Dr Miroljub Jevtić: Andrić i islam

Dr Miroljub Jevtić: Andrić i islam

Utopija ili stvarnost? Andrić je veliki znalac islama, bez toga ne bi bilo njegovih sjajnih knjiga

Najveći srpski i južnoslovenski pisac Ivo Andrić možda je naš najumniji intelektualac koji je živeo i stvarao u 20. veku. Njegovo ogromno i višeslojno delo i u budućnosti će se tumačiti i analizirati. Ono što je veoma važno, jeste činjenica da je mnoštvo sadržaja njegovog dela ostalo neistraženo. Suština ovog teksta je da istraži jedan od vidova Andrićevog stvaralaštva koje kao kamen bačen u vodu pravi bezbroj krugova. Jedan krug u ovom slučaju jeste slika islama koji nobelovac daje u svom delu. Umetničko delo jeste plod imaginacije autora i ne mora da odgovara stvarnosti, ali i imaginacija ima svoje granice, jer reči imaju svoj značenje i smisao. Ljubav mora biti naklonost prema nekome. Ona izaziva potrebu da se takvoj osobi ili biću učini ono što ona sama sebi najviše želi. Prema tome, čak i imaginacija obavezuje. To u konkretnom slučaju znači da Andrić, koji u svojim pripovetkama, romanima, kratkim i jezgrovitim mislima, slika Bosnu u prošlosti, mora ne samo da poznaje islam, kojim Bosna diše, jer islam njome vlada, već mora da ga poznaje u biti, inače, ne bi mogao da bude veliki pisac. I stoga je svakome ko se imalo razume u literaturu, jasno da je Andrić ono što bi se uslovno moglo nazvati islamologom. Bez toga on ne bi mogao da dočara misli i osećanja Turaka i raje kojima se sve do 1878. upravlja po Kuranu. U ovom radu postupno i detaljno biće prikazano kakav je i koliki poznavalac islama Ivo Andrić. Posebno je značajno da deo našeg nobelovca niko nikada ozbiljno nije kritikovao, osim bosanske muslimanske sredine i retkih nemuslimana. Odluka da mu se dodeli Nobelova nagrada za književnost, izazvala je veliko razočarenje u muslimanskim kulturnim krugovima u BiH. Muhamed Filipović je rekao da su dela Kočića, Ćorovića i najviše Ive Andrića više delile Bosnu "nego mnoge vojske koje su preko nje prolazile i u njoj krv prolijevale". Posebno značajan napad na nobelovca izvršio je Šukrija Kurtović u radu naslovljenom: "Na Drini ćuprija i Travnička hronika od Ive Andrića u svijetlu bratstva i jedinstva". Slučaj Kurtovića je posebno značajan za razumevanje pozicije muslimana prema srpskom nacionalnom pitanju i najbolje pokazuje koliko je moguće vršiti uključivanje muslimana u srpsko nacionalno biće, što mnogi viñeni srpski intelektualci žele i preporučuju. Šukrija Kurtović je bio "solunski dobrovoljac i srpska nacionalna orijentacija". O Andrićevom radu Kurtović je rekao sledeće: "Teška srca

pristupam pisanju sljedećih redova iz raznih obzira, ali svi oni padaju pred činjenicom da protiv bratstva i jedinstva u današnje doba griješi onako drastično Ivo Andrić, renomirani naš književnik i akademik u svojim djelima: "Na Drini ćuprija" i "Travnička hronika"… zaista je pravo čudo kako je mogao onako netačno i negativno predstaviti muslimanski dio našeg naroda u dalekoj i nedavnoj prošlosti baš Ivo Andrić koji je roñeni Bosanac koji je odrastao u bošnjačkoj sredini i koji dobro zna, kao književnik, sociolog i filozof njihovu etiku i problematiku uopšte". Kasnije su se tim napadima pridružili i mnogi drugi muslimanski intelektualci kao npr. Muhamed Hadžijahić. A sve to je dobilo krunu ogromnom knjigom Muhsina Rizvića od 688 stranica. To je izazvalo lavinu protesta u muslimanskoj Bosni još od početka višestranačja, što pokazuje i rušenje Andrićeve biste u Višegradu, kasabi koju je upravo čovek čiji su spomenik srušili, proslavio na svim velikim svetskim jezicima. Danas se to vidi u pokušajima da se pokrene akcija oduzimanja ulica po gradovima Federacije BiH koje su nekada dodeljivana Andriću. Ali, ono što je vidljivo, jeste činjenica da najvažniji tekstovi u muslimanskim novinama kakav je "Ljiljan", čak i kad se zalažu za uklanjanje ulica sa njegovim imenom, ne spore njegovu književnu vrednost, mada mu i dalje prebacuju odgovornost za navodni genocid nad muslimanima u poslednjim ratovima. O tome "Ljiljan" veli: "Mržnja kao suštinska i integralna supstanca Andrićeva doživljaja Bosne i bošnjačkog svijeta pod turskom vladavinom zapravo je paranoidna predstava i izraz njegova vlastitog mrzovoljnog, društvenog bića". Zato se autor toga teksta zalaže da se ulica Ive Andrića u Tuzli, oko koje je počela rasprava, preimenuje u ulicu Razumijevanja, praštanja i tolerancije". Zatim dodaje: "Da je živ, Andrić bi se vjerovatno složio s tim, jer ulica sa njegovim imenom već ima dovoljno u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Sarajevu (za Zagreb i zapadni dio Mostara nisam siguran). Njegovo djelo mu je najbolji spomenik". Najbolji dokaz da se Andrićeva genijalnost ne negira jeste činjenica da u tom istom broju "Ljiljana" redakcija objavljuje intervju sa književnikom Ivanom Lovrenovićem koji upozorava muslimane da se ne igraju sa Andrićem. Za jednog Hrvata u Sarajevu i za "Ljiljan" koji je počeo kao "Muslimanski glas", sa glavnim urednikom Džemaludinom Latićem, saborcem Alije Izetbegovića, ideologom SDA i članom glavnog odbora te stranke, to je više nego dovoljno.

Meša isti slučaj Lovrenović je kazao: "Htio bih upozoriti na ovo: nema nijednog jedinog pisca s kojim se ne bi napravio isti ovakav problem ukoliko bi mu se na taj način prilazilo. Ja vas uvjeravam da se isti problem može napraviti od Meše Selimovića, užasan nerješiv problem, baš za Bošnjake - muslimane, ako bi se našao neko ko bi sa toliko nevjerovatne marljivosti i truda htio prići kao što ovi majstori prilaze Andriću". Smešne primedbe List Adila Zulfikarpašića "Bosanski pogledi" je pisao: "Andrićev stil… nema dublje vrijednosti, nema životne snage, nema duhovnosti i jake individualnosti velikog pisca…" Veliki majstor - Kad malo bolje razvrnete svu tu kvaziargumentaciju protiv Andrića, vi ćete naići na jedan motiv: takvim kritičarima kod Andrića najviše smeta, ako govorite o konkretnim njegovim djelima, njegov postupak demitiliziranja i demistificiranja odreñenih ličnosti toposa iz povjesno-kulturnog naslijeña. Ako je to tačno, onda samim tim vi detektirate i prave motive tih kritičara. Njihovi su motivi sadržani u tome da se ta prošlost stalno obnavlja u tom mitskom obliku. A književnost otkad postoji i ne radi ništa drugo nego demitizura i demistificira, to je njezino pravo područje, u tome Andrić nije nimalo usamljen. Sada bi nas daleko odvelo da spomenemo sve primjere, od Alije ðerzeleza, do ne znam koga, meñutim, to je naprosto glavno sredstvo književnosti uopšte. Na tj način se samo Andrić uvršćuje u velike majstore svjetske literature. To htjeti iščitati kao nekakvu antibošnjačku antimuslimansku tendenciju naraprosto je besmisleno", kazao je Lovrenović. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/01/srpski/F01073101.shtml Napadi na Andrićevu disertaciju

Muhsin Rizvić: „To je jedan trivijalan školski zadatak koji je mlad čovek morao da odradi da bi sačuvao svoju službu" Meñutim, „Ljiljan" ne bi bio „Ljiljan", čak i kad mu glavni i odgovorni

urednik više nije Džemaludin Latić, kad ne bi objavio i pomenuti tekst sa stranice 43, ali ni sadašnje Sarajevo ne bi bilo sadašnje muslimansko Sarajevo, kad i sam Lovrenović, koji poslednjim pasusom ismejava baš „velikog Bošnjaka" Rizvića, kome se inače „Ljiljan" divi, da bi ipak morao da kaže nešto protiv Andrića. On, hvaleći njegovo delo koje pripada lepoj književnosti, ipak govori veoma kritički o Andrićevoj doktorskoj disertaciji, pa kaže: „Kao argument za tezu da je bio muslimanofob, uvek se ističe ta njegova doktorska disertacija. Pre svega, o njegovoj disertaciji, zapravo, ovde niko ništa ne zna, jer je niko nije ni čitao". Novinar ga na to pita da li je on čitao tu tezu, a Lovrenović odgovara: „Jesam, i pisao o njoj pre dvadeset godina. Bio bi, konačno, red da se to stavi u kontekst. Da se vidi šta je ta disertacija kao čin i kao tekst. To je jedan trivijalan školski zadatak koji je mlad čovek morao da odradi da bi sačuvao svoju službu i svoju nesrećnu platu, a na tih pedesetak stranica obradio je ono što je njemu tu tom trenutku bilo najbliže… pobrojao je tamo neke činjenice, neke je video, neke nije video, taj tekst nema naučnu vrednost, on nema ni političku vrednost, a najbolji odnos prema svemu tome pokazivao je sam Andrić dok je bio živ, strogo je zabranjivao svako preštampavanje toga teksta jer je znao njegovu stvarnu vrednost". Autor ovih redova je kvalifikovan da daje ocenu vrednosti jednog naučnog rada jer je profesor univerziteta koji je i doktorirao i magistrirao na temu sličnu Andrićevoj. Zato s punom stručnom odgovornošću tvrdimo: očigledno je da Andrićeva disertacija, koja Lovrenoviću služi kao sunñer da bi sav gnev svalio na nju, a zaštitio književno delo nobelovca, ne može Andrića da spasi od onih koji ga optužuju za muslimanofobiju. Uostalom, videli smo da Kurtović kritikuje romane koji su Andriću doneli svetsku slavu. Tekst iz „Ljiljana" takoñe zamera Andrićevim pripovetkama da su muslimanofopske: po „Mustafi Madžaru", opisu braće Morića itd. A doktorsku disertaciju, kako veli Lovrenović, niko nije ni video ni čitao. Ona nije bila ni objavljena, a i sad kad jeste, opet je na margini interesovanja svih onih koji se bave i zanimaju za Andrića. Književno stvaralaštvo, a ne naučni rad nobelovca, čini predmet interesovanja čitalaca. Stoga se postavlja pitanje: zašto se onda toliko insistira baš na toj „nikom poznatoj doktorskoj disertaciji". Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan.

