Dr Vladan Pavlovic Knjiga

Dr Vladan Pavlovid

TEORIJA I ANALIZA BILANSA

Beograd, 2008. Dr Vladan Pavlović TEORIJA I ANALIZA BILANSA

Recenzenti: Prof, dr Jovan Ranković,

redovni profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Prof, dr Mirko Kulić> redovni profesor Fakulteta za poslovne studije Megatrend univerziteta u Beogradu Izdaje i štampa Megatrend univerzitet, Beograd, Goce Delĉeva 9a Za izdavača: Nevenka Trifunović, izvršni direktor Direktor izdavačke delatnosti: Dragan Karariović Lektor: Irina Milutinović

CIP - KaTanorH3anHJa y ny6jiHKauHJn

Tehničko uređenje: Tatjana Stojković

HapoflHa 6n6nMOTeKa Cp6MJe, Beorpafl

Dizajn korica: Tatjana Stojković

657.372(075.8)

nABJIOBMTi, B/iaflaH

Tirai: 200 primeraka Copyright:

Teorija i analiza bilansa / Vladan Pavlović. Beograd: Megatrend univerzitet, 2008 (Beograd: Megatrend univerzitet). -244 str,: tabele, graf. prikazi, obrasci; 24 cm

© 2008 Megatrend univerzitet - Beograd Izdavaĉ zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova Tiraž 200. - Propisani obrasci finansijskih izveštaja: str. 223-237. - Napomene i ili celine ove publikacije nije dozvoljena! ISBN 978-86-7747-311-2

bibliografske reference uz tekst. -Bibliografija: str. 239-244. ISBN 978-86-7747-311-2 a) Bw/ianc b) Bubane - Aiiavinsa

Odlukom Komisije za izdavačku delatnost COBISS.SR-ID 149232652 Megatrend univerziteta broj 254/50 (25,04.2008) rukopis je odobren za Štampu i upotrebu u nastavi kao udžbenik.

3

Teorija i analiza bilansa

SADRŽAJ UVOD................................................................................................ 9 I. GLAVA Teorija bilansa .................................................................................11 7. Pojam, sadržina i shvatanje bilansa .............. ; .................................................................. 77 7. 7. Pojam bilansa (stanja) i njegova sadržina......................................................... : .......... 72 7.2. Pojam računa uspeha i njegova sadržina ....................................................................... 75 7.3. Povezanost bilansa stanja i bilansa uspeha .................................................................... 79

2. Teorije bilansa ............................................................................................................. 20 2.7. Statičko (imovinsko) shvatanje bilansa .......................................................................... 27 2.1.1. Nerazvijeno statičko (imovinsko) shvatanje bilansa ...............................................................21 2.1.2. Novije ili razvijeno statičko (imovinsko) shvatanje bilansa .................................................... 23

2.2. Dinamičko shvatanje bilansa .......................................................................................... 24 2.3. Organsko shvatanje bilansa ........................................................................................... 26

3.Načela urednog knjigovodstva ................................................................................. ...27 3.7. Načela urednog knjigovodstva u užem smislu ................................................................28 3.2. Načela urednog inventarisanja .......................................................................................29 3.3. Načela urednog biiansiranja ...........................................................................................30 3.3.1. Okvirna (opšta) načela ........................................................................................................... 31 3.3.1.1. Načelo jasnosti ................................................................................................................................ 31 3.3.1.2. Načelo istinitosti .............................................................................................................................. 33

3.3.2. Načela razgraničenja .............................................................................................................. 35 3.3.2.1. Načelo pojedinačnog vrednovanja ................................................................................................. 35 3.3.2.2. Going concern princip ..................................................................................................................... 35 3.3.2.3. Načelo realizacije ............................................................................................................................ 35 3.3.2.4. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu ......................................................................... 42 3.3.2.5. Načelo impariteta ........................................................................................................................... 43

3.3.3. Dopunska načela biiansiranja ................................................................................................. 45 3.3.3.1. Princip opreznosti u funkciji utvrđivanja periodičnog rezultata i imovine ..................................... 46

Sadržaj

4

3.3.3.2. Načelo stalnosti u funkciji utvrđivanja objektivnog periodičnog rezultata ...................................... 47

3.3.4. Matching princip ...................................................................................................................49 3.3.5. Odnos između načela urednog bilansiranja i računovodstvenih standarda ...........................51

4. Procenjivanje bilansnih pozicija ........................................................................................... 57 5. Latentne rezerve i skriveni gubici ......................................................................................... 54 5.1. Pojam i suština latentnih rezervi ...................................................................................... 54 5.2. Vrste latentnih rezervi ................................................................................................................56 5.3. Rasturanje latentnih rezervi ............................................................................................. 57 5.4. Stav poslovne prakse i ekonomske teorije o latentnim rezervama .................................. 57 5.5. Primer obrazovanja i rasturanja latentnih rezervi s aspekta knjigovodstveno-bilansne povezanosti ............................................................ 58 5.6. Skriveni gubici .................................................................................... 60 6. Vrste bilansa ......................................................................................................................... 67 6.1. Bilansi prema redovnosti sastavljanja .................................................................................... 61 . 6.2. Bilansi prema njihovoj vezi sa knjigovodstvom ....................................................................... 63 6.3. Bilansi prema globalnoj svrsi iskazivanja ............................................................................... 63 6.4. Bilansi prema merodavnosti pravnih normi .......................................................................... 64 6.5. Bilansi prema području informisanja .......................................................................... 66 6.6. Bilansi prema dužini bilansnog perioda....................... ; ................................................. 66 6.7. Bilansi prema vremenu koje pokrivaju ............................................................................ 67 6.8. Bilansi prema tehnici sastavljanja ................................................................................... 67 6.9. Bilansi prema karakteru bilansnih veličina-stanje ili tok ................................................. 67 6.10. Bilansi prema broju uključenih preduzeda u bilans............................................................ 68

7. Politika bilansa ............................................................................................................. 68 7.1.Predmet i područje politike bilansa .......................................................................... 68 7.2.Ciljevi politike bilansa ................................................................................................................ 71 7.2.1. Finansijsko-politički ciljevi ....................................................................................................... 72 7.2.2. Ciljevi politike publiciteta ........................................................................................................ 76

II. GLAVA Finansijski (računovodstveni) izveštaji ............................................ 77 7. Pojam i vrste finansijskih (računovodstvenih) izveštaja ..................................................... 77

2. Bilans kao osnovni finansijski izveštaj ...........................................................................79 2.1. Specifičnosti pasive pojedinih pravnih formi .......................................................................... 83 2.1.2. Specifičnosti bilansne pasive u društvima kapitala ................................................................ 87 2.1.2.1. Sopstveni kapital kod društava sa ograničenom odgovornošdu ...................................................... 88 2.1.2.2. Sopstveni kapital kod akcionarskih društava ................................................................................... 88

3. Izveštaj o uspehu (Bilans uspeha) kao osnovni finansijski izveštaj ................................. 89 3.1. Metode obračunavanja uspeha ....................................................................................... 92 3.1.1. Metoda ukupnih troškova ...................................................................................................... 92 3.1.2. Metoda troškova prodatih učinaka ........................................................................................ 97

3.2.Biiansiranje gubitka ................................................................. :........................... 700 4. Aneks............................................................................................................. ;....................700

5

Teorija i analiza bilansa

5. Računovodstvene politike i Napomene prema MRS 7 ..................................................... 707 6. Izveštaj o novčanim tokovima..., .................................................................... , ................ 704 7. Izveštaj o promenama na kapitalu... .................................................................................706 8. Izveštaj o poslovanju ................................................................................................. 707 9. Izveštaj o korporativnom upravljanju................................................................................ 708

III. GLAVA Teorija analize ............................................................................... 109 7. Cilj i zadaci analize ............................................................................................................ 709 2. Pretpostavke analize......................................................................................................... 770 3. Sredstva (instrumenti) analize .......................................................................................... 777 3.1. Brojevi. ...........................................................................................................................111 3.2. Grafikoni ........................................................................................................................115 4. Metode analize.... .............................................................................................................. 776 3.1. Metoda upoređivanja .................................................................................................... 116 4.1. Metoda raščlanjavanja .................................................................................................. 118 4.2. Metoda sintetizovanja ................................................................................................... 119 4.3. Dopunske metode analize.............................................................................................. 119 4.4.1. Metoda eliminacije ili izolacije ............................................................................................. 119 4.4.2. Metoda korelacije ................................................................................................................ 120

5. Vrste analize ....................................................................................................................... 720 5.1. Statička i dinamička analiza .......................................................................................... 120 5.2. Kompleksna i parcijalna analiza .................................................................................... 121 5.3. Interna i eksterna analiza .............................................................................................. 121 5.4. Stalne i povremene analize............................................................................................ 121

IV.

GLAVA

Finansijska analiza ........................................................................ 123 7. Pojam i korisnici i pretpostavke finansijske analize ........................................................ 723 2. Uslovljenost finansijskog položaja preduzeda .................................................................. 725 3. Pravila financiranja kao podloga finansijske analize........................................................ 737 3.1 Vertikalna pravila finansiranja ................................................................................................132 3.2. Horizontalna pravila finansiranja .......................................................................................... 135 3.3. Iskazna mod pravila finansiranja ........................................................................................... 138 4. instrumenti finansijske analize ................................................................................... 140 4.1. Vizuelna analiza bilansa ......................................................................................................... 140 4.2. Analiza bilansa pomodu računa pokrida .............................................................................. 140 4.3. Racio analiza ............................................................................................................................. 141 4.3.1 Rado analiza likvidnosti.......................................................................................................... 141 4.3.1.1, Poimanje likvidnosti ......................................................................................................... 141 4.3.1.2. ......................................................................................................................................... Rada likvidnosti .................................................................................................................................... 143 4.3.2. Racio analiza solventnosti .................................................................................................... 146

4.3.2.1.Poimanje solventnosti ........... ; ........................................................................................ 146 4.3.2.2.Racia solventnosti ........................................................................................................... 148 4.3.3. Racia finansiranja (mobilizacija ............................................................................................150 4.3.4. Racia analiza aktivnosti (obrta).............................................................................................151 4.3.4.1. Defmisanje obrtnih sredstva .......................................................................................... 151 4.3.4.2. Racia aktivnosti (obrta) ...................................................................................................... 153 4.3.4.2.1. Racia obrta imovine .................................................................................................... 153 4.3.4.2.2. Racia obrta dobavljača ........................................................................................... 155 4.3.5. Racia rentabilnosti ............................................................................................................... 155 4.3.5.1.Pojam rentabilnosti ........................................................................................................ 155 4.3.5.2.Rentabilnost ekonomije .................................................................................................. 155 4.3.5.2.1.Bruto prinos na ukupni kapital ................................................................................ 756 4.3.5.2.2.Neto prinos na ukupni kapital. ..........................................................................................160 4.3.5.3.Rentabilnost sopstvenog kapitala ....................................................................................162 4.3.5.4.Rentabilnost pozajmljenog kapitala ................................................................................ 165 4.3.5.5.Uticaj strukture kapitala na rentabilnost ......................................................................... 165 4.3.6. Racia pokrida......................................................................................................................... 167 4.3.7. Brzi testovi kao instrumenti za ocenu solventnosti i boniteta preduzeda ............................ 169 4.3.7.1. „Brzi test I" za ocenjivanje solventnosti ......................................................................... 169 4.3.7.2. „Brzi test II" kao instrument za ocenjivanje boniteta preduzeda ...................................... 171

4.4. Neto obrtni fond kao instrument finansijske analize ........................................................... 172 4.5. Analiza zasnovana na veličini tokova ......................................................................................................... 176 4.5.1. Cash flow analiza .................................................................................................................. 176 4.5.1.1.Pojam Cash flow .............................................................................................................. 176 4.5.1.2.Cash flow kao instrument za ocenu likvidnosti ............................................................... 177 4.5.1.3.Cash flow kao instrument za ocenu prinosne i finansijske snage preduzeda.................. 181

4.5.2. Funds flow analiza ............................................................................................................. 184 4.5.3. Izveštaj o novčanim tokovima kao osnova za cash flow i funds flow analizu .................... 192

5. Instrumenti za obračun rizika.................................................................................... 200

Teorija

i

analiza

bilansa

7

5.1. Analiza rizika ostvarenja finansijskog rezultata ............................................................... 200 5.2. CAPM model kao instrument za ocenu rizika ................................................................... 205

V. GLAVA Tumačenje osnovnih tržišnih pokazatelja................................. « ..... 209 7. Pokazatelji koji se zasnivaju na nominalnim vrednostima .................................................. 209 7.7. Prinos na akcijski kapital - obične akcije (Return on Equity) ........................................... 209 7.2. Dobit po akciji (Earning per share - EPS; Benefice par action - BPA) ............................. 209 7.3. Dividenda po akciji (Dividendper Share; Le dividende par action - DPA) ....................... 270 7.4. Racio isplate dividendi (Dividendpayout ratio; Le tauxde distribution) ......................... 277 2.7. Pokazatelji koji se zasnivaju na tržišnim vrednostima ...................................................... 212 2.1.1. Racio P/E - Odnos tržišne vrednosti i prinosa po akciji ............................................................ 212

2.2. Racio dividendi po akciji i tržišne vrednosti akcije (Dividend Yield; Le rendement de faction)....................................................................... 275 2.3. Tržišna kapitaiizacija .........................................................................................................276 2.4. Racio tržišne vrednosti prema knjigovodstvenoj vrednosti (PBR -Price to Book Racio) ............................................................................................... 276

VI. GLAVA Procena vrednosti kapitala .............................................................. 217 7. Prinosna vrednost preduzeda ............................................................................................... 220 2. Tržišna vrednost preduzeda.... .............................................................................................. 220 3. Reprodukciona vrednost preduzeda ..................................................................................... 227 4. Likvidaciona vrednost preduzeda ......................................................................................... 222

PRILOG: PROPISANI OBRASCI FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA ................... 223 LITERATURA ..................................................................................... 239

Teorija i analiza bilansa

9

UVOD Finansijsku analizu vrše analitiĉari preduzeća za potrebe menadžmenta (u funkciji donošenja poslovnih odluka), investitori, potencijalni investitori, poverioci, meĊu kojima najvažnije mesto zauzimaju banke, inspekcije, publicisti, statistika. Svaki od navedenih subjekata će vršiti analizu sa razliĉitim ciljevima. Većina eksternih subjekata ima na raspolaganju samo finansijske (raĉunovodstvene) izveštaje, koje su preduzeća u obavezi da obelodane. Da bi se na osnovu finansijske analize mogli doneti zakljuĉci o finansijskom položaju i zaraĊivaĉkoj sposobnosti preduzeća, nužno je najpre razumeti finansijske izveštaje koji predstavljaju podlogu za finansijsku analizu. Najvažniji finansijski izveštaji su bilans stanja, izveštaj o uspehu (bilans uspeha) i izveštaj o novĉanim tokovima. Nije moguće razumeti ove izveštaje ukoliko se ne razume šta oznaĉavaju bilansne pozicije i po kojim vrednostima su one vrednovane. Stoga analitiĉari moraju razmatrati i Napomene uz finansijske izveštaje (u zemljama EU se taj izveštaj naziva Aneks). Bilansne pozicije se razliĉito procenjuju u zavisnosti od cilja bilansiranja. To znaĉi da će bilansiranje, mo-tivisano razliĉitim ciljevima, imati za posledicu razliĉite bilanse, sa razliĉito vrednovanim bilansnim pozicijama. Cilj redovnog bilansa je vremenom me-njan, a svaki poseban povod (osnivanje, fuzija, likvidacija, steĉaj i dr.) dovodi do sastavljanja posebnog (specijalnog) bilansa. Savladavanje teorije bilansa je neophodan korak ka razumevanju bilansa. U okviru prvog dela udžbenika - Teorija bilansa, u kratkim crtama su razmatrani ciljevi bilansa, naĉela bilansiranja, tj. pravila kojima se ureĊuju problemi prikazivanja i procenjiva-nja za potrebe redovnog godišnjeg zakljuĉka, pitanja procenjivanja bilansnih pozicija, latentne rezerve i vrste bilansa. U poglavlju u kojem razmatramo procenjivanje bilansnih pozicija, izvršena je samo jedna rekapitulacija problematike procenjivanja prethodno izložene u poglavlju u kome su elaborirana naĉela na osnovu kojih se vrši procenjivanje. Ukoliko je ovaj skroman pokušaj prikazivanja bilansne teorije u najkraćim crtama uspelo da zainteresuje ĉitaoce za ovu zanimljivu i dinamiĉnu oblast, prouĉavanje monografije „Teorija

10

Uvod

bilansa", kapitalnog dela profesora Jovana Rankovića, na ĉije radove se ovaj udžbenik ĉesto poziva, predstavljaće posebno zadovoljstvo. Monografije „Specijalni bilansi" i „Konsolidovani godišnji zakljuĉak", takoĊe proizišle iz pera profesora Rankovića, predstavljaju nezaobilaznu literaturu za zaokruživanje znanja vezanih za bilansnu teoriju. Drugi deo udžbenika posvećen je analizi bilansa. U ovom delu se elaboriraju instrumenti analize koji stoje analitiĉarima na raspolaganju za ocenjiva-nje finansijskog položaja i zaraĊivaĉke sposobnosti preduzeća (koja, takoĊe, determiniše finansijski položaj). U okviru drugog dela prikazani su i obrazloženi najvažniji tržišni pokazatelji. U poslednjem delu udžbenika su, u kratkim crtama, prikazani osnovni koncepti vrednovanja kapitala.

Teorija i analiza bilansa

11

I. GLAVA Teorija bilansa 7. Pojam, sadržina ishvatanje bilansa „Etimološki, reĉ bilans vodi poreklo od latinskih reci bilanx Ubra (vaga sa dva tasa),1 dok je upotreba reci u podruĉju knjigovodstva i bilansa neposredno povezana s italijanskom reĉju bilancio (bilans), što je svakako pouzdan trag njegovog nastajanja."2 Etimologija3 upućuje na formalna obeležja bilansa, što se ispoljava u sle-dećem: a. bilans ima uvek dve strane, što ga karakteriše kao dvostrani pregled; b. obe strane bilansa su formalno tj. raĉunski jednake veliĉine, što oznaĉava ravnotežu obeju strana. MeĊutim, etimologija ne upućuje na materijalnu sadržinu bilansa. Reĉ bilans se uĉestalo koristi u svakodnevnom govoru u nameri da se iskaže stanje ili rezultat neke ljudske ili privredne aktivnosti. „U trgovaĉkoj jeziĉkoj upotrebi,4 koja ima u vidu preduzeće, pod bilansom se podrazumeva raĉunsko uporeĊivanje ili suoĉavanje aktive i pasive jednog preduzeća."5 U struĉnoj literaturi, pojam bilansa odnosi se iskljuĉivo na bilans stanja. Latinski adjektiv bilanx predstavlja spoj reci bis (dvostruki, dupli) i lanx (tas, šolja); reč Ubra znači ravnoteža. Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 21. Etimologija (grč. etimologia) je nauka koja istražuje poreklo, koren i osnovna značenja reči. U stručnoj literaturi ekonomije preduzeda reč trgovac koristi se, pod uticajem tradicije, kao sinonim za poslovnog čoveka, privrednika. Čak i danas „diplomirani ekonomisti na odseku ekonomije preduzeda nemačkih univerziteta dobijaju zvaničnu titulu diplomirani trgovac". Rankovid, J., ibidem.

Rankovid, J., op. cit., str. 23.

12

Teorija bilansa

7.7. Pojam bilansa (stanja) i njegova sadržina Iako izraz bilans predstavlja opštepriznati naziv za bilans stanja, zakonodavac se kod nas opredelio da naziv bilans zameni nazivom bilans stanja. Postoje brojni pokušaji definisanja bilansa. Bilans je razliĉito definisan, budući da je kroz vreme menjano shvatanje o osnovnom cilju bilansa, a s promenom cilja-nužno se menjala i njegova sadržina. Uobiĉajena formulacija jeste da je bilans dvostrani pregled imovine i izvora finansiranja te imovine. Pri tome, imovina se iskazuje u aktivi, a izvori finansiranja u pasivi. Smatra se da naziv aktiva potiĉe, od latinske reci agere-što znaĉi: raditi, delati, biti aktivan, a naziv pasiva od latinske reci pafi-što znaĉi: trpeti, snositi, podnositi, izdržati.6 MeĊutim, danas nazivi aktiva i pasiva, kao uostalom i raĉunovodstveni pojmovi duguje [potražuje, ne odgovaraju etimološkom znaĉenju. Aktiva, dakle, prikazuje imovinu kojom preduzeće raspolaže, a pasiva izvore finansiranja te imovine u odreĊenom trenutku, tj. na dan bilansa. MeĊutim, imovinu ipak ne treba poistovećivati s aktivom. Aktiva predstavlja knjigovodstveno (tehniĉki) bilansni pojam, a sredstva (imovina) ekonomski pojam. Pojam aktive je, dakle, širi od pojma sredstava. Šta će se konkretno obuhvatati u aktivi zavisi od raĉunovodstvenih propisa konkretne zemlje. Pri tome, zakonodavstvo se znaĉajno menjalo tokom vremena, u zavisnosti od toga kako se sagledavao osnovni cilj bilansa, tj. u zavisnosti od dominantne bilansne teorije. Današnji redovni bilans, pod uticajem dinamiĉke teorije bilansa za koju je bilans samo sredstvo za periodizaciju rezultata, obuhvata-pored materijalnih sredstava (graĊevinski objekti, oprema, gotovi proizvodi, materijal, gotovina i dr.)-i nematerijalna ulaganja, pri ĉemu se raĉunovodstvenim propisima re-guliše koja se nematerijalna ulaganja mogu obuhvatiti u aktivi (primera radi, propisi u pojedinim državama omogućavaju aktiviranje osnivaĉkih troškova, dok se drugim njihovo aktiviranje zabranjuje). Pored nematerijalnih ulaganja, u aktivi se-takoĊe pod uticajem dinamiĉke teorije bilansa-obuhvataju, u okviru vremenskih razgraniĉenja, i izdaci koji će u narednom obraĉunskom periodu postati rashodi (tranzitorna aktiva) i prihodi obraĉunskog perioda koji će u narednim obraĉunskim periodima postati primanja (anticipativna aktiva). Pored navedenog, raĉunovodstvenim propisima se odreĊuje i naĉin prikazivanja gubitka, pri ĉemu se gubitak može prikazati kao odbitna stavka sopstvenog kapitala (što on i jeste) ili kao ispravka vrednosti kapitala u aktivi.

Prema: Jovanovid, D. - Vitorovid, B., Analiza poslovanja preduzeda sa kontrolom i revizijom, Savremena administracija, Beograd, 1989, str. 12.

Teorija i analiza bilansa

13

Prema našim propisima, gubitak se prikazuje kao odbitna stavka sopstvenog kapitala, s tim što se gubitak koji prevazilazi visinu kapitala iskazuje kao ispravka vrednosti kapitala u aktivi. Pored redovnog bilansa, posebne situacije u toku poslovnog života predu-zeća (likvidacija, steĉaj i dr.) nameću potrebu izrade specijalnih bilansa, koji se sastavljaju na osnovu nekih drugih pravila za priznavanje i vrednovanje bilansnih pozicija. U finansijsko-raĉunovodstvenoj literaturi i praksi, razlikuju se sledeći pojmovi: (1) bruto imovina, (2) ĉista imovina, (3) bilansna imovina i (4) imovina preduzeća. (1) Bruto imovina predstavlja ukupnost imovinskih vrednosti iskazanih u aktivi. Ona može da bude manja od zbira aktive bilansa za zbir pozicija aktive koje predstavljaju korekturu kapitala (npr. gubitak-ukoliko se iskazuje u aktivi) i za zbir pozicija pasive koje predstavljaju korekturu imovine (npr. za ispravku vrednosti postrojenjske imovine-ukoliko se otpisivanje vrši indirektno unošenjem iznosa otpisa na stranu pasive kao ispravke vrednosti, što kod nas nije sluĉaj). (2) Neto (čista) imovina predstavlja razliku izmeĊu bruto imovine (oĉišćene od pomenutih korektivnih pozicija) i dugova (obaveza). Ona je raĉunski jednaka sopstvenom kapitalu. Sledeća ilustracija to pokazuje. 03

c

>o £ o i_ Q

{i ! ra

Oí

c

A Bilans Postrojenjska imovina Obrtna

P Sopstveni kapital

}

garantna supstanca

Pozajmljeni izvori Sopstveni kapital = Neto imovina = Garantna supstanca Postrojenjska imovina + Obrtna sredstva = Bruto imovina

Sopstveni kapital jednog privrednog subjekta nije ništa drugo nego ona vrednost koja se dobije kad se od vrednosti imovine, odnosno bilansne aktive, oduzme visina njegovih obaveza. Prema terminologiji MRS, pod terminom kapital podrazumeva se sopstveni kapital, dok pojam ukupni kapital (sopstveni kapital + tuĊi kapital) terminologija MRS ne koristi. (3) Pojam bilansne imovine uveden je ,,u cilju da se izbegne brkanje sa drugim pojmovima imovine, pre svega s pojmom vrednosti preduzeća kao celine"7. Ovaj pojam podrazumeva u bilansu iskazane vrednosti bruto imovine ili vrednosti ukupnog kapitala (sopstvenog i pozajmljenog kapitala). Vrednost celine preduzeća po pravilu je Prema: ibid., str. 28.

veća od bilansne imovine zbog latentnih rezervi, koje nastaju usled zabrane aktiviranja goođwill-a koji nije steĉen kupovinom, propisivanjem nabavnih vrednosti i cene koštanja kao gornjih granica procenjivanja, ili svesnim potcenjivanjem imovinskih delova u cilju odlaganja iskazivanja periodiĉnog rezultata i njegove eventualne isplate. Vrednost celine preduzeća može da padne i ispod bilansne imovine ukoliko preduzeće radi sa gubitkom, ali i ako postoje skriveni gubici, mada skriveni gubici predstavljaju daleko redu pojavu.

