Dr Todor Jovanović - Todoxin Nova Medicina.pdf

P R IM . D R S C I .

TO D O R JO V A N O V IC

U IGRI SU: INFLUENCA fENDEMSKI TIPOVI GRIPA PO GEOGRAFSKIM REGIJAMA) VIRUS HERPES ZOSTER 6, VIRUS HERPES ZOSTER 8, SVINJSKA KUGA, H IV AKTIN, RIZIČNE GRUPE - 96% HIV „+„ + 3% HIV „+„ TRANSFUZIJOM + 1% HIV „+„ SE NE ZNA KAKO SE ZARAZILO MIOZIN, IFN y AFRIČKI INSEKTI PRENOSE HIV INTERLEUKIN 4 VAKCINOM PROTIV HEPATITISA B ZARAŽENI SU HOMOSEKSUALCI INTERLEUKIN 8, A VELIKI BROJ ZATVORENIKA ZARAŽEN JE U EKSPERIMENTIMA NEF-GEN, MIT O ZELENIM MAJMUNIMA KOJIH NEMA U JUŽNOJ AMERICI LEPRA MALARIJA KONJSKA ANEMIJA MAČIJA LEUKEMIJA GOVEĐA LEUKEMIJA

IMUNOBIOLOŠKI SISTEM +

VIBRACIONO TALASNI IMUNITET BAKTERIOFAG FAGNA ČESTICA PC P MAC TBC

NOVA MEDICINA NANO TEHNOLOGIJA - TOREZOL - FINALIZATOR I TODOXINOVI PREPARATI * APOPTOZA ĆELIJA KANCERA I ELIMINISANJE ZAMORENIH I NEDELOTVORNIH LEUKOCITA (AIDS)

TEŠKI TOKSIČNI METALI U TRAGOVIMA (Hg, Pb, Cu, Ni) U VAKCINAMA NITRATI NITRITI AMIL-NITRIT CARRAGEENAN ASPARTAM („SLATKI UBICA“) FLUOR POLIO VIRUS SV 40 SFV HEPATITIS A, B, C, D, E... HPV

IN F E K TIV N I P R IN C IP (UV) R IN O VIR U SI CM V EBV M IK O P L A Z M E PR IO NI G IJA R D IA L A M B L IJ A P R O TO Z O E SORABI

Prim. dr sci. Todor Jovanović

Otac Tadej

Pre svakog početka, stoji n e k i drugi početak. Iza svakog kraja, stoji n e k i drugi kraj. A šta je izm e đ u ? Kako to

,,izm eđ u “ razum eti,učiniti lepšim , u n je m u uživati, popravi

ti ga, ispraviti, podneti, shvatiti svaki njegov vidljivi i nevidljivi delić? Knjiga ,,Todoxin

- Nova

m edici

jo š jedna u n izu do sada objavljenih, koja se za ko ra k više približava stvarnom razum evanju ovog ,,izm eđ u “, uzim ajući u obzir i ono p re i ovo sada i ono posle. Pored visoko stručnog i naučnog iznošenja podataka, vešto u k o m ponovanih u cilju razjašnjavanja vitalnih procesa, vizionarskih i gotovo nestvarnih razm atranja (zar ovo ove 2 0 0 6 . n e podseća neodoljivo na gospodina N ikolu Teslu?) protkana je fina n it veštog naratora, visoko obrazovanog, lucidnog, sa sm islom za dramaturgiju i, što je najvažnije, sa ogrom nom željom da p o m o g n e svakom e k o i na m o m e n a t dođe u k o n ta k t sa knjigom . O nim srećnicim a koji detaljnije p ristu p e čitanju, otvaraju se božanske dveri znanja, umenja, tradicije i vizionarstva. I, kao što rekoh na početku, ovo nije kraj, je r ... Mr Mirjana Ban U Beogradu, novembra 2006.

Umesto uvoda ili virus-ubica i ubica virusa P

oštovani, hvala što ste u prelistavanju knjige koja je pred Vama došli dovde. Ovo je tek početak? Naravno. To znači da Vas nije odbio naslov, odnosno tema, ni debljina, niti izgled knjige. Veoma dobro za početak ugodnog i, nadam se, dugog druženja. Pišući je, pokušao sam da u nju utkam sam život. Naravno, iz mog ugla. Nekada podozrivog i sumnjičavog, drugi put vrcavog i, verujem, duhovitog, potom visokoparno naučnog, u svakom slučaju usmerenog ka zdravlju i blagostanju čoveka. A zdravlje je, složićete se, sam život. Dok ima zdravlje - čovek izgubi pamet, a kad izgubi zdravlje - džaba mu pamet, često se može čuti u timočkom kraju. Nisam siguran da se u potpunosti slažem sa ovom narod nom mudrošću, jer je još Hipokrat rekao da je najjača sila potrebna za ozdravljenje, prirod na isceljujuća sila koja se nalazi u svakom čoveku. Ali, o tom potom. Zbog specifičnosti njenog sadržaja i sklopa, ovu knjigu možete čitati po nahođenju. Ne ustručavajte se! Hoćete da krenete od sredine? Šta Vas u tome sprečava? Krenite. Od kraja, početka... Izvolite. Poglavlja su posebne i zaokružene celine. Dovoljno je izabrati ono koje Vas najviše interesuje. I smatrajte da ništa niste propustili. Opustite se pobogu! „Juče nije ništa do san, sutra nije ništa do vizija. Ali dobro proživljena današnjica čini da svako juče bude san o sreći, a svako sutra vizija nade. Zato dobro pogledajte u ovaj dan.“ Lepa san skritska izreka. Naš Duško Radović, međutim, ne idealizuje: „Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.“ Izaberite šta Vam se više sviđa. Ili nađite nešto - treće. Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna, govorio je Ivo Andrć. Lično, o lečenju mogu i malo i dosta da kažem. Ja sam samo lekar željan da leči stečene neizlečive bolesti, iako pritom nikada nisam bolovao od njih. Teško ranjavanje 1941. godine je sasvim druga priča, iako ne bez značaja. Tada sam, kao dete, preživeo kliničku smrt. Jesam li Velikog Kosca zauvek pobedio? Ne. Samo privremeno. U velikoj partiji života on je siguran pobednik, trudim se samo da partija što duže traje. Zato i mogu da ponudim filozofiju živo ta, starosti, pa i umiranja. (Uska staza prema nepoznatom, kojom svako mora proći, isključivo zavisi od onih putnika koji tom stazom još nisu prošli!) Koliko to može da bude od koristi obolelima od HIV/AIDS-a i kancera, onima koje ta gorka čaša života na žalost neće mimoići, pa i svima ostalima, ne mogu da procenim. I ne treba. Osnovno za lični mir, uslovno i sreću pojedinca, jeste poverenje u život. Ako je čovek svestan njegove ,,klackalice“, večitog balansiranja dobra i zla, ali i činjenice da sam čini jez ičak na tim vaseljenskim terazijama zauvek vezan svakom svojom ćelijom za Univerzum,

shvatiće koliko je važan on sam a ne ono što mu se dešava ili što će mu se tek desiti. Najz načajnije je iskustvo koje će, iz onoga što mu se bude dešavalo, izvući. I šta će sa njim učini ti. To je, u stvari, najvažnije. Valja shvatiti i prihvatiti život takvim kakav jeste i naći smisao u njemu. A zašto je baš takav a ne drugačiji, pitanje je za samog Tvorca ili, ako Vam se više sviđa, Univerzum. U svakom slučaju, to prihvatanje i ta pomirenost sa njim, donosi duševno i telesno zdravlje. Sve strašne bolesti savremenog čovečanstva, kao i one koje će nas tek pohoditi, nisu posledica ni ljudskih grešaka, ni poroka, ni nepažnje. Slučajnost je odavno prevaziđena kat egorija, a biološki rat već vekovima jeftiniji i manje provokativan način agresije. Sida, SARS, ebola ili ptičji grip, složićete se, neuporedivo su manje uznemiravajući od neba prekrivenog bombarderima. Te ,,bombe“ ne deluju, na prvi pogled, toliko strašno koliko je užasan nji hov sadržaj. Nema zaglušujuće jezivog tutnjanja avionskih motora, eksplozija, vrisaka, skloništa... Sve je tiho, naizgled mirno, bolnički belo. Čak su i bol i jecaji prigušeni. Kako su nam otrovali Bosnu, Srbiju, Kosovo? Sve je zagađeno bombardovanjem, a ljudi će još dugo umirati od posledica u ne malom broju oličenih u - HIV/AIDS-u. Ne, nisam u sukobu sa prethodnim stavom. Mi smo samo ekstrem. Dokaz nečijeg besa. Ili nemoći podvođenja pod opštu (globalnu) misao? Postoji mogućnost, tvrdi deo većinskih vlasnika svetskog kapitala, da se uspori prekomeran rast ljudske populacije i blažim metodama. Na primer, odgovarajućom propa gandom. Ukazivanjem na posledice prenaseljenosti Planete. Obrazovani Evropljanin, Afrikanac, Azijat, prihvatiće ovu sugestiju, a Srbin će pitati - za čije babe zdravlje?! I odmah odgovoriti: da bi „napredne demokratije“ civilizovano (dolarom, a ne metkom) osvojile tuđ životni prostor budući da su vlastiti ubrzanim tehničko-tehnološkim razvojem - upropastili! Malo im je što su zatrovali svoju zemlju, vodu, vazduh, nego su i na nebu napravili rupu i to bez namere da je okrpe! Ali, ako ostavimo po strani pomenutog Srbina da i dalje nabra ja, valja glasno postaviti pitanje: preti li opasnost da dođe do svojevrsne eksplozije natalite ta onih koji neće prihvatiti pomenutu sugestiju? Što bi rekao naš narod, dok se mudri ne namudruju da se ludi ne naluduju. Zar, u tom slučaju, ne bi došlo do specifičnog „zagušen ja civilizacije“, a potom i stagnacije, ako ne i vraćanja nekoliko koraka u nazad, u neophod nom civilizacijskom razvoju? Eto odgovora zašto propaganda neće uspeti, makar i uz pomoć kasetofona koji su svojevremeno deljeni Indijcima kao nadoknada za sterilizaciju. Lakše je tiho poturiti uzročnike side, gripa ili ko zna već koje bolesti, u određenu pop ulaciju i smanjiti njenu brojnost, a kao nagradu za to dobiti ,,čistu“ teritoriju. Zbog toga je naučnicima sa Istoka i Zapada,nametnut težak zadatak da naprave savšena sredstva od kojih ne može da strada nijedan sopstveni vojnik. Ukoliko nekom treba ,,čista“, prazna i sa što manje starosedelaca Afrika, a dosta toga govori u prilog da ,,treba“, tom ,,nekom“ sve ređe pada na um vatreno ili nuklearno (makar i sa osiromašenim uranijumom) oružje i masovni egzodus. Iz tri razloga: (1) već je pokušao i zna kako je prošao; (2) ukoliko se to isto oružje nađe u rukama protivničkog tabora, zna da bude opasno i (3) mnogo je, brate, ,,prljavo“: krvi do kolena, delovi tela na sve strane, ružno je za slikanje, a može neko, recimo iz CNN-a, i da strada. Čemu sve to kad je pozna to da lepa reč i human gest i gvozdena vrata otvaraju. Stanovnicima Afrike i ostalih „pasivnih krajeva“ Planete, kroz vakcinu i humanitarnu pomoć može se dosta toga poslati. Pored kondoma, anti-bebi pilula i lekova čiji je rok trajanja prošao nekoliko godina (naš slučaj), u mleku za bebe se mogu poslati, recimo, razni infektivni agensi zahvaljujući koji

ma će se „donirana populacija“ veoma brzo svesti na deset odsto svoje prvobitne veličine. Efikasno, zar ne? Zašto, onda, razmišljati kako da se Afrika pretvori u plodno tle i poboljša život u njoj ili da se izgrade platforme i veštačka ostrva u okeanima, a jedan deo svetskih mora pretvori u kopnene površine. Čemu? Za koga? Onaj ko kasnije dođe, sam će to ura diti. Vodeće krilo svetske vlade iz senke zastupa mišljenje po kome je bolje sačekati (i pripomagati!) da većina, ako ne i svi, Afrikanci ,,nestanu“ sa lica Zemlje pa tek potom nji hovu teritoriju pretvoriti u mesto za uživanje izabranih i najbogatijih, rajski kontinent od Sredozemlja do Rta Dobre Nade. Ambicije se, međutim, ne završavaju na Rtu Dobre Nade. Jer, kad bi ambicije imale kraja, moćnika ne bi ni bilo. I stanovništvo Indije je ,,već viđeno“ za prepolovljavanje, a Balkan za ,,čišćenje“. O Sibiru i Južnoj Americi se tek raspravlja. „Višim rasama“ treba sve više vazduha i prostora. Pa dokle stignu. Pored ,,regulisanja“ veličine (posebno ,,obojenih“) populacija odnosno naroda, drugi pravac biološkog ratovanja okrenut je „smanjenju do iskorenjenja“ takozvanih nepoželjnih populacija koje, po mišljenju nekih, ,,opterećuju“ ljudski rod. Naravno, reč je o narkoman ima, hemofiličarima i homoseksualcima. Neko je, očito, preuzeo božji posao u svoje ruke. Vrši selekciju i proređuje ljudski rod kako mu se hoće i gde mu se prohte. Zato i zagovara globalizam. Da stigne gde god i kad god hoće. Valja pleviti ljudsku baštu. Sahrane sve više postaju deo američkog načina života, rekao je svojevremeno Hauard Riter (Hovvard C. Reather), izvršni sekretar Nacionalnog udruženja direktora pogrebnih preduzeća. Taj način života, slutim, danas nama neko nameće. I ne samo nama. Narkomani dobijaju infektivni agens preko droge, hemofiličari u faktorima za zgruša vanje krvi, homoseksualci uz afrodizijake i ostala „pomoćna sredstva“. Po Makartijevsko Hitlerovskoj logici radi sa na permanentnom pročišćavanju od nepoželjnih populacija sa čvrstim ubeđenjem da je to za dobrobit čovečanstva. Ali, nameće se pitanje dokle „misija za spas čovečanstva“ može da seže? Da li ju je moguće sprovesti do kraja? Šta ako neka „nepoželjna grupa“ izbegne ,,pravoverne“? Hoće li osnovati kolonije slične onima iz naučnofantastičnih filmova? A šta ukoliko osnaže jednog dana toliko da krenu u osvetu? Može se, svakako, pokušati i sa primenom ogoljene sile, kao u Drugom svetskom ratu pro tiv Jevreja i uglavnom nekatoličkih naroda. Ipak, za ideju o pobuni dovoljno je da ostane i svega nekoliko preživelih... „Ljudski život je kratak i zato je pomisao na smrt najjača sila koja deluje na mnoge ljude. Cele civilizacije zasnivale su se na oživljavanju ideje smrti. Smrt je prešla put od mis terije do nagrade: na drugom svetu će biti bolje... Život je postao priprema smrti.“ (Džesi ka Mitford, „Američki način umiranja“) AIDS, uprkos mnogim studijama, još uvek nepoznata bolest puna kontroverzi na kojoj se razvila čitava industrija kriminalnog delovanja, najčešće ostavlja inficiranog veoma dugo u relativnom zdravlju. Taman toliko da se identifikuje sa zdravim čovekom. Njena najveća ironija se sastoji upravo u gnječenju psihe zaraženog usađenom larvom crva svesti da su mu dani odbrojani. Ili, kako reče čuveni K. Kraus, jedna od najrašireni jih bolesti je - dijagnoza! Rukovaoci mašinerijom zla traže, i po svemu sudeći u vlastitoj s(a)vesti nalaze, oprav danje za nečasne postupke u onome što bi moglo da se desi u slučaju nekontrolisanog množenja stanovništva. Na prvom mestu, tvrde oni, najveća stopa nataliteta se beleži kod naroda na najnižem stupnju kulturnog i tehničko-tehnološkog razvoja. Ukoliko to ne bude zaustavljeno, brojem će prevagnuti nad ostatkom sveta. S druge strane, postoji realna opas

nost da resursi za preživljavanje budu ugroženi. Time će se znatno povećati razmere bede u svetu, samim tim i progresivno doći do smanjenja kvaliteta života čovečanstva u celini. Nema sumnje da plan o kontroli stanovništva u pojedinostima izaziva jezu, strah i paniku. Ali, gledano iz ugla globalnog plana, pomenuta osećanja poprimaju svetlije tonove. Zar nisu u istoj ,,priči“ abortus i istrebljenje velikog broja životinjskih i biljnih vrsta? O planetarnim tzv. zelenim oazama da i ne govorimo. Zar svako od nas ne čini, ili bar podrža va, nešto što u priličnoj meri liči na pomenuti „monstruozan plan“? Na to se, međutim, u razmerama pojedinačnog delovanja ne gleda kao na genocid već - neophodnost! Prvo je, dakle, samo ogoljeno, a drugo ,,popločano“ neophodnošću i dobrim namerama koje, kao što je već poznato, često vode u sam pakao. Smrt postaje bezličan događaj. Prvi, drugi svetski rat, ,,džepni“ ratovi, agresije, okršaji, pomeranja snaga - okeani mrtvih. Stav prema smrti postao je bezličan jer je smrt bezlična. „Timor Mortis conturbat me“ („Plaši me strah od smrti“) pisao je u 15. veku škotski pesnik Vilijam Danbar. „Ukoliko nema besmrtnosti, baciću se u m ore“, pisao je Tenison. „Bez nade u zagrobni život, život ne bi bio vredan ni pokušaja jutarnjeg oblačenja“, govorio je veliki planer smrti - Bizmark. Iako je ljudska koža, gledano iz ugla organsko-hemijskog sastava, u svih ista, biti u svakoj od njih ponaosob, veoma je različi to. Ili, prevedeno na srpski, kad boli, nikoga ne boli kao mene, kad je teško, nikome nije teško kao meni, itd. Iako je antički svet smatrao da se filozofskom mišlju može prevazići smrt, nešto me je vodilo da se okrenem ,,prizemnijem“ načinu njenog ,,rešavanja“. Na Todoxin ovim preparatima nastalim na osnovu recepata starih tri hiljade godina, radim već 45 leta. Reč je o lekovima za klasičnu kugu, praantibioticima, lekovima za koleru, nervne bolesti, autoimune bolesti, reumatoidne bolesti, bolesti zavisnosti, ebolu, SARS, BSE (bolest „ludih krava“) itd. U okviru Todoxin-ovog pristupa, ponudio sam rešenja za borbu protiv svih hibridnih (virusnih, bakteriofagnih, fagnih) laboratorijski kompono vanih starih, današnjih i budućih infekcija. Moji preparati suštinski deluju kao revital izatori imunokompetentnih, pre svega NK i T4 limfocita, kao i svih zamorenih i nede lotvornih leukocita. Zbog toga mogu da kažem da je (na ovaj način) moguće dekom ponovati svaki agens, delo inženjeringa pokrenutog mašinerijom zla, bez obzira na to da li su pomenuti infektivni principi ili agensi u opnama mikoplazmi, rikecija, prioni ma, da li su adaptirani na humanim proteinima, pre svega na HeLa ćelijama, miozini ma ili aktinima. Kao lekar koji je više od ostalih lečio inficirane HlV-om i obolele od AIDS-a, odgov orno mogu da razmatram mogućnosti istinski delotvornog suprotstavljanja toj opakoj bolesti. Prvi sam, od svih „zvanično priznatih“ HlV-eksperata, rekao da je virus kompono van i prvi sam ga dekomponovao. Poznati su mi poreklo, mehanizam delovanja i replikaci je (množenja) Hl-virusa. Godine 1987. patentirao sam Mapu imunobiološkog sistema, a 2005. Mapu vibraciono-talasnog imuniteta. Na osnovu tih saznanja stvorio sam preparat koji osposobljava čovekov organizam da se bori protiv HlV-a i drugih virusa. Istovremeno, imajući u vidu pomenuta saznanja, još 1987. napisao sam pisma vodećim svetskim institu cijama, pre svega Liku Monatanjeu, sa upozorenjem da vakcine nikada neće biti. Lečio sam i izlečio izvestan broj i dan-danas živih pacijenata. Među njima i niz, ako tako mogu da kažem, velikih i značajnih ,,imena“ - sportista, balerina i advokata - iz londonskog Sitija. Dve godine sam upravljao i sanatorijumom u Durbanu (Južnoafrička

Republika) u kome su pacijenti lečeni 24-časovno, uz stalan nadzor medicinskog osoblja. Za sve vreme njegovog rada, ni jedan pacijent nije završio sa fatalnim posledicama, uprkos činjenici da je većina došla na lečenje u III i IV stadijumu side! Suviše sam prošao, čuo i video, da bi me nešto iznenadilo. Tokom gotovo pola veka postojanja, Todoxin je prevalio put bremenit preprekama raznoraznih kontrola, proba i sumnjičenja. Nije ga mimoišlo ni žestoko iskušenje borbe sa zvaničnom medicinom. Ni po koju cenu nije htela da ga prihvati, iznalazila mu je razne nedostatke i tražila sve moguće i ,,nemoguće“ provere i potvrde. Napadi su se posebno intenzivirali sa prvim istinski obećavajućim rezultatima u borbi protiv HIV/AIDS-a. Dakle, u zadnjih 20 godina. Prvo prihvatilište za HlV-pozitivne na Balkanu, Evropi, možda i u svetu, oformio sam krajem 1985. godine u svom stanu u Svetogorskoj ulici (bivša Lole Ribara) u Beogradu. Vrata prihvatilišta bila su otvorena 24 časa. Kao rezultat rada sa HlV-pacijentima, 1987. je nastala internacionalna studija na 20 pacijenata pod Todoxin terapijom. Rezultati su objavljeni iste godine u časopisu ,,Intervju“. Naravno, na reakciju domaće medicinske javnosti nije trebalo dugo čekati. Nije bila ni iznenađujuća a još manje ubojita. Otprilike, poput nezrelih antitela organizma napadnutog virusom. Naime, posle neargumentovanih napada predstavnika domaćeg medicinskog establišmenta, iznetih u pismu pomenutom časopisu na Todoxin-ov pristup u tretiranju AIDS-a, do danas se niko od njih više nije oglašavao po istom pitanju. Možda je razlog njihovog ćutanja sadržan u činjenici da se ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaci ji, nije pokazalo - pogrešnim. U ovu priču se na izvestan, u svakom slučaju čudan, način uklapa i insistiranje profe sora Velimirovića iz Graca (Austrija) 1988. godine na zajedničkoj saradnji. Tražeći da sarađuje sa mnom, uz obećanje da će ,,lansirati“ Todoxin, a da ćemo dobit podeliti, dodao je da HIV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već za osudu, budući da su same krive za ono što ih je snašlo. Istog časa, obustavio sam svaki dalji razgovor ,a kamo li saradnju sa prof. Velimirovićem, posle čega je izjavio da mrzi ovaj deo Balkana i ,,prljavi“ Beograd. Pregov ori su, inače, vođeni u Badenu (okolina Beča) i o tome posedujem celokupnu dokumentaci ju. Zbog obimnosti je neću objaviti u ovoj knjizi. Pored nje, postoje i svedoci koji su pris ustvovali ovim sastancima. Na konferenciji o AIDS-u, održanoj u Beogradu 1988, pomenuti profesor je bio vodeća ,,zvezda“. Obratio sam se tada široj javnosti, preko malih ekrana, argumentovanim primed bama i zapažanjima u vezi sa radom konferencije. „Savezni zvaničnik“ za AIDS, jedan od predsedavajučih pomenute konferencije, kritikovao je moj nastup punih 20 minuta, a da pri tom nikada nije čuo ni za Todoxin, niti za mene! Jedan od prvih sastanaka, na kome mi je nuđena saradnja sa uglednim stranim med icinskim ustanovama, imao sam u Londonu sa prof. Gazarom. Ponudio mi je da u San Ste fan i Kromvelovoj bolnici lečim HIV-pozitivne pacijente Todoxin-om, ali uz primenu nje govog ,,velikog“ pronalaska - ,,talidomida“. Reč je o ,,leku“ osmišljenom da pomogne trud nicama u vezi mučnine koji je, međutim, izuzetno štetno uticao na razvoj ploda i doveo do rađanja velikog broja dece sa teškim telesnim oštećenjima. U najvećem broju slučajeva bez ruku i nogu. Iz razumljivih razloga, odbio sam ponuđenu saradnju sa prof. Gazarom. Pre nekoliko godina, međutim, počeo je da sarađuje sa našom Infektivnom klinikom! Dobio je, podrazumeva se, veliki publicitet. Posebno domaće zvanično-medicinske javnos ti čijem je establišmentu imponovalo da svetski poznati stručnjak, sa sve svojim čuvenim

preparatom, eto, hoće da sarađuje sa našom medicinskom ustanovom. Ako je verovati vesti koja je doprla do mene, prof. Gazar uz pomoć ,,talidomida“ odnedavno leči kancer u sused noj Hrvatskoj. Na zdravlje. Možeš li, Gospode, oprostiti onima koji znaju šta čine? Pre odlaska u Vašington i potpisivanja ugovora u vezi kancera i AIDS-a sa Nacionalnim institutom za kancer, pokušao sam da ostvarim saradnju sa našim zdravstvenim ustanova ma. Sa domaćim HIV-ekspertima sastajao sam se u dva navrata 1990. i 1991. godine. Na prvom sastanku sa čelnicima beogradske Infektivne klinike, postigao sam dogovor o ustu panju dela pacijenata koji će svojevoljno biti tretirani Todoxin-om 42 dana, uz uslov da se nakon toga javnosti prezentuju rezultati pre i posle primene Todoxin-ove terapije. Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, rok za objavljivanje dobijenih rezultata je nenadano prolongiran na četiri meseca! Valjda u iščekivanju da se, ipak, dogodi nešto što bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumes no i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog pristupa sa kojom je trebalo da se sretnem u Skupštini grada Beograda, i to pred pred stavnicima „sedme sile“. Među deset članova komisije, sastavljene od navodno najvećih domaćih eksperata za AIDS, bila su i tri - neuropsihijatra!? Čudna veza, još čudniji eksper ti. O njihovoj kompetenciji u ovoj oblasti, nije pristojno trošiti reči. Ovom svojevrsnom naučnom duelu (to je bar trebalo da bude), pored novinara, prisustvovali su i predstavnici VMA i Infektivne klinike. Ne slučajno. Njihov „domaći zadatak“ je bio karikiranje rezulta ta mojih pacijenata poslatih na testiranje u pomenute ustanove. Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština; glavne role: predsednik ,,komisije“ i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije; tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike (,,štelovanje“ rezultata); publika: predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“. Tadašnji direktor Infektivne klinike (istovremeno i profesor beogradskog Medicin skog fakulteta) teatralno je prikazao rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezul tate dobijene po završetku terapije. Završni komentar je, otprilike, glasio ovako: terapija Todoxin-om je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što je bilo pre početka njene primene. Doslovno sam mu istrgao iz ruku papire kojima je mahao pred novinarima, tvrdeći da namerno pogrešno interpretira rezultate. Odbio je to uz objašnjenje da to nije njegov manir i da mu je kolega sa VMA, zadužen za sidu, dao rezultate upravo tim redosledom. Bio sam nepokolebljiv: prikazani rezultati su - lažni! Reč je o prljavom pokušaju da se i on i javnost obmanu time što će rezultati pre početka ter apije biti prikazani kao da su dobijeni nakon završetka terapije. Da bih potkrepio svoje tvrdnje, otkrio sam strogo čuvanu tajnu: nakon obavljenih testiranja na VMA i Infektivnoj klinici, pacijente sam istog dana (što se moglo utvrditi na osnovu datuma) slao vozom da obave uporedne analize u Kragujevac, Užice i Sarajevo. I, upravo zahvaljujući njima, pre vara je otkrivena! Kako bih izbegao planiranu odmazdu (oduzimanje pasoša) zbog drskog suprotstaljanja zvaničnim medicinskim autoritetima i postignutih uspeha tamo gde je Infektivna klinika doživela neuspeh, morao sam što pre da odem iz zemlje i potvrdu uspešnosti svog pristupa potražim u inostranstvu. Nakon sukoba sa ovdašnjim medicinskim establišmentom, Todoxin vrši prodor u vodeće svetske zdravstvene ustanove gde dokazuje vlastitu delotvornost. Priznanja za efikas nost, Todoxinov pristup dobija od vodećih planetarnih institucija: u Stokholmu (Karolinska

institut), Torontu (Bekmen laboratorija), Rimu (Infektivna klinika, sarađivao sa prof. Zoriči jem), od Nacionalnog instituta za kancer SAD (sa kojim sam potpisao dva ugovora - za lečen je AIDS-a i kancera), Kraljevske bolnice u Londonu, Instituta „Robert Koh“ u Berlinu... Učestvovao sam i na dve međunarodne konferencije o AIDS-u, danas opšteprihvaćene kao najznačajnije konferencije iz ove oblasti. Na međunarodnoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami 1994. godine, koautori prvog postera bili su stručnjaci Nacionalnog instituta Betezda (National Institute of Health Bethes da, Maryland), a drugog grupa sa Instituta ,,Karolinska“ (Stokholm, Švedska). Pored toga, na ovom kongresu sam prikazao intervjue i svedočenja svojih pacijenata. Japanski stručn jaci su bili zaprepašćeni činjenicom da su američki naučnici po prvi put pristali da budu koautori. Međutim, ono što se na Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami dogodilo ,,Beneton“-u (izbacivanje radova iz programa konferencije samo zato što rezultati nisu odgovarali stavovima farmaceutske industrije!?), inače najvećem darodavcu za lečenje dece obolele od HIV/AIDS-a, dogodilo se i Todoxin-u 1996. u - Vankuveru. Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Vankuveru prisustvovalo je preko 10.000 učesnika sa više hiljada radova. Gotovo na svim štandovima nalazili su se Todoxin-ovi prospekti. Zaku pljene su sale, plaćene kotizacije, došli su izveštači kanadske televizije i novinari nekoliko uglednih svetskih novina i časopisa, eminentni stručnjaci Instituta ,,Paster“ iz Pariza i Insti tuta „Robert Koh“ iz Berlina, u čijem je izveštaju sa ove konferencije čak jedna šestina pros tora posvećena Todoxin-ovom programu kao jedinoj terapiji koja obećava! (Ovo, inače, nije jedina ustanova visokog ugleda koja je izrekla ovako laskave ocene o Todoxin-u. Ima ih još mnogo.) Prezentaciju Todoxin-a, u trajanju od 80 minuta, radio je Klajv Lavdej (Clive Loveday), redovni profesor virusologije i imunologije na Medicinskom fakultetu u Londonu i direk tor referentne laboratorije Kraljevske slobodne bolnice (Royal Free Hospital) koju je opremila i finansirala Evropska unija, inače ovlašćenoj da sertifikuje (odobrava) proizvodnju i puštanje u promet lekova u Evropi. Jedinstvena ocena većine učesnika Konferencije svodi se na to da „jedino Todoxin ter apija obećava u daljoj borbi protiv HIV-a“. Ali ne i svih. Jer, uprkos svim pohvalama i priz nanjima, rad o Todoxin-u nije objavljen u okviru radova predstavljenih na konferenciji. Srećom, obelodanjen je uoči njenog početka u stručnom časopisu ,,raum&zeit“. [Jovanović, T., Tedder, R. S., Loveday, C., Kaye, S., Nasartnam, S.: „Produžena virusološka i klinička delotvornost ‘TODoXIN’-a u lečenju HIV-1 infekcije“ („The prolonged virological and clinical efficacy of Todoxin in the treatment of HIV-1 infection“), ,,raum&zeit“, Nr. 82, 1996, 81 - 93]. Iako je o Todoxin-ovom učešću na pomenutoj konferenciji snimljen i film, svi podaci sa zvanične prezentacije prof. Klajva Lavdeja izbrisani su sa Internet-sajta ovog naučnog skupa. Nije teško zaključiti koji su bili motivi za to i, naravno, u čijem interesu. .. .Smrt je dobila najvećeg protivnika. Ime mu je: dolar. Zelena boja dolara suprotstavi la se simbolu smrti i kostur kosca, koji će svakoga pokositi, postaje isto što i blistava neon ska reklama na ulazu u noćne lokale sa striptizom... („Američki način umiranja“) Radix enim omnium malorum est cupiditas.*

*) Jer je koren svih zala pohlepa.

Nakon više od 20 godina diskusija o AIDS-u, jedino se, na osnovu stava HlV-ekspera ta širom Planete, može ustvrditi ,,da nešto narušava imunološki sistem“. Još uvek se pouz dano ne zna šta je to, ali se najprihvatljivijom čini postavka o ,,pogoršavanju“ Hl-virusa jed nom ili uz pomoć više komponenti. Poznato je, naime, da su virusi samo parčići genetske informacije upakovani u omotač od belančevina. Hl-virus, međutim, nije jedini uzročnik imune deficijencije. Istovetni učinak se može postići delovanjem samo jednog iz dugačkog niza raznorodnih infektivnih agenasa: humani herpes zoster (naročito tip 6 i 8) i herpes simpleks virusi sa varijantama, mačja leukemija, bovine (goveđi) virusi, visna (ovčiji) virusi, virus konjske anemije, majmunski virusi (fomi, SV 40, majmunski herpes zoster i simpleks virusi), virusi hepatitisa, mikobakterium lepre, bakterija klasične kuge (pastorela pestis), gijardija lamblija, mikoplazme, bakteriofagne i fagne čestice, prioni. Većina tzv. pratećih (oportunističkih) infekcija nije prirodan tok bolesti izazvane HIVom. One su, naprotiv, namerno izazvane dodatnom infekcijom i pogoršavaju manifestacije bolesti u pojedinim segmentima organizma tokom prirodne infekcije: citomegalovirusna infekcija, kandidijaza, mikobakterium avium kompleks, infekcija Epštajn Bar virusom, Berkitov limfom, histoplazmoza, aspergiloza, pneumocistis karini pneumonia, Kapoši sarkom, kriptosporidijaza, izosporijaza. Sve teorije o „priličnoj starosti“ side, još pedesetih godina minulog veka pa i pre, padaju u vodu. Budući da je reč o ,,starim“ bolestima prisutnim od davnina (mislim na pomenute prateće bolesti), podrazumeva se da su oboleli imali simptome imune defici jencije. Ipak, u ovom slučaju nikako ne može biti reč o AIDS-u. Poznato je da su mnogo pre pojave HlV-a i side komponovani i usavršavani različiti biološki agensi. Još su amer ički Indijanci, recimo, bili desetkovani namernim širenjem velikih boginja (ponajviše preko raznobojnih tkanina ,,obogaćenih“ boginjama) dobijenih od „prijateljski“ naklon jenih belaca. (Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!) Eksperimenti su vršeni i pre Prvog i Drugog svetskog rata. Bilo je dovoljno komponovati običan virus gripa sa virusima kon jske anemije, goveđim, ovčijim i sličnim virusima, za dobijanje savršeno efikasnog oruž ja za uništenje „žive sile“. A šta ako virus side nije - virus!? Možda je nešto sasvim drugo, pogodno za ubacivan je u drogu ili brašno za hleb. Pošto se brašno ne konzumira presno, to ,,nešto“ bi trebalo da bude i termostabilno odnosno termorezistentno poput, recimo, aflatoksina gljivice Aspergillus. Moguće je da izvesni elementi u tragovima u subtankim slojevima silicijuma utiču na lančanu reakciju umnožavanja virusa. Ko zna. Postoji još jedna mogućnost. Možda Hl-virus u tolikoj meri liči na ,,obične“, sveprisutne viruse, da se jednostavno ne može identifikovati. Prepoznaje se isključivo po pozitivnom nalazu antitela. Da li su ta antitela stvorena baš protiv HlV-a, s obzirom na činjenicu da čak 64 bolesti indukuje sintezu istih antitela? Koliko je od pomenutih 64 bolesti identifikovano kao AIDS (sida) i koliko je ljudi „otposlato na nebo“ dijagnozom: HIV-poz itivan? Jer, odmah iza nje dolazi „zaražen si i umireš“, a potom i „nebeska kompozicija“ toksičnih lekova koja direktno vozi u raj. Na pomenut način je, dakle, moguće 64 bolesti deklarisati kao infekciju HlV-om. Kad laboratorija već konstatuje da je neko HlV-pozitivan, veoma je lako otkriti i gde je do infek cije došlo. To je najmanji (ako je uopšte) problem. Svako je nešto radio i na taj način se (moguće) inficirao. Posekao se, dobio transfuziju, popravljao zube, prošao pored ne znam

koga u ne znam kakvim okolnostima, sa nekim popio piće ili nešto više od toga. Mogućnos ti gotovo bezbroj. Problema, rekoh, nema. Dva virusa u ,,kućnom“ ogrtaču ćelije domaćina. Maskirana uniformom. Lepo ušuškani, sklonjeni, zaštićeni. Slika gripa na koricama knjige ,,SIDA“ Lika Montanjea. Poput dva suncokreta. U njih uperena dva cveta maslačka. Slučajno? ,,Slučajno“? Namer no? Virus i moj pronalazak. Virus-ubica i ubica virusa! Tokom dugogodišnjeg rada na lečenju sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS), imao sam priliku da se upoznam sa velikim brojem primera neodgovornog postupanja prema HrV-pozitivnim osobama. Pomenuo sam postavljanje dijagnoze, odnosno izricanje „smrtne presude“, iako je opšte poznato da su današnji testovi na HIV - nevalidni. Virusolozi nemaju gotovo nikakav virusološki argument da HIV izaziva AIDS, već potvrdu vlastitih hipoteza traže od ordinirajućih lekara. Ovi, pak, daju pozitivan povratni izveštaj tvrdeći u njemu da je AIDS virusno oboljenje koje se može lečiti i antivirusnom terapijom. Večiti Duško Radović bi rekao: Kada se udruže jaka bolest i loš lekar, nema organizma koji im može odoleti! HlV-pozitivni pacijenti prolaze kroz sasvim drugačiju terapiju, bar tako tvrde lekari, nego HlV-negativni. Od herpes zoster-a do šloga, u slučaju HlV-pozitivnih pacijenata, pri menjuje se doživotna antivirusna terapija ili se, shodno propisanim pravilima, leče bez pos tojanja bilo kakvog kliničkog oboljenja, a na osnovu markera surogata kao što su CD4 ćeli je i merenje virusnog oboljenja uz pomoć PCR postupka koji je pronašao Keri Malis. Sam pronalazač o svom izumu kaže: „Besmisleno je da se proširuje nešto što se može otkriti samo PCR-om i što je, iz tog razloga, blizu nule. To i dalje ostaje blizu nule.“ Elemente užasa nosi i činjenica da se na testiranjima veoma često ,,otkrivaju“ inficirani koji nemaju ama baš nikakve veze niti sa Hl-virusom niti sa sidom. To je, međutim, njihov tek prvi korak u hodu po mukama. Snaći će ih sudbina onih čija je HlV-pozitivna dijagnoza ispravna. Za početak jak stres, budući da su ubeđeni u ispravnost dijagnoze, potom razmiš ljanje o „odbrojanim danima“ iza koga, usled poptpunog kraha neuroimunoendokrinog sistema, velika većina njih nestaje u izmaglici tužne budućnosti do konačnog kraja. Želeći da učini korak dalje u pogledu validnosti testova, Todoxin-ova naučna grupa je pokušala da uveze testove koji primenjuju sistem NASBA (eng. Nucleic Acid Sequence Based Amplification), ali svaki put je uoči realizacije dolazilo do ,,nepredviđenih“ komp likacija! Proizvođač nas je upućivao na strpljenje u pogledu stizanja pošiljke sa testovima i objašnjavao da bi trebalo da sačekamo njihov potvrdan odgovor?! Iz ovoga je zaista bilo teško dokučiti razloge otezanja proizvođača da pošalje naručene testove. Neke indicije ukazuju i na to da virus postoji. Veliko je, međutim, pitanje - kako izgle da. Moja postavka je da se virus HlV-a krije u virusu gripa komponovanog sa humanim herpes zoster virusom 6, uz dodatak prisutne fagne čestice bakterije i mikobakterijuma lepre. Upravo zato i ne može da se identifikuje jer spolja izgleda bezazleno, a unutra bi se eventualno otkrile manje razlike. Iz činjenice da mnoge bolesti započinju sa gripom, prosto se nameće pitanje: da li grip redovno donosi samo pad imunološke odbrane zahvaljujući čemu dolazi do razvijanja latentne bolesti ili u sebi nosi još jednu, dobro prikrivenu, bolest? Moguće su obe opcije. Ne pitam se da li je tako ili ovako, već kažem - ili tako ili ovako. (Nemanodije, praklice!?) Hipotezu o (realno) mogućoj vakcini protiv side postavio sam pre svih koje danas egzi stiraju, prvenstveno zato što se nisam bavio traženjem vakcine specifične za delove spolja šnjeg omotača virusa (p41, gp!20, p24/25) budući da navedeni proteini i ne pripadaju spo

ljašnjem već unutrašnjem omotaču, a pl7/18 spoljašnjem. Uostalom, šta će virusu dva omotača, ili, bolje - odakle mu (uz to krivo ,,nasađena“!) dva omotača i, uz njih, dve odvo jene spirale čije rastojanje i odnos nisu kao kod DNK? Odnos spirala je začuđujuće razno lik i nesimetričan, rekao bih bez ikakve logike, ali, možda se upravo u tome i krije suština tajne virusa HlV-a. Nakon 20 godina rada, neretko i po 24 sata dnevno, sa HlV-pozitivnim bolesnicima, mogu reći da ima dokaza za postojanje ali, isto tako, i nepostojanje Hl-virusa. Najintere santnije je, međutim, to što je Todoxin u oba slučaja - veoma efikasan! Bezbednost i tolerancija doza Todoxin-a koje se koriste u udarnoj terapiji i terapiji održavanja, ispitane su u mnogim studijama. U Velikoj Britaniji je, na primer, urađena studija na dobrovoljcima po tamošnjim važećim propisima za vođenje kliničkih studija [UK regulations for Clinical Trials Exemption Certificate (CTX)]. Todoxin-ova monoterapija je u mnogim međunarodnim studijama pokazala visoku efikasnost kod obnavljanja funkcija imunološkog sistema, smanjenja sposobnosti za rep likaciju HlV-a, opšteg poboljšanja kliničke slike i kvaliteta života. Todoxin je visokokvalitetan preparat izrađen na bazi bilja, strogo bez sintetičkih aditiva i konzervansa. Sadrži nosače jona i osnovne vitamine i minerale u rastvoru. Svojstvo odbija nja Hl-virusa od zdravih ćelija postignuto je uz pomoć fiziološki tolerantnih molekula koji se vezuju za viruse. Imunološku funkciju obnavlja uravnotežavanjem koncentracija pro-oksida tivnih i anti-oksidativnih molekula, u citoplazmi funkcionalno kompromitovanih imunskih ćelija, kao i obnavljanjem Krepsovog ciklusa i mehanizama oksidativne fosforilizacije. Da zvaničnomedicinski krugovi ne veruju u Todoxin-ove preparate, kazuje logika, ne bi u tolikoj meri strepeli od njihove primene i - ćutali! A Todoxin je, sam po sebi, bezazlen preparat. Osim u slučaju bolesti. U tom slučaju je sve, samo ne bezazlen. Nikome ne može da naudi, ničim da naškodi. Nešto, međutim, radi izuzetno drsko - podiže imunitet i odbranu organizma na nivo lakog i efikasnog savladavanja svih virusa. Na taj način oslobađa prostor organizmu da se izbori za sopstveno zdravlje, pogotovo ukoliko je reč o ,,lažnoj“ sidi ili ako ove uopšte nije ni bilo. Uspeh je tada nesumnjivo izvestan. Proizvodnju preparata, isključivo za potrebe HIV/AIDS-pacijenata, organizovao sam u Gracu (Austrija), Los Anđelesu (SAD), Kejptaunu - Durbanu (Južnoafrička Republika). S obzirom na vreme u kome živimo, ostavio sam mogućnost, ukoliko otkrijem eventualnu zloupotrebu preparata u cilju dobijanja većeg profita, da u svakom trenutku oduzmem pravo za njegovu proizvodnju. Borba protiv side se, dakle, može shvatiti kao borba za zdravlje čovečanstva. Kada to kažem, ne mislim samo na borbu protiv konkretne bolesti, već protiv čitavog savremenog inženjeringa smrti. U razloge njegovog postojanja i delovanja neću na ovom mestu da ulaz im, ali je ono svakako nesumnjivo kao i postojanje njegove praroditeljke ideje o neophod nosti ,,regulisanja“ veličine ljudske populacije u smislu gotovo potpunog eliminisanja određenih, formalnih ili neformalnih, grupa ljudi i regulisanja brojnosti pripadnika određenih rasa i populacija. Borba o kojoj govorim je gotovo na samom početku i, naravno, neravnopravna i teška sa krajnje neizvesnim ishodom. Konačno i trajno rešenje je nemoguće ponuditi. Svakodnevno se komponuju nove varijante virusa kako bi se borba protiv svega toga dodatno iskomplikovala i prevela u dugotrajan iscrpljujući pozicioni rat bez mogućnosti naglih preokreta na ,,bojištu“. Da nije tako, virus bi sam po sebi izumro budući da je reč o hibridnoj, veštačkoj tvorevini nedugog veka.

Prethodno navodi na zaključak da bi sida nestala „sama po sebi“ samo desetak godi na po prestanku proizvodnje novih hibrida. Naime, sa svakim umrlim bolesnikom odlazi i delić AIDS-a koji više ne može da se širi. Onog trenutka kad se zaustavi proizvodnja novih sojeva HlV-a, neće biti ni novog potomstva. Postojeći sojevi će se dekomponovati na sas tavne delove, mnogo manje infektivne i pogubne. Poput hibridnih žitarica. Svega dve do tri godine mogu da se reprodukuju ,,prirodno“, bez deformacija. Nakon toga je neophodno da im čovek pripomogne. Priroda se, očito, i sama (koliko može) buni i bori protiv hibrida neprirode. Kad več govorim o biogenetskom inženjeringu, ne mogu a da glasno ne postavim pitanje: zašto pored klasične tuberkuloze danas istovremeno egzistiraju i mikobakterijum tuberkulozis, prenosi se kapljično (kijanjem i kašljanjem), i mikobakterijum avium kom pleks koji se ne prenosi na okolinu? Pomenute dve varijante imaju dosta zajedničkog. U vezi su sa HlV-om i protiv njih se ne može napraviti vakcina jer bi je trebalo praviti za dve komponovane infekcije koje obično ,,idu“ zajedno. Ova kombinacija sa neizlečivom ili specifičnom tuberkulozom je jedna varijanta Hl-virusa. Izgrađen, oplemenjen, obogaćen hibrid, ugrađen je u ,,supervojnika“ izmaklog kontroli koji kosi sve pred sobom. U celoj priči možda ponajviše iritira i deprimira to što je čovek gotovo potpuno nemoćan da na odgovarajuć način uzvrati udarac u pomenutoj borbi. Zrnce optimizma i podsticaja krije mogućnost učenja kako da se zaštiti. U slučaju pomora miševa većih razmera, recimo, svaki od njih instiktivno i samoinicijativno traži način kako da se nađe među preživelima. Čovek, srećom, ima i razum... Osnovni zadatak koji sam sebi postavio, i cilj kao njegovo ishodište, jeste pružanje podjednake mogućnosti učenja svima kako se zaštititi i sa potomstvom naći među prežive lima. I sve moje prethodne knjige imale su isti cilj. lako je i ova u nizu istorodnih, svaka naredna nudi više - i leka i znanja. S jedne strane, rezultat je rasta i širenja proizvodnih kapaciteta preduzeća ,,Toreksin“ koje proizvodi Todoxinove preparate. (Ilustracije radi, u okviru svojih proizvodnih pogona ima najveći liofilizatorski centar na Balkanu sa, čak, šest liofilizatora.) S druge, knjiga pred Vama, poštovani, jeste i svojevrsna suma u međuvre menu stečenih znanja i prikupljenih dokaza kojim Todoxin-ova naučna grupa raspolaže kao potvrdom delotvornosti Todoxin-ovih preparata. Knjiga je komponovana po već ustaljenom principu. Naime, saznanja kojima raspo lažem su skoncentrisana na jedno mesto, što možda nije po pravilima pisanja ovakve liter ature, ali se pokazalo veoma praktičnim i, posebno, upotrebljivim. Zbog toga se, recimo, pored saveta u vezi sa određenim terapijama, životnim navikama, ishranom, našlo mesta i za objašnjenje načina kojim sam došao do preparata i svega što je njegov nastanak pratilo, ali za i istraživanja, eksperimente, podatke koji se odnose na svetska iskustva, rasprostran jenost i puteve širenja side, kao i ispovesti i svedočanstva samih pacijenata. Ne mogu, a da na kraju ovog kazivanja ne pomenem najnovije rezultate Todoxin-ovog pristupa koji danas dobijaju apsolutnu potvrdu kroz rezultate PCR-analiza sedam pacijena ta sa naših prostora. Status ,,HIV-pozitivan“ kod njih traje između 12 i 20 godina. Ipak, pod Todoxin-ovom terapijom nesmetano obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Neki. imaju i zđrave supružnike i zdravo potomstvo. Februara 2006. godine, samoinicijativno su se obratili poznatom hematologu dr Radojičiću na testiranje. Kod pet pacijenata je broj infek tivnih i neinfektivnih kopija iznosio ,,nula“, a kod preostalo dvoje bio ispod granice detek cije (donja granica detekcije iznosi 20.000) - 5.000 i 7.000 kopija!!! Iako su sa ovim rezulta

tima upoznati i najogorčeniji protivnici Todoxin-a iz redova predstavnika zvanične medi cine, do danas se niko nije oglasio u javnosti. Verovatno računajući s tim da ono o čemu se javno ne govori i - ne postoji! Istina, problem su jedino svedoci. Pišući knjigu ,,Životi“ 1550 godine, italijanski slikar, zlatar i arhitekta Đorđo Vazari, zabeležio je i anegdotu o čuvenom italijnskom slikaru Đotu. Naime, kada je papa Benedikt IX iz Treviza nameravao da oslika srkvu San Pjetro, poslao je u Toskanu svog emisara da pronađe pogodnu ličnost za to i obavezno poseti Đota čija je slikarska zvez da u to vreme bila u usponu. Savremenim jezikom rečeno, da prikupi ponude tako što će svaki slikar nacrtati po nešto a papa prema tim crtežima odrediti majstora kome će poveriti tako delikatan posao. U knjizi „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ to je ovako opisano: „...Dvorjanin pođe na put da vidi Đota i sazna koji su još drugi majstori u Firenci savršeni u slikarstvu i mozaiku, te prolazeći kroz Sijenu, stupi u razgovor sa mnogim umet nicima koji mu dadoše svoje crteže. Došavši u Firencu, jedno jutro pođe u rađionicu Đota, koga je upravo zatekao u radu, i izloži mu namere i način na koji papa želi da se koristi njegovim delom, i najzad zatraži od njega mali crtež da bi ga poslao njegovoj svetosti. Đoto, koji je bio vrlo Ijubazan, uze jedan list hartije i, naslonivši lakat na bok, da bi mu ovaj poslužio kao šestar, povuče kičicom obojenom crvenim jedan krug toliko pravilan da je to bilo pravo čudo. Uradivši to, Đoto potsmešljivo reče dvorjaninu: - Evo vam crteža! - Zar neću dobiti drugi crtež sem ovoga? - upita ovaj smatrajući da je izigran. - Dosta, čak i suviše je i ovaj - odgovori Đoto - pošaljite ga zajedno sa ostalima i videćete da li će ga prepoznati... Zastupnik, videvši da ne može dobiti drugi crtež, ode dosta nezadovoljan sumnjajući da je izigran. Ipak, šaljući papi ostale crteže i imena onih koji su ih izradili, pošalje i Đotov, ispričavši kako je ovaj izradio krug ne mičući rukom i bez šestara. Na osnovu toga su papa i mnogi dvorjani koji su poznavali umetnost ocenili koliko je Đoto prevazišao sve druge slikare tog vremena. Pošto se ova stvar kasnije pročula, nastala je posloviea koja se još upotrebljava: Okrugliji si nego Đotovo ,,0“, a odnosi se na debele i tupoglave ijude. Za ovu poslovicu se može reći da je lepa ne samo po slučaju kako je nastala, nego mnogo više po svome značenju koje se sastoji u dvosmislenosti, pošto se ,,okrugao“ u Toskani sem za pravilan krug upotrebljava i za duševnu tromost i nezgrapnost...“ Eto, tako je 1550. pisao Đorđo Vazari. Ali, čemu ova anegdota u priči o Todoxin-u? Ne slučajno. I Todoxin je zaokružen, potpun, biljni preparat. Razlika je jedino u tome što ,,pape“ savremene tzv. zvanične medicine, dakle gotovo pola milenijuma kasnije, izbegava ju to da primete. Koliko dugo, vreme će pokazati...

Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Misisaga - Ontario, Kanada Analize nekih Todoxin-ovih preparata izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu 1.0 Fizička pravila Uzorak #1 OFT-1935/TK polu-čvrsto 1.181 prijatan/voćni 4.0

Uzorak #2 OFT-1962/DJ tečno 1.102 prijatan/voćni 4.5

Stanje uzorka Specifična težina Miris pH vrednost (kao uobičajen) 2.0 Glavni sastav 64.60 69.10 Sadržaj slobodne vode (%) 35.40 30.90 Ukupna suva supstanca (°/o) 3.21 2.93 Ukupan sadržaj pepela (%) 3.0 Analiza suvih sastavnih organskih jedinjenja 87.50 Ugljeni hidrati (%) 85.75 Lipidi (masti) (%) 0.96 1.08 1.94 Proteini (%) 1.73 9.81 Karbonske (ugljene) kiseline (%) 11.23 4.0 Analiza elemenata (hemijskih) 58.37 Ugljenik (C) 59.26 7.09 Vodonik (H) 7.23 33.12 31.89 Kiseonik (0) 1.09 Azot(N) 1.22 0.02 Sumpor (S) 0.03 0.31 0.37 Fosfor (P) 5.0 Analiza glavnih ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi 15.35 Glukoza (%) 17.70 7.23 6.12 Fruktoza (%) 0.04 0.22 Manoza (%) 0.94 1.16 Pentoze (%) 6.0 Anahza glavnih karbonskih kiselina rastvorljivih u vodi 4.74 Limunska kiselina (C6H807) 5.83 0.72 Sukcinska kiselina (C4H604) 1.03 0.12 Malonilna kiselina (C3H404) 0.38 7.0 Analiza vitamina rastvorljivih u vodi (ppm): 19 24 Tiamin (Bl) 16 27 Riboflavin (B2) 57 31 Pantotenska kiselina 23 19 Nikotinska kiselina 16 28 Nikotinamid 15 52 Piridoksin

Uzorak #3 OFT-1959/CK polu-čvrsto 1.190 prijatan/voćni 3.5 64.60 35.42 3.84 84.20 1.13 2.11 12.56 59.03 7.30 32.06 1.20 0.03 0.38 16.93 5.30 0.40 0.98 5.92 1.17 0.67 37 31 43 49 37 23

Cianokobalamid (B2) 0.24 Folna kiselina 0.50 Biotin 76 Askorbinska kiselina (C) 96 Inozitol 112 8.0 Analiza vitamina rastvorljivih u mastima B-karoten 0.090 Vitamin A (alkohol) 0.030 Vitamin A (acetat) 0.011 Vitamin D3 0.080 Tokoferol 0.106

0.18 0.35 39 82 83

0.26 0.62 63 89 193

0.031 0.015 0.008 0.042 0.093

0.061 0.021 0.009 0.037 0.114

9,0 Kvalitativne analize šećemih kiselina i jedinjenja nosilaea azota Sva tri nutritivna uzorka sadrže ostatke sledećih jedinjenja: Glukuronska kiselina Glukonska kiselina Fitolna kiselina Aspartanska kiselina Glutaminska kiselina Glicin (Gly)

Prolin (Pro) Glukozamini Purinski ostaci Pirimidinski ostaci Piperin Fitol

Glucitol Enzimi: Amilaze Fosfataze Katalaze

Svetska zdravstvena organizacija Ženeva, 3. n o vem b a r 1987. g o d in e Dragi dr Jovanoviću, Zahvaljujem o Vam za p is m o o d 27. oktobra 1987. godine. M oram o da Vas, na žalost, obavestim o da nije u politici SZO da se angažuje u istraživačkim p ro je k tim a s pojedincim a. P reporučujem o Vam, m eđ u tim , da svoj predlog uputite n e k o j istraživačkoj ustanovi. Iskren o Vaš, D r D žonatan M an D irektor specijalnog program a za A ID S

P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 21. oktobra 1987. Pasterovom in stitu tu (Pariz).

Pasterov in stitu t Pariz, 9. decem b a r 1987. g o d in e G ospodine, Vaša pošiljka je predata dr Zerijalu ko ji radi u R hone-P oulenc Sante, a bavi se terapeutskim pokušajim a vezanim za in fekciju H lV -om .

Za Montanjea, Dr Fransoa Denio, Odeljenje za virusnu onkologiju

P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 15. decem bra 1987. Pasterovom institutu.

Pasterov institut Pariz, 29. decembar 1988. godine Gospodine, Saglasno Vašem pismu od 23. decembra 1988. godine i kako sam Vam većnajavio u svom pismu od 9. decembra 1987. godine, Vaša dokumentacija je predata dr Zerijalu kome preporučujem da se obratite. Primite, Gospodine, izraz mojih najboljih osećanja. Dr Fransoa Denio Ovde je, naime, reč o tome da se prim. dr sci. Todor Jovanović prvi usudio da napiše pismo prof. Liku Montanjeu, naučniku koji je otkrio HIV, u kome mu je objasnio da neće moći da se proizvede vakcina uprkos tome što je ovaj javno izrekao daje "samo pitanje dana kada će vakcina protiv HlV-a biti napravljena". Nedugo zatim, došloje do naglepromene mišljenja igrupa francuskih naučnika, na čelu sa prof. Montanjeom, objavilaje "senzacionalnu" vest da vakcine - neće biti!

Ugovor o saradnji sa direkto ro m R im sk e in fektivn e k lin ik e prof. F. Zoričijem.

Slobodni univerzitet B risel O deljenje za m o leku la rn u biologiju 5. ju l 1988. g odine Dragi dr Jovanoviću, Prim io sam Vaše p is m o i pročitao o Vašoj m edikaciji i rezultatim a k o je p o čin jete da dobijate s Vašim pacijentim a. B udući da m i nism o u potpunosti uključeni u rad s pacijentima, preporučujem Vam da stupite u vezu sa Svetskom zdravstvenom organizacijom u Ženevi. Oni m ožda m ogu da Vam p o m o g n u Gnansijski i uključe Vaš način lečenja u široku m režu u kojoj bi bio ocenjen i upoređen sa ostalim načinim a lečenja. U n a d i da će to p o m o ć i Vama i Vašim n esrećnim pacijentim a, iskren o Vaš A. B u rn y

K arolinski in stitu t O deljenje za im unologiju, S to kh o lm 16. februar 1989. g o d in e Žao m i j e zb o g kašnjenja s podacim a. Pronašli sm o, m eđ u tim , d a je "OF" p reparat veom a p o te n tan u aktiviranju lju d skih N K ćelija. Ta aktivacija zahteva izvesn u p rein ku b a ciju sa efek to rn im ćelija m a (preko noći), optim alna je p ri finalnom razblaženju u odnosu 1:1000 (ali se jo š m o ž e detektovati i k o d 1:100.000) i nije aditivna na IL-2 efekat. Naim e, "OF" uvećava N K uništavanje u istoj m e ri kao što to čini IL-2. U p relim in a rn im eksp erim en tim a n e vidim o e fe k a tn a p o g o đ en e vezane ćelije, tj. "OF" uvećava efika sn o st onih ćelija k o je već vezuju p o g o đ en e ćelije za tum or. Dalji rad m ogao bi da odredi faktore ko je oslobađaju stim u lisa n e ćelije i, dakle, uvede aktivaciju u p risustvu različitih antitela, anti-IFN, anti-IL-2 itd. M eđutim , s obzirom na sadašnje stanje stvari, s našim ograničenim p o zn a va n jem stru ktu re "OF"-a n e planiram o takve eksp erim en te. U koliko Vi im a te n e k e dalje planove, m i sm o zainteresovani da o n jim a razgovaramo. M ikael Jondal, p ro feso r

N acionalni in stitu t za rak, M erilen d 21. ju n 1989. go d in e D ragi dr Jovanoviću, Vaša p rep iska sa UD CDC i N acionalnim in stitu to m za alergiju i in fektivn a oboljenja, upućena je našem O dseku bu d u ći da sm o m i, u okviru N acionalnog instituta za rak, za d u že n i za akviziciju je d injenja n a m en jen ih testiranju za a n titu m o rn e A ID S-antivirusne zaštite. R adi inform isanja, N IR trenutno radi na obuhvatnom ispitivanju s ciljem identifikovanja je d in je n ja koja im aju potencijalno A ID S-antivirusno dejstvo. To in vitro ispitivanje, k o je uklju ču je infekciju T ćelija sa živim HIV, zahteva je d in o veom a m a le uzorke: 50 m g je dovoljno za p o tp u n i test. Izvođenje ispitivanja ništa n e ko šta darodavca. Ipak, ograničeni sm o na testiranje ka rakterističnih h e m ijskih jedinjenja iz sin tetičkih ili priro d n ih izvora. Z b o g toga n e m o že m o da p rih va tim o ekstra kte sirove frakcije, m ik stu re ili kom binacije. U koliko im a te na m e ru da testirate Vaš materijal, pošaljite m i h e m ijs k u stru k tu ru tako da je m o ž e m o proveriti, s obzirom na n ašu bazu podataka, k a k o b ism o izb eg li dupliranje. A k o naglasite da struktura m ora da b u d e držana u tajnosti, toga ćem o se p o šte n o pridržavati. Iskreno, D anijel Lednicer, Ph. D. O dsek za h e m iju i sin te zu leko va N acionalni in stitu t za ra k

P ism o k o jim je d rJ o v a n o vićo b a vešten da m u je odobren za h te v za otvaranje ordinacije u Voterge jtu (Watergate) u centru Vašingtona, elitnom kraju u k o m e žive najm oćniji lju d i SAD. N aim e, n a ko n provere četiri iz u ze tn o rigorozne kom isije, dr Jovanoviću je dozvoljeno obavljanje m e d ic in sk e p ra kse u Votergejtu.

Intervju prim. dr sci. Todora Jovanovića beogradskom časopisu ,,Galaksija“ (april 1990.) pod (delimično i stranim) naučnim krugovima i sprečio da jedan ,,naučnik“ za dr Jovanovićev

(d elim ičn o i stra n im ) n a u č n im k ru g o v im a i sp rečio da je d a n „ n a u č n ik “ za d r J o va n o vićev pronalazak bude n o m in o va n za N obelovu nagradu!

S h e m a ispitivanja za T odoxin k o ju je , ka o garanciju za p o tp isiv a n je ugovora, svojeručno ispisao dr sci. G ordon M. Kreg, š e f o d seka za p riro d n e p ro izv o d e p r i N a cio n a ln o m in stitu tu za ka n c e r SAD.

Saglasnost za prihvatanje uslova p o d ko jim je Todoxin bio ispitivan na N acionalnom m stitu tu za ka n cer SAD, kao deo program a za ispitivanje h o m eo p a tskih sredstava. D obijeni rezultati su bili izu ze tn o dobri.

Prva i četvrta strana ugovora sa N C I (Nacionalni in stitu t za kancer SAD) za lečenje kancera.

Prva i četvrta strana ugovora sa NCI za lečenje AIDS-a.

Naslov članka objavljenog u časopisu "raum&cajt" (raum&zeit). Reč je o rezultatima studije izvedene na dvadeset pacijenata, tretiranih Todoxin-om. Kao koautori se pojavljuju najveći svetski virusolozi koji su potvrdili da se dejstvo Todoxin-a pokazalo efikasnijim od svih biljnih medikamenata i preparata zvanične medicine, koje su do tada ispitivali.

Poziv prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak sa komisijom Ujedinjenog Kraljevstva (Velike Britanije) za ispitivanje i odobravanje lekova (Medical Research Council - MRC), formirane od strane Evropska zajednice na čelu sa prof. Dženet Darbišajr (Janet Darbyshire). Na sledeće četiri strane su ugovori o tajnosti, tj. potpisi članova Komisije EU za odobravanje leko va sa kojima je prim. dr sci. Todor Jovanović sklopio ugovore o potvrđivanju delotvornosti Todoxinovih preparata. Naime, EU je izabrala komisiju iz Ujedinjenog Kraljevstva (UK) za praćenje, analizu i odobrava nje svih preparata zvanične i prirodne medicine. Do stručnjaka ove komisije mogu da dođu isključi vo svetski priznati preparati i stručnjaci sa najvišim referencama. Prim. dr sci. Todor Jovanović je zahtevao da svaki od članova komisije potpiše ugovor o tajnosti štoje, samo po sebi, dovoljna garan cija njihove uverenosti u delotvornost Todoxin-a. Potpisani članovi komisije su: - Prof. Brekenrič (Brekhenridge), jedan od najpoznatijih farmakologa u svetu, - prof. Džefris (Jeffries), virusolog, - prof. Veler (Weller), stariji član evropske komisije za AIDS, - prof. Darbišajr (Darbyshire), predsednik komisije.

Prepiska sa najvećim svetskim ekspertom za presađivanje koštane srži prof dr. Grantom Prenti som iz engleske Kraljevske bolnice. Pracijenti prof. Prentisa koji nisu pristali na verovatnoću od 50 procenata da zahvat uspe ili nisu bili u stanju da plate traženu cenu, pomoć su zatražili od prim. dr sci. Todora Jovanovića.

Nakon što je postao poznat u svetu, prim. dr sci. Todora Jovanovića je pozvao direktor i profesor virusologije na Kohovom institutu G. Pauli. Zakazao m u je jednočasovni sastanak koji se produžio na dva sata, a potom m u predložio da nastave razgovor uz obećanje da će m u sam skuvati kafu. "Idete na Konferenciju u Vankuver?" upitao je prof. Pauli. Kadje dobio potvrdan odgovor, nastavio je: "Pred lažem Vam da napravite prezentaciju Todoxin-a zatvorenog tipa na koju ćete pozvati isključivo pro fesore i docente najvećih svetskih instituta". Prim. dr sci. Todor Jovanović je prihvatio ideju, zakupio salu i okupio u tom trenutku najveća svetska imena iz oblasti virusologije. Prezentaciju je vodio lon donski profesor Kliv Lavdej (o čemu postoji video-zapis). Izuzetni rezultati su izazvali opšte zaprepašćenje prisutnih. Uprkos tome i ispunjenju svih uslova organizatora, radje iz nepoznatih razloga skinut sa Internet-strane Konferencije. Ipak, to nije spreči lo prof. Paulija da u izveštaju sa Konferencije posveti čakjednu šestinu prostora - Todoxin-u! Radoz nalimaje objasnio da je Todoxin u tom trenutku jedina realna nada za borbu protiv opake bolesti i svojom preporukom i potpisom omogućio prim. drsci. Todoru Jovanoviću pristup najvećim svetskim laboratorijama.

Preporuka i sugestija prof. Paulija, nakon četvoročasovnog sastanka u Berlinu, prim. dr sci. Todoru Jovanoviću kojim ekspertima i laboratorijama da se obrati za nastavak naučnog rada i istraži

Poziv upućen prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak u vezi saradnje na ispitivanju antivirusnog svojstva Todoxin-a na Medicinskom fakultetu u Londonu. Potpisao ga je profesor Ričard S. Teder. Sin glavnokomandujućeg iskrcavanja u Normandiji u vreme Drugog svetskog rata, lord Ričard Teder, profesor imunologije i virusologije na Medicinskom fakultetu u Londonu, prvi je promovisao AZTretrovirpolovinom osamdesetih godina prošlog veka sa prof. Klivom Lavdejom i ujedno ga prvi oborio u poznatoj "Konkord" studiji rađenoj u Francuskoj. Naime, već nakon šest meseci od počet ka studije, pacijenti iz kontrolne (placebo) grupe su iznenada počeli da umiru, što nije bio slučajkod grupe pod terapijom AZT retrovirom. Zbunjeni, Francuzi su zatražili pomoć i saopštili da će studi ja, po svemu sudeći, morati da bude prekinuta Profesor Teder je ustanovio da su istraživači manipulisali. Svaki smrtni slučaj iz "AZTgrupe”je prebacivan na spisak placebo grupe! Na taj način je pala "Konkord" studija. Neslavno je prošla i "Delta "studija, nešto kasnije rađena u Londonu. Nikada nije privedena kraju zbog velikog broj smrt nih slučajeva u grupi koja je primala terapiju AZT retrovira.

Petogodišnja saradnja prim. dr sci. Todora Jovanovića sa INEP-om, nažalost nije urodila očeki vanim plodom, uprkos tome što je drJovanović svojim autoritetom i titulom dao pokriće za rad Insti tuta.

Oktavno ustrojstvo m uzike i igra fotona kao univerzalni život ovom svojevrsnom uvodu pre uvoda, poštovani čitaoče, pokušaću da nagoves tim sadržaj knjige koju si upravo otvorio. Do podataka sam došao tokom više od četrdeset godina naučnog rada. Što bi narod rekao, dugog koliko i jedan ljudski vek. Sve to vreme sam utrošio, nadam se ne uzalud, na sakupljanje delića, segme nata, istine o životu, bez obzira na to da li ih pozitivna nauka svrstava u medicinu, biologi ju, fiziku, hemiju, ili pak filozofiju, teologiju ili umetnost. Cogito, ergo sum!1 Oduvek sam smatrao da samo takav, danas bi rekli interdisciplinarni pristup, donosi spoznaju o mudrosti življenja. Teme koje obrađujem u ovom delu izdvojio sam ponajviše zbog neosporno moguće naučne i kreativne širine delovanja, ali i njihove neprolazne aktuelnosti i brojnih tabua i mistifikacija koje izazivaju u naučnim i nenaučnim krugovima. Spoj večitih zagonetki života duše i tela, kao razrešenje uslova očuvanja zdravlja, želim da podelim sa Tobom i kodiram ih u ključne reči: poreklo bolesti, mehanizam transformacije i komponovanja, stvaranje Hl-virusa u organizmu, oktavna muzika univerzalnog života, ples fotona, božanska čestica. Sa jasnom svešću da samo pominjanje nekih od njih, ili svih zbirno, kod nekoga može da pobudi želju za sklapanjem korica, igram na sve ili ništa. Možda dotični nema istinskih afiniteta prema ovim temama. Zašto da ne. To je ljudski. Ipak, igram na tankoj žici čovekove urođene radoznalosti. Bez razmišljanja. Znam šta nudim i ne sumnjam u izazove interesovanja. Ali, kako sam i sam tek samo čovek, kao autora bi me obradovala svaka primedba, kritika, diskusija u vezi ovde izrečenog, kao znak (da li?) ispravnog usmerenja i trošenja kreativne naučne snage. U

N ajveći je p o re m e ć a j duha vero va ti da su stv a ri on akve k a k v e b ism o ž e le li da budu Luj Paster

Ponekad imam utisak da se udaljavamo od života. Mašta nas vuče na sve strane. Retko u istom pravcu, a poslovično na dijametralno suprotne krajeve. Ali, nije strašno to što nam 1) Mislim, dakle, postojim.

radi mašta. Strašno je što nas „za nos vuku“ činjenice. Mašta spašava. Predviđa i otkriva istinu. Oslanjanje isključivo na činjenice, te konkubine duha vidljivih okom, zavodi i odvodi međ’ hiljade velova. Iz odaja mašte se lako pronalazi izlaz. Jedna slika ustupa mesto drugoj ili se preobražava u novu. I ma koliko jeretički i neinteligentno (makar prema trenutnim mer ilima) delovalo, opredeljenje za verovanje u sopstvenu intuiciju i fleksibilnost koja iz nje isho di, u konačnom razrešenju uvek više nudi od krutog oslanjanja na činjenice i pridržavanja ,,dokazanim“ istinama i iz njih proisteklih znanja. Da nije toga, gde bi Nikola Tesla ,,video“ svoje obrtno magnetno polje? U šta je verovao Galileo Galilej kada je povikao - ipak se okreče! Treba li podsećati da se kao ,,disident“ katoličkog dominikanskog reda oslanjao isključivo na „prirodnu svetlost ljudskog uma“. Dobro, to može i tako da se nazove... Može li, međutim, da pomogne i skidanju vela sa tajne porekla bolesti kada je i u mnogo jednostavnijim, da ne kažem prizemnijim, životnim situacijama nemoćna? U najobičnijem sudskom procesu se na osnovu materijalnih dokaza i svedočenja neko može proglasiti kriv im, a da zapravo uopšte nije kriv! Loš raspored zvezda ili nešto drugo, svejedno je. Samo se ishod računa. A možda je reč o ,,kupovini“ ili ,,iskupljivanju“, kako mu drago, jer svako može da ,,kupi“ i bude ,,kupljen“. Čak do besmislenosti. Čovek priznaje zločin zbog koga će biti pogubljen da bi sopstvenom žrtvom ,,kupio“ život vlastitoj deci. Bez obzira da li ćemo ovo nazvati nesuvislim ili budalastim, na hiljade ovakvih primera već postoji i postojaće. Dux atque imperator vitae mortalium animus est!2 Ili, što bi Duško Radović rekao: „Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.“ Na sudski proces, u kome presuda još uvek nije izrečena, podseća i u vremenu davno zagubljeno poglavlje istorije medicine - sukob naučnih stavova, blaže rečeno akademska rasprava, slavnog Luja Pastera3i njegovog savremenika Antoana Bešama4, profesora bio hemije i dekana medicinskog fakulteta u Lilu. Bešamu se kasnije priključio Ginter Enderlajn, a Pasterovoj strani (nakon žestokih naučnih rasprava povremeno začinjenih čak i ličnom netrpeljivošću) Robert Koh5. O čemu je reč? Uvaženi Bešam i Enderlajn su zastupali tezu da svaka bolest potiče iznutra. Glavni postulat ovog stanovišta podrazumeva prisustvo praćelija (soraba, neman odija) u organizmu domaćina i njihovu sposobnost preobražavanja u različite oblike i, shodno tome, iniciranje i podsticanje patogenih procesa u organizmu pod dejstvom različi tih spoljnih uticaja. Znači, stvaranje određenih uslova pod kojima dobroćudni, vredni i korisni ,,radnici“ najednom ,,polude“, to jest počnu da se menjaju i pretvaraju u sopstvenu suprotnost. U tom njihovom preobražaju leži razlog nastanka mnogih bolesti. Imajući rečeno u vidu, ova teorija je istovremeno realna koliko i fantastična. 2) Duša je vođa i zapovednik ljudskog života. 3) Luj Paster (Louis Pasteur 1822-1895), francuski hemičar i biolog. Ime Luja Pastera poznato je širom sveta pre svega po postupku pasterizacije, nazvane po njegovom imenu. Iako po obrazovanju biohemičar, više se proslavio u medicini. Pronašao je vakcinu protiv besnila i prvi u svetu naparvio vakcinu protiv antraksa. 4) Antoan Bešam (Antonine Bechamp), živeo sredinom XIX veka, začetnik ispitivanja pleomorfizma (odnos dve ili više vrsta ili formi u životnom ciklusu). Oslanjajući se na njegov rad, nemački botaničar i zoolog dr Gin ter Enderlajn (Gunther Enderlein, 1872-1968) radio je mikroskopska istraživanja u tzv. tamnom polju (dark field) pleomorfizma mikroorganizama (prioni, virusi, bakterije, protoaze, gljivice, spore). 5) Robert Koh (Robert Koch, 1843-1910), nemački lekar. Prvi u svetu razvio tehniku izolovanja i ispitivanja bakterija. Njegov sistem je postao osnova savremene bakteriologije. Izolovao je i identifikovao bakteriju koja izaziva antraks (anthrax) i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905. dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti medicine za rad na otkrivanju i lečenju tuberkuloze.

Ni njoj suprotstavljena teza nije ništa manje ni realna ni fantastična, ma kako na prvi pogled izgledala. Njen osnovni postulat je tvrdnja da sve bolesti dolaze spolja. U veoma grubom prevodu, bolesti ,,lete“ vazduhom, ,,putuju“ vodom, ,,gamižu“ kroz zemlju, dakle prolaze kroz najrazličitije sredine ili ih koriste kao svojevrsno „prevozno sredstvo“ kako bi stigle na nezakazanu partiju ruskog ruleta - na koga naiđu, njega su napale. S tim što u „šaržeru bolesti“ ima mnogo više od jednog ,,metka“. Pomenuta dva stava su u međusobnom sukobu i definisani tako da isključuju jedan drugi. Ali, bez obzira na to koji je ispravniji (ni jedan se ne može odbaciti kao apsolutno netačan), ljudi se razboljevaju, a teško objašnjive epidemije, čas ovde - čas tamo, nenadano pojavljuju. Bilo je i biće raznoraznih bolesti i njihovih epidemija, a ljudi će oboljevati od kuge, kolere, boginja... Ukoliko se priklonimo prvoj teoriji, nameće se pitanje: ako bolest već ,,čuči“ u čoveku i razvija se pobunom ,,radnika“ preobraženih u zarazu, kako se konkretna bolest širi u određenoj populaciji? Potom i - kako dolazi do epidemija? (Delimično objašnjenje postoji u knjizi „Nada za Srbiju“, od 333. strane: ćelijske čestice-higijeničari se unutar ćelije vezu ju za nepotrebne ćelijske molekule, veoma često patogene, i izbacuju ih iz organizma zno jem, disanjem, preko urogenitalnog i digestivnog trakta.) U slučaju opredeljenja za drugu teoriju, postavlja se pitanje - zbog čega u vreme epi demije neki ljudi oboljevaju, a neki ne? Čak i oni za koje se ne bi moglo reći, bar ne po nekim opšteprihvaćenim merilima, da „pucaju od zdravlja“. Slabunjav i večito bolešljiv čovek se na volšeban način provlači kroz užasavajuću epidemiju, recimo velikih boginja ili kolere, dok oko njega kao pokošeni padaju oni koji su koliko juče predstavljali oličenje zdravlja. Kako je to moguće? Iz rečenog se jasno nameće neophodnost pronalaženja nove teoretske, potom i pri menljive praktične postavke, u cilju potpunijeg objašnjenja uzroka i nastanka bolesti. Sve lepe teorije nastale još u antičkim vremenima prema kojima se miševi rađaju iz žita, a moljci legu iz brašna i sl, možda i nisu u tolikoj meri smešne koliko nam danas izgledaju. Činjenica je da se miševi pojavljuju i legu tamo gde ima puno žita, a moljci gde ima dovoljno brašna. Ako nema žita i brašna, neće biti ni miševa i moljaca. U ovoj teoriji, dakle, ipak postoji nešto što bi moglo dalje da se razvija. Nova, treća teorija, mogla bi da se razvije (i) na tim zrncima istine. Zašto se, na primer, isti pupoljci (zače ci) u jednom organizmu pretvaraju u kancer, u drugom u influencu, a u trećem u nešto sasvim ,,deseto“? Recimo, u TBC. Treba primetiti i to da je uvek i obavezno reč o bolesti, patološkom narušavanju ravnoteže u organizmu, a nikada o pospešivanju zdravlja. Zašto, recimo, nije zabaležen ni jedan poremećaj koji bi opštem zdravlju dao nov kvalitet? Recimo životni vek čoveka od biblijskih 800-900 godina? Zdravlje je strogo i zauvek definisana „jedinica mere“ i svaki pomak u bilo kom smeru obavezno vodi u patologiju? Odgovor na ovo pitanje se nesumn jivo nalazi u dalekoj budućnosti i nemam nameru da ga ovde elaboriram, tim pre što ga je neuporedivo teže dokučiti od odgovora na večitu dilemu o kokoški i jajetu. Šta više, u ovom slučaju se ne zna da li uopšte postoje „kokoška i jaje“!? U formuli zdravlja je jedina kon stantna - dilema! U svakom slučaju, ne možemo odbaciti činjenicu da oboleli u nekim slučajevima širi tj. prenosi zaraznu bolest na druge ljude. Time je oborena prva teorija? Činjenica je, među tim, i to da se neće razboleti svako ko dođe u dodir sa obolelim. Šta je sa hiljadama onih

koji su vodili brigu i negovali zaražene velikim boginjama, tifusom, kolerom, kugom itd? Da li je, i kako, apotekar i nikada zvanično priznati lekar iz Avinjona (Francuska) još polovi nom 16. veka znao da se njemu ništa loše neće desiti dok su mu takoreći na rukama umi rali žena i sin od kuge u centru grada opustošenog epidemijom? Manje je važno to što je njegovo ime Mišel de Nostradamus, u istoriji ljudskog roda zapamćeno u liku večito zagonetnog proroka i astrologa. Da li je time poljuljana druga teorija koja, istina, dopušta da se neće baš svi razboleti koji dođu u dodir sa zaraženima? Lekari i lica zadužena za negu obolelih su, na izvestan, način imali svest o tome da će ih bolest mimoići. Iako bazirana uglavnom na intuiciji, ipak je postojala kao činjenica. S druge strane, ne može se prenebreći ni podatak da se deo njih razboleo i zarazu preneo da druge. Nekome je bilo dovoljno „samo da pogleda“ obolelog od recimo velikih boginja, pa da i sam padne u bolest i to u njenom najdrastičnijem obliku. Sva iskakanja iz pomenutih definisanih medicinskih stavova, goni na traženje trećeg. Po nepisanom pravilu najčešće smeštenog negde na sredokraći prethodna dva. Jedan deo mogućeg ,,međurešenja“ se krije u delovanju spoljašnjih podsticaja na razvoj bolesti: neki (a može i više njih) od spoljnih činilaca inicira menjanje, potom i pobunu ,,pupoljaka“ u organizmu i stvaranje naizgled samoubilačkog procesa. Samo naizgled. Nije reč o istin skom samoubistvu. Dešava se nešto veoma čudno: ,,podstanari“ uništavaju organizam domaćina, čak i ćeliju-domaćin, a pritom sami - ne umiru. Besmrtni su poput duše. Šta onda nose pomenuti ,,pupoljci“, to jest nemanodije, sorabi itd? Po već usvojenim i na nivo zakona izdignutim teorijama, oni nose - energiju! Oni su, dakle, ta energija od koje ne samo da nastaje život, već i duša živi? Večni život! Najpre je bila energija, potom materija. Materija je stvorena iz prvobitne i večne energije koju znamo kao svetlost Zasijalaje i pojavile su se zvezde, planete, čovek i sve što je na Zemlji i u Univerzumu. Materija je izraz beskonačnih vidova svetlosti, zato je energi ja starija od nje.

Nikola Tesla6 Ovo znači da je spoljašnji uticaj ipak neophodan - bacil, virus, mikroorganizam koji će ući u telo i podstaći pobunu. Ali, bez obzira na svu agresivnost pa čak i ,,zavodljivost“ dotičnog mikroorganizma prema sićušnim podstanarim a i njegovu širokogrudu ponudu da ovima „svašta padne na pam et“, ima organizama koji će i agresivnost i ,,zavodljivost“ dočekati hladno. Neće doći do pobune, još manje do „emotivnih reakcija“ u smislu ,,ludovanja“. Zašto? Zbog postojanja izvesnog oblika „stabilne vlasti“. Među podstanarim a-radnicim a u takvom organizmu nema „štra jkača“ niti realnih izgleda da se oni pojave. Reč je o nešto drugačijoj organizaciji živ ota, bolje reći - organizaciji energije. Ukoliko prihvatimo da sve te čestice, nama već poznate i viđene uz pomoć posebnih mikroskopa (poput Nesansovog), nazovemo vidljivom energijom, moramo imati na umu da je i ona (ta energija) sastavljena od nekih (drugih) čestica. Ne postoji nešto da je sačinjeno od - ničega. Osim u teoriji. A ako ih nazovemo nosiocima energije, treba imati u vidu da je reč o boljoj organizaci6) Stevan Pešić: TV drama „Tesla iliprilagođavanje anđela“. Drama je zasnovana na istinitom intervjuu koji je Tesla dao na samom kraju 19. veka američkom reporteru za časopis ,,Besmrtnost“ koji su vodila dva verovatno najznačajnija američka pesnika - Volt Vitman i Emili Dikinson.

ji, to jest boljem vođenju te beskrajno mnogobrojne sićušne populacije koja čini život i zdravlje organizma koji, opet, predstavlja samu žižu ili jezgro energetskog omotača. Sve ,,fleke“, siva i slaba mesta, rupe i oštećenja na energetskom omotaču, su vrata, pro laz, neka vrsta sita kroz koje mogu da uđu nova ,,naređenja“ u vidu impulsa iz spoljnog sveta. Jasno je da su kod čoveka relativno dobrog zdravstvenog stanja zdravi ne samo organi (jetra, želudac, pluća itd.), već su u harmoničnom i uravnoteženom odnosu i njihove pojedinačne energije i ukupan unutrašnji bioenergetski status i potencijal celog organizma. [Pri tom, ne treba zanemariti i moguć uticaj energetske (ne)ravnoteže organizma sa energi jom iz bliskog okruženja.] Kod takvog organizma unutrašnja homeostaza nije oštećena stresom. Ovo ne znači da njegov vlasnik nije imao stresove, ko ih nema, već da je njima umeo da - vlada. U tom slučaju je mogućnost pojave bolesti svedena gotovo na minimum baš kao i spoljašnji, moguće patogen, uticaj. Kako dolazi do prvog, inicijalnog, oboljenja (recimo kolere) koje će potom prerasti u epidemiju? Odakle prvi oboleli ,,dobija“ bolest? Nameće se odgovor da je već posto jala u njemu. Kako se zarazio ukoliko je nije bilo u nekoliko generacija njegovih predaka? Opet se nameće odgovor: bolest je upamćena! I „prvi oboleli“, dakle, poput mnogih drugih nosi bolest u genetskoj memoriji samo što se kod njega, eto, iz nekih čak jednostavnih i gotovo trivijalnih razloga budi i razvija. Razlog tome može da bude, na primer, nekvalitetna, a ne obavezno zaražena voda, čak i ona sa samo lošom porukom. Dakle, i nezadovoljstvo, duhovna i duševna prljavština ili očajanje, mogu iz memorije organizma da iščeprkaju poruku koja glasi - kolera. Sa kolerom i drugim zaraznim bolestima, na žalost, pojavljuje se još jedan, za epidemiju veoma važan momenat - strah! Strah otvara telesna ,,vrata“ mikroorganizmima odnosno pomenutoj energiji. A ona se širi na sve strane. Spaja ljude, to jest sva živa bića isto kao i neživa. Kvalitet i kvantitet tog kontakta u ovom kontekstu nisu previše važni. Bitno je to da, recimo, i u ovom trenutku naše energije korespondiraju, čak se i mešaju. Tvoja, koji čitaš ove redove, i moja, koji sam ih napisao. I prenošenje bolesti putem energije je deo tog procesa, pod uslovom da se ne shvati u najbukvalnijem smislu. Na koji način slikar ili književnik, recimo, komuniciraju sa ,,konzumentima“ sopstvene umetnosti? Zašto se čovek nakon slušanja Mocarta ili Čajkovskog oseća opušteno a nakon rejv-žurke rastrešeno? Zbog njima izazvanih emocija. U redu. Ali i razmenjene energije. Ovaj izraz se inače veoma često koristi na koncertima popularne muzike, mada oni koji ga izgovaraju najčešće nisu svesni šta on zaista podrazumeva... „Život je ritam koji se mora spoznati. Sve što živi povezano je dubokim i divnim veza ma. Čovek i zvezde, naše srce i kruženje beskonačnog broja svetova. Te veze su neraskidive ali one se mogu umilostiviti tako da čovek i sam počne da stvara nove odnose u svetu, a da stare ne naruši. Znanje dolazi iz vasione, naš vid je njegov najsavršeniji prijemnik. Imamo dva oka, zemaljsko i duhovno, treba nastojati da ona postanu jedno oko. Univerzum je živ. Kamen je misao i osećaj. Zvezda koja sija traži da je gledamo i da nismo odveć obuzeti sobom, razumeli bismo njen jezik i poruke.“7 U svakom slučaju, za sada je dovoljno reći da je ideja, to jest teorija o prenošenju bolesti putem energije ništa više ili manje fantastična od prethodne dve. Kada bi se naselj 7) Ibid.

eno mesto ili geografski region u kome se pojavila epidemija sačuvali od straha i panike, bili bi spašeni i njihovi odbrambeni mehanizmi, ali i nešto još važnije - energetska ravnoteža. Posledica toga bi bio izuzetno mali broj obolelih! [Nisam bez razloga početkom NATO bombardovanja 1999. godine u TV-emisiji „Bis eri“ sugerisao i čak zahtevao od naroda da u (srpski) inat ne padnemo u depresiju, strah, histeriju. Istovremeno sam predvideo mogućnost stvaranja energetske odbrane preko naših pet upokojenih naučnika. O svemu tome sam pisao u knjizi „Srbiji na zdravlje“...] S obzirom na to da dve suprotstavljene teze utemeljene na dijametralno različitim osnovama isključuju jedna drugu, obe se moraju uzeti u obzir u traženju rešenja (odgovo ra, istine) najčešće smeštenog „negde između“. Kategoričnost ili isključivost nije istovre meno i potvrda tačnosti. Svi su i niko nije u pravu. Nesmunjivo je da se virusi, bakterije i patogeni uopšte mogu ,,otposlati“ iz bolesnog organizma u etar8i na taj način širiti. U kon taktu sa drugim organizmom delovaće zarazno, odnosno u njemu će inicirati već pomenu tu ,,pobunu“. Još nešto ne treba gubiti iz vida: kolektivnu svest! U knjizi ,,Todoxin - varijante prirodnog virostatika, citostatika, dekomponatora, restauratora i reaktivatora, antigljivične supstance, u lečenju HlV-infekcije, kanceroznih i ostalih stečenih (neizlečivih) oboljenja“, napisao sam: „Mikroorganizmi i virusi imaju zajedničku, kolektivnu, svest. Takoreći zajedničku mudrost. Razumevanje te vodeće ideje, razumevanje puteva i delovanja virusa i mikroor ganizama, omogućiće čoveku da ih istera iz depoa u kojima su gotovo učaureni i nedos tupni delovanju konvencionalnih terapija. Zahvaljujući veoma dobro razvijenim meha nizmima odbrane, mikroorganizmi se fantastično prilagođavaju postojećim situacijama i trenutnim promenama izazvanim delovanjem farmakoloških preparata. Izuzetno su uporni i neretko trijumfuju nad proizvodima čovekovog razuma i nauke. Ipak, sa smrću organizma i sami um iru...“ U knjizi „Srbiji na zdravlje“ pojasnio sam prethodno: „Generalno gledano, virusi su ‘misleći’ organizmi. Njihovo ponašanje je manje haotično i slučajno nego - namerno. ‘Svest’ im se može okarakterisati kao neverovatno intuitivno znanje razvijano milionima godina i nesputavano razumom kao što je, recimo, slučaj kod čoveka. Sve manji broj ljudi ima svest o sopstvenoj vidovitosti, onoj minimalnoj vidovitosti koja se može nazvati i osećajem, intuicijom, u vezi onog što će se dogoditi u najbližem i najkraćem vremenskom intervalu. Ta intuicija je, međutim, nagon za samoodržanjem kod životinja. Uprkos svim nestancima i nastancima naroda, jungovski arhetip je ostao kao vrsta kolektivne (pod)svesti iako svaki čovek poseduje samo svoju, individualnu, svest. Po otprilike sličnom modelu, to bi moglo da se odnosi i na bakterije i viruse, samim tim i HIV i kancerogene ćelije. Svi oni, moguće je, poseduju izvesnu vrstu, oblik, kolektivne svesti. Poput one koja se stvara u uličnim demonstracijama, u košnici pčela ili oblaku 8) Etar (gr. aither - čist, gornji sloj vazduha; nebo; svetlo, vedrina; dah; dim) 1. Ugrčkoj predstavi: plameni vazduh u kome zvezde lebde i bogovi stanuju, dakle nebeski prostor i svetlosna supstanca, ujedno, nebeski vaz duh, nebo; 2. u grčkoj filozofiji najfinija pramaterija (Anaksagora, Empedokle, Piaton), peti element - kvintesenca koji ispunjava nebeski prostor iznad Meseca (Aristotel); 3. u hemiji: fina, bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost karakterističnog mirisa, specifično lakša od vode (C ^H jq O ); 4. u fizici: supstanca koja, osim materije u prostoru, po pretpostavci postoji kao sredina u kojoj se zbivaju izvesne pojave u prirodi; napr. energija koju Sunce zrači u prostor prenosi se poprečnim talasima kroz elastičnu sredinu etar, koja nema težinu, imponderabilna.

skakavaca. Možda će buduće terapije biti bazirane upravo na prodoru u tu ‘kolektivnu svest’ virusa kao jedino mogućem načinu njihovog zaustavljanja, kontrolisanja i spreča vanja razornog dejstva bez obzira da li su pravljeni u cilju biološkog ratovanja ili su nastali usled prirodnih m utacija...“ Ukoliko, dakle, skakavci, pčele, mravi pa čak i mikroorgnizmi imaju kolektivnu svest, ne treba sumnjati da je poseduju i pramikroorganizmi - svojevrsna esencija živ ota razlivena u svakom čoveku. Kako se širi panika? Gde nastaju kolektivne psihoze i neuroze? Zašto masa ljudi najednom počne bezglavo da juri, gazeći jedni preko drugih, bez ikakvog smisla i čak u korist sopstvene štete s obzirom na mogućnost (samo)povređivanja, ukoliko u njemu ne postoji izvestan oblik „baze za kolektivnu svest“ iako je sopstvenim mozgom, obrazovanjem, kulturom, izdvojen iz one vančulne fiuidne energije svesti? U čoveku dakle ipak postoji osnova, jezgro na koje može da se utiče energijom i na taj način podigne njegova urođena (arhetipska) kolektivna svest do maksimuma. Do koje mere, teško je reći a još besmislenije tvrditi. Jedan od bližih primera je to što ogroman procenat roditelja u izvesnom vremenu deci daje isto ime. Tako postoje čitave generacije Nemanja, Vuka, Gordana, Nikola, Ivana, Danijela, Jovana itd. Zašto? Kako neko ime ulazi ,,u modu“? Da li je uopšte reč o modi? Zašto ljudi prate modu (a danas je moderno da se za modu kaže ,,trend“) ne samo u odevanju, izboru filma, muzike i sl, već i u korišćenju pojedinih lekova i uzimanju određene hrane? Svi odjed nom, recimo, jedu salatu u ogromnim količinama. Ili jedu morske plodove iako su im i pradedovi bili ,,čisti“ kontinentalci. Ili se ,,satiru“ od senfa, majoneza, kečapa, origana... Kako je moguće da tolikoj populaciji ljudi organizam u isto vreme traži isto? Da li je, dakle, reč samo o modi? Sumnjam. Odgovor na postavljena pitanja je daleko komplek sniji od prvog utiska.