Disertacija se napada jer je, na osnovu stručnog znanja i ocene ovoga autora, apsolutno tačna u nalazima i zaključcima! Ako se sruši disertacija, koja se prelila u literarne radove autora, onda se i onaj deo literature našeg nobelovca, koji je direktno vezan za prošlost gde je prisustvo islama vidljivo na svakom koraku, može smatrati netačnim, pogrešnim i uvek kad je prema islamu i kritičan - zlonamernim i podstrekačem genocida". O tome pomenuti Nijaz Omerović veli: „U Drugom svetskom ratu, kada se vršio neviñeni pogrom na ovim prostorima, Andrić sedeći u Beogradu od 1942. do 1945. piše „Travničku hroniku" i na „Drini ćuprija", dok se u isto vreme na istoj višegradskoj ćupriji žicom vezani Bošnjaci … približavaju… kami četničkih koljača (u ovom ratu isto). Drina je tako postala mezarje koje teče. Andrića to ne zanima, jer zaboga, treba opravdati četničke zločine danas, zbog navodnih turskih zločina juče". Zbog svega toga će se u ovom radu, uz korišćenje naučne metodologije, uz poštovanje do sitnica, definicija nauke koju daje enciklopedija Larus da je „nauka, tačno na argumentima zasnovano saznanje o jasno odreñenim stvarima", pokazati da li je Andrićevo viñenje islama kao religije tačno ili nije. Lovrenović (ovo ne treba shvatiti kao polemiku s njim) veli da teza ima pedeset stranica. To jednostavno nije tačno. Teza, u izdanju Andrićeve zadužbine u Beogradu, ima tačno 237 stranica srpskog i nemačkog teksta. Kada se to podeli sa dva to je 118,5 stranica nemačkog teksta. Po obimu to nije uobičajena veličina doktorske disertacije, i ona bi po standardima, koje ovaj autor zahteva, trebalo da bude veća. Ali se zna da broj stranica nije presudan za kvalitet rada. Primedba da je Andrić doktorirao da bi imao potrebne kvalifikacije za nastavak diplomatske službe, bez ikakvog je uticaja na proceduru propisanu zakonom i uslovima koje je kandidat morao da proñe da mu jedan neutralan univerzitet omogući odbranu teze. Univerzitet je odredio stručnu komisiju koja je, po zakonu, pregledala tezu i ocenila je podobnom za odbranu. Osim toga i usmeni deo ispita Andrić je položio sa jednoglasnom ocenom izvrstan. Prema tome, Filozofski fakultet Univerziteta u Gracu, u čiju naučnu reputaciju niko ne sumnja, svojim je autoritetom proglasio Andrića za doktora. Time je njegov rad stekao karakter naučnog rada, znači tačnog u

skladu sa definicijom nauke i sa saznanjima koje je nauka u tome trenutku imala. Doktorska disertacija Ive Andrića, čiji nemački original nosi naslov Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft objavljena je u originalu i prevodu na srpskohrvatski jezik u časopisu Sveske Zadužbine Ive Andrića 1 (1982) 6-237. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/02/srpski/F01080101.shtml Predanost Bogu

Islam je filozofija života, to nije vera u tradicionalnom smislu, uči Kuran. On je revolucionarna ideologija Islam se tu definiše kao: "revolucionarna ideologija i program koji teži da promeni društveni poredak čitavog sveta i da ga uredi u saglasju s svojim odredbama i idealima. Muslimani je naziv meñunarodne revolucionarne partije organizovane po islamu da sprovode u delo njen revolucionarni program. A džihad se odnosi na revolucionarnu borbu i krajnji trud koji islamska partija sprovodi u navedenom cilju. Kako sve ovo treba da se ostvari u istom "Takvimu" objašnjava se na sledeći način: "Islam teži da uništi sve države i vlade bilo gde na licu zemlje koje su suprotstavljene ideologiji i programu islama, bez obzira na državu ili naciju koja je na vlasti. Svrha islama je da uspostavi svoju državu na temelju svoje ideologije i programa bez obzira koja nacija postaje nosilac islama, ili pak koja je nacija potkopana u procesu osnivanja ideološke islamske države. Islam trži zemlju ne samo njen deo nego celu planetu". Sada je potrebno pokazati da li i koliko Andrić u svojim delima sagledava ovu činjenicu. Cela sadržina doktorske disertacije nobelovca, pokazuje da on vidi upravo takvu sliku islama. Tako npr. na str. 235 disertacije citira Četvorojevanñelje iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja, gde 1538. prepisivač veli: "U ovim zlim i priskrbnim vremenima bezdušni Turci baciše se na stado Hristovo, kao svirepi lavovi, i od tog straha pamet mi se pomuti, stoga molim čitaoce i prepisivače, ako se negde zbunih ili pogrešno napisah, da ispravite svojom bistrom pameću i učenošću Hrista radi". Citirani deo

jasno pokazuje ono što svako, ko bi "Takvim" pročitao, mogao zaključiti. Zato u tekstu doktorske disertacije i preovladava negativna ocena vladavine zasnovane na islamu, i ona je, kako vidimo, potvrñena najvišim islamskim verskim autoritetom. Prema tome, sasvim je tačna Andrićeva tvrdnja da osmanska vladavina na hrišćanskom delu i stanovništva predstavlja nazadak u svakom pogledu. I mada Andrić daje više ovakvih primera, i ovaj jedan sasvim je dovoljan. Ako "Takvim" četiri veka posle pisanja koje citira Andrić, obaveštava da će islam uništiti sve, baš sve države, zašto im ne bismo verovali? Jer, valjda, ovaj Kalendar i Rijaset tj. vrhovno starešinstvo Islamske zajednice (IZ) bolje od Andrića i svakog drugog znaju šta je prava priroda njihove vere, odnosno, revolucionarne ideologije, kako islam naziva "Takvim". Profesor Islamskog teološkog fakulteta u Sarajevu Fikret Karčić, kaže "Smatra se da je u islamu pravo ono što je teologija u hrišćanstva najtipičnija manifestacija verskog učenja. Za muslimana pravo nije samo elemenat ukupnog islamskog učenja već njegov funkcionalni izraz". Zato se dve pomenute definicije islama ne isključuju. I iz njih se vidi da predanost bogu znači slediti zakon, tj. državu koja taj zakon sprovodi. Te da se tako ostvaruje potpuna potčinjenost čoveka bogu. Kad čovek hoće da uzme neki od likova iz Andrićevih dela kako bi dokazali ovu tezu, prosto ne zna odakle da krene, jer se nudi stotine lica i dogañaja. Kao posebno karakteristična čini nam se lik Alidede iz pripovetke "Smrt u Sinanovoj tekiji". Opisujući kako ovaj predani vernik želi da napusti svetlost Carigrada i ode u zabitu Bosnu, Andrić kaže: "Onima koji su izražavali čuñenje i žaljenje što ih napušta, govorio je o širini i istovetnosti stvorenog sveta. Šta je verniku daleko? I šta mu može biti neobično? Svuda na ovom belom svetu može da se nañe malo senke, koliko je čoveku potrebno da se prostre u molitvi, svuda se zna gde je istok, svuda ima malo vode koja je prešla bar četrdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa gde nema ni toga, onaj ko živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde nedeljama ne vidi sunce - ima i takvih - verniku će srce pokazati gde je istok prema kome se treba moliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, ako ni peska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega". Ako uporedimo ove reči Alidedea i kuranski ajet II,115, gde se kaže da je Bog gde god se okrenuli, jasno se vidi da Andrić savršeno poznaje način na

koji učeni musliman, čovek koji zna Kuran shvata islam. Islam je za Alidedea jedino spasenje i sve dok bude živeo u skladu sa njim, ne može biti izgubljen. Čak iako ga život vodi u rat u kome će biti ubijen ili ubijati druge. Kuran o tome kaže: "I ne reci za one koji su na Alahovu putu poginuli: mrtvi su. Ne, oni su živi, ali vi ne znate" (Kuran, II 154). Pored Alidedea veoma karakteristična je i lik Ali - paše Rizvanbegovića Stočevića, iz pripovetke "Alipaša". Nekad moćan i naizgled nesavladiv, zarobljen je, ponižen, posañen naopako na mazgu da mu se svetina ruga. Ali i tada on nalazi snagu u islamu da sve to podnese. Andrić to opisuje ovako: "Pustim drugom ili planinskom stazom jahalo se i pešačilo kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad, ili veće selo, narednik je postavljao odreñen red. Vezir je morao naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hifizpaša, dječurlija i besposličari okupljali su se oko neobične povorke kojoj je Hifiz ubrzavao a narednik usporavao hod… Pa ipak, ceo čovek na mazgi dobio je i svakim danom sve više dobijao izraz neke mirne i istinske veličine, kakav nije imao nikad ni u doba svoje najveće sile i moći". I kad mu, videvši ga u takom stanju, jedan prolaznik nudi pomoć, paša se ponaša ovako: "Muklim i nerazumljivim rečima iz bezubih usta, zaraslih u bradu i brkove, rekao je da mu ništa ne treba, jer ga je Alah i ranije uvek podržavao, a sada kako je nepravedno dopao ropstva i nevolje pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba. To je izgovorio nekuda u visine, iznad svega što ga je okruživalo. Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i grañana oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši, ohrabruje kao da su oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan". Zbog tog Alipaša i hoće da uñe u priču da bi ljudima saopštio obe strane života, a to Andrić opisuje ovako: "Zato samo i jedino zato, želeo bi on da se njegova prava i potpuna istorija iznese na video, ako može dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U Boga je i tako sve zapisano". Tako Andrić pokazuje kako se vernici poistovećuju sa božjim porukama onako kako ih uči njihov vera, a sve to posebno prema I suri Kurana "Fatihi koja veli: "Tebe Alaha Gospodara svjetova slavimo, Milostivog i Samilosnog. Vladara Dana sudnjeg. Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo! Uputi nas na pravi put onih kojima si milost svoju darivao, a ne onih koji sup protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/03/srpski/F01080201.shtml Ali-pašin verski stoicizam Po islamu je i ropstvo božja volja Svuda na ovom belom svetu može da se nañe malo senke, koliko je čoveku potrebno da se prostre u molitvi, svuda se zna gde je istok, svuda ima malo vode koja je prešla bar četrdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa gde nema ni toga, onaj ko živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde nedeljama ne vidi sunce - ima i takvih - verniku će srce pokazati gde je istok prema kome se treba moliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, ako ni peska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega". Ako uporedimo ove reči Alidedea i kuranski ajet II,115, gde se kaže da je Bog gde god se okrenuli, jasno se vidi da Andrić savršeno poznaje način na koji učeni musliman, čovek koji zna Kuran shvata islam. Islam je za Alidedea jedino spasenje i sve dok bude živeo u skladu sa njim, ne može biti izgubljen. Čak iako ga život vodi u rat u kome će biti ubijen ili ubijati druge. Kuran o tome kaže: "I ne reci za one koji su na Alahovu putu poginuli: mrtvi su. Ne, oni su živi, ali vi ne znate" (Kuran, II 154). Pored Alidedea veoma karakteristična je i lik Ali - paše Rizvanbegovića Stočevića, iz pripovetke "Alipaša". Nekad moćan i naizgled nesavladiv, zarobljen je, ponižen, posañen naopako na mazgu da mu se svetina ruga. Ali i tada on nalazi snagu u islamu da sve to podnese. Andrić to opisuje ovako: "Pustim drugom ili planinskom stazom jahalo se i pešačilo kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad, ili veće selo, narednik je postavljao odreñen red. Vezir je morao naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hifizpaša, dječurlija i besposličari okupljali su se oko neobične povorke kojoj je Hifiz ubrzavao a narednik usporavao hod… Pa ipak, ceo čovek na mazgi dobio je i svakim danom sve više dobijao izraz neke mirne i istinske veličine, kakav nije imao nikad ni u doba svoje najveće sile i moći". I kad mu, videvši ga u takom stanju, jedan prolaznik nudi pomoć, paša se ponaša ovako: "Muklim i nerazumljivim rečima iz bezubih usta, zaraslih u bradu i brkove, rekao je da mu ništa ne treba, jer ga je Alah i ranije uvek podržavao, a sada kako je nepravedno dopao ropstva i nevolje pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba.