14

Teorija bilansa

(4) Pojam imovina preduzeća razvijen je u bilansnom i poreskom pravu.8 U smislu poreskog prava, imovina preduzeća obuhvata sve imovinske delo-ve privredne jedinice kojima je glavni cilj obavljanje posla, a ĉije bilansiranje dopušta poresko pravo. Kod uporeĊenja imovine preduzeća, pojam imovine preduzeća se koristi u znaĉenju čista imovina ili sopstveni kapital9 Sam bilans se, kao dvostrani pregled, može prikazati u formi konta-kada se suĉeljavaju dve strane, aktiva i pasiva, ili u štafelnoj formi-kada su veliĉine poredane jedna ispod druge. Bilans u formi konta i štafelnoj formi prikazan je sledećim

Štafelna forma Bilans u formi bilansa Aktiva konta Aktiva Pasiva I Imobilizacije 1 Imobilizacije 1 Sopstveni kapital II Zalihe a) Osnovni kapital III Potraživanja • Akcijski kapital IV Gotovina • Udeli D.O.O. Svega • Ulozi Pasiva • Državni kapital I Sopstveni kapital • Osnovni kapital g) Osnovni kapital b) Rezerve • Akcijski kapital c) Emisiona premija (ažio) • Udeli d.o.o. d) Revalorizacione rezerve • Ulozi e) Neraspoređena dobit • Državni kapital f) Gubitak (odbitna stavka) ti Zalihe • Osnovni kapital II Dugoročni zajmovi h) Rezerve III Potraživanja III Kratkoročne obaveze i) Emisiona premija (ažio) IV Gotovina Svega j) Revalorizacione rezerve Svega k) Neraspoređena dobit Gubitak (odbitna stavka) II Dugoročni zajmovi Kostka, G., Bilanzen, Gabler Verlag, Wiesbaden 1978, str. 27; prema: Rankovic, J., op. cit., str. III Kratkoročne obaveze 28. Prema: Rankovic, J., ibid. Svega

ilustracijama.

7.2. Pojam računa uspeha i njegova sadržina Raĉun uspeha se u domaćoj literaturi i zakonodavstvu - a pod njihovim uticajem i u praksi naziva bilans uspeha. Adekvatniji naziv bio bi račun uspeha ili izveštaj o uspehu. Uspeh obraĉunskog perioda eksplicitno se iskazuje u bilan-su (stanja). Pozitivni rezultat poslovanja naziva se dobitak, i on nije ništa drugo nego povećanje sopstvenog kapitala. Negativni rezultat, tj. gubitak sopstvenog kapitala iskazuje se u zavisnosti od zakonodavstva kao odbitna stavka sopstvenog kapitala u pasivi, ili kao ispravka vrednosti sopstvenog kapitala u aktivi. MeĊutim, iskazani rezultat je sumarna veliĉina povećanja ili smanjenja sopstvenog kapitala (neto imovine), koja ne

Teorija i analiza bilansa

zadovoljava informacione potrebe zainte-resovanih subjekata. Informacione potrebe zainteresovanih subjekata nalažu segmentirano iskazivanje pozitivnih i negativnih komponenti rezultata. Stoga preduzeća obavezno sastavljaju i obelodanjuju raĉun uspeha, u kome se iskazuju prihodi i rashodi segmentirani po vrstama. Na osnovu raĉuna uspeha, u kome se izražava veliĉina i struktura ostvarenog poslovnog rezultata obraĉunskog perioda, moguće je vršiti analizu poslovanja i izvesti odreĊene zakljuĉke. Raĉun uspeha se može sastavljati periodiĉno (meseĉno, tromeseĉno ili šestomeseĉno), a zakonski propisi obavezuju njegovo godišnje sastavljanje i obelodanjivanje. Bilans uspeha može se sastavljati po bruto i neto principu. Bruto princip više odgovara principu jasnosti zbog zabrane saldiranja prihoda i rashoda, te je njegova iskazna moć znatno veća-što je u skladu sa naĉelima urednog knjigovodstva. Saldiranje prihoda i rashoda po neto principu može da bude delimiĉno ili potpuno. No, bez obzira na to da li je u pitanju delimiĉno ili potpuno saldiranje prihoda i rashoda, unošenje saldiranih pozicija u bilans uspeha u suprotnosti je sa principom jasnosti, ali se opravdava zaštitom od konkurencije (kad preduzeće primenjuje politiku diskrecije u izveštavanju). Danas je bruto princip opšteprihvaćen kao sastavni deo naĉela istinitosti. Raĉun uspeha, kao i bilans stanja, može se iskazati u formi konta (raĉuna) i u formi liste (štafelna forma). Pojednostavljena forma raĉuna uspeha može se videti na sledećim ilustracijama.

Bilans uspeha u formi konta Rashodi Prihodi 1 1 Poslovni rashodi Troškovi Poslovni prihodi Prihodi od materijala Troškovi amortizacije prodaje Prihodi od aktiviranja Troškovi zarada Troškovi učinaka Promena stanja zaliha proizvodnih usluga Nematerijalni troškovi II Finansijski rashodi II Finansijski prihodi III Ostali rashodi III Ostali prihodi IV Vanredni rashodi IV Vanredni prihodi V Dobitak V Gubitak U raĉunu uspeha, na levoj strani se prikazuju rashodi, a na desnoj strani prihodi. Grupisanje prihoda i rashoda vrši se u ĉetiri osnovne grupe: poslovni prihodi odnosno rashodi, finansijski prihodi odnosno rashodi, ostali prihodi odnosno rashodi, i vanredni (neposlovni) prihodi odnosno rashodi. Razlika izmeĊu poslovnih prihoda i rashoda predstavlja poslovni rezultat, tj. rezultat po osnovu obavljanja delatnosti za koju je preduzeće osnovano (poslovni dobitak ili poslovni gubitak). Razlika izmeĊu finansijskih prihoda i rashoda predstavlja rezultat iz finansijskih aktivnosti. Razlika izmeĊu poslovnih, finansijskih i ostalih prihoda i poslovnih, finansijskih i ostalih rashoda ĉini rezultat iz redovnog poslovanja (dobitak iz redovnog poslovanja ili gubitak iz redovnog poslovanja). Razlika izmeĊu vanrednih prihoda i rashoda predstavlja vanredni rezultat koji je posledica nekih nepredviĊenih okolnosti. Za analizu je

15

16

Teorija bilansa

posebno znaĉajno posmatranje rezultata s ovih aspekata. Naime, u pitanju su razliĉiti kvaliteti pomenutih rezultata, a iz toga proizlaze i razliĉiti zakljuĉci o uspešnosti poslovanja privrednog subjekta. Štafelna forma se smatra prikladnijom za prikazivanje uspeha jer omogućava segmentiranje rezultata. Raĉun uspeha sastavljen u štafelnoj formi obez-beĊuje stepenasto pokriće rashoda, kao i razdvajanje poslovnog, finansijskog i neposlovnog rezultata.

1 2 3 4

5 6 7

8 9

10 11

Bilans uspeha u štafelnoj formi Prihodi od prodaje Prihodi od aktiviranja Promena vrednosti zaliha Poslovni prihodi (1+2+3) Varijabilni troškovi materijala Kontribucioni rezultat (marža pokrida) (4-5) Troškovi prerade • Fiksni troškovi materijala (energija) • Troškovi usluga • Troškovi zarada • Troškovi amortizacije Poslovni dobitak (6-7) Finansijski rezultat (a-b) a) Finansijski prihodi b) Finansijski rashodi Neposlovni rezultat (a-b) a) Neposlovni prihodi b) Neposlovni rashodi Ukupni rezultat (dobitak ili gubitak) (8-9+10)

Kako se i iz prikazanog izveštaja o uspehu vidi, postoji više oblika rezultata (dobitka). Rezultat se može iskazati u vidu: • kontribucionog dobitka; • bruto dobitka na prodaji (Gross profit); poslovnog dobitka (EBIT-Earnings Before Interest and Taxes, Operating profit, Operating income, Operating earning); poslovnog dobitka umanjenog za troškove amortizacije (EBITDAEarnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization);™ bruto dobitka, i neto dobitka. Prihodi od prodaje Umanjeni za cenu koštanja prodatih uĉinaka Bruto dobitak na prodaji-Gross profit (predstavlja razliku izmeĊu prihoda od prodaje i cene koštanja prodatih uĉinaka) Umanjeno za troškove perioda (troškovi prodaje, administrativno-re-žijski troškovi, troškovi istraživanja i dr.) = [Poslovni dobitak-EBlT| (razlika izmeĊu poslovnih prihoda i poslovnih

Teorija i analiza bilansa

rashoda. Ovaj rezultat ignoriše odluke u vezi sa finansiranjem i porez na dobit) Umanjeno za finansijske rashode (obraĉunate kamate na dugove) = [Bruto dobitak|(razlika izmeĊu ukupnih prihoda i ukupnih rashoda) Umanieno za porez na dobit Neto dobitak Umanjeno za iznos dividendi koje se isplaćuju na preferencijalne akcije Dobitak raspoloživ za raspodelu vlasnicima obiĉnih akcija Sadržina bilansa uspeha zavisi od metode po kojoj se utvrĊuje finansijski rezultat. Finansijski rezultat može se obraĉunavati metodom ukupnih troškova i metodom troškova prodatih uĉinaka. Shodno naĉelu realizacije, prihodi se alociraju na onaj obraĉunski period u kome je uĉinak tržišno verifikovan, tj. isporuĉen, fakturisan i prihvaćen od strane kupca. Prihodi se iskazuju u visini prodajne vrednosti (koliĉina prodatih proizvoda x prodajna cena), a odražavaju se na povećanje sredstava (najĉešće se povećavaju potraživanja od kupaca, a kada se prodaja vrši za gotovinu, tada se povećava gotovina), smanjenje obaveza (ukoliko je naplaćeno unapred, tj. avansno) ili nastanak anticipativne aktive (nenaplaćenih prihoda). Ovaj op-

io

U SAD se koriste različiti termini za amortizaciju materijalne imovine i amortizaciju nematerijalne imovine. Amortizacija nematerijalne imovine se označava pojmom amortization", dok se amortizacija materijalne imovine označava pojmom depreciation".

šteprihvaćeni sistem bilansiranja prihoda u domaćoj literaturi pominje še pod nazivom „sistem fakturisane realizacije".11

13. Povezanost bilansa stanja i bilansa uspeha Bilansi stanja i uspeha predstavljaju dva meĊusobno povezana, ali po funkcijama razliĉita finansijska izveštaja. Prvi ima zadatak da omogući uvid u imovinsku situaciju i finansijski položaj preduzeća, a drugi da omogući uvid u zaraĊivaĉku sposobnost preduzeća. Njihova povezanost se ogleda u tome što prihodi i rashodi nisu ništa drugo nego povećanje i smanjenje sopstvenog kapitala po osnovu poslovanja, a sopstveni kapital se iskazuje u pasivi bilansa. Sopstveni kapital se povećava, tj. prihodi nastaju bilo povećanjem sredstava, ukoliko povećanje sredstava nije nastalo po osnovu zaduživanja (kada povećanje sredstava nastaje po osnovu vlasniĉkog ulaganja, tada se povećanje sopstvenog kapitala evidentira neposredno, a ne putem prihoda, budući da taj dogaĊaj ne utiĉe na uspeh), bilo smanjenjem obaveza, ukoliko smanjenje obaveza nije nastalo po osnovu smanjenja imovine. Sopstvenikapital se smanjuje, tj. rashodi nastaju ili smanjenjem sredsta-vaukoliko ono nije nastalo po osnovu izmirivanja obaveza, ili povećanjem obavezaukoliko obaveze nisu nastale kao posledica pribavljanja imovine.

17

18

Teorija bilansa

Dakle, u procesu nastajanja prihoda i rashoda ogleda se suštinska povezanost, tj. meĊuzavisnost bilansa stanja i bilansa uspeha. Šematski prikaz nastajanja rashoda i prihoda, odnosno uslovljenosti bilansa stanja i bilansa uspeha prikazano je na sledećem grafikonu.

U domadoj praksi je u dva navrata (od 1962. do 1968. i od 1976. do 1989. godine) prime-njivan tzv. sistem napladene realizacije, prema kome se prihodi ne priznaju u trenutku ispostavljanja fakture i isporuke proizvoda, ved u trenutku naplate potraživanja. Ovakav tretman nije poznat ni u jednoj državi tržišne ekonomije, te je suprotan odredbama IV direktive EU, MRS, US GAAP, UK GAAP i drugih. Donošenjem Zakona o računovodstvu 1989, koji je izrađivan uvažavajudi zahteve IV direktive EU, ponovo se kod nas prihodi priznava-ju, shodno načelu realizacije, u trenutku isporuke proizvoda i fakturisanja.

Izvor: Rodid, J., Teorija i analiza bilansa, Savremena administracija, Beograd, 1991, str. 22.

Budući da se povećanja i smanjenja sopstvenog kapitala po osnovu poslovanja obuhvataju posredno putem prihoda i rashoda, na kraju obraĉunskog perioda javlja se nejednaka vrednost raĉuna aktive i raĉuna pasive. Integrisa-nje dobitka ili gubitka u bilans stanja vrši se zakljuĉivanjem poslovnih knjiga, pa su stoga bilansi stanja i uspeha proizvod zakljuĉivanja knjiga.

Teorija i analiza bilansa

2. Teorije bilansa Teorije bilansa tiĉu se shvatanja ili uĉenja o glavnoj svrsi ili cilju bilansa i bilansiranja. U teorijama bilansa tretiraju se formalni i materijalni aspekt bilansa. Formalni aspekt bilansa odnosi se na njegov izgled, formu, strukturu, dakle u pitanju je problem rašĉlanjavanja ili dekomponovanja bilansa u cilju obezbeĊenja jasnosti. Materijalni aspekt bilansa odnosi se na sadržinu bilansa, odnosno svodi se na problem izbora naĉela procenjivanja u cilju vrednovanja bilansnih pozicija. Razliĉiti koncepti procenjivanja bilansnih pozicija, odnosno vrednovanja realnih dobara, potraživanja, hartija od vrednosti, gotovine, tranzitorne aktive, sopstvenog kapitala, obaveza i tranzitorne pasive, proizlaze iz razliĉitih ciljeva koje bilansi treba da ispune. Teorija bilansa razlikuje statiĉko, dinamiĉko i organsko shvatanje bilansa i, u skladu s tim, bilansi koji po sadržini odgovaraju pomenutim teorijama nazivaju se statički, dinamički i organski bilansi.

2.1 Statičko (imovinsko) shvatanje bilansa Statiĉko (imovinsko) shvatanje bilansa tiĉe se prevashodno tumaĉenja bilansa s aspekta privrednog ili poslovnog prava, pa se ĉesto govori o tzv. pravnom aspektu bilansa. Prema statiĉkom shvatanju bilansa, primarni zadatak bilansa i bilansiranja sastoji se u utvrĊivanju imovine preduzeća, što je u funkciji zaštite poverilaca preduzeća. Naime, bilans je sredstvo za utvrĊivanje neto ili ĉiste imovine preduzeća (razlika izmeĊu bruto imovine i obaveza preduzeća) koja predstavlja garantnu supstancu za izmirenje obaveza prema poveriocima. Statiĉko shvatanje bilansa nije nastalo u odreĊenom trenutku, već ima svoj evo-lutivni put i proizvod je kompleksa pratećih okolnosti, Istorija raĉunovodstva je zabeležila razliĉita mišljenja po pitanju porekla ove koncepcije.12 Prema vremenskom razdoblju kad je ova teorija razvijena, razlikujemo: • staro ili nerazvijeno statiĉko (imovinsko) shvatanje bilansa, i • novije ili razvijeno statiĉko (imovinsko) shvatanje bilansa.

2.1.1. Nerazvijeno statičko (imovinsko) shvatanje bilansa Tvorcima starog ili nerazvijenog statiĉkog (imovinskog) shvatanja bilansa smatraju se nemaĉki pravnici, interpretatori odredaba zakonskih tekstova trgovaĉkog prava-Šefler i Simon. „Ova teorija bilansa nastala je u ranom periodu raĉunovodstva u kojem su inokosni vlasnici bili dominirajući, što znaĉi da su privrednu strukturu ĉinila uglavnom privatna, pojedinaĉna preduzeća."13 Primarnim zadatkom bilansa i bilansiranja, prema tadašnjem tumaĉenju, smatrano je utvrĊivanje imovine preduzeća. Ovim je trebalo da se obezbedi „kontrola pokrića dugova, odnosno obaveza prema trećim licima, odnosno zaštita poverilaca."14 S obzirom na definisani cilj, statiĉka bilansna teorija je orijentisana na utvrĊivanje ĉiste imovine, odnosno garantne 12

Videti opširnije u: Rankovid, J„ Problemi relanostibilansa, Zavod za savremenu organizaciju poslovanja, Beograd, 1966, str. 18-29.

13

Radovanovid, R., Teorija i analizo bilansa, Savremena administracija, Beograd, 1999. str. 4, 5.

14

Rodid, J, Teorija i analiza bilansa, Beostar - Privrednik, Beograd, 1997, str. 105.

19

20

Teorija bilansa

supstance preduzeća, dajući time naĉelu zaštite poverilaca apsolutni primat pri bilansiranju. Rana statiĉka teorija, nastala pod uticajem privrednog i poreskog prava, smatra bilans uspeha irelevantnim, što je i logiĉno-budući da je usmerena na zaštitu interesa poverilaca, te je, prema njoj, iskljuĉivo bitna pokrivenost dugova likvidnim sredstvima. Osnovna informacija koju, dakle, bilans treba da prikaže, jeste pokrivenost dugova, s obzirom na to da je poveriocima irelevantno da li je.preduzeće ostvarilo dobitak ili gubitak. Prema tome, težište imovinskog biiansa se nalazi u aktivi, odnosno u garantnoj supstanci (pasiva) kao slobodnom delu imovine koja je na raspolaganju za pokriće dugova. MeĊutim, javlja se pitanje koja je to imovina koja predstavlja potencijal za pokriće dugova, kao i pitanje kako je vrednovati, odnosno pitanje izbora pravila za utvrĊivanje vrednosti imovine na dan biiansa. Imovina koja se javlja kao potencijal za pokriće dugova može se dvojako interpretirati u zavisnosti od toga da li postoji pretpostavka o kontinuitetu poslovanja (Going-concern princip). U sluĉaju pretpostavke okonĉanja egzistencije preduzeća, prilikom bilansiranja se koriste likvidacione cene, a ako preduzeće nastavlja poslovanje, prema ranoj statiĉkoj teorijimerodavna je prometna vrednost. „Razliĉitu sadržinu dvaju koncepata imovine kao potencijalnu za pokriće dugova prati upotreba razliĉitih sistema normi (pravila) za njihovo utvrĊiva• »15

nje.

U vezi s tim, u sluĉaju kad se polazi od pretpostavke o likvidaciji preduzeća, za procenu vrednosti imovine važe sledeća pravila: (1) „predmet bilansiranja mogu biti samo delovi imovine ĉijom prodajom se mogu oĉekivati prihodi i po tom osnovu novĉana primanja;

(2) objekti koji imaju svoju prometnu vrednost procenjuju se po pojedinaĉnoj prodajnoj ceni."16 Imajući u vidu neodreĊenost pojma „prodajne cene" i mogućnosti pojave subjektivizma i samovolje kod procenjivanja, uzimanjem u obzir uticaja prinudne prodaje, Vrhovni trgovaĉki sud dao je tumaĉenje ovog pojma tako što je upućivao na tržišne i berzanske cene za predmete koji te cene imaju, a za predmete koji nemaju tržišnu i berzansku cenu, podstaklo je objektiviranje nekim drugim putem, uz zanemarivanje uticaja prinudne prodaje. Iz tih tumaĉenja i presuda koje je ovo telo donosilo, potekao je pojam „opšte prometne vrednosti". Simon je oštro napao tako ustanovljen princip „opšte prometne vrednosti", istiĉući da je za preduzeće irelevantno kolika je prodajna vrednost njegove postrojenjske imovine na dan bilansiranja, budući da to nije imovina namenjena prodaji, već imovina koja nastavlja da radi. Stoga jedino „individualnu vrednost" smatra zadovoljavajućom za procenjivanje, i za njeno

Rankovid, J., Teorija biiansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 248. Rankovid, J., ibid.

Teorija i analiza bilansa

utvrĊivanje razvio je sledeća pravila:

• •

sve što je namenjeno prodaji treba da se procenjuje po prodajnoj ceni koju preduzeće može da postigne; postrojenjska imovina se procenjuje po nabavnoj ceni koja se koriguje putem otpisivanja.

Kako se prvom pristupu zamera da je zasnovan na pesimistiĉkoj proceni likvidacije preduzeća, a drugom zapostavljanje ĉinjenice da bilans, kao trenutna slika finansijskog stanja, nije u mogućnosti da pruži informaciju o mogućnosti preduzeća, da iz svog poslovanja izmiri dugove, oba koncepta su u teoriji ocenjena kao neprihvatljiva. Pored navedenog, Simonovom konceptu utvrĊivanja „efektivne imovine" tj. „prave trgovaĉke imovine" u smislu potencijalne prodajne vrednosti celine preduzeća putem biiansa, prigovara se da ne uzima u obzir kvalitet kolektiva, sposobnost uprave, poziciju preduzeća na tržištu i vrednost njegove organizacije. Stara ili nerazvijena statiĉka bilansna teorija bavila se iskljuĉivo sadrži-nom biiansa, pa je otuda ova teorija biiansa istovremeno i teorija procenjiva-nja i teorija održavanja novĉane (nominalne) vrednosti kapitala.17

2.1.2. Novije ili razvijeno statičko (imovinsko) shvatanje biiansa Novije ili razvijeno statiĉko (imovinsko) shvatanje biiansa podstaknuto je razvojem korporativnog oblika preduzeća, za ĉije poslovanje i sudbinu su sada pored poverioca i vlasnika kapitala podjednako zainteresovani i menadž-ment, zaposleni i fiskus, odnosno država. Tvorci i kreatori ovog shvatanja biiansa su Le Coutre, Niklish i Schar. Prema ovom gledištu, glavna funkcija biiansa predstavlja prikazivanje finansijske konstitucije i situacije, te je otuda bilans proglašen instrumentom za raspolaganje kapitalom. Za razliku od nerazvijenog statiĉkog shvatanja biiansa, razvijeno statiĉko shvatanje prihvatilo je bilans uspeha, ali se primat i dalje daje iskljuĉivo bilansu stanja, dok bilans uspeha ima tek drugorazredni znaĉaj. Korelacija izmeĊu ova dva biiansa uspostavljena je na taj naĉin što se razlika ukupnih prihoda i ukupnih rashoda ukljuĉuje u bilans stanja kao jedna od pozicija sopstvenog kapitala. Prema ovom stanovištu imovina se procenjuje na osnovu nabavne vrednosti i cene koštanja (troškovni princip), ali uz uvažavanje i tekućih tržišnih vrednosti, što znaĉi i prihvatanje principa niže vrednosti, odnosno naĉela opreznosti. Nasuprot pokušajima statiĉke bilansne teorije da u bilansu prikaže vred-nost 17

Prema: Radovanovid, R., op. cit, str. 5.

preduzeća, u ekonomiji preduzeća je dosta davno postalo poznato da je bilansna vrednost dobro vodenog preduzeća znatno niža od tržišne vrednosti preduzeća kao celine. Glavni razlog je taj što u bilans nije ukljuĉena imaterijal-na imovina, niti su

21

22

Teorija bilansa

uzeti u obzir drugi faktori koji podižu vrednost preduzeća kao celine. Naime, vrednost preduzeća kao celine predstavlja tzv. prinosnu vrednost preduzeća, koja je produkt teorije kapitala, a koju statiĉka bilansna teorija ne poznaje. Zbog toga se ova vrednost i ne izvlaĉi iz biiansa kao razlika bruto imovine i dugova, nego se utvrĊuje iz odnosa oĉekivanog ili proseĉnog dobitka koji se može iskazati i odreĊenog (tržišnog) ukamaćenja (prinosna vrednost). Sve interpretacije i kritiĉke analize imovinske koncepcije biiansa, koja je bila preovlaĊujuća sve do kraja Prvog svetskog rata, vršene poslednjih nekoliko decenija mogu se sažeti u sledećem: 1. putem biiansa ne može se utvrditi efektivna vrednost imovine; 2. nijedan koncept imovine nije podoban za sve prilike, niti zadovoljava sve interese u vezi sa utvrĊivanjem mogućnosti za pokriće dugova; 3. utvrĊivanje vrednosti imovine nije jedini zadatak koji se stavlja pred bilans, već se bilansu nameću i drugi zadaci koje bilans orijentisan na prikazivanje imovine ne može da ispuni.18 Procenjivanje imovine primenom troškovne ili tržišne vrednosti na dan biiansa upotrebljava se samo u izuzetnim sluĉajevima: kad neka imovina nije sastavni deo poslovnog kapaciteta, u sluĉaju diskontinuiteta ili likvidacije, prilikom kupoprodaje preduzeća pri izraĉunavanju reprodukcione vrednosti preduzeća u celini, koja se koristi uz prinosnu vrednost kao pomoćno sredstvo.

