a wihovo snalaèwe decenijama. A nigde jasnije, ~i{}e i besprekornije nije se izvelo kao kod Srba, specijalno Srba Bosne i Hercegovine. Proces srbizirawa i okupqawa Srba zajedno zavr{en je nekoliko vekova pre Napoleona, i kad je to trebalo proklamovati, nigde te{ko}a, nikakvih zapiwawa, nikakve sumwe i kolebawa. Dok, naprotiv, kod ostalih grupa taj proces jo{ traje i nailazi na te{ko}e, trzaje, dezorijentaciju, nelogi~nosti. âs je neko Nemac, ~as Hrvat, ~as musliman, ~as Hrvat pa opet musliman itd. Kao Srbi se obeleàvaju samo oni ~iji su se dedovi, i pradedovi, i ~ukundedovi nazivali Srbi. Pridolaze samo muslimani ~iji su preci bili tako|e naj~e{}i Srbi, ali nisu bili uvek toga svesni. îstih nacija nema, ponavqamo. Ali ako ih ima relativno ~istih, i konstantnih, i svesnih, to je srpska nacija, specijalno onaj deo iz Bosne i Hercegovine. To je fakat koji niko ne moè da ospori.” (str. 95-96.) Giqferding isti~e zna~aj Srpske pravoslavne crkve u vi{evekovnom odràwu srpske nacionalne svesti. “Velika samospoznaja Pravoslavne crkve u srpskim zemqama u~inila je da je ona umela da se identifikuje sa narodno{}u, onda kad su katoli~anstvo i muhamedanstvo, svaki sa svoje strane, ru{ili narodnost. Srbin zna~i pravoslavni, a pravoslavni za prost svet zna~i Srbin. Za pravoslavnog Srbina vera i narodnost ~ine nedeqivu celinu: odre}i se vere zna~i odre}i se celog narodnog bi}a.” (str. 96-97.) Sli~no 1876. godine pi{e francuski istori~ar [arl Irijatr za bosanske pravoslavne Srbe: “Kod tih istih qudi ideja religije i rase ili narodnosti tako je identi~na, da je re~ Srbin postala sinonim re~i pravoslavac. A nije tako kod katolika: ideja vere prethodi kod bosanskih (katoli~kih) popova ideji narodnosti.” (str. 97.) Interesantno je kako francuski publicista Gabrijel [arm po pitawu verske i nacionalne identifikacije pravi distinkciju izme|u Srba i susednih pravoslavnih naroda uzimaju}i 1885. godine za uzor bosanske Srbe: “Oni se kao ve842

ra zovu Srbi a ne Grci, iako se svuda na Orijentu pripadnici ove vere zovu Grci, bez razlike na narodnost... Od 1880. promenio se zvani~ni naziv pravoslavne vere: po{to su pripadnici ove vere manifestovali wihovu averziju za ime gr~ko ili gr~ko-pravoslavno i po{to su hteli da se zovu prosto Srbi ili pravoslavni, odlu~eno je da ih odsad zvani~no imenuju isto~no-pravoslavni ili prosto pravoslavni.” (str. 97.) Ipak, vera je sve do kraja Prvog svetskog rata nazivana u zvani~nim austrougarskim aktima srpsko-pravoslavnom. Po istom pitawu Anatol Leroa-Bolije pi{e: “Pravoslavni, koji se jednodu{no zovu Srbima, daleko su najmnogobrojniji. Pravoslavni ili Srbi – za wih, to ne treba zaboraviti, ta dva naziva su sinonimi – obrazuju na taj na~in van spora, najzna~ajniji elemenat po broju u stanovni{tvu BiH.” (str. 97-98.) Sarajevski nadbiskup jadikovao je zbog neuspeha wegove prozelitske misije i nemogu}nosti pokatoli~avawa pravoslavnih Srba u Bosni: “Wihova vera intimno se kod wih poklapa sa wihovom rasom. Pri~ajte vi wima samo o superiornosti katolicizma, oni vam odgovaraju: Ja sam Srbin. – Oni su Srbi zaista i po jeziku i po krvi. Predloìti im da napuste svoju veru, zna~i isto {to i traìti od wih da se odreknu svoje narodnosti.” (str. 98.) I Artur Evans svedo~i o jakoj nacionalnoj svesti bosanskih Srba, kao i francuski istori~ar Kokel 1895. godine u kwizi “Istorija Crne Gore i Bosne na osnovu izvornika”. To je jo{ izrazitije potencirano u delima Jovana Du~i}a, koji zapaà: “Iako bosanski seqak ne zna gde po~iwe i gde svr{ava wegova Bosna na mapi, on zna gde poti~e i svr{ava istorija wegove krvi, i gde su na toj zemqi bila wegova vekovna boji{ta protiv stranaca.” (str. 99-100.) Evans pi{e i o bosanskom srpskom patriotizmu: “Srbi, ili pripadnici gr~ke crkve, najvi{e su proèti rodoqubivim idejama, to je istina. Ali je wihov ciq pre da se obnovi srpsko carstvo ili demokratska vladavina iste vrste, bilo sa vladarom na ~elu ili bez wega.” (str. 100.) Ne{to kasnije saop{tava: “U Bosni su oboàvawa upu}ena Du{anu i Lazaru, a ne provincijskim kraqevima.” (str. 100.) Sli~no svedo~i i pruski gardijski oficir Oto Pirh sa svog pute{estvija iz 1829. godine: “Jo{ i danas, posle gotovo petsto godina, zna i peva svaki srpski seqak, svako dete u Srbiji i Bosni o caru Du{anu i knezu Lazaru, o junacima onoga doba i o propasti stare Srbije.” (str. 100.) O ~vrstoj i nepokolebqivoj srpskoj nacionalnoj svesti bosanskih pravoslavaca pisali su mnogi austrijski novinari, kao i konzularni ~inovnik Karl Saks, pruski agent Koper, Gerhart Volfrum, dok poznati politi~ar Jozef Bernrajter u svom dnevniku 1913. godine beleì za bosanske Srbe: “Wihov nacionalni ose}aj i wihov ponos su posledwim uspesima u ratu uzdignuti. Oni su ìlavi i bezobzirni, vrlo aktivni i {tedni, imaju smisao za sticawe, koji nedostaje muslimanima i Hrvatima.” (str. 102.) Raspravqaju}i o austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine, Jovan Cviji} isti~e kako je bosanska srpska sredina “sa ponosom izvela svoju staru veru i narodnost... Na najve}em delu te geografske prostorije postoji srpsko nacionalno ose}awe i mi{qewe, koje je u {irokim narodnim slojevima tako jako kao kod nijednog balkanskog naroda. Po zajedni~kim istorijskim tradicijama jasno se ose}a da su narod i vi{i narodni ìvot sastavqeni ne samo od ìvih li~nosti, nego i od mrtvih, i od doga|aja pro{losti... I u ovom pogledu narod BiH predstavqa jedan od etnografski najsvesnijih i najja~ih delo843

va srpskog naroda, i ~ini nerazdvojnu celinu sa narodom zapadne Srbije, Novopazarskog Sanyaka i Crne Gore... Od kraja XV veka srpska nacionalna svest u BiH znatno se poja~ava.” (str. 102.) U sklopu svog predavawa u Dru{tvu sveslovenske uzajamnosti u Sankt Peterburgu, srpski bosanski politi~ar, dr Du{an Vasiqevi}, izgovorio je 1909. godine slede}e re~i: “Nacionalno ose}awe – to je priznato ~ak u zvani~nom izve{taju Bosanskohercegova~ke vlade – najrazvijenije je kod pravoslavnih Srba. Ja se usu|ujem re}i da je srpska nacionalna ideja sasvim kristalizovana u svim slojevima naroda. To je ideja zasnovana na tradiciji – na pesmama i pri~ama o vladarima i vojvodama srpskim iz vremena Kosovske bitke – natopqena skora{wim se}awima na patwe i borbe zajedni~ke sa bra}om iz Srbije i Crne Gore.” (str. 102.) Lazo Kosti} citira nekoliko autora koji su celovito pisali o etni~koj strukturi bosanskohercegova~kog stanovni{tva, gde poseban zna~aj opet ima Giqferding, koji pi{e: “Stanovnici Bosne sa~iwavaju, kako po svom sopstvenom shva}awu, tako i po zvani~nom priznawu tri naroda, iako svi pripadaju jednom istom srpskom plemenu i govore istim jezikom. Ta tri naroda su: Turci, tj. muslimani; Latini (ina~e kr{}ani, a prezriteqno [okci), tj. katolici, i Srbi (ina~e hri{}ani, a prezriteqno Vlasi), tj. pravoslavni... Upitajte ìteqe BiH koga su naroda: ogromna ve}ina odgovara da su Srbi, drugi nazivaju se, smatraju}i na veru, Latinima ili Turcima, premda su i oni porekla slovenskoga i govore onim istim jezikom: Hrvata ime niko ne prisvaja... Pravoslavna vera tako se sjedinila u tom narodu sa idejom slovenske narodnosti, da se ime Srbin u~inilo kod wega malo po malo kao ravnozve~e}i sa imenom pravoslavni Slavjanin... Naprotiv, toga me|u rimokatoli~kom verom i slavenskom narodno{}u u Hrvata nije postala takva veza... to se ime sa~uvalo samo tamo gde se podràvalo postojanim politi~kim predawem, tj. u sobstvenoj konstitualnoj Kroaciji; a u Bosni i Hercegovini, okruèni ve}inom Srba i skoro izgubiv{i sami ~uvstvo narodnosti... po~eli su se nazivati iskqu~ivo po svojoj veri, tj. Latinima.” (str. 103.) I Franc Mauer potvr|uje da su samo bosanski pravoslavci imali nacionalnu svest, dok su se katolici jednostavno smatrali Latinima. Sli~no pi{u Artur Evans i Fridrih Fon Helvald. Kod Evansa, u kwizi stoji i slede}e: “Pravoslavni Bosanci upotrebqavaju ]irilovu azbuku i poznati su kao Srbi, pravoslavni hri{}ani, tj. ortodoksni. Ovi drugi (koji Hrista nazivaju Krist a sebe kr{}ani) gledaju na }irilicu kao na vra`ju zamku i daleko su od toga da traè prijateqstvo sa narodom oslobo|ene Srbije, pa ~ak nazivaju sebe Latinima...Politika muslimanskog osvaja~a bila je naklowena rimokatoli~koj crkvi u pokrajini kao gotovoj protivteì pravoslavnim Srbima, koji brojno nadma{uju muslimane i koji su, nasuprot Latinima, nadahnuti nacionalnim idealima.” (str. 104-105.) Iz {tampe je, 1879. godine, iza{ao francuski “Univerzalni geografski re~nik”, iz ~ijeg prvog toma Kosti} citira slede}e redove: “Sloveni Turske se razlikuju u tri narodnosti podeqene prema wihovim religioznim simbolima: Srbi ili gr~ko-pravoslavni, Latini ili rimski katolici, i Turci ili muslimani. Ovi posledwi su rasprostrti po celom prostranstvu zemqe, ali poglavito po varo{ima. Srbi su na~elno koncentrisani na severu; Latini sa~iwavaju samo male grupe usred ostale dve.” (str. 105.) 844

Zato nije nimalo slu~ajno {to su 24. marta 1878. godine, neposredno pred austrougarsku okupaciju, politi~ki predvodnici bosanskih Srba protestovali upu}ivawem poslanice hrvatskim delegatima Ugarskog saobra, i u toj poslanici, pored ostalog, naveli: “U BiH ne ìve danas nikakvi Hrvati, niti se kogo| od uro|enika wenih Hrvatom zove. Tu ìve Bo{waci i Hercegovci, koji se dijele na tri vjere: pravoslavnu isto~nu, rimokatoli~ku i muhamedansku. Pravoslavno-isto~ni zovu se Srbi i ri{}ani. Wih ima oko 700.000 du{a. Rimokatolici nazivaju se: katolici, [okci, Latini i kr{}ani. Ovih ima, po izvje{}u katoli~kog mostarskog {ematizma i austrijskog konzula Todorovi}a, oko 180.000 du{a. Muhamedovci zovu se Turci i muslimani. Ovih ima oko 400.000 du{a. Svi ovi obitavaoci govore pravim srpskim jezikom, tj. onim istim kojim govore Crnogorci i Srbi u Srbiji. Wima je gotovo isto te{ko razumjeti pravog Hrvata kao i onog “Krawca” iz istorije.” (str. 106.) U trenutku okupacije Gabrijel [arm kaè: “Odvajawe izme|u vera bilo je tako o~igledno izvr{eno da su sudari bili ~esto è{}i nego izme|u raznih narodnosti. – Stanovni{tvo obe provincije homogeno je kao rasa... Ali sa gledi{ta vere, ono se deli na muhamedance (muslimane), na Srbe (Rum milet, hri{}ani) i na Latine (kr{}ani), odnosno katolike.” (str. 106.) Tek 1902. godine Leroa-Bolije prime}uje izvesne simpatije bosanskih katolika prema Hrvatskoj. On po tom pitawu zakqu~uje: “Ako su za etnologa Bosna i Hercegovina jedna homogena zemqa, to isto se ne bi moglo re}i sa gledi{ta politi~kog i nacionalnog. U Bosni, kao skoro na ~itavom Orijentu, ono {to ujediwuje qude u svesne i solidarne grupe, to nije opskurna zajednica rase, niti jednakost jezika, ni vekovna priviknutost da se zajedno ìvi pod istom vla{}u, nego sli~nost verovawa i obreda, zajednica vere. I nije to usled neznawa ili fatalizma, kao {to bismo bili skloni da verujemo, to je istorijsko zave{tawe, istorije od tri-~etiri veka koja je pod turskom vla{}u narodnost zamenila verom, ili izjedna~ila jednu sa drugom. Vera je bila jedina otaybina prite{wene raje... Pitajte jednog muslimana ({ta je), on }e vam odgovoriti da je “Tur~in”, iako je naj~e{}e ~iste slovenske krvi. Pitajte seqaka pravoslavnog, on }e vam re}i: ja sam Srbin (imao sam vi{e od jedne prilike da to ~ujem). [to se ti~e katolika, ako se svi ne ozna~uju kao “Hrvati”, simpatije ve}ine u Bosni kao i u Dalmaciji, skrenute su prema Hrvatskoj.” (str. 107.) Trebalo je da pro|u 24 godine okupacije i da se desetine hiqada pravih Hrvata i drugih katolika useli u Bosnu i Hercegovinu, pa da se kod doma}eg autohtonog katoli~kog stanovni{tva pojave odre|ene simpatije prema Hrvatskoj, koje jo{ nisu prerasle u pravu nacionalnu identifikaciju ili ose}aj bilo kakve etni~ke istovetnosti. Bosanski katolici nisu ose}ali nikakvu direktnu vezu sa Hrvatima. Ta veza je bila posredna, preko rimskog pape, {to potvr|uje austrijski nau~nik i oficijelni ekspert za bosanskohercegova~ku problematiku dr Moris Hermes u zvani~noj dràvnoj publikaciji koja je, 1889. godine, objavqena u Be~u. On kaè: “Prema tome da li jedan hri{}anin Bosanac pripada gr~koj ili rimskoj veroispovesti on se ose}a kao Srbin, tj. kao ~lan crkve koja vlada u susednoj kneèvini, a ovi drugi kao Latini, tj. vide u papi vrhovnog poglavara hri{}anske zajednice.” (str. 108.) Zbog toga gorko àli i neskriveno jadikuje usta{ki ideolog Ivo Pilar, {to se vidi kroz slede}i tekst iz wegove kwige: “Bosna je poviesno i etni~845

ki Hrvatska(!), jer su svi muslimani Hrvati, a Srbi su se doselili posledwih 400 godina(!). No wih ima 43,48%, {to je tim va`nije, budu}i da je ono jedinstveno vjerski naprema Hrvatima, koji su podijeqeni u dva vjerska tabora, i da je wihova narodna sviest razvijena mnogo ja~e nego kod Hrvata katolika i muslimana... Me|utim, ostaje ~iwenicom da su Srbi danas u Bosni najja~i narodni i vjeroizpovjedni elemenat, da sa~iwavaju otprilike 43% od sveg pu~anstva i da su nacionalno najsvjesniji, a te narodne sviesti nema ni izdaleka u tolikoj mjeri kod katoli~kih Hrvata, kojih ima do 20%, a pogotovo ne kod muslimana, kojih ima do 33%, a nemaju jo{ izgra|ene nacionalne sviesti... Teoriji o srbskoj nacionalnosti bija{e u prilog jo{ i ~iwenica {to se ustanovilo da Srbi bijahu poslije okupacije broj~ano najja~i i politi~ki najdjelatniji elemenat, dok u muslimana i katolika gotovo i ne bija{e nacionalne sviesti... Jer Srbi ne bijahu samo broj~ano najja~i element u Bosni (sada oko 800.000 pravoslavnih naspram 600.000 muslimana i 400.000 katolika), nego i politi~ki najdjelatniji.” (str. 108.) Rudolf Kizling u kwizi “Hrvati”, objavqenoj u Gracu i Kelnu 1956. godine, polaze}i od ~iwenice da su bosanskohercegova~ki Srbi imali razvijenu nacionalnu svest, kaè: “Priznati istori~ari, kao {to su Engels, Ranke, Kalaj i Helerfert zastupaju mi{qewe da su stanovnici Bosne srpskog porekla... Kod bosanskih Hrvata bila je nacionalna svest isto tako malo razvijena kao kod muslimana. Oni su se u prvom redu ose}ali kao katolici; ali ba{ wihova pripadnost rimokatoli~koj crkvi u~inila je da zaostanu prema Srbima koji su kroz Srpsku pravoslavnu crkvu bili i nacionalno oja~ani.” (108–109) I Petar Ra|enovi}, autor kwige “Bjelajsko poqe i Bravsko”, i Abduselim Balagija u kwizi “Muslimani Jugoslavije”, objavqenoj u Alìru 1940. godine, potvr|uju da su bosanskohercegova~ki pravoslavci odvajkada Srbi. Uostalom, celokupna toponomastika Bosne i Hercegovine daje im za pravo jer se pridev “srpski” nebrojeno puta javqa, ~est je pridev “turski”, dok hrvatskih atributa nikada nigde nije bilo. Re~ je o naseqima, rekama, planinama, predelima itd. Na to su skretali pa`wu i Konstantin Jire~ek i L. V. Berzin. Bosanska sredwevekovna dràvna samostalnost trajala je duè od hrvatske. Ona je bila mogu}a verovatno zbog toga {to su Nemawi}i bili obuzeti ekspanzijom prema balkanskom jugu i Carigradu, pa su imali malo interesa da Bosnu pripoje svome carstvu, ali je u Bosni tada egzistirala na vrlo ograni~enom teritorijalnom pojasu. Me|utim, tu nikakve posebne nacionalne svesti nije bilo, pa je zato morao unapred biti osu|en na prost projekat Venijanina Kalaja da se dekretom inauguri{e bosanska nacionalnost. Oznaka Bosanac oduvek se odnosila na teritorijalnu pripadnost i, u razli~itim istorijskim periodima, razli~ite veroispovesti su je isturale u prvi plan. Uz to su pravi Turci bosanske poturice nazivali podrugqivo Bo{wacima. Pravoslavni Srbi nikada nisu dràli do neke bosanske posebnosti, a biti Bosanac za wih je zna~ilo iskqu~ivo biti iz Bosne. Feudalna bosanska dràvotvornost u narodnoj svesti deluje kao slu~ajni rukavac mati~ne reke srpske istorije. Zato Bosna kao samostalna dràva u narodnoj svesti nije imala neku trajniju vrednost, verovatno prvenstveno zbog ~iwenice da su bosanski vladari tako ~esto bili spremni da iz politi~kih razloga mewaju svoju veroispovest. S druge strane, hri{}anski sve{tenici su sistematski iz narodne svesti uklawali tra846

gove nekad tako prisutne i uticajne bogumilske jeresi. Bosna je, verovatno i iz tog razloga, ostala samo geografski pojam. Kako isti~e Vladimir ]orovi}, “wena pro{lost, kao ne{to suvi{e sloèno, tu|e i daleko, nevezana sudbinski za wezinu narodnu du{u, zaboravqena je ~ak i u vlastitom narodu i na sopstvenom podru~ju. Za wu skoro ne zna ne samo na{a tako bogata narodna poezija, nego ne znaju ni lokalna predawa, koja na drugim stranama mogu biti tako uporna. S Bosnom je 1463. nestalo jedne dràve, koja je nastala i ìvela prete`no samo kao geografska jedinica i koja je samo u jednom izuzetnom poloàju poku{ala iz svog geografskog poloàja ostvariti jednu istorijsku misiju.” (str. 113.) Narod skoro da nije ni zadrào u kolektivnom se}awu nijednog bosanskog vladara osim Kulina bana i Hercega Stefana. Kako zakqu~uje ]orovi}, “Tvrtkova dela ne pomiwe nijedan kraj Bosne, iako je za wu radio celog svog veka i stvorio joj zavidan poloàj; a hercoga Stepana znaju samo po avanturama u wegovoj porodici.” (str. 113.) Radmilo Gr|i} u raspravi “Razgovori u Bosni”, koju je 1959. godine objavio u “Glasu kanadskih Srba”, pi{e: “Ideal bosanskohercegova~kih Srba je nemawi~ki a ne bosanski. Ni{ta u wihovoj tradiciji, niti u istorijskom se}awu, nije ostalo od stare bosanske dràve. Oni nemaju ose}awa ni za bosanske “istorijske granice”. Wihov je ideal bio oslobo|ewe i ujediwewe srpskog naroda.” (str. 113.) Zato su te`we za nekom bosanskom posebno{}u pogodno tlo mogle da nalaze samo me|u tamo{wim muslimanima. Kako je nagla{avao ]orovi}, Kalajev eksperiment je bio sra~unat da ve{ta~ki izvede “stvarawe posebnog bosanskog patriotizma da bi se time suzbila veza stanovni{tva BiH sa slobodnim srpskim dràvama.” (str. 114.) Nema~ki autor Ernest Aurih jo{ je direktniji u takvoj oceni: “Baron Kalaj je poku{ao da spoqno ìgosawe posebno Bosne oformuje i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bo{wa{tvo nasuprot etni~kim ~iwenicama trojako sastavqenog stanovni{tva Bosne (Srbi, Hrvati i muslimani)... Wegova dràvni~ka ideja je bila da Hrvate, muslimane i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vode}u ulogu.” (str. 114-115.) U skladu s tim Franc Ferdinand je lansirao parolu da prvo sve treba ubaciti u jedan lonac, a onda podsta}i da na povr{inu lonca isplivaju Hrvati. Ruski nau~nik Lavrov je, 1909. godine, taj postupak na slede}i na~in komentarisao: “Boje}i se samoga imena Srbin i srpski, okupaciona vlada je uvela kao zvani~ni naziv jezika termin bosanski (katkad zemaqski).” (str. 115.) Tome Kosti} dodaje: “Reakcija celokupnog srpskog naroda bila je stra{na. Sa Kalajevim “bo{wa{tvom” i “bo{wa~kim jezikom” pravqene su sprdwe u srpskoj {tampi: ceo narod se digao kao jedan ~ovek u odbrani srpstva. Bilo je i kod Hrvata kriti~kih glasova, dok su muslimani uglavnom }utali i kanda bili zadovoqni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja. Sad se, me|utim – tako bar izgleda – ponavqa Kalajev eksperiment i to po li~noj inicijativi diktatora Jugoslavije Josipa Broza.” (str. 115.) Poseban odeqak u kwizi Lazo Kosti} posve}uje statisti~kim peripetijama oko zvani~nih popisa bosanskohercegova~kog stanovni{tva. U vreme austrougarske vlasti osnovni problem je predstavqalo razlikovawe Hrvata od ostalih katolika. U Kraqevini Jugoslaviji popisivane su samo veroispovesti. Prvi komunisti~ki popis je obavqan u uslovima dominacije oficielne ateisti~847

ke ideologije, a muslimani su isprava na razli~ite na~ine tretirani. Neki su se izja{wavali kao Srbi ili Hrvati, ali skoro 90% kao nacionalno neopredeqeni. Me|utim, statistika iz 1948. godine ispustila je muslimanske ateiste, od kojih se skoro ~etiri petine izja{wavalo da su Srbi. “Proces nacionalizirawa muslimana koji je posle rata po~eo bio sa elanom i sa sistemom, ne samo da se ne razvija daqe, ve} izgleda da je sasvim stopiran. Tendencija razvoja bila je o~igledno srpska, a to antisrpska klika koja vlada Jugoslavijom nije o~ekivala; bila je zaprepa{}ena, pa ~ak i zabrinuta. Kad su saop{teni rezultati prvog popisa, dat je znak za ko~ewe i obustavu procesa nacionalizacije. Jer mo`da bi ve} sad Srbi imali apsolutnu ve}inu stanovni{tva da se to nije desilo. A to se moralo po svaku cenu spre~iti.” (str. 124.) Objektivna je ~iwenica da je ogromna ve}ina muslimana ostajala nacionalno indiferentna. “Jedan od glavnih uzroka je konzervativnost i tradicionalnost na{ih muslimana. To je nesumwivo najkonzervativniji deo na{eg sveta, i najvi{e odan svojoj veri. Mnogima od wih je dobro do{lo da se mogu daqe po veri ozna~avati, kad se vera baci u zape}ak i ostali delovi naroda ne smeju da je isti~u. Bosanskohercegova~ki muslimani su vekovima predstavqali posebnost prema sustanovnicima hri{}anima, i jedne i druge vere. Oni su se intimno smatrali prema wima posebnim i drugoja~im. Ta osobenost nije bila jo{ dobila forme nacionalnosti, nije se iz we razvila etni~ka grupa sa karakterom nacije. Ali je bilo i tih poku{aja. Tim pre {to su ostale dve vere sve vi{e zamewivale versku diferencijaciju nacionalizmom, i onda je takvoj nacionalnoj diferencijaciji imala da se suprotstavi jedna sli~na, ili da se razlike izbri{u. Poku{aji su ~iweni u svim pravcima.” (str. 125.) Mla|i i {kolovani muslimani krajem devetnaestog ili po~etkom dvadesetog veka sve izrazitije su se deklarisali u nacionalnom pogledu kao Srbi ili Hrvati, {to je me|u samim muslimanima dovodilo do novih podela, uprkos tradicionalnoj duhovnoj kompaktnosti. Da nije stvorena jugoslovenska dràva, oni bi danas listom bili Srbi. Ali, u raskoraku izme|u Srba i Hrvata, mnogi su po~eli da tragaju za tre}om varijantom koja bi ih odràla na okupu i lak{e za{titila celinu kolektivnih interesa. “Vo|e toga dela naroda zapaàju da bi, utopiv{i se u Srbe ili Hrvate, izgubili svoju snagu reprezentacije, a time i zadobijawe visokih poloàja. Na primer, Srbi im ne bi dali da wih zastupaju, a ni muslimane ne bi mogli zastupati kad su od wih etni~ki odvojeni. Razbijeni izme|u Srba i Hrvata, bosanskohercegova~ki muslimani kao celina ne bi dovoqno dolazili do izraàja. To su sve wihove preokupacije, samih bosanskohercegova~kih muslimana. Reìm je to jedva do~ekao, jer mu je tendencija sve ve}eg prilaèwa bosansko-hercegova~kih muslimana Srbima postala bila suspektozna, pa ~ak i neprijatna.” (str. 125.) Statisti~ki je zapaèna tendencija da apsolutni broj i procenat bosanskohercegova~kih muslimana sve brè raste, verovatno zbog toga {to su oni najmawe u ratu stradali, visokog nataliteta, ali i preseqewem muslimana iz drugih jugoslovenskih krajeva. Forsirani proces kroatizacije Bosne i Hercegovine je “imao tri komponente: zate~enim katolicima BiH morala se obrazovati nacionalna svest, {to je tim lak{e bilo mogu}e sprovesti, {to su oni u tom pogledu bili tabula raza, bez nacionalne svesti, a {to su svi wihovi savernici istog jezika u okol848

nim austro-ugarskim zemqama bili Hrvati. – Zatim je trebalo useliti {to vi{e Hrvata iz tih okolnih predela. – Naposletku, trebalo je omogu}iti da svi potomci doseqenih tu|ina, koji su izgubili tu|inska obele`ja, a naro~ito jezik, budu pohrva}eni. Na svemu se tome radilo uporedo i veoma ìvo.” (str. 126127.) Kosti} ovde daje neke detaqnije podatke o ne{to brojnijim katoli~kim mawinama, kao {to su Poqaci i Nemci, i o wihovoj daqoj sudbini. Potom detaqnije obra|uje pitawe bosanskohercegova~kih Jevreja i Cigana. Vi{e od pola zate~enih Jevreja Hrvati su pobili u toku Drugog svetskog rata, a ostali su se uglavnom odselili posle rata, tako da ih je veoma malo ostalo. Trajno nastaweni Cigani uglavnom su se izja{wavali kao muslimani, tako da je wihovu populaciju veoma te{ko statisti~ki pratiti. U istorijskim dokumentima, zvani~nim izve{tajima ili putopisima, koji se odnose na vreme vi{evekovne turske okupacije, pomiwu se samo Srbi i Turci, ali Hrvati nikada. Najstariji je putopis Benedikta Kuripe{i}a iz 1532. godine, koji je pisao o srpskom stanovni{tvu Bosne i Hercegovine, srpskim kalu|erima i manastirima, kao i o srpskim jezikom i srpskim slovima uklesanim natpisima na ste}cima. Car Ferdinand pomiwe, 1538. godine, preseqavawe bosanskih Srba u @umberak. Sekretar francuskog poslanika [esno opisivao je, 1549. godine, put od Dubrovnika, preko Trebiwa do Fo~e u srpskoj zemqi. Pomena o sarajevskim Srbima ostavio je, 1550. godine, mleta~ki poslanik Katarin Cen na proputovawu za Carigrad. Hercegova~ke Srbe, 1481. godine, pomiwe turski namesnik Hercegovine Ajazba{i. Za sekretara Mleta~kog senata, Benedeta Rambertija, Trebiwe je prvo mesto Srbije na putu iz Dubrovnika 1534. godine. Marko Antonije Pigafeta 1585. godine pi{e da se pod Srbijom podrazumeva pre svega Hercegovina. Sekretar francuskog poslanika Sansija, po imenu Lefevr, 1611. godine opisuje Bile}u kao grad u Srbiji. Gospodar Ugrovlahijske zemqe, Jon Matej Basarab, 1646. godine bogato dariva trebiwski manastir u srpskoj zemqi. An|elo Roka u kwizi “Apostolska biblioteka Vatikana”, objavqenoj u Rimu 1591. godine, pi{e: “Bosna pak me|u ostalim narodima koji se sluè srpskim jezikom, upotrebqava ~i{}i i elegantniji na~in govora.” (str. 155.) Iguman Pajsije iz manastira Grabovac u budimskoj eparhiji, 1593. godine opisuje kako “tada Turci ovladahu mnogim stranama, a najvi{e jednim na{im srpskim, kao u Srbiji, Bosni, Slavoniji i Dalmaciji, odakle do|o{e mnogi hri{}ani, na{i Srbi u ovu zemqu ma|arsku.” (str. 156.) Bosanski katoli~ki sve{tenici su se, 1615. godine, àlili sultanu Ahmedu, kako je prona{ao ruski nau~nik Jastrebov, na ferman po kome su pravoslavnoj crkvi morali da pla}aju danak. Oni kaù: “Mi smo latinske vere, i sekta je na{a sasvim razli~ita od vere Srba, Vlaha... s kojima nemamo nikakvog dodira.” (str. 156.) Trogirski arhi|akon 1641. godine izve{tava rimsku kongregaciju da Srbi ne ìve samo u Srbiji, nego i u Hercegovini i u Bosni. âk je bosanski musliman Muhamed Hevaj krajem XVII veka opevao “Ilahije na srpskom jeziku”. Ilahija je poziv na vjeru ili na versku slu`bu. Francuz Kikle je, 1658. godine, putovao karavanom od 14 kola iz Zvornika u Bijeqinu, pa svedo~i da su svi ko~ija{i bili Srbi ili Morlaci. Evlija êlebija je oko 1660. godine zabeleìo da bosansku rasu ~ine Srbi, Bugari i Vlasi, kao i da postoje crkve srpskih i latinskih hri{}ana. I nema~ki car Leopold 1685. godine pomiwe hri{}ane Bosance Srbe. U pismu iz 1681. godine pravoslavne 849

Sarajlije se obra}aju srpskom patrijarhu kao “patrijarhu u ovoj srpskoj zemqi.” Posetiv{i 1692. godine Bosnu, srpski patrijarh Kalinik je pisao beogradskom mitroplitu kako “tuga zalna naleìt na hristijane po vasej Srbijej, toga radi pridosmo posetit Hrist imenije qudi.” (str. 158.) Ogroman je broj manastirskih zapisa o Bosni kao srpskoj zemqi iz XVI i XVII veka koje je sakupio i objavio Vasilije \eri} u kwizi “O srpskom imenu po zapadnijim krajevima na{ega naroda”, koja je u Beogradu publikovana 1914. godine u drugom izdawu. Kosti} posebno potencira zapise iz manastira Papra}e u severoisto~noj Bosni, ~ak i pisma ruskih careva, Fedora iz 1588. i 1591. i Vasilija iz 1607. godine, odnosno cara Alekseja iz 1645. Iz XVIIIveka sa~uvan je spisak srpskih mitropolita, me|u kojima je bosanski mitropolit u srpskoj zemqi. Mnogo je drugih pisama crkvenih qudi koji govore o srpskoj Bosni, ali je mo`da jo{ interesantniji tekst osorskog katoli~kog biskupa Matije Karamana koji 1744. godine pi{e da “u vreme be~kog rata nije bilo u zadarskoj okolini srpskog vladike, pa je ipak gorwi deo sav naseqen Srbima, koji su u to vreme do{li iz Bosne.” (str. 160.) Pismo je objavio 1889. godine u Zadru srpski episkop Nikodim Mila{ u kwizi “Spisi o istoriji Pravoslavne crkve u Dalmatinsko-istorijskom vladi~anstvu od XVdo XIXvijeka”, u kojoj postoji jo{ mnogo podataka o bosanskim Srbima i wihovim iseqavawima. Sli~ne podatke daje i Dositej Obradovi} u kwizi “@ivot i prikqu~enija” iz 1783. godine, pa ~ak i {eik Sejfudin Kemura, ~iji su spisi 1911. godine objavqeni u Sarajevu. Ti tekstovi obra|uju najraznovrsnija pitawa i probleme, ali im je zajedni~ko to {to uz bosansku hri{}ansku raju redovno daju pridev srpski. U vremenu od 1807. do 1814. godine francuski konzul u Travniku, Pjer David, daje upe~atqiva svedo~anstva o turskom teroru nad lokalnim Srbima koji su ubijani jer su iskazivali otvorene simpatije prema Kara|or|evom ustanku u Srbiji. Ve} oko 1850. godine cela kulturna Evropa do tan~ina poznaje unutra{we prilike Bosne i Hercegovine i wen srpski etni~ki karakter. Te godine nema~ki ~asopis “Inostranstvo” donosi “Kratku skicu Hercegovine”, u kojoj stoji da “prost narod upotrebqava ~ist srpski jezik; samo Srbi koji su primili islam i ìve po varo{ima op{ivaju ga sa turskim re~ima. To moè muhamedanskim Srbima i da se dozvoli... Tamo gde se ~isto srpski jezik govori, naro~ito me|u pravoslavnima, sa~uvali su se potpuno gramati~ki oblici jezika. âk i deca razlikuju red imenica i padeè deklinacije, odnosno kowugaciju.” (str. 162.) Spenser, Giqferding, Makenzijeva i Irbijeva donose ~itav niz konkretnih podataka o antropolo{koj, etnolo{koj, jezi~koj, moralnoj, obi~ajnoj i karakterolo{koj identi~nosti bosanskih Srba i Srbijanaca. Sli~no je kod Franca Mosuera i Kinkela. Pruski politi~ar Gustav Ra{, u kwizi “Putovawa po Istoku. Srbija i Srbi”, objavqenoj u Pragu 1872. godine, beleì o dru{tvenim prilikama bosanskim: “Me|u neobra|enim predelima, zaraslim u travu i `bun, pojave se ovdeonde poqa sa p{enicom i kukuruzom, na kojima qudi i ène srpskog izgleda i odeveni u srpskoj seqa~koj no{wi rabotaju. Jadnici, oni su od srpskih sopstvenika zemqe spali na srpske nadni~are... Nesre}ni srpski kmet, koji begu obra|uje zemqu koja je nekad wemu pripadala, mora svom gospodaru da daje tre}inu ètve. Desetinu uzima mu kajmakam ili pa{a za sultana... Dva forinta i dvadeset krajcera mora Srbin u Bosni da plati da ne bi bio turski vojnik... Srp850

ski zemqoradnik postao je nadni~ar svoga turskog gazde.” (str. 163.) Nema~ki etnografi Helvald i Bek, prou~avaju}i karakteristike evropske Turske 1878. godine, rezonuju na slede}i na~in: “Mi smo upoznali plemenske osobenosti ju`nih Slovena kod Srba i Crnogoraca, i ne smatramo potrebnim da osvetqavamo sa etnografskog gledi{ta Bosance, Hercegovce i Ra{ane jo{ jednaput. [to je o onima re~eno vaì i za ove.” (str. 164.) Dela Karla Scedena i Hajnriha Renera obiluju pojedina~nim podacima o srpskim etni~kim i kulturnim karakteristikama, a sli~no je i kod francuskih autora. Nije slu~ajno francuski konzul u Skadru, Degrand, do{ao do slede}eg zakqu~ka: “Hercegovci, Bosanci, Srbi, Crnogorci govore isti jezik; oni mogu sasvim pouzdano da se sjedine i obrazuju jednu dràvu.” (str. 166.) Veliki Majerov konverzacioni leksikon, koji je u dvadeset tomova iza{ao 1909. godine u Lajpcigu i Be~u, potencira da je tipi~ni Srbin naj~i{}i u Hercegovini. I engleski publicisti Henri Stid i Mod Molbah iskqu~ivo govore o Srbima kao stanovnicima Bosne i Hercegovine, bez obzira na wihove verske razlike. Molbah jo{ potencira podatak da “u srpskom manastiru kod sela Zavala u Popovom poqu... biblioteka ima sa~uvane interesantne stare rukopise i retke kwige na turskom i srpskom jeziku, i manastirski pe~at nosi godinu 1271.” (str. 167.) Nisu slu~ajno Hrvati 1941. poùrili da spale sve manastirske kwige i pobiju kalu|ere. Kosti} kao poseban kuriozitet citira austrijskog putopisca Hansa Vitholma koji je u Cirihu objavio kwigu “Putovawe Balkanom. Grani~ni predeli Balkana”. Prema Kosti}u, Vitholm “kaè da se u Popovom poqu, kad se pretvori u jezero, pojave i dve vrste riba: jedna je lepa kao pastrmka iz Neretve i te{ko se hvata; zovu je Srbin. Druga je gadna kao {aran, lak je plen i zovu je Hrvat.” (str. 168.) Lepa i duhovita karakterizacija novokomponovanih Hrvata. U modernoj istoriografiji nikada nije bilo kolebawa po pitawu srpskog etni~kog odre|ewa Bosne i Hercegovine. âk u Helmoltovoj “Istoriji sveta”, koja je u devet tomova iza{la u Lajpcigu i Be~u 1905. godine, stoji konstatacija: “Ako bi se htelo zameriti caru Du{anu da je ~inio politi~ke gre{ke, to bi bila samo ta, {to on nije celom svojom snagom nastojao da dobije Bosnu, gde je ìvelo ~isto srpsko stanovni{tvo.” (str. 172.) I za Dubrovnik se u tom delu kaè da je “prite{wen izme|u dva srpska plemena Zahumqana i Neretqana i time jako izloèn slovenizirawu.” (str. 173.) Sava Bjelanovi} se u kwizi “Don Miho na braniku”, objavqenoj u Zadru 1883. godine, najradije poziva na Kalajevu istoriju Srba: “Kalaj je na osnovu svoga svestranog prou~avawa do{ao do zakqu~ka da je Bosna bila tre}e dràvno-politi~ko sredi{te srpskoga naroda, do~im su druga dva bila u pravoj Srbiji i Crnoj Gori. Dakle, po wemu Bosna je srpska.” (str. 173.) U uvodnim razmatrawima svoje kwige “Istorija srpskog naroda”, Venijamin Kalaj ukazuje na prvobitno mno{tvo srpskih kneèvina, koje su vi{e ili mawe samostalno egzistirale, pa se ponekad i me|usobno sukobqavale. “Ali su ipak stanovnici ovijeh srpskijeh kneèvina po svome poreklu i govoru u svemu jedan isti narod. I to je besumwe jedna od najsvojstvenijeh pojava, {to je vaskolik srpski elemenat na Balkanskom poluostrvu i u najboqim prilikama samo za srazmjerno kratko vrijeme u stawu bio da stvori jednostavnu dràvu zasnovanu na ujediwewu sviju srpskih oblasti. Iznova je nastupilo rastrojstvo. Pa i danas nalazimo u Srba s onu stranu Save, iako 851

ne kao izliv svjesne politi~ke te`we ali u stvari svakako tri ta~ke koje se politi~ki privla~e, naime: pravu Srbiju, Bosnu i najposlije Crnu Goru sa Hercegovinom. Ovu te`wu da se oko ove tri ta~ke sakupe nalazimo isto tako u vrijeme samog naseqavawa, kao i u toku cijele istorije srpske.” (str. 173-174.) Drugi ma|arski istori~ar, \ula Pauler, 1894. godine je na slede}i na~in obrazlagao navodno ma|arsko istorijsko pravo na Bosnu: ukazuju}i kako su uXII veku “u dolini Bosne i sporednim dolinama sedela pojedina srpska plemena bez stalne me|usobne veze, sli~no kao Rumuni Zenvinskog (?) predela, ali i sa razlikom, da oni (Srbi) nisu bili nove prido{lice, nego vekovima stalno stanovni{tvo svojih ùpa. Tragovi ovih pojedina~nih ùpa (plemena) mogu se i u XIII veku poznati i oni ~ine razumqivim da je Bosna tako lako bila izdeqena na pojedine delove, npr. banate Ozora i Usora (Tuzla)... Krajem XI veka je Bosna pripadala dràvi Bodinovoj, srpskog kraqa sa Primorja (re~ primorje ostavqa srpski). Posle wegove smrti dràva mu se rasu. U isto vreme stade mayarski nagon na Jadran... Prema tome je velika verovatno}a da su se srpska plemena koja su stanovala u Bosni i koja tada nisu bila povezana nikakvom ja~om dràvnom vezom dobrovoqno pot~inila u tre}oj deceniji 12. veka ugarskom kraqu.” (str. 174.) Pored Giqferdinga koji je pisao da “stanovnici Bosne ~ine i po svom poimawu i tako|e po zvani~nom shvatawu tri nacije, iako svi jednako istom srpskom plemenu pripadaju i isti jezik govore,” (str. 175.) navode}i da je re~ o Turcima, Latinima i Srbima, i drugi ruski istori~ar, Nil Popov, u kwizi “Srbija i Rusija od Ko~ine krajine do Svetoandrejske skup{tine”, prevedenoj i objavqenoj u Beogradu 1870. godine, pi{e: “Zna se da srpski narod ne ìvi samo u onim zemqama koje se sad nazivaju Srbija. Stanovnici Bosne, Hercegovine, Crne Gore, wima pograni~nih austrijskih zemaqa i tako nazvane Stare Srbije, svi su podjednako Srbi i srpskog su plemena.” (str. 175.) U svojoj “Istoriji srpskog naroda”, iz 1857. godine, Majkov kaè: “Sjetimo se Bosne ispo~etka, kako bija{e ùpa ili oblast srpska, koja se uglavnom ne razlikova{e od Srbije, u kojoj bija{e isti narod koji i u Srbiji i koja nasta u isto vrijeme s wom kad se Srbi doseli{e u zemqe preko Dunava; u kojoj bijahu jedni obi~aji i jedna starina kao u Srbiji, rije~ju, sjetimo se Bosne kako bija{e dio prave Srbije, s wom ja~e sastavqena nego Hum, Travunija, Neretva, Dukqa, tako da Konstantin Bagrenorodni, nabrajaju}i Srbiji oblasti, ne spomiwe wu, razumijevaju}i je pod op{tim imenom Srbija, kao i Ma~vu i Semberiju.” (str. 175-176.) Majkov je ostao zapam}en i po pismima upu}enim hrvatskoj akademskoj omladini iz 1876. godine, kojima reaguje na wene zahteve da se Bosna i Hercegovina pripoje Hrvatskoj, a Kosti} iz wih citira karakteristi~ne delove: “Hrvatska akademi~ka omladina izjavquje kako ona zna da u BiH ìvi jedan narod hrvatski. Ne, gospodo, vi toga ne znate. [ta vi{e, vi ne znate ni u ime koga naroda vi sami dajete izjavu va{u. Va{u dana{wu provincijalnu Hrvatsku s glavnim gradom Zagrebom, povodom stra{nih pusto{ewa {to ih po~ini{e Turci u minula vremena, naselili su do{qaci iz [tajerske, Krawske i Korintije, tj. Slovenci a ne Hrvati... Osvrnite malo va{u pa`wu na zapadne delove zagreba~ke i vara`dinske ùpanije, pa }ete se uveriti da tu ìve ~isti Slovenci. Naprotiv, primaknite uho pa ~ujte jezik u opsegu biv{ih grani~arskih pukovnija hr852

vatske vojni~ke granice, pa }ete uvideti da je stanovni{tvo wihovo ~isto srpsko i ve}im delom pravoslavno... Ako se vi sluìte re~ju “Hrvat” u tome smislu u kom ga je ustanovnila naredba austrijske vlade, i ako se u isti mah drìte pismenog jezika {to ga je Gaj zaveo, onda se manite da u etnografskom pogledu Bo{wake i Hercegovce – ~iste Srbe – izdajete za Hrvate. Jer svi oni govore srpskim a ne hrvatskim nare~jem. [ta vi{e i sama Turska Hrvatska, izme|u reka Vrbasa i Une, naseqena je Srbima... Da li ste ikada pomislili koliko duboko vre|ate vi vaskoliki narod srpski otimqu}i mu najsvetije imawe wegovo: narodno ime i moralno mu jedinstvo?... Eto na kakvom se nepouzdanom i stra{nom osnovu gradi posredstvom va{ih ruku taj most, koji }e sluìti na tu ceq da se {to lak{e mogu do~epati srpske pokrajine, {to teè za slobodom a ne za novim jarmom.” (str. 176-177.) Ruski istori~ar Dobrov u kwizi “Ju`no Slovenstvo. Turska i suparni{tvo evropskih vlada na Balkanskom poluostrvu”, {tampanoj u Sankt Peterburgu 1879. godine, pi{e o srpskim zemqama Bosni, Zahumqu, Sremu, Ma~vi, o zapadnoj Srbiji koju ~ine Dukqa, Zahumqe, Travunija i Neretva itd. Sovjetska Akademija nauka je, 1946. godine, izdala kwigu N. S. \eràvina “Sloveni u starini”. Kulturno-istorijska rasprava, koju su i Nemci pre{tampali 1848. u Vajmaru. \eràvin kaè da je “srpski narod zauzeo u starini jednu obimnu teritoriju, koja se prostirala isto~no od dalmatinske Hrvatske i ju`no od Hrvatske koja je na Savi leàla... Srpskom narodu su, stoga, pripadala slede}a susedna i srodna plemena: 1. Neretvani, ~iji se predeo prostirao od severozapadnog ugla Poluostrva do reke Neretve; delili su se u tri ùpe; posle su prodrli na ostrva jadranske obale, zauze{e more i behu poznati kao moreplovci i gusari. 2. Zahumci; u X veku, prema izvorima, pojavquje se duks kulmorum; zemqa im je bila poznata pod imenom Zahumlija, Hlem, Humska. Predeo im se prostirao prema jugu, uzdu` obale, od Neretve do Dubrovnika, i prema kontinentu. Deo koji se {irio prema kontinentu identi~an je sa dana{wom Hercegovinom. 3. Travunci, Travuwani (gr~ki Trebunia Dioklea, latinski Travunia, Tribunia); wihov predeo se prostirao od zale|a Dubrovnika do Kotora. 4. Konavqani su zauzimali uzak obalski pojas izme|u Dubrovnika i Kotorskog zaliva.” (str. 178.) \eràvin posebno tretira glavne srpske dràve Ra{ku i Dukqu, isti~u}i kako su vladari Vlastimir, Vojislav i Bodin uspevali da objedine srpske zemqe, dok za Hrvatsku kaè da se prostirala samo do Une. Sve svoje tvrdwe je potkrepio prili~no preciznim geografskim kartama. Veoma mu je vaàn zakqu~ak da ujediwavawem srpskih zemaqa “nastado{e u drugoj polovini XII veka namesto Srbije dva politi~ka i kulturna centra srpskog naroda: Bosna i Ra{ka. Bosna otada potpada pod sferu zapadnog kulturnog uticaja i katolicizma, dok Ra{ka spada u sferu uticaja Vizantije i pravoslavqa.” (str. 177-178.) U vi{e svojih rasprava i najve}i rumunski istori~ar Nikola Jorga pi{e o srpskoj Bosni i Srbima Bosne. Englez Evans je pisao da su Srbi do{li iz Galicije i “zaposeli svu, ili skoro svu zemqu koja sada obuhvata oslobo|enu Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Staru Srbiju i severnu polovinu Arbanije, ra{iriv{i se daqe du` obala Jadrana, od okoline Splita, gde se reka Cetina uliva u more, pa do Dra~a, onda{weg Dirahijuma. Tako, iskqu~uju}i ogoleli ugao poznat pod imenom Krajina ili turska Hrvatska, sve {to je 853

danas poznato kao Bosna, koja nas naro~ito interesuje, sve to pripada srpskoj grani Slovena.” (str. 179.) Sorbonski univerzitetski profesor i istori~ar umetnosti, [arl Dil, Bosnu kategori~ki smatra srpskom zemqom, a o najdaqoj pro{losti kaè da su “od sada{we Bosne Hrvati zauzeli severozapad... izme|u Cetine i Vrbasa; Srbi zauze{e ostatak: ka stranama Dunava, doline Drine i Bosne koje silaze lakim padom ka reci; ka stranama Jadrana plahe i brdovite predele koji se, preko dana{we Hercegovine i Crne Gore spu{taju sve do mora; najzad, izme|u Podunavske Srbije i Primorske Srbije, onaj visoki plato Ra{ke (danas Novopazarski Sanyak)... fizi~ki centar zemqe, koji }e, nekoliko vekova docnije biti kratko vreme politi~ki centar jelinsko-slovenskog sveta.” (str. 180.) Jednostavno, ne postoji nijedan ozbiqan istori~ar koji je Bosnu u etni~kom smislu druga~ije karakterisao, nego kao srpsku zemqu od kad su prvi put Srbi na tom podru~ju pomenuti u analima frana~kog pisca Ajnharda 822. godine. Pored istori~ara, i svi evropski etnografi, geografi, antropogeorafi, etnolozi i antropolozi ne dovode u pitawe srpski etni~ki karakter bosanskohercegova~kog stanovni{tva, nego ga redovno potvr|uju i nagla{avaju. Tako etnograf Johan Georg Kol 1872. godine pi{e o Srbima: “Od Slovena ovog naroda proistekli su prvo stanovnici Srbije, koji su u novo vreme nizom krvavih ratova izvojevali svoju nezavisnost, hrabri Bosanci, koji su nekad davali najboqe regrute koru jani~ara, nesalomqivi Crnogorci... Razne okolnosti dokazuju da oni svi zajedno pripadaju jednoj velikoj grupi Slovena, koji su u sebi jedinstveni i od ostalih slovenskih grana... dosta razli~iti... Crnogorci su slovensko pleme, koje, kao {to je poznato, spada u veliku srpsku porodicu Slovena, jednako kao Morlaci i Dubrov~ani. Wihov jezik i wihovi obi~aji samo se u sitnicama razlikuju od jezika i obi~aja srpskih Bosanaca, Hercegovaca i ostalih Srba.” (str. 182.) Ve}i broj stru~waka u renomiranom nema~kom ~asopisu “Inostranstvo” pisali su, 1861. godine, precizno i op{irno o Srbima. Tako jedan od wih kaè: “Slavenskom narodnosnom stablu u evropskoj Turskoj pripadaju Srbi, Bosanci i Hercegovci, i, ako se Crna Gora pribraja turskom carstvu, jo{ i Crnogorci. Svi su oni, uprkos razli~ite vere i razli~itog politi~kog stava, samo jedna nacija.” (str. 182-183.) Drugi isti~e da “kao znatan razlomak stanovni{tva nekada{weg Turskog carstva i kao najva`niji jugoslovenski narod, moraju se spomenuti i Srbi, koji nastawuju dana{wu Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu. Oni pripadaju mawim delom rimo-katoli~koj, daleko ve}im delom gr~koj crkvi, i zbog crkvenih protivnosti interesa ~esto su posva|ani.” (str. 183.) ^lanci su iza{li nepotpisani, ali redaktor ~asopisa i istaknuti etnograf Fridrih Fon Helvald je, 1876. godine, izloìo identi~no mi{qewe: “Sloveni Turske otpadaju na dve velike grupe: Srbe na severozapadu i Bugare na istoku i jugoistoku. Prvi delotvorni i ambiciozni, drugi vredni ali malodu{ni. Srpskoj grani pripadaju, kao {to je ~itaocima “Inostranstva” vi{e puta izloèno, Crnogorci, Hercegovci, Bosanci.” (str. 183.) Helvald je i autor velikog geografskog priru~nika “Zemqa i narodi” iz 1878. godine, u ~ijem etnografskom pregledu konstatuje da su stanovnici Bosne Srbi, ali i Crne Gore i Hercegovine. I za bosanske katolike Helvald nedvosmisleno tvrdi da su Srbi. 854

To isto iznosi Kleden u “Geografskom priru~niku” iz 1875–77. godine, zatim Hercberg, Loren Difenbah, Rikard Fon Man, Kipert i mnogi drugi. Bosna i Hercegovina su srpske zemqe i iskqu~ivo srpske. To je wihov jednodu{an stav, a Kosti} ih uredno i strpqivo citira. Zatim slede citati iz dela Ota Maula, Avgusta Hajnriha Kobera, Huga Bernacika i drugih. Bernacik ~ak navodi da “ne samo pravoslavni Srbi, ve} i katoli~ki Srbi Dalmacije, Bosne i Slavonije – po{tuju izvesnog sveca kao za{titnika porodice, mada taj obi~aj kod katolika sve vi{e i{~ezava.” (str. 187.) Da srpski narod obuhvata stanovni{tvo Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Stare Srbije pi{u i Ami Bue, pa Emil de Lavlej koji je pisao da su Srbi 640. godine uni{tili Avare i “naseli{e Srbiju, ju`nu Bosnu, Crnu Goru i Dalmaciju.” (str. 189.) Kosti} je uporan u daqem navo|ewu citata Viviana d’Sen-Martena, @aka Ansela, Evèna Pitara itd. Ni me|u ruskim nau~nicima po tom pitawu nema nikakvih dilema. Tako etnolog Berezin u kwizi “Hrvatska, Slavonija i Vojna Granica”, objavqenoj u Sankt Peterburgu 1879. godine, opisuje kako je Stevan Nemawa “re{io da dobije pod svoju vlast Bosnu, koja se ni po jeziku, ni po obi~ajima i tradicijama tamo{weg stanovni{tva gotovo ni{ta ne razlikuje od ostalih krajina (pograni~nih oblasti) srpske zemqe. âk se moè re}i da je Bosna te{we bila vezana sa Srbijom nego druge oblasti srpske zemqe, kao npr. Travunija, Zahumqe i Dukqa.” (str. 101.) Jakov Golovjecki je 1884. godine u Vilnusu objavio “Geografski re~nik zapadnoslovenskih i ju`noslovenskih zemaqa” u kome precizira: “Bo{wak, ìteq Bosne. Oni pripadaju slovenskom, srpskom plemenu. Bo{waci su ve}im delom pravoslavni, sa iskqu~ewem izvesnog broja koji je primio katoli~anstvo i muslimanstvo.” (str. 191.) âk i Lipovski, koji se 1900. godine zalagao da se Srbi u Hrvatskoj ukqu~e u hrvatski politi~ki narod, ra~unaju}i da bi se Hrvatska na taj na~in lak{e osamostalila u odnosu na Austrougarsku, u svojoj kwizi “Slovenski narod Hrvati” izri~ito i nedvosmisleno kao srpske zemqe nabraja Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. I “Velika sovjetska enciklopedija” precizira: “Objediwewe srpsih plemena u jednu narodnost proizi{lo je u 9–14. veku u vezi obrazovawa sredwevekovne srpske dràve, dok su se srpska plemena Crne Gore i Bosne, osobito posle turskog zavojevawa (konac 14. veka) osobeno razvijala.” (str. 192.) Sasvim je razumqivo {to je i ~e{ki etnolog Lubor Niderle 1910. godine u svom “Slovenskom svetu” bio vrlo jasan i konkretan u odre|ivawu srpskih zemaqa: “Srbi imaju svoje glavno jezgro na Balkanskom poluostrvu. Oni su nastaweni u svom nezavisnom kraqevstvu, u Bosni-Hercegovini anektiranoj od Austrije, jednom delu Dalmacije, u nezavisnoj kneèvini Crnoj Gori, u severnim delovima turskih vilajeta Skadar i Skopqe, na severu Slavonije, i sa~iwavaju zna~ajna ostrva u Ju`noj Mayarskoj.” (str. 192.) Iz svega toga proizlazi da najve}i srpski etnolog svih vremena, Jovan Cviji}, ne samo da nije bio nimalo usamqen u svetskoj nauci, nego mu niko nije ni protivre~io u odre|ewu Bosne i Hercegovine kao zemqe sa centralnim poloàjem u etnografskoj oblasti srpskog naroda. Cviji} smatra da “kao nesporan minimum principa narodnosti mora vredeti to, da se ne sme dati tu|inu, stranoj dràvi, centralna oblast i jezgro jednog naroda, jer to zna~e Bosna i Hercegovina za srpski narod. One dakle nisu za Srbiju i srpski narod ono {to su Alzas i Lotarin855

gija za Francuze ili Trento i Trst za Italijane, ili alpijske austrijske oblasti za Nema~ku, ve} ono {to je oblast Moskve za Rusiju, i {to su naj~vr{}i delovi Nema~ke i Francuske za ova dva naroda, oni dakle delovi koji su najboqi predstavnici nema~ke i francuske rase.” (str. 192.) I za vode}eg ma|arskog geopoliti~ara Arpada Tereka nema nikakve sumwe o srpskoj etni~koj prirodi bosanskohercegova~kog stanovni{tva, ali i Dubrovnika, Barawe i cele Vojvodine. Na identi~an na~in, ~ak i uz navo|ewe broj~anih podataka, o srpstvu Bosne i Hercegovine pi{u nema~ki etnograf Johan Georg Kol, etnograf Adolf Ber, Aleksandar Hek{, vojni ekspert Ristov, istori~ari Vilhelm Miler i Vilhelm Augrer{tajn, francuski slavista Siprijan Rober, Emil de Lavlej, geograf Elizej Rekli, publicista Edmon Plo{i, statisti~ar Anri Gedo itd. @an Ubi}ini je 1864. godine vrlo jednostavnim apelom izrazio ono {to je stav svih docnijih nau~nika, publicista i putopisaca: “Srbija se ne zavr{ava na granicama male dràve ~ija je prestonica Beograd. S onu stranu ovih granica prostiru se predeli ~isto srpski i po rasi i po istoriji: na jugu Stara Srbija; na zapadu Bosna, Hercegovina, Crna Gora; na severu, odeqeno od Kneèvine tokom Save i Dunava, staro Vojvodstvo srpsko, sastavqeno od Srema, jednog dela Slavonije i Banata. Jedna polovina (ovih oblasti) pripada Turskoj, druga polovina Austriji. Stanovni{tvo se deli na dva skoro jednaka dela: 2,300.000 stanovnika za Tursku, 2,700.000 za Austriju. Jedini jezik kojim se govori i pi{e to je srpski. Na zapadu i na istoku srpske zemqe prostiru se dve kompaktne grupe: jedna slavonska: Hrvati, na broju od milion du{a, svi katolici; - druga, potpuno slavizirana, Bugari, sa tri do ~etiri miliona, pravoslavni.” (str. 200.) Carsko i kraqevsko geografsko dru{tvo u Be~u objavilo je, 1886. godine, zvani~ni komentar drugog popisa bosanskohercegova~kog stanovni{tva ~iji je autor Franc de Monije, gde se potencira apsolutni srpski karakter stanovni{tva. Tu stoji da “gotovo svi stanovnici BiH pripadaju srpskom narodnom stablu. Dok se na taj na~in ne pokazuje u etnografskom pravcu nikakva razlika, dobijaju u ovim obema zemqama, kao uop{te na Istoku, pove}ani zna~aj konfesije kao obele`je razli~itosti stanovni{tva. Ne samo istorijski, ve} i politi~ki i socijalno, ima ovde vera svoj zna~aj. Muhamedanci su do pre kratkog vremena bili iskqu~ivi gospodari zemqe, pa su i danas jo{ najve}im delom weni sopstvenici, dok su hri{}ani u podre|enom poloàju kao kmetovi.” (str. 201.) Hrvati se uop{te i ne pomiwu jer ih me|u autohtonim stanovni{tvom nije ni bilo. Slavistika po tom pitawu tako|e nikakvih sporova nije imala. Wen glavni nau~ni utemeqiva~, jezuitski sve{tenik Josif Dobrovski, u pismu Jerneju Kopitaru s po~etka devetnaestog veka kaè: “O geografskim nazivima malo se ja brinem. Ta zaboga, Dubrov~ani, Makedonci i Bosanci su Srbi.” (str. 202.) Kopitar se s wim po tom pitawu u potpunosti slagao. Drugi veliki slavista, Josif [afarik, Srbima je, pored Srbijanaca, Bosanaca, Crnogoraca, Slavonaca i Dalmatinaca, smatrao Bugare. Vatroslav Jagi} mu je zamerao zbog Bugara, ali nijednom re~ju nije osporavao da su Slavonci, Dalmatinci i Bosanci Srbi. [afarik kaè da je “istorijski i lingvisti~ki utvr|ena ~iwenica da, kao {to Srbi u Srbiji, Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji, zajedno sa~iwavaju samo jednu granu velikog slovenskog stabla, 856

pa pripadali oni isto~noj ili zapadnoj crkvi, isto tako wihov jezik sa~iwava samo jedan dijalekat (ne vi{e wih, L.M.K.) iako sa mnogo neznatnih varijeteta.” (str. 203-204.) Najpoznatiji francuski slavista u kwizi “Sloveni Turske”, iz 1844. godine, posebno potencira bosanske Srbe: “Srbi po jeziku i obi~ajima, Bosanci su se razlikovali ipak uvek od wihovih dunavskih sunarodnika oporijim karakterom; oni, sem toga, pretenduju da nadma{uju druge Srbe plemstvom i ~istotom porekla.” (str. 207.) Jakob Grim je 1815. godine na slede}i na~in teritorijalno ome|io srpske zemqe: “Srbima pravilnije nazivamo ono {to se ina~e Ilircima naziva, slovensku narodnu granu, jaku oko pet miliona, koja stanuje po~ev od krawske granice na jugu Kupe i Save dole sve do starog Akroceraunija i Hemusa (Balkana, L.M.K.), i od Jadranskog mora do bugarskog Timoka, a po svojim kolonijama tako|e je naseqena u Slavoniji i Ju`noj Mayarskoj do SantAndreje kod Budima.” (str. 207.) Jakob Grim je jo{ precizniji kao pisac predgovora Gramatike srpskog jezika Vuka Karayi}a iz 1824. godine, gde govorio Srbima svih srpskih zemaqa: “Stanovni{tvo od oko pet miliona da se ovako izra~unati: tri miliona neujediwenih Grka (tj. pravoslavnih, L.M.K.) (jedan milion u Srbiji, jedan u Mayarskoj, jedan u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji); od ostala dva miliona ìve dve tre}ine u Bosni, koji se zovu Turci prema svojoj veri, mada ni hiqaditi me|u wima ne govori turski; jedna tre}ina je katoli~ka, i stanuje u Bosni, Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj.” (str. 208.) Vode}i nema~ki filolog Johan Severin Fater, sli~no Jakobu Grimu, 1847. godine u delu “Kwièvna gramatika”, objavqenom u Berlinu, na slede}i na~in vr{i podelu Srba po regionalnoj pripadnosti: “Mi brojimo u Slavenosrbe: 1) Srbe u uèm smislu ili Srbijance, u nekada{woj kraqevini Srbiji, sada{woj turskoj provinciji serf-vilajet, na obe strane Morave, izme|u Timoka, Drine, Balkana, Save i Dunava. Jedan veliki deo odselio se jo{ ranije u austrijsku Slavoniju i Ju`nu Mayarsku: Oni su gotovo svi gr~kog obreda. 2) Bosance izme|u Drine, Vrbasa, Save, Dalmacije i Balkana. Mnogi su pre{li na islam, ali su ipak najve}im delom sa~uvali slovenski jezik i obi~aje. Najve}i deo, me|utim, ispoveda gr~ki kult, samo malo wih zapadni. 3) Crnogorci, u Turskoj Arbaniji izme|u crnogorskih brda, od Bosne prema morskoj obali do Bara, svi gr~kog obreda. 4) Slavonci, u austrijskoj kraqevini Slavoniji i vojvodstvu sremskom, delom gr~kog delom latinskog obreda. 5) Dalmatinci, uzdu` Jadranskog mora, u okruzima Zadar, Split, Dubrovnik i Kotor, kao i pribre`nim ostrvima, gotovo svi ispovedaju rimski obred. Srpski jezik govore svi ovi narodi sa nekim veoma malim odstupawima u dijalektu... Pravi srpski jezik deli se u tri dijalekta: hercegova~ki, resavski i sremski. Bosanski se ne razlikuje od srpskoga gotovo ni{ta. Slavonski je samo jedna nijansa srpskoga. Dalmatinski je dijalekt prili~no modificiran uticajem susedne Italije, naro~ito u jeziku obi~nog naroda.” (str. 208-209.) Nakon izlagawa i op{irnog citirawa stavova najautoritativnijih nau~nika, Lazo Kosti} prikazuje mi{qewa i poglede cewenih publicista i politi~ara koji su, s jedne strane, bili upu}eni u rezultate istraìvawa unutar raznih nau~nih disciplina, ali i, s druge strane, svojim popularno pisanim radovima u~estvovali u formirawu javnog mwewa svojih zemaqa. Po~ev{i od francuskog konzularnog ~inovnika u Travniku iz Napoleonovog vremena, pa 857

preko Masije de Klervala, koji je za stanovni{tvo Hercegovine rekao da “pripada celokupno srpskoj rasi i u ve}ini gr~koj veri” (str. 211.), do Davrila, anonimnih francuskih autora na koje je ukazivao Miroslav Spalajkovi} u svojoj doktorskoj disertaciji ili Ubi}inia koji je, 1882. godine, pisao: “Etnografski je Bosna najhomogenija preko Evropske Turske. Izuzev nekoliko stotina Osmanlija, tri do ~etiri hiqade Jevreja koji su do{li u XVII i XVIII veku ili iz turskih pokrajina ili iz Dubrovnika i Venecije, zatim 18 do 20 hiqada Arbanasa razasutih po Novopazarskom Sanyaku, svo stanovni{tvo je srpsko.” (str. 212.) I Rene Anri je isticao, 1905. godine, da “Srbi sa~iwavaju najva`niji deo stanovni{tva Bosne i Hercegovine.” (str. 212.) Ogist Dezon, koji je imao zapaènu ulogu u francuskoj diplomatiji, a uporedo se bavio i publicistikom, napisao je 1888. godine predgovor za zbirku srpskih narodnih pesama, objavqenu u Parizu na francuskom jeziku i, izme|u ostalog, saop{tio: “Rastavqena verom na tri okrajka, podeqena politi~kom nu`dom pod raznim vlastima, srpska rasa ima jo{ i tu nesre}u da se rasprostire na brojne predele, ~ija razli~ita imena prikrivaju weno jedinstvo. Srbija, Stara Srbija (u sada{wim turskim vilajetima Kosova i Skadra), Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Dalmacija sa Dubrovnikom, ju`ni predeli Mayarske (Ba~ka, Srem, Banat), Slavonija, Hrvatska (celom i sa razli~ito obeleènim dijalektom), svi ovi krajevi, od kojih su neki stvorili kraqevstva, svi su, u potpunosti ili delom, obitavali{te srpskog naroda a da ni{ta ne upu}uje inostranstvo na to, ako se uzme ime nove kraqevine koja ima Beograd kao prestonicu. Etni~ko i moralno jedinstvo, koje su vera i politika razbile, dokazuje jezik i, ako to nije mnogo re~eno, odràva narodna poezija.” (str. 213.) I francuski istori~ar umetnosti, [arl Dil, iznosi tvrdwu da je celokupno stanovni{tvo Bosne i Hercegovine srpsko, bez obzira na upe~atqive verske razlike. Tako isto i Gene Pinon, koji se osvr}e na period Kalajeve vladavine i o woj kaè: “Srpska istorija, srpska tradicija, sve do srpskih pesama, be{e zabraweno; nikad, za vreme otomanskog reìma, nije zemqa pretrpela takvo tla~ewe. Sve ono {to je podse}alo na neke veze stanovnika sa Srbima be{e tako strogo progawano da je g. pl. Kalaj, postav{i guvernerom ovih dveju provincija, zabranio svoje sopstveno delo, u kome je nekad bio napisao: “U Bosni i Hercegovini, uz tri religije, nema nego jedan narod: srpski.” (str. 215.) âk i u francuskom “Enciklopedijskom re~niku Kvilet”, objavqenom u Parizu 1953. godine, u prvom tomu, pi{e za Bosnu i Hercegovinu: “Stanovni{tvo je srpsko, ali razdeqeno, sa gledi{ta vere, na gr~ko-pravoslavne, rimokatolike i muslimane.” (str. 216.) Na sli~an na~in pi{u i nema~ki publicisti, poput austrijskog konzularnog ~inovnika Karl Saksa, kwièvnika Karla Brauna-Vizbadena, istori~ara Morisa Cimermana, barona [vajger-Lerhenfelda, Viganda, Karla Peca, Eduarda Rihtera, Nojbahera, Artura Ahlajtnera, Albrehta Vira, Katarine [turceneker, Curlindena, Hajnriha Kanera i mnogih drugih. Kosti} ovde citira i ve}i broj najuglednijih evropskih enciklopedija i leksikona. U svakom su Bosna i Hercegovina tretirane kao izrazito srpske zemqe. Tako, na primer, ugledni “Majerov leksikon” za 1889. godinu, u odrednici “Bosna” donosi: “Stanovnici su Sloveni i pripadaju srpskom narodu. Jezik je srpski u svoj Bosni i odrào se sasvim ~ist, pun i lep, naro~ito po selima. Turski se 858

nije mogao nigde da ukoreni uprkos duge vladavine Osmanlija.” (str. 224.) Sli~no je u Mecgerovom “Geografsko-statisti~kom leksikonu”, Giterovom, Benzeovom itd. Ruski autor Andrej Sirotiwin u kwizi “Rusija i slovenstvo”, iz 1910. godine, kaè da su Bosna i Hercegovina “za Srbe isto {to je za nas Moskva. To je srce srpskog naroda. One leè na putu Srbije ka moru... Samo su se Hrvati radovali aneksiji, {to su se nadali, i jo{ se uvek nadaju, da }e pod skiptrom Habzburga sjediniti, u posebnoj hrvatskoj dràvi, sve srpske zemqe. No, ne govore}i o tome da }e im to jedva uspeti, Hrvati u Bosni ~ine mawinu. Koreniti weni ìteqi, to su Srbi. Zajedno sa Srbima ide protiv Austrije i bosanska aristokratija, begovi i age. Pa zaboga i oni su Srbi. Za dugo vreme turske uprave oni su primili islam, ali su sa~uvali u punoj ~istoti svoj ro|eni srpski jezik... Pogledajmo sad {ta se radilo sa Srbijom u uèm smislu i u susednoj Herceg-Bosni, gde Srbi ìve i gde su ìveli u tesno zatvorenoj masi bez primese ikakve druge narodnosti.” (str. 226-227.) I istori~ar Rajevski je, 1850. godine, pisao da je hercegova~ka istorija “istorija neprekidnih tla~ewa srpskog naroda pod samovoqnom vladavinom vezira i pa{a. Mnoge odli~ne srpske porodice primi{e islam, a druge, na mahinacije jezuita i rimske propagande, zameni{e veru otaca za papizam. Ali na ~ast Hercegovaca treba re}i, da, uprskos gowewima Turaka, naro~ito potur~enih Srba, i mamqewu Latina za preko 400 godina, ve}i deo Hercegovaca je ostao veran pravoslavnoj veri.” (str. 227.) âk su i Hrvati, politi~ar Frano Supilo, kwièvnik Franc Kurelec i pesnik Mato Topalovi} direktno Bosnu i Hercegovinu nazivali srpskim zemqama. Uostalom, po tom pitawu je jo{ izri~itiji bio katoli~ki fratar Tomo Kova~evi}. Nastavili su fra Grgo [kori}, fra Grgur Jak{i}, fra Ivan Frawo Juki} i drugi. Pored wih, Kosti} na kraju kwige, po istom pitawu i s podudarnim stavovima, citira Nikolu Tomazea, An|ela Perni}ija, Lafana, Navila Forbisa, Yonsona, \or|a Alena, Jano{a A{bota, Feliksa Kanica i Doru Distriju.

3. Nacionalnost bosanskohercegova~kih muslimana Tre}u kwigu svog bosanskog ciklusa pod naslovom “Nauka utvr|uje narodnost BiH muslimana”, Lazo Kosti} je objavio 1967. godine u ediciji “Srpski problemi” serije nacionalnih spisa Srpskog kulturnog kluba “Sveti Sava” za Kanadu. Autor je maksimalno, koliko je to uop{te bio u mogu}nosti, istraìo shvatawa velikog broja kompetentnih nau~nika koji su izri~ito bosanskohercegova~ke muslimane smatrali Srbima, ili to samo implicite ~inili. U pogovoru je polemisao sa Radojem Kneèvi}em, jednim od protagonista 27-martovskog pu~a, koji je ovakve Kosti}eve napore smatrao nepotrebnim, a istovremeno se zalagao za jalove, sterilne rasprave o modalitetima o~uvawa jugoslovenske dràve. Uz to, Lazo Kosti} daje i jedan svoj tekst iz ~ika{ke “Slobode” iz 1955. godine, u kome je polemisao sa redakcijom “Na{e re~i” koja ga je napala za navodno velikosrpsko svojatawe muslimana i insistirala na wihovoj navodnoj nacionalnoj posebnosti. “Na{u re~” su u tome sledili i neki drugi projugoslovenski emigrantski listovi iskazuju}i tipi~nu samouverenost neznalica kojima nisu va`ni nau~no fundirani argumenti i metodolo859

{ki izvedeni dokazi, ve} idealisti~ki koncipirane ideolo{ke èqe i politi~ka htewa. Sve do kraja devetnaestog veka po nacionalnom pitawu je suvereno vladao objektivni kriterij, ali se tada javio i brzo probio subjektivni. Kosti} smatra da se ni jedan ni drugi ne mogu ignorisati, pogotovo kad je re~ o stru~nim istraìvawima. Najve}i svetski nau~nici “su svi bez izuzetka, sav nau~ni svet Evrope bez ikakve razlike, bosanskohercegova~ke muslimane uvr{tali u red Srba. To su, istina, radili ne pitaju}i ove muslimane, ne pitaju}i nijednog jedinog. No, {to bi bilo da su ih pitali? Ovi bi svi odreda rekli da su Turci. Ni tu ne bi bilo nikakvog izuzetka. A da li bi etnografi smeli da te qude uvrste me|u Turke? Kakva bi izgledala wihova etnografija? Morali bi kazati da ima ne samo turanskih i sli~nih Turaka, nego i slovenskih. Me|u Slovenima bi na{li jo{ jednu narodnost: tursku! Eto ba{ primer b-h muslimana koje ove prista{e nekompromisnog subjektivnog merila najboqe demantuje.” (str. 104-105.) Vrlo duhovitim i ironi~nim pitawima Kosti} daqe ismeva diletantska i politikantska nastojawa samouverenih kvazidemokrata i apologeta jugoslovenstva. On ih stavqa u nedoumicu pred dilemom “da li se smelo o~ekivati od etnografa XIX veka da pi{u: ima jo{ jedna slovenska narodnost, koju ne umemo da opredelimo, i moramo ~ekati drugu polovinu XX veka, ili ~ak neki docniji period da je utvrdimo, a sam romejski car Konstantin Porfirogenit je u X veku iznosio podatke o Srbima i Hrvatima, i nikoga drugog nije prona{ao na teritoriji o kojoj je re~. Svi slavisti XIX veka ome|ivali su i srpsku i hrvatsku etni~ku teritoriju, i nijednom, ama ba{ nijednom, nije na pamet palo da u Bosni vidi Hrvate. Utvrdili su tamo Srbe i to je sva svetska nauka primila bez ikakve “promiybe”. Pa i danas stawe nije mnogo druk~ije. Istina da ve}ina, ogromna ve}ina, b-h muslimana nije jo{ nacionalno opredeqena, da se koleba, da ne moè niti lako napustiti svoje turske ose}aje niti prihvatiti nove, kaurske. I etnopolitika mora s time ra~unati. Ali etnografija mawe ili ~ak nikako. Kao {to nije ni nekad mnogo davala na tursko raspoloèwe muslimana Bosne i Hercegovine, ni sada etnografija ne moè da ~eka dok se ovi re{e koje su narodnosti, dok nacionalno do|u sebi.” (str. 105.) Veoma je va`no naglasiti da nikada nijedan ozbiqan autor nije izneo stav da su bosanskohercegova~ki muslimani po narodnosti Hrvati. Me|u wima sigurno ima i porodica koje su hrvatskog porekla, ali je taj broj veoma mali u odnosu na one ~ije je poreklo nesporno srpsko. Jo{ je Leopold Ranke pisao o turskim velikim vezirima srpske narodnosti, poput Ahmeda, sina hercega Stevana u vreme Bajazita II i Mehmeda Sokolovi}a u vreme Sulejmana I Veli~anstvenog, uz komentar koji predstavqa i svojevrsnu lamentaciju: “Ako se, prema tome, ne moè sporiti da je srpski narod imao najve}i uticaj na razvitak carstva, on je tako|e imao inajve}i uticaj religije (muslimanske). Prelazak Bosanaca na muhamedanstvo nije izvr{en odjednom, ve}, kako izgleda, polagano kroz ~itavo stole}e i vi{e... Mesto da osnuje svoju dràvu, srpski narod je bio odre|en da pomogne da se turska (dràva) podigne... Ni oni Srbi koji su pre{li na islam nisu se mogli otrgnuti od qubavi prema (narodnoj) pesmi. êsto imaju oba dela istu pesmu, samo kod svakog dela pobe|uje u woj wegov vernik. Gospoda (jama~no muslimanska? L.M.K.) ne}e da se pesmom bave, ali je rado slu{aju i jednom je sarajevski kadija pustio ispod su|ewa jednog zato~enog 860

hri{}anina samo zato {to su mu se wegove pesme dopale. Pesma savla|uje razliku vere: ona povezuje celu naciju, ona ìvi u celokupnom narodu. Doline u kojima de~ko ovce napasa, doline u kojima kosi ìto, {ume kroz koje putnik promi~e, sve odjekuje od pesme. Ona prati svo poslovawe.” (str. 9-10.) Pored ovog citirawa “Srpske revolucije”, objavqene u Hamburgu 1829. godine, Kosti} pomiwe i druge Rankeove radove, a posebno opisivawe narodne pesme “Zmaj od Bosne”, u kojoj se muslimanski feudalni velika{ i wegovi ratnici spremaju na obra~un sa vojskom centralne turske vlasti upravo na Kosovu poqu, gde su wihovi preci ratovali za pradedovsku veru, pa taj rat izgubili. Oni svoju feudalnu autonomiju u Bosni smatraju za~etkom stare srpske dràvnosti, pa se opiru centralisti~kom slamawu feudalne razdrobqenosti. Ranke to ovako obja{wava: “Ne{to veli~anstveno i uzvi{eno leì u ovom ose}awu. Oni misle da }e ratovati za svoju veru, za ~itavo svoje nacionalno bi}e. Popri{te traè tamo gde je ve} jedanput, iako nesre}no, o obe te stvari odlu~eno. Ili }e pobediti i svoju sada{wu veru, muhamedanstvo, ba{ tamo sa~uvati gde su staru, hri{}anstvo, izgubili, ili }e podle}i. A tada }e se u najmawu ruku pridruìti velikim uspomenama stare slave i wene propasti.” (str. 10.) I Jakob Grim, koji je kategori~ki smatrao da su svi bosanski stanovnici Srbi, ukazivao je: “Muhamedanski Srbi izgleda da pevaju iste (narodne) pesme, samo {to izmewuju uloge pobedioca i pobe|enog.” (str. 10.) Do sada vi{e puta citirani Kol po pitawu bosanskih muslimana pi{e: “Samo kod jednog plemena Srba, kod Bosanaca, uspelo je Turcima da zadobiju prista{e Korana... Tako predstavqaju Bosanci, na àlost srpskih patriota, slovensko pleme usred Ilirije, koje je u svim svojim vi{im slojevima, ako ne turcizirano a ono bar muhamedizirano, i koje je, kao svi renegati, postalo fanati~no muhamedansko.” (str. 11-12.) Kol tu dodaje da me|u Hrvatima “nema ni muhamedanaca ni gr~kih (pravoslavnih) hri{}ana, ili vrlo malo.” (str. 12.) Karl Braun, kao pisac predgovora nema~kog izdawa srpskih narodnih pesama, kaè: “Srpska rasa se vrlo razli~ito razvijala u raznim oblastima. U Bosni je srpsko plemstvo pre{lo na islam ve} kratko vreme posle turske aneksije i povuklo je sobom jedan deo ostalog stanovni{tva. U Hercegovini ostade deo srpskih vojvoda veran svojoj staroj veri, ali je svoje privilegije morao da prima u beratima padi{aha.” (str. 12.) I nema~ki autor Lajet je u renomiranom ~asopisu “Globus” 1865. godine bio nedvosmislen govore}i: “U Bosni, pak, gde su hri{}ani podjarmqeni i wihovi nekada{wi saverenici a sad srpski muhamedanci i (kao takvi) plemi}i, spahije i vojnici, tu ni dandawi nije retkost otpad od hri{}anstva.” (str. 12.) U novom tekstu u istom ~asopisu, 1867. godine, on ponavqa da su muhamedanci Bosne i Hercegovine Srbi i da se sluè srpskim jezikom, kao i 1868. godine u ~asopisu “Inostranstvo”, “po{to su, sa izuzetkom Bugara, svi Slaveni koji obitavaju Tursku i wene zemqe podlo`ne tributu-Srbiju i Crnu Goru – po svom poreklu jedan i isti (srpski) narod.” (str. 13.) On govori o pravoslavnim, muhamedanskim i katoli~kim Srbima u svim srpskim zemqama. U istom tom “Globusu” podudarno je i gledi{te Ota Rajnsberga o Srbima islamske veroispovesti, kao i rimokatoli~ke, s tim {to autor izvla~i i jedan dalekose`niji zakqu~ak prema kome Ju`nih Slovena “ima ukupno jedva osam miliona, od kojih vi{e nego ~etiri miliona ìve pod vla{}u Austrije, a ostatak pod vla{}u 861