To je izgovorio nekuda u visine, iznad svega što ga je okruživalo. Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i grañana oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši, ohrabruje kao da su oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan". Zbog tog Alipaša i hoće da uñe u priču da bi ljudima saopštio obe strane života, a to Andrić opisuje ovako: "Zato samo i jedino zato, želeo bi on da se njegova prava i potpuna istorija iznese na video, ako može dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U Boga je i tako sve zapisano". Tako Andrić pokazuje kako se vernici poistovećuju sa božjim porukama onako kako ih uči njihov vera, a sve to posebno prema I suri Kurana "Fatihi koja veli: "Tebe Alaha Gospodara svjetova slavimo, Milostivog i Samilosnog. Vladara Dana sudnjeg. Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo! Uputi nas na pravi put onih kojima si milost svoju darivao, a ne onih koji sup protiv sebe srdžbu izazvali, niti onih koji su zalutali. Ako se podsetimo na reči Fikreta Karčića o tome da je pravo najtipičnija manifestacija verskog učenja u islamu, onda je logično da posle razmišljanja o Andrićevom viñenju islama uopšte, obratimo pažnju na tu kapitalnu činjenicu. Za razliku od moderne evroameričke koncepcije gde je pravo rezultat borbe u parlamentu, Karčić veli: "U islamskom učenju ostala je neosporena teza da vera treba regulisati područje prava… Po islamskom učenju šerijat se u osnovi saznaje putem otkrovenja. Glavni izvor sadržaja šerijatskih normi je ono što je autoritativno dato. To je Kuran kao sveti tekst islama i Sunet kao normativna praksa Muhameda - poslanika islama… Državna vlast nije imala nikakve ingerencije na tom području. Njena isključiva funkcija bila je da osigura primenu propisa". I tu je centralno pitanje odnosa islama i države. Ovde se, za razliku od Evrope, vera služi državom da bi ostvarila svoje ciljeve, zato je država verska i sve su njene akcije verske… Zato je politika neodvojiva od vere. A država je stvorena od strane boga da bi uz pomoć nje trijumfovao islam. Zato se islamsko spasenje čovečanstva ostvaruje putem stvaranja države, bez nje nema spasa. Ista je situacija bila sa Bosnom. Kad Andrić toga ne bi bio svestan, i ne bi govorio o tome, on ne bi mogao da bude tako veliki pisac i da zasluži najveće svetsko književno priznanje.

Osvajanje Bosne i islamizacija dela njenog stanovništva učinila je da se ti novi muslimani sasvim uklope u novu versku zajednicu i da islamsku državu prihvate kao osnovnu činjenicu koja dokazuje da se njihova vera ostvaruje na jedini mogući način i da je njihovo gospodstvo posledica činjenice da su se islamizovali. Andrić to jasno pokazuje kroz reči Sulejman - paše Skopljaka "Nama je Bog, slava mu i čast, dao dve stvari: da imamo zemlju i da delimo pravdu. E, sad, ti podvi noge na šiljtetu, a pusti neke poturice i golaće da sude, pa se ne brini kako će ti se kmeti pobuniti. Kmetovo je da radi, a agino da ga pazi". Iz ovih reči Sulejman - paše jasno se vidi da on svoje gospodstvo vidi kao posledicu božje volje. On kao musliman vlada, a kmetovi za njega rade, i to je poredak koji treba večito da traje, jer tako hoće Bog. http://www.index.hr/forum/97/povijest/tema/309969/andric-i-islam-.aspx Vezir umire od straha Razumevanje uloge države u islamu nije moguće bez razumevanja i poznavanja suštine i organizacije vlasti. Prema Glasniku Islamskog vrhovnog starešinstva u SFRJ "Bogu pripada potpuni pravni suverenitet u onom značenju u kojem se ovaj pojam shvata u pravnim i političkim naukama". Znači, izričito, najviši islamski autoritet u Bosni i u bivšoj Jugoslaviji, ističe da je prema islamu samo Bog suveren u islamskoj državi, znači Bog je zakonodavac i pretpostavljeni vladar. Pošto Bog ne opšti s ljudima direktno, on to čini tako što je izabrao svoga poslanika Muhameda koji je božju poruku u vidu Kurana preneo ljudima. Zato je islam prema pomenutom Glasniku definisan na sledeći način: "Pokoravanje objavljenom zakonu/šerijat/ i odricanje od sopstvene slobode u zamenu za njega u Kuranu je nazvano islamom". Kuran najjasnijim jezikom poriče čoveku pravo na slobodu odlučivanja u pitanjima u kojima su odlučili Alah i njegov poslanik", Kuran o tome kaže: "Kada Alah i poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo da po svom nahoñenju postupe. A ko Alaha i Njegova Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s prvog puta" (Kuran XXXIII, 36). Meñutim, veoma je važno reći da musliman nema slobodu izbora. O tome "Glasnik" kaže: "Opšte je pravilo u tevhidu i fiku da vernik koji zaniječe jedan od islamskih postulata prestaje biti vernik". Ali stvar ne ostaje na tome. Prema šerijatskom pravu takav čovek se ne ostavlja na miru. On mora biti obavezno osuñen na smrt. Znači,

nema slobode izbora. Kako se islam ispoljava kroz državu, to se svaka neposlušnost legitimno izabranom vladaru ili njegovom predstavniku može računati i jeste izdaja samog islama, a za to sledi smrtna kazna. Stoga su muslimani bili u stalnom strahu od predstavnika vlasti. Andrić, opisujući osmansko carstvo i Bosnu u njemu, nije mogao da zaobiñe ovaj fenomen, a za početak uzećemo razmišljanje velikog vezira Jusufa iz pripovetke "Most na Žepi", gde se vidi da i najviši funkcioner države strepi od despota - sultana pred kojim je njegov život beznačajan kao život crva. "Prošle su još letos, dve godine od njegovog pada i zatočenja. U prvo vreme posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi… Ali šta je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodreñeni užas prelazila u javu, i trovala mu dane. Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vreñali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogled na nju trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu… Sve poče da prima sa prikrivenim, ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od život. Tako je ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koje stvari bacaju nego stvari same." Ako prvi čovek do sultana ovako živi u strahu od vladara, možemo onda zamisliti kako žive ostali potčinjeni i kako doživljavaju sultana i njegovu vlast. Sultan je skoro kao bog jer je njegov predstavnik na zemlji. O njemu se ne sme ni misliti i to najbolje oseća Ćamil iz romana "Prokleta avlija". Uhapšen je mada je ugledan i poštovan u svojoj sredini, sve to nestaje kao mehur od sapunice. Njegovo saslušanje teče na sledeći način: "Potrebno je Ćamil - efendija, da nam najposle kažete za koga ste skupljali podatke o Džem-sultanu i do sitnica razrañivali način na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halifa i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoći neprijatelja iz inostranstva.

- Za koga - jeknuo je tiho mladić, već sav u stavu odbrane. - Da, za koga? - Za sebe, ni za koga drugog. Proučavao sam ono što je poznato u našim istorijama. Udubio sam se… - A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj? Ćutanje. - Slušajte - nastavio je mirno i preterano svečano debeli činovnik - vi ste pametan i školovan čovek iz ugledne kuće. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu Bog podari dug život i svaki uspeh!) i da nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za proučavanje pisanja i razgovore". Može li se na bolji način objasniti priroda odnosa koja se formira meñu ljudima gde vlada ovakav red? Mi mislimo da se iz ovih Andrićevih reči jasno vidi despotska strukturu vlasti i red koji vlada u carstvu i u Bosni kao njegovoj provinciji. A koliko je to ušlo u najmanje sitnice vidi se iz opisa iz pripovetke "Priča o vezirovom slonu" gde Andrić pokazuje da se ljudi plaše ne samo vezira nego strepe i od njegovih životinja, koje mada bez inteligencije, vide da ljudi drhte pred njima i čine im pakosti za koje ne samo da nisu kažnjene već ih i oni sami koji pakosti trpe tetošu". Da, i ranije su veziri, kao neobični, strogi i teški ljudi, dovodili čudne životinje … I zato se Travničani nisu mnogo iznenadili čak ni kad su čuli da veziru dolazi slon… A fil je putovao sporo i teško… Ta ćudljiva slonovska beba stvarala je svojim pratiocima stotine teškoća. Čas fil nije hteo da jede i prosto bi legao na travu, zaklopio oči i stao da štuca i podriguje, tako da bi pratnja premrla od straha da mu štogod ne bude i od pomisli na vezira, a onda bi lukavo otvorio jedno oko, pogledao oko sebe, digao se i vitlajući kratkim repom, počeo da trči tako da su ga momci jedva stizali i obuzdavali". A fil po Travniku čini čuda: "Fil se već odomaćio u čaršiji i svakim danom pokazuje sve više obesti, sve više uporstva i domišljatosti u izvoñenju svojih želja, a te želje ne može niko pogoditi ni predvideti, toliko ima nekog ñavolskog lukavstva i gotovo ljudske pakosti, bar po shvatanju

uzbuñene i uvreñene čaršije… Svet se sklanja ko pred stihijom, guta gnev i trpi štetu. Samo je jedanput kolačar Vejsil pokušao da se brani…, ali je tad onaj Filfil, koji je bio žilav i snažan, a dugih ruku, kao majmun, pritrčao i opalio majstor Vajsilu takav šamar kakav se ne pamti u Travniku. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/05/srpski/F01080402.shtml Bez slobode izbora U islamskim državama verujući muslimani žive u stalnom strahu od te iste države Meñutim, veoma je važno reći da musliman nema slobodu izbora. O tome "Glasnik" kaže: "Opšte je pravilo u tevhidu i fiku da vernik koji zaniječe jedan od islamskih postulata prestaje biti vernik". Ali stvar ne ostaje na tome. Prema šerijatskom pravu takav čovek se ne ostavlja na miru. On mora biti obavezno osuñen na smrt. Znači, nema slobode izbora. Kako se islam ispoljava kroz državu, to se svaka neposlušnost legitimno izabranom vladaru ili njegovom predstavniku može računati i jeste izdaja samog islama, a za to sledi smrtna kazna. Stoga su muslimani bili u stalnom strahu od predstavnika vlasti. Andrić, opisujući osmansko carstvo i Bosnu u njemu, nije mogao da zaobiñe ovaj fenomen, a za početak uzećemo razmišljanje velikog vezira Jusufa iz pripovetke "Most na Žepi", gde se vidi da i najviši funkcioner države strepi od despota - sultana pred kojim je njegov život beznačajan kao život crva. "Prošle su još letos, dve godine od njegovog pada i zatočenja. U prvo vreme posle povratka na vlast, on nije primećivao kakve promene na sebi… Ali šta je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u sećanju sve češće javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moći da spreči snove. U snu poče da mu se javlja tamnica, a iz noćnih snova je, kao neodreñeni užas prelazila u javu, i trovala mu dane. Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vreñali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primećivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom čohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogled na nju trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu…