2.2. Dinamičko shvatanje biiansa Šmalenbahova dinamiĉka teorija biiansa zastupa stav da cilj biiansa nije utvrĊivanje imovine, kako smatra statiĉka (imovinska) koncepcija, već utvrĊivanje uporedivog finansijskog rezultata, ĉime se težište prebacuje sa biiansa stanja na bilans uspeha. Naime, dinamiĉko shvatanje, pre svega, okrenuto je interesima vlasnika i ortaka kojima preduzeća liferuju isplate iz dobitka (dividende, uĉešća u dobitku), za razliku od imovinske koncepcije koja je bila okrenuta interesima poverioca. Prema tome, teorija bilansiranja premešta se sa utvrĊivanja imovine i dugova na bilansiranje uspeha, pri ĉemu se kao vrhunski zahtev istiĉe njegova vremenska uporedivost. Bilans stanja se, prema ovom konceptu, javlja kao raĉun izravnanja nesklada izmeĊu primitaka i prihoda i izdataka i rashoda, odnosno predstavlja samo pomoćni instrument za periodiziranje rezultata. Funkcija biiansa stanja je, dakle, da obuhvati odložene prihode i rashode koji će biti objektivirani u budućnosti. S obzirom na to da je u odreĊenom vremenskom intervalu neophodno vrednovanje ili procenjivanje rashoda, prihoda, aktive i pasive, dinamiĉko shvatanje biiansa nazvano je uĉenjem ili naukom o vrednovanju (tj. kretanju vrednosti u preduzeću). Kako su elementi rashoda i prihoda u organskoj vezi sa bilansom stanja, odnosno da svi rashodi u bilansu uspeha nastaju potrošnjom aktive ili povećanjem obaveza, taĉnost iskazivanja periodiĉnog finansijskog rezultata uslovljena je adekvatnim procenjivanjem bilansnih pozicija. Dinamiĉko uĉenje o procenjivanju u literaturi je poznato kao kauzistiĉko ili dovitljivo uĉenje o vrednovanju. Naime, dinamiĉkom shva-

Teorija i analiza bilansa

tanju biiansa odgovaraju princip uzroĉnosti ili korelacije i princip stvarnog troška, ali razvija se ĉitav set bilansnih vrednosti izmeĊu kojih se pravi izbor ne samo za konkretnu bilanšnu poziciju, već za svaki konkretan sluĉaj u kome se može naći odgovarajuća bilansna pozicija. Tvorci dinamiĉkog poimanja biiansa smatraju da je cilj biiansa utvrĊivanje uporedivog rezultata i ovaj zahtev stavljaju iznad zahteva za taĉnošću. Da bi se ostvario uporediv rezultat, dinamiĉka teorija biiansa polazi od sledećih pravila procenjivanja: a) taĉnost razgraniĉenja prihoda i rashoda-periodiĉ-nom obraĉunu mogu se dodeliti samo oni prihodi i rashodi koji njemu pripadaju, koji su u njemu ostvareni (naĉelo uzroĉnosti odnosno korelacije); b) zadržavanje istih metoda procenjivanja u nizu uzastopnih obraĉuna periodiĉnih finansijskih rezultata (naĉelo kontinuiteta); c) izbegavanje svake samovolje obraĉunavanja u sluĉaju veće nesigurnosti (naĉelo sigurnosti obraĉuna). Kako ova teorija posebno zazire od visokih periodiĉnih finansijskih rezultata, imajući u vidu da oni mogu navesti preduzeće na prekomerna investiciona ulaganja, a time i ugroziti egzistenciju preduzeća, naroĉito se insistira na naĉelu opreznosti, ĉija je suština u odustajanju od objektiviranja nerealizova-nih dobitaka, što ima za posledicu obrazovanje latentnih rezervi. Shodno tome, u pogledu procenjivanja vrednosti realiteta, dinamiĉka teorija prihvata nabavne cene za osnovna sredstva i za zalihe sirovina i materijala, a cenu koštanja za gotove proizvode i poluproizvode, ako je niža od neto prodajne cene. Pod snažnim uticajem dinamiĉkog shvatanja biiansa, preovlaĊujuće mišljenje u bilansnoj teoriji, a pod njenim uticajem i u zakonodavstvu, jeste da raĉun dobitka i gubitka uslovljava sadržinu bilansa, a ne obrnuto. Ovako, bilans ima karakter pomoćnog instrumenta kod obraĉunavanja uspeha.

2.3. Organsko shvatanje bilansa Organsku teoriju razvio je profesor Šmit (Schmidt). Za razliku od prethodnih bilansnih teorija, koje se oznaĉavaju monistiĉkim, organska teorija ima obeležje dualistiĉke bilansne teorije. Osnovna postavka organske teorije glasi da izmeĊu bilansa stanja i bilansa uspeha postoji neraskidiva, organska veza, i da preduzeća kojima je imanentna dinamiĉnost predstavljaju sastavne delove (ćelije) privrede, koju takoĊe karakteriše stalno kretanje, odnosno da je pred-uzeće organski deo privrede kao celine. Prema tome, analizom finansijskih izveštaja preduzeća mogu se uoĉiti promené u samom preduzeću, kao i promené u privredi, odnosno može se sagledati njihovo kretanje. U vreme nastanka ove teorije, u Nemaĉkoj je vladala do tada nezapamćena inflacija; ona se javila kao odgovor na novonastale uslove privreĊivanja. Šmit je Šmalenbahu dao za pravo što bilans uspeha naziva dinamiĉkim, te uvažava bilans uspeha'kao neophodan instrument obraĉuna finansijskog rezultata, ali mu osporava što je prevideo neraskidivu povezanost bilansa stanja i uspeha, te osporio

23

24

Teorija bilansa

sistem procenjivanja imovine, koja se iz bilansa stanja konvertuje kao rashod u bilansu uspeha. Prema tome, organska teorija posebno insistira na taĉnosti iskazivanja finansijskog rezultata i ovaj zahtev stavlja iznad vremenske uporedivosti, na kojoj posebno insistira dinamiĉka teorija. Do taĉnog finansijskog rezultata ne može se doći ako se imovina pravilno ne proceni, a shodno stavu da je cilj preduzeća permanentna egzistencija, sredstva se moraju procenjivati prema vrednosti njihove ponovne nabavke, ĉime će se obezbediti realan finansijski rezultat, odnosno iskljuĉiti konjukturni i monetarni poremećaji. Da bi finansijski rezultat bio realan i, u vezi s tim, da bi se oĉuvala sup-stanca, organska teorija se zalaže da se tekući rashodi i realiteti, kao budući rashodi, ne vrednuju na osnovu istorijskih troškova (nabavnih cena i cene koštanja), već po ponovnim nabavnim cenama, a da se razlika izmeĊu stvarnih nabavnih i ponovnih nabavnih cena bilansira u bilansu stanja na potkontu sopstvenog kapitala kao ispravke vrednosti realiteta. Zbog toga se kaže da bilans uspeha, koji je nazvan organski bilans po dnevnoj vrednosti, nema samo nominalno (novĉano) obeležje, već i realno (robno) obeležje.

3. Načela urednog knjigovodstva U struĉnoj literaturi rasprostranjeno je mišljenje prema kome su naĉela urednog knjigovodstva zahtevi ili pravila prema kojima se poslovni ljudi upravljaju prilikom voĊenja knjiga, inventarisanja i sastavljanja inventara i bilansa, kako bi korisnicima finansijskih izveštaja omogućili sticanje uvida u uspešnost poslovanja i finansijski položaj preduzeća. MeĊutim, izraženo je nejedinstvo mišljenja po pitanju adekvatnosti samog naziva, sadržine naĉela, tako i po pitanju odnosa izmeĊu naĉela urednog knjigovodstva i naĉela urednog bilansiranja. Naziv „naĉela urednog knjigovodstva" preuzet je iz nemaĉke struĉne literature i zakonodavstva, u kome se ovaj pojam upotrebljava kao vrhovni, nadreĊeni pojam koji obuhvata: a) naĉela urednog knjigovodstva u užem smislu, b) naĉela bilansiranja, c) naĉela sastavljanja urednog inventara.19 Posledica navedenog shvatanja, koje se zasniva na sagledavanju knjigovodstva, inventara i bilansa u kontekstu njihove knjigovodstveno-tehniĉke povezanosti, jeste rasprostranjena pojava da se u okviru pojma naĉela urednog knjigovodstva vrši podela na: 1. naĉela urednog knjigovodstva u užem smislu, 2. naĉela sastavljanja urednog inventara, 3. naĉela urednog bilansiranja. Ne prihvatajući navedeno mišljenje, pojedini ugledni autori istiĉu da uprava preduzeća ne polaže raĉune pomoću tekuće voĊenog knjigovodstva, već bilansom, pri ĉemu su knjigovodstvo i inventar samo tehniĉke pretpostavke za sastavljanje bilansa, te smatraju da treba govoriti o naĉelima urednog bilansiranja kao vrhovnom pojmu. Kako uredno knjigovodstvo i inventar predstavljaju pretpostavke za uredno

Teorija i analiza bilansa

bilansiranje, naĉela urednog bilansiranja pokrivaju i naĉela urednog knjigovodstva i naĉela urednog bilansiranja. S obzirom na to da zakonodavac nije u mogućnosti da do detalja reguliše sve moguće sluĉajeve koji se u praksi pojavljuju, naĉela urednog knjigovodstva se pojavljuju kao dopuna zakonskih rešenja. Upućujući na poštovanje naĉela urednog knjigovodstva, zakonodavac je podigao naĉela na rang pravnih normi. Prema tome, prilikom voĊenja poslovnih knjiga i polaganja raĉuna, raĉunovoĊe su dužne da se pridržavaju ovih pravila. Ne postoji saglasnost ni po pitanju nastanka ovih naĉela. Prema nekim • autorima, naĉela urednog knjigovodstva nastala su iz poslovne prakse poslovnih ljudi, koja se vremenom ustalila. Prema drugima, naĉela su rezultat razmišljanja struĉnjaka o rešenjima koja najbolje odgovaraju ciljevima knjigovodstva i biiansa.

3.1 Načela urednog knjigovodstva u užem smislu U samom nazivu naĉela uoĉljivo je da je cilj ovih naĉela da knjigovodstvo bude uredno, ispravno. Urednost ima dva aspekta: materijalni i formalni. Knjigovodstvo je materijalno ispravno ukoliko su:20 • proknjiženi svi nastali poslovni dogaĊaji (naĉelo potpunosti); • ukoliko su ti poslovni dogaĊaji taĉno proknjiženi (naĉelo istinitosti); • ukoliko nisu proknjiženi poslovni dogaĊaji koji nisu ni nastali (naĉelo vremenske homogenosti, tj. naĉelo istinitosti); • ako su inventarisanjem obuhvaćeni svi imovinski predmeti (naĉelo potpunosti); • ako u inventar nisu ukljuĉena nepostojeća privredna dobra ili prava (naĉelo istinitosti); • ako vrednovanje privrednih dobara u inventaru odgovara važećim propisima, odnosno naĉelima. Formalna urednost je zadovoljena ukoliko se u knjigovodstvu može snaći svako struĉno lice i ukoliko se ono u svako doba može proveriti. Naĉela jasnosti i preglednosti predstavljaju kriterijume za formalnu urednost knjigovodstva. Jasnost i preglednost se postižu adekvatnom organizacijom knjigovodstva, pre svega korišćenjem kontnog plana i izborom svrsishodnog knjigovodstvenog sistema i vrsta poslovnih knjiga. Knjigovodstvo je formalno uredno ukoliko: • je knjiženje u poslovnim knjigama vršeno na živom jeziku; • su knjige povezane, a listovi snabdeveni rednim brojevima poredani jedan za drugim; • nema ostavljenih praznih meĊuprostora na mestima koja služe za upisivanje; • se prvobitna knjiženja ne brišu, ne menjaju i ne ĉine neĉitljivim; • je saĉuvana sreĊena dokumentacija u skladu sa zakonskim rešenjima (poslovne knjige, bilansi, inventari, dokumenta);

25

26

Teorija bilansa

•

su poslovni dogaĊaji (promené) proknjiženi pravovremeno (ažurno);

•

postoji pravilnik kojim su opisane procedure i organizacija raĉunovodstva (pravilnik o raĉunovodstvu i raĉunovodstvenim politikama) i dr.

3.2. Načela urednog inventarisanja Inventar predstavlja dokumentarnu osnovu za sastavljanje poĉetnog bilansa novoformiranog preduzeća i omogućava izradu godišnjeg bilansa time što utvrĊuje nedokumentovane promené na imovini preduzeća. Zakonski propisi, uz nametanje obaveze sastavljanja inventara na poĉetku pokretanja poslovanja, obavezuju preduzeća da popisivanje vrše najmanje jednom godišnje, po pravilu na kraju poslovne godine, za potrebe sastavljanja bilansa stanja i bilansa uspeha. Inventarom se utvrĊuje da li stvarno stanje privrednih dobara odgovara po vrsti, koliĉini i vrednosti stanju po knjigama. Iz ovog razloga inven-tarisanje se ne iscrpljuje fiziĉkim snimanjem stanja putem merenja, brojanja, vaganja ili ocenjivanja, već pretpostavlja i dopunu podacima iz knjigovodstva. Inventar predstavlja spisak imovinskih delova i obaveza na odreĊeni dan. Uredno bilansiranje pretpostavlja fiziĉko popisivanje stanja svih imovinskih delova i dugova na dan bilansa. Da bi svoje zadatke izvršio, inventar treba da bude taĉan, jasan, pregledan i razumljiv. Stoga je razvijen niz naĉela ĉija primena ima za cilj ispunjavanje zahtevane urednosti. To su naĉela:21 • pojedinaĉnog obuhvatanja, potpunosti, istinitosti, uzimanja u obzir ekonomske svojine, • taĉnog oznaĉavanja (obeležavanja) i • mogućnosti kontrole. Načelo pojedinačnog obuhvatanja nalaže da se svaki imovinski predmet (ekonomsko dobro) pojedinaĉno obuhvata, odnosno da predstavlja samostalni objekat inventarisanja. Zbog ekonomiĉnosti, pojedina zakonodavstva omogućuju grupno iskazivanje dobara kad su ekonomska dobra iste vrste locirana na jednom mestu (na primer, jednake stolice u bioskopskoj sali) i kad pojedinaĉne cene sliĉnih dobara neznatno odstupaju jedna od druge, tako da se njihove pro-seĉne cene unete u inventar mogu raĉunski naknadno kontrolisati. Načelo potpunosti nalaže da se inventarom obuhvate svi imovinski delovi i obaveze.

Prema: ibidem, str. 149.

Načelo istinitosti je ispunjeno ukoliko su dobra iskazana u inventaru stvarno postojala na dan inventarisanja i ako su obraĉunate vrednosti istinite.

Teorija i analiza bilansa

Načelo uzimanja u obzir ekonomske svojine upućuje da je za ukljuĉivanje u popis, kao i kod bilansiranja, merodavna ekonomska, a ne pravna svojina. To znaĉi da će npr. kupac automobila sa višemeseĉnom obavezom plaćanja u ugovoru fiksiranim ratama, uneti automobil u svoj inventar bez obzira na to što svojinu u pravnom smislu stiĉe tek nakon isplate poslednje rate. Načelo taĉnog oznaĉavanja proizlazi iz naĉela jasnosti i obezbeĊuje mogućnost naknadne kontrole. Važno je da oznaĉavanje u inventaru bude isto kao i obeležavanje u operacijama skladišta (primanja i izdavanja), u operacijama permanentnog inventara, kao i u taĉnom razlikovanju ispravne od neispravne robe i materijala i kurentne i nekurentne robe. Načelo naknadne kontrole ima cilj da omogući naknadnu kontrolu u smislu proveravanja potpunosti i istinitosti inventara. Iz ovog naĉela proizlazi i obave-' za ĉuvanja izvorne dokumentacije bez koje bi kontrola bila krajnje otežana.

3.3. Načela urednog bilansiranja Na osnovu biiansa stanja i biiansa uspeha donose se zakljuĉci o stanju i uspehu preduzeća. Da bi se mogli doneti pomenuti zakljuĉci, ovi izveštaji moraju biti sastavljeni u skladu sa odreĊenim pravilima. Uspostavljena pravila usmerena na prikazivanje biiansa i procenjivanje (utvrĊivanje vrednosti) bilansnih pozicija nazivaju se naĉelima bilansiranja. Prema tome, naĉela urednog bilansiranja su pravila usmerena na obezbeĊivanje ispravnih godišnjih izveštaja o stanju (bilans) i uspehu (raĉun dobitka i gubitka) preduzeća. Pojedina pravila su usmerena na formalni aspekt biiansa, dok su druga usmerena na materijalnu ispravnost biiansa. Dakle, naĉela urednog bilansiranja su pravila koja regulišu formu i sadržinu biiansa. Naĉela urednog bilansiranja nisu na jedinstveni naĉin sistematizovana, te se u literaturi mogu naći brojne sistematizacije, pri ĉemu se nijednoj ne može priznati svojstvo apsolutne taĉnosti.22 Ovo nejedinstvo uslovljeno je brojnim razlozima, meĊu kojima su najvažniji: vreme njihovog nastanka, poreklo s aspekta zemlje u kojoj su razvijani, individualna mišljenja u njihovom tumaĉenju, aktivnosti meĊunarodnih profesionalnih institucija i aktivnost institucija Evropske unije. Faktor vremena je nesumnjivo najuticajniji za pojavu 22

Heinen, E.f Industriebetriebslehre, 6. verbesserte Auflage, Gabler, Wiesbaden, 1978, str. 27; prema: Rankovid, J., op. dt, str. 157.

27

Teorija i analiza bilansa

28

razliĉitih sistematizacija naĉela urednog bilansiranja iz dva znaĉajna razloga: (a) širenja kruga interesenata (adresata) za informacije godišnjih raĉuna i (b) promené informacionih potreba.23 Naime, u vreme preovladavanja statiĉkog cilja bilansa, korisnici bilansa su pre svega bili poverioci zainteresovani za sigurnost svojih potraživanja i mogućnosti pravovremene naplate, te je bilans bio u funkciji sagledavanja kapaciteta pokrića dugova. Kasnije se, meĊutim, krug zainteresovanih lica znatno proširio, te pod uticajem dinamiĉke teorije bilansa osnovni zadatak bilansa postaje obraĉun raspodeljivog i oporezivog dobitka, ĉime bilans, umesto sredstva prvobitno usmerenog na zaštitu pove-rioca, postaje sredstvo za obraĉun uporedivog periodiĉnog rezultata. Kako se naĉela izvode iz cilja bilansa, logiĉno je da su naĉela prema kojima se procenju-ju bilansne pozicije menjana sa izmenama u shvatanju cilja bilansa. Jedna od postojećih klasifikacija naĉela jeste klasifikacija na: a) okvirna (opšta) naĉela, b) naĉela razgraniĉenja i c) dopunska naĉela bilansiranja. Pomenuta klasifikacija, nastala pod uticajem dinamiĉke koncepcije i anglosaksonske literature, proizašla je iz ciljeva bilansa meĊu kojima preovlaĊuju: utvrĊivanje periodiĉnih rezultata, informisanje interesnih grupa i kontrola održavanja kapitala.

3.3.1. Okvirna (opšta) načela Okvirna naĉela su uslov pribavljanja korisnih informacija. Ispoljavaju se u zahtevima za jasnoćom i istinitošću informacija. 3.3.1.1. Načelo jasnosti

Sam naziv ovog naĉela upućuje da je reĉ o naĉelu koji zahteva da bilans bude jasan, odnosno razumljiv. Bilans je razumljiv ukoliko je pregledan, odnosno ukoliko obezbeĊuje lak uvid u položaj imovine i uspeh preduzeća. Dakle, reĉ je o zahtevu koji se tiĉe kvaliteta spoljnog izgleda, tj. odnosi se na formalni aspekt bilansa. Ukoliko bilans nije jasan, odnosno, ukoliko su pozicije u bilansu prikazane na nepregledan, neshvatljiv i nejasan naĉin, takav bilans je neupotrebljiv za sve spoljne korisnike bilansa. Osnovna pravila usmerena na ispunjavanje zahteva za jasnoćom mogu se sistematizovati na: zahteve za adekvatnim rašĉlanjavanjem i zahtev za upotrebom bruto principa. a. Pitanje rašĉlanjavanja ukljuĉuje uglavnom sledeće zahteve: • jasno i adekvatno oznaĉavanje (obeležavanje) sadržine pojedinih pozicija bilansa stanja i uspeha; • rašĉlanjavanje aktive na naĉin da se jasno vide poslovni ciljevi pojedinih delova imovine (tako će npr. brod biti osnovno sredstvo za preduzeće koje se bavi transportom, a obrtno sredstvo za brodogradilište), da se jasno vide pojavni oblici sredstva (npr. u okviru osnovnih sredstava, da li je u pitanju zemljište, zgrade ili oprema) ili na koji rok su sredstva vezana ukoliko to nije vidljivo iz funkcije u reprodukciji ili-oblika sredstava (npr. dugoroĉna i kratkoroĉna finansijska ulaganja);

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

29

•

rašĉlanjavanje pasive s aspekta vlasništva (na sopstveni kapital i tuĊi kapital tj. obaveze), osnove nastajanja, rašĉlanjavanje sopstvenog kapitala s aspekta namene (osnovni kapital, rezerve, nerasporeĊeni dobitak), rašĉlanjavanje obaveza s aspekta nastajanja i vremena njihove raspoloživosti; • jasno prikazivanje i objašnjenje meĊusobne ispreplitanosti kod složenih oblika preduzeća; • rašĉlanjavanje bilansa uspeha na naĉin koji omogućava da se sagleda nastajanje uspeha, što znaĉi da treba prikazati osnovu po kojoj su nastali prihodi (poslovni prihodi, finansijski prihodi, vanredni prihodi) i rashodi (poslovni rashodi, finansijski rashodi, vanredni rashodi), što omogućava segmentiranje finansijskog rezultata. b) Zahtev za upotrebom bruto principa ima za cilj da ograniĉi moguće neja-snoće nastale sažimanjem pozicija aktive ili pasive, sjedne strane, i meĊusobnim prebijanjem (saldiranjem) rashoda i prihoda, s druge strane. Upravo iz ovog zahteva proizlazi i indirektno otpisivanje osnovnih sredstava, odnosno uvoĊenje ispravke vrednosti umesto neposrednog umanjivanja vrednosti osnovnih sredstava. Jasnoća bilansa može da bude ugrožena i brojnim razlozima koji izlaze iz okvira zahtevanog rašĉlanjavanja i upotrebe bruto principa. To su, naroĉito, sledeći razlozi:24 • upotreba razliĉitih naziva za iste predmete u bilansima uzastopnih obra-, ĉunskih perioda, ĉime se onemogućava uporedivost u vremenu; • obuhvatanje pod zajedniĉkim nazivom predmeta koji nemaju ništa ili imaju malo ĉega zajedniĉkog; •

• •

promena naĉina rašĉlanjavanja u bilansu i raĉunu uspeha i promena naziva pojedinih bilansnih grupa ili konta iz godine u godinu-to dovodi do teškoća pri grupisanju pozicija za potrebe analize; neadekvatno razdvajanje ili nerazdvajanje poslovnih i neposlovnih dogaĊaja u bilansu uspeha; spajanje redovnih i vanrednih transakcija.

Jednoobrazne bilansne šeme su instrument kojim se izbegavaju pomenute nejasnoće. Jednoobrazne bilansnešeme se nerado menjaju bez krupnijeg razloga, upravo radi obezbeĊenja formalnog kontinuiteta. 3.3.1.2. Načelo istinitosti

Na prvi pogled, naĉelo istinitosti izgleda samoobjašnjavajuće. Bilans ne treba da prikazuje nešto netaĉno, neku imovinu ili obaveze koje preduzeće nema, odnosno ne srne da bude izostavljena neka imovina ili obaveza koju preduzeće ima. MeĊutim, „stvar" je daleko komplikovanija. Ukoliko npr. pri-menjujemo razliĉite metode amortizacije (vremensku i-u okviru nje-propor-cionalnu, progresivnu, degresivnu ili funkcionalnu amortizaciju), razliĉito procenjujemo koristan vek upotrebe osnovnih sredstava ili koristimo razliĉite stope amortizacije pri primeni neke od vremenskih metoda otpisa, imaćemo razliĉite vrednosti osnovnih sredstava u bilansu i, shodno tome, razliĉitu visinu rashoda (troškova amortizacije) u bilansu uspeha, odnosno drugaĉiji finan-sijski rezultat. Isto važi i za primenu razliĉitih metoda za procenu vrednosti zaliha. Utrošak materijala se, naime, može obraĉunavati po proseĉnoj ceni, Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

30

FIFO, LIFO, HIFO metodi i dr., pri ĉemu će upotreba razliĉitih metoda imati za posledicu razliĉite vrednosti zaliha materijala u bilansu stanja i razliĉitu visinu rashoda (troškova materijala) u bilansu uspeha, odnosno razliĉite finan-sijske rezultate.25 Usled okolnosti da zakonskim propisima nije definisano, naĉelo istinitosti se pokazalo izuzetno spornim. Naime, brojni autori su naĉelo istinitosti interpretirali na razliĉite naĉine. Njegova problematiĉnost proizlazi iz ĉinjenice da istina kao pojam polaže pravo na apsolutnu vrednost. Apsolutna vrednost pojma istine izrazito je uoĉljiva na srpskom jeziku, s obzirom na to da je reĉ istina nastala od reci isto, odnosno-istina je ono što je uvek isto. Kako istinitost podrazumeva apsolutnost i ne podnosi nikakva ograniĉenja, za bilans je daleko prikladniji izraz tačan nego istinit, jer je nešto taĉno u odnosu na nešto, a kada je u pitanju bilans, on je taĉan u odnosu na Prema aktuelnoj regulativi u Srbiji, utrošak materijala se može obračunavati po prosečnoj ceni ili FIFO metodi.

važeće propise o bilansi-ranju i procenjivanju, odnosno u odnosu na naĉela urednog knjigovodstva. Naĉelo istinitosti, prema tome, umesto zahteva za istinitošću traži da bilans bude taĉan, i to taĉan u odnosu na važeće propise o bilansiranju i procenjivanju, i da bilansne vrednosti ne smeju da budu samovoljno, nego objektivno utvrĊene.26 Prema tome, naĉelo istinitosti podrazumeva prikazivanje realnih ekonomskih ĉinjenica u.skladu sa važećim naĉelima i pravilima. To znaĉi da jedan bilans koji je npr. ove godine bio taĉan (istinit), sledeće godine to neće biti ako se bilansne pozicije procenjuju na isti naĉin kao prethodne godine, ukoliko je došlo do izmena u propisima kojima se reguliše procenjivanje bilansnih pozicija. Ili konkretnije, ukoliko se kod nas zalihe materijala procene po LIFO metodi u bilansu na dan 1. januar 2005. godine, takav bilans neće biti taĉan, iako bi takav bilans bio taĉan prethodne godine,27 a bilans u kome bi se zalihe procenile po HIFO metodu ne bi bio taĉan ni ove ni prethodne godine. Naĉelo istinitosti zahteva: • da se godišnji zakljuĉak izvodi iz stvarno nastalih knjiženja; • da su pojedine pozicije taĉne, tj. da odgovaraju ĉinjenicama; da su vrednosti bilansnih pozicija procenjene u skladu sa ostalim naĉelima urednog knjigovodstva; da su u knjigovodstvo i godišnji zakljuĉak ukljuĉeni svi poslovni dogaĊaji (naĉelo potpunosti); • da su godišnji izveštaji o stanju i uspehu sastavljeni prema naĉelima urednog knjigovodstva. Iz pomenutih zahteva jasno proizlaze principi: (a) zabrane iskazivanja pogrešnih ili fiktivnih pozicija u bilansu, koja podrazumeva zabranu iskazivanja lažnih ili fiktivnih pozicija ili unošenje postojećih pozicija u neopravdano visokim iznosima (što je ĉest sluĉaj kod odmeravanja visine rezervisanja) ili iskazivanja delova imovine pod lažnim nazivom, i (b) potpunosti bilansa-ko-ja podrazumeva neukljuĉivanje u bilans postojeće imovine i kapitala, ĉak i potpuno otpisana osnovna sredstva (evidentiraju se sa evidentnom vrednošću od jedne monetarne jedinice-1 din.).28

3.3.2. Načela razgraničenja 26

27 28

Kostka, G., Bilanzen, Gabler Verlag, Wiesbaden, 1978, str. 81, prema: Rankovid, J., op. cit., str. 162. Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158. LIFO metoda je ukinuta izmenama MRS 2, koji je u primeni od 1. januara 2005. godine. Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 163.