„Panika“ energije Nas, međutim, interesuje kako može da se deluje na infektivne bolesti i šta je to uopšte - infektivna bolest? Reč je o jednom iz čitavog niza pitanja tipa ,,ni crno, ni belo“, ,,i jeste, i nije“. Da bi krenulo širenje jedne infektivne bolesti (u njih ubrajam i kancer), neophodno je da ,,uđe u modu“ odnosno da naiđu njenih ,,pet minuta vladanja i haranja“. U tom slučaju je treba uobličiti kao ličnost, personalizovati? Zašto da ne. Sida inicira pobunu „istomišljeni ka“ (stvorenih određenom vrstom ,,nezadovoljstva“) u raznim organizmima. I sve dok su pomenute praklice života (sorabi, nemanodije9) zadovoljne u organizmu domaćina, nemaju potrebu da se menjaju. Ukoliko ipak krenu s preobražavanjem od dobrih pomagača, radni ka i čuvara u svojevrsne „buntovnike, neradnike i izdajnike“, razlog mora da leži u njihovom nezadovoljstvu. A s obzirom na to da je reč (i) o (polu)energetskim organizmima (bićima, telima), nezadovoljstvo je psihofizičke prirode. Ceo organizam će se naći u stanju pobune i neprihvatajući takvu situaciju početi sa vlastitom transformacijom, preobražajem. Pogledajmo pomenutu transformaciju izbliza. Na primeru čoveka, u već viđenoj situaciji. Reč je o poslušnom, vrednom i bogobojažljivom nemačkom službeniku, koji je 9) i ne-videti.

Egzistiraju istovremeno kao energija i materija usled čega su „vidljivo-nevidljivi“ tj. mogu se videti

celog života slušao nadređene besprekorno i bezpogovorno izvršavajući radne zadatke. Baš kao i njegov otac, deda, pradeda. Sudbina je, međutim, htela da za vreme Drugog svetskog rata postane čuvar koncentracionog logora, Do juče blagorodan i blagodaran, službenik se najednom pretvara u svoju najcrnju kreaturu - bezdušno i bezumno biće koje, baš kao i do tada, slepo izvršava sva naređenja ne razmišljajući (ili čak uživajući) 0 užasu koje sobom nosi. Ko je kriv: on ili sistem? Ukoliko je on: zato što je ćutao ili zato što nije govorio? Da li je užas sopstvenog činjenja oduvek nosio u sebi ili ga je strah od užasa učinio - užasnim? Ma kakav bio odgovor na postavljena pitanja, jedno je sig urno: da nije izvučen iz svog sveta prašnjavih fascikli i neugledne kancelarije, odnosno da mu nije pružena prilika da postane zao, ceo život bio mu prošao u ulozi vrednog mrava koja ćuti i sluša. Ovakvih i sličnih primera preobražaja je bezbroj. Zajednička crta im je pobuna uspa vanih, pritajenih ili njima sličan talasno-energetsko-materijalni status, unutrašnjih sila čoveka. Otpočinjanjem transformacije, dolazi do pobune ili ,,panike“ energije. Zašto, u tom slučaju, čak i kancer ne bi mogao da bude rezultanta takve, za dušu gotovo neizdržive a ničim izazvane, situacije? A tu je, naravno, i sveprisutni stres. Neizostavan činilac nastanka velike većine bolesti. Protiv njega se svako bori na svoj način i sopstvenim mehanizmima, međutim, ima i onih koji te mehanizme nemaju valjda uljuljkani relativno jednostavnim i lagodnim životom i nesvesni prisustva permanentnog stresa. Možda sve, pa i humane ćelije nose u sebi sićušne, ali visokog energetskog potencijala, ,,higijeničare“ poput recimo monocita/makrofaga? Kako zbog malog ,,gabarita“ nisu u stanju da ,,progutaju“ (u sebe unesu) veće a za organizam nepoželjne čestice, lepe se za njih 1izvode ih iz ćelije i organizama kroz kožu (pore), disanjem (iz pluća), putem anogenitalnog trakta i sl. Ovim može da se ,,pokrije“ tj. potkrepi prva od pomenutih teorija (Bešam-Enderla jn) po kojoj bolest dolazi iznutra, ali ne može do kraja da se objasni. Epidemija pegavog tifusa (Typhus exanthematicus) nastaje tako što se vaška hraneći se krvlju obolelog i sama inficira, to jest sa krvlju uzima i bolest (preciznije, njenog uzročnika: Rickettsia prowazeki) koju potom prenosi na novo ,,hranilište“. Ubodom zdrave osobe, ova dobija ,,injekciju“ pegavca i velika je verovatnoća da će se razboleti. To što mali i vredni intracelularni (unutarćelijski) čistači ponekad ne odrade svoj posao kako bi trebalo može da znači da ih je ili premalo ili je invazija suviše agresivna (po snazi i broju) ili su za to iz nekog razloga nezainteresovani i nalaze se u stanju izvesne depresije. Imajući u vidu da su ,,podstanari“ prvenstveno energetska tela, lako ih je moguće povezati sa impulsi ma koji dolaze od duše, dakle istog energetskog bića istog organizma. U slučaju da taj podsticaj izostane, ako je duša u depresiji, bez volje, umorna, biće neefikasni i kao i duša bezvoljni, depresivni i umorni. Umesto energičnog odstranjivanja (izvođenja) uljeza iz organizma, pustiće da stvari nekontrolisano teku svojim tokom ,,a da prstom ne mrdnu“. U borbi za zdravlje značajno mesto zauzimaju i takozvani hormoni sreće, to jest endorfini. Svojevrsni eliksir psihofizičkog zdravlja i samopouzdanja, čovekova veza sa lepo tom i kreativnom snagom prirode i Univerzuma. U legende mnogih drevnih civilizacija utkana je priča o čudesnoj supstanci koja smrtnike daruje nebeskom besmrtnošću. U antičkoj Grčkoj je bila poznata kao ,,ambrozija“, hrana bogova. Hindu mitologija je zna kao ,,amritu“, pravi se mućenjem mleka velikog kosmičkog okeana. U alhemiji je „eliksir živo ta“ i „cvet Sunca“. U drami ,,Alhemičar“, Ben Džonson 1610. godine kroz monolog glavnog

lika objašnjava da eliksir može svakome da donese čast, Ijubav, poštovanje, dug život, bezbednost i hrabrost, a osamdesetogodišnjeg starca pretvori u dete... Za endorfine se danas zna da su biohemijski proizvod ljudskog tela. Po hemijskoj strukturi su slični opijumu i njegovim derivatima (poput morfijuma), s tim što kao sastavni deo normalnog telesnog hormonskog sistema ne stvaraju zavisnost i nisu štetni. Osnovne osobine endorfina su: - stvaranje fizičkog zadovoljstva i otklanjanje bola (u ekstremnim situacijama, telo je sposobno da proizvede i do hiljadu puta jače endorfine od sintetizovanog morfijuma); - pospešivanje zaceljenja rana ili oštećenog tkiva; - jačanje imunološkog sistema; - stvaranje fizičkog osećaja dobrog stanja koji se pretvara u emotivno, mentalno i psi hološko zdravlje i osećaj sreće; - izazivanje pozitivne euforije i stanja blaženstva kod koga čovek doživljava duboku duhovnu vezu sa celokupnom prirodom i Univerzumom. Organizam u suštini produkuje endorfine u svakom trenutku koji doživljavamo kao prijatan. Svejedno da li je to uživanje u zalasku sunca, slušanje prijatne muzke, druženje sa prijateljima, gol na fudbalskoj utakmici, pogled na cvet ili dodir i osmeh drage osobe. Za osobu naviklu recimo na duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala koji pokri va višak pažnje i stimuliše mozak na lučenje endorfina, „hormona zadovoljstva“. Na taj način će uhvatiti trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom depresivnom stresu. U svakom slučaju, rezultat je uvek plima osećaja psihofizičke prijatnosti pridošle od istih unutrašnjih supstanci. Stvaranje dobrog unutrašnjeg osećaja namernom proizvodnjom endorfina, predstavlja jednu od osnovnih životnih veština. Kratkoročno gledano, stimuliše fizičko zdravlje i izazi va osećaj sreće. Dugoročno, reč je o strategiji izgradnje dubokog osećaja skladnog odnosa sa svetom, bez zavisnosti od drugih osoba ili spoljnih okolnosti i uticaja. Iz psihološkog ugla to znači „dobro se osećati u vlastitoj koži“. Endorfini moraju da cirkulišu telom u cilju snaženja imunog sistema i ,,otvaranja“ napetog, kristalisanog ili koagulisanog tkiva. Bolest se pobeđuje omogućavanjem prolaska preko potrebnih antitela u zahvaćena područja. Zdravo telo dakle podrazumeva da krv, hranljive materije, hormoni itd, neometano cirkulišu kroz sistem. Ukoliko to nije slučaj, moglo bi da se govori o jednoj od mogućih definicija bolesti. Otečeni zglob pokazuje prve znake oporavka povećanjem pokretljivosti tj. poboljšanom fleksibilnošću. Svrha i krajnji cilj prirodne medicine je, pored ostalog, uklanjanje prepreka u cirku laciji životno važnih supstanci i materija, samim tim i napetosti, bez obzira na njihovu eti ologiju. Na taj način se organizam vraća u prirodno stanje ,,protočne“ harmonije koja podrazumeva svakodnevnu prijatnost u kojoj bismo trebali da živimo. Manje je važno da li se to postiže masažom, lekovitim travama, odgovarajućom ishranom, akupunkturom, aro materapijom, jogom, sportom, meditacijom... Stres, poremećaj ciklusa kortizona (povećanje njegove koncentracije) i pad nivoa endorfina ispod 28%, odnosno za više od 72%, vode u bolest. Pomenuti procenat nije toliko važan koliko činjenica da nedostatak endorfina smanjuje, u nekim slučajevima čak i elim iniše, volju za životom. Gubitak životnog elana se pretvara u impuls i naredbu za prestankom života. Uočavaju se mogućnosti i lokacije „zaduženih za samoubistvo organiz ma“, a potom šalje impuls da „porade na konačnom kraju“...

Iako nesumnjivo važan za organizam, nepažljiva primena sintetskog endorfina (u pilu lama, recimo) lako može da rezultira neodgovarajućim, češće preteranim, dozama. Ukoliko je ona zaista neophodna, treba je sprovoditi pravilno i obazrivo, uz razmatranje mogućnos ti dobijanja maksimalne efikasnosti (dobrobiti) kod najtežih oboljenja. U tim slučajevima treba da pruži osećaj blaženstva i pomirenosti sa konačnim krajem. Valja imati i na umu da samo u početnoj fazi gubljenja endorfina dolazi do depresije i blokade protoka životne energije, samim tim i nedostatka volje za životom. Endorfin nije agresivan, ne deluje stimulativno poput narkotika. Zato treba naučiti kako da se pospeši njegovo lučenje mentalnim tehnikama, dakle sopstvenim mozgom. Pos toje razne vežbe i načini. Sam endorfin, međutim, nije dovoljan za odbranu organizma. Pre bi mogao da se okarakteriše kao svojevrsna anestezija. Ovo znači da ukoliko se ne otkloni inicijalni uzrok propadanja organizma, do konačnog kraja će svakako doći s tim što ovaj može da bude bezbolan ili bar manje bolan. Endorfin je, dakle, potreban, ali ne i dovoljan. Šta je to još potrebno, možda ponajbolje sugeriše deo (srećom, manji) savremene i nestr pljive populacije mladih ljudi poseglih za drogom kao surogatom endorfina. Dakle, razlog za ulazak u narkomaniju može da leži u nemogućnosti pronalaženja sopstvenog uporišta u životu i izostanak nade tj. životnog optimizma. „Mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i pobede... Ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: ‘Obesite vašu filozofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i pre mesti jedan grad s nekog mesta na drugo m esto...’ Kod mnogih Ijudi je ideja o životu veća nego život.“10 Glavni izvor permanentnog stresa koji vodi u pad imuniteta, odnosno poremećaj ravnoteže jedinstvenog psihoneuroimunoenedokrinog sistema, po svemu sudeći je - bez nađe. Kao odgovor na poremećenu homeostazu i ugrožen opstanak, pokreću se različiti transformirajući faktori i principi koji iniciraju i pospešuju prelazak prvobitno simbiotičkih (prijateljskih) mikroorganizama u patogene (štetne). Najbolji prim er lakog i čak namernog izazivanja stresa u određenoj populaciji, jesu svakodnevne vesti na tzv. informativnim TV programima. Zahvaljujući satelitskim vezama, gledaoci tokom 24 časa primaju informacije o svim nesrećama, zajedno sa brojem poginulih, širom sveta. Ma kako bile strašne, gadne pa i neljudske, pomenute pogibije, zgrožen i pod stresom gledalac (ljudska nesreća nikog normalnog ne ostav lja ravnodušnim) ne razmišlja u oblasti teorije velikih brojeva kad čuje, recimo, da je ,,u Indiji pao u provaliju autobus pun putnika“ i pri tom ne zna da dnevno na srpskim putevima u automobilskim nesrećama ponekad gine i na desetine ljudi. Da li je zaista važno da sazna (ili čak u direktnom TV prenosu prati!) da, recimo, neki ludak u nekom američkom gradu i sa nekog američkog oblakodera ubija snajperskom puškom nedužne građane u obližnjem parku ili druga dvojica umobolnika ubijaju nedužnu decu u školi dok se, opet recimo, negde u Rusiji „steže obruč“ oko manijaka koji je nekoliko desetina, takođe nedužnih, osoba silovao, a potom masakrirao?! Šta pro sečan srpski TV gledalac dobija takvim informacijama upotpunjenim direktnim TV prenosom? Samo - stres! 10) Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“.

Mali a besni: virusi Gde je, zapravo, locirana opasnost po čovekovo zdravlje? Valja se setiti da je organi zam prepun virusa. Ali, većina su ne samo ,,dobroćudni“ nego i neophodni i sa određenim ,,zadatkom“ (poput bakterija) u čovekovom telu, preciznije - uslov opstanka. Zašto i kako, onda, nastaje bolest? Svaki od njih obavlja određenu ulogu, zbog koje se uostalom tu i našao, sve do trenutka kada iz izvesnog razloga dolazi do transformacije i ,,preobraćanja“ u izazivača bolesti. Veoma je teško objasniti zašto uopšte dolazi do pomenute transforma cije i pokretanje „bolesne priče“, bez obzira da li je reč o običnoj kijavici ili malignom pro cesu. Uzrok najčešće leži u poremećaju ravnoteže imunog sistema. Virusi se aktiviraju kao nepovoljni, maligni, štetni, a nov ,,zadatak“ obavljaju kao i uvek marljivo. S druge strane, moguć je i konkretan atak na organizam. Uzrok „broj tri“ se može ilustrovati primerom rinovirusa koji iz nekog razloga mogu da postanu osetljivi, recimo, na polen. Do mozga dospeva informacija o mirisu (polenu) na osnovu koje prosleđuje naredbu ,,o ponašanju“ u situaciji napada na organizam spolja. Reakcija je kijanje ili kašalj s ciljem izbacivanja pri došlog stranog tela (polen, molekuli mirisa, prašine i sl.), ali i odbcivanje postojećeg ,,viška“ virusa u organizmu. Akutne virusne infekcije disajnih puteva izaziva preko 150 danas poznatih virusa. Od virusa infiuence (gripa) i srodnih virusa parainfluence, do virusa obične prehlade. Pored ovih, postoje i drugi uzročnici bolesti disajnih puteva kao što su, na primer, bacil influence, streptokok i dr. S obzirom na to da se čitava gomila pomenutih izazivača međusobno raz likuje po građi, antigenskoj strukturi, jednom preležana bolest uzrokovana jednim tipom virusa ne štiti čoveka, preciznije ne stvara u njemu imunitet protiv infekcije drugim virusom. Akutne respiratorne infekcije se uglavnom prenose kapljicama prilikom kašlja, kijan ja i govora, ali i sasušenim kapljicama obmotanim sasušenom sluzi, tzv. kapljičnim jezgri ma u kojima se nalazi virus. S obzirom na to da im je inkubacija (vreme od trenutka zaraža vanja do početka bolesti) kratka, od jedan do pet dana, da su veoma infektivne i da se šire kapljicama, akutne respiratorne bolesti se izuzetno brzo rasprostiru. Brže nego ijedna druga zarazna bolest. Takvom širenju akutnih virusnih respiratornih infekcija doprinosi i to što je stvaranje imuniteta na njih u priličnoj meri relativno i nepouzdano. Kako se anti genska struktura virusa influence stalno menja, a postoji veliki broj drugih respiratornih virusa, veća je mogućnost zaražavanja novim tipom i podtipom virusa protiv koga osoba nije zaštićena (imuna), nego onim na koji je njen organizam postao imun. To se uvek izno va potvrđuje na prelasku jeseni u zimu i zime u proleće. Disajni putevi su „ulazna vrata“ virusa, izazivača respiratornih bolesti. Virus dospeva na sluzokožu gornjih disajnih puteva i izaziva degeneraciju i nekrozu (smrt) epitelnih ćeli ja, potom sledi najpre kataralna, a zatim nekrodirajuća, membranozna i gnojna upala. Pro ces se širi od gornjih delova disajnih puteva (nosa i ždrela) prema dole, potom dospeva u dušnik, bronhije i bronhiole, a kod najtežih slučajeva i u sama pluća. Infekcije disajnih puteva, a pogotovo njihove bakterijske komplikacije, šire se i izvan organa za disanje - u srednje uho i sinuse, gde mogu nastati i hronične gnojne upale. U nekim slučajevima, virus gripa (ali ne i drugi respiratorni virusi) dospeva u krv, a putem nje i u druge organe. U novi je vreme je virus influence u više navrata izolovan, pored krvi i mokraće, iz srca, bubrega i

mozga. U težim slučajevima, visoka temperatura i toksemija dovođe do oštećenja centara za regulaciju rada srca i krvotoka. Posledica toga je zastoj u njihovom funkcionisanju i kolaps. 2bog usporene cirkulacije krvi i oštećenja unutrašnjeg sloja krvnih sudova, neke osobe su sklone trombozama (stvaranju ugrušaka) i začepljenju krvnih sudova. Influenca može da poprimi i atipičan tok, usled pojave izvesnih neuobičajenih simp toma. Recimo, želudačno-crevnih (gastrointestinalnih) i neuroloških. Kod gripa se redovno javlja gubitak apetita i mučnina, u izvesnim slučajevima praćenih povraćanjem i/ili dijare jom. Kao i kod velikog broja drugih zaraznih bolesti, reč je o toksemiji izazvanoj virusom ili sekundarnom bakterijskom infekcijom. Kod bolesnika sa kliničkom slikom gripa, dijare ja je ponekad jače izražena, pa se pogrešno govori o „crevnom gripu“. U tim slučajevima je najčešće reč ili o egzacerbaciji (pogoršanju, buđenju) stare crevne infekcije ili o primarnoj crevnoj infekciji koja se manifestuje opštim simptomima influence. Neurološki simptomi poput jake glavobolje, vrtoglavice, nemira, pospanosti, pomućenja svesti, ukočenosti vrata i sl, redovno su uočljivi kod težih oblika gripa i ukazuju na toksemiju. Ukoliko se kasnije jave, teže ih je protumačiti. U takvim slučajevima je najverovatnije reč ili o nekoj drugoj bolesti mozga sa opštim simptomima gripa ili, eventualno, postinfektivni encefalitis (upala mozga). Malo je verovatno da sam virus influence izaziva promene na mozgu, ali budući da je i iz njega izolovan, u izvesnim slučajevima može da izazove i encefalitis. Gnojna upala srednjeg uha i sinusa su klasične bakterijske komplikacije influence, a najčešći uzročnici ovih sekundarnih infekcija su stafilokok, streptokok, pneumokok i hemofilus (bacil) influence. Kao posledica zajedničkog delovanja virusa i bakterija mogu se javiti rane ili ,,gripozne“ pneumonije. Na plućima su obično uočljiva brojna veća ili manja upalna žariš ta iz kojih se u nelečenim slučajevima mogu razviti apscesi, gangrena i empiem (nakup ljanje gnoja) porebrice. Posebno je težak oblik gripozne pneumonije, tzv. fulminantna gripozna pneumonija. Nastaje usled istovremene infekcije virusom influence i bakterijom zlatni stafilokok. Karakteriše je teško opšte stanje, krajnje otežano disanje, cijanoza, zno jenje i teški kolaps. Slika opšteg stanja pluća i obilan sekret podudaraju se sa slikom plućnog edema (nakupljanja upalne tečnosti u plućima). Bolest se završava ubrzanim teškim posledicama. Virusi influence i drugi respiratorni virusi, a pretežno rinovirusi (bazirani na sluzokoži nosa, ima ih preko 100 tipova), najčešći su uzročnici tzv. obične prehlade (kijavice). Čovek upravo zbog rinovirusa ujutru kija kad se nakon ustajanja iz kreveta ne ogrne. U kliničkoj slici preovlađuje spoj konjunktivitisa (sa suženjem očiju), rinitisa (upala nosa) i upale ždrela. U izvesnim slučajevima javlja se i upala sinusa, grkljana i dušnika. Subjektivni simptomi su grebanje i bol u ždrelu i kijavica. Zbog oticanja sluzokože, nos postaje začepljen. Kijanje je često. Inkubacija bolesti iznosi od jedan do šest dana. Obična prehlada je česta i veoma rasprostranjena bolest. Smatra se da je gotovo svaki čovek preboli dva do četiri puta godišnje. Deca i mlađi češće nego stariji. Kao i kod drugih virusnih bolesti disajnih puteva, bakterijske komplikacije se javljaju i kod obične prehlade. Najčešće upala srednjeg uha, tonzila, sinusa, limfnih čvorova, grkljana, dušnika, bronhija i pluća. Stariji lekari su govorili: ako se leči, obična prehlada traje sedam dana; ako se ne leči - nedelju dana. Za dijagnostifikovanje virusnih bolesti uopšteno važi da je broj leukocita (ukoliko nema bakterijskih komplikacija) normalan (kreće se od 4.000 do 6.000) ili smanjen, a sedi

mentacija eritrocita (kod bakterijskih bolesti povišena, ubrzana) niska. Tokom dugogodišn je prakse, Todoxin-ova naučna grupa je došla do zaključka da izostaje i infekcija herpes simpleks virusom. Razlog zbog koga se rinovirusi prvi aktiviraju leži u činjenici da su najbliži spoljašnjem okruženju, dakle bliži svetu spolja nego duboko u organizmu ,,sklonjeni“ neki drugi virusi, u odnosu na svoju veličinu „milionima kilometara“ udaljeni od spoljašnje sredine. Rinovirus se transformiše u influencu silaskom u bronhije i bronhiole. Naime, usled nagomilavanja u nozdrvama i nemogućnosti da se tu duže zadrži, rinovirus se širi na sinuse, srednje uho, bronhije odnosno pluća, potom i srce. Ili: od rinitisa - laringitis, od laringitisa - bronhitis, od bronhitisa - pneumonija, a od sinuzitisa (zbog blizine mozga) meningitis... Eto šta sve može da uradi miran i bezazlen rinovirus koga neki nazivaju i „virus alarma“ i slikovito porede sa guskama koje su (gakanjem) spasle Rim - ,,vrišti“ od straha istovremeno alarmirajući ceo organizam! Dakle, u situaciji kada broj tj. količina rinovirusa dostigne „kritičnu granicu“, dolazi do njihove transformacije po sili izvesnih prirodnih zakona. Krećući iz nosa, ukoliko već mora ju da se spuste do laringsa, ne preostaje im ništa drugo do da se transformišu, što im inače kao svojevrsnim jednostavnim „živim bićima“ i ne pada odviše teško. Podrazumeva se da je izraz „živa bića“ upotrebljen kao alegorija radi slikovitog objašnjenja. U ovom slučaju o rinovirusu govorim kao o individui, svojevrsnom pripadniku „nacionalne manjine“ u kon glomeratu raznoraznih telesnih mikroorganizama, virusa, bacila, ćelijskih čestica itd. Znači, usled naglog povećanja (umnožavanjem) populacije, pom enuta svojevrsna „nacionalna manjina“ zbog skučenosti prostora na kome egzistira mora da potraži novu ,,teritoriju“ kojoj, međutim, zbog drugačijih uslova života mora da se prilagodi tj. trans formiše. Nakon početnog prilagođavanja, populacija nastavlja sa bujanjem da bi posle izvesnog vremena bila prinuđena da ponovo potraži novo mesto za ekspanziju. Slab imuni sistem podrazumeva nedostatak ,,higijeničara“ - monocita/makrofaga. Kako po ukupnoj količini (broju), tako i procentu (koncentraciji) u krvi. Druga mogućnost je da se nalaze u stanju ,,pobune“ (odbijanja obavljanja uobičajenih funkcija) ili bolesti. Bez obzira o kom razlogu je reč, ishod je isti - nemogućnost organizma da se odupre virusnoj invaziji odnosno njegova slabost. Ukoliko znamo da svi virusi disajnih puteva potiču od rinovirusa (virusi influence, parainfluence, adenovirusi, itd), a da vakcina protiv adenovirusa izaziva rak11, zar nije logično da isti ,,učinak“ ima i vakcina protiv gripa i parainfluence?! Kada se krv preoptereti visokom koncentracijom virusa, ovi odlaze u srce i koriste pro teine srčanog mišića - aktin i miozin. Zbog toga grleni koksaki virus ima miozinski omo tač, a Hl-virus spoljni i unutrašnji omotač. Zašto i drugi virusi ne bi koristili ove, veoma kvalitetne i potentne, proteine? Podrazumeva se da virusi preko pluća dospevaju u srce, usput koristeći proteine disajnih organa i digestivnog trakta. Ogoljene površine sa kojih su uzeli proteine, naseljavaju bakterije što vodi u dalje komplikacije. Istovremeno se, naravno, otvara i mogućnost komponovanja sa miozinom i aktinom, proteinima mišićnih vlakana srčanog mišića, mišića digestivnog trakta (bol u stomaku je iniciran želudačnim gripom) i/ili proteinima disajnih puteva (grip pluća) i dr. Otuda potiču i aktin i miozin u spoljašn jem i unutrašnjem omotaču virusa side. 11) Dokazano prilikom ispitivanja na regrutima u SAD.

Proteine srčanog mišića (najčešće svinjskih) moguće je liofilizirati sa Frojdovim adju vansom i potom, preko droge, uz vakcinu ili infuzijom, dati u cilju izazvanja teških zdravstvenih tegoba (neretko sa smrtnim ishodom) bilo kod čoveka ili laboratorijskih živ otinja. Ovi proteini, p24 i p41, ulaze i u sastav HlV-a. Zainteresovanima su lako dostupni rezultati eksperimenata Todoxin-ove naučne grupe, izvođenih u referentnim laboratorija ma, u okviru kojih je pacovima davan miozin sa Frojdovim adjuvansom. Svi laboratorijski pacovi su uginuli (sa otečenim nogama i srčanim problemima) u toku tri nedelje, izuzev u slučajevima kada im je davan Todoxin 1 (oralno). Dobijeni rezultati su pokazali i da smrt nost laboratorijskih pacova neće biti stopostotna u slučaju preventivne i kurativne primene Todoxin-a 1. Do sada nije postojao preparat (lek) koji je, pod pomenutim okolnostima, to mogao da spreči. Znači, primenom Todoxin-a pacovi su prevazišli problem iniciran dobi janjem miozina, a do njihovog uginuća nije došlo ni kasnije. Todoxin, dakle, prvenstveno povečava imunitet, ali i sprečava razaranje (destrukciju) srčanog mišića. Veoma visok procenat uspešnosti pokazao je i u slučaju humanog koksaki virusa. Imajući u vidu postojanje veoma velikog broja bolesti virusne etiologije i činjenicu da Todoxin-ovi preparati iskazuju visoku efikasnost kad je o njima reč, nameće se zaključak da je pojava ovih bolesti uslovljena poremećajima u imunom sistemu. Suština delovanja Todoxin-ovih preparata je regulisanje (moduliranje) imuniteta. Kod kancera se, recimo, primenjuju biljni sastojci u cilju blokade tumorskih krvnih sudova i inkapsuliranje tumorskih ćelija. Njegovi preparati ne sadrže ni jednu sintetičku supstancu ili sastojak s mogućim toksičnim delovanjem na neki od postojećih mikroorganizama. Uvek i isključivo deluju na imuni sistem. Terapija HIV/AIDS-a, kancera, autoimunih i ostalih teških oboljenja, u Todoxin-ovom pristupu podrazumeva individualno podsticanje imuniteta. U sklopu nje, Todoxin-ova naučna grupa radi i na edukaciji svakog pojedinca u vezi sa zdravim načinom ishrane i živ otnim navikama. Imajući u vidu činjenicu da su uzročnici najtežih bolesti, side i kancera, kompleksni a ne pojedinačni i konkretni, stav Todoxin-ove naučne grupe je da vakcine protiv njih najverovatnije nikada neće biti pronađene.

HIV je HIV, a srpski grip - srpski Šta čini savremena medicina u vezi otkrivanja uzroka bolesti? Na prvom mestu, agre sivno reklamira skupu elektronsku opremu tvrdeći da je u stanju da otkrije i snimi gotovo svaki detalj organizma. Ako je već tako, nije jasno zašto ostaje nepoznato poreklo sve većeg broja (savremenih) bolesti? Mene to podseća na čuvenu sliku Hl-virusa na kojoj se, navod no, vidi izlazak HlV-a iz ćelije. Na drugoj se, međutim, jasno vidi da on ulazi, a ne izlazi iz ćelije. Preciznije, nije jasno da li ulazi ili izlazi. Autor pomenute slike (skice) Hl-virusa je tvrdio da je to veoma jasno i pokušao da ironiše na račun „nevernih Toma“, mada ni njemu uistinu (gotovo) ništa nije bilo jasno. Kasnije mi je priznao da je svoj „umetnički doživljaj“ kreirao na osnovu „nečega što je negde video“! U suštini, nije ni važno šta se na slici vidi da li virus ulazi ili izlazi iz ćelije. Značajno je to što je membrana prohodna. Ako ulazi, onda svakako može i da izađe. I obrnuto. Prema tome, pomenuta fotografija na osnovu koje je urađena i skica, veoma je značajna ali je tumačenje problematično. Sve zavisi od „umet ničkog doživljaja“, a dilema i dalje ostaje.

Prisustvo proteina p24 u organizmu se početkom i polovinom oboljenja jasno uočava, potom neobjašnjivo nestaje da bi se pred kraj bolesti ponovo javio. Ipak, HIV nikada nije viđen i snimljen, naravno, ukoliko izuzmemo nadahnutu ,,karikaturu“ iz Njujorka urađenu bez ikakvog znanja o postojanju takvog virusa. Zabunu, međutim, unosi njegova veličina od oko 100 nanometra, za savremenu optičku elektronsku opremu sasvim prigodna za izradu dobre i kvalitetne fotografije. Neprirodna tvorevina nazvana HIV/AIDS komponovana je u više pravaca da bi se sludeo čovek i njegov (psiho)imuni sistem. Na prvom mestu, oslabljena je energija biofotona na nivou ćelija, odnosno DNK (RNKdupli heliks bez spoja baznih prečaga). Kao terapija su ponuđeni CD4 ulošci (čipovi) koji bi trebalo da spreče ulazak HlV-a u T4 limfocite. Ali, krvotok kao organ prirodno reaguje: dobivši informaciju da u krvi ima dovoljno CD4 (iako ,,antene“ T4 limfocita registruju sig nal, izostaje reakcija T4 limfocita!) - povlači ih. To se manifestuje manjkom T4 limfocita sa CD4 receptorima a ishodi štetnim uticajem na ukupno zdravlje organizma. Umesto da pomogne organizmu, baca ga u još težu depresiju. S obzirom na „domaćinsko poslovanje“ tj. štedljivost pronalaska, ništa se ne baca. Objašnjeni mehanizam se koristi za proizvodnju bolesti ,,nepoželjnima“ preko veoma skupih lekova: pomenuti sintetski receptori su u stan ju da za 24 do 48 sati (u zavisnosti od koncentracije) svedu broj T4 limfocita na minimum. Nakon ovoga, proizvedeni su CD8 ,,zatvarači“ u cilju smanjenja količnika T4/T8. Ovim je omogućeno lažno prikazivanje uspešnosti zvaničnih terapija. Elegantno i efikasno jer, njihovu distribuciju je moguće neprimećeno obaviti kroz drogu, mleko u prahu, čokoladne proizvode, vakcine itd. Krv pripadnika tzv. rizičnih grupa i obolelih od AIDS-a, vrvi antitelima, uključujući i auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocite i, kao što je Montanjeov tim pokazao, anti-aktin i anti-miozin (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina - aktin i miozin). U studiji iz 1983. godine, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. Protein 45K su obrazlagali kontaminacijom virusa ćelijskim aktinom, prisutnim u imuno-talozima svih ćelijskih ekstrakata. Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45/p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo je za očekivanje da ga i Galo detektuje. Ali, ni Galo niti bilo ko drugi do danas nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda korišćenog za detekciju reakcije antigen/antitelo. Ovo neslaganje se može razrešiti uzi manjem u obzir činjenice da je na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored molekulske težine, moguće uticati i drugim faktorima. Na primer, nabojem proteina. Isti protein, naime, može imati neznatno različitu molekulsku masu u zavisnosti od toga da li se detektuje uz pomoć RIPA ili WB. Tako se p25 (detektovao ga je Montanje) i p24 (detektovao ga je Galo) danas smatraju istim HlV-proteinom - p24. Molekulska težina12 aktina nije ni 45.000, ni 43.000 već - 41.000. Montanje je pokazao da serum AIDS pacijenata i pripadnika rizičnih grupa sadrži antitela koja reaguju sa aktinom. Postojanje anti-aktin i anti-miozin antitela je dovoljno za dijagnos tikovanje HlV-infekcije. Ali, pomoću njih se može dokazati i smanjenje broja kopija HI virusa. Prevedeno, njihovim dodavanjem se mogu pribaviti i dokazi o uspešnosti bilo 12) Zbir atomskih masa svih atoma prisutnih u molekulu; broj koji pokazuje koliko je puta masa nekog molekula veća od mase 1/12 atoma ugljenikovog izotopa 12C.

koje anti-AIDS farma-terapije. Efekat može da bude istovetan onom koji proizvode sin tetski CD4 i CD8 receptori. Međutim, kako je miozin (kao i aktin) sveprisutan i ima molekulsku težinu lanca od svega 24.000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u obzir da grupa p24 zapravo čini miozin koji, poznato je, zajedno sa aktinom igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobađa nju HlV-čestica. I sam Montanje je dokazao da oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela. S obzirom na to da oksidacija imunog sistema dovodi do imunosupresije, velika je verovatnoća da i svi virusi (u manjem ili većem stepenu) deluju suprimirajuće na imuni sis tem. Već sam rekao da ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom: prvo dolazi do makrofagne reakcije ILl (interleukinom-1), potom se (preko ovih citokina) signal prosleđuje do T-ćelija, one luče IL2 (interleukin-2) i TGCF (faktori rasta) i - ciklus je pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste to što ne dolazi do opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite preko CD8 receptora. U priči o HIV/AIDS-u, bazni agens je herpes - varičela zoster - koga ima 93 do 95 odsto ljudi. Tu su i rinovirusi, tzv. virusi prehlade. Aktiviraju se (transformišu) pod uticajem, re cimo, endemskog polena genetski modifikovanih biljaka (povrća i žitarica) i prelaze u endemske viruse gripa (npr. srpskog, francuskog, nemačkog itd. gripa). Znači, i nije neophodno da sto hiljada Kineza noću kašlje niz vetar da bi grip došao do nas. Grip je aut entična bolest. Ruski grip je ruski endemski grip, a srpski - srpski. Španski grip je, međutim, kombinacija rinovirusa i virusa konjske anemije. Njegova pojava se lako može povezati sa ,,neophodnošću“ kažnjavanja naroda koji nisu krvarili u toku Prvog svetskog rata. Deponovan je prventsveno iz vazduha i od njega je umrlo između 60 i 80 miliona ljudi u svetu. ,,Priča“ se nastavlja potrebom komponovanja infektivnog agensa koji neće dovesti u opasnost život sopstvenih vojnika, recimo prenošenjem intimnim kontaktom. Eto ujedno razloga zašto HlV-negativne osobe ne treba da strepe od heteroseksualne transmisije HI virusa. (Todoxin-ova naučna grupa ipak preporučuje upotrebu prezervativa zbog realne opasnosti od prenošenja drugih polno prenosivih bolesti.) Međutim, s obzirom na speci fičnost homoseksualnog odnosa, povećan je rizik razvoja HlV-infekcije. Vaginalna tkiva, rektum i anus, nisu stvoreni u istu svrhu. I pored sličnih senzornih sistema povezanih u jedinstven centralni mehanizam za registrovanje bola i(li) zadovoljstva, strukturno nisu isti. Zidovi vagine su debeli između tri i četiri milimetra i sastavljeni od tri sloja ili omotača (spoljašnji sloj od vezivnog tkiva, srednji ili mišićni sloj i unutrašnji sloj ili sluznica vagine) sačinjenih tako da (ne apsorbujući lako spermu) podnose trenje tj. smicajnu silu. Poseduje čak i mehanizam za lučenje podmazujuće sluzi kako bi negativan uticaj pomenutih sila bio sveden na minimum. I sama sperma, zahvaljujući specifičnim hemijskim osobinama, povećava debljinu i otpornost njenih zidova kao i površinski sloj kože penisa. Semena tečnost (izlučuje se sa spermom) sadrži hemijsku supstancu nazvanu trans glutaminaza (TGE) koja, u određenim uslovima, međusobno povezuje neke belančevine, ali i inicira specifično odumiranje izvesnih ćelija, to jest njihovo ,,smežuravanje“, a ne dezin tegrisanje. Otuda i sposobnost povećanja debljine vaginalnog zida da bi podneo normalne muško-ženske polne odnose. Istovremeno, ista osobina semene tečnosti, nakon dospeva nja u rektum, dovodi do značajnih promena na njegovoj sluzokoži što se u slučaju side manifestuje (i) upornom dijarejom.

Osobina nekih sastojaka semene tečnosti da unekoliko smanjuju imunitet „primaoca“, olakšava prolazak spermatozoida do materice i oplođavanje ženskog jajašceta. Naime, mili oni u matericu nadirućih spermatozoida su za organizam „uljezi spolja“ koji bi trebalo da izazovu snažnu imunu reakciju već u zidu materice i njenom tubusu, da nisu na objašnjen način zaštićeni jednom od osobina semene tečnosti tj. potiskivanjem imuniteta. Da bi sper matozoid, potom i fetus čija se antigenska svojstva razlikuju od svojstava majčinog tkiva, preživeo tokom devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem mora u izvesnoj meri da bude potisnut tokom trudnoće. Jedan od sastojaka sperme, dakle, nesumnjivo kodira potiskiva nje imuniteta majke. To svojstvo omogućava početno preživljavanje speratozoida, potom i fetusa tokom čitave trudnoće do porođaja. Interesantno je da u trećem trimestru često dolazi do značajnih promena odnosa T4 : T8. U rektum u se, s druge strane, seme zadržava i dolaze do izražaja njegove moćne fiziološke osobine, to jest pokreće mehanizam preuzimanja i kontrole imunog sis tema domaćina što, naravno, ubrzano dovodi do imunosupresije. To je ujedno objašnjenje pojave m arkera obrnutog odnosa T4 : T8 zapaženog kod hom oseksuala ca obolelih od side. Zid rektuma nije dovoljno otporan da podnese nasilan uticaj sile izazvane manipulaci jama prilikom takvog seksualnog odnosa. Razlog što je ova vrsta seksulanog odnosa moguća, leži u činjenici da crevni trakt nema senzorni sistem za akutnu bol u slučaju unutrašnjeg oštećenja, sve dok ono (oštećenje) ne ugrozi trbušnu maramicu, dobro inervisan tanki spoljašnji omotač crevnog trakta sposoban da registruje bol. Trbušna maramica je, naime, vrsta neprijanjajućeg omotača koji omogućava delovima crevnog trak ta da klize jedni preko drugih prilagođavajući se kretanju i prolasku hrane. Ali, rektum nije njom u potpunosti obmotan (zaštićen) kao ostatak creva jer čini završetak jedne anatomske strukture čija bi aktivnost trebalo da se neometano odvija. Hrana je već svarena, a nepotre ban ostatak pretvoren u kašastu materiju. To, međutim, ne znači da se naneta šteta fiziološki ne prepoznaje i da će koraci u cilju popravke lokalnog oštećenja biti rigorozni. Kao nerazdvojni deo mehanizma popravke, počinje lučenje hemijskih agenasa TNF, ILl, IL6 i drugih iz njihove grupe, samim tim i pro ces „kriznog delovanja“. Ukoliko je oštećenje toliko da crevne bakterije mogu da probiju barijeru i započnu povećanu lokalnu aktivnost, istovremeno će se i proizvodnja pomenutih agenasa povećati. Pored toga, virus herpes zoster 6, umešan u komponovanje HlV-a, ima sposobnost da podstakne lučenje IL2. Njegov povišen nivo u krvi pretvara se u signal (informaciju) mozgu da krv obiluje odbrambenim ćelijama i da treba obustaviti njihovu produkciju, što izaziva narušavanje odbrambenih snaga organizma. Osim virusa herpes zoster 6, u prirodnom obliku je moguće koristiti i njegove receptore i različite sintetske rekombinantne tvorevine s namerom uništenja odbrane organizma. S druge strane povišen nivo IL6 podstiče i uništavanje ćelija pankreasa, proizvođača insulina, što ujedno objašnjava pojavu dijabetesa u uznapredovalim stadijumima side. Pored toga što proizvodi insulin, pankreas učestvuje i u produkciji obilnih količina vodenog rastvora bikarbonata koji se izlučuje u dvanaestopalačno crevo da bi neutralisao kiselinu prispelu iz želuca. Iako i stimulativni agens prostaglandin tipa E učestvuje u usmeravanju krvotoka u pankreas da bi pospešio stvaranje rastvora bikarbonata, istovremeno inhibira lučenje insulina iz pankreasa.

Insulin podstiče apsorpciju kalijuma i šećera u telesne ćelije i inicira ulazak izvesnih aminokiselina u ćelije stimulisane insulinom. Ovo, međutim, sprečava dostavu vode u ćelije što rezultira komplikacijama: u dehidriranom stanju delovanje insulina je kontraproduktivno. Kako bi se to izbeglo, Priroda je ta dva procesa - distribuciju vode pankreasa i potrebnu inhibiciju insulina - dodelila istom agensu: prostaglandinu E. Na taj način je obezbeđena neophodna voda, preciznije: vodeni rastvor bikarbonata za varenje hrane i neutralisanje kiseline u crevima. Kod HlV-pozitivnih osoba je uočen i specifičan metabolički poremećaj koji može biti iza zvan i emocionalnim i fizičkim stresom. Ogleda se u odstupanju od normalnog odnosa sas tojaka u zalihama aminokiselina dostupnih telu. Konstantan i drastičan je nedostatak metion ina, cistina, cisteina, dok je nivo arginina i glutamata višestruko povišen. Ovakva neravnoteža u aminokiselinama traje izvesno vreme, a nakon toga dolazi do ozbiljnog oboljenja. U nizu eksperimenata, u kojima su ćelijskoj kulturi u medijumu sposobnom da omogući proizvodnju virusa dodati IL6 i TNF (faktor nekroze tumora), izdvojene su čestice označene kao HIV. Kad je pre dodavanja IL6 ili TNF-a istom medijumu dodat cistein, HIVčestica nije bilo. To znači, ukoliko se kod HIV/AIDS-pacijenata popravi (reguliše) metabo lizam belančevina u organizmu, njihovo telo bi bilo u stanju da pruži dovoljno snažan otpor mogućim akutnim infekcijama. Čak i za proizvodnju antitela za odbranu od bakterija, telu su neophodne osnovne aminokiseline u odgovarajućim proporcijama. Od vitalnog je značaja i razumevanje metaboličke uloge IL6 u mehanizmu oslobađa nja kortizona i proizvodnje ILl. Ovi i drugi srodni agensi se produkuju u cilju mobilizacije sirovih materija iz telesnih rezervi za borbu protiv stresa. Njihova funkcija je bazirana na mehanizmu razlaganja proteina iz mišića i njihovo pretvaranje u osnovne aminokiseline koje će biti upotrebljene u jetri. Grubo gledano, organizam u ovom procesu konzumira sam sebe. Oporavak pretučenog kik-boksera, osobe koja je (recimo u saobraćajnoj nezgodi) pretrpela fizičku traumu ili bila podvrgnuta izvesnom broju hirurških zahvata, zavisiće upravo od tih procesa koji čiste neefikasno i nesposobno za život tkivo i ,,popravljaju“ mesto oštećenja. Ukoliko je rekonstrukcija intenzivna, a u nju uključeni IL6 i njegov prati lac TNF, DNK i RNK oštećenih i odumirućih ćelija stvoriće (precizno) odgovarajuće odlomke koji će ruiniranu ,,zgradu“ sklonu padu učvrstiti i postaviti na zdravu osnovu. Virusolozi ovu akciju ,,raščišćavanja“ (od strane pomenuta dva agensa) predstavljaju kao korake u proizvodnji HlV-a u ćelijskoj kulturi i tvrdnju da je sida bolest izazvana virusom baziraju upravo na tom odlomku nepovezane informacije. Rezultati testova za obeležavanje i registrovanje određenih fragmenata koje proizvode IL6 i TNF bazirani su na otkrivanju DNK ili RNK-čestica i veoma često se tumače kao detektovanje različitih čestica HlV-a. Već je rečeno: laboratorijskim eksperimentima je dokazano da ćelije neće proizvesti virus ukoliko se ćelijskoj kulturi doda cistein. U sredini sa dovoljno cisteina, dakle, nema ,,žetve“ virusa. Ovo navodi na nedvosmislen zaključak da je test za sidu, u suštini, samo indikator neravnoteže (neodgovarajućeg odnosa) aminokiselina u organizmu. Pad nivoa jedne aminokiseline, značajno utiče i na odnos (u ovom slučaju disbalans) nivoa ostalih aminokiselina u telu. Do nastanka i pojave HlV-a može doći i nekim drugim spoljnim podsticajem. Mogu ga, recimo, inicirati mikoplazme sa omotačima od miozina i aktina, izvesni virusi u vazduhu ili hrani (koksaki virusi, na primer, mogu da se transformišu ili rekombinuju sa drugim pato genima; napadaju srčani mišić a prenose se na najrazličitije načine, pa i preko klima-ure đaja), liofilizirani virusi u vakcinama itd.

Da „nazdravlje“ bude na zdravlje Čovekov organizam sam sve stvara, čak i mikoplazmu! Poput iskipelog mleka: količins ki se nije povećalo, ispalo je da ga ima previše, ništa nije moralo da se dogodi, a - dogodilo se. Zašto? Bilo je poklopljeno i na jakoj vatri (a) usled čega je došlo do razvijanja gasova i jakog pritiska koji je kulminirao kipljenjem (b) ili je, jednostavno, u posudi bilo suviše mleka (c). A da nije bilo vatre ispod posude sa mlekom, ništa se od ne bi dogodilo. Slično je i sa bakterijama, mikoplazmama, virusima i ostalim mikroorganizmima u telu. Nešto ili neko okrene pogrešan biološki prekidač ili pritisne dugme i - eto jada iznenada. Rinovirus nije krivac. Ne dolazi baš sve samo od kijavice. Pobunu mogu da dignu i ostali virusi. Svaki na (samo) svoj način i sa specifičnim efektima. Ipak, ,,klasične“ bolesti disajnih organa, ali i izvestan broj oboljenja na mozgu i digestivnom traktu, mahom potiče od rinovirusa koji je pretrpeo neki šok. Možda od hladnoće ili jakog smrada usled čega je došlo do iritiranja a zatim i oštećenja sluzokože nozdrva, potom vakuolizacije s obzirom na povezanost sa moždanicama, da bi na kraju zalutali rinovirus prečicom stigao do mozga i izazvao, na primer, meningitis. I kuga počinje sa kijavicom. Otuda ono dobro poznato ,,na zdravlje“ kad neko kine. U vreme kuge to je moglo da bude početak teške bolesti, obična kijavica ili odbacivanje virusa od strane organizma koji želi da se reši opasne pridošlice. Da zaista bude ,,na zdravlje“, a ne začetak kuge. Herpes zoster se u veoma visokom procentu javlja povodom HlV-a, ali i bez ikakve veze sa njim. Ukoliko je baza HlV-a herpes zoster, u „igru na život“ ubacuje se i rinovirus. Uz lako moguće delovanje spolja (virusa kuge, lepre, konjske anemije, mačje leukemije, ali i aktina i miozina, metala u tragovima itd.), čovekov organizam biva stimulisan, čak i nateran da komponuje virus imune deficijencije lako prenosiv krvlju (plazma/serum). Jedan jedini Hl-virus ne samo da izaziva pad imuniteta, već je i sam po sebi bolest pada imuniteta. A kad već do toga dođe, do tada pritajeni zoster13 se oslobađa i razbuktava u organizmu. Istini za volju, može da se pojavi i kao posledica dekomponovanja HlV-a. Interesantno je da se sa početkom administriranja T1 i/ili T1 ,,plus“, javlja i herpes zoster. Ispoljavanje pod Todoxin-ovom terapijom ukazuje na njegovo razlaganje i „prestro javanje“. Kod pacijenata u visokom stadijumu AIDS-a neretko dolazi do pada leukocita, recimo sa četiri na dve hiljade, već nakon 14-dnevnog redovnog uzimanja Todoxin-a po protokolu. To ne treba da plaši. Na taj način se eliminišu nepotrebni, zamoreni i nede lotvorni leukociti. Kod pacijenata sa hiljadu do dve hiljade leukocita, nema pomenutog pada. Delom zato što nema ,,slabih“ leukocita a delom što je reč o neophodnom minimu mu kojim se organizam štiti. Narkomani su danas u najvećoj meri izloženi riziku od mogućeg inficiranja HlV-om. Prema podacima zvanične medicine, od ukupne populacije pripadnika različitih rizičnih grupa, 75 odsto čine narkomani. Nije reč samo o fizičkoj, hemijskoj i/ili biološkoj konta miniranosti droge, već i o infekcijama polno prenosivim bolestima, padu imuniteta, krvi zagađenoj raznim patogenima itd. Narkomani su opterećeni permanentnim stresom. Mehanizmi za oslobađanje hor mona stresa unekoliko dovode do razgradnje i fragmentacije DNK sa efektima veoma sličn 13) Virus varičele. Do danas je registrovano više desetina njegovih modifikacija tj. vrsta.

im proizvodnji Hl-virusa. Reč je o metaboličkom poremećaju čak i kada testovi ukazuju na formiranje HlV-čestice. Stres narkomana je prvenstveno izazvan sve češćom potrebom uzimanja droge i brigom oko njene nabavke tj. pronalaženjem novca za kupovinu. S druge strane je više nego loš odnos neprihvatanja i nerazumevanja okoline, a s treće strah od posledica toga što čini. Iako svestan da mu je pomoć gotovo na dohvat ruke, narkoman radije bira skončava nje u žabokrečini narko-miljea. Bezvoljno se miri sa nadolazećim krajem iako ga se istovre meno užasno plaši. I ukoliko je više sa njim naizgled pomiren i više priča o besmislenosti života, utoliko više strepi da će ga izgubiti. Neosetno biva uvučen u psihološku spiralu „straha od straha“. U takvom psihičkom i fizičkom stanju, dovoljan je samo jedan jedini, ma i najmanji, podsticaj u obliku „nepoželjnog uljeza“ da načini pravi haos u organizmu i ,,zavede“ izvestan broj već postojećih „nezadovoljnih energetskih potencijala“ što direktno vodi u potpun pad kompletnog imunog sistema. Ipak, neumesno je tvrditi da o pomenutim mikrostrukturama i reakcijama u ljudskom organizmu znamo više nego, recimo, o kosmosu. Za nas smrtnike, čini se, zauvek „neuh vatljivom“ uprkos svom do danas prikupljenom znanju o njemu. Uporno neće da bude onakav kakvim ga mi zamišljamo. Makar i u naučnofantastičnim romanima i po njima snimljenim filmovima. Geocentrična teorija je pala u vodu, mada se nije utopila, pred helio centričnom. Superiorno nadmoćni osmesi su menjali mimiku da bi konačno iščileli sa umišljeno-naučnih faca u trenutku spoznaje da su u izvesnu ruku i geocentrična i heliocen trična teorija tačne. Nije baš da se Zemlja u pravilnom krugu i preciznim vremenskim raz macima vrti oko Sunca, a nije ni Sunce centar vasione. Malo ovde, malo onde, pa - istina. E, ni sistem živog organizma nije ništa ,,uhvatljiviji“ od Sunčevog. Sida uistinu nije ništa drugo do rušenje sistema organizma. Sama po sebi nema drugih simptoma izuzev određene grupe pratećih sekundarnih oboljenja. Gde joj je mesto u svemu tome? Šta je imunitet? Možda fluidna energiji koja organizam čini živim!? Zašto tokom godina dolazi do premora te supstance i zašto podjednako sigurno i zadovoljno ne egzisti ra u organizmu starca kao i u organizmu deteta? Može li fluidna energija da se zamori „sama od sebe“? Budući da sve okružuje tj. da je opšteprisutna, to je jednostavno nemoguće. Nešto drugo se dešava. Možda izvestan ,,kvar“, defekt u strujanju tj. prolaženju energije. Poput uskog grla. Uzrok može da bude i oblik zamora duše. Kako kad je duša večna? Zbog nezadovoljstva, neuspeha... „Jedinica mere“ tog nezadovoljstva ili neuspeha je, međutim, krajnje relativna i individualno određujuća. Zašto u populaciji Roma nema side? Zato što žive u veoma teškim uslovima ili što su naviknuti na večitu borbu za golu egzistenciju? A možda i zbog toga što, pri svemu tome, poseduju onu predivnu volju za životom i gotovo urođenu sreću. Hormoni sreće kod njih ne miruju, a gde ima sreće nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi ,,k’o švajcarski sat“. Prosto, zar ne? Prema jednoj priči, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan okovani radili „ispod biča“. Obrok u toku dana im je bio više nego bedan. To ipak nije smetalo da uveče založe vatru i oko nje, onako okovani, igraju i pevaju. Životnoj radosti nikad kraja. Čovek najčešće i najrađe pamti lepe trenutke u životu. Meni je ostao u sećanju jedan takav trenutak doživljen, verovali ili ne, na - Bežanijskom groblju. Vraćajući se poslepodne sa sahrane poznanika, išao sam nogu pred nogu verovatno razmišljajući o prolaznosti ži vota. Odjednom su do mene doprli zvuci gotovo božanske muzike. Od zelenila, u prvi mah, nisam video ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog časa pojavila se

povorka: čovek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruža i cveće putem kojim nailaze kolica sa sandukom (žene šezdesetih godina), pet muzičara (sa obaveznom violi nom), tri ožalošćena (pretpostavljam) sina i ostatak povorke. Romi. Išli su odmereno kao da naglašavaju svaki korak. Slično crncima iz Nju Orleansa, ali, čini mi se, dostojanstveni je, otmenije, sa neuporedivo više emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shva tio sam da je celoj povorci teško. Kolica sa pokojnicom su nečujno klizila preko cveća i lat ica, muzika (ni preglasna ni previše tiha) lelujala za njima, a vazduh bio ispunjen dosto janstvom. Zastao sam, gledao sam, slušao sam... Cela ta atmosfera je, shvatio sam u trenutku, bila zapravo - radost! Da, radost, oda životu. Svaki korak je predstavljao sat, dan, mesec, godinu, pokojnice i svaki je bio svečano protkan iskonskom životnom radošću. Kad je ova slika bukvalno otišla u zalazak sunca, video sam oko mene još desetak ljudi. I dalje smo stajali i ćutali. Muziku koju sam tada čuo, nikada i nigde više nisam čuo iako sam pokušao kod nekih etnomuzikologa da o njoj više saznam. Danas znam odakle je dopirala. Takvu sliku nikad više nisam video. Tolikoj radosti životu sam malo kad u životu prisustvovao. Još sporije sam krenuo kući... Poštovali su životni imperativ, bili su beskrajno srećni. Čak i tada, kad za osećanje sreće vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogrešan, da je svakodnevni život Roma sačinjen od međusobnih tuča i svađa. Ti i takvi njihovi međusobni odnosi se, u odnosu na ostale populacije, ubedljivo najmanje završavaju teškim telesnim povredama ili ubistvima. Šta više, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povređivanja. Pomenuti glas ih ,,bije“ ponajviše zato što to čine bučno. Danas kažu - emotivno. Svi to vide i svi to čuju. Zato su, sa strane gledajući, Romi u večitom međusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do izražaja njihova teatralnost. Svađa bez svađe, tuča bez tuče, mržnja bez mržnje. Jer, ko mrzi taj ne živi. Mržnja je suženo stanje svesti. Ograničenje života. Reč je, dakle, o svojevrsnom vidu duševne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe „primalni krik“, zaplači, u svakom slučaju uradi nešto. Oslobodi se stresa, psihoze, neuroze, ukratko - nakupljene negativne energije.

Međ’ javom i međ’ snom: gde je to zašla savremena nauka? „Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj. Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe-Prevo je govorio da mu je dovoljno za srečan život jedan vrt, jedna krava i dve kokoši. Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti.“ 14 Na ovoj planeti postoje krajevi koji su izvor negativnih duhovnih energija i oni koji to nisu - govorio je Nikola Tesla. - U Kolorado Springsu napojio sam zemlju elektricitetom, isto je tako možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije. One su u muzici Mocarta, ili Baha, ili u stihovima nekog velikog pesnika. U zemljinoj unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi. Njihovi izrazi su cvet koji raste iz zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zavičajem. Ja sam proveo 14) Jovan Dučić, ibid.

godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Lepota i miris ruže mogu se uzimati kao lek, a sunčevi zraci kao hrana. Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Jedno je pitanje hrane. Kojom zvezdanom i zemaljskom energijom nahraniti gladne na zemlji. Kojim vinom napojiti sve žedne pa da im se srce razveseli i da shvate da su bogovi... Druga stvar jeste, kako uništiti energije zla i patnje u kome prolazi ceo čovekov život. One se katkad javljaju kao epi demije iz dubine vasione. U ovom veku te bolesti su se sa Zemlje raširile i po svemiru... Treća stvar jeste, postoji li u vasioni suviše svetlosti? Otkrio sam zvezdu koja po svim astronomskoim i matematičkim zakonima može nestati, a da se naizgled ništa ne izmeni. Ta zvezda je u ovoj galaksiji. Njena svetlost se može zbiti do takve gustine da stane u kuglu manje od jabuke a težu od sunčevog sistema. Ona je izvor života koji će poteći kada život na zemlji počne venuti i gasiti se. Persijanac je tu kuglu nosio u ruci, ali on je bio jedan na ovoj planeti... Religija i filozofija uče da čovek može postati Hrist, Buda i Z aratustra...15 Svaki čovek je u izvesnom smislu biotransformator u malom kroz koga prolaze, i izlaze, vibracije kojima smo izloženi. Bez obzira na to da li smo ih i koliko svesni. Kancer, infekcije, bezbroj raznoraznih drugih patoloških promena. Čovek je prinuđen, hteo ne hteo, da se bori protiv njih i prevaziđe ih. Da li unosimo energiju (u vidu hranljivih namirnica) radi održanja poželjnog energetskog potencijala organizma ili da bi neutralisali nepoželjan uticaj antienergije, manje je važno. Jer, u oba slučaja je reč o opstanku. Nije, dakle, cilj izlečenje raka, već dovođenje na određen (poželjan) nivo sopstvenog energetskog potenci jala. Valja u potpunosti ostvariti ličnu suštinu. Realizovati se. A lekari su tu da nam pokažu pod kakvim se uslovima ta suština ostvaruje. Zdravlje je, grubo rečeno, ostvarenje svih materijalnih, u neku ruku i mehaničkih pre duslova, datih ili zacrtanih kao mogućnost. Njihovom realizacijom se podiže kvalitet komu nikacije našeg sa svim ostalim sistemima i njihovo ukupno dovođenje u sklad. Preciznije, ostvarenje prava i obaveza datih prirodom. Samo u toj i takvoj (idealnoj) situaciji bi najveći deo problema današnjice iščezao. Pre svega mržnja, stresovi, psihoze, virusi, kancer... Danas se eksperimentiše sa mogućnošću stvaranja memorijske jedinice u tečnom stanju gde će molekuli tečnosti (elektrolita) pamtiti informaciju (memorijska jedinica). S druge strane, istražuje se i mogućnost implementacije neurona u poluprovodničke ele mente. Uprkos tome, problem raka i side nije rešen! Atomi su istovremeno i čvrsti i meki, materijalni i nematerijalni. Naravno, reč je o energiji. Oduvek su prvo zamišljani, potom traženi i na kraju pronalaženi odnosno dokazivano postojanje sastavnih delova atoma. Isti je slučaj sa kancerom i HlV-om. Između teorijskih fizičara i biotehnologa vodi se mrtva trka. I jedni i drugi se nadaju da će prvi skinuti pečate sa sedam biblijskih tajni koje kriju odgovore o poreklu i svrsi živ ota - ljudskog i kosmičkog. Biotehnolozi su u izvesnoj prednosti. Svoj predmet istraživan ja, čoveka, imaju na dohvat ruke. Veruju da će već za nekoliko godina u potpunosti protu mačiti svih 100.000 ljudskih gena povezanih sa više od tri milijarde hemijskih parova. Fizičari pokušavaju da formulišu „Teoriju svega“, bave se pretpostavkom da postoji čak jedanaest dimenzija i spekulišu o civilizacijama koje su milionima godina ispred nas. 15) Nikola Tesla, ibid.

Kad je to počelo ili, bolje, o čemu je razmišljao pre dvadesetčetiri veka jedan Grk dok je stajao na obali mora i posmatrao brodove kako nestaju u daljini? Pisac Leonard Mlodinov u knjizi „Euklidov prozor“ objašnjava: Aristotel mora da je proveo mnogo vremena na tom mestu, u tišini gledajući brojne brodove i čamce, pre nego što mu je konačno sinula neobič na misao. Brodovima se najpre gubio trup, pa jarboli i jedra. Zapitao se kako je to moguće. Na ravnoj Zemlji brodovi bi trebalo ravnomerno da se smanjuju, sve dok na kraju od njih ne ostane samo tačkica. Okolnost da najpre nestaje trup, pa tek onda jarboli i jedra, shvatio je Aristotel u trenutku blistavog prosvetljenja, predstavlja dokaz da je Zemlja okrugla. Nesumnjivo je došao do tog zaključka, ali nisam siguran da je o tome razmišljao pored toliko tema koje mu je nebo iznad njega nudilo. Gde god da se nalazio. Važno je, međutim, to što je ,,do uviđanja oblika naše planete u velikim razmerama Aristotel došao tako što je pogledao kroz prozor geometrije“. Zašto je to važno? Zato što će nas taj trag odvesti onome o čemu je čuveni grčki filozof zaista razmišljao. Potom je došla na red Pitagorina domišljata dosetka: primenjivanje matematike kao apstraktan sistem pravila kojim se može sazdati model fizičkog sveta. Prostor je viđen neza visno od tla po kome gazimo i vode u kojoj plivamo. Bilo je to rađenje apstrakcije i dokaza. Uskoro su Grci dolazili do geometrijskih odgovora na svako naučno pitanje, od teorije poluge do orbita nebeskih tela. Ali, grčka civilizacija ustupila je mesto rimskoj. Dan uoči Uskrsa 415. godine, neuka rulja skinula je s kočija i ubila jednu ženu. Ova naučnica, posvećena geometriji, Pitagori i racionalnom razmišljanju, bila je poslednja slavna osoba koja je radila u aleksandrijskoj biblioteci pre no što je civilizacija utonula u hiljadugodišn je mračno doba. Preporod civilizacije iznedrio je novu vrstu geometrije. Njen osnivač je voleo da se kocka, budio se tek iza podneva i kritikovao Grke zbog zahtevnog metoda geometrijskog dokaza. Da bi sebe poštedeo suvišnih mentalnih napora, Rene Dekart je ,,venčao“ geometriju i broj. Na osnovu njegove zamisli o koordinatama, postalo je moguće manip ulisati mestom i oblikom kao nikada ranije, a broj se mogao geometrijski predočiti. Ali, Dekartov rad je omogućio i jednu apstraktniju i revolucionarniju zamisao: zamisao o zakrivljenom prostoru. A matematika zakrivljenog prostora dovela je do revolucije u logičkim temeljima ne samo geometrije već svekolike nauke. Omogućila je i Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Ajnštajnova geometrijska teorija prostora i dodatne dimenzije vremena, kao i odnosa prostor-vremena prema materiji i energiji, predstavljala je paradigmu promene reda veličine kakva nije viđena još od Njutna. Kada je ser Isak Njutn početkom 17. veka, otkrio tajnu gravitacije, stvorio je i mehaniku. Ali, kada je 1687. godine objavio „Philosophiae Naturalis Principia Mathemat ica“, ne samo da je postavio teoriju kretanja objekata u prostoru i vremenu, već je dao i složene matematičke procedure potrebne za analiziranje ovih kretanja. jedna od naj važnijih pretpostavki je opšti zakon gravitacije, direktno vezan za masu objekata i njihovu razdaljinu. Druga velika sila je elektromagnetska. To je sila svetlosti, elektriciteta, magnetizma, interneta, kompjutera, tranzistora, lasera, mikrotalasa, x-zraka i dr. Dakle većine onih otkrića kojima će kasnije upravo Nikola Tesla dati ogroman doprinos. Fizičar sa Kembridža Džejms Maksvel je 1860. „Maksvelovom jednačinom“ konačno doprineo shvatanju dinamike svetlosti. Zahvaljujući tome, čovek je ušao u elektronsko i informativno doba, čime je civilizacija dobila sasvim novi tok.

Edvin Habl je 1929. došao do zaključka da se daleke galaksije, posmatrane u bilo kom smeru sa fiksne tačke (Zemlje) - udaljavaju. Iznedren Velikim praskom, baš kao i vreme, Univerzum se širi. Tomas Kaluza je 1921. primetio da je Ajnštajnova jednačina gravitacije u priličnoj meri slična Maksvelovoj jednačini magnetizma. U Kaluzovoj šemi koju je 1926 upotpunio Oskar Klejn uključivanjem osnovne ideje mehanike, naelektrisanje postaje komponenta momen ta. U (tek uvedenoj) petoj dimenziji, održavanje naelektrisanja postaje održavanje momen ta usled čega naelektrisanje postaje skokovito, samim tim i glavni element u očuvanju ugaonog momenta. Peta dimenzija se onda krivi stvarajući vrtlog (Kaluza). Danas se u naučnim krugovima Univerzum opisuje sa stanovišta dve osnovne teorije: opšte teorije rel ativnosti i kvantne mehanike, iako izvestan broj istraživača nagoveštavaju da su ove dve teorije došle u sukob (Havkins, Smiters, Krilov)... Da skratim, pored gravitacije i elektromagnetske sile, postoje još dve: slaba i jaka sila jezgra. Preko ovog otkrića, odnosno Ajnštajnove jednačine E = mc2, čovek je uspeo da dokuči tajne zvezda. Fizičari, dakle, veruju da pomenute četiri osnovne sile koje vladaju Univerzumom. Istini za volju, ima i onih koji pretpostavljaju da postoji i peta, jedna vrsta paranormalne ili psihičke sile, mada do sada nisu nađeni čvrsti dokazi koji bi potkrepili njeno postojanje. (Budući da se ovom oblašću bavim od ranih sedamdesetih godina prošlog veka, spadam u grupu onih koji veruju u njeno postojanje i to nameravam da potkrepim argumentima u svojoj narednoj knjizi.) Savremena fizika je utemeljena na kvantnoj mehanici. Veći deo hemije je poprilično komplikovana kvantna fizika velikog broja tela, čestica. Čak i u biologiji je kvantna fizika od velike važnosti. Ma kako bili kompleksni molekuli koji predstavljaju strukturu i suštinu života, ponašaju se prema kvantnomehaničkim zakonima. Što je to toliko čudno u teoriji koja je (neki tvrde) u ovom momentu najbolji opis Prirode? Sve zavisi od očekivanja. Prag matično: ukoliko se predviđanja teorije slažu sa eksperimentalnim činjenicama, treba s njom biti zadovoljan sve dok je najbolji postojeći opis Prirode. Reč je o tipično pozitivis tičkom pristupu. Neki, međutim, smatraju da teorije moraju opisivati samu Prirodu, a ne čovekovo znanje o njoj. Tvrde da teorije zbog kojih se osećamo ,,nelagodno“, koje su ,,ružne“ i u potpunom nesaglasju s našim viđenjem „kakva bi Priroda trebala biti“, ne opisuju zadovoljavajuće Prirodu. Veći deo ,,nelagodnog“ osećaja u vezi kvantne mehanike posledica je njene neintuitivne prirode, a neki ne veruju da Priroda ,,radi“ na takav, nein tuitivan način. Najpoznatiji je Albert Ajnštajn (Albert Einstein) rekavši jednom prilikom „Bog se ne kocka“. Iz takozvanih misaonih eksperimenata koje je predlagao u prepisci s Nilsom Borom (Niels Bohr), jasno se vidi da mu se nije sviđao način na koji je kvantna mehanika opisivala svet. A „nelagodan osećaj“ izaziva to što je kvantna mehanika samo aproksimacija dublje teorije Prirode, kao što je i klasična mehanika aproksimacija kvantne mehanike koja veoma dobro opisuje makroskopske procese. Bilo kako bilo, kvantna mehanika i Ajnštajnova teorija relativnosti su dve naučne revolucije koje su obeležile 20. vek. Kvantna mehanika opisuje „svet malog“ tj. svet atoma, subatomskih čestica i sila. S druge strane, teorija relativnosti opisuje prostor, vreme i silu gravitacije. Ujedinjenje ove dve teorije i s njim povezano ujedinjenje osnovnih prirodnih sila, omogućilo bi razumevanje mehanizma pomenutih prirodnih sila i dublji pogled u sam početak svemira - Veliki prasak. Ipak, u vreme Velikog praska svemir je istovremeno bio i

dovoljno mali i dovoljno masivan da su njime, sasvim sigurno, upravljali nama još uvek nepoznati zakoni kvantne gravitacije. Danas je teško poverovati da Njutnova i Ajnštajnova jednačina nisu duže od dva san timetra, ni Maksvelova jednačina nije ništa duža - kaže Mičio Kaku16. Profesionalno se bavim teorijom superstringova ili kako je sada zovu M-teorijom, a naš cilj je da dođemo do jedne jednačine, možda ne duže od nekoliko santimetara, koja bi pomogla da razumemo „Božanski um“, kako je govorio Ajnštajn. Drugim rečima, potrebna nam je jedna elegant na teorija, jedinstvena slika o silama koje vladaju Univerzumom. Fizičari su, dakle, pred još složenijom zagonetkom ujedinjenja pomenute četiri sile u jedinstvenu teoriju. Prva sila, gravitacija, predstavljena Ajnštajnovom opštom teorijom rel ativiteta, pomogla je da se protumače „veliki prasak“, „crne rupe“ i širenje univerzuma. Reč je o teoriji o veoma velikom svetu, o mekom prostorno-vremenskom svetu koji je poput ogromnog prekrivača ili zategnute mreže na trambolini. Druga, kvantna teorija, omogućila je da razumemo jedinstvo elektromagnetske, slabe i jake sile jezgra. Ona, rekoh, opisuje veoma mali svet, zasnovan na sićušnim paketićima energije nazvanim ,,kvanti“ ali, za razliku od sigurnosti koju pruža Ajnštajnova jednačina, kvantna teorija se oslanja na verovatnoću događaja. Ove dve teorije su zbir svih čovekovih saznanja o fizičkom univerzumu. Problem je u tome što su - dijametralno suprotne. Zasnivaju se različitim pretpostavkama, različitim principima i na različitoj matematici. Fizičari sada pokušavaju da ih sažmu u jednu, čvrstu teorijsku postavku. Osnivač atomske fizike i kvantne teorije Nils Bor nije verovao da je to moguće. Jednog dana dok je dobitnik Nobelove nagrade Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli) držao predavanje o svojoj verziji „Jedinstvene teorije polja“, iz poslednjih redova mu se obratio Nils Bor rečima: „Gospodine Pauli, mi iz zadnjih klupa mislimo da je vaša teorija suluda. Međutim, ono oko čega se ovde prepiremo jeste pitanje - da li je dovoljno suluda!“

Put u mikrokosmos u potrazi za - zvukom Danas većina fizičara deli mišljenje da će prava „Jedinstvena teorija polja“ biti bizarna, fantastična, neverovatna, uvrnuta, jer sve ,,normalne“ i razumne alternative su do sada raz motrene i odbačene. Stiven Vajnberg (Steven Weinberg), Abdus Salam (Abdus Salam) i Džon Vard (John C. Ward) su 1967. godine pokazali da se dve fundamentalne sile, elektromagnetske i slabe nuklearne sile, mogu opisati uz pomoć tzv. baždarne teorije čiju srž predstavlja matematička teorija grupa. Naime, potpun skup transformacija koje ostavljaju nepromenjenim ma šta bilo (pose ban objekat ili zakoni prirode), čini matematičku strukturu poznatu kao grupa, a opšta matematika simetričnih transformacija poznata je kao teorija grupa u okviru koje se istražuju operacije poput npr. rotacije ili odraza tela. Na primer, kugla ne menja izgled uko liko njena osa rotacije prolazi njenim središtem. Oznaka tj. naziv te jednostavne grupe je SU(2). Takozvana Lijeva grupa potrebna da se gomili elementarnih čestica nametne ,,porodična“ struktura, veoma slična eksperimentalnoj, naziva se SU(3). 16) Mičio Kaku je jedan od trenutno vodećih svetskih teorijskih fizičara, profesor na Berkli univerzitetu i autor bestselera „Posle Ajnšatjnai(, Hipersvemir“ i ,,Vizije“.

Uspeh elektroslabe teorije je naveo mnoge teoretske fizičare da postave drugu baždarnu teoriju, tzv. kvantnu hromodinamiku. Svrha joj je fizički opis jake nuklearne sile. U ovoj teoriji se proton i neutron sastoje od kvarkova17. Postoji više različitih var ijeteta kvarkova: sm atra se da ima najmanje šest ,,ukusa“ koje nazivamo ,,gore“, ,,dole“, ,,čudno“, ,,šarmantno“, ,,dno“ i ,,vrh“. Svaki ukus javlja se u tri ,,boje“ - crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako. ne mogu imati nikakvu boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži dva dole i jedan gore. Danas se već govori o ujedinjenjoj baždarnoj teoriji elektro-slabo-jakog međudelovan ja, dakle o ujedinjenju ove tri fundamentalne sile zasnovanoj na jednoj većoj matematičkoj grupi simetrije. Gravitacija i dalje nije sastavni deo ujedinjenih teorija. Nameće se pitanje da li se ove teorije, zajedno sa gravitacijom, mogu ugraditi u Kaluza-Klejn teoriju viših dimenzija. Kalu zova izvorna teorija zahtevala je pet dimenzija, budući da sadrži samo jedan vektorski bozon: foton. Slaba nuklearna sila zahteva tri vektorska bozona (W-, W+ i ZO), dok je za opis jake nuklearne sile potrebno osam gluona. Uvođenje slabih i jakih nuklearnih sila u Kaluza-Klejn teoriju zahteva više od pet dimenzija. Specijalne varijante ujedinjene baž darne teorije zahtevaju različit broj vektorskih bozona i od tog broja zavisi i broj potrebnih dodatnih dimenzija. Drugi problem su različiti spinovi elementarnih čestica. U baždarnim teorijama posto je dve kategorije elementarnih čestica: one čiji je spin ceo broj, bozoni (prenosnici prirod nih sila, npr. foton) i one sa spinom ,,od pola broja“, tzv. fermioni (gradivni elementi sveko like materije, npr. elektron, proton, kvarkovi). Nije problem da se u okviru Kaluza-Klejn teorije proizvedu bozoni, problem su fermioni koji ne mogu da se izvedu iz bozonskih grav itacionih polja. Jedini izlaz je dodavanje nekoliko fermionskih polja višedimenzionalnoj teoriji. Broj fermionskih polja nije poznat od samoga početka, budući da ne postoji teoretski način njegovog određivanja. Teorija čiji su sastavni deo fermionska i bozonska polja, naziva se teorija supergrav itacije. Uz to je broj dodatnih dimenzija u teoriji supergravitacije podložan ograničenjima. U poslednjih dvadeset godina je svaka varijanta teorije supergravitacije sa više od 11 dimenzija zakazala. Edvard Viten (Edward Witten) s Prinstona je pokazao da se 3+1 dimen ziji prostor-vremena18 mora dodati još sedam dimenzija da bi ostale tri sile mogle da se uključe u teoriju. Teorija supergravitacije se ubrzo suočila sa tri problema. Prvi je problem spina neut rina. Teorija podrazumeva jednak broj neutrina sa levim i desnim spinom. U prirodi su svi sa levim spinom. 17) Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni ,,elementarne(( čestice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv ,,kvarkovi(( uzetje izjedne zagonetne rečenice Džemsa Džojsa: „Three quarks for Muster Mark!(( Reč quark trebalo bi da se izgovara kao quart (kvort), s tim što je na kraju ,,k(( a ne ,,t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa lark (lark). 18) Tri prostorne (istok-zapad, sever-jug i gore-dole) i jedna vremenska.

Drugi je tzv. kosmološki problem. Iz teorije proizilazi svemir sa visokim stepenom zakrivljenosti. Iz astronomskih posmatranja je, međutim, poznato da je zakrivljenost svemira gotovo jednaka nuli. (U drugim teorijama se ovaj problem elegantno rešava doda vanjem kosmološke konstante.) - Upamtite, nije zakrivljen prostor već čovekov um! - svojevremeno je tvrdio Nikola Tesla. - Da je tvorcu relativnosti to jasno, stekao bi besmrtnost, čak i fizičku ako mu je to po volji. Dokaz naopake teorije je njegovo sviranje na violini. Njemu je to razonoda i uteha. On svira na kućnim sedeljkama sa neznalicama, kao što je i on sam! Treći problem je kvantne prirode. Njenim rešavanjem rešiće se i prethodna dva prob lema. Jednačine teorije daju beskonačnosti. Tipične su za većinu kvantnih teorija gravitaci je. Da bi se rešile, koriste se približnosti koje zanemaruju određene efekte kvantne prirode. Teorija struna ima neka atraktivna svojstva teorije supergravitacije. U teoriji struna pridružuju se elementarne čestice jednodimenzionalnoj struni iz višedimenzionalnog pros tora. Ova teorija (etablirana u fizičkim istraživanjima svemira) zasniva se na deset dimen zija u kojima se ne javljaju beskonačnosti. Osnovna razlika između teorije struna i teorije supergravitacije sastoji se u načinu brojanja elementarnih čestica. Ukoliko u teoriji super gravitacije dodatne dimenzije ne bi bile savijene u zatvorenu površinu, tada bi ona pred viđala konačan broj čestica u prirodi. Do beskonačno velikog broja čestica u teoriji super gravitacije dolazi isključivo zbog toga što su, u njenoj osnovi, dimenzije savijene u obliku zatvorene površine. U nastojanju da razviju teoriju kvantne gravitacije, među naučnicima je u zadnjih petneastak godina najpopularnija tzv. teorija struna (engl. string theory). Karakteristično svojstvo teorije struna je da su njeni osnovni sastojci super-sitne strune, dužine od oko 10"35 metara (proton bi, recimo, bio sto milijardi milijardi puta veći od tih struna). Prema teoriji struna, naš prostor-vreme ne bi imao 3+1 dimenziju već bar desetak prostorno vremenskih dimenzija. (Njihov tačan broj se automatski dobija iz same teorije kao posledica zahteva da se u teoriji ne pojavljuju beskonačne veličine. Zadnjih godina su aktuelne specijalne strune, nazvane superstrune, koje egzistiraju u prostorima od deset i jedanaest dimenzija.) Zašto nam se onda čini da prostor ima samo tri dimenzije? Prostiranje tih šest ili sedam dodatnih dimenzija je toliko mala da ih čovek i ne primjećuje. Pogledajmo to iz ovog ugla: ukoliko posmatramo konac sa udaljenosti od jednog metra, čini nam se da je jednodi menzionalan. Reč je, naravno, o prividu izazvanom time što je prostiranje konca u druge dve dimenziji malo; mnogo je duži nego što je debeo. Tek izbliza se vidi da je zaista trodi menzionalan. Teorija struna predviđa da kada bismo taj konac pogledali uz pomoć opreme moćne da povećava 1033puta, videli bismo da je on u stvari 10-dimenzionalan. (Istina, ne bismo to baš ,,videli“ jer je naše prostorno-vremensko zapažanje ograničeno na 3+1 dimenziju, ali pomenuta oprema potpomognuta teorijskim jednačinama sugerisali bi postojanje dodatnih dimenzija.) Otprilike se zna da se poznate elementarne čestice u teoriji struna pojavljuju kao različi ti načini i frekvencije titranja tih struna. Tako struna koja titra na jedan način predstavlja foton, na neki drugi način graviton, a na neki treći način elektron. Isto tako se čini da bi se u procesu svođenja tih deset ili jedanaest dimenzija na 3+1 trebali pojaviti efekti koje bismo mi doživljavali kao efekte poznatih sila (gravitacije, elektriciteta, nuklearnih sila).