Porte. Jezik ih deli u Slovence, Hrvate, Srbe i Bugare, iako su odstupawa izme|u wihova na~ina govora, koja se javqaju u postepenim prelazima, tako mala, da bespristrasni ocewiva~ spoznaje tu samo dijalekte srpskog jezika.” (str. 13.) [to se samih Srba ti~e, “i pored razli~itog obeleèwa plemena i uprkos verske mr`we koja Srbe deli u tri neprijateqska logora: u pripadnike isto~ne crkve, rimokatoli~ke hri{}ane i ispovedaoce islama, obi~aji i moralna svojstva isti su kod svih ostalih, pa ~ak i u svojoj telesnoj strukturi, u odevawu i na~inu ìvota samo se malo me|u sobom razlikuju.” (str. 14.) Fon [tajn 1876. godine kroz razmatrawe etni~kog stawa u turskom delu Balkana kaè da “etnografski odnosi nisu jedini odlu~ni pri opredeqewu snage i mo}i muhamedanskog elementa, jer su vrlo mnogi Srbi, Bugari i Arbanasi fanati~ne prista{e Prorokove. Naro~ito je u Bosni ~itavo plemstvo pre{lo na islam da bi svoja feudalna prava zadràlo, i ovo plemstvo, koje je ina~e svoju narodnost i svoj jezik strogo o~uvalo, ba{ je nadasve fanati~an protivnik svih reformi koje Porta preuzima u korist svojih hri{}anskih podanika.” (str. 14-15.) I vojni teoreti~ar Ristov u kwizi “Rat u Turskoj 1875–76”, objavqenoj u Cirihu 1876. godine, kaè: “Muhamedanci u Bosni... sa vrlo malim izuzetkom su srpskog porekla.” (str. 15.) Ciri{ki univerzitetski profesor Kinkel iste godine iznosi da u Bosni i Hercegovini “muslimani nose delimi~no ~ak stara porodi~na imena srpskog porekla.” (str. 15.) U ~asopisu “Doj~e rund{au”, 1877. godine, u op{irnom elaboratu o balkanskim prilikama stoji da se Bosna, “nekad deo velikosrpskog carstva duè odràla prema Osmanlijama nego Srbija... Dok je u Srbiji plemstvo bilo uni{teno pri osvajawu, pre|e bosansko plemstvo, da bi sa~uvalo svoja dobra i svoj gospodare}i poloàj, ve}im delom na islam... Bosna je time postala jedina provincija Porte koja ima znatno nemuslimansko stanovni{tvo i nasledno plemstvo koje pripada istoj rasi, isti srpski dijalekat govori kao i oni, a ipak je socijalno i verski o{tro odeqeno.” (str. 15-16.) Identi~ne poglede iznosi, 1878. godine, Hersberg u “Petermanovom geografskom ~asopisu”. Moris Cimerman u “Ilustrovanoj istoriji Orjentalnih ratova 1876–1878”, objavqenoj u Be~u 1878. godine, govori i o hercegova~kom stanovni{tvu: “Stanovni{tvo Hercegovine iznosi oko 300 hiqada du{a i celokupno je srpsko. Mnoge odli~ne srpske porodice koje su se bojale da }e po osvajawu zemqe od Turaka izgubiti svoje privilegije behu prisiqene da prime islam; zato se izme|u begova, aga, spahija, mulaka, efendija itd., nalaze najve}im delom ~isto srpske porodice kao {to su Qubovi}i, Filipovi}i, Babi}i itd... Od 300.000 stanovnika 60 hiqada pripadaju islamu, 50 hiqada rimokatolicima a 190 hiqada gr~kim katolicima.” (str. 16.) Moris Hernes 1889. godine, razmatraju}i stalne nemire u turskom delu Balkana pre austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, na vrlo interesantan na~in pi{e o Srbima islamske veroispovesti: “Ali ~ak i ova àlosna situacija koja je gradove Bosne i hri{}anskih susednih zemaqa pretvarala u stalne ratne logore, nije ostala bez jednog povoqnog dejstva. Epska narodna poezija onih Srba koji su pre{li na islam, ali koji su sa qubavqu svetkovali svoje stare obi~aje i juna~ka dela, i kojima su ostali verni, opijala ih je sada sjajem i veli~inom osmanlijskog carstva, kao {to je ranije to bila hri{}anska epika na sjaj i slavu vizantijskog dvora... Naro~ito posmatrawe zahteva odnos 862

bosanskih muslimana prema pravim osmanlijama, kao uop{te u pogledu wihovog poloàja u islamskom svetu. Oni su ~istokrvni Sloveni, govore wihov srpski jezik i smatraju se uprkos wihove ~vrste privrènosti u~ewu Prorokovom boqi od samih Turaka. âk i od svih drugih koji priznaju islam. Ali ina~e sa~uvali su oni u svome bi}u, kao i u svojim obi~ajima mnoge duboke razlike od ostalih naroda koji sa licem okrenutim Meki prizivaju Alaha. Tako proslavqaju bosanski muslimani \ur|evdan, ba{ isto onako kao i wihovi hri{}anski plemenski pripadnici.” (str. 18.) Karl Gec 1891. godine potvr|uje da su bosanskohercegova~ki muslimani poreklom Srbi, dok etnolozi Fridrih Samuel Kraus i Johan Dujms Bekman 1887. godine pi{u: “Sna`ni ratni pohodi protiv Austrije pruàli su muhamedancima srpskog jezika i srpskog plemena daleko bogatije i za sebe prijatnije motive za epsko pesni{tvo {to su ih imali u starijim predawima.” (str. 19.) Ta narodna epika uop{te ne poznaje pojam Hrvata i Hrvatske, kako nagla{avaju autori, a onda posebno isti~u: “Bosanci i Hercegovci su u~estvovali pod zastavom islama na osvajawu Mayarske... Pre 300 godina moglo je neko vreme izgledati da }e polovina zapadne Evrope, sve do kapije Be~a, biti podloèna srbizirawu.” (str. 19.) U vreme aneksione krize 1908. godine Teobald Fi{er ukazivao je na sudbonosno zna~ewe ~iwenice da su Srbi podeqeni dràvnim granicama, ali i pripadno{}u pravoslavnoj, rimokatoli~koj i islamskoj veroispovesti. O muhamedanskim Srbima 1909. godine pi{e nema~ki geograf Paul Den, a 1910. Bian, dok be~ki univerzitetski profesor August Furnir 1909. ukazuje da je krizu u turskoj bosanskoj upravi izazvalo protivqewe modernizaciji i reformama, gde se manifestovala “neposlu{nost muhamedanskih zemqovlasnika, onih srpskih renegata, koji su nekad sa promenom vere iskupili gospoduju}a prava muslimana, i sad su se protiv wihovog gubitka svim silama borili.” (str. 21.) O bosanskim muhamedanskim Srbima 1913. godine u Berlinu je pisao i istaknuti vojni analiti~ar Rihard fon Mah. U predve~erje Prvog svetskog rata nema~ki publicista Albreht Virt, u kwizi Balkan, objavqenoj u Berlinu i Lajpcigu 1914. godine ukazuje da “ima u Bosni i Turskoj muhamedanskih Srba koji su krajwe neprijateqski raspoloèni prema svojim hri{}anskim sunarodnicima.” (str. 21.) Pi{u}i o bugarskim muslimanima Pomacima on prime}uje “za razliku od srpskih muslimana, wima je religiozna mr`wa strana.” (str. 22.) O bosanskim muhamedancima kao preverenim Srbima pisao je i [vajcarac Robert Virc u kwizi “Balkansko pitawe”, objavqenoj u Cirihu 1915. I zagrièni antisrbin, verovatno frustriran sopstvenim srpskim poreklom, austrijski general baron Emil Vojnovi}, 1917. godine pi{e da ìvi “550.000 muhamedanaca u Bosni i Hercegovini, koji jesu zaista Srbi, ali se kao takvi ne smatraju... U BiH, gde su, svakako, po nacionalnosti Srbi u premo}i (ve}ini), wihov socijalni zna~aj je paralizovan velikim brojem muhamedanaca (vi{e od tre}ine stanovni{tva).” (str. 23.) Ima dosta dokaza da je i Austrijsko ministarstvo inostranih poslova u slu`benim komunikacijama bosansko muslimansko stanovni{tvo izri~ito ozna~avalo kao pripadnike srpske nacionalnosti. Posle Prvog svetskog rata tako|e nema nikakvih sporewa po pitawu etni~ke su{tine bosanskohercegova~kih muslimana me|u nema~kim nau~nicima. Tako geograf Oto Maul, geopoliti~ar Rupert fon [umaher, slavista Ger863

hard Gezeman i mnogi drugi. Gezeman u “Narodnoj karakteristici Srbohrvata”, objavqenoj u Berlinu 1928. godine pi{e: “Gro poislamqenih proishodi od starog srpskog feudalnog plemstva, koji su zbog svoje bogumilske sekte i politi~ke opstrukcije bili u ranom sredwem veku prognani od centralne dràvne vlasti i bili prihva}eni od bosanskih plemi}a jednako nastrojenih... Nacionalna srpska ose}awa i postupke smeli su da u staro doba pokaù samo najmo}niji, kao npr. veliki vezir Mehmed Sokolovi}, koji je Srbima u~inio najve}u nacionalnu uslugu vaspostaviv{i 1557. Pe}ku patrijar{iju i postaviv{i svoga brata za patrijarha.” (str. 25.) U kwizi “Kultura Ju`nih Slovena”, objavqenoj posle 1935. godine, Gerhard Gezeman ukazuje i koliko je bio efikasan proces denacionalizovawa bosanskog muslimana, koji je kod wega kao “nacionalno, krvno i po tradiciji gordog ~oveka... tako temeqno izbacio srpski narodnosni i nacionalni ose}aj da jo{ mnogi wihovi potomci, i danas, u svojoj dràvi, nisu na{li naslon na svoje sunarodnike.” (str. 25.) Slavista Alojz [maus u studiji “Kosovo u narodnoj pesmi muslimana”, objavqenoj u Minhenu 1938. godine, ukazuje: “Uporedna analiza srpske muslimanske i arnautske pesme samo nas jo{ vi{e utvr|uje u mi{qewu da je arnautska tradicija o Kosovu u glavnim crtama pozajmqena od Srba. âk se name}e pitawe da nije i sama arnautska pesma kao takva pozajmqena od Srba muslimana.” (str. 25.) Fric fon Rumel 1940. godine navodi: “Jugoslavija broji okruglo milion i po muhamedanaca, ali ipak najve}i deo od wih ~ine Bo{waci, tj. Srbi koji su pre{li na islam.” (str. 26.) To isto govore Herman Nojbaher, Rajnhold Trautman, Aleksandar Sana i mnogi drugi. U celokupnoj nema~koj nauci bosanskohercegova~ki muslimani se tretiraju kao pripadnici srpskog naroda. Nijedan autor ih ne smatra Hrvatima ili nekom posebnom nacijom. Istovetna je situacija u francuskoj nauci i publicistici. Etnograf Ami Bue u ~uvenoj kwizi “Evropska Turska” iz 1840. na vi{e mesta konstatuje: “Srpski muslimani Bosne, kao i Turci, ne zovu srpski jezik druk~ije nego bosanski jezik... Zaista, mada su Srbin i Bosanac musliman istog stabla, ovaj posledwi ima oporiju koru nego onaj prvi... U Bosni Srbi muslimani su jedini... Srbi muslimani Bosne sa~uvali su najve}i deo slovenskih obi~aja braka, a oni iz Hercegovine (Srbi muslimani) obavqaju svoju svadbu nekiput po tri do ~etiri nedeqe.” (str. 27.) I Siprijan Rober pomiwe muslimanske Srbe, dok SentRene Taqandije 1868. kaè “o Bosancima, dana{wim Srbima muslimanima, koji su postali muslimani tek posle osvajawa (turskog) i da bi se izmakli od pobednikove svireposti... fanati~ni vojnici Husein-kapetana, uporni borci islamizma, bili su sinovi Du{ana i Lazara.” (str. 28.) Lekar kwaza Milo{a Bartelemi, Silvestre Kunibert, u Lajpcigu je, 1855. godine, objavio studiju o srpskoj revoluciji i nezavisnosti i u woj posebno potencirao mr`wu izme|u pravoslavnih Srba Srbije i bosanskih muslimana, “iako su ova oba naroda, zajedni~kog jezika i porekla, dugo vremena sa~iwavala jedan narod... Na kraju srpskog vladawa, veliki deo Bosanaca je napustio hri{}anstvo da bi primio Muhamedov kult... Bosanci smatraju da u Srbima vide ve~ne svedoke apostazije svojih predaka; oni pocrvene kad ih Osmanlije podsete na wihovo zajedni~ko poreklo sa Srbima.” (str. 28.) Obja{wavaju}i za{to bosanski muslimani pravoslavne Srbe nazivaju Vlasima, autor zakqu~uje: “Hri{}ani Srbije i Bosne nisu nikad druk~ije obeleàvani od wihovih islamskih 864

zemqaka. Nazvati ih Srbima, to bi zna~ilo podsetiti na wihovu zajednicu rase i apostaziju wihovih predaka.” (str. 28.) I Kunibert pomiwe Zmaja od Bosne, Husein-kapetana Grada{~evi}a, koji je “sakupio vojsku od 25 hiqada qudi odabranih trupa i spustio se na slavno poqe Kosovo, gde se nadao da }e pobediti sultanovu vojsku i osvetiti sramotu poraza koju su wegovi preci morali da pretrpe 1389.” (str. 28.) Francuski slavista Luj Leè je 1873. godine ukazivao na “pet stotina hiqada Srba muslimana koji se nalaze u Bosni. Prevereni jedanput ma~em u muslimansku veru, oni su je primili ne odri~u}i se nikad svog narodnog idioma. Mnogi od wih ga kultivi{u sa àrom i smatraju se prosto kao Srbi razli~ite vere.” (str. 28-29.) Belgijski geograf Kraus je, 1876. godine, ustanovio da od svih slovenskih naroda postoje samo Srbi i Bugari islamske vere. Francuski putopisac [arl Irjatr na slede}i na~in tretira srpske muslimane: “Treba znati da ovi potomci Srba, stanovnici Bosne i Hercegovine, preobra}eni u islam za vreme osvajawa (zemqe)... praktikuju islamizam sa mnogo ve}om ~vrstinom nego muslimani odozdo... Bosanski Srbin... nije u prelazu na islam video ne{to drugo nego sredstvo da sa~uva svoje privilegije u izvesnoj meri... Vlasni{tva su ve} bila zauzeta od preverenih Srba... Ove generacije (Srba pravoslavnih) ne smeju nikad zaboraviti da muslimani koji su nad wima vladali nisu Turci koji su do{li kao osvaja~i... nego wihova bra}a, Srbi pobe|eni kao i oni sami, hri{}ani kao i oni... Ovo odricawe vere svojih otaca smatrano je od Srba postalih muslimanima.” (str. 29.) O Srbima muslimanima pi{u publicista Anri Gedo, slavista Selest Kurijer itd. Kurijer ukazuje kako Srbi muslimani ~uvaju granicu sa bosanske strane, na isti na~in na koji i austrijski Srbi sa sopstvene. Srbi grani~ari sa obe strane granice, me|usobno quto suprotstavqeni. Pored toga, on konstatuje: “Katoli~ki Srbi su uglavnom nakloweni Austriji i od we o~ekuju spas. Srbi gr~kog obreda, naprotiv, imaju o~i okrenute prema Rusiji i otuda o~ekuju svoje oslobo|ewe.” (str. 30.) Istori~ar umetnosti, [arl Dil, u kwizi “Mediteran, uvod u istoriju i umetnost”, {tampanoj u Parizu 1901. godine, pi{e da su stanovnici Bosne Srbi tri razli~ite veroispovesti. Publicista Andre Bar u kwizi “Bosna i Hercegovina”, izdatoj u Parizu 1903. obja{wava: “Ve}ina stanovni{tva pripada srpskoj rasi, koja se nastanila u ovim pokrajinama ve} od VII veka; srpski se govori u celoj zemqi sa izuzetkom Hrvata ~iji se dijalekt malo razlikuje, i koji preovla|uju naro~ito u Krajini. Nema~ki, kao ranije turski, ne govori niko sem ponekog ~inovnika ili vojnika uvu~enih u zemqu. Srpsku narodnost doma}eg stanovni{tva Bosne i Hercegovine uostalom niko i ne osporava. Sam g. Kalaj, pi{u}i nekad svoju Istoriju Srba, re~e da u BiH pod tri vere ima samo jedan narod, srpski... Pravoslavna vera je najstarija. Ona poti~e iz doba kad Srbi napusti{e paganstvo da bi primili dogme gr~ko-isto~ne crkve. Muslimani poti~u od starog srpskog plemstva, koje se, posle osvajawa Turaka, preobratilo u islam da bi sa~uvalo svoje privilegije. Katolici se regrutuju me|u sinovima pojedinih Srba koji su se pot~inili rimskoj crkvi u vreme papskog uticaja u BiH, a danas me|u ~inovnicima austrijskim.” (str. 31.) I Rene Pinon u vi{e navrata pi{e da su svi stanovnici Bosne i Hercegovine Srbi, a uz to da su muslimani potomci stare srpske vlastele. Najpregnantnije je taj stav izrazio u studiji “Austro-srpski konflikt”, publi865

kovanoj 1907. godine: “Sami muslimani su Srbi, ne samo po svom poreklu ve} i po wihovom sopstvenom priznawu. To su uglavnom biv{e vlastele zemqe koja je, u momentu zauze}a (zemqe), pre{la na islam... Treba utvrditi bez okoli{ewa da je javno raspoloèwe u BiH malo nakloweno dominaciji austrijskoj. U najmawu ruku se ne}e mo}i sporiti da srpska ve}ina stanovni{tva, bilo pravoslavnih ili muslimana, apsolutno odbija vaspostavqawe direktne pot~iwenosti pod Austriju.” (str. 31.) Istori~ar Anatol Leroa-Bolije ukazivao je da su bogumili postojali samo me|u Srbima i Bugarima, pa u studiji “Rase, religije, nacija Bosne i Hercegovine”, iz 1900, ukazuje: “Stari srpski boqari, postav{i muslimanski begovi, formirali su jednu vrstu aristokratske oligarhije o kojoj su sultani-kalife dalekog Stambula ~esto morali ra~unati.” (str. 32.) Na identi~an na~in pisali su Viktor Berar, Ernest Deni i @or` Deva. Deva u kwizi “Nova Srbija”, iz 1918, napomiwe: “Ovde je interesantno zabeleìti jednu karakteristi~nu crtu mentaliteta Bosanca pre{log na islam. Iako musliman, on je sa~uvao tokom vekova svoju srpsku nacionalnu svest.” (str. 33.) Kosti} daqe citira Gastona Gravjea koji je 1911. objavio studiju o muslimanskom iseqavawu pod austrijskom okupacijom i nakon aneksije: “Ima tri i po veka, za vreme turske najezde, Bosna i Hercegovina su bile nastawene stanovni{tvom iskqu~ivo srpskim, potpuno hri{}anskim, koje je ìvelo pod feudalnim reìmom. Za razliku od onoga {to se desilo na drugim stranama, veliki deo ovih Slovena se preverio na islam. To je bio naro~ito slu~aj sa gospodarima zemqi{ta, koji su na taj na~in mogli da sa~uvaju dobra i poloàje. Oni od tada sa~iwavaju privilegisanu klasu Srba muslimana, koja se odràla za celo vreme turske okupacije... Srbi koji su ostali pravoslavni i katolici posta{e kmetovi... Muhayiri ispovedaju, to je istina, islamizam, ali su oni, pored svega toga, srpske rase, dolaze iz srpske zemqe i ne govore druk~ije nego srpski.” (str. 33.) Gotovo identi~ne poglede Kosti} je na{ao kod Pjera Marà i Emila Omana. Ruski slavista Pjotr Ivanovi~ Prajs 1845. godine pi{e o bosanskim Srbima pravoslavne, katoli~ke i muslimanske veroispovesti, kao i Star~evski, Gajevski, a naro~ito Giqferding, najpriznatiji autoritet svetske nauke po bosanskom pitawu devetnaestog veka. On posebno zapaà da bosanski begovi “priznaju da su potomci drevnih hri{}anskih plemi}a Bosne. U wihovim ustima zvu~i srpska re~ neobi~no ~isto i lepo (elegantno); oni upotrebqavaju stare forme koje se kod hri{}ana gotovo ne ~uju u razgovoru. Govori se ~ak da neki od wih ~uvaju od kolena na koleno, i da su do danas sa~uvali, gramate pre|a{wih bosanskih i srpskih kraqeva.” (str. 36.) I Majkov je, u ranije citiranim pismima, nagla{avao da “i oni Srbi {to se istur~i{e, ipak se smatraju kao Srbi, govore srpski, po{tuju pravoslavqe... Bosanski, hercegova~ki i starosrpski muhamedanci se}aju se svog srpskog porekla, svog starog pravoslavqa i svog ro|enog jezika koji znaju boqe nego turski. Katolike drè oni za “ne~iste”, mrze ih i prezirno ih zovu “{okcima” i “àbo`derima”. Kad bi katolik hteo da primi islam, morao bi se po wihovom mi{qewu prvo o~istiti primiv{i pravoslavnu veru.” (str. 37.) Da su bosanskohercegova~ki muslimani ~isti Srbi nesporno je i za Jakova Golovjeckog, Timofeja Dimitrijevi~a Florinskog, Andreja Sirotiwina, Golewicin-Kutuzova i druge ugledne ruske slaviste. 866

Engleski putopisac Edmond Spenser putuju}i Kosovom saop{tava da “nazad malo godina ovo slavno poqe bilo je ponova popri{te èstokog boja. Srpski muslimani iz Bosne sakupi{e ovde 25.000 dobro naoruànih ratnika, i potuko{e ametom regularne trupe izaslate protiv wih. Oni su stajali pod vo|stvom lica koga su zvali Zmaj od Bosne. Ovaj poti~e iz kneèvske ku}e Brankovi}a, koja je u istoriji Srbije dobro poznata, jer se jedan Brankovi} najpre odrekao hri{}anstva pa onda izdao zemqu Turcima.” (str. 39.) Spenser daqe opisuje etnolo{ke i karakterolo{ke osobine bosanskih muslimana i wihovih sunarodnika, pravoslavnih Srba, koje su podudarne, posebno u obi~ajima, moralu, jeziku, gostoqubivosti, dru{tvenim odnosima, narodnoj no{wi, seoskim i gradskim naseqima i odsustvu qubavi za zemqoradwom. I êmberlen pi{e da su bosanski muslimani ~isto srpskog porekla, kao i Edit Durham, koja je otvoreno mrzela Srbe. Durhamova u kwizi “Slovenska opasnost” ukazuje da je “Crna Gora uglavnom vojevala protiv muhamedanskih Srba Bosne i Hercegovine. Ustvari je “Tur~in” s kojim je balkanski hri{}anin vodio rat bio vrlo ~esto wegov nacionalni brat koji je pre{ao na islam... Sa izuzetkom bojeva Crne Gore protiv trupa Skadarskog pa{e i wegovih Arbanasa pravi neprijateqi Crne Gore bili su uvek muhamedanski Srbi Bosne i Hercegovine, dakle narod koji je po poreklu, jeziku i obi~ajima bio identi~an sa Crnogorcima... Muhamedanski Srbin je progonio hri{}anskog Srbina mnogo bezobzirnije nego Tur~in.” (str. 40-41.) Kosti} ukazuje na sli~no mi{qewe Moda Holbaha, kao i Sitona-Votsona i wegovu konstataciju: “Dok u Bosni srpsko plemstvo primi islam da bi sa~uvalo posede, dotle je plemstvo Srbije iskoreweno od Turaka.” (str. 41.) O islamiziranim Srbima pisao je i istori~ar Harold Temperlej u kwizi “Istorija Srbije”, objavqenoj 1917. godine. Univerzitetski profesori istorije sa Kembriya, Grant i Temperli, objavili su, 1934. godine, kwigu “Evropa u XIX i XX veku” u kojoj se nalazi i slede}a konstatacija: “U 1878. Austro-Ugarska je bila ovla{}ena da okupira Bosnu i Hercegovinu, zemqa jednaka po krvi i jeziku sa Srbima. âk i muhamedanci ovih krajeva govore srpski i srpske su krvi”. (str. 42.) Ameri~ki geograf Semujel fon Falkenburg 1942. godine u Wujorku je objavio kwigu “Elementi politi~ke geografije” i u woj se ovako izrazio o Srbima: “Srbi su br|ani i svoje vreme su proveli i svoju energiju utro{ili, u posledwem veku, u neprekidnoj borbi za slobodu... Rat je bio wihova specijalnost, i u Svetskom ratu (svakako Prvom, L.M.K.) pokazali su svoje juna~ke nasledne osobine. Kao ve}ina hri{}ana na Balkanu, pripadaju pravoslavnoj crkvi... Srbi koji su ìveli van predratnih granica Srbije, u Bosni i Hercegovini, bili su isti kao oni u Otaybini iako su mnogi me|u wima bili muhamedanci, a vladavina Austrougarske bila je suvi{e kratka da bi wihove obi~aje izmenila.” (str. 42.) Bernard Anu{en 1945. godine u kwizi “Evropski horizonti od ju~e i danas” opisuje kako su Srbi, posebno bogumili, “pretpostavili tolerantni islam nadornom katolicizmu, koji je poku{ao da istrebi sve one koje nije mogao da preobrati. Veliki broj Bo{waka, po{to je pre{ao na islam, bio je smatran Turcima... Vi{e od polovine Srba sa~uvali su svoju veru.” (str. 43.) I svi drugi anglosaksonski pisci na identi~an na~in etni~ki odre|uju bosanskohercegova~ke muslimane. 867

O bosanskim Srbima muslimanima pisali su i [afarik i Niderle, dok je Toma{ Masarik u memorandumu engleskom premijeru Edvardu Greju, iz 1915. godine, pisao: “ê{ki politi~ari se nadaju i èle da Turska bude zbrisana sa karte. Engleska je ve}a muhamedanska sila nego Turska, Rusija gotovo jednako velika... Sloveni su zainteresovani za ovo pitawe, jer jedan dobar deo Srba i Bugara su muhamedanci.” (str. 45.) Poqski slavista Adam Mickijevi~ je 1840. godine pisao da na{a narodna poezija izraàva “borbu hri{}anskih Srba sa muslimanima Srbima.” (str. 46.) Italijanski kwièvnik Nikola Tomazeo Srbima je smatrao sve muslimane Bosne i Hercegovine, Sanyaka, Skadarske oblasti, Kosova i Metohije, koji govore srpskim jezikom. Lui|i Vilari i Gondi, u svojim delima publikovanim 1956, odnosno 1962. godine, iako su izrazito antisrpski usmereni, nedvosmisleno konstatuju da su muslimani Bosne i Makedonije prevereni Srbi. Katoli~ki fratar Toma Kova~evi}, u “Opisu Bosne i Hercegovine” iz 1865. godine, kaè: “Svi ìteqi bosanski, izuzimaju}i malo Osmanlija, îvuta i Cigana, spadaju u ~islo ju`nih Slovena srbskog ogranka i to bez razlike vjeroispovjedanija, jer i oni Srbi koji su vjeroispovjedanije muhamedansko primili, po krvi i jeziku ipak ostaju Srbi... Zato su, dakle, u Bosni Srbi od tri vjeroispovjedanija: pravoslavnog, rimskog i muhamedanskog (ili turskoga).” (str. 47.) Ivan Frawo Juki} pi{e o srpskim poturicama, a fra Grgo [kari} 1869. godine pi{e srpskoj vladi: “Narod ercegova~ki vas, to je narod srpski brez da ikakva drugoga u istom umje{ana ima, i to sami oni priznaju iz svoji obi~aja, iz svoga nari~ja i iz pridawa od pamtivijeka svoji pradjedova.” (str. 48.) Po Kosti}u, ova svedo~anstva su dragocenija od mi{qewa srpskih nau~nika kojima bi neko eventualno mogao zameriti zbog pretpostavqene pristrasnosti. Pa ipak Kosti} u ovoj kwizi pruà celovit mozaik stavova Jovana Cviji}a, koga smatra jednim od najve}ih svetskih etnografa i geografa, i pitawu srpskih muslimana, sa~iwen od op{irnih citata iz velikog broja Cviji}evih radova. Cviji} kaè da “muhamedanskih Srba dinarskog karaktera ima od Save kroz Bosnu, Hercegovinu i negda{wi Novopazarski sanyak do Mitrovice na Kosovu. Muhamedanski Dinarci su potomci bosansko-hercegova~kog plemstva i bogomila ili patarena, koji su primili islam po turskom osvajawu BiH. Ve}ina je pomuhamedawena krajem XV i u toku XVI veka... (U Sanyaku znatno docnije). Osmanlije, koje su se po Bosni nastanile kao ~inovnici, vojnici i trgovci, bile su dosta mnogobrojne, a tako i oni koji su se naselili posle proterivawa Turaka iz Ugarske. Ali pod uticajem sredine i usled me{awa ènidbama oni su se stopili sa muslimanskim Srbima i potpuno su zaboravili svoj jezik... Dinarski muhamedanci spadaju uop{te u najstarije srpsko stanovni{tvo ovih oblasti. Pre austrijskog zauze}a Bosne nisu se iseqavali... Govore osobito lepim i ìvopisnim srpskim jezikom, u kome ima puno figura i karakteristi~nih starih re~i; ali oni upotrebqavaju i dosta posrbqenih turskih re~i. Od Kosovske Mitrovice do Neretve su jekavci, a od Neretve prema severozapadu prevla|uju ikavci... Ovi muhamedanci su, dakle, dinarski Srbi, ~ije su osobine izmewene pod uticajem Korana i islama... âk je i kod ovih suvi{e ponosnih Dinaraca islam oslabio veze zasnovane na srpskoj krvi i jeziku. Ali ipak nije mogao uni{titi najglavnije dinarske osobine. Srpski jezik se potpuno sa~uvao, a plemstvo je naro~ito sa~uvalo uspomene o svom slovenskom 868

poreklu. Prezimena se zavr{avaju na i}, kao i ve}ina srpskih prezimena. Poislamqeno dinarsko plemstvo ~uva jo{ vi{e, ukoliko je to mogu}no, uspomene o svojim precima nego ostali Dinarci. Ukazuju im osobito po{tovawe i nije zaboravilo svoje hri{}anske pretke... Sultan je morao ostaviti da Bosnom i osobito u Hercegovini upravqa ova poislamqena srpska vlastela... Srpski su muhamedanci imali velikog uticaja na Divanu.” (str. 50.) Ovo je citat iz Cviji}eve kwige “Balkansko poluostrvo”. U raspravi “O iseqavawu bosanskih muhamedanaca”, Cviji} nastavqa elaboraciju osnovnog pitawa, pa kaè: “Istorijska je nesre}a htela, da je znatan deo bosanskih Srba promenio veru i izgubio narodno ose}awe. Sada mora zbog toga da nestane znatnog dela bosanskih muhamedanaca: nestane i wihovog srpskog jezika, i wihove srpske fizi~ke konstitucije, jer }e se potpuno pretopiti u jedan azijski narod. To se nekada zvalo ispa{tawem zbog greha, a sada se zove socijalnim zakonom. Ali, po tom istom zakonu, oni bosanski muhamedanci, koji ostanu u Bosni, moraju se vratiti svojoj narodnosti... Kao {to je poznato, bosanski muhamedanci su Srbi, znatnim delom srpsko plemstvo, koje je promenilo veru (poglavito bogumilsku i pravoslavnu) i izgubilo narodnu svest.” (str. 51.) Vuk Stefanovi} Karayi} je tako|e bosanske muslimane, kao i sve druge stanovnike Bosne i Hercegovine, smatrao iskqu~ivo Srbima. U “Srpskom rje~niku”, pod odrednicama “spahija” i “prezime”, on kaè: “Gdjekoji jo{ imaju stara srpska podrijetla, npr. Qubovi}i, Vidai}i, Brankovi}i, Vilipovi}i, Todorovi}i itd., ali opet ne spomiwu rado da su kod Srbqa bili, premda ni danas ne zna turski ni od stotine jedan, nego govore srpski kao i ostali Srbi... I Bo{waci turskoga zakona, osobito gospoda, drè svoja stara prezimena, pa jo{ i onaka koja pokazuju da su wihovi stari bili hri{}ani, i da se oni samo po zakonu zovu Turci, a po redu i po jeziku da su pravi Srbi, od kojijeh bi oni po svome dana{wemu mi{qewu vaqalo da se stide, npr. Filipovi}i, \ur|evi}i, Todorovi}i itd. Moè biti da je kod wih uzrok {to su ova prezimena u starijim wihovim beratima na spahiluke i na ostala gospodstva.” (str. 52-53.) Wego{, Nikola Prvi Petrovi} i Mi}o Qubibrati} su pruàli ruku prijateqstva i bratske qubavi prema muslimanskim Srbima, ukazuju}i da smo jedan narod i da je grehota bratsku krv prolivati u me|usobnim sukobima. O srpskim muslimanima Bosne i Hercegovine sa izrazitom naklono{}u su pisali Stojan Novakovi}, Stanoje Stanojevi}, Jovan Skerli}, Miroslav Spalajkovi}, Sava Tekelija, Jefto Dedijer i drugi. Skerli} je 1914. godine slede}im re~ima prikazivao upravo iza{lu kwigu [ukrije Kurtovi}a o nacionalizaciji bosanskih muslimana: “G. [ukrija Kurtovi}, ro|en u jednom od najsrpskijih krajeva na{e kolevke Hercegovine, od detiwstva se ose}ao Srbinom i takav je vazda ostao... Gospodin Kurtovi} razlaè kao Srbin, koji jasno uvi|a va`nost muslimanskog pitawa, i kao musliman koji poima istinske i trajne interese svojih jednoveraca. On se obra}a muslimanima, apeluju}i ne na wihova ose}awa, no na wihov razum, dokazuje im da je wihov neposredni i stvarni interes da se ne odvajaju kao tu|ini, no da u|u u nacionalnu celinu. On ukazuje na opasnosti po muslimanski element ako radikalno ne prekine sa svima predrasudama i ne po|e novim putem, koji }e ga povratiti srpskom narodu, od koga su ga delili vekovi i istorija”... Ne samo da se do sada iz krugova na{ih 869

muslimana nije ~uo razumniji glas, nego se nikada do sada o na{em muslimanskom pitawu nije pisalo sa toliko razumevawa, trezvenosti i politi~kog smisla.” (str. 55.) Celo poglavqe svoje kwige Kosti} posve}uje piscima koji su bosanskohercegova~ke muslimane implicitno smatrali Srbima. Od Nemaca, tu su filolog Ernest fon Ebert, istori~ar Johan Vilhelm Cinkajzen, statisti~ar Oto Hauzner, geografi Adrijan Zalbas i Fridrih fon Helvald, konzularni ~inovnik Karl Saks, oficir Fon Jaksa-Dembicki, koji u prvi plan stavqaju jezik ili poreklo, ali u svim kvantifikacijama ili uop{tavawima podrazumevaju da je re~ o Srbima razli~itih veroispovesti. Kod francuskih autora Kosti} posebno ukazuje na [ometa de Fosea, Leàna, konzula Engelharda, istori~ara Emila Pikoa, geografa Elizeja Reklija, publicistu Abdolenika Ubi}inija, antropologa Evèna Pitara itd. Od anglosaksonskih autora Kosti} potencira oficira Yemsa Bekera i istori~ara Franka Simondsa, od italijanskih slavistu Domenika ]ampolija i Karla Sforcu, od rumunskih Nikolu Jorgu, severnoslovenskih [afarika, Dobrovskog, Rusa Pipina, Spasovi~a i Budilovi~a itd. I istaknuti slovena~ki slavisti Jernej Kopitar i Franc Miklo{i~ podrazumevaju da su svi {tokavci Srbi, pa tako i bosanski muslimani. U recenziji za kwigu Koste Hermana “Narodne pjesme muhamedanaca u Bosni i Hercegovini”, najve}i hrvatski nau~nik, Vatroslav Jagi}, kaè da ta “kwiga sadrì epske pesme Srba muhamedanske vere.” (str. 72.) Nakon {to je kritikovao autora {to svoju kwigu, objavqenu u Sarajevu 1888. godine, nije {tampao }irilicom, Jagi} nastavqa: “Ja ne}u da ulazim bliè u sadrìnu ovih 39 pesama, dovoqno je re}i da one uglavnom raspravqaju sli~ne motive kao sve druge srpske narodne pesme... Naposletku treba re}i nekoliko re~i o jeziku i verifikaciji: ako se apstrahuje o mnogo vi{e upotrebqenim turskim izrazima nego u narodnim pesmama hri{}anskih Srba, ina~e je dikcija ovih pesama jedan veli~anstveni srpski jezik, u kome je mnoga zvu~na re~ sadràna i poneka pa`we dostojna jezi~ka forma.” (str. 72-73.) Dubrov~anin Ivan August Kazna~i}, urednik ~asopisa “Lavenire” (“Budu}nost”), koji izlazi 1848. godine na italijanskom jeziku, balkanske slovenske jezike je nazvao ilirskim, a wihove dijalekte podelio na bugarski, srpski, hrvatski i slovena~ki. Kako isti~e Kosti}, “kao lica koja imaju srpski dijalekat ubrojeni su svi pravoslavni (2.880.000), zatim skoro milion i po katolika (1.490.000) i 550.000 muslimana. (Hrvatski dijalekt samo 801 hiqada, svi u Austriji, dakle niko u Bosni) – U rubrici “Turska” stoji daqe da u woj govore srpski dijalekat skoro milion i po qudi (1,490 hiqada), a hrvatski niko.” (str. 73.) Ovde je zna~ajno da se istakne da je Kazna~i} bio hrvatski orijentisan Dubrov~anin. Drugi, mnogo zna~ajniji Dubrov~anin, koji je svojevremeno bio i katoli~ki sve{tenik, Matija Ban, u godi{waku “Dubrovnik”, za 1851. godinu, pi{e: “Do sada, u ovim na{im stranama, a i svud gotovo, pod imenom Srbi razumevao se samo onaj del na{ega plemena koji sledi izto~nu vjeru. Ta ubita~na misao poz~ezla je osobito u posledwim doga|ajima, te smo uvideli da smo Srbi mi koji srbskim nare~jem govorimo, bili pak izto~ne ili zapadne crkve i turske vjere. Kao {to se narod razlikuje od naroda po jeziku, tako se i pleme razlikuje od plemena jedino po narodu.” (str. 73-74.) Bosanskohercegova~ke muslimane, 870

kao i svoje Dubrov~ane, Milan Ra{etar, ~uveni slavista, katolik i be~ki univerzitetski profesor, tako|e je izri~ito tretirao kao Srbe. On u studiji o ~akav{tini iz 1891. godine pi{e: “Prema Miklo{i~u su {tokavci Srbi, ili srpski Hrvati, ~akavci su Hrvati, dok kajkavci vaè kao Slovenci... To je potpuno opravdano, zajedno sa Miklo{i~em, uzeti, da je hrvatski istovetno sa ~akavskim i obrnuto. I po{to je s druge strane dokazano svim starijim jezi~kim spomenicima da se svim oblastima koje su kra}e ili duè vreme bile delovi srpske dràve samo {tokavski govorilo (Stara Srbija, Srbija, Crna Gora, Zeta, Hercegovina, Ju`na Dalmacija, Isto~na i Ju`na Bosna, Srem), i da se u ovim oblastima srpsko ime upotrebqavalo za narod i za jezik, ~esto ~ak i u vreme kad nije postojala dràvna pripadnost Srbiji, onda se opet mora dati pravo onome ko sa Miklo{i~em izjavquje da su {tokavski i srpski pojmovi koji se poklapaju.” (str. 74.) Imaju}i u vidu da je leksikonski i enciklopedijski materijal zbijen i jezgrovit, izraàva zvani~ne nau~ne stavove, preovla|uju}a mi{qewa i shvatawa svoga vremena, najdubqe nau~no fundirane poglede, a uz to je najdostupniji {irokoj ~itala~koj publici i najdirektnije uti~e na kreirawe javnog mwewa, Lazo Kosti} ukazuje na odrednice Majerovog leksikona i Brokhausovog re~nika na nema~kom jeziku, Velikog univerzalnog re~nika XIX veka i Enciklopedijskog re~nika Kije na francuskom, Britanske enciklopedije na engleskom, Velike sovjetske enciklopedije i Velikog enciklopedijskog re~nika iz carskog vremena na ruskom jeziku. U svima se izri~ito nagla{ava, bez ikakvih nedoumica, da su bosanskohercegova~ki muslimani Srbi, a uz to i celo stanovni{tvo Bosne i Hercegovine. Sli~na je situacija i u posebnim, mahom geografskim i statisti~kim leksikonima i priru~nicima, kao i u etnografskim kartama. Najzna~ajnije kartografske projekcije su [afarikova u “Slovenskom narodopisu”, zatim Gijoma Leàna “Etnografska karta Evropske Turske” iz 1861, Petermanova etnografska karta iz 1869, “Etnografska karta evropskog Orijenta”, Hajnriha Kiperta itd. U svim su bosanski muslimani ozna~eni kao Srbi muhamedanci. Iako nijedan ozbiqan evropski nau~nik nikada nije rekao za bosanskohercegova~ke muslimane da su Hrvati, prili~an broj hrvatskih propagandista je upravo na tome insistirao. Andrija Luburi}, podsmevaju}i se poku{ajima da se muslimanima naknadno dopi{e i nametne hrvatsko ime u kwizi “Kapitulacija Crne Gore”, objavqenoj u Beogradu 1938. godine, opisuje kako je jedan hercegova~ki musliman, nakon predaje ustanika 1878. austrijskoj vojsci i poku{aja da se muslimani slu`beno ozna~e kao Hrvati, izjavio: “Valaj, divno mi je ~udo kako nas nazivaju “Rvat”, ne znam za{to nas ovako prozva{e. Ta poznato je i }oravu da smo mi po narodnosti Srbi a po vjeri Turci nazvani, zato {to ispovjedamo tursku vjeru, pa ne znam otkud izna|o{e ovu rje~ “Hrvat”, ako nije {to smo se borili i hrvali za svoju domovinu, pa nam kao podrugu nametnu{e ovi stranci ime Hrvat, ali da – ako i ovo ne bude za dugo.” (str. 95.)Austrijskim vlastima je bilo jasno da je te{ko provesti eventualno pokatoli~ewe muslimana, ali su zato nastojale da im nametnu ve{ta~ku svest o hrvatskoj nacionalnosti. S jedne strane je vo|ena kampawa napadnog ube|ivawa, a s druge se i{lo na javno progla{avawe kao da je muslimanska saglasnost po tom pitawu ve} postignuta. Revolt muslimanskog stanovni{tva je sve vi{e ra871

stao, pa je dolazilo i do otvorenih incidenata kad su prohrvatski propagandisti preterivali u svojoj velikoj revnosti. Tako su èstoko reagovali 1894. godine travni~ki muslimani kada ih je neki katoli~ki jezuita nazvao Hrvatima, da su celi Travnik oblepili plakatima na kojima je, izme|u ostalog, poru~ivano: “Mi do u najnovije doba nijesmo znali ni za kakve Hrvate, a od nekog vakta po~e{e se nekakva bezbeli nau~ena djeca zvati Hrvatima. Pa da je to, ni po jada, nego ho}e evo da i nas stare nazovu tim nama nepoznatim imenom. Mi ih zato molimo, neka nas puste na miru i pro|u se laì i klevetawa, jer }emo ina~e okrenuti debqi kraj. A sada zavr{avamo rije~ima pre|a{we izjave, da ne samo {to ne}emo imati sa Hrvatima i tamo wihovim jezuitima nikakve zajednice, nego smatramo svakog onog muslimana, koji se uhvati u wihovo kolo, izdajicom svoga roda, vjere i plemena.” (str. 96.) Proglas je potpisalo osamnaest najuglednijih muslimana.

4. Hrvatske pretenzije na Bosnu i Hercegovinu U Badenu, u [vajcarskoj, 1968. godine Lazo Kosti} je, kao ~etvrtu kwigu bosanskog ciklusa, objavio istorijsku i pravno-politi~ku studiju “Istorijska i sli~na ’prava’ na Bosnu i Hercegovinu”, s nadnaslovom “Izlivi hrvatske megalomanije”. Kwigu je posvetio Aleksi [anti}u, jednom od najve}ih srpskih pesnika i rodoquba, ali i najslavnijih sinova Bosne i Hercegovine, povodom stogodi{wice ro|ewa. Ovde se Kosti} ponovo bavi pitawem hrvatskih teritorijalnih pretenzija uz pozivawe na nekakva izmi{qena istorijska prava. Megalomaniju smatra bolesnim stawem jednog naroda, kolektivnim ma{tawem, sawarewem, uobraàvawem i ludovawem, a sam termin sinonim za grandomaniju. Od megalomanije obi~no ne obolevaju veliki narodi, nego periferni, inferiorni, optere}eni kompleksom svoje stvarne neva`nosti i nedostojnosti. Hrvati su po tom pitawu bez premca u savremenom svetu, a wihova megalomanija nije samo patolo{ka, nego i kriminalna, ogrezla u stravi~nim zlo~inima i publicisti~kim falsifikatima. Tako se hrvatski istori~ar Vjekoslav Klai} trudio da dokaè kako je hrvatska istorija bogatija od francuske, engleske ili nema~ke, pokazuju}i sopstvenu akademsku neozbiqnost. Ozbiqni i savesni nau~nik, poput Vatroslava Jagi}a, na{ao se prinu|enim da u nekoliko navrata jetko reaguje na star~evi}anske epigone. Italijanski publicista Franko Materi na pregnantan na~in u kwizi “Mayarska i Mayari”, objavqenoj u Torinu 1913. godine, obja{wavaju}i hrvatska svojatawa ma|arskog nacionalnog junaka Miklo{a Zriwija, u kome je po svoj prilici bilo hrvatske krvi, ali ne i nacionalne svesti, isti~e: “Hrvatska lakomost ne zadràva se samo na èqi da prisvoje tu|e heroje, koji bi bili suvi{e idealna hrana da je zadovoqe; ona (ta lakomost) ima i prakti~nije namere, ona ima u vidu ~vr{}e stvari; posle junaka ho}e i zemqe, i sawa o jednoj Hrvatskoj velikoj i mo}noj, koja bi se prostirala tamo dole uzdu` Isto~nog Jadrana do granica mogu}ega, sa nejasnom èqom da i wih pre|e, bilo kad, i da se blago prebaci na drugu obalu.” (str. 19.) Insistirawem na navodnim istorijskim pravima oni traè upori{te za savremene revindikacije, prisvajawa ili zahtevawa svega {to je eventualno bilo kada u istoriji bilo wihovo, kao kad bi Srbi danas traìli Epir i Te872

saliju samo zato {to ih je u jednom periodu posedovao car Du{an. Wih ne interesuju vremenske dimenzije, etni~ki momenat, na~in sticawa ili gubqewa. Nijedan ozbiqan nau~nik u savremenom svetu na takav na~in ne pristupa pitawu istorijskih prava, a Kosti} cini~no ukazuje da “tako Hrvati sa svojom konstrukcijom “hrvatsko-ugarskih” kraqeva, naro~ito od Habzburga, mogu odjednom postaviti zahtev nad Mayarskom, da su oni wu, a ne Mayarska Hrvate okupirali:” (str. 22.) Dalmatinac Luka Poduje, koji je pisao na italijanskom jeziku, u kwizi “Politi~ka pisma iz Dalmacije”, objavqenoj u Zadru 1920. godine upozorava: “Zbog jednog hrvatskog upada koji je u na{oj pokrajini izvr{en u jednoj udaqenoj epohi, uspelo se, pomo}u promu}urnih i perfidnih mistifikacija, da se stvori jedno tobo`we istorijsko hrvatsko pravo na Dalmaciju.” (str. 23.) Da je re~ o apsurdnim hrvatskim falsifikatima pokazuje i {ibenski Italijan Nikola Tomazeo u kwizi “Dalmatinsko pitawe”, {tampanoj tako|e u Zadru 1861, koju Kosti} op{irno citira: “Istorijska oru`ja su gotovo uvek sa dve o{trice: opasno je s wima rukovati. I r|ava je to ve{tina uzeti od istorije ono {to godi sopstvenoj stvari, jer se na taj na~in gotovo prinu|uju protivnici da uzimaju oru`je iz istog arsenala. Dobro je rekao tu skoro jedan poslanik Be~kog parlamenta iz Moravske da vaqa umeti u istoriji ~itati ne samo jednu stranicu. Sad, {ta kaè ukratko istorija Hrvata? Neslagawa me|usobna, predaju se Ugarskoj; zapostavqawe (uznemiravawe) Dalmacije, gube je, u poverewu ili neznawu prema Ugarskoj dozvoqavaju da se wihova prava krwe; potamwuju (gube) krunu Zvonimira, boje krvqu onu (krunu) Sv. Stefana; onda nam obe}avaju slogu i slobodu, mir i slavu!... U odbrani starinskih titulusa mogu lako narodi imati zadovoqstvo da se sukobqavaju sa nemogu}no{}u, da, stvaraju}i nove tituluse prava i obaveza, ispuste iz vida da li je mogu}e zadràti one i ove zadobiti... Ali kakvu pro{lost nama pokazuje Hrvatska? Pokazuje cesiju (ustupawe zemqe) kraqu Kolomanu, po kojoj je Ugarskoj dao slobodu da nas proda... Pokazuje lupe{tva ùpana. Pokazuje pakt sa kraqem Ferdinandom, u koji pakt Dalmacija nije bila uba~ena... Trojno kraqevstvo je na~in izlagawa kako ne moè da postane istorijsko pravo nego sprdwom, ali je sprdwa pogor{ana parodijom trojednice. I ko }e hteti, uvek kad ih treba spomenuti, da ponavqa kraqevina Dalmacija, Hrvatska i Slovenija? Treba to uprostiti, i kao {to ugarska kruna, ne samo po praksi, ve} i po ukazu {tampanom latinski, obuhvata{e i krunu hrvatsku, tako i nova kraqevina (po{to Slovenija ne moè da sebi prisvoji tu ~ast, a Dalmacija je odbija) zavr{i}e da se prosto naziva Hrvatskom. Ime bi postalo simbol stvari.” Tako se i desilo. Iako je Slovenija istorijski ugarska a etni~ki srpska, a Dalmacija istorijski romanska a etni~ki srpska, ovakvim pseudoistorijskom i politi~kom konstrukcijom i upro{}avawem svedena na Hrvatsku “trojednicu”. Pozitivno pravo podrazumeva objektivnu mogu}nost realizacije, ina~e postaje apsurdno i stvar puste èqe, koju nijedan drugi pravni subjekt ne priznaje kao realno pravo. U slu~aju kolizije prava poteù se i istorijski argumenti, ali prete`ni zna~aj ima postoje}e, zate~eno stawe. Ne moè se izjedna~iti pravo i prohtev. ako zaista postoje istorijska prava, onda to podrazumeva i postojawe wihovog subjekta, titulara, kontinuirano kroz vekove. Ako je neka dràva prestala da postoji pre hiqadu godina, onda novoproklamova873

na sa istim nazivom ne moè biti automatski pravni sledbenik. Istorijska prava nemaju pravnu logiku i vi{e su anahronizam nego upori{te za ozbiqne politi~ke pretenzije. Postavqaju}i pitawe za{to su “Hrvati onako vatreni branioci besmislenog historijskog prava”, Aleksa Stojanovi} u kwizi “Srbi i Hrvati”, objavqenoj u Novom Sadu 1902. godine, kako interpretira Kosti}, “do{ao je do zakqu~ka da je razlog taj, {to su Srbi {irili svoju etni~ku teritoriju na wihov ra~un i samo na taj na~in mogu ovu teritoriju da sa~uvaju.” (str. 26.) Pozivawe na istorijska prava pokazuje unutra{wu protivre~nost politi~kih pretenzija i predstavqa insistirawe na beskrajnim parni~ewima i sukobima, koji su u feudalizmu bili ~esti, ali ih je Francuska gra|anska revolucija definitivno odbacila na smetli{te istorije. Hrvati su neprekidno nastojali da pod izgovorom svojih istorijskih prava terori{u Srbe, ali im to bez stranog tutorstva nikada nije polazilo za rukom. Kovanica o hrvatskom dràvnom pravu sklepana je po uzoru na Ugarsku, {to Kosti} duhovito komentari{e narodnom poslovicom prema kojoj je àba videla kako se kowi kuju, pa i ona nogu podmetnula. Jedan od najve}ih svetskih pravnih teoreti~ara, Georg Jelinek, u svojoj “Op{toj teoriji o dràvi”, pi{e da “Hrvatskoj nedostaje dràvni karakter u odnosu na Ugarsku, kao i Finskoj u odnosu na Rusiju, jer je kraq Hrvatske pravno identi~an sa kraqem Ugarske, a veliki knez Finske sa ruskim carem. Zato ovi odnosi ne predstavqaju realne unije, ve} jedinstvene dràve.” (str. 32.) Ne{to {to po objektivnim kriterijima nije dràva ne moè se pozivati na odre|ena prava koja bi mo`da mogla da pripadaju dràvi. Kovanica o hrvatskom dràvnom pravu je politi~ka parola, koja nikome nije jasna, ali je sra~unata da probudi izvesne emocije i uklopi se u politi~ke programe, kroz koje moè da dobija razli~ita zna~ewa, zavisno od realne situacije i politi~kih potreba protagonista. Iako su biskup [trosmajer i Ante Star~evi} bili u dubokom politi~kom neprijateqstvu, po pitawu apologije zamagqenog istorijskog dràvnog prava kretali su se istim kolosekom. Eugen Kvaternik je tome davao i misti~no zna~ewe. Optere}enost dogmom o dràvnom pravu verovatno je dovela do toga da Hrvati nikada nisu ozbiqno poku{avali da osnuju neku liberalnu politi~ku partiju. Me|utim, po{to je veoma te{ko objasniti {ta se pod tim podrazumeva, razli~iti hrvatski interpretatori tog pojma dijametralno se razlikuju po onom {to pod wega podvode. Nikola Toma{i} wegovim temeqima smatra Pakta konventa iz 1102. i Nagodbu iz 1868. S druge strane, Marko Konstren~i} smatra da Pakta konventa nisu ugovor o personalnoj uniji, nego ~isto feudalni sporazum ma|arskog kraqa kao seniora i 12 hrvatskih plemi}a koji prihvataju da budu wegovi vazali. ûveni zagreba~ki advokat Mi{ko Rado{evi} u politi~koj studiji “Frano Supilo”, objavqenoj u Zagrebu 1930. godine, vrlo duhovito ismeva tlapwe o hrvatskom dràvnom pravu: “Hrvatskim prava{ima u Zagrebu, kao i wihovoj bra}i ma|aronima, svojstven je aristokratski na~in mi{qewa u stilu feudalnih legitimista, te poput svoje bra}e ma|aronskih aristokrata preko Drave, vojuju i u politi~kim stvarima kao kakvi parni~ari. Kao u kakvoj velikoj parnici fideikomesarne, urbansko feudalne prirode, izna{li su dokaze u potvrdu svojih teorija hrvatskog dràvnog prava, pa su raznim “pakta konventa”, pragmatskim sankcijama, temeqnim dràvnim zakonskim ~lancima i sli~nim ustanovama javnog prava dokazivali postojnost i kontinuitet 874

hrvatske dràve. To {to prakti~no-politi~ki hrvatska dràva nije postojala, jer nije imala nijednog atributa samostalne dràve: ni svoje vojske, ni svojih finansija, ni ostaloga {to dràvu ~ini dràvom, – za to su se na{i legitimisti i prava{kog i ma|arskog kalibra u stilu feudalnih jurista vrlo malo brinuli. Oni su stajali na ~isto juridi~kom stanovi{tu da je ugovor pregaèn i da nije legalno raskinut, a kad ugovor nije raskinut kako je stvoren, onda on po wihovoj logici i daqe postoji... Za wih su vrijedili historijski dokumenti a ne realni ìvot. Tako su odgajali svoju djecu u fantasti~nim, romanti~nim teorijama hrvatskog dràvnog prava. Kao {to je program bio ~ardak ni na nebu ni na zemqi, tako je i taktika bila formalisti~ka, dogmati~na a mnogo puta i lakejska.” (str. 35.) [ta podrazumeva pojam hrvatskog dràvnog prava, ne razumeju ni sami Hrvati, a pogotovo nisu u stawu drugima da objasne. Pojam je toliko rastegqiv, da se, po potrebi, pod wega podvodi sve {to, s vremena na vreme, pojedini hrvatski politi~ari poèle. Pored toga, oni razgra|uju teoriju virtualnih povjesnih prava na teritorije koje jo{ nisu u sastavu Austro-Ugarske, ali ako bi u{le u wen sastav, morale bi se prikqu~iti Hrvatskoj jer su joj navodno nekada pripadale i ona prava nad wima nikad nije gubila. Hrvati zapravo rezervi{u prava za neke budu}e mogu}e situacije. Svoje te`we su koncentrisali u ma{tovitu projekciju situacije u kojoj }e evropske sile uni{titi tursku dràvu, pa sve srpske teritorije kao jugoslovenske zemqe pripojiti Hrvatskoj. Neko stvarno ili izmi{qeno stawe iz pro{losti Hrvati proglase za zakonito, a onda te`wu da se takva situacija obnovi predstavqaju kao svoje legitimno pravo, po uzoru na principe konzervativnog legitimizma na koje su se pozivali evropski monarhisti. Principu feudalno-apsolutisti~kog legitimizma francuski revolucionari su suprotstavili na~elo nacionalnosti. U prvom slu~aju se zastupa teza ~ija je zemqa weni su i stanovnici, a u drugom ~iji su stanovnici wegova je i zemqa. Novo doba je negiralo pristup koji je narod tretirao kao derivat dràve kojim se po milosti Boìjoj vladalo, nego je dràvu videlo kao izraz etni~ke individualnosti odre|ene teritorije koja je tako stekla i svoj pravni izraz. Za razliku od Srba, ~ije su te`we ~esto nacionalne i usmerene na ujediwewe i osloba|awe svih teritorija na kojima srpski narod ìvi, hrvatske te`we su ~isto teritorijalne i apstrahuju sada{wi etni~ki karakter prostora za kojim teè. Pored toga, Hrvati su insistirali na distinkciji izme|u prvobitnih i nado{lih naroda, ali samo u varijantama kad bi to wima odgovaralo i da imaju prava i na teritorije koje su nekada zaista naseqavali, ali sada ih tu uop{te nema ili su se zadràli u malom broju. Na taj na~in su nastojali Srbima osporiti prava kao uqezima na tradicionalno hrvatskoj teritoriji, {to se kasnije pretvorilo u pravu ideologiju istrebqewa. U blaìm varijantama verbalno su izraàvali spremnost da Srbe prihvate kao pravoslavne Hrvate. Istorija bi, dakle, trebala da se zaustavi na onom momentu kad su Hrvati u pro{losti zaposeli neku teritoriju i da se taj momenat ovekove~i. Po wihovoj nakaradnoj logici, kako ironi~no prime}uje Kosti}, “sve drugo je uzurpacija, nametawe, kra|a. Ako se neko preselio mirno i legalno, ako je neko pravilno osvojio neku teritoriju, sve to ne zna~i ni{ta, to nije vaqano. Tamo gde je stupila hrvatska noga, tu je ste~eno neotu|ivo pravo, sama ta okolnost je ravna 875

tapiji koju niko ne moè da ospori. Hrvati ne moraju da brane svoju teritoriju, jer je ona neotu|iva. Nikakva akvizicija i nikakva osvajawa, kao i nikakva pomerawa naroda, ovde ne vrede. [to je hrvatsko, to je samo hrvatsko, i ne sme biti nikoga drugoga.” (str. 48.) Hrvati izbegavaju bilo kakve op{te principe koji bi vaìli za sve narode. Wihova na~ela su samo wima okrenuta da bi tako nadoknadili teritorijalne gubitke zbog svojevremene masovne beànije pred Turcima. Ostavili su prazne zemqe na koje su se naselili Srbi i formirali vojnu granicu. Kad je pro{la turska opasnost, Srbi su postali suvi{ni i Hrvati neprekidno smi{qaju kako da ih elimini{u: pokatoli~avawem, uskra}ivawem prava, proterivawem i likvidacijom. Ali Hrvati najve}e probleme imaju sa sopstvenom istorijom i identitetom. Ono na{ta se pozivaju kao istorijski grandiozno, bilo je zapravo jadno i minijaturno, ni pomena vredno. Kako to nagla{ava veliki nau~nik Vladimir Dvornikovi} u kwizi “Karakterologija Jugoslovena”, iz 1939. godine, “na hrvatsko-kajkavsko podru~je hrvatsko ime bilo je tek posle turskih ratova preneseno iz starih ~akavsko-hrvatskih sredi{ta. Do tada su kajkavski Hrvati nazivali svoj jezik “slovenskim”... Kajkavsko-hrvatski istorik Juraj Ratkaj, iz XVII veka naziva svoj zagorski kajkavski jezik “slovenskim”, a sam narod “na{im Slovincima”. (str. 52.) Od Ma|ara su Hrvati preuzeli i teoriju politi~ke nacije prema kojoj naciju u politi~kom smislu predstavqaju svi stanovnici jedne zemqe, bez obzira na svoju etni~ku prirodu. Tako bi se poni{tila stvarna nacionalna i jezi~ka razlika. Pretenzije za teritorijama na kraju se ispoqavaju kao nastojawe da se podjarmi stanovni{tvo i prekomponuje u imaginarnu hrvatsku politi~ku naciju. Na tome se temeqe i megalomanske hrvatske aspiracije na Bosnu i Hercegovinu jer je jedan mawi deo Bosne zaista nekada bio pod hrvatskom dominacijom, a u sredwem veku je u Bosni ìveo i prili~an broj katolika. Bosanskohercegova~ki muslimani se politi~kim proklamacijama proglase za Hrvate, na tome bazira svojatawe teritorije, a onda se hrvatski ideolozi ~ude {to sami muslimani ne izgledaju po~astvovani takvom brigom i pa`wom. Hrvati su spremni da priznaju pravo osvajawa odre|enih teritorija, ali redovno na osnovu tu|ih pobeda, u kojima se oni pojavquju kao plodouìvaoci. Otuda sklonost da se prikqu~uju uvek ja~oj sili, osvaja~kim i okupatorskim vojskama. Wihov je instinktivni ciq da uvek budu uz pobednika, pa ma ko to bio. Najupe~atqiviji dokaz za takvu procenu je neverovatan do~ek nacisti~kih vojnika u Zagrebu, po~etkom aprila 1941. godine. O tome je pisao nema~ki novinar [ulte-[traphaus: “Doga|aji se razvijaju muwevitom brzinom. U podne smo pre{li jugoslovensku granicu na Dravi, a sad, predve~e, ve} se nalazimo u hrvatskoj prestonici Zagrebu. Na{a su kola prekrivena cve}em. Odu{evqewe hrvatskog stanovni{tva zbog ulaska nema~kih trupa, koje dolaze kao oslobodioci od srpskog jarma, bezgrani~no je. Na ulicama grada qudi se grle i kli~u nezavisnoj Hrvatskoj i ti se poklici prihvataju i {ire. Do{li smo u grad kao prve nema~ke trupe. Sa te{kom mukom su se na{a vozila probijala kroz masu sveta. Neprestano smo morali da stiskamo prijateqske ruke i da odgovaramo na odu{evqene pozdrave. Najradije bi nas Zagreb~ani pozvali u svoje stanove i ugostili. Ali na{ put je najpre vodio u privreme876

no sedi{te nove hrvatske vlade, koja se od pre dva sata nalazi pod privremenim predsedni{tvom generala Slavka Kvaternika i sme{tena je u zgradi banovine.” (str. 75-76.) General Slavko Kvaternik je tim povodom, sopstvenom izjavom, koncentrisao sve one emocije koje su u tim trenucima preplavile srce i du{u celokupnog hrvatskog naroda, {to su nema~ki mediji pedantno zabeleìli i preneli, pa ostaje za sva vremena da krasi i uveli~ava hrvatsku slavnu istoriju. Kvaternik je, izme|u ostalog, saop{tio: “Do~ek nema~kih trupa... u Zagrebu kao i u celoj Hrvatskoj bio je pravi trijumf u kome su u~estvovali starci kao i deca sa suzama u o~ima. Nema~ki vojnik smatra se spasiocem slobode Hrvata i svi Hrvati imaju samo jednu èqu: da na vernost odgovore verno{}u. Firera nema~kog naroda volimo kao poluboga. Hrvati znaju da oni mogu da dobiju dràvu na narodno-istorijskoj teritoriji samo prijateqstvom firera nema~kog naroda. Ulazak nema~kih trupa u Zagreb je trijumfalni pohod i dokumenat ogromne qubavi i privrènosti nema~koj vojnoj sili.” (str. 76.) Kosti} ovde daje i citat iz teksta drugog nema~kog novinara, Karla Fon Le{a, objavqenog u kwizi-zborniku “Hrvatska mar{ira”, u Zagrebu 1942. na nema~kom jeziku, da bi iskonsku hrvatsku qubav prema Hitleru i nacizmu {to verodostojnije prikazao. îm su se nema~ki vojnici pojavili “scene neopisivog odu{evqewa su se odigravale. Pod morem crveno-belo-plavih zastava praska razdragano veseqe jednog naroda, koji ho}e da se rastopi od veseqa nad nacionalnom pobedom i od zahvalnosti svojim osloboditeqima, koji }e nezavisnu Hrvatsku {tititi svojim mo}nim oru`jem... Iz sto hiqada grla diù se povici i stalno se ponavqaju: “Hajl Hitler! Zig-Hajl/Zig-Hajl!” A i hrvatski povici “@ivio”. To su potresni izlivi radosti jednog beskrajno sre}nog naroda... @ene poku{avaju da qude sa ~eli~nom kacigom (tj. nema~ke vojnike) otrgnu iz wihovih motornih vozila, samo da bi ih mogle zagrliti i stegnuti im ruke. Svaki vojnik, bilo da je oficir ili obi~an strelac, biva od stotine wih saletan: “Kako mogu da vam pomognem? Treba li vam benzin? Ho}ete li cigarete?”... Ja se stidim {to moje re~i nisu dovoqno jake da opi{u {ta se u ovom momentu u Zagrebu doga|a. Samo jedno treba na kraju re}i: mi u vojni~ki sivim uniformama ponosni smo, beskrajno ponosni, da ba{ ve~eras ovde stojimo kao vojnici na{eg vo|e, i da smemo Hrvatima pred o~i izneti (hrvatski bi se reklo: zorno prikazati, prevodilac) {ta je u stawu da u~ini voqa jednog naroda, i mi zahvaqujemo na{em fireru i vrhovnom komandantu da nam je omogu}io doìveti ove nezaboravne ~asove u Zagrebu.” (str. 76-77.) Kao verni Hitlerov saveznik, Hrvatska je 2. jula 1941. godine u{la u rat protiv Sovjetskog Saveza i poslala svoje trupe na isto~ni front, a 14. decembra 1941. objavila je rat Americi i Engleskoj. Ante Or{ani} je u tekstu “Hrvatski ratnik u suvremenom ratu”, objavqenom u oficijelnoj Paveli}evoj “Novoj Hrvatskoj” 1942. godine, opisivao koliki je bio hrvatski doprinos Hitlerovom rasturawu jugoslovenske dràve tako {to su “u ovom ratu svi Hrvati kao jedan, otkazali poslu{nost, ne izvr{avali naredbe, ometali vezu, {irili paniku, neta~no ga|ali, onesposobqavali tenkove i topove, te ostala strojna oru|a za borbu, razoruàvali srbijanske raspu{tene i divqa~ke mase. Jednom rije~ju, u svim ovim ratovima Hrvati su jedini koji su najjedinstvenije i kao po zapovjedi sru{ili i slomili balkansko boji{te isto onako brzo – iz877

nutra, kao {to su Nemci jo{ brè slomili i sru{ili izvana. Tako na primjer, jo{ prije samoga po~etka rata odziv Hrvata, uglavnom pje{a{tva (jer su ostali bili pozvani jo{ prije), spao je na svega 30 do 40% odziva. Ostali su bili ostajali kod ku}e, ili bjeàli po {umama, ili odlazili po druga mjesta, na primjer ro|acima u goste, ili se vozikali vlakovima tamo-amo kao “divqi putnici” traè}i svoje “komande.” (str. 78.) Autor se u istom ~lanku razme}e hrvatskim “juna{tvom” na ruskom frontu, a Kosti} prenosi najupe~atqivije fragmente: “S jednim mo`da neznatnijim brojem vojnika na tom isto~nom boji{tu, nego svi ostali saveznici osovine na tom dijelu osovinskog ratovawa, kako veliki tako i maleni, Hrvati se na tome boji{tu mogu usporediti s najstarijima, najboqima, najve}ima, najboqe opremqenima, najvi{e osve{}enima, najboqe uzgojenima, pa ~ak i najbrojnijima. I to na cijelokupnom tome isto~nom boji{tu kako u zraku tako isto i na kopnu, a kako na kopnu tako isto i na moru, kako pred Lewingradom i na Crnom moru tako jo{ vi{e pred Staqingradom. I isto onako kao {to god su hrvatski vojnici u biv{oj dràvi, a to zna~i i sve ono {to je jednome narodu najvrednije, najzdravije, najsvjetlije i najboqe, spontano i jedinstveno svagde i na svakome mjestu iznutra lomili i kona~no sa svojim ru{ewem iznutra izlomili balkansko boji{te u zajednici sa osovinom, a osobito Nijemcima, tako isto i na isto~nom boji{tu svuda i svagdje sasvim dosqedni svojoj borbi na balkanskom boji{tu, hrvatski vojnici ru{e i isto~no boji{te... Tamo nas je dodu{e malo, moè se re}i ~ak i najmawe, ali smo ipak i tu junaci. Junaci na moru, junaci na kopnu, a jo{ vi{e u zraku. Sa svojim niskim qetovima takore}i na isto~nome boji{tu poslovi~no hrvatskima, a po nekima i uvedenima po samim Hrvatima, zrakoplovcima, sa svojim dalekim naletima na Crnome moru svojstvenima samo tisu}godi{wem pomorskom narodu kao {to su Hrvati i jo{ vi{e sa svojim borbama prsa u prsa i podhvatima, za koje i sami Sovjeti vele da su ôrti, odnosno vranci i da dolaze od tzv. “~orti”, odnosno vra`jih divizija, po kojima su Hrvati, i ako po divizijama najmawi narod na isto~nom boji{tu, ipak izme|u svih ve}ih i mawih natjerali Sovjetima – najve}i strah.” (str. 78-79.) Hrvati nisu uspeli da sami, sopstvenim snagama, stvore samostalnu dràvu. Wima je dràva dva puta darovana, prvo od strane Hitlera, a onda voqom Helmuta Kola, kome su asistirali Vatikan i Amerikanci. U oba slu~aja, Hrvatska je ipak samo vazalna dràva i ni{ta vi{e. Ona }e trajati dok su prisutni weni spoqa{wi kreatori. Kad odu, kreatura se raspada u parampar~ad. S tog apsekta Kosti} zakqu~uje “da jedna formacija koja sebe mo`da naziva dràvom, a nema nikakvih atributa dràve, da jedan narod koji nije umeo da sebi samome stvori i o~uva dràvnu zgradu, nema nikakvih “prava”, nema ovla{}ewa, nema moralnog stava da traì jo{ sebi i druge oblasti, ~ak kad bi ina~e na wih imali neke druge opravdanije pretenzije. Jer kako }e se jedna velika oblast staviti pod za{titu druge, jedva ve}e, kad ona nije u stawu ni sebe da brani ni za sebe ne{to da stvori?” (str. 85.) Po Kosti}u, to je argument vi{e protiv hrvatskih pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, a ujedno u prilog srpskim nastojawima. “Srbija je opet daleko ve}a od Bosne, ona je sebe oslobodila, pa onda i druge, me|u wima i Bosnu, i ona ne pu{ta nikome ni{ta bez borbe. Ona ~uva sebe i sve koji joj se povere, koji se na wu naslone, koji u woj traè za{titnika. S wom se ose}a svak ja~i, bezbedniji, skloweniji.” (str. 85.) 878

Hrvatska dràva je progla{ena operetskom predstavom bande italijanskih pla}enika koju su okupatori transportovali iz emigracije i na svojoj sili ustoli~ili. Bu~ne izjave i propagandne galame s jedne strane, a masovni zlo~ini nad srpskim civilima, s druge – recept je bio identi~an u oba istorijska slu~aja. Hrvatski ideolozi govore o kategoriji prirodnih prava svog naroda na odre|ene teritorije. Prirodna prava jednog naroda u tom smislu su besmislica koja u pravnoj teoriji ne moè o~ekivati ozbiqan tretman, ali su zvani~no proklamovane programskim aktom Hrvatske stranke prava od 3. novembra 1893. godine, ~iji po~etak Kosti} prevodi sa nema~kog jezika: “Stranka prava teì oìvotvorewu hrvatskog dràvnog prava i prirodnih prava hrvatskog naroda u smislu slede}ih ~lanova: – ~lan 1: uspostavqawe celokupnog hrvatskog kraqevstva “utelovqewem” Slavonije, Dalmacije, grada Rijeke i primorja, Bosne, Hercegovine, Istre, Krawske, Koru{ke i [tajerske u okviru Habsbur{ke monarhije.” (str. 91-92.) Ni po muke, {to su tu uvrstili i sve tri slovena~ke zemqe. Tu neke logike i ima. Ali, {to je vi{e ima, to grotesknije deluje svojatawe srpskih etni~kih teritorija i podru~ja ~isto {tokavskog govora. [ta je tu prirodno ili naravno pravo? Na argumente navodnog prirodnog prava pozivao se jo{ Frawo Ra~ki 1867. godine, traè}i u saborskoj raspravi da se Rijeka inkorpori{e u Hrvatsku. Po logici stvari, prirodno pravo bi moglo biti samo pravo ja~eg, ali kad su to uop{te Hrvati mogli da budu ja~i. Kosti} ukazuje na svu ozbiqnost problema srpskog razgrani~ewa sa Hrvatima i metoda po kome bi se ono provelo. Plebiscit je uvek problemati~an jer apstrahuje teritorijalno grupisawe stanovni{tva i suvi{e je pod uticajem politi~ke atmosfere jednog istorijskog trenutka, a wime se prenebregava problem promewene nacionalne strukture ratnom politikom genocida. Statisti~ki podaci su vrlo sumwivi, posebno oni koje je zvani~no proklamovao komunisti~ki reìm. Arbitraà uvek ostavqa otvorenim pitawe objektivnosti izabranih ili prihva}enih arbitara, dok su nagodbe uvek problemati~ne zbog tradicionalnog hrvatskog nagodbewa~kog i parni~arskog duha koji je veoma precizno definisao najve}i hrvatski kwièvnik Miroslav Krleà re~ima: “Hrvatstvo traì nekoga da mu se podredi, da potpi{e s wime politi~ki ugovor i da se onda buni rotiv toga politi~kog ugovora daqih 400 godina... u sklapawu ugovora i glupih politi~kih paktova, tu su hrvatski puntari stru~waci vjekovima.” (str. 103.) Posebno àqewe pri analizi me|uratnih srpsko-hrvatskih odnosa i hrvatskog insistirawa na uvo|ewu svojevrsnog dualizma u jugoslovenskoj dràvi po uzoru na austro-ugarsko iskustvo, ukqu~uju}i i teritorijalnu podelu na principu pola Srbima – pola Hrvatima, Kosti} izraàva zbog neiskori{}ene mogu}nosti blagovremene amputacije Hrvatske i Slovenije u vreme kad su makaze mogle biti u sigurnim i ~vrstim srpskim rukama. Protiv projekta amputacije su kategori~ki bili i neki srpski politi~ari, poput Svetozara Pribi}evi}a i @ivka Topalovi}a, a i tvorac termina Stojan Proti} nije bio iskreno za wegovo provo|ewe nego ga je samo koristio kao pretwu u situacijama kad su Hrvati suvi{e preterivali u sopstvenim zahtevima. Sam Topalovi} je u jednom tekstu iz 1925. godine precizirao {ta bi u praksi zna~ila amputacija: “Srpska monarhija, armija, birokratija i sve stare politi~ke par879

tije, dràva slivena u jednom livu tokom vi{e ratova, nisu se nikako mogli pridobiti za federalizam. Ili unitarna dràva ili amputacija, a to zna~i separaciju ~isto hrvatskih i slovena~kih predela od dràvnih granica, to je bilo wihovo re{ewe... Ako bi se hrvatski i slovena~ki otpor protiv jedinstvene dràve poja~ao, do{la bi nesumwivo ta luda amputacija. Umesto dràve sa stalnim nemirima, pojavila se kombinacija da se svi predeli gde ima Srba proglase kao dràvna oblast, a ~isto hrvatski i slovena~ki predeli, ne{to malo pred Zagrebom i Qubqanom, sa jedva tri miliona stanovnika da se proglase kao da se nalaze van dràvnih granica i da se prepu{taju svojoj sudbini. Srpska dràva bi imala dovoqnu unutra{wu snagu da se odrì, za Hrvate i Slovence bi ova amputacija, pri kojoj bi se wihova plemena prepolovila, bila prava propast. Izba~enim ne bi ni{ta drugo preostajalo nego da se prikqu~e Mayarima ili Italijanima i da se tu odaju beznade`noj budu}nosti.” (str. 115.) Hrvatska bezo~nost u pogledu pretenzija na Bosnu i Hercegovinu vidqiva je iz stava Stjepana Radi}a da je “hrvatski element kulturno najrazvijeniji u BiH.” (str. 117.) Radi} je to izneo u kwizi “@iva prava Hrvatske na Bosnu i Hercegovinu”, objavqenoj u Zagrebu 1908. godine. Bilo je to u jeku hrvatskih politi~kih zalagawa za trijalisti~ko preure|ewe Austro-Ugarske monarhije, u kome bi Hrvati nastupali i kao reprezentanti i kao asimilatori svih drugih ju`nih Slovena. Takva tvrdwa je iz Radi}evih usta plasirana iako postoji bezbroj konstantnih istorijskih pokazateqa kulturne superiornosti pravoslavnih Srba i ujedno beznade`noj kulturnoj zaostalosti katolika, kojima je bila strana i hrvatska nacionalna svest. Kosti} nagla{ava da se hrvatska megalomanija ne “pove}ava uporedo sa snagom hrvatskog naroda, a jo{ mawe nekim ste~enim zaslugama. Ona uglavnom koristi kowukture i slabost protivnika, vr{i prepade i izdaje, stavqa se pod skut tu|ina i onda – postavqa svoje nemogu}e prohteve.” (str. 119.) Za~etnik hrvatske megalomanije, Pavao Riter Vitezovi}, koji ina~e uop{te nije bio hrvatskog porekla, Hrvatskom je bukvalno proglasio sve srpske zemqe. On je smatrao Hrvatskom sve ono {to su Rimqani nazivali Ilirijom. U Crvenu Hrvatsku ubraja Srbiju, Makedoniju, Bugarsku i Trakiju, a sve ju`noslovenske zemqe je projektovao u sastavu obnovqene hrvatske kraqevine pod èzlom Habsbur{ke dinastije. Svoje brojne radove na tu temu pisao je i objavqivao krajem sedamnaestog i po~etkom osamnaestog veka, a kako za wega kaè hrvatski kwièvni kriti~ar Branko Vodnik, Pavao Riter Vitezovi} je “prvi razradio velikohrvatsku ideju u politi~kom smislu. Wegova Hrvatska obuhvata sve jugoslovenske zemqe. Vitezovi}eva ideologija ostala je politi~ki jalova, ali je ona imala jakih posledica na kulturni ìvot, jer je on s wome u vezi izneo ideju jednog narodnog imena, jedinstvenog kwièvnog jezika... Te je misli oìvotvorio pod ilirskim imenom Qudevit Gaj, koji je Vitezovi}a smatrao svojom prete~om, a politi~ku velikohrvatsku ideju ba{tinio je od Vitezovi}a i daqe razvijao Ante Star~evi}.” (str. 126-127.) U prvoj hrvatskoj politi~koj bro{uri, objavqenoj {tokavski 1832, grof Janko Dra{kovi} formuli{e konkretan hrvatski nacionalni program i svojata Bosnu. Posle to ~ak u stihovima izraàva Vjekoslav Babuki}, istaknuti ilirac u jednoj jedinoj pesmi koju je uop{te napisao. Nastavqa istori~ar Ivan Kukuqevi} Sakcinski 1842. govore}i o bosanskim podru~jima koja su svo880

jevremeno oteta hrvatskom plemstvu. Iako je ilirski pokret izbegavao hrvatski naziv, on nije nikako bio op{teju`noslovenski, nego ve{to smi{qen i prora~unat s obzirom na zaista bedno zate~eno stawe hrvatske nacionalne svesti, {to Milan Bani} obja{wava na slede}i na~in: “Da je Zagreb tada teìo da skupi samo Hrvate, vrlo malo bi bio zahvatio, jer je tada pojam Hrvat bio apsolutno u usko pokrajinskom rangu... ali upravo zato {to je teìo da privu~e ~itav slovenski jug, Zagreb je posegao za imenom ilirskim.” (131) Ugledni istori~ar Ferdo [i{i} u studiji “O stogodi{wici ilirskog pokreta”, objavqenoj u Zagrebu 1937. zakqu~uje: “Prakti~na je politika ilirskog pokreta u su{tini svojoj bila ~isto hrvatska (to podvla~i pisac) – ne jugoslovenska – to vi{e {to se ona osnivala iskqu~ivo na hrvatskom historijskom dràvnom pravu, idu}i u prvom redu za tim, da oko Zagreba okupi sve hrvatske zemqe unutar granica Habsbur{ke monarhije, a od ~esti jo{ i one krajeve tada{we Turske, tj. tzv. Tursku Hrvatsku (ili nekada{wu Jaja~ku banovinu) i Tursku Dalmaciju (ili krajeve na severu od Dowe Neretve), i da se tako sastavi oblast pogodna da s uspehom uzmogne svojom snagom i veli~inom odbijati mayarske nasrtaje.” (str. 131.) Ilirizam je forsirao Be~ kad mu je to koristilo u su~eqavawu sa ma|arskim te`wama, ali kad su se Austrijanci sporazumeli sa Ma|arima, Hrvati su ostavqeni na cedilu. Me|utim, svojih se te`wi nisu odricali, pa i onda kad su bili prisiqeni na saradwu sa srpskim politi~kim predvodnicima, nisu odustajali od velikohrvatskog nacionalnog koncepta i u odnosu na Srbe i prema Slovencima. Kako zapaà Kosti}, “kad su videli da apsorpcija Slovenaca nailazi na te{ko}e, Hrvati su udvostru~ili te`we za srpskim krajevima. Da bi to lak{e postigli, oni su izmislili tzv. ilirizam i primili srpski jezik kao svoj. Da jezik ne bude smetwa da proglase hrvatskim sve {to srpski govori! Ni ovaj doga|aj nema primera u celoj svetskoj istoriji. Iako je otpala razlika izme|u kwièvnog jezika Srba i Hrvata, ostale su jo{ mnoge druge razlike. Na primer pismo, pa onda vera itd. Onda su i tu poku{ali najpre podmetawe, pa onda nasiqe. Gaj je hteo uvesti }irilicu, ali je be~ki dvor to osujetio. Da je uveo }irilicu, nacionalni prozelitizam bio bi uspe{niji. Kad to nije uspelo, Hrvati su prosto zabranili }irilicu kad god bi im se za to pruìla prilika... [to se vere ti~e, poku{ali su najpre sa unijom. I silu su, a ne samo prevaru, upotrebqavali. Kad to nije uspelo, do{ao je Drugi svetski rat sa nasilnim pokatoli~ewem onih koji su jo{ odoleli zverskoj sekiri hrvatskih ubica. Tako oni {ire svoje “povjesno i etni~ko podru~je.” (str. 132-133.) Svoj vrhunski izraz hrvatske megalomanske aspiracije su dostigle u ideologiji Ante Star~evi}a, koji bi sve Srbe pohrvatio ili uni{tio. Ernest Bauer je u kwizi “Hrvatski politi~ar Ante Paveli} i Srbi”, objavqenoj u Lajpcigu 1938, naveo Star~evi}ev odgovor na primedbe o nerealisti~nosti negirawa egzistencije Srba i Slovenaca: “Nema nikoga ko ne}e priznati fakti~no postojawe ovih naroda, ali svak ko nije r|av, potrudi}e se da ove {tetne egzistencije otstrani koliko je to mogu}e i da ~iwenice koje se protive zakonima zameni zakonskima.” (str. 134.) Star~evi}eva poruka Srbima bila je nedvosmislena: “Budi Hrvat ili nestani!” I ~uveni usta{ki ideolog Ivo Pilar nije mogao da izdrì a da se bar malo ne suprotstavi Star~evi}evoj ludosti i gluposti, pa kaè: “Na ~iwenice da su balkanski Romani velikim die881

lom imali udjela u postanku Srbstva, na ~iwenice da je ono izprva bilo maleno i da su wime vladali Hrvati, sazdao je on teoriju da Srbi nisu nikada postojali, ali je pri tome previdio ~iwenicu, da nikada nije bilo dràve bez sna`nog narodnog elementa.” (str. 135.) Pilar kritikuje samo ona preterivawa koja su za ciqeve hrvatske nacionalne megalomanije mogla biti kontraproduktivna. Ali su{tina tih pogleda bila je karakteristi~na za ukupno hrvatsko javno mwewe. Na to ukazuje i Jozef Redlih slede}im re~ima: “Nova hrvatska Stranka prava, osnovana od Star~evi}a, bila je skoro do propasti Carstva (misli austrijskog) najdubqa snaga cele zemqe i stvarna snaga koja je uglavnom uobli~avala sudbinu Hrvatske.” (str. 135.) Jedan od najboqih poznavalaca etni~kog karaktera Hrvata, Vladimir Dvornikovi}, na slede}i na~in procewuje uticaj Star~evi}eve ideologije na hrvatsku nacionalnu svest: “Nikad dotada jedan plemenski, atavisti~ki nagon na na{em jugu nije u{ao tolikom snagom iracionalizma u svet politi~kih formula i programa kao u ovom Star~evi}evom svehrvatstvu. U doba kad su ve} postojale dve dràve pod srpskim imenom, ova ideja pohrva}ewa svih Ju`nih Slovena, stanovi{te “negirawa” Srba i Slovenaca u istinu je predstavqala savr{enu besmislicu.” (str. 135-136.) U govoru na grobu Ante Star~evi}a, Stjepan Radi} je biranim re~ima izrazio op{tehrvatski, dominantni stav o politi~kim idealima i usmerewima ~oveka koga su Hrvati listom smatrali ocem domovine. Radi} kaè: “Na svetom smo mjestu, koje je kao pravi hram. Veliki ovaj grob, oko kojega smo se sakupili kao qudi i kao Hrvati, veliki je `rtvenik one besmrtne i veli~anstvene ideje koja daje pravi sadràj i pravu vriednost na{em hrvatstvu. To je ideja prava, koja je ja~a od svake sile, ideja narodnog samoodre|ewa proti svakoj tiraniji.” (str. 136.) Hrvatski istori~ar Josip Horvat, 1942. godine bio je jo{ direktniji u proceni politi~ke vrednosti Star~evi}evih ideolo{kih postavki: “Jednu ìvotvornu snagu je video Star~evi} u hrvatskom dràvnom pravu – odakle ozna~ewe wegove grupe kao “stranka prava”. Stranka prava èli sjediwewe, nezavisnost i samostalnost svih hrvatskih zemaqa u okviru Monarhije ili izvan we. I ta misao Star~evi}a je, uprkos svim realitetima dnevne politike, ostala ìvom za celo vreme epohe Nagodbe, ona uvek iznova ispuwa mladu generaciju novom snagom, i stalno ja~a, jer je ona saobrazna du{i i bi}u hrvatskog naroda.” (str. 136.) Hrvatske pretenzije na Bosnu i Hercegovinu u osamnaestom veku dosezale su najdaqe do Vrbasa i Neretve, da bi tek u vreme ilirskog pokreta bile pro{irene do star~evi}evsko-paveli}evske varijante. Kad Austrijanci osvoje neku novu teritoriju od Turaka, Hrvati je odmah kao hrvatsku poklawaju austrijskom caru. Po tom obrascu nastojali su da materijalizuju i rezultate srpskih ustanaka u Bosni i Hercegovini. Nekada je i car morao direktno da interveni{e i upozorava Hrvatsko-slavonski sabor da ne prekora~uje ovla{}ewa. Me|utim, Rimokatoli~ka crkva je svesrdno podupirala hrvatske megalomanske prohteve i zahtev za trijalisti~kim preure|ewem Monarhije. Sarajevski nadbiskup Josip [tadler je u novembru 1917. godine organizovao potpisivawe peticije u kojoj je wegov potpis eksponiran, a ostale je drào u tajnosti. Glavna poenta peticije je u slede}em: “Zahtjevamo sjediwewe svih zemaqa na koje se hrvatsko dràvno pravo proteè, naime Hrvatske, Slavoni882

je, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, te hrvatske Istre u jedno politi~ko i autonomno, s Habsbur{kom monarhijom, kao s cjelinom, nerazru{ivo spojeno dràvno tijelo.” (str. 145.) I hrvatske pretenzije prema Slovencima bile su sasvim otvorene, iako Slovenija nikada nije bila u sastavu nikakve hrvatske dràve. Ipak su tu imali realno upori{te u ~iwenicama: s obzirom da su svi istaknuti slavisti kajkavce smatrali Slovencima, hrvatski ideolozi su na osnovu toga sve Slovence proglasili Hrvatima. I jedni i drugi su u pravu. Kako je to u praksi groteskno izgledalo pokazuju na saborskoj sednici, 1894. godine, izgovorene re~i rimokatoli~kog sve{tenika Ivana Jagi}a, brata Vatroslavqevog: “êmu nekoga prekr{tavati Srbina u Hrvata, ili Hrvata u Srbina, ako on to ne}e? Poku{ali ste Slovence i Krawce prekr{tavati u “planinske Hrvate”. Izvolite oti}i u Qubqanu i dole u Krawsku, pa }ete vidjeti koliko imate prista{a. Ja sam bio i ovih ferijah me|u wima, i razgovarao se s odli~nim qudima wihovima, pa oni perhoresciraju svaku vezu sa qudima, koji prije nego su ih dobili, negiraju im wihovu osobinu.” (Re~ perhorescirati, koja je zastarela, zna~ila je: odbijati ne{to sa odvratno{}u, gnu{awem; uàsavati se, groziti se).” (str. 148-149.) Po{to im nikakve istorijske ~iwenice, politi~ki principi ili statisti~ki podaci nisu va`ni, hrvatski megalomanski propagandisti prosto licitiraju {ta je wihovo, {ta bi èleli, kakvi su im snovi, sawarewa, ali i krvoèdni planovi. âk su izmislili i indijansko pleme Kroatana da bi dokazali da su se u Americi i pre Kolumba na{li. Neki hrvatski nadriistori~ari i prvu bugarsku dinastiju svojataju, a uz to tvrde da se staroslovenski jezik prvobitno zvao hrvatskim. Dominik Mandi} sve ono {to se u starim spisima ozna~ava slovenski, pretvara u “hrvatski”. Sve do turske okupacije Bosna nije imala trajno ome|enu teritoriju. Nekada je obuhvatala {iri, nekad uì prostor, zavisno od sposobnosti, vojne ve{tine i ratne sre}e svojih feudalnih gospodara, {to je bilo sasvim u duhu toga vremena. Pi{u}i o srpskim zemqama Mavro Orbini u svom “Kraqevstvu Slovena”, objavqenom u Pezaru 1601. godine, ovako to pitawe apsolvira: “Ova dràva Bosna, ona druga Ra{ka, predeo Huma i Zeta bili su ponekad pod jednim gospodarem, a ponekad podloèni raznim gospodarima.” (str. 193.) Kad se pozivaju na navodna istorijska prava, hrvatski nacionalni ideolozi zapravo ne znaju kako bi to teritorijalno formulisali, s obzirom da se i Ivo Pilar, i Ferdo [i{i}, i Vjenceslav Vlaji} slaù u pogledu geografske nepostojanosti odrednice Bosna, ~iji se savremeni pojam razvio tek stabilizacijom turske vlasti. Vlaji} je, uz to, pokazao da je prvobitno maloj Bosni, {irewe dràvne teritorije, donosilo nizawe novih titula wenim vladarima, a ne {irewe geografskih predela koje bi ona kao pojam obuhvatala. Kao primer navodi Tvrtkove titule: “Gospodin ban Tvrtko... Bo`jom milo{}u gospodar mnogih zemaqa: Bosne, Soli i Usore i Dowih Krajih i Podriwa i Huma. Posle do|o{e Ra{ka (Srbija) i Primorje. Jedno vreme su ~ak i Hrvatska i Dalmacija bile zastupqene u kraqevskoj tituli.” (str. 194.) To potvr|uje francuski balkanolog Ubi}ini, a nema~ki geograf Oto [miter, 1905. godine, pi{e: “Ime Bosna ograni~eno je ispo~etka samo na predeo Gorwe Bosne, tj. Sarajevskog poqa sa najbliòm okolinom. Jedino je to bio traj883

ni pravi posed bosanskih banova i kraqeva pri svim promenama... Od prave Bosne, tzv. Gorwe Bosne, rasproste se vlast bosanskih vladara sve daqe i daqe... Ali u dana{wem opsegu nije Bosna nikad, sve do turske vladavine, postojala.” (str. 194-195.) Kartografskim projekcijama su to {irewe prvobitne Bosne vrlo plasti~no prikazali Vladimir ]orovi} i Sima ]irkovi}, ali je to pitawe mnogo pre wih razmatrao i Stojan Novakovi}. Bosanski turski pa{aluk svojevremeno je obuhvatao celu kontinentalnu Dalmaciju, Liku i Slavoniju. [to se Hercegovine ti~e, ona je nastala ujediwavawem tri stare srpske oblasti, neretqanske, zahumske i trebiwske. U tursko vreme, nekada je imala samostalniji administrativni status, a nekada pripajana Bosni. Hrvati proklamuju svoja navodna istorijska prava nad Bosnom i Hercegovinom, ali za wih bukvalno nijedan dokaz nemaju. Zato se dovijaju kako znaju i umeju. Tim povodom Jano{ A{bot, poznati ma|arski istori~ar, u kwizi “Bosna i Hercegovina”, objavqenoj u Be~u 1888. godine, vrlo ubedqivo izvrgava ruglu fantazmagorije Vjekoslava Klai}a. A{bot pi{e: “Klai}, hrvatski istori~ar Bosne, ~ije je znatno delo prvo koje upotrebqava najnovija istraìvawa, ali svojom nacionalno-hrvatskom tendencijom ~esto biva pomu}eno, misli da su bosanski ùpani od Hrvata preuzeli bansku titulu i iz toga zakqu~uje da Bosna pripada Hrvatskoj, jer, kako on kaè, me|u svim Ju`nim Slovenima samo Hrvati imaju banove. Ali ~emu? Re~ ban nema nikakve veze sa re~ju pan, pa i sami slovenski filolozi ne drè je za slovensku nego avarsku re~, a preko Avara je na celom Jugu, naro~ito na Jugu Ugarske, odoma}ena... (navodi primere)... Verovatno je ta re~ kroz ugarsku upravu uvedena kod Hrvata pa posle u Bosni. Naknadne sveske popa Dukqanina ne vaè mnogo. Ban Boris je od savremenih Grka zvan egzarh, a vrlo je sumwivo da je neki ùpan Vrh-Bosne pre wega nosio titulu bana, iako svi istori~ari Bosne, do najnovijih, nabrajaju ~itav niz banova i navode wihove istorije. Te istorije banova @elimira, Kre{imira, Legata i Vukmira, po~ivaju iskqu~ivo na basnama popa Dukqanina, koje su Dubrov~anin Orbini i drugi pro{irili prema svojoj fantaziji. Sve to ne moè da ima istorijsku vrednost, kao {to se uop{te ne moè da na|e nijedan istorijski dokaz da su ovi banovi iz basne postojali.” (str. 207.) Sli~no pi{e i drugi ma|arski istori~ar, \ula Pauler, 1894. godine: “Pomi{qalo se iz toga {to Dukqanin i niko vi{e imenuje bosanske banove, da se moè zakqu~iti da je nekad Bosna pripadala Hrvatskoj, jer ime i dostojanstvo bana poznati su tobo` samo Hrvatima. Nije nemogu}e, nego je ~ak verovatno, da se u izvesnim vremenima prostirala vlast hrvatskih vladalaca na neke, sasvim razumqivo, najva`nije delove Bosne... Ipak se iz toga ne moè nikakav odrìvi razlog crpeti da je bosanski banat (izvesna dràvna ustanova cele Bosne) ve} samim tim hrvatska ustanova. Jer, kod Dukqanina je ban prosto oznaka hercoga, duksa, zbog ~ega on govori i o jednom banu Base. Tada su i Ugri adaptirali ovaj naziv i primenili na takve predele, koji nikad ni u kakvoj vezi sa Hrvatskom nisu stajali, kao Ma~va, Brani~evo, Severin. Uostalom, kakav god odnos ranije postojao izme|u Hrvatske i Bosne, na kraju XI veka Bosna je pripadala – ve} za taj period je Dukqanin pouzdaniji – dràvi Bodinovoj, srpskog kraqa sa Primorja. Posle wegove smrti dràva mu propade.” (str. 107-208.) Kosti} uz to iznosi ~itav niz podataka o srpskoj upotrebi naziva ban, pozivaju}i se na [afarika, Jorgu, [i{i}a i srpske narodne pesme. 884