Teorija i analiza bilansa

31

Prihvaćeno Šmalenbahovo mišljenje, prema kojem osnovni zadatak bilansa nije prikazivanje imovinskog položaja preduzeća u odreĊenom trenutku u cilju sagledavanja garantne supstance (sopstvenog kapitala), već obraĉunavanje uporedivog, raspodeljivog obraĉunskog rezultata, praćeno je razvijanjem odgovarajućih naĉela, od kojih naĉelo pojedinaĉnog vrednovanja i Going con-cern princip imaju karakter opštih naĉela, dok su principi: realizacije, razgraniĉenja prema predmetu i vremenu i impariteta-naĉela u užem smislu. 3.3.2.1. Načelo pojedinačnog vrednovanja

Naĉelo pojedinaĉnog vrednovanja predstavlja zahtev pojedinaĉnog obu-hvatanja i procenjivanja predmeta imovine, prava i obaveza. Ovo naĉelo je sraĉunato na zaštitu poverilaca jer nalaže vrednovanje imovine od koje se ne oĉekuje gubitak po individualnoj nabavnoj ceni ili ceni koštanja. Ovo naĉelo dozvoljava grupna procenjivanja koja proistiĉu iz pojedinaĉnih procenjivanja, ali zabranjuje procenjivanje imovine kao celine. 3.3.2.2. Going concern princip

Iz Going concern principa proizlazi periodiĉnost i privremenost izveštava-nja, kao i obaveza procenjivanja po nabavnoj ceni, odnosno ceni koštanja, osim u sluĉaju kad prodajna tržišna vrednost padne ispod nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja (princip impariteta). S obzirom na to da se kao pretpostavka uzima da će preduzeće nastaviti sa poslovanjem, ne postoji obaveza apsolutno taĉnog procenjivanja imovine po tržišnim cenama, što bi bilo neophodno u sluĉaju prestanka rada preduzeća. Prihvatanje ovog naĉela posledica je prihvatanja mišljenja o nepodobnosti sastavljanja bilansa uz pretpostavku likvidacije preduzeća. Razvijanje ovog naĉela proisteklo je iz uverenja o neophodnosti merenja uspeha za potrebe kontrole upravljanja preduzećem i polaganja raĉuna. Pošto za merenje uspeha ne postoji apsolutna mera, uz pomoć na osnovu koje bi se zakljuĉivalo da li je ostvareni rezultat zadovoljavajući ili nezadovoljavajući, za merenje uspešnosti poslovanja preostaje samo uporeĊivanje u vremenu. 3.3.2.3. Načelo realizacije

Naĉelo realizacije odreĊuje trenutak kada treba priznati prihode. Ovo naĉelo zabranjuje iskazivanje nerealizovanih dobitaka. Iz njega proizlazi zabrana priznavanja prihoda pre nego što se kroz prometni akt i tržišno potvrdi. Prema starijoj sistematici, naĉelo realizacije je smatrano jednim od naĉela kojim se operacionalizacije naĉelo opreznosti. Naĉelo opreznosti usmereno na zaštitu poverioca ispostavlja zahtev za opreznim iskazivanjem visine sopstve-nog kapitala (neto imovine), budući da sopstveni kapital predstavlja garantnu supstancu iz koje poverioci mogu u krajnjoj instanci da namire svoja potraživanja. Tako shvaćeno naĉelo opreznosti ima za cilj neiskazivanje precenjenog periodiĉnog rezultata, odnosno precenjenog sopstvenog kapitala. Tradicionalno se smatra da se naĉelo opreznosti sprovodi pridržavanjem principa iealiza-cije, impariteta, najniže vrednosti i najviše vrednosti. Jer, principi realizacije i impariteta zabranjuju iskazivanje nerealizovanih dobitaka, s jedne strane,

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

32

dok s druge strane nameću iskazivanje nerealizovanih gubitaka time što se imovina bilansira nižom vrednošću izmeĊu nabavne vrednosti, odnosno ce-ne koštanja za sopstvene uĉinke, i dnevne prodajne cene (princip najniže vrednosti), dok obaveze procenjuje (bilansira) višom vrednošću izmeĊu prvobitne vrednosti obaveza i vremenske vrednosti na dan bilansa (princip najviše vrednosti). „Pre 1957, termin realizacija široko se koristio i bio je razumljiv".29 Prema novijoj sistematici razvijenoj pod uticajem dinamiĉke koncepcije i anglosaksonske literature, naĉelo realizacije je redefinisano. Time je od naĉela koje je smatrano sredstvom za operacionalizuju naĉela opreznosti, naĉelo realizacije „postalo ugaoni kamen kompleksa pitanja procenjivanja i razgra-niĉavanja godišnjeg raĉuna uspeha"30, odnosno „ishodište trgovaĉko pravnih naĉela stvarnog i vremenskog razgraniĉenja uspešnih izdavanja i primanja."31 Prema novijoj sistematici naĉelo realizacije se dakle sagledava kao naĉelo prvobitno usmereno na razgraniĉenje sukcesivnih obraĉunskih perioda. Naĉelo realizacije je nerazdvojno povezano sa principom istorijskog troška, budući da se promené u realnoj vrednosti imovine, kao što su zalihe ili postrojenja, evidentiraju tek kada se realizuju, odnosno dobitak se ne raspode-ljuje na periode u kojima je vrednost imovine uvećavana. Naĉelo realizacije odreĊuje:32 29

Pantelid, M., „Princip realizacije i 'Matching' princip - osnova za bilansiranje", SRRS, XXXI simpozijum, Zlatibor, 2000, str. 108.

30

Rankovid, J., op. cit., str. 186.

31

Böse, Wulf, H., Grundsätze ordnungsmässigerJahreserfolgrechnungs, Gabler Verlag, Wiesbaden, 1973, str. 1 1 1 , prema: Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 186.

32

Rankovid, J., ibid.

1

kako se procenjuju (obraĉunavaju) u bilansu nabavljeni faktori proizvodnje i završeni gotovi proizvodi i u kojem trenutku se uĉinci (usluge i gotovi proizvodi) smatraju realizova-nim i po tom osnovu obraĉunavaju kao prihodi.

2

Pri tome, celokupan period od poĉetka nabavke faktora proizvodnje do prodaje proizvedenih proizvoda i osiguranja prijema novca predstavlja proces realizacije (Der Realisationvorgang), dok se trenutak razmene proizvoda i usluga za odreĊenu sumu novca ili potraživanje (pravo) naziva trenutkom realizacije (Der 33 Realisationzeitpunkt). Dakle, ovo naĉelo odreĊuje naĉin procenjivanja u bilansu svih ulaganja u faktore proizvodnje i utvrĊivanje trenutka realizacije iz koga proistiĉu prihodi u bilansu uspeha. Gornja granica procenjivanja imovine jeste nabavna vrednost za osnovna sredstva i zalihe koje potiĉu sa tržišta nabavke, odnosno cena koštanja za uĉinke proizvedene u sopstvenoj režiji. Smisao procenjivanja nabavke faktora proizvodnje i kombinovanje faktora koji nisu privedeni tržištu po nabavnoj ceni, odnosno ceni koštanja, u tome je da ostanu neutralni na bilans uspeha sa gledišta periodiĉnog rezultata. Neutralnost nabavki koje nisu privedene obrtu (tržištu prodaje) uslovila je da se ulaz dobara

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

33

obuhvata na kontima stanja po nabavnoj ceni koja podrazumeva fakturnu vrednost i zavisne troškove nabavke. U novije vreme se u struĉnoj literaturi naglašava da kriterijumi na kojima se zasnivaju testovi realizacije nikada neće biti striktni, budući da postoje velike varijacije u industrijskim odnosima, trgovini, sklapanju ugovora i dr., koje ĉine gotovo nemogućim odreĊivanje kriterijuma koje treba primeniti u pojedinim okolnostima, iz ĉega proizlazi da realizacija ima mnogo implikacija, te da se pažljivo primenjuje na pojedine sluĉajeve.34 Trenutak realizacije se razliĉito odreĊuje za razliĉite sluĉajeve i prilike. Kao mogući termini realizacije pojavljuju se: zakljuĉivanje ugovora sa kupcem, pripremanje robe za isporuku, otprema robe, fakturisanje isporuke, pre-laz rizika, prelaz vlasništva, primanje robe, plaćanje i istek garantnog roka.35 a) Kada je roba prodata za gotovinu, trenutkom realizacije smatra se onaj kad prodavaĉ primi novac, a kupac preuzima kupljenu i gotovinom plaćenu robu. Dakle, 33

Rankovid, J., ibid.

34

Prema: Pantelid, M., „Princip realizacije i 'Matching' princip - osnova za bilansiranje", SRRS, XXXI simpozijum, Zlatibor, 2000, str. 109.

35

Böse, D., Wulf, H., Grundsatze ordungsmassingerJahreserfogsrechnung, Gabler Verlag, Wiesbaden, 1973, str. 114; prema: Rankovid, J.,op.cit, str. 189.

tada nastaju prihodi od prodaje, bez obzira na to da li je moguće neko naknadno osporavanje po pitanju kvaliteta prodate robe, da li je izda-ta neka garancija ili postoji neki drugi rizik u trenutku prodaje. Pomenute eventualnosti treba uzeti u obzir formiranjem odgovarajućih pokrića. b)

c)

d)

e)

f)

36

Kad je roba prodata na kredit, trenutkom realizacije smatra se onaj kad je roba otpremljena i fakturisana. Na bazi prodajne fakture (ukoliko je otpremljena i roba) proknjižiće se nastali prihod i potraživanja prema kupcu (na datum na koji faktura glasi). Ukoliko je procenjeno da postoji rizik naplate, formiraće se odgovarajuća pokrića, odnosno evidentiraće se kao potencijalna obaveza ukoliko ne postoji mogućnost pasiviranja. Kad je roba avansno plaćena, trenutkom realizacije ne smatra se trenutak kad je primljena uplata, već trenutak kad je ispunjena ugovorna obaveza od strane prodavca, odnosno kad je roba isporuĉena na ugovoreno mesto. Kada se roba prodaje sa zadržanom isporukom, tako da se roba isporuĉuje tek kada kupac izvrši poslednju ratu plaćanja, prihod se priznaje kada se roba isporuĉi. „MeĊutim, kada iskustvo ukazuje da se najveći deo takvih transakcija realizuje, prihod može biti priznat kada se primi znaĉajan depozit, pod uslovom da je roba na raspolaganju, identifikovana i spremna za isporuku kupcu."36 Kad je u pitanju ĉinjenje usluga u oblasti proizvodnje, prevoza, trgovaĉkog zastupanja, posredovanja, špediterskih, komisionih, marketinških i drugih usluga, termin realizacije obiĉno se vezuje za ugovoreni istek vremena ili izvršenje posla, praćeno odgovarajućom fakturom. U sluĉaju prihvatanja obimne porudžbine ĉije je vreme proizvodnje dugo, odnosno proteže se na više obraĉunskih perioda, što je sluĉaj sa ugovaranjem izgradnje mostova, tunela, puteva, pruga, vodovodnih i kanalizaci-onih sistema, industrijskih postrojenja i velikih graĊevinskih objekata, kruto pridržavanje naĉela

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158. IAS 1 8 , Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja (IFRS), Prva knjiga, 5RR5, Beograd, 2007, str. 1071.

Teorija i analiza bilansa

34

realizacije imalo bi za posledicu da i pored pune zaposlenosti i maksimalnog ekonomisanja faktorima proizvodnje dobitak ne bude iskazivan više godina, da bi se tek po okonĉanju posla pojavio dobitak, koji je, u suštini, isposlovan u više obraĉunskih perioda. Time se gubi mogućnost kontrole razvoja poslovanja jer bi godišnji zakljuĉak prikazao potpuno iskrivljenu sliku zaraĊivaĉke sposobnosti preduzeća. Pomenuti razlog doveo je do razvijanja dva opreĉna stava. Prema prvom stanovištu, preteĉa mogućnost izostanka dobitka kad se okonĉa posao ĉini nedopustivim široko razvijen obiĉaj procenjivanja delimiĉno završenih radova uvećanih za oĉekivani dobitak. Drugo stanovište je široko zastupljeno u anglosaksonskoj literaturi, prema kome je omogućeno, na osnovu stepena završenosti ugovora (projekta), evidentirati prihode i rashode srazmerno obavljenom poslu. Obraĉunati dobitak se ukljuĉuje u zalihe nedovršene proizvodnje ili u vrednost fakture ukoliko se obraĉunati deo porudžbine fakturiše i naplaćuje od kupca. Ovaj stav je prihvaćen i od strane Odbora za meĊunarodne raĉunovodstvene standarde. g)

h)

i)

Priznavanje prihoda u toku proizvodnje omogućeno je kada do povećanja vrednosti imovine dolazi kao posledica prirodnog rasta ili procesa sazrevanja. Ovo je sluĉaj kod odgajanja (proizvodnje) sadnica iz semena koje zahtevaju negu (npr. Ċubrenje, zalivanje, tretiranje insekticidima) izvestan broj godina pre nego što se izlože prodaji, odgajanje stoke, ili odležavanje alkoholnih pića. MeĊutim, prihodi se mogu priznati u toku proizvodnje, iskljuĉivo ukoliko postoji izvesnost budućih ekonomskih uslova. To je, na primer, sluĉaj kad se zakljuĉi ugovor sa kupcem o sazrevanju nekog posebnog proizvoda, pri ĉemu se budući troškovi mogu utvrditi i gde je prodavaĉ osloboĊen svake obaveze u sluĉaju da je kupac nezadovoljan proizvodom. „Budući da tržište najĉešće nije osigurano i da su dodatni troškovi krajnje neizvesni, priznavanje prihoda pre tržišne transakcije se ne praktikuje, s obzirom na to da može biti izuzetno netaĉno zbog širokog dijapazona mogućih ishoda kojima je onemogućeno objektivno vrednovanje prihoda i dobitaka."37 ProizvoĊaĉi plemenitih metala, kao što su srebro i zlato, i nekih poljoprivrednih proizvoda, kao što su pšenica, jeĉam, kukuruz, iako ne proizvode po dugoroĉnim ugovorima, mogu da priznaju prihode u trenutku završetka proizvodnje ukoliko je obezbeĊeno tržište, poznata cena, i tržište stabilno, budući da su troškovi prodaje i distribucije minimalni i mogu se odrediti. Postavlja se pitanje koji je trenutak realizacije, odnosno: kada evidentirati prihode po osnovu uĉešća u kapitalu drugih preduzeća? Kako uĉešće u dobitku zavisnog preduzeća predstavlja prihod nadreĊenog društva istog perioda, javljaju se teškoće usled vremenske neusaglašenosti izmeĊu utvrĊivanja dobitka i odluke o njegovoj raspodeli u zavisnom preduzeću, s jedne strane, i izrade godišnjeg zakljuĉka u nadreĊenom preduzeću, s druge. Problem je rešen razvijanjem konvencije prema kojoj se: a) uĉešće u doPantelid, M., op. cit., str. 114.

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

35

bitku smatra prihodom nadreĊenog društva istog obraĉunskog perioda, pod uslovom da su utvrĊivanje, odnosno utvrĊivanje i raspodela dobiti zavisnog preduzeća sprovedeni pre isteka roka sastavljanja godišnjeg zakljuĉka nadreĊenog preduzeća; b) uĉešće u dobitku smatra prihodom nadreĊenog društva narednog obraĉunskog perioda, ukoliko utvrĊivanje, odnosno utvrĊivanje i raspodela dobiti zavisnog preduzeća nisu sprovedeni pre isteka roka sastavljanja godišnjeg zakljuĉka nadreĊenog preduzeća. Odstupanje od navedenog pravila dopustivo je samo ukoliko-nadreĊeno preduzeće poseduje većinski paket akcijakoje obezbeĊuje sigurnost njegovom predlogu raspodele ostvarenog periodiĉnog rezultata. U tom sluĉaju se prihod od uĉešća može smatrati realizovanim i pre usvajanja odluke o raspodeli ostvarenog dobitka. Danas je princip realizacije relativizovan, tako daje njegova primena svedena iskljuĉivo na realnu imovinu, a ne i na sve finansijske instrumente. Naime, bilansni adresati su konstatovali da su nedovoljno informisani o kompleksnim transakcijama sa finansijskim instrumentima, što je krajem 90-ih godina 20. veka dovelo do promena u priznavanju i merenju finansijskih instrumenata.38 Shodno tome, finansijski instrumenti se procenjuju po fer vrednosti, pri ĉemu se efekti promena obuhvataju kroz bilans uspeha za finansijske instrumente na-menjene kratkoroĉnoj prodaji, odnosno direktno preko kapitala za finansijske instrumente namenjene prodaji u roku dužem od godinu dana. Dakle, „obraĉun dobitka obuhvata kako realizovane tako i nerealizovane dobitke i gubitke po osnovu ponovnog vrednovanja finansijskih instrumenata."39 Kontinentalno raĉunovodstvo i na njemu zasnovana IV direktiva i dalje su na stanovištu tradicionalno definisanog naĉela realizacije, kada je u pitanju realna imovina. MeĊutim, MRS/MSFI pod dominantnim uticajem anglosaksonske teorije i prakse, omogućavajući procenjivanje investicionih nekretnina40 metodom fer vrednosti, direktno krše zahteve naĉela realizacije.41 Metoda fer vrednosti nalaže da se svako povećanje vrednosti nekretnine evidentira kao prihod perioda.42 Ovo je u Videti opširnije u: Krstid, J., Kneževid, G., „Računovodstvo finansijskih instrumenata -od istorijskih troškova do koncepta poštene vrednosti", Računovodstvo, br. 3-4/2004, SRRS, Beograd Krstid, J., Kneževid, G., op. cit., str. 20. Investicione nekretnine obuhvataju zemljište i građevinske objekte (ili deo građevinskog objekta) koje preduzede drži u cilju ostvarivanja zarade od izdavanja ili drži zbog očekivanog rasta cena. Metoda fer vrednosti predstavlja preporučeni postupak za vrednovanje investicionih nekretnina. One se mogu procenjivati i metodom nabavne vrednosti.

direktnoj suprotnosti sa zahtevom naĉela realizacije da se prihodi priznaju samo kada su i ostvareni, odnosno da se mogu iskazati samo realizovani dobici. Ovakav tretman je, prema tome, u suprotnosti i sa zahtevima naĉela opreznosti. Brojni su kritiĉari rešenja sadržanim u MRS 40-Investicione nekretnine. Kritike se kreću od konceptualnog neprihvatanja tržišnih vrednosti za vrednovanje osnovnih sredstava, preko neprihvatanja metode fer vrednosti za vrednovanje investicionih sredstava, do ukazivanja na praktiĉne probleme utvrĊivanja fer vrednosti, posebno u uslovima nedovoljno razvijenog tržišta nekretnina i nedovoljno razvijene profesije procenitelja.43

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

36

Smisao utvrĊivanja trenutka realizacije je, dakle, ispravno utvrĊivanje prihoda. MeĊutim, povremeno se dešavaju sluĉajevi u kojima zaista nije lako ra-suditi koji je trenutak nastanka prihoda. Primera radi, interesantno je pitanje-trenutka realizacije prilikom prodaje prava prikazivanja filmova televizijskim kućama. Postavlja se pitanje kada treba priznati prihode: (a) kada se potpiše ugovor; (b) kada se primi gotovina, ili (c) kada se film emituje na televiziji. To je problematiĉno pitanje za sve producentske kuće kada prodaju prava prikazivanja, jer je ugovorom obiĉno definisano koliko puta se film može prikazati, kao i period u kome se film može prikazati. Na primer, MetroGoldwyn-Mayer Inc.-MGMje prodao pravo televizijskoj kući CBS da prikazuje film „Prohujalo sa vihorom" za 35 miliona dolara.44 Ugovorom je definisano da CBS ima pravo da prikaže film 20 puta u periodu od 20 godina. Raĉunovodstvena profesija je polemisala na teme: (a) kada su poznati cena i troškovi svakog filma; (b) osiguranja naplativosti; (c) kada je film dostupan i prihvaćen od strane televizijskih kuća. Nije se smatralo da je ugovorna odredba prema kojoj se film može prikazivati jednom godišnje u toku dvadeset godina, dovoljno znaĉajna i adekvatna da bi se prihodi odložili. Interesantno je da je MGM odluĉio da prizna svih 35 miliona dolara kao prihode u prvom kvartalu, što je imalo za posledicu i visoko plaćen porez.45 3.3.2.4. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu 42

Treba razlikovati metodu fer vrednosti od metode revalorizacije. I jedna i druga metoda procenjuju imovinu po fer vrednosti, s tim što metoda revalorizacije povedanje fer vrednosti sredstava priznaje direktno u kapital (revalorizacione rezerve), dok metoda fer vrednosti sve promené fer vrednosti sredstava smatra prihodom i rashodom perioda

43

Videti opširnije u: Pavlovid, V., „Preispitivanje zahteva načela realizacije", Računovodstvo br. 1/2, SRRS, Beograd, 2007, str. 24-35.

44

Primer je preuzet iz: Ivančevid, D., Priručnikza primenu MRS u našem tlnansijskom izveštavanju, Knjiga 1 , L&V Bond Company, Beograd, str". 147-148.

45

Prema: Ivančevid, D., op. cit., str. 148.