Na taj način bi teorija struna istovremeno objasnila i sastojke svemira (čestice) i njiho va međudelovanja (sile). U teoriji struna, dakle, postoji beskonačan broj čestica i onda kada dodatne dimen zije nisu savijene u zatvorenu površinu. To bi odgovaralo beskonačnom broju sta cionarnih talasa koji postoje na struni. Većina čestica teorije struna poseduje ekstrem no veliku masu: delimično i 1019 puta veću masu od protona. Uprkos tome, teorija predviđa i nekih 1000 vrsta čestica bez mase. Novi rezultati upućuju fizičare u pravcu istraživanja šest dodatnih dimenzija teorije struna. Problem je znatno kompleksniji nego u teoriji supergravitacije sa jedanaest dimenzija, budući da su svojstva šestodimenzionalne površine matematički kompleksnija od sedmodimenzionalne kugle. I pored toga, fizičari su izuzetno motivisani da reše ovaj problem, jer ima nagoveštaja da bi se ujedno rešio i problem spina. Kosmološki problem je dodatno iskomplikovan otkrićem tamne sile (dark force) koja, za sada, ne dozvoljava uklanjanje kosmološke konstante iz jednačine. „Sada imamo i teoriju stringova zasnovanoj na ideji da subatomske čestice u prirodi nisu ništa više od nota koje vidimo na tankim vibrirajućim žicama. Ako se žica potegne, elektron će se pretvoriti u neutrino. Ako se udarac ponovi, neutrino će preći u foton ili graviton, a posle dovoljnog broja pokušaja, vibrirajuća žica će mutirati u sve subatomske čestice. Time bi se izuzetno olakšala dalja istraživanja, jer umesto praćenja hiljada čestica u atomskim akceleratorima, dovoljno je da znamo da su ono što ih proizvodi i pokreće, vib rirajuće žice. Sada, kada se ove žice sudare, one stvaraju atome i jezgra, a melodije koje možete zabeležiti na žicama odgovaraju zakonima hemije. Fizika se tako svodi na zakone harmoni je koji se mogu predstaviti na vibrirajućim žicama. Univerzum je simfonija stringova ili har moničnih žica. Šta je, onda, Božanski um o kome je govorio Ajnštajn? Prema ovoj predstavi, Božanski um je muzika, rezonantna kroz čitav deseto- ili jedanaesto-dimenzionalni hipersvemir. Otuda, naravno, odmah proizilazi pitanje, ,,ako je univerzum simfonija, ko je kompozitor?“19 U svakom slučaju, teorija struna sadrži sve elemente potrebne za jedinstvenu teoriju sila i trenutno je jedini kandidat u tom pravcu. Ostaje, međutim, jedno nejasno i nedorečeno: zašto uopšte očekujemo da ćemo biti sposobni da pojave iz mikroskopskog sveta opišemo pojmovima iz svakodnevnog jezika? Zašto očekujemo da vizualiziramo kvantno-mehaničke procese koristeći podsvesne slike stečene iskustvom još iz vremena kad smo kao bebe tek učili da fokusiramo svet? Naša čula su evoluirala zahvaljujući podsticajima iz makroskopskog sveta: hrane koju smo jeli, uočenih opasnosti, ljudi s kojima smo živeli, a naš jezik se prilagodio opisivanju tih podsticaja i njihovoj komunikaciji. Pojave iz mikroskopskog sveta ne liče ni na šta što smo iskusili, osetili, zapazili ili zamislili na osnovu nečega što smo pročitali ili čuli. „Sad znamo kako se ponašaju elektroni i svetlost. Ali kako to da nazovem? Ako kažem da se ponašaju kao čestice, steći ćete pogrešan utisak; isto tako i ako vam kažem da se pon ašaju kao talasi. Ponašaju na specifičan, svojstveno originalan način koji bi se tehnički mogao 19) Mičio Kaku u „Još smo bebe vasione“.

nazvati kvantno-mehaničkim načinom. Ponašaju se na način koji sasvim sigurno nikada pre nije viđen. Vaše iskustvo vezano za stvari koje ste videli apsolutno je nepotpuno.“20 Kao što je Fejnman ukazao, jedna od najneobičnijih pojava u vezi kvantno-mehaničkog opisa objekta (npr. elektrona) jeste njegova dualnost: kvantni objekti nisu ni čestice ni talasi. U klasičnoj mehanici su opisane materijalne tačke koje slede putanje u prostoru i talase, npr. talase na vodi, zvučne i elektromagnetske talase. Njutnovska mehanika opisuje dinamiku sistema u terminima putanja koje objekti slede pod uticajem sila. Talasi poput zvuka se mogu opisati kao orkestrirano, usklađeno gibanje kontinuuma sačinjenog od čestica koje slede svoje putanje na takav način da gibanje samog kontinuuma poseduje talasna svojstva. Maksvelove jednačine za elektromagnetske pojave mogu objasniti talasnu prirodu elektro magnetskog zračenja - elektromagnetski talas je opisan sa dva trodimenzionalna vektorska polja koja se menjaju u vremenu i prostoru. Međutim, ubrzo je postalo jasno da kvantno mehanički objekti ne spadaju ni u jednu kategoriju: oni nisu ni čestice ni talasi. „Moguće je pretpostaviti da privlačna sila koja potiče od jezgra atoma u stvari i ne pos toji, kao što ne postoji ni privlačna sila elektrona i njegovo naelektrisanje. Jedina stvar koja postoji je pritisak na ivice svakog vrtloga, svakog nivoa, koja je inicirana na početku uni verzuma i održavana se do danas, dokle god je koncentracija koja dolazi iz centra svemira dovoljna da održava rezultujući proces. Pretpostavljajući da je proces razlaganja materije najveće koncentracije u centru univerzuma jos uvek aktivan, rezultat je širenje univerzuma do trenutka kada količina elementarnih čestica neće biti dovoljna da održi širenje. Grav itacija je posledica spoljnog potiskivanja. Ajnštajnov zakrivljeni prostor u tom slučaju ne postoji. Crne rupe koje gutaju masu i prosleđuju je negde drugde takođe ne postoje. Posto ji samo prostor ispunjen razlicitim koncentracijama elementarnh čestica.“21 Prema ortodoksnim interpretacijama (kopenhagenska škola) kvantne mehanike, objekat ne postoji po sebi, nema određenu realnost (stvarnost) bez posmatrača. Objekat se realizuje tek u interakciji sa posmatračem. U ortodoksnim interpretacijama kvantne mehanike, posmatrač ima važnu ulogu. On ,,projektuje“ realnost, stvarnost merenog objekta u jedno od mnoštva stanja koje posma trani objekat može da ima. U divlje maštovitim interpretacijama se ponekad kaže da pos matrač projektuje ceo Svemir u jedno ,,of“ grozomorno velikog broja njegovih mogućih postojanja. Neke od ovakvih interpretacija idu i dalje i kažu da se ceo Svemir može opisati gigantskom talasnom funkcijom koja sadrži sve moguće realnosti. Te različite realnosti neki nazivaju paralelnim svemirima. Ali, ovo je uglavnom spekulacija koja se ne slaže sa principom Okamove (Occam) britve lociranom u srcu moderne nauke (premda je Okam bio sveštenik!): „broj entiteta potreban za opis nečega ne treba povećavati izvan granica koje su nužne“. Drugim rečima, takve teorije se ne mogu testirati pa prema tome i nisu teorije u pravom smislu te reči.22

Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nas tavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć. Nikola Tesla 20) R.P. Feynman, The Character ofPhysical Law, MIT Press, 1967. 21) Zoran Pokaz: Kvantna teorija gravitacije 22) Antonio Šiber: Eksperiment s dve pukotine

Energija atoma (po modelu unekoliko sličnom modelu Sunčevog sistema, mada neu poredivo haotičniji) oglašava se muzikom Univerzuma. Šta je muzika uopšte, a posebno komponovana Tvorčevim nadahnućem? Postoji jedan teorijski iskaz na osnovu koga proizilazi da je savršena muzika ona koju proizvode nebeska tela krećući se po svojim putanjama? „Postoje četiri zakona stvaranja: prvi je da je izvor svega u nepojavnoj crnoj čestici koju um ne može zamisliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je potreba svetlosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Prethod na tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno. Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata, a hiljadu munja je koncert. Za taj koncert sam stvorio loptaste munje... Ajnštajn se ogrešio o Pitagoru i matematiku, a naučnik se o to dvoje ne može i ne sme ogrešiti. Brojevi i jednačine su znaci kojima se obeležava muzika sfera. Da je Anštajn čuo njene zvuke, ne bi stvarao teoriju rel ativnosti. Ti zvuci su poruka umu da život ima smisla, da u vasioni postoji savršen sklad i da je lepota uzrok i posledica stvaranja. Ta muzika je večno kruženje zvezdanih nebesa. Najmanja zvezda je završena kompozicija i deo nebeske sinfonije. Otkucaji srca su delovi te sinfonije na zemlji. Zakrivljeni prostor je haos, haos nije muzika. A. Ajnštajn je glasnik vremena buke, haosa i besa. Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nastavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.“23 Pitagorejci su smatrali da je muzika harmonija brojeva i kosmosa, koja sama može da se svede na zvučne brojeve. Upravo se sa pitagorejcima povezuje koncepcija svemirske muzike. Traženje utočišta u muzici, sa bojama njenih tonova, njenim tonalitetima, ritmovi ma, različitim muzičkim instrumentima, jedna je od mogućnosti povezivanja sa punoćom kosmičkog života. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom je sačuvana pitagorejska simbolika muzike koju su preneli sv. Augustin i Beocije. Muzika je preuzela simboliku broja 7, muz ičkog broja, Atininog broja, broja ispunjenog odbljescima mudrosti. Uspostavljanjem odnosa korespodencije (na način kako su to činili Pitagorejci) između udaljenosti sedam planeta od Zemlje (podeljenih naizmenično na dvostruke i trostruke intervale, slično muzičkoj lestvici) i trajanja njihovog obratanja sa intervalima sedam tonova lestvice izračunata je udaljenost od Zemlje do Meseca koja iznosi jedan ton, između Meseca i Merkura pola tona itd; a sedam planetarnih orbita pravi Orfejevu heptakordnu liru. Beocije razlikuje tri simbolička tipa muzike. Svemirsku muziku: odgovara skladu zvezda koji proizilazi iz njihovog kretanja, i izmeni godišnjih doba i mešavini elemenata; melodija je lepša što je kretanje brže i dublja što je kretanje sporije. Kosmos je veličanstven koncert. Drugi tip je čovekova muzika: vodi čoveka i on je oseća u samom sebi. Pretpostavlja sklad duše i tela, sklad duševnih svojstava i elemenata od kojih se sastoji telo. Instrumentalana muzika određuje upotrebu instrume nata. Ako je muzika poznavanje modulacija, mere, razumljivo je da upravlja kosmosom, ljudima i instrumentima. Ona je umetnost postizanja savršenstva. Oktava (lat. octavus - osmi) u poeziji označava strofu od osam stihova povezanih sa tri rime, dok je u muzici osmi ton dijatonske skale i interval koji obuhvata dvanaest polutono va od kojih prvi i poslednji uvek imaju isto ime. Interval (lat. intervallum) je međuprostor; 23) Nikola Tesla, ibid.

međuvreme, razmak; praznina; u muzici odnos dva tona prema njihovoj visini ili broju titraja (treperenja). Interval je, znači, visinska razdaljina između ma koja dva tona; prima nastaje ponavljanjem istog tona, sekunda je razmak koji obuhvata dva tona, terca - tri tona; kvarta, kvintna, seksta, septima i oktava obuhvataju razmak između četiri, pet, šest, sedam i osam tonova; nona je intervalski razmak između devet tonova (oktava + sekunda), deci ma, undecima i duodecima između deset, jedanaest i dvanaest tonova (oktava + terca, okta va + kvarta, oktava + kvinta). Intervali mogu da budu konsonantni (blagozvučni) i disonantni (koji resko zvuče), zatim čisti (prima, oktava, kvinta i kvarta), veliki i mali (shodno celim stepenima i poluste penima koji ih čine - sekunda, terca, seksta i septima), prekomerni i umanjeni (ukoliko dolazi do izmena u čistim, velikim i malim intervalima). Oktavna konstrukcija atoma i molekula, samim tim i čitavog živog i neživog sveta, zav isi od notnog ustrojstva to jest muzike Univerzuma. Oktava je pramera, etalon čitavog Univerzuma i odražava se u svakom detalju živog i neživog sveta. Izraz ,,neživ“ koristim samo uslovno, da napravim razliku od ,,živog“, mada je suštinski reč samo o različitim manifestacijama jednoobraznosti: istog porekla i osnove. Od najmanjeg delića prašine, do celog Univerzuma. Taj, dakle, sistem od osam tonova leži u osnovi nebeske muzike. To je ujedno i razlog što i čovekova muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova i što muzika uopšte postoji. Čovek, životinje i biljke čuju tu nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju. Istina, muzika Univerzuma ne nalikuje odviše čovekovoj muzici. Dar kompozito ra se praktično sastoji u njenom ,,privođenju“ na čoveku čujan i razumljiv muzički jezik, u savršenom ili nesavršenom obliku, u zavisnosti od njegovih intelektualnih moći. Raspon čujnih frekvencija se može sa prilično tačnosti podeliti u nekoliko čujnih seg menata. Ovi segmenti su odgovorni i za percepciju zvukova koje čujemo: - vrlo duboki bas od 16-64 Hz prva i druga oktava (muzički), - bas od 64-256 Hz treća i četvrta oktava, - srednji od 256-2048 Hz peta, šesta i sedma oktava, - gornji srednji oko 3000 Hz između sedme i osme oktave, - prezens, visoki od 4750-5000 Hz između osme i devete oktave, - visoki, brilijans od 6500-16 kHz deo devete i kroz celu desetu. Ali, i čovek je živi muzički instrument, kao i sva druga živa bića. Životna energija, ili kako god je zvali, struji kroz čoveka i proizvodi kretanje - vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično kao, na primer, kod mačke koja prede, doživljava zadovoljstvo. Osećanja su njegova opažanja tih nevoljnih pokreta tela i njihova estetska procena. Drhti mo od straha, tresemo se od besa, treperimo od sreće... Naši mišići, kao svaka struna koja ima određeni tonus i kroz koju teče energija, vibriraju i proizvode ton. I ne samo mišići. Sva tkiva vibriraju i proizvode ton. I ćelija to čini. Čujemo li te tonove? Prislonimo glavu na nečije grudi, i čućemo: tika-taka, tika-taka... Srce kuca, i udara ritam. Bubnjara smo, znači, identifikovali. Čika doktori, sa svojim slušalicama, mogu da čuju još više. Pluća, poput metlica koje se prevlače po činelama, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Posluša jmo bolje. Usmerimo disanje malo na glasne žice koje će pojačati njegov ton kao kad hrče mo. Evo i duvača koji, zajedno sa srcem, čine ritam sekciju. Da li primećujete da je udis aj, ako ste opušteni, za kvintu viši od izdisaja. Svima nam se desilo da, ponekad, kada leg nemo i pokrijemo uši, prislonimo ih uz jastuk, čujemo mnogo jasnije svoju ritam sekciju jer smo okrenuti prema zvuku iznutra. Od spoljašnje buke često ne čujemo svoj orkestar.

Da li se čuje krv dok prolazi kroz vene? Naravno. Sve što prolazi kroz nešto čuje se. A mišić koji podrhtava? Sve što treperi proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je ispod žica postavljen m agnet koji prenosi impuls do pojačala, pa do zvučnika. Možda to čine i naši nervi i prenose tu muziku negde u studio koji zovemo mozak. Šta m is lite, kako bi zvučao čovek kada bi svi zvuci koje proizvodi bili pojačani, izmiksovani, i kada bi mogli da se čuju preko zvučnika. Da li bismo mogli čuti i snimiti kako zvučimo kada smo srećni ili besni, tužni ili radosni? Ima li svako svoju melodiju? Diše li svako iz svog tonaliteta? Loven skreće pažnju na važnost disanja za fizičko i mentalno zdravlje čoveka. Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboličke procese i održava vatru života. U svim ori jentalnim i mističnim filozofijama tajna najvišeg blaženstva je u disanju. Pa zašto se onda ponašamo tako glupo i dišemo plitko i neritmično? U jezičkim izrazima se može otkriti povezanost ličnosti i disanja. Za emotivnu, pristupačnu, otvoreno srdačnu osobu bez krutih načela kažemo da je širokogruda, a za skučene, sitne duše da su uskogrudi. Disanje je, očito, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni zadovoljstva. Kako postajemo loše ,,naštimovani“? Da li to radimo sami sebi ili neki ,,đavo“ ubacu je disharmonične tonove i remeti naše melodije? I jedno i drugo. Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog zdravlja, a i dobre muzike. Bolest je odstupanje od harmonskih pravilnosti. Ritam je red. Kažu da je Bog red koji se izdvojio iz haosa. Ritam je osobina Boga. Postoji i u mikro i u makrokosmosu. Nauka je već uspela da vidi neke pravilnosti i periodičnosti u kretanju nebeskih tela, kao i u samoj strukturi atoma, molekula... Protoplazma ćelije pulsira ritmički zavisno od okolnih uslova. Vilhelm Rajh je, koristeći Rajhertov miskroskop sa optičkim uvećanjem od pet hiljada puta, opisao pulsatornu aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca čoveka. Loven upoređuje kretan je treptastih ćelija sluzokože, sitnih vlaknastih struktura koje oblažu respiratorni trakt, sa talasanjem žitnog polja koje nastaje zbog vetra. Sličan ugođaj imamo kada slušamo pre biranje po žicama harfe. Nervno tkivo takođe ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom. Prolazeći kroz membranu nerva, impuls je depolarizuje i tako nastaje refraktorni period u toku koga ni jedan drugi impuls ne može da prođe kroz depolarizovanu oblast.24 Naučnici su uočili sličnost između obrazaca otkrivenih u mozgu i onih koji posto je u muzici. Naime, koristeći supervodljivi kvantni interforencionalni uređaj (meri električnu aktivnost mozga) utvrdili su da raspored tonotopične mape u auditivnoj zoni kore velikog mozga u velikoj meri odgovara (liči) klavijaturi sa jednakim razmacima između oktava. Šo je dvadesetpet godina pravio kompjuterske modele za stvaranje mapa mate matičkih obrazaca koje neuroni izazivaju slanjem impulsa mozgu. Otkrio je da su neu roni organizovani kao stubovi po određenom obrascu, kao i to da međusobno ,,pričaju“ odašiljući električne impulse. Uz saradnju doktora Lenga, Šo je dodelio svakom stubu muzičke tonove i otkrili su da je mozak organizovan po nečemu što se činilo da su muz ičke teme. Odabrali su delo koje je odgovaralo muzičkim temama na kompjuterskom 24) Nebojša Jovanović: „Nečujna muzika postojanja“

modelu (Mocart „Sonata za dva klavira KV 448“) i izložili ispitanike toj muzici. Ustanovili su da muzika sa obrascima i temama sličnim onim pronađenim u mozgu uvećava spaci jalno-temporalno rasuđivanje. Muzika, dakle, utiče na obrasce u mozgu, što ima uticaja na način na koji se kolo povezanih neurona razvija u prvih nekoliko godina života.25 Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira i kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na celularnom nivou, i nivou tkiva govori nam, kaže Loven, da je ritam urođeni kvalitet života. Bugarski lekar Lozanov je utvrdio da slušanje specifične muzike (muzike sa specifičnim ritmom, naročito muzika iz perioda baroka, npr. Bahova) izaziva sinhronizaciju telesnih ritmova/otkucaja srca i moždanih talasa sa taktom muzike.26 Zašto neki raspored tonova zvuči nežno, a drugi zastrašujuće ili agresivno većini ljudi? Zašto nam, uopšte, mol zvuči nežno, setno, jednom rečju molski, a dur svečano, muški, durski. Poklapa li se to sa nečim u nama? Zašto napeta muzika, koja ide uz opuštenu scenu u kojoj se dete radosno ljulja na Ijuljašci u bašti, izaziva strepnju i očekivanje neke nesreće? Možda zato što u nama budi drugu kompoziciju, onakvu kakvu proizvode bol i strah. Ali, ako znamo da tako zvuče bol i strah, znači da smo mi već čuli kako oni sviraju u nama. Nisu nas kompoz itori muzike za filmove naučili tome. Čuli smo mi svoj orkestar onog trena kad smo započeli život. Na tim unutrašnjim melodijama počeo je da se gradi naš psihički aparat, doživljaj sebe, sopstvenost. Naši prvi zapisi i predstave o sebi su tonski. U početku beše ton. (Reč je takođe muzički oblik). Život počinje muzikom. Življenje je muziciranje. Oslušnite sebe. Imaćete šta da čujete. Ako vam ljubavni partner kaže da nemate sluha za njega, razmislite da li je to samo metafora. U samom jeziku često se kriju istine koje ne čujemo. Seksualna funkcija je, takođe, periodični fenomen u čitavom životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene (periode). Poznata je povezanost men strualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza između ove dve pojave je misterija kao i mnoge druge u vezi ritmičkih aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i životinjskim svetom. „Harmonija između unutrašnjih ritmova čoveka i spoljašnjih ritmova prirode osnova je za osećanje iden tifikacije sa kosmosom, sa najdubljim korenima zadovoljstva i radosti“ zaključuje Loven.27

Bučni ubica duše: nemuzika Gde je savremena, tzv. moderna, muzika na svojevrsnoj skali muzike Univerzuma? Svaka muzika suprotstavljena osmotaktnoj harmoniji jeste, zapravo - nemuzika. Reč je o zlom delu, pokušaju da se harmonija razbije i uništi. Jer, muzika je moćno sredstvo. Danas, nažalost, pretežno kompozicija „muzičkih grešaka“ i nesklada. Podrazumeva se da i svako generalisanje vodi u novu grešku. Nije sva savremena muzika takva, ali isto tako ne može da se ospori ni činjenica da je aktuelan muzički trend u vezi sa lošom (da ne upotrebim 25) Prema: Habermeyer, 2001:17 26) Prema: Habermeyer, 2001:23 27) Nebojša Jovanović, ibid.

,,zlom“) namerom. Sreća je da svaki trend ima ograničen vek trajanja. Vreme čini svoje, a destruktivno propada. Istina, povremeno dižući glavu ili pojavljujući se u novom obliku. Srećom opet kao trend i, srećom, opet unapred osuđeno na propast. Jedino je harmonična (ne po ljudskim i ovozemaljskim merilima) božanska muzika, na kojoj i od koje živi i funkcioniše ceo Univerzum - večna. I još nešto. Dok je kod nas reč, koliko god izvitoperena, ipak ostala u središtu muz ičkog predanja sačuvavši zalog krštenja u srpskom narodu, na Zapadu se dešavaju mnogo radikalnije stvari. „Mislim da je jedna od uloga Umetnosti da stvori lažni svet koji je u naj manju ruku analogan nekim stranama pravog sveta i da u okviru tog novog istraži neke nove obrasce ponašanja, koji u okviru stvarnog života još uvek mogu da budu preopasni ili nemerljivi28 - govori Brajan Ino, verovatno najuticajniji muzičar savremenog sveta. Dok je kod antičkih Grka i u rok muzici utemeljenoj na bluzu dolazilo samo do izvi toperenja, zloupotrebe prirode, ovde se direktno kreće protiv prirode: na osnovu eksperi menata ranih sedamdesetih, u drugoj polovini se pojavljuju dva žanra koja su danas pot puno marginovalizovali svaku drugu muziku i nakon čijih radikalnih oblika (rejva i smrtnog metala - rave & death-metal) savremena muzika više ne poznaje razvoj. U Bavarija-studijima u Minhenu (1976-77.) nastaje disko - muzika za igru nastala ubrzanjem udaraca bas-bubnja (koji određuje ritam igre) iznad broja udara koji može da dostigne ljudsko srce. Posledica je težnja tela da pređe svoje prirodne granice: dok se u dotadašnjoj muzici uglavnom izvrtala melodija, usmerena na um, sada se izvitoperuje ritam, koji je ,,telo“ muzike i ona postaje i doslovno - ubistvo. Dok disko nastaje na crnačkoj soul tradiciji, u Engleskoj istovremeno nastaje hevi-metal kao jednako izvitoperenje bele bluz tradicije - na kraju oni se svode na isto: stravično ubrzanje ritma s tim što se u disku koriste elektronski, a u hevi-metalu - električni instrumenti. U oba slučaja rezultat je sagorevanje, uništenje tela koje već isključuje um, kao pretpostavku postojanja čovekovog i kao konačnu hulu na Ovaploćenog Boga: ne radi se o poricanju Ovaploćenja, koje je još Sveti Jovan Bogoslov davno utemeljio kao meru svake jeresi. Naprotiv, radi se o potrebi da se ubije telo kao Ovaploćenjem Hristovim osveštani hram Duha Svetoga i instrument najsavršenije muzike kojom se i za koju se vaspitavamo. Obnoviti svet zato danas znači za početak obnoviti prirodni poredak sveta: u muzici to znači vratiti se prvo prirođenim čoveku ritmovima, a tek zatim graditi melodije. Drugo, vratiti se pevanju i sviranju, a ne proizvodnji i konzumaciji muzike koja postaje nepod nošljivo sveprisutna. I konačno - što je u stvari i prvo - vratiti se reči i Imenu Hristovom u kojem je punota života i punota tvarnog sveta, punota muzike. Koja je i danas silnija što je bliža tihom glasu u kojem bješe Gospod na Karmilu i najsavršenija kada je njen tvorac ,,kao nevino jagnje nijemo pred onim koji ga striže, ne otvara usta svojih.“ Nemuzika će na ovaj ili onaj način, svakako odneti danak ,,u duši“. Muzika lišena skla da deluje uznemirujuće. Vodi u depresiju, očaj, nesposobnost suočavanja sa problemima. I najmanji povod za nezadovoljstvo, uveličan pod prizmom nesklada, pretvara se u istinsku nesreću pa i katastrofu. Žrtva je uvek jedinka, čovek. Deo čovečanstva odvodi u propast, drogu, nervno rastrojstvo... Dobro je, međutim, što se na tome sve i završava. Protiv har monije Univerzuma nema nikakve šanse. Suprotstavljanje njoj je unapred osuđeno na propast. Ali će zato čovek, sa biljkama i životinjama, pod njenim uticajem (divne skladne 28) Podvukao Ino.

muzike) značajno popraviti kvalitet sopstvenog bivstvovanja. Pod uticajem harmonične muzike, u svakom biću dolazi do skladnog restrukturisanja. Razvija se plemenitost, dobro ta, ljubav, a svaka nevolja lakše podnosi. U grčkoj „teoriji o etosu“ proučavano je etičko i psihološko delovanje muzike na čove ka u cilju jačanje volje, potenciranja emocionalnosti i dovođenja do ekstaze. Usled toga, kao posledica nastaju različiti muzički stilovi koji podstiču na određena psihička stanja čoveka (herojska dela, potpora duševnoj ravnoteži, iskazivanje bola, ljubavi, radosti). U srednjem veku, oslanjajući se na antičke tradicije, teoretičari razvijaju podelu muzike takođe uočava jući njeno dejstvo na čoveka (harmonija svemira, harmonija ljudske duše, muzika koju proizvodi ljudski glas ili instrument). Sledbenici Pitagore lečili su muzikom groznicu i padavicu, smatrajući da je bolest poremećaj svemirskog sklada čiji je proizvod i sam čovek. Platon je uveo pevanje u terapi ju da bi se čoveku, kod koga je taj sklad poremećen, brže vratilo zdravlje. Tako je melote rapija počela da se razvija. Ipak, tek od 19. veka psiholozi počinju bolje da proučavaju lekovito dejstvo zvuka, harmonije, melodije i boje pojedinih instrumenata u procesu leče nja i poboljšanja stanja obolelog čovečijeg tela i duše. Naročito se u savremenoj psihijatriji postižu solidni rezultati budući da blagotvoran uticaj muzike vodi obolelog na stazu opo ravka, pa i potpunog ozdravljenja. Time je razvijena kurativna metoda za ublažavanje i lečenje psihički obolelih pacijenata. Ljudski organizam je tanano osetljiv, ponekad zavisan samo od jednog jedinog virusa koji hoće ili neće proći. Ćelija je velika fabrika u malom. Možda bolje, simfonijski orkestar. S tim što su prve ili druge violine, flaute, fagoti, trube, udaraljke... u ovom slučaju enzimi, geni, prioni, belančevine, proteini... I dovoljno je da samo jedan jedini instrument izmakne kontroli „velikog dirigenta“, centralnog nervnog sistema, pa da unutar organizma (organa, tkiva, ćelija) svako zasvira samo svoju melodiju (kako zna i ume) i da se umesto bogougodne muzike Baha ili Hendla prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda od kojih pucaju bubne opne, a svest sužava. „Svaka osoba naklonjena muzici zna za osećajna stanja izazvana velikom muzikom. Ali, ako pokušamo da prevedemo ova osećanja u reči, muzičko osećanje se tome opire. Muzika je nema i želi da ostane takva. Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem kretanju živog organizma i njeno slušanje izaziva osećaj unutrašnjeg gibanja. Nemost muzike se obično opisuje na jedan od dva načina: (1) kao znak mistične duhovnosti ili (2) kao najdublji izraz osećaja nesposoban da se izrazi rečima. Prirodno naučno gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan sa poslednjim dubinama živog organizma. U skladu sa tim, ono što se smatra ,,duhovnošću“ velike muzike samo je drugi način da kažemo da je dubok osećaj istovetan s dodirom sa živim organizmom izvan granice jezika. Do sada nauka nije ništa rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez sumnje, sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije, ali on bi isto tako kao i mi bio nes posoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog izražavanja prevede u ljudski gov orni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svog izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj vlastiti jezik da se izrazi pre, izvan, i nezavisno od svih govornih jezika...“29 29) Vilhelm Rajh (VVilhelm Reich)

Razvijajući svoju orgonsku teoriju i terapiju, Rajh je ustanovio da životna energija, naz vao ju je orgon, protiče kroz čovekovo telo paralelno sa telesnom osom određenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan kao kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zado voljstvo strujanjem života kroz svoj duševni i fizički organizam. Da, muzikom se može uticati i na podsvest. Poseduje osobine četvrte dimenzije i oslobađa dušu zatočeništva. Nemoguće postaje moguće, neostvarivo lako ostvarivo. Har monija, ritam i pokret, rečima molitve dodaju snagu. Realnu i ostvarivu. Muzika se, dakle, slikovito može predstaviti i kao inicijator, pokretač, motor, sistem, vrhunski princip funkcionisanja sveta. Ali, u nekima od nas odjekuje u disharmonijama u tolikoj meri da čak postaje skladna. Naravno, prividno. Čak tražena. Kako je prepoznati? Po destruktivnim reakcijama, disfunkcionalnosti. Ukoliko je reč o zdravlju, ona je ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu. Nešto poput drugačijih bujajućih ćelija sa ,,štimom“ različitim od onoga na koji je ,,naštimovan“ organizam domaćina. A, valja reći, muzika je samo jedan od odraza ukupne disharmonije, nesklada, razbijanja života i univerzalnog sklada. Personifikovano, ova muzika bi komotno mogla da se nazove satanskom, kom ponovanom s ciljem razaranja božjeg dela. Podrazumeva se da je reč o stilskoj figuri, a ne doslovnoj istini. Ali ako zlo, nesklad, razaranje, propast, identifikujemo sa Nečastivim tj. Stanom, onda pomenuta stilska figura ipak krije delić istine. Kad smo već krenuli tim putem, moramo i da se zapitamo zašto se To, ma kako ga nazvali, pojavilo? Šta mu je omogućilo da se obelo dani? Višak ,,zle krvi“ koja traži izlaz iz zamorenog organizma Univerzuma ili, možda, pro ces (pro)čišćenja samog Univerzuma? Poput oslobađanja tela od toksina. Biće da je upravo to. Na sličan način se i svet pročišćava. Nagomilano zlo iz dubine mora da krene na površinu, da se izluči i istekne odnoseći sa sobom sve podlo i kvarljivo. Ogromna sila, veliki simfonijski orkestar Univerzuma čija muzika dopire do svake ćelije i najprimitivnijeg organizma, ne može da se izbaci iz takta i harmonije ma i najjačim disonantnim tonovima uperenim protiv opšteg sklada. Možda mogu privremeno ili trajno da zavedu i povedu tek jedan mali deo onih oko nje, da ih izbace iz ravnoteže sklada, ali ni u kom slučaju ne mogu čak ni da naškode takvoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Dragi sveprisutni Bog muzikom Univerzuma napaja, a energijom hrani još uvek nevidljiv atom, čuva njegove orbite i elektrone preko biofotona. Delo Tvorca je neuništivo i neraskidivo, a energija oktava nepresušna i nezaustavljiva. Ta neobično prijatna muzika, dostupna sluhu samo odabranih, ispunjava svaki molekul, atom, česticu, svih 92 elementa periodnog sistema ne računajući 17 od čoveka stvorenih. Kretanje elektrona i sklad u tom naizgled haosu, delo je samog Tvorca. Bez „velikog praska“, pepela i Feniksa. Mendeljejev je samo konstatovao postojanje prirodnih elemenata i sistematizovao ih u svojoj mapi po dobijenim uputstvima koje je umeo da (sa)sluša. Uostalom, evo šta kaže i sam Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović): „Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u bilj ci; još finije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No, naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo.

A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor... Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih stvari o sebi, o svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi utisci su reči. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da projavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili koži, ili nosu, ili ustima. Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari, dotle su žive. No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu?... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzi ka su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu?... Samobitnu božansku Reč, i da je od Nje i kroz Nju postao sav svet, kao Njen odjek...“30

Čuvar Tvorčeve tajne Foton je transmiter univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. Stvara, prenosi i sam se stvara u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona, neutrina i antineutri na. Istovremeno je i energija i talas i materija. Ima svojstvo da daje. Potpomaže egzistenci ju i žive i ,,nežive“ prirode. Pronosi muziku Dragog Boga. Fotoni su tek mali korak dalje u shvatanju univerzalnog pojma mehanizma Života budući da je sam Univerzum život. On se kreće isključivo sopstvenom brzinom, na njemu se stvaraju našem razumu bliski svetovi i koprene života. I sama čovekova misao se prenosi fotonima, oni su i osnova telepatije. ,,Ne može biti sumnje da naša psihička sila stvara kretanje u drugima, koje se prenosi naširoko poput kretanja etra, a mogu da ga opaze mozgovi koji su u skladu sa našim. To pretvaranje jednog psihičkog delovanja u eterično kretanje, i obrnuto, može se smatrati analognim radu telefona, u kome prijemna membrana, koja je identična sa membranom na drugom kraju, rekonstruiše zvučno kretanje što se prenosi ne pomoću zvuka, već pomoću elektriciteta. Ali, to su samo poređenja.“31 Kako se kreću? Svakako ne brzinom svetlosti. Brzinom misli je već prihvatljivije. Reč je o krajnje nepostojećem i krajnje moćnom medijumu. Neupućenima je pasulj pojam za jednostavnost (prosto k’o pasulj!), a vazduh praznine, ,,ničega“. Niti je pasulj ,,prost“ (po strukturi), niti vazduh ,,prazan“32. Ako nešto ne znamo, ne vidimo ili ne možemo da dokaže mo, to ne znači da ne postoji! Isto važi i za fotone. Iako čine energetski omotač svakog bića, tek će budućnost iznedriti pravu priču, istinu, o njima. Kako nastaju, koliko vrsta postoji (fotoni komunikacije, osećanja, misli, genijalnosti, 30) Vladika Nikolaj Velimirović: „Nove besede podgorom (( 31) Kamij Flamarion, istaknuti francuskoi astronom. 32) ,,Iz ugla principa neodređenosti, č a k je i prazan prostor ispunjen parovima virtuelnih čestica i antičestica. Ovi parovi bi trebalo da raspolažu beskonačnom količinom energije... “ (Stiven Hoking, „Teorija svega poreklo i sudbina Univerzuma“)

fotoni u vezi sa muzikom, vremenom Univerzuma itd.), njihove funkcije, način emitovanja (odašiljanja, ,,izlaska“) iz mozga (prenos misli) i još mnogo toga. Razlaganjem fotona otvoriće se vrata u potpuno nepoznat svet, a možda i konačno ostvariti ideja Alberta Ajnštajna o defi nisanju „teorije svega“, kojom se bavi i danas vodeći svetski teoretičar fizike Stiven Hoking3334. Foton je pokretačka snaga života i bez njega nema egzistencije. To je volja Tvorca čija ih „muzika oktava“ napaja da gospodare živom i neživom prirodom, opet po Tvorčevoj volji. Zato se i spoznaja postojanja fotona može staviti u istu ravan sa otkrićem ćelije. Foton je alfa i omega postojanja. Čitave nauke će se u budućnosti baviti fotonima misli i mozga uopšte. Kako funkcioniše „najinteligentniji čovekov organ“? Još uvek se ne zna tačno. Ogromno iznenađenje nas očekuje skidanjem tek prvog vela sa tajne ne od sedam, nego sedam hiljada velova na putu do suštine. Čovek je takoreći tek ,,začeprkao“ po porek lu života otkrivši na planeti Titan tzv. toline koji su na samo korak od aminokiselina i pri mordijalne supe u kojoj je začet život. Ali, istinske tajne i misterije gotovo da i nema. Prob lem je u nesavršenosti čovekovih čula i moći spoznaje, ali i kratkoći životnog veka koji mu je dat. Ko ima uši neka sluša, rekao je između ostalog Gospod Isus Hrist. Ali, avaj, to ne mogu svi. Samo, rekoh, mali broj izabranih. A kraja novim saznanjima nema. Jedna tajna je uvek ,,višak“. I najveće otkriće je tek jedna prečaga beskrajnih merdevina čovekovih spoznaja. Početak im se ne vidi, a vrha nemaju. Tri prečage gore ili dole, gotovo je nevažno. Značajna prepreka na tom putu saznanja su nesavršenost čovekovih čula, nepouz danost dosegnutih (naučno potvrđenih) istina, opterećenost iskustvom, urođena sum njičavost s obzirom na spoznaju o sopstvenoj nesavršenosti, slepo verovanje u očekivanu sliku nepoznatog i neverovanje u njenu realnu (objektivnu) predstavu, urođeni strah od novih otkrića a posebno s naličja tzv. vidljivog sveta... I to nije sve, već samo početak. Ko ima oči neka vidi! Ali, avaj, ne mogu svi. (Opet) samo izabrani. Hipersenzitivni i hipersen zibilni. ,,Propustljivi“ za nova saznanja. Ipak, čak i oni mogu tek neuko da protumače ono što vide ili što im je ,,kazato“ . Najčešće se oslanjaju na prepričavanje viđenog ili doživ ljenog. Zato takve nazivaju vidovnjacima. Ne razlikuju se od ostalih, osim što imaju mogućnost da ,,vide“. Dobar deo nas takvu otvorenost doživljava krajnje racionalno. Definiše je kao mistiku. Zaista je potreban izuzetan napor za ulazak u trans ili drugo stanje svesti, to jest „probi janje oklopa racionalnog“ i dolazak tamo gde će svako od nas jednog dana stići oslobađan jem od zemaljskog i sticanjem ,,energetskog“ tela. Od ovog prirodnog (cikličnog) kretanja čovek uglavnom ne stiče nauk. Ne krivicom Univerzuma ili Stvaraoca, već samo i isključu vo njega samog. U razmatranju ovoga ne treba smetnuti sa uma ni „ometajući faktor okoline“. Najprosti ji primer dekoncentracije i „odvlačenja na drugu stranu“ je zevanje ili protezanje (fizički) najbliže osobe. Ta bezazlena radnja ometa mentalne funkcije susedne osobe, ponekad izazi vajući čak i osećaj nemira, nesigurnosti, tromosti, apatije. Bilo je pokušaja da se ovo iskoristi u vrhunskom sportu, ali i nastojanja da se snagom misli utiče na koncentraciju, sposobnost i, 33) ,,I dalje verujem da postoje osnove za oprezan optimizam da smo blizu kraja potrage za najvećim zakonima prirode. U ovom trenutku imamo na raspolaganju izvestan broj parcijalnih teorija: opštu teoriju rela tiviteta, parcijalnu teoriju gravitacije iparcijalne teorije koje pokrivaju slabe, snažne i elektromagnetne sile.“ (Stiven Hoking, „Teorija svega“) 34) Izraz koji je čuveni kremanski prorok Mitar Tarabić koristio u objašnjavanju doživljenih (tzv. paranor malnih) predstava.

u krajnjem ishodu, rezultat protivnika. Iako ne postoje dostupni statistički podaci o uspešnos ti, poznat je veliki broj „čuvenih promašaja“ u sportu. Posebno u fudbalu i košarci. Ipak, najveću medijsku pažnju je izazvao „slučaj dr Zuhar“, u vreme odigravanja šahovskog meča za titulu svetskog prvaka između naturalizovanog Švajcarca ruskog porekla velemajstora Vik tora Korčnoja i sovjetskog velemajstora Anatolija Karpova, igranog od početka avgusta do kraja oktobra 1978. u filipinskom gradu Bagiju. Jedan od izveštača sa tog meča je bio i srps ki književnik Brana Crnčević koji je po završetku meča zapažanja i utiske pretočio u knjigu „Emigrant i Igra“. Izdvajam nekoliko odlomaka iz poglavlja „Anatolijev veštac“: „Viktor Ljvovič35 je previđao da će Anatolij povesti u Bagio čoveka zle nauke, parapsi hologa, i poverio je gospođi Leverik dužnost da ga otkrije. Ona je to i učinila. Spazila je dra Vladimira Zuhara36, Rusa koji u četvrtom redu neprirodno drhti i zuri čas u Viktora čas u Anatolija, i Viktor Ljvovič je obavestio svoju vojsku da je veštac tu... Englezi ne veruju u postojanje vešca, između ostalog i zato što ga je Nemica otkrila37! Tvrdili su da bi ona za Viktora Ljvoviča otkrila i ono što ne postoji. A Emigrant, koji je vešca očekivao, odmah je poverovao u njegovo postojanje i saopštio svojim prijateljima da mu taj čovek smeta. ‘Ne obraćajte pažnju na njega, samo igrajte’, govorili su Korčnoju prijatelji. ‘Kasno je, gospodo’, rekao je Korčnoj, ‘ja sam već obratio pažnju na njega i osećam da me uznemirava.’ Nemica me je povela da mi pokaže Anatolijevog čarobnjaka, kog je uramila između svoje ćerke Rozvite i njenog mladog prijatelja Petera. Ta deca su imala zadatak da ometaju čarobnjaka! Profesor nije obraćao pažnju na Rozvitu i Petera koji su se prigušeno kikotali, odušev ljeni i uplašeni zbog uloge koja im je namenjena, i pokušavali su da uhvate Zuharov pogled. Dr Zuhar je, zaista neprirodno, drhturio, napadno stezao slepoočnice i skidao svoj zamagljeni pogled sa Anatolija samo da bi ga, kadikad, prebacio na Viktora. Viktor Ljvovič je uporno tvrdio da oseća dra Zuhara i da mu to sm eta... Ispostavilo se da je mesto jednog naučnika (bukvalno sedište koje će zauzimati u prvom, četvrtom, osmom ili devetom redu!) postalo glavni predmet mnogih zasedanja Žirija. Profesor Zuhar postao je za mnoge feljtoniste ličnost koja, poprilično, zasenjuje slavu oba Velika Majsto ra ... A Emigrant je zaista verovao (i danas u to veruje!) da su Anatolij i Vladimir hipnotički vezani... Profesor je nekoliko puta premeštan, crveneo je, ponašao se veoma ljudski (ničeg čarobnjačkog na njegovom licu tad nije bilo!) i zauzeo je, na kraju, mesto u devetom redu. ...Ove optužbe su apsolutno nedokazane i sa naučne i sa činjenične tačke gledišta. Uzgred, nije naodmet prisetiti se da je slične neosnovane sumnje i optužbe g. Korčnoj iznosio i ranije, u mečevima na primer sa Taljem (1968), A. Karpovom (1974), B. Spaskim (1977-78)38. ...I, pomišljam, na kraju se dogodilo ono što se moralo dogoditi. Anatolij je, posle dugog i napornog lova, s lovorovim vencem, vratio svoju umornu Legiju u otadžbinu, a 35) Pravo ime Viktora Korčnoja. 36) Sovjetska delegacija je tvrdila: „Doktor medicinskih nauka profesor Vladimir Zuhar je stručnjak za probleme psihologije i neurologije, s dugogodišnjim iskustvom i besprekornom profesionalnom reputacijom“. 37) Autorov kurziv. 38) Iz ogovora na optužbe štaba V. Krčnoja, potpredsednika Sovjetske šahovske federacije Viktora Baturinskog.

Emigrant je stekao pravo da osporava Anatoliju pobedu... Spor koji, do dana današnjeg, Emigrant vodi sa diplomatijom Igre tamna je mrlja na Anatolijevom kraljevskom plaštu.. Čovek se izvesno vreme nakon rođenja seća događaja iz prenatalnog perioda. Pod uti cajem okoline, to sećanje se briše. Prirodno. Bez obzira ne prethodne živote, pružena mu je još jedna prilika, ali je i onemogućen da iskustva iz njih (ukoliko izuzmemo kolektivno pamćenje) primeni u novom. Prethodno stečeno znanje i iskustvo iščezava, zauvek ostajući u prethodnom prostoru i vremenu. Prema nekim saznanjima, čovek koristi tek nešto više od desetog dela kapaciteta sop stvenog mozga. Ostatak je ,,neaktivan“, a tako bi mu dobro došao. Ono, nije da ga je nemoguće aktivirati, pitanje je samo - kako. Za sada je pristup centralnom nervnom sistemu nemoguć, bar za narednih stotinak godina - kaže pomenuti fizičar svetskog glasa Mičio Kaku. - Trenutno je moguće na mozgu obavljati samo primitivne eksperimente. Za nas naučnike, centralni nervni sistem je i dalje crna kutija. Nismo u mogućnosti da dopremo do centara za upravljanje osnovnim telesnim funkcijama, jer jednostavno nemamo šifru za pristup kičmenoj moždini ili mozgu. Možda odgovor treba potražiti proučavanjem mozga životinja. Iako neosporno manje savršen od čovekovog, zapanjuje mnogim sposobnostima. Intuicijom (najava prirodnih katastrofa), osećajem za orijentaciju u vremenu i prostoru (ptice selice, riba losos, kitovi itd.), korišćenjem prirodnog sonara (delfini, slepi miševi i dr.), izvanrednim čulom mirisa (psi) i sl. Kakva je, u njihovom slučaju, igra fotona i energetskog omotača? Iako nevidljiva za ljudsko oko, ćelija vrvi od aktivnosti i života. Elektronski mikroskop nam je omogućio da zavirimo u njenu ,,vasionu“ i uživamo u skladu viđenog, poželjnoj harmoniji našeg organizma i nas samih u vlastitom okruženju. Da li je, s obzirom na prethodno, klica raka zapravo greška u oktavnom božjem ustrojstvu? Ljudska greška u božjoj kompoziciji za „fotonski orkestar“. Ko to tamo remeti sklad cepanjem jezgra vodonika, uranijuma itd? Sve je moguće, pa i da čovek (kao i obično) greši u taktu, visini tona ili na bilo koji drugi način narušava večiti sklad Stvaraočeve simfonije. Ali, da nije upravo tog nesklada čovek ne bi znao šta je sklad, da nije zla ne bi spoznao dobro, da nije bolesti ne bi uživao u zdravlju, bez nesreće ne bi mogao da bude srećan... Istini za volju, svako od pomenutih osećanja ili stanja je relativno. Neko ima snažan osećaj sreće samo zato što je živ, drugi međutim pada u očaj jer ne može da kupi, recimo, najnoviji model automobila ili, još gore, dnevnu dozu heroina. „Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besed nik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo što je bio filozof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u vrlini za koju je uostalom, i umro. - Mnogi Ijudi nisu život smatrali glavnom srećom. Epiktet priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: ‘Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha.’ Stoicizam je doktrina filozofa Zenona, ali je, kao osećanje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: ‘Anit i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi\“ 39 39) Jovan Dučić, ibid.

Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće životinje. Ta osećan ja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne simfonije. I najlepša melodija postaje dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo sigurnost. Moramo stvarati novu, lepšu, ili drugačiju muziku življenja. Život je stvaranje vođeno nadom da ćemo zasvirati svoje najraskošnije note. Kada smo napeti vrpoljimo se, u bolu se trzamo, grčimo, uvrćemo, krivimo... U ago niji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i arit mični. Sigurno je da to ružno zvuči. Kada osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju rit mičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali, ritmična i jedinstvena konvulzija. Razlika je drastična. Ima dosta ljudi koji se plaše orgazma zbog ove sličnosti. U reakcijama tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo, korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Ako bi smo obrnuli red stvari, mogli bismo se zapitati zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i isprekidanim pokretima. Možda svaka živa ćelija nosi neki božanski sluh u sebi, pa joj ne prijaju disonantnost i aritmija. Aritmija srca izaziva paniku kod osobe u kojoj kuca. Da li ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma na ,,dobru“ (lepu) i ,,lošu“ (ružnu) unutrašnju muziku?40 Sreća je, dakle, krajnje subjektivan osećaj. Ipak, čovek ima prirodno izraženu potrebu za njom, bez obzira na to šta je može izazvati. Neko, na primer, može da uživa u sopstvenoj melanholiji. Pomalo crno, mada ima i crnjeg, ali ne i nerealno. Ova potreba se javlja i kod objektivno jakih stresova i trauma. Kao psihološka zaštita, odbrana, što kaže narod ,,da čovek ne prepukne“. Povremeno se manifestuje kratkim periodima gotovo spontano euforično dobrog raspoloženja. Reč je o psihološkim predasima kako bi čovek prikupio snagu da izdrži ono što ga je u takvu situaciju dovelo. Optimizam i pesimizam su istog porekla i različitog ugla gledanja. Polupuna i poluprazna čaša vina. Polupuna za optimistu, poluprazna za pesimistu. Ista čaša, isto vino, različiti pogledi. Seneka je bio u izgnanstvu na Korzici, i odande slao pisma drugima u Rim, tešeći ih za ono za što je trebalo da oni teše njega. I pobedilac kralja makedonskog Perseja, slavni P. Emilijan, kojem su baš u mesecu njegovog trijumfa umrla dva sina, sam drži pogrebni govor tešeći Rimljane za ono isto za što su oni njega oplakivali.41 Sreća ne zavisi od datog nivoa endorfina, već od nivoa ostvarenog sopstvenim htenjem. Eto nas opet kod „ugla gledanja“. Posvećivanje pažnje lepom i nastojanjem da se i manje lepi trenuci u životu dožive kao (ipak) lepota življenja, nesumnjivo će uticati na povećanje nivoa endorfina u organizmu. S druge strane ovoga je neprestano izvlačenje i potenciranje sumornih sadržaja. I za to postoji rešenje - vežbanje. Ne bez muke, jer, pravi pesimista ne želi da se izvuče iz svog sumornog stanja i depresije. U njemu se na izvestan, iako pomalo morbidan, način oseća sigurno. Razumom prihvata da može da mu bude bolje, ali, zašto da se trudi kad je i ovako ,,dobro“. To je, u suštini, njegov izbor. „Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da ga je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u 40) Nebojša Jovanović, ibid. 41) Jovan Dučić, ibid.

to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro, ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće i apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo... Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao ne zna da ima još jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći ona samo postoje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta. Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini.“42 Nije neumesno, naprotiv, razmišljati na temu kompatibilnosti fotona i hormona sreće, čak i izvesnog oblika simbiotske veze, prožimanja, među njima. Naime, već je uočena veza između smanjenja aktivnosti fotona i opadanja nivoa „hormona sreće“. Srećom, neretko je dovoljan samo lep dan, izlazak ili zalazak sunca, pogled u prolazu, cvetna bašta, cvrkutanje ptica, srdačan stisak ruke, da čovek zakorači iz tmurnog stanja. To rade fotoni, to je svetlost. Foton je kvant svetlosti43, a kvant najmanja količina energi je određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez mase i naboja. Energija koja, pored toga što dolazi ,,spolja“, može da pristigne i ,,iznutra“. Iz čoveka. Foton sadrži energiju Tvorca. On je veza sa Univerzumom, misao, dirka na klaviru, nota Stvaraočeve partiture, glasnik božanske harmonije. Foton ,,materijalizuje“ zvuk, čini ga mentalno ,,opipljivim“ i potom nosi. Čovek, ipak, ne čuje muziku Univerzuma? Zbog nesavršenosti sluha ili, bolje, nekorišćanja kompletnog potencijala mozga. Kako se ona stvara? Strujanjem i sudaranjem energije u određenom ritmu, skladu, po određenim nepromenljivim zakonima. Moglo bi, dakle, da se kaže da nastaje „sama od sebe“. Muziku stvara energija i muzika je zapravo energija. U vasioni ima samo jedna materija i jedna vrhovna energija sa beskonačnim brojem manifestacija života. One se ne kriju. Tu su oko nas, ali mi smo slepi i gluvi za njih... Zvuk ne postoji jedino u gromu, već i u munji. Kod nje je on pretvoren u sjaj i boje. A i boje se mogu slušati... - ,,dodaje“ Tesla. Šta je, u tom slučaju, muzika koju stvara, komponuje i izvodi čovek? Ništa drugo do sačuvano sećanje na iskonsku muziku zapamćenu u trenutku kad je čovek (kompozitor) bio sposoban da primi i „prevede na sopstveni sluh“ frekvencije Univerzuma, dakle u momentu rasterećenosti od sopstvenih telesnih ograničenja. Ima i onih otvorenog uma koji 42) Jovan Dučić, ibid. 43) Obična svetlost se može smatrati snopom elektromagnetnih talasa koji istovremeno osciiuju u svim pravcima i normalni su na pravac prostiranja zraka. Kada se takva svetlost propusti kroz polarizator (filter), sve osim jedne talasne dužine su uklonjene ,,filtrovanjem(( i dobijeni zrak osciluje samo u jednoj ravni: planarno polarizovana svetlost. Ukoliko zrak planarno polarizovane svetlosti prolazi kroz hiralnu (optički aktivnu) supstancu, električno polje različito interreaguje sa, recimo, ,,levom“ i ,,desnom“polovinom molekula. Prolaženjem svetlosti kroz molekul, eletroni oko jezgra i u različitim vezama stupaju u interakciju s elek tričnim poljem svetlosnog zraka.

i nakon rođenja ,,hvataju“ deo muzike Univerzuma (odakle potiču starogrčke Muze ili nadahnutost i inspiracija?) prevodeći je na čovekovom rodu razumljiv jezik pristupačan ljudskom uhu. Zar se, svakome od nas, ne dešava da nakon višekratnog slušanja određene kompozicije ili melodije imamo utisak kao da smo to već negde čuli, kao da nam u misli ma oduvek počiva, a neko je to, eto, negde zapisao i izveo da čujemo? Baš tako, to smo već ,,negde“ čuli. Taj harmoničan sklad određenih tonova prolazi kroz dušu, obrađuje u svesti i dobija obeležje ličnosti, epohe, sveta koji nas okružuje i poprima gotovo materijalni oblik od koga će nekome da „zaigra srce“, drugome da ,,prokuva“ u stomaku, trećeg da dovede u histerično stanje, kod četvrtog da izazove nadljudsku snagu i inspiriše ga za dela kojima će prevazići sopstvene psihofizičke mogućnosti i dovesti do samog - podviga! Eto i odgo vora zašto nas je (upravo) „pesma održa!a“. Izrazi poput ,,transformacije“, ,,frekvencije“, „čujni opseg“ i sl, samo su tehnički izrazi na putu do duše. Muzika je neuhvatljiva poput fotona. Tu je, osećaš je, utiče na tebe, a ipak ne možeš da je dodirneš. Da li se to njome oglašavaju fotoni? Zašto da ne. Jure, lete, sudaraju se, lebde, kruže i traju u nekom samo njima znanom unutrašnjem ritmu i poretku. A muzika tj. melodija je samo način da pokažu da su tu. Oko nas. Orfej, sin Tračanina Eagra, je najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Neki tvrde da ga je rodila jedan od muza - Kaliopa, Klio ili Polihimnija. Prve pouke u pevanju i sviranju je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji se pominju i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej joj je dodao još dve, da bi ih bilo koliko i muza. Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, ste nje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje se saku pljale kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila sneg na visokim planinama. Preterano? Sum njam. Muzika smiruje, oplemenjuje, zavodi, nadahnjuje, ali i umrtvljuje, zaluđuje, dovodi do histerije i depresije, a u ekstremnim situacijama podstiče i na zlo. Sve u za visnosti od vrste melodije. Dokazan je uticaj muzike na vodu, a živi svet je pretežno od nje sačinjen. Ako, dakle, deluje na vodu u posudi, kako li tek, i kojom snagom, deluje na vodu u živom organizmu, čoveku? Ne leži snaga Orfejeve muzike u njenom (tehnički) virtuoznom izvođenju na liri, već u Orfejevoj dobroj volji, dobroj nameri. Dosegao je sam vrh, istina uz pomoć bogova. Mi, smrtnici, u suštini samo idemo za tom nebeskom melodijom prateći nebeski ritam. I ne samo mi. Cela priroda. Hoda, kreće se, živi i umire. Da nije tog osmotonskog sklada, ne bi bilo ni boje, ni cvetova, ni leptira. Ničeg ne bi bilo osim ništavila. Prelamanje, vibriranje, prelazi, skladnost, melodičnost, luminescencija svetiosti fotona i još mnogo toga (a u vezi sa rečenim) uslov su postanka, trajanja i opstanka. Bez svih tih elemenata komponovanih i ukomponovanih u Stvaraočevo Delo, ne bi bilo energije, samim tim ni sklada postojanja baš kao ni sama egzistencija.

Todoxin i fotoni u igri života Koherentnost se u atomu ostvaruje elektrostatičkim i elektromagnetnim poljima koja drže elektron ,,u orbiti“, prenosnika energije i ,,kontakt“ između atoma bez koga nema interakcija,

molekula, ispoljavanja specifičnih svojstava itd. Virusna ćelija je, s druge strane, oko 300.000 puta veća od atoma i, poput elektrona kod atoma, na spoljnoj opni ima šećere, nezamenjive komunikacione činioce u ćelijskoj interakciji. S treće strane, bakterije imaju polisaharidni omotač. Imajući ovo u vidu, nameće se pitanje: zašto hibridizacijom virusa i bakterije virus dobija dodatnu razomu snagu, višestruko veću u odnosu na prirodne vimse? Isti princip se može primeniti na energetskom nivou, u slučaju fuzije atoma koju čovek, koliko mi je pozna to, još uvek nije uspeo do kraja da izvede u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Fuzijom bi trebalo da se poveća atomska masa jezgra i, samim tim, ostvari nov kvalitet u energetskom potencijalu elektrona. Posledica bi mogla da bude izuzetan rast energetskog potencijala uz maksimalno zagrevanje. Kako je energija (bez obzira na njen potencijal odnosno snagu) sve dena na nivo elektrona i to u obliku fotona, došlo bi do snažnog emitovanja (isijavanja) ,,viška“ fotona odnosno dobijanja nove, izuzetno snažne i za čoveka upotrebljive energije. Kako je kod atoma i hibridnog virusa na spoljnjem omotaču naelektrisanje negativno, moguće je nazreti objašnjenje mehanizma smrtonosne igre nametnute čovečanstvu. Pona jpre preko polisaharida, u izvesnom smislu graničnom području materije i energije. Valja lo bi, naime, dokazati da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i građi veoma slične atomima od kojih su načinjeni. Veoma lako se međusobno spajaju stvarajući velike molekule, ali istovremeno poseduju i sposobnost postepenog razgrađivanja zbog čega je njihova uloga u prirodi stvaranje i skladištenje energije. Upravo zahvaljujući ovim dragocenim svojstvima, ćelije i mikroorganizmi ih, pored ostalog, koriste za prenos ener getskih signala i, zašto da ne, čak i smrtonosnih energija. Početkom prošlog veka, grupa ruskih naučnika je uz pomoć najobičnije laboratorijske opreme došla do iznenađujućih rezultata. Koristeći odvojene male posude od kvarcnog stakla koje nisu dopuštale mogućnost kontaminacije unutrašnjosti preko vazduha, spek tralnom analizom su na dodirnim tačkama posuda (gde su postavljeni i filteri) precizno utvrdili talasnu dužinu najpogodniju za prenos informacija. Nalazila se u opsegu - ultralju bičastog svetla! U nastavku eksperimenta, ruski naučnici su izvršili i veliki broj ispitivanja u vezi mogućnosti prenošenja zaraze sa obolelih na zdrave ćelije, naravno, odvojenih kvarcnim staklom. I opet su najbolji rezultati postignuti u ultraljubičastom delu sunčevog spektra. Informacija je bez problema prošla kroz kvarcno staklo, ,,dostavljena“ je kulturi zdravih ćelija i ova je uskoro počela da pokazuje prve znake zaraženosti. U okviru istog istraživan ja i istim principom, pomenutim naučnicima je pošlo za rukom da u potpunom mraku pokrenu ćelije luka iz latentnog stanja u fazu deobe. Stabljika luka je, dakle, počela da se razvija i bez uticaja direktne sunčeve svedosti. Tridesetih godina prošlog veka, profesor Pop, naučni saradnik uglednog instituta za nuklearnu fiziku u Nemačkoj, došao je na ideju da proveri istinitost tvrdnji ruskih naučni ka. Sa svojim doktorantom je napravio uređaj koji je omogućavao ,,čitanje“, ili prerciznije brojanje pojedinačnih impulsa fotona, i nazvao ga ,,foto-multiplajer“. Zahvaljujući ovom uređaju, došli su do zaključka da su glavni izvor biofotona, kako su ih nazvali, nukleusi odnosno DNK živih organizama - ćelija, virusa, bakterija! Prema podacima iz literature, profesor Pop je prvi postavio tezu o postojanju jedne komponente informacije (u sklopu vidljivih struktura molekula koji učestvuju u stvaranju DNK) sadržane u kontinuirano prisutnom zračenju na frekvenciji UV talasa, i druge (kom ponente) koja zrači u infracrvenom spektru.

Opšteprihvaćeno je mišljenje da biljke uz pomoć sunčeve energije od ugljenmonoksi da (C02) i vode stvaraju molekule šećera u procesu poznatom kao fotosinteza. Molekuli šećera se lako mogu naći, izmeriti i opisati. Uporedo sa stvaranjem tog prostog molekula, fotoni podržavaju i održavaju suštinu biljke preko hologramskog zapisa (,,slike“) dela spektra poznatog kao „belo svetlo“. Znači, uz pomoć multipotentnog i multipolarizovanog dela spektra sunčeve svetlosti. Svaki tek pristigao foton sa Sunca je istovremeno i životna energija i materijalna podrš ka suštine svakog individuuma. Od jednoćelijskih organizama do čoveka. Ćelija može da apsorbuje samo onu količinu energije koja joj je dodeljena u obliku fotona i deo nje odlazi, između ostalog, na ,,napajanje“ hologramskog zapisa tj. pojačanje njegovog signala. Jedan deo ovog signala je u funkciji unutar ćelije, a drugi, sa dužim talasima, namenjen za komu nikaciju između ćelija. Samim tim, iako svaka ćelija apsorbuje i transformiše energiju, zah valjujući fotonima zapravo funkcioniše kao jedinka u sistemu zadržavajući „zapisanu infor maciju“ kao vlastitu osobenost koju, potom, intenzivnije ispoljava. A ako već jedinka emi tuje signal sa sopstvenom informacijom („ličnom kartom“), ona to čini koristeći mogućno sti fotona. U tom slučaju, njenih fotona. Todoxin-ova studijska grupa je nakon većeg broja urađenih laboratorijskih eksperim enata došla saznanja da Hl-virus vrši transekciju kroz m aterijalnu prostor nu barijeru (ne propušta ni gas niti bilo koji deo sunčevog spektra osim ultravio letnog). Na osnovu dobijenih rezultata, postavili smo tezu da pom enuti virus ima moć replikacije bez potrebe za ćelijom-domaćin, sa i bez korišćenja reverzne tran skriptaze. Neophodne informacije se dobijaju u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, daleko snažnijeg i po kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture dvostrukog heliksa sa nekim veoma jednostavnim baznim jedinjenjima. Moguće je, dakle, stvoriti izvanredno jed nostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i ,,nanizati“ pravim redosledom. Kada se polisaharidi ili glikoproteini sa omotača ćelija i virusa uporede sa sastavnim elementima DNK i RNK, jasno se uočava da su osnovni elementi fosfornih i saharidnih jed injenja, o kojima je reč, identični gledano iz ugla gradivnih materijala. Elektron se može zamisliti i kao manja lopta koja kruži oko velikog jezgra atoma i pritom na sve strane, pa i ka jezgru, šalje (emituje) sitne čestice sa „ograničenim dom etom “ s kojima i dalje ostaje povezan izvesnom silom. (Uprkos nekim teorijama koje to poriču.) Ukoliko čestica ne udari i ,,veže“ se za jezgro atoma oko koga elek tron kruži svojom putanjom ili za neki susedni atom, čestice se vraćaju do elektrona i, kao odbijene, odm ah ponovo kreću. Reč je o večitoj igri fotona koji poput pesnica svetlosno brzog boksera neprestano traže ,,metu“ ili udaraju ,,u prazno“ da bi odmah zatim ponovo krenuli u napad. Jedino nema „rada nogu“. Podrazumeva se da se u izvesnom trenutku, još uvek neobjašnjenom, foton zauvek oslobađa ,,zagrljaja“ elek trona i odlazi. Samo prilikom stvaranja nove jedinke, nevidljive niti se zauvek kidaju. U tom slučaju nema povratka fotona ka elektronu. Ovo se može matematički opisati, u zavisnoti od trenutnog položaja elektrona. Ukoliko ga u matematičkom modelu zaustavimo u jednoj tački, biće ipak teško nešto više saznati o prirodi njegovog kretanja u prostoru kao i kvalite tu i kvantitetu njegovog energetskog potencijala. Da li bi uopšte, zaustavljenom u vremenu i prostoru, moglo da se govori o njegovoj energiji? Ima li energije u mirovanju ako se zna

da je energija = pređeni put x vreme? Da li je moguće kretanje bez energije? Elektron bez energije nije elektron, ne postoji. A gde je faktor - vreme? Ako je tačno da je foton kvant svetlosti (a kvant najmanja količina energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije) koga elektron snagom, veličinom i negativnim električnim potencijalom, privlači i ,,zarobljava“, onda bi sledstveno tome i foton morao da bude polarizovan. Sa predznakom ,,plus“ ili ,,minus“, još uvek ne postoji način da se odredi. Ali, ako ga elektron privlači, trebalo bi da je - pozitivan. S obzirom na vezu elektrona i jezgra atoma, ima smisla upitati se da li zaista uopšte nije važno sa kog atoma elektron dolazi, tj. iz čije orbite je ,,iskočio“, atoma ,,x“ ili ,,y“ ili, pak, ,,z“? Zašto je to važno? Možda upravo iz toga proishode njegove kvalitativne osobine ili, još bolje, osnovne razlike u kvalitetu njegovih fotona. Količina je, u ovom slučaju, manje važna. Da li se fotoni mogu shvatiti kao oblik hetero-brzih talasa gde svaki ponaosob nosi delić informacije? Još nije precizno utvrđeno kako se foton kreće. Neki pokušavaju da nađu rešenje u hologramskom (trodimenzionalnom) zapisu iz koga se, osvetljavanjem polarizo vanom svetlošću, dobija izvorna informacija. Do sada u oblasti biologije nisam naišao ni na jednu teoriju koja ukazuje na značaj fotona za ćeliju. Nešto malo se na tu temu govori kod fotosinteze, ali su iz toga izuzete ćelije. Imajući u vidu da je foton energija i prenosnik informacije, postavlja se pitanje u kakvoj su vezi nivo i kvalitet njegovog energetskog potencijala sa kvalitetom informacije. Pitanje postavljeno na ovaj način istovremeno nudi i odgovor: veći je onaj energetski poten cijal koji nosi kvalitetniju informaciju. I obratno.

Čovek je ključ (trenutno) bez brave Pioniri kvantne fizike [Ervin Šredinger (Ervin Schrodinger), Verner Hajzenberg (Wern er Heisenberg), Nils Bor (Niels Bohr) i Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli)] su naslutili da su zašli u ,,zabranjeno“, metafizičko područje. Ukoliko su elektroni (svi, svuda i istovremeno) povezani, to ukazuje na neku dublju istinu o prirodi. Da bi shvatili tu dublju istinu posma tranog subatomskog sveta, okrenuli su se klasičnoj filozofiji. Pauli je istraživao psihoanal izu i arhetipove i kabalu, Bor je proučavao kinesku filozofiju i taoizam, Šredinger se udu bio u hindusku filozofiju, a Hajzenberg u starogrčku Platonovu teoriju. Pa ipak, nisu uspeli da izrade koherentnu teoriju o duhovnim implikacijama kvantne fizike. Nils Bor je na svo jim vratima istakao: „Radovi u toku - filozofima ulaz zabranjen!“ Najsitniji delići materije ni najmanje nisu materija kakvu poznajemo. Neodređeni su: jednom jedna a drugi put sasvim druga materija. Još čudnije je to što su često istovremeno više mogućih materija. Najznačajnije otkriće je, međutim, da subatomske čestice nemaju značenja same za sebe, izolovano, nego isključivo u odnosu sa svim ostalim. Materiju na njenom najosnovnijem nivou nije moguće rascepiti na samostalne male jedinice. Potpuno je nedeljiva. Svemir je moguće razumeti isključivo kao dinamičku mrežu međusobne povezanosti. Jednom povezane materije uvek ostaju povezane. U vremenu i prostoru. Pokazalo se da su prostor i vreme samo arbitrarne tvorevine neprimenjive na ovom nivou sveta. Vreme i prostor, kakve ih poznajemo, u stvari uopšte ne postoje. Sve što možemo da vidimo, dokle god pogled seže, jeste dug pejzaž od ,,ovde“ i ,,sada“.

Kvantni pioniri su otkrili da je čovekovo poznavanje materije od ključnog značaja. Subatomske čestice postoje u svim mogučim stanjima sve dok ih čovek posmatranjem ili merenjem ne omete. Tek tada se konačno smire i materijalizuju u nešto realno. Dakle, da bi iz subatomskog strujanja nastalo nešto zaista određeno, apsolutno je ključno naše pos matranje - čovekova svest. Ni Hajzenberg ni Šredinger, međutim, ni u jednoj od svojih jednačina nisu uzeli u obzir Ijudski činioc. Obojici je bilo jasno da je čovek na neki način ključ, ali nisu znali kako da mu nađu odgovarajuću bravu. Sa naučnog stanovišta, čovek je još uvek bio odvojen od sveta i posmatrao ga spolja. Većina fizičara je bila spremna da prihvati bizarnu prirodu kvantnog sveta jer je dobro ,,ležala“ u njegovoj matematici (npr. Šredingerova jednačina), dok su na ono što se nije sla galo sa očekivanim odmahivali glavom. Kako elektroni mogu biti povezani sa svim (što nas okružuje) odjednom? Kako je moguće da elektron ne može da postoji kao određena, poje dinačna stvar, sve dok ne počnemo da ga proučavamo ili merimo? I kako u svetu može da postoji bilo što realno ukoliko svaka materija, pre nego što počnemo da je izbliza posma tramo, nije ništa drugo do privid? Odgovarali su da postoji jedna istina za sve što je izuzetno malo i druga istina za nešto mnogo veće, jedna istina za živu materiju a druga za neživu. Uz to je, podrazume va se, išla i „preporuka o prihvatanju“ očiglednih protivrečja poput osnovne Njutnove aksiome. Reč je o pravilima koja vladaju svetom i jednostavno ih treba prihvatiti. Važno je da matematika ,,pasuje“, da se uklapa. Uprkos tome, manja grupa naučnika rasuta po celom svetu nije bila zadovoljna rutinskim razumevanjem kvantne fizike. Bio im je potreban kvalitetniji odgovor na veliki broj značajnih a nerazjašnjenih pitanja. U istraži vanjima i eksperimentima su nastavili od tačke do koje su stigli pioniri kvantne fizike i počeli da prodiru dublje. Vratili su se jednačinama po pravilu izostavljanim iz kvantne fizike koje su određivale tzv. polje nulte tačke - more mikroskopskih vibracija u pros toru između materije. Došli su do zaključka da ukoliko polje nulte tačke uključimo u našu sliku o najosnovnijoj prirodi materije, osnova svemira je talasasto more energije, ogromno kvantno polje. A ukoliko je to zaista tako, sve je sa svačim povezano poput nekakve nevidljive mreže... Ovde ću napraviti digresiju zarad još jednog izuzetnog otkrića čiji je autor krenuo u potragu za jednim, pronašao drugo, a nije ni naslutio da je otškrinuo vrata trećeg i najvećeg otkrića. Junak priče je bio imućan i darovit student medicine početkom 19. u Kembridžu - Tomas Jang. Voleo je jahanje, muziku i opklade. U knjizi opklada na Univerzitetu, zabeleženo je da se kao student opkladio da će pre diplomiranja napisati do tada najbolji ogled o zvuku. Ukoliko se s razumevanjem osluškuju cevi orgulja, lako se može otkriti način na koji zvuk putuje. U Jangovom ogledu o zvuku, skrivala se zapanjujuća istina o - svetlosti. Prvo bitna namera mu je bila da istraži problem poznat još iz antikičkih vremena: da li zvuk putuje u talasima. Na primer, stubovi vazduha iz cevi orgulja vibriraju gore-dole kao talasi koji se kreću ovamo-onamo na mirnoj površini vode jezera. Jang je proučavao neobične i specifične oblike ponašanja zvučnih talasa, posebno kad se preklapaju. Kad se, recimo, pri tisne jedna dirka na orguljama, zvuk je čist. Ali, ako se doda druga nota koja sa prvom nije u skladu, čuje se ritam koji je posledica frekvancija tih dvaju tonova. Kad se dva talasa sas tanu, mogu se sabrati ili oduzeti. Dobija se pulsiranje zbira ili razlike.

Na ovom mestu je Jang dao mašti na volju. Shvatio je, naime, da svetlo sasvim sigurno funkcioniše na isti način kao zvuk. Ukoliko se uperi svetlost na parče kartona sa dva tanka paralelna proreza, kad se dva zraka pojave i ponovo spoje, vidi se uzorak svetlijih i tamni jih ,,traka“. Dva zraka se uzajamno poništavaju na nekim mestima. Baš kao i dva zvuka tj. tona. To je moglo da znači samo jedno: da je svetlost talas kao i zvuk. Danas se sve, od optičkih vlakana do izrade naočara, temelji na zamisli da je svetlost talas. Ali, u ono doba je ta zamisao bila čista (naučna) jeres. Od Njutna pa nadalje, verova lo se da se svetlost sastoji od sićušnih čestica. Jangova je radikalna misao dočekana glas nom porugom. Njegova je hipoteza da svetlost putuje u talasima bila kontroverzna. Pro tivurečila je 150-godišnjem modelu svetlosti kao česticama. Jang je uzvratio udarac, a poslužio se primerom površine vode na jezeru: ako pogledate kako talasi putuju površinom jezera, videćete kako putuje svetlost. Jangova predavanja i pozivanja na taj model, bili su snažan argument u korist nove teorije koja će objasniti kako vidimo i kako svetlost putuje. Trebalo je nekoliko decenija da Ijudi postupno shvate da teorija talasa objašnjava niz do tada neobjašnjivih optičkih pojava. Zamisao o svetlosti kao talasu, danas se slavi kao jedno od najvećih otkrića. Konačno su (i) boje bile objašnjive. Baš kao što različite frekvencije zvuka daju različite tonove, tako i različite frekvencije svetlosti daju različite boje. Jang je izvodio eksperimente sa kartonima izrezanim u obliku kruga i različito obo jenim segmentima, koje je brzo vrteo. Uvideo je da se, ako se kartoni vrte dovoljno brzo, samo tri boje mogu spojiti u belu - crvena, zelena i plava boja. Na osnovu toga je zaključio da mnoge različite boje, koje ljudi misle da vide, nastaju spajanjem čovekovih reakcija na samo tri frekvencije - crvenu, zelenu i plavu. Ako je taj model ispravan, to bi objasnilo slepi lo na boje od koje je patio njegov prijatelj - Džo Dalton... Tomas Jang je, dakle, istraživao u oblasti zvuka, otkrio nešto novo o svetlosti a tek naslutio ono oko čega savremeni teoretičari fizike lome koplja. talasasto kretanje i polja! Elem, otkriveno je i da smo svi sastavljeni od istog osnovnog materijala. Na najos novnijem nivou sva živa bića su, uključujući i ljude, snopovi (svežnjevi) kvantne energije koji neprestano izmjenjuju informacije s tim neiserpnim morem energije. Živa materija emituje slabu radijaciju, ključni aspekt bioloških procesa. Informacije potrebne za sve živ otne procese (od međućelijske komunikacije do izuzetno opsežnih procesa regulisanja DNK) pristižu razmenom informacija na kvantnom nivou. Ispostavilo se da saobrazno kvantnim procesima deluje čak i čovekov um koji je, navodno, potpuno van zakona mater ije. Misli, osećaji i sve druge, više kognitivne funkcije, povezane su sa kvantnim informaci jama koje istovremeno pulsiraju kroz čovekov mozak i telo. Ljudska percepcija je rezultat međudelovanja subatomskih čestica čovekovog mozga i mora kvantne energije. Doslovno smo u rezonansi sa našim (okolnim) svetom. Reč je o besprekorno izvedenim ogledima i eksperimentima u najuglednijim ustanova ma kao što su Prinston (Princeton), Stanford i vrhunski instituti u Nemačkoj i Francuskoj. Problem se, međutim, sastoji u tome što je ovim eksperimentima ugrožen veliki broj „svetih doktrina“. Samo jezgro savremene nauke. Jednim udarcem su osporeni mnogi temeljni biološki i fizički zakoni. Po svoj prilici, otkriven je ništa manje nego ključ za sve obrade i razmene informacija u našem svetu, od međućelijske komunikacije do percepcije sveta uopšte. Ponuđeni su odgovori na neka od najvažnijih bioloških pitanja o ljudskoj morfologi ji i svesti. Ovde, u takozvanom ,,mrtvom“ prostoru, moguće je da leži ključ samog života. I, ono što je možda najvažnije, dokazano je da smo na najosnovnijem nivou svi međusobno

povezani, baš kao i sa ostalim delom sveta. Eksperimentalno je pokazano da je moguće pos tojanje životne sile koja prožima ceo svemir. Neki je nazivaju kolektivna svest, a teolozi Sveti Duh! Pruženo je uverljivo objašnjenje mnogih pojava u koje čovečanstvo veruje već vekovima, a za koje do sada nije bilo čvrstih dokaza i primerenog objašnjenja: od delovanja alternativne medicine i molitve do života posle smrti. U izvesnom smislu bi moglo da se kaže da je ova mala grupa naučnika čovečanstvu dala nauku o religiji. Njihovo viđenje je, za raz liku od njutnovskog ili darvinovskog pogleda, životu vratilo vrednost. Čovek više nije sluča jan proizvod prirode. Naš svet je osmišljen i utemeljen na jedinstvu i svako u njemu ima svoje mesto i važnu ulogu. Čovekove misli i postupci zaista nisu nevažni. Štaviše, ključni su za stvaranje našeg sveta. Čovek nije odvojen od drugog čoveka. Više nije reč o ,,nama“ i ,,njima“. Nismo više na ivici našeg svemira, spoljni posmatrači samih sebe i onoga u nama. Opet možemo da zauzmemo mesto koje nam pripada, u srcu našeg sveta.

U vasioni nema razlike između onoga što postoji i onoga što je izmišljeno. I delo i misao su stvar. Postoje četiri zakona stvaranja: prvije daje izvorsvega u nepojavnoj cmoj čes tid koju um ne m ože zam isliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preo bražaj u svetio. Tred zakon je potreba svetiosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Pretiiodna tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno. Nikola Tesla U davno vreme, cela Vasiona je bila ne veća od današnjeg atoma. Čak i mnogo manja. Izuzetno slaba sila gravitacije bila je pojačana ogromnom energijom čestica od kojih su kasnije nastale sve planete, zvezde, milijarde galaksija sa milijardama zvezda u svakoj. Zakoni kvantne fizike morali bi da važe i tu, u toj praiskonskoj gravitacionoj oluji, ali kako? Kako sklopiti brak između opšte relativnosti i kvantne teorije? Teorijski napori u tom pravcu su dobili nazive ,,supergravitacija“, ili ,,supersimetrija“, ili ,,superstrune“, ili čak „teorija svega“ (Theory of Everything - TOE). Pominje se deset dimenzija: devet prostornih i jedna vremenska. Mi živimo u četiri: tri prostorne i jednoj vremenskoj. Intuitivno ne možemo više da doživimo. Dodatnih šest dimenzija je navodno ,,sabijeno“, svijene su i smotane u nešto nezamislivo malo, tako da se ne primećuju u nama poznatom svetu. Današnji teoretičari imaju jedan hrabar cilj: teoriju bez ijednog parametra! Bila bi primenjiva u samo jednom, neverovatno kratkom trenutku. U imaginarnom području poznatom kao „Plankova masa“; sve čestice u vasioni imale su energije milion milijardi puta veće od onoga što čovek može da domaši pomoću superkolajdera.44 Sve to, dakle, u milijarditom delu milijarditog dela milijarditog dela sekunde. Ambiciozni nisu jedino ovo smislili. Što bi Lion Ledermen45 rekao, zakuvana je gusta čorba od predviđanja. Super simetrija, na primer, predskazuje udvostručenje sada poznatog broja čestica. Kvarkovi i leptoni, za koje se zajedno kaže da su fermioni, imaju pola jedinice spina, dok čestice 44) Uređaj („superprovodni tunel“) za stvaranje, ,,hvatanje“ i proučavanje najstitnijih čestica (npr. tzv. masenog područja) poput kvarkova i sl. Procenjuje se da će izgradnja superkolajdera koji se gradi u mestu Vak sahači (Teksas, SAD) koštati osaam milijardi dolara! 45) Američki Nobelovac, fizičar, Lion Ledermen: „Božija čestica“

prenosioci, zbirno nazvane ,,bozoni“, imaju po jednu celu jedinicu spina. Kod super simetrije je ova asimetrija ispravljena na sledeći način: svaki bozon ima svog fermion skog partnera i svaki fermion svog bozonskog partnera. I za to su dobili primerene nazive. Supersimetrični ortak elektrona zvao bi se ,,selektron“, a partneri svih leptona imali bi zbirni naziv ,,sleptoni“. Drugari naših kvarkova zvali bi se ,,skvarkovi“. Svaki bozon, imajući spin 1, dobio bi partnera sa spinom 1/2 i sa nazivom koji bi se pravio dodavanjem sufiksa ,,ino“ - na primer, partner gluona bio bi ,,gluino“, fotona ,,fotino“, čestice W ,,vino“, a uz Z bi došao ,,zino“. Ipak, previše. Previše čestica, previše sila. Još gore je to što se mnoge čestice (i to kvarkovi i leptoni) međusobno razlikuju isključivo po svojim masama, koje kao da su im nasumce ,,date“. Čak se i sile međusobno razlikuju uglavnom zbog različitih masa koje su ,,pripisane“ česticama-nosiocima. Problem se sastoji u neusaglašenosti. Konsultovanjem teorije o poljima sila koje se ubedljivo slažu sa svim podacima i pokušajem predviđanja rezultata opita koje tek treba izvesti na vrlo visokim energijama, dobićemo gomilu neprih vatljivih besmislica. Oba problema mogu biti (možda) rešeni jednim predmetom i jednom silom koje bismo mogli obazrivo da ugradimo u standardni model. Taj predmet i ta sila imaju isto ime: Higs. Higsova čestica mogla bi da daje masu česticama koje je nemaju, i time da prikriva istinsku simetriju sveta. Bizarna zamisao i put do nje kojim je čovek već išao: od molekula do hemijskog atoma, odatle do jezgra, pa do protona i neutrona i, najzad, do kvarkova. Prema novoj zamisli, sav prostor sadrži u sebi jedno polje, Higsovo polje. Ono prožima sav vakuum i svuda je prisutno. Čestice pod njegovim dejstvom dobijaju masu. Ali, čestice već dobijaju energiju od baždarskih - gravitacionog ili elektromagnetnog - polja. Na primer, ako se blok olova iznese na vrh Ajfelove kule, stiče potencijalnu energiju promenom mesta u zemljinom gravitacionom polju. Pošto je E = mc2, ovo povećanje potencijalne energije jed nako je povećanju mase sistema olovni blok - Zemlja. Ali, ta masa (m) se zapravo sastoji iz dva dela. Jedno je masa mirovanja (m = 0), ona koja se meri u laboratoriji kad čestica miru je, a drugi deo čestica ,,stiče“ kretanjem (recimo, protoni u kolajderu Tevatron) ili potenci jalnom energijom u nekom polju. Masa koju Higs daje upravo je masa mirovanja. Zapravo, u jednoj verziji Higsove teori je, svu masu stvara Higsovo polje. Druga razlika se sastoji u tome što razne čestice usisaju, upiju u sebe, različite količine mase. Higsov uticaj na mase kvarkova i leptona podseća na otkriće Pitera Zemana iz 1896. godine, kada je otkrio da energetski nivo jednog elektrona u jednom atomu može biti ,,rascepljen“ na više nivoa primenom magnetnog polja. To polje (ovde igra Higsovu ulogu) razbija simetriju dotadašnjeg prostora elektrona. Na primer, pod uticajem magne ta jedan energetski nivo se rascepi na tri nivoa: nivo A dobija energiju od tog magnetnog polja, nivo B gubi energiju, a nivo C se uopšte ne izmeni. Reč je o jednostavnom kvant nom elektromagnetizmu. Bizarna Higsova zamisao je sa velikim uspehom iskorišćena u formulisanju elek troslabe teorije: Higsovo polje je predloženo kao ,,prikrivač“ jedinstva elektromagnetne i slabe sile. U jedinstvu postoje četiri čestice-prenosioca bez mase - W+, W-, Z0 i foton - i sve prenose elektroslabu silu. Zahvaljujući Higsovom polju, obe W i Z upijaju esenciju Higsa i postaju teške, a foton ostaje nedirnut. Zato se elektroslaba razlomi na slabu i elektromag netnu, čije odlike određuje foton koji nema masu. Higs, dakle, zahvaljujući sposobnosti pri

davanja mase, prikriva simetriju. Mase ove W čestice i Z čestice uspešno su predskazane, izvedene iz parametara elektroslabe teorije. Četrdesetih godina minulog veka, činilo se da je pitanje jasno fokusirano: dve čestice su odlično simbolizovale zagonetku mase - elektron i muon. Činilo se da su istovetne u svakom pogledu, osim što je muon dvesta puta teži od svog perolakog srodnika. Dešava se da neki elektron uleti u neko jezgro i tu ostane zarobljen, a posledica je da izleti jedan neutrino, a jezgro da odskoči unazad pod udarom elektrona. Može li i muon ovo? Dokazano - može! Ako ništa drugo, Higsovo polje bar daje zajednički izvor svake mase i svih masa. Promena mase sa promenama kretanja tela, zatim promena mase pri raznim konfigu racijama sistema i, najzad, činjenica da neke čestice (foton svakako, a neutrino možda) imaju nultu masu mirovanja - to su tri stvari koje bacaju sumnju na uverenje da je masa osnovna odlika materije. Priča o Higsu postaje branjiva: masa nije unutrašnja odlika samih čestica već se nastaje iz međudelovanja čestice i njene okoline. Naelektrisanje je unutrašnja odlika same čestice a to je i spin. Pomisao da masa to nije postaje još verovatnija ako se ima u vidu da je masa svih kvarkova i svih leptona jednaka nuli. Ako bi tako bilo, oni bi imali jednu zadovoljavajuću simetriju, hiralnu, u kojoj bi njihovi spinovi bili za večita vremena spojeni sa njihovim pravcem kretanja. Ali, ovu idilu prikriva fenomen Higs. Bilo je govora o baždarskim bozonima i njihovom spinu 1 i česticama materije, fermi onima, sa spinom 1/2. Šta je Higs? Bozon sa nultim spinom. Reč spin podrazumeva usmerenost u prostoru. Higsovo polje, međutim, daje masu predmetima na svim mestima i to bez ikakvog usmeravanja. Zato se ponekad kaže da je Higs „skalarni bozon“. Neutralna teška čestica sa posebnim odlikama se naziva - Higsova. Prethodno je bilo reči o Higsovom polju, ali i polja su kvantna, a kvanti polja su čestice - jedan određeni niz čestica. Moguće je da postoji samo jedna Higsova čestica ili porodica Higsovih čestica. Međutim, za neke čestice je Higsovo polje kao gusto ulje, kroz njega tromo prolaze usled čega deluju kao da su masivne. Za druge čestice je Higsovo polje kao voda, kroz njega se lakše kreću. A za neke čestice, kao što su fotoni i možda neutri ni, Higsovo polje je - nevidljivo. I konačno: „Higsova zamisao se naziva i ‘skrivena simetrija’, odnosno ‘spontano sla manje simetrije’. U fiziku čestica uveo ju je Piter Higs sa Univerziteta Edinburg. Onda su je upotrebili teoretičari Stiven Vajnberg i Abdus Salam, radeći nezavisno jedan od drugoga, i pomoću nje objasnili kako se to može jedna objedinjena i simetrična elektroslaba sila, koju prenosi srećna porodica sačinjena od četiri čestice-glasnika bez ikakve mase, preobratiti u dve veoma različite sile: u QED (kvantnu elektrodinamičku) sa fotonom koji ostaje bez mase, i u slabu silu koju prenose masivne čestice W+, W- i ZO. Vajnberg i Salam su gradili na ranijem radu Šeldona Glešoua, koji je, idući stopama Džulijana Švingera, naprosto znao da mora postojati jedna unutarnje dosledna, objedinjena elektroslaba teorija, ali nije baš složio sve pojedinosti u jednu celinu. Radili su na ovoj stvari i Džefri Goldstoun, Martinus Veltman i Žerar t’Huft. Drugi način da gledamo Higsa jeste iz perspektive simetrije. Pri visokim temperatura ma simetrija se otkriva našem vidu - kraljevska simetrija, čista jednostavnost. Pri nižim temperaturama ona biva skršena.“46 46) Lion Ledermen, ibid.