Uz to, Lazo Kosti} pobija i drugu hrvatsku tezu po kojoj svojataju Bosnu na osnovu ~iwenice da je Livno sada u Bosni i Hercegovini, a nekad je bilo stara hrvatska prestonica. “Su{tina je nove hrvatske teze u tome: Ako se u jednoj oblasti nalazi nekada{wa prestonica jednog “naroda”, to ta cela oblast pripada ovome narodu, bez obzira kako je, kad i za{to tako ome|ena. Prema tome, po{to se Poùn (dana{wa Bratislava) nalazi u Slova~koj, a Poùn je bio puna dva veka i duè prestonica Mayarske, to onda treba i cela Mayarska da pripadne Slova~koj. Isto tako, po{to je Skadar bio prestonica Zete, odnosno Crne Gore, to treba cela Crna Gora da pripadne Albaniji, jer se danas Skadar nalazi u Albaniji.” (str. 210.) Mi bismo tu samo napravili malu inverziju, koja je Kosti}u promakla. Logi~no bi bilo pozvati se na pretpostavku da bi u prvoj varijanti Slova~ka pripadala Ma|arskoj, a Albanija Crnoj Gori, kako bi argument bio komplementaran slu~aju Livna. Kosti} daqe nastavqa konstatacijom da “takvih ~uda bi se moglo napri~ati o celoj Evropi. Svuda su mewane prestonice i razgrani~avane oblasti. I nikome dosad, otkad istorija postoji, nije palo na pamet da jedan takav “argument” postavqa. Qudi od nauke i ugleda bi se nesumwivo zgraàli. Ali Hrvati smatraju da je wima sve dozvoqeno. Me|utim, ja ne znam da li je uop{te Livno bilo hrvatska prestonica, jer se radi o hrvatskoj “istoriji”, a ona je sva montirana. Ali, recimo da je zaista bilo, to je svakako bilo kratko vreme i Livno nije bila jedina prestonica Hrvatske. Najzad, ono je moglo biti prestonica samo krajeva zapadno od samoga grada, jer odmah na istoku Livna nastaje srpska etni~ka oblast... Razume se da turska uprava nije mnogo vodila ra~una o tim etni~kim granicama, a hrvatski deo Bosne je bio sasvim mali da bi mogao ~initi vilajet za sebe, tako da je spojen sa Bosnom, sa srpskom Bosnom.” (str. 210-211.) Hrvati su na stotine falsifikovanih publikacija objavili da bi svet ubedili u osnovanost svojih pretenzija, ali im je sve argumente u vodu bacio Stojan Novakovi} duhovitom dosko~icom po kojoj kad bi teorija istorijskih prava bila relevantna, onda bi najupe~atqivije istorijsko pravo na Bosnu i Hercegovinu imali Turci jer je tamo Turska najduè vladala. Istori~ar Qubomir Jovanovi} 1899. godine je u parampar~ad razbio hrvatski koncept istorijskih dràvnih prava slede}im re~ima: “Kad se danas iznosi nekakvo hrvatsko i habzbur{ko “dràvno pravo” na Bosnu (i uzgred na Hercegovinu), {ta to moè u su{tini zna~iti? [to oni tvrde da su nekad vladali Bosnom, i kad bi zbiqa tako bilo, a vide}emo da nisu nikad, treba li da ima danas kakve prakti~ne prednosti, kakvih posledica? Je li ta Bosna bila nekakva stvar ili uop{te ne{to na {ta se moè imati prava? To wihovo “pravo” zna~i: da neko ogla{ava svojom svojinom Bo{wake i Hercegovce i wihovu domovinu zajedno, da npr. Zagreb~ani, Krièv~ani, Vara`dinci imaju nekakvih prava nad Mostarcima, Sarajevcima, Tuzlanima, iako ~ak nisu s wima ni{ta imali! [ta su ti Bo{waci i Hercegovci da neko na wih prava ima? Nisu li i oni qudi, ili zar ~ovek ima nekih gospodarskih prava nad ~ovekom?” (str. 217-218.) Hrvate nimalo ne interesuje ~iwenica {to su svi istorijski dokumenti i kulturni spomenici Bosne i Hercegovine nesporno srpski, niti podatak da Srbi i danas tamo ìve u ubedqivoj ve}ini. Bujicom laì i predrasuda oni nastoje da ve{ta~ki preoblikuju i premoste i sada{wost u skladu sa politi~kim te`wama. Kako Jovanovi} zapaà, “fakat je nesumwiv da u Hrvata veli885

ki deo dana{we literature pa i jedan deo same nauke (a poimence istorije narodne), stoji na sasvim la`nom temequ i da polazi od sasvim la`nih pretpostavki. Stvarawe la`nih slika o svagda{woj veli~ini i sili hrvatskoj, poniàvawe “tu|e” pro{losti i sada{wosti, a osobito srpske, prikazivawe {to ve}ega broja prostranih zemaqa kao ~isto hrvatskih oblasti, to je zadatak te kwièvnosti.” (str. 220.) Po dostignu}ima ma{te, privla~nosti wenog kolorita i intrigantnosti fabule, prosto se nadme}u Tadija Smi~iklas, Vjekoslav Klai}, Ivo Pilar, Dominik Mandi} i drugi. [to mawe dokaza, to vi{e pretenzija i romanti~arskog zanosa. Kad je Ferdo [i{i} 1909. godine, na predavawu u Qubqani, zastupao tezu o istorijskim hrvatskim pravima na Bosnu i Hercegovinu, reagovao je beogradski univerzitetski profesor Stanoje Stanojevi} pismom koje Kosti} delimi~no citira posredstvom nema~kog prevoda, koji mu je jedino bio dostupan. Stanojevi} poru~uje [i{i}u: “Kad sam pro~itao Va{u kwigu u kojoj traìte BiH za Hrvate na osnovu istorijskih prava, setio sam se jedne va`ne i pou~ne epizode iz drevne pro{losti. Kad su jednom Gali napali na Rim, Rimqani nisu mogli, tako ve{ti u pravnoj nauci, razumeti kako Gali smeju navaqivati na Rim kad nemaju za takvo postupawe nikakvog pravnog osnova. Izaslanik rimskog naroda i senata upitao je sa patosom galskog komandanta: “Kakvo je Va{e pravo na Rim?” A ovaj je odgovorio: “Na{e pravo nalazi se na vrhu na{ih ma~eva.” Taj isti odgovor da}e Srbi Hrvatima onog dana kad do|e do velike borbe o Bosnu i Hercegovinu. Na{e pravo je na{a narodna snaga. – Pravo na{e narodne snage i na{ih bajoneta bi}e va`nije i sna`nije od va{eg prava koje moè na vagi da se izmeri. Vi Hrvati jedva }ete razumeti tu borbu ~itavog naroda za svoj ìvot i opstanak, jer je pro{lo skoro sto godina otkako ste zaboravili kako se umire i otkad branite Va{a prava samo re~ima i govorima. Jedan narod koji je, kao {to sami priznajete, “od svoje voqe izabrao kraqem ugarskog kraqa Kolomana”, ne moè shvatiti veliku narodnu borbu za opstanak. Borba srpskog naroda u BiH bi}e velika narodna borba. Vi i Va{i gospodari ne treba da padate u zabludu. Kad na{ narod i na{a vojska stupe u taj veliki sveti rat, ne}emo u}i u to klawe da osvajamo zemqe i branimo prava. Ne, mi polazimo u borbu da branimo na{ ìvot. Jer bez BiH nema ìvota Srbiji i Crnoj Gori. Jer Bosna i Hercegovina su srpskom narodu – to treba da dobro upamtite Vi i Va{i gospodari – ono {to i sama Srbija ili Crna Gora.” (str. 224-225.) Po{to je briqantno raskrinkao sve hrvatske pseudoistorijske falsifikate i sveo na pravu meru istorijske ~iwenice na osnovu validnih dokaza, ruski istori~ar Majkov nagla{ava da “vladati za neko vreme malenim delom cele jedne zemqe, i to pod slu~ajnim sticajem povoqnih prilika, jo{ ne stvara istorijsko pravo i ne moè dati povoda ve~nim pretenzijama unato~ svima ostalim uslovima, me|u kojima narodnost i naklonost stanovni{tva stoje na prvom mestu. Jer ina~e bezbrojnim pretenzijama na osnovu golih titula ne bi bilo kraja ni konca, i dovelo bi dotle, da bi apostolski presto habsburgovaca, koji u svojoj tituli nosi i jerusalimsko kraqevstvo, stao teìti da ovlada Jerusalimom... Za Bosnu je posve izvesno, da joj je tek po izboru Kolomanovu srpski kraq Uro{ Beli 1120. godine ustupio svojemu unuku po k}eri Ladislavu ugarskome, i da su tek od toga vremena ugarski kraqevi nakitili titule svoje imenima Rima i Bo886

sne. Pa sledstveno, kad su Hrvati pruàli Kolomanu krunu Zvonimirovu, Bosna be{e pod Srbijom, no po{to je i preneta na ugarske kraqeve, ona ostade za vrlo kratko vreme pod wihovim suverenstvom i po svedoybi Kinama uìva{e odeqenu, potpunu samoupravu. Za Nemawi}a Zahumqe i Bosna naho|ahu se naizmence pod vrhovnim gospodarstvom ~as Srbije ~as Ugarske, sve do Du{ana Silnog, koji ih je pridruìo svojoj carevini; no one vazda behu pod upravom svojih vlastitih kneèva i banova i wihov vazalni odno{aj, koji po katkad prelaza{e u potpunu nezavisnost, ne dava{e Ugarskoj prava, da ih smatra kao svoje krunovne oblasti. U XIIIveku Zahumqe ili Hum nahodi se u isto vreme i u ugarskoj i u srpskoj tituli. Po propasti srpske carevine, Bosna, kojoj ve} pripada{e Zahumqe, tj. ve}i deo dana{we Hercegovine, postade nezavisnim kraqevstvom, i mnoge poveqe a i sam na~in postupawa kraqeva bosanskih, jasno dokazuju da o vrhovenstvu u garskom ne be{e ni pomena. [ta vi{e, unato~ tome, u XV veku u tituli bosanskih kraqeva dolazi i re~ Hrvatska i sa takvom titulom papa je krunisao na kraqevstvo bosansko, bez saizvolewa ugarskog kraqa Matije Korvina, Stevana Toma{evi}a i prema tome, ako }emo se dràti teorije najnovijih hrvatskih nau~ewaka, to }e se isto tako olako i hrvatsko kraqevstvo mo}i da pri{ije kao sastavni deo dana{woj Bosni.” (str. 232-233.) Imre Pe{ti u studiji “Postanak Hrvatske”, objavqenoj u “Ugarskoj reviji” u Lajpcigu 1882. godine, povodom rasprava o navodnom hrvatskom dràvnom pravu i na wemu utemeqenim teritorijalnim pretenzijama, rezonuje: “Ove aspiracije Hrvatske moraju nam izgledati ~udne, da ne kaèm komi~ne. Hrvati su ve} odavno prestali da budu nomadski narod, wihov broj ih ne tera na ekspanziju, osvaja~e nije wihova nacija nikad iznela na povr{inu; neka duhovna ili materijalna premo} nad susednim narodima (Hrvatske) ne postoji... Mi se zaista ne zanosimo pravom ja~ega, pravom osvaja~a – ali nesumwivo i ovo pravo, koje }e u svetskoj istoriji uvek igrati odsudnu ulogu, mora se po{tovati kad se posmatra jedinstvena pojava kako se sa izvesne strane radi na obrazovawu Velike Hrvatske. Sredstva za ovo su veoma prosta: uvek i svagda zahtevati samo mnogo, i to zahtevati drsko i èstoko – uspeh }e garantovati naivnost neprijateqa koji }e popustiti traèwu. Narod Hrvatske ima danas zemqe na koje ne moè da postavi nikakve istorijske prohteve – mi mislimo na ceo pojas izme|u Drave i Save.” (str. 242.) Pe{ti je krajwe ubedqiv. Ako je teorija istorijskih prava validna i relevantna, onda je lako dokazati da Hrvati takva prava nemaju ni na Hrvatsku ni na Sloveniju, a kamoli na susedne zemqe. Po pitawu hrvatske nacionalne megalomanije, on kaè: “Zaista jedna ~udna pojava, da se jedan mali narod kome nedostaju skoro svi preduslovi za dràvno bi}e, drzne na takve ekstravagancije... i traì delove oblasti prema svojoj voqi, da bi na~inio fantasti~no budu}e carstvo.” (str. 242.) Isti autor u raspravi “Aspiracije Hrvata”, iz 1886. godine, isti~e: “Ako su Hrvati skloni tvr|ewu da se Hrvatska dràva prostire od Jadrana do Zemuna, kao {to danas pri~aju, dobro bi bilo da nam objasne: kako i u sledstvu kakvih istorijskih doga|aja je proiza{lo da se ona Hrvatska, koja je preko Pakta konventa izbrisana bila iz redova samostalnih dràva, posle deli na dve kraqevine, naime Hrvatsku i Slavoniju.” (str. 242243.) Shodno logi~koj analizi istorijskih ~iwenica, Pe{ti zakqu~uje: “Istorija novog doba dokazuje da Hrvati ni{ta ne mogu da postignu sami svojom sna887

gom. I ta~no je kazao Mu{katovi} u Hrvatskom saboru 4. maja 1882: Hrvatska je samo zahvaquju}i pobedi ugarskog istorijskog prava nad apsolutizmom iz ni~ega nastala.” (str. 243.) Ipak, nisu samo Hrvati polagali mnogo nada i na~ela istorijskog prava, nego i Ma|ari. Nekada i vi{e od Hrvata. Po pitawu aneksije Bosne i Hercegovine izraàvali su pretenzije na tu teritoriju ili neposredno ili posredstvom navodnih hrvatskih dràvnih prava. O tome je pisao Stefan Burijan 1923. godine: “Hrvatska je postavila otvoreno zahtev za pripajawe BiH. Ugarska je smatrala te zemqe kao da pripadaju oblasti Stefanove krune, i vindicirala je za wihovo inkorporisawe isti pravni titulus kao za spajawe sa Hrvatskom – Slavonijom – Dalmacijom. Za Mayarsku je bilo samo pitawe da li }e spajawe uslediti direktno sa Kraqevinom Mayarskom ili u spoju sa Hrvatskom. U mayarskim vladinim krugovima povla|ivano je direktno spajawe sa priznawem autonomije.” (str. 254.) Ovde je vrlo zna~ajno da se istakne ukazivawe francuskog politi~kog teoreti~ara Ogista Govena, koji je u kwizi “Bosanska kriza 1908–1909”, {tampanoj u Parizu 1917. godine, objavio ve}i broj svojih radova iz prethodnih godina, posebno potenciraju}i opasnost od nekriti~kog pristupa principima istorijskog prava. Posebno je interesantno da Goven ukazuje na ~iwenicu da bi i u slu~aju prihvatqivosti takve teorije, Srbi opet imali nesumwivu prednost, jer je wihova istorijska argumentacija neuporedivo dokumentovanija i ~vr{}a od hrvatske ili ma|arske. “To bi bila vrlo opasna teorija. Kad bi svaka dràva stala da revindicira za sebe zemqe koje su joj pripadale u izvesnom istorijskom momentu, {ta bi bilo od mira me|u narodima? Ali i u tom pogledu Srbi imaju lepu ulogu. I oni su nekad dràli Bosnu. Ali oni imaju za sebe i drugi argument, da su Bosanci ostali Srbi po jeziku i obi~ajima, a da oni nisu nikad izrazili èqu da se vrate pod vlast naslednika Svetog Stefana.” (str. 259.) Iz najstarije istorije Bosne, odmah po doseqavawu Srba, nema nikakvih podataka. Prvi na koje su istraìva~i nai{li tretiraju Bosnu kao sastavni deo Srbije iz vremena âslava i Bodina. Tako Majkov kaè: “Bosna je negda bila srpska ùpa, sasvijem pod vla{}u prave Srbije. Leàla je me|u Savom, Drinom, Neretvom i Vrbasom.” (str. 260.) \eràvin pi{e i o vremenu pre âslava: “Vlastimiru (836-843) ima da se pripi{e prvi istorijski potvr|en poku{aj skupqawa srpskih zemaqa putem osvajawa, koje mu dado{e potrebnu bazu za ja~awe wegove privredne snage. Sem Ra{ke, Stare Srbije i Bosne, Vlastimirovi posedi su obuhvatali teritorijum koji se na severozapadu prostirao do desnih obala sporednih reka Save, Bosne i Vrbasa, i sem predela Stare Srbije obuhvatao i teritoriju isto~ne Bosne. To je, dakle, bio po~etak srpske dràvnosti.” (str. 260-261.) U doktorskoj disertaciji, odbrawenoj na Berlinskom univerzitetu sredinom XIX veka, kasnije ugledni istori~ar Herman Leopold Krauze, pisao je o doga|ajima oko 837. godine: “Po{to su Srbi dràli samo ju`nu stranu Dalmacije, odakle su se, nadvladav{i Bugare, u drugoj polovini IX veka ra{irili po Bosni do Dunava i Save, u to smo se mi uverili... Srbija, iza polovine IX veka, udaqena od frana~kih granica, okupiraju}i Bosnu, pribliìla im se sasvim.” (261) I ma|arski istori~ar Ferenc Komlo{i, obra|uju}i vreme pre âslava i Bodina, kao prvog kr{tenog kwaza Srbije i Dalmacije pomiwe Sve888

tomira i wegovog sina Budimira. “On je smatrao da nije u stawu da svojom prostranom dràvom sam vlada, pa je zapadni deo podelio u dve pokrajine. Onaj deo koji se zapadno od Drine prostire do brda Pan (Borove {ume), nazvao je Bosnom. Jugoisto~nom delu dade ime Ra{ka. Na ~elu oblasti behu naimenovani brojni banovi i ùpani kao upravne stare{ine.” (str. 261.) Hrvatski istori~ar Milan Prelog u Sarajevu je uo~i Prvog svetskog rata objavio kwigu “Povijest Bosne od najstarijih vremena do propasti kraqevstva”, u kojoj pi{e: “O povjesti ove oblasti po~ev{i od naseqa slovenskih pa do 10. stoqe}a ne znamo ni{ta sigurno... Dok se u susjedstvu stvaraju plemenske dràve hrvatska i srpska, ovaj je kraj ìvio na svoj prvotni slovenski patrijarhalni na~in. Kako se ba{ sada Ra{a (Srbija) pod knezom âslavom po~ela dizati i oporavqati od te{kih udaraca {to joj je zadavao bugarski car Simeon Veliki, pridruìo je âslav i ovu oblast svojoj dràvi... Tokom druge polovine X vijeka otela se Bosna ispod vlasti Srbije raspadom âslavqeve dràve ali doskora iza toga pade pod Bizant... Pod konac XI vijeka, za sina Mihaqova Bodina, postade ipak Bosna sastavnim dijelom dukqanske kraqevine i ostade sve do Bodinove smrti u wegovim rukama. Prije toga ve} zavladali su dukqanski vladari Zahumqem i Travunijom. Iz ovih oblasti razvila se kasnije Hercegovina.” (str. 261-262.) Da je u vreme âslava Bosna bila srpska slaè se i Tadija Smi~iklas. âslav je i prema Talociju oslobodio Srbiju od bugarske prevlasti i podveo pod suverenstvo Vizantije. On se smatra prvim potpuno nespornim vladarem Bosne. Vladimir ]orovi} ukazuje da je âslav “uspeo da pod svoju vlast skupi celu dana{wu Bosnu do Plive, Lijevna i Cetine; na istoku mu je granica i{la sve do Rasa; na severu do Rudnika i Save; a na jugu do mora.” (str. 262.) O wemu kompententan nau~ni sud daje Mihailo Dini}: “âslav je nesumwivo bio najzna~ajniji vladalac prve srpske dinastije. Osim Srbije, kojoj je tada pripadao i kraj oko Tuzle (Salines Konstantina Porfirogenita), pod wegovom vla{}u je bila i tada{wa Bosna i Travunija.” (str. 262-263.) Slede}e ujediwavawe srpskih zemaqa, ukqu~uju}i i Bosnu, postiè Bodin, o ~emu pi{u \eràvin, Frawo Ra~ki, Ivan Boì} itd. Bosnu Ra~ki nedvosmisleno ozna~ava kao staru srpsku ùpaniju. Od Bodinove smrti do Stevana Nemawe, u srpskim zemqama je postojalo teritorijalno rasulo. Nemawa je ponovo izvr{io integraciju i bosanski ban Kulin mu je priznavao vrhovnu vlast. Za vreme kasnijih Nemawi}a Bosna je bila sve samostalnija, ali na veoma uskoj teritoriji: Ali svoje srpske etni~ke prirode se nikada nije odricala, o ~emu svedo~i i Tvrtkovo krunisawe za kraqa Srbije na grobu Svetog Save. Strani sredwevekovni istorijski izvori govore o srpskom kraqu Tvrtku. I Tvrtkovi naslednici, kraqevi Stefan Dabi{a i Ostoja krunisani su u Mile{evi kao kraqevi Srbqem, Bosni i Primoriju. Na prvom mestu kao najva`nija krunovina stoji Srbija. To je ostalo i kod Tvrtka II, Stefana Toma{a i Stefana Toma{evi}a, kao posledweg kraqa. Kraqevska titula Stefana Toma{evi}a je glasila: “Kraq Srbqem, Bosni, Primorju, Humsci zemqi, Dalmaciji, Hrvatom, Dowim Krajem, Zapadnim Stranam, Usorje, So~i, Podriwu.” (str. 270.) Kad je umro srpski car Uro{ Nemawi}, mnogi su velika{i pretendovali na upra`weni carski presto, ali kako nagla{ava Sima ]irkovi}, nasuprot wima, bosanski ban je imao vi{e uslova da se pojavi kao obnoviteq srp889

ske monarhije. Pre svega, on je bio nesumwivo, mada posredno, vezan za dinastiju Nemawi}a “svetoga korena”, koja je zahvaquju}i svome odnosu prema crkvi stekla sakralni oreol. Nemawi}ko poreklo bosanskoga bana – praded mu je bio, po ènskoj liniji, kraq Dragutin – podvu~eno je u jednom rodoslovu Nemawi}a... Vide}i da je srpska zemqa ostala “bez svog pastira” i èle}i da u~vrsti presto svojih predaka, ban Tvrtko se osetio pozvan da do|e u srpsku zemqu i da se tamo kruni{e za kraqa. Krunisawe je obavqeno u jesen, najverovatnije na Mitrovdan (26. oktobra) 1377. u “srpskoj zemqi”, mo`da u manastiru Mile{evu, mestu osobitog kulta Svetog Save, osniva~a srpske crkve... Pored kraqevske titule, Tvrtko je uzeo ime Stefan, koje je u Srbiji imalo odre|eno dràvno-simboli~no zna~ewe. To ime su uzimali i svi docniji bosanski kraqevi u svojim slu`benim aktima... Tvrtko je ~ak svoje pravo ime potiskivao u drugi plan i u nekim prilikama nazivao se samo Stefan. – Tvrtko nije jednostavno promenio svoj rang i umesto banskog dostojanstva po~eo da se krasi kraqevskim, on je nastupao kao vladar Srbije... Susedne dràve su priznale Tvrtkovu kraqevsku titulu. Venecija dosledno naziva Tvrtka reks Rascie, a tako je isto postupao i Dubrovnik... Iz dubrova~ke prepiske... u to doba vidimo da je i ugarski kraq Lajo{ bio sporazuman s Tvrtkovim progla{ewem i krunisawem za srpskog kraqa... Tvrtko se potrudio da se pojavi prema Dubrovniku kao naslednik prava svojih praroditeqa “gospode srpske”. Kratko vreme posle svoga krunisawa on je u Dubrovniku izdao povequ kojom je potvrdio sve prethodne ugovore srpskih i bosanskih vladara i preneo na sebe “srpski” ili “svetodmitarski dohodak” od dve hiqade perpera, ispla}ivan srpskim vladaocima ve} od XIII veka.” (str. 271.) O Tvrtku kao srpskom kraqu pi{u i hrvatski nau~nici, razli~itog ideolo{kog usmerewa, poput Milana Prolega, Ive Pilara, Grge Novaka, poluhrvata Vladimira Dvornikovi}a itd. Isto tako i Konstantin Hefler, za koga je cela Bosna, kao i celokupno weno stanovni{tvo, bezrezervno srpsko. I drugi nema~ki nau~nici, poput Vladimira Milkovica i Aleksandra Sane, po tom pitawu su potpuno saglasni. Sana 1921. godine pi{e: “Tvrtko je razumeo pravu opasnost koja je leàla u juri{nom napredovawu turskih hordi. Da bi im mogao da se suprotstavi jednom odgovaraju}om velikom snagom, on je hteo da po drugi put stvori velikosrpsko Carstvo.” (str. 274.) Majkov tu dodaje da je navodno Tvrtkovo srodstvo sa Nemawi}ima samo pogodan izgovor da se naglasi srpski etni~ki karakter wegove dràve. [to se same Hercegovine ti~e, ona je po mno{tvu relevantnijih istorijskih podataka jo{ dubqe i potpunije bila integrisana u mati~nu srpsku dràvu. Sam naziv datira od 1448. godine kad se Stjepan Vuk~i} Kosa~a proglasio hercegom od Svetog Save. Johanes Lucijus je utvrdio da je Rastko Nemawi} u ime svog oca Stevana upravqao Zahumqem pre nego {to se zakalu|erio, a to vladawe je motivisalo Kosa~u kod odre|ewa titule ercega.

5. Srpski tretman Bosne Politi~ko-istorijska studija “[ta su Srbi mislili o Bosni” je peta kwiga Kosti}evog ciklusa “Nacionalni problemi Bosne i Hercegovine”, i publikovana je u autorskom izdawu u Torontu 1965., odnosno u prera|enoj i dopuwenoj verziji u Minhenu 1975. U woj prikazuje stavove i raspoloèwe Srba kao 890

celine i istaknutih pojedinaca posebno, u prvi plan stavqaju}i wihov sentimentalni zna~aj i ulogu u oblikovawu ukupne srpske nacionalne svesti. Osnovnu motivaciju u predgovoru prvom izdawu defini{e na slede}i na~in: “Ako èlimo da budemo nacionalno verni na{im precima, moramo u tom pogledu da jednako ili bar pribli`no jednako mislimo i ose}amo. Ina~e nedostaju niti kontinuiteta u na{oj i wihovoj nacionalnosti. Da ne govorimo o idealima, koji nacionalizmu daju krila i polet, bez kojih bi u~mao i uparloìo se.” (str. 4.) Izlagawe stavova srpskih istori~ara prema Bosni i Hercegovini Kosti} po~iwe iscrpnim prikazom istupawa Stojana Novakovi}a, od kojih nam najupe~atqivije deluje ovo iz 1911. godine, kad Novakovi} kaè: “Poznato je da je jo{ od po~etka autonomne egzistencije Srbije wena politika imala uvek kao ciq ujediwewe sa Bosnom. Ovaj ciq je indiciran nacionalnim ose}awima. Politika I. Gara{anina pod knezom A. Kara|or|evi}em be{e uvek upravqena prema ujediwewu sa Bosnom, Hercegovinom i Starom Srbijom. Isti dràvnik je vodio u istom smeru spoqnu politiku Srbije pod knezom Mihailom Obrenovi}em. Wegovo iskustvo, wegov veliki autoritet u ovim pitawima stavqali su ga iznad dinasti~kih rasprava. Ve} za vreme srpsko-turskog rata 1876. da traì od Porte da administracija Bosne i Hercegovine kao vazalnih zemaqa bude poverena Srbiji da bi se izbegla eventualnost od rata. To je bio jedan od najva`nijih razloga prekidawa odnosa izme|u Srbije i Turske. Jasno je bilo da bi zajednica Srbije i Bosne i Hercegovine pod srpskom vla{}u predstavqala odlu~an korak u pravcu ispuwewa jedinstva srpskog naroda. Srbija, Bosna i Hercegovina, spojene u jednu dràvu, bile bi istinski jezgro koje bi obezbedilo politi~ku budu}nost Srpstva.” (str. 16.) Prema svedo~ewu Slobodana Jovanovi}a, objavqenom u wegovim “Li~nim uspomenama”, slede}im re~ima je Stojan Novakovi} izrazio svoju tugu i rezignaciju zbog austrijske aneksije Bosne i Hercegovine: “Sve je propalo, propalo bar za mene i moje vr{wake iz doba kneza Mihaila. Ona Srbija koju smo mi zami{qali, Srbija ujediwena sa Bosnom i Hercegovinom, sama svoj gospodar na Balkanu, ta Srbija nije vi{e mogu}a. Moè biti, vi }ete mla|i ipak uspeti da na|ete neki nov pravac i neki nov ideal. Mi smo isuvi{e stari da gajimo nove nade, i moramo le}i u grob sa te{kom ranom na srcu.” (str. 17.) Akademik Qubomir Jovanovi}, koji je bio i predsednik Narodne skup{tine, povodom aneksije odrào je skup{tinski govor u kome je potencirao slede}e: “Nacionalno je pravo srpskog naroda sada ugroèno. Ko ìvi u Bosni i koliko on ima tamo nacionalnog prava to je, bra}o, poznato. Nema nikakvog drugog naroda danas na svetu, koji je u Bosni ikad ìveo ili ìvi osim Srba. Ko je tamo ìveo pre Srba, gotovo u praistorijsko vreme, toga vi{e danas na licu zemqe nema i Srbi su tamo bili jo{ pre nego {to su, na primer, Mayari i do{li u svoju sada{wu otaybinu. Srbi su tamo pre postanka dràve Karla Velikog i utoliko vi{e pre postanka svih onih dràva koje su nikle iz dràve Karla Velikog.” (str. 18.) Miodrag Purkovi} je 1955. godine isticao u emigrantskom ~asopisu “Bratstvo”, koji je izlazio u Kanadi: “Ne smemo da gubimo iz vida da je kroz ceo 19. vek ìva èqa Srbije bila da se Bosna i Hercegovina oslobode i ujedine sa Srbijom. Svaki od nas mora da zna, i to da kaè, da i s leve i s desne strane Dri891

ne ìvi jedan isti narod... Ako sve ovo znamo, du`nost nam je da o tome obave{tavamo. Na{a je sveta du`nost da jasno i glasno kaèmo da ove oblasti gde ìve Srbi nisu sporne i da je wima mesto u sastavu srpske jedinice, jer imaju svoju i istorijsku i etni~ku tapiju. Srbi moraju, svi do jednoga, da stanu na branik ugroènih prava i da vide da je udarac po glavi brata udarac po ro|enoj glavi. Mogu Srbi da se razlikuju u shvatawima ekonomskog i dru{tvenog ure|ewa zemqe, ali svi moraju da imaju zajedni~ke vrhovne interese koji moraju da stoje iznad partijsko-programskih. Srbi van ugroènih teritorija imaju da osete da se ~upaju delovi wihovog sopstvenog tela i slo`no da brane sve {to neprijateq èli da otme.” (str. 22-23.) Slobodan Jovanovi}, u zborniku “Politi~ke i pravne rasprave”, kaè da “treba bez sumwe imati na umu da onaj kraj srpske zemqe izme|u Vrbasa i Kolubare sadrì jezgro srpskog naroda i da su otprilike u tim granicama postavqeni osnovi prve ve}e politi~ke organizacije srpskog naroda pod âslavom Klonimirovi}em.” (str. 23.) Istori~ar i politi~ar @ivan @ivanovi} je, u Beogradu 1894. godine, {tampao kwigu “Zada}a Srbije i na{e politi~ke zablude i du`nosti”, u kojoj navodi: “Ujediwewe Srpskog plemena jeste zlatni san svakog Srbina, jeste krajwi ciq dana{we Srbije. Ujediwewu su pot~iweni svi na{i zadaci... Srbija je u svojim sada{wim granicama samo pupoqak iz koga ima da se razvije potpuna dràva srpska... Srbija je po~etnik, ona je u dobu razvi}a, napretka; ona ima tek da postane ono {to treba da bude – velika, ujediwena... Posmatramo koja su to sredstva koja narod raskomadan mogu u~initi jednim, celim, sjediwenim. To je ose}awe zajednice, krvnog srodstva i bratske qubavi i odanosti, koja delove jednog naroda privla~i, pri svima nasilnim preprekama odràva ih u duhovnoj celini, kojoj ne moè do veka izostati i politi~ko jedinstvo. Dejstvo ovih srodstvenih sila neodoqivo je.” (str. 25.) Jovan Skerli} je, 1908. godine, pisao u “Srpskom kwièvnom glasniku” o Hercegovini: “Ponosita pokrajina, gde se nalazi sr` celoga srpskog naroda, zemqa krepkih qudi i sna`nih ose}awa, gde su nikle najboqe narodne pesme na{e, ta oblast koja je bila rasadnik cele srpske rase iz koje smo presa|eni u severne i isto~ne krajeve na{e.” (str. 30.) Skerli} 1914. godine pi{e o znamenitom srpskom pesniku Osmanu ]iki}u: “On se obra}ao muslimanima, dokazuju}i im da je wihov stvarni i neposredni interes, da se ne odvajaju od bra}e pravoslavne vere, ve} da se ~vrsto drè zajednice sa wima... ]iki} je bio rasan Srbin. Ro|en je u jednom od najsrpskijih krajeva, u Hercegovini, kolevci srpske nacije. Od detiwstva se ose}ao Srbinom i kao takav ostao do svoje smrti... Wegova li~nost nestala je pre vremena, na àlost, ali su ostale wegove ideje, koje su jedino u stawu da podignu na{e muslimane i da ih povedu putem napretka ka boqoj budu}nosti.” (str. 31.) U predavawu koje je organizovalo Dru{tvo za slovensku uzajamnost u Petrogradu 1909. godine, Du{an Vasiqevi} saop{tava da su Bosna i Hercegovina “dve naj~istije srpske zemqe u pogledu krvi i jezika. Narod ovih zemaqa, iako podeqen na tri vere, sa~uvao je ~istotu jezika i ose}awa zajednice u kojoj Srbi pravoslavni sa~iwavaju apsolutnu ve}inu ukupnog stanovni{tva. Nacionalno ose}awe – to je priznato ~ak u zvani~nom izve{taju Bosansko-hercegova~ke vlade – najrazvijenije je kod pravoslavnih Srba. Ja se usu|ujem re}i da je srpska nacionalna ideja sasvim kristalizovana u svim slojevima naroda. Ta je 892

ideja zasnovana na tradiciji, – na pesmama i pri~ama o vladarima i vojvodama srpskim iz vremena Kosovske bitke, – natopqena skora{wim se}awima na patwe i borbe zajedni~ke sa bra}om iz Srbije i Crne Gore.” (str. 34.) Zalaù}i se svesrdno za ujediwewe Bosne i Hercegovine sa Srbijom, Nikola Stojanovi} je, 1917. godine, u @enevi objavio kwigu “Bosna i Hercegovina” u kojoj, izme|u ostalog, podse}a na Srbe “muslimanskog veroispovedawa koji su pod zapovedni{tvom Husein-bega Grada{~evi}a proglasili prvi nezavisnost (1831), izbacili turske vlasti i, udruìv{i se sa ostalim ustanicima na Kosovu, zadali turskoj sili jedan istorijski poraz.” (str. 35.) Veliki srpski nacionalni borac Stevan Moqevi} je ukazivao da “te`wa Srba iz Bosne i Hercegovine prema Srbiji nije delo ni srpske vlade, ni zvani~ne Srbije, nego jedna prirodna te`wa srpskog naroda i svesnog i èqnog da zajedno kao narod ìvi i mre, i da je narod, posle Kumanova, Bitoqa i Bregalnice osetio da je kucnuo o~ekivani ~as, i da se ta te`wa uskoro mora da ostvari... Ceo jedan narod, a sav narod je bio proèt istom mi{qu, istim ose}ajem i istom verom.” (str. 36.) Od po~etka srpske revolucije srpski politi~ki predvodnici bosansko pitawe smatraju kqu~nim u oslobodila~koj borbi svoga naroda i izgradwi moderne srpske dràve. Kara|or|e je 1807. godine pisao mitropolitu crnogorskom Petru I da }e “podràti na{u bra}u u Bosni i Hercegovini, jer su se i oni digli protiv Turaka i, prirodno, od Srbije o~ekuju pomo} i potporu. Ve} sam uputio oruàne odrede u Bosnu.” (str. 39.) Francuski diplomata Boa l’Kont javqa 1834. godine da je glavni ciq Milo{a Obrenovi}a obnova srpskog carstva, “a to }e re}i da ujedini u istoj dràvi one tri provincije ~ije je stanovni{tvo istog porekla, koje govori istim jezikom i ~ija je sudbina bila tako dugo zajedni~ka: Srbiju, Bosnu i Hercegovinu. I u ovome, kao i u ostalom, kwaz Milo{ ne ide samo po nagonu svog li~nog ose}awa; on se intimno identifikovao sa svojim narodom, on ima sve wegove ideje, predrasude i te`we, pa ga to ~ini simpati~nim wegovoj zemqi”. (str. 41.) Knez Petar Kara|or|evi} je i li~no, pod pseudonimom, u~estvovao u bosanskom ustanku. Ilija Gara{anin u spoqnopoliti~kom programskom dokumentu, poznatom po nazivu “Na~ertanije”, isti~e da je “temeq srpske politike da se ona ne ograni~ava na sada{we wene granice, no da teì sebi priqubiti sve narode srpske koji ju okruàvaju... Naro~ito treba se izvestiti o Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Sjevernoj Albaniji.” Dokument je napisan 1844. godine. Sarajevski univerzitetski profesor Hamdija Kapiyi} 1953. godine je pisao: “Politika srpske vlade prema BiH nije bila uvijek jedinstvena i bila je povezana s wenim op{tim stavom prema Turskoj i ostalim balkanskim zemqama. Jo{ od Ilije Gara{anina, koji je u doba oligarhijskog reìma vodio prema Bosni posebnu politiku, a koja je odraèna u ~uvenom “Na~ertaniju”, Srbija je intenzivnije radila na oslobo|ewu BiH. U doba kneza Mihaila ta politika je postala jo{ intenzivnija, i bila je u sklopu balkanske politike srpske kneèvine. Ova politika nije, me|utim, dovela do nacionalno-oslobodila~kog rata, ve} se zadovoqila diplomatskim re{ewem, dobijawem gradova 1867. Tom politikom nije bila zadovoqna srpska omladina, koja je teìla oslobo|ewu BiH revolucionarnim putem. Da bi suzbila ruski uticaj, Austro-Ugarska je ~inila sve da Srbiju zadrì uza se, pa je jedno vrijeme radila na planu zajedni~ke okupacije BiH. Krajeve do Vrbasa i Neretve imala je dobiti Austro-Ugarska, a ostale dijelo893

ve BiH – Srbija. S ovakvom politikom Austro-Ugarske i Srbije prema Bosni nije bila zadovoqna srpska buròazija u Vojvodini, i ona je preko Narodne stranke sa dr Svetozarom Mileti}em na ~elu vodila druk~iju politiku koja je imala neposredan ciq: odbiti te`we Austro-Ugarske od BiH i ubijediti srpsku vladu u potrebu druk~ije, revolucionarne politike prema BiH... Odlagawe rata s Turskom od \ur|eva do \ur|eva dana naravno nije zadovoqilo ni srpski narod u BiH, ni Srbe u Vojvodini.” (str. 45-46.) Pruski potpukovnik Krenski je, 1867. godine, izve{tavao Berlin o te`wi Srbije da pripoji Bosnu, a pruski konzul Gozen svedo~i da mu je namesnik Blaznavac rekao da je “arondirawe Srbije sa Bosnom ìvotni uslov Srbije i da }e se Srbija vezati sa svakim koji joj taj ìvotni uslov ispuni.” (str. 47.) Pi{u}i o Mihailovim bosanskohercegova~kim oslobodila~kim prioritetima, Emil Oman je isticao: “Malo je srpskih porodica koje nemaju nekog svog pretka odatle; ve} u Kara|or|evim proklamacijama je “hladna Drina” sveta reka Srbije... Ima izgleda da se knez Mihailo okrene na tu stranu pre nego na neku drugu, ali sve zavisi od raspoloèwa u Evropi i od metoda koje mu budu nametnute.” (str. 47.) Iako je kwaz Milan prethodno mnogo oklevao, 1876. godine Srbija i Crna Gora su u{le u rat sa Turskom teè}i da potpomognu bosanskohercegova~ke srpske ustanike. Nakon toga je Narodna skup{tina uputila adresu kwazu Milanu u kojoj je, izme|u ostalog, navedeno: “Srbija vodi ovaj rat radi oslobo|ewa Bosne. Bosna i Hercegovina su dve srpske pokrajine u kojima je nacionalna svest najrazvijenija, i one su u nekoliko mahova podizale zastavu slobode i izjavqivale da èle ujediwewe Bosne sa Srbijom, a Hercegovine sa Crnom Gorom.” (str. 49.) I posle okupacije, na stalne austrougarske pritiske i snishodqivost Milanovu prema be~kom dvoru, Jovan Risti} je kao predsednik vlade podneo ostavku jer nije hteo da se odrekne Bosne. Nova napredwa~ka vlada sa êdom Mijatovi}em na ~elu, Milanu apsolutno poslu{na, sklopila je Tajnu konvenciju pruàju}i wome Austrijancima garanciju da se Srbija ne}e me{ati u pitawe Bosne, Hercegovine i Novopazarskog Sanyaka. Radikali su preko “Samouprave” najteìm re~ima osu|ivali takvu poniznu politiku. Kraq Milan je bio i ostao jedini Srbin koji je bio spreman da se odrekne Bosne. U jeku aneksione krize vode}i be~ki ~asopis “Austrijski pregled” je, 1908. godine, izve{tavao kako je srpski prestolonaslednik \or|e “mnogo puta izjavio da on ne}e mirovati dok srpske zemqe Bosne i Hercegovine ne budu prikqu~ene srpskoj kruni, kojoj pravno pripadaju.” (str. 56.) Jedan od najve}ih radikalskih lidera Milovan Milovanovi} je, 1895. godine, u zvani~nom radikalskom ~asopisu “Delo” objavio studiju “Srbi i Hrvati” i u woj izvrgao ruglu hrvatske pretenzije, gluposti i pokvarenost, pa nastavio: “Otvoreno i bez ustezawa da izjavimo da nama Srbima zbiqa nije ni na pamet do{lo, da moè jo{ potrebno biti dokazivati i to, da su BiH srpske zemqe. Za nas Srbe to je jedna od onih i onakvih istina koje se uop{te ne dokazuju, koje bi bilo sme{no dokazivati, jer bqe{te svojom jasno{}u. Dokazivati da su BiH srpske! Pa za{to onda ne traìti dokaze i da smo mi [umadinci Srbi, da su Bavarci ili Virtenberàni Nemci, da su Pariàni ili Orleanci Francuzi. Zar se nisu u BiH, ìvqe mo`da i poptunije negoli i u kome drugome kraju srpskome, o~uvale u narodnim predawima i narodnim umotvorinama uspomene na pro{lost 894

srpsku kao na svoju narodnu pro{lost. U BiH narod odaje po{tu Sv. Savi, slavi Nemawu, silnoga cara Stefana (Du{ana) i sina mu nejaka Uro{a, di~i se Markom Kraqevi}em i kosovskim junacima, prokliwe ubicu Vuka{ina i izdajicu Vuka Brankovi}a, peva uz gusle veli~anstvenu kosovsku epopeju – isto onako kao i usred dana{we kraqevine Srbije. I ta istorija, koja se o~uvala u predawima narodnim, vredi daleko vi{e no istorija {to se crpi iz pra{wivih poveqa i hronika, ~ak i onih u ~iju se autenti~nost apsolutno ne moè sumwati, kad se ti~e odre|ivawa zajednica narodnih. Ali i istorijski spomenici, nezavisno od predawa narodnih, pokazuju isto tako jasno da su BiH, izuzev jedan neznatan severozapadni deo bosanski, uvek bile srpske zemqe... Hrvatske pretenzije na te dve srpske pokrajine... vezuju se za tu|insku vladavinu, zasnivaju svoje nade sa sili tu|inskoj, koja bi imala, li{avaju}i narod bosanskohercegova~ki slobode i prava samoopredelewa, odroditi ga u isto vreme od wegove srpske narodnosti.” (str. 59-60.) Boìdar Puri} je u ~ika{koj “Slobodi”, 1955. i 1956, u velikom broju nastavaka objavio svoju studiju “Nacionalna politika Nikole Pa{i}a”, iz koje Kosti} potencira fragment koji se odnosi na presudna zbivawa u zimu 1917–1918. godine, kada je bio mogu} mir me|u velikim silama, u~esnicima rata, nakon {to je Rusija slomqena boq{evi~kom revolucijom: “Pred grubom stvarno{}u, i u krvavom li~nom i na{em istorijskom iskustvu s velikim silama, Pa{i} je morao poku{ati da bar ne{to spase. Poslao je strogo poverqiva uputstva poslanstvima u Va{ingtonu, Londonu i Parizu, da kod tamo{wih vlada poduzmu korake saznati da li bi Srbija mogla dobiti bar Bosnu i Hercegovinu. Zbog wih je rat po~eo. “Kad se saveznici brinu o gaèwu ugovora o neutralnosti Belgije, i o nepravdi nanetoj Francuskoj 1871, onda s mnogo vi{e razloga treba da odlu~e o gaèwu Berlinskog ugovora, proglasom aneksije Bosne i Hercegovine, i da i tu nepravdu isprave daju}i pravo narodu Bosne i Hercegovine izjasniti se da li èli da ostane pod Austrijom, ili da se ujedini sa Srbijom.” I daqe: “S nekoliko strana i takvim razgovorima poku{ajte ubediti Vladu amerikansku, da bar traì reparaciju gaèwa Berlinskog ugovora, kad je ve} na{la za shodno zadràti habsbur{ku monarhiju, koja je bila uvek izvor evropskih ratova, a u posledwe vreme i avangarde nema~kog nadirawa na istok.” I znaju}i kakvu bi uzbunu na to digao Jugoslovenski odbor, koji je ve} bio u ratu s Pa{i}em: “Radite tako da o tome niko ni{ta ne ~uje, jer se na{a bra}a mogu qutiti, kad saznaju da se Bosna i Hercegovina mogu osloboditi, a oni ostaju jo{ pod Austrijom. Oni stoje sad na tom zahtevu: sve ili ni{ta. Oni ne rade poput dobrog oca koji, kad ne moè da oslobodi svu svoju decu, osloba|a onoliko koliko moè, a za ostale motri zgodno vreme, kad }e i wih mo}i osloboditi. “Oni traè da i drugi stradaju, kad oni moraju stradati, i da dele teret ropstva”. U ovom najteèm iskustvu rata Pa{i} je bio na prvom mestu predsednik Vlade Kraqevine Srbije, pa tek posle, u wegovoj senci, nacionalni revolucionar protiv Austrije. Ovo dvojstvo uravnoteàvao je prema me|unarodnim mogu}nostima. Nije mewao ni svoju politiku ni ciqeve, ali je prema wima zatezao luk svoje akcije. Ovoga puta spustio ga je na minimum... Prvi srpski poslanik u Va{ingtonu, Quba Mihajlovi}, smatrao je za svoju jugoslovensku du`nost odbiti da izvr{i Pa{i}eve naredbe... On je, posredno ili neposredno, izdao Pa{i}eva strogo poverqiva uputstva Jugoslo895

venskom odboru, i preko wega i obave{tajnim savezni~kim slu`bama. Ovi su to docnije iskoristili kao dokaz da pred inostranstvom optuè Pa{i}a kao izdajnika ju`noslovenske misli i velikosrbina koji samo namerava da stvori Veliku Srbiju, uzev{i Bosnu i Hercegovinu.” (str. 66-67.) Vladan \or|evi} i Stojan Proti} su, tako|e, zdu{no branili srpska nacionalna prava po pitawu austrijske okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine. \or|evi}, u kwizi “Srpsko pitawe” iz 1909, tvrdi: “Bosna i Hercegovina su srpske zemqe ne samo po nacionalnom ose}awu stanovni{tva tih zemaqa, ve} i po Bo`jem i qudskom pravu.” (str. 68.) Proti} konstatuje da nakon otimawa drugih srpskih zemaqa, pre svega Boke i Dalmacije, “poku{ava Austrija da Bosnu i Hercegovinu sebi definitivno prikqu~i. Mi moramo ne samo vikati, mi moramo urlikati od besa.” (str. 69.) Po kazivawu Jozefa Redliha iz wegovog “Politi~kog dnevnika”, objavqenog u Gracu i Kelnu 1953. godine, Laza Pa~u mu je jednom prilikom rekao: “O Bosni ne èlim sad da govorim, jedino {to èlim sada re}i, to je da je bila brutalnost kako je aneksija izvr{ena, i to je Srbe duboko povredilo. Narod se stalno nosio mi{qu da je Bosna isto tako srpska kao Srbija, da }e wemu pripasti. Onda: sa Srbijom nije uop{te govoreno, nego je prosto anektirana (Bosna).” (str. 70.) Zato je rat sa Austro-Ugarskom za Srbe bio neizbeàn, a ve} u wegovim prvim danima regent Aleksandar je javno naglasio va`nost oslobo|ewa Bosne, Hercegovine i svih drugih evropskih zemaqa pod austrijskim ropstvom. Saveznici su Srbima na po~etku rata ~vrsto obe}ali Bosnu, Hercegovinu i zna~ajan deo Jadranskog primorja u Dalmaciji. Ruski ministar Sezonov je nagove{tavao da }e Srbija posle rata biti nekoliko puta ve}a nego pre. Kako iznosi hrvatski istori~ar Ante Mandi} u kwizi “Fragmenti za historiju ujediwewa, povodom ~etrdesetogodi{wice osnivawa Jugoslovenskog odbora”, {tampanoj u Zagrebu 1956. godine, Sezonov je u aprilu 1915. godine specijalnim izaslanicima srpske vlade i istaknutim rusofilima Qubomiru Stojanovi}u i Aleksandru Beli}u saop{tio odmah po wihovom dolasku u Petrograd: “Srbi, koji su pokazali juna{tvo kojem se divi ceo svet, nemaju razloga da budu pesimisti. Stvari za wih ne stoje nimalo nepovoqno. Srbijine }e zasluge biti stostruko nagra|ene. Posle rata, ona }e nekoliko puta biti ve}a nego {to je danas. Eto, zar je ikad iko sumwao da su Bosna i Hercegovina srpske zemqe. Zato se rat ne moè svr{iti, a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s wom; zato }e se i ona, kad se svr{i rat, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je traìla izlaz na more; e pa, dobi}e ga u {irokoj pruzi na Jadranskom moru u Dalmaciji sa starim Splitom! Srbija }e se tako mo}i sre}no i zadovoqno razvijati.” (str. 72.) Zapadni saveznici su u vi{e svojih akata sve to potvrdili, a uz to Srbima i Slavoniju garantovali. Biv{i austrougarski ministar inostranih poslova \ula Andra{i, u memoarskoj kwizi “Diplomatija i svetski rat”, objavqenoj u Berlinu i Be~u 1920. godine, prise}a se: “Mi smo zaposeli BiH da branimo na{ put ka moru i na{ stari posed Dalmacije protiv velikosrpske ideje. Velikosrpska ideja nije sredstvo okupacije, ve} je okupacija bila sredstvo odbrane protiv velikosrpske ideje.” (str. 85.) U ovom delu kwige Kosti} daje mno{tvo fragmenata i citata raznih autora koji su evropsku politi~ku javnost obave{tavali o srpskoj zaokupqenosti pitawem Bosne i Hercegovine i ~e`wama bosanskohercegova~kih Sr896

ba da se {to pre pripoje matici. U najkra}oj formi Boìdar Puri} je, 1917. godine, u “Srpskim novinama” izrekao potpunu su{tinu: “Gra|ani i seqaci (BiH) bili su veliki nacionalisti i patriote, svaki na svoj na~in, i verovali fanati~no i religijski u Srbiju. Naro~ito seqaci. Za wih je Srbija bila pojam ne~eg sigurnog, apsolutnog, nepobedivog, kao i Rusija.” (str. 126-127.) Nema~ki predratni ambasador u Londonu, knez Karl Maks Lihnovski, pisao je 1929. godine o Mladoj Bosni i Sarajevskom atentatu: “Velikosrpska misao, koja je dala neposredan podstrek atentatu, a kojoj je trebalo udariti “smrtni udarac”, ima svoj koren u nacionalnoj zajednici stanovnika Srbije, Crne Gore i Bosne... [to je naprednija kultura jednog naroda, {to se vi{e {iri obrazovawe, utoliko je ìvqa nacionalna misao, utoliko ja~a potreba zajedni~kog dràvnog ìvota iste organizacije i razvoja. Takvom jednom pokretu ne moè se neki nasilni “smrtni udarac” uop{te zadati, sa wim (takvim razvojem) mora se ra~unati.” (str. 127.) O snazi velikosrpskih ideja u Bosni i Hercegovini pi{e i austrijski diplomata Fridrih fon Vizner na osnovu razgovora sa austrijskim generalom [wari}em. Kod mladobosanaca je bilo i jugoslovenskih iluzija, o ~emu je pisao ~etni~ki vojvoda Dobroslav Jev|evi} u studiji “Sarajevski zaverenici, Vidovdan 1914”. “Ne treba se ~uditi ni idealnom snu bosanskih revolucionara o bratstvu i zajedni~kom ìvotu sa hrvatskim i slovena~kim narodom... Otre`wavawe je dugo trajalo, ponegde je jo{ u procesu, ali sarajevski atentatori bili su od wega izle~eni odmah posle dela, kad je hrvatska fukara {irom Bosne i Hercegovine po~ela sa ubijawem srpskog naroda, paqewem i pqa~kawem srpskog imetka, stvarawem usta{kih prete~a krvavih {uckora. Jo{ na procesu Princip je govorio o reviziji svojih pogleda na jedinstvo sa Hrvatima.” (str. 129.) Austrijsko ministarstvo inostranih poslova je u [vajcarskoj, 1917. godine, na francuskom jeziku {tampalo propagandnu bro{uru “Srpska zavera protiv Monarhije”, u kojoj se tvrdi da “svi atentati izvr{eni vi{e godina u zemqama juga Monarhije imaju svoj za~etak u Srbiji; oni su bili plodovi velikosrpske propagande, ~iji je princip bio da se moraju upotrebiti sva sredstva da bi ciq trijumfovao.” (“Ujediwewe Srpstva”) (str. 130.) Velikosrpska ideja je sru{ila i austrougarsko i tursko carstvo. Kosti} detaqno izlaè crnogorske stavove prema Bosni i Hercegovini, koji su podudarni sa srbijanskim, ali i puniji emotivnim nabojem. Sigurno je tu, pored izjava i delovawa Petra II i kwaza Danila, kao i Marka Miqanova, najupe~atqivija proklamacija kwaza Nikole povodom aneksije: “Crnogorci! Va{e tu`ne dvije sestre, Bosnu i Hercegovinu, koje prije trideset godina za trenutak ozari{e zraci slobode, danas sasvim istrgnu{e iz srpskog zagrqaja. Austro-Ugarska monarhija zamijeni posjednu}e tih dveju pokrajina kona~nim prisajediwewem. Bez wihove voqe i pristanka odvuko{e ih tu|em jatu. Izme|u vas i wih, izme|u Crne Gore i Bosne i Hercegovine, u~iwene su sada me|unarodne i politi~ke podvojenosti. Crnogorci! Najdragoceniju krv vi ste lili za slobodu tih zemaqa. U Hercegovini ostalo je na hiqade grobova, u kojima su se ve} u prah raspale kosti va{e vite{ke bra}e Crnogoraca. Po wima }e sad tu|a noga da gazi, a tu|a }e ruka da steè ruke bra}e Hercegovaca koje su se sa nadom k vama pruàle. Pred takvim zlim udesom srpskoga plemena stegnite va{a juna~ka srca, uz koje gorko pla~e i moje za srcem Srpstva – Bosnom 897

i Hercegovinom. Obiqe`je crnoùte boje niz srpsko zemqi{te ne}e biti granica koja }e vas u duhu i misli odvajati od va{e bra}e. Naprotiv, ta }e obiqe`ja biti vidni znak nepravde; on }e u~initi jo{ ~vr{}im veze i zalogu trajnoga uzdawa u pobjedu pravde. Crnogorci! Ne o~ajavajte! Kao stijene na{e budite ~vrsti u nadi. Prolazno je dana{we neodre|eno stawe slobodnih djelova srpskoga naroda. Iza te{kih dana do}i }e boqi. Srpsko }e sunce qep{e sjati da svakoga brata Srbina boqe zagrije i osvijetli.” (str. 171.) Nema~ki publicista Artur Ahlajtner 1913. je pisao: “Razumqivo je samo po sebi da je aspiracija Crne Gore na Velikosrpstvo dovela ovu u o{tru protivnost sa Austro-Ugarskom radi srpskih zemaqa Bosne i Hercegovine.” (str. 173.) I svi Srbi sa raznih austrougarskih podru~ja bili su odlu~ni i nedvosmisleni za pripajawe Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori, iako je aneksijom wihova sopstvena pozicija, zahvaquju}i procentualnom rastu srpske etni~ke mase, bitno poboq{ana. Kako zapaà Lazo Kosti}, “Srbi u ovim krajevima nisu gledali svoje li~ne, ili svoje uè, ve} op{te, zajedni~ke srpske interese, a ovi su nalagali spajawe srpskih zemaqa u slobodi. Samo tako moglo se o~ekivati docnije i spajawe srpskih predela u Austro-Ugarskoj sa slobodnim srpskim zemqama. A to je bio krajwi ciq svakog Srbina.” (str. 173.) Pri tome, Kosti} daje primere iz tekstova Save Tekelije, Dositeja Obradovi}a, Ja{e Igwatovi}a, Mihaila Polit-Desan~i}a, Svetozara Mileti}a i cele ujediwene omladine srpske. Kosti} daqe prikazuje delovawe Srba iz Slavonije, Hrvatske, Dalmacije, Dubrovnika i Boke prema bosanskom srpskom pitawu, a u tome svemu najupe~atqivija je “Prva poslanica omladini dalmatinskoj” dubrova~kog Srbina katolika Qudevita Vuli~evi}a, koji je u mladosti bio i rimokatoli~ki fratar, pa se u zrelom dobu mantije otarasio. Vuli~evi}, gromko, iz punih grudi srpskih deklamuje, kako je prenela novosadska “Zastava” 1879. godine: “Do|e hercegova~ki ustanak i rat srpskijeh kneèvina s Tur~inom, do|e posvajawe Bosne i Hercegovine. Ti glasoviti doga|aji otvori{e o~i Dalmatinima i ~isto vidjesmo {ta su Srbi a {ta Hrvati; uvidjesmo gdje je duha i sile. U ovoj zgodi Srpstvo nam se pokaza svojim velikodu{jem... Priteè Dalmatine Bosna i Hercegovina, ondje im je budu}nost, a i prije su Dalmatini imali vi{e odno{aja s Bosnom i Hercegovinom, nego sa Hrvatskom. Dalmatinske slavenske porodice do|o{e na jadransku obalu iz Bosne i Hercegovine. Nema pokrajina tako prirodno ujediwenih {to je Bosna, Hercegovina i Dalmacija; ove se tri sestre ne rastavqaju bez smrtnijeh muka. Priroda, povijest, obi~aji, jezik, nakloni, a i sama nada {to nam je u grudima, to neprijeporno utvr|uju; slabo se qudi a i zamalo mogu tome opirati. Priroda ho}e svoje; vjerujte, osveti}e se qudima, {to je zaustavqaju. Omladino dalmatinska, gledaj, smatraj koji narod stanuje u Bosni i Hercegovini. Ondje su Srbi, ondje su se najpoglavitija djela srpske povjesti zapo~ela, razvila, ovr{ila i dovr{ila. Hercegovina je Toskana na{eg srpskog jezika; ondje su izvori lepota, slatko}a i milina kojim na{ srpski jezik natkriquje mnogo drug~ijeh. [ta smo mi? [ta moramo da budemo? Ako je Dalmacija cvetnokitna obala srpske Bosne i Hercegovine, mi smo Srbi, a i da nijesmo, morali bi biti. U Bosni su, u Hercegovini i jo{ onamo daqe, na{a bra}a, hrabri na{qednici Obili}eva duha {to se na Kosovu umori, a ne poginu. Znam da je stara Hrvatska leàla u sjevernom dijelu dana{we Dalmacije i u Primorju, izme|u Neretve i Kupe, ali na zemqi{tu dana{we politike to ni{ta 898

ne vrijedi; malo dijelce nekada{we Hrvatske prirodno pripada Bosni i Hercegovini, onoj zemqi gdje su Srbi, srpska sila i budu}nost srpske Dalmacije. Weki na{emu srpstvu protustavqaju neka istore{na prava, ali politi~ni po{qeci ~isto dokaza{e da se istori{nim pravima slabi {tite, oni {to u smrti prose ìvot. Dalmacija je dostojna boqe sre}e i boqoj cijeli ona mora upraviti svoj pokret. Dosad nisu Dalmatini ìvjeli svojim duhom, jer su bili otcijepqeni od svoje srpske bra}e, jer su tu|im gospodarima sluìli... U Srpstvu nam je budu}nost. Osvijestimo se, dugo smo doba ìvjeli tu|ozemcima u svojoj zemqi! Dajmo se prirodi! Ako u Srpstvu uzradimo, sebi }emo raditi i na svoju korist, svojim }emo se plodom hraniti a ne tu|om podjelom. Dalmatini u Slavenstvu ne mogu drugo biti neg Srbi, jer je Dalmacija bitni udo srpske Bosne i Hercegovine; u Srpstvu im je ìvot, snaga i budu}nost. Srpska nas je patwa ganula, uvidjesmo srpski duh, srce na{e prori~e o srpskoj budu}nosti. Dalmatinska omladino, stoj na svome mjestu, nazovi se i proglasi se srpskom omladinom.” (str. 192-193.) Kosti} posebno nagla{ava da su i glavni za~etnici srpske socijalisti~ke misli Svetozar Markovi} i Vasa Pelagi} bili veliki pobornici oslobo|ewa Bosne i Hercegovine i wihovog pripajawa Srbiji. Markovi} je prema preciznim podacima Jovana Skerli}a, u~estvovao i u konspirativnim akcijama koje su trebale da vode tom ciqu. Vasa Pelagi} je, izme|u ostalog, 1871. godine sa Cetiwa uputio manifest Srbima u Turskoj koji je zavr{io slede}im pozivom: “Bra}o zemqaci... zdruìte se bratski sa srbomuhamedovcima i srbo-katolicima, pa kogod po{teno srpski misli i duhom sadaweg vijeka di{e... Kogo| prave srpske krvi u prsima svojim ima i gorke rane kosovske pamti; kogo| èli sebi i svome nara{taju sre}e i napretka, slave i qep{e budu}nosti, taj neka prikupqa i hrabri narod da gotov bude prvom prilikom pod svetu zastavu sa svakim po`rtvovawem stati, kad se iskreni prijateqi naroda i otaybine, slobode i napretka razviju sa usklikom: Ko je ~ovjek, ko je Srbin, nek se diè na oru`je.” (str. 199.) Kosti} daqe pomiwe zalagawe Dimitrija Tucovi}a, Tri{e Kaclerovi}a, Jovana Skerli}a, Dragi{e Lap~evi}a. Kwigu Lazo Kosti} zavr{ava prikazom dela srpskih pesnika, koji su kao iskreni patrioti pevali o Bosni i Hercegovini. Me|u wima pomiwe i Stevana Ka}anskog, “srpskog barda”, ro|enog u Srbobranu u Ba~koj, koji je u Beogradu osnovao i izdavao list “Velika Srbija”, a Kosti} je u Vatikanskoj biblioteci u Rimu na{ao i citirao neke brojeve iz 1888. godine. Kwizi Kosti} dodaje i svojevrsni ekskurs u kome pokazuje kako su i neki Hrvati smatrali i javno saop{tavali svoj stav da Bosna i Hercegovina treba da pripadnu Srbiji. Re~ je, pre svega, o [trosmajeru, Ra~kome, Vatroslavu Jagi}u, Lovru Montiju, Frawi Supilu itd. Posebno su interesantni podaci koje Lazo Kosti} preuzima iz kwige beogradskog univerzitetskog profesora Grgura Jak{i}a “Iz novije srpske istorije”. Tu se govori o fra Grgi [kari}u, duhovniku samostana [iroki brijeg, kojeg je osnovalo Dru{tvo omladine rimokatoli~ke u Hercegovini i napisao “jedan plan” po kome bi trebalo raditi da se narod “probudi iz mrtvila tu|eg ropstva i da se pripremi za op}enito ujediwewe svih Srbah i pridruì ostaloj bra}i slavne kneèvine Srbije.” (str. 233.) [kari}ev plan datira iz 1869. godine i sastoji se od dvanaest ta~aka. “U tre}oj ta~ki spori da je potrebno buditi {to ja~e duh narodnosti srpske i uveravati katolike “da se sloboda i nezavisnost mogu posti}i jedino uni{tewem 899

pomenute mr`we i ujediwewem svih raspar~anih srpskih ogranaka”. Ta~ka peta kaè da treba objasniti narodu da su svi na{i stari bili pravoslavne vere sve do 14. veka “doklen smo i sretni bili i na{e gospodare i vladaoce imali, i da su tada do{li franciskanci koji su narod rastavili na dva dela”. U sedmoj ta~ki preporu~a fra Grgo da se narodu razloì da re~ Srbin ne ozna~ava veru, nego samo jedan isti narod jednog istog jezika, iste narodnosti, istih obi~aja, jedne iste domovine, jedne iste slobode i nezavisnosti, istih prava. U ta~ki osmoj uzima u odbranu Srbiju i kaè da je skroz neistinito tvr|ewe katoli~kih sve{tenika da Srbija ho}e da prevede narod u pravoslavqe, da ona ba{ ostavqa svakome potpunu slobodu savesti i veroispovesti, da joj je na srcu jedino na{e oslobo|ewe od ropstva, tu|eg nasiqa i ujediwewe na{e narodno, bez koga se druk~ije ropstva ne}emo izbaviti. U devetoj ta~ki plana se izraàva te`wa da se kod katolika, a po mogu}stvu i kod muslimana, probudi sva mogu}na popularnost i simpatija za Srbiju... U desetoj da se poloì zakletva odanosti i privrènosti Srbiji za svaki slu~aj op{teg pokreta, i da katolici hercegova~ki u svakom slu~aju budu spremni pridruìti se ostaloj bra}i Srbima za oslobo|ewe svoga naroda i domovine.” (str. 233-234.)

6. Srpski karakter bosanskohercegova~kog kulturnog stvarala{tva Posledwu kwigu svog bosanskog ciklusa, kulturno-istorijsku i kulturnopoliti~ku studiju “Kulturne prilike Bosne i Hercegovine (Udeo Srba u kulturi BiH)”, Lazo Kosti} je objavio 1971. godine u [vajcarskoj i posvetio je Jovanu Du~i}u povodom stogodi{wice ro|ewa. U prvom poglavqu Kosti} raspravqa o pismu kao osnovnom sredstvu i podlozi kulture. “Kultura ne po~iwe sa pismom, ali se tek od wega zna {ta ona sadrì i u ~emu se sastoji. [to je bilo pre wega, uglavnom je izgubqeno, i nema izgleda da }e se ikad rekonstruisati i sasvim pouzdano utvrditi.” (str. 17.) Stanovni{tvo Bosne se sluìlo iskqu~ivo }irilicom, a ona se redovno ozna~avala kao srpsko pismo. Druga pisma su tu bila efemerna, sporadi~na i bez trajnijeg uticaja. Pod uticajem dalmatinske pismenosti u zapadnim delovima Bosne pojavqivala se glagoqica. Prvi srpski pisani spomenici uop{te su }irili~ni i poti~u sa ovih teritorija, o ~emu pi{e Vladimir ]orovi}: “Zanimqivo je da se prvi spomenici na{e pismenosti javqaju sa bosansko-hercegova~kog podru~ja. Najstarija dva na{a natpisa, pisana oba }irilicom, iz tog su kraja. Prvi je grobni natpis ùpana trebiwskog Grda, sada u crkvi u Poqicama kod Trebiwa, pisan negde oko 1180. godine, jo{ za vreme zetskog velikog kneza Mihajla, koga je Nemawa sru{io s vlasti. Drugi je crkveni natpis bana Kulina, oko godine 1185, na|en kod Visokog, a danas ~uvan u Sarajevskom muzeju.” (str. 23.) Komunisti~ke vlasti su decenijama vodile sistematsku kampawu zata{kavawa srpske istorije Bosne i falsifikovawa natpisa sa kulturnih spomenika, u ~emu su predwa~ili antisrpski ideolozi Mak Dizdar i Pavao An|eli}. U Bosni i Hercegovini je prona|eno oko pedeset hiqada sredwevekovnih ste}aka, nadgrobnih spomenika sa epitafima koji su uvek }irilicom ispisani. Dizdar i An|eli} }irilicu pre}utkuju, a ]iro Truhelka je naziva bosan~icom, iako je Benedikt Kurpe{i} jo{ 1530. ste}ke nazvao srpskim spomenicima. Truhelka uvodi naziv bosan~ica kako bi lak{e lansirao falsifikat da 900

je natpis na hrvatskom jeziku, iako je veliki hrvatski nau~nik Vatroslav Jagi} pisao da je ~uvena poveqa bana Kulina u }irili~nom pismu i na srpskom jeziku. Usavr{ena kaligrafija i ortografija svedo~e da je }irilsko pismo usavr{avano mnogo pre Kulina. I Konstantin Jire~ek i Franc Miklo{i~ potvr|uju da je to prva sa~uvana integralna srpska poveqa. Desetak bosanskih banskih poveqa {tampao je Miklo{i} u “Srpskim spomenicima” i sve su bile na }irilici. I sve verske pravoslavne i bogumilske kwige pisane su iskqu~ivo }irilicom. Najlep{i spomenik srpske pismenosti svih vremena, Miroslavqevo jevan|eqe, poti~e iz Zahumqa s kraja XII veka. ]irilica je bila dominantno pismo i u vreme turske okupacije, iako se rimokatoli~ka crkva svojski trudila da me|u katolicima pro{iri latinicu, dok je turska uprava me|u muslimanima podsticala arabicu. To je bio veoma teàk posao jer su i fraweva~ki monasi prvobitno koristili }irilicu. Ni Vatikan nije bio mnogo gadqiv na }irilicu ako je smatrao da je moè iskoristiti u svojoj prozelitskoj akciji. Kosti} navodi ~itav niz dokaza da su katoli~ki autori to pismo smatrali srpskim, kao i jezik kojim su govorili. ]irilicu su bosanski frawevci napustili tek polovinom XIX veka. Sli~na je situacija i sa bosanskim muslimanima koji vekovima govore srpski i pi{u }irilicu, dok se prema latinici usmeravaju po ugledu na Tursku i Ataturkove reforme. Sa~uvani su dokazi da su i neki turski sultani, poput Mehmeda II i Bajazita, izdavali brojne poveqe na srpskom jeziku. Vladimir ]orovi} pi{e da su u Bajazitovo vreme “~ak turske, centralne i provincijalne vlasti pisale srpski svojim pot~iwenima u Bosni, Hercegovini i Boki Kotorskoj, jer provincijalne vlasti su gotovo iskqu~ivo poznavale ovaj jezik i ovo pismo. U XVI veku jo{ uvek traje ova tradicija. 1540. pi{e Husrev-bej, osniva~ Sarajeva, hrvatskom banu P. Keklevi}u, srpski.” (str. 56.) Salim ]eri} u kwizi “Muslimani srpsko-hrvatskoga jezika”, objavqenoj u Sarajevu 1968. godine, ukazuje na oficijelno uvo|ewe arabice: “Za religiozne tekstove bila je obavezna upotreba arapskog jezika, a modifikovano arapsko pismo prilago|eno na doma}i jezik tako|e je bilo u upotrebi. Sva pisana kwièvnost na doma}em jeziku saop{tavana je odgovaraju}im arapskim odnosno turskim znakovima. Po{to su weni stvaraoci bili religiozno obrazovani qudi, i wihova djela su prete`no proèta religioznim temama.” (str. 62-63.) Osman Hayi} je u enciklopedijskoj odrednici dvadesetih godina XX veka naveo: “[to se zna, muslimani su u BiH po~eli pisati arabicom ili arapskim pismenima jo{ pre 150 godina. Prve kwige tako ispisane bile su “Muminluci” od Omer ef. Hume iz Stoca i “Mevlud”, spev o Muhamedovom ro|ewu od Salih ef. Ga{evi}a iz Nik{i}a. “Mevlud” je docnije arabicom {tampan u Skopqu, u turskoj dràvnoj {tampariji za Kosovski vilajet. âu{evi} je arabicu preudesio i usavr{io za na{ jezik i onda je Muslimanska dioni~ka {tamparija u Sarajevu ta slova izlila. To su bila prva izlivena arapska slova za na{ jezik, jer se dotle samo litografisalo.” (str. 63.) Arabicom je {tampano samo ~etrdeset kwiga, ali ta, takozvana, “alhemijado kwièvnost” nije imala nijedno vrednije kwièvno delo, pa u su{tini, za moderne nau~nike predstavqa svojevrsni kwièvno-istorijski kuriozitet. Po{to je nisu mogli negirati, Hrvati su nastojali da prisvoje }irilicu i spomenike wome napisane, pa su je, pored bosan~icom, nazivali i hrvatskim pismom. Savremeni hrvatski falsifikatori, me|u kojima predwa~i Dominik 901

Mandi}, prinu|eni su da uloè mnogo truda i napora da bi uklonili mno{tvo srpskih atributa, od starina prisutnih. Dubrova~ki katolik Petar Kolendi} pisao je 1904. godine u ~asopisu “Bosanska vila” u tekstu “Bosan~ica, Bosanskohrvatska }irilica i Dubrov~ani”: “îwenica je, da su u Herceg-Bosni muslimi i prista{e katoli~ke crkve upotrebqavali brzopisnu }irilovicu, a za to obli~je ]irilove azbuke nijesu poznavali drugo ime do “srpska pismena”. Tek u novije doba neki pisari podari{e tu azbuku nepodesnim nazivom “bosan~ica”, nepodesnim toga radi, {to se to pismo upotrebqavalo u svim krajevima, gdje Srbi ìve, pa, do{qedno, nema uzroka, da se isti~e kakvim provincijalnim imenom. Jo{ je nepodesniji naziv bosansko-hrvatska }irilica, ime koje je osobito volio Ivan Kukuqevi}-Sakcinski, pa, ako je vjerovati wegovu “Arhivu”, on joj ga je, bez ikakve ozbiqne podloge, prvi nadio...” (str. 68.) Da naziv “bosan~ica” nema nikakvog stvarnog osnova, pisao je i poznati hrvatski kwièvni istori~ar Dragutin Prohaska, koji ukazuje na ~itav niz dokaza da je tu re~ o izvornoj srpskoj }irilici. Tako isto i Srbin katolik, Milan Re{etar. Slovena~ki istori~ar Gregor ^remo{nik je, posle Drugog svetskog rata, ubedqivo dokazao da je bosanska }irilica, kao i dubrova~ka, direktno preuzeta iz srpske kraqevske kancelarije kraqa Milutina. Ipak, najboqi dokaz srpstva bosanske }irilice je ~iwenica da je austrijski okupator poku{ao da je ukine i na silu zameni latinicom. O tome su pisali Hamdija Kapiyi}, Enver Reyi}, Vladan \or|evi}, a i veliki ruski “Enciklopedijski re~nik”, objavqen u Sankt-Peterburgu 1891. godine. Vojislav Bogi}evi} je pisao kako su pojedini kotarski predstojnici zabrawivali i srpske kwige iz Srbije i Vojvodine. Me|utim, glavni udari na }irilicu usledili su od strane hrvatske usta{ke vlasti u toku Drugog svetskog rata i antisrpske komunisti~ke vlasti posle rata. Drugo poglavqe kwige Kosti} posve}uje razmatrawu usmene narodne kulture Bosne i Hercegovine, pre svega narodnih pesama jer su najboqe ispevane upravo na tim srpskim podru~jima. Tamo je vekovima narodni jezik bio srpski i zvani~ni jezik pismenosti. Kako isti~e Vladimir ]orovi}, “bosanske poveqe i mnogobrojni natpisi su prete`no u narodnom jeziku, ponekad vrlo ìvom i u stvari ne mnogo razli~nom od dana{wih oblika...; za razliku od ra{kih pisara, kod kojih je preovla|ivao kalu|erski, kwièvni srpsko-slovenski jezik, bosanski su pisari bili bez kwièvnih ambicija i neposredniji. Otud su wihovi tekstovi dragocen prilog za historiju na{eg jezika, gotovo ponajboqi koje imamo.” (str. 116.) Kako kaè Lazo Kosti}, “Stanovni{tvo BiH je uglavnom svoj govor odràlo u celoj wegovoj prvobitnoj ~istoti; mo`da ga je u~inilo jo{ melodi~nijim i prijatnijim. Kad smo u{li u XIX vek, i kad je na{ jezik stekao svetsku slavu zahvaquju}i Vuku i wegovim pesmama, iza{la je na videlo lepota i ~istota srpskog jezika BiH. Jezik bosanskih Srba ostao je mo`da najbliì jeziku starih Srba od pre Velike seobe. U svakom slu~aju, on je jednako ~ist, koliko i lep. Nesumwivo je ìvi, govorni jezik BiH bio najlep{i i naj~istiji u vascelom srpskom narodu; bio je najjedriji, najnepokvareniji, najnarodniji, najmilozvu~niji. Nije mu nigde bilo ravne. Naro~ito jezik kojim su govorili i pevali pravoslavni Srbi.” (str. 117-119.) Pi{u}i s izrazito pozitivnom ocenom o pripovetkama Petra Ko~i}a, Jovan Skerli} je isticao da je wegov jezik, jezik srpske Bosne “odabran, ~ist, te~an, zvu~an narodni jezik srpski, jezik kojim su pisali Wego{ i Qubi{a. Ma 902

koliko da mi u Srbiji vodimo zaseban ìvot i imamo izvesno naro~ito obele`je, mi ipak ostajemo doseqeni Sjeni~ani i Hercegovci, koji su naselili napustelu [umadiju, i jezik kojim je ova kwiga napisana zvoni nam kao ne{to blisko, poznato i drago, i kad ga ~ujemo mi zatreperimo, kao da nam se peva stara neka pesma kojom su nas uspavqivali u na{em detiwstvu. I bez istorije i bez stru~nih kwiga, mi ose}amo da je to na{ jezik, jezik na{ih dedova. U wemu ima da se osveàva i bogati ovaj izbledeli i sasu{eni jezik kojim se danas u nas pi{e.” (str. 124-125.) S velikim odu{evqewem o Ko~i}evom jeziku pisali su Isidora Sekuli}, Veqko Petrovi} i Ivo Andri}. Posebnim poglavqem Lazo Kosti} obra|uje pojedina~ne bosanskohercegova~ke kulturne poslenike, li~nosti kao subjekte kulturnog ìvota. Po~iwe od znamenitih pesnika koji su spevali juna~ke pesme u desetercu i narodnom duhu, me|u kojima predwa~e Filip Vi{wi}, Te{an Podrugovi} i Sima Milutinovi} Sarajlija. Za Filipa Vi{wi}a kaè: “Ne{kolovan, nepismen, bez o~iweg vida, sve {to je dao, dao je iz sebe. On je skroz originalan i kao narodni pesnik; nema kod wega konvencionalnosti ni manira. Sve je rekao na svoj na~in, nepreuzet ni od koga, nepodràvan i nepodrìv. Opevao je doga|aje neposredno i verno kao da ih je gledao. (Bio je uvek u blizini popri{ta.) Me|u svim srpskim guslarima, za wega jednog se moè tvrditi da su sve pesme iskqu~ivo wegove, bez i~ije primese. On nije reprodukovao ve} stvarao. I sve su mu pesme takve umetni~ke vrednosti, da se danas ~itaju kao nekad. One su klasi~ne, one su ve~ne.” (str. 153.) Za razliku od Vi{wi}a, Kosti} smatra da je Te{an Podrugovi} “reproduktivan” peva~. On nije “iznedravao” pesme, ve} ~uvene prekrajao, prera|ivao, transponovao i kazao Vuku. Ne zna se {ta je wegovo a {ta tu|e, mada se s punim pravom pretpostavqa da je veliki deo tih pesama u prenetoj formi plod wegovog pesni~kog genija. Da ga nije Vuk na{ao i saslu{ao, ko zna da li bi imali ijednu od tih pesama koje spadaju u najve}e blago srpske narodne poezije.” (str. 155-156.) Tre}i velikan koga izdvaja Kosti} “nije ~isti narodni, najmawe anonimni pesnik, ve} poznati i priznati pisac i izdava~ pesama Sima Milutinovi}-Sarajlija. On je bio dika srpskog Parnasa, i u svim srpskim predelima je po~etkom XIX veka smatran kao najboqi srpski pesnik (do pojave Wego{a, ~ije su pesme tek postepeno i veoma sporo prodirale u srpsku ~itala~ku publiku. Wego{ je postao slavan tek vi{e decenija iza svoje smrti, dok se Sima uznosio i veli~ao za ìvota kao jedva koji ìvi srpski pesnik ikada).” (str. 157.) Po~etak XXveka dao je Srpstvu dva pesni~ka genija iz Hercegovine, Aleksu [anti}a i Jovana Du~i}a. Za [anti}a je Jovan Skerli} pisao: “On je Srbin razumnije, stvarnije, modernije no {to je nekad bilo u istorijskim fikcijama i u poetskoj magli... On voli narod u sada{wosti i stvarnosti, u wegovom radu, u wegovoj bedi, u wegovoj nadi i veri u boqe dane... Pesme Alekse [anti}a, koji je u tolikoj meri pesnik na{e rase, na{ega doba i na{e du{e, vr{e nad nama ~udesan i iscelitelni uticaj. U wima kupamo mi svoju klonulu, ohladnelu, uko~enu du{u; one krave sa we led sumwe, suvote i podsmeha; i kao da smo se napojili ìvotvorne vode na studencu ve~ite mladosti, u kome se budi ono {to je zaspalo i vaskrsava ono {to je bilo umrlo, mi se verno vra}amo samima sebi i postajemo boqi, svetliji i ja~i.” (str. 161-162.) Jovan Du~i} je, bez sumwe, najve}i liri~ar koga su Srbi ikada imali. Kako ukazuje Kosti}, “bez903

broj prikaza wegovih dela je iza{ao, bezbroj rasprava povodom wegovih pesama, pa su ~ak doktorske disertacije o wemu pisane (Nikola Mirkovi}). Sve je bilo u hiperbolama, svak je uznosio velikog srpskog pesnika sem nekoliko zavidqivih i defetisti~kih komunisti~kih pisaca pod barjakom Miroslava Krleè (Milan Bogdanovi}, Velibor Gligori}, Marko Risti}, Eli Finci itd.). Wima je smetala zvezda Du~i}eva, pigmeji nisu mogli da sagledaju veli~inu Du~i}evu. Ali u srpskoj gra|anskoj (“buròaskoj”) kritici Du~i} je prolazio da ne moè biti boqe. O wemu je pisano sa entuzijazmom. Niko ga nije ~ak stavqao na neko drugo mesto ve} uvek na prvo me|u svim srpskim liri~arima.” (str. 165.) Kosti} predstavqa i nekoliko pesnika Srba muslimanske veroispovesti. Na prvom mestu je Osman \iki}, za koga je Jovan Du~i} rekao: “U vreme razdawivawa u Mostaru, izbio je i Osman \iki}, slu~ajni [anti}ev u~enik u pesni{tvu, a ina~e jedna iluminarna vi{e proro~ka figura nego kwièvni~ka. Nacionalizacija muslimana na ovaj na~in dobila je u Mostaru svoj za~etni i logi~ni pe~at, i epicentar, ~iji talasi ne prestaju ni danas da se {ire, bez obzira na ve{ta~ke i slu~ajne prepone. Svakako, i ovo je jedan veliki ponos {to je ba{ Mostar dao istovremeno i pokret Osmana \iki}a, najizrazitije li~nosti na{eg muslimanstva posle Mehmed-pa{e Sokolovi}a.” (str. 174.) Srpstvom i te`wom za bratskom slogom pravoslavaca i muslimana zadojeni su i Avdo Karabegovi} i Omerbeg Sulejmanpa{i}, kao i ]azim ]ati}, poznat po pesmi “Srpski ponos”. Od drugih srpskih pesnika, Kosti} izdvaja Isaiju Mitrovi}a, Milo{a Vidakovi}a i Vladimira Ga}inovi}a iz perioda pre Prvog svetskog rata, a posle rata Mihaila Mirena, Qubicu Grkovi}, Gaziju Hanyi}. Posle Drugog svetskog rata zablistali su Skender Kulenovi}, Rajko Petrov Nogo, Izet Sarajli} i drugi. Rodona~elnik velikih srpskih bosanskih pripoveda~a je svakako Petar Ko~i}. Veqko Petrovi} u enciklopedijskoj odrednici je konstatovao: “Ko~i}ev rad na lepoj kwièvnosti nesravweno je zna~ajniji od wegove politi~ke akcije, iako su wegove pripovetke tesno vezane za wegovu nacionalnu delatnost... Mada su Ko~i}eve pripovetke bezmalo sve ogor~eni, strasni nacionalni i socijalni protesti protiv tu|inskog politi~kog i uop{te ekonomskog podjarmqivawa i eksploatacije srpskog seqa~kog naroda u Bosni, u wima ima toliko ~iste poezije, da }e ona o~uvati svoj prvobitni ~ar... U pogledu na pesni~ke opise prirode i seoskog ìvota, Ko~i} nadma{a sve na{e pripoveda~e, ne samo snagom zamaha i obujmqivawa, nego i potpuno originalnom suptilno{}u... Uz Boru Stankovi}a, Ko~i} je za~etnik lirizma u srpskoj novelistici, tvorac naro~ite, originalne, subjektivne pripovetke.” (str. 184.) Pored Ko~i}a, zna~ajnu ulogu u kwièvnosti su imali Svetozar ]orovi} i Radovan Tunguz Perovi}, kao i ~itava plejada mladih kwièvnika okupqenih oko nacionalne organizacije “Mlada Bosna”. U periodu izme|u dva svetska rata najistaknutiji srpski pripoveda~i u Bosni i Hercegovini su bili Isak Samokovlija, Hamza Humo, Borivoje Jevti}, Marko Markovi} i Emil Petrovi}. Bosna i Hercegovina su Srpstvu dale tri grandiozna romansijera i pripoveda~a, a to su Ivo Andri}, Branko ]opi} i Me{a Selimovi}, koji predstavqaju najve}a imena srpske kwièvnosti. Tu su iznikli i vrhunski kwièvni kriti~ari poput Dimitrija Mitrinovi}a i Milovana Vidakovi}a, ali i 904

Jovana Kr{i}a, Todora Kru{evca, Predraga Palavestre, Riste Trifkovi}a, Vuka Krwevi}a i Midhata Begi}a. Pri kraju kwige Kosti} daje kratak osvrt na literarnu produkciju katolika i muslimana, a onda {iri prikaz publicisti~kih dela buditeqa nacionalne svesti, politi~kih aktivista i prosvetiteqskih pisaca. Posebnu pa`wu posve}uje delatnosti Vase Pelagi}a, organizaciji “Mlada Bosna” i emigrantskim piscima poreklom iz Bosne i Hercegovine. Sledi pregled nau~nog stvarala{tva i delatnosti na drugim kulturnim poqima, kao i kra}a analiza ~asopisne periodike, razvoja {kolstva, kwièvnih i kulturnih dru{tava, pozori{ne umetnosti i arhitektonskog napretka. Kwigu Lazo Kosti} efektno zavr{ava citirawem poznatog beogradskog psihijatra dr Veselina Savi}a, koji je 1969. godine u “Kwièvnim novinama” odgovorio na pitawe {ta misli o raznim nacionalizmima: “Ja sam pod pokrovom jednog pojma jedne nacije koja se zove srpska, odnosno nacionalnosti srpske i ja se li~no ose}am Srbinom. Za{to? Svaka nacija vredi toliko koliko svojom kulturom doprinese onoj univerzalnoj eti~koj i kulturnoj slobodi razvoja ~ove~anstva. I ja sam ponosan na pojam koji vlada mojim narodom, mojom kulturom: Nemoj sine govoriti krivo ni po babu ni po stri~evima – ve} po pravdi Boga istinoga. – Nemoj sine izgubiti du{u. – Boqe ti je izgubiti glavu – nego svoju ogre{iti du{u. – To je ono {to moj narod, moja nacionalnost doprinosi jednoj humanijoj, {irokoj, boqoj, pravoj kulturi i pravom progresu slobodnog ~oveka. Ja sam ponosan {to istorija moga naroda nema zajedni~kog sa onim stra{nim qudskim primerima, kao na primer, krsta{kim ratovima, kada neko putuje nedeqama na kowu, pod oklopom sa jednim ube|ewem da, ako do|e i osvoji Isusov grob, da }e biti sve u redu na ovom svetu. Ali kada je do{ao u Jerusalim, taj isti je ubijao decu.” (str. 297.)

905

Glava ~etrnaesta LIBERALNI I DEMOKRATSKI PRINCIPI MODERNOG PRAVNOG PORETKA Prvih dvadeset godina svoje nau~ne i univerzitetske karijere Lazo Kosti} je posvetio prou~avawu javnog prava i teorijske statistike, postav{i jednim od glavnih utemeqiva~a ovih nau~nih disciplina u srpskom intelektualnom miqeu. S obzirom da dru{tvene nauke ne poznaju apsolutno vrednosno neutralne sudove, Kosti}eva dela, po prirodi stvari, ve} u startu izraàvaju ideolo{ka opredeqewa autora. Lazo Kosti} je srpski patriota i nacionalista, ~ija qubav i briga prema Srpstvu nijednog trenutka ne bivaju potisnuti. Bez obzira koji teorijski i stru~ni problem, kao vrstan i plodan autor razmatra, wegova politi~ka shvatawa su izrazito liberalna i demokratska, a po pitawu borbe za elementarne demokratske principe on nikada nije bio spreman na kompromise. Nacionalisti~ka i demokratska opredeqewa su ga i dovela u redove Radikalne stranke, koja, uz velike egzistencijalne lomove i prekide, ve} 120 godina razvija demokratsku i liberalnu varijantu srpskog nacionalizma, bore}i se za jedinstvo svih srpskih zemaqa i velikosrpski dràvotvorni ideal, ali odbacuju}i primitivne i autokratske stege monarhizma i klerikalizma. Kosti} je utemeqio srpsku teorijsku statistiku i bio na dobrom putu da razvije celovit, konzistentan i koherentan sistem javnog prava, u ~emu ga je Drugi svetski rat spre~io, ali wegovo trotomno Administrativno pravo i veliki broj radova iz oblasti ustavnog prava predstavqaju i danas nezaobilazan nau~ni fundament srpskog pravni~kog mi{qewa. Duboki pravni~ki teorijski prodori i detaqne stru~ne elaboracije ovom vrhunskom intelektualcu su omogu}ili da u emigrantskoj fazi svog stvarala{tva znala~ki i temeqito obradi skoro sva zna~ajna pitawa srpske nacionalne ideje i dràvotvorne ideologije. Kao istaknuti i ugledni radikal, on se nije bavio strana~kim poslovima niti aktivno u~estvovao u politi~kom ìvotu. Svu ìvotnu energiju je koncentrisao u nau~ni rad i tako dostigao vrhunce intelektualnog stvarala{tva. Smatrao je da moderna dràva mora da se zasniva na razvijenom pravnom poretku i principu vladavine prava i ogromnu energiju je ulagao da razvije wegove osnovne okvire, dovede ih u sklad s najvi{im svetskim demokratskim dostignu}ima, a uz to nije oklevao da o{tro i beskompromisno kritikuje sve slabosti i diletantizam politi~kih mo}nika. 906

Zato Kosti}ev me|uratni akademski opus nastojimo da lociramo u ukupni razvoj srpskog pravnog poretka i wegovog ustavnog oblikovawa u istoriji srpske dràve i prava, od nemawi}ke dràvotvorne ideologije, preko veli~anstvene srpske revolucije do pogubnog dvadesetog veka, kuge jugoslovenstva i gube komunizma, koji su satrli srpski nacionalni ponos i dostojanstvo. Izmrcvareni celovekovnim razbijawem srpskog narodnog bi}a i politi~kog jedinstva, suo~eni sa dubokom ekonomskom krizom i socijalnom bedom, dele}i sudbinu te{ko rawene Rusije, wene malaksalosti i bezvoqnosti, na{li smo se na poqu stravi~nog udara mondijalisti~ke varijante novog svetskog poretka. Wegovi kretori bezuslovno èle da nas uni{te, da nam satru nacionalnu svest i pretvore nas u bezvoqne robove globalizma. Mi nemamo kud iz svoje koè. I kroz teà smo istorijska isku{ewa prolazili i zato imamo mno{tvo pouka da izvu~emo iz svoje bogate nacionalne i politi~ke istorije. Dràvotvorni projekat Velike Srbije i radikalska politi~ka ideologija su pretrpeli velike gubitke i razaraju}e udare, ali nisu i ne mogu biti poraèni. Oni }e izdràti i dovesti do vaskrsa slobodne Srbije, Velike Srbije. U tri odeqka ovog zavr{nog dela monografije o nau~nom i publicisti~kom delu Laze Kosti}a predstavqeni su wegovi radovi iz oblasti ustavnog i administrativnog prava i teorijske statistike, iz kojih se mogu sagledati prvobitni Kosti}evi teorijski okviri i ideolo{ki orijentiri, a u posledwoj glavi pregled ideolo{ke podloge dràvnopravnog i ustavnog razvoja srpske dràve, dràvotvorni projekat Velike Srbije sa naslonom na viziju koju je o wemu razvio Vladimir ]orovi}, kao i istorijski razvoj srpskog radikalizma od Pa{i}eve Srpske narodne radikalne stranke, iz 1881. godine, do moderne Srpske radikalne stranke koja je s ponosom ponovo razvila barjake velikosrpskog nacionalizma, slobode i demokratije.

