Dr Ljubivoje Stojanovic - Tumacenje Biblije

Проф. др Љубивоје Стојановић ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ

Проф. др Љубивоје Стојановић

Уредник проф.др Петар Пијановић Рецензенти проф. др Радован Биговић проф. др Вук Милатовић

ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 УВОД У БИБЛИЈУ БИБЛИЈА БИБЛИЈА ИЛИ СВЕТО ПИСМО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ВРЕМЕ НАСТАНКА БИБЛИЈСКИХ КЊИГА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ХРОНОЛОГИЈА БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ПРИСТУП БИБЛИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ИСТОРИЈСКИ И ГЕОГРАФСКИ ОКВИРИ БИБЛИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . НЕПРЕСТАНА АКТУЕЛНОСТ БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА . . . . . . . . . . . ПОДЕЛА БИБЛИЈЕ

14 15 15 18 19 22 27 28

ПРВИ ДЕО СТАРИ ЗАВЕТ МОЈСИЈЕВО ПЕТОКЊИЖЈЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 ДЕКАЛОГ, КОВЧЕГ ЗАВЕТА, СКИНИЈА СВЕДОЧАНСТВА – ШАТОР ОД САСТАНКА, ЛЕВИТИ, СВЕШТЕНИЧКЕ ОДЕЖДЕ, БОГОСЛУЖЕЊЕ . . . . . . . . . . . 61 ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 СТАРОЗАВЕТНИ ПРАЗНИЦИ И ПРОСЛАВЕ: . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 ПОУЧНЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 ПРОРОЧКЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112 ЗАКЉУЧАК. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 ДРУГИ ДЕО НОВИ ЗАВЕТ ЈЕВАНЂЕЉСКА ХРОНОЛОГИЈА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 СВЕ ПО ЗАКОНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134

5

БЕКСТВО У ЕГИПАТ И ПОВРАТАК ПОСЛЕ ИРОДОВЕ СМРТИ . . . . ПРВА ХРИСТОВА ПАСХА, ПРЕ ПОЧЕТКА ЈАВНОГ РАДА . . . . . . . . . ЈОВАН ПРЕТЕЧА И КРСТИТЕЉ ГОСПОДЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . КУШАЊЕ У ПУСТИЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ИЗБОР АПОСТОЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . БЕСЕДА НА ГОРИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ХРИСТОВА ЧУДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ХРИСТОВ РАЗГОВОР СА ПОЈЕДИНЦИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ХРИСТОВО РАСПЕЋЕ И ВАСКРСЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ИСТОРИЈСКA КЊИГA НОВОГА ЗАВЕТА – ДЕЛА АПОСТОЛСКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . АПОСТОЛ ПАВЛЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . НОВОЗАВЕТНЕ ПОУЧНЕ КЊИГЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . НОВОЗАВЕТНА ПРОРОЧКА КЊИГА – ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО . . ЗАКЉУЧАК. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

134 135 135 138 139 141 162 164 169 175 177 204 212 231 242 250 251

ТРЕЋИ ДЕО ЕТИКА И КУЛТУРА СТАРОЗАВЕТНИ ЗАКОН И НОВОЗАВЕТНА СЛОБОДА . . . . . . . . . . . ЉУБАВ КАО ИНТЕГРАТИВНИ ФАКТОР ВЕРЕ И ЗНАЊА . . . . . . . . . . ДОГМА И СТВАРАЛАШТВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ВЛАСТ КАО СЛУЖЕЊЕ „ВЕЋЕГ“ „МАЊИМА“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ПРАШТАЊЕ КАО ВРЛИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . УВАЖАВАЊЕ ДРУГОГ И ДРУГАЧИЈЕГ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЖИВОТ КАО ДАР КОЈИ ТРЕБА ЧУВАТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЦАРСТВО НЕБЕСКО И НАШ ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ . . . . . . . . . . . . . . . ДРЖАВА КАО БОЖИЈИ ДАР И ЧОВЕКОВО ДЕЛО . . . . . . . . . . . . . . . . . ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И СИРОМАШТВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . КО САМ ЈА — КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

257 260 263 266 268 270 272 274 277 278 281 283

ДОДАТАК ЖЕНА У БИБЛИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .289

6

ПРЕДГОВОР

Када је академске 2005/2006. године на Учитељском факултету Универзитета у Београду уведено Тумачење Библије као изборни предмет, питао сам се како из обиља библијског садржаја одабрати оно најважније и најкорисније за духовно и умно узрастање студената. Међутим, мојој забринутости није било места јер су ми у организовању овог предмета помогли сами студенти, својим питањима и сугестијама у току предавања, вежби и консултација. Тако, ова књига представља, заправо, резултат наше стваралачке комуникације. Да је тако, потврђује и сам наслов ове књиге, односно предмета, јер, овако формулисан — Тумачење Библије — представља најпре позив на састваралаштво, а не наметање готових решења. Ипак, најзаслужнији у свему је проф. др Александар Јовановић, декан Учитељског факултета, јер је као човек неоспорне људске добронамерности и учености увидео важност и потребу увођења овог изборног предмета. Његовим ненаметљивим сугестијама у одабиру тема и садржаја уобличен је овај изборни предмет, који се предаје у прве две године студија у летњем семестру. Због свега тога проф. др Јовановићу изражавам посебну захвалност. Библија је увек жива реч, отворено стваралаштво које тече кроз векове, и свако време осавремењује вечношћу. Тумачење Библије заправо значи настављање онога што су давно пре нас започели први писци библијских текстова. Пажљивом анализом записаних садржаја у Библији видећемо да су применљиви у сваком времену и меродавни у многим животним ситуацијама, само је потребно наше трезвено расуђивање, без предрасуда и фанатичног следовања за нејасним и непознатим стварима. Све је у Библији јасно, само понекад човек човеку стане на пут и заклони му собом онога који љубављу побеђује све наше недостатке. У свему томе важна је наша слобода, али не само као субјективни став него као спремност за заједничење са другим. На тај начин сви постајемо активни и креативни ствараоци, истраживачи и тумачи Библије, тако што себе и свој живот саображавамо ономе што је записано у библијском сведочењу. Не у смислу слепог следовања и беспоговорног понављања свега што је ту записано, него тако што слободно стварамо у пуноћи одговорног оптимизма, јер знамо да постоји Бог који све људе ненаметиво воли. Неки ту љубав не виде и не прихватају, али то не

7

значи да ми треба да им је намећемо. Уместо тога треба да будемо сигурни у љубав Божију, и то да показујемо стрпљивом ненаметљивошћу према другом и другачијем од нас. За све ово налазимо потврду у библијском опису многих личности и догађаја, само је потребно наше разумно сагледавање свега тога. Библија нам на најбољи могући начин показује да верске истине и научна открића могу међусобно да кореспондирају, не угрожавајући се међусобно. Довољно је да без оптерећења приступамо и једном и другом, трудећи се да препознамо оно што изграђује и ствара, знајући да је суштина живота стваралаштво, и то тако што Бог ствара непрестано, а не само првих шест дана. И човек такође ствара непрестано, и Бога слави стварајући, а не само празнујући нерадом и неделатношћу. Суштина богослужења у библијском контексту јесте то да Бог најпре служи нама и нашем спасењу, али ништа не чини без нас, а наше учествовање у томе састоји се у благословеном умножавању добијених дарова и „чувању и обрађивању“ творевине, тако што треба да „овладамо“ свим створеним бићима и стварима, да загосподаримо служећи им, а не покоравајући их себи и својој самовољи. Библија нам све то описује, од оног првог описа стварања света и човека, до оног последњег човековог вапаја: Да, дођи Господе. Књига садржи увод, три посебна дела и додатак о жени у Библији. Уводни део се бави питањима библијског текста, језика, превода, приступа, тумачења, историје и географије. Први део се бави старозаветним догађајима: стварањем света и човека, прародитељским грехом, Каиновим братоубиством, Ламеховом осветом, Нојевом праведношћу, Аврамовом вером, Јаковљевом стрпљивошћу, Јосифовим богољубљем и човекољубљем, Мојсијевим делом, мисирским ропством, вавилонским ропством, Обећаном земљом, градњом Светог града и Храма, уз јасан нагласак чекања Спаситеља (Месије) и спасења, где битну улогу имају старозаветни пророци. Овде се поред синова Израиљевих помињу и неки други људи, који су из других народа: Јов, Рава, Рута. Други део се бави новозаветним догађајима, почев од Христовог рођења па до вазнесења, где се указује на испуњење старозаветних очекивања, и хронолошки одређује ток свих догађања. Поред историјског осврта на ток догађаја говори се и о неким причама, чудима, разговорима са појединцима, као и о догађајима везаним за преображење, распеће и васкрсење. У даљем току новозаветних догађања говори се о мисији апостола после Педесетнице, уз посебан нагласак на мисионарским путовањима апостола Павла, апостолским посланицама и Откровењу Јовановом, где је садржана порука о последњим догађањима на крају времена и историје, али не као губитку и нестајању, него као остварењу нове твари у стварности „новог неба и нове земље“. Трећи део се бави темама хришћанске културе и етике, као што су старозаветни закон и новозаветна слобода, љубав као интегративни фактор вере и знања, догма и стваралаштво, све у циљу

сведочења непролазности библијске животне поруке. Додатак, или четврти део, бави се питањем жене у библијској и црквеној историји. Надам се да ће ова књига покренути нове ствараоце и отворити нова питања, и тако испунити своју мисију стварањем атмосфере одговорног оптимизма који покреће човека на служење спасењу и бољитку свих и свега. На тај начин сви побеђујемо нихилизам, песимизам и бунтовни анархизам који разара слободу многих, приступајући светињи без страха и предрасуда са слободом у Христу, истражујемо речено, смишљамо оно што ћемо рећи и трезвено говоримо једни са другима, уважавајући разлике и поштујући слободу једни других. Тада Библију читамо као књигу која осмишљава нашу слободу, а не као историју ратова, губитка и освајања туђег. Видимо да нас учи како да сачувамо своју богодаровану слободу, не угрожавајући слободу других. Дакле, Библију треба знати читати, није довољно само хтети је читати, и меру слободе ту представља спремност да се провери, процени и увери у оно што пише и што мисле и други, а не наша самовоља без уважавања онога што је неко пре нас стварао. Све се своди на живи дијалог Бога и човека, човека и човека. Надам се да све нас ова књига подсећа бар на потребу дијалога, а волео бих и да се сви заједно уверимо у добре плодове дијалога који најпре ствара мирну атмосферу, а коначно и добро и повољно решење за све. Порука свима, на крају, јесте: Покушајмо да себе и свој живот проверимо библијском поруком, и не плашимо се ако утврдимо да нисмо баш успели у томе, и не гордимо се мислећи да смо све успели, јер увек недостаје још нешто, или бар само још једно. Не дангубимо превише у процени, да ли јесмо или нисмо успели, са сигурном вером у пуноћи љубави, истине и слободе кренимо библијским путем дијалога са Богом, и једни са другима, где нема места поређењу, самоистицању, или самоосуђивању, а још мање осуђивању другога зарад сопственог потврђивања, и успећемо „откривеног лица“ да уђемо у живи и животни дијалог са Оним који све нас само једно пита: Волиш ли ме?, упућујући нас да Њега највише и најбоље волимо онда кад једни друге волимо безрезервно и безусловно. Дакле, није тешко, само треба покушати, и не бити само читач и тумач него остварени стваралац. Нека свима нама буде на добробит жива библијска реч.

Богојављење, 19. јануар 2008. Београд

проф. др Љубивоје Стојановић

УВОД У БИБЛИЈУ Господ Исус Христ – Јагње Божије

БИБЛИЈА

Библија је велика биографија Бога и човека, историја непрестаног дијалога Творца и створеног, којим се успоставља нова релација Отац – Син, делом Сина са садејством Духа светога. У том дијалогу човек је истински стваралац који прима велике дарове и умножава их слободним и одговорним стваралаштвом. Кроз библијске текстове упознајемо све то и видимо да Бог увек покреће, али никад не намеће добро стваралаштво. Позива и чека човеково одазивање и делатно пристајање. То Божије обраћање човеку записано је у Светом писму и због тога Свети Јован Златоусти каже да је Библија „писмо Божије човечанству које путује ка Домовини од које је још увек далеко“. Ове речи показују оправданост имена Свето писмо. То је реч Божија, Бог је свет, па је збирка записаних речи у књизи света јер долази од Јединог Светог који нас позива: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петр. 1, 16). Светост Божија и могуће светитељство сваког човека је главна тема библијског сведочења. Наравно, о свему овоме се не идеалише превиђањем другачијих примера и појава човекове удаљености од добра, истине, љубави и светости. О свему томе у Библији се говори отворено, без додавања и улепшавања. Више научних дисциплина се бави изучавањем Библије. Најважније су: Увод у Библију (Исагогика), који се дели на: општи и посебни увод, Ерминевтика или наука о (исправном) тумачењу, Егзегеза или тумачење Библије, Библијска историја, Библијска географија, Библијска археологија, Библијска филологија. Све наведене науке су упућене једна на другу, свака даје свој допринос у разоткривању библијске поруке, уважавајући како sensus divinus (смисао онога што је у Библији од Бога ), тако и sensus humanus (смисао онога што је у Библији од човека). Библија или Свето писмо је збирка светих књига које су написали писци којима се јавио Бог, и то сваком писцу на различит начин. Наравно, уз богојављење иде и делатност писца, што показује да је то заједничко богочовечанско дело. Дели се на Стари и Нови завет. Верујући хришћани темеље смисао свога живота на библијском сведочењу, тако да су библијске

13

речи увек савремене, јер могу „умудрити на спасење вером у Христа Исуса“ (2. Тим. 3, 15). Библија је књига неоспорне историјске вредности, једна од најстаријих књига, ушла је у корене европске културе и цивилизације. Словенски народи и други европски народи имају почетке своје писмености управо у писаним споменицима у преводима појединих библијских текстова, тако да без Библије и њене историје, тематике и символике не можемо разумети уметност, књижевност, сликарство било ког периода и поднебља. Много тога у научном и уметничком стваралаштву проистиче из библијског садржаја, било као позитиван став или негативна реакција на поменути садржај. До 1975. године Библија је преведена на 1577 језика, а „годишњи промет“ Библије је сто милиона штампаних примерака. Такође је интерсантан податак да је у свакодневни говор ушло око петнаест хиљада изрека из Библије.

БИБЛИЈА ИЛИ СВЕТО ПИСМО Библос је име старе феничанске трговачке луке, 30 километара јужно изнад данашњег Бејрута у Либану. Деминутив од Библос је Библија – књижице. Збирка више мањих књига – књижица је Библија. Свето писмо, или само Писмо, често је употребљаван израз, тако да се у Новом завету око 50 пута помиње ово име за старозаветне књиге. У Старом завету се најчешће употребљава израз „сефер“ (књига) или „басефарим“ (у књигама). У грчком преводу стоји: ен тес библис, а у латинском in libris. Јеврејски назив сефер долази од глагола „сафар“ који значи глачам, што упућује на глачање пергамента. Постоје и мишљења по којима се ово име доводи у везу са глаголом „шапар“ који значи ’слати’, што упућује на слање писма. Грчка реч и библос (или вивлос) означава папирусну трску од које се правио материјал за писање. Централни старозаветни догађај је Синајски завет или Савез Бога и Изабраног народа /2. Мојс. 24, 1 – 8/. Овде имамо утемељење заједничења Бога и човека на закону и заповестима, што представља припрему за долазак обећаног Месије. Из овог догађаја произилазе сви старозаветни догађаји и сведочења пророка, судија и царева. Централни новозаветни догађај одиграва се у више радњи: рођење Христово, трогодишња проповед, распеће, смрт, погреб, васкрсење, вазнесење и силазак Светога духа на апостоле. На крају свих крајева, Библија нам сведочи о доласку Незалазног Дана или Дана без вечери, или „Велики дан Бога Свемогућег“ (Откр. 16, 14).

14

Прве речи Библијског текста су записане у Књизи постања и гласе: „У почетку створи Бог небо и земљу …(Пост. 1, 1), последње су записане у Откровењу Јовановом и гласе: „Да, доћи ћу скоро! – Амин, дођи, Господе Исусе! Благодат Господа Исуса са свима“ (Откр. 22, 20 – 21). Између њих, кроз многе векове, одиграва се велика богочовечанска драма човековог пада и устајања, Божијег јављања и позивања човека у садејство вере. Од оног првог адамовско-евинског пада, па преко Каиновог братоубиства, Ламехове освете, незавршене Вавилонске куле, содомско-гоморске пропасти, Јудиног самоубиства ... имамо историју греха, али кроз Авеља, Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, Исуса Навина, судије, пророке, цареве Давида и Соломона имамо историју победе над грехом и стварност трагања за Христом и животом вечним, који се реализује у стварности новог човека и сигурности новог неба и нове земље. Нигде у Библији нема помена о крају света, посебно не да ће то наводно бити неке „хиљаду и“ године. Говори се о „новом небу и новој земљи“, крају времена, и то не као нестајању живота у неком нејасном сивилу него као смисленој вечности. Значи, погрешно је Библији приступати са страхом од лишавања, губитка и нестајања. Библија говори о крају времена, али не о нестајању него о преображају свих и свега у вечну стварност постојања.

ВРЕМЕ НАСТАНКА БИБЛИЈСКИХ КЊИГА Период настајања библијских књига је 1300 година пре Христа и 100 година после Христовог рођења. По садржају и по књижевним врстама библијске књиге су разноврсне. Ту имамо историјска сведочења, пословице, религиозно песништво, пророчко говорништво.

ХРОНОЛОГИЈА БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА СТАРИ ЗАВЕТ 5508 г. – Стварање света и човека; 3246. г. – Потоп; 2716. г. – Вавилонска кула; 2040. г. – Бог позива Аврама; 1825. г. – Јаковљева селидба у Мисир (Египат); 1496. г. – Излазак изабраног народа из мисирског ропства; 1456. г. – Улазак изабраног народа у Обећану земљу; 1450 – 1100. г. – Доба судија;

15

1100 – 589. г. – Доба царева; 1060. г. – Давид постаје цар; 1010. г. – Зидање и освећење Јерусалимског храма; 980. г. – Подела Јеврејског царства; 980 – 723. г. – Царство израиљско; 723. г. – Пропаст Царства израиљског; 980 – 589. г. – Царство јудејско; 607. г. – Почетак вавилонског ропства; 589. г. – Разрушење Јерусалимског храма и града; 607 – 539. г. Вавилонска управа; 539 – 332. г. – Персијска управа; 536. г. – Градња новог Храма; 332 – 143. г. Македонска управа; 143. г. – Симон Макавеј постаје архијереј и политички вођа; 40 – 4 г. Ирод, цар Јудеје, Галилеје, Самарије, Идумеје и Переје. Извор: Соколов, Библијска историја, Београд, 1968. Овде је, како видимо, бројање година од већих ка мањим бројкама, а не уобичајена градација година од мањих ка већим, што указује да је целокупна старозаветна историја била усмерена ка једном веома важном догађају, рођењу Христовом. Отуда су то године и векови пре нове ере, како говоре они који не познају Христа као Месију, али ипак признају нову еру, што много значи јер показује да са Христом почиње све ново. Такође је приметна и извесна нетачност у поретку година, и то неких шест-седам година неслагања у рачунању година, што не треба да представља проблем у вези са стварношћу сви историјских личности и догађаја описаних у Библији. Постоје и другачије хронологије старозаветних догађања: 2000–1400. г. – Доба патријараха; 1400. г. – Пресељење у Египат; 1250. г. – Излазак из Египта; 1200–1020. г. – Доба судија; 1020–1000. г. – Саул цар; 1000–961. г. – Давид цар; 961–931. г. Соломон цар; 931. г. – Распад Соломоновог царства на два дела: Израиљ, односно Северно царство и Јудеја, односно Јужно царство; 873–853. г. – Пророци Илија и Јелисеј; 739–734. г. – Пророци Исаија и Михеј; 641–609. г. – Пророци Јеремија, Наум, Авакум и Софонија;

16

586–538. г. – Вавилонско ропство; Пророци Језекиљ и Авдија; 525. г. – Пророци Агеј и Захарија; 458–428. г. – Пророк Малахија; 250. г. – Септуагинта, грчки превод Библије, почетак; 167. г. – Успон Макавеја; 143–135. г. – Симеон Макавеј, независни владар признат од Рима; 40–37. г. – Мататија Антигон II, последњи владар макавејске династије; 37–7/6. г. – Ирод Велики. Извор: Радомир Ракић, Библијски речник, Бгд. 2006. НОВИ ЗАВЕТ: 7 или 6. г. пре н.е. – Христово рођење; 6–15. г. – Ана првосвештеник; 18–37. г. – Јосиф Кајафа првосвештеник; 26–36. г. – Понтије Пилат, намесник у Јудеји; 27–29. г. – Проповед Јована Крститеља; 29. г. – Усековање главе Јована Крститеља (погубљење); 30. г. – Распеће, Васкрсење, Вазнесење и Педесетница 33. г. – Првомученик архиђакон Стефан; 33/35. г. – Чудесно обраћање апостола Павла; 42. г. – Мученичка смрт апостола Јакова; 48/49. г. – Апостолски сабор у Јерусалиму; 41–65. г. – Мисионарска путовања апостола Павла; 58/59. г. – Сужањство апостола Павла у Јерусалиму и Кесарији; 61/62. г. – Сужањство апостола Павла у Риму; 63/64 или 65/67. г. – Путовање апостола Павла у Шпанију; 64 или 67. г. – Мученичка смрт апостола Петра и Павла у Риму; 70. г. – Освајање Јерусалима и разрење Храма; 70–80. г. Јудеохришћани из Палестине долазе у Ефес, међу њима и апостол Јован. Ради бољег разумевања околности у којима су се догађале библијске радње добро је навести и кратак преглед неких историјских догађања која нису можда битно утицала на те догађаје, али пажљивом анализом можемо много тога повезати и довести и везу једно са другим. Навешћемо само неке: Пре 12000. г. – Старо камено доба (Палеолит); 12000–8000. г. – Средње камено доба (Мезолит); 8000–4000. г. – Младо камено доба (Неолит); 4000–3200. г. – Бакарно доба (Калколит); 3200–2200. г. – Рано бронзано доба (прво писмо Сумераца );

17

2200–1550. г. – Средње бронзано доба; 2100. г. – Законодавство у Месопотамији; 1792–1750. г. – Хамураби; 1550–1200. г. – Позно бронзано доба; 1200–900. г. – Гвоздено доба 1; 900–550. г. – Гвоздено доба 2; 550–330. г. – Персијско доба; 510. г. – Рим постаје република; 330–64. г. – Хеленистичко доба; 103–76. г. – Настанак снажних верско-политичких група есена, фарисеја и садукеја; 64. пре Христа – 330. г. после Христа – Римско доба; 5. г пре – 65. г. после Христа – Сенека; 37. г. н. е. – Рођен Јосиф Флавије, јудејски историчар; 43. пре – 12. г. после Христа – Плутарх; 50–130. г. – Епиктет, филозоф; 55–120. г. – Историчар Тацит; 61–114. г. – Плиније Млађи; 64. г. – Пожар у Риму; 68. г. – Нероново самоубиство; 111. г. – Трајанов указ којим хришћане ставља ван Закона; 313. г. – Милански едикт о слободи хришћана. Извор: Радомир Ракић, нд. на основу оригинала: Einheitsübersetzung – Die Bibel, Altes und Neus Testament, Herder, Freiburg, 1980.

Изворни текстови (аутографи) библијских књига су у већини случајева изгубљени, јер су написани на трошном материјалу (папирус, пергамент). Сачувани су преписи (апографи). 1947. године је пронађен у Кумрану крај Мртвог мора богат библијски материјал, познат као КУМРАНСКИ РУКОПИСИ. Најважнији сачувани библијски рукописи су: – Папирус Насх, на јеврејском језику, који садржи Декалог. Нађен у Египту 1902. године. – Исаијин рукопис, нађен у Кумрану 1947, који садржи скоро све што је написао Исаија. – Самуилов рукопис, нађен у Кумрану, сматра се да потиче из 3. века пре Христа. – Лењинградски кодекс, који садржи цео Стари завет, 1008. године преписан у Каиру. – Папирус Риландс, најстарији одломак Новог завета. Садржи неколико одељака Јовановог јеванђеља 18, 31–33; 37–38. Пронађен је у Египту, а чува се у Енглеској. – Папирус Бодмер, чува се у Бодмеријанској библиотеци у Женеви. Потиче из 200. године н. е. и садржи одељке из Јовановог јеванђеља (1–14). – Ватикански кодекс, чува се од 16. века у Ватиканској библиотеци. Преписан у Египту у 4. веку, садржи Стари и Нови завет. – Синајски кодекс, пронађен 1844. године у манастиру Свете Катарине на Синају. Одатле пренет у Лајпциг, па у Петроград (Лењинград).

ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ Већина библијских књига Старог завета написано је на јеврејском језику. Неки одељци Књиге пророка Данила (2, 4–7, 28); Јездра, 4, 7, 12–16; Јеремија 10, 11 написани су на арамејском језику. Новозаветни текст написан је на грчком језику, иако постоји мишљење неких да је Матејево јеванђеље најпре написано на арамејском језику. Најважнији преводи : – Септуагинта, или превод седамдесеторице, 3–2 пре Христа у Александрији у Египту. Превод са јеврејског на грчки језик. – Вулгата, латински превод. Блажени Јероним на позив папе Дамаса приступио ревизији старог латинског превода Vetus latina између 383–406. године.

18

ПРИСТУП БИБЛИЈИ Најважније је препознати разлоге који су покренули писање библијских књига и разумети библијски начин уочавања и решавања појединих животних питања. Битно је знати стварно стање и прилике времена и места настајања библијских текстова. Кад знамо историјски, географски, социјални и религиозни амбијент у коме настаје Библија, онда смо на добром путу исправног разумевања написаног. Добро треба знати следеће чињенице: јеврејски начин мишљења и изражавања, разноврсност библијских књижевних врста, разновременост настајања појединих књига, историјске и географске оквире, поступност религиозне мисли, богонадахнутост и црквеност Библије. Два основна приступа Библији су:

19

– спољашњи, литерарни, историјски, текстуални и језички; – унутрашњи, духовни приступ као живој речи Божјој која је „сила Божија на спасење свакоме који верује“ (Римљ. 1, 16). Да би се разумео прави смисао Библије, потребно је трезвено усклађивати оба ова приступа, и обазриво разматрати следеће чињенице: Јеврејски начин мишљења и изражавања Битна особеност јеврејског језика јесте могућност да се у мало речи с великим нијансама садржаја изрази велика мисао. То је умешност где имамо кап речитости, а вал мудрости. То ствара одређене тешкоће у превођењу оригиналног текста на друге језике. У јеврејском језику је глагол носилац израза, и то тако што не познаје презент, него перфект и футур. Отуда егзистенцијална напетост сваке мисли, јер иако сиромашан временима, глагол је богат облицима. Такође је битно нагласити да јеврејски језик не познаје зависне реченице него упоредне, што доводи до тога да постоји везник „и“, који само назначује, а не довршава идејну повезаност реченичног склопа, тако да је овај језик парадоксалан, координиран и конкретан. Стил овог језика је сликовит и конкретан, воли јаке изразе, смеле метафоре, фантастичне слике, емфазе и хиперболе. Због тога се најапстрактније стварности приказују материјалним појмовима. Отуда имамо у Библији антропоморфизме, антропопатизме, тако да Бог има очи, уши, руке, гневи се, каје се ... којима човек „описује“ Бога на основу себе. Различите књижевне врсте Библију треба литерарно, а посебно идејно, вредновати у оквиру света у којем је настала, према укусу ондашњег начина писања и изражавања. Евидентна је сродност библијске литературе са месопотамском и египатском књижевношћу. Важно је нагласити темељне законе јеврејске стилистике: поступно изражавање, паралелизам, посебан поредак речи, заокруженост мисли. – поступно изражавање: Мисао се не изражава одједном, у својој унутрашњој замршености ослобађа се постепено, на махове, у више предаха. Овде је битна употреба везника „и“ који назначује, а не довршава идејну повезаност реченичног склопа. – паралелизам: Постоје три врсте паралелизма: – синоними – друга реченица проширује и појашњава прву, нпр: „Небеса проповедају славу Божију, и дела руку Његових показује свод небески …(Пс. 18,2). – антитетички паралелизам — мисао прве реченице се истиче тако што се у другој исказује још једна супротност.

20

„Мудар син весеље је очево, а будаласто дете туга је материна“ (Проп. 10, 1–2). – синтетички паралелизам — друга реченица и изражајно и мисаоно удопуњује прву. „Онај који поштује оца имаће весеље у својој деци – биће услишен у дан молитве“ (Сир. 3, 6–7). Поред поређења мисли, постоји и повезаност мисли, и то не толико логичким следом колико узајамним надовезивањем. Тако се мисао смирено и готово неприметно помиче, саму себе у потпуности и у деловима тумачи и осветљава. „У њој беше живот – и живот беше светлост људима – и светло се светли у тами – и тама га не обузе“ (Јн. 1, 4–5). Треба рећи да Псалми представљају посебну врсту библијског песништва. Пророчке књиге Старог завета садрже само пророштво као посебну књижевну врсту, где се говори о будућим догађајима, углавном у вези са доласком Христа, обећаног Месије. Ту имамо апокалиптичку књижевну врсту где се прозивају савременици због вероломства и моралног пада указивањем на могуће казне. Из старозаветног казивања сазнајемо да писци имају смисла за басну (уп. Суд. 9, 7– 5), као и за алегорију (уп. Јез. 34). Новозаветна књижевност нам разоткрива две књижевне врсте: – јеванђељско сведочење, са специфичним киригматичким тј. благовесним саопштењем о спасењу света и човека. – епистоларна књижевност, посланице. Библијски писци саопштавају вечне истине у конкретном времену тако што уважавају време у коме живе и стваралаштво својих савременика, прилагођавају се могућностима оних којима се обраћају. Због тога је Библија издржала све провере времена и остала жива реч која надахњује и покреће стваралаштво у свим временима, јер свако време осавремењује вечношћу. Не обуставља стваралаштво наметањем идеја, сведочећи непроменљиву и незастариву истину, заправо Бога као истину, а не као недодириви ауторитет. Препоручена литература 1. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006. 2. Соколов. Библијска историја, Бeoград 1969. 3. Tomić, C. Pristup Bibliji, Veritas, Zagreb 1986. 4. Harrington, W. Uvod u Bibliju – Spomen objave, Kršćanska sadašnjsot, Zagreb 1991. 5. Harrington, W. Uvod u Stari Zavjet – Spomen obecanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 6. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet – Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

21

ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ Израз „ерминевтика“ употребљава се у Библији на неколико места у различитим значењима. Употребљава се у значењу говорити (Изл. 4, 16), па даље: превести на други, страни, језик (уп. Јн. 1, 38; 9, 7; 1.Кор. 12, 10; Јевр. 7, 2), као и у значењу тумачити и разјаснити (Лк. 24, 27). Овај израз неки везују и за грчко митолошко божанство Хермеса (Ермис), који је по веровању старих Грка имао задатак и способност да објављује људима вољу, намере, одлуке, планове и налоге богова. Ако знамо да се Хермесу приписује проналазак језика и писма као средства општења међу људима, онда нам је јасно да реч „(х)ерминевтика“ има вишеструко значење. Такође, ову реч употребљава и древни грчки философ Платон, а сам израз потиче од грчког глагола ерминевин који се може превести са неколико наших израза: изразити, објаснити, рећи, обелоданити, превести, појаснити, објавити … Сви ови изрази недвосмислено указују на то да тумачити нешто подразумева претходно знање и прихватање онога о чему се другоме говори, и што се жели објаснити. Ерминевтика истражује принципе, правила, методе и средства која се користе приликом тумачења Библије, и као таква истовремено је и наука и вештина која подразумева како веру тако и знање. Захтева познавање језика, синтаксе, граматике, књижевног стила, историје, животних околности и културе. Истовремено је и објашњење и тумачење, што увек значи и дијалог оних који учествују у процесу разумевања. Да бисмо на прави начин разумели важност исправног разумевања (тумачења) Библије, потребно је да знамо како су то чинили побожни Јевреји, изабрани народ Божији. Ту имамо најпре рабинска тумачења, мидраш, са своје три врсте: – халаха – правни прописи, култне одребе, правила понашања; – хагада – духовно образовање; – песхер – актуелизовање пророчких списа кроз испуњење пророштава. Скоро сви новозаветни тумачи се слажу да се овде ради о „јуридичкој ерминевтици“, знајући да је Закон „педагог за Христа“ (Гал. 3, 24). Већ у самом новозаветном тексту видимо павловску алегоријску егзегезу која истовремено садржи историчност и конкретност, али и неки тајанствени преносни смисао. Говори се о конкретном историјском догађају који нешто наговештава, садржи дубљи смисао. Тако распознајемо: – типолошки метод; – паралеле; – параболе; – символе. Сам Христос нас упућује на потребу исправног разумевања библијског текста, што неминовно значи стваралаштво, а не само пасивно примање

22

туђег мишљења. То је смисао његових речи: „Истражујте писма … баш она сведоче о мени“ (Јн. 5, 39). Многи ствараоци кроз историју су то показали, а наравно било је и оних који су другачије мислили и тумачили (уп. 2. Петр. 3, 16). Овде никако не треба да се збуњујемо пред речима: „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви … него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од путева ваших, и мисли моје од мисли ваших“ (Ис. 55, 8–9). Много боље ћемо ово разумети ако нам буду јасне речи: „Бога није никад нико видео … Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави...“ (Јн. 1, 18). Овде треба указати на два битна нивоа: слушати и разумети, први значи отворити се пред другим (слушати), други је остварити заједницу са другим (разумети). То су знали сви тумачи библијског текста и будући сигурни у вери и знању настојали су да вечне истине преведу на језик својих савременика, мудро се користећи језиком свога времена, научним достигнућима и научним методама. Најчешће примењиване методе биле су: типолошка, алегоријска, историјскофилолошка, буквална и др. Навешћемо овде само нека имена из мноштва тумача Библије, као и различите приступе тумачења Библије. Најпознатији тумачи били су: писац Варнавине посланице, Аристид Атински, Аристон Пелски, Свети Јустин Мученик и философ, Мелитон Сардски, Свети Иринеј Лионски, Свети Методије Олимпијски, Тертулијан, Иполит Римски, Амвросије Милански, Блажени Јероним, Блажени Августин, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти. Током времена искристалисана су два приступа, или две различите школе тумачења Библије, александријска и антиохијска школа. По питању типологије обе школе имају истоветан став, али се разликују у даљем приступу, тако да имамо: – алегоријски приступ александријске школе – буквално-историјски приступ антиохијске школе Творац и зачетник александријског алегоризма је Ориген, који је био под великим утицајем Филона Александријског. Овде треба рећи да александринци јасно разликују три ступња, и то: – историјски (буквални); – типолошки; – алегоријски (мистични) Најпознатији александринци су поред Оригена: Дионисије Ареопагит, Кирило Александријски, Атанасије Велики, а познати антиохијци су: Свети Јован Златоусти, Јевсевије Ћесаријски, Теодор Мопсуетски, Теодорит Кирски ... Овде треба навести и мишљење схоластичке науке и њеног најистакнутијег представника Томе Аквинског, који разликује четири ступња у тумачењу Библије:

23

– почетни или основни; – историјски или дословни; – алегоријски; – есхатолошки. Модерно раздобље у тумачењу Библије почело је под утицајем филозофског иманентизма и дехристијанизираног хуманизма ренесансе, када је човеков разум уздигнут на висок ниво самообожавања и мишљења да је човек мера свега. То је била реакција на став да је Бог мера свега, без дубљег улажења у богочовенску стварност заједничења у вери, где је Богочовек мера свега, тако да је човек уздигнут из стања створења, послушног роба и себичног најамника у стање љубљеног сина. То, изгледа, нису хтели да разумеју неки, а и они који су требали да говоре са смирењем изгубили су стрпљење. Тако је дошло до раскорака и неразумевања, и Књига која треба да спаја и приближава почела је да раздваја, али и то се може посматрати као нешто креативно, јер на крају крајева имамо доста стваралачког подухвата на пољу изучавања библијског текста, историјских околности и библијске географије. Рационализам, емпиризам и просветитељство 17. и 18. века резултирали су емпиријским рационализмом који је довео до субјективизма и скептицизма. Кад је у питању библијски текст, научници овог времена и ових праваца пронашли су и друге изворе, осим библијских, најпре на основу археолошких истраживања, за нову, небиблијску космологију, што не треба одмах посматрати негативно. Од теолога најпре треба очекивати мудрост усклађивања са осталим наукама, јер Библија није написана као уџбеник космологије него као жива реч Божија. То је не супротставља другим књигама, чак и онда кад са друге стране постоји негативан став. Само тако се сведочи Библија, кад можемо да будемо изнад свих напада и потребе да бранимо, али то није ни мало лако. Тако имамо покушај филозофа деисте Томаса Хобса да библијском тексту приступи критички, али у његовом случају са неповерењем, што је дијаметрално различито са ставом ранијих тумача: чути и разумети, иако би могло и да се усклади једно са другим. Спиноза је отворено одбациво сваку могућност натприродности библијског текста. Ипак, почетак научног истраживања Библије везује се за Ричарда Симона (1638–1712), који је на основу библијско-рабинске и патристичке литературе тврдио да Мојсије није једини аутор Петокњижја (Пентатеуха), указујући на то да у научном истраживању треба уважавати и усмено предање. Овде треба рећи да он не умањује вредност написаног, него жели да све буде испитано са свих страна, не постоји само порука и символика, постоји и историјска реалност и време и место настанка. Трагање за доказима о томе није негација богословља (теологије), него је предуслов за састваралаштво. Овде треба указати на опасност догматизма и емоционалног мистицизма, што неминовно затвара човека у зачарани круг истомишљеника, тако да

24

су му сваки другачији приступ и разумевање нешто непријатељско. А то је непотребно, јер истраживање историјских околности, садржаја текста на основу филолошких студија и записаних догађаја на основу археолошких истраживања само може да допринесе бољем упознавању са Библијом, и да покрене веће интересовање за библијски текст. Неприродна је напетост између теолошког приступа и научног истраживања Библије, јер се ради о надопуњавајућим чињеницама, а не супротстављеним ставовима. То је био велики проблем за Михелиса, професора оријенталних језика у Гетингену (18. век), што је његов савременик Семлер покушао решити, али није успео јер је, негирајући ауторитет папе, отишао тако далеко да је и Бога сместио у раван ауторитета који треба да буде заобиђен, па је све ставио у руке човеку. Превидео је стварност да је Бог истина која се открива, а не ауторитет који се намеће. Централни догађај је оваплоћење Сина Божијег, што су увидели неки истраживачи Библије, као што су Хаман и Хердер. Они су успели да ускладе напетост између вере и разума, традиције и просветитељства. Граматичко-историјска егзегеза 19 века спаја литерарну и историјску критику. Проучава садржај са аспекта језика, композиције и порекла, покушава одредити вредност светих списа као историјских докумената, служећи се помоћним наукама као што су филологија, археологија и географија. Овде треба указати на проблем недостатка верског искуства, што је многе истраживаче Библије оставило на пола пута. То се нарочито рефлектовало под утицајем философа Хегела, чија дијалектика, примењена на историју, учи да човек напредује по антагонизму и сукобу. По њему, одређена ситуација (теза) неизбежно води у своју супротност (антитеза), што доводи до борбе, која доводи до спајања (синтезе), која у даљем току опет постаје теза, и све тако из ситуације у ситуацију. Тако је прогрес просветитељства преко Хегелове дијалектике прешао у теорију еволуције. Све ово је утицало на неке тумаче Библије, који су неосновано оспоравали важност Старог завета, као на пример Ватке и Фридрих Шлајермахер. У свему овоме треба истаћи битну улогу Тибингенске школе, чији су изразити представници Баур и Штраус, посебно у вези са новозаветним текстом. Штраус је објавио 1835. Баурово дело: Живот Исусов као радикалну реинтерпретацију садржаја јеванђељског текста. Овде се сумња у стварност историјског постојања Исуса и Павла, како их описује новозаветни текст. Он прихвата Хегелов став да су антагонизам и сукоби мере историјског напретка, говорећи да је период од 40. до 160. године био време напетости, борбе и измирења. Борба се водила између Павловог либерализма и јудејског легализма, а крајњи резултат је помирење Петра и Павла. Најизразитији противник Тибингенске школе био је Харанк, чији је став био: Назад ка традицији. Научно истраживање Библије у 20. веку концентрисано је на истраживање књижевних облика, и најистакнутији представник је био Херман Гункел

25

(1862–1932). Он је сматрао да ранију литерарну анализу својих претходника из прошлих векова треба допунити проучавањем историје која је претходила коначном литерарном производу. Овде се указује на важност старозаветне историографије, као и библијске историје као заједничке историје свих народа, али најпре Израела, што су истицали многи тумачи овога периода. Такође треба указати и на христолошку оријентацију неких тумача који указују да је једини прави смисао старозаветног периода чекање да се појави Месија, а новозаветна стварност добија свој пуни смисао у вечном животу, где историја није омаловажена него је остварена. Овде је потребно поменути Бултмана и његов став о потреби демитологизације јеванђеља, како би порука вере била приступачнија човеку 20. века, и то тако што се говори разумним језиком о „реализованој есхатологији“ овде и сада, а не у некој далекој будућности. Њему су се супротставили представници Скандинавске школе, Упсалске школе, као и Немачки традиционални библисти Карл Барт и Ото Кулман. Модерно научно истраживање Библије почело је пре нешто више од двеста педесет година, пролазећи кроз многе фазе. Рационализам и деизам су порицањем натприродног порекла покушали да наметну став да је Библија обична књига, резултат само човекове умне делатности. Хуманизам је свео читање Библије само на естетски доживљај. Еволуционизам је веру сводио на нешто примитивно, што мора или да се промени или нестане под притиском нових догађања, и ту за Бога није било ни мало места, за човека само онолико колико се прилагоди току догађаја, који се догађају по некој чудној инерцији. Покушај демитологизације је нешто што треба врло обазриво прихватити, како не би дошло до неразумевања спасоносне стварности: Бог је постао човек, – не престајући бити Бог; како би човек могао постати бог по благодати – не престајући бити човек. Тако би заговарана демитологизација значила: и Бог и човек су само човек, и сваки даљи напор у том правцу је сувишан. На тај начин би демитологизација значила свођење спасоносног процеса само на историју као „реализовану есхатологију“, без спремности да се дубље улази у стварни смисао библијске поруке.

Препоручена литераратура 1. Амфилохије Радовић, Тумачење Старог Завета кроз векове, Београд 1979. 2. Емилијан М. Чарнић, Библијска ерминевтика, Београд 1971.

26

ИСТОРИЈСКИ И ГЕОГРАФСКИ ОКВИРИ БИБЛИЈЕ Библијска мисао је дубоко укорењена у време и поднебље где је настала. Период догађања је велики, траје скоро 14 векова, од 1300. пре Христа до 100. г. после Христовог рођења. Место је стари Средњи исток. Археолошка истраживања у Египту, Месопотамији, Палестини и Сирији потврђују многе библијске описе. Палестина је добила име по Филистејцима (Пелиштим), непријатељима Израиљевим. У Библији сусрећемо различита имена ове земље: Ханан, Земља Израиљева, Света земља, Обећана земља, Земља, Јудеја (1. Сам. 13, 9; Јез. 7,2; Зах. 2, 6; Јевр. 11, 9; Мт. 5,4; Лк. 1, 5; Дап. 10, 37). Име Јудеја долази од имена области чији је главни град Јерусалим. Препоручена литература 1. Даули, Тим. Библијски атлас, Jугословенско библијско друштво, Београд 2000. 2. Келер, Вернер. Библија је у праву, Kаленић, Kрагујевац 1987. 3. Лозе, Eдуард. Свет Новог Завета , Београд 1986. 4. Popović, Anto. Novozavjetno vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2007.

НЕПРЕСТАНА АКТУЕЛНОСТ БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА Библија нам саопштава неоспорну истину љубави Божије. Бог се прилагођава човековим способностима, дајући себе несебично, да би на крају постао човек не престајући бити Бог како би човек постао бог по благодати, не престајући бити човек. Кроз цео Стари завет провејава заједничење Бога и човека које се заснива на многим богојављењима, почев од стварања света и човека, примања Авељеве жртве, Нојеве лађе, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, пророка, судија, царева. Ту је идеја водиља чекање рођења Сина Божијег о коме говоре сви као очевици, иако постоји размак векова. Христос то најбоље осликава речима: „Аврам, отац ваш, радовао се што ће видети мој дан, и видео га је и обрадовао се“ (Јн. 8, 56). Знамо да је Аврам живео око 1850. године пре Христовог рођења, што је веома велики временски размак. Из библијске перспективе, он није „јунак из прошлости“, митска личност из давнина, он је усељен у вечност, и на тај начин је савременик сваког времена. Живео је у конкретном историјском периоду и живи у вечности у коју су сви људи призвани.

27

ПОДЕЛА БИБЛИЈЕ ОСНОВНА ПОДЕЛА Библија се дели на Стари и Нови завет. Та подела је заснована на историјским чињеницама и стварним догађајима у којима су Бог и човек саствараоци у спасоносном делу. Зашто два Завета, односно договора? Зар није могло све да се оствари одмах, у једном покушају? Могло је, кад је Бог у питању, али кад је човек у питању онда је потребна поступност, и Бог то чини прилагођавајући се нама и чекајући стрпљиво наш одговор на Његов позив. Отуда имамо све библијске и историјске догађаје, нас ради и нашега спасења ради. Значи, Бог је један, увек исти, не постоје два различита бога, бог старог и бог новог завета. Постоји „стари“ и „нови“ Израиљ, а Бог је увек „незастариво нов“, несместив у категорије пролазности и промена. Воли човека љубављу непролазном, ненасилном и ненаметљивом. СТАРОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ Старозаветне књиге делимо на: законске, историјске, поучне и пророчке Законске су: Мојсијево Петокњижје (Књига постања, Књига изласка, Књига левитска, Књига бројева и Поновљени закони). Историјске су: Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Књига о Рути, Прва и друга Самуилова, Прва и друга о царевима, Прва и друга књига дневника, Књига Јездрина, Књига Неемијина и Књига о Јестири. Поучне су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове, Књига проповедникова и Песма над песмама. Пророчке су: Књига пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила (велики пророци), Књиге малих пророка: Осије, Јоиљ, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија, Малахија. НОВОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ

Саборне Посланице – Јаковљева, Прва и Друга Петрова, Прва, Друга и Трећа Јованова и Јудина посланица. Пророчка књига је: Откровење Јованово. СРПСКИ ПРЕВОДИ Свето писмо Старог и Новог завета Стари завјет, превод Ђура Даничић (1865); Нови завјет, превод Вук Караџић (1847, 1857); Атанасије Стојковић, пре Вука, превео Нови завет (1830/4) Нови завет, превод Димитрије Стефановић (1934); Нови завет, превод Емилијан Чарнић (1973); Превод Светог архијерејског синода (1984, исправљени превод 1990); Стари и Нови завет, Стари завјет по преводу Ђуре Даничића, Нови завјет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, Глас Цркве, Шабац – Ваљево – Београд 2005. ЦИТАТИ ИЗ БИБЛИЈЕ У СТАРИМ СРПСКИМ БИОГРАФИЈАМА Српски библисти двадесетог века Душан Глумац и Димитрије Димитријевић су објавили знаменито дело на ову тему. Тако сазнајемо да је Стари завет, посебно Псалми, најчешће цитирани део Библије у старим српским биографијама (од 2032 цитата укупно 729 је из Псалама, 568 из Јеванђеља (Матеј 311; Јован 130; Лука 90; Марко 29), а 246 из Посланица апостола Павла (Римљанима 48; 1. Кор. 47; 2. Кор. 47; 1. Тим. 25; Јевр. 37). Једино код Светог Саве имамо другачији однос Старог и Новог завета, и то у корист Новог завета, 75 места из Новог, а 24 из Старог завета.

Препоручена литература Станојевић, Ст. и Душан Глумац, Св. Писмо у нашим старим споменицима, Београд 1932.

Новозаветне књиге деле се на: законске, историјске, поучне и пророчке. Законске су: Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Марку, Јеванђеље по Луки и Јеванђеље по Јовану. Историјска књига је: Дела апостолска. Поучне су: Посланице апостола Павла – Римљанима, Прва и Друга Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Прва и Друга Солуњанима, Прва и Друга Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима,

28

29

ПРВИ ДЕО Свети пророк цар Давид, Пећка Патријршија

СТАРИ ЗАВЕТ

МОЈСИЈЕВО ПЕТОКЊИЖЈЕ Под овим именом подразумевамо збирку од пет књига, које се приписују старозаветном пророку и боговицу Мојсију. Имена ових књига су: Књига постања, Књига изласка, Књига левитска, Књига бројева и Књига поновљених закона. Сами наслови говоре о садржају ових књига, а њихово заједничко име – Законске књиге Старог завета показује да је основна тематика коју третирају закон, тј. заповести, тако да је централни догађај свих ових списа примање заповести на Гори Синају као чин у који се сливају сви ранији догађаји од Авељеве жртве преко Нојеве праведности, Аврамове, Исакове и Јаковљеве вере, Јосифовог богољубља и братољубља. Сви они су били сведоци и учесници многих богојављења, али тек Мојсије на Гори Хориву има најпотпунији доживљај боговиђења и слушања „божанског гласа“ којим добија велике благослове. У њему се сабирају сви благослови и због тога је за многе његово ауторство првих пет књига Библије јасно и неоспорно. Без даљег улажења у полемику о томе да ли је само нешто, или баш све написао Мојсије, покушајмо да у најкраћим цртама осликамо те догађаје и поменуте личности о којима се јасно и подробно говори у поменутим текстовима.

