Dr Vladimir Stanojevic - Tragedija Genija

OD ISTOG PISCA: O RUSIJI I RUSIMA, eseti, 1912. EVGENIKA, izd. Min. zdravlja, 1921. ISTORIJA RATNIH ZARAZA, 1924. INSERTI l ZARAZE, 1924. ISrORIJA SRPSKOG VOJNOG SANITETA, 1925. LUDILO I KULTURA, eseji, izđ „Napredak", 1925. HIGIJENE, III, IV, VI, VII raž gtmn, G. Kon BUKVAR VOJNIČKOG ZDRAVLJA, izd. Min. votske BUKVAR ĐAČKOG ZDRAVLJA, izdanje knj. „Napredak", 1926. VOJNA HIGIJENA, 1926. HEMISKA VOJNA, 1927 i 1934 NAROD I ODBRANA ZEMLJE, 1928 BOLNICARSKA SLUŽBA, izd Min vojske i Društva Crvenog krsta, 1934 MOJE RATNE BELEŠKE I SLIKE, 1935 SANITETSKA TAKTIKA, I i II knjiga, 1938 (STORIJA MEDICINE, izdan/e „Medicinske knjige", 1953. Prof. đr VLADIMIR STANOJEVIC TRAGEDIJA GENIJA DUŠEVNI POREMEĆAJI ZNAMENITIH LJUDI MEDICINSKA KNJIGA • BEOGRAD —ZAGREB/1972. U redakciji JOVANA DULETIĆA Štampa: „Slobodan Jović", Beograd, Stojana Protića 52. PREDGOVOR Duhovno kulturno stvaralaštvo, uobličeno u raznovrsne tvorevine, važan je činilac za kulturni napredak čovečanstva. Istoričari kulture pri proučavanju tih tvorevina daju njihov popis, opisuju njihove osobine, procenjuju njihovu vrednost, traže njihove bliže i dalje uzroke postanka ispitujući njihov istorijski smisao i zakonitost. Oni se retko kad upuštaju produbljeno i svestrano — u ličnost samih tvoraca. Nesumnjivo je da time ostavljaju prazninu u sveobuhvatnom, najdubljem — dijalektičkom razmatranju kulturnih vrednosti. Ispitujući duhovnu kulturnu proizvodnju sa svog gledišta, lekari — kao biolozi i patolozi — upućuju svoju pažnju i misao najpre na samu ličnost, na tvorca tvorevine, a tek potom i na njegovo delo, tragajući pri tom za uzajamnim odnosima i uzročnim vezama između ličnosti i dela. Na taj način, lekari ispituju najpre materijalnu, anatomsko-fiziološku osnovu stvaraoca, a u prvom redu svojstva moždane građe i njene funkcije, na čemu počiva i čime se uobličava duševni sklop stvaraoca, sklop koji neposredno proizvodi duhovne kulturne vrednosti. U svom radu na tom polju lekari su zapazili zanimljivu činjenicu: originalno kulturno stvaralaštvo, koje zahteva za svoje ostvarenje najviši napon duševnih i moralnih činilaca, udruženo je često s raznovrsnim unutrašnjim poremećajima. Kao da time priroda na jednoj strani poklanja darove u izobilju, a na drugoj oduzima od otperećenosti. Ima li tu kakve uslovljenosti? — Na to pitanje zasada nema odgovora, ali ima dosta prikupljene i proučene istorijske građe i, na osnovu toga, dosta nagoveštaja. Veliki francuski književni istoričar i kritičar Sent-Bev prvi je među nelekarima, još sredinom prošlog veka, uvideo da se kulturno delo ne može poznati svestrano i

produbljeno ako se ne upoznaju funkcije organa i higijenski uslovi života njegovog tvorca. On je tu svoju misao izrazio recima: „Fiziologija i higijena pisca postale su neophodna poglavlja pri raščlanjavanju njegovog talenta". Razbijajući pri tom ukorenjenu predrasudu da bi se time mogla naneti šteta tvorcu dela, veliki engleski filozof Džon Stjuart MU objasnio je: „Samo nedovoljno razvijeni duhovi misle da će lep predmet izgubiti od svoje draži ako izgubi nešto od svoje misterije". Istu misao izneli su, u svom velikom i dokumentovanom delu „Poesie et Folie", i dva pariška psihijatra i neurologa, Antom i Dromar, koji su u toj knjizi rekli: „Istoričar, biograf i književni kritičar neće ništa izgubiti ako se obrate za pomoć lekaru neurologu i psihijatru u pitanjima koja im nisu dovoljno jasna". Ova knjiga je drugo, temeljno prerađeno i znatno dopunjeno izdanje knjige „Ludilo i kultura", koja se pojavila 1924. god. i koja je davno rasprodana. Ovo, drugo izdanje pojavljuje se 50 godina od vremena kada se piscu javila zamisao o takvom delu i kada je kao student Medicinskog fakulteta u Petrogradu započeo dugogodišnji rad na prikupljanju građe u tamošnjoj bogatoj fakultetskoj biblioteci. Zasluga za to pripada mojim VI dragim i nezaboravnim nastavcima, na čemu im ovim putem izražavam svoju toplu zahvalnost. Posebnu zaslugu za priređivanje ovog izdanja ima „Medicinska knjiga", koja je stekla priznanje za unapređenje naše medicinske književnosti, pa i njoj na ovom mestu izražavam svoju zahvalnost. Oktobar 1959. god. Beograd SADRŽAJ

PISAC

Strana UVOD __________ — — — l POREKLO KULTURNOG STVARALAŠTVA — — — — 3 PESNICKO NADAHNUĆE I NJEGOVA STVARALAČKA MOĆ — — _ — __ — __ — — — 30 BIOLOGIJA I PATOLOGIJA NASLEĐA — — — — — 61 SUDBINA GENIJA OLIVER KROMVEL — — — — — — — — — — 81 IVAN GROZNI — — — — — — — — — — — 85 PETAR VELIKI — — —--______ 95 FRIDRIH VELIKI _ — — — _—__ — — 100 GROF MIRABO — — — — — — — — — — — 105 MAKSIMILIJAN ROBESPJER — — — — — — — 108 NAPOLEON BONAPARTA — — — — — — — — 110 BIFON — — — — — — — — — — — — — 120 ARTUR ŠOPENHAUR — — — — — — — — — — VLADIMIR SOLOVJOV — — — — — — — — — LUDVIG VAN BETOVEN — — — — — — — — — HEKTOR BERLIOZ '— — — — — — — — — — RIHARD VAGNER — — — — — —---PETAR ILJIC CAJKOVSKI — — — — — — — — DANTE ALIGIJERI — — — — — — — — — — TORKVATO TASO — — — — — — — — — — VILIJAM SEKSPIR — — — — — — — — — —

ŽAJN-BAPTlS"'!' MEfLEN MOLIJER — — — — — — 2AN-ŽAK RUSO — — — — — — — — — — — 164 VOLTER — — — — — — — — — — — — — 180 FRIDRIH ŠILER — — — — — — — — — — — 195 Strana BAJRON — -- — — — — -- -- — — 198 GETE — -- — — — -- _____ 206 ALEKSANDAR SERGEJEVIC PUŠKIN — — — — — 214 MIHAIL JURJEVIC LJERMONTOV — _ — — _— 234 EDGARALANPO— — — — — — — — — — — 242 ONORE BALZAK — — _ — ____ — _ 262 NIKOLAJ VASILJEVIC GOGOLJ _ — _ — — __ 281 ŽERAR DE NERVAL — — — — — _ — ___ 293 HAJNRIH HAJNE _ — _ — ___ — — _ 298 ŠARL BODLER — — — — — — — — — — — 301 FJOJDOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI — — — — — GI DE~^OPASAN"'~" — — _ — __ — __— 330 POL VERLEN — — _ — — ___ — _— 345 OSKARD VAJLD — — _ — — __ — -- _ 3 FRIDRIR NT R — _________ MANJE POZNATE SUDBINE — — — — — — — — 405 Jovanka Orleanka 405 — Đirolamo Savonarola 407 — Martin Luter'^08)— Kardinal Rušelje 409 — Karlo XII 409 — Sej^Simon 411 — Paracelzus 411 — Paskal 412 — Njutr(413;— Albreht Haler 414 — Karl Line 415 — Kant 416 — Amper 416 — Kojit417 — Robert Majer 417 — Dizel 418 — Mikelanđelo(S3S— Vensan van Gog ~ Tuluz-Lotrek — Arnold B^lin (||p— Mocart Doniceti426 — šuman 426 — Bedžih Smetana — šopenM2?) — Musorgski Modest Petrovič 429 — Svift 430 — SeU Persi Bis 430 — Nikolaus Lenau 432 — Alfred Mise 433 — Gustav Flober 434^-Ivan Sergejevič Turgenjev 435 — Viktorlgo (536J — Ar Rembo 437 — Aleksandar Dima (439) —Emil Zola OBJAŠNJENJE POJMOVA — — — — — — LITERATURA __ _ ________ 451 X n >l* J TRAGEDIJA GENIJA a o A n POREKLO KULTURNOG STVARALAŠTVA

— —

443

Grčki filozofi, koji su bili i prirodnjaci, razmišljajući o svekolikoj ljudskoj prirodi na osnovu svojih zapažanja, probudili su i proširili mitološke nagoveštaje o prirodi pesničkog, proročkog i kulturnog stvaralaštva. Demokrit je smatrao da zdrav smrtni čovek ne može biti nadahnut pesnik i, poput mita o „bregu muza" Helikonu, u Beotiji, sedištu Apolona i muza, govorio je: ,,Excludit sanos Helicone poetas" („Helikon isključuje zdrave pesnike"). Sokrat je objašnjavao da pesnici „stvaraju svoja dela nagonski i na isti način kao proroci, lišeni svesti o onome što govore". Pla-

ton je dao još podrobnije obja___ šnjenje: „Pesnik je tanano, neSokrat postojano i sveto biće; on nikada ne peva bez udela božanskog zanosa, bez slatke mahnitosti; od njega je daleko razum, i čim bi mu se stao potčinjavati, nestali bi stihovi, nestala bi prorokovanja. Pesnici ne stvaraju svoja dela, jer bog, onaj koji potčinjava sebi duh, uzima pesnike za svoje sluge. On hoće, oduzimajući im pamet, da nam kaže da oni nisu tvorci tih čudesnih dela; slični sveštenicama Sibile, koje nikad ne igraju kad su prisebne, pesnici ne mogu da stvore ništa čudesno i uzvišeno kad im je duša smirena i kad su u vlasti razuma. I jedino pošto se zagreju harmonijom i ritmom i pošto ih obuzme zanos, stvaraju i izazivaju naše divljenje". Isti filozof dodaje: „Zanos nije bolest, već, naprotiv, najveće blago koje nam daruju bogovi. U svom zanosu delfijske i dodonske proročice učinile su nebrojene usluge građanima Grčke, dok su u običnom stanju donosile malo koristi, ili nikakve. Osobita vrsta zanosa koju podstiču muze nadahnjuje prostu i neporočnu čovekovu dušu sposobnošću da izrazi u lepom pesničkom obliku podvige junaka, što znatno doprinosi prosvećivanju budućih pokolenja". Aristotel je takođe zapazio da mnogi duševno poremećeni ljudi „postaju pesnici i proroci" i da je „Marko Sirakuski dao vrlo lepe stihove dok je bio manijak, a kad je ozdravio, izgubio je tu sposobnost". U istom smislu piše još i ovo: „Zapaženo je da su znameniti pesnici, umetnici i političari bili pomalo melanholični, pomalo duševno bolesni, a pomalo i mizantropi kao Belerofont. I u naše vreme vidimo tu istu pojavu kod Sokrata, Empedokla, Platona i drugih, a naročito kod pesnika". Smatrajući da duhovna svojstva imaju materijalnu podlogu u krvi, on je objašnjavao: „Ljudi s hladnom i mnogom krvlju plašljivi su i osrednje su pameti, a ljudi vrele krvi su plahoviti, oštroumni i slatkorečivi". Ciceron je govorio, poput grčkih filozofa: „Omnes ingenioses melancholicos" („Svi genijalni ljudi su tužni"), a o pesničkom stvaralaštvu je pisao: „Zar verujete da je pesnik Pakuvijus stvarao svoja dela u prisebnom stanju? Lepi stihovi stvaraju se samo u stanju zanosa". Filozofi novog doba misle o prirodi kulturnog stvaralaštva kao i antički. Montenj je pisao: „Kao što velika prijateljstva rađaju velika neprijateljstva, snažna zdravlja smrtonosne bolesti, tako isto neobična i žustra uzbuđenja naših duša rađaju najneobičnije mahnitosti i suludosti. Treba samo jedan poluobrt na zavrtnju učiniti pa da se pređe iz jednog stanja u drugo. Ko ne zna koliko je neprimetno susedstvo između ludila i vedrih uzvišenosti slobodnog duha, kao i delanja visoke i neobične vrline? Ljudi visokog duha uništavaju se svojom vlastitom snagom i veličinom. Hoćete li zdravog čoveka? Hoćete li ga sređenog, čvrstog i valjanog ponašanja? Zamotajte ga u tamu, besposlicu i tromost: treba da se zaglupimo da bismo se umudrili i da se zaslepimo pa da budemo vođeni". Isti francuski mislilac daje u tom smislu i svoj savet: „Držite se utabanog puta jer nije dobro biti suptilan i fin". Paskal piše: „Genijalnost se graniči s ludilom, i iudjlo je toliko rašireno među genijalnim ljudima da bi čovekjzdravog razuma biojJpravčTnenormalan među genTjalnima''. Volier je objašnjavao u jednom svom pismu Dldrou da se pesničko delo stvara u zanosu, pa je dodao:

„Sve što stvara genije proizvod je nagona. Lafonten je stvarao ne znajući ni sam kako, a Kornej je pisao scenu u Horaciju baš onako kao što ptica gradi svoje gnezdo". U Volterovo doba često je ponavljana stara izreka: ,,Omnes philosophi tristes" („Svi su filozofi tužni"). Lekari su isto tako počeli davno zapažati i opisivati neobično stanje pri svakom kulturnom stvaralaštvu. Prvi je to učinio najveći rimski lekar — Galen. On je utvrdio da ljudski temperamenti sudeluju pri svakom stvaralaštvu i da imaju materijalnu podlogu u preovlađivanju jednog od četiri telesna soka: krvi, sluzi, žuči i melasa, pa je razlikovao sangvinički, flegmatički, kolerički i melanholički temperament. Italijanski lekar i osnivač sudske medicine u XVII veku, Paolo Začija, baveći se duži niz godina sudskomedicinskim veštačenjima u krivičnim delima, utvrdio je da izvršioci krivičnih dela ,,ne osećaju, ne postupaju i ne rasuđuju kao drugi ljudi, zdrave pameti". Čuveni holandski lekar i osnivač kliničkog načina ispitivanja bolesti u početku XVIII veka, Herman Bur~ hav, kome su se obraćali mnogi bolesnici iz celog sveta, pa i iz Kine, a među njima i mnoge genijalne ličnosti, utvrdio je da su te ličnosti, u lakšem ili težem stepenu, nervno-duševni bolesnici. To svoje kliničko zapažanje izrazio je recima: „Est aliquid delirii in omni magno ingenio" („Ima nešto delirijumsko u svakom genijalnom delu"). Neobično duševno stanje i njegove raznovrsne izražajne oblike pri stvaralačkom radu zapazili su i zabeležili i sami umetnici, naročito književnici i slikari. U umetnosti, naročito u književnosti, važno mesto zauzima obrada higijenskih i medicinskih motiva i elemenata. To važi i za narodnu književnost. Grčka mitologija, pre svega, sadrži obilje higijenskih i medicinskih motiva i elemenata, i oni, zbog svoje nejasne i zagonetne simbolistike, dobivaju svoje razjašnjenje tek u najnovije vreme, u vezi s napretkom nauke. Oni proističu mahom iz epilepsije ili histerije, ili iz bolesne psihe i karaktera, i ispoljavaju se ponajviše u obliku manije i depresije, u postupcima rodoskvrnuća i ubistva. Medeja, kćerka gospodara Kolhide Ejeta, čarobnica i ljubavnica argonauta Jazona, pomaže ljubavniku svojim ženskim čarima da ugrabi zlatno runo, beži od kuće i, da bi se spasla očevog gonjenja, iseca u besu na komade brata Apsista i baca to komade u vodu. Dok je otac skupljao u vodi pobacane delove lesa svoga sina, Medeja je umakla u Korint, gde je kasnije otrovala iz ljubomore Kreuzu, pobila svoju decu i nestala u Atini. Orestu preti smrt od majke Klitemnestre i njenog ljubavnika Egista, i on se, po savetu svoje sestre, sklanja u Fokidu. Tamo živi osam godina, pa se iznenada vraća kući i ubija majku i njenog ljubavnika. Iako je ta ubistva izvršio po Apolonovom savetu, oseća neizdržljivu grizu savesti i u stopu ga proganjaju furije, osvetnice Irineje, koje lete brzo kao vetar; one ubrzo nailaze na trag krivca i ne ostavljaju ga na miru dok ga ne kazne. Po Apolonovom savetu odlazi u Tavridu da zapleni Artemidin pokrivač i izbegava kaznu zahvaljujući pomoći sestre Ifigenije, koja ga je prepoznala. Grčki tragičari Eshil, Sofokle i Euripid obraćaju takođe medicinske motive i elemente na sličan način i u istom duhu kao i mitologija. Francuski lekar dr Režiš u

svojoj studiji „Ludilo u dramskoj umetnosti" piše da poluludi zauzimaju važno mesto u dramskoj umetnosti svih vremena, počev „od Tespisa, osnivača grčke tragedije". On ilustruje svoju misao ovako: „Orest pati od toksičkog delirijuma s jezovitim halucinacijama; Ajaks je polulud, s krizama potpune psihoze; bahantkinje predstavljaju skupno ludilo, koje ide do pune psihoze; Herkul besni, stradajući od prolaznog halucinacijskog delirijuma, koji liči na san u akciji, na somnabulski san". Eshil opisuje Oresta kao epileptičara koga pošto je ubio svoju majku, u nastupu straha i umne pomračenosti spopadaju halucinacije i koji govori prestravljeno sa samim sobom: „Pogledajte ih, obučene su kao Gorgone (ženska rugobna strašila čiji pogled svakog skameni), u crne haljine i obavijene alkama bezbrojnih zmija. Vi ih ne vidite, ali ja ih vidim. To su razdraženi psi, koji mi se svete za moju majku". Kod SofofcZa, Ajaks, razdražen gubitkom oružja koje je dosuđeno Ulisu, dobija noću epileptički i somnambulski delirijum i uništava stada koja pripadaju arhajskoj vojsci. Kad je došao k sebi, pita se začuđeno da li je sve to on počinio, ne sećajući se ničega što je s njim bilo noću. Francuski lekar dr Gasket našao je u „Ilijadi" nagoveštaj melanholije kod Belerofonta, koji je posle ubistva brata „lutao tužno po Kilikiji". Medicinski i higijenski motivi i elementi u svetim knjigama — religijskim zakonicima (Zend-avesti, Talmudu, Bibliji, Koranu) veoma su raznovrsni. Oni obuhvataju genetičko-eugeničke, higijenske, dijetetske i hirurške (operacije obrezivanja) propise, zatim niz napetih i uzvišenih duševnih stanja verskog sadržaja i, najzad, niz živčanih rastroj stava i duševnih poremećaja, kao i njihovo mađijsko, čudotvorno isceljenje. Medicinski i higijenski motivi i elementi u slikarstvu, najpre crkvenom a kasnije i svetovnom, takođe su raznovrsni. Sarko i Rišer u svojoj studiji „Demonizam u umetnosti" otkrili su prve demonopate (lica u koja se uselio đavo) u petom i šestom veku, koje umetnici slikaju u vidu demona s repovima, rogovima, noktima, demona koji imaju izgled odvratnih, čudovišnih životinja. Oni su utvrJ:15 ''a iimetnici tačno opisuju kliničke crte demonizma v neuropata i psi"

-"S — «

•

3=555«

s

kapeli baš kao a^eakteristično gruba i °^bljive O6i, nasilnika esimetrično lice, veći to u prv. je Meu » Sreoov \

V prstiju ruke, asimetrija očnih pukotina i jedna obrva podignuta pri pogledu u stranu. Te znake na prstima opisali su istovremeno profesor Vujić u Beogradu i profesor Ornstin u Filadelfiji, u najnovije doba. Profesor Vujić objašnjava: „Mnogi naši bolesnici ispoljavaju znak prstima kad im naredimo da zatvorenih očiju ispruže prste: tada priljubljuju drugi i treći prst, ili treći i četvrti. Sudeći po Ornstinovom radu, izgleda da je kod bolesnika u Americi češća pojava sastavljenog drugog i trećeg prsta, dok se kod nas, u Jugoslaviji, nesumnjivo češće vide sastavljeni treći i četvrti, izdvojeni od drugih". Medicinske i higijenske motive i elemente u svetskoj književnosti obrađivali su svi veliki književnici. Posle grčkih tragičara i posle srednjovekovnog prekida Dante i Servantes prvi su i najstariji evropski književnici koji su obnovili rad na tome. Prvi je opisao oblike bolesne psihe, morala i karaktera u vidu dva suprotna stanja — silovitosti i krotkosti; drugi je obradio besmrtni lik utopiste zahvaćenog manijom nerazlikovanja izmišljenog od stvarnog — vrsta psihopatije poznata u novijoj psihijatriji pod nazivima „mitomanija" ili pseudologia phantastica". r Šekspir je opisao razne nijanse poremećene psihe i karaktera i ocrtao klinički verno: maniju besnila posle izopačenog osećanja ljubavi oca prema kćerkama u kralju Liru; napad psihičkog ekvivalenta kod Magbeta i njegove žene, ledi Magbet; melanholiju, nametljive misli o samoubistvu i osećanje odvratnosti prema životu, halucinacije, bolesnu neodlučnost i simulaciju ludila kod Hamleta; nakaznog degenerika, moralnog insanita i krvožednog zločinca Ričarda III, kao i druge tipove nezdravog duha. Gete je u svom „Faustu" klinički obradio likove dva socijalno izopačena i štetna degenerika: doktora Fausta („Srećka"), koji je sklopio s đavolom ugovor da ga u svemu sluša i seje oko sebe u društvu zlo zarad svog zemaljskog bogaćenja i uživanja, koji svoja zla dela plaća Mefisto Faust i Mefisto: „Nudim ti opkladu!" — „Vaii!" moralnim slepilom i gubitkom života, jer mu je đavo unapred iskopao grob, ali kod kojeg nije sasvim utrnula savest, te se pred kraj života gorko kaje, i njegovog pobratima Mefista, koji oličava demonsko zlo jer je pun znanja i oštrog uma, ali cinički nečovečan i socijalno štetan, što pokazuje i njegova spoljašnost: vitez u crvenom španskom svilenom odelu, zaogrnut crnim ogrtačem, 11 s dugačkim mačem o bedru, s kapom iz koje spreda strci uvis pero, s tankim brkovima i šiljatom bradom, zlog pogleda. Dostojevski je u svojim pripovetkama i romanima dao klinički verno niz bolesnih muških i ženskih likova zahvaćenih živčanim rastrojstvom i duševnim i moralnim poremećajima, proprativši uz to još i njihovo bolesno nasleđe, kao i nepovoljne društvene uslove. Francusski lekar dr Gas t on Loj g u svojoj opsežnoj i dokumentovanoj knjizi „Mediko-psihološka studija o Dostojevskom" utvrđuje činjenicu da su nadahnuti književnici uči-

nili mnoga otkrića u psihijatriji, pa zaključuje: „Sva ta književnička otkrića postala su u novije vreme svojina nauke. Ona su bila pogođena u umetnosti u ranije doba i pre marljivih i strpljivih istraživanja psihijatara, a Šekspir, Dante i Dostojevski čine čudesnu trijadu prethodnika današnjih otkrića u toj oblasti". U našoj, jugoslovenskoj književnosti Krleža je obradio medicinski motiv u drami „Gospoda Glembajevi", gde je u ličnosti Leona opisao na klinički način paranoičara zločinca. Leonov bolestan karakter i mentalitet ogledaju se u stalnom i napregnutom motrenju na njegovu društvenu okolinu i u povremenim napadima na nju u vidu moralističkih rezonovanja i držanja oštrih pridika („folie raisonante"). On pri tom pokazuje koliko svoja jarosna mudrovanja toliko i svoju široku načitanost i knjiška znanja. Iako su i lekari i nelekari zapažali kroz vekove izvestan odnos između živčanog rastrojstva i duševnog i moralnog poremećaja, s jedne, i kulturnog stvaralaštva, s druge strane, priroda tog odnosa počela se proučavati tek u prvoj polovini prošlog veka. 12 ,t1& f 11 tf * Francuskoj medicini pripao je tu prioritet. Francuski psihijatar Reveje-Pariz objavio je 1834. god. obimno delo u dve knjige „Psihologija i higijena umnog rada, ili istraživanja o fizičkom i moralnom stanju, o navikama, bolestima i o načinu života književnika, umetnika, naučnika, državnika, novinara, administratora". Pisac je to zanimljivo pitanje razmatrao s gledišta profesionalne higijene i pružio, u isto vreme, prve sređenije podatke o bolestima ispitivanih istorijskih ličnosti, premda su ti prvi podaci bili oskudni. Dve godine kasnije to isto pitanje obradio je i drugi pariški psihijatar, Leli, koji je objavio knjigu „Genije, razum i ludilo", s podnaslovom „Primena psihijatrijske nauke na istoriju", usmerivši glavnu pažnju na poglavlje „Sokratov demon". Ta knjiga, produbljenijeg sadržaja, imala je veći uspeh od prve, pa je 1855. god. doživela i drugo izdanje. Isti pisac objavio je 1846. god. još jednu, sličnu knjigu, „Paskalova amajlija kao prilog istoriji halucinacija". Znameniti pariški psihijatar Morel javio se sa svojom dokumentovanom knjigom „Rasprava o degeneraciji čovekove vrste" 1847. god. On je u toj knjizi prvi izneo i odredio pojmove o telesnoj i duševnoj degeneraciji i utvrdio da se degeneracija sama obeležava vidnim spoljašnjim ili unutrašnjim znacima i anomalijama, „degenerativnim stigmatima*", koji nisu svojstveni od prirode čovekovoj vrsti. Pripisujući nižu socijalnu i kulturnu vrednost degenericima, on piše: „Mi zamišljamo degenerike kao ljude koji su se izmetnuli od prvobitnog ljudskog tipa. To izmetanje je nasledno, i svako ko ga ima postaje nesposoban da u socijalnoj zajednici vrši svoje funkcije kako valja. Duhovni napredak, *) Stigma (grčki): znak. 13 zaustavljen u njegovoj ličnosti, podvrgava se istoj opasnosti kao i njegovo potomstvo". Posle dve godine, 1859. god. javio se još precizniji pisac, psihijatar More de Tur, sa svojim dokumentovanim i ubedljivim delom „Pato-

loška psihologija u vezi s filozofijom istorije, ili uticaj neuropatija na intelektualni dinamizam". Pisac je u tom delu prvi postavio jasno i određeno pitanje o „odnosu bolesne psihe prema filozofiji i istoriji", pa je na to pitanje odgovorio: „Genije, najviši izraz — nec plus ultra — intelektualne aktivnosti, jeste neurotička ličnost. Zašto ne? Nama izgleda da je ta definicija u potpunosti tačna". Odmah zatim određuje pojam „neuroza" i izjednačuje ga s pojmom „stanje egzaltacije", koje je, po njemu, „sinonim neuroze". Razjašnjavajući još više svoju misao, on dodaje: „Najpovoljniji organski uslovi koji razvijaju duševne sposobnosti su oni koji rađaju delirijum, zanos. Neobično nagomilavanje vitalnih sila u jednom organu stvara podjednake uslove za dve mogućnosti: više energije u funkciji tog organa i ujedno više šansa za aberaciju i devijaciju te iste funkcije". U drugoj polovini prošlog veka pitanje odnosa živčanog rastrojstva i duševnog i moralnog poremećaja prema kulturnom stvaralaštvu obrađivali su i lekari u Italiji, Nemačkoj i Engleskoj. Među mnogobrojnim takvim lekarima najviše se istakao italijanski psihijatar Ćezare Lombrozo. U svom delu „Genije i ludilo", objavljenom 1863. god., snabdevenom mnogim patografskim podacima i znamenitim kulturnim stvaraocima i napisanom vrlo zanimljivo, Lombrozo je izloženo pitanje brzo popularisao širom Evrope, te je delo doživelo nekoliko izdanja na italijanskom i drugim jezicima, a on stekao zaslugu kao 14 prvi i jedini pokretač tog pitanja. Međutim, on nije prihvatio odgovor na to pitanje kako su ga dali njegovi francuski prethodnici, stvarni i zaslužni pokretači tog pitanja, već je dao svoje vlastito rešenje. On je identifikovao genijalnost s ludilom, kako je to istakao i u naslovu svoje knjige. To nenaučno rešenje pitanja, kao i nepotpuno, nesređeni i nekritički i neubedljivo izneti patografski podaci u knjizi, učinili su da su pisac i njegovo delo, pored velikog broja čitalaca, stekli velik broj protivnika. Početkom ovog veka, s produbljenijim istraživanjima mnogih lekara, Lombrozovo gledište bilo je već zastarelo i odbačeno, i francuski lekar dr Anri Zoli s pravom je rekao da je ono, detinjasto i Lombrozo površno". Novo gledište o tom pitanju bilo je blisko gledištu Moro de Tura. Ono je poniklo iz najnovijih biografija znamenitih kulturnih stvaralaca, koje su napisali i protumačili lekari. Formulisali su ga francuski i nemački lekari koji su se tim pitanjem bavili. Među mnogobrojnim takvim francuskim lekarima ističu se naročito psihijatri Mišel Kordej i Grase, koji su stvorili pojam „poluludila" („demifolie), označavajući time ličnosti poremećenog duha, ali ne potpune invalide, već osobe s očuvanim umom i očuvanom stvaralačkom sposobnošću. Drugi od pomenuta dva psihijatra u svom opsežnom delu „Poluludi i polu-

odgovorni" daje o tome ovaj zaključak: „Ako je u izvesnim 15 epohama i u izvesnim zemljama bilo bezumnika koje nisu vezivali, kojima se nisu podsmevali, koje su, štaviše, okruživali neobičnim poštovanjem, na koje su gledali kao na viša bića, ljubimce neba, oruđa neba inspirisana od bogova, to su bili poluludi. Ti poluludi ljudi po svom stepenu invalidnosti su kao i epileptičari, čiju su bolest stari zvali „morbus sacer" (sveta bolest). Da je Erazmo Roterdamski živeo 400 godina kasnije, ne bi pisao „Hvala ludilu", već „Hvala poluludilu". Nemački psihijatar Štekel piše u istom smislu: „Nervoza je osnova svakog napretka. Ona nagoni filozofa na mudrovanje, pronalazača na rešavanje važnih tehničkih problema, pesnika na najviše tvorevine duha. Nervoza u takvom smislu upravo je cvet na drvetu čovečanstva. Bez neuropata mi bismo bili danas na azbuci kulture". Drugi istaknuti nemački psihijatar, Levenfeld, piše: „Psihičke anomalije kojih ima kod genijalnih ljudi spadaju u oblast psihopatskih slabosti manje vrednosti, a ne u ludilo". Pisac nastavlja svoju misao ovako: „Neprestani i teški duševni napori koje genijalnom čoveku nameću njegov plahoviti nagon za stvaranjem, duševna uzbuđenja izazvana neuspesima, nerazumevanjem i neprijateljstvom protivnika, vrlo često rđavo materijalno stanje, sumnja u svoju vlastitu moć i u važnost preduzetog posla, juriš i oluja života, bogatog neočekivanim promenama, čemu se pridružuju još i štetne navike i telesne slabosti — sve to stavlja nervni sistem velikih ljudi na tešku probu". Izložena lekarska gledišta podupire i francuski lekar Kiler, pisac dela „Granice ludila". On to delo zaključuje recima: „Onoga dana kad ne bude bilo poluludih svetska civilizacija će propasti — ne od suviška mudrosti, nego od suviška običnih ljudi". 16 U skladu s gledištem lekara su i mišljenja koja su imali o samima sebi kulturni stvaraoci. Sen Simon je pisao: „Ludilo nije ništa drugo do krajnja egzaltacija duše, i ta krajnja egzaltacija je neophodna za stvaranje velikih dela. U hram slave ulaze samo begunci iz duševnih bolnica". Francuski pesnik Šari Lam poručuje engleskom pesniku Kolridžu: „Nemojte misliti da ste iskusili svu veličinu duha i sav zanos fantazije — ako niste ludi". Fridrih Niče je govorio: „Na kraju krajeva, pitanje ostaje otvoreno: možemo li ostati bez bolesti razvijajući makar i naše vrline? I zar naša žeđ za znanjem ne traži bolesnu dušu isto onoliko koliko i zdravu?" Gi de Mopasan govori o naporima duha velikih ljudi da prodru u oblast istine, lepote i pravde, pa zaključuje intuitivno: „Umetnici teže da prodru u neispitanu oblast mučeći i silujući svoju prirodu i iscrpljujući svoj misaoni aparat. Svi koji su poginuli od bolesti mozga, Haj ne, Bodler, Balzak, Bajron, lutalica koji je uvek žalio što je pesnik i želeo smrt, Mise, Žil de Gonkur — i zar ih je malo drugih? — zar svi oni nisu poginuli od toga što su se naprezali da razbiju materi-

jalne zidove koji stežu čovekov um?" Veliki^ ruski pripovedač. psiholog i mislilac Anton Pavlo'""!, f'' " ~ „ ni« . •"T7TTT™ Čehov vtč_Cehovt inače provincijski !&• kar, u prigoveci „Crni monah" kaže ovo^ ..Uzvišeno stanje duha, ushićenje, ekstaza, sve ono što razlikuje proroke, pesnike, mučenike za ideju od običnih ljudi, — sve je to 2 Tragedija genija [7 protivno životinjskoj strani čoveka, tj. njegovom fizičkom zdravlju. Ponavljam, ako hoćeš da budeš zdrav, idi u f stado ljudi. Kako su bili srećni Buda, Muhamed, Šekspir, ( l što ih dobri rođaci i lekari nisu lečili od ekstaze i ushiće! f nosti! Da je Muhamed uzimao protiv svoje nervoze brom, < da je radio svega 2 sata u 24 i da je pio samo mleko, posle l njega, znamenitog čoveka, ostalo bi isto toliko malo kao i l posle smrti njegovog psa. Doktori i dobri rođaci učiniće, l na kraju krajeva, da čovečanstvo otupi, da filistri postanu ', ^* geniji i da propadne civilizacija". Međutim, i pored svega izloženog, konačno rešenje \ mnogovekovnog pitanja još uvek nemamo. Savremeno s* medicinsko gledište još nije ujednačeno, jer mu stoje na , putu iste smetnje kao i u prošlosti. Među tim smetnjama ' * dve su glavne. Prva je u tome što to pitanje nije u domenu t isključivo medicine, te je mali broj lekara koji se njime bavi, a još su redi udžbenici neurologije i psihijatrije u kojima se o njemu raspravlja. (Među takvim udžbenicima < čini izuzetak jedino udžbenik ciriškog psihijatra Blojlera, U njemu se nalaze samo dva, vrlo kratka i oskudna poglavlja: „Vera, mitologija, poezija, filozofija" i „Genijalnost i bolest". Iz sadržaja oba ova poglavlja ne vidi se određeno gledište, već se razabire da to pitanje spada koliko u medicinu toliko i u psihologiju, filozofiju, umetnost i kulturnu istoriju). Druga smetnja je u nepotpunosti prikupljenih biografija velikih ljudi, koje čine glavnu na' učnu osnovu za rešenje istaknutog pitanja. Biografije velikih ljudi ne sadrže, u velikoj većini slučajeva, potrebne iscrpne podatke o bolestima, nedostacima, vitalitetu, kao ni o prirodi karaktera, mentaliteta i temperamenta, niti daju podrobniji opis ličnosti, ili o svemu tome daju površne i oskudne podatke. To biva zato 18 što su biografi obično nelekari i što oni ispuštaju te podatke svesno, iz davnašnje predrasude da se ne naškodi ugledu i veličini ličnosti. Osim toga, lekari, po etici svog poziva, čuvaju lekarske tajne kako za života tako i posle smrti lečenih, a to isto čine i porodica i prijatelji. Izuzetak u tome nastupa ako se bolest ispolji javno i ako o bolesniku i njegovoj bolesti ostanu pismeni tragovi u arhivama organa upravne i sudske vlasti i bolnica, ili u prepisci i memoarima poznanika. Takvi tragovi otkrivaju se često i po isteku više vekova, te potomstvo sazna za lekarske tajne koje su savremenicima ostale nedokučive. U Francuskoj medicinskoj istoriografiji među mnogobrojnim lekarima istraživačima stekao je najveće zasluge u otkrivanju takvih tajni i u razjašnjavanju izvesnih nedovoljno jasnih istorijskih događaja dr Kabanes. Naslovi njegovih mnogobrojnih knjiga i poglavlja u njima nose pečat dokučenih tajni: „Kurioziteti istorije", „Isto-

rija osvetljena klinikom", „Zagonetke istorije", „Misteriozne smrti u istoriji", „Intimne naravi u prošlosti", „Tajni kabinet istorije", „Indiskrecije istorije", „Iza kulisa istorije", „Krunisani luđaci", „Neznani Balzak", „Nepoznati Mara", itd. Iako još bez konačnog rešenja, pitanje odnosa između poremećaja duha i kulturnog stvaralaštva, prema savremenom medicinskom gledištu, moglo bi se svesti na ove postavke i razmatranja. Kulturno stvaralaštvo izvire iz stanja zanosa, što znači uzletom mašte iznad stvarnosti, lebdenjem u carstvu uobrazilje, snova i hipoteza. Taj zanos, a zatim povratak u stvarnost i konkretan stvaralački rad, imaju kao rezultat ostvarenje kulturne tekovine — umetničke, v 19 naučne, filozofske, tehničke, društvene. Priroda tog stvaralačkog zanosa, tog duševnog stanja, još nije naučno objašnjena. O njoj imamo zasad samo nagoveštaje, obeležene terminima na osnovu iskustva iz umetničkog, filozofskog, naučnog tehničkog i drugog društvenog stvaralaštva. Najpoznatiji takvi termini su: emocija, intuicija, inspiracija, egzaltacija, entuzijazam, ekstaza, patos, trans, somnambulizam, ekstravagancija, ekscentričnost, dezekvilibracija, manijaštvo, impuls, nagon, iluzije, halucinacije, opsesije, fobije, melanholije, pesimizam, optimizam, a zatim karakter, mentalitet, temperament. Stanje zanosa, kao i stanje svake duhovnosti, ima svoj koren u materijalnoj, anatomsko-fiziološkoj osnovi, u svojstvima telesne građe. Od tih svojstava sagrađen je celokupan duhovni sklop svake ličnosti — njen karakter, mentalitet, temperament, pa dakle i stvaralačka sposobnost i njeni oblici. Mnogobrojni telesni sastavni činioci toga — gen i određen skup gena — udružuju se u svakoj ličnosti na svojstven način u njenu individualnost, koja se ogleda u svemu, pa i u različitosti otiska prstiju i rukopisa svake ličnosti. Ovo poslednje, individualnu posebnost i njeno raspoznavanje, zapazila je i ovekovečila najpre mašta narodne poezije, koja duševni lik ne predstavlja drukčije nego po spoljnom izgledu i ponašanju. U mitovima, legendama, pesmama, bajkama, pričama, izrekama i poslovicama duševni lik je izražen odlikama telesne građe: anđeo je umiljato dete s krilima i bezazlenim, zdravim i belim licem; đavo je crn i ružan mršavko, s retkom, šiljatom bradicom; sveci su starci bele, dugačke brade, blagog izraza lica, tankog stasa, blede kože i krotkog koraka; satiri u grčkoj mitologiji su raskalašni lenjivci, ogrezli u porocima, koji odbijaju svojim ružnim 20 likom i nepristojnim ponašanjem; nimfe, boginje, vile, rusalke — mlade su lepotice, dražesne i zavodljive. Mnogi pesnici i pisci zapazili su istu pojavu i u društvu — podudarnost duševnog lika s telesnom građom. Servantes je u debeljku niskog rasta, Sanci Pansu, naslikao bezbrižnog veseljaka, praktičnog čoveka lišenog mašte, realistu kome u životu sve glatko ide, dok je u mršavom dugajliji Don Kihotu video neovozemaljsku sanjalicu koja nikada ne brine svoju brigu, već samo opštečovečansku, utopistu koji je osuđen od svoje prirode da nikad u životu ne uhvati vezu sa stvarnošću te je mučenik

celog svog života. Gete je dao u fizionomiji, stasu i postupcima Mefista tip zlog cinika demona, i zapazio da je na izrazu svačijeg lica ispisana njegova sudbina: „An jedem Gesichte steht seine Geschichte, sein Hassen und Lieben deutlich geschrieben" („Na svakom licu su njegova istorija, njegova mržnja i ljubav jasno ispisane"). Šekspir, Dostojevski i drugi veliki književnici, a pogotovo slikari, takođe su kroz telesnu građu izrazili duševna svojstva i karakterne crte svojih likova. Da telesna građa i njene funkcije određuju duhovni lik i da se to ocrtava spolja, na telu i u ponašanju, znali su još i antički lekari, a srednjovekovni lekari su to izražavali poznatom formulom: „Mens sana in corpore sano" i, obrnuto, „Mens insana in corpore insano". Savremena medicina, antropologija i psihologija počivaju na istom shvatanju. Francuski lekar dr Sigo u vezi s preovlađivanjem izvesnog organa, telesnog dela i odgovarajućih funkcija razlikuje respiratorni, muskularni, degestivni i cerebralni ljudski tip, a nemački psihijatar dr Krečmer razlikuje piknički (tokmački), leptosomni (mršavi), displazijski (nerazvijeni) i atletski (džinovski) tip. 21 Najviše kulturno stvaralaštvo, ono originalno i genijalno, kao i sve duhovno, takođe je proizvod telesne građe i njenih funkcija. To stvaralaštvo vezano je samo za izvesne retke i darovite ličnosti, ono je proizvod njihovog osobitog telesnog sastava i telesnih funkcija. U tom sastavu i tim funkcijama nema ničeg izvan ljudskih, antropoloških, anatomsko-fiziološko-psiholoških činilaca, nema ničeg posebnog što bi se mikroskopski i hemijski moglo videti i utvrditi, kao što toga nema ni kod mnogih neuroza i psihoza. Jedino što se tu može pouzdano utvrditi kliničko-kazuistički to je unutrašnji duhovni poremećaj ili, možda, drukčiji raspored sposobnosti: izvesne sposobnosti duha razvijene su u preteranim i raskošnim razmerama, dok su druge zaostale i zakržljale, izražavajući se u oskudnim razmerama, a često i u nakaznom obliku. U pogledu zaostalih i zakržljalih duhovnih sposobnosti, u kulturnoj istoriji zabeležena je najšira skala stepenovanja i nijansi: počev od slabo primetnih poremećaja s dovoljno socijalne prilagodljivosti pa preko čudaštva, zanesenjaštva, osobenjaštva i nastranosti, koji padaju u oči svakom i izazivaju čuđenje a često i zbijanje šala, do teških poremećaja duha s gubitkom razuma, koji lišavaju subjekt stvaralaštva i socijalne prilagodljivosti, zbog čega ga čak, kao opasnog po društvo, prinudno izdvajaju iz društva i smeštaju u domove za lečenje. Izuzev poslednjeg, najtežeg oblika unutrašnjeg poremećaja, svi ostali stepeni i nijanse unutrašnje poremećenosti ne smetaju genijalnom stvaralaštvu subjekta. Izloženoj postavci o postanku genijalnih stvaralačkih sposobnosti putem poremećaja u raspodeli duhovnih stvaralačkih osobina — hipertrofije, na jednoj, i atrofije, na drugoj strani — odgovaraju slične pojave i fiziologiji 22 m pojedinih organa i biologiji uopšte. Prepunjen želudac, posle obilnog obeda, privlači iz krvotoka povećanu količinu krvi, čime smanjuje količinu krvi u drugim organima i u

mozgu, te je zato privremeno oslabljena i funkcija mozga, što su i stari filozofi zapazili i formulisali izrekom: „Plenus venter non studet libenter" („Pun želudac nerado uči"). Atlete imaju džinovski razvijenu muskulaturu i malu glavu, balerine imaju razvijenije noge nego ruke, dok pijaniste imaju razvijenije prste ruku nego nogu. Kod slepih, na račun izgubljenog čula vida, razvijaju se sluh, mašta i pamćenje, i zato guslari rapsodi stvaraju svojom bogatom maštom narodnu poeziju dostojnu divljenja i pamte bezbroj drugih pesama. Gluvonemi razvijaju puteni vežbanja čulo pipan ja na jagodicama prstiju ruku u tolikoj meri da pomoću opipa prstima čitaju azbuku i tekstove kao što zdravi svojim očima čitaju štampane i rukopisne slogove. U žirafe je vrat izdužen da bi mogla dohvatiti lisnatu hranu s visokog drveća u pustinji, kod ptica su postala i razvila se krila, kod riba peraja, a kod krtica njuška bez očiju, sa surlom za rovenje zemlje. Teorije lamarkizma i darvinizma potkrepljene su mnogim sličnim primerima. Iako je potvrđeno dovoljnom kliničko-kazuističkom dokumentacijom i biografijama genijalnih stvaralaca da je genijalno stvaralaštvo propraćeno unutrašnjim duhovnim poremećajima odnosno drukčijim rasporedom duhovnih sposobnosti, ipak postoje sumnje i neka pitanja. Najčešće se postavljaju dva pitanja: zašto genijalnost ne zahvata svu decu rođenu od istih roditelja, odraslu i vaspitanu u istim uslovima, već se, gotovo uvek, pokazuje samo na jednom detetu, i zašto ogromna masa ljudi sa sličnim unutrašnjim duhovnim 23 poremećajima kao i u genijalnih ljudi nema i njihove genijalne sposobnosti? Odgovor na oba ova pitanja mogla bi da da jedino biološka nauka o nasleđu, genetika, ali u njoj taj odgovor ne nalazimo, već je on samo nagovešten u teoriji o genima. Ti osnovni i najsitniji klicini roditeljski činioci udružuju se u trenutku začeća svake ličnosti na strogo poseban način, te su zato deca istih roditelja, pa i blizanci različitih kulturnih sposobnosti, a isto tako su različitih sposobnosti genijalni i prosečni ljudi iako su opterećeni sličnim poremećajima. Jedan francuski psihijatar rekao je s pravom povodom toga: „Može se imati neuroza Paskalova ili Žan-2ak-Rusoova, a nemati njihova genijalnost, kao što se može imati veliki Siranov nos, a nemati njegova duhovitost, ili može biti neko rohav u licu kao Mirabo i Danton, a nemati njihov dar rečitosti". Iz dosad objavljene i obrađene kliničke i biografske kazuističke dokumentacije o genijalnosti i kulturnom stvaralaštvu mogli bi se izvesti ovi hitniji zaključci. 1. Duhovno stvaralaštvo i genijalnost imaju materijalnu podlogu u telesnoj građi i telesnoj funkciji. Nosioci duhovnosti, klicini geni, udruženi pri začeću kod svake ličnosti na poseban način i u posebnoj raspodeli, razvijaju u toku života različite strane psihe i različite stvaralačke činioce, što je posledica hipertrofije jednih i atrofije drugih gena. Zbog preteranog ispoljavanja dejstva jednih gena na račun drugih i zbog poremećaja ravnomernog i harmoničnog razvitka nastaju različiti tipovi kulturnih stvaralaca:

pri preovlađivanju emotivnih stvaralačkih činilaca pokazuju se umetničke sposobnosti, pri preovlađivanju 4 -" intelektualnih pokazuju se naučničke, filozofske i tehničke sposobnosti, a pri preovlađivanju voluntarnih, moralnih, pokazuju se sposobnosti za društvenu delatnost, državničku, vojnu, versku. 2. Kulturno stvaralaštvo popraćeno je blažim unutrašnjim poremećajima ili takvim rasporedom unutrašnjih duhovnih stvaralačkih činilaca pri kojem je očuvan i nepovređen razum i moć socijalne prilagodljivosti, socijalne korisnosti i socijalne vrednosti. Kod umne poremećenosti gase se i iščezavaju stvaralačke kulturne sposobnosti, a nosioci takve poremećenosti odvajaju se prinudno od društva u interesu društvene bezbednosti ili se upućuju u domove za lečenje. 3. Blaži duševni poremećaji prate i genijalnost, koja je redak i izuzetan dar prirode, i taj dar nemaju ni rođena braća i sestre genijalnih ličnosti iako su često opterećeni istovetnim ili sličnim poremećajima. Takvi, blaži poremećaji genijalnih ličnosti ispoljavaju se najčešće u vidu osobenjaštva i nastranosti karaktera, mentaliteta i temperamenta. 4. Genijalnost je nasledna, ali nije neposredno nasledna, te je nepredvidljiva, i ona smanjuje biološku snagu i vitalnost, zbog čega su genijalni ili kratkog veka ili bez poroda, ili im je porod telesno i duhovno zaostao, i samo izuzetno obdaren. Najkraći je vek emotivnih kulturnih stvaralaca, u prvom redu lirskih pesnika, koji se najjače troše i najbrže sagorevaju, kao sveca zapaljena s oba kraja. Naučnici i filozofi imaju najduži vek, dok su voluntariste — društveni vođi — u tom pogledu na sredini. 5. Stvaralačke kulturne sposobnosti su raznovrsne i pokazuju se ne samo u okviru triju osnovnih grupa — emotivne, intelektualne i voluntarne — već su različite i 25 specifične i u okviru svake od tih grupa: kod umetnika se to manifestuje u različitosti motiva i raspoloženja, optimističkih ili pesimističkih, kod naučnika, filozofa i tehničara u izboru tema, sistema i metoda rada, a kod voluntarista u izboru i načinu društvene delatnosti. 6. Duhovno kulturno stvaralaštvo, kao originalno stvaralaštvo, bitno se razlikuje od reproduktivnog stvaralaštva u tome što se javlja periodično, na mahove, s dužim pauzama. Krečmer o tome piše: „Nijedna vrsta duhovne, a naročito genijalne produktivnosti ne protiče ravnomerno i stalno, kroz ceo život. Kad je genijalan čovek obuzet iznenadnim oduševljenjem, kad je napadnut i savladan kao umetnik punoćom slika i tonova, kao istraživač najiznenadnijim saznanjima i intuicijama, on radi danima i noćima, nedeljama i mesecima grozničavo, dok svemu tome ne da konačan oblik, a potom se oseća opet, i na duže vreme, dokon, osiromašen idejno i neplodan". Utvrđujući činjenicu da je periodičnost duhovnog stvaralaštva potčinjena istom tom zakonu u kosmosu, isti lekar piše: „Kretanjem Zemlje i zvezda ceo život postaje periodičan. Godišnja doba, mesečeve mene, dani i noći, sve to uključuje biljni i životinjski svet u naizmenične smene rada i odmora". 7. Duhovni kulturni stvaraoci naklonjeni su često

uživanju alkoholnih i narkotičnih otrovnih sredstava, ali i tu pokazuju svoje osobenosti i različitosti: emotivni stvaraoci uživaju mahom alkoholna i narkotična otrovna sredstva, ili u njih slično otrovno dejstvo izazivaju hronične bolesti, naročito plućna tuberkuloza i sifilis, kao i druge hronične zarazne bolesti, pa i neuredan i boemski način života; voluntaristi takođe često uživaju alkoholna otrovna sredstva, dok naučnici i filozofi ne uživaju stimu26 lativna otrovna sredstva, žive urednim i povučenim životom, te ne troše ubrzano svoj organizam. * * * Sve se rađa i stvara iz nemira, u bolu i mukama. Nema stvaranja bez tragičnog. Kulturno stvaranje proističe takođe iz nemira, iz unutrašnjeg nemira. Ono je plod bolova, grčeva i muka i ima svoju neizbežnu tragičnu podlogu. Genijalni kulturni stvaraoci, neimari kulture i civilizacije, imaju u izvesnoj meri poremećen i paćenički stvaralački duh, i predodređen im je stradalnički život i konac. Duboki francuski mislilac Didro prozreo je takođe takav udes genijalnih ljudi, pa je zato s pravom kazao: „Kad priroda stvara genijalnog čoveka, ona mu pripaljuje buktinju na glavi i ispraća ga u svet s recima:, Idi, budi nesrećan!" Stradanje je neophodan uslov stvaralaštva zato što ono budi i oživljava stvaralačke sile, dok ih uživanje uspavljuje i zatupljuje. To osećaju nagonski i sami stvaraoci. De Vinji je to nazivao „veličanstvo ljudskih stradanja", a Mise je pisao: „Ništa nas ne čini tako velikim kao stradanje; jedino dobro koje mi ostaje od ovog sveta jeste to što sam ponekad plakao". Hajne se tešio recima: „Ako moja pesma i nije vesela, sačuvala me od moje muke". Bodler kaže o dejstvu patnje: „Ti si mi dala blato, a ja sam od njega načinio blago". Gt/o objašnjava: „Zar plač ne znači osećati svoju bedu i uzdići se iznad nje?" Kulturno stvaralaštvo proističe iz kulturnih društvenih težnji, koje prvi osete, nagoveste i uobliče genijalni ljudi. Ono, isto tako, ima i svoje vreme pojavljivanja, 27 koje zavisi od sklopa društvenih prilika. Povezani nevidljivim duhovnih nitima i fluidom sa svojim društvom i svojim vremenom, genijalni kulturni stvaraoci su ne samo prvi glasnici novog i naprednog u dijalektičkom smislu nego i njegovi se jači i žeteoci. To važi za sve grane društvene delatnosti i za sve kulturne stvaraoce, kako za osnivače društvenih pokreta, tako i za osnivače naučnih, filozofskih, književnih i umetničkih pravaca. Oni se pri tom potčinjavaju zakonu uzročnosti evolucije. Najbolji proučeni primer za to je dotrajavanje feudalnog društva u XVIII veku, koje su prvi osetili, oglasili i uobličili Volter, Monteskje, Ruso, Didro i enciklopedisti, a njegov revolucionarni slom izveli Mirabo, Danton, Robespjer i drugi vođi. Bez te istorijski uslovljene dotraj alosti dru-

štvenog poretka svi genijalni tvorci tog pokreta ostali bi nepoznati. Isti je slučaj i s književnim i umetničkim pravcima, kao što su pseudoklasicizam, sentimentalizam, romantizam, realizam itd. Takav tok i sudbinu imaju i svi drugi istorijski društveni poSančo Pansa i Don Kthot kreti i nJih°vi PokretačiPrikazujući mnogostrukost i složenost psihičkog procesa kulturnog stvaralaštva 28 kako u pogledu savlađivanja unutrašnjeg napora tako i spoljnih socijalnih smetnji, pariški psihijatri Antom i Dromar u svom već pomenutom delu daju ovakav dijalektički zaključak: „U umetniku leže istovremeno i nadahnuti luđak i kritički mudrac: luđak predlaže a mudrac raspolaže". Isti pisci čine svoju misao još jasnijom navodeći dijalektičko mišljenje čuvenog biologa Šarla Rišea o istom pitanju; ovaj je pisao: „Za stvaranje genijalnog dela treba istovremeno duša Don Kihota i duša Sanča Panse: duša Don Kihota da bi se išlo napred, da bi se skrenulo s utrvenih staza, da bi se uradilo drukčije i bolje nego što to čini većina ljudi; duša Sanča Panse zato što duboka originalnost ne vodi ničemu ako nije osvetljena zdravim smislom, razboritim rasuđivanjem i uviđanjem stvarnosti. Mnogi znalci i elitni ljudi prošli su pored velikih otkrića i velikih dela i nisu mogli da ih sami izvedu samo zato što nisu imali smelosti i fantazije Don Kihota. Mnogi jadni luđaci istrošili su svoje snove i himere beskorisno, i po njih i po čovečanstvo, samo zato što nisu imali još i zdravog smisla Sanča Panse".

PESNIčKO NADAHNUĆE I NJEGOVA STVARALAČKA MOĆ (Prilog teoriji književnog nadahnuća i stvaralaštva) Geftihl ist alles Goethe Termin „inspiracija", koji prevodimo rečju „nadahnuće", pri svom postanku označavo je fiziološki — udisanje vazduha u pluća. Kasnije, ta je reč dobila drugi, prenosni značaj i psihološki smisao, pa se njome označavalo uvlačenje u sebe neobičnih osećanja, raspoloženja, misli, nagoveštaja, naslućivanja, svega što budi i oživljava stvaralački duh. Stojeći i sami pred zagonetkom tog svog neobičnog duševnog stanja, pesnici su objašnjavali sve takve sugestije mistički, kao da su im došle „ozgo", kao da su „nadahnuti višom silom", „natprirodnim migom", pa su to nepoznato nazivali „božanskim". Neobičnu moć da uobličavaju svoja dela uzvišeno, umetnički, pesnici su isto tako tumačili mistički, voljom „više sile". Stare psihologe, filozofe umetnosti i estetičare, kao i lekare mislioce, zanimalo je takođe to neobično stanje duha, i svi oni zapazili su osnovnu odliku nadahnuća. To je neobično 30 telesno i duševno stanje, kao i neobična moć nadahnutog u trenucima nadahnuća i njegovog stvaralačkog napona. Ti stari, pažljivi posmatrači nazvali su to neobično stanje mističkim terminom „mens divinior", što znači „duša u jačoj meri božanska", dok su ga drugi nazvali „os magna sonatorum", „usta kroz koja će se oriti krupne stvari". Psihologija nas uči da neobično telesno i duševno stanje, ono koje je preduslov nadahnuća i nadahnutog stvaralaštva, jeste osobito uzbuđeno i uznemireno iživljavanje, unutrašnje ispražnjavanje i olakšavanje, poznato pod nazivom „emocija". To stanje svojstveno je svim ljudima u nejednakoj meri i stepenu: dok je kod jednih snažno, dotle je kod drugih oskudno ili ga nema, kakav je slučaj kod osećajno tupih ljudi ili kod duševno zaostalih — kretena, idiota, imbecila. Suštinu emotivnog stanja odaju izvesne funkcije telesne materije koje su vidljive, pošto su sva unutrašnja iživljavanja vezana za telesnu materiju i bez nje ne mogu da se stvore i izraze. Telesna materija nam prikazuje emotivna iživljavanja na isti način kao što nam prikazuje i unutrašnja patološka zbivanja u slučaju unutrašnjih bolesti. Ona to, u oba slučaja, čini preko vidljivih znakova (simptoma) tih unutrašnjih zbivanja. Kod emotivnih iživljavanja ti znaoi ispoljavaju se u vidu izvesnih spoljnih i unutrašnjih činilaca i podsticaja. Ti isti znaci javljaju se kao nesvesne i automatske fiziološke pojave i odigravaju se mimo naše volje. To su refleksni procesi, kojima upravlja središni živčani sistem sa svojim perifernim živcima (senzorni, motorni, sekretorni, termički, trofički). Uz to se javlja niz uporednih fizioloških telesnih pokreta i promena, kako spol ja, na licu i gornjim i

donjim udovima, tako

i

na

unutrašnjim organima

i

31 priborima — na srcu i krvnim sudovima, na plućima, na priboru za varenje i mokrenje, na žlezdama sa spoljnim i unutrašnjim lučenjem. Ako ta emotivna dejstva i iživljavanja traju duže vreme ili se često ponavljaju, onda se preobražavaju patološki i izazivaju niz takozvanih psihogenih bolesti. Opisaćemo glavnije emocije. Emocija straha ispoljava se psihološki težnjom subjekta da se što pre ukloni ispred opasnosti, nesreće, bola. U vezi s tim strah prate odgovarajući telesni pokreti. U fiziološkom pogledu strah se izražava nizom simptoma: krajnje bledilo i ohlađenje tela zbog izbijanja „hladnog znoja"; suvoća usta zbog prestanka lučenja pljuvačnih žiezda; podizanje kose na glavi zbog zatezanja mišića pojedinih dlaka na glavi; krajnja malaksalost svih mišića, što uslovljava posrtanje ili padanje pri hodu, ili i nemogućnost hodanja; viđenje oružja ili sprava za mučenje i ubijanje izaziva trzanje žrtve unazad i okretanje glave u stranu. Po jačini, emocija straha ima više oblika, koji na svim jezicima imaju posebne nazive. Uias, ili jezovit strah, najviši je stepen straha. Strah je iščekivanje bliske opasnosti, nesreće ili stradanja. Bojazan, zebnja i strepnja su predviđanja kasnije ili udaljenije opasnosti i izraženi su fiziološki, psihološki i fiziognomijski isto kao i strah, samo u slabijem stepenu. Nemir je trenutna bojazan i po jačini stoji između straha i bojazni. Obazrivost i smotrenost su stanja bojazni; kod prvog je težište zaziranja od opasnosti u preduzimanju izvesnih mera radi zaštite, a kod drugog je to težište u otkrivanju opasnosti očima. Predostrožnost je slična obazrivosti. Kukavičluk je malodušan strah koji sputava razum i zbunjuje, te se čovek ne razabire u opasnosti, već ostaje na mestu, „kao ukopan", 32 V ili „kao noj zagnjuri glavu u pesak" bespomoćno očekujući opasnost. Treperenje i drhtanje su oblici straha u kojima preovlađuju telesni simptomi, dok kod strašljivosti i pudljivosti preovlađuju duševni. Emocija gneva ima bitno psihičko obeležje u težnji za napadom. Ona je izražena fiziološki, psihološki i fiziognomijski ovim simptomima: napregnutošću svih mišića, a naročito stezanjem pesnica; ubrzanim radom srca; crvenilom u licu zbog naglog labavljenja mišića krvnih sudova lica, upravo zbog njihove prepunjenosti krvlju; ispunjavanjem očnih jabučica krvlju i izgubijenošću očiju koja je posledica toga; neobičnim sjajem očiju zbog hiperemije očnih jabučica; pojačanim i otežanim disanjem i napregnutošću pažnje u jednu stranu. Prema Darvinu, gnev kod životinja pokazuje se u tome što se naglo zategnu, u najjačoj meri, svi mišići trupa i repa, zbog čega se rep ukruti i podigne uvis. Kod razljućenog psa mišići trupa su tvrdi kao kamen zbog jake zategnutosti, dok su kod psa koji se umiljava meki zbog razlabav-

Ijenosti. Emocije gneva imaju velik broj oblika i varijacija po jačini. Jarost je najjači, životinjski stepen gneva, a isto toliko i ljutnja i bes, koji se sravnjuju s takvim stanjem kod najljućih životinja, kao što su ris i pas, pa se zato kaže da su te vrste gneva „kratka ludila". Negodovanje je najublaženiji i uljuđen oblik gneva — ljudski odgovor na nanetu uvredu, izraz nezadovoljstva bez napadanja. Pretnja je pokazivanje gneva i neprijateljstva unapred i bez napada. Svađa je gnevna razmena misli i osećanja. Tuča je gnev ostvaren napadom. Mržnja s>e razlikuje od negodovanja po tome što se kod nje neprijateljstvo ispoljava prema samoj ličnosti, a ne prema needobri3 Tragedija genija 23 vim postupcima drugoga. Nezadovoljstvo je slab stepen negodovanja ili mržnje. Izraz „krivo mi je" označava neostvaren gnev ili mržnju, i to stanje zadržava se kao duže neprijatno samoosećanje i muči čoveka. Prekor je osuda postupka s naklonošću i ljubavlju prema licu koje je učinilo taj postupak. Ukor je blaži oblik prekora. Pravedan gnev je dozvoljen neprijateljski postupak prema bližnjem, jer je to nužna samoodbrana. Osveta je ili ljudska, neizbežna i oprostiva, ili je odvratna, niska i podla, što zavisi od moralnosti pobuda kojima je rukovođena. Kleveta je oblik osvete koju osuđuje moral svih naroda, jer je to čin nedostojnog izvrtanja istine, pa je zato na svima jezicima žigosana epitetima „niska" i „podla", a pesnici su je nazvali „otrovnom". Ljubomora je gnev na osnovi ljubavnog suparništva. Zavist je trajno i skriveno stanje gneva prema jednom ili više lica kojima se zavidi; taj oblik gneva je rezultat sebičnosti koja muči zavidljivca potajno, „ždere" ga i „jede" i, ma koliko prikrivena, sama se odaje*. Zluradost je vrsta trajnog gneva bliska zavisti, ali suprotna po smeru: u zavisti nekome je krivo kad mu je bližnji srećan i ima uspeha, a u zluradosti neko se na* šekspir je zavist nazvao „zelenookpm" jer je otkrio na zavidljivcima da imaju zelene oči, što se fiziološki objašnjava poremećajem ishrane tkiva očnih dužica i posledičnom promenom boje dužica, slično poremećaju ishrane i promeni boje tog tkiva kod alkoholičara. Takvo objašnjenje promene boje očiju usled trajnog mučnog samoosećanja zavidljivca potkrepljuje i Biblija, koja takođe pominje telesne poremećaje nastale zbog zavisti. Pesnici su nazvali zavist „kosom" i „tajnom", jer skriveni pogled zavidljivca mora biti tajan i, da se ne bi odao, on mora izbegavati oči drugog i kriti svoje, gledati ukoso. Kos pogled ima i fiziološko objašnjenje: zbog stalnog zatezanja nervno-mišićnog pribora očiju u stranu kod zavidljivca se vremenom zamori pribor, te ga hvata grč pri svakom pogledu na drugo lice, slično grču prstiju desne šake kod prezaposlenih i premorenih pisara i svirača. 34 Y!--;V r/^-i slađuje nesrećom drugoga. Pakost je sitno i nemoćno pričinjavanje zla drugome krišom, iza leđa, ili uz pomoć drugoga, i uživanje u tome.

Emocija žalosti ima dva bitna psihička obeležja: nezadovoljstvo i potištenost. Fiziološki i fiziognomijski simptomi žalosti: bledilo lica i ćele kože, kao i malaksalost mišića, usled čega nastaju sporo i teško kretanje, spuštanje glave, pogrbljen stav, oronulost lica i opuštenost ruku, umorno pokretanje očiju, koje gube sjaj čim su bez suza, jer je rožnjača potamnela, otežano i prigušeno disanje, oslabeli rad srca i poremećaj u radu krvotoka, što izaziva odsustvo apetita i mršavost. Emocija žalosti ima velik broj oblika i preliva. Žalost je dugotrajan duševni bol, koji je najdublji kad je svež, kad „stenje duša", kad se čuje „vapaj srca", kad se „lome ruke" i „škrguće zubima". Vremenom bledi, ostavljajući vidljive tragove. Seta ili setno raspoloženje jeste slab stepen žalosti — ostatak i trag nekadašnje žalosti. Gorčina i jad su jači stepeni zaostale žalosti. Tuga je ujednačena i stišana žalost, ali jaka, bez prebola, i „ubistvena", jer od nje „prepukne srce" i čovek „presvisne". To biva zato što tuga ukoči i zaustavi rad vegetativnog živčanog sistema: ubije apetit, obustavi lučenje sokova za varenje, oslabi disanje, poremeti rad srca, oduzme volju za rad i kretanje, smanji i suzi psihički život. Očajanje je najjači stepen tuge, kada se jedini izlaz iz bola vidi u skoroj smrti. Emocija radosti fiziološki, psihički i fiziognomijski je suprotna emociji žalosti. U tom stanju svi su pokreti O štetnom dejstvu zavisti na nervni sistem, samoosećanje, apetit, ishrana, san i si. znali su i antički lekari. Pesnik Ovidije, pak, ostavio je o patologiji zavisti ovo objašnjenje: „Zavidljivac korača polagano, on je bled, mršav, gleda ukoso, na njegovom licu nema osmeha, izuzev kad gleda kako drugi stradaju i pate". 3* 35 živahni, brzi i slobodni: oči sijaju, vegetativni pribor, s apetitom, snom i raspoloženjem, u najboljem je redu i radu, a disanje je lako i slobodno i s punom razmenom gasova. Radost je zbog toga izraz punog telesnog i duševnog zdravlja, te se u tom stanju mogu razlikovati fiziološka radost ili veselost, i duhovna radost, sa svojim estetskim, intelektualnim i moralnim elementima. Emocija radosti, iako najjednostavnija među emocijama, pokazuje takođe raznovrsnost i prelive u pogledu svojih izražajnih oblika, što se ogleda u raznovrsnosti glasovnog i mimičkog izraza smeha. Slikar Rjepin na svojoj slici „Zaporošci" naslikao je 14 izraza smeha. (Rjepin: Zaporošci — fragment) Emocija stida pokazuje se fiziološki, psihički i fiziognomijski pomoću tri karakteristična simptoma: rumenilo (boja stida), koja se naglo razliva na otvorenim 36 delovima kože tela, a naročito na licu i ušima, zbog naglog širenja i ispunjavanja krvnih sudova odnosno zbog labavljenja nerava mišića koji šire krvne sudove; skrivanje očiju i lica od pogleda prisutnih obaranjem očiju i okretanjem glave u stranu; neodoljiva težnja da se po-

begne ispred prisutnih ili da se skloni žurno iza, na primer, prvog zida ili neprozirnog predmeta, da se „nestane", „izgubi", „propadne u zemlju", čineći za sve to vreme stidljive gestove u nameri da se sakriju i zaklone izvesni delovi tela ili odela koji izazivaju stid. Od telesnih funkcija, disanje trpi najveći poremećaj. Ono je površno i otežano zbog jačeg izdisanja nego udisanja, a ponekad je i sasvim zadržano. Zbog toga se s vremena na vreme otimaju duboki uzdasi, da bi se popunilo disanje. Po svom psihičkom sadržaju stid ima nešto od žalosti i duševnog bola a nešto od straha. Emocija stida ima velik broj oblika i varijacija, koji bi se mogli podeliti u dve grupe. U jednoj su stanja s povećanim osećanjem stida: neodlučnost, kolebljivost, zbunIjivost, zazornost, sramežljivost, tuđenje, pasivnost; u drugoj grupi su stanja sa smanjenim ili odsutnim osećanjem stida: bestidnost, sramotnost, grubost, poročnost, bezobrazluk, drskost, bezobzirnost. Narod je osećanje stida uzeo kao merilo za odnose među ljudima, pa je zato podelio ljude takođe na dve grupe: na one koji imaju stida i srama i na one koji nemaju. U vezi s tom deobom narod je stvorio pojmove: ,,pri-liči" i ,,pri-stoji", što će reći — šta se „pri drugom licu" i „pri-stajanju" s drugim licem može reći i učiniti s osećanjem stida i srama, a šta ne. Suština emotivnih stanja osvetljena je ne samo naučno (fiziološki, psihološki i fiziognomijski) već je otkri37 vena u mnogim narodnim poezijama i umotvorinama, kao i u stvaralaštvu svih velikih pesnika. Iznećemo najkarakterističnije primere. Emocija straha: Od straha mu zadrhtala ruka, Iz ruke mu sablja ispanula. — Od stra njega uvati groznica. — Kosa mu se na glavi skostreši. — Muči Leka kako kamen studen, Ne smijaše ništa progovorit. — Stade cika ludoga (mladog) Jovana (Vuk, „Narodne pjesme"). Smrknut Marko zaškripnuo zubi, Pa pogleda Bogdana popriko. Pogledom je njega uplašio, Uplašio živa ukočio, Stade Bogdan kao blida stina, Pa pogleda u oči Markove, Pod Bogdanom noge obumrŠe. — Dokle care oči iskolači. — Teško se je jadan prepanuo, Bat mu pade iz ruke desnice, A iz Ijeve klješta od mazije (Matica hrvatska, »Junačke pjesme"). — Iz Nestorovih ruku ispadoše sjajni dizgini: uplaši se u duši. — On stade prestravljen, klepeće i cvokoće zubima, bled od straha (Homer, „Ilijada" i „Odiseja"). — Promeniše boju i zacvokotaše zubima. — Već osetih kako mi se kosa kostreši od straha (Dante, „Božanska komedija"). — Svaka dlaka tvoje kose podigla bi se kao bodlja na razjarenom svinjčetu (Šekspir, „Hamlet"). — Uzmi rumenilo, premazi svoj strah (Šekspir, „Magbet"). — I čuvši to, Kiribjejevič pobledio je u licu kao jesenji sneg, Žive oči njegove zamagliše se, Između silnih pleća pretrča mraz, U otvorenim ustima reč mu zamre (Ljermontov, „Pesme o trgovcu Kalašnjikovu"). Emocija gneva: Oči mu se bjehu uzmutile, Kad pogleda kanda munja sine. — Koliko se razljutio Marko, Krvave mu suze iz očiju. — Plamen mu se uz obraz zapali.

— Glavom maše, zubima škrguće. — Od Ijutine 'aljinu razdere. — Razljuti se Novakov Grujica, Pa se pljesnu rukom po zadnjici. — Pa poskoči ka da mozgom svrnu. — 38 Razljuti se Merima đevojka, Vezuć prebi iglu od biljura, I zamrsi šest pašama zlata. — Samur-kalpak na čelo namače, Te sastavi samur i obrve (Vuk, „Narodne pjesme")— Teško se je bio rasrdio, Zubim' škripnu a brcima mignu (Matica hrvatska, „Junačke pjesme"). — Oči mu behu slične svetlećoj vatri. — Tako reče Ahil, i baci skiptar na zemlju. — Udari ga skiptrom po leđima i plećima (od Ijutine) (Homer, „Ilijada" i „Odiseja") — Ne vidiš li da oni škrguću zubima i prete obrvama (Dante, „Božanska komedija"). — Kada korača, zemlja se trese pod njegovim koracima (Šekspir, „Koriolan"). — Načinite strašne oči, da iziđu iz glave (Šekspir, „Henrik IV"). Emocija žalosti: Pa od lica suze prosipaše. — Tad junaku grđe žao bilo, Pa na stranu odvratio glavu. — Razljuti se Merima đevojka, Pa od tuge veće izumrla. — Osta Mara držeć' se za vrata. — Od jada se na mač naslanjaše. — U junaku srce prepuknulo, Od žalosti za braćom rođenom, Bijele mu malaksale ruke, Te ne može više da siječe. — Udari se po kolenu rukom, Čisti skerlet na kolenu puče, Zlatna kopča na desnom rukavu. — Kad đevera Mitra ugledala, Od njega je glavu zanijela (Vuk, „Narodne pjesme"). — Jedva ide, ubila ga tuga. — Kose trga, grdi svoje lice. — Od žalosti bješe zanemio. — Što s u licu kolur (boju) promjenio, kao zemlja crna pocrnuo (Matica hrvatska, „Junačke pjesme"). — Penelopi kolena malaksala. — Rukama udaraju grudi. — Patroklo zakuka tada i dlanovima udari se po bedrima. — Oči Andromahine pokri tamna noć, pade nauznako i ležaše onesvešćena. — Dugo ne mogaše reci progovoriti (Homer, „Ilijada" i „Odiseja"). — Ja ne plakah, tako sam se iznutra skamenio. — Obe ruke ugrizoh od bola. — I padoh kao kad mrtvo telo pada (Dante, „Božanska komedija"). 39 Ja ću posmatrati njegov pogled, Zagledaću mu u dušu, Ako prebledi, znam šta mi treba raditi. — Ne kršite više svoje ruke (Šekspir, „Hamlet"). — Zašto se bijete u grudi? (Šekspir, „Ričard III"). — Ali njegovo slomljeno srce, ej, suviše je slabo da bi podnelo sukob! Između dve krajnosti duševnih pokreta, radosti i bola, prepuče, smešeći se (Šekspir, „Kralj Lir"). — Ne namičite svoj šešir na svoje obrve! Nađite reci za bol: bol koji ne govori šapuće preopterećenom srcu i naređuje mu da prepukne (Šekspir, „Magbet"). Emocija radosti: Pa mu pade mlada oko vrata. — Jedan drugom belo lice ljube, Od milošte do dva pobratima. — Triput stište, a triput poljubi. — Od radosti igrati stadoše. — Đorđe skoči iz meke postelje, I bez kape i bez svog pojasa, Bez čizama i bez jemenija, Bez oružja u tankoj košulji, Od radosti pred Lazu iziđe. — Jedno drugo suzama umiva, Od radosti i od želje žive. — Od radosti grozne suze lije (Vuk, „Narodne pjesme").

Emocija stida: I od Leke s malo zastidiše, Pogledaše u zemljicu crnu. — Stid mu ljudski zažeže obraze. — Plamen mu se uz obraz zapali. — Zapali se obraz od obraza, A zastidi junak od junaka. — Obe krajnje (đevojke) srednju pogledaše, a Roksanda u zelenu travu. — Neko gleda za polje oružje, Neko broji puca na dolamu, Neko mrke zasukuje brke, Neko gleda na noge niamuze, Neko gleda u zemljicu crnu, Neko, opet, kako raste trava. — Sve dahije nikom ponikoše, I u crnu zemlju pogledaše, Starac Fočo podavio bradu, Pa je bjelu sa zubima grize, Ni on ne zna s knjigom besjediti (Vuk, „Narodne pjesme"). Emotivna iživljavanja, ma koliko raznovrsna u svom izražavanju, imaju opštu osnovu i zajednička svojstva. To 40 proističe iz biološkog zakona da sva živa bića reaguju refleksno na spoljne nadražaje i na duhovne utiske. Ruski filozof Pavlov presecao je jednjak i time onemogućavao spuštanje sažvakanog i progutanog zalogaja u želudac psa, pa je pomoću otvora na želucu, izvedenog i prišivenog za kožu trbuha, posmatrao izlučivanje želudačnog soka u raznim uslovima. On je utvrdio da se taj sok izlučuje uvek po jednom istom redu kod svih oglednih pasa: kad pas ne dobija nadražaje za varenje hrane, njegov želudac ne izlučuje sok; kad mu se pokaže zalogaj, kad čuje zvuk spravljanja hrane ili kad onjuši blisku ili udaljenu hranu, njegov želudac počinje izlučivati sok; kad pas žvaće zalogaje, koji posle gutanja ne dospevaju u želudac već ispadaju napolje iz otvora na prednjoj strani vrata iz presečenog jednjaka, želudačni sok se opet izlučuje; kad pas pri hranjenju spazi približavanje drugog psa i kad stane da reži na njega, lučenje želudačnog soka kod njega se smanjuje, pa čak može i prestati. Brzina i količina izlučenog soka u svim tim uslovima su različite; ta razlika potiče od vrste hrane. Američki psiholog Džems uzima primer kad neko iznenada čuje blizu sebe nekakav čovečji bolan krik ili oštar zvuk pištaljke. On će se, svakako, najpre trgnuti, zatim će iz sebe ispustiti nekakav glas prepadnutosti, potom će osetiti strah, a naposletku može izgovoriti reci: „Uh, kako ste me prepali!" Isti psiholog opisuje kako nas potresa gledanje i slušanje dramatičnog prizora u pozorištu ili na filmu, kako nas zadivljuje slušanje opisa junačkog podviga, kako nas zanosi svojom prijatnošću slušanje muzičkog dela, kako se u gustoj šumi prepadnemo kad spazimo da se nešto crno miče ispred naših nogu, kako nas hvata nesvestica i nelagodno osećanje kad ugle41 damo da neko stoji na ivici provalije i kako poneko padne u nesvest kad vidi šikljanje krvi. Sem zakona da sva živa bića reaguju refleksno na spoljne nadražaje i na duhovne utiske, emotivna iživljavanja pokazuju opštu osnovu i zajednička svojstva i u tome što se zbivaju po izvesnom redu i u određenom pravcu. U tom pogledu mogle bi se istaći ove pojave i ovaj red:

Emotivna iživljavanja dele se po dejstvu na muskulaturu koja je pod nadzorom volje (mišići oko kostura) na dve grupe: na steničke emocije, koje zatežu te mišiće i olabavljuju glatke mišiće, koji nisu potčinjeni volji, i na asteničke emocije, koje olabavljaju one prve mišiće a zatežu ove druge. Zbog toga, dok je kod steničkih emocija (gnev, radost) nervno-mišićni pribor krvnih sudova olabavljen, pa je zato puls mek i pun a lice crveno, dotle su kod asteničkih emocija (strah, zavist, žalost) krvni sudovi stegnuti, te je puls napet, tvrd, mali, koža lica bleda i udovi hladni; steničke emocije pojačavaju rad srca i ubrzavaju njegov ritam, asteničke deluju u suprotnom pravcu; steničke emocije pojačavaju rad sekretornih organa, asteničke ih zadržavaju ili obustavljaju, zbog čega se pri strahu osuše usta, a kod žena prestane lučenje mleka; steničke emocije poboljšavaju apetit, asteničke ga pogoršavaju; steničke emocije olakšavaju disanje, asteničke ga otežavaju. Emotivna iživljavanja po dužini trajanja mogla bi se podeliti na tri grupe: kad su obične jačine i srednje dužine trajanja, onda ih nazivamo emocijama; kad su neobično jaka i protiču munjevito, zovemo ih afektima; kad su slabije jačine, ali dugotrajna, označavamo ih kao duševna raspoloženja ili strasti. 42

Emotivna iživljavanja povlače za sobom izvesne radnje i promene u organizmu, koje su nekad slabe i neznatne, nekad jače i štetne po zdravlje, a često i opasne po život. Zbog takvog odnosa prema emocijama organizam sam, na osnovu samoosećanja, razlikuje prijatne emocije od neprijatnih, nezavisno od naše volje i ukusa. Ma koliko samostalna po svom postanku, razvoju i završetku, emotivna stanja ipak nemaju apsolutnu samostalnost, jer su tesno povezana, udružena i pomešana s umstvenim stanjima. Psihizam je složen pojam i celina. Njega sačinjavaju emotivne i umstvene slike, a ne samo one poslednjeg datuma već i one koje su doživljene ranije i sačuvane pamćenjem. Ako se, na primer, dvojica navezu čamcem dalje od morske obale, pa je jedan od njih ranije preživeo brodolom za vreme bure, a drugi uživao više puta vozeći se predveče, pred zalazak sunca, u društvu svojih mladih, veselih drugova po mirnom moru, onda će i pri najmanjem vetru prvog obuzeti strah i javljaće mu se u pameti niz zastrašujućih slika fijuka vetra, prevrtanje čamaca, davljenja, dok će drugi uživati u neobičnim zvucima i bojama uznemirenog mora i ljuljanju čamca na visokim valovima. Dva šetača, jedan zdrav i iskusan šumar, drugi učitelj, nežnog zdravlja, šetajući u poznu i vlažnu jesen kroz šumu s koje opada požutelo lišće vide i doživljavaju tu istu sliku na dva razna načina: prvi vidi zrela stabla za seču, šumske radnike na poslu, umetravanje, odvoženje drva, i vrši u pameti površnu procenu svega toga; drugi vidi izumiranje šume i prirode, gleda jesenju kišu i potom pahuljice snega, i odmah ga spopada sumorna pomisao na

43 njegovu vlastitu blisku smrt, zbog čega ga tog trenutka obuzima tužno i sumorno raspoloženje. Izazvane i dopunjavane novim nadražajima i utiscima, neprekidno budeći i oživljavajući stare, emotivne i umstvene slike kombinuju se međusobno pomoću asocijacija i razvijaju u takozvano psihološko mišljenje, u složen psihofilm, koji ima moć da stvaralački nadahne. Ta moć je koliko bezgranična toliko i nedokučiva — zbog svog nesvesnog postanka i automatskog razvijanja. Prijatan psihofilm, odnosno prijatna emotivna doživljavanja, osnova su svakog estetskog nadahnuća i stvaranja, u prvom redu pesničkog. Osećanje prijatnog, upravo blaženog duševnog raspoloženja u fazi vrhunca uzbuđenja i napetosti uzdiže pesničko nadahnuće do najvišeg stepena uzvišenosti — sublimnosti, odnoseći pesnički duh sa zemlje u etarske sfere, u svet snova, čari i draži. Zbog takve prenapetosti duha, zbog ritmičnosti pulsiranja krvi u jako napetim krvnim žilama, pesničko nadahnuće traži svoj „ventil sigurnosti" — da bi se ispraznilo i iživelo i da bi unutrašnja napetost dobila svoje olakšanje i smirerenje. To smirenje pesnik izliva u izabrane poetske reci, koje se takođe nesvesno i same od sebe nižu jedna za drugom, reci koje se, takođe same od sebe, slažu u slikovane stihove, reci buđene ritmom i harmonijom zvukova, pravilnošću linija, vizijom viđenih slika i gracioznošću pokreta sagledanih napregnutim duhom. O pesničkom nadahnuću i njegovoj stvaralačkoj moći daju nam najverodostojnije podatke njegovi jedini svedoci, sami nadahnuti pesnici, naročito liričari. Puškin u svojim stihovima „Svom Aristarhu" pobija ukorenjeno verovanje u pogledu postanka pesničkog nadahnuća u trenutku stvaranja. On tu kaže da, „obuzet 44 stihotvornim pomišljajem", niti „besni noću", niti „diše teško", niti „namršti pogled", već sve to biva drukčije. U pesmi posvećenoj svome drugu Deljvigu izliva svoju ispovest o tome i kaže da su mu „boginje poezije još u detinje grudi ulevale iskre nadahnuća", da trenuci i stanja nadahnutosti nailaze iznenada i sami od sebe, „neočekivanog časa", ili „noćas su me pohodile muze", kako kaže naš pesnik. Ali, pesnik ipak stalno čezne za „slobodom i samoćom", jer mu se u tim prilikama najčešće javlja nadahnuće, premda mu ono nailazi ponekad i „kad sedi sred junoša bezumnih" ili kad se „vozi u kolima", kako piše i objašnjava u jednom pismu svojoj ženi. Računajući s tim, pesnik piše prijatelju Rajevskom: „Slika običnog prizora zahteva samo dobro rasuđivanje; kad dođem do prizora koji traži nadahnuće, ja onda očeknem neko vreme ili preskočim taj prizor. To je moj nov način rada. Osećam da mi je duša sasvim nabujala i da mogu stvarati". Neposredan povod, pobuda (motiv) nastupanja nadahnuća je nekakav spoljašnji moment koji na pesnika čini neobičan utisak, budeći i izazivajući kod njega ne-

obično raspoloženje i stanje duha. Taj moment je raznosvrstan, i za svakog pesnika drukčiji. Kod jednog je to voljena žena, živopisna priroda, stihijska snaga, zavičaj, prošlost, relikvija ili kakva uspomena; kod drugog je nečiji junački lik i njegov junački podvig; kod trećeg je socijalni motiv, potresna dramatična istorija ili tragičan kraj; kod četvrtog je smešan prizor i razni drugi slični i uzbuđujući spoljašnji doživljaji. Svi ti motivi, primljeni očima, ušima i ostalim čulima iz spoljnog sveta i prerađeni unutra, u pesniku, njegovim osećanjima, raspoloženjem i razmišljanjem, dobijaju u zapaljenoj i prenapreg45 nutoj pesničkoj mašti svoju konačnu sadržinu i oblik — svoju umetničku celinu. Ta konačna umetnička sadržina i njen oblik, prema tome, nisu verna slika, kopija ili fotografija prvobitnog spoljnog motiva. Jer umetničko nije svakidašnje, obično, već je posebno, estetsko. Prvobitni ugledni obrazac, pak, samo je veza sa stvarnošću. Da spoljni momenti, na izloženi način, izazivaju nadahnuće i njegovu stvaralačku moć, potvrđuju mnogi primeri samih stvaralaca. Čehov piše u jednom svom pismu: „Zagledam u život, u ljude... Odjednom... nekakva opruga u mozgu „čak" ... i pripovetka je gotova". Puškin u svojim stihovima „Eho" piše da on, pesnik, „rađa svoj eho u praznom vazduhu čim čuje ma kakav zvuk", bilo da „zver urliče u šumi gluvoj", bilo da „trubi truba ili grmi grom", bilo da „peva deva iza brda". On, pesnik, razabire „grohot gromova, glas bure i valova i dozivanje seoskih pastira", i na sve to „šalje svoj odgovor". Vagneru se pojavilo nadahnuće i ideja o „Letećem Holanđaninu" na brodu za vreme bure, a o „Majstorima pevačima" kad je posmatrao „zlatni" Majnc pri zalasku sunca. Spoljni momenti koji izazivaju nadahnuće često se mogu javiti i u vidu iluzija i halucinacija. Puškin u svojim stihovima „Noć" vidi lik i čuje zvuke koji stvarno ne postoje. On piše da oči njegove dragane ,,u tami blistaju" pred njim i da mu se „smeše"; zatim dodaje da čuje reci: „Dragi moj, moj dragi... volim ... volim ... tvoja ... tvoja ..." U poemi „Mocartu i Salij eri" ovaj drugi priča kako mu je zazorno da prizna 46 da mu ne da mira ni danju ni noću „moj crni čovek", pa odjednom dodaje: „Evo ga, izgleda mi da i sada sedi s nama!" Pol Verlen sedeo je jednom prilikom u kafani s jednim svojim prijateljem. Napolju je besneo jak vetar i njihao zavesu. Pesnik se zagledao u zavesu pa, ponet svojim asocijacijama, rekao svome prijatelju: „Vidite li kako se trese ovo platno? Za vas je to komad štofa koji drmusa vetar... Ja tu vidim jedrilo jedne lađe koju nosi bura, i vidim sebe, prestravljenog, na pobesnelim talasima okeana. Ja vidim i druge stvari. Vidim kako se leprša zastava,