I.. Ustavno pravo 1. Komentar Oktroisanog ustava iz 1931. godine Re~ je o kqu~nom Kosti}evom radu iz oblasti ustavnog prava, koji je pripremqen u verziji improvizovanog uybenika, u kome se pozitivno ustavno pravo u celini obra|uje, ali u egzegeti~koj a ne sistemskoj formi. Oktroisani ustav je done{en kraqevom voqom 3. septembra 1931. godine, nakon {to kraq Aleksandar I Kara|or|evi}, 6. januara 1929. godine, izvr{ava dràvni udar, “ukida jednostrano Vidovdanski ustav, prenosi zakonodavnu vlast na sebe i vlada po principu apsolutisti~ke monarhije... Zakoni su brzo mewani, tako da nije bilo stabiliteta koji je ina~e svojstven legalnom reìmu, politi~ka prava uop{te nisu postojala... Upravna vlast je bila oslobo|ena uop{te svake kontrole.” (Lazo Kosti}: Sabrana dela, tom I, Ustavno pravo, ZIPS, Srpska radikalna stranka, Beograd 2000., str. 19.) Ustavom je sankcionisan novi dràvni naziv i proklamovana ustavna monarhija kao oblik vladavine. Terminolo{ki je formulisano jedinstvo naroda i unitaristi~ko dràvno ure|ewe, a implicite nagove{teno obnavqawe parlamentarizma. Drugim ~lanom se odre|uju dràvni simboli, grb i zasta907

va. Prethodno je zakonom bilo zabraweno isticawe svih drugih zastava osim jugoslovenske, a stara srpska zastava mogla se vijoriti samo na srpskim pravoslavnim hramovima povodom verskih praznika, uz obaveznu dràvnu. Himna nije pravno regulisana, ali je u praksi kombinovana strofama srpske, hrvatske i slovena~ke, dok su kao dràvni praznici inaugurisani samo kraqev ro|endan i dan ujediwewa. Za slu`beni jezik ustavnim aktom je proklamovan srpsko-hrvatsko-slovena~ki. Uvedeno je jedinstveno dràvqanstvo, ravnopravnost svih gra|ana pred zakonom i jednaka za{tita vlasti, a ujedno deklarisano da se ne priznaju nikakve plemi}ke titule ili prednosti na osnovu ro|ewa, {to je protivre~no prethodno definisanom monarhijskom obliku vladavine i nasle|ivawu prestola. Garancija gra|anskih prava i sloboda taksativno se svodi na ka`wivost nezakonitog li{avawa slobode, zabranu su|ewa nenadle`nog suda, nemogu}nost osude bez prethodnog saslu{awa i po{tovawa prava na odbranu, propisivawe kazne iskqu~ivo zakonom, nemogu}nost proterivawa gra|anina iz dràve, ekstradiciju ili zato~ewe, nepovredivost stana, slobodu veroispovesti i savesti. Vere se priznaju zakonom i samo one koje zakon izri~ito usvoji postaju punopravne i me|usobno ravnopravne, s tim {to se ~lanom 11. nagla{ava da niko, pozivaju}i se na verske propise, ne moè biti oslobo|en gra|anskih i vojnih du`nosti. Ne postoji ni obaveza ispovedawa bilo koje vere ili u~estvovawa u verskim obredima. Zakonom se reguli{e kako priznate vere mogu odràvati veze sa svojim vrhovnim verskim stare{instvom koje se nalazi van dràvnih granica. Verski predvodnici ne smeju svoja duhovna ovla{}ewa, versku slu`bu ili religiozne tekstove zloupotrebqavati u partijske politi~ke svrhe. Ispovedawe bilo koje vere ne moè biti osnov politi~kih privilegija ili ve}ih politi~kih prava. Nepriznate veroispovesti su mogle egzistirati kao udruèwa gra|ana. “Vere priznate Vidovdanskim ustavom (“usvojene”) ove su: pravoslavna, katoli~ka rimskog i gr~kog obreda, evangelijska augsbur{kog i helvetskog veroispovedawa (“luterani” i “kalvini”), muslimanska, starokatoli~ka, i jevrejska sefardijskog i e{kenaskog obreda (“{panski” i “nema~ki” Jevreji). Docnije su priznate ove dve vere: evangeli~ko-bratinsko-reformatska i adventisti~ka.” (str. 47.) Muslimani su imali privilegiju da u wihovim porodi~nim i naslednim sporovima sude dràvne {erijatske sudije, koja je proistekla iz odredbi Sen-@ermenskog ugovora. Dràva je suverena u odnosu na verske zajednice, a verskim funkcionerima poverava i izvesna javna ovla{}ewa, poput sklapawa brakova ili vo|ewa mati~nih kwiga. Iako nije bilo progla{ewa jedne dràvne religije, nije provo|en ni princip odvajawa crkve od dràve. Verske zajednice uìvaju unutra{wu autonomiju, ali wihove ustave overava kraq i organizovane su po principu javnopravnih korporacija personalne prirode. Od politi~kih prava i sloboda, ovim ustavom se izri~ito nagla{ava sloboda misli, govora, nau~nog i umetni~kog stvarala{tva, politi~kog udruìvawa, zbora i dogovora, podno{ewe apelacija vlastima, obaveznost besplatnog osnovnog {kolovawa, nepovredivost tajne pisama, telegrafskih i telefonskih komunikacija. Ipak je postojala naknadna cenzura {tampe kroz mogu}nost tuìo~eve ili policijske zabrane rasturawa. “Iako je u zakonu predvi|eno kad se sve mogu zabraniti neke novine ili uop{te jedan {tampani spis, niko ne 908

moè kontrolirati da li je re{avaju}i organ pravilno primenio zakon. U stvari izlazi na to, da vlast moè zabraniti rasturawe i prodaju svake {tampane stvari koja joj nije po voqi. Kako bi novinska preduze}a usled toga mogla trpeti veliku {tetu, ona u praksi podnose rukopise napred na cenzuru onim organima koji raspolaù sa pravom zabrane novina. Na taj na~in, novine su same uvele prethodnu cenzuru.” (str. 51.) Partijsko politi~ko udruìvawe je zabraweno po ~lanu 13. Ustava ako je ono na verskoj, plemenskoj ili regionalnoj osnovi ili u svrhe fizi~kog vaspitawa, dok na politi~ke skupove gra|ani nisu smeli dolaziti naoruàni. Postojala je obaveza prijavqivawa javnih skupova, a vlast je mogla zabraniti wihovo odràvawe ako proceni da su protivzakoniti, opasni za javni poredak, zdravqe qudi ili va`ne dràvne interese. Zborovi na otvorenom prostoru morali su imati i formalnu dozvolu. Politi~ke partije su formirane po dvokru`nom sistemu dozvola koje je izdavalo Ministarstvo unutra{wih poslova, koje moè bez ikakve sudske kontrole u svako doba da politi~ku stranku raspusti. Kosti} se po ovom pitawu {ire osvr}e na raniju situaciju, pa kaè: “Politi~ke stranke nisu u Srbiji uop{te bile pravno regulisane. Wih zakonodavstvo nije ni spomiwalo, one nisu imale ni privatnopravnu li~nost. Ako je stranka imala neko ime, ono je kod suda bilo zavedeno kao imawe odre|ene li~nosti (obi~no partijskog funkcionera koga partijski glavni odbor odredi); prilikom izbora zvani~no se lista nazivala po svome nosiocu, a ne po stranci koja ju je istakla. Isto stawe je bilo u na{oj dràvi od 6. januara 1929. kad su politi~ke stranke “zabrawene i rasturene” Zakonom o za{titi javne bezbednosti i poretka u dràvi. Iako politi~ke stranke nisu pravno bile priznate, one su fakti~ki egzistirale i vr{ile vrlo mo}an uticaj na javni ìvot pa, {ta vi{e, i na formirawe prava. One su imale svoju organizaciju, svoje partijske instancije, svoje statute. Zakon o za{titi javne bezbednosti i poretka u dràvi hteo je da im onemogu}i ìvot i dejstvovawe; on je po{ao od fakti~kog a ne od pravnog stawa. On im nije oduzeo pravno priznawe jer ono nije nikad ni dato; zabrawuju}i i rasturaju}i politi~ke stranke, zakon nije imao u vidu pravne organizacije ve} dru{tvene faktore i dru{tvene sile.” (str. 53.) Kod nau~nog i umetni~kog stvarala{tva nema uobi~ajene formulacije da su slobodni, ali u granicama zakona, s tim {to u spornim slu~ajevima opet dràvni organi, po neizvesnim kriterijumima, cene da li je ne{to zaista produkt nau~nog i umetni~kog stvarala{tva ili nije. Istina, posebnim zakonima se sva delatnost akademija, univerziteta i instituta kvalifikuje kao nau~na. Sve {kole su obavezane da sprovode moralno vaspitawe i razvijaju dràvqansku svest koja }e se temeqiti na duhu narodnog jedinstva i verske tolerancije. “Nastava se mora bazirati na patriotskoj osnovi i duhu integralnog jugoslovenstva.” (str. 58.) Narednim ustavnim normama inauguri{e se pravo svakog gra|anina da tuì sudu dràvne i samoupravne organe ako na wegovu {tetu po~ine neka krivi~na dela, a oni odgovaraju za {tetu koju pri~ine nezakonitim i nepravilnim vr{ewem slu`be. Svim dràvqanima su pod istim uslovima dostupna sva zvawa u dràvnoj slu`bi. Dràvqanin ima pravo za{tite dok boravi u inostranstvu, slobodno moè istupiti iz dràvqanstva ako prethodno izvr{i sve svoje obaveze prema dràvi, ali ni u jednoj varijanti ne moè biti ekstradiran. Time se prvenstveno {tite gra|ani od eventualne samovoqe upravne vlasti. 909

U okviru ustavnog odeqka, u kome su koncentrisane socijalne i ekonomske odredbe, nastavqa se koncept Vidovdanskog ustava koji je u ustavnopravnom razvoju napravio zaokret od egoisti~nog individualizma ka socijalnom solidarizmu, podrazumevaju}i da se pojedina~na prava qudskih individua mogu ograni~iti u interesu celine, kolektiva, dru{tva ili dràve. Dràva po~iwe da {titi ekonomski slabije i socijalno ugroène dru{tvene slojeve od ekonomskog pot~iwavawa i eksploatacije, s obzirom da su ti slojevi neuporedivo masovniji i wihovo nezadovoqstvo moè da ugrozi dràvni opstanak. Dru{tveni solidarizam u ciqu odràwa socijalnog mira vodi prerastawu individualisti~kog tipa liberalne dràve u socijalnu dràvu. Uz to, ustavnim normama se proklamuje dràvna za{tita braka, porodice i dece, garantuje se neprikosnovenost svojine i zakonska mogu}nost wene eksproprijacije u op{tem interesu uz pravi~nu naknadu, sloboda rada i privrednog ugovarawa uz pravo dràve da svojom intervencijom uklawa dru{tvene protivre~nosti, a ustanovqava i posebno dràvno privredno telo savetodavnog karaktera. êtvrtim odeqkom se okvirno defini{e dràvna vlast i na~elno proklamuje wena trajna podela na zakonodavnu, upravnu i sudsku, kao i princip ustavnosti u wenom obavqawu. ^lanom 26 se precizira da zakonodavnu vlast zajedni~ki obavqaju kraq i narodno predstavni{tvo, koje ~ine Senat i Narodna skup{tina. Kraq ima i upravnu vlast preko odgovornih ministara, dok sudsku vlast obavqaju sudovi, s tim {to se wihove presude i re{ewa izri~u i izvr{avaju u ime kraqa, a u skladu sa zakonskom osnovom. Po{to svaka vlast striktno podleè ustavu, on je osnovni pravni akt i svi ostali akti moraju biti saglasni sa wegovim odredbama ili se, u protivnom, smatraju nepostoje}im. Tome protivre~i ustavna odredba da svi zate~eni zakoni ostaju na snazi bez obzira da li su u skladu sa ustavnim normama, a po{to ne postoje ustavni sudovi nema ni nadle`nih dràvnih organa koji bi procewivali ustavnost zakona u slu~aju spora. Kosti} smatra da “bez jedne takve ustanove nikakve garantije nema da }e se ustavi po{tovati i pitawe je da li wihovo izdavawe i propisivawe ima ikakvog smisla.” (str. 74.) Kraq je najvi{i ustavni i dràvni faktor i ustavotvorac je podrazumevao da on integri{e i manifestuje jedinstvo sve tri grane vlasti, a u ovom slu~aju on je i sam ustav darovao svome narodu. Kosti} ukazuje da su u petom odeqku ustavnog teksta ispreme{tane “odredbe koje se odnose na privilegije i odredbe koje utvr|uju vlast i nadle`nost kraqa. Uop{te nije ni u ovim ni u prethodnim ustavima, odràvan jedan logi~an red pri slagawu pojedinih propisa ovoga odeqka.” (str. 78.) Ustav za kraqa proklamuje da je “zato~enik narodnog jedinstva i dràvne celine”, a uz to i “~uvar wihovih svagda{wih interesa”. On potvr|uje i progla{ava zakone, postavqa dràvne ~inovnike, daje vojne ~inove i sva odlikovawa, a vrhovni je zapovednik vojne sile. Daje amnestiju i pomilovawa, predstavqa dràvu u me|unarodnim odnosima, progla{ava rat i zakqu~uje mir, s tim {to mu je u slu~aju da zemqa nije napadnuta za progla{ewe rata potrebna saglasnost Narodnog predstavni{tva. Kraq saziva Senat i Narodnu skup{tinu u redovna i vanredna zasedawa, otvara i zakqu~uje wihove sednice prestonom besedom, poslanicom ili ukazom. U slu~aju prestone besede drè se zajedni~ke sednice oba parlamentarna doma, dok i besedu i poslanicu premapotpisuju svi ministri, kao i kraqev ukaz o ras910

pu{tawu Narodne skup{tine i raspisivawu novih izbora. Kraq ne moè istovremeno biti {ef i neke druge dràve ukoliko na to prethodno ne pristane Narodna skup{tina. Svaki kraqev akt premapotpisuje nadle`ni ministar, pa tako za wih i odgovara, dok se ~lanom 34. posebno nagla{ava da za kraqeve postupke kao vrhovnog zapovednika vojske odgovara ministar vojske i mornarice. Kraq i prestolonaslednik punoletstvo sti~u sa navr{enih osamnaest godina ìvota. Kraqeva je li~nost neprikosnovena i on niza{ta ne odgovara niti moè biti tuèn, osim u privatnoj imovinskoj parnici. Nasle|uje ga mu{ko potomstvo po pravu prvoro|ewa, a u slu~aju da ga nema odredi}e sebi naslednika iz pobo~ne linije. Ako to ne u~ini, Narodno predstavni{tvo je ovla{}eno da na zajedni~koj sednici bira novog kraqa iz iste dinastije. ^lan 38. taksativno nabraja srodnike koji ~ine kraqevski dom, a za regulisawe wihovog poloàja i me|usobnih odnosa predvi|a se da kraq donese poseban statut. Slede}i ~lan propisuje tekst zakletve koju kraq polaè pred Narodnim predstavni{tvom. On na~elno stalno boravi u zemqi, a u slu~aju putovawa u inostranstvo zastupa ga punoletni prestolonaslednik ili Ministarski savet po wegovim uputstvima, s tim {to ne mogu tada raspu{tati Narodnu skup{tinu. Sli~no je i u slu~aju privremene bolesti. Ukupno devet ~lanova ovog oktroisanog ustava tretira pitawe namesni{tva kao oblika privremenog i kratkotrajnog obavqawa kraqevske vlasti u ime i umesto kraqa, jer on nije sposoban da je obavqa. Vlast namesnika ili regenta ravna je kraqevskoj po pravima i nadle`nostima i obavqa se dok je kraq maloletan ili nesposoban usled du{evne ili telesne bolesti, a o obrazovawu i prestanku namesni{tva odlu~uje Narodno predstavni{tvo na zajedni~koj sednici oba doma, na predlog Ministarskog saveta uz stru~no mi{qewe najmawe tri medicinska eksperta sa doma}ih medicinskih fakulteta. U prvom slu~aju, ~im kraq stekne punoletstvo on proklamuje da je preuzeo vlast bez ikakvog posebnog akta. Ustav predvi|a da namesni~ka vlast prevashodno pripada punoletnom prestolonasledniku, a ako to nije mogu}e, kraq posebnim aktom ili testamentom odre|uje tri regenta koji }e biti ravnopravni u vr{ewu namesni~ke vlasti i tri wihova zamenika a ako namesni{tvo ostane bez jednog namesnika i wegovog zamenika, Narodno predstavni{tvo tajnim glasawem od dvojice preostalih zamenika bira novog namesnika. Namesnici moraju biti jugoslovenski dràvqani, a pre preuzimawa kraqevske vlasti pred Narodnim predstavni{tvom polaù zakletvu vernosti kraqu i po{tovawa ustava i zakona. Svaki namesni~ki akt mora biti s tri potpisa, a ako je jedan namesnik odsutan ili spre~en, po ~lanu 43. ostala dvojica mogu i bez wega izdavati i potpisivati ukaze. Namesnici se staraju i o vaspitawu maloletnog kraqa, dok o wegovoj imovini brinu testamentom odre|eni ili od namesnika imenovani starateqi. Dok namesnici ne stupe na du`nost kraqevsku vlast vr{i Ministarski savet. Ako kraq umre ili abdicira, punoletni prestolonaslednik odmah proklamacijom saop{tava da je preuzeo kraqevsku vlast i pristupa polagawu zakletve pred Narodnim predstavni{tvom. Privremeni namesnici se odre|uju ako ih kraq nije testamentom odredio, a kraqicu je trudnu zatekla wegova smrt i o tome izve{taj podnese tro~lana lekarska komisija. Ako presto ostane bez nasled911

nika, Ministarski savet privremeno preuzima kraqevsku vlast i odmah saziva Narodno predstavni{tvo da donese odluku o novom monarhu. Kraq se izdràva od civilne liste koja se odre|uje zakonom i ne moè se povisiti bez saglasnosti Narodnog predstavni{tva niti smawiti bez kraqevog pristanka. Namesni~ku nadoknadu na predlog Ministarskog saveta odre|uje Narodno predstavni{tvo. Ovde je posebno interesantno Kosti}evo mi{qewe da “kraqeva abdikacija ne povla~i iste posledice. Kraq moè abdicirati za sebe, moè i za naslednika, moè za prvoga naslednika a ne za ostale itd. Ali on u aktu o abdikaciji mora imati u vidu samo ìve naslednike. Wegovo potomstvo koje dobije posle abdikacije dràvnopravno je bez zna~aja.” (str. 111.) Postojale su dve kategorije senatora koje je izabrao i imenovao kraq. Ustav prepu{ta da se zakonom uredi koliko }e biti i kako }e se birati izabrani senatori, a kraqa ovla{}uje da isti toliki broj sam imenuje. Da bi neko postao senator mora da navr{i ~etrdeset godina i ne moè u isto vreme biti narodni poslanik. Mandat im traje {est godina, ali se svake tri godine bira polovina ~lanova Senata, dok imenovani senatori nemaju ograni~en mandat, mada se mogu razre{iti zbog fizi~ke nesposobnosti ili krivi~ne osude, na predlog Ministarskog saveta, s tim {to ako se za senatora imenuje dràvni ~inovnik on ne moè da zadrì ~inovni~ki poloàj. Senat se i sastaje i prestaje sa radom u isto vreme kad i Narodna skup{tina, a samostalno verifikuje izbor biranih senatora. Prema zakonu senatore su birali narodni poslanici, banski ve}nici i predsednici op{tine izbornih jedinica. Ovakvo re{ewe Kosti} temeqito kritikuje: “Zakon je imao u vidu to, da senatore biraju izabranici naroda; i narodni poslanici, i banovinski ve}nici i predsednici op{tina dobijaju normalno svoj mandat od naroda. Ali oni dobijaju mandat za svoje redovne funkcije a ne da biraju senatore; aktivno bira~ko pravo za senat pripada wima i kad nisu izabrani ve} dekretom odre|eni za te funkcije. îm bira~ko pravo li~no upotrebqavaju oni kojima pripada, to nije posredno ve} neposredno birawe. Zakon je hteo izraziti fikciju da narod sav u~estvuje u izboru senatora ali indirektno, preko qudi koji uìvaju wegovo poverewe. Kad bi to i stajalo, izbori ipak ne bi bili neposredni; senatori bi uìvali poverewe naroda, ali to poverewe nisu dobili od naroda ve} od svojih bira~a. Da li je bira~ko telo celishodno komponovano, to je jedno politi~ko pitawe kojemu nije mesto ovde da bude raspravqeno. Sa gledi{ta pravne logike mora se samo primetiti da u~estvovawe narodnih poslanika u izboru senatora nije umesno: ~lanovima jednog doma ne bi trebalo davati nikakav efikasan uticaj na formirawe i organizaciju drugoga doma.” (str. 118.) Za razliku od senatora, narodni poslanici se biraju na osnovu op{teg, jednakog i neposrednog glasawa, zakon propisuje wihov broj i izborni postupak, kao i prestanak mandata, dok mandat Narodne skup{tine traje ~etiri godine. Bira~ko pravo imaju svi punoletni dràvqani osim aktivnih oficira, podoficira i vojnika pod zastavom, a po ~lanu 55. Ustava prepu{ta se zakonu da re{i pitawe prava glasa èna. Kosti}, kao pristalica proporcionalnog izbornog principa, prime}uje: “Potpuna jednakost bira~kog prava ne moè se nigde efektuirati, ali se ona najpribli`nije postiè u tzv. srazmernom predstavni{tvu. Srazmerno predstavni{tvo na{ ustav nije u~inio obligatnim; izborni zakon ga uop{te nije uveo.” (str. 123.) Izborni zakon je bio ve}inski i ve912

oma komplikovan s delimi~nim kombinovawem proporcionalnih elemenata. Bira~ko pravo se privremeno oduzima osu|enicima na izdràvawu kazne, osu|eni koji su izgubili ~asna prava, lica pod ste~ajem, pod starateqstvom i oni koji su ka`weni zbog izbornih delikata. Pored dràvqanstva i godina starosti, po ~lanu 57. se za izbor senatora i narodnog poslanika postavqa uslov “da govori i pi{e narodnim jezikom” i, {to je posebno zna~ajno, “senatori i narodni poslanici ne mogu biti u isto vreme dràvni liferanti ili dràvni preduzima~i.” (str. 129.) Zabrana kandidovawa na senatorskim i poslani~kim izborima za aktivne dràvne ~inovnike je apsolutna, s tim {to se ona policijskim, finansijskim, {umarskim i ~inovnicima koji su provodili agrarnu reformu produàva na jo{ godinu dana po prestanku aktivne slu`be. Samo se najvi{i upravni funkcioneri, aktivni i ministri na raspoloèwu, mogu kandidovati. “To su mahom ~inovnici sa imperijumom, ~inovnici koji su vr{ili vlast, koji su imali pravo zapovedawa. Narod se wih pribojava, oni mu mogu i da koriste i da {tete; narodne mase bi mogle za wih glasati iz straha a ne iz poverewa. Razmak od godine dana propisan je stoga, da bi se narod navikao da u ranijem predstavniku vlasti gleda obi~nog gra|anina. Masa se boji mo}nika i kad su oni svrgnuti sa poloàja i li{eni mo}i.” (str. 133.) Bez obzira na izborni sistem i izborne jedinice, ~lanom 59. Ustava nagla{ava se da “svaki senator i narodni poslanik predstavqa ceo narod, a propisuje im se obaveza polagawa zakletve vernosti kraqu, ~uvawa narodnog jedinstva, dràvne nezavisnosti i celovitosti, ~uvawa ustava i brige o narodnoj dobrobiti. Kraq ukazom saziva svakog dvadesetog oktobra redovno zasedawe Narodnog predstavni{tva u Beogradu, a u slu~aju rata moè i u nekom drugom mestu. Zasedawe se ne moè zakqu~iti pre usvajawa buyeta. Pored verifikacije izbora svojih ~lanova, Narodna skup{tina bira i sopstveno predsedni{tvo za svako zasedawe posebno. Pravo zakonodavne inicijative imaju svi ministri koje ovlasti kraq i svi senatori i poslanici koji prikupe potpise najmawe jedne petine ~lanova Senata ili Narodne skup{tine. U dvodomom parlamentarnom sistemu zakonska inicijativa se mogla podnositi i u jednom i u drugom domu. Kad jedan dom usvoji zakonski predlog prosle|uje ga drugima u postupak. Ako drugi dom usvoji izvesne izmene, projekat vra}a na ponovni postupak prethodnom. Bez potpune saglasnosti Senata i Narodne skup{tine ne moè se nijedan zakon usvojiti, a ako je neki zakonski predlog odbijen u bilo kom domu, o wemu se u istom parlamentarnom sazivu ne moè ponovo odlu~ivati. Ako se odbaci i u slede}em sazivu, o wegovoj sudbini odlu~uje kraq. “Kraqeva odluka”, kako procewuje Kosti}, “moè da glasi: 1) zakonski predlog se odbija, 2) usvaja se predlog Skup{tine, 3) usvaja se predlog Senata. Niti kraq moè da za zakon proglasi projekat koji nije usvojio ni Senat ni Skup{tina, niti pak on moè da kombinuje senatski i skup{tinski projekat pa da kao zakon proglasi wihovu me{avinu (neke odredbe iz jednog a neke iz drugog projekta). Ta~no je prime}eno (Sl. Jovanovi}) da kraq u ovom slu~aju ne postaje jedini zakonodavac, ve} da izuzetno mesto dvodomog sistema vaì u ovom slu~aju jednodomni. Kraq moè da usvoji bilo skup{tinski bilo senatski predlog, ali u celini (u aktu progla{ewa to se mora naro~ito ozna~iti).” (str. 141.) 913

Da bi zakqu~io ugovore sa stranim dràvama kraq mora prethodno dobiti odobrewe Narodnog predstavni{tva, osim za ~isto politi~ke sporazume. Ustav posebno nagla{ava da je takvo odobrewe neophodno u slu~aju da se ugovori zaposedawe dela dràvne teritorije od strane tu|e vojske ili samo wen prelazak. U slu~aju hitnosti, Senat i Narodna skup{tina mogu prethodno dati ovla{}ewe Ministarskom savetu da pristupi neodlo`noj primeni izvesnog me|unarodnog ugovora, ali ne moè biti nikakvog izdvajawa ili razmene dràvne teritorije bez saglasnosti Narodnog predstavni{tva. Kraqev ukaz o progla{ewu zakona sa premapotpisima svih ministara i dràvnim pe~atom stupa na snagu 15 dana po objavqivawu u “Slu`benim novinama”, ako odredbama samog zakona nije druga~ije odre|eno. ^lanom 67. propisano je da Senat i Narodna skup{tina, koji ~ine Narodno predstavni{tvo, imaju pravo ankete i istrage. Ministri su u toku trajawa parlamentarnog saziv du`ni da odgovore na sva poslani~ka i senatorska pitawa i interpelacije. Od svih dràvnih organa i ~itave strukture izvr{ne vlasti, samo ministri neposredno op{te sa Senatom i Narodnom skup{tinom. Na sednici Senata i Narodne skup{tine imaju pravo da govore samo senatori, odnosno narodni poslanici, ministri i kraqevim ukazom odre|eni vladini poverenici. Interesantno je da po ~lanu 71. Ustava parlamentarni domovi punova`no odlu~uju ako im je na sednici prisutna jedna tre}ina ~lanova, a odluka se donosi prostom ve}inom glasova prisutnih, s tim {to se u slu~aju ravnomerne podele glasova predlog smatra usvojenim. O svakom zakonskom projektu glasa se u na~elu, pojedinostima i u celini. Glasawe u pojedinostima je fakultativno, mada Kosti} smatra da je to prvo glasawe, a glasawe u na~elu prethodnim pitawem, s obzirom da ustavna odredba propisuje dva glasawa. Samo u izri~ito nagla{enim slu~ajevima, Ustavom, poslovnicima ili zakonom, oba parlamentarna doma jedinstveno odlu~uju u zajedni~kom zasedawu, kojima naizmeni~no predsedavaju predsednici Senata i Narodne skup{tine. Sledi odredba o neodgovornosti senatora i narodnog poslanika za izja{wavawe prilikom glasawa i iskqu~ivoj odgovornosti na osnovu poslovnika Narodnoj skup{tini ili Senatu za izjave i postupke pri obavqawu mandata. Kako stoji u ~lanu 74, “za one izjave i postupke, koji sadrè krivi~no delo, senator odnosno narodni poslanik odgovara i pred redovnim sudovima ako Senat, odnosno Narodna skup{tina daje za to odobrewe. No, za uvrede, klevete ili zlo~ine senator, odnosno narodni poslanik odgovara pred redovnim sudovima i bez prethodnog odobrewa Senata, odnosno Narodne skup{tine.” (str. 153-154.) Ovu odredbu Kosti} temeqito kritikuje i smatra neopravdanom, ~ak nerazumqivom. “Te{ko je zamisliti funkciju ~lana Narodnog predstavni{tva bez kritikovawa i ukazivawa na ~iwenice; sve to moè dati povoda da neko prona|e uvredu ili klevetu na odgovornost kao svako drugo lice i time ga ometati u wegovom radu. Narodni predstavnik nije slobodan u izlagawu ako mora uvek strepiti da svojim govorom nekoga ne uvredi, on }e onda ra|e }utati i pustiti da stvari teku kako teku. A time se i wegova uloga svodi na pasivnu, on ne moè da ispuwuje zadatak koji mu je poveren. Ako se ve} ova ustavna odredba ne moè promeniti, mogla bi se ublaìti na slede}i na~in: moglo bi se predvideti jedno novo krivi~no delo i ustanoviti kazna za one koji optuè narodnog poslanika, odnosno senatora sudu zbog uvrede ili klevete, pa ovi budu oslobo|eni kao 914

nevini. Time bi se ostalo pri ustavnom na~elu da narodni predstavnici ne smeju nikoga vre|ati i klevetati, ali bi se i oni, jednovremeno, za{titili od suvi{e ~estog i tendencioznog izvo|ewa pred sud.” (str. 155.) Narodni poslanici i senatori su mnogo boqe za{ti}eni od odgovornosti i li{avawa slobode za krivi~na dela po~iwena van obavqawa wihovog parlamentarnog mandata. Samo ako su zate~eni u zlo~inu ili prestupu mogu se privremeno uhapsiti o ~emu se izve{tava parlamentarni dom kome pripadaju, a on daje ili odbija saglasnost da se postupak nastavi dok traje saziv. Saglasnost je potrebna i za nastavqawe postupka koji je zapo~et pre dana izbora i sticawa imuniteta. I kad se da saglasnost senator i narodni poslanik se mogu podvesti na odgovornost samo za ono delo koje je navedeno u odluci o uskra}ivawu imuniteta. Unutra{wi red odràvaju iskqu~ivo parlamentarni organi preko predsednika domova. ^lan 76. propisuje da “nikakva oruàna sila ne moè se postaviti u zgradi niti u wezinom dvori{tu bez odobrewa predsednika. Isto tako, bez wegovog odobrewa ne mogu nikakvi dràvni organi ~initi u Senatu i Narodnoj skup{tini akt vlasti. Niko oruàn ne sme u}i u zgradu Senata i Narodne skup{tine, osim lica koja po propisu nose oru`je i nalaze se na slu`bi kod Senata odnosno Narodne skup{tine.” (str. 157.) Predsednika ministarskog saveta i ministre koji rukovode dràvnom upravom imenuje i razre{ava kraq i wemu su direktno podre|eni, polaù mu zakletvu vernosti i obavezuju se da }e delovati u skladu sa ustavom i zakonom. Mada neki od wih mogu biti i bez portfeqa, ministri imenuju niè dràvne ~inovnike u okviru sopstvenog resora. Kad kraq prisustvuje sednici Ministarskog saveta, on joj i predsedava, pa se to tada naziva Krunskim savetom. Pored poverewa kraqa, premijer i ministri moraju uìvati i poverewe parlamenta. Ministre zbog eventualne povrede ustava i zakona u obavqawu slu`bene du`nosti mogu optuìti kraq i Narodna skup{tina. Ako ministar gra|anima pri~ini {tetu nezakonitim obavqawem du`nosti odgovorna je dràva, a ministar odgovara dràvi. Ministar moè biti optuèn dok mu traje mandat i pet godina posle toga i to pismeno uz ta~ke optu`nice, a Narodnoj skup{tini je za taj akt potrebna dvotre}inska ve}ina, dok je po Vidovdanskom ~ak trebalo dve tre}ine prisutnih da glasa. Kako isti~e Lazo Kosti}, “to je najja~a ve}ina koja se uop{te traì za jednu skup{tinsku odluku, ve}a nego za odluku o promeni Ustava. Uop{te, propisi o ministarskoj odgovornosti uvek su kod nas bili takvi, da su vi{e {titili ministre od tendencioznih ili neumesnih optu`bi, nego {to su dràvu i pojedince {titili od zloupotreba ministarske vlasti. Raniji zakon o ministarskoj odgovornosti (od 1922) jedan poslanik je nazvao bio “zakon o ministarskoj neodgovornosti”.” (str. 163.) Ustav je prepustio zakonu da pobliè reguli{e pitawe ministarske odgovornosti, ~lanom 81. upravna vlast sti~e pravo izdavawa uredbi za primenu zakona, a ~lanom 82. propisuje se obavqawe dràvne uprave po banovinama, srezovima i op{tinama. Daqe se u ustavnom tekstu nabraja devet banovina i pobliè odre|uje wihovo teritorijalno rasprostirawe. Banovine su istovremeno upravne i samoupravne jedinice, a zakonu se prepu{ta da uredi wihovu podelu na srezove i op{tine, dok se proklamuje na~elo samouprave za organizaciju op{tinskih uprava i delokrug wihovog rada, te mogu}nost da zakon na druga~ijim osnovama uredi pojedine gradske op{tine. 915

Grad Beograd sa Zemunom i Pan~evom izdvojen je u posebno upravno podru~je, van banovine, ali ne poseduje lokalnu samoupravu, koju zadràvaju samo op{tine koje ulaze u sastave upravnog podru~ja. Upravnik grada Beograda raspolaè svim banskim nadle`nostima i ovla{}ewima. Ban je ~elnik banske uprave i predstavnik vrhovne vlasti na teritoriji banovine, a postavqa ga kraq na predlog premijera. Kosti} isti~e da se ban “zaista nalazi na ~elu banovine i kao dràvne vlasti i kao samoupravnog tela. Banovinska samouprava je samo proklamovana ali fakti~ki nije uvedena u ìvot ili, boqe re}i, ona je ustanovqena i odmah suspendovana. Dok ostane u tom suspendovanom stawu, ban se pojavquje kao wen komesar. On ima, dakle, u banovini dvostruku ulogu: on je {ef dràvne op{te uprave i komesar banovinske samouprave.” (str. 172-173.) Ban ima formalni rang ministra, a u okviru svoje nadle`nosti postavqa, preme{ta, penzioni{e i otpu{ta administrativne ~inovnike. Samoupravni organi banovine, koji su predvi|eni ustavnim odredbama, ali u praksi nisu provedeni, predstavqaju banovinsko ve}e i banovinski odbor. Pored toga, zakonom su uvedena banska ve}a kao savetodavni organi, ~ije ~lanove na banov predlog postavqa ministar unutra{wih poslova. Ustavnim normama je predvi|eno da se banovinsko ve}e op{tim, jednakim i neposrednim glasawem bira na ~etiri godine na osnovu zakonskih odredbi, a ono onda bira banovinski odbor kao svoj izvr{ni organ, koji banu predlaè postavqewe i razre{ewe banovinskih ~inovnika. Banovinska ve}a mogu donositi uredbe u okviru svoje nadle`nosti i one na teritoriji odnosne banovine imaju zakonsku snagu, ako nisu protivre~ne ustavnim odredbama i zemaqskim zakonima. Predloge tih uredbi podnose banovinski odbori, a progla{ava ih ban prethodno dobiv{i saglasnost Dràvnog saveta po pitawu wihove zakonitosti. Dràvni zakon ima rok od mesec dana da se izjasni o saglasnosti s tim {to i wegovo }utawe po isteku roka predstavqa sagla{avawe. Na taj na~in banovine su ustavnopravno koncipirane kao svojevrsne autonomne oblasti. ^lanom 92. ovla{}ena je centralna dràvna vlast da kontroli{e sve oblike samoupravnih vlasti u pogledu wihovog po{tovawa zakonitosti i za{tite op{tih dràvnih interesa. Slede}im ~lanom ban je stekao pravo suspenzivnog veta na sve odluke banovinskog ve}a ili odbora, odnosno op{tinskog zbora ili odbora, ukoliko proceni da su suprotni ustavnim odredbama, zakonima ili uredbama, a na wegovo re{ewe o suspenziji ili obustavi àlba se podnosi ministru unutra{wih poslova. Taj ministar je ovla{}en da predloì dono{ewe kraqevog ukaza o prevremenom raspu{tawu banovinskog ve}a i raspisivawu novih izbora. Banovinsko ve}e je ovla{}eno da na predlog banovinskog odbora usvaja banovinski buyet, koji odobrava ministar finansija a Glavna kontrola nadzire pregledaju}i zavr{ni ra~un. S obzirom da su banovine pravna lica i po javnom i po privatnom pravu, one imaju svoju imovinu, prihode i rashode nezavisne od dràvnih. Op{tine su, za razliku od banovina, izvorno samoupravna tela, ali mogu zakonima dobiti i upravne nadle`nosti koje obavqaju pod nadzorom vi{e upravne vlasti. Organizaciju i banovinske i op{tinske samouprave, kao i wihove nadle`nosti reguli{e zakon. Ustav ustanovqava upravne sudove za re{avawe sporova upravne prirode a ostavqa da se zakonom odredi wihovo sedi{te, preciziraju nadle`nosti i propi{e organizacija. Vrhovni upravni sud naziva se 916

Dràvnim savetom i posebnim zakonom se reguli{e wegov sastav, postavqawe ~lanova, nadle`nost i postupak. Upravni sudovi nisu sastavni deo sudske – nego su u strukturi upravne vlasti. Kosti} skre}e pa`wu da Dràvni savet, kao drugostepena sudska instanca, “ima i druge funkcije sem administrativnosudskih: (1) on se pojavquje kao pomo}ni organ aktivne uprave, time {to pregleda i prethodno odobrava izvesne wene akte; (2) on se mestimice javqa i kao nadzorni organ nad samoupravnim telima; (3) on ima izvesne savetodavne funkcije prema Vladi i upravnoj vlasti; (4) on re{ava sukobe nadle`nosti izme|u upravnih organa (podrazumevaju}i tu i samoupravne organe); (5) on je disciplinski sud za dràvne ~inovnike; (6) on je specijalni krivi~ni sud u carinskim, monopolskim i tro{arinskim stvarima.” (str. 185.) Oktroisani ustav najmawu pa`wu posve}uje sudskoj vlasti, svega dva ~lana, upola mawe nego Vidovdanski, a drasti~no mawe od Ustava Srbije iz 1903. godine, ~ijih je 14 ~lanova tretiralo pitawe sudova. Povodom toga, Kosti} iznosi direktno svoje protivqewe, pa kaè: “Istina je da sudovi stoje pod zakonom i da je dovoqno ako zakoni detaqno i bri`qivo reguli{u wihovu organizaciju i wihov postupak, ali se smatra da i ustav sam treba da sadrì izvesna na~ela koja zakonodavac ne bi mogao mewati. Ta na~ela predstavqaju garantije sudske objektivnosti i nepristrasnosti: ona nisu proklamovana u korist sudova i sudija ve} gra|ana kojima oni sude. Najvi{a dobra ~ovekova (~ast, imovina, pa i sam ìvot) zavise ~esto od sudske presude: dràvna pravna politika treba da je ude{ena tako da u svakom slu~aju pobedi pravda, da presuda bude odbqesak istinske pravde. Zato se ustavotvorac ne sme dezinteresovati za pitawe ure|ewa sudstva.” (str. 186-187.) Po ~lanu 100. za sudove je proklamovano da su nezavisni i da sude iskqu~ivo po zakonu, li{eni obaveza prema bilo kojoj vlasti. Zakonom se i ustanovqavaju sudovi, propisuju wihove nadle`nosti i odre|uju na koji na~in se biraju ili postavqaju sudije i predsednici sudova. Posebnim stavom se odre|uje da dràvne {erijatske sudije sude u porodi~nim i naslednim poslovima muslimana. Narednim ~lanom se utvr|uje stalnost svih sudija i nemogu}nost wihovog li{avawa zvawa ili uklawawa sa du`nosti protiv wihove voqe, osim u slu~aju presude redovnih sudova ili disciplinske presude Kasacionog suda. Da bi sudija mogao biti tuèn za postupke u okviru svoje sudske delatnosti neophodno je odobrewe nadle`nog suda. Bez sopstvenog pristanka i odobrewa Kasacionog suda sudija ne moè ni privremeno biti preme{ten na drugu javnu slu`bu, bilo pla}enu ili nepla}enu. Sa jedne na drugu sudijsku funkciju, ili iz jednog suda u drugi, moè biti preme{ten samo po svom pristanku, a u slu`bi moè ostati do sedamdesete godine ìvota ili pre toga penzionisan po pismenoj molbi ili nesposobnosti obavqawa sudijske du`nosti usled telesne, odnosno du{evne slabosti, {to ustanovqava Kasacioni sud. Kosti} tim povodom isti~e da “prvi zahtev koji se postavqa prema sudovima od kojih se o~ekuje istinska pravda, to je wihova nezavisnost. Sudovi ne smeju biti pod ni~ijim spoqnim uticajem; ni uticajem upravne vlasti, naro~ito Vlade, ni pod uticajem politi~ara, ni pod uticajem ekonomskih potentata i faktora uop{te. Oni stoje samo pod zakonom: zakon reguli{e wihov poloàj, u zakonu oni nalaze izvore za svoje presude i re{ewa. Oni se ne smeju obzirati ni levo ni desno, nikakva vlast im ne moè ni{ta nare|ivati u pogledu su|ewa sem zakonodavne, pa i ova samo u formi zakona (a ne parlamentarnih rezolucija).” (str. 187.) 917

S obzirom da sudije sude po zakonu na onaj na~in na koji oni zakon shvataju, u prvi plan izlaze wihova pravni~ka stru~nost i li~na savest, ali i mogu}nost korekcije od drugostepene sudske instance. Zakonom su ustanovqena ~etiri reda redovnih sudova – sreski, okru`ni, apelacioni i kasacioni. Deseti odeqak ustavnog akta reguli{e pitawe dràvnog gazdinstva, propisuje da svake godine dràvni buyet odobrava Narodno predstavni{tvo po buyetskim partijama, dok se na~in wegovog sastavqawa i izvr{ewa propisuju zakonom. Posebno se nagla{ava da se predlog buyeta mora podneti Narodnoj skup{tini u roku od mesec dana nakon po~etka wenog redovnog saziva i istovremeno s wim zavr{ni ra~un za prethodnu godinu. Narodna skup{tina moè pojedine buyetske partije smawivati ili izbacivati, ali ih ne moè pove}avati, a iskqu~ena je i mogu}nost da se finansijska sredstva iz jedne buyetske partije prenose na drugu ili buyetska u{teda iz jedne godine koristi u slede}oj bez odobrewa Narodnog predstavni{tva. Dok se ne odobri buyet u celini, Narodno predstavni{tvo moè odobravati wegove dvanaestine za pojedine mesece, a buyet iz prethodne godine prenosi se na prva ~etiri naredna meseca u slu~aju da se Narodna skup{tina raspusti pre odobravawa buyeta. Ako ni posle ~etiri meseca ne bude usvojen novi buyet, kraqevim ukazom se do kraja nove buyetske godine moè produìti buyet iz prethodne. Samo se zakonom mogu ustanovqavati porezi i druge dràvne da`bine. Po pitawu izvr{ewa ugovora o dràvnim zajmovima i wihovom tro{ewu Vlada je obavezna da Narodnoj skup{tini podnese izve{taj koji prethodno overi Glavna kontrola. ^lan 105. utvr|uje op{tost poreske obaveze i izjedna~enost svih dràvnih da`bina na celokupnoj dràvnoj teritoriji. Na svoja privatna imawa porez pla}aju i kraq i prestolonaslednik. Iskqu~ivo na osnovu zakona, iz dràvne blagajne se moè ispla}ivati stalna i privremena pomo}, poklon ili nagrada. Ministar finansija je ovla{}en da upravqa dràvnom imovinom, osim u specifi~nim i zakonom propisanim slu~ajevima. Zakonom se propisuju mogu}i na~ini otu|ewa dràvne imovine. Dràva jedina ima pravo monopola, a u wenoj iskqu~ivoj svojini su rude, lekovite vode, izvori i prirodne snage. Zakonom se propisuje na~in dodele rudarskih, industrijskih i svih drugih povlastica, a pod tim se, pre svega, podrazumevaju koncesije i licence. Glavna kontrola je ustanovqena kao vrhovni ra~unski sud koji pregleda dràvne ra~une i nadzire izvr{ewe dràvnog i samoupravnih buyeta. Wene ~lanove i predsednike na osnovu kandidacione liste Dràvnog saveta, koji predlaè dvostruko vi{e kandidata, bira Narodna skup{tina. Zakon propisuje sastav, nadle`nost, postupak Glavne kontrole i mogu}nost àlbe Kasacionom sudu na wene odluke. Daje prethodno re{ewe sa primedbama na zavr{ni ra~un pre wegovog podno{ewa Narodnom predstavni{tvu. Kako se precizno defini{e u ~lanu 107, “Glavna kontrola pregleda, ispravqa i likvidira ra~une op{te administracije i svih ra~unopolaga~a prema dràvnoj blagajni.Ona motri da se ne prekora~i nijedan izdatak po buyetu i da se neka suma ne prenosi iz jedne buyetske partije u drugu. Ona zavr{ava ra~une svih dràvnih uprava i du`na je prikupqati sve potrebne dokaze i obave{tewa.” (str. 206.) U jedanaestom odeqku, kroz ukupno {est ~lanova, situirana je uloga vojske u pravnom poretku, od propisane zakonom razra|ene op{te vojne obaveze, ustrojstva i veli~ine vojske i mornarice, formirawa jedinica i buyetskog finansirawa, preko odre|ewa nezavisnosti vojnih sudova, za{tite vojnih sudi918

ja od strane vojno-apelacionog suda, odredbe da se gra|anima u vezi s vojskom u vreme mira sudi pred gra|anskim, a u ratu pred vojnim sudovima, do odredbe da niko ne moè dobiti dràvnu slu`bu ako ima navr{enih dvadeset godina, a nije sluìo vojni rok ili oslobo|en od sluèwa. Po ~lanu 112. “za odràwe unutra{weg reda vojska se moè upotrebiti samo na zahtev nadle`ne gra|anske vlasti.” (str. 212) Narodno predstavni{tvo je jedino ovla{}eno da donese eventualnu odluku da se neka strana vojska stavi u slu`bu na{e ili na{a strane dràve, s obzirom na najvi{i stepen delikatnosti tog pitawa. Ustav ovla{}uje kraqa da sa Narodnim predstavni{tvom re{ava pitawe ustavnih izmena. Povodom ~lana 114, koji sadrì tu na~elnu odredbu, Kosti} pi{e da su u na{oj praksi “retke legalne izmene ustava. I u Srbiji i u Jugoslaviji, svi su ustavi sadràvali propise o na~inu ustavnih izmena: ustavi su se dosta mewali ali nikad prema tim propisima, ve} radikalno (ili su vaè}i ustavi stavqani van snage ili su zamewivani sa potpuno novim ustavima). Okolnosti koje su te promene izazivale i novostvorene situacije nisu mogle biti zadovoqene palijativama, delimi~nim i legalnim izmenama u postoje}im ustavima. Pravni poredak je tada mewan iz osnova.” (str. 214.) Na predlagawe ustavnih izmena i dopuna ovla{}eni su kraq i Narodno predstavni{tvo, a predlog u izreci treba precizno da navede sve ~lanove ustava koji se mewaju. Ako je podnosilac predloga kraq, on ga saop{tava Narodnom predstavni{tvu, pa odmah raspu{ta Narodnu skup{tinu i saziva novu u roku od ~etiri meseca. Ako je predlog podneo jedan od parlamentarnih domova, on se usvaja ako se za wega izjasni kvalifikovana ve}ina od tri petine narodnih poslanika u jednom i senatora u drugom domu. I tada se, nakon usvajawa, raspu{ta Narodna skup{tina i u istom roku nova saziva. Na ve} podneseni predlog ustavnih promena ne mogu se isticati amandmani jer, kako stoji u ~lanu 115, “i u jednom i u drugom slu~aju Senat odnosno Narodna skup{tina moè re{avati samo o onim izmenama i dopunama ustava, koje sadrì predlog na osnovu kojeg je ona sazvana.” (str. 215.) Ustavne izmene definitivno usvaja novi saziv Narodne skup{tine i Senat apsolutnom ve}inom svojih ~lanova, a u slu~aju nesaglasnosti Narodne skup{tine i Senata u celini i pojedinostima re{ava se kao i u zakonodavnoj proceduri. Kraq je slede}om ustavnom odredbom ovla{}en na vanredne mere, nezavisno od ustavnih i zakonskih propisa, u slu~aju dovo|ewa u pitawe javnog poretka, sigurnosti dràve ili ugroàvawa javnih interesa usled rata, mobilizacije naroda i pobune, ali je obavezan da naknadno zatraì saglasnost Narodnog predstavni{tva za te mere. U prelaznim nare|ewima je odre|eno da }e kraq izdavati i progla{avati zakone dok se ne sastane Narodno predstavni{tvo saglasno odredbama ovog ustava, a ukaze }e mu premapotpisivati predsednik Ministarskog saveta, resorni ministar i ministar pravde. Svi zate~eni zakoni ostaju na snazi do eventualnog ukidawa ili mewawa redovnim putem osim Zakona o kraqevskoj vlasti i vrhovnoj dràvnoj upravi. Za odredbu o stalnosti sudija propisano je da se ne}e primewivati pet godina od stupawa ovog ustava na snagu, odnosno od trenutka wegovog objavqivawa u “Slu`benim novinama”. Svih 120 ~lanova oktroisanog ustava Kosti} je pedantno komentarisao, poredio s prethodnim ustavnim tekstovima, izvla~io mogu}e reperkusije u pozitivnom zakonodavstvu i pravnoj praksi. Pri tome je, u ~isto edukativne svr919

he, po{to je wegova kwiga prvenstveno sluìla kao univerzitetski uybenik, jedini te vrste, pedantno izlagao osnovne ustavnopravne institute, kritikuju}i detaqno sve slabosti obra|ivanog ustavnog teksta i wegove pravne nelogi~nosti, nude}i ujedno i neka kvalitetnija re{ewa.

2. Ustavnopravne studije i rasprave Na osnovu Kosti}evog uybenika-komentara, u Beogradu je kao wegova koncizna varijanta 1937. godine {tampan repetitorijum “Dràvno i ustavno pravo”, u kome su u {esnaest ta~aka obra|ena osnovna pravna pitawa oktroisanog ustava, kao {to su op{ta prava i du`nosti gra|ana, tretman me|unarodnih ugovora, sankcije, promulgacije i publikovawe zakona, pitawe bira~kog prava, problem odgovornosti upravne vlasti, buyetske norme, podela dràve na teritorijalne oblasti, definisawe teritorijalne i funkcionalne samouprave, dvodomi sistem Narodnog predstavni{tva i posebne odrednice o Senatu i Narodnoj skup{tini, na~in vr{ewa ustavnih promena, model deobe zakonodavne vlasti, na~in konstituisawa i funkcionisawa kraqevskog namesni{tva, dono{ewe pravnih i administrativnih uredbi, re{avawe sukoba izme|u parlamentarnih domova, nadle`nosti kraqa i na~in nasle|ivawa prestola, kao i posebno izraèn problem sudskog nadzora nad pravilno{}u zakonodavnog postupka, aktom progla{avawa i ustavno{}u zakonske sadrìne. U velikom broju nau~nih tekstova publikovanih u svim zna~ajnijim ~asopisima onda{we nau~ne periodike, Kosti} je tretirao sva zna~ajnija ustavnopravna pitawa, ne samo ona koja se ti~u ~isto ustavnog akta, nego i {iroku oblast osnovnih dràvnih zakona, koji su po svojoj prirodi ~isto politi~ki i poti~u neposredno iz ustava, pa se zbog toga nazivaju i organskim zakonima. Pri tome je posebno ukazivao na tendenciju parlamentarne prakse da se ~itav niz poslova zakonodavnih tela prenosi na wihove odbore, dok ona ostaju politi~ki kontrolni organ nad radom vlade i mehanizam za izglasavawe zakona. Uz to, Kosti} teorijski obra|uje pitawe federacije, autonomije, samouprave i, posebno, pravne dràve, wenih principa ustavnosti i zakonitosti, pozivaju}i se, po srpskom primeru, na Du{anov zakonik koji izri~ito zabrawuje i carevu samovoqu, narodnu tradiciju borbe za pravdu i pravilnost, bune protiv dahija, tako da “vaskrsla Srbija u XIX veku sva je u te`wi za pravednim pravnim ure|ewem. Ona se buni protiv samovoqe vlasti, obara nepravedne kneève, ubija despotske vladaoce, traì vladu zakona i reìm zakonitosti.” (str. 278.) Kosti} pritom kritikuje glavnog pravnog teoreti~ara Tre}eg rajha, Karla [mita, i italijanskog profesora Karmela Karistija koji su uporno negirali pojam i koncept pravne dràve. Svoju kritiku, objavqenu u vrlo opasnom vremenu, u decembru 1940. godine u ~asopisu “Savremena op{tina”, zavr{ava slede}im re~ima: “Navedeni nema~ki i talijanski pisci negiraju uop{te svaku pravnu dràvu, makar ona bila i socijalno-pravna. Italijanski stru~wak kaè da se dana{wa italijanska dràva moè nazvati korporativna, harizisti~na (a to zna~i dobro~ina, eudemonisti~ka), monarhijski-predsedni~ka, partijska i t. sl., ali ni za ìva Boga pravna dràva. I Nemci ne}e da ~uju za tu re~. Kao {to su se do skora narodi ponosili da su uredili pravnu dràvu i da u woj ìve, evo ih sad da se stide toga imena. Sve pre nego pravna dràva! Isti920

na je da velika ve}ina naroda insistira jo{ uvek na idejama pravne dràve, ali nema vi{e one jednodu{nosti sveta u gledawu na pravnu dràvu. Sad je mnogi ve} otvoreno napadaju i suzbijaju. Zna~i li to sumrak pravne dràve, zna~i li to weno nestajawe? Te{ko je na ovo odgovoriti. U gledawu na pravnu dràvu nisu vi{e qudi jednodu{ni kao ranije, ali ih ima jo{ uvek mnogo, ima ih miliona i stotine miliona, koji samo u pravnoj dràvi vide ure|ewe dostojno ~oveka. I ja sebe ubrajam u te milione.” (str. 279.) a) Mogu}nost ustavne transformacije monarhije u republiku Veoma je interesantna Kosti}eva studija o pravnim mogu}nostima mewawa dràvne forme, objavqena u “Letopisu Matice srpske” jo{ 1925. godine. On studiju po~iwe konstatacijom da svaki novi dràvni ustav predstavqa su{tinski nov pravni poredak, jer prestaju da vaè svi prethodno done{eni zakoni koji mu protivre~e. Ali, ma koliko trajan, nijedan ustav ne moè da bude ve~an, a skoro svaki svojim normama reguli{e i na~in svoje eventualne promene jer, kako kaè Kosti}, “nijedan ustav ne moè zaustaviti tok istorije i spre~iti neminovno pomerawe odnosa dru{tvenih snaga.” (str. 280.) Po pitawu Vidovdanskog ustava Kosti} problematizuje mogu}nost dosledne promene ustavnim putem, s obzirom da je i kraq definisan kao jedan od ustavotvornih faktora. U tom smislu on iznosi sopstveni stav. “Kraq ima pravo ustavne inicijative i ustavne sankcije. Nijedan ~lan ustava ne moè se promeniti bez saglasnosti kraqeve. Kad se nijedan ~lan ne moè izmeniti bez kraqeve saglasnosti, koja se daje u vidu sankcije, odista je te{ko zamisliti da }e kraq dati svoj pristanak na izmenu onih ~lanova koji mu garantuju presto i vlast. Ali, ono {to je te{ko psiholo{ki razumeti, pravnim rezonovawem se da vrlo lako iskonstruisati. Pravno se u ovom slu~aju ne vodi ra~una o tome, da li }e kraq s voqom ili protiv voqe dati svoj pristanak; va`no je samo to da li on moè dati pristanak, i na taj na~in u~initi mogu}im promenu dràvne forme pravnim putem. Mi mislimo da moè. îm mu to ustavom nije zabraweno, on moè o promeni dràvne forme na isti na~in re{avati kao o svakoj drugoj ustavnoj promeni (putem ustavne inicijative ili sankcije).” (str. 281.) Upore|uju}i svoje stavove sa mi{qewem drugih uglednih pravnih teoreti~ara, Kosti} skre}e pa`wu da, “kad bi se ustavnom izmenom monarhijska forma zamewivala republikanskom, {to bi za sobom povuklo i gubitak trona jednog odre|enog vladaoca, gubitak na koji je on unapred pristao, mogle bi nastati komplikacije utoliko {to bi naslednici eventualno poricali pravo vladaocu da raspolaè wihovim pravom pretendovawa na presto kad bude upra`wen. Takve primedbe... pravo nasle|a konstruiraju po privatno-pravnim principima koji vaè za fideikomis. Pravo nasle|a je regulisano ustavom, i dana{wa nauka o dràvi ne poznaje neka vanustavna i nadustavna prava dinastije. Kao sve vlasti, tako i kraqevska vlast ima svoj osnov u ustavu, bar od kad je ustav dat. Ina~e... ne bi se ni po ~emu razlikovala dana{wa ustavna dràva od ranije patrimonijalne. Dakle, promena monarhijske forme vladavine u republikansku ne samo da je pravno mogu}a, nego ne moè dati nikakvog povoda ma kakvim suprotnim pravnim konsekvencama. To je donekle mogu}e samo u dràvama gde se red nasle|a propisuje dvorskim statutima, a ne ustavom, i to statutima koji su doneseni pre ustava. Kod nas to nije slu~aj.” (str. 281-282.) 921

Me|utim, koliko god to teorijski bilo jasno, Kosti} je svestan da se u praksi skoro nikada nije de{avalo da se monarhija pravnim putem preobrazi u republiku. Abdikacija sama po sebi ne predstavqa ukidawe monarhije, nego samo odricawe od vlasti jednog monarha ili cele dinastije kojoj je pripadao. “Teorijski mogu}a, promena monarhije u republiku pravnim putem stvarno je neizvodqiva. Ona se uvek vr{i fakti~kim putem, ponaj~e{}e revolucijom. Pravo dolazi docnije da sankcioni{e stawa koja su postala van wega, ~ak i protiv wega.” (str. 283.) Po proceduri propisanoj Vidovdanskim ustavom, “Ustav se ne moè mewati bez saglasnosti kraqeve. Ali re~ kraq ne ozna~ava u ustavu uvek kraqa li~no, pod re~ju kraq vrlo ~esto se razume vr{ilac odn. nosilac kraqevske vlasti. (Mi ovde prelazimo pored po sebi razumqivog zna~ewa re~i kraq u ustavnim zemqama; gde god se u ustavu spomiwe kraq u vezi sa wegovim funkcijama a ne li~nim prerogativima, pretpostavqa se da }e on te funkcije vr{iti u sporazumu sa odgovornom vladom. Re~ kraq tu obuhvata i fakti~nog kraqa i vladu. Formalno ipak wega).” (str. 284.) Prema Kosti}evom mi{qewu, tu je zna~ajno razmatrati da li pojam kraqa obuhvata u tom pogledu kraqevske namesnike i zastupnike. Kad kraqevsku vlast vr{e namesnici u odre|enoj situaciji, od wih se lak{e moè posti}i saglasnost za promenu ustava u pravcu uvo|ewa republike. Upravo iz tog razloga mnoge monarhije su ustavnim odredbama zabranile ustavne promene sve dok traje vlast namesni{tva, ili je bitno smawena regentska vlast u odnosu na kraqevsku. Namesnici su nosioci dràvne funkcije, pa regent nema nikakve pravne veze sa maloletnim prestolonaslednikom. Suptilnom teorijskom analizom Kosti} dolazi do zakqu~ka da “sa pravnog gledi{ta, dakle, namesni{tvo obrazovano po Vidovdanskom ustavu ima pravo da mewa ustav u svim wegovim ta~kama (razume se da ono samo ne moè mewati ustav, kao {to ga ne moè ni sam kraq mewati; ono ovde ima samo ustavotvorne atribucije kraqa: pravo inicijative i prava sankcije i progla{ewa). Prema tome, namesni{tvo nije pravno ograni~eno niti na mewawe ustava u wegovom najbitnijem delu, u delu koji normira formu vladavine. Da li je to wegovo pravo upotrebqivo sa moralnog gledi{ta, i saglasno tome gledi{tu, ne}emo ovde ispitivati. Uostalom, sve zavisi, kad je u pitawu moral, naro~ito javni moral, od dane situacije i od “dràvnog interesa”. (str. 288.) îwenica da je ve} 1925. godine Lazo Kosti} u najozbiqnijoj formi i temeqno istraìvao mogu}nosti promene monarhijskog u republikanski oblik vladavine, svedo~anstvo je wegovih intelektualnih preokupacija, mada krajwi zakqu~ak s pravnog aspekta nije bio nimalo ohrabruju}i i on ga je izveo u tri ta~ke: 1. Ustavnoj reviziji podleù kod nas sve ustavne odredbe pojedina~no, sledstveno i odredbe koje reguli{u pitawa dràvne forme. Ali, kako je za svaku reviziju ustava potreban pristanak kraqa, to je stvarno nemogu}e promeniti monarhijsku formu vladavine u republikansku pravnim putem. Nemogu}e bar dok kraqevsku vlast vr{i sam kraq. 2. Kad kraqevsku vlast vr{i izabrano namesni{tvo, ono tako|e ima pravo mewawa ustava, u svim wegovim delovima. Fakti~na mogu}nost promene onih delova ustava koji statuiraju dràvnu formu nije u ovom slu~aju iskqu~ena. 3. Kad vlada vr{i kraqevsku vlast kao zastupnik odsutnog ili trenutno spre~enoga kraqa, ona po pravilu nema ustavorevizionu nadle`nost, i sama ne sme nikako pokrenuti postupak ustavne izmene. Ako te izmene zahteva Narodna skup{tina, vlada mora raspisati 922

izbore i sazvati novu skup{tinu koja }e o izmenama re{avati. Vlada je u tom slu~aju legitimirana da potvrdi ili ne potvrdi odluku ustavotvorne skup{tine. Me|utim, kraq moè u svako doba, svojim povratkom u zemqu, preuzeti od vlade kraqevsku vlast i sam odlu~iti o potrebi skup{tinskih odluka.” (str. 294.) Vidovdanski ustav je veoma oteào realnu mogu}nost promene oblika vladavine, ali je kraq Aleksandar dràvnim udarom od 6. januara 1929. godine taj ustav ukinuo, posle dve godine doneo oktroisani, i tako krajwe relativizovao pravnu snagu ustavnog ure|ewa, jednostranim i samovoqnim aktom poni{tio jedan i inagurisao drugi pravni poredak, {to je devalviralo pravni poloàj trona i autoritet cele dinastije. Nipoda{tavawe vrednosti demokratskim putem usvojenog ustavnog akta, {to je nepobitna ~iwenica u slu~aju Vidovdanskog ustava, srozalo je autoritet konstitucionalnih normi uop{te. b) Neustavnost Sporazuma Cvetkovi} -M Ma~ek Posebno je zna~ajna Kosti}eva kritika vladine Uredbe o izmenama postoje}ih propisa u dono{ewu novih od 16. septembra 1939. godine, za koju je Vlada tvrdila da je zasnovana na 116. ~lanu Ustava, a Kosti} ustanovio da je neustavna. Ustav je kraqu ostavio mogu}nost da u izuzetnom slu~aju rata, mobilizacije, nereda i pobune, usled dovo|ewa u pitawe javnog poretka i sigurnosti dràve ili prekomerno ugroènih javnih interesa, ukazom preduzme vanredne i neophodne mere nezavisno od ustavnih ili zakonskih propisa, ali nije na to ovlastio vladu, niti su nosioci kraqevske vlasti posebnim namesni~kim aktom delegirali takvu nadle`nost na vladu, a nisu je po slovu ustavnih normi ni mogli delegirati. U ovom slu~aju, Vlada je uzurpirala kraqevsku vlast, a re~ je o takozvanom sporazumu Cvetkovi}-Ma~ek o formirawu Banovine Hrvatske. “Nije ta~no tvr|ewe da npr. Uredba o ustrojstvu banske vlasti i Uredba o izbornom radu i ustrojstvu Sabora banovine Hrvatske imaju “karakter Uredbe iz ~l. 116. Ustava”. Ne moè se ~l. 116. Ustava primewivati po predlogu i sa premapotpisom ma kakvog bana, ve} samo vrhovnih organa dràve.” (str. 297.) Osnovnu zabunu u pravnoj javnosti stvaralo je razli~ito tuma~ewe pojma ugroènih javnih interesa, odnosno ~iwenice da li su uop{te postojali realni dru{tveni uslovi za primenu ustavnog ~lana 116, s obzirom da je Kosti} ve} ustanovio da ga je primenio nenadleàn organ. Ustavna odredba jasno kaè da se moè primeniti “u slu~aju rata, mobilizacije, nereda i pobune”, ali samo takvog rata, mobilizacije, nereda i pobune “koji bi doveli u pitawe javni poredak i sigurnost dràve ili kad su do te mere uop{te ugroèni javni interesi”, a nisu ugroèni javni interesi dodati kao peti slu~aj u kome se moè primeniti odnosna ustavna norma. Kosti} nagla{ava da ugroèni javni interesi mogu biti samo javni poredak i sigurnost dràve. Nije bilo ni rata ni mobilizacije, kao ni pobune ni nereda, niti su pretili mogu}i neredi i pobune tog obima da ugroze javne interese da bi doveli u pitawe javni poredak i bezbednost dràve. Slu~aj u kome se primewuje ~lan 116. mora biti izuzetan i jasno izraèn, a ne stvar politi~ke pogodbe ili me|ustrana~kih usagla{avawa. Po{to je ustanovio nenadle`nost organa i nepostojawe ustavnom normom predvi|enih uslova, Kosti} kaè da je o~igledno “da za dono{ewe uredbe o banovini Hrvatskoj nije bilo dovoqno osnova. Jedno ustavno stawe ne moè ni923

kad biti samo po sebi povod za primenu ~l. 116. Ustava, jer ono ne moè vre|ati ustavni poredak. Po re~ima [mita, “jedna ustavna institucija ne moè kao takva dovoditi u opasnost javni mir i red.” Banovine koje su postojale nisu mogle biti povod da se primeni ~l. 116. Ustava. Ali je najmawe osnova bilo da se po ~lanu 116. Ustava donese Uredba o pro{irewu propisa Uredbe o banovini Hrvatskoj na ostale banovine. Jer po toj Uredbi se mogu stvarati nove banovine bez obzira ~ak i da li postoji ma kakva “ugroènost javnih interesa”, mogu se stvarati, {tavi{e, i onda ako bi ba{ samo wihovo stvarawe bilo protivno javnim interesima. Ova uredba je u stvari dopuna ~l. 116. Ustava sa nedoglednim doma{ajem.” (str. 299.) Odnosna ustavna odredba omogu}ava preduzimawe izvanrednih i neophodno potrebnih mera. Prethodno se merom ozna~ava stepen, snaga ili intenzitet kad se kaè da su uslov primene “do te mere ugroèni javni interesi”, ali je poenta u drugom zna~ewu termina “mera” kao radwe ili sredstva za ~ije je preduzimawe kraq ovla{}en. “Kad bi u Ustavu stojalo da kraq moè, u danim prilikama, raditi {ta ho}e, upotrebiti sva sredstva koja mu stoje na raspoloèwu itd., wegova bi vlast bila ve}a nego onda kad se ovla{}uje da upotrebi samo potrebne mere. Mere koje se preduzimaju po ~l. 116. Ustava moraju biti ograni~ene ve} prema samom svom nazivu (“mere”). To su, istina, radwe ili sredstva, ali radwe odmerene prema ciqu, sredstva koja stoje u srazmeri prema pojavqenoj opasnosti odnosno zlu. Eto za{to je upotrebqen izraz mere, a ne radwe, postupci ili tome sli~no. Mere su represivne ako je opasnost nastupila, preventivne ako samo preti da nastupi. Ustav se ~ak nije zadovoqio da ograni~ewe veè uz sam naziv “mere”, ve} je dodao da te mere imaju biti “izvanredne, neophodno potrebne”. Izvanredne mere zna~i: takve mere koje se ne preduzimaju u redovnim prilikama, koje su teè, stroìje, brè, efikasnije. Kad bi to bile redovne mere, ne bi postojala potreba pozivawa na ~l. 116. Ustava. U izvanredne mere spada npr. zavo|ewe cenzure, upotreba vojske za suzbijawe nereda... i t. sl. Ali, kad te izvanredne mere imaju biti u isto vreme i neophodno potrebne mere, to zna~i da se povreda normalnih propisa, vra}awe li~nog statusa itd. ima da vr{i u najneophodnijem obimu. Gde se moè sa blaìm sredstvom suzbiti zlo i otkloniti opasnost, ne sme se pribegavati grubqem sredstvu: gde je poja~ana àndarmerija u stawu da suzbije nemir, ne treba zvati vojsku; ako je pozvana vojska, ne treba upotrebqavati vatreno oru`je, treba da je najpre slabije i po vrsti i po dejstvu pa da se tek docnije upotrebi ja~e i teè. To zna~e izrazi “neophodno potrebne mere.” (str. 299-300.) Kraqu je prepu{teno da sam ceni kakve }e mere u datoj situaciji preduzeti jer on mora da brzo odlu~uje, ali uvek mora pri tome biti svestan da }e wihovu celishodnost i odmerenost procewivati Narodno predstavni{tvo kad mu se preduzete mere naknadno podnesu na davawe saglasnosti. Izbor i upotreba vanrednih sredstava su na~elno ograni~eni i kr{ewe tog ograni~ewa predstavqa povredu ustava. U slu~aju zloupotreba pri primeni tih vanrednih mera i sudska vlast ima nadle`nosti da wihovu opravdanost primewuje sa aspekta legalnog ciqa koji se wime imao posti}i. Vanredne mere predstavqaju pravne i fakti~ke radwe. Pravne radwe u ovom slu~aju mogu biti samo kraqevi ukazi i ni{ta vi{e. Ne mogu te mere ustanovqavati trajne pravne principe, nego se samo ograni~avaju na privremenu celishodnost. Zato nije promena usta924

va mogla biti jedna od mera iz ~lana 116, s obzirom da je ustav principijelni pravni osnov dràve. Ne mogu se mewati ni odredbe koje se odnose na Narodno predstavni{tvo niti ono li{iti svojih redovnih nadle`nosti, a ni kraq nije ovla{}en za samostalno dono{ewe onih pravnih akata za koje mu je u normalnim okolnostima ustavom propisana neophodna saglasnost Senata i Narodne skup{tine. Ne sme se dirati u organizatorni minimum dràvne vlasti, pogotovo wenog osnovnog zakonodavnog tela, pogotovo {to je i iz ~lana 116. jasno da se podrazumeva normalna egzistencija i funkcionisawe Narodnog predstavni{tva i u slu~aju vanrednog stawa. “Zbog toga nije bilo nikako u skladu sa Ustavom raspu{tawe Narodne skup{tine na neograni~eno vreme, a najmawe pak oduzimawe mandata senatorima i fakti~no raspu{tawe Senata. Kad bi to bilo mogu}e, onda bi bilo mogu}e mewati i ustavne odredbe o kruni, {to Ustav svakako nije imao u vidu. Isto tako nisu mogle biti mewane odredbe o granicama banovina. I wihov broj, i wihova sedi{ta, i wihove granice precizno su obeleène Ustavom (~l. 83), {to do sada nikad nije ra|eno. One se mogu mewati samo redovnom ustavno-revizionom procedurom. U pogledu izmene tih granica Ustav je bio rigorozniji nego u pogledu izmene samih dràvnih granica. Dok su raniji ustavi traìli pristanak ustavotvorne vlasti za otu|ewe ili razmenu dràvne teritorije, po sada{wem ustavu je dovoqno za to odobrewe redovnog Narodnog predstavni{tva, a za promenu banovinskih granica potrebno je mewati Ustav.” (str. 301.) S obzirom da se u ~lanu 116. kaè da se vanredne neophodne mere mogu primeniti u celoj kraqevini ili samo u jednom wenom delu, ustavotvorac je o~igledno hteo da se one ograni~e samo na onu teritoriju na kojoj se pojavila realna opasnost po javne interese, dok u ostalim delovima dràve pravni reìm mora ostati netaknut, ako je tamo situacija mirna, stanovni{tvo lojalno i nikakva opasnost ne preti. Ne moè èqa da se postigne “u~e{}e Hrvata u ìvotu dràve” biti razlog za zavo|ewe vanrednog stawa na celoj dràvnoj teritoriji, prekomernog suspendovawa Ustava, pa ~ak i wegovih neustavnih izmena. Ciq ~lana 116. je da se za{titi postoje}i ustavni poredak a ne da se on nelegalno transformi{e. Privremeno se obustavqa dejstvo nekoliko wegovih normi da bi se sa~uvao ustavni akt u celini. Ustav se {titi od opasnosti koje mu realno mogu zapretiti, a ne sprema sebi om~u za samoubistvo. Samovoqna i uzurpatorska vladina akta, od 26. avgusta 1939. godine, zami{qena su da budu trajnog dejstva, pa se ni sa tog aspekta ne mogu bazirati na ~lanu 116. Ustava koji “ovla{}uje kraqa da takve mere preduzme privremeno. Ovaj izraz nije mnogo odre|en, ali kad se dovede u vezu sa re~ima koje mu sleduju (“neophodno potrebne mere”), izilazi da vanredno stawe sme da traje samo onoliko koliko i opasnost koja ga je izazvala. îm vi{e nisu ugroèna ona idealna javna dobra zbog kojih je stavqen u pokret mehanizam ~l. 116, sve treba da se vrati u pre|a{we stawe. Kao {to bi bila zloupotreba pokrenuta ~l. 116. Ustava ako se nisu stekle okolnosti za wegovu primenu, isto tako bi zloupotreba bila kad bi se on produìo primewivati i onda kad potrebe za wim vi{e nema. Iz svega ovoga izlazi da stawe stvoreno ~lanom 116. Ustava ne sme da se perpetuira, na osnovu wega ne smeju se stvarati stalne i stabilne situacije, wima se ne moè ustavni poredak modifikovati sa trajnim dejstvom. Na osnovu ~lana 116. Ustava mogu se samo suspendovati izvesne (a ne sve) ustavne 925

odredbe, mogu se one privremeno staviti van snage, mogu se obustaviti. Ali se mewati ne mogu nikako. Pogre{no je iz ~l. 116. izvesti da postoji paralelni ustavotvorac; nema dve ustavotvorne vlasti u zemqi nego samo jedna i to ona predvi|ena ~lanovima 114. i 115. samog Ustava.” (str. 302.) S obzirom da je istom ustavnom odredbom propisana obaveznost podno{ewa preduzetih mera na saglasnost Narodnom predstavni{tvu, eventualno uskra}ivawe saglasnosti od najvi{ih organa zakonodavne vlasti imalo bi za posledicu politi~ku, a mo`da i krivi~nu odgovornost ministara koji su potpisali kraqev akt, s obzirom da je sam kraq neodgovoran. Kosti} smatra da se saglasnost Narodnog predstavni{tva mora traìti odmah ~im se primeni ~lan 116. Ustava, bez obzira da li jo{ traju ili su prestale okolnosti zbog kojih je do primene do{lo. “Ako se na osnovu wega preduzme niz mera, i to sukcesivno, jednu po jednu treba podnositi na saglasnost. Ukoliko bi proteklo izvesno vreme od preduzimawa mera do traèwa saglasnosti, morali bi se Narodnom predstavni{tvu podneti detaqni rezultati preduzetih mera, moralo bi se izneti {ta su one proizvele i koliko su bile efikasne.” (str. 303.) Kritikuju}i direktno Dragi{u Cvetkovi}a i wegovo insistirawe da protivustavni sporazum bude trajan, Kosti} napomiwe da se u tom smislu “decidirano izjasnio predsednik Vlade i saugovorac na sporazumu pred senatorima JRZ 1. aprila 1940. On je napao one koji smatraju privremenim preduzete mere i rekao da se varaju kad tako misle.” (str. 303.) Ako bi parlament odbio saglasnost vanredno stawe bi se odmah ukinulo i normalno bi bilo i da padne vlada koja ga je provela kockaju}i se sa neizvesno{}u definitivne parlamentarne ocene neophodnosti i svrsishodnosti. Ako parlament prihvati vanredno stawe, a ono i daqe treba da traje, mora parlamentarnom odlukom i da se ozakoni, u slu~aju da je re~ o merama koje zadiru u sferu zakonitosti. Ako su u pitawu mere suspendovawa ustavnih odredbi, da bi one bile trajne mora se odmah u tom smislu pristupiti ustavnim promenama po Ustavom propisanoj proceduri. Ovde, u slu~aju me|usobne nesaglasnosti parlamentarnih domova, kraq ne moè da arbitrira. “Kad se ve} re{io da normira, Ustav je hteo da norme budu pravi pravni propisi: da ovla{}uju i da obavezuju, da ograni~avaju i da veù, da svak zna {ta sme i {ta mora. Otuda niz ograni~ewa koja, izre~no ili implicitno, sadrì ~lan 116. Ustava. Nije to propis koji ru{i Ustav, ve} koji ga kompletira i konformira. Wemu je ciq da momentalnim gaèwem pojedinih delova sa~uva ustav kao celinu i poredak koji je taj ustav stvorio. Ovaj poredak se ne moè na osnovu ~l. 116. mewati i modifikovati ve} samo u~vr{}ivati.” (str. 306.) I sa aspekta legislativne tehnike, uredba o banovini Hrvatskoj je, po Kosti}evom mi{qewu, “zaista puna tehni~kih nedostataka, tamnih mesta, nepreciznih stavova, kontradiktornih odredaba.” (str. 548.) O~igledno je da su wen tekst pisali u pravni~kom pogledu krajwe nestru~ni qudi, koji ne razumeju da ~esto i od redosleda re~enica zavisi smisao pravne norme. Kosti} citira veliki broj sasvim nejasnih re~enica u ovom ~lanku, objavqenom u “Brani~u” 1940. godine, dopuwava prethodni, publikovan u “Pravnoj misli”, koji je ovde detaqnije prikazan. Prethodno je u “Pravnoj misli” objavio dva ~lanka, teorijski obra|uju}i pitawe proishodnih normi i s tog aspekta napadaju}i Uredbu o Banovini Hrvatskoj. Proishodnim normama pripadaju zakoni a svi pravni akti niì od za926

kona i wihov kreator imaju obavezu da u preambuli navedu na kojoj se proishodnoj, odnosno zakonskoj normi zasnivaju. Pravno normirawe je prevashodna nadle`nost zakonodavne vlasti, a kad upravna vlast obavqa takvu delatnost ona mora da se legitimi{e tako {to }e se odmah pozvati na zakonsko ovla{}ewe na osnovu koga normativno deluje. U protivnom bi se weni propisi a priori smatrali kao akti uzurpacije. Ovla{}ewe upravnog organa uz to mora biti adekvatno, logi~no i uzro~no utemeqeno na nedvosmislenoj zakonskoj odredbi. “Kao {to se jedna uredba ne moè doneti bez ikakvog ovla{}ewa, jer bi to bila uzurpacija vlasti, ne sme se doneti ni na osnovu ovla{}ewa datog u drugom ciqu i za druge prilike, jer je to onda flagrantna zlupotreba vlasti. Ne sme se ~ak i}i ni daqe nego {to ovla{}ewe dopire, jer je to onda prekora~ewe vlasti. Kad donosi uredbe, upravna vlast mora da ima odre|eno ovla{}ewe i mora da se strogo kre}e u wegovom okviru. Ina~e, ona ne dela legalno, weni akti ne mogu proizvoditi pravilne pravne efekte.” (str. 552-553.) Po{to su se kraqevski namesnici u zaglavqu Uredbe o Banovini Hrvatskoj pozvali na ~lan 116. Ustava, ~ak i kad bi wegovim naj{irim tuma~ewem zaista mogla da se formira Banovina Hrvatske, ona bi bila vrlo kratkog vremenskog trajawa. “Interesantno je jo{ da zaglavqe Uredbe sadrì i motivaciju wenog dono{ewa. Motivacija nije neophodan rekvizit dono{ewa generalnih akata, naro~ito uredaba; moglo bi se naprotiv tvrditi da je ona sasvim izli{na, i u praksi se nikad ne pojavquje. Motivacija je nepotrebna zato {to je ona sadràna u proishodnoj normi. Ali, ako je ve} data, i ona treba da je stvarna i adekvatna. Me|utim, u Uredbi o Banovini Hrvatskoj nalazi se ovakva motivacija: “Da bi se obezbedilo u~e{}e Hrvata u ìvotu dràve i time o~uvali javni interesi. Takva motivacija nije nikako pravilna. Pre svega, ~l. 116. Ustava ima u vidu uklawawe neke negativne okolnosti, neke opasnosti, a ne privo|ewe neke pozitivne okolnosti. Zatim, ne radi se o u~e{}u Hrvata u ìvotu dràve, ve} o u~e{}u u vlastima dràve. Nesumwivo da su u “dràvnom ìvotu” oni u~estvovali i ranije, kao {to u~estvuju i sve grupe i svaki gra|anin pojedina~no. Oni su sluìli vojsku, pla}ali poreze, sudili se, vozili se èleznicom, koristili se po{tom, {kolom itd., pa su ~ak najaktivnije u~estvovali na svim izborima narodnih predstavni{tava. Ne moè se tvrditi ~ak da nisu participirali i u samoj dràvnoj oblasti, iako sporadi~no i ne uvek srazmerno svojoj brojnoj snazi. Motiv je, dakle, gorwe uredbe neta~an i nepravilan.” (str. 553-554.) Pravno je jo{ problemati~nija Uredba o pro{irewu Uredbe o Banovini Hrvatskoj na ostale banovine, koja je istovremeno s wom doneta. Po woj se provodi novo razgrani~ewe skoro svih banovina i {irewe wihovih nadle`nsoti u odnosu na ono {to je prethodno ustavnim tekstom propisano. Ova uredba bi onda predstavqala pravni osnov i za neka budu}a suspendovawa i promene ustava s obzirom da se po pravnoj snazi postavila iznad wega. “Uredba ovla{}uje na mewawe Ustava, organ koji jedanput protivpravno mewa Ustav, ovla{}uje samog sebe da to i daqe ~ini.” (str. 554.) Po toj logici je usledio i tre}i u nizu ovakvih protivustavnih akata – Uredba o izmenama postoje}ih propisa i dono{ewu novih od 16. septembra 1939. Time je regulativna uloga Ministarskog saveta postala potpuno neograni~ena, pa mu nikakvo Narodno predstavni{tvo vi{e nije ni trebalo. Po toj uredbi ~ak i tamo “gde bi kraq imao sam da radi 927

sa izvesnim ograni~ewima, radi Ministarski savet mimo kraqa i bez ikakvih ograni~ewa.” (str. 554.) Vlastodr{ci se i nisu u prvom trenutku usudili da ba{ toliko zabrazde i Ministarskom savetu omogu}e da sasvim slobodno i arbitrarno ceni sve javne interese i prema tome oblikuje ustavne norme i kompletno zakonodavstvo. Kosti} napomiwe da “po ~l. 15. Uredbe o Banovini Hrvatskoj bio je Ministarski savet ovla{}en da donosi “potrebne propise za izvr{ewe iste uredbe”. Ali “one uredbe za izvr{ewe ove uredbe kojima se mewaju i ukidaju postoje}i zakoni done}e se kraqevim uredbama”. Dvadeset dana posle toga Ministarski savet je ovla{}en da mewa postoje}e zakone uop{te, bez obzira da li to iziskuje organizacija Banovine Hrvatske”. (str. 554.) Narodna skup{tina i Senat su ukazima raspu{teni istog dana kad je done{ena protivustavna Uredba o Banovini Hrvatskoj. Narodna skup{tina je raspu{tena po ~lanu 32. Ustava a da nisu odmah raspisani novi izbori. Senat je raspu{ten tako {to je progla{en prestanak mandata svih senatora, i onih koje je kraq imenovao i onih koji su birani. I jedan i drugi akt o raspu{tawu su bazirani i na ~lanu 116, ali je to pravno neodrìvo, jer se po tom ~lanu ne mogu nikako mewati odredbe o organizaciji i funkcionisawu parlamentarnih domova, jer u tom slu~aju nema ko kraqa da kontroli{e. Po pitawu monarha i Narodnog predstavni{tva “Ustav predvi|a koegzistenciju i docniju kolaboraciju ovih faktora; ne moè jedan drugoga li{avati ni nadle`nosti, a kamoli samog bi}a. Ako sve to ipak u~ini, ne moè se potpora i osnova na}i u ~l. 116. Ustava. Dràvnim udarom se moè mewati ceo Ustav ili pojedini wegovi delovi. Moè se staviti van snage i sam ~l. 116. Ustava. Ali tada nema kontinuiteta pravnog razvoja, ne poti~e jedna odredba iz druge, jedan akt iz drugog, ne postoji potreba za “pravno proishodnim normama.” (str. 555.) Da bi situacija bila tragikomi~nija, “u nizu drugih akata sa neadekvatnim pozivom na proishodne norme, dosta je ovde spomenuti Uredbu o potpredsedni{tvu Ministarskog saveta od 1. septembra 1939. Ona je doneta “na osnovu ~l. 15. Uredbe o Banovini Hrvatskoj”. Sama pomisao da se jedno centralno nadle{tvo stvara na osnovu norme o regionalnim jedinicama izgleda ~udna. A stvarno nigde u ~l. 15. Uredbe o Banovni Hrvatskoj ne bi moglo da se na|e jedno takvo ovla{}ewe.” (str. 555.) Vode}i polemiku s nekim autorima koji su smatrali da je umesno u tekstu uredbe navesti motivaciju po kojoj je wen ciq da Hrvati u~estvuju u dràvnom ìvotu, Kosti} im ubedqivo odgovara detaqno i neumoqivom logikom: “Da li je zgodno jednu uredbu o regionalnoj jedinici motivisati u~e{}em u skupnom ìvotu dràve. Toj uredbi bi bio ciq da obezbedi Hrvatima posebnu hrvatsku vlast, jednu uù zajednicu koju }e sami organizovati i voditi mimo dràvnih organa, {to je verovatno wome i postignuto. Zbog toga {to }e imati celokupnu vlast u Banovini Hrvatskoj, Hrvati }e mawe u~estvovati u vlastima dràve kao celine, bi}e vi{e samostalni i posebni nego op{tedràvni. I u ovome pogledu, dakle, motivacija pomenute uredbe nije prikladna ni ta~na.” (str. 558.) v) Rasprave i polemike U ostalim tekstovima Kosti} je razmatrao pitawe parlamentarne prirode jugoslovenskog dràvnog ure|ewa, trajawe mandata predsedni{tva Narodne skup{tine i wegovog izbora u vanrednom sazivu, na~ina birawa skup{tin928

skih odbora, ranga prvog i drugog skup{tinskog potpredsednika, tretmana vladinih saop{tewa Narodnoj skup{tini, problema tretirawa narodnih poslanika kao dràvnih ~inovnika po ~inovni~ko-pravnim odredbama, i druga. Ovde nam se ~ine posebno interesantnim dva ~lanka koja je Lazo Kosti} objavio 1940. godine povodom Uredbe o izboru narodnih poslanika. On prvo konstatuje da je takva uredba direktno suprotstavqena principu podele vlasti jer je neodrìvo da upravna vlast propisuje formu i postupak organizovawa zakonodavne vlasti. Ustavom je propisano da se broj i na~in izbora narodnih poslanika propisuju zakonom, pa je ovakva uredba i neustavna. Po{to je Narodna skup{tina prethodno raspu{tena mogao se primeniti samo raniji izborni zakon, ali Kosti} smatra da je Vlada trebalo u svakom slu~aju da konsultuje opozicione partije kako bi se izna{lo optimalno pravno re{ewe. On istovremeno kritikuje daqe komplikovawe izborne procedure ~iji je ciq uvek bio da se vladaju}im faktorima unapred obezbedi {to izrazitija izborna prednost – “Pored toga, hrvatski su glasovi grupisani a srpski razbijeni. Tako je ude{ena izborna podela, da hrvatski glasovi skoro nigde ne propadaju, a mnogo hiqada srpskih glasova mora}e u mnogo okruga ostati bez rezultata, ~ak i onda kad bi svi Srbi glasali za istu listu. Ova tvrdwa da se dokazati primerima iz mnogih okruga.” (str. 355.) Uredba je donesena a da prethodno nije u potpunosti legalizovan rad politi~kih stranaka, pa se u woj govori o imaginarnoj kategoriji politi~kih grupa. âk ni politi~ke grupacije koje su sa~iwavale vladinu koaliciju formalnopravno nisu predstavqale legalne politi~ke organizacije. Sledi detaqno razmatrawe pravnih problema iz postoje}e parlamentarne prakse, poput pitawa da li poslanici imaju pravo na poslani~ka primawa nakon zakqu~ewa saziva, reperkusija parlamentarnog odbijawa vladine ostavke, problematike aktivnog i pasivnog bira~kog prava na senatskim izborima, kao i o pojedina~nim spornim slu~ajevima birawa senatora, te rasprava o saradwi predstavni~kih dràvnih slu`benika, statusnog ranga ministara, tro{kova wihovog resora, odgovornost pred parlamentom, wihovo zastupawe pred Senatom i Narodnom skup{tinom ukoliko su li~no spre~eni. Kosti} se bavi i razmatrawem prava na izborni mandat, pitawem volontera u dràvnoj slu`bi, socijalnim osigurawem gradskih slu`benika, pravnim normirawem nadle`nosti Dràvnog saveta, zakonskim regulisawem statusa i nadle`nosti op{tina, pitawem op{tinske zavi~ajnosti, specifi~nostima gradskih op{tina, pojmom op{tinskih stanovnika, gradskim statutom Beograda i wegovim spornim pitawima, zakonskim propisima o beogradskom ataru, o mestima, spajawu oblasti, izbornim okruzima, jednakosti bira~kog prava, proporcionalnom i pojedina~nom birawu, varo{ima kao izbornim jedinicama, utvr|ivawu izbornih rezultata, primeni izbornih propisa, sporewima oko bira~kih spiskova, strukturi izborne vlasti, glasa~kim mestima i svim ostalim aspektima izborne problematike. Kosti}ev stvarala~ki opus iz oblasti ustavnog prava je gotovo sveobuhvatan u odnosu na vreme i uslove u kojima ga je prou~avao. Zna~ajno je da je on do sada najupe~atqivije u srpskoj nauci naglasio nerazdvojnu povezanost ustavnog i upravnog prava, zapravo organsko i su{tinsko jedinstvo javnog prava uop{te. U ovom prvom tomu “Sabranih dela” objavqeni su i Kosti}evi ~lanci ko929

ji istovremeno tretiraju ustavnopravnu i administrativnopravnu problematiku, poput pitawa poni{tavawa upravnih akata od upravnih sudova, odobravawa upravnih akata finansijskim zakonima, uredbodavnog regulisawa privrednih pitawa, uticaja krivi~ne presude na status dràvnih slu`benika, klasifikacije qudskih postupaka sa policijskopravnog gledi{ta, krivi~nopravne za{tite, èleznice, registrovawa akademskih titula u op{tinama, nostrifikacije visoko{kolskih diploma, upotrebe akademske titule, rangirawe {kola, regulisawe materije dràvnih odlikovawa, vo|ewa nacionalne politike, ustavnopravnog tretirawa braka i bra~nih odnosa, sve do pojave hiperprodukcije intelektualaca i stvarawa intelektualnog proletarijata. g) Pitawe nacionalne politike U ~asopisu “Novi ìvot” 1922. i 1924. godine Kosti} je objavio dva vrlo interesantna teksta koja se ti~u srpske nacionalne politike. U prvom ~lanku “Na{a nacionalna politika” Kosti} polazi od ~iwenice da su posleratnim ugovorima o miru Srbi, Hrvati i Slovenci dobili najve}i deo svojih nacionalnih teritorija unutar Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je ipak prili~an deo wihovog etni~kog korpusa ostao van granica dràvnog prostora. Za razliku od Srba i Hrvata koji su kompaktni u teritorijalnom pogledu u susednim zemqama i koncentrisani neposredno uz granicu matice, Srbi su raspr{eni u svim susednim zemqama, uvu~eni duboko u unutra{wost sa ~estim nacionalnim oazama. Od oslobo|ewa zvani~na vlast o wihovoj sudbini nije vodila dovoqno ra~una, napu{taju}i tako politiku svesrpskog pijemontizma na kojoj su uporno insistirale skoro sve srpske vlade, bez obzira na dinasti~ka zame{ateqstva. Kosti} insistira na nacionalnoj koncentraciji Srba i razmeni stanovni{tva sa susednim zemqama koje bi vodile tome ciqu, imaju}i prvenstveno u vidu sto hiqada Srba koji su posle razgrani~ewa ostali u Ma|arskoj, razbacani u dubini wene teritorije i odse~eni od svoje matice. Razmena stanovni{tva je nu`na i u odnosu prema Rumuniji s obzirom na velik broj Srba u Temi{varskom Banatu i Rumuna u Srpskom. Sli~no bi se moralo postupiti i u slu~aju Srba koji su preostali u Albaniji. Na{a dràvna teritorija je dovoqno prostrana da se na woj nasele svi Srbi iz susednih zemaqa, pogotovo ako se ima u vidu da je besmisleno da Srbi posle uspeha u Prvom svetskom ratu imaju teritorijalne pretenzije prema bilo kojoj dràvi. U tom pogledu on otvoreno kritikuje dràvne vlasti koje ne deluju u pravcu ovakvog oblika koncentracije srpskog naroda. Drugim tekstom, pod naslovom “Na{a dràva nije stvorena posle rata”, Kosti} potencira presudu Me{ovitog izbornog suda u @enevi iz 1922. godine po kojoj Kraqevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije nova dràva sa aspekta posleratnih mirovnih ugovora. To zna~i da je wima nastavqen dràvnopravni i me|unarodnopravni kontinuitet Srbije. Me|utim, u samoj zemqi odmah su se sa slovena~ke i hrvatske strane pojavili nadripravnici sa zvu~nim akademskim titulama nastoje}i da taj stav ospore i tvrdwu opovrgnu na osnovu ~iwenice dono{ewa novog ustava kao da u me|unarodnom pravu dràve nastaju i nestaju unutra{wim ustavnim promenama. Mogu}e je da se u jednoj dràvi totalno promeni celokupan pravni sistem, kako s jednim od slovena~kih osporavateqa str930

pqivo i detaqno polemi{e Kosti}, ali to ne mewa ni{ta po pitawu wenog pravnog subjektiviteta. Takav argument deluje jo{ ubedqivije kad se zna da se dinasti~ke promene naj~e{}e vr{e fakti~kim, a ne pravnim putem. d) Prigodni osvrti i prikazi U 28 osvrta i prikaza Lazo Kosti} je komentarisao nau~ne radove drugih autora, strpqivo i minuciozno analizirao, ~esto i o{tro kritikovao. Kad polemi{e sa Slobodanom Jovanovi}em, Kosti} je pun obzira, po{tovawa i uvaàvawa, ali neumoqivo iznosi sopstvenu argumentaciju, zasnovanu na ~vrstim logi~kim sudovima i dokazima iz pravne prakse. U osnovi isti pristup Kosti} zadràva recenziraju}i dela \or|a Tasi}a, Mihaila Ili}a, Ive Krbeka, Stevana Segadina, Frawe Gor{i}a, Mirka Kosi}a, i drugih, ali je sigurno ostalo najupe~atqivije wegovo ìgosawe kvazinau~nog diletantizma Nikole Stjepanovi}a u ~asopisu “Savremena op{tina” iz oktobra 1940. godine. Interesantno je ovde podsetiti da je nakon Drugog svetskog rata Nikola Stjepanovi} bio glavni komunisti~ki teoreti~ar upravnog prava i, kako sam nedavno obelodanio, beskrupulozni plagijator dela Laze Kosti}a. Povodom Stjepanovi}eve kwige “Op{ta teorija o Glavnoj kontroli kraqevine Jugoslavije”, koja je predstavqala tekst wegove doktorske disertacije, Lazo Kosti} je, izme|u ostalog, napisao: “Pre svega, sam naslov kwige je nemogu}, nerazumqiv, neadekvatan. Te{ko je uvideti {ta se htelo izraziti re~ima “op{ta teorija”. Ako je to op{ta teorija ra~unsko-kontrolnih vlasti, onda se ona nije smela ograni~iti samo na Kraqevinu Jugoslaviju. Kad se ve} ograni~ila na ovu, kakva to moè biti op{ta teorija? Sistematika i podela gradiva je tako|e nepravilna, moglo bi se re}i inverzna. Pisac najpre izlaè organizaciju i poslovawe na{e Glavne kontrole, a zatim tek daje teorijska obja{wewa o pravnom poloàju i pravnom karakteru smewenih organa kod nas i na strani. Dok su I i II glava kwige prete`no deskriptivne, ostale dve glave su suvi{e teorijske. Tu se iznose stvari koje nemaju nikakve direktne veze sa osnovnim predmetom raspravqawa. “Pre~i{}avaju” se pojmovi dràvnih funkcija itd. Mesto da je u uvodu izneo posebnost i neophodnost ra~unsko-kontrolne vlasti i op{ta na~ela wenog ure|ewa, on teori{e u krug i unaokolo, ne uspev{i se ograni~iti na temu, i nemogu}i istaknuti ono {to je bitno i va`no. Citira na jednom mestu {ta je on sam pisao u “Pravdi” o postavqawu ~lanova Glavne kontrole i poziva se na to svoje mi{qewe! Kako se sve to moè svrstati u okvir “op{te teorije” o Glavnoj kontroli?” (str. 675.) Nastavqaju}i istim sarkasti~nim tonom, Kosti} ne ostavqa ni kamen na kamenu od Stjepanovi}evog intelektualnog nedono{~eta: “Prikazuju}i pozitivno pravo o na{em ra~unsko-kontrolnom organu, o Glavnoj kontroli, pisac izbegava grupisawa i sistematisawa. On npr. atribucije Glavne kontrole izlaè bez ikakvog pojamnog reda, onako kako je u Zakonu na wih nailazio (str. 16-18). [to je najva`nije, ne navodi ni zakonske propise iz kojih je taj, i mnogi drugi, materijal crpeo, tako da to oteàva proveravawe wegovih navoda. Uza sve te nedostatke kwige, stav pisca je suvi{e nadmen i pretenciozan. Nigde traga o nekoj skromnosti; pisac nikako ne uvi|a da je u pitawu po~etni rad jednog novog pravnika. Naprotiv, iz svakog wegovog zakqu~ka se nazire da on smatra svoje de931

lo posledwom re~ju nauke, ne~im nenadma{nim i nedosti`nim, da sve {to je ranije pisano u oblasti Javnog prava ima da izbledi i ustukne pred wegovom “op{tom teorijom”. ôvek mora ~itaju}i wegovu kwigu da se seti sarkasti~nih Propercijevih stihova: “Ustuknite (sklonite se) latinski pisci, sklonite se i gr~ki; ne znamo {to, ali tek ne{to ve}e od Ilijade se ra|a!” (str. 676.) Propercijeve tekstove Kosti} daje u originalu, na latinskom jeziku, ali mi smo ovde preneli samo wihov slobodniji prevod, koji je naveo u napomeni ispod teksta. Zatim se nastavqa bespo{tedno kriti~ko secirawe Stjepanovi}eve disertacije: “U na{oj pravnoj nauci nije jo{ bilo pojave takvih pretenzija; u tom pogledu kwiga g. Stjepanovi}a predstavqa datum kao {to i on sam predstavqa jedan kuriozitet. Naposletku, on je do ekstremnosti u svojoj tezi ispoqio jednu pojavu koja je skoro op{ta me|u novim doktorima prava Beogradskog univerziteta. Oni glorificiraju svoje profesore i svoje referente, pronalaze i citiraju ~ak i wihove novinarske ~lanke, slaù se uvek s wima, ali zato sa krajwim nipoda{tavawem i uzgred spomiwu ili ~ak prelaze preko svih drugih izraènih mi{qewa, naro~ito ako pogode da time uga|aju onima za koje su se vezali. Kao teza, kwiga g. Stjepanovi}a ne spada me|u najgore koje je beogradski Pravni fakultet dao kao {to daleko zaostaje iza najboqih. Ali je ipak teza g. Stjepanovi}a proizvela jedan efekat koji se moè smatrati rekordnim: na osnovu we je g. Stjepanovi} za nepune dve godine dobio tri akademska stepena: doktorat, docenturu i profesuru. Te{ko da bi se mogao na}i boqi dokaz bednih prilika na na{em univerzitetu.” (str. 676.)