Sve poče da prima sa prikrivenim, ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo. I ta mogućnost poče da veje iz svake stvari koju čuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od život. Tako je ne sluteći ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad čovek počne da s više interesa posmatra senku koje stvari bacaju nego stvari same." Ako prvi čovek do sultana ovako živi u strahu od vladara, možemo onda zamisliti kako žive ostali potčinjeni i kako doživljavaju sultana i njegovu vlast. Sultan je skoro kao bog jer je njegov predstavnik na zemlji. O njemu se ne sme ni misliti i to najbolje oseća Ćamil iz romana "Prokleta avlija". Uhapšen je mada je ugledan i poštovan u svojoj sredini, sve to nestaje kao mehur od sapunice. Njegovo saslušanje teče na sledeći način: "Potrebno je Ćamil - efendija, da nam najposle kažete za koga ste skupljali podatke o Džem-sultanu i do sitnica razrañivali način na koji se ostvaruje plan o buni protiv zakonitog sultana i halifa i kako se pronalaze sredstva i putevi za otimanje prestola pomoći neprijatelja iz inostranstva. - Za koga - jeknuo je tiho mladić, već sav u stavu odbrane. - Da, za koga? - Za sebe, ni za koga drugog. Proučavao sam ono što je poznato u našim istorijama. Udubio sam se… - A kako to da od tolikih predmeta o kojima pišu knjige i nauka vi odaberete baš taj? Ćutanje. - Slušajte - nastavio je mirno i preterano svečano debeli činovnik - vi ste pametan i školovan čovek iz ugledne kuće. Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli - ili vas je neko upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan i halifa (neka mu Bog podari dug život i svaki uspeh!) i da nije dobar predmet ni za razmišljanje, a kamoli za proučavanje pisanja i razgovore". Može li se na bolji način objasniti priroda odnosa koja se formira meñu ljudima gde vlada ovakav red? Mi mislimo da se iz ovih Andrićevih reči jasno vidi despotska strukturu vlasti i red koji vlada u carstvu i u Bosni kao njegovoj provinciji. A koliko je to ušlo u najmanje sitnice vidi se iz opisa iz pripovetke "Priča o vezirovom slonu" gde Andrić pokazuje da se ljudi plaše ne samo vezira nego strepe i od njegovih životinja, koje mada bez inteligencije, vide da ljudi drhte pred njima i čine im pakosti za koje ne samo da nisu kažnjene već ih i oni sami koji pakosti trpe tetošu". Da, i ranije su veziri, kao neobični, strogi i

teški ljudi, dovodili čudne životinje … I zato se Travničani nisu mnogo iznenadili čak ni kad su čuli da veziru dolazi slon… A fil je putovao sporo i teško… Ta ćudljiva slonovska beba stvarala je svojim pratiocima stotine teškoća. Čas fil nije hteo da jede i prosto bi legao na travu, zaklopio oči i stao da štuca i podriguje, tako da bi pratnja premrla od straha da mu štogod ne bude i od pomisli na vezira, a onda bi lukavo otvorio jedno oko, pogledao oko sebe, digao se i vitlajući kratkim repom, počeo da trči tako da su ga momci jedva stizali i obuzdavali". A fil po Travniku čini čuda: "Fil se već odomaćio u čaršiji i svakim danom pokazuje sve više obesti, sve više uporstva i domišljatosti u izvoñenju svojih želja, a te želje ne može niko pogoditi ni predvideti, toliko ima nekog ñavolskog lukavstva i gotovo ljudske pakosti, bar po shvatanju uzbuñene i uvreñene čaršije… Svet se sklanja ko pred stihijom, guta gnev i trpi štetu. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/06/srpski/F01080501.shtml Sloboda - tuña nesloboda

Jedno od centralnih pitanja Andrićevog dela jeste i pitanje života i sudbine hrišćanska, pre svega, ali i Jevreja u Bosni pod osmanskom vlašću. Upravo je i tema njegove doktorske disertacije bila posvećena tome problemu. Kako smo videli ta je doktorska disertacija dočekana na nož, i to bez ikakvih valjanih argumenata ili protiv argumenata, što je suština svake naučne debate. Na Andrića se ljute što on iznosi propise o sudbini nemuslimana i opisuje ih. A sami muslimani ne negiraju da oni čine diskriminaciju prema samim muslimanima, samo što oni odbijaju da to imenuju pravim imenom, već to smatraju bogougodnim delom. Njima, ustvari, smeta to i drugi ljudi to ne doživljavaju na isti način kao i oni. A kakav bi mogao biti položaj nemuslimana u islamskoj državi, kad se za muslimane predviña sledeće. Mustafa Sušić, pisac udžbenika za islamsku školu, medresu koji se zove Usul-l-fikh govori o odluci nekog muslimana, da po sopstvenom uverenju napusti tu veru, da se tu "radi o vrlo teškom krivičnom deliktu" za koji se predviña smrtna kazna. Prema tome, islam

dogmatski zabranjuje toleranciju i veoma strogo smrću kažnjava onoga ko menja veru. Osim toga, islam nameće mnogobrojne propise kojima jasno ograničava prava nemuslimana ističući otvoreno da mu je cilj da nemuslimane koji odbijaju da preñu na islam, diskriminiše i da ih čini poniženim grañanima društva u kome se vlada po islamskim propisima. Čitav sistem odnosa u islamskoj državi se strogo bazira diskriminacijom nemuslimana i žena muslimanske veroispovesti. Što je posebno važno sa tim se slažu i liberalni konzervativni muslimani, jer je to definisano Kuranom. Tako je na primer, predratni reis ul ulema Džemaludin Čaušević, čovek koji je preveo Kuran na srpski jezik, bio poslednji voña Islamske zajednice u Jugoslaviji koji je naimenovanje na tu funkciju dobio od osmanskog sultana i halifa kazao: "Kuran strogo osuñuje i zabranjuje višebojštvo i pripisivanje druga Bogu", on zatim dodaje: "Cilj je borbe i ratovanja koji muslimani vode da vera bude samo u jednoga boga. Sloboda vere i savesti ovde nalaze svoj najbolji oslonac". Tu se vidi čitava islamska koncepcija slobode i zašto se kritikuje Andrić i svi ostali koji drugačije misle. Prema tom konceptu sloboda dakle postoji onda kada se zabrani jedno versko uverenje, ovde je to politizam. Samim tim, vidi se da islamsko shvatanja slobode vere ustvari, podrazumeva zabranu jedne druge veroispovesti, a to je prema opšteprihvaćenom mišljenju nesloboda za druge, a samim tim diskriminacija i netolerancija. Jer ove druge, tj. politeiste treba ubiti. I u svim današnjim islamskim zemljama biti politeista ili ateista predstavlja teško krivično delo. Što je posebno važno, reis nam ovde kaže da je sloboda vere ostvarena samo onda kada postoji vera u samo jednog boga, a to je ovde islamski bog. Kako taj bog nije i hrišćanski, jer islam negirajući sveto trojstvo negira Isusa, to znači da je i hrišćanstvo uvek samo uslovno dozvoljeno. Zato se hrišćanima ostavljala mogućnost da žive u islamskoj državi samo kao grñani sa ograničenim i uvek ukidljivim pravom na postojanje. Duboko poznajući suštinu tih odnosa i propisa koji su ih definisali, Andrić u svojoj doktorskoj tezi kaže: "Kao jedini regulator ličnog, društvenog, materijalnog i duhovnog života u zemljama koje su Turci osvojili, važilo je islam. U uslovima koje je islam nametao razvijao se duhovni život, ne samo onih koji su ga bili prihvatili, već i svih ostalih turskih podanika, bez obzira na to kojoj su veri pripadali".

Posebno je zanimljivo da ovu ocenu Andrića niko ne spori, ali kad počne da konkretno obrazlaže koje je sve to posledice, imalo onda ga napadaju zato što o stvarima koje su sa opšte ljudskog stanovišta ružne, on neće da govori sa odobravanjem, onako kako o njima govori ubeñeni musliman vernik. Želeći da pokaže na kojim su uslovima i principima počivale sudbine i životi nemuslimana u Bosni, Andrić kaže: "O tome kakvi su ti uslovi bili za onaj deo stanovništva koji nije prešao na islam saznajemo delimično iz Kanuni raja (zbirke zakona za raju), ovaj kakun obuhvata niz propisa koje je drugi halif Omar al-Katab propisao za hrišćane i Jevreje u osvojenom Damasku, a koji su u donekle izmenjenom i blažem obliku bili na snazi i u drugim pokrajinama turskog carstva". http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/07/srpski/F01080601.shtml Šta ne smeju Hrišćani i Jevreji

Andrić zatim nabraja koji sve propisi postoje i važe: 1. Hrišćani i Jevreji ne smeju u pokorenim zemljama podizati manastire, crkve i isposnice. 2. Oni ne smeju popravljati svoje crkve 3. Oni koji stanuju u susedstvu muslimana, svoje kuće mogu popraviti jedino u slučaju preke potrebe 4. Za potrebe putnika proširivaće kapije manastira i crkava 5. Svim strancima - namernicima ukazivaće tri dana gostoprimstvo 6. Kod sebe neće primati uhode, ukoliko takve prepoznaju, smesta će ih predati muslimanima 7. Svoju decu ne smeju podučavati Koranu 8. Meñu sobom nemaju pravo da izriču presudu 9. Nikoga iz svoje sredine ne smeju sprečavati da postane musliman 10. Prema muslimanima ponašaće se s poštovanjem, ustajaće prilikom njihovog ulaska i prepuštaće im počasno mesto bez gunñanja 11. U pogledu odeće ne smeju se nositi kao muslimani 12. Ne smeju učiti arapski književni jezik 13. Ne smeju jahati osedlanog konja, nositi sablju niti drugo oružje ni u kući niti van nje 14. Ne smeju prodavati vino i nositi dugu kosu 15. Ne smeju svoje ime utisnuti u pečat s prstenom

16. Ne smeju nositi širok pojas 17. Izvan svojih kuća ne smeju javno nositi krst ni svoje sveto pismo 18. U svojim kućama ne smeju glasno i snažno zvoniti već samo umereno 19. U njima mogu samo poluglasno da pevaju 20. Smeju samo tiho da se mole za pokojnike 21. Muslimani mogu i da seju po hrišćanskim grobljima ako više ne služe za sahranjivanje 22. Ni hrišćani ni Jevreji ne smeju držati robove 23. Ne smeju da kupe zarobljene muslimane niti da zaviruju u kuće muslimana 24. Ukoliko bi neki hrišćanin ili Jevrejin bio zlostavljan od muslimana, ovaj će za to platiti propisanu kaznu. Svi ovi propisi, kako vidimo, prema Andriću, vladali su u vremenu osmanske uprave u Bosni. To potvrñuju i muslimanski izvori i ne negiraju kao npr. pomenuti Muhsin Rizvić. Ali to uopšte ne umanjuje ljutnju na Andrića. Rizvić veli: "Ti propisi se uglavnom odnose na zabrane podizanja manastira i crkava i njihova popravljanja… zabrane nošenja odeće kao i kod muslimana, jahanje konja i nošenje oružja, nošenje krsta i snažnog zvonjenja itd. a uz to su im, pored onog što je islam isključivao, bile zabranjene i mnoge privredne delatnosti". Kako vidimo, i sam se Rizvić slaže da su hrišćani bili diskriminisani zbog svoje vere! Uprkos tome, profesor Filozofskog fakultetu Beogradu, i to za predmet sociologija religije, ðuro Sušnjić kaže: "Poznato je koliko je islam bio tolerantan prema verama knjige (hrišćanima, Jevrejima i monoteistima uopšte, prim. M. J.). Jedini komentar na sve to jeste da iako se sve ove zabrane mogu računati kao tolerancije, onda se i mi slažemo sa pomenutom ocenom. Kada smo izložili kako se u teoriji i Andrićevoj disertaciji objašnjava položaj nemuslimana, valja nam se vratiti njegovom literarnom delu, gde je sve to na mnogo lepši i prihvatljiviji način, jasno izloženo. Najbolji način da se opiše… taj sistem poniženja kojima su nemuslimani, tj. "Ljudi knjige" bili izloženi Andrić daje u opisu položaja Jevreja u "Travničkoj hronici" kroz reči Solomona Atijasa, koje je on hteo, a nije umeo da kaže francuskom konzulu Davilu: Gospodine, vi ste seda godina bili ovde meñu nama i za to vreme ste nama Jevrejima ukazivali pažnju kakvu nikada nismo doživeli ni