Ilustracije radi, magnet je to što jeste zato što pri niskim temperaturama njegovi atomi (,,magnetčići“) ostaju postrojeni. Magnet ima poseban pravac, osovinu sever-jug. Znači, izgubio je onu simetriju koju je posedovao dok je bio obično parče gvožđa kod koga su svi prostorni pravci jednako ,,vredni“. Ovo može da se ,,ispravi“ zagrevanjem magneta dok se ne vrati u pređašnje stanje običnog, nemagnetnog, gvožđa. Toplota goni molekule da se uzrujano kreću tamo-amo, tako da ,,magnetčići“ (atomi) napuste svoj strog poredak i krenu kud koji. Eto čistije simetrije. Ili, kod savršene kugle ispunjene vodenom parom na vrlo visokoj temperaturi, simetri ja je savršena. Hlađanjem će se nakon izvesnog vremena pojaviti bara vode sa nešto leda na površini iznad koga će ipak ostati i malo zaostale vodene pare. Simetrija je upropašće na najjednostavnijim hlađenjem koje je ,,dopustilo“ ispoljavanje dejstva sile teže. Vraćanje pređašnje simetrije se, naravno, postiže zagrevanjem. U Maksvelovo doba, fizičarima je bio neophodan izvestan medijum kojim bi sav prostor bio prožet. Kroz njega bi se prostirali talasi svetlosti i druga elektromagnetna talasanja. Nazvan je eter i određene su odlike koje mora da poseduje kako bi bio u ,,funkciji“. Eter je ujedno dao i apsolutni koordinatni sistem na osnovu koga je bilo moguće izmeriti brzinu svetlosti. Ajnštajnu je ,,sinulo“ da je eter nepotreban tovar koji samo opterećuje Vasionu. To je ona ,,praznina“, ono ,,ništa“ koje je izmislio (ili otkrio) Demokrit. Danas se za nju koristi naziv „vakuumsko stanje“ i sastoji se od onih oblasti kosmosa gde nema baš nikakve materije i gde nema nikakve energije, a ni impulsa. Ono je „ništa, baš ništa“. Džejms Bjorken, govoreći o tom stanju, kaže da je bio u iskušenju da uradi u fizici ono što je Džon Kejdž uradio u muzici: da publici odsvira četiri minuta i dvadeset dve sekunde... ničega. Tišine. (Sa tim se, naravno, ne bi složio Nikola Tesla koji je, kažu, jednom prilikom rekao: „Vakumi su najveći izvori energije. Ono što pred stavlja prazninu samo je manifestacija neprobuđene energije. Nema na Zemlji praznine, niti u vasioni...“) Ali, da bi Higsovo polje funkcionisalo, neophodno je postojanje (i u opitima potvrđeno) bar jedne Higsove čestica, električno neutralne. Ona bi mogla da bude tek ledenog brega Higsovih bozonskih kvanta, a svi zajedno bi dovršili opis ovog novog etera. Odnosno, bar neke od čestica koje predstavljaju Higsov eter moraju imati spin jednak nuli, moraju biti blisko ali tajanstveno povezane sa masom i moraju se ispoljiti na temperaturama jednakim energiji manjoj od 1 TeV. Istina, postoje nesuglasice u vezi strukture Higsa. Jedni misle da je Higs temeljna čes tica, drugi veruju da je Higs sagrađen od nekih novih predmeta, nalik na kvarkove, koji bi jednog dana takođe mogli biti viđeni u laboratoriji, treći, zaintrigirani ogromnom masom najvišeg kvarka pomišljaju da bi Higs mogao biti sagrađen od jednog najvišeg i jednog anti najnižeg kvarka koji su u vezanom stanju. Novi eter je, dakle, referentni okvir za energiju, u ovom slučaju potencijalnu energiju. Baždarske teorije izručuju u vakuum razne svoje zahteve, kosmolozi iskorišćavaju „lažnu energiju vakuuma“, a tokom razvoja Vasione taj isti vakuum uspeva i da se rasteže i širi. „Znači, Higs je nešto veoma dobro. Pa zašto onda nije i opšteprihvaćen? Piter Higs, koji je toj čestici pozajmio svoje prezime (ne svojom voljom), sad radi na drugim stvarima. Velt man, jedan od arhitekata Higsove čestice, kaže da je ona tepih pod koji nastojimo da pome temo sva svoja neznanja. Gledšou je još neugodniji, on kaže da je Higsova čestica klozet u koji bacamo sve što je u našim teorijama neusaglašeno, a onda povučemo vodu. Postoji i

još jedna primedbica, možda jača od svih tih ostalih kritika: nije nađen još nijedan, baš ni najmanji dokaz o postojanju Higsove čestice. Kako bi čovek mogao dokazati da to polje postoji? Higs, baš kao i QED, QCD, ili slaba sila, ima svoju česticu-nosioca, a to je Higsov bozon. Dokazati da Higs postoji? Pa, dovoljno je pronaći taj bozon. Standardni model prikladno je snažan da nam kaže da od svih Higsovih čestica koje možda postoje (a možda postoje mnoge), ona sa najnižom masom mora da ima ‘težinu’ manju od 1 TeV. Zašto? Zato što, ako bi ta teži na iznosila 1 TeV ili više, standardni model bi postao neusaglašen, pao bi u krizu jedinstvenosti. Higsovo polje, standardni model i naša predstava o tome kako je Boginja napravila Vaseljenu, sve te tri stvari zavise od otkrivanja Higsovog bozona. Nažalost, na planeti Zemlji još ne postoji nijedan akcelerator koji bi imao dovoljno energije da napravi čes ticu tešku 1 TeV.“47 Samo toliko i tek tako?

Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije... Zašto uopšte tražiti „božju česticu“? Ona je u nama! Hoće da je jasno identifikuju i na nju pokažu prstom - eto, to je „Božja čestica“! Da je fotografišu, izdvoje i vide može li da se kondenzuje, razmnožava, uvećava, ili šta već. Mnogo toga žele da urade sa njom ali, neće skoro. Proteći će mnogo vremena pre nego što dođu do nje. Ako dođu. Gde god je budu tražili, pojavljivaće se fotoni. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu Univerzuma. Do poslednje ćelije i zrna peska. Šta će nam čestica nazvana ,,bozon“ kad niko ne zna šta je ona uistinu i da li će ikad biti otkrivena u dugačkim tunelima od armiranog betona, olova i legure berilijuma? To verovatno niko ne zna, baš kao što većina zna da od tog posla neće biti neke naročite (naučne) vajde. Gradnja pomenutih tunela je, praktično, samo galama oko „Božije čestice“. Ljude treba zavarati pričom da se nešto radi, nešto traži. A čemu su zaista namenjeni tuneli koji se grade u potpunoj tajnosti, tek će se videti. Život istraživača se oduvek kretao između rada, eksperimenata, strepnje od neuspeha i uspeha u nepredvidivim trenucima. Otkriće je uvek iznenadna objava novog, važnog, divnog. U dobrom broju slučajeva je samo reč o novom uglu gledanja na staro otkriće. Ipak, najveće zadovoljstvo je samo svoja, originalna, misao i njen ishod u obliku novog saznan ja. Zbir takvih saznanja čine čovekovu predstavu, njegovo poimanje vlastitog postojanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - sa, i u okviru, Univerzuma. Demokrit je još u V veku pre nove ere tvrdio da su čula čovekovi loši svedoci. Tvrdio je da je um odlika duše, a ona, opet, sačinjena od atoma. Atomi su u stalnom kretanju i uza jamnoj vezi sa izobličenim slikama pristiglim (zahvaljujući atomima) ,,spolja“. Može li čovek u potpunosti da razdvoji percepciju čula od - misli? Manje je verovatno da će ga neopterećen, ,,čist“ um, dovesti u zabludu i odvesti na pogrešan put nego čula. Šta je uzrok nesavršenosti čula? Ciljana obmana Stvaraoca u čovekovom sagledavanju realnog sveta, da bi kroz niz života postepeno napredovao, odnosno da bi kroz stupnjeve razvoja shvatio duhovnu stvarnost (ne)postojanja. 47) Lion Ledermen, ibid.

Isak Njutn u 17. veku, u knjizi „Principia“, tvrdi: čovek mora da pođe od onoga što mu govore čula i razum da bi shvatio dejstvo mikroskopske čestice od kojih su sastav ljena tela. Istraživanje svojstva svetlosti ga je navelo, baš kao prethodno i Galileja, da svetlost tumači kao mlaz čestica. Na kraju knjige ,,Optika“ daje sažet pregled svih dotadašnjih saznanja o svetlosti, da bi se potom ,,bacio“ u budućnost s hrabrošću od koje zastaje dah: „Zar nemaju čestice raznih tela izvesne moći, svojstva ili sile kojima deluju na daljinu, ne samo na zrake svetlosti da ih odbijaju, prelamaju ili savijaju, nego i jedno telo na drugo, pri čemu nastaje veliki deo pojava u prirodi? Jer dobro je poznato da tela deluju jedno na drugo gravitacionim, magnetnim i električnim privlačenjima, a ti primeri ukazuju na sklonost i usmerenje prirode i čine da nije neverovatno da bi mogle postojati još neke sile privlačenja... druge sile, koje dosežu samo do rastojanja tako malenih da mi njihovo posto janje još nismo zapazili; moguće je, uz to, da električna privlačnost deluje na malim rasto janjima, čak iako nije trenjem pobuđena...“ Ovaj citat zvuči kao predskazanje „velikog objedinjenja“ svih sila, čak i onih u tom trenutku čoveku nepoznatih. „Sveti Gral“ fizičara devedesetih godina minulog veka! Njutn, dakle, poziva na traganje za silama u samom atomu koje, za razliku od gravitacije, deluju na mikroskopski malim rastojanjima i dodaje: „Kada se sve uzme u obzir, čini mi se verovatno da je Bog na početku stvorio materi ju u česticama stamenim, masivnim, tvrdim, neprobojnim i pokretnim... a te primitivne čes tice, osim što su stamene... jesu i tako tvrde, da se nikad ne mogu istrošiti, niti razlomiti na komade; ni jedna obična sila ne može podeliti ono što je Bog sam, prilikom Postanja sveta, načinio da bude jasno..,“ Iako bez čvrstih dokaza, Njutn je na osnovu sopstvenih pretpostavki odredio pravac razvoja fizike koja je polovinom 20. veka zakoračila, da bi na prelazu dva milenijuma zašla u mikrosvet fotona. Ruđer Josip Bošković je rođen 1711. godine, dakle šesnaest godina pre smrti Njutna. Po rođenju Dubrovčanin, veći deo života je proveo u Rimu proučavajući i podržavajući Njut nove teorije. Ipak, verovao je da će zakon gravitacije ,,pasti“ na atomskom odnosu veličina gde su sile privlačenja zamenjene - oscilacijama. Smatrao je da je materija sazdana od čes tica koje nemaju dimenzije. A ako je to tako, onda se ove čestice mogu nazvati geometri jskim tačkama. Pored toga, prvi je došao na ideju o postojanju polja sila kojima se može objasniti međusobno delovanje tela na odstojanju. Engleski fizičar Majkl Faradej je u 19. veku otišao korak dalje. I sam verujući da je atom matematička tačka, ipak je doveo u vezu atom i „električne sile“ zahvaljujući čemu je objašnjen i tzv. hemijski afinitet - međusobno privlačenje atoma. Faradejevi zakoni su jasno nagoveštavali postojanje „atoma elektriciteta“. Irski fizičar Džordž Džonstoun Stouni je još 1874. godine skovao termin ,,elektron“ za količinu naelektrisanja izgubljenu u trenutku nastanka jona od atoma. Džozef Džon Tomson, britanski fizičar, objavio je 1898. godine da su elektroni „sasto jci“ atoma a katodni zraci - elektroni ,,otrgnuti“ od atoma. Do tada su naučnici smatrali da atom nema strukturu i da ga je nemoguće ,,preseći“. Ovim je atom konačno ,,pocepan“ i otkrivena prva elementarna čestica. U gotovo nestvarnom svetu atoma, manje-više je prihvaćeno da je poluprečnik elek trona „jednak nuli“. Ovo, međutim, izaziva izvesne nedoumice. Ako je poluprečnik jednak

nuli, šta se kreće? Kako može da ima masu? Gde je, u tom kontekstu, naboj? Elektron je realan, postoji. Ima masu. Naelektrisanje. Spin. Poluprečnik - nema!? Ovo se sa nečim kosi. Logikom? Razumom? Intuicijom? Elektron je kontraintuitivna čestica? Ovo pomalo liči na moždane sklekove... Ceo mikrosvet je kontraintuitivan. Tačkaste mase, tačkasti naboji, roti rajuće tačke... su matematički dokazani modaliteti i svojstva čestica u atomskom svetu, ali za nas zauvek nestvarni ma koliko pojmljivi. Naša čula, uprkos sposobnosti rasuđivanja su krajnje ograničena. Nobelovac Nils Bor, jedan od začetnika kvantne teorije, rekao je da onaj ,,ko kvant nom teorijom nije šokiran, nije je ni razumeo“. Jedan od najvažnijih postulata Borovog rada glasi: „Zračenje se dešava kada elektron preskače sa višeg energetskog nivoa na niži, tj. nižu orbitu; ono što biva izračeno je foton, a energija tog fotona je jednaka razlici energija elektrona kad je na višoj i kad je na nižoj orbiti. Ukoliko elektron preskače sa polaznog na prvi viši energetski nivo, ‘poješće’ upravo onaj paketić energije (foton) koji će mu omogućiti taj skok.“ Tridesetih godina prošlog veka, Volfgang Pauli je sugerisao postojanje čestice neutri na kao moguće objašnjenje za manjak energije u beta-raspadu u kome iz atomskog jezgra ,,izleće“ jedan elektron. Paulijevi neutrini su uvek bili uz elektrone. Fizičari su, međutim, vremenom došli do saznanja da postoje bar dve vrste neutrina: Paulijev i neutrino povezan sa muonima (česticama koje nastaju sa neutrinima prilikom raspada čestica zvanih pion). Pretpostavka je da se muon raspada na po jedan elektron i foton, i to tako što se prvo ras pada na jedan elektron i dva neutrina - jedan normalan i jedan antineutrino - da bi se, potom, ova dva neutrina (materija i anti-materija) međusobno potrla i proizvela foton. Veliki broj eksperimenata izvedenih do 1957. godine je ukazivao na postojanje savršene simetrije između materije i antimaterije. Ukoliko je to tačno, onda nije jasno zašto nema antimaterije na Zemlji, u Sunčevom sistemu, prema nekim nalazima ni u ostalim galaksijama? Jedna od pretpostavki je da je prilikom hlađenja kosmosa nakon „Velikog praska“ došlo do potiranja materije i antimaterije. Kosmos je, sledeći ovu pret postavku, potom u suštini bio ,,ispunjen“ čistim zračenjem i to tako niskog energetskog nivoa (naboja), da nije bilo moguće stvoranje materije. Pa, mi smo ,,materija“! Baš tako. Verovatno kao produkt nesavršenosti simetrije. Izgleda da je ipak bilo malčice više materije nego antimaterije... Nešto je, dakle, narušilo simetriju. A možda i nije! Moguće je da je samo prikrivena ili da je, usled nekog nepoznatog uticaja, stvoren samo privid nesimetričnosti. Eto nas opet kod - božje čestice. Da, upravo je ona pred našim nesavršenim umom i čulima ,,zamaglila“ simetriju. Tu je, egzistira, ali za nas ,,ne postoji“. Jer, božja čestica je ,,sve i svuda“. Ne želim i nemoguće je božju iskru svesti na foton. Nemerljivo je više od toga. Sam Život je obasjan božjim dahom i božjom iskrom. Deo samo obasjan, deo nadahnut, deo prožet, deo ispun jen, ali, sve je to - Gospod! Činjenica je da se na samoj granici nauke rađaju nove ideje koje prkose svim čovekovim uverenjima o funkcionisanju sveta i nas samih. Nova otkrića dokazuju ono što je religija oduvek tvrdila: ljudi su mnogo više od mesa i kostiju. Nova nauka pokušava da odgovori na pitanja koja su vekovima mučila naučnike. Bolje rečeno, nova nauka je nauka o - čudesnom. Već decenijama se izvode dobro osmišljeni eksperimenti čiji rezultati opovr gavaju priznatu biologiju i fiziku pružajući obilje podataka o centralnoj organizacionoj sili koja upravlja našim telima i ostatkom svemira.

Na svom najelementarnijem nivou, čovek nije hemijska reakcija već energetski naboj. Čovek je, poput svake žive materije, skup energije u polju energije, povezan sa svim drugim materijama (supstancama) na svetu. To pulsirajuće energetsko polje je osnovni pokretač njegovog bića i svesti, alfa i omega našeg postojanja. U odnosu na svemir, naše telo ne poznaje dvojnosti - ,,ja“ i ,,ne-ja“ - jer ih povezuje u jedno bazično energetsko polje. Polje utiče na najvažnije funkcije ljudskog uma i izvor je informacija koje određuju rast njegovog tela. Naš mozak, srce i pamćenje su skica sveta za sva vremena. Ne od mikroba ili gena, već od sile polja u krajnjoj liniji zavisi da li smo zdravi ili bolesni i s njom moramo da radimo da bismo ozdravili. Vezani smo za naš svet i nedeljivi od njega; naša jedina temeljna istina jeste naš odnos sa njim. „Polje je“, kao što je Ajnštajn to jezgrovito sročio, „jedina stvarnost.“ Ako ćemo pravo, Njutn i Dekart su istrgli iz svemira srce i dušu. Ostala je samo mrtva zbirka međusobno povezanih mehaničkih delova. Dan Zohar (Danah Zohar) je u knjizi „Kvantno ja“ (The Quantum Self) još precizniji: „Njutnovo gledište nas je istrglo iz tkanja od koje je satkan svemir.“ Naša slika o samima sebi je nakon Darvinove teorije evolucije postala još žalosnija: ljudski život je slučajan, grabežljiv, besmislen i usamljenički. Ako nisi najbolji, nećeš preživeti. Čovek je samo slučajna pojava u evoluciji. Velika zastava biološkog nasleđa svela se na samo jednu glavnu postavku - preživljavanje. Jedi druge ili ćeš biti poje den. Čovek je u suštini genetski terorista koji delotvorno uklanja sve slabije karike. U živ otu nisu ključni deljenje i međuzavisnost. Važno je pobeđivati, biti prvi. Ukoliko uspeš da preživiš, bićeš na samom vrhu evolucijskog drveta. Kako razmišljamo, kako nastaje život, kako se razboljevamo, kako se jedna jedina ćeli ja razvija u potpuno razvijenu osobu kao i šta se događa sa svešću kada čovek umre... to (kao) nije važno? Ili je, možda, došlo vreme da da Njutna i Dekarta stavimo na pravo mesto, kao proroke prevaziđenog istorijskog pogleda. Nauka je proces razumevanja sveta i nas samih, a ne niz za sva vremena zabetoniranih pravila. Prilikom dovođenja novog, često je neophodno odbaciti staro. Čovek uporno ne shvata da ne postoji razlika između božanskog i ljudskog, čovečjeg. Ako božje Biće prožima ceo Univerzum zajedno sa našom realnošću, do i najmanje čestice kao znaka njegovog postojanja i egzistencije, onda ne postoji ni druga svetlost do - božje iliti božanske! Sve ostalo je (samo) osvetljenje. Bez duha i daha. Božje (pr)osvetljenje, svet lost, životvorno zračenje, jeste čist kvalitet bez primesa i neograničenosti u pogledu kvan titeta. To je, ujedno, i ta božanska, preciznije božja svetlost, iskra, čestica. Svi smo mi njome obasjani, bolje reći darovani. Dokaz je samo naše postojanje. Isti na, neko više, neko manje. U trenutku kad iz nekog razloga čovek ostane uskraćen za nju ili iskra (čestica, energija) napusti njegov organizam, on kopni i nestaje ili zalazi u izvesnu vrstu umne poremećenosti. Istina, poslednje može da ga snađe i pod uticajem božanske svetlosti s tim što se ona (umna poremećenost) u tom slučaju manifestuje psi hofizičkim ,,mrtvilom“, lenjošću, doživljajem sveta kao ništavila. Obasjanost ga, dakle, samo biološki drži u životu. Ali, pogrešno bi bilo i tvrditi da je upokojeni čovek lišen božanske svetlosti budući da je njegova duša njena sublimacija (božje svetlosti) a napušteno telo osvetljeno kao bilo koja druga neživa tvar. Nakon okončanog procesa potpune razgradnje, organska materija je već uveliko prešla u nov kvalitet, u druge živ ote. Bez obzira na vrstu i oblik.

Može li božanska energija (kojom su ljudi prožeti i nadahnuti) da utiče na čovekov imunitet i otpornost prema infekcijama? Može, u zavisnosti od mere u kojoj je prihvaće na i dopuštenja da cirkuliše kroz njegovo telo. Znači, da ulazi i izlazi (otvorenost prema gore). Svojevrstan oblik „grča duše“ sprečava to. Uplašena osoba niti prima novu energi ju, niti dozvoljava ,,staroj“ (istrošene potencije) da napusti njen organizam što vodi u bolest. Posledica toga je, opet, umorna, troma, od života uplašena i u krajnjoj liniji nes retna duša. Njena kuća se tada konačno urušava da bi završila potpunim raspadom. „Krug patologije“ je zatvoren. Izlaz je njegovo pravovremeno ,,presecanje“ odgovarajućim pristupom i terapijama. Najbolji - popravljanje protoka energije i povratak u prvobitno dobro psihofizičko zdravlje. ,,Najgori“ - primeren (bez bola i patnje) izlazak iz već uništenog tela i prelaz u nov kvalitet života. Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i fizički. Rajh kaže da čovek, da bi se zaštitio od bola, gradi u svom telu, kao srednjevekovni vitez, mišićni oklop-nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića koje sprečavaju slobodan tok energije i umanjuju snagu osećanja. Okloplja vanje ima segmentarnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima prema kičmi. Kao prstenovi. Ima ih sedam. Očni, oralni, vratni, grudni, dijafragmatski, trbušni, i karlični. Rajhov učenik i osnivač bioenergetske analize, Aleksandar Loven (Alexander Lowen), ustanovio je da postoji i osmi segment - noge, koji je funkcionalno povezan sa prvim očnim. Kao oktava sa primom. Interesantno. Ne podseća li to na muzičku skalu. Zamislite životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si, do... i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje žice. Jadne li muzike. Malo se toga može komponovati sa nekoliko tonova. Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju istu pesmu celoga života, sve dok ne „odsviraju svoje“48. U celu ovu ,,priču“ se, međutim, upliće još jedan neizostavan činilac - energija ljudi iz okruženja. Osoba okružena nesrećom očajnika ima neuporedivo manje šanse da se ,,izvuče“ od one koja je okružena bogougodnim osećanjima - ljubavlju, dobrodušnošću, razumevanjem, rečju ljudima koji žive u ,,svetlosti“. Zahvaljujući takvom okruženju, dakle zdravom i nesebičnom davanju bez krajnje računice (gunđanja u stilu: ,,a ti misliš da je meni lako“, ,,da mi rodbina posle ne prebacuje“, „nije mi lako, al’ šta ću, takva mi sudbi na“, „gore je meni nego njemu/njoj bolesnoj...“ i sl.) bolesnik će lakše savladati ono što ga je snašlo i vratiti u život. Etar, ili suptilna supstanca koja ispunjava prostor, neprekidno je ispunjen tim men talnim strujanjima svih vrsta i jačina, koja izviru iz umova svih ljudi. Ta strujanja, naravno, dolaze u međusobni dodir i često se ili kombinuju ili deluju tako što se međusobno neu trališu. Na primer, strujanja određene jačine i vrste vibracija (to jest, određenog mentalnog stanja), kada dođu u dodir sa drugim strujanjima sličnih vibracija, teže da se spoje i kom binuju, pošto su u međusobnom skladu i privlače se. Ali, ako su to suprotne vibracije, one će doći u međusobni sukob i delovati uzajamno neutrališući odgovarajuću silu. Ako su podjednako snažne, obe će izgubiti moć, ali ako je jedna mnogo jača od druge, ona će izgubiti samo procenat obrnuto proporcionalan njenoj snazi, a isto će biti i sa slabijom. To jest, slabija će izgubiti dvostruko više snage nego jača, a jača će izgubiti upola manje snage nego slabija, pod pretpostavkom da je jača vibracija dvostruko jača od slabije. 48) Nebojša Jovanović, ibid.

Etar je hipotetički suptilni oblik materije, koja ispunjava čitav prostor, čak i između atoma, i između svetova. O etru niko ne zna ništa objektivno, ali je nauka bila prisiljena da pretpostavi njegovo postojanje da bi objasnila određene fenomene. Dakle, nauka smatra da „talasi u etru“, kad se pokrenu, putuju dok ne dođu u dodir sa materijom koja je u stanju da primi njihove etarske vibracije i reprodukuje ih u obliku toplote i svetlosti. Drugim rečima, izvorna svetlost i toplota Sunca ne ,,putuju“ do Zemlje da bi se tu osetili već naprotiv, izvorna solarna toplota i svetlost uspostavljaju „talase u etru“ koji putuju dok ne stignu do Zemlje gde se, kada naiđu na pogodan materijal, reproduku ju ili ,,transformoišu“ u vibracije svetlosti i toplote slične onima iz izvornog impulsa. A mi na Zemlji osećamo toplotu i vidimo svetlost...49

Stvoreni nemoćni? Sva je prilika da sve duše dolaze na ovaj svet sa istim potencijalima, bez obzira na osoben genetski sklop organizma. Sve ostalo je, u manjoj ili većoj meri, uslovljeno socijal nim okruženjem. Čuo sam za izreku, kažu katoličkih, sveštenika: dajte nam dete do šeste godine, posle je - vaše! Čovek, znači, može da realizuje svoje potencijale do visoke uspešnosti ili, s druge strane, potupne degradacije. Psihičke i fizičke. Kuda vodi ovaj put? Kakva će ga svetiljka obasjavati ako je svetlost relativna? Šta znači vidljivo? Za koga? Šta su „duhovne oči“? Bog ne upravlja samo ovim (materijalnim) svetom, za koji mislimo da je jedini. Stvaraocu je on nešto sasvim drugo od predstave zemaljske „vlade iz senke“ umišljene da Njemu naliči i poseduje Njegovu moć. Relativi zovanjem vrednosti života otkrićem da je život večan i neuništiv, oduzimanjem božjeg daha nevinima, potvrđuje samo sopstveno poreklo iz praha i pepela. Srećom, ograničenog roka trajanja. „Vladari iz senke“ veruju da poseduju celokupno svetsko znanje. Da su ga osvojili. Ubeđeni su da imaju razrešenje od praroditeljskog greha i bezgrešno pravo na „jabuku saz nanja“. O, jada li u njihovim skučenim mozgovima. Ako su ubeđeni da već ubiru korist od tog ploda „znanja dobra i zla“ mala im je vajda, još manje znaje, a najmanja - mudrost. Da nije tako, ne bi činili to što čine. Od Prvog i Drugog svetskog rata, preko Srbije i Iraka, do zamrzavanja zauvek truležnih sopstvenih zemnih ostataka. Uzalud im (navodno) znanje, poput svinjama biseri. Sklanjanjem pogleda od realnosti, čovečanstvo u crno zavijaju. Sopstveno shvatanje dobrote, sa Svevišnjom poistovećuju. Spaljivanjem zagovornika materijalističkog pogleda na svet, brane bedem sopstvenog materijalističkog shvatanja. Samo sa drugim predznakom. Imam - jak sam; posedujem - pametan sam; gomilam - svemoćan sam; samo su odrazi toga. Pa ipak, skriveni u mišjim rupama drhte da će to izgubiti i, iako sa jednom nogom odavno u posmrtnom kovčegu, veruju da će đosegnuti besmrtnost. Hoće, ali ne očekivanu. Hitler je njihov odraz. Doduše, primitivniji. Imao je ideju i znao da se dobro skrije. U vučjoj ili pacovskoj jami, svejedno. Dosta su od njega naučili. Čak i preko toga na vlastitom iskustvu. Propadljivost tela ih još uvek muči. Klonirajući životinje, već kloniraju sebe. Prob lem je u tome što im se ne dopada ono što vide. U sopstvenim očima su sami sebi lepši. I pametniji. Nije im lako. 49) Viljem Voker Etkinson: „Moć uma, tajna mentalne magije“

Samo je Gospod iznad dobra i zla, samo On razume i može da prašta. Ostalo je sve opsena. Za svako svoje zlo, narečeni traže dobro opravdanje. I nalaze ga samo u sop stvenom mozgu. „Cilj ne bira (i opravdava) sredstva“ izmislili su da bi umirili od Stvarao ca dobijenu savest ,,da njome raspolažu po svojoj volji i nahođenju“. I, po cenu - duše. Dok ne dođe Vreme... Sve su lepo spakovali u sopstvenu šemu, njihovu viziju harmonične budućnosti. Za njih ubijanje i smrt nevinih nema težinu greha. Ne uzimaj od mene i gazi preko leševa, životni moto i uslov opstanka. Ubijaju sve više i bezočnije, plašeći se starih duša u novom telu. Šta više, u tuđim telima ubijaju same sebe i sebi slične! Ali, šta se dešava. Duše žrtava se ovaploćuju u telima sopstvenih krvnika. Stradalnika iz koncentracionih logora u telima dželata, jasenovačkih mučenika u telima onih koji su nad njihovom glavom i Savom podizali malj. Na taj način dobro nagriza svoje zlo. Ono je rđa rđe. Dolazi do degeneracije, izobličavanja zla. Na žalost, ne onako i onoliko brzo koliko bi normalni želeli... Borba protiv moćnika iz senke se naizgled čini nemogućom. Svaka glava koja štrči iznad proseka nestaje u noći ili bolnici za duševno obolele. Isto važi i za narode. Gde fizič ka sila ne pomaže, tu je novac. Duše su danas na najnižoj ceni. Šaka dolara je previše. Gde i on zanemoća, tu su ,,vere“ to jest - sekte. Kod njih su duše još jeftinije. Koliko za jednu ,,polutku“. Svetski moćnici odvlače ljude od božje čestice i Svevišnjeg. Zavode ih knjigama „Sveta Krv - Sveti Gral“, „Davinčijev kod“ i sličnima. Jedna od pretpostavki o „Svetom Gralu“, ukoliko uopšte postoji, jeste znanje „Prvog Greha“ koje vodi na put u svet vančulne real nosti, način saznanja o svemu ,,od postanka sveta do danas i budućnosti“, dakle putovanje kroz vreme u svim pravcima i gotovo do samog njegovog kraja. A „Božje otkrivenje“ će se realtivno uskoro dogoditi. I to u domenu fizike. Kona čno će se saznati istine i tajne religija. Posebno realnost svemoći gospodnje. Njegova snaga, moć, sveznanje, nedodirljivost i nedostižnost, sveprisutnost u našem svako dnevnom životu i organskoj i neorganskoj prirodi. Čovek će shvatiti da tajne, u stvari - nema! Reč je samo o ljudskoj nesavršenosti i neznanju. Gledano iz ugla istorijskog poimanja vremena, čovek je koliko juče bio ubeđen da je munja „božji prst“, a grom Njegova srdžba. A danas? Gospod je sa nama i u nama. U svakog trenutku našeg bitisanja, od samog Postanka. On je (i) ona energija koja sve prožima i sve ,,zna“, ali i ono što neki nazivaju eterom. U trenutku oslobađanja tela, čovek više nema tajni. Zašto se, onda, celog života stiskao, povlačio u sebe, zatvarao? Zbog straha od (samo)saznanja i (samo)spoznaje, ali i potencijalne opasnosti da to neko drugi sazna. Možda će mu time nauditi. Koliko puta dnevno kroz čovekovu glavu prolete lepe, a koliko ružne misli? Šta je sve u stanju da pomisli o osobama iz najbliže okoline, da ne govorimo o ostalima? Kako da im otvori pre pun ,,kofer“ sopstvenih ne baš ljupkih misli, a da ipak sačuva dobre odnose do kojih mu je, inače, istinski stalo. I, eto odgovora: opterećen i sputan sopstvenim mislima, čovek ne može da dosegne i prodre u etar. Ljudi se gotovo panično plaše osoba sposobnih da ,,čitaju“ tuđe misli, nesvesni da ih upravo taj strah - odaje. Pogled, grimasa, tik, podrhtavanje ruku, položaj tela, znojenje, rumenilo... sve su to (nesvesni) izdajnici sklonjenih misli i osećanja. Pronicljivost, između ostalog, znači i čitanje tih tajnih znakova izdaje. Nije potrebno odviše napora da bi se

prozrela neiskrenost, lažljivost, loša namera. Pogledajmo, za primer, samo „govor očiju“ za koje je narod rekao da su „ogledalo duše“: igraju mu oči k’o na zejtinu; sklanja pogled u stranu; gleda preko glave sagovornika itd. Odgovor na to su tzv. „rentgenske oči“, tj. od kojih ništa ne može da se sakrije. Kažu: gleda ga pravo u zenice, on bi da pobegne, a ovaj ga pogledom prikovao za zemlju. Ovo je, rekoh, samo mali deo arsenala (izdajničkog) govo ra tela koje se prilično lako može pročitati. Fotoni su sa obe strane. Kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu. Oni su, dakle, istovremeno osnov, uslov i posledica svog znanja i komunikacija. Mogu se zamisliti kao talasi ili astralne niti, u svakom slučaju brzina im je neograničena, kriju nes lućene mogućnosti i podložni su najrazličitijim transformacijama. Tek će se dokaza ti njihova gotovo beskrajna raznolikost, komplikovanost m eđusobnih odnosa i veza, fundam entalan značaj u funkcionisanju ,,ovog“, a čini mi se još više duhovnog (beste lesnog) sveta. Fotoni su, zapravo, veza između opipljivog i bestelesnog sveta. Telesni prožimaju do kraja, bez ostatka, istovremeno ga dovodeći u vezu sa bestelesnim sve tom kome i sami pripadaju. Ako je ćelija osnov života, onda je foton osnov i ćelije i svekolikog m aterijalnog i nematerijalnog sveta. Njegovo razumevanje, dovešće do praga otkrovenja gospodnjeg. Tada će doći do prave provale novih teorija koje će iz korena izmeniti svet i naše poimanje i njega i samih sebe. Otkrićemo da smo sa Gospodom i u Njemu. Ali, vratimo se ,,opipljivijem“ aspektu ljudskog organizma. Valja razumeti da je stvoren sposobnim za odbranu od svih vrsta infekcija. Tokom razvoja je preživeo veliki broj virusa brzog dejstva, poput malih i ovčijih boginja, dečje paralize itd. U najvećem broju slučajeva mu je dovoljno oko devet dana da izgradi efikasnu odbranu protiv njih. A ako već može da preživi napad i tih najagresivnijih virusa, nema sumnje da će veoma lako izaći na kraj i sa onim ,,sporijim“. Da bi čovek uspešno održavao ravnotežu psihoneuroimunog sistema, mora da nauči da telo čini snažnijim. A svako ima „fizičku tačku slamanja“ uslovljenu načinom života. Pitanje je samo hoćemo li istraživati krajnje granice sopstvene izdržljivosti ili slediti gene racijski nasleđena strukturna i fizička ograničenja. Kako se izboriti sa svim starim i novim, spoljnim i unutrašnjim, materijalnim i nematerijalnim podsticajima i uzročnicima naruša vanja ovozemaljskog staništa sopstvene duše? Na prvom mestu, organizam treba podstaći da uvek i u potpunosti koristi mogućnosti vlastitog imunog potencijala. „Kec u rukavu“ ovde ništa ne znači. Adute valja odmah iskoristiti. A da bi imunitet bio ojačan do mere pune efikasnosti i organizam dobio pravovremeni impuls da ga iskoristi, mudre i razumne živo tne navike često treba upotpuniti nečim, u pravom smislu - lekovitim. Todoxin-ova nauč na grupa nudi Todoxin-ove preparate. Ne manje značajna je i vrsta psihoterapije. Ne u bukvalnom značenju ovog izraza, već pre u smislu drugačijeg prilaza životu i pripreme za nailazeće životno doba. Dete bi valja lo pripremiti za pubertet, adolescenta za doba odgovornosti i „preuzimanje života na sop stvena pleća“, dok bi zrela osoba trebalo da se pripremi za život u „trećem dobu“, dobu proživljenog i u međuvremenu stečene mudrosti, doba odmora ali i davanja onima koji tek dolaze. U tom slučaju će život biti kvalitetniji, bolji, bremenitiji zadovoljstvima, posledice preživljenih stresova značajno ublažene a čovek neuporedivo otporniji na sve vidove infek cija i oblike bolesti. Ukratko, u takvim uslovima će osoba moći da dosegne kvalitetnu dugovečnost.

O čemu je, konačno, razmišljao Artistotel u tišini gledajući brojne brodove i čamce? O tome da li je ili nije Zemlja okrugla ili - ko smo, odakle smo, ko nas je stvorio i poslao ovamo da razmišljamo da li je Zemlja, ili možda nije, okrugla? Možda se napregao da oslušne sveprožimajuću božansku muziku, njeno okatvno ustrojstvo, i nastojao da oseti ritam sveprisutne igre fotona univerzalnog života? Razmislite...

L iteratura: Aristotel - Metafizika, 1971. Becker, Robert O. - The Body Electric - Electromagnetism and the Foundation of Life, 1985. Dučić Jovan - Blago Cara Radovana, 1997. Enby Erik, Gosch Peter, Sheehan Michael - Hidden Killers: The Revolutionary Medical Discoveries of Professor Guenther Enderlein, 1990. Enderlein, Gunther - Bacteria Cyclogeny, 1998. Etkinson Viljem Voker - Moć uma / Tajna mentalne magije, 2004. Feynman R.P. - The Character of Physical Law, 1967. Grace Stuart - An Open Letter on Pleomorphism Unbundling the Enderlein Legacy, 2001. Green Michael - Superstrings, 1986. Habermeyer Sharhene - Prava muzika za vaše dete, 2001. Hoking Stiven - Teorija svega: Poreklo i sudbina univerzuma, 2004. Jeromonah Jovan (Ćulibrk) - O muzici i vaspitanju / Jedan ogled Jovanović Nebojša - Nečujna muzika postojanja, 2005. Kaku Mičio - Ajnštajnov kosmos, 2005. Ledermen Lion - Božija čestica, 1997. McTaggart Lynne - The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, 2001. Miljković Srđan - Bratislav Petković: Muzike će biti u carstvu božjem, 2006. Mlodinov Leonard - Euklidov prozor, 2005. Pešić Stevan - Tesla ili prilagođavanje anđela Plutarh - O muzici, 1977. Šiber Antonio - Eksperiment s dvije pukotine, 2004. Vladika Velimirović Nikolaj - Nove besede pod gorom

HIV/AIDS Za sada bez dobrog naslova ili - bolesti sa namerom U sezoni godišnjih odmora, nije naodmet znati neke metode za hvatanje lavova. Zav isno od svog ukusa, možete odabrati jednu od sledećih, strogo naučno zasnovanih: 1. Lav se može logičkim rezonovanjem, u duhu Hilbertove aksiomatike, ubediti da sam uđe u kavez; 2. U pustinju se stavi sferični kavez, pa se izvede transformacija zvana inverzija. Tako će se lav naći u kavezu, a lovac izvan njega; 3. Deskriptivnom geometrijom, lav se projektuje i fiksira na određenoj tački Sahare; 4. Zahvaljujući primeni teorema Bolzana i Vajerstrasa u vezi sa presecima planova, Sahara se secka na komadiće sve dok se ne pronađe lav; 5. Zahvaljujući teoriji skupova, lavovi se mogu izlučiti iz ostatka Sahare; 6. Lav se izvlači u četvrtu dimenziju, vezuje mu se rep u čvor, pa se onda smešta u nor malan prostor. Lav vezan za samog sebe ostaje bespomoćan; 7. Putem primene matematičkih radova N. Vinera, oca kibernetike, lav se može pro gramirati tako da sam uđe u kavez; 8. Veliki fizičar Dirak dokazao je da ono što se ne može osmotriti i - ne postoji. Pošto se u Sahari divlji lav ne da osmatrati, znači da postoje samo pitomi lavovi, a njihovo hvata nje na predstavlja problem; 9. Zahvaljujući radovima fizičara Majorane, može se u kavez zatvoriti pitomi lav, koji se onda prema određenoj formuli pretvara u divljeg; 10. Teorija relativiteta omogućuje da se lav okružio svetlošću tako da više ništa ne vidi. Da bi se to postiglo, dovoljno je staviti pored njega delić Siriusovog crnog satelita, koji je u stvari zvezda izvanredne gustine. Ništa lakše; 11. Može se konstruisati filter kroz koji može da prođe samo lav, pa se tim filtrom počisti Sahara (analognim metodom se razdvaja plutonijum od drugih atoma metala); 12. Pustinja se može ozračiti usporenim neutronima, pa se lav, postavši radioaktivan, može lako slediti; 13. Saharski biljožderi se mogu hraniti spanaćem, dakle povrćem koje sadrži mnogo gvožđa. Kad lav pojede dovoljno tih biljoždera, postaje dovoljno magnetičan da se može privući magnetom. Ovaj duhoviti predlog za hvatanje lavova, američki matematičari su objavili u svom „Matematičkom mesečniku“ 1938. godine (godište 45, strane 446-447), naravno, shodno

tadašnjem nivou prirodno-matematičkih naučnih postavki i načela. Bilo bi zaista intere santno (a posebno korisno) videti kako bi danas izgledao ovaj predlog za „hvatanje lavova u Sahari“ i to u interpretaciji trenutnih svetskih autoriteta u oblasti medicinskih i moleku larnobioloških nauka, s tim da se reč ,,lav“ zameni skraćenicom -HIV/AIDS! Još interesantnije bi, naravno, bilo ukoliko bi taj predlog bio lako primenjiv. A nije da nema pokušaja. Štaviše, možda ih je i premnogo. Mada traljavih... E, sad, nećemo o tome da li namerno ili smišljeno. U stvari hoćemo, ali polako. HIV/AIDS, tj. sida, nije božji čin, niti nesrećan slučaj prirode, već -tajno oružje čoveka. I sama kolevka HlV-a je ,,čudo“. Smeštena je u Kold Spring Harboru (Cold Spring Harbor) na Long Ajlendu (Long Island), Los Alamosu (Los Alamos) u Novom Meksiku (New Mexi co), Fort Ditriku (Fort Detrick) u Merilendu (Meryland), SAD, kao i Porton Daunu (Porton Down) u Velikoj Britaniji. Za ovu priču je manje važno da je, po svemu sudeći, tim sovjetskih virusologa sa Sov jetske akademije u Novosibirsku, radeći pod Viktorom Ždanovim, pre svih uspešno izolo vao retrovirus iz ćelija ljudske leukemije zaraženih „fetalnim telećim serumom“. Čuvši za napredak ,,crvenih“ u oblasti bioinženjeringa, naučnike sa Zapada je zahvati la panika. Saznanje da je Sovjetski Savez daleko ispred njih, nateralo ih je da brzo iskoriste ideju i pronalazak, naravno, uz podrazumevajuće ,,prilagođavanje“ datuma prolaska pobednika kroz cilj. Budući da su previše vremena utrošili na eksperimente, a u strahu da vest o „srećnom događaju“ na dopre do ušiju njihovih gazda tj. finansijera, odlučuju da svečano i na sva zvona objave da su prvi došli do saznanja da ljudske ćelije leukemije mogu, kao domaćini, da utiču na rast kravljih, ovčjih i konjskih virusa - retrovirusa. Ova genetička istraživanja su, inače, klasifikovana u oblast tzv. eugenetike, koju su neki definisali kao „proučavanje usavršavanja nasleđa uz pomoć genetske kontrole“. Sama reč ,,eugenetika“ je, inače, grčkog porekla sa značenjem „rađanje zdravih“. Eugenetika, (grč. eugenika) je termin koji je uveo Golton 1883. godine da bi označio program koji bi doveo do poboljšanja ljudske vrste. Na osnovu toga programa potomstvo bi trebalo da ostavljaju isključivo ljudi koji su nosioci ,,dobrih“ varijanti gena. Eugenetički pro gram ima dva aspekta, tzv. ,,negativnu“ eugenetiku i ,,pozitivnu“ eugenetiku. ,,Negativna“ eugenetika podrazumeva eliminaciju ,,štetnih“ gena iz ljudskih populacija putem steril izacije osoba koje su nosioci različitih ,,neprikladnih“ varijanti gena ili dobrovoljnim uzdržavanjem od rađanja dece. ,,Pozitivna“ eugenetika podrazumeva favorizovanje, preko izuzetno velikog broja potomaka, određenih ,,dobrih“ genetičkih konstitucija ljudi. Da li se i vama čini da ovo ima više veze sa ljudima nego životinjama? Čudno. I meni! Da vidimo... Pojam ljudske selekcije se vezuje za čuvenog grčkog filozofa Platona koji se u svom poznatom delu ,,Država“ zalagao da vlada kontroliše čovekovu reprodukciju. Po njemu, selekciju bi trebalo vršiti lutrijom pod nadzorom vlade. Na taj način, verovao je i o tome pisao, ljudska osećanja ne bi bila povređena saznanjem o principima po kojima je vršena selekcija. Drugi poznati genetski program Starog doba, vezuje se za Spartu. Prema jednom mitu, naime, Spartanci su ,,neperspektivne“ bebe ostavljali van zidina grada na milost i nemilost neba ili, preciznije, sunca, snega, slučajnih prolaznika i divljih životinja. Ipak, osnovni principi koje je definisao Golton u direktnoj su vezi sa učenjem i radom Čarlsa Darvina, inače, pod velikim uticajem učenja Maltusa. S obzirom na ovu vezu, ne čudi

što Darvin iznosi tezu da je „mehanizam prirodne selekcije pokvaren razvojem ljudske civ ilizacije“ pa, shodno tome, jedan od ciljeva civilizacije treba da bude pomoć neprivilegov anim, odnosno povratak u pređašnje stanje narušene prirodne selekcije, naravno, elimi nacijom slabih. Britanski filozofi su otvoreno iznosili mišljenje da se inferiornim ljudima ove Planete ne sme dozvoliti ,,prenamnožavanje“, a samim tim i ugrožavanje prirodnih izvora zemlje i postojeći politićki i ekonomski sistem. Najpoznatiji govornik 18. veka, predstavnik Britanske istočnoindijske kompanije i pristalica politike globalnog genocida bio je ekonomista Adam Smit. U svojoj najznačajni joj knjizi „Bogatstvo nacije“ obnarodovao je čuvenu raspravu o ljudskoj prirodi i teoriju o moralnoj sentimentalnosti po kojoj je čovek, zapravo, spušten na nivo životinje. Smitove ideje je u 19. veku razrađivao niz tadašnjih istaknutih filozofa, poput Tomasa Maltusa (zaposlenog na visokom položaju u Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji). Maltus se sredinom veka, u kome je živeo, zalagao za održavanje precizno određenog broja stanovnika na Zemlji, shodno postojećim zalihama hrane, sugerišući da se ,,prekobrojna“ deca ili odstrane iz života ili da im se mesto pod suncem obezbedi „slanjem na nebo“ odraslih ljudi. Bilo kako bilo, broj stanovnika Planete je, po njemu, morao da se strogo odredi i nikako ne prekoračuje. Maltus je zahtevao i da se spreči delovanje onih koji su šti tili siromašne od zaraznih bolesti. I danas ,,maltuzijanstvo“ označava kontrolu rasta stanovništva s obzirom na postojeću količinu zaliha hrane. Pored Darvina, i čuveni filozof i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950. godine, lord Bertran Rasel, prihvatio je Maltusovo učenje veoma vešto prikrivajući svoje zamisli od šire javnosti. Rasel je, naime, tvrdnjom da je protiv rata u Vijetnamu pobrao opšte simpatije i priznanja. Međutim, njegovo mišljenje je bilo da je rat strašan, prljav i neefikasan način ubijanja ljudi. Bakteriološki bi bio čistiji i - efikasniji! Prefinjen aris tokratski stav za ,,prefinjen“ oblik genocida... Godine 1962. održan je simpozijum CIBA pod nazivom „Čovek i njegova budućnost“, kojim je dominirao Frensis Krik. Njegov ,,specijalitet“ je bio sterilizacija hemikalijom koja bi se dodavala u vodu sa ciljem sprečavanja razmnožavanje „manje vrednih populacija“. I Frensis Krik je, inače, jedan od dobitnika Nobelove nagrade. Ova aristokratska tradicija „kontrole rađanja“ došla je do izražaja u Americi još početkom 20. veka formiranjem (1904. godine) „Stanice za eksperimentalnu evoluciju“ koju su finansirali unuci Endrjua Karnedžija, Kornelijus Vanderbilt, Dž. P. Morgan i Džon D. Rokfeler. ,,Stanica“ je izvodila eksperimente na pripadnicima različitih rasa. G-đa E. H. Harismen je 1910. velikodušno poklonila plac Kold Spring Harboru na Long Ajlendu i finansijski pomogla „Stanici za eksperimentalnu evoluciju“ da osnuje „Kancelar iju za beleženje eugeneze“. Novinari su g-đu Harismen, s pravom ili ne, proglasili najbo gatijom ženom sveta i zahvaljujući tome je postala pokretačka sila eugenetičkog istraživan ja u Americi. Bogataši koji su podržavali Kold Spring Harbor odlučno su pravili plan kako da smanje rađanje crnih i obojenih ljudi posebno u Africi i SAD. Od 1915. godine, pa sve do pred Drugi svetski rat, otvarani su objekti za mnoge nemačke genetičare koji su vršili intenzivna istraživanja porekla različitih rasa i pravili eugenetske eksperimente u cilju oslobađanja sveta od osoba ometenih u razvoju koje su nazivali ,,nepoželjnim“ i ,,defektnim“. Potomci veoma cenjenih američkih porodica, kao na primer Harimen, sponzorisali su ove eksperimente koji traju do današnjih dana i vode

do stvaranja HlV-a. „Superiorne“ američke porodice prihvatile su svoju „Bogom danu privilegiju“ da jednog dana poseduju Ameriku, njene prirodne resurse i pravo na proizvodne sposobnosti. Njihove ideje, stoga, ne zaostaju mnogo za onima iz feudalnog doba. Blago njima! Rad „Službe eugenetike“ je bio okrutan od samog početka. Godine 1915. u njenom izveštaju je zabeleženo otkriće da je pelagra, zaraza sa visokom stopom smrtnosti, prouzrokovana nedostatkom niacina. Lek se sastojao u odgovarajućoj dijeti. Umesto da ovu informaciju javno obelodani, „Služba eugenetike“ je insistirala na dijeti u kojoj je preovlađi vao kukuruz, koji u sebi ne sadrži nijacin! Šta više, veoma oštro su napadani oni koji su tvrdili da nijacin sprečava pelagru. U periodu između 1915. i 1935. godine zabeleženo je na milione smrtnih slučajeva uzrokovanih pelagrom, i to gotovo isključivo ,,nepoželjnih“ Južnjaka, siromašnih belaca i crnaca. Ma koliko se suzdržavao, ne mogu a da ne pomenem jednog od prvih modernih zagov ornika eugenetičke ideje, čak i pre nego što je tako nazvana - Aleksandra Grahama Bela. Da, baš njega, jednog od izumitelja telefona. Bel je, naime, 1881. ispitivao nivo gluvoće kod ljudi na ostrvu smeštenom kraj južne obale Kejp Koda u Masačusetsu, u jednom od prvih sanatorijuma za gluvoneme „Martini Vinogradi“ (Martha’s Vineyard) u kome je usavršen poseban znakovni govor gluvonemih. Došavši do zaključka da je gluvoća nasledna, preporučivao je da se ljudima sa urođen im nedostatkom sluha zabrani bračna veza. U svom delu „Istraživanja o formiranju različi tih vrsta gluvoće kod ljudske rase“ ( Memoir Upon the Formation of a Deaf Variety of the Human Race ), poput mnogih drugih ranih eugenetičara, predlagao je i strogu kontrolu imi gracione politike upozoravajući da internati pri školama za osobe sa oštećenim sluhom mogu postati mesta za rađanje ,,gluve“ ljudske rase! Cinik bi se glasno upitao zašto gospodin Bel nije radio na pronalaženju aeroplana i pokretnih slika, budući da u to vreme još nisu bili pronađeni. Ništa lošije ne bi prošao ni da je pronalazio - koka kolu! Srećom, ja nisam od tih ... Uzgred budi rečeno, danas su na ovom ostrvcetu smešteni otmeni hoteli za bogatu kli jentelu. Slučajno? Bolje upućeni tvrde da je ono fatalno za porodicu Kenedi. Naime, malim mostom ovo ostrvo je povezano sa ostrvcetom Čepekvidik (Chappaquiddick) na kome je pod prilično nejasnim okolnostima 1969. stradala ljubavnica Edvarda Kenedija, Meri Džo Kopečni. Slučajno? Nešto više od deceniju kasnije, u njegovoj neposrednoj blizini se srušio avion Džon Džona Kenedija jr. koji je krenuo u letnjikovac smeštenom na njemu. Slučajno? Ni tu, međutim, slučajnostima nije kraj. U leto 2000. godine ostrvo je zahvatila infek tivna bolest tularemia, poznatija kao glodarska groznica (rabbit fever) koju izaziva bakter ija Francisella tularensis. Slučajno? Epidemija je inicirala obimnu policijsku istragu uz učešće najpoznatijih svetskih naučnih eksperata, sobzirom na izraženu sumnju da je pomenuta bakterija namerno „puštena niz vetar“, tj. preneta vazduhom, i da je reč o - terorističkom aktu! Slučajno? Ipak, ne slučajno, Treća međunarodna kortferencija eugenetike u Prirodnjačko-istori jskom muzeju u Njujorku, održana je 1932. godine. Predsedavao je dr Ernest Rudin, poto nji saradnik i koautor sa jednim uglednim članom nemačkog društva rasističke higijene. (Nije zgoreg podsetiti da se Hitlerov zakon za zaštitu nemačke krvi i rase bazira na modelu razvijenom u okviru Kold Spring Harbora 1921. godine, pod nazivom „Model eugenetičkog zakona sterilizacije“.) Henri F. Ozborn, rođak Dž. P. Morgana, imenovan je za zamenika

predsednika konferencije. Ozborn je prvi doveo u vezu pojmove „pripadništvo“ i „sredina“ i promovisao termin „kontrola stanovništva“. Njegov uvodni govor u Avgustovskoj grupi 1932. godine može biti od velike pomoći i u sagledavanju epidemije AIDS-a: „Moja svetska turneja može da se sumira kao „šest prekobrojnih“: prekomerno uništenje prirodnih izvora širom sveta, preterana upotreba mehanizacije kao zamene za ljudski i životinjski rad, rekonstrukcija skladišta brodova, železnice, dokova i drugih sred stava prevoza, zamena primitivnih oblika transporta, prevelika proizvodnja hrane i meha nizacije, previše poverenja u ono što nam predstoji u budućnosti i zalihe, što je dovelo do prekomernog širenja prirodnih resursa i mehaničke opreme, prenaseljenost iznad kapacite ta prirodnih i naučnih resursa uz stalnu nezaposlenost onih koji više nisu prikladni... Došao sam do zaključka da su prenaseljenost i nezaposlenost sestre bliznakinje. U prirodi manje podobne osobe nestaju, ali u civilizaciji - mi ih držimo unutar društva nadajući se da će doći bolja vremena kada će oni naći zaposlenje. Ljudska civilizacija ide u suprotnom pravcu od prirode i ohrabruje opstanak nepodesnih...“ Kold Spring Harbor je 1932. dao Nemcima na korišćenje svoje prostorije. U godina ma koje su prethodile Drugom svetskom ratu, vodeći genetičari nacističke Nemačke su se tu usavršavali, a potom vraćali u rodnu Nemačku i koristili stečeno znanje za vođen je Hitlerovog programa medicinskih eksperimenata, čiji je cilj bio stvaranje savršene rase. „Štab za eugenetiku“ je bio predvodnik rasnih eksperimenata primenjivanih u nacističkoj Nemačkoj. Neki od njih su poslužili i kao model Geringovom ,,T4 programu“, što je ishodovalo ubijanjem 400.000 slaboumnih i osoba ometenih u razvoju, klasifiko vanih kao ,,defektni“. Ova saradnja „u interesu nauke“ nacističke Nemačke i nekih krugova u SAD nije slučajna, a još manje inicirana željom za novim naučnim saznanjima. Nemačka je pod Adolfom Hitlerom bila poznata po svom eugenetskom programu, čiji je cilj bio stvaranje, održanje i unapređenje čiste germanske rase. S obzirom na stav da „cilj opravdava sredst va“, nacisti su vršili eksperimente na živim ljudima (in vivo eksperimenti) s namerom testi ranja i potvrde vlastite genetičke teorije. Između 1930. i 1940. u nacističkoj Nemačkoj je prinudno sterilizovano više stotina hiljada „mentalno nepodobnih“ osoba, a na desetine hiljada institucionalizovanih bolesni ka ubijeno ,,eutanazija-programom“. Odmah iza nacističke Nemačke, eugenetski program SAD je drugi po veličini u istori ji civilizacije. U Konektikatu i mnogim drugim državama SAD, 1896. godine je donet Zakon o braku sa eugenetičkim kriterijumima po kome je epileptičarima, slaboumnim i osobama zaostalim u razvoju, izričito zabranjeno stupanje u bračnu zajednicu. Kao da ni to nije bilo dovoljno, u velikom broju država je gotovo ceo 20. vek praktiko vana prisilna sterilizacija slaboumnih osoba. Tako je, recimo, Vrhovni sud SAD, u procesu „Bak protiv Bela“, 1927. godine presudio da država Virdžinija može prinudno da sterilizu je one osobe za koje proceni da nisu podobne za nastavak vrste. Najznačajniji period eugenetičke sterilizacije u SAD se odnosi na razdoblje između 1907. i 1963. godine kada je, shodno važećem zakonu SAD, prinudno sterilizovano 64.000 osoba. Izveštaj o rezultatima sterilizacije u Kaliforniji, u kojoj je najviše primenjivana, Pol Popno je objavio u knjizi ,,Biolog“. Ovu knjigu su nacističke vlasti često i obimno citirale kao dokaz o „društvenoj korisnosti i humanosti“(?!) programa sterilizacije. Kada su nacis tičke vođe izvedene pred Sud za ratne zločine počinjene u vreme Drugog svetskog rata u

Nirnbergu, branili su se tvrdnjom da je njihova masovna sterilizacija (450.000 osoba za nepunu deceniju) inspirisana programima primenjivanim u SAD! Što bi rekao čuveni američki kolumnista Art Bačvold, svaki put kad se istorija ponovi, cena se udvostručuje. A možda je i ,,puta“ deset! U svakom slučaju, skoro sve nekatoličke zapadne zemlje, uz upadljiv izuzetak Velike Britanije, prihvatile su izvesne eugenetičke stavove. Švedska je, recimo, u periodu od 40 godina prinudno sterilizovala 62.000 ,,neodgovarajućih“ osoba. Slično se postupalo i u Kanadi, Australiji, Norveškoj, Finskoj, Estoniji, Švajcarskoj i Islandu, sa osobama koje su vlasti ocenile kao „mentalno zaostale“. Eugenetičari, naime, zastupaju stav da bi narušena prirodna ravnoteža mogla dovesti do povećanog broja rođenih koji bi inače ,,u normalnim okolnostima“ umrli usled delova nja prirodne selekcije. Stoga predlažu i promovišu aktivnosti u cilju popravljanja efekata mehanizama prirodne selekcije, izgubljenih usled civilizacijskog napretka. Ovi osnovni principi su inspirisali veliki broj različitih filozofskih, naučnih i pseudonaučnih teorija i nji hovu primenu u praksi tj. životu. Danas se spomenuti stavovi sve češće odnose na selektivnu ljudsku reprodukciju s namerom ,,kreiranja“ deteta sa traženim osobinama. Posebno onih sa „idealnim karakter istikama čiste rase“ („pozitivna eugenetika“) uz podrazumevajuću eliminaciju individua sa ,,neželjenim“ osobinama. Imajući prethodno u vidu, ne treba odviše da čudi to što je epidemija side, čiji su koreni u „Štabu za eugenetske podatke“ u Kold Spring Harboru, usmerena na smanjenje stope nataliteta crnaca, jevreja, ,,defektnih“ i ,,nižih“ rasa. Sve se odigralo veoma brzo. Izuzev u nekoliko brižljivo čuvanih tajnih laboratorija, sida nije postojala u SAD pre 1978. godine, ni u krvi, ni kod ljudi, nigde... Sva ova i buduća dešavanja kao da je predvideo A. Kami u svom klasičnom romanu ,,Kuga“, izdatom 1948. godine: „Mali zvanični natpisi su se pojavili po gradu, mada ne na mestima gde bi mogli privući mnogo pažnje. Bilo je teško primetiti u tim natpisima bilo kakve indikacije da se vlade pošteno suočavaju sa situacijom. Primenjene mere su bile daleko od drastičnih i pri menjivani su mnogi ustupci, kako ne bi došlo do plašenja javnosti...“ Želja da se ne alarmira javnost se najbolje vidi iz činjenice da je epidemija side dobila svoj smrtni tok kada je Ronald Regan položio predsedničku zakletvu 1981, a za vreme svog osmogodišnjeg boravka u Beloj kući jedva da je izustio reč ili priznao epi demiju u javnosti. Kao rezultat ustezanja odgovornih zdravstvenih vlasti po pitanju priznavanja epidemi je, sida je ubila dvostruko više Amerikanaca nego što je ubijeno u Vijetnamskom ratu. Sida je biogenetski ekvivalent atomskoj bombi. „Menhetn projekat“ je tajni program u vezi sa proizvodnjom bombe. Njegovi počeci sežu do 1939. godine i pisma koje je Ajnš tajn uputio predsedniku Ruzveltu, upozoravajući ga da su nemački fizičari ušli u novu oblast i da će jednog dana biti sposobni da stvore eksploziv zasnovan na deljenju atoma, neuporedivo destruktivnijem od bilo kog do tada poznatog oružja. Dakle, najjasnije upo zorenje da će spomenuto oružje uskoro biti napravljeno i korišćeno. Pomenuto oružje je i napravljeno i (is)korišćeno, a njegovi efekti su dobrano proučeni. Posebno u Japanu. Ono o čemu se malo ili gotovo nikako ne govori, jeste - biološki rat. Ni ja o njemu ne bih govorio da za to nemam dobar razlog.

Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je jednom prilikom rekao: „Rat se sastoji u tome, da se ljudi mada jedni druge ne poznaju, međusobno ubijaju na zapovest ljudi, koji se vrlo dobro poznaju, a uzajamno se ne ubijaju!“ Jedan od oblika ratovanja je i tzv. biološki rat (eng. biological vvarfare, fr. la guerre biologique, nem. biologischer Krieg, poznat i kao rat patogenim klicama (germ vvarfare), koji u stručnoj i vojnoj literaturi podrazumeva vrstu rata u kome se, uz sva druga, upotre bljavaju i sredstva (podrazumevajući organizme - bakterije, viruse i dr. - ili otrove iz prirode koji se mogu i veštački proizvesti) kojima se prouzrokuju zarazne bolesti ljudi, životinja ili bilja. Zajedničkim imenom „biološki agensi“ (BAG) označavaju se uzročnici (prouzroko vači) ovih bolesti i štetne vrste insekata, a agensi zajedno sa sredstvima (živim i neživim) za prenošenje tih oboljenja se nazivaju - „biološka borbena sredstva“. Cilj je, dakle, onesposo biti ili ubiti protivnika. Korišćenje bioloških agensa nije novina, ali je njihova primena pre dvadesetog veka imala tri osnovna modaliteta: 1. namerno trovanje hrane i vode infektivnim materijalom, 2. korišćenje mikroorganizama ili otrova u sistemu oružja i 3. korišćenje materijala sa ubrizganim sadržajem. Zarazne bolesti su od vajkada bile pratilac ratova, a često su i odlučujuće uticale na nji hov ishod. Epidemija kuge, na primer, zaustavila je krstaše ispred Jerusalima, a u Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. gubici od zaraznih bolesti (broj umrlih) šest puta su bili veći nego od ranjavanja. Epidemije trbušnog tifusa i srdobolje u Američkom građanskom ratu zabeležene su, takođe, u istoriji zaraznih bolesti po teškim posledicama koje su prouzrokovale, naročito u vojsci Juga. Širokih razmera je bila i epidemija pegavog tifusa u Prvom svetskom ratu (samo u Srbiji je 1914-1915. umrlo oko 150.000 lica). Postoje zapisi o tome da su još Tatari u 14. veku u opsednute gradove ubacivali (neretko i katapultom!) ljude i pacove obolele od kuge kako bi izazvali epidemiju i nat erali branioce na predaju. I britanski general Džefri Emerst, guverner Nove Škotske (New Scotia), u istočnom delu Kanade, optužen je da je 1763. izazvao zarazu velikih boginja među Indijancima prodavši im zaraženu ćebad (od zaraze je, tvrde neki, umrlo oko 8.000 lica). Valja se prisetiti i gradnje Transiranske železnice kada je polovina radnika ruskog porekla stradala od ,,bezazlenog“ gripa. Ili, s druge strane, masovno uginuće ruskih konja koji su vukli topove u Evropi u Prvom svetskom ratu i američkih konja koji su već bili pripremljeni za ukrcavanje da bi ih odmenili. Sve životinje su preko noći obolele od konj ske anemije... Ipak, sve do kraja 19. i početka 20. veka, kada je konačno utvrđeno da zarazne bolesti prouzrokuju mikroorganizmi, veštačko izazivanje zaraznih bolesti nije šire razmatrano. Već u Prvom svetskom ratu Nemci u Rumuniji i Francuskoj diverzantskim akcijama namer no zaražavaju konje bedrenicom i sakagijom, a istovremeno vrše eksperimente sa simulan tima BAG u tunelima pariske podzemne železnice. Strašne posledice pandemije influence 1918-1919. u kojoj je izgubilo život preko 20 miliona ljudi (više od svake kuge i više od svakog dotadašnjeg rata!), podstiču neke zemlje da se aktivnije bave mogućnošću biološkog ratovanja. Najdalje u tom pravcu idu Nemci i Japanci. Prvi samo nastavljaju istraživanja započeta još pre Prvog svetskog rata i intenzivi-

raju ih, naročito posle pobede nacizma 1933, kada sekcija za bojne otrove pri Ministarstvu vazduhoplovstva dobija zadatak da prouči mogućnost upotrebe bakterija u ratne svrhe. Za Japance se, pak, tvrdi da su u predele centralne Kine iz aviona bacali buve, pirinač, pamučne krpe i drugi materijal zaražen bacilima kuge! Mada u Drugom svetskom ratu upotreba bioloških borbenih sredstava zvanično nije dokazana, na sudskom procesu u Habarovsku 1949. optužena je grupa Japanaca da su još 1939. u delovima Mongolije upotrebljavali BAG protiv civilnog stanovništva i da su to isto 1940. ponovili u Kini. Na Nirnberškom procesu protiv fašističkih ratnih zločinaca, takođe je utvrđeno da su Nemci upotrebljavali biološka borbena sredstva na okupiranoj teritoriji SSSR, posebno u koncentracionim logorima gde su zaražavali zatvorenike pegavim tifusom i drugim bolestima, da bi na njima vršili eksperimente. Početkom 1943. nemački okupatori organizuju Institut u Poznanju radi ispitivanja mogućnosti raspršivanja mikrobske emulz ije i štetnih insekata iz aviona, a iste godine se formira i poseban Komitet za upotrebu bioloških sredstava. S druge strane, Japanci su samo u jednom Odeljenju za vođenje biološkog rata u okoli ni Harbina (Mandžurija) imali oko 3.000 ljudi (među kojima veći broj biologa, bakteriolo ga i epidemiologa) i oko 4.500 inkubatora za razmnožavanje buva, koje je trebalo upotrebiti za širenje kuge. Tvrdi se da su bile pripremljene i ogromne količine prouzrokovača kolere i tifusa, te da su izrađivane i specijalne porculanske bombe za njihovo raspršivanje. O pripremama Nemaca i Japanaca za vođenje biološkog rata, Sjedinjene Američke Države su saznale vrlo brzo i već ujesen 1941. preduzimaju protivmere. Formiraju Komitet za biološki rat, a aprila 1943. u Kemp Detriku (Camp Detrick) počinje izgradnja specijalnog istraživačkog centra. U državama Misisipi (Mississippi) i Juti (Utah) uređeni su i posebni tereni za ispitivanje dejstva BAG, a u Indijani (Indiana) za njihovu masovnu proizvodnju. Za sve to SAD su ulagale znatna novčana sredstva i po izjavi Džordža Merka, predsednika Komiteta za biološki rat, postigle značajne rezultate, naročito u pogledu proučavanja izuzetno zaraznih bakterija, prenošenja zaraza vazduhom, metoda detekcije i identifiko vanja bioloških agensa i dr. Posle Drugog svetskog rata problem biološkog ratovanja ponovo postaje aktuelan i dobija, čak, znatno šire dimenzije nego ranije. Postoje tvrdnje, recimo, da su SAD januara 1952. (u vreme Korejskog rata) veštački iza zvale zarazu tifusa, kuge i kolere u nekim područjima Severne Koreje i NR Kine. Izvesne indicije ukazuju da su SAD upotrebljavale BAG i u Južnom Vijetnamu u borbi protiv Oslo bodilačkog pokreta, i to herbicide za uništavanje pirinča i defolijante za uništavanje veg etacije. O tome je privremena vlada FNO objavila i posebnu „belu knjigu“. Pod biološkim oružjem (eng. biological arms, fr. armes biologiques, nem. biologische Waffen, se podrazumeva ono oružje koje je u stanju da razmnožavanjem i lučenjem otro vnih produkata prouzrokuju masovna oboljenja ili smrt ljudi i životinja i oštećenja bilja ka. Za ratnu primenu se koriste samo ona koja imaju veliku virulentnost (sposobnost da sa što manjim brojem klica izazovu što teža oboljenja), lako se unose u organizam i imaju posebnu kontagioznost (prijemčivost), koja zavisi od imuniteta specifičnog za određene bolesti, efikasnost njihovog dejstva se ceni po mortalitetu i trajanju onesposobljavajuće faze bolesti. Na predlog Generalne skupštine OUN, jedna međunarodna komisija je 1969. izradila dokument kojim je, pored ostalog, prvi put na međunarodnom planu utvrđeno koji se

mikroorganizmi mogu smatrati ratnim biološkim agensima. Od osobitog znaeaja su oni koji mogu izazvati zarazna oboljenja i ljudi i životinja (zoonoze). Najefikasniji način nji hovog širenja je raspršivanje u vidu aerosola - skup čvrstih (dim, prašina) ili tečnih (magla, oblaci) čestica raspršenih u vazduhu koje, na taj način, prave koloidne sisteme. Ne isključu je se ni rasturanje putem ubačenih ili ostavljenih živih bića (ljudi, životinja, vaši, krpelja, grinja, buva), zaražene vode, hrane i predmeta. Bakterije (jednoćelijski mikroorganizmi, veličine 0,3 do 50 mikrona) mogu da se odga jaju lako, jeftino i brzo na hranljivim podlogama (npr. bujonu - goveđa supa obogaćena peptonom). Razmnožavaju se prostom deobom, koja je kod nekih tako brza da se od jedne bakterije u toku 24 sata dobije - milijarda. Bakterije, uzročnici kuge, tularemije, bedrenice, bruceloze, sakagije i melioidoze, se lako raspršavaju u obliku aerosola. Na isti način se mogu širiti i bakterijski uzročnici životinjskih i biljnih zaraznih bolesti. Uzročnici kolere i dizenterije su pogodni za biološku kontaminaciju vodnih objekata. Virusi (lat. virus - otrov) su znatno manji od bakterija (10 do 300 milimikrona). Ne mogu se odgajati na hranljivim podlogama, već samo u živim ćelijama. Proizvod nja je znatno sporija, teža i skuplja od proizvodnja bakterija, jer se za razmnožavanje koriste životinje, zameci kokošjih jaja ili tkivne kulture. Od virusnih oboljenja ljudi, najčešće se u biološkom ratovanju navode velike boginje, grip, žuta groznica, denga i infektivna zapaljenja mozga, a kod životinja su to slinavka i šap, kuga svinja, gove da, peradi i dr. Rikecije (po amer. patologu H. Rikets-u) i po veličini i po biološkim osobinama pred stavljaju prelazne oblike između bakterija i virusa. I za njihovo razmnožavanje su potreb ne žive ćelije, što znači da je i njihova proizvodnja komplikovanija, spora i skupa. U biološkom ratovanju se najčešće pominju rikecijalni uzročnici pegavog tifusa, kvržićnog tifusa (sličan pegavcu, samo teži - smrtnost do 80 procenata) i kju-groznice. Gljivice izazivaju kod ljudi i životinja sistemska oboljenja organa. Kod ljudi su najčešći uzročnici kokcidioidomikoze i histoplazmoze (dugotrajna zarazna oboljenja pluća i drugih organa sa smrtnošću od 3 do 20 posto), kod životinja prouzrokuju antinomikoze i aspergiloze (sistemska oboljenja raznih organa sa dugim trajanjem i velikim uginućem), kod biljaka - plamenjače krompira, pegavost lišća pirinča, rđe žita, kukuruza i kafe. Svaki centar za proizvodnju seruma, vakcina i antibiotika, kao i fabrike alkohola, kvas ca, piva i drugih produkata na bazi vrenja, mogu, bez većih tehničkih i tehnoloških prom ena, da se koriste i za proizvodnju velikih količina biološkog oružja. Stokovi proizvedenih bakterija, virusa, rikecija ili gljivica konzervišu se najčešće u tzv. liofilizovanom stanju (najpre se zamrznu a zatim u smrznutom stanju osuše pod vakuumom). Takvim konzervi ranjem BAG duže vremena održe svoja biološka svojstva. Najpogodniji način širenja BAG je raspršivanjem u vazduhu u vidu aerosola. Aerosolom se zaraza uspešno prenosi kako neposredno (udisanjem, preko povređene kože i sluzokože), tako i posredno (taloženom prašinom, hranom, vodom i raznim predmetima). Razvoj i stvaranje zaliha biološkog oružja stavljeni su van zakona 1972. godine. Preko 100 zemalja je potpisalo Konvenciju o biološkom oružju, budući da se došlo do spoznaje da bi eventualno uspešan biološki napad mogao prouzrokovati smrt više hiljada, pa i miliona Ijudi. Samim tim bi došlo i do zabrinjavajućeg urušavanja društva i ekonomije. Interesant no je (ukoliko na ovu temu išta može da bude ,,interesantno“) da Konvencija zabranjuje samo proizvodnju i skladištenje ali ne i - upotrebu ovog oružja!

Ipak, vojni analitičari su postigli konsenzus u stavu da biološko oružje nije od velike koristi za vojne svrhe. Izuzetak je u slučaju bioterorizma. Osnovni problem leži u sporosti dejstva biološkog oružja. Naime, pojavi bilo kakvih simptoma obično prethodi inkubacioni period od nekoliko dana, a samim tim, za razliku od nuklearnog ili hemijskog napada, neprijatelj ne bi mogao biti odmah zaustavljen. Već sam rekao da se BAG najčešće raspršuju aerosolom s ciljem da zarazi što veći broj Ijudi (udisanjem ili gutanjem). Sa strateške tačke gledišta, to je u priličnoj meri „prob lematično“. S jedne strane, prilikom rasprostranjanja vazduhom mora se voditi računa da partikule budu tačno odgovarajuće veličine - u suprotnom, odmah po ispuštanju napustile bi atmosferu ili se razredile u vazduhu pre nego što bi došle u situaciju da zaraze pro tivnikov ljudski potencijal. Pored ovoga, prevelike ili premale aerosol čestice bi mogle da budu filtrirane, to jest zaustavljene, ili čak u respiratornom sistemu izdahnute, i pre nego što dospeju u pluća protivnika. S druge strane, teško je precizno kontrolisati širenje dejstva biološkog oružja, pa bi se moglo dogoditi da se ono okrene ili na saveznike u ratu ili čak na onog ko ga je i upotre bio s ciljem uništenja protivnika. U svakom od ovih slučajeva, ispostavlja se, upotreba biološkog oružja ostavlja prostor za momentalnu masovnu odmazdu, odnosno osvetu. S obzirom na ovo, stručnjaci se sve češće okreću terminima ,,incident“ umesto ,,napad“ i ,,bioterorizam“ umesto „biološki rat“ što, naravno, ne negira njihovo postojan je i njihovu dalju razradu. Možda je i klasičan biološki rat postao „strašan, prljav i neefikasan način ubijanja ljudi“, kako je svojevremeno tvrdio Betran Rasel, pa ga sad valja upristojiti. U svakom slučaju, bioterorizam danas podrazumeva svesno i ciljano korišćenje mikroorganizama tj. bioloških agensa i modifikovanih otrova za vojne, a sve češće i političke ciljeve. Evo i nekoliko najneophodnijih podataka o tipovima biološkog oružja koji se najčešće pominju u literaturi: 1) Agensi kategorije A. Reč je o biološkim agensima sa visokim potencijalom nega tivnog uticaja na zdravlje ljudi i velikom mogućnošću rasprostiranja (raspršivanja). Agensi kategorije A su uzročnici antraksa, kuge, botulizama, tularemije (glodarska kuga), velikih boginja i virusne hemoragične groznice. Antraks je prouzrokovan bakterijom Bacillus anthracis sa karakterističnim visokootpornim (rezistentnim) oblikom spora. Izuzetno je infektivan. Udisanje može izaz vati smrt. Ne prenosi se sa čoveka na čoveka. Postoji vakcina za antraks, međutim, neprik ladna je zbog neophodnosti čestog ubrizgavanja i velikog broja nuzpojava. - Botulizam je bolest izazvana toksinom anaerobnog bacila Clostridium botulinum koji živi u površinskim slojevima zemlje. Izaziva prestanak disanja i paralizu. - Kuga je veoma infektivna, epidemijska, prijemčiva i transmisivna bolest, zajednička čoveku i glodarima. Izaziva jedan tip pneumonije (upale pluća) i neretko se završava letalno. Tularemija (groznica glodara) je infektivna bolest koju izaziva Pasteurella tularen sis. Nije smrtonosna ali uzrokuje ekstremnu slabost organizma - gubljenje težine, groznicu, glavobolju, i često upalu pluća. Variola (velike ili arapske boginje) je veoma teško i zarazno virusno oboljenje sa visokom smrtnošću (do 30%). Virus se lako prenosi vazduhom. Zahvaljujući obimno sprovedenom programu vakcinacije širom sveta, velike boginje su iskorenjene, s tim da se izvesne količine ovog virusa još uvek nalaze u labaratorijama Rusije i SAD.

Ebola je virusna hemoragična (sa krvavljenjem) groznica. Izuzetno je smrtonosna i nema izlečenja. - Marburg je virusna hemoragična bolest. Ima izuzetno visoku stopu smrtnosti i ne postoji lek za nju. 2) Agensi kategorije B se umereno lako rasprostiru i prouzrokuju nisku stopu smrtnos ti. U ovu grupu spadaju: uzrokovači bruceloze (vrsta Brucella), toksin Epsilon (produkuje ga Clostridium perfringens), agensi prisutni u zagađenoj hrani usled nepravilnog rukovanja (među najčešćim uzročnicima su Salmonella, Echerichia coli, Shigella itd.), izazivač zarazne bolesti kopitara - sakagije (Burkholderia mallei), - izazivači melioidoze (Burkholderia pseudomallei), - uzročnici psitakoze (Chlamydia psittaci), - uzročnici kju (Q)-groznice (Coxiella burnetii), otrov Ricin iz Ricinus communs (ricinusovo zrno), stafilokokni enterotoksin B, - uzročnici tifusne groznice (Rickettsia prowazekii), - virusi (alfa virusi) izazivači encefalitisa (npr. venecuelanski konjski encefalitis, istočni konjski encefalitis, zapadni konjski encefalitis), - zagađivači izvora vode (npr. Vibrio cholerae, Cryptosporidium parvum). 3) Agensi C kategorije su patogeni laki za proizvodnju i raspršivanje, sa visokim potencijalom smrtnost (npr. Nipah i Haanta virusi). Nigde ni jedna reč o Hl-virusu. Prefinjen aristokratski stav za ,,prefinjen“ oblik geno cida koji nije - rat?!

Važno je da postoji. Ne pitaj odakle... Kada je zamisao o virusu koji ubija uništavanjem ljudskog imuniteta začeta - nije poz nato. Međutim, laboratorije za takvu vrstu eksperimenata počele su sa radom u Fort Detriku, Los Alamosu i Kold Spring Harboru tokom 60-tih godina prošlog veka. Prema obaveštajnim dokumentima pod naslovom „Obično genetsko smenjivanje RNK“, virusolozi su mešali i gajili kombinacije virusa goveđe (bovine) leukemija i ovčjeg medi visna virusa (Maedi visna). Medi visna virus se umnožava u nervnom sistemu, izazi va degenerativnu bolest ovaca praćenu fatalnom infekcijom pluća (smrtnost je gotovo sto procentna). Cela populacija ovaca na Islandu je zbrisana epidemijom ove bolesti između 1930. i 1950.godine. Pomenuti ubitačni životinjski virusi ne mogu sami da prevaziđu prepreku između vrsta životinje i čoveka. U prirodi ima malo poznatih virusa sposobnih za skok između vrsta uključujući žutu groznicu, male boginje, denga groznicu i lasa groznicu. Goveđi i ovčji virus su više puta ubrizgavani u ljudsko tkivo i mutirani povezivanjem sa ljudskim genima u laboratoriji u Fort Detriku. Konačno, stvoren je ,,koktel“ kome čovek može biti domaćin. Kada je utvrđeno da virus može da izazove infekcije kod ljudi, eksperimenti su nastavljeni sa ljudskim tečnostima. Virusolozi iz Fort Detrika su došli do saznanja da je najbolji način za prenošenje novog ,,koktela“ virusa na čoveka davanjem injekcija, korišćenjem zajed ničkog pribora kod intravenskih narkomana ili specifičnom homoseksualnom aktivnošću.

Pod naslovom „Monstruozno ostrvo“, Alan Kabal (NY Press.com, preko Internet-sajta „Freedom underground“) piše 20. avgusta 2005: „Njujorško ostrvo, „Ostrvo šljiva“ (Plum Island), je bioistraživački centar četvrtog nivoa opasnosti. Još samo dve laboratorije imaju ovako visok nivo biozaštićenosti (tajnosti) - Lab oratorija američke armije u Fort Dereku i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti. Zvanično, reč je o centru za istraživanje bolesti životinja, lociranom 136 milja od cen tra Njujorka, dve milje od vrha Long Ajlanda i šest milja od obala Konektikata. „Ostrvo šlji va“ je, dakle, opasno blizu ogromnom gradskom naselju i otvorenom moru, preko koga može lako doći do je zagađenja ogromnih razmera.“ Inače, informacije o opasnosti od biohemijskog zagađenja su procurile u javnost posle petomesečnog štrajka zaposlenih u Bioistraživačkom centru. Oni su, naime, upozorili javnost da se na pomenutom ostrvu vrše istraživanja zoonotičnih bolesti (prenose se sa živ otinja na ljude) kao što su „zapadni Nil“, „lajmska bolest“ i ,,ebola“. Od 1954. godine istraživanja u ovom centru su postala mnogo agresivnija. Cilj je bio pronalaženje biološkog oružja za nanošenje štete životnom okruženju Sovjetskog Saveza. S tim u vezi, kubanska vlada je optužila SAD da su 60-ih i 70-ih upotrebile biološko oružje, razvijeno na „Ostrvu šljiva“, protiv kubanske poljoprivrede, preciznije, uzgoja svinja, duvana i šećerne trske. Ovo, međutim, nije sprečilo gospodina Flojda P. Horna, upravnika Servisa za poljoprivredna istraživanja, da 1999. godine ubedi predsednika Klintona da uključi „Ostrvo šljiva“ u razvoj svog programa bioterorizma. U vezi istraživanja na „Ostrvu šljiva“, pojavilo se još nekoliko alarmantnih informaci ja. Tako je, recimo, „Njujork tajms“ otkrio 2001. da Ministarstvo odbrane na tom ostrvu realizuje projekt „Džeferson“ koji podrazumeva stvaranje rezistentnog (otpornog) oblika antraksa u obliku - vakcina! Pentagon je pomenutu priču kratko prokomentarisao ,,objašnjenjem“ da su takva ispi tivanja bezbedna i strogo poverljival? Ovome bi svakako mogao da se priključi i akademski suvoparan izveštaj profesora virusologije Marka Bulera, sa Univerziteta Sent Luis, u vezi njegovih istraživanja mogućeg izdvajanja delova mišjeg i kravljeg virusa. Pomenuti profesor je elokventno izvestio nadležne (čitaj: finansijere) o rezultatima svojih istraživanja „odbrane od biološkog oružja“, gotovo ne pomenuvši da se ona mogu (po potrebi) lako pretvoriti u istraživanja o ofanzivnom biološkom oružju s obzirom na potencijalno visoku infek tivnost pomenutih delova virusa. Možda imajući i ovaj slučaj u vidu, direktor Vaksmanovog mikrobiološkog instituta Rudžers Univerziteta, Ričar Ibrajt, upozorava da su biohemijska istraživanja izuzetno opas na po bezbednost i SAD i sveta. Novinar mesečnika „Majka Džons“ (Mother Jones), Majkl Šerer citira Ibrajtovo upozorenje: ,,To je kao da Nacionalni institut za zdravlje finansira istraživanje i razvoj oružja za Al Kaidu!“ Šerer u svom članku istovremeno podvlači da Vlada SAD ubrzava pomenuta istraži vanja udvostručujući budžet Pentagona za biohemijsko oružje koji trenutno iznosi (dakle, samo za biohemijsko oružje) preko - 10 milijardi dolara! Ne bi, dakle, trebalo suviše pažnje posvećivati diskusiji o tome ko je prvi stvorio HIvirus. Bitno je da on postoji, ali postoji i šema, način na koji je napravljen. R. Galo nije ukrao tu šemu, već su je Rusi najverovatnije ukrali sami od sebe i prodali. U tim bednim

vremenima, kada nijedan pronalazak nije bio plaćen, a novac za opstanak se morao nekako obezbediti, oni su to sami od sebe ukrali i prodali za relativno male pare onome ko je to umeo da kupi, ko je umeo da dođe do toga. Ne može se reći da Galo nije dalje radio na tom projektu. Naime, Rusi su se zaustavili takoreći na početku, budući da je to za njih bio samo još jedan od zanimljivih ogleda, koga nisu imali gde da primene. Nisu to bila vremena kada bi taj eksperiment, tako zao i sa, u tolikoj meri, uspešno poražava jućim rezultatom, imao na koga da se primeni. Gde bi Rusi širili tu zarazu 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, i zašto? Nisu imali u vidu prostor koji bi trebalo ,,isprazniti“. Napro tiv, imali su veliki prostor koji je valjalo napuniti. S druge strane, uvek je bilo onih koji ma prostora nikad nije dosta... Virusolozi u Fort Detriku su se bavili radom ruskih naučnika N. N. Vorobeva i G. D. Zaleskog. Tvrdili su da su mutirane vakcine veštački izazvale mnoge bolesti današnjice, kojih gotovo i da nije bilo pre sto godina. Rusi su, na primer, verovali da vakcine protiv malih boginja mogu da izazovu stvrdnjavanje arterija. Istraživači Fort Detrika su shvatili i da je herpes najznačajniji faktor u strukturi side. Virus herpesa, pisali su, aktivira HIV da izvrši smrtonosni posao. Hl-virus, budući da je retrovirus životinjskog porekla, u čestom kontaktu sa ljudskim ćelijama dobija prioritet. Prilikom inficiranja ljudskih ćelija postaje možda i manje infekti van za životinjske domaćine. Eksperimenti na ovom polju završeni su 1967. godine. U vezi s tim, važno je dokazati da side nije bilo ni u tragovima u Africi pre 1967. Istraživanja na polju biogenetske kontrole populacije brižljivo su čuvana u tajnosti. Ništa nije procurilo u javnost. Isto tako ništa nije procurilo u javnost dugi niz godina, tokom kojih su hiljade naučnika pravili nuklearnu bombu u okviru „Menhetn projekta“. Jedine dostupne informacije se, čak i danas, nalaze u starim izveštajima obaveštajnih službi i tajn im naučnim izdanjima. Jedan od obaveštajnih izveštaja, recimo, objašnjava da se rad tokom 1972. u Kold Spring Harboru koncentrisao na genetsku kontrolu reagovanja imunog sis tema na novi smrtonosni virus. Svetska zdravstvena organizacija se 1972. potrudila da naučnička elita sazna da će sponzorstvo biti obezbeđeno za one koji budu ušli u projekt stvaranja hibridnog virusa smrtonosnog za ljude: „Treba učiniti pokušaj u sagledavanju mogućnosti da virusi selek tivno deluju na funkcionisanje imuniteta. Ta mogućnost može da se sagleda tako što će imuni odgovor na sam virus biti umanjen, pod uslovom da inficirani virus manje ili više selektivno ošteti ćeliju koja odgovara virusu.“ (Svetski zdravstveni bilten, 1972,42:257 i Fed Proc 1972,31:1087). Godine 1972. virus je bio spreman za prve in vivo eksperimente. Tokom 1978. diskutovalo se samo o jednom mogućem rešenju za crnački nacionalis tički pokret u SAD: zaustavljanju stope rađanja crnaca u Americi do 2000. korišćenjem nekoliko vrsta smrtonosnih virusa. Značajna razlika između HIV/AIDS-a i bilo kog drugog rekombinantnog virusa jeste ta što kada se Hl-virus nađe u ljudskom organizmu, ćelije inficirane osobe se genetski zau vek izmene i množenje virusa postaje izuzetno brzo. Žrtve side imaju (stiču) nov komplet gena i njihova funkcija se menja u cilju proizvodnje sve većeg broja virusa, dokle god je čovek živ. Telo inficirane osobe postaje, takoreći, ljudska fabrika Hl-virusa. Američka vlada se uveliko bavila skupljanjem krvi svih nacija (bez obzira ne veličinu populacije), rasa i njihovih varijeteta. Na osnovu analiza tih uzoraka, utvrđeno

je da crnci imaju mnogo veće izglede da budu inficirani HlV-om nego belci. Inkuba cioni period je kod crnaca kraći, a smrt od AIDS-a kod njih dolazi brže nego kod pri padnika bele rase. Po svemu sudeći, bila je to nedostajuća karika u lancu „Milosrdnog anđela“. Britanski izveštaj ukazuje da su ljudi sa genom Gcl predisponirani za HIV, dok Gc2 gen nudi određenu zaštitu. Crnci i melezi imaju Gcl gene, a belci Gc2. Maska za uvođenje side u Afriku i Brazil bila je velika humanitarna kampanja za uniš tavanje malih boginja „jednom za svagda“. Ovde je primenjen najsigurniji način za prenošenje virusa - injekcija.