СТВАРАЊЕ СВЕТА И ЧОВЕКА Библијска слика стварања света је веома јасна и илустративна. Разоткрива нам свемогућство Творца на један афирмативан начин, тако што релацију Творац – творевина приказује као стваралачку сарадњу, а не као самовољу Свемогућег. Наравно, стоји записано: „У почетку створи Бог небо и земљу ... И рече Бог нека буде ... и би ...“ (уп. Пост. 1, 1–4), као што стоји да „земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом ...“ (Пост. 1, 2). Али, све ово добија свој пуни и прави садржај у речима: „Нека земља пусти из себе душе живе ... И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици ...“ (Пост. 1, 24; 2, 20), јер се види Божији позив и благослов творевини за састваралаштво. Пуноћа тог благослова јесте благослов Божији

33

човеку: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи“ (Пост. 1, 28). Овај благослов у множини упућен је свакоме човеку и означава сталност стварања, тако да стварање не траје само шест дана и седми дан као дан одмора не значи да се Бог уморио током шест дана, нити је одустао од стваралаштва препуштајући даљу динамику стваралаштва човеку. Поступност стваралаштва Божијег показује Његово промишљање о свему. Он све ствара ни из чега, а не обликује нешто што већ постоји. Бог одувек постоји, док творевина настаје у времену, постаје стваралачком речју и дејством љубави Божије. На тај начин нам показује добру жељу да све уведе у радост постојања тако што настоји да успостави добар поредак и покрене стваралачку слободу човекову. Не остаје затворен у себе и своју недодиривост, отвара се уводећи творевину у лепоту састваралаштва. Тако на почетку одваја светлост од таме, светлости даје име дан, а тами даје име ноћ, и то је ПРВИ ДАН СТВАРАЊА. После тога ствара свод небески, видљиво небо, и то је ДРУГИ ДАН СТВАРАЊА. Даљи ток стваралаштва тече тако што Бог одваја воду од копна благословивши земљу да „пусти из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно ...“(Пост. 1, 12), и то је ТРЕЋИ ДАН СТВАРАЊА. Украсивши лице земље Бог наставља стваралаштво тако што ствара небеска тела „да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама“ битни предуслови за живот тако да Бог наставља даљи ток стварања уводећи у живот жива бића, и то најпре птице небеске и рибе и друге живе врсте у води, благосиљајући их речима: „Рађајте се и множите ...“ (Пост. 1, 22), и то је ПЕТИ ДАН СТВАРАЊА. Ту не престаје стваралаштво, продужава се стварањем животиња и звери, и то тако што „рече Бог: Неке земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим ... И створи Бог звери земаљске ...И виде Бог да је добро (Пост. 1, 24–25). На крају стварања Бог показује пуноћу своје несебичне љубави, што улуструју речи: „Да начинимо човека по свом обличију, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и до целе земље ... И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божјем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу и овладајте њоме ... И створи Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива ... И рече Бог: Није добро да човек буде сам, да му начиним друга ... И пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму. А Адам рече: Сад ето кост од мојих костију, и тело од мога тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека ...(Пост. 1, 26–28; 2, 18, 21–23). Ово је ШЕСТИ ДАН

34

СТВАРАЊА. На крају стварања имамо СЕДМИ ДАН СТВАРАЊА, као дан који Бог „благослови и посвети“ као стваралачки завршетак. Овде најпре треба знати да библијско поимање дана не треба буквално разумевати као ове наше дане који трају двадесет четири часа, јер „пред Богом је хиљаду година као један дан и један дан је као хиљаду година“, што значи да не треба Бога смештати у контекст наших мера и мерења, Он је изнад свега тога, али стварајући све непрестано дејствује у сваком времену. Такође, одмор као нашу потребу, и нешто што прати свако човеково дело не треба доживљавати из наше перспективе. Бог све чини за човека и са човеком, ништа без нас и ради себе како би показао своју силу и славу. Тако нешто страно је, и непотребно Богу који не жели да се намеће и никоме ништа не ускраћује, све уводи у живот дајући свима слободу, и свима жели добро. Он покреће и чува добар поредак у свему, не тражи покорне слуге које се диве у страху, или се покоравају зарад себичног интереса, жели слободне и одговорне саствараоце. Ненаметљиво се даје очекујући човеково драговољно прихватање заједничења у љубави. Све створено поверава човеку, не повлачећи се у недодириве висине, ту је ненаметљиво присутан, бди над оним што је створио, не одриче се свога дела, али и не угрожава слободу којом је обдарио створеног човека. Увек све даје свима, никоме никад ништа не узима, али и не намеће, чека наше састваралачко отварање. Није просто Творац који улаже очекујући добитак, него је Отац који воли оно што је створио, чак и онда кад са друге стране не постоји узвраћена љубав.

ПРВА ЗАПОВЕСТ – БОЖИЈИ ПОЗИВ ЧОВЕКУ ДА СТВАРА Бог човека од почетка види као вољеног сина, не као створење које треба да Га беспоговорно слуша. Због тога га поступно уводи у стваралачку динамику тако што му даје могућност да свему створеном да име и да буде господар свега створеног. Пре стварања човека видимо унутартројични дијалог „да начинимо човека по обличју, као што смо ми ... (Пост. 1, 26), а у самом чину стварања имамо два момента, стварање Адама од праха земаљског и стварање Еве од ребра његовог. Нису на овај начин мушко и женско стављени у две категорије, тако што би првостворени био битнији од другостворене, него је стварање човека окончано онда кад су обоје створени, мушко и женско. Човек је, дакле, створен по образу и подобију Божјем, што неминовно подразумева динамизам умножавања добијених дарова, а не нестваралачки статизам примања без стваралачке одговорности. Бог жели човека саговорника и саствараоца, а не беспоговорног послушника који се повинује наредбама.

35

Стваралачка динамика подразумева одговорност и учествовање у делу, стално напредовање у добродетељи. Због тога Бог човека дарује најпре слободом, а потом му даје заповести као пут и начин слободног остварења у добродетељи. Не присиљава га претњама и не заводи га лаким обећањима, позива га да сам одлучи шта ће и како ће, указујући му на све евентуалне могуће последице ако нешто учини или не учини. Говори му јасно и тачно, позивајући га да сам слободно одлучи о свему: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи, јер у који дан окусиш од њега, умрећеш“ (Пост. 2, 16 –17). Нису ове речи никаква претња или позив на покорност, пре су позив човек у да се подигне из потрошачко–произвођачких релација у стваралачку сигурност. Тако да опомена „умрећеш“, није уцена или освета, јер не каже „убићу те“, већ говори човеку да ће умрети, тј. да од човекове слободе зависи да ли ће живети или умрети. Велики је то дар, и велика одговорност човекова, и Бог жели да човек то драговољно прими и разуме, да зна сву дубину, висину и ширину живота, а не просто само да живи уживајући и дивећи се нечему. Без стваралачке динамике нема ни животне лепоте, због тога Бог позива човека да „овлада земљом“ и да ствара непрестано да се „рађа и множи“, што значи да му поверава одговорност даљег стварања и постојања. Није човек створен само да се покорава наредбама и слуша не разумевајући зашто то чини, него је призван да „чува и обрађује“ творевину улазећи све дубље и дубље у све животне токове. Да би то могао да чини, мора најпре да изгради здрав однос према свему, да зна своје место у томе и да о свему има добро знање. Због тога Прва заповест, која представља добро упутство о томе како треба да се човек односи према створеној твари, није само питање односа према Творцу, није нешто што неминовно подразумева покорност, него је позив човеку да слободно изабере своје даље стваралаштво. Овде се не треба оптерећивати питањем зашто Бог није спречио човеков пад, јер тако нешто би значило негацију дара слободе, којим је Бог частио човека. То би било одузимање датог и тако би се обесмислило стваралаштво Божије, а и човеково. Треба знати и то да Бог није једва чекао пад како би се осветио човеку, него је показао пуно уважавање човекове личности, чак и онда кад је овај погрешно поступио. Није га спречио у томе, не због тога што га не воли, него баш због тога што воли и уважава човека, не жели да га принуди на нешто што човек не прихвата и не жели да чини. Да, али ипак, може помислити неко, дао му је заповест о неједењу плода са дрвета познања, што значи да му је на неки начин ограничио слободу. Међутим, то није ограничавање слободе, то је најпотпунија афирмација слободе, вера у човека да може ако хоће да и то учини, и љубав према човеку кад је другачије учинио. Да није веровао у човека не би му ни давао ту заповест, али ништа није хтео да изнуди. Тако да речи „умрећеш“ нису равнодушна констатација незаинтересованог

36

господара за судбину непокорног слуге, него најкрајњи вид борбе за човека, који ипак сам треба да победи. То може, само ако хоће. Дакле, Прва заповест покреће човека у састваралаштво са Богом, није ограничавајућа забрана којом се човеку нешто ускраћује. Бог човеку на овај начин указује поверење позивајући га да и сам ствара, а не само да прима нешто немајући стваралачког искуства. Овде је сувишно питање, зашто не баш све, него све, али само једно не? Да је Бог хтео да понизи човека онда би га без стваралачког искуства увео у непознато тако што би овај само „уживао“ не знајући ништа ни о себи, ни о Богу, ни о творевини. Тако нешто је беживотни статизам без реда и поретка, ту нема животне радости, постоји само трошење без стваралачке одговорности. Богу су такве релације стране јер ту нема места за Његову очинску љубав којом усиновљује човека, не одустајући од тога чак ни онда кад човек чини другачије. Због тога Прву заповест треба доживљавати као добру понуду Божију човеку, а никако не као уцену или претњу. Да је стварно тако, види се из свих догађаја који јој претходе, као и из оних догађаја којима претходи ова заповест.

САТАНИНА НЕОСНОВАНА И НЕРЕАЛНА ПОНУДА ЧОВЕКОВ ПАД У ИДЕОЛОГИЈУ РАВНОБОШТВА Треба знати да нипошто не смемо да упадамо у замке онтолошког дуализма када говоримо о постојању зла и Сатане, јер зло нема своју стваралачку онтологију. То је, заправо, један нестваралачки чин, одустајање од стваралачке лепоте. Не постоји Бог добра и Бог зла, Бог је добар, а зло постоји као нестваралачки чин творевине. Први који је учинио зло и чини га увек, јесте пали анђео, Сатанаило, али и немали број људи је самовољно упао у замке злодејства. Већ на почетку историје видимо сусрет палог анђела и човека, и то одмах после Прве заповести којом Бог жели човека да уведе у стваралачку одговорност. Ту се дијалог одвија између Сатане у облику змије и Еве којој се обраћа питањем о заповести. После тога Сатана обећава оно што не може да испуни: „Нећете ви умрети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите отворити очи па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло ...“ (Пост. 3, 5). Чувши ово, Ева „видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло радо ради знања, узабра плод са њега и окуси, па даде и мужу своме, те и он окуси“ (Пост. 3, 4–6). Овде не треба упадати у замку осуђивања само Еве за лаковерност за оно што је чула од змије, тј. сатане и лукавство којим је преварила Адама. Не стоји тако нешто, овде су они „обоје као једно“ учинили по својој слободи то што су учинили. Пријала им је реч обећања које није имало утемељење у животној реалности. Њима је овде понуђено немогуће, пут да без Бога

37

постану богови. Они су у себи суновратили унутрашњи порив човека ка обожењу и предали су се идеологији равнобоштва поверовавши на моменат обећању и приставши на наговор. Овде треба рећи да је једењем забрањеног плода са дрвета познања почело раслојавање заједничења, одвајање човека у себи. Али, није проблем у самом плоду него је суштина свега то што је човек поверовао сатанином обећању које му је било привлачније од Божије заповести. Човек није повредио Бога на овај начин, сам се у себи повредио и посвађао. То се види из каснијих догађаја где човек покушава самооправдањем и изговарањем другим да се ослободи кривице. Овде видимо продужено греховно стање које се манифастује страхом од казне који резултира покушајем скривања од Бога. На тај начин човек продужава своје нестваралаштво смишљањем изговора и бекством од одговорности. То страшно суочење палог човека са самим собом илуструју библијске речи: „Тада им се отворише очи, и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи прегаче“ (Пост. 3, 7). Под притиском учињеног дела човек је најмање желео да се сретне са Богом, док Бог никада не оставља човека, воли га и онда кад човек своју самовољу супротставља љубави Божијој. Човек се склања, а Бог га тражи да би му показао љубав, а не да би га укорио и казнио. Адам полази од себе и свог става, грехом се затвара за љубав Божију, тако да мисли да га Бог тражи да би га казнио, а не да би га још једном уверио у своју љубав. Због тога се склања у жбуње чувши глас Божији, а на питање шта је учинио, и да ли је ипак пробао плод са дрвета познања одговара: „Жена коју си удружио самном, она ми даде с дрвета, те једох ...“ (Пост. 3, 12). Ево примера како грех разара заједницу, јер исти тај човек при првом сусрету са „женом коју му је Бог дао“ говори радосне речи: „Сад ето кост од мојих кости, и тело од мога тела ...“ (Пост. 2, 23), сад негодује против Бога и одриче се своје жене да би себе оправдао. Ева се правда, такође, говорећи: „Змија ме превари“ (Пост. 3, 13). На овај начин обоје су продужили сумњу и неповерење према Богу, остали су затворени у себе и своју себичност самолишавајући се љубави Божије. Наравно, Бог верује у човека и зна да човек може много више и у том смислу треба посматрати речи којима се Бог обраћа најпре змији: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твог и семена њеног, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати“ (Пост. 3, 15); а потом Еви: „теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу твога мужа ...“ (Пост. 3, 16); и на крају Адаму: „Земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до својега века. Трње и коров ће ти рађати ... Са знојем лица свог јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити..“ (Пост. 3, 17–19). После овог „поравнања одозго“ као да су се примирили обоје после обостраног сагледавања учињеног, што

38

потврђују речи: „Адам надену име својој жени Ева, зато што је она мати свима живим ...“ (Пост. 3, 20). Ово нам јасно показује повраћени животни оптимизам код човека после свих догађања, јер се поново човек уверио у љубав Божију. Такође је битан и онај моменат када „Бог начини Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их у њих ... И рече Бог: ето човек поста као један од нас ... али сада да не пружи руке своје и узбере с дрвета од живота ... И Господ Бог изагна га из врта Едемског да ради земљу од које би узет. И изагнав човека постави пред вртом Едемским херувима с пламеним мачем ... да чува пут до дрвета живота“ (Пост. 3, 21–24). Треба знати да ово није казна него је чињенично стање, које је резултат онога што је човек учинио. Бог то није спречио на силу, јер не жели да успостави такве релације. Он је увек ту да помогне и покрене на боље, али само онда кад ми то пожелимо и потврдимо делатно. Чак и онда кад нам се све чини безнадежно Бог не губи наду у наше добре могућности, тако да „изгнање“ човека из Раја представља нову Божију шансу за човека, нови позив за боље стваралаштво, јер Бог не жели да нас понижава својим давањем без нашег стваралачког примања.

БРАТОУБИСТВО ИЗ ЗАВИСТИ САМООСУЂИВАЊЕ КАО ПРКОС ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ Прогресија греха и зла достиже своју пуноћу бесмисла у чину Каиновог братоубиства. Он убија брата Авеља само због тога што је он бољи од њега, побожнији и успешнији, уместо да се угледа на бољег и покуша да и сам буде добар. Заведен завишћу не види прави смисао добра које чини његов млађи брат. Не поправља себе него умишља да ће уклањањем бољег од себе успети да се приближи Богу, заправо да га примора да види само њега, пошто осим њега и нема другог човека. Тако нешто резултат је нестваралачког песимизма и себичности коју сви ми често показујемо, а да тога нисмо ни свесни. То је оно стање кад свако види само себе и умишља да је све ради њега, све што постоји треба да буде у служби његовог себичног интереса. Нема одговорности ни према ономе што је било ни према ономе што ће бити, види само своју самодовољну себичност. То ћемо најбоље видети ако пажљиво размотримо библијски одломак који говори о Каину и Авељу: „И после неког времена догоди се те Каин принесе Господу принос од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада свога ... И Господ погледа на Авеља и на принос његов, а на Каина и на принос његов не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Каину: Што се срдиш, и што ти се лице промени? Нећеш ли говораше Каин са братом својим. Али, кад бијаху у пољу, скочи Каин на Авеља брата свога и уби га. Тада

39

рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата свога? А Бог рече: Шта учини? Глас крви брата твога виче са земље ка мени ...“ (Пост. 4, 3–10). Овде видимо раслабљеног човека који не жели да се бори са собом јер не разуме прави смисао живота, види само себе. Уместо да свој неуспех доживљава као повод да се поправља на боље, он завиди брату на успеху. Бог га упозорава и позива да превазиђе своје стање потиштености и гнева јасно му говорећи да може, ако хоће, да и сам чини добро. То њега не покреће, он остаје у свом гневу и не могавши да се бори са тим убија брата свога, одустаје од животне радости. Али ни тада се не каје него наставља своје самовање и отуђење. Заправо, Каин умножава своју немоћ јер није спреман за безмерје љубави Божије. Он је у неком чудном стању борбе за опстанак суновраћујући се у бездан нихилизма. Отуда његов немоћни крик: „Кривица је моја велика да ми се не може опростити“ (Пост. 4, 13). Управо ове речи најилустративније осликавају његову коначну палост и неспремност да устане из себе и пође путем љубави Божије. Он је роб неисцељене суровости коју пројављује и према другоме и према себи, пркосећи тако неизмерној љубави Божијој. Заправо, човек се на овај начин непотребно оптерећује сувишношћу и постаје жалосни слуга смрти, самозаваравајући се да је он, баш он господар живота, који може да убије другога кад му се прохте, а и да осуди себе без имало покајне динамике. Све је за њега бесмисао и једино што жели јесте уништење и нестајање, јер је већ на почетку одустао од живота пошто није спреман да се суочи са животним изазовима. Не жели да се радује успеху и онда кад је то постигао неко други, јер сматра да је то само његова привилегија. Не жели да се бори са собом, лакше му је да буде против другога, да би на крају остао сам, безнадежно против себе самога. То је оно Каиново стање непокајне немоћи, кад коначно одустаје од живота, јер сваки убица пре него што убије другога, најпре убије човека у себи, јер мржња опако убија изнутра. Нажалост, Каин је само први братоубица, а не и једини, а сви ми негде у дубини свога бића носимо и скривамо „каиновски комплекс“, што потврђује наша свакодневица пуна сукоба. Једини могући излазак из тога јесте то да свако победи Каина у себи, да препознамо свој унутрашњи гнев и незадовољство непрестаном радошћу живљења и спремношћу да дамо свој пуни и прави допринос бољитку свих и свега. Тако ћемо заиста приносити добру и праву жртву на коју ће Бог сигурно погледати.

САМОВОЉА ГОРДОГ ЧОВЕКА ЛАМЕХА Само онда кад човек зна да је све у животу утемељено на љубави Божијој, која је неизмерна, ненасилна и свепраштајућа, може да се суочи са свим

40

животним изазовима. Тада разуме да се наша боголикост најбоље пројављује праштањем, без обзира на то шта нам је неко учинио. Међутим, човек често није спреман да ово исправно разуме, чак умишља да је лудост бити добар, а слабост опростити другоме увреде које нам наноси. Чак умишља да је дужан да се освети свакоме ко га увреди, јер на тај начин показује да је достојанствен и храбар. Ово је незнање о добру и доброти које обесмишљава наш живот. То је стање које свако од нас треба у себи непрестано да препознаје и преображава на боље. Тако нешто је велика претња изнутра, коју морамо уочавати и чувати се да не упаднемо у опаку замку саможиве самодовољности. Библијски пример човека Ламеха, Нојевог оца (уп. Пост. 5, 29), који говори својим женама: „Чујте глас мој жене Ламехове, послушајте речи моје, убићу човека за рану своју и младића за масницу своју“ (Пост. 4, 23), разоткрива нам сав трагизам непраштања, али нас и поучава да сами будемо другачији од Ламеха. Да не будемо као он сурови према другоме, макар нас тај други повредио најтежом увредом. Јер, узвраћањем ми прихватамо злодејство, престајемо да чинимо добро, прихватамо зло као једину меру живота и тако се самовољно суновраћујемо у бездан и безнађе. Нажалост, није мали број оних који иду Ламеховом странпутицом, јер свако ко није спреман да се суочи са собом на прави начин, ко види само своје добро а туђе зло, осећа опасност од свакога и тако престрашен непрестано се брани од свих. Себе је убедио да је „напад најбоља одбрана“, и то своје стање преноси у атмосферу колективног егоизма који је најстрашнији као верски или идеолошки фанатизам. То показују све оне ломаче и ратна правила „сто за једног“. Све то је продужени Ламехов суд и освета немоћног и уплашеног човека који покушава да страх од живота сакрије насиљем над другим. Човек верник, који зна да вера није страх од већег него је живо и животно заједничење Бога и човека, разуме да је моћан само онај човек који може свима све да опрости, без злопамћења и злурадости.

НОЈЕВА ПРАВЕДНОСТ Библија нам између осталог саопштава једну страшну чињеницу: „Покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу“ (Пост. 6, 6). Ово је нешто веома поражавајуће за човека, али и за Бога, али само на први поглед. Површно посматрано може се закључити да је Бог негде у стваралаштву промашио, да је у неку руку немоћан пред надошлим злом, али није тако. Ове речи најјасније изражавају превелику љубав Божију према човеку, не ради се о сажаљењу које у себи носи дозу омаловажавања, као што кајање због стварања не значи презир према створеном. Реч је о стваралачком

41

старању и промишљању без наметања, где се уочава сва слабост и немоћ уплашеног и отуђеног човека, који се у свим својим страховима истрошио. Тог и таквог човека Бог жали са љубављу, не желећи да угрожава његову слободу било каквим присилним чињењем. Бог трага за човеком и уочава све оно што је добро у његовим делима, препознаје праведника и кроз њега чува све своје дарове и благослове. Бог се радује нашем добру и препознаје праведника, као што је случај са Нојем који „беше човек праведан и безазлен ... по вољи Божјој свагда живљаше“ (Пост. 6, 9). Све ово је потврдио у догађајима везаним за потоп када он слуша реч Божију и верује Божијем обећању, и тако постаје један човек чувар светиње живота, верни састваралац Божији у великом делу. То илуструју речи: „Ноје учини како му заповеди Бог, све онако учини“ (Пост. 6, 22). Значи, вера није само неко деклеративно прихватање него је стално добро чињење у љубави. Тако се оделотворује праведност, која не може бити само статично заговарање идеја о добру, лепом и истини, него је најпре несебично давање себе у љубави као богољубљу и човекољубљу. Ноје је то знао, па је поступао тако да је у страшним догађајима потопа успео да вером победи страх од нестајања и губитка. Знао је да га Бог никада неће оставити, што ми понекад превиђамо под притиском страха од неке нове ситуације и опасности. Заправо, Нојева праведност је нешто живо и делатно, није статично стање уплашеног најамника, него је стварно учествовање у животној пуноћи и спремност да вером победи све недостатке. Нојева праведност није поданичка, он воли Бога и зна да Бог њега воли, и не само њега него свакога човека и све што је створио. На том знању и богопознању гради свој живот и са сигурношћу прихвата све оно што му Бог говори, није себичан ни злурад, али је реалан. Јер, праведност није идеализам уопштавања и непрепознавања, него је реализам разликовања добра од зла, истине од лажи. Наравно, то није пуко осуђивање другога са злурадошћу због његове евентуалне кривице и могуће казне. То је једноставно непристајање на зло, спремност на добро без одустајања. То Ноје показује тако што прихвата Божији позив да начини лађу (барку) у коју уводи по један пар од свих створених бића. Није он тада гледао уназад размишљајући о својим ранијим заслугама, гледао је напред ка новим подвизима, и због тога је успео.

ПОТОП КАО НОВИ ПОЧЕТАК Библија нам описује један страшан догађај, потоп у коме је нестало са лица земље много тога, остала је буквално само једна породица, заправо отац и мајка са три сина и њиховим породицама, и од свих створених животиња по један пар. Ово је нешто незамисливо страшно за људски ум,

42

и тешко је објашњиво ономе ко не види дубљу и већу животну димензију од самог рађања и умирања. Тако посматрано, ово је нестваралачки чин Творца, самонегација и презир према творевини, што је страно љубави и доброти Божијој. Откуд онда и зашто потоп? Да ли је то освета суровог Творца непослушним створењима? Или је нова шанса? Кад уз све ово додамо и то да је Бог човека истерао из Раја, онда нам се само још више утврђује помисао о освети увређеног Творца, а није тако. Треба све ово посматрати из перспективе нашег самолишавања, а не оптуживати Бога да нам било шта одузима или ускраћује. Пажљивом анализом свих догађаја у вези са потопом (уп. Пост. 6, 8–8, 22), видећемо да Бог заправо човека чува од стихија јављајући му да начини лађу у којој ће преживети страшну стихију, заповедивши му да сачува од свега створеног по један пар. То значи да Бог није имао намеру да уништи било шта, већ жељу да све сачува. Веома је важно то да човек преузме стваралачку одговорност према творевини, да ствара стварно, а не себично и потрошачки да користи оно где је богопостављени господар да „чува, обрађује и овлада земљом“ (уп. Пост. 1, 28). Зашто онда Бога оптуживати за стање потопа, ако је човек позван и овлашћен да чува творевину и управља земљом? Где је ту човекова одговорност? Зар се не види то да је човек поново пао, одустао од стваралаштва тако што је нестваралачки употребљавао све, и тако довео творевину до тешког и неодрживог стања. Бог то не спречава јер уважава слободу човекову, коју му је дао, али кад је све толико обесмишљено онда Бог позива Ноја у савез очувања живота пред стихијом човекове палости и нестваралаштва. Дакле, Бог није потопом казнио непослушног човека него је у Нојевој лађи сачувао оно што је створио. То је остварио у сарадњи са човеком, а не неким натприродним методама. Није му била намера да заплаши човека, него је желео да сачува живот и васцелу творевину од уништења. Када све ово посматрамо из перспективе долазеће вечности, разумећемо да је Бог све саздао за вечност, а не само за време и привремено трајање и постојање, тако да све историјске појаве свој пуни смисао и садржај имају у есхатолошкој реалности (вечности). Тумачи Библије потоп тумаче алегоријски, у преносном смислу као праобраз крштења, али и Страшног суда, имајући опрез у томе да не пренагле тако што ће све представљати као освету увређеног Бога, који се покајао што је створио човека, па ето сад му се свети потопом. Овде је сувишна било каква апологија Бога који „допушта“ потпоп, или пре тога Адамов грех, Каиново братоубиство. Зар све то, ипак, не чини човек? Да, чини. То значи да је потребно да мало више промишљамо о човековој слободи и одговорности, а не само да тражимо нове разлоге за нове изговоре и старе оптужбе на рачун Бога за оно што ми чинимо или не чинимо.

43

ВАВИЛОНСКА КУЛА – НЕСТВАРАЛАЧКА ПРОГРЕСИЈА Вера је победа над страхом и несигурношћу, али нажалост страх је често стање многих. Веома угрожава животну радост и стваралаштво, што се види у многим животним ситуацијама, а једна од таквих у којима је слабост преточена у празно јуначење и нестваралаштво је човеков покушај градње Вавилонске куле, да без Бога дође до Бога. Ово је на неки начин поновљена Адамова грешка, само сад без наговора са стране, у договору човека са човеком. Ово се догодило после потопа, вероватно под пресијом сећања на страшне догађаје, а у жељи да се „обезбеди сигурнија будућност“. Нема ту ништа лоше у самом чину градње објекта од печених опека, као што не постоји никакав проблем у вези са плодом дрвета познања — проблем је у односу човека према Богу и животу. Овде је страх све одвео у безнађе, па се траже погрешна решења. То илуструју речи: „Хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити на небу, да стекнемо себи име да се не би расејали по земљи“ (Пост. 11, 4). На први поглед ништа лоше, човек жели да ствара, али ако мало дубље размотримо ову жељу видимо један неисцељени страх који неминовно ствара статизам борбе за опстанак, везивање само за свој интерес, без спремности за стварну стваралачку одговорност. То је груписање у страху и себичности старања само за себе, заправо своју групу истомишљеника. Жеља да све стане кад ја хоћу и где ја хоћу, а тако нешто удаљава све од животног динамизма. Овде имамо један интересантан промислитељски чин љубави Божије, именован као „пометња језика“, тако да уместо једног језика којим су се сви споразумевали сад свако говори „својим“ језиком, не разумевајући другога, који такође њега не разуме. Каква је сад ово игра Бога са човеком? Да ли сад Бог себе негира? Како је могуће да Он који је благословио човека да „овлада земљом“ сад интервенише спречавајући човеково стваралаштво? Шта се ово догађа? На први поглед, заиста је тако! Али све ово треба сагледати из једне дубље перспективе Божијег старања о човеку кога васпитава ненасилном, али и непопустљивом, педагогијом. Одмах треба одбацити сваку мисао о било каквом Божијем осећању угрожености од човека који ствара. Па Бог га је и благословио да „обрађује и чува“ све што је створено. Због чега се онда све ово догађа? То је због тога што се човек покреће ка вишим мерама живота да схвати да није крајњи смисао „освојити“ само свод небески, него да треба да иде даље и више од тога. Да не стане тако брзо и не остане већ на почетку. То показују речи: „Хајде да сиђемо и да им помутимо језик да не разумеју један другога шта говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“ (Пост. 11, 7–8). Ако се неко и даље пита зашто је Бог ово учинио и на старе оптужбе додаје нове, сам себе оптерећује немајући жељу да стварно и реално сагледа чињенице. На крају крајева, зар

44

није право богатство то што постоји мноштво језика и наречја, и зар то не покреће свако стваралаштво? Ова „интервенција“ Божија посебно је разумљива у контексту каснијих догађаја, посебно у дану Педесетнице, после Васкрсења и Вазнесења Христовог, када проповед апостола Петра свако слуша на свом језику, иако Петар говори својим матерњим језиком (уп. Дап. 2, 14–39). Посматрајући све догађаје у вези са Вавилонском кулом у контексту Педесетнице, јасно видимо да Бог не спречава човеково стваралаштво, покреће га увек изнова. Овде на један веома интересантан начин покреће уморног човека који жели да остане ту где је и то тако што ће градити „небу под облаке“. Подсећа га на то да треба да „напуни“ земљу, а не да „побегне“ од одговорности. Бог тако подсећа човека да ствара динамичније и да не статира у месту маштајући о бољем. Због свега тога овај догађај недвосмислено показује да Бог непрестано ствара, тако да је и овај чин стварања многих језика нешто креативно. На први поглед „раздваја“ јер се не разумеју доскорашњи саговорници који су говорили истим језиком. Сад свако говори својим језиком, нико никога не разуме. То није разлог за немоћно очајање, то треба да буде повод за ново и боље стваралаштво. Овде Бог показује да верује у човека и његово стваралаштво, зна да човек може више од онога што је покушао градњом куле, тј. града. Због тога му поставља још један задатак, даје му нову заповест: да у разноликости језичког стваралаштва препознаје праву реч за свакога. Да разуме да је дијалог велики напор разумевања другога и његових жеља, стања, потреба, а не само истицање својих захтева. Велика је ово поука и добар позив за стварно животно стваралаштво свакога човека и свих народа. На тај начин сви излазимо из својих недоречених и нестварних маштарења у сталност нових напора и новог учења. Знајући ово ми видимо да је мноштво различитих језика благослов већ од почетка, што је реално показано у Педесетници, али је започело као благослов од оног тренутка кад је дошло до вишејезичја у дијалогу. Истина је да се тад нису међу собом разумели оновремени саговорници, али чињеница да је све то превазиђено показује да је Бог тим чином показао да веома верује у човека и његову способност да увек изнова ствара и напредује усавршавајући се у новом знању. Тако је покушај градње Вавилонске куле стварно човеков промашај, али је и нешто што је покренуло даљи ток стварања. Тада су створени многи језици, а човек који је хтео да одустане од стваралаштва, желећи да остане на једном месту, покренут је напред. Тако „пометња“ и „расејање“ добијају дубљи смисао, никако нису казна непослушним људима него позив сваком човеку да не стоји у месту, да напредује у вери и знању. На тај начин све у животу добија на динамици, јер ништа није готово, завршено, сервирано, за све се треба борити, све истраживати, стварно стварати без страха и несигурности. Бог овде подиже човека из палости песимизма и нихилизма

45

у одговорни оптимизам. Не спречава и не зауставља стваралаштво него преусмерава стваралачки ток новим изазовима, не удаљава човека од човека тиме што настаје мноштво језика због чега се не могу споразумети људи. На тај начин продубљује стваралаштво, показује да уважава човека тиме што му задаје нове задатке, а не намеће готова решења. Заправо, ова „пометња језика“ је један велики задатак Божији човеку, који је човек веома успешно решио, а Бог осмислио све то Педесетницом. Такође, и „расејање“ представља стваралачки позив човеку да не стоји статично само у једном времену и на једном месту, него да стално напредује ка Царству.

АВРАМОВА ВЕРА Најочитији пример здраве побожности у старозаветном контексту јесте „отац свих народа“ Аврам, велики путник, стваралац у вери који ниједног момента није посумњао у Божије добре намере према човеку. Он је непрестано растао и напредовао у љубави Божијој и успео је у истрајном ношењу животног бремена. Гледао је даље од оквира свога времена, једноставно није остао статични посматрач, него је постао делатни учесник богочовечанског дела. Сви догађаји из његовог живота све ово веома илустративно потврђују показујући га као стрпљивог човека који верује без имало сумњичавости. Посебно су интересантни описи на почетку савеза Бога и Аврама: „И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца твојега у земљу коју ћу ти ја показати ... И учинићу од тебе велики народ ...“ (Пост. 12, 1–2). Беспоговорно, непринуђен ни од кога, Аврам полази са својом женом, водећи и синовца Лота у непознатом правцу. За њега то није била неизвесност, он је једноставно веровао у Божије добре намере, гледао је даље од себе и својих потреба. Могао је и не пристати и остати ту где је, мирно чекајући да умре, не желећи да ризикује све оно што је стекао. Али он гледа напред, види неки дубљи смисао и разуме позив као служење бољитку многих, а не као личну афирмацију, тако да за њега сва Божија обећања представљају благослов за друге, а не награду њему за послушност. Због тога је он стрпљив у свему, не горди се због мноштва богојављења којима га Бог крепи и утврђује. Чак ни тако велике несреће, као што је пропаст и уништење Содома и Гомора, њега не колебају. Он се бори, пита се у себи, обраћа се Богу смирено и трезвено: „Сад бих приговорио Богу, иако јесам прах и пепео“ (Пост. 18, 27). Такође, пита се као и сваки човек, слушајући обећања о наследству и наследницима: „Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без деце, а на ком ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин“ (Пост. 15, 2). Он не сумња, само тражи више јер верује да ће му Бог све дати, и то не тражи гордо истичући своје заслуге, већ покорно

46

будући да је сигуран у љубав Божију. Сав његов живот је осмишљен сталним служењем неком дубљем и узвишенијем смислу. Посебно чудесни догађаји у његовом животу су „триста осамнаест слугу“, који ослобађају његовог синовца Лота (уп. Пост. 14, 14), потом сусрет са тајанственим свештеником Мелхиседеком, који је заправо цар Салимски, који га благосиља (уп. Пост. 14, 18–20). Такође је интересантно рођење његовог сина Исмаила са слушкињом Агаром, а посебан догађај је рођење сина Исака од жене Саре, у позним годинама. Најпотпуније богојављење и Аврамово боговиђење догодило се у Мамрији, догађај познат као Аврамово гостољубље (уп. Пост. 18, 1 – 19), када му се Бог јавља у личности три анђела. Овај догађај је инспирисао великог руског иконописца Рубљова, који је насликао чувену икону Свете тројице на основу овог догађаја из Библије. Врхунац Аврамове вере остварен је у спремности да свог сина љубљеног Исака принесе Богу на жртву. Овде стаје сва људска логика, и овај чин богољубља и побожности прима се само вером, и то је нешто непоновљиво. Ми, збуњени сопственим страховима и уплашени да и од нас не буде, не дај боже, тако нешто тражено на све ово гледамо са извесним неповерењем и подозрењем. Само онда кад тај страх превазиђемо знајући да Бог не тражи од нас тако нешто и да је Аврамов пример праслика показане љубави Божије на Голготи, а не нешто што би требало неко од нас требао да понови, можемо реално да приступимо наведеном догађају. Само човек који је сигуран да Бог ништа не одузима, никада не изневерава, увек све даје несебично, може да спрема дрва за жртву, водећи сина јединца пред лице Божије, знајући да Бог све чини за наше добро. Није Аврам тактизирао, није се двоумио, био је спреман на све. Сигурно је да није био безосећајан и себичан, он је живот посматрао као дар Божији, а не као било чију својину за једнократну употребу и знао је да Бог не жели било кога да понизи или повреди. На питање сина Исака где је жртва он је одговорио: „Бог ће се синко постарати за јагње себи за жртву“ (Пост. 22, 8). Ове речи показују сигурност његове вере, то није тактизирање и чекање интервенције, то је сигурност вере. Треба знати да све ово не можемо разумети под теретом страха од умирања и незнања о вечном животу који се темељи на голготској жртви. Овде се не ради о неодговорном оцу који жели своје рођено дете да убије да би показао своју оданост Богу. Нити то Бог тражи, нити Аврам тако мисли. Све ово је праобраз великог догађаја Божијег умирања за нас да бисмо ми вечно живели. А Аврам је гледао даље и видео више од својих савременика, видео је долазећу вечност. Због тога је он отац свих народа, и отуда речи Христове Аврамовим потомцима: „Аврам отац ваш би рад да види мој дан, и виде и обрадова се“ (Јн. 8, 56). Аврам је пример оствареног верника који је истрајао до краја, будући да је стварно слободан и одговоран у свему.

47

ЈАКОВЉЕВА БОРБА Аврамов унук, Исаков син Јаков својим подвигом стицања првенства, а не наслеђивања, на најбољи могући начин показује да је живот стална одговорност стицања новог, а не статизам наслеђивања туђег. Наиме, он је био млађи син Исаков, његов старији брат Исав је имао „предност“ на основу Закона, само због тога што се први родио. Али није имао и одговорност чувања те предности, при првом сусрету са неком потребом, конкретном глађу, он је продао наслеђено првенство млађем брату, показујући на тај начин нестваралаштво и неодговорност. Тек кад је изгубио, заправо кад се одрекао дара, он је разумео какве привилегије носи оно што је он јефтино продао, за једну порцију хране. Заправо, његов проблем је и био то што је све посматрао само из перспективе нестваралачког интереса, што га је и довело до тога да под теретом глади прода првенство. Своју нестваралачку несигурност, двоумљење и дволичност испољио је и онда кад је требало да се реализује оно што је учинио. Овде имамо и једну врло интересантну појаву, Ревека, мајка Јаковљева и Исавова, препознаје Јакова као достојнијег да прими благослов првенца, иако је Исав „отворио њену утробу“. Она види даље од устаљених форми наслеђа по принципу неког затвореног поретка, зна добро своје синове и баш због тога што их обојицу воли, она је реална у расуђивању. Међутим, овде имамо врло интересантан поступак мајке и млађег сина, која је наизглед усмерена против оца и старијег сина, али није баш тако. Овде је реч о једном дубоко реалном приступу животу, и стварном поштовању неоспорне чињенице да је Исав Јакову продао првенаштво. Неоспорна је, такође, овде превара која је учињена старом и ослепелом Исаку, Исав се сам одрекао оног што је имао, тако да он није преварен. Али је веома интересантна његова реакција: „Близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата свога“ (Пост. 27, 41). На овај начин он показује стварну незрелост за животну динамику, јер не тражи решење него умишља да ће елиминацијом другога сам успети у животу, а крајњи циљ му је само то да ожалости другога, јер је сам изгубио животну радост. Мајка Ревека и овога пута поступа одговорно, спречава даљи сукоб и предлаже сину Јакову да се склони од беса Исавовог, док се све не смири. Ово је заиста мудар савет одговорне мајке која чува мир у кући, што Јаков прихвата и склања се код Ревекиног брата Лавана. На то пристаје и Исак, и тако почиње Јаковљева дуга борба са Богом, људима и самим собом. Он креће у Харан и на том путу је удостојен многих чудесних догађаја и великог богојављења. Сигурно, највеће и најчудесније богојављење јесте ветиљско виђење, заправо сновиђење, тајанствене небеске лествице која спаја небо и земљу, и по којој анђели силазе на земљу и пењу се на небо, док он слуша Божије обећање: „сви народи на земљи благословиће се у теби“

48

(Пост. 28, 14). Овај поновљени благослов, раније обећан Авраму показује да Бог све што даје даје преко благословених људи као дар свима, а не само онима којима то говори у одређеном тренутку. Интересантно је да Јаков прелива уљем камен на коме је спавао (уп. Пост. 28, 18), а не приноси крвну жртву попут Ноја после потопа, или Аврама у неким другим ситуацијама. Овај детаљ је врло интересантан и илустративан. Сведочи Јаковљеву зрелост у вери и спремност да благодарењем покаже не само захвалност Богу, него и стваралачку будност. Сви каснији догађаји из његовог живота то потврђују. Почев од благословене женидбе, бројног потомства и великог иметка. Наравно, у човековом животу успех увек прати и завист неуспешних. Тако је било и са Јаковом и синовима Лавановим, што опет доводи до Јаковљевог новог бекства, овог пута то је враћање у дом очев после двадесет година боравка у земљи туђој (уп. Пост. 31, 38). То је учинио по благослову Божијем, и то тако што је Бог и самог Лавана спремио на тако нешто (уп. Пост. 31, 29), тако да су на крају успоставили савез. Сведочанство тога било је то што су начинили бедем од камења, и то место назвали Галед (Миспа), и тада је Лаван изговорио речи: „Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо гледати један другога“ (Пост. 31, 49). Врло је интересантно да се овде Јаков заклео „страхом оца свога Исака“ (Пост. 31, 53). А „страх Исаков“ је родитељско старање и брига о одсутном сину који је морао да побегне од братске освете, преточени у топлу молитву Богу. То је она унутрашња снага коју је имао Јаков у себи, а која је додатно ојачавана многим богојављењима. Наравно, као одговоран човек, он се суочавао и са одређеним страховима, а највећи страх га је обузео при помисли на сусрет са Исавом после двадесет година. Два веома интересантна догађаја обележила су Јаковљев живот непосредно по изласку из Лавановог дома, а током пута према постојбини. Први је чудесна борба, небивало боговиђење, које се десило током ноћи: „кад Јаков оста сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку у стегно, те се јаков ишчаши ... Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити док ме не благословиш. А човек рече: Како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одсада се нећеш звати Јаков него Израиљ, јер си се јуначки борио с Богом и с људима и одолео си. А Јаков запита: Како је теби име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И Јаков надеде име оном месту: Фануил; јер вели: Бога видех лицем к лицу, и душа се моја избави ...“ (Пост. 32, 24–31). Као што је раније Авраму Бог променио име у Аврам, тако и сада Јакову даје име Израиљ, које касније постаје једно од имена Изабраног народа Божијег. То име носи у себи изузетну поруку не само једном човеку, и не само о животу једног човека, постаје опште име човекове успешности. Заправо, највећи Јаковљев успех је то што је препознао

49

и исповедио боговиђење, и није се затворио у своју себичну самодовољност. Није умислио да због тога треба да другима намеће себе и своје ставове. То га је још више отворило, што потврђују његове речи приликом сусрета са братом Исавом: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божије ...“ (Пост. 33, 10). Њега је боговиђење ослободило сваког страха, и он је тако достигао несагледиве висине и дубине богољубља и човекољубља.

ЈОСИФОВА ЉУБАВ Сваки човек, већ својим рођењем носи у себи благослов Божији, али постоје неки људи који успеју да својом доброделатношћу умноже многе дарове, и као такви буду благослов многима. Они добрим подвигом вере превазилазе себе и своје време тако што се непрестано издижу изнад свих недостатака и себичности својих савременика. Један од многих таквих примера је Јаковљев син Јосиф, Исаков унук, а Аврамов праунук. Попут Авеља и свог оца Јакова он је постао жртва братске зависти, и опет браћа понављају Каинов и Исавов промашај и мржњу. То илуструју библијске речи: „А браћа видећи да га отац љуби највећма између све браће, стадоше мрзити на њега тако да му не могаху лепе речи проговорити“ (Пост. 37, 4). Божија љубав је увек изнад људске мржње и тако Бог увек све преобрази на добро, што је већ и најављивао Јосифу у сну кад је сањао како са браћом везује снопље, и његов сноп се усправио, а њихови снопови иду око њега и клањају му се. После тога је сањао и други сан, како му се клањају сунце, месец и једанаест звезда (уп. Пост. 37, 5–10). Када је то саопштио оцу и браћи, братска мржња се само додатно увећала. Отац га је прекорио због тога, али „чуваше ове речи“ (Пост. 37, 11), знајући на основу многих својих боговиђења да Бог промишља о многима кроз праведнике. Јосифова браћа, заслепљени мржњом, нису могли да виде даље од своје борбе за опстанак, носили су од почетка злопамћење према брату (уп. Пост. 37, 2), и завишћу умножавали мржњу према бољем од себе, сматрајући да је незаслужено привилегован. Чекали су прву згодну прилику да се освете брату који није био по њиховој мери и вољи. А то се десило кад је једном приликом Јаков послао Јосифа да обиђе браћу, који су чували стадо. То је за њих била добра и погодна прилика да се освете брату, али и оцу. Ово је најстрашније стање човекове мржње, као нека опака злурадост када човек изгуби памет, распамети се до бесмисла. То показују њихове речи кад су видели Јосифа како им се приближава: „Гле, ево онога што сне сања. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: љута га је зверка појела ...“ (Пост. 37, 19–20). Међутим, нису сва браћа били истомислени. Рувим је саветовао да га баце у

50

јаму желећи да га одатле изведе и врати оцу, Јуда их је у последњем тренутку спречио у злу предлажући да Јосифа продају Исмаилцима који су пролазили баш у том тренутку поред њих, путујући у Мисир (Египат). Продали су га за двадесет сребреника, а његове хаљине замочили у крв од закланог јарета. Послали су је са пуно злураде подлости оцу са намером да га што више ожалосте, и успели су у томе. Остаје питање о њима, како су се осећали у том тренутку? Испуњено или испразно? Сигурно је да њихова злурадост никада није преточена у праву радост, то је заиста немогуће. Они су остали и даље робови сопствене несигурности, што ће се показати у каснијим догађајима. Јосиф је, попут свога прадеде Аврама и оца Јакова, кренуо путем странствовања по земљи туђој. Одвојен од оца, који је патио мислећи да му је син мртав, био је чуван и руковођен Оцем свих отаца, Оцем небеским. Купио га је Петефрије, дворјанин фараонов, заповедник страже. Овде „господар његов виде да је Господ с њим, и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој ... а најпосле га постави над целим домом својим, и што год имаше њему даде у руке ...“ (Пост. 39, 3–4). Како у животу праведника скоро увек уз успех иде и искушење, тако је и Јосиф после почетног поверења свога господара дошао у веома тешку ситуацију. Наиме, жена његовог господара се загледала у њега, идући тако далеко у томе да му је предложила љубавну везу. Он је то одбио, ризикујући да буде понижен и омаловажен. Увређена жена је чекала и дочекала погодан тренутак освете оптужујући Јосифа да ју је напао и присиљавао на љубавни однос. Страшна оптужба на праведника. Упитајмо се колико би људи пристало на понуду и превару и колико се оваквих ствари догађа међу људима који све у животу подређују уживању и поседовању, без имало одговорности. Јосиф није пристао на тако нешто, тренутно је осрамоћен неправедно, оптужен и осуђен, али је из овог догађаја изашао као победник иако је проглашен кривим. Доспео је у тамницу где је својом добротом придобио наклоност тамничара, али и поштовање оних који су били заједно са њим заточени у тамници. То су били пехарник и хлебар мисирског цара који су уочили Јосифову доброту, али и друге велике дарове кад је пехарнику протумачио сан говорећи му да ће опет бити у ранијој служби, молећи га да га не заборави кад му се то догоди, док је хлебару рекао да ће бити кажњен вешањем. Пехарник је отишао из затвора и заборавио Јосифа, али кад је фараон уснио своје снове о седам дебелих и седам мршавих крава и седам једрих и седам штурих класова (уп. Пост. 41, 1–8), и потражио тумачење својих снова, пехарник се сетио Јосифа и предложио фараону да га позове, што је овај одмах прихватио. Јосиф је већ на почетку показао трезвену зрелост у вери, не истичући себе, рекао је: „То није у мојој власти, Бог ће јавити добро фараону“ (Пост. 41, 16). Говорећи ово, Јосиф истински сведочи Бога, а не размеће се собом и својим способностима, и у том смислу по саслушању фараоновог казивања о сновима говори: „Бог јавља

51

фараону шта је наумио ...“ (Пост. 41, 25). После овог почетног опредељења у објашњењу он саопштава фараону да ће прво наступити седам плодних, а потом седам неплодних, гладних година, што значи опомену да се припреми током плодних година довољно хране да се преживе неплодне године. Овај догађај је за Јосифа значио нови почетак славе у двору фараоновом, где је он почаствован високим звањем (уп. Пост. 41, 42). Имао је тада тридесет година, носио је у себи жал за земљом отаца својих, али га то није обеснажило да ствара. Није му сметало то што је у „туђој“ земљи, ишао је за оним што му је Бог указивао и током седам родних година складиштио је вишак рода пшенице у житнице, бивши тако сав у служби чувања човековог живота, а не само фараона и његовог царства. Кад су наступиле гладне године, многи су долазили у Мисир да купе жито како би се прехранили. Јосифов отац Јаков, суочен са немаштином гладних година, чувши да у Мисиру има вишка жита, посла своје синове да купе храну, не знајући да је његов син Јосиф тамо. Јаков је послао све своје синове осим Венијамина, и кад је Јосиф видео своју браћу, препознао их је, али није хтео да им то каже. Тада се сети оних својих првих снова о себи и браћи, али им није ништа обелодањивао, само их је оптуживао да су уходе и због тога их је ставио у тамницу тражећи да доведу најмлађег брата Венијамина. Они су се тад сетили свога греха према Јосифу, али га нису препознали, заправо нису могли да замисле да је могуће да баш он тако успе, да буде први човек до фараона. Јосиф је наредио да им напуне судове житом и врате њихове паре којима су платили жито, као залог да ће довести Венијамина остао је Симеун. Јаков се никако није мирио са чињеницом да пошаље најмлађег сина у Мисир, али под притиском глади, пристао је. Тако су пошли са Венијамином у Мисир, пуни неисзвесности и несигурности. Једино је Јосиф чистог срца и пун радости чекао сусрет са браћом. Наредио је да се начини гозба. Кад је видео брата свога Венијамина „Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи где ће се наплакати, и ушав у једну собу онде плака ...“ (Пост. 43, 30). Али, још им се није хтео представити својим именом, још мало је хтео да сачека како би и сам био спреман за тај догађај. Пре тога им је учинио једну малу непријатност наредивши да у Венијаминову врећу ставе његову сребрну чашу, а потом да их претресу и оптуже тражећи да Венијамин остане као слуга код њега, а они да иду својим путем. Хтео је да их испроба, да ли су и даље тврда срца као што су били у вези са њим кад су га продали. На крају, не могавши више да се носи са узвишеним осећањима која су навирала из срца, „бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом фараонов. И рече им: Ја сам Јосиф, је ли ми отац још у животу? ... приступите ближе к мени, и приступише, а он рече: Ја сам Јосиф брат ваш кога продадосте у Мисир. А сад немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла овамо пред вама ради живота

52

вашег ... и тако нисте ме ви послали овамо, него сам Бог ...“ (Пост. 45, 2–5). Само човек јаке вере може да опрости, тамо где нема вере нема ни праштања, постоји само злопамћење и злурада освета. Појединци чак и Бога оптерећују тражењем освете у своје име, без имало служитељске спремности да све сагледавају дубље и далекосежније. Јосиф је показао своју стварну доброту према браћи од почетка, а посебно кад су се они уплашили после очеве смрти. Он их разложно смирује говорећи: „Не бојте се, зар сам ја уместо Бога? Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост. 50, 19–20). Јосиф је успео у љубави, није себе стављао у први план, у свему је видео добру намеру Божију, трудећи се да и сам истрајава у добронамерности и добродетељи, не оптерећујући се себичним интересом. Био је стрпљив у опхођењу са свима, јер ништа није тражио само за себе. Због тога је без злопамћења опростио браћи, није пристао на понуду пожудне жене, није пао кад је доспео у тамницу. Остао је оптимиста и онда кад је безнађе са свих страна надирало на њега. Имајући живу и пуну љубав према свима, остао је непоколебљив у добродетељи. Кроз њега је сав Дом Израиљев стекао добро име и поверење код фараона и целе земље мисирске. Он је пропутио пут оцу и браћи из неплодних крајева у плодоносну земљу Мисирску. Није дозволио да га обеснажи било чији грех и промашај, све је видео како треба, али није престао да добро чини, стварао је у љубави и са љубављу, и као такав он је пример свима нама како треба побеђивати зло у себи и око себе. Он једноставно није дозволио да га било какво зло заведе на беспуће мржње, све што је радио било је у служби свеопштег бољитка, а не ради личне афирмације. Није тражио привилегије и олакшице у животу, бескомпромисно се суочавао са свим људским недостацима, никоме ништа не злопамтећи, али и не попуштајући пред неумесним захтевима зарад тренутног задовољства. Истина је и то да га је Бог често „посећивао“ на различите начине, али се он због тога није гордио него се непрестано смиривао пред великим даровима. Због тога је он заиста велики мисионар љубави Божије међу Мисирцима и претеча новог пресељења изабраног народа Божијег.