čujem trubu kako trubi na uzbunu, vidim kako se juriša na neprijatelja, i kako juri ćela armija u vatru". Gete iznosi ovakav svoj doživljaj: „Dok sam se udaljavao polagano od sela, spazih, ali ne svojim telesnim očima, već očima svog duha, jednog konjanika kako ide istim putem u to selo, Sezenhajm. Taj konjanik sam bio ja. Bio sam obučen u odelo sive boje, izvezeno zlatnim gajtanima. Stresoh se da oteram tu halucinaciju, i ona nestade. Čudnovata je stvar da sam posle osam godina, kada sam se našao na tom istom mestu, vraćajući posetu Fridrihu, bio odeven u odelo koje sam nekad video. Moram dodati da to nisam učinio namerno, već sam se sasvim slučajno desio u tom odelu". Šelijev biograf priča da je pesnik jednom prilikom šetao duž morske obale s jednim svojim prijateljem i da je tog prijatelja iznenada ščepao za ruke i, sav prestravljen, počeo vikati: „Evo ga! Evo ga opet!" Kad ga je prijatelj zapitao, umirujući ga, čega se to tako iznenada preplašio, pesnik mu je, pribravši se, objasnio da je spazio, sasvim neočekivano, kako iz morskih talasa ispade ne47 kakvo dete i kako je stalo da mu se smeška i da pljeska ručicama". Alfred Mise imao je doživljaj koji je opisala domaćica njegovog stana: „Iznenada, usred noći, probudi me zvonce iz pesnikove sobe. Zvonilo je iz sve snage. Skočim s postelje i utrčim u njegovu sobu. Nikad neću zaboraviti njegovo prebledelo i iskrivljeno lice i njegove izbuljene oči, koje su netremice gledale pravo pod krevet. Vikao je neprestano panično: „Ovde, ovde! Jedan grobar! Vidite li ga? Ima crn čaršav u rukama! Ah! Bože moj! Zar ga ne čujete?" On mi govori i kaže: ,Kad će Vam biti po volji?' Pokušala sam onda da viknem iz sveg glasa i da oteram halucinaciju, pa sam još izašla napred i stala ispred njega. Čim sam to učinila, gospodin Mise je izgubio iz vida avet. Ali, čim sam se odmakla, vizija se opet pojavila pred njim. Nisam znala šta da radim. Otvorila sam prozor, ali mu vizija ostade tu pa tu. Posle sam zapalila svecu. Avet ni da mrdne s mesta. Na kraju krajeva, kad sam stala pred krevet, vizija je iščezla i gospodin Mise je zaspao". Nastup nadahnuća i njegovo trajanje pesnici su takođe opisali. Puškin je dao o tome ovo svedočanstvo: „Sedim li s dobrim drugovima, Ležim li u mekoj postelji, Klizim li nad tihim vodama, U dubravi tamnoj i gluvoj, Zamislim se i zamahnem rukama U stihovima odjednom progovorim". sao 48 Vreme trajanja nadahnuća je isti pesnik takođe opii. Ono je kratko, jer za to vreme pesnik, kako sam kaže,

stigne da napiše samo „kratke stihove, svega dva ili tri kupleta". Duševno stanje pri nadahnuću Puškin opisuje kao „trenutak ushićenja", kao „neizrecivi srca žar", kao „napor duše", i sve to olakšava stvaranje, jer onda „stihovi teku" beležeći „veselih misli šum". Sve to proističe kao u nekakvom transu ili snu, jer pesnik kaže da onda piše „pomalo dremljivom rukom", „sred prijatnog zaborava", kada je „uobraziljom slatko uspavan". U takvom neobičnom stanju duše javlja se još i obilje slika i zvukova fantazije, jer pesnik kaže da se pred njim „smenjuju živa priviđenja u čarobnoj magli", da „lete nad njim", i da je onda „pun zvukova". Uz to se javlja i navala misli, i to smelih i najsmelijih, jer se odnekud javlja bezgranično samopouzdanje i iščezavaju svaka sumnja i kolebanje. Pesnik o toj smelosti misli kaže: ,,I misli u glavi uzburkavaju se odvažno". Usred takvog stanja duše umetniku se javlja neodoljiva i uporna težnja da stvara odmah, tog trenutka, na licu mesta. Puškinu se javilo nadahnuće za poemu „Kavkaski sužanj" u trenutku kada je igrao bilijara. On je odmah polegao preko bilijarskog stola i stao bacati na hartiju te stihove. Pisao je dugo i nije čuo kako su ga zvali nekoliko puta na ručak, niti je primećivao da iza njega već odavno stoji lakej s rubaškom koju je trebalo da obuče. Vagneru je sinulo nadahnuće za „Loengrina" u trenutku kada se kupao u javnom kupatilu u kadi. On je odmah skočio, odjurio kući i prilegao smesta na posao oko stvaranja te opere. Završavanje i iščezavanje nastupa nadahnuća je takođe neobično. Njegova bitna crta je osećanje premora i, zbog toga, rđavo samoosećanje, a često se iznenada javljaju i suze. 4 Tragedija genija 49 Flober piše u jednom pismu: „Strašno sam umoran i imam osećaj kao da mi je na glavu na tučena gvozdena kapa. Od dva sata po podne pišem „Madam Bovari" ... Sad je šest sati, i pri pisanju svaka me reč šiba po i živcima. Bio sam toliko obuzet idejom dela i toliko sam duboko preživljavao sudbinu svoje junakinje da sam se pobojao da se ne zarazim tim osećanjem. Ustao sam od stola i otvorio prozor da bih se smirio. Sad me jako bole kolena, leđa i glava, i osećam jak živčani premor". Dikens piše povodom rada na jednom svom romanu: „Otkako sam završio drugi deo i zamislio treći, osetio sam toliko muka i duševnih potresa kao da se nešto u istini ' zbiva po mojoj zamisli u romanu. Budio sam se noću, a v juče, pošto sam završio delo, trebalo je da ne izlazim iz kuće. Lice mi je toliko oteklo da je postalo rugoba za smeh". Puškin često u svojim stihovima govori ne samo o svojim mukama nadahnuća već i o plaču i suzama: „Dugo sam plakao pred tobom", „svoju zamišljenu stvar suzama sam zalio", „suze nadahnuća". Pa završetku nadahnuća, kao njegov plod, javlja se gotovo delo, ali samo kada je reč o kratkom delu. Takvo delo Puškin je nazivao „kratki stihovi" ili ,,dva-tri kuple-

ta". Kad je zamisao veća i delo krupnije, onda plod tvoračkog napora jednog nastupa nadahnuća nije gotovo, ćelo delo, već samo njegov začetak. U takvom slučaju misao koja „sine", ono što „padne na pamet", ono što se „oseti" ili „nasluti" u toku prvog nadahnuća samo je početna, sirova i neobrađena građa za ćelo delo. Da bi se izradilo takvo krupnije umetničko delo, potreban je niz novih nadahnuća i tvoračkih napora, s tim da se začeta misao i emocija nastave i razviju što šire i što dublje. 50 Tehnika i proces toga stvaralaštva su koliko zanimljivi toliko i individualni, te su kod svakog umetnika drukčiji i svojstveni njemu lično. Bajron je pri pisanju svojih većih dela u toku niza nastupa nadahnuća toliko menjao, preinačavao, popravljao, izbacivao, dodavao i doterivao na razne načine tekst da od prvobitne zamisli i skice nije ostajalo ni 20%. Gete je od prvog nadahnuća, zamisli i plana na izradi „Fausta" pa do konačnog završetka tog dela proveo u radu, neprekidno doterujući delo, punih 20 godina. Šiler nije menjao prvobitnu misao i plan pri pisanju svojih dela, već je samo dodavao, u započetom smislu, novo. U pismu pesniku Remeni on objašnjava da pri stvaranju umetničkog dela ne srne razum da pretegne nad „stvaralačkom mišlju", niti da bude strog kritičar i ,,cepidlaka", i dodaje: „Treba prepustiti sve stvaralačkoj moći nadahnuća, a ne hladnom razumu i njegovim popravkama u međuvremenu nastupa nadahnuća". — „Oni koji kritikuju" — završava svoju misao Šiler — „stide se i boje brzog prolaznog ludila, koje je svojstveno svakom stvaralačkom naporu. Vreme trajanja tog ludila povlači granicu između umetnika i fantaste. Eto zašto se i Vi žalite da Vam stvaralaštvo nije produktivno". Gončarov piše: „Meni se javi uvek samo jedna slika i jedan glavni motiv. On me samo i vodi napred, i uz put dohvatam, onako uzgred, sve što mi dođe do ruku, to jest ono što je u bliskoj vezi s time. Onda radim živo, brzo, ruka jedva stiže da ispisuje ono što mi dolazi na pamet. I tako sve dok ne završim". Dostojevski sa svoje strane kaže: „Najbolje je pričekati sintezu, više razmisliti, popričekati dok se ne nakupe mnoge sitnice koje izražavaju jednu ideju i dok se ne 4* 51 združe u nešto krupnije, u veliku reljefnu sliku. Pa tek onda sve to izraziti". Puškin je stvarao takođe svoja veća dela duže vreme, menjajući umnogome prvobitnu zamisao i tekst. „Evgenija Onjegina" stvarao je sedam i po godina. O dužini rokovima izrade njegovih dela govori i činjenica da su u potonja izdanja njegovih celokupnih dela ušle gotovo dve trećine posmrtnih dela, koja nije konačno završio niti stigao da preda u štampu. Za ćelo to vreme on je neprekidno radio, čitao, pravio zabeleške i izvode, razmišljao pri čitanju i ujedno beležio po marginama čitanih knjiga, ubeležavajući često i crteže, skice, karikature. Ponekad

započeta dela sam je unapred osudio da ne budu završena: „Eto početka jednog mog dela u stihovima koje verovatno neće biti završeno". Turgenjev je svoju kratku i čuvenu pripovetku iz „Lovčevih zapisa" — „Horj i Kaljinjič" — prerađivao i prepisivao 13 puta. Nadahnuti pesnici, iako su sami preživljavali trenutke neobičnog stanja nadahnuća i bili svedoci njegove stvaralačke moći, iako su sve to do tančina opisali, ipak nisu razaznali i dokučili tajnu porekla nadahnuća, niti tajnu njegove umetničke moći. Nešto su kao naslutili. To nešto označili su kao „demonsko i patološko". Puškin u svojim stihovima „Razgovor izdavača s pesnikom" naslućuje poreklo nadahnuća ovim recima: „Nekakav demon je vladao Mojim igrama, dokolicom; Za mnom je svuda leteo, Meni je zvuke divne šaputao, I teškim, zapaljenim nedugom* Bila je puna moja glava". • Neđug: staroslovenska reč za bolest 52 Pošto je naslutio samo toliko, pesnik je zastao bez konačnog odgovora na pitanje porekla književnog nadahnuća. U „Egipatskim noćima" on se vraća na to pitanje i daje ovo dopunsko objašnjenje: „Svaki talent je nedokučiv. Na kakav to način vajar vidi u komadu kararskog mermera skrivenog Jupitera i izvodi ga na svet udaljujući dletom i čekićem njegovu ljusku? Zašto iz glave r pesnika izlazi misao snabdevena sa četiri ritma, usklađena uređenim, jednoobraznim stopama? Uzalud sam pokušavao da sve to dokučim". Iako su pesnici uspeli samo da ga naslute, na poreklo umetničkog nadahnuća umnogome upućuje i jedna druga okolnost — uživanje opojnih otrova. Još od biblijskog praoca Lota, još od mitološkog jelinskog boga Bahusa, kroz kulturnu istoriju svih naroda provlači se kao crvena nit jedna zanimljiva pojava, još nedovoljno ispitana — čvrsto ukorenjena navika, nagonska i strasna, za hroničnim trovanjem živaca u cilju opijanja. Kao sredstvo za takvo trovanje služi niz biljnih sokova, koji, svi skupa, imaju zajedničko svojstvo da trujući i opijajući živce izazivaju osobito privremeno blaženo stanje duha. To stanje, za razliku od zamiijšenog sličnog blaženstva na nebu, nazvano je odavno „veslačkim rajem na zemlji", ili euforijom, po lekaru Filderu (1875). Euforijski otrovi su kod raznih naroda različiti, a najpoznatiji među njima su alkohol, opijum, morfijum, kokain, hašiš, etar. Na osnovu sadašnjeg poznavanja psihičkih rasnih osobina pojedinih delova čovečanstva i fiziološkog dejstva pojedinih euforijskih otrova, o naklonosti prema uživanju tih otrova moglo bi se reći ovo. Bela rasa je jače volje i aktivnija od istočnjačke. Ova druga je naklonjena kvije53

tizmu*, nirvani** i sanjalaštvu jer ima pasivniju volju. Pošto alkohol u svom fiziološkom dejstvu ima osobinu da čini čoveka, u prvoj fazi dejstva, uzbuđenijim, pokretljivijim i aktivnijim, a opijum da ga stišava i smiruje, i pošto je alkohol više odomaćen kod zapadnjaka a opijum kod istočnjaka to je francuski profesor dr Ženselm s puno prava kazao: „Ideal zapadnjaka je aktivnost, a istočnjaka pasivnost, inertnost. Zapadnjak traži u alkoholu privremeno pojačanje snage. Indus i Kinez traže u opijumu uništenje ličnosti, uživanje u nebiću". Kulturni stvaraoci, naročito umetnici, pokazuju takođe naklonost za uživanjem alkoholnih i narkotičnih nadražajnih sredstava. O tome su oni sami dali najverodostojnija sveHofman dočanstva. Hofman, čuveni nemački pripovedač fantastičnih priča i strastan alkoholičar, piše u svom dnevniku: „Sinoć su mi bili uzbuđeni svi živci začinjenim vinom. Lak nastup misli o smrti. Aveti..." Toma Kensej, tvorac posebne književne škole i prorok nove religije u Engleskoj početkom XIX veka, opioman nazvan „papa opijumski", kako je i sam sebe nazivao, -f * Kvijetizam: odvraćanje od životnog nemira i težnja za pasivnijim i bezosećajnijim stavom u životu uz misaono udubljivanje u božanstvo ** Nirvana (u budizmu): stanje stalnog i blaženog mira van ovog sveta 54 m ispiše na osnovu svog vlastitog iskustva poznatu hvalu opijumskoj opijenosti i njenoj stvaralačkoj moći. Započinjući tu hvalu recima: „O, pravedni, nežni i moćni opijume!", on je završava recima: „Ti koji iz sanjanja punog snova izvodiš na svetlost sunca lica, lepota odavno pokrivenih, i lica lepa, božanska i očišćena od grobne memle — samo ti daješ čoveku ova blaga i ti držiš ključeve raja. O, pravedni, nežni, moćni opijume!" Bodler, veliki prijatelj i prevodilac pomenutog engleskog pesnika, takođe opioman i hašišoman, uzdiže stvaralačku moć opijuma ovim recima: „Opijum povećava bezgranično, produžuje beskrajno, produbljuje vreme". Klod Farer u svom delu „Pušenje opijuma" peva ovakvu „Himnu opijumskom dimu": „Ah, osećati se s trenutka na trenut manje telesan, manje ljudski, manje zemaljski; gledati slobodan let duha koji se oteo materiji i gledati dušu odvojenu od moždanih centara; diviti se tajanstvenom povećanju plemenitih darova: razuma, pamćenja i osećanja lepote; postati za tren oka zaista jednak herojima, apostolima, bogu; razumeti bez napora misao Njutna, nadvisiti genije Napoleona, popraviti omaške u ukusu

jednom Praksitelu; naposletku, u jednom proširenom srcu skupiti sve vrline, sve dobrote i sve nežnosti; voleti bezmerno ćelo nebo i svu zemlju, pomešati u jednoj istoj slasti prijatelje i neprijatelje, dobre i rđave, srećne i bedne; jelinski Olimp i hrišćanski Raj daju svojim izabranicima manje lepota". — „Opijum je Otadžbina religije i čvrsta veza koja spaja ljude. Dobar lek rasprostire svoju vlast nad svim bićima. Ništa živo ne izmiče njegovom skiptru". Gi de Mopasan, etaroman, opisuje etarsku opijenost u svom delu „Na vodi" ovako: „Učini mi se kao da svi 55 unutrašnji delovi mog tela postadoše lakši, laki kao vazduh, kao da se sve isparilo ... Uskoro, čudan i dražestan osećaj praznine koji sam dobio u grudima počeo je da se širi i da prelazi u ruke i noge, koje počeše takođe da postaju sve lakše, kao da su se meso i kosti istopili. Ostala je samo koža, da bih osetio slast života, da bih mogao spavati u tom blaženstvu... Zatim je nastupila obamrlost duše, dremljivo blaženstvo, uprkos bolova koji su još trajali, ali koji mi nisu bili teški... Primetio sam da me ne boli ništa. Bol je otišao, istopio se, ispario". Zatim opisuje dejstvo etra na mozak: „Pojavila se izvanredna oštrina rezonovanja, nov način gledanja, rasuđivanja i procenjivanja stvari u životu, sa izvesnošću i svešću da je taj način pravi i istinit. I stara slika iz Svetog pisma odjednom mi izađe pred oči: učinilo mi se da sam okusio od Drveta Poznanja... Bio sam više biće, nepobedive inteligencije, i osećao neobično zadovoljstvo konstatujući svoju moć. Odjednom mi se učinilo kao da čujem nejasno gunđanje, koje se ubrzo pretvorilo u zujanje. Čuo sam dva glasa, četiri glasa, dva dijaloga, ne razumevajući nijednu reč. Ali sam primetio da su to bila zujanja, pojačana u mojim ušima. Mirisao sam i dalje grlić bočice s etrom. Odjednom sam primetio da je bočica prazna, i bol se povratio". Na sličan način kao pomenuti pesnici dali su o dejstvu euforijskih otrova svoje opise i mišljenja i drugi pesnici koji su ih uživali. Iz svih tih svedočanstava jasno se vidi otkuda pesnicima naklonost prema živčanim otrovima. Euforijski otrovi dražeći živce donose kratkotrajni zanos i u njemu osećanje „raja na zemlji" i beskrajan let mašte — ta bitna 56 oruđa pesničkog stvaranja, koja su upravo alat svih nadahnutih pesnika. Farmakologija, nauka o dejstvu lekova i otrova na organizam, slaže se s ispovestima navedenih pesnika. S takvim dejstvom slažu se i neurolozi i psihijatri. Stari francuski psihijatar Moro de Tur pisao je još sredinom prošlog veka o tome: „Svaka supstancija koja deluje u prvom redu na nervni sistem izgleda da ulazi u organizam kao nova činjenica života, koja daje duševnim sposobnostima novu, dotle neuobičajenu aktivnost. Te supstancije mogu, to je istina, duboko poremetiti sposobnosti, mo-

gu čak i da ih unište; ali, konačni rezultati zavise bitno od zloupotrebe pri tome; u svima slučajevima postoji uvek prva i početna faza njihovog dejstva, u kojoj su, daleko od poremećaja i izopačenosti, duševne sposobnosti prosto prožete novom energijom i aktivnošću, novim i življim utiscima, bržim shvatanjem, aktivnijom imaginacijom, uvek gotovom da se pognjuri u sanjarenja, u ono stanje duše koje je uvek božansko i bez koga nema poetskog nadahnuća". Euforijski otrovi nesreća su za organizam jer ga ruše potajno i postupno. Ali, iako nesreća za organizam, oni nisu to isto i za stvaralački duh. Oni uzdižu duh s ruševina telesne materije visoko iznad zemlje i ubacuju ga u nadzemaljske stanje nadahnuća i zanosa. Time kao da hoće da se kaže da je skup let čovečjeg duha pod nebesa. Međutim, euforijski otrovi nisu jedini koji podstiču duh na stvaralaštvo. Ljudska krv prepuna je raznovrsnih štetnih sokova koji se izrađuju u organizmu i izlučuju iz telesnih organa i tkiva ili se unose u krv spolja, putem hrane, vode, otrova « 57 i zaraznih klica i njihovih otrovnih proizvoda. Organizam raspolaže samozaštitnim svojstvima da te štetne sokove međusobno neutrališe ili da stvara svoje vlastite protivotrove i da ih učini neškodljivim, ali u bolesti on postaje, po recima francuskog lekara Bušara, „laboratorija otrova", i to najpre oseti nervni sistem. Tu brzu i osetljivu reakciju objašnjava drugi francuski lekar, Moriš Paž, na ovaj način: „Fiziologija uči da nervni sistem nema svoj vlastiti fond; on ne stvara energiju koja održava organski život; on ne održava ni telesni ni duševni život. On dobija tu energiju gotovo iz svih organa koji je mogu stvarati; on je izvlači, nagomilava i deli, preobražavajući ono što mu treba za njegovo vlastito funkcionisanje. Ako, ma iz kakvih uzroka, nervni sistem nagomilava i deli tu energiju, onda se to pokazuje nizom patoloških simptoma, koji se, svi skupa, obično nazivaju „neurastenija". Samotrovanje, posledica poremećenog skladnog odnosa među sokovima organizma ili usled uživanja euforijskih otrova ili prodiranja zaraznih klica u krv, poznato je bilo još najstarijim lekarima. Hipokrat je zapazio da je ludilo često u vezi s poremećenim radom želuca i creva. Najčuveniji rimski lekar Galen takođe je zapazio da melanholija i osećanje stalnog straha i nemira dolaze najčešće zbog poremećaja u radu jetre i slezine, kao i creva i želuca, naročito zbog upornih zatvora. U novije vreme utvrđeno je da je progresivna paraliza posledica dugogodišnjeg trovanja nervnog sistema sifilisnim toksinom, i da dugogodišnje trovanje nervnog sistema tuberkuloznim toksinom stvara poznati tuberkulozni karakter, mentalitet i temperament. Narodna medicina je takođe zapazila posledice stalnog samotrovanja, pa je stvorila izraze „žučan čovek" i „hladnokrvan čovek". 58 Samotrovanje u fiziološkim

granicama,

u usklađe-

nom međusobnom odnosu sokova, utvrdili su u novije vreme i biolozi u oblasti endokrinologije. Francuski biolog dr Bine Sangle navodi poučan primer preobražaja koji nastupa u mladićkom organizmu i psihici u doba puberteta: „Čim testikuli stupe u rad, čim počnu da izlivaju svoj „otrov" u organizam, mladić, opijen kao alkoholom ili etrom, plen je pravog vihora gordosti, entuzijazma, heroizma ili melanholije, vihora kako u glavi i srcu tako i vihora različitih impulsa". Nemački psihijatar Krečmer dopunjuje to ovim recima: „Hemizam krvi uslovljen polnim sazrevanjem deluje na mozak zapaljivo kao vino, i sve što ličnost ima sposobnosti, makar i u tragovima, izbija na videlo, i izvesno vreme šija i blista". Dejstvo ostalih žlezda s unutrašnjim lučenjem je isto tako sudbonosno. Hormon male žlezde hipofize, na dnu mozga, ima dva suprotna dejstva: u slučaju slabog lučenja taj hormon gradi „čoveka hipofizne dobrodušnosti", koji je ravnodušan, povodljiv, neodlučan, dok u slučaju jačeg lučenja taj hormon gradi tip čoveka suprotnih osobina, čoveka preduzimljivog i snalažljivog. Te osobine pokazuju se na sklopu i izrazu lica: u prvom slučaju izraz lica je detinjast, lutkast i lepuškast, nos prćast, a donja vilica slabo razvijena; u drugom slučaju izraz lica je ozbiljan, čvrst i strog, nos velik, a donja vilica veoma razvijena i isturena. Zbog takvog, uobličavajućeg dejstva tog hormona jedan nemački endokrinolog s pravom je rekao: „Dein Kopf, dein Charakter" (Tvoja glava, tvoj karakter"). Drugi nemački endokrinolog, dr Gerhard Fencmer, uzimajući u obzir dejstvo svih žlezda s unutrašnjim lučenjem, proširio je tu formulu pa piše: „Ali, zar bi bilo smelo tvrditi da 59 stvaralačka moć uobličavanja jednog Praksitela ili Rembranta, muzičko osećanje jednog Baha ili Betovena, dramaturška umetnost Šekspira, pesnički genije Getea, vojna veština Napoleona, državnički talent Bizmarka, i sve druge hiljade pojava kulturnog stvaralaštva, pozitivno procenjene, nisu drugo do hemijsko dejstvo zagonetnih sokova koji u milionitim česticama kruže kroz naše krvne sudove?" Isti pisac dao je svojoj dokumentovanoj knjizi i odgovarajući naslov: „Deine Hormone, dein Schicksal" („Tvoji hormoni, tvoja sudbina"). Uprkos značajnih saznanja i svedočanstava koje su nam ostavili umetnici, umetničko nadahnuće još uvek je nedokučena tajna. Znamo za njegove biološke osnove, za motive koji ga stavljaju u pokret i još mnogo štošta, ali kako se taj proces razvija, kakva mu je suština, kakav smisao, to je još uvek predmet istraživanja biologa, psihologa, lekara, filozofa, pa i samih umetnika. Ne treba sumnjati da će oni to dokučiti. Ali ponajmanje treba sumnjati da mogu to postići — bez nadahnuća. 60

BIOLOGIJA I PATOLOGIJA NASLEĐA „Kakvo je to čudovište, ta kaplja semena iz koje smo proizvedeni, da u sebi nosi utisnuća ne samo telesnog oblika nego i misli i naklonosti naših predaka?" Monteri) Iskustvo je pružilo, davno pre velikog francuskog mislioca iz XVI veka, davno pre Montenja, obilje podataka o tome da potomci umnogome liče na svoje pretke i da preko roditeljskih oplodnih klica stiču svoje biološko nasleđe i svoju sudbinu. To je naslućivala još grčka mitološka misao, izneta simbolično u boginjama Mojrama, a za njom i rimska, u boginjama Parkama, koje ,,u trenutku začeća određuju čoveku čas rođenja, predu mu žicu života i određuju čas smrti". Nauka o nasleđu, međutim, ostala je dugi niz vekova nemoćna pred tim pitanjem. Što je, u novije vreme, počela dolaziti do delimičnih saznanja o tome, zasluga pripada osnivaču embriologije, nemačkom biologu Kasperu Fridrihu Volju, osnivaču genetike, nemačkom biologu — monahu Gregoru Mendelu, i osnivaču eugenike, biologu Frensisu Galtonu. 61 Nauka o biologiji i patologiji nasleđa ne može da vrši oglede na ljudima zato što se tome protivi njihova slobodna volja i zato što se ti ogledi protežu na niz pokoljenja. Zbog toga se ovi ogledi izvode poglavito na biljnom i životinjskom svetu. Čovek je od pamtiveka vršio oglede na domaćim životinjama i na bilju, i to je činio iz svojih praktičkih potreba, da bi sparivanjem i ukrštanjem različitih vrsta i sojeva dobio bolje. Radeći to niz vekova, čovek je u tome stekao obilato iskustvo, koje je najbogatije u živinarstvu i stočarstvu. Dobar primer uspešnog ukrštanja ovaca dala je Francuska u XVIII veku. Španija je još u najdavnija vremena proizvela soj svilorunih ovaca. Francuska je uvozeći špansku vunu imala toliki odliv zlata da je to nagnalo francusku vladu da pokuša proizvodnju i gajenje tih ovaca u svojoj zemlji. Ona je stavila u zadatak čuvenom biologu i lekaru Dobantonu da ukrštanjem francuskih i španskih ovaca proizvede novu francusku rasu, koja bi u svemu odgovarala kakvoći španskih svilorunih ovaca. Dobanton se živo latio tog posla, ukrštajući francuske burgundske ovce sa španskim svilorunim. Na njegovo veliko iznenađenje, dobio je ubrzo povoljne rezultate, u većoj meri nego što je očekivao: dok je do ukrštanja dužina vunenih vlakana španskih svilorunih ovaca iznosila 15 cm, dotle je prvo koleno tih dveju ukrštenih rasa imalo dužinu vunenih vlakana od 12 cm. Ukrštajući kasnije samo primerke s najdužim vunenim vlaknom, Dobanton je u sedmom i osmom kolenu

dobio ovce čija je dužina vunenih vlakana iznosila 55 cm. Uz to, francuska rasa svilorunih ovaca nije ustupala španskoj ni po kakvoći. Runo francuskih svilorunih ovaca bilo 62 je ne samo duže već i tananije i skupocenije od runa originalnih španskih ovaca merino. Rezultati dobijeni ukrštanjem u konjarstvu još su poučniji. Konj, najplemenitija domaća životinja i kroz vekove najglavnija snaga u saobraćaju, privredi i odbrani zemlje, oduvek je bio predmet najveće čovekove pažnje, te je zato na njegovom oplemenjivanju i poboljšanju rasa čovek najviše radio i postigao. Dva francuska veterinara, Žakule i Šomel, u svom zajedničkom klasičnom delu „Udžbenik hipologije" iznela su sva dosad postignuta empirijska i naučna znanja u pogledu nasleđa u konjarstvu. Raspravljajući o tome na koji način se mogu dobiti bolje i plemenitije rase konja, oni iznose ove važnije podatke: „Ukrštanje je sparivanje dveju životinja, ali dveju različitih rasa. Jedna od njih zove se „race croisće" (ukrštena rasa), a druga „race ameliorante" (rasa za poboljšanje), a potomci ukrštanja zovu se ,,qualifićs metis" ili „demisang" (polukrvni potomci)". „Ukrštanje radi poboljšanja rase pomoću odabranih ždrebaca, „croisement direct" (neposredno ukrštanje"), daje brže dejstvo; kad se ono izvodi pomoću odabranih kobila, onda se to zove „croisement a l'envers" („preokrenuto ukrštanje"). Taj drugi način je sporiji i obilazniji od prvog". „Metisaž je proizvođenje metisa, meleza, od njih samih. To je ukrštanje jedinki već ukrštenih. Metisaž je prost kad se izvodi između dve rase, naprimer između ždrebaca anglo-normanskih i kobila anglo-normanskih. Metisaž je složen kad se izvodi između tri i četiri rase, na primer između anglo-normanske i anglo-peršeronske. Taj način proizvođenja rasa, metisaž, zaobilazan je i neizvestan. On je izvestan samo u slučaju kad se kod poto63 maka, usled neprekidnog nagomilavanja nasleđa, ublaže nasledne suprotnosti i kad istorodnost postane pravilo. Gotovo sva naša grla su rezultat metisaža". „Hibridizacija je sparivanje dveju jedinki iste zoološke vrste ali različitog roda. Proizvod tog ukrštan ja je hibrid, i on je neplodan: magarac i kobila daju mazgu, koja je neplodna". „Selekcija je sparivanje odabranih jedinki jedne iste rase, ali se izbacuju iz sparivanja novih pokolenja sve rđave i osrednje jedinke i ukrštaju samo bolje, koje se žele da podignu. Taj je način spor, ali siguran, jer se tu najređe dešavaju takozvani slučajevi „coups en arriere" (udari unazad)". „Konsangvinitet je sparivanje jedinki koje su u bliskom krvnom srodstvu, na primer otac i kći, brat i sestra. Konsangvinitet ima svojstva da pojačava nedostatke i mane proizvođača roditelja i da ukorenjenim naslednim osobinama da najjači izražaj. Većina čuvenih trkačkih

konja stvorena je putem konsangviniteta". To potvrđuje, na osnovu svog dugogodišnjeg iskustva, i nekadašnji francuski odgajivač konja Sanson. On navodi niz zanimljivih podataka o tome, pa i istoriju ždrepca „Favorit", koji je 16 godina opasivao naizmenično 6 pokolenja svojih kćerki kobila, i iz tog opasivan ja su se ždrebila ždrebad očuvane plemenite rase. Isti ždrebac opasao je i svoju majku, kobilu „Feniju", i iz tog opasivanja oždrebio se čuveni ždrebac trkač „Komet". Njegova trkačka reputacija bila je toliko visoka da je 1810. god. bio prodat za 26.250 zlatnih franaka. Ali, konsangvinitet ima i svoje naličje. Koliko on, s jedne strane, čuva rasu i oplemenjuje je, toliko s druge strane, predstavlja opasnost po snagu i otpornost rase. 64 Konsangvinitet biološki slabi rasu i, kad se izvodi duže vreme, vodi degenerisanju i izumiranju roda. Zbog biološkog trošenja i slabljenja rase usled konsangviniteta proizvođači u konjarstvu savetuju da se ono ne izvodi više od dva pokolenja. Pomenuti veterinari, međutim, pišu o tome: „Mi smatramo predrasudom mišljenje da konsangvinitet ne treba nastavljati više od dva pokolenja. Ali, uprkos tog matematičkog tvrđenja, potreno je vršiti s vremena na vreme i „osvežavanje krvi" uvođenjem u proizvođače roditelje strane krvi i uzimanjem ždrebaca iz porodice u kojima je rasa poboljšana i već učvršćena". Biološki zakon nasleđa kod ljudi poklapa se s iznetim biološkim zakonom u konjarstvu. Generacije svih poznatih ljudskih porodica i istorije svih naroda pružaju u potvrdu toga obilne dokaze. Kod starih istočnih kulturnih naroda bio je veoma ukorenjen konsangvinitet. Kambiz se oženio svojom sestrom; Mauzol, kralj Karije, uzeo je za ženu takođe svoju sestru, Artemizu; Ptolomej III i XII imali su isto tako za žene svoje sestre, Berenisu i Kleopatru; Avram je bio u braku sa svojom sestrom Sarom, Lot je izrodio svoju decu sa svojim dvema kćerkama. Jelini su smatrali sve strance „varvarima" ili ,,metecima", melezima, i s njima nisu sklapali brakove. Jelinska plemena, nastanjena na ostrvima i morskim obalama istočnog Sredozemlja, u neprekidnom trgovačkom dodiru sa starijim kulturnim plemenima, s kojima su se biološki veoma izmešala, postala su telesno i duševno najsposobnija kulturna rasa u Starom veku, priznata kao takva i davno nazvana „učiteljica čovečanstva" (Periklovo doba). Na čelu te unapređene rase stajalo je jonsko 5 Tragedija genija £5 pleme, nastanjeno na ostrvima u blizini onda najkulturnije maloazijske obale, izmešavši se biološki jače nego ostala jelinska plemena s naprednim starosedeocima te obale. U svom kasnijem istorijskom životu jelinska plemena su se zatvorila u sebe i učahurila pa su sklapala brakove u okviru svoje rase i time vršila stvarni konsangvinitet, koji je odveo čuvanju jelinskih rasnih osobina,

ali je doveo grčki narod do degenerisanja, opadanja i izumiranja. Kad su, docnije, severnija grčka plemena u Makedoniji otpočela ukrštanje sa strancima starosedeocima, a još kasnije i s drugim balkanskim plemenima i doseljenim Slovenima, grčka rasa se donekle osvežila i popravila, iako u izmenjenom biološkom vidu. To je kulturno-istorijski obeleženo pojavom Filipa i Aleksandra Makedonskog i „drugog grčkog zlatnog doba", kao i potonjom pojavom Vizantije, obnoviteljkom jelinske kulture i tvorcem „trećeg grčkog zlatnog doba". Međutim, ni drugo ni treće „zlatno grčko doba" nije bilo na visini prvog, Periklovog doba. Sličan biološki slučaj bio je i s Rimljanima. Urođena rimska rasna gordost i tuđenje od drugih plemena, izraženi recima „civis romanus šum", nagonila je Rimljane na nemešanje sa strancima, na relativni konsangvinitet. Održan strogo vekovima, konsangvinitet je odveo rimsku rasu takođe degenerisanju, opadanju i izumiranju. Kada je taj biološki proces nestajanja zapretio opstanku naroda i države, onda su proređeni i degenerisani ostaci Rimljana preduzeli očajničke mere da spreče svoj kraj. Da bi očuvali krv, plazmu i soj svojih patricija, uzdizali su na stepen patricija pojedince iz nižih društvenih redova, a kasnije su otišli još dalje, uvodeći u svoje redove i robove, koji su se najpre počeli mešati biološki s narodnom ma66 som, a zatim i s patricij ama, dospevajući i na imperatorski presto. To masovno ukrštanje popravilo je biološki rimsku rasu, ali ju je, u isto vreme, iz osnova izmenilo, stvorivši poznati „rimski rasni haos", i oduzelo joj njena kulturna i moralna stvaralačka svojstva, što je, zajedno s nastalim socijalnim uslovima, i dovelo do propasti rimske države i njene kulture. Feudalne evropske aristokratije podlegle su takođe tom biološkom zakonu. Francuski lekar Žakobi piše da je već u XV veku bila retka aristokratska porodica koja bi mogla dokazati svoje poreklo od krstaša, jer su sve stare aristokratske loze bile uzumrle. S novijim evropskim plemstvom je isti slučaj. Švedski lekar Falbek u potvrdu toga navodi iscrpne podatke o švedskom plemstvu. On je ispitao rodoslovlja tog plemstva sve do 1626. god., pa je našao da su pojedine porodice i rodovi postupno nestajali i izumrli. Iz njegovog podrobnog statističkog pregleda vidi se da je u roku 250 godina od 2474 roda nižeg plemstva izumrlo 1965, a od 559 rodova višeg plemstva 359. Tragajući za uzrocima izumiranja, utvrdio je da je ono nastupilo zbog smanjenja broja brakova. Plemstva drugih naroda doživljavala su istu sudbinu. Nemački lekar Šrot proučavao je izumiranje starih i čuvenih porodica u Manhajmu. Našao je da je u XIX veku ovde potpuno izumrlo od 3081 porodice ukupno 2538. Statističar demograf Lorenc utvrdio je da su sve one seoske porodice u Saksonskoj koje su se preseljavale u gradove i dospevale do viših društvenih položaja u toku nekoliko pokolenja izumirale i nestajale.

Proces biološkog propadanja usled konsangviniteta nije zapažen samo kod naroda i viših društvenih redova, 5* 67 već i kod svih starih dinastija koje nisu osvežavane biološki neistraženom plazmom i krvlju. Dinastija Kirova završila se Kambizom. Dinastija Filipa Makedonskog završila se Aleksandrom Makedonskim, koji je umro bez poroda premda se više puta ženio. Asirske i egipatske dinastije dostigla je ista sudbina, i dr Žakobi piše: „Istorija sirijske dinastije Selevkida proizvodi niz perverznih članova, bludnika, svirepih zločinaca i bezumnika. Egipatska dinastija Lehida ide još dalje po broju ludila i zločina". Prva dinastija rimskih imperatora, koju je osnovao Avgust a završio Neron, takođe je prepuna degenerisanih, perverznih zločinaca, luđaka, bludnika, epileptičara, alkoholičara. Od evropskih dinastija najstarija je španska. Nju je podrobno proučio u patološko-genealoškom pogledu dr Vilijam Ajrlend. Po njemu, rodonačelnik te dinastije, Jovan II Kastiljski, bio je slabog i neuravnoteženog duha. Njegova žena, Izabela Portugalska, poludela je u starijim godinama. Njihova kćerka udala se za Ferdinanda Katolika i iz tog braka su: Don Žuan, umro u detinjstvu; prva kćerka, Marija, kraljica Portugalije; druga kćerka udala se za engleskog kralja i iz tog braka rodila se Marija Tjudor, poznata po svojoj svireposti i nazvana ,,severna hijena"; treća kćerka, Jovanka, nakazna, slaboumna i docnije luda, udala se za ercoga Filipa Austrijskog i rodila s njim sina Karla V, epileptičara, naklonjenog misticizmu i melanholiji, umrlog u stanju umnog pomračenja. S očeve strane, Karlo je vodio poreklo od Karla Smelog, koji je umro lud. Brat Karla V, germanski imperator Ferdinand, imao je jednog sina melanholičara, drugi Rudolf II, bio je ekscentrični hipohondar. 68 Karlo V imao je dvoje nezakonite dece: Don Žuana austrijskog, velikog vojskovođu ali psihopatu, koji nije mogao imati poroda, i kćerku Margaritu, namesnicu u Holandiji, muškobanu i alkoholičarku. Sa zakonitom ženom, Izabelom Portugalskom, Karlo V imao je sina Filipa II, čuvenog katolika fanatika, melanholičara, bludnika, sadistu, neuropatu, koji je umro lud, nazvan „južni tigar" zbvog svoje krvoločnosti. Filip II ženio se četiri puta. Sa svojom sestrom od strica Marijom Portugalskom imao je sina Don Karlosa, grbavu nakazu i idiota, koji je umro u svojoj 23. godini u zatvoru. Od četvrte žene, od rođene sinovice, Ane Austrijske, imao je četvoro dece, pomrle u detinjstvu, i peto, Filipa III, beskaraternog, apatičnog i slaboumnog. Sin ovoga, Filip IV, bio je sličan svome ocu. Imao je mnogo dece, koja su poumirala rano u detinjstvu, sem sina Karla II, slaboumnog epileptičara, i kćerke Marije, žene Luja XIV, koja je bila gotovo idiot. Karlo II je poslednji izdanak španske grane Habzburgovaca. Dr Žakobt proučio je i svih šest engleskih dinastija,

počev od Plantageneta do Granske dinastije. Lankestarska dinastija gasi se posle epileptičara Henrika IV, seksualno perverznog Henrika V, slaboumnika i luđaka Henrika VI, i posle preranog umiranja članova dinastije i njihove biološke besposlenosti. Dinastija Jorka silazi s pozornice utonuvši u sadističke zločine i ludilo Eduarda IV i Ričarda II, koji su vršili prave pokolje nad članovima svoje porodice. Ričard III bio je grbav i hrom degenerik, oduzete ruke. Dinastija Tjudora gasi se ubrzo posle degenerisanog Henrika VIII, koji je bio, po recima pomenutog lekara, »svirep, krvožedan i sladostrastan psihopata, tvrdica i u 69 isto vreme rasipnik, tvrdoglav i nestalan". Iz šest svojih brakova imao je troje dece: Eduarda VI, umrlog rano; Mariju, krvoločnu fanatičarku, prozvanu „severnom hijenom", i Jelisavetu, degenerisanu sitničarku, razdražljivu, sujetnu i seksualno perverznu, koja je nalazila erotičko zadovoljenje u javnom pokazivanju svojih golih grudi i pupka i koja je umrla u nastupu teške melanholije. Među članovima dinastije Stjuarta, Jakov I bio je ograničen i služio za podsmeh okolini, a uz to još i seksualno perverzan. Karlo II bio je epileptičar, a Jakov II idiot i sladostrasnik. Pretendent Karlo Eduard nije mogao da nauči azbuku i umro je kao paralitičar i lud. Francuske dinastije propadale su na isti način. Dinastija Velsa došla je na francuski presto s Filipom VI, unukom Filipa Smelog. Njegova deca poumirala su rano, sem Filipa Orleanskog i Jovana Dobrog, čije se potomstvo takođe brzo ugasilo. Od potomaka Jovana Dobrog bio je jedino Karlo Mudri zdrava i pametna duha. Sin njegov, Karlo VI, umro je kao lud, a unuk, Karlo VII, u svojoj umnoj pomračenosti umorio je sebe glađu jer je patio od fiksne ideje da će biti otrovan. Sin Karla VII, Luj XI, talentovani psihopata, ekscentričar, hipohondar, patio je od manije gonjenja i od povremenih umnih pomračenja. S njegovim sinom, Karlom VIII, koji je bio besplodan, ugasila se starija loza Burbonaca. Mlađa linija dolazi na vlast s Lujem XII, ali se s njime i gasi. Nova grana započinje sa Fransoom, koji daje sve sam degenerisan porod. Prvi njegov sin, Fransoa-Dofen, umire kao slabunjavo dete; drugi sin, Anri II, beznačajna je ličnost; treći sin, Karlo IX, bludnik, pati od tikova i umire lud u 24. godini života; četvrti, Anri III, slabunjav neuropata, čas homo7O seksualac, čas u perverznim seksualnim odnosima s bliskim rođacima, umro je bez poroda u 37. godini života. Anri IV započinje noviju dinastiju Burbonaca. On je imao, koje zakonite koje nezakonite, ukupno 16-toro dece. Sva su deca bila ispod prosečne sposobnosti i slabog duha. Gaston Orleanski bio je gotovo kepec, izdajica i poročan. Cezar i Aleksandar Vandomski bili su bludnici od ranog detinjstva. Luj XIII je zamuckivao, klonio se ljudi, patio od teške melanholije i bio impotentan. Luj XIV biološki uzdiže dinastiju, i on sam je „viši degenerik". Njegova

pojava u genealogiji Burbonaca znači iznenadan meteor, posle kojega nastaje još nagliji pad. Dofen, jedino njegovo dete s porodom, „sav je otišao u salo i imao strah od svetlosti", kako o njemu kaže Sen-Simon u svojim „Memoarima". Umire od apopleksije u svojoj 39. godini, kao poluidiot i degenerik. Ostavlja tri sina: hercoga Burgundskog, grbavu nakazu, bludnika, alkoholičara, mizantropa, koji umire u svojoj 39. godini, hercoga Berijskog, idiota, koji umire u 28. godini života, i hercoga Anžujskog, koji, pod imenom Filip V, osniva špansku liniju Burbonaca i završava život kao idiot. Njegovi sinovi, Luj I i Ferdinand VI, umiru u mladim godinama kao degenerici. Hercog Burgundski imao je troje dece: od njih je umrlo u ranom detinjstvu dvoje, a treće je Luj XV, opterećen seksualnom psihopatijom. Imao je šest kćeri, sve slabog telesnog sastava, bludnice i epileptičarke, i udala se samo najstarija. Njegov jedini sin, Luj, bio je nepravilnog telesnog kroja, ekscentričan i poluidiot. Iz dva braka imao je devetoro dece, među njima i sinove Luja XVI i XVIII i Karla X, i s njima se ugasio porod te dinastije. Svi izneti primeri iz prošlosti staleža, dinastija i naroda jasno potvrđuju biološki zakon nasleđa, koji glasi 71 otprilike ovako. Zdrava i sirova telesna snaga, vitalnost, ogledana u zdravom, plodnom i otpornom porodu i potomstvu, proizvod je širokog biološkog ukrštanja polova, upravo jakog mešanja krvi i plazme. Ukoliko su dva ukrštena pola međusobno krvno i plazmeno udaljenija i raznovrsnija, utoliko je porod vitalniji i zaštićeniji od izrođavanja i izumiranja. Taj zakon vlada i u životinjskom svetu, jer se on najvećim delom razmnožava dvopolnim puteni, dok se samo njegov neznatan deo množi jednopolnim putem, putem deljenja jedne iste jedinke. Dvopolno razmnožavanje je celishodan genetički činilac, jer takvo razmnožavanje ne samo što obezbeđuje biljnom i životinjskom svetu njihovo neprekidno osvežavanje, obnavljanje i podmlađivanje već ih čuva i od slabljenja, izrođavanja i izumiranja, unoseći mu stalno u klicinu oplodnu plazmu biljne sokove odnosno životinjsku krv s dveju različitih strana. Taj isti zakon ogleda se i u biološkom formiranju naroda, njihovoj vitalnosti i njihovom istorijskom životu i kulturnoj ulozi, jer svi narodi koji su postali na osnovi šireg biološkog ukrštanja s drugim narodima pokazuju jaču telesnu građu i vitalnost pa, u vezi s tim, i veći istorijski značaj i višu kulturnu ulogu. To najbolje potvrđuju današnji evropski narodi. Svi su oni postali na osnovu masovnog biološkog ukrštanja između došljaka i starosedelaca posle velike seobe naroda i propasti rimske carevine, i svojim istorijskim značajem i kulturnom misijom odavno zauzeli vodeće mesto u svetu. Sličan primer pruža i angloamerička rasa jenkija, postala ukrštanjem germanskih i nordijskih plemena, koja je takođe pokazala svoj visok istorijski i kulturni značaj. Takav isti primer pruža i prusko pleme, postalo ukrštanjem germanskih, litvan-