Ko to drži prst na virusnom okidaču? Statistika je, za nas smrtnike, najčešće „igra brojeva“ kojom se prema želji namešta rezultat, a matematičkom analizom dokazuje da rezultat (ipak) nije namešten. Što da ne, može i tako. U medicini, a pogotovo kad je reč o HIV/AIDS bolestima, „igra brojeva“ poprima obris „ruskog ruleta“ ili one stare dečje - koga ćemo! Od analize se tada najradije - beži. Što da ne, može i tako. Statistički podaci nas neumoljivom tvrdoglavošću gone da pogledamo u oči realnost koju živimo. Da, ali ta ,,realnost“ se uvek nekom drugom događa. Što da ne, može i tako. Samo, šta ako (trapava i aljkava kakva jeste) i mene usput pokupi? Ukoliko prihvatimo narodnu mudrost da „onaj sa brda bolje vidi od onih pod njim“, pa primetimo na koliko se mesta u svetu skoro svakodnevno dešavaju iznenadne „sluča jnosti“ u vidu najtežih poznatih i još češće nepoznatih oboljenja, hteli mi to ili ne, počeće mo da slažemo pakleni mozaik prema kome su knjige sjajnog Ladlama, natopljene duhom „teorije velike zavere“, samo laka prolećna kiša pre velikog - potopa! E, tako već - ne može! Naravno da ne može, ali - događa se. Ukoliko se deca razboljevaju od najtežih bolesti u vrtićima, i to u industrijski najrazvijenijim zemljama, ili pijući mleko, ukoliko „nepoznati virus“ strogo poštuje međudržavne granice u određenim regionima sveta, ukoliko izvesna bolest tačno u određen dan, sat i minut krene u pohod nekoj od ljudskih populacija, ukoliko, nakon ,,istraživanja“ svetski poznatih naučnih autoriteta i medicinskih eksperata, ljudi naglo počnu da padaju u postelju ili se uzdižu do neba da bi tamo i ostali, onda i najdobroćudniji i najnaivniji počinju glasno da razmišljaju na temu: ko to drži prst na - virusnom okidaču!? Jedno su, dakle, pretpostavke, a sasvim drugo dokazi. Lepa literatura tu polaže pero pred neumitno hladnim brojem iz prostog razloga što i njegova ,,najbednija“ decimala opisuje i izražava - ljudske živote! Nekada jedan, nekada pedeset i jedan... U „Američkom žurnalu epidemiologije“ je 1976. godine izašao članak u kome su izneti podaci da su 50-tih godina prošlog veka milioni Amerikanaca bili izloženi papova virusu (majmunskom virusu) SV 40 i da je on uobičajen i teško prepoznadjiv izazivač dobijen iz virusnih depoa smeštenih unutar bubrežnih kultura majmuna. Upravo je SV 40 bio taj opasan viralni agens izabran da zarazi vakcine. Ova ideja je nastala kao rezultat katastrofe koja se zamalo dogodila sa kontaminiranom Salkovom poliovakcinom. Do 1962. je SV 40, inače izazivač raka kod životinja, bio sadržan u polio

vakcini. Tokom istraživanja, sprovođenih u Sovjetskom Savezu i Holandiji, došlo se do zaključka da SV 40 treba staviti u goveđi serum, uključujući i fetalni goveđi serum. Virusolozi Fort Detrika su otkrili da su geni povezani sa ljudskim imunim sistemom, locirani na hromozomu 14. Osim toga, utvrđeno je da SV 40 ima snažan afinitet prema hromozomu 14. Napad SV 40 na hromozom 14 izaziva paralizu, rak, leukemiju i suprim iranje imuniteta. Zbog svega ovoga ne treba da iznenađuje ni širenje mita da se čovek koga je ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, budući da je Salkova polio vakcina proizvedena na bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o ,,mitskom“ zelenom majmunu bila istinita, verovatno bi bilo 20.000 ili 50.000, ako ne i svih 100.000 slučajeva u Africi, a ne 30 miliona poznatih slučajeva širom sveta do 1992. godine. Iscrpno ispitivanje kolonije zelenih majmuna je pokazalo da kod njih nije bilo tragova virusa side. HIvirus se nikada nije pojavio ni kod jedne životinje. Da ne pominjemo da zeleni majmu ni ne žive u Brazilu i na Haitiju... Mnoge tzv. injekcije protiv gripa, za vreme mandata Dž. Forda, takođe su sadržale SV 40, što potvrđuje činjenica da se više od 20 posto onih koji su primili tu vakcinu razbolelo i umrlo 1997.godine. Vlada SAD je 1997. godine žestoko poricala tvrdnju da su kontamini rane vakcine namerno korišćenje. Velika opasnost leži u tome što SV 40 može da miruje a potom da se prema potrebi reaktivira. Isti je slučaj i sa HlV-om i dva ili tri kompleksna virusa povezanih sa sidom. Demonstrirano je i da je SV 40 jedan od onih koji aktiviraju virus side. Ovo je potvrđeno u članku H. E. Gendelmana štampanom u „Glasniku nacionalne akademije SAD“, tom 83. Gendelman je napisao da SV 40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući telo otvorenim za napade drugih virusa. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 1985. godine poslala jednog od svojih glavnih službenika da umiri afričke vlade, koje su zapale u paniku jer je sida počela da se brzo širi teritorijama njihovih zemalja. Službenik je trebalo da podnese zvanični izveštaj SZO da sida „nije problem“. Ali, čim je sagledao situaciju, ovlašćeni službenik je to odbio a SZO je nastavila sa insistiranjem na tvrdnji da se problem side u Africi preuveličava. Otprilike u isto vreme, širile su se i glasine da je epidemija side u Africi nastala vakci nacijom protiv malih boginja, koju je sprovela SZO. Koliko je bilo teško doći do dokaza o kontaminiranosti vakcine i koliko je bilo neizvodljivo objaviti istinu svedoči i slučaj Pirsa Vajta, naučnog izdavača „London tajmsa“, koji je 1987. izneo tu priču. Vajt je, naime, opisao svoja istraživanja u vezi sa afričkom vakcinom protiv malih boginja i dokazao da se upotre bom vakcina protiv malih boginja budi uspavana HlV-infekcija, kao i da je od male, lokalne bolesti Trećeg sveta nastao sadašnji oblik side. Kada je obavestio SZO o tome da je vakci na inficirana, njegov izveštaj je sklonjen, a autor - likvidiran! „Haićanska veza“ je otkrivena potpuno slučajno za vreme rutinske autopsije na telu crnog muškarca u „Džekson memorijal bolnici“ u Majamiju. Ono što se nije znalo jeste da je mrtav muškarac dopremljen sa Haitija. Dijagnozu je bila - žrtva je podlegao toksoplaz mozi. Nakon autopsije, doktor je video da je mozak muškarca sa Haitija poprskan plavim mrljama, umesto da je normalne jarko roze boje. Članak u „Njujork tajmsu“ iz jula 1982, obelodanio je da su kod 32 muškarca sa Haiti ja, koji su živeli na Floridi i u Njujorku, nađene retke bolesti - toksoplazmoza, prisustvo cit omegalovirusa, Kapoši sarkom i pneumocistis - za koje se znalo da su povezani sa novom

paklenom bolešću koja se okomila na homoseksualce. Neki naučnici su išli toliko daleko da su povezivali sidu sa Haitijem, zombijima i ,,vudu“ ritualima. U nekim ,,vudu“ ceremonijama, prisutni muškarci su u kontaktu sa svinjama. Da li je, možda, na ovaj način afrički svinjski virus prenešen na ljude? Postoji dosta medicin skih dokaza da je svinjska groznica ,,paralelna“ sidi. Osim toga, pojedini mužjaci svinja imaju homoseksualne tendencije i često dobijaju svinjsku groznicu, lakše nego životin je koje ne pokazuju pomenutu naklonost. Pored groznice, ostali simptomi svinjske groznice su upala pluća i izvestan oblik Kapošijevog sarkoma. Virus groznice afričkih svinja se nalazi u urinu, krvi i semenoj tečnosti svinja, kao što se i virus side nalazi u ovim tečnostima kod čoveka. Godine 1971. anti-Kastro kubanske vođe u izgnanstvu dobile su bočicu sa izazivačem afričke svinjske groznice, prokrijumčarenu na Kubu, čiji je sadržaj ,,pušten“ među svinje. Bostonski ,,Globus“ je 1977. objavio ovu vest, kao i to da je cela operacija izvršena sa prećut nim odobravanjem Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA). Kubanci su dobili virus u zapečaćenom, neobeleženom kontejneru u Fort Gatliku u Panami - na poligonu CIA, sa instrukcijom da je predaju anti-Kastro grupi. Sve više naučnika i publicista počelo je da veruje da je sida ljudska verzije svinjske groznice. Sa izbijanjem svinjske groznice na Zapadu, posebno u SAD tokom 1971, odmah posle pojave virusa side, više je nego opravdano postaviti pitanje: da li su SAD ovim šire njem zaraze upravljale kako bi obezbedile zaštitu od masovnog pokušaja vakcinisanja pro tiv svinjske groznice? Vlada SAD je kasnije odustala od programa vakcinacije zbog velikog broja smrtnih slučajeva, pogotovo među starijim osobama. Međutim, i pored toga što je svinjska groznica - virus side pronađen na Haitiju, on tamo nije nastao. Virus je tamo samo ,,posađen“, nakon što je kao ,,koktel“ pripremljen u laboratorijama Kold Spring Harbora i Fort Detrika. Posle eksperimenta na Haitiju, mali broj slučajeva je počeo da se pojavljuje među homoseksualcima koji su se odmarali na Ostrvu. Prvi zabeležen slučaj nove bolesti u SAD dogodio se u martu 1980. ,,Nik“, mladi homoseksualac sa Fajr Ajlenda u Njujorku, otišao je kod lekara žaleći se na čudnu bolest. ,,Nikovi“ simptomi su bili: groznica, gubitak težine, umor, natečene limfne žlezde, plavičaste modrice po telu i dijareja. Kada je umro, u izveštaju sa autopsije je stajalo da je podlegao bolesti izazvanom Tox oplasma gondii, parazitom koji prodire u telesne ćelije. Paraziti se brzo razmnožavaju rastežući zidove ćelija dok ne puknu i potom šalju horde parazita da napadnu nove ćelije. ,,Nikovi“ simptomi i izveštaj autopsije su potvrdili da je patio od nečega što podseća na kugu. Među bolestima koje su tražene prilikom autopsije, a tipičnim za homoseksualce sa mnogo seksualnih partnera, bile su: uretritis, šigela, amebijaza, skabijes, hepatitis, sifil is, gonoreja. Nijedna od ovih bolesti nije pronađena! Nije bilo traga ni od Limfogranulo ma vencerum, tropske bolesti prisutne među homoseksualcima koji su putovali do Haitija i Afrike. Nakon ,,Nikove“ smrti, počeli su da se pojavljuju članci u američkoj štampi o „čudnoj novoj bolesti“. U „Njujork tajmsu“ je 1982. objavljena priča o novoj homoseksualnoj bolesti nazvanoj „Nedostatak imuniteta kod homoseksualaca“ (eng. Gay Related Immune Defi ciency - GRID). Bolest je kasnije dobila ime AIDS. Dao joj ga je Don Amstrong, šef Ode ljenja za infektivne bolesti pri „Memorijalnom Sloun Ketering centru za onkologiju“ u Nju jorku. Termin AIDS (Acquired Immunodeficiency Syndrome) je prvi put korišćen u izveš

taju pod nazivom „morbidnost i natalitet“, objavljenom u jesen 1982. u Centru za kontrolu zaraznih bolesti (CDC). Međutim, potom je ,,niotkuda“ došlo do prave eksplozije slučajeva side. Odgovor na pitanje kako je nešto tako moguće, bio je poznat samo uskom krugu ljudi. Dok su se u Fort Detriku obavljala istraživanja na životinjsko - humanim virusima, Los Alamos laboratorija u Novom Meksiku je dobila zadatak da sazna koliko brzo životinjski RNK virus mutira u odnosu na ljudske, prirodne viruse. U prvom testu su korišćena dva prirodna DNK virusa, smeštena pored inficiranog RNK virusa. Inficirani RNK virus se množio milion puta brže nego dva DNK virusa! Prvi slučaj AIDS-a je objavljen u Ugandi 1972. godine, tako da bi za normalnu stopu udvajanja bilo potrebno 15 godina da bi se došlo do 8.000 slučajeva. Dva puta više vreme na je bilo potrebno da se broj ljudi, prikazan u izveštajima, inficira svakih 14 meseci, u odnosu na prve slučajeve prijavljene u Africi, Brazilu i Haitiju koji su dokazali da je zane marljiv broj ljudi morao biti inficiran virusom side, svi manje ili više u isto vreme. Šta se zaista desilo? Jesu li homoseksualci bili „ciljana meta“ eksperimenata sa sidom? Izvesni dr V. Szmunes, poljskog porekla i sa završenim Medicinskim fakultetom u Sov jetskom Savezu, primljen je 1969. godine u SAD i postavljen na mesto savetnika SZO. Čim se ustalio u banci krvi, dr Szmunes je pokrenuo važno proučavanje u vezi sa vakcinom protiv hepatitisa B. U tom istraživanju su mogli da učestvuju samo seksualno aktivni homoseksualci između 20 i 40 godina starosti. Istini za volju, nije bilo valjanog razloga da se legalni test vakcine ograniči samo na prisutne mlade homoseksualce, ali ipak je bilo tako. Uvođenje vakcine protiv hepatitisa dovelo je do ispoljavanja istih simp toma i epidemiologije kao kod AIDS-a. Čak se pojavila i hronična unutrašnja limfna upala pluća kod homoseksualaca koji su učestvovali u proučavanju vakcine protiv hepatitisa B. Kada se epidemija side prvi put pojavila, centri za kontrolu bolesti su tvrdili da je samo pet posto učesnika u dr Szmunesovom eksperimentu dobilo sidu. Četiri godine kasnije, CDC je priznao da se pomenuti postotak kretao ipak oko - 60! A potom se, naravno, pre stalo sa objavljivanjem podataka. Večito sumnjičavi „informacioni izvori“, koji nemaju druga posla nego da zabadaju nos u tuđe stvari, tvrdili su, međutim, da je cifra došla do celih 100 posto. Svaka osoba koja je primila Szmunesovu vakcinu, za uzvrat je na poklon dobila - virus side! Pored ovoga, poznato je da se dr Szmunes bavio i eksperimentalnim programom koji se ticao uloge herpes virusa u transaktiviranju virusa side. CDC i „Žurnal američkog medicinskog udruženja“ (JAMA) objavili su da je sida polno prenosiva bolest koju prvenstveno prenose heteroseksualci u Africi i homoseksualci na Zapadu. Prema objavljenim podacima, u SAD je odnos inficiranih muškaraca i žena izno sio 13:1 ,,u korist“ muškaraca, dok je taj odnos u Evropi bio 11:1, a u Australiji 26:1. Šezdeset posto od ukupnog broja slučajeva, u 12 od 16 evropskih zemalja, čine muškar ci homoseksualci. U Evropi 78 posto slučajeva se odnosi na muškarce homoseksualce i biseksualce, a prenošenje homoseksualnim putem zajedno sa upotrebom droge je prisutno u kod 87 posto evropskih slučajeva, sa znatnim preklapanjem između pomenute dve grupe. Epidemija side u Africi je objašnjena masovnim pokretom stanovništva sa sela u gradove i sa prirodnim povećanjem seksualne aktivnosti. Međutim, do masovne pojave side je došlo i u nekim seoskim plemenskim područjima (u nekim slučajevima gotovo nesta

janja!), samim tim i naglog smanjenja populacije svih starosnih grupa Kenije, Ugande i Zaira. Bode oči podatak da je reč o selima i gradovima gde nije bilo prenaseljenosti i sa boljim sanitarnim uslovima u odnosu na prosek u tom delu sveta. Širenje virusa side nije bilo prouzrokovano povećanim seksualnim aktivnostima, a sama ideja o tome je karikirana. Čak i da je tako, nameće se logično pitanje: zašto bi povećanje heteroseksualne aktivnosti uticalo na širenje epidemije koja se odnosila na homoseksualce i uživaoce droga u zapadnim zemljama? Prst sudbine? Da, ali - čovekov. Kako stoje stvari u Brazilu? Poznato je da Sao Paolo i Rio de Žaneiro imaju veliki broj homoseksualaca, ali implicirati, kao što je to činio CDC, da su homoseksualci pomenuta dva grada prouzrokovali epidemiju AIDS-a, koja je zahvatila čak i udaljena sela Amazona, najblaže rečeno je - nerazumno. Udaljena sela Brazila i Afrike nikako se ne uklapaju u hedonistički način života homoseksualaca. Preciznije, „zajednički imenitelj“ za Afriku i Brazil jeste vakcinacija protiv malih boginja, sprovedena od strane SZO. Sida je namerno unešena u Afriku. Zbog najveće populacije crnaca izvan Afrike, Brazil je prirodno bio sledeća meta. Potom je došla „haićanska veza“ sa ciljem uništavanja homoseksualnih zajednica u Americi... Više desetina hiljada Amerikanaca je samo do 1994. godine inficirano HlV-om putem transfuzije krvi. U martu 1990. godine JAMA je objavio da je 60 do 80 posto američkih hemofiličara zaraženo sidom putem transfuzije. Tako su, na primer, pacijenti „Kajzer bolnice“ u San Francisku upozoreni na „indici je“ da je krv koju su primili transfuzijom zaražena. Uprava ,,Kajzera“ je, međutim, tajno priznala „postojanje velike verovatnoće“ da je oko 30.000 jedinica krvi za transfuziju zaraženo HlV-om i da su pacijenti primili tu krv. Ljudski, nema šta. Krv je veliki biznis. Prihodi Američkog Crvenog krsta se približavaju cifri od 100 miliona dolara godišnje. Međunarodni Crveni krst je veliki, svakako i najveći trgovac krvlju, sa više od četiri biliona dolara prihoda iz celog sveta. S druge strane, pod utica jem Američkog Crvenog krsta i ostalih vodećih banaka krvi, Administracija za hranu i lekove (FDA) se opirala usvajanju preciznijeg testa krvi samo zato što košta dodatnih tri dolara po jedinici krvi. Stoga ne treba da iznenađuje izjava dr Roberta Mendelsona da čak 80 posto lekara ne prihvata krv Crvenog krsta za sopstvenu upotrebu ili za članove svojih porodica. Tačno se zna kojim je zemljama i kojim populacijama namenjena inficirana krv. Na primer - Indiji. Godine 1994. imala je milion obolelih od AIDS-a, čak dvostruko više nego što je objavila SZO. Krv kojom je snabdevana Indija sadržala je HIV-1, HIV-2, HTLV-I, HTLV-2... Bolnice su u potencijalno najvećoj opasnosti od virusa ,,rođenih“ u krvi. Broj zaposlenih u bolnici kod kojih je prijavljena HlV-infekcija je skočio sa 1,7 posto 1983, na 5,7 posto 1987. godine. Testovima je utvrđeno da virus side može da živi na suvoj površini sedam, a na vlažnim površinama čak 14 dana. Stenford univerzitet je vršio testove za Biološko ratno odeljenje i Odeljenje za odbranu SAD. Rezultati su jasno ukazivali da je krv, koja se nalazila na hirurškoj rota cionoj bušilici, zaražena HlV-om kontaminirala vazduh finim aerosolom - maglom, u čijem sastavu su se nalazili živi delići HlV-a mikroskopske veličine. Te partikule su se zadržavale, u obliku tankog sloja poput dima cigarete, na zidovima, operacionim stolovi ma, nameštaju i ostalim površinama. Kada se ljudska koža izloži ovakvoj ,,magli“, posta je podložna HlV-infekciji.

Svako ko ne nosi masku, a uđe u salu između operacija, može da udahne 5 (mikrogra ma) ovih čestica krvi u obliku aerosola. Istraživanje ukazuje na to da čak i inficirana rukav ica, nepromišljeno ostavljena nekoliko minuta na nekoj površini, može da ,,poseje“ HIvirus i dovede u opasnost svaku osobu koja tu površinu dodirne golom rukom. I to - u nekoliko narednih dana! Ipak, prostorije hitne pomoći su ubedljivo najviše izložene mogućoj opasnosti. U bol nicama kao što je, recimo, „Džon Hopkins univerzitetska bolnica“, skoro 14 posto osoba koje prođu kroz sobu za hitne slučajeve sa otvorenim ranama je - HIV pozitivno. Istraži vanja su pokazala i da je 40 posto svih muškaraca, primljenih u sobu hitne pomoći u Majamiju, bilo HIV pozitivno. Više od 2.000 stomatologa i drugih zdravstvenih radnika je 1992. godine već bilo infi cirano HlV-om. Međutim, jedan agent obaveštajne službe koji se bavio ovom prob lematikom, tvrdio je da je taj broj bliži cifri od - 8.000! Tim mikrobiologa dr Dejvida Luisa, sa Džordžija univerziteta (SAD), pokrenuo je istraživanje u vezi sa mogućnošću prenošenja HlV-a preko stomatološke opreme. Naučni ci su koristili DNK tehnike kako bi identifikovali prisustvo ljudskog virusa imune deficijen cije na dve vrste najčešće korišćenih sprava, bušilicama i profilaksima, koje zubari koriste za čišćenje i poliranje zuba. Istraživački tim je testirao 12 bušilica velike brzine i 40 profilaksa. U svima je pronađen materijal sa Hl-virusom zaglavljenim u instrument! Dr Luis je sa kolegama na taj način došao i do saznanja da je HIV ,,izbegao“ uobičajena sredstva za dezinfekciju. Supstance su, naime, ,,oduvavane“ prilikom ponovnog korišćenja aparata, uprkos tome što su bili dezinfikovani hemijskim sredstvima protiv klica. Samim tim, opasnost da se HlV-materijal prenese u usta sledećeg pacijenta bila je više nego realna. Testovi slični ovima, rađeni na virus hepatitisa B, dali su slične rezultate. Rizik je, dakle, isti kao i kada zdravstveni radnik koristi zaraženu iglu.

Virtus post nummos!* Slučaj Kimberli Bergalis, devojke koja je sa 23 godine zaražena HlV-om posle posete stomatologu, je najupečatljiviji. Njen otac Džordž Bergalis je dr Akera (umro 3. septembra 1990.) nazvao - ubicom. S pravom. Iako je bilo poznato da je pomenuti lekar zaražen HIVom, dozvoljeno mu je da obavlja lekarsku praksu. Nije prejaka analogija po kojoj bi se, sobzirom na pomenuti slučaj, moglo dozvoliti nekome da iz pištolja puca u glavu druge osobe. Uslov: onaj ko drži pištolj mora da nosi beli mantil, onaj u koga je uperen pištolj da sedi u stomatološkoj stolici. Kolege su, dakle, dr Akeru dozvolile da radi čak i u terminalnoj fazi infekcije, ne pri javljujući njegovo stanje zdravstvenim vlastima. Kasnije je pokrenuta javna rasprava u kojoj su neki tvrdili da dr Aker nije znao za svoju bolest. S druge strane se, međutim, čulo da jeste, da je došao u fazu sličnu ludilu i namerno inficirao Kimberli Bergalis i ko zna koliko drugih pacijenata. Kada sam, prilikom svog boravka u SAD, kontaktirao sa Kimberli Bergalis i doneo joj terapiju Todoxin-om 1, njen otac me je upitao: „Šta će se dogoditi ukoliko izlečite moju ćerku?“ Istog časa mi je sve bilo jasno: ukoliko izlečim Kimberli, on bi izgubio milion "Čestitost dolazi posle novca

dolara dobijenih na ime odštete od zdravstvenog osiguranja. Ćerkinim izlečenjem bi ta suma (san svakog Amerikanca) za njega bila izgubljena! Ljubav je - ljubav... Ovde, možda, nije naodmet ponuditi još jedan citat iz knjige dr Džona Kolmana. Reč je, naime, o Istraživačkom centru Stenford, koji sam malopre pomenuo: „Centar za istraživanje Stenford kaže kako ne pravi nikakve m oralne predra sude kada su u pitanju pogledi projekata koje prihvata, pa tako radi i za Izrael i za Arape, za Južnu Afriku i za Libiju. Kako se može očekivati, takvim stavom sebi osig urava „informacije iz prve ruke“ u pogledu vlada stranih zemalja, koje CIA nalazi vrlo korisnim. U knjizi Džima Ridžveja, pod naslovom „Zatvorena korporacija“ (The Closed Corporation), portparol Centra za istraživanje Stenford, gospodin Gibson blebeće o nediskrim inirajućem stavu ovog Centra. Iako ovaj Centar nije na popisu Saveznog centra za istraživanje ugovora (Federal Contract Research Center), danas je on najveći vojni trust mozgova, koji je zasenio i Hadson i Rend. Među njegovim specijalizovanim odeljenjima su eksperim entalni centri za hemijsko i biološko rato vanje. Jedna od opasnijih delatnosti Centra Stenford su vojne operacije protiv pobunjenog naroda usmerene na civilno stanovništvo - stvari poput Orvelove „1984“, kakve Vlada već primenjuje protiv svog naroda. Američka vlada Centru Stenford plaća milione dolara godišnje za to vrlo kontroverzno ,,istraživanje“. Posle studentskih demonstracija protiv pokušaja hemijskog rata koji se sprovodi u Centru Stenford, taj Centar je ,,prodat“ jed noj privatnoj kompaniji za samo 25 miliona dolara. Ništa se, naravno, nije promenilo. Centar za istraživanje Stenford je još uvek projekt Tavistok instituta i još uvek je u pose du „Komiteta 300“, a lakoverni su, čini se zadovoljeni tom beznačajnom kozmetičkom promenom.“ A kad sam, već, kod Stenforda... „Pojačan pritisak na ovu naciju u cilju njenih promena, primenio je Institut za istraži vanje Stenford početkom 60-tih godina. Njegova ofanziva je od tada postala snažnija i brža. Upalite televizor i sopstvenim očima ćete videti pobedu Stenforda: ,,tok šou“ emisije sa tvrdim seksualnim detaljima, specijalni video kanali sa perverzijama, vladavina „rock and roll-a“ i droge. Tamo gde je nekada kraljevao Džon Vejn, danas imamo višekratne izgov ore za čoveka (da li je on uopšte čovek?) po imenu Majkl Džekson, parodiju ljudskog bića koga prikazuju kao heroja, dok se vrti u krug, mrmlja i vrišti po televizijskim ekranima u milionima američkih domova. Žena koja je prošla kroz niz brakova dobija nacionalnu pažnju u medijima. Prljavi, napola oprani, drogirani i dekadentni rok događaji se jedan za drugim satima prikazu ju na televizijama sa svojim ispraznim zvucima i poludelim pokretima, odećom i jezikom. Serije koje prikazuju pornografske scene od kojih vam dođe da pobesnite ne pobuđuju nikakve primedbe. Ono što se početkom šezdesetih zaista ne bi tolerisalo, danas se prihvata kao krajnje normalno. Podvrgnuti smo i podlegli smo onome što Institut Tavistok naziva „budućim šokovima“. Njegova budućnost se dešava upravo sada, a mi smo toliko zaglupljeni jednim za drugim kulturnim šokom da prosto svaki naš protest deluje uzaludno, pa stoga logično zaključujemo kako od bunta nemamo nikakve koristi.“ Elem, čak i potpuno neoštećena koža, bez ogrebotina i krvi, može da apsorbuje HIV. Naučnici znaju da je ovo rezultat ,,rada“ Langerhansovih ćelija. Naime, ove ćelije su gusto

raspoređene u membranama sluzokože (mukoznim membranama), dok ih po ostatku tela ima nešto manje. Njihova funkcija receptora za nadražljiva mesta na koži, otkrivena je u hemijskoj i bakteriološkoj ratnoj laboratoriji 1914. godine. Ovo otkriće je dovelo i do proizvodnje tzv. „mustard gasa“ koji je u dodiru sa kožom otrovan. Ipak, prava uloga Langerhansovih ćelija pri prenosu nadražajnih sredstava bila je nepoznata sve do 1963. godine. Tada je, naime, dokazano da se Langerhansove ćelije ,,kače“ za alergijsku česticu i transportuju je kroz kožu do ćelije koja izaziva alergijsku reakciju. Činjenica je, stoga, da su Langerhansove ćelije receptori za alergijske nadražaje. U ovom slučaju za CD4 receptore Hl-virusa. Znači, nije neophodno da ljudska krv bude prisutna kako bi se HIV preneo sa jedne na drugu osobu. Istraživači Fort Detrika su otkrili da Langerhansove ćelije imaju receptore gotovo iden tične CD4 receptorima. Prilikom jednog eksperimenta, Langerhansove ćelije su pomešane sa Hl-virusom u epruveti i ostavljene da odstoje neko vreme. Pomenute ćelije su prepoz nale HIV i dozvolile mu da se prikači za njih! Osim toga, otkriveno je da dendritične ćelije u mukoznim membranama usta i nosa nisu uginule prilikom izlaganja nadražajnim sredstvima i virusima. Umesto toga, nastavile su sa prenosom virusa. Dendritične ćelije imaju sposobnost da nose 40 do 45 puta onoliko virusa koliko i ci ljane T4 imune ćelije. Dendritične, kao i Langerhansove, ćelije se nalaze u polnim organima i anusu ljudi. Ovo, samo po sebi, ukazuje na rizik koje nose homoseksualne aktivnosti. Nikakav rascep ili oštećenje mukozne membrane nije neophodno, a ni krv ne mora da bude prisutna pri likom prenosa HlV-a. Virusolozi iz Fort Detrika su izveli eksperiment sa kulturom tkiva kože da bi ustanovili broj viriona HlV-a koji se nalazio na kulturi tkiva, nakon dolaska u kontakt sa Hl-virusom sa daske WC šolje. Virusi koji su bili četiri dana na WC šoljama, bili su potencijalno zarazni, a u kulturi tkiva je nađeno dovoljno virusa da se inficira osoba sa bubuljicom na butini ili osipom, uko liko bi sedela na takvoj dasci. Svi testovi kulture tkiva su bili pozitivni. Osim toga, HIV je sposoban da se kreće makrofazima kroz barijeru krv-mozak. Kada se jednom nađu u mozgu, inficirane ćelije emituju toksične enzime do neurona i - počinje toksična reakcija. Dokazano je da HIV direktno inficira neuronske i glia ćelije, na isti način kao što inficira monocite i T4 ćelije. Protein gpl20 (nalazi se u sklopu HlV-a) koči rast nervnih ćelija. S obzirom na ovo, neophodno je razmotriti mogućnost lažno negativnog rezultata testa na HIV ukoliko je gpl20 sakriven u mozgu. Proučavanje pri „Volter Rid bolnici“ postalo je pretnja konvencionalnim tvrdnjama HlV-eksperata, pokazujući obiman dokumentovan dokaz da HIV ima neurotsku tendenci ju. Naime, on napada mozak u vrlo ranoj fazi infekcije, znatno pre nego što se ispolje simp tomi smanjenog imuniteta. Ovo ispitivanje je posebno naglasilo i to da se neurološki prob lemi, kao što su stalna glavobolja, nedostatak koncentracije i opšta slabost, obično pripisu ju dejstvu stresa. Ali, to su, kod 86 posto pacijenata inficiranih HlV-om, prvenstveno simp tomi smanjenog imuniteta. CDC ne vodi statistiku o osobama umrlim od bolesti sličnih sidi. Časopis „Glasnik medicinske laboratorije“ objavio je da je odnos broja umrlih od ARC-a (eng. AIDS

Remainding Complex - kompleks nalik na AIDS) u odnosu na broj umrlih od side od 10 do 20 puta veći od onoga koji je ikada saopšten. Prema statistikama Rand instituta, krajem 1992. bilo je najmanje 500.000 Amerikanaca sa svim simptomima AIDS-a.

Tuberkuloza ili - namemo širenje „čvorića" i AID S-a Tuberkuloza (TBC) je hronična infektivna bolest koja može ga se širi limfnim čvorići ma i krvotokom do bilo kog organa, ali najčešće pogađa pluća. Izazivači su bakterije Mycobacterium tuberculosis. Uglavnom se prenose izbacivanjem kapljica iz respiratornog trakta (pluća) kašljanjem. Osim toga, u drugi organizam mogu dospeti i, recimo, pićem. Danas se gotovo sve vrste tuberkuloza leče ,,rifampicinom“ i ,,isoniazidom“ u roku od svega nekoliko nedelja, a rana TBC vakcinacija čini decu otpornom. Oboljenje se može identifikovati skoro još pet godina nakon izlečenja. Pomenuti uzročnici su visokozarazni, a pri tom otporni na postojeće medikamente. ,,Čvorići“ pronađeni u emigrantskim kampovima, u 34 posto slučajeva nisu reagovali na lekove! U Bujumburi (Burundi), terapijski otporni uzročnici su pronađeni jedino kod osoba istovremeno zaraženih i HlV-om i tuberkulozom. Povećanje broja tuberkuloznih bolesnika u nekim delovima sveta rezultat je i namernog širenja posebnih uzročnika tuberkuloze u kampovima, bolnicama i zatvorima, ubacivanjem u heroin, lekove i hranu. Van kampova, ovaj bacil je među Haićanima u ,,svega“ 16 posto slučajeva bio uzročnik tuberkuloze, dok u nekim drugim delovima SAD, kod istog oboljenja, nije ni izolovan! Koriste ga posebno prohv osoba tamne boje kože. Godine 1972, saopšteno je da je od 1964. u opštoj populaciji u Njujorku zaraženo 18 ,,crnih“ i tri ,,bela“ korisnika heroina sa ,,ne tako često opasnim, raširenim multižarišnim oblikom tuberkuloze“. Razvoj bolesti je pripisan verovatno „stranom materijalu“ u „ulici heroina!“ U Njujorku je 1973. godine 21 osoba posle uzimanja intravenoznih lekova podlegla neobjašnjivoj tuberkulozi. Koliki je u tome udeo „ulice heroina“, ostaje da se nagađa. Inače, u prvom izveštaju o njujorškim TBC pacijentima sa AIDS bolestima se navodi broj od - šest osoba. ,,Čvorići“ nisu oportunistički uzročnici. Oni izazivaju infekciju čak i kod osoba sa zdravim imunim sistemom i jedini su AIDS uzročnici koji mogu biti prenešeni sa čoveka na čoveka. Ukoliko su izjave naučnika iz SAD o njihovom reaktiviranju HlV-om bile validne, ,,čvorići“ bi mogli da dovedu do dalje infekcije miliona ljudi bez HlV-a. ,,Čvorići“ bi, dakle, bili ,,stari“ uzročnici koje organizam HIV zaražene osobe ne bi mogao da odstrani, uprkos već ranije pripremljenom mehanizmu odbrane od njih. Zaraženo telo ima snage da se brani i uništi male količine ,,čvorića“. Da su pomenute izjave tačne, onda bi se veoma brzo sve HlV-zaražene osobe razbolele od tuberkuloze, što bi bilo neizlečivo vrelo zaraze za okolinu i posebno pogodilo decu i stare osobe. Na sreću, ovo se ipak ne dešava. Od 1980. godine, u nekoliko država SAD, veći broj ljudi se razboleo od tuberkuloze. Povećanje stope obolelih u Južnoj Africi, Namibiji, Bujumburi, Malaviju, jugoistočnoj Flori di, Njujorku, Teksasu i Francuskoj, u svim stručnim publikacijama je pripisano - HIV infek ciji. Pogrešno.

Od osam miliona HlV-zaraženih osoba širom sveta u 1990, smatralo se da je čak 50 odsto imalo (i) tuberkulozu. Međutim, masovna infekcija HIV/AIDS pacijenata tuberkulo zom nije izazvana HIV infekcijom. HIV infekcija u početku povećava snage tela za odbranu od tuberkuloze, ali u pood makloj fazi bolesti, one bivaju uništene. Mora se uzeti u obzir da HIV infekcija čak štiti telo od tuberkuloze. Ovo je potvrđeno činjenicom da je u SAD, tokom perioda najveće progresije AIDS-a (1981.-1983.), stopa tuberkuloze pala za više od prosečno 6,7 posto godišnje. Da bi se ustanovilo namerno širenje HIV uzročnika trebalo je delimično ispitati „nejasan dramatičan pad tuberkuloze u Kubi...“. Nekoliko izveštaja je saglasno u oceni da su HIV pacijenti bili zaraženi tuberkulozom pre bilo kakve indikacije na HIV infekciju, i da interval između tuberkuloze i HIV infekci je iznosi u proseku šest meseci (od tri do 18 meseci). Dakle, tuberkuloza kod HIV/AIDS pacijenata nije stvar revitalizacije uspavane TBC infekcije (sekundarna tuberkuloza), već pre - početna infekcija (primarna tuberkuloza). Tuberkuloza nikako ne može pre AIDS-a biti pripisana HIV imunodeficijenciji. Centar za kontrolu bolesti je eksplicitno opisao i definisao HIV/AIDS (od 1981. do 1987.), naznačivši da je: ,,TBC nedovoljno predvidiva celularna imunodeficijencija“. Po ovoj definiciji iz 1987, nadalje, „bolest izazvana tuberkulozom van pluća, zajedno sa dokazom o HIV infekciji, smatra se - AIDS-om“! Pulmonalna tuberkuloza, bilo nova ili reaktivirana, stoga, ne ukazuje na imunodeficijenciju uzrokovanu HlV-om. Tuberkuloza je već opisana kao AIDS prilikom epidemije AIDS-a kod stanovnika Haitija u Majamiju, iako je jasno definisana kao „nedovoljno predvidiva“. Kod 91 posto Haićana, držanih u kampu u Floridi, dokazano je da su imali „kontakt sa čvorićima u poslednjih pet godina“. Eksperti Svetske zdravstvene organizacije tvrde da je u TBC bolnicama HIV najverovatnije raširen usled nehigijene i - antituberkuloznim injekcijama!? Izuzetno veli ki broj HIV infekcija potiče od Amerikanaca i Britanaca, koji finansiraju i vode bolnice. Tuberkuloza skoro nikad nije uzrok smrti HIV/AIDS pacijenata. Očigledno je da osobe sa HIV antitelima poseduju posebnu otpornost na pomenuti uzročnik. U cilju izazivanja bolesti kod osoba sa zdravim imunim sistemom, TBC/AIDS pacijen ti bi, po morbidnoj zamisli, trebalo da šire više zaraznih ,,čvorića“ nego TBC pacijenti bez AIDS. Srećom, to nije slučaj. Navodno, reaktiviranje tuberkuloze HlV-om ne može da dovede do povećanog broja HIV oboljenja u TBC bolnicama. Izrazito veliki broj pacijenata je inficiran HlV-om u TBC klinikama. U Makali sanatorijumu u Kinšasi je, na primer, 33 posto pacijenata inficirano HlV-om, uz stopu HIV infekcije kod medicinskog osoblja - od četiri do osam posto! U antituberkuloznom centru Bujumbure (Burundi) je 54,5 posto pacijenata zaraženo HlV-om, a smatra se da je u ukupnoj populaciji zaraženo 11 posto. Sve ovo navodi na isti zaključak: boravak u posebnim tuberkuloznim bolnicama (kao i kupalištima za muške homoseksualce i kampovima za emigrante Haićane) podrazumeva veliki rizik od mogućnosti inficiranja HlV-om. Gotovo svi medicinski ,,eksperti“ koji rade sa, navodno, HIV reaktiviranom tuberkulo zom, preporučuju proizvoljno lečenje ,,isoniazidom“, u cilju sprečavanja ovakvih oblika reaktiviranja.

Valja, međutim, znati da je prolazni AIDS tip slabljenja imunog sistema izazvan ovim lekom, poznat još od - 1962. godine. Šta je cilj? Pošto su čvorići kod 34 posto pacijenata emigranata sa Haitija otporni upra vo na ,,isoniazid“, a dobro su poznati njegovi sekundarni efekti, preporuke se odnose na preventivnu upotrebu među „rizičnim grupama“, čak i kada ne postoji dokaz o tuberkulozi. To je, dakle, ujedno poziv na upotrebu - HIV kofaktora! Kortizol, inače, nema aktivirajući efekt. Među osobama obolelim od kancera, sa imun odeficijencijom izazvanom lekovima, nije zabeležen ni jedan (novi) slučaj tuberkuloze.

Mycobacterium avium complex (MAC) ili - saznanje o nadolazećoj bolesti MAC je atipični mikobakterijski kompleks i spada u red mikobakterija koje ne mogu kod zdravog čoveka da izazovu bilo koji oblik tuberkuloze. U poređenju sa humanim (ljud skim) mikobakterijama, mogu da podnesu sve poznate medikamente protiv tuberkuloze, nisu odviše otrovne, i samo retko, veoma sporo, razvijaju simptome. Bolesti MAC, koje čine šest posto bolesti svih HIV/AIDS slučajeva u SAD, predstavlja ju infekciju posebnim vrstama ove veoma retke bakterije koje se ne mogu prenositi sa osobe na osobu i ne mogu biti uništene komercijalnim lekovima. Kod imunokompetentnih osoba se bolest, inače, izuzetno retko razvija. Najmanje 31 procenat različitih uzročnika atipične mikobakterije je pronađen u prašini i vodi. Ove bakterije mogu doći do negativnog izražaja isključivo kod obolelog organizma kod koga su T ćelije nemoćne. Budući da kod imunokompetentnih osoba ne može doći do izražaja njihova moguća patogenost, prilično je lako kontrolisati uzročnike otporne na ter apije. Špekulisalo se da su ovi uzročnici veštački stvoreni, možda i zato što, u vremenu kada je tuberkuloza bila glavni problem kolonizovanih zemalja, ona nije opisana uprkos pažljivom posmatranju. Na njih su posebno osetljivi muškarci i osobe svetlog tena, sa oko 40 i više godina živ ota, koje žive u gradovima (osetljivost na Karpoši sarkom je slična). Do ,,masovne“ pojave HIV/AIDS-a 1978, zabeleženo je 14 slučajeva među odraslima. Prva kultura ovog uzročnika izdvojena je 1947. godine kod trogodišnjeg deteta sve tle kože, u Djuk (Duke) univerzitetu u Duramu (Nacionalni centar SAD). Drugi izveštaj se odnosio na jednoipogodišnje dete, tamne kože, iz Kurače. (Tamo su isti naučnici, zajedno sa ostalima, opisali i drugu infekciju povezanu s AIDS - infekciju CMV kod tamnoputih žena.) Treći slučaj se odnosio na osamnaestomesečnog tamnoputog dečaka... Od 1973. pa nadalje, bilo je sve više izveštaja o slučajevima sa i bez MAC bolesti u SAD. Povećanje broja neinfektivnog uzročnika, koji se ne reprodukuje ni u zemlji, ni u životinja ma, ni kod 99,9 posto ljudi, a koji bi u slučaju reprodukcije eventualno pogodio nekoliko podložnih osoba, sva je prilika, nastalo je na neprirodan način. Kod šest posto svih američkih AIDS pacijenata, uzročnici bolesti su atipične mikobak terije. Kod 17 do 28 posto AIDS pacijenata, MAC je izazvao jednu od bolesti, a iste su pron ađene u 50 posto slučajeva od ukupnog broja autopsija. Do 1978. je samo dvoje obolelih registrovano u Africi. U Frankfurtu (Nemačka) je MAC pronađen kod 50 procenata svih umrlih AIDS pacijenata.

Misteriozno širenje među američkim HIV/AIDS homoseksualcima, jedan američki naučnik je pripisao ne imunodeficijenciji, već, sa anatomske tačke gledišta, teško razumljivom seksualnom odnosu. Kao rezultat tog ,,zverstva“, kako je pomenuti naučnik opisao analni seks, mikobakterija se taloži u tkivu debelog creva 20 inča, tj. 50,8 cen timetara, od anusa. Utisak je da je, ipak, otišao malo predaleko... U slučajevima MAC bolesti koje nisu povezane sa AIDS-om, antitela se normalno stvaraju kao reakcija na izazivače. A kod onih koje jesu povezane sa AIDS-om, nema povećane proizvodnje MAC antitela (u slučaju AIDS-a, antitela su proizvedena čak u povećanom obimu). Sistem telesne otpornosti, kod HlV-zaraženih pacijenata, dolazi u kontakt sa MAC uzročnicima samo kada više ne može da stvara antitela protiv nepoznatog uzročnika. Stoga MAC bolesti kod masovnog AIDS-a nisu raširene dostupnim uzročnicima, već su rezultat kasnijih dodatnih infekcija MAC uzročnicima. Nastajanje MAC kod AIDS uzročnika u SAD namerno je izazvano.

Kandidijaza Osamdeset posto AIDS pacijenata imaju gljivičnu infekciju -kandijazu prouzrokovanu prisustvom gljivice Candinda albicans u ustima i ezofagusu, koje se uobičajeno dijagnos tikuju kao upala sluznice. Ipak, upala sluznice u ustima i ezofagusu se često javlja i bez HlV-a. Svaki čovek je, gotovo od rođenja, zaražen ovim kožnim gljivicama a da nikada ozbiljno ne oboli (neki roditelji su ovo mogli da primete kod svoje dece). Kao rezultat namerne imunosupresije (u slučajevima transplantacije organa), kandidijaza celog tela se javlja u šest do deset posto slučajeva. Međutim, za HIV/AIDS pacijente je kandi da manje opasna nego za one sa transplantatima koji se leče kortizolom. Telo HIV/AIDS paci jenta nikada nije celo zahvaćeno kandidijazom. Broj T4 i T8 limfocita, odgovornih za imunitet, nemaju uticaja na pojavu kandijaze. Drugim rečima: telo može da pobedi uzročnika kandijaze. On mu je već poznat, a oboljenje celog tela od ove gljivice nije uvek rezultat HIV infekcije. Na kraju, pojava gljivica u ustima i ezofagusu kod AIDS pacijenata može imati lokalni uticaj na CMV infekcije.

Cjrtomegalovirus (CMV infekcija) Citomegalovirus (cytomegalovirus - CMV) pripada herpes virusima, grupi B. Naziva se još i humani herpes virus 5 (HHV-5). Nalazi se u urinu, pljuvački, stolici, materičnim sekre tima i svežoj krvi. Virus je sa tipičnom perzistentnošću u napadnutom organizmu. Pošto srazmerno visok procenat odraslih nije zaražen ovim virusom, postoje posebno povoljni uslovi za primarnu infekciju odojčadi. Tako se kod žena u reproduktivnom dobu mora računati sa infekcijom u oko 50 odsto slučajeva. Prenosi se na različite načine. Osim kapljične infekcije, zabeleženo je prenošenje bliskim kontaktom, dojenjem, krvlju, pljuvačkom i urinom. Izaziva: prenatalne i perinatalne infekcije sa mogućnim posledicama kao što su nezrelost, mikrokefalija i gluvoća. Infekcije u materici ili neonatalne infekcije sa teškim i

često smrtonosnim hepatitisom, splenomegalijom i anemijom. Infekcije kod imunokompe tentne starije dece i odraslih, sa često neprimetnim pojavama ili pojavama sličnim mononukleozi (trajne hronične tihe infekcije monocita periferijske krvi i ćelija pljuvačnih žlezda). Kod imunosupresije, odnosno imunodeficijencije, izaziva teška oboljenja poput CMV-pneumonije, retinitisa, kolitisa, hepatitisa i encefalitisa. Povezuje se sa sindromom hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske hronične infekcije ovim virusom nalaze se kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i sistemskim lupusom. Prvi izveštaji o CMV su govorili da su inficirana samo prevremeno rođena i sifilistična deca. Godine 1925. Fon Glan je prvi opisao slučaj CMV kod jedne žene iz Njujorka. Deset godina kasnije (1935.) i Hamperl iz Berlina je izvestio o ženi iz Moskve (udaljenoj 1.500 km!), zatim, iste godine, i Nemac Harc o „obojenoj ženi“ iz Kurače (udaljene 5.000 km!), a 1943. i o drugoj „obojenoj ženi“ u Kurači... Zaista neobično: velika razdaljina između mesta ,,otkrića“ i podatak da je reč o osobama crne puti, uprkos činjenici da su one deset puta otpornije na ovu bolest od osoba svetle kože. CMV je masovno aktiviran u prošlosti u oblasti zapadnog Nila i u blizini Jinje (Ugan da). Nakon autopsije, za 23 posto umrlih od AIDS-a u ovim regionima, rečeno je da su bile inficirane CMV-om. Osim Južne Afrike, u izveštajima o CMV infekcijama među AIDS paci jentima „Crnog kontinenta“, nije pomenuta ni jedna druga zemlja. Širenje AIDS povezano sa CMV među osobama tamne boje kože u Africi, još nije uvek utvrđeno. S druge strane, osobe svetle kože su u proseku deset puta ugroženije ovom bolešću od onih tamne boje kože. Da ne bi ostalo tako, još od davne 1935. se izvode eksperimenti u SAD, Nemačkoj i Holandiji sa CMV koji će ,,krenuti“ i na osobe tamne boje kože. Već 1935. su u Sent Luisu (Misuri) izvođeni eksperimenti na životinjama sa CMV, finansirani od strane „Rokfeler instituta“ koji je to i objavio. Većina ljudskih infekcija CMV su tu zapisane, baš kao i prvi AIDS slučaj sa CMV kod 28-godišnjeg muškarca (zabeležio ga je Haminer 1953. god.). CMV je posebno vezan za vrste, tako da ne može biti prenešen sa ljudi na životinje i obratno. Ima sposobnost da prodire u kožu i nervne ćelije i povezan je sa razvojem Kapoši sarkoma. Pored ovoga, znatna količina CMV antitela je pronađena u cerebralnom likvoru osoba koje pate od šizofrenije. Širenje CMV nije dovoljno objašnjeno. Teorija navodne transmisije seksualnim odnosom je uglavnom odbačena. S druge strane, ustanovljeno je da se stopa CMV infekcije s godinama povećava do 2,6 posto, tako da je, prema nekim podacima, 60 posto Ijudi u svetu inficirano. Ali, ovde valja računati sa statističkim kontradiktornostima: u Meksiku je 1973. godine bilo zaraženo samo 18 posto, dok su istovremeno u Kuluvi (oblast zapadnog Nila, Uganda) sve osobe bile zaražene u domaćinstvima u kojima je neko bolovao od Kapoši sarkoma. Zahvaljujući činjenici da se deo strukture CMV podudara sa jednim delom strukture humanih (ljudskih) ćelija, virus ne može biti otkriven u zaraženoj ćeliji od strane imunog sistema. Pored toga, on je i menja, i na taj način omogućuje Hl-virusu da je napadne. Imajući u vidu učestalost CMV infekcija (prateći medicinsku imunosupresiju), njeno pojavljivanje kod AIDS slučajeva je ređe. U SAD je, recimo, u 7,2 posto AIDS slučajeva izraženo u obliku CMV infekcije (sistemične, ili kao CMV retinitis). Muški homoseksualci u San Fran cisku su joj, po svemu sudeći, češće izloženi. Među muškim homoseksualcima i heteroseksu

alcima rođenim 1951. godine nije bilo aktivnih CMV infekcija, ali od muških homoseksualaca (ne i heteroseksualaca!) rođenih posle 1951, čak 14 posto je bilo aktivno inficirano. Nije zgoreg razmisliti i o nekim drugim faktorima koji su mogli na ovo da utiču, a ne samo na uobičajenu „čestu promenu seksualnih partnera“. Jer, AIDS pacijenti su bili istovremeno zaraženi sa nekoliko podtipova CMV-a! Da li ovo znači da je za sve HIV/AIDS pacijente u Sjedinjenim Američkim Državama CMV aktivnost (do neke granice bez simp toma) - dokazana? Mnogi istraživači su tvrdili da se CMV naročito širi među muškim homoseksualcima zbog, ipak, česte promene seksualnih partnera. U stvarnosti, međutim, kod 93 posto pre gledanih homoseksualaca nije bilo znakova svežeg podsticanja CMV infekcije. U ne malom broju slučajeva se CMV javljao pre HIV infekcija, jer je nivo CMV, bez proizvodnje antitela već oslabljenih HlV-om, rastao. Dakle, imunosupresija CMV omogućava razvoj HlV-a. Pojava citomegalovirusa (CMV) kod AIDS pacijenata nije prirodan sled HIV bolesti. Izazvana je namerno dodatnom infekcijom specijalnim grupama CMV, koji posebno pogađa kožu i nervne ćelije tokom prirodne infekcije. Za različite grupe CMV se tvrdi da su nastale među muškim homoseksualcima tokom AIDS perioda. U nekim regionima SAD je registrovano da je ova infekcija zahvatila sve HlV-pozitivne pacijente! Stoga mnogi (opravdano) sumnjaju da je pojava CMV kod AIDS pacijenata namerno izazvana. Među osobama sa namerno izazvanom imunodefiđjenđjom, recimo, terapijom kortizolom, ili usled transplantađje organa, uspavana CMV infekcija može da bukne i tada ju je teško, ako ne i nemoguće, kontrolisati. Do sada je njena pojava pogođena u 67 do 96 posto slučajeva. Reinfekcija je ređa, ali i opasnija: između 15 i 25 posto pacijenata se ponovo inficira, a od njih, 32 posto do čak 90 posto umire... Stvaranje CMV se može pospešiti električnom energijom i aluminijumhidroksidom, a (kao i herpes virus) aktivirati radijacijom ili kortizolom. Budući da je nivo kortizola u krvi viši tokom poslednja tri meseca trudnoće, CMV se češće nalazi kod trudnica. Pored ostalog, ovo je opasno i zato što infekcija placente može dovesti do ingvinalne hernije.

Herpes simplex ili - nagoveštaj namera u Africi Herpes virusi (HHV) su virusi sa tipičnom perzistentnošću u organizmu posle pri marne infekcije. Primarne infekcije su često neprimetne ili sa subkliničkom slikom. Poto nja reaktivacija može biti bez simptoma (rekrudescencija) ili sa simptomima (rekurencija). HHV-1 Poznat je i kao Herpes simplex virus 1 (HSV-1). Primarna infekcija uobičajena je kod mlađe dece, često subkliničkog toka, ali povremeno sa akutnim stomatitisom. Virus može da ide duž nerava i da bude latentno prisutan u ganglijama, odakle ga mogu reaktivirati nespecifične draži (groznica, sunčeva svetlost, menstruacija). Oboljenje može biti posledi ca primarne infekcije (P) i rekurentne infekcije (R). Izaziva: mukokutane infekcije iznad pojasa (lezije oko usta, gingivostomatitis P, Her pes simplex R, keratokonjunktivitis P, inokulacioni herpes P i R, Herpes corneae R); menin goencefalitis P i R; diseminovane infekcije kože (Eczema herpetaticum P i R); diseminovane infekcije unutrašnjih organa sa viremijom (hepatitis P i R); poznate su i egzogene uvezene

unutarbolničke infekcije koje, po pravilu, potiču od članova porodice i/ili bolničkog osob lja sa HHV-1. HHV-2 Poznat i kao Herpes simplex virus 2 (HSV-2). Za razliku od HHV-1, prenosi se polnim putem, mada ne uvek. Infekcija zbog toga nije uobičajena pre puberteta. Izaziva: mukokutane infekcije ispod pojasa (vulvovaginitis P, genitalni herpes P i R, herpetični proktitis P i R, inokulacioni herpes P i R); diseminovane infekcije kože (Eczema herpetaticum P i R); diseminovane infekcije unutrašnjih organa, sa viremijom (menin goencefalitis P, Herpes neonatorum P, hepatitis P i R); kod novorođenčadi i nedonoščadi mogućna je generalizovana infekcija herpesom, posebno HHV-2, koja se prenosi u rodnici još za vreme porođaja ako je majka nosilac infekcije HHV-2 i ako se u trenutku porođaja aktivan virus nalazi na sluzokoži genitalija. Kod lokalnih recidiva m ukokutanog herpesa serološka dijagnoza nije mogućna, pošto se, za razliku od prim arne infekcije, ne povećavaju IgG i IgM. Kod m enin goencefalitisa se intratekalno povišenje antitela javlja često tek posle dve nedelje, a budući da je uzrok u velikom broju slučajeva reaktivacija HHV-1 obično se ne može pronaći HHV-IgM. Kultivacija virusa ili dokazivanje antigena iz likvora uspeva veoma retko. HHV-6 U uzrastu od dve godine, ovim virusom već je zaraženo 80 posto dece. Većina pri marnih infekcija prolazi neupadljivo. Infekcija kod dece se dešava, po pravilu, u prvim god inama života. HHV-6 nalazi se u pljuvački i genitalnom sekretu žena. Prenosi se najviše kontaktom. Izaziva: kod primarne infekcije u ranom detinjstvu trodnevnu groznicu (Erythema subitum, Roseola infantum) koja se prekida kada se pojavi osip, sa encefalopatijom kao retkom komplikacijom; mogućno febrilne konvulzije, encefalitis, pneumonija, meningitis, limfadenopatija, heterofilno negativna mononukleoza i oštećenja koštane srži. Kod kasnije primarne infekcije tok je sličan mononukleozi. Budući da obično inficira nervne ćelije u mozgu, pretpostavlja se da je mogućni izazivač multiple skleroze. Povezuje se sa sindro mom hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske infekcije ovim virusom nađene su kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i sistemskim lupusom. HHV-7 Izaziva sveprisutne infekcije - patogen se nalazi u pljuvački 75 posto odraslih osoba. Seroprevalentnost u normalnoj populaciji je najmanje 90 odsto. Infekcija počinje od šestog meseca života i široko je prisutna na uzrastu od tri godine. Izaziva: infekciju u aktiviranim humanim T-ćelijama. HHV-8 Izdvojen iz tkiva pacijenata sa Kapošijevim (Kaposi) sarkomom. Infekcija Herpes sim plex virusom je široko rasprostranjena. U čovekov organizam prodire kroz tzv. sluzave membrane (oči, usta, nos, genitalije, anus) i najčešće ne izaziva bolest, već samo imuni odgovor organizma. Grubo rečeno, oko 40 posto ljudi je zaraženo herpesom do puberteta, a 90 posto u zrelim godinama. Kod velike većine, virusi su tokom života uglavnom uspavani u nepoznatom obliku senzornih nervnih čvorića. Mogu biti aktivirani iritacijom nerava,

stresom, horm onalnim disbalansom i UV radijacijom. Tada se manifestuju u formi tipičnih m ehura na usnama, polnim organima, očima... kao zoster i kao trigemina uralgija. Herpes virusi iz krvi mogu biti izolovani samo kod bolesnih ljudi. Preduslov za infek ciju je slabljenje imunog sistema. Namerna imunosupresija, recimo u slučajevima trans plantacije organa, gotovo u 50 posto slučajeva reaktivira herpes infekcije. U šest do sedam posto slučajeva, to je - fatalno. Godine 1932. u jednoj američkoj laboratoriji se iznenada pojavila tzv. fatalna varijan ta, pod imenom - herpes B. Do 1984. godine ovaj laboratorijski proizvod je registrovan kod 35 osoba, isključivo laboratorijskih asistenata, od kojih je 25 umrlo! Iste godine, jedan naučnik iz SAD je razvio brzoreagujuće probno oruđe (mače) za ovo laboratorijsko ,,čudovište“ koje se nalazi i u prirodi. Naime, pretpostavlja se da je pomenuti virus prisutan kod rezus majmuna kao priro dan nepatogeni parazit. Na čoveka može biti prenešen, na primer, pljuvačkom majmuna, a prodire i kroz neposečenu kožu, što dovodi do infekcije. Infekcija herpes virusom je zahvatila oblast zapadnog Nila između 1971. i 1973. godine. Među obolelima je bilo i 16 osoba zaraženih izuzetno retkim Burkit limfomom. Interesantno je, međutim, da se pomenuta bolest pojavila upravo u vreme kada je grupa naučnika Svetske zdravstvene organizacije (SZO) posmatrala Burkit limfom! Žarišno nastajanje herpes bolesti je najverovatnije smišljeno inicirano, jer je kod 66 posto dece („posebnim istraživanjem“ SZO) pronađeno da su zaraženi HlV-om ili original nim virusom konjske anemije. Kao početna bolest u vezi sa HIV infekcijom, herpes se javlja u SAD u četiri posto slučajeva. Veoma malo - imajući u vidu u značajnoj meri oslabljen imunitet, posebno ako se uzmu u obzir hormonske promene, merna tenzija i sunčeva svetlost. Poslednji, naime, čak i kod osoba koje nemaju HIV, mogu da podstaknu reaktiviranje herpesa. Virusi herpes simplex se moraju pojaviti pre HIV infekcije, budući da se nivo njihovih antitela podiže kod AIDS pacijenata. Ovo ukazuje na kontakt sa herpes simplex virusom bez proizvodnje antitela koja su oslabljena HlV-om. U „Mama Jemo“ bolnici u Kinšasi (Zair), simptomi herpesa su registrovani kod 43 posto kasnije inficiranih HIV pacijenata, dakle, pre HIV simptoma. Čak i kod pacijenata koji nisu zaraženi HIV-om, pojavom herpes zostera se tri puta povećava mogućnost inficiranja HlV-om. Američki naučnici su 1986. prezentovali novi herpes virus. Pretpostavlja se da se nalazi u svim ljudima, ali, ispoljava se, jedino kod „afričkih pacijenata“ i to godinu dana kasnije, zajedno sa - HIV antitelima! Ovaj virus, označen kao HH6, povećava sposobnost HlV-a da inficira T ćelije, posebno supresorske. Rasprostranjenost infekcije izazvane herpes virusom sa HIV infekcijom se u Africi raz likuje po regionima: 11 posto obolelih u Kinšasi, između 14 i 55 posto u ostalim delovima Zaira i u Ugandi - bez obolelih! U prva tri meseca 1986. godine, rane dijagnoze infekcije herpes simplex su preovla davale među pacijentima sa HIV antitelima u Kigali. Distribucija herpes simplex virusa je tamo, čak, uključivala 11 mladih osoba sa manifestacijom herpes infekcije bez HlV-a, koji nisu bolovali od uobičajenih pratećih imunosupresorskih bolesti. Njihova imunološka otpornost je, po svemu sudeći, smanjena „dodatnim snagama“ mikotoksina. Inače, do tada

nije bilo izveštaja o uporedivim grupama pomenute herpes infekcije među mladim ljudima u bilo kom delu sveta. Izuzetak je bio jedino zapadni Nil 1971. godine.

Epštajn-Bar (Epstein-Barr) virus i Burkit limfom (Burkitt’s lymphoma) Označava se još kao humani herpes virus 4 (HHV-4). Virus karakteriše tipična perzis tentnost posle primarne infekcije. Ponovljena replikacija virusa (reaktivacija) ostaje, po pravilu, bez kliničkih simptoma. Virus je raširen u celom svetu, uglavnom kod dece, kada retko izaziva bolest, ali proizvodi visok nivo imuniteta. Oboljevanje je najčešće u pubertetu („bolest poljupca“). Izvor infekcije jesu trajne kliconoše, najčešće odrasli. Virus se prenosi polnim odnosom, ali i plju vačkom. Poznato je i unutarbolničko prenošenje kod dece i odojčadi kontaktom, ali i vaz duhom. Posle infekcije virus ostaje u telu kao latentna infekcija B limfocita. Izaziva: tipičnu akutnu mononukleozu sa faringitisom, limfadenopatijom groznicom (retko se dešavaju sepsa, pneumonija, pucanje slezine, meningitis i encefalitis).

Dijagnostika EBV Antitela na

1. Nema infekcije 2. Akutna infekcija 3. Rekonvalescencija? 4. Reaktivacija ili redak tok akutne infekcije sa odloženim stvaranjem IgM i ranijim stvaranjem anti-EBNA2 5. Ranije oboljenje

IgG -VCA

IgM -VCA

EA

EBNA

-

-

-

-

+ +

+ + m-

+ (80%) + ili -

+

+ (visok titar) - ili + (nizak titar)

+ +

+ +

-

-

VCA = antigen om otača virusa (virus capsid antigen) EA = rani antigen (early antigen) EBNA = Epstein-Barr - specifični nukleusni antigen

Sa EBV su povezana dva oboljenja koja se u Evropi, po pravilu, ne javljaju - Burkitov (Burkitt) limfom i nazofaringalni karcinom. Kod imunosuprimiranih osoba postoje naz nake koje ukazuju na značaj reaktivacije EBV kod primalaca transplantata i pacijenata sa HIV, a poznato je da u vezi sa EBV nastaju limfomi i čupasta leukoplakija. Epštajn-Bar virus (EBV) se javlja u grlu većine ljudi. Infekcija Epštajn-Bar virusom može dovesti i do pojave kancera. Od kraja šezdesetih ga, zajedno sa retrovirusima, ,,poklanja“ vlada SAD i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) - deci u Ugandi! Ovo, naravno, rezultira visokom stopom smrtnosti, sobzirom na to da deca ne postaju otpornija na Burkit limfom korišćenjem imunosupresivnih lekova. Česta pojava EBV među AIDS pacijentima takođe nije izazvana HIV infekcijom, već je rezultat m anipu lacije slične onoj u Ugandi. EBV se može naći kod mnogih zdravih osoba u parotidama i ćelijama u oblasti usta i grla. Obično se kaže da nastaje širom sveta (ima ga 67 posto odraslih Afrikanaca i 83 posto odraslih Amerikanaca). Pripada grupi herpes virusa i poznat je kao uzročnik groznice žlezda.

Zahvativši severnu oblast zapadnog Nila (oko Laropija) od 1963. do 1966, Epštajn-Bar virusna epidemija je inicirala masovno povećanje nivoa antitela. Pošto infekcija obično ostaje neregistrovana usled nedostataka simptoma, sreća u nesreći je da je 1968. izvedena studija koja se odnosila na ovu misterioznu epidemiju. Ukratko: njeno širenje ne može biti objašnjeno ni jednim prirodnim procesom! Pojava ove epidemije EBV je, do izvesne granice, prouzrokovana pojavom nove vrste: kod 20 posto ispitanih osoba izolovan je B tip virusa koji je dvostruko više povezan sa Burk it limfomom nego do sada poznati A tip. Pretpostavlja se da je reč o laboratorijskoj mutaci ji originalnog A tipa. Ono što je ,,neobjašnjivo“ u celoj priči jeste činjenica da je deo B tipa potpuno različit i nema nasledne veze sa bilo kojom od svih ostalih prirodno nastalih formi. Kada je EBV identifikovan 1966. u centralnoj Africi, na ostrvu Reunion u Novoj Gvineji, B virus je označen kao izazivač posebnog kancera (Burkitt’s lymphoma) kod svih 30 ispitanih slučajeva. Uprkos činjenici da ovaj virus može biti izolovan kod 83 posto odraslih Amerikanaca i 49 posto dece, objašnjeno je da on masovno preovladava u oblasti zapadnog Nila (Uganda). Rečeno je, na primer, i da je 95 posto dece već zaraženo EBV-om do druge godine, a do treće - sva! Valja još dodati da su 21 posto dece nosioci i HTLVI retrovirusa imunodeficijencije.

Burkit limfom ili - „politički" kancer Denis Burkit je 1958. prvi opisao kancer Burkitt’s lymphoma (BL). Bio je to „najčešći maligni tumor detinjstva“ (ubrzo prepoznat u ugandskoj bolnici ,,Mulago“ u Kampali), sa posebnom kliničkom slikom: rastao je toliko brzo da su za samo 24 sata bile vidljive promene u veličini tumora na licu, a broj tumorskih ćelija se udvostručavao za 65 sati! Reč je, naime, o malignom rastu B limfnih ćelija, koji je kod dece često zahvatao oblast vilice i znatan deo lica - do očiju. (Veliki tumori mogu da rastu i u stomaku.) Bez hemoterapije, ovako brz rast je dovodio do smrti za svega nekoliko meseci. Isključivo su deca tamne boje kože oboljevala od ove opake bolesti. Od 1960. se u oblasti zapadnog Nila 5,4 od 100.000 dečaka godišnje razboli od ovog tumora. U SAD su, međutim, deca tamne boje kože tri puta otpornija na ovu bolest od dece svetlog tena. Izazivač ovog neobičnog tumora nije EBV, niti infekcija malarije, kojoj se obično prip isuje krivica. U ,,igri“ je još neki, skriveni, faktor. Krvna slika kod BL pokazuje uočljive sličnosti sa goveđim leukemija virusom- BLV (Bovine Leukemia virus). Retrovirus je, najverovatnije, prisutan u Burkit limfomu. Šta više, u oblasti zapadnog Nila je, 1973. godine, 21 posto pregledane dece imalo antitela protiv HTLVI retrovirusa, a 66 posto i HIV antitela. BL je privukao svetsku pažnju zbog neverovatne nesrazmere njegovih uloga, kao uzro ka bolesti i smrti, ali i zato što mahom pogađa afričku decu. Neobično je i to što se ovaj kancer javlja samo u određenim oblastima. U Novoj Gvineji se striktno ,,drži“ državne granice - pronađen je jedino u bivšoj britanskoj koloniji Papui (Nova Gvineja), ali ne i u susedstvu! Uprkos klimatskim uslovima koji navodno podstiču ovu bolest, i uslovima života, u Južnoj Africi (bivšoj Rodeziji), Angoli (bivšem Zanzibaru) - gde je naseljeno oko 600 hiljada Portugalaca - Somaliji i Zambiji, ni jedno dete nije obolelo od ove bolesti. To, međutim, nije slučaj sa Ugandom, Tanzanijom, Kenijom i Kamerunom, gde su deca umirala... Posebno pada u oči činjenica da u ovoj, strogo ograničenoj, oblasti zapadnog Nila ni jedno dete nije obolelo u neposrednoj blizini ,,Kuvula“ bolnice koju su vodili - Amerikanci! Isto se može reći i za oblast oko bolnice ,,Albert-Švajcer“ u Lambarenu (Kamerun).

„...Izgleda verovatno da imamo posla sa lokalnim kancerogenim uticajem, sa znača jnom selektivnom i uticajnom moći“ -ironisali su (valjda!) neki stručnjaci. Uvođenje uzročnika koji vodi do fatalnog kancera kod dece je bilo toliko očigledno, da je naučnik J. Klemensen na jednoj konferenciji morao da kaže: „Bilo bi shvatljivo da afrički limfom može nastati zahvaljujući nekom virusu uvedenom, možda, iz zapadnih zemalja i zbog toga relativno heterogenog porekla. Moguće je i da hemijski onkogeni u zapadnoj Evropi rade na smanjenju otpornosti ovog inherentnog virusa. Ali, ovo su (ipak) samo hipoteze...“ Razlike u vremenu i mestu pojavljivanja ove bolesti u oblasti zapadnog Nila i oblasti Mega oko Kampale, previše jasno potvrđuju da je izazivač s ciljem, dakle namerno, uvežen. Koncentrisano pojavljivanje bolesti, po svim statističkim pravilima, nesumnjivo dokazuje prisustvo aktivnog podstičućeg uzročnika, koji je postao očigledan 1972/73. Pojavio se, naime, godinu dana nakon prvog uzimanja „uzorka krvi“ od 45.000 dece. BL se, inače, u terapeutskoj imunosupresiji ne javlja često. Kod 0,6 posto obolelih od AIDS u SAD, bolest se manifestuje u formi Burkit limfoma. Na prvi pogled, ne previše. Ipak, sobzirom na činjenicu da efekat HlV-a nema dodirnih tačaka sa poreklom BL, interesantno je to što se ovaj redak tumor pojavljuje hiljadu puta češće kod HlV-zaraženih pacijenata nego u ukupnoj ljudskoj populaciji. Čak i pre masovne pojave AIDS-a, broj slučajeva Burkit limfoma je bio povećan u SAD. Od 1973. do 1987. povećao se do 50 procenata. Ipak, ukoliko treba strepeti od mogućnosti da Burkit limfom ponovo bude potvrđen kod afričkih AIDS pacijenata, onda su naučni čelnici, sasvim sigurno, ovo već potvrdili kao prirodno dešavanje.

Histoplazmoza ili - „vežbe" u Indijanopolisu Histoplasma capsulatum je uzročnik gljivične infekcije pluća. Histoplazme nisu oportunistički uzročnici. Njihova pojava kod AIDS bolesti je izazvana namerno, distribucijom, do neke granice, posebnih vrsta histoplazmi. Histoplazmoza nastaje u specifičnim regionima, pretežno kroz masovno uvođenje uzročnika kroz respiratorni trakt i nezavisno od stanja imuniteta. Stoga, on nije umrtvljen oportunistički uzročnik, koji, inače, ne može biti prenet sa osobe na osobu. Histoplazmoza izazvana Histoplazmom capsulatum je opisana 1976. u Ruandi. Sve ukazuje na to da je ovaj uzročnik namerno uveden... Od septembra 1978. do avgusta 1979. godine, 120.000 osoba iz Indijanopolisa je zaraženo Histoplazmom capsulatum. Uzročnik, navodno, nije pronađen. Simptomi su bili neobični. Bolest je bila ozbiljna, bez posebnog jedinstvenog efekta, i dosta često, u poređenju sa ranijim bolestima, dovodila do smrti. Posebno su bili pogođeni učenici tamne boje kože, stariji od 15 godina. Čak šest puta više od svojih vršnjaka bele puti. U nekim gradovima se preko 80 posto srednjoškolaca veoma teško razbolelo. Samo u Indi janopolisu je 1980. i 1981. godine bilo 28 slučajeva ,,raštrkane“ histoplasmoze, dok je širom sveta do 1984. registrovano ukupno 68 slučajeva cerebralne bolesti. Od sledećeg 61-og slučaja opisanog u Indijanopolisu 1983, 13 osoba je bilo potpuno zdravo, 16 je imalo bolest bez imunosupresije, a samo u 32 slučaja je bilo deficijencije u imunom sistemu. Do 1985. godine, četiri osobe sa AIDS-om imale su histoplazmozu (jedna od njih je bila u Trinidadu). U Indijanopolisu je, 1985, sedmoro HIV pacijenata iznenada pogođeno histo

plazmozom. Iz ovoga je izveden zaključak da je kod 46 posto AIDS slučajeva histoplazmoza početna bolest. Infektivni uzročnik je bio otporan na, do tada dokazano uspešan, „amfotericin B“. Prilikom jednog ispitivanja u Njujorku, kod tri AIDS histoplazma pacijenta, kod kojih su analizirana Histoplazma captulatum antitela, uopšte nisu pronađena antitela. Čini se da su u njihove organizme gljivice histoplazme prodrle kada, usled HIV infekcije, telo više nije bilo u mogućnosti da proizvodi nova antitela. Ovo je, ujedno, dokaz o namernoj infekciji u državi Njujork, u kojoj do tada nisu registrovani slučajevi histoplazmoze.

Aspergiloza Aspergiloze su pulmonalne gljivične infekcije, a ponekad i gljivične infekcije creva. Uzročnici aspergiloza su gljivice Aspergillosis spp, a najčešći izazivač je Aspergillus fumigatus. Gljivice proizvode mikotoksin aflatoksin - B. Aflatoksin može dovesti do privremene imunodeficijencije. Ovo naizmenično dovodi do nastajanja bolesti. Još od 1950. godine, vojne snage SAD su ispitivale mogućnosti širenja Aspergillus fumigatus. Od 1970. do 1976, nastajanje aspergiloze u SAD se povećalo do 158 posto! (Privremena distribucija ovog povećanja nije navedena u dostupnim dokumentima.) Govo rilo se da je od 1972. godine učestalost aspergiloza povećana i u Nemačkoj. Poznati „AIDS ekspert“ V. Stail je ovo porekao za Univerzitetsku bolnicu u Frankfurtu na Majni (Nemač ka), gde su javni tužioci 1992. istraživali uzroke smrti 12 pacijenata zaraženih ovom gljivi com. Ni jedan od njih nije bio HIV zaražen. Frankfurt je, inače, grad sa izuzetno visokim brojem HIV zaraženih osoba. Aspergiloza se pojavljuje kod oko 20 posto imunosuprimiranih pacijenata (usled, rec imo, terapije kortizolom kod transplantanata). Stoga aspergiloza spada među najčešće oportunističke infekcije. Tokom imunosupresije, prvo se pojavljuje u vidu gljivične infekci ja. Njeno širenje je redukovano za dve trećine ukoliko je na intenzivnoj nezi vazduh filtri ran, što ukazuje na konstantno postojanje aspergilus gljivica u vazduhu. U vezi sa masovnim AIDS-om, u banci podataka (na koju smo naišli) nema izveštaja o aspergilozi. Sobzirom na to da nije uhvaćen ovaj, već oportunistički, uzročnik valja zaključi ti da je to usled izuzetno jake odbrane tela, posebno protiv gljivica. Naučnici Centra za kon trolu bolesti nisu predvideli ovakvu reakciju. U definiciji AIDS-a objavljenoj 1982. godine, aspergiloza je označena kao njegova karakteristika. To je ponovljeno i u naredne tri godine, od 1983. do 1985. O ovome, međutim, nije bilo ni pomena u definiciji AIDS-a iz 1977. U statistici Centra za kontrolu bolesti, koja se odnosi na početne bolesti aspergiloza, čak ni jednom nije pomenuta. Već je dokazano da je širenje HIV infekcije trebalo da bude omogućeno redukcijom odbrambenih snaga čoveka. Postoji nekoliko indicija da su za ovo korišćeni mikotoksini, posebno tip supstance -aflatoksin -B. Pošto te supstance nastaju u prirodi, one nisu izazvale nikakvu sumnju. Namerno širenje mikotoksina je veoma teško dokazati. Organizam automatski, ali netačno, registruje s jedne strane imunu reakciju izazvanu na aflatoksin, a u isto vreme, s druge strane, registruje reakciju protiv Aspergillus-a. Osobe napadnute aflatoksinom tre bale bi da u manjem broju imaju bolesti izazvane Aspergillus-om, nasuprot uporedivim pacijentima sa imunosupresijom.

Neobično veliki broj HlV-zaraženih pacijenata koji ne pate od aspergiloza, jasno ukazuje na neprirodno širenje aspergiloza pre HIV imunodeficijencije.

Pneumocistična upala pluća (PCP), kapetan Gajdušek i igra bogova... Dobitnik Nobelove nagrade i naučnik koji je opisivao AIDS, Karleton Gajdušek, poslat je u Nemačku 1948, 1952. i 1954. godine u „medicinsku pedijatrijsku misiju“. Po povratku u SAD, u svojstvu kapetana vojnih snaga, proširivao je znanje u „Volter Rid“ vojnom medidnskom centru, u Vašingtonu. Jedan deo svojih saznanja je predstavio u radu „Akut na infektivna hemoragična groznica i mikotoksini u sovjetskim socijalističkim republikama“. Zatim je, 1954. i 1955, bio savetnik australijske vlade u Melburnu. U to vreme su zabeleženi prvi, do tada nepoznati, slučajevi PCP-a (opisani 1956. godine). Od 1955. do 1957. godine, Gajdušek je bio „direktor programa za proučavanje dečijeg rasta i razvoja, i uzroka bolesti u primitivnim kulturama, kao i laboratorijski lagane, skrivene, umerene virusne infekcije“ u Papui (Nova Gvineja), gde su 1960. otkriveni prvi slučajevi PCP-a. Gajdušek je 1957. počeo da piše o PCP-u i, gotovo uzgred, pomenuo da je PCP iznena da nastao 1935, da se javlja samo u zemljama gde se govori nemački i isključivo u - deči jim domovima! Čak su i drugi naučnici nastojali da prikriju nemačke eksperimente... Nakon ovoga, 110 siročadi iz Koreje - pod patronatom naučnika sa nemačkog gov ornog područja - razbolelo se van dečijeg doma od PCP-a, bez vidljive imunodeficijencije. U Koreji su bile ograničene mogućnosti za izvođenje eksperimenata. Ipak, „dobro razvijeno orijentalno muško odojče“ iz sirotišta, usvojio je bračni par Amerikanaca koji se tamo nalazio povodom korejskog rata. Novi roditelji su odveli dete u SAD i odmah po dolasku organizovali intenzivni medicinski tretman koji je podrazumevao uzimanje krvi, rendgensko snimanje, uzimanje brisa grla, lum balno punktiranje i davanje injekcija svaka tri sata. Dete je, konačno, umrlo - posle 19 dana. Kapetan Gajdušek je, sa osobljem Pasterovog instituta, radio i u Iranu 1952. i 1953. godine. Sledeće masovno umiranje beba se dogodilo u Iranu 1961. godine, i to kao deo pro jekta vojnog CENTO pakta Velike Britanije, Nemačke i SAD... I iranski naučnici su vršili eksperimente na deci iz Širaskog sirotišta koje je imalo 80 kreveta (Širaz je najveći iranski grad u kome, procentualno, živi najviše Jevreja). Nahočad i deca mladih majki su iznenada umirala, a autopsija njihovih leševa je obavljana sa najvećom pažnjom. Naučnici su bili zaduženi i za porodiljski deo, u kome su kasnije žrtve posmatrane od prvog dana života. Od jula 1960. godine, započinje serija smrti od PCP-a, koji je pre toga bio nepoznat u Iranu. Svi mali žitelji istraživačkog sirotišta, ukupno 233 deteta, su umirali. Kod 68 je uzrok smrti bio - PCP. Kao izvor bolesti je navedeno mleko pripremano u sirotištu. Decu je satirala dijareja, budući da su bila zaražena gljivicama kandide i posle šest nedelja obolela od PCP-a. Pojava PCP-a kod šimpanza se može izazvati mlekom leukemičnih krava. Ovu imuno supresiju, prenosivu mlekom, izaziva retrovirus goveđe leukemije (Bovine Leukemia virus - BLV). Preko muzne stoke, BLV je izazivač akutne limfatične leukemije kod ljudi. U iran skim eksperimentima na deci je, očigledno, korišćeno ovo imunosupresivno sredstvo.

Po istom principu, američki naučnici su mleku, pripremljenom u domovima i sirotiš tima (rečeno je da u njemu nedostaju antitela), pripisali pri kraju Vijetnamskog rata smrt vijetnamskih beba od PCP-a u pet američkih sirotišta u Sajgonu (Južni Vijetnam). Krav lje mleko izvan američkih sirotišta u Vijetnamu (koja su finansirana od „Prijatelja dece“, Boulder, Kolorado), do dan-danas nije dovedeno u vezu sa fatalnim PCP-om kod beba. Tačan broj dece obolele od PCP-a u Vijetnamu, nikada nije objavljen. Bilo kako bilo, zvanično je saopšteno da je reč o „infektivnoj bolesti od epidemiološkog značaja u Vijet namskom ratu“. Kao i u Koreji, i u Vijetnamu su američki građani na kraju rata usvojili bebe sa PCP om i odveli specijalnim letom u SAD. Prema dostupnim izveštajima o njihovom lečenju iz 1973. godine, petoro dece je podvrgnuto tretmanu intravenskim i intramuskularnim injek cijama (četiri puta dnevno) i pregledano pre smrti. Lekovi američkih vojnih snaga, kojima su tretirana, nabavljeni su preko veteranske administrativne bolnice. Kako su izveštaji o sedam drugih PCP vijetnamskih beba u SAD iz 1975. bili delimično isti, u praćenju davan ja intramuskularnih injekcija i nadolazeću smrt ove dece uključeni su i lekari i vojnomed icinsko osoblje. „Infektivna bolest kao nastavak Vijetnamskog rata“ je, po svemu sudeći, nova specifična vrsta PCP-a koja ne štedi ni imunološki zdravu američku decu i, čak, dovo di do stvaranja antitela. PCP se prvi put pojavio u SAD 1964. godine, kod nekoliko odraslih osoba bez prethodne imunodeficijencije. Naime, te godine su se u Pulmanu (država Vašington) razboleli bračni par i njihova sedmogodišnja kćerka, nakon čega su roditelji umrli. U isto vreme, vlada SAD je u Pulmanu (Pullman) vodila Institut za istraživanje bilja (Region alna laboratorija u Pulmanu za ispitivanje bilja), Odeljenje za poljoprivredu. Između ostalog, proučavan je impresivni vrtlog gljivičnih spora. Gljive i njihove spore proizvode imunosupresivne mikotoksine. (Poljoprivredno odeljenje je bilo uključeno u proizvodnju biološkog oružja!) Vlada je u istom mestu držala i veterinarsku istraživačku stanicu ,,Pulman“ (Odeljenje za veterinarsku mikrobiologiju i patologiju Univerziteta države Vašington), s ciljem istraži vanja virusa koji izaziva infektivnu anemiju konja. A virus-izazivač infektivne anemije konja je početni virus za razvoj - HlV-a!

Eksperimentalni dokazi na ljudima Hronična limfoidna intestinalna upala pluća se uglavnom javlja kod dece mlađe od godinu dana. Ovo oboljenje je posebno detaljno ispitano prilikom laboratorijskih istraži vanja u kojima je korišćen medi visna (Maedi visna) virus ovaca. Upala pluća kod ovaca iza zvana ovim virusom je veoma slična onoj koja je nađena kod dece mlađe od godinu dana. Vezu između ovih oboljenja nije teško uočiti. Kod ovaca, kao i kod dece, bolest se širi raspršivanjem (aerosolom). S druge strane, kako medi visna nije seksualna bolest kod ovaca, očigledno je da je i retrovirus stvoren u Fort Detriku mogao da bude prenešen nesek sualnim putem na pripadnike najmlađe populacije. Sledeći ove eksperimente, pronalažen je uzročnika hronične limfoidne intestinalne upale pluća kod beba obolelih od side, posta lo je skoro rutina. PCP se gotovo isključivo ,,pojavljivao“ u dečjim domovima zemalja nemačkog gov ornog područja, sirotištima Koreje, Irana, Vijetnama i u dečijoj istraživačkoj bolnici ,,Sv. Jude“ u SAD.