II. Administrativno pravo Prvi temeqito obra|eni srpski uybenik Upravnog prava Lazo Kosti} je objavio u tri toma pod nazivom “Administrativno pravo Kraqevine Jugoslavije”, u izdawu Gece Kona. Prvi tom, “Ustrojstvo uprave”, iza{ao je 1933. godine; drugi, “Delatnost uprave” 1919. godine; tre}i, “Nadzirawe uprave” 1919. godine. Sve tri kwige uvrstio sam u drugi tom Kosti}evih sabranih dela i tu dodao sabrane Kosti}eve ~lanke i rasprave iz ~inovni~kog i administrativnog prava, objavqene u ~asopisnoj periodici.

1. Ustrojstvo uprave Upravu Lazo Kosti} defini{e kao trajnu i plansku dràvnu delatnost u ciqu ostvarewa wene dru{tvene svrhe i po materijalnom kriterijumu wu je te{ko striktno razlikovati od zakonodavstva i sudstva, s obzirom da i upravni organi nekada donose op{ta pravila i poput sudstva primewuju zakone. Razgrani~ewe je mogu}e diferencijacijom dràvnih organa na upravne, sudske i zakonodavne. Upravni organi su organi izvr{ne vlasti, operative, administracije. Upravu je mnogo lak{e negativno definisati tako {to bi se odredilo da su upravni organi svi dràvni organi koji nisu zakonodavni ni sudski. Administrativno pravo u objektivnom smislu je skup pozitivnih upravnopravnih normi. Tako se zove i nau~na disciplina koja tu problematiku prou~ava, a ona se razlikuje od nauke o upravi i ustavnog prava. Nauka o upravi se, prema Ko932

sti}u, bavi prou~avawem na~ina i sredstava kojima javna uprava izvr{ava svoju dru{tvenu funkciju i ona ih ne istraùje samo sa pravnog, nego i politi~kog, ekonomskog, kulturnog, tehni~kog itd. aspekta. Nauka o upravi sve vi{e prerasta u upravnu ili administrativnu politiku koja kritikuje sve administrativne pojave sa gledi{ta wihove vrednosti, racionalnosti, celishodnosti, korisnosti i na osnovu wihove kritike uspostavqa nove zahteve i ciqeve u svrhu usavr{avawa metoda vo|ewa i upravne delatnosti u celosti. Administrativno pravo upravu prou~ava iskqu~ivo sa normativnog aspekta, neke pravne institucije i norme kojima se rukovode upravni organi. Sa ustavnim pravom predstavqa jedinstven sistem dràvnog prava. Wihovi grani~ni predeli, kao {to su ~inovni~ko pravo, buyetsko pravo ili organizacija vlasti ne mogu se potpuno razdvojiti. Kosti} smatra da je osnovni kriterij razlikovawa u tome {to ustavno pravo tretira organizaciju najvi{e dràvne vlasti i delatnost zakonodavne, dok se administrativno pravo bavi delatno{}u upravnih organa, {to podrazumeva i problematiku wihove organizacije, i poslove kontrole uprave. U svemu tome je zapaèn proces sve izraènije diferencijacije materijalnog i procesnog upravnog prava, koji je u krivi~nom i gra|anskom pravu odavno obavqen. Postoje tri osnovna metoda izlagawa administrativnog prava. Deskriptivnom metodom se izlaù norme po redosledu dràvne podele na resore i obja{wavaju. Sinteti~ku metodu interesuju norme kao takve bez obzira na na~in i ciq wihovog nastanka, pa pravne pojmove, ustanove i na~ela prou~ava u okviru striktnog pravnog sistema. Pravno-sociolo{ki metod podrazumeva da se pravne institucije ne mogu razumeti bez poznavawa wihovog istorijskog razvoja i dru{tvenih, prvenstveno politi~kih i ekonomskih, odnosa koji su ih uslovili. Po pitawu organizacije, delatnosti i kontrole uprave, Kosti} sve dràve deli na tri osnovna tipa: stale{ka dràva, policijska dràva i pravna dràva. Stale{ka dràva je nasledila feudalnu rascepkanost i gospodarsko pravo regionalnih jedinica, gde centralna vlast arbitrira u slu~aju konflikta prava kneèva i wihovih podanika. Knez je uvek bio u prednosti jer je imao pravo policije, ali je svoju vlast morao da deli sa pripadnicima najvi{eg staleà. Policijska dràva je apsolutisti~ka i na~elno se rukovodi do krajnosti izvedenim principom dràvnih razloga ili arbitrarnom samovoqom vlastodr{ca shva}enom celishodno{}u. Dràvna uprava se svodi na policiju koja nije ni~im ograni~ena i protiv wene samovoqe ne postoji ni sudska za{tita. Postoji upravna hijerarhija, ali najvi{a vlast moè u svakom trenutku da preuzme prerogative svih niìh organa. Sudovi se bave samo krivi~nim i gra|anskim procesima, ali mogu delimi~no da za{tite gra|ane od policijske samovoqe kad je re~ o wihovim svojinskim pravima. Pravna dràva nastaje s gra|anskim dru{tvom i zamenom apsolutizma konstitucionalizmom. Dràvna uprava je podvrgnuta pravnom poretku, a wena ovla{}ewa u odnosu na gra|ane su zakonski regulisana. I gra|ani na osnovu tih pravnih normi isti~u odre|ena prava koja se nazivaju subjektivnim javnim pravima, a na osnovu wih status podanika mewaju za status gra|ana. Pravna dràva je mogu}a samo tamo gde postoji ustavni sistem garantovawa osnovnih gra|anskih prava i du`nosti, a proveden je princip striktne podele zakonodavne, upravne i sudske vlasti. Uprava je regulisana zakonskim normama i svaki wen obavezuju}i akt mora imati zakonsku podlogu. Zakoni su podjednako obavezuju}i za 933

gra|ane i upravne organe. Sva upravna ovla{}ewa moraju biti izri~ito i precizno taksirana, a diskreciona mo} upravnih organa svedena je na minimum. I postupak upravnih organa mora biti zakonom regulisan i sve vi{e poprima sudsku formu. Izme|u odre|ivawa obaveze i izvr{ewa mora postojati odre|eni formalni akt, naj~e{}e re{ewe koje je analogno presudi kod sudske vlasti. Da bi zaista bilo re~i o pravnoj dràvi neophodno je da postoji sudska kontrola delatnosti upravnih vlasti, kod koje se po{tuje princip nezavisnosti sudstva. Sudovi ispituju zakonitost upravnih akata. Sudsku kontrolu u nekim zemqama obavqaju redovni sudovi, a u nekim su uvedeni specijalni upravni sudovi. Kosti} ukazuje da Hitlerov koncept socijalne dràve zapravo vra}a, negacijom prioriteta javnih i privatnih subjektivnih prava, policijsku dràvu. U isto vreme, Rusija i Italija su uvele sistem partijske dràve gde jedna politi~ka stranka, postav{i dràvni faktor, sti~e ingerencije najvi{e vlasti i svoj partijski program pretvara u op{tedràvni. I korporativni i socijalisti~ki sistem potpuno negiraju pravnu dràvu. Indirektno, on kritikuje i diktaturu kraqa Aleksandra kao koncept jake ruke, pune bezbednosti ili narodnog jedinstva kao negaciju ideje i koncepta pravne dràve. Smatraju}i da srpsko sredwevekovno pravo nije vr{ilo nikakav uticaj na razvoj srpske uprave u XIX veku, Kosti} skre}e pa`wu da “ima pisaca koji poku{avaju da prona|u tu vezu i taj uticaj, bar mestimi~no... U tim poku{ajima ima mnogo usiqenog i nedokumentovanog. Mora se zaista priznati da su prvi zakoni u obnovqenoj Srbiji (u prvim godinama Kara|or|eve vladavine) traìli naslon na staro srpsko pravo. Punktovi prote Mateje bili su, po wegovim sopstvenim re~ima, ra|eni prema Krm~iji: prvi projekat srpskog ustava radio je Boìdar Grujovi}... nesumwivo inspirisan Du{anovim zakonikom. Sve su ovo, ipak, ili zakonski predlozi ili zakoni sa efemernom trajno{}u koji, sa svoje strane, nisu influencirali docnije zakonodavstvo. Razra|eno zakonodavstvo Srbije u docnijem periodu XIX veka recipirano je uglavnom prema stranim uzorima, bez oslonca na starinu. Ovo naro~ito vredi za administrativno zakonodavstvo.” (str. 25.) Pozivaju}i se na Teodora Taranovskog i wegovu “Istoriju dràvnog prava”, objavqenu u Beogradu 1931. godine, Kosti} kaè: “Za vreme Nemawi}a, srpska je dràva bila nesumwivo stale{kog tipa. Iako su ure|ewe dràve i organizacija vlasti podraàvali u mnogome vizantijskim uzorima, stale{ki tip je dràva dobila nezavisno od tih uzora. Stale{ka je dràva bila proèta patrimonijalnim, ili srpski – ba{tinskim karakterom. Vlast vladao~eva nije bila apsolutna; ona je bila umerena: kontrabalansirali su joj sabori i vlastela (mimo Sabora). Sem centralne uprave, skoncentrisane u vladao~evom dvoru, postojale su i druge permanentne vlasti, regionalne i lokalne. Te vlasti Taranovski grupi{e, uglavnom, u dve kategorije: posreduju}e vlasti i podre|ene vlasti. Posreduju}e vlasti su predstavqali zemaqski gospodari, ~ija su vlastelinstva “sa~iwavala zasebne delove dràve pored ùpa i dràva”, a zatim gradovi i sela. Podre|ene vlasti su predstavqali razni funkcioneri vladaoca, odgovorni wemu li~no. Ono {to naro~ito karakteri{e srpsku dràvu sredweg veka, to je princip zakonitosti koji je provejavao u celom dràvnom ure|ewu i u funkcionisawu dràvnih vlasti. Taj princip je bio definitivno sproveden u Du{anovom zakoniku.” (str. 25-26.) 934

Kako Taranovski kaè, “Zakonik ne sprovodi samo pre}utno na~elo zakonitosti, nego ga progla{uje javno i izre~no. To se progla{ewe manifestuje u direktnim propisima da se sve vr{i po zakonu, i u odgovaraju}im zabranama da se ma {ta vr{i bez zakona.” (str. 26.) Kosti} dodaje da je ovo na~elo “prvenstveno primeweno na sudove, koji su se najpre izdvojili u zasebnu i neovisnu kategoriju vlasti. Pregnantno je ono izraèno u ~l. 172 Zakonika: “Sve sudije da sude po zakoniku, kako u wemu pi{e, a da ne sude po strahu od mere cara.” Ali je i upravna radwa bila mestimice reglementirana objektivnom, ~ak i pisanom pravnom normom. U to doba uprava se ograni~avala na policiju, bezbednost i na finansije. U tom domenu Zakonik ba{ izre~no sprovodi na~elo zakonitosti i ostavqa malo prostora za samovoqu i arbitrarnost. Ustrojstvo sredwevekovne srpske dràve, naro~ito u wenom zavr{nom periodu (za vreme Du{anovo), nije se mnogo razlikovalo od ustrojstva tada{wih dràva na zapadu. Razlikovawe, ukoliko ga je bilo, pokazivalo je samo napredak a ne nazadak i zaostatak. Ko zna kako bi se jo{ staro srpsko pravo razvilo da nije obustavqeno i uni{teno najezdom tu|ina i pokorewem zemqe.” (str. 26.) Nakon vi{evekovnog ropstva, “kad su doma}e vlasti ponovo vaspostavqene sa obnovom Srbije u po~etku XIX veka, tada su na zapadu ve} po~ele da se pomaqaju ideje pravne dràve. One su bile prete~e ali i pratioci postepene transformacije policijskih dràva u pravne. No, obnovqena Srbija nije organizovana odmah kao pravna dràva. Isto kao {to je nemawi}ka Srbija, za vreme wenog dvovekovnog ìvota, u brzim razmacima pre{la sve faze dotada{weg politi~kog ure|ewa ostalih evropskih dràva da se najzad staloì kao dràva staleà, isto je tako obnovqena Srbija morala da pro|e kroz dotada{we stadije politi~kog i dràvnog ure|ewa da bi do{la do prihvatawa ideje pravne dràve. U svojoj ~istoti, ta ideja jedva da je kratko vreme bila primewivana. Do 1830. godine ne moè se govoriti ni o kakvom odre|enom sistemu uprave u Srbiji. U tom periodu, Srbija je sa pravnog gledi{ta bila samo jedna pobuweni~ka oblast. Vlast se organizovala fakti~kim putem, sa kolebawem i lutawem; i Kara|or|e i Milo{, kao {efovi revolucije, poku{avali su da najve}i deo vlasti prigrabe u svoje ruke. Despotskom karakterisawu wihove vladavine jedva da bi se imalo {ta prigovoriti. Jedino {to bi se u ovom periodu trebalo posebno spomenuti, to je poku{aj izdvajawa i zasebnog organizovawa sudske vlasti, poku{aj koji nije oìvotvoren niti proveden u delo. (str. 260.) Sledi Kosti}eva elaboracija ustavnog razvoja sve do Prvog svetskog rata. “Pravac vladavine nije skoro ni{ta izmewen ni posle Hati{erifa od 1930. ni posle prvoga, Sretewskog ustava od 1835. Samo {to je sudska vlast stavqena pod zakon i progla{ena sudska nezavisnost. Upravnu vlast, jednako kao zakonodavnu, delio je kwaz sa Savetom. Ustav je bio na snazi svega nekoliko meseci. Po wegovom ukidawu, stvari su potpuno dobile svoj prvobitni izgled. Tek Turskim ustavom (od 1838) osvaja se uistinu trodeobna podela vlasti; sudska i upravna vlast se dele i odvajaju jedna od druge. Sudska vlast dobiva vi{estepeno ure|ewe i biva osetno unapre|ena. S tim Ustavom “po~iwe period zakonitosti u dràvnoj upravi”. Od wega tek po~iwe i praksa dono{ewa pisanih zakona. Vlast vladao~eva je prili~no ograni~ena naro~ito za vreme Aleksandra Kara|or|evi}a (pokret “ustavobraniteqa”). Postepeno se regrutuje pro935

fesionalno i stru~no ~inovni{tvo. Stvari su se razvijale u pravcu jednog modernog dràvnog ure|ewa; u tom periodu moè se konstatovati bar izvestan poku{aj organizovawa pravne dràve. Druga vladavina Mihailova skre}e potpuno sa toga pravca; ona je s pravom okategorisana kao vladavina prosve}enog apsolutizma. Ba{ u vremenu kad demokratija i konstitucionalizam slave u Evropi definitivnu pobedu, vladavina u Srbiji podraàva uzore za vi{e od pola veka stare. Ustav je formalno neukinut, ali je obi~nim zakonima potpuno preobraèn i izre{etan, na kraju Mihailove vladavine jedva da je koja wegova odredba ostala stvarno na snazi. U tom vremenu donose se mnogi zakoni: do 1929. nije bilo plodnije zakonodavne periode od te. Mnogi od tih zakona imaju za ciq da organizuju upravu; neki su ostali na snazi punih 50 i 60 godina... Knez Mihailo je uzeo svu vlast u svoje ruke, ali je jednovremeno organizovao jaku upravu koja je dotle bila sasvim zapostavqena i malo cewena. Ustav od 1869. uvodi eru konstitucionalizma, Ustav od 1888. zavodi parlamentarnu vladavinu. Po~iwu da se reklamiraju subjektivna javna prava; priznaje se donekle i wihova za{tita kod Dràvnog saveta. Sve docnije preturbacije, naro~ito za vreme Aleksandra Obrenovi}a (ukidawe i oktroisawe ustava, dràvni udari, vanredna stawa itd.) ne daju da se oìvotvori pravna dràva ~ak ni u rudimentarnom obliku. Ona je tek mogla da se ostvari u periodu posle 1903, ali i tada ne u potpunosti. Politi~ka prava su data u naj{iroj meri, ali administrativno sudstvo ne postiè adekvatan razvoj.” (str. 27.) Lazo Kosti} se ovde ispoqava kao èstoki i nepomirqivi kriti~ar diktature kraqa Aleksandra I Kara|or|evi}a, koji je osujetio demokratski razvoj prve jugoslovenske dràve i uspostavqawe modernog pravnog poretka. On kaè: “Tek u pro{irenoj dràvi, posle Vidovdanskog ustava, za{tita subjektivnih javnih prava dobiva pun zna~aj. Modernim zakonima o administrativnom sudstvu izgledalo je da }e na{a dràva kroz najkra}e vreme uspeti da postigne nivo zapadnih dràva u pogledu priznawa i za{tite javnih prava. Ali se te nade nisu obistinile. Dràvni savet, kao vrhovni administrativni sud, pokazao se na praksi kao jedno te{ko pokretqivo telo, ne mnogo voqno da stvara konstantnu i solidnu judikaturu i da se opire politi~kim uticajima. Period od 1929-32. moè se umnogome uporediti sa Mihailovom vladavinom. Starawe za novu i ~vrstu organizaciju uprave ispoqava se u najvi{oj meri; nema dana a da se ne donosi neka va`na upravna norma. Mnogim od wih zadire se u novo poqe i reguli{u novi odnosi; uprava postaje sve vezanija i to ne samo u materijalnopravnom pogledu, ve} i u pogledu forme. Dok se s te strane sve vi{e reali{u principi i postulati pravne dràve, s druge strane odsustvo politi~kih sloboda i sudske nezavisnosti (to zna~i i nezavinosti administrativnih sudova) oslabquje i delom uni{tava ove principe. U doba kad je, formalno, uprava bila najvezanija, subjektivna javna prava nalazila su najslabiju za{titu. Iz svega ovoga izlazi da je ideja pravne dràve kod nas ~esto izno{ena kao politi~ki ideal i da su isto tako ~esto vr{eni poku{aji wenog realisawa, ali da u praksi ona nije nikad hvatala dubok koren. Uvek su bile ja~e od we sile koje su joj se opirale. Vi{e od pola veka mi se vrtimo oko ideje pravne dràve i sukobqavamo s wom, ne mogu}i, izgleda, da joj se jo{ uvek priklonimo i da je akceptiramo svesno i u potpunosti. Jo{ uvek kroz okvir pravne dràve provejavaju kod nas ideje ranijih vladavinskih tipova, naro~ito onog 936

koji je direktno prethodio pravnoj dràvi. S vremena na vreme, one postanu toliko sna`ne da razbiju ~ak i okvir u kome su se kretale i daju skoro punu sadrìnu jednoj odre|enoj prirodi.” (str. 27-28.) Zakon je originalni izvor administrativnog prava, a svi drugi su izvedeni, i zakonu podre|eni, {to wemu pribavqa garanciju vaqanosti i postojanosti. Uredbe su druge po izvornoj pravnoj snazi i one obavezuju administrativne organe, sudove, gra|ane, pa ~ak i organe koji su ih doneli. Moraju biti u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, kao i svi niì op{ti pravni akti. U slu~aju primene autonomnih statuta upravni organ je ovla{}en da prethodno ispita wihovu zakonitost. Primena normi obi~ajnog prava u sferi administrativnog mora se dosledno izbegavati, ali se ne moè izbe}i uvaàvawe moralnih normi u za{titi javnog reda, mira, op{teg dobra i dru{tvenog interesa. Op{ti pravni akti koji nisu na propisani na~in objavqeni nemaju nikakve pravne va`nosti. Dràvna uprava je organizovana kroz sistem organa, ustanova i funkcionera s me|usobno razgranatim javnopravnim odnosima koji ih povezuju u nastojawu da se realizuju jedinstveni ciqevi i op{ti interesi. Organizacija se sprovodi obrazovawem upravnih organa, regulisawem wihovih me|usobnih odnosa, odre|ivawem wihove mo}i i nadle`nosti, ure|ivawem su{tine i metoda ostvarewa javnih ovla{}ewa, kao i wihovog nesmetanog i paralelnog funkcionisawa. To je zapravo administrativni poredak dràve koji su ovla{}eni da organizuju najvi{i upravni organi koje ustav direktno uspostavqa i nadle`nosti im precizira. Kosti} je mi{qewa da sve organizacione norme uprave imaju karakter administrativnih propisa u ~ije kreirawe se ne me{aju organi ostale dve grane vlasti, prema na~elu wihove podele. Me|utim, tome odmah suprotstavqa na~elo zakonitosti kao temeq pravne dràve, koje podrazumeva da upravu organizuje zakonodavna vlast. On smatra da se to prevashodno mora odnositi na delatnost uprave i weno finansirawe, dok za pravni status gra|anina pojedinca nije naro~ito va`na konkretna organizaciona struktura upravnih organa. Konstitutivnim propisima se donose organizacione norme kojima se ustanovqavaju odre|eni administrativni organi i razgrani~avaju me|usobno wihove nadle`nosti, po{to to nije samo stvar ~iste pravne tehnike nego u osnovi konstitucionalno pitawe kojim se organ stvara, iznutra ure|uje i odre|uje titular koji }e ga predstavqati u pravnom prometu. Zakonodavna vlast koja moè da osniva, logi~no moè i da ukida te organe. Praksa je razli~ita po pitawu imenovawa funkcionera i proizvo|ewa u zvawe. Negde se to zakonom propisuje, a negde podzakonskim upravnim aktom, ve} od stepena doslednog sprovo|ewa principa podele vlasti i primarnog koncepta pravnog ure|ivawa slu`beni~kog statusa. U parlamentarnom sistemu zakonodavna vlast bira ili imenuje, odnosno razre{ava najvi{e funkcionere upravne vlasti, a oni imaju ovla{}ewe za imenovawe svih niìh funkcionera i ~inovnika u podre|enoj hijerarhijskoj strukturi. Pojedini delovi uprave nazivaju se upravni organi, ali isto tako i konkretni nosioci upravnih zvawa koji imaju odre|ena administrativna ovla{}ewa. Nadle{tva mogu biti individualna i kolektivna, a wima su povereni odre|eni javni poslovi. Upravna zvawa su uvek personalizovana, vezana za li~nost nosioca. Zvawa su obi~937

no stalna, a wihovi nosioci promewivi, s tim {to se me|u wima uspostavqa ~vrst kontinuitet u pogledu vr{ewa poslova iz odre|ene nadle`nosti. Za razliku od zavoda i ustanova, nadle{tva su prevashodno organi autoritativne uprave. ôvek pojedinac moè biti u ulozi dràvnog organa ako ima odre|ene administrativne nadle`nosti, i to ga izdvaja iz mase dràvnih slu`benika kojima, u {irem smislu, statusno pripada. Lokalne i druge samouprave su tako|e, sa aspekta upravnog prava, dràvni organi, jer im dràva ustavom i zakonom delegira odre|enu vlast i nadle`nosti. Ali, ona su zasebno pravno lice, dok svi ostali dràvni organi i nadle{tva predstavqaju jedinstvenu i nedeqivu dràvu kao pravno lice. Nadle{tvo prema spoqnim faktorima predstavqa samostalnu celinu, pa wegova unutra{wa podela nema eksterni zna~aj, bilo da je sastavqena od individualnih, kolektivnih ili kompleksnih organa. Svi upravni organi vr{e samo one poslove koji su im unapred propisani kao pravna nadle`nost, stvarna ili teritorijalna. Nadle`nost obuhvata delokrug rada, prava i obaveze, du`nosti itd., a uvek se utvr|uje u javnom interesu i ne moè se mewati voqom pojedinca ili sporazumom stranaka. To je ~ini apsolutnom, ali nadle`nost moè biti i relativna kod prava delegirawa s jednog organa na drugi. Nadle`nost moè biti podeqena izme|u posebnih upravnih organa koji utvr|uju ~iwenice, donose re{ewe i izvr{avaju odluke. Nadle`nosti samouprava se jo{ mogu klasifikovati na one koje samouprave moraju i one koje mogu da obavqaju. U svakom slu~aju, nadle`nosti administracije moraju biti detaqno regulisane, jer tamo gde je uprava ovla{}ena da slobodno deluje nema pravne dràve pa je nemogu}e ograni~iti zloupotrebe. Stvarna i mesna nadle`nost se u svakom postupku utvr|uje po slu`benoj du`nosti, bez obzira da li je po tom pitawu uloèn prigovor. Kod nesporne opasnosti od odlagawa propisima se obi~no predvi|a mogu}nost prekora~ewa mesne nadle`nosti. Kod nemogu}nosti precizirawa stvarne nadle`nosti uvodi se kategorija presumpcije nadle`nosti wenim preno{ewem na vi{i organ po principu – moè vi{e, moè i mawe. Tamo gde nije jasna nadle`nost pojedina~nih organa vlasti, podrazumeva se nadle`nost op{tih. Delegacija nadle`nosti sa vi{ih na niè upravne organe uvek je mogu}a, ako izri~ito zakonom nije iskqu~ena. Delegaciji nadle`nosti je sli~na zamolnica vlasti, kad se jedan organ obra}a drugom za pomo}. Delegacija nadle`nosti u svakom trenutku moè biti opozvana. Avokacija vlasti nastupa kad vi{i, pretpostavqeni organ preuzme deo nadle`nosti nièg organa. Ona se naj~e{}e de{ava kod sukoba nadle`nosti ili indolentnosti, nesposobnosti i nesavesnosti niìh organa. Skladnost uprave ne podrazumeva wenu jednostavnost, nego sve ve}u komplikovanost, paralelno sa razvojem i usavr{avawem. Da bi uspe{no funkcionisala mora se ra{~laniti, ali pod uslovom da joj se ne razbije jedinstvo i celovitost, sistem i unutra{wa pravilnost, kohezija i homogenost. Dràvna uprava moè biti aktivna, savetodavna i kontrolna. Samo aktivna uprava svojom delatno{}u stupa u neposredni kontakt sa gra|anima pripremaju}i, donose}i ili izvr{avaju}i re{ewa. Savetodavna i kontrolna savetuju i kontroli{u aktivnu upravu, prva prethode}i wenoj delatnosti, a druga slede}i je i nadziru}i, odnosno prisiqavaju}i je da bude u skladu sa zakonom. Saveti konsultativnih upravnih organa mogu biti pravne i tehni~ke prirode, ali ne smeju biti politi~ki. Mi938

{qewe savetodavne uprave nije obavezuju}e, ali prethodno traèwe tog mi{qewa pre izvesnog postupawa moè biti obavezno. Mi{qewe ne moè biti isto {to odobrewe i saglasnost. U teritorijalnom pogledu dràvna uprava se, po pravilu, deli na centralnu, regionalnu i lokalnu. Centralna je vrhovna i neposredna dràvna uprava, a niì administrativni nivoi su wena transmisija. Dràva nekada sama stvara, a nekada sama priznaje autonomni status odre|enim javnopravnim telima koja se konstitui{u kao teritorijalne ili personalne samouprave. One su samostalna pravna lica i slobodno odlu~uju u okviru svojih nadle`nosti, biraju poslove, sredstva i metode upravqawa na osnovu ustavom i zakonom utvr|enih op{tih pravnih principa. Samouprave su potpuno autonomne u izgradwi strukture unutra{we vlasti i izboru wihovih nosilaca. Po{to centralnu upravu ~ini sva dràvna uprava, weni organi su hijerarhijski organizovani i okvirno se dele na vrhovne, sredwe i niè. Vrhovni upravni organi su ministarstva, a sredwi i niì organi ~ine podru~nu upravu i oni predstavqaju prvostepenu upravnu vlast. Sredwi upravni organi su nekad prvostepeni, a nekad drugostepeni, s tim {to u odre|enim slu~ajevima i sama ministarstva mogu biti prvostepeni organi dràvne uprave. Kod zavoda i ustanova nema principa dvostepenosti i oni samostalno funkcioni{u, a obi~no su podre|eni jednom ministarstvu u administrativnom pogledu. Vrhovna dràvna uprava je podeqena na resorna ministarstva, koja predstavqaju svojevrsne upravne grane. Broj i nadle`nost ministarstava varira od dràve do dràve. Radi lak{eg obavqawa nadle`nosti ministarstva se obi~no iznutra dele na odeqewa ili direkcije, ali se time wihovo jedinstvo ne dovodi u pitawe. Ministarstva imaju i spoqnu slu`bu koju ~ine wihovi prvostepeni i drugostepeni organi, ustanove i javna preduze}a koja su im direktno podre|ena, kao i posebne uprave, biroe, urede itd. Unutar dràve uprava se organizuje na materijalnom ili teritorijalnom principu. Podru~na dràvna uprava moè biti op{ta i posebna. Iz prakti~nih razloga uprava se ponekad deli i po strukama tako {to se po unutra{wim osobinama sli~ne upravne delatnosti grupi{u, pa se prema tome organizuje i polagawe dràvnih stru~nih ispita. Struka je i oblik specijalizacije dràvnih ~inovnika. Uprava se daqe deli na onu koja nare|uje, odnosno autoritativnu, i onu koja na ravnopravnoj osnovi posluje sa gra|anima, koja je neautoritativna i okvirno se deli na socijalnu, kulturnu i privrednu. Institucionalizacija uprave vr{i se kroz upravne ustanove koje mogu biti samostalne i nesamostalne, ve} prema tome da li imaju svojstvo pravnog lica. Samostalne ustanove imaju samostalnost u odnosu na dràvnu administraciju koja wihov rad moè da kontroli{e, ali ne i da im nalaè ili nare|uje odre|eno delovawe i postupawe. Tu je re~ o institucionalnim samoupravama, koje Kosti} deli na zavode i korporacije. Iako su samostalne u delovawu, one nemaju pravo samoukidawa. Korporacije su prinudna udruèwa, poput obaveznih komora, a ~lanstvo ne moè prestati ni istupawem ni iskqu~ewem, nego samo zabranom odre|ene delatnosti. Javnopravne korporacije imaju odre|ena propisana javna ovla{}ewa i obaveze koje iz toga slede. Zavodi su ustanove u uèm smislu re~i koji imaju odre|enu imovinsku podlogu koja je usmerena na postizawe izvesne javne svrhe, ali nemaju ~la939

nove nego eksterne korisnike, naj~e{}e u sferi prosvete, zdravstva i kulture, ali i nauke, saobra}aja itd. Zavodi mogu biti samostalni i nesamostalni, op{ti i specifi~ni. Pored toga, Kosti} javnu upravu deli na dràvnu i fiskalnu, javna preduze}a i javne slu`be, zatim op{tu i posebnu, permanentnu i privremenu. Pojam javne uprave je mnogo {iri, prema takvom shvatawu, od pojma dràvne uprave, ali ima autora iz oblasti upravnog prava i nauke o upravi koji termin javni smatraju sinonimnim sa terminom dràvni. Javna preduze}a se od ustanova razlikuju prvenstveno po privatnopravnom reìmu poslovawa na komercijalnoj osnovi. Nekada dràva zbog postoje}ih poreme}aja ili iz nekog interesa pristupa pretvarawu odre|enih primarno privatnih poslovawa i delatnosti u javnu slu`bu, i to se naziva etatizacijom. Javne slu`be su obi~no monopolskog karaktera i zasnivaju se na pretpostavci da privatna inicijativa u toj sferi ne bi mogla u potpunosti i na adekvatan na~in da zadovoqi javni interes. Nekada dràva po sistemu koncesije takvu delatnost trajno ili privremeno poverava privatnim licima. Kod posredne uprave, dràva upravna ovla{}ewa prenosi na privatne ustanove u pogledu obavqawa izvesnih javnih poslova. Obi~no je re~ o ustanovama koje se smatraju op{tekorisnim, naj~e{}e humanitarnim, zatim o zadu`binama, fondovima itd. Uprava je ure|ena na principu stare{instva i pot~iwenosti, odnosno hijerarhijski, a weni organi nastoje da deluju skladno, harmoni~no, s obzirom da su svi me|usobno povezani, ali razli~itog ranga. Organi istog ranga koordiniraju svoj rad, nièg ranga, podre|eni, nazivaju se subordinirani, a vi{eg ranga, pretpostavqeni, zovu se superiorni. Obi~no organi sa {irim obimom vlasti predstavqaju vi{e, a oni sa uìm obimom niè, pa je sistem upravne vlasti piramidalan. Vi{i organi daju instrukcije niìm kako da tuma~e i primewuju zakone, odnosno provode prethodni postupak. Wihove akte mogu da potvr|uju, mewaju ili poni{tavaju, ali i ~inovnike ka`wavaju u slu~aju neposlu{nosti. Vi{i organi imenuju, postavqaju, unapre|uju, odnosno razre{avaju nosioce niìh, a instanca su re{avawa sporova nadle`nosti izme|u bilo kojih pot~iwenih organa. Kako Kosti} isti~e, mo} odlu~ivawa niìh organa u odnosu na vi{e ne postoji, jer oni ne mogu da vode upravni spor ako smatraju da je vi{i organ prekora~io ovla{}ewe. Formalni vrhovni {ef upravne vlasti je {ef dràve, ali on, po pravilu, nema pravo ukidawa upravnih akata ili disciplinskog ka`wavawa. U modernom vremenu wegova funkcija se iscrpquje poveravawem mandata za sastav vlade, koju ~ine ministri kao ~elnici pojedinih upravnih resora, s tim {to mora voditi ra~una da postoje uslovi da wegov mandatar stekne poverewe najvi{eg organa zakonodavne vlasti. Osnovni princip po kome se ure|uje dràvna uprava je monokratski, {to podrazumeva da jednim upravnim organom rukovodi {ef koji snosi potpunu odgovornost za wegov rad, predstavqa ga, donosi re{ewa i naredbe, on je personalni izraz tog organa. Sav ostali personal wemu sluì kao pripremni ili izvr{avaju}i. Monokratski je organizovana samo aktivna uprava, dok se savetodavna uprava, samouprava i razni oblici privremene uprave, uglavnom organizuju po kolegijalnom principu, po uzoru na zakonodavnu ili sudsku vlast. Kolegijalno telo se sastoji od vi{e lica sa pravom odlu~ivawa, a odluke se donose glasawem. ^lanovi kolegijalnog upravnog organa mogu biti odre|eni 940

po funkciji, delegirani ili imenovani, a nekada i sam organ moè imati pravo kooptirawa novih ~lanova na upraèwna mesta. Kolegijalni organi lokalne samouprave dele se na re{avaju}e i izvr{uju}e. Dràvna uprava moè biti centralizovana i decentralizovana, a osnovni kriterijum wihovog razlikovawa u praksi je ~iwenica da li samo centralni organi mogu da donose op{te pravne akte, ili to mogu i razni stepeni autonomija ili samouprava. Od decentralizacije treba razlikovati dekoncentraciju uprave, gde se uz zadràvawe hijerarhije i discipline, odre|en broj poslova prenosi sa vi{ih na niè upravne organe. Jedinstvo i jednoobraznost izvr{ne vlasti i uprave obezbe|uje ministarski savet ili vlada. Vlada moè stvarno ili formalno biti podre|ena {efu dràve, ali mora obezbediti poverewe parlamenta. Svi ministri su ~lanovi vlade, a mogu biti resorni ili bez portfeqa. Predsednik vlade je u principu prvi ministar me|u jednakima, ali moè imati i neka posebna ovla{}ewa. Negde raspolaè i posebnim portfeqom, a negde nema nikakvog portfeqa, {to zna~i da nema nikakve administrativne kompetencije, nego samo politi~ke i dràvnopravne. Ono {to ga postavqa iznad ostalih ministara je to {to se wemu poverava mandat za sastav vlade i {to wegovom ostavkom pada vlada u celini. Kosti} ovde detaqno razmatra organizacionu strukturu kraqevskog dvora, kao i nadle`nosti i organizaciju ministarstava pravde, prosvete, inostranih poslova, unutra{wih poslova, finansija, vojske i mornarice, gra|evine, saobra}aja, poqoprivrede, trgovine i industrije, {ume i rudnika, socijalne politike i narodnog zdravqa, fizi~kog vaspitawa, kao i banske uprave, uprave grada Beograda, sreskih na~elstava, gradskih na~elstava i op{tina, po odredbama oktroisanog Ustava iz 1931. godine i tada vaè}ih zakona. Pri tome, posebnu pa`wu poklawa ra{~lawivawu uloge op{tine u strukturi organizacije dràvne uprave i kao osnovne institucije lokalne samouprave. Sledi podrobna analiza pojma i klasifikacija dràvnih slu`benika. U dràvne slu`benike spadaju inokosni dràvni organi i ~lanovi kolegijalnih, me|u kojima {ef dràve, narodni poslanici i senatori nisu nikome podre|eni, a svoje pravo na vr{ewe funkcije izvode direktno iz Ustava. Zatim, po~asni slu`benici poput vojnika, privremeni slu`benici i ugovorni slu`benici profesionalci, kao i, na kraju, ali kao najmasovnija kategorija, trajni slu`beni~ki kadar. Trajni slu`beni~ki kadar ~ine slu`benici u tehni~kom smislu re~i i za wih je karakteristi~no da su pragmatski, profesionalni, permanentni i kategorisani po zvawima. Kosti} ih daqe klasifikuje na slu`benike gra|anskog, vojnog i crkvenog reda, te na samoupravne slu`benike. Dràvni slu`benici vi{eg reda nazivaju se ~inovnicima, a oni se daqe kategori{u po klasama. Zakonom se propisuju uslovi za prijem u dràvnu slu`bu, na~ini zasnivawa slu`beni~kog odnosa, unapre|ewa, preme{taji, stavqawe na raspolagawe, suspenzije, bolovawa, odsustva, polagawe zakletve, du`nost savesnog obavqawa posla, puna predanost slu`bi, ~uvawe slu`bene tajne, subordinacija, dostojno vladawe, politi~ka ograni~ewa, prinadle`nosti, prestanak slu`beni~kog odnosa, penzije, zbriwavawe slu`benikove porodice itd. Posebnu pa`wu Kosti} posve}uje naro~itim kategorijama dràvnih slu`benika, kao {to su ministri, banovi, profesori univerziteta, ali i pripadnicima parlamentarnih slu`bi, saobra}ajnom osobqu, oficirima i podofi941

cirima. Za ministre kaè da nisu ~inovnici, ali jesu dràvni slu`benici, mada u monarhijama imaju i neke ~isto ~inovni~ke karakteristike. Uslovi sticawa statusa su druga~iji, a statusne pogodnosti mnogo ve}e nego kod ~inovnika. Status im je dvojak, politi~ki i slu`beni~ki. Profesori dràvnih univerziteta su dràvni ~inovnici, pa su im i zvawa tako razvrstana. Od drugih ~inovnika se razlikuju tako {to im se postavqewe vr{i na osnovu prethodnih izbora autonomnih univerzitetskih vlasti. Ministar koji donosi akt o postavqewu vezan je dobijenim predlogom, pa ga moè prihvatiti ili odbaciti, ali ne moè postaviti nekoga koga fakultetski savet i univerzitetsko ve}e nisu predloìli. U vojsci pored op{te i obavezne prinudne slu`be, postoji i voqna, profesionalna, koju obavqaju oficiri i podoficiri i wihov se poloàj dràvnih slu`benika posebnim propisima reguli{e.

2. Upravna delatnost Za nauku upravnog prava nije od primarnog zna~aja {ta javna uprava radi, nego kako i kroz koje pravne forme deluje. Delatnost upravne vlasti se deli na upravne akte i upravne radwe. U prvom slu~aju re~ je o naredbama i zapovedawu vlasti koji su obavezuju}i, a u drugom upravni organi sudeluju u upravnom prometu ravnopravno sa drugim u~esnicima. Upravna delatnost moè biti normativna i sporazumevaju}a u generalnom smislu, a u konkretnom je primarno zasnovana na dono{ewu pojedina~nih pravnih akata. U okviru svoje normativne delatnosti upravni organi donose uredbe i autonomne statute kao generalne akte. Pravo dono{ewa uredbi, prema Kosti}evom mi{qewu, nije sasvim saglasno s konsekventno provedenim principom podele vlasti i predstavqa zaostatak iz vremena svemo}ne uprave, ali je zadràno u kompletnoj savremenoj upravnopravnoj praksi, s obzirom da zakonodavna vlast i parlamentarizam nigde nisu bili u stawu da upravnu vlast u potpunosti li{e tog sredstva. Uredbe su veoma sli~ne zakonima, jer su u svojoj su{tini zasnovane na normativnosti i regulativnosti op{teg karaktera. Dele se na pravne i administrativne. Pravne uredbe su u materijalnom smislu zakoni jer sadrè sve {to ima jedan zakon, {to zna~i op{te zapovesti, regulisawe dru{tvenih odnosa, zadiru u prava pojedinaca, op{te su obavezne, pro{iruju pravni poredak modifikuju}i ga. Administrativne uredbe propisuju organizaciju dràvnih organa i ustanova, wihov unutra{wi red i poslovawe, kao i slu`bena uputstva vi{ih upravnih organa niìm u pogledu primene odre|enih zakona i obavqawu drugih poslova iz wihove nadle`nosti. Kosti} ukazuje da postoje i uredbe koje su po svojim karakteristikama ne{to izme|u pravnih i administrativnih i sadrè interpretativne, odnosno indikativne propise, ~iji je ciq da niìm organima olak{aju primenu zakona i razjasne ono {to u zakonu nije detaqno razra|eno. U slu~aju vanrednih okolnosti ili ratnog stawa donose se uredbe po nu`di da bi se za{titio javni poredak, bezbednost zemqe i op{ti javni interesi. One se po proteku vanrednih okolnosti podnose na verifikaciju vrhovnom zakonodavnom telu. U pogledu formalno pravne snage, Kosti} uredbe deli na ustavne, koje proisti~u direktno iz ustavnih ovla{}ewa, pozakowene uredbe, koje je naknadno po zakonskoj proceduri prihvatio parlament (kao kod ratifikacije me|unarodnih ugovora), uredbe sa zakonskom snagom ko942

je mogu mewati izvesne zakone po izri~itom zakonskom ovla{}ewu, uredbe koje samo zakon moè da mewa, uredbe koje upravna vlast moè samo jednom da donese i posle ne moè da ih mewa, uredbe koje upravna vlast na osnovu zakonskog ovla{}ewa moè slobodno donositi i mewati, uredbe koje se donose po ovla{}ewu iz neke prethodne uredbe i u praksi se ~e{}e zovu naredbama ili pravilnicima, pre~i{}avaju}e uredbe kojima se pre~i{}ava tekst prethodnih uredbi, ali i zakona, uredbe u formi zakonskih predloga koje jo{ nisu izglasane u parlamentu ali vlada odmah po~iwe da ih primewuje, {to se prvenstveno primewuje u sferi odre|ivawa iznosa i naplate taksi. Autonomni statuti su jedna vrsta uredbe koju donose upravni organi niì od najvi{eg organa dràvne izvr{ne vlasti, a pre svega ustanove i javnopravne korporacije. Oni moraju biti saglasni sa zakonom i dràvnim uredbama, a predstavqaju akt kojim samoupravna tela reguli{u svoje unutra{we odnose na osnovu priznatog prava i mo}i statuirawa, odnosno delokruga nadle`nosti. Ovla{}ewe za dono{ewe autonomnih statuta je generalno, ali pravosna`nost se odre|uje na osnovu naknadne potvrde upravne vlasti koja ispituje zakonitost i neretko celishodnost. Ukoliko se autonomna korporacija oglu{i o obavezu da u odre|enom roku donese svoj statut, statut joj moè oktroisati nadle`ni upravni organ. Sporazumevaju}a delatnost upravnih organa sastoji se u dono{ewu dvostranih akata koji mogu biti privatnopravni ugovori i javnopravni sporazumi. Ugovori se zasnivaju na odredbama op{teg prava i ugovorne strane su potpuno ravnopravne, dakle dràvni organi i privatna, fizi~ka ili pravna lica. Okvirno se dele na preduzima~ke i nabavqa~ke ugovore. Specijalne norme, koje dràva za ove slu~ajeve propisuje, prvenstveno su usmerene na suzbijawe korupcije. S druge strane, u slu~aju sudskog izvr{ewa dràvni organi, javne korporacije i samouprave su za{ti}eniji u pogledu svojinskih prava nego privatna lica. Kod javnopravnih sporazuma nije mogu}e posti}i punu ravnopravnost stranaka i slobodu wihove voqe i oni se klasifikuju na me|usobne sporazume javnopravnih tela, akte o prvom postavqewu javnih slu`benika, kao i sve druge akte koji se baziraju na pristanku slu`benika u pogledu uslova slu`be. Upravni akt je pravna radwa upravne vlasti kojim se izraàva wegova jednostrana autoritativna voqa, a odvija se prema pravnim pravilima i proizvodi pravne posledice, da bi se regulisao jedan konkretan slu~aj. Konkretnost moè da se odnosi na lice ili na radwu koja se zahteva, odnosno zabrawuje. Pandam upravnom aktu, u sferi sudske vlasti, jeste presuda, a ta ~iwenica ukazuje da je re~ o primeni zakona, op{te pravne norme na pojedina~ne slu~ajeve. U osnovi, upravni akti se dele na negativne, kojim se odràva postoje}e stawe, i pozitivne kojima se mewa postoje}e pravno stawe. Pozitivni pravni akti se daqe dele na one kojima se stvaraju prava i obaveze, mewaju ve} postoje}a prava i obaveze ili se ona poni{tavaju i ukidaju. Uz to, postoje deklarativni pravni akti kojima se samo konstatuje postojawe jedne pravne situacije u pogledu prava, obaveze i pravnih odnosa, pa se tako su{tinski razlikuju od prethodno navedenih pozitivnih, koji se nazivaju i konstitutivnim, rekonstitutivnim i dekonstitutivnim. Konstitutivni upravni akti koji sadrè naredbe, zabrane, obaveze i terete zovu se oneroznim. Od wih se razlikuju favorabilni, konstitutivni akti kojima se priznaju prava, sposobnosti, daju dozvo943

le, stvaraju uzajamni pravni odnosi i pravne situacije. U ostale upravne delatnosti spadaju proste upravne radwe kao {to su dokumentovawe, obave{tavawe, primawe izjava i materijalne radwe, koje predstavqaju tehni~ke poslove institucionalne uprave. Dokumentovawe se daqe deli na evidentirawe i uveravawe. Evidentirawe obuhvata vo|ewe kwiga, evidencije, imenika, registara, matica itd. Uverewa se izdaju na osnovu podataka iz evidencije, a wihov poseban oblik su legitimacije li~nog identiteta. Pored op{irnog obrazlagawa sopstvene klasifikacije upravnih akata, Kosti} se osvr}e i na klasifikovawe drugih autora. Li~no je sledio primer Karla Kormana, ali upu}uje i na stavove po kojima se upravni akti dele na ukaze i re{ewa upravne vlasti, vladine akte i akte drugih upravnih organa, s obzirom da vladini imaju i politi~ku komponentu, slobodne i vezane upravne akte, provizorne i temporalne, eksterne i interne, proste i kompleksne, formalne i neformalne, naredbe i re{ewa, kao i na ~etvornu podelu na regulativne, subjektivne, uslovne i jurisdikcionalne upravne akte. Daqe podele idu na samostalne i nesamostalne, suspenzivno uslovqene i rezolutivno uslovqene, itd. Za izgradwu pravne dràve i obezbe|ewe pravne sigurnosti gra|ana, od velike va`nosti je, pored ozbiqnosti materijalnopravnih propisa, striktno regulisawe upravnog postupka s tendencijom da procedura upravne vlasti bude {to podudarnija s pravosudnom. U modernim dràvama se nastoji da procesno administrativno pravo bude i kodifikovano. Procesne norme se dele na one ~ija je primena u odre|enom slu~aju obavezna, iskqu~na ili fakultativna. Neophodni u~esnici u upravnom postupku su upravni organi i lica na koja se postupak odnosi, a eventualno svedoci, ve{taci, tuma~i, zainteresovani itd. Upravni organ rukovodi postupkom {tite}i javni interes, ali ne sme ignorisati zakonom za{ti}ene pojedina~ne interese, nego mora postupati pravi~no i nepristrasno. Stranke u upravnom postupku su lica koja zahtevaju dono{ewe nekog upravnog akta, lica protiv kojih bi se akt odnosio i lica protiv kojih je upravna vlast samostalno, po slu`benoj du`nosti, povela postupak, ali i lica ~iji interes moè biti posredno tangiran. Stranke u postupku mogu imati zastupnike, punomo}nike, pomaga~e i starateqe. Upravni postupak Kosti} deli na pet faza: pokretawe, ispitivawe ~iwenica, odlu~ivawe, upotrebu pravnih lekova i izvr{ewe. Posebno se, uz to, osvr}e na slu~ajeve nenormalnog toka upravnog postupka kao {to su skra}eni postupak, prekidawe postupka, obustava, obnova i povratak u pre|a{we stawe. U okviru odeqka o odnosu vlasti i drugih u~esnika upravnog postupka, Kosti} podrobno razmatra op{tewe sa strankama, dostavqawe spisa i poziva, rokove u upravnom procesu, odràvawe reda i sno{ewe tro{kova postupka. Posebnu pa`wu posve}uje osnovnim na~elima upravnog postupka. Tako oficijelna maksima pokazuje da vlast samoinicijativno pokre}e upravni postupak po slu`benoj du`nosti kad god sazna da su ispuweni uslovi za to, ali postoji i ograni~ena primena privatne maksime u fazi pokretawa, te najvi{e u àlbenom i izvr{nom postupku. Inkviziciona maksima ukazuje da organ vlasti izvodi dokaze ili nare|uje da se oni pribave i ona se prete`no primewuje, mada je u upotrebi i dispoziciona koja prepu{ta strankama da iznose dokaze za koje smatraju da su relevantni. Inkviziciono na~elo, kao preovla|uju}e, mada ne postoje ~isti oblici, afirmisalo je na~elo materijalne istine na ~ije je puno i nesum944

wivo utvr|ivawe vlast direktno upu}ena. Pored toga, vlast se rukovodi na~elom slobodnog ocewivawa dokaza na osnovu svog slobodnog uverewa, ali je obavezna da po{tuje i na~elo saslu{awa stranaka koje podrazumeva pravo privatnih lica da se izjasne po pitawu predmeta upravnog postupka. S obzirom da saslu{awe mora biti obostrano ako su predmeti dvostrana~ki, ono ukqu~uje i na~elo ravnopravnosti stranaka. Na~elo usmenosti i na~elo pismenosti se me|usobno kombinuju, pa nekad jedno nekad drugo u praksi preovla|uje. Na to se nadovezuje na~elo posrednosti i neposrednosti, s obzirom da se izvesne procesne radwe mogu poveriti i nekim drugim organima upravne vlasti, niìm ili zamoqenim istog ranga. Za razliku od ve}ine sudskih, upravni postupak se vodi po na~elu nejavnosti koja iskqu~uje prisustvo pravno nezainteresovanih lica u toku izvo|ewa procesnih radwi. Na~elom koncentracije stranke se obavezuju da u odre|enoj fazi postupka odjednom iznesu sve ~iwenice koje bi mogle uticati na wegov ishod, ukoliko to ne ugroàva na~elo materijalne istine i javni interes, ali prvenstveno nalaè nadle`nom upravnom organu da jednom odlukom re{i u celosti ukupan predmet postupka. Na~elo dvostepenosti je podudarno s onim kojim se rukovode organi sudske vlasti, ali se problem pojavquje kod samoupravnih tela i korporacija gde nema pretpostavqene nego samo nadzorne vlasti. Na~elo formalnosti u modernim dràvama sve vi{e se zamewuje na~elom racionalnosti, koje insistira na celishodnosti, brzini, jednostavnosti i jeftino}i upravnog postupka. U upravnom postupku se jo{ primewuju na~elo rastavqawa postupka u odre|ene faze, na~elo procesne korekcije, po kome je organ upravne vlasti duàn da sam koriguje sitne proceduralne gre{ke stranaka, na~elo restitucije ukoliko stranka nije kriva za propu{tawe neke procesne radwe, na~elo ogla{avawa odluke izvr{nom, na~elo slu`benog ograni~avawa izvr{ewa, na~elo socijalne za{tite izvr{enika, na~elo postepenosti izricawa stroìjih mera itd. Posebna na~ela vaè za upravno-kazneni postupak u slu~ajevima policijskog delikta koja se sastoje u ugroàvawu javnog reda i mira, bezbednosti saobra}aja i sli~nim. Va`nost upravnog akta prestaje izvr{ewem radwe koju je nalagao, ispuwewem uslova ili protekom vremena za koje je vezan, smr}u adresata, nestankom predmeta na koji se odnosi, ukidawem novodone{enom pravnom normom, opozivom, ukidawem, stavqawem van snage, poni{tewem itd. Wegova formalna pravosna`nost nastupa kad se iscrpi mogu}nost osporavawa redovnim pravnim lekovima. Materijalna pravosna`nost postoji kad se jednim upravnim aktom definitivno re{i odnosni predmet iskqu~uju}i mogu}nost bilo kakve promene. Na~elom pravosna`nosti {tite se interesi pravne sigurnosti gra|ana i stabilnosti pravnog poretka. Upravni akti se dele i na pravilne i nepravilne. Pravilni su oni koji odgovaraju svim propisanim pravnim zahtevima, pa makar naknadno bili povu~eni. Nepravilni upravni akti su neuredni, oborivi, ni{tavni i nevaè}i akti. Ispravku neurednog upravnog akta moè u svakom trenutku naloìti organ koji je taj akt doneo, po slu`benoj du`nosti ili po zahtevu stranke. Oborivi upravni akti mogu se pobijati samo u odre|enom roku raspoloìvim pravnim sredstvima. Ali wih moè sanirati vlast koja naknadno ukloni postoje}e nedostatke. Apsolutno nepravilne ili ni{tavne akte vlast i gra|ani moraju smatrati nepostoje}im i kao takve ignorisati. Takvi akti se obi~945

no donose kod slu~ajeva uzurpacije vlasti ili prekora~ewa nadle`nosti. Upravna vlast ima ovla{}ewe da oglasi ni{tavnim akte koji su ve} po svojoj prirodi apsolutno ni{tavni, dok sudovi mogu da poni{te svaki nepravilni akt. Akti se ogla{avaju ni{tavnim ako ih donese nenadle`ni organ, ako se wihovim izvr{ewem ~ini krivi~no delo ili ako postoji izri~ita zakonska odredba prema kojoj su po svojoj sadrìni ni{tavni. Pravosna`ne akte, ~ije je postojawe opasno za ìvot i zdravqe qudi, dràvnu bezbednost, pravni poredak, javni red i mir, vitalne ekonomske interese itd. moè ukinuti najvi{a upravna vlast. S druge strane, pravosna`ni upravni akti mogu se u odre|enim slu~ajevima ukidati i mewati uz pristanak korisnika koji su na osnovu wih stekli izvesna prava. Mnogo je lak{e opozvati nepravosna`ne akte ako se u me|uvremenu uo~e wihovi nedostaci i nepravilnosti. To se ~ini prostim povla~ewem od organa koji je akt doneo, ponovnim re{avawem negativnog akta, stavqawem van snage ili izmenom vi{e upravne vlasti. Subjekti administrativnopravnih odnosa su dràva i weni podanici, bilo da je re~ o fizi~kim ili pravnim licima. Kao i u gra|anskom pravu, ti odnosi su li~ne prirode. Subjekti imaju javna prava i javne du`nosti. Subjektivna javna prava se baziraju na pripadnosti ili ~lanstvu i dele se na negativna, slobodu od ne~ega, i pozitivna, na kojima se temeqe zahtevi pojedinca prema vlasti. Kqu~no pozitivno javno pravo je organsko, odnosno izborno pravo, aktivno i pasivno. Tamo gde pojedinac ima obavezu, dràva raspolaè nadle`no{}u, a tamo gde postoji subjektivno pravo pojedinca na dràvi je obaveza. Ovde se Kosti} posebno osvr}e na pitawe monarhije i prava na nasle|ivawe prestola, pa kaè: “Ustavno pravo na presto je ~isto subjektivno javno pravo. Ono je priznato jednom normom i moè samo normom istog reda da se ukine ili modificira. Van neke norme i mimo we ono ne postoji; ne postoji, kako kaè g. Jelinek, neko ste~eno pravo na presto koje ne bi mogao pravilno izveden red prestolonasle|a da izmeni; nijedno subjektivno javno pravo, pa ni ovo, ne moè da bude iznad pravnog poretka.” (str. 543.) Subjektivna javna prava obi~no nastaju nekim kreativnim aktom, pre svega ustavom ili statutom, a mogu prestati smr}u, ukidawem, nestankom pravnih pretpostavki na kojima su se temeqila, raskidom ugovornog odnosa, oduzimawem sudskom presudom, odricawem, abdikacijom itd. Na~elno su ta prava neprenosiva osim u striktno odre|enim slu~ajevima. Javne du`nosti se dele na op{te i posebne. Najva`nije op{te du`nosti su li~na vojna obaveza, materijalna vojna obaveza, poreska, obaveza li~nog rada, ustupawe zemqi{ta za javne svrhe, obaveza svedo~ewa, doprinosi samoupravnih i drugih javnih korporacija, policijske du`nosti itd. Posebne du`nosti imaju gra|ani koji su u specifi~nom statusu pot~iwenosti, kao slu`benici, vojnici, |aci, studenti, hospitalizovani bolesnici, zatvorenici itd. Dràvi stoje na raspolagawu slu`bena sredstva prinude da bi obezbedila bezuslovno ispuwavawe op{tih i posebnih du`nosti gra|ana, kao i mogu}nost ka`wavawa onih koji se oglu{e po pitawu svojih obaveza. Kosti} ukazuje da su sa pitawem javnih prava i obaveza nerazdvojno povezani posebni administrativnopravni odnosi koji nekim javnopravnim instututima omogu}avaju recepciju izvesnih privatnopravnih na~ela ~ije je vaèwe supsidijarno, pa onda razmatra 946

su{tinu pravnog odnosa prema javnim ustanovama, wihovu upotrebu, i pravila po kojima se obavqaju, kao i tretman upravne imovine, pravni poloàj javnih dobara i uslove wihovog kori{}ewa, odràvawa itd. Drugu kwigu zavr{ava detaqnom analizom pravnih odnosa u koncesiji, modalitetima primene samog instituta, na~ina dodeqivawa i vr{ewa, mogu}nosti modifikacije i uslove prestanka, kao i pravnih odnosa u oblasti eksproprijacije, obja{wavaju}i sam pojam, pravnu zasnovanost, pretpostavke, doma{aj, subjekte, objekte, postupak, pravnu konstrukciju, pravna dejstva i naknadu za eksproprisana dobra. Kosti} na kraju navodi i posebne slu~ajeve ograni~avawa privatne svojine koji se retko primewuju, kao {to su agrarna reforma, nacionalizacija, prinudni zakup stanova, komasacija, ograni~ewa u pogledu gradwe i privredne delatnosti u blizini specifi~nih dràvnih objekata, privremena eksproprijacija, rekvizicija, konfiskacija, uni{tavawe opasnih predmeta, itd.

3. Nadzirawe dràvne uprave U predgovoru tre}e kwige “Administrativnog prava Kraqevine Jugoslavije”, izdatoj 1939. godine pod naslovom “Nadzirawe uprave”, Lazo Kosti} s ponosom isti~e da on li~no nije u~estvovao na bilo koji na~in u izgradwi jugoslovenskog zakonodavstva nakon zavo|ewa {estojanuarske diktature, mada je uybeni~ki obradio i izloìo celokupnu oblast javnog prava. On kaè: “Nema nijednog zakona na kome sam ja sara|ivao, nema nijednog pravnog propisa citiranog u ovim kwigama za koga sam ja znao pre nego je bio publikovan. Ukoliko je usled toga bilo ponekad te{ko prona}i smisao, motiv i ciq izvesne norme, utoliko je ba{ ta okolnost omogu}ila da stvari izlaèm slobodno, nepristrasno, bezobzirno (vode}i, razume se, ra~una samo o reìmu {tampe).” (str. 631.) Wegov kriti~ki stav je bio ograni~en samo te`wom da kwiga ne bude zabrawena. Konstatuju}i da, po prirodi stvari, upravna vlast najvi{e gre{i, rad svih wenih organa mora biti striktno nadziran i kontrolisan. Vi{i upravni organi kontroli{u niè, a zakonodavna i sudska vlast nadzire kompletnu upravu. Administrativni nadzor ima prvenstveno preventivnu funkciju, a sudski je posterioran i represivan. Zakonodavna vlast obavqa politi~ki nadzor koji ima i preventivnu i represivnu ulogu. Po{to administrativnim nadzorom jedna upravna vlast koriguje drugu, on se moè podeliti na unutra{wu kontrolu dràvne uprave i nadzor centralne uprave nad samoupravama. Unutra{wu upravnu kontrolu Kosti} daqe diferencira na instancionu i op{tu jerarhijsku kontrolu. Nadzor nad teritorijalnim i institucionalnim samoupravama mora biti striktno pravno regulisan i ograni~en iskqu~ivo na oblast prava, a u osnovi se moè podeliti na kontrolu zakonitosti i kontrolu oportunosti. Upravnosudsku kontrolu u nekim zemqama vr{e redovni sudovi, a u nekima specijalni upravni sudovi, s tim {to se u oba slu~aja po{tuje princip dvostepenosti. Administrativni spor pred sudom zasniva se tu`bom i ona je redovno usmerena u pravcu osporavawa zakonitosti odre|enog upravnog akta. Tu`bu mogu podneti samo lica koja imaju aktivnu procesnu legitimaciju, odnosno koja direktno poga|a osporavani akt, ugroàva im neko pravo ili li~ni interes, koje ina~e zakon garantuje i {titi. Tuèna strana je uvek drugostepeni organ upravne vlasti, osim u slu~aju kad najvi{i organ dràvne uprave, 947

ministarstvo, odlu~uje u prvom stepenu, a ne postoji drugostepeni organ. Tu`ba se moè podneti samo u precizno odre|enom roku i na~elno ne spre~ava izvr{ewe pravosna`nog upravnog akta. Ukoliko sud uvaì tu`bu, upravni akt }e poni{titi zbog povrede organizacionih, materijalnih ili procesnih normi. To obuhvata slu~ajeve materijalne, teritorijalne ili funkcionalne nenadle`nosti, kao i slu~ajeve zloupotrebe vlasti kod diskrecionog odlu~ivawa usled zapostavqawa javnog interesa, protivre~nosti motiva i dispozitiva upravnog akta, izvrtawa ~iwenica, kontradikcije sa ustaqenom upravnom praksom, o~igledne nepravednosti akta, povrede zakona zbog neznawa, nepa`we ili zablude upravnog organa. Po{to je Kraqevina Jugoslavija imala poseban sistem administrativnog sudstva, oli~en kroz banovinske upravne sudove kao prvostepene i Dràvni savet kao drugostepenu sudsku instancu, Kosti} detaqno razmatra pojam, poreklo, razvoj, izvore, poloàj, organizaciju, nadle`nost, organe, status osobqa administrativnog sudstva, kao i proceduru vo|ewa administrativnog spora. Naro~itu pa`wu posve}uje pitawu nadzora upravnog sudstva nad op{tinama, kao osnovnim jedinicama lokalne samouprave, kontroli izbora, razre{ewu op{tinskih organa itd. U sistemu upravno-sudske kontrole specifi~nu ulogu je imala Glavna kontrola, kao organ centralne dràvne vlasti, koja je imala karakteristike posebnog tela parlamenta, specijalne sudske instance i visokog upravnog organa, sa veoma {irokim nadle`nostima u sferi ra~unsko-finansijske kontrole poslovawa svih ostalih dràvnih organa i ustanova. Kosti} detaqno analizira wen pojam, poreklo, genezu, pravne izvore, poloàj, zadatke, organizacijske principe, organe, osobqe, opseg personalne i teritorijalne nadle`nosti, materijalne kompentencije, op{te administrativne i posebne regulativne, organizatorne i personalne funkcije, kao i preventivnu i naknadnu kontrolu ra~una dràvnih institucija, te sudske i disciplinske funkcije Glavne kontrole. Sledi razmatrawe paralelne uloge redovnih sudova u kontroli zakonitosti najvi{ih upravnih akata, ispravnosti bira~kih spiskova, gowewu krivi~nih dela u okviru administrativnih delatnosti, odgovornosti za naknadu {tete obavqawem administrativne slu`be, u okviru nadzorne uloge disciplinskih sudova. Kosti} ra{~lawuje sam pojam discipline i disciplinske vlasti, propise i krivce, kazne, disciplinski postupak i wegova na~ela. S obzirom da zakonodavna vlast obavqa prevashodno politi~ku kontrolu upravne, neposredni nadzor se uspostavqa nad vrhovnim organima upravne vlasti – ministrima. Pravno se nadziru regulativni akti uprave – uredbe i vo|ewe dràvnih finansija preko odobravawa buyeta i kontrole wegovog izvr{ewa, kao i usvajawe zavr{nog ra~una za svaku buyetsku godinu. Svaki narodni poslanik ima individualno pravo postavqawa poslani~kih pitawa i podno{ewa interpelacija, dok parlament ili wegovi domovi pojedina~no mogu provoditi i specifi~ne istrage koje se obi~no nazivaju anketama. Ministarska odgovornost moè biti politi~ka, krivi~na i gra|anskopravna. Posledica politi~ke odgovornosti ministra moè biti parlamentarna debata o nepoverewu i smena. Ta odgovornost moè biti individualna i kolektivna, kad se obara cela vlada. Krivi~na odgovornost ministra postoji za krivi~na dela koja po~ini obavqaju}i slu`benu du`nost, kao i za krivi~na dela u svakodnevnom ìvotu, poput drugih gra|ana. Protivpravnost radwi se ogleda u kr{ewu ustava i zakona. Ako ministar na~ini gra|anima materijalnu {tetu pri 948

nezakonitom vr{ewu slu`bene du`nosti, neposredno je odgovorna dràva i ona nadokna|uje {tetu, s tim {to }e ona iznos od{tete naknadno da regresira od doti~nog ministra. Dràvi su ministri materijalno odgovorni i ako joj nanesu direktnu {tetu nezakonitim delovawem.

4. înovni~ko pravo U jednoj bro{uri Lazo Kosti} je koncentrisao ve}i broj svojih ~lanaka iz oblasti ~inovni~kog prava, prethodno objavqivanih u raznovrsnoj ~asopisnoj periodici, delimi~no ih dopuwuju}i i prera|uju}i. Re~ je o tekstovima objavqenim od 1928. godine, ali sem u ovom tomu “Sabranih dela” preneo je i jedanaest ~lanaka, docnije publikovanih. Svi su iz ove grani~ne oblasti, situirane izme|u ustavnog i administrativnog prava, a ti~u se statusnih pitawa, uslova za prijem u slu`bu i napredovawe dràvnih ~inovnika. Pri tome, on kriti~ki razmatra i vrednuje postoje}a zakonska re{ewa, poredi ih sa druga~ijim modelima iz komparativnog prava. Kosti} neumoqivo ukazuje na primere zloupotrebe normi i wihovog izvitoperivawa u administrativnoj praksi. Kosti} stru~no i kompetentno razlaè i komentari{e pitawa izuzetnog stupawa u stalnu dràvnu slu`bu, prelaza iz samoupravne slu`be u dràvnu, pojmovno i terminolo{ki analizira zna~ewe i zakonsko definisawe ukaza kao upravnog akta, odre|ewe ~inovni~ke struke, teorijski elabori{e i prakti~no odre|uje kategoriju ~inovni~kog ranga, posebno status skup{tinskih ~inovnika. Posebno prou~ava status ministara i ~inovnika na raspoloèwu, problem ministara koji su aktivni generali, na~ine i uslove preme{tawa dràvnih ~inovnika po kazni, pitawe ~inovni~ke penzije i sli~no. Naro~ito mu je interesantna analiza pravnog poloàja odbora i drugih organa gradskih op{tina, bira~kog i glasa~kog prava u wima, pravnog statusa sela, problem magistratskog ili gradona~elni~kog ure|ewa osnovnih jedinica lokalne samouprave, tretman diskrecionih administrativnih akata pred upravnim sudovima, na~elima disciplinskog postupka itd.

III.. Teorijska statistika Pripremaju}i za {tampu sabrana dela profesora dr Laze Kosti}a, sve wegove nau~ne radove iz oblasti statistike, napisane do Drugog svetskog rata koncentrisao sam u jednom tomu, pod naslovom “Teorijska statistika”. Tom se sastoji iz tri dela i sadrì univerzitetski uybenik iz statistike, doktorsku disertaciju i veliki broj studija i ~lanaka iz te oblasti nastalih od 1923. do 1941. godine.

1. Uybenik iz Teorijske statistike Uybenik iz Teorijske statistike Lazo Kosti} je objavio 1937. godine na osnovu predavawa koja je, tokom prethodne tri {kolske godine, odrào na Pravnom fakultetu u Subotici. U na{oj nauci to je pionirski i sasvim uspe{an poduhvat, nastao na osnovu kori{}ewa pre svega nema~ke literature. Dile949

mu da li je statistika nauka ili samo metoda, on u startu re{ava definicijom prema kojoj je re~ o nauci koja kolektivne pojave u dru{tvu izu~ava svojom sopstvenom, specifi~nom metodom i rezultate opisuje, razvrstava, upore|uje i analizira. Kosti}, prema tome, govori o materijalnoj statistici (odnosno primewenoj statistici) i statisti~koj metodologiji (koja predstavqa op{tu statistiku). Statisti~kom metodologijom se utvr|uju op{ti principi ujedna~ene metodologije koja se moè primeniti pri prou~avawu skoro svih dru{tvenih pojava, ali se koristi i u raznim prirodnim naukama. Wome se traga za istinom kroz utvr|ivawe izvesnih pravilnosti koje se iskazuju kroz brojeve i specifi~ne oblike wihovog me|usobnog pore|ewa. Statistika je veoma bliska svim drugim dru{tvenim naukama, posebno ekonomskim i finansijskim disciplinama. Politi~ka ekonomija iz sfere filozofije, odnosno op{te teorije, postaje realna disciplina baziraju}i svoje rezultate na statisti~kim istraìvawima, dok ekonomska politika bez statistike ne moè ni da postoji. Statistika je nezamenqiva u svakoj disciplini koja meri pojave iz realnog ìvota i poku{ava u tome da na|e neke pravilnosti ili utvrdi budu}i trend. Ona dru{tvene nauke povezuje sa matematikom i omogu}ava im kori{}ewe matemati~kih operacija u prou~avawu socijalnih fenomena. S obzirom da je re~ o kolektivnim pojavama, odnosno velikim koli~inama ili mno{tvu pojava, statistika omogu}ava da se one savladaju, klasifikuju i apstrahovawem na osnovu op{tih i kvantitativnih pravilnosti objasne. Nezavisne pojave se povezuju u idealne zajednice kako bi im se utvrdilo poreklo, smisao i uzro~no-posledi~na veza. Traga se za op{tim, zajedni~kim karakteristikama onoga {to je na prvi pogled beznade`no razli~ito i neutopivo u statisti~ku masu. Da bi se to postiglo va`no je samo da su pojave merqive, brojive, dimenzionalno iskazive. One su i tako uvek samo pojedina~ne, dok je wihov kolektivitet u idealnoj formi zami{qen, da bi se kreirali pojmovi i op{te kategorije. Obele`ja dru{tvenih pojava kojima operi{e statistika mogu biti kvalitativna ili kvantitativna, promewiva i nepromewiva, prirodna i socijalna, dinami~ka i stati~ka, ali im je karakteristi~no to da se snimaju i notiraju u jednom, kriti~nom momentu koji mora biti precizno odre|en i po{tovan, kako pore|ewe ne bi izgubilo smisao. Statisti~ka masa mora biti precizno ome|ena, i prostorno i vremenski. Osnovni rezultati se iskazuju brojevima, dok se tekstom i grafikonima samo dopuwava obja{wewe. U statistici su brojevi apsolutno nezamewivi, ali samo oni brojevi do kojih se dolazi preciznom primenom pravila statisti~ke metodologije i planske opservacije. Kosti} detaqno obja{wava kako se moderna statisti~ka nauka razvila iz tradicionalne nema~ke univerzitetske statistike i engleske politi~ke aritmetike, koje su nastale taksativnim navo|ewem dràvnih karakteristika i znamenitosti, odnosno broj~anim kvantifikovawem dru{tvenih zapaàwa kojima se odre|uje postoje}e dru{tveno stawe. Da bi statisti~ka nauka bila uspe{na nisu dovoqni individualni napori i nagomilana iskustva. Za razliku od drugih dru{tvenih nauka, tu je najranije iskazana neminovnost podele rada, odvajawa delatnosti prikupqawa od obrade i obja{wewa relevantnog materijala. Bez direktnog angaòvawa dràve nije mogu}e upu{tawe u najkrupnije istraìva~ke zahvate, pa se vrlo ra950

no statisti~ka delatnost definisala i institucionalizovala kao javna slu`ba, dobijaju}i naziv administrativna statistika. Koncentrisawe u okviru jedinstvene ustanove, koja ima dovoqno vlasti i autoriteta, svojevrsnu upravnu nadle`nost, stvorilo je poziciju iz koje je mogu}e pretendovati na realizaciju principa sveobuhvatnosti prikupqawa podataka i centralizacije wihove obrade. Kosti} prikazuje u osnovnim crtama odvijawe tog procesa u vode}im evropskim zemqama, da bi ga detaqnije elaborisao u razvoju srpskih i jugoslovenskih ustanova dràvne statistike. Uz to pokazuje kako je do{lo do stvarawa mogu}nosti me|unarodnog ujedna~avawa i harmonizacije statisti~ke prakse na osnovu principa istovetnosti postupawa. Dràvna administracija je najva`niji subjekt moderne statistike i ima presudnu ulogu u prikupqawu, obradi i publikovawu statisti~kih podataka. Uz to organizuje statisti~ke producente i kontroli{e statisti~ke izvore. Svi drugi subjekti imaju ograni~en obim i odre|enu vrstu u~e{}a u statisti~koj produkciji, a Kosti} ih klasifikuje na zvani~ne i privatne. Zvani~ni su u principu pouzdaniji, ali privatni ~esto prodiru i u one sfere ìvota do kojih dràvni statisti~ari ne mogu da do|u. Pored toga, postoje i me|unarodni subjekti u obliku instituta ili statisti~arskih udruèwa. U privatne subjekte Kosti} ubraja novine i ~asopise, statisti~ka dru{tva, kao i sva fizi~ka i pravna lica koja se bave pojedinim vidovima statisti~kih istraìvawa. [to se ti~e dràvne statisti~ke slu`be, da bi bila uspe{na, ona mora biti izdvojena od ostale administracije, centralizovana, autonomna i racionalno iznutra organizovana. Vlast ne sme da se me{a ne samo u izbor metodologije i statisti~ke tehnike, nego ni u vrstu i obim istraìvawa, odnosno na~in obrade, izlagawa i publikovawa kona~nih rezultata. Politi~ki uticaj je redovno nestru~an, diletantski, tendenciozan, sra~unat na prikrivawe istine ili preoblikovawe ~iwenica. Zato statisti~ke ustanove moraju biti samostalne i u odabirawu profesionalnih kadrova i u svim drugim personalnim pitawima. Dru{tvene potrebe za ozbiqnim statisti~kim istraìvawima sve su intenzivnije. Bez wih nema, kako kaè Kosti}, kompetentnog vo|ewa dràvnih poslova i uspe{nog upravqawa velikim teritorijalnim zajednicama. Wihovi rezultati motivi{u dràvnu vlast da deluje u odre|enom pravcu, ali su i pokazateq wene sposobnosti. Sve tri grane vlasti, zakonodavna, upravna i sudska, prinu|ene su da se oslone na statisti~ke rezultate da bi sagledale totalitet raznovrsnosti dru{tvenih pojava, kojim treba da upravqaju, da ih kontroli{u i usmeravaju. Bez toga nema prosperiteta velikih privrednih preduze}a, uspe{nih investicija, trgova~kih poduhvata ili bankarskih transakcija. Poslovawe svih osiguravaju}ih dru{tava apsolutno je zavisno od ispravnog razumevawa statisti~kih pokazateqa. Ali i statisti~ke ustanove vrstu istraìvawa u koju se upu{taju prilago|avaju potrebama i èqama stvarnih ili pretpostavqenih korisnika. Da bi imala uspe{nu statisti~ku slu`bu, dràva mora brinuti o sistematskom izu~avawu statisti~ke nauke i obrazovawu stru~nih kadrova, ali i op{toj edukaciji stanovni{tva kako bi ono razumevalo statisti~ke pokazateqe. Podeliv{i materijalnu statistiku na {est disciplina (statistiku stanovni{tva ili demografiju, moralnu, politi~ku, kulturnu, ekonomsku i socijalno-higijensku statistiku), Kosti} se upu{ta u izno{ewe statisti~ke me951

todologije, {to ~ini glavninu wegovog uybenika. Odre|uju}i wenu su{tinu, Kosti} kaè da se statisti~ka metoda bitno razlikuje i od induktivne i od deduktivne. Ona po~iva na posmatrawu, a ne eksperimentisawu, s obzirom da je veoma te{ko dru{tvene pojave, posebno grupe qudi, podvrgavati eksperimentima. Za razliku od prirodnih, dru{tvene pojave nisu tipi~ne, pa se statisti~kim zahvatom mora obuhvatiti cela masa, a ne samo jedna pojava na osnovu koje bi se tu na{le sve ostale. Zato se po statisti~kom metodu utvr|uju i konstatuju ~iwenice, a izbegavaju suvi{e uop{teni zakqu~ci, analogije i generalizacije. Statisti~ar mora da deluje racionalno, bez ùrbe i pritisaka, kroz fazu prikupqawa podataka, wihove kvantifikacione obrade i kori{}ewa dobijenih rezultata. Prve dve faze neki autori nazivaju statisti~kom tehnikom, a tre}u statisti~kom logikom koju izu~ava statisti~ka teorija. Kosti} tu dodaje i diferencijaciju na primarnu statistiku koja obuhvata delatnosti koje se obavqaju u ~isto statisti~ke ciqeve i za koje postoji izraèn prethodni statisti~ki interes, i na sekundarnu statistiku koja naknadno obra|uje podatke koji nisu prikupqani u prvobitno statisti~kom ciqu, nego eventualno radi vo|ewa izvesnih spiskova, evidencije ili registara. Statisti~ku metodologiju Lazo Kosti} deli u {est faza: pripreme za statisti~ku aktivnost, statisti~ko posmatrawe i pribirawe podataka, obrada statisti~kog materijala, izlagawe statisti~kih rezultata, nau~no iskori{}avawe statisti~kih rezultata i kritika statisti~kog materijala. Pripremawe statisti~ke operacije mora biti vrlo ozbiqno i potpuno, s obzirom da je samo jedna gre{ka ili nepredvi|ena okolnost mogu u celini dovesti u pitawe. Tu posebno dolazi do izraàja obrazovni nivo i stru~na obu~enost statisti~ara, wihova moralnost i inteligencija. Tu su veoma va`ne osnovne materijalne, organizacione, kadrovske, pravne, tehni~ke i psiholo{ke pretpostavke. Kod popisa stanovni{tva re~ je o odnosu izme|u zakonom sankcionisane obaveznosti i ra{irene svesti o neophodnosti i korisnosti. Kod neupu}enih mora se eliminisati strah od statisti~kih aktivnosti i nepoverewe u zvani~ne statisti~ke ciqeve. U tu svrhu se uvodi puna anonimnost podataka i garancija da se prikupqeni podaci ne}e koristiti u bilo kakve druge svrhe osim u statisti~ke. Da bi se statisti~ka delatnost odvojila u smi{qenom i logi~nom redu, ona se mora zasnivati na ozbiqnom i detaqno promi{qenom planu i programu, bri`qivo razra|enom do najsitnijih detaqa. To ukqu~uje i poslove prethodnog izvi|awa i probnog posmatrawa, kako bi se sve eventualne smetwe na vreme uklonile i problemi re{ili. Statisti~ko posmatrawe mora biti sveobuhvatno u odnosu na svoj predmet, da sagleda sva wegova relevantna obele`ja i elemente koji ga ~ine. Rezultat posmatrawa je prikupqawe i pedantno beleèwe podataka. Trajne statisti~ke operacije rukovode se na~elom automatskog prikupqawa i dostavqawa podataka centralnoj ustanovi, a periodi~ne i prigodne na~elom refleksnog prikupqawa po konkretnom zahtevu. Automatsko daqe moè biti sukcesivno i vremenski grupisano. U teritorijalnom pogledu statisti~ko posmatrawe se mora obavqati u okviru ve} postoje}ih administrativnih granica ili u ~isto statisti~ki definisanim rejonima. Uz to, statisti~ki organ moè da obavi neposredno posmatrawe ili da ukaè poverewe podacima do kojih je do{ao neki drugi organ. Ciq posmatrawa je prikupqawe podataka o statisti~kim jedinicama, koje naj~e{}e ~ine qudi pojedinci, ali mogu biti i odre|eni kolek952

tivi, stvari ili ìvotiwe. Statisti~ke jedinice moraju biti precizno odre|ene, a posmatrawe kompletno i iscrpno. Ozbiqna nauka se pritom pridràva principa da je boqe imati mali broj verodostojnih podataka nego mnogo sumwivih pri odre|ivawu domena i opsega istraìvawa. Kod popisa, odnosno anketirawa, pitawa moraju biti umerena, jasna, jednostavna, specifi~na, me|usobno povezana i kategori~na, kako bi se izbegli neodre|eni ili nejasni odgovori. Prepreke koje pri tome treba savladati su naj~e{}e neznawe, nemarnost, zlonamernost, ta{tina i nepoverewe ispitanika, ali i odgovaraju}i individualni nedostaci anketara. Veoma je va`no da se kvalitetno i stru~no uradi statisti~ki upitnik, odnosno formular sa svim potrebnim uputstvima. Posao se mora obaviti savesno i pedantno, a materijal prikupiti u potpunosti i koncentrisati na mestu finalne obrade. Obradom statisti~kog materijala dolazi se do statisti~kih podataka i oni se sastoje od slagawa, sortirawa, klasifikacije i numerizacije. Obradi prethodi proveravawe i eliminisawe gre{aka i propusta. Pregledno izlagawe podataka i rezultata obavqa se preko statisti~kih tabela koje olak{avaju wihovo razumevawe i kori{}ewe. Na osnovu statisti~kih jedinica podudarnih karakteristika formiraju se statisti~ke grupe, koje mogu biti kvalitativne i kvantitativne, pri ~emu se posebno u obzir uzimaju teritorijalna rasprostrawenost i vremensko javqawe odre|enih pojava. Nekada je grupisawe izvedeno po prirodnom razlikovawu, a nekad po ~isto ve{ta~kom, radi lak{e i preglednije obrade. Kod numeralizacije je najva`nije odre|ewe jedinice mere, da li je re~ o jedinkama, teìni, vrednosti, duìni itd. Me|u statisti~kim grupama utvr|uje se neki logi~ni red i redosled, a onda je mogu}e wihovo raznovrsno ukr{tawe i kombinovawe, kako bi se vr{ilo upore|ivawe po specifi~nim kriterijumima. Kombinovawe ima logi~kog smisla samo ako me|u grupama postoje odnosi izvesne me|uzavisnosti ili uslovqenosti, jer statisti~ko istraìvawe ima svrhu samo ako se rukovodi na~elom kauzaliteta. Da bi se pristupilo zbrajawu statisti~kih podataka potrebno je utvrditi najpogodniji i najracionalniji model, kako bi ono bilo lako, brzo, jednostavno i adekvatno. Samo se homogeni podaci mogu zbrajati, pa je zato neophodno da wihova prethodna diferencijacija bude {to preciznija, jer je integracija nehomogenih podataka besmislena kao zbrajawe baba i àba. Zbrajawe se vr{i i po razli~itim nivoima op{tosti, od ~ega zavise i razni klasifikacioni kriterijumi. Ono mora biti elasti~no u pogledu stalnog grupisawa i razgrupisavawa raspoloìvog materijala, ali i zasnovano na preciznom i jasnom obeleàvawu. Parcijalne mase podataka se obra|uju od mawih prema ve}im. Obrada statisti~kog materijala proizvodi grupe brojeva, a izlagawe i prikazivawe statisti~kih rezultata podrazumeva da se ti brojevi manifestuju na prikladan na~in, opremqeni upe~atqivim simbolima, geometrijskim slikama, obja{wewima i ilustracijama. Najprikladniji i uobi~ajeni oblici tog izlagawa su statisti~ki grafikoni, koji zapravo predstavqaju prvu bazu nau~nog kori{}ewa statisti~kih produkata i platformu za obja{wavawe pojava i wihovih trendova, vi{e ili mawe originalnu interpretaciju i teorijska uop{tavawa. Me|utim, oblici prikazivawa, ma koliko originalni, ma{toviti i upe~atqivi bili, ne smeju delovati kao zamena za apsolutne brojeve koji su izvorni produkt statisti~kog istraìvawa, nego samo kao wihova popularizatorska ilustracija. 953