НОВО ПРЕСЕЉЕЊЕ Историја изабраног народа Божијег слободно се може назвати сведочењем о многим сеобама, и то сеобама које благосиља Бог, водећи их преко изабраних боговидаца. Први је почео Аврам, после њега Јаков, али те сеобе су биле мањег обима, и пре су индивидуалне или у крајњем случају породичне. Јаков се из дома Лавановог сели у постојбину са многочланом породицом да би после извесног времена опет он био на челу нове колоне која

53

креће пут Египта, на позив фараона и сина Јосифа. Веома је важно пажљиво размотрити и разумети на прави начин стварни смисао сеоба у којима долази до сусрета међу многим народима, што је заправо и мисионарска активност богоизабраних појединаца у додиру са новим суграђанима. То сведоче и речи Божије остарелом Јакову пред сеобу у Мисир: „Ја сам Бог, Бог оца твојега; не бој се отићи у Мисир јер ћу онде учинити од тебе народ велики, Ја ћу ићи с тобом у Мисир и ја ћу те одвести тамо ...“ (Пост. 46, 2–3). То се показало у конкретном случају пријема нових становника од стране фараона, који их је населио у најбоље пределе Мисира. Јаков је поживео седамнаест година у Мисиру, осетивши кончину благословио је своје синове (уп. Пост. 49, 2–28), тражећи да не буде сахрањен у Мисиру него на њиви Макпелској, у земљи Хананској, у гробу деде свога Аврама и оца свога Исака. Колико су биле чврсте везе синова Израиљевих и Мисираца показује то што су Мисирци „плакали седамдесет дана за њим“ (Пост. 50, 3). Синови његови су наставили свој живот у Мисиру, знајући да је то „земља туђа“ из које ће их Бог поново позвати у нову сеобу. То потврђују Јосифове речи упућене браћи пред своју смрт: „Ја ћу ускоро умрети, али ће вас Бог засигурно походити и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: Заиста ће вас походити Бог, а ви онда однесите кости моје одавде“ (Пост. 50, 24 –25). Не треба на све ово гледати као на неку игру Божију са једним племеном, или народом. Овде је реч о Божијем благослову многим (читај: свим) народима. Ни једна државна граница, историјски догађај или географска одредница не могу ограничити тај благослов који тече непрестано кроз свако време и васцелу васељену. Због тога су благословени појединци изабрани да сведоче велике дарове Божије, а не да истичу себе и своје заслуге. Њихова спремност да непрестано напредују, никада да не стају и одустају. Када тако посматрамо сва наведена и предстојећа пресељења, онда нам је јасно да на тај начин Бог показује своје спасоносно старање о свим народима и сваком човеку.

ПРИЈАТЕЉИ ПОСТАЈУ ТИРАНИ Пријатељство међу народима подразумева стално неговање добронамерности и међусобног поверења. То је нешто што се стално унапређује, а не прима се само статично прима од предака. Историја нам показује сав трагизам истрошења започетог пријатељства из прошлости ако се исто не продужи новим стваралачким делом. Једноставно, пријатељство треба увек изнова обнављати и продужавати чувајући другога од себе, а не

54

себе од другога. Нажалост, човек се оптерећује борбом за опстанак и кад му то постане претешко бреме, онда смишља нове начине да се обрачуна са доскорашњим пријатељима. Тај трагизам истрошења свемоћно разара многа срца, а у конкретном случају, то је стање када „дође нови цар у Мисиру који не знађаше за Јосифа“ (Изл. 1, 8). То неминовно доводи до осећања угрожености и потребе да се други прогласи за опасност коју треба по сваку цену уклонити. На то указују речи новог мисирског цара својим поданицима: „Гле народ синова Израиљевих већи је и силнији од нас. Него хајде мудро да поступамо са њима, да се не множе, и кад настане рад не пристану са непријатељима нашим и не ударе на нас и не отиду из земље. И поставише над њима настојнике да их муче тешким пословима ...“ (Изл. 1, 9–10). Ово је проста логика народа који је затворен у себе и свој интерес, заправо оптерећење за оне који не могу да се ослободе од себе и својих страхова одбијајући да буду учесници у добром Божијем стваралаштву. Овога пута то чине Мисирци, али нажалост у историји су скоро сви народи овако нешто чинили под нагоном самоодбране. То је колективни каиновски комплекс пред животним догађајима који нам се чине неповољним за наш опстанак. Тада је све подређено страху и освети, губи се животна радост у себи, и што је најгоре, другима се ускраћује радост живљења сталним наметањима и ускраћивањима. То доводи до антибиблијског стања у коме је насиље мера односа, што угрожава многе, иако неки умишљају да могу да се „сачувају“ од свега тога тако што ће га омаловажити и ускратити му нешто. Руковођени том бесмислицом, стари Мисирци су умислили да ће прогонима и присилним радом зауставити напредовање синова Израиљевих. Сметало им је то што су се ови одомаћили у њиховој земљи, уместо да буду радосни због тога, и да се радују што је гостопримство њихових предака благословено напретком, они су то доживели као наслеђени терет. Нису били спремни да наставе наслеђено гостопримство, затворили су се у себе и борбу за биолошки опстанак нације и државе. Нису се радовали благословеном мноштву, истрошио их је страх од другог и другачијег. Врхунац промашаја и противљења Божијем стваралаштву, у које су сви народи призвани на учествовање доброделатном истрајношћу, Мисирци су показали наредбом јеврејским бабицама о убиству мушких првенаца одмах после рођења како би се смањио број мушких глава. Бог и овде својим благословом чува оне који се не покорише злој наредби, што се показује у догађају рођења и чудесног избављења дечака Мојсија, кога је нашла на обали реке фараонова кћи, однела га у двор и ту га одгајила. Право чудо, кћи онога који је наредио убиство мушких новорођенчади из дома Израиљевог како би их што више понизио и довео у стање беспомоћног ропства, сплетом животних околности храни и одгаја дечака који ће бити вођа израиљског народа при изласку из мисирског ропства. Она га је сачувала у животу тако што је позвала мајку да га доји,

55

дајући јој издржавање за дете, које је касније посинила. Ово је било велико дело пуно символике, док отац брине на свој погрешан начин о народу и држави, његова кћи види боље и даље од њега, за њу је живот светиња коју треба чувати, без обзира на порекло и припадност новорођене личности. На тај начин она показује зрелост у животу и вери, али се овде види и то да Бог брине о свима дајући свакоме шансу да се кроз добродетељ укључи у добро стваралаштво Божије. То се не види одмах на почетку, тек истеком одређеног времена све постаје очигледно, као што је био случај са дечаком Мојсијем. Фараонова кћи није знала ништа о томе, она је једноставно хтела да спаси дечака не очекујући за то никакву награду. Својом неизнуђеном добротом она је дала велики допринос у одгајању вође јеврејског народа, иако није знала о коме се ради. Знала је да је то дете из туђег народа, и то народа који је њен отац прогласио за непријатеља кога треба уништити. То није утицало на њену одлуку, она је одлучила да спасе дечији живот, и не само то, омогућила му је безбедно детињство и дворско васпитање. Овај пример показује како Бог прима свако добро дело додајући му своје изобиље, све у служби бољитка свих и свега и спасења света и човеке. Много тога нама се чини обичним догађајем који протоком одређеног времена губи на значају, али није увек тако. То нам показује овај пример где не стаје све у казивање о једном дечаку и две жене, једне која га је родила, и друге, која га је усвојила и однеговала. Овде је реч о чудесном избављењу новорођеног детета од смрти, али ту се не исцрпљује све. Догађај се продужава много даље, добијајући непрестано на динамици.

БОГ ПОЗИВА МОЈСИЈА ЗА ВОЂУ ИЗАБРАНОГ НАРОДА Све што Бог чини за нас бива тако што и ми учествујемо у спасоносном делу љубави Божије. Ту је човек сарадник, а не просто пуки извршилац наредби који не зна ни шта се догађа, ни шта треба да чини. То се веома лепо види у случају Мојсијевог позивања у велико дело вођења изабраног народа из ропства у слободу и благостање Обећане земље. Из те перспективе посматрано, већ његово усвојење од стране фараонове кћери и одрастање у благостању двора указује на узвишеност његовог будућег служења. На почетку тог служења видимо поступно сазревање младића који је имао истанчани укус за правду до суровости убиства онога за кога је сматрао да је крив у сукобу са другим. Тако Мојсије пресуђује у насиљу Мисирца над његовим саплемеником, убија насилника (Изл. 2, 11–12), да би потом у сукобу два Израиљца опоменуо насилника који му приговара за убиство Мисирца, што је за њега био знак да се склони, јер је већ и фараон сазнао за „Мојсијеву правду“, па је тражио да га убије. Тада почиње његово служење,

56

после самовољног пресуђивања насилнику, где је и сам испољио насиље убијајући човека. Остаје отворено питање зашто га Бог не укорева због тога, него то просто прећуткује у том тренутку, тек после много година у Синајском законодавству заповеда: Не убиј! То не значи да је дозволио, или, не дај боже, заповедио ово убиство. Једноставно ток догађаја иде напред, само се саопштава учињено без неког посебног задржавања, али ако прихватимо Мојсија као писца, онда нам је јасно зашто тога нема. Има ту још нешто, а то је чињеница да Мојсије није ушао са изабраним народом у Обећану земљу, што ипак нешто значи. Можда је и то био један од разлога да не приведе крају започето дело. Скоро сваки важнији библијски догађај у себи садржи бекство главног јунака пре него што крене одлучујућа радња. Тако и овде, Мојсије се склања у земљу Мадијамску где се оженио и добио децу. Његови сународници су све више патили под мисирском руком, и „Бог чу уздисање њихово, и опомену се завета свога са Аврамом, Исаком и Јаковом. И погледа Бог на синове Израиљеве, и виде их“ (Изл. 2, 24–25). Како Бог све чини прилагођавајући поступак нашим могућностима и радећи то преко изабраних посланика, које зове одобровољавајући избор Мојсија за вођу народа који ће извести богоизабрани народ Божији из ропства. То чини, најпре, преко фараонове кћери која га је сачувала у животу и однеговала га, а потом га у чудесном богојављењу оспособљава за нове подухвате и подвиге. Јавља му се на гори Хорив у пламену огњеном, у купини која гори а не сагорева (уп. Изл. 3, 2), саопштавајући му велику тајну о себи и свом имену: „Ја сам Онај Који јесте“, додајући томе поруку коју треба да пренесе народу: „онај који јесте тај ме посла к вама “ (Изл. 3, 14). Није Мојсије беспоговорно прихватио позив. Иако је њега Бог уверавао многим чудима он се снебивао знајући како се растао од својих сународника, и шта га чека. Највише је сумњао сам у себе, што доказују речи: „Молим ти се Господе, нисам речит човек, нити сам пре био, нити сам откако си проговорио са слугом твојим, него сам спорих уста и спора језика“ (Изл. 4, 10). Реално је сагледавао своје могућности, није био лаковеран и недоговоран човек, добро је избројао своје таланте, и због тога упорно инсистира на томе да није добар говорник, па не може да говори у име Божије. Тиме показује велико поштовање према самом делу, а не неку тврдоглавост и одбијање, и успео је да убеди свог саговорника да у дело укључи стварно речитог човека. То је био Арон, његов брат, кога је Бог изабрао да буде „уста Мојсијева“, и тако је мисија могла да почне. Носили су две поруке, фараону да пусти синове Израиљеве, синовима Израиљевим да их Бог није заборавио. Десило са да „народ верова, и разумеше да је Господ походио синове Израиљеве и видео невољу његову, и савивши се поклонише се“ (Изл. 4, 31); док фараон рече: „Не знам Господа, нити ћу пустити Израиља“ (Изл. 5, 2). Сада долази до још страшнијих мука синова

57

Израиљевих, који уместо олакшања после доласка Мојсија и Арона пролазе кроз још већа искушења, и због тога приговарају њима не могавши да носе нови терет. Библијски опис догађаја који су претходили изласку народа Божијег из ропства пун је чудесних радњи, надметања у чудодејству (уп. Изл. 7–10). После свега горди фараон је самоуверено саопштио Мојсију: „Иди од мене, и чувај се да ми више не дођеш на очи, јер ако ми дођеш на очи погинућеш“ (Изл. 10, 23). Ове речи показују сав трагизам отврдлог срца самовољног човека који се непрестано супротставља љубави Божијој, умишљајући да тако добро чини свом народу. Не зна да је свако насиље над другим народом, а у име свог народа, чињење зла себи и свом народу, јер мржња према другоме испражњује срце и обуставља стваралаштво. Овде се не треба питати зашто Бог није учинио нешто више како би убедио фараона да попусти, или мислити да је пребрзо одустао од њега. Није тако, фараон је тај који је своју самовољу супротставио љубави Божијој, Бог не жели ништа на силу да учини, и због тога стрпљиво поступа, али никад не одустаје од своје неистрошиве и несебичне љубави.

ИЗЛАЗАК ИЗ РОПСТВА После четиристо тридесет година мисирског ропства синови Израиљеви вођени руком Божијом, излазе из мисирског ропства и крећу под вођством Мојсија и Арона у Обећану земљу. Тај догађај прати једно тајанствено погубљење свих првенаца, како људских тако и животињских, што се може разумети као одговор на фараонову заповест о убијању новорођене мушке деце. Чудно и необјашњиво језиком људске логике. Било како било, десило се нешто тако страшно, и тек је то омекшало фараона да попусти. Под теретом страха он говори Мојсију и Арону: „Устајте, идите из народа мога и ви и синови Израиљеви, и отидите и послужите Господу, као што говористе. Узмите и овце своје и говеда своја ... и идите па мене благословите“ (Изл. 12, 31–32). Тако је вишегодишња жеља постала стварност, истина после много невоља, недаћа и људских трагедија. То ћемо разумети исправно само онда кад престанемо да оптужујемо Бога за све, а почнемо да размишљамо о одговорности свакога човека. Тада ћемо видети да Бог све оно што је лоше у нашем чињењу преображава на боље омогућујући свима радост вечног живота. Али то не значи да се све одлаже за после, него је већ почело да се догађа тако што већ у времену све добија праву димензију и динамику. Излазак синова Израиљевих из ропства представља почетак једне нове епохе у историји изабраног народа. Сви ранији савези Бога и човека сад се потврђују и добијају нову форму, уобличују се као добро памћење и благословено празновање. То се види из следећих речи и догађаја: „Рече

58

Господ Мојсију говорећи: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу у синова Израиљевих, и од људи и од стоке, јер је моје. И Мојсије рече народу: Памтите овај дан у који изидосте из Мисира, из дома ропског, јер вас руком крепком изведе Господ оданде ... Па кад те Господ уведе у земљу Хананејску и Хетејску и Аморејску и Јевејску и Јевусејску, за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати, земљу у којој тече мед и млеко, тада да служиш службу ову овога месеца. Седам дана једи хлебове пресне, а седми дан нека је празник Господњи ... И казаћеш сину своме у тај дан: Ово је за оно што ми је учинио Господ кад сам излазио из Мисира ... Затим врши закон овај на време, од године до године“ (Изл. 13, 2–10). Мојсије је понео мошти Јосифове, сходно његовом завештању синовима Израиљевим (уп. 1. Мојс. 50, 25; Изл. 13, 19). Интересантно је да су кренули дужим, а не краћим путем. Овде је Бог показао добро старање о свом народу, уважавајући стварност ситуације и процењујући могућности свог народа. Како је у земљи Филистејској био рат, „Бог рече: да се не покаје народ кад види рат, и не врати у Мисир ...“ (Изл. 13, 17). Не ради се овде о Божијој несигурности, реч је о реалном сагледавању историјског стања, и о томе да Бог не намеће своју свемоћ као меру решења него стрпљиво поступа. Он није диктатор, него Отац који не намеће решења и закључке, него пажљиво поступа у свему, не желећи никад да човека потисне у други план. Он је увек ту да свему да добру меру и дубљи смисао, што се види и у овом догађају изласка из земље ропства и идења ка земљи обећаној. Тада „Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака, водећи их путем, а ноћу у ступу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу ...“ (Изл. 13, 21). Док су синови Израиљеви овако путовали руковођени руком Свевишњег, фараон и Мисирци осетише недостатак својих слугу и њиховог најамничког рада, па су кренули у потеру за њима, да их врате у Мисир. Овде имамо, један моменат тешко објашњив људским мерилима и логиком, исказан речима Божијим: „Учинићу да отврдне срце фараону, те ће поћи у потеру за вама, а ја ћу се прославити на њему и на свој војсци његовој, и Мисирци ће познати да сам ја Господ ...“ (Изл. 14, 4). Треба рећи да Бог није присилио фараона на овај чин, пустио га је да пође у тај бесмислени поход, али га је спречио у реализацији. За гордог човека је само тако нешто права мера. Не ради се овде о освети Божијој над човеком, овде он чува и штити слабије од освете диктатора. Резултат је прелазак синова Израиљевих преко Црвеног мора и погибија многих мисирских војника у морским водама. Не треба да нас збуњује то што се ово догађа, и не треба да мислимо како Бог стаје на једну страну, јер код Бога нема дуализма, двоумљења између добра и зла, он је увек добар. Зло се догађа супротно вољи Божијој, Бог никад не чини зло, Он увек спречава зло и чини добро. То исповеда Мојсије у својој захвалној песми Богу, после преласка преко Црвеног мора: „Водиш милошћу својом

59

народ који си искупио, водиш крепошћу својом у стан светлости своје ...“ (Изл. 15, 13). Истина је да уз ово иду неки помало чудни и необјашњиви догађаји у којима има доста крви, рата и убијања међу људима, али не треба за то Бога оптуживати. То треба да нас поучи да рат никада није добро решење, а људи га воде и желе онда кад се предају својој суровој себичности па не траже решење у договору, него га намећу изазивајући сукоб. Тако да је рат ипак резултат људске самовоље, а никако није нешто што Бог жели. А када „интервенише“, онда то чини како би спречио веће зло и сачувао колико толико добар поредак, не угрожавајући човекову слободу.

ХОД КРОЗ ПУСТИЊУ Човеково идење са Богом и ка Богу увек је „ход кроз пустињу“, пун искушења и изазова, тако да историја путовања синова Израиљевих из мисирског ропства у Земљу обећану представља животопис свих народа и сваког човека. То је идење кроз сталне борбе са собом, са другим човеком и са Богом, ход по мукама маловерија и празноверица. Ту је најприсутније поређење са другим уз истицање себе и свог порекла и припадности. Због свега овога ход Израиљаца, изабраног народа Божијег, кроз пустињу представља најбољу илустрацију нашег живота. Увек, кад нам је све по жељи, ми мислимо да смо то и заслужили, а кад није тако онда се бунимо истичући себе и свој интерес у први план. Тако нас и најмањи недостатак испразни, обесхрабри и узнемири до богопротивљења, као што се у ходу кроз пустињу догађало Мојсијевим сапутницима. Наравно, није нимало лако суочити се са недостатком воде и хране, а слушати приче о ономе што предстоји, живот у изобиљу где тече мед и млеко. Човек све ово тешко прима, кад види да данас нема, није му лако да верује да ће сутра свега бити у изобиљу. Просто, то је људска реакција на затечено стање, што се најбоље види у свим догађајима идења кроз пустињу. Овде видимо интересантну педагогију Божију, све због тога да се не погорде синови Израиљеви. Доводи их до крајње границе издржљивости да би им после тога дао свега у довољним количинама за нормалан живот (Изл. 15, 23–16, 24; 17, 1–7). Уз све ово иде и сусрет са другим народима, и то не увек пријатељски него најчешће као ратни сукоб. Тако имамо опис победе Исуса Навина над Амаликом, где Мојсије стоји на врх брда са уздигнутим рукама које је ослањао на Арона и Ора, што указује на крсно знамење. Нарочито је интересантно то да је после тога начинио олтар који је назвао: Господ је застава моја (уп. Изл. 17, 8 –16). Такође је интересантан сусрет Мојсија са тастом Јотором који је исповедио веру у Бога речима: „Сад видим да је Господ већи од свих Богова, јер чиме се поношаху оним их надвиси“ (Изл. 18, 11). Ове речи су и нека врста одговора на све

60

приговоре о тобожњој ратоборности Божијој, јер овде један непристрасни посматрач илуструје стварно стање. Он је на неки начин и очевидац свега, неко ко је све добро уочио, и ко реално сагледава стање ствари. Своју организациону мудрост је показао конкретним предлогом како да Мојсије уреди заједницу и успостави власт и поредак. Он му саветује: „А из свег народа изабери људе поштене, који се боје Бога, људе праведне, који мрзе на мито па их постави над њима за поглаваре, тисућнике, стотнике, педесетнике и десетнике. Они нека суде народу у свако доба, па сваку ствар велику нека јављају теби ... Ако то учиниш и Бог ти заповеди, можеш се одржати, и сав ће народ доћи на место своје...“ (Изл. 18, 21–27). Мојсије је послушао свога таста и тако успоставио ред и поредак у народу. Овај пример показује колико је могућа и потребна стваралачка комуникација између свих народа и како Бог даје шансу сваком народу и сваком човеку да допринесе благословеном бољитку живота. Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Келер, Вернер. Библија је у праву, Kаленић, Kрагујевац, 1987. 3. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005. 4. Rebić, Adalbert. Stvaranje svijeta i čovjeka, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1996. 5. Св. Василије Велики. Шестоднев, Беседа, Нови Сад 2001. 6. Стојановић, Љубивоје. Библијске приче — истраживање Књиге постања, Београд 2005.

ДЕКАЛОГ КОВЧЕГ ЗАВЕТА СКИНИЈА СВЕДОЧАНСТВА — ШАТОР ОД САСТАНКА ЛЕВИТИ, СВЕШТЕНИЧКЕ ОДЕЖДЕ, БОГОСЛУЖЕЊЕ После шездесет дана лутања по пустињи путници који су кренули према Обећаној земљи стигоше до Синајске пустиње. Мојсије је по обичају отишао до узвишеног места, издвојио се из народа на брдо, да би чуо реч Божију коју је преносио народу. Овога пута је чуо велико, и обавезујуће, обећање: „Бићете моје благо мимо свих народа, премда је моја сва земља ...“ (Изл. 19, 5). Али, то је тек почетак великих догађаја у светлости богојављења „у густом облаку“, кад се „гора Синајска сва димљаше, јер сиђе на њу Господ у огњу ... и сва се гора тресијаше веома“ (Изл. 19, 18). Само је Арон, уз Мојсија, био удостојен идења на врх горе, чак ни свештеницима то није дозвољено, а у подножју брда постављене су границе како не би ко из народа отишао даље

61

од дозвољеног места. Велики страх је осетио народ овом приликом, што показује библијски опис: „Народ стајаше издалека, а Мојсије приступи мраку у коме беше Бог ...“ (Изл. 20, 21). Бог је Мојсију саопштио Десет заповести, које гласе: 1. Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене. 2. Не гради себи лика резаног, нити какве слике од оног што је на небу, или на земљи, или на води или испод воде, немој име се клањати нити им служити. 3. Не узимај узалуд имена Господа Бога твога. 4. Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и свршавај све послове, а седми је дан одмор Господу Богу твоме. 5. Поштуј оца свога и мајку своју да ти се продуже дани на земљи. 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе 8. Не кради.. 9. Не сведочи лажно. 10. Не пожели ништа што је туђе .... (уп. Изл. 20, 1–17 ). Треба рећи да све ове заповести старозаветног Закона стају у две највеће заповести љубави према Богу и ближњем, али ради потпунијег разумевања нераскидиве повезаности старозаветног и новозаветног контекста, треба знати да већ у Старом завету имамо заповести: „Љуби Господа Бога свога из свег срца свога и из све душе своје и из све снаге своје“ (Пон. зак. 6, 5); и „Љуби ближњега свога као себе самога“ (Лев. 19, 18). Како је Стари завет „педагог за Христа“, Христос је на све ово додао појашњење и додатак: „Чули сте како је речено: Љубите ближњега свога ... А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе ... Да будете синови Оца вашег Који је на Небесима ...“ (Мт. 5, 43–45). Све ово указује на универзалност библијских речи и заповести, и даје објашњење оновремених догађаја, где се све стварно остварује, али се не исцрпљује до краја. Уз ове заповести Бог је дао и друга правила живота у вери, упутства о Ковчегу завета, скинији – шатору од састанка, жртвама, левитима. Док се све ово дешавало, најпре уплашени народ постао је нестрпљив, и како страх није пут праве вере, посрнуо у ново идолопоклонство. Начинили су златно теле мислећи да их је Бог оставио, и што је најтрагичније, у свему томе, учествује и Арон, заборавивши у моменту све велике дарове Божије, и подредивши се тражењу масе пристаде за њиховим маловеријем. Тако начинише златно теле коме принесоше жртве захвалности проглашавајући га за избавитеља из мисирског ропства. Својим нестрпљењем они су „прекинули“ Бога у великом делу, и он шаље Мојсија мешу њих: „Иди, сиђи. Јер се поквари народ твој ... И сад пусти ме да се распали гнев мој на њих и да их истребим, али ћу од

62

тебе учинити народ велики ...“ (Изл. 32, 7 -10). Мојсије се успротиви тој намери и са пуном слободом рече: „Зашто се Господе распаљује гнев твој на народ твој, који си извео из земље Мисирске? ... Зашто да говоре Мисирци: На зло их изведе ... Опомени се Аврама, Исака и Израиља, слугу твојих, којима си се собом заклео ...“ (Изл. 32, 11–13). Ова Мојсијева борба за свој народ, и то борба са Богом, јасно илуструје сву његову слободу у пуноћи богопознања, али и доброг памћења неоспорних историјских чињеница. Он је успео да „смири гнев Божији“, али не и да обузда себе онда кад је видео златно теле. Он је најпре бацио плоче на којима су биле Заповести Божије, а златно теле спалио огњем. Али тај гнев није истрошио његову љубав према народу, што потврђује његово молитвено обраћање Богу: „Молим ти се, народ овај љуто сагреши ... Али опрости им грех, ако ли нећеш избриши ме из књиге своје коју си написао ...“ (Изл. 32, 31–32). Само човек јаке вере може овако да посредује пред Богом за некога кога заиста воли свим својим бићем. Због тога је Бог наредио Мојсију да истеше две камене плоче на којима ће поново написати заповести, пошто је оне прве разбио у гневу због идолопоклонства. Тада изговори Бог дивне речи: „Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином ...“ (Изл. 34, 6). Интересантно је библијско сведочење у вези са овим догађајем: „И Мојсије оста онде код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хлеба не једући и воде не пијући и записа Господ на плоче речи завета ...“ (Изл. 34, 28). Ови догађаји показују колика је моћ праве вере којом се човек уподобљава Богу, постаје стварно побожан. То није ропско подаништво него је усиновљење по дару Оца и слободном делатношћу свакога човека. Овде Мојсије чини велики подвиг вере и тако многима доноси велики благослов, јер све што ради ради на добробит других. Бог жели да сви људи уђу у богослужбену спасоносну динамику, а не само привилеговани појединци, због тога позива Мојсија да начини КОВЧЕГ ЗАВЕТА у коме ће бити чуване две камене плоче са написаним заповестима „две плоче сведочанства, плоче камене писане прстом Божијим“ (Изл. 31, 18), тачно одређујући како треба да изгледа, и од којих материјала да се начини (уп. Изл. 25, 1–22). Ради се о правоугаоном сандуку (115 х 70 цм) од багремовог (ситимовог) дрвета у коме су чуване две камене плоче на којима је било написано Десет Божијих заповести (Декалог). Чуван је у Светињи над светињама, најпре у Скинији, а потом у Соломоновом храму да би незнано нестао, највероватније 587. године када је разорен Храм и Ковчег уништен. Бог је Мојсију тачно одредио шта треба да уради: „Начини херувима једног на једном крају, а другога херувима на другом крају, на заклопцу начините два херувима ... И нека херувима рашире крила увис да заклањају крилима заклопац ... И ту ће се састајати с тобом ... све ћу ти заповести дати за синове Израиљеве ...“ (Изл. 25, 19–22). Врло је

63

важно нагласити да Бог који забрањује прављење кипова, сада наређује да се на Ковчегу завета начине херувимски ликови (кипови), чиме не демантује своје раније казивање, него јасно разликује побожно поштовање анђела у старозаветном богослужењу, и светитеља у новозаветном богослужењу од идолопоклонства. Такође, Бог одређује како треба да се уреди богослужбени простор — СКИНИЈА, у којој треба да се моле и приносе жртве левити – свештеници, и где постоји тачно одређен ред и поредак (уп. Изл. 25–31; 35– 40). Кад се све то изврши онако како је Бог заповедио, Мојсије „обуче Арона и синове његове у свештеничке одежде, и помаза их за свештеничку службу, и намести шатор и унесе ковчег и намести сто и унесе хлеб предложења, и намести светњак и упали на њему жишке .... тада облак покри шатор од састанка, и напуни се шатор славе Господње ... облак Господњи беше на шатору дању, а ноћу беше огањ на њему пред очима свега дома Израиљева, докле год путоваху“ (Изл. 40, 38). Због тога је ово „шатор од састанка“, и „место где Бог обитава“, светиња коју су „носили са собом“ и кад се зауставе разапињали и постављали ради молитве. Димензије Скиније биле су 14 метара дужине, 4 метра ширине и 5 метара висине, шатор је био окружен оградом, а подељен је на два дела: Светињу и Светињу над светињама (уп. 2. Мојс. 25–27; 30, 1–10, 17–21). Најзначајнији премети у Скинији били су: Ковчег завета који је био у Светињи над светињама, Кадиони олтар је стајао у Светињи испред завесе која је заклањала Светињу над светињама. Златни свећњак, седмокраки свећњак искован од злата тежак 30 кг. Сто предложења, позлаћени сто који је стајао у Светињи и на њему су сваке суботе доношени нови хлебови, 12 по броју племена. Двориште, 50 х 25 м. ограђено ланеним платном, али не и покривено као Скинија (уп. 2. Мојс. 30, 17 – 20). Умиваоница, бронзани базен на бронзаном постољу, у коме су свештеници прали руке и ноге пре приношења жртве. Жртвени олтар – Жртвеник, 2.5 м дугачак и толико широк, а 1.5 висок, направљен од дрвета прекривеног бронзом. Овде треба нагласити да је тако успостављен свештени поредак у коме постоје свети предмети, свештене радње, свештена лица, и све то је у сталном покрету, освештавајући и време и простор. Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Biblijski leksikon, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1988. 3. Глумац, Душан. Библијска археологија, Србиње 1999. 4. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005. 5. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006. 6. Rebić, Adalbert. Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost Zagreb 1983.

64

МОЈСИЈЕ НЕ СТИЖЕ ДО ЗЕМЉЕ ОБЕЋАНЕ Иако је повео свој народ пут Обећане земље, Мојсије их није довео и до жељеног циља. Прошавши кроз многе кризе, дилеме и сукобе, он се уморио од свега и после многих боговиђења, он је у једном моменту посустао, народна сумња га је поколебала у једном тренутку. Бог њега и Арона опомиње на то речима: „Зато што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете довести збора тога у земљу коју сам им дао ...“ (Број. 20, 12; 27, 14; Пон. зак. 1, 37; 3, 26; 32, 51). То је било у Синаској пустињи, у месту Кадисту, где није било воде, а потекла је из стене по благослову Божијем после свађе синова Израиљевих са Мојсијем и Ароном. Због тога се та вода зове „вода од свађе“ (Број. 20, 13). Овде треба рећи да нико од оних који су пошли из Мисира не уђе у Обећану земљу; то је припало њиховим синовима (уп. Ис. Нав. 5, 4 – 7). Наравно, и после тога је Мојсије водио народ свој, и чинио многа чуда, али није стигао до жељеног циља. Кад је осетио немоћ због старости, обратио се Богу речима: „Господе Боже духовима и сваком телу, постави човека над овим збором који ће излазити пред њима и долазити пред њима, који ће их изводити и опет доводити, да не би био збор Господњи као овце које немају пастира“ (Број. 27, 16–17). Показавши тако спремност да се повуче, Мојсије добија одговор и упутство од Бога: „Узми к себи Исуса сина Навина, човека у коме је мој дух, и метни руке своје на њега, и изведи га пред Елеазара свештеника и пред сав збор, и подај му заповести пред њима. И подај му од славе своје да га слуша сав збор ...“ (Број. 27, 18–20). Мојсије је учинио тако, пред збором народним ставио је руке на њега и прогласио га својим богоизабраним наследником. Међутим, у њему је постојала неугасива жеља да бар на моменат пређе преко Јордана и види богообећану земљу, али му то није испуњено. Он говори о томе обраћајући се народу после много година заједничког путовања, заједничких подвига вере и заједничких сумњи : „Господ беше гневан на ме ради вас и не услиши ме, него ми рече: доста, не говори ми више за то. Попни се на врх ове горе, и подигавши очи своје на запад и на север, и на југ и на исток, види очима својим, јер нећеш прећи преко Јордана. Него подај заповести Исусу, и утврди га и укрепи га, јер ће он прећи пред народом, и он ће им разделити у наследство земљу коју видиш ...“ (Пон. зак. 3, 26–28). Све ово није Мојсија разочарало, он је реално све сагледао, после многих богојављења он се учврстио у вери, знајући да су сумња и самовоља најопаснија стања којима сами себе обесхрабрујемо за лепоту вере. Остао је сигуран у љубави Божијој, волео је свој народ, али је о свему реално расуђивао. То потврђују његове речи: „Али се Израиљ угоји па се поче ритати ... удебљао се и засалио, па остави Бога Који га је створио, и презре стену спасења свога“ (Пон. зак. 32, 15). Али треба знати да Мојсије

65

Непријатељи ће се твоји понизити а ти ћеш газити висине њихове“ (Пон. зак. 32, 3, 29). На крају, Мојсије промени свет, упокоји се у земљи Моавској, претходно видевши са врха горе Навав, који се зове Фазга, земљу у коју ће ући његов народ. Записано је: „И погребе га Господ у долини у земљи Моавској према Вет – Фегору, и нико не дозна за гроб његов до данашњег дана“ (Пон. зак. 34, 6). Зашто се ово догодило остаје тајна. Можда је разлог то да се сачува народ од новог идолопоклонства, јер „не уста више пророк у Израиљу као Мојсије, којег Господ позна лицем к лицу ...“ (Пон. зак. 34, 10). Наравно, није га Бог сакрио себе ради и славе своје ради, јер све што је имао од Бога је добио. Такође, није га Бог казнио одузимањем благослова и ускраћивањем уласка у земљу у коју је повео народ. Својим предавањем Божијег благослова Исусу Навину, Мојсије је показао зрелост и одговорност, и на тај начин постао учесник великог догађаја, знајући да „обећана земља“ има много дубљи смисао. Месијанска места у Мојсијевом Петокњижју То су речи упућене појединцима, а односе се на оно што ће се догодити касније, и што је потврђено Христовим рођењем. Ради бољег разумевања, испод наведеног цитата означено је новозаветно место које потврђује стварност и остварење реченог у старозаветном контексту. Наслови изнад цитираног текста означавају главну мисао наведеног текста, и та места се зову „месијанска“ јер говоре о Месији, Христу Спаситељу. Семе женино: „И још мећем непријатељство између тебе и жене, и између семена твога и семена њенога, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати“ (Пост. 3 , 15). Гал. 4, 4. Семе Аврамово: „Благословићу оне који тебе благосиљају, и проклећу оне који тебе проклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ (1. Мојс. 12, 3). Мт. 1, 1. Семе Исаково: Св. прпрок Мојсије, манастир Острог, горњи манастир

„прекорева“ свој народ са љубављу, јер у свом последњем благослову њима, он говори: „Доиста Бог љуби народе ... Благо теби Израиљу! Ко је као ти, народ који је сачувао Господ, штит помоћи твоје, и мач славе твоје?

66

„И рече Бог: Сара жена твоја родиће ти сина, и наденућеш му име Исак, и поставићу завет свој с њим да буде завет вечан семену његову након њега“ (1. Мојс. 17, 19). Лк. 3, 34.

67

Семе Јаковљево: „Видим га, али не сад, гледам га али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља ...“ (4. Мојс. 24, 17). Мт. 1, 2. Месија ће бити из Јудиног племена: „Палица владалачка неће се одвајати од Јуде нити од ногу његових ... док не дође онај коме припада ...“ (1. Мојс. 49, 10). Лк. 3, 33. Христова пророчка служба: „Пророка усред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ твој, њега послушајте“ (5. Мојс. 18, 15). Дап. 3, 20, 22.

ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ Само име говори да се ради о историјском опису конкретних догађаја и личности које те догађаје реализују, било посредно или непосредно. Овде се ради о периоду историје изабраног народа Божијег после уласка у Обећану земљу, па све до поделе Царства на два дела, а после тога и новом ропству и новом повратку из ропства. Ради се о периоду после патријараха, који је познат као време судија и царева, а кад се негде пред крај појављују пророци који опомињу и позивају како изабрани народ тако и друге са беспућа отуђења и сукоба на пут вере, наде и љубави. Међутим, све то није поправило ситуацију, а немар и неодговорност изабраника Божијих довели су до новог ропства као насилног одвођења у туђу земљу. Треба знати да то није Божије одустајање од дарова, него је реч о неспремности даропримаоца да дарове умножавају и деле са другима. Овде кривицу не треба генерализовати само на један народ него све треба посматрати у контексту богочовечанске стварности свих народа и сваког човека. Све то је описано у књигама: Исуса Навина, о Судијама, о Рути, Четири књиге о царевима (или 1. и 2. Самуилова и 1. и 2. о царевима, две књиге Дневника, Јездриној, Неемијиној, и Књизи о Јестири. УЛАЗАК У ОБЕЋАНУ ЗЕМЉУ Још док је Мојсије био жив, Бог се јавља Исусу Навину говорећи му: „Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Изаиљеве у земљу за

68

коју сам им се заклео и ја ћу бити с тобом“ (Пон. зак. 31, 23; Ис. Нав. 1, 6). Народ му изражава оданост и спремност за заједничко дело: „Што си нам год заповедио чинићемо, и куда нас год пошаљеш ићи ћемо. Слушаћемо те као што смо слушали Мојсија, само нека Господ Бог твој буде с тобом као што је био с Мојсијем. Ко би се противио твојој заповести ... нека се погуби; само буди слободан и храбар“ (По. Зак. 1, 16–17). У оба случаја, и Бог и народ од њега траже да буде „слободан и храбар“, што је битна и неопходна квалификација доброг управитеља који много тога треба да укроти, усмери и промени на боље. Да би успео у томе, потребно је да буде одлучан и сигуран, неоптерећен пристрасношћу и попустљивољшћу, у свему трезвен и благоразуман. Не треба да нас збуњује суровост инсистирања на погубљењу непослушних, јер то је била неопходна мера за оно време, не као насиље него као спречавање насилника у злодејству. Наиме, и дан данас постоје закони који спречавају безакоње и насиље, смртна казна је тема којој се приступа на различите начине, и наравно да Библија то не заговара онако сурово и нечовечно. Реч је о спречавању зла и насиља конкретним законским одредницама, а не о насиљу над човековом слободом. Закон увек усмерава све на боље, никад не спутава стваралачку слободу, али спречава насиље човека над човеком и чува добар поредак. Улазак народа Божијег у земљу Божијег обећања њима и њиховим прецима представља узвишеност сабирања многих учесника, а не само изабраних и привилегованих појединаца. Има ту много борбе, ратова, сукоба, страдања, али поред тих необјашњивих ствари видимо нешто обећавајуће, што покреће стваралачки оптимизам. Пример јерихонске блуднице Раве, која постаје учесник у делу Божијем и изабраног народа Божијег, очито илуструје да је богопознање нешто узвишеније од само пуког испуњавања слова закона. Она је својим ранијим животом била далеко од закона и заповести, али примајући и чувајући изасланике синова Израиљевих показала је мудрост, превазишла је националну припадност, ризиковала да буде проглашена за издајника и прогоњена због тога. Она је видела даље и више од тога, што потврђују њене речи: „Знам да вам је Господ дао ову земљу ... јер чусмо како је Господ осушио пред вама Црвено море ... И кад то чусмо растопи се срце наше, и ни у коме већ нема јунаштва од страха вашег, јер је Господ Бог наш, Бог горе на небу и доле на земљи. Него сад закуните ми се Господом да ћете учинити милост дому оца мојега ...“ (Ис. Нав. 2, 8–12). Њен пример нам показује да право богопознање доводи до животног реализма, што она показује старањем о дому оца свога. Овај пример нам сведочи да увек постоји добра шанса за сваког човека, и показује остварену особу, жену из непријатељског народа, па још блудницу. Она је ушла у благословену историју јер је имала храбрости да учини више од уобичајеног. Није њено добро дело само то што је примила и сакрила посланике изабраног народа,

69

него је то што је исповедила веру у Бога и стварно се определила за дело Божије. Није се оптеретила пролазним интересом једног народа, препознала је нешто много узвишеније. На путу ка богопостављеном циљу синови Израиљеви имали су много препрека, како од стране других народа, тако и од самих себе. Тако имамо пример Аханове крађе и казне каменовањем крадљивца (Ис. Нав. 7, 1– 26). Интересантан је пример сналажљивости становника Гаваона, који лукавством убедише Исуса Навина да су из далеке земље, и да желе да „ухвате веру“ са њим и његовим народом, што је он прихватио, да би се убрзо уверио да су они у непосредном окружењу. Није погазио договор него их је одредио да „секу дрва и носе воду збора и за олтар Господњи“ (Ис. Нав. 9, 27), али их није покорио. Исус Навин је победио тридесет једног цара, покорио многе народе, и тако је дошло до освајања Обећане земље, коју су синови Израиљеви поделили међу собом на дванаест делова, по броју племена. Сад је дошло време да Скинија буде постављена на одређеном месту у Силому, после година сеоба и путовања. Током пустињског путовања и ратних похода синови Израиљеви су се сретали са многим народима, њиховом религијом, културом и навикама. Често су посртали у идолопоклонство, не могавши да носе бреме неуспеха, суновраћивали су се у безнађе и маловерије. Због тога их опомиње Исус Навин: „Ако преступите завет Господа Бога својега који вам је заповедио, и отидете да служите другим боговима, и станете им се клањати, и распалиће се гнев Господњи на вас, и нестаће вас брзо с те добре земље коју вам је дао“ (Ис. Нав. 23, 16). Значи, у животу се све заслужује, постоје добри дарови које треба чувати и умножавати, а не само просто их примати и трошити. Стваралаштво у вери је стално напредовање у добром дару, а не само просто добијање нечег што се неодговорно троши. На то подсећа Исус Навин говорећи свом народу о њиховој чудесној и благословеној историји. Говорећи им о периоду незнабоштва предака до старог Таре, оца Аврамовог „с оне стране реке“, и истичући веру Аврамову, Исакову и Јаковљеву, подсећајући на Мисирско ропство и чудесно избављење изабраног народа и велике победе, саопштава им реч Господњу: „Дадох вам земљу коју не радисте, и градове које не градисте, у њима живите. Из винограда и маслињака, које не садисте, једете ... зато сад бојте се Господа и служите му верно и истинито, и поврзите богове којима служише оци ваши с ону страну реке и у Мисиру, па служите Господу“ (Ис. Нав. 24, 13–14). Како на почетку служења Исуса Навина имамо обећање народа о служењу Богу, тако и сада имамо исто обећање после многих заједничких подвига и успеха. Тако је окончано још једно успешно служење пред Богом и пред људима. Исус Навин је умро у 110. години живота.

70

ДУБЉИ СМИСАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ Излазак из египатског ропства, идење кроз пустињу, освајање градова, улазак у Обећану земљу има један много дубљи смисао од саме историје ратовања и освајања. Истина је да Библија не улепшава стварност, све именује одговарајућим именом, не додаје ништа и не улепшава чињенице. Говорећи о ратовима, убиствима саопштава нам сав трагизам људског промашаја, који се зове мржња и непријатељство међу народима. Нити Бог жели сукобе, нити их Библија предлаже или подржава, него саопштавајући оно што се догодило покреће нову и бољу динамику. Ништа не прећуткује и не сакрива, што потврђује аутентичност библијског текста. Само треба рећи да је крајњи смисао библијских прича о непријатељству међу народима тражење бољег начина комуникације и стваралаштва, а не похвала ратовима и сукобима. У том смислу и Обећана земља има дубље значење од самог географског појма неке територије и историјских догађаја. Само треба рећи да је географија Свете земље стварна, не ради се о измишљеној причи, сви догађаји и све личности имају своју историјску потврду. Библија нам недвосмислено сведочи да земља припада Богу (уп. Лев. 25, 23), а предуслов грађанства у тој земљи су смирење и праведност. На то нас упућује Псалмопојац: „Смирени ће наследити земљу и наслађиваће се множином мира“ ( Пс. 37, 11). Праведници ће наследити земљу, и живеће у њој довека“ (Пс. 37, 29). Ратом и убиством се ово не може постићи, што нас доводи у дилему пред чињеницом постојања ратова у вези са уласком изабраног народа у Обећану земљу. Али стајање у месту и неспремност да се препозна дубље значење наведених догађаја само нас додатно оптерећује. Можда су неки приговори логични, али изговори су скоро увек бесплодни. Само онда кад схватимо да Библија није неки ратни приручник или збирка сурових наредби, него је једноставно реално саопштење онога што се догодило, и позив свима нама да стварамо одговорније, а не да дангубимо осуђујући туђе промашаје. Наравно, свако остаје у својој слободи, или под теретом сумњи и неповерења, или у стварности новог живота разумевајући Обећану земљу као благословено царство до кога се долази борбом са собом и победом над собом, а не сукобом са другим и поражавањем другога. То је „Горњи Јерусалим“ (Гал. 4, 26), који види Јован Богослов, и о томе сведочи речима: „И видех Свети Град, Јерусалим нови, где силази са Неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, а сам Бог биће с њима. И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више ...“ (Откр. 21, 2–4). Треба знати да се за ово треба изборити, то није привилегија изабраних, него је добра понуда за све народе и сваког човека.

71

ПЕРИОД СУДИЈА После Исуса Навина и коначног уласка у земљу сусрети и сукоби синова Израиљевих са другим народима добијају нови интензитет. Овде имамо један интересантан запис пред крај живота Исуса Навина: „Дође анђео Господњи од Галгала у Воким и рече: Извео сам вас из Мисира и довео у земљу за коју сам се заклео оцима вашим, и рекох: нећу покварити завета свога с вама довека. А ви не хватајте вере са становницима те земље ... Али не послушасте ме... Зато и ја рекох: Нећу их одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и богови њихови као замка“ (Суд. 2, 1–3). Записано је да је народ тад горко заплакао, али кад је приспела нова генерација опет су се актуелизовали стари проблеми, синови њихови „оставише Господа, и служаху Валу и Астароматама. И разгневи се Господ на Израиља, и даде их у руке људима који их плењаху... и бијаху у великој невољи. Тада им Господ подизаше судије, који их избављаше из руку оних који их плањаше“ (Суд. 2, 13–16). Дакле, иако су они одустали од Бога заборављајући веру отаца, Бог се држи обећања њиховим оцима. Интересантно је да је свака нова генерација синова Израиљевих пролазила кроз искушење идолопоклонства да би се потом вратили Богу, и тако је трајао мир и благостање следећих четрдесет година, док не дође до генерацијске смене. Неке од судија памтимо само по имену: Готонило, Аод, Девора и Варак (уп. Суд. 3, 11–5, 33), док о некима имамо опширније описе. Тако видимо да се Бог јавља Гедеону преко анђела који му говори: „Господ је с тобом храбри јуначе“ (Суд. 6, 12). Када му анђео саопштава да он треба да избави Израиљ од свих невоља које су им чинили Мадијамци, он поставља једно дубоко људско питање: „О Господе, чиме ћу избавити Израиља? Ето, род је мој најсиромашнији у племену Манасијином, а ја сам најмањи у дому оца својега“ (Суд. 6, 15). Чувши Божије обећање да ће бити са њим, он тражи знак као потврду да је тако. Веома трезвено, и без брзоплете лаковерности, што је израз мудрог човека који не пристаје на све понуде, и то је битан предуслов здраве и неоптерећене вере. То пажљиво поступање наставио је приношењем жртве, показујући да жели да учествује у ономе што му се нуди, али тако што ће знати шта ради, и зашто то ради. Кад је видео да је жртва примљена, и да је са њим разговарао анђео Господњи, он се истовремено обрадовао и уплашио. Господ га је утешио речима: „Буди миран, не бој се, нећеш умрети“ (Суд. 6, 23). После многих успеха у одбрани народа од Мадијанаца народ је отворено понудио Гедеону царство, да им буде господар, он и син његов, и син сина његовог. На ову понуду он је одговорио: „Нећу вам ја бити господар, нити ће вам син мој бити господар, Господ ће вам бити Господар“ (Суд. 8, 23). После његове смрти понови се већ виђена историја отпада, у којој су активно учествовали његови синови.

72

Веома је интересантна историја судије Јефтаја, који је био ванбрачно дете кога су браћа по оцу лишила наследства, да би касније био почаствован позивом да буде господар синова Израиљевих водећи их у борби против синова Амонових, што је прихватио. После успешних похода и одбране свога народа он је сам себе оптеретио нетраженим заветом да ће принети на жртву Богу прво што му изађе у сусрет после победе над Амонцима, и веома се ожалости кад је видео да му иде у сусрет кћи јединица, али је испунио обећање (уп. Суд. 11, 30–40). Врло потресна прича која нас поучава о томе да не будемо брзоплети у својим заветима и обећањима, и да не товаримо себе тертом већим од онога што можемо понети. Најинтересантнија личност међу старозаветним судијама је Самсон, који је још пре рођења призван у дело Божије. Тако се анђео Господњи јавља његовој мајци, која је била нероткиња говорећи јој: „Чувај се да не пијеш вина ни силовита пића, и да не једеш ништа нечисто. Јер, гле, затруднећеш и родићеш сина, и бритва да не пређе по његовој глави“ (Суд. 13, 3–5). Други пут се исти анђео јави заједно оцу Самсоновом Маноју и мајци, поновивши им исто. Тада они показаше гостољубље задржавајући на ручку госта кога нису препознали да је анђео Господњи. Кад им је то саопштио, позивајући их да принесу жртву Богу, Маноје се веома уплаши, док жена његова показа веру у реч Божију. Бог је испунио своје обећање, дете је рођено, одрастало у дому родитељском и кад је дорасло до младића за женидбу, тада Самсон изјави жељу да хоће да ожени девојку Филистејку, што збуни родитеље пошто су Филистејци били непријатељи народа Божијег. Самсон је био храбар, мудар и успешан, али је пред женом у коју је био заљубљен био слаб на своју штету. То је показао у неколико наврата, прво кад је оженио Тамнату, којој је открио решење загонетке коју је поставио младићима филистејским, а она њима саопштила, тако да је он изгубио опкладу са њима. Тај догађај није деловао на њега, чак ни то што се она удала за његовог друга. Он је и даље веровао у људско поштење, што га је коштало живота пошто га је Далила издала Филистејцима, чувши од њега тајну о томе где је његова снага (уп. Суд. 14–17).