U Nemačkoj i Švajcarskoj je PCP pogađao bebe i decu isključivo u sirotištima, ali ne i onu koja su živela u porodicama. Isto je bilo u Koreji, Iranu i Vijetnamu. Faktori za inici ranje bolesti su, dakle, postojali samo u sirotištima. CDC je iznenada pokazao posebno interesovanje za Pneumocystis carinii. Naime, ovaj patogen se 1982. pojavio u testovima krvi trojice hemofiličara. U izveštaju CDC je bilo reči o „obrazovanju neograničenog broja grupa T-čelija koje kruže, u nedostatku odgovora lim focita na mitogene, potpunom smanjenju broja pomoćničkih T-ćelija (T4) i uvećanju broja supresorskih T-ćelija (T8), kao i obrnutom odnosu T4:T8 koji je iz toga proizašao“. PCP može da aktivira druge viruse. Gotovo uvek se javlja kada je pacijent već u imun odepresivnom stanju. Kako PCP u priličnoj meri podseća na sidu, nameće se logično pitanje - da li je ova situacija veštački nametnuta homoseksualnoj populaciji? Prema „obično dobro obaveštenim izvorima“, postoji tvrdnja da je PCP ubačen u vakcine protiv hepatitisa B! Valja se zapitati i zbog čega se PCP manifestovala prvenstveno među pripadnicima homoseksualne zajednice u Americi? Odgovor najverovatnije leži u postojanoj sumnji da je pri Fort Detriku lek pentamidine isethionate kontaminiran. Možda je i zbog toga njegova distribucija ograničena na jednu službu CDC. Kontaktiravši sve osobe koje su naručile lek pentamidin isenthionate iz CDC-ovog Odeljenja za lekove protiv parazitskih bolesti odeljen ja, CDC je saopštio da su pacijenti uglavnom bile bebe mlađe od godinu dana i stariji ljudi. Ipak, objašnjavano je da se bolest pojavljuje i u grupama u nekim oblastima SAD. Američka vlada je 1976. godine prestala sa praksom neobeleženih terapija „pentamidi nom“, u to vreme jedinim poznatim dostupnim lekom, koji je bio u prodaji 30 godina. Paci jenti su, dakle, lečeni jedino ovim lekom prilikom registrovanja u Centru za kontrolu bolesti. Od prvog registrovanog slučaja 1955. godine, pa do 1967, u SAD je zabeleženo 107 PCP slučajeva. Od 1968. do 1973. godine - 225 slučajeva, od kojih je 60 bilo u bolnici ,,Sv. Jude“ u Memfisu (država Tenesi). Ako se u američkim okolnostima PCP u 5,8 posto slučajeva razvijao sam po sebi (prilično jasna imunosupresija izazvana lekovima), onda se od već pomenutih 63 posto PCP bolesti nastalih sa HIV epidemijom, 57,2 procenta moralo razviti kao rezultat dodatne infekcije. Pojedine bolesti su se pojavljivale u kasnijoj fazi. Ipak, bilo je i još uvek postoji, neko liko izveštaja o grupama u bolnicama kod kojih je registrovan i HIV. Od PCP-a su se naroči to razboljevala deca sa akutnom limfocitičnom leukemijom. U opisu ovih bolesti kod dece iz istraživačke bolnice ,,Sv. Jude“, pacijenata i bolničkog osoblja u Njujorku, istaknuto je da se ,,PCP javlja u prostoru, vremenu i grupama u jednoj zgradi, a da zaraženi nisu u kontak tu jedni sa drugima“. S druge strane, supresija imunološkog odgovora izazvana, na primer, radijacijom ili mikotoksinima, dovedeni su u pitanje prenošenja nove vrste PCP-a kroz vazduh,. Ovo saznanje, po svemu sudeći, igra određenu ulogu u stvaranju veze AIDS/PCP od kako je 1977. zabeleženo povećanje PCP-a, čak i bez HlV-a. Od pacijenata lečenih imnosupresivnim lekovima (npr. posle transplantacije organa) a koji su se razboleli, između 1,1 posto i 5,8 posto je imalo PCP. Brojka prirodnog nastajanja PCP bolesti, sledeći traženu imunodeficijenciju, mogla bi da bude isto toliko velika. Rasprostranjenost PCP-a u slučajevima HIV imunodeficijencije je do 60 puta manja nego kod imunodeficijencije prouzrokovane lekovima. U svakom slučaju, u glavnom članku ,,JAMA“ (publikacije Medicinske asocijacije SAD), iznesena je tvrdnja da je PCP prisutan u nerazvijenim delovima sveta kao epidemija. Isto su tvrdili i naučnici iz Njujorka i dečije bolnice ,,Sv. Juda“. Američki naučnik Redman

je 1975. tvrdio da je PCP epidemijski i u - Africi. Od 1945. pa do pojave masovnog AIDS-a, u Africi, preciznije - isključivo u njenom južnom delu - zabeleženo je pet slučajeva PCP-a: u Južnoj Africi (jedan), Nigeriji (jedan) i u AIDS aktivnom regionu u Ugandi (tri slučaja). Naglašavanje Afrike kao luke epidemije ove bolesti (ali ne Australije, Azije i ostalih), dokazuje da je autor znao da će posle Koreje, Irana i Vijetnama, i u Africi biti stvoreni imunosupresivni preduslovi za utiranje puta pojavi PCP bolesti! Prema AIDS definiciji iz 1987. godine ,,PCP je, čak i bez dokaza o HIV-u, simptom AIDS bolesti“. Iz ovoga proizilazi da se pod HIV infekcijom podrazumevaju ,,svi slučajevi gde nije nađen ni jedan drugi uzrok imunodeficijencije“. Zasnovana na takvoj definiciji, samo HIV infekcija može da eliminiše imuni mehanizam do nivoa koji omogućuje „nase ljavanje“, tj. pojavu PCP-a. Dakle, deca koja su od PCP-a umrla u Nemačkoj, Švajcarskoj, Čahoslovačkoj, Kongu, Zairu, Finskoj, Iranu i Vijetnamu, imala su u stvari - AIDS! U to vreme su umetnuti HIV ili srodni imunosupresivni retrovirusi. U Ugandi, ni jedan AIDS pacijent nije pogođen PCP-om. Mikrobi nisu nađeni ni kod paci jenata u Lusaki (Zambija). Uprkos detaljnim istraživanjima, PCP nije pronađen ni kod jedne osobe u Keniji, niti se mogao uzgajati u životinjama, kao što je to moguće u Evropi i SAD. Uzročnici potencijalno izazvanog PCP-a su u Zimbabveu izolovani kod 22 posto pregledanih AIDS pacijenata. Oni koji su na taj način uključeni, nisu se razboleli! U brazilskoj bolnici „Porto Alegre“, uzročnici su se pojavili kod 45 odsto AIDS pacijenata. Od ukupnog broja „crnih Afrikanaca“ iz Centralne Afrike koji su živeli u Belgiji i razboleli se od AIDS-a, 29 posto je imalo PCP. Na Haitiju je u početku bilo 10 posto, a 1983. godine u SAD, u zavisnosti od regiona, od 63 do 80 posto. Sumnja da ova PCP grupa u SAD nije rezultat samo HIV infekcije već da se istovremeno razvija dobijanjem posebne PCP vrste kod HIV zaraženih i nezaraženih osoba, potvrđena je činjenicom da je PCP s jedne strane delimično lako izlečiva, a s druge strane - fatalna neizlečiva bolest. PCP vrste koje su pogodile nekoliko HIV zaraženih pacijenata u 1981, razlikovale su se od onih iz 1985. godine.

Kapoši sarkom ili traganje za „rasno selektivnima biološkim oružjem Kapoši sarkom je kancerogena izraslina, posebno na koži. U ranijim vremenima je isključivo pogađala starije muškarce jevrejskog ili italijanskog porekla. Kasnije se razvijao u imunosupresiju kod četiri posto osoba, isključivo pomenutog porekla, dok ga kod ostal ih uopšte nije bilo. Vojne snage SAD su, od 1954. godine, testirale razvoj Kapoši sarkoma i upotrebu u Ugandi. Ima indicija da je za ovu svrhu napravljen od virusne infektivne anemije konja i citomegalovirusa. Kapoši sarkom (KS) je (jedna od) karakteristika AIDS bolesti. U početku je polovina pacijenata u SAD i zapadnoj Evropi imala kancer, dok se danas računa na oko 10 posto obolelih. U državama Afrike skoro ni kod jednog AIDS pacijent nije uočen Kapoši sarkom! Centar za kontrolu bolesti objašnjava (definicijom AIDS-a) „da je Kapoši sarkom kod osoba mlađih od 60 godina HIV/AIDS bolest, čak iako ne postoji dokaz o HIV-u“. Budući da je KS opisan još 1872. godine kod ljudi pomenutog porekla, logično je da su se HIV, ili tipovi HIV infekcija, do tada već ispoljavali.

KS je opisivan na različite načine. Većinom kao nova multižarišna maligna izraslina, koja uglavnom nastaje na koži, bubrezima, srcu i crevima, i varira u svojoj agresivnosti. Pojavljuje se u infekcijskim grupama i zasebnim (lokalnim) oblastima. Na primer, 1920. godine je zahvatio Austriju, Poljsku, severnu Italiju, Sardiniju, Ugandu i Izrael. U izvesnim slučajevima se infekcija toliko brzo širi da zaraženi umiru posle dva mese ca od dijareje ili iscrpljenosti. Smrt, inače, najčešće uzrokuje druga prateća bolest koja se kasnije javlja. Ipak, većina obolelih (pre)živi od nekoliko gadina do nekoliko decenija. Do spontanog izlečenja dolazi u čak dva posto slučajeva, za razliku od ostalih malignih tumo ra kod kojih se to veoma retko dešava. KS u čak oko 95 posto slučajeva napada muškarce (obično opisane kao ,,jaki“), i često starije od 60 godina. U detaljnim istraživanjima izvedenim do 1932. godine, od 372 reg istrovana slučaja oboljenja 219 su bili muškarci od kojih su 129 (ili 58 posto) bili mlađi od 60 godina. Sobzirom na to da kod obolelih nije zabeležen ni jedan slučaj imunodeficijenci je, nameće se zaključak da nisu mogli da budu registrovani kao - AIDS bolesnici. Infekcija jakih starijih muškaraca mogla bi da se dovede u vezu sa smanjenjem mušk ih polnih hormona. Ovo je potvrđeno činjenicom da Kapoš sarkom ne napada testise i jajnike koji proizvode polni hormon testosteron. Od ukupnog broja slučajeva Kapoši sarkoma, 37 posto pacijenata istovremeno boluje od - još jednog kancera! Reč je o osobama koje su 20 puta više podložne malignim neoplaz mama od ostalih ljudi. U izraelskoj studiji rađenoj na 40 pacijenata obolelih od Kapoši sarkoma, svi su imali i gljivice na stopalima, 35 njih je imalo gljivice u nosu, na nožnim palčevima i tabanima, a petoro duž palčeva i tabana. Ništa slično nije poznato u vezi bilo koje druge bolesti... Kod 80, od svih registrovanih slučajeva do 1933. godine, bolest je bila induko vana. Četrnaest osoba je radilo sa konjima (farmeri, vozači, trgovci stokom, potkivači) ili su ih konji povredili (ujeli, udarili i sl.), 12 trgovaca su konje verovatno koristili za transport, osmoro je poslovalo sa građom, a sedmoro sa kožom. U svakom slučaju, u više od polovine ovih slučajeva, bliski kontakt sa konjima, kožom i drvetom, bio je veoma čest. Drvo i koža su pogodna podloga za gljivice Aspergillus fiavus i Aspergillus fumigatus koje proizvode aflamikotoksin. Mikotoksini imaju presudnu ulogu u savladavanju snaga imune odbrane organizma protiv HlV-a kod AIDS-a. Veoma često, KS pogađa prethodno povređivane delove tela ili se pojavljuje na mestu ,,ujeda“, tj. prianjanja pijavica. Od 109 ispitanih slučajeva, sedmoro je prethodno imalo povredu upravo na strani gde se pojavio KS, za razliku od kontrolnih 19 bez povreda. Infek cije na tabanima, rukama i vrhu glave, dakle na delovima tela koji su najviše izloženi riziku od povrede, ukazuju da se uzročnik nije spontano razvio u telu. Iniciranje bolesti od strane infektivnih uzročnika je dokazano. I kad KS nije i kad jeste povezan sa pojavom AIDS-a, izolovani su - retrovirusi. Pronađeni paraziti filari je - onchocerca (onchocerciasis, oboljenje) su verovatni transm iteri infektivnih uzročnika KS. I crne i konjske muve, na primer, mogu da prenesu virus infektivne anemije konja (EIAV). EIAV i Kapoši sarkom su povezani i na sledeće načine: a) EIAV je pronađen u konjima; b) KS je podstaknut infektivnim uzročnikom - EIAV je infektivni uzročnik;

v) Retrovirusi su sadržani u KS - EIAV je retrovirus; g) KS je povezan sa onchocerciasis - EIAV se nalazi u filariji (Onchocerca volvulus); d) Uzročnike KS-a mogu preneti crna i konjska muva - EIAV može biti prenešen crnom i konjskom muvom. Kao i kod infektivne anemije konja, anemija se može javiti i kod KS. Virus infektivne anemije konja je, najverovatnije, presudan preduslov za pojavu Kapoši sarkoma. Kapoši sarkom se nije spontano pojavio u oblasti Zapadnog Nila (Uganda). Bilo je puno slučajeva, u brzom sledu, među Ijudima koji su živeli u bliskom susedstvu, koji nikako ne mogu biti objašnjeni spontanim dešavanjima već isključivo podsticajem. Kapoši sarkom je bio veoma redak pre nego što je proizveden u Ugandi i Tanzaniji. Od 1872, kada je registrovan, pa do 1959. godine u celom svetu je opisano samo 1.256 slučaje va. Godine 1962. obelodanjeno je da u SAD na svakih deset miliona stanovnika godišnje oboli od dve do šest osoba. Ovaj podatak je, međutim, netačan. Jer, po upitnicima Nacionalnog instituta za kancer SAD, od 1973. do 1981. je 29 slučajeva ove bolesti bilo reg istovano na svakih deset miliona ljudi. Interesantno je i to da Njujork i Majami nisu obuh vaćeni ovim izveštajem, iako je upravo u njima, u odnosu na ostale regione, registrovan neuporedivo najveći broj slučajeva KS-a. Mnogi naučnici su ubrzano počeli da istražuju Kapoši sarkom. Već je rečeno da je do 1959. godine opisano 1.256 slučajeva, a samo je u maju 1961. gotovo o tome objavljeno hi ljadu članaka. Pomalo neobično, budući da kao (do tada) ipak retko oboljenje, nije odviše bilo značajano za zdravstvene službe. Ipak, „epidemiologija KS-a je izazvala neverovatno interesovanje. Često je izveštavano o oboljenju većeg broja osoba jevrejskog i italijanskog porekla, i crnaca u određenim delovima Afrike, gde se često pojavljivao“. Iako nisu samo Jevreji i Italijani bili ugroženi, „bolest je, ipak, po svemu sudeći, bila retka među Anglosaksoncima“. Naučnici Hingison i Etl su 1960. u Južnoj Africi ,,stvari“ izložili malo delikatnije, a ipak eksplicitno: „Kapoši hemagio sarkom je izuzetno redak u Evropi i Severnoj Americi, ali i relativno čest tumor u mnogim regionima afričkog konti nenta“. A naučnici Giralod Beth i Genle su 1975. još dodali: ,,Za razliku od geografski koncentrisanih afričkih ekvatorijalnih crnaca, među stanovništvom Evrope bolest je retka...“ Ova navodna akumulacija na afričkom kontinentu, opisana 1949. godine, biće kasnije obrađivana. Skoro jedinstveno nastajanje bolesti među Jevrejima u centralnoj Evropi, opisano je od 1872. do 1930. godine. Posle Drugog svetskog rata, u SAD i Francuskoj je obelodanjena veza ovog kancera sa poreklom zaraženih osoba. Nemački naučnik Julijus Derfel je 1932. prvi pokušao da se zainteresuje za ovu retku bolest (od 1872. do 1932. u medicinskoj literaturi je opisano samo 356 slučajeva). Uprkos nje govim brojčano iskazanim nalazima, koji su potvrđivali da su Jevreji i Italijani posebno izloženi riziku, on je tvrdio da je „širenje ove bolesti najverovatnije više geografsko nego - rasno“. Der fel, očito, nije bio zainteresovan za bilo kakvo razjašnjavanje ,,specifične“ ugroženosti Jevreja i Italijana, već za pobijanje „jevrejske sklonosti“ prema ovoj bolesti. Išao je čak tako daleko, da je svađom pokušavao da dokaže da od oko 50 slučajeva u Italiji, ni jedan jedini nije bio Jevre jin! Po toj logici, bilo bi isto tvrditi da ni jedan Italijan nije zaražen u Izraelu, što je svakako kon tradiktorno sa nastajanjem ove bolesti među Italijanima i Jevrejima. Derfel je, ipak, svojim člankom formirao stav javnog mnjenja, a njegove teze su prih vaćene od strane brojnih medicinskih autoriteta. I Etl, čiji su brojčani nalazi takođe dokazi

vali suprotno, svađalačkim tonom je rekao „da je po Getleru“ bilo više slučajeva KS-a u posleratnoj Nemačkoj, nego pre, da je registrovan samo jedan slučaj (1959.) u Radijum institutu „Hadassah univerzitetske bolnice“ u Izraelu, i da (prema tome) „navodna učestalost ove bolesti kod Jevreja nije očigledna“. U pobijanju teze o „specifičnoj ugroženosti“ Jevreja i Italijana, Etl se ograničio na izjavu da „nije bilo nastajanja ovog oboljenja među Jevrejima“. Njegova tvrdnja da nije bilo slučajeva KS-a u posleratnoj već u predratnoj Nemačkoj, uglavnom je zasnovana na jednoj Getlerovoj rečenici „Pošto je AK (Kapoši sarkom) nedavno pronađen kao pretežan među Kinezima (Koskard), crncima (Dejvis) i češće primećen u Nemačkoj, koncept geografske povezanosti sa posebnim regionima (Grčka, Italija, istočna Evropa) ili sklonost ka jevrejskoj rasi, bio bi teško održiv“. I - to je sve. Nema dokaza, brojki, datuma o navodnom povećanju broja ovih slučajeva u Nemačkoj, praćenog isterivanjem i ubijanjem jevrejskih stanovnika. Prilično je apsurdno tvrditi, samo zbog jednog slučaja lečenog jedne godine na radi ološkom odeljenju bolnice u Izraelu, da je KS posebno prijemčiv za Jevreje. Ukoliko je između 1872. i 1932. kod 60 miliona Nemaca u proseku zabeleženo samo pet slučajeva godišnje (jedan od 720 miliona), onda bi jedan slučaj na dva i po miliona izraelskih Jevre ja (pod pretpostavkom da ni jedan nije lečen u nekoj drugoj bolnici) bio - 300 puta češći! Šta više, Etl je ,,prevideo“ ili (namerno?) ispustio da iznese izraelske i italijanske statističke podatke: u 29 izraelskih bolnica je, između 1960. i 1982, kod 562 osobe dijagnostikovan KS (samo 11 obolelih su bili Palestinci). Godišnja razmera ove bolesti među Jevrejima, dakle, iznosi 97 obolelih na 10 miliona stanovnika. Između 1970. i 1980. (na godišnjem nivou) bilo je 145 obolelih na 10 miliona stanovnika. Čak 67 posto obolelih od KS-a je imalo HLADR5 krvne karakteristike, dok je iz uporedne grupe (bez KS-a) svega 23 posto imalo ove karakteristike. Po svemu sudeći, HLADR3 pomaže organizmu da se bori protiv ove bolesti. Samo osam posto obolelih ga je imalo, u poređenju sa 54 posto iz kontrolne grupe (bez KS-a). U ukupnoj ljudskoj populaciji, HLADR5 je najčešći među Italijanima (35,8 posto), Špancima (28,6 posto) i Aškenazi Jevrejima (39,1 posto). Do početka euforije Nacionalsocijalističke partije u Nemačkoj 1933. godine, većina naučnih članaka o ovoj bolesti je objavljena u Nemačkoj. Posle toga, izuzev jednog slučaja iz 1937, ni jedan drugi nije štampan. Ova bolest je, dakle, mogla biti korišćena kao infek tivno oružje protiv Jevreja a da, pri tom, ne ugrozi ,,arijevce“. Iako su mu, načelno, ljudi tamne boje kože manje podložni, ,,akumulacija“ KS-a je (kao što je već rečeno) zabeležena u specifičnim regionima Afrike. Precizna istraživanja ukazuju na pet tamošnjih centara: - u Južnoj Africi - po dolasku na vlast Nacionalne partije 1949. godine (do 1953. godine), - u „biseru Afrike“ Ugandi, sa najvećim prihodom na kontinentu južno od ekvatora, tokom perioda borbe za nezavisnost od kolonijalnog ropstva (od 1954. do 1977), - u Kongu, zemlji najbogatijoj u sirovinama, koji prati Južnu Afriku i snabdeva je uranijumom, bakrom, kobaltom i drugim mineralima namenjenim za „posebne svrhe“, - u južnoj Tanzaniji - gde mozambički liberalni pokret ,,Frelimo“ ima kampove (od 1964.) i - u Kamerunu (od 1969. do 1973). Sa podacima i brojkama se, međutim, manipuliše. Jer, do 1950. se u svim izveštajima o bolesti kancera u Africi navodi da KS „jedva da pogađa tamošnje (tamne boje kože)

stanovnike“. Etl je 1962. izbrojao ukupno 35 slučajeva van Južne Afrike. I 1941, 1942. i 1957. je bilo izveštaja o „manjoj učestalosti KS-a među osobama tamne boje kože u SAD“. Na Karipskim ostrvima, uglavnom nastanjenim osobama tamne boje kože, do 1961. su pri javljena samo tri slučaja (dvoje su afričkog porekla).

Posebne karakteristike K S-a u afričkim zemljama Bolest je u Africi naročito agresivna i posebno pogađa mlade ljude. Ipak, literatura na koju se pozivaju mnogi medicinski autoriteti navodi da je od 1872. do 1950. godine obolelo 14 osoba svetlog tena i ni jedno dete tamne boje kože ispod 15 godina starosti. Potom je izne nada (da li?) od 1950. do 1959. godine obolelo 18 dece tamne boje kože samo u Africi i šestoro dece svetlog tena u ostatku sveta. Pri tom su pokazivali potpuno nove simptome: „Kapoši sarkom je jedinstven u tome da limfadenopatični tip bolesti nastaje isključivo kod afričke dece. U drugim delovima sveta se, bez obzira na starosno doba, ne razvija ovaj njegov oblik“. Pomenuti limfadenopatični oblik se pojavljuje jedino kod pacijenata čiji je imuni sis tem delimično namerno poremećen medikamentima (npr. kortizolom kod transplantacije organa), a u vezi sa AIDS-om. Tumori na očnim kapcima i konjunktiviti preovladavaju među afričkom decom, i nigde više u svetu. Ovakav rast navodi na zaključak da se veliki broj uzročnika prenosi vazduhom, kao što je i rečeno u uvodnom članku ,,Lanceta“ (1973. godine) a indirektno potvrđeno od Safija. Prilično je neobjašnjivo to što Afrikanci, osim od KS-a, ne boluju od ostalih malignih bolesti poput stanovnika Evrope i Severne Amerike. Zbunjuje i činjenica da među slučaje vima KS-a u Africi nema uopštene osetljivosti na maligne bolesti. U slučajevima imunosupresije (izazvane npr. transplantacijom), zabeleženo je da su neki pacijenti italijanskog i jevrejskog porekla oboleli od KS-a. U Torontu je, između 1958. i 1978, zbrinuto 500 bubrežnih transplantanata s propratnom imunosupresijom lekovima. Među njima je bilo čak 100 Jevreja mediteranskog porekla! Kod četvoro, od ovih sto paci jenata, sa imunosupresijom je razvijen i prilično redak Kapoši sarkom. Kod preostalih 400 - samo jedan jedini. U Australiji i Novom Zelandu, s druge strane, od 1.884 bubrežna transplatanta, ni kod jednog jedinog pacijenta se nije razvio KS. U Izraelu je, pak, od 100 bubrežnih transplatana ta bilo četiri nova slučaja KS-a. Izraelski naučnik Nisenkon je tvrdio da „preovlađujući životni uslovi u Izraelu sadrže nepoznate faktore koji ovome doprinose“. Od ukupno 30 prijavljenih pacijenata obolelih od KS-a sa transplatantima organa, za osam se tvrdilo da su Jevreji izraelskog porekla, a za petoro da su Italijani. (Ni aluzija nije bilo na osobe tamne boje kože.) Dve trećine su bili muškarci, a jedna trećina žene. KS se često razvija odmah nakon primene terapije kortizola. Ovo ne ukazuje na to da ga kortizol izaziva, već pre da je njegov - ,,okidač“. Pravi izazivač je skriven na sigurnom mestu kod izvesnih osoba jevrejskog i italijanskog porekla, posebno kod žena sa snažnim kontrolnim mehanizmima. I čim se kontrolni mehanizmi oslabe kortizolom, uzročnik je slobodan za reprodukciju... Kada se pojavila prva publikacija o AIDS-u, Kapoši sarkom je bio identifikaciona bolest. Više od polovine bolesti ga je sadržavalo. Muški homoseksualci, hemofiličari, primaoci krvi, Haićani i stanovnici afričkih država, zahvaćeni su različitim stepenima ove bolesti.

U studiji izvedenoj u Majamiju, od 49 detaljno ispitanih AIDS pacijenata, svi su imali KS. Među njima je bilo: 22 Haićanina, 19 muških homoseksualaca, dva hemofiličara i dva pacijenta čiji način infekcije nije zabeležen. Umrli su između aprila 1980. i oktobra 1983. godine... Bolest se manifestovala brzim razvojem „zapaljenskog Kapoši sarkoma“, što ukazuje na to da su oboleli, neposredno pre toga, bili snažno izloženi uzročniku koji je do tih osoba, s tako različitim načinima života, mogao da dopre jedino - vazduhom! KS se, inače, veoma retko pojavljuje među hemofiličarima. Smišljeno intenzivno, uzročnik je širen u Zambiji. Tamo je KS bujao na licu obolelog u tolikoj meri da je njegovo širenje tokom noći bilo očigledno. KS se prenosi i seksualnim odnosima. Agresivnost mu se intenzivira razvojem bolesti. Procenat infekcija među masovnim AIDS bolestima konstantno opada - od 42 posto u 1982. godini, do 13 posto u 1988. - ali, i stopa preživljavanja je opala između 1981. i 1987. godine.

Kriptosporidioza (Cryptosporidiosis) ili proizvod vojnih snaga SAD Kriptosporidioza nije prirodna posledica HIV infekcije. Cryptosporidia infekcija je nastala kao dodatna namena kod HIV zaraženih osoba, i - smrtonosna je. Posebno je aktivi rana u Ugandi i Haitiju Bolest kriptosporidioza se kod ljudi izaziva uzročnicima odgajanim od strane američk ih snaga. Pomešani sa mlekom u prahu i pijaćom vodom, oni šire zarazu. Kriptosporidioza je ,,efikasan“ izazivač dijareje i pojavljuje se isključivo u grupi AIDS bolesti. Kod zdravih osoba, kriptosporidioza je bezazlena. Prva dva slučaja u ljudskoj istoriji su se, po svemu sudeći, pojavila 1974. godine, a drugih šest 1978/79. Troje od obolelih su bile zdrave osobe, a pet je imalo imunod eficijenciju. Sledeći slučaj je registrovan 1979. U podacima o pacijentu, dostavljenim u novembru 1980, navodi se da je reč o muškom homoseksualcu. Budući da su rezultati prvog istraživanja o nastanku i učestalosti kriptosporidioze među muškim homosek sualcima u AIDS bolesti objavljeni dve godine kasnije - 12. novembra 1982. godine, 1980. nije bilo medicinskih razloga za pominjanje a pogotovo ne ispitivanje u vezi sek sualnog opredeljenja. Uprkos ovome, naučnici, idejni tvorci i proizvođači pomenutog zla, već tada su morali da znaju za ,,iznenadna“ ubistva muških homoseksualca uz pomoć AIDS kriptosporidioze. Kriptosporidije su asimptomatske protozoe nastanjene duž površine gastrointesti nalnog trakta. Drugim rečima, nisu ugrožene od strane imunog sistema organizma. Naučnici Vojnog istraživačkog instituta SAD „Volter Rid“, odgajili su novi patogeni tip kriptosporidija, Cryptosporidium wrairi, koji može napasti čoveka. Kod zdravih osoba, novi uzročnik eventualno inicira privremeno bezopasnu dijareju ili čak ni to. Kod osoba sa imunodeficijencijom, međutim, izaziva dijareju sa dnevnim gubitkom do 20 litara tečnosti! „Ovo je skroman zaključak, ali može imati daleko veće implikacije u razvijenim zemlja ma...“ - zabeležena je izjava neimenovanog izvora. Može se preneti sa teladi na Ijude, može biti sadržan u vodi, hrani, zemljištu, i odatle se dalje prenositi. Čak i transmisija vazduhom mora biti uzeta u obzir.

Dokazano je da je kriptosporidioza interni poremećaj izazvan protozoama koje prenose pre svega bubašvabe. One su u stanju da, pored čak 30 različitih vrsta bakterija opasnih po ljudsko zdravlje, prenesu i - HIV. U jednom eksperimentu (inače samo segmentu opširnog hemijskog i bakteriološkog ratnog eksperimenta), bubašvabe su hranjene i inficirane virusom side. Pod kontrolisan im uslovima su izgladnjivane a potom puštane među laboratorijske životinje. Sve život inje koje su bubašvabe ugrizle, na HlV-testovima su imale pozitivne rezultate, tj. bile su HlV-pozitivne Sobzirom na činjenicu da bubašvabe ne propuštaju priliku da ,,načnu“ i čoveka dok spava, može se samo zamisliti šta bi se dogodilo kada bi milioni bubašvaba, izgladnelih i inficiranih HlV-om, a pri tom još i ljutih, bilo pušteno ,,u šetnju“ u područja Trećeg sveta i siromašnih geta SAD. Uragan Katrin bi, bar kad su Ijudi u pitanju, bio samo laki pove tarac... Hm, a ko kaže i da nije neka pobegla?! Kriptosporidijaza se, poput kolere, manifestuje gubitkom od 9 do 11 litara tečnosti dijarejom, što dovodi do dehidratacije i neuhranjenosti. Ovaj uzročnik je prvi put otkriven 1984. godine u pijaćoj vodi oko Lakland vazdušnih snaga u Teksasu, u rekama i pijaćoj vodi oko Sijetl-Vankuvera, u reci San Franciska i pijaćoj vodi Džordžije (SAD) i Ahenu (Nemačka). Jedva da iznenađuje podatak da su HIV zaražene osobe u Vankuveru i San Francisku, čak i HIV nezaraženi muški homoseksualci, iznenada počeli da ,,gaje“ nove protozoe snaga SAD... U Haitiju se 1981. godine ova protozoa još nije bila pojavila. Ali, 21 od 114 đece starosti ispod šest meseci zahvatila je kriptosporidioza u 1986. godini: 19 je konzumiralo mleko u prahu, a samo dvoje je bilo dojeno! Iste godine, ovo zlo je pogodilo i obdaništa na Kubi. U Kostariki su obolela jedino deca hranjena mlekom u prahu. U Liberiji je, još 1983. godine, zaraženo 5,9 posto dece. „Kontakt sa uzročnikom“ bili su ishrana mlekom u prahu i život u neislamskom (uglavnom hrišćanskom) okruženju. U Kigali (Ruanda), 10 posto dece uključene u studiju (1983/84.) patilo je od dijare je izazvane kriptosporidijama, dok se u Kampali (Uganda) taj procenat peo na čak - 25 odsto! Uzročnici su svakako prenošeni hranom, bar do izvesne granice. Njihova pojava je posebno opisana u američkim obdaništima u Džordžiji, Pensilvaniji, Mičigenu, Kaliforniji, Novom Meksiku i Floridi. Gde god su se ,,eksperti“ pojavili, deca su na specifičan način bila zaražena... Za Južnu Afriku, u saradnji sa vojnim snagama, tvrdilo se 1981. da kriptosporidioza nasta je uglavnom među teladima. Od 1985. su kriptosporidia infekcije sistematski širene. Na Haitiju se kriptosporidijaza pojavila kod 46 posto AIDS pacijenata, u SAD kod 3,3 posto, u Kinšasi kod osam posto, odnosno kod 30 posto među pacijentima od AIDS-a i dijareje u „Mama Jemo“ bol nici, u Ugandi kod 48 mršavih pacijenata, a u Zambiji kod 135 AIDS pacijenata.

Izosporijaza (Isosporiasis) ili ,,oružje“ britanske vlade tokom ratnih operadja Izosporijaza nije, takođe, posledica HIV infekcije. Izazvana je namerno infekcijom parazitom Isospora belli i ima fatalan efekat. Može se apsorbovati iz okruženja. Uzročnici izosporijaze su aktivirani u vezi sa HIV infekcijom posebno u Zairu, Haitiju i Ugandi. Isosporiajaza se kod imunološki zdravih osoba može lečiti.

Isospora belli je izdanak izazivača dijareje Isospora protoyonbom koja se prvobitno javila 1915. godine, tokom ratnih operacija britanske vlade. Tada je isosporiajaza i prvi put opisan u medicinskim izveštajima britanskih vojnika koji su se borili za strateški važne Dardanele protiv Nemaca i Turaka. U Englesku su poslati na lečenje odmah po pojavi dijareje. Od 208 opisanih slučajeva izosporijaze (do 1936.), bolest se kod 75 odsto vojnih pacijenata pojavila u vreme dok su izvršavali zadatke britanske vlade na Dardanelima i u Iraku, tokom Prvog svetskog rata. Odatle potiče i ime Isospora belli, što znači - Isospora rata. Tokom Drugog svetskog rata se pojavila u nemačkim trupama u El Alamejnu (Libija) 1942. godine (u vreme pripremanja britanskih trupa za pozicioni rat, kada se istovremeno i iznenada se pojavila i nova bolest - hepatitis B), među japanskim vojnicima u Kini i amer ičkim vojnicima na Filipinima i u Okinavi. Uzročnici su striktno tipski specifični i ne mogu biti prenešeni sa životinja na ljude. Čak su i po tkivu specifični. Isosporiajaza potiče od posebnih delova gastrointestinalnog trakta davaoca, i smešta se u posebne regione intestinalnog trakta primaoca. Može pogoditi rasno selektivne uzročnike. Sobzirom na to da obolela osoba ne može formirati antitela protiv izospore, uzročnik se može uništiti samo kroz celularnu imunu reakciju. Male količine mogu biti prenešene ustima, sa česticama prašine.

Predseđnik SAD nikad nije izgovorio tu reč U terminalnoj fazi ljudi ne umiru od side. Umiru, zapravo, od dobijene bolesti, budući da je AIDS uništio sposobnost njihovog imunog sistema da se bori. Retrovirus HIV napada centralni nervni sistem prouzrokujući encefalopatiju, poznatu i kao demencija. Osim mozga, HIV ugrožava i pluća. Postoje tri jasno definisane faze HlV-infekcije: Faza 1. - asimptomatska faza. Oboleli može izgledati dobro i tako se i osećati. Nema primetnih znakova side. Faza 2. - počinje iznenadnim obilnim preznojavanjem, stalnom dijarejom, hroničnim umorom, velikim gubitkom težine, kandidom i psihogenim poremećajima. Ovi simptomi se nazivaju kompleks sličan sidi (ARC) ili sindrom koji prethodi sidi. Virus tada zalazi u organizam i smešta se u mozak, bubrege, pluća, jetru, čak i oči, i toliko puta umnožava da se njegovo prisustvo više ne može sakriti. Bolesti u okviru ARC-a su opisane kao oportunističke infekcije, a najčešće su: Kapoši sarkom - agresivni oblik kancera kože, napada unutrašnje organe i mani festuje se u vidu izraslina na različitim delovima tela. Ne nalikuje pravom kanceru, budući da maligne ćelije ne nastaju iz prvobitne pojedinačne ćelije. Herpes simpleks - izaziva nastanak bolnih čireva oko usta i gnojnih mesta, često praćenih krvarenjem. Dolazi i do pojave kolitisa, grčeva i gubitka težine. U slučaju side, ovo oboljenje je često fatalno. Herpes zoster - inicira „erupciju kože“ poznatu kao ,,šljunak“. U slučaju side, crne kraste prekrivaju inficirane delove usta, nosa i anusa. Kada je kriptokokus povezan sa sidom, infekcija ovim parazitom prouzrokuje meningitis. Simptomi su obamrlost, jaka glavobolja, promena ličnosti, mlitavost mišića lica i „dupla slika“ pred očima.

Kandida - izaziva zapaljenje usne duplje koje dobija oblik bele oivičene formacije koja oblaže usta i jezik. Ova infekcija, praćena otocima limfnih čvorova, prethodi sidi. Pneumocistis karini pneumonija (PCP) je jedna od ARC-bolesti i najčešće je prisut na kod osoba obolelih od side. Reč je o parazitskoj bolesti pluća, manifestuje se oštrim bolom u plućima, nedostatkom vazduha, otežanim disanjem (,,pištanjem“), kašljem i stvaranjem belog sputuma. Kriptosporidioza - interni poremećaj izazvan protozoama koje prenose bubašvabe. Naime, bubašvabe mogu da prenesu čak 30 različitih vrsta bakterija opasnih po ljudsko zdravlje. Pored toga, bubašvabe su sposobne da prenesu i - HIV. Citomegalovirus (CMV) - virusna infekcija koja izaziva teškoće u funkcionisanju pluća, a može da izazove i slepilo. Faza 3. - terminalna faza AIDS-a, kada mozak sve slabije funkcioniše. Dolazi do gubit ka mišićne kontrole, pamćenja, pojavljuju se problemi sa snalaženjem, govor je sve neraz govetniji... Ovi simptomi se ubrzano pojavljuju jedan za drugim i praćeni su sve ozbiljnijim psihijatrijskim poremećajima. AIDS čini tako smrtonosnim njegova prva, asimptomatska, faza. Inhcirane osobe nemaju posebnih tegoba, dobro izgledaju i relativno su solidnog zdravlja. Ova faza može da traje godinama. Čak pet i više godina. Od 28. aprila do 1. maja 1985. godine održana je Benbarijska konferencija o genetski izmenjenim virusima. Benbarijski centar je, inače, bivša eugenetska kancelarija podataka u Kold Spring Harboru na Long Ajlendu. Najpoznatiji molekularni biolozi i virusolozi iz svih krajeva sveta okupljeni su na kon ferenciji sa temom: „Epidemiologija virusa izmenjenih uz pomoć čoveka“. Skup je, nar avno, brižljivo nadgledala vlada SAD. Zvanični sponzori konferencije su bile gotovo sve multinacionalne korporacije, a među njima i IBM, Teksako, Filips, Proktor i Gembl... Istini za volju, nisu štedeli novce. Nek’ košta, šta košta. Ni donatori nisu bili stipse: Hofman la Roš, Džonson i Džonson, Fizer, Smit Klajn... Sve domaćinska do domaćinske kuće. Jedino je, možda, bilo malo neobično to što pomenute kompanije zauzimaju vodeća mesta u farmaceutskoj industriji i genetskim istraživanjima i što su, slučajnosti li, u izuzetno dobrim poslovnim odnosima sa Rokfelerovim, Herimanovim i Morganovim bankama. Tog proleća 1985, američku javnost još uvek nisu morile brige u vezi side iliti HIV/AIDS-a. Predsednik SAD nikad nije ni izgovorio ovu reč. A i zašto bi? AIDS je bio prokletstvo bačeno na homoseksualce i narkomane. Istina, niko se nije setio da pita čija ga je ruka bacila. Da li je bila leva ili desna, i tako to... Još manje ih je brinulo to što su tamo nekog doktora Todora Jovanovića vitlali po Beogradu da ga spale k’o vešca zato što je u sitne sate sakupljao „zabludelu (ne retko i ,,naduvanu“) bratiju“ po čaršiji ne bi li ih priveo na lečenje u svoj stan ili što su mu narečeni jednu noć u sitne sate lupali na vrata da im da lovu za jedan ,,trip“, druge noći ga molili da ih sakrije od ,,murije“, a treću preklinjali da ih leči... Moglo im se! Mislim ,,Amerima“. Većina njih je verovala da je mogućnost da budu inficirani HlV-om jednaka verovatnoći da dobiju premiju na loto-u. A i Rok Hadson je još uvek bio živ. Na žalost, ne zadugo. Njegova smrt u oktobru šokirala je državne medije i kon ačno naterala javnost da počne da postavlja pitanja u vezi sa onim što se naziva sida. Pretpostavka da je sidu stvorio čovek, u to vreme je predstavljala samo bolesnu fantaziju. Prevedeno na srpski, glasilo je - ‘ajmo opet po onom Todoru! Šalu na stranu, ali morao sam da se zapitam da li je sve to uistinu bila (ne samo moja) fantazija ili, možda, dim ipak krije vatru?

Za početak bi bilo veoma korisno prodiskutovati rad E. D. Kilbrna „Epidemija virusa koga je izmenio čovek“, predstavljenog na Benbarijskoj konferenciji. Kilbrn je detaljno obradio „maksimalno maligni čudovišni virus“ (eng. MMMV), kako ga je nazvao. Ovaj virus je, prema Kilbrnovom tvrđenju, moguće napraviti i pored poteškoća na koje se nailazi pri likom sjedinjavanja. Zahvaljujući poznavanju osnovne strukture mnogih virusnih gena, postoji mogućnost sintetisanja i gena i proizvoda gena. Na osnovu tih znanja, nije neosnovano postaviti hipotezu o mogućnosti konstruisanja virusa koji bi bio gori od virusa besnila (rabies virus) sa stopostotnom smrtnošću, ili virus influence sa potencijalom za usmrćivanje 50 miliona ljudi širom sveta. Promenom pojedinačne baze može se uticati na virusna svojstva, uključujući i virulent nost. Genetski inženjering je manje zainteresovan za modifikaciju postojećih virusa, dok glavno interesovanje vlada na polju izdvajanja i manipulacije pojedinačnim genima virusa. Epidemiologija gena virusa u novoj sredini i čak u dugom vremenskom kontekstu, mora biti uzeta u obzir. Drugim rečima, stvaranje novih retrovirusa je ono što je privuklo najnaprednije mikro biologe. Kilbrn je poslao upozorenje da zamrzivači pojedinih laboratorija mogu biti poten cijalni izvori novih patogena. Manipulacija genima virusa, sposobnih da se resortiraju, ne sme se preduzimati ukoliko se strogo ne povede računa o tome da se virusi sastoje od genotipa koji se produžava ili genskog rezervoara sposobnog za unutrašnju, specifično virusnu, transmisiju. Upravo ovakva istraživanja su obavljena u Fort Detriku i Los Alamosu, kao i u Kold Spring Harboru. Da li slučajno ili smišljeno, tek, na konferenciji je obelodanjeno da je u toku genetsko intervenisanje na omotaču Hl-virusa radi povećanja broja specifičnih ćelija koje se javljaju usled infekcije. Dr Robert Galo, čelna ličnost tima HlV-eksperata pri Državnom zdravstvenom institu tu, prisustvovao je Benbarijskoj konferenciji i u jednom trenutku priznao da je genetsko intervenisanje na virusima dovelo do stvaranja novih, neprirodnih, smrtonosnih virusa! U diskusiji koja je usledila posle prezentacije rada „Genomske varijacije HTLV III/LAV, retrovirusa side“ (koautori Beatris H. Han, Džordž Šo, Flosi Vong Stal i Robert Galo) jedan od delegata (H. Fild) je postavio pitanje: - Ako bi ste HTLV LTR stavili u druge retroviruse ili viruse, da li bi ste ga smatrali domaćinom ili sredinom? - To je već učinjeno! - uzvratio je Galo. Pojednostavljeno rečeno, Fild mu je postavio pitanje: Ako bismo napravili opasne nove viruse, da li biste zbog toga bili zabrinuti? - Da li ste, i koliko, zabrinuti s obzirom na to sve što ste uradili? - nastavio je Fild sa pitanjima. Galo je odgovorio: - Nisam previše zabrinut za kačenje HTLVIII LTR na genome drugih virusa, zato što ima puno dokaza da ćelijski genomi koji pripadaju HTLV III imaju potrebu za specifičn im delovima genoma HTLV. Trebalo bi da budem zabrinut zbog onoga što je urađeno na proširenju broja različitih ćelija koje služe za inficiranje ili ukoliko smo uradili nešto što bi moglo da izmeni omotač i time pruži veću šansu za opstanak virusu. Uzgred budi rečeno, HTLV I se širi u mnogim delovima sveta zbog toga što ima dug period skrivanja

i odnos mogućnosti širenja prema broju zaraženih je 1 : 1.000. Međutim, sumnjam da će HTLV I postati veliki problem u narednih 10 do 30 godina. Ukratko, pažljivo bih proce nio svaku planiranu promenu. Galoove reči vode samo do jednog zaključka: na promenama strukture virusa radilo i pre 1985! Dr Lesli Džin Ajls, Kit Naje i Entoni Pičing, članovi grupe britanskih doktora, našli su odgovor na pitanje - zašto pojedini Ijudi ranije dobijaju sidu od drugih. Odgovor je ležao u genima. Na poslednjem, zatvorenom, zasedanju na Benbarijskoj konferenciji, vođena je diskusija u vezi sa ovim otkrićem. Tim iz Britanije je izolovao pravi gen koji može da se odupre sidi i gen koji to ne može. Ali, umesto svetskog priznanja za izvanredno otkriće, dr Pinčing je kao vođa tima morao da povuče ono što je grupa otkrila pod izgovorom da je promakla kasnije uočena greška. Šta je to tako ,,strašno“ otkrio dr Pinčing sa saradnicima? Ništa naročito. Samo to da virus side napada gen Gcl, čest kod crnaca i drugih ,,obojenih“, dok za Gc2 koji preovlađu je kod belaca, ne mari mnogo. Samo kad baš nema druge... Naime, crna i ,,obojena“ ljudska koža sadrže znatno više melanina od bele kože, a virus upravo ima veću sposobnost da inficira osobe sa više melanina. Postoje dokazi da su bri tanski mikrobiolozi pri CAB istraživačkoj jedinici u Port Daunu uspešno dobili virus sa selektivnom sposobnošću od 90 posto. Ovo ne govori ništa drugo osim da je HIV, ili bilo koji drugi virus, moguće usmeriti na - izabranu grupu ljudi! Dr Lik Montanje, sa Pasterovog instituta u Parizu, uvek je tvrdio da su rezultate njegov ih ranijih laboratorijskih testova ukrali Amerikanci i da dr Galo nije izolovao virus side 1982. Državni zdravstveni institut je sazvao Odbor za istragu da ispita određene aspekte Galoovog istraživanja. Neka od najvažnijih pitanja postavljenih dr Galou su glasila: 1. Kada je saznao podatak da su istraživači iz Montanjeovog pariskog tima izolovali virus side? 2. Kako je moguće da je virus side koji je izolovao dr Galo, genetski ,,blizanac“ virusa izolovanog u Parizu? 3. Kako dr Galo objašnjava mogućnost da su dva virusa, izolovana hiljadama milja jedan od drugog, ,,blizanci“, ako se ima u vidu činjenica da virusi side mutiraju ogromnom brzinom? Virus je mogao da mutira samo na jednom mestu, u Parizu ili na Državnom insti tutu za onkologiju u SAD, nikako na oba mesta - u isto vreme. Upućeni tvrde da je na prilično uverljivim činjenicama zasnovana pretpostavka da su Galoove beleške o njegovom otkriću virusa - lažne. „Upavši u živo blato“ hvatanjem u laži i vraćanjem 300.000 dolara dobijenih kao nagradu za svoja istraživanja, izgledalo je da mu sledi i sramno suočavanje sa javnošću. Međutim, ukoliko je Galo zaista bio nepošten (a sva je prilika da jeste!) u vezi ,,svog“ otkrića virusa side prema kolegama, štampi i javnosti, ostaje nejasno zašto se veruje njegovom objašnjenju u vezi sa prenošenjem bolesti? Galoova bitka sa Pasterovim institutom završena je kompromisom između njega i Montanjea. Jonas Salk, pronalazač poliovakcine, posredovao je prilikom nagodbe i omogućio naučnicima da sačuvaju svoje tajne i zaštite profesionalne reputacije. A šta je sa javnošću, budući da je ovo bio samo jedan od poteza na njenu štetu? Dr Abraham Karpas, asistent direktora za istraživanja Kliničko-medicinske škole Kembridž univerziteta, napisao je dr Robertu Vindonu, asistentu za zdravlje Odeljen

ja za ljudske usluge u Vašingtonu D.C, protestno pismo u vezi sa sakrivanjem pravog stanja stvari: „Ni najmanje ne sumnjam da su određeni naučnici Državnog onkološkog instituta odgovorni za izgubljene godine na polju istraživanja side. Morate da shvatite da je to rezul tovalo logaritamskim povećanjem broja slučajeva zaraženih virusom side... Napredak u istraživanju side odložen je za godinu dana, dok su doktori Galo i Eseks izdali osam članaka o HTLV, retkom ljudskom virusu leukemije (poznat i kao uzročnik sin droma hroničnog umora) kao uzročniku side. Rezultat toga je više hiljada inficiranih osoba preko zaražene krvi, a virus je nastavio da se ubrzano širi... Tek kada je Galo primio virus side iz Francuske i uspeo da ga odgaji, promenio mu je ime LAV u HTLV II i tvrdio da ga je on pronašao. Kako bi opravdao naziv HTLV II, Galo je sa Vong Stalom prezentovao naučne podatke o sličnosti između HTLVI i HTLV II. Time je odloženo dalje istraživanje u vezi sa AIDS-om, budući da su svi koji su bili novi u toj oblasti na ovaj način pogrešno usmeravani... Dr Galo je, bez sumnje, odgovoran za veliki broj infekcija, posebno putem transfuzi je krvi, ali i za izgubljeno vreme. Bilo mu je dopušteno da dominira istraživanjem side i da raspolaže milionima dolara dobijenih od poreza. Mnogi od tih poreskih obveznika su zaraženi virusom upravo zahvaljujući Galoovoj naučnoj nesposobnosti i nemilosrdnosti...“ Vlada SAD je, međutim, podržala dr Galoa do kraja. Zašto? Zbog „makijavelijevske politike side“. Postoji, naime, dobro dokumentovan dokaz da je Galoov pristup lečenju side - njegova tzv. teorija „blokade ćelije“ - jedna od „mrtvih tačaka“. Već pom enuta studija Voltera Rida jasno pokazuje da ne postoji ćelija koja ne može da bude inficirana HlV-om. U prevodu - „blokada ćelija“ je potpuno neefikasna. Pristup dr Galoa, dakle, nije išao u pravcu spašavanja čovečanstva od side, već ka buđenju interesovanja farmaceutske industrije. Njen prvi interes je, svakako, prodaja lekova. A da li ti lekovi zaista pomažu pacijentima obolelim od side, manje je (ili nimalo) važno... Jedini napredak je postignut u lečenju ,,čistih“ simptoma kao što je, recimo, upala pluća koja se ispoljava dok virus krči stazu smrti kroz telo. U izveštaju objavljenom pri Fort Detriku, naglašava se da neće biti moguće proizvesti vakcinu protiv side „zato što ono što utiče na jedan Hl-virus, neće uticati na drugi“. Virus može da se preoblikuje izmenom aminokiselina na svom spoljnom omotaču. Virusolozi su u Fort Detriku otkrili da postoji čak 10.000 mogućih mutacija virusa side! Pored toga, poznato je da je skoro nemoguće napraviti vakcinu protiv lentivirusa, izazivača oboljenja kod životinja. Traženje vakcine protiv zarazne konjske anemije traja lo je deset godina, a protiv ovčjeg medi visna virusa 40 godina i to - neuspešno. Kada se antitela na lentivirus veštački proizvedu i daju životinjama, eksperimentalne životinje uginu brže od ostalih. Valja razumeti da vakcine ne deluju kod velikog broja virusnih i bakterijskih oboljenja. Nijedan jednostavan i efikasan lek, poput penicilina, neće biti dostupan za AIĐS u sko rijoj budućnosti. Kada se osoba inficira HlV-om, virusni genetski kod je trajno, preciznije do kraja života, ubačen u ljudski genetski kod moždanih ćelija. Bez obzira na rečeno, mnoge kompanije su reklamirale i reklamiraće „nove lekove koji obećavaju lečenje i izlečenje od AIDS-a“. Naravno, iz čisto komercijalnih razloga. Klasičan pritner za ovo je AZT (ZDV, Retrovir).

Kompanija „Barouz Velkam“ (Burroughs Welcome) se bogati na račun ovog prepara ta. U jednom članku „Njujork tajmsa“, „Barouz Velkam“ se pohvalio da je u proleće 1994. njegov profit premašio 300 miliona dolara. Pretpostavljam da bi komentar starih Latina na ovo bio: Onoga ko se obogatio za godinu dana, trebalo je obesiti pre dvanaest meseci! Žrtve AZT-a nisu svesne da koriste najotrovniji lek ikada upotrebljen koji, uprkos tome, svesrdno podržava i vlada SAD. Toksična strana AZT-a je strašna. Samo polovina pacijenata obolelih od side može da ga podnese. Druga polovina mora da prestane sa nje govim uzimanjem ukoliko želi još da poživi. U suprotnom, uz AZT su obezbedili i gratis kartu za ekspresni odlazak u raj. Posao Harvija Černova je da pri FDA (Administracije za hranu i lekove) vrši analizu lekova. Radeći marljivo i pošteno, između ostalog je prikazao i prateće efekte AZT-a, među kojima značajno mesto zauzima anemija. Vrlo brzo je, međutim, Černov ućutkan. Zašto? AZT je jedna od najvećih medicinskih podvala današnjice koja se može uporediti sa onom kada je Džon D. Rokfeler prodavao sirovo neprerađeno ulje kao lek za - rak! I Džon D. Rok feler i „Barouz Velkam“ bi lako mogli da se prepoznaju u sentenci čuvenog Frensisa Bekona: Ima mnogo puteva da se čovek obogati, i većinom su ružni! Jedan od glavnih promotera AZT-a je Viljem Hazeltin iz Harvardske državne zdravstvene škole. On zastupa ideju da zdravi homoseksualci treba da uzimaju ovaj lek kao preventivu. Očigledno je da se pomenuti lekar odrekao glavnog načela Hipokratove zak letve - Nemoj nikoga da povrediš! Što bi rekao čuveni srpski aforističar Vladimir Bulatović VIB - Posle plime bogaćenja, dolazi oseka morala! Osnovni princip delovanja AZT-a ogleda se u sprečavanju ,,kopiranja“ (umnožavanja) HlV-gena pomoću sintetičkih gen-elemenata. Kako, međutim, u ljudskoj ćeliji stalno mora ju da se umnožavaju hiljade ćelijskih gena, ovaj prirodni proces se potencijalno otežava, pa čak i sprečava. AZT je izuzetno otrovan. Oštećuje bubrege, jetru, mišićno tkivo, uništava koštanu srž, izaziva gađenje i povraćanje, dovodi do leukemije i inicira pojavu kancera. Čak je i FDA razaslala obaveštenje sa priznanjem da je AZT „potencijalno kancerogen“. Njegovim dejstvom na koštanu srž dolazi do delimičnog ometanja stvaranja najra zličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostalih štet nih dejstava neophodno je pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksida tivne fosforizacije u mitohondrijama Toksičnost gena: sprečavanje mitohondrijalne DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića), obojenost noktiju (smeđe/plavo) Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje sluzokože Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze Štetnost za jetru: kod svakog drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400% više nego normalne vrednos ti) Štetnost za centralni nervni sistem: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica. Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene koji se često primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena. „Barouz Velkam“ ne može da dokaže pojačano dugoročno dejstvo AZT-a. Sasvim prirodno, jer je nemoguće naći osobu koja će dovoljno dugo da poživi da bi to potvrdila, a Baš-Čelik je, ipak, samo mitska ličnost. Armija SAD je radila testove koji su potvrdili da je AZT neefikasan kod crnaca. Šta više, ovaj ,,lek“ kod njih samo pojačava simptome AIDS-a!

Dr Piter Dizberg sa Kalifornijskog instituta je svojevremeno izjavio: ,,AZT se ne može sjediniti sa životom!“ Ali ga, zato, veoma lako može rastaviti od tela! - dodao bi cinik. AZT je, jednostavno rečeno, lek-ubica. Ali je, zato, skup koliko i smrtonosan. Cena godišnje doze iznosi oko 10.000 dolara. Naravno, ukoliko pacijent uspe toliko da poživi. Slikovito rečeno, zarada od AZT-a jednaka je polovini sume koju SAD ubiraju od poreza! FDA nije čak ni pokušala da zaštiti ljude. AZT je dobio besplatan prolaz kroz FDA pro ces testiranja i bio prihvaćen brže nego bilo koji drugi lek u istoriji FDA. Pravo čudo, jer mnogi dokazano delotvorni lekovi morali su da prođu kroz čitavu šumu zamršenih proce dura na putu ka odobrenju. Čudo ne bi bilo to što jeste ukoliko nema i notu misterije. I ima je! Iako nije učestvovao u pravljenju AZT-a, „Baruz Velkam“ je dobio ekskluzivno pravo na njegovu proizvodnju i distribuciju. . Početkom aprila 1986, AZT-testovi su pokrenuti (pod pokroviteljstvom FDA) u dvanaest medicinskih objekata širom SAD pod šifrom „Faza 11“. Iako je kontrolisanje testova trebalo da bude tajno, pretvoreno je u masu beskorisnih podataka, što više nego jasno ukazuje na potpunu nesposobnost i nemogućnost dobijanja pozitivnih rezultata. Placebo-testiranje nije imalo vrednost zbog zastrašujućih nuzpojava AZT-a. Pacijenti su znali šta dobijaju. AZT je toliko toksičan da nije nađen način čak ni da se sakrije njegov grozan ukus. Svim učesnicima u testiranju je bilo jasno koji su pacijenti dobijali placebo oni koji nisu povraćali! Lekari-istraživači su ubrzo otkrili da postoji značajna razlika u krvnoj slici onih koji su dobijali AZT i onih koji su dobijali placebo. AZT je uzrokovao slabljenje nekih krvnih elemenata. Jedan od pomenutih dvanaest centara je bio u Bostonu. Inspektorka FDA je bila šokirana onim što je otkrila prilikom testiranja. Izjavila je, naime, da je bilo nedopus tivo mnogo odstupanja od standardne procedure i preporučila da se rezultati boston skih testova ne koriste prilikom proučavanja delovanja AZT-a. Njen zahtev je odbijen! Gledano uz ugla ,,administracije“ tj. beleženja dobijenih vrednosti i zapažanja, formu lari za upisivanje simptoma su bili toliko loše napravljeni, da podaci nisu mogli da budu analizirani, pa su morali da budu odbačeni. Inspektorka FDA je primetila i to da su izveštaji na nekoliko mesta bili izmenjeni bez obaveštenja. Sva je prilika da su ovi podaci falsifikovani nakon određenog broja smrtnih slučajeva i evidentnih ozbiljnih nuzpojava. Šta se dešavalo? Jedna grupa od 23 pacijenta obolela od side, lečena je manje od četiri nedelje iako je bilo predviđeno - 24. Znači, 20 nedelja manje od perioda predviđenog za testiranje. Sobzirom na ovaj podatak, dobijene statističke procene su bile samo prazno nagađanje, bez ikakvog značaja. Ništa nije bilo bolje ni u ostalih jedanaest medicinskih centara određenih za AZT-testi ranje. Otkrivene protivrečnosti i nelogičnosti su bile toliko velike da je „Faza 11“ zaustav ljena mnogo pre očekivanog završetka. Mediji su uz pomoć vladinih službenika branili FDA i vršili pritisak na „one koji odlučuju“ tvrdeći da nije etički ne dati AZT pacijentima koji umiru dok je procedura dobijanja dozvole u toku. Da li zato što nisu znali ili što nisu hteli da znaju, tek, niko nije objavio podatak da je između 8 i 12 posto (u zavisnosti od grupe), od 4.805 ispitani ka obolelih od side i lečenih AZT-om, umrlo samo u prvih 17 nedelja istraživanja! Tadašnji izveštaj FDA, dakle pre pritiska od strane „Barouz Velkama“, sadržao je i ovaj podatak: ,,AZT izaziva pozitivan odgovor prilikom transformacije ćelija i pretpostavlja se da

je potencijalno kancerogen“. Kasnije studije su potvrdile da je AZT uzrokovao pojavu raka kod laboratorijskih životinja. Sredinom 90-ih, lekari pri glavnim centrima za lečenje AIDS-a su izveštavali o „povećanju broja slučajeva veoma agresivnog oblika raka limfnih čvorova, među pacijenti ma obolelim od side koji su koristili AZT“. Uprkos tome, zagovornici primene AZT-a, među kojima se posebno isticao bračni par Silverštajn, tvrdili su da (ipak) nema dokaza da AZT izaziva kancer limfnih čvorova. Naprotiv, on omogućava osobama sa oslabljenim imunite tom da duže žive, a produženjem života se ujedno povećavaju i šanse za pojavu malignite ta! Ukoliko vam se učinilo da je ovo vrhunac cinizma, budite uvereni da grešite. Mogu oni mnogo bolje od toga. AZT nudi HIV/AIDS pacijentima šansu da plate oko 10.000 dolara godišnje za lek od koga će im biti mnogo lošije nego što trenutno jeste (pa i to je, valjda nešto, opet će cinik), koji će im uništiti imuni sistem, izazvati oštećenje bubrega i jetre, neurološ ka oštećenja, i ,,plus“ solidne izglede za dobijanje kancera! Ono što bi ipak najviše trebalo da brine jeste činjenica da AZT ostavlja čoveka sa ,,rezervnim“ virusom side, sprem nim da svakog časa ,,eksplodira“ i preplavi oslabljeni organizam. Naime, AZT i druge terapije „zvanične m edicine“ protiv HIV/AIDS-a uglavnom deluju u trenutku kada se virus aktivno replikuje i izbija iz inficiranih ćelija. Virus skriven u koštanoj srži, mozgu ili ćelijama kože, međutim, može da bude otporan na lek. Upravo zbog toga AZT u početku naizgled usporava ili privremeno zaustavlja tok bolesti. Ipak, kad-tad dolazi do ,,izbijanja“ skrivenih virusa koje AZT nije u stanju da zaustavi. Po broju negativnih svojstava, AZT-u su se približili DDI (Videx) i DDC (Hivid) kompanije Roš. I ne samo da su se približili, već se za njih komotno može reći da su još manje efikasni u zaustavljanju AIDS-a. Postoje uverljivi dokazi da su čak otrovniji od AZT-a, iako imaju isti prin cip delovanja. DDI/DDC deluje štetno na koštanu srž, čime dovodi do delimičnog ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostal ih štetnih dejstava mora se pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena je 1.000 puta veća nego kod AZT-a: sprečavan je mitohondrijalne DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića) Tok sičnost jetre: AST, ALT Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, dijareje, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože Zapaljenje pankreasa (bolovi, temperatura, ascites, ikterus...), senzorno-motoričko oboljenje nerava (kod svakog trećeg pacijenta). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji se često primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena. Prema podacima Američkog koledža gastroenterologije, 66 posto onih koji su uzimali DDI/DDC imalo je teške poremećaje u funkcionisanju pankreasa. Kod osoba obolelih od side, neželjeni efekti DDI/DDC-a su daleko brojniji od korisnih efekata. Osim lekovima iz grupe nukleozidnih analoga, valja posvetiti pažnju i preparatima iz grupe inhibitora proteaze. Ovi preparati deluju tako što sintetički molekuli sprečava ju HlV-enzim proteazu, a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim, postoji velika količina proteaze koja bi upotrebom ovih lekova mogla da bude spreče na u obavljanju korisnih funkcija. Najpoznatiji preparati iz grupe inhibitora proteaze su: Delaviridin (DLV) firme Upjohn, Nevirapin/NVP Viramune firme Boehringer I,

Ritonavir Norvir firme Abbot, Indinavir (Crixivan) firme Merck Sharp & Dohme i Saquinavir Invirase firme Roche. Neki od neželjenih efekata tj. štetnih dejstava inhibitora proteaze jesu: - za koštanu srž, krv i imuni sistem: pancitopenija, smanjenje neutrofilnih ćelija, trom bocita, eritrocita, hemoglobina, akutna mijeloblastična leukemija, splenomegalija, - za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscrpljenosti, smetnje sa čulima, u nogama i rukama, smetnje kod koordinacije pokreta, zbunjenost, smetnje u pamćenju, usporavanje psihičkih sposobnosti (letargija), omamljenost, euforija, strah, depresija do samoubistva, smanjena sposobnost razmišljanja, halucinacije, psihoze, nesanica, glavobolja, - za oči: smetnje sa vidom, bolovi u očima, zapaljenje rubova kapaka, - za motorički aparat/mišiće: bolovi kod nevoljnih kontrakcija mišića, drhtanje, ukočenost mišića, difuzni bolovi u mišićima, bolovi u leđima, bolovi u udovima, artritis, promene na tkivu, - za želudac/creva: mučnina, povraćanje, dijareja, bolovi u stomaku, rektalna krvaren ja, zatvor, hemoroidi, zapaljenje sluzokože želuca, zapaljenje gušterače, zapaljenje desni, zapaljenje zuba, zapaljenje usana, čirevi u ustima, otežano gutanje, suva usta, poremećaji ukusa, gubljenje apetita, - za jetru: žutica, pogoršanje hroničnih oboljenja jetre, - za bubrege/bešiku: povećanje prostate, vaginalno pranje, zapaljenje bubrega, zapa ljenje mokraćnih puteva, zadržavanje mokraće, - za disajne organe: zapaljenje pluća, krvavo iskašljavanje, krvarenje iz nosa, insufici jencija disanja, zapaljenje sinusa, - za kožu: alergijski osipi, dermatitis, plikovi i prištevi, gnojni čirevi, čirevi na koži, pre osetljivost na svetlo, promena pigmenta, akne, znoj, isušenost, - promena sadržaja hormona, hiperglikemija, hiperkalcemija, hipo i hiperkalemija, dehidratacija, gubitak težine, sindrom slabljenja, - još i: zapaljenje ušiju, nagluvost, šumovi u ušima, smetnje u govoru, smetnje kod potencije, promena kose. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji se primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata. Pa, ko voli - nek’ izvoli!

Da, ali tu je - Todoxin! Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata i praćenja najnovijih pravaca razvoja u medicini i drugim prirodnim nauka ma, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijeg sinergizma far makoloških dejstava proizilazi dugoročna efikasnost uzimanja preparata. U Todoxin ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Izuzetno visoka pod nošljivost preparata omogućava da se koristi duže vreme bez ikakvih štetnih posledica. Bolesne osobe mogu da uzimaju preparat bez obzira na medikamentoznu terapiju koju primaju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog drugog medikamenta.

U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su primenjivani pod kon trolom lekara i zapaženi su sledeći efekti: - mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija, - dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak, - vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama (kod manje od 2°/o bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i samo u retkim slučajevima - jedan do dva na 1.000 pacijenata, dijareja na početku uzi manja - u trajanju od jednog do tri dana, isključivo kod HIV/AIDS-pacijenata). Od više hiljada praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom slučaju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana, - podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta, - smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice detekcije, - smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice detekcije. Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama: - Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD; - Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institute - Department of Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal; - Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga Ontario, Kanada; - Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittelsuchung), Grac, Austrija; - Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder; - Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej. Todoxin sprečava infekciju ćelija HlV-om, posredstvom fiziološki podnošljivih biljnih molekula koji vezuju HlV-proteine i obnavljaju funkcije imuniteta modulacijom koncentracije plazme oksidantnih i antioksidantnih molekula u funkcionalno sprečenim ćelijama imuniteta. Kod preko 10.000 pacijenta, nisu zapažena dejstva na bela i/ili crvena krvna zrnca, koštanu srž, jetru i/ili žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ili mišiće, oči, disajne organe, krvotok, želudac/creva, kožu ili na libido/potenciju, čak i kod redovnog uzimanja dužeg od osam godina. U pojedinačnim slučajevima (pacijenti dugo inficirani HlV-om), prvih nedelja terapije se mogla zapaziti prolazna gripozna ili reum atična sim ptomatika sa sub febrilnim do um erenim tem peraturam a, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim slučajevima dijareja (od jednog do tri dana), simptomatika koja je kod nekih HIVpozitivnih pacijenata bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je do odstupanja HIV-RNK delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do

kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta dugotrajna poboljšanja izlaznih vrednosti. Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva ili ugrožavajuća uzajamna delovan ja sa lekovima za tretiranje oportunističkih infekcija. Dejstvo Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može da prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u tom slučaju, doza takvih lekova mora da bude korigovana. Rezistencije na Todoxin se nisu razvile ni planiranim prekidom terapije, niti redovnim korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina). Todoxin je i kod dece (od novorođenčadi pa nadalje) pokazao visoku podnošljivost.

„Skrom ni" doprinosi budućem biološkom ratu... U izveštajima Obaveštajne službe, navedeno je da postoji najmanje deset laboratorija koje samo u SAD rade na razradi metoda isporučivanja faktora rasta u ljudsko telo koji će, uz korišćenje mikrovirusa iz krvotoka, izazvati još veću produkciju HlV-a. Prema Frenku Morišu, nemačkom istraživaču iz Bajera, faktori rasta se po želji mogu uvesti ili ukloniti. Do zadebljanja zidova arterija, na primer, dolazi zahvaljujući faktorima rasta. Reč je o prirodnim supstancama koje ,,naređuju“ ćelijama da započnu deobu. U tom slučaju, ćelije krvi počinju da se prekomerno množe, ulaze u krvotok i pritom oštećuju zidove arterija. Moderna genetska tehnologija omogućila je istraživačima 90-ih godina prošlog veka lakši i jeftiniji pristup ćelijskom DNK-materijalu. DNK je baza podataka koja sadrži gene, modele za izgradnju i održavanje ljudskog tela. Ove sićušne ,,cigle“ života su, zapravo, molekuli koji čuvaju energiju, uništavaju otrove i transformišu hranljive sastojke u nove gradivne materijale. Ukoliko samo jedan gen nedostaje u nizu, njegov nedostatak može omogućiti nastajanje mnogih oboljenja. Imajući ovo u vidu, nije teško zamisliti šta bi se dogodilo kada bi se veštački uvela ,,cigla“ i povećala proizvodnja u okviru komandnog molekulskog lanca. Poznavanje gena podrazumeva poznavanje i sastava proteina koji ih stvaraju. Geni se prvo transformišu u bakteriju, a genetski mikrobi se, potom, razvijaju u velikom broju. Oprema neophodna za izvođenje ovakvih eksperimenata je veoma jednostavna: četiri stak lena suda napunjena rastvorom glukoze za bakteriju, mešalica za sprečavanje bakterija da se grupišu na dnu i inkubator za održavanje smeše na temperaturi od 98,60 Farenhajta. Za samo 24 sata željeni protein, koji bi se inače prirodnim putem mogao stvoriti unutar jetre, bubrega ili mozga, može da bude filtriran iz rastvora. Na opisani način se mogu stvoriti mnogi smrtonosni virusi, a među njima svakako i Hl-virus. Pored toga, virus je moguće i prečistiti kako bi se još brže širio! Do sada je već dosta učinjeno, i još uvek se radi, na smanjenju vremena između dospe vanja virusa u telo i pojave fatalnih simptoma. Jedan eksperiment sa ,,brzodelujućim“ virusi ma već je izveden u Liberiji, na granici sa Sijera Leoneom. Rezultati su poražavajući. Naravno, po glavu budućih protivnika. Reč je o još jednom ,,skromnom“ doprinosu budućem biološkom ratu. Previše dug inkubacioni period u kome bi protivnik mogao žestoko da uzvrati i zbog čega je biološki rat (bar privremeno) odbačen kao jedna od mogućnosti rato vanja (izuzev bioterorizma), o čemu sam govorio na početku, „Liberijski eksperiment“ sman juje na „neophodan minimum“ i ponovo uvodi biološki rat ,,u igru“. Dok neko ne zaplače...

Druge, pak, laboratorije rade na grupi proteina nazvanih - receptori. Reč je o protein ima koji kao pipci ,,izlaze“ iz zidova ćelija i ponašaju se poput brodskog pristaništa ili piste za hemijske supstance. U naučnim krugovima, naime, vlada mišljenje da virus side neće početi sa reprodukcijom dok se ne zakači za odgovarajuće receptore arterijskih zidova. Tek tada ćelije primaju poruku da mogu da otpočnu sa reproduktivnim procesom, neophodnom za nastanak AIDS-a. Laboratorijski proizvođači ovih receptora mogu da ih vide i nastoje da pronađu ,,ključ“ uz pomoć koga bi mogli da ih ,,otključaju“ i ,,zaključaju“. Zašto? Smatraju da je to siguran put ka pronalaženju infektivnijeg i bržeg virusa side (u odnosu na sve danas postojeće) namenjenog populaciji određenoj za ,,odstrel“. Krajem avgusta i početkom septembra 2005. godine, uragan Katrin se prošetao ulica ma uglavnom crnačkog i uglavnom siromašnog Nju Orleansa (SAD) i ostavio za sobom pustoš. Šta je mogao da sruši - srušio je, šta je mogao da potopi - potopio je, koga je mogao da ubije - ubio je. Nekoliko dana (bukvalno) bez trunke hrane, (bukvalno) bez trunke pijaće vode, (bukvalno) bez najneophodnije medicinske pomoći, po podrumima, budžacima i na krovovima, uglavnom crnačko i uglavnom siromašno stanovništvo je (bukvalno) očekivalo pomoć. (Silovanja, pljačke i ubistva po prihvatnim centrima su manje važni za priču.) Najsuperiornija sila sveta (bar tako sami tvrde) - SAD (i nikad više!) - čekala je odluku svog predsednika (valjda im je dozlogrdilo zapomaganje gradonačelnika Nju Orleansa Roja Negina preko mobilnog telefona) Džordža Buša šta im valja činiti. I dočekala. Nakon gotovo nedelju dana i sa indignacijom odbijene uvredljive ponude više zemalja da odm ah priskoče u pomoć unesrećenim ljudim a - predsednik Buš je odlučio da se kazne oni koji nisu radili svoj posao kako treba. Tako i treba! (Za priču je takođe manje važno da su Kuba, Iran i Avganistan, prvi ponudili pomoć.) Dobro, de, kasnije se predsednik Džordž Buš predomislio u vezi pom enute ponude međunarodne pomoći, a Nju Orleans je među zlim jezicima dobio novo ime - Džordžovo jezero. I kao da to nije bilo dovoljno, a bilo je preko glave, desetak dana kasnije su svetske agencije prenele vest da je voda koja drži u šaci ceo grad zaražena - ešerihijom koli! Hm, izgleda da su mi misli odlutale. Došao sam do -...namenjenog populaciji određenoj za ,,odstrel“. Pardon. Vraćam se na temu... U CAB laboratorijam a na Zapadu i u Rusiji, radi se na DNK-regulatorima. Naučnici, naime, znaju da svaki treći gen u čovekovom telu kontroliše strukturu i funkciju mozga. Ukoliko pronađu pravi gen, naučnici mogu da iniciraju sve vrste stanja ljudskog organizma. Jedna laboratorija u Nemačkoj je, recimo, prilično odmakla u potrazi za hemikalijama koje će potisnuti ili ,,preokrenuti“ funkciju gena koji kontrolišu krvni pritisak. Zahvaljujući tom ,,pronalasku“, jednog dana bi milioni ljudi moglo da strada zbog poremećaja krvnog pritiska. S druge strane, izvesna dan ska laboratorija je (već) došla do preparata koji, kad se ubrizga ili popije, izaziva užasan i nekontrolisani strah. Vlada SAD je 1990. izdvojila 1,8 milijardi dolara za najveći projekat u istoriji sveta u ovoj oblasti istraživanja. Cilj projekta je potpuno ,,otključavanje“ ljudskog sklopa, to jest dešifrovanje svih njegovih naslednih karakteristika prisutnih stotinama pa i hiljadama god

ina unazad. Genom-projekat, u svakom slučaju, može predstavljati jedan od najrevolu cionarnijih poduhvata, imajući u vidu mogućnost dešifrovanja genske instrukcije svakog čoveka na Zemlji. Čovekova budućnost će biti ili u znaku smrti od nametnutih bolesti ili u znaku izvanrednog zdravlja. Los Alamos i Kold Spring Harbor već uveliko istražuju ogroman broj podataka koje poseduju na polju biotehnološkog inženjeringa i smrtonosnih virusa. U svom radu „Biotehnologija i ljudska genetika“, dr Mark Bitenski je napisao: „Postoje duboke razlike u našoj sposobnosti da odgovorimo na lekove, bolesti ili fizičke agense... Ima jući u rukama ovu izuzetnu alatku ljudske genetske sekvence, bićemo u stanju da se posve timo medicinskoj nezi, da postanemo bliski i okrenemo se individualnim karakteristikama pacijenata. Da ih savetujemo u vezi mogućih rizicima, dijagnostikujemo i lečimo njihove bolesti i sprečimo izlaganje štetnim uticajima... Ovo je šansa za uspostavljanje najsavršenijeg vida medicinske nege koji poštuje individualne razlike i prevazilazi kompleksnost čoveka.“ Bilo koja bolest se može proizvesti u laboratorijama koje poseduju genetsku istoriju određene osobe ili grupe ljudi. Genetsko štampanje bi otkrilo promene koje je moguće načiniti u ljudskim enzimima, u cilju poboljšanja zdravlja ali i izazivanja fatalnih bolesti. Čovek, naime, nosi veliki broj ,,uspavanih“ bolesti koje se, određenim postupcima, mogu ,,probuditi“ i izazvati sporu ili trenutnu smrt. Najnoviji podaci iz Fort Detrika potvrđuju ono u šta se već duže vreme verovalo genetske promene virusa side veće su nego što je ranije pretpostavljano. Sa svakom infek cijom ćelije, Hl-virus cikličnim ponavljanjem u njoj razvija nove varijacije koje se potom adaptiraju prema tipu tkiva u kome žive. Varijacije istovremeno pokazuju sve veći stepen infektivnosti koja se povećava sa rastom broja virusa. Osim toga, podaci pokazuju da je koncentracija virusnih čestica u krvi mnogo veća nego u vreme kada se HIV prvi put pojavio u Zairu. Titar od više miliona virusnih čestica po milimetru, može se zapaziti kod velikog broja ljudi u terminalnom stadijumu AIDS-a. Ovi novi virusi, po svemu sudeći, imaju nečeg zajedničkog sa zaraznom konjskom anemijom budući da se mogu širiti preko raspršivača (aerosola). Ne postoji nijedan razlog da sumnjam u mogućnost prenošenja novog virusa side preko okeana, recimo, korišćenjem puteva trgovine. Epidemija španske groznice je pokazala da je širenje virusa uz pomoć vetra, kao sredstva prenosa između potpuno izolovanih sela i zaselaka, sasvim realna. Baš kao i u slučaju side, ni španska groznica nije imala ,,prethodnika“. Samo se odjednom pojavila - pisale su tadašnje novine. Najviše su bili pogođeni odrasli, što je slučaj i kod AIDS-a. U ,,igri“ je, takođe, bio retrovirus sposoban da brzo mutira, baš kao kod HlV-a. Istoričar Alfred Kozbi je rekao: „Ništa, nikakva infekcija, nikakav rat, nikakva glad, nisu ubili toliko ljudi za tako kratko vreme. Epidemija iz 1918/19. ubila je više nego sam rat i to za samo jednu četvrtinu njegovog trajanja, bez troškova muni cije i uništenja teritorija“. Sličan slučaj je i sa ebolom koja se 1995. godine razbuktala na subsaharskom području. Postoje četiri poznata podtipa ebole: Zair, Sudan, Reston i Obala Slonovače. Virusne čestice se podvrgavaju intracelularnom pupoljčanju i akumuliraju se u vakuolama. Tako skriven, virus se širi i izbegava detekciju od strane imunog sistema. Ebola ima stopu smrtnosti od oko 90 posto, a njen izazivač pokazuje sličnost sa HlV-om, s tim što neupore divo brže dovodi do fatalnih posledica.

Međunarodni monetarni fond (MMF) danas pozajmljuje novac državama širom sveta pod uslovima koje njihove vlade moraju da poštuju. Najdrastičniji uslovi su, naravno, namenjeni najsiromašnijim zemljama. Na ovaj način MMF vrši pritisak na vlade da sman je životni standard. I naša priča bi se u ovo sasvim lepo uklopila! Zahteva se, naime, sman jenje budžeta za zdravstveno i socijalno osiguranje (slučaj naših penzionera je gotovo ide alan primer!), hranu i stambenu izgradnju. Brazil (hajde da mi ne budemo ,,manekeni“) je dobar prim er takve politike. Devalvacija se događa svaka tri meseca, što se neumitno odražava na pad životnog standarda stanovništva. Ovo, pak, vodi do pothranjenosti, prenaseljenosti i sve lošije zdravstvene nege. Slična situacija, ako ne i još drastičnija, realnost je današnje Afrike, pojedinih delova Južne Amerike i Kariba. Na taj način se stvara idealna klima za uvođenje bolesti ,,sa pokrićem “ u prirodnim uzrocima. I vuk sit, i naivni na broju... Siromašne zemlje su napadnute mnogim epidemijama. Najčešće je reč o starim boles tima u novom pakovanju (oblicima) koje odoljevaju uobičajenim načinima lečenja. Pri menom programa donešenog od strane MMF-a 1986. godine, zdravstvena zaštita u Africi je drastično pogoršana što je dovelo do ogromnog broja smrtnih slučajeva. Žuta groznica, malarija i kolera, ranije kontrolisane pomoću adekvatnog zdravstvenog programa, sada nekontrolisano besne. Nigerija, jedna od najbogatijih zemalja, pod programom MMF-a se suočava sa mnogim nametnutim ograničenjima. Uprkos činjenici da poseduje čitavih 60 posto od ukupnog broja medicinskog osoblja i sredstava svih afričkih zemalja, zdravstvena zaštita njenih stanovnika je na mnogo nižem nivou danas nego što je bila još davne 1986. godine. Preve deno, reč je o tihom i elegantnom načinu pripremanja Nigerije za masovnu pojavu ,,bivših“ bolesti koje će utrti put sidi da se širi poput šumskog požara. Rešenje zvano kondom, MMF koristi za kontrolu rađanja. I pored velikih reklamnih kampanja sa ciljem promovisanja upotrebe kondoma, njihov kvalitet je u 80 odsto slučaje va ispod očekivanih normi, odnosno -kondomi su porozni. Virus side je u Africi ušao u ,,eksplozivnu“ fazu. Slična situacija je pred vratima azijskih zemalja kao što su Indija i Tajland. Procenjeno je, recimo, da je Africi 2000. godine bilo blizu 100 miliona slučajeva AIDS-a, a u Indiji i drugim delovima Azije oko - 90 miliona. Sida je, definitivno, postala ubica siromašnih zahvaljujući smanjenju troškova zdravstvene nege i nutricionističkih standarda. Sve zarad odgovaranja na zahteve MMF-a. Leka protiv side, sa tačke gledišta starijih virusologa, još uvek nema na vidiku. Dr Jonas Salk insistira na pronalaženju načina da se ojača imuni sistem pre pokušaja dobijanja antitela koja će moći da unište HIV. Ovo je izjavio nakon pregledanja moje kompletne doku mentacije u vezi HIV/AIDS-a i upoznavanja sa mogućnošću dobijanja uporedne vakcine koju sam dao dr Salku na sastanku u San Dijegu. Posle toga, više mi se nije javio, ali su zato novine počele da pišu o „senzacionalnim pokušajima“ dr Salka da dobije vakcinu. Međutim, dr Salk je izgubio iz vida samo jednu sitnicu - vakcina ne bi mogla da bude delotvorna bez Todoxin-ovih preparata! Bez njih bi se stvarala nezrela i nedelotvorna antitela, odnosno, bez Todoxin-a nije moguće delovati imunomodulatorno i ojačati neu roimunoendokrini sistem. Strogo poverljiv izveštaj CDC-a govori o veoma zaraznom obliku tuberkuloze koji se javlja u siromašnim zemljama i među siromašnim stanovnicima SAD-a. Dva puta je veći broj slučajeva kod kojih bacili ne reaguju na lekove od kada je objavljena poslednja studi

ja iz 1984. Incidenca tuberkuloze u SAD se od 1985. povećala za 20 posto. Svaki TBC-paci jent je potencijalna meta virusa side, a oboleli od side lako mogu da obole od tuberkuloze. Zaključak nije teško izvesti: TBC se širi većom brzinom nego ikada ranije i pomaže širenju još smrtonosnije epidemije. Sida je posebno efikasna upravo zbog načina na koji napada pluća. Može li se i zamis liti epidemija side, koju smenjuje epidemija tuberkuloze a potom upale pluća, poput one koja je usmrtila stotine hiljada Mandžurijaca i Istočnoindijaca 1910-1911. godine i ponovo se pojavila u Evropi u periodu između 1919 i 1921. godine? Verovali ili ne, ipak nije teško zamisliti brzo širenje tuberkuloze za vreme buđenja side posle koje sledi upala pluća i zahvata većinu država Afrike, potom se širi u Indiju, na Filip ine, Maleziju i Kinu. Milioni ljudi bi bili ostavljeni da umru. Somalija je, recimo, bila „poligon za testiranje“ novog oblika malarije koju prenose komarci a koja napada imuni sistem. Stanovnici Somalije su imali tu ,,privilegiju“ da prvi na svojoj koži osete efikasnost i komaraca i novog oblika malarije. Ne treba sumnjati da bi komarci isto tako bili ,,vredni“ i u slučaju prenošenja HlV-a u Africi. A postoje i novi načini...

Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćem o... Arapski istoričari su još pre nekoliko vekova došli do zaključka da su srednjevekovni lekari našli lek za crnu kugu. Dovoljno bogati su bili u mogućnosti da se domognu ovog izuzetno uspešnog biljnog leka i zaštite se od smrti koja ih je okruživala. Medicina je u samo jednom kratkom vremenskom periodu bila ,,jednostavna“ i veoma efikasna nauka. Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćemo. Kada je u čovekovom, i ne samo njegovom, organizmu otkriven ,,nov svet“, sve je počelo da popri ma karakteristike provalije bez dna. Ljudski i svi ostali organizmi kao i sve ostalo što pripada materijalnom delu prirode, najednom je postalo izuzetno komplikovano i zas trašujuće nepoznato. Ko je, recimo, mogao da pretpostavi da je jedan mišić, do tada samo ,,meso“, u stvari čitav splet mišićnih vlakana sa gomilom ćelijskih struktura. Otkrivena ćelija je već bila pravo čudo. Da se nije poniralo dalje u nju, možda bi još uvek sve na ovom svetu još dugo vremena bilo dobro. Ali, nije tako... Valja, međutim, imati u vidu da su sve te „igre“ i ranije postojale samo su čoveku bile nepoznate. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; je r u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.

(Prva knjiga Mojsijeva,gl. 2; 16-17) Znači, ništa ne postoji sad a da ga pre nije bilo. Samo je biološki inženjering na izves tan način otišao dalje od nauke. Dok prosečan lekar još uvek nema jasnu predstavu o čitavom mikrokosmosu mikrotela u svakom organizmu, od najobičnije travčice a kamo li u čoveku, naučnici već prave na osnovu tog, za medicinu nepoznatog područja, gomilu bolesti ne dajući rešenja za njihovo izlečenje.