Ovo naĉelo je u najužoj vezi sa dinamiĉkom teorijom biiansa, koja zah-teva razgraniĉenje izmeĊu perioda na naĉin koji odgovara informacionim i ciljevima polaganja raĉuna. Glavni problem periodiziranja jeste u dodeljivanju rashoda utvrĊenim prihodima perioda. U naĉelu, prihodi nastaju prodajom uĉinaka i oni se obraĉunavaju saglasno principu realizacije. Ovo dodeljivanje potrošnje faktora prihodima utvrĊenim prema principu realizacije naziva se razgraniĉavanje prema predmetu. Problem periodiziranja svodi se, pre svega, na obraĉunavanje cene koštanja proizvodnje gotovih proizvoda i usluga. Naime, naĉelo razgraniĉenja zahteva da se nabavljeni ali neutrošeni faktori proizvodnje i proizvedeni ali ne-prodati proizvodi i usluge aktiviraju, ostavljajući ih time neutralnima u odnosu na finansijski rezultat. Oni će ĉiniti potencijal iz kojeg će proizići prihodi. Prihodi će nastati prodajom ovih uĉinaka, shodno principu realizacije, i tada će se ovim prihodima suprotstaviti alikvotni deo potrošnje faktora, tj. cena koštanja prodatih uĉinaka, koji će ĉiniti rashode perioda. Obraĉunavanje direktnih troškova ne predstavlja nikakav problem, meĊutim, problem se pojavljuje u vezi sa dodeljivanjem zajedniĉkih troškova, jer raspodela ovih troškova na nezavršene i gotove proizvode zahteva utvrĊivanje uslovne baze (kljuĉeva), što će omogućiti da se svakoj jedinici uĉinka dodeli srazmerni iznos nastalih zajedniĉkih troškova. Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

37

Pored prihoda nastalih prodajom uĉinaka, neiskorišćenog materijala i osnovnih sredstava, koji se obraĉunavaju saglasno principu realizacije, s jedne strane, i rashoda koji se dodeljuju realizovanim i nerealizovanim jedinicama uĉinaka, s druge, pojavljuju se prihodi i rashodi ĉije je nastajanje iskljuĉivo povezano sa proticanjem vremena. Ovi prihodi i rashodi mogu se sistemati-zovati na: 1) prihode i rashode koji nastaju periodiĉno, odnosno koji nastaju tokom odreĊenog vremenskog razdoblja, i 2) prihode i rashode koji nastaju od sluĉaja do sluĉaja. Tipiĉan primer prihoda i rashoda koji nastaju tokom odreĊenog vremenskog razdoblja jesu prihodi po osnovu obraĉunate ili naplaćene kirije i prihodi po osnovu kamata na razne plasmane i rashodi po osnovu zakupnina, kao i rashodi kamata po osnovu pozajmljenog kapitala, razne takse, doprinosi i direktni porezi. Naĉelo razgraniĉenja prema vremenu nalaže da se pomenuti prihodi i rashodi raspodeljuju na obraĉunske periode na koje se odnose. To znaĉi da će se, na primer, srazmerni deo neke isplate koja se ne odnosi na tekući obraĉunski period odložiti u bilans stanja (aktivirati) kao unapred plaćen trošak, gde će ĉekati obraĉunski period na koji se odnosi, da bi iz bilansa stanja prešao kao rashod u bilans uspeha. Sliĉno tome, pasiviraće se (odložiti u pasivu bilansa) budući prihodi kad doĊe do neke uplate koja se ne odnosi na tekući period. Što se tiĉe primanja i izdavanja koja se pojavljuju povremeno, od sluĉaja do sluĉaja, naĉelo razgraniĉenja nalaže da se ukljuĉuju u prihode i rashode perioda u kome su ustanovljeni, odnosno u kome su se pojavili. Tako će se npr. prihodi po osnovu ukidanja rezervisanja, naknade šteta ranijih godina, naplate ranije otpisanih potraživanja i si, i rashodi po osnovu naknadnog otpisa potraživanja iz ranijih godina, povećanja rezervisanja za rizike i troškove ranijih perioda i si., evidentirati u trenutku kad se sazna da su nastali, bez obzira na trenutak efektivnog plaćanja. Druga grupa prihoda i rashoda koji se evidentiraju u trenutku kad se za njih sazna jesu prihodi i rashodi koji su nastali bez protivĉinidbe. To su npr. prihodi po osnovu inventarnih viškova, poklona, otpisa dugova i si., i rashodi po osnovu specijalnih otpisa stalne imovine, otkrivenih manjkova; anticipirani rashodi po osnovu naĉela impariteta i drugi. 3.3.2.5. Načelo impariteta

Posledica pridržavanja naĉela realizacije jeste spreĉavanje obraĉunavanja i eventualne raspodele nerealizovanih dobitaka. MeĊutim, u struĉnoj literaturi je poznato da su još u 14. veku trgovci (poslovni ljudi) došli do zakljuĉka da ne treba isto tretirati nerealizovane dobitke i nerealizovane gubitke. Pojam impariteta oznaĉava nejednak tretman, a ovde je u pitanju nejednak tretman nerealizovanih dobitaka (koje naĉelo realizacije zabranjuje) i nerealizovanih gubitaka, koji se shodno naĉelu impariteta moraju uneti u bilans uspeha obraĉunskog perioda u kome su otkriveni. Naĉelo realizacije, koje zabranjuje iskazivanje tržišno nepotvrĊenog dobitka, i naĉelo impariteta, koje zahteva iskazivanje tržišno nepotvrĊenog gubitka, dugo su smatrani naĉelima kojima se operacionalizuje naĉelo opreznosti. Danas je, meĊutim, sve prisutniji stav prema kojem je naĉelo impariteta izvedeno iz ciljeva trgovaĉko-pravnog godišnjeg raĉuna uspeha-utvrĊivanje raspodeljivog dobitka i prikazivanja sposobnosti

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

38

zaraĊivanja. „Princip impariteta ima zadatak da spreĉava iskazivanje suviše visokih dobitaka koje bi moglo da nastane zanemarivanjem rashoda, koji se kod sastavljanja godišnjih zakljuĉaka pojavljuju kao izvesni, neizbežni pojedinaĉni poslovni gubici po osnovu unovĉavanja (prodaje) delova bilansne imovine i okonĉavanja već zakljuĉenih ugovora.'*6 Naĉelo imperiteta je u funkciji održavanja kapitala, jer se tekući dobitak redukuje putem anticipira-nja rashoda, ĉime se i ograniĉavaju isplate iz dobitka. Eventualna raspodela neostvarenog dobitka vodila bi sigurnom smanjenju kapitala, ĉije je održavanje uslov održavanja preduzeća. Cilj naĉela impariteta je, prema tome, da se budući obraĉunski periodi ne opterećuju posledicama zapoĉetih poslova. Dugo se u prošlosti ovo naĉelo primenjivalo iskljuĉivo na zalihe (robe i materijala). Danas se ovaj pristup smatra isuviše uskim, te je proširen i na postrojenjsku imovinu. Prema tome, shodno naĉelu impariteta, u bilansu, ne bi smele da se pojave bilansne pozicije vrednovane iznad vrednosti koje će se u budućim obraĉunskim periodima realizovati. Prema tome, merodavne su dnevne cene na tržištu prodaje, a ne na tržištu nabavke. Dakle: • Gotovi proizvodi se procenjuju po ceni koštanja shodno Going concern principu i naĉelu realizacije. MeĊutim, ukoliko oĉekivani prihodi od prodaje gotovih proizvoda ne pokrivaju punu cenu koštanja, uvećanu za oĉekivane varijabilne troškove prodaje i skladištenja, tada će se, shodno naĉelu impariteta, razlika izmeĊu prihoda od prodaje i nepokrivenih troškova iskazati kao rashod, tako da će se u bilansu gotovi proizvodi bilansirati po prodajnoj ceni umanjenoj za varijabilne troškove prodaje i skladištenja. Prema tome, anticipiraće se gubitak nastao po osnovu smanjenja prodajnih cena, odnosno prouzrokovan rastom troškova. • Polugotovi proizvodi se procenjuju po ceni koštanja shodno Going concern principu i naĉelu realizacije. MeĊutim, ukoliko oĉekivani prihodi od prodaje gotovih proizvoda ne pokrivaju punu cenu koštanja uvećanu za planirane varijabilne troškove dovršavanja odnosnih proizvoda i za oĉekivane varijabilne troškove prodaje i skladištenja, tada će se, shodno naĉelu impariteta, odmah anticipirati negativan doprinos uspehu, tj. rashod koji bi se pojavio u trenutku prodaje ovih proizvoda. Prema tome, primena principa impariteta odnosi se samo na proizvode kod kojih prodajne cene ne pokrivaju pune troškove. • Materijal na zalihama se procenjuje po nabavnoj vrednosti shodno Going concern principu i naĉelu realizacije. Ukoliko padne cena materijala na tržištu nabavke, to još uvek ne znaĉi da će preduzeće ostvariti gubitak u trenutku kad se od pomenutog materijala proizvede i proda odnosni proizvod.

• •

Shodno naĉelu impariteta, rashod će se iskazati samo ukoliko oĉekivani prihod od prodaje proizvodane pokrije troškove materijala uvećane za pro-jektovane varijabilne troškove proizvodnje, skladištenja i prodaje. Kod procenjivanja trgovaĉke robe važe ista pravila kao i kod gotovih proizvoda. Postrojenjska imovina bilansira se u naĉelu u visini nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja umanjene za obraĉunate otpise (amortizaciju). MeĊutim, u sluĉaju pogrešnih investicionih odluka, nepotpunog korišćenja kapaciteta, tehniĉkog

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

Teorija i analiza bilansa

•

39

progresa ili usled okolnosti da se pad cena na tržištu investicionih dobara koristi kao konkurentska prednost u politici obara-nja cena finalnih proizvoda i usluga od strane konkurencije, pojavljuje se mogućnost negativnog doprinosa uspeha u budućim obraĉunskim periodima. Zahtev impariteta je da se naredni obraĉunski periodi oslobode negativnog dejstva investicionih odluka donošenih u prošlosti, te podra-zumeva obavezu identifikovanja i anticipiranja svih negativnih doprinosa uspehu. „Opasnost izobliĉavanja godišnjih zakljuĉaka, zbog nesigurnosti raĉuna i prateće samovolje pri identifikovanju i kvantifikovanju iznosa za anticipiranje rashoda, predstavlja glavni razlog preporuĉivanja krajnje oprezne primene naĉela impariteta na investicionim dobrima, i to samo u sluĉajevima kad je njihovo vanredno otpisivanje apsolutno nesporno.'147 Potraživanja i obaveze bilansirajuse u visini oĉekivanih primanja (potraživanja) i izdavanja novca (obaveze). Mogućnost da su u poslovnim knjigama potraživanja evidentiranja u većem iznosu od oĉekivanih primanja gotovine, a obaveze niže od oĉekivanih izdavanja gotovine, uslovljava pojavu negativnog doprinosa uspehu budućih perioda, što je u suprotnosti sa naĉelom impariteta.

3.33. Dopunska načela bilansiranja UtvrĊivanje raspodeljivog dobitka je primarni zadatak redovnog godišnjeg zakljuĉka i u funkciji je zaštite poverioca i održavanja kapitala. Funkciju dopune principa realizacije i impariteta, na kojima se zasniva utvrĊivanje raspodeljivog dobitka, a time i bilansno-pravne imovine, obavljaju principi: (1) opreznosti i (2) stalnosti ili konzistentnosti.

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 158.

40

Teorija bilansa

3.3.3.1. Princip opreznosti u funkciji utvrđivanja periodičnog rezultata i imovine

Neto (ĉista) imovina (sopstveni kapital) predstavlja garantnu supstancu jer iz nje poverioci mogu u krajnjoj instanci namiriti svoja potraživanja. Kako je neto imovina jednaka razlici izmeĊu imovine i obaveza, svako procenjiva-nje imovine na više i procenjivanje obaveza na niže ima za posledicu na više iskazanu vrednost neto imovine, odnosno viši periodiĉni rezultat. Iz pome-nutog razloga, u literaturi je široko rasprostranjeno mišljenje prema kome se naĉelo opreznosti sprovodi pridržavanjem principa realizacije, impariteta, najniže vrednosti i najviše vrednosti. Jer, princip realizacije zabranjuje iskazi-1 vanje nerealizovanih dobitaka, dok naĉelo impariteta, nameće obavezu iskazivanja nerealizovanih gubitaka. Oprezno bilansiranje se obezbeĊuje poštovanjem principa najniže vrednosti, koje zahteva da se imovina bilansira nižom vrednošću izmeĊu nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja za sopstvene uĉinke, i dnevne prodajne cene, i principa najviše vrednosti koje zahteva da se obaveze procenjuju (bilansiraju) višom vrednošću izmeĊu prvobitne vrednosti obaveza i vremenske vrednosti na dan bilansa. „MeĊutim, pored principa opreznosti koji proizlazi iz principa realizacije, bilansno pravo poznaje i jedan sveobuhvatni princip opreznosti koji zahteva uzimanje u obzir smanjenje vrednosti aktive i povećanje vrednosti pasive, nezavisno od toga da li su oni potvrĊeni prometnim aktom. On se primenjuje u svim sluĉajevima utvrĊivanja imovine i rezultata kada zataje njemu inaĉe podreĊeni principi realizacije i impariteta."48 To su naroĉito rešenja:49 • odustajanje od aktiviranja izdataka po osnovu reklamnih kampanja zbog nesigurnosti njihovog dejstva na prodaju; • skraćivanje pretpostavljenog perioda otpisivanja osnovnih sredstava zbog nesigurnosti njihovog veka korišćenja, kao i upotreba degresivne metode otpisivanja u sluĉaju rastućih troškova održavanja i opadajuće funkcionalne sposobnosti investicionih dobara; • bilansiranje pozicija aktive po vrednostima dana bilansa u sluĉaju kad su one niže od troškova nabavke (princip najniže vrednosti); • formiranje pokrića (rezervisanja) u pasivi bilansa u cilju neutralisanja prete-ćeg gubitka iz neizvesnih (lebdećih) poslova (princip najviše vrednosti).50 Ibid., str. 209. Ibid., str. 209-210. Gubitak iz lebdedih poslova može da nastane iz različitih razloga, među kojima su otkazivanje ugovora pradeno gubitkom avansa ili pladanja štete, oštedenje ili gubitak naručene 3.3.3.2. Načelo stalnosti u funkciji utvrđivanja objektivnog periodičnog rezultata

41

Teorija bilansa

Zbog znaĉaja stalnosti ili konzistentnosti pri procenjivanju i prikazivanju bilansnih pozicija za uporedivost i objektivnost obraĉunatih rezultata, ovaj princip je danas opšteprihvaćen, a u zemljama Evropske unije i kodifikovan kao zakonska odredba trgovaĉkog prava. Dinamiĉka teorija bilansa postavila je za osnovni cilj utvrĊivanje uporedi-vog finansijskog rezultata. Bez uporedivog finansijskog rezultata nemoguće je meriti i ocenjivati uspeh posmatranog obraĉunskog perioda, ĉime je onemogućena i kontrola upravljanja preduzećem. Zbog toga je neophodno osigurati uporedivost bilansa u nizu uzastopnih obraĉunskih perioda. Uporedivost će biti narušena usled dejstva mnogih faktora, spoljnih (strukturnih, konjuktur-nih i monetarnih faktora) i unutrašnjih (promené u organizaciji poslovanja, naĉina obraĉunavanja i prikazivanja rezultata). Uporedivost je ugrožena i omogućavanjem primene alternativnih raĉunovodstvenih politika (npr. može se primenjivati vremenska ili funkcionalna amortizacija), zbog ĉega se insistira na doslednoj primeni jednom izabranih raĉunovodstvenih politika. U literaturi se naĉelo stalnosti ĉesto ispoljava kroz: • princip identiteta, koji predstavlja zahtev da zakljuĉni bilans jedne godine bude jednak bilansu otvaranja naredne godine, i • princip kontinuiteta (stalnosti) u užem smislu. Okolnost daje naĉelo identitetapre svega usmereno na spreĉavanje manipulacije rezultatom, a nije rezultat zahteva za uporedivošću, dopririéla je da se danas ovo naĉelo smatra samostalnim naĉelom, na šta ukazuje i njegovo posebno isticanje u IV direktivi Evropske unije. Naĉelo identiteta obezbeĊuje i zahtev potpunosti, koji bi mogao da bude povreĊen ispuštanjem ili prome-nom sadržine ili naziva neke bilansne pozicije prilikom otvaranja poslovnih knjiga na poĉetku novog obraĉunskog perioda. Princip kontinuiteta (stalnosti) u užem smislu ispoljava se kao zahtev formalnog kontinuiteta i materijalnog (unutrašnjeg) kontinuiteta. Princip formalnog kontinuiteta odnosi se na formu ili spoljašnja obeležja bilansa. U cilju obezbeĊenja vremenske uporedivosti, ovaj princip nalaže da forma bilansa bude nepromenljiva u nizu uzastopnih obraĉunskih perioda. Ovo se postiže poštovanjem sledećih pravila: • jednakog rašĉlanjavanja bilansa stanja i uspeha u nizu uzastopnih obraĉunskih perioda, što podrazumeva nepromenjen redosled pozicija u birobe na putu koji pada na teret kupca, druge nepredviđene štete nastale u toku izvršenja ili zbog neizvršenja ugovora.

• •

lansirna i nepromenjen sastav pojedinih grupa aktive, pasive, prihoda i rashoda; nemenjanja naziva i sadržine pojedinih pozicija stanja i uspeha; sastavljanje biiansa na isti dan, što podrazumeva nepromenljivost poslovne godine.

42

Teorija bilansa

Princip materijalnog kontinuiteta odnosi se na nepromenjeno procenjiva-nje bilansnih pozicija, odnosno na stalnost procenjivanja i na stalnost (povezanost) vrednosti. (1) Ukoliko bi se bilansne pozicije procenjivale razliĉitim metodama u sukcesivnim obraĉunskim periodima, bila bi onemogućena analiza rentabilnosti, odnosno praćenje uspeha u vremenu. Naĉelo stalnosti procenjivanja razvilo se kao posledica mogućnosti izbora u primeni razliĉitih metoda otpisivanja stalnih sredstava (funkcionalna i vremenska metoda u okviru koje osnovna sredstva možemo otpisivati linearnom i degresivnom metodom) i obraĉunavanja cene koštanja sopstvenih uĉinaka, odnosno gde je saglasno sa MRS dozvoljena primena alternativnih raĉunovodstvenih politika (pravo opcije). Konkretno, ukoliko se preduzeće opredelilo za odreĊenu metodu amortizacije (npr. linearnu metodu), dužno je da tom metodom konzistentno otpisuje osnovna sredstva ili, ako zalihe procenjuje FIFO metodom, da dosledno primenjuje FIFO metodu i u narednim periodima. (2) Naĉelo stalnosti vrednosti zahteva da su jednom utvrĊene (unete) vrednosti u bilans merodavne i za kasnije bilanse, a daje naroĉito nedopustivo povećanje vrednosti preko preĊašnjih bilansnih vrednosti.51 Ovako kruto formu-lisan zahtev, prema kome jednom unete vrednosti imovine u bilans ne mogu da budu prekoraĉene kod unošenja u naredne bilanse, odnosi se na poresko pravo, koje dopušta da se u opravdanim situacijama vrši vanredno (ubrzano) otpisivanje postrojenjske imovine, ali zabranjuje da se u kasnijim bilansima, po osnovu saznanja o povećanju vrednosti ovih sredstava, poveća njihova bi-lansna vrednost Trgovaĉko pravo, naprotiv, dozvoljava da se vrednost postrojenjske i obrtne imovine koja je u prethodnom periodu redukovana u skladu sa principom najniže vrednosti-poveća, ali najviše do nivoa prvobitne nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja, umanjene za redovne, planske otpise. U pitanju je, dakle, ne pravo povećanje vrednosti, već vraćanje na vrednosti koje su bile u bilansu, ali koje su saglasno naĉelu impariteta otpisivanjem redukovane. Trgovaĉko pravo, isto tako, dozvoljava da se jednom uvećane obaveze otpišu ukoliko su otpali razlozi njihovog prethodnog uvećavanja, ali najviše do' iznosa vrednosti na dan bilansa, Wöhe, G.; Einführung und bilanzpolitik, 4. neubearbeitete Auflage, Verlag Franz Vahlen, München, 1976, str. 186, prema: Rankovic, 1, op. cit., str. 170.

saglasno principu najviše vrednosti. MeĊutim, odreĊeni razlozi nameću odstupanje i od formalnog (promené proizvodnog programa ili delatnosti, radikalna promena veliĉine kao posle-dica npr. fuzije, pristupanja novih ortaka ili si.) i od materijalnog principa kontinuiteta. U tom sluĉaju je obavezno u aneksu, odnosno napomenama uz finansijske izveštaje-kako to MRS propisuje-objasniti i obrazložiti izvršene promené u prikazivanju i procenjivanju

43

Teorija bilansa

bilansnih pozicija, kao i kvantitativno prikazati uticaj promené u naĉinu procenjivanja na finansijski rezultat.

3.3.4. Matching princip U anglosaksonskoj struĉnoj literaturi posebno mesto zauzima Matching princip. U naĉelu, ovaj termin se ne prevodi, a ukoliko se to ĉini, prevodi se kao princip slaganja (podudarnosti). U pitanju je princip koji treba da omogući uporedivost iskazanog obraĉunskog rezultata. Naglašavanje ovog principa posledica je dominacije dinamiĉke bilansne teorije, koja poĉiva na pretpostavci kontinuiteta poslovanja. Matching princip odgovara evropskom principu razgraniĉenja prema predmetu i vremenu.52 „Većina teoretiĉara i praktiĉara smatra daje ova konvencija znaĉajnija od mnogih drugih, odnosno-ako se za neki postupak može reći da je u saglasnosti sa pomenutim principom, ništa drugo ne treba da se kaže, stvar je rešena a postupak opravdan."53 Matching princip predstavlja zahtev dodeljivanja rashoda obraĉunskom periodu u kome su nastali njima prouzrokovani prihodi. Da bi se prihodima obraĉunskog perioda mogli dodeliti rashodi koji su ih uslovili, neophodno je prethodno doneti odluku o tome koji se troškovi aktiviraju (kapitališu u bilan-su), a koji se iskazuju u bilansu uspeha obraĉunskog perioda u kome su nastali. Pretpostavka pravilnog povezivanja rashoda sa prihodima priznatim saglasno naĉelu realizacije, pravilno uspostavljena veza meĊu njima. Ukoliko se oĉekuje da će pojedini troškovi imati za posledicu prihode u narednim obraĉunskim periodima, tada se ti troškovi aktiviraju (ĉuvaju u aktivi bilansa), ĉime ostaju neutralni u odnosu na rezultat obraĉunskog perioda u kome su nastali. Ovi ka-pitalisani troškovi će opteretiti buduće obraĉunske periode, kako bi se povezali sa prihodima nastalih kao posledica tih troškova. Za utvrĊivanje veze izmeĊu prihoda i pripadajućih rashoda, odnosno za utvrĊivanje trenutka priznavanja rashoda, 52

Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje,Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 213.

53

Pantelid,M.,op.cit.,str. 117.

razvijena su tri principa: (1) povezivanje uzorka i posledice, (2) sistematska i racionalna alokacija (raspodela) i (3) trenutno priznavanje. Prvi princip podrazumeva da se svi razumni, neophodni troškovi prouzrokovani proizvodnjom uĉinaka (direktni i indirektni), vezuju za uĉinke (proizvod), ĉime ostaju neutralni u odnosu na finansijski rezultat (nalaze se u zalihama u aktivi bilansa) sve dok se uĉinci ne realizuju, dok preostali iznos troškova nastalih tokom obraĉunskog perioda predstavlja troškove perioda, tj. pojavljuju se kao rashodi u obraĉunskom periodu u kome su nastali. U SAD se Matching princip neretko shvata i upotrebljava u užem smislu. „To znaĉi da se pod ovim principom podrazumeva zahtev meĊusobnog suĉeljavanja prihoda i rashoda; obraĉunatih sa cenama istog obraĉunskog perioda, što je

44

Teorija bilansa

svakako uslovljeno shvatanjem važnosti, za ispravno, periodiziranje rezultata, iskljuĉivanja utica-ja istorijskih cena (u uslovima rasta cena)."54 Iz shvatanja Matching principa u užem smislu, proistekla je i preporuka za primenu LIFO metode, te većina pred-uzeća u SAD upotrebljava ovu metodu za utvrĊivanje potrošnje zaliha.55 Drugi princip zahteva sistematsku alokaciju troškova na obraĉunske periode u cilju utvrĊivanja uporedivog obraĉunskog rezultata. Problem pravilne alokacije se, na primer, javlja kod otpisivanja, kao i kod periodiĉnih troškova, kao što su npr. zakupnine, kamate, razne takse, doprinosi. Troškovi po osnovu otpisivanja su najbolji primer procesa raspodele. Prema dinamiĉkoj bilansnoj teoriji,56 koja kao osnovni cilj bilansa vidi utvrĊivanje uporedivog obraĉunskog rezultata, glavni cilj otpisivanja je raspodela rashoda. „Neotpisana vrednost postrojenjskih predmeta, zadržana u aktivi, predstavlja izdatke koje još nisu postali rashod. Ona je zbog toga tranzitorna aktiva, koja ĉeka raspode-lu i dodeljivanje preostalim obraĉunskim periodima u kojima se postrojenjska imovina koristi."57 Dakle, cilj otpisivanja jeste u alokaciji ukupnih izdataka nastalih nabavkom postrojenjske imovine na niz sukcesivnih obraĉunskih perioda, shodno oĉekivanoj korisnosti postojenjske imovine u tim obraĉunskim periodima. Zbog toga nijedan metod amortizacije ne odgovara za sve prilike, već se omogućava primena linearne, degresivne i funkcionalne metode (proizvodna metoda) amortizacije, kako bi preduzeće moglo da odabere metodu amortizacije koja najviše 54

Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 213.

55

Prema: Pantelid, M., op. cit., str. 120.

56

Statička bilansna teorija, koja za osnovni cilj bilansa postavlja utvrđivanje vrednosti imovine na određeni dan, vidi cilj otpisivanja u stoje mogude tačnijem iskazivanju vrednosti postrojenjske imovine na dan bilansa.

57

Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 319.

odgovara tipu sredstva i njegovoj upotrebi u preduze-ću. U poslovnoj praksi se najĉešće upotrebljava linearna metoda.58 Treći princip zahteva da se troškovi za koje se pretpostavlja da ne donose buduće koristi, ili kada je neizvesnost u pogledu budućih koristi veoma velika, smatraju rashodom perioda u kome su nastali.

3.3.5. Odnos između načela urednog bilansiranja i računovodstvenih standarda Naĉela urednog bilansiranja dalje se razraĊuju u vidu raĉunovodstvenih standarda. „Raĉunovodstveni standardi su, prema tome, detaljna razrada pojedinih raĉunovodstvenih naĉela u pogledu metoda obuhvata, obrade i prezentiranja podataka i informacija ili, drugim recima, raĉunovodstvena naĉela ĉine temelj, tj. polaznu osnovu za utvrĊivanje standarda."59

45

Teorija bilansa

4. Procenjivanje

bilansnih pozicija

Procenjivanje pozicija raĉunovodstvenih izveštaja znaĉi utvrĊivanje vred-nosti pozicija bilansa stanja i uspeha na dan bilansa. U zavisnosti od cilja koji je postavljen pred bilans, razliĉito će se vrednovati (procenjivati) pozicije imovine u aktivi i obaveza u pasivi. U vezi s tim, za aktiviranje i pasiviranje dolaze u obzir sledeće vrednosti:60 1. Efektivne istorijske vrednosti, koje odgovaraju: a. troškovima nabavke za dobra koja potiĉu sa tržišta nabavke (materijal, trgovaĉka roba), uz uzimanje u obzir efekata korišćenja (otpisi za postrojenjska dobra); b. ceni koštanja za poluproizvode, gotove proizvode i postrojenjska dobra sopstvene proizvodnje. 2. Sadašnje vrednosti, koje odgovaraju: c. vrednostima ponovne nabavke ili berzanskoj vrednosti za dobra koja potiĉu sa tržišta nabavke, odnosno koja imaju berzansku vrednost, uz uzimanje u obzir svih smanjenja vrednosti po osnovu eksploatacije;

Videti opširnije u: Pantelid, M., op. cit, str. 122-123. Romid, L, Teorija bilansa, Ekonomski fakultet u Subotici, 2003, str. 157. Prema: Rankovid, J., Specijalni bilansi, Proinkom, Beograd, 1996, str. 20.