Na osnovu apsolutnih izvode se relativni brojevi u formi redukcionih brojeva, proprocionalnih ili sredwih vrednosti, odnosno statisti~kih koeficijenata. Oni izraàvaju statisti~ke relacije, intenzitet i frekvenciju pojava, kao i wihove me|usobne odnose, stawa i vrednovawa. Najmawe dva apsolutna broja su neophodna da bi se izveo jedan relativni na osnovu wihovog odmeravawa. Jedan od wih je imeniteq koji ozna~ava merqivu masu kojom se ne{to meri, a drugi brojiteq kao oznaka mase koja se meri. Relativni brojevi se naj~e{}e izraàvaju u procentima. Pri tome participiraju}i brojevi prikazuju odnos dela prema celini; odnosno odnos dva dela celine izme|u sebe, odnose derivacije, frekvencije, gustine, koegzistencije, fluktuacije; indeksni brojevi prikazuju varijacije statisti~ki obuhva}enih pojava izme|u dva ili vi{e istraìvawa, pa imaju pokaznu ili koordinacionu funkciju. Odnose trajawa i ponavqawa izraàvaju brojevi verovatno}e. Utvr|ivawem sredwih vrednosti upro{}uju se prikazi rezultata statisti~kih istraìvawa. Sredwim brojem izraàva se idealno shva}ena normalna veli~ina istraìvane pojave kroz odre|ivawe aritmeti~ke ili geometrijske sredine. Poseban oblik sredwe vrednosti je centralna vrednost ili medijalna, koja predstavqa sredi{wi broj u nizu. Najgu{}u vrednost predstavqa broj koji se naj~e{}e pojavquje u merewu statisti~kih jedinica i predstavqa normalnu veli~inu promenqive pojave, te prema tome dominantnu vrednost. Kosti} nagla{ava da se najve}i broj statisti~kih gre{aka pojavquje u sferi odre|ivawa sredwih vrednosti, i to prvenstveno ako elementi nisu homogeni, ako ih nema dovoqan broj, ako nisu iste preciznosti, ako nisu izra~unati na osnovu primarnih podataka, ako nije odabran wihov najpogodniji i najreprezentativniji oblik, ako se ignori{u minimalna i maksimalna vrednost pojedina~nih elemenata, odnosno prirodna odstupawa elemenata u odnosu na sredwu vrednost. Kod grafi~kog izlagawa statisti~kih rezultata, odnosno grafikona, naj~e{}i su dijagrami i kartogrami, ali i popularni stenogrami. Dijagrami se uglavnom izraàvaju ta~kama, linijama i povr{inama. Kartogrami su najprikladnije sredstvo izraàvawa teritorijalne rasprostrawenosti statisti~kih masa. Nesumwiv je javni interes da se svi raspoloìvi i relevantni statisti~ki podaci publikuju, jer se u modernom vremenu bez toga ne moè zamisliti demokratski politi~ki ìvot i takmi~ewe politi~kih subjekata u vi{epartijskom parlamentarnom sistemu. Rezultati delatnosti zvani~nih statisti~kih ustanova po pravilu ne mogu biti tajni ili nedostupni bilo kome zainteresovanom. Neretko je pravno propisana i obaveza publikovawa odre|enih podataka. Stru~waci redovno insistiraju da statisti~ke publikacije zadovoqe i profesionalne i popularizatorske kriterije, pa se one redovno sastoje od tabelarnog, grafi~kog i tekstualnog dela. Tako su obavqena istraìvawa podlo`na nau~noj kritici, ali i stavqena na raspolagawe naj{irem krugu potencijalnih korisnika. Ozbiqan statisti~ar èli da rezultati wegovog istraìvawa budu razumqivi, korisni i da se ne zloupotrebqavaju. Zato on wihovu sudbinu prati i nakon objavqivawa, dodatno ih tuma~i, odgovara na stru~nu kritiku i re{ava nedoumice. Nau~no i objektivno kori{}ewe mora biti bezli~no i zasnovano na nepristrasnoj interpretaciji. Tragawe za dubqim smislom ~iwenica vodi wihovoj teorijskoj elaboraciji i povratno pozitivno uti~e na slede954

}a empirijska istraìvawa. Za nauku je pri tome najva`nije utvr|ivawe pravilnosti i uzro~no-posledi~nih veza me|u pojavama. Zato podaci o wima moraju biti precizno opisani, da bi se mogla obaviti wihova kvalitetna analiza. Podaci se grupi{u kroz logi~no smi{qene i ura|ene statisti~ke serije u kojima su brojevi uvek istovrsni, bilo da je re~ o apsolutnim, relativnim ili brojevima sredwih vrednosti. I princip serije mora biti konzistentan, bilo da je teritorijalni, hronolo{ki itd. Ina~e, statisti~ke serije mogu biti proste i kombinovane, mutabilne i varijabilne, odnosno serije frekvencije i serije intenziteta. Sa aspekta poloàja i razvoja wenih ~lanova, statisti~ka serija moè biti tipi~na i netipi~na. Tipi~ne su potpune ili iscrpne, a netipi~ne mogu biti neredovne, simptomati~ne i evolutivne (progresivne i regresivne). Statistika se zasniva na zakonu velikih brojeva, {to zna~i da ona nastoji da iscrpno obuhvati skoro sve pojedina~ne istovetne slu~ajeve u svojim istraìvawima. [to je statisti~ka masa potpunija, utoliko }e rezultati biti ta~niji, precizniji i sa aspekta stvarnosti verodostojniji. [to je ve}i broj slu~ajeva ~vr{}e je utvr|ena pravilnost i uzro~nost me|u wima. Tako op{ti uzroci ulaze u prvi plan, a pojedina~ni se gube iz vidokruga. Na zakonu velikih brojeva po~iva i teorija verovatno}e. Analiza i tuma~ewe statisti~kih rezultata po~iwu pore|ewem prikupqenih podataka na osnovu ~ega se utvr|uje pozitivna ili negativna broj~ana razlika. Od ta~nosti utvr|ivawa razlike naj~e{}e zavisi mogu}nost pronicawa u wene uzroke. Upore|ivawe se vr{i po prostornom, vremenskom ili kriteriju odre|enih osobina statisti~kih jedinki. Samo se analogni i metodolo{ki homogeni podaci mogu porediti, dakle, ako su uniformni. A pore|ewe je zapravo du{a statistike. Bez pore|ewa je statistika nemogu}a. I onaj ko koristi statisti~ke podatke mora biti verziran u na~in wihovog prikupqawa i obrade, kako bi mogao da ceni i primewuje utvr|ene statisti~ke pravilnosti. Te pravilnosti su razli~itog ranga i ja~ine. Tamo gde ima dosta izuzetaka re~ je o prostim pravilnostima. Poja~ana regularnost i doslednost govori o zakonitosti pojava. Statisti~ki zakon ve} predstavqa ~vrstu socijalnu normu apsolutne regularnosti. Ipak, karakter statisti~kih pravilnosti je relativan i nesporan im je samo istorijski zna~aj, jer su u dru{tvu nemogu}e apsolutno podudarne okolnosti u kojima bi se javqale potpuno identi~ne pojave. Zato klasifikacija statisti~kih pravilnosti nije naro~ito pouzdana. Ali, ona jasno ukazuje na postojanost izvesnih pojava, odnosno wihovu konstantnost, kao i razvojni trend. Moè da skrene pa`wu na periodi~ni rast i opadawe, uslovqenost nekom konkretnom istorijskom okolno{}u, pravilnost na osnovu teritorijalne rasprostrawenosti, pravilnosti na osnovu slu~ajnih okolnosti. Kosti} ukazuje da je krajwi ciq statisti~ke analize iznalaèwe uzro~nosti, da je to vrhunac statisti~kog istraìvawa. Tu nije re~ o statistici pojedina~nih uzroka ili statistici motiva, nego o kompleksu uslova koji se manifestuju kao op{ti uzroci. Pored wih deluju i uzroci razli~itosti prou~avanih pojava, koji se dele na fizi~ke, antropolo{ke i socijalne. Uzroci uvek vremenski prethode posledicama, ali postoje pojave kod kojih nije mogu}e utvrditi {ta je uzrok a {ta posledica, pa se samo konstatuje koincidencija. Kod utvr|ivawa uzro~nih veza va`nu ulogu ima ozbiqno postavqawe prethodnih 955

pretpostavki, izolacija podataka i kompetentno pore|ewe. Pretpostavka se uspostavqa na osnovu dotada{weg op{teg znawa, sopstvenog i tu|eg iskustva, naslu}ivawa. Statisti~ko istraìvawe uzro~nosti obavqa se na osnovu dva osnovna metoda – metoda razlike i metoda uporednih promena. Metoda razlike moè biti direktna i indirektna. Kod metode uporednih promena jedna statisti~ka serija se poredi s drugom na osnovu ukr{tawa svih mogu}ih kriterijuma vrednosti. Tu je re~ o mno{tvu korelacija, vi{e ili mawe jasno izraènih, delimi~nih ili potpunih, paralelnih ili inverznih. Veoma je va`no da se rezultati statisti~kih istraìvawa logi~no interpretiraju i pravilno tuma~e, a to podrazumeva da se celom poslu pristupi bez predrasuda i pristrasnosti, uz kori{}ewe svih prikupqenih relevantnih podataka. Pri tome se ne sme dopuwavati subjektivnim rezonovawem ono {to same brojke ne pokazuju. Zakqu~ci treba da budu umereno, trezveno i skromno postavqeni, bez preambicioznog reflektovawa na nerealni stepen ta~nosti i preciznosti. Obi~no su aproksimativni zakqu~ci ozbiqniji i vredniji od apodikti~kih sudova i tvrdwi. Verodostojnost i ta~nost statisti~kih podataka podlo`ni su sumwi i preispitivawu koje se nazivaju statisti~kom kritikom. I u ovoj nauci gre{ke se nikada ne mogu sasvim izbe}i ili potpuno iskqu~iti, ali se mogu svesti na minimalnu meru. Gre{ke se pojavquju u odabiru metodologije, prikupqawu i obradi statisti~kog materijala, izvo|ewu kona~nih rezultata i wihovom tuma~ewu. Statisti~ki podaci mogu biti nepotpuni, ali i suvi{ni ako se vi{estruko obuhvataju ili uvr{}uju oni koji ne bi trebalo uop{te da budu uzeti u obzir, zatim neta~ni itd. U celini, statisti~ke gre{ke mogu biti konstantne i promewive, otvorene i skrivene, otklowive i nepopravqive. Jedno statisti~ko posmatrawe smatra se uspelim ako se proceni da u wemu nije bilo vi{e od dva procenta gre{aka. Gre{ke se izbegavaju uvo|ewem vezanih pitawa u upitnik, ra{~lawavawem ve} postoje}ih, proveravawem podataka na osnovu dokumenata i svedoka, provo|ewem revizije u kontrolnim sektorima itd. Temeqita statisti~ka kritika usavr{ava statisti~ku metodologiju. Postoji i ~itav niz aktivnosti koje se ~esto podvode pod statistiku ili wenu metodologiju, ali u su{tini nisu to, predstavqaju izvesne statisti~ke digresije, pa bilo da statisti~ku nauku dopuwavaju, upro{}avaju ili kompromituju. To su surogati statistike, kvazistatisti~ke operacije ili pseudostatisti~ke analize. Kosti} sve te digresije klasifikuje u pomo}ne statisti~ke metode i metastatisti~ke delatnosti. Pomo}nim statisti~kim metodama, u nedostatku redovnog na~ina pristupawa posmatrawu i prikupqawu podataka zbog politi~kih, pravnih, finansijskih, tehni~kih i drugih problema, pribegava se posrednom na~inu pribavqawa podataka ili indicija, koji ~esto mogu dati pribli`no ta~ne informacije. Surogatima statistike nekada mogu da se popune nedostaci prave nauke i wene istraìva~ke praznine. Najozbiqniji statisti~ki surogati su procene, delimi~no posmatrawe i anketa. Procene mogu biti proste i sra~unate. Prva je potpuno aproksimativna, a druga se obavqa po analogiji, srazmeri ili simptomima poznatih brojeva. Delimi~nim posmatrawem dolazi se do odnosa i proseka za koje se osnovano pretpostavqa da se kao karakteristi~ni proteù kroz celu potencijalnu statisti~ku masu. To je reprezentativni metod ~iji rezultati mogu biti veoma ta~ni, ali ne da956

ju apsolutne brojeve. Kod wega je mogu}e posmatrawe tipi~nih ili nasumice na|enih slu~ajeva. Za razliku od statistike koja ispituje konkretne ~iwenice, anketa sluì za prikupqawe mi{qewa i utisaka. Dakle, umesto objektivnim ~iwenicama, ona operi{e subjektivnim shvatawem tih ~iwenica. Pored toga, surogat statistike je i indirektno izvo|ewe rezultata iz jedne, obavqene statisti~ke operacije u ciqu zakqu~ivawa kakvi bi mogli biti u onoj kojoj se ina~e ne pristupa. Ovo nije statisti~ki surogat u posmatrawu, nego u obradi materijala. I na kraju, surogat u izlagawu statisti~kih rezultata predstavqa popuwavawe praznina u wima tako {to se nepopravqivi nedostatak izvesnih podataka nadomesti procenama, ali i interpolacijama, odnosno umetawima. S druge strane, perekvacijama se vr{i ve{ta~ko zaobqavawe podataka na osnovu ispravqawa sitnih gre{aka i propusta. Metastatisti~ke delatnosti su vanstatisti~ko iskori{}avawe statisti~kog materijala, proricawa iz statistike i zloupotreba statistike. Kod vanstatisti~kog iskori{}avawa statisti~kog materijala re~ je prvenstveno o poveravawu izvesnih poslova koji po svojoj prirodi nisu statisti~ki statisti~kim ustanovama, jer ih one po prirodi posla najlak{e mogu obaviti, kao na primer poslovi toponomastike, registara naseqenih mesta itd. Po{to su statisti~ki podaci po svom karakteru vremenski ograni~eni, kvazistatisti~ko proricawe nastaje iz poku{aja da se na osnovu rezultata iz pro{losti zakqu~i kakvi }e oni biti u budu}nosti. Brojevi kojima se tu operi{e nisu statisti~ki, nego naslu}eni, o~ekivani, verovatni ili mogu}i. Tako i ekstrapolacija koja se odnosi na budu}nost predstavqa naga|awe, jer se nikad ne mogu predvideti budu}i doga|aji koji mogu imati ogromne reperkusije na ~iwenice od interesa za istraìva~a. Statisti~ko proricawe se, pre svega, bazira na ra~unu verovatno}e. Do zloupotrebe statistike naj~e{}e dolazi kad korisnici wenih rezultata izvr}u brojeve i wihov smisao i to se u praksi uglavnom ne moè spre~iti. Zato se treba usmeriti na spre~avawe zloupotreba producenata, gde se zapaà da je privatna statistika redovno tendencioznija od zvani~ne. Nekada je celokupno statisti~ko istraìvawe motivisano èqom da se stvarnost la`no prikaè. Zloupotrebe se proteù u rasponu od ordinarnih falsifikata do formalne istine kod koje se stvarnost rafiniranim metodama kamuflira i maskira. Pri svemu tome se ne sme gubiti iz vida da statistika kao takva ne laè – qudi laù. U statistici ne vi{e nego {to laù u pravu, ekonomiji, istoriji ili politici. Kako svoj uybenik zavr{ava Lazo Kosti}, “la` se moè samo istinom suzbijati. A statisti~ka metodologija kao nauka sluì istini i otkriva istinu.” (Prof. dr Lazo M. Kosti}: Sabrana dela, tom III, “Teorijska statistika, ZIPS, Srpska radikalna stranka, Beograd 2000, str. 221).

2. Parlamentarni izbori i statistika Svojom doktorskom disertacijom Lazo Kosti} je obradio su{tinski odnos politi~ke nauke i statistike, s obzirom da u modernim dràvama nije mogu}e dono{ewe novog izbornog zakona ili ulaèwa u izborni postupak bez prethodnog statisti~kog znawa i raspolagawa statisti~kim podacima, od kojih ~esto zavisi broj poslanika koji se bira, podela na izborne okruge itd. Izbori957

ma u toku jednog dana narod donosi presudnu politi~ku odluku ko }e narednih nekoliko godina vladati dràvom. On vlada tako {to odre|uje predstavnike koji }e taj posao umesto wega obavqati. Samo tog dana on je stvarni subjekt politike, a odmah zatim uglavnom wen objekat. Statistikom se ne mogu utvrditi politi~ki stavovi, ali moè izborna voqa koja se izraàva kori{}ewem izbornog prava po odre|enoj proceduri. Prvom fazom izbornog postupka Kosti} smatra odre|ivawe bira~kih okruga. Bira~ki okrug predstavqa grupu bira~a na odre|enoj teritoriji koja bira unapred precizirani broj narodnih poslanika. Izborni okruzi se u pojedinim dràvama razlikuju prvenstveno po tome da li se tu obavqaju ve}inski ili proporcionalni izbori. Kod ve}inskih se u svakoj izbornoj jedinici bira samo jedan poslanik, a kod proprocionalnih ve}i broj na osnovu izbornih lista. U praksi je nemogu}e da sve izborne jedinice imaju identi~an broj stanovnika, pa se tu pojavquje pravi posao za statisti~are kod odre|ivawa prose~nog broja upisanih glasa~a i mogu}nosti pojedina~nog odstupawa od tog broja u konkretnim slu~ajevima. S obzirom na stalnu fluktuaciju stanovni{tva, posle svakog popisa morala bi se izvr{iti revizija izbornih jedinica, odnosno wihovo preformirawe. U pojedinim zemqama postoje ogromne disproporcije po pitawu broja stanovnika odre|enih izbornih jedinica, {to bitno naru{ava princip jedan ~ovek – jedan glas. Kosti} smatra da i ina~e veliki izborni okruzi u prvi plan stavqaju me|usobnu borbu stranaka, a prenebregavaju procenu li~nih kvaliteta kandidata. Geometrija izbornih okruga ne zavisi samo od broja stanovnika u wima, nego i od nacionalne, verske, profesionalne i sli~ne strukture. U slu~aju kad su izborni okruzi podudarni s ve} postoje}im administrativnim jedinicama statistici je posao olak{an u pogledu istraìvawa svih relevantnih ~iwenica koje su od uticaja na iskazanu izbornu voqu glasa~a. Tu su i manipulativne mogu}nosti krojewa izbornog zakonodavstva najmawe. Svaki izborni okrug ima ve}i broj bira~kih mesta. U seoskim sredinama zbog prostorne udaqenosti, a u gradskim zbog fizi~ke nemogu}nosti da svi bira~i u jednom danu glasaju na jednom mestu, ide se na disperziju bira~kih mesta. Tu se pojavquje i druga opasnost jer tamo gde je suvi{e mali broj bira~a upisanih na bira~kom mestu ugroàva se tajnost glasawa. Neke zemqe imaju fiksiran broj narodnih poslanika koji se odre|uje ustavnim odredbama, a druge opet od izbora do izbora, na osnovu fluktacije stanovni{tva odre|uju koliko }e se poslanika birati u pojedinim izbornim jedinicama. Tu postoje {iroke mogu}nosti manipulacije, jer onaj ko je u mogu}nosti da kroji izborne jedinice prvenstveno vodi ra~una o sopstvenim interesima i prilago|ava ih pretpostavqenoj voqi stanovni{tva odre|enih podru~ja. U nekim dràvama je zbog toga dolazilo do situacije da glas jednog gra|anina u jednoj sredini vredi nekoliko puta vi{e nego glas u drugoj. êsto se na taj na~in prikriveno suzbija politi~ki uticaj nelojalnih nacionalnih mawina. U slu~aju kad je cela dràvna teritorija jedna izborna jedinica, izbor poslanika iskqu~ivo zavisi od gra|ana koji su iza{li na izbore. [to je vi{e izbornih jedinica pove}ava se zna~aj upisanih bira~a a smawuje direktni uticaj onih koji su zaista glasali, jer se u odre|enoj izbornoj jedinici izabere isti broj poslanika, bilo da je odziv maksimalan ili minimalan. Neke dràve na958

merno do krajnosti komplikuju izborno zakonodavstvo kako bi ono za gra|ane bilo {to nerazumqivije, a u primeni omogu}avalo {iroke manipulativne mogu}nosti organa za sprovo|ewe izbora. Nikada ni u jednoj dràvi celokupno stanovni{tvo nije imalo pravo glasa. Uvek je bilo odre|enih ograni~ewa. Tamo gde nijedan sloj stanovni{tva ili profesionalna grupa nisu iskqu~eni iz izbornog procesa postoji op{te pravo glasa. Ali je i tu mogu}e iskqu~ewe ogromnog broja gra|ana iz li~nih razloga koji se ne ti~u wihovog socijalnog poloàja. Kod op{teg prava glasa bitno je da se ispuwavaju ~etiri osnovna uslova, a to su dràvqanstvo, punoletstvo, posedovawe gra|anskih prava i privatnopravna sposobnost. Tamo gde postoji imovinski, poreski ili obrazovni cenzus primewuje se ograni~eno pravo glasa. Me|utim, u vreme kad je Kosti} pisao doktorsku disertaciju politi~ka nauka je smatrala da uskra}ivawe prava glasa ènama ne predstavqa negirawe op{teg prava glasa, pa se tamo gde je pravo glasa dato i ènama smatralo da postoji pro{ireno ili dopuweno op{te pravo glasa. U nekim dràvama pojedine kategorije gra|ana imale su pravo na dva ili tri glasa. Kosti} ovde daje detaqnu analizu statisti~kih pokazateqa nema~kih centralnih izbora i izbora po pokrajinama sa aspekta {irewa bira~kog prava, a onda te rezultate poredi s pokazateqima nekih drugih evropskih dràva. Pritom pokazuje sve mogu}nosti statisti~ke elaboracije koji unapre|uje gra|anska prava i izbornu tehniku, olak{ava politi~ku analizu i kontroli{e verodostojnost rezultata. Slede}a faza izbornog procesa je odre|ivawe kandidata za koje treba ispuniti odre|ene unapred propisane uslove. Obi~no tu spada posedovawe bira~kog prava, pristajawe na kandidaturu, a ~esto i dokaz da to kandidovawe podupire odre|en broj glasa~a. Formalno se ne ograni~ava mogu}i broj kandidata, a oni se obi~no grupi{u prema listama politi~kih partija. Za statisti~ko istraìvawe ipak je od najve}eg interesa izlazak gra|ana na izbore. Po odzivu se ceni interes naroda za politi~ke procese i upravqawe dràvom. Neke dràve su i zakonom propisale obavezu glasawa. Na osnovu relevantnih statisti~kih pokazateqa, Kosti} pokazuje kako odziv na izbore zavisi od nacionalnosti, veroispovesti, pola, profesije, socijalnog sloja stanovnika, kao i od toga da li je re~ o qudima koji ìve u gradu ili na selu, obrazovanim ili neobrazovanim itd. Kad se zavr{i glasawe prvo se razdvajaju vaè}i i nevaè}i glasovi. Nevaè}i su svi glasa~ki listi}i koji nisu originalni ili se iz wih ne moè nedvosmisleno utvrditi politi~ka voqa u odnosu na oficijelno istaknute kandidature. Broj nevaè}ih glasa~kih listi}a moè biti vaàn indikator raspoloèwa bira~a. U ve}inskom izbornom sistemu propali su svi glasovi dati za neizabrane kandidate. Ideal da se broj izgubqenih glasova svede na minimum mogu}e je realizovati samo kroz proporcionalni izborni sistem. Vi{ak glasova postoji i kad poslanik dobije vi{e glasova od potrebne apsolutne ili relativne ve}ine. Da su izbori procentualni taj vi{ak bi se prelio u korist nekog drugog wegovog partijskog kolege. U prilog proporcionalnom principu ide i ~iwenica da nije ciq izbora da se u parlamentu okupi grupa u narodu omiqenih pojedinaca, nego da se formira politi~ka ve}ina koja }e upravqati dràvom. Samo onaj poslanik koji pripada nekoj sna`nijoj politi~koj grupaciji moè realno da uti~e na pro959

ces odlu~ivawa. Ideal je da partijska pripadnost poslanika izraàva partijsku opredeqenost bira~a. Sastav narodnog predstavni{tva prou~ava parlamentarna statistika, a tu je posebno interesantno prou~iti u kojoj meri je struktura narodne skup{tine podudarna sa strukturom gra|ana jedne zemqe u svakom pogledu. Kako Kosti} isti~e, “statisti~ki se moè zahvatiti i izborni postupak, pre svega trajawe izbora, prekidi u sakupqawu glasova zbog naroda i sli~no, ka`wavawe pojedina~nih bira~a i ~lanova izbornih odbora zbog nezakonitog pona{awa (kao {to je, na primer, povre|ivawe tajne izbora, korupcija, primoravawe da se glasa, kra|a glasova, onemogu}avawe glasawa, nepravilno kori{}ewe prava glasa i tako daqe). Ova statistika bi omogu}ila da se vidi kakav je izborni moral nekog naroda i na koji na~in funkcioni{e jedan izborni sistem. Statisti~ki posao zapo~iwe tek kad se objavi vaèwe mandata, po{to se tom prilikom razmatraju ova pitawa i procewuje se kako odre|ene radwe uti~u na kona~ne rezultate. Odnosno, moraju se tom prilikom ispitati prigovori i optu`be u vezi sa izborima.” (str. 274.) Subjekt izborne statistike mogu biti dràvni organi ili privatna lica, i on u startu defini{e pojmovnu, prostornu i vremensku granicu broj~ane celine ~ijoj obradi pristupa, a koja podrazumeva i statistiku upravqawa i socijalnu statistiku. “Izborna statistika u {irem smislu, dakle, zahvata i statisti~ki obra|uje: 1. broj i opseg dostupnih zakonskih mera i odredbi koje se ti~u izbora i wihovih prakti~nih posledica (podela na izborne okruge i bira~ka mesta, broj poslanika koji se biraju, broj i sastav bira~kog tela u slu~aju da se bira~i u spiskove unose eks oficio); 2. socijalne pojave pri izborima, kao i interesovawe koje su izbori pobudili kod stanovni{tva (broj unesenih imena lica sa bira~kim pravom u bira~ke spiskove u slu~aju kada se spiskovi obrazuju prema prijavama, primedbe i àlbe u vezi sa tim procesom, u~estalost prijavqivawa kandidata, u~estalost u~estvovawa u izborima, u~estalost neregularnosti i pojave ka`wivih postupaka u sprovo|ewu izbora); 3. rezultati izbora i wihove posledice (broj prebrojanih glasova, broj vaè}ih glasova, broj glasova koji pripada jednom kandidatu, jednom politi~kom programu, jednom politi~kom stavu i tako daqe); i 4. sastav parlamenta (razvrstavawe poslanika prema wihovim socijalnim i prirodnim obele`jima, a naro~ito prema partijskoj pripadnosti). Predmet statisti~kog interesovawa u prvoj kategoriji je slu`beni postupak, a bira~i se uzimaju u obzir samo u izuzetnim slu~ajevima i delimi~no; u drugoj kategoriji, predmet su li~nosti i wihovi postupci; u tre}oj se statistika bavi datim glasovima. U trenutku kada glasa~ki listi} u|e u glasa~ku kutiju, on gubi svaku vezu sa bira~em. Veza bi mogla da postoji samo kad bi na glasa~kom listi}u bilo zabeleèno ime i li~ne karakteristike bira~a. Ali, po{to je takva statistika nespojiva sa glasa~kom tajnom, izborna statistika se mora zadovoqiti time da se bavi samo raspodelom glasova. Dakle, izborna statistika posmatra slede}e predmete: slu`bene postupke pri sprovo|ewu izbora, same bira~e, ispoqavawe wihove voqe, glasove i, kona~no, kandidate i izabrane poslanike.” (str. 276.) Vremenski i prostorni okviri izborne statistike veoma su precizno odre|eni, ali s obzirom na sadrìnski okvir tad je ipak re~ o sekundarnoj statistici. Prikupqawe podataka je tabelarno, a wegova ~isto statisti~ka kontrola gotovo nemogu}a. Obrada mora biti centralizovana, a na osnovu we se, pored 960

apsolutnih brojeva, izra~unavaju proporcije, sredwe vrednosti, obavqa grafi~ko prikazivawe i daju tekstualna obja{wewa. Na osnovu ogromnog statisti~kog materijala koji je obradio, Kosti} odre|uje 21 zakonomernost i pravilnost do koje dolazi izborna statistika. One se odnose na procenat lica sa bira~kim pravom, ~iwenicu da je on uvek vi{i u gradovima nego u selima, da je vi{e èna nego mu{karaca, da je najmawe 8 procenata bira~a iz sasvim prirodnih razloga spre~eno da glasa, a ostalo su namerni apstinenti. U~e{}e èna na izborima je mawe u odnosu na mu{karce. Direktni izbori su za bira~e privla~niji od indirektnih, kao i dopunski u odnosu na glavne, ali je u~e{}e na naknadnim mawe. Ve}i je odziv u gradu nego na selu. [to je vi{e nepismenih glasa~a mawi je odziv. Mawe je u~estvovawe u nacionalno i verski homogenim sredinama nego u heterogenim. Mawi je interes za kandidata koji se vi{e puta kandiduje. Mawi procenat lica sa bira~kim pravom dovodi do vi{eg procenta izlaska na izbore. Mawinsko stanovni{tvo se vi{e interesuje za izbore od ve}inskog. Odziv zavisi i od politi~kog autoriteta predstavni~kog tela. Qudi zrelije starosne dobi ~e{}e izlaze nego starci, a mla|i su najre|i. Na izbore retko izlaze oni koji su tek stekli pravo glasa. Industrijski radnici radije glasaju nego zemqoradnici. Tamo gde je glasawe obavezno mawa je apstinencija. @ene radije glasaju za desni~arske partije, posebno konzervativne, a uo~ava se trend sve ve}eg razlikovawa wihovog opredeqewa u odnosu na muève, bra}u i sinove. U velikim gradovima i industrijskim centrima uspe{nije su leve partije, a u seoskim sredinama desne. U proporcionalnom izbornom sistemu smawuje se broj politi~kih partija u odnosu na ve}inski. Posledwe poglavqe disertacije Kosti} posve}uje detaqnom prikazivawu organizacije i istorijskog razvoja izborne statistike u Nema~koj, {to nas ne interesuje naro~ito.

3. Me|uratna jugoslovenska izborna statistika Narodna skup{tina je profesoru Lazi Kosti}u, kao sekretaru Direkcije Dràvne statistike, poverila da izradi statisti~ki pregled izbora narodnih poslanika 1923, 1927. i 1935. godine. Rezultati su objavqeni u posebnim publikacijama. a) Parlamentarni izbori od 18. marta 1923. godine Povodom izrade ove sekundarne statistike, Kosti} u op{tim napomenama ukazuje na probleme s kojima se suo~ava zbog ~iwenice da izborna akta i zapisnici uop{te nisu koncipirani s namerom da olak{aju statisti~ku obradu. Po izbornom zakonu teritorija Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca je podeqena na 56 izbornih okruga, komplementarnih postoje}oj podeli administrativnih i sudskih teritorijalnih nadle`nosti, ali nejednake veli~ine, s tim {to su u predratnoj Srbiji mawi nego u novim krajevima. Sve izborne jedinice su podeqene u 351 izborni srez. Za jedno bira~ko mesto je propisano da ne moè imati vi{e od 800 bira~a koji tu glasaju, ali je u praksi bilo prekora~ewa. Vo|eno je ra~una da po pravilu stanovni{tvo jedne op{tine bude obuhva}eno jednim glasa~kim mestom. Pritom, velike op{tine su deqene, a mawe spajane, a ukupno ih je bilo 6.562, dok je bira~kih mesta bilo 5.624. 961

Shodno Ustavnim i odredbama Izbornog zakona, Dràvni odbor, na osnovu zvani~nih statisti~kih podataka, odre|ivao je broj poslanika po principu da jedan poslanik ide na 40.000 stanovnika i ostatak od 25.000 na svaki pojedina~ni izborni okrug. Ispostavilo se da cela dràva bira 313 poslanika. Od ukupnog broja izbornih jedinica, odnosno okruga, u jednom se birao jedan poslanik, u {est dva, u devet tri, u osam ~etiri, u {est pet, u sedam {est, u devet sedam, u dva osam, u pet deset, u jednom jedanaest, u jednom dvanaest i u jednom trinaest. Pravo glasa je imalo 24,7% stanovni{tva, {to je bilo pri gorwoj granici tada{weg evropskog proseka, s obzirom da ène nisu imale pravo glasa. Na izbore je iza{lo 2,177.051 glasa~, po broju uba~enih kuglica, mada je u bira~kim spiskovima evidentirano pristupawe glasawu 120 bira~a mawe. 73,7% upisanih bira~a je glasalo {to je zna~ajno pove}awe procenta u odnosu na izbore za Ustavotvornu skup{tinu kad je iza{lo 64,95% bira~a. U jednom izbornom okrugu zabeleèno je najvi{e dvanaest, a najmawe tri izborne liste. Ukupno je bilo 281 izborna lista. Na izborima su u~estvovale 33 stranke i politi~ke grupe, a tu nisu ura~unata izborna mesta koja nisu imala nikakvo politi~ko obele`je. Narodna radikalna stranka je dobila 562.213 glasova, ili 25,8%, Hrvatska republikanska seqa~ka stranka imala je 21,8%, a Jugoslovenska demokratska stranka 18,4%. Sve ostale stranke su dobile mawe od 10%, ~ak dvanaest stranaka mawe od jednog procenta glasova. Kosti} posebno pokazuje fluktuaciju glasova koje su osvojili radikali na podru~ju predratne Srbije, gde su 1903. godine imali 38,3%, 1905. godine 37,5%, 1906. godine 43,3%, 1908. godine 44,1%, 1920. godine 34,6% i 1923. godine 49,3%. Kosti} kaè da mu “izgleda da glasa~i koji fluktuiraju ukazuju woj poverewe tek posle razo~arewa sa upravom drugih stranaka, i obrnuto. Radikalna stranka, 1905. i 1920. godine, ima i apsolutno mawe glasova nego prethodnih izbora; time je i tendencija porasta bar apsolutnog broja glasova, koja bi se ina~e mogla konstatovati u gorwem redu, jako pomu}ena.” (str. 348.) Po{to su izbori odràni po proporcionalnom principu sa vi{e izbornih jedinica, primewena je D’Ontova formula pri obra~unavawu broja osvojenih poslani~kih mandata. Narodna radikalna stranka osvojila je 108 mesta u Narodnoj skup{tini, Hrvatska republikanska seqa~ka stranka 70, Jugoslovenska demokratska 51, Slovenska qudska i Buweva~ko-{oka~ka 24, Jugoslovenska muslimanska organizacija 18, Yemijeti 14, Zemqoradni~ka i kmetijska 11, Nema~ka 8, Socijaldemokratska 2, Crnogorsko-federalisti~ka 1, Rumunska 1, Srpska 1 i lista Trumbi}-Drinkovi} 1. Ukupno 312, jer jedan poslanik nije izabran. Od ukupnog broja poslanika radikali su imali 34,61%, ali kad se izuzmu Slovenija, kao i Hrvatska i Slavonija, procenat je mnogo vi{i. U Severnoj Srbiji 68,49%, ju`noj Srbiji 36,5%, Crnoj Gori 42,86%, Vojvodini 47,06%, Bosni i Hercegovini 27,08%, Dalmaciji 33,33%, Hrvatskoj i Slavoniji 8,82% od ukupno izabranih narodnih poslanika. To je za radikale bio vrlo visok porast, jer su na izborima 1920. godine osvojili 21,7% poslani~kih mandata. “Radikalske liste su dobile sve mandate u okruzima: Bregalni~kom, Metohijskom, Pirotskom, Topli~kom i Uì~kom. (I u okrugu Prizrenskom radikali su dobili sva poslani~ka mesta, ali sa dve liste).” (str. 359.) Kako isti~e Kosti}, “ovde se mora primetiti da su u Ju`noj Srbiji isticane 1920. godine zajedni~ke liste muslimansko-radikalske. Izabrani poslanici sa tih 962

lista su u Statisti~kom pregledu izbora od 1920. uvr{teni u rubriku Yemijeta (“nacionalne turske organizacije”). Me|utim, nekoliko poslanika je pri{lo Radikalnom klubu, i time je broj poslanika radikala bio malo ve}i, Yemijeta malo mawi. Tek u toku skup{tinske periode bilo je, s druge strane, secesija iz Radikalnog i Demokratskog kluba u Yemijetski.” (str. 358-359.) Radikali su u Narodnoj skup{tini imali i najja~i poslani~ki klub od 108 poslanika kojima se prikqu~io i jedini poslanik Rumunske stranke. Me|u wima je bilo 103 pravoslavaca, 2 rimokatolika i 3 muslimana. Po pitawu materweg jezika 105 je govorilo srpski, 2 albanski i 2 rumunski i vla{ki. U nacionalnom pogledu 103 poslanika radikala su se izjasnili kao Srbi, 1 Hrvat i 1 Buwevac. Od ukupnog broja poslanika 52,6% su bili pravoslavne vere. Kosti} ovde kao poseban kuriozitet navodi: “Jedan ~lan Radikalnog kluba izjavio je srpski jezik kao materwi, ali narodnost arbana{ku. S druge strane opet, jedan poslanik Radikalnog kluba izjavio je arbana{ki jezik kao materwi, a tursku narodnost, a jedan ~lan Yemijeta obrnuto. Poslanik vla{kog materweg jezika (tako|e ~lan radikalnog kluba) izjavio je da je srpske narodnosti.” (str. 305.) Kroz celu studiju Kosti} razra|uje sve mogu}e statisti~ke aspekte i na toj osnovi ukazuje na razne pogodnosti i slabosti primewenog izbornog zakona. b) Parlamentarni izbori od 11. septembra 1927. godine Na isti na~in kao prethodnu, Lazo Kosti} je izradio statisti~ku studiju izbora narodnih poslanika Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odrànih 11. septembra 1927. godine, isti~u}i da su identi~na osnova, principi i redosled neophodni da bi se olak{ala pore|ewa. “Ona su, u znatnoj meri, oteàna ve} tim, {to i statistika izbora od 8. februara 1925. nije do kraja izvedena na istoj bazi.” (str. 367.) Izborni zakon u me|uvremenu nije mewan, s tim {to je primewen opseg izvesnih izbornih okruga usled u me|uvremenu izvr{enih teritorijalnih razgrani~ewa sa susednim dràvama. Porastao je i broj bira~kih mesta. Broj poslanika je pove}an na 315. Broj gra|ana sa bira~kim pravom pove}an je za 400 hiqada. Oko milion bira~a nije glasalo. Odziv je bio 69%. Istaknute su 433 kandidatske liste. Ukupno su 22 politi~ke partije nastupile sa svojim listama. “Jedino jo{ najja~a stranka ima i najve}i broj lista, Narodna radikalna stranka. Ona je istakla svega 111 lista u celoj dràvi, {to ~ini skoro ta~no po dve liste na svaki okrug prose~no. Kad se uzme u obzir da u dva okruga nije istakla svoje liste (Qubqana-Novo Mesto i Qubqana grad), onda izlazi da vi{e nego po dve radikalne liste dolaze na svaki okrug. I zaista, u najve}em broju okruga, Radikalna stranka je imala po dve i po tri liste (u sremskom ~ak ~etiri). U Srbiji, Severnoj i Ju`noj, radikali su istakli po jednu listu u samo tri okruga: Rudni~kom, Uì~kom i gradu Beogradu, u petnaest okruga po dve liste, u dvanaest okruga po tri. Po{to je nemogu}e odrediti koje su liste zvani~ne, a koje disidentske, jer je bivalo i po nekoliko lista zvani~nih, a ~as se smatralo da su zvani~ne liste one za kojima stoji Vlada, ~as one koje je kao takve proglasio Glavni odbor stranke, to mi u IV tabeli nismo pravili nikakvu razliku izme|u jednih i drugih lista. Sve su one ozna~ene kao radikalne liste. Da u tome nismo pogre{ili, dokaz je {to su izabrani radikali, sa svih lista (i zvani~nih i nezvani~nih), pri{li u jedan Radikalni klub. 963

Samo je jedan od poslanika, izabran u moravskom okrugu, docnije istupio iz Kluba; ali sam fakat da je on isprva pristupio Klubu govori za to, da za momenat izbora ne treba odvajati ni wegovu listu od ostalih lista Radikalne stranke, niti pak da se izdvajaju glasovi predati za tu listu.” (str. 399-400.) Na ovim izborima Narodna radikalna stranka je dobila opet najvi{e glasova, ukupno 742.111, odnosno 31,9%, Hrvatska (narodna) seqa~ka, Crnogorska i Samostojna kmetijska 16,5%, Demokratska 16,4% itd. Radikali su u Severnoj Srbiji dobili 50,9%, Ju`noj Srbiji 52,8%, Crnoj Gori 34,7%, Vojvodini 38,3%, Bosni i Hercegovini 27,5%, Dalmaciji 22,2%, Hrvatskoj i Slavoniji 13,1% i Sloveniji 2,8%. Porede}i rezultate sa ranijim izbornim turnusima, Kosti} kaè da je 1920. godine Radikalna stranka “i{la na izbore i kompaktna i sama, bez ikakvih zajedni~kih i kombinovanih lista. Izbori od 1920. ne predstavqaju nam nikakvu te{ko}u prikazivawa, ni za Radikalnu ni za druge stranke. Me|utim, 1923. izlazi na izbore i tzv. Nezavisna radikalna stranka, koja je nastala od svoje matice (po~. Stojan M. Proti}). Ona je imala u celoj dràvi svega 13.742 glasa, od ~ega u Vojvodini sa Sremom preko 5.000, a u Ni{kom okrugu skoro 5.000. Svi wihovi prista{e u tim krajevima, pa ~ak i nosioci lista, pri{li su posle matici stranke. Zna~i da se ti glasovi, u uporednom pregledu, mogu slobodno svrstati me|u glasove Radikalne stranke. 1925. nezavisni radikali imali su mawe od 4.000 glasova u celoj zemqi, i to ve}inom u drugim okruzima nego 1923. godine. Godine 1927. ta stranka i ne izlazi samostalno na izbore. Weni prvaci, istina, isti~u liste u pojedinim okruzima, ali ne vi{e pod osobenim programom i potpuno nezavisni od zvani~nih radikalnih organizacija. Jedan izabrani poslanik te grupe (u Moravskom okrugu) prilazi ispo~etka klubu poslanika Radikalne stranke. Sve to opravdava na{e gledi{te da glasove te grupe ne treba odvojeno prikazivati, nego da ih vaqa pridodati glasovima zvani~ne Radikalne stranke. Moglo bi se, istina, prigovoriti da, bar za ranije izbore, glasovi predati za liste Nezavisne radikalne stranke ne samo {to nisu predati za liste zvani~nih radikala, nego su uglavnom bili upereni protiv wih. Da je bilo zajedni~ke dràvne liste, te posebne liste joj ne bi pri{le. Ovo gledi{te bi bilo ta~no. Ali je, sa svim tim, van spora da ni sve liste matice stranke, naro~ito one nezvani~ne, ne bi mogle i ne bi htele pridruìti se jednoj istoj dràvnoj listi. Pa one se ipak sve smatraju kao radikalne liste.” (str. 409-410.) “Na osnovu rezultata parlamentarnih izbora iz 1927. godine, Narodna radikalna stranka je osvojila 112 poslani~kih mandata, Hrvatska seqa~ka 61, Samostalna kmetijska 1, Crnogorska federalisti~ka 1, Demokratska 58, Jugoslovenska muslimanska organizacija 9, Demokratska zajednica 11, Samostalna demokratska stranka 22, Jugoslovenska pu~ka 21, Savez zemqoradnika 9, Nema~ka stranka 6, Socijaldemokratska 1 i Hrvatski blok 2. Od ukupno 112, radikali su u Severnoj Srbiji osvojili 41 mandat ili 56,16%, u Ju`noj Srbiji 24 ili 55,81%, u Crnoj Gori 3 ili 42,86%, u Vojvodini 18 ili 52,94%, u Bosni i Hercegovini 14 ili 29,17%, u Dalmaciji 5 ili 31,25%, u Hrvatskoj i Slavoniji 7 ili 10,29%, dok u Sloveniji nisu dobili nijedno poslani~ko mesto. Od ukupno 742.111 glasova, koliko su radikali dobili u celoj zemqi, palo je na liste koje su dostigle koli~nik 566.342 glasa ili 76 odsto svih glasova, a na liste koje nisu dostigle koli~nik i nisu dobile nijednog poslanika 175.769 964

glasova ili 24 odsto.” (str. 434.) U tome Kosti} vidi razlog {to je radikalima trebalo mnogo vi{e glasova za jedno poslani~ko mesto nego na ranijim izborima, jer su se mnogi glasovi rasipali na neuspe{ne paralelne liste strana~kih disidenata. Kosti} detaqno poredi broj poslanika pojedinih stranaka u sva ~etiri izborna turnusa, za celu zemqu i za sve istorijske pokrajine pojedina~no. Nama su ovde najinteresantniji podaci koji se odnose na radikale. Na izborima 1920. godine od ukupno 419 mandata radikali su osvojili 89 ili 21,2%; 1923. godine od 312 osvojili 108 ili 34,6%; 1925. od 315 osvojili 142 ili 45,1%; 1927. godine od ukupno 315 osvojili 112 ili 35,6%. “Iz toga pregleda se vidi da su ve}inu poslanika u dràvi imali 1920. demokrati, a svih ostalih izbora radikali. Radikalske ve}ine, same, uvek su ja~e nego {to je bila demokratska 1920. godine (22,4% – prim. V. [.). Tada su demokrati imali malo vi{e od petine svih mandata, a radikalska ve}ina ne silazi nikad ispod tre}ine celokupnog broja mandata (1925. se pewe do 45% i prelazi dvaput relativni deo iz 1920. godine).” (str. 447.) [to se verske strukture parlamenta ti~e, izabrano je 56,5% pravoslavaca, rimokatolika 34,3%, muslimana 8,3%, kao i po jedan evangelista, starokatolik i Jevrej. Me|u radikalima bilo je 100 pravoslavaca, 7 rimokatolika, 4 muslimana i 1 Jevrej. [to se materweg jezika ti~e, 105 radikala je navelo srpskohrvatski, 2 mayarski, 3 arbana{ki, 1 turski i 1 {panski. Po nacionalnoj pripadnosti 102 radikala su se izjasnili kao Srbi, 2 Hrvati, 2 Buwevci, 2 Mayari, 3 Arbanasi i 1 Tur~in. Od ukupnog broja radikalskih poslanika 9 su po zanimawu zemqoradnici, 6 ekonomisti i inèweri, 12 trgovci, 2 industrijalci, 1 gra|evinar, 6 privatni inèweri, 1 inèwer u dràvnoj slu`bi, 6 lekara privatnika, 6 lekara u dràvnoj slu`bi, 1 apotekar, 4 u~iteqa i {kolska nadzornika, 7 nastavnika i direktora sredwih {kola, 3 profesora prava na univerzitetu, 1 od ostalih nastavnika univerziteta i visokih {kola, 2 na~elnika ministarstva i pokrajinske uprave, 2 {efa kabineta, 2 dràvna finansijska ~inovnika, 2 agrarna dràvna ~inovnika, 3 dràvna ~inovnika drugih struka, 3 sudija i predsednika suda, 21 advokat i advokatski pripravnik, 1 ~inovnik samoupravnih tela, 2 direktora banaka, 1 oficir, 4 pravoslavna sve{tenika i 3 novinara i publiciste. v) Parlamentarni izbori od 5. maja 1935. godine Za svaki drugi izborni turnus Lazo Kosti} je bio u prilici da rukovodi statisti~kom obradom podataka i obavi zavr{nu elaboraciju sa uvodnom studijom zvani~ne skup{tinske publikacije. Izbori od 8. novembra 1931. godine nisu na ovaj na~in statisti~ki tretirani. Izbori iz 1935. godine obavqeni su po novim izbornim propisima u odnosu na one iz 1927. godine, {to oteàva a nekad i onemogu}ava pore|ewe wihovih rezultata. Najvi{i stepen uporedivosti postiè se kod identi~ne metodolo{ke osnove. Cela dràvna teritorija ovog puta je predstavqala jedinstvenu izbornu jedinicu u okviru koje banovine i izborni okruzi imaju ulogu kod dodeqivawa poslani~kih mandata. Devet banovina i upravno podru~je grada Beograda podeqeni su na 35 izbornih okruga. Jedanaest gradova je zasebno biralo poslanike. Ukupno je bi965

lo 6.974 bira~ka mesta, dok je dràva imala 3.903 op{tine i 343 sreza. Izabrano je 370 poslanika od kojih su dvojica izabrani kao nosioci lista koje su na celoj dràvnoj teritoriji osvojile najmawe 50 hiqada glasova, 343 poslanika je birano pojedina~nim izborom, a 25 na osnovu kolektivnih lista. Na izborima 1931. godine bila je, kako kaè Kosti}, “podneta, a i potvr|ena, svega jedna kandidatska lista sa nosiocem Petrom @ivkovi}em, tada{wim predsednikom Ministarskog saveta. U celini, izbori od 1931. i nisu bili nikakvi izbori; bira~ko telo nije imalo izme|u koga da se opredequje i nije odabiralo, ve} glasovima svojim samo odobravalo postavqene kandidacije. Samo u pojedinim srezovima bira~ima je bila pruèna mogu}nost da daju prednost jednom ili drugom kandidatu sa iste zemaqske liste (a to zna~i i iste politi~ke ideologije).” (str. 473.) Na izborima od 1935. godine Kasacioni sud je potvrdio ~etiri zemaqske kandidacione liste ~iji su nosioci bili Bogoqub Jevti}, Vladimir Ma~ek, Dimitrije Qoti} i Boìdar Maksimovi}, s tim {to su te liste u pojedinim srezovima imale vi{e kandidata. Izborima je pristupilo 73,6% upisanih bira~a. Jevti}eva lista dobila je 1,748.024 glasa, u procentima 60,65% i 303 poslani~ka mandata. Ma~ekova lista je dobila 1,075.389 glasova, u procentima 37,32% i 67 poslani~kih mandata. Ostale dve liste dobile su zajedno svega 2% glasova i nijedan mandat. Ovakav izborni sistem je veoma komplikovan, ve}inski, majorizuju}i, ali mu je osnovni nedostatak {to tu nije bilo re~i o klasi~nim vi{estrana~kim izborima. Ma~ekova lista je bojkotovala skup{tinski savez, pa je samo 16 wenih poslanika pristupilo verifikaciji mandata. Po konstituisawu Narodne skup{tine formirano je ukupno devet poslani~kih klubova, me|u kojima je bio najja~i klub Jugoslovenske radikalne zajednice sa ukupno 176 ~lanova. Ova Narodna skup{tina je raspu{tena 10. oktobra 1938. godine. g) Rasprave i ~lanci iz teorijske statistike Iako nije radio obimniju studiju posve}enu tom pitawu, Kosti} je, kratkim osvrtom u ~asopisu “Novi ìvot”, sa statisti~kog aspekta sagledao osnovne karakteristike parlamentarnih izbora od 8. februara 1925. godine. Iznena|uju}i je prirast broja glasa~a u odnosu na prethodne, a po{to smatra da je i ina~e nemogu} prirodni prira{taj od jednog procenta godi{we, Kosti} smatra da je u pitawu postepeno sre|ivawe bira~kih spiskova. Po{to je bilo mnogo izbornih grupisawa i koalicija, te{ko je predstaviti izvorno strana~ke rezultate, pa ih je Kosti} uslovno grupisao u glasove vladinog Nacionalnog bloka i glasove opozicionog Bloka narodnog sporazuma i seqa~ke demokratije. Nacionalni blok je imao 43,7% glasova, a {iri opozicioni 44,8%, ali je vladaju}a grupacija, uprkos mawem broju glasova, zahvaquju}i izbornoj aritmetici dobila apsolutnu ve}inu poslani~kih mandata. Nekoliko tekstova u ~asopisnoj periodici Kosti} je posvetio analizi beogradskih i dràvnih popisa stanovni{tva, me|u wima i predavawe preko Radio Beograda. Slede op{te ocene rezultata i detaqna istorijska retrospektiva svih ranijih popisa u Beogradu i Srbiji, ali i u Crnoj Gori. Prvi popis stanovni{tva, koji je u Kraqevini Srba, Hrvata i Slovenaca izvr{en 31. januara 1921. godine, pruìo je Kosti}u mogu}nost temeqite demografske ana966

lize, izra~unavawa teritorijalne gustine stanovni{tva, kategorije naseqenih mesta, ku}a i doma}instava, polne i starosne strukture, pismenosti, jezika i nacionalnosti, veroispovesti, prirodnog prira{taja i populacionog bilansa, obrazovne strukture i broja studenata itd. Objavio je i posebnu bro{uru o demografiji i populacionoj politici, zna~ajnu teorijsku studiju o odnosu prava i statistike, zatim o autonomnom statusu dràvne statisti~ke ustanove i centralizaciji zvani~ne statisti~ke slu`be, potrebama jedinica lokalne samouprave za sopstvenim statisti~kim slu`bama i nekoliko ~lanaka u kojima se tretira razvoj statisti~ke nauke i tehnike na me|unarodnom planu, wene institucionalizacije i operacionalizacije saradwe statisti~ara iz raznih zemaqa. Posebno je interesantno Kosti}evo polemi~ko reagovawe na izjave Stjepana Radi}a da u Kraqevini Srbi sa pravoslavnim Makedoncima predstavqaju samo 40% stanovni{tva, Hrvati 30%, Slovenci 10% i 20% otpada na nacionalne mawine. Radi}eve cifarske obline, nastale proizvoqnim zaokruìvawem, postignute su falsifikovawem stvarnosti i smawivawem srpskog u~e{}a uz pove}awe hrvatskog. Polemi~ki tekst pod naslovom “Statistika G. Radi}a” Kosti} je objavio u listu “Vreme” u oktobru 1924. godine. Preciznim brojkama on je pokazao da pravoslavni Srbi ~ine 45% celokupnog stanovni{tva (bez uzimawa u obzir Srba katolika i Srba muslimana). Po{to prilikom popisa stanovni{tva nije postojala rubrika “nacionalnost”, Kosti} je od celokupnog stanovni{tva Hrvatske, Slovenije i Dalmacije, koji su se izjasnili da im je materwi srpskohrvatski jezik odbio pravoslavce, pa tome dodao sve katolike Bosne i Hercegovine bez obzira na nacionalnost i tako utvrdio da Hrvata najvi{e moè biti 22,5% od ukupnog stanovni{tva. Slovenaca je 8,4%, a svih nacionalnih mawina 17,1%. Muslimana je 5,7%. Koliko je enormno Radi} smawio procenat Srba pokazuje i drugi dokaz, zasnovan na izbornim rezultatima. Kosti} s neskrivenom ironijom kaè: “G. Radi} i wegovo zastupstvo hvale se pred celim svetom da su oni jedini reprezentanti Hrvata i da su na izborima dobili sve hrvatske glasove. I stvarno, oni su na izborima dobili preko 90 odsto svih hrvatskih glasova. Broj glasova koji su oni dobili iznosi 462.569, sa glasovima wihovih disidenata u Hercegovini 473.733. Me|utim, u celoj dràvi palo je posledwih izbora 2,177.051 glasova. Prema tome, Radi} je dobio samo 21,8 odsto svih glasova. Sve druge hrvatske stranke dobile su 1,8 odsto svih glasova; sve hrvatske stranke, dakle ukupno 23,6 odsto. Ali treba pamtiti: 1) da su Hrvati relativno mnogo boqe zastupqeni u bira~kom telu nego uop{te u stanovni{tvu, jer je wihovih mu{karaca iznad 21 godine relativno znatno vi{e nego srpskih mu{karaca u tim godinama, usled gubitaka srpskih u ratovima; 2) da je u~e{}e u glasawu bilo u Hrvatskoj kudikamo ve}e nego u Srbiji i krajevima gde Srbi prete`no ìve; 3) da je, po mi{qewu kompetentnih li~nosti, bilo velikih zloupotreba prilikom glasawa u ~isto hrvatskim oblastima. Tu su glasali i mrtvi, tako da ima srezova gde je procenat glasa~a iznosio preko 100 odsto. Pa ipak, srpske stranke su dobile na izborima mnogo preko 55 odsto svih glasova (57,7 odsto). Mi priznajemo da tu ima jedan dobar deo glasova nacionalnih mawina. Kako god se ra~unali, Hrvati u na{oj dràvi ~ine dosta mawe nego ~etvrtinu celokupnog stanovni{tva, i iznose samo koliko polovina Srba. Oni u celoj dràvi 967

~ine relativno mnogo mawe stanovnika nego Srba u Hrvatskoj, koji nikada nisu ni traìli ni dobili jedan srpski sabor u okviru “me|unarodno priznatih granica” Hrvatske i Slavonije.” (str. 582.) Statistika se, prema Kosti}u i wegovoj studiji “Statistika i pravo”, kao nau~na disciplina formirala u okviru pravnih nauka, ali se nikada nije mogla striktno razgrani~iti od istorijskih, geografskih, etnografskih i politi~kih nauka. Po prirodi stvari, ona je morala da obuhvata osnovne principe dràvnog ure|ewa i da se na wih naslawa, pa kad je prvi put koncipirana kao univerzitetska disciplina i nastavni predmet, obuhvatala je dràvno i administrativno pravo, a u tom sklopu vladarsko pravo i dvorski ceremonijal, crkveno, vojno i finansijsko pravo. Po{to je prve statisti~ke podatke u po~etku dràva sukcesivno prikupqala iskqu~ivo za svoje konkretne potrebe, statisti~ka delatnost prvobitno nije imala osnovne karakteristike specifi~ne javne slu`be, ali je postepeno to postajala, pogotovo {to su se raznorazne nau~ne discipline i prirodnih i dru{tvenih nauka sve vi{e pozivale na wene rezultate i podsticale je na tematska istraìvawa. Wen specifi~ni status se u~vr{}ivao u onoj meri u kojoj se definitivno opredelila za iste brojeve i odnose me|u wima, kao i obja{wewe tih odnosa, a deskripciju i analizu konkretnih pojava koje je uz pomo} zakona velikih brojeva izu~avala, prepustila drugim naukama. Za razliku od drugih nauka, statistici su neophodni pravno upori{te i pravni okviri postojawa i delovawa, kao i dràvni autoritet koji joj omogu}uje da zahvata sve oblasti dru{tvenog ìvota i poslovawa. Dràvnim pravnim aktima se ustanovqavaju statisti~ke institucije, reguli{e wihov rad i finansirawe, {to ih dovodi u rang specifi~nog oblika dràvne uprave. Kqu~ni statisti~ki podaci, bilo da je re~ o primarnoj ili sekundarnoj statistici, uglavnom se i ne mogu pribaviti bez u~e{}a, posredovawa ili bar blagonaklonog odnosa dràvnih organa. Pri tome je veoma zna~ajna ~iwenica, nezamisliva u drugim nau~nim istraìvawima, da se uspostavqa pravna obaveza saradwe svih fizi~kih i pravnih lica sa zvani~nim statisti~kim organima i davawe izjava o ispitivanim okolnostima, i to pod pretwom krivi~nih ili prekr{ajnih sankcija. Konstituisana je i du`nost prijavqivawa odre|enih doga|aja ~im se oni dese ili se za wih sazna, a od interesa su za stalna statisti~ka istraìvawa. Zakonski akti su va`ni i za striktno ograni~avawe statisti~kih organa u pogledu wihovih ovla{}ewa, prirode istraìvawa, za{tite tajnosti podataka i sankcionisawe svake zloupotrebe. Oficijelna statisti~ka delatnost je ipak jedan oblik ustavnog ograni~avawa garantovanih gra|anskih prava i qudskih sloboda, pa se to mora svesti na najnu`niju meru. Sre|ivawe, nominacija i klasifikacija podataka moraju biti usagla{eni sa pozitivnim pravom. To se zakonom izri~ito ne reguli{e, ali se podrazumeva. Statisti~ari po tom pitawu ne smeju ose}ati administrativne stege, ali moraju voditi ra~una da wihovi rezultati u kategorijalnom, pojmovnom i administrativnom smislu moraju biti upotrebqivi i primewivi u konkretnim pravnim i dru{tvenim uslovima. Mogu}e je i pravno regulisawe uslova i formi objavqivawa statisti~kih publikacija. Statistika nikako ne sme objavqivati pojedina~ne rezultate, pogotovu ne personalne, nego samo op{te, koji se odnose na stawe u narodnim klasama i dru{tvenim grupama. Kosti} nagla{ava 968

da je ciq statistike socijalna reforma a ne individualna intervencija. âk ni drugi dràvni organi, sudski, poreski, vojni itd., ne smeju da se sluè pojedina~nim podacima do kojih do|e statisti~ka ustanova za svoje slu`bene potrebe, ma koliko im to izgledalo privla~no i svrsishodno. Statisti~ke institucije su pravno obavezane i da se pridràvaju normativa, ugovora, klauzula i uzansi me|unarodnih organizacija i statisti~kih udruèwa, ~iji je ciq da se unifikuju statisti~ka istraìvawa celog sveta radi lak{eg me|usobnog pore|ewa. Toliko je razvijena normativna delatnost u oblasti statistike da Kosti} smatra da postoje uslovi konstituisawa relativno samostalne nau~ne discipline i nastavnog predmeta Statisti~ko pravo koji bi bio lociran izme|u Administrativnog i Me|unarodnog javnog prava. Ni pravna nauka i praksa ne mogu se vi{e zamisliti bez ozbiqne statistike na koju }e se oslawati kod regulisawa dru{tvenih odnosa, propisivawa obaveza, zabrana i sankcija. Kosti} iznosi da je jedan od najva`nijih ciqeva statistike da sugeri{e, “pomaè i omogu}uje zakonodavne reforme (radi ~ega ona mora da iznosi svoje rezultate tako sre|ene, da se na prvi pogled zapaàju mesta, odnosno grupe koje iziskuju potrebu reforme). Neposredan joj je ciq da ukaè na pravac akcije upravne vlasti. Ali, u pravnoj dràvi, upravna vlast ima sku~enu i ograni~enu nadle`nost, bar formalno. Za svaku ve}u i dalekose`niju akciju oseti}e se neminovna potreba za intervencijom zakonodavca. Wu }e upravna vlast da pokrene, ali upozorena i obave{tena od statistike. Ranije je upravna vlast, sa skoro neograni~enom kompetencijom, sama re{avala o merama koje treba preduzeti u ciqu dru{tvenih reformi. Otuda svi stariji pisci, naro~ito nema~ki i austrijski... smatraju statistiku kao najglavnije pomo}no sredstvo upravne vlasti u wenom delovawu. U dana{wem vremenu parlamentarizma, ova tvrdwa moè tako|e da se odrì, jer danas upravna vlast stvarno vlada i vodi parlamentarni ìvot. Formalno pak, statistika je danas jedan bezuslovan rekvizit svake uspe{ne zakonodavne akcije i potrebne jednako zakonodavnom telu koliko i upravnoj vlasti. Ona je zakonodavnom telu ne samo potrebna da bi inicijatori jednog zakonskog projekta potkrepili svoje argumente, ve} i da bi opozicija oborila pogre{no postavqene ili pogre{no primewene zakqu~ke. Bez statistike se danas uop{te ne moè zamisliti javni ìvot, a parlament je usredsre|ewe celokupnog javnog ìvota jedne dràve.” (str. 632.) U izvesnim slu~ajevima pravnim aktom se i izri~ito propisuje prethodno konsultovawe statisti~kih podataka kod dono{ewa odre|enih odluka, propisivawe obaveza i pravqewa raspodela. Statistika omogu}ava i proveru dejstva pravnih akata u dru{tvenoj praksi, wihovu celishodnost i opravdanost. Statisti~ka kritika redovno deluje kao dragoceni korektiv. Ona utvr|uje doma{aj i granice primene pravne norme, kao i wihovu adekvatnost realnom ìvotu. Uz to, odre|ene dru{tvene odnose podru~no i klasno locira. Apstraktno sociolo{ke kategorije, zahvaquju}i statistici u dru{tvu, mogu se jasno identifikovati i prou~iti. Materijalna statistika kao nauka neophodna je pravnoj politici, posebno wenim uìm segmentima kao {to su kriminalna politika, privatnopravna politika, administrativnopravna politika itd. Ali, da ne bi postala sluga dnevne politike i izgubila svoj su{tinski smisao, dràvna statistika mora biti autonomna, samostalna ustanova, koja }e se ruko969

voditi iskqu~ivo principima istine. Weni organi ne smeju biti politizovani i spremni da ostvare mogu}nost potkupqivawa i naru~ivawa odre|enih rezultata koji bi usled takvih okolnosti nosili la`ne statisti~ke odrednice i atribute. Bez depolitizacije je nemogu}a objektivnost u radu, a autonomija pre svega podrazumeva slobodu izbora nau~nog metoda i istraìva~ke tehnike. U oceni rada i rezultata dozvoqeno je kori{}ewe iskqu~ivo nau~nih kriterijuma. To u prvi plan dovodi zna~aj savesnosti, a potpuno elimini{e politi~ku poslu{nost. Iako izvorno dràvna ustanova sa odre|enim upravnim ovla{}ewima, statisti~ki organ treba da deluje kao specifi~ni nau~noistraìva~ki institut. Statisti~ka ustanova, koja nije realno autonomna, ne moè imati stru~ni autoritet u zemqi i inostranstvu i weno postojawe bi bilo besmisleno. Pitawe samostalnosti i objektivnosti posebno je potencirano u sferi provo|ewa demokratskih i slobodnih parlamentarnih izbora. Kosti} se zalaè za koncept autonomne i centralizovane dràvne statistike. Prednosti centralizovane u odnosu na decentralizovanu statistiku upore|uje kao razliku izme|u jednog velikog i mnogo malih preduze}a jednog vlasnika. Centralizovana statistika je jeftinija i ekonomi~nija i wome se izbegava paralelizam u statisti~kim istraìvawima. Uz to se postiè vi{i stepen stru~nosti profesionalnog statisti~kog osobqa. Decentralizacija statistike dovodi do neujedna~enosti terminologije, brkawa pojmova, a i teè dolazi do savremene statisti~ke tehnike. Centralizacija statisti~ke slu`be treba da se obavqa s vertikalnog aspekta, a po pitawu dostavqawa statisti~kih podataka na~elno sve dràvne organe treba tretirati kao organe dràvne statistike podre|ene centralnoj statisti~koj ustanovi.

970

Glava petnaesta SRPSKA DR@AVOTVORNA IDEOLOGIJA I.. Kontinuitet srpske politi~ke ideje 1. Politi~ka ideologija Nemawi}a Od po~etka sedmog do jedanaestog veka srpski narod u vizantijskom imperijalnom okriqu po~iwao je svoj politi~ki i dràvotvorni razvoj dostiù}i nivo samostalne kraqevine. Stvarawe jedinstvene teritorijalno-politi~ke celine bilo je mukotrpno, ali je svest o narodnom jedinstvu donesena na Balkan i uporno ~uvana pred svim isku{ewima. Upravo se na woj razvijao originalni politi~ki koncept koji }e ovaplo}ewe doìveti u epohi Nemawi}a i kasnije predstavqati osnovni orijentir politi~kog i vojnog delovawa svih narednih srpskih generacija. Kompletirawu nacionalnog opredeqewa i homogene dràvotvorne ideje zna~ajno je doprinelo definitivno opredeqewe srpske narodne matice i politi~ke elite za isto~nu varijantu hri{}anstva. To je omogu}ilo utemeqivawe dràvotvorne ideologije na originalnoj politi~koj teologiji, koja se nadovezivala na staru srpsku veru, dodavala joj moderni i sistematizovani hri{}anski izraz i u sredi{te stavqala najzna~ajniju vladarsku dinastiju ~iji koreni vuku od narodnih predvodnika iz daleke prapostojbine. Va`ne ~iwenice iz najdaqe pro{losti mahom su zaboravqene, ali su u narodnoj du{i ostavqale dubok pe~at i iskazivale se kroz originalni nacionalni karakter celokupnog srpskog naroda. Kreativna recepcija vizantijskih uzora pri tome }e temeqe filozofskog i ideolo{kog misaonog supstrata u~initi vekovima otpornim na sve vidove duhovne agresije sa juga ili zapada, bez obzira na kolikoj oruànoj sili se bazirala. Zate~eni vizantijski isto~nohri{}anski, hijerarhijski sistematizovani, poredak idejnih vrednosti predstavqa podlogu na kojoj srpska sredwevekovna vladarska ideologija svetorodne nemawi}ke dinastije obrazlaè osnovanost te`we ka uspostavqawu i opravdava postojawe suverene srpske dràve sa autokefalnom nacionalnom crkvom. Wome se sistematizuju u narodu op{teprihva}eno verovawe, glavne ideje neprikosnovenih politi~kih predvodnika i doktrine istaknutih misaonih stvaralaca u tradicionalnom dualizmu svetovne i duhovne vlasti, koje su me|usobno solidarne i posve}ene identi~971

nom ciqu. Takva ideologija je u zna~ajnoj meri odre|ivala pravac i karakteristike srpske istorije u narednim vekovima. Uspeh u petovekovnoj prethodnoj borbi za stvarawe i u~vr{}ewe samostalne srpske dràve presudno je doprineo sakralizaciji rodona~elnika one dinastije koja je to postigla, ali i svih wegovih potomaka koji su dràvu ~uvali i {irili, slavu joj svetom pronose}i. Zato je jaka centralna vlast jedna od glavnih wenih vrednosti, s obzirom da je svaka decentralizacija vodila podelama, razdorima i sukobima. ^vrsta hijerarhijska struktura dràvne vlasti, li~na harizma vladara, na Bo`joj promisli bazirani legitimitet u duhu hri{}anske tradicije i dinasti~ki kontinuitet, uz jedinstvo dràve i crkve oli~eno kroz jedinstvo oca i sina, Stefana Nemawe i Svetog Save kao wihovih osniva~a, svojom sakralnom komponentom obezbe|uju vitalnost i dugove~nost, duhovnu ìvost i posle materijalne propasti. U narodnoj legendi wihova sveta~ka ~udotvorna mo} deluje i posthumno, i to sve intenzivnije. Oni bdiju nad narodom i otaybinom, a wihovi potomci u delu slavnih predaka nalaze inspiraciju i podstrek za nova juna~ka dela i dràvotvorna pregnu}a. Na taj na~in je izvr{ena sakralizacija skoro potpunog srpskog istorijskog pam}ewa i wome je proèto srpsko nacionalno bi}e, wegova svest, ideali i ciqevi. Kult vladara – svetaca u narodu je proizvodio masovnu identifikaciju sa wihovim dràvni~kim delom i politi~kim namerama. Da bi taj kult bio {to upe~atqiviji, svesno je zanemarivana prednemawi}ka vladarska tradicija, pa i kult svetog kraqa Jovana Vladimira, dobrim delom i zbog toga {to je to bilo vreme srpskog kolebawa izme|u isto~ne i zapadne varijante hri{}anstva, a tu dilemu su Stefan Nemawa i Sveti Sava definitivno razre{ili. Prema katoli~anstvu u srpskom primorju zadràn je tolerantan stav, ali je prema bogumilskoj jeresi demonstrirana krajwa nepomirqivost, jer je ugroàvala duhovne temeqe dràve, a ne samo crkve. Nemawa je tek uspeo da srpsku dràvu stabilizuje i ulije joj unutra{wu ideolo{ku koheziju, pa nije mogao dozvoliti da wegovo delo ugrozi bilo kakvo jereti~ko u~ewe i takve opasnosti je po cenu gra|anskog rata eliminisao. Srpska politi~ka teologija i dinastijska hagiografija u gra|ewu vladarske harizme i sveta~kog kulta preuzimaju biblijske motive i proizvode podudarne paralele koje srpskom dràvotvorstvu pribavqaju zna~ajno mesto i ulogu unutar isto~ne varijante hri{}anske civilizacije. To je stvorilo jak moralni potencijal i politi~ko nadahnu}e za ~uvawe, veli~awe i obnavqawe dràvotvornih tekovina kao materijalizacije iskonske nacionalne ideologije, koja je bila u stawu da koncentri{e i orijenti{e duhovnu snagu naroda, wegova kolektivna pregnu}a i slobodarske te`we. Tako su Srbi postigli da wihova dràvotvorna ideja ubudu}e iz same sebe pronalazi i crpi razloge svoga postojawa, {to je osnovna odlika istorijskih naroda i podloga wihovih misionarskih vizija. Po{to nije vr{ena sakralizacija kraqevske funkcije nego vladarske li~nosti, Nemawini potomci morali su svojim konkretnim delima da zasluè posthumno posve}ewe, pa su za ìvota o tome mnogo vodili ra~una. Neki ipak nikada nisu kanonizovani, a neki jesu, ali nekoliko vekova nakon smrti. Simfonija monarhije i crkve podrazumevala je dvostran odnos, zasnovan na strogim pravilima kojih su i kraqevi i prvosve{tenici nastojali da se strogo pridràvaju. Ali, po{to je cela dinastija bila svetorodna, dakle sveta, ona je dove972

la do konstituisawa svojevrsne monarhijske religije u srpskoj recepciji pravoslavnog hri{}anstva, koja je predstavqala versko opravdawe postojawa srpske dràve i neophodnosti `rtvovawa narodnih predvodnika za wu. Stefan Nemawa i Sveti Sava su predstavqali osnovni uzor, duhovni, ali i politi~ki, a wihovo delo predstavqa izvori{te dràvotvorne ideologije, koja je u kasnijem vremenu kwièvno oblikovana i usavr{avana. Izraènoj teolo{koj komponenti te ideologije bitno je doprinela ~iwenica da su manastiri bili gotovo iskqu~iva mesta kompletnog duhovnog stvarala{tva. Upravo je duhovna, crkvena vlast na wima bazirala svoje upori{te pri postizawu ravnoteè sa svetovnom vla{}u i obezbe|ivawem simfonije dve vlasti. Dinasti~koj harizmi zasnovanoj na svim na~elima tada{we politi~ke teologije i dràvotvornoj ideologiji izrasloj na sna`noj nacionalnoj samosveti, car Du{an dodaje definitivno uobli~enu pravnu dimenziju kroz zakonik koji sadrì osnovne elemente konstitucionalnog akta, pa predstavqa feudalnog prete~u docnije razvijenog srpskog ustavnog prava. Tako je ranija kreativna svetosavska recepcija rimskog prava tako|e dobila originalni srpski nacionalni izraz, a vladaju}a ideologija, pored teolo{ke i politi~ke, nagla{enu pravnu komponentu. Du{an je ipak naru{io nacionalni ekskluzivitet srpskog dràvotvorstva progla{uju}i se za cara Srba i Grka i daju}i carstvu izvesne univerzalne ili kosmopolitske karakteristike, ùde}i zapravo za carigradskim vizantijskim tronom. Odstupawe od nacionalnog bi}a srpskog dràvotvorstva pokaza}e se fatalnim nedugo po Du{anovoj smrti, a wegov duhovni autoritet jo{ za ìvota je uzdrmalo nemirewe crkvenih krugova razlazom sa vaseqenskim patrijarhom. Naru{ena je ravnoteà crkvene i svetovne vlasti, harmonija wihovih èqa i nastojawa, {to je predstavqalo ozbiqan udarac dràvotvornoj ideologiji. Slabqewe politi~ke i dru{tvene mo}i crkve u korist ja~awa svetovne vlasti kao osnovnu negativnu posledicu ima}e enormno snaèwe i osamostaqivawe feudalne vlastele. Raspad carstva doveo je do politi~kog razjediwavawa srpskog naroda, ali }e porazni rezultati razbijawa dràvne celine u~vrstiti dràvotvornu ideologiju u te`wi za punim jedinstvom i centralizacijom. Kosovski herojski podvig, uprkos realno tragi~nim posledicama, predstavqa}e novo duhovno nadahnu}e srpskom nacionalizmu i dràvotvornoj ideologiji, na kojoj }e jo{ skoro ~itav vek egzistirati srpska despotovina, ali i druge srpske dràve, poput Zete, Bosne i Hercegovine. Pri tome se kult kneza Lazara i drugih kosovskih mu~enika nadovezuje na nemawi}ke kultove i s wima stapa u jedinstven srpski nacionalni Panteon. Osnovna dru{tvena uloga kultova je u nacionalnom nadahnu}u narednih generacija i odràwe u ìvotu osnovne dràvotvorne ideje, koja podrazumeva puno nacionalno jedinstvo i solidarnost, odanost veri i autenti~nim kulturnim tradicijama. Pritom, politi~ka ideologija razra|uje nov, veoma vaàn, element `rtvovawa za otaybinu i veru pravoslavnu. Tako ona, i kad je ostala bez dràve, predstavqa izvorni izraz narodnog duha, kolektivne svesti, ponosa i prkosa, zapravo sredstvo prevladavawa svih narednih istorijskih isku{ewa. Zahvaquju}i jakoj politi~koj ideologiji, Srbi su postali narod sa najjasnije ispoqenom i definisanom nacionalnom sve{}u, {to predstavqa jak kontrast s nacionalno nezrelom i rimokatolicizmom zatucanom Evropom, ali 973

i univerzalisti~kim zanosom optere}enom Vizantijom. “Politi~ka ideologija sredwovekovne Srbije razvijala se uporedo sa politi~kom i kulturnom istorijom dràvne ustanove... Ona je prauzrok dru{tvenog programa i u isto vreme odraz eti~kih shvatawa i politi~kih stavova. Politi~ka struktura i ravnoteà dru{tvenih snaga nemawi}ke dràve odlikovale su se relativno uravnoteènom diarhijom svetovne i duhovne vlasti. Dràva ima u crkvi glavni oslonac za obuzdavawe centrifugalne sile krupne zemqoposedni~ke vlastele. Te dve vlasti su razli~ite prirode, ali wihovo zajedni~ko poreklo pripada oblasti Boànskog prava. Po~ev od ove aksiome, zajedni~ke za politi~ku teoriju hri{}anskog sveta, srpska dràva je iskovala ideologiju i praksu upravqawa javnim poslovima u funkciji svojih potreba i svojih te`wi”. (Bo{ko I. Bojovi}: “Kraqevstvo i svetost, Politi~ka filozofija sredwovekovne Srbije”, Slu`beni list SRJ, Beograd 1999, str. 356-357.) Srpska dràvna ideologija temeqila se na jasno definisanom ciqu i iskrenom verovawu u taj ciq, mogu}nost i opravdanost wegove realizacije. Ciq je sveobuhvatna nacionalna dràva, moderno ure|ewe po uzoru na osnovne obrasce svog vremena, a praksa je pokazala da je takva dràva mogu}a kao nezavisna, suverena, sa autokefalnom crkvom. Ona teì jedinstvu politi~kog i eti~kog delovawa, pa zato wena ideologija nastoji da postigne moralno savr{enstvo i duhovnu harmoniju. Istovremeno vaspitava i mobili{e, podu~ava i ocewuje, blagovremeno upozorava i ogre{ewe strogo sankcioni{e. “Hagiobiografije srpskih vladara i episkopa su dostigle najvi{i ideolo{ki domet. Grade}i istorijsko-kwièvni ànr u skladu sa osobenom koncepcijom srpske sredwovekovne dràve, relativno znatno rasprostrawen zbog svoje kultne uloge, ovi spisi su, prenose}i eti~ka i politi~ka shvatawa, omogu}ili o~uvawe istorijskog kontinuiteta, dru{tvene kohezije i institucionalne ravnoteè. Oni su pomogli u o~uvawu i preno{ewu istorijskog pam}ewa, o ~emu svedo~i niz vladarskih hagiobiografija koje su najvi{i izraz politi~ke voqe i postojanog dru{tvenog ciqa. Jedinstvom ideja i sintezom poretka vrednosti koji brane, o~uvawem duha i metode koji su u wima uvek prisutni, ravnoteòm eti~kog nadahnu}a i esteti~kim doprinosom, ovi spisi nose duhovnu i kulturnu dimenziju univerzalnog dometa”. (str. 359–360.)

2. Moderna srpska politi~ka ideologija Slom sredwovekovne srpske dràve i vi{evekovna turska okupacija doveli su do potpunog uni{tewa feudalne klase, pa }e se postepeno formirati novi slojevi s politi~kom predvodni~kom ulogom iz reda vojnih stare{ina, uspe{nih trgovaca ili sve{tenika. Feudalne dru{tvene odnose }e na specifi~an na~in razvijati turska vlast, pa su oni u svesti Srbinovoj direktno vezani za tu|inski jaram, dok }e se na svakom slobodnijem delu teritorije obnavqati svojevrsna vojna ili plemenska demokratija patrijarhalnog rodovskog dru{tva. Srbi su u svom kolektivnom se}awu sa~uvali sjaj i slavu svoje sredwovekovne dràve, ali su zaboravu prepu{tali prirodu tada{wih klasnih odnosa, {to im je u vreme oslobodila~kih buna i ustanaka omogu}ilo da lak{e izvr{e recepciju ideala gra|anskog dru{tva i izbegnu obnovu feudalne strukture vlasti i hijerarhijskih vrednosti. Srbi iskonski èle mo}nu i veliku 974

dràvu koja }e obuhvatiti sve srpske zemqe i raspolagati jakom centralnom vla{}u. Srpsko seqa{tvo postaje osnovni socijalni sloj, a wegova patrijarhalna logika i slobodarski duh uporno neguje ideju obnove dràve i ùdi za osvetom zbog kosovskog poraza. Osvetni~ko raspoloèwe i dràvotvorna ideja okosnica su specifi~ne politi~ke ideologije, potekle u narodu, negovane u crkvenim krugovima i literarno uobli~avane od strane novostasale inteligencije, upoznate sa evropskim civilizacijskim i kulturnim dometima. Ideja dru{tvene jednakosti i socijalne pravde, solidarnosti klasa i demokratskog modela odlu~ivawa, jake vlasti i svesnih gra|ana, tu je imala vrlo pogodno tlo za potpuni procvat. Zato je srpska revolucija iz 1804. godine bila i nacionalna i socijalna. Ideologija srpskog nacionalizma negovana je i razvijana narodnim pesmama. Iz we redovno izbija demokratski duh, revolucionarno raspoloèwe, ose}awe pravde i izraàvawe prkosa. Narodna politi~ka misao je visokomoralna, pa su weni eti~ki postulati dostojni anti~kih vrhunaca, ~itave plejade starogr~kih filozofa. Ona sadrì apologiju dràve, borbe, ~asti, po{tewa, hrabrosti i vernosti. Kolektivna nacionalna svest donosi i kolektivnu odgovornost za istorijsku sudbinu. Pou~nim primerima iz istorije vaspitavaju se mla|e generacije, a s kolena na koleno prenosi zavet da se dràva kad-tad obnovi u punom svom sjaju i veli~ini. Tako je Srbinu nacionalizam ve} s maj~inim mlekom usa|ivan, pa se nikad nije mogao istrgnuti iz wegovog dru{tvenog bi}a i individualne svesti. Nacionalisti~ki ideali i ciqevi zahtevaju op{tenarodnu slogu i jedinstvo, pa ih isti~u kao vrhunsku vrednost i nezamenqivo sredstvo postizawa svih istorijskih podviga. Oni ne trpe nijednu vrstu raskala{nog pona{awa, nedisciplinovanosti, sebi~nosti, rasipni{tva, nemoralnosti ili neprincipijelnosti. Neophodni su odlu~nost i postojanost, uporna borba i spremnost na `rtvu. Samo onaj ko se bori i `rtvuje zasluùje da bude slobodan. Srpski slobodarski duh negovan je i razvijan u seoskoj sredini, prili~no izolovanoj od dominantnih turskih dru{tvenih procesa i pod izraènim uticajem srpskih pravoslavnih sve{tenika koji su ~uvali i prenosili duhovno i politi~ko nasle|e slavne pro{losti. Kroz vekove ropstva nekada{wa vladaju}a feudalna klasa je mahom izumrla, a neretko su se weni izdanci tur~ili da bi o~uvali stare ili stekli nove privilegije, tako da novonarastaju}a gra|anska klasa u dru{tvenoj strukturi srpskog naroda nije nailazila na zna~ajnije prepreke. Srpski seqaci su mahom bili nepismeni, ali izrazito nacionalno svesni i s potpuno izgra|enim politi~kim idealima, kojima kasnije nije bilo te{ko nakalemiti moderniji evropski izraz. Wihova patrijarhalna priroda nijednog trenutka nije bila u koliziji sa slobodarskim duhom. Srpska dràvotvorna ideja podjednako je bila prisutna u svim delovima naroda, bez obzira kom su socijalnom sloju pripadali ili kako su bili teritorijalno situirani. Iako je Prvi srpski ustanak 1804. godine bio prostorno ograni~en, wegova osnovna ideja vodiqa upu}ivala je na osloba|awe svih srpskih zemaqa kao jedinstven politi~ki ciq. Tako su vesti o ustanku i primane me|u ostalim Srbima, bez obzira da li ih je zatekao u turskom ili autrijskom ropstvu. Ve} od prvih trenutaka slobode i prvih realno oslobo|enih teritorija, ustani~ka Srbija otvoreno pred sebe postavqa kao glavni ciq oslo975

bo|ewe i ujediwewe celokupnog srpskog naroda, pa to celom svetu saop{tava. Svaki daqi dalekose`niji politi~ki ili vojni potez povla~en je u skladu s tim ciqem, {to je otvoreno stavqeno do znawa Rusiji, kao tradicionalnom srpskom savezniku i pokrovitequ. Borba za nacionalno oslobo|ewe istovremeno je predstavqala odlu~no suprotstavqawe islamskoj ili rimokatoli~koj verskoj netrpeqivosti i dràvnopravnom ekskluzivizmu. Verski sudari pratili su stalno su~eqavawe srpske dràvne ideje sa turskom ili austrijskom, daju}i im jednu od najupe~atqivijih legitimacionih komponenti i manifestacionih oblika. Srpska nacionalna i dràvotvorna ideja toliko je bila usa|ena u svest srpskog naroda da je on bio spreman na masovne `rtve u beskompromisnoj krvavoj borbi, ~ak po cenu samouni{tewa u uslovima u kojima je neprijateq bio vi{estruko mo}niji. I kad je demoralisano vo|stvo Prvog ustanka pobeglo iz zemqe, narodni duh je izdrào sva isku{ewa i stra{ne turske zlo~ine, da bi posle dve godine buknuo Drugi ustanak. Narod se pokazao ja~im, ozbiqnijim, zrelijim, sposobnijim i hrabrijim od svojih predvodnika. Prethodno tragi~no istorijsko iskustvo dodalo je novi kvalitet toj nacionalnoj svesti – politi~ki realizam i diplomatsku taktiku koji }e na duù stazu olak{ati realizaciju dràvne ideje. Politi~ka svest naroda u osnovnim tokovima je bila demokratska, {to je onemogu}ilo bilo kakav ozbiqniji poku{aj restauracije feudalizma i plemi}kog staleà, ali je funkcionisawe dràvne uprave zadràlo striktno autokratske manire, kojima je pomogao ukoreweni patrijarhalni moral. Gra|anin je kwazu u lice mogao da kaè sve {to misli, da mu ~ak kritikuje pojedine poteze, ali nije smeo da wegovu vlast i neprikosnovenu mo} odlu~ivawa ugrozi. Demokratska svest tako ostaje ~isto na~elnog karaktera, dok se u politi~kim procesima sve vi{e ukorewuju birokratska praksa ~inovnika, samovoqa i malogra|anske tradicije. Najzna~ajniji srpski predvodnik tog vremena, Milo{ Obrenovi}, upravo se u takvim socijalnim uslovima afirmisao kao izvanredno ve{t i prepreden politi~ar, uporni branilac srpskih nacionalnih interesa i realizator dràvotvornih ciqeva, ali i kao surovi i bezobzirni progoniteq svih alternativnih politi~kih opcija i wihovih protagonista. Milo{evom autokratskom reìmu, samovoqi lukavog, inteligentnog i prepredenog vlastodr{ca, teàk udarac je zadat usvajawem Sretewskog ustava, 1835. godine. Iako taj izrazito liberalni ustavnopravni akt nije bio dugog veka, on je ozna~io po~etak sna`nog manifestovawa srpskog demokratskog potencijala koji }e naredne ~etiri godine sistematski nagrizati kneèvu mo}, uticaj i autoritet, pa u krajwem ishodu dovesti do Milo{evog obarawa sa vladarskog trona. “Tad se prvi put kod naroda u Srbiji pokazala jedna osobina koju pa`qiv posmatra~ moè da primeti i docnije kod velikih prekretnica; kad narodne mase steknu uverewe da je potrebna neka promena u dràvnoj politici i protiv vladao~eve voqe, onda se postupno stvori takvo op{te raspoloèwe i javno mi{qewe da wegovom pritisku ne moè odoleti nijedan vladalac. On mu mora popustiti i ukloniti se ili izgubiti glavu i presto.” (Vasa ûbrilovi}: Istorija politi~ke misli u Srbiji XIX veka, “Narodna kwiga”, Beograd 1982, str. 112.) Ali, nakon Milo{evog pada, Srbija se na{la u situaciji da, posle izrazite autokratije, iskusi kako izgleda vlast birokrat976

ske oligarhije i wen koncept policijske dràve. Pored toga, slom Milo{evog li~nog reìma omogu}i}e povratak sna`nog turskog uticaja u Srbiji, pokazuju}i tako da ekstremni otklon politi~kog klatna u bilo kom pravcu proizvodi nesagledive negativne posledice. Uostalom, i autokratska i oligarhijska opcija uspavale su daqu realizaciju nacionalnooslobodila~kih i op{tih dràvotvornih te`wi srpskog naroda. Iskrene i duboko ukorewene narodne te`we bile su u ogromnom raskoraku sa sebi~nim i samoqubivim ambicijama vlastodràca. Na toj liniji odvija}e se i diferencirawe proruske, nacionalne, u odnosu na skorojevi}ku i poltronsku prozapadnu orijentaciju srpskih politi~kih predvodnika. Godine 1844. zna~ajan preokret se desio izradom “Na~ertanija” Ilije Gara{anina kao prvog pisanog sveobuhvatno koncipiranog plana srpske dràvne politike zasnovanog na op{tenacionalnim oslobodila~kim i sveobuhvatnim dràvotvornim te`wama. To }e biti osnovni politi~ki putokaz za narednih sedamdeset godina razvoja i {irewa srpske dràve. Izvestan uticaj poqskog emigranta Adama ârtorijskog i ~e{kog Frawe Zaka na pisawe ovog poverqivog dokumenta dove{}e do isticawa izvesnih jugoslovenskih te`wi i inauguracije wihovih potowih pogubnih posledica. Gara{anin je svestan trajnog i nepromewivog austrijskog neprijateqstva prema srpskim nacionalnim aspiracijama, pa prvenstveno insistira na srpsko-ruskom savezu kao najprirodnijem, pod uslovom da Rusija srpsko teritorijalno pro{irewe u punom etni~kom opsegu prihvati i kao svoj izvorni interes. Legitimisti~ko utemeqewe srpskih nastojawa ispoqava obrazlagawem evropske geopoliti~ke nu`nosti obnavqawa srpskog carstva na ru{evinama turske imperije. “Postavqaju}i kao uslov za ujediwewe Bosne i Srbije na~elo pro{irewa, ne ujediwewe, stavqaju}i srpsku dinastiju na ~elo nove dràve, i pro{iruju}i ure|ewe Srbije na nove zemqe, Gara{anin je 1844. dao osnove velikosrpskoj politici ujediwewa.” (str. 139.) Velika je Gara{aninova zasluga {to je tradicionalno srpsko istorijsko pravo doveo u sklad s na~elom prava na samoopredeqewe naroda koje je proklamovala Francuska gra|anska revolucija. Revolucionarna previrawa u Evropi afirmisa}e kao kqu~ni politi~ki princip proklamovano na~elo narodnog suvereniteta koje je u srpskoj nacionalnoj svesti vekovima razvijano, tako da je celokupna srpska istorija prema wemu prekomponovana i reinterpretirana u svojevrsnom idealisti~kom i romanti~arskom zanosu. Novostasala srpska inteligencija preuze}e primat u daqem afirmisawu nacionalne svesti, modelirawu idejnih koncepata, artikulisawu politi~ke akcije i kreirawu neposrednih ciqeva i ideolo{kih vrednosti. Pravoslavnoj i seqa~koj demokratskoj komponenti srpskog nacionalizma, koja }e vekovima negovati stare dràvotvorne tradicije, evropejski obrazovana inteligencija dodaje prosvetiteqski àr moderne racionalisti~ke misli. Op{teprihva}enim vrednostima evropske kulture i civilizacije utiskuje se u doma}oj recepciji dubok srpski nacionalni pe~at, pa se tako one preoblikuju i prilago|avaju ve} sazrelim politi~kim stremqewima jednog naroda kome nikada nije nedostajala svest o sopstvenoj veli~ini, ali je zato bio bez premca i po teìni isku{ewa koja je istorija pred wega postavqala. Gotovo da nema te evropske zemqe u kojoj je ideja narodnog suvereniteta i parlamentarizma na{la pogodnije tlo nego u du{i srpskog naroda koga 977

je parlamentarizam neodoqivo podse}ao na tradicionalnu sabornost i kolektivno odlu~ivawe o sudbinskim pitawima i opredeqewima. Ni vladarska samovoqa, ni birokratski centralizam, ni surova policijska represija tu ideju vodiqu nisu za duè vreme mogli izbrisati kao osnovnu karakteristiku op{te dru{tvene svesti. Najvi{e razvojne oblike evropske demokratije i liberalizma srpski narod je ose}ao i prihvatao kao ne{to izvorno svoje, {to mu je od pamtiveka pripadalo, bilo svojstveno i neodvojivo. Zapravo, neporecivo i neoduzimqivo. Uostalom, Srbi su i u vreme cara Du{ana imali, ako ne razvijen i kompletan ustav, onda sigurno krajwe jasno formulisan osnovni princip savremene ustavnosti i zakonitosti. Institucija vlasti, zapravo kompletna dràvna struktura, konstantno je kasnila za ubrzanim napredovawem ovog oblika kolektivne svesti, ali mu se kad-tad morala prilagoditi i wegova na~ela u praksi primeniti. Demokratija i liberalizam kao osnovna ideolo{ka obele`ja srpske politi~ke misli glavnog protivnika redovno su imali u monarhiji i monarhizmu kao svom apsolutisti~kom antipodu. Monarhizam je bio jak i opasan zbog toga {to je i on, bar formalno, obavijen monarhisti~kim pla{tom, a uz to je ve{to manipulisao apologijom vladara iz epskih narodnih pesama. On je kqu~no upori{te nalazio u konzervativizmu patrijarhalne seqa~ke dru{tvene sredine, koja je manifestovala konstantnu kontradiktornost slobodarskih stremqewa i vladarskog kulta. Narodnom oku je prijao dvorski ceremonijal, ali je mozak pruào racionalni otpor nekontrolisanoj samovoqi, a srce odisalo srybom prema zloupotrebama vlasti i enormnim privilegijama tek stasalog vladaju}eg sloja, neosetqivog na svakodnevne narodne nevoqe i sirotiwsku muku. Monarhija je predstavqala dodatni podstrek korupciji, koja je iz orijentalnog sveta preuzimana kao uobi~ajeni manir, redovan oblik socijalnog pona{awa koji sistematski ugroàva duhovno zdravqe nacije i rasta~e politi~ke institucije dràve. Svoje nemirewe sa apsolutizmom Srbi su iskazivali u~estalim obarawem ili ubijawem apsolutisti~kih vladara, shvataju}i da oni predstavqaju ozbiqnu smetwu potpunoj realizaciji glavnih nacionalnih ideala. Razvoj parlamentarne demokratije u Srbiji doveo je do pojave prvih politi~kih partija, Konzervativne i Napredwa~ke, kao kabinetskih i birokratskih, a ubrzo zatim Radikalne kao politi~ke stranke u pravom smislu re~i, sa razvijenom partijskom infrastrukturom. Srpska narodna radikalna stranka Nikole Pa{i}a preuzela je primat u kreirawu srpske nacionalne politike i strategije wene realizacije. Kako zapaà Vasa ûbrilovi}, Nikola Pa{i} preuzima od Ilije Gara{anina “politiku oslawawa na Rusiju i zapadne sile, mr`wu prema Austriji i uskosrpske spoqnopoliti~ke zadatke: odbrana nezavisnosti, saradwa s drugim balkanskim narodima, ujediwewe Srpstva, ukqu~uju}i Bosnu i Hercegovinu, Staru Srbiju i Makedoniju i Crnu Goru s izlazom Srbije na more. Vide}emo da on re{ewe ovih zadataka posmatra sa stanovi{ta odnosa velikih sila i vojne snage Srbije. Pritom, on teì wenom pro{irewu, a ne ujediwewu s ostalim srpskim i jugoslovenskim zemqama primenom na~ela prava samoopredeqewa naroda.” (str. 289.) Jedan broj istaknutih intelektualaca krajem devetnaestog veka prepu{ta se ma{tawima o jugoslovenstvu pripremaju}i tako pogodno tlo za najve}u srpsku zabludu svih vremena i nesagledivu nacionalnu nesre}u. 978

Objavquju}i na po~etku Prvog svetskog rata da su weni ratni ciqevi osloba|awe i ujediwewe svih ju`noslovenskih naroda, Srbija je krenula u sunovrat kojim }e prokockati sve rezultate uspe{nih oslobodila~kih ratova. U krajwe nepovoqnoj op{toj politi~koj klimi eufori~nog jugoslovenstva, Nikola Pa{i} kao vode}i srpski dràvnik odlu~io je da se ne suprotstavqa bujici, nego da je poku{a kanalisati u srpskom interesu. Pa{i} je “dobro ocewivao zna~aj Srbije i wen uticaj na ostale Srbe, ali je Srbiju uzdizao iznad Srpstva, ne{to kao izvor, upori{te svega {to je srpsko, i jo{ iznad toga; nemawi}ka dràvna tradicija bila je poja~ana kod wega dràvnom tradicijom Srbije XIX veka. Za wega je Srbija bila simbol svih srpskih èqa, pa nije hteo da mewa weno ime. Jugosloven, jugoslovenstvo, Jugoslavija kao jedinstven pojam za sve narode na Slovenskom Jugu Pa{i}u su bili tu|i, nerazumqivi; sve mu je to pomalo mirisalo na austrijan{tinu.” (str. 346.) Za slu~aj ujediwewa, Pa{i} se zalagao za unitarnu i centralizovanu dràvu na temequ srpskih dràvotvornih tradicija. “Ne moèli to, po Pa{i}u, onda je trebalo da se organizuje dràva na federalisti~koj osnovi, ali tako da Srbija pripoji sebi sve one oblasti s one strane Drine i Save, koje su, po wegovom mi{qewu, ili na osnovu istorijskog prava ili zbog etni~ke ve}ine srpske, pripadale Srbiji. Tu se pre svega mislilo na Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu sa Sremom i jedan deo Dalmacije. Zatim bi do{lo ujediwewe Crne Gore sa Srbijom. Oko Srbije iz 1913. okupqena Vojvodina, Bosna i Hercegovina, Crna Gora sa ju`nom Dalmacijom, stvorila bi se Velika Srbija u okviru jugoslovenske federacije. I po veli~ini i po broju stanovni{tva ona bi bila mnogo ve}a od Hrvatske i Slovenije. U ovakvoj federativnoj Jugoslaviji Srbija bi bila ja~a nego Pruska u ujediwenom Nema~kom Rahju posle 1870.” (str. 358–349.) Zato je bilo kakva jugoslovenska federacija po istorijskim pokrajinama Pa{i}u bila totalno neprihvatqiva. Nije mu ni padala na pamet mogu}nost da srpski narod u celosti ne ìvi u jednoj i jedinstvenoj federalnoj jedinici. S druge strane, prevlast Srbije u bilo kakvoj budu}oj jugoslovenskoj dràvi nije se smela ni~im dovoditi u pitawe.