JHi zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: jeliistin a da jeB ogkazao dane jedete sa svakoga drveta u vrtu? A žena reče zmiji: m i jedem o roda sa svakoga drveta u vrtu; Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete. A zmija reče ženi: nečete vi umrijeti; Nego zna Bog da če vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzbra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. *

(Prva knjiga Mojsijeva, gl. 3; 1-7) Čovek je još u prapočetku okusio plod sa drveta saznanja, pa se, evo, još uvek sa njim u grlu, uporno nosi. Ako je, dakle, znao da napravi bolest, sva je prilika da će umeti i da je izleči. Čim to bude neophodno potrebno. Ali, neće to uraditi sve dok moćnici ne postignu željeni cilj. Dok se, recimo, u Africi ne smanji broj žiteija na zanemarljivo malu vrednost. Tada će, valjda, doći do izražaja sva njena lepota, izuzetno lekovite i pitke vode ispod Sahare će ugledati svetlost dana a „Crni kontinent“ postati ,,obećana“ zemlja. I stanovništvo Indije, planiraju moćnici iz senke, treba ,,razrediti“ pre nego što dozvole da biološki inženjering napravi lekove za već proizvedene bolesti. Perspektiva Zemlje, s obzirom na tehnička dostignuća i poboljšanje životnog stan darda, jeste sve brži porast broja stanovnika i u istorijski kratkom periodu - prenase ljenost. Dakle, nimalo ružičasta. Oni koji su rešili da se pozabave tim problemom, delimično javnim a delimično tajnim (biološkim?) ratovima, u izvesnom smislu spašavaju Zemlju. Istina u sopstvenu i, istina, u korist (svoje) bele rase. Naravno, uvek je finije i elegantnije to činiti baz krvi. Recimo, biološkim agensima preko vakcina pro tiv malih boginja, iznenadnim epidemijama i pandemijama, sterilizacijom i ograniča vanjem rađanja i dr... Zašto baš vakcinama protiv malih (dečijih) boginja kada su toliko rasprostranjene lako se dobiju i isto tako preleže? Pa zato da bi našu decu vakcinisali protiv malih boginja ali i tifusa, tetanusa i ko zna još čega, a vakcina je veoma pogodna i sa slanje drugih (ne baš slatkih) ,,darova“. Možda upravo zbog njih, tih ,,darova“, naši pedesetogodišnjaci masovno umiru od kancera?! Da ne bismo otišli suviše daleko u ovim razmatranjima, vratimo se delovanju biološkim agensima i heteroseksualnoj transmisiji HlV-a. Naime, cilj tvrdnje da se virus side prenosi (i) heteroseksualnim putem, jeste - smanjenje nataliteta. U prilog tome govori insistiranje na strogoj kontracepciji kao preventivi protiv HIV/AIDS-a. Samo po sebi, ovo i ne mora da bude do kraja loše jer goni adolescentsku populaciju na odgovornije ponašanje. Tačno je, ne mora. I sam bih poverovao u to da nas, po pomenutim procenama, nije previše na Planeti. A to u mnogome menja stvari. Poput košarkaške greške u koracima... Jedini uspeh koji do sada proizašao iz bavljenja (lečenja) sidom, jeste aktuelizovanje znanja antičke medicine baziranih isključivo na korišćenju lekovitog bilja. Da je moderna

medicina bespomoćna kad je reč o HIV/AIDS-u, odavno je jasno istinskim medicinskim ekspertima koji slove kao disidenti u odnosu na zvanično prihvaćene stavove i tumačenja ove bolesti. Ohrabruje, međutim, činjenica da se sve veći broj pripadnika krugova tzv. zvanične međicine okreće vekovima starim biljnim preparatima. Uspeh Grejs Čihuri, travarke iz Zimbabvea, naveo je mnoge lekare i novinare iz celog sveta da je upoznaju. Grejs radi u običnom stanu u Harareu i svoj biljni lek čuva u staklenim boca ma. Njena brižljivo čuvana sveska sadrži spisak od oko 120 osoba spašenih iz čeljusti smrti. Jedna od njenih pacijentkinja je bila Sofi Čikonda, medicinska sestra, inficirana HIV om za vreme porađanja HlV-pozitivne žene. Dve njene prijateljice, takođe medicinske ses tre, već su umrle od side. Ali, biljni lek Grejs Čihuri spasao je Sofin život otklonivši joj dijareju i oticanje žlezda prepona i pazuha... Počeci ove priče datiraju iz 1992. godine. Sofi je i danas živa i u relativno dobrom zdravlju. Travar Kofi Drobo iz Gane je lečio pacijente obolele od side iz celog sveta. Ponajviše iz Evrope. Svakodnevno su ga saletali zbog neverovatnog uspeha u lečenju HIV/AIDS-a uz pomoć biljnih preparata. Droba je, očito, znao ono što zapadne farmaceutske kompanije nisu ili su se pretvarale da ne znaju. Njegov uspeh je dizao kosu na glavi (onima koji je imaju) vodećim ličnostima iz med icinskih i farmaceutskih krugova. Pored toga, postao je i previše poznat u „ciljnim grupa ma“. Sve što se kasnije dešavalo bilo je više nego očekivano. Vlada Gane je, pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, zabranila rad Drobou koji je nedugo zatim pronađen mrtav. U suvoparnom policijskom izveštaju, u rubrici „smrt je usledila zbog...“ upisano je - samoubistva iz pištolja! Verovali ili n e... Da li, posle svega, treba da čudi to što su sve komponente Drobovih lekova, baš kao i formule i beleške misteriozno - nestale. Vlasti Gane tim povodom nisu dale nikakvu izjavu, još manje objašnjenje... Ni ovaj, kao ni bezbroj već pomenutih događaja, ne treba da čudi. Čuda nam je ionako dosta. Jer, zapadne farmaceutske kompanije obezbeđuju ogroman profit uz pomoć hemijskog sintetisanja prirodnih lekovitih sastojaka sadržanih u biljkama. Najbolji prim er toga je aspirin, zapravo acetilsalicilna kiselina, čiji se prirodni oblik nalazi u kori vrbe. Kao što su Venecijanci u vreme srednjovekovne epidemije crne kuge ljubomorno čuvali pronađenu tajnu egipatsku biljnu formulu, naravno za spas sopstvene kože i glave, tako i najbogatiji ljudi današnjice (tzv. „vladari iz senke“), sva je prilika, čuvaju rešenje za HIV/AIDS. I niko ih ne može naterati da je otkriju. Ali, ako se to ne može, može se bar poslušati glas onih virusologa i genetičara koji se istinski (i sa argumentima!) bore za čovekov spas. Šema Hl-virusa je već otkrivena. Ne samo leukemične ćelije, već i bilo koja patološki izmenjena ćelija ljudskog organizma može da se primeni to jest upotrebi. Znači, isključivo ono što je već bolesno a živi u organizmu. Na primer, virus-vektor (nosač), mada je rešen je sa leukemijom lako i elegantno izvodljivo. Samo ne zdrava ćelija, budući da ima jaku odbranu - imunitet. Naravno, moglo bi se ići i dalje pa i vibraciono-talasne čestice (praklice, nemanodije, sorabi) uvući u ovu ,,paklenu“ igru. Ovo još uvek nije izvedeno ali, iskreno, strepim od mogućih užasnih efekata - kada bude. Neophodno je ukazati i na neke činjenice poznate svakom virusologu. Naime, osnova AZT, DDI, DDC i drugih ,,magičnih“ farma-lekova su nukleozidni analozi. U stvari, svi

koriste ribozide koji dopuštaju prenosiocima HIV-RNK da uđu u ćelijsku membranu (jez gro ćelije) gde se umnožavaju geometrijskom progresijom - 2, 4, 8, 16, 32, 64... Za neverovatno kratko vreme, njihov broj dostiže astronomske cifre. Upravo zbog ove čin jenice, lekovi za usporavanje infekcije su više štetni nego korisni. Ipak, u proizvodnji sin tetskih lekova namerno se koriste nukleozidni analozi umesto dezoksiribonukleoziđa koji sprečavaju inficiranje jezgra ćelije od strane virusne RNK. Da bi lek protiv HIV/AIDS-a bio efikasan, mora da: 1) deluje na zaustavljanju promena, 2) sadrži dovoljno biljnih interferona, 3) sadrži koenzim za sprečavanje prenosioca virusne RNK da inficiraju ćeliju i 4) da u potpunosti povećava broj krvnih elemenata. Koliko god izgledalo neverovatno, lek protiv HIV/AIDS-a je veoma jednostavan i lako se može napraviti. Na prvom mestu, neophodno je delovati na raspad (dekomponovanje) trojstva prisutnog u HIV-u. Naime, spajanjem (komponovanjem) dva-tri životinjska virusa sa ljudskim virusom (leukemična ćelija + patogeni ljudski virus) i još dva-tri dodata život injska virusa, dobija se nov kvalitet, to jest - Hi-virus. Razdvajanjem pomenuta tri elemen ta, ili bar samo odvajanjem ljudske od životinjskih ćelija, problem bi bio rešen. Jer, dve-tri životinjske komponente bez ljudske, gube osobine novog kvaliteta i nemaju svrhu. Biće jed nostavno odbačeni od organizma kao i sve ostale tuđe supstance i uljezi. Hl-virus je, dakle, komponovan od životinjskih virusa i ljudske defektne (leukemične) ćelije. Dekomponovanje bi trebalo da ide obrnutim redosledom po siste mu - kako si ih spojio, tako ih i razdvoj. Ključ za razdvajanje (dekomponovanje), znači, leži u načinu spajanja (komponovanja) virusa. Ukoliko je poznat mehanizam veštačkog komponovanja, pomoću centrifuge - isti mehanizam u obrnutom pravcu dovešće do razdvajanja. Poput rasplitanja zamršenog čvora - valja ići suprotnim redosledom od onoga koji je napravio čvor. Nije, dakle, nemoguće otkriti tajnu pomenutog postupka budući da se ovaj ne razliku je previše od postupka spajanja i pravljenja drugih simbioza. Taj postupak je takoreći već u svakodnevnoj primeni biološke discipline nazvane biološki inženjering, zahvaljujući čijem gotovo neverovatno brzom razvoju danas je sve moguće stvoriti - sintetske gene, sin tetska antitela i antigene... Sintetski, istini za volju, kriju veću opasnost utoliko što se ne mogu ,,rasturiti“ na pomenuti način već isključivo desintetizovanjem. Kontra-procedura bi se, otprilike, sastojala u naredbi za uklanjanje desintetizovanjem... Bilo kako bilo, kada ovako sačinjene prirodne i sintetske komponente uđu u krvotok i organe, istog časa dobijaju podršku svih virusa herpes grupe. Bilo u vidu paničnog množen ja ili učešćem u destrukciji imunog sistema. Ovo poglavlje sam počeo sa matematičarima a, evo, završavam, sa mislima fizičara. Ne bilo kog. Trenutno najvećeg, Stivena Hokinga! ,,Da li je osećanje odgovornosti, koje se prenosi jezikom, dovoljno da stavi pod kon trolu nagon za agresivnošću, koji se prenosi preko DNK - ostaje da se vidi. Ako to nije slučaj, ljudska rasa će postati jedan od ćorsokaka prirodnog odabiranja. Možda će neka druga rasa inteligentnih bića negde drugde u Galaksiji uspeti da uspostavi bolju ravnotežu između odgovornosti i agresivnosti. Ukoliko je to po sredi, mogli bismo očekivati da oni stupe u kontakt sa nama, a možda baš oni, svesni našeg postojanja, ne žele da obznane svoje prisustvo. To se može pokazati kao mudar potez, ima li se u vidu naš dosije...“

Početak zla skraćenog na - HIV/AIDS: jedna tužba merički advokat Bojd Grejvs (Boyd E. Graves) je 28. septembra 1998. godine podigao tužbu protiv države SAD za ,,kreiranje“, ,,proizvodnju“ i ,,širenje“ AIDS-a. Dve godine kasnije, preciznije 7. novembra 2000. godine, Apela cioni sud je potvrdio odluku nižeg suda da je tvrdnja o HIV-u kao bioinžen jerskom proizvodu - neozbiljna! Podatke iznesene u tužbi, advokat Grejvs je objavio u knjizi „Državni izvori: dokazi o laboratorijskom rođenju AIDS-a“ (State Origin: The Evidence of the Laboratory Birth of AIDS). Prema njegovoj tvrdnji, svi podaci su zasnovani na čvrstim dokazima tj. državnim dokumentima do kojih je došao u zvaničnim institucijama. Evo, ukratko, osnovnih smerni ca njegove tužbe... Istorija AIDS-a počinje 29. aprila 1878. donošenjem američkog „Federalnog zakona o karantinu“ kojim su SAD pojačale istraživanja ,,uzroka“ epidemija zaraznih bolesti. Taj posao 1887. godine preuzima novoosnovana „Laboratorija za higijenu“ pod upravom dr Jozefa Kinjona (Dr Joseph J. Kinyoun), osvedočenog rasiste i posvećenika eugenetičkog pokreta. Dve godine kasnije (1889) identifikovane su mikoplazme, prenosivi agensi za koji se danas zna da su „srce svih ljudskih bolesti uključujući i HIV/AIDS“. Godine 1893. pojačane su zakonske mere karantina a istovremeno je iznenada došlo do prave eksplozije polio epidemije. Samo pet godina kasnije (1898), bilo je poznato da se mikoplazmama može izazvati epidemija kod goveda i na poljima duvana. Godinu dana kas nije, američki kongres je počeo ispitivanje „lepre u SAD“. Godine 1902. počela je sa radom „Stanica za eksperimentalnu evoluciju“. Ispitivala je uticaj bolesti na etničke grupe. Već 1904. je uz pomoć mikoplazmi izazvana epidemije kod konja. Šest godina kasni je, i kod ptica i peradi. Godine 1917. osnovana je „Federacija američkog društva za eksperimentalnu biologiju“ (FASEB). Godinu dana kasnije, virus gripa neočekivano je odneo živote više miliona ljudi. Utvrđeno je da je izazivač bio virus gripa modifikovan sa ptičjom mikoplazmom, na koji ljudi nemaju odgovarajući imuni odgovor. Godine 1921. vodeći eugenetički filozof Betrand Rasel (Betrand Russell) javno je podržao „neophodnost za organizovanje kuge“ protiv crne populacije. Godine 1931. u tajnosti su vršena ispitivanja na Afroamerikancima, a AIDS je testi ran na ovcama. Četiri godine kasnije usavršen je postupak kristalizovanja mikoplazmi duvana i pri tom utvrđeno da uprkos pomenutom postupku, one i dalje ostaju infek tivne.

A

Program proizvodnje biološkog oružja u SAD zvanično je krenuo u realizaciju 1943. godine da bi, u dotadašnjoj istoriji nezapamćenim uvozom velikog broja vrhunskih naučni ka iz celog sveta, 1945. bio intenziviran razvoj i proizvodnja u ovoj oblasti. Godine 1949. dr Bjorn Sigurdson (Bjorn Sigurdsson) izolovao je visna virus koji je proizveo čovek i koji ima neke DNA ,,iste“ kao i HIV (Proceedings of the United States, NAS, Vol. 92, pp. 3283 - 7, April 11, 1995.) Sada znamo da je 1951. američka vlada izvršila prvi napad virusom na Afro amerikance. To je učinjeno u jednoj varošici u Pensilvaniji, a placebo grupa Afro amerikanaca je bila u jednoj varošici u Virdžiniji. Eksperiment je istovremeno vršen i na ovcama i govedima. Prema autoru Evi Snid (Eva Snead), istovremeno je održana i prva svet ska konferencija o virusu koji „veoma liči“ na AIDS. Dr Bjorn Sigurdson je 1954. javno objavio svoje nalaze u vezi visna virusa i time sebe postavio za ,,rodonačelnika“ AIDS virusa. Ovaj primat će od njega kasnije preuzeti dr Karl ton Gajdušek (Carlton Gajdusek). Samo godinu dana kasnije (1955) bilo je moguće veštački stvoriti virus mozaika duvana. Time su mikoplazme postale osnov američkog programa za proizvodnju biološkog oružja. Već 1957. godine, Pentagon je odobrio izradu ofanzivnih bioloških agensa i program „Specijalna operacija X“ (The SOX), prototipa programa za proizvodnju „specijalnog virusa“ sa čijom realizacijom je započeto 1962. godine. Tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov se 1960. zvanično uključio u program izrade biološkog oružja. Njegova izjava će imati dugoročne posledice na „arogantnost tajnog saveza komunizma i demokratije“. Naime, dve zemlje su se novembra 1972. saglasile da smanje „crnu populaciju“. Naučnik Harold Tomar (Harold Thomar) je 1961. objavio da virusi izazivaju kancer. Zajedno sa dr Karltonom Gajdušekom, dr Tomar je 1995. obavestio američku Akademiju nauka (National Academy of Sciences) da ,,bi ispitivanje visne na ovcama mogao biti najbolji put za pronalaženje anti-HIV leka“. Pod maskom ispitivanja kancera, dr Len Hajflik (Len Hayflick) je 12. februara 1962. na Univerzitetu Stanford osnovao „Američku laboratoriju za mikoplazme“ u kojoj je započet program pod nazivom „Specijalni virus“. Od tada, svake godine su održavani godišnji sas tanci u Medieinskom centru ,,Herši“ (Hershey) na kojima je raspravljano dokle se došlo u razvoju AIDS-a. Godine 1964. američki kongres je dao punu podršku istraživanjima leukemija/limfo ma (AIDS) virusa. Američka akademija nauke je 1967. punom snagom pokrenula biološki napad na Afriku. Odeljenje tehničkog servisa CIA je potvrdio izvršenje tajnog programa ubrizgavan ja „Specijalnog virusa“ u Africi. Godine 1969. iz Fort Detrika (Fort Detrick) je saopšteno svetskim naučnicima da su nji hovi stručnjaci došli do saznanja kako da naprave AIDS, a od Pentagona je zatraženo još novca. Tajni memorandum Ričarda Niksona (Richard Nixon) upućen Kongresu 18. jula pod nazivom ,,Prenaseljenost“, prvi je pisani trag o AIDS-holokaustu. Predsednik Nikson je 1970. potpisao dokument o nacionalnoj bezbednosti pod oznakom ,,PL91-213“ kojim je Džon D. Rokfeler III (John D. Rockefeller) postao ,,car živ ota i smrti ljudske populacije na Zemlji“.

„Izveštaj br. 8 o napretku“ (Progress Report #8) sačinjen je 1971. Na strani 61, nalazi se potvrda činjeniee o laboratorijskom poreklu AIDS-a. U okviru programa proizvodnje „specijalnog virusa“ sačinjeno je 15 izveštaja na preko 20.000 strana. I na svakoj od njih se jasno ukazuje na medicinske eksperimente rađene u Americi pod pokroviteljstvom amer ičke vlade. Plan je volšebno nestao, a potom isto tako otkriven tek 1999. Svetska naučna javnost je bila zapanjena ovim otkrićem, odnosno prikrivanjem izveštaja. Da su ga ranije imali u rukama, tvrdio je izvestan broj naučnika, problem HIV/AIDS bi se nesumnjivo brže rešavao. Bilo im je jasno da su eksperimenti rađeni u fazi IV-A najbolji put ka boljoj terapiji i lečenju ljudi sa HIV/AIDS-om. Prvih 60 strana „Izveštaja br. 8“ o „specijalnom virusu“, neosporno potvrđuju specifičan cilj ovog programa. Tako je do juna 1977, u okviru pomenutog programa, proizvedeno planiranih 15.000 galona (1 galon - 4,546 litara) „specijalnog virusa“! Virus AIDS-a je ubačen u vakcine koje su potom poslate u Afriku i na Menhetn. Zah valjujući nekim autorima, poput dr Roberta Lia (Robert E. Lee), obelodanjeno je da je stanfordska „Laboratorija za mikoplazme“ izdala prvi dokum ent sa AIDS-om u naslovu: „Virusna infekcija ljudi udružena sa stečenom imunodeficijencijom“ (Viral Infections in Man Associated with Acquired Immunological Deficiency States). „Kon sultant“ na program u „specijalnog virusa“ bio je vodeći naučnik - dr Tomas Merigan (Thomas Merigan). U „Izveštaju br. 8“, na stranama 104 - 106, potvrđuje se da je dr Robert Galo (Robert Gallo) tajno radio na razvoju AIDS-a uz punu podršku jednog sektora američke vlade, čiji je zadatak bio iznalaženje načina za ubijanje sopstvenih građana. Dr Galo ne može da objasni zašto je u biografiji prećutao svoju ulogu „oficira projek ta“ na programu „specijalnog virusa“. Rani radovi doktora Galoa i njegova otkrića se mogu sagledati kroz dokumentaciju iz ovog programa. Sada znamo da se svaki eksperiment dobro uklapa u pomenuti program. Istraživačka logika je neoboriv dokaz da je federalni „Menhetn projekat“ bio usmeren na razvijanje ,,zaraznog“ (kontaminirajućeg) kancera za ,,selektivno“ ubijanje. Galoova dokumenta iz 1971. godine su identična onima iz 1984. u kojima je objavio - pronalazak AIDS-a! „Izveštaj br. 8“ na stranama 273 - 286. potvrđuje da smo mi (Amerikanci - prim. T.J.) ,,dali“ AIDS majmunima. Od 1962. godine su SAD i dr Galo injekcijama davali pomenuti virus majmunima a potom ih vraćali u divljinu. Čak su i vladini naučnici bili zbunjeni da se oba virusa, HIV-1 i HIV-2, na tako bliskim ,,srodnicima“ kao što su majmun i čovek, mogu tako iznenada pojaviti kod ,,dva rođaka s istim poreklom“ (Bojd misli na čoveka i majmuna - prim. T.J.) u periodu od samo sto godina. Japanska studija iz 1999. godine potvrđuje da je majmunski AIDS prenesen sa čoveka na njegovog pretka. Rezultati istraživanja na majmunima nedvosmisleno potvrđuju da je AIDS kod majmuna čovekovih ruku delo. SAD i SSSR su 1972. potpisale ugovor o kooperaciji u razvoju ofanzivnog biološkog oružja koje SAD i danas primenjuju. Bilo je to prvo oglašavanje pogrebnih zvona crnoj pop ulaciji. Projekat doktora Garta Nikolsona (Garth Nicolson), svetski priznatog naučnika, objav ljen je 1973. pod nazivom „Uloga omotača ćelije u izbegavanju imunološkog odgovora“ (Role of the Cell Surface in Escape From Immunological Surveillance). Dr Nikolson je u periodu od 1972. do 1978. radio na programu „Specijalni virus“ i smatra se ,,filijalom“ dr

Galoa na Zapadnoj obali. Gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da su se dr Nikolson, dr Robert Galo i dr Luk Montanje (Luc Montagnier) tajno sastali u južnoj Kaliforniji kako bi usaglasili stavove šta treba a šta ne treba da objave u vezi dostignuća u programu razvoja „specijalnog virusa“. Državni sekretar SAD Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je 1974. objavio plan SAD za smanjenje prenaseljenosti pod brojem NSSM-200. Ovaj materijal je bio jedina tema o kojoj se diskutovalo na Svetskoj konferenciji o stanovništvu u Bukureštu (Rumunija). Čovek iz senke je pobedio. Ceo svet se tajno saglasio da se smanji broj stanovnika u Africi! Danas su to stanovnici Afrike i druge ,,nepoželjne“ populacije. Sutra dolazimo na red - mi?! Predsednik SAD Džerald Ford (Gerald Ford) je 1975. potpisao Memorandum o nacionalnoj bezbednosti i odbrani broj 314. Time SAD implementiraju Kisindžerov pro gram NSSM-200. SAD 1976. godine objavljuju „Izveštaj br. 13“ o programu „specijalnog virusa“ (Progress Report #13 of the Special Virus program). Ovaj izveštaj potvrđuje da su SAD imale različite međunarodne ugovore sa SSSR-om, Nemačkom, Velikom Britanijom, Fran cuskom, Kanadom i Japanom. Cilj da se pobije crno stanovništvo, dobio je široku među narodnu podršku. U okviru programa „specijalni virus“, u martu počinje proizvodnja virusa i do juna 1977. proizvedeno je 15.000 galona AIDS-a (HlV-a - prim. T.J.). Predsednik Džimi Karter (Jimmy Carter) dozvoljava nastavak realizacije tajnog plana o smanjenju crne populacije. Dr Robert Galo se 1977. sastaje sa vrhunskim sovjetskim naučnicima radi dogovo ra o ,,rasturanju“ pomenutih 15.000 galona AIDS-a. Virus je ,,poklonjen“ uz vakcinu pro tiv malih boginja za Afriku i ,,eksperimentalnu“ vakcinu za hepatitis B namenjene ,,srećnicima“ sa Menhetna. Prema autorima Džun Gudfildu (June Goodfield) i Alanu Kentvelu (Alan Cantwell), pošiljka broj 751 sa vakcinom za hepatitis B, zavedena i pp$§ljen3 u Njujorku, zarazila je na hiljade nevinih ljudi „Velike Jabuke“. Današnja vlada SAD nikada neće moći da isplati odštetu zaraženima za pretrpljenu patnju i poniženja sa kojima se ljudi sa HIV/AIDS-om svakodnevno sreću. „Ljudi iz senke su računali da većinu nas neće biti briga obzirom da umiru samo crnci i gej populaeija. U stvari, nas Amerikance veoma malo iritira to što je pola miliona ratnih veterana iz „Zalivskog rata“ zaraženo nečim veoma zaraznim. Uskoro više neće biti crnaca, zbun jenih vojnika, stariji belci počeće iznenada da umiru, a Amerikanci još uvek neće shvatati šta im se događa. Zato budite danas uz nas i dajte nam šansu, da bismo mi sutra bili - uz vas!“ (Bojd je, očito, crnac - prim. T.J.). Iznenada, baš kao što je predsednik Nikson predvideo, došlo je do eksplozije smrtnos ti. Devetog novembra 1999. godine američka Bela kuća je objavila: ,,U veoma kratkom peri odu od pet godina, svi novoinficirani od HlV-a u SAD biće - Afro-amerikanci...“!? Više o istoriji tajnog programa pravljenja virusa može se naći u arhivama dr Džona Molonija (John B. Moloney)... I ovo je, pored ostalog, američki advokat Bojd Grejvs naveo u tužbi protiv Sjedinjenih Američkih Dražava koju je odbacio američki Apelacioni sud okarakterisavši je kao - „friv olnu“. U Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom ,,frivolan“ stoji: neozbiljan, nepris tojan, lakomislen, raskalašan, površan, beznačajan, ništavan. Advokat Bojd Grejvs ipak ne odustaje. Ubeđen je da će neki sud u svetu smoći hrabrosti da procesuira njegovu ili tužbu nekog od njegovih istomišljenika kojih je svakim

danom sve više. Do tada, „zvanični HIV/AIDS kalendar“ prema izvesnom broju autora izgleda, otprilike, ovako: 1959. - Jedna osoba u Kongu umire od „nepoznate bolesti“. Analizom uzorka njene krvi gotovo četvrt veka kasnije, utvrđeno je da je nesumnjivo reč o prvom slučaju infekcije HlV-om. 1981. - Lekari iz Los Anđelesa i Njujorka izveštavaju o epidemiji zapaljenja pluća i retkog kancera, Kapošijevog sarkoma, među homoseksualcima. Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) objavljuje saopštenje o novoj epidemiji. Sindrom dobija naziv GRID (Gay Related Immune Deficiency, tj. nedostatak imuniteta kod homoseksualaca). 1982. - Otkriveno je da je uočeni sindrom povezan sa krvlju, i to ne samo kod homoseksualaca, već i kod žena, heteroseksualaca korisnika droge, hemofiličara, osoba koje su primale trnsfuziju krvi i beba. GRID je promenjeno u AIDS (Acquired Immunode ficiency Syndrome tj. sindrom stečenog gubitka imuniteta). CDC proglašava epidemiju, a 14 država prijavljuje slučajeve zaraze. Na američkoj TV stanici PBS, pojavljuje se prva emisija o sidi - „AIDS misteriozna zaraza“. 1983. - Naučnici na čelu sa dr Likom Montanjenom (Pasterov institut, Francuska) uspevaju da izoluju retrovirus i nazivaju ga „virus povezan sa limfadenopatijom“. Kasnije će ovaj virus biti označen kao uzročnik side. Sida se pojavljuje u 33 zemlje. Održana je prva američka konferencija o sidi u Denveru. U San Francisku oboleli prvi put javno izlaze na ulice u tzv. „maršu sveća“, a vozači gradskog prevoza izvesno vreme obavljaju svoj posao sa maskama na licu. Umire poznati njujorški pijanista Pol Džejkobs. 1984. - Američka vlada saopštava da je dr Robert Galo iz Nacionalnog instituta za kancer izolovao virus nazvan HTLVIII koji uzrokuje sidu. Američko ministarstvo zdravlja predviđa da će se vakcina protv side u periodu od dve godine testirati i na ljudima. Umire Kanađanin Getan Dugas, među naučnicima koji proučavaju sidu poznat kao „nulti pacijent“. U San Francisku se zatvaraju sva javna kupatila za gej populaciju. 1985. - Američka uprava za hranu i lekove odobrava dijagnostički pribor za sidu koji je razvila Galoova laboratorija, a patentiralo Ministarstvo zdravlja. Pariski Pasterov institut tuži ministarstvo u vezi prava na patent. Ipak, francuski i američki naučnici sklapaju spo razum o zajedničkom vlasništvu nad priborom za testiranje krvi. Amerikanac Rajan Vajt, 13-godišnji hemofiličar zaražen sidom, izbačen je iz škole zbog zaraze. Održana je prva međunarodna konferencija o sidi u Atlanti. Pokazalo se da kondomi štite od zaraze. Holivudska filmska diva Elizabet Tejlor organizuje dobrotvornu akciju za borbu protiv side pod nazivom „Prednost životu“, na kojoj učestvuju Beti Ford, Bert Lankaster, Širli Meklejn, Semi Dejvis, Bert Rejnolds i druge poznate ličnosti. Prikupljeno je 1,3 mil iona dolara. Umire čuveni glumac Rok Hadson, prva poznata (popularna) žrtva side. 1986. - Ustanovljeno je da su LAV i HTLVIII identični virusi. Međunarodni komitet im daje ime - HIV.

SZO lansira globalnu strategiju za borbu protiv side. Umire modni kreator Perl Elis (trebao je da bude pacijent dr Todora Jovanovića). 1987. - U Beogradu, Jugoslaviji, dr Todor Jovanović objavljuje na 5 strana u listu ,,Intervju“ rezultate uspešne internacionalne studije obavljene na 20 dobrovoljaca. „Znam sve o AIDS-u i naš preparat se pokazao veoma uspešnim u terapiji side“, tvrdi dr T. Jovanović. FDA odobrava AZT kao prvi anti-HIV lek. Princeza Dajana otvara prvo specijalizovano odeljenje za lečenje obolelih od side u Engleskoj. Fotografije na kojima se princeza rukuje sa obolelima, polako menjaju rigorozan stav javnosti prema obolelima. Američki predsednik Ronald Regan prvi put pominje reč ,,AIDS“ u javnosti. SAD pro movišu prvu edukativnu AIDS kampanju i „knjigu ilustracija“ koju je osmislio načelnik američke zdravstvene službe C. Everet Kup. Do novembra 1987. godine, SZO-u je prijavljeno 62.811 slučajeva obolelih od side iz 127 zemalja. SZO procenjuje da je stvarni broj zaraženih mnogo veći - između 100 i 150 hiljada. 1988. - U Njujorku je zabeležen veliki broj prenosa HIV infekcije putem ,,zajedničke“ igle. Broj zaraženih na ovaj način prevazilazi broj zaraženih seksualnim putem. SZO 1. decembra organizuje Prvi svetski dan borbe protiv side. 1989. - Nakon velikih javnih protesta AIDS aktivista, cena leka AZT smanjena za 20 odsto. Objavljen je esej Suzan Zontag „AIDS i njegove metafore“. 1990. - Amerikanac Rajan Vajt, mladić inficiran HlV-om poznat po borbi da mu se odobri povratak u školu, umire u 19. godini. Američki kongres donosi zakon nazvan po Rajanu Vajtu. Njime se obezbeđuje finansiranje lečenja obolelih od side koji nisu zdravstveno osigurani i nemaju sredstava za lečenje. SZO izdaje saopštenje u kome navodi da ima više od 307.000 zvanično prijavljenih slučajeva obolelih od side. Stvaran broj, međuhm, dostiže cifru od gotovo milion obolelih. 1991. - Poznati prevač grupe ,,Kvin“ (Queen) Fredi Merkjuri umire 24 novembra. Samo jedan dan pred smrt javno priznaje da boluje od side. Košarkaška zvezda Irvin Medžik Džonson obaveštava javnost da je zaražen HlV-om i povlači se iz košarke. Ovaj njegov potez je pokrenuo rekordan broj ljudi da se podvrgne testovima na HIV. Njegovi menadžeri su mu dva puta naručili Todoxin 1+. 1992. - FDA odobrava korišćenje dideoxcytidina u kombinaciji sa AZT-om za pood maklu HIV infekciju. Reč je o prvoj, navodno uspešnoj, kombinaciji u terapiji lečenja side. U Francuskoj su osuđena tri zdravstvena radnika zbog toga što su 1985. godine trans fuzijom svesno davali HlV-om zaraženu krv pacijenhma. Zaraženo je nekoliko stohna osoba. 1993. - Umiru ruska zvezda baleta Rudolf Nurejev i američka teniska legenda Artur Eš. Evropska studija, poznata pod nazivom ,,Konkord“, pokazuje da AZT nije delotvoran za HlV-pozitivne osobe kod kojih se simptomi nisu razvili. 1994. - Istraživanja pokazuju da AZT za dve trećine smanjuje rizik od prenosa HlV-a sa zaražene majke na dete. Glumac Tom Henks dobija Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,FiladeIfija“, gde igra homoseksualca obolelog od side. 1995. - Bil Klinton je prvi američki predsednik koji je u Beloj kući sazvao Konferenci ju zdravstvenih službenika i stručnjaka posvećenu sidi.

Olimpijski pobednik Greg Luganis potvrđuje da je HlV-pozitivan. 1996. - Usvojen zajednički program Ujedninjenih nacija za HIV/AIDS (UNAIDS) i zamenjuje SZO-ov globalni program za sidu. Medžik Džonson se vraća profesionalnoj košarci. FDA odobrava korišćenje anti-HIV leka 3TC i ,,sakvinavir“ (prvi inhibitor proteaze za ljude obolele od side). Ovi lekovi blokiraju aktivnosti enzima proteaze koji je Hl-virusima neophod ni za razmnožavanje. Istraživanja pokazuju da je kombinacija tri leka uspešnija od terapije sa dva. Optimizam raste u nadi da se Hl-virus može kontrolisati uz pomoć ,,koktela“ lekova. 1997. - Naučnici otkrivaju da HIV prodire u memorijske ćelije imunološkog sistema stvarajući skrivene rezervoare virusa. UNAIDS izveštava da je stanje sa epidemijom HlV-a gore nego što se u početku mis lilo i procenjuje da ima 30 miliona zaraženih širom sveta, uz 16.000 novih infekcija dnevno. Dr Todor Jovanović piše Lik Montanjeu da se vakcina protiv side nikada neće pronaći. 1998. - Džonatan Man, direktor UNAIDS-a, gine u avionskoj nesreći ,,Sviserovog“ aviona na letu 111, zajedno sa suprugom, istraživačem side, Meri Lu Klement-Man. U SAD počinju prva testiranja vakcine na ljudima. Američke i evropske farmaceutske kompanije tuže južnoafričku vladu zbog zakona koji dozvoljava obolelima kupovinu lekova poznatih proizvođača po nižim cenama nego u bilo kojoj drugoj zemlji. U Južnoj Africi je na smrt pretučena aktivistkinja Gugu Diamini nakon izjave na Zulu televiziji da je HlV-pozitivna. 1999. - Istraživači sa Univerziteta u Alabami objavljuju da su pronašli izvor HlV-a u jednoj vrsti šimpanzi koje nastanjuju zapadni deo centralne Afrike. Francuska vlada oslobađa optužbe bivšeg predsednika vlade Lorana Fabijusa i njegova dva ministra zbog ubistva iz nehata, vezanog za skandal sa distribucijom HlV-zaražene krvi kod transfuzije. U tom slučaju je, naime, zaraženo više stotina ljudi 80-ih godina života. 2000. - Tokom 13. međunarodne konferencije za borbu protiv side u Durbanu, južnoafrički predsednik Tabo Mbeki postavio je pitanje o bezbednosti pri korišćenju anti AIDS lekova i o tome da li je virus HlV-a pravi uzročnik side. Njegov govor propraćen je oštrim kritikama širom sveta. 2001. - Raste zabrinutost zbog nuspojava visokotoksičnih lekova koji se koriste u kon troli toka HIV infekcije, kao i opšte neefikasnosti lekova. Generalni sekretar UN Kofi Anan, predlaže da se godišnje izdvoji sedam milijardi dolara za prevenciju i lečenje obolelih od HIV/AIDS-a u zemljama u razvoju. Američki i evropski farmaceutski giganti prekidaju trogodišnju bitku sa južnoafričkom vladom koja je uvozila jevtinije anti-AIDS lekove. Godišnji podaci pokazuju da je u Južnoj Africi 4,7 miliona ljudi inficirano HlV-om i da se zaraza ubrzano širi. Procenjuje se čak da jedna četvrtina odraslih Južnoafrikanaca živi sa virusom HlV-a...

Deset godina posle HIV/AIDS-eksperim en ta i kraj bajkovitog prijateljstva Ogranak „Bajerove“ (Bayer) fabrike u Sjedinjenim Američkim Državama je sredinom 80-ih godina prodao, u vrednosti od više miliona dolara, lek za hemofiličare - koncentrat antihemofilnog globulina visoko rizičnog za prenos HlV-a - zemljama Azije i Latinske Amerike. Istovremeno, nov i sigurniji proizvod je isporučivao na - Zapad! Dokumerltaciju kao dokaz ovoj tvrdnji, pribavio je i poseduje njujorški dnevni list „Njujork Taims“ (The New York Times). Bajerov ogranak „Kater BaiolodžikI“ (Cutter Biological - Biloški sekač?) je u februaru 1984. godine predstavio nov, bezbedniji proizvod, kao odgovor na utvrđenu činjenicu da ranija verzija antihemofilnog globulina prenosi HIV infekciju hemofiličarima. Ipak, kom panija je duže od godinu dana nastavila da izvozi, a nekoliko meseci i da proizvodi, staru kontaminiranu verziju leka. Dok je tržište SAD i Zapadne Evrope od februara 1984. dobi jalo novi koncentrat faktora koagulacije u kome je zagrevanjem uništen HIV, hemofiličari u Tajvanu, Maleziji, Hongkongu, Singapuru, Indoneziji, Japanu i Argentini, ,,čašćeni“ su sve do jula 1985. dokazano rizičnim produktom! Ova jeziva priča je objavljena maja 2003. u „Njujork Taimsu“ , a rađena je na osnovu dokumentacije firme ,,Kater“ do koje su novinari došli samo njima znanim kanalima. Iz dokumenta se jasno vidi da je firma u interesu profita nastojala da se oslobodi postojećih zaliha, ali ne bacanjem na deponiju. Dolar je dolar. Šta više, ,,Kater“ je nas tavio još nekoliko meseci s proizvodnjom budući da je imao ugovor sa fiksno ugovoren im cenama i obezbeđenu jeftiniju proizvodnju! Distributerima i korisnicima su čelnici firme sugerisali da nastave sa korišćenjem „proizvoda koji se pokazao izuzetno efikas nim “. (Dobro je da nisu čuli za Boga, pa da ga se sete!) Kako bi potpomogli i progurali ovu nečasnu kampanju, otezali su sa podnošenjem zahteva za dobijanje upotrebne dozvole od nadležnih vlasti u pomenutim zemljama. Zahtev tajvanskom ministarstvu zravlja su, recimo, podneli tek u julu 1985. godine. Godinu i po dana kasnije od istog takvog zahteva predatog u Americi. Kada je u maju 1985. strah od AIDS-a zahvatio populaciju hemofiličara u Honkongu, distributer je uputio hitan zahtev čelnicima ,,Katera“ da isporuče novi lek. Hemofiličari su uplašeni, a roditelji dece zaražene HlV-om - histerični. ,,Kater“ je odgov orio da se gotovo sva količina novog leka isporučuje korisnicima u SAD i Evropi. Možda

bi, eto, mogli da se snađu i isporuče manje količine i to isključivo da se umire „najglas niji pacijenti“! Podsećam da ovo nije kroki za holivudski film ,,B“ produkcije, još manje za komediju. Li Vei Čan (Li Wei Chun), otac jednog od HlV-om zaraženih hongkonških hemofiličara (umro je 1996. u 23. godini života) kaže: „Nije ih bilo briga za živote u Aziji. To je bila čista rasna diskriminacija!“ Na žalost, mogao je samo da kaže i ništa više. Sve ostaLo obavlja vetar zaborava... AIDS je u SAD-u do februara 1994. prenet hiljadama hemofiličara. Mnogi od njih su umrli. Ovo je okarakterisano kao „jedna od najgorih katastrofa u istoriji, vezana za upotre bu lekova“. Iako ,,Bajer“ i tri druge američke kompanije nikada nisu priznale krivicu ili lošu nameru, ipak su isplatile odštetu od oko 600 miliona američkih dolara! Tom sumom su okončali petnaestogodišnji sudski proces po optužbi za proizvodnju leka opasnog po zdravlje, koju je podneo veći broj američkih hemofiličara. A šta je sa hemofiličarima iz ostalih zemalja koji su takođe koristili ,,Bajerov“ lek? Pa, nije valjda ,,Bajer“ kriv što nisu Amerikanci. Što je mnogo, mnogo je. To je, i bez sudskog procesa, sređeno sa vladama ili bar ministrima zdravlja dotičnih zemalja. Stanovnici Azije imaju dosta mora, peščanih plaža i sunca, pa nek’ - uživaju! S druge strane Atlantika, preciznije u Velikoj Britaniji, to se radilo suptilnije i sa ,,prigušivačem“. Naime, jedan od prvih dokumaneta koji je potpisao Džon Mejdžer, u to vreme (1991.godine) novoizabrani premijer, bio je okončanje sudskog procesa po istovet noj tužbi i to u vidu isplate odštete, koja se kretala od 20.000 do 64.000 funti po pacijentu, uz potpisanu obavezu oštećenih da se odriču prava na bilo koji zahtev prema vladi za prošle ili buduće infekcije koje mogu nastati u vezi proizvoda od krvi!!! Poslovni potez za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije. (,,Montipajtonovci“ su za njih mala deca!) Zaraženi hemofiličari sa Dalekog istoka i iz Argentine, bolje reći njihove porodice, budući da ih je malo ostalo u životu, a još manje sposobnih da dugotrajan iscrpljujući sud ski proces, još uvek vode pravnu bitku sa četiri američke farmaceutske kompanije -“Cutter Biological“, „Armour Pharmaceutical“, ,,Baxter International“ i „Alpha Therapeutic“. Neko liko velikih advokatskih firmi ih zastupa. Šta mislite, kolike su im šanse?

Epilog „Manje od jedne četvrtine HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom u Velikoj Britaniji je još uvek živo, posle 20 do 25 godina od infekcije HlV-om, objavio je „Britanski med icinski žurnal“ u svom on-lajn izdanju od 16. septembra 2005, i to na osnovu rezultata istraživanja „Kraljevske otvorene bolnice“ (Royal Free Hospital). Istraživači su ustanovili i da su oboljenja jetre glavni uzročnik visoke smrtnosti HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom. ,,Royal Free Hospital“ je, inače, vodeći britanski centar za lečenje hemofilije i HlV-a. Od ranih osamdesetih godina minulog veka, obezbedili su lečenje za 111 HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom. Kao da je to bilo malo, oboleli su inficirani i virusom hepatitisa C! Mada je većina pacijenata umrla mnogo pre nego što je od 1996. počela primena koliko-toliko efikasne anti-HIV terapije, doktori pomenute bolnice su sproveli istraživanje na grupi od 111 pacijenata da bi odredili, kako su najavili, ,,šta je to što je održalo u životu

grupu preživelih, ali i da izvrše procenu štetnog dejstva istovremene zaraženosti HlV-om i hepatitisom C“!? Istaživanje je obuhvatilo period od četrnaest godina, a za izračunavanje podataka je uzeto vreme smrti, poslednja poseta bolnici, ili (za ,,najtvrdoglavije“!) kraj 2004 godine. I, evo rezultata: Do 31. decembra 2004, 53 odsto članova grupe nesretnih je dobilo HIV/AIDS. Na neki način su oni, ipak, srećnici. Naime, 67 procenata - nije ni dočekalo živo taj datum! Od 1996, kada je uveden efikasniji tretman za HIV, dijagnostikovano je šest novih HIV/AIDS obolelih uz 20 smrtnih slučajeva. U odnosu na prethodni period, do 1996. godine kada je postavljeno 53 HIV/AIDS dijagnoza i 54 smrtna ishoda, može se govoriti o znača jnom pomaku nabolje. Oboljenja jetre su od 1996. glavni uzrok smrti (7 slučajeva), 5 smrtnih slučajeva se pripisuje HIV/AIDS-u, u daljih 5 slučajeva HIV nije uzročnik, a 3 pacijenta su preminula od „nepoznatog uzroka“ (sic!). Istovremeno je primećena i značajana ,,promena“ uzroka smrti u odnosu na period do 1996, kada je zabeležena stopa smrtnosti od 78 procenata kao posledica HlV-a, sa samo 9 procenata u kojima su uzročnici bile bolesti jetre. Krajem 2004. godine, 23 osobe su žive i pod nadzorom bolnice. Od njih je 20 pod anti HIV terapijom. Iako je većina ispitanika počela sa antiretroviralnom terapijom (da li se ovde kriju ona tri „nepoznata uzroka“? - prim. T.J.) pre nego što je uvedena terapija istovremene primene više anti-HIV lekova (za anti-HIV ,,koktele“ korišćeno je sedam vrsta lekova), poz natije kao kombinovana terapija, kod svih ispitanika je količina virusa bila ispod 50 kopija po mililitru, a srednja vrednost CD4 ćelija 326 ćelija/mm3. „Mali broj hemohličnih osoba inficiranih HlV-om pre 20 do 25 godina je još uvek u živo tu i dobrog zdravlja. Uočen je pozitivan efekat anh-HIV terapije, ali virus hepatitisa C nastav lja da odnosi živote. Za očuvanje zdravlja ovih pacijenata, neophodan je nastavak pronalažen ja novih antivirusnih agenasa koji bi imali dejstvo istovremeno i na HIV i na hepatitis C“ prokomentarisali su i zaključili istraživanje stručnjaci londonske ,,Royal Free Hospital“.

Hemofilija Hemofilija (grč. haima - krv, philia - prijateljstvo, naklonost) je urođeno i nasledno krvno oboljenje pri kome se krvarenje teško zaustavlja. Smatra se najklasičnijom hemoral gijskom bolešću - bolešću krvarenja. Ove bolesti mogu biti rezultat defekta krvnih sudova ili faktora krvnih zrnaca. O čemu je reč? Bolest krvarenja je generalni pojam za široko rašireni medicinski prob lem koji se svodi na otežanu koagulaciju krvi i neprestano krvarenje. Koristi se i termin ,,koagulopatija“, nenormalno krvarenje i bolest zgrušavanja. Krvarenje je kod bolesnika produženo. Koagulacija je proces koji kontrološe krvarenje menjajući krv iz tečnog u čvrsto stanje. To je kompleksan hemijski proces u kome učestvuje više različitih proteina plazme ili fak tora koagulacije, a cilj je stvaranje fibrina, supstance koja zaustavlja krvarenje. U nedostatku određenih faktora koagulacije, ili njihove neophodne (nedovoljne) količine, proces zaustavljanja krvarenja se ne odvija normalno. U krvnom tkivu je nađeno više od 30 različitih supstanci koje deluju na zgrušavanje krvi. Neke stimulišu, dok druge sprečavaju ovaj proces. Od njihove ravnoteže zavisi u kom

pravcu će se proces razvijati, to jest da li će i u kojoj meri započeti proces zgrušavanja. U normalnim uslovima, protok krvi ne dozvoljava nagomilavanje stimulatora koagulacije i stvaranje trombova, što je od vitalnog značaja za organizam. Međutim, kada dođe do oštećenja vaskularnog sistema, prvi na scenu stupaju trombociti. Trombociti su najmanje ćelije koje cirkulišu putem krvi. Veličina im je oko dva do tri mikrona, a oblik sličan ovalnim pločicama. U jednom litru krvi nalazi se oko 200 do 400 milijardi trombocita. Dospevaju iz koštane srži u kojoj nastaju raspadanjem ćelija zvanih megakariociti. Životni vek im je između osam i dvanaest dana. Glavna uloga trombocita je u hemostazi - zaustavljanju krvarenja koje obuhvata različite mehanizme aktivirane neposredno nakon povrede krvnog suda. Odmah nakon povrede, gotovo u deliću sekunde, krvne pločice pojure prema rani. Sprečavanje isticanja krvi počinje momentalnim skupljanjem oštećenog krvnog suda. Time se smanjuje cirku lacija na oštećenom mestu. Trombociti dolaze u kontakt sa oštećenom površinom krvnog suda i drastično menjaju svoje karakteristike: bubre, menjaju oblik, postaju lepljivi i počin ju da luče supstance koje aktiviraju susedne trombocite. Tako se na pukotini u krvotoku stvara trombocitni čep. Iako prilično mekan, ovaj čep je dovoljan da zaustavi krvarenja kod manjih oštećenja. Kod zdravih osoba, krvni proteini, krvne pločice, kalcijum i drugi faktori i tkiva, reagu ju zajedno formirajući ugrušak koji zatvara ranu. Tokom daljeg procesa zgrušavanja stvara ju se fibrinske niti. Zajedno sa trombocitnim čepom formiraju čvrst i nepropustljiv zatvarač. Kada se na ovaj način zaustavi isticanje krvi, organizam povećava dotok krvi na mesto posekotine. ,,Sveža“ krv donosi na mesto posekotine bela krvna zrnca koja uništavaju klice i čiste ranu od molekularnih otpadaka i stranog materijala. U međuvremenu, ćelije pokožice ili epiderma (čine površinski sloj kože) počinju da se reprodukuju i ispunjavaju posekotinu. Najzad, ispod kraste se međusobno povezuju obrazujući nov sloj kože. Iz ranije posečenih krvnih sudova izrastaju novi, prodiru kroz ranu i ponovo se međusobno spajaju donoseći okolnim ćelijama kiseonik i potrebne hranljive materije. Posle pružanja ove prve, hitne pomoći, organizam pristupa fazi rekonstrukcije rane. Ćelije zvane fibroblasti počinju ubrzano da se razmnožavaju i obrazuju novo vezivno tkivo u posekotini. Istovremeno sinte tizuju kolagen, belančevinastu supstancu koja rani daje sposobnost istezanja. Fibroblasti se prilikom razmnožavanja istežu privlačeći i međusobno spajajući rubove posekotina. Oštećeni nervi ispuštaju nova vlakna, kako bi se uspostavila funkcija osećaja na mestu posekotine. Pri kraju ove faze su i svi krvni sudovi međusobno povezani. Za nekoliko dana ili nedelja krasta ojača, potom i otpadne kada je rana gotovo u potpunosti zalečena. U stvaranju krvnog ugruška učestvuje čitav niz različitih supstanci - faktora zgrušavan ja. Kod ljudi sa oboljenjem krvi, gde je genetski uslovljen nedostatak jednog od faktora koagulacije (najčešće VIII ili IX ) ili ne deluje onako kako bi trebalo, krvarenje je duže nego kod zdravih osoba. Netačno je da osobe sa koje imaju bolest krvarenja iskrvare i prilikom najmanjih povreda (rana), kao i to da njihova krv brže teče. Problem krvarenja se obično kategoriše od srednje-teških do teških slučajeva. Simpto mi: prekomerno krvarenje, izražene modrice, lako krvarenje, krvarenje iz nosa, preobilno menstrualno krvarenje. Rizici koje uključuje bolest - preosetljivost ili bolesti zglobova, gubitak vida usled krvarenja u očima, hronična anemija izazvana gubitkom krvi, neurološ ki ili psihijatrijski problemi, smrt kao posledica gubitka velike količine krvi ili krvarenje u tzv. rizičnim zonama kao što je, recimo, mozak.

Neke vrste bolesti krvarenja (hemofilija) prisutne su odmah po rođenju i uzrokovane retkom naslednom nepravilnošću. Druge se razvijaju kao posledica izvesnih bolesti (npr. nedostatak vitamina K, određene bolesti jetre) ili tretmana (npr. korišćenje antikoagulant nih lekova ili produžena upotreba antibiotika) i uključuju i hemofiliju ali i druge veoma retke bolesti krvi. Postoje mnogi uzroci bolesti prekomernog krvarenja: fon Vilebrantova (von Wilebran tova) bolest (nasledna bolest krvi koja obuhvata jedan do dva posto ukupnog broja stanovništva), bolest vezana za imuni sistem (alergijske reakcije na lekove ili reakcije na pojedine infekcije), kancer (leukemija je kancer krvi), bolesti jetre, bolesti koštane srži, širenje intravaskularne koagulacije (kod porođaja, kancera ili infekcije, kada sistem koag ulacije ne funkcioniše normalno).

Strašna tajna kraljice Viktorije i propast Romanovih Najstariji opis bolesti krvarenja zapisan je u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi, u 2. veku p.n.e. - slučaj dva brata koja su umrla od krvarenja nakon obrezivanja. Arapski naučnik Albucasis u 12. veku pominje porodice u kojima muškarci umiru od iskrvarenja nakon manjih ozleda. Filadelfijski lekar Džon Konrad Oto je 1803. detaljno opisao bolest nekih porodica „koja napada isključivo muškarce“. Izraz „hemofilija“ prvi je upotrebio američki lekar Hopf 1823. godine, a Univerzitet u Cirihu ga uvodi u zvaničnu upotrebu 1828, s tim da ovaj termin označava sve bolesti krvi kod kojih postoji sklonost ka krvarenju. Hemofiliju neki još nazivaju i „kraljevskom bolešću“ ili „bolešću evropskih dvorova“. Naime, ova bolest je registrovana u određenim vladajućim porodicama Evrope i imala je veliki uticaj na zbivanja u tim zemljama u 19. i početkom 20. veka. Naime, otac engleske kraljice Viktorije, vojvoda od Kenta, bolovao je od hemofiije i njen gen preneo svojoj kćeri, budućoj kraljici, jednoj od najvećih vladarki Ujedinjenog Kraljevstva koja je vladala od 1837. do 1901. godine. Viktorija se udala za princa Alberta i s njim izrodila devetoro dece. Prvo dvoje dece, Viktorija i Edvard, bili su potpuno zdravi. Međutim, osmo dete, princ Leopold, bolovao je od hemofilije. Princeze Beatrisa i Ana (druga kćer) bile su nosioci nesretnog gena. Prvi znaci hemofilije kod princa Leopolda bili su uočljivi odmah nakon rođenja i kraljevska porodica je istog časa shvatila o čemu je reč. Uprkos tome što je kraljica Viktorija odbijala svaku pomisao da u njenoj ,,plemenitoj“ porodici postoji takva bolest, princ Leopold je u 31. godini, tokom kockarske partije u Kanu, slučajno pao, udario glavu i ubrzo umro od unutrašnjeg krvarenja u mozgu. Viktorijina kćer Beatrisa prenela je gen hemofilije svojoj unuci Viktoriji Eugeniji koja se udala za kralja Alfonsa XII od Španije. Dva španska princa, Alfonso i Gonzalo, imali su hemofiliju. Uz veliku pažnju i sve predostrožnosti oko njihovog zdravlja, oba su umrla u zrelim godinama usled teških krvarenja nakon automobilske nesreće. Nji hov otac se odrekao se španskog prestola, pored ostalog i zbog bolesti sinova prestolonaslednika. Najvernija Viktorijina kći Alisa prenela je gen svojim dvema kćerkama, od kojih se jedna udala za ruskog cara Nikolaja II. Aleksandra, tako se zvala, rodila je caru četiri kćeri

a potom i dečaka Alekseja. Roditelji su u početku bili oduševljeni, Rusija je dobila nasled nika. Ali, sreća im nije bila duga veka. Ubrzo su bili zgromljeni saznanjem da njihov mez imac boluje od hemofilije. Aleksej je bio najčuvaniji i najzaštićeniji princ. Gde god je išao, u stopu ga je pratila i čuvala lična garda. Jeste carski, ali ipak nedovoljno da bi se sprečile nadolazeće nevolje. Aleksej je često imao izuzetno jake bolove usled unutrašnjih krvaren ja. Čak je nekoliko puta bio i na ivici smrti. Bolesna krv carevića imala je veliki uticaj na rusku istoriju. Raspoloženje i državničke odluke cara Nikolaja II neretko su zavisile od trenutnog stanja (krvarenje ili miran period) sinovljeve bolesti. U nastojanju da zaštiti sina, carica Aleksandra se potpuno predala utica ju Grigorija Raspućina. Nedugo nakon ,,angažovanja“, Raspućin je počeo da savetuje caricu na samo u stvarima koje su se ticale bolesnog Alekseja već i - politike. Od ovog uticaja nije ostao imun ni Nikolaj II što je, ispostavilo se, u velikoj meri doprinelo propasti dinastije Romanovih. Ubijeni su početkom Oktobarske revolucije.

Za sve su wkrive“ žene... Hemofilija je najčešće nasledna bolest praćena sklonošću ka krvarenju, a nastaje usled nedostatka pojedinih prirodnih faktora zgrušavanja krvi. Faktori zgrušavanja krvi ili prokoagulacije su prirodne materije koje se oslobađaju iz tkiva i trombocita ili su slo bodno prisutne u krvi. Danas je poznato da u krvnoj plazmi postoji 13 faktora koagu lacije krvi. Obeležavaju se rimskim brojevima od I do XIII, nazivaju se činiocima koag ulacije i skoro svi su (izuzev faktora IV, jona kalcijuma - Ca2+) belančevine, fermenti koji se stvaraju u jetri. Prisutni su u inaktivnom obliku i mehanizmom tzv. kaskadne reakcije transformišu se u aktivne, samim tim, i delotvorne faktore. Kaskadnu reakciju karakteriše to što svaki naredni faktor predstavlja supstrat za već aktivirani faktor koji mu prethodi, duž celog lanca reakcija koje dovode do trombina. Protrombinsko vreme i parcijalno tromboplastinsko vreme omogućavaju određivanje faktora koji moguće nedostaju. Hemofilija gotovo isključivo pogađa muškarce. Kod žena nema nikakvih kliničkih manifestacija, iako su u određenom smislu jedine ,,odgovorne“ za bolest koja se ispoljava kod njihovih muških potomaka. Razlog je taj što je hemofilijski karakter uzrokovan patološkim genom smeštenim na polnom X-hromozomu. Naime, postoje dva polna hromozoma. Kod žena su oba jednake dužine i oblika, pa se označavaju slovima XX. Kod muškarca su različiti po dimenzijama i označavaju se sa XY. Ukoliko je kod žene prisutan samo jedan patološki gen, bolest ostaje prikrivena (tj. ne man ifestuje se klinički) zbog toga što je drugi X-hromozom potpuno zdrav. U tom slučaju je žena prenosilac bolesti, a sama nema simptome. Kod muškarca, s druge strane, X-hromozom koji eventualno ima hemofilijski karak ter, nije uravnotežen drugim zdravim X-hromozomom s obzirom na to da je muški polni par XY. Zbog toga će se bolest i manifestovati. Osobe ženskog pola, nosioci izmenjenih gena na X-hromozomu, mogu biti homo- i heterozigoti, dok su osobe muškog pola hemizigoti. Zbog toga se bolesti vezane za X-hro mozom kod muškaraca uvek ispoljavaju. Međutim, bolest se ne prenose sa oca na sina. Jedna generacija muškaraca je pošteđena. Kćeri obolelih muškaraca su, naime, obavezni (pre)nosioci bolesti, tzv. ,,konduktorke“!

Naučnici nemačkog Instituta Maks Plank, Instituta Velkom Trust Sanger sa Univerzite ta Beilor u Texasu i Centra za sekvencioniranje gena pri Univerzitetu Vašington u Sv. Luisu, objavili su 2005. godine završetak zajedničkog ispitivanja kojim je dovršena prva potpuna analiza hromozoma X, povezanog sa više od 300 bolesti. Hromozomi su mikroskopske spirale koje sadrže genetske informacije i nalaze se u jedru svake ćelije živog bića. Čovek ima 23 para hromozoma. Od toga, jedan polni par hro mozoma (X i Y) koji određuje pol. Žene imaju dva hromozoma X, dok muškarci imaju po jedan X i Y hromozom (što ih i čini različitim od žena). Hromozom X sadrži 1.100 gena, to jest približno pet odsto ljudskog genoma, ali i infor macije uz pomoć kojih bi se moglo poboljšati dijagnostikovanje bolesti - od hemofilije, slepila i autizma, do gojaznosti i leukemije. Pomenuto istraživanje je pokazalo da je hromozom Y u stvari ,,oštećena“ verzija X-hro mozoma i to sa svega nekoliko gena. Naučnici tvrde da su istraživanja pokazala da ženski geni intenzivnije od muških ,,rade“ na određivanju pola. Prema dobijenim rezultatima, kod zdravih ženskih beba se u 75 odsto slučajeva pre rođenja ,,gasi“ jedna kopija X-hromozoma koja bi mogla uzrokovati bolesti. Kod muškaraca, međutim, ne postoji kopija koja bi se mogla ,,ugasiti“ što možda objašnjava zašto se neke bolesti vezane uz hromozom X, kao što je hemofilija, javljaju samo kod muškarca. Stručnjaci su takođe evidentirali (mapirali) lokacije gena na hromozomima X i Y. Sve do 1937. godine, do otkrića američkih lekara Pateka i Tejlora, postojale su mnoge teorije o nastanku hemofilije. Oni su, međutim, utvrdili da u epruveti jedna frakcija (belančevina) krvne plazme zdravih osoba skraćuje ogromno produženo vreme koagulacije krvi hemofiličara. Pomenutu belančevinu su nazvali „antihemofilni globulin“. Dve godine kasnije utvrđeno je da je antihemofilni globulin neophodan za pretvaranje jednog neak tivnog profermenta krvne plazme - protrombina - u aktivni ferment - trombin - koji pret vara rastvorljivu belančevinu plazme - fibrinogen - u nerastvorljivu belančevinu - fibrin osnov krvnog ugruška - koaguluma. Dugo je vladalo mišljenje da su krvarenja bolesnih od hemofilije posledica nedostatka u krvi samo jedne belančevine iz grupe globulina, poznate kao antihemofilni globulin, neophodne za zgrušavanje to jest koagulaciju. Godine 1952. utvrđeno je da su uzrok hemofilije dve različite belančevine ili faktora, pa se prema vrsti nedostajućeg faktora zgrušavanja razlikuju dva tipa hemofilije (simptomi isti, a uzrok i način lečenja različiti): A. Klasična hemofilija, poznata i kao hemofilija A, posledica je nedostatka u krvi anti hemofilnog globulina, danas poznatog kao VIII faktor (činilac koagulacije) ili antihemofil ni globulin A (AHg-A). B. Hemofilija B je poznata i kao Kristmasova bolest (Christmas). Ime je dobila po prvom bolesniku kod koga je opisan ovaj ređi oblik hemofilije, izazvan nedostatkom druge belančevine u krvi poznate kao činilac koagulacije IX, Christmasov činilac ili AHg-B. Poput činioca VIII, i činioc IX učestvuje u aktivaciji procesa koagulacije. Hemofilija A se javlja kod jednog od 10.000 novorođene muške dece, dok je hemofili ja B ređa i čini 15 procenata obolelih sa učestalošću jednog od 60.000. Poremećaji izazvani nedostatkom ostalih faktora koagulacije izuzetno su retki - jedan u 500.000 i više. Klinička slika kod oba oblika hemofilije je istovetna, ali su činioci različiti i zahtevaju primenu drugačije terapije.

Kod zdravih osoba se u krvnoj plazmi nalaze veoma male količine i VIII (AHg-A) i IX (AHg-B) faktora-činioca koagulacije: 1-2 miligrama (mg) AHg-A i oko 0,3 mg AHg-B u 100 ml krvne plazme. Zbog tako malih vrednosti, njihova koncentracija u krvi se skoro uvek izražava u procentima njihovih vrednosti u zdravih osoba. Kod onih koj nisu oboleli od hemofilije, vrednosti se kreću između 70 i 120 procenata. Hemofiliju karekteriše povećana sklonost ka produženim krvarenjima nakon čak i naj manjih povreda - u tkivima i posebno zglobnim šupljinama. Površinska krvarenja posle povreda sitnih krvnih sudova su veoma retka jer je za zaustavljanje takvog krvarenja dovo ljan grč krvnih sudova i čep nagomilanih trombocita, budući da u hemofiliji ne postoji pore mećaj ni krvnih sudova niti krvnih pločica (trombocita) te je primarna hemostaza normalna. Bolest je praćena pojavom krvarenja u zglobovima, mišićima i mekim tkiva. Krvni podlivi mogu se formirati i u unutrašnjim organima (jetra, slezina, creva, bubreg, mozak) i, što se najčešće događa, u zglobnim šupljinama - tzv. hemartroze (hema - krv, artron - zglob). Karakteristično je i ponovno krvarenje na mestu ozlede gde je krvarenje prethodno potpuno zaustavljeno. Kod pacijenata sa teškim oblikom bolesti, pojavljuju se i spontana krvarenja. Težina simptoma srazmerna je stepenu deficita faktora u plazmi, što je određeno genetikom i konstitucijom bolesne osobe. Učestalost i težina krvarenja definišu se stepenom smanjenja antihemofilnog globuli na u plazmi, koji se određuje utvrđivanjem broja internacionalnih jedinica u 100 mililitara krvi. Internacionalna jedinica (i.j.) je količina antihemofilnog globulina u jednom mililitru plazme zdravih osoba, i kreće se u velikom rasponu od 50 do 200 u 100 ml plazme. Blaga ili laka hemofilija često ostaje neotkrivena pošto produžena krvarenja nastaju samo posle teških povreda ili operacija i ima vrednosti 20 do 40 i.j. u 100 ml plazme. Kod obolelih sa 5 do 20 i.j./lOO ml, krvarenje se javlja posle lakših povreda i hiruršk ih intervencija. U hemofiličara sa 1 do 5 i.j./lOO ml, teška krvarenja se javljaju i posle malih povreda, a moguća su i krvarenja u zglobove. Na žalost, veliki broj obolelih spada u teške hemofiličare sa manje od 1 i.j./lOO ml. Taj stadijum oboljenja karakterišu spontana krvarenja u mišiće i zglobove. U slučaju da nije blagovremeno dijagnostikovan i primenjen odgovarajući tretman, dolazi do teške invalid nosti još u detinjstvu. U teškim slučajevima hemofilije, smrt može nastupiti u najranijem detinjstvu usled moždanih krvarenja, iskrvarenja kroz povrede, nakupljanja krvi u tkivima vrata koje uzrokuje sindrom gušenja s ugušenjem. Anamneza (uključujući i porodičnu anamnezu) i fizikalni pregled glavni su putokazi u dijagnostici, a sigurna dijagnoza se postavlja nakon laboratorijske analize krvi na prisustvo i aktivnost činilaca. Kliničku sliku karakterše preterana sklonost ka krvarenjima. Ona se mogu javiti čak svega nekoliko dana nakon rođenja i ozbiljno ugroziti život novorođenčeta. U drugim slučajevima je sve naizgled u redu dok dete ne prohoda. Tada, međutim, dolazi do začuđujuće česte pojave kontuzija sa stvaranjem krvnih podliva ili velikih ekhi moza (mrlje na delu kože ili sluznice nastale nakon izliva krvi u područje kože ili sluznice, ili u slojevima ispod njih), čak i kod blagih povreda. U tom uzrastu su krvarenja najčešće posledica povreda usta ili nosa. Kod starije dece dolazi do obilnog gubitka krvi nakon vađenja zuba ili uklanjanja kra jnika. Katkad je to i prvi znak hemofilije.

Hemartrosi kolena su posebno česti u razdoblju kada se dete najintenzivnije igra. Opas ni su, jer u slučaju ponavljanja dovode do promene zglobnih površina sa značajnim ograničenjem pokreta pogođenog uda i lakog razvijanja konačne blokade zgloba (ankiloza). Odrastanjem, odnosno sazrevanjem, dete postaje svesno težine vlastite bolesti, uči da kontroliše svoju aktivnost i usavršava tehnike zaštite od moguće povrede. Pacijenti koji prežive prve godine detinjstva mogu se nadati dugom i aktivnom životu, ma koliko nije moguće tačno predvideti dalji razvoj i tok bolesti. Infekcije, na primer, mogu pojačati sklonost ka krvarenjima. Povremeno se, zatim, može uočiti ciklično kretanje simp toma sa izmenom perioda od neznatnih do gotovo spontano nastalih, teških krvarenja. Kontrolisanje krvarenja se postiže tzv. „supstitutivnom terapijom“, to jest terapijom kojom se nadoknađuje nedostajući faktor koagulacije davanjem plazme, sveže krvi ili kon centrata samog faktora VIII, odnosno IX. Posebno je važno da davanje koncentrata bude pravovremeno - već kod prvog nagoveštaja krvarenja, bez obzira na njegovu lokalizaciju. Inteligentan izbor igračaka, igara i tipa motoričke aktivnosti u detinjstvu, predstavlja ju veoma važnu profilaktičku meru protiv povreda. U školskom uzrastu, mali hemofiličari treba da pohađaju redovnu nastavu i ne smeju se sprečavati ni u jednoj svakodnevnoj aktivnosti. Na svaki način treba izbeći pojavu oseća ja inferiornosti u odnosu na njihove školske drugove. Kasnije će i sami bolje upoznati ograničenja koja im bolest nameće i znaće, imajući sve to na umu, da organizuju vlastite aktivnosti i lični život. Iako još uvek nije izlečiva bolest, hemofilija je bolest koja se može lečiti. Rana dijag noza i lečenje pomažu obolelima da izbegnu posledice poput invalidnosti, zglobnih i mišićnih krvarenja, ali i omogućavaju podvrgavanje hirurškim intervencijama, katkad neophodnim u životu svakog čoveka. Lečenje koje se sastoji se od davanja krvnog seruma, peptona, kalcijuma, C vitamina, hormona itd., mora biti permanentno. U slučaju neposto janja malokrvnosti i ne previše izražene bolesti, radna sposobnost nije umanjena. Lečenje obuhvata dva problema: (1) lečenje osoba u fazi krvarenja i (2) profilaksno lečenje (povećanjem koncentracije antihemofilnih globulina u plazmi) kojim valja pripremiti bolesnika za manje ili veće hirurške zahvate, ranije neizvodljive zbog bolesti. Veliki napredak u lečenju hemofilije napravljen je u poslednje četiri decenije. Sredi nom 60-ih je iz krvne plazme napravljen derivat sa daleko većom koncentracijom antihe mofilnog faktora i dat u komercijalnu upotrebu. To je omogućilo obolelima veću samostal nost i smanjenje boravka u bolnici. Davanje konzervisane ,,pune“ krvi hemofiličarima, potpuno je nekorisno. Naime, sta janjem se u njoj veoma brzo razgradi antihemofilni globulin. Transfuzije su korisne jedino prilikom sprečavanja pojave šoka usled gubitka velike količine krvi. Lečenje zamrznutom svežom ljudskom plazmom je danas prevaziđeno budući da se iz nje proizvode mnogo aktivniji proizvodi krvi za lečenje hemofilije: krioprecipitat i liofilizo vani koncentrat antihemofilnog globulina. Krioprecipitat se dobija taloženjem belančevina plazme na niskim temperaturama. Sadrži oko pedeset procenata AHg od ukupne količine koja se nalazi u plazmi iz koje je dobijen. Korisniji je od sveže zamrznute plazme, jer se AHg nalazi u jednoj desetini plazme iz koje je dobijen. Primena ima ograničenja: (1) nije za kućnu upotrebu, pošto se mora čuvati na temper aturi nižoj od -20°C; (2) dugotrajnim topljenjem se nesumljivo gubi jedan deo AHg-a i

ponekad veoma dragoceno vreme za blagovremenu terapiju; (3) nikad se ne zna tačna kon centracija globulina u kesicama koje sadrže krioprecipitat. Prednost ove metode se sastoji u tome što se davanjem krioprecipitata mnogo ređe prenose ozbiljne infekcije poput HlV-a i hepatitisa. Preporučuje se za lečenje male dece, kod kojih se ne može primeniti kućno lečenje i u slučajevima blažih oblika hemofilije, kada nisu neophodne česte infuzije antihemofilnog globulina u venu. Liofilizovan ljudski koncentrat AHg je delimično prečišćen antihemofilni globulin dobijen iz mešavine plazmi velikog broja davalaca krvi. Ovaj, inače najčešće upotrebljavan preparat, je stabilan i dobija se brzim zamrzavanjem plazme i uklanjanjem vode iz nje snažnim vakumom. Na taj način dobijen prašak, stabilan i na 40 C, može da se čuva i u običnom kućnom zamrzivaču. Prah se vrlo brzo rastvara u maloj količini destilovane vode i ubrizgava u venu od strane obučenog bolesnika ili nekog člana porodice. Na svakoj boci je naznačena koncentracija (obično 2 do 3 i.j. u miligramu praha), pa se lako mogu izraču nati potrebne količine za svaki pojedinačni slučaj.

Zla namera ili loša sreća, pitanje je sad... Neznanjem ili zlom namerom (vreme i očekivane sudske presude će to razjasniti), ovaj revolucionarni pronalazak u tretmanu obolelih od hemofilije je obolelima, na žalost, doneo novo smrtonosno breme - lečeći se od hemofilije, zaraženi su HlV-om, virusom hepatitisa B i C, i drugim manje rasprostranjenim krvno-prenosivim zaraznim bolestima. Od druge polovine osamdesetih (preciznije 1987.) do 1995. godine prošlog veka, kada su potrošene zalihe AHg koncentrata proizvedenog u SAD i uvedeno obavezno testiranje davalaca i krvi, sprovedena istraživanja jasno ukazuju da je kod čak 96 procenata na taj način lečenih hemofiličara utvrđena infekcija virusom B ili C hepatitisa! Jetra je normalno funkcionisala kod manje od polovine obolelih, a veća oštećenja jetre su registrovana kod mlađih bolesnika! Osoba obolela od hemofilije koja je 1981. godine umrla sa dijagnozom pneumocystis carinii (vrsta pneumonije koja napada ljude sa ozbiljno narušenim imunim sistemom) prvi je zvanično registrovan slučaj AIDS-a, to jest zaraze HlV-om dobijene preko krvnih deriva ta. Seropozitivnost među hemofiličarima uglavnom je zavisila od krvnog proizvoda korišćenog prilikom lečenja. Kod lečenja krioprecipitatom seropozitivnost se kretala između 14 i 31 posto, a liofilizovanim koncentratom - između 74 i 86 procenata. Mortalitet hemofiličara inficiranih HlV-om je još užasniji - oko 70 odsto! Danas se krvni preparati testiraju i podvrgavaju virocidnim metodama, pa ovaj prob lem unekoliko gubi na značenju. Naravno, pod uslovom da onaj ko to izvodi ne pripada krugu zagovornika ideje da je svaki stanovnik Zemlje preko broja od dve milijarde suvišan... Drugi veliki problem u lečenju hemofilije je imunološki odgovor bolesnika na protein sku supstancu faktora zgrušavanja. Posle dugotrajne primene AHg-a, kod pacijenata uglavnom starijih od trideset godina, ustanovljeno je stvaranje antitela koja blokiraju fak tor zgrušavanja u 10 do 20 posto organizama. Rešenja ovog problema se traži u primeni dodatne kombinovane terapije za neutralisanje antitela, za svaki slučaj ponaosob. S obzirom na tešku dostupnost dovoljnih količina faktora koagulacije iz ljudske krvi i zahteve za potpunu eliminaciju mogućnosti kontaminacije virusom hepatitisa,

HIV-a i drugih krvno-prenosivih bolesti, u poslednjih desetak godina se rešenja traže u genetici. Zahvaljujući korišćenju tehnika genetskog inženjeringa, napravljen je veliki napredak u proizvodnji veštačkih (rekonbinovanih) faktora koagulacije (bez korišćenja ljudske krvi). U SAD je 1993. godine odobrena primena rekombinovanog faktora VIII, a 1997. je počela primena faktora IX dobijenog tehnologijom rekombinovanja DNK. Glavna prepreka za širu primenu ovih proizvoda je njihova cena. Faktori koagulacije dobijeni rekombinovanjem višestruko su skuplji od, ionako, skupe terapije derivatima iz krvne plazme, gde godišnji troškovi po bolesniku iznose oko 100.000 američkih dolara. Nada obolelih od hemofilije leži u genetskoj terapiji, čiji bi osnov bila zamena mutira nog gena zdravim genom. Ipak, naučna istraživanja okrenuta genetskoj terapiji hemofilije još uvek su u eksperimentalnoj fazi i sa promenljivo dobrim rezultatima. I, valja znati, ni jedna osoba do danas nije izlečena od bilo koje bolesti genetskom terapijom.

Ima neka tajna veza... Jedna od zagonetki HIV/AIDS-a, oko koje već dugi niz godina lome koplja najveći svetski eksperti iz oblasti proučavanja ove opake bolesti, glasi: kako preživljava pet do sedam procenata takozvanih ,,dugopreživljavajućih“ - long non-progresora (eng. long non progressors), to jest obolelih kod kojih bolest ne napreduje. Uzrok tome je, svakako, izvesna specifičnost (faktor?) organizma. Postoje, dakle, osobe čiji organizam nije u stanju da se odupre virusu side, ali se zato iz nepoznatih razloga izvrsno nosi sa njenim - posledicama! Da ne postoji latentna opasnost od mogućih komp likacija, oboleli bi mogli izuzetno dugo da žive sa HlV-om, odnosno, ukoliko je organizam pacijenta sposoban (dovoljno snažan) da se izbori i ne oboli od neke od uobičajenih pratećih bolesti ili uspe da savlada već razvijenu bolest, živeće do kraja „svog veka“ i umreti tzv. prirodnom smrću ili usled nekog potpuno drugog uzroka. Od presudnog značaja je da se u vreme trajanja bolesti izbegnu akutne fatalne infek cije. Ukoliko izuzetno virulentan, težak i opasan virus gripa dospe u organizam pogođen imunom deficijencijom, može da inicira pojavu i razvoj prave invazije raznih, do tada prikrivenih, bolesti. Odbrambene snage obolelog od AIDS-a teško mogu da savladaju i sam virus gripa, a kada se ovom priključe i oportunističke infekcije, fatalan ishod je gotovo neizbežan. Podrazumeva se da će pacijent, u slučaju da potencijalno fatalna infekcija bude savladana, nastaviti da živi. Zdrav ili bolešljiv, svejedno. Važno je sačuvati život, a organiz mu ne preostaje ništa drugo do da nastavi da se nosi sa bolešću. I nije najvažnije koliko je neki organizam snažan, koliko je jak njegov imuni sistem, još je važnije koliko je - vitalan. Faktori koji utiču na nivo vitalnosti veoma su raznorodni i kod long non-progresora (kao i svih ostalih) se razlikuju od osobe do osobe. Prethodno rečeno je unekoliko uvod u veoma indikativnu pojavu. Naime, primećeno je da kod HlV-pozitivne hemofilične dece bolest nije progredirala sve dok im nije saopšteno od čega boluju! Permanentan stres, iniciran saznanjem o sopstvenoj HlV-pozitivnosti, doveo je, dakle, do remećenja ciklusa kortizona, to jest njegovog povećanog lučenja, a to je, opet, odvelo u AIDS. Odavno je uočeno i da život u kolektivu (prilikom služenja vojnog roka, u ratu, kod odležavanja zatvorske kazne, u samostanskom ili manastirskom suživo tu...) pogoduje smanjenju lučenja kortikosteroida, samim tim i sprečava, ili čak potpuno

zaustavlja, napredovanje bolesti. Usamljenost i izolacija, s druge strane, ubrzavaju pro grediranje bolesti. Ne može se tačno definisati šta to long non-progresori imaju ili šta im, možda, nedostaje. (,,Paralela“ bi, u izvesnoj meri, mogla da se napravi sa pojavom u životinjskom svetu gde puž ,,golać“ jede veoma otrovnu gljivu muharu.) Već punih 20 godina govorim i pišem da kod miastenije gravis, kad je urađena timek tomija a pacijent ima i HIV/AIDS, osoba može sasvim solidno da živi sa dovoljnim brojem kvalitetnih T4 limfocita. Kod HlV-infekcije organizam teži da se liši ,,usluge“ timusa (grudne žlezde), usled čega ovaj ubrzano atrofira. Istina, razlog može biti i to što je -timo zin umešan u sklop Hl-virusa. Treba, naime, znati da od 100 limfocita koji uđu u timus, samo dva posto izlazi dok se ostali liziraju (razlažu). . Grudna žlezda je važan organ, ali kod HlV-a nije - vitalan. Čovek može da živi bez timusa kad pomenuta žlezda obavi svoju ulogu u njegovom razvoju i ovaj dostigne punu fizičku zrelost. Ni posle toga, naravno, nije suvišan. Ima svoju funkciju, ali nije uslov opstanka kao npr. i krajnici, ,,skupljači“ mikroorganizama i zaštitnici pluća. Dobro je poz nato da niko nije umro zbog izvađenih krajnika... Kod bolesnika od side ne atrofira samo timus. HlV-infekcija je atak na ceo organizam. Možda je grudna žlezda među prvima ,,na udaru“ zato što spada u red osetljivijih organa, žlezda koja je već obavila najveći deo svog ,,posla“. Nešto slično se dešava i sa jajnicima kod žena posle menopauze. Uglavnom atrofiraju iako još uvek vrše određene funkcije, što se najbolje vidi kod osoba kojima su iz zdravstvenih razloga morali biti izvađeni - pojava muške maljavosti, dublji glas i sl. - ali, žena može da živi i bez njih. Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, ter apija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj. Koliko god je, recimo, Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i porozan, a UV zraei prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infek tivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa. S obzirom na rečeno, može se zamisliti šta se događa kada se zdrava, vitalna, ,,jaka“ krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto ,,zdravlje“, jer vitalna krv postavlja ,,zahteve“ i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suš tini, napada domaćinovu bolesnu - krv!

Razlika po krvi, ili reč-dve o krvnim grupama Davanje krvi ili transfuzija nije bila moguća sve dok nisu otkrivene krvne grupe. Zah valjujući radovima Landstejnera (1900. godine) otkrivene su krvne grupe. Čitav ljudski rod podeljen je tako u četiri krvne grupe: A, B, AB i O. Ovoj „ 0 “ krvnoj grupi pripada najveći broj ljudi, pa se zato i nazivaju univerzalnim davaocima. Landstejner je sa svojim sunarodnikom Vinerom 1940. godine upozorio na važnost Rh faktora. Ljudski rod je opet podeljen na Rh pozitivni (84 posto) i Rh negativni (16 posto), što je takođe značajno pri transfuziji krvi, jer davalac i primalac moraju da imaju ne samo istu krvnu

grupu već i isti Rh faktor. Čak i između ljudi raznih rasa ne postoji nikakva prepreka za davan je ili primanje krvi, ukoliko su ispunjeni svi uslovi podudamosti krvnih grupa i Rh faktora. Davanje krvi može biti direktno (pomoću aparata iz vene davaoca u venu primaoca krvi) ili, što je mnogo češće, indirektno - kada se prethodno krv konzervira u bocama ili polivinilskim kesama pa se tako lako može transportovati. Levisonovo otkriće da 3,8 odsto natrijum-citrata sprečava zgrušavanje krvi, doprinelo je širokoj primeni konzervisane krvi. Kruženje krvi kroz ljudsko telo obezbeđuje postojanje života. Kvalitet krvne slike veći na ljudi procenjuje na osnovu broja crvenih krvnih ćelija, kojih u organizmu ima prosečno između tri i pet miliona. Normalni eritrocit je ćelija koja u sebi nema jedro. Prečnik mu je oko sedam mikrometara (hiljaditih delova milimetra), a oblik sličan disku sa tanjim centralnim delom. Zahvaljujući relativnom ,,višku“ površine u odnosu na zapreminu, ova ćelija ima dobru elastičnost i savitljivost, što omogućava prolaz kroz uske kapilare bez oštećena. Svaki drugi oblik (koji se javlja kod nekih oboljenja), naročito loptast, otežava cirkulaciju eritrocita i vodi njegovom oštećenju. Na sreću, opna eritrocita ima sposobnost da se spontano izleči, što dovodi do pojave ćelija karakterističnog nepravilnog oblika. Na taj način, eritrocit održava svoju osnovnu funkciju - prenos hemoglobulina koji ima važnu ulogu u snabdevanju tkiva kiseonikom. Međutim, nisu svi eritrociti identični. Na svojoj opni oni sadrže određene molekule (antigene) koji određuju krvnu grupu. Iako se detaljnim analizama može utvrditi postojan je mnogih belančevina sa antigenim svojstvima, u praksi su najznačajniji ABO i Rh sistemi krvnih grupa. Pri transfuziji klasifikuje se krv davaoca i primaoca u već pomenute četiri krvne grupe - A, B, O, AB. Geni koji određuju njihovo javljanje se nalaze na devetom paru hromozoma (jedan nasleđen od oca, drugi od majke). Kombinovanjem ovih gena na opni eritrocita se pojavljuje antigen A (krvna grupa A), antigen B (krvna grupa B), oba antigena (krvna grupa AB) ili ni jedan (krvna grupa O). Ovi antigeni su, ustvari, supstance koje imaju sposobnost da stimulišu imuni sistem da proizvodi određena antitela koja se za njih vezuju. Osobe koje na eritrocitima imaju antigen A u svojoj krvi imaju anti B antitela i obrnuto. Osobe sa O krvnom grupom (bez antigena A i B) imaju u krvi obe vrste antitela, dok oni sa AB krvnom grupom nemaju uopšte antitela. To praktično znači da je organizam u stanju da ,,prepozna“ strane antigene sa ciljem da ih uništi. Tako, vezivanjem antitela za antigen, počin je čitav niz reakcija koje mogu da ugroze život osobe ukoliko primi neodgovarajuću krv. Za razliku od ABO sistema, kod Rh sistema krvnih grupa antitela se nikad ne stvaraju spontano, već je za njihov nastanak neophodan kontakt sa krvlju Rh pozitivne osobe. To znači da pri prvom kontaktu Rh negativne osobe sa Rh pozitivnom krvlju dolazi do pojave imunog odgovora, a kod drugog kontakta se javlja reakcija antigen antitela. Zato Rh nega tivne majke ugrožavaju svoje bebe samo ako su prethodno stvorile antitela. Najviše ljudi ima O krvnu grupu - 40 odsto, A - 39 odsto, B - 14 odsto, a najmanje AB - 7 odsto. Za transfuziju je važno znati ko kome sme da bude davalac krvi: O grupa je univerzalni davalac - daje se svima, a prima samo svoju krvnu grupu. AB je primalac, prima od svih, a daje samo AB grupi. Rh negativne osobe nikada ne smeju primiti Rh pozitivnu krv.

U poslednje četiri decenije, određivanje krvnih grupa postalo je važan sudsko-medi cinski postupak za utvrđivanje spornog očinstva. Pri tom, bilo koji gen prisutan kod deteta, ukoliko nije prisutan kod majke, mora pripadati ocu. Postoje i drugi krvno grupni sistemi (MN, SS, itd.), pomoću kojih se za svaku osobu može odrediti oko 50 različitih gena.

Veritas temporis Glia* Ovaj deo bih komotno mogao da počnem sa: „Bila jednom dva dobra prijatelja. Jedan naivan, a drugi uopšte...“ Rekoh, mogao bih. Ali neću. Ispostavilo bi se da sam ja naivan. A to je, tvrde dobro upućeni, korak od gluposti... Kako mi ni jedna primerena latinska sen tenca ne pada na um, započinjem zvanično: Prošlo je deset godina od eksperimenta pod vođstvom dr V.V. i dr R.M. iz Vinče. Tada je od 500 vojnika, izvanrednog zdravlja, uzeto ,,zdravlje“ - krv, odnosno krvna plazma namenjeno HlV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da se postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, naučnici su zatrpavani lovorikama, a moj poznanik dr V.A. je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja neuspeh knjige „Nauka i mi“, sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem bajkovitih članaka u „Večernjim novostima“ i ,,Politici“. Priča se svodila na to da su naučni ci iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike! Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno, i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakci ni umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u vakcini umesto da stvaraju imunitet, izazivali - variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavla ka, u najboljem slučaju bi se razbolelo. Ponet naučničkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili, što bi rekli Latini - put do pakla je često popločan dobrim namerama! Zašto proba, na bilo koju bolest, nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva paci jenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje, svakako, i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je jačanje krvi neophodno... U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazri vo. „Kap po kap“, zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga, dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intra venski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!? Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao - ,,čudo“. O njoj su pisali dr V.V. i dr Đ.J. u knjižici „Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HlV-infekcije i raka“ na stranama 28 i 29. Posle „terapije od 1000 ml“ pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užas nu surovost tretmana. Ona ga je prva i okarakterisala kao - pakao. Bilo mi je potrebno dve godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih *Istina je kći vremena.

mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila se, ali, ostala je trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 500 vojnika. Njoj su, podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti „epohalni lek koga su dr V.V. i dr R.M. pron ašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike“, kako reče dr V.A. Umesto da se manu „ćorava posla“, ako se već ne stide dobijenih efekata, odnosno rezultata, neki od ini cijalima pomenutih ,,eksperata“ najavljuju da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!? Dr V.V. i dr R.M. su, pod pritiskom dr V.A. i novinara S. Stojiljkovića, brzopleto izveli pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara), ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se radilo, kao što to radi, na primer, Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku brzopleto i nesuvislo. Uz prevod, prilažem i original informativnog teksta dr V.V. na engleskom jeziku koji jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga od pomenute pacijentkinje. „Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HlV-pozitivnim osobama širom sveta da obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti. Serum HlV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stu paju u reakciju sa delom HlV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti. Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongi rano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim od HlV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoter apije HlV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme...“

Veritas velmendado comunpitur vel silentio.* Šta posle deset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperi menata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti, ali u dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivn im ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi bila i efikasna. Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže izdržavali pom enut tretm an (mereno u sati ma i danima), pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imu nitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremen ski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju „plazme snova“ od 1000 ml. *Istina se kvari ili izvrtanjem ili prikrivanjem.

Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku, od čije se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava „krvna bomba“, gotovo je sigurno da ne bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kom pjutersko-matematička egzibicija dr V.V. i dr R.M., baš kao ni reklame dr V.A. Krv ne mora obavezno da bude ,,jaka“, ,,zdrava“, što podrazumeva što veći broj crvenih krvnih tela. Reč je o zabludi. ,,Razvodnjena“ krv će mnogo bolje funkcionisati, recimo, u umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakup lja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna ,,jaka“ krv? Analogno ovom, može se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće... Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, ,,bahato“ zašla u ,,učmalu“ i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila životni prostor, ne sluteći da će joj upravo to „doći glave“. Bolesnoj krvnoj ,,bari“ bi, među tim, više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova. Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napad nuta, u drugom organizmu nije bilo ,,pomame“, treći je to tiho ,,pregurao“... To zavisi od trenutnog stanja organizma-domaćina, da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom, PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom... Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakod nevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr V.A. je više proveo vremena sa mnom, u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam, takođe, lečio. Tražio je da mu iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvaru jem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže... Posebno ga je iritiralo kad besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: „Hoću da te podržim da se Todoxin skupo naplaćuje. Vidim sebe kako vozim ‘rojsa’ kroz Beograd!“ To i liči na dr V.A. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, prip isao - dr V.V. i dr R.M. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke! Acta est fabula. (Igra je dovršena.) Dr V.A. je istog časa krenuo da puni člancima „Večernje novosti“ i „Poli tiku“ i daje intervjue ria sve strane. Dr V.V. i dr R.M. nikada nisu reagovali, još manje bilo šta od toga demantovali. Zašto, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe od sreće i neočekivano pridošle ,,pozajmljene“ slave. Ipak, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro... Ja znam. Pomenuti ,,niz sličica iz života“ pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza - intelek tualni lopov. Dr V.A. je tipičan primer.

Accidit in puncto, quod non speratur in anno.1 Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno...

Accidere ex una scintilla incendia passim.12

1) Dogodi se u jednom času, čemu se ne nadaš čitavu godinu. 2) Od jedne iskre nastaju požari na sve strane.