ПРИЧА О РУТИ Старозаветна историја је жива и динамична, сабира све народе у заједничку радост и благослов заједничења. То видимо кроз примере неких појединаца који нису припадали броју изабраног народа, али су прибројани броју изабраних. Између многих таквих личности веома је интересантна Рута Моавка која се удала за човека Израиљца из Витлејема Јудиног, кад су он и отац и брат његов у време глади дошли у земљу Моавску. Када је остала без мужа, који је прерано умро, као и његов отац и брат, своје удовичке дане

73

делила је са удовом свекрвом Ноемином и јетрвом Орфом. Кад је дошло време пресељења, свекрва је саветовала да свака оде својој кући, што је Орфа брзо прихватила, а Рута није — хтела је да остане уз мајку свога покојног мужа. Није желела да се врати „боговима“ својих предака, хтела је да остане у роду и вери свога мужа. Била је спремна на све могуће послове и понижења, ишла је по њивама и пабирчила остатке жита, и тако преживљавала. Тако се догодило да је заједно са својом свекрвом дошла у родбину свога мужа, и на њиву рођака Воза, где је била добро примљена због свог смирења и вредноће. Њена свекрва, у ствари друга мајка, посаветовала ју је да сходно заповести Божијој о „деверској дужности“ подигне име умрлом брату (уп. Пон. зак. 25, 5–6), оде код Воза и од њега затражи да испуни реч Божију. Он је знао да постоји неко још ближи, па је најпре њему понудио, кад је овај одбио, Воз је прихватио и оженио је Руту. Интересантан је благослов народни Возу: „Да да Господ да жена која долази у дом твој буде као Рахиља и Лија, које обе сазидаше дом Израиљев ... И од семена које ти Господ да од те жене, да постане дом твој ...“ (Рут. 4, 11–12). И заиста, Рута роди Овида, а Овид роди Јесеја, а Јесеј Давида. Дакле, Рута је Давидова прабаба.

ДОБА ЦАРЕВА 1100 – 589 — До поделе Царства Најистакнутије личности овога периода су цареви Саул, Давид и Соломон, и пророци Самуило, Натан, Илија, Јелисеј, Исаија, Јеремија. Ово је период великог успона, али и време новог ропства синова Израиљевих, коме претходи најпре освајање Јерусалима и градња Храма, а потом рушење града и Храма и одлазак у вавилонско ропство, које је окончано обновом Храма и града. Знамените личности тога доба су Јездра, Неемија и Јестира, о којима су и написане посебне књиге које су ушле у старозаветни канон. Основна карактеристика овог периода јесте идење синова Израиљевих неиспитивим дубинама људске слободе, сад у себи самима, а не више кроз пустињу. Може се такође рећи да је ово време суочења са многим народима, где има немало сукоба и ратова. Само те ратове не наређује Бог, увек су резултати одустајања човека од савршене воље Божије. Мисија изабраног народа јесте да сведочи праву веру, а не да осваја туђе. Првосвештеник Илија, пророк Самуило, цар Саул Старозаветна историја нам показује да понекад живот човека постане заједничка историја многих, тако да се кроз тај један живот преламају многи животи, а и у животу заједнице сваки појединац носи одговорност,

74

не само за себе него и за друге. Та упућеност једних на друге није статична, нешто што се наслеђује по инерцији, то је стално стваралаштво многих, као слободних личности. Тако је историја сваког човека истинска микроисторија рода људског. Бог је увек ту, ненаметиво присутан, али увек спреман да све учини за добро свакога човека. Никада нас не омета у нашим поступцима, допушта нам да чинимо и оно што му није по вољи, што никако не значи Његову немоћ или незаинтересованост за човека. Управо, у том стрпљивом чекању Божијем треба препознати Његово свемогућство, док су све несреће реултат човековог одустајања од добра, а никако нису Божија освета непослушним људима. Наше „приближавање“ Богу и „удаљавање“ од Њега, увек је заједничко дело Бога и човека, и то тако што се Бог никад не удаљава од нас, не скрива се од нас, увек је са нама, само никад не жели да нас на било шта принуди. Не одустаје од нас, чак и онда кад ми „одлазимо својим путем“. Увек је ненаметљиво ту, стрпљиво чека и све чини за наше добро. Догађаји у вези са изабраним народом Божијим то потврђују на најбољи могући начин. Првосвештеник Илија и пророк Самуило су истински сведоци живе вере, али и трагизма отуђења. Колико су они били на путу Господњем, толико су њихови синови били далеко од тог пута. Илија, иако побожан и благочестив, није могао да заустави злодејство синова и да их сачува собом, јер они се нису чували. Страшна је била његова кончина, Ковчег завета је однет из Дома Господњег у земљу туђу, синови су погинули у боју против Филистејаца. Он умире тужан и са великим болом, јер „отиде слава од Израиља“ (1. Сам. 4, 27), носећи сав терет народне жалости у себи. Опомињао је он све, и своје синове и народ коме је био судија, управитељ, пуних четрдесет година. Али Бог чини да уз сваку тугу, која почива на самовољи човековој, даје нову наду и стварну утеху. Тако је и овога пута послао свом народу доброг гласника, пророка Самуила, који је био измољено дете и посвећени служитељ Богу, по обећању мајке Ане, која га је измолила. Кроз њега је тешио свој народ, као и старог свештеника Илију, који је био сведок благословеног почетка Самуиловог. Када знамо да „реч Божија беше ретка у оно време“ (1. Сам. 3, 1), онда нам је јасно колико је обрадовало старог свештеника Божије јављање младом Самуилу, кога је он научио како да „разговара са Господом“. Наиме, кад је чуо да га неко зове, Самуило је помислио да га зове Илија и њему се одазивао, што је Илија препознао и разумео као знак одозго, ново богојављење. Због тога је поучио младића да одговори, кад чује позив: „Говори Господе чује слуга твој“ (уп. 1. Сам. 3, 1–20). Нажалост, прве вести су биле трагичне по дом Израиљев, и дом Илијев. То се убрзо обистинило у рату против Филистејаца и трагичним последицама, а најтрагичније је било одношење Ковчега од народа Божијег у народ други, међу кипове незнабожачке. Ови догађаји нам показују како људи сами себи несрећно

75

пресуђују, и они који су Ковчег донели у ратни вихор, и они који су га однели као „ратни плен“, јер су сами себи донели велику несрећу непоштовањем светиње, сводећи свето на своје савкодневне сукобе. Овде треба указати на „сусрет“ Ковчега са кипом „бога“ Дагона, који је пао неколико пута ничице пред светињом, што нису разумели Филистејци, него су после многих опомена одустали од светиње и вратили је народу Божијем, а да су хтели могли су се просветити се светињом. Њихово непријатељство према народу Божијем спречило их је да виде даље и више. Они су одустали, није Бог њих одбацио од себе. Чудесно је човеково идење кроз историјске токове, посебно онда кад уместо стваралаштва жели да опонаша, слепо следује без расуђивања. Просто се уклапа у савремене токове, без дубљег промишљања о правом смислу живота. То је застој стваралаштва, прихватање без промишљања и пристајање на уобичајено, без стваралачке одговорности. То пројављују синови Израиљеви када су тражили од Самуила да им постави цара, као што имају други народи. То је збунило Самуила, али њега Бог охрабрује речима: „Не одбацују тебе него мене“ (1. Сам. 8, 7), упућујући га на то да увек буде спреман да разуме другачије мишљење, а не само да намеће своје ставове. Кад Бог уважава и оно што му није по вољи, стрпљиво чекајући и непрестано добро делајући, онда и сваки стварно побожан човек треба тако да поступа. Из свега да извлачи оно најбоље, а не да неделатно приговара за оно што му није по вољи. Бог све наше промашаје преображава новим и већим давањем, тако и овде у вези са тражењем цара упућује Самуила на Саула, који беше „главом виши од свег народа“ (1. Сам. 10, 23). Овде видимо интересантан случај, Саул иде у потрагу за изгубљеним магарцем свога оца, наилази на Самуила и постаје помазаник Господњи. Ово нам показује да је Бог увек ту, сваку нашу ситуацију осмишљава позивајући нас на тај начин у садејство, уважавајући до краја нашу богодаровану слободу. То се и овде види у чину помазања Саула за цара од стране Самуила, кога Бог шаље на овај благословени задатак. На почетку царског служења Бог преко пророка Самуила понавља своје обећање од раније, и потврђује га речима: „Ево Господ је поставио цара над вама ... Господ неће оставити народ свој ... јер Господу би воља да вас учини својим народом“ (1. Сам. 12, 14– 22). Уз ово обећање иде и опомена: „Ако ли зло учините, пропашћете и ви и цар ваш“ (1. Сам. 12, 25). Све је јасно, биће нам онако како желимо, ни мање ни више од тога. Бог нам жели све најбоље, али и ми треба да покажемо да то желимо, и да делом потврдимо свој избор. Велика је то борба човека у себи и са собом, али и човека са човеком и човека са Богом. Само треба рећи да све увек бива сходно нашим поступцима, и Бог нам се не намеће, не одбацује нас, ми одустајемо. Он на с не зауставља, не због тога што не може, или не жели, него што уважава нашу слободу. Тешко је то разумети, све док не осетимо

76

стваралачку одговорност у животу. Тада се нећемо питати, зашто ово или оно, него ћемо се трудити како да буде стварно добро оно што чинимо, и видећемо да Бог увек жели добро. То је и смисао речи Божијих преко пророка Самуила цару Саулу, после вишегодишњег благослова за његово управљање народом Божијим: „А сад царство твоје неће се одржати, Господ је нашао себи човека по срцу своме, и њему је Господ заповедио да буде вођа народу његовом, јер ниси одржао што је заповедио Господ“ (1. Сам. 13, 14). Није ово никаква игра Бога са човеком, реч је о спасоносном дејству љубави Божије која све усмерава ка бољем, ненасилно дејствује чувајући заједницу од самовоље неодговорног појединца. Овде имамо две могућности, или да вером прихватимо љубав и промишљање Божије, имајући у себи пуно љубави према свима, попут Самуила који плаче због Саула (уп. 1. Сам. 15, 35), или да се непрестано питамо зашто тако? Одређујући се за прву могућност ми јасно видимо да о свему промишља Онај који је све створио и свему дао живот, и жарко жели спасење свих и свега. Не прихватајући ово, ми остајемо у атмосфери многих питања без одговора, ризикујемо да останемо неутешни песимисти, који не трагају за смислом затварајући се у сопствену самодовољност. Мислимо да је врхунац нашег знања то што Богу ускраћујемо право да промишља о ономе што је створио и дао живот, не знајући да на тај начин не стварамо него се трошимо у приговорима. Наравно, све ово није нимало лако разумети, потребан је велики напор изнутра да би свако од нас ушао у дубине љубави и промишљања Божија. Врло је важно разумети све Божије „интервенције“ у историји као стално стваралаштво, јер после шестог дана стварања није Бог утонуо у дубоки сан из кога повремено устаје и чини нешто на брзину, повлачећи се опет у неки нови сан. Он дела непрестано, позивајући свакога човека у садејство, а ко се одазове у дело усмерава га уважавајући његову слободну личност. Треба рећи да се пре може говорити о томе да су се кроз историју појединци умарали и одустајали, тако да су речи Божије, попут ових о Саулу само једна дијагноза стања, а не нешто изнуђено. Као што и лекар који је установио одређену дијагнозу није проузроковао стање које је препознао и саопштио, тако и Бог када говори о стању некога или нечега, не ствара то лоше стање, него га преображава на боље новим позивом. Он никада не стаје, не враћа назад, све води напред, што потврђују речи; „Дух Господњи оде од Саула“ (1. Сам. 16, 14). Он не жели да се намеће тамо где „нема места“, иде тамо где је „отворено срце“ човеково. То се види из каснијих догађаја у вези са царем Давидом, али треба рећи да у свему овоме не оставља Саула у безнађу губитка и лишавања. Ништа не чини одједном и брзоплето, све је осмишљено поступношћу. Догађај у вези са гордим Филистејцем Голијатом, када је Саул још био званични цар Израиљев, а Давид победио горостаса као ненаоружани дечак, то најбоље показује. Речи Давидове: „Господ не спасава

77

мачем“ (1. Сам. 17, 47), осликавају стање победника, али су и опомињуће за многе. Саул је уживао у том тренутку, али суочивши се са бољим од себе, и чувши веће похвале народа Давиду него себи као цару (уп. 1. Сам. 18, 7), показа сав бесмисао каиновског комплекса, и пожеле да га убије (18, 11), да би обећао са заклетвом, сину своме Јонатану да неће убити Давида (19, 6), што је много пута демантовао (уп. 19, 10). Страшно је било његово лутање у себи самом онда кад није тражио Бога него своју славу и своја права. Тада је падао у безнађе и зле жеље, а кад би се примирио, све би било другачије. Ипак, на крају није издржао, самопоразио се, иако је у животу имао и много победа, он није могао да се суочи са стварношћу да је неко бољи од њега. Конкретан повод да сам себе прободе мачем (уп. 1. Сам. 31, 4), био је у опасности од могућег поробљавања од стране Филистејаца, али дубљи разлози су били неприхватање чињенице да треба да преда власт наследнику. Та несталност личности чест је пример многих, и ту је осуђивање само додавање терета на себе без доброг решења проблема са којим се може суочити сваки човек. Јер, није овде ствар у томе да је Саул лош и за одбацивање, него је суштина свега потреба за трезвеним суочењем свакога човека са собом, без оптерећивања и претеривања. Врло је интересантно у библијском саопштењу догађаја то да поред изабраног народа имамо и неке друге појединце, или народе, као учеснике и сведоке. Тако видимо да слуге цара Ахиса Гадског, кад је Давид побегао од Саула њега ословљавају именом цара Израиљевог (уп. 1. Сам. 21, 11), пре него што је то постао. Такође треба истаћи и мудрост једне жене по имену Авигеја, чији муж се звао Навал, а био је веома богат, на Кармилу је имао своја стада. Али није био спреман да подели оно што има са другим, у радости гостољубља. Одбио је Давидове гласнике мира, није узвратио љубављу на добар позив мира. Али његова жена је била мудрија од њега и угостила је непознате људе, показујући на тај начин истинско богопознање. Њене речи упућене Давиду то показују: „Зато сада, господару, тако жив био Господ, и тако жива била душа твоја ... Ево дар што ти је донела слушкиња твоја ... Опрости слушкињи твојој кривицу, јер ће Господ зацело начинити тврду кућу господару моме, јер ратове Господње води господар мој, и није се нашло зло на теби целога твога века ... И када Господ учини господару свако добро које ти је обрекао и постави те вођем Израиља неће ти бити спотицања ни саблазни срцу господара мога да је пролио крв ... и опоменућеш се слушкиње своје “ (1. Сам. 25, 26–32). Авигеја је касније, после смрти Навала, постала једна од Давидових жена. Њен поступак нам показује да је гостољубље увек добар пут боговиђења. Такође треба посебно истаћи Давидово стрпљење у свему, њега није оптеретило нестрпљивошћу обећање Божије, Саула је поштовао као помазаника Божијег, чиме је показао дубоко утемељење у вери. Добро

78

је разумео све догађаје у којима је учествовао, сазревајући постепено и стрпљиво, одолевајући мудро пред најжешћим изливима Саулове мржње. Због тога је могао смирено и са сигурношћу да каже Саулу, приликом једног од многих прогона, сагнувши лице до земље и поклонивши му се: „Царе господине! ... Зашто слушаш људе који ти говоре: Ето Давид тражи зло твоје?... Ево, оче мој, ево види плашт од скута твога у мојој руци, отсекох скут од плашта твога, али тебе не убих, познај и види да нема зла и неправде у руци мојој, и да ти нисам згрешио, а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе, али се рука моја неће дићи на тебе ...“ (1. Сам. 24, 9–13). Ове речи су веома потресле Саула, који му је одговорио: „Правији си од мене, јер си ми вратио добро за зло ... И ко би нашавши непријатеља свога пустио га да иде добрим путем? Господ нека ти врати добро за ово што си ми учинио данас. И сада, ево, знам да ћеш зацело (заиста) бити цар, и јако ће бити у твојој руци Царство Израиљево. Зато се сад закуни Господом да нећеш затрти семе моје после мене ...“ (1. Сам. 24, 18–22). Проблем је то што Саул није остао веран својим речима, које је очито изговорио у страху, а не са вером и поверењем. Нажалост, човек често поступа на овај начин кад није спреман да промишља о животу трезвено и прихвата нове животне ситуације трезвено и стваралачки. Уместо тога, само истиче себе, тражи своје, а све у страху од лишавања и губитка. Тако сами себе обесмишљавамо дволичношћу и лицемерјем, ризикујући да упаднемо у безнађе, попут Каина и Саула, јер нисмо спремни да идемо напред. Давид се храбро суочавао са свим животним изазовима, сазревао је кроз догађаје. Није Бог њега привилеговао у односу на Саула, јер су на крају крајева обојица Божији помазаници, богоизабрани цареви, нити је Давиду дао много више, а Саулу много мање дарова. Давид је своје дарове умножавао, а Саул трошио и истрошио, тако да је небитно ко је више добио, важно је ко је више умножио. Али ту није Бог био на једној страни, а против оног другог, обојицу је изабрао а они су тај избор, свако на свој начин, примили и потврдили. Саул није одбачен ради тога да би Давид могао да царује, он је и после Давидовог помазања руком пророка Самуила даље владао (уп. 1. Сам. 16, 1–13). То је било „прво помазивање Давида за цара“, које га није оптеретило потребом да отима престо, чекао је „пуноћу времена“, и дошао је тај тренутак. Знао је да није нимало лако водити народ Божији, и био је спреман да се суочи са тим. Већ на почетку владавине, после смрти Саулове суочио се са поделом у народу и неприхватањем дела народа да им он буде цар, јер Саулов син Јевостеј се самопрогласио за цара, и то је трајало седам година. Давида је признало Јудино племе, и он је столовао у граду Хеврону. После седам година сва племена су признала Давида за цара. У састав Давидовог царства ушле су многе земље и народи, Моавци, Сирци, Идумејци, Амонићани и неки

79

филистејски градови. Давидово царство се простирало од Средоземног мора до Еуфрата, од Дамаска до Мисира. Највећи његов успех у том процесу сабирања народа и градова у свештену историју спасења јесте освајање Јерусалима, где су живели Јевусеји, хананско племе, и његово пресељење на гору Сион изнад Јерусалима, где је себи саградио величанствен дворац, планирајући да сагради Дом Господњи, Јерусалимски храм, где ће положити Ковчег завета, што је учинио његов син Соломон. Давид је пренео Ковчег у Јерусалим и поставио га у Скинију, имајући жарку жељу да сагради Дом у коме ће Господ обитавати, оптерећујући се тиме што он у свом царском достојанству живи у двору од кедровог дрвета, а Господ под шатором. Господ му је преко пророка Натана саопштио: „Ти ли ћеш ми начинити кућу да у њој обитавам? ... Ја те узех од тора, од оваца, да будеш вођа народу моме, Израиљу. И био сам с тобом куда год си ходио ... и стекох ти име велико ... Јоште ти јавља Господ, да ће Господ начинити кућу кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу семе твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Он ће сазидати дом имену моме. Ја ћу му бити отац, и он ће ми бити син, ако учини зло караћу га прутом људским и ударцима синова човечијих, али милост моја неће се уклонити од њега као што сам је уклонио од Саула, којег уклоних испред тебе. Него ће бити тврд дом твој и царство твоје довека“ (2. Сам. 7, 5–16). Овим речима је поново потврђен Завет Аврамов, Исаков и Јаковљев, и овде се говори о Давидовом царству довека, и храму Божијем, као Благословеном Царству Оца и Сина и Светога духа, али и као грађевини коју ће саградити Соломон, син Давидов. Једно велико обећање које је и испуњено од Бога и остварено у историји. Човек је слаб сасуд за велике дарове љубави Божије, ако се узда само у себе, а нема човека који бар на моменат не посрне у ту уобразиљу самодовољности. То даље води до недоговорне самовоље, и тако нешто није мимоишло ни цара Давида, који је подлегао себи и својим жељама, заборављајући на то да је служитељ Божије љубави, а не господар туђих живота. Тако је он видевши лепу жену, која је била удата, да би дошао до ње, наредио да га у једном ратном сукобу, пошто је био војник, распореде на најопасније место где ће сигурно погинути. Зашто је Бог ово допустио? – питаће се неко. Одговор је тешко дати, али је боље уместо питања научити се из овог примера, и не понављати сличне промашаје. Могао је писац да ово прећути, али је намерно саопштио, не да би истакао моћ цара Давида, него да покаже колико је човек слаб, без обзира да ли је слуга или цар, кад види само себе и своје потребе. Та жена, Витсавеја, чији муж се звао Урије Хетејин, родила је Соломона, наследника на престолу Давидовом. То не значи да је Бог благословио овај Давидов чин, него је услишио покајну молитву показујући да и највеће наше падове може преобратити на боље, само ако се истински

80

променимо у себи. Бог је Давида преко пророка Натана опоменуо кроз једну причу, којом је показао колико су Његови и наши судови неупоредиви. Наиме, Натан је испричао Давиду причу о два човека, од којих је један био богат а други сиромашан. Богати је имао велико стадо, а сиромах само једну овчицу коју је неговао и чувао са много љубави. Кад је једном приликом богатом дошао гост, он није хтео да окрњи од свог стада, него је отео од сиромаха овцу и њоме угостио свога госта. Не чекајући крај приче Давид се разгневи и рече: „Тако жив био Господ заслужио је смрт онај који је то учинио. И овцу нека плати четвороструко ...“ (2. Сам. 12, 1–7). Ето, како човек реагује на учињену неправду другога, а сам често не види себе и свој промашај, али у свему томе једина права нада јесте Божија љубав, а не било чија праведност. Јер, овде је Давид сам себи пресудио, и то најтежом казном, ни не знајући да је тако. Чувши пророчку опомену, он се уплаши и рече: „Сагреших Господу“ (2. Сам. 12, 13), али га Натан утеши: „Господ је пронио твој грех. Нећеш умрети“ (2. Сам. 12, 13). То не значи Божије попуштање пред царским грехом, него примање покајања, и превазилажење учињеног кроз нову добродетељ. Много невоља је имао Давид током своје царске власти и то не треба доживљавати као неку казну или испаштање, него као људску борбу која је увек болна и тешка кад се човек узда само у себе и своје моћи. Пример за то јесте побуна његовог сина Авесалома, који је заправо само тражио повод да би реализовао своје властољубиве амбиције. Све то је Давида веома погађало, не у смисилу страха од губитка власти, него у стварности родитељске љубави. Иако је син био против њега, то није умањило његову родитељску љубав, трпео је прогоне и злопатио се. Идући према Гори маслинској, на потоку Кедрону је срео првосвештеника са Ковчегом завета, који је овај понео показујући му оданост. Давид се поклонио светињи и наредио да се врати на своје место, показујући на тај начин дубоку веру, коју није потиснуо страх од смрти, тако да није хтео да злоупотреби светињу. Ово је добар пример вере, где постоји знање о сопственом паду, али и добра нада. То је залог коначне победе над собом, и стварне победе добра. Они који само желе да поражавају осветом или осуђивањем на крају се разочарају, бивају поражени у себи и од себе, баш као и у оно време бунтовни Давидов син Авесалом, који је имао дугу косу којом „запе главом о храст и оста висећи између неба и земље, а мазга испод њега отрча ... (2. Сам. 18, 9), и његов саветник у злодејству, Ахитофел, иначе деда Давидове жене Витсавеје, који је извршио самоубиство не могавши да носи своје унутрашње зло (уп. 2. Сам. 17, 23). Давид је, иначе, заповедио свима да му поштеде сина, али један од заповедника његових Јоав то није послушао, убио је Авесалома. То је веома ожалостило цара Давида (уп. 2. Сам. 18, 33), његова родитељска љубав била је већа од синовљеве непокорности и побуне, није желео да га порази.

81

Давид је човек дубоке вере, иако је често падао у велике промашаје, никада није био безнадежан. Кад је био најтужнији, осећао је радост спасења, видео је даље од тренутне палости. То потврђују његове речи хвале и захвалности Богу: „Господ је моја стена и град мој, и избавитељ мој ... заклон мој и уточиште моје, спаситељ мој који ме избавља од силе ... Болови гробни опколише ме, стекоше ме замке смртне ...У тескоби својој призвах Господа ...Сави небеса и сиђе, а мрак беше под ногама његовим ... Тад пружи с висине руку и ухвати ме, извуче ме из воде велике. Избави ме од непријатеља мога силног, и од ненавидника који бејаху јачи од мене ...“ (2. Сам. 22, 2–18). Ове речи нам говоре о Давиду као стварном боговидитељу и служитељу благодати Божије, који је имао пуно љубави према сваком човеку и свим народима. Веома добро је разумео царско владање као служење бољитку и напретку, а не као диктатуру, што сведоче његове речи: „Који влада људима нека је праведан, владајући у страху Божијем“ (2. Сам. 23, 3). На овај начин је и он владао пуних четрдесет година, падао је и устајао као човек, скончао је дубоко свестан свега шта се догађа, бринући се о ономе што долази после њега. То показују његове речи сину Соломону: „Ја идем куда иде све на земљи, а ти буди храбар и буди човек“ ( 1. Цар. 2, 1). Дакле, Давид умире са надом у нови живот и старањем о будућности потомака, а не у страху од нестајања. Давид је Соломона одредио себи за наследника још за време своје царске власти, кад је овоме било осамнаест година. Завшетао му је да сагради Храм у коме ће уместо у Скинији бити положен Ковчег завета, дајући му све потребне нацрте, као и много злата, сребра, бакра и других материјала. Соломон је своју владавину почео молитвом Богу у Гаваону, пред Ковчегом. После његове молитве Бог му се јавио у сну питајући га шта жели да му да. Соломон је, захваливши Богу за све дарове његовом оцу Давиду и себи, молио: „Дај, дакле, слузи своме срце разумно да може судити народу твоме и распознавати добро и зло. Јер ко може судити народу твоме тако великом“ (1. Цар. 3, 9). Ове речи показују да је био истински свестан дела које му предстоји, и спреман да служи Богу и човеку, царујући у народу Божијем. Будући тако сигуран, у добром делу он је могао да превазиђе све оно што му је приређивао самопроглашени цар Адонија, иначе његов брат и Давидов син. Соломон је ишао својим путем, није га зауставило братово самовољно чињење. Његова главна мисао била је посвећена градњи Храма, што је било и основно завештање очево приликом предавања царске власти. Сав се посветио томе, и успео је 1010. године пре Христа, а 480. године по изласку из Мисира (уп. 1. Цар. 5–7, 15–51; 8, 9, 1–9; 2. Дн. 2–7). Врло су интересантне речи Господње упућене Соломону: „То је дом што градиш, ако узидеш по мојим уредбама, и уствориш моје заповести потврдићу ти реч своју коју сам дао Давиду оцу твоме, и становаћу међу синовима

82

Израиљевим, и нећу оставити народа свога Израиља. И тако сазида Соломон дом, и доврши га“ (1. Цар. 6, 12–3). Интерсантно је да су у градњи учествовали мајстори које је послао Хирам цар Тирски, а који су градили и дом Давидов на Сиону (уп. 2. Сам. 5, 11; 1. Цар. 5, 1–3). По завршетку градње обављено је освећење, свештеници су унели Ковчег завета у Светињу над светињама, и тада „облак напуни Дом Господњи ...“ (1. Цар. 8, 10). Соломон је тада изговорио речи молитве Господу: „Сазидах Дом Теби за стан место, да у њему боравиш довека ... Сада, дакле, Боже Израиљев, нека се потврди реч Твоја коју си рекао слузи твоме Давиду, оцу моме ... Да буду очи твоје отворене над Домом овим дан и ноћ, над овим местом, за које си рекао: Ту ће бити име моје; да чујеш молитву којом ће ти се молити слуга твој ...“ (1. Цар. 8, 13, 25, 29). Господ је услишио његову молитву, али тако што га је позвао у даљу добродетељ, јер прави смисао вере јесте стално идење напред, а не казна или награда за раније учињено. Кроз добродетељ се одржава савез са Богом, одустајање од добра је и удаљавање од Бога. То је смисао Божијих речи Соломону да ће бити са њима ако иде добрим путем, а неће ако учини другачије. Нема ту уцене, постоји само поука и савет, и уважавање човека, а не задавање тешких задатака. Соломон је био истински мудрац, отуда и носи име: Премудри Соломон. Његова мудрост је била жива и животна, није се исцрпљивала само красноречивошћу. Један од многих примера тога јесте случај свађе две жене око тога чије је дете остало живо после порођаја, јер су се истовремено породиле обе, и једној је умрло дете, а обе су говориле да је она друга мајка мртвог детета. За њега то није био проблем само две жене, то је било питање искрености и истине, питање и за цара. На тај начин је показао да царску владавину разуме као смислено служење истини, а не као господарење над поданицима. Да би се разоткрило стварно стање, он је после расправе и неуспеле нагодбе предложио да се дете подели на пола, и да свакој мајци по једна половина. За праву мајку је то било болно, за лажну „поравнање“, и тако су се разоткриле која је мајка, а која није (уп. 1. Цар. 3, 18–28). Ова „ситница“ на почетку владавине веома је прославила цара у народној причи о њему, и записана је у библијском тексту као поука и опомена свима онима који желе да воде народ. Соломон је постао славан и познат и изван граница своје земље, имао је добре везе са Хирамом Тирским, царица Савска је пожелела да га упозна, и кад су се срели она је изговорила речи похвале после разговора са њим, у коме му је поставила многа питања и загонетке. Чувши мудре одговоре, обратила му се речима: „Благо људима твојим, благо слугама твојим, који једнако стоје пред тобом и слушају мудрост твоју“ (1. Цар. 10, 8). Био је велики градитељ и добар државник, али није издржао до краја у добродетељи, оптеретивши се собом и својим успесима, посрнуо је у немоћ самообожавања, и почео је да

83

живи раскалашно, али и да учествује у идолопоклонству својих жена. Бог га је опоменуо речима: „Што се то нађе на теби, и ниси се држао закона мога ни уредби мојих, које сам ти заповедио, зато ћу отргнути од тебе царство и дати га слуги твоме. Али за твога века то нећу учинити ради Давида оца твога, него ћу га отргнути из руку сина твога. Али нећу отргнути све царство, једно ћу племе дати сину твојему ради Давида слуге свога, и ради Јеруслима који изабрах“ (1. Цар. 11, 11–13). Само онај који има идеју одсутног и уморног Бога, који се повлачи из људске историје може да замера што се сувише „меша“ у човеков живот. Али, ако знамо да Бог на овај начин чува и васпитава човека и његову слободу, а не ствара поданике, разумећемо све догађаје. Видећемо да је Бог увек ту ненаметљиво, чак понекад и неприметно, али увек довољно присутан да опомене и позове на преображај. У свему томе је стрпљив, воли човека и онда кад овај ради сам против себе, опомиње са љубављу, увек дајући нова обећања која се испуњавају онда кад се оствари стваралачка богочовечанска сарадња. Допушта да човек иде својим путем, не престајући опомињати, али никада не изнуђује одлуку, ни обећањем ни претњом. Упозорава говорећи о високом призвању човека, али тако да овај то слободно прихвати. Својим свезнањем којим све види унапред не угрожава нашу стваралачку слободу, говорећи унапред о ономе што ће се догодити не одузима нимало од нашег састваралачког садејства у делу. Да би спречио веће зло, увек нуди нову могућност, али тако да то буде схваћено, прихваћено и делатно потврђено. Соломон се веома динамично суочио са тим, умео је да устане на прави начин, после велике борбе у себи и са собом. Та његова борба описана је у Причама, Књизи проповедника и Песми над песмама. После свега, он је стварно успео да победи себе, дотакао је недодириве дубине и висине љубави Божије, о чему нам сведочи у својим књигама. Имао је снаге да устане из немоћи отуђења у радост вере, и то своје искуство је поделио са нама у писменим записима поменутих књига. Подела царства Период до вавилонског ропства 980 – 589. Израиљско царство 980 – 721 – Јеровоам 922 – 901; – Надав 901 – 900; – Васа 900 – 877; – Ила 877 – 876; – Зимрије 876 – Амрије 876 – 869;

84

– Ахав – Охозија – Јорам – Јуј – Јоахаз – Јоас

869 – 850; 850 – 849; 849 – 842; 842 – 815; 815 – 801; 801 – 786;

–Јеровоам 2 – Захарија – Салум – Менијам

786 – 746; 746 – 745; 745 745 – 738;

– Факај(Пекај) – Фекај (Пека) – Осија – Пад Самарије

738 – 737; 737 – 732; 732 – 724; 722/1.

После Давида и Соломона подела народа Божијег, која се и раније догађала у кратковременом трајању, догодила се много болније и дуготрајније. Настала су два царства, Јудејско са седиштем у Јерусалиму, и Израиљско са седиштем у Сихему, а после тога у Самарији. Међу њима је постојала стална нетрпељивост, али су имали и много тога заједничког, веру у једног Бога, исти језик, Јерусалимски храм. Међутим, два цара су били непремостива препрека, посебно је то показао Јеровоам, први цар израиљски који је забранио одлазак у Јерусалим, плашећи се да његови поданици не пристану да буду поданици јудејског цара Ровоама, Соломоновог сина. Тако је владарски интерес једног човека, у овом случају цара, стао на пут вери, заправо повод да се смисли нова вера, најпре као клањање златном телету, по угледу на претке у време хода кроз пустињу. Јеровоам је начинио два златна телета у Дану и Ветиљу. То је био почетак идолопоклоничког беспућа Израиљског царства које је трајало 257 година. За то време променило се дванаест династија и двадесет царева. Асирски цар Салманасар их је 723. године одвео у ропство. Господ је опомињао цареве израиљске преко многих пророка, позивајући их са беспућа идолопоклонства на пут вере. Тако је пророк Ахија опомињао Јеровоама (уп. 1. Цар. 14, 18), а у време цара Ахава и његове жене Језавеље глас Господњи чуо се преко пророка Илије (уп. 1. Цар. 17–19, 21 и 22. гл.). Веома је интересантно житије пророка Илије, који је боравио у пустињи док су му гаврани доносили храну, све по Божијем благослову. На више начина је опомињао безбожног цара Ахава, од речи до конкретних дела, као што је суша у земљи. Он је чинио многа чуда, а најинтересантније је оживљавање мртвог сина удовице из Сарепте Сидонске, која га је угостила последњим залихама хране. Пророк је био велики боговидац, један опис сусрета и виђења веома је илустративан: „И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велики и јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, али Господ не беше у ветру, а иза ветра дође трус, али Господ не беше у трусу. А иза труса дође огањ, али Господ не беше ни у огњу. А иза огња дође глас тих и танак, а кад то чу Илија заклони лице своје плаштом и изишав стаде на вратима од пећине ...“ (1. Цар. 19, 11–13). Ове речи веома лепо указују на то да Бог увек тихим гласом позива човека, никад не плаши никога застрашујућим појавама. Понекад је опомена пророка, упућена онима који пропадају у својој самовољи, оштра и строга, али је увек позив са давањем наде, никад гурање у безнађе. Наравно, кад са друге стране постоји тврдоглава неодустајање, онда се ради о констатовању стања, као што је било у вези са Ахавом и Језавељом.

85

Врхунац њиховог безакоња био је у случају са Навутејевим виноградом, када је човек убијен само да би могао цар од његовог винограда да начини себи врт за зеље, пошто је виноград био у близини царског двора (уп. 1. Цар. 21, 1–21), а он није хтео да уступи или прода цару виноград који је наследио од својих предака. Језавеља је наредила лажни процес против њега и осуду на смрт каменовањем, јер је по тој оптужби хулио на Бога и цара. Убијен је, а виноград је припао цару, кога је одмах походио пророк, кога цар пита: „Нађе ли ме непријатељу мој?“ (1. Сам. 21, 20), покушавајући тако да сам себе обмане оптужбама на рачун другога, не знајући да је сам себи таквим поступцима највећи непријатељ. Пророк тада пророкова страшну смрт и њему и Језавељи, жени његовој. То је Ахава бар на моменат покренуло ка покајању, које је било више очајнички покушај избегавања казне, него стварно преумљење (уп. 1. Цар. 21, 27), али је ипак постојао покушај. Ахавов карактер најбоље илуструју његове речи о једном другом пророку, Михеју, за кога је цару јудејском Јосафату рекао: „Ја мрзим на њега, јер ми не прориче добро, него зло ...“, који му је одговорио опомињући га: „Нека цар не говори тако“ (уп. 1. Цар. 22, 8). Значи, реч је о човеку који је неспреман да се сам са собом суочи на прави начин, и као такав врло је поводљив и лаковеран, лак плен за многе преварне ствари. Али то не значи да је био наиван, или да га је Језавеља завела. Све што је радио било је покренуто себичним интересом, тако да се не може говорити о било чијем наговору у његовим делима. Његов син Охозија наставио је безакоње свога оца, идући и корак даље у обожавању идола, све у страху од живота. Тако је после пада са висине послао гласнике да питају Велзевула бога Акаронског о њему и могућем оздрављењу. Пророк Илија их је прекорео и поручио цару да ће умрети, што се и десило. Чудесност Илијиног живота запечаћена је тајанственом кончином, пред очима Јелисеја, његовог наследника појавише се „огњена кола и огњени коњи ... И Илија у вихору оде на небо“ (2. Цар. 2, 11). Пре тога он је свог наследника водио из Галгала преко Ветиља и Јерихона до Јордана, који је плаштом својим раставио и обојица су прешли преко реке која се раставила тако да су корачали по сувом кориту. Илија је рекао Јелисеју да тражи од њега шта год хоће и добиће, а овај је затражио „два дела његовог духа“, Илија му је одговорио да тражи тешку ствар, али ако га види кад се буде узносио на небо, добиће оно што је тражио. То је подразумевало будност Јелисејеву, и он је заиста био пажљив и видео је Илијино вазнесење, и постао сведок великог дела и наследник великог дара. Потврда тога било је падање Илијиног плашта на њега, којим је сад он раставио Јорданске воде да би прешао при повратку, што је била потврда онима који су га видели како прелази да је он Илијин наследник. Кад је у питању личност пророка Илије треба рећи да га Библија помиње и касније, и то као актера неких догађаја у будућности. Најпре га видимо на гори Тавор приликом Христовог преображења, где

86

заједно са Мојсијем разговара са Христом (уп. Мт. 17, 3), а биће и учесник последњих догађаја у историји (уп. Откр. 11, 3–12). Све у свему, човек дубоке вере и великих дарова, узнет на небо на необјашњив, само вером разумљив начин. Треба рећи да у Библији имамо опис још две тајанствене смрти, први је казивање о Еноховом „нестанку“ (Пост. 5, 24), а други је тајна Мојсијевог гроба (Пон. зак. 34, 6). Пророк Јелисеј је служио Богу у царству израиљском за време царева Јорама и Јуја, где је чинио многа чуда и знамења. Помогао је једној удовици у њеној немаштини. Богатој жени Сунамци, која је била бездетна прорекао је да ће добити сина, и то се догодило. Међутим, дечак је умро изненада и њега је Јелисеј оживео молитвом Богу. Помогао је и једном војводи из Сирије Неману, који је боловао од губе пославши га да се седам пута окупа у Јордану. Поред ових примера помоћи записано је да је казнио децу у Ветиљу због ругања његовој ћелавости (2. Цар. 2, 24), као и свога слугу Гијезија који је хтео да се окористи од Немана узимајући од њега дарове за себе (уп. 2. Цар. 4–5). Помазао је Јуја за цара, а Јуј је био тај који је сатро дом Ахавов и култ Валов (уп. 2. Цар. 10, 1–28). Интересантно је то да је после његове смрти и његов гроб био животворан и чудотворан, десило се да су током погребне поворке бацили леш мртвог човека у његов гроб видевши војску цара Сирског, и човек је оживео (уп. 2. Цар. 13, 21). После Јелисејеве смрти у царству израиљском појави се пророк Јона, који је цару Јеровоаму Другом предсказао победу над Сиријцима, што се и догодило, тако да је освојен и град Дамаск. Међутим, опасност је долазила од царства асирског, чија је престоница била град Нинива, где је Бог слао Јону са поруком да се поправе како би им било боље. Он се бунио против тога, сматрајући да зло чини свом народу тиме што позива његове непријатеље да се поправе, али је на крају пристао. Путовао је бродом преко Средоземног мора где је дошло до велике буре, што је капетан, иначе незнабожац, протумачио као знак да је неко од путника крив за то. Јона се сам пријавио, вероватно само да не би дошао тамо где је послат, али је Бог и то окренуо на добро. Пошто је бачен у море, три дана и три ноће је провео у утроби кита, из које се чудесно избавио и стигао у Ниниву где је проповедао. Његову проповед су примили и покајали се, што њега није обрадовало него га је растужило. Молио се Богу: „Узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети“ (Јона 4, 3). Господ га је поучио једним конкретним примером, кад је Јона отишао из града будући тужан због покајања Ниневљана, и саградивши себи колибу легао испред ње посматрајући град , Бог је учинио да порасте једна тиква која му је добро дошла за узглавље, али следећег дана тиква је увенула, што је Јону веома ожалостило. Тада му Господ проговори: „Теби је жао тикве око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узрасте, а другу пропаде, а мен да не буде жао Ниневије, великог града у коме има више од

87

стодвадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево...“ (Јона 4, 10–11). Велика поука свим заточеницима колективног егоизма, који не могу да воле другог и другачијег. Тако нешто је недопустиво тамо где постоји здрава и права побожност. После Јоне појавили су се пророци Амос и осија, који су опомињали цареве и становнике Израиљског царства да се поправе, предсказујући ропство. То се и догодило. Становници су расељени у Асирију преко Еуфрата, а на њихово место досељени су нови становници из Сирије и Вавилона, који су се помешали са онима који су ту остали, тако да је настао неки нови народ, Самарјани, који су примили закон и веру Израиљеву, али на свој многобожачки начин. Записано је о њима у Библији: „Бојаху се Господа, али и својим боговима служаху ...“ (2. Цар. 17, 33) Јудејско царство 980 – 589 – Ровоам – Авијам – Аса – Јосафат – Јорам – Охозија – Јоас – Амасија – Озија – Јотам

922–915; 915–913; 913–873; 873–849; 849–842; 842 842–837; 837–780; 783–742; 750–735;

– Ахаз – Језекија – Манасија – Амон –Јосија – Салум – Јоаким – Јоахин – Седекија – Пад Јерусалима

735–715; 715–687; 687–642; 642– 640; 640– 609; 609 609–598; 598–597; 597–587; 587.

Ровоам, први цар одељеног Јудејског царства у почетку је био веран отачкој вери и закону Божијем, али је после неколико година владавине прихватио обожавање феничанских богова. Јудејско царство је трајало 390 година, променило се седамнаест царева, и сви су били из дома Давидовог. Најзнаменитији цареви су били: Јосафат, Језекија и Јосија. Године 589. Навухудоносор, цар вавилонски, спалио је Храм, порушио Јерусалим и одвео Јудејце у вавилонско ропство, у коме су остали 70 година. Ровоамову владавину је пратило стално сукобљавање са Јеровоамом, као и многи унутрашњи проблеми. Некако по инерцији прихватали су туђе идолопоклонство, а десило се и то да је пете године Ровоамове владавине Сисак, цар мисирски ударио на Давидов град Јерусалим и опљачако Храм, као и дом царев (уп. 1. цар. 16, 23–28). После Ровоама на царски престо долази Авијам, за кога је записано да „не беше срце његово цело према Господу“ (1. Цар. 15, 3), али он је владао само три године, док је његов син Аса

88

царовао четрдесет и једну годину, и он „твораше што је право пред Господом, као отац његов Давид ... срце његово беше цело пред Господом целог његовог века ...“ (1. Цар. 15, 11, 14). Једино што је наследио и прихватио од предака био је сукоб и ратови са Израиљским царством (уп. 1. Цар. 15, 16). Његов наследник, цар Јосафат, познат је по томе што је „учинио мир“ са царем израиљским (уп. 1. Цар. 22, 45). Резултат тога мира била је женидба његовог сина са кћерком израиљског цара Ахава. Тако је његов син Јорам чинио све оно што и његов таст, а владао је осам година. Заправо, мајка Језавеља у Израиљском царству и кћер Готолија у Јудејском царству биле су те које су неговале идолопоклонство. За време његове царске власти од Јудејског царства се одвојише Едом и Ливан. Наследио га је син Охозија, који је владао само годину дана. Његова мајка Готолија је преузела власт желећи да влада дуго, па је због тога сав дом царски побила, али је Јосавеја, кћи цара Јорама сакрила Јоаса, сина Охозије брата свога и у Дому Господњем га је скривала шест година. Седме године га прогласише царем, и ту је била веома важна улога свештеника Јодаја, који је све организовао поучавајући народ правој вери и добром поретку (уп. 2. Цар. 11, 1–21). Царовао је четрдесет година, и „чињаше што је право пред Господом докле год га учаше свештеник Јодај“ (2. Цар. 12, 1–3). Врло је интересантан библијски запис о одржавању Храма, где је постојала царска заповест да свештеници сабирају све прилоге и њима слободно располажу одржавајући светињу, али ни после двадесет три године сакупљања нису почели обнову. То је довело до тога да се у Храм стави каса са отвором за убацивање новца, коју су празнили царев писар и свештенички поглавар заједно и избројан новац давали онима који су управљали послом обнављања Дома Господњег ( 2. Цар. 12, 10). Интересантно је то да „не тражаху рачуне од људи којима предаваху новце да издају посленицима јер верно радише свој посао ... Новци за преступ и новци за грех не доношаху се у Дом Господњи, припадаху свештеницима ...“ (2. Цар. 12, 15–16). Интересантан је детаљ из Јоасове владавине. Када је Азаило, цар сирски по освајању Гата кренуо на Јерусалим, он му је послао све посвећене ствари и злато из Храма и царског дома, што је био повод за његове слуге Јовазахара и Јозавада да га убију. Наследио га је син Амасија, који је владао двадесет и девет година. Кад се утврдио у царској власти, побио је убице свога оца, али не и њихове потомке, сходно заповести: „Очеви да не гину за синове, ни синови за очеве, него свако за свој грех“ (Пон. зак, 14, 6). У његово време опет се актуелизовао сукоб са Израиљским царством, он је позвао Израиљског цара: Дођи да се огледамо. Овај му је узвратио предлогом: Дај своју кћер за жену сину мојему. Он то није прихватио, остао је у својој жељи да ратује и изгубио је рат, Јерусалим је опет опустошен, Храм и двор опљачкани. Амасија је неславно завршио, убили су га његови поданици, исто као и његовог оца (уп. 2. Цар. 14, 19). Наследио га је син

89

Азарија, који је царовао педесет и две године, иако је углавном био добар, и даље су остала идолишта боговима „жалац у месу“ Јудиног царства. Азаријин наследник Ахаз познат је по томе што је цару асирском послао драгоцености из Храма, молећи га да га избави од израиљског и сирског цара (уп. 2. Цар. 16, 7–9). Пророк Исаија га упућује на пут здраве наде, али овај као да то не жели да чује. Говори му да тражи знак од Господа, што овај одбија говорећи да неће да куша Господа. Пророк њему саопштава речи праве утехе за све народе: „Саслушајте сад, Доме Давидов, мало ли вам је што досађујете људима, него досађујете и Богу. Зато ће вам Господ дати знак: Ето девојка ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануило ...(Ис. 7, 13–14). Засигурно је да ово Ахаз није разумео, просто његова основна мисао је била како да сачува себе и своју власт. После њега цар је постао његов син Језекија, један од ретких за кога је записано да је чинио све као што је Давид чинио (уп. 2. Цар. 18, 3). Он је срушио сва идолишта, чак и Мосјијеву „змију од мједи“ , јер су и њу почели обожавати у свом идолопоклоничком сујеверију. Сенахирим цар асирски у свом освајачком походу заузео је многе градове Јудејског царства, Језекија је пристао на поданички однос, да плаћа у злату и сребру, признајући тако неку врсту ропства. Гласници цара асирског су саопштили народу нешто веома интересантно: „Господ ми је рекао иди на ту земљу и сатри је ... Немојте да вас вара Језекија, јер вас не може избавити из моје руке. Немојте да вас наговара Језекија да се поуздате у Господа, говорећи: Господ ће нас избавити, и овај град се неће дати у руке цару асирском ... Учините мир са мном и одите мени и једите свако са свог чокота и свако са своје смокве, и пијте свако са свога студенца, докле не дођем и не одведем вас у земљу као што је ваша ... па ћете живети, нећете изгинути ...“ (2. Цар. 18, 25–32). Ова порука је веома ожалостила цара, који се обукао у покајне хаљине и отишавши у Храм послао управника двора, писара и најстарије свештенике да питају пророка Исаију шта мисли о свему томе. Исаија поручује цару: „Овако вели Господ: не плаши се од речи које си чуо, којима хулише на ме слуге цара Асирског“ (2. Цар. 19, 6). Чувши ово цар Језекија се жарко молио Господу, изражавајући пуну веру и разумну наду у Господње избављење, и добио је обећање преко пророка Исаије: „Овако вели Господ за цара Асирског: Неће ући у овај град ... Вратиће се путем којим је дошао ... ја ћу бранити тај град и сачуваћу га себе ради, и ради Давида слуге својега ...“ (2. Цар. 19, 32–34). Заиста, тако је и било, разметљиви хвалисавац није успео у својој намери, погинуо је срамно од синовске руке (уп. 2. Цар. 19, 37). Побожни цар јудејски Језекија био је човек јаке вере и молитве, што потврђују многи догађаји, један у низу таквих догађања јесте и његова молитва за оздрављење кад се суочио са тешком болешћу. Господ га је услишио и продужио му живот за петнаест година. Десило се још нешто интересантно у вези са посетом посланика цара

90

вавилонског Вердох-Валадана, када је Исаија прорекао: „Ево, доћи ће време када ће однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа, вели Господ“ (2. Цар. 20, 19). Нажалост, све што је побожни цар Језекија градио његов син Манасија је разграђивао наследивши царски престо. Записана је реч Господња о њему: „Што учини Манасија цар Јудин та гадна дела чинећи горе од свега што су чинили Амореји који пре њега бејаше. Зато овако вели Господ: Ја ћу пустити зло на Јерусалим и на Јуду, да ће свакоме ко чује зујати оба уха ... збрисаћу Јерусалим као што се брише здела, избрише се па се изврне. И оставићу остатак наследства свога, и даћу их у руке непријатељима њиховим, да буду плен и грабеж свим непријатељима њиховим“ (2. Цар. 21, 11–14). Дакле, кроз једног човека долази и благослов или проклетство, све у зависности од тога шта он чини. После Манасије цар постаје његов син Амон, који је наставио очевим беспућем, а њега наслеђује његов син Јосија, за кога је записано да је ходио Давидовим путем, без скретања ни лево ни десно. За овог цара је записано у библијском сведочењу да је чувши књигу Закона, коју је нашао свештеник Хелкија у Храму, горко плакао због свенародног промашаја и отуђења. Због тога му Господ говори: „Што је умекнуло срце твоје, и понизио си се пред Господом ... нећеш својим очима видети зла која ћу пустити на то место...“ (2. Цар. 22, 19–20). Овај пример нам показује да су добри људи велики благослов својим савременицима, јер се кроз њих много тога догађа или не догађа. Залагањем цара Јосије у Храму је народ положио завет правоверности, одакле су изнети сви идоли Валови и спаљени на потоку Кедрону (уп. 2. Цар. 23, 1–6). После много година опет је празнована Пасха, по заповести цара Јосије, која до тада још од времена судија није била празнована (уп. 2. Цар. 23, 21–22). Све је враћено у прави поредак за време овога цара. Записано је да „ни пре њега, ни после њега не беше цара, који би се обратио Господу свим својим срцем и свом својом душом, сасвим по Закону Мојсијевом ...“ (2. Цар. 23, 25). Овога цара је Бог тешио преко пророка Јеремије, који је иначе био „пророк ропства“, које се све више приближавало. То показују речи: „Рече Господ: И Јуду ћу одбацити од себе, као што сам одбацио Израиља, и град ћу овај одбацити, који сам изабрао, Јерусалим, и дом за који рекох: Ту ће бити име моје“ (2. Цар. 23, 27). Овде треба бити слободан од сваког страха и злурадости и трезвено промишљати у светлости Христових речи да је дошао, не да разруши и поквари, него да „испуни“ (уп. Мт. 5, 17); што значи да поправи постојеће, а не да уништи, јер сувише је велики „улог“ Божији у све то да би се одједном порекла сва обећања. Бог не чини зло, то чине појединци, а не и цео народ, библијско казивање прати оно што чине народни прваци, конкретно цареви, и као по неком механизму после доброг и побожног оца долази син који све добро руши, а после таквог оца долази син који опет

91

поново гради. Тако се догоди и у случају Јосијиног наследника, сина Јоахаза, који је царовао само три месеца, јер га је цар мисирски одвео у ропство, а уместо њега је поставио његовог брата Јоакима, који настави братово богопротивљење. Навухудоносор је освајао област по област, освојио је и Мисир, Јоаким му је три године био слуга, покушао је да се ослободи, али безуспешно. Наследио га је Јоахин, у чије време је цар Навухудоносор опколио Јерусалим, цар је изашао у сусрет Навухудоносору носећи дарове, злато и сребро из Храма и царског двора , као знак подаништва. Тада су сви становници Јерусалима заробљени и одведени у Вавилон у ропство. Уместо заробљеног цара Јоахина постављен је његов стриц Манасија, који је добио име Седекија од вавилонског цара. Мирна предаја је сачувала град и Храм од рушења, али непотребно јуначење цара-вазала Седекије (Манасије) довело је до тога да је Навухудоносор послао војску која је под командом Невузардина, стражарског заповедника попалила град, Храм, дворац царски, све куће, и сав народ је одведен у ропство, осим неких који су остали виноградари и ратари. Бог је опомињао овога цара преко пророка Јеремије: „Ево, ја ћу окренути натраг оружје што је у рукама вашим ... Ево, стављам пред вас пут к животу, и пут к смрти. Ко остане у том граду погинуће од мача, или од глади, а који изиђе и преда се Халдејцима који су вас опколили остаће жив ...“ (Јер. 21, 4–8). Неодговорни цар није ово схватио, имао је самољубиве амбиције да учини „велико дело“, а проузроковао је још већу несрећу, уз ропство народа дошло је и разрушење града и Храма.