II.. Dràvotvorni projekat Velike Srbije 1. Kwiga Ernesta Denija o Velikoj Srbiji Obimne nau~ne studije pod naslovom “Velika Srbija” do sada su napisali samo Ernest Deni i Vladimir ]orovi}. Pored lista koji je pod tim nazivom izlazio u vi{e navrata, Milan Jevti} je u Wujorku 1919. godine na srpskom jeziku objavio kwigu “Velika Srbija” kao zbirku novinskih ~lanaka, objavqenih u emigrantskoj {tampi u prethodnih sedam godina, dok je ve} 1915. godine uredni{tvo “Srpskog Juga” objavilo kalendar “Velika Srbija”, s ve}im brojem eseja, se}awa i pesama sa izrazito patriotskim nabojem. To je sve, kad je re~ o samostalnim publikacijama. Postoji ve}i broj rasprava, eseja i polemika u nau~nim, stru~nim i publicisti~kim ~asopisima koji tretiraju pitawe Velike Srbije, ali wihovu analizu moramo ostaviti za neku drugu priliku. U ovoj studiji moramo se ograni~iti na najzna~ajnije radove koji nam omogu}avaju potpunije sagledavawe srpske dràvotvorne ideologije kao osnovnog izraza i te`we srpskog nacionalizma. 979

Kwiga Ernesta Denija “Velika Srbija” objavqena je 1915. godine u Parizu i sve donedavno nije prevo|ena na srpski jezik. Napokon je wen srpski prevod objavqen u radikalskom nau~nom ~asopisu “Srpska slobodarska misao” broj 1/2002. Deni je kwigu napisao skoro u jednom dahu, fasciniran srpskim herojstvom i veli~anstvenim pobedama na po~etku Prvog svetskog rata, ali istovremeno ponesen bujicom simpatija koja je preplavila Francusku zbog neo~ekivanog i gotovo nepojmqivog uspeha malog, dalekog i ranije potcewivanog saveznika. Objasniv{i prethodno geografski poloàj srpskog naroda i uticaj tog poloàja na nacionalnu istoriju, Ernest Deni isti~e: “U bici koju vekovima vodi, iz dana u dan, populacija se istovremeno pre~istila i iskalila. Herojskim vrlinama i neukrotivoj postojanosti, treba dodati pronicqivu inteligenciju i veliku spretnost. Motre}i na broj~ano neuporedivo ja~e neprijateqe, nau~ila je da mrzi smrt i da osujeti, svojim suptilnim pojavqivawem, stalne zavere protivnika, ~eli~ila je nerve i zna da objedini, do stoji~ke strpqivosti koju podnosi bez malodu{nosti i àlopojki, najteè patwe, razboritu odva`nost koja osuje}uje sve zamke i ~eka povoqne prilike. Weni su heroji odva`ni i neustra{ivi, a ratnici su joj u isto vreme diplomate.” (str. 33.) Britkom geopoliti~kom analizom istorijskih zbivawa i politi~kih prilika on ukazuje da su protivre~nosti izme|u Srbije i Austrije toliko velike da jedan od ta dva rivala jednostavno mora da nestane. Austrija je Srbiju kao dràvu mogla tolerisati sve dok je bila u stawu da je instrumentalizuje. Stvarno nezavisna srpska dràva Be~u je bila prosto nepodno{qiva. “Princip nacionalnosti, onakav kakvim ga mi shvatamo u prostoj formi, tj. kao savez, u okviru iste politi~ke grupe, qudi koji govore istim jezikom i koji èle da dele istu sudbinu, neizbe`no implicira uni{tewe Austrije i stvarawe Velike Srbije.” (str. 86.) Deni pritom podrobnije analizira izvornu prirodu srpskog nacionalizma i zakqu~uje da nacionalni princip “proizilazi iz èqe za sre}om koju svako nosi u sebi i koja se me{a sa potrebom za potpunim razvojem na{ih delotvornih sposobnosti. Posledwi doga|aji su pokazali da su naj~vr{}e politi~ke grupe, najukorewenije navike i najja~a ube|ewa, no{eni kao slamka talasom patriotizma, ~im je nacionalno postojawe ozbiqno ugroèno... Sve u svemu, svugde gde se oseti da je nezavisnost zemqe dovedena u pitawe, svi interesi i strasti niè vrednosti nestaju, jer svako zadirawe, ~ak i najmawe, u slobodni razvoj zajedni~kog ìvota, odmah smawuje materijalnu i intelektualnu mo} jednog naroda. Zatim se time smawuje kreativna mo} svakog pojedinca, umawuju}i wegovu vrednost i u wemu samom u velikoj meri uni{tava razloge za ìvot. Rad, sloboda i sre}a su sinonimi. Patriotizam je najvi{i oblik morala, jer je osnovni uslov sre}e i korisnog rada, {to su u stvari qudski ciqevi.” (str. 86.) Detaqnom istorijskom analizom balkanskih politi~kih prilika devetnaestog i po~etkom dvadesetog veka Deni afirmi{e snagu srpske nacionalne ideje i wenu materijalizaciju u balkanskim ratovima, potvr|enu neverovatnim pobedama s po~etka Prvog svetskog rata. Srbi su snagom sopstvenog narodnog duha, hrabro{}u i odlu~no{}u osloba|ali i ujediwavali delove svoga naroda i nacionalne teritorije. “Pansrpski program nije proizvod ma{te {a~ice sawalica. Istorija i etnografija su ga nametnule politi~arima. On proizlazi iz svesti naroda koji ve} vi{e vekova teì da, neprestanim i jednodu{nim na980

porom, izme{a svoje sudbine.” (str. 161.) Srpsku te`wu za prikqu~ewem svih srpskim narodom naseqenih austrougarskih predela Deni smatra sasvim prirodnom i opravdanom. Uostalom, kako ilustruje, primera radi, “poricati italijansku su{tinu Toskane bilo bi isto toliko ~udno kao i poricati srpsku su{tinu Splita ili [ibenika.” (str. 162.) Ernest Deni tako|e gaji zablude u pogledu mogu}nosti i svrsishodnosti zajedni~ke dràve Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno ukqu~ivawa svih Hrvata i svih Slovenaca u Veliku Srbiju, kako on insistira, ali vrlo upe~atqivo upozorava na dalekose`ne negativne posledice eventualnog prenebregavawa srpskih nacionalnih interesa. “Srbija, slobodna, netaknuta, cela, predstavqa garanciju mira; Srbija, osaka}ena, nepravedno li{ena svog legitimnog poseda, prevarena u vezi sa prirodnom vredno{}u svojih herojskih napora, osu|ena je na politiku osvete.” (str. 171.) Mo`da je posebno interesantno ovde preneti Denijev poku{aj delimi~ne karakterizacije srpskog naroda kroz veoma lucidno zapaàwe. On kaè: “Srbi imaju nedostatke koji poti~u od wihovog temperamenta i obrazovawa. Wihova je voqa nestabilna; wihovo se nepoverewe brzo budi i doga|a im se da, bez dovoqno razmi{qawa, donesu odluke zbog kojih se brzo kaju. Nemaju uvek pravi ose}aj o tome {ta su wihove obaveze prema dràvi, tako da veoma ~esto `rtvuju dràvne interese svojim prolaznim, ali jakim qutwama; prijem~ivi su na zvu~ne parole i tobo`we optu`be; zaboravqaju u~iwene usluge; vi{e skloni heroizmu, nego razmi{qawu, po{to su puni poleta, olako veruju, poput Francuza, da se wihov nehat lako moè popraviti. Duga turska vladavina za vreme koje nikada nisu bili sigurni da }e ubrati plodove svoga rada, nije u wima razvila sklonost ka kontinuiranom radu. To su ju`waci koji vole govore i zabavqaju se tako {to, u krugovima dima cigarete, slede trag svojih snova. Wihove unutra{we sva|e i wihova nepostojanost bili su oru`je u rukama Nemaca i Ma|ara koji su imali interese u tome da Srbi prave {to ve}e gre{ke. Wihovi neprijateqi nisu videli ili nisu èleli da vide vi{e kvalitete srpskog naroda, wegovu elasti~nost sticanu u te{kim vremenima, fino}u i o{trinu wegove inteligencije, naro~ito postojanost wegovog idealizma i ~vrstinu wegove voqe koji su se, uprkos mnogim vidqivim oscilacijama, odràli. Vetrovi talasaju povr{inu reke, ali ne mewaju wen tok.” (str. 77–67.)

2. Kwiga Vladimira ]orovi}a o realizaciji koncepta Velike Srbije U vreme objavqivawa svoje kwige “Velika Srbija”, 1924. godine, jedan od najve}ih srpskih istori~ara svih vremena, Vladimir ]orovi}, bio je ube|en da je rezultatima Prvog svetskog rata u celosti i definitivno realizovana srpska dràvotvorna ideja, koju je jo{ Stevan Nemawa razvio u jedan racionalan i konzistentan dràvni sistem utelotvoren na nacionalnoj samosvesti. Upravo je svest o nacionalnom jedinstvu bila osnovna snaga suzbijawa oblasnih partikularizama i uobi~ajene feudalne razdrobqenosti i me|usobnog suprotstavqawa. Velikog uticaja na formirawe takve svesti sigurno su imali i svojevremeni âslavqevi dràvotvorni podvizi, a jo{ vi{e Bodinovo osamostaqivawe u odnosu prema vizantijskoj vlasti sredinom XI veka i uspe{no objediwavawe svih srpskih zemaqa. U slede}em veku Ra{ka }e pokazati 981

jo{ ve}i stepen dràvotvorne vitalnosti zahvaquju}i gor{ta~kom slobodarskom mentalitetu i patrijarhalnom moralu. Mnogo joj je, pri tome, pomogao i centralni geografski poloàj u odnosu na sve ostale srpske zemqe, kao i ve}i stepen otpornosti na katoli~ke uticaje, pod koje je uvek lak{e padalo srpsko primorje. Iako je po ro|ewu kr{ten prema katoli~kom obredu, Stevan Nemawa je vrlo rano shvatio da je pravoslavqe primerenije srpskom narodnom bi}u, saglasnije tradiciji i verovawu. Kao ro|eni Ze}anin, iz okoline Podgorice, on je Ra{ku u~inio svojim centralnim politi~kim upori{tem i odatle vlast pro{irio na skoro sve ostale srpske zemqe. Osnovnu gre{ku je napravio kad je pri povla~ewu sa prestola zemqu podelio tako {to je ra{ki presto poverio sinu Stevanu a zetski sinu Vukanu. Bra}a su ubrzo u{la u me|usobni èstoki sukob, upli}u}i u wega okolne zemqe i papu. Sveti Sava, najmla|i Nemawin sin, uspeo je da pomiri zava|enu bra}u i docnije spre~i potpuno rimokatoli~ewe Srbije kad se, 1217. godine, Stevan Prvoven~ani krunisao papskom krunom. Postignuv{i autokefalnost Srpske pravoslavne crkve od nikejskog patrijarha i postav{i prvi wen arhiepiskop, ponovo kruni{e svoga brata, ovog puta pravoslavnom krunom. Docniji vladari iz dinastije Nemawi}a, uprkos povremenim krizama i unutardinasti~kim sukobima, {irili su postepeno srpsku dràvu, da bi ona svoj sredwevekovni vrhunac dostigla pod carem Du{anom. Me|utim, kako isti~e ]orovi}, “Du{an je, opijen pobedama, obuhvatio daleko ve}i krug od onog koji bi bio mogu} da se priqubi i asimiluje novoj dràvi. Wegova osvajawa donela su gotovo vi{e zemqe od onog {to je ve} imao. I, {to je jo{ va`nije, donela su tu| elemenat. Srpska dràva, mada nije bila mlada, nije, ipak, imala jo{ ni dovoqno ve{tine ni dovoqno vremena da u nove pokrajine unese svoj duh; a to i ina~e nije bilo lako. Gr~ki elemenat, sa svojom nadmo}nijom i duòm kulturom, mogao je biti politi~ki savladan, ali ne i duhovno; a naro~ito ne onda kad je on u sastav nove dràve ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko prete`niji od slovenskog. Posle, te su zemqe bile osvojene, a ne pridruène; u wima je ostao jak trag stare pripadnosti i ose}awa za wu, i one su bile pokorne samo dotle dok su verovale da bi svaki poku{aj trzawa bio u krvi ugu{en. Najzad, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna dràvna vlast morala je da slabi; jedno s toga {to je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim pokretima i jedva postizao da obrati pa`wu i na unutra{wu organizaciju; a drugo s toga {to je tolika ra{irenost, u ono vreme slabih veza i teìh komunikacija, onemogu}avala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga be{e ja~awe pojedinih oblasnih gospodara, razvijawe izvesnih centrifugalnih tendencija i na kraju raspadawe dràve u pokrajinske jedinice. Tome svemu do{la je kao hrana nagla smrt Du{anova, u wegovoj punoj mu{koj snazi, i apsolutna nesposobnost wegovih naslednika.” (V. ]orovi}: “Velika Srbija”, KIZ “Kultura”, Beograd 1990, str. 7-8.) Prevelika brzina nije slutila na dobro, a nagli uspeh nije dugo trajao. Me|utim, ostala je slava i ushi}ewe da nadahwuje sva slede}a pokolewa, uliva samopouzdawe u sopstvene sposobnosti srpskog naroda. Bilo je dovoqno da se podstakne vi{evekovni san o veli~ini i prikupi dovoqno snage za wegovu realizaciju. Posle Du{anove smrti razbijena Srbija nije bila u stawu da se dugotrajno suprotstavi turskoj najezdi, ali iz narodne du{e vi{e nikakva sila nije mo982

gla da istera velikodràvne ambicije i carske tradicije. Pou~en Du{anovim gre{kama, stupaju}i na srpski kraqevski presto i kruni{u}i se 1377. godine u manastiru Mile{evo, Tvrtko I Kotromani} je nastojao da svoju dràvu {iri skoro iskqu~ivo na srpskom etni~kom podru~ju. Ali, Tvrtko nije izvukao dragocenu pouku iz dela Svetog Save, pa su wegovu dràvu iscrpele i razbile sve zao{trenije verske protivre~nosti tri me|usobno netrpeqive religije. U vreme turskog ropstva jedini nosioci velikosrpske dràvne ideje, weni ~uvari i glorifikatori, bili su Srpska pravoslavna crkva i usmeno narodno predawe. Srpska crkva se u potpunosti identifikovala sa dràvom, a vladarski rodoslov dinastije Nemawi}a predstavqa centralno mesto na oltaru pravoslavnih svetaca. Dràvotvorne tradicije i crkveno u~ewe u temequ su jedne izvorno narodne ideologije koja je vekovima ~uvala srpsku nacionalnu svest, ponos i dostojanstvo. Vera u slobodu izbrisala je iz kolektivnog narodnog se}awa sve muke tipi~nog feudalnog dru{tvenog ure|ewa i stvorila jedan prirodni i nacionalnim koloritom obojen demokratski koncept, koji je u vreme osloba|awa iz turskog ropstva, kad su Evropu razdirali besomu~ni nasrtaji feudalne restauracije, spre~io da se u Srbiji zametne bilo kakva tendencija obnove feudalizma, plemi}ke klase i kmetova. Srpski nacionalni identitet sa~uvan je prvenstveno zahvaquju}i autohtonoj pravoslavnoj veri i narodnom jeziku. Duhovna vlast Pe}ke patrijar{ije prostirala se u svim srpskim zemqama, postiù}i ono {to svetovni vladari nikada nisu bili u stawu da do kraja realizuju. Imalo je to i izvesnih negativnih posledica izraènih kroz pravqewe sve dubqeg jaza prema pokatoli~enim i islamizovanim Srbima, ~ija se nacionalna svest sve vi{e gubila i kod kojih je mewawe vere zna~ilo odricawe od narodnosti, li{avawe kolektivne svesti i se}awa, gubitak identiteta. Vite{ki duh juna{tva i po`rtvovanosti nadahwivao je ~itava pokolewa ~ine}i srpski nacionalizam jednim od najrazvijenijih, najja~ih i najnepokolebqivijih u svetskim razmerama. Vekovima su se kroz to preplitale li~ne ambicije i grupne èqe i htewa. Sve je ~eznulo za starom slavom i hitalo u istom pravcu, nemilice tro{e}i energiju i na sporadi~na me|usobna sukobqavawa, sujetu i surevwivost. Matica {iroke srpske reke prosto je morala da tro{i snagu i na samonikle virove i brzake, ali nije posustajala. Srbi pod okupacijom katoli~kih zemaqa bili su ugroèniji po pitawu o~uvawa nacionalne svesti, nego oni koji su ostali u turskom ropstvu. Ali tamo gde su srpske koncentracije bile ja~e i stabilnije, u Austriji i Ugarskoj, kulturni procvat je bio ja~i i sveobuhvatniji, vr{e}i snaàn uticaj na sve ostale srpske zemqe. Kako zapaà ]orovi}, analiziraju}i srpske politi~ke i kulturne prilike XVIII veka, “dobar deo na{ih obrazovanijih qudi gubio je veze sa svojima, stideo se wihove zaostalosti, suvi{e skorojevi}ki uletao u nove kulture i dru{tva i tu se pretapao i gubio. Ali, zato je drugi deo ostajao u narodu, vezan uza w dubqim korenom i ve}om qubavqu i nastojao da svojim ste~enim znawem digne nivo op{te prosve}enosti kod nas.” (str. 16.) Prvi srpski ustanak, iako je imao o~igledne karakteristike spontaniteta i naivnosti vo|stva, ubrzo je buknuo kao decenijama pripremana revolucija. “Tako se, eto, ve} za prvo pola godine ustanka, malo po{to je pro{ao prvi prepad i qudi do{li sebi, stvara pomalo i sve odre|enije nacionalni program 983

nove srpske dràve. Ukoliko ga jo{ ne znaju da formuli{u sami vo|i, koji ga nose u du{i i u ~itavom svom krvnom nasle|u, utoliko im ga sugeri{e okolina i oni Srbi sa drugih strana, koji su u ustanku nazrevali nov pokli~ za narodno okupqawe i novi zametak vaskrsavawu stare srpske dràvne misli i tvorevine.” (str. 26.) Uspehu ustanka vi{estruko je pogodovala ~iwenica da je Rusija u to vreme ozbiqnije zakora~ila na balkansko podru~je i stavila se u za{titu svojih istovernih srodnika. Ruska za{tita je ustanicima ulila novo samopouzdawe i dovela do neverovatnog oruànog poleta i revolucionarnog ushi}ewa, koje je ve} odavno sazrelu nacionalnu ideju pretakalo u svima jasan i razumqiv dràvotvorni program. Privremeni ustani~ki slom iz 1813. godine, najvi{e uslovqen Napoleonovim pohodom na Rusiju, nije mogao da uni{ti ogromni nacionalni entuzijazam koji se probudio na svim srpskim prostorima. I turske vlasti i evropske sile bile su ube|ene da se Srbi uop{te ne mogu oporaviti od poraza, pogotovo {to je turskim zlo~inima i progonima ustani~ka Srbija gotovo ostala bez stanovni{tva. “O~evidno, qudi nisu poznavali one retke psiholo{ke osobine srpskoga naroda, karakteristi~ne za sve vekove wegove istorije, da je ba{ u najteìm ~asovima i, gotovo dotu~en, jednim silnim naporom unutra{we energije i vere u sebe, kidao spone i nalazio uvek dotle neslu}ene snage za uspeh. Ta voqa za ìvot, to nepadawe i posle najsilnijeg udarca, to uporno izdràvawe gotovo umrtvqenog organizma, ~ini jednu od najdubqih snaga na{eg plemena, izraènu tako re~ito i jedinstveno etikom kosovske epopeje. Moè se ~ak re}i da smo mi uvek bili ja~i u nesre}i i da su sve lepe osobine na{eg nacionalnog morala razvijane bile samo u patwi i borbi. Vlast i ose}awe sile stalno su uticali na nas kvare}i i davali na{im sirovim strastima punog maha i razoran razvoj.” (str. 37.) Drugim srpskim ustankom, uz obilatu rusku politi~ku i diplomatsku pomo}, stvoreni su temeqi moderne srpske dràvnosti. îtav vek Srbi su nastavqali nacionalne oslobodila~ke napore, ali i izgra|ivali pravnu strukturu dràve. Uspeli su da izbegnu obnovu relikata feudalizma i okrenu se formirawu savremenog evropskog gra|anskog dru{tva na podlozi jakog i ekonomski slobodnog seqa{tva, ali neprekidno suo~eni s me|udinastijskim borbama kara|or|evi}evaca i obrenovi}evaca, vladarskom samovoqom, apsolutisti~kim tendencijama, a ne{to docnije sa svesrpskim vladarskim pretenzijama dinastije Petrovi}a. Uporedo sa potiskivawem Turaka i teritorijalnim {irewem na ju`ne srpske predele, Srbija se sve vi{e suo~avala sa rastu}im austrijskim apetitima i u tom nema~kom faktoru videla izvore budu}eg ugroàvawa sopstvene nezavisnosti. Austrijanci i Ma|ari }e sve vi{e sputavati nacionalna prava Srba pod svojom vla{}u, a ujedno sputavati srpske napore u ciqu definitivnog proterivawa Turaka sa Balkana. Kroz celi XIX vek svi Srbi su ispuweni te`wom da se definitivno nacionalno oslobode i ujedine u celovitu dràvu koja }e obuhvatiti sve srpske teritorije. Nijedan srpski vladar, nijedna garnitura vlasti nije spremna da se takvim nastojawima direktno suprotstavi rukovo|ena uskim vlastodrà~kim interesima, ali u vreme kneza Mihaila Obrenovi}a Srbija se otvoreno stavqa u ulogu svesrpskog, {to je svakako zna~ilo i velikosrpskog Pijemonta. Mihailova prerana smrt, kao rezultat me|udinasti~kih trvewa i zavera, 984

osujeti}e za duè vreme sve wegove velikodràvne planove, ali ne}e mo}i da suzbije i ugasi usplamtele ideje i op{tenarodni slobodarski pokret. Bosanskohercegova~ki ustanak 1875. godine wihov je logi~ni izraz, koji je u rat uveo Srbiju, Crnu Goru i Rusiju, mada je knez Milan svim silama poku{avao da ostane po strani. Kneèva malodu{nost i tajno sporazumevawe s be~kim vlastima sputali su srpski dràvni aparat i prili~no sterilisali vojni~ke napore, ali je ruska intervencija spre~ila ozbiqniji poraz Srba. Me|utim, ni ruska diplomatija nije bila dovoqno sna`na da spre~i austrijske pretenzije na Bosnu i Hercegovinu, a bila je optere}ena i sopstvenim interesima na bugarskom podru~ju i ~ak, zbog Milanove prevrtqivosti i nepouzdanosti, u jednom trenutku primat dala bugarskim nau{trb srpskih interesa. Na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji i Crnoj Gori je priznata nezavisnost i izvesno teritorijalno pro{irewe, ali je Austro-Ugarskoj omogu}eno da okupira Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sanyak, {to je bio teàk udarac srpskom nacionalnom romantizmu. To }e uskoro preneti teì{te balkanskih konflikata na sever i izazvati novo nagomilavawe srpske nacionalne energije, odlu~nosti i borbenosti. Knez Milan, nedorastao istorijskim izazovima i nacionalnim te`wama, udaqava se od oslonca na Rusiju, sklapa tajnu konvenciju s Be~om, u zemqi progoni politi~ke protivnike, surovo se obra~unava sa liberalnim pogledima i demokratskim tendencijama, ali ulazi u opasni, besmisleni rat sa Bugarskom, koji je Srbiji naneo ogromnu {tetu. Krizu nacionalne svesti zvani~ne Srbije delimi~no je nadoknadila {iroka nacionalna politika crnogorskog kwaza Nikole Petrovi}a, koji unosi novu ìvotnu snagu srpskoj velikodràvnoj ideji i budi nacionalno odu{evqewe vaskolikog Srpstva. Crna Gora je bila suvi{e mala i slaba za neku ozbiqniju nacionalnu akciju, ali je uvek bila tu da opomiwe i podsti~e. Apsolutisti~ke te`we vladarske u woj su bile jo{ izraènije, tako da je borba za demokratske promene i u Srbiji i u Crnoj Gori podrazumevala vrlo visok egzistencijalni interes za onoga ko se u wu upu{ta. Ipak, dinasti~ki prevrat u Srbiji, 1903. godine, ozna~io je otvarawe vrata velikom nacionalnom poletu, dugoro~nom ustoli~ewu radikalske vlasti i dràvni~kih vizija Nikole Pa{i}a, te doveo do slavnih pobeda u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Tome je prethodila {iroka i dobro organizovana ~etni~ka akcija u staroj i ju`noj Srbiji. Srbiju nije mogao zaustaviti i pokolebati ni carinski rat, ni aneksiona kriza, a wena izdr`qivost i nepokolebqivost tako su samo prolazili kroz dragocenu probu za budu}i kolosalni nacionalni podvig. I onda, kad je srpski narod bio na vrhuncu mo}i i slave, kad je ve} imao postignutu Veliku Srbiju, dolazi stra{na gre{ka, neverovatna nesmotrenost i glupost vladara, zabluda vode}ih intelektualaca – ulazak u zajedni~ku dràvu. Ono {to je Vladimir ]orovi} smatrao realizacijom dràvotvornog projekta Velike Srbije uni{tilo je plodove svih srpskih pobeda i osudilo nas da dvadeseti vek provedemo u ropstvu i patwi, izloèni genocidu i da nam pri wegovom kraju dràva bude u ru{evinama, narod moralno klonuo, u bedi i o~ajawu. ]orovi} sve to nije mogao znati ni naslutiti. Nikola Pa{i} kao da je ne{to slutio, a vojvodu @ivojina Mi{i}a je zebwa obuzimala. Usijana glava Aleksandra Kara|or|evi}a, slepa i gluva za sve oko sebe, snevala je fantazmagori~ne snove i nedoraslog vladara uvodila u sve ve}e gre{ke. Zavr{avaju}i 985

svoju kwigu, Vladimir ]orovi} je ipak Srbima znao da ostavi amanet, preporuku: “Sve ovo veliko {to danas imamo, postignuto nad~ove~anskim naporima, ostaje kao amanet mla|ima, da ga razviju i upotpune. Diù}i se na nama, oni, prirodno, treba da se popnu vi{e od nas. Mi mirne savesti moèmo re}i da je malo koji nara{taj dao svojim naslednicima ve}e od onog {to mi ostavqamo... Ako ~ovek sme da stavqa èqe za budu}nost, onda je samo jedna: da u du{ama novog nara{taja bude uvek dovoqno razumevawa i, po potrebi, sledovawe primeru neminovne i ve~ite Velike Srbije!” (str. 95.)

3. Velikosrpski koncept Srpskog kulturnog kluba U istorijskim spisima zabeleèno je svedo~anstvo da je prvi termin Velika Srbija upotrebio grof \or|e Brankovi} 1683. godine, u vreme dok su Turci opsedali Be~. Brankovi} je austrijskom dvoru ponudio pisani elaborat oslobo|ewa i ujediwewa svih srpskih zemaqa u Veliku Srbiju koja bi definitivno spre~ila daqe turske prodore u centralnu Evropu. Dok mu je gorelo pod nogama, Be~ je prihvatao taj projekat, ali ~im su Turci potisnuti, odustao je i primat dao sopstvenim planovima da ovlada celim Balkanom i anektira ga. Brankovi} je u to vreme bio despot Banata, Srema i Hercegovine, na osnovu proklamacije austrijskog cara Leopolda. Pobuwivao je na ustanak Srbe na okupiranim teritorijama i tako zna~ajno slabio turski pritisak. Kad su Turci uz ogromnu srpsku pomo} potisnuti, car je u grofu Brankovi}u sagledao novu opasnost po austrijske strate{ke interese, uhapsio ga i 22 godine drào u zato~eni{tvu, gde je Brankovi} i umro 1711. godine u Hebu. Od tog vremena sam pomen Velike Srbije predstavqa pravi bauk za Austriju, najve}u opasnost koja preti i woj i celokupnom katoli~anstvu u pogledu èqene isto~ne ekspanzije. Arhimandrit pivskog manastira i istaknuti hercegova~ki narodni predvodnik, Arsenije Gagovi}, 1803. godine u Petrogradu zvani~nim predstavnicima ruske vlade izlaè idejni projekat o stvarawu Velike Srbije. Sli~an, izri~ito velikosrpski plan, 1804. ruskom imperatoru upu}uje karlova~ki mitropolit Stevan Stratimirovi}. Ti planovi su predstavqali glavnu okosnicu Kara|or|eve ustani~ke nacionalne politike. Wegovo daqe uobli~ewe i precizirawe postignuto je Gara{aninovim “Na~ertanijem”, koje nije obelodawivano ali je predstavqalo orijentir za sve strate{ke dràvni~ke poteze srpske vlade u toku nekoliko decenija. On je primarno bio orijentisan na oslobo|ewe i prisajediwewe ju`nih srpskih pokrajina, po{to je to u datim okolnostima bilo realnije, ali je izraàvao jasnu, mada indirektnu pretenziju i prema severnim, s obzirom da je austrijska dràva u to vreme bila mnogo ja~a i ~vr{}a od turske. Protiv velikosrpske opasnosti angaòva}e se celokupni austrougarski propagandni aparat tokom celog XIXveka, a u tajnim izve{tajima ~elnika be~kog reìma potvr|uje se da je velikosrpstvo ideologija koja je zahvatila sve Srbe, usijala im glave, pogotovo otkako se na vojvo|anskom podru~ju Svetozar Mileti} otvoreno eksponirao kao pobornik dràvotvornog projekta Velike Srbije. To je postao i javni politi~ki program srpskih radikala u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. 986

Toliko je ideja Velike Srbije bila jaka da je u jednom trenutku i be~ki dvor, uz podr{ku vojnih krugova, razmi{qao da teritoriju uga{enog srpskog vojvodstva proglasi Velikom Srbijom kao carskim protektoratom i tako srpski nacionalni polet upregne u kola habsbur{kih dinasti~kih ambicija i u perspektivi pot~ini sve srpske zemqe pod firmom wihovog ujediwavawa. Ideja je ipak bila nerealna u uslovima nesagledivo narasle srpske nacionalne euforije i me|unarodne afirmacije ve} stvorenih nezavisnih srpskih dràva Srbije i Crne Gore. Nakon okupacije Bosne i Hercegovine, Austrijanci i Ma|ari }e u Velikoj Srbiji, kao ideji vodiqi i pogonskom gorivu srpskog dràvotvorstva, gledati glavnu egzistencijalnu pretwu, a feldmar{al Konrad fon Hecendorf osnovnim razlogom za preventivni rat protiv Srbije. Pogotovo je taj strah habsburgovaca bio upe~atqiv kada je do wih stigla informacija da je stvarawe Velike Srbije glavna politi~ka preokupacija tajne i u Srbiji veoma uticajne oficirske organizacije Crna ruka. Nemogu}nost funkcionisawa i stabilizacije prve jugoslovenske dràve, usled sistematske hrvatske opstrukcije i subverzije, nedugo posle Prvog svetskog rata postepeno }e trezniti srpske politi~ke predvodnike u pogledu stvarne mogu}nosti i realne perspektive zajedni~ke dràve sa Hrvatima i Slovencima, pa }e se ideja Velike Srbije postepeno obnavqati u javnom ìvotu. Prvo kroz formirawe Srpske stranke i naziv wenog slu`benog glasila, a u martu 1928. godine radikalski narodni poslanik Puni{a Ra~i} je na sednici Narodne skup{tine zahtevao da se dràva preuredi i preimenuje u Veliku Srbiju. Prelomni trenutak je do{ao dràvnim udarom, koji je prikriveno izveden neustavnim formirawem Banovine Hrvatske. Po{to je Radikalna stranka tada bila potpuno razbijena, a Milan Stojadinovi} fizi~ki odstrawen iz politi~kog ìvota, nije bio mogu} organizovan partijski otpor samovoqi regenta Pavla Kara|or|evi}a i izdajni~ke dvorske kamarile, pa je grupa najistaknutijih srpskih intelektualaca formirala Srpski kulturni klub koji }e reafirmisati velikosrpsku dràvotvornu ideju, naàlost prekasno, kako su naredni doga|aji pokazali, uvode}i srpski narod u novu istorijsku tragediju. Osniva~i Srpskog kulturnog kluba bili su Slobodan Jovanovi} i Dragi{a Vasi}. Formalno ili neformalno, svojim velikosrpskim idejama taj klub }e za sebe vezati Vladimira ]orovi}a, Dragoslava Strawakovi}a, Stevana Moqevi}a, Lazu Kosti}a, Nikolaja Velimirovi}a. Najzad je potpuno shva}en veliki proma{aj napravqen prvodecembarskim aktom 1918. godine, a lamentiralo se i nad propu{tenim prilikama da se izvr{i amputacija Hrvatske, po kom pitawu je prvi ideju javno izneo Stojan Proti} u polemici sa Antom Trumbi}em odmah po ujediwewu, kraq Aleksandar 1928. godine i Milan Stojadinovi} 1937, nastoje}i da definitivno re{i hrvatsko pitawe, na{av{i se zbog toga pod unakrsnom vatrom dvorskih ulizi~kih krugova i udruène opozicije. Ideju Velike Srbije tridesetih godina svesrdno su propagirali Dobrosav Jev|evi} i Radmilo Gr|i}, kao i Mladen @ujovi}, Zoran Andri}, Nikola Stojanovi} i Vojislav Vujanac. Srpski kulturni klub je razvio {iroku aktivnost organizuju}i predavawa, izdaju}i novine i razvijaju}i srpsku dràvotvornu ideju na iznova probu|enoj nacionalnoj svesti. 987

4. Ravnogorski velikosrpski koncept Ravnogorski ~etni~ki pokret Draè Mihailovi}a prvenstveno se rukovodio ideologijom velikosrpskog dràvotvorstva. Velika Srbija je glavna preokupacija skoro svih ~etni~kih boraca, wihovih komandanata i ideologa, mada kao koncept ~esto nije do kraja razvijana. U prvo vreme osnovni tekst u kome su izloène vode}e ideje predstavqala je Moqevi}eva rasprava “Homogena Srbija”, koja je sluìla kao priru~nik ideolo{kog obrazovawa ravnogoraca i glavni propagandni materijal. Moqevi} se nije direktno suprotstavqao opstanku Jugoslavije, ali je insistirao da se unutar jugoslovenske dràve jasno ome|e sve srpske zemqe i one u~ine homogenim u etni~kom pogledu. Dragi{a Vasi} i emigrantski ministar inostranih poslova Mom~ilo Nin~i} ve} su bili na~isto s tim da Jugoslaviju uop{te ne treba obnavqati, ali iz jasnih spoqnopoliti~kih razloga takav stav se nije javno iznosio. Ali u ~etni~koj {tampi i propagandnim govorima istaknutih ravnogorskih aktivista Velika Srbija je bila osnovna preokupacija. Velikosrpska ideja je ovladala srpskim narodnim masama i sve do obrta u savezni~kom stavu nije dozvoqavala komunistima da preuzmu inicijativu. Slede}a Moqevi}eva rasprava “Mi{qewe o na{oj dràvi i wenim granicama” pledira na definitivnom razgrani~ewu sa Hrvatima, doslednom ka`wavawu ratnih zlo~inaca i preseqewu wihovih porodica u Hrvatsku, kao i iseqavawu nelojalnih muslimana, kompromitovanih kroz aktivnosti usta{kog pokreta, u Tursku. Srbi nisu hteli odmazdu nad svojim neprijateqima, ali su smatrali da Hrvati i Rimokatoli~ka crkva moraju isplatiti punu reparaciju srpskom narodu i u novcu i u teritorijama. êtni~ki proglasi ~esto sadrè pozive na jedinstvo, slogu i ravnopravnost svih Srba, iz raznih srpskih predela, o ~emu predratne vlasti nisu dovoqno vodile ra~una izazivaju}i neretko nezadovoqstvo kod takozvanih Srba pre~ana. Gra|anski rat, koji je vo|en me|u samim Srbima, imao je i takvog pokreta~kog upliva, ~ime su komunisti vrlo ve{to manipulisali navode}i partizane iz jednog kraja da maltretiraju Srbe u drugim krajevima. Pona{awe emigrantske vlade u Londonu, u odre|enim fazama i kraqa, i krajwa politi~ka nesposobnost, predstavqali su ogromno optere}ewe za ravnogorski ~etni~ki pokret i kqu~ni remetila~ki faktor u koncipirawu wegove jedinstvene, koherentne i ~vrste ideologije. Ve}ina emigrantskih politi~ara su i daqe bili puni obzira prema Hrvatima, dok su prilike u zemqi nalagale kao jedino racionalno re{ewe definitivno srpsko-hrvatsko razgrani~ewe. Dragi{a Vasi} je insistirao da se ~etni~ki pokret o{tro kriti~ki distancira od vr{qawa kraqevske vlade i posebno wenih hrvatskih ministara koji su stvarali veliku zabunu i u o~ima zapadnih saveznika po pitawu prilika u okupiranim jugoslovenskim zemqama. Vasi}u je jasno da se hrvatski ministri iz petnih ìla trude da obezvrede usta{ke zlo~ine, da nipoda{tavaju srpske `rtve i èle da spre~e posleratno polagawe ra~una celog hrvatskog naroda za genocid koji je po~inio nad Srbima. Iako je ~etni~kom vo|stvu bilo do kraja jasno da jedino projekat Velike Srbije moè zadovoqiti srpske nacionalne interese, u pojedinim delovima Ravnogorskog pokreta dilema Velika Srbija ili Jugoslavija zadrà}e se sve 988

do kraja rata i mnogo dragocene politi~ke energije iscrpeti, stvaraju}i i zbuwenost u narodu i dezorijentaciju vojnih komandanata. U praksi, najve}a opasnost za Ravnogorski pokret i srpski narod u celini bili su komunisti, ali je do srpske svesti saznawe o tome najteè prodiralo. Ravnogorska velikosrpska ideologija je, 1942. godine, ovladala i svim sledbenicima generala Milana Nedi}a, pa je to vreme najve}eg entuzijazma u vojnim formacijama i politi~kim grupacijama generala Draè Mihailovi}a. Nesmotreni vojni~ki poraz na Neretvi, gde je Tito ostvario uspe{no sadejstvo sa Nemcima i usta{ama na antisrpskoj osnovi, uzdrma}e pokret i u wemu razviti izvesne centrifugalne tendencije, slabqewe discipline i idejnu dezorijentaciju tokom 1943. godine. Postoje istorijski podaci da su Britanci sugerisali Mihailovi}u da izbegne sudar na Neretvi, znaju}i za perfidnu nema~ku zamisao da se Srbi uvuku u me|usobni pokoq posle koga }e ideolo{ko pomirewe biti nemogu}e. Mihailovi} o~igledno nije bio dorastao tajnim igrama i zaverama, padaju}i u te{ke gre{ke jo{ u vreme prvih sporazumevawa sa Titom 1941. godine, kad je redovno bio izigran od komunisti~kog predvodnika. General Mihailovi} je imao i te kako razloga da ni{ta ne veruje Englezima, znaju}i da su oni najizrazitiji protivnici velikosrpske ideje, ali jedno dragocenije saznawe }e ga na kraju skupo ko{tati. U politici sve propu{tene prilike bivaju neponovqive, a gre{ke se nikome ne pra{taju. Ni u demagogiji se Mihailovi} nije znao takmi~iti s komunistima, propagandni napori su mu bili mlaki, antidemokratski i protivpartijski kurs pogre{an. Razumqiva je Mihailovi}eva odioznost prema nacionalnim mawinama koje su izdale zemqu, ali glupo je bilo jo{ u ratu napisati i publikovati programski stav da }e wihovi pripadnici biti proterani. Komunisti su po tom pitawu }utali, ali su posle rata prognali pola miliona Nemaca i trista hiqada Italijana. Italijani Srbima nigde nisu smetali. âk, naprotiv. Ali se morala traìti varijanta za iseqewe pola miliona Arbanasa, naravno, bez prethodnog ogla{avawa na sva zvona. U programsko-politi~kim nedoumicama Draà Mihailovi} 1943. godine pravi novu veliku gre{ku preorijentacijom na Veliku Jugoslaviju, dràvni projekat sa ~etiri federalne jedinice, Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske pod dinastijom Kara|or|evi}a. Narod je bio suvi{e umoran od takvih projekata, a to se nije moglo uklopiti ni u interese velikih sila antihitlerovske koalicije. Sledbenike Ravnogorskog pokreta prosto je ispame}ivalo nepostojawe jasno definisanog politi~kog programa, pogotovo kad su neki nadobudni funkcioneri sredweg ranga po~eli da govore o posleratnoj desetogodi{woj ~etni~koj diktaturi kao dràvnoj i politi~koj neminovnosti.Tek u martu 1943. godine Mihailovi} saziva najistaknutije predstavnike Srpskog kulturnog kluba, Radikalne, Demokratske, Socijalisti~ke i Republikanske stranke, kao i raznih strukovnih udruèwa da bi se formirao Centralni nacionalni komitet i nacionalni pokret s jasno definisanim politi~kim programom, koji }e on predvoditi. Program su koncipirali Quba Davidovi} i @ivko Topalovi} i on je u nacionalnom pogledu bitno odstupao od velikosrpskih koncepata Stevana Moqevi}a i Dragi{e Vasi}a, jer i na srpskim teritorijama predvi|a udovoqavawe zahtevima izvesnih pokrajinskih partikularizama i uvo|ewe pokrajinskih autonomija. Taj projekat nije zadovoqio ni samog 989

Mihailovi}a, a na ravnogorsku politi~ku scenu vratio je sve smutwe i intrige kojima su Demokratska stranka i Socijalisti~ka partija pre rata bile izrazito sklone. S druge strane, Ruzvelt je insistirao da Mihailovi} prepusti u operativnom pogledu Titovim partizanima podru~je zapadno od Drine i Neretve, pokazuju}i èqu za novom teritorijalnom podelom Jugoslavije po obrascu velikih sila. U nekim svojim nastupima Mihailovi} po~iwe da tvrdi da on uop{te nije velikosrbin nego pobornik jugoslovenstva {to unosi jo{ ve}u zabunu me|u srpske patriote. Nije se sna{ao ni u kombinacijama oko eventualne saradwe sa Italijanima, na koju su ga Britanci podsticali, kako bi se zadao snaàn udarac Nemcima nekoliko meseci pre kapitulacije Italije, {to bi ~etnicima naknadno pruìlo {ansu da razoruàju italijanske jedinice. Nakon kapitulacije Italije Draà Mihailovi} se na{ao u veoma neprijatnoj situaciji da se pravda Britancima da Hrvatima nije pretio odmazdom, da nije kolaborisao sa okupatorom, da ne vodi velikosrpsku politiku, da nema nikakve kontakte sa Milanom Nedi}em i da ne zna Nedi}eve poku{aje da se, posredstvom Nojbahera, Hitler privoli na formirawe Velike Srbije prikqu~ewem Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije, kao i Srema Srbiji. Kad je Tito ve} uveliko sa britanskim izaslanicima tajno ugovarao svoju posleratnu antirusku politiku, Mihailovi} je po~eo da se poziva na pravoslavnu i slovensku majku Rusiju. Krajem 1943. godine, umesto da osmisli jedan realan i efikasan politi~ki koncept, Mihailovi} poja~ano izraàva animozitet prema predratnim politi~arima i partijama. Opet se vra}a formuli Velike Srbije, ali u Velikoj Jugoslaviji. Suo~ava se i sa sve ve}im frakciona{tvom u ~etni~kom pokretu, padom discipline i morala, instinktivnim ose}awem boraca da je vrhovna komanda nesigurna u dono{ewu odluka i izdavawu naredbi. Teheranska konferencija Staqina, Ruzvelta i êr~ila donela je odluku o obnovi jugoslovenske dràve i pruàwu pomo}i Titovim partizanima, i to 28. novembra 1943. godine, dan uo~i Drugog zasedawa AVNOJ-a. Mihailovi} je ostavqen na cedilu, a zapadni saveznici su opet izdali Srbe. Pristupilo se planu definitivnog uni{tewa Srpstva. Lakomisleno u toku celog rata prepu{taju}i inicijativu komunistima, Mihailovi} tek 1944. pristupa formirawu pokrajinskih, okru`nih, sreskih, op{tinskih i seoskih ravnogorskih odbora da bi pored vojne na celoj teritoriji rasprostro i politi~ku organizaciju. Pokaza}e se da je i tu fatalno zakasnio. Zami{qena teritorija Velike Srbije tako je podeqena na osam pokrajina, ali on ispu{ta iz vida Liku, Kordun, Slavoniju i Barawu, verovatno spreman na teritorijalni kompromis povodom mogu}e federalizacije Jugoslavije. Pred kongres u selu Ba dolazi i do unutra{weg rascepa Ravnogorskog pokreta izme|u doslednih zastupnika projekta Velike Srbije i trulih kompromisera koji su bili spremni na obnovu jugoslovenstva. Na Ba{kom kongresu, ~iju je rezoluciju Lazo Kosti} ozbiqno kritikovao, @ivko Topalovi} je nametnuo svojevrsnu varijantu paternalizma prema Hrvatima i proklamovawe trojne federacije. Sve to }e jo{ ve}u pometwu izazvati me|u srpskim patriotama. Skoro ~itave 1944. godine razne ~etni~ke novine }e se baviti najnovijom ideolo{kom zbrkom, me|usobno polemisati, izraàvaju}i, pre svega, zbuwenost i dezorijentisanost. 990

Najteì udarac ~etnicima Draè Mihailovi}a ipak je zadao kraq Petar II Kara|or|evi}. Kraq je smenio u junu 1944. godine Boìdara Puri}a sa mesta predsednika Vlade i postavio Hrvata Ivana [uba{i}a. Britanci su tako forsirali sporazumevawe dva Hrvata, Tita i [uba{i}a, na srpsku {tetu. Sve partizanske jedinice su koncentrisane da juri{aju na Srbiju, u bespo{tedni krvavi gra|anski rat, dok su Hrvati dobili dragoceni predah za svoje usta{ke predvodnike. Radio London je besomu~no propagirao partizansku borbu, dok je po direktnom êr~ilovom nalogu Draà Mihailovi} smewen s funkcije ministra vojske. Izdaja zapadnih saveznika i prepu{tawe cele Jugoslavije komunisti~kom vo|i Titu ideolo{ki su potpuno dezorijentisali Ravnogorski ~etni~ki pokret, jer su sve wegove politi~ke projekcije po~ivale na proceni da }e do}i do iskrcavawa zapadnih saveznika na Balkanu, wihovog sukoba sa Sovjetskim Savezom u nepojmqivom antikomunizmu Ruzvelta i êr~ila. Ni{ta se od toga nije ispunilo. U vojnoj strukturi ~etnika dolazi do poreme}aja, razbijawa jedinstva, nediscipline i osamostaqivawa regionalnih komandanata, od kojih svaki po~iwe da vodi neku sopstvenu politiku. Mnogi ve} otvoreno verbalno istupaju protiv Draè Mihailovi}a i wegove politike, osporavaju}i mu daqe vo|stvo i kompetentnost. Mihailovi}u je jo{ preostalo da se poziva na kult `rtvovawa i velikomu~eni{tava u situaciji kad mu nijedan politi~ki ili vojni faktor nije i{ao na ruku. On u odlu~nom momentu nije uspeo da dobro osmisli i koncipira velikosrpsku ideologiju, nije znao kako politi~ki da uobli~i i organizuje pokret na ~ijem je ~elu stajao, nije se uklapao u voqu i htewe zapadnih sila niti li~no dorastao wihovoj podlosti i perfidnosti, imao je uporno protiv sebe Rimokatoli~ku crkvu, ogrezlu u usta{kim zlo~inima, koja je grozni~avo tragala za optimalnom varijantom spa{avawa hrvatskog naroda od stra{nog zlo~ina koji je nad Srbima po~iwen. Dugoro~ni interesi Amerikanaca i Britanaca bili su usmereni na {to ubedqivije slabqewe Srpstva, lomqewe wegovih dràvotvornih tradicija, teritorijalno razbijawe i politi~ko obezglavqivawe. Kroz celi rat ~etni~kom vo|stvu uglavnom nije nedostajalo vojne stru~nosti i hrabrosti, ali se pokazalo da su bili bez politi~kog talenta, sociolo{kog znawa i psiholo{kog pristupa u propagandnim naporima. Nedostatak politi~kog nadahnu}a i odsustvo ose}aja za pravni~ke finese nisu se mogli nadoknaditi praznim monarhizmom i nacionalnom retorikom. Oficirima se grdno osvetio izraziti antintelektualni kurs i nipoda{tavawe politi~ara, a grozne posledice ispa{tao je celi srpski narod. Sa suprotne strane, me|u komunistima, politi~ari i politi~ki komesari su uvek vodili glavnu re~, a vojni komandanti su bespogovorno slu{ali i izvr{avali. Srpske politi~ke stranke su jo{ pre rata bile beznade`no razbijene i obezglavqene, a posle svrgavawa i progonstva Milana Stojadinovi}a Srbi nisu imali politi~kog lidera nekog ve}eg formata. Srpski kulturni klub je znao {ta èli, ali nije znao kako da to najefikasnije ostvari. Radikalna stranka je imala yangrizavog predsednika od preko devedeset godina starosti, a weni najistaknutiji funkcioneri uglavnom su besposli~ili u emigraciji. Pa ipak, stalno kolebawe izme|u jugoslovenstva i velikosrpstva bilo je najfatalnije za srpske nacionaliste, dok je tradicionalno rusofilstvo velikim delom zabludelu omladinu odvelo u komunisti~ke vode i prouzrokovalo 991

krvavi gra|anski rat me|u samim Srbima. Pored toga, ozbiqnim qudima pamet je stajala pred prizorima neverovatne hrvatske nacionalne pokvarenosti i krvo`denosti. I najve}i zlo~inci u istoriji ~ove~anstva, i usta{e, i ma~ekovci, i klerikalci, uspevali su da svoja nedela gurnu u drugi plan i svetsku javnost zaslepe propagandnim floskulama o sopstvenoj ugroènosti velikosrpskom hegemonijom, unitarizmom i centralizmom. Vatikan i kqu~ni masonski krugovi po srpskom pitawu na{li su se na istom poslu s podudarnim ciqevima, proteìraju}i prozapadno nastrojene Hrvate protiv srpskih “varvara”.

III.. Ideolo{ki i politi~ki koreni modernog srpskog radikalizma Kona~ni odlazak Turaka iz Beogradskog pa{aluka i konsolidacija novostvorene srpske dràve, koja je uporno i istrajno, korak po korak, sticala potpunu nezavisnost, otvorili su prostor za prelazak od idealisti~kog i romanti~arskog nacionalizma ka realisti~kom sagledavawu objektivnih uslova narodnog ìvota, u prvi plan istakli demokratsku politi~ku, liberalnu ekonomiju i racionalizovanu socijalnu komponentu koje su doprinele uspostavqawu stabilnijih temeqa srpske nacionalne ideje. Mladi {kolovani qudi nisu mogli podneti uske stege monarhisti~kog apsolutizma i jalove me|udinasti~ke borbe. U svesti srpskog naroda nacionalizam i liberalizam sve vi{e predstavqa}e dve nerazdvojne komponente novog, modernijeg pogleda na svet i ìvot. Obe komponente su se bazirale na slobodarskim idejama i tradicijama. Nisu se mogle pomiriti sa politi~kom autokratijom i vladarskom samovoqom, nedostatkom pravnog poretka i slobodne {tampe.

1. Radikalna stranka Nikole Pa{i}a Obrazovani qudi su se sve vi{e probijali u javnost sa idejama da politi~ko svrstavawe ne treba da se odvija na me|udinasti~kim relacijama. Pod Obrenovi}ima i Kara|or|evi}ima su se samo oblici tiranije mewali. Obrenovi}i su forsirali li~nu vlast, a pod Kara|or|evi}ima je vladala oligarhija oli~ena u dvorskoj kamarili. Me|u vode}im intelektualcima nije bilo vi{e nikakve sumwe da dru{tvene odnose treba temeqito mewati, ali se odmah po~ela praviti diferencijacija oko brzine i na~ina promena. Socijalisti, predvo|eni Svetozarom Markovi}em violentno i plahovito, a radikali predvo|eni Nikolom Pa{i}em mudro, temeqito i promi{qeno. Radikalizam je ponikao u socijalisti~kom ideolo{kom miqeu, ali kao izvorna ideja slobode brzo je nadrastao svoje polazi{te, preuzeo nacionalisti~ku i liberalisti~ku ideologiju od wihovih dotada{wih posustalih nosilaca, koji su se za qubav li~nih i grupnih privilegija stopili u simbiozu sa autokratskim reìmom. Mladala~ka euforija prvih srpskih socijalista postepeno je slabila paralelno sa emotivnim i intelektualnim sazrevawem wenih aktera i kod ozbiqnih qudi se transformisala u borbu za politi~ku demokratiju napu{taju}i prvobitno socijalisti~ko doktrinarstvo i socijalnu demagogiju. 992

Marksisti~ki ili anarhisti~ki dogmatizam se povla~io, a primat dobija borba za temeqne demokratske vrednosti, slobodu {tampe i udruìvawa, parlamentarnu supremaciju nad izvr{nom vla{}u, odgovornost vlade i ministara Narodnoj skup{tini, lokalnoj samoupravi itd. Ideolo{ka zagriènost Svetozara Markovi}a morala je odstupiti pred politi~kom promi{qeno{}u Nikole Pa{i}a. Ideja radikalne demokratije }e se sve vi{e razvijati i pristupa}e joj najumniji qudi, dok }e se socijalizam svesti na ideolo{ku sektu bez zna~ajnijeg uticaja i perspektive. Liberalisti~ke ideje radikalskog pokreta ubrzano su se {irile kroz narod, a 24. oktobra 1874. godine izabrani su i prvi radikalski poslanici i na{li se u Narodnoj skup{tini, ~iji je rad bio ispuwen neprekidnim gloèwima konzervativaca i liberala, ali principijelne razlike me|u wima nije bilo, niti osetnijih politi~kih reformi ako bi se oni me|usobno izmewivali na vlasti. Radikali ve} u startu odbacuju bilo kakvu dinasti~ku orijentaciju i okre}u se te`wama i interesima naroda. Nemilosrdno su udarali po birokratskom aparatu policijske dràve, demistifikuju}i vlast u narodu, podrivaju}i wen autoritet zasnovan pre svega na patrijarhalnim tradicijama. Razgoli}avali su monarhovu brutalnost, policijsko nasiqe i ~inovni~ke nezakonitosti i samovoqu. U~ili su narod da vlast nije neprikosnovena i od Boga dana, jer je smewiva i da mora biti podlo`na narodnoj voqi. Radikalska kritika postoje}eg stawa sistematski je prerastala u kompletan program dràvnih i dru{tvenih reformi, kroz koje se ose}ao duh najmodernijih evropskih demokratskih tekovina. Kroz sve to, radikali nikada nisu zapostavqali nacionalno pitawe i oslobodila~ke te`we, a sam Nikola Pa{i} se aktivno angaòvao na pomagawu Bosansko-hercegova~kog ustanka i li~no u wemu u~estvovao. Pa{i} je uspeo da od prvobitno levi~arski usmerenih i komunizmom zanesenih obrazovanih qudi strpqivo i uporno stvori jezgro izrazito demokratske politi~ke organizacije libaralnog usmerewa i locira je na pozicije umerene desnice. Kada su 1876. godine radikali osvojili op{tinsku vlast u Kragujevcu, liberali su ih poku{ali izmanipulisati novim narodnim zborom, ali na samom zboru radikali su nadvladali i spontano krenuli u demonstracije kragujeva~kim ulicama uz muziku i dernek. Neki demonstrant je istakao crveni barjak s natpisom “samouprava” od papirnih slova. To je obrenovi}kom reìmu posluìlo kao izgovor da upotrebi vojsku i pohapsi radikalske aktiviste kao buntovnike i veleizdajnike. Ubrzo zatim, nakon srpsko-turskog rata, kraq Milan je uhapsio i pod la`nim optu`bama streqao potpukovnika Jevrema Markovi}a, proslavqenog ratnog komandanta i istaknutog radikalskog poslanika. Wegov brat Svetozar, koji je ubrzo evoluirao od mladala~ki doktrinarnog socijaliste do promi{qenog radikala umro je od posledica tamnice. Radikalska {tampa je sistematski gu{ena. Velika narodna skup{tina u februaru 1877. godine rasturena je, a da nikakvu raspravu nije ni stigla da otvori. Lokalna samouprava je potpuno ugu{ena. Na izborima 29. oktobra 1878. Nikola Pa{i} je prvi put izabran za poslanika. Na prvoj sednici Narodne skup{tine u Ni{u, 21. novembra, poni{ten je Pa{i}ev izbor, {to je sna{lo jo{ sedmoricu radikala. Na dopunskim izborima svi su ponovo izabrani. U martu 1880. godine uhap{en je radikalski 993

prvak Adam Bogosavqevi} i posle dva dana umro, verovatno otrovan. Kada je 4. januara 1981. godine i formalno osnovana Srpska narodna radikalna stranka, od ukupno 128 narodnih poslanika 76 je potpisalo radikalski program. Knez i vlada su ube|ivawem, podmi}ivawem i ucenama taj broj sveli na 47. Pred izbore 1883. godine napredwa~ka vlada je po~ela nasumice hapsiti radikale i tako im je jo{ vi{e ja~ala ugled u narodu. Otimane su i radikalske op{tine, otpu{tani ~inovnici i u~iteqi. Napredwaci su na izborima do nogu potu~eni, a wihova vlada, podnose}i ostavku, poraz je obja{wavala navodnim narodnim protivqewem ustavnim reformama. Novoizabrana skup{tina je za nekoliko minuta i otvarana i zatvarana dovode}i do vrhunca manipulacije i izrugivawe osnovnim postulatima parlamentarizma. Nesposoban da politi~kim sredstvima stabilizuje vlast, kraq Milan je namerno isprovocirao oruàni ustanak narediv{i da odmah po zatvarawu Narodne skup{tine krene oduzimawe oru`ja narodne vojske. Po~ela je spontano Timo~ka buna u kojoj su direktno u~estvovali radikali. Iako je nezadovoqstvo naroda reìmom bilo ogromno, ustanak nije dobro organizovan i vo|en, pa se staja}a vojska brzo obra~unala s pobuwenicima i zavela nevi|eni teror. Obra~un Milana Obrenovi}a s radikalima zatro je opoziciju u Srbiji. Novu ludost Milan je pokazao ulaskom u rat protiv Bugarske u kome je Srbija poraèna i osramo}ena. Pa ipak, dràvna kriza je dostigla vrhunac bra~nim razlazom kraqa Milana i kraqice Natalije. Milan Obrenovi} je bio toliko unezveren i dezorijentisan da je pristao na ustoli~ewe koalicione vlade radikala i liberala. On je i daqe drào sve konce u svojim rukama, potpirivao li~ne netrpeqivosti me|u ministrima i drugim politi~kim li~nostima. Posle dvadesetak meseci koaliciona vlada je pala i Milan povla~i potez koji je mnoge zaprepastio. Radikalima u decembru 1887. daje mandat da sastave novu vladu i objavquje akt o pomilovawu svih radikalskih emigranata osim Nikole Pa{i}a. Ipak, radikalski politi~ki zamajac krenuo je punom parom. Na parlamentarnim izborima 1888. radikali su osvojili skoro sve poslani~ke mandate. Ubedqiva radikalska pobeda i osvajawe 500 poslani~kih mandata od ukupno 600, koliko je imala Narodna skup{tina, otvorilo je put usvajawu izrazito demokratskog ustava iz 1888. godine. Kraq Milan je Ustav potpisao, ali je i daqe Nikoli Pa{i}u zabrawivao povratak u Srbiju. Me|utim, toliko je bio oslabqen radikalskim uzletom da je 22. februara 1889. abdicirao, a samo ~etiri dana posle abdikacije pismeno je “zamolio” namesnike da pomiluju wegovog glavnog politi~kog protivnika Nikolu Pa{i}a. Pa{i}a je napokon srpski narod sa odu{evqewem do~ekao, a nova radikalska vlada |enerala Save Gruji}a dala se na obiman zakonodavni posao u ciqu prilago|avawa dràvne strukture i na~ina wenog funkcionisawa odredbama novog ustava. Posle novih izbora za Narodnu skup{tinu, na kojima su radikali opet trijumfovali, Pa{i} je izabran za predsednika Skup{tine. Svojom rusofilskom politikom radikalska vlast je odmah dovela u pitawe i tajnu konvenciju kojom je kraq Milan u~inio Srbiju zavisnom od Austro-Ugarske. Biv{i kraq se vratio da obnovi sukob sa radikalima zbog wihove spoqnopoliti~ke orijentacije, ali }e to pitawe biti ba~eno u zasenak stalnim aferama, intrigama i skandalima povodom razvoda kraqevskog para, Mi994

lana i Natalije. Radikalna stranka je odlu~ila da se direktnije ume{a u dinasti~ku krizu i suzbije me{etarewe dvorske kamarile, pa je do{lo do rekonstrukcije vlade za ~ijeg je predsednika prvi put, 11. februara 1891, izabran Nikola Pa{i}. Pa{i} se relativno suptilno obra~unavao i sa kraqem Milanom i sa kraqicom Natalijom. Oboje su proterani iz Srbije i to je bio po~etak radikalskog procesa definitivnog obarawa dinastije Obrenovi}. Za ilustraciju tragikomi~nog poloàja u kome se jedan autokratski vlastodràc na{ao, navodimo i podatak da je kraq Milan i zvani~no protokolisao izjavu da prestaje biti ~lan kraqevskog doma i srpski dràvqanin, da bi za uzvrat dobio bogatu nov~anu nadoknadu. Ali i kraqevski namesnici, koji su posledwom suverenskom voqom Milana Obrenovi}a vladali u ime maloletnog kraqa Aleksandra, pona{ali su se po Milanovom receptu. Oni su, 9. avgusta 1892. godine, oborili Pa{i}evu vladu koja je u Narodnoj skup{tini od ukupno 134 poslani~ka mandata imala 118, a doveli na vlast Liberalnu stranku koja je imala samo 15 poslanika. Time su, pre svega, nastojali izbe}i da na jedno upra`weno namesni~ko mesto bude izabran Nikola Pa{i}, a i da provere sopstvene procene da je uticaj radikala u narodu opao. Liberali su krenuli u brutalno kr{ewe Ustava. Mesecima je kasnio izbor novog kraqevskog namesnika, redovno skup{tinsko zasedawe je kasnilo skoro dva meseca, a onda je Narodna skup{tina raspu{tena. Reìm je besomu~no progawao radikale, vr{io temeqite ~istke dràvnih ~inovnika, provodio sistematski pritisak i nasiqe. Novi izbori su zakazani za 25. februar 1893, a u me|uvremenu su raznim manipulacijama redukovani bira~ki spiskovi, predsednici bira~kih odbora i ~uvari kutija hap{eni, a izborni postupak poveravan samo reìmu pouzdanim qudima, spremnim i na najgore zloupotrebe i falsifikate. Vojska je nasumice ubijala qude koji su se suprotstavqali samovoqi. Pa, i pored svih nezakonitosti, radikali su opet pobedili na izborima, osvojili ve}inu poslani~kih mandata, ali prilikom konstituisawa skup{tine neregularnosti se nastavqaju. Radikali su sednicu napustili, a liberali su, iako bez kvoruma, nastavqali da prekrajaju voqu naroda. Situacija u Srbiji se toliko iskomplikovala da je maloletni kraq, kako bi se {to preciznije distancirao od kraqevskih namesnika i liberalne vlade, 1. aprila 1893. izvr{io dràvni udar, vratio radikale na vlast i anulirao nezakonite represivne mere koje su liberali provodili protiv svojih politi~kih neistomi{qenika. Pravi tvorac zavere i inspirator dràvnog udara opet je bio biv{i kraq Milan. Prvo je na protivustavan na~in oborio radikale i na vlast doveo liberale, a onda je sru{io liberale i vratio radikale ne bi li povratio izgubqeno narodno poverewe i popularnost. Na novim izborima radikali su dobili 90 procenata glasova. Nastupio je kra}i period srda~ne saradwe kraqa Aleksandra i radikala. Kraq je putovao po Srbiji, delovao pomirqivo u narodu i skoro otvoreno propagirao radikalsku politiku. âk je proklamovao pomirewe obrenovi}evaca i kara|or|evi}evaca i poloìo venac na grob Kara|or|ev. Ta idila je trajala sve do Aleksandrovog putovawa u Austriju i susreta s wegovim ocem Milanom. Po povratku je pokazao otvoreno neprijateqstvo prema radikalima i po~eo okupqati skoro potpuno rasturene liberale i napredwake. U 995

unutra{we politi~ke sukobe je sve intenzivnije po~eo me{ati i Austro-Ugarsku koja je ina~e tradicionalno bila alergi~na na radikale zbog wihovog nepopustqivog nacionalizma. Kraq Milan se, 9. januara 1894. godine, vratio u Beograd da bi neposredno rukovodio kqu~nim obra~unima sa radikalima. Po{to je to bio protivzakonit akt za ~ije provo|ewe je i vojska zloupotrebqavana, vlada je odmah demonstrativno podnela ostavku. Nova vlada je sastavqena pod direktnim kraqevskim nadzorom i odmah je po~ela sistematski progon radikala. Kabineti su se mewali a sistem li~ne vladavine postajao sve o~igledniji. Ali otpor srpske javnosti, tek navikle na radikalske demokratske tekovine, samovoqi kraqa Milana bio je sna`niji nego {to je neuroti~ni samodràc o~ekivao. Na to je Aleksandar ukinuo radikalski slobodarski ustav iz 1888. godine i vratio autokratski iz 1869. Na vrhuncu tiranije zategli su se odnosi kraqa Aleksandra i wegovog oca Milana. Aleksandar odlazi 1895. kod majke u Bijaric, dobija wenu podr{ku u sukobu sa Milanom i upoznaje fatalnu ènu koja }e doprineti wegovoj pogibiji i propasti dinastije, dvorsku damu Dragu Ma{in. Reìrane izbore od 7. aprila 1895. radikali su bojkotovali, ali je reìm definitivno destabilizovan sukobom Aleksandrovim s ocem povodom Milanovog poku{aja da iz li~nog interesa provede finansijsku malverzaciju s najnovijim dràvnim zajmom. Narod je bio ube|en da se Milan vratio u Srbiju i napravio haos samo zato da bi se do~epao novih koli~ina novca koji je rasipao na sve strane. U besu, Milan je iznenada otputovao iz Srbije, a nedugo zatim kraqica Natalija se vratila u Beograd. Ona je odmah po~ela intenzivne pregovore da bi Aleksandra pomirila sa radikalima. Tenzije su donekle splasle, ali su sukobi nastavqeni. U leto 1896. radikali su odràli veliki miting u Beogradu i demonstrirali svoju politi~ku mo}. Reorganizovali su stranku, poja~ali partijsku disciplinu i temeqito se spremali za predstoje}i rasplet politi~ke krize. Ve{to su se uplitali u sukobe izme|u Aleksandra i Milana, postepeno suzbijali Milanov uticaj i polako stvarali uslove da na izborima 22. juna 1897. godine trijumfuju osvajaju}i sve poslani~ke mandate osim tri koji su pripali liberalima. Uprkos tome, Simi}eva vlada, koja je uìvala podr{ku radikala podnela je ostavku, a novi kabinet je formirao dr Vladan \or|evi} od liberala i napredwaka odanih Obrenovi}ima. Novi izbori su zakazani za 23. maj 1898. godine. Nikola Pa{i} je uhap{en zbog uvrede vladara i osu|en na devet meseci zatvora. Policija je pre~e{qavala liste kandidata za poslanike i samo poslu{nima omogu}ila da iza|u na izbore. Unapred je odre|en kqu~ prema kome je dve tre}ine mandata trebalo da pripadne liberalima i jedna tre}ina napredwacima. Apsolutisti~kim reìmom to je i provedeno. Konstituisana je Narodna skup{tina bez ijednog radikala. Ugu{ena je sloboda {tampe i zavedena najgr|a diktatura. Ukinute su zakonom sve politi~ke partije. Povodom neuspe{nog atentata na kraqa Milana, 24. juna 1899, po~elo je masovno hap{ewe radikala i formiran preki sud. Nakon sistematskih mu~ewa u istra`nom postupku, na veleizdajni~kom procesu je opovrgnuta svaka radikalska veza sa atentatorom. Sudili su im zbog ~iste politi~ke i publicisti~ke aktivnosti. Milanova i Aleksandrova namera je bila da po svaku cenu Nikolu Pa{i}a i nekolicinu wegovih najbliìh saradnika osude na smrt i 996

streqaju. Me|utim, Rusija je energi~no stala u odbranu radikalskih prvaka i ucenila Austriju da spre~i wihovo streqawe pretwom da }e poni{titi vaàn me|unarodni sporazum o stabilnosti na Balkanu. Radikalski ~elnici su osu|eni na mnogo blaè kazne nego {to su Obrenovi}i prethodno planirali, ali je Srbija stra{no mnogo izgubila od me|unarodnog ugleda. Moralna {teta je nane{ena Radikalnoj stranci jer se Nikola Pa{i} na su|ewu delimi~no posipao pepelom i iskazao servilnost prema kraqevskom domu. Do{lo je do sukoba stare garde, koja je imala razumevawa za Pa{i}eve trenutke slabosti, i mladih juno{a. Diktatura se odràla, a parlamentarizam je i daqe sveden na puku formalnost. Obrenovi}i za neko vreme vi{e nisu imali ozbiqnijeg politi~kog protivnika, ali je do razlaza izme|u oca i sina do{lo zbog Aleksandrove qubavne afere sa Dragom Ma{in. Nemogav{i prikriti bujicu besa, Milan je 8. jula 1900. napustio Beograd i vi{e se nikada nije vratio u Srbiju. Celokupna srpska javnost se zgraàvala Aleksandrovom namerom da oèni dvorsku damu kraqice Natalije. Vlada je podnela ostavku, a novu kraq nije uspevao da sastavi. Aleksandar nije imao kud nego da se obrati Rusiji i radikalima. Proglasio je pomilovawe radikalskih osu|enika, zabranio Milanu povratak u Srbiju i po~eo da napu{ta austrofilsku politiku. Me|utim, i pored zvani~ne podr{ke, nepoverewe izme|u Rusije i radikala s jedne i kraqa Aleksandra Obrenovi}a s druge strane i daqe je postojalo. Radikali nisu odustajali od zahteva za povratkom na parlamentarno ure|ewe i to je bio stalni izvor trzavica. Za ofanzivniji nastup radikali nisu bili sposobni zbog unutra{wih strana~kih slabosti i podele na samostalce i fuziona{e. Kompromis izme|u vladara i Radikalne stranke materijalizovan je oktroisanim ustavom iz 1901. godine. Raskol me|u radikalima korene vu~e jo{ od zamerki mla|ih ~lanova stranke Nikoli Pa{i}u zbog wegovog pokajni~kog dràwa na sudu a kulminirao je wihovim nemirewem me|ustrana~kom saradwom radikala i napredwaka, smatraju}i to preteranom savitqivo{}u pred politi~ki znatno oslabqenim kraqem Aleksandrom. U svemu tome je bilo i mnogo elemenata generacijskog jaza. Rascep je bio toliko dubok da su na izbore od 1. oktobra 1901. godine iza{li s dve posebne liste. Me|u novoizabranim poslanicima bilo je 84 radikala, 14 samostalnih radikala, 26 napredwaka i 6 liberala. Radikali su stekli i ve}inu u Senatu. Vladom Dimitrija Cincar-Markovi}a, od 6. novembra 1902, kraq Aleksandar Obrenovi} se vratio otvorenoj diktaturi. Krvave demonstracije 23. marta 1903, na kojima je pet gra|ana poginulo, ubrzale su rasplet. Po{to je shvatio da vi{e ne uìva podr{ku vojske, Aleksandar je 1903. ponovo izveo dràvni udar, ukinuo Ustav, raspustio Narodnu skup{tinu i Senat, a 19. maja odràni su novi izbori u policijskoj reìji kako bi se dovr{io obra~un sa radikalima. Me|utim, 29. maja oficirska zavereni~ka organizacija “Crna ruka” ubila je kraqa Aleksandra i kraqicu Dragu i uni{tila dinastiju Obrenovi}a.

2. Pre~anski radikali Ja{e Tomi}a Nedugo nakon {to su radikali u Srbiji ozvani~ili svoju partiju, 1887. godine, u Novom Sadu je formirana Srpska narodna radikalna stranka u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji. Po svom prvom programskom aktu pre~anski ra997

dikali su se zadràvali u okvirima crkveno-narodne autonomije, insistiraju}i na pravu samostalnog izbora patrijarha i poslanika u svom autonomnom crkvenom saboru, kori{}ewu srpskog jezika itd. Na saborskim narodno-crkvenim izborima 1902. u Sremskim Karlovcima dobili su ubedqivu ve}inu i preuzeli vode}u politi~ku ulogu me|u Srbima pod austrougarskom vla{}u. Od ukupno 75 saborskih poslanika, srpskih radikala je bilo 37. Radikalski poslanik je bio i Jovan Jovanovi} Zmaj. Na sednici Upravnog odbora Srpske narodne radikalne stranke, 25. januara 1904. godine u Novom Sadu, usvojen je novi politi~ki program i statut. Radikali su kao partija seqa~kog i gra|anskog sloja neprekidno bili na udaru profeudalnih klerikalaca, kivnih zbog gubqewa privilegija, lagodnog gra|anskog mira i skleroti~nog misaonog sklopa u kome nije bilo mesta novim idejama. Radikali su uzvratili Manastirskom uredbom kojom je regulisano pitawe kori{}ewa prihoda od manastirskih i crkvenih imawa u narodne svrhe, {to je ugroàvalo korumpirane klerikalne klanove, suzbijalo pronevere, nepotizam i vrlo ra{irenu praksu podmi}ivawa. Na tome su se najvi{e angaòvali radikalski predvodnici Ja{a Tomi} i \ura Krasojevi}, sti~u}i ogroman broj neprijateqa me|u svim pojedincima i grupama ~ije su privatne interese ugrozili. Svi radikalski protivnici su se udruìli, uìvaju}i i zna~ajnu pomo} ma|arskih vlasti i hrvatskih politi~ara ~ije su velikohrvatske iluzije u politi~koj borbi radikali razbijali u parampar~ad. Srpska samostalna stranka, predvo|ena Svetozarom Pribi}evi}em, prosto se ustru~avala od srpstva i proteìrala jugoslovenstvo i zbliàvawe s Hrvatima, dok je Liberalna stranka s Mihailom Polit-Desan~i}em okupqala najbogatije trgovce, zemqoposednike, industrijalce, bankare, koji su samo èleli uve}awe sopstvenog bogatstva i daqu materijalizaciju mo}i i uticaja, usteù}i se od rizi~nih nacionalnih aktivnosti. U Radikalnoj stranci 1910. godine dolazi do velike unutra{we krize, prili~nom merom spoqa izazvane, a to }e rezultovati rascepom i izdvajawem odmetni~kih disidenata u Srpsku narodnu stranku. Izgubili su svaki kredibilitet u narodu, te{ko se kompromitovali po srpskom nacionalnom pitawu i, kao uglavnom svi otpadnici, brzo nestali sa politi~ke scene. Me|utim, preko svojih dou{nika i pla}enih agenata, ma|arske vlasti su, izazivaju}i krizu me|u radikalima, glavnog protivnika sopstvenim jadima zabavili, da bi lak{e, ve} 1912. godine, proveli ukidawe srpske crkveno-narodne autonomije i politi~ko razbijawe Srba. Neuspe{an je bio i ulazak radikala u Srpsko-hrvatsku koaliciju. Oni su prvi shvatili hrvatsku neiskrenost i pokvarewa{tvo. Kad je po~eo Prvi svetski rat, Srpska narodna radikalna stranka je zabrawena, dok su weni glavni predvodnici progoweni internacijom, odre|ivawem ku}nog pritvora ili stalnom policijskom prismotrom. Za razliku od drugih stranaka, u toku rata me|u srpskim radikalima nije bilo kolaboranata. Otvoreno su, 1918. godine, odbili Majsku deklaraciju i carski manifest kojim je novi car Karlo proklamovao preure|ewe Austro-Ugarske imperije na principima federalizma. Za to vreme svojski su se spremali za do~ek srpske vojske, koja je 9. novembra 1918. godine oslobodila Novi Sad. Radikalski lider Ja{a Tomi} bio je glavni organizator Velike narodne skup{tine, koja je 25. novembra progasila prikqu~ewe Banata, Ba~ke i Barawe Kraqevini Srbiji. Srpska narod998

na radikalna stranka se, 3. marta 1919. godine, aktom o prihvatawu Statuta i Programa Narodne radikalne stranke prikqu~ila radikalskoj matici, a srbijanski i vojvo|anski radikali su se tako ujedinili u jednu partiju.