od Turaka ni od stranaca. Priznavali ste nas kao ljude, ne izdvajajući nas od ostalih. Možda vi ni sami ne znate koliko ste nam dobrotu time ukazali". Naglašavanje da su ih prvi put neka značajna lica priznavala kao ljude, najbolje pokazuje sav očaj koji su osećali Jevreji, ali i ostali nemuslimani. Oni naprosto za muslimane nisu bili ljudi. To je poenta, jer se samo neljudi ponižavaju, kao što su "Omarovi propisi" predviñali da neko bude ponižavan. Oni za muslimane smrde i Kuran jasno kaže: "O vjernici, mnogobošci su sama pogan, i neka više ne dolaze na Hadž Svetom hranu i" (K.9.28). Koliko je to raširena praksa najbolje pokazuje polemika sarajevskog pesnika Marka Vešovića i Džemaludina Latića, asistenta za predmet "Tefsir", tj. nauku o tumačenju Kurana na Islamskom teološkom fakultetu u Sarajevu koji je kazao:"Naravno ja sam pesnik svoje kulture… i Vešović o toj poeziji nema šta reći. Onaj ko bazdi: rakijom, krmetinom i belim lukom nema sposobnosti čitati poeziju nastalu iz humusa islamske kulture.". O odnosu muslimana prema tome obaveštavamo se iz pripovetke "U musafirhani", gde pokazuje kako Turci čekaju da im fra-Marko spremi kajganu, a pošto se najeo Turčin Kezmo pita: "Ama da ti nije bila krmetina u ovoj tavi? - pita Kezmo i prinosi praznu tavu nosu…" http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/08/srpski/F01080701.shtml Savijamo se i sklanjamo

Solomon Atijas: „Živimo izmeñu bedne raje i groznih Turaka, zlopatimo se i dovijamo" Ali da se vratimo kazivanju Solomona Atijasa: "Sad vi odlazite… Za žaljenje smo mi koji ostajemo ovde, ova šaka travničkih Jevreja sefarda… jer vi ste bili za nas kao malo svetlosti očima… Zato se usuñujemo da vas zamolimo još i ovo: da budete naš svedok na Zapadu odakle smo i mi došli i koji bi trebalo da zna šta se od nas učinilo. Jer, čini mi se kad bismo znali da neko zna i priznaje da mi nismo ono što izgledamo ni ovakvi kako živimo, lakše bi nam bilo sve što moramo da snosimo… I naša je muka u tome što nismo mogli da potpuno zavolimo ovu zemlju kojoj dugujemo što nas je

primila i dala nam utočište, nit smo mogli da zamrzimo onu koja nas je nepravedno oterala i prognala kao nedostojne sinove… Ali vi nas znate, nas i naš život, ako se ovo sme životom zvati. Živimo izmeñu Turaka i raje, bedne raje i groznih Turaka… Pamtimo jezik naše zemlje onakav kakav smo poneli pre tri veka i kakav se više ni tamo ne govori, a smešno natucamo jezik raje sa kojim patimo i Turaka koji nad nama vladaju… Savijamo se i sklanjamo pred svakim, zlopatimo i dovijamo, što se kaže: na ledu vatru ložimo, radimo, stičemo, štedimo i to ne samo za sebe i svoju decu nego za sve one koji su jači drukčiji od nas i udaraju nam na život na obraz i na kesu. Tako smo sačuvali veru zbog koje smo morali da naputimo svoju lepu zemlju, ali izgubili smo gotovo sve ostalo. na sreću, i na našu muku… nikad neće ugasnuti i nama želja za boljim svetom, svetom rade i čovečnosti, u kom se pravo ide, mirno gleda, otvoreno govori. I to nije sujeta ni prazna želja, nego stvarna potreba i iskrena molba. To bi, otprilike, bilo ono što bi Solomon Atijas kazao u ovom trenutku kad se francuski konzul sprema da zauvek napusti Travnik… To ili nešto slično bi rekao. Ali to nije uopšte bilo potpuno jasno ni odreñeno u njegovoj svesti, a još manje dozrelo do izraza nego je ležalo u njemu živo i teško, ali neizrečeno i neizražljivo. A ko u životu uspeva da izrazi svoja najbolja osećanja i najbolje želje? Niko, gotovo niko. Pa kako da ih izrazi travnički trgovac kožama španski Jevrejin, koji ne zna nijedan jezik ovog sveta kako treba, a i kad bi znao, ne bi mu ništa koristilo jer mu ni u kolevci nisu dali da glasno plače, a kamoli u životu da slobodno i jasno govori". Zar iko posle svega što je sadržano u "Omerovim propisima" o položaju raje može da zamisli da su se Jevreji i bedna hrišćanska sirotinja drugačije mogli osećati u takvoj državi? Zar ljudi koji ni mrtvu majku nisu mogli da oplakuju kako im srce traži, mogu da se drugačije osećaju? Jasno je da ne! Zato je ovaj opis polazna osnova za svakog ko hoće da proučava položaj nemuslimana u Bosni, ali i u islamskom svetu uopšte. A sve to je zacrtano u Kuranu gde stoji: "O vernici, borite se protiv nevernika koji su u blizini vašoj i neka oni osete vašu strogost! I znajte da je Alah na strani čestitih" (K. 9.123). Zato su odnosi u Bosni izmeñu muslimana s jedne i hrišćana i Jevreja sa druge strane bili onakvi kakvim ih je Andrić opisao u"Priči o kmetu

Simanu". "… Četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a posle ćemo se razgovarati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotina godina". Prema tome, ako je jahanje tolerancija, onda se možemo složiti sa tvrdnjom ðure Šušnjića da je osmanska vlast bila tolerantna. Slične se tvrdnje javljaju zbog nedovoljnog poznavanja islama. Ljudi koji ponekad o tome pišu u Jugoslaviji, obično ne poznaju islamsku doktrinu, otuda pogrešni zaključci. Tako npr. dr Vojislav Stanovčić kaže: "Njegovi sledbenici (islama, prim. M. J.) uprkos stavu Kurana da se u pitanju vere ne može silom izvršiti preobraćanje, nastojali su da svetim ratom obezbede dominaciju islama…" On ne zna da je taj stav Kurana, koji govori da nema prisile u veri, ukinut samim Kuranom, i da više ne važi. On stoji i dalje u tekstu islamske svete knjige, ali je ukinut i njime se ustvari zavaravaju oni koji nedovoljno poznaju Kuran i nauku o tumačenju Kurana tefsir. Posebno važno pitanje svake civilizacije jeste žensko pitanje. Zato svako analiziranje Andrićevih dela i pogleda na muslimane… mora obavezno da uključi i žene. Taj posao je izuzetno lak jer je Andrić obradio čitavu lepezu ženskih likova muslimanske vere, tako da analitičaru samo ostaje da ih izbare u Andrićevim romanima i pripovetkama i da pokaže kako ih je nobelovac slikao i koliko je ta slika slična sa položajem žena u šerijetskom pravu, kao najtipičnijoj manifestaciji islamskog verskog učenja… Centralna tačka položaja žena u islamu jeste njena neravnopravnost sa muškarcem. Kuran o tome veli: "One imaju isto toliko prava koliko i dužnosti… samo muževi imaju prednost pred njima za jedan stepen…" (K.2.228). Ovde se jasno vidi islamska logika, jer se govori o ravnopravnosti polova, a onda se kaže da muževi imaju prednost za jedan stepen. To se jasno vidi u pravnoj razradi ove kuranske stavke. Tako npr. muškarac ima pravo na četiri žene, a žena pravo samo na jednog muža. Ali ovim se broj žena ne ograničava, jer Kuran dozvoljava seksualnu upotrebu robinja. Tako da svaki musliman koji ima novca može da ima koliko hoće tih robinja. Zatim Kuranom se odreñuje da u naslednom pravu žena odnosno sestra, nasleñuje dva puta manje nego brat. Kuran tu kaže: "Alah vam nareñuje, da od dece važe - muškom pripadne toliko koliko dvema ženskima" (K. 4.11). U sudskom procesu svedočenje jednog muškarca vredi koliko svedočenje dve žene. Kuran kaže: Navedite dva svedoka vaša, a ako nema dvojice muškaraca, onda jednog muškarca i dve žene". (K. 2.282).

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/09/srpski/F01080801.shtml Bošnjački džihad protiv Srbije

Jedan od glavnih razloga zbog koga su se u Bosni ljutili na Andrića jeste slika istorijskih dogañaja koje je on opisao u svojim delima. Andrić je sve sukobe koje su muslimani vodili protiv nemuslimana, a ovde prevashodno protiv Srba, prikazao onakvim kakvi su oni zaista bili. Bio je to sveti rat islama - džihad, a ne turski imperijalizam, kako se iz udžbenika istorije može videti. Zato Andrić ispravlja istoriju i nezamenljiv je za popunjavanje te praznine. Iz njegovih se dela vidi da "Turci" koji idu na Srbiju nisu nikakvi Turci već muslimani, veoma često naši islamizovani sunarodnici koji u ime vere ruše pokušaje da se strane vladavine oslobodi naša zajednička otadžbina i da večno ostane porobljena i ponižena. Čini nam se da ovde treba početi od opisa uloge i delovanja osmanske vojske, jer nigde do sada nismo našli takav opis psihologije koji tu vojsku pokreću na akciju. Andrić to u romanu "Omerpaša Latas", opisuje ovako: "Vojska koja sjedinjuje u sebi sve žive snage zemlje, traži borbu i ruši sve pred sobom, koga udari ne žali, a sama se brani kako god ume i koliko god može, a kad primi udarac - jer se ta velika igra života i smrti sastoji od zadatih i primljenih udaraca - ona ga podnosi stoički, jer mu nalazi mesta u svom jednostavnom i drevnom shvatanju sveta". To je centralna tačka u shvatanju jedne ideološke islamske vojske. Misliti da se sa njom može postići trajan mir može samo čovek koji je, sa islamske tačke, glup. Nema mira dok svi nemuslimani ne budu pokoreni! Isto tako ako ih ne tučeš kad si jači, još si gluplji, jer im tako omogućavaš da oni sutra tuku tebe, ali ćeš tada ti biti bez šansi da se odbraniš. Opisujući muslimansku vojsku iz Bosne, Andrić nam u pripoveci "Za logorovanja" pokazuje ko su ti "Turci" koji napadaju Karañorñeve ustanike". I šta je njihov cilj. Paša piše pismo višegradskom kadiji Abdurahmanefendiji Pozdercu da dolazi sa vojskom u Višegrad i Andrić na sledeći način opisuje da je to verski rat: "Na temelju fetve došla su mi dva fermana da svetu objavim da su bosanski junaci i muslimani, s draga srca i koji imaju volju da dobiju carsku dovu, opreme i snabdeju hranom i peksimitom i da me čekaju. Ja mislim, s pomoću božjom, krenuti na drugi dan po Bajramu, u