ВАВИЛОНСКО РОПСТВО Ово ропство је трајало седамдесет година и представља један веома тежак период у историји Изабраног народа. Претходи му рат и разрушење градова, насилно одвођење у туђу земљу, што га чини далеко тежим од ранијег, мисирског ропства коме претходи драговољни одлазак синова Израиљевих на позив домаћина. Али, док у мисирском ропству имамо сукоб на крају, овде имамо много бољу ситуацију на крају ропства, оно што је порушено гради се. Такође, излазак из Мисира прате многи догађаји и дуго путовање кроз пустињу, сукоби са многим народима, и дуг и тежак улазак у Обећану земљу, док овде нема лутања кроз непознато, зна се где треба да се иде. Због тога је овде већа туга за изгубљеним, а тамо је нада усмерена ка обећаном, понекад заустављена сумњом, али у оба случаја имамо путовање, пресељење, чекање и трагање. Ово вавилонско ропство најречитије је описано речима Псалмопојца: „На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона ... Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој? Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја ...“ (Пс. 137). Такође,

92

пророк Јеремија је дубоко осећао сав трагизам ропства које је више пута предсказивао, не желећи да изазове безнађе него промену на боље, покајање. Да би се разумели сви догађаји, потребно је знати да ропству претходи период отуђења богоизабраног народа, и њиховог „идења за боговима других народа“. Та драма отуђења завршена је покоравањем слабијих јачим, што је стална релација неусаглашених односа у историји, за разлику од библијског заговарања односа у којима већи треба да служе мањима, без покоравања и диктатуре. То није тешко, али захтева велики подвиг победе над самодовољношћу и самољубљем. Дакле, није овде Бог оставио никога, допустио је да људи сами покушају да уреде своје односе, али се није повукао, јер тако нешто би значило порицање стваралаштва. Заправо, то је немогуће из перспективе љубави Божије према свему створеном. Он не тражи похвале и захвалност на свој рачун, само жели да све напредује у добродетељи и да мера свега буде стваралаштво, а не свађа и сукоб истрошеног човека, који све своди само на произвођачко–потрошачке релације. Царства се стварају и нестају, Божији позив и обећања остају заувек, само је питање за сваког човека, све народе и сваку нову генерацију хоће ли и како ће напредовати у томе. Посматрајући вавилонско ропство из те перспективе слободно можемо да кажемо да је било велики испит за многе народе, никако само казна за непослушне, или испаштање изабраних. На неки начин ово је и сусрет многих народа у посебним околностима. Бог се није повукао чекајући понизно признање грешности и уживајући у испаштању, него је делао непрестано. То се види по томе што у време ропства шаље пророке који сведоче Његову љубав и чувају добру наду, позивајући у доброделатну истрајност и подижући из безнадежног страха све. Реч је о пророцима Језекиљу и Данилу, преко којих се Бог јавља свом народу у данима ропства. Језекиљ је имао неколико чудесних боговиђења, био је свештеник у земљи халдејској на реци Хевару, а прво виђење описује речима: „Видех и гле силан ветар долажаше од севера, и велики облак и огањ који се разгореваше, и око њега светлост, а усред огња као јака светлост ... и четири животиње које на очи бијаху налик на човека ...“ (Јез. 1, 4–5). Та четири „облика“ у виђењу као лик: човека, лава, телета и орла видимо и у символици четири јеванђелиста (Матеј, марко, Лука, Јован), као и у литургијским речима: певајући, кличући, узвикујућу и говорећи. Све ово је позив и порука да се иде напред ка новим догађајима, без оптерећивања стањем ропства. То још конкретније осликава ново виђење истог пророка који је тада појео свитак (књигу), где је писало: плач и нарицање и јаох!, о чему сведочи: „Поједох је и беше ми у устима слатка као мед“ (Јез. 3, 3). Ово је била интересантна порука у данима горког и тешког ропства, јер обећава више и боље. Врхунац обећања био је у виђењу „поља пуних костију које су оживеле“, што је значило обећање избављења из

93

ропства, али је и преобразовало свеопште васкрсење из мртвих. То потврђују речи: „Неће више бити два народа, нити ће више бити раздељени у два царства ... Учинићу са њима завет мирни, завет вечни ...“ (Јез. 37, 22–26). Пророк Данило (Валтасар), истински боговидац и верни сведок љубави Божије у данима ропства, не само изабраном народу, него и онима који су покорили тај народ, својим пророштвима је покренуо нове догађаје. Заједно са својим сународницима Ананијом (Седрах), Азаријом (Мисах) и Мисаилом(Авденаго) био је одређен да се школује за високу царску службу. Успели су да испоштују одредбе Мојсијевог закона о храни, чак су стекли наклоност васпитача па се нису хранили дворском храном, јели су само вариво и пили воду, али нису заостајали у телесном развитку у односу на своје вршњаке, штавише били су ухрањенији од њих (На ово указују речи молитве на освећењу жита: Учинио си да су лица Данила и три младића била светлија од оних који су живели у раскоши). Сада, као некад у Мисиру преко Јосифа, Бог преко Данила и његових пријатеља позива и друге народе у заједничење. Опет је био у питању царски сан, заправо порука Божија прилагођена стању онога коме је шаље. Уз то иде и одређени посланик, у овом случају пророк Данило кроз кога Бог позива цара и његов народ у добро дело. Десило се да је Навухудоносор, будући да је у размишљањима о даљем току живота, својој власти и наследницима, уснио сан који је заборавио. Сигурно је да га је притискала нека неизвесност, па је по сваку цену желео да сазна шта се то догађало са њим. Кад су сви његови мудраци били немоћни да одгонетну ту тајну, он се разљутио на њих тако жестоко да је наредио да се побију због тога. Данило је чуо за то и помолио се Богу добивши одговор и послање да објасни цару шта је сањао и шта то значи. Царски сан се састојао у томе да је видео фигуру човека тако што је имао златну главу, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од бакра, колена од гвожђа, а стопала мало од гвожђа, мало од земље. Одједном се одвали камен и удари у стопала и сатре их и „поста као плева на гумну у лето“ (Дан. 2, 35). Саопштивши му садржај сна, Данило му и објасни смисао онога што је сањао, златна глава то је цар Навухудоносор, сребрна прса и мишице, то је царство после њега, бакарни трбух и бедра, треће царство, четврто ће бити тврдо као гвожђе, али раздељено, као што су и на сањаном лику стопала, пола од гвођжа пола од земље. У то време „Бог небески ће подигнути царство које се довека неће расути, и оно ће сатрти сва та царства, и трајаће довека“ (Дан. 2, 44). Историјски ток се заиста слагао са овим виђењем. Тада је било Вавилонско царство (707–539), после кога је дошло Миђанско– Персијско царство (539–332), а после овога Македонско царство (332–143), и на крају Римско царство. Цар је ово разумео, и није разумео, али му је било драго то да је разрешио дилему шта је сањао, што је и био основни разлог његовог поштовања Данила. Бог је наравно желео више, знајући

94

о чему размишља овај човек послао му је сан, објаснио му је оно што га је интересовало, додајући томе и појашњење догађаја устима пророка Данила. Ипак, он то није разумео до краја, што је и разумљиво, јер дело вере није нешто што се догађа на брзину и под притиском. Цар је наградио Данила и његове другове високим положајима, али себе није променио, јер није до краја схватио поруку. Да није разумео Божији знак, види се и по томе што је наредио у пољу Дури да се начини златни лик коме морају да се поклоне сви. Кад је чуо да три младића, Данилови пријатељи које је почаствовао високим звањима, неће то да учине наредио је да буду бачени у огњену пећ и то тако што ће бити седам пута више загрејана него обично. Кад је то учињено, уместо очекиваног краја „непослушних дрзника“ који су били бачени везани у ужарену пећ, видео је лично Навухдоносор нешто друго. Он се са чуђењем пита: „Не бацисмо ли три човека везана у огањ? Ено видим четири човека одрешена где ходе посред огња, није им ништа, и четврти као да је син Божији“ (Дан. 3, 24–25). Опет јављање сходно могућностима и стању онога кога позива, сад праћено страшним чудом. Видимо да у моменту догађања и непосредно после тога Навухудоносор слави Бога и младиће велича, али не траје дуго та еуфорија. Већ следећи нови догађај потискује то у страну, јер у недостатку стварног памћења човек постаје роб догађаја, а треба да буде стваралац незастариво нове стварности. Тако и Навухудоносор заборави све ово будући да је опчињен уживањима у слави својој, али њега Бог није заборавио, опет му се јавља у сну, и то са поуком и саветом у вези са веома блиским догађајима. Сањао је велико и красно дрво испод кога су се сабирали многи, које је имало дивне листове и плодове, које је посечено са наредбом да се сачува пањ и корен. Како му његови мудраци нису одгонетнули загонетку, потражио је објашњење од Данила и добио га је, а односило се на скорашње догађаје његовог понижења и болести током седам година. Тек после тог и таквог суочења са животом, цар је признао: „Сад ја Навухудоносор хвалим и славим цара небеског, чија су сва дела истина и чији су путеви праведни, и који може оборити оне који ходе поносито“ (Дан. 4, 37). Навухудоносоров случај неоспорно показује велику љубав Божију према сваком човеку, али гордост људска онемогућава човека да је прими на прави начин. Тек кад се човек суочи са животом, слободан од себе и свог положаја, препознаје на прави начин велику тајну живота и види да треба тражити много више од само пролазне славе. Тако је Навухудоносоров случај врло поучан пример за све, посебно за оне који служе другима управљајући. Навухудуносоров син Валтазар није ово разумео, за њега је власт била добра шанса за лагодан живот, а како уз раскалашност увек иде разврат и скрнављење, тако је и он у свом безбрижном пировању оскрнавио свештене сасуде из Храма. Док је трајао овај пир, цар је видео руку која пише по зиду, веома се уплашио од виђења и потражио тумачење онога што је написано,

95

обећавајући велике дарове и достојанство ономе ко му протумачи написане речи. Као и онда у вези са сновима његовог оца, тако и сада сви мудраци и тумачи царства остадоше по страни не могавши да протумаче поруку. Опет је Данило позван да протумачи оно што је написано на зиду, и отворено је рекао цару: „Царе, Бог Вишњи даде царство и силу и славу и част Навухудоносору оцу твоме ... Али кад му се подиже срце и дух му се посили у охолости, би сметнут с престола свога, и узеше му славу док не позна да Бог Вишњег ... А ти Валтазаре, сине његов, ниси понизио срце своје премда си све то знао, него си се подигао на Господа небеског ... Зато од њега би послана ова рука, а ово је писмо написано: МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИН ... А ово значе речи: МЕНЕ – бројио је Бог твоје царство; ТЕКЕЛ – измерен си на мерила, а нашао се лак; ФАРЕС – раздељено је царство твоје на пола и дато Миђанима и Персијанцима ...“ (Дан. 5, 18–28). Тако је завршена краткотрајна владавина цара Валтазара, царско достојанство је прешло на Дарија Миђанина (Мидијанина). Цар Дарије је организовао власт у земљи тако да је поставио сто педесет управитеља, а над њима тројицу старешина. Данило је био један од ове тројице. Својом добротом и успешношћу није одушевљавао све, неки су га презирали због тога. Они су смишљали како да га понизе, и на почетку су успели у томе, али људска злоба и завист, на тренутак могу да узнемире праведника, ипак на крају остаје његова правда као суд, али и као добра шанса за добробит многих. Тако се десило да су злонамерно посаветовали цара да забрани било какво обраћање Богу у трајању од тридесет дана, уз претњу смрћу онима који то не послушају. Знали су да Данило молитвено живи и мислили су да су му тако поставили замку, а себе ће заувек ослободити од његовог присуства. Успели су, цар је наредио онако како су га саветовали, њима је остало само да виде и пријаве „прекршиоца царске уредбе“ и видевши га на молитви, одмах су отрчали цару да га пријаве. Цар није био расположен због тога, али су га они опомињали да се царска не пориче, и он је тешке воље наредио да Данило буде бачен у јаму међу лавове. Интересантно је да је цар тада рекао њему: „Бог твој Коме без престанка служиш, нека ти помогне“ (Дан. 6, 16), и то није било ругање него добра жеља. Да је тако види, потврђује чињеница да је цар сутрадан ујутро отишао до пећине позивајући Данила са стрепњом, али и са надом: „Данило, слуго Бога живога, Бог твој Коме служиш без престанка, може ли те избавити од лавова“. Кад је чуо речи: „Царе да си жив довека. Бог мој посла анђела свога и затвори уста лавовима...“, цар Дарије се обрадовао веома и свим својим поданицима наредио да се „боје и страше Бога Данилова, јер је Он Бог живи, који остаје довека ...“ (Дан. 6, 26). Тада су многи незнабошци примили веру у Једног Бога, и они су познати као прозелити, јер су оставили старе обичаје и прихватили ново веровање у сусрету са другим народом.

96

Овде се историја и есхатологија надопуњују на више начина. Није реч само о сукобима међу народима, смени владара и династија, ропства и слободе, све је усмерено ка новом и бољем. Пророк Јеремија је предвидео седамдесет година ропства, и повратак кад се сруши Вавилонско царство, а већ је срушено. Данило је као човек одан Богу, али и забринут за свој народ и тужан због ропства размишљао о томе. Иако је био удостојен великих дарова да разуме и тумачи Божије поруке царевима, и искусио чудесне ствари, као човек из народа бринуо се о бољитку свога народа. Бог је њега уводио у дубље тајне, што се види из једног његовог виђења, кад му се јавио архангел Гаврило говорећи: „Данило, сад изиђох да те уразумим ... Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши преступ и да нестане греха, и да се очисти безакоње, и да се доведе вечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже светиња над светињама. Зато знај и разуми, откад изиђе заповест да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време. А после те шездесетдве недеље биће погубљен помазаник ... народ ће војводин доћи и разорити град и светињу ... И утврдиће завет с многим за недељу дана, а у половини недеље укинуће жртве и принос ...“ (Дан. 7, 22–27). Све је овде јасно, седамдесет седмина (490. г. ) „одређено је народу и граду (Јерусалиму) да се сврши преступ“. Даље, од дана кад цар заповеди да се Јерусалим опет сазида проћи ће седам недеља (49. г), и још четрдесет две недеље (434), после чега ће бити погубљен Помазаник – Христос, у половини недеље 31/2. г. извршиће жртву. Овим јављањем Бог показује Данилу узвишенији смисао свих догађаја и уводи га у велику тајну спасења света и човека. Повратак из вавилонског ропства Зидање другог Храма Пророци Агеј и Захарија (2. Дн. 36, 22–32; Језд. 1–6; Ис. 45, 18; Аг. 2, 7–9; Зах. 9, 9) По истеку седамдесет година вавилонског ропства, како је обећано у Јеремијином пророштву (уп. Јер. 29, 10), изађе царска заповест Кира, цара персијског: „Сва царства земаљска дао ми је Господ Бог небески, и Он ми је заповедио да му сазидам Дом у Јерусалиму у Јудеји. Ко је између вас од свега народа Његова, Господ Бог његов нека буде с њим, па нек иде“ (2. Дн. 36, 23). Тада је отишло четрдесет две хиљаде мушких глава под вођством Зоровавеља, унука последњег цара Јехоније, и првосвештеника Исуса. Интересантно је да пророк Данило није отишао са њима, вероватно због старости јер је убрзо умро. Повратници у домовину и град Давидов су најпре градили Храм, суочавајући се са многим проблемима, посебно

97

од стране Самарјана који су им се светили због тога што су одбили њихову помоћ у градњи, јер су ови тражили да им одобре да и они приносе жртве у Храму. Оптужили су их цару Киру да граде тврд град, желећи да се утврде и одвоје од других народа, и градња је заустављена, али накратко, и брзо је настављена. Бог је преко свога пророка подржавао градитеље: „Буди храбар, Зоровавељу, говори Господ, и буди храбар Исусе, сине Јоседеков, поглавару свештенички, и буди храбар сав народе земаљски, говори Господ, и радите, јер ја сам с вама ...“(Аг. 2, 4). Тако је постепено успостављан верски и друштвени живот у Јерусалиму и Јудеји, и ту су велики допринос дали Јездра и Немија. Јездра је дошао у Јерусалим касније, у време царске власти Артаксекса Лонгимана, сина Ксеркса и Јестире, водећи са собом још две хиљаде Јудејаца. Установио је Велику синагогу и увео читање Закона. Поред Јерусалимског храма, по градовима и селима подизане су синагоге, уз које су биле школе са читаоницом, где су књижевници (рабини) учили народ Закону и Пророцима. Немија је био подрумар цара Артаксекса, кад је чуо за муку свога народа и сва узнемиравања која им чине Самарјани, замоли цара да оде и сагради зидине око Јерусалима за педесет и два дана. Инетересантан је опис градње и свих свађа Јудејаца и Самарјана (уп. Нем. 4–5), где је лако приметан сав трагизам колективне самовоље и предрасуда због наслеђених сукоба. У његово време пророк Малахија је опомињао народ и уверавао обећањима о Месији и Претечи: „Ево ја ћу послати анђела свога који ће приправити пут преда мном... и изненада ће доћи у цркву своју Господ кога ви тражите, и анђео заветни, којег ви желите ... Али ко ће поднети дан доласка његовог ...“ (Мал. 3, 1–2). После Немије установљен је Синедрион као врховно судско тело, којим је председавао првосвештеник. Јестира и Мардохеј (480–474) Нису сви Јудејци отишли из вавилонског ропства одмах у домовину. Као што знамо, у неколико наврата су одлазили, али је било и оних који су остали. Није им било нимало лако да издрже притиске других народа, али, уз помоћ Божију, одолевали су пред свим несрећама и непријатностима. Често их је Господ избављао у последњем тренутку да би их утврдио у доброј вери, и увек је то чинио преко побожних и добрих људи. То потврђује пример двоје сродника, брата и сестре од стрица, Мардохеја и Јестире, која је била царица персијска. Јестирин избор за царицу био је заслужен, јер „Јестира налажаше милост у свакога ко је виђаше“ (Јест. 2, 15), али и погодна чињеница за њене сроднике. То потврђује догађај у вези са првим царским кнезом Аманом, који је своју мржњу према Мардохеју пренео на сав његов народ и у ту своју замку уплео и самог цара. Успео је да убеди цара да треба истребити све Јудејце, а њихову имовину поделити народу, чак је и датум

98

одредио, 23. фебруар по нашем календару. Када је то чула Јестира од свога брата, без оклевања је отишла код цара, иако је постојала претња смрћу за сваког ко би без позива улазио код цара. Све то је за њу било небитно пред љубављу према свом народу. Овај чин добре царице показује сву узвишеност њеног људског лика — није се погордила због свог царског имена и није заборавила ко је и одакле је, чак се није двоумила пред смртном опасношћу, изашла је пред цара и тражила милост за свој народ . Док је Јестира молила за милост, Аман је наставио са својим злонамеријем, па је, пошто је одредио датум погубљења богоизабраног народа, почео да спрема и вешала за Мардохеја, будући да је био сигуран да ради најбоље могуће за свој народ, не знајући да се на тај начин супротставља Богу који воли све народе, а посебно онај народ коме је толико обећања дао. Заправо, Аман није много бринуо за свој народ, у његовој диктаторској машти све је било подређено славољубивој сујети, није ту било много старања о другима. Све је код њега било засновано на превари и себичном интересу, и на тај начин је и самог цара увео у своју опачину, али није до краја успео. Његова зла намера је осујећена, цар је спасен од злодејства, а народ Божији од бесмислене освете сујетног човека. Догодило се то да је цар прелиставајући дневник знаменитих догађаја, наишао на запис о Мардохеју који га је спасао од двојице дворана који су намеравали да га убију. Питајући присутне сазнао је да овај због тога није ничим почаствован. Када је дошао Аман, упитао га је шта би требало учинити човеку кога цар хоће да прослави, и добио одговор да га треба обући у царско одело, ставити му круну на главу и посадивши га на коња да га проведу улицама градским уз похвалне гласове. Мислио је да се ради о њему, није знао да предлаже све ово у част Мардохеја, а сам је добио оно што је наменуо Мардохеју, вешала. Тако се све окончало на добар начин, и спомен на ово слави се као празник Пурим (коцка, жреб). Александар Македонски у Јерусалиму Сходно Даниловом пророштву, после Персијског царства на историјску сцену ступа Македонско царство. Александар је победио персијског цара и освојио Дамаск, Тир и Сидон. Када се обратио првосвештенику Адују да му пошаље помоћ против Персијанаца, овај је одбио говорећи да се заклео на верност цару, што га легитимише као човека од речи. Међутим, када се обратио управитељу Самарије, овај је руковођен интересом пристао, уз тражење да сазида Храм на Гори Хоразину, где је за првосвештеника постављен његов зет Манасија, иначе брат Адујев, а који је био искључен из Синагоге због брака са Самарјанком. Он је примао у свој Храм све оне који су одлучивани од Синагоге, и тако се раскол између Јудејаца и Самарјана све више увећавао. Интересантан је био сусрет Александра и Адуја првосвештеника. Том приликом цар се поклонио њему, објашњавајући

99

то као поклоњење Богу који га је послао да преузме власт од Персијанаца. Освојио је потом и Мисир и ту основао град Александрију, али је убрзо умро и тако је окончана његова кратка владавина. Мисирска и Сирска управа После Александрове смрти Јудеја, односно Палестина била је у власти мисирских и сирских царева. Знаменити цареви били су: Птоломеј Лаг, који је привилегијама успео да пресели неколико хиљада Јудеја у Мисир, односно Александрију; Птоломеј Филаделф, који је откупио многе робове пореклом Јудеје, заслужан је за превод Светог писма на грчки (Септуагинта). Цар сирски Антиох Велики отео је управу над Јудејцима од Мисираца 203. године и ничим није ускраћивао њихова права, али његов наследник Антиох Епифан (знаменит – сјајан), ниједним својим поступком није оправдао име. Имајући жељу да створи један народ од свих својих поданика, а притом будући да је био опредељен за грчки језик, грчку културу, инсистирао је да сви говоре грчки језик, моле се грчким боговима, одевају се као Грци, а у Храму јерусалимском постави Јупитеров идол, а под претњом смртне казне забрани обрезање и слављење суботе (уп. 1. мак. 1, 48; 2. мак. 6, 10). Знамените личности у борби против синкретизма и асимилације били су: првосвештеник Елеазар, Соломонија са седам синова; сви они су мученички пострадали не прихватајући царски налог. Становници Самарије нису били истрајни у вери, они су отишли даље од царевих захтева. Антиоха су назвали богом, и од њега су тражили да им дозволи да свој Храм посвете Јупитеру Гостопримцу. Макавеји Тешка је била тиранија Антиоха Епифана који је умишљао да је могуће градити на рушевинама и стварати срећу на присили и незадовољству. То нису прихватили сви, неки су ћутали, неки се отворено супротстављали и због тога бивали прогањани, али неки су се побунили тако да су се борили на све могуће начине против царске присиле. То су били тзв. Макавеји, отац Мататија и петорица његових синова: Јован, Симон, Јуда, Елеазар и Јонатан (име Макавеји означава оне који се боре за веру и слободу Отаџбине, тако да то име неки дају и синовима Соломонијим које је побио, њих седморицу, Антиох Епифан). Најзнаменити је Јуда Макавејац који је из Храма избацио све идоле, и тада је установљен осмодневни празник Обновљење Храма. Његов брат Симон је успео да освоји Сионску тврђаву од Сираца, и 143. године Јудејци признаше Симона Макавеја за првосвештеника, војсковођу и управника. Од тада је Јудеја самостална и независна држава. Симонов син Јован Хиркам Први владао је Галилејом, Самаријом, Идумејом и разрушио је

100

Храм хоразински, што је још више увећало мржњу између Јудеја и Самарјана. У ово време формиране су две непријатељске странке у Јудеји, фарисеји и садукеји. Римска власт Кратко је трајала јудејска самоуправа, раздори и поделе ослабили су одбрамбену моћ Јудејаца, тако да је 64. године римски војсковођа Помпеј освојио Јерусалим, побио дванаест хиљада Јудејаца, искрнавио Храм уносећи у њега римске заставе и ушавши са својом свитом и Светињу над светињама, одузевши од Хиркама Другог титулу цара, оставивши му само звање првосвештеника и председника Синедриона. Међутим, његов наследник Ирод Идумејац, успео је да добије од Римљана титулу цара 40. године пре Христа. Он је учинио доста у вези са улепшавањем Храма, али није стекао наклоност народа због општепознатих недела према најближим сродницима, све зарад царске власти. Доживљаван је као странац и нежељени владар, исто као и Римљани. Њега су наследили: Архелај, који је владао у Јудеји, Самарији и Идумеји; Ирод Антипа, који је владао у Галилеји и Переји, и Филип у Источној Трансјорданији, римски намесник био је Пилат (26–36 ). Римљани су 6. г. пре Христа свргнули Архелаја и преузели власт над Јудејом. На основу овога закључујемо да је Христос „поданик“ Ирода Антипе, кога је назвао лисицом (уп. Лк. 13, 23). У догађајима пред распеће Пилат га шаље на саслушање код Ирода Антипе (уп. Лк. 23, 6–16), што потврђује да је заиста био његов „поданик“ као Галилејац.

Препоручена литература: 1. Милин, Драган. Старозаветна историја, Београд 2005. 2. Соколов. Библијска историја, Бeoград 1969. 3. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

СТАРОЗАВЕТНИ ПРАЗНИЦИ И ПРОСЛАВЕ – Пасха или празник бесквасних хлебова, пролећни празник који се слави уочи 14. нисана као успомена на излазак синова Израиљевих из Мисирског ропства. У почетку је слављена по домовима, касније у Храму (Јерусалим), као поклоничка светковина (уп. 2. Мојс. 12; Ис. Нав. 5, 10– 12; Мк. 14, 1–2).

101

– Празник првих плодова, последњи дан Празника бесквасних хлебова. – Педесетница, педесети дан после Пасхе, када је почињала жетва, што је подразумевало време велике радости и захвалности Богу на даровима, и тада би свештеник приносио два хлеба умешена и испечена од новог брашна (уп. 2. Мојс. 23, 16; 3. Мојс. 23, 15–21; 5. Мојс. 16, 9–12). – Празник труба (Нова година) Почетак сваког месеца, као и празника најављивао се дувањем у рогове (трубе), посебно је то било свечано првога дана седмог месеца. Тада су почињали дани кајања, првих десет дана седмог месеца, а десети дан је био дан очишћења (уп. 3. Мојс. 23, 27–32). После вавилонског ропства овај дан је слављен као Нова година (Рош хашана), али су месеци и даље бројани од нисана (март – април). – Празник очишћења (Јом кипур). Овога дана је првосвештеник приносио жртве најпре за своје грехе, а потом и за грехе народа, и тада је улазио у Светињу над светињама. После тога је узимао јарца на коме је полагао руке на главу пуштајући га потом у пустињу. То је „јарац очишћења“ или „жртвени јарац“ (уп. 3. Мојс. 16). – Празник сеница – Сукот (шатора), јесењи празник који се светкује у октобру у спомен идења кроз пустињу и живота у шаторима. За време светковине посипана је вода и читане су молитве за кишу у наредној години (уп. 3. Мојс. 23, 39–43; 5. Мојс. 16, 13–17; Изл. 24, 22; Суд. 21, 19– 21; Нем. 8, 14–16). Вероватно је Христос баш на овај празник узвикнуо народу: „Ко је жедан нека дође мени и пије“ (Јн. 7, 37–38). – Празник обновљења Храма (Ханука), празнује се у децембру као успомена на очишћење и поновно освећење Храма (оскрнавио га Антиох Епифан, сиријски владар) од стране Јуде Макавејца 165. године. Слави се осам дана, и свако вече се пале светиљке по кућама и синагогама, и због тога се овај празник зове и празник светиљки. – Пурим, значи коцке и слави се као успомена на избављење изабраног народа у време персијског цара Ксеркса, када је царски заповедник Аман већ бацио коцке и одредио датум њиховог истребљења у царству (уп. Јестира 3; 7; 9, 24, 26). – Субота, шабат, дан који је припадао Богу, сходно библијском опису стварања током шест дана и „одмора“ у седми дан. Синови Израиљеви су имали седмични ритам као меру и мерило празника и празновања. (уп. 1. Мојс. 2, 2–3; 2. Мојс. 20, 8–11; 31, 12–17; 5. Мојс. 5, 12–15; Ис. 56; 58, 13–14). Током времена субота је толико оптерећена да је Христос рекао: „Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради“ (Мт. 12, 1–14; Мк. 2, 23–27). – Суботна година (година посвећена Господу, година потпуног одмора), у тој години ослобађани су сви робови и опраштани су сви дугови (уп. 3. Мојс. 25, 1–7; 5. Мојс. 15, 1–6).

102

– Јубиларна година, свака педесета година, прва после седам суботних година (7 х 7 + 1 = 50), опросна година у којој је сва имовина враћана власнику, а земља је остала необрађена (уп. 3. Мојс. 25, 8–17; Ис. 61, 1–2, Лк. 4, 16–21). – Млад месец, почетак сваког месеца, опет дан без рада уз дување у рог (трубу), свечаност и држање верске поуке (уп. 1. Мојс. 1, 16; 4. Мојс. 10, 10: 28, 11–15; 1. Сам. 20, 5, 24; 2. цар. 2, 23).

Препоручена литература: 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Biblijski leksikon, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1988. 3. Глумац, Душан. Библијска археологија, Србиње 1999. 4. Ракић, Радомир. Библијски речник, Хришћанска мисао, Београд 2006. 5. Rebić, Adalbert. Biblijske starine, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983.

ПОУЧНЕ КЊИГЕ КЊИГА О ЈОВУ Ова књига припада старозаветним поучним књигама и једно је од најлепших и најдраматичнијих књижевних дела у светској литератури. Многи је пореде са Дантеовом Божанственом комедијом и Гетеовим Фаустом. Постоје и мишљења о сличности неких античких личности са Јовом, као нпр. Прометеј, Едип, Херакл ... Но, и поред свега тога неоспорно је да се ради о несумњивом књижевном оригиналу, који је инспиративан за ново стваралаштво, није резултат било каквог понављања већ реченог, кад се ради о односу према староантичким дешавањима, а све остало настало по угледу на ово књижевно дело јасно показује вредност самог дела. Овде имамо једну посебну релацију, Бог – човек – сатана. Бог и човек на једној страни, сатана на другој. Посебност наведеног догађаја јесте то што овде стрпљењем и истрајношћу човек потврђује Бога. Бог и човек имају једну дубоку релацију, која није само сведена на човеково тражење и Божје давање, овде долази до новог начина комуникације, а то је човеково истрајавање у губитку свега. Уз то иду и велика понижења и оспоравања, јер општи људски став је да грешници страдају, а праведници увек у свему успевају. То је постала нека наша нагодба са Богом, иако нисмо добили званичан одговор о томе. Или

103

још боље, историја нас је више пута демантовала, а посебно јеванђељска историја, где имамо случај да разбојник на крсту у моменту добија царство, а Јуда своје апостолство окончава самоубиством, и где је таква мера „коначног обрачунавања“ Бога и човека то да исту плату добија онај који је радио цео дан као и онај који је радио један сат. Та и таква „неправда“ је нама нејасна и не треба ни тражити објашњење по себи, него треба напредовати у побожности и видети да је мера свега љубав Божија, а не било чија праведност. Само онда кад се разрешимо од слабомерија кривице и казне, заслуге и награде, моћи ћемо да уђемо у безмерје љубави Божије, следећи га у њој тако што ћемо побеђивати сваку самодовољност и себичност. Старозаветни човек Јов, који „беше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла“ (1, 1), својим животом јасно показује истрајност у вери. Његова вера није раслабљена само потребом да тражи и добија од Бога, он се несебично даје будући спреман и да не добије оно што му треба, и да изгуби оно што има, и да не одустане од вере и поверења у Бога. Он на тај начин није само праведан за себе и због својих потреба, он је стварно праведан и побожан. Није одан и захвалан само кад добија, него је спреман и да изгуби, да нема ништа, али увек има Бога у себи. Наравно, то не чини у ропском страху од већег и беспоговорном прихватању онога што не разуме. Он све види на прави начин, тако да и онда када проклиње дан свога рођења није песимиста, нити пориче Бога. Он истиче сав трагизам постојања и палости човекове трагајући за вишим и не мирећи се са пролазношћу, где је понекад безначајно да ли нешто траје педесет или сто година, ако је окончано трулежношћу а није осмишљено вечношћу. Тако су његови вапаји Богу тражења већег, а не побуна против живота.

БОГ – САТАНА – ЈОВ Најбољи наднаслов ове драме би био ПОБЕДА ВЕРЕ БОЖИЈЕ. Наиме, Бог увек верује у свако своје створење и никоме никад не ускраћује шансу да се перобрази на боље. Ништа не изнуђује ни од кога, свима је дао слободу, и ту је сила Божија највећа, у слободи свих створених људи и анђела. Тај неодузимиви дар љубави Божије неки су расточили самовољно и отишли у бездан самодовољности. Првоначалник тога промашаја је пали анђео, сатана, за којим је олако посрнуо и човек. Бог и поред тог промашаја није одустао од својих створења, и никад не одустаје. Примера је безброј, а један од најочитији је наведен овде, где видимо како пред лице Божије стају „синови Божији“ – анђели, а међу њима и пали анђео – сатана. Бог га не избацује са љутњом, него улази у дијалог са њим. Жели његово преумљење и преображај и наводи му добар пример праведног Јова, позивајући га на тај начин себи,

104

не гурајући га даље од себе, као што то ми једни другима радимо после наших „разлаза“, поистовећујући се у мржњи и незнању. Бог воли све и свакога и том љубављу позива палог анђела на преумљење, указујући му на то да и он може, ако хоће, да буде добар. Ту могућност илуструје Јововим примером. Сатана се изговара навођењем са злобом и завишћу, говорећи да је Јов добар због интереса и великих дарова, илуструјући тако себе и своју себичност, да би све окончао злобом и завишћу, уцењујући Бога и зломислећи према Јову, тражи да Бог све одузме Јову, па да види да ли ће овај и даље бити одан и тако добар. Бог допушта, не да би мучио Јова, него да би показао палом анђелу да се побожност не темељи на интересу него на жртви. Јов, од богатог и угледног човека са благословеним потомством и иметком постаје убоги сиромах, прокажен најтежим болестима и највећом бедом. Овде је логично питање — откуд и зашто оволико страдање? Нашем уму измичу реални разлози за допуштење оволиких страдања. Али кад све ставимо у један смисленији контекст и видимо да Јова страдање није удаљило од Бога, а сатану Божије допуштење и Јовова истрајност нису приближили ни Богу ни човеку, много тога нам је јасније и нећемо се оптерећивати сувишним питањима. Видећемо да је истрајна вера изнад свих ропских страхова и најамничке себичности, и да Бог никада не оставља човека коначно, увек зна наше могућности и кад нас „испробава“ то чини ради утврђивања многих у вери. Лако је бити срећан кад све иде својим током. То стање човека понекад успава, доведе до самоуверености да се пита „шта још“, или да све сведе на проводе и забаве, или да толико застрани у самообожавању умишља да је већи и бољи од осталих људи. Понекад су неке кризе велике провере стварне успешности човека у животу, а ненадокнадиви губици велике ране на души. Све то се дешава у моменту. И кад смо оптерећени страхом од губитка и лишавања, ми смо све себичнији и неспремнији за суочавање са стварним животом. Живимо у илузијама и при првом суочењу са стварношћу суновраћујемо се у бездан неповратно. Не видимо даље од смрти и умирања и немамо другу жељу осим да одложимо оно што не можемо да избегнемо. Тада смо уплашени и себични, имамо страх од већег, а нагон за насиљем над слабијим. Када смо сигурни у животу и кад знамо његов дубљи смисао, онда не посрћемо у безизлаз ништавила, не оптерећујемо се борбом за опстанак. То није ни мало лако достићи, посебно не онда кад се суочимо са недостацима и губицима. Праведни Јов је сушта супротност томе, он не посрће ни онда кад је све изгубио, децу, имовину, здравље. Он не подноси то лако, тешко му је и пати, али не одустаје од наде да ће се све окончати добро. Ни онда кад га жена убеђује да „каже нешто и умре“, мислећи да призна грешност или похули на Бога, он не посустаје, узвраћа поуком да није довољно само Богу захваљивати кад имаш и добијаш, него и онда кад

105

немаш и губиш. Његово казивање: „ГО САМ ИЗИШАО ИЗ УТРОБЕ МАЈКЕ СВОЈЕ, ГО ЋУ СЕ И ВРАТИТИ ОНАМО. ГОСПОД ДАДЕ, ГОСПОД УЗЕ, ДА ЈЕ БЛАГОСЛОВЕНО ИМЕ ГОСПОДЊЕ“ (1, 21). Наравно, Јов пати веома. Из његових речи јасно се види сва дубина бола, али нигде нема беживотног песимизма. Он „приговара“ Богу примећујући да неправедни не страдају, чак благују, боли га вређање пријатеља и жене, који не разумеју до краја њега и његово страдање. У свему томе он је оптимиста, а врхунац тог оптимизма садржан је у речима: „И ако се ова моја кожа уништи опет ћу у телу своме видети Бога. Ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га а не друге“ (19, 26– 27). Овим речима Јов показује веру у васкрсење свакога човека и телом, а не само душом. Овде је врхунац старозаветне вере у Бога и човека, јер се све утемељује на стварности вечног живота. Због тога на крају ове потресне приче и стоји: „Господ благослови будућност Јовову више него прошлост“ (42, 12). Овде је интересантан и потресан разговор Јовових пријатеља са њим, где се јасно види да су наше реакције на неке појаве често нејасне, несигурне и пуне сентиментализма. Понекад олако падамо пред првом нејасноћом тражећи своје разлоге да је појаснимо, па тако постајемо „браниоци“ Божији или приговарачи без ваљаног аргумента. Тада и не видимо колико смо далеко посрнули, а све због неисцељеног страха за себе. То постаје празно и бесциљно говорење о нама и нашим недостацима, иако смо у почетку имали намеру да утешимо ближњег. То је био случај са тројицом Јовових пријатеља који су несвесно додавали на његове муке, изговарајући мноштво речи. Ни њих Господ не одбацује него их упућује да се обрате Јову и да се заједно помоле и помире, указујући им на Јовову праведност у свим мукама и невољама и тако их позивајући са беспућа на пут. То је пример свима нама да не реагујемо пребрзо на животне појаве, него да стрпљиво чекамо делајући истрајно и верујући у Божију добронамерност према сваком човеку, да не закључујемо олако о томе ко је праведан а ко грешан, и шта је то страдање а шта уживање, шта је успех а шта неуспех. Успећемо у томе ако се не препустимо да нас у једном тренутку било шта разгневи или обесхрабри. Јов је тако чинио и успео је. Наравно, није беспомоћно седео и беживотно посматрао, борио се храбро у себи и пред другима, није допустио да га победи невоља и успео је да сачека „кончину Господњу“, јер је веровао да Бог никога не оставља самог и беспомоћног, све зове у живот и свима дарује вечни живот. Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

106

ПСАЛМИ ДАВИДОВИ Сигурно је да није Давид аутор свих псалама, иако је општеприхваћено име: Псалми Давидови. То најбоље показује 137. псалам у коме богоизабрани народ тугује због вавилонског ропства, а знамо да је Давид царовао од 1010 до 970, а вавилонско ропство је почело негде око 582. године. Дакле, више аутора је писало псалме и негде око 170. године пре Христа је завршено њихово писање. У псалмима је сажето све што садрже друге старозаветне књиге, историја стварања, историја изабраног народа, пророштва о спасењу. Такође, у њима је садржано све што подразумева животно трагање свакога човека, уз јасну богочовечанску поруку о спасењу света и човека. Месијански псалми То су они псалми који говоре о великим и славним делима Христовим пре него што су се стварно догодила, са прецизношћу и тачношћу. Пажљивим поређењем текста у Псалмима са новозаветним текстом о конкретном догађају видимо да је псалмопојац заиста видео унапред оно што се догодило касније. Да бисмо могли боље да пратимо све то, испод наведеног текста из псалама записано је новозаветно место које потврђује испуњење предсказаног. 1. Христос, Син Божији: „Ти си Син мој, Ја те данас родих“ ( Пс. 2, 7). Мт. 3, 17. Васкрсење: „Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трулење“ (Пс. 16, 10). Мк. 16, 6–7. Ругање на Голготи: „Сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом: Ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави ако га милује“ (Пс. 22, 7–8). Лк. 23, 35. Подела Христових хаљина на Голготи: „Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб“ (Пс. 22, 18). Мт. 27, 35–36. Лажни сведоци: „Усташе на ме лажни сведоци; што не знам, за оно ме питају“ (Пс. 35, 1). Мк. 14, 57–58.

107

Јудина издаја: „Човек мира мога, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже пету на ме“ (Пс. 41. 9). Лк. 22, 47–48. Оцат на Крсту:

„На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: Очи поносите, језик лажљив и руке које проливају крв праву, срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, лажни сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом“ (Приче 6, 16–19).

„Дају ми жуч да пијем, и у жеђи мојој поје ме оцтом“ (Пс. 60, 21). Мт. 27, 34.

„Јер је заповест жижак, и наука је видело, и пут је животни карање које поучава“ (Приче 6, 23).

Вазнесење: „Ти си изашао на висину, и довео си робље, примио дарове за људе, а и за оне који се противе да овде обитаваш, Господе“ (Пс. 68, 18). Мк. 16, 19; 1. Кор. 15, 4; Еф. 4, 8. Молитва за непријатеље:

„Ко чува уста своја чува душу, а ко разваљује усне пропада“ (Приче 13, 3). „Од охолости бива само свађа, а који примају савет у њих је мудрост“ (Приче 13, 9). „Срце разумно тражи знање, а уста безумних људи наслађују се безумљем“ (Приче 15, 14).

„За љубав моју устају на мене, а ја се молим“ (Пс. 109, 4). Христова свештеничка служба: Лк. 23, 34.

Препоручена литература

Христова свештеничка служба:

Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

„Господ се заклео и неће се покајати: Ти си свештеник довека по реду Мелхиседекову“ (Пс. 110, 4). Јевр. 5, 5–6. Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Емилианос, Вафидис. Радујмо се Господу, Манастир Жича 2007. 3. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПРИЧЕ СОЛОМОНОВЕ Слободно се може рећи да су Приче Соломонове збирка добрих поука на основу једног доброг животног искуства и важеће су за свако време. Нису споменици из прошлости, него су путовође кроз живот. То најбоље видимо

108

из неколико одабраних изрека, које су свака целина за себе и увек актуелна поука и порука:

КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА Овде је присутна извесна доза песимизма због пролазности живота, отуда проповедниково казивање: „Све бива свима једнако, праведнику бива као безбожнику, добром и чистом као нечистом, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси жртву ... Јер живи знају да ће умрети, и мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио“ (Проп. 9, 2–5). Али не остаје заточеник песимизма јер зна да је „мудрост боља него оружје убојито“ (Приче 9, 18), и томе додаје: „Речи су мудрих људи као жалац, и као клин ударени“ (Приче 12, 11). На крају закључује: „Главно у свему што си чуо: Бога се бој и заповести његове држи, јер то је све човеку, јер ће свако дело Бог изнети на суд, и сваку тајну била добра или зла“ (Приче 12, 13– 14). Посматрајући кроз овај закључак почетно трагање проповедниково, слободно можемо да закључимо да је износећи оне тврдње о „таштини“ и пролазности заправо узео на себе бреме сумње свих оних који ће са њим посредно комуницирати читајући ово. Препознаће себе и полако идуће кроз казивање проповедниково доћи до заједничког закључка. Мудри писац разуме дилеме људске, и због тога говори о пролазности живота као

109

првој теми у многим разговорима људским, нудећи нова и боља решења. Он проживљава све људске падове, отуђења, сумње, разочарења и разуме човека, не осуђује никога и не одбацује ништа, са свима покушава да оствари добар дијалог, мудро водећи све ка добром циљу. Улазећи дубоко у све људске дилеме, на крају саопштава са радошћу вере да је све у рукама Божијим, али много тога зависи и од нас, наше добродетељи и добронамерности. Тако је ово истински мудро вођење човека из безнађа пролазности у радост вечног живота, а Бог је гарант тога, а наша дела пут којим идемо Богу или од Бога. Препоручена литература Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА Приписује се цару Соломону, који је живео десет векова пре Христа, иако неки библисти сматрају да је настала у четвртом веку пре Христовог рођења, дакле шест векова касније. Ово је најдивнија химна љубави, која надахњује све мислене ствараоце. Та љубав је она најцелоснија, није плотска, иако опевава све лепоте, па и ону телесну, али тако што свему даје дубљи смисао. Само онда кад разумемо да се ту ради о љубави Христа, заручника, и Цркве, заручнице, јасно нам је да је то једна неисцрпна љубав која надилази векове, извире из вечности и увире у вечност. Остварује се у времену и кроз њу се остварују све друге љубави, јер у безмерју те љубави све добија своју меру. Отуда речи заручника (Христа) заручници (Цркви): „Сва си лепа драга моја, и нема недостатака на теби“ (4, 7). Овде имамо и једно занимљиво обраћање: сестро моја невесто, које нам разоткрива један дубљи однос љубави којом се истински орођујемо као деца Божија, усиновљујемо се Богу Оцу као његови синови и кћери, браћа и сестре међу собом. Тада је наше међусобно припадање и давање стварно отварање једних за друге. Отуда речи заручника: „Отела си ми срце, сестро моја невесто ... Лепа ли је љубав твоја, сестро моја невесто ... Са усана твојих капље мед, невесто, под језиком ти је мед и млеко ... Ти си врт затворен, сестро моја невесто, извор затворен, студенац запечаћен ... (4, 9–12). Ова песма о непролазној љубави јасно истиче богочовечанску стварност живота, тако што човек љубављу Божијом достиже пуноћу богопознања, долази до таквог стања о коме говори песник устима заручнице: „Ја спавам а срце је моје будно, ето гласа драгог мог који куца. Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице

110

моја, безазлена моја ... Ја устах да отворим драгом своме, а с руку мојих прокапа смирна ... Отворих драгом своме, али драгога мога не беше ... (5, 2–6). Значи, љубав Божија покреће, а не пасивизира нашу делатност, богојављење је позив нама да делатно уђемо у богопознање, а не да се безбрижно и нестваралачки односимо према великом дару. Питање: „Што је твој драги бољи од других, о најлепша међу женама“ (5, 9), јесте подстрек љубави која резултира богопознањем јер разоткрива неописиву лепоту најбољег и најбоље, то јест Христа и Цркве. Овде треба указати на најочитији знак љубави Божије, а то је Христово рођење у времену од Дјеве Марије, све у циљу да човека подигне из греховне палости у славу богосиновства. То песник зна и о томе пева устима заручнице: „Драги мој сиђе у врт свој, ка лејама мирисног биља ... Ја сам драгога свога, и мој је драги мој“ (6, 1–2). То Божије силажење међу нас из спасоносних разлога осећа песник и види да се плодови истога најдубље темеље у Цркви, заручници. Та неописива спасоносна лепота покреће најискренија осећања и осмишљава живот. Како је човеков живот на земљи једно стално идење ка Богу и чекање богојављења које отвара нове видике, разумљива је стална напетост за новим. То писац Песме над песмама осећа и исповеда, заправо, завршава свој славоспев о љубави која надилази сваки ум: „Брже, драги мој! И буди као срна или као јеленче на горама мирисним“ (8, 14). Ово инсистирање на томе да што пре дође Дан без вечери, Незалазни дан, није есхатолошка напетост него је љубавна чежња коју исповедамо на свакој литургији молитвом да се „присније сједињујемо са Христом у Незалазном Дану Славе“, што проистиче из библијских речи позивања: „Да дођи Господе“. Ово није бекство из времена у вечност, него је осећање присуства Вечног у времену што покреће наше тражење непролазног заједничења са Њим. Та љубав је „пламен Божији“, и она је „јака као смрт“ (8, 6), јер побеђује све недостатке. То је делатно показао заручник, Христос, на Велики петак и Васкрс, тако да заручница (Црква) исповеда: „Тада постах у очима његовим као она која нађе мир“ (8, 10). Дубину ове љубави најпотпуније осећа апостол Павле који сведочи да „Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Еф. 5, 25), тако да Црква „нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“ (Еф. 5, 27). Исти апостол наглашава: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви...“ (Еф. 5, 32). Када пажљиво упоредимо Песму над песмама са овим новозаветним речима, јасно нам је да се у оба случаја говори о љубави као богочовечанском догађају, која се заснива на следећим речима: „Бог је љубав ... У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволи нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни волети једни друге ... ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав се његова показала савршена у нама“ (1. Јн. 8–12). Важно је знати и

111

то да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави ... Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога Кога није видио. И ову заповест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога“ (1. Јн. 4, 18–21). Овако динамизиран богочовечански однос свему даје прави смисао јер усавршава на боље све оно што мислимо, чинимо и осећамо једни са другима и једни према другима. Све се усиновљује Богу, и све се тако оцрковљује, улази у љубавни однос са Богом и другим човеком, који постаје брат, тј. сестра, а сви заједно вољена деца Божија. Тада све постаје доброразложно и смислено, како брачни односи, тако и монашки завети, крвно и духовно сродство, национална припадност, политичко опредељење, јер се сви утемељујемо на неописивој љубави Христа (женика) и Цркве (невесте). Препоручена литература Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ПРОРОЧКЕ КЊИГЕ Пророчким књигама називамо шеснаест књига, чији су писци четири велика и два мала пророка (Исаије, Јеремија, Језекиљ, Данило, Осије, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софроније, Агеј, Захарије и Малахије). Међутим , знамо да се у Библији помињу још неки пророци: Илија, Јелисеј, Натан, па чак неки и Мојсија зову пророком, и то највећим (уп. Пон. зак. 34, 10). Најинтезивније појављивање и служба пророка, посебно оних који се помињу као писци пророчких књига, било је у периоду после поделе Царства на Јудејско и Израиљско па све до одласка и повратка из вавилонског ропства, негде између 900. и 450. године пре Христа. Служба пророка била је да опомињу богоизабрани народ и позивају на покајање, али и да саопштавају велика Божија обећања о спасењу. Тако су пророци унапред предсказали многе догађаје из Христовог спасоносног дела. Навешћемо нека од тих места:

Свети пророк Исаија, Пећка патријаршија

– Христово рођење у Витлејему: „И ти Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи онај који ће бити Господар у Израиљу, којем су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2). Лк. 2, 4–5, 7. – Време рођења Христовог: „Зато знај и разуми: Од кад изађе реч да се Јерусалим опет зида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и две недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко време“ (Дан. 9, 25). Лк. 2, 1–2. – Рођење од Дјеве:

– Христос наследник Давидовог престола: „Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидову ...“ (Ис. 9, 7). Лк. 1, 32–33.