3. Srpski radikali na braniku otaybine Od 1903. do 1941. godine, radikali su neprekidno u~estvovali u vlasti, ali na razli~ite na~ine, varijante, odnose snaga i personalna re{ewa. Radikalska nacionalisti~ka i demokratska ideologija je dominirala sve{}u qudi, ali joj sama partija nije uvek dorasla i uglavnom je bila nesposobna da se ozbiqnije suprotstavi kraqevoj samovoqi i intrigama. Posle dinasti~ke smene, politi~ka zvezda Nikole Pa{i}a zasijala je punim sjajem, ujediwavaju}i duboko ukoreweni srpski tradicionalizam i patrijarhalnost sa evropskim demokratskim konstitucionalizmom, demokratskim i liberalnim principima u celovit sistem nacionalisti~kih vrednosti, slobodarski polet i dràvotvorni entuzijazam. Obrenovi}evskom birokratizmu radikali su uspe{no suprotstavili princip narodnog suvereniteta, posebno izraèn kroz vi{epartijski parlamentarizam, slobodnu {tampu i lokalnu samoupravu. I onda kad je radikalski pokret odisao populizmom, on nijednog trenutka nije upadao u totalitarno jednoumqe, nego je ~uvao kriti~ku svest i pristup svim dru{tvenim problemima. Radikali nisu direktno u~estvovali u oficirskoj zaveri i likvidaciji posledweg kraqevskog para dinastije Obrenovi}a, ali su svim svojim prethodnim postupcima i {irokom agitacijom u narodu u velikoj meri doprineli beznade`nom srozavawu autoriteta kraqevske vlasti. Obrenovi}i su jednostavno morali da nestanu, jer su decenijama predstavqali glavnu prepreku uspostavqawu demokratskog politi~kog ìvota, liberalno trì{ne privrede, slobode intelektualnog stvarala{tva i daqih oslobodila~kih podviga srpskog naroda. Od osnivawa Radikalne stranke skoro celokupni srpski narod jednostavno se identifikovao s wenim programom, radikalskim politi~kim na~elima i ciqevima. I radikali su imali velikih unutra{wih problema usled nedostatka ~vrste partijske discipline i iscrpqivawa stalnim politi~kim borbama dve ve} ~vrsto organizovane frakcije staroradikala i samostalaca. Mada nikada nije bilo wihovog potpunog razdvajawa na dve posebne stranke, u praksi je ~esto izgledalo da se to uveliko dogodilo. U pitawu je, pre svega, bio sukob generacija, strpqewa i plahovitosti zalagawa za postepene promene ili brze lomove. Po{to je novim ustavom 1903. godine obnovqen parlamentarizam i nagla{ena odgovornost vlade Narodnoj skup{tini a ne samo kraqu, ~ije su nadle`nosti tako|e ograni~ene, deluju}i nekoliko meseci po prevratu kao opozicija novoj vlasti, radikali su principijelno osporavali legitimitet dinasti~ke smene intimno prièqkuju}i republikanski oblik vladavine, o ~emu je ve} bilo i javnih zalagawa, pa ~ak i iskazivawa spremnosti Petra Kara|or|evi}a da bude predsednik republike, a ne kraq. Ipak, potrebni istorijski i politi~ki uslovi za uspostavqawe republike jo{ nisu sazreli. Mnogi istaknuti radikali su u Narodnoj skup{tini zahtevali da se zaverenici i kraqeubice uhapse i izvedu na sud, kako bi se odràlo na~elo legalizma. Me|utim, crnoruka{ki zaverenici su bili toliko jaki da su svoje protivnike u voj999

ci uhapsili, glavnog me|u wima, Milana Novakovi}a 1907. u zatvoru ubili, a u javnosti spre~ili daqe rasprave o tom pitawu. Prinudno je raspu{teno i Dru{tvo za zakonsko re{ewe zavereni~kog pitawa. Vojna politi~ko-zavereni~ka oligarhija ostala je jaka sve do Solunskog procesa. Na parlamentarnim izborima, 8. septembra 1903. godine, radikali su dobili 75% glasova i 141 poslani~ki mandat od ukupno 160. U me|usobnom odmeravawu snaga staroradikali i samostalci su bili skoro ujedna~eni. Prvi su imali 75, a drugi 66 poslanika, dok su liberali imali 17, a napredwaci i socijaldemokrate po jednog. Veliki radikalski uspeh je naglo sti{ao sve unutra{we partijske nesuglasice, sputao frakciona{tvo, doveo do ga{ewa posebnih frakcijskih listova koji su neprekidno me|usobno bili na ratnoj nozi, “Ustavne Srbije” i “Odjeka”, a reafirmisano je staro op{teradikalsko glasilo “Samouprava”. Radikali su formirali i jedinstven poslani~ki klub. Me|utim, euforija jedinstva i izbornog trijumfa kratko je trajala. Radikalska politi~ka snaga nije tada bila velika nego prevelika. U odsustvu ozbiqnijeg opozicionog faktora, opoziciju su stvarali u svojim redovima. Solidarnost se uvek iznova obnavqala samo u su~eqavawu s protivnicima radikalske ideologije, ali je proces diferencirawa u dve posebne radikalne stranke ipak bio ubrzan. Samostalac Sava Gruji} vladu je formirao 26. januara 1904, a u woj su od staroradikala bili Nikola Pa{i} i Lazar Pa~u. Novu vladu, u kojoj nije bilo samostalaca, formirao je Pa{i} 27. novembra 1904. Vanredni parlamentarni izbori su zakazani za 10. jul 1905. Samostalni radikali su osvojili 81 mandat, staroradikali 55, a sve ostale stranke zajedno 24 poslani~ka mesta. Iako su se me|usobno sva|ali i cepali, a kao svaka vladaju}a partija na vlasti mnogo gre{ili, radikali nisu gubili poverewe srpskog naroda. Po konstituisawu Narodne skup{tine vladu je formirao samostalni radikal Quba Stojanovi}, dok su staroradikali postali opozicija, èstoko kritikovali vladine poteze i insistirali na obnavqawu op{teradikalskog jedinstva, s obzirom da im je ideologija ostala potpuno identi~na, a raskol bio ~isto organizaciono-personalnog karaktera na dve odvojene partije sa posebnim programskim aktima i statutima. I formalni predlog staroradikala za partijsko ujediwewe iz februara 1906. godine samostalci su odbili, a to im se osvetilo na slede}im izborima, jer narod nikad nije povoqno gledao na radikalsku neslogu. Na novim vanrednim parlamentarnim izborima, od 11. juna 1906. godine, staroradikali su osvojili 91 mandat, samostalci 47, dakle ukupno 138, a sve ostale stranke 22 mandata. Radikalizam se vratio u staru pa{i}evsku maticu, dok su samostalci figurisali kao radikalski disidenti. Pa{i} je bio u punoj politi~koj snazi {to mu je omogu}ilo da povu~e dobre poteze u ekonomskoj sferi, efikasno se odupre austrougarskim ambicijama u nametnutom carinskom ratu, izvede srpske proizvode na nova trì{ta, uspostavi dobre odnose sa Francuskom, Engleskom i Italijom, a uz to krene na sveobuhvatnu modernizaciju i naoruàvawe srpske vojske, daju}i primat artiqeriji. Radikali su uspeli da posledice petogodi{weg carinskog rata preokrenu u srpsku korist i Srbija je zabeleìla snaàn ekonomski razvoj. Na parlamentarnim izborima 18. maja 1908. godine staroradikali su osvojili 84, samostalni radikali 48, a ostale stranke 28 mandata. Kako je u vreme aneksione krize formirana {iroka koaliciona vlada svih parlamentarnih 1000

stranaka, osim socijaldemokrata, i na wenom ~elu se na{ao napredwak Stojan Novakovi}, ona je opstala sve dok je ta kriza trajala, da bi u oktobru 1909. vladu opet formirao Nikola Pa{i} uvode}i u wu kao ministre i staroradikale i samostalne radikale. Do novih èstokih sukoba staroradikala i samostalaca do{lo je 1911. godine, kad }e staroradikali sami da ostanu na vlasti. Nikola Pa{i} se u verbalnom smislu veoma agresivno politi~ki drào povodom aneksione krize, ali je znao, uz ruske savete, da se Srbija mora strpeti i ~ekati povoqniju priliku za postizawe re{ewa u svom interesu. Uspeo je da se otarasi nadobudnog kraqevi}a \or|a, koji je i radikalima i celoj Srbiji pravio velike probleme u javnom ìvotu, ali mu nimalo nije bilo po voqi {to je 1914. godine Petar kraqevska prava preneo na prestolonaslednika Aleksandra. Narodna radikalna stranka se i partijski organizaciono konsolidovala; donosi 1911. godine novi statut na Zemaqskoj radikalnoj konferenciji. Pa ipak, na izborima 1912. godine radikali su nastupili sa tri izborne liste, od kojih su staroradikali osvojili 84, samostalni radikali 41, posebna disidentska radikalska frakcija 7, a ostale partije 34 poslani~ka mandata. Staroradikalsku vladu }e, 30. avgusta 1912. godine, formirati Nikola Pa{i} i ona je zemqu vodila kroz oba balkanska i uvela u Prvi svetski rat. Trajala je do 22. novembra 1914. godine. Me|u samostalnim radikalima je sve vi{e dolazilo do ideolo{ke i programske pometwe, odstupawa od tradicionalno ukorewenog radikalskog nacionalizma, izrazitog patriotizma koji je imao preimu}stvo nad svim drugim programskim ciqevima. Nedostajala im je politi~ka ve{tina, lukavstvo, a nisu se isticali ni trezveno{}u ni odmereno{}u. U narodu su sve vi{e gubili autoritet i popularnost, politi~ki identitet nikad nisu bili u stawu da uobli~e, a ~ist inat, surevwivost, zagriènost i qubomora motivisali su ih da 1919. godine pristupe Demokratskoj stranci. Samom Nikoli Pa{i}u samostalci su sve slabiju smetwu predstavqali. Mnogo ve}u opasnost mu je predstavqalo nezadovoqstvo crnoruka{kih oficira koje je sistematski potiskivao iz politi~kog ìvota. Nije ih Pa{i} hapsio ni sudio, ali ih je jo{ 1906. godine skoro sve penzionisao. Crnoruka{ki vo|a i {ef obave{tajne slu`be, Dragutin Dimitrijevi} Apis, tajno je {urovao sa prestolonaslednikom Aleksandrom, uz wegovu finansijsku pomo} {tampao list “Ujediwewe ili smrt” i sve vi{e konspirativnim aktivnostima i spletkama policijskog karaktera ugroàvao Pa{i}a. Nisu se radikali i crnoruka{i sukobqavali oko glavnih srpskih nacionalnih ciqeva, nego po pitawu unutra{weg politi~kog ure|ewa i uloge vojske u wemu i eventualnom u~e{}u u vlasti. Apisova tajna revolucionarna organizacija je jednostavno bila antiustavni faktor i oblik nedozvoqene politizacije vojske, nespojiv s modernim na~elima pravnog poretka i demokratskim principima. Weno glasilo je javno agitovalo protiv vi{epartijskog sistema, a pre svega na zub o{tre, neumerene i neargumentovane kritike uzimalo radikale, wihovog glavnog lidera i politiku koju su vodili. Nikola Pa{i} je vodio veoma uspe{nu spoqnu politiku, bilo neposredno kao predsednik vlade, bilo posredno kao {ef stranke koja je u kontinuitetu participirala u srpskim vladama. Sklapawe Balkanskog saveza omogu}io je proterivawe Turaka sa Balkana i osloba|awe ju`nih srpskih zemaqa. Za Balkanski rat je temeqito spremio i dràvu i vojsku. Veli~anstvenom po1001

bedom u Kumanovskoj bici, 11. oktobra 1912, osve}en je kosovski poraz. Srpski vojni~ki trijumf je bio tako velik da su evropske sile poùrile da improvizuju novu, albansku dràvu, kako bi Srbiju potisle sa Jadranskog mora. U Drugom balkanskom ratu poraèna je Bugarska, a Srbi su dobili nova teritorijalna pro{irewa. Bile su to godine sveop{teg radikalskog politi~kog trijumfa. Iako su se radikali slagali da se srbijanski politi~ki i pravni poredak ne moè odmah pro{iriti na Staru Srbiju i Makedoniju, Pa{i} se energi~no suprotstavqao nastojawu crnoruka{a, uz prestolonaslednikovu podr{ku, da se na tim podru~jima uspostavi ~isto vojna struktura vlasti, kako bi uve`bali primenu svog koncepta u celoj Srbiji. Tenzija izme|u Aleksandra Kara|or|evi}a i Nikole Pa{i}a neprekidno je rasla. Sarajevski atentat, koji su inspirisali i organizovali Apisovi crnoruka{i a proveli mladobosanci, bio je povod za po~etak Prvog svetskog rata, {to je iscrpqenoj i balkanskim ratovima osaka}enoj Srbiji bilo preterano veliko isku{ewe. Pa{i}evi radikali u tome nisu u~estvovali, s obzirom da su oni uvek predstavqali najtrezveniji i najstaloèniji srpski politi~ki faktor, navikao na strpqewe i promi{qeno delovawe. I pre nego se atentat desio, Nikola Pa{i} je naloìo vojnim vlastima da provedu istragu protiv na~elnika Obave{tajnog odeqewa Srpske vrhovne komande, pukovnika Dragutina Dimitrijevi}a Apisa, i o tome obavestio srpsku vladu, ~im je polovinom juna 1914. godine saznao o prelasku grupe bosanskih omladinaca preko Drine. Nakon atentata, Austro-Ugarska je uputila ultimatum Srbiji kojim je zahtevala ukidawe Srpske narodne odbrane, odstrawewe svih srpskih oficira koji su u~estvovali u antiaustrougarskoj propagandi i da austrijski dràvni organi direktno sprovedu istragu u Srbiji. Pa{i} je uloìo svu diplomatsku ve{tinu da bi uspe{no parirao ultimatumu, prihvataju}i sve zahteve osim posledweg koji bi negirao srpski dràvni suverenitet i nacionalnu nezavisnost. Po{to se Austro-Ugarska ve} dugo spremala za rat, woj je sarajevski atentat dobro do{ao, pa nije ni èlela srpsko udovoqavawe ultimatumu. Ali, Nikola Pa{i} je uspeo da postigne puno jedinstvo svih srpskih politi~kih faktora, osim socijaldemokrata i tako politi~ki osposobio Srbiju za nove ratne napore. Radikalna stranka se na{la u ulozi neprikosnovenog politi~kog predvodnika. Ni{kom deklaracijom Narodne skup{tine, kad je ve} rat uveliko po~eo, proklamovani su srpski ratni ciqevi, u kojima je, pored osloba|awa i ujediwewa svih Srba, proklamovano oslobo|ewe i ujediwewe neslobodne bra}e Hrvata i Slovenaca, kako bi se propagandno smawivao wihov antisrpski ratni entuzijazam i dovelo do izvesnih politi~kih previrawa. U te svrhe inicirano je i stvarawe Jugoslovenskog odbora koji bi politi~ki okupqao najvi|enije predstavnike austrougarskih Srba, Hrvata i Slovenaca, ali u hrvatskom i slovena~kom slu~aju wihova legitimnost je bila veoma sporna. Hrvati i Slovenci su krajwe neiskreno pristupili aktivnostima Jugoslovenskog odbora, a Srbija je propustila svoju najve}u istorijsku {ansu da zaokruì svoje nacionalne teritorije, {to su joj i Rusija i zapadni saveznici otvoreno nudili. Odlu~ivawe u srpskom politi~kom vrhu je bilo prili~no blokirano kristalizacijom tri najmo}nija i me|usobno suprotstavqena faktora, koji su ~inili regent Aleksandar i dvorska kamarila, Pa{i}eva vlada i Radikalna stranka koje su sinhronizovano delovale, te crnoruka{ki ofici1002

ri sa sve izraènijim politi~kim ambicijama. Regent je jo{ u toku rata uspeo da se definitivno obra~una sa Apisom, dok je obra~un sa Pa{i}em odloìo za prve posleratne dane. Ipak, poku{ao je jo{ 1916. godine da na~ne radikale tako {to je podstakao da se 14 radikalskih poslanika, na tada jedinom skup{tinskom zasedawu, izdvoji u nezavisni poslani~ki krug. Aleksandar Kara|or|evi} je pribegao starom i oprobanom monarhisti~kom sredstvu, ve{ta~kom izazivawu unutra{wih trvewa i sukoba me|u radikalima. Iako su se svi zna~ajniji hrvatski politi~ki predstavnici krajwe jasno i otvoreno izja{wavali za ostanak pod habsbur{kim èzlom, o ~emu svedo~i i wihova poznata Majska deklaracija iz 1917. godine, Srpska vlada i Jugoslovenski odbor su, 20. jula 1917. godine, usvojili Krfsku deklaraciju i wom proklamovali svoju voqu da posle rata formiraju Kraqevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Potpisuju}i ovu deklaraciju, Pa{i} je odstupio od tradicionalnog radikalskog programa, ali to u datim okolnostima nije mogao izbe}i, a ostalo je uzaludno i wegovo insistirawe da se prethodno teritorijalno ograni~e srpska, hrvatska i slovena~ka nacionalna jedinica. Dok se austrougarska vojska raspadala, 19. oktobra 1918. godine u Zagrebu su se okupili poslanici be~kog Carevinskog ve}a, Hrvatskog, slovena~kog i dalmatinskog sabora, proglasili formirawe Narodnog vije}a Slovenaca, Hrvata i Srba i preuzimawe kompletne vlasti na tim delovima austrougarske teritorije. Od 6. do 9. novembra odràna je u @enevi konferencija predstavnika Srpske vlade i Narodnog ve}a na kojoj je usvojena deklaracija o te`wi da se postigne dràvno jedinstvo, koja je u dràvotvornom pogledu imala dosta dualisti~kih elemenata, ali i predvi|ala sazivawe ustavotvorne skup{tine da bi se definitivno dràvno ure|ewe definisalo. Pa{i} je na toj konferenciji bio usamqen, jer su se na wega ustremili i predstavnici Narodnog ve}a i Jugoslovenskog odbora, kao i srpski opozicioni politi~ari, Milorad Dra{kovi} ispred samostalnih radikala, Marko Trifunovi} ispred radikalskih disidenata i napredwa~ki predstavnik Marinkovi}. Nikola Pa{i} nije stigao ni da se vrati u Beograd, a regent Aleksandar je, 1. decembra, proglasio ujediwewe i naloìo Stojanu Proti}u da formira novu vladu.

4. Posleratna kriza srpskog radikalizma Aleksandrov veliki posleratni udar na Nikolu Pa{i}a trenutno }e imati ve}e negativne posledice na politi~ku snagu Radikalne stranke. Forsirawe otpadni{tva Stojana Proti}a od strane dvorskih krugova i prelazak samostalnih radikala u Demokratsku stranku dove{}e na izborima za ustavotvornu skup{tinu do primata demokrata na {tetu radikala, ali ve} na slede}im izborima taj odnos se vratio u svoj prirodni sklad. Otpadnici, renegati i izdajnici u trenutku mewawa }urka naopako svojoj mati~noj partiji mogu naneti veliku {tetu, ali dugoro~no oni su politi~ki potpuno izgubqeni, irelevantni i prezreni. Radikali su Aleksandru Kara|or|evi}u smetali jer su se ~vrsto suprotstavqali wegovim samodrà~kim ambicijama, samovla{}u, diktatorskim pretenzijama, tako karakteristi~nim za celokupni mentalni sklop i genetsku strukturu wegove li~nosti. Po{to je znao da celu stranku nikako ne moè uni{titi, regent je nastojao da izoluje Pa{i}a, pa je u periodu do pr1003

vih izbora {est puta mewao vladu, svaki put traè}i nekog nelojalnog radikala da je predvodi. Tako su se po dva puta mewali Stojan Proti}, Quba Davidovi} i Milenko Vesni}. Na izborima 28. novembra 1920. godine demokrate su osvojile 92 poslani~ka mandata, a radikali 91. To je jedini put da se desilo da demokrate budu bar malo ja~i od radikala, ali iskqu~ivo zahvaquju}i radikalskim otpadnicima i prebezima, podmi}enim od dvorske kamarile. Nikola Pa{i} je u to vreme vrlo uspe{no predvodio jugoslovensku delegaciju na Mirovnoj konferenciji u Versaju i tamo samo jedan ciq nije uspeo da ostvari, vra}awe srpskog Skadra matici-otaybini, i to pre svega zbog opstruktivnog delovawa ~lana delegacije Ante Trumbi}a. Po povratku u zemqu posvetio se organizovawu Zemaqske radikalne konferencije. Ukazala se potreba da se drè dve konferencije. Godine 1920. usvojeni su zakqu~ci o Programu Narodne radikalne stranke, a 1921. godine rezolucija kojom se partija izjasnila o najaktuelnijim teku}im programskim ciqevima. Stranka je pro{irila svoju organizatornu strukturu na celokupnu dràvnu teritoriju, konsolidovala redove, kadrovski se osveìla i spremila za nove politi~ke izazove. Hrvati su u startu naru{avali i razbijali dràvno jedinstvo, a Stojan Proti} im je povla|ivao nude}i ustavni projekat o podeli dràvne teritorije u 9 samostalnih oblasti, za koje je prividno tvrdio da ne bi bile federalne jedinice, ali je predvi|ao da svaka ima svoju skup{tinu i vladu. Primarno je u tome bilo razbijawe srpskog nacionalnog prostora. Posebno se Proti} ùstro suprotstaqao tradicionalnim radikalskim idejama o Velikoj Srbiji. Od radikalskih otpadnika i prodanih du{a po nacionalnom pitawu Stojan Proti} je, 31. januara 1923. godine, formirao Nezavisnu radikalnu stranku. Sigurno je da nijedan drugi srpski politi~ar, izuzev regenta, srpskom narodu nije naneo ve}u politi~ku {tetu od one koju mu je Proti} prouzrokovao. Ipak, Ustavotvorna skup{tina je 1921. godine izglasala Vidovdanski ustav, prema idejnom projektu iza koga je stajao regent Aleksandar, tako da je Proti}ev koncept snishodqivosti prema Hrvatima neslavno propao, a prevagu odneo integralisti~ki za koji su nevoqno glasali i radikali, ne kriju}i nezadovoqstvo {to prethodno nije jasno ome|eno ono {to je u novoj dràvi u teritorijalnom pogledu srpsko. Po{to se {est kratkotrajnih vlada pokazalo proma{enim u personalnom i stru~nom pogledu, mandat je, po~etkom 1921. godine, ponovo dobio Nikola Pa{i} i naredne, skoro pune dve godine, u vremenskom kontinuitetu predvodio tri vlade u kojima su radikali vodili glavnu re~. Wegov uspeh je toliko povratio ugled i popularnost radikala u narodu, da je Narodna radikalna stranka na izborima 18. marta 1923. godine prosto trijumfovala sa 108 od ukupno 312 osvojenih poslani~kih mandata. Stojan Proti} je doìveo pravi izborni debakl, jer je wegova otpadni~ka Nezavisna radikalna stranka dobila samo 0,63% glasova. Qudi su za wu mogli samo gre{kom, iz zabune da glasaju. I demokrate su na izborima prepolovqene. Nikola Pa{i}, pored toga {to su radikali imali organizovan sopstveni strana~ki podmladak u Narodnoj radikalnoj omladini, pomogao je formirawe Srpske nacionalne omladine, koju su predvodili neki istaknuti radikali, a programski se otvoreno izja{wavali za Veliku Srbiju, za sve ono {to su se radikalski ~elnici ustru~avali da direktno kao sopstveni stav u javno1004

sti izraze. SRNAO je imala bliske veze i sa Srpskom strankom, koja se vra}ala izvornom radikalskom velikosrpskom programu, izdavala list “Velika Srbija”, uspela da postane parlamentarna. O~igledno je da je Pa{i} blagovremeno formirao i rezervnu politi~ku varijantu, pa su se i sve ~etni~ke organizacije fuzionisale u Srpsku nacionalnu omladinu, formirana su dva nova ~etni~ka udruèwa na velikosrpskoj osnovi, u ~emu je kqu~nu ulogu odigrao Puni{a Ra~i}. Nikola Pa{i} je u kontinuitetu formirao jo{ ~etiri vlade do 27. juna 1924. Tada je na tri meseca vladu formirao Quba Davidovi} u kojoj je bio samo jedan radikalski disident, da bi 6. novembra 1924. Pa{i} formirao svoju osmu jugoslovensku vladu. Na februarskim izborima radikali su postigli jo{ ve}i uspeh osvojiv{i 142 poslani~ka mandata, dok je Proti}eva Nezavisna radikalna stranka imala svega 3.905 glasova, ili 0,2%, pa se posle toga jednostavno ugasila. Deveta i deseta Pa{i}eva vlada trajale su od 29. aprila 1925. do 8. jula 1926. godine. Iako je bio u poodmaklim godinama starosti, Pa{i}eva politi~ka ve{tina je bila bez premca. Svi su bili protiv wega, i dvor i Hrvati i srpska opozicija, pa ipak je dugo bio prakti~no nezamewiv, uìvaju}i ogromno poverewe srpskog naroda. Kraq Aleksandar je posebno bio qubomoran i kivan na Nikolu Pa{i}a kada je saznao da se 1926. godine sprema velika proslava Pa{i}evog osamdesetog ro|endana. Na pritisak kraqev, koji je smatrao da on treba da bude jedini i iskqu~ivi slavqenik u celoj dràvi, otkazana je proslava ìvotnog jubileja neprikosnovenog radikalskog lidera. Glavni udar protiv Pa{i}a, kad je propala pobuna disidenta Qube Jovanovi}a, kraq je pripremio uz pomo} Nikole Uzunovi}a, ministra i ~lana najuèg radikalskog rukovodstva, u koga je imao najvi{e poverewa, cene}i wegove poltronske sklonosti. Uzunovi} je uz Aleksandrovu pomo} tiho, podmuklo i postepeno formirao novu frakciju unutar Narodne radikalne stranke. Uzunovi}u je kraq poverio da formira novu vladu, iako je celi radikalski poslani~ki klub stao uz Pa{i}a. Nikola Pa{i} je 9. decembra 1926. godine bio u audijenciji kod kraqa Aleksandra. Kraq je bio pri susretu vrlo grub, nabusit i drzak, vre|ao je Pa{i}a, i to tako silovito i beskrupulozno da je veliki srpski dràvnik sutradan umro, ne do~ekav{i 81. ro|endan. Uz pomo} Nikole Uzunovi}a, kraq je narednih godina skoro potpuno kontrolisao Narodnu radikalnu stranku. Za predsedni~ko mesto unutar stranke nadmetali su se Aca Stanojevi}, Marko Trifkovi} i Veqa Vuki~evi}. Da bi dobio {to ~vr{}e upori{te za obra~un s Pa{i}evim sledbenicima, Vuki~evi} je u stranku vratio Qubu Jovanovi}a i sve ostale radikalske disidente, ali nije uspeo, jer je od 20 ~lanova Glavnog odbora bilo 13 Pa{i}evih pristalica, me|u wima i Milan Stojadinovi} i Aca Stanojevi}. Me|utim, kraq je Nikoli Uzunovi}u poverio da formira ~etiri vlade, a Veqi Vuki~evi}u dve. Vuki~evi} je, protivno strana~kim propisima, 1927. godine preuzeo kontrolu i nad radikalskim poslani~kim klubom, pa je do{lo do iscrpquju}eg sukoba izme|u Glavnog odbora i kraqevog miqenika, koji je podràvao monarhove apsolutisti~ke tendencije, a nije ni bio ~lan Glavnog odbora. Stranka je fakti~ki potisnuta iz sfere vo|ewa dràvne politike, weni navodni ministri su joj samo na papiru pripadali, a Aca Stanojevi} i Lazar Markovi} su bili suvi{e neodlu~ni i kolebqivi u obra~unu sa Veqom Vuki~evi}em, iako 1005

je Milan Stojadinovi} sa grupom istaknutih radikala posebnim memorandumom 11. maja 1928. godine zahtevao da se unutra{wi strana~ki problemi {to pre ra{~iste. Nakon {to je radikal Puni{a Ra~i}, isprovociran uvredom, u Narodnoj skup{tini pucao na Stjepana i Pavla Radi}a, \uru Basari~eka, Ivana Pernara i Granù, u jeku javnog preispitivawa svrsishodnosti postojawa zajedni~ke dràve Srba i Hrvata, kad je po~etkom jula 1928. podlegao ranama Stjepan Radi}, kraq je mandat za formirawe nove vlade poverio Antonu Koro{ecu, ali je u woj bio veliki broj radikalskih ministara. Vlada je trajala do uspostavqawa [estojanuarske diktature 1929. godine. Paralelno s tim dalekose`nim dràvnim politi~kim zbivawima, sve vreme je trajala kriza u Radikalnoj stranci usled razdora Poslani~kog kluba i Glavnog odbora. Kraq je nastojao preko kluba i Veqe Vuki~evi}a da ovlada celom strankom. Slobodoumno krilo, verno Pa{i}evim tradicijama i na distanci prema monarhu i dvoru, na ~elo Glavnog odbora dovelo je Acu Stanojevi}a, dok je Lazar Markovi} predvodio struju koja je traìla kompromis po svaku cenu. Kada je kraq Aleksandar ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo otvorenu diktaturu, Veqa Vuki~evi} i wegovo poltronsko radikalsko krilo su ga podràli, dok se Aca Stanojevi} na Glavnom odboru opredelio za jasnu distancu i svojevrsnu pasivnu opoziciju. U partiji nije bilo nikakve ozbiqne discipline, pa je u novoformiranu vladu generala Petra @ivkovi}a u{lo 10 radikala, predvo|enih Nikolom Uzunovi}em. Vlada je trajala do dono{ewa oktroisanog ustava 3. septembra 1931. godine kojim je pravno regulisano prethodne dve godine ve} provedeno potpuno ignorisawe stranaka u politi~kom ìvotu. One nisu formalno zabrawivane, osim ako su bile subverzivne, komunisti~ke ili separatisti~ke, ali nisu ni uvaàvane u bilo kojoj varijanti, a za wihovo formirawe potrebna je bila dozvola organa izvr{ne vlasti. Aca Stanojevi} je tim povodom javno kritikovao onemogu}avawa partijskog rada, onemogu}avawe slobode {tampe, javnog okupqawa i politi~kog delovawa. Da bi definitivno uni{tio Narodnu radikalnu stranku, kraq Aleksandar je u decembru 1931. godine formirao Jugoslovensku radikalno-seqa~ku demokratiju, ali wegova dvorska stranka nije uspela da stekne neku ozbiqniju popularnost ili poverewe u narodu. Kraq je smatrao da }e wegova stranka biti sasvim dovoqna za kompletan politi~ki ìvot dràve i da, prema tome, nikakvoj politi~koj konkurenciji tu ne moè biti mesta. Od radikala ga je podràla samo grupa Nikole Uzunovi}a koja je imala ministre i u naredne dve vlade Petra @ivkovi}a od 3. septembra 1931. do 4. aprila 1932. Boà Maksimovi} je predvodio grupu radikalskih poslanika u Jugoslovenskoj radikalno-seqa~koj demokratiji, koja je bila i jedini formalni u~esnik izbora po odredbama oktroisanog ustava, ali su oni kritikovali Marinkovi}evu vladu iako su u woj bila ~etvorica radikala, me|u wima i Maksimovi}. Vlada je trajala samo tri meseca. Novu je formirao 2. jula 1932. radikal Milan Sr{ki} i ona je trajala do 5. novembra. U woj je bilo jo{ pet radikala. I slede}u vladu je formirao Sr{ki} sa jo{ ~etiri radikala i predstavnicima ostalih politi~kih grupacija, a ona je trajala do 27. januara 1934. godine. Po{to mu je potpuno propao projekat Jugoslovenske radikalno-seqa~ke demokratije, kraq Aleksandar je naloìo da se u avgustu formira Jugosloven1006

ska nacionalna stranka, ~iji je formalni ~lan ve} u startu postala Narodna radikalna stranka, iako su se tome mnogi istaknuti radikali ùstro protivili. Za predsednika nove dvorske stranke izabran je radikal Nikola Uzunovi}, koji }e ponovo postati predsednik vlade 27. januara 1934. i do 20. decembra izmeniti tri kabineta. Tada }e na ~elo nove vlade do}i Bogoqub Jevti} i ostati do 24. juna 1935. godine. U svim tim vladama je bilo mnogo radikala, ali iskqu~ivo dvorskih poslu{nika, koji su se zarad karijere i privilegija odricali radikalskih principa i slepo sluìli kraqu diktatoru postaju}i instrument wegove samovoqe i autokratije. Da bi zadao dodatni udarac neposlu{noj i nepokornoj radikalskoj masi kraqevski dvor je ogromnim novcem pokrenuo projekat stvarawa Radikalne socijalne stranke, registruju}i je u julu 1933. godine. Na weno ~elo je postavqen biv{i ministar Vojislav Jawi}, ~lan Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, poznat po pokvarenosti i beskrupuloznosti, a uz to notorni alkoholi~ar. Dvorska kamarila }e ubrzo uvideti da joj je i taj projekat proma{en i presta}e da ga finansira, pa je ova kvazistranka uskoro uga{ena. Neki pridvorski radikali su u{li i u Jugoslovenski narodni klub Svetislava Ho|ere, zajedno sa poslanicima drugih stranaka koji su bili bliski Petru @ivkovi}u, ali nisu napredovali daqe od kafanskog kruòka. Posle toga su formirali Jugoslovensku narodnu stranku, koja je uz veliku reìmsku pomo} uspela da se zna~ajnije probije u politi~kom ìvotu, a sve vi{e su preuzimali nacisti~ka spoqa{wa obele`ja i plave ko{uqe, deklari{u}i se kao ekstremni levi~ari i pobornici autoritarne vlasti. Po svom partijskom glasilu zvali su se i “borba{ima”. Bilo je poku{aja da se fuzioni{u sa Zborom Dimitrija Qoti}a, ali je liderski problem bio nepremostiv. Iz istih razloga propao im je i poku{aj dogovora sa grupacijom Petra @ivkovi}a, jer je on odmah postavqao pitawe ko ima vi{i ~in.

5. Novi radikalski lider Milan Stojadinovi} Nakon {to je kraq Aleksandar, 9. oktobra 1934. godine, ubijen u Marsequ, a Jugoslavija utonula i u te{ku ekonomsku krizu, pala je i neutralna vlada Bogoquba Jevti}a, a novu je formirao Milan Stojadinovi}, jedan od radikalskih ministara u Jevti}evom kabinetu, koji se posebno istakao kao veliki ekspert za finansijska pitawa. Wegova vlada je trajala od 24. juna 1935. do 21. decembra 1938. godine, a uspeo je da postigne sporazum sa Antonom Koro{cem i Mehmedom Spahom. Uz saglasnost Ace Stanojevi}a, Milo{a Trifunovi}a, Mom~ila Nin~i}a i celog Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, Milan Stojadinovi} je pristupio formirawu Jugoslovenske radikalne zajednice. Jugoslovenska radikalna zajednica osnovana je 20. avgusta 1935. godine ujediwavawem Narodne radikalne stranke, Slovenske qudske stranke i Jugoslovenske muslimanske organizacije. Do wenog formirawa dolazi u uslovima velikih me|unarodnih previrawa prouzrokovanih ekspanzijom fa{izma, duboke ekonomske krize koja je zahvatila Kraqevinu Jugoslaviju ne{to kasnije nego druge zemqe, kao i politi~ke pometwe koju su sistematski stvarali hrvatski separatisti, ovog puta bitno komplikovane i ubistvom kraqa Aleksandra 1007

Kara|or|evi}a. Prethodno je, po padu vlade Bogoquba Jevti}a, Jevti}ev ministar finansija Milan Stojadinovi}, kao ~lan glavnog odbora Narodne radikalne stranke, formirao novu vladu. Rad na fuzionisawu ove tri partije po~eo je ranije i bio je, pre svega, motivisan wihovom èqom da se tako prilagode odredbama oktroisanog Ustava iz 1931. godine koji nije dozvoqavao registraciju nacionalnih, odnosno plemenskih, kako je tada govoreno, politi~kih organizacija koje bi ugroàvale primat reìmske ideologije integralnog jugoslovenstva. Formirawe Stojadinovi}eve vlade stvorilo je pogodnu politi~ku osnovu za stvarawe jedinstvene politi~ke partije svih politi~kih faktora na kojima je vlada po~ivala. Glavni odbor Narodne radikalne stranke nije se suprotstavqao formirawu Stojadinovi}eve vlade, ali ni wegovi najistaknutiji ~lanovi nisu hteli da u woj u~estvuju procewuju}i da Stojadinovi} nema velike {anse, da }e ubrzo uslediti novi izbori na kojima }e Jugoslovenska radikalna zajednica posti}i dobre rezultate, pa bi se onda u igru ukqu~ile “zna~ajnije” li~nosti iz radikalskog vrha. Radikalski prvaci su potcewivali Stojadinovi}a, smatraju}i da im je pogodan samo kao prelazno re{ewe, s obzirom da je uìvao podr{ku kneza Pavla i iz te pozicije je mogao doprineti normalizaciji politi~kog ìvota i realizaciji demokratskih uslova za naredne parlamentarne izbore. Stojadinovi}eva vlada je i u ideolo{kom smislu bila vlada kompromisa izme|u tvrdih unitarista i hrvatskim nacionalistima sklonih levi~ara. U rukovode}e organe Jugoslovenske radikalne zajednice u{li su svi vi|eniji ~elnici Narodne radikalne stranke, a onda je usledila akcija upisivawa ~lanstva u unutra{wosti zemqe. Najve}i problemi su nastali me|u bosanskohercegova~kim i slovena~kim radikalima, kojima je te{ko pala odluka partijskog vo|stva da se u tim istorijskim pokrajinama primat da Slovenskoj qudskoj stranci i Jugoslovenskoj muslimanskoj organizaciji. Sam Stojadinovi} je u prvi otvoreni sukob sa starim radikalskim vo|stvom u{ao suprotstavqaju}i se wihovom sekta{kom insistirawu da se ovla{}ewa za formirawe odbora na terenu izdaju samo wihovim starim kadrovima. Stojadinovi}u se taj kriterijum nije svi|ao i on je insistirao na privla~ewu ranijih aktivista drugih stranaka po principu sposobnosti i spremnosti da se ukqu~e u Jugoslovensku radikalnu zajednicu i posvete realizaciji wenog politi~kog programa. To je dovelo do pojave izdavawa dvojnih re{ewa o povereni{tvu. Za isto podru~je ponegde su Milan Stojadinovi} i Milo{ Trifunovi}, najbliì saradnik Ace Stanojevi}a, izdavali re{ewa razli~itim licima. Posledica je bila formirawe duplih odbora u mnogim mestima. Stojadinovi} se kao predsednik vlade pokazao mnogo uspe{nijim nego {to su to o~ekivali tradicionalni radikalski lideri, iznenada svesni da vladu ne kontroli{u, pa su poèleli da pod svoju kontrolu preuzmu novoformiranu stranku. Nastojali su da drè po strani aktiviste drugih stranaka koji su nameravali da se prikqu~e Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici da bi i na taj na~in oslabili Stojadinovi}a u Narodnoj skup{tini gde je on do tada imao podr{ku ve}eg broja disidenata iz drugih stranaka, pre svega Demokratske. U oktobru je Aca Stanojevi} u prili~no o{tro intoniranom pismu kritikovao Stojadinovi}a po pitawu rada vlade i na~ina organizovawa Jugoslo1008

venske radikalne zajednice. Zapo~ete su zamorne unutarpartijske rasprave i uzajamna optuìvawa. Stojadinovi} je u vi{e navrata poku{avao da odobrovoqi matorog Stanojevi}a. Me|utim, pokazalo se da stari radikalski prvaci ispoqavaju sve ve}u netrpeqivost prema Stojadinovi}u, èle}i da ga smene i na wegovo mesto dovedu Milo{a Trifunovi}a. Stojadinovi}evi protivnici su definitivno pridobili Acu Stanojevi}a, obnovili rad Glavnog odbora Narodne radikalne stranke i 18. decembra izdali saop{tewe u kome su otvoreno napali Stojadinovi}a i otkazali mu svaku daqu saradwu. Uz Stanojevi}a su stala samo dva ministra i podnela ostavku na ~lanstvo u vladi. Antun Koro{ec i Mehmed Spaho su se solidarisali sa Stojadinovi}em, a Stojadinovi} je imao na raspolagawu sve prerogative pozicije vlasti pa mu nije bilo te{ko da pobedi u unutarpartijskom obra~unu. Stanojevi}, Trifunovi} i wihovi sledbenici napustili su Jugoslovensku radikalnu zajednicu i usmerili se na pribliàvawe udruènoj opoziciji. Unutarradikalski rascep bolno je odjeknuo me|u srbijanskim radikalima i wihovim simpatizerima, ali se ubedqiva ve}ina svrstala uz Stojadinovi}a. Ipak, sukob je oslabio wegovu politi~ku poziciju, pa je umakoliko daqe delovawe Glavnog odbora Narodne radikalne stranke bilo politi~ki marginalizovano, wegovi glavni eksponenti su svu svoju energiju i èstinu koncentrisali u obra~unu sa Stojadinovi}em. Stojadinovi} im je postao opsesija pa se nisu libili ni saradwe sa Ma~ekom. Me|utim, svom protivniku nisu bili dorasli. Milan Stojadinovi} je spretnom parlamentarnom kombinatorikom uspevao da odrì na okupu parlamentarnu ve}inu, izazivaju}i stalne prekompozicije poslani~kih grupa. Ve{tom politi~kom taktikom prosto je raspame}ivao opoziciju, pa je utoliko rasla i wena netrpeqivost prema politi~ki ve{tom i ekonomski uspe{nom premijeru. Opozicija je prvo krenula u bojkot skup{tinskih zasedawa, a onda je, 6. marta 1936, narodni poslanik Damjan Arnautovi} poku{ao atentat na predsednika vlade Milana Stojadinovi}a ispaliv{i u skup{tinskoj sali u wegovom pravcu revolverske hice. U organizovawe atentata verovatno je bio ume{an i general Petar @ivkovi}, koji se nije mogao pomiriti sa ~iwenicom da je dolaskom Stojadinovi}a prestala mo} wegove zakulisne koterije koja je u ranijim periodima dominirala nad javnim politi~kim ìvotom. Neuspeli atentat samo je u~vrstio Stojadinovi}evu poziciju i omogu}io mu da se definitivno obra~una sa nekolicinom unutarpartijskih politi~kih protivnika iz poslani~kih redova, a pogotovo da se napokon otarasi generala @ivkovi}a, glavnog simbola {estojanuarske diktature. Stojadinovi}ev autoritet u narodu i dràvi naglo je porastao, a wegova vlada je sa lako}om upravqala zemqom sve do 13. jula 1937. kad je izbila takozvana konkordatska kriza. Na dnevni red Narodne skup{tine stavqena je rasprava o zakonu o ratifikaciji sporazuma izme|u Kraqevine Jugoslavije i Vatikana. Konkordat je ina~e 1935. godine parafirala prethodna Jevti}eva vlada, pa Stojadinovi} nije u~estvovao u kreirawu wegove sadrìne. Ratifikaciji konkordata èstoko se suprotstavila Srpska pravoslavna crkva izazivaju}i velike nemire na beogradskim ulicama i krvave sukobe sa àndarmerijom. Iako je zakon o ratifikaciji s komotnom ve}inom prihva}en u Narodnoj skup{tini, Stojadinovi} je odustao od wegovog prosle|ivawa na definitivno izglasavawe u Se1009

natu, kako bi se li{io daqih politi~kih neprijatnosti potenciranih beogradskim ~ar{ijskim pri~ama da je iznenada preminuli patrijarh Varnava otrovan, kao i odlukom crkvene hijerarhije da se prema ministrima i narodnim poslanicima srpske pravoslavne veroispovesti koji su glasali za konkordat primene crkvene sankcije. Stojadinovi} uop{te li~no nije bio zainteresovan za izglasavawe konkordata. On je po sporovoznoj skup{tinskoj proceduri postepeno do{ao do poslani~kog izja{wavawa, ali je opozicija iskoristila nenadanu priliku da demago{kom raspravom i paqewem emocija neukih i neupu}enih izazove novu politi~ku krizu. Stojadinovi} je veliku pa`wu posve}ivao izgradwi strana~ke infrastrukture i propagandnim aktivnostima partijskih funkcionera, pa se uskoro nijedna druga politi~ka partija nije mogla na srpskim etni~kim prostorima meriti po organizovanosti i disciplini sa Jugoslovenskom radikalnom zajednicom. Ve} na lokalnim izborima u Moravskoj banovini, 27. septembra 1936, na kojim su Stojadinovi}evi radikali trijumfovali, pokazali su kvalitet i ~vrstinu stranke, a posebno wenu popularnost u narodu. Posebno je upe~atqiv bio poraz odmetnutog Glavnog odbora Narodne radikalne stranke kome bira~i nisu mogli oprostiti napumpavawe programskih ciqeva i disidenstvo u odnosu na radikalsku politi~ku maticu. Sli~ne rezultate Jugoslovenska radikalna zajednica je ostvarila na lokalnim izborima koji su usledili u Drinskoj, Zetskoj, Dunavskoj i Vardarskoj banovini. Opozicionim partijama, s jedne strane Jugoslovenskoj narodnoj stranci Svetislava Ho|ere i Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci Petra @ivkovi}a, kao i Udruènoj opoziciji s druge strane, preostalo je samo da jadikuju i da se àle na izborne nepravilnosti kojih je, istini za voqu, i bilo, ali ne u presudnoj meri. Uspeh na lokalnim izborima omogu}io je daqu dogradwu organizacione infrastrukture i konsolidaciju Jugoslovenske radikalne zajednice. Jugoslovenska radikalna zajednica je i zvani~no priznata kao jedini pravni sledbenik Narodne radikalne stranke, pa joj je po tom osnovu vra}ena sva strana~ka imovina koja je radikalima oteta po uvo|ewu diktature 1929. godine. Strana~ki aktivisti su se razi{li po celoj zemqi i intenzivno odràvali strana~ke skupove i javne zborove. Politi~ki udarac koji je radikalima realno zadala konkordatska kriza napokon je u potpunosti prevladan, pa je pa`wu javnosti vi{e okupirao sporazum Udruène opozicije od 8. oktobra 1937. godine i wegove politi~ke reperkusije. Osetiv{i se dovoqno sna`nim Stojadinovi} je odlu~io da parlamentarne izbore zakaè nekoliko meseci pre redovnog roka. Tako je 10. oktobra 1938. raspu{tena Narodna skup{tina, a izja{wavawe gra|ana odre|eno za 11. decembar. U me|uvremenu nije mewan izborni zakon, pa su izbori odràni po vrlo komplikovanim odredbama koje je i sam Stojadinovi} svojevremeno kritikovao smatraju}i ih nesavremenim, pogotovo proteìrawe ve}inske stranke. Propagandnim naporima i inovacijama Stojadinovi} je u potpunosti zasenio konkurenciju. Uz to, imao je mnogo uspeha u stabilizovawu ekonomskih prilika u u~vr{}ewu me|unarodnog poloàja dràve. Kampawa se, ipak, u su{tini svela na nadmetawe dva dràvotvorna koncepta, unitaristi~kog i federalisti~kog. Radikalski unitaristi, predvo|eni Stojadinovi}em, agitovali su za narodno jedinstvo, dok su opozicione stranke {urovale sa separatistima i svim 1010

vrstama nezadovoqnika. Predizborni sudar je bio vatren a Stojadinovi}u je, pored prednosti {to je nastupao s pozicija vlasti i otvoreno koristio sve wene instrumente, izvesnu psiholo{ku prednost donela i ~iwenica da su mu u toku kampawe pristupile Jugoslovenska narodna i Radikalno-socijalna stranka. Jo{ ve}u moralnu prednost Stojadinovi}u je donela ~iwenica da je listu Udruène opozicije predvodio Vlatko Ma~ek. Stojadinovi} je opoziciju ubedqivo potukao osvojiv{i na celoj teritoriji Jugoslavije 62% glasova. Uz apsolutnu ve}inu srpskih glasa~a poverewe su mu listom iskazivali i u mnogo ve}em procentu pripadnici nacionalnih mawina. Doìvev{i izborni fijasko opozicija je protestovala, smatraju}i da su krivi izborni uslovi i postupak. U svoj halabuci, kao da je jedina smislena primedba Stojadinovi}u bila kako su za wega masovno glasali pripadnici nacionalnih mawina. Ali, on ih je zaduìo tako {to je zna~ajno unapredio wihov dru{tveni poloàj pa ga niko nije mogao argumentovano optuìvati za srpski {ovinizam, a time su ujedno gubile logi~ku osnovu i primedbe za navodni nedemokratizam. Uz to, Jugoslovenska radikalna zajednica je u svojim redovima okupqala pripadnike bukvalno svih dru{tvenih slojeva i profesija, {to je svedo~ilo o wenom utemeqewu u svim socijalnim strukturama. Posebno je Stojadinovi} bio uspe{an u organizovawu radni~kih sindikata, preuzimaju}i tako inicijativu od marksisti~ki orijentisanih grupa koje su subverzivno delovale u odnosu na dràvu. Radni~ka prava su bila za{ti}enija i odredbe kolektivnih ugovora po zaposlene povoqnije nego i u jednom drugom periodu me|uratne Jugoslavije, zahvaquju}i aktivnostima jugoslovenskih radni~kih sindikata (JUGORAS) koje su predvodili Stojadinovi}evi radikali. Veliki rezultati su postignuti i na planu formirawa omladinskih organizacija i u wihovim raznovrsnim aktivnostima. Razgranati su raznovrsni oblici kulturne delatnosti i pogotovo partijska {tampa. Toliko je bila agresivna i primamqiva delatnost Jugoslovenske radikalne zajednice, a naro~ito ugled ste~en uspe{nim funkcionisawem vlasti i wenim rezultatima na spoqnopoliti~kom, ekonomskom i socijalnom planu, da je zabeleèna prava bujica prelazaka iz drugih stranaka u wene redove. Moè se slobodno re}i da je partija Milana Stojadinovi}a u periodu vlasti jedini ozbiqan udarac doìvela u vreme konkordatske krize. Kriza je ipak ve{ta~ki izazvana. Prethodno su u Kraqevini Jugoslaviji Ustavom i zakonima i drugim pravnim aktima precizirani svi aspekti pravnog poloàja Srpske pravoslavne crkve i Islamske verske zajednice. Ostalo je nere{eno pitawe Rimokatoli~ke crkve kao prakti~no internacionalne verske zajednice ~ija se vrhovna hijerarhija nalazila u inostranstvu, formalnopravno organizovana i me|unarodno priznata kao samostalna dràva. Zato su se odnosi s wom morali bazirati na nekoj formi me|unarodnog ugovora. Sklapawe konkordata, kao specifi~ne vrste me|unarodnopravnog ugovora, inicirao je i jo{ ubrzavao kraq Aleksandar. Do tada su u pravnoj snazi na teritoriji Jugoslavije bila ~etiri konkordata. Trebalo je wihovu sadrìnu objasniti i sistematizovati, pa definitivno regulisati pravni poloàj Rimokatoli~ke crkve i wenih sve{tenika, kako to ne bi optere}ivalo ionako sve komplikovanije me|unacionalne odnose i komplikovan me|unarodnopoliti~ki poloàj zemqe. 1011

Kada je Stojadinovi}eva vlada ve} gotov tekst konkordata, koji su sklapali i usagla{avali kraq Aleksandar i Bogoqub Jevti} stavila u parlamentarnu proceduru, Srpska pravoslavna crkva se èstoko pobunila. Crkveni revolt je baziran na iracionalnoj tvrdwi da se konkordatom katolici u dràvi stavqaju u privilegovan poloàj, a stvarno je zasnovan na politi~kim razlozima crkvene koterije koja nije volela Stojadinovi}a, a sara|ivala je s wegovim protivnicima, posebno sa Dimitrijem Qoti}em. Sveti arhijerejski sinod je ve} u startu iz Srpske pravoslavne crkve iskqu~io jednog narodnog poslanika, a svim ostalim zapretio ekskomunikacijom ako glasaju za ratifikaciju konkordata. Crkveni vrh je pozvao i narod na ulicu organizuju}i pravu politi~ku litiju, a vlada je suvi{e nervozno reagovala pa je do{lo do èstokog sukoba demonstranata i àndarmerije, koji se promi{qenijim nastupom verovatno mogao izbe}i. Kada je konkordat ratifikovan Sveti arhijerejski sabor je, 1. avgusta 1937. godine, doneo odluku da se ekskomuniciraju svi poslanici i ministri koji su za wega glasali. Ovakva odluka crkvenog vrha je verovatno jedna od najupe~atqivijih mrqa u istoriji Srpske pravoslavne crkve. Vlada Milana Stojadinovi}a je pala na vrhuncu mo}i radikalskog lidera ve{to vo|enim zavereni~kim poduhvatom glavnog kraqevskog namesnika kneza Pavla Kara|or|evi}a. Prvo je izbio sukob sa Koro{cem, koji je relativno lako prevladan rekonstrukcijom i kompromisom, a onda je usledila ostavka grupe ministara koji su delovali po Pavlovom nalogu. Sam Pavle je delovao u dosluhu sa engleskom i francuskom vladom, tako da su glavni razlozi Stojadinovi}evog obarawa spoqnopoliti~ke prirode. Prema izjavama neposrednih aktera i upu}enih posmatra~a kod kneza namesnika je prevagnula sumwa da je Milan Stojadinovi} potpisao tajni pakt sa italijanskim ministrom inostranih poslova grofom ]anom o podeli Albanije i italijanskoj podr{ci stvarawu Velike Srbije kroz amputaciju Hrvatske i weno prepu{tawe Italiji. Politi~ki nedorasli Kara|or|evi} se upla{io da bi sposobni premijer mogao da ugrozi i wegov li~ni poloàj, a javno je govorio da mu je Stojadinovi} nepodoban za aran`man sa Ma~ekom i Hrvatima, dok je beogradska politi~ka ~ar{ija bila ube|ena da je Stojadinovi} odstrawen zbog sve izrazitije orijentacije na spoqnopoliti~ku saradwu sa Nema~kom i Italijom. Novu vladu je, po namesnikovim instrukcijama, 5. februara 1939. godine formirao Dragi{a Cvetkovi}, izazivaju}i ogromno nezadovoqstvo Jugoslovenske radikalne zajednice, ali je Stojadinovi} odlu~io da bar u prvo vreme formalno podrì tu vladu, znaju}i koliko su jaki i jedinstveni wegovi protivnici. Zakqu~io je da je najboqe da se privremeno povu~e iz politike, i{~ekuju}i daqi razvoj situacije i znaju}i koliko je Cvetkovi} nesposoban za posao koji mu je poveren. Kada su zavr{eni pregovori Dragi{e Cvetkovi}a i Vlatka Ma~eka, Stojadinovi} je poku{ao da im se suprotstavi interpelacijom ve}eg broja narodnih poslanika u junu 1939. Vlada je izbegla da Narodna skup{tina interpelaciju uvrsti u dnevni red, ali je tom prilikom do{lo do definitivnog obra~una u srpskom delu Jugoslovenske radikalne zajednice koja se podelila na Stojadinovi}eve pristalice i poslu{nike kneza Pavla i premijera Cvetkovi}a. Rukovodstvo poslani~kog kluba odlu~ilo je da iz klupskih redova iskqu~i Stojadinovi}a i wegove najbliè saradnike, a uz pomo} dràvnog aparata 1012

Cvetkovi} je sistematski odstrawivao najvatrenije Stojadinovi}eve pristalice iz kompletne strana~ke infrastrukture. Tako se intervencija krune u sferi izvr{ne vlasti pretvorila u pu~ unutar Jugoslovenske radikalne zajednice. Za 9. jul 1939. Cvetkovi} je sazvao sednicu Glavnog odbora Jugoslovenske radikalne zajednice na kojoj je doneta odluka da se Stojadinovi} iskqu~i iz stranke. Policija je otela list “Vreme”. Stojadinovi}evo izbacivawe su{tinski je ozna~ilo kraj postojawa Jugoslovenske radikalne zajednice kao ozbiqne politi~ke partije. Sve wene aktivnosti u uslovima stroge policijske kontrole su jednostavno zamrle. Stojadinovi} je poku{ao da registruje Srpsku radikalnu stranku, ali je policija donela odluku o zabrani. Stojadinovi} je bio blokiran u svim medijima, ali ga se reìm i daqe pla{io, pa je 19. aprila 1940. godine uhap{en i interniran na Rudnik, zatim preme{ten na Iliyu, da bi 18. marta 1941. godine bio izru~en Englezima koji su ga sve do 1948. godine dràli zato~enog na ostrvu Mauricijusu. Po osloba|awu ìveo je u Argentini i umro 1961. godine. Ogromni uspesi Milana Stojadinovi}a na ekonomskom i spoqnopoliti~kom planu i na tome temeqeni stalni rast popularnosti ispame}ivali su kara|or|evi}evski dvor i regenta Pavla, ~emu je zna~ajno doprinela i beogradska ~ar{ija {ire}i glasine da je Stojadinovi} tajni qubavnik Pavlove supruge knegiwe Olge. Stojadinovi} je vrlo brzo postao trn u oku engleske i francuske politike, jer je blagovremeno shvatio da su te dve nekada{we velike sile prakti~no na izdisaju i da ne mogu pruìti nikakve bezbednosne garancije jugoslovenskoj dràvi i srpskom narodu. Nemo}ni da ozbiqno pomognu, Englezi i Francuzi nisu pristajali ni na iole samostalnije i nezavisnije vo|ewe jugoslovenske spoqne politike. Italijansko-jugoslovenski politi~ki sporazum od 25. marta 1937. godine realno je snaìo na{u spoqnopoliti~ku poziciju i ja~ao me|unarodnu bezbednost ~itavog regiona, nude}i dragoceni predah od mu~nih vi{egodi{wih konfrontacija naizgled antagonisti~kih interesa. Prilikom Stojadinovi}eve posete Nema~koj 1938. godine, Adolf Hitler mu je garantovao da Tre}i rajh nema nikakvih teritorijalnih pretenzija na Balkanu i da se odlu~no suprotstavqa svakoj te`wi za obnavqawem Austro-Ugarske. Wemu je bila primarna borba protiv boq{evizma, kao i engleskih i francuskih strate{kih interesa. Dobri odnosi sa Nema~kom Jugoslaviji su bili od ìvotne va`nosti, pogotovo kad je uspostavqena zajedni~ka jugoslovensko-nema~ka granica nakon an{lusa Austrije od 11. marta 1938. Stojadinovi} nije prekidao srda~ne kontakte sa engleskom i francuskom vladom, a veliku pa`wu je poklawao poboq{awu me|unarodnih odnosa sa Bugarskom, Ma|arskom, Rumunijom i Turskom. Kad je bio na putu da sredi i odnose sa Vatikanom, kako bi svoju dràvu i s te mo}ne strane obezbedio, u zemqi su mu ve{ta~ki stvoreni golemi problemi. Uostalom, sadràj konkordata je formulisao jo{ kraq Aleksandar pre pogibije u Marseju 9. oktobra 1934. godine, a wegov tekst je bio u potpunosti podudaran sa sporazumom koji je Kraqevina Srbija 1914. godine potpisala sa Vatikanom. Povodom konkordata, protiv Stojadinovi}a su se udruìli komunisti, qoti}evci, klerikalci, zemqoradnici, demokrate, propale radikalske frakcije, ali narod je uglavnom }utao i nigde nije bilo masovnih demonstracija. 1013

Vode}i promi{qenu ekonomsku politiku, Stojadinovi} je prvo likvidirao seqa~ke dugove, skidaju}i tako om~u oko vrata sitnim zemqoposednicima, uveo stimulativni otkup pamuka, svile i uqarica, formirao proizvodwu vo}a i industrijskog biqa, pa je tako obezbedio dragocene sirovine za razvoj doma}e industrije. Organizovao je javne radove na izgradwi èleznice, puteva i kanala za navodwavawe. Sve Stojadinovi}eve finansijske konstrukcije pokrivane su iz realnih izvora. Strani investitori imali su ogromno poverewe u ozbiqnost wegovog poslovawa. Unapre|eno je i rudarstvo, ali, {to je najva`nije, ubrzano su sa najmo}nijim svetskim partnerima otvarani pogoni za preradu rudnih sirovina u na{oj zemqi. Posebnu pa`wu poklawao je razvoju vojne industrije. Ali, postepeno je stvarao vrlo mo}ne neprijateqe u britanskim i francuskim poslovnim krugovima kojima se nije dopadao prodor nema~kog kapitala u Jugoslaviju. Me|utim, wihova surevwivost ne bi imala nekog sputavaju}eg efekta na Stojadinovi}evu vladu da oni preko zapadnih obave{tajnih slu`bi i masonskih krugova nisu imali ogroman uticaj na dvorsku kamarilu. Vodio je politiku buyetske ravnoteè i dràvne {tedwe, prestao vladu da zaduùje kod Narodne banke i u~vrstio dinar kao sredstvo pla}awa. Ni u inostranstvu nije voleo da uzima zajmove, nego se trudio da privu~e investitore kojima je garantovao politi~ku i pravnu sigurnost, a ekonomski rizik poslovawa su oni sami na sebe preuzimali. Veliki ekonomski i politi~ki uspeh Milan Stojadinovi} je materijalizovao na izborima 11. decembra 1938. godine, kada je wegova lista Jugoslovenske radikalne zajednice osvojila vi{e od apsolutne ve}ine glasova. Wegova politi~ka grupacija je imala 306 poslani~kih mandata, a Udruèna opozicija, koju je predvodio Vlatko Ma~ek, 67. Drugu svoju vladu Stojadinovi} je formirao kad je bio na vrhuncu politi~ke mo}i, 21. decembra 1938. godine, ali je ona trajala samo do 5. februara 1939. I ovog puta dvorskim spletkama i vrbovawem najbliìh saradnika izvr{en je direktan udar na najsposobnijeg radikalskog lidera. Kao {to je regent Aleksandar 1918. iskoristio Stojana Proti}a, kao najblièg Pa{i}evog saradnika, da ukloni Nikolu Pa{i}a, tako je regent Pavle 1939. vrbovao Dragi{u Cvetkovi}a, ~oveka od najve}eg Stojadinovi}evog poverewa u oba kabineta, da obori Milana Stojadinovi}a. Iskori{}ena je u tu svrhu i prevrtqivost slovena~kih i muslimanskih ministara. Glavnu ulogu u Stojadinovi}evom slu~aju su ipak odigrali Englezi, jer im nije odgovarala wegova politika jugoslovenske suverenosti i nezavisnosti. Wima je trebalo srpsko topovsko meso za obra~un sa Nema~kom. Naravno, zna~ajna je bila surevwivost i qubomora kneza Pavla Kara|or|evi}a, jer je taj fizi~ki i moralno degenerisani princ u Stojadinovi}u video sve one li~ne osobine i vrednosti koje su wemu, ~oveku plave krvi i besprekornog pedigrea, beznade`no nedostajale. Na Stojadinovi}evo mesto je postavqen nedorasli i potkupqivi Dragi{a Cvetkovi}, koji je funkciju predsednika kraqevske vlade shvatio kao ulogu kneèvog a|utanta. Bezna~ajni su bili i drugi navodni radikali koji su s wim u{li u vladu, a da bi stekao bar minimalni kredibilitet u radikalskim krugovima, Cvetkovi} je naprasno po~eo da isti~e svoju li~nu politi~ku vernost Aci Stanojevi}u. Wegov sporazum sa Ma~ekom, koji je postignut po nalo1014

gu kneza Pavla, naneo je veliku {tetu srpskom narodu i izazvao gnev srpskih patriota, a Lazo Kosti} ga je i sa pravnog aspekta potpuno dezavusiao. âk je i Aca Stanojevi} morao da se distancira od tog zlosre}nog sporazuma, a Lazar Markovi}, koji je li~no u~estvovao u wegovom sklapawu, odstrawen je iz Narodne radikalne stranke, mada je on prethodno predstavqao glavnog posrednika na relaciji izme|u Ace Stanojevi}a i Dragi{e Cvetkovi}a. Tako je propao i poku{aj da se objedine dva suprotstavqena radikalska krila, okupqena oko Glavnog odbora i Jugoslovenske radikalne zajednice, pa je Cvetkovi} svoje daqe radikalsko delovawe predstavqao kao ideolo{ko usmeravawe naroda, a ne strana~ko organizovawe. Oslu{kuju}i raspoloèwe naroda i masovno negodovawe radikalskog ~lanstva, Glavni odbor Narodne radikalne stranke je otpo~eo politiku konfrontirawa prema Sporazumu Cvetkovi}-Ma~ek i wegovim protagonistima iz aktuelne i nelegitimne vlasti, posebno insistiraju}i da se u okviru Jugoslavije politi~ki i odlu~no atraktivno uobli~i srpska jedinica. Ipak, takve stavove nisu naveli u oficijelnom strana~kom programu koji su podneli Ministarstvu unutra{wih poslova uz zahtev da se odobri organizovawe i rad Narodne radikalne stranke u skladu sa tada{wim propisima, s obzirom da je prethodna strana~ka registracija bila posredna, preko Jugoslovenske radikalne zajednice. Jugoslovenska radikalna zajednica je tako prakti~no prestala da postoji. Lazar Markovi} je, nakon odstrawivawa iz Narodne radikalne stranke, sve svoje politi~ke aktivnosti koncentrisao na borbu protiv wenog Glavnog odbora, u kome je glavnu re~ vodio Milo{ Trifunovi}, najbliì prijateq Ace Stanojevi}a. Radikalski disidenti Lazar Markovi} i Boà Maksimovi}, imali su prevagu u poslani~kom klubu, pa su kao predstavnici svoje radikalske frakcije u{li u Vladu Cvetkovi}-Ma~ek, koja je trajala od 26. avgusta 1939. do 27. marta 1941. godine. Stojadinovi} je oboren zbog vo|ewa realisti~ne i promi{qene spoqne politike, u~vr{}ivawa me|unarodne pozicije jugoslovenske dràve u skladu s novouspostavqenim odnosom snaga evropskih sila, ali i nedavawa protivsrpskih ustupaka Hrvatima. Stojadinovi} je prvenstveno zastupao srpske nacionalne interese i u skladu s tim jugoslovenske. On se nije rukovodio emocijama i tradicionalisti~kim spoqnopoliti~kim sklonostima, nego je objektivno, realno i hladne glave sagledavao me|unarodnu politi~ku situaciju, a wegovi neprijateqi su prosto poludeli nakon {to je skoro trijumfalno primqen u Italiji. “Sumwalo se da Stojadinovi} ima tajni sporazum sa Italijanima, posebno sa grofom ]anom. Po tom sporazumu je trebalo oìveti poznati Londonski pakt iz 1919. Ciq Italijana je bio da se uvuku na Balkan. Italijani su, navodno, planirali ne samo prikqu~ewe ju`ne Albanije, ve} i delova Dalmacije. Hrvati su sumwali da je Stojadinovi} nakon posete ]ana Beogradu, sa wim u Be~u potpisao tajni sporazum na {tetu hrvatskih teritorija. Po tim teorijama, u slu~aju svetskog rata Italija bi imala pravo da okupira deo Gorskog Kotara i celu jadransku obalu od Su{aka do Splita. Ostatak Jugoslavije Italija bi priznala kao Veliku Srbiju.” (Branko Nadoveza: “Srpska radikalna stranka dr Milana Stojadinovi}a”, “Srpska slobodarska misao”, br. 4/2001, str. 116.) 1015

Politi~ki protivnici su u nedostatku bilo kakvih validnijih argumenata Milanu Stojadinovi}u pripisivali sklonost fa{izmu na osnovu toga {to je postigao velike diplomatske uspehe u pregovorima sa Musolinijevim i Hitlerovim reìmom. Ti uspesi su prvenstveno bili u korist na{e dràve, wene stabilnosti i bezbednosti, ali usijanim glavama je uzalud ~iwenice podastirati. Politi~kim suparnicima smetale su wegova tehnokratska ume{nost u ekonomiji i izraziti talenat u politi~kim borbama, a zapadnim silama nemogu}nost da instrumentalizuju Jugoslaviju za materijalizaciju svojih sebi~nih i beskrupuloznih interesa sve dok je na ~elu wene vlade stabilna li~nost koja vrlo dobro zna {ta èli i, {to je jo{ va`nije, kako da postigne to {to èli. Uz to, Qoti}evci su ga na svakom mestu opawkavali da je republikanac i intimno veliki protivnik monarhije, u ~emu je, po svemu sude}i, bilo dosta istine. Kada je oboren sa vlasti i knez Pavle mu oteo politi~ku partiju, Jugoslovensku radikalnu zajednicu, Milan Stojadinovi} je formirao Srpsku radikalnu stranku, tako {to je od {ezdeset radikalskih narodnih poslanika i trinaest senatora formirao sopstvenu politi~ku grupu u Narodnom predstavni{tvu. Svojim programskim aktom Srpska radikalna stranka se deklari{e kao politi~ki sledbenik biv{e Jugoslovenske radikalne zajednice, {to zna~i i Narodne radikalne stranke koja je bila wen konstitutivni deo. Sporazum iz avgusta 1939. godine otvoreno se naziva dràvnim udarom, a energi~no se nastupa protiv bilo kakve federalizacije dràve. U ~lanu 22. Programa stoji: “[to se specijalno teritorije ti~e, na{a stranka ne priznaje za srpski narod onu granicu koju je povukao sporazum Cvetkovu}-Ma~ek, a iz razloga: a) {to ta granica spre~ava ujediwewe srpskog naroda, za koje je on podneo tolike `rtve, i ostavqa Banovini Hrvatskoj milion Srba. Odlu~no traìmo ujediwewe svih Srba; b) {to ta granica oduzima Srbima ~itavu morsku obalu, ostavqaju}i im samo najju`niji deo, po~ev od Boke Kotorske do reke Bojane, a koji je deo te{ko pristupa~an i nema èlezni~ke veze sa zale|em; v) {to ta granica deli srpsku Bosnu i Hercegovinu. O podeli Bosne i Hercegovine, zbog kojih su Srbija i Crna Gora zagazile u rat 1914. godine, a sama Bosna i Hercegovina dala tolike `rtve za svoje ujediwewe sa Srbijom – ne moè biti ni re~i; i g) {to ta granica ometa nesmetani razvitak srpskog naroda i slabi jezgro jugoslovenstva, kome }e i ubudu}e, kao i u pro{losti, teìti svesno, {to iskreno i po{teno ose}a jugoslovenski.” (Branko Nadoveza: “Istorija srpskog radikalizma 1903-1990”, ZIPS, Beograd, 1998, str. 493.) Politi~ka grupa Milana Stojadinovi}a se, 23. februara 1940. godine, proglasila za Srpsku radikalnu stranku. Stranka je ve} u startu imala veliki broj pristalica, dràla zapaène javne manifestacije, okupila ugledne qude, sve druge radikalske frakcije politi~ki marginalizovala, ali je vlast prvo odbila wenu registraciju, a onda Milana Stojadinovi}a internirala. Radikalna stranka u toku Drugog svetskog rata nije ni na koji na~in organizovano delovala, ali su radikalski predvodnici pojedina~no nastavili politi~ki da deluju zavisno od uslova u kojima su se na{li. Radikalski ministri Milo{ Trifunovi} i Mom~ilo Nin~i} izbegli su s kraqevskom vladom, dok je matori strana~ki predsednik Aca Stanojevi} ostao u otaybini, ìve}i povu~enim ìvotom u rodnom Kwaèvcu. Ve}ina radikalskih istaknutih 1016

li~nosti opredelila se za pokret Draè Mihailovi}a, posebno dr Lazo Kosti}, Stevan Trivunac, Vasa Risti}, Aleksandar Aksentijevi} itd. Neki su se prikqu~ili Milanu Nedi}u, a neki, opet, poput prote Smiqani}a, partizanima. U Nedi}evoj strukturi vlasti pod okupacijom u~estvovali su Lazar Markovi}, Mirko Kosi} i Kosta Kumanudi, kao i Stojadinovi}evi sledbenici Milan A}imovi}, Mom~ilo Jankovi} i Bogoqub Kojunyi}, koji su se paralelno povezivali i pomagali ~etni~ki pokret. Veliki broj radikala je potpisao nedi}evski apel srpskom narodu koji je imao izraènu antikomunisti~ku sadrìnu. Ina~e, Nedi} je prvom svojom naredbom po formirawu vlade zabranio svako partijsko politi~ko delovawe insistiraju}i na narodnom jedinstvu pod okupacijom. Ve}ina delegata na Ba{kom kongresu bili su radikali. Deluju}i kroz Centralni nacionalni komitet oni su se energi~no suprotstavqali antisrpskim potezima [uba{i}eve emigrantske vlade, {to je sa svoje strane ~inio i Trifunovi} kao ~lan te vlade. Posle oslobo|ewa zemqe i preuzimawa vlasti od strane komunista, radikali su nastojali da reorganizuju svoju partiju, da okupe sve ranije aktiviste, bez obzira kojoj su frakciji pripadali. U vreme kad je to bilo veoma opasno, “radikali su izdali jedan letak u kome osu|uju taktiku ratovawa na Sremskom frontu 1944, to je bilo ’upu}ivawe na klanicu’ srpske omladine. Traè demobilizaciju dela vojske i policije, ukidawe vojnih sudova za civilna lica, ukidawe svih zakona donetih od strane Privremene skup{tine i da izborima za Ustavotvornu skup{tinu prisustvuju strane komisije. Ipak, radikali su se i pod takvim uslovima registrovali. Ministarstvo unutra{wih poslova im je 1. oktobra 1945. odobrilo rad.” (Nadoveza, op. cit., str. 564.) Novi strana~ki program je zna~ajno prilago|en uslovima krajwe represivne komunisti~ke diktature, ali je osnovni radikalski duh sa~uvan. Iako se Aca Stanojevi} jednom sastao sa Titom, o ~emu je komunisti~ka {tampa pedantno izve{tavala, Radikalna stranka je odbila da u|e u Narodni front, po{to su izbori za Ustavotvornu skup{tinu 11. novembra 1945. godine bili apsolutno laìrani i wihovi rezultati falsifikovani. Uskoro su glavni radikalski lideri Milo{ Trifunovi} i Lazar Markovi} zaglavili u zatvoru, a na 95-godi{weg Stanojevi}a vi{e niko nije ni obra}ao pa`wu. Radikalna stranka u otaybini se ugasila. Mnogi radikali su ostali u emigraciji, me|usobno tragi~no podeqeni na pristalice srpske i jugoslovenske opcije, ali je ve}ina bila iskqu~ivo za stvarawe Velike Srbije po ru{ewu komunizma. Politi~ki aktivniji rasuli su se po ogromnom broju emigrantskih organizacija u zapadnoevropskim i prekomorskim zemqama. Stevan Trivunac je 18. maja 1952. godine osnovao u Parizu Radni odbor Narodne radikalne stranke u egzilu, koji je objavqivao list “Radikal” u {apirografisanom izdawu. Podràvao ga je nekada{wi radikalski ministar Branko Miqu{, a osporavao Dragi{a Cvetkovi}. U Argentini je Milan Stojadinovi} formirao Radikalni odbor za Ju`nu Ameriku i izdavao radikalske novine “Srpska zastava”, a uz to je intenzivnu prepisku odràvao sa Trivuncem. Me|utim, aktivnosti radikala su uga{ene smr}u wihovih aktera, a podmla|ivawa, kao ni u drugim emigrantskim organizacijama, uglavnom nije bilo. 1017

IDEOLOGIJA SRPSKOG NACIONALIZMA Nau~no i publicisti~ko delo prof. dr Laze M. Kosti}a SADR@AJ: PREDGOVOR PRVOM IZDAWU........................................................................................................... PREDGOVOR DRUGOM IZDAWU........................................................................................................... Glava prva ISTORIJSKI SUPSTRAT SRPSKOG NACIONALNOG IDENTITETA I. Praistorijska postojbina srpskog naroda ................................................................ 1 Velika Srbija izme|u Visle i Labe .................................................................... 2. Balkan uo~i srpske seobe .................................................................................... II. Srpska politi~ka istorija ........................................................................................ 1 Prednemawi}ka dràvotvorna istorija ........................................................... 2. Srbija u doba Nemawi}a ..................................................................................... a) Sticawe potpune dràvne nezavisnosti ............................................................... b) Uspon i pad srpskog carstva ...................................................................................... v) Srpska despotovina ...................................................................................................... 3. Istorija Srpske Bosne ....................................................................................... a) Sticawe fakti~ke dràvne samostalnosti ......................................................... b) Bosansko-srpsko kraqevstvo ..................................................................................... 4. Istorija Humske zemqe, Travunije i Neretqanske kneèvine ............................. a) Period ùpa i autonomnih kneèvina .................................................................. b) Humska zemqa kao nezavisna dràva ....................................................................... 5. Srpska Crna Gora ................................................................................................ a) Srpska Dukqa ............................................................................................... b) Srpska Zeta .................................................................................................. v) Srpska Crna Gora ......................................................................................... g) Stalne bune protiv Turaka .......................................................................... d) Vreme vladike Danila ................................................................................. |) Vladika Vasilije Petrovi} ........................................................................ e) La`ni car [}epan Mali ............................................................................. `) Vladavina Petra I i Petra II ..................................................................... z) Vladavina kwaza Danila .............................................................................. i) Vladavina kraqa Nikole ............................................................................ 6. Srpski narod pod Turskom vla{}u ................................................................................. a) Op{te prilike u porobqenim srpskim zemqama ............................................... b) Ve~ito nemirni Beogradski pa{aluk .................................................................... v) Situacija u Bosanskom pa{aluku ............................................................................. 7. Srpska Panonija ......................................................................................................... 8. Srpska Krajina ........................................................................................................................ a) Srpska Dalmacija .......................................................................................................... b) Bosna i Hercegovina pod austrougarskom okupacijom ..................................... 9. Srpski Dubrovnik ...................................................................................................... a) Pod vizantijskom i mleta~kom vla{}u .................................................................. b) Pod ugarskim vrhovnim suverenitetom ................................................................. v) Vazalstvo turskom sultanu ......................................................................................... g) Sumrak i slom Dubrovnika ......................................................................................... d) Engelovo istraìvawe dubrova~ke istorije ....................................................... |) Dubrova~ki istori~ar Mavro Orbin .....................................................................

1018

4 12

13 13 20 22 22 26 27 31 33 39 40 45 50 51 58 63 63 67 73 76 79 80 81 82 86 90 95 96 100 105 110 127 135 138 139 140 142 145 148 150 154

10. Srpska Makedonija ..................................................................................................... a) Slovensko naseqavawe Makedonije ....................................................................... b) Makedonija u vreme cara Samuila .......................................................................... v) Makedonija u turskom ropstvu ................................................................................. g) Decenije ustani~kog vrewa ....................................................................................... d) Srpsko osloba|awe Makedonije .............................................................................. 11. Obnova nezavisne srpske dràve .......................................................................... a) Prvi i drugi srpski ustanak .................................................................................... b) Uspostavqawe srpske ustavnosti ............................................................................ v) Sticawe dràvne nezavisnosti ............................................................................... III. Srpska vera .................................................................................................................................... 1. Stara srpska vera ..................................................................................................................... 2. Srpska pravoslavna crkva ..................................................................................................... a) Primawe hri{}anstva ................................................................................................ b) Srpska arhiepiskopija ............................................................................................... v) Srpska patrijar{ija ................................................................................................... g) Obnavqawe srpske patrijar{ije ............................................................................. d) Srpska crkva u Austriji i Ugarskoj ....................................................................... |) Srpska crkva u Crnoj Gori ....................................................................................... e) Srpska crkva u oslobo|enom delu Srbije ............................................................ `) Srpska crkva u porobqenim srpskim zemqama ................................................. z) Ujediwewe Srpske pravoslavne crkve .................................................................. i) Srpska crkva u komunisti~kom ropstvu ............................................................... j) Prekomorski crkveni raskol ................................................................................... 3. Hri{}anski raskol kao osnovni uzrok srpske tragedije ........................................... a) Crkva u prvom milenijumu hri{}anstva .............................................................. b) Politi~ke pretenzije rimskih episkopa ............................................................. v) Hri{}anstvo kao dràvna religija ....................................................................... g) Novi monoteisti~ki faktor islama i daqa pometwa u hri{}anskoj crkvi .................................................................... d) Vreme rimske crkvene pornokratije ..................................................................... |) Veliki hri{}anski raskol ....................................................................................... e) Veliki zlo~in krsta{kih ratova podsti~e unijatske ambicije rimskih Papa ........................................................ `) Dugi zlo~in inkvizicije .......................................................................................... z) Protestantska reformacija ..................................................................................... g) Zlo~ina~ki rimokatoli~ki prozelitizam na srpskim prostorima .................................................................. IV. Srpski nacionalni simboli ............................................................................................ 1. Srpski grb .................................................................................................................................. 2. Srpska himna ............................................................................................................................. V. Stvarala~ke misaone komponente srpskog nacionalizma ......................................................................................... 1. Nastanak modernog srpskog kwièvnog jezika ........................................................................... a) Srpski jezik u porodici slovenskih jezika .......................................................... b) Su{tina srpsko-hrvatskih jezi~kih konfrontacija ......................................... 2. Razvoj srpske kwièvnosti ................................................................................................................... a) Nacionalizam stare srpske kwièvnosti ............................................................ b) Renesansna srpska kwièvnost ................................................................................. v) Barokni stil u srpskoj kwièvnosti ..................................................................... g) Kwièvni izraz srpskog nacionalnog romantizma ........................................... d) Realizam i modernizam u srpskoj kwièvnosti .................................................. 3. Srpska umetnost kroz vekove ............................................................................................................... a) Likovna umetnost ........................................................................................................... b) Srpska muzika ................................................................................................................. 4. Afirmacija srpskog nacionalnog duha u nau~nim istraìvawima .................................................................................................................... a) Institucionalizacija srpske nauke i kulture .................................................... b) Veliki srpski matemati~ar i astronom Ru|er Bo{kovi} i wegovo nesumwivo srpsko poreklo .................................................

157 158 159 163 165 169 172 172 176 179 181 181 189 189 192 193 195 199 204 206 209 211 213 216 217 217 220 225 228 230 232 234 236 240 242 253 253 256 258 259 260 265 271 272 276 279 280 281 286 286 293 295 295 297

1019

v) Op{etpoznati velikani svetske nauke .................................................................. g) Oteta slava Mileve Mari}–Ajn{tajn .................................................................... 5. Srpska filozofska misao .................................................................................................................... Glava druga KAKO SU HRVATI OTELI SRPSKI JEZIK .......................................................... 1. Emigrantska sudbina je uvek tragi~na .............................................................................. 2. Biografski podaci ................................................................................................................. 3. Priznawa istaknutih srpskih emigranata ...................................................................... 4. Svetski lingvisti o osobinama srpskog jezika .............................................................. 5. Kra|a srpskog jezika ............................................................................................................... a) Stranci vo|e Ilirskog pokreta ............................................................................. b) Hrvati su ve{ta~ki narod ........................................................................................ v) Politi~ki ciqevi ilirizma ................................................................................... g) Ruèwe jezika ................................................................................................................ 6. Vekovna razdvojenost srpskog i hrvatskog naroda ........................................................ 7. Esej o srpskim zastavama ........................................................................................................ 8. Poreklo srpskog narodnog imena ....................................................................................... 9. Rasprava o ustavnim pitawima ............................................................................................ a) Ustavni sud ...................................................................................................................... b) Bira~ko pravo ............................................................................................................... v) Podela vlasti ................................................................................................................ g) Ustanova interpelacije .............................................................................................. Glava tre}a SRBI KATOLICI ............................................................................................................. 1. Istorijske i dru{tvene okolnosti delovawa katoli~kih Srba ................................................................................................... 2. Srpstvo Dubrovnika ...................................................................................................................... 3. Srpsko more ...................................................................................................................................... Glava ~etvrta WEGO[ I SRPSTVO ........................................................................................................ 1. Uvodne napomene ...................................................................................................................... 2. Op{ti pristup .......................................................................................................................... 3. Osnovna studija .......................................................................................................................... 4. Pravni instituti ..................................................................................................................... 5. Religiozno – folklorni stavovi ........................................................................................ 6. Karakterologija Crnogoraca ............................................................................................... 7. Pore|ewe sa anti~kim uzorima ................................................................................................ 8. Nasilno preotimawe srpskih pisaca ...................................................................................... 9. Odbrana Marka Kraqevi}a ......................................................................................................... Glava peta SRPSKA BOKA KOTORSKA ............................................................................................................ 1. Op{te napomene .............................................................................................................................. 2. Istorijska retrospektiva Kotora ........................................................................................... 3. Boka Kotorska u srpskim dràvama ......................................................................................... 4. Promene etni~ke strukture stanovni{tva ........................................................................... 5. Versko pitawe .................................................................................................................................. 6. Katoli~ki prozelitizam u vreme mleta~ke vlasti ........................................................... 7. Nepokolebqivo srpstvo Bokeqa ............................................................................................... 8. Srpska nacionalna obele`ja Boke Kotorske ...................................................................... 9. Kontinuitet srpske pravne svesti ........................................................................................... 10. Srpsko rodovsko-plemensko ure|ewe .................................................................................... 11. Srpski narodni obi~aji i kulturne tradicije .................................................................. 12. Nepobitnost srpskog karaktera Boke Kotorske .............................................................. 13. Prvi krivo{ijski ustanak kao najve}i istorijski podvig Bokeqa .................................................................................. 14. Zavr{na studija o Boki i Bokeqima .................................................................................... Glava {esta NACIONALNE MAWINE I VE[TA^KE NACIJE U SRPSKIM ZEMQAMA .............................................................................................. 1. Op{ti pristup pitawu nacionalnih mawina ...................................................................... 2. Vlasi u srpskim krajevima ...........................................................................................................

1020

300 302 305 313 313 314 315 316 317 321 323 324 326 327 330 332 335 337 340 341 342 345 345 356 368 377 377 378 379 382 385 387 391 393 399 402 402 404 406 408 412 414 416 418 420 422 423 424 425 429

431 431 433

3. Cincari .............................................................................................................................................. 4. Rumunska nacionalna mawina ..................................................................................................... 5. Srpska asimilacija romanskih prastanovnika Balkana ........................................................................................... 6. Islamizacija i arbana{ewe Srba ............................................................................................ 7. Srpska Vojvodina ............................................................................................................................ 8. Buwevci i [okci ............................................................................................................................ 9. Ostale slovenske narodnosti ..................................................................................................... 10. Srbi i Ma|ari ............................................................................................................................... 11. Srbi i Jevreji ................................................................................................................................. 12. Komunisti~ko kreirawe ve{ta~kih nacija ....................................................................... 13. Izmi{qawe crnogorske narodnosti ..................................................................................... 14. Ve{ta~ka konstrukcija makedonske nacije ......................................................................... 15. Komunisti~ki projekat uspostavqawa muslimanske nacije .......................................................................................... 16. Komunisti~ko razarawe Srpske pravoslavne crkve ....................................................... 17. Nacionalni aspekti popisa stanovni{tva ........................................................................ 18. Kosti}eve vidovdanske besede .................................................................................................. 19. Srpski nacionalni zavet patriotizma ................................................................................ Glava sedma HIQADU GODINA HRVATSKOG VARVARSTVA ................................................................ 1. Tridesetogodi{wi rat ................................................................................................................. a) Magdebur{ka tragedija ..................................................................................................... b) Evropu uàsava krvolo~nost Hrvata .......................................................................... v) Neverovatni zlo~ina~ki izlivi hrvatskog mentaliteta ........................................................................................ g) Hrvatska zverstva u Pomeraniji ................................................................................... d) [ta je [iler pisao o Hrvatima ................................................................................... |) Hrvati kao merilo svireposti ...................................................................................... e) Kwièvna obrada hrvatskih zlo~ina .......................................................................... `) Hrvatsko divqa{tvo u narodnim pesmama ............................................................... 2. [leski ratovi .................................................................................................................................. a) Hrvatski panduri Frawe Trenka ................................................................................. b) Hrvatski pokoqi u Hamu ................................................................................................ v) Drugi {leski rat ................................................................................................................ g) Hrvatska zverstva u Sedmogodi{wem ratu .............................................................. 3. Hrvatska divqawa u devetnaestom veku ................................................................................. a) Hrvati kao panduri reakcije ......................................................................................... b) Milanska tragedija ........................................................................................................... v) Hrvati su strah i trepet za italijanske civile .................................................... g) Jela~i} i wegovi hrvatski razbojnici ...................................................................... d) Hrvati pusto{e Be~ .......................................................................................................... 4. Hrvatska istorija obiluje divqa{tvom ................................................................................ a) Pqa~kawe i ubistva kao iskonske odlike hrvatskog nacionalnog karaktera ................................................................................ b) Grozote hrvatskog shvatawa civilizacijskih vrednosti ............................................................................................. v) Srbi su glavni objekat hrvatske mr`we i besa ...................................................... 5. Lakrdija sa izmi{qenom hrvatskom hiqadugodi{wom dràvno{}u .................................................................................................. a) Hrvati pod ma|arskom dominacijom ........................................................................... b) Provincijski status kao podloga provincijalnog duha ................................................................................. v) Tu|inska ~izma kao bo`ja kazna ................................................................................... g) Hrvati zakonski progone ve{tice i ubijaju vrapce ................................................................................................. 6. Nema~ka i italijanska svedo~anstva o hrvatskim zlo~inima u Drugom svetskom ratu ................................................................ a) Svedo~ewa Hermana Nojbahera .................................................................................... b) Gleza fon Horstenau i wegovi zapisi ....................................................................... v) Uspomene Lotara Renduli}a ...........................................................................................

434 437 438 439 441 443 447 448 453 457 458 464 467 468 475 480 483 486 486 487 488 490 491 491 493 494 495 496 496 498 499 501 502 502 503 506 507 508 510 511 511 513 514 515 517 518 519 521 521 523 524

1021

g) Nemce je zaprepastila hrvatska krvoèdnost ........................................................ d) Hrvatska tehnologija smrti ........................................................................................... |) @ivotiwski nagoni hrvatskog etni~kog bi}a ........................................................ e) Hrvati kao slepo oru|e Vatikana ................................................................................ `) Katoli~ki sve{tenici kao predvodnici u hrvatskim zlo~inima ................................................................. z) Rimski papa blagosiqa hrvatske zlo~ine ................................................................. i) Boqe je da ti je Hrvat neprijateq nego saveznik .................................................. j) Italijani su zgroèni hrvatskom svirepo{}u ....................................................... k) Zverski mentalitet Hrvata je nepodno{qiv Italijanima ........................................................................................ l) Biti Hrvat – to je te{ka Bo`ja kazna ....................................................................... q) Najve}a je sramota biti Hrvat ..................................................................................... m) Komunisti su sistematski prikrivali hrvatske zlo~ine ....................................................................................... n) I papa je veliki zlo~inac .............................................................................................. w) Svet se zgraàva nad katoli~kim terorom ............................................................. o) Hrvatski zlo~ini se ne mogu zaboraviti ................................................................. Glava osma HRVATI KAO NAJVE]I SRPSKI ZLOTVORI .............................................................. 1. Teritorijalni sporovi Srba i Hrvata ............................................................................. a) Geografski poloàji – srpskih i hrvatskih teritorija ........................................... b) Verske razlike izme|u Srba i Hrvata ............................................................................... v) Prisvajawe srpskog jezika i kwièvnosti ...................................................................... g) Brojni odnos dva naroda ............................................................................................................. d) HH vek – vek falsifikata ....................................................................................................... |) Statisti~ke zloupotrebe i manipulacije ........................................................................ e) Pravna nauka protiv “istorijskih prava” ........................................................................ `) Etnografski odnosi u Dalmaciji ....................................................................................... z) Procesi unifikacije i katoli~ewa Srba ........................................................................ i) Upotreba srpskog jezika ............................................................................................................ j) Demonstracije srpstva – u dalmatinskim gradovima .................................................... k) Istorijska gre{ka Srba ............................................................................................................ l) Oblici katoli~kog prozelitizma ........................................................................................ q) Perfidnost Hrvata .................................................................................................................... m) Rasizam etni~kih me{anaca ................................................................................................... 2. Hrvatska nacionalna megalomanija .................................................................................... a) Komunisti~ke deobe srpskog nacionalnog korpusa ...................................................... b) Hrvatima se ne moè verovati ............................................................................................... v) Za zlo~ine spremni ...................................................................................................................... g) Poglavnik pobegao preru{en u fratra ............................................................................. 3. Hrvatske obmane i falsifikati ....................................................................................................... a) Srpsko poreklo bra}e Vojnovi} ............................................................................................ 4. Usta{ka ideologija Stjepana Radi}a ................................................................................................ 5. Usta{ka demagogija Ivana Me{trovi}a ........................................................................... a) Hrvatski kameleon ....................................................................................................................... 6. Hrvatski narod je kriv za usta{ke zlo~ine ..................................................................... a) Kolektivna odgovornost – Srbe na vrbe ............................................................................ b) Pokajawe nema~kih politi~ara ............................................................................................ v) Brozov bezobrazluk i cinizam ............................................................................................... g) Zlo~in – duhovna hrana hrvatskog nacionalnog bi}a .................................................. d) Mnogi Srbi prikrivali hrvatske zlo~ine ....................................................................... Glava deveta SRPSKA NACIONALNA SVEST ................................................................................ 1. Nastanak i razvoj srpske nacije ........................................................................................... 2. Strani autori o karakteristikama srpskog naroda ...................................................... 3. Srpski nacionalni karakter ................................................................................................ 4. Srpski verski ìvot ............................................................................................................... 5. Srpski juna~ki ep ..................................................................................................................... 6. Teritorijalni opseg srpskih zemaqa ................................................................................. 7. Istorijat srpske }irilice .................................................................................................... 8. Katoli~ko i komunisti~ko ugroàvawe }irilice .......................................................

1022

525 527 529 530 531 533 534 537 537 539 541 543 554 547 549 551 551 554 557 558 559 561 563 566 569 571 574 576 578 580 584 587 591 593 595 597 599 601 604 605 612 614 617 619 621 624 627 631 633 633 643 648 652 657 659 666 669

Glava deseta SRPSKA EMIGRACIJA .................................................................................................. 1. Emigrantske polemike ............................................................................................... 2. Analiza srpskih emigrantskih prilika ............................................................... 3. Sudbina emigrantske kwièvnosti ........................................................................ 4. Spis o Milanu Nedi}u ............................................................................................... 5. Izbori pod komunisti~kim reìmima .................................................................. Glava jedanaesta NESRE]A JUGOSLOVENSTVA ................................................................................................ 1. Etni~ki i teritorijalni aspekti jugoslovenske dràvotvorne ideje ....................................................................................... a) Moè li se zabluda izle~iti .................................................................................... b) Emigrantske nedoumice .............................................................................................. v) Pitawa nacionalne svesti ......................................................................................... g) Jugoslovenski pseudoistorijski eksperiment ..................................................... d) Nacionalna svest i jezi~ke barijere ...................................................................... |) Mogu}nost nacionalne ravnoteè .......................................................................... e) Negativni srpski bilansi ........................................................................................................ `) Perspektive srpske dràve ...................................................................................... 2. Pitawe jugoslovenskog dràvnog ure|ewa ..................................................................................... a) Ra|awe srpske zablude o bratstvu sa Hrvatima .............................................................. b) Naivnost Ba{ke rezoluzije ...................................................................................... v) Emigrantske nedoumice ............................................................................................... g) Projekat crnogorske nacije ....................................................................................... d) Bosansko pitawe ............................................................................................................ |) Makedonsko pitawe ...................................................................................................... e) Pravni poredak i politi~ki sistem ...................................................................... 3. Spoqnopoliti~ki uslovi i vojni apsekti jugoslovenske ili srpske dràve ......................................................................................... a) Odnosi sa susednim narodima ................................................................................... b) Aspiracije velikih sila ........................................................................................... v) Vojno pitawe .................................................................................................................. g) Vatikanska antisrpska politika ............................................................................ d) Masonski faktor .......................................................................................................... 4. Srpski izdajnik Desimir To{i} i Stenstedska deklaracija .................................................................................................... 5. Protivnici i pristalice jugoslovenske opcije ........................................................... a) Pona{awe hrvatske emigracije ............................................................................... b) Stavovi istaknutih srpskih emigranata .............................................................. v) Raspoloèwe slovena~ke emigracije .................................................................... g) Stavovi makedonskih emigranata ........................................................................... Glava dvanaesta ZLO KOMUNIZMA ......................................................................................................................... 1. Komunisti~ki tretman jugoslovenskih naroda .............................................................. a) Antisrpska politika komunisti~ke klike ......................................................... b) Crnogorsko homersko “varvarstvo” ....................................................................... v) Hrvati najgora vojna fukara .................................................................................... g) Marks i Engles – ogor~eni protivnici panslovenske ideje ........................................................................................................ d) Grotesknost komunisti~ke ideologije .................................................................. |) Zverska ubistva “nepo}udnih” Srba ...................................................................... e) êre~ewe Srbije ........................................................................................................... `) Raskol Srpske pravoslavne crkve ......................................................................... z) Sistematsko uni{tavawe Srpstva ........................................................................... i) Reìmsko potiskivawe }irilice ........................................................................... 2. Komunisti~ke propagandne obmane ................................................................................... a) Brozova cezaromanija ................................................................................................. b) Ustavotvorni eksperimenti ..................................................................................... v) Komunisti~ki sudovi – revolucionarni tribunali .............................................

673 673 678 681 688 694 696 696 696 697 699 700 702 705 708 711 715 715 718 720 723 724 725 737 740 741 744 749 751 752 754 760 760 762 765 769 771 771 772 774 775 776 784 789 791 793 795 797 799 802 804 805

1023

Glava trinaesta SRPSKA BOSNA ................................................................................................................ 1. Studija o verskim odnosima .................................................................................................. 2. Analiza etni~kih odnosa ...................................................................................................... 3. Nacionalnost bosanskohercegova~kih muslimana ....................................................... 4. Hrvatske pretenzije na Bosnu i Hercegovinu ................................................................ 5. Srpski tretman Bosne ............................................................................................................ 6. Srpski karakter bosanskohercegova~kog kulturnog stvarala{tva ......................................................................................................... Glava ~etrnaesta LIBERALNI I DEMOKRATSKI PRINCIPI MODERNOG PRAVNOG PORETKA ......................................................................................... I. Ustavno pravo ................................................................................................................................... 1. Komentar Oktroisanog ustava iz 1931. godine ........................................................... 2. Ustavnopravne studije i rasprave ................................................................................... a) Mogu}nost ustavne transformacije monarhije u republiku ................................................................................................ b) Neustavnost Sporazuma Cvetkovi}-Ma~ek ......................................................... v) Rasprave i polemike .................................................................................................... g) Pitawe nacionalne politike .................................................................................. d) Prigodni osvrti i prikazi ....................................................................................... II. Administrativno pravo .............................................................................................................. 1. Ustrojstvo uprave .................................................................................................................. 2. Upravna delatnost ................................................................................................................ 3. Nadzirawe dràvne uprave ............................................................................................... 4. înovni~ko pravo ................................................................................................................ III. Teorijska statistika ................................................................................................................... 1. Uybenik iz Teorijske statistike .................................................................................... 2. Parlamentarni izbori i statistika ............................................................................. 3. Me|uratna jugoslovenska izborna statistika ............................................................ a) Parlamentarni izbori od 18. marta 1923. godine .............................................. b) Parlamentarni izbori od 11. septembra 1927. godine ................................................ v) Parlamentarni izbori od 5. maja 1935. godine ................................................... g) Rasprave i ~lanci iz teorijske statistike .......................................................... Glava petnaesta SRPSKA DR@AVOTVORNA IDEOLOGIJA ............................................................ I. Kontinuitet srpske politi~ke ideje ........................................................................... 1. Politi~ka ideologija Nemawi}a .................................................................................... 2. Moderna srpska politi~ka ideologija .......................................................................... II. Dràvotvorni projekat Velike Srbije ..................................................................... 1. Kwiga Ernesta Denija o Velikoj Srbiji ....................................................................... 2. Kwiga Vladimira ]orovi}a o realizaciji koncepta Velike Srbije .......................................................................... 3. Velikosrpski koncept Srpskog kulturnog kluba ...................................................... 4. Ravnogorski velikosrpski koncept ................................................................................ III. Ideolo{ki i politi~ki koreni modernog srpskog radikalizma ................................................................................... 1. Radikalna stranka Nikole Pa{i}a ................................................................................ 2. Pre~anski radikali Ja{e Tomi}a .................................................................................. 3. Srpski radikali na braniku otaybine .......................................................................... 4. Posleratna kriza srpskog radikalizma ........................................................................ 5. Novi radikalski lider Milan Stojadinovi} .............................................................

1024

812 812 829 859 872 890 900 906 907 907 920 921 923 928 930 931 932 932 942 947 949 949 949 957 961 961 963 965 966 971 971 971 974 979 979 981 986 988 992 992 997 999 1003 1007

Dr Vojislav Šešelj-Ideologija srpskog nacionalizma

Short Description

Description

Comments

We need your help!