četvrtak, iz Travnika, sa mojom pratnjom i telesnom stražom preko Sarajeva za Višegrad i dalje". A koja to vojska dolazi sa njim vidi se iz sledeće opisa: "Vojska se smestila na Okolištima onako kako je dolazila… Najuredniji su bili oni iz Prozora… vodio ih je Salihaga Ramljak… Travničani, većinom konjanici, bili su nezadovoljni… Poslednji stigoše Sarajlije… Za inat paši koji ih je u prolazu prekorio zbog mlitavosti, sakupili su ceo jedan barjak ljudi više nego što su smeli". Iz tih pripovedaka i romana vidi se da su protivnici koji dolaze iz Bosne da unište srbijanski ustanak: Pozderci, dakle, prezimenjaci nekad visokog funkcionera SKJ Hamdije, Remljaci itd. A toga nema u istoriji. Ili u višeslovnoj pripoveci "Veletovci". Andrić nam pokazuje kako ustanak guše "Turci" iz Užica, a svi oni govore srpski. Oni gone hajduka Stojana i svi se lično znaju i poznaju po glasu. To ide ovako: "U tu kulu su se sada zatvorili Stojan i ono momče iz Arilja… Ono desetak Turaka Užičana koji su ih opkolili uzeli su isprva stvar olako… Pojedine Turke Stojan poznaje po glasu. - Jesi li ti to, Ustamujiću, rño gladna? A Ustamujić ujeda njega. - Duge si poste zapostio, Stojane. Dodijaće ti! … Trećeg dana stigao je mulazim iz Užica sa dvojicom zaptija. Sa njima je došao i naročit strelac, neki Dajidžić, Rogatičanin, mlad, visok i namrgoñen Turčin". Jasno kao dan, Dajidžić je Turčin, ustvari musliman iz Rogatice i on treba da sa Ustamujićem likvidira Stojana. Nisu to nikakvi Anadolci, već domaći muslimani, toga nigde u istorijskim udžbenicima nema. Jer je bilo zabranjeno. A i sada se u Bosni još više zabranjuje i zato se Andrić proteruje iz školskih programa i iz kulture. Da bi zajedno sa njim otišla istina. Opisujući kako ti "Turci" ratuju, Andrić nam pokazuje da izmeñu njih i onoga što gledamo sa TV ekrana svake večeri, kad nas izveštavaju o dogañajima na Bliskom istoku, nema razlike. Pripovetka "Mustafa Madžar" je posebno plastična u tom smislu. "Mustafa dade znak splavarima da još bolje pritegnu konopce pa da se sklone, odmah baci korice od sablje i alaknu gromko: - Alah! Bismilah! Ko je Muhamedove vere…

- Na ćafira! - Na batila! - Alah! Alah! - prihvataše vojska i prolamaše se. Iz opkoljenog grada izašli su Turci Banjalučani, i Andrić veli: "Počne pokolj raje i pljačka". Znači, domaći muslimani kolju raju - hrišćansku! Gde to može da se nañe u istoriji. Naročito danas. A kako taj pokolj izgleda, najbolje pokazuju opisi koje Andrić daje u romanu "Travnička hronika". To izgleda ovako: "Vezir je zaćutao. Kao da je to bio znak, u Divan su ušli gotovo trčećim korakom mnogobrojni ičoglani. Po slobodnom delu velike sobe prostrta je asura. Uneseno je nekoliko sepeta, arara od kostreti i masnih crnih mešina od bravčeta. Sve te sudove brzo poodrešiše i pootvaraše i počeše da istresaju na razastrtu asuru. Za to vreme posluga donese konzulima limunadu i nove čibuke. Na asuru počeše da sipaju odsečene ljudske uši i noseve u znatnoj množini, neopisivu masu ubogog ljudskog mesa, usoljenu i pocrnelu od usirene krvi. Hladan i odvratan zadah vlažne soli i ustajale krvi proñe Divanom… Neko nevidljiv, iz prikrajka, reče dubokim molitvenim glasom: Bog je blagoslovio islamsko oružje. Svi prisutni Turci odgovoriše nerazumljivim mumljanjem". http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/10/srpski/F01080901.shtml Prikrivanje ili takijah

Jedna od značajnijih osobina islama, bez koje islamsko praktično ponašanje nije razumljivo nemuslimanima, koji sa njima dolaze u dodir, naziva se: takijah. Suština takijaha sastoji se u pravu da se prikriva tj. da se ne govori istina. To znači kad musliman proceni da bi mu govorenje istine moglo doneti štetu, onda on može da čini dela koja su inače islamski nedopuštena, da govori neistinu, a da se poziva na veru itd. A sve to zbog toga što bog zna da on to čini zato što nije u snazi da se otvoreno predstavi, i zato što time čuva sebe i omogućava da kad sutra bude bio u mogućnosti može za islam da učini mnogo više. Najkraće rečeno, musliman može da vara nemuslimane. Može, recimo, da kaže da više nije musliman, da se krsti u crkvi, da postane član ateističke političke partije, da slaže ženu nemuslimansku da je voli, samo da bi je privoleo na bračni odnos i sve što islamu donosi koristi. Kada je islam bio

jak i fizički superioran, potreba za takijahom nije bila velika. Ona se primenjivala u ratu radi pobede nad neprijateljem. Postoji jedan Muhamedov hadis koji kaže "Rat je varka". Ali, kad je islam počeo da slabi, a potrebe za kontaktima sa nemuslimanima postajale su sve jače i potreba za takijahom je stalno rasla. Ona je najslabija u zemljama gde su muslimani većina, a najveća je u zemljama gde su manjina. U tim zemljama veoma je teško utvrditi šta je takijah, a šta istina, kada se analiziraju reči i dela muslimana koji u tim zemljama žive. Kuran koji inače od vernika traži da govore istinu "i istinu sa neistinom ne mešajte i istinu svejedno ne tajite" /K. 2. 42), ipak kaže: "Alah nikoga ne opterećuje preko mogućnosti njegovih" (K. 2.286), zato kad čovek ne bi mogao da podnese rizik istine onda može da slaže. A to je opravdano sledećim kuranskim ajetom: "Onoga koji zanuječe Alaha, nakon što je u njega verovao - osim ako bude na to primoran a srce mu ostane čvrsto u veri - čeka Alahova kazna… (K. 16.106). kao što vidimo važno je da srce ostane čisto, a Alah koji sve vidi i zna to jasno i lako utvrñuje onda on neće kazniti čak ni onoga ko pljune na Kuran, ako to sada mora da bi se spasio. Andrić je budući duboko svestan ovog šerijatskog instituta veoma detaljno obradio njegovu primenu, a da ni jednom nije upotrebio sam pojam takijah. Njegovo delo odiše brojnim primerima takijaha, ovde ćemo poći od već analizirane "Travničke hronike", jer je posebno karakteristična. Setimo se opisa ratnog plena u vidu odsečenih delova tela srpskih seljaka i prijema upriličenog povodom toga. Tu Andrić daje primer takijaha i to unutar sultanove i halifove vlasti, pa veli: "Sutradan su se sastali Davil i fon Miterer, ne pitajući se ko kome duguje posetu i zaboravljajući koliko je prošlo vremena od njihovog poslednjeg viñenja. Prosto su poleteli jedan drugom, rukovali su se dugo i gledali bez reči jedna drugom u oči kao dva brodolomnika. Fon Miterer je već bio obavešten o vrednosti turske pobede i poreklu trofeja. Oružje je bilo oteto od neke srbijanske čete, a zastave i sve ostalo poticalo je od običnog pokolja koji je ogorčena i dokona vojska izvršila nad bosanskom rajom, negde kod Zvornika, za vremenske crkvene svečanosti. Fon Miterer nije bio čovek koji bi se upuštao u razmatranje i sa njim nije vredelo dalje govoriti. Ali Davil je odbolovao u sebi ovaj prijem, pitajući se neprestano: Čemu ta laž? Otkud ova uzaludna i gotovo detinjasta svirepost. Šta znači njihov smeh i šta njihov plač? Šta krije njihovo ćutanje? I kako ovaj vezir, sa svojim

visokim shvatanjima, i naoko čestih Sulejman - paša i mudri Tahir - beg mogu da pripremaju ovakve stvari i čak da prisustvuju ovakvim prizorima iz nekog drugog, nižeg, i strašnog sveta? Koje je njihovo pravo lice? Šta život, a šta sračunata gluma? Kad lažu, a kad govore istinu?" Osnovna dilema koja se ovde može postaviti da li je ovo takijah ili obična laž? Ona je, meñutim, neosnovana. Prema učenju islama, on je jedina vera, prava, nepogrešiva. Muslimani su kao takvi jači od hrišćana i moraju da im vladaju. Šta se meñutim dešava? Konzuli dolaze u Bosnu protivno volji muslimana. Tako je samo prisustvo konzula dokaz slabosti islama. I šta onda muslimanima preostaje, kad je već konzul tu? Jedino što im preostaje jeste da pred njim glume silu. Da ga na sve moguće načina lažu i prikrivaju svoje slabosti - Jer šta će se desiti ako ih vidi i obavesti Napoleona? Moglo bi biti da on sutra stigne u Travnik pa i sam Stambol. To je suština odnosa koji svi muslimani imaju prema konzulu, ali i prema svakom nemuslimanu. Sakriti svaku slabost islama i muslimana. Ne dozvoliti da se ona vidi. Jer, ako se vidi, nemuslimani će udariti baš u tu tačku, da je šire, produbljuju sve dok ne sruše samo carstvo, jedinu pravu veru i "čist turčijat". Sličnu priču Andrić nam priča takoñe u "Travničkoj hronici". Ta je priča posebno karakteristična jer se radi o ratu koji mora da vodi bivši veliki vezir, znači čovek prvi do sultana i halifa, poglavara čitavog islamskog sunitskog sveta, s najnižom kategorijom ljudi, sa hrišćanskom srbijanskom rajom, koja je kao stoka za mužu. Andrić veli: "Vezir je pozvao francuskog konzula uoči petka, pod izgovorom da želi da ga, po svom povratku sa ratišta, izvesti o toku operacija protiv ustanika u Srbiji… U vezirovom prikazivanju sve je bilo sitno i beznačajno. Dubokim i potmulim glasom, on je istim prezirom obuhvatao pobunjenike i bosansku vojsku koja je išla protiv njih. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/11/srpski/F01081002.shtml Rusi su napustili Srbiju

Video sam šta je trebalo da vidim i moje prisustvo u tim zabačenim krajevima postalo je izlišno: Rusi koji su pomogli ustanike u voñenju operacija napustili su Srbiju. Ostala je pobuna, zavañena raja, i nije dostojno