46

Teorija bilansa

d. 3.

4.

vrednostima ponovne proizvodnje (reprodukciona vrednost) za dobra sopstvene proizvodnje. Prodajne vrednosti procenjivanih dobara, koje mogu biti: e. oĉekivane prodajne vrednosti imovinskih delova preduzeća koje nastavlja da posluje; f. likvidacione vrednosti, koje odgovaraju oĉekivanom unovĉenju pojedinih imovinskih predmeta preduzeća koje prestaje sa poslovanjem, rastura se; g. delimiĉne vrednosti, koje odgovaraju utvrĊenim vrednostima pojedinih dobara iz sastava preduzeća kupljenog kao celine (zbir utvrĊenih vrednosti pojedinaĉnih dobara odgovara nabavnoj vrednosti celine preduzeća). Prinosna vrednost procenjenih dobara, koja predstavlja otpadajući deo vrednosti celine preduzeća na pojedina dobra. Prinosna vrednost je rezultat kapitalizacije oĉekivanog (proseĉnog) budućeg dobitka sa odabranom interesnom (kamatnom) stopom.

Kad je u pitanju redovan godišnji zakljuĉak, bilansne vrednosti su rezultat zakljuĉivanja poslovnih knjiga. Nametanje obaveze voĊenja poslovnih knjiga i polaganja raĉuna praćeno je zahtevom da se godišnji zakljuĉak sastavlja prema naĉelima urednog knjigovodstva. Prema tome, naĉela urednog bilansira-nja odreĊuju osnovne karakteristike raĉunovodstva, odnosno regulišu pitanje procenjivanja i prikazivanja bilansnih pozicija. Visina vrednosti pozicija imovine u aktivi i obaveza u pasivi odreĊena je, pre svega, naĉelom razgraniĉenja prema predmetu i vremenu i naĉelom trgovaĉke opreznosti. Akcijsko pravo je, po pravilu, prihvatilo da su kod redovnog godišnjeg zakljuĉka merodavna merila (vrednosti) prikazana na sledećim šemama.

Teorija i analiza bilansa

47

Shema 2. Procenjivanje pozicija aktive Aktiva se procenjuje u visini troškova nabavke odnosno cene koštanja

Za postrojenjsku imovinu ta vrednost se koriguje za

Za obrtnu imovinu

Otpise

Za dobra sa ograničenim vekom karišdenja otpisi su

PLANSKI Obračunati prema:

ZALIHE

Za sva dobra

VANPLANSKI Otpisi

• linearnoj, • degresivnoj, • funkcionalnoj metodi otpisivanja.

Za iznos trajnog smanjenja vrednosti postrojenjskih dobara.

POTRAŽIVANJA

Berzanska ili tržišna cena aka je niža od nobovne odnosno cene koštanja .nabavne adnasno cene koštanja

JOS NIZA OD POMBNUTIH ukalika je to u skladu sa načelom imparilela. Zo potraživanja je odlučujuda vrednast očekivanih primanja.

Izvor: Rankovid, J., Specijalni bilansi, Proinkom, Beograd, 1996, str. 21.

48

Teorija bilansa

Shema 3. Procenjivanje pozicija pasive Pasiva Za pojedine grupe pozicija, i to:

'

1

Sopstveni kapital

'

1

Normalna vrednost

Pokrida rezervisanja

Obaveze

1'

Iznos odmeren u skladu sa razboritom procenom savesnog trgovca.

Očekivane isplate

Izvor: Rankovid, J., Specijalnibilansi, Proinkom, Beograd, 1996, str. 22.

Zbog znaĉaja pitanja procenjivanja bilansnih pozicija, trgovaĉki zakoni (kojima se u većini zemalja ureĊuju raĉunovodstvena pitanja), po pravilu, nakon upućivanja na naĉela urednog knjigovodstva, definišu vrednosti po kojima se evidentiraju sredstva i obaveze. MeĊutim, Zakon o raĉunovodstvu o ovom pitanju ne raspravlja, već upućuje na neposrednu primenu MRS. Prema tome, procenjivanje bilansnih pozicija kod nas je regulisano MeĊunarodnim raĉunovodstvenim standardima. MeĊutim, redovan godišnji zakljuĉak nije adekvatna informaciona osnova za zadovoljenje posebnih ciljeva. To je razlog što se prilikom specijalnih povoda saĉinjavaju specijalni bilansi. Zakonodavstvo, meĊutim, nije propisalo pravila procenjivanja za specijalne bilanse, što je dobrim delom posledica okolnosti da oni većinom nisu obavezni nego dobrovoljni. 5. Latentne rezerve i skriveni gubici 5.7. Pojam i suština latentnih rezervi Latentne rezerve predstavljaju deo sopstvenog kapitala koji se iz bilansa ne može sagledati. Iako se u bilansu ne vide, o njihovom postojanju se ipak može naslućivati, ali se neposredno iz bilansa ne može izvesti zakljuĉak o njihovoj visini. Latentne rezerve nastaju potcenjivanjem pozicija aktive i pre-cenjivanjem pozicija pasive. U svakom sluĉaju, latentne rezerve imaju za posledicu povećanje tekućih rashoda u bilansu uspeha i, po tom osnovu, smanjenje p-eriodiĉnog rezultata. Nije retkost da se u literaturi pravi razlika izmeĊu latentnih rezervi i tihih rezervi.61 U bilansu nisu iskazane ni jedne ni druge, ali se razlikuju po razlogu neiskazivanja. O tihoj rezervi se radi kad se ona i sa spoljne strane bilansa može dokuĉiti, što je naroĉito u sluĉaju postojanja prememorija pozicija u aktivi bilansa (tada je teško ustanoviti

Teorija i analiza bilansa

49

njenu taĉnu visinu) ili kada je taĉno oznaĉena u izveštaju o poslovanju. Tihe rezerve nastaju korišćenjem svih raspoloživih instrumenata bilansne taktike, a naroĉito opšteg principa trgovaĉke opreznosti, fundamentalnog principa realizacije i principa impariteta. S druge strane, stvaranje latentnih (potajnih) rezervi ne može se braniti pomenutim naĉelima urednog knjigovodstva i bilansiranja, već nastaju kao posledica smišljenih postupaka sakrivanja dobitka. O latentnim rezervama i njihovom obrazovanju široko je raspravljano u struĉnoj literaturi. Pri tome, shvatanje latentnih rezervi se razlikovalo u zavisnosti od uticaja razliĉitih bilansnih teorija. Rem (Rehm) je još 1903. godine pisao da latentne rezerve nastaju:62 • potcenjivanjem vrednosti aktivnih bilansnih pozicija (zaliha, postrojenj-ske imovine, hartija od vrednosti), ĉak i potpunim izostavljanjem pojedinih imovinskih delova iz bilansa; precenjivanjem vrednosti pasivnih bilansnih pozicija unošenjem fiktivnih obaveza, bilo u korist lica koja uopšte ne postoje, bilo u korist lica koja postoje, ali koja nemaju nikakvih potraživanja prema preduzeću. Iz ovakve formulacije obrazovanja latentnih rezervi snažno izbija duh statiĉke teorije bilansa. Šmalenbah, tvorac dinamiĉke teorije bilansa, isticao je da se o latentnim rezervama može govoriti samo ukoliko se radi o takvim potcenjivanjima koja se mogu izdvojiti kao poseban dobitak ili prevesti u otvorenu rezervu. Prema tome, polazna pretpostavka za latentne rezerve jeste mogućnost iskorišćenja, tj. aktiviranja. Prema Šmalenbahu, latentne rezerve nastaju:63 • procenjivanjem predmeta obrtne imovine po principu najniže vrednosti u sluĉaju porasta tržišnih cena; • prevelikim otpisivanjem investicionih predmeta; 61

Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 420.

62

Rehm, H., Die Bilanzen AG, I Aufl, München, 1903; prema: Rankovid, J., op. cit., str. 421.

63

Schmalenbach, E., Dynamische Bilanz, 1 1 . Aufl., Köln, 1953, str. 150-151; prema: Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 421.

•

knjiženjem nabavke novih investicionih predmeta kao rashoda, umesto da se vrši njihovo aktiviranje; potcenjivanjem prilikom vrednovanja nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, naroĉito manipulacijama oko raspodele opštih troškova; procenjivanjem regularnih proizvoda kao proizvoda „bez proĊe"

• •

5.2. Vrste latentnih rezervi U novije vreme, a kao posledica zakonskog regulisanja pitanja procenjiva-nja bilansnih pozicija, latentne rezerve se sistematizuju kao: • prinudne latentne rezerve,

50

Teorija bilansa

• •

latentne rezerve formirane po osnovu prava izbora (opcije) i latentne rezerve oformljene po slobodnoj volji.

(1) Iz samog naziva proizlazi zakljuĉak da prinudne latentne rezerve nastaju primenom obaveznih zakonskih propisa o procenjivanju. Najĉešće se radi o latentnim rezervama koje se pojavljuju kao posledica zakonske obaveze proce-njivanja imovinskih predmeta po nabavnoj vrednosti u uslovima rasta cena. Tada će dva preduzeća imati predmete procenjene po razliĉitim vrednostima, samo zbog toga što su ih nabavila u razliĉito vreme. Pored navedenog, latentne rezerve nastaju zakonskom prinudom i kao posledica zabrane aktiviranja imaterijalnih vrednosti koje nisu steĉene kupovinom. (2) Latentne rezerve formirane po osnovu prava izbora nastaju kada: (a) propisi ostavljaju preduzeću pravo izbora da li će neko ekonomsko dobro da bilansira ili ne, kao i po kojoj vrednosti će da vrši bilansiranje, ili (b) kao posledica nesigurnosti u budućnosti (latentne rezerve zasnovane na šacovanju). Tako, na primer, akcijsko pravo ostavlja mogućnost optiranja za bilansiranje kupovinom steĉen goodwill (gudvil), za aktiviranje troškova probnog pogona i sliĉno. Pravo opcije pojavljuje se npr. kod otpisivanja osnovnih sredstava, gde preduzeće odluĉuje koju će metodu otpisivanja koristiti (funkcionalnu, proporcionalnu, degresivnu) kod obraĉunavanja potrošnje materijala i robe (FIFO, proseĉne cene, LIFO). Latentne rezerve zasnovane na šacovanju nastaju kao posledica: • potcenjivanja perioda korišćenja osnovnih sredstava, • precenjivanja dnevne vrednosti, • precenjivanja pokrića.

(3) Latentne rezerve po slobodnoj volji nastaju kad se vrednost koja odgovara propisima o procenjivanju ili naĉelima urednog knjigovodstva samovoljno potcenjuje. To je, na primer, sluĉaj izostavljanja iz bilansa pojedinih vrednosti (npr. zavisnih troškova nabavke) njihovim ukljuĉivanjem u rashode, umesto njihovog aktiviranja.

53. Rasturanje latentnih rezervi Sve latentne rezerve moraju se kad-tad prikazati (objektivirati), s tim što će se latentne rezerve formirane potcenjivanjem imovine koja ne podleže amortizaciji (npr. zemljišta, umetniĉke slike) osloboditi i pojaviti u likvidacio-nom višku u trenutku likvidacije preduzeća (tzv. trajne latentne rezerve), dok će se druge objektivirati u toku poslovanja preduzeća. MeĊu ovim drugim razlikujemo dugoroĉno, srednjoroĉno i kratkoroĉno vezane latentne rezerve (tzv. privremene latentne rezerve). Ukidanje privremenih latentnih rezervi može da bude namerno (hotimiĉno) i nenamerno (nehotimiĉno). Namerna likvidacija latentnih rezervi je manje ili više samovoljna. Samovolja dobija na težini kad se pojavi namera da se visoki iznosi

Teorija i analiza bilansa

51

latentnih rezervi prevedu u otvorenu rezervu ili kapital kako bi se izbeglo plaćanje poreza. Iako takvi postupci uzrokuju teške konsekvence, meĊu kojima i ništavnost bilansa, oni se u praksi dešavaju.64 Nenamerna likvidacija latentnih rezervi nastaje: • smanjenjem amortizacionih kvota ispod normalnih u sluĉaju degresivne metode otpisa osnovnih sredstava, odnosno prestankom otpisa delova po-strojenjske imovine pre isteka roka njihove upotrebe; sniženjem nabavnih cena materijala, u sluĉaju korišćenja lifo metode; • prodajom imovinskih delova u kojima su latentne rezerve nagomilane; naplatom ranije otpisanih ili delimiĉno otpisanih potraživanja i dr. 5.4. Stav poslovne prakse i ekonomske teorije o latentnim rezervama Poslovna praksa se uvek zalagala za dopustivost stvaranja latentnih rezervi, i to iz razloga što latentne rezerve: predstavljaju besplatan izvor finansiranja (samofinansiranjem se poboljšava i kreditna sposobnost preduzeća, popravljajući odnos sopstvenog i tuĊeg kapitala); • smanjuju zavisnost od tržišta novca i kapitala i uticaj davaoca kredita; • jaĉaju likvidnost; 64

Videti opširnije: Rankovid, 1, Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 424.

• •

daju preduzeću odreĊenu otpornost; daju preduzeću mogućnost da pokriva prolazne gubitke ne posežući pri tome za otvorenim rezervama (ne gubeći poverenje poverilaca i javnosti); omogućuju preduzeću da ne iskazuje prividne dobitke; otežava uvid konkurencije u finansijski položaj i drugo.

• •

MeĊutim, s druge strane, davanje ovlašćenja upravi preduzeća da bez uti-caja generalne skupštine obrazuje latentne rezerve, predstavlja opasnost od jaĉanja svemoći uprave i formiranja tajne sfere koja omogućava prikrivanje neuspelih poduhvata, što dalje može da podstiĉe berzanske špekulacije, ugrožavanje zahtevane uporedivosti godišnjih zakljuĉaka, dovoĊenje vlasnika, poverilaca i javnosti u zabludu po pitanju zaraĊivaĉke sposobnosti preduzeća u uslovima objektiviranja latentnih rezervi, i drugo. 5.5. Primer obrazovanja i rasturanja latentnih rezervi s

aspekta knjigovodstveno-bilansne povezanosti Imajući u vidu knjigovodstveno-bilansnu povezanost, primere ćemo prikazati iskljuĉivo u glavnoj knjizi. (1) Preduzeće prodaje rashladne ureĊaje uz dvogodišnju garanciju za popravke i servisiranje. Na osnovu iskustva, oĉekuju se troškovi u garantnom roku u iznosu od 5.000 dinara. MeĊutim, izvršeno je rezervisanje na ime oĉekivanih troškova u

52

Teorija bilansa

garantnom roku u iznosu od 10.000 dinara, iako se oĉekuje da ti troškovi iznose oko 5.000 dinara. Znaĉi, preduzeće knjiži troškove rezervisanja u iznosu od 10.000 dinara. U glavnoj knjizi: Troškovi rezerv. za garantni rok (1) 10.000

Rezervisanja _________________ 10.000 (1)

Dakle, preduzeće je precenjivanjem pasive povećalo tekuće rashode za 5.000 dinara (10.000-5.000 dinara) i time umanjilo finansijski rezultat za taj iznos. Latentne rezerve će se na ovoj poziciji nalaziti sve do isteka garantnog roka. Tada se raĉun rezervisanja zatvara, a latentne rezerve nestaju. Do isteka garantnog roka izvršena je zamena rezervnih delova u vredno-sti od 4.900 dinara, dakle u skladu sa iskustvenim pokazateljima.

Teorija i analiza bilansa

53

Rezervisanja (2) 4.900 (3) 5.100 10.000(1)

Rezervni delovi (S°)

4.900 (2)

Prihodi od. ukidanja dug, rezervisanja 5.100 (3)

Šta se po isteku garantnog perioda dogodilo? Preduzeće je izvršilo zame-nu rezervnih delova u vrednosti od 4.900 dinara, što je približno oĉekivanom iznosu. A razlika izmeĊu vrednosti rezervnih delova i iznosa rezervisanja predstavlja latentnu rezervu koja se po isteku perioda oslobaĊa, odnosno iskazuje kao prihod (prihod grupe: ostali prihodi). To znaĉi da će se u tom periodu dobitak povećati za 5.100 dinara kao posledica ranije precenjene pasive. Drugim recima, u ovom obraĉunskom periodu iskazano je povećanje finansijskog rezultata iskazivanjem prihoda koji je nastao kao posledica neopravdano pro-knjiženih rashoda u prethodnim obraĉunskim periodima. (2) Preduzeće je pribavilo neku opremu ĉija nabavna vrednost iznosi 100.000 din. (pretpostavimo, zbog pojednostavljenja, da je ovo jedina oprema koju preduzeće poseduje). Preduzeće upotrebljava linearnu metodu amortizacije. Ovo osnovno sredstvo će se, prema procenama preduzeća, upotrebljavati 10 godina. MeĊutim, preduzeće potcenjuje vek upotrebe i donosi odluku da ga otpise za 5 godina. Prema tome, preduzeće će prve godine otpisati 20.000 dinara umesto 10.000 dinara. To znaĉi da će te godine troškovi amortizacije tog osnovnog sredstva iznositi 20.000 dinara, te će se zbog potcenjene vrednosti osnovnog sredstva, koje će sada u bilansu vredeti 80.000 umesto 90.000 dinara, tekući rashodi uvećati, odnosno finansijski rezultat će se za taj iznos umanjiti. U glavnoj knjizi prve godine: Oprema ______________ Troškovi amortizacije (S11) 100.000

(1) 20.000

Na kraju pete godine, ova oprema će se u bilansu iskazati samo po evidentnoj vrednosti, odnosno glavna knjiga će izgledati ovako: Oprema ________________ Tro š kov i. arn or tizaci j e (S°) 100.000

(1) 20.000 Ispravka vrednosti osn. sred..

54

Teorija bilansa

80.000 S° 20.000 (1) Ali, preduzeće će sa ovom opremom da posluje i ostvaruje prihode i narednih pet godina. MeĊutim, pošto.je oprema u potpunosti otpisana, preduzeće neće moći u tom periodu da obraĉunava troškove amortizacije. Prema tome, zbog potcenjenosti imovine, imali smo u prvom periodu precenjene poslovne rashode u bilansu uspeha i po tom osnovu umanjen finansijski rezultat, ali nakon pete godine poslovanja sa ovom opremom, latentne rezerve stvorene na ovoj poziciji poĉinju da se rasturaju. 5.6. Skriveni gubici Nasuprot latentnim rezervama, skriveni gubici nastaju precenjivanjem aktive i/ili potcenjivanjem pasive. Skriveni gubitak u bilansu stanja, isto kao i latentna rezerva, dolazi do izražaja u bilansu uspeha u narednim obraĉunskim periodima. U zavisnosti od visine skrivenog gubitka, preduzeće će iskazati gubitak manji od stvarnog ili će, pak, u bilansu iskazati pojavni dobitak. Precenjivanje bilansnih vrednosti aktive i precenjivanje obaveza direktno je suprotstavljeno naĉelima urednog knjigovodstva i bilansiranja. To znaĉi da bilans u kome su obrazovani skriveni gubici nije istinit, odnosno da je reĉ o falsifikovanom bilansu. Falsifikovanje bilansa podrazumeva svesno, suštinski neistinito, prevarno i nezakonito prikazivanje položaja imovine i uspeha, u na-meri da se oštete treća lica (kreditori, liferanti, kupci obveznica i akcionari).65 Prestupi koji se kvalifikuju kao bilansni delikti podležu uobiĉajeno visokim kaznama zatvora. Pored fundamentalnih principa zaštite poverilaca i odražavanja kapitala, obrazovanje skrivenih gubitaka bezuslovno iskljuĉuje i eko-nomsko-finansijska logika. Jer, stvaranje skrivenih gubitaka ima za posledicu da se preko hipertrofiranih dobitaka oporezuje i raspodeljuje supstanca (ĉista imovina), što dugoroĉno gledano vodi neizbežnoj propasti preduzeća.66 65

Rankovid, J„ Teorijo bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 219.

66

Rankovid, J., op. cit., str. 220.

Teorija i anaiiza bilansa

6. Vrste

55

bilansa

Budući da se bilans ne sastavlja usled iskljuĉivo jednog zahteva, već mnoštvo razloga nalaže potrebu za izradom bilansa, pojavljuju se razliĉite vrste bilansa koji se sastavljaju na osnovu razliĉitih formalnih i materijalnih pravila bilansiranja, te se i ovi bilansi meĊusobno, više ili manje, razlikuju po formi ili sadržini. Prema tome, bilans će prikazivati i izgledaće shodno cilju koji je postavljen pred bilansistu. U literaturi postoje brojni naĉini sistematizacije bilansa po vrstama. Najĉešće korišćeni kriterijumi, prema kojima se razliĉite vrste bilansa svrstavaju u zajedniĉke grupe, su:67 a) redovnost sastavljanja, b) povezanost sa knjigovodstvom, c) globalna svrha iskazivanja, d) merodavnost pravnih normi, e) . podruĉje informisanja, f) dužina bilansnog perioda, g) vremenski period koji pokrivaju, h) tehnika sastavljanja, i) karakter bilansnih veliĉina-stanje ili tok, j) broj ukljuĉenih preduzeća u bilans i forme sažimanja, k) pripadnost privrednoj grani, 1) ekonomsko-teorijsko objašnjenje bilansa.

6.1 Bilansi prema redovnosti sastavljanja Postoje bilansi koji se sastavljaju redovno u toku poslovanja, u unapred zakonski ili interno propisanim vremenskim intervalima, i bilansi koji se sastavljaju u naroĉitim (specijalnim) prilikama do kojih može da doĊe u toku poslovnog života preduzeća. (a) Redovni bilansi

Redovni bilansi se sastavljaju u unapred odreĊenim ili na duži rok ponavlja-nim vremenskim intervalima. Rok ili vreme sastavljanja redovnih bilansa odreĊeni su zakonskim propisima konkretne zemlje ili internim pravilima konkret

Rankovid, J., op. cit., str. 39.

56

Teorija bilansa

nog preduzeća. Prema Zakonu o raĉunovodstvu i reviziji,68 preduzeća (pravna lica i preduzetnik) imaju obavezu da sastave finansijske izveštaje za tekuću poslovnu godinu sa stanjem na dan 31. decembar tekuće godine. Shodno Zakonu, u finansijske izveštaje koje su preduzeća dužna da sastave i obelodane spadaju: 1) Bilans stanja, 2) Bilans uspeha (raĉun dobitka i gubitka), 3) Izveštaj o tokovima gotovine, 4) Izveštaj o promenama na kapitalu, 5) Napomene uz finansijske izveštaje, i 6) Statistiĉki aneks. Međubilans ima karakter periodiĉnog obraĉuna i sastavlja se polugodišnje ili po isteku kvartala. MeĊubilans ima kontrolnu i informativnu ulogu. Zakonom nije propisana obaveza sastavljanja meĊubilansa.69 (b) Specijalni bilansi

Specijalni bilansi se sastavljaju u posebnim prilikama, kao što su: osnivanje preduzeća, reosnivanje, promena pravne forme, fuzija, razdvajanje, sanacija, likvidacija, utvrĊivanje položaja likvidnosti, poravnanje i steĉaj. Ovi bilansi se nazivaju shodno razlogu njihovog sastavljanja, te se javljaju bilansi osnivanja, bilansi promene pravne forme, bilansi fuzije, bilansi razdvajanja, bilansi sanacije, bilansi razdvajanja, likvidacioni bilansi, likviditetni bilansi, bilansi poravnanja i steĉajni bilansi. S pravne taĉke gledišta, specijalni bilansi mogu da budu obavezni (bilansi osnivanja i likvidacioni bilansi) i dobrovoljni. Specijalni bilansi se, po pravilu, razvrstavaju na vanredne bilanse sa karakterom uspeha (neredovni uspešni bilansi) i status bilanse (imovinski bilansi). Status bilansi nisu proizvod sistematskog zakljuĉivanja glavne knjige, već je osnova za njihovo sastavljanje inventar. Prema tome, ne pojavljuju se pozicije prihoda i rashoda, odnosno ovi bilansi nemaju karakter raĉuna uspeha. U status bilanse spadaju bilansi razdvajanja, likvidacioni bilansi, bilansi likvidnosti, bilansi poravnanja i steĉajni bilansi, a u specijalne bilanse sa karakterom uspeha: bilansi osnivanja, bilansi promene pravne forme sa ili bez likvidacije, bilans fuzije i bilans saniranja. Razgraniĉenje specijalnih bilansa na status bilanse i bilanse sa karakterom uspeha nije uvek lako i jednostavno, „pogotovo što zakonski propisi i zahtevi ekonomije preduzeća mogu da promené njihov suštinski karakter".70 68

„SI. glasnik RS",br. 46/2006.

69

Tokom 1954. godine, u našoj zemlji je bila propisana mesečna obaveza sastavljanja bilansa; godine 1955. ova obavezajeizmenjena,teje predviđena obaveza sastavljanja bilansa na svaka tri meseca, da bi Zakon iz 1989. godine predvideo šestomesečno sastavljanje bilansa.