72 skih i slovenskih plemena, koje je zbog tog ukrštanja steklo sposobnosti pomoću kojih se uzdiglo iznad ostalih germanskih plemena, nametnuvši im svoju prevlast. Takav primer pruža i ruski narod, koji je proizvod jakog ukrštanja slovenskih i finsko-tatarsko-mongolskih plemena, čime je ruski narod stekao ne samo jaču vitalnost već i istorijski i kulturni značaj. Iste pojave nastaju s biološkim ukrštanjem belaca i starosedelaca u vanevropskim zemljama. Poznati putnik i putopisac Lavelijan je već davno pisao: „Hotentotkinje sa svojim muževima Hotentotima imaju obično po troje ili četvoro dece; međutim, u braku s crncima rađaju triput više a u braku s belcima još više". Drugi putopisac, lekar Gombron, piše: „U toku četiri godine provedene u Braziliji, Čileu i Peruu posmatrao sam i ispitivao biološke rezultate brakova između raznih rasa. Vodio sam tačan spisak broja dece u brakovima između belaca i crnaca, belaca i Amerikanki i između samih crnaca, pa na osnovu toga mogu da potvrdim da je najviše dece bilo u brakovima između belaca i Amerikanki, između crnaca i crnkinja, i između crnaca i Amerikanki. Najmanje dece bilo je između Amerikanaca i Amerikanki, a to znači u slučajevima užeg ukrštanja". S duhovnim popravljanjem poroda, s oplemenjivanjem i uzdizanjem čovečjeg duha, stvar izgleda stoji biološki upravo obrnuto. Zametanje i rađanje velikih ljudi po duhovnim vrednostima kao da je uslovljeno čuvanjem jednosojnosti, „plemenite" krvi, ,,pur sang"-a i odstranjivanjem „nečiste krvi", upravo „sirove krvi", što se postiže konsangvinitetom, to jest biološkim ukrštanjem polova u užem krugu rodova, loza i porodica, kultivisanih i duhovno uzdignutih i oplemenjenih kroz mnoga ranija poko73 lenja i, u vezi s tim, telesno oslabljenih i izrođenih. Veliki ljudi rađaju se, u većini slučajeva, iz brakova u kojima su obe ili jedna roditeljska strana iz starih, kulturno oplemenjenih rodova i iz loza znamenitih po duhovnoj uzdignutosti. Krvno mešanje „visokih" i „niskih" rodova umanjuje mogućnost zametanja i rađanja čoveka velikog duha, sem retkih izuzetaka, kada se iz takvog ukrštanja može pokoji potomak „metnuti" na nekog bočnog pretka. Poreklo koje nosi sa sobom biološku sirovost obezbeđuje porodu telesnu snagu i vitalnost, dok poreklo visoko po duhu, noseći sobom telesno slabljenje i izrođavanje, stvara, kroz utančaniju klicinu naslednu plazmu, biološku osnovu za zametanje i rađanje višeg ljudskog soja. Konsangvinitet je biološka njiva kulture čovečanstva, jer se iz njega zameće i rađa u većini slučajeva duhovno vodstvo društva i čovečanstva. Ta njiva daje mnogo slabe i šture plodove, ali i poneke vanredno jedre, jer se iz konsangviniteta stvara degeneracija, a iz nje visoko i snažno obdaren pojedinac genije i talenat („degenere superieur" po Manjanu). Pitanje duhovnog naslednog oplemenjivanja i postanka genija i talenta nije navedenim razmatranjem i zaključivanjem konačno rešeno. Ono ostaje otvoreno ne samo

biološki i genetički već i zato što u tom imaju udela još i socijalni činioci, kao što su higijenski i pedagoški uslovi podizanja poroda. Biologija i patologija čovečjeg nasleđa dala je dosad skromne rezultate, te je praktički rad na eugenici, na svesnom i planskom popravljanju čovečijeg poroda, zastao. Glavniji postignuti napreci mogli bi se unekoliko sagledati iz ovih podataka i razmatranja. Nasleđivanje spoljnih telesnih odlika, utvrđeno iskustvom još u starija vremena, bilo je poznato još i Rimlja74 *i« nima. To se vidi po imenima njihovih porodica: Nasones = Nosonje, Labeones = Usnici, Capitones = Glavinići. To se vidi i po nazivima ustaljenih, upadljivih crta lica u izvesnih porodica: „burbonski nos", habzburška „debela i visoka gornja usna i napred isturena donja vilica". Sličan je slučaj zapaženog porodičnog nasleđa i drugih telesnih odlika i vidljivih belega ili anomalija koje potiču neposredno od roditelja ili bližih ili daljih predaka (atavističke nasleđe), ili od pobočnih članova porodice (,,metnuto nasleđe"). Tu su: zečja usna, kokošje slepilo, gluvonemost, hiperdaktilija (više prstiju), brahidaktilija (kratki prsti), kratkovidost, daltonizam (nerazlikovanje boja), boja kože, kose i očiju, džinovski ili liliputanski rast, anomalije polnih organa itd. Nasleđivanje duševnih i moralnih osobina i kulturnih stvaralačkih sposobnosti, na osnovu dosad ispitane biografske i patografske kazuistike, ispoljava se retko u istom obliku i neposredno od roditelja na porod. Češće je u vidu slične i preobražene darovitosti, a najčešće u vidu izuzetnog i pojedinačnog rađanja genija ili talenata. U istoriji kulture najjače je izbilo nasleđivanje muzičke darovitosti u rodu Sebastijana Baha. U njemu se rađalo u toku osam pokolenja, u tri uzastopna veka, 57 članova darovitih muzičara. Veće nasleđe muzičkih sposobnosti zabeleženo je i u rodovima Mendelsona, Mocarta, Majerbera, Betovena, Haj dna, Bende, dok su Belini, Doniceti, Rosini i Halevi ponikli iz nemuzičkih rodova. Od 42 znamenita slikara Italijana, Španaca i Flamanaca utvrđeno je da je 21 od njih ponikao iz darovitih slikarskih porodica. Pesničko nasleđe javilo se najviše u rodovima Ariosta, Bajrona, Koiridža, Getea, Lesinga, Miltona, Šlegela, Boaloa, gđe Stal. Među naučnicima i filozofima po75 niklim iz istovetnih darovitih rodova nalaze se Bernulji, Bekon, Galilej, Line, Džordž Stefenson, Darvin. Neoženjeni i bez poroda bili su: Dekart, Spinoza, Lajbnic, Kant, Sopenhauer. Društveni stvaraoci su mahom izuzetni pojedinci i rede pokazuju nasledno poreklo. Međutim, neki rodovi, kao rod Aleksandra Velikog, Ptolomeja, Hanibala, Kornelijev rod u Rimu (koji je dao 28 darovitih ličnosti), rod Karla Velikog, Medičijev, Gustava Adolfa, Giza, Kondea, Miraboa, čine izuzetak od toga. Nasleđivanje bolesti, kao i nasleđivanje zdravlja, za-

visi od odnosa unutrašnjih, ili biološko-genetičkih činilaca, i spoljnih, ili socijalnih i fizičkih. Prvi od tih činilaca proističe iz činjenice da je organizam proizvod mnogih svojih predaka, da je, po slikovitom upoređenju jednog genetičara „autobus u kome se voze svi njegovi preci, zaključno s jednoćelijskim". Izračunato je da jedan organizam u toku samo 20 svojih prethodnih pokolenja ima ukupno 2,097.159 predaka. Svi ti mnogobrojni preci sudeluju pri začeću organizma svojim činiocima nasleđa, svojini genima, kojih je takođe bezbrojno mnogo: roditelji koji se odlikuju samo sa po 10 pari izvesnih odlika i osobina mogu dati preko 60.000 različitih tipova potomaka i preko milion mogućih međusobnih kombinacija tih odlika i osobina. Pošto, po zakonu genetike, svi nasledni činioci ne dolaze do izražaja, već jedni preovladaju, postaju „dominantni", a drugi bivaju potisnuti, „recesivni", to su kombinacija gena stvorena pri začeću, kao i njihov potonji razvoj i rascvet — u svakom organizmu posebno — potpuno nepredvidljivi. To utoliko pre što na stanje potonje izraženosti naslednih činilaca utiču još i socijalni činioci (zapošljenje, društveni odnosi) i fizički uslovi 76 (močvarno zemljište, vlažna, suva ili mrazna klima, nezdrave vode za piće, način i vrsta ishrane, i drugo). Nasleđivanje bolesti zavisi od mnogobrojnih unutrašnjih i spoljnih činilaca, rede je istovetno i neposredno od roditelja na porod. Ono je najčešće posredno i preobraženo u vidu naklonjenosti, što znači da bolest može biti potisnuta ili razvijena u većem ili manjem stepenu. To potvrđuju statistike bolesti svojstvene izvesnim porodicama u većem stepenu: živčano-duševne bolesti, tuberkuloza, reumatizam, bolesti razmene gradiva, rak, bolesti endokrinih žlezda. Iako se izvesne bolesti javljaju češće u izvesnim porodicama, one ne zahvataju sve članove, već mnoge preskaču i obilaze. Sličan i još upadljiviji je slučaj s hemofilijom i progresivnom atrofijom mišića: obe te bolesti javljaju se u izvesnim porodicama, ali ih prenose samo izvesni ženski članovi, i to isključivo na pojedince muškog poroda. Zivčano-duševne bolesti, koje imaju najviše udela pri kulturnom stvaralaštvu, najupadljivije pokazuju pojavu nasledne naklonjenosti, kao i stepen njene izraženosti u zavisnosti od spoljnih, socijalnih i fizičkih činilaca. Profesor psihijatrije Blojler o tome piše: „Odavno je poznato da se u izvesnim porodicama duševne bolesti javljaju često a u drugim ih uopšte nema, i da u porodicama duševnih bolesnika neoboleli članovi pokazuju izvesne aberacije u pravcu tih bolesti". — „Treba dopustiti da postoje različiti stepeni naklonjenosti, ili pretpostaviti da se naklonjenost „ne razvija" kod svih do stepena bolesti, ili usvojiti obe te mogućnosti". — „Ako se budu smatrali „opterećenim" svi ljudi čiji su krvni rođaci (praroditelji, roditelji, deca, braća i sestre, braća i sestre roditelja) 77

s 1

1

stradali od živčanih i duševnih bolesti, pijanstva, apopleksije, nastranosti karaktera ili su izvršili samoubistvo, neobolelo ostaje od njih oko 67%, a teško obolelih i upućenih u bolnice zbog takvog opterećenja je oko 78%". U svetlu tih saznanja i podataka treba pratiti i sudbine znamenitih ljudi o kojima govori ova knjiga.

SUDBINA

GENIJA OL (Ohve

Oliver Kromvel bio j naroda i mali zemlj< U tom pobožnom i čoveku, koji se nije c Biblije, malo je ko i slutiti vođu pobunjen u građanskom ratu j Ijevog samovlašća, vc nemilosrdno istreblji protivnike i pogubic kralja. Kada se upisao fakultet, odao se nei raskalašnom životu i nije mogao da završi bio veću sumu na kz dobijeni novac igrač napustio studije, ožer nje i preobrazio u mi radnika, koji sem po vanja svojih molitava 6 Tragedija genija revnostan bogomoljac, skuplja svakog dana kod sebe svoje sluge i progonjene sveštenike i zajedno s njima moli se bogu i drži propovedi. Zbog mešavine religioznosti i melanholije i zbog dvojstvenosti njegovog karaktera, engleski istoričar i filozof Jutn okarakterisao ga je kao ,,hipokritu i fanatika". Kromvel je još u mladosti pokazivao svoju nastranu, osobenjačku, neuropatsku, melanholičku i hipohondričku narav. Mesni lekar često je bio pozivan noću da mu pruži svoju pomoć, i tada je slušao iz usta svog pacijenta hipohondričke žalbe da će „uskoro umreti" i da mu se „vrte u glavi uobraženja o gradskom krstu". Kada je ležao jednom prilikom, u mladosti, otvorenih očiju na postelji, javile su mu se halucinacije vida i sluha: privideo mu se prizor kako mu se, pred samim očima, podiže grdno velika zavesa i kako se iza nje pojavljuje džinovska žena koja mu je kazala da će biti „najslavniji čovek u Engleskoj". Kromvel je učestvovao u građanskom ratu kad je on besneo najkrvavije. Napustio je svoje poljsko dobro i svoj zemljoradnički posao i stupio u borbu kada su bila jasno razgraničena dva nepomirljiva neprijateljska tabora u zemlji. U jednom su bile kraljeve pristalice i aristokratija, zvani „kavaljeri", a u drugom pristalice Parlamenta, koje su sačinjavali građani, nazvani „obloglavci", jer su šišali svoju kosu nisko, „do glave". Po svom poreklu i shvatanju narodni čovek i pristalica parlamentarizma, Kromvel je, razume se, stupio na stranu ovih drugih. Spočetka su bili nadmoćniji kavaljeri. Ali oštroumnom Kromvelu nije promaklo da nadmoć kavaljera potiče od njihovog duboko usađenog viteštva, što ih je nagonilo na viteška dela

i što im je unapred osiguravalo pobedu. Bio je svestan da će narod odneti pobedu ako viteštvu svojih protivnika su82 protstavi religiozno konjički puk od sat od zatucanih sektai sveci". Njegova vojsl smatrajući smrt kao brzo je razbila vojsk gao u Škotsku. Ona izruči, i Kromvel ga Engleska je dob kratskih ustanova i crkve, oslobođenog i Posle kraljevog glesku republiku i n bio od svojih pristal oceni istoričara, on svoju vladavinu kac političke teorije i < obdaren zdravom pa dan duh i složen kar čundžija", „sastavlje ševi jenja, iskrene ve reposti, razboritosti burnoj prirodi, uznei fanatizmom, svirepo njom za slavom". K, on ga je laka srca ra1 jama sektanata na je nemilosrdno i krv „jednakovaca", koja građana, kao i partij stovog carstva na ze društvo i državu po Na rasterivanje Parlamenta i gaženje građanskih sloboda Kromvel se odlučivao ne samo smelo nego je pri tom pokazivao još i iskrenu, duboku i fanatičku uverenost u opravdanost svojih postupaka. Bio je ćutalica i nerado je govorio, ali je pred rasterivanje Parlamenta odjednom razvezao jezik i tom prilikom ovako prekorevao svoje protivnike i pravdao sebe: „Vi ste imali takvu priliku kakvu nikad nije imao nijedan Parlament u Engleskoj. Kristov zakon prava i istine trebalo je u izvesnoj meri uvesti kao zakon ove zemlje. Umesto toga, vi ste se zapleli u vaše sitne pedanterije, ustavnosti, u neosnovane sitnice, i tražili ste pisane zakone za moj dolazak ovde; i vi ćete opet upustiti ćelu stvar u haos zato što nemam nikakve zvanićne povelje, nego samo božji glas iz oluje bitaka da budem vaš predsednik! Ta je prilika prošla i ne znamo kada će se povratiti. Imali ste svoju ustavnu logiku, i Mamonov zakon, ne Kristov zakon, vlada još uvek u ovoj zemlji. Neka bog bude sudi ja između mene i vas!" Kada je rasterao i treći Parlament i kada je odgovarao na prekore upućene njemu: „Kako ste vi došli tu? Pokažite nam nekakav državni pergament" — doviknuo, je

gnevno svojim protivnicima: „Pa, doista, ona ista slika koja je od vas načinila Parlament, to isto, i nešto još više, učinilo je od mene Protektora". Kada je bio na vrhuncu diktatorske vlasti, Kromvelu su njegove pristalice ponudile kraljevsku krunu ;i zatražile od njega da se kruniše. Iako je, (kao i Napoleon i mnogi drugi, mogao to učiniti, jer ga nemoćni protivnici ne bi mogli u tome sprečiti, odbio je krunu i presto. Uskoro je umro, kao Prorektor Republike.

84 IVAN GROZNI (1530—1584)

Ivan IV, „Grozni", stupio je na presto posle smrti svoga oca, Vasilija III, kada mu je bilo tri godine. Njegov otac ženio se dvaput. Pošto je oterao prvu ženu u kaluđerice, zato što je bila nerotkinja, oženio se nećakinjom izbeglog litvanskog kneza Glinskog, Jelenom. Upravljajući umesto svoga maloletnog sina državom 5 godina, energična i vlastoIjubiva Jelena, uz pripomoć svog ljubimca, kneza TeIjeppnjev-Oboljenskog, bacila je u tamnicu dva deteta Georgija i Andreja, i strica Glinskog zato što su hteli da prigrabe presto. Umrla je iznenada, zbog čega je svet šaputao da su je otrovali nezadovoljni bojari. Posle Jelenine smrti dokopali su se prestola vlastoIjubivi kneževi Šujski, poreklom Rurikoviči. Oni vladaju samovoljno, opterećuju narod novim nametima, pljačkaju državnu kasu i ubijaju mnoge svoje protivnike. Njih uspeva da svrgne s vlasti knez Ivan Bjeljski, koji ispravlja počinjene greške Šujskih i pušta na slobodu uhapšene. Njegova vladavina ne traje dugo, jer ga Šujski 85 posle uspele zavere svrgavaju s vlasti, bacaju u tamnicu i ubijaju. Provodeći detinjstvo pod takvom svirepom vladavinom, zapušten što se tiče vaspitanja i obrazovanja, Ivan je još u svojim ranim godinama počeo pokazivati urođene nezdrave nagone i sklonosti. Obdaren umnim sposobnostima, mnogo je čitao, ali je u časovima zabava i detinjih igara ispoljavao sadističku prirodu. Pokazivao je bujnu i pustahijsku narav, mučeći i ubijajući domaće životinje i jureći moskovskim ulicama na besnim konjima, gazeći ljude, i uživajući u njihovom strahu i zapomaganju. Kad mu je bilo 13 godina, po savetu ujaka Glinskog naredio je nadzorniku pasa da uhvati i da u mukama ubije kneza Andreju Šujskog. Najurio je, poubijao ili poslao na zatočenje i ostale kneževe Šujske i mnoge druge bojare, i doveo na vlast svoga ujaka Glinskog. Posle ovog prvog njegovog energičnog istupanja, piše jedan letopisac, „bojari su se počeli bojati gospodara i slušati ga". Kad je navršio šesnaestu godinu, svečano se krunisao, uzeo titulu „car" umesto „veliki knez" i oženio se kćerkom jednog bojara pruskog porekla, čiji je rodonačelnik, Andreja Ivanovič, bio došao iz Litvanije u Moskvu još u doba Ivana Kaljite.

Tim brakom spojile su se dve strane kneževske loze, normanska Rjurikoviča i pruska. Ivan je počeo da vlada kad mu je bilo sedamnaest godina. Upravljajući se u svemu po savetima Silvestera i Adaševa i još nekolicine odabranih prijatelja, na čelu sa knezom Kurbskim, koji su sačinjavali carev privatni savet, „Izbranaja rada", Ivan je u toku šest godina izvršio ne samo niz važnijih unutrašnjih preuređenja već je obavio i mnoge krupne poslove u spoljnoj politici. 86

Unutarnje preuređenje države i krvavi gubici i teški nameti u ratovima iscrpljivali su zemlju u velikoj meri i pojačavali opoziciju bojara protivu cara i njegove politike. To je u isto vreme iscrpljivalo snagu i podrivalo telesno i duševno zdravlje i samoga cara. On je postajao razdražljiv, ispoljavajući bolestan karakter s nastupima neukrotive jarosti, svireposti i krvožednosti, ne samo prema svojini protivnicima već i prema najprisnijim prijateljima. Izgubivši odanost mnogih svojih prijatelja, on je počeo zapadati u bolesno duševno stanje, koje se ispoIjilo u sumnjama u odanost skoro svih ljudi oko sebe. Bolestan karakter car je počeo ispoljavati u jačoj meri posle pohoda na Kazanjsku tatarsku carevinu, a još više posle neuspeha u livonskom ratu; tada ga je zbog započinjanja toga rata počeo prekorevati i njegov odani prijatelj, sveštenik Silvester, objašnjavajući mu da su ti neuspesi kazna, božja zbog učinjenih grehova. Posle preležane teške bolesti, za vreme koje je car uočio dva zavađena tabora između svojih najbližih prijatelja u pitanju nasleđivanja prestola, tabor carice i njene rodbine i tabor Silvestera, Adaševa, Kurbskog i njihovih prijatelja, bio je načisto da takvo stanje u svojoj najbližoj okolini mora raščistiti. Lomeći se dugo i oklevajući sa konačnim rešenjem, po ozdravljenju otišao je sa ženom i sinom u čuveni Kirilo-Bjelozerski manastir, da bi se tamo usrdnim molitvama zahvalio bogu na ozdravljenju. Po povratku sa puta u manastir Ivan je osetio snagu u sebi i, pun samopouzdanja, dao se na posao. Najpre je odstranio od sebe sveštenika Silvestra, zatočivši ga u daleki manastir, i Adaševa, uputivši ga na bojište u Letoniju, gde je uskoro umro. Oterao je na front i Kurbskog, koji je posle izgubljene bitke pobegao u Litvaniju, bojeći se 87 gneva i kazne careve. Razjurivši svoje glavne savetnike, napao je i njihove prijatelje bojare. Jedne je pogubio, druge poslao u zatočenje, a treće je na krstu zakleo da će mu biti verni i odani i da neće odbeći u inostranstvo. Pošto se okružio novim savetnicima d novim prijateljima, na čelu sa pokrštenim tatarskim hanom Simeonom Bekbulatovičem, iznenada i bez povoda napustio je Moskvu i preselio se u njeno predgrađe, Aleksandrovsku slobodu, u tamošnji svoj dvorac. Posle mesec dana napisao je pisma mitropolitu i narodu, koja su javno objavljena, i u njima izneo da se odlučio da se odrekne prestola pošto ga bojari ne slušaju, a duhovnici mu ne dopuštaju da kažnjava bo-

jare za njihovu neposlušnost. U trećem pismu, upućenom trgovcima, zanatlijama i narodu, izražavao je svoju ljubav prema narodu i molio ga da ostane miran i da se ničega ne boji. Neočekivana careva odluka izazvala je u Moskvi paniku, jer je svet osetio krvoločnu carevu nameru. Primivši deputaciju Moskve, koja ga je molila i preklinjala da ne ostavlja prosto, car je izjavio da odustaje od svoje namere pod uslovom da mu niko ne smeta u njegovom razračunavanju sa neposlušnicima. Odmah zatim, pošto je ovim lukavstvom zadobio pristanak naroda za svoje krvave planove, dao se na posao. Radi učvršćenja svoje vlasti najpre je ustanovio naročit konjički odred svojih telohranitelja, raspoređenih u glavnim gradovima u celoj zemlji, sa zadatkom da hvata i da na licu mesta ubija sve koji bi ma šta protivu cara rekli ili učinili. Konjanici toga policijskog i kaznenog odreda imali su u znak pasje vernosti i odanosti caru i u znak čišćenja zemlje od unutarnjih neprijatelja obešene o unkaš pseće glave i metle i zvali su se „opričnjici". Oni su bili stavljeni pod komandu prvog 88 carevog ljubimca i krvoloka Maljute Skuratova, poreklom Tatarina. Njihovo izdržavanje palo je na teret najbogatijih bojara i kneževa, čija su imanja stvarno bila na raspolaganju opričnjika. Za svoje i porodično izdržavanje ti bojari i kneževi dobijali su druga, udaljenija i siromašnija imanja. Car je time stvarno izvršio prvu agrarnu reformu, pošto je, po recima jednog savremenika, „kao sekirom" rasekao plodno zemljište u celoj zemlji na dva dela: na opričnjinu i zemščinu. Prvi i bolji deo zemlje bio je u rukama srednjih i neimućnih vlasnika. Pošto je doveo na vlast odane dželate i obezbedio se na vlasti odredom opričnjika, car je započeo krvožedni posao tamanjenjem svih velikaša bojara koji mu nisu bili po ćudi. On je najpre, posle strašnih mučenja, poubijao i istrebio svu porodicu Adaševa. Ženu tog svoga ranije najboljeg prijatelja prvo je izveo na gubilište, da bi svojim vlastitim očima videla pogubljenje svojih pet sinova, pa je posle mučenja i nju pogubio. Za vreme ručka i za svojom trpezom lično je sjurio nož u srce knezu Ovčinjinu, jer se on u razgovoru sa carevim ljubimcem i opričnjikom Basmanovim ovome zamerio rekavši mu: „Mi služimo cara našim korisnim i slavnim delima, a ti ga služiš sodomskim porocima". Starog kneza Rjepljina car je kaznio smrću zato što nije došao na kostimirani bal pod maskama. Jednog bojara car je lično svukao u podrum i tamo ga udavio u vinu zato što nije pio onoliko koliko je car zahtevao. Novgorodskom episkopu Leonidu navukao je medveđu kožu, pa je na njega pustio razdražene pse, te su ga rastrgli. „Svetog oca", Kornehja Pskovskog, razneo je merzerima u komade. Car je podigao ruku i na samog 89 moskovskog mitropolita Filipa zato što ga je jednako odvraćao od prolivanja nevine krvi, i što ga je zbog toga prekorevao. Da bi mu se osvetio, naredio je Maljuti Šku-

ra tovu da ga ščepa usred crkve i baci u tamnicu. Pošto je naredio da mu se odnese i pokaže odsečena glava njegovog sinovca, car je naredio da se pogubi i sam mitropolit. Razgnevljen jednog dana i na svoga najstarijeg sina Ivana, car je zgrabio svoje zašiljeno žezlo i njime ga ubio, zarivši mu šiljak u srce. Carev gnev izlivao se i na mnoštvo ljudi u jedan mah. Jedne ljute zime naredio je opričnjicima da isteraju izvan Moskve oko 12.000 zatvorenika i da ih na mrazu drže dok ne skapaju. Drugom prilikom naredio je opričnjicima da po dobivenom spisku upadnu noću u kuće naj viđeni j ih moskovskih boj ara i kneževa, da im pootimaju žene i kćerke i dovedu caru u njegov dvor. Kada je to učinjeno, car je izabrao i odvojio jedan deo dovedenih žena i devojaka za sebe, a ostalo je razdelio među opričnjicima. Najmnogobrojniji pokolj car je izvršio nad građanstvom velikog i bogatog Novgoroda. Kad je dobio neproverenu dostavu da građani te varoši kuju zaveru s Litvancima o otcepljenju od Moskve, car je požurio tamo s vojskom i opričnjicima. Pošto je opkolio grad s vojskom, pustio je opričnjike u varoš i naredio da ubijaju, pljačkaju i siluju koliko god ih je volja. U toku takvog petonedeljnog terora i orgijanja bilo je pobijeno oko 100.000 ljudi, žena i dece, a leševi su bacani u reku Volhov. Letopisac je zapisao da se reka bila izlila zbog mnoštva u nju pobacanih leševa. Po povratku u Moskvu car je osumnjičio oko 300 ljudi — boj ara i kneževa — da su u njegovom odsustvu 90 kovali zaveru protiv njega. Car ih je zbog toga osudio na smrt s tim da se vrgnu na muke i pogube usred Moskve. Pošto su po carevom naređenju na jednom trgu u kvartu Kitajgorodu bila podignuta vešala, naložene ogromne vatre i na njih postavljeni kazani za kuvanje vode, i spremljene razne sprave za mučenje, car je naredio da svi napuste stanove i dođu na trg da bi gledali prizore mučenja pogubljenja. Kad je sve bilo spremljeno, car se obratio ogromnoj sakupljenoj svetini oštrim i strašnim recima: „Narode, ti ćeš videti sada mučenje i smrt, ali to je kažnjavanje izdajica. Reci, je li moj sud pravedan?" Carevi ljudi a sa njima i ćela svetina odgovorili su caru gromko: „Živeo naš car baćuška! Smrt izdajicama!" Posle takvog odobravanja, u toku tri dana i posle strašnih muka bili su pogubljeni svi okrivljeni. Car je poneke, kao kneza Šahovskog, sam ubijao. 2ene i decu pogubljenih car takođe nije poštedeo. Njih je kaznio davljenjem u reci. Poneke od žena i devojaka, kao ženu bojara Funikova, car je pre davljenja obeščastio na životinjski način, naredio je da taj prizor gleda njegova petnaestogodišnja kći. Imanja pogubljenih bila su zaplenjena u korist kase careve i njegovih opričnjika. Car Ivan Grozni obavljao je ovaj dželatski posao radi učvršćivanja samodržavlja iz iskrenih i dubokih versko-mističnih pobuda. Kao i inkvizitori u evropskom svetu pri istrebljivanju j ere tika i otpadnika od Kristove nauke, tako je isto i on tumačio i pravdao učvršćivanje carevog samodržavlja i uništavanje neprijatelja božanskim pore-

klom carske vlasti i svojom svetom dužnošću pred bogom, državom i narodom. 91 Car je živeo nedaleko od Moskve, u Aleksandrovskoj slobodi (kvartu), u svom dvorcu, koji je bio usamljena i nepristupačna tvrđava. U njoj je pored dvorca bila još i dvorslka crkva i odmah do nje mučionica sa gubilištem, kao i kasarne opričnjaka. Život u dvoru tekao je svakog dana po istom redu. Ujutru, pre zore, car je odlazio u crkvu na jutrenju zajedno sa svoja dva sina i sa svojom pratnjom i tamo ga je očekivalo već sakupljeno dvorsko sveštenstvo. Uz neprekidno i zaglušujuće zvonjenje svih crkvenih zvona i uz bogosluženje svih sveštenika car je smerno i skrušeno uznosio svoje molitve Svevišnjem. Klečao je i tako jako metaiiisao udaranjem čelom o kameni pod crkve da je često povređivao i raskrvavljivao čelo. Posle svršene jutrenje i posle rada i odmora car je sa istom pratnjom ponovo odlazio u crkvu na prepodnevnu službu, koja je počinjala u 8 časova, a posle su svi odlazili u trpezariju na doručak. Za trpezu bi najpre seli svi članovi pratnje, pa bi sami otpočeli obed, dok bi car ostao sam na nogama, čitajući glasno izvesna mesta iz Svetog pisma. Po svršetku doručka car je odlazio iz trpezarije u svoju sobu, pa je tamo sam doručkovao. Posle završenog doručka u pratnji opričnjaka odlazio je u mučilište. To je činio odmah posle doručka zato što je govorio da mu gledanje prizora mučenja poboljšava varenje hrane. Narod je podnosio dželatski posao svog bolesnog od paranoje i nelečenog cara bez protivljenja, pa čak i sa mističnim odobravanjem. Jedan bojar, umirući pod šibama i udarcima kamom, koje mu je lično car nanosio svojom rukom, bez jaukanja ponavljao je reci: „Neka Bog pomogne caru! Neka bog podari caru sreću i svako dobro!" Narod je ispevao o caru Ivanu Groznom veći broj pesama 92 nego ma o kom drugom vladaru moskovskog perioda ruske istorije. U svim pesmama narod je sa pohvalom govorio o njegovoj vladavini. Careve svireposti narod u svojim pesmama često spominje i objašnjava ih potrebom da se iskoreni izdaja u carevini i da se ukroti bojarsko samovlašće. Istordčar Porfirjev piše: „Narodne pesme ne samo da ne skrivaju gnevni i surovi karakter Ivana Groznog već ga još i ističu i naročito naglašuju". Dajući ocenu o ličnosti i delu Ivana Groznog, istoričar Sergije Solovjov piše o tome više kao moralist, a manje kao produbljeni istraživač višestrukog uzroka: „ ,Ja znam da sam zao', govorio je često on; ali to saznanje njega okrivljuje, a ne opravdava ga. Mi ne možemo da mu ne priznamo veliku obdarenost i veliku za to vreme načitanost, ali ta darovitost i ta načitanost ne opravdavaju ga, već ga okrivljuju. Njegovu svirepost poneki žele da opravdaju surovim naravima njegovog vremena. Istina je da su svirepe naravi toga doba izražene i u pisanim dokumentima iz istog doba: tražeći zavođenje reda, uništenje zloupotrebe, svi su ukazivali na svirepa sredstva kao na jedina koja su u stanju da preseku zlo. Ali, moći naći oprav-

danje u društvu savremenika nije opravdanje za istorij^ sko lice, a takođe ne smemo baciti krivicu za nedela Groznog na rusko društvo XVI veka: ono je bilo sposobno da iz sebe da čoveka koji je izrazio pred Groznim zahtev toga osnovnog načela. Rusko društvo, davši mitropolita Svetog Filipa, proglasivši ustima toga svog pastira svoje osnovno načelo, iskazavši svoje neodobravanje postupaka Groznog, i pokazavši da je imao zakon i proroka, očistilo se i opravdalo pred istorijom; zbog toga Grozni, koji nije poslušao preklinjanja Filipova, ne može biti opravdan. Umesto da se leci, prepustio se bolesti i navikao je svet na još veća 93 mučenja, lomače i kazne s vrelom vodom. Posejao je strašno seme i žetva je bila strašna, svojeručno ubistvo starijeg sina, ubistvo mlađega u Ugljiču, samozvanstvo, strahote iz doba nemira. Šujski s drugovima sejali su sebičnost, preziranje opšteg dobra, preziranje života i časti bližnjeg: izrastao je Grozni". Izložena ocena, koju su prihvatili i svi potonji istoričari stare Rusije, u sovjetskoj istoriografiji bila je ponovo razmatrana. U jednom periodu ličnost i delo Ivana Groznog izdignuti su na najviše postolje, kao napredne društvene vrednosti. U tom znaku, 1945. godine dodeljena je visoka nagrada piscu komada „Veliki gospodar" Vladimiru Solovjovu, a 1947. godine Sergej Ejzenštaj postigao je širom zemlje nezapamćen uspeh filmom „Ivan Grozni", u kome je glavnog junaka prikazao u sjajnom oreolu slave. U najnovije vreme, međutim, ta ocena je pala. Najviše je tome doprineo, na osnovu obimne dokumentacije profesor istorije Dubrovski. Njegov stav još studioznije je potvrdio istoričar i akademik Veselovski, čije je veliko delo „Studije iz istorije oprionjkie" izdala Akademija nauka SSSR. Isti istoričar je opovrgao i postojanje izvesnih carevih govora, koje su laskavci letopisci i stariji istoričari navodili kao dokaz careve široke erudicije i načitanosti, a koje su u stvari pisali „carevi dijaci". Za najčuveniji takav carev govor, upućen učesnicima Zemskog sabora 1550. godine, Veselovski piše da „tog sabora nije bilo, i da je posredi falsifikat iz poslednjih godina sedamnaestog veka". Grozni je živeo 53 godine. Umro je 1584. godine. Ženio se 7 puta. Posle smrti ostavio je dva sina: starijeg Fjodora i mlađeg, maloletnog Dimitrija.

94 „VI PETAR VELIKI (1672—1725) Petar je sin malodušnog moskovskog cara Alekseja Mihajloviča, nazvanog „Krotki", koji se ženio dvaput. Iz prvog braka imao je dva sina i šest kćeri a iz drugog jednog sina i dve kćeri. Posle Aleksejeve smrti na prestolu je bio stariji sin iz prvog braka, Fjodor, koji je takođe bio malodušan, nesposoban i bolešljiv. I on se ženio dvaput; umro je prerano, bez dece. Posle njegove smrti nije izabran za cara njegov stariji brat Jovan, jer je i on bio bolešljiv i nesposoban, nego jedini sin iz drugog braka, Petar, kome je tada bilo deset godina, te je umesto njega upravljala njegova majka. Nezadovoljna tim izborom vlastoljubiva i lukava Petrova sestra, Sofija, uz pomoć vojske poništila je izborni postupak i proglasila za careve jednovremeno Jovana i Petra, a sebe za namesnika. Kad je Petar navršio 17 godina, izvršio je pomoću vojske dvorski prevrat, svrgnuo s vlasti Sofiju i oterao je u manastir, pa sam prigrabio svu vlast u svoje ruke, ostavivši pored sebe svog starijeg brata Jovana, koji se nije mešao u državne poslove i koji je posle nekoliko godina umro. To se dogodilo 1689. god. Među mnogobrojnom decom svojih roditelja Petar se izdvajao svojim sposobnostima još u detinjstvu i mladosti. Bio je bistre pameti, živahnog i bujnog tempera95 menta, i u igrama sa svojim vršnjacima predvodnik. Svoju stvaralačku sposobnost otkrio je prvi put kad je još kao dečak stvorio, od svojih vršnjaka, dve vojne jedinice; drugi put je taj dečak otišao mnogo dalje — vesto je izveo dvorski prevrat i zgrabio vlast. U kasnijim i zrelim godinama, kada je imao u rukama carsku vlast, on je po svom uspešnom državničkom stvaralaštvu prevazišao sve svoje prethodnike moskovske careve, i uzdigao svoju zemlju na stepen velike sile u Evropi. U tom pogledu epitet „Veliki" odlično je pristajao njegovom imenu. Petar je bio džinovske telesne i ne manje duhovne snage. Zadivljavao je svet ne samo svojim neobičndm fizičkim sastavom nego i svojim neobičnim duhovnim i moralnim vrednostima. Njegove duhovne snage nisu bile usklađene, već su bile u haotičnom neskladu i u protivurečnosti jedna s drugom. Zasnovane na jakim, neobuzdanim i suprotnim strastima, činile su ga jakom i izuzetnom ličnošću koja je imala dva suprotna unutrašnja lika i dva različita čoveka u sebi. Po recima istoričara Solovjova, on je zbog takvog unutrašnjeg sklopa bio „koliko dobar toliko i zao čovek". On je bio ludo hrabar, prezirući smrt u prvim borbenim redovima u Poltavskoj bici, kada mu je neprija-

teljski metak probušio kapu na glavi, ali on pokazuje takav kukavičluk i očajanje posle izgubljene Narvske bitke da je brizmuo u plač, stao ponizno moliti švedskog kralja za mir, pomišljajući čak i na samoubistvo; posle poraza na Prutu, u ratu s Turskom, nagao je u bekstvo izgovarajući se da hita po pojačanje, i s tog bekstva povratio se još brže kad je video da je opkoljen. On je pobožan, i „sam čita apostola, peva dobro kao pop, zna ćelu službu napamet, sastavlja sam molitve za vojnike, a za vreme razgovora o vojnim i državnim poslovima često iznenada po96 gleda u nebo, prekrsti se i pobožno očita molitvu: „Bože, nemoj nas ubuduće ostavljati!", ili „Neka bude milost Tvoja, Gospode, na nama, jer se uzdamo u Tebe!", dok u isto vreme javno ismeva verske svetinje, priređuje javne litije kroz moskovske ulice, kada knez papa, luđački patrijarh, nosi umesto panagije zemljanu čuturu s praporcima, umesto Jevanđelja bocu is rakijom u koricama od knjige, a krst mu je od isprekrštanih čibuka". Bio je dobar do samopožrtvovanja i spašavao je sam, lično, ljude od požara i poplave, pa čak se grozio i nije mogao izdržati gledanje prizora ugušivanja laste radi ogleda; kad je počela da se guši i bije krilima, rekao je sažaljivo: „Dosta! Ne uzimaj život nevinoj životinjici, nije ona razbojnik!" — dok je istog dana, uveče, objavio ukaz u kojem je stajalo ovo: „Njegovo carsko veličanstvo izvolelo je opaziti da nozdrve kažnjenika osuđenih na doživotnu robiju nisu dovoljno iščupane; stoga Njegovo carsko veličanstvo milostivo zapoveda da se ubuduće nozdrve takvih ljudi iščupaju do kostiju, kako bi se u slučaju bekstva mogli lako raspoznaiti i pohvatati". Bivao je toliko neosetljiv da je posle mučenja i pogubljenja svojih žrtava, pa i svog sina, još iste večeri priređivao vesele i pijane sedeljke, „najpijanije sabore", na kojima su učestvovali razuzdano ne samo dvorske budale već i njegova prvi velikodostojnici. Petar je bio donekle demokrata, i ukinuo je dotadašnji ropski običaj prilaženja caru bacanjem na zemlju ili padanjem na kolena i zamenio ga jednostavnim poklonom. Živi skromno i štedljivo, ponaša se narodski i rado posećuje i svoje najskromnije podanike u njihovim kućama, ili se mesa s njima na vašarima i skupovima, zabavljajući se s njima srdačno i šaleći se prostodušno. U isto 7 Tragedija genija on vreme, on je surov i svirep autokrata, koji ne trpi i kažnjava svačije samostalno mišljenje i zavodi ropski prinudan rad pri izvođenju javnih i državnih i gradskih poslova. Petrograd, sagrađen na močvarnom i nezdravom zemljištu, podigao je svojom voljom i „na kostima muzika". Strasno je obožavao i usvajao evropsku kulturu i u tome kršio bezobzirno sve ruske tradicije, zavadivši se zbog toga sa svojim narodom, ali je, u isto vreme, nosio u sebi i strastan prezir prema Evropi i govorio: „Dobro je što primamo od Francuza njihove veštine i nauke, ali Pariz, ipak, jako smrdi; žalim što će taj grad izumreti u

smradu". Unutrašnje suprotnosti u Petrovom karakteru padaju u oči i Nemici Arnhajmovoj, dvorskoj dami, koja piše u svojim memoarima: „Ponekad izgleda kao da su se u Petru stopile protivurečnosti njemu srodnih elemenata, vode i vatre, u jedno čudno i neobično biće — ne znam da li dobro ili zlo, božansko ili đavolsko. U isvakom slučaju, nije ljudsko". Pored protivurečnosti, njegove unutrašnje snage izrađene su i kroz njegove jake, neodoljive i neobuzdane strasti. Njegov lični lekar, Nemac Blumentrost, piše: „Čini mi se da se u telu Njegovog Veličanstva nalazi čitav legion pohotljivih demona". Njegova pohotljivost je nasrtljiva, otvorena i bezobzirna, i on bez zazora tera od sebe svoju prvu ženu, Jevdokiju, zatvara je u manastir, da bi se oženio sluškinjom baltičkog pastora Glika, devojkom Martom, koja je potom zauzela presto kao Katarina I. Pored nje ima i druge, javne i prolazne veze, a među njima, na svom putovanju u Englesku, i jednu kurtizanu, s kojom se zbog svog tvrdičluka zavadio oko nagrade. 98 Mnogobrojne, snažne, neodoljive i divlje Petrove strasti nadvišavala je strast bezgraničnog slavoljublja i autokratskog vlastoljublja. On je hladno i bezobzirno uništavao sve svoje protivnike i rušio sve smetnje koje bi mu se isprečile na putu, uživajući u utančanim mučenjima i pogubljenjima. Svoju strast za mučenjem i pogubljenjem izlivao je ne samo na svoje prve saradnike, na podmitljivog sibirskog gubernatora Gagarina, kojega je javno obesio, i na isto tako podmitljivog oberfiskala Nestorova, kojega je vrgao na točak, već i na svog rođenog sina Alekseja, kojega je, posle silnog mučenja, obesio zato što je bio protivnik njegovih novina u konzervativnoj Moskoviji. Ali produbljenija analiza njegovog duševnog stanja objašnjava otkuda da se u velikom vladaru krio tako nizak čovek. Petar je bio nasledno opterećen neuropatskim i psihopatskim poremećajima, za koje se veruje da su ekvivalent epilepsije. Istoričar Jelpatijevski o tome piše: „Petar je celog svog života stradao od nervnih napada, glava mu se često tresla, i onda su mu se na licu pokazivali konvulzivni pokreti". Njegove složene i neobične unutrašnje protivnosti ogledale su se i na njegovom licu, na kome su bile verno ispisane, i koje su pažljivi posmatrači iz njegove bliske okoline zapazili i zabeležili. Istoričar Kornilovič opisuje njegove orte lica ovako: „Imao je okruglo lice, nešto crnpurasto-crnu kosu, velike crne oči, guste obrve, mali nos, mala usta i brkove, što mu je, sve skupa, pridavalo surov izgled". Dvorska dama Arnhajmova zabeležila je svoj utisak o njegovom liku ovim recima: „Ćelo njegovo biće predstavlja mešavinu snage i slabosti. To mu se vidi i na licu. Oči su mu toliko strašne da ljudi pod njegovim pogledom premiru, a usne su mu veoma nežne, tako da mu je osmejak skoro ženski lukav. 7* 99 Podbradak mu je mek, punačak i okrugao, s jamicom na

sredini". Umro je prerano, istrošen od silnog rasipanja energije.