Otomanskog carstva da se jedan bivši veliki vezir sa njim neposredno hvata u koštac. To su bednici pozavañeni izmeñu sebe, koji će se sami iskriviti i pasti nama pred noge. Tu ne treba kaljati ruke. Davil je sa divljenjem gledao taj kip bola koji tako mirno i dostojanstveno laže. Ono što je vezir govorio bilo je u punoj protivnosti sa stvarnošću, ali mir i dostojanstvo sa kojim je to kazivao bili su sami za sebe moćna i prkosna stvarnost". Da se ovde radi o takijahu, ne treba ni dokazivati. Vezir govori neistinu islama i carstva radi. Jer, kako nas uči šerijatska teorija: "Po islamskom shvatanju državna vlast je odvrgnuta pravu, a glavna dužnost državnog poglavara je zaštita i provoñenje šerijata". Kako šerijat uči da je pravi islam uvek pobednički, a ovde gubi, onda je zaključak da se tu i ne radi o pravom islamu. Zato vezir govoreći neistinu u vezi s ustankom u Srbiji štiti islam. Ali ovde je mnogo važnije ona druga činjenica da vezir to radi sa lakoćom… koja ne može da ne izazove poštovanje kod Davila. A to je ono što je centralno u takijahu. Laž je postala toliko deo bića vezira da je neodvojivo od njegovog života. Ali to što je razvijeno do takvog nivoa u duši i psihologiji velikog vezir, razvijeno je na isti način kod svakog najobičnijeg muslimana. Jer, svaki njihov postupak, ma kako prozaičan bio, ima, kako veli Seid Husein Hasr: "Miomiris Boga i ništa nije profano, jer je sve sveto". To znači da je i ručak i spavanje i seksualni čin, sve islamski utemeljeno. Tako da je svaki akt koji musliman čini islamski akt. I ako svaki takav akt bude od strane nemuslimana iskorišćen za napad na islam, onda se takva sekcija mora sprečiti. TO znači da se takijah može koristiti za sve i svašta. Pogotovu za nešto što čini deo šerijata u užem smislu. Npr. institucija očinstva. Prema šerijatu ako se utvrdi da je neki brak nepravno tj. pravno manjkavo sklopljen, pa se razvede na sudu, rezultat je da se takvi bivši supružnici odvoje. To znači da oni seksualno prestanu da opšte. Jer, je seksualni odnos, prema šerijatu, dozvoljen samo u braku ili sa robinjama. Dešava se meñutim, da takva žena, koja formalno, seksualno ne opšti ni sa kim, rodi dete. Prema šerijatu ako takva žena rodi dete i do dve godine posle razvoda ocem deteta računa se bivši muž. Ako znamo da nije biološki moguće da žena nosi dete dve godine u stomaku, jasno je da je ona u meñuvremenu morala sa

nekim da vodi ljubav, da bi se dete začelo. Ali, pošto je neudata onda je takav ljubavni odnos smrtni greh. Seksualni odnos, odnosno , prekršaj je u takvom slučaju veoma teško dokazati. Šerijat predviña da u tom slučaju moraju četvorica verodostojnih svedoka dokazati da su videli seksualni akt. Pri tome se njihovi iskazi ne smeju razlikovati ni u jednoj sitnici. Ako neko od svedoka promeni iskaz, ili ga povuče. Onda se taj zbog uvrede časti optužene kažnjava javno sa osamdeset udaraca bičem. Kuran o tome veli "One koji okrive poštene žene, a ne dokažu to s četiri svedoka, sa osamdeset udara biča izbičujte… (K. 24.4.). Šta iz toga možemo zaključiti: dete koje se rodilo na takav način mora biti plod ljubavi nedozvoljene po šerijatu. Time se žena koja je to počinila pokazuje kao loša muslimanska, ali i onaj ko je sa njom zgrešio. Prema tome, dva muslimana su slabi vernici. Time cela zajednica slabi. Da se to ne bi desilo, dete roñeno 24 meseca posle razvoda braka, svojih roditelja, pripada ocu koji je bio muž. Tako se svi zajednički obmanjuju ali zajednica ide dalje. To je kolektivni takijah, kojim islam mnogo dobija. Čitava priča sa četiri svedoka ima, kao sve i islamu, istoriju vezanu za Muhameda. On je imao šezdesetak godina kad je njegova miljenica Ajša imala petnaest. Prilikom jednog pohoda ona je išla s Muhamedom i vojskom. Muhamed je sebi uzeo jednu robinju. Desilo se da je ljuta Ajša zaostala za karavanom i da se vratila u pratnji mladog i lepog Arapina. Posle toga, počeli su da kruže glasovi da je prevarila Muhameda sa tim mladićem. Muhamedu se tada javio anñeo objavivši mu da se od sada preljuba dokazuje sa četiri svedoka, a da se lažljivci bičuju. Tada su oni koji su širi i ove priče izbičevani. Esad Be nam to opisuje ovako "Abu Bekrovi ljudi (Ajšin otac prim. M. J. ) povališe ih na zemlju i izbatinaše nemilosrdno, nije bilo milosti, jer je sa čašću Ajše božji poslanik branio jedinstvo države". Branjenjem časti muslimana pred nevernicima brani se, ne pojedinac, nego zajednica. Slična je priča o alkoholu. Opšte je poznata stvar da se prema islamu i najmanja konzumacija alkohol strogo kažnjava. Profesor islamskog prava Sušić nam o tome kaže "Kazna iznosi osamdeset batina za počinioca". Andrić nam, meñutim, pokazuje da muslimani piju, ne svi, ali mnogi da. Ali oni u principu krijući piju. Javno, ne, poštuju propise vere. I odjednom se dešava da u pripoveci Nemirna godina" dolazi oficir, osmanski normalno, koji javno traži vino. Andrić to opisuje ovako: "A nije se malo tražilo od gazde Jevrema … ponekad i sasvim neočekivane stvari… Komandant je

tražio da u se u kasabi nabavi bure dobrog vina. Nastala je opšta zabuna. Tako otvoreno nije se nikad niko ovde ogrešio o propise i dobre običaje islamskog sveta. S vremena na vreme čulo bi se za neke turske činovnike ili oficire da potajno piju vino, znalo se da ga hrišćani drže po kućama, ali ga otvoreno niko u kasabi nije točio ni trošio… O tome da turski komandant javno traži i troši vino, govorilo se mnogo u kasabi. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/12/srpski/F01081101.shtml Laž - uzvišen cilj

Laže se, jer to dovodi do ostvarenja višeg cilja. Do konačne pobede islama u celome svetu Meñu muslimanima stvar je izazvala nemo a duboko zaprepašćenje i pojačalo težak utisak koji je na njih i inače ostavljala ova čudna vojska, sastavljena od poturčenjaka iz bela sveta, a upućena ne protiv neprijatelja carevine i islama, nego protiv bosanskog begovata. Neki najugledniji govorili su o tome otvoreno i žalili se čak i pred gazda Jevremom. Slušajući ih, kod njega se javljao osmejak. Naravno, unutrašnji osmejak koji nije menjao nijednu crtu lica. Poslao je bure s vinom, zlurado a i bez žaljenja trljajući ruke i razmišljajući jednako o mogućnostima koje za raju svakako otvora ovakvo vreme u kome turski komandanti piju vino bez skrivanja i zazora". Andrić ovde rekao sve o takijahu. Uvek su pili, ali su to skrivali jer je to njihova slabost. Hrišćani za nju ne smeju da znaju, jer će je iskoristiti protiv pravog turčijata". Ali sada je sve otišlo doñavola, jer ne vredi skrivati, kad turski komandant, onaj koji treba da brani čistotu prave vere, ne samo da pije nego otvoreno to priča i traži vino. Pa čak i tad, oni najugledniji muslimani, kad je sve belodano, nemaju snage da to izgovore otvoreno pred gazda Jevremom. Čine to samo retki i vrlo teško, jer znaju oni dobro kako će to gazda Jevrem razumeti. Znaju oni, a zna i Andrić i tako i prikazuje. To je propast osmanske države i šansa za raju - i tako je i bilo. Eto zašto vezir laže Davila, da je u Srbiji sve u redu, i zašto se kriju žene koje imaju vanbračne seksualne odnose. I što je još važnije, zašto se sve to

laže uz mir i dostojanstvo. Laže se, jer to dovodi do ostvarenja višeg cilja. Do pobede islama. Za sam kraj analize odnosa Ive Andrića i njegovog dela prema islamu, moglo bi se reći sledeće. Vidi se da je najpoznatiji srpski književnik 20. veka kroz čitavo svoje stvaralaštvo proveo nit koja je neodvojivo vezana za islam kao religiju ideologiju, kulturu i civilizaciju uopšte. Odnosi dveju religija bili su očigledni temelj na kome je izgrañeno grandiozno delo koje više govori o odnosnom periodu od bilo kakvih istorijskih priručnika. Samim tim, bez ove materije, predstavljene kako treba i valja, njegov rad bio bi loš i nekvalitetan. A kako je literatura polje njegovog delovanja, a ona se obraća svima i za nju nije potrebno znanje osim sposobnosti da se čita, bez obzira na stepen obrazovanja, onda je jasno da je samo ona literatura koja uspe da nañe put do čitalaca značajna. Kada se sudi po tome, jasno je da je Andrić veliki pisac, zato što je našao put do čitalaca, kao nijedan pisac 20. veka, koji je pisao na srpskom jeziku. Kad se ima u vidu d aje tretirajući Bosnu i Bosance, morao da računa i na muslimanski deo čitalačke publike, ali i na sud drugih vera koje su u Bosni živele i žive. I kako je ta publika takoñe poznavala muslimane, jasno je da niko od njih ne bi Andrića prihvatio, kao nikog drugog, da on nije poznavao temu koju obrañuje. Sa te tačke gledišta, raspravljati o vrednosti njegovih stavova o islamu, i tačnosti poznavanja odnosa na njemu zasnovanih, pokazuje se kao besmisleno. Zato se ovaj autor nikada ne bi prihvatio takvog zadataka, da nije bio negativnih reakcija koje su htele da ga predstave u jednom svetlu, koje on ni kao čovek ni kao pisac, nije zaslužio. Pokazuje se da je već samo prihvatanje Andrića i široka prisutnost njegovih dela, kod čitalačke publike, najsigurniji dokaz da je sasvim dobro, i onako kako treba, obradio islam. Jer, inače ne bi bio realan i ne bi bio uverljiv. A oni koji su ga napadali iz redova muslimana, nisu to činili zato što on temu koju obrañuje ne poznaje. Uostalom, od toga ne beži ni Muhsin Rizvić. On veli: „Svoju romantičarsku identifikaciju sa svetom Bošnjaka Andrić je meñutim, još ranije otkrio… otkrivajući tako i deo svoje duše i bića, svoga osećanja lepote, moralno preobraženog stanja strepnje, tajnovitosti i duhovnog azila… onda se vidi koliko je taj svet bio u duhovnoj skladnosti sa Andrićevim najintimnijim biće, bez obzira što ga on u svojim delima, pod

pritiskom kompleksa i pragmatizma životne egzistencije, ideološki i istorijski odbacivao i ružio. Odbacivao ga i ružio, ali nije mogao bez njega. On je bio njegova mržnja i njegova ljubav". Veoma zanimljiva opasna na samom kraju Rizvićeve knjige, gde se, kako jasno vidimo, čak odustaje i od optužbe da Andrić isključivo mrzi muslimane. Jer se kako je on voleo muslimanski svet i da nije mogao bez njega. Kad se postavi pitanje šta njima tj. muslimanima smeta kod Andrića, onda je odgovor sledeći. Njima smeta što on taj svet nije video istim očima kojim su ga gledali i gledaju i oni, odnosno, što nije mogao da vidi nešto zašta i sa muslimani intimno znaju da ne postoji. Muslimani bi hteli da se islam i njegov dolazak idealizuje. Hteli bi da Andrić misli isto što i kadija iz Sarajeva koji na pitanje nekog Engleza „Kako je bilo u Bosni pre dolaska Turaka?", odgovara: „Ko će znati kako je izgledalo sve ovo pre nego što nas je obasjala svetlost islama". Andrić nije vernik islama i od njega se to ne može tražiti. Ali to očigledno Rizvić ne može d a prihvati. Kao što ne može da racionalno razmišlja o svemu što se u prošlosti dogañalo. To se najbolje vidi u zamerci Andriću što muslimane naziva Turcima. Pa kako da ih Andrić drugačije zove? http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/13/srpski/F01081201.shtml Turci ili muslimani