112

„Девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име: Емануил“ (Ис. 7, 14) Лк. 1, 26–27; 30–31.

113

– Иродов гнев и погубљење Витлејемске деце: „Овако вели Господ: Глас у Рами чу се, и нарицање и плач велики; Рахиља плаче за децом својом, и неће се утешити јер их нема“ (Јер. 31, 15). Мт. 2, 16–18.

– Јудина издаја за 30 сребреника: „И рекох им: ако вам је драго дајте ми моју плату; ако ли није немојте, и измирише ми плату, тридесет сребреника“ (Зах. 11, 12). Мт. 26, 15.

– Бекство у Египат: „Кад Израиљ беше дете љубљах га, и из Мисира дозвах сина свога“ (Ос. 11, 1). Мт. 2, 14–15. – Претеча: „Ево ја ћу послати Анђела свога, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ кога ви тражите, и Анђео заветни кога ви желите, ево, долази, вели Господ над војскама“ (Мал. 3, 1). Лк. 7, 24, 27. – Делатност у Галилеји: „Али неће се овако замрачити притешњена земља као пре кад се дотаче земље Завулонове и земље Нефталимове, или после кад досађиваше на путу к мору с оне стране Јордана Галилеји незнабожачкој. Народ који седи у тами видеће светлост велику, и онима који седе где је сен смртни засијаћа светлост“ (Ис. 9, 1–2). Мт. 4, 13–16. – Утеха напаћеним и потлаченим: „Дух је Господа Бога на мени. Зато ме Господ помаза да јављам добре вести кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница. Да огласим годину милости Господње, да утешим све жалосне“ (Ис. 61. 1–2). Лк. 4, 18–19. – Христос презрен од људи: „Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свако заклања лице своје, презрен да га ни за што не узимасмо“ (Ис. 53, 3). Јн. 1, 11. – Свечани улазак у Јерусалим: „Радуј се много кћери сионска, и подвикуј кћери јерусалимска; ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарцу, и на магарету младунчету магаричину“ (Зах. 9, 9). Мк. 11, 7, 9, 11.

114

Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Rebić, Adalbert. Prorok čovjek Božji, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1982. 3. Томић, Илија. Старозаветни пророци, Београд 2006. 4. Harrington, W. Uvod u Stari zavjet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

ЗАКЉУЧАК Старозаветна историја је заједничка за све народе, како за богоизабрани народ тако и за свакога човека. Сви народи су „изашли“ од једног човека, и сви смо деца „благословеног семена жениног“(уп. Пост. 3, 15), синови Божији по благодати. Свако од нас треба да превазиђе „склањање у жбуње“ (уп. Пост. 3, 8), и изговарање другим, и да буде чувар брата свога (другог човека – без обзира на његово порекло и припадност), а не завидни брат који убија. Да бисмо у томе успели, треба да победимо свој „каиновски комплекс“ пред бољим од себе, и да уклонимо из срца свога „Ламехову освету“ (Пост. 4, 24), и прихватимо Нојеву праведност и Аврамову веру и тако уђемо у Нојев ковчег, знајући да ту можемо себи стећи име, а не настављањем градње Вавилонске куле. Тако ћемо бити истински благословени кроз Аврама и имаћемо мудру кротост Јосифову, па се нећемо светити онима који нам зло чине. Даћемо Богу шансу да злу намеру оних који нас мрзе и прогоне преобрази на боље. Ићи ћемо где нам Бог каже и живећемо по вољи његовој и радоваћемо се у љубави његовој, а да би то стварно могли, треба да победимо злопамћење и злурадост. Тако ћемо стварно учествовати у историји идења ка Обећаној земљи, и на том путу ћемо побеђивати зло у себи, нећемо другога поражавати, и тад ће нам Бог разделити море да пређемо са једне стране на другу, али ми треба да идемо тако отвореним путем без страха. Ми са Богом и он са нама, али не и уместо нас. Научићемо да је свако ропство наше одустајање од пута, а

115

не казна или освета Божија. Нећемо се питати откуд ратови, него ћемо се трудити да из себе избацимо мржњу, злобу и завист. Ратоваћемо у себи и против себе и сопствене самодовољности, нећемо желети ничији пораз, већ само победу добра над злим. Тада нас неће збуњивати или саблажњавати „спорни моменти“ у старозаветној историји, где заиста има и суровости и освете и убијања. Знаћемо да то Бог не жели, човек то чини, Бог га не спречава увек, али никад не хвали тако нешто. Позива нас да се умудримо пред тајном живота и да разумемо да се „Царство небеско на силу добија“, али не насиљем над другима, осваја се доброделатношћу а не одузимањем и окупацијом, позивањем свих, без присиљавања над било ким. Можда некоме делује збуњујуће и то што је ропство „педагошка мера“ у великој старозаветној драми, али треба знати да су увек последица самовољног одступања од слободе. Није реч о томе да Бог некога одбацује, него се ради о томе да човек одбацује своју богодаровану слободу. Бог само допушта, не меша се да би нешто изнудио, али кад се човек отвори у себи за Бога и покрене ка Њему, без великих испитивања шта је било раније, Бог нас увек води напред, не оптерећујући не себе ни нас оним што је било. Али нас увек подсећа на то, и добро је да се и ми свега тога стваралачки сећамо како би наши следећи поступци били бољи. У том смислу треба добро и трезвено расудити о том проблему ропства у старозаветној историји, и видети да увек долази као последица подела међу нама, јер мисирском ропству претходи братомржња према Јосифу, а то је најстрашнија подела међу браћом; вавилонском ропству претходи подела племена на два међусобно супротстављена Царства, а све то је чинио човек, а не Бог. Питање, зашто то није спречио, представља нереално тражење да Бог буде диктатор, што је немогуће. Он увек ненаметљиво чека и дејствује кад је призван, што не значи да у међувремену одмара смишљајући нове замке непослушном човеку, уживајући кад је овај уплашен због својих преступа и промашаја. Бог нас не гледа кроз наше преступе него кроз своје дарове и велика улагања у нас, из перспективе Царства у које смо призвани. То потврђују сва она места у Библији која говоре о Христовом рођењу, и то у свим временима, на различитим местима и у разним ситуацијама. Тада разумемо Његову добру педагогију којом све народе уводи у велику тајну Христову у сусрету са Јосифом, Данилом и другим, али и у показивању изузетних личности из других народа, као што су: Јов, Рута, Рава и други. Тако видимо да је све ово „благословен сусрет“ у старозаветној атмосфери, која најављује дубље заједничење Новог Израиља у Царству, „где неће бити више ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског ... него је све у свему Христос ...“. Дакле,

биће превазиђене све поделе о којима читамо у старозаветној историји, и у којима учествујемо у свом конкретном времену, али не некако мистериозно, него стварно. То знање треба да нас покрене у дубљу динамику стваралаштва, што значи наш реалнији приступ догађајима пре нас и дубље промишљање о ономе што чинимо сада. Веома је важно наше исправно разумевање, без оптерећења, догађаја у вези са праведним Јовом и Аврамовом жртвом. Овде најпре треба знати да наш живот није просто понављање онога што је записано у библијском тексту, него је мудро расуђивање о животу где је потребно трезвено знање о свему. Нико од нас неће тражити да своју веру потврдимо на Аврамов начин, нити се вера своди само на пристајање на губитак овде, како би могли тамо негде да уживамо. Није то порука старозаветног текста, записана сведочанства о Авраму и Јову имају стваралачку поруку вере, нису уски оквири у које треба сместити живот свакога човека. Многи у страху од сопственог губитка негирају тако нешто, и њихово стваралаштво на тај начин постаје стално бекство од вере. Ми који мислимо да разумемо библијску поруку треба то и да потврдимо тако што ћемо разумети дубину и висину вере двојице наведених старозаветних јунака. До објашњења свих догађаја није могуће одједном, дуг је то процес у коме напредујемо поступно свеобухватним сагледавањем свих старозаветних и новозаветних догађања. Тек онда кад разумемо надлогичну смисленост Великог петка, почећемо да улазимо поступно у догађаје из живота праведног Јова и праоца Аврама. Победићемо страх за себе и своје познањем неистрошивог Божијег човекољубља. Видећемо да нам је Бог дао живот, па онда кад смо ми изабрали смрт, Он је умро за нас, како бисмо имали живот, и то живот вечни. Дакле, Божији дар је живот вечни, смрт није Божији „изум“, него је резултат нашег самолишавања. Све ово нам осветљава старозаветне догађаје и показује да Бог не кажњава, не убија, не љути се, не свети се, не мрзи, Он воли и кад није вољен. Ништа не спречава насилно, стрпљиво чека човека који посрће, отпада, бунтује и зло чини. Брзо опрашта свима, само је потребно човеково стварно преумљење. Значи, ратове води човек, човек убија другог човека, а не Бог. Бог то не жели. Да, али што не спречава то, питају се неки. Не спречава, не због тога што жели наше зло, него због тога што уважава нашу слободу. Али дејствује увек без принуде и присиљавања, нудећи нашој слободи нова и боља решења. То показује његово позивање Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, судија, царева и пророка. Све њих позива и шаље као сведоке који позивају човека у ново и боље стваралаштво, да би на крају дошао Он рођењем од Дјеве Марије и Духа светога.

ДРУГИ ДЕО Други Христов долазак, детаљ, Солун, Грчка

НОВИ ЗАВЕТ

Нови завет је продужени, реализовани Стари завет, никако није негација старозаветне стварности. Почива на темељу, а не на рушевинама Старог завета, а гарант је Бог „у Кога нема промене ни мењања ... исти је јуче, и данас и сутра и у све векове“ (Јевр. 13, 8). Он је исти и на Синају и на Голготи, и Његова порука људима је непромењена у оба завета: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3.Мојс. 19, 2; 1. Петр. 1, 16 ). Није Он у Старом завету Бог рата, а у Новом Бог мира, увек је Бог љубави који ненасилно позива сваког човека и све народе у заједницу. Најконкретнији позив човечанству упутио је рођењем Христа од Дјеве Марије и Духа светога. Овај догађај је дуго најављиван и очекиван, што показује да Бог све чини поступно, уводећи човека у садејство и састваралаштво, мудро пазећи на наше могућности. Све унапред открива, показујући неизмерно човекољубље; ту има места за наше стваралаштво. Речено унапред не значи једнострану одлуку у којој је нама остало само пристајање и прихватање без знања о томе шта се догађа. Није тако. Истина је да Бог обећава, позива, саопштава, али на тај начин покреће наше стваралаштво и слободу, указујући на могућности које су пред нама. Тако је почео већ са Адамом, кога уводи у стваралаштво, дајући му могућност да све створено именује именима која он жели, али и дајући му заповест о дрвету познања. Овако започето састваралаштво траје и после човековог пада, и то тако што човек и даље пада, а Бог га позива и подиже, имајући велико стрпљење у свему томе. Обећава му оно што је реално могуће, упозорава га указивањем на другачије могућности не застрашујући га, него позивајући га да ствара слободно и одговорно. Тако свако од нас на личном плану пролази кроз своју едемску историју, мисирско и вавилонско ропство, и долази или не долази, слободно у Дом Оца. Улази у новозаветну стварност живота и постојања.

ЈЕВАНЂЕЉСКА ХРОНОЛОГИЈА Пролог – Почетак:

Мт. 1, 1; Мк. 1, 1–3; Лк. 1, 1–4: Јн. 1, 1–18.

Родослов

Мт. 1, 1–17; Лк.3, 23–38.

121

Благовест Захарији о рођењу Јована Крститеља Благовест Богородици о рођењу Спаситеља

Лк. 1, 5–25. Лк. 1, 26–38.

Сусрет Дјеве Марије и Јелисавете, мајке Јована Крститеља

Лк. 1, 39–56.

Рођење Јована Крститеља

Лк. 1,57–79. Мт. 1, 18–23.

Христово рођење

Мт. 1, 24–25; Лк. 2, 1–7.

Објављивање рођења пастирима

Лк. 2, 8–20.

Обрезање

Лк. 2, 21.

Сретење

Лк. 2, 22–38.

Поклоњење мудраца

Мт. 2, 112.

Бекство у Египат

Мт. 2, 13–15.

Иродово детеубиство витлејемских новорођенчади

Мт. 2, 16–18.

Повратак из Египта у Назарет

Мт. 2, 19–23.

Јованова проповед на Јордану Крштење Христово

Лк. 2, 40–52 Мт. 3, 1–12; Мк. 1, 1–8; Лк. 3,1–18; Јн. 1, 19–28. Мт. 3, 13–17;Мк. 1, 9–11; Лк.3, 21–23; Јн. 1, 29–34.

Кушање у пустињи

Мт. 4, 1–11; Мк. 1, 12–13; Лк. 4, 1–13.

Сусрет Јована, Андреја и Петра са Христом

Јн. 1, 35–42.

Христос позива Филипа и Натанаила

122

Јн. 2, 11–1.

Христос у Капернауму

Јн. 2, 12.

ДОГАЂАЈИ У ЈУДЕЈИ

Божије јављање Јосифу заручнику

Христово детињство у Назарету, одлазак у Храм, Јован у пустињи

Прво Христово чудо, претварање воде у вино, у Кани Галилејској

Јн. 1, 43–51.

Прва Пасха Изгнање трговаца из Храма

Јн. 2, 13–25.

Христово сведочанство о свом богосиновству

Јн. 2, 13–25.

Разговор с Никодимом

Јн. 3, 1–21.

Проповед у Јудеји

Јн. 3, 22.

Јованово сведочанство о Христу

Јн. 3, 23–30.

Беседа Христова: Онај који долази са небеса

Јн. 3, 31–36.

Јован у тамници

Мт. 14, 3–5; Мк. 6, 17–20; Лк. 3, 19–20.

Путовање из Јудеје у Галилеју

Јн. 4, 1–3.

Разговор са Самарјанком

Јн. 4, 4–42;

ДОГАЂАЈИ У ГАЛИЛЕЈИ Долазак у Галилеју

Јн. 4, 43.

Почетак служења у Галилеји

Мт. 4, 12–17; Мк. 1, 14–15; Лк. 4, 14–15.

Исцељење сина царског чиновника

Јн. 4, 43–54.

Неприхватање Христа у Назарету

Лк. 4, 16–30.

Христов долаза у Капернаум

Мт. 4, 13.

Позивање Андреја, Петра, Јакова и Јована, чудесан риболов

Мт. 4, 18–22; Мк. 1, 16–20; Лк. 5, 1–11.

Исцељење ђавоиманог човека у синагоги

Мк. 1, 21–28; Лк. 4, 31–37.

123

Исцељење Петрове таште

Мт. 8, 14–15; Мк. 1, 29–30; Лк. 4, 38–39.

Жена грешница пред Христом

Лк. 7, 36–50.

Исцељење многих болесника

Мт. 8, 16–17; Мк. 1, 32–34; Лк. 4, 40–41.

Путовање по Галилеји

Мт. 4, 23–25; Мк. 1, 35–39; Лк. 4, 42–44.

Христово путовање са ученицима кроз Галилеју

Лк. 8, 1–3.

Исцељење губавог човека

Мт. 8, 2–4; Мк. 1, 40–45; Лк. 5, 12–16.

Исцељење бесомучног и глувог човека – хула фарисеја

Мт. 12, 22–24; Мк. 3, 20–22; Лк.11,14–15

Исцелење раслабљеног

Мт. 9, 1–18; Мк. 2, 1–12; Лк. 5, 17–26.

Позивање цариника Матеја у апостолско достојанство

Исус прекорева фарисеје због хуле на Духа светога

Мт. 12, 25–37; Мк.3, 23–30; Лк.11, 17–23.

Мт. 9, 9–13; Мк. 2, 13–17; Лк. 5, 27–32.

О унутрашњој светлости

Друга Пасха Христос иде у Јерусалим

Јн. 5, 1.

Исцељење у бањи Витезди

Јн. 5, 2–18.

Беседа о власти Оца и Сина

Јн. 5, 19–29.

Христова беседа о Његовом послању од Оца Приговор фарисеја због „тргањакласја у суботу“

Фарисеји траже знаке од Христа Мт. 12, 38–42; Лк. 11, 16, 29–32.

Јн. 5, 30–47. Мт, 12, 1–8; Мк. 2, 23–28; Лк. 1–5.

Похвала слушаоцима речи Божије

Лк. 11, 33–36. Мт. 12, 46–50; Мк. 3, 31–35;Лк. 8,19–21;11, 27–28

Изобличавање лицемерија

Лк. 11, 37–54.

Приче о Царству небеском

Мт. 13, 1–58; Мк. 4, 1–34; Лк. 12, 1–59; Лк. 8, 4–18; 13, 18–21.

О следовању за Христом

Мт. 8, 18–21.

Стишавање буре

Мт. 8, 23–27; Мк. 4, 35–41; Лк.8, 22–25.

Исцељење сухоруког човека у суботу

Мт. 12, 9–13; Мк. 3, 1–5; Лк. 6, 6–11.

Веће фарисеја против Христа

Мт. 12, 14; Мк. 3, 6.

Исцељење гадаринских бесомучника

Мт.8, 28–34; Мк. 5, 1–20; Лк. 8, 26–39.

Испуњење пророштва о слуги Господњем

Мт. 12, 15–21; Мк. 3, 7–12.

Васкрсење Јаирове кћери и крвоточиве жене

Мк. 5, 22–43; Лк. 8, 40–56.

Избор дванаесторице

Мт. 10, 2–4; Мк. 3, 13–19; Лк.6, 12–16.

Исцељење двојице слепих

Мт. 9, 27–31.

Беседа на Гори 22–34.

Мт. 5–8; Лк. 6, 17–49; 11, 1–13, 43–49; 12,

Исцељење бесомучног

Мт. 9, 32–34.

Исус презрен у постојбини

Мт. 13, 54–58; Мк. 6, 1–6.

Проповед у околним градовима и селима

Мт. 13, 35–38; Мк. 6, 6.

Послање дванаесторице апостола

Мт. 10, 1–42; Мк.6, 7–13; Лк. 9, 1–6.

Христос не доноси мир него мач

Лк. 12, 49–53.

Усекованије главе Јована Крститеља

Мт. 14, 6–12; Мк. 6, 17–29.

Народ се диви Христовој науци

Мт. 7, 28–8, 1.

Исцељење капетановог слуге

Мт. 8, 5–13; Лк. 7, 1–10.

Васкрсење сина Наинске удовице

Лк. 7, 11–16.

Васкрсење удовичиног сина

Лк. 7, 11–17.

Христов разговор са ученицима Јована Крститеља

124

Мт. 11, 2–9; Лк. 7, 18–35.

125

Иродова пометња кад је чуо вест о Христовој проповеди

Мт. 14, 1–2; Мк.6,14–16; Лк. 9, 7–9.

Повратак дванаесторице са проповеди

Мк. 6, 30; Лк. 9, 10.

Чудесно умножење 5 хлебова и 2 рибе Христос иде по мору Многи ученици напуштају Христа Трећа Пасха Христос хлеб небески

О немилостивом дужнику

Мт. 18, 23–35.

Истеривање демона у име Христово

Мк. 9, 38–41; Лк. 9, 49–50.

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ У ЈЕРУСАЛИМ Мт. 14, 13–21; Мк. 6, 31–44; Лк. 9, 11–17; Јн. 6, 1–4. Мт. 14, 22–34; Мк. 6, 45–53; Јн. 6, 15–21. Мт. 13, 60–71.

Јн. 6, 22–71.

Христос напушта Галилеју

Мт. 19, 1; Мк. 10, 1; Лк. 9, 51–56.

Исцељење дванаесторице губаваца

Лк. 17, 11–19.

Послање седамдесеторице апостола

Мт. 11, 20–24; Лк. 10. 1–16.

Беседа у Храму о празнику сеница негодовање Јудеја

Јн. 7, 14–8,1.

Христос критикује фарисеје

Мт. 15, 1–20; Мк. 7, 1–23.

Жена прељубница

Јн. 8, 2–11.

Исцељење Хананејкине кћери

Мт. 15, 21–28; Мк. 7, 24–30.

Истина која ослобађа

Јн. 8, 12–59.

Исцељење глувонемог и других

Мт. 15, 29–31; Мк. 7, 31–37.

Повратак седамдесеторице

Мт. 11, 25–30; Лк. 10, 17–24.

Друго умножење хлебова

Мт. 15, 32–38; Мк. 8, 1–9.

О милостивом Самарјанину

Лк. 10, 25–37.

Фарисеји и садукеји траже знак

Мт. 15, 39–16,6; Мк. 8, 10–12.

Христос код Марте и Марије

Лк. 10, 38–42.

О квасцу фарисејском

Мт. 16, 5–12; Мк. 8, 13–21.

Исцељење слепог

Мк. 8, 22–26.

Празник обновљења Храма Исцељење слепог

Јн. 9, 1–41.

Прича о добром пастиру

Јн. 10, 1–18.

Расправе са Јудејима на празник обновљења Храма

Јн. 10, 19–38.

Петрово исповедање вере у Христа 18–21.

Мт. 16, 13–29; Мк. 8, 27–30; Лк. 9,

Христос говори о својој смрти и Васкрсењу

Мт. 16, 21–28; Мк. 8, 31–9,1; Лк. 9, 22–27.

Христов одлазак преко Јордана

Јн. 10, 39–42.

Преображење

Мт. 17, 1–13; Мк. 9, 2–13; Лк. 9, 28–36.

Прича о неплодној смокви

Лк. 13, 6–9.

Питање првенства

Мт. 18, 1–5; Мк. 9, 33–37; Лк. 9, 46–48.

Исцељење згрчене жене

Лк. 13, 10–17.

О саблазни „малих“

Мт. 18, 6–10; Мк. 9, 42–48; Лк. 17, 1–2.

Поуке на путу за Јерусалим

Лк. 13, 22–35.

Прича о соли

Мк. 9, 49–50; Лк. 14, 34–35.

Христос у дому фарисеја

Јн. 14, 1–6.

О исправљању ближњег

Мк. 18, 15–20.

Поука о смирењу

Јн. 14, 7–11.

О бесконачном праштању

Мт. 18, 22–22.

Прича о Великој вечери

Јн. 14, 15–24.

126

127

ВЕЛИКА И СТРАСНА СЕДМИЦА

Поуке о самоодрицању

Лк. 14, 25–33.

Прича о изгубљеној овци

Мт. 18, 12–14; Лк. 15, 3–7.

Прича о изгубљеној драхми

Лк. 15, 8–10.

Прича о блудном сину

Лк. 15, 11–32.

Прича о неправедном управитељу

Лк. 16, 1–13.

Изобличавање фарисеја

Лк. 16, 14–17.

О богаташу и Лазару

Лк. 16, 19–31.

Поука ученицима

Лк. 17, 3–10.

О изненадном доласку Сина Божијег

Лк. 17, 20–37.

Снага молитве

Лк. 18, 1–8.

О царинику и фарисеју

Лк. 18, 9–14.

О плаћању пореза 26.

Васкрсење Лазара

Јн. 11, 1–46.

Спор са садукејима о васкрсењу Мт. 22, 23–33; Мк. 12, 18–27; Лк. 20, 27–40.

Договор првосвештеника

Јн. 11, 47–54.

О највећој заповести

Мт. 22, 34–40; Мк. 12, 28–34.

О браку

Мт. 19, 3–12; Мк. 10, 2–12; Лк.16,18.

Христос Давидов син

Мт. 22, 41–46; Мк. 12, 35–37; Лк. 20, 41–44.

Христос благосиља децу

Мт. 19, 13–15; Мк. 10, 17–31; Лк. 18, 15–17.

Богати младић

Мт. 19, 16–30; Мк. 10, 17–31; Лк.18, 18–31.

Лицемерје књижевника и фарисеја

Мт, 23; Мк. 12, 38–40; Лк. 20, 45–47.

Прича о виноградарима

Мт. 20, 1–16;

Христов сусрет са Јелинима

Јн. 12, 20–50.

Христово пророштво о Храму

Мт. 24, 1–2; Мк. 13, 1–2; Лк. 21, 5–6.

О другом Христовом доласку 36.

Мт. 24, 29–42; Мк. 13, 24–32; Лк. 21, 25–

Прича о десет девојака

Мт. 25, 1–13.

О страшном суду

Мт. 25, 31–46.

Христос предсказује своју смрт и Васкрсење

Мт. 20, 17–19; Мк. 10, 32–34; Лк. 18, 31–34.

Молба синова Зеведејевих

Мт. 20, 20–28; мк. 10, 35–47.

Исцељење два јерихонска слепца

Мт. 20, 29–34; Мк. 10, 46-52; Лк. 10, 46–52; Јн. 18, 35–43.

Прича о Закхеју

Лк. 19, 1–10.

Прича о десет таланата

Мт. 25, 14–30; Лк. 19, 11–28.

Христов долазак у Витанију шест дана пред Пасху

128

Јн. 11–12, 1.

Вечера у Витанији, Марија излива миро на главу Христову

Мт. 26, 6–13; Мк. 14, 3–9; Јн. 2, 2–11.

Цвети

Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-11; Лк. 19, 29–44; Јн. 12, 12–19.

Сува смоква

Мт. 21, 12–19; Мк. 11, 12–19; Лк. 19, 45–48, 21, 37–38.

Објашњење проклињања смокве Мт. 21, 20–22; Мк. 11, 20–26. Прича о двојици синова

Мт. 21, 28–32.

Приче о злим виноградарима, угаоном камену, Гозби

Мт. 21–22, 14; Мк. 11–12, 12; Лк. 20, 1–19. Мт. 22, 15–22; Мк. 22, 13–17; Лк. 20, 20–

Последње Христово предсказање смрти и Васкрсења, договор првосвештеника Мт. 26, 1–5; Мк. 14, 1–2; Лк. 22, 1–6. Јудина издаја

Мт. 26, 14–16; Мк. 14, 10–11.

Припрема пасхе – Последња Пасха

Мт. 26, 17–20; Мк. 14, 12–17; Лк. 22, 7–15.

129

Прање ногу апостолима

Јн. 13, 1–20.

Спор ученика о првенству

Лк. 22, 24–30.

Тајна вечера

Мт. 26, 26–29; Мк. 14, 22–25; Лк. 22, 16–20.

Јуда одлази

Мт. 26, 21–25; Мк. 14, 18–21; Лк. 13, 21–35.

Прорицање о Петровом одрицању и расејању ученика

Лк. 22, 31–38; Јн. 13, 36–38. Мт. 26, 30–35; Мк. 14, 26–31.

Јован, Петар и Марија Магдалена Јављање Васкрслог Христа

Мк. 16, 9–11; Лк. 24, 12; Јн. 20,1–18.

Стража доноси вест о васкрсењу

Мт. 28, 11–15.

Мт. 26, 47–56; Мк. 14, 43–52; Лк. 22, 47–53; Јн. 18, 2–12.

Јављање Васкрслог Христа Двојици путника за Емаус

Мк. 16, 12–13, Лк. 24, 13–35

Јн. 18, 13–14, 19–24.

Јављање апостолима без Томе

Мк. 16,14; Лк. 24, 36–49; Јн. 20, 19–24.

Јављање у Томином присуству

Јн. 20, 25–29.

Јављање седморици ученика обраћање Петру

Јн. 21, 1–23.

Послање апостола

Мт. 28, 16–20; Мк. 16, 15–18

Вазнесење

Мк. 16, 19–20; Лк. 24, 50–53;

Јн. 17, 1–26.

Гетсиманска молитва Јн. 18, 1.

Мт. 26, 36–46; Мк. 14, 32–42; Лк. 22, 29–46;

Мт. 26, 55–65.

Петрово одрицање 54–62; Јн. 18, 15, 25–27.

Мт. 26, 58, 69–75; Мк. 14, 54, 66–72; Лк. 22,

Веће првосвештеника

Лк. 22, 66–71.

Христос пред Пилатом Јн. 18, 28–30.

Мт. 27, 2, 11–14; Мк. 15–16,5; Лк. 23, 1–5;

Христос пред Иридом Антипом Лк. 23, 6–12. Ослобођење Вараве Јн. 18, 39–40.

Мт. 27, 15–26; Мк. 15, 6–15; Лк. 23, 13–25;

Пилатова пресуда

Мт. 27, 15–26; Мк. 15, 16–19; Јн. 19, 1–16.

Јудино раскајање и самоубиство

Мт. 27, 3–10.

Распеће Јн. 19, 16–24.

130

Мт. 27, 62–66.

Мт. 28, 1–10; Мк. 16, 1–8; Лк. 24, 1–11.

Првосвештеничка молитва

Христос пред Кајафом и Синедрионом ругање Христу

Постављање страже

Жене мироносице на гробу

Јн. 14–16, 33.

Христос пред првосвештеником Аном

Мт. 27, 39–61: Мк. 15, 29–47; Лк. 23, 39–

ХРИСТОВО ВАСКРСЕЊЕ И ВАЗНЕСЕЊЕ

Опроштајна беседа

Стража одводи Христа, ученици се разбежали

Догађаји на Голготи 49; Јн. 19, 25–42.

Мт. 27, 31–38; Мк. 15,20–28; Лк. 23, 26–38;

ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ Ово је догађај који помера границе векова, што показује и то да у општеприхваћеном рачунању времена ово време носи име: нова ера. Значи, Христово рођење је велика прекретница у историји, дуго очекивани и најављивани догађај који је неке уплашио, а неке обрадовао. Бог је желео само једно, да својим учовечењем омогући наше обожење. Тако је спасење човека радост богочовечанског заједничења, а не избављење од вечних мука. Када на овај начин разумемо тај велики чин неистраживе љубави Божије, биће нам јасно све у вези са овом великом тајном, дуго скриваном од векова

131

и нараштаја, откривеном онда кад је дошла „пуноћа времена“ (уп. Гал. 4, 4). То „скривање“ било је ипак најављено пророчким речима: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама је Бог“ (Иса. 7, 14). То се и испунило. Христос се заиста родио у одређеном историјском тренутку кад „изиђе заповест од ћесара Августа да се попише сва васељена“ (Лк. 2, 1). Овоме претходи јављање архангела Гаврила, благовест Богородици у граду Назарету да ће родити сина, што је њу збунило јер је она већ дала завет девојаштва. Иначе, она је била заручница праведног старца Јосифа, иначе рођака, што показује Божије промишљање о свему. На тај начин је сачувао Дјеву од подозрења и оптужби за ванбрачно рођење, пројављујући тако спасоносно старање о свему и свима, и према онима који другачије мисле. Овде баш њих поштеђује пред великом тајном, а Богомајку чува од формализма осуде оних који остају на површини догађања. Наравно, не присиљава никога ни на шта, па ни Марију да прихвати, што показује њено почетно неразумевање тајне рођења, без мужа – како због њеног завета девичанства, тако ни због суровости савременика. Кад је чула и разумела велику тајну рођења Сина Божијег: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњег осениће те, зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Мт. 1, 20; Лк. 1, 35), она је смерно одговорила: „Ево служитељке Господње – нека ми буде по речи твојој“ (Лк. 1, 38). Овим пристајањем је почео спасоносни процес. Дјева Марија је зачела „од Духа светог“, и то је била тајна за многе, чак и за чувара њеног девичанства, праведног Јосифа. Да је тако, види се из јеванђељских речи да је чувши за Дјевину трудноћу намислио да је тајно отпусти (уп. Мт. 1, 19), али кад је чуо анђелске речи: „Оно што се зачело у њој од Духа је Светог. Па ће родити сина, и надени , му име Исус, јер ће он спасти народ свој од греха његових“ (Мт. 1, 2–21) постао је служитељ велике тајне богорођења. Дакле, Јосиф није ни отац, ни поочим Христов, јесте „из лозе Давидове“, и његова улога је да, најпре, сачува оне који су све мерили по слову закона, а и Дјеву Марију од њиховог формализма. Тако Бог пројављује своју љубав чувајући све, уважавајући границе човековог разумевања, иако је вековима наговештавао све догађаје. Обистинило се да ће „девојка родити сина“ (уп. Ис. 7, 14), кроз Кога ће бити пуноћа благослова праотаца: Аврама (уп. 1. Мојс. 12, 3), Исака (уп. 1. Мојс. 17, 19) и Јакова (уп. 4. Мојс. 24, 17), из Јудиног колена (уп. 1. Мојс. 49, 10), наследник Давидовог престола (уп. Ис. 9, 7). Чак је предсказано и време рођења (уп. Дан. 9, 25), место рођења – Витлејем (уп. Мих. 5, 2), Иродово детеубиство ( Јер. 31, 15), бекство у Египат (уп. Ос. 11, 1), спасоносна делатност (уп. Ис. 9, 1–2; 53, 3; 53, 12; 61, 1–2; Пс. 110, 4; Зах. 9, 9; Пс. 41, 9; Зах. 11, 12; 12, 10; Пс. 16, 10). Човек просто понекад није спреман за нешто овако узвишено, посебно не може да разуме тајну „унижења“ Свемогућег Бога, све док не стекне смирење вером.

132

Христово рођење сабира све, људе, анђеле и сва створења, мудраце и пастире у скромном окружењу Витлејемске пећине, у време кад цареви земаљски пописују становнике, пореске обвезнике. Чак и тај догађај пописа становништва Бог прилагођава спасоносној стварности, јер сходно свом пореклу Јосиф и Марија иду из Назарета у Витлејем да испуне своју грађанску дужност. И тада се догађа рођење Сина Божијег у историји. Анђели, служитељи велике тајне, певају песму: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14), обавештавају пастире који су се поклонили Богомладенцу славећи Бога. То су учинили и мудраци са Истока, које је водила тајанствена звезда до витлејемске колевке (уп. Мт. 2, 9). Та вест није све обрадовала. Записано је: „Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим с њим“ (Мт. 2, 3). Ово сведочи да Бог није никога принудио да прихвати било шта, јер да је тако, зашто онда не би тако поступио и са Иродом? У вери је све слободно, тако да не треба сматрати Иродов случај као нешто изузето из догађаја. Реч је о ставу непристајања једног човека који од своје властољубиве сујете није видео ништа осим себе и свог престола. Реч о „новорођеном цару“ узбудила га је, а да га Бог није одбацио види се из тога што су мудраци дошли код њега, Бог који их је водио до Витлејема допустио је да се сусретну са Иродом, што треба схватити као позив цару да уђе у радост спасења. Он је, наравно, то одбио иако се привидно претварао да и сам жели да се поклони детету. То показује његова царска заповест да се побију сва новорођенчад „од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца“ (Мт. 2, 16). Бог се јавио Јосифу у сну и позвао га да се склони са „дететом и мајком његовом“ у Египат (уп. Мт. 2, 13), и тако осујетио злу царску жељу. Остаје отворено питање зашто Бог није спасао и витлејемску децу? Посебно је то тешко разумљиво људској логици кад се има у виду старозаветно пророштво о томе: „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много. Рахиља оплакује децу своју и неће се утешити јер их нема“ (Јер. 31, 15). Знао је унапред, а није спречио? Или је Ирод можда морао то да учини, да би се испунило оно што је речено? И колико би још питања могли поставити, не питајући се о Иродовој самовољи. Ирод је ово учинио, а не Бог, а Бог није спречио не због тога што му није стало ни до кога, него што ништа не чини насилно. На крају крајева, Он се јавио мудрацима и послао их другим путем, да се не враћају Ироду (уп. Мт. 2, 12). Зар то није велики знак и показатељ да Бог заиста нема ништа са тим, чак се склања у Египат, попут старозаветног праведника Јосифа. Проблем је у томе што човек не жели да преузме животну одговорност, хоће Бога диктатора – тако да не разуме служитељско смирење Божије. Уместо приговора и оптужби потребно је да свако у себи препозна „Иродов страх“ како и сами не бисмо поновили његово безакоње.

133

СВЕ ПО ЗАКОНУ

ПРВА ХРИСТОВА ПАСХА, ПРЕ ПОЧЕТКА ЈАВНОГ РАДА

Христово рођење представља остварење и потврду свих Божијих обећања, пуноћу Закона и Пророка, тако што све постаје незастариво ново. Посебно је важно нагласити да је Богомаладенац већ од рођења извршио све законске прописе, обрезан је у осми дан (уп. Лк. 2, 21), а у четрдесети дан је сходно слову Закона (уп. Изл. 13, 2; Лев. 12, 2–6) донет у Јерусалимски храм (Лк. 2, 22). Тада се догодио један веома важан сусрет Христа Богомладенца са Праведним Симеоном, коме је „Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег“ (Лк. 2, 26). Када су Христа донели у Храм он је препознао тренутак и у знак благодарности Богу изговорио речи: „Сада отпушташ у миру слугу твога, Господе, по речи својој, јер видеше очо моје спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља“ (Лк. 2, 29–32). Због тога је овај човек у црквеном памћењу именован као Свети Симеон Богопримац. Овде је битно истаћи то да се све учинило онако како је одређено по Закону, а везано за новорођенче и породиљу. Тако се испунило све старозаветно у новозаветној стварности, где све добија свој дубљи смисао. Христос, испуњавајући оно што заповеда Закон, показује поштовање према ономе што је Он, заједно са Оцем и Духом светим дао људима у своје време, и доноси нову стварност својом крсном, бескрвном жртвом. Он то чини поступно, не одједном. Због тога током свог живота све врши по Закону, како би Тајном вечером све увео у нову стварност, која на Голготи добија свој пуни смисао.

Веома је важно да на прави начин разумемо Христову богочовечанску личност у контексту „велике тајне“, знајући да је он истинити Бог и истинити човек. Родио се на очиглед многих сведока, није се просто појавио у зрелој доби људског узраста. Прошао је кроз све узрасте, од раног детињства кроз дечије доба до животне зрелости. То сведоче јеванђељске речи: „Дете растијаше и јачаше духом, пунећи се премудрости, и благодат Божија беше на њему“ (Лк. 2, 40). Из времена Христовог позног детињства записано је сведочанство везано за одлазак у Јерусалим на Пасху, када је имао дванаест година. Наиме, после празничних дана Јосиф и Марија су отишли из Јерусалима мислећи да је и Христос пошао са неким од родбине. Међутим, Он је остао у Храму разговарајући са оновременим мудрацима, и „сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима“ (Лк. 2, 47). Пошто су се вратили у Храм и тамо затекли Христа у разговору са одраслим, приговорили су му што није пошао са њима. Он је одговорио: „Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мога?“ (Лк. 2, 49). Овај догађај је поука за многе, како за сабеседнике са којима је разговарао, да виде и препознају сина Божијег, али и поука Богородици која „чуваше ове речи у срцу своме“ (Лк. 2, 51). Врло је важно истаћи дивљење саговорника разборитости дванаестогодишњака, али и њихово пристајање да разговарају са непунолетним дечаком. Наравно, нису они тада препознали у дечаку Месију и Спаситеља, иако су сигурно знали, или чули за речи Симеона Богопримца у Храму, дванаест година раније. Бог није желео да изнуди познање од њих, откривао им је поступно себе, не померајући природне токове, ако то није било потребно. Тако и овде видимо запис: „Исус напредоваше у премудрости и расту и у милости код Бога и код људи“ (Лк. 2, 52). Све ово нам указује на то да Бог не жели ништа на брзину, има времена за све, и због тога нас не оптерећује неприродним појавама, прихвата наш пут узрастања од детета до човека. Он који је све створио рађа се као дете и расте по законима човековог узрастања, прихватајући све што предвиђа слово Закона који је Он дао људима.

БЕКСТВО У ЕГИПАТ И ПОВРАТАК ПОСЛЕ ИРОДОВЕ СМРТИ Старозаветна историја многим својим догађајима наговештава новозаветне догађаје. Тако и одлазак синова Израиљевих у Мисир у време глади у земљи многи тумачи Библије символично повезују са одласком свете породице у Египат (Мисир) пред опасношћу од Иродовог мача. Када је прошла опасност, Бог се опет јавља Јосифу позивајући га да се врати. На то подсећају пророчке речи: „Из Египта (Мисира) дозвах сина свога“ (Ос. 11, 1). Међутим, уместо у Јудеју Јосиф и Марија су отишли у Галилеју, у град Назарет, пошто је уместо Ирода у Јудеји владао његов син Архелај. Старозаветни пророк је и ово предсказао речју Божијом: „Народ који седи у тами видеће светлост велику, и онима који седе у земљи где је смртни сен засветлеће светлост“ (Ис. 9, 2).

134

ЈОВАН ПРЕТЕЧА И КРСТИТЕЉ ГОСПОДЊИ Христово спасоносно дело сабира многе ствараоце, а међу њима је најистакнутији Јован Претеча и Крститељ, за кога сведочи Христос да је „највећи рођени од жене“ (Мт. 11, 11). Старозаветни пророци сведоче реч Господњу о њему: „Ево, ја ћу послати Анђела свога, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ ... и Анђео заветни

135

кога ви желите, ево долази, вели Господ над војскама“ (Мал. 3, 1). Он је по тој истој речи: „Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове“ (Ис. 40, 3). Рођен је од старих родитеља као утеха њиховој старости, али са много узвишенијим задатком, о чему говори његов отац, свештеник Захарија: „И ти, дете, зваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут ...“ (Лк. 1, 76). До овог сазнања старозаветни свештеник, Јованов отац је дошао после чудесних догађаја у вези са Јовановим рођењем. Најпре је то лично доживљавао, као породични доживљај, касније је видео да је реч о нечему много већем. Интересантно је да се и Дјева Марија рађа од старих родитеља, баш као и Јован. Овде видимо старог свештеника Захарију у неверици да ће бити обрадован благословом родитељства, тражећи знак као потврду да ће бити тако. Арханђел Гаврило му је „дао знак“, Захарија је остао нем до рођења Јовановог. То се десило током његове чреде (дежурства) у Храму, баш у току богослужења које није могао да заврши до краја. Присутни су разумели да се догодило нешто необично, јер после прекида богослужбеног тока свештеник је изашао пред њега не могавши да говори. Ово јављање усред богослужења има своју смислену поруку о новим догађајима. Бог се јавља лично Захарији, али пред многим сведоцима показујући тако да је реч о долазећој стварности која покреће и сабира многе. Ово се догодило шест месеци пре благовесног јављања Дјеви Марији, то је обрадовало Јелисавету, која је благодарила Богу због тога што ју је „избавио од срамоте међу људима“ (Лк. 1, 25), али се ипак скривала од људи пет месеци, вероватно због својих година. Сигурно је да је била збуњена чињеницом да је њен муж Захарија одједном постао нем. Једино је он знао зашто је тако. Тек кад се срела са Богородицом, којој је анђео, уз реч о Христовом рођењу, саопштио и вест о Јелисаветиној трудноћи, она је уобличила своју радост. Дете је заиграло у утроби њеној, и она је тада изговорила молитвене речи: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје! И откуд то да Мајка Господа мога дође мени ... И благо оној која верова да ће се извршити што јој је казао Господ“ (Лк. 1, 42–43). Тада је Богородица изрекла дивне молитвене речи: „Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње своје, јер гле од сад ће ме звати блаженом сви нараштаји. Што ми учини величину силну, и свето је име његово ...“ (Лк. 1, 46–49). Ове речи показују драговољност и пристајање на дело Божије, као и добро знање о ономе што се догађа. Кад је дошло време, шест месеци пре Христа родио се Јован Претеча и Крститељ, Претеча због тога што припрема Христу пут, а Крститељ јер га је крстио на Јордану. Јованово рођење је одгонетнуло многе недоумице, али је и отворило нова питања. Захарија је проговорио после рођења и давања имену, пошто је после

136

расправе о имену написао на дашчици богооткривено име: Јован му је име. Тада је проговорио, али присутни су се питали: „Шта ли ће бити ово дете?“ (уп. Лк. 1, 66). Захарија је знао одговор, што је и показао речима хвале Богу, који подиже „рог спасења у дому Давидовом ...“ (Лк. 1, 69), говорећи о свом сину као о пророку Свевишњега. Јеванђељски текст нам даље саопштава о Јовану: „Дете растијаше и јачаше духом, бијаше у пустињи до дана док се не показа Израиљу ... А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, а Ирод Четворовласник Галилејом ... За време првосвештеника Ане и Кајафе, дође реч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи. И он пође по свој околини Јордана проповедајући крштење покајања за опроштај грехова ...“ (Лк. 1, 80; 3, 1–3). Његова проповед којом је припремао народ за Спаситеља трајала је шест месеци, и заснивала се на позиву: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17; Лк. 3, 2), али и на оштрим речима опомене и савета: „Родите, дакле, род достојан покајања“ (Мт. 3, 8), указујући им на недовољност само припадности „роду Аврамовом“, сведочећи им нову стварност која долази: „Ја вас крштавам водом за покајање, а Онај Који долази за мном јачи је од мене, ја нисам достојан Њему обуће понети, Он ће вас крстити Духом Светим и огњем ... Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше. И од пуноће његове сви примисмо благодат на благодат, јер се Закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде криз Исуса Христа“ (Мт. 3, 11; Јн. 1, 15–16). Пошто је прошло шест месеци од почетка Јованове проповеди, „дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га крсти“ (Мт. 3, 13; Мк. 1, 9; Лк. 3, 21). Јован је знао ко му долази, јер је „заиграо“ већ у утроби мајке своје при првом њиховом сусрету (уп. Лк. Лк. 1, 44), тридесет година раније. Знајући да му долази Син Божији рекао је да Христос треба њега да крсти, а не он Христа, али кад је чуо Христове речи: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт. 3, 15), прихватио је да крсти Христа. Тада се догодило нешто несвакидашње: „И крстивши се Исус изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијег где силази на Њега као голуб. И, гле, глас са неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 16–17). Сада почиње Христово дело. Отац га је потврдио пред многим сведоцима, а Јован је саопштио свима за себе да је он „пријатељ жеников“ (уп. Јн. 3, 29), додајући томе: „Радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем ... Јер Отац љуби Сина и све је дао у руке Његове. Ко верује у Сина има живот вечни ...“ (Јн. 3, 29–36). Јеванђеље нам саопштава да су неки Јованови ученици постали Христови апостоли (уп. Јн. 1, 17), али постоји и један интересантан запис о сусрету двојице Јованових ученика са Христом. Њих је Јован послао кад је већ био утамничен од стране Ирода, питајући: „Јеси ли ти Онај што ће доћи, или

137

другога да чекамо“(Мт. 11, 3). Овим речима Јован не изражава сумњу,. Он зна ко је Христос, али неће да закључује у њихово име, њих шаље да виде и увере се. Христос им говори да јаве Јовану оно што су чули и видели, да му потврде почетак спасоносне мисије. Значи, Христос преко Јованових ученика шаље Претечи вест, не убеђује га — јер зна да Га Јован познаје, као што и Јован шаље ученике да се они увере ко је Христос. То потврђују Христове речи о Јовану: „Он је тај о коме је писано: Ето ја шаљем анђела свог пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом ...“ (Мт. 11, 10). Иначе, Јован је утамничен због тога што је приговарао цару Ироду родоскрнављење, пошто је овај отео жену брата свога Филипа. Проповедајући покајање за спасење, није се уплашио његове царске моћи. Ирод га је веома уважавао, али под притиском своје снахе-жене он је попустио, и то баш на свој рођендан кад је лакомислено обећао Иродијадиној кћери Саломи све што затражи од њега, одушевивши се њеном игром. По наговору мајке она је затражила Јованову главу на тањиру. Цар се ожалостио, али притиснут обећањем, чувајући „царско достојанство“ испунио је жељу својој синовици-пасторки (уп. Мт. 14, 1–12; Мк. 6, 14–36; Лк. 9, 7–9). Он је видео у Јовану „нешто веће“ од обичног човека, али није имао снаге да се одупре туђој зловољи. Остао је у себи и својој неодлучности, са јаким утиском о Јовану, што показују његове речи кад је чуо вест о Христовој проповеди: „То је Јован Крститељ, он устаде из мртвих и зато чини чудеса“ (Мт. 14, 2). Није имао одлучности да иде даље, остао је заточеник пролазности, иако је назирао нешто веће, што говори његова изјава о Јовановом васкрсењу. Није препознао дубљи смисао човековог живота, остао је у свом страху и несигурности. Иродијада је своју освету окончала тако што је језик Претече избола иглом, а главу сахранила на сметишту, док су ученици Јованови његово тело сахранили у Севастји, где су цар Константин и царица Јелена саградили свети Храм посвећен Претечи. Апостол Лука је желео да пренесе тело Јована Претече у своју родну Антиохију, али је успео да добије само руку, која је касније пренета у Цариград. Сада се рука Јована Крститеља чува у Цетињу, у манастиру Светог Петра Цетињског. Главу Јованову је Јована, жена Хузе дворјанина Иродовог, однела на Гору Јелеонску, где је пронађена кад је један монах копао темеље за своју монашку келију, да би касније доспела у Цариград у време царице Теодоре.