FRIDRIH VELIKI (Friednch der Grosse, 1712—1786)

Fridrih Veliki, državnik, vojskovođa i tvorac velike evropske sile Pruske, proistekao je iz male i siromašne nemačke države Brandenburg, između srednje Elbe i Odre, kolevke potonje Prusike i dinastije Hoencolerna. Stariji vladari, sa skromnom titulom „veliki kurfirsti", proširivali su, oprezno i postupno, granice svoje države u XVII veku ka Rajni i Baltičkom Moru. Povećavši tako svoj ugled, pruski kurfirst je dobio pravo 1701. god. od nemačkog cara na titulu „pruski kralj". Naslednik tog prvog kralja Fridrihov otac, prozvan „kralj kaplar", stvorio je jaku i disciplinovanu vojsku, prvu u Evropi, i uredio državu i društvo na kasarnski način, u spartanskom duhu, naloživši surovu disciplinu za sve, pa i za sebe i svoju porodicu. Ograničen, tvrdoglav i dosadan zbog svoje despotske ćudi, mizantropske naravi i namrgođenosti, on, po oceni istoričara Valtera Plachova, „po svo100 jim duhovnim sposobnostima nije bio dorastao moći koju je imao u rukama". Fridrih Veliki, sin „kralja kaplara", nasledio je od oca njegov psihopatsko-mizantropski karakter, ali je imao šinu kulturu i prostraniji vidokrug, muzičko obrazovanje, književnički dar i vojničke i državničke sposobnosti. Svoju darovitost kao diplomata, državnik i vojskovođa stavio je u službu Pruske, do samopregora i do poslednjeg daha svojih snaga, odmah po dolasku na vlast, 1740. god. Pošto je osmotrio međunarodni položaj i zaključio da „zvezde dobro stoje", on je nasleđenu, dobro opremljenu vojnu silu, povodom otvorenog pitanja o „austrijskom nasleđu", uputio munjevito u Šleziju i brzo osvojio glavni grad Breslavu, i ćelu tu bogatu pokrajinu prisajedinio svojoj državi, istrajavši u tom dugom i krvavom ratu do srećnog završetka. Kada je, posle predaha od nekoliko godina, taj rat nastavljen kao sedmogodišnji rat, on je u tom, još krvavijem, opasnijem i dužem ratu, pokazao istu snalažljivost, hrabrost i istrajnost, služeći se, kao vest političar, čas savezničkom lojalnošću a čas neverstvom i izdajom među svojim protivnicima. Pošto je srećno završio i taj rat, on je sačekao povoljan međunarodni položaj, pa je prinudio rusku vladu da prekine rat s Turskom i pristupi s njime prvoj deobi Poljske. Stekavši još za života naziv „Veliki" i osiguravši svojim sjajnim uspesima potonji uspon Pruske i Nemačke pod vodstvom „gvozdenog kancelara,, Bizmarka, on je posle svoje smrti dobio i druga priznanja. To je prvi zapazio i istakao Gete. On je rekao

da je nemačku književnost stvorio i nadahnuo životnom sadržinom „Veliki kralj" svojim slavnim delima. Gete dodaje još i to da su on i njegovi vršnjaci, još kao deca, 101 s ponosom i samopouzdanjem klicali uspomeni „starog Frica": „Mi se osećamo više fricovski nego pruski". Mnogozaslužni Fridrih Veliki bio je po svom ocu nasledno opterećen. To se pokazalo u njegovoj telesnoj građi, duševnom sklopu, nastranosti i mizantropiji. Njegov nežan telesni kroj pokazao se još u ranoj mladosti, i njegov otac često ga je prekorevao zbog „ženskosti". Njegova neuropatska slabost ogledala se u njegovoj ranoj mladosti u vidu gihtičkih žiganja, zbog čega se prerano počeo lečiti u lekovitim banjama. Pored toga patio je još i od šuljeva, koji su pojačavali njegovu urođenu sklonost melanholiji. Ratni napori brzo su istrošili njegovu telesnu građu, i još u samom početku rata, kada mu je bilo tek 40 godina, on piše u jednom svom pismu: „Posle rata moracu da potražim sebi mesto u invalidskom domu. Kad biste me videli, našli biste me veoma ostarelim. Kosa mi je osedela, zubi su mi poispadali, i sigurno ću kroz kratko vreme još i podetinjiti". Jedan njegov prijatelj iz tog vremena kaže o njemu da je „ostario", da se „kloni ljudi" i da mu se na licu zapažaju crte „melanholije i tužne ozbiljnosti". Po završetku ratova, poslednje 24 godine života, bio je to oronuli starac. Fridrih Veliki bio je srednjeg rasta, suvonjav, čvrstog držanja i živahnog hoda, lica izbrazdanog dubokim borama, uvek ozbiljan ili, tačnije — mrgodan. Oštrog i prodornog pogleda iz očiju plavih kao nebo, stegnutih tankih, energičnih usana i svagda natuštenih obrva, zašiljenog nosa, činio je utisak kopca gotovog da se sjuri na svoju žrtvu. Njegovu namrgođenost i podrugljivost, glavne crte njegovog psihopatskog karaktera, njegovu mizantropi ju, dopunjavali su osobenjaštvo i nastranost. Oni su se ogledali u tuđenju od ljudi i u bavljenju u užem krugu poslov102 nih saradnika ili filozofa, kao i u izbegavanju ženskog društva. Strasno je vodio beskrajne razgovore o poslovima ili o filozofskim apstrakcijama, ali za promene u načinu života i zabavu nije imao razumevanje. Njegov skroman kraljevski dvorac u Podsdamu činio je jednolik, sumoran i dosadan utisak. Njegova sestra, pošto ga je posetila jednom prilikom u Sansusiju, govorila je potom da je njen brat tamo sakupio toliko muško društvo, nemačko i strano, da je od svog dvora načinio „pravi kloster u kome je on opat". Među nastranim i osobenjačkim navikama padala je u oči i njegova psihopatska, nehigijenska navika da nerado naenja odela — jedan doista veliki kralj promenio je u svom životu svega tri odela. „Der alte Fritz" nosio je staro i pohabano odelo, spreda, na grudima, zamrljano i zapepeljeno diuvanskim puhorom. Njegov tvrdičluk bio je poznat još u njegovoj mladosti, ali je u starosti poprimio čudovišne, psihopatske oblike. Frddrihova mizantropska nastrojenost, određujući nje-

gov odnos prema ljudima, upravljala je i njegovim duhom, njegovom verom, moralom i pogledom na svet. Njegova vera bila je racionalistioka, luteranska, i zato gotovo ateistička. Na biblijska kazivanja gledao je kao na fabule i o njima govorio da su „besmislenija, budalastija i smešnija nego najpreteranije neznabožačke izmišljotine", i da su zato namenjene samo „glupim, tupim i lakovernim ljudima". Nije verovao ni u otkrovenje, ni u proroštva proroka Starog Zaveta, ni u Kristovo natprirodno rođenje, ni u spasenje kroz Kristovu smrt, ni u duhovno trojstvo pa ni u besmrtnost duše. Od konačnog ateizma delilo ga je samo verovanje da savršena svrhovnost u vasioni može biti isključivo dek> božje svemudrosti i da ljudski duh,

četvrfa-

103 više od svdh ostalih bića, može proisticati samo iz bezgraničnosti duha. Njegove spekulacije odvele su ga u mizantropiju. Smatrao je da je čovečji rod nesavršen i poročan, i zbog toga ga je koliko mrzeo toliko i prezirao. U jednom pismu Volteru postavlja mu pitanje: „Vi činite dobro što se borite protivu zabluda, ali zar verujete da bi se svet mogao izmeniti?" Odgovarajući odmah sam na to pitanje, dodaje skeptfčlki i cinički: „Čovečji duh je slab. Više od tri tine ljudi stvoreno je da bi bili robovi najbesmislenijeg natizma. Njih opčinjava strah od đavola i pakla. Zaziru od mudraca koji bi hteli da ih prosvete. Većina našeg roda je glupa i jadna. Teolozi uveravaju da je čovek sazdan po božjem podobiju, ali ja uzalud za tim tragam. Svako ima u sebi divlju životinju, i retki su ljudi koji je mogu

držati u sebi na lancu." U pismu Berlinskoj akademiji on tu istu misao obrazlaže ovako: „Kad bi filozofi obrazovali nekakvu svoju državu, onda bi u njoj za najkraće vreme ponikle praznoverice. Posle pola veka u takvoj državi narod bi napravio sebi idole, ili bi obožavao grobove svojih osni-

la-

|

vača, ili bi se klanjao suncu". U pismu Dalamberu izlaže svoje praktičko snalaženje u tome i piše: ,,U ćelom tom virintu mene vodi samo nit razuma. Taj mi razum pokazuje čudesne odmose u prirodi i pomaže mi da zapazim krajnje tako jako i jasno, da moram verovati u razum koji stoji na čelu vasione i drži celokupan rad u mašini. Predstavljam sebi taj razum kao princip života i kretanja". Iz tog principa i iz postavke da „misao bez delanja ne čini pravi smisao života" izveo je i svoj praktički zaključak o cilju i smislu svoje vladarske misije. Taj smisao video

je u strogom ispunjavanju svoje vladarske dužnosti i u vernosti svojoj vladarskoj dužnosti — „Pflicht uind Pflicht104 treue". Podudardvši se na svoj način s Kantovim postulatom o identičnosti „misliti i nastojati", proglasio je kult

dužnosti kako za sebe tako i za svoje podanike. Za svoju vladarsku dužnost mogao je kazati isto što je kazao i veliki filozof za čovečju moralnu dužnost: ,,O dužnosti! Veliko i uzvišeno ime!" Fridrih Veliki po svom istorijskom delu je pravi Prus i pravi Nemac. U svojoj raspravi „O nemačkoj književnosti" on je pisao: „Talent je nama Nemcima, razume se, svojstven, ali gruba pedantnost i odsutstvo ukusa ne daju mu da dođe do izražaja". Tom formulom dao je ujedno i tačnu ocenu svoje ličnosti i svog dela. Iako pedantan i bez ukusa umetnika, on je zaista bio talentovan stvaralački duh kao državnik i kao vojskovođa.

GROF MIRABO (Honorć-Gabriel marquis de Mirabeau, 1749—1791) Grof Mirabo, prvi vod francuske revolucije i njen spasilac u kritičnom trenutku, velik i neustrašiv tribun i besedndk, potomak stare aristokratske loze, bio je nasledno opterećen kako s očeve tako i s maternje strane. Njegov otac, duhovit, slobodouman, preduzimljiv, bio je nepraktičan i rđav ekonom u tolikoj meri da je rano proćerdao nasleđeno poljsko imanje. Iako otac više dece, 105 •VC' ,js, i %.!-*'?, f .^mi-fif'^ ( ^.v '•CL ' . « on je, sklon čulnim uživanjima i lakomislen, držao javno ljubavnice, svađao se sa svojom ženom, takođe javno, i vodio dugu brakorazvodnu parnicu, u koju su se umešala i deca i bezbrojni svedoci. Njegova majka, bez vrlina, bila je lakomislena i pokvarena žena, koja je na očigled dece, muža i sveta menjala svoje ljubavnike, a poneke od njih i izdržavala. Mirabo je rano pokazao svoje nasledno opterećenje i svoje rđavo porodično vaspitanje, ali i svoju darovitost. Bio je bistar, duhovit, rečit, otvoren, slobodan. Tim svojim vrlinama lako je sticao simpatije. Bio je uz to i rasipnik, lakomislen i pustolov. Gotov na sve da bi došao do novca, nije prezao ni od laži, obmane, prevare i podvale, niti od učene, utaje i izdaje. Kada ga je njegov stric jednom prilikom pohvalio kao simpatičnog mladića, njegov otac upozorio je svoga brata recima: „Pazi samo da ti ne isprazni džepove!" Dok je jedna bogata i ugledna devojka iz njegovog rodnog kraja premišljala da li da mu da svoj pristanak na brak, oin ju je bio već osvojio prevarom, obeščastio i izmamio joj novac, a usikoro posle venčanja ona ga je napustila, bez želje da ga ikad potom vidi. Njegovo moralno slepilo ispoljavalo se na svim stranama. Koliko je bio vest i snalažljiv, toliko je bio i bezobziran. Kada je njegov otac izdejstvovao da mu se 25-togodišnji sin stavi u zatvor da bi se otarasio njegovih poverilaca i njegovih navaljivanja da mu daje novac, sin je začas, u zatvoru, isposlovao slobodan izlazak u varoš, 106 tamo se na brzinu upoznao i zaludeo mladu ženu jednog markiza i sa njom i markizovim novcem i nakitom pobegao u Holandiju. Prevaren i poharan, markiz je podneo protivu Miraboa krivičnu tužbu i sud ga je, u njegovom odsustvu, osudio na smrt za poharu i otmicu žene. Pošto je brzo potrošio s markizom sve što je dograbio i upao u nove dugove, i da bi izmamio novac od majke i osvetio se ocu što ga je zatvorio i javno nazivao „poluludakom i poluzločincem", on se umešao u brakorazvodnu parnicu svo-

'li'

jih roditelja i stao na stranu majke. To je učinio javno: uputio je sudu ne samo pismo nego i svoj štampani pamflet protiv oca, u kome je izneo da je njegov otac „najgori muž, najbezdušniji i najraspušteniji od svih očeva". Razjaren i besan na sina, otac je pokrenuo sve svoje društvene veze i uspeo da Holandija izruči Francuskoj njegovog sina. Uhvaćen i prebačen u Francusiku, Mirabo je dospeo po drugi put u zatvor. Ali je opet doskočio svome ocu. Obećavši ocu da će se smiriti i urediti svoj život, bio je pušten na slobodu. Ubrzo se odao boemskom životu i novinarstvu, ucenjujuoi bankare i trgovce i tražeći, kao narodni čovek, reforme i saziv skupštine. Kada je ona bila sazvana i odmah u početku došla u opasnost da bude rasterana, on ju je spasao smelim i prkosnim istupanjem pred upućenim kraljevim izaslanikom, čime je stekao besmrtnu zaslugu i slavu. Umro je iznenada, baš kad se počelo razaznavati da je potajno u službi dvora. 107 manije i manije gonjenja, žaleći se Ijutito svojoj najbližoj okolini recima: „Niko me ne pomaže! Svuda oko sebe nailazim na zavere!" U seksualnom nagonu bio je takođe načet; kroz ceo svoj život ostao je ne samo neoženjen nego i ravnodušan prema ženama, i bio frigidan kao evnuh.

NAPOLEON BONAPARTA (Napoleon /er Bonaparte, 1769—1821)

"

'

Napoleon Bonaparta bio je višestruko nasledno opterećen. U njegovoj psihičkoj ličnosti prepoznajemo ne samo neuropatu i epileptičara već i psihopatu s raznovrsnim poremećajima. , Njegovo rodoslovlje nije 'j dovoljno poznato jer nema po* dataka ni o njegovim daljim i j precima ni o bliskim rođacima. ^ Otac mu je bio prilično inteli^ gentan, ali alkoholičar, intri," gant i prevrtljivac. Dok je u početku bio pristalica Paolija, \ vođe italofilske stranke na Korzici, dotle je po izgnanstvu H tog vođe prešao u frankofilsku stranku. Majka mu je bila '* odlučna, ozbiljna i slavoljubiva. Sestre su mu bile be\ stidne, a Paulina i luckast?, amoralna i polno izopačena. ', Ona ne samo što je izložila svoje nago telo pred skulpto110 rom Kanovom, koji ga je izvajao, i bila na glasu kao pokvarena žena, već je zapala i u rodosikvrnuće sa svojim carskim bratom, Napoleonom. Njemu je bila ne samo naložnica nego i podvodačica. O toj njenoj izopačenosti, koju je prva utvrdila carica Žozefina, jedan memoarista d savremenik, čije je podatke koristio i istoričar Hipolit Ten; napisao je da „mijedna žena posle žene imperatora Klaudija nije toliko zloupotrebljavala draži svoga tela kao Paulina". O njenim duševnim, moralnim i polnim izopačenostima napisao je opširnu lekarsku studiju dr Kabanes — „Paulinina nimfomanija." Napoleonov brat Lisjen bio je inteligentan, ali patološki samoživ. Napoleon je od poroda imao samo jednog sina. Napoleon je pokazivao još u ranoj mladosti neuropatsku konstituciju. U Brijenskoj vojnoj školi, kad mu je jednom bila izrečena 'kazna, dobio je jak nervni napad, zbog koga je bio oslobođen kazne. U njegovim zrelijim godinama ti nervni napadi su se ponavljali. Oni su bili praćeni ne samo grčevima već i povraćanjem i plačem; po recima dra Hišara, „plakao je kao žena". Takav napad desio mu se i pred polazak u rat 1806. god., pri opraštanju sa Žozefinom. Očevidac tog napada zabeležio je: „Morao je da sedne i popije čašu oranžade, lio je suze neprestano; takvo stanje trajalo je četvrt sata." Drugi slučaj desio se 1808. god., noću, u spavaćoj sobi, kada je prvi put saopštio Žozefini svoju nepokolebljivu nameru da se od nje razvede. Patio je i od čestih glavobolja na jednoj strani glave, koje su se javljale čim bi se menjalo vreme. Bio je vrlo osetljiv prema hladnoći zbog slabog perifernog krvotoka, te je zagrevao sobu sve do meseca juna. Hvatali su ga povremeno mišićni tikovi, i oni su se pokazivali u grčenju i trzanju desnog ramena i usana sleva nadesno. Kad

111 bi ga zahvatila Ijutina, grčili su mu se još i mišići listova na nogama. O tome on sam kaže: „Bio sam sigurno veoma ljut, jer sam osećao grčenje u listovima, što mi se već odavno nije desilo." Taj tik pominje i Tolstoj u romanu „Rat i mir". Na mestu gde se opisuje audijencija izaslanika cara Aleksandra I, Balašova, posle prelaska francuske vojske preko granice 1812. god., stoji: „Koraknuvši ćuteći nekoliko koračaji, Napoleon se zaustavi pred Balašovim; dzraz njegovog lica bio je toliko tvrd da je izgledalo kao da mu se lice skamenilo, dok mu je leva noga grčevito drhtala." Podnoseći teško svog čuvara, Engleza Hudzona Lava, na Svetoj Jeleni, dočekivao je svako njegovo približivanje u „stavu oluje", oborivši glavu i isturivši uvo, što je ličilo na „stav ovna spremnog za napad rogovima", kako piše jedan njegov biograf. Epileptički napadi sustizali su Napoleona obično noću. Prvi takav napad obelodanila je njegova naložnica u Sen Kluu, 16-godišnja gca Žorž. Kada je iznenada spazila pored sebe u postelji Napoleona obeznanjenog, vrisnula je, skočila i stala zvoniti iz sve snage u zvonce i dozivati pomoć, da se od toga izbudilo ćelo dvorsko osoblje i dojurilo u carevu sobu. Pošto je došao k sebi, Napoleon se toliko razjario na svoju naložnicu da ju je gotovo golu isterao napolje i sutradan naredio da se protera u Petrograd, preobučena u muško odelo. Drugi noćni napad pominje dvorska dama gđa Remiza. Ona je u svoj beležnik zapisala 10. septembra 1804. god. ovo: „Izgleda da je Napoleon ove noći imao jak nervni napad ili napad epilepsije, od koje on pati. Zabranio je Žozefini da o tome ikome priča". Treći zabeleženi napad desio se u prisustvu Taljerana, u Strazburgu, i to po opisu istog očevica ovako: „Grčio se i išla mu je pena na usta; bacao se po podu u grčevima, 112 koji su trajali četvrt sata. Kad je došao k sebi, počeo je govoriti i zabranio da se ma šta priča o tome. Kroz pola sata otputovao je u Karlsrue". Koristan, ma službi u carevom dvoru, u svojim „Memoarima" opisuje noćni epileptički napad u vidu delirijuma s prividanjem jezivih slika. On priča da je jedne noći čuo cara kako viče i jauče u svojoj spavaćoj sobi. Kad je utrčao tamo, spazio je da car leži na svom krevetu otvorenih usta, odaje neartikuldsane glasove i drži jednu ruku zgrčenu na trbuhu. Pošto ga je podigao da sedne, Konstan je primetio da je car došao k sebi i odmah ga upitao: „Šta je to"? Car mu je ispričao da je video u snu jeziv prizor — „kako mu je jedan grdan medved skočio na grudi i zapeo iz sve snage da mu iščupa srce." Napoleonova urođena telesna građa i njene funkcije davale su podlogu i okvir njegovom stvaralaštvu, posebno njegovom karakteru, mentalitetu i temperamentu. Njegov pogled na svet počivao je na veri u boga, ali njegovog boga. Verovao je duboko da postoji viša sila u prirodi, koja upravlja sudbinom sveta i ljudi i koja je iznad ljud-

skih planova i računica. U opasnim trenucima i pri donošenju sudbonosnih odluka najviše je verovao u tu višu silu, i prizivao ju je u pomoć. Verujući u boga, on je u isto vreme verovao da je taj bog njegov, jer mu je naklonjen, pa je zato verovao u svoju srećnu sudbinu, u svoju „zvezdu". Izgrađena tako, njegova vera bila je, u stvari, fatalizam i sujeverje. Bio je u tolikoj meri sujeveran da je i u beznačajnim događajima i snovima video neke nagoveštaje, pa je zato tražio ciganke vračare, gatalice i proročice, da mu svojim tumačenjem i predskazivanjem povrate duševni mir. Kada se odmarao od svojih natčovečanskih na8 Tragedija

genija t*. pora, kojima je poklonio gotovo ceo svoj vek, i kad je smirio i pribrao svoj duh, na Svetoj Jeleni, on je i onda osećao i mislio fatalistički i sujeverno. Bacajući kritički pogled na svoje istorijsko delo, on je tu napisao i ovo: „Mora se priznati da su se i pred kraj moje vladavine gomilale fatalnosti protiv mene. Moja nesrećna ženidba i neverstva koja su iz toga proistekla; čir u Španiji od koga nije bilo oporavi jenja; onaj nesrećni rat u Rusiji, koji je došao iz nesporazuma; ona strašna klimatska surovost koja je prožderala ćelu armiju. Pa, zatim, još i sva vasiona protiv mene!" On se iz neznanih društvenih nizina vrtoglavom brzinom popeo na carsku visinu, na koju pre njega u Francuskoj i Evropi niko iz građanskih redova nije dospeo. Ali ga ni tu nisu napuštali njegov fatalizam i sujeverje, već su se čak pomešali sa skepticizmom. To on, razume se, nikad nije kazao otvoreno, ali je omogućio da se nasluti. Njegovo krunisanje i miropomazanje u Notr-Damu, primanje carske krune iz ruku „svetog oca" pape, u atmosferi nameštene svečane religiozne mističnosti, po primeru Karla Velikog; njegov raskid s građankom Žozefinom i venčavanje s carskom inevestom iz stare evropske dinastije; njegovo stalno upinjanje da slavnim pobedama učvrsti svoj novoosvojeni presto — iz svega toga naslućuje se da mu je neverni Toma čučao negde u neznanim dubinama skeptične svesti. Njegova majka davala je prilike da se to još otvorenije nasluti. Na svom korzikanskom francuskom izgovoru, u svojoj patrijarhalnoj prostodušnosti, govorila je brižno kad god bi joj prijatelji laskali i hvalili slavna dela njenog sina: „Neka bi to potrajalo!" Napoleonova vera u boga bila je lišena etike. Njegovo rodoskrvnuće s rođenom sestrom Paulinom, koja je otvo114 reno govorila da „živi s bratom", da će se „s njim venčati" i da su i „persijski carevi uzimali za žene svoje sestre", njegov raskid sa Žozefinom, kao i mnogobrojni drugi amoralni postupci, dali su povoda Hipolitu Tenu da napiše: „Napoleon je bio Italijan petnaestog veka, savremenik Bordžija i Makijavelija, i njemu se ne bi moglo suditi po pravilima današnjeg morala." Napoleon je bio svestan svoje amoralnosti d trudio se da je opravda: „Ja nisam

čovek kao svaki drugi, i pravila morala i pristojnosti nisu stvorena za mene." Njegova izopačena etika izopačila je mnogo njegova gledišta. Bio je uobražen u tolikoj meri da je osporavao autoritet čak i stručnjacima, pa i svom čuvenom lekaru Korvizaru, nazivajući lekare šarlatanima. U istoj meri pokazivao je u svoju grandomaniju: kada mu je mlađi brat, Luj, rekao u mladosti da je sanjao kako je postao car, on mu je brzo dobacio: ,,A ja, šta bih ja postao? Car?" Kada inu je, posle krunisanja, jedan laskavac podario stani knjigu iz 1542. god. u kojoj je pisac, majstor Noel Olivarijus, predskazivao dalazak na presto jednog čoveka iz naroda, on je samouvereno odgovorio darodavcu: „Proročanstva uvek kazuju ono što se hoće da kaže; priznajem da me ovo proročanstvo jako uzbudilo". Napoleonova priroda i ponašanje ispoljavali su se samo neuravnoteženo i u krajnostima: bio je dobar ili zao, blag ili ljut, piredusretljiv ili nasrtljiv, neustrašiv ili kukavica; poslugu i niže dvorsko osoblje pozdravljao je ljubazno prvi, ali je zbog neznatne omaške delio šamare a svoje seize i pratioce šibao korbačem; prema velikodostojnicima je bio takođe pažljiv i nagrađivao ih po zasluzi, ali za neznatne nepoćudne postupke surovo je kažnjavao na licu mesta, u najvećoj jarosti. Kada mu je francuski ambasador, akreditovan u Beču, na pitanje „zašto ga nije izvešta8* 115 vao da se austrijski car sprema za rat", odgovorio mirno da „nije znao da će austrijski car primiti dtalijansku krunu", Napoleon je planuo i opalio mu šamar. Kad ga je po povratku s Elbe jedan govornik delegacije iz Instituta pozdravio i pomenuo potrebu za mirom, Napoleon ga je prekinuo udarcem nogom sa zadnje strane. Pri prijemu Metemiha u Drezdenu Napoleon je u razgovoru toliko pao u jarost da je bacio svoj šešir na pod i valjao ga nogom, vičući iz sveg glasa. U „Memoarima i anegdotama o dvoru Napoleona Bonaparte" zabeleženo je i ovo: „Kad bi se Napoleon na nešto odlučio, ljutila bi ga i najmanja smetnja; najnevinija primedba dovodila bi ga do besnila, i ako bi mu se protivurečilo, udarao bi nogom o pod, lupao bi se pesnicama po glavi, a nekad bi se valjao po zemlji. Poneki put bi ljutnja izazivala kod njega grčeve, a često bi se pretvarala u nervne napade". Svoje besne nastupe ljutnje Napoleon je objašnjavao time — naslućujući njihovu materijalnu osnovu — da ima „opor sok koji mu se razliva u krv", kako je sam govorio. Pored tog osećaja imao je i drugi, koji je objašnjavao fiziološki ovako: „Ja imam veoma razdražljive živce, i kad u takvom stanju moja krv ne bi kružila stalno polagano, bio bih u opasnosti da poludim". Sličnu neuravnoteženost potkazivao je i u trenucima opasnosti. Na mnogobrojnim bojištima bio je neustrašiv i preko dvadeset puta bio je u vatrenom okršaju; odelo i kapu su mu rešetaM kuršumi, triput je bio ranjen, te su njegovi vojnici govorili da ga „kuršumi miluju". Ali kad, su razjareni poslanici 18 Brimera poleteli na njega pesnicama, uz divlje povike: „Da se stavi van zakona!" on se toliko izgubio da ga je izdalo i disanje, i iz nevolje su ga

spasli prijatelji tako što su ga izveli ispod ruke na vazduh. 116 f« ^ Kad je sprovođen na Elbu, dočekivan uz put od naroda pogrdnim uzvicima i pretnjama, on se toliko zbunio da se nije umeo braniti. Komesari koji ga prate pri svakom ulasku u njegovu sobu zatiču ga uplakanog. On neprestano ponavlja da je vlada izdala naređenje da ga ubiju na putu, i odbija da jede, iz straha da ne bude otrovan; čak pokušava i da umakne kroz prozor. Stari lekari, još u na j davni ja vremena, zapazili su da se epileptičari odlikuju neobičnom telesnom i duševnom snagom, pa su zato nazvali epilepsiju još i „Herkulovom bolešću". Ti isti lekari zapazili su i to da epilepsija ubrzano troši telesne i duševne snage i da zato epileptičare pre vremena izda snaga i zahvati staračka telesna i umna nemoć. Napoleon je obe te činjenice potvrdio u punoj meri. U mladim i zrelim godinama pun sinage i poleta, on je pred svoju preranu propast (živeo je 52 godine) već pokazivao znake istrošenosti. Njegov bliski saradnik M. de Pontekulan u svojim „Uspomenama" piše: „Napoleonovi pokreti su postala tromi, njegovi gestovi su lagani i bez živosti; njegova prerana gojaznost, koja se počela primećivati već od Vagrama, napredovala je sve više i pokazivala svoje prve posledice; njegovo otežano telo nije bilo više za vežbe na konju". Drugi njegov bliski saradnik vojvoda Dekre, pisao je u jednom svom pismu: „Još živi u njemu njegov izvanredan duh; u tom pogledu isti je kao što ste ga poznavali; ali on nema više odlučnosti, volje, čvrstine. Sve te osobine, nekad tako jake kod njega, iščezle su". Isti vojvoda, kratko vreme pred Napoleonovu propast, piše proročki: „Car je lud, sasvim lud, i on će nas sve, koliko god nas ima, potpuno upropastiti. Sve će se ovo jednog dana završiti strašnom katastrofom". Posle katastrofe na Vaterlou sva objavljena svedočanstva Napo117 'J/** leonovih bliskih saradnika potvrdila su da je on bio telesno, umno i moralno istrošen. On je to takođe potvrdio napisavši na Svetoj Jeleni da je još pri polasku na paslednje bojište izgubio veru u svoju „zvezdu", u svojoj 46. godini, i da je imao „instinkt o nesreonom ishodu". Epilepsija je prastara bolest, i dr Kabanes s pravom kaže da je bila „poznata još od postanka prvog čoveka na našoj planeti". Zbog svog najupadljivijeg simptoma, grčeva u nesvesnom stanju, ona je na svim jezicima nazvana „padavica", i to je najstariji njen naziv. Kad je zapaženo da se epileptičari ističu veoma naglašenom pobožnošću i da i mnogi sveci i proroci stradaju od epilepsije, onda je nazvana i „sveta bolest", „morbus sacer" ili „bolest Svetog Jovana". Iz zapažanja da su epileptičari snažna lica ponikao je, kako je pomenuto, naziv „Herkulova bolest", a zla narav tih bolesnika uslovila je još i naziv „demonska bolest". U novije vreme psihijatri su najviše ispitivali temeljne unutrašnje preobražaje koje ta bolest izaziva.

Francuski psihijatar Birliro piše da „epilepsija" sa svojim napadima, nije drugo do znak za iščekivanje, i ona u takvom napadu slabi iz godine u godinu, dok duševni i moralni simptomi uzimaju sve više maha". Drugi francuski psihijatar, Želino, dodaje: „Sem svojih uobičajenih oblika napada, epilepsija se može preobražavati u stotinu drugih oblika, kao što su oblici s delirijumom, halucinacijama, skriveni, senzorički". Napoleon je najneobionija pojava novije kulturne istonije Evrope. On je bio obilno nagrađen od prirode višestrukim unutrašnjim darovima i u isto vreme opterećen sudbonosnim nedostacima duha. On je još za života postao legendarna ličnost i, u isto vreme, sfinga. On je jednima izgledao božanstvo koje je na mađijslki način unelo 118 u grudi francuskog naroda plamen stvaralačkog oduševljenja, nepoznat u francuskoj prošlosti. Drugima je izgledao čudovište, luđak i demon ubijanja i razaranja, neprijatelj čovečanstva. On je i danas zagonetka za lekare d istoričare. Među lekarima još nije završen spor o tome da li je on imao zdrav ili bolestan duh, a među dstoričarima još nije izvedeno načisto pitanje da li je njegovo stvaralaštvo dobro ili zlo. Spor među lelkaarima, iako nije ujednačio mišljenja, doveo ih je umnogome do saglasnosti. Iako su zabeleženi znaci epilepsije osporeni zbog mogućne pristsrasnosti svedoka i zbog toga što nisu stručno utvrđeni, ipak ostaju priznati od obe strane lekara mnogobrojni neuropatski simptomi i još mnogobrojni duševni i moralni preobražaji koji, i po svom postanku i po svom obliku, ulaze u okvir kliničke slike epilepsije kao njeni psihički ekvivalenti. Kad se imaju na umu navedena novija naučna istraživanja i zaključci o epilepsiji, onda se neuropatski simptomi i društveno-moralni preobražaj kod Napoleona, nesumnjivo utvrđeni, ne bi mogli drukčije objasniti nego kao psihički ekvivalenti degenerisane i transformirane epilepsije. Spor istoričara kulture postaje sada, osvetljen stavom medicine, znatno uprošćeniji. Genijalni epileptičar, po prirodi svoje bolesti, ima dvolik duh d dvostruku dušu. Razapet neprekidno, kroz ceo svoj život, između dva pola i dve krajnosti i oscilirajući stalno kao vrlo osetljiv oscilator na dejstva spoljnih prilika i društvenih činilaca, dvoliki duh Napoleona prikazuje se svetu čas kao božanstvo a čas kao demon. Zato je spor među istoričanma, iako uprošćen, još uvek ostao nerešen. 119

BIFON (Georges-Louis Leclerc de Buffon, 1707—1788) Bifon, veliki prirodnjak i pisac savršenog stila, bio je pored Voltera najpopularnija ličnost u Francuskoj i Evropi u XVIII veku. U svojstvu upravnika i glavnog naučnika Botaničke bašte u Parizu i člana Akademije nauka, zamislio je i napisao sa svojim saradnicima, u toku više godina, mnogotomno enciklopedijsko delo „Prirodna istorija". To delo obuhvatilo je pitanje postanka Zemlje, geologiju, mineralogiju, botaniku i zoologiju, nagovestivši mnoge današnje naučne grane, lamarkizam, darvinizam, zoološku geografiju, antropologiju, etnografiju, koje su razvili Kivje, Žofroa Sent-Iler, Blumenbah i drugi pozniji naučnici biolozi. Veoma darovit, on je svojim životom i delom pokazivao svoj neobično neusklađen duh, koji je savremenicima bio koliko zagonetan toliko i dostojan divljenja. Opsežan znalac, veliki naučnik i dubok filozof, uz to još i neumoran radnik, zbog čega je i sam objašnjavao da je „genijalnost strpljiv rad", on je kod niza svojih najistaknutijih savremenika uživao glas genijalnog čoveka. Volter ga je nazivao Arhimedom I, a mnogi naučnici stavljali su ga u red s Aristotelom i Plinijem Starijim. Žan-Žak Ruso otišao je u njegovo rodno mesto Bonbar, i teatralno klekao pred pragom njegovog gospodskog zamka, u kome 120 je živeo gransenjerski, provodeći najveći deo svog radnog vremena u svom kabinetu, u bašti i zverinjaku. Slično priznanje odavali su mu i mnogi drugi. Luj Petnaesti odobravao mu je bez pogovora sva tražena sredstva za naučni rad; pruski prestolonaslednik dolazio je u njegov zarnak kao na hadžiluk, na poklonjenje. Za njegov radni kabinet Katarina II poslala je, po njegovom sinu, takođe prirodnjaku, bogatu zbirku dragog kamenja, kao i svakojakih krzna za njegov muzej u Botaničkoj bašti, a on je uzvratio svojom mermernom bistom, koju je carici predao lično njegov sin. Ni njegovi prvi saradnici nisu mu ostali dužni: postavili su mu za života bistu u Botaničkoj bašti u Parizu, ispod koje je pisalo: „Majestati naturae par ingenium" („Ravnome veličanstvu prirode"). Njegov biograf saopštava još i ovo: „Bifonov visok stas, žive crne oči, premda kratkovide, njegova rano obelela kosa, bez dodatka pudera, odveć pedantno doterivana odela, često ismevana, doprinosila su takođe velikom ugledu koji je uživao kod savremenika". Umro je u dubokoj starosti; imao je kćerku i sina, koji su rano umrli. Bifon je otkrivao i drugu, protivnu stranu svog duha. Nju su brzo zapazili njegovi mnogobrojni, takođe poznati protivnici, pa su je isticali kao naličje njegovog duha.

Priznajući mu dar naučnika i filozofa, protivnici su iznosili da je on u venac svoje slave upleo i svoju veštinu, razmetljivost i samohvalisanje, što sve skupa, govorili su, pokazuje da je on, u stvari, velik umetnik. U prilog toga uziman je njegov stav na svečanom pristupnom predavanju pred Akademijom nauka da je „stil čovek", i u potvrdu toga dodavan je da baš njegov vlastiti stil pokazuje tačnost toga. On je zaista, kao i Volter, imao lak, jasan i sažet stil pisanja, veoma zavodljiv, i njegov bio121 graf o tome piše: „Bifonovo delo »Prirodna istorija' čini s pravom remek-delo našeg jezika i pripada najsjajnijim pojavama francuskog genija". Isti biograf dodaje da ,,Bifonovi pompezni opisi u uzvišenom stilu više draže nego što zadovoljavaju". Sent-Bev, mnogo godina posle njegove smrti, zapazio je takođe izveštačenost njegovog stila, pa je pisao da „Bifonovom geniju nedostaje toplina". Na sličan način protumačili su njegov stil i drugi. Hjum je rekao da „Bifonova uzorna lepota pre podseća na maršala Francuske nego na pisca", a Volter je rekao da „Bifon ima dušu mudraca a telo atlete". Širi krug poznanika velikog i razglašenog prirodnjaka na isti način protumačio je i stil njegovog rada. Na račun toga stila nastala je izreka „Bifonove manšete". Bifonovom uspehu doprinela je i njegova naučna vera, koja je imala obeležje fanatizma i prinude. Prirodnjak i fiziolog Fluran pisao je kasnije povodom toga: „Sve u Bifonovom naučnom sistemu je u njegovom duhu: on je video sve u šta je verovao i nije gledao dobrim očima one koji veruju samo u ono što vide". Smatrao je da je priroda u različitostima i da se ne podaj e klasifikovanju; bio je dogmatičar kao i njegov nemački savremenik Lajbnic. Nije priznavao Dekartov metod analiziranja i klasifikovanja, kao ni naučne metode svog francuskog prethodnika botaničara Turnfora i Šveđanina Linea. Zbog toga je stekao u najistaknutijim naučnicima svoga doba velike protivnike. Njegovi sunarodnici Dalamber i Reomir pisali su čak i pamflete protiv njega, a Une, u znak omalovažavanja, preinačio je ime biljke „Buffonia" u „Bufonia", od latinske reci „bufo" (krastava žaba). Bifon je na sve protivničke napade odgovarao samohvalisavo i megalomanski. Savladan egoizmom i egotiz122 mom, ponavljao je oholo: „Dela genijalnih ljudi ima samo nekoliko. Tu spadaju dela Njutna, Monteskjea, Lajbnica i — moja". Tu megalomansku crtu i osobinu duha nasledio je i njegov sin, prirodnjak. Kada je 1793. god. osuđen na smrt, istih dana kad i Lavoazje, on je pred svoje pogubljenje oholo uzviknuo svetini iskupljenoj dko giljotine: „Građani, ja se zovem Bifon".

(Wolfgang Amadeus Mozart, 1756—1791), bečki kompozitor, najznamenitiji kompozitor u XVIII veku, još kao dete pokazivao je nežnu telesnu građu, sla be živce i zadivljujuću preranu muzičku darovitost, pravi ,,Wunderkind": svira na klaviru u svojoj trećoj godini, komponuje u svojoj petoj godini koncertne komade, preduzima svoju prvu muzičku turneju u Beču u svojoj šestoj godini. Iako nežnog zdravlja i slabih živaca u tolikoj meri da zbog najneznatnijeg neprijatnog povoda dobija živčane napade i gubi svest, on u toku svog kratkog života od 35 godina objavljuje 179 originalnih kompozicija. Njegovi živci bili su u tolikoj meri razdražljivi, da je u svojoj desetoj godini 425 bežao od dobovanja u doboš jer ga ono baca u nesvest. On pokazuje i osobitu sklonost polnoj ljubavi, i u 15. godini zaljubljuje se u devojku stariju od sebe deset godina. Poslednjih godina svoga kratkog života patio je od manije gonjenja i od halucinacija. Najčešće ga pritiskuje jedna neobična vizija: oseća da ga neko primorava da iskomponuje svoj vlastiti rekvijem. On piše o tome ovo: „Vidim ga neprekidno preda mnom, on me primorava, podstiče bez prekida i nagoni da to komponujem mimo svoje volje. Ako bih pokušao da odustanem od toga posla, odmor me zamara i satire više negoli rad". Umro je prerano, od tuberkuloze, u jeku stvaralaštva.

LUDVIG VAM BETOVEM (Ludvvig van Beethoven, 1770—1827) Ludvig van Betoven rođen je nasledno opterećen. Otac mu je bio alkoholičar a majka i jedan brat umrli su mu od tuberkuloze. Njegovo patološko nasleđe pokazalo se već na njegovom telesnom sklopu, koji kritičar uinetnosti Adolf Boso opisuje ovako: „Srednjeg rasta, ramena suviše oborena, grudni koš uzan; lice s tragovima preležanih velikih boginja, krupne, kratkovide oči, sivoplave boje, začuđene ili razljućene, izbacivale su svoje jabučice ispod zamorenih trepavica; fizionomija je dopunjena grbavim nosem, raširenim nozdrvama i jako razvijenim jagodicama i donjom vilicom. Dodajte svemu tome veoma ispupčeno čelo, dužu, razbarušenu ornu kosu, i onda imate skoro gotovu sliku. U celini, lice mu je asimetrično — leva strana mu je razvijenija od desne". Njegovo raspoloženje je vrlo promenljivo i koleba se između krajnje veselog i krajnje turobnog. Po recima pomenutog (kritičara i istoričara, on je ili „veseo, blagonaklon, pun humora i šale i potpuno bezbrižan" ili je, „kao i Žan-Žak Ruso, hipohondar i mizantrop", i tada je „namrgođen, ljut i nepodnošljiv kako sebi tako i drugima". U potištenom stanju, odbija caričin poziv da odmah dođe u Hofburg, i odgovara mrgodno da će doći 130 sutradan, a jednog svog prijatelja moli u pismu da mu nađe dobrog kuvara „koji bi bio oženjen i koji nije krvožedan, da bih bio siguran za svoj život". Njegovo promenljivo raspoloženje bilo je začinjeno još i osobenjaštvom, koje se izlivalo u čudne navike i smešne postupke, o čemu biografi iznose mnoge zanimljive anegdote. Jedan biograf opisuje ovako njegovu svakodnevnu naviku da se dugo i na čudan način umiva: JLJ^ ^ njegovom stanu vladao je genijalan nered ... Umivao se \r ledenom vodom. Oko umivaonika imao je niz bokala. Mrmljajući i šišteći gromoglasno, sipao je svojini rukama na sebe i svoju kosu čitavo more vode, ne primećujući na podu baru u kojoj se brčkao kao patka. Pod je bio sav ispucan od stalnog zadržavanja vode, te su tavanice donjih spratova bile uvek vlažne. Najteže ga je morila vrućina, koju za vreme svog rada nikako nije podnosio. Da bi je suzbio, uzimao je krpe umočene u hladnu vodu i obavijao ih oko glave. Imao je još naviku da, često, ujutru ode iz kuće na ceo dan u šumu, komponujući tamo na travi, uvek gologlav". Drugi biograf iznosi njegove stalne svađe s poslugom: „Pričao je svakom svom gostu da nema više poštene posluge; gledajući na svaki postupak posluge narogušeno,

zlostavljao je i svoju kuvaricu, koja ga je služila godinama. Njegovo omiljeno jelo bilo je supa s hlebom, u stvari popara. Pre nego što bi kuvarica pristupila gotovIjenju te supe morala mu je doneti na tanjim jaja potrebna za spremanje tog jela. On ih je uzimao u šaku i zagledao brižljivo prema svetlosti, pa ih je zatim razbijao jedno po jedno i svako njušio, da bi se uverio da li je sveže. Ako bi jaje mirisalo, recimo na slamu, kuvarica je potezana na strogu odgovornost, i teško njoj. Ali, mu**

131 ^ dra i naučena, ona bi umakla odmah posle prvog prekora, a za njom bi poleteo pljusak od razbijenih jaja, koja su padala iza njenih leđa kao granate iz dobro uperene baterije, dok su se belanca i žumanca slivala u potoke lepljive lave". U jednoj anegdoti priča se o njegovoj navici da poziva goste na ručak, koji bi lično spremio i za koji bi lično nabavio namirnice: „Na takav ručak bi primao svoje goste u starom kućnom kaputu, razbarušene kose, s noćnom kapom na glavi, opasan kuhinjskom keceljom, sav zauzet oko štednjaka". Obedi koje je on sam spremao pamtili su se: „Supa je podsećala na penušavu čorbu, sličnu onoj koja se deli prosjacima u krčmama; govedina nije bila skuvana ni upola i vredela bi samo za nojev želudac; povrće je plivalo u vodi i masti, a pečenje je izgledalo kao nadimljeno u dimnjaku". Biografi pričaju i o mnogim drugim Betovenovim osobenjaštvima i nastranostima. On baca na kelnera pogrešno doneto mu jelo u prepunom bečkom restoranu „Labud". Često ne plaća račun u gostionici posle završenog ručka. Svakodnevno seta kroz Bomeštrase u Beču u svom pohabanom odelu, „s visokim šeširom kratkog oboda na glavi, obučen u prljavi redengot i izlizane pantalone, uzdignute glave, s rukama na leđima, ne obraćajući nikakvu pažnju na mnogobrojnu dečurliju, koju je privlačio svojim neobičnim izgledom i koja je vikala za njim u sav glas: ,Ua!'" Betoven je nasledio trošnu telesnu građu i proživeo kratak vek — 57 godina, od čega je poslednju 31 godinu kao proslavljeni bečki kompozitor i dirigent, iako oboleo od progresivne gluvoće. Trošnost njegove građe pokazala 132 it>M!' f\m' se u nizu bolesti, od kojih je patio još od detinjstva. Kao dete bolovao je od velikih boginja i zbog toga nosio celog života ožiljke na licu, a imao je još i oštećen vid, u obliku veoma velike kratkovidosti. Počev od svoje 17. godine patio je od povremenih napada astme, od čestih grčeva u crevima i proliva, „strašnih kolika", kako se žalio, kao i od jakih glavobolja — migrena. Obolevao je često i od bronhitisa i uobražavao da će umreti od tuberkuloze, kao njegova majka i brat. Povremeno ga je napadala i žutica. Po svedočanstvu svog ličnog lekara i prisnog prijatelja Malfetija, stradao je i od alkoholizma, ponajviše je uživao

likere i vino, zbog čega mu je pred kraj života obolela jetra, oslabilo srce i nastao ascites. Među mnogim bolestima i telesnim i duševnim nedostacima Betovenu je najteže padala njegova rana gluvoća, koja je nastupila u 26. godini života. Taj gubitak mu je ne samo prečio slobodan put ka slavi nego mu je pothranjivao i pojačavao urođeno raspoloženje hipohondrije, melanholije, mizantropije i pesimizma. U svojoj autobiografskoj ispovesti, napisanoj na navaljivanje svoje braće Karla i Johana, kojoj je dao naslov „Testament Hajligenštata", najduže se zadržava na tom svom udesu, i o njemu izražava ova svoja osećanja i misli: ,,O, ljudi, koji smatrate i pričate da sam pakostan, surov i mizantrop, vi ne znate tajni uzrok svega toga ... Pomislite samo na to da je, evo, već šest godina kako me zadesilo neizlečivo stanje, koje su uz to neinteligentni lekari još i pogoršali." — „Trebalo je da još s ranih svojih godina budem usamljen i osuđen da živim samotno; nisam imao snage da doviknem ljudima: „Govorite glasnije, vičite, gluv sam!" — „Gluvoća me je bacala gotovo u bezizlazno očajanje; malo 133 je trebalo pa da stavim ruku na svoj život. Jedino me umetnost od toga zadržavala". Razočaran u mnogobrojne lekare i nadrilekare, koje je preklinjao da mu povrate sluh, i pomažući se akustičkim instrumentima (koji se čuvaju u muzeju njegovog rodnog grada Bona, u Nemačkoj), on se grčevito držao svoje dirigentske palice. Kada mu je, prvih godina njegove gluvoće, publika priredila burne ovacije pošto je saslušala njegovu Petu simfoniju, briznuo je u plač jer je video prizor opšteg ushićenja, ali nije razabirao usklike razdraganog sveta. Kada je, pet godina pred svoju smrt, pokušao da diriguje svoju operu „Fidelio" i nije čuo pevače, te je zbog toga nastala zbrka na pozornici, onda mu je, u teškoj neprilici, priskočio njegov najodaniji prijatelj i pružio mu ceduljicu na kojoj je pisalo: „Umoljavam Vas prekinite dirigovanje, objasniću Vam kod kuće zašto!" Pošto je odgovorio prijatelju žurno: „Izađimo odmah!" i pošto se vratio kući, sav klonuo od strašne utučenosti, on se, posle tog najmučnijeg događaja u svom životu, odrekao zasvagda daljeg rada na svojoj umetnosti. U novije vreme otolozi su pokušali da objasne uzrok Betovenove rane i uporne gluvoće, kao i uzrok njegovog očuvanog stvaralaštva. U tome nije postignuta saglasnost. Francuski otolog Pol Gamo kao da je rekao najtačniju reč o tom zamršenom pitanju. On je objavio ovako mišljenje: „Za vreme dugog perioda od 31 godine svoje gluvoće taj čovek, koji nije mogao čuti zvukove, komponovao je divna muzička dela, najlepša od svih svojih dela. Da je bio rođen gluv, ne bi nikad mogao biti muzičar. Zvučne slike nagomilane u tom moćnom mozgu za vreme prve polovine njegovog života bile su dovoljne da pothrane 134 zadivljujuću bujnost, koja se ispoljila u njegovim besmrtnim delima. On je zaboravio muziku svojih prethodnika i

hranio se isključivo svojom". Betoven se rastao zauvek sa svojom umetnošću u Beču 1827. god.