6.2. Bilansi prema njihovoj vezi sa knjigovodstvom

Teorija i analiza biiansa

Najĉešće vrste biiansa proizlaze iz knjigovodstva, kao proizvod zakljuĉka konta. To su (1) bilans (stanja) i (2) raĉun dobitka i gubitka (bilans uspeha), kao obavezni godišnji finansijski izveštaji i meĊubilansi, kao dobrovoljni bilansi. Postoje i drugi bilansi koji su više ili manje nezavisni od tekućeg knjigovodstva, kao što su status bilansi. Bilans stanja koji se pojavljuje kao proizvod zakljuĉka konta, sadrži sva salda koja se nalaze na kontima stanja (aktivna i pasivna konta) i finansijski rezultat koji se preuzima iz raĉuna dobitka i gubitka, ĉime se ujedno uspostavlja i bilansna ravnoteža i ravnoteža raĉuna dobitka i gubitka. Ukoliko se pozitivni periodiĉni rezultat (dobitak) iskaže, odnosno integriše u bilans stanja kao globalna veliĉina, a njegova raspodela, odnosno prenos na raĉune rezervi ili obaveza prema uĉesnicima u raspodeli dobitka, vrši putem posebnog obraĉuna u sledećoj godini, tada je reĉ o bilansu uspeha u ĉistoj formi, odnosno o sastavljanju biiansa prema bruto principu. Ukoliko nisu odvojene faze utvrĊivanja i raspodele rezultata, već se izravnanje rashoda i prihoda u'bilanšu uspeha pojavljuje kao srazmerno povećanje stanja na raĉunima rezervi i na raĉunima obaveza prema uĉesnicima u raspodeli dobitka, tada je reĉ o bilansu uspeha sastavljenom po neto principu. Gubitak se može iskazati u pasivi kao odbitna stavka sopstvenog kapitala, što predviĊa IV direktiva EU, ili u aktivi biiansa kao korektura (smanjenje) sopstvenog kapitalan Prema našoj bilansnoj šemi, gubitak se iskazuje u pasivi kao odbitna stavka sopstvenog kapitala, sem za iznos koji prevazilazi visinu sopstvenog kapitala, koji se iskazuje kao smanjenje sopstvenog kapitala u aktivi.

6.3. Bilansi prema globalnoj svrsi iskazivanja U zavisnosti od toga šta se smatra dominantnim ciljem knjigovodstva i finansijskih izveštaja koji se izvode iz knjigovodstva, razlikuju se: (1) imovinski (status) bilans i (2) bilans utvrĊivanja rezultata. (1) Imovinski (status) bilansi se sastavljaju u primarnom cilju utvrĊivanja vrednosti (neto) imovine za odreĊene konkretne svrhe. Imovinski (status) bilansi su 70

Heinen, E., Handelsbilanzen, 11 verbesserte Auflage, Gabler Verlag, Wiesbaden, 1985, str. 481; prema: Rankovid, J., Specijalni bilansi, Proinkom, Beograd, 1996, str. 18.

specijalni bilansi, tj. sastavljaju se neredovno, za zadovoljavanje konkretnih potreba, kao što su likvidacija i poravnanje (nagodbe), steĉaj, razdvajanje i druge. Budući da se bilans uspeha ne pojavljuje, reĉ je o bilansu u užem smislu. Kako je osnovni cilj imovinskog bilansa utvrĊivanje vrednosti (neto) imovine, bilansne pozicije se procenjuju po dnevnim cenama na dan bilansa. Po pravilu se ovi bilansi sastavljaju uz pomoć inventara. Bilans stanja koji se dobija redovnim bilansnim zakljuĉivanjem predstavlja, takoĊe, pregled imovine i obaveza, ali po pravilu ne predstavlja imovinski (status) bilans. Jer, redovni bilans ne predstavlja sredstvo za sagledavanje visine (neto)

57

58

Teorija bilansa

imovine, već je sadržaj bilansa nusproizvod bilansiranja usmerenog ka zahtevima utvrĊivanja uporedivog periodiĉnog rezultata (periodiziranja). Iz tog razloga se u redovnom bilansu pojavljuju pozicije razgraniĉenja, kao što su troškovi koji se odnose na buduće obraĉunske periode (u okviru AVR ili ne-materijalnih ulaganja). Redovni bilans je dakle samo nominalno imovinski ili status bilans.71 Budući da je bilansiranje okrenuto ka periodiziranju rezultata, podrazumeva se da je uz bilans (stanja) prikljuĉen i raĉun (bilans) uspeha, te se takav bilans smatra bilansom u širem smislu. (2) Bilans utvrĊivanja uspeha je rezultat dinamiĉkog poimanja bilansa prema kojem bilans ima kao osnovni cilj da utvrdi visinu periodiĉnog rezultata. Dakle bilansiranje je usmereno ka raĉunu dobitka i gubitka,72 u cilju utvrĊivanja uporedivog obraĉunskog rezultata, a bilans stanja predstavlja pomoćno sredstvo koje preuzima sve ono za šta nema mesta u bilansu uspeha.

6.4. Bilansi prema merodavnosti pravnih normi U zavisnosti od toga da li se bilans sastavlja na osnovu propisa trgovaĉkog (privrednog) prava ili na osnovu poreskog prava, razlikuju se: (1) trgovaĉki (poslovni) bilans i (2) poreski bilans. (1) Trgovaĉki bilans. Pitanje obaveza i naĉina voĊenja poslovnih knjiga i polaganja raĉuna u preduzećima odreĊenih pravnih formi je u većini zemalja regulisano trgovaĉkim zakonodavstvom (nemaĉki Handelsgetzbuch, francuski Code de commerce, Trgovački zakon Kraljevine Jugoslavije iz 1937. godine) ili obligacionim 71

Prema: Rankovid, 1, Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 43.

72

„Račun dobitka i gubitka, koji se u našoj literaturi, praksi i zakonodavstvu uobičajeno naziva bilans uspeha, ne treba mešati sa redovnim godišnjim zaključcima, koji su usmereni na izračunavanje uspeha i koji se u literaturi nazivaju kratko bilansi uspeha (Erfolgsbilanzen), za razliku od imovinskog ili status bilansa." Rankovid, 1, op. cit., str. 44.

pravom (švajcarski Obligationenrecht). U našoj zemlji je raĉunovodstvena materija regulisana Zakonom o raĉunovodstvu i reviziji73 i Pravilnikom o kontnom okviru i sadržini raĉuna u Kontnom okviru za predu-zeća, zadruge i preduzetnike (Pravilnik).74 Aktuelni propisi ne propisuju naĉin voĊenja poslovnih knjiga, sastavljanje i prezentaciju finansijskih izveštaja, niti prikazuju raĉunovodstvena naĉela-te ni upotrebu naĉela procenjivanja, odnosno ne raspravljaju o pitanjima bilansiranja (procenjivanja) pojedinih bilansnih pozicija, već upućuju na neposrednu primenu MRS/MSFI. (2) Poreski bilans. Osnovni cilj sastavljanja poreskog bilansa jeste obezbeĊi-vanje sigurne i pouzdane osnove za oporezivanje uz dosledno poštovanje principa poreske pravednosti koji znaĉi ravnomernost i ravnopravnost za sve poreske obveznike. Primarni zadatak poreskog bilansa proizlazi iz finansijsko-politiĉ-kih zahteva

Teorija i analiza biiansa

obezbeĊivanja prihoda za pokriće javnih rashoda. U savremenim uslovima, meĊutim, porez nije iskljuĉivo sredstvo pomoću koga država obez-beĊuje sredstva za zadovoljenje javnih potreba, već se javljaju i ekstrafiskalni ciljevi oporezivanja. Ekstrafiskalni ciljevi oporezivanja mogu biti: ekonomski, socijalni, politiĉki, zdravstveni, kulturni demografski i drugi. Kao posledica uvažavanja ekonomskih ciljeva oporezivanja, poreski propisi o bilansiranju nisu nužno stroži od trgovaĉkih propisa i naĉela urednog bilansiranja. Prema domaćim propisima,75 oporeziva dobit se utvrĊuje u poreskom bi-lansu usklaĊivanjem dobitka utvrĊenog prema MRS. Poreski bilans se dobija korigovanjem i prilagoĊavanjem trgovaĉkog bilansa poreskim propisima. To svedoĉi o supsidijarnosti i nesamostalnosti trgovaĉkog bilansa i jasno istiĉe nadležnost (princip merodavnosti) trgovaĉkog za poreski bilans.76 MeĊutim, znajući da je uslov za korišćenje poreskih povlastica i saobrazno bilansiranje i vrednovanje u trgovaĉkom bilansu, poreski obveznici već prilikom sastavljanja trgovaĉkog bilansa uzimaju u obzir poreske propise. Na taj naĉin nastaje zavisnost trgovaĉkog od poreskog bilansa, te se pomenuti princip nadležnosti koji reguliše odnose izmeĊu ova dva bilansa, modifikuje u princip obrnute nadležnosti (merodavnosti). Postoje redovni poreski bilansi i povremeni (specijalni) poreski bilansi. U redovne poreske bilanse spadaju poreski bilans prinosa (dobitka) i poreski bilans imovine. U 73

„SI. glasnik RS" br. 46/2006.

74

„SI. glasnik RS" br. 53/2004.

75

Zakon o porezu na dobit preduzeda, „Službeni glasnik RS" br. 25/2001, 80/2002,43/2003 i 84/2004.

76

Rankovid, J„ Teorija bilansa, sedmo izdanje, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 48.

grupu povremenih bilansa spadaju bilans osnivanja, prome-ne pravne forme, fuzije (spajanja) i likvidacije. 6.5. Biiansi prema području informisanja Zavisno od toga da li je bilans namenjen potrebama informisanja uprave preduzeća o poslovnim dogaĊajima ili služi za informisanje eksternih korisnika (lica izvan preduzeća), razlikujemo interni bilans i eksterni bilans. Pored redovnih finansijskih izveštaja ĉija je obaveza sastavljanja i obelodanjivanja propisana Zakonom o raĉunovodstvu i reviziji (bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o tokovima gotovine, izveštaj o promenama na kapitalu, napomene uz finansijske izveštaje i statistiĉki aneks), interni korisnici sastavljaju i bilanse kretanja, sa svrhom prikazivanja ekonomsko-finansijskih dogaĊaja i kontrole likvidnosti. Tipiĉan karakter internih bilansa imaju kratkoroĉni (meseĉni) biiansi uspeha. Na osnovu analize internih bilansa rukovodstvo preduzeća donosi odluke vezane za politiku cena, planiranje stepena zaposlenosti i asortimana. Eksterni bilansni su manje iskazne moći kao posledica

59

60

Teorija bilansa

manjeg rašĉla-njavanja bilansnih pozicija, a naroĉito kao posledica unošenja samo osnovnih podataka o razvoju preduzeća u izveštaj o poslovanju. 6.6. Biiansi prema dužini bilansnog perioda Prema dužini bilansnog perioda razlikuju se biiansi: (1) otvaranja, (2) završni i (3) kratkoroĉni meĊubilansi. (1) Bilans otvaranja se sastavlja na poĉetku poslovnog perioda (poslovne godine), u cilju obezbeĊenja osnove za otvaranje poslovnih knjiga, tj. za izgradnju raĉunovodstva. Bilans osnivanja koji predstavlja specijalni bilans služi istovremeno i kao bilans otvaranja. Bilans otvaranja sadrži samo stanje (aktivu i pasivu), bez raĉuna uspeha. (2) Završni bilans treba shvatiti u širem smislu i tada se naziva „totalni bilans", i u užem smislu-tada se naziva „godišnji bilans". Totalni bilans se sastavlja na kraju poslovnog života preduzeća. Njime se utvrĊuje totalni rezultat poslovanja. Budući da su na kraju poslovnog života preduzeća svi izdaci jednaki rashodima i svi primici izjednaĉeni sa prihodima, tj. ne pojavljuje se problem razgraniĉenja, totalni bilans je taĉniji od godišnjeg bilansa i meĊubilansa. Samo ovom bilansu odgovara naziv „završni".77 Godišnji bilans je bilans koji se sastavlja na kraju kraćeg poslovnog perioda, kao što je uobiĉajeno poslovna ili kalendarska godina. Godišnji bilans proizlazi iz formalnog zakljuĉka knjigovodstvenih raĉuna, kome prethodi inventarisanje, zbog ĉega se ĉesto sreće pod nazivom „godišnji zakljuĉak" ili „redovni bilans". Za razliku od bilansa otvaranja, završni bilans obuhvata i raĉun dobitka i gubitka (bilans uspeha) i aneks, tj. napomene uz finansijske izveštaje koji ĉine jednu celinu, praćenu izveštajem o poslovanju. (3) Pored redovnih godišnjih zakljuĉaka, preduzeća prema potrebama sastavljaju bilanse stanja i uspeha za periode kraće od jedne godine. Mogu biti polugodišnji, kvartalni, meseĉni, dekadni ili dnevni. Mogu se sastavljati sa ili bez inventarisanja.

6.7. Bilansi prema vremenu koje pokrivaju Prema ovom kriterijumu, bilansi se dele na: (1) projektovane (planske) i (2) stvarne. Projektovani bilansi predstavljaju osnovu za kontrolu. Razlike izmeĊu stvarnih i projektovanih bilansnih pozicija pokazuju odstupanja koja su predmet analize.

6.8. Bilansi prema tehnici sastavljanja Prema naĉinu prikazivanja razlikuju se: (1) bruto i (2) neto bilansi. (1) Bruto bilans prikazuje sve pozicije stanja i uspeha bez saldiranja (prebijanja). Bruto bilans je veće iskazne moći, budući da ga karakteriše: (a) indirektno otpisivanje i isticanje otpisa na posebnoj korektivnoj poziciji aktive ili

Teorija i analiza biiansa

njenim unošenjem u pasivu bilansa; (b) isticanje gubitka prethodnih godina u aktivi ili kao korektivne pozicije sopstvenog kapitala u pasivi i (c) integrisanje bruto ostvarenog rezultata prethodne godine u bilans stanja.78 Bilans uspeha sadrži sve prihode i rashode bez ikakvog saldiranja. (2) Neto bilans prikazuje saldirane pozicije stanja i uspeha. 6.9. Bilansi prema karakteru bilansnih veličina-stanje ili tok Pored bilansa koji imaju karakter stanja, postoje i bilansi koji se sastavljaju u cilju sagledavanja kretanja poslovnih vrednosti u odreĊenom vremenskom intervalu, sa primarnim zadatkom kontrole likvidnosti. Bilans kretanja predstavlja npr. osnovu za funds flow analizu. 78

Prema: Rankovid, J., op. cit., str. 52.

6.10. Bilansi prema broju uključenih preduzeda ubilans Prema broju bilansa ukljuĉenih ubilans, razlikujemo individualni i zajedniĉki bilans. Zajedniĉki bilans može da bude zbirni ili konsolidovani. Pojedinačni (individualni) bilans je bilans stanja i bilans uspeha svakog pojedinaĉnog preduzeća kao pravnog lica. Obaveza sastavljanja individualnog bilansa proistiĉe iz zakonske regulative po kojoj je svako preduzeće obavezno da sastavlja tzv. završni raĉun. Zbirni bilans je zajedniĉki bilans dva ili više pravno i ekonomski samostalna preduzeća koja su povezana nekim konkretnim zajedniĉkim interesom u okviru profesionalnog udruženja. Sastoji se iz zbirnog bilansa stanja i bilansa uspeha koji se dobijaju prostim sabiranjem bilansnih pozicija pojedinaĉnih bilansa. Konsolidovani bilans predstavlja bilans vrhovne uprave koncerna, koja vlada zavisnim ili kontrolisanim društvima po osnovu posedovanja većinskog kapitala ili po osnovu ugovornog potĉinjavanja. Uprava koncerna ga sastavlja u cilju sagledavanja ekonomskog položaja celine koncerna. Dakle, u pitanju je forma zajedniĉkog bilansa dva ili više pravno samostalnih preduzeća, ali specifiĉna po sažimanju pojedinaĉnih bilansa ĉlanica i prebijanju svih pozicija koje proizlaze iz njihovog meĊusobnog odnosa po osnovu uĉešća, potraživanja i obaveza, i prometa roba i usluga.

7. Politika bilansa 7.1. Predmet i područje politike bilansa Politika bilansa je sastavni deo politike preduzeća. Politika se obiĉno defi-niše kao izbor ciljeva i pronalaženje optimalnih sredstava, puteva i naĉina za ostvarenje izabranih ciljeva. Ukupnost sredstava, puteva i naĉina za ostvarenje izabranih ciljeva ĉine instrumente politike.

61

62

Teorija bilansa

U zavisnosti od funkcionalnih podruĉja na kojima se sredstva poslovne politike upotrebljavaju, razlikuju se politika nabavke, proizvodnje, prodaje, fi-nansiranja, politike bilansa i druge. One su delovi ukupne politike preduzeća i meĊusobno su uslovljene i pored toga što svaka sprovodi svoj sopstveni cilj. U izvršavanju svojih ciljeva, parcijalne politike ne moraju uvek da budu u horizontalnoj vezi koja ih ĉini ravnopravnim, već mogu biti vertikalno povezane, a to je sluĉaj u kojem je jedna parcijalna politika podreĊena drugoj-što znaĉi da predstavlja sredstvo za izvršenje njenih ciljeva. U pomenutom položaju naroĉito se nalazi politika bilansa. Ona je instrument drugih parcijalnih

Teorija i analiza bilansa

63

politika i služi naroĉito politici finansiranja, upravljanja i obaveštavanja javnosti (publiciteta). Autonomna sloboda odluĉivanja bilansnog politiĉara u vezi sa koncepcijom ciljeva bilansne politike ne postoji. Prema tome, u pozadini bilansne politike uvek se nalaze poslovno-poli-tiĉki ciljevi kojima bilansna politika služi. U pitanju je dakle izvedena, a ne izvorna politika. Iz same definicije politike proizlazi da bilansna politika i nije politika. Naziv se prihvata uslovno, zbog ĉinjenice da je usmerena na svesno uobliĉavanje godišnjih zakljuĉaka, odnosno specijalnih bilansa i izveštaja o poslovanju, korišće-njem slobode koju dopuštaju zakonodavstvo i opštevažeći principi bilansiranja. Bilansna politika obuhvata sve one ciljeve i odluke rukovodstva koje su povezane sa polaganjem raĉuna. Mere politike bilansa sraĉunate su na uobliĉavanje sadržine bilansa u skladu sa poslovno-politiĉim ciljevima, što strogo uzevši ima za posledicu udaljavanje bilansne sadržine od bilansno-teorijskih principa. Bilans se koristi za interno i eksterno informisanje o finansijskom položaju i finansijskom rezultatu. Time je odreĊeno i podruĉje politike bilansa, odnosno politika bilansa se odnosi na interni bilans i eksterni bilans. Interni bilans treba da odgovara bilansno-teorijskim principima jer mu je cilj da omogući realno sagledavanje finansijskog položaja i rentabilnosti pred-uzeća. Dakle, kada je u pitanju interni bilans, nužno je odabrati raĉunovodstvene politike koje će realno prikazati finansijski položaj i rezultat. Eksterni bilans namenjen je spoljnim adresatima. Koristi se kao sredstvo za zadovoljenje razliĉitih zahteva spoljnih korisnika. Stoga je neophodno pro-ceniti namere i želje spoljnih korisnika i u skladu s tim formulisati poslov-no-politiĉke ciljeve i podesiti formu i sadržinu bilansa. Na taj naĉin se utiĉe na formiranje mišljenja i procenu bilansnih informacija eksternih adresata. Interesi preduzeća u pogledu materijalne sadržine godišnjeg zakljuĉka nisu nepromenljivi. U vreme visoke konjukture preduzeće je sklono većim latentnim rezervama kako bi se umanjio finansijski rezultat i odložio poreski teret za buduće periode u cilju umanjivanja posledica nastupajuće dekonjukture. U zavisnosti od toga da li se poseže za oblikovanjem visine iskazanog uspeha u bilansu uspeha ili pak za oblikovanje strukture bilansa i raĉuna dobitka i gubitka, kao i za sastavljanje aneksa i izveštaja o poslovanju, razlikuju se: (1) materijalna i (2) formalna politika bilansa. IzmeĊu ovih politika postoji meĊusobna zavisnost. U literaturi ne postoji jedinstven stav o pitanju objekta politike bilansa. Nesporno je da je redovni godišnji zakljuĉak predmet bilansne politike. Sporno je da li se i izveštaj o poslovanju ukljuĉuje u sastav periodiĉnog polaganja raĉuna. U poslednje vreme prihvata se njegovo ukljuĉivanje, što se tumaĉi rastućom važnošću ovog izveštaja za polaganje raĉuna. Nejedinstvenost mišljenja postoji i kada su u pitanju specijalni bilansi, naroĉito poreski bilans. U novije vreme preovladuje mišljenje da specijalne bilanse treba ubrojiti u predmete bilansne politike zbog toga što su u njima uoĉljive mogućnosti za bilansno-politiĉke odluke koje se odražavaju na kasnije godišnje zakljuĉke. Pri tome se naroĉito misli na bilans promene pravne forme kod kojih postoji mogućnost izbora za

64

Teorija bilansa

otkrivanje ili prenos nagomilanih latentnih rezervi, što znatno utiĉe na položaj likvidnosti. Zakonodavac se, u principu, propisima ograniĉava na opšta formalna i materijalna pravila bilansiranja uslovljavajući, pri tome, bilansiranje koje obez-beĊuje „što sigurniji uvid u položaj imovine i uspeh preduzeća". Ovo se postiže bilansiranjem saglasno propisima i naĉelima urednog bilansiranja na koja zakonodavac upućuje u svim sluĉajevima kad je zbog potrebne elastiĉnosti propisa odustao od upuštanja u regulisanje brojnih detalja. Time se ostavlja manje ili više prostora za sprovoĊenje politike bilansa. Preduzeća imaju niz mogućnosti izbora razliĉitih alternativa bilansiranja, aktiviranja, pasiviranja koji utiĉu na razliĉito iskazivanje periodiĉnog rezultata i finansijske strukture. Tako, na primer, za otpis stalnih sredstava (imobilizacija) mogu da se koriste razliĉite metode (linearna, degresivna, funkcionalna), da se korišćenjem sistema grupnog otpisivanja-ukoliko je dozvoljenoproduži otpisivanje jednih, a istovremeno otpišu druga osnovna sredstva. Prostor za uobliĉavanje rezultata i stanja uglavnom postoji i u vezi sa pasiviranjem ili nepasiviranjem investicionog održavanja, procenjivanja zaliha materijala (proseĉne cene, fifo metoda, li-fo metoda), odlaganja otpisivanja sitnog inventara, formiranja pozicija pokrića za troškove i rizike, paušalnog otpisivanja potraživanja od kupaca, otpisivanja pune vrednosti nenaplaćenih potraživanja preko odreĊenog roka, pravom opcije za bilansiranje zaliha polugotovih i gotovih proizvoda, i tako dalje. „Zakonska dopustivost prava opcije i kauzistiĉkog pristupa u izboru pravila procenjivanja pojedinih bilansnih pozicija, prilikom zakljuĉivanja poslovnih knjiga, uslovljena je, pre svega, teškoćama ili, bolje reći, nemogućnošću apsolutne taĉne alokacije rashoda i prihoda po godinama, obraĉunskim periodima i fleksibilnošću konjukturnih i monetarnih prilika, kao i saznanjem o neophodnosti nejednakog merenja šansi i rizika."79 Budući da naši raĉunovodstveni propisi predviĊaju da srednja i velika predu-zeća neposredno primenjuju MRS/MSFI, mogućnost sprovoĊenja bilansne politike nalazi se u okvirima dozvoljenih raĉunovodstvenih politika i procena. Pri tome treba imati u vidu da su mogućnosti sprovoĊenja bilanse politike ograniĉene naĉelom stalnosti koje zahteva da se jednom utvrĊene raĉunovodstvene politike ne menjaju. MeĊunarodni raĉunovodstveni standardi dopuštaju izbor raĉunovodstvenih politika u onim podruĉjima raĉunovodstvene primene gde to Standardi predviĊaju. To su oni standardi koji kod priznavanja i odmeravanja vrednosti bilansnih pozicija imaju, pored osnovnog postupka, predviĊen i alternativni postupak (npr. zalihe se mogu vrednovati po FIFO ili metodi proseĉne cene; nekretnine, postrojenja, oprema i nematerijalna imovina se, nakon poĉetnog priznavanja, mogu iskazivati po nabavnoj vrednosti ili po revalorizovanoj vrednosti koja izražava njihovu poštenu (fer) vrednost na dan revalorizacije i dt.). Alternativa može biti data kroz izbor izmeĊu dve ili više varijanti ili u vidu raspona u okviru koga preduzeća može da vrši vrednovanje pojedinih kategorija sredstava. Raĉunovodstvene politike treba razlikovati od raĉunovodstvenih procena. Raĉunovodstvene procene takoĊe utiĉu na iskazivanje bilansnih pozicija tekućeg perioda, a koriste se kod iskazivanja sumnjivih i spornih potraživanja, zastarelih zaliha, korisnog veka trajanja ili oĉekivanog korisnog veka trajanja osnovnih sredstava. Upravo zbog velike povezanosti raĉunovodstvenih politika i

Teorija i analiza bilansa

65

raĉunovodstvenih procena (može se reći da su raĉunovodstvene procene instrument za primenu raĉunovodstvene politike), preporuĉljivo je da akt o raĉunovodstvenim politikama sadrži i odredbe o raĉunovodstvenim procenama.

7.2. Ciljevi politike bilansa Politika bilansa nema svoje posebne ciljeve, već je uvek sredstvo za realizaciju poslovno-politiĉkih ciljeva. Ciljevi politike preduzeća koje se uz pomoć bilansa sprovode ispoljavaju se kao: • finansijsko politiĉki ciljevi i • ciljevi publiciteta. Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje* Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 234.

7.2.1. Finansijsko-politički ciljevi Finansijsko-politiĉki ciljevi se javljaju kao izraz interesa za (1) uplivom na zahteve za raspodelom ostvarenog dobitka i (2) poreskom uštedom ili odlaganjem poreza za naredne obraĉunske periode. a) • •

(1) Istiĉu se dva glavna koncepta politike raspodele (politike dividendi). Princip (ĉvrstog) stabilizovanog dobitka za raspodelu, koji ima dve varjante: politiku apsolutno stabilizovanog dobitka za raspodelu na duže vreme, koja ne vodi raĉuna o promeni vrednosti novca, i politiku relativno stabilizovanog dobitka za raspodelu, koja vodi raĉuna o promeni vrednosti novca.