Sam Atif Purivatra, jedan od najgorljivijih pristalica bošnjaštva, kaže: "Kroz stoleća muslimani su svoju pripadnost iskazivali u formuli: "Ja sam Turčin, musliman, musliman šućur el-hamdulilah. Ta je formula bila deo narodnog očitavanja i imala je sledeće značenje: Turčin u pravno-političkom smislu, budući da pripada turskom civilizacijskom pravnom i političkom okviru, musliman budući da je pripadnik islama, i naposletku, mumin-budući da je vernik". Samim tim, vidi se da je Andrić upravo u tom smislu upotrebljavao reč Turčin. Znači, nije Rizvić u pravu kad kaže da je time Andrić negirao bošnjaštvo kao naciju. Nije, jer ni sami muslimani nisu tada, u vremenu koje opisuje Andrić, tu odrednicu koristili u današnjem smislu. Osim toga, veoma je važno da Rizvić veli ocenjujući jedan dijalog iz romana"Na Drini ćuprija", da Andrić, posle prestanka osmanske vladavine muslimane oslovljava

verskim imenom. To znači da mu ni na kraj pameti nije bilo da negira da su oni etnički raznorodni od Turaka. Upravo zato sve što je Andrić govorio jeste istorijski i islamološki tačno. Zato mu ni Rizvić niti bilo ko drugi ne može da stavi ozbiljne primedbe. Uostalom, sam Andrić je rekao: "Bez preterivanja mogao bih reći da sam prevrnuo gotovo svaki dokument koji se odnosi na prošlost Bosne, a da ne govorimo štampanoj literaturi, pa i više od troga: Morao sam da proučavam turske izvore i turska dokumenta, istoriju turske države, posebno doktrinu islama i islamske religije, hrišćanstva i slično". Bez toga ne bih mogao da pišem istorijske pripovesti". Zar izmeñu ostalog, i tu ne leži odgovor zašto se Andrićevi opisi onako poklapaju ili liče na pravne posledice koje izaziva šerijatsko pravo? S obzirom na njegovu sposobnost nelogično je onda misliti da je on mogao da proučava doktrinu islama, a da je ne nauči. Odgovor otkuda onda napadi leži jedino u tome da se sve to svodi na izjavu islamskog teoretičara Mefdvudija da "onaj ko ne uzme učešće u džihadu, nikada ne može razumeti njegov značaj". ali taj odgovor je identičan onome, da niko nije postao žaba, žabu ne može proučavati niti razumeti! Zbog svega toga, deluje otužno kada se kod Andrića pokušavaju pronaći neke netačnosti kao npr. čini Aleksandar Popović, orijentalista, koji živi u Parizu. On kaže govoreći o nobelovcu koji piše o islamskoj poeziji "nije bio upućen u osnove arapske, turske i persijske metrike", što je apsolutno pogrešno, ali se želi dokazati da Andrić nije poznavao islam. Zar ikome treba dokazivati da ova tri jezika postoje pre islama i da njihova poezija nije islamska zbog jezika, jer je ta poezija postojala i pre islamizacije. Ili recimo kad Popović pokušava da ponovo dokaže kako Andrić ne zna islam, jer kaže, da se ritualno pranje pre molitve može obaviti mišlju. Popović veli da je to moguće samo kao metafora. Mi se pitamo, da li Andrić to i čini drugačije? I gde je Andrić uopšte rekao da nije mislio na situaciju da se čovek može naći vezanih ruku i nogu, ili biti u bolničkom krevetu, ili biti samo trup, bez udova, kao u pomenutoj pripoveci. Još je jedan karakterističan pokušaj da se, opet korišćenjem Popovića, dokaže kako Andrić ne zna islam, onaj, gde se govori o zabrani slikarstva u toj religiji. Popović kaže: "…Andrićev junak Mula Šaćir, deklamuje ovde jednu od onih oveštalih predrasuda… o tobožnjoj zabrani crtanja i slikanja u

islamu. Zaboravljajući ili ne poznajući tri činjenice: prvo, da arapski, turski, i persijski srednjovekovni rukopisi kao tepisi, posuñe, kutije, vaze, i sve moguće ostale stvarčice iz privatnog života vrve hiljadama crteža i slika na kojima su ovekovečene ne samo sve vrste životinja i ljudi, nego u jednom izvesnom broju slučajeva i sam prorok Muhamed. Drugo - da se taj nesretni hadis (čija je interpretacija od strane neuke i revnosne tupe uleme postala u jednom trenutku neka vrsta nepisanog zakona) odnosi isključivo na pravljenje idola, i to u trenutku kad su monoteizam i vera u jedinog Alaha trebalo da budu uvedeni i ozakonjeni. Drugim rečima - da se u svakom slučaju, radilo ne o slikarstvu, nego o vajarstvu". Da li je Popović neopterećen i objektivan kad ocenjuje Andrića, neka pokaže analiza onog što Rizvić koristi kao krunski dokaz protiv nobelovca. Crteža na posudama i sličnim predmetima bilo je toliko da to prosto bode oči, i samo slep to nije mogao da vidi. Pa ko će poverovati da je Andrić bio jedini čovek, koji se svaki dan muvao po muslimanskim radnjama i pijacama, gde su se ti predmeti prodavali, i da jedino on to nije video? A ako je sve to video, da li se Andrićeva slika odnosi na to ili na nešto drugo? http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/14/srpski/F01081301.shtml Slikari završavaju u paklu

Da li je Andrić u pravu neka pokažu oni koji valjda bolje od Popovića znaju šta je šerijatski stav o slici, i koji, što je još važnije, mnogo više od njega drže do toga, jer zbog prekršaja mogu goreti u paklenoj vatri. Pravni stručnjaci Rijasete tj. vrhovnog islamskog starešinstva o tome vele: "Zato je islam bio kategoričan u pogledu kipova i poprsja i strogo ih zabranio". Zatim dodaju: "U odnosu na slikarstvo i uklesane prizore tu je islamsko učenje popustljivije, pa je ulema prihvatila stanovište da tvorac takvog umetničkog dela, ukoliko nije izrañeno direktno ili indirektno za božanstvo, neće biti nevernik. On će biti samo grešan". Zar to nije dovoljno za svakoga ko iskreno veruje da ako se mane slikarstva, neće završiti u paklu? Neka je kazna za taj greh samo tri dana bavljenja u vatri ili u bari, gde će mu krokodili gristi telo barem pet minuta. Ko će reskirati da to doživi? Onaj ko hoće taj rizik neka

slika. Šerijatski stručnjaci dalje dodaju: "Slikanje vladara, narodnog voñe i sl. takoñe je zabranjeno, ali je stepen grešnosti, manji, jer je van dometa pripodobe svemoćnom". I na kraju dodaju"Po islamskom učenju nije zabranjeno slikarstvo na odeći, zidovima i slično. U tom pravcu poslanik nam je ostavio neke hadise iz kojih se razume da je ovakva delatnost samo mekruh". Kao što Abdulah Škarić, autor rečnika turcizama, prevodi, ova reč znači da je to nešto što je islamskim propisima pokuñeno, što ne valja raditi, ali nije izričito zabranjeno, to se vidi da ni na ovu vrstu slikarstva islam ne gleda blagonaklono. Prema tome, vidi se koliko je kritika Popovića osnovana. Ali, najvažnije od svega jeste konstatacija samog Popovića da je slika društvenih odnosa koje opisuje Andrić manje-više korektna. A to je je ono što je dovoljno, jer on se nije bavio islamološkim studijama. Znači, čak i kad bi te sitnice bile tačne, to ne bi ostavilo posledice na opštu verodostojnost Andrićeve slike društvenih odnosa zasnovanih na islamu. Ali zato Popović, koji se stručno bavi tim, kaže: "Nije nekorisno da podsetimo da je etnička pripadnost, iako je na jedan opšti način islam predstavljao odreñeni faktor jedinstva, uvek preovladavala. Tako da je jedan musliman iz Bosne ostajao bliži svom pravoslavnom komšiji, nego Albancu muslimanu sa Kosova ili jednom Turčinu u Makedoniji". Pitamo se ko može da prihvati ovu ocenu? To znači da je Mehmed-paša Sokolović bio bliži Srbima nego sultanu! Valjda je iz velike ljubavi 1568. dao da se sruše tri srpske crkve u Beogradu da bi podigao bezistan i karavansaraj. I to sve za života svoga brata patrijarha Makarija koji je umro 1574. Ili da li su bliže Srbima nego Turcima one četiri dahije koje su izazvale Prvi srpski ustanak. Ili Sulejman-paša Skopljak koji je svojim zločinima izazvao Drugi srpski ustanak. Ili bosanski mudžahedini koji u redovima OVK ratuju na Kosmetu i u Makedoniji? Ili recimo kad Popović govori: "Može li se govoriti o uticaju islama na kulturni identitet muslimana Albanije" i Odgovara "Sigurno, ne". A šiptarski naučnici kažu nešto sasvim drugo. Tako npr. Stefanović Polo jedan od najcitiranijih albanskih istoričara kaže: "Dominacija zemljom više se sprovodila pomoću islamske religije, upotrebljene kao efikasno sredstvo asimilacije. Uticaj te kulture se osetio u izgledu gradova, uslovima života žene, porodice, u načinu ishrane". Ili recimo, savremeni akademik s Kosmeta Redžep Ćosja koji na pitanje koliko u usmenoj književnosti i

životu albanskog naroda ima elementa islama, kaže: "Mnogo, zaista mnogo, a u životu albanskog naroda mnogo više nego u njegovoj usmenoj književnosti… u narodnoj nošnji, arhitekturi, običajima, kulturi života, posebno u gradovima ima toliko islamskog da se može govoriti o islamskom sloju albanske kulture". Ove ocene onih kojima nikako ne ide u prilog da govore o snažnom prisustvu islama, pogotovu Stefaniću Polou, koji je hrišćanin, jer to u svetu ruši imidž Šiptara kao sekularizovanih nacionalista koji se bore za evropske vrednosti, sasvim su suprotne od Popovićevih. Uostalom, da li pitanje i zaključak da islam nije ostavio nikakav uticaj na kulturni identitet muslimana ima smisla? Ako islam nije uticao na muslimane, po čemu su oni onda muslimani? Konačno o islamu u delu Ive Andrića valja reći sledeće: On sam je izjavio: "Za tvoje delo zaklanjaće se čestiti borci raznih pravaca i ideologija, i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze, i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara, ne tražeći nekakav tvoj pristanak, tumačiće te proizvoljno, često i namerno naopako. Po tuñoj volji, a na svoju štetu, bićeš čas gvelf čas gibelin". Ovaj citat jasno govori da Andrić možda uopšte ne bi voleo da se ova knjiga napiše i objavi. Zato smo dužni da kažemo da je i nismo pisali zbog njega, već zbog mnogih dilema koje su njegovi radovi izazvali, i s osnovnim ciljem da pokažemo da li je Andrić bio daleko od istine koju o sebi šire sami muslimani, ili ne. Iz tog gledišta, ova knjiga je politikološka, a ne književnoteorijska ili književno-istorijska analiza, nastala kao rezultat politizacije Andrićevog dela, na koji je kritička politička nauka morala da odgovori. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/08/15/srpski/F01081401.shtml (Kraj) Feljton u listu „Glas Javnosti”, izlazio od 1. do 14. avgusta 2001. godine