VLADIMIR SOLOVJOV (1853—1900) Vladimir Solovjov, duboki ruski mislilac i religijski filozof, bio je još u mladosti nežnog telesnog sklopa i već tada pokazivao pobožnu nastrojenost, koja se kasnije izlila u teomaniju s teozofskim i teokratskim mislima i planovima. Još u svojoj devetoj godini osetio je prvu ljubav, ali ga je ubrzo prošla, i iščezla za ceo život posle vizije u crkvi, kada mu se pred očima

126 pokazao lik božanske devojke. Ona se odonda toliko ugnezdila u njegovoj mašti da mu je ostala kroz ceo život kao „stalna pratilja" i javljala mu se povremeno kao sladak i zanosan san, vezujući ga neodoljivo za sebe i usmeravajući njegove misli. Prikovan svojim duhom za božanski ideal, on je po završetku prirodnjačkog fakulteta završio još i teološki i udubljivao se u filozofska dela. Zatim je radi proširenja svojih znanja i svog vidika otputovao u London i u Britanskom muzeju napajao svoj mistični duh poglavito čitanjem i studiranjem kabalističkih* dela. Pognjuren u čitanje jedne stare, simbolima ilustrovane kabalističke knjige, rekao je o njenom sadržaju jednom svom prijatelju: „To je vrlo zanimljiva knjiga, i u svakom njenom redu ima više duha nego u celoj evropskoj nauci. Bio sam srećan i zadovoljan što sam naišao na tu knjigu". Posle šest meseci neumornog rada u biblioteci javlja mu se njegova „stalna pratilja", koja mu kaže: „Idi u Egipat!" Ne saopštavajući ništa svojim prijateljima, iznenada napušta London i odlazi u Egipat, jer su mu „duhovi" otkrili postojanje „kabalističkog društva u Egiptu" i obećali da će ga „u njega uvesti". Po dolasku u Kairo saopštava svom tamošnjem prijatelju da je došao s namerom da „potraži pleme u kojem posvećeni čuvaju, kako mu je rečeno, izvesne tajne kabale, izvesna masonska predanja nasleđena neposredno od cara Solomona". Pošto je dobio nov tajanstveni „nalog", da ide u Tebaidu, krenuo je na put sam, pešice, s visokim šeširom na glavi i u crnom odelu levita**. Na putu doživljava nezgodu — presreću ga bedu* Kabalistika: tobožnje opštenje s duhovima; mađijska veština ** Levit: član plemena Levi, sveštenik 127 inski razbojnici i pljačkaju. Premoren putovanjem kroz pustinju, zaspao je, i kad se ujutro probudio, oko njega „sve zamirisa na miris ruža" i javi mu se lik „stalne pratilje". Kad je napustio Egipat, ne postigavši postavljeni cilj, ubrzo je smirio svoj duh, jer je dobijeni nalog: „Budi u Egiptu!" sada protumačio sebi ne bukvalno nego prenosno: „Idi u Egipat!" znači: „Idi u herniju!", tj. idi u sin-

tezu pojmova iz koje će ponići nov religijsko-filozofski sistem, pošto se Egipat u najstarija vremena zvao Hem, „Crna Zemlja", dakle hernija. On sada, isto tako, jasnije vidi i razaznaje ranije zamišljeni lik pratilje, jer dolazi do saznanja da je to lik Sofije iz Solomonovih mudrih izreka, lik božje premudrosri. On sebi objašnjava taj lik ovako: ,,U primitivnim religijama, onaj koji se pokazuje je vrhovni bog, ali se pored njega javlja i materijalni uzrok manifestacije, koji je „ženska sila", ovaploćena u vidu ženskog božanstva, boginje, univerzalne majke, i otuda mater^materij a". Solovjov je sagradio svoj filozofski sistem na teozofskoj osnovi. Preobražujući državu u crkvu, on je video svoj ideal u spajanju hrišćanskih crkava u jednu jedinu, univerzalnu i integralnu crkvu, čiju će teokratsku vladavinu, po njegovom proročanskom verovanju, ostvariti ruski „bogonosački" narod, rukovodeći se u tome zavetom zavođenja socijalne pravde. Propovedajući to svoje verovanje neumorno i istrajno (pridobivši za njega biskupa Štrosmajera iz Đakova i pobratimivši se s njime), on je, posle 47. godine života, počeo gubiti postepeno telesne i duhovne snage. Počeo je ne samo gubiti veru u skoro ostvarenje svoga idealnog sveta već ga je sve jače zahva128 talo osećanje straha od apokalipsne* vizije, od neminovnog nastupajućeg smaka sveta. Svojim prenapregnutim duhom osećao je i nazirao sve jače da na savremeno društvo navaljuju zle sile i guraju ga u neminovnu propast s dve strane: jedne potiču iz same društvene utrobe, i sve one skupa „falsifikuju društveno dobro", tj. socijalnu pravdu; druge su spoljne i prete najezdom i poplavom iz Azije, kao nekada poplava istoričara varvara na Rim, i to sada u vidu „panmongolske žute opasnosti". Zapažajući i sam kako ga sve više izdaju snage i govoreći često da mu se „promenila narav", počeo je stradati i od manije gonjenja, praćene jezivim priviđanjima i košmarnim snovima. Na svom ponovnom putu u Egipat, koji je bio preduzeo radi oporavljan ja, vidi svuda oko sebe „mornarske đavole koji su se zaverili da ga upropaste". Pri ulasku u svoju kabinu na lađi, prvog dana Uskrsa, trza se prestravljeno jer je spazio na svom jastuku đavola, kome je rekao: „Ej ti, zar ne znaš da je Hristos vaskrsnuo?" Jednoj svojoj poznanici žalio se, kasnije, da ga često pohode zastrašujuća priviđanja i da je jednom jasno razabrao reci: „Aha, uhvaćen si!" Pesnik Andrej Bjelij, koji ga je video kratko vremie pred njegovu smrt, opisuje njegovo unutrašnje bespomoćno stanje ovim recima: „Mističar utonuo u misteriju, ozlojeđen, ubijen, besan". Umirući, po recima njegovog biografa, „molio se za jevrejski narod" i žalio sudbinu propadajućeg bezbožnog čovečanstva govoreći: „Nema hrišćanstva, nema ideja, kao što ih nije bilo ni u doba trojanskog rata. Samo, onda su bili mladi heroji, danas su sve sami starci". * Apokalipsa: religiozno-filozofski pravac koji sve društvene pojave tumači kao predskazivanje o smaku sveta

HEKTOR BERLIOZ (Hector Berhoz, 1803—1869) Hektor Berlioz, znameniti kompozitor i muzički kritičar, rođen je u jednoj varošici na reci Izeru, u južnoj Francuskoj. Njegov otac istakao se kao zauzimIjiv leikar i socijalni radnik; imao je muzički dar i svirao na više instrumenata; bio je poznat sa svoje privrženosti rodnom gradu, u kome je proveo ceo svoj vek. Inače, bio je nežnog zdravlja i zbog čestih želudačno-crevnih grčeva i bolova pazio na svoju dijetu i uzimao opijum radi stišavanja bolova. Berliozova majka bila je bolešljiva i umrla je prerano. O njoj, zatucanoj bogomoljki, zabeleženo je da je: „d'opinions religieuses fort exaltees, frequantant assidument l'eglise" („veoma egzaltiranog verskog raspoloženja, uporna posetiteljka crkve"). Porodica je imala, pored si135 na, i dve kćerke. Mlađa je po svom duševnom sklopu podsećala na svog brata, a starija je bila bogomoljka kao i majka, ali vrlo bistra. Kao dečak, Hektor je doživeo tešku i neizlečivu duševnu traumu zbog sukoba sa svojom majkom bogomoljkom, koja nije mogla podneti njegovu naklonost muzici i njegovu i očevu odlučnost da započne da uči sviranje na nabavljenoj flauti i gitari. Uporna u svojoj verskoj zatucanosti i nepomirljivo protivna „bezbožnoj" muzici, majka je odbegla od kuće na obližnje porodično poljsko dobro. I ne samo da nije popustila pred molbama ćele porodice, Tsoja je došla da je stiša, i ne samo da se nije vratila kući, već je, sva izbezumljena, pala pred sina na kolena i izvikala se na njega bujicom pogrda. Klonula od strahovitog uzbuđenja, završila je u grčevima, jecanju i suzama: „Napuštam kuću dokle god se ne odrekneš sviranja! Ti nisi više moj sin, ja te proklinjem!". Otada se odvojio od majke, koja je zapala u puno versko ludilo i uskoro umrla. Strasno predan učenju sviranja i redovnom osnovnom i srednjem obrazovanju, pod marljivim rukovodstvom svoga oca, a i samoučki, mladi Hektor je u svojoj 18. godini pokazao prve crte svog unutrašnjeg sklopa. Bio je već poznati flautista i gitarista u svom rodnom gradu, davao svoje prve, đačke javne koncerte, i stvarao svoje prve kompozicije, koje su imale, po njegovom priznanju, „melanholičko obeležje" i „čija je zamisao bila prekrivena crnim velom". Bio je dobar đak u školi, i najviše je voleo geografiju i priče o dalekim zemljama i nepoznatim ljudima, a u vezi s time i putovanja po stranim zemljama, što ga je držalo celog života, kao i njegovog jedinca sina, koji je umro kao mlad mornar u Havani.

136 Voleo je isto tako i pesme latinskih pesni'ka. Jednom je pri čitanju Vergilija zapao u ekstazu i obuzeo ga je grčevit plač s jecanjem, te ga je uplašeni otac odveo na 'klupu u bašti, gde se isplakao i pribrao. Obdaren bujnom maštom, mističnom i romantičnom, pokazivao je i jak interes za crkvu i obrede. Zajedno s muzičkim osećanjem, kod njega se ispoljilo, već u njegovoj 12. godini, u vreme puberteta, i snažno polno i ljubavno osećanje. Njegov biograf piše povodom njegove prve ljubavi: „Kao dečak, čim bi pogledao kakvu lepoticu, prostrelio bi ga električni udar, zahvatila bi ga nesvestica i prdkukao bi ćelu noć; danju bi se skrivao po kukuruzištima ili po drugim skrovištima kao ranjena ptica". Iz doba detinjstva i mladićstva poneo je još i lepu uspomenu na svog oca, dok majku, koju je izgubio u svojoj desetoj godini, u svojim memoarima nije ni pomenuo. Po završetku srednjeg obrazovanja, kada inu je bilo 18 godina, po očevom savetu, otišao je u Pariz i upisao se na medicinski fakultet. Prve vežbe na leševima, u sali s teškim zadahom, bile su mu toliko odvratne i nepodnošljive da je jednog dana pobegao s njih iskočivši kroz prozor. Posle toga preležao je u postelji, u teškom uzbuđenju, ceo dan i noć. Pošto je, posle godinu dana, napustio medicinu i zbog toga izgubio očevu ljubav i izdržavanje, morao se pomagati sam, zarađujući kao nastavnik pevanja i član hora; ujedno je učio muzičku teoriju kod čuvenog učitelja Lezijera. Zlopateći se i tražeći posao i zaradu na svim stranama, dobio je, najzad, prvu nagradu za kompoziciju na konkursu „Grand prix de Rome" i na osnovu toga dobio stipendiju za koncertna putovanja po inostranstvu. Ponet 137 tim prvim uspehom i priznat u javnosti kao kompozitor, on sada pokazuje niz svojih novih, raznovrsnih i neobičnih osobina. Pored priređivanja koncerata u zemlji i inostranstvu, objavljivanje svojih kompozicija i »ticanje poznanstava s prvim muzičarima, iznenađuje svoje mnogobrojne poznanike sve češćim iznenadnim putovanjima bez određenog cilja, a još više začuđuje svojim zagonetnim povremenim lutanjima, nestancima i čudnim ponašanjem. Sve to, pak, stajalo je u prisnoj vezi s njegovim ljubavnim i romantičnim avanturama i neobičnim kompozitorskim planovima i namerama. Zaljubljuje se u englesku glumicu Harijetu Smitson pri njenom gostovanju u ulozi Ofelije u Parizu. Nesrećan što ona ne odgovara na njegova nežna osećanja, on danima luta ulicama Pariza kao izgubljen, a jedne noći nestaje, i Šopen i List ga traže i nalaze u okolini grada, gde „spava na goloj ledini u dubokom snu". Drugom prilikom prijatelji ga zatiču u Nejiu, gde „spava dubokim snom na snegu na obali zamrznute Sene", a posle nekog vremena kelner jedne kafane gleda ga dugo „kako spava za stolom pet časova kao mrtav", i jedva ga je probudio. Pošto je lutao dva dana po okolini Pariza,

bez hrane i vode i mrtav gladan i umoran, legao je da spava na jedan plast sena, gde ga prijatelji s mukom nalaze, bude i odvode natrag u njegov stan. Kad se jednog dana probudio u svojoj sobi, zatekao je na stolu cedulju s pesmom pod naslovom: ,,Quand celui qui t'adore ..." („Kad onaj koji te obožava..."). Pročitao je brzo pesmu i odmah iskomponovao za nju melodiju. Takvo njegovo neobično duševno stanje, po recima njegovog biografa ,,qui confinait a la folie" („koje se graničilo s ludilom"), trajalo je 8—9 meseci i završilo ovim njegovim objašnjenjem: „Kad sam se pribrao, resio sam da moje ime, koje joj je još 138 nepoznato, baci svoju svetlost i na nju. Odlučio sam se da pokušam ono što nijedan kompozitor u Francuskoj nije pokušao, tj. da u ljubavnom zanosu koji je ona izazvala stvorim svoje besmrtno delo". Njegov pokušaj počivao je na produbljenoj studiji Geteovog Fausta i Šekspirovog Hamleta, i u javnosti ne samo što nije imao uspeha već je, po recima njegovog biografa, „proizveo utisak nečega bolesnog". „Lajpciški opšti muzički vesnik" pisao je o tome: „Izvestan Hektor Berlioz priredio je 1. novembra 1829. god. svoj koncert, na kome je izveo svoju kompoziciju koja prevazilazi sve što je dosad slušano suludo, čudno i budalasto". Gete, iako polaskan time što mu je autor poslao svoju kompoziciju „Damnation de Faust", („Prokletstvo Fausta"), bio je izvešten od svog prijatelja muzičara Celtera ovako: „Izvesni ljudi hoće da Vam svoje pogrdne reci iskažu putem kašljanja, šmrkanja i kreštanja. Izgleda mi da među takve spada i gospodin Berlioz". Pariška muzička kritika ocenila je, međutim, njegovo delo povoljno, kao i njegovu tada objavljenu „Fantastičnu simfoniju", napisanu u znak osvete „Nedostojnoj". Kada je preboleo ljubav prema glumici Smitson, smrtno se zaljubio u mladu pijanistkinju Kamilu Mok. Pošto je verio svoju izabranicu i otputovao u Rim na zakazani koncert, dobio je pismo da mu se verenica udala za drugog. Besan i van sebe, resio je najpre da otputuje na Kalabriju ili Siciliju, da tamo stupi u razbojničku družinu i da se krvavo sveti čovečanstvu. Brzo se predomislio i skrojio drugi plan osvete. Resio je da se preruši u sobaricu izvesne grofice, s dva skrivena revolvera, i da tako uđe u stan svoje neverne verenice, tobože da bi predao 139 pismo od svoje grofice, pa da ubije i verenicu i sebe. Ali slučajnost nije htela tako. Pri povratku bila mu je ukradena u vagonu ženska haljina i on se zaustavlja u Đenovi da nabavi drugu. Tu se događa njegovo misteriozno davJjenje u moru. Spašen od slučajnog prolaznika, nastavlja putovanje do Niče. Ovde se zaustavlja na duže vreme i, u dražesnoj prirodi i lepom provodu s novom, prolaznom izabranicom, Lujzom Vernes — svojom „Lelijom" — komponuje „Lelio ou retour a la vie" („Lelio ili povratak u život"). U toj kompoziciji, sastavljenoj u znak svog izbavljenja od samoubistva i povratka u radostan život, iz-

liva svoja osećanja, koja su, po recima njegovog biografa, „mešavina ekstravagantnog i bizarnog". Posle dve godine obnavlja svoju ljubav s miš Smitson, ali se ona i dalje odupire. U očajanju on jednog trenutka pred njenim očima ispija ubitačnu dozu opijuma. U nastaloj panici, biva spašen na taj način što su mu dali jaku dozu ipekakuane, radi povraćanja otrova. Najzad dolazi do bračne veze, iz koje se rađa sin jedinac, ali je brak bivao tokom godina sve nesrećniji: žena je bivala sve Ijubomornija na svog muža i tiranisala ga, brzo starila i pogoršavala svoj karakter i ponašanje zbog preteranog uživanja alkohola. Žaleći mučeničku sudbinu Berlioza u braku, Vagner je pisao Listu da je „na Berliozu studirao, č anatomskom tačnošću, kako rđava žena može da upropasti i načini smešnim briljantnog čoveka". Velikom kompozitoru bilo je suđeno da iz jedne bračne nevolje zapadne u drugu. On je sada potpao pod uticaj pevačice Marten-Resio, saživeo se s njom i po njenom nagovoru napustio svoju ženu. Živeći u divljem braku 14 godina s tom pevačicom, o kojoj je sam govorio da „peva 140 kao mačka" i o kojoj biograf kaže da je „bila visoka, mršava, ultrabrineta, strogih očiju i teškog karaktera", on se posle ženine smrti oženio njome. Taj drugi brak doneo mu je ponovljene patnje, koje su trajale 8 godina. Kao šezdesetogodišnjak znao je samo za usamljenost i nevolje. Ali uporno, do kraja života, nije napuštao svoju umetnost. Berlioz je nosio u sebi od rođenja, kao srasle blizance, svoj paćenički život i svoju muzičku obdarenost, koji su se uzajamno uslovljavali. On je od detinjstva patio od bolesnih živaca, i njegovu neuropatiju odavali su raznovrsni simptomi: nije podnosio fijukanje vetra, kukurekanje, udare čekića o nakovanj, potkivanje konja; spopadala su ga česta i uporna žiganja, sevanje i bolovi u raznim delovima tela. Obraćao se za pomoć mnogim lekarima, kljukao se najrazličitijim drogama i lečio u raznim banjama i odmaralištima. Sve bez uspeha. Veoma razdražljiv, padao je zbog neznatnih povoda u jarosno stanje. Iz neuropatije su proisticali lako psihopatska uzbuđivanja i nagle promene krajnjih raspoloženja, a iz njih neuravnoteženi i neuračunljivi postupci. O svemu tome njegovi prijatelji i biografi izneli su mnoge podatke, koje je i on sam obilno i iskreno dopunio u svojim memoarima. U njegovim uspomenama najčešće se susreću ovakve žalbe i ispovesti: „Ti nesnosni bolovi me nerviraju i dotucavaju. Sve više glupim i postajem ravnodušan prema svemu". — „Juče sam bio veoma bolestan i vikao sam kao orao, rikao ka magarac, kao psetance, kao tele". — „Bolestan sam kao 18 konja, kao slinavo magare". — „Seo sam za pisaći sto da napišem muzičku kritiku za ,Žurnal de Deba' ali mi mozak ne radi i prazan je. Nalaktio sam se na otvoren prozor i izgubio u sanjarenjima pri zalasku 141 sunca. Kad sam se vratio za sto i video prazan list hartije,

obuzela me ljutnja: udarom pesnice razbio sam gitaru, posmatrao oba svoja napunjena pištolja i zaplakao kao dete koje ne može da završi svoj zadatak. U to je uleteo ji sobu moj jedinac. Uzeo sam ga na krilo i zaspao". — „Prekjuče sam bio dva sata na groblju Monmartr. Našao sam zgodno sedište na jednoj raskošnoj grobnici i zaspao". — ,.Muzika me baca u groznicu i potresa moje živce". — „Došao sam u Vajmer mrtav-bolestan, pripreme za koncert, zakazane probe; neraspoloženje nestaje i ja sam zdrav". — „Imam histeričke napade kao devojka". — „Za yreme izvođenja Rekvijema u Berlinu osećao sam kao nekakvo uže za zvono u grudima i kao nekakav vodenični točak u glavi; tolena su mi klecala a nokti mojih prstiju grebali su dasku pulta; posle poslednjeg takta spopao me smeh i razgovarao sam glasno i brzo s jednim članom iz orkestra da ne bih umro. Čestitaju mi, ja stojim i ništa ne razumem niti osećam. Mozak i živci su prenapregnuti. Šapu talo se: ,Poblesavio je da bi se odmorio' ". — „Moja nesrećna priroda je pravi barometar, koji je čas gore, čas dole, podložan, bez moje volje, kolebanjima vedre i mračne atmosfere mojih prolaznih misli". Guno je zabeležio: „Kod Berlioza se pokazuju svi utisci i osećanja u krajnostima; on zna za radost i žalost samo u vidu besnila, i on je, po vlastitom svom priznanju, „vulkan". Hajne je rekao da je njegov duh upućen u pravcu fantastičnog". Ali, iz psihopatske lake uzbudljivosti i krajnjih raspoloženja proisticala su i stvaralačka duševna stanja, o čemu su takođe objavljeni mnogi podaci. Egoista i megaloman, on je prema svojim protivnicima i suparnicima bio do surovosti oštar, ali uvek pažljiv prema svom učitelju Lezijeru. Ćudljivu parišku muzičku 142 publiku nazivao je „gredins et cretins" („nitkovi i kreteni"). Belinija „švrća i ugursuz", Rosinija „Figaro". Nemački lekar Levenfeld, koji je najprodubljenije proučavao patografske podatke o njemu, zaključio je da je Berlioz patio pd histerije (zbog njegovog labilnog raspoloženja koje je lako prelazilo iz smeha u plač s grčevima i suzama) i od psihičkih ekvivalenata epilepsije (zbog povremenih lutanja i tvrdog sna na neobičnim mestima koje nije zadržavao u svom pamćenju). Berliozovo delo u punoj je podudarnosti s njegovom ličnošću. Svestrano obrazovan, dubok mislilac, strastan muzički kritičar i savršen stilista, novelista i pesnik operskih tekstova, on je kao genijalni kompozitor, po oceni svog stručnog biografa, u svojim delima „pokazao preobilna svojstva i masovnost izvođačkog ansambla da bi izrazio svoje ideje, kao i prekomerno fantastične i egzaltirane poteze, sračunate na izazivanje spoljnog efekta i senzacije". Nazvan još za života „Bajron u muzici", bio je visoko cenjen od Vagnera, koji je govorio da „samo od Berlioza iščekuje kompozicije". Mendelson je pisao: „Berlioz je jedna od najsposobnijih glava moga vremena". Berliozov život i delo puni su dramatičnosti koja izaziva saosećanje i privlači pažnju. On je sam s pravom

rekao: „Moj život je roman koji me veoma zanima". Poslednjih godina, meseci, nedelja i dana njegovog života njegovo telo i duh neosetno su se pretvarali u ruševinu: noge su ga sve više izdavale te se povlačio u naslonjaču, glas mu je postajao sve slabiji i nečujniji, a pamćenje je sve više popuštalo. Umro je od apopleksije, istrošen pre vremena životom i radom.

143 RIHARD VAGNER (Richard Wagner, 1813—1883) Rihard Vagner, kompozitor, muzičar, pesnik, dramaturg i pisac, već je od rane mladosti posedovao upadljivo psihopatski karakter. U njemu su štrcali pored velikih darova i veliki poroci, neodoljive i neobuzdane strasti i afekti, čineći ga krajnje neuračunljivim. Vagner je rođen kao vanbračno dete. Još u detinjstvu je pokazao izvanredne muzičke sposobnosti, a u svojoj 14. godini, pošto je čuo Betovenovog „Egmonta", počeo je komponovati. Bio je toliko snažno obdaren muzički da je i muzičko obrazovanje i kompozitorsku tehniku osvojio na juriš i s ta'kvom lakoćom da je to, po recima njegovog biografa, „besprimerno u istoriji muzike". Ispoljio je rano i svoj bujan politički temperament i, kao oduševljeni pristalica slobode i ravnopravnosti naroda, u svojoj 18. godini, u jeku poljskog ustanka 1830. god., napisao uvertiru „Polonija", a kasnije, u svojoj 35. godini, u jeku Februarske revolucije, kao oduševljeni revolucionar, učestvovao je u Drezdenu, zajedno s Bakunjinom, u podizanju oružanog građanskog ustanka. Bežeći ispred progona vlasti posle propasti tog ustanka, sklonio se najpre u Vajmar, a potom u Švajcarsku, gde je proveo 11 godina. Za vreme izgnanstva napisao je tri dela: „Umetnost i revolucija", „Buduća umetnost" i „Opera i drama". U nji144 Mf A-r* ma je izneo novo shvatanje o umetnosti, koje, po njegovim recima, može biti ostvareno „samo u besklasnom društvu". On je rekao da je njegova umetnost „granata koja udara u tvrđavu stare umetnosti". Ukratko, njegovi stavovi bili su ovakvi: prava i buduća umetnost je u muzičkoj drami, u spajanju reci, muzike i gesta, to jest u spajanju drame, muzike i koreografije u jednu jedinstvenu akciju, po uzoru na antičku grčku tragediju, koja je jedina ostvarila taj zahtev; muzička drama može postići taj cilj pomoću muzičkog teksta, to jest onog koji se može izraziti muzikom, zbog čega tekst ne može obrađivati slučajan i običan, svakidašnji život niti istorijske teme, nego osećanja, strasti i afekte; muzika je po svom poreklu i prirodi žensko načelo i radi svog punog uspeha mora biti oplođena muškim načelom, koje predstavlja poezija. Po povratku iz izgnanstva Vagner se nastanio u Minhenu. Njegovi pogledi na svet, politiku i umetnost postali su sada dijametralno suprotni. Stupio je u dvorsku službu i približio se Ludviku II, koji je imao paranoidni karakter i neuračunljivu strast za mecenstvom i umetnošću, naročito za Vagnerovom muzikom, i u svojoj bolesnoj zalu-

đenosti toliko zavoleo Vagnera da ga je nazvao „uzvišeni i božanski prijatelj". Vagner je sada postao ne samo vatreni monarhista i nacionalista nego i žestok neprijatelj ateizma i levičarstva, pa odbacuje svoje pređašnje shvatanje o „pozorištu za sav narod" i usvaja novo — o „pozorištu za uži krug izabranih". Piše pamflet protiv pariških komunara u vidu komedije „Kapitulacija". Potpada pod jak uticaj Šopenhauerove filozofije i prihvata njegovu filozofiju estetike i muzike, po kojoj muzika nema posla s „predmetom", nego s „nasladama" i „stradanjima" kao „jedinim stvarnostima volje". 10

Tragedija genija Zapadajući sve dublje u misticizam i pesimizam i sklapajući sve čvršće pobratimstvo s duševno bolesnim Ludvikom II, koje je dobijalo nezdrav oblik „ludila udvoje" („folie a deux"), kod Vagnera sve više uzima maha njegovo moralno slepilo, koje je ispoljavao najupadljivije u novčanim pitanjima. On je bolesno neispravan u dolaženju do novca, i to je imalo sve nečiste odlike, počev od prevare do kleptomanije. Zato se opet našao u izgnanstvu. Kada je, posle nekoliko godina, bio drugi put pomilovan i vratio se u Nemačku, uspostavio je ponovo prijateljstvo s Ludvikom. Pošto je povratio svoj uticaj na njega, podigao je, uz njegovu obilnu novčanu pomoć, po svom ukusu i planu, „Svečani pozorišni dom" u Bajrojtu, u Bavarskoj, i u njemu počeo izvoditi svoja muzička i dramska dela na „svečanim predstavama". Te predstave privlačile su uži krug psihopatskih nastrojenih ljubitelja, naročito žena, izazivajući svojim muzičkim efektima, kao čarobnjak kod svoje publike, prizore muzičke ekstaze, nepoznate ranije u pozorištima. Tada bi mnogi muškarci padali u nesvest a mnoge žene bacale bi se u histeričkom zanosu pred noge „velikog majstora". Sve se to završavalo ogromnim budžetskim deficitima. Radi širenja svoje nove umetnosti osnovao je mesne novine, „Bajrojtske listiće", koje je ispunjavao gotovo sam člancima o svojoj novoj umetnosti. Objavio je i svoje veće delo „Religija i umetnost". Pokazujući u svim tim spisima svoj potpuno preobraženi duh i zauzimajući u svojoj novoj neuravnoteženosti suprotan stav prema samom sebi od juče, dao je za pravo jednom svom biografu da napiše: „Vagner je započeo s religioznim panteizmom i anarhističkim pozivima na revolucionisanje sila prirode protivu nagomilavanje kul146 ture, a završio je drugovanjem s kraljevima i hrišćanskim misticizmom". Vagner je prošao rđavo, naposletku, ne samo kod šire nemačke publike nego i u inostranstvu. U Parizu njegova muzička drama bila je izviždana, a u Petrogradu i Moskvi bio je ne samo hladno primljen od kompozitora i kritičara Balakireva, Borodina, Dorogomižskog nego ga je još i tajna policija, „Ohrana", pratila u stopu kao „opasnog stranca". Vagner je u početku svoje karijere bio skitnica, sklon boemstvu, i čak se oženio putujućom glumicom. Kasnije,

kad se oženio po drugi put, Listovom kćerkom, duhovno jako obdarenom i književnicom, potpavši pod njen uticaj, postao je ohol i samoživ. Tada je raskinuo svoje čvrsto prijateljstvo s Ničeom. U tom periodu imao je megalomansko mišljenje o sebi i svom delu, pa je zato, u znaku svoga bolesnog egoizma, podigao za života sam sebi nadgrobni spomenik u bašti svoje vile u Bajrojtu (vilu je nazvao „Vanfrid"). Vagnerov dugogodišnji prisni prijatelj, sada odbačeni Niče, nalazio je da je on „jedna bolest" i „tipičan dekadent". On karakteriše njega i njegovo delo ovako: „Problemi koje on iznosi na pozornicu jesu problemi čiste histerije; grčevitost njegovog temperamenta, njegova bolesna razdražljivost, njegov ukus, sve je to nesumnjivo slika bolesti. Vagner je nervoza... naši lekari i fiziolozi imaju u njemu najzanimljiviji primer, potpun primer". Dr Maks Nordau, koji se mnogo bavio pitanjem degeneracije i o tome napisao iscrpno delo, pisao je: „Vagner predstavlja po svojoj duševnoj konstituciji maniju veličine i mističara; u svojim nagonima — maglovitu filantropiju, anarhizam i besnilo buntovništva i protivurečnosti; u svojim delima — sve simptome grafomanije, 10* 147 to jest zbrku, bekstvo ideja i sklonost blesavim kalamburima, a u osnovi njegovog bića ležao je uzbudljiv karakter, erotomanske i religiozne boje u isti mah". Vagner je sačuvao svoje fizičke snage i svoju strasnu radnu sposobnost sve do svoje smrti, u Veneciji. Tada, pred samu smrt, završavao je svoje poslednje delo, ,,O ženskom načelu u čoveku".

PETAR ILJIĆ ČAJKOVSKI (1840—1893) Petar Ćajkovski, veliki kompozitor, profesor Moskovske konzervatorije, poznat sa svojih besmrtnih dela širom celog sveta, imao je od rođenja slabe živce i meku dušu. Njegova telesna građa bila je nežna i trošna i, izložena stalnom napornom radu, brzo se trošila. Ako je iz te meke duše i iz tog krhkog tela moglo da proistekne genijalno stvaralaštvo još pre je mogao da proistekne — i proistekao je — jedan gorak, nesrećan život. Kompozitorova slabost i istrošenost rano su se ispoIjile, već u njegovoj 37. godini. Pod teretom napornog rada i stvaranja, kao i zbog nesrećnog braka i nemaštine, kod njega je izbila teška duševna kriza. Ona je uslovila 148 punu stvaralačku nemoć, jaku potištenost i povlačenje u samoću, iz koje je ponicala i misao o samoubistvu. Iz takvog stanja hipohondrije, melanholije i pesimizma spasli su ga, po savetu lekara, njegovi mnogobrojni prijatelji i mecene. Oni su prikupili dovoljno novčanih sredstava i uputili ga s pratiocem na njegovo skromno poljsko dobro u blizini grada Klina. Posle dužeg boravka u prirodi, gde se odmorio i osvežio, nastavio je prekinuti rad. Novi napori i životne nevolje poljuljali su i drugi put njegovo zdravlje, sada još ozbiljnije. On je zbog toga u svojoj 50. godini prekinuo nasvagda svoj rad i tri poslednje svoje godine proveo na svom imanju u punoj bespomoći i laganom umiranju. Čajkovski je bio ne samo duševno rastrojen već poremećen i u polnoj sferi, što je udvostručavalo njegovu nesreću. On je dugo ostao neženja, i u to doba života u njegovu umetnost, a preko nje i u njega, zaljubila se bogata dama Nadežda Pilare tovna Mek, koja mu je bila i najizdašnija mecena. Svoju ljubav izjavila mu je pošto je čula njegovu novu simfoniju, nazvanu najpre „Srpski marš", u slavu srpsko-turskog rata na Deligradu 1876. god., a kasnije „Slovenski marš", u cilju buđenja slovenskog jedinstva i bratstva. Ona mu u pismu izjavljuje i ovo: „Završujem pismo po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš .Srpski marš'. Ne mogu recima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Uživajući u toj muzici, bila sam neizrecivo srećna pri pomisli da je njen autor unekoliko moj, da on meni pripada i da mi to pravo niko ne može da otme. U Vašoj muzici ja se slivam s Vama u jedno biće, i u tome mi ne može niko biti suparnik". Kompozitor nije prihvatio tu izjavljenu ljubav i 149

ostao je i dalje, kao i pre toga, punih 13 godina u platonskim ljubavnim odnosima, primajući i dalje izdašnu novčanu pomoć od tog svog mecene. Od te duge, čudne i nenormalne ljubavne veze ostala je vrlo zanimljiva prepiska, prevedena, u tri knjige, na nemački pod naslovom „Geliebte Freundin" (Zaljubljena prijateljica"), dok je na drugim jezicima ostao odomaćen naslov „Roman u pismima". Druga, slična platonska ljubav vezana je za ličnost francuske koncertne pevačice Dezire Arto, koja se zadržala duže vreme u Moskvi. Ta veza, koja ima obeležje platonske ljubavi Turgenjeva prema pevačici Viardo, završila se nesrećno: u trenutku kada joj je ponudio venčanje uhvatio ju je u neverstvu. To bolno razočaranje doprinelo je mnogo pogoršanju njegove duševne krize. Treća platonska ljubavna veza, koja se završila zaključenjem braka, nanela je kompozitoru još teži duševni udar. Inicijativa za tu vezu potekla je opet s druge strane. Njegova učenica na Konzervatoriji Antonina Miljukova izjavila mu je ljubav i on je na nju odgovorio pristankom. Pošto se venčao na brzinu, gotovo krišom od svojih prijatelja, pobegao je još prve noći s bračne postelje i, u očajanju, uputio se k reci Moskvi s namerom da se udavi. Tu nameru ipak nije sproveo u delo. Umesto toga, njegova verolomna nevesta privezala ga je za sebe još čvršće i načinila ga svojim bespomoćnim i jadnim poslušnikom, izmamljujući od njega godinama novac. Pravi uzrok svega toga, kao i očevidan uzrok njegovog poremećaja u polnoj stvari, objašnjen je njegovim prisnim i nerazdvojnim prijateljstvom s jednim poznanikom. Završio je svoj jadni život u 53. godini.

150 DANTE ALIGIJERI (Dante Alighieri, 1265—1321) Dante Aligijeri, prvi veliki pesnik hrišćanske Evrope, kroz koga je progovorilo, po recima Karlajla, „deset nemih stoleća", bio je izvanredno obdaren i složen duh. O njemu je sačuvano malo biografskih i još manje patografskih podataka. Najdragocenije podatke o njemu pružaju njegov besmrtni spev „Božanska komedija", njegove kancone i njegovi ljubavni soneti, kao i sačuvana slika njegovog lika, s lovorovim vencem oko glave (smatra se da je to delo slavnog slikara Italije Dota), a i neki sačuvani arhivski podaci o njegovom političkom radu. Dante je bio Florentinac. Ponikao je iz višeg društvenog reda i dobio odlično obrazovanje, religiozno i klasično. Istakao se rano svojim visokim i svestranim obrazovanjem i svojom darovitošću, ali je bio još i hrabar vojnik u ratu i istaknut državnik u miru. Uz to, nadahnuti pesnik bio je i vatren ljubavnik i obožavalac izabranice svoga srca, Beatriče Portinari. Njegovi prirodni darovi i njegova rana slava i lična sreća imali su gorku sudbinu. Strasne pesničke i borbene, razdražljive, netrpeljive, prkosne i zajedljive prirode, i upleten zbog takvog svog temperamenta u građanski rat između gvelfa i gibelina, bio je proteran iz svog rodnog 151 grada zauvek, a imovina mu je bila konfiskovana. Pošto je iskusio težak izgnanički život i osetio dubok bol zbog uvređenog ponosa, pokušao je da se osveti i povrati svoja prava prepadom i s oružjem u rukama. Ali, u tome ne samo što nije uspeo nego je još i pogoršao svoje stanje, jer je u odsustvu bio osuđen „da bude živ spaljen ma gde se bude uhvatio". Kada je posle nekog vremena dobio ponudu da se vrati u svoj zavičaj, s tim da se prethodno opravda i plati kaznu, odgovorio je ponosito: „Ako se ne mogu vratiti drukčije nego da priznam da sam kriv, neću se nikada vratiti". Nastavljajući duže vreme svoj izgnanički život i provodeći dane u radu na „Božanskoj komediji", držao se — kao stoičar — pomiren sa sudbinom, uvek ćutljiv i sumoran, ali i ponosan. Petrarka je zabeležio da se Dante jedno vreme bavio na dvoru vojvode Kan de la Skale i da je jednom prilikom dvorska budala jako razveselila vojvodu i ćelo njegovo društvo, izuzev Dantea. To je pobudilo vojvodu da svome gostu uputi pitanje: „Zar to nije čudno da je ova sirota budala tako zanimljiva, dok Vi, mudar čovek, sedite tu iz dana u dan i nemate baš ničim da nas zanimate". Pesnik je odgovorio mirno, ali gorko i zajedljivo: „Ne, to nije čudno, Vaše Visočanstvo treba da se setite

izreke: .Slični se druže' ". Dante je u izgnanstvu imao jedinu utehu i nadu u tome da „ide za svojom zvezdom", kako je često govorio o sebi, to jest da završi svoje besmrtno delo, „Božansku komediju". On je govorio: „Idi za svojom zvezdom i sigurno ćeš dospeti u svoje slavno pristanište". Kad je završio to svoje delo, „zbog koga je mršavio mnogo godina", kako je sam govorio, umro je u svojoj 56. godini. Sahranjen je na groblju u Raveni. Poslednja želja mu je bila kratka i izra152 zavala bol, s kojim je i napustio ovaj svet. Ona je glasila: „Ovde počivam ja, Dante, prognan iz svog zavičaja". Dante je bio nadahnut pesnik. U doba neprobojnog srednjovekovnog mraka on se pojavio kao iznenadni meteor, kao blistava svetlost na nebu Evrope. Do njega čula se samo Hristova reč u propovedima, koje su širili najpre apostoli, sveti oči i mučenici, pa naposletku i sveštenstvo, ali se nije bila čula reč samih hrišćana, da bi se znalo kakvo je dejstvo učinila na njih hrišćanska propoved tokom proteklih dvanaest vekova. Dante je u ime hrišćanske Evrope i njenih prohujalih hrišćanskih vekova prvi progovorio, snagom i glasom proroka. Tumačeći njegov unutrašnji, duhovni lik, prema Đotovoj slici, Karlajl je o njemu rekao: „Besmrtna tuga i bol. Mislim da je to najsumornije lice koje je ikad iz stvarnosti naslikano, jedno sasvim tragično lice koje potresa srce. Tu su kao osnovne crte: blagost, nežnost, ljupkost (kao u deteta, ali sve to kao da je smrznuto u oštru protivurečnost, u samoodricanje, usamljenost, u ponositu i očajnu tugu. To je tiha tuga, tiha i prezriva. Usna je dignuta kao u nekakvom božanskom preziranju stvari koje mu srce grize, kao da je to samo nekakva jadna, beznačajna stvar, kao da je on, iako ona ima moć da ga muči i davi, veći od nje. To je lice čoveka koji protestu je i koji celog života vodi borbu protivu sveta ne predajući se. Sva ljubav pretvorena je u gnev, u neumitan, u gnev lagan, jednak, tih, 'kao gnev kakvog boga! I oko, ono gleda kao začuđeno, kao da pita: ,Zašto je svet takav?'" Dante je s patografskog gledišta složena ličnost, s mnogostrukim unutrašnjim rastrojstvima, i možemo samo zažaliti što o tome nedostaju podaci. Pa ipak, njegov žestok pesnički temperament i oštar i nepomirljiv stav u 153 društvenim poslovima, zbog čega je imao stradalničku sudbinu, njegova vatrena ljubavna strast i njegove erotičke kancone i soneti, dali su osnova mnogim patografima da pretpostave kod njega epilepsiju, histeriju, megalomaniju i erotomaniju. Lombrozo je čak napisao o njegovoj neuropatskoj i psihopatskoj prirodi iscrpnu patografiju, „Danteova nervoza".