Većina preduzeća teži da prikaže stabilnost u svome poslovanju. Prirodno je da investitori smatraju riziĉnijim ulaganje u preduzeće koje pokazuje znaĉajnije oscilacije u poslovanju, nego ulaganje u preduzeće sa manjim oscilacijama. Isto tako, investitori ĉija su ulaganja motivisana „ubiranjem" dividendi radije se opredeljuju za investiranje u preduzeća koja isplaćuju stabilne dividende. A politika stabilizovanog dobitka za raspodelu pretpostavlja stabilan dobitak u dužem vremenskom razdoblju. „Finansijska teorija, ali i savremena empirijska istraživanja odnosa dobitka i cena akcija preduzeća, pokazuju da jedna stabilna politika dobitka ima daleko veći pozitivan uticaj na kretanje cena akcija (apresijaciju) nego politika nestabilnih (volatilnih) dobitaka. Smanjivanje fluktuacija u ostvarenom dobitku, odnosno ujednaĉavanje dobitka proglašeno je novim ciljem finansijskog izveštavanja i izbora raĉunovodstvenih politika."80 Dakle, većina preduzeća teži da iskazuje stabilizovan, odnosno relativno stabilizovan dobitak. Navedeno podrazumeva stvaranje većih latentnih rezervi pri povoljnim konjunkturnim kretanjima i njihovo objektiviranje kada je konjunktura nepovoljna. b) Politika odrešenih ruku. Primena ove politike ĉesto se sreće kod velikih preduzeća. Visina dobitka za raspodelu odreĊuje se prema prilikama, u zavisnosti od dnevnih zahteva, razvoja preduzeća u budućnosti, pa i u zavisnosti od ponašanja drugih preduzeća. Uprava preduzeća polazi od stava da su zahtevi akcionara heterogeni, opterećeni privatno-teĉevinskim intere-

80

Kneževid, G., „Izbor računovodstvenih politika u funkciji menadžmenta", Ekonomske teme, Niš, 2005, str. 193.

66

Teorija bilansa

som koji nije uvek u saglasnosti sa dugoroĉnim ciljevima preduzeća, zbog ĉega iskazuju uspeh u visini koja odgovara finansijskim namerama predu-zeĉa. Oyo se ostvaruje putem stvaranja otvorenih i latentnih rezervi. U inflatornim uslovima, dobitak iskazan u trgovaĉkom bilansu nije adekvatna osnova za raspodelu. Problematika bilansiranja u inflatornim uslovima zaokuplja pažnju teoretiĉara bilansa dugi niz godina. Veliki broj autora zagovara sastavljanje posebnog bilansa uspeha za inflatorne uslove. Pomenuti bilans uspeha se ne sastavlja na osnovu nominalnih tokova, već na osnovu realnih tokova, te iskazani rezultat ne predstavlja nominalni, već kalkulativ-ni rezultat. Kalkulativni rezultat nije predmet utvrĊivanja samo za potrebe raspodele u inflacionim uslovima, već se može primenjivati i za potrebe mere-nja ekonomiĉnosti poslovanja, uporeĊivanje uspešnosti pojedinih preduzeća, održanja preduzeća i tome sliĉno. Baveći se problematikom bilansiranja u inflacionim uslovima, Kirkman81 razlikuje: a) profit za javnost koji se iskazuje u trgovaĉkom bilansu i b) kalkulativni (interni) profit koji uzima u obzir i infla-cione efekte. Goldšmit i Admon82 razlikuju dve vrste kalkulativnog rezultata: a) ekonomski periodiĉni rezultat i b) periodiĉni rezultat odeljenja. Ekonomski periodiĉni rezultat predstavlja poslovni periodiĉni rezultat osloboĊen uticaja inflacije, te predstavlja dobru bazu za odreĊivanje visine dividendi i najamnina. Periodiĉni rezultat odeljenja predstavlja ekonomski periodiĉni rezultat korigovan za rashode upotrebe sopstvenog kapitala. (2) Politika olakšavanja poreza sraĉunata je na: a) Uštedu poreza (smanjenje poreza). Ova politika imala je za cilj da predu-zeće dugoroĉno posmatrano plati minimum poreza. Takav cilj je moguće postići ako se oporezivi dobitak prilagodi na optimalan naĉin stanju, odnosno promenama poreskih stopa. Na ovaj naĉin se izbegava dejstvo visokih poreskih stopa za progresivno oporezivanje u sluĉaju znatno oscilira-jućeg dobitka po obraĉunskim periodima. Suština je da se dobitak iskaže u nižem iznosu kad su poreske stope visoke ili kad je progresija oštra. Pretpostavlja, meĊutim, taĉno predviĊanje budućih dobitaka i eventualnih promena poreskih stopa.

b) Odlaganje poreza za sledeće obraĉunske periode. Odlaganje poreza za buduće Kirkman, P., Accounting under Inflationary Conditions, George Allen an Anwin, London, 1978, str. 7-9; prema: Radovanovid, R., Računovodstvo preduzeda III, Savremena administracija, Beograd, 1996, str. 20.

obraĉunske periode ima za posledicu popravljanje trenutne likvidnosti i rentabilnosti, budući da predstavlja besplatan izvor finansiranja. Mogućnost olakšavanja poreza bilansnom politikom direktno je uslovlje-na poreskim propisima. Naime, periodiĉni rezultat ima dva aspekta: pravni (bilansni) i poreski aspekt. Uspeh utvrĊen prema odredbama trgovaĉkog prava i naĉelima urednog bilansiranja naziva se pravni (bilansni) rezultat, a periodiĉni rezultat dobijen prema odredbama poreskog prava naziva se poreski rezultat. Ono što bitno diferencira pravni aspekt rezultata od poreskog aspekta rezultata je pitanje procene (vrednovanja) bilansnih

67

Teorija bilansa

pozicija. Budući da je redovni godišnji zakljuĉak sraĉunat na informisanje javnosti o uspehu i finansijskom položaju preduzeća, trgovaĉki propisi, odnosno naĉela urednog bilansiranja utvrĊuju najviše vrednosti po kojima se procenjuju pozicije aktive i najniže vrednosti po kojima se procenjuju obaveze. Takav naĉin vrednovanja logiĉna je posledi-ca uvažavanja naĉela opreznosti i nužnosti da se akcionari i poverioci zaštite od rizika iskazivanja i raspodele fiktivnih dobitaka. Redovni bilans je stoga predmet bilansne politike. S druge strane, poreski bilans u kome je sadržan poreski rezultat nije na-menjen za potrebe obaveštavanja javnosti. Dugo je smatrano da poreski bilans nije predmet politike bilansa, dok danas preovladuje stanovište da on to jeste usled ĉinjenice da na odreĊeni naĉin može da utiĉe na godišnje zakljuĉke sle-dećih godina.83 Osnovni cilj sastavljanja poreskog bilansa jeste obezbeĊivanje sigurne i pouzdane osnove za oporezivanje, uz dosledno poštovanje principa poreske pravednosti koji znaĉi ravnomernost i ravnopravnost za sve poreske obveznike. Primarni zadatak poreskog bilansa proizlazi iz finansijsko-politiĉkih zahteva obezbeĊivanja prihoda za pokriće javnih rashoda. U savremenim uslovima, meĊutim, porez nije iskljuĉivo sredstvo pomoću koga država obez-beĊuje sredstva za zadovoljenje javnih potreba, već se javljaju i ekstrafiskalni ciljevi oporezivanja. Ekstrafiskalni ciljevi oporezivanja mogu biti: ekonomski, socijalni, politiĉki, zdravstveni, kulturni demografski i drugi. Kao posledica uvažavanja ekonomskih ciljeva oporezivanja, poreski propisi o bilansiranju nisu nužno stroži od trgovaĉkih propisa i naĉela urednog bilansiranja. Prema domaćim propisima,84 oporeziva dobit se utvrĊuje u poreskom bi-lansu usklaĊivanjem dobitka utvrĊenog prema MRS. Poreski propisi odreĊene rashode ne priznaju (npr. troškovi koji se ne mogu dokumentovati, novĉane kazne i penali i dr.), a druge rashode koriguju (npr. troškovi amortizacije se obraĉunavaju primenom propisanih poreskih stopa,85 rashodi nastali kao posledica davanja humanitarne pomoći, u zdravstvene, obrazovne, nauĉne, verske i sportske svrhe i izdatke vezane za zaštitu ĉovekove sredine ukoliko prevazilaze 3,5% ukupnog prihoda i dr.). Poreski bilans se dobija korigovanjem i prilagoĊavanjem trgovaĉkog biiansa poreskim propisima. To svedoĉi o supsidijarnosti i nesamostalnosti po-reskog biiansa i jasno istiĉe nadležnost (princip merodavnosti) trgovaĉkog za poreski bilans.86 MeĊutim, znajući da je uslov za korišćenje poreskih povlastica i saobrazno bilansiranje i vrednovanje u trgovaĉkom bilansu, poreski obveznici će već prilikom sastavljanja trgovaĉkog biiansa uzimati u obzir poreske propise. Na taj naĉin nastaje zavisnost trgovaĉkog od poreskog biiansa, te se pomenuti princip nadležnosti koji reguliše odnose izmeĊu ova dva biiansa, modifikuje u princip obrnute nadležnosti (merodavnosti). Primer obrnute nadležnosti u našoj praksi pojavljuje se prilikom odluĉivanja o tretmanu alata i inventara u trgovaĉkom bilansu. Naime, poreski propisi će imati direktan uticaj na razvrstavanje alata i inventara na osnovna sredstva ili zalihe, tako što će se preduzeća opredeljivati da alat i inventar vrednosti niže od proseĉne bruto zarade po zaposlenom u Republici tretiraju kao zalihu u trgovaĉkom bilansu. Za preduzeća bi bilo neracionalno da takav alat i inventar razvrstaju u osnovna sredstva, jer se u tom sluĉaju njihova vrednost ne bi nikada priznala kao rashod u poreskom bilansu.

Prema: Rankovid, J., „Politika bilansa", časopis Knjigovodstvo, br. 1/81, str. 6-7.

68

Teorija bilansa

Prema tome, u zavisnosti od poreskih propisa, preduzeća imaju više ili manje prostora za sprovoĊenje politike olakšavanja poreza.

Zakon o porezu na dobit preduzeda, „Službeni glasnik RS" br. 25/2001,80/2002,43/2003 i 84/2004. Poreski propisi kod nas propisuju upotrebu linearne metode otpisivanja za nepokretno-sti po amotizacionoj stopi od 2,5% (predviđeno je, dakle, da se nepokretnosti, koje čine prvu amortizacionu grupu, otpišu u periodu od 40 godina) i degresivne metode otpisa za ostala osnovna sredstva razvstana u četiri grupe s amortizacionim stopama od 10% za drugu, do 30% za petu grupu.

Prema: Rankovid, J., „Politika bilansa", časopis Knjigovodstvo, br. 1/81, str. 6-7.

69

Teorija bilansa

7.2.2. Ciljevi politike publiciteta Politika publiciteta ima za cilj da eksternim korisnicima pomoću bilan-snopolitiĉkih mera nametne željeni utisak o stanju (finansijskom položaju) i sposobnosti zaraĊivanja preduzeća. Bilansno-politiĉke mere se ispoljavaju kao sklonost prema iskrenosti i sklonost prema diskreciji. Pored aspekta dubine rašĉlanjavanja preko zakonskog minimuma (formalan aspekt), uprave preduzeća mogu imati, kako interes za potcenjivanje imovi-ne-a time i finansijskog rezultata, tako i interes za precenjivanje imovine. Interes za potcenjivanje pojavljuje se kao: izraz navodne zaštite od drugih preduzeća i prikrivanja visoke rentabilnosti od konkurencije koja bi mogla da se umeša u poslove; bojazan od nepovoljne reakcije institucija zaduženih za kontrolu politike stabilizacije; mera opreznosti od mogućeg uzbuĊenja i negodovanja javnosti izazvanog pojavom visoke rentabilnosti prouzrokovanog, po mišljenju javnosti, preterano visokim cenama; sredstvo za izravnanje rezultata u dužem vremenskom intervalu (funkcija raspodele); zaštita od pretećih rizika u budućnosti (sigurnosna funkcija).87 Pored navedenih razloga karakteristiĉnih za razvijene tržišne ekonomije, uprava preduzeća može imati tendenciju da potcenjuje imovinu (iz ĉega proizlazi i potcenjivanje rezultata), ukoliko je preduzeće predmet privatizacije po modelu koji upravi omogućava sticanje vlasništva nad preduzećem. Interes za precenjivanje može nastati kao izraz straha od gubitka prestiža preduzeća ili njene uprave i gubitka ugleda kod kreditora, liferanata i javnosti; pokušaj zaštite od nepovoljnih mera i odluĉujućih udaraca konkurencije; mera objektiviranja latentnih rezervi, sredstvo ujednaĉavanja rezultata u dužem periodu.

Prema: Rankovid, J., Teorija bilansa, sedmo izdanje,Ekonomski fakultet u Beogradu, 2003, str. 229.

Teorija i analiza bilansa

70

II. GLAVA Finansijski (računovodstveni) izveštaji 1. Pojam i vrste finansijskih (računovodstvenih) izveštaja Pravna lica i preduzetnici koji su dužni da vode poslovne knjige (dnevnik, glavna knjiga i pomoćne knjige) obavezni su da ih zakljuĉuju, sastavljaju i pre-zentuju finansijske (raĉunovodstvene) izveštaje za tekuću poslovnu godinu, sa stanjem na dan 31.12. tekuće godine, kao i u sluĉaju statusnih promena, pro-mena oblika organizovanja ili prodaje na dan donošenja odluke o promeni, tj. na dan utvrĊen ugovorom o prodaji. Cilj, a time i sastavni delovi finansijskih izveštaja, vremenom su se menja-li, a obavezni delovi finansijskih izveštaja ni danas nisu svuda isti. Prema IV direktivi EU, cilj godišnjih raĉuna je pružanje verne slike imovine, obaveza, finansijske situacije i dobitka ili gubitka društva. Shodno tome, preduzeća su dužna da objave: godišnji raĉun koji obuhvata: • bilans, • raĉun dobitka i gubitka i • aneks, • izveštaj o poslovanju • izveštaj o korporativnom upravljanju, i • izveštaj lica odgovornog za kontrolu raĉuna. Ukoliko se stavke: predložena dispozicija i izvršena dispozicija rezultata ne pojavljuje u godišnjim raĉunima, preduzeće je obavezno da ove stavke objavi zajedno sa godišnjim raĉunima. Prema MeĊunarodnim raĉunovodstvenim standardima, cilj finansijskih izveštaja opšte namene jeste pružanje informacija o finansijskom položaju, uspešnosti i tokovima gotovine preduzeća, koje će velikom broju razliĉitih

71

Finansijski (računovodstveni) izvešta]i

korisnika biti od koristi prilikom donošenja ekonomskih odluka, odnosno da pruži informacije o: imovini, • obavezama, • sopstvenom kapitalu/glavnici, • prihodima i rashodima, ukljuĉujući dobitke i gubitke, i • tokovima gotovine.88 • • •

Shodno tome, sastavni delovi finansijskih izveštaja su: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj koji pokazuje: • •

• •

sve promené na kapitalu ili promené na kapitalu osim onih koji proistiĉu iz novih uplata vlasnika ili isplata vlasnicima i po osnovu raspodele vlasnicima,

izveštaj o tokovima gotovine i raĉunovodstvene politike sa objašnjenjima.

MeĊunarodni raĉunovodstveni standardi podstiĉu preduzeća da uz finan-sijske izveštaje prikažu i izveštaj o finansijskom poslovanju, a ukoliko je reĉ o preduzećima koja posluju u privrednim granama u kojima ekološki ĉinioci igraju važnu uslugu i ukoliko se zaposleni smatraju važnom grupom korisnika finansijskih izveštaja - i dodatne izveštaje: ekološki izveštaj i izveštaj o do-datoj vrednosti. Prema našim propisima, finansijski izveštaji obuhvataju:89 • bilans stanja, • bilans uspeha, • izveštaj o novĉanim tokovima, • izveštaj o promenama na kapitalu, • napomene uz finansijske izveštaje. Izuzetak predstavljaju mala pravna lica koja su dužna da sastavljaju samo bilans stanja i bilans uspeha.90

Prema MRS 1. Prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, „Službeni list SRJ" br. 71, od 27.12.2002. Pravno lice se smatra malim ukoliko ispunjava dva od navedenih kriterijuma: da je prose-čan broj zaposlenih ispod 50, da je ukupan godišnji prihod manji od 2.500.000 evra i da je prosečna vrednost imovine niža od 1.000.000 evra.

2. Bilans kao osnovni finansijski izveštaj Etimološki, reĉ bilans potiĉe iz spoja latinskih reci bilanx Ubra (vaga sa dva tasa), što ukazuje na neka njegova formalna obeležja kao što su: da se bilansom nešto meri i iskazuje rezultat, da se to što se meri iskazuje sa dva aspekta i da se ta dva aspekta dovode u ravnotežu, ali se njegova suština, materijalna sadrži-na, iz samog naziva ne

72

Finansijski (računovodstveni) izvešta]i

može izvesti. U privrednoj praksi, pod pojmom bilans ima se u vidu finansijski izveštaj koji saĉinjava preduzeće u cilju prikazivanja imovine i njene upotrebe, s jedne strane, i poreklo te imovine, s druge strane. Inaĉe, u literaturi se nailazi na razliĉito definisanje bilansa. Da bi izbegao nesporazume, zakonodavac u našoj zemlji ne koristi izraz bilans, već termin bilans stanja. Prof. Le Coutre spominje bilans u širem i užem smislu: pod bilansom u užem smislu podrazumeva bilans stanja, a pod bilansom u širem smislu - pored bilansa stanja - ima se u vidu i bilans uspeha i izveštaj o poslovanju. Pojam bilans odnosi se iskljuĉivo na bilans stanja i treba ih smatrati sinonimima, odnosno „izraz bilans predstavlja opštepriznati naziv za bilans stanja".91 Sa pojmom bilans ne treba mešati pojam godišnji zaključak, koji je - kako i sam naziv oznaĉava - rezultat godišnjeg zakljuĉivanja poslovnih knjiga. Budući da je godišnji zakljuĉak sraĉunat na utvrĊivanje imovinskog položaja i ostvarenog uspeha u proteklom obraĉunskom periodu u cilju zadovoljavanja informacio-nih potreba razliĉitih adresata, on je, prirodno, znatno širi od bilansa stanja. Pored bilansa stanja, on obuhvata i bilans uspeha - koji je u osnovi analitiĉki raĉun sopstvenog kapitala, aneks i izveštaj o poslovanju. Navedeni elementi godišnjeg zakljuĉka jesu osnovni, odnosno najvažniji finansijski izveštaji. Shema 4. Bilans Podruc|i uprcwl|a.kili odluka In* ..tiiaii|L

■ tekuća imovina ■ stalna imovina ■ ostala imovina

PoJovani«.

Neto dobitak ili qubitak ■

Fmansiran|

■ tekuće obaveze ■ dugoročne obaveze >■ ■ vlasnička glavnica

PILANS USI'LHA tf". Ukupno obavi-žitu vri 30% >10% >20% < 3 godine

Skala za ocenjivanje Dobro Srednje >20% > 10% >8% >5% > 15% >8% < 5 godina

< 12 godina

Loše < 10% aBa HapoAHa ßamta Cpßwjo

\ 1

2

3

19

\

20

21

22

23

24

23

29

____________ \ —

BpCTa noćna

HasHB CeAMUjr e

BVinAHc y nepMOAy oa

rpyna panyHa, panyH

.roAMHe

A O

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 1---------------------------------------------------------------

n03M14MJA \

Aon

i 1

60m61

1. npwxofl h oa npoAaje

201

202

\

62

2. ripMXOflH oa amianpatoa yytiHaKa h po6e

630

3. noeeftatfae epeflHocTH aanwca ymitHaxa

631

4. Cwafeatta Bpe/woc™ aanuxa yMMHatta

64 u 65

3

2 A. nPMXOflM M PACXOflM H3 PEflOBHOI" nOCHOBÄH>A 1. nOCJlOBHH nPHXOAM eHe KaMaTe HS nocnoBHwx 3)CTHBHOCTH

303

3. OcranH npHnwan HS peflOBHor nocnoaaita

304

II. OflnHBH rOTOBMHC HS FlOCnOaHHX atCTHBHOCTH (1 AO 5)

305

1. Hcnnare Ao6aan>aHHMa H ABTH asaHCM

306

2. 3apaAe, HamaAe 3apafla M ocran» nwHHH pacxoA«

307

3. rinaheHe Ka Ma TO

308

4.nope3 Ha AoßHTa«

309

5. rinahaiba no ocHoßy ocTantix JÖBHHX npwxOAa

310 ■

m nocnoem« aicTHBHOCTw (l - II)

ripeTxoAHa roAHHa

3

4

302

311 312

IV. HeTO oAfiHB roTOBHHe m nocnoBHHX 3KTHBHOCTH (II -1) B. TOKOBM

TeKyFia roAuHa

2

A. TOKOBH rOTOBMHE

111. HeTO npHfiHB roToawne

. roflHH Ms HOC e

rOTOBMHE H3 AKTMBHOCTH HHBECTHPAfcA HHBeCTWpatba (1 AO 5)

313

1. npHHHBH rOTOOHHe H3 aKTMBHOCTH 1. ripoAaja aKu,nja K yAena (HBTO npwnwBH)

314

2. npoAaja HeMaTepmanHMX ynara>ba, HeicpeTHMHa, nocTpojetea, onpewe

315

M 6nonowKMx cpeAcraaa

3. Odanu cpHHaHCHjcKH nnacwaHH (neio npnnnan>

316

4. npMMn>eH6 KawaTe hj 3KTHBHOCTH nHBecTnpan>a

317

5. npHM/teHB AHBHfleHAô

318

U. OflilHBH rOTOBMHE H3 8KTHBH0CTH HHBecTMpatba (1 AO 3)

319

1. KynoBHHa aKUHJa H yAena (Hero OA^HOH)

320

2. KynoBHHa HeMaTepnjanHtixy»iaraK>a. HeKpeTHtwa. nocTpoje>t>a. onpeue u 6 u on oui

321

KMx cpeACTasa 3. OcTanM cpHHancKJCKH nnacwaHH (HETO OAnnau)

322

III HeTO fiplUIHB fOTODHHS M3 3.KTHBH OCT H HHBBCTHpaffea (1 - II)

323

IV. HeTO OflnUB fOTOUHHe M3 aKTMBHOCTH HHBeCTHpa hba (II - 1)

324

y nepHOfly Ofl ____________________ ao Mjhoc

n03

H14M 1

J

A

H3 AKTHBHOCTM OMHAHCMPAtbA I. flpmiHB rOTOBHHB H3 aKTHBHOCTlrt CpMH3HCHparti3 (1 flO 3) 1, l/BehaKie ocHOBHoricarMTana B. TOKOBH TOTOBHHE

2. flyropoHHM u KpaTKopo^HH KpeflMTH {h&to npwnnBH) 3. Ocian« flyrop04He h

KpaTKopcJKe ofiasese

Aon 2 325 326 327

328

II. OflJIHBM rOTOBHHe H3 aKTHHHOCTH cprniaHCHpoiba (1 ao 4)

329

1. OTnyn conCTBeHMK awyi\a u yflena

330

TeKyfia roA»Ha

npeTxoAHa roAHHa

3

4

Teorija i analiza bilansa

2, 3.

flyropOMHi* h

206

331

KpaTKopo^HH KpeAMTH u odane o5ase3e (hsto 0Annen)

332

CDMHaHCHJCKU nH3HHr

333

4. HcnnaneHe AHBMASHAe ili. MeTO hpMJIHB

334

rOTOBHHe H3 aifTMSHOCTH cpHHaHcupatoa (l • II)

IV. HeTO oaumb roTDBHHe na aKTHBHocTH (pnHaHCMpaH.a (ll -1)

335

r, CBErAnpunuBM totobhhe (301+313+325)

336

fl. CBErA OflflMBM TOTOBHHE (305+319+329)

337

Ta) HETO

nPMJlUBM TOTOBHHE (336-337)

338 339

E) HETO OflJlHB TOTOBHHE (337-336) JK) TOTOBMHA

HA n04ETKY OBPAMVHCKOf nEPMOflA

340 341

3) n03MTMBHE ICPCHE PA3J1HKE nO OCHOBy nPEPAMyHA TOTOBHHE HETATMBHE KyPCHE PA3J1HKE nO OCHOBy nPEpAMVHA TOTOBHHE

312

J) TOTOBMHA HA KPAjy 06PA4yHCKOr nEPMOflA (338-339+340+341-342)

343

H)

JlHue oAroBopHo aa cacTaBn>art.e

3anoHCiw 3acTynHHK

cpHnaKCHJCKor HJBeiinaja

M.n.

Aana

roAHHe

OBepa npHJeMa HBC

nponncaH npasMnHHKOM o caAP*WHn u cpopMH o6pasaiia (pnnaHcnjcKnx uaeeiuTaja npaBHa nniia w npeAyjeTHHKe {"Cny:w6eHM macmiK PC", 6p 114/06 M 6p. 5/2007) OGpaaau

sa

npHBpBA«a APyuiTBa,

3aApyre.

flpyra

207

Prilog

oí

PeflUM 6poj

di

V)

»» ■

■:

i".:

... w O l

u ■ ti

■ * h :

A .

■

IÍ

U.

fi.lf ••-.••>••

M TJ

' :oi

.O ¡5

■■■§ ■

^ »

■ is\-

:

5U ol o

tn o . OÍ

O V" .

VI (0

OÍ '

Ul

0

5 ra ~} H S O 5 > ■'

o :.■

. : .«

p

tD OÍ ts> Vi ■ ■ Cl u W Vi r

'■ o> .-■

I1Í*I

% T ta

10 O

3U

oS

=1 TJ _5

to' ■E

3c IX C71

3b

O

ih 01 ■6

si 5»

.....„g,, ■3 3 « > ■■■■ .;■ . ■ O .."

-

—

3

»■ ib " HHAIlCH,JCkH mVJITAT HOCJlOBAIbA

.....