HIV/AIDS statistika Nauka je čudna pojava. Matematika i fizika posebno. Evo primera koji je marljivi saku pljač i sjajan književnik Dragoslav Andrić negde pronašao i uvrstio u svoj „Leksikon vice va“, sada već davne 1984. godine. Roberta Viljemsa Vuda, američkog fizičara i autora naučno-fantastičnih romana, zaustavio je jednom policajac zbog vožnje kroz crveno svetlo. Naučnik se ovako branio pred sudijom:

„Približavao sam se raskrsnici toliko brzo da mi je, zbog jednog fizičkog fenomena zvanog Doplerov efekat, crvena svetlost izgledala zelena. Naime, zelena boja ima kraću dužinu talasa nego crvena, tako da sam, pri velikoj brzini, primao toliko talasa u sekundi da mi je svetlost izgledala zelena. “ Sudija je shvatio Vudovu tezu, prionuo na računanje i konstatovao da je Vud morao voziti brzinom od 295.000 kilometara u sekundi da bi došlo do navedenog fenomena, paje kaznio Vuda zbog prekoračenja brzine! O statistici, o kojoj će ovde biti reči, ima još sličnih dosetki. Najpoznatija je ona po kojoj ti jedeš meso, ja kupus, u proseku jedemo - sarmu. Tako je to sa brojevima. Čovek može svašta da uradi i ,,ugodi“. Pod uslovom da nije reč o ljudskim sudbinama i životima. Tada cela priča dobija ozbiljan ton. Baš kao u slučaju HIV/AIDS-a: ti si zdrav, ja imam sidu, u proseku smo oboje u ,,bedaku“. Pa, pogledajmo.

Surova statistika1 Prema zvaničnim podacima, danas: - 40 miliona ljudi živi sa HIV/AIDS-om, - 25 miliona ljudi je umrlo od posledica HlV-infekcije, - svakih pet sekundi se jedna osoba u svetu zarazi virusom side, - svakih 15 sekundi jedna osoba umre od posledica HlV-infekcije, - svakog minuta jedna beba zaražena HlV-om ugleda svet, - 500.000 dece je umrlo 2005. godine od side, - više od 15 miliona dece je zbog side ostalo bez jednog roditelja, a do 2010. bi ih moglo biti 18 miliona samo u subsaharskoj Africi, - oko 90 odsto svih „siročića side“ živi u siromašnim i zemljama u razvoju. Ja sam, međutim, došao do još nekih podataka. Vreme će dokazati ili opovrgnuti nji hovu pouzdanost. Od 20 miliona žitelja afričke države Mozambik, od HIV/AIDS-a je obolelo 60 odsto stanovništva, to jest 12 miliona. Južnoafrička Republika ima oko 40 miliona stanvnika. Od toga je obolelo (takođe) oko 60 posto ili, u apsolutnom iznosu - 24 miliona! Dakle, samo u pomenute dve afričke države ukupno je zaraženo 36 miliona stanovnika.

U regionu južno od Sahare živi preko 500 miliona stanovnika. Ako je verovati ,,autoritetima“, 300 miliona je zaraženo virusom HlV-a. Ako se ova cifra I prepolovi, dobi ja se broj od 150 miliona obolelih! Ili, ako je od četiri milijarde stanovnika jugoistočne Azije zaraženo samo pet odsto stanovništva, dobija se iznos od zastrašujućih 200 miliona HlV-pozitivnih osoba!

Novinski izveštaji HIV/AIDS u svet Tabela HIV/AIDS u svetu (po UNAIDS regionim a)2 Region Subsaharska Afrika Južna/Jugoistočna Azija Latinska Amerika Istočna Azija Severna Amerika Evroazija Zapadna Evropa Karibi Sev. Afrika/Srednji Istok Okeanija Ukupno u svetu

Odrasli i deca koii žive sa HIV/AIDS-om , kraj 2004.godine

25.400.000 7.100.000 1.700.000 1.100.000

Subsaharska Afrika Južna/Jugoistočna Azija Latinska Amerika Istočna Azija Severna Amerika Evroazija Zapadna Evropa Karibi Sev. Afrika/Srednji Istok Okeanija Ukupno u svetu

Um rli od AIDS-a u 2004. godini (odrasli i deca)

3.100.000 890.000 240.000 290.000 44.000 210.000 21.000 53.000 92.000 5.000 4,9 miliona

1. 000.000

1.400.000 610.000 440.000 540.000 35.000 39,4 miliona

Tabela Žene, deca i m ladi sa Region

Odrasli i deca, novoinficirani H lV-om u 2004. godini

2.300.000 490.000 95.000 51.000 16.000 60.000 6.500 36.000 28.000 700 3.1 miUion

HIV/AIDS-om!

Žene (od 15 do 49 god) sa HIV/AIDS-om kraj 2004. godine

Procenat žena D eca Mladi (od 15 do 49 god.) sa (m lađa od 15 god) (od 15 do 24 god.) HIV/AIDS-om sa H IV/A ID S-om sa HIV/AIDS-om kraj 2004. godine kraj 2004. godine kraj 2004. godine

13 .3 0 0 .0 0 0

57%

1 .9 0 0 .0 0 0

6 .2 0 0 .0 0 0

2 .10 0 .0 0 0

30%

17 0 .0 0 0

1.8 0 0 .0 0 0

6 10 .0 0 0

36%

2 6 .0 0 0

6 10 .0 0 0

2 5 0 .0 0 0

22o/o

9 .4 0 0

3 4 0 .0 0 0

2 6 0 .0 0 0

2 5 o/o

11.000

13 0 .0 0 0

4 9 0 .0 0 0

3 4 0/o

8 .8 0 0

6 3 0 .0 0 0

16 0 .0 0 0

25o/o

6 .2 0 0

5 7 .0 0 0

2 10 .0 0 0

49 %

2 3 .0 0 0

13 0 .0 0 0

2 5 0 .0 0 0

48 %

2 4 .0 0 0

12 0 .0 0 0

7 .10 0

17.600.000

21

0/0

47o/o

700

7 .2 0 0

2.200.000

10.000.000

Prema poslednjim statističkim podacima u vezi svetske epidemije HIV/AIDS-a, pub likovanih od strane UNAIDS i SZO u novembru 2005, procenjuje se da oko 40 miliona ljudi u svetu živi sa HIV/AIDS-om. Od toga, 17,5 miliona žena i 2,3 miliona dece. U 2005. godini je registrovano 4,9 miliona novih slučajeva oboljenja. Od toga, 4,2 mil iona odraslih i 0,7 miliona dece. Od HIV/AIDS-a je u 2005. umrlo 3,1 milion osoba. Od toga, 2,6 miliona odraslih i 0,57 miliona dece.1 1) UNAIDS, UNICEF, 2005. 2) UNAIDS, decembar 2004., 3) UNAIDS, decembar 2004.

Tabela

Pofcrivenost antiretrovirusnom (ARV) terapijom4

Procenat osoba sa H IV/AIDS-om koji prim aju ARV terapiju (od ukupnog broja kojim a je potrebna)

Subsaharska Afrika Latinska Amerika i Karibi Evropa i Centralna Azija Severna Afrika i Srednji Istok Istočna, južna i jugoistočna Azija Ukupno - (svi) WHO regioni Tabela 4.

11 % 62% 13 % 5% 14 % 15 %

HIV/AIDS u SAD5

Osobe koje žive sa HIV/AIDS-om u SAD, kraj 2003. godine Novoinficirani HlV-om u SAD, u 2004. godini Procenat Afro-amerikanaca od procenjenog broja ljudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) Procenat Amerikanaca latino porekla, od procenjenog broja ljudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) Procenat belog stanovništva od procenjenog broja Ijudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine (i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD)

od 1.039.000 do 1.185.000 40.000 47 % (13 %) 17 0/o (14 o/o) 34 0/o (69 0/0)

Priča sa VI odeljenja Evo ih, dolaze. Po mene. Zašto? Ne znam. U stvari, znam. Ja umirem! To tako izgle da... Zaustavljaju se na ivici reke. Zid. Beo, bolnički. Dan treći. Neko me nešto pita. Čujem ga, ali ne vidim. Da, jesam, nisam, sutra, kad odem kući, mislim prekjuče... Izaberi odgovor koji ti treba ili ga sam smisli. Meni je svejedno... S druge strane prilaze crni konjanici. Njihov predvodnik me podseća na Sv. Simeona Mirotočivog. Možda zato što sam nedavno bio u Studenici. S velikim krstom koji svetli. Šta je, čoveče, ovo... Prati ga desetak konjanika u crnom. Valjda sa kukuljicama preko glave, lica im se ne vide. Ne. Stani. Nisu kukuljice. Monaška odeća! Ali, zašto ne mogu da im vidim lica? Silaze sa konja i staju u krug. Neki počinju da se mole! Oni pored reke stali kao ukopani. Desetak, dvanaest, nemam vremena da brojim. Možda sedam, osam... Ne znam. Konji pod njima se propinju, njište, kopitom udaraju u zemlju. Pod težinom tereta ili zbog užasa koji se polako valja vazduhom, ko zna. Jahači ih teško obuzdavaju, a vidi se da su neka sila. Po stavu, uzdržanim pokretima. Talas hladnoće ledi sliku. Nešto se sprema. Šta? 4) Izvor: UNAIDS, decembar 2004. 5) U.S. Centers for Disease Control and Prevention, U.S. Census Bureau, 2004.

„Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ mole crni konjanici. Oni preko reke sa konjima ispod sebe, preobraćaju se u zveri. Jedno biće. Majmuni, šta li su. Besne, reže, urlaju... „Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ sve glasnije odjekuje pro zorom, ali monasi su u miru s Bogom. Kao da do njih ne dopire onaj užas, rika i vika, s druge strane reke. Eno i slika iz mog života. Čitavi filmovi. Ređaju se jedan za drugim. Eno me gde dilujem, kradem, tražim venu, plačem sa ocem... Bože, šta se ovo dešava... Da li je ovo zaista kraj? Koji je ovo dan? Treći. Čega treći? Kakva sad temperatura. Pusti me da odmorim. Opet zid. Beo, bolnički. Neko kaže: koliko je podeoka imao toplomer, toliko ti je izmerio tem perature, dalje nema više... O čemu ti to? Ko si, sad, pa ti. Bole me oči od beline. Madicinske sestre? Dobro je da ste stigle. Šta znači jedan sat čekanja u čovekovom životu? Ništa. Osim ukoliko mu je duša u nosu. Pa, ni tad. Ima nas toliko. Jedan više ili manje, sve jedno. Njih pet me ,,buše“. Ne mogu da nađu venu. To me vraća svesti. Čekaj, stani... Jedna nalazi venu na vratu. Dobro je. Mogu da daju injekciju... Auhhh, izvukoh se... Još jedna kriza je iza mene. ,,Otvaram“ se kad stanem na noge. Ovo mi je ko zna koji po redu život. Za dlaku. Od kombinovane terapije. ,,Verit“ mi je navukao neuropatiju, a ništa nisu lošiji ni ,,izon“ i ,,azir“, još samo da vidim sa čime će oni da me ,,časte“. Može se njima, a meni ne može. Ali, šta ću. Moram. Kažu, što se mora, nije teško. Nije nego. Teško je, al’ se mora... - Sećaš li se ove fotografije? - Kako da ne, evo i pokojnog B. sa nama. - Ovo mogu da objavim u knjizi? - Naravno... A, da, ja sam I. R. ili, bolje, PLWHA. To je skraćenica za ljude poput mene. Ljude koji žive sa HlV-om (People Living with HIV/AIDS). PLWHA nam dođe kao zajednički nadimak. Jedan za sve, svi pod jedan. To nam je, kažu, kazna od Neba. Pa, neka bude. Interesuje me, međutim, ko mu - drži sveću! Biće da su neki od nas... Kao dugogodišnji pacijent VI odeljenja (za HIV/AIDS) Infektivne klinike u Beogradu, evo, beležim svoje utiske. Verujem da na to imam pravo. Na svojoj koži sam osetio prolazak kroz razna lečenja i terapije, sve do ležanja na ovoj klinici. Dušu, trenutno, ostavljam na stranu. Nakon deset godinica uspešnog nošenja HlV-a u sebi, dobio sam i tuberkulozu jetre. Valjda kao nekakvu nagradu... Rođen sam, inače, 1. decembra 1970. godine u Beogradu. Na dan koji će dvadesetak godina kasnije proglasiti Danom borbe protiv bolesti koju će drugi tek otkriti a ja „zaradi ti“, i pedeset leta nakon rođenja jedne propale države. Dobar dan! Kako i dolikuje tom danu, već sa četrnaest godina sam počeo da pušim i pijem, a ubrzo nakon toga i isprobavam „neke druge stvari“. Umesto „čaja u pet“, kako dolikuje mom poreklu, opredelio sam se za marihuanu u 16. Naravno, godina. Napredan, kakav jesam, do dvadesete sam probao i hašiš, heroin, kokain, LSD, ekstazi, trodon sa alkoholom i bense dinima, kao i mnoge druge lekove koje sam koristio sam i bez preporuke lekara poput, rec imo, artana. Nisam, dakle, bio previše izbirljiv. Šta mi padne pod ruku, moje je. Pravi ,,degustator“. Naravno, dok se nisam navukao na heroin. Kažu, kazna. Kakva kazna - glupost! Dugo sam

se poigravao pomenutim „arsenalom“, ubeđen da mogu sve da držim pod kontrolom, odnosno da nema šanse da se ,,navučem“. Što moram svaki dan, uzimaću samo kad mi se bude htelo. A to je bivalo sve češće... Heroin sam prvi put uzeo u sedam naestoj godini. Vratio sam mu se sa napun jenih dvadeset i koristio ga u koktelu sa prvom, pravom, ludom zaljubljenošću. To je najjača kom binacija, pogotovo ako je „život za koji se živi“ intravenski zavisnik od heroina. Tvrdila je da je ne razum em jer nisam navučen na heroin. A ko se jed nom navuče, i to je govorila, više nikada ne može da se skine. E, sad, nije nego! Ljubav je jača i od same sudbine. Sa njom se može do zvezda i nazad. (Još uvek nisam znao da nem a amortizere!) Kladio sam se na čoveka i njegovu volju za koje ne postoji prepreka. Ukoliko je tu i ljubav, onda je reč o nesumnjivo dobitnoj kom binaciji. Jer, rekoše, ljubav sve pobeđuje. I preskače. Ne samo da su to drugi rekli, već sam to i sam osećao. Kako bih dokazao ispravnost postavke sopstvene teorije o životu, namerno sam počeo da se navlačim na heroin! Svaki dan, u svakom pogledu... snifovao sam ga sve više. Otprilike, mesec dana. Umesto da „skidam zvezde sa neba“, devojci sam hteo da dokažem da se čovek može navući i, potom, snagom sopstvene volje ,,skinuti“ sa hero ina. Protivnik se, međutim, pokazao mnogo žilavijim i (još više) lukavijim nego što sam pretpostavljao. Ipak, nakon tih mesec dana uspeo sam da se skinem sa heroina. Ali, nije on sa mene! Pauzirao sam oko mesec i po dana, ne rastajući se od njega. Kako? Non-stop sam ga imao uz sebe. Ne shvatajući da je to, u stvari, ,,za svaki slučaj“. Opravdanje pred samim sobom je bilo to što sam nekih godinu dana pre upoznavan ja, zaljubljivanja i navlačenja, počeo da dilujem drogu. Ta prva kriza, nakon privremenog prestanka, bila mi je i najteža. Krizu sam, naime, uvek mogao da prekinem jednom ,,linijicom“. Sve vreme sam bio svestan toga. Videvši da devojci ni na kraj pameti nije ,,skidanje“, prestao sam i da nabavljam i da dilujem heroin. Sa njim je otišla i devojka. Na cela tri dana. Moja teorija je pucala po svim šavovima. Ski danje nije išlo nikako, a „najjača ljubav na svetu“ se pretvorila u pepeo i prah. Pepeo pepelu, a prah u - venu! Bio sam ljubomoran kao pas. Mučio se razmišljanjima (i zamišljanjima) gde je nesta la, sa kim je „upravo sad, u ovom trenutku“, šta radi sa njim, ko je snabdeva sa obaveznih pet ,,doza“ dnevno (dopuštao sam joj samo da snifa kako se ne bi ,,bušila“ intravenskim uzimanjem), kako i čime mu na to uzvraća... Milion mogućih i nemogućih kombinacija. Sve obojene u crno. A gde smo sad mi? Gde ispari onolika ljubav, privrženost, toplina. Zar je moguće da postoji nešto jače od toga Moguće je, moguće je ... Naravno, morao sam da ,,puknem“. Nabavio sam novu količinu. Ali, sa njom se vrati la i - ona! O, sreće li i blaženstva. Već nakon mesec dana, heroin sam uzimao intravenski. Nek’ ide život. Važno je da se ona vratila. Prilikom drugog uzimanja, prvo se ona sredila a potom i mene ,,uradila“. Sredila se polovinom sadržaja iz ,,gana“ (šprica), izvadila ga iz ruke i zajedno sa sve njenom krvlju dala meni direktno u venu. To je bio prvi i, mislim, poslednji put da sam od bilo koga uzeo drogu na takav način. Sa istim špricem i iglom... I stan smo iznajmili. „Proleće je ušlo u sobu moga brata Čarlija“. Godinu dana smo živeli zajedno. Poetiku i patetiku su zamenili agonija i dilovanje, paranoja i strah od ,,padanja“ i milicije. Kasnije, i sve veći dugovi izuzetno opasnim tipovima. Bio je to definitivan kraj moga ,,carstva“. Sve što sam imao i stekao, pretvorilo se u prah. Bez pepela. A ona? Opet je nesta

la. U stvari, otišla je da živi u Kinu. Taman tamo dokle nema šanse da dobacim. Ne sećam se od koga sam čuo stihove koji su mi se u to vreme neprestano vrteli kroz glavu: „.. .E, baš si glup i naivan Cvetko... Neće ona Cvetka zbog metka, ima ona svoga Cvetka sa kim krevet deli...“ Tako nekako. Kažu da ih je napisao danas ugledni beogradski sudija Slobodan Rašić. Napušten, navučen i u krizama, mislio sam da je život za mene definitivno završen. Gore od toga nije moglo... Da, ne rekoh da su moj otac i deda lekari. Deda je bio načelnik Odeljenja za hema tologiju na VMA i jedan od osnivača ove institucije. I otac je radio na VMA. Kao imunolog. Po prirodi posla, imao je i HlV-pozitivne i pacijente obolele od AIDS-a. I tada, kao i danas, među njima je najviše narkomana. Tek posle dolaze pripadnici ostalih takozvanih „rizičnih grupa“. Navukao sam se, dakle, 1990. godine, a 1993. prvi put uradio test na HIV. Logično. Živeo sam rizično u svakom pogledu. Pored droge, bio sam i sa mnogo devojaka pre toga, bez zalaženja u njihove biografije. O zaštiti, u smislu kondoma, nisam razmišljao a još manje je upražnjavao. Prirodno, pa kako bude. Na prvom testiranju sam bio ,,negativan“. Nakon šest meseci na kontrolnom testu (test provere) - ,,pozitivan“! Oba sam radio na VMA, kod oca sa kojim sam i podigao rezultate. Uhvatio se za glavu. Bili smo u šoku i uplašeni. Znali smo da je reč o neizlečivoj bolesti. Otac me je kroz suze upitao: „Hoćemo li da se borimo?“ Rekao sam i sam plačući: „Nar avno da hoćemo!“ Zagrlili smo se kao nikada do tada. Bogu hvala na tom zagrljaju! Majci smo poslednjoj rekli. Znali smo da je najosetljivija. Nije mogla da obuzda krik bola. Eto, tako je počela moja tragedija od života. Prizvao sam je (pre)visokim mišljenjem o vlastitim mogućnostima. Verovao sam, kako rekoh, da sam ,,specijalno“ jak i izdržljiv. Na drogu su se, u mojoj glavi, navlačili samo „slabići i glupaci“, to jest narkomani. Ali, zar se ,,to“ ne dešava samo drugima. Otkud meni? „Baš si glup i naivan Cvetko...“ Gore od toga, zaista nije moglo. Život mi je bio uništen. Bez prava na popravni. Prvih šest meseci, nakon tog saznanja, proživeo sam u nekakvom psihičkom rasturu. Drogirao sam se kao nikada do tada. Žestoko, ful dozom i do kraja. Naravno, ni samoubijanje nije jeftino. Počeo sam da lažem i, prirodno, kradem. Ništa nisam propuštao što ide uz „bolest zavisnosti“. Kad je bal, nek’ bude do daske. Sećam se, recimo, da sam nakon upoznavanja sa Todorom (pošto je njegovo „prihvatil ište“ u Lole Ribara za tipove poput mene radilo non-stop) jedne noći banuo kod njega sa nekim lusterima, a možda su bili i ventilatori, u nameri da mu ih uvalim i dođem do neke kinte. Odakle mi? Nemam pojma. Znam jedino da ih nisam zaradio... Užasnuo se! Počeo je da sikće na mene da se gubim inače će da zove miliciju. Koji mu je, mislio sam se. Ipak, nije propustio da mi dobaci sa vrha stepeništa da mu se javim kad dođem sebi. A nisu bili loši ti lusteri, a možda i ventilatori... Naravno, došao sam posle nekoliko dana i izvinuo mu se. Prihvatio je izvinjenje ali nije propustio priliku da mi „očita vakelu“. Morao sam da odćutim. Spao sam na najniže grane i bio očajan. Otac je kao lekar odmah znao da leka mojoj bolesti nema. Saznali smo da imam i hep atitis C. Prvo smo se obratili dr J-u na Infektivnoj klinici. Dugo se poznavao sa ocem. Rođen na Svetski dan borbe protiv AIDS-a, iz lekarske porodice, sin stručnjaka koji se posebno bavi problemom HlV-a i ima kontakt sa velikim brojem HlV-pozitivnih pacijena

ta, zavisnika od ,,teških“ droga. Ne, ništa nije slučajno. Znao sam da je sve to u nekakvoj vezi i nekako predodređeno. Iz ko zna kakvog razloga je moralo da bude upravo tako kako je bilo. A nije bilo slavno. Kada sam prvi put video famozno VI odeljenje (za HIV/AIDS) Infektivne klinike, bio sam užasnut i zgrožen. Na šta je to, brate, ličilo! Ipak, moj osnovni problem i dalje nije bio virus, već pre svega i iznad svega - droga! Preporučeno je da ,,pod hitno“ kren em sa uzimanjem nekog leka koga su tada svima prepisivali za HIV, a za koji sam odmah saznao da je izuzetno toksičan i da od njega može (mada i ne mora) čoveku da opadne kosa ili mu se raspadne jetra ili ko zna šta sve još. Pri tome, ukoliko jednom počne da ga koristi, više nikada ne sme sa njim da prestane. Znači, još jedna „doživot na ljubav“. Pomenuti lek je donekle poboljšavao zdravstveno stanje, a odnekle pa do kraja - rezultate testova! Količina CD4 odbrambenih čestica u organizmu i PCR test kojim se određuje broj virusnih kopija po jedinici krvi. Ova dva testa su za nas zakon. Bez obzira na to da li se njima prati tok bolesti, uspešnost primenjene terapije ili stan je pacijenta koji nije pod medicinskim tretmanom. Ukratko, nije važno kako se pacijent oseća, važno je šta kažu testovi. Odbio sam da pijem ponuđene lekove bar dok ne budem na to bolešću ili drastičnim padom imuniteta, nateran. Čovek, naime, ne umire od samog virusa, već mu on uništava prirodni odbrambeni mehanizam u toj meri da umire od raznih tzv. oportunih infekcija usled značajnog slabljenja imuniteta. Otac je kao imunolog i sam znao kolika je štetnost ovih lekova. Počeo je da se raspituje i za neke druge, pa i moguće alternativne metode lečenja, koje bi mi eventu alno pomogle u bici sa virusom. Ako ništa drugo, počeli smo mnogo bolje da komuni ciramo i sarađujemo u vezi mog lečenja. Velika većina ljudi sa HlV-om ima potrebu da što je moguće aktivnije učestvuje u svom lečenju i sazna o bolesti sve što se saznati može. U svoj toj nesreći imao sam bar toliko sreće da imam oca koga sam mogao da pitam o svemu. Da iz prve ruke saznajem sve novosti u vezi nje. Lečeći druge, otac je čuo za mnoge alternativne metode. Mnoge su bile potpuna besmislica i prevara, ali jedna je, po svedočenju pacijenata i na osnovu rezultata analiza rađenih na VMA, davala izuzetno dobre rezultate u pogledu (iz)lečenja herpesa. Bez obzira da li je reč o ,,običnim“ pacijentima, HlV-pozitivnim ili obolelim od AIDS-a. Dobro razmislivši o svemu, otac mi je ponudio da odemo do čoveka o kome se toliko pričalo i pisalo, upoz namo se sa njim, a potom i procenimo da li možemo i hoćemo li da isprobamo njegov način lečenja na meni. Do pojave herpesa, naime, dolazi usled pada imuniteta i ukoliko nešto pospešuje njegovo zalečenje i povlačenje u najkraćem mogućem roku, onda definitivno ima i snažno podsticajno dejstvo na ukupan imunitet u smislu podizanja nivoa odbrane orga nizma. Stručnost lekara i ostalog medicinskog osoblja na Infektivnoj klinici, atmosfera koja je tamo vladala, uslovi lečenja i refundacija za pomenute terapije, uticali su da se opredelimo za sve osim za ovu ustanovu. Naravno, uz to je išla i već pomenuta doživ otna terapija, ne uzimajući u obzir moguće kontraindikacije koje su, u većoj ili manjoj meri, bile i individualne. Možda čak i genetskim kodom ili, pak, načinom života pre disponirane. Eto, sa takvim razmišljanjima i u takvoj situaciji smo upoznali Todora, to jest dok tora Todora Jovanovića, i njegov preparat Todoxin proizveden na bazi bilja. Potpuno

bezopasan i bez ikakvih kontraindikacija. Pored bezuslovne podrške oca i sreće da ni on nije bio za to da odmah počnem sa pomenutim HlV-terapijama koje je nudila tadašnja nauka, a nudi ih i dan-danas ali unekoliko modifikovane i poboljšane u smislu načina primene, nešto boljih rezultata i ,,kupovine“ dužeg vremena za obolele (i dalje se sig urno umire, samo je vreme tog procesa donekle produženo), ono što je presudilo da se konačno odlučim za terapiju dr Todora Jovanovića jeste činjenica da je Todoxin apso lutno neškodljiv prirodan preparat sa sastojcima koji moraju da prijaju svačijem, a ne samo obolelom organizmu. Pored toga, i sama Todorova pojava i pristup mom lečenju su značajno uticali da donesem takvu odluku. A takve odluke nikada nisu lake. Već prilikom našeg prvog susreta ostavio je na mene izuzetno pozitivan utisak i, na samo njemu svojstven način, ulio novu nadu i optimizam nakon tolikog vremena očajanja, straha, samosažaljenja i patnje. Objasnio mi je da smo svi mi, u stvari - žrtve! Prvi put sam od njega čuo da nisam ja isključivi krivac za sve što me je snašlo. Bukvalno mi je skinuo dobar deo tereta krivice za sopstvenu bolest koji sam do tada nosio. Vremenom je naša komu nikacija i saradnja dobijala nov kvalitet. Počeli smo da razgovaramo ne samo o prob lemima HlV-a, već i o smislu samog života i novog pogleda na sve. Jer, moja najveća borba je bila borba sa - narkomanijom. Todoxin sam počeo da koristim od 1993. godine. Tada se uzimao na prilično komp likovan i težak način, pored toga što mi se njegov ukus u početku nije dopadao. Valjalo je disciplinovano uzimati jednu supenu kašiku preparata na svaka dva sata - 42 dana zare dom. Čak i noću. Doktor je to nazvao „udarnom terapijom“. Kasnije sam se privikao i prošao kroz najmanje šest ili sedam takvih terapija. Ukoliko izuzmem drogu i stanja koja ona sama po sebi izaziva, bio sam zdrav u svakom drugom pogledu! Sve do 2003. godine, živeo sam bez većih ili težih bolesti. Dakle, kao sav zdrav svet. Poneka prehlada, grip i - ništa više. O hepatitisu i ostalim bolestima da i ne govorim. Todoxin je, dakle, jedini preparat koji sam koristio tih desetak godina i bio sam (goto vo) zdrav. Dr Todor Jovanović mi je pomogao na stotine puta. Toliko sam ga zavoleo, da mi je kasnije u životu bio jedini logičan izbor za venčanog kuma. I dete mi je krstio. Verujem da je to najbolja ilustracija prirode naših odnosa tokom dugog niza godina. Nikada mi nije naplaćivao lekove i preparate, a pomagao mi je kad god je trebalo. Do 2003. godine, svašta se ispodešavalo u mom životu. Da je bilo malo više dobrog, ne bih zakerao. U medijima sam 1997. godine obznanio ko sam, šta sam, šta me muči i kako se borim. Život mi se izmenio u svakom pogledu. Sticao sam znanja o HIV-u, produbljivao ona iz narkomanije. Na žalost, imao sam već dugogodišnje (dragoceno) iskustvo u vezi oba. Držao sam predavanja, gostovao u radio i TV emisijama, 1998. osnovao organizaciju GOD u beogradskom Domu omladine, zatim 2000. godine pokrenuo rad prvog centra za lečenje narkomanije bez upotrebe medikamenata, pri čemu je promena načina života bio osnov terapije. U početku smo nas dvojica zalečenih narkomana vodili Centar u iznajmljenoj kući na Avali. Time sam se bavio skoro do kraja 2002. Već pet godina vodim i autorsku radio-emisiju „Narkomani, ljudi među nama“. Pisao sam i više članaka za ,,Ženu“, ,,Krug“, sajt omladine JAZAS-a gde s vre mena na vreme još uvek pišem kolumu ,,Ja i moj virus“. Život mi se, dakle, okrenuo ,,naglavačke“, radio sam tempom koji je malo ko mogao prati. Jasno je da o HIV-u nisam gotovo ni razmišljao jer sam se izvanredno osećao.

Lečenje na Infektivnoj klinici se, s druge strane, vremenom svelo na veoma retke posete i analize koje sam većinom radio kod oca na VMA. Jer, kada god bih i otišao do tamo, slušao sam jednu te istu priču - sa novim terapijama treba početi što pre, pre nego što čovek oboli, kako bi efekat novih trostrukih terapija bio još snažniji. Nisam padao na te priče. Osećao sam se izvrsno, nikada bolje, a želju za drogom uspeo da savladam na duži period. Ali, kako ništa ne traje večito, a pogotovo lepo, iznenada su me spopale žestoke tem perature, opšta slabost, bolovi u stomaku i ko zna kakve još bolesti i muke, od kojih je svakako bila najžešća - tuberkuloza jetre. Ipak, nastavio sam da radim koliko god sam mogao. Uskoro sam, međutim, morao da napustim sve teže poslove. Pre svega rad na Avali. Mesto predsednika GOD-a prepustio sam dotadašnjim saradnici ma. Ne previše vičnim, s obzirom na to da su za svega godinu dana izgubili i upropastili sve što smo do tada postigli. Dakle, moj prvi (ponovni) odlazak na Infektivnu kliniku je bio u vreme izuzetno visokih i dugotrajnih tem peratura koje su jasno ukazivale na tuberkulozu. Morao sam da odležim mesec i po dana u bolnici da bi se ispitivanjima to i utvrdilo. Tri lekara, koliko ih ukupno i radi sa HlV-pacijentima, odlučili su da prvo mora da se uradi biop sija jetre kako bi se precizno utvrdilo od čega treba da budem lečen. Pre toga, terapi ja tuberkulostaticim a nije dolazila u obzir. Ma koliko bilo jasno o čemu je reč, pri tiskali su me i insistirali na svojoj odluci. Ni ja, međutim, nisam popuštao. Uporno sam odbijao biopsiju i zahtevao da me leče pomenutim lekovima. To je trajalo punih mesec dana. Dobijao sam infuzije, doduše sa baktrimom i ko zna čime još, četiri puta dnevno na svakih šest sati. Ipak, nije bilo druge. Morao sam da popustim. Kao pametniji? Nisam baš siguran. U svakom slučaju, biopsijom jetre je definitivno potvrđeno ono na šta se i sumnjalo. Počelo je moje lečenje od već uveliko odmakle i pogoršane tuberkuloze. Nakon toga su me dva puta otpuštali. Bilo je to u vreme kada nisam morao da dobijam infuzije. Istovremeno, počelo je ubeđivanje da konačno krenem i sa anti-HIV terapijom, naravno, uz lekove dobijene za tuberkulozu. Pritisak je dolazio sa svih strana. Nije me pritiskao samo onaj što je žurio na voz. Presudilo je, međutim, očevo ubeđivanje. I na to sam, konačno, pristao. Dali su mi i tuberkulostatike i trostruku terapiju za AIDS. Pitao sam - ima li još? Od prvih lekova u toj ,,turi“, jedan sam zauvek zapamtio. U sadejstvu sa ,,izoniazidom“ za tuberkulozu, ,,častio“ me je kontraindikovanom neuropatijom. I dan-danas me žestoko muči, a svodi se na bolove u nogama, utrnuće, izazvano odumiranjem nekih nervnih završetaka. Usledilo je još jedno otpuštanje na kućno lečenje. Pa, nakon mesec dana, povratak na VI odeljenje na još dva meseca agonije. Drugi odlazak na kliniku je ujedno bio i najdramatičniji. Konačno shvativši da fizič ki ne mogu da podnesem toliku količinu lekova, odlučili su da privremeno prestanem sa antiretrovirusnom terapijom koju sam do tada pio bar dva ili tri meseca. Bukvalno, jedva sam preživeo. Iz tog vremena potiče prva slika mog kazivanja. I ja (možda) imam dušu. Izvesno vreme sam pio samo tuberkulostatike. Kad se tuberkuloza malo primirila (valj da sam se i njoj smučio), onda su mi dali drugu kombinaciju, pa nestašica, pa treća kom binacija, pa, umalo pa-pa... Istini za volju, izvesno poboljšanje sam primetio od ,,trizirita“. Po jedan ujutru i uveče. Da mi se povrati snaga. Penjanje uz stepenice, u to vreme, doživljavao sam kao osvajanje

Kilimandžara. Svaki stepenik sam morao da ispoštujem. Da na njemu odmorim. Krenem u radio-stanicu, a do nje dva sprata. Bez lifta. Deset minuta uspona. Baška bolovi od „triziri ta“. „Kuća“ časti! U ovom, da tako kažem , poslednjem a veoma važnom periodu, žešće sam počeo da sum njam u ,,kaletru“ koju su mi prepisali da kao dodatak retroviru. Mesec dana sam se strogo držao uputstva sve dok nisam doživeo, u najbukvalni jem sm islu - grč mozga! Ne znam kako bih drugačije opisao taj osećaj. Užas jedan. Lice mi se ukočilo toliko da sam počeo da m ucam . Sutradan je trebalo da gostujem u jednoj em isiji B92, ali nisam mogao da govorim, da se kontrolišem . Načisto - lud! To je potrajalo nekoliko dana. Daj, k ’o velim, da pročitam o kakvom je leku reč, m ada to ne volim. U napred znam da su kontraindikacije užasne. Koliko da čoveka psihički dotuku, ako već nisu fizički. Posle čitanja mi je bilo još gore. Pisalo je da se nikako ne sme prepisivati pacijentu koji im a problem e sa jetrom , uzim a m etadon i tako dalje. Ukratko, od tri najcrnje kontraindikacije, ja sam imao sjajne uslove za sve tri! A, ipak, lekar mi je prepisao taj lek ne rekavši mi, pri tom, ni jednu reč iz uputstva za upotrebu. Ni jednu, jedinu reč. Istog časa sam ga izbacio sa ,,spiska“ za korišćenje. Dr M. tvrdi da od tog leka danas nema boljeg. A uopšte nije lek za HIV! Eno ga u frižideru i dan-danas. I ne pogledam ga a kamo li da ga dodirnem. M. ga uporno forsira. Poput ,,keletre“ u vreme one nestašice lekova. Sad imaju novi fazon, verovatno veoma jeftin. Kad god nema lekova, dupe na sunce, jedna, dve, tri injekcije, i - gotovo. To najbolje znaju ovi mučenici što su prošli sve terapije. Ponajbolje S. koji živi na klin ici. Nema gde da ode. S obzirom na ono kroz šta je do sad sve prošao sa terapijama, čudi me da je uopšte živ. Kakav organizam i kakvu li tek psihu ima, sam Bog zna. A živi u epi centru smrti! S. je, inače, musliman, prvo bi a potom čist homoseksualac. Nesretnik nema nikog. Ili, možda, ne sme da prizna. Na klinici živi već tri godine. Došao je malo posle mog prvog dolaska. Od tada se ne miče. Niti mu ko dolazi, niti ga ko obilazi. Osim raznoraznih terapija. Ni jedna ga ne maši. Kako nova stigne, S. dođi ‘vamo. I nikad mu nije bolje. Uvek gore. I još izdržava! Ali, da se vratim na sopstvenu priču... Pre početka tretmana ,,trivizirom“, insistirao sam da mi urade PCR. Tako piše i u uput stvu. Sledeće testiranje je posle tri do šest meseci, da bi se videlo ima li promena. Pre počet ka sam imao oko 167.000 kopija i ,,nula“ posle šest-sedam meseci. Svi ti lekovi sadrže rekombinantan interferon koji sto posto daje ,,nula“ kopija a može i da poveća CD4. Pa, opet nestašica. Protestujem, ali trudeći se da se ne uzrujavam previše oko toga. To mi nikako ne odgovara. Na PCR testu - ,,nula“. Sve je O.K. ‘Ajd, zdravo! Neću da pijem tamo neke ,,keletre“. Ovo boli, od ovoga oči iskaču. Hoću da odmorim. Izvesno vreme ništa nisam pio. Sad protestuje dr J.: - Zašto si prestao? - Zato što nema leka! - Što ne uzimaš neki drugi? - Pa, ne bih baš svašta da uzimam. - Dobro, de. Hajde da ,,trizirir“ ubacimo u ,,kaletru“... - Zašto u ,,kaletru“, zašto ne samo ,,trizirir“? - Ona je najbolja.

- Pa, dobro, jel’ ona im a... - Nema ništa! Odem kod dr R-a, požalim mu se na ,,grč mozga“. On me pogleda iskosa i izvesno vreme ćuti. Ćutim i ja. - Ti si imao grč mozga od ,,kaletre“? - prenu se dr R. najednom. - Pre će biti da ti je od nečeg drugog! Jasno mi je. Misli na drogu. Uvek dobar izgovor. Kao, nema šanse da je od ,,kaletre“. A siguran sam da nisam jedino ja imao takve nuspojave. Samo sam jedini imao petlju da to kažem. Tačno mesec dana sam je pio. U početku nije bilo problema, ali kasnije - ne pitaj. I, čudna mi je nekako... Ona je, u stvari, dodatak terapijama i u uputstvu lepo piše da može da izazove kontraindikacije u sadejstvu sa antiretrovirusnim terapijama, sa metadonom i kod ljudi koji imaju probleme sa jetrom (hepatitis itd.). Gledam ga i mislim se: da li je lud ili zaluđen i bez mozga ili - zao. Nije, valjda, da hoće namerno da me rokne. Nisam baš toliko opasan... Ne, zbilja, prvi put mi se dogodilo tako nešto. Užas, frka, panika. Mislio sam da ću se potpuno oduzeti i živeti poput biljke. Nema mrdanja, kontrole pokreta, ništa... Biljka. Trava, brate. Bar da je vutra... Svu snagu sam uložio da samog sebe smirim. Da mogu da razmišljam. Nervni slom? Moždani udar? Ništa od toga. Prava reč je ,,grč m ozga“. Čitanje uputstva me je ,,prosvetlilo“. Strah je zamenio - gnev. Došlo mi je bilo da nekoga, sad ja, roknem. Otac me smirivao. Ma, daj, ti, paranoja... kad sam se malo smirio i objasnio o čemu je reč, i on će: - Od ,,kaletre“? Ma, daj, to prvi put čujem. Pre će biti od nečeg ,,drugog“! Ništa im, brate, rie možeš. K’o slonovi su. Otporni na sve. Neki stručnjaei „zvanične medicine“ su mi posle rekli da je to, možda, zato što sam dugo uzimao Todoxin. Da V je zaista toliko lud... Kao, Todor priča jedno, a ovamo mu umiru pacijenti. Pričalo se da je svojevremeno dr R. često govorio da Todoxin ,,ubija“ jetru. Kako, kad njegovom upotrebom uvek na početku lečenja dođe do transaminaze, do nor male. Nisam jedini pacijent koji to zna. S druge strane, pričalo se da se pre dve godine jedan bogati Grk, uoči same transplantacije jetre, potpuno izlečio upravo Todoxin-om! Svi su, kažu, bili u šoku. Kako je to moguće kad nije bilo nikakvih izgleda da se izleči. Niko nika da nije lečio jetru... Posle su dr R-a i dr D-e suspendovali. Izvesno vreme je radio samo dr J. Pa su ih vratili, pa se opet nešto zakuvalo... Ne zna se ko koga. A pacijenti ko zečevi u kavezu. Čekaju da se to završi, pa da vide koga će za uši pa napolje. A.L. im je omiljeni dugogodišnji pacijent. Na njemu sve novo isprobavaju. ,,Bombarduju“ ga novim lekovi ma. Kako koji stigne, mali linjaš li se, dođi ovamo... I on prilazi i pije ili ga ,,buše“ ili ga guše. Šta im volja. Zadnji put sam ga slučajno sreo u gradu. Suv. Ne mršav, suv! Odmah vidiš da nešto debelo nije u redu. Toliko se jadan sasušio. Pokazivao mi je ovooolikeee lekove. I te ,,kaletre“ su velike, ali najnovije, sačuvaj Bože. Kao, dr J. mu dao za HIV. U šest ujutru, u podne, u šest popodne, ponoć... Nenormalno. Pije nekih 25 tableta na dan! Ipak, za njega je dr J. mali bog. I tačka. I to je naš problem. Pacijenti. Otkinuti i uplašeni. I, šta sad ti hoćeš - kažu mi - da napadamo lekare pa da ostanemo i bez onih koji hoće da rade sa nama. Ma, nosi se! Nije stvar u tome - pokušavam da ih ubedim - ali zar vam nije sumnjivo to što niko

neće da radi sa nama? Šta, gadljivi su na lovu, honorarnu kintu od predavanja, na putovanja po seminarima i kongresima, od mogućnosti da napreduju u poslu baveći se malo poznatom bolešću... Kao, ulkusi i ,,srčke“ su izazovniji. Nije nego. Gadljivi. Ja samo ne verujem da nema zainteresovanih. Ako nigde drugo, ono bar među studenti ma medicine. Problem je, međutim, u tome što svaku novu facu prvo propuste kroz dril. Da se zna ko je gazda a ko treba da traži posao na drugom mestu. Hoće da mu se sve smuči i da sam zatraži da ode. Za njih je: što manje, to bolje. Mali im je ,,but“. Zašto da ge dele sa drugima? Kad je, kako čujem, dr B. Lj. ušao u Todoxin-ov program za HlV-pozitivne (a sa jed nim od njih je školski drug), ovi otkinuli: šta će im B. Lj., kakve on ima veze sa HlV-om, on to ne može da radi i niko to ne može da radi... Ne dozvoljavaju nikome da uđe u taj posao. Za njih je to noćna mora. A pacijenti, k’o pacijenti. Ćute i trpe. Zbog frke i grča da se ne sazna ko su, šta su i kako su došli tu gde su. S druge strane, strepe da neko (ne daj Bože) uhapsi ove ili ih prebaci na drugo radno mesto. Kao, ko će onda da brine o nama? Čvor-situacija iz koje nema izlaza. Aleksandar Makedonski je odavno mrtav a danas nema pravog mača. Sve sam pištolj. Hrana na Klinici je posebno očajna. Pod uslovom da je to zaista hrana. Nesretni ci koji nemaju koga da im donese nešto za jelo, prinuđeni su da jedu splačine etike tirane kao ,,doručak“, ,,ručak“ i ,,večera“. Još da nema onog jednog frižidera, poska pavali bi od gladi. Dobili smo ga, inače, nakon mog pojavljivanja u televizijskoj emisi ji ,,Biseri“. Ako bi neki nesretni sretnik i dobio hranu spolja, brzo se kvarila bez frižidera. Dobili smo čak - dva. Jedan koriste pacijenti i nalazi se u trpezariji sa najtvrđim stolicama na svetu. Drugi su uzeli lekari za serume. Drugi je, naravno, i veći i bolji... Za Novu 2005. godinu, GOD je kupio nov televizor za pacijente. I on je u našoj trpezariji. Svakog 1. decembra i u vreme novogodišnjih i božićnih praznika organizuje mo posetu VI odeljenju Infektivne klinike, delimo poklon-paketiće i kitimo jelku. Njeno ukrašavanje, uz prigodno posluženje, organizuje se uglavnom u saradnji sa omladinom JAZAS-a. Gde god se moglo, uspeli smo da ponešto pomoći ,,izboksujemo“. Pre neku godinu su i okrečene neke prostorije, postavljene su male neonske lampe pored svakog kreveta, i dušeci su nešto bolji, a kreveti i dalje do bola očajno neudobni. I grejanje je zimi dobro, a kompletno su sređeni jedno kupatilo i toalet, tako da pacijenti danas imaju dva kupatila. Na raspolaganju nam je, inače, oko 25 ležajeva a povremenih ili stalnih pacije nata između 300 i 400. Pa, ko je brži. Ukoliko se računaju i oni koji samo svrate na pre glede, ima nas bar još toliko. Rekoh, samo tri lekara rade na svim HIV/AIDS slučajevima u beogradskoj Infek tivnoj klinici. I kakvu god bolest da dobijemo, i šta god da nas snađe, mi HlV-pozi tivni možemo i moramo samo tamo na tom odeljenju da se lečimo. Oni su naša sud bina. Ukoliko nekoga zaboli zub, recimo, jedan jedini zubar (u Ulici Stanka Subotića) hoće da radi sa nama. Preciznije, kada je to neophodno. I, isključivo - vadi zube. Za popravke se, valjda, ide na neko drugo mesto. Gde? Nemam pojma! U takvoj situaci ji, po slovu nekog novog zakona, doneta je odluka da odnedavno samo u domovima zdravlja možemo da radimo i najobičnije analize. E, sad, može samo da se pretpostavi kako na nas gledaju kad dođemo u Dom zdravlja sa dijagnozom ,,HIV-pozitivan“ a

oni trebaju da nam vade krv i rade analize. Pogled ispod oka je najmanje i najblaže što nas može snaći. Na Infektivnoj klinici, dakle, više ne možemo da radimo ni krvnu sliku, niti išta drugo. Tamo nas ekspeduju samo kad nam se sloši do te mere da ne možemo kod kuće da se lećimo, gde nam jedino rade pomenute testove na CD4 i PCR. Ali, tek to je oduvek bio i ostao problem. Beogradska Infektivna klinika je, kao donaciju, dobila mašine uz pomoć kojih se rade ove analize. Izuzetno su skupe. Mislim da im se cena kreće od neko liko stotina hiljada dolara pa do celog miliona, u zavisnosti od vrste, mogućnosti, tehnologije, itd. Jedna mašina je odavno dobijena od „Soroš fondacije“, a druga je stigla nakon Kongresa o HIV/AIDS-u u Barseloni. Ali šta se sa njima događa, za mene će osta ti večita tajna. Jedna je i dalje, koliko znam, na Infektivnoj klinici. Gde je druga, izgleda da ne znam ni ja niti iko drugi. Radeći za fond SPC ,,Čovekoljublje“ kao koordinator projekta za pružanje pomoći obolelima od AIDS-a, napisao sam (u formi traženja) šta je sve potrebno našoj klinici. Jedna od stavki su bili i, takođe izuzetno skupi, reagensi za godinu dana bez kojih su pomenute mašine beskorisne. Mislim na ampule za testiranje od 100 do 350 pacijenata, u zavisnosti o kojoj je metodi reč. I dobili smo ih. Ali, koliko znam, situacija je opet ista. Pacijenti mora ju sami da plaćaju analize. Krv vade na Infektivnoj klinici, a PCR se radi u nekoj od privat nih laboratorija. Infektivnoj klinici opet nedostaju - reagensi! Dakle, čak i kada se nabave reagensi, Ijude opet šalju u privatnu laboratoriju zato što je preostala mašina na klinici navodno - u kvaru. U svakom slučaju, oko laboratorije je žešće muvanje. Taj Ž. koji je vodi. Kad sam od ,,Čovekoljublja“ obezbedio donaciju, nisu hteli da me vode na razgovor nego će, kao, oni da se o svemu raspitaju. Nisu mutavi. Dobro su znali šta sve mogu da pitam na tom sastanku. Imam utisak da takvo stanje odgovara užem krugu ljudi koji od toga ima pro cenat. Za nas pacijente to u praksi znači da za svaki PCR pregled izvadimo iz svog džepa ne manje od 130 evra! A bez ovih analiza, naglašavam, ne možemo da pratimo tok svoje bolesti i lečenja. Jedna, a potom i druga nevladina organizacija, uključene su u ovaj biznis. Kada se, međutim, pojavila priča po medijima a zatim cela ,,stvar“ počela da zahuktava, privre meno je prekinut. Jedan pacijent je, naime, o tome govorio u listu ,,Nacional“. Kada su novinari pozvali dr J. za komentar, ovaj se (očigledno zbunjen) ,,izlajao“ i za mnoge druge stvari o kojima nije pitan, između ostalog i za nestanak dokumentacije od ‘80-ih do 1990. godine, navodno izgubljene tokom NATO bombardovanja. Bilo kako bilo, dve nevladine organizacije su, samo za posredovanje prilikom kupovine reagenasa od ,,Roša“, uzimale u svoj džep najmanje 10 do 20 evra po pacijentu. Kako? Reagensi su kupovani ,,na crno“, dakle bez poreza, tobože zarad našeg dobra kako bi nas pregledi koštali manje. Od tada u čekaonici stoji obaveštenje sa potpisom dr Pelemiša, sadašnjeg načelnika Infektivne klinike, da se „strogo zabranjuje iznošenje krvi pacijenata u bilo koje druge lab oratorije“ i „zabranjuje rad svim nevladinim organizacijama unutar klinike ili čekaonice“ kakav je, inače, do tada bio običaj. I dan-danas je veliki problem uraditi pomenute analize besplatno. Gotovo nemoguće. Veliko je pitanje gde se one rade i ko ih radi? Ni sa lekovima nije bolja situacija. Podrazumeva se, po nas pacijente. Svake godine se, otprilike tromosečno,

pojavi problem sa lekovima kojih nema. Pod uslovom da čovek ne može da odvoji u proseku od 1.000 do čak 4.000 evra. Kako velika većina pacijenata to nije u stanju, prin uđena je da pije ono čega ima ili šta im se da. Ako nema konjaka, dobra je i ,,brlja“, ako nema heroina, dobar je i mišomor... A mogu i da ne piju ništa. Što, može im se. Šalu na stranu. Sve je to užasno stresno. Valja proći kroz torturu i večiti strah u kome nas drže: biće lekova - neće biti; biće reagenasa - neće biti... Čak i zdravog čoveka, bez HlV-a ili neke druge bolesti, to ubija, ta neprestana briga i strah kojima smo izloženi. Onaj ko iole poznaje ovu materiju, zna kako se sve ovo odražava na ionako narušen imunitet i celokupno zdravlje. S druge strane te priče, rekoh, stoji strah od diskriminacije zbog koga većina ćuti i ne priča o onom što nam se događa. Kada god vidim naše lekare da govore u medijima, nikada ne čujem da traže pomoć za nas, HIV/AIDS osuđenike. Ne. Situacija je ,,pod kontrolom“, radi se izvrsno, čak vrhunski s obzirom na trenutne uslove u društvu itd. Nikada, recimo, nisu zatražili da se na odeljen ju zaposli bar još tri lekara, jer ih je malo. Nekome to očito debelo odgovara jer ima satis fakciju u novcu i monopolu na putovanja po seminarima, kongresima i sl. Nas niko ništa ne pita, niti nam šta kaže. Ali zato, imam utisak, svaki pokušaj samoorganizovanja se ,,minira“. To nikome ne odgovara, niti ko želi da podrži, iako se po Zakonu o infektivnim bolestima naša bolest i njene prateće pojave obavezno i besplatno tretiraju od strane države. Ne od strane pojedinaca, pacijenata i njihovih porodica, upravo zato što su kao infektivne moguća pretnja za celo društvo. Danas, inače, ponovo vodim GOD i radio-emisiju, povremeno držim predavanja, pišem kolumnu za sajt JAZAS-a, dajem intervjue. Snimio sam i nekoliko dokumen tarnih filmova. Jedan od njih je 1998. godine dobio nagradu na Festivalu jugosloven skog dokum entarnog filma - za najbolju režiju. Reč je o autentičnoj priči o mom dotadašnjem životu. Nakon savladavanja tuberkuloze i „povratka na sopstvene noge“, ponovo sam oživeo aktivnosti u vezi projekta „Povratak u život“. Reč je o projektu koji je trajao godinu dana i bio usmeren na direktno pružanje pomoći za 25 osoba koje žive sa HlV-om. Bio je to dugačak put. Skoro dve godine sam na jedvite jade odlazio samo do toaleta. O dužim ,,etapama“ nisam mogao ni da razmišljam. Ipak, odlasci u manastir pre pojave bolesti očvrsli su mi duh. I sve što me je kasnije stiglo, ubeđen sam, samo uz pomoć vere sam uspeo da podnesem. Bogu hvala! Rekoh (valjda nekom) dušu spasih...

UTVRĐIVANJE PRISUSTVA HIV-A Glavna imunološka obeležja AIDS-a d trenutka kada je AIDS zvanično ,,otkriven“, broj obolelih prijavljenih Cen tru za kontrolu bolesti (CDC) se povećavao tolikom brzinom da je CDC 1982. godine AIDS proglasio novom epidemijom. AIDS je definisan kao „imunod eficijencija T-ćelija kod prethodno zdrave odrasle osobe, uz koju se javljaju oportunističke infekcije ili Kapošijev sarkom“. Navedena prvobitna definicija je previše restrik tivna jer je jasno da postoje mnogi poremećaji u vezi sa AIDS-om, kao što su na primer drugi tipovi malignih tumora i sindrom limfadenopatije. Sobzirom na ovo, sve zajedno je nazvano „kompleksom povezanim sa AIDS-om“ i označeno kao ARC (od engl. AIDS-related complex). O

Dijagnoza Glavne kliničke pojave kod AIDS-a su oportunističke infekcije, Kapošijev sarkom, drugi maligni tumori i sindrom limfadenopatije. Ovi znaci AIDS-a se međusobno ne isključuju. Bolesnici sa oportunističkim infekcijama ili limfadenopatijom mogu, recimo, imati i Kapošijev sarkom. Prilikom postavljanja dijagnoze AIDS-a neophodna je posebna opreznost zbog mogućih psiholoških, socijalnih i zdravstvenih implikacija koje prate svaki slučaj AIDS-a. Etiološki agens koji se najčešće povezuje sa AIDS-om jeste retrovirus nazvan virus humane imunodeficijencije (engl. HIV - Human Immunodeficiency Virus). Hl-virus ima karakteristike porodice lentivirusa i pokazuje sklonost ka inficiranju stimulisanih CD4 Tćelija. Izolovan je u svim oblicima AIDS-a i ARC-a, kod zdravih osoba koje pripadaju tzv. „rizičnim grupama“, iz pljuvačke, suza i sperme obolelih od AIDS-a. Opšteprihvaćen stav je da prethodno zdrava odrasla osoba, sa neoštećenim imunim siste mom, stiče oštećeni T-ćelijski imunitet čime se stvaraju predispozicije za oportunističke infek cije i maligne tumore. Propadanje imunog sistema može da traje od 18 meseci do pet godina. Objavljen je i veliki broj teorija koje objašnjavaju pojavu AIDS-a kod prethodno zdravih osoba. Iz epidemioloških studija proizilazi da se HIV prenosi na način sličan prenosu virusa hepatitisa B (HBV). Da uzročnik AIDS-a ipak nije HBV, proizilazi iz (1) nepostojanja AIDS-

a u nekim populacijama sa visokom učestalošću infekcija HBV-om, (2) nepostojanja AIDSa povezanog sa HBV-infekcijom pre 1979. godine, kao i zbog toga što (3) postoje osobe sa AIDS-om koje su HBV-negativne. Opšteprihvaćeno je da se AIDS ne prenosi lako i da mora doći do direktne inoku lacije zaraženog materijala, npr. upotrebom istog šprica za injekcije, transfuzijom krvi i, u nekim slučajevima, vertikalnom transmisijom sa majke na dete. Epidemiologija AIDSa upućuje na transmisiju sličnu onoj kod HBV-a, pa prema tome pristup AIDS-bolesnici ma mora biti sličan. Postojala je sumnja i da je citomegalovirus (CMV) mogući kofaktor kod AIDS-a. Naime, antitela na CMV su otkrivena kod preko 95 odsto bolesnika sa AIDS-om, a CMV se može kultivisati iz sperme većine muških homoseksualnih bolesnika sa AIDSom. Longitudinalnim praćenjem bolesnika se mogu otkriti rekurentne ili hronične infekcije CMV-om. Tehnikom hibridizacije DNK, nađena je RNK citomegalovirusa u tkivu sa Kapošijevim sarkomom, dobijenim od bolesnika sa AIDS-om. Ipak, uprkos bliskoj povezanosti CMV-a i AIDS-a, veći broj istraživača smatra da je CVM zapravo oportunistička infekcija. Pre pojave epidemije AIDS-a nije bilo poznato da akutne ili hronične infekcije CMV-om dovode do trajne T-ćelijske imunodeficijencije. Kod bolesnika sa AIDS-om je registrovan povećan broj antitela na EBV (Epštajn-Bar virus). Ovo se može shvatiti kao odraz osetljivosti na akutne i hronične oportunističke infekcije, a ne kao primarni uzrok bolesti. Zbog povećane upotrebe droge, kod mnogih AIDS-bolesnika se pomišljalo na dodatne kofaktore. Od početka je upozoravano na amil nitrit (afrodizijak koji koriste homoseksualci). Jasna povezanost između AIDS-a i genetskih faktora, poput antigena histokompatibilnosti, sa izuzetkom izvesne povezanosti između HLA-DR5 i Kapošijevog sarkoma, nije dokazana. Epidemiološkim studijama su otkriveni i definisani rizični faktori za AIDS. To su: homoseksualnost, intravensko uzimanje droga, hemofilija i višestruke transfuzije krvi. U okviru grupe homoseksualaca, rizik najvišeg nivoa se odnosi na osobe sa brojnim seksualnim partnerima i pasivni partneri prilikom rektalnog snošaja. Ne treba zaboraviti da su HIV/AIDS-bolesnici sa hemofilijom primali koncentrate fak tora VIII. Oko jedan posto bolesnika sa potvrđenim AIDS-om ima hemofiliju. AIDS iniciran transfuzijom krvi je u vezi sa primanjem višestrukih transfuzija krvi i identifikacijom davaoca kao pripadnika neke od rizičnih grupa. Neretko i samo jedna trans fuzija može biti uzrok AIDS-a. I deca mogu oboleti od AIDS-a. Iako se dosta raspravljalo o postojanju pedijatrijskog AIDS-a (PAIDS), slična epidemiološka, klinička i laboratorijska svojstva pokazuju da AIDS i PAIDS imaju sličan ili isti uzrok. Većina bolesnika sa PAIDS-om potiče od majki intraven skih narkomanki. Spominju se i slučajevi dece rođene od HlV-pozitivnih majki bez simp toma AIDS-a. Opisani su i slučajevi dece sa PAIDS-om nakon višestrukih transfuzija krvi, a utvrđeno je da davalac pripada rizičnoj grupi. Bolesnici sa PAIDS-om se često osećaju dobro prvih nekoliko meseci. Kasnija klinička slika je slična opisanoj kod odraslih bolesnika i obuhvata povišenu temperatura, zastoj u rastu, rekurentne i hronične infekcije pluća, hroničnu dijareju, limfadenopatiju i hepatosplenomegaliju. Često se sreću i ekcematozne promene na koži. Moguće je uočiti i hroničnu bolest intersticija pluća nepoznatog uzroka. Pojava na koju se ne može naići kod odraslih obolelih od AIDS-a je parotitis nepoznatog porekla.

Tamo gde je moguće utvrditi izlaganje specifičnom rizičnom faktoru, razdoblje inkubacije u slučaju AIDS-a iznosi oko 18 meseci. Inkubacioni period za PAIDS je kraći, sa prosekom od osam meseci, ali može trajati sve do pet godina.

Anamneza Kod bolesnika sa AIDS-om, anamneza obično upućuje na multiple oportunističke infekdje. Međutim, klinički simptomi mogu varirati među rizičnim grupama. Bolesni homoseksualci imaju visoku učestalost sifilisa, gonoreje i enteritisa zbog infekdje protozooama Giardia lamblia ili Enta moeba histolytica. Tešku hroničnu dijareju može izazvati Cryptosporidium. U anamnezi bolesnih homoseksualaca i intravenskih narkomana, može se nad hepatitis. Infekcije drugim virusima su: akutnl i hronični herpes simpleks (HSV), herpes zoster (HZV), CMV, adenovirus i EBV. Prvi znaci bolesti najčešće su povišena temperatura i gušobolja, bolna limfodenopatija, anoreksija, slabost, glavobolja i mialgija. Postoji diskretna, umereno bolna limfadenopatija koja je često generalizovana, ali može biti i ograničena na vratne žlezde. Splenomegalija se javlja kod većine bolesnika. Kod oko polovine slučajeva, vidi se makulozna, makulopapuloz na ili petehijalna ospa, koji se viđa i kod svih bolesnika sa infektivnom mononukleozom koji su primali ampicilin. Takođe, može se i javiti periorbitalni edem. Rubeola, toksoplazmoza i infekcija citomegalovirusom mogu dati slične simptome kao infektivna mononukleoza. Akutni, mononukleozi sličan sindrom, opisan je kod nekih bolesnika od tri do četrnaest dana nakon primarne infekcije virusom AIDS-a (HTLV III/LAV/ARV/HIV) Često je prisutna i hronična infekcija mukoznih membrana kandidom. U težim sluča jevima može se javiti erozivni ezofagitis. Kao posledica virusne infekcije, diseminirane tok soplazmoze ili kriptokokoze, može doći do oštećenja centralnog nervnog sistema i to posle encefalitisa ili meningitisa. Postoji mišljenje da demenciju u okviru AIDS-a izaziva HIV. Uočena je i jaka leukodistrofija. Akutna i hronična dispneja je poslediea infekcije protozoom P. carinii. Međutim, mogu se izolovati i drugi uzročnici infekcije, kao što su bakterije, virusi i gljivice. Važno je znati da neki bolesnici zaraženi sa P. carinii mogu imati minimalne respiratorne simptome i normalnu sliku pluća. Rana nenormalnost je blago sniženje P-a ili povećavanje P-a. Dijagnoza infekcije P. carinii može zahtevati invazivne dijagnostičke tehnike, poput bronhoskopije i biopsije pluća. Pre nego što je povezan sa AIDS-om, Kapošijev sarkom se javljao prvenstveno kod starijih osoba italijanskog ili jevrejskog porekla. Kapošijev sarkom potiče od vaskularnog endotela i nađeno je da je povezan sa CMV-om. Bolesnici sa Kapošijevim sarkomom se često žale na umor, gubitak težine, groznicu i noćno znojenje. Tipične lezije su tamnoplave ili purpornosmeđe ploče ili noduli najčešće na ekstremitetima, ali se mogu javiti bilo gde na koži ili mukoznim membranama. Prvi znak mogu biti izolovane lezije mukoze, a da pri tome koža nije zahvaćena. Drugi maligni tumori koji se javljaju češće kod bolesnika sa AIDS-om su na primeri non Hočkinov limfom, karcinom skvamoznih ćelija u usnoj duplji i kloakogeni karcinom rektuma. Kod bolesnika sa sindromom limfadenopatije česta je limfadenopatija, splenomegali ja, povišena telesna temperatura, gubitak težine i hronična dijareja. Limfni čvorovi se spon tano mogu smanjiti ili povećati. Biopsija limfnih čvorova obično pokazuje reaktivnu hiper plaziju, ali se ponekad mogu videti i maligne ćelije.

Moguće je da limfomi nastaju kao ishod poremećene ravnoteže između homeostatskih kontrolnih mehanizama i imunog odgovora. Pretpostavlja se da postoji nedostatak ili neefikasnost neke populacije supresorskih ćelija, zbog čega je imuni odgovor na viruse ili druge agense poremećen, dopuštajući tako razvoj maligne transformacije. Moguće je i da virusi u limfomima postoje ne kao infektivni virioni, nego kao deo virusnog genoma ugrađenog u DNK ćelije domaćina. Dragocene informacije značajne za ove pretpostavke dobijaju se spoznajom o monoklonskoj proliferaciji B-ćelija,kod bolesnika zaraženih viru som AIDS-a (HTLV III/LAV/ARV/HIV). Ovo se najčešće ispoljava kao non-Hočkinov lim fom, ali su zapaženi i slučajevi sa hroničnom limfocitnom leukemijom, benignom monok lonskom gamapatijom i multiplim mielomom. Još nije u potpunosti razjašnjena veza između HTLV III/LAV/ARV/HIV, EBV i malignosti B-ćelija. Mikroorganizmi izolovani iz organizma bolesnika od AIDS-a su razni virusni, fungus ni (gljivični), protozoiski i bakterijski patogeni. Virusi: - Herpesvirus (tip 1 i 2), - Cytomegalovirus (citomegalovirus), - Varicella (varičela), - Adenovirus, - Epstein-Barr (Epštajn-Bar) virus, - Retrovirus (HTLV-I, HIV) Gljivice: - Candida albicans, - Cryptococcus neoformans, - Nocardia Protozoe: - Pneumocystis carinii, - Toxoplasma gondii, - Isospora spp., - Cryptosporidium, - Giardia lamblia, - Entamoeba histolytica Mikobakterije: - Mycobacterium tuberculosis, - Mycobacterium avium-intracellulare, - Mycobacterium kansasii, - Legionella spp., - Spirochetes, - Treponema spp. (uključujući Treponema pallidum). Bakterije: - Campylobacter spp., - Neisseria spp. (uključujući Neisseria gonorrhoeae), - Shigella spp., - Salmonella spp., - Chlamydia

Mnoge laboratorije, uglavnom zbog interesovanja i zabrinutosti izazvanih trenutnom epidemijom AIDS-a, izražavaju rezultate određivanja pomoćničkih/induktorskih i supre sorskih/citotoksičkih T-ćelija u obliku proporcije, odnosno koeficijenta. Pri takvom pris tupu treba biti oprezan zato što se proporcija može menjati u zavisnosti od promena i broja i indeksa ili oba istovremeno. Normalne vrednosti nisu potpuno standardizovane, niti je potpuno shvaćeno kliničko značenje malog odstupanja od normalnog raspona (~ 1,8 - 2,2). Kod nekih bolesti ili stan ja je ustanovljeno da postoji povišen, odnosno snižen odnos T4:T8. Snižen je kod: - SLE sa oštećenjem bubrega, - akutne infekcije citomegalovirusom, - opekotina, - opekotina od sunca ili izlaganje UV zracima, - bolesti transplantata na primaoca, - oporavljanja nakon transplatacije koštane srži, - sindroma mijelodisplazije, - akutne limfoblastne leukemije u remisiji, - AIDS-a, - infekcije herpes-virusom, - infektivne mononukleoze, - ospica, - snažnog fizičkog napora. Povišen je kod: - SLE bez oštećenja bubrega, - reumatoidnog artritisa, - dijabetes melitusa, insulin-zavisnog (tip I), - primarne bilijarne ciroze, - atopijskog dermatitisa, - Sezarievog sindroma, - psorijaze, - hroničnog autoimunog hepatitisa. Da bi se postavila dijagnoza AIDS-a, bitno je dokazati imunološke nenorm alnos ti. Najteži stupanj imunodeficijencije imaju bolesnici sa oportunističkim infekcijama. Jedan od pokazatelja je limfopenija (1,7). Funkcionalni testovi limfocita per iferne krvi su nenorm alni: sa smanjenom reakcijom na mitogene - fitohemaglutinin ili ,,pokeweed‘\ i sa reakcijom na antigene - koja je smanjena ili je uopšte nema. Pro cenom poliklonskog B-ćelijskog imuniteta, naći će se povišene vrednosti svih klasa imunoglobulina. Iako se mogu dokazati antitela protiv različitih uzročnika infekcija, bolesnici obično nisu sposobni da stvaraju specifična antitela posle imunizacije. Kod većine bolesnika postoje cirkulišući imunokompleksi. Smanjena je aktivnost NKćelija i specifična citotoksičnost protiv ćelija zaraženih virusom. Stvaranje limfokina može biti abnormalno, sa smanjenim stvaranjem interleukina-2 u T-ćelijama i povećanom pro dukcijom interferona- a, labilnog u kiselom pH.

Kod bolesnika sa Kapošijevim sarkomom je, takođe, značajno umanjen T- i B-ćelijs ki imunitet, mada u manjoj meri nego kod bolesnika sa oportunističkim infekcijama. Druge nenormalnosti, npr. smanjenje aktivnosti NK-ćelija i povećanje produkcije inter ferona labilnog u kiseloj sredini, nalaze se i kod pomenutih bolesnika. Kao što se i može očekivati, imunosupresivna terapija kojom se leči Kapošijev sarkom može dovesti do da ljeg oštećenja imuniteta. Bolesnici sa PAIDS-om ili hemofiličari sa AIDS-om imaju slične imunološke nenor malnosti kao bolesnici sa Kapošijevim sarkomom ili oportunističkim infekcijama. Bolesnici sa sindromom limfadenopatije imaju blago i umereno oštećenje T-ćelijskog imuniteta. Nivoi imunoglobulina obično su povišeni. Iako je odnos pomoćničkih/supre sorskih T-ćelija obrnut, u pomenutoj grupi se njegova vrednost kreće između 0,5 i niskih normalnih vrednosti. U slučajevima AIDS-a, nivoi komplementa su obično normalni ili povišeni. Kod većine bolesnika se nalaze cirkulišući imunokompleksi. Fagocitoza je normalna. Funkci ja monocita u kooperaciji sa T-ćelijama može biti nenormalna. Uočene su povišene vred nosti alfa-l-timozina, za koji se smatra da je hormon timusa. U uzorcima seruma može biti povišen 2 -mikroglobulin. Dokazano je da zdravi hom oseksualni m uškarci imaju sm anjen odnos pom oćničkih/supresorskih T-ćelija. Za razliku od odnosa kod bolesnika sa Kapošije vim sarkomom ili oportunističkim infekcijama, kod tih osoba je obrnut odnos obično posledica povišenog procenta supresorskih ćelija sa norm alnim procentom pomoćničkih T-ćelija. Abnormalna funkcija T- i B-ćelija nije dokazana kod normalnih homoseksualaca. Kod te grupe ljudi nije razjašnjeno značenje obrnutog odnosa pom oćničkih/supresorskih T-ćelija. Stoga treba biti izuzetno obazriv pri postavljanju dijagnoze AIDS samo na osnovu obr nutog odnosa pomoćničkih/supresorskih T-ćelija, budući da se ta nenormalnost može jav iti i nakon akutnih virusnih infekcija. Dijagnoza AIDS-a se postavlja na osnovu kombinovanih epidemioloških, kliničkih i laboratorijskih podataka. Iako se dijagnoza AIDS-a ne može postaviti kod osobe koja nema antitela protiv HlV-a, postojanje tih antitela ne opravdava postavljanje dijagnoze, budući da ima veliki broj zdravih osoba sa tim antitelima. Teškoće prilikom postavljanja dijagnoze mogu se pojaviti u slučaju mladih bolesnika (nedonoščad ili deca), starijih muškaraca, osoba kod kojih se ne javlja kompletan sindrom i osoba kod kojih se ne može naći faktor rizika. Stariji muškarci, osobe sa tradicionalnim Kapošijevim sarkomom, koji nisu primali imunosupresivnu terapiju, obično imaju nor malne imunološke nalaze. Stečena hipogamaglobulinemija može biti povezana sa imunod eficijencijom T-ćelija, ali se taj poremećaj može jasno razlikovati od AIDS-a, jer u tom slučaju bolesnik nema imunoglobulina. Oportunističke infekcije često dobijaju bolesnici sa malignim tumorima koji primaju imunosupresivnu terapiju. U tim slučajevima je neophodna brižljivo uzeta anamneza, u cilju utvrđivanja rizičnih faktora povezanih sa AIDS-om, naročito ako je maligni tumor Kapošijev sarkom, limfom ili limfosarkom. Nekada može biti izuzetno teško razlikovati sindrom lim fadenopatije od malignog tumora. Kod dece sa PAIDS-om treba razlikovati kongenitalne od naslednih oblika imunodeficijencije. Kod dece mlađe od šest meseci, dijagnoza se može postaviti samo na osnovu izolacije virusa budući da antitela mogu poticati od majke.

AIDS i oksidativni stres Iako je, kako rekoh, sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) prvi put predočen javnosti 1981. godine, već pred kraj 1985. je samo u SAD dijagnostikovano više od 14.000 slučajeva ovog oboljenja. Na udaru su bili hemofiličari (uglavnom zbog imunosupresivnog faktora VIII), narkomani (droga), homoseksualci (amil-nitrit, razni afrodizijaci, oralni i analni seks) i crnci (supresija imunog sistema izazvana vakcinama, hranom i „humani tarnom pomoći“ dobijenom od belaca). Najveća prepreka u prevazilaženju problema AIDS-a je pronalaženje njegovog uzročni ka. Teorija o HIV-u iz 1984. godine je od svih do sada iznetih najmanje verovatna, a trebalo je da objasni veliku učestalost maligniteta Kapoši sarkoma (KS), nekoliko oportunističkih infekcija (01) - prvenstveno Pneumocystis carinii pneumonia i opadanje broja CD+4T limfoci ta kod homoseksualnih i biseksualnih muškaraca, intravenskih narkomana i hemofiličara. Sobzirom na to da jedan infektivni agens ne može biti direktan uzročnik višestrukih oboljenja koja se javljaju kod AIDS-a, kao obeležje HlV-a navedeno je da on uništava T4 ćelije, što dovodi do pojave KS i 01. Tačnije, dolazi do potpune limfopenije i promene uobičajenog broja i funkcije T-pomoćničkih ćelija, tj. OKT4+ u T-supresivne ćelije (OKT8 +), pri čemu T-supresivne ćelije počinju da dominiraju. Kod cirkulišućih limfocita se smanjuje sposobnost formiranja rozeta sa crvenim krvnim zrncima, slabo reaguju na mito gensku stimulaciju, smanjuje se aktivnost prirodnih ćelija ubica i ispoljavaju brojni funkcionalni poremećaji. Zbog toga što je virusni omotač (neophodan da bi postojala infektivnost) veoma fragi lan i ima tendenciju da ,,spadne“ kada virus izlazi iz inficirane ćelije, pretpostavlja se da je za širenje ovog retrovirusa neophodan direktan kontakt inficirane CD^ ćelije sa zdravom CD^ ćelijom. Glavni imunološki razlog za prihvatanje stava da bi retrovirus iz porodice humanih virusa leukemije T-ćelija (HTLV) mogao biti uzročnik AIDS-a, bilo je otkriće da virusi ispo ljavaju imunosupresivno dejstvo u mitogenom stimulisanim ćelijskim kulturama. Opšte je prihvaćeno da je Pejton Ru (Peyton Rous) otkrio retroviruse 1911. indukujući malignitet kod pilića ubrizgavanjem filtrata (koji nisu sadržali ćelije) dobijenih iz mišićnog tumora. Slične eksperimente su ponavljali mnogi istraživači. Tumoro-induktivni filtrati su postali poznati kao filtrabilni agensi, filtrabilni virusi ili Ruovi agensi, Ruovi virusi. Međutim, sam Ru je izrazio sumnju da su agensi koji su izazivali tumore infektivni po svojoj prirodi. A. E. Bojkot (Boycott), predsednik Kraljevskog medicinskog udruženja, Odsek patologije, otkrio je 1928. godine da proizvodi autolize mrtvih ćelija u telu, u pogodnoj kon centraciji, stimulišu rast tkiva. Reč je 0 fascinantnom samoregulišućem mehanizmu kod koga je količina stimulansa proporcionalna broju uništenih ćelija i, stoga, količini ćelija potrebnih za rast. Opisana pojava je od najvećeg značaja za opstanak, odnosno daleko moćniji faktor u evoluciji nego što je bolest ikada bila. Njen finalni rezultat je restauracija ćelija koje su bile uništene, na primer kao posledica neke povrede. Ali, ukoliko produkti autolize ili metabolizma (u obliku ekstrakta tkiva, tumora ili embriona) počnu nekon trolisano da stimulišu rast, dobijena količina tkiva će biti mnogo veća od početne. Velike količine stimulativnih supstanci mogu se dobiti iz autolize i zato ovaj proces multiplikaci je ne bi trebalo da bude posmatran kao ograničen - normalna tkiva u fizičkoj izolaciji

tkivnih kultura su besmrtna, isto kao i maligna tkiva u fiziekoj izolaciji od ostatka tela. Ovim produktima autolize još nije posvećena odgovarajuća pažnja, ali su oni verovatno rel ativno proste građe, koja se može otkriti. Prethodno rečeno spada u dokaze da Ruovi virusi rastu iznova u svakom tumoru. Ne postoji epidemiološki dokaz da kancer spolja dolazi u organizam već je, zapravo, reč o lokalnom autohtonom oboljenju. Ukoliko se prihvati da maligni tumori sadrže manje ili više karcinogenih agenasa, srodnih Ruovim virusima, onda sledi da se mogu stimulisati zdrava tkiva da proizvode viruse. 10%) Todoxin (TX) Prindp dejstva: Todoxin sprečava HIV infekciju ćelija, pos/edstvom fiziološki p()dnošljivih biljnih molekula, koje vezuju HlV-protein iobnavlja imuno-funkcije modulacijom koncentracije plazme oksidansnih i antioksidansnih molekula u funkcionalno sprečenim ćelijama imunosistema.

▼

Kod preko 10.000 pacijenata do sada nisu zapažena štetna dejstva na bela i/ili crvena krvna zrnca, koštanu srž odnosno imunosistem ili jetru/žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ilimišiće, oči, organe disanja, krvotok, želudac - creva, kožu ilina libido/potenciju, čak ikod redovnog uzimanja od preko osam godina. Opšta simptomatika: U pojedinačnim slučajevima, kod dugo vremena HIV inficiranih pacijenata, mogla se prvih nedelja terapije zapaziti prolazna, gripozna ilireumatična simptomatika sa subfebrilnim do umerenim temperaturama, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim slučajevima proliv (nekoliko dana), simptomatika koja je kod nekih HIV+ herpes inficiranih osoba bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je do odstupanja HIV R N A delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta dugotrajna poboljšanja izlaznih vrednosti. Važno! Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva iliugrožavajuća uzajamna dejstva sa lekovima za tretiranje oportunih infekcija. Dejstvo Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može da prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u tom slučaju, doza takvih lekova mora biti korigovana. Rezistencije na Todoxin nisu se razvile ni planiranim prekidom terapije niti redovnim korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina). Važnol Todoxin iskazuje i kod dece, od beba pa nadalje, visoku podnošljivost

Zbir 15 u

JL2(od Chirona) Prindp dejstva: IL2 je jedan od mnogih signalnih molekula imunoregulacije. Aktivira T i B limfocite kao i prirodne ćelije ubice (jednostranim davanjem IL2 potencijalno se ometa suptilno uzajamno dejstvo između indukcijskih i supersivnih signala).

Štetnost za neurohmmoendokrini sistem: sindrom proširenja kapilara, hipovolemija, opadanje krvnog pritiska, zadržavanje tečnosti (otkazivanje pluća usled plućnog endema), temperatura, znojenje, mučnina, hormonske žlezde. Štetnost za kožtanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smetnje u stvaranju/sazrevanju najrazličitijih ćelija npr. leukođta (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekđjama), smanjenje eritrocita ihemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao i trombocita (otežano zgrušavanje krvi). Štetnost za bubrege/bešiku: krvavi urin (uremija), smanjeno izlučivanje urina (ofigurija). Smetnje u mišićima: difuzna slabost mišića, smetnje kod srčanog mišića (toksična miopatija). Opšta simptomatika: temperatura, bolovi u udovima, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa drugim potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/iligene (4), koji se kod HIV inficiranih često primenjuju (vidi dodatak UD).

Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.

Zbir 85

Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 I ,,minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T

A ZT (ZDV) Retrovir (od Glaxowellcome) Princip dejstva: sintetički gen-elementi sprečavaju „kopiranje odnosno umnožavanje“ HIV gena. Kako, međutim, u ljudskoj ćeliji moraju stalno da budu „kopirane/umnožene“ hiljade ćelijskih gena, i ovaj se prirodni proces isto tako potencijalno sprečava (otežava).

Lamivudin 3T C Epivir (od Glaxowellcome) Princip dejstva: kao i za AZT (ZDV) Retrovir.

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) dolazi do delimičnog ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, slabost mišića, C K 2x do llx norma), bojenje nokata (smeđe/plavo). Štetnost za ždudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje sluzokože. Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze. Štetnost za jetru: kod svakog drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400 posto više nego normalne vrednosti). Štetnost za centralni nervni sistem: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).

Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena. Zbir 90 Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro tri do pet puta veća nego kod AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolom u mišićima i slabošću u mišićima, C K od 100 do 1000 posto veća nego najveća normalna vrednost). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želudcu, zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa: bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku isl. je moguće. Oštećenje nerava: oboljenje perifernih nerava (neuropatija). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih osoba (vidi dodatak UD).

Zbir 95

ir

Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (iolakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -« „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) f

DDC Hivid (od Roche) Princip dejstva: Isto kao za AZT (ZDV) Retrovir.

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celulame produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća nego AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože, čirevi u ustima. Zapaljenje jetre (bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku isl, potencijalno opasno po život). Oštećenje nerava: senzorno-motoričko oboljenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz, 1993). Mučnina. Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).

Zbir 100 DDI Videx (od B. M. Squibb) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir.

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije, odnosno oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća nego AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa (bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku i ostalo potencijalno opasno po život). Oštećenje nerava: (do opasno po život) senzorno-motoričko oboljenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz, 1993). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.

Zbir 100

v

Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (i olakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima. Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo44od I do 10 ~] „minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T D4TZerit (od B. M. Squibb) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir.

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa i tkiva) kao i trombocita (otežano zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije odnosno oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Štetnost za gene: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želudcu, zapaljenje sluzokože. Štetnost za gušteraču: bolovi, temperatura, ascites, ikterus, sok u krvotoku i drugo potencijalno opasno po život. Štetnost za nerve: senzorsko-motoričko oboljenje nerava (svaki drugi pacijent, Browne, 1993). Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.

Zbir 110

ne N A RT USPORIVAČI Delavirdin DLV (Upjohn) Princip dejstva: isti kao za AZT (ZDV) Retrovir

Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena, relativno kratko vreme u primeni. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost za nerve: dosad malo podataka. Štetnost za gušteraču: dosad malo podataka. Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu. Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica. Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD). Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.

Zbir N.A.

"

Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji omogućava (iolakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poznatih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna farmaceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -1 ,^ninuswpoena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)

Nevirapin/ NVP Viramune (od Boehringer I.) Princip dejstva: isti kao kod AZT (ZDV) Retrovir.

Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena. Relativno kratko vreme u upotrebi. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost za jetru: G G T više nego pet puta od najveće normalne vrednosti. Štetnost za kožu: kod svakog trećeg do četvrtog do sada tretiranog pacijenta zapažene su, već posle kratkog tretmana, ozbiljne manifestacije na koži (Kohlbrener, 1996), slično Erzthema exsudativum multiforme, takođe i Steven-Johnson-sindrom sa mogućim bolnim stvaranjem mehurića delom u ustima i u području genitalija, učestalost raste u kombinaciji sa drugim antiretroviralnim lekovima i kod veće doze (48 posto). Štetnost za pankreas: dojsad malo podataka. Štetnost za nerve: dosad malo podataka, zbunjenost. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi (svaki treći pacijent), bolovi u želucu. Opšta simptomatika: temperatura (svaki drugi do treći pacijent), glavobolja (svaki treći pacijent), pospanost (63 posto). Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih pacijenata (vidi dodatak UD).

Zbir N.A.

Ritonavir Norvir (od Abbott) Princip dejstva: sintetički molekuli sprečavaju HlV-enzim ,,proteazu“ a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim, postoji i velika količina prirodne proteaze koja bi potencijalno mogla da bude sprečena u obavljanju korisnih funkcija.

t

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje ukupnih leukocita, neutrofilnih granulocita, trombocita (produženo vreme zgrušavanja krvi), eritrocita, hemoglobina (anemija) opasni problemi zgrušavanja krvi kod hemofiličara. Štetnost za centralni nervni sistem: smetnje na čulima (bockanje, lupanje, trnci, gorenje, gluvoća i sl.) u području usta i u nogama, rukama (perioralna parestezija, periferna parestezija), sindromi bola (neuralgije), obamrlost, polineuropatija, periferne (senzorne) neuropatije, smetnje u ravnoteži/vrtoglavica (vertigo), opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), nesanica, strah, zbunjenost, euforija, depresija, smanjena sposobnost rasuđivanja, centralne smetnje u govoru (afazija), halucinacije, poremećena ličnost, kvantitativne i/ili kvalitativne smetnje u svesti, glavobolja. Štetnost za oči: smetnje u vidu, bolovi u očima, strah od svetla (fotofobija), zapaljenje beonjače (uveitis), zapaljenje irisa, zapaljenje rubova kapka. Stetnost za motorički aparat/mišiće: difuzni ili lokalni bol u mišićima (mialgija i miozitis), grčevi i slabost u mišićima. Štetnost za želudac/creva: mučnina (do 47 posto), proliv (do 44 posto) povraćanje, nadutost, poremećaji ukusa, gubljenje apetita, nadražaji u grlu, smetnje kod gutanja, čirevi u ustima, zapaljenje usana, zapaljenje gušterače, zapaljenje žučne kese, želudačno crevna krvarenja, zapaljenje želudačne sluzokože, krvava

v

Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva Važno! L is t a p r o v e r e z a m i š l j e n a j e k a o t a b e l a r n i p r e g l e d k o ji o m o g u ć a v a (i o la k š a v a ) p o r e đ e n ja . S a d r ž i iz b o r v e r o v a t n o n a jv a ž n iji h p o z n a t ih s p o r e d n ih d e js t a v a o p is a n ih u lit e r a t u r i, i n f o r m a c ij a m a o p r o iz v o d u i b a n k a m a p o d a t a k a , a im a ju d o k a z a n u i / i l i m o g u ć u v e z u s a le k o m o k o m e j e r e č . O v a lis t a , m e đ u t im , n e b i t r e b a lo d a b u a e s h v a ć e n a k a o o b im n a f a r m a c e u t s k a in f o r m a c ija o m o g u ć im s p o r e d n im d e js t v im a .

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. — Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i „minus* poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno. Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava. ** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%)

T

stolica, zapaljenje creva. Štetnost za jetru: G G T povećan do preko 200 posto, SGOT, SGPT povećani, zapaljenje jetre, hematomegalija, ileitis. Stetnost za bubrege/bešiku: zapaljenje bubrega, otkazivanje bubrega, bolovi u bubrezima, krvava mokraća, zadržavanje mokraće, bolno mokrenje, smanjenje potencije do gubitka. Štetnost za disajne organe: astma, disajna insuficijencija za telo (zajedno sa hormonima, razmenom materijala): povišena temperatura, znojenje, smrzavanje, promena sadržine hormona, povećanje triglicerida, povećanje holesterina (do 1.000 mg/dl odnosno 11.3 mmol/L), gubitak težine, šećerna bolest (dijabetes), dehidracija, edemi. Koža: osip, znoj, urtikarija, plikovi veličine graška (lice, vrat), psorijaza, akne, suva koža, seboreja. Opšti znakovi koji su srazmerno češće uočavani: bolovi u leđima, bolovi u potiljku, bolovi u grudima, bolovi u licu, edem lica, osetljivost na svetlo, grip islična simptomatika, opšta atrofija sa gubitkom telesne težine sa više od 20 posto. Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene, koji se primenjuju kod HIV inficiranih osoba (vidi „neželjena uzajamna dejstva“,dodatak UD). I obični antihistaminici kao hismanal (sredstvo za srce i krvotok), sredstva za umirenje, za spavanje (valijum i dijazepam), mogu u kombinaciji sa Ritonavirom biti opasna po život. O ovim saznanjima se treba raspitati kod lekara istrogo se pridržavati njegovih uputstava. Odstupanje od propisane terapije može dovesti do gubitka dejstva Ritonavira i najverovatnije drugih prtotease-usporivača (zaustavljača). Napomena! Ritonavir monoterapiju It. ,,Newsline“ prekinuo je svaki četvrti pacijent, Ritonavir kombi-terapiju svaki treći. (Newsline 7/8, New York, 1996). U mnogo citiranoj terapija-studiji AZT+3TC+Ritonavir (početak tretmana 55 dana posle HIV infekcije, Daavid Ho et al, 4th ConffletOl, 1997) nakon 13 meseci (prosek) ostalo je samo 58 posto ranijih pacijenata. Na Univerzitetskoj klinici Cleveland Ohio, već posle 11 nedelja (u proseku) svaki drugi pacijent je prekinuo terapiju zbog sporednih dejstava (R. Johnson, 1997.)

Z b ir- 500

Indinavir Crixivan (od Merck Sharp & Dohme)

Štetnost za koštanu srž i/ilikrv odnosno imunosistem: smanjenje limfocita, neutrofilnih granulocita (