VILIJAM ŠEKSPIR (William Shakespeare, 1564—1616) Vilijam Šekspir ostavio je posle sebe malo biografskih podataka, a još manje patografskih. Iz sačuvanih oskudnih podataka moglo bi se zaključiti da je u_ detinistvu i mladosti bio neradan i raspusan, skTon skitnjj i porocima, zbog čega nije svršio nikakvu školu, niti je izu: čio ma koji zanat? Zato je bio čas prepisivač u advokatskoj kancelariji, čas seoski učitelj, a čas zaposlen u trgovačkoj radnji svog oca. Zbog istih nedostataka bio je prinuđen da se oženi devojkom starijom osam godina od sebe, jer ju je zaveo i učinio trudnom, a uskoro posle toga bio je prinuđen da beži iz svog rodnog mesta u London zato što je ..kraosrne i zečeve"J što je zbog tih krivica bio „često 158 batinan, a ponekad i hapšen", kako je zabeleženo o njemu. Pošto je napustio porodicu i kuću i našao se u velikom gradu bez sredstava za život, nastavio je J ovde skitnju. Dolazi u dodir s raznolikim siromašnim svetom, naročito s glumcima. Izdržavao se time što je za bakšiš držao konje jahača posetilaca pozorišnih predstava, pa se potom priključio jednoj putujućoj pozorišnoj družini Pošto se istakao kao darovit glumac i dospeo u prvo londonsko pozorište, koje je igralo i u dvoru, uskoro je postigao ispeh i kao dramski pisac. U prvo vreme služio se uzajmicom i preradom tuđih dela. Njegov posao nije bio uvek čist i ispravan. Jedan pisac ga je javno napao zbog plagijata i izobličio kao „skorojevića — vranu koja se kiti tuđim perjem". Ali, on se svojim radom uzdigao do slave najboljeg glumca i najvećeg dramskog pisca i dospeo do imućnog stanja^U to doba svoga života dao je i najbolja svoja dela, vedre, humoristićke i komične sadržine, kada je, po recima jednog svog poznanika, bio ,fdobrodušan čovek, vrlo prijatnog ponašanja i vrlo zanimljiv u društvu". Najednom, posle toga, počeo je postupno zapadati u setno, turobno, pa i mračno raspoloženje. U jijegovoj duši nešto se preokrenuto, ali posledice nisu bile negativne. NaprotivTjz tog"drugogrsuprotnog raspoloženja ponikla su takpđe izvrsna dela. ali sada tragične i satirične sadržine, u kojima se izobličavaju i jibaju ljudske slabosti i poroci i iznosi njihova neizbežna zla sudbina. Pritisnut teškom melanholijom i ornim pesimizmom, telesno istrošen, Sekspir se povlači u svoje malo rodno mesto na odmor. Posle jedne duže večernje sedeljke u veselom društvu, za kojom je došlo zapaljenje pluća, umro je u svojoj 52. godini. Sekspir je osetio, iskusio i iživeo sva dobraJLsva zla svoga i ljudskog života, i upoznao svu ljudsku sudbinu. Napisao je o svemu tome besmrtna dramska dela kojima je u svetu ovekovečio svoje ime. Njegovu ve-

ličinu, dubinu i širinu, uprkos njegovih mnogostrukih unutrašnjih opterećenja, zapazili su i ocenili još njegovi savremenici. Oni su mu na nadgrobnoj ploči napisali da je „po mudrosti Nestor, po geniju Sokrat, po umetnosti Vergilije". šekspir se ubraja u red najvećih dramskih pesnika svetske književnosti i najslavniji je engleski dramatičar. On je nenadmašan u postavljanju kompozicije drame i u stvaranju i analiziranju karaktera likova. Iako je motive za svoja dela, a vrlo često i samu građu, uzimao iz narodne književnosti, engleske i druge, i iz istorije, pod njegovim perom su likovi i događaji iz prošlosti dobivali nov, puniji život i sadržinu. Njegove ličnosti govore sasvim prirodno, nenametljivo, ali neretko njihove reci sadrže pesničke misli i životnu mudrost. U njegovim delima ima istinskog, ljudskog bola i tragike, ali isto tako i blistavog humora. Ponekad ta dva suprotna osećanja idu naporedo, jedno s drugim. 160

Žekspjrova genijalna obdarenost srećno se udružila s jijegovim ogromnim životnim iskustvom. Iz te sinteze ponikla su mnogobrojna odlična dela. Za žaljenje je, međutim, što o njemu nema dovoljno patografskih podataka. Tada bismo mogli dublje da prodremo u pesnikov unutrašnji život i da učinimo paralelu između njegovog duševnog stanja i njegovog dela. ŽAN-BIPTIST POKLEN MOLI JER (Jean-Baptiste Poguehn Moli&re, 1622—1673) Molijer, najslavniji francuski komediograf, glumac i upravnik pozorišta u XVII, „velikom francuskom veku", rođen je od majke koja je umrla rano od tuberkuloze, kada mu je bilo deset godina, i od oca čija telesna i duševna svojstva nisu poznata. Od troje dece, dvoje je izgubio uskoro posle rođenja. Sve to, kao i njegova nežna telesna građa, naklonjena plućnoj tuberkulozi, pokazuje da njegovo biološko nasleđe nije bilo zdravo. Mada je bio pošteđen prvih četrdesetak godina svog života ozbiljnijih simptoma bolesti, on je poslednjlh osam godina života proveo u čestom obolevanju. To se ispolji11 Tragedija genija J£J lo u lakim i prolaznim plućnim zapaljenjima i bronhitisima, u neprekidnom kašljanju, koje ga nije napuštalo ni prilikom igranja na bini, i u sve češćem izbacivanju krvi. Jedno takvo, najteže krvavljenje zadesilo ga je odmah po završetku omiljene uloge u „Uobraženom bolesniku" posle čega je, još iste večeri, i umro. Pored toga što je bio nasledno opterećen trošnom telesnom građom, koja je bila naklonjena tuberkulozi i koja mu je predodredila kratak vek od 51 godine, on je nosio u sebi još i činioce koji su ubrzavali njegovo brzo sagorevanje. To su bili njegovi vatren i plahovit temperament, žestoka stvaralačka strast i pohotljiva polna priroda. Pod-

stičući snažno njegovo književno stvaralaštvo i njegovu glumačku darovitost, i u isto vreme potkopavajući i jedno i drugo, ta tri unutrašnja činioca ubrzavala su njegovu smrt, svaki na svoj način — prvi time što mu je stvarao niz opakih neprijatelja pa je morao trošiti mnogo snage protiv njih, drugi time što ga je gonio na rad do iznemoglosti. (Kada ga je, mrtvog umornog, njegov prijatelj Boalo odvraćao od njegove poslednje, nesrećne predstave, odgovorio mu je odlučno: „Ah, šta mi Vi govorite! Za mene je čast nikada ne popustiti!" A kada su ga drugi prisni prijatelji pred sam izlazak na binu hteli silom zadržati zbog njegovog jakog napada kašlja, on im se suprotstavio recima: „Eh, šta bi radili ovi siroti ljudi, glumci, koji žive jedino od te predstave!") Treći činilac, koji mu je stvarao muke ljubomore i neprilike s lepuškastom, mladom i lakomislenom ženom i ujedno ga trošio seksualno i na drugim stranama, dao je povoda jednom njegovom biografu lekaru da kaže: „Njegova ljubavna pohotljiva priroda, tako česta kod tuberkuloznih, rukovodila je 162 njegove neprijatelje da mu to upisuju u težak zločin, savetujući mu u isto vreme uzdržljivost u interesu zdravlja". Njegova naklonost tuberkulozi i trošan telesni sastav uslovili su njegovo hipohondričko, melanholičko i pesimističko raspoloženje i njegov zajedljiv i zatrovan stav prema lekarima i medicini. U pogledu ovog poslednjeg niko ga nije nadmašio u svetskoj književnosti. To „molijerovsko raspoloženje" umnogome odgovara „volterovskom raspoloženju". Lekar Larume je o njegovom duševnom stanju napisao i objavio dokumentovanu monografiju pod naslovom „Molijerova hipohondrija". Molijerov zajedljiv stav prema lekarima i lekarstvu proisticao je iz takvog istog stava njegovih savremenika, među kojima je kružio ovaj epigram: Affecter un air pćdantesque, Cracher du grec et du latin; Longue perruque, habit grotesque, De la fourrure et du satin; Tout ćela reuni fait presque Će qu' on appelle un medecm. (Imati izgled ukočen, Bljuvati grčki i latinski; Dugačka perika, groteskno odelo, Od krzna i atlasa; sve to skupa čini Ono što nazivamo — lekar). Ista telesna osnova bivala je izvor i Molijerove neurastenije, o kojoj su njegovi savremenici ostavili dosta podataka i o kojoj su pisali mnogi lekari u novije vreme. Jedan od njih, profesor neuropatologije u Lilu, Fole, završio je svoju studiju recima: „Skup Molijerovih nervnih refleksnih simptoma, koji danas označavamo neodređenim terminom .neurastenija', komplikovao je u još većoj meri njegovo složeno, patološko unutrašnje stanje". u* 163 ŽAN-ŽAK RUSO (Jean-Jacques Rousseau, 1712—1778) Biografija genijalnog ženevskog

građanina s lekarskog gledišta jedna je od najzanimljivijih biografija među svim velikim ljudima. Ta zanimljivost proističe s dve strane: prvo, što je Ruso patološki veoma složen i, drugo, što o njegovom patološkom stanju ima dosta lekarskih svedočanstava. Čuveni francuski poznavalac Rusoa i njegovog dela Mise-Patej rekao je: „Nije to mala stvar objasniti Rusoa. Tu treba mnogo i dugo proučavati. Tu treba i mnogo smelosti, pa možda čak i drskosti". Pisac pri tom misli na teško poremećen Rusoov duh, koji je prepun dramatičnih intimnih i diskretnih strana, tesno povezanih s njegovim stvaralaštvom, bez kojih se ono me može u potpunosti razumeti. Pisac ovde misli ujedno i na čitalački svet, koji teško podnosi lekarsku duhovnu obdukciju na omiljenom čoveku, bez koje se takođe ne može u potpunosti razumeti ni piščev život ni njegovo delo. Ruso je imao vrlo složeno biološko i patološko nasleđe. Po očevoj liniji zna se za jednog njegovog pretka, Didije Rusoa, knjižara u Parizu, da je negde oko 1550. god. u vezi s verskim ratovima, napustio otadžbinu i odselio se u Ženevu. Rusoov ded po ocu živeo je 100 godina i, vrlo nestalan i skitnica, nije se mogao nigde duže zadržati 164 premda je bio pastor. Po majčinoj liniji pominje se jedan predak, Marija Dibul, rođena oko 1556. god., koja je bila optužena opštinskom veću da je veštica, zbog čega je morala bežati iz svog rodnog mesta. U 1614. god., pominju se među precima Fransoa i Židit, koji su bili optuženi zbog tuče i zlostavljanja posluge. Ded po majci umro je vrlo mlad, u 32. godini, zbog neumerenog i raspusnog života. Drugi predak, Gabriel Barnar, pominje se kao skitnica kojeg nigde ne drži mesto i koji se naposletku, odselio na jug Karoline, gde je i umro. Njegov sin, Abraham Bernar, bio je takva ista skitnica, pobegao je u svet i nije se vratio kući, nestavši neznano gde. Jedan Rusoov kuzen, koji je bio konzul i umro 1808. god., imao je celog života nastupe ludila sumnjanja u sve i sva. Rođeni Rusoov stariji brat činio je mnoge nestašluke i stvarao često razne neprilike sebi i svojima, pa je najzad odbegao od kuće i nestao u Nemačkoj bez traga i glasa. Rusoov otac, Isak, bio je jedno od dvanaestoro dece svojih roditelja. Siromašan sajdžija, opterećen porodicom, okružen bedom i nevoljom, morao je zarađivati još i kao nastavnik igranja. Njegov biograf piše o njemu: „Bio je jakog temperamenta, voleo je dobro da pojede i popije, kao i lov, a uz to bio je i lako razdražljiv i prek. Osuđen je jednom od Konzistorije na 25 florina novčane kazne zato što se svađao u pijanom stanju s engleskim popovima. Bio je vrlo ljubazan, veoma osetljiv, malo romantičarskog duha i krajnje nestalan, zbog čega je jedno duže vreme proveo u Carigradu, daleko od žene, rođaka i otadžbine". Rusoova majka, Suzana Bernar, bila je lepa žena, naklonjena koketeriji, duhovita i s pesničkom žicom. Kao što se vidi iz ovog letimičnog genealoškog pre-

gleda, Ruso je rođen nasledno opterećen s obe roditeljske 165 strane. Bio je i sam svestan toga. U jednom pismu milordu Marešalu piše: „Čim osetim prve žigove u živcima mene to prestravi, jer je to naša porodična bolest". Među nasleđenim sklonostima i slabostima najjače su istaknute neuropatije, psihopatije, artropatije i nestalnost praćena skitnjom. Ruso je rođen u Ženevi. Kad mu je bilo pet godina, umrla mu je majka, ne zna se od koje bolesti. Ubrzo posle tog gubitka sustiže ga drugi — otac ga ostavlja samom sebi u jednom pansionu, a on napušta Ženevu zbog nekakve svoje oštre svađe, i odlazi u Lion. Ruso ne ostaje dugo u pansionu, i iz njega izlazi iz nepoznatih uzroka. Po izlasku iz pansiona, počev od osme godine života, kod njega se prerano i sve jače rasplamsava polni nagon. Stupa u polne odnose s dvema devojkama, i s njima doživljava prve ljubavne avanture. Čim se našao na slobodi, po izlasku iz pansiona, stupa u službu kao prepisivač u arhivi kod nekog poslodavca, ali ga je ovaj uskoro najurio kao „nesposobnog magarca". On se sada zapošljava kod jednog sajdžije i služi kao šegrt. Tu se ne zadržava dugo. Kod njega se već pojavljuje crta njegovih predaka: bežanje u svet i skitanje po njemu. Napušta Ženevu i pojavljuje se u Konfinjonu, obližnjem mestu, gde se upoznaje s tamošnjim katoličkim popom. Pop ga saleće da ga prevede u katoličanstvo, a da bi to izveo sigurnije, upućuje ga nekakvoj gđi de Varens. Njoj je bilo 26, a Rusou 16 godina. Pop je ubrzo uspeo u svom planu — Ruso je prešao u katoličanstvo. Samo, ni Ruso nije prošao loše: dobio je 20 livara kao nagradu, a uz to još i ljubav i izdržavanje od te mlade gospođe. Ruso nije ostao dugo ni tu. Zapošljava se kao lakej kod gospođe de Verselis, opet ne zadugo, jer ta gospođa 166 uskoro umire. Koristeći zabunu u kući pokojnice, našao je pokojničin zavežljaj s novcem i strpao ga u svoj džep. Pošto nije izveo stvar vesto i pošto je novac bio nađen pri pretresu kod njega, bio je najuren, te se našao ponovo na ulici i bez posla. Lutajući i tražeći nov posao, pogodio se kao lakej kod nekog grofa. Ni tu se ne zadržava. Priseća se milošte, draži i dobrote gospođe de Varens i u njemu se razbuktava želja za njom, pa napušta dobijeno mesto i odlazi u Anesi, pravo u gospođin stan. Primljen raširenih ruku, dobija od gospođe Varens pored ljubavi još i časove iz muzike i književnosti. U slobodnim časovima čita mnogo, sve što mu dođe do ruku. Kad je gospođa Varens napustila Anesi i prešla u Lion, on je otišao zajedno s njom. Na putu se dogodio nesporazum, ili možda pometnja, pa je gospođa Varens otišla u Pariz a Ruso se vratio u Anesi. Ne časeći ni časa, stupio je u bliske odnose s gospođinom sobaricom. Ali se opet otisnuo u svet. Sada prelazi u Nešatel, upoznaje se s jednim arhimandritom iz Jerusalima i s njime odlazi u Frajburg i Bern. U Francuskom konzulatu, u koji su obojica otišli za pasoš radi putovanja u Jerusalim, konzul prepoznaje u licu arhimandrita sasvim nekog drugog čoveka, te odbija da izda pasoše i savetuje Rusou da

se mane Jerusalima i da ide u Pariz, pa mu daje i svoje pismene preporuke. Ruso je prihvatio savet i otputovao u Pariz. Odlazeći prvi put u francusku prestonicu, zamišljao ju je svu od zlata i mermera, ali se veoma razočarao kad je stigao i video da je to grad kao i svi drugi. Zbog toga se brzo predomislio i napustio Pariz, pa je otputovao da potraži gospođu Varens. Posle dugih raspitivanja, pronalazi je u Šamberiju i ostaje kod nje. Ona mu je našla pi167 sarsku službu u katastru, 'koju je obavljao s velikom voljom. U slobodnim časovima predaje se čitanju i izučavanju matematike i botanike, ne zaboravljajući ni muziku. U to vreme umire upravitelj doma, glavni ljubavnik gospođe Varens, i on postaje njen jedini ljubavnik. Obezbeđen i zadovoljan, ispunjava ćelo svoje vreme radom, i to naučnim studijama i muzikom. Njega sad zanimaju fortifikacijska veština i matematika, a izučava i fiziku kod jednog jakobinskog sveštenika. On još nije izabrao određeno zanimanje, niti je odredio svoju karijeru, i video je pred sobom tri puta: rešava se čas na muzičku karijeru, čas mu se sviđa pedagoški poziv, a čas je pravio plan da bude sekretar u duhovnoj kancelariji. Zauzet grozničavo radom na raznim stranama, on se daje i na izume, i pokušava da pronađe bezbojno mastilo. Prilikom jednog ogleda zadobija težu ranu, s trovanjem i slabljenjem vida. Boluje čitavih šest nedelja i jedva ostaje u životu. Taj nesrećan slučaj učinio je na njega toliko težak utisak da je, u svojoj duševnoj klonulosti, napisao testament. Kad je prebrodio posledice nesreće i prezdravio, odlazi u Ženevu da primi nasleđe od majčine zaostavštine. Tu zapada u mučno duševno stanje; tužan je i melanholično raspoložen, traži samoću i često plače. Obuzet hipohondrijom, uobražava da ima polipe na srcu i odlazi u Monpelje da se posavetuje s lekarima. Uz put se upoznaje s gospođom de Larnaž i ne propušta priliku da s njom doživi jedan kratak ljubavni roman. Pošto je, najzad, došao tamo kamo je bio pošao, lekar nalazi da je uobraženi bolesnik. Ohrabren lekarskim nalazom, on se, u najboljem raspoloženju, vraća gospođi de Varens i s njom ostaje, bez prekida, pune tri godine. 168 Zamoren monotonijom života na jednom mestu, uprkos materijalne obezbeđenosti i postojane ljubavi gospođe Varens, on se nije osećao dobro. Zahvatala ga je sve više melanholija i sve više ga je obuzimalo osećanje straha od smrti. Taj strah mu je doneo jako religiozno osećanje. S proleća sledeće godine kao da oživljava. Radi samoučki, s divljom energijom, na >svom samoobrazovanju; uči užurbano geometriju, latinski, Vergilija, istoriju, geografiju, kosmografiju, povrtarstvo, agrikulturu, a povrh svega toga još i piše. Kad je gospođa Varens počela trpeti novčanu oskudicu i kad je saznao da mu je prvo mesto u gospođinom srcu preoteo nekakav došljak, on je iznenada napustio kuću. Postaje sada domaći učitelj kod dece gospođe de Mabli. Posle godinu dana prekida tu službu i vraća se gospođi de Varens. Posle 3—4 meseca odlazi iznenada u

Pariz, s namerom da tamo predloži i plasira svoj nov način notnog pisanja. Uz put se nalazi s prijateljima i zadržava se duže vreme u Li onu. Po dolasku u Pariz upoznaje se i približava novoj poznanici, gospođici Ser, obleće oko nje, traži uporno njenu ljubav, ali bezuspešno. Bilo mu je tada 29 godina. Pošto je digao ruke od te poznanice, latio se posla radi koga je došao. Čita u Akademiji svoju studiju „Predlog o novini znacima u muzici", ali ni ovde nema uspeha. Obeshrabren neuspesima na obe ove strane, dopada još i teške bolesti, zapaljenja pluća, i zbog toga ostaje, kao težak bolesnik, duže vreme u postelji. Po ozdravljenju, nov francuski poslanik kod mletačkog dužda poziva ga da mu bude sekretar. On prima tu ponudu i odlazi u Veneciju, ali ni ovde ne nadugo. Posle 169 14 meseci službovanja posvađao se s poslanikom i, uprkos stečenih ljubavnih veza s dvema Venecijankama, vratio se u Pariz. On nailazi sada u francuskoj prestonici na opšte simpatije i njegovo društvo se traži i ceni. On je u vezi sa najvišim i najuticajnijim društvenim krugovima. Čuven je i slavan. U to isto vreme slklapa novu, jaču ljubavnu vezu, čvršću nego sve dotadašnje. On se zagledao u jednom hotelu u sobaricu Terezu Levaser. Zaljubljuje se u nju i ona mu postaje stalna prijateljica, da kraja njegovog života. U Parizu ima stalno zapošljenje kao sekretar nekog gospodina i radi zajedno s Didroom na osnivanju časopisa Ima pune ruke posla. Ali, ima i puno neprijatnosti s rođacima svoje prijateljice. U to vreme umire mu i otac S jeseni iste godine odlazi na rad u jedan zamak u svojstvu sekretara. Otuda ispraća svoju prijateljicu u Pariz da smesti u dom za nahočad plod njegove ljubavi. Iduće godine prelazi na rad u drugi zamak. Tu, uzgred, sklapa s gospođom d'Epinej ljubavnu vezu. Cenjen i viđen, on je ovde prvi put ušao u najviše aristokratske krugove i lično upoznao pokvarenost i dotrajalost tog društvenog reda. U to vreme Akademija u Dižonu raspisuje poznati konkurs. On učestvuje na njemu, dobija prvu nagradu i dospeva na vrhunac svoje slave. Poznat, priznat i cenjen širom Francuske, nastanjuje se u Parizu. Međutim, sada ima česte nevolje sa zdravljem, koje ga jako zabrinjava. Ima teškoća i s nasrtljivim rođacima svoje prijateljice Tereze, koji neprekidno iznuđuju od njega novac. U isto vreme odvaja od svojih usta i šalje izdržavanje i svojoj negdašnjoj prijateljici gospođi Varens, koja je zapala u bedu i koju on ne zaboravlja. 170 l Juna 1754. god. odlazi u 2enevu u društvu svoje prija teljice Tereze i jednog svog prisnog prijatelja. Razočaran bolno u prijateljstvo tog svog tobožnjeg prijatelja, a posle jedne intimne ispovesti Terezine, on kida s tim prijateljem. Nalazi za potrebno da se vrati u protestanstvo, što odmah čini, i pronalazi gospođu Varens. Po povratku u Pariz prihvata se velikih književnih poslova i radi užurbano i naporno, danju i noću. U to vre-

me odlazi često na poljsko dobro gospođe d'Epinej i učvršćuje s njom prijateljstvo. Ali ga to staje vrlo skupo. Zbog te veze gubi svog moćnog zaštitnika i dobrotvora barona Holbaha, nemačkog aristokratu i levičara nastanjenog u Parizu, koji je imao uticajan kružok. Uz to, Holbah po staje sada najogorčeniji neprijatelj Rusoa. Taj tabor neprijatelja postajao je sve jači i širi jer je Ruso kvario odnose i na svima drugim uticajmm stranama: s Didroom, Dalamberom, Grimom, pa i sa samim Volterom. Poslednji je, u ljutim napisao Rusou „jedno tako bezobrazno pismo kakvo nikad nijedan fanatik ne bi naškrabao", kako piše biograf. Ruso je u to doba bio u naponu svog stvaralaštva Radio je, pisao i izdavao svoja na j glavni ja dela, bez pre stanka i bez predaha. Naporan rad pokazao je ubrzo ozbiljne posledice. Istrošen telesno i rastrojenih živaca, Ruso zapada u teško duševno stanje, teže nego ikad ranije. Zahvata ga melanholija, postaje bezvoljan i mrzovoljan i oseća odvratnost prema svakom poslu, pa i prema samom životu. Njega grize još i savest što je napustio svoju decu, smeštenu u domu za nahočad i ostavljenu bez roditeljskog staranja. 171 On se obraća jednoj od svojih prijateljica i moli je da uzme njegovu decu iz doma i da se o njima brine, a isto tako da se pobrine i o njegovoj Terezi, jer je on, kako se jadao, „već raskrstio sa životom i odlučio se na samoubistvo". Ali, nesreća nikad ne dolazi sama. Osim bolesti, Rusoa pogađaju neprilike i s mnogih drugih strana. Pored svakodnevnih javnih skandala koje mu priređuju rođaci njegove prijateljice Tereze, snalazi ga još i velika nevolja da mu zastane u mokraćnoj bešici sonda, koju je bio navikao sam da zavlači zbog davnašnjeg suženja mokraćnog kanala. Na njegova književna dela digla se vika sa svih strana. Protivu njih i njega povela se prava hajka, i to od strane uticajnih faktora: papa, Sorbona, Pariški parlament, Ženevska opština, Holandija, Bernski ikanton. Sa svih tih strana, a i mnogih drugih, padali su na njega udarci i, u besu, traženo je da se njegova dela konfiskuju i spale. Bio mu je u opasnosti čak i goli život. On beži najpre u jedan švajcarski grad, pa kad je osetio da mu je i tu život u opasnosti, sklanja se u malo i mirno švajcarsko mesto Motije-Traver. U tom zabačenom mestancetu ostaje pune tri godine na miru, pod zaštitom samog pruskog kralja, i tu dovodi kasnije i svoju prijateljicu Terezu. Sklonjen od opasnosti i u tišini, Ruso ni tu ne popravlja svoje rastrojene živce. Njegovo duševno stanje je sve lošije. On se često tvrdo rešava da oduzme sebi život. Ta misao ga opseda i ne pušta ga. Muči ga i ubija uobraženje da ga ceo svet proganja i da su se svi ljudi, bez izuzetka, zaverili protiv njega. Zazire od svakog naivnog postupka svoje društvene okoline, i svaku reč i pomisao svojih poznanika tumači izopačeno i na svoju štetu. Da 172 bi podesio odevanje prema bolesti mokraćnog pribora, nosio je široko jermensko odelo, na veliko iščuđavanje svojih prijatelja. Da bi se otrgao od bolesnih i nasrtljivih pomisli i suzbio nesnosnu nesanicu, predaje se gimnastici

i sam čepa drva. Da bi smirio uzbunjeno javno mišljenje i da bi se koliko-toliko osvetio mnogobrojnim neprijateljima, odrekao se javno i svečano prava ženevskog građanstva, što je još više rasplamsalo borbu između njegovih vernih pristalica i ogorčenih neprijatelja. Ruso je u Motije-Traveru u prvo vreme živeo na miru s tamošnjim pastorom. Docnije, njihovi odnosi pokvarili su se u tolikoj meri da je morao iznenada pobeći. Umakao je jedva živ ispred linča od razjarene rulje, koju je na njega nahuškao pastor, „ta vucibatina koja je javno postala harambaša te razbojničke družine", kako je govorio Ruso. Pošto je pobegao najpre na jedno ostrvce na Ženevskom Jezeru, a uskoro zatim u jedno skrovito mestance, on je, naposletku, napustio Švajcarsku i sklonio se u Strazburg. Tu je takođe nezadovoljan, pa zato 1766. god. napušta evropsko kopno i prelazi u Englesku. Ne oseća se ni tu sigurnim, te neprekidno menja mesto boravka, što mu još više rastrojava živce. Spopadaju ga u dva maha nastupi punog umnog pomračenja i neuračunljivog stanja. Čim bi mu ti napadi prošli, u svetlom međuvremenu, ponovo se prihvatao književnog rada, pišući svoju ,,Ispovest". Pošto mu je dojadila i Engleska, vraća se u Francusku, da bi i tu jednako menjao mesta boravka. Njega sada najviše pritiskuju nesređeni odnosi s Terezom Levaser, njegovom stvarnom ženom, koja mu je koliko nesnosan 173 teret toliko i spasonosna kotva. Jedno vreme kao da se bio konačno resio da raskine sa njom i da odbegne od nje, ali su ona i njeni prijatelji tu njegovu potajnu nameru osujetili. Lutajući od jednog mesta boravka do drugog, od Grenobla do Burgoana, i odatle do Liona, on zastaje u ovom poslednjem gradu. Tu se kao smiruje i pada u stanje mirne rezignacije, pa se povlači 1770. god. u Pariz, rešen da se ovde stalno nastani i provede ostatak svog života. U toj poslednjoj fazi njegovog duševnog poremećaja, u tom „periodu blistanja delirijuma", koristi se poslednjim zaostalim snagama i prihvata se poslednjeg posla. Piše svoje „Dijaloge", u kojima se oseća popuštanje umne moći i književne sposobnosti. Kasnije piše i svoje „Sanjarije"; u njima kao da se nazire povratak izgubljenih snaga, ali za kratko. Jednog dana, maja 1778. god., Ruso iznenada bez ičeg što bi to moglo nagovestiti, napušta svoj dom i svoju ženu i, u društvu s jednim svojim prijateljem, preseljava se desetak kilometara izvan Pariza, u mestance Ermenonvil, zaokruženo divnom prirodom. Posle 42 dana mirnog i spokojnog boravka u tom mestu on, jednog julskog dana, umire iznenada, bez ikakve prethodne bolesti. Rusoova čudna i zagonetna smrt izazvala je mnoge razgovore i tumačenja čim se za nju saznalo. Kasnije je o njoj nastala čitava literatura. Uprkos mnogostrukog traganja, o pravom uzroku njegove smrti nije se saznalo ništa tačno. Njegova smrt ostala je tajna. Postoje o toj tajni tri glavnije pretpostavke: ubistvo izvršeno od strane Tereze Levaser; samoubistvo u nastupu poslednje, najjače 174

duševne krize, i prirodna smrt zbog srčane slabosti. Žil Lemetr je na jednoj konferenciji o uzroku te zagonetke rekao kratko: „Je ne sais pas" („Ne znam"). Žan-2ak Ruso imao je nezdrav duh od kolevke do groba. Njegov duh bio je u tolikoj meri poremećen, i to raznostruko, da je njegov najbolji biograf i patograf, dr Zerarde, s pravom napisao: „Ruso nije imao samo jednu bolest, on ih je imao više". Njegovo živčano rastrojstvo i duševna poremećenost imaju nasledno poreklo i pokazuju se još u ranom detinjstvu. U pismu gospođi de Beloj on sam piše o svojoj bolesnoj konstituciji: „U mom detinjstvu svaka figura sakrivena pod belim pokrivačem izazivala je kod mene odmah napad grčeva. U tom smislu, kao i u mnogo koječemu, ostaću dete do kraja života". Rusoov poremećen duh pokazivao se mnogim znacima i na svakom koraku. Prvi i središni znak je njegova duševna nestalnost: on se nije mogao skrasiti na stalno ili duže boravljenje ni u jednom gradu, ni na jednom mestu, već je celog života bio u skitnji i lutanju; nije mogao da istraje ni na jednom poslu, već se prihvatao mnogih poslova i različitih zanimanja, ne zadržavši se ni na jednom od njih. On je takav u svemu i svuda i dr Zerarde s pravom piše o toj njegovoj crti: „Tačno je da je u Rusoovom intelektu bilo puno praznina, te se njegova inteligencija ponekih dana zamagljivala i zamračivala. Ali, iznenada, iskra, umesto da se sasvim ugasi, namah je oživljavala, i iz tog sjajnog genija su izletele drhtave misli, delikatni snovi, nacrti i spisi, veličanstveni i mudri. U njegovom moralu je to isto. Naizmenice, premorenost i odvažnost, indolentnost i krajnja aktivnost, kukavičluk i hrab17$ rost, najekstremnije stvari su se redale jedna za drugom na kontradiktoran i paradoksalan način". Zbog unutrašnje nestalnosti, Rusoovo raspoloženje nije ni određeno niti čvrsto, te je on zato mnogolik, čime iznenađuje i svoje najbolje poznavaoce i prijatelje. Kod njega nastupaju odseci vremena u toku kojih je u naponu snage i kada je dobro raspoložen, i tada je optimista i grandoman. On onda piše o sebi da je „začudio Evropu svojim proizvodima, u kojima su prostaci videli samo rečitost i duhovitost, ali duše koje lebde u našim etarskim regionima upoznaju s radošću u meni svoju rođenu dušu". Na drugom mestu piše o sebi ovako: „Kad odem iz Francuske, meni se odmah prohte da počastvujem svojim povratkom evropsku državu koju najviše volim". U takvim trenucima prožet je ne samo osećanjem hrabrosti već i religioznim osećanjem. U „Contrat social" to njegovo osećanje ima obeležje fanatičnosti. Ali, takvo njegovo raspoloženje ima svoje određeno vreme trajanja. Kad se isprazne snage nakupljene u njemu, kad u njegovoj duši umesto plime dođe oseka i nastane period duševne malaksalosti i ispražnjenosti, on oseća, misli i postupa obratno. On onda gubi religiozno osećanje i postaje ateista. Tako 1769. god. piše o sebi: „Ja sada verujem zato što sam nekad verovao". On je onda pesimista, pun očajanja, što je najbolje izrazio u svojim „Pismima". U takvom raspoloženju zapada u hipohondriju i melanholiju, tuđi se svega kao pustinjak, i onda mu nailaze crne misli, manije gonjenja, kad uobražava da se ceo svet zaverio protiv njega i njego-

vih dela. Kad ga takvo raspoloženje izmuči i dostigne vrhunac, on pomišlja na samoubistvo. 176

Kod Rusoa nije bilo čitavo ni moralno osećanje. Menjao je dvaput veru iz koristoljublja. Krao je još (kao dete, i uvek nabeđivao za to druge. Služio se na svakom koraku lažju i licemerstvom, te mu reci nisu bile u skladu s postupcima. Posle izlaska prvog njegovog dela iz štampe odrekao se javno književnog rada i posvetio prepisivanju nota, čineći to na brzu ruku i s greškama, da bi se uskoro ponovo vratio književnom radu. Iako je živeo stalno u nemaštini, nadmeno i s preziranjem je odbijao da primi poklone, dok je poklone uručene preko njegove žene Tereze prihvatao oberučke. Uprkos svoje teorijske pedagoške delatnosti i preteranih izliva osećanja nežnosti i ljubavi u svojim pismima i spisima, strpao je svoju rođenu decu u domove za nahočad, ne vodeći o njima nikakog računa. Prezirući civilizaciju i raskoš i udarajući na njih javno, nosio je, kao i zbog svoje bolesti, tobože „prosto" jermensko odelo, u stvari raskošno i teatarski upadljivo: 'izvezeni zubun, svileni kaftan, postavljenu kapu i šaren pojas. Njegovi odnosi prema prijateljima, pa i prema dobrotvorima, pokazuju još više njegovu poremećenost. Iako mu je Volter činio mnoge prijateljske usluge i dobra dela, on je jednom prilikom, iznenada i bez ikakvog povoda s Volterove strane, objavio u novinama članak ,,O pozorištu", u kojem je ne samo napao pozorišna dela tog svog prijatelja i dobrotvora već ga je još dostavljao i opadao kod ženevske vlade kao pokvarenjaka koji u svom domu u Ferneju drži skandalozno pozorište. Kad mu je njegov zaštitnik Fridrih Veliki u najtežem trenutku uputio novčanu pomoć, on je kraljevom izaslaniku rekao da „ne može spavati u kući koja je podignuta kraljevim novcem", a 12 Tragedija genija samom kralju je otpisao: „Hoćete da mi date hleba; zar nema među Vašim podanicima nijednog kome nedostaje hleb?" Uprkos takvog oholog stava, kada je njegova žena primila taj isti poklon, nije ga vratio. Zamerivši se jako i svom prijatelju u Engleskoj, filozofu Hjumu, koji mu je u Engleskoj izradio penziju i našao sklonište u teškim časovima njegovog života, on je od tog ozlojeđenog prijatelja dobio gnevno pismo u kojem je pisalo i ovo: „Kad ste Vi sami najveći neprijatelj svog mira, svoje sredine i svoje časti, ne mogu se čuditi što ste postali i moj neprijatelj". Kad je njegova prijateljica i dobrotvorka gospođa d'Epinej otputovala u Švajcarsku poslom, pustio je pakosno glas da je ona taj put preduzela zato da bi u inostranstvu tajno rodila nezakonito dete. Slične neuračunljive postupke pokazivao je i prema ostalim bliskim prijateljima i dobrotvorima — Dalamberu, Didrou, Grimu. Prvi od njih žalio se jednom svom prijatelju: „Žan-Žak je Ikao divlja zver, koju čovek srne dirnuti samo štapom, i to iza rešetke". Tu ocenu je dopunio Volter: „Smatram da je Ruso jedan od najnesrećnijih ljudi, jer je jedan od najgorih". Kod Rusoa nije bilo sve u redu ni u seksualnoj sferi. Kod njega je polni osećaj bio probuđen prerano, pre puberteta, kad mu je bilo osam godina. U svojini „Ispovestima" ispoveda se kao onanist i impotentan, kao „rđav

Turčin" („mauvais Turque"), kako sam kaže. On piše o svom polnom osećaju: „Naslađivati se! Da li je to suđeno čoveku! Ah, kad bih samo jednom okusio sve naslade ljubavi, u punoj meri, mislim da moja slaba priroda ne bi izdržala, umro bih na samom delu". Njegova polna uživanja su perverzna, i te perverzije su bile raznovrsne. Dr Zerarde navodi jedan neobjavljen rukopis iz 1783. god. 178 (svojina Grima) u kome piše i ovo: „Kuća u ulici Mobie, gde je Ruso šiban bičem za mali talir". U svojim „Ispovestima" Ruso daje i ovaj autobiografski podatak: „Biti pod nogama gospodarice metrese, slušati njena naređenja, imati slobodu moliti je, sve je to za mene slatko uživanje, i ukoliko mi je moja mašta više raspaljivala krv, utoliko sam bio više i jače ukočen kao ljubavnik". Dr Režiš i profesor dr Kraft Ebing tumače to priznanje kao znak masohizma. Međutim, izgleda da je Ruso imao i druge seksualne perverzije. „Ženevski građanin" je po tipu svog bolesnog duha bio stariji patološki brat „velikog pisca zemlje ruske" iz Jasne Poljane. Obojica imaju gotovo istu životnu sudbinu i isto književno nadahnuće. Obojica su imali nestalan i uznemiren život: oni su lutalice celog svog života; oni su u svojoj nestalnosti i u svom sumnjanju u sve i sva, u neprekidnom kolebanju između naslađivanja životom i misli o samoubistvu; njih je u predsmrtnim danima nešto iznutra gurnulo u naručje prirode, dalje od kuće i dalje od ljudi, da tamo dočekaju svoj zemaljski nestanak. Karakter njihovog književnog nadahnuća je takođe istovetan. Obojica su toplog, mekog i nežnog pesničkog nadahnuća; privlačio ih je pedagoški rad s decom i neprosvećenim svetom; verski su fanatici na svoj način i buntovnici protiv zvanične crkve; reformatori su društva i u revolucionarnom stavu prema socijalnom poretku svoga doba; obojicu je isključila zvanična crkva i, zajedno s čuvarima socijalnog poretka, gonila bez milosti; obojica su nagonski neprijatelji gradske kulture i prijatelji prirode i sela. 12* 179 VOLTER (Frartfois-Marie-Arouet de Voltaire, 1694—1778) Volter je rođen kao slabunjavo dete. Slab telesni sastav zadržao je kroz ceo njegov dugi vek od 83 godine. Ali, u tom trošnom i nežnom telu nosio je on retko agilan i istrajan duh, toliko snažan da je svojim životnim delom dao ime ćelom osamnaestom veku. Istoričari taj vek zovu „vekom Voltera". On je počeo pokazivati rano osobine svoga duha. U svojoj trećoj godini znao je naizust mnoge Lafontenove basne i u to vreme poznatu bezbožničku poemu „Moizadu", kojoj ga je naučio njegov kum, slobodoumni sveštenik Šatonef. U svojoj desetoj go-

dini bio je već pitomac jezuitskog koleža Luja Velikog, gde je ubrzo pao u oči svojom bistrinom, živahnošću i slobodnim držanjem. U 12. godini već je pisao pesme i epigrame. One su se toliko dopadale njegovim nastavnicima jezuitima da su mu ih sami oni umnožavali i rasturali. Šatonef je pokazao neke od tih pesama i epigrama čuvenoj ondašnjoj lepotici, duhovitoj ženi i kurtizani, Ninoni od Lankloa. Ona je njima bila toliko ushićena da je zatražila poznanstvo s malim pesnikom i zaveštala mu posle svoje smrti jednu svotu novca „za kupovinu lepih knjiga". Po izlasku iz koledža on se oseća toliko samopouzdan i samostalan da odbija očev predlog da ide na 180 pravne studije. Preko jednog prijatelja poručuje ocu: „Recite mome ocu da ja nikako ne želim da dođem do poziva koji se kupuje. Potražiću poziv koji ne staje ništa". Kad mu je otac predložio da se primi ma koje službe, on mu je odgovorio: „Neću drugu službu do književničku". Kada je navršio 20 godina, započeo je prazan mladićki život, život provoda, nerada, naslada. Kreće se u najvišim društvenim krugovima zahvaljujući nešto vezama preko Šatonefa a nešto svojoj neobičnoj duhovitosti, koja je privlačila sve oko njega. U međuvremenu nastavio je da piše stihove. U njima je jasno ispoljio osnovni ton svoga duha. Ti stihovi su bili satirične sadržine, s oštrim, vrlo oštrim bodljama. Njegovi epigrami bili su, svi odreda, duhoviti i kratki, uvek zajedljivi. Njegova žaoka bila je uvek upravljena na visok cilj i pogađala neku visoku i važnu ličnost. Zabadajući se kao oštar mač, pričinjavala je žrtvi jak bol a kod čitaoca izazivala glasan kikot. Volteru se kroz kratko vreme osmehnula sreća. Njegov dobrotvor Šatonef otišao je u Holandiju kao ambasador i poveo sa sobom i svog štićenika, kao paža. Volter se upoznao u Holandiji s kćerkom jedne francuske emigrantkinje, zaljubio se u nju i osvojio je. To je razgnevilo njenu majku, koja ga je tužila ambasadoru i iznela neke ružne strane mladog osvajača. Ambasador je odmah uhapsio svog štićenika i kumića i proterao u Pariz. Tu ga je dočekao ljutilo njegov otac, koji se pre toga bio zavadio s njegovim starijim bratom. Otac je tada govorio da ima „dva sina luđaka: jednog u prozi, drugog u stihovima". Razlaz između sina i oca bio je toliko oštar da je otac već dobivao od policije „lettre de cachet" (nalog za hapšenje) i već bio gotov da, po običaju vremena, uhapsi svog neposlušnog sina. Volter je bio prinuđen da se krije od oca i 181 vlasti. U isto vreme, on je sa svojim prijateljima jezuitima bio skrojio plan za otmicu svoje ljubavnice u Holandiji. Ali se ubrzo predomislio: resio je da se izmiri s ocem, da se ostavi otmice i da započne pravne studije. U to vreme, 1714. god., umire Luj XIV, „kralj sunce", i ostavlja u zemlji jako nezadovoljstvo, s razrivenim ekonomskim i finansijskim prilikama. Javljaju se na sve strane potajne akcije protiv „starog režima" i od ruke do ruke kruže mnogobrojni pamfleti. Zbog sumnje da te pamflete piše i širi Volter je bio optužen i zatvoren u Bastilji. U zatvoru ostaje godinu i po, radeći za to vreme punom parom na književnosti. Tu je započeo i svoj spev, „Henrijadu". Po izlasku iz Bastilje morao je da provede izvesno

vreme u internaciji. To vreme proveo je u stvari u gostima kod jednog svog prijatelja, vojvode od Betuna, u njegovom zamku. Tu je postao i ljubavnik lepe devojke, gce Livri, koja se spremala za glumicu. Kada se vratio u Pariz, doneo je sa sobom svoju tragediju „Edip", koja je odmah izvedena. Na predstavi je bio ceo aristokratski Pariz na čelu sa regentom Filipom Orleanskim. Pisac je slavljen i hvaljen od svih a od žena obožavan. Bacio se koliko u vrtlog uživanja toliko i u neumoran rad. U isto vreme sticao je i sve veći broj neprijatelja i na njihove žestoke udarce nije im ostajao dužan. Pariz je u to vreme, kako kaže jedan istoričar, „samo pevao i bunio se". Društveni moral pao je nisko do cinizma. Ceo svet predao se uživanjima i nasladama, oborivši sve moralne obzire. Istoričar o toj raspuštenosti piše da se „sve živo obrnulo na veselje i šale" i da se bio „povratio duh iz doba fronde* i građanskog rata". Raspuštenost je * Fronda: politička stranka za vreme maloletstva Luja XIII 182 uzela toliko maha da se javno govorilo da regent živi sa svojom rođenom kćerkom u konkubinatu. Iz takvog stanja niklo je veliko nezadovoljstvo. Među mnogim lecima i pamfletima pojavio se i spis protivu samog regenta pod naslovom „Filipike". On je imao tako velik uspeh da je mogao biti pripisan samo Volteru. Zbog te sumnje on je ponovo proteran iz Pariza. Prihvaćen i po drugi put od gostoljubivog vojvode od Betuna, Volter se sklonio u isti zamak i pored iste, drage prijateljice gce Livri. Naslađujući se njenom ljubavlju, on je neumorno nastavio svoj književni rad, pišući nove drame i podešavajući glavne uloge za svoju prijateljicu. Pisane na brzu ruku i za publiku u kojoj je bilo mnogo njegovih ogorčenih neprijatelja, te drame izazivale su na premijerama teške skandale. Volter se nije bojao ni razmera tih skandala niti drugih okršaja. Naprotiv, on je i sam tražio i potpirivao borbu, te je zametao kavge na sve strane, stvarajući sebi nove falange moćnih neprijatelja. U međuvremenu, zabavljao se veselo i bezbrižno, pravio duhovite dosetke i šale, zasmejavajući svako društvo u kojem bi se našao. Bio je srećan i uvek dobro raspoložen. Tražeći i izazivajući sukobe, Volter se namerio na jednog moćnog i nasrtljivog plemića, kojega je u jednom društvu jetko ismejao i koji mu je odmah posle razlaza tog društva uzvratio podmuklim fizičkim napadom. Pošto je taj plemić uspeo da izdejstvuje u policiji rešenje da se Volter protera iz Francuske, Volter se sklonio, bez predomišljanja, u Englesku. Nastanivši se u Londonu, osetivši se zadovoljan u slobodnoj zemlji, predao se književnom poslu i mondenskom životu. Stupio je u vezu s mnogim istaknutim piscima, a najprisnije sa satiričkim piscem Sviftom. Kao emigrant, imao je i svoje gorke časove. Mno183 gima je izgledao i sumnjiv, jer se širio glas da je potajni poverenik francuskog dvora. Zbog svog odela i stranačkog izgleda imao je neprilika i s publikom na ulici. Jednom se za njim okupila velika gomila sveta, išla za njim, dobacujući mu podrugljive šale i dosetke. Kad mu je sve to dosadilo, popeo se na jednu klupu i uzviknuo svetini:

„Dragi moji Englezi, pa zar nisam dovoljno nesrećan što nisam rođen među vama?" Tim recima je osvojio sakupljene, te su ga digli na ruke i odneli u njegov stan. Posle nekog vremena, Volter je krišom prešao u Francusku i nastanio se u Sen-2ermenu kod jednog berberina. Odatle je napisao pismo ministru policije i molio za dozvolu da može slobodno „vući svoje lance u Parizu". Kad mu je vraćena sloboda, bacio se na finansijske poslove da bi došao do novca, s kojim je rđavo stajao. Natežući s novcem u emigraciji, on je sada zavoleo novac više no ma šta drugo. U jednom svom pismu iz tog doba pisao je o tome iskreno i otvoreno ovako: „Jedan stari doktor mi je govorio: ,Dragi moj gospodine, ja sam u svojoj mladosti pisao protiv ustava i protiv pape; bio sam bačen u tamnicu i smatrao sam se mučenikom. Sada se ne mešam ni u šta i osećam se pametan'. — ,Čime se zanimate?' — upitah ga. — ,Dragi moj gospodine — odgovori mi on —, ja jako volim novac'. Tako se ljudi u zrelijim godinama smeju svojim postupcima iz mladosti; postupci stare kao i ljudi". Od jednog Volterovog biografa saznajemo i ovo: „Volterov portfelj bio je pun raznih ugovora, papira od vrednosti, menica, državnih obveznica. Teško da bi se mogao naći koji drugi književnik koji bi imao u svom portfelju toliku hrpu papira od vrednosti". Pored patološke strasti za zgrtanjem para, kod njega su plamtele još i njegove urođene strasti, čežnje i želje za visokim društvom, 184 za mondenskim životom, za ljubavnim avanturama, za književnošću, naukom, filozofijom, a najviše za teatrom i borbom. Volter je uskoro morao ponovo da se krije i beži od organa policijske vlasti. Sada je to morao učiniti zbog crkve. Ta vlast nije dozvolila da se sahrani na groblju niti da se opoje slavna glumica Adrijen Lekuvrer, obrazlažući tu zabranu time da glumci nisu dostojni te pažnje od strane crkve. Volter je javno izrazio svoj revolt protivu toga u jednom svom oštrom epigramu, napavši crkvu i njene sluge ne može biti oštrije i duhovitije. Čim je organ crkvene vlasti podneo tužbu protivu njega on je pobegao iz Pariza i sklonio se u jedno selo u Normandiji. Tu je ubrzo pristupio štampanju svoje knjige „Filozofsika pisma o Englezima", koju je odštampao u Ruanu. Ta knjiga nije bila bogznašta ni po svojoj sadržini ni po svojoj književnoj vrednosti, ali je, premda se nije dugo prodavala, učinila na javnost jak utisak i doživela velik uspeh samo zato što je govorila o važnim tekućim društvenim stvarima, i to na neobičan živ, zanimljiv i borben način. U knjizi se govorilo o religiji, politici, filozofiji, nauci i književnosti kod Engleza. Sve pohvalno. Tendencija knjige je bila jasna: pohvalom Engleske narugati se stanju u Francuskoj. Izvesno vreme pošto je knjiga izašla izdavač je bio bačen u Bastilju, Volter je pobegao u Lorenu, a knjiga je konfiskovana i spaljena „kao skandalozna, protivna veri, dobrim običajima i poštovanju koje se duguje prema vlastima". To je bilo 1734. god. Volter je pobegao u Lorenu, blizu same istočne granice, zajedno sa svojom prijateljicom madam Satle, koja je imala tu svoj zamak Sirej. Ta njegova prijateljica bila je veoma obrazovana, a uz to i književnica, ali i veoma