КУШАЊЕ У ПУСТИЊИ Овај догађај је вишеструко значајан, на шта упућује чињеница да Бог не одустаје од своје понуде спасења свему створеном, чак и самом Сатани. Такође, као што знамо да је Христос у спасоносним догађајима најпре

138

благовестио спасење онима који су у аду, и овде видимо да је на почетку јавне мисије Бог дао шансу Сатани да види смирење Сина Божијег, и покаје се ако то жели. Знамо да му је такође дао шансу да се промени у старозаветно време у вези са праведним Јовом, али овај је уместо тога искушавао Бога и Јова, и није се поправио видевши Јовово стрпљење и Божији благослов добром човеку. Сада иде даље, покушава да искушава Сина Божијег својим неумесним понудама. Најпре злоупотребљава то што је Христос постио четрдесет дана, знајући да је Адама завео једењем, предлаже му да претвори камење у хлебове мислећи да ће тиме принудити Христа да под притиском глади учини то. Уместо пристајања добија одговор: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Али, ту не стаје злонамерије Сатанино, он наставља са неумесним предлозима, и видевши да није успео у првом предлогу предлаже Христу да скочи са висине, говорећи му о Божијем обећању да ће послати анђеле своје да прихвате на руке и спрече опасност. Њему Христос одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога свога“ (Мт. 4, 7). На крају врхунац гордости и безумља, створење предлаже Творцу да му се поклони, нудећи заузврат оно што није његово, превиђајући у својој злонамерности да је то „давање“ нереално и немогуће. Тада му Христос јасно говори: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Господу Богу се клањај и Њему Једином служи“ (Мт. 3, 10). Оно што није учинио Адам у своје време, сад је учинио Нови Адам, и тако је Сатана наставио својим беспућем, није се нимало замислио над својим неуспехом. Остао је у свом злонамерију, не желећи да препозна Сина Божијег, а Христос је наставио своју спасоносну мисију у свету.

ИЗБОР АПОСТОЛА Богочовечанско дело подразумева учествовање човека у Божијем дару, и ту видимо најпре старозаветне патријархе, свештенике, судије, цареве и пророке. Сви они су, свако на свој начин чекали и тражили „избављење Израиљево“, и најављивали велике догађаје. Када се доласком Сина Божијег остварило оно што је дуго очекивано и најављивано, остао је и даље отворен позив човеку да уђе у дело Божије. То се остварило избором првих ученика Христових, најпре дванаесторице, а после тога још седамдесеторице апостола. На почетку се догодило „преузимање ученика“ од Јована Крститеља, који је полако завршавао своју мисију „припреме“ за спасоносно дело. Јован их је на то и упутио када им је рекао видевши Христа: „Гле јагње Божије“ (Јн. 1, 36), што је за њих био знак да пођу за Христом. То је за Андреја Првозваног било довољно, његово прво питање Христу било је где станује, и пошао је са њим да види његов дом, позивајући потом свога брата Петра,

139

говорећи му: „Нашли смо Месију“ (Јн. 1, 41). То је Петру било довољно да прихвати и поверује. Христос га је већ на почетку назвао новим именом: Кифа. У вези са избором Андреја и Петра имамо и следећи запис: „Идући поред мора галилејског виде два брата, Симона званог Петра и Андреја брата његовог где бацају мреже у море и рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (Мт. 4, 18-20). После двојице браће Христос је и Филипа, који је као и Андреј и Петар био из Витсаиде, позвао речима: „Хајде за мном“ (Јн. 1, 43). Он је то прихватио са одушевљењем, што показује да је он, прихвативши овај Христов позив, позвао Натанаила из Кане Галилејске да и он буде ученик Христов, говорећи му да је Он Месија. Овај није одмах прихватио позив, него је приговорио питајући се да ли из Назарета може бити шта добро. Уместо расправе и доказивања Филип је одговорио: „Дођи и види“ (Јн. 1, 46), што је овај прихватио. Христос видевши га да долази Њему рече: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“ (Јн. 1, 47). Упитавши Христа како га познаје, и добивши одговор да га је видео под смоквом Натанаило исповеди: „Ти си Син Божији, ти си цар Израиљев“ (Јн. 1, 49). То је био знак његовог пристајања на учеништво. Можда и пре Филипа и Натанаила, Христос позива у апостолство још двојицу рибара, синове Зеведејеве Јакова и Јована, и то у тренутку кад су заједно са својим оцем крпили рибарске мреже, што су они одмах прихватили. Матеј, цариник, такође је одмах прихватио Христов позив (уп. Мт. 9, 9). Кад су у питању остали апостоли из броја дванаесторице, њихова имена се само наводе у јеванђељском тексту, а то су: Тома, Јаков Алфејев и Левеј првозвани Тадеј, Симон Кананит и Јуда Искариотски (уп. Мт. 10, 3–4; Лк. 6, 15–16). Избор Јуде за апостола не значи да Бог није знао ко је он, али не значи ни да је издаја „задатак“ који је добио. Избор је дата могућност да види и увери се, што он није учинио, и то показује да се не ствара табор послушника. Дванаесторицу апостола Христос је послао „два и два, и даваше им власт над духовима нечестим“ (Мк. 6, 7), заповедивши им: „На пут незнабожачки не идите, у град Самарјански не улазите“ (Мт. 10, 5). Ово не треба да нас збуњује, па да се питамо како је то могуће да се спасоносна мисија своди само на један народ? Али, ово је почетак мисије позивања свих народа, и то тако што се најпре сведочи испуњење обећања изабраном народу. После Христовог васкрсења и вазнесења то добија нову динамику, о чему говори Христос Васкрсли апостолима пред вазнесење: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље“ (Дап. 1, 8). Они су били очевици многих догађаја и сведоци великих чуда, њима је говорио многе приче поучавајући их о спасоносној стварности. Нису они беспоговорно то прихватали, понекад су негодовали, као на пример Тома,

140

кад је му Христос саопштио да иду у Витанију да васкрсне Лазара. Чувши то он је приговорио: „Хајдемо и ми да помремо са њим“ (Јн. 11, 16). Иако их је на Тајној Вечери увео у најдубљи смисао вере, они су у догађајима везаним за страдање и распеће показали све људске слабости сумње и маловерија. Разбежали су се, Петар је порицао било какву везу са Њим, само је Јован заједно са Дјевом Маријом и неким женама остао уз Христа у тим догађајима. Тек после васкрсења, када им се јавио Христос, они су се утврдили у вери. Али и тада видимо Томину сумњу у стварност васкрсења, да би се на крају уверио и исповедио веру у Васкрслог Христа. Али и после тога остали су још увек загледани у историју свога народа, без дубљег тражења. У почетку су имали послање само у свој народ, а тек после вазнесења били су послани да сведоче свим народима. Врло је интересантно и њихово питање Христу пред вазнесење: „Господе хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?“ (Дап. 1, 6). Он им је одговорио послањем у свет, да буду сведоци вере по целој Васељени. Поред дванаесторице Христос је изабрао и послао у свет још и седамдесеторицу апостола, и „после их два по два пред лицем својим у сваки град... и рече им: Жетве је много, а посланика мало... Идите, ево ја вас шаљем као овце мешу вукове... Исцељујте болеснике... и говорите им: Приближило вам се царство Божије“ (Лк. 10, 1–9). Овде је врло важно истаћи то да у свему уважава људско стваралаштво и све своје поступке прилагођава могућностима оних којима се обраћа. Због тога у Атину не шаље Петра, или неког другог, него бира новог апостола, који није био ни из броја дванаесторице ни седамдесеторице, апостола Павла, који је гонио хришћане, и „дисао мржњом према њима“ (уп. Дап. 9, 1–30). Овај пример је вишеструко значајан јер нам говори о томе да је апостолство (послање) заједничко име свих хришћана, и да представља увек отворен позив љубави Божије сваком човеку.

БЕСЕДА НА ГОРИ Мт. 5, 6 и 7. глава Лк. 6, 17 - 49 Увод Код Матеја је записано да се Христос „попео на гору“, а код Луке да је Христос најпре „изишао на гору да се помоли, и проведе сву ноћ у молитви“, а после тога је изабрао дванаесторицу ученика, да би сишао са њима и

141

„стаде на месту равном“. Нема овде места недоумицама због различитости означења места одржавања Беседе на гори. Највероватније се ради о томе да је на узвишици постојала раван која је погодна за седење при поучавању. На тај начин је могуће и то да се међусобно виде говорник и слушаоци. По мишљењу неких тумача, „гора“ је узвишица изнад Галилејског језера. Овде није реч о Христовом узласку на „гору високу“, као што је то био случај са Мојсијем у Старом завету, у којем је примио КАМЕНЕ ПЛОЧЕ ЗАКОНА. Не ради се, дакле, о новом законодавцу него о Сину Божијем, који благовести нову науку, а не доноси нови закон који укида старозаветне заповести. Он их осмишљава, јер Он је, заједно са Оцем и Духом светим, учествовао у давању закона и заповести Мојсију. Сад долази да све уведе у нову стварност. Овде се именује присуство ученика и мноштва, као две категорије пристних слушалаца, што јасно показује учитељско старање, а не поделу на „подобне“ и „неподобне“. Дакле, не ради се о раздвајању присутних на основу личних симпатија, него се ради о препознавању спремности и потреба слушалаца, што указује на неподељену љубав према свима. „Блаженства“ или изрази БЛАГО ОНИМА... појављују се и у Старом завету: Псалми, 1,1; 32, 1; 40, 4; 119, 1–2; 128, 1, као и у Књизи проповедника, али без пажљиво устројеног хода, корак по корак, степеницу по степеницу у напредовању из добра у добро док се не достигне крајњи циљ: Царство небеско. Овај усаглашен ход по степеницама усавршавања неупоредиво је најбољи од свих библијских текстова. Псалмопојац Давид у 15. псалму исказује нешто слично: „Господе! Ко може седети у шатору твоме? Ко може становати на светој гори твојој? Ко ходи без мане, твори правду и говори истину из срца свога, ко не опада језиком својим, не чини другоме зла, не ружи ближњега свога... ко не даје сребра својега на добит, и не прима мита на правога. Ко овако ради неће посрнути довека...“ (Пс. 15, 1–5). Крајњи циљ казивања у наведеном псалму је срећа на земљи. Христос то не пориче указујући на виши смисао постојања, него то усавршава покретањем човека ка дубљем сагледавању живота, изнад свођења свега само на борбу за опстанак. Отуда већ у првој реченици обраћања Он разоткрива ту велику тајну долазећег Царства у које човек треба да уђе активно, стваралачки и са јасним знањем. Није пасивни прималац неке нејасне науке и неупућени следбеник који је део неке масе, него је активни учесник. Ако пажљиво сагледамо садржај БЛАЖЕНСТАВА, од првог до последњег уочићемо сличност и сагласност другог дела прве реченице обраћања: Блажени сиромашни духом ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО, са, такође, другим делом реченице осмог блаженства: Блажени прогнани правде ради ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО. Ово недвосмислено указује на прави смисао среће, која је нереализована без искуства непролазности,

142

несместива је у категорије нестајања, губитка и лишавања. Све док се не сретнемо са љубављу Божијом на прави начин, без обзира на то како и колико веровали или не веровали, остајемо у категорији корисника живота, немајући жељу да будемо учесници сталне радости. Проблем превођења и разумевања основне речи као главне поруке је велики, тако да имамо дилему између израза БЛАЖЕНИ, БЛАГОСЛОВЕНИ и СРЕТНИ ... или грчки макариос или евлогетос; или јеврејски барук или ашре... Остаје недоумица да ли је реч о некоме коме треба честитати или завидети на животном успеху? Да ли се ради о животном стању или душевном расположењу? Све ово представља само почетну препреку засновану на психолошким стањима човека, и није нешто што треба превиђати, минимализовати и одбацивати. Само онда кад се исцрпе ова питања могућно је прећи на дубље сагледавање стања и односа и стварно разумавање правог смисла речених израза.

Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско СИРОМАШТВО ДУХОМ Сиромаштво духом јесте стална спремност човекова за више и веће, а није предавање пред животним питањима и одустајање од живота. То је стање сигурне вере, о коме говори Псалмопојац: „Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, Он ће учинити“ (Пс. 37, 5). Реч је о сигурности, а не о несигурном ризику; ради се о стварном знању, а не о несигурности и незнању. Ради се о томе да нико не ставља самога себе на прво место у односима са другим, јер тада све постаје само борба за опстанак у којој свако тражи за себе и види само свој интерес. Такав однос имамо и према Богу и свим Његовим даровима, па и Царству. Себични смо у тражењу само за себе и сурови према свима, док све то покушавамо да заклонимо прокламованом правичношћу. У ствари све је по мери наших сопствених потреба, тако да је крајњи циљ свих наших делâ само то да убедимо што више људи да буду по нашој мери. Трагедија се увећава чињеницом да скоро сви тако мисле, и онда нема стварног усаглашавања, све је условљено придобијањем и прилагођавањем. Нико не види даље од себе и интерес је мера свих односа. Ту се поистовећујемо сви, и побожни и непобожни, јер је егоизам заједничка религија многих, а главна догма те религије је гордост. Само онда кад успемо да препознамо раслабљеност себичности и увидимо немоћ те надмености, успећемо да „осиромашимо“ и тако стекнемо битан предуслов стварног обогаћивања у стварности обожења, којој побеђујемо сваки вид обожавања и самообожења. Због тога смо најјачи и најсигурнији онда кад видимо сво своје сиромаштво и слабост индивидуализма. Тако не унижавамо себе свођењем на покорне

143

робове, него се богатимо непрестаним стваралаштвом у заједници са другим. Ту мера нашег првенства треба да буде служење другоме, а не преимућство и надмоћ над другим. Најбољи пример такве реализације служења дао нам је Христос, тако да ово Његово „сиромаштво духом“ које ставља на прво место на степеницама блаженства представља оно што је Он већ остварио, а не нешто што само од нас тражи. Он иде напред, а не говори само куда треба ићи, показујући нам да се себедавањем најцелосније отварамо за свако добро дело. Овде треба указати на речи апостола Павла: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу ... Који је себе понизио узевши обличије слуге“ (Филипљ. 2, 5–7).

Блажени који плачу јер ће се утешити ТУГА И УТЕХА Овде се најпре мисли на то да су сви старозаветни праведници који су чекали „утеху Израиљеву“ дочекали дан спасења који сведочи сам Христос. На другом месту, у Јовановом јеванђељу, Он то јасно казује: „Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се... заиста вам кажем: Пре него што Аврам настаде ја јесам“ (Јн. 8, 56–58). Јеванђелиста Лука такође сведочи речи Христове у назаретској синагоги где је читао одељак из Књиге пророка Исаије о пријатној години Господњој: „Данас се изврши ово писмо“ (Лк. 4, 21). Значи, сва старозаветна туговања нестају, наступила је радост спасења, родио се Спаситељ света. Нема више места тугомори и очају јер све је осмишљено Богочовеком Христом. Тога ради нема места више било каквом очајању у животу, и поред чињеничног стања многих несрећа. Наше улажење у спасоносну стварност треба да буде живо и активно саучествовање са Христом у делу победе радости над жалошћу, а у стварности непрестане доброделатности. Утеха нам не долази споља, механички, и није само награда за пасивну издржљивост која понекад може бити и самообмана. Делатна истрајност као стално побеђивање туге живом радошћу јесте утеха која се увек изнова задобија, стиче активним учествовањем, а не пасивним прихватањем. Само онда кад је радост сусрета богочовечански осмишљена успевамо да победимо сваку тугу имајући утеху као стално идење напред, а не као добијену награду за раније заслуге, без имало осмишљености за оно што је пред нама. Кад се не погађамо са Богом очекујући награду за оданост, губећи себе и богодаровано време у набрајање разлога за награду, ми идемо напред растерећени од себе и тренутног стања. Гледамо даље, дубље и узвишеније од онога што нам се догађа у датом тренутку, никада не губећи наду у победу љубави Божије над свим нашим безнађима и злодејствима. Заправо, цео наш живот треба да буде једно непрестано трагање за Богом, а

144

не повлачење у себе и своју самодовољност. Јер то повлачење кад тад доводи до безнађа, неког раније а неког касније. Тако да су често сви наши покушаји решавања неких животних питања само одлагање суочења са животном стварношћу. На то нас подсећа цар Давид у свом псалмопоју: „Као што кошута тражи потоке тако Тебе тражи моја душа, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?“ (Пс. 42, 1–2). Овде се јасно исказује напоколебиви оптимизам вере, никако страх, безнађе и песимизам. То је стално трагање за добрим смислом и тражење Бога и правде Његове, а не наметање сопствене правичности и умишљање о својој посебности. Тако се најбрже долази и до човека, у себи и поред себе, а не само до Бога, јер богочовечанска стварност вере је незамислива као једнострана вера само у Бога, ту је и вера у човека Божијег битна и потребна. Такође је битно разумети на прави начин значење глагола утешити се. Употреба овог глагола у конкретном контексту не значи поравнање као потврђивање некога нити негирање, осуду другога. Реч је о вечном блаженству боговиђења и богоопштења, где имамо стварност онога што „око не виде и ухо не чу и у срце људско не дође“ (1. Кор. 2, 9). То је далеко изнад свих наших потврђивања и негација.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу КРОТОСТ Христос је показао кротост спасоносним својим служењем. Сам за себе каже да је „кротак и смирен срцем“ (Мт. 11, 29). Он је „кротки цар“ (уп. Мт. 21, 5). О Њему је пророк Исаија записао: „Гле, Слуга мој, кога сам изабрао, Љубљени мој, који је по вољи душе моје: Метнућу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа његова. Трску стучену неће преломити и жижак што тиња неће угасити докле не доведе правду до победе. И у име његово уздаће се сви народи“ (Ис. 42, 1–4). Значи, Он је стварни пример кротости, тако да кротост није захтев Божији човеку ради лакшег управљања човековом слободом, него је то пут Божијег обраћања човеку. Он нам се даје као кротак и незлобив, а не тражи од нас то како би остварио своје господарење над нашом непокорношћу. Непрестано нам служи неизмерном љубављу, и због тога је кростост мера побожности која се утемељује на богочовечанској личности Христа Спаситеља. Права побожност није идеолошки став него је стање слободне личности које се остварује у стварности самоодречне љубави. Треба рећи да обећање о томе да ће кротки наследити земљу нема одређење само у историјској равни, него најпре означава есхатолошко остварење у Царству небеском.

145

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити ПРАВДОЉУБИВОСТ Када реално сагледамо нашу свакодневицу, јасно видимо многе недостатке који нас оптерећују, а не би требало тако да буде. Понекад и сами тим недостацима, својим приговорима само још додајемо још један више, а не умањујемо их. Уместо те и такве реакције на неке животне догађаје, стварно побожан човек треба да буде сигуран у свему и неоптерећен потребом да се сукобљава са другим и другачијим. Као такав, постаје креатор позитивних друштвених односа, не може да буде реакционар који тражи да све буде само онако како он мисли. На тај начин се дело вере унижава свођењем на идеју о могућем. То је раслабљивање које обуставља, без обзира на евидентно потенцирање на добром, лепом и истинитом. То не значи да све треба нерасудно прихватати и повлачити се у безнађе пред суровошћу животне стварности. Потребно је имати у свему непоколебиву наду да добродетељ не може пропасти, и у том смислу увек побеђивати свако зло добрим. Само тада, кад је утемељена нада, могуће је суочити се без оптерећења са изазовима и искушењима која нам живот доноси. Наравно, никако не треба одустајати од конкретног чињења и суочења, у име неке будуће наде. То би значило маловерије, наодговорност и апсолутно незнање живота. Стога, речи о томе да ће се гладни и жедни наситити треба прихватити реално, а не са умишљеном надом о награди и казни у некој далекој будућности. Ово треба схватити у контексту будућег века, у којем ће све бити остварено силом ненасилне љубави Божије, која надомешта све наше недостатке и тако све наше наде чини стварним и могућим. Дакле, љубав Божија реализује сва добра очекивања и осмишљава наше ствараштво тако што све уводи у живи богочовечански реализам здраве вере.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани МИЛОСТИЊА Знајући неоспорну истину вере да увек „милост слави победу над судом“ (Јак. 2, 13), потребно је да свој живот непрестано уподобљавамо Богу и Његовој љубави, а не да себе и своје судове супротстављамо Богу устајући једни против других. Овде је побожан човек пред већим искушењем јер ризикује тако што својом суровошћу „тумачи“ вољу Божију. Такав човек умишља да само он има праву меру за све, не знајући да сам себи суди тиме што другога уцењује немогућим захтевима. Јеванђеље јасно и недвосмислено позива све нас: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Ми то чујемо, али се не одазивамо будући оптерећени

146

самољубљем које је најнеприродније онда кад омета здраву побожност тако што ствара суровост у срцу, раслабљује вољу и оптерећује ум. Тада само тражимо разлог више да оптужимо другога, све у маловерној несигурности. Тако се не уподобљавамо Богу него покушавамо да Бога уподобимо себи и својим промашајима. Крајњи резултат је одсуство љубави и разумевања, што је и једино могућа последица наше одвојености од спасоносне стварности. Заправо, реч је о нашој неодговорности у животу, која је резултат незнања о томе да је мера нашег односа према другоме заправо суд којим сами себи судимо. То јасно сведочи Христос речима: „И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опростите и опростиће вам се“ (Лк. 6, 37). Ово сазнање треба да покрене нашу одговорност тако што ћемо знати да од онога шта чинимо једни другима зависи наш живот у времену и вечности. Дакле, све је у нашим рукама, није условљено ничим, само је основано на ономе што ми чинимо. Наравно, нисмо уцењени да морамо да чинимо добро, него је добродетељ темељ животне радости у којој нема места поравнањима, пребројавању и набрајању. Све почива на стварној добронамерности и неосуђивању, заправо на несебичној љубави. Када на томе успоставимо милостињу, онда је сигурно да ћемо увек бити спремни за добронамерну добродетељ, где дајемо не само своје, него и сами себе. На то нас подсећају речи које чујемо на скоро свакој црквеној служби, које гласе: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. За то нам је потребна како вера, тако и међусобно поверење као гарант сигурности у свим делима. Тада нисмо оптерећени страхом од нестајања, и није нам мера интерес, него нас покреће саможртвена љубав. Ништа не чинимо очекујући награду и узвраћање, али смо свесни да наше спасење зависи од тога како се односимо једни према другима. То знамо, и због тога се свакодневно обраћамо Богу молитвеним речима: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим“. Због тога речи да ће милостиви бити помиловани треба разумети као позив Божији човеку да уђе у садејство љубави, а не као уцену којом се изнуђује добродетељ.

Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети ЧИСТОТА СРЦА Чистота срца као пут и добар начин боговиђења јасно показује потребу нашег делатног учествовања у радости вере. То није просто примање информација и беспоговорно пристајање на диктиране услове. Ради се о делатном усхођењу, где речи: „Зато љуби Господа Бога свога из свега срца свога и из све душе своје и из све снаге своје“ (5. Мојс. 6, 5) указују на потребу живог и стваралачког искуства којим се превазилази само декларативно

147

пристајање. То није само признање да постоји Бог као неко ко служи нашим жељама и потребама, и кад Га ми не тражимо остаје далеко, незаинтересован за нас — осим кад треба да награди или казни, заправо потврди нас једне пред другима. Нажалост, није мали број оних којима Бог само понекад треба, и који верују у Бога, али га не воле, а не воле ни другога човека. Оптерећени собом и својим потребама сами себи смањују окоглед и видокруг, не виде даље од своје потребе. На овај начин човек сам себи самовољно ускраћује боговиђење, јер сам у себи богује боготворећи оне који су по његовој вољи и сатанизујући другачије од себе. Та мржња затвара срце и заклања виђење љубави Божије, и тада је човек немоћан за веру, а немајући човекољубиву веру не може да буде ни богољубив. Самолишава се, јер „који не љуби брата свога кога види, како може волети Бога кога није видио“ (1. Јн. 4, 20). То је веома опасно стање које захтева преумљење, како би свако стварно могао достићи веру којом се „чврсто држи Невидљивог као да га види“ (уп. Јевр. 11, 27). Псалмопојац сведочи да су благословени сви они који траже Господа, јер ће „стајати пред лицем Божијим“ (уп. Пс. 24, 6), а апостол љубави, Јован Богослов, додаје: „Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да кад се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте“ (1. Јн. 3, 2). Све ово нам је јасно када знамо да „Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1, 18). Значи, Богочовек је гарант сигурности боговиђења и богоопштења у стварности богојављења, које се заснива на неоспорној чињеници: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3, 16). Дакле, „Он први заволе нас“ (уп. 1. Јн. 4, 19), и све у богочовечанском односу почива на томе да се Бог први јавља, даје и позива, а човек прима и одазива се, види Онога који се јавља, открива се, а не скрива се. Због тога и можемо да га видимо, јер Он се нама јавља, али то постаје стварност само онда кад ми покажемо зрелост вере, заправо чистоту срца. Само треба знати да та чистота није умишљено чистунство, него је стално уподобљавање љубави Божијој.

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати МИРОТВОРСТВО КАО УСИНОВЉЕЊЕ БОГУ Миротворство, као пут усиновљења Богу, има своје утемељење на конкретној личности Сина Божијег, Богочовека Христа, који је „мир наш .. и Он дошавши благовести мир... кроз њега имамо приступ ка Оцу у једном Духу“ (Еф. 2, 14 – 18). Тако сви ми кроз Сина имамо усиновљење Богу Оцу, који „није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14, 33). Када ово разумемо као нешто

148

што треба да покрене на боље наш свакодневни живот, онда свако од нас даје све од себе како би се успоставио стварни мир међу људима. То је онај мир о коме говори Христос: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14, 27). Када знамо да је Отац благоизволео да„ кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима“ (Кол. 1, 20), онда нам је јасно да је вера незамислива тамо где нема мира у срцу човековом. Псалмопојац, који је издалека сагледавао богочовечанску динамику мира, јасно позива свакога човека: „Клони се зла и чини добро, тражи мир и иди за њим“ (Пс. 34, 14). Ове речи нам јасно и недвосмислено показују да само онда кад успоставимо мир у себи и имамо мир међу собом можемо учествовати у животној радости деце Божије. Само онда кад смо стварни миротворци, ми смо браћа међу собом, сабраћа Христова и вољена деца Оца небескога. Треба рећи да се Отац нас не одриче ни онда када нисмо у синовском стању, а то је онда када заборавимо на миротворство и определимо се за обрачунавање са неистомишљеницима. Он нам не намеће усиновљење, већ нас позива да делатним усхођењем покажемо стварну жељу и остваримо се у заједници љубави, која је незауставива и незамислива само као вертикала без хоризонтале. Увек је осмишљена и остварива као крсноваскрсна стварност живота. То је наша спремност да „пијемо чашу коју Христос пије и крстимо се крштењем којим се Христос крсти“ (уп. Мк. 10, 38–39). Миротворство, дакле, почива на несебичном себедавању, којим се уподобљавамо Христовој крсној жртви, улазећи делатно у тајну распете љубави у којој постајемо стварно синови Божији. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте кад вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.

СТРАДАЊЕ И РАДОСТ ЦАРСТВА РАДИ Сведочење вере подразумева састрадалну љубав, спремност за жртву, а не лукавство убеђивања неистомишљеника. Заправо, потребна је мудрост налажења правог начина и безазленост у односу према свима, као и стална истрајност у делу до потврђивања свега животом, и то не само показивањем остварења, него и давањем живота. Овде је битно указати на то да нема места узвраћању мржњом на мржњу, као ни осветом на прогоне. То није наивно потчињавање пред налетом неумерености неразумних и повлађивање злу, несупротстављање злу, него је победа доброделатне истрајности над злодејством прогонитеља. Овде би попустљивост и пораз било пристајање на уцене силника у страху од оних „који убијају тело“ (уп. Мт. 10, 28). Заправо,

149

онда кад се зацари страх неминовно је да убрзо наступа мржња и освета. Најбољи пример за то јесте сам апостол Петар који је као човек у догађајима Христовог страдања имао велики страх, и који се покушао заклонити изјавном самоувереношћу, говорећи да Га он никада неће издати, чак и онда ако га сви издају (уп. Мт. 26, 33). Он је ту поданичку лојалност која није од њега тражена повређивањем другога (уп. Мт. 26, 51), а непосредно после тога одрицањем од Христа (уп. 26, 69–74), показао свој стварни страх, који је покренуо сва она пређашња стања. Наравно, апостол Петар је касније успео да превазиђе те почетне застоје и потврди себе и своју веру много пута. То је остварио тако што је покајањем ушао у живи и животни амбијент неусловљавајуће љубави Божије. Он пише јасно и разговетно: „Ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра? Него, ако и страдате правде ради блажени сте. А страха се њихова не бојте, нити се плашите; но Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1. Петр. 3, 13–15). Овај став је резултат живог црквеног искуства, и сигурно је да није био изграђен пре Голготских догађаја, отуда и они пропусти и промашаји на личном плану. Сигурно је да су сви каснији догађаји утицали на коначно формирање става, а постојаност става потврђује његово мучеништво, страдање за Христа. Други велики апостол Павле, такође трагалац који је на почетку имао падове и промашаје, и то тако што је био на страни оних који су гонили Цркву, после преумљења недвосмислено говори: „Каква гоњења претрпех и од свих избави ме Господ. А и сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 11–12). Овде се не ради о заговарању судбинске неминовности гоњења, или о томе да је то једини могући пут вере, што би значило заговарање прихватања пасивне улоге страдалника. Да није тако говоре нам Христове речи: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Радост вере, као победа над свим недостацима, увек одстрањује сваки страх и сва несигурна стања која покрећу нагон за обрачуном и осветом. Она осмишљава добро сведочење и покреће смислено стваралаштво, уводећи све у стварност Царства небескога, које се пројављује на сваком литургијском сабрању као БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА.

СО ЗЕМЉИ СВЕТЛОСТ СВЕТУ Недвосмислене речи Христове: „Ви сте со земљи ... Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји ... Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Мт. 5, 13–16), јасно указују на потребну

150

одговорност сваког хришћанина у животу. То није поданичка послушност Богу, него је најпотпуније човекољубље побожног човека који настоји да снагом своје добродетељи убеди свакога човека у лепоту и радост вере. Јер вера је недоказива само у расправама, док се најбоље показује личним примером остварења, које покреће нове ствараоце у живу и животну радост. На то упућују речи апостола Павла: „Колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“ (Мт. 12, 18). Он овоме додаје још један предлог, наводећи начин како и зашто он не прихвата сукоб као меру односа са другим, јасно износећи разлог: „да одсечем повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као ми“ (2. Кор. 11, 12). Дакле, основна мисија хришћана у свету јесте добронамерно сведочење спасења света и човека, без угрожавања слободе другога, али и без непотребне попустљивости пред самовољом, како сопственом тако и самовољом другога. ИСПУЊЕЊЕ А НЕ УКИДАЊЕ ЗАКОНА Релација старо—ново у делу Христовом подразумева стално осадашњење и оприсутњење онога што је било, што се догађа и што ће бити. На тај начин прошлост, садашњост и будућност имају сталну стваралачку корелацију увек новог догађања. Христос је гарант сталности свега, јер Он јасно говори: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се све не збуде ...“ (Мт. 5, 17–18). Овде се јасно указује да испуњење ранијег у новом догађају не значи нестајање и омаловажавање било чега у новој стварност, али није реч о паралелном постојању него се ради о испуњењу као новом постојању ранијег, садашњег и будућег. Испуњење је овде усавршавање, додавање новог, а не остајање на старом. То потврђује даљи ток речи о међуодносу старог и новог. Такође је приметна чињеница уважавања нашег стваралаштва у делу вероучења, где се погрешност не карактерише као коначна препрека за Царство, него постоје две категорије: најмањи и највећи (уп. Мт. 5, 19). Сигурно је да постоји квалитативна разлика стања „погрешности“ и „тачности“, али никоме није ускраћено Царство због става или мишљења. Не постоји претња као мера, што не значи да ова јеванђељска флексибилност указује на потребу маште и самовоље у вероучењу. Али је овде евидентна љубав Божија према свакоме ко слави име Божије. Отуда речи: „Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 5, 20), јасно указују на то да треба свако да превазиђе потребу суђења и осуђивања другога и његове вере, Бог је тај који свима суди свепраштајућом љубављу.

151

НЕПРАШТАЈУЋА МРЖЊА КАО ПОЧЕТАК ЧОВЕКОУБИСТВА Човекољубље је предуслов богољубља, и представља полазну тачку живе вере. Нажалост, догађа се да човек то заборави и преда се нагону освете и мржње, не знајући колико се удаљава од спасоносне љубави. То је опасно сужавање под притиском гнева који раслабљује до несносне мржње која неминовно покреће освету. Ту опасност уочава апостол Павле, који нас све опомиње: „Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем“ (Еф. 4, 26). Због тога Христос, наводећи старозаветну заповест: Не убиј; јер ко убије биће крив суду, додаје: А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду“ (Мт. 5, 22). Из ових речи јасно сазнајемо новост Јеванђеља у односу на Закон, јер видимо да Закон санкционише догађај, учињено дело, док Јеванђеље инсистира на елиминацији почетног узрока, и тако покреће човека у стално бдење у себи и над собом. Тако се најбоље испуњава, али и превазилази слово Закона, јер се све подиже изнад само онога шта се догодило у старање о свему, како о делима тако и о мислима. Када се тако остваримо, онда нам није тешко да незлопамтиво поступамо једни према другима онда кад нас раздваја неки промашај. Спремни смо да разумемо и послушамо Христов савет: „Ако принесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар твој, и иди те се помири са братом својим. Па онда принеси дар“ (Мт. 5, 23–24). Овде се јасно истиче то да је највеће жртвоприношење Богу наше смирење које покреће свепраштајућу љубав, а не само формално праштање и кајање. Помирење је узвишенији чин од жртвоприношења, јер без човекољубља је немогуће богољубље. Поред овог савета Христос опомиње навођењем тачног разлога који се потврђује у свакодневном животу: „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слузи и у тамницу да те вргну. Заиста ти кажем нећеш изаћи оданде док не даш до последњег динара“ (Мт. 5, 26). Колико би било мање судских парница са трагичним епилогом када би човек разумео ову опомену и попустио у сукобу са другим, не тражећи увек само своје и за себе? Због тога је веома важно да човек који претендује на хришћанско име увек буде отворен за другога тако што ће незлопамтивошћу побеђивати сваку злурадост осуђивања и самоистицања. Наиме, наш однос према другоме дефинише нашу сазрелост у делу вере, а праштање је врхунац стварне побожности као дела, а не само као става некога о нечему. Према томе, опростити другоме није слабост и попустљивост пред насиљем греха, већ је то победа над грехом, непристајање на греховно стање. То је најпотпуније знање вере, јер сваки грех је велико незнање и слабост, тако да је узвраћање истом мером пристајање на грех. Овде су веома илустративне речи Христове са Крста, којима се моли за оне

152

који му се ругају и својом мржњом пркосе сами себи: „Оче, опрости им не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Само онда кад можемо да и сами изговоримо ове речи са сигурношћу незлопамтиве љубави ми смо истински хришћани. Тако истински побеђујемо греховну немоћ, сами код себе и једни код других. Остаје питање, а шта са онима који неће да прихвате наш опроштај, па постоји реална опасност да будемо наивни у очима њиховим. Проблем је, дакле, што их наша добродетељ не покреће, али још већи проблем настаје онда кад нас њихово злонамерије оптерети до непраштајуће осветољубивости. Тако се изједначавамо ми са њима и показујемо већу раслабљеност од њих, јер они неће да одступе од свог става, док ми, под притиском тога стања, попушатмо и поистовећујемо се са оним што смо у почетку осуђивали. Када уочимо све ово, схватамо да нас ничије злодејство не оправдава или присиљава да будемо друга страна у сукобу. То најбоље разумемо онда кад схватимо да је човек најјачи онда кад свима прашта све, јер само тако бива растерећен од сваке субјективности и јасно разликује добро од зла, тако да не може бити наиван онај који прашта тачно знајући шта је шта. Без тог знања о свему немогуће је праштање, јер сами себи ускраћујемо разлог и остајемо у греховном незнању, иако тврдимо другачије.

ИСТОВЕТНОСТ ПРОМАШАЈА УЧИЊЕНЕ И ЗАМИШЉЕНЕ ПРЕЉУБЕ Питање љубави у контексту брачног живота веома је комплексно и захтева свестрано разматрање. Ту се много тога усклађује договором оних који су се слободом одлучили за заједничење, тако да су понекад неки приговори неумесни. Јеванђеље јасно истиче љубав као меру, померајући границе које је поставио Закон који санкционише неверство, прељубу само онда кад је она доказана и постојећа као јавно дело. Када је то сакривено од очију јавности онда и не постоји као проблем, али су последице очигледне. Због тога Христос говори: „Чули сте како је казано старима: Не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 27–28). Значи, битна је сама помисао као жеља, а не само конкретан чин, и што је веома интересантно овде се инсистира на одговорности мушкарца, која не пасивизира улогу жене коју он гледа са жељом у срцу. Овде се истиче да није довољно само не учинити нешто, него је потребно стално бдење над собом и свим мислима, жељама и поступцима, и то не само како би се сакрили од других. У том смислу је веома важно да исправно схватимо речи: „Ако те око твоје десно саблажњава ископај га и баци од себе; ... Ако ли те десна рука твоја саблажњава одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један

153

од удова твојих него да све тело твоје буде бачено у пакао“ (Мт. 5, 29– 30), а не да их буквално разумемо. То би било веома поразно, јер се овде не ради о буквалном одсецању руке, или самоослепљивању. Реч је о победи над страстима, заправо, сталном самосавлађивању. Али, предуслов за то је препознавање стања, како би се у суочењу са собом могли ослободити од самоопрвадања које неминовно покреће осуђивање другога. Тада постајемо самоуверени, сигурни у себе, толико да себи дајемо за право да трчимо за промашајима других попут оних који су жену ухваћену у прељуби довели пред ноге Христове очекујући казну (уп. Јн. 8, 3–11), док је она добила опроштај грехова. Треба рећи да опроштај није дозвола да настави даље са старим начином живота, него увођење и слободно улажење у нови живот. Тако су они њој несвесно помогли својом надобудношћу, али су сами остали робови слова Закона. Управо, овај пример показује сву силу љубави Божије која превазилази сву трагику греха, али и сву раслабљеност самоуверености наше, која се заснива на „исправности“ и „оданости“ Закону, која затвара за богољубиво човекољубље. Битно је да знамо да нема неопростивих грехова, па тако и разлога за наше суђење једних другима, или изнуђивање покајања. Бог је стрпљив према свима, само смо ми понекад брзоплети, а понекад спори за покајање. Бог све чини за нас, ништа уместо нас и без нас, тако да и ми не треба једни друге да присиљавамо на било шта.

О ИСКРЕНОСТИ И ЗАКЛЕТВИ Питање истине и искрености у људским односима осмишљава, или обесмишљава, животну стварност и почива на одговорности сваког учесника у стваралачкој пуноћи живота. Ту се често реч потврђује заклињањем, које понекад постаје заклон за неискреност. Ту имамо многа набрајања, од светиња до драгих нам личности, што подразумева одговорност оних који своју реч или обећање потврђују заклињањем овим или оним. У том смислу Христос говори: „Чули сте како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом јер је престо Божији; ни земљом, јер је подножје ногама Божијим; ни Јерусалимом јер је град великог Цара. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити. Дакле, нека ваша реч буде да, да; не не; а што је више од овога од зла је“ (Мт. 5, 37). За ово је потребно стварно поверење и непоколебива искреност у свим односима где је једина мера истина. Овде хришћани не би требало да буду збуњени и оптерећени, посебно ако знамо да је најтемељнији хришћански поздрав: Христос је међу нама – јесте и биће! Када нам овај поздрав није идеолошки став, него стање

154

које почива на познању Христа који је „пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6), онда су сви наши односи темељнији и сигурнији. Нисмо сами себи мера, и не намећемо се другима, него заједно напредујемо у слободи и остварујемо се у истини, напредујући заједно у христоликости.

НЕОСВЕТОЉУБИВА ПОБЕДА ДОБРА НАД ЗЛОМ Поравнање као законита мера људских суочења и сукоба не исцрпљује исте до краја, јер понекад доводи само до једностраног задовољења, без коначног решења. На то нас упућује Христос речима: „Чули сте како је казано старима: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу окрени му и други. И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме подај му и хаљину. И ако те потера једну миљу иди са њим две. Који иште од тебе подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5, 38–42). Исправним разумевање ових речи јасно видимо да се ради о непрестаној добронамерности као мери која обуздава наше узвраћање на зло злим, тачније прихватање злодејства као начина комуникације. Само, ни ово не треба буквализовати тако што ћемо се повлачити пред насиљем и остајати по страни, дозвољавајући тако да зло узима све више маха у животу. Христос је показао то у догађајима крсног страдања, у случају неокретања другог образа пред разузданим војником, који га је ошамарио. Уместо тога Он му се обраћа речима: „Ако ли зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн. 18, 23). Значи, у свему је потребно расуђивање о томе шта је кад потребно, уз доброделатну истрајност коју не може нико и ништа да поколеба или странпути. Несупротстављање злу значи победу над злонамерношћу, а не одустајање од стваралаштва. Ради се о томе да се не прихвата насиље као начин комуникације, јер се тако удаљавамо од доброг решења. Препоручена попустљивост у односу на захтеве других не значи немоћ пред насилним поступцима, него подразумева надмоћ живе вере над самовољом.

ЉУБАВ ПРЕМА ОНИМА КОЈИ НАС МРЗЕ Према хришћанском поимању света, љубав као најдивније осећање свакога човека, подразумева различита стања и односе у којима жртвено себедавање треба да нас издигне изнад интереса. На то нас подсећа Христос: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају

155

и гоне, да будете синови Оца свога који је на небесима, јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре, и пушта дажд на праведне и неправедне. Јер, ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?... Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 43–48). Дакле, љубав не сме да буде затворена интересом и оптерећена пореклом и припадношћу, треба да буде увек делатна, неусловљена и неусловљавајућа. Ништа не може да је обустави и ограничи, јер љубав усавршава, док мржња исцрпљује, троши и обесмишљава онога који је прихвата као начин понашања. Нема места изговорима да нас неко мрзи, јер нас постојање мржње, на другој страни, не обавезује на прихватање и поистовећивање. Уместо тога верујући човек има увек на уму безмерје љубави Божије, која побеђује свако непријатељство и све, који то хоће, усавршава у добродетељи.

НЕРАЗМЕТЉИВОСТ СОБОМ У ДЕЛУ ЧИЊЕЊА МИЛОСТИЊЕ Неусловљена добродетељ, која не почива на себичном интересу себеистицања пред другима, веома је битна и потребна стварност у животу. Јер, кад је оптерећена себичним интересом, увек је угрожена и обесмишљена, тако да остаје понекад безуспешан покушај самореализације. Други је ту само неко ко је средство, није саговорник, сарадник и саучесник у делу неистрошиве љубави. Тако смо сви затворени у себе и своје потребе. На то нас опомиње Христос: „Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца свога који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милстињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 1–5). Значи, крајњи циљ добродетељи јесте служење стварном бољитку другога, а не истицање себе и својих заслуга ради добијања похвала и награда. На тај начин, кад је оптерећена потребом за личним доказивањем чинитеља, добродетељ постаје нешто што обуставља животну стваралачку динамику. Наравно, добро је непропадива вредност и вечна награда никада не изостаје, само је потребно победити најамничку себичност и ропску уплашеност. Тако се саостварујемо у благодатно-подвижничкој стварности вере, не остајући само у стању доказивања личне успешности, достојанства, оптерећујући се заслугама и наградама.

156

МОЛИТВА Молитва је најдинамичнија онда кад се показује као стваралачко трагање и налажење правог смисла спасоносног служења. То није разметање собом, показивање пред другим, али није ни повлачење у себе и тражење само онога што нама треба. То је стална спремност за добродетељ у сигурности вере да нас Бог никада неће изневерити у испуњењу онога што нам је потребно. То не значи наше беспоговорно прихватање наметнутих решења, него подразумева истрајност у тражењу и налажењу. На то нас недвосмислено упућује Христос речима: „И кад се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их људи виде. Заиста вам кажем примили су плату своју. А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 5–6). Треба рећи да ово лично молитвено обраћање не означава повлачење у себе или одвајање од других, јер се нико не моли сам за себе, обраћамо се Богу и помињемо свете и једни друге. Тако смо спремни за молитвено заједничење у богослужбеној пуноћи Цркве, где се саостварујемо у стварности приношења, примања, призивања и памћења добијених дарова љубави Божије. Христос нам јасно указује како да се молимо као богослужбена заједница, говорећи: „А кад се молите не празнословите као незнабошци; јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега. Овако се, дакле, молите: ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА, ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ; ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ, ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО НА НЕБУ; ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС; И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ; И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА. ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО И СИЛА И СЛАВА У ВЕКОВЕ. АМИН. Из ових речи се види да је молитва заједничко дело Бога и човека, које се остварује на релацији Отац—Син. Тако и ми имамо светост у светињи Његовог имена, знамо да је воља Његова да се сви људи спасу и дођу до познања истине, што значи да Његово Царство постаје и наше тако што је већ дошло и што смо сви призвани у исто. То не значи бекство из историје и заклањање иза паравана долазеће вечности. Он се потврђује у историји тако што показујемо спремност победе над собом путем праштања свега онога чиме нас је други повредио и тако смо овде, у историји слободни да верујемо у победу љубави Божије над свим нашим недостацима и промашајима, а не

157

тамо негде далеко и некад у најављеној вечности. Све се догађа овде и траје кроз све векове, до саме вечности. Овде постоји само један услов, а изражава га Христос: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама отац ваш небески“ (Мт. 6, 15). То није уцена, него је позив човеку да учествује у делу, а не да пасивно прима или радознало посматра оно што се догађа поред њега.

ПОСТ Уздржавање као мера напредовања у вери значи сталну прогресију добродетељи. Није одрицање од нечега зарад задобијања похвала и почасти. То је победа над самовољом, није мучење тела како би се остварила надмоћ духовног над телесним. Јер, права димензија живота у вери јесте усклађеност једног са другим, а не несклад и преимућство, пошто је служење једини прави показатељ остварења свакога. Показивање пред другим и истицање сопствених заслуга није црквени начин усавршавања слободне личности. Све ово најочитије се осликава у делу поста, који није сам себи циљ, али је спасоносно средство. Због тога Христос говори: „А кад постите не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи како постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 16–18). Овде се јасно истиче радост поста у стварности благословене употребе творевине.

ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И БОГАЋЕЊА Стицање, иметак и стваралаштво су веома важна животна питања. Кроз њих се дефинише наш однос према Богу, свету, животу и постојању, као и једних према другима. То показују речи: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где мољац и рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и краду. Јер где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19–21). Ове речи никако не значе заговарање дуализма и супротстављеност небеског и земаљског. Недвосмислено указују на потребу утемељења свега у непролазној стварности живота, тако што се превазилази страх од пропадљивости и нестајања. До тога се стиже тако што нам борба за опстанак није у првом плану, јер нисмо оптерећени бригом да прибавимо што више ствари око себе, којима обезбеђујемо животну сигурност. То није одржив став, јер се

158

тако самоунижавамо свођењем на кориснике и потрошаче, одричући се стваралачког искуства. Отуда речи Христове: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске које не сију, нити жању, ни сабирају у житнице своје; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од њих. Па кад траву која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас маловерни? Не брините се, дакле, говорећи шта ћемо јести или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово ишту незнабошци; а зна и Отац небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25–33). Пажљивим разматрањем овог јеванђељског текста видимо да стваралаштво у вери треба да буде растерећено од свих страховања и брига, и никако не сме да постане борба за опстанак. То никако не значи заговарање неодговорности и равнодушности пред динамиком животних догађаја и препуштање свега Богу на суд и одлуку, без имало нашег слободног садејства. Овде је истакнута важност реда и поретка у свему тако што је Царство стављено у први план, али не на тај начин да би се све друго омаловажило и потиснуло. То се додаје, не ускраћује никада и никоме, и тако се остварује здрава животна комуникација многих у заједничком делу вере.

НЕОСУЂИВАЊЕ ДРУГОГА Наш однос према другоме илуструје стање вере и однос према Богу. Отуда речи: „Не судите да вам се не суди; јер каквим судом судите онаквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите онаквом ће вам се и мерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш? ... Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети и извадити трун из ока брата свога“ (Мт. 7, 1–5). Из ових речи следује јасан закључак да свако треба најпре да испитује себе, а не само да уочава недостатке другога, јер то је опасно беспуће несигурног човека који осуђивањем другога покушава да оправда себе. Или, још горе, да истакне своју праведност насупрот грешности других, заваравајући се неутемељеном самоувереношћу. Себи све допушта, а другемо ускраћује све и тако се осамљује у своју самодовљоност, што неминовно доводи до самовоље и нихилизма, да би на крају све постало опасна немоћ. Све ово је још трагичније ако знамо да овом отврдлошћу свако сам себи пише пресуду не само у времену, него и у вечности, судећи другоме сам себи суди, јер се самовољно удаљава од свепраштајуће љубави Божије.

159

Али, има наде онда кад видимо брвно у своме оку, и из стања судије који осуђује другога у радост покајаног боготражитеља који је уклонио балван гордости из свога срца, и добро види и Бог и другог човека.

ИСТРАЈНОСТ У МОЛИТВИ Молитвена истрајност је веома битна и потребна свакоме човеку, јер тако истински сазревамо у вери. Побеђујемо умишљеност о сопственој посебности, и отварамо се за заједничење у добром стваралаштву. На то нас подсећају речи: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи, налази, и који куца отвориће му се. Или који је међу вама човек у кога син његов заиште хлеб, камен да му да? Или ако рибе заиште да му да змију? Кад, дакле, ви зли будући умете добре дарове даривати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?“ (Мт. 7, 7–11). Све је, дакле, утемељено на љубави и давању Оца, и ту је прави разлог сигурности која треба да покрене стваралаштво, а не да га обустави препуштањем свега само Богу. Тако је наше надање у Бога увек жива стварност која покреће свако добро стваралаштво и осмишљава све наше наде.