185 senzualna. Volter je s njom stupio u prisnije veze po povratku iz Londona, kada je njoj bilo 27 a njemu 39 godina. Nastanivši se u zamku u Sireju, proveli su zajedno čitavih 14 godina. Zajednički život tekao je u miru i prijateljstvu, ali je često bio prekidan svađama i burnim prizorima, koji su se ipak lepo završavali. U zamak je s vremena na vreme navraćao muž madam Šatle, „dobričina" markiz od Šatlea. Volter je za sve to vreme vodio vrlo radan život. Mnogo je čitao, pisao, vodio filozofske diskusije, priređivao predstave, zanimao svako društvo živim i duhovitim razgovorima kao nenadmašan kozer, pa se još bavio i gazdinstvom. Madam Grafinji piše u svojim memoarima da je život u zamku Sirej bio toliko ispunjen poslovima i događajima svaka 24 sata da je, „na žalost, vreme bilo isuviše kratko". Volterov duh ipak nije mirovao. Željan novih uspeha i raznolikosti, došao je sada na misao da se prihvati uloge diplomate i političara. Zato je pokušao da stupi u vezu s pruskim prestolonaslednikom, budućim Fridrihom Velikim. Znajući da ga ovaj obožava, jer mu je pisao da „na svetu postoji samo jedan bog i jedan Volter", Volter je počeo da pravi planove kako da stupi u bližu vezu s njim. Najzad je uspeo. Kad je Fridrih postao kralj i kada je Francuskoj bio potreban saveznik protiv Engleske i Austrije, francuska vlada mu je dodelila poverljivu diplomatsku misiju u tom smislu. Da bi bolje uspeo i lakše pridobio Fridriha, izjavio je da je tobože pobegao iz Francuske kao politički emigrant zbog svoje satire napisane protiv jednog crkvenog velikodostojnika. Volterova obmana, međutim, nije uspela. Oprezni Fridrih, preko svojih 186 poverljivih ljudi, tačno je utvrdio u čemu je tu stvar. Tako je zamak Sirej i dalje sačuvao svoj uobičajeni izgled, a njegov domaćin nije ni u čemu promenio svoj položaj. Volter je sada bio još više obuzet neodoljivom, staračkom željom za visokom karijerom, za velikim titulama, za slavom i ugledom i izvan Francuske, za lakim, ugodnim i raskošnim životom u velikom gradu i blistavom svetu, što dalje od zabačenog Sireja. Najzad je počeo činiti pokušaje da se približi dvoru. U tome je brzo i neočekivano uspeo zahvaljujući dolasku jednog svog dobrog školskog druga na položaj ministra, a još više zahvaljujući blagovoljenju i podršci jedne kraljeve metrese. Tako je, na prost i lak način, postao „dvorski miljenik i favorit", kako se onda govorilo zajedljivo u krugovima njegovih neprijatelja. Voltera to nije zbunjivalo, već ga je hrabrilo. Uskoro je zaslužio i titulu „redovni plemić i istoriograf kraljev". Tražeći sve više efektne scene, priznanja i slave, prilikom predstave svoje „Merope" izazvao je buru oduševljenja kod publike. Ćela publika je ustala u dvorani pozorišta i, kličući, vikala najlepšoj prisutnoj dami: „Madam Vilar, zagrlite Voltera!" Volter je nezajažljiv — želi da postane član Francuske akademije, koja ga je jednom već odbila. On je radi toga pokrenuo sve odlučujuće sile, na čelu s madam Pompadur i papom, kome se obratio poniznim pismom. Uspeo je i u tome — naimenovan je za člana Akademije. Da bi se što više dodvorio i približio kralju, koji ga

ipak nije mnogo mario, izdejstvovao je da se u predstavlja njegov „Hram slave". U tom komadu, nom junaku, imperatoru Trajanu, pokušao je da kralja na veoma ulepšan način. Kad se predstava računajući da je slomio otpor i neraspoloženje

Versalju u glavocrta završila, kraljevo,

187 Volter mu je slobodno prišao i glasno ga upitao: „Je li Trajan zadovoljan?" — Kralj ga je strogo odmerio, ne odgovorivši mu ništa, okrenuo mu leđa i otišao. Volter je uskoro dozi veo još teži i opasniji udar. Igrajući jedne večeri karte sa svojom prijateljicom madam Šatle u društvu u kome je bila i kraljica, i videći da njegova prijateljica gubi ogromne sume novca, on joj je Ijutito viknuo na engleskom da prestane da igra jer se nalazi ,,u društvu sve samih lopova". Iako niko nije znao engleski, ipak se osetilo šta je rekao. Svi su poustajali, ljutiti i besni, i napustili igru. Volter i njegova prijateljica bili su načisto da im je Bastilja osigurana. Nisu se nimalo premišljali. Dobavili su fijaker, uskočili u njega i pobegli u zamak svoje dobre poznanice, vojvotkinje od Mena. Stigli su, kao bez duše, tek posle ponoći. Posle kratkog vremena, kada se raščulo gde se sklonio u prvi mah, Volter je pobegao sa svojom prijateljicom u njen zamak Sirej. Tu nije imao sreće da duže nastavi svoj uobičajeni život, u samoći i bezbednosti. Njegova prijateljica, madam Satle, iako mu je i dalje ostala odana, stupila je u ljubavne veze s jednim mladim kapetanom, i iz te veze rodila kćerčicu, u svojoj 44. godini. Porođaj je završio nesrećno — madam Šatle je šestog dana po porođaju umrla. Duboko potresen i utučen bolom i žalošću za dugogodišnjom prijateljicom, Volter je napustio za svagda zamak Sirej i preselio se u Pariz. Tu nije ostao dugo. Uskoro je primio poziv od Fridriha Velikog da bude ,,šambelan" u njegovom dvoru u Podsdamu. Pošto se odlučio da primi tu ponudu, hteo je jednim hicem da pogodi dva zeca. Pred svoj polazak na tu dužnost obratio se dvoru da mu dodeli kakvu diplomatsku misiju kod pruskog kralja. Kralj je na to osorno odgovorio: „Nikakva misija!" 188 Uz to je Ijutito dodao da tim postavljanjem „pruski dvor dobija jednog luđaka više, a versajski jednog manje". Volter je dočekan u Podsdamu kao vladar. U susret mu je izišao i dočekao ga i sam Fridrih Veliki. Odmah mu je predao „Krst za zasluge" i prikačio o rame „ključ šambelana". Volter je dobio 28.000 Hvara penzije. Gde god bi se pojavio narod je Ijubopitljivo istrčavao da ga vidi i da mu ukaže pažnju. Volter ipak nije bio bez briga. Dvorska kamarila nije ga iskreno dočekala jer se bojala za svoj uticaj na kralja. Na čelu te kamarile bio je francuski emigrant Mopertuis, predsednik Akademije naulka u Berlinu. On je bio ogorčen na Voltera još pre njegovog dolaska, jer je zavideo njego voj slavi i strepio za svoju. Zbog takvih odnosa spletke su stale da čine svoje još odmah u početku. Kralju je došaptavano kako Volter voli da kaže u ironiji o kraljevim književnim radovima kad ih dobije radi ispravke: „Kralj mi šalje svoje prljavo rublje na pranje". Volteru je, opet, prenošeno da kralj često govori o svom stranom gostu: „Trebaće mi još jednu godinu, a posle ću koru isceđene pomo-

randže baciti na đubre". Kad je zbog nedozvoljenih i preteranih finansijskih spekulacija s jednim svojim ortakom još više pogoršao svoj položaj, Fridrih mu je očitao oštru lekciju: „Vi ste podigli žalosnu huku u celoj varoši. Imao sam mira u svojoj kući sve do Vašeg dolaska, ali Vas upozoravani da ste se vrlo rđavo orijentisali ako mislite da možete nastaviti kod mene Vašu pasiju da spletkarite i da ćarite". Uskoro je Fridrihova čaša strpljenja bila prepunjena. Volter je štampao satiričan spis protivu Mopertuisa i u njemu ismejavao njegovu naučnu vrednost zajedljivo i žučno. Fridrih je to osetio i kao svoju ličnu uvredu. Naredio je odmah da se taj spis konfiskuje i spali a pisac da 189 se protera iz Pruske. Na putu, u Frankfurtu, Voltera je sustigla još jedna kraljeva kazna. Bilo je naređeno organu vlasti da pretrese Volterov prtljag i oduzme sve Fridrihove rukopise, koje je Volter samovoljno poneo sa sobom, i da se potom za takav neispravan postupak uhapsi. Kad je bio pušten iz zatvora i kad je preračunao da u Pariz ne srne, Volter se odlučio da se nastani u Švajcarskoj. Uskoro je postao vlasnik jednog imanja na obali Ženevskog jezera i stao potpisivati svoja pisma sa „Volter Svajcarac." Ziveo je na velikoj nozi, vrlo raskošno, baveći se književnošću i gazdinstvom. Ali, ubrzo se razočarao i u švajcarsiku slobodu. Bilo mu je zabranjeno da priređuje predstave u svom vlastitom pozorištu, na svom imanju, jer su tako zahtevali mesni pastori. Kad je, uskoro posle toga, zbog jednog svog članka još više zaoštrio svoje odnose s pastorima, morao je da se pobrine za svoju bezbednost. Zato je kraj svog švajcarskog imanja kupio i jedno susedno imanje u Francuskoj, i to pored same granice. To francusko imanje imalo je i lep starinski zamak, zvani Fernej, u koji se odmah uselio, sklanjajući se ispred besa švajcarskih pastora. Tako je osigurao utočište bilo da ga gone francuske bilo švajcarske vlasti. Odista, Voltera nikad nije napuštala njegova dosetljivost i humor. Iako već star, razvio je u Ferneju jaku i raznovrsnu delatnost. Pored toga što je neumorno čitao i pisao, bavio se još i ekonomijom na svom imanju. Gradio je, obrađivao zemlju, osnivao fabrike za izradu svilenih čarapa, čipki, satova. Svoje proizvode je reklamirao i unovčavao kao pravi trgovac, i u tome je pokazivao neobičnu veštinu. U jednom reklamnom pismu svome prijatelju u Parizu piše: „Ovde se fabrikuje bolje nego u Ženevi... Ovde možete 190 »5 " dobiti savršen sat za 18 lujdora, koji biste u Parizu platili 40. Dajte Vaš nalog, bićete usluženi... Imaćete najlepše satove i najgore stihove, kad Vam se prohte". U drugom reklamnom pismu, upućenom svim francuskim ambasadorima pri stranim dvorovima, ovako je preporučivao svoje satove: „Moji satovi zaslužuju utoliko veću preporuku Vaše Ekselencije što imaju mnogo poštovanja za katoličku veru". Zemljoradnji i njenim proizvodima posvećivao je isto tako veliku pažnju, govoreći često da „samo ti poslovi daju utehu starosti", i hrane „trideset ljudi i dvadeset konja na imanju". U tim poslovima najviše ga je zanimao pokušaj da ukrštanjem raznih rasa konja do-

bije i odgaji novu i bolju rasu. Volove nije mario i o njima je govorio: „Ja sam u zavadi s volovima; oni idu tako lagano i tromo. To ne odgovara mojoj živosti. Hoću ljude koji rade brzo i koji su zdravi". Uporedo sa svim književnim i privrednim poslovima, pratio je živo i društveni život i na sve zapažene pojave reagovao na svoj način. Najznačajniji je njegov istup u „aferi Kalaš". Radilo se o samoubistvu sina jednog protestanta, trgovca u Tuluzi Kalasa. Iako je bilo poznato da je taj mladić bio opterećen teškom melanholijom i izvršio samoubistvo, na bolno iznenađenje roditelja i porodice, mesni katolici fanatici izokrenuli su stvar, pa su razglasili na sve strane da su mladog Kalasa ubili njegov otac i njegov brat, tobože zato što je obešeni nameravao da pređe u katoličanstvo. Bila je podnesena sudu tužba, pa je presuđeno da se nesrećni otac rastrgne na točkovima, potom spali, a da se brat protera iz rodnog mesta. Kad je presuda bila izrečena i izvršena, i kad je vest o tome doprla do Voltera, on je zbog čudovišne nepravde planuo kao razjaren ris. Odmah je poveo nepomirljivu a!k191 čiju, na sve strane i svima sredstvima, da osveti pogaženu pravdu. On je to učinio ne samo u Francuskoj nego i svuda u inostranstvu. Za tu stvar zainteresovao je čak i Fridriha Velikog, pa i Katarinu II. Njegovo živo zauzimanje je imalo dejstvo i uspeh. Došlo je do ponovnog suđenja. Na njemu je skinuta optužba s optuženih, a kralj je podario nesrećnoj udovici Kalaš doživotnu penziju. Volter je tako postupio u još nekoliko sličnih slučajeva. Vrhunac slave „starac u Ferneju" dostigao je poslednje dve decenije svoga dugog života, i to zahvaljujući svome peru. Volter je prvi među evropskim ljudima od pera koji je uspeo da stekne slavu ne samo u svojoj zemlji već i u ćelom svetu. Takvu slavu pre njega niko nije stekao. Ta slava je toliko velika da je osamnaesti vek, kako je već rečeno, nazvan njegovim imenom. Glavni grad Francuske još za njegova života obrazovao je Odbor za podizanje njegovog spomenika, kome su odmah poslali svoje bogate priloge i četiri strana vladara — pruski, ruski, poljski i danski, dok je francuski vladar u tome izostao. Na predstavi njegove „Irene", njemu, iznemoglom i bolesnom starcu, priređene su nezapamćeno burne i tople ovacije, a Odbor prvih prestoničkih dama svečano ga je krunisao lovorovim vencem. Noseći ga na rukama iz pozorišta do njegovog stana, oduševljeni narod mu je klicao: „Živeo Volter! Slava braniocu Kalasa! Slava geniju čovečanstva!" — Konstituanta pobedonosne Revolucije, odmah u početku svoga rada, 1791. god., odala je takođe najvišu hvalu svom proroku i svom prethodniku — naredila je da se njegovi posmrtni ostaci, na svečan način, prenesu u Panteon. Dok je Volterov život, iako bogat i raznostruk, relativno lako opisati i pokazati, dotle je njegovo delo teško definisati i razvrstati, jer odudara umnogome od dela 192 svih drugih genijalnih pisaca. Page je rekao za njegovo delo da je to „haos jasnih ideja" i da u tom haosu ima i pozitivnog i negativnog, i dobra i zla. Kad se na taj haos gleda današnjim očima, kad se izmeri i oceni sve što savremenici nisu mogli bespristrasno zapaziti i oceniti, i

kada se oceni samo ono što je nadživelo svoga pisca i što će ostati trajno, onda se može reći ovo: nestao je Volter književnik, naučnik i filozof, ali je ostao prvi i genijalni svetski novinar, čiji je duh privlačilo i zanimalo sve, ali ništa specijalno i ništa produbljeno. Bio je enciklopedista, ali ne i specijalista. To je karakteristika sadržine njegovog dela. Drugu karakteristiku njegovih dela, isto tako značajnu, najbolje je izrazUa jedna inteligentna čitateljka: „Što ne mogu nikako oprostiti Volteru, to je da mi je razjasnio stvari koje ja nikad ne bih razumela sama". Ta druga njegova karakteristika je — njegov stil, koji je ne samo kratak i jasan, već i neobično zanimljiv i privlačan. Sve to skupa krunisano je i pojačano još jednom vrlinom i vrednošću. To je Volterov temperament, upravo Volterova smelost, njegova gotovost da ne preza ni od čega kad je u pitanju da kaže glasno i javno šta oseća i šta misli. Sve te vrline i vrednosti davale su Volteru snage da u svakoj prilici odmah zauzme stav kritičara i opozicionara i da se, kao smeo borac, suprotstavi svakome, pa i najmoćnijem. Zbog svega toga, on je za publiku bio i ostao junak. Zato mu se ona tako prisno približila i tako ga iskreno i toplo zavolela. Na kakvoj je osnovi počivao taj genijalni duh? Volter je telesno bio celog svog dugog života skelet od čoveka. On je o tome sam govorio: „Ja sam proveo ceo svoj život u umiranju. Ja sam pravi skelet i pravi samrtnik". Segar je pisao o Volteru: „Iscrpeno i pogrbljeno telo 13 Tragedija genija kod njega je kao nekakva laka i gotovo providna ljuska, kroz koju kao da se vidi duša i genije ovog čoveka". Jedan drugi njegov biograf piše o njegovom zdravlju: „To zdravlje, na koje se on žalio celog života, taj Volterov telesni sastav, koji je mogao da izdrži i najteži napor duha i koji je slabo izdržavao svaki drugi napor, bio je Volteru dragocen podupirač, koji je on vesto iskorišćavao, na zadivljujući način". — Kad se Volteru, kao starcu, obratio čuveni skulptor Pigal s molbom da mu pozira radi izrade njegove biste, Volter je povodom toga pisao jednoj svojoj poznanici: „Gospodin Pigal, kažu, želeo bi da modelira moje lice. Ali, gospođo, pre svega trebalo bi da imam lice! Međutim, jedva se može nazreti i mesto tog lica. Moje oči uvučene su u duplju za tri palca; moji obrazi su kao nekakav tanak pergament, slabo prilepljen za kosti, koje ne drže ništa; ono malo zuba koje sam imao nestalo je. Nikad niko nije radio bistu jednom jadnom čoveku, u jednom takvom stanju kao što je slučaj sa mnom". Volterov nezdrav telesni sastav, sa svojim funkcijama — materijalna osnova njegovog karaktera, mentaliteta i temperamenta, kao i njegovog duhovnog stvaralaštva, po oceni i klasifikaciji dr Marijana, spadali bi u kategoriju „višeg degenerika" („degenere superieur"). Njegov duh, bogat, širok i raznovrstan, gotovo bez takmaca među genijalnim ljudima, bio je prožet do srži stalnim, snažnim i osobitim raspoloženjem, koje je davno dobilo naziv „Volterovo raspoloženje". To je raspoloženje satirično, ironično, sarkastično. Kroz to osobito raspoloženje on je gledao i cenio sve što se zbiva oko njega. To raspoloženje stvaralo je i uobličavalo celokupan njegov pogled na svet. Ono mu je bilo kako jedini putokaz za orijentaciju tako i jedino oruđe za napad.

194 Dr Albert Rajbmajer u svojoj „Istoriji razvitka genija i talenta" ističe bitnu razliku između dobroćudnosti humora i zajedljivosti satire, nalazeći da je humor simptom zdravog, a satira bolesnog duha. On piše: „Satirična žica je simptom degenerisanosti. Satira po svojoj prirodi ima nešto zajedljivo i rušilačko. Ona je omiljeno oružje patološkog genija i talenta, čiju rušilačku i umetničku delatnost ona najsnažnije podupire". To tumačenje potpuno osvetljava Volterovo delo. FRIDRIH ŠILER (Fnednch Schiller, 1759—1805) Fridrih Šiler bio je po zanimanju vojni lekar a po nadahnuću pesnik, dramski pisac i filozof. Poreklom je Virtemberžanin. Majka mu je rano umrla od tuberkuloze. Otac, vojni felčer (vidar) i u penziji honorarni šumar i šumarski pisac, živeo je dugo i bio veoma vredan i bistar. Šiler je bio jedino muško dete svojih roditelja i imao pet sestara, od kojih su dve umrle u ranom detinjstvu, verovatno od tuberkuloze. Pesnik je imao u braku dva sina i dve kćerke: stariji sin umro je rano (sin ovoga živeo je duže i umro bez dece); mlađi sin 13* 195 umro je rano od tuberkuloze i nije imao dece, pokazujući darovitost sličnu očevoj; starija kćerka umrla je u zrelijim godinama, takođe bez dece, a mlađa je živela duže i jedino je ona nastavila pesnikov rod, odlikujući se takođe darovitošću sličnom očevoj. Iz svih tih podataka vidi se da je pesnik bio nasledno pripremljen za kratak život zbog slabe nasledne građe, sklone tuberkulozi. Pesnik je 31 godinu svoga života bio zdrav i za to vreme razvio neobično plodnu i raznovrsnu delatnost kao lekar, književnik, filozof, profesor i glumac. Posle tog vremena, usred zime i napornog rada, razboleo se od zapaljenja pluća, i bolest je poslednjih 15 godina njegovog života uzela hroničan tuberkulozni tok. Njegov biograf o tome piše: „Za vreme boravka u Erfurtu krajem 1790. god. nazebao je i, po dolasku u Jenu, pao u postelju od zapaljenja pluća; ono je odmah uzelo opasan tok i prouzrokovalo hronične posledice i povremene recidive za sve vreme potonjeg života. Sredinom 1791. god. bila je pripremljena svečana akademija u njegovu slavu, ali je pretvorena u komemorativno veče jer se proneo glas da je pesnik umro. Sredinom 1804. god. izbilo je novo pogoršanje bolesti, a za njim su uskoro sledovala nova i sve češća, i brzo su uzdrmala njegovu i inače slabu konstituciju. Nastavljajući u međuvremenu svoj naporan rad, dočekao je sledeće godine najteže pogoršanje bolesti; krajem aprila osetio je u pozorištu, za vreme predstave, jaku groznicu, odmah legao u postelju, ali se iz nje nije digao. Posle desetodnevnog bolovanja, s čestim nastupima pomračenja svesti, s povremenim poboljšanjima i njegovim uobičajenim ved-

rim raspoloženjem, on je umro". Šiler je bio od rođenja nežne i trošne telesne građe, i to pokazuje i njegov suvonjav izgled lica sa zašiljenim 196 nosom. Takva telesna osnova podarila mu je visoka umna, emotivna i moralna svojstva. Uz to, on je svoje stvaralaštvo izazivao i pojačavao na neobičan način: svoju pesničku fantaziju i svoju filozofsku misao izazivao je i razvijao na taj način što je „stavljao pri radu noge u led" i što je „udisao miris trulih jabuka, koje je držao stalno u fioci svog pisaćeg stola". Odlikovao se neobičnom oštrinom uma, izvanrednom snagom volje i retkom marljivošću. Zato je bio odličan đak i plodan književnik i filozof. Več u svojoj 26. godini spremio je lekarsku disertaciju, „Filozofija fiziologije", koja zbog svojih mladićki smelih postavki i zaključaka nije bila prihvaćena od profesora ocenjivača. Pošto je nastavio svoje školovanje još godinu dana, doktorirao je s odličnim uspehom na osnovu dveju disertacija: jedne na latinskom, ,,O razlikovanju zapaljivih i putridnih groznica", i druge na nemačkom, „Ogled o odnosu između životinjske prirode čoveka i njegove duhovnosti". Njegove bogate duhovne osobine njegovi biografi i književni kritičari, među njima i Pol van Tigem, profesor na Sorboni opisuje ovako: „Oduševio se još vrlo mlad za poeziju i liberalne ideje, pobegao iz škole, lutao kroz razne krajeve Nemačke, predstavljao sam komade koje je napisao, i bio profesor istorije". — „Strasna i žarka priroda, plemenito srce, zaljubljen u pravdu i slobodu, oduševljen i filozofski duh u isti mah, dao je za vreme 23 godine svoga delatnog života raznovrsna dela. Revolucionarni i burni žar njegove mladosti smirio se pod uticajem žene, proučavanjem filozofije i istorije i prisnim prijateljstvom s Geteom u Vajmaru. Njegovu poeziju čine prvenstveno balade, manje popularne po akcentu a više mo* alne i simbolične, kao i pesme manje lirske a više meditativne i 197 >ft't filozofske. Bio je istoričar i estetičar, i živo osećanje za lepo, pridruženo retkoj penetraciji, čini ga jednim od najoštroumnijih analitičara poezije i umetnosti". — „Bio je prvenstveno dramski pisac, najveći i najklasičniji u Nemačkoj. Njegovi komadi raznoliki su po umetničkom obliku, ali se većina njih razlikuje od klasičnih tragedija toga doba življom bojom, većom slobodom, elegijskim ili strasnim akcentom, a naročito moćnijim genijem koji ih nadahnjuje. Posle Getea on je najveći nemački pesnik; manje nagonski umetnik od njega, ali uzbuđeniji, s više emocija i rečitiji. Izražava savremene ideje o društvenoj pravdi, verskoj trpeljivosti i čovečnosti; veliki je apostol ideala i razuma, oživotvorenog ljubavlju — jedna od najplemenitijih figura ćele svetske književnosti". BAJRON (George Gordon lord Byron, 1788—1824) Bajron je jedan od poslednjih izdanaka dveju starih i biološki istrošenih aristokratskih, pa i vladarskih loza. On

je s majčine strane potomak dinastije Stjuart, a po očevoj potomak smelih moreplovaca, pirata i osvajača, čuvenih normanskih vikinga. Rođen je s patološkim defektom u kostima i zglobovima, kao hrom, 198 mada se inače izdvajao razvijenošću, stasitošću i svojom lepom muškom glavom. Još u svoje gimnazijsko doba, za vreme svog školovanja u provincijskoj varoši Harovu, stao je ispoljavati svoje karakterne crte. Bio je slab đak i len za uredan školski rad, ali je smatran za darovitog mladića. Pokazivao je još i preteranu osetljivost, vatrenu živost i neobičnu oholost. Naklonjen samoći, čitanju i razmišljanju, bio je u isto vreme i odličan plivač i igrač kriketa, čemu nije smetala njegova hromost. Po stupanju na univerzitet u Kembridžu, kao samostalan mladić, u svojoj 17. godini imućan i oslobođen strogog nadzora svoje „despotke" majke, kako se o njoj sam izražavao, ispoljio je još potpunije svoj duševni i moralni lik. Iako su u to doba među studentima u Kembridžu bili u modi piće i kocka, iako su se oni međusobno utrkivali u tome, on nije mogao to primiti. Ne samo što nije voleo ni piće ni kocku već ga nisu privlačile ni uobičajene burne noćne sedeljke njegovih veselih drugova. Umesto tih mladićkih slabosti, on je imao druge: pravio je dugove i menjao metrese. Inače, brižljivo je negovao svoje telo i spoljašnost i razvijao svoj duh; bavio se sportom, uživao u muzici, čitao, razmišljao i već objavio svoj prvi književni rad. Posle navršenog punoletstva i završenog školovanja napušta Kembridž i živi čas na svom imanju, čas u Londonu, bez određenog zanimanja, prazno i dosadno. Da bi ispunio život nekakvom sadržinom i vidnim radom, da bi zadovoljio svoju aristokratsku sujetu i da bi izbegao stalne prekore svoje stroge majke zbog besposličenja, on 199 „«, zauzima po svom lordovskom pravu svoje mesto u Gornjem domu parlamenta, u Domu lordova, i to u klupama krajnje opozicije. Da bi se upoznao s kulturnim i političkim prili'kama u inostranstvu, putuje u Portugaliju, Španiju, Grčku, Tursku, Albaniju. Posle završenih putovanja nastavlja svoj raniji prazan život i pati od dosade. Ali, dani mu ne prolaze sasvim uzalud. On se odaje sve strasnije književnosti, piše i objav-

me-

ljuje svoje radove, koji privlače pažnju sve šireg kruga čitalaca i poštovalaca. Postaje slavan i čuven u tolikoj ri da izbija u prve redove omiljenih književnika ne samo u Engleskoj već i u inostranstvu. Njegov nov, jedar i snažan stil pisanja, kao i smeo i prikosan stav njegovih književnih ličnosti — tzv. „bajronizam" — postaju zarazni za mlađi naraštaj pesnika i osvajaju svu književnost, domaću i stranu. Uporedo s tim, ispoljava se i njegova strast za

ljubav-

sve

nim avanturama. Posle više takvih avantura, na izgled zasićen njima, prosi ruku jedne inteligentne, religiozne i skromne devojke, miš Milbank. Ona ga, međutim, odbija. Posle godinu i po dana neprekidnog navaljivanja ponovo je prosi, dobija njen pristanak i ženi se njome. Bilo mu je tada 26 godina. Pred kraj prve godine bračnog života dobija kćerčicu, ali ta prinova ne izaziva kod njega dobro raspoloženje i ne učvršćuje bračnu vezu. On pokazuje sve veću zasićenost, zamor i razočaranje brakom. Svakodnevno priređuje svojoj dobroj ženi dramatične scene i pričinjava joj teže duševne i moralne patnje. U tome ide tako daleko da

200 joj namerno zagorčava život, i u tome uživa. Jednom prilikom, kad je bio sa ženom u poseti svojoj sestri od strica, zatražio je od sestre da pokaže sva pisma koja joj je pisao za poslednje dve godine. Ona je to i učinila. Iz letimičnog pregleda tih pisama njegova žena, na svoje zaprepašćenje, saznala je ne samo da je on prema njoj, svojoj ženi, ravnodušan, već da je za sve to vreme imao niz ljubavnica, a među njima i tu istu sestru od strica, koju je, prvi put, silovao. Kad je njegova žena, utučena i klonula, bacila pisma i s gnušanjem napuštala sobu, on joj je sadistički doviknuo: ,,I Vi ste za sve to vreme verovali da sam crkavao od ljubavi za Vama!" Kod Bajrona su se, isto tako, sve češće javljali nastupi razdražljivosti i neuračunljivosti. Njegova trpeljiva žena, koja je u prvo vreme verovala da se odnosi mogu popraviti, sve više je sticala utisak da je njen muž umobolan. Ona se čak boji da ostane s njim nasamo i poziva u goste na duže vreme pomenutu Bajronovu sestru. Kad je ona došla, zatekla je svog brata u izvanredno teškom stanju. Zalio se na jetru i želudac, bio je u licu žut kao vosak, stalno ljut i uvek namršten, nije trpeo oko sebe nikog. U nastupima besa vrlo često je kidao, lomio i rušio sve što bi dohvatio, a jednom je razbio o pod i dragocen starinski zidni časovnik. Nije bio priseban ni u trenucima kada je izgledao miran. Jednom, sedeći lepo u loži u pozorištu, počeo je da govori sa samim sobom, nešto bez veze. Da bi stišao svoje uznemirene i rastrojene živce i da bi se smirio, počeo je uzimati jače doze morfijuma. Ali, ni to mu nije pomoglo. Njegovo duševno stanje se pogoršavalo. 201 Bajronova žena, zbunjena nesrećom koja ju je snašla, nije bila u prvo vreme načisto šta se to neobično i ozbiljno dešava s njenim mužem i šta bi trebalo da preduzme. Najviše ju je mučilo pitanje da li je njen muž umobolan. Žaleći se svojoj snahi na muževijevu zagonetnu bolest, ona joj je sa zebnjom iznela i ispričala neke njegove čudnovate postupke. Ona joj kaže: „Jeste li primetili kako gleda ozdo, oborene glave... To je jedan od simptoma koji se pokazao i kod kralja, kad je poludeo". Svoju sumnju pesnikova žena poverila je i kućnom lekaru, i on ju je uverio da je u pitanju umna poremečenost njenog supruga. Bajronova žena je najzad donela odluku. Pošto je jasno uvidela da je njen dalji bračni život s Bajronom nemogućan, ona ga je napustila, povela sa sobom svoju

kćerčicu i vratila se u roditeljski dom. U isto vreme je povela brakorazvodnu parnicu. Još s puta, ona je napisala oproštajne pismo svom bivšem mužu i, iz dubokog sažaljenja prema njegovoj bolesti i teškoj sudbini, dala mu ovaj savet: „Nadam se da ćete biti pametni i da ćete se sećati mojih molbi i mojih saveta. Ne predajte se tom odvratnom zanatu, pesništvu, niti rakiji, kao i ničemu i nikom što nije zakonito i pametno". Pošto je prekinuo veze sa svojom ženom i rasturio svoj dom, Bajron je požurio da to isto učini i sa celokupnim društvenim redom kome je pripadao po rođenju, pa i sa celokupnim javnim mišljenjem svoje zemlje. Svojim raspusnim životom, punim javnih skandala, odbio je ne samo ceo svet od sebe nego ga je učinio i svojim žestokim i nepomirljivim neprijateljem. Niko mu nije hteo pružiti ruku niti se s njim susresti, i njegova nametljiva pojava, 202 ma u kojem društvu, davala je znak za demonstrativno rasturanje. Jednom prilikom jedna njegova smela prijateljica i obožavateljka, ledi Džersej, priredila je u svojim salonima veliki bal i na njega pozvala najodabranije londonsko društvo, pa i njega. Kad se pesnik pojavio na vratima, ćelo sakupljeno društvo, kao po dogovoru, napustilo je kuću i razišlo se ne progovorivši ni jednu jedinu glasnu reč. Pesniku su se dešavale slične scene na svakom koraku. Jednom prilikom, kad je ulazio u zgradu Gornjeg doma, presrela ga je pred zgradom poveća gomila sveta i izviždala ga. Kada je zatim ušao u salu u kojoj su bili okupljeni lordovi tog doma, okrenuli su mu demonstrativno leđa svi sem jednog jedinog, lorda Holanda, koji je imao smelosti da se s njim pozdravi. Torijevski, konzervativni listovi napadali su ga najviše i nazivali neprijateljem i izdajnikom otadžbine. Oni su ga još oštrije stali napadati kada je počeo slaviti podvige francuske revolucije, uzdizati Napoleona, koga je nazivao „sinom slobode", i o engleskoj politici govoriti s prezrenjem, nazivajući je politikom mraka, reakcije i gluposti. Svi zvanični listovi u zemlji predstavljali su ga svetu kao nemoralno čudovište i nazivali ga Neronom, Heliogabalom, Henrikom VIII, demonom. U svemu, kampanja protiv Bajrona bila je oštra i nemilosrdna. Kad je Bajron uvideo da mu nema opstanka u otadžbini, odlučio se da dobrovoljno ode u izgnanstvo i da se nastani u Italiji, koju je, posle Grčke i Istoka, voleo više od svih drugih zemalja. Pošto nije dobio pasoš za prolaz kroz Francusku, zbog javnog neprijateljskog stava prema 203 burbonskoj dinastiji, koja se bila povratila na presto, otputovao je u Italiju preko Švajcarske. Bilo mu je 27 godina. U Italiji se nastanio u Veneciji, a s vremena na vreme odlazio je na kraći boravak u Ravenu, Bolonju, Rim. Život je provodio prazno, raspusno, uz česte promene prijateljica, ne obazirući se na javni moral i društveni red. Po dolasku u Veneciju saživeo se sa ženom jednog trgovca tkaninama, uz prećutan pristanak njenog muža. Potom je uzeo za prijateljicu jednu ženu sa sela, lepu i jedru suprugu jednog pekara, koju je zvao „Fornarina". Pošto

je napustio i tu, drugu prijateljicu, koja je zbog toga javno dvaput pokušala samoubistvo, saživeo se sa mladom i lepom 16-godišnjom groficom Terezom Gvičioli, ženom starog grofa, koji je za tu vezu svoje žene znao i prećutno je odobravao. Ali, Bajron, pored žena i provoda, nije napuštao ni rad na književnosti i politici. Njegov književni rad bio je plodan, a njegov javni politički rad, uperen protiv ugnjetača italijanskog naroda, Austrije i pape, stvorio mu je velike simpatije naroda u Italiji. Oko njega počeli su se okupljati članovi tajne revolucionarne organizacije — karbonari, i poverenici Austrije i pape imali su s njim pune ruke posla. Koristeći njegovo veliko ime, koje je u to vreme bilo gotovo ravno imenu i slavi Napoleona, koristeći naročito njegovo poznato revolucionarno raspoloženje u korist potlačenih naroda, oko njega su se stali okupljati i grčki nacionalni revolucionari, heteriste, s knezom Mavrokor204 datom na Čelu. Oni su ga nagovorili da i lično krene u Grčku, i da na terenu svojim ličnim prisustvom pomogne ustanak, ikoji je bio već dignut. On se odazvao pozivu. Početkom 1824. god. već se bio iskrcao na grčko zemljište, u varošici Misolongi, i odmah nastavio tegoban put preko krševitih i teško prolaznih planina, trpeći mnoge oskudice. Posle napornog putovanja na konju, po hladnom i kišovitom vremenu, oboleo je od zapaljenja mozga i uskoro umro. Bilo mu je 37 godina. Bajronovo književno nadahnuće u punom je skladu s njegovim burnim životom i njegovom teškom sudbinom. Njegovo pesničko nadahnuće je u toj meri podudarno s njegovom životnom sudbinom da su njegova dela upravo njegove autobiografije. Njegovi junaci su, svi odreda, izvan društvenog morala i izvan ljudskih obzira, i svi su ulepšani njegovim vanredno nadahnutim perom. Oni su, svi bez izuzetka, pustolovi iz bajki, smeli morski pirati i drski drumski razbojnici, otpadnici od svake vere i svakog društvenog reda, fanatični buntovnici i srećni donžuani, kojima uspeva svaki poduhvat. Njegove junakinje su božanski lepa, dražesna i uzvišena bića. Bajron je imao drukčiju sudbinu nego njegova dela. Dok su mu književna dela još za života donela najvišu slavu i zarazila njegovo pokolenje u svetu „bajronizmom", dotle je on morao umreti kao izgnanik iz otadžbine. Njegovi memoari doživeli su još težu sudbinu. Njih su, odmah posle pesnikove smrti, njegovi rođaci i prijatelji morali otkupiti od izdavača i spaliti. Oni koji su vodili kampanju protiv Bajrona bili su dosledni u svojoj nemilosrdnosti. 205 GETE (Johann Vfolfgang Goethe, 1749—1832) Gete je rođen u Frankfurtu na Maj ni, u staroj i imućnoj građanskoj porodici, koja je nasledno bila teško opterećena i, po recima njegovog biografa, ,,u toku četiri pokolenja bila pot-

puno uništena". Otac mu je bio „osobenjak, bez zanimanja, suve, pedantne ozbiljnosti i krute zvaničnosti, rano oboleo od arteriosklerotičkog duševnog poremećaja", dok mu je majka t_ _—. _ kua )>vecjre naravj"( puna humora i ljupkosti, razvezanog temperamenta i toplog raspoloženja". Gete je imao pet sestara i jednog brata: četiri sestre bile su rođene bolešljive i rano umrle, a peta je pred porođaj, u svojoj 27. godini, duševno obolela i uskoro umrla; brat je rođen takođe telesno i duševno slab i umro u svojoj šestoj godini. Gete je imao petoro dece: četvoro je rođeno slabunjave građe i rano pomrlo, a jedinac sin bio je alkoholičar i duševno poremećen, umro u 41. godini života. Njegova dva sina, Geteovi unuci, poslednji su izdanci loze: stariji, bolešljiv i kržljav, imao je ljubav za muziku i umro rano od tuberkuloze; mlađi, živčano rastrojen, bolešljiv, nestalan i zatvoren, u zrelim godinama povučen u samoću i zapao u potišteno stanje, s pesničkom nastrojenošću, takođe je umro rano, bez poroda. Posle završenog školovanja na univerzitetima u Lajpcigu i Strazburgu i dužeg boravka u Italiji, najveći deo 206 života proveo je u „nemačkoj Atini", u Vajmaru, na dvoru tamošnjeg vladara, baveći se ne samo književnošću već i drugim, raznovrsnim i plodnim delatnostima. Njegov biograf piše o tome: „Geteov duh bio je jedan od najširih, najjačih i najuravnoteženijih. Naizmenice filozof, kritičar, estetičar, fizičar, geolog i biolog, uneo je u nekoliko oblasti duboke poglede i plodna otkrića. Malo sklon iluziji i šimeri, manje zanet idealom, više pažljiv za stvarnost u prirodi i životu, sačuvao je uvek osećajno srce, ali je znao da zadobije olimpijsiki mir, koji mu je pomogao da preobrazi svoja osećanja u umetnička dela i olakša sebi izražavajući ih. Njegov genije, koji se razvijao i neprestano obnavljao, i njegov visok književni autoritet načinili su od njega neospornog učitelja i patrijarha evropske književnosti". Geteov karakter i život zanimali su njegove biografe koliko i njegovo veliko delo. Imao je životnu karijeru retku među piscima. Živeo je dugo, 83 godine, od čega niz godina jednoliko i u neprekidnom radu, uvek ugodno i u krugu kneževa i plemića, nemajući veze s ostalim svetom. Nagrađen od prirode velikim i raskošnim darovima, on ih je iskoristio u punoj meri, jer je znao još i veštinu kako se živi, koju njegovi biografi nazivaju „njegovim najvećim umetničkim delom". Tajna te veštine bila je u poznavanju ophođenja s ljudima. U tim odnosima bio je savršen sebičnjak. Tražio je i nalazio samo ljude koji su mu bili od koristi i vezivao se s njima samo onoliko vremena koliko mu je trebalo, ne puštajući nijednog od njih da mu se nadnese nad dušu, da zaviri u nju i da je razgleda. Zahvaljujući takvoj životnoj taktici, ostao je celog života zatvorena knjiga čak i za njegove najprisnije prijatelje. 207 On je delio ljude na dve kategorije. U jednoj su bili oni koji su mu bili od koristi celog vefca. To su bili nosioci

najviše vlasti j najvećeg bogatstva, koji su oba ta sredstva rado stavljali u službu visokom kulturnom stvaralaštvu. Prema takvim ljudima, prema mecenama, bio je pažljiv i odan do groba. Svome najvećem meceni, Karlu Avgustu Vajmarskom, bavarskom vladaru, izražavao je svoje osećanje odanosti ovim poniznim recima: „Ja sam gotov na sve i svašta, gde i kako biste Vi zaželeli da moje usluge iskoristite. Dajte me meni samom, mojoj Otadžbini, dajte me Sebi, da bih mogao sam za sebe, i zajedno s Vama, otpočeti nov život! Ja predajem svu svoju sudbinu, s puno vere, u Vaše ruke". U drugu kategoriju je stavljao ljude čije su mu usluge bile potrebne za izvesno vreme. Tu su bili intelektualci i žene. Pošto bi ih iskoristio za svoje ciljeve i uzeo od njih sve što mu je trebalo, on ih je potom ostavljao i zaboravljao kao da ih nije ni poznavao. On je to radio grubo. Njegovi bivši prijatelji i prijateljice odlazili su zbog toga od njega uvek s velikom gorčinom i s teškim razočaranjem u njegovu savest. Ti njegovi bivši prijatelji i prijateljice ostavili su o toj strani njegovog karaktera mnoga svedočanstva. Šiler, prvi i najbolji njegov prijatelj, piše pesniku Kerneru i ovo: „Kad bih bivao češće u Geteovom društvu, bio bih sav nesrećan: on nema nijednog trenutka topline ni za svoje najbliže prijatelje, i ničim se ne može privezati za čoveka. Držim da je on sebičnjak u neobičnom stepenu. On ima dara da priveže ljude za sebe i da ih drži pružajući im manje ili više pažnje, ali sebe samog on zna uvek ostaviti slobodnim. Pravi se dobrotvorom, ali uvek kao božan208 stvo, ne dajući nikakve žrtve od sebe, te mi sve to izgleda kao nedosledan i planski način rada, sračunat da to njegovom samoljublju donese najviše uživanje". Berne je rekao o njemu to isto, vrlo kratko: „Otkako znam za sebe mrzim Getea, a otkako mislim — znam i zašto". Johana Falmer, Geteova ljubav i prijateljica iz mladosti, piše o njegovom odnosu prema ženama: „Gete može biti dobar i valjan, može biti i velik, ali u ljubavi nije čist i, zaista, u tome nije dovoljno velik. Ima mnoge osobine koje se međusobno prepliću, ima tu i jedan kutak u kome leži ljubav, ali ni taj kutak nije kako valja. Gete nije srećan, i teško da bi to mogao i biti". Robert Peč i njegovi saradnici u uvodu jubilarnog izdanja Geteovih dela 1926. god. pišu o toj istoj osobini: ,,I ostali prijatelji, kao i gospoda fon Štajn i Celter, morali su osetiti da mu nisu mogli prići bliže kad su živeli s njim zajedno, i da su povremeni rastanci od njega dobro činili duševnom osveženju. Geteu je bio potreban život udaljen od ljudi da bi mogao s njima duhovno opštiti na plodan način. Pri ličnom i neposrednom opštenju, bilo da je pisao ili govorio, pokazivao je samo svoj površan duh, zatvarajući sasvim svoju unutrašnju stranu. U ophođenju s Herderom i sa svojom vlastitom ženom takođe je pokazivao izvesne rezerve, iz kojih se jasino naziralo da mu oni često stavljaju zahteve koje on nije mogao ispuniti. Tako je Geteovo prijateljstvo bilo isto toliko veliko pitanje koliko i njegova ljubav". Bežeći celog života od ljudi i krijući brižljivo svoju dušu od njih, Gete je uspeo da za sve svoje savremenike ostane tajma, i da tu tajnu odnese i u grob. O tome je ostalo

14 Tragedija genija 209 bezbroj zapisa i svedočanstava njegovih poznanika, i sva se ona međusobno potiru. Po jednima, on je „sebičnjak" „hipohondar", „težak neuropata", „demonska priroda" koja je uvek „razdražljiva", „nesnosan pedant", „filistar", „beskarakteran", „tvrd i bez srca", „hladan, krut i oholi birokrata". Po drugima, on od svega toga nije imao ništa, već je bio samo „povučena i zatvorena priroda", i to „ohne Hass verschlossen" (bez mržnje zatvoren"), koja je prema spoljnom svetu nosila „stroge i krute konvencionalnosti". Poznavaoci Geteovog karaktera, koji su se razabirali u tim suprotnim ocenama, nalaze da obe te suprotne ocene nose istinu, jer pravi Gete nije bio prosta i obična ljudska priroda, već je bio, kao i svaki genije, dvostruk. Oni nalaze da je pravi Gete imao u stvari dva duševna lika i da je kao velik i čaroban glumac pokazivao, po svojoj volji, ljudima oko sebe čas jedno a čas drugo lice. Robert Peč o toj njegovoj glumi piše: „Gete je mogao začas da pređe iz držanja obazrive povučenosti u punu poverljivost. Mogao je da odgurne od sebe, hladno i uvredljivo, i svog najboljeg dugogodišnjeg saradnika. Mogao je začas da promeni svoje raspoloženje i da bude .sasvim erotičan', odmah posle toga .sasvim umetnik', pa onda .sasvim poslovan', .svetski ili dvorsiki čovek', potom .sasvim čovečan', .sasvim otvoren', /veličanstven' i odmah zatim »šarmantno ljubazan' ". Isti pisac dodaje još i ovo: „Ima nešto strašno i nešto neshvatljivo što karakteriše Getea, a što se pokazalo kao demonsko još u njegovoj mladosti i što se nije ugasilo ni u kasnijem njegovom životu. Njega je njegova jaka osećajnost mogla potresti još u starijim godinama i zahvatiti ga do srži ikostiju. Pri teškim uzbuđenjima gru210 r nule bi mu suze na oči, pa bi njegova radost pokatkad prelazila i u bolesno stanje. U takvim trenucima izgledao je strašan, izbezumljen, pa čak i .ćaknut' (,veriickt')". Pošto su našli da je bitna odlika duševnog lika pravog Getea njegova duševna dvostrukost, „Doppelheit", ,,Polaritat", ,,Zweistimmigheit", kao i njegova glumačka sposobnost da svetu oko sebe prikazuje čas jednu a čas drugu stranu svoje duše, poznavaoci Getea u potvrdu toga često navode i mišljenje dva najbolja njegova prijatelja, Cimermana i Pfula. Prvi je napisao o 26-