УСКА ВРАТА И ТЕСАН ПУТ Стваралаштво вере основано је на доброделатном подвигу улажења свих и свега у радост будућег века. Тако се остварујемо заједно у добром делу, где је основа свега самоодречна љубав. То илуструју речи Христове: „Уђите на уска врата, јер су широка врата, и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“ (Мт. 7, 13–14). Ово никако не треба разумети као нестваралачко препуштање човека Богу, без имало делатног учествовања. Овде је веома важно наше учествовање у делу, које се остварује као добри или зли плод. Отуда речи: „Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати... И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 18–20). Ове речи добро показују стварност нашег делатног учествовања, које није могуће сводити на беспоговорно прихватање готових решења. Значи, наш подвиг као крстоношење уским путем и улажење на уска врата је овде важан и потребан. Све ово указује на то да нас Бог истински уважава, а не уцењује тражењем немогућег.

160

СЛАБОСТ НЕДЕЛАТНЕ РЕТОРИКЕ Пажљивим разматрањем јеванђељских речи видимо да је дело вере несместиво само у деклеративно изјашњавање, ако није осољено живом и делатном остваривошћу. То потврђује Христос речима: „Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у Царство небеско, но ко твори вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа чинили. И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“ (Мт. 7, 21–23). Неделатна речитост никако није мера праве вере, него је то самозаваравање човека који умишља да је довољно говорити лепе речи, а не чинити добра дела. Поставља се питање: шта је воља Оца? Јасно је да је воља Божија спасење свих и свега, и то тако што он непрестано жели „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“(1. Тим. 2, 4), а ми је творимо тако што смо у свему отворени за другог и другачијег и спремни да служимо његовом спасењу, нисмо себични да размишљамо само о себи и свом спасењу. Тако се одвајамо од љубави Божије и склањамо у своју самовољу супротстављајући се спасоносној вољи Божијој. Због тог нашег удаљавања имамо и чињеницу Његовог непрепознавања нас. Само треба рећи да се ми склањамо од Њега, а да Он не одбацује нас. ДВА НАЧИНА ОБРАЋАЊА БОГУ Вера се заснива на слушању и делатном остварењу речи Божије, а не само на слушању без разумевања и реализације. То је оно добро стање када свако успева да „проникне у савршени закон слободе, и остане у њему, и не постане забораван слушалац, него творац дела...“ (Јак. 1, 25). Тада је стварно мудар човек Божији, који стваралачки напредује у свему, али увек постоји и опасност другачијег поступка. То Христос исказује речима: „Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену. И удари дажд и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде, јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша речи моје и не изврује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу на песку. И удари дажд, и дођоше кише.... и ударише на кућу ону, и паде, и пад њен беше страшан“ (Мт. 7, 24–27). Јасно је, дакле, да је вера стварна и могућа само онда кад је жива и делатна, а не онда када је само изражена као припадање и прихватање става и мишљења без делатног искуства. Та делатна одговорност у нама покреће свако добро стваралаштво и осмишљава нашу слободу, па према томе, нисмо неко ко само чека да му се нешто догоди, него делатним искуством усходимо у богопознање и боговиђење.

161

ДИВЉЕЊЕ НАРОДА НАУЦИ ХРИСТОВОЈ Завршна реченица у Матејевом јеванђељу јасно илуструје општи утисак после Беседе на Гори. Записано је: „И кад Исус сврши ове речи, дивљаше се народ његовој науци, јер их је учио као онај који има власт, а не као њихови књижевници“ (Мт. 7, 28). Из ових речи много сазнајемо, јер јасно исказују да није довољно само неделатно дивљење пред оним што чујемо. То не треба да буде само тренутна реакција на ново, него почетак једног новог пута, први корак преумљења. Овде обично многи говорници користе сва могућа средства да покрену и поведу за собом оне који их слушају. Чак не избегавају ни различите начине обмањивања, завођења и немогућих обећања, само да би придобили за себе своје слушаоце. Није им примаран интерес слушалаца, њима је важно да имају што више истомишљеника. У остварењу тога циља не бирају средства. Христос не чини тако. Он јасно истиче потребу стваралачког садејства слушалаца, не злоуптребљава њихову тренутну наклоност и стварно дивљење. Он говори живу реч, која ће надживети векове и нараштаје и која је несводива на то да буде идеолошка замка, која богочовечанско заједничење у времену и вечности. Према томе, нама није довољно само дивљење, као ни само пристајање на оно што нам се предлаже, него је потребно да слободно напредујемо у боголикости и богоусиновљењу и тако постанемо живи и животни заједничари речи. Тада нас та реч оживотворава и покреће у делатну сарадњу, која дивљењу даје нову динамику и димензију. Само тако успевамо да будемо стварно радосни у вери, јер нисмо у стању посматрача који се некад диви, а некад бунтује, него смо делатни учесници који се остварујемо напредујући „док сви не дођемо до јединства у вери и познању Сина Божијег, до савршеног човека по мери раста величине Христове“ (Еф. 4, 13). Значи, дивљење са дистанце неоствареног односа може остати само леп догађај који временом нестаје из памћења, док онда, кад се из тога покрене заједничење, неоспорно имамо радост која никада не нестаје.

ХРИСТОВА ЧУДА Догађај Христовог рођења од Дјеве Марије и Духа светога велико је и неописиво чудо, и због тога сва Његова чуда треба посматрати као појављивање љубави, а не као показивање свемогућства Божијег. Смисао чуда јесте да се „покаже слава Божија“, тако што човек постаје учесник те славе, а не само пуки корисник незаслужених дарова. Занимљиво је да је Христос учинио прво чудо на свадби у Кани Галилејској, где је претворио воду у вино. Овај догађај нам разоткрива много тога, а почео је занимљивим дијалогом

162

Богородице и Христа. На њену констатацију да немају вина, схватајући то као позив да учини нешто, Христос јој одговара: „Шта хоћеш од мене жено? Још није дошао мој час“ (Јн. 2, 4). То она не схвата као одбијање, верује у човекољубље свога сина, тако да говори онима који су служили госте да учине све што им Христос каже. Они су то и учинили, напунили су судове водом, као што им је Христос рекао, и захватили су из судова и однели гостима верујући у реч Христову. И стварно се догодило чудо, о чему говоре речи првог госта, кума који се обраћа домаћину: „Сваки човек најпре износи добро вино, па кад се опију, онда лошије, а ти си очувао добро вино до сада“ (Јн. 3, 10). Ово је јеванђељским језиком означено као почетак чуда. Веома значајна су чуда нахрањења многог народа са мало хране, као што је чудо нахрањења пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе, при чему је остало дванаест пуних котарица хлеба (уп. Јн. 6, 5–14). Записано је и сведочанство о нахрањењу четири хиљаде људи са седам хлебова и неколико рибица, при чему је преостало седам пуних котарица хлеба (уп. Мт. 15, 34–39; Мк. 8, 1–9). Овде треба истаћи и веру народа који је стрпљиво слушао науку Христову, не сумњајући да ће остати без хлеба и не мислећи да дангубе идући за Христом. Овим чудима Христос себе пројављује у свој сили и слави, јер Он је у старозаветној стварности хранио изабрани народ много година маном у пустињи. Сада то не чини непрестано и дугорочно, него у изузетним догађајима, али је веома важно то што после обеда наређује да се скупе преостала храна, позивајући човека на одговоран однос према створеном, где мера није расипништво и трошење, него стваралачко сабирање и одговорно чување. Такође је интересантан пример чудесног риболова на почетку апостолске службе Петра, Андреја, Јакова и Јована, кад им после неуспешног риболова током целе ноћи говори да баце мреже у морску дубину, што је Петар прихватио. После обилног улова Петар је рекао: „Иди од мене, Господе, јер сам грешан човек“ (Мт. 5, 8), али Христос га је смирио обећањем: „Не бој се, од сад ћеш ловити људе“ (Мт. 5, 10). Записана су сведочанства о многим исцељењима од различитих болести (уп. Мт. 4, 23–24; 8, 14–16; 9, 2–6; 20–22; 32–33; 15, 22–28; Мк. 1, 34; 7, 33– 35; Лк. 6, 17–19; 7, 1–10; 13, 10–13; 14, 2–4; 17, 11–19; Јн. 4, 46–53; 5, 2–9). Треба рећи да Христос то чини „као онај који власт има“, а не као неко ко убеђује присталице у своју моћ. То нам веома лепо разоткрива питањем које поставља оновременим опонентима: „Зашто зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше рећи: Опраштају ти се греси, или рећи: устани и ходи“ (Мт. 9, 4–5). Тим речима он јасно указује на разорну силу греха, и свемоћ покајања и опроштаја, као и немоћ лажног чудотворства. Он увек уздиже љубав изнад греха, тако да имамо записан Његов одговор на питање о томе ко је крив, родитељи слепог младића или младић: „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему. Мени ваља

163

чинити дела Онога Који ме посла. Док је дан...“ (Јн. 9, 3–4). Интересантно је то да је Он рекао да „није дошао да поквари Закон и Пророке него да их испуни“ (уп. Мт. 5, 17), али је нека исцељења чинио суботом, која је Законом одређени дан одмора. На тај начин их покреће из законског формализма у дубљи смисао празника и празновања говорећи: „Син човечији је господар суботе...Субота је човека ради, а не човек суботе ради...“ (Мт. 12, 8; Мк. 2, 27), и питајући их: „Шта треба у суботу? Добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити?“ (Лк. 6, 9). Све ово је много јасније ако разумемо речи: „Милости хоћу, а не жртвоприношења“ (Мт. 12, 7). Тако, исцељујући телесне немоћи, Христос исцељује и многа срца од оптерећености и ускогрудости. Заправо, свако његово исцељење носи у себи поруку и поуку присутнима. Врло интересантни су примери исцељења оних који припадају другим народима као, на пример, исцељење Хананејкине кћери (уп. Мт. 15, 22–28), као и пример захвалности човека Самарјанина због исцељења, док су деветорица осталих, иначе синови Израиљеви, отишли без благодарења за исцељење (уп. Лк. 17, 15–19). Записано је и неколико примера васкрсења из мртвих, и то: Јаирове кћери (Мт. 9, 23–27; Мк. 5, 37–43; Лк. 8, 41, 49–56), сина Наинске удовице (Лк. 7, 11–16), Праведног Лазара из Витаније, брата Марте и Марије (Јн. 11, 39–45 ), многих умрлих светих за време голготских догађаја (Мт. 27, 52–53). Све ово се догађало као сведочанство човеку о вечном животу кроз Христа, који је наше „васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25). Васкрсавајући појединце Христос свима нама показује да је мера живота вечни живот, а не умирање и смрт. Очевици ових догађаја нису разумели прави смисао онога што се догађало пред њиховим очима, чак су се и подсмевали чувши речи Његове да умрли није умро него спава. Лазарева сестра Марта је на реч Христову о Лазаревом васкрсењу рекла: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан“ (Јн. 11, 24). Изгледа да је тек ово васкрсење код многих покренуло веру, а највише је збунило оновремене фарисеје, јер је Христос подигао Лазара из гроба где је овај био четири дана. Овим васкрсењем Христос је пре голготских догађаја уверио многе у стварност и могућност свеопштег васкрсења.

ХРИСТОВЕ ПРИЧЕ О царству Божијем Током своје троипогодишње мисије Христос је поучавао народ на различите начине, разговарао је са појединцима, одговарао на питања и поучавао у причама. Поред Беседе на Гори, често је говорио и о другим приликама, на сваком месту и у свако време. Записано је да је одмах после

164

Јовановог утамничења Христос почео проповед речима: „Испунило се време и приближило се Царство Божије, покајте се и верујте у јеванђеље“ (Мк. 1, 15). Говорио је да је послан „изгубљеним овцама дома Израиљева“ (уп. Мт. 15, 24) и због тога није одбацивао грешнике и царинике, а на приговор књижевника и фарисеја одговарао је: „Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање него грешнике“ (Мк. 2, 17). Главна тема Његових прича је Царство небеско, и то тако што узима примере из свакодневног живота, као што је случај у причи о сејачу и семену (уп. Мт. 13, 1–23; Мк. 4, 1–23; Лк. 8, 4–15), о пшеници и кукољу ( Мт. 13, 24–30), о зрну горушичином (Мт. 13, 31–33), о квасцу (Мт. 13, 33–35), о радницима у винограду (Мт. 20, 1–16), о свадби царевог сина (Мт. 22, 1–14), о мудрим и лудим девојкама (Мт. 25, 1–13), о талантима (Мт. 25, 14–29), о страшном суду (Мт. 25, 31–46), о изгубљеној овци (Лк. 15, 3–7), о изгубљениј драхми (Лк. 15, 8–10), о блудном сину (Лк. 15, 11–32), о неправедном управитељу (Лк. 16, 1–9), о царинику и фарисеју (Лк. 18, 10–14). Основна порука свих ових прича је: „Царство Божије не долази на видљив начин.... Царство Божије је унутра у вама“ (уп. Лк. 17, 20–21), већ траје и тек ће се догодити. Осваја се на силу, не насиљем над другим, него сталном борбом са собом, где је правило: „Свако ко се узвиси понизиће се, а ко се понизи узвисиће се“ (Лк. 18, 14). Ту постоје сталне антиномије тако што ће „многи први бити последњи, а последњи први“ (Мт. 20, 10), јер је „ много званих а мало изабраних“ (Мт. 22, 14), а врхунац „апсурда“ је казивање: „Ко има даће му се и претећи ће му, а од онога који нема узеће се и оно што има“ (Мт. 25, 19). Све ово нам показује да је Царство небеско плод љубави Божије, а не резултат наших заслуга, заснива се на стварности доброг дара, а не на пасивном прихватању нечега што не знамо. Потребно је добро знање и стално трагање, стваралаштво које осмишљава живот, а не чекање да нам се тек тако нешто догоди. Најбоља слика Царства јесте Гозба, свадба царевог сина где смо сви позвани, али треба да имамо упаљене светиљке и свадбено одело, а не само жељу да ту будемо. Све то стичемо доброделатношћу једних према другима, посебно према „малим“, о чему говоре јеванђељске речи Христове: „Кад учинисте једном од малих мојих мени учинисте.... Кад не учинисте једном од малих мојих мени не учинисте (Мт. 25, 40, 45). Такође је врло интересантно казивање о онима који погрешно уче да ће се „назвати најмањим у Царству Небеском“ (Мт. 5, 19), али биће грађани Царства, док онима који не чине добра ближњима говори: „Идите од мене проклети у огањ вечни...“ (Мт. 25, 41). Како све ово уклопити у голготску стварност, где разбојник добија Царство чим га је затражио? Да ли Христос на тај начин негира све раније речено? Или је све то рекао, само ми нећемо или не можемо да разумемо? Све је већ рекао и објаснио нам да Царство није резултат наших заслуга него је плод љубави Божије, и тај дар најбоље осећамо и примамо

165

онда кад имамо у себи нелицемерну љубав према свима, кад се не поредимо са другим, и не истичемо наше заслуге. Прича о радницима у винограду (уп. Мт. 20, 1–16), где имамо исту плату за оне који раде цео дан и оне који раде само један сат разрешава све наше дилеме. Само ми треба да разумемо поруку, Бог не мери као ми, али и да покушамо да чинимо људима оно што желимо да они нама чине , а не да им узвраћамо на основу онога што они нама чине. О богатству и милостињи Христове приче о Милостивом Самарјанину (Лк. 10, 25-37), о неразумном богаташу (Лк. 12, 16–21), о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19–31), указују на узвишену вредност милостиње, која треба да буде стални подвиг сваког човека. То је стицање, а не трошење блага, што ми не разумемо увек на прави начин. Причу о милостивом Самарјанину Христос је испричао као одговор на питање једног књижевника: „Ко је мој ближњи?“ (Лк. 10, 29). Истичући пример човека из другог народа, са којим су Јудеји били у великом непријатељству, Христос поручује да порекло и припадност нису сигурне одреднице о томе ко је ближњи. Због тога и говори: „Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра моја.“ (Мт. 12, 50). Питање богаства у контексту чињења милостиње добија креативну динамику, али кад постане себично уживање, стицање само за себе, а не благословени рад, онда имамо неразумног богаташа, коме је крајњи циљ стицање само за себе и стање: „Душо имаш многа добра сабрана за многе године: почивај, једи, пиј и весели се“ (Лк. 12, 19). Овде се ради о уморном човеку који одустаје од стваралаштва желећи само да троши, што није добро стање. То још потпуније илуструје Христос у причи о богаташу и Лазару, стављајући у контекст вечности све оно што се догађа у времену. Говорећи о богатом човеку који се „весељаше сваки дан“ (Лк. 16, 19), и убогом Лазару који „жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога“ (Лк. 16, 21), наставља причу о догађајима у вечности када богаташ негодује на своје стање, наводећи одговор богаташу: „Синко, сети се да си примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла, сада пак он се теши, а ти се мучиш“ (Лк. 16, 25). Не значи ово претњу богатима, нити давање лажне утехе сиромашнима да треба овде да се муче како би тамо негде уживали. Ово је позив и једнима и другима да победе себичност, лењост и да стрпљиво истрају на путу вере. О покајању Две Христове приче, о блудном сину (Лк. 15, 11–32), и о митару и фарисеју (Лк. 18, 10–14), показују колика је важност и потреба покајања,

166

и колика је опасност гордости и осуђивања. Ту имамо два супротстављена начина живота, фарисеј се горди и осуђује цариника, остајући самоуверен и непокајан, умишљајући да све што ради добро ради, док цариник смерно вапи Богу молећи опроштај. Овај први мисли да нема греха, па себи даје за право да осуђује грех другога. Још драстичнији пример имамо у причи о блудном сину где имамо млађег брата који слободно тражи „свој део“, иде у туђу земљу, па кад је све истрошио, дошавши себи враћа се у Дом Оца. За то време његов старији брат ради што мора, ликује у себи што је „бољи“ од свог млађег брата и очекује награду. Ту његову идилу „нарушава“ брат-покајник, и он приговара Оцу на љубав према покајаном сину. Када ове две приче разумемо, на прави начин ћемо ући у безобаље покајне радости, и видећемо да никад не треба умишљати о себи и својој праведности тако да имамо право друге да осуђујемо. Осуђивање увек води на беспуће самоуверености и самодовољности, одваја нас и од Бога и од људи. Митар и фарисеј два су типа побожности и два начина молитве. Свако од нас је прошао и једно и друго искуство, то треба знати и признати, како бисмо могли исправити се на боље. Нико не жели да чује лоше о себи, да говори лоше о себи, али о другоме говорити лоше, то је просто навика. Тешко је суочити се са собом, ту смо спремни да смислимо стотине разлога против, почев од тога да то „нико не ради“, па до мишљења да треба чувати своје достојанство. А, управо, достојанство се чува доброделатношћу и стваралачким бдењем у себи. Због тога треба да нам буде јасно да је достојанство показао смерни цариник који „издалека стајаше, и не хтеде ни очи уздигнути небу, него се бијаше у прса говорећи: Боже буди милостив мени грешноме“ (Лк. 18, 13). За разлику од њега, фарисеј се није молио Богу, него је себе истицао изнад свих, говорећи о себи: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи, грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18, 11–12). Христос је закључио о њима јасно и тачно: „Сваки који се узвисује понизиће се, а који се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14). Не говори то зато што му није мило да човек буде „свој“, знајући шта је добро и чинећи добро, него указује на опасност себичности која спречава доброделатност. То је добро које није учињено на добар начин, није добро као себедавање него интересно чињење зарад себеистицања. Мера је интерес, а не саможртвено богољубље и човекољубље. Трагизам принудног добра најречитије је описан у Христовој причи о блудном сину, и то у случају старијег сина, тј. брата који чини добро, ћути и ради, али му не годи да види да се његов брат враћа са беспућа на пут. Овде треба рећи да и ми сами, често под притиском сопственог најамничког односа, само видимо и коментаришемо поступак млађег сина који узима „свој део“ и одлази. Као да некако по инерцији стајемо на страну покорног

167

сина који не тражи „свој део“, али није спреман ни да подели са Оцем радост због братовог повратка у Дом Очев. Он ту види само место за себе, брата се већ одрекао, заборавио га је, а он се сад враћа да му смета. То му никако не одговара. Како сад да подели са оним који је већ узео и све потрошио? Страшне су то дилеме кроз које сви пролазимо кад нисмо спремни да се радујемо успеху другога, посебно ако то подразумева неко наше давање. Тада све заборављамо и тражимо стотине разлога да се „сачувамо“ од тог другог. Најтрагичније је то што тада човек, који је „отишао својим путем и потрошио своје“, има потпунију животну динамику од нас који смо самоуверени у исправност својих поступака. Тако и овде, млађи брат је имао храбрости да се одвоји од оца, затражи свој део и оде својим путем, али није изгубио веру у Очеву љубав, што потврђују речи; „А кад дође себи рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу своме па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од најамника твојих“ (Јн. 15, 17–18). Овде видимо стварно знање о величини преступа и отуђења и спремност суочења са собом и својим промашајем, и то тако што не тражи синовско достојанство, него прихвата најмање звање. Тако је сличан царинику из претходне приче, јер смирењем побеђује грех и отуђење. Отац, видевши то, излази у сусрет, облачи му најлепшу хаљину, ставља му прстен на руку, као символ синовства и спрема гозбу, радујући се повратку свога сина: „Јер овај син мој беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк. 15, 24). Старији син, нестрпљиви наследник, чувши весеље и сазнавши разлог „расрди се и не хтеде ући“, приговоривши оцу због љубави према сину, а своме брату: „Ето служим те толико година и никад не преступих ниједну твоју заповест па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима. А кад дође овај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено“ (Лк. 15, 29–30). Ово је типичан пример човека разочараног у Божије човекољубље, коме супротставља своју праведност и послушност, не знајући да се тако најбесмисленије супротставља Богу, замерајући му што воли све људе. Њему је годило одсуство брата, навикао је на самоћу, он није тражио од оца ништа плашећи се губитка, а сетио се да је могао да тражи кад је видео љубав оца према брату. Отац њега саветује позивајући га да и он постане учесник радости: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје је твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав би и ожеиве, и изгубљен беше и нађе се“ (Лк. 15, 31–32). Само онда кад уђемо у динамику радости спасења, моћи ћемо да превазиђемо себе и умишљеност о себи и својој правди и праведности, знајући да увек имамо разлога за покајање, а никад за противљење љубави Божијој према свима људима и сваком човеку.

168

ХРИСТОВ РАЗГОВОР СА ПОЈЕДИНЦИМА Никодим Христово човекољубље је безгранично. Он воли неизмерно сваког човека што показује својим рођењем од Дјеве и спасоносним служењем човеку. Јеванђеље нам показује многе примере који све ово потврђују, а један од таквих примера јесте разговор са фарисејем Никодимом и пристајање да то буде тајно, током ноћи, како би сачувао свога саговорника од подозрења околине. Знајући да је саговорник добар зналац Закона и Пророка, Христос после Никодимовог почетног казивања поучава саговорника дубокомисаоним речима. Никодим је одмах на почетку показао изузетно поштовање: „Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао, јер нико не може ова знамења творити, која ти твориш, ако није дошао од Бога“ (Јн.3, 2). Из ових речи се да закључити да Никодим долази не само у своје име, него у име још неких заинтересованих појединаца. Христос препознаје мудрог зналца, па му одговара: „Заиста, заиста ти кажем ако се ко не роди одозго не може видети Царства Божијега“ (Јн. 3, 3). Овим речима указује на узвишено достојанство свакога човека, и открива крајњи смисао своје спасоносне мисије: да позове човека у радост Царства, а не да се Он покаже и запрепасти људе својом посебношћу. Тако указује на потребу човековог стваралаштва, које именује као „рођење одозго“. То, ипак, збуњује мудрог човека Никодима, који зна само за једно рођење: рођење од мајке, па се пита: „Како се може човек родити кад је стар? Еда ли може други пут ући у утробу мајке своје и родити се?“ (Јн. 3, 4). Врло је битно истаћи овде Никодимову искреност и инсистирање на јасности. Он размишља реално, не у загонеткама. Зна Закон и пророке, препознаје Христову посебност, али не разуме још увек Његову мисију. То Христос препознаје и наставља сведочење: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела тело је, што је рођено од Духа дух је. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш а не знаш откуда долази и куда иде. Тако је свако ко је рођен од Духа“ (Јн. 3, 5– 8). Христос наставља даље сведочење о човеку у богочовечанској стварности, што Никодим још увек не разуме, пита се: „Како то може бити?“ (Јн. 3, 9). Подсетивши га да је он зналац Закона, што подразумева знање, опомиње га на још дубљи смисао вере. Говори му: „Нико се није попео на небо, осим Онај Који сиђе с неба, Син Човечији који је на небу. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне и Син Човечији, да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 13–16). Разоткрива му тајну указивањем на добро познати догађај из времена идења синова Израиљевих кроз пустињу,

169

који представља праобраз Христове крсне жртве. Тако му даје до знања да је све повезано једно са другим, ништа се не догађа само за себе и има свој даљи ток у каснијим догађајима. Покренувши га тако из „запечаћене прошлости“ у креативну будућност, наставља сведочење: „Јер не посла Бог Сина свога да суди свету, него да се свет спасе кроз њега... А ово је суд: што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму него светлост ... Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова јер су зла. А ко истину твори иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 17–21). Сигурно је да Никодим није одмах до краја разумео оно што је чуо, али је разговор оставио на њега дубок траг. Није одмах постао ученик Христов, али је био веома наклоњен Христу. То показује један потоњи догађај. Када су старешине под теретом страха од нове науке смишљали како да уклоне Христа са јавне сцене, Никодим је одважно рекао: „Еда ли Закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и дозна шта чини?“ (Јн. 7, 50). Врхунац Никодимове вере и зрелости у вери, што значи и разумевање онога што је чуо, догодио се у време Христовог распећа и погребења, када је заједно са Јосифом из Ариматеје, који је такође био „тајни ученик“ Христов, дошао код Пилата да узме тело Христово, доневши тада сто литара помешане смирне и алоја (уп. Јн. 19, 38–39). Дакле, онда кад је било најтеже и најопасније показати се као познаник и пријатељ Христов, кад се чак и Петар одрекао Христа, а остали апостоли, осим Јована Богослова, разбежали се Јосиф и Никодим јавно признају оно што су све време држали у тајности. Тада су се заиста „родили одозго“, а Јосиф је после тамновања био протеран из земље. Постоји предање да је отишао у Енглеску, где је проповедао веру у Христа. Празнује се као светитељ 31. јула по старом календару. Самарјанка Најинтересантнији од свих Христових разговора је разговор са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, када показује да је Он спаситељ света, а не само једног народа или неких привелегованих људи. Када знамо степен непријатељства и нетрпељивости Јудеја и Самарјана, овај догађај нас још више уверава у то колико је Христу стало да се развежу сви окови мржње и сукоба међу народима. Иако на почетку видимо да апостоле шаље најпре „изгубљеним овцама дома Израиљева“, говорећи им: „ у град Самарјански не улазите“ (Мт. 10, 5–6), то не треба да нас збуњује, јер тиме не исказује негативан став према било коме, него се пре може рећи да уважава стање апостола и њихов однос према себи и другима. То постепено поправља показујући неизмерно човекољубље према свима. Овај разговор се десио када је Христос на путу из Јудеје у Галилеју пролазио кроз Самарију, док је

170

седео крај извора, пославши ученике у град да купе храну. Било је тачно око подне кад је наишла жена Самарјанка да захвати воду са извора. Христос јој се обраћа са молбом да му да воде да пије, што њу збуњује јер види Јудејца, а зна да се Јудејци и Самарјани мрзе. Христос разговор преусмерава у бољем правцу, даље од сукоба између два народа, и представља јој се речима: „Кад би ти знала дар Божији, и који је тај који ти говори: дај ми да пијем воде, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу“ (Јн. 4, 10). Она и даље види само жедног Јудејца који нуди немогуће, па се пита: „Ни ведра немаш, а студенац је дубок, одакле ти онда вода жива? Еда ли си већи од оца нешег Јакова, који нам даде овај студенац ... (Јн. 4, 11–12). Тада је Христос почео да је уводи у дубљи смисао, говорећи јој: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде живе“ (Јн. 4, 13–14). Чувши ово Самарјанка се заинтересова за понуду, али само минималистички, без дубљег разумевања. Годило јој је да се реши проблем честог долажења на извор и тешког ношења воде до куће. Видела је могућност решења тог проблема и поверовала је да њен саговорник може то да учини, није разумела стварни смисао реченог. Али се ипак отворила за даљи ток разговора, посебно после Христових речи, када је рекла да нема мужа: „Добро каза: Немам мужа, јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж, то си право казала“ (Јн. 4, 17–18). После ових речи она се не збуни, осети неку чудесну слободу пред Христом, па поче да поставља питања: „Господе, видим да си пророк. Оци наши клањају се Господу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати“ (Јн. 4, 19–20). Из овог питања извире дубоко људско поверење у саговроника, од кога се не тражи просто само одговор, него савет са уважавањем мишљења. То Христос цени веома, и одговара јој са крајњом поруком вере изнад свих подела и расправа: „Жено, веруј ми да долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух, и који му се клањају у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 21– 24). Чувши ово Самарјанка настави показујући сигурну веру и добру наду у вези са будућим догађајима: „Знам да долази Месија звани Христос, кад он дође објавиће нам све“ (Јн. 4, 25). Видевши то Христос јој саопштава: „Ја сам – који говори с тобом“ (Јн. 4, 26). Она је брже отрчала до града и саопштила својим сународницима и суграђанима све о свом чудесном сусрету, и позвала их је да дођу заједно са њом да се увере. У међувремену су стигли апостоли, купивши храну, зачудивши се оним што видеше, не приговарајући ништа ни Христу ни Самарјанки (уп. Јн. 4, 27). Христос им објашњава шта се догодило и шта се догађа, одговарајући на њихову понуду да једе храну коју су донели: „Ја имам јело да једем за које ви не знате ... Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао и извршим његово дело“ (Јн. 4, 32-

171

33). Убрзо се појавише Самарјани које је позвала жена, говорећи им да јој је „рекао све шта је учинила“. Они су стварно поверовали, што су потврдили позивом да остане код њих.Христос је овај позив прихватио и остао је код њих два дана. Они тада исповедише веру у Христа, обраћајући се жени: „Сада не верујемо више због твога казивања, јер само смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос“ (Јн. 4,42). Тако је жена Самарјанка постала прва мисионарка Христова, која је поверовала у њега заједно са онима које је довела Христу. Није се уплашила себе и свог живота, суочила се храбро и одлучно, па чувши о себи није почела да се самооправдава или самооптужује, него је наставила да тражи одговор на суштинска животна питања вере. Најпре је тражила животне олакшице, да не мора да долази сваки дан на извор, па кад је видела да у животу нема скривених ствари – није ту стала, тражила је одговор на питање богослављења и богослужења, и исповедивши веру у Месију чула је Христово потврдно сведочење о себи, које је хтела да подели са другима. Позвала је свој народ да заједно препознају и прославе Христа, и њена мисија је била успешна. Ова прича хришћанима даје добру поуку, а онима који то још нису реалну наду. Симон фарисеј Христос позива у заједничење све људе свих сталежа и опредељења, не улазећи насилно у простор њихове слободе, одазивајући се сваком њиховом позиву. Одазивајући се показује уважавање према њима, али и љубав којом их покреће ка вишем и савршенијем стваралаштву. Тако се десило да је отишао на вечеру код извесног Симона фарисеја, где је дошла жена грешница са мирисима у суду од алавастра, „и ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом“ (Мт. 7, 38). То је разочарало формалисту фарисеја, који је у вези са грехом другога имао само осуђивање као меру, није знао за дубину и висину праштања Божијег, па је посумњао у исправност Христовог поступка. Али, ето он и није пророк који препознаје грешнике, и зато пристаје на „јавни скандал“ да га се дотиче грешна жена. Христос види шта се догађа у срцу овог законика и обраћа му се: „Симоне, имам ти нешто казати: Двојица беху дужни једном повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да врате опрости обојици. Кажи ми који ће га од ове двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А Он му рече: Право си судио“ (Лк. 7, 40–43). Овим питањем, кратком причом, Христос показује Симону да разуме његову дилему у вези са догађајем који је домаћину „покварио атмосферу“, али и пробудио сумњу. Да би га покренуо из сумње пита га ко од двојице дужника више воли

172

зајмодавца који опрашта дуг, указујући му да је у темељу праштања љубав. Овај пример конкретизује, примењује на овај случај и погледавши у жену покајницу обраћа се домаћину: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао, а она откако уђе не преста целивати ноге моје. Уљем ми ниси намазао главу, а она мирисом помаза ноге моје. Зато кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. А њој рече: Опраштају ти се греси ...“ (Лк. 7, 44–48). Љубав све покреће, док законски формализам зауставља човека оптерећујући га страхом од греха и осуђивањем другог човека. Значи, овим речима Христос не приговара домаћину, није неблагодарни гост, него показује љубав сведочећи истину о себи. Даје му поуку на најконкретнији начин, и не само њему него свима присутним гостима, који се питају ко је она да може грехе опраштати, јер по њима греху се суди, грешник се осуђује на муке и испаштање. Ту се скрива главни разлог неразумевања Христове љубави, јер по њима Бог који не кажњава по Закону који је Он дао, него спасава све који се кају, праштајући у љубави, сам себе демантује. Да би их покренуо из тог очајног стања непраштања и осуђивања, Христос говори жени: „Вера твоја спасла те је, иди у миру“ (Лк. 7, 50). Тако је између свих званица само „незвани гост“, и то још „жена грешница“ препознала Сина Божијег и љубав Његову, док су остали, заједно са војим домаћином, добили добру поуку о свепраштајућој љубави Божијој, која прима и усавршава човеково покајање. Богати младић Јеванђељски текст садржи многе примере спонтаног разговора, који обично долази после постављеног питања неког саговорника. Интересантан је Христов разговор са богатим младићем, чија је жеља за Царством Небеским евидентна, али је схватање Царства врло дискутабилно. То је за њега наставак уживања, само у неком другом облику, и он је спреман да испуни све што треба само да не изгуби место. Да би био убедљив он саопштава да је испунио баш све што Закон налаже, још од младости своје. Христос његово обраћање види као тражење нечег бољег, а не само као разговор о учињеном. Али, младић ипак дубоко стоји у атмосфери већ учињеног, и показује спремност да учини и нешто више, али све зарад увећавања свог добитка и даљег стицања за себе. Христос жели то да исправи, и због тога му одговара: „Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Лк. 18, 22). Није га на овај начин уценио, предложио му је нови начин богаћења давањем другима, што младић схвата као губитак иметка, и због тога „постаде жалостан, јер беше веома богат“

173

(Лк. 18, 23). Није младић схватио одговор као понуду која покреће напред, уважавајући досадашње стваралаштво. Он се уплашио губитка и сопственог осиромашења и одустао је не прихватајући предлог. Христос после тога констатује: „Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије!Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије“ (Лк. 18, 24–25). Тешко, али не и немогуће, јер Бог жели спасење свих, али никога не присиљава као што никога и не одбацује, све позива. И овде Христос позива, а не одбацује, богатог младића који одустаје будући оптерећен страхом од осиромашења. Очевици овога догађаја се питају: „Па ко се може спасти? (Лк. 18, 26), вероватно будући збуњени тиме што није „довољно“ за спасење формално испуњавање законских одредби. Христов одговор: „Што је људима немогуће Богу је могуће“ (Лк. 18, 27), покреће слушаоце да не остану заточеници безнађа, и да разумеју да богатство није проблем само по себи, него је највећи проблем наша неспремност да поделимо радост једни са другима. Закхеј Јеванђељски став према иметку и богатству је позитиван, јер исто смешта у контекст благослова, а не нечег грешног, погрешног и непотребног. Једини проблем јесте неправедно богаћење без труда и безумно расипништво без човекољубља. Чак и то је могуће превазићи делатним покајањем, а не само променом става или деклеративним заговарањем нечега. Најочитији пример за то јесте цариник Закхеј из Јерихона, заправо старешина цариника. Догодило се то да је он пожелео да види Христа, и чувши да пролази кроз његов град попео се на дивљу смокву (дуд), пошто је био малога раста. Сусрет је био чудесан, њему је било довољно само да види Онога о коме је много тога чуо, али Христос се зауставља пред дрветом на коме је био овај цариник и позива га говорећи му да жели да буде његов гост. Интересантно је што се Господ сам нуди човеку да уђе у његов дом, а овај то радосно прихвата. То збуњује законске формалисте, који строго суде и олако закључују о туђем греху. Док су се формалисти чудили Христовом поступку, Закхеј се исповеда живо и животно: „Господе, ево пола имања свог даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих вратићу четвороструко“ (Лк. 19, 8). Овим речима он потврди старозаветну законску норму четвороструког узвраћања (уп. ), као и новозаветну динамику добродетељи кроз давање свога иметка онима који немају. То је оно што није могао да учини богати младић. Рећи ће неко, да али он је у свему био исправан за разлику од Закхеја. Али, да ли је баш тако? Истина је да Закхеј говори о својим промашајима, док богати младић истиче своја добра дела, али то још увек не значи да треба да унапред

174

закључујемо о праведности или кривици једног или другог. Много важније је размотрити њихову спремност или неспремност за идење напред. Закхеј је спреман, и то јасно говори, богати младић није спреман, и одлази од Христа разочаран. Ово поређење није опредељивање за и против, него је стваралачко сагледавање покајне радости која нас подиже изнад греховне немоћи, осуђивања и себичности. Имајући то и виду Црква је одредила да се јеванђељски одељак о Закхеју чита приликом освећења новог дома. Тим читањем сведочи радост спасења, у смилу Христових речи Закхеју: „Данас дође спасење дому овоме, јер и ово је син Аврамов, јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19, 9–10). Ово је одговор љубави Божије човеку који показује искрено човекољубље и зрелу наду, а не признаје само промашаје и не тражи само за себе. Спреман је да делатно превазиђе оно што је учинио, али и да подели радост са другим. Не тражи себично за себе, него несебично даје себе и своје и зато добија велики благослов Божији.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО Христос постепено уводи ученике у дубине вере и богопознања. Прилагођава се њиховим сазнајним моћима, води их корак по корак, почев од чудесних догађаја, казивања у причама и објашњења. Они за њега никако нису група неупућених које повремено одушевљава чудесним исцељењима болесних или лепим речима. Спрема их да буду Његови сведоци који говоре у пуноћи вере и знања, тако да је сваки догађај корак више на путу христопознања. Врло је интерсантно то да их је једном приликом питао: „Шта говоре људи, ко сам ја?“ (Лк. 9, 18). Они су му одговорили да једни мисле да је пророк Илија, други да је Јован Крститељ, а неки да је пророк Јеремија. Чувши ово Христос упита њих, шта они мисле ко је Он? У име свих одговори Петар: „Ти си Христос Син Бога Живога“ (Мт. 16, 16). Петар је одговорио у име свих апостола. Није само он знао ко је Христос, сви апостоли су знали, само је Петар одговорио. На то указују Христове речи: „Тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на том камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 17–18). Овде Христос говори о богопознању као дару од Оца, и вери у Сина Божијег као темељу Цркве, обраћа се Петру, јер је он исповедио у име свих веру у Христа као Сина Божијег. Интересантно је да је запретио ученицима да то никоме не казују (Мт. 16, 20; Лк. 9, 21), чувајући их од површног тријумфализма. Због тога им почиње говорити о „прослављању Сина Божијег“ кроз крсну жртву, страдање и распеће, и на крају васкрсење. Сада Петар приговара, негодује, јер не разуме у том тренутку тајну спасења. Сада, оном истом Петру кога је похвалио због вере, говори: „Иди од мене

175

сатано! Саблазан си ми јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Како то објаснити? Лако, ако не умишљамо превише о било ком човеку, јер кроз то догађање видимо сву дубину и висину вере човекове, али и све људске слабости. То нам постаје још јасније ако пратимо даљи ток Христовог казивања. После овог дијалога са два различита исхода, имамо позив и упутство: „Ако хоће ко за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Јер ће доћи Син Човечији у слави оца свога са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим ...“ (Мт. 16, 24–27). Вера је подвиг, а не интересно припадање друштву привилегованих, почива на Божијем дару и позиву и човековом слободном прихватању, а остварује се као стално крстоношење у саможртвеној љубави, без интересне себичности. Припремивши на овај начин ученике за неописиве дубине и висине вере, Христос их води даље, у ново знање. Али одабира само тројицу за очевице великог догађаја, Петра, Јакова и Јована, које изведе на гору високу (Тавор), „ и (док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одело његово бело и блистајуће) ... преобрази се пред њима, и засија лице његовокао сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост. И гле, јавише се Мојсије и Илија који с Њим говораху (о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму) ... настаде облак и заклони их ... и чу се глас из облака: Oво је Син мој љубљени, њега послушајте“ (Мт. 17, 1–13; Мк. 9, 2–7; Лк. 9, 28–35). Дакле, док су се молили на Таворској гори, апостоли су од умора заспали (уп. Лк. 9, 32), и пробудивши се видели су све ово. Како су се осећали тада најбоље илуструју Петрове речи: „Учитељу, добро нам је овде бити, да саградимо три сенице, једну теби, једну Мојсију и једну Илији...“ (Лк. 9, 33). Јеванђелиста овоме додаје да Петар „не знађаше шта говори“, не оптужујући га за незнање, и истичући снагу одушевљења које поведе ка немогућем. Али, одједном све се врати на почетак, пред њима је стајао Христос, сам без својих саговорника и у „обичном“ обличју. Шта се заправо догодило на Тавору? Очи апостола су се отвориле да виде Христа „као што јесте“, а појавили су се Мојсије и Илија да потврде стварност виђења и најаве будуће догађаје. Христос апостолима заповеда да никоме не говоре ништа пре Његовог васкрсења. Они Га питају о томе шта значи васкрснути из мртвих, и том питању додају оно што су чули од књижевника, да ће најпре доћи Илија. Он је то потврдио говорећи да је Илија већ дошао, што су они разумели да се односи на Јована Крститеља (уп. Мт. 17, 13). Апостоли очевици великог догађаја, све ово су доживели са вером, тако да после догађаја и разговора са Христом „заћуташе и никоме не објавише у оне дане ништа од онога што су видели“ (Лк. 9, 36).

176

ХРИСТОВО РАСПЕЋЕ И ВАСКРСЕЊЕ (Мт. 26–28; Мк. 14–16; Лк. 22–24; Јн. 18–21) ВАСКРСАВАЊЕ УМРЛОГ ЛАЗАРА ПОМАЗАЊЕ У ВИТАНИЈИ УЛАЗАК У ЈЕРУСАЛИМ Троипогодишња Христова спасоносна мисија у својој драматичној завршној фази осликава богочовечанску стварност на најбољи могући начин. Најпре, догађа се оно што су старозаветни пророци унапред предсказали, будући благодатно просвећени Божијим откровењима. Као што су тачно предодредили рођење, тако су и све спасоносне догађаје описали као да су њихови очевици. На тај начин је Бог припремао род људски за велики догађај љубави која побеђује смрт Христовим умирањем на крсту и васкрсењем из мртвих. Бог је постао човек, и узео на себе све наше грехе да их победи, умирући на крсту ради нас и нашега спасења ради. Све то чини тако што се прилагођава нама и нашим потребама, не желећи да нас било чиме забуни или заведе тако што ћемо будући запрепашћени прихватити нешто без расуђивања. Тако нешто је неспојиво са Божијим давањем човеку, јер Он жели нашу слободну сарадњу у свему, а не беспоговорну покорност из страха од казне и освете. Наша неизнуђена добродетељ, неоптерећена себичним интересом, ни Божијим ни нашим, не сме да буде срачуната у смислу задобијања награде за послушност. Тако се губи стваралачка слобода и све постаје ропска покорност и најамничка оданост, без имало љубави. Бог све за нас чини јер нас воли, што подразумева и нашу љубав према Њему и међу нама. Врхунац те љубави постигнут је у Голготским спасоносним догађајима којима претходи Христово васкрсавање Лазара, што је покренуло мноштво народа да крене у сусрет Христу када је Он улазио у Јерусалим да оконча спасоносну мисију. Лазарево васкрсење има вишеструки значај јер показује да умирање није крај свих крајева. Догађаји у вези с тим чином разоткривају стање многих, као и то да је код неких постојало добро почетно знање о Христу. То најпре показује Марта, сестра Лазарева, која је у једном ранијем догађају Христовог доласка у њихову кућу, заокупљена тиме како да угости Христа, оптуживала своју сестру Марију, а Христос је похвалио, не њу, него Марију, говорећи да је „добри део изабрала, који се неће узети од ње“ (Лк. 10, 42). Марта сада са чврстом вером говори: „Господе, да си ти овде био не би мој брат умро“ (Јн. 11, 21). Дакле, она је веровала у вечни живот, и то потврђује речима: „Знам да ће устати о васкрсењу у последњи дан...“(Јн. 11, 24). То је потврдила одговарајући на Христово питање да ли верује у васкрсење и

177

вечни живот. За разлику од ње апостоли нису баш показали потребан ниво знања вечног живота, њихово знање живота сведено је на „многаја љета“ без „вјечнаја памјат“, као што је то случај код неких и у наше време, без обзира на неоспориве чињенице и конкретне догађаје. Све те несигурности по питању живота и смрти, рађања и умирања, исказује апостол Тома, који реагује на позив да сви заједно оду у Витанију. Док Христос говори: „Наш пријатељ Лазар заспа; него идем да га пробудим ... Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће“ (Јн. 11, 11, 25), Тома приговара: „Хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн. 11, 16). Да ли је то говорио из страха, или приговарао из неких других разлога, није важно. Тај приговор показује да Христос није завео страховладу у односу са апостолима, него је свако од њих могао увек да искаже свој став и изнесе предлог. Овде се Христос није осврнуо на приговор због важности онога што предстоји, а не због неуважавања саговорника. Заправо, потоњим речима о васкрсењу и вечном животу свих који верују у Њега је објашњавао све раније нејасноће. Наравно, конкретан догађај васкрсавања Лазара је још животније објаснио све недоумице, само је потребна вера да се све то прими и прихвати. Збуњени у суочењу са смрћу, људи често реагују затварањем и сумњом, тако да имамо неку чудну контрадикцију у наступима појединаца који наводно не верују, а у ствари се боје Бога оптужујући Га да је Он неко ко се обрачунава са нама путем нашег умирања као казне. Тако су у неком чудесном раскораку и радије прихватају празноверице него ли праву веру. То стање збуњености пред необјашњивим, и страха од онога што им се може догодити раслабљује и поробљава. А човек, кад није слободан, не може да успостави добру комуникацију са Богом, ни са другим човеком. Нема у себи порив за животну радост, сав је у недореченостима и недоумицама и као такав брзо постаје лак плен различитих празноверица. Безнадежно се предаје пред животним изазовима, не желећи да себе види као грађанина Царства небеског које је непролазно. Овако самообезвређен човек је самолишен, неслободан и брзоплет у свему, неутемељен је у животу. Поводљив је и радознао, тако да и поред почетне неповерљивости према новом олако прихвата оно што га изненађује и зачуђује у моменту. На тај начин су реаговали савременици Христовог чудесног васкрсавања Лазара, четири дана после смрти. Три и по године јавног дела није им било довољно да препознају Сина Божијег, догађај чудесног васкрсења умрлог Лазара их је покренуо ка Христу, јер су и сами били опчињени гробним страхом, и учинило им се на моменат да је Христос разрешио њихове дилеме. Заправо, тако је заиста кад је у питању Христос, али они нису успели да дођу до краја у свом путу ка Христу. Иако су га славословно дочекали радосним поклицима, нису издржали до краја. Одустали су одмах чим су наступиле другачије околности, и неколико дана после „Осана“, они вичу бирајући Вараву уместо Христа: „Распни га, распни,

178

крв његова на нас и на децу нашу“. Овде не треба оптуживати било који народ, посебно не богоизабрани народ, него јасно видети слабост сваког човека док не постане сигуран у вери и усиновљењу Оцу кроз Сина у Духу светом. Проблем је то што самодовољан човек не може да разуме разлоге страдања Сина Божијег, и то види као слабост, а не као најпотпунију љубав, па кад се суочава са вешћу да је некога подигао из гроба у живот онда му се диви, али кад Га види пред Пилатом на Суду онда се склања како и сам не би доспео у то понижавајуће стање. Не разуме логику драговољног понижења ради нас и нашег спасења и не види спасоносну стварност, склањајући се у своју саможиву себичност. Али, ни тада није ускраћен за могућност преумљења, само ако хоће може да уђе у спасоносну логику. Јер, Христос је драговољно поднео крст и смрт, како би омогућио сваком човеку радост вечног осуђивања. Тако је неосуђивање први корак нашег уласка у спасоносну логику која подразумева заједничење слободних личности у љубави Божијој. Тада нисмо безлична маса која се двоуми између дивљења и осуђивања, него смо доброделатни ствараоци који саучествују у спасоносној стварности која траје кроз све векове и улази у вечност. Знајући ово ми видимо да оно што се догађало „у оно време“ није престало данас, него траје увек, до скончанија века. Овде треба истаћи један запис из Јовановог јеванђеља: „Али ово не разумеше испрва ученици његови, него кад се прослави Исус онда се сетише...“ (Јн. 12, 16). Овај запис јасно указује да Бог никога не присиљава, нити привилегује, свима се открива ненасилно, чекајући наше одазивање и учествовање у спасоносном делу. Не скрива се, не одустаје, непрестано дела, све чинећи нас ради и нашега спасења ради.

ТАЈНА ВЕЧЕРА — УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА Христос све усавршава, све чини незастариво новим тако што осмишљава оно што је било новим додавањем, без елиминације и омаловажавања ранијих радњи. На тај начин све старозаветне празнике, међу којима је највећи Пасха, уводи у новозаветну логику на Голготи где смрћу побеђује смрт. Да би све то било пријемчивије и јасније, Он у предвечерје страдања сабира своје ученике и установљује нови празник, заправо свету тајну причешћа и отуда име: ТАЈНА ВЕЧЕРА. То име никако не треба да нас збуњује па да мислимо да је реч о скривању некога, догађају у тајности. Реч је о установљењу свете тајне, а не о тајном сабрању. Заправо, Христос је, празнујући Старозаветну Пасху, исту осмислио тако што је установио Новозаветну Евхаристију (најтачније значење ове речи јесте благодарење, захвалност). Наиме, смисао Старе Пасхе јесте благодарење Богу због избављења Изабраног народа из Мисирског ропства, а Нова Пасха јесте свенародни празник благодарења за несебичну

179

љубав Божију којом Он постаје Жртва, узима крст и прима смрт да би нас ослободио од окова смрти и увео у радост вечног живота. Да би то било увек живо памћење Христос пре распећа на Крсту установљује ново празновање тако што поштује стари начин празновања, додајући му нови смисао. Узима хлеб у руке говорећи: „Узмите једите ово је Тело моје...“ , и чашу са вином, после пасхалне вечере говорећи: „ Пијте из ње сви, јер је ово крв моја Новога завета...“ (Ове речи су познате као РЕЧИ УСТАНОВЉЕЊА – УКАЗНЕ РЕЧИ, а записане су на пет места у Светом писму, и то: Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 22–24; Лк. 22, 19–20; Јн. 6, 51; 1 Кор. 11, 23–25, и ту се говори да Христос узе хлеб и захваливши преломи, а тако исто и чашу по вечери ...). Дакле, Христос уводи све у нову стварност не искључујући оно што је запамћено од раније, и тако показује црквену логику новог, која се заснива на напредовању свега, а не на искључивости, одбацивању или укидању. На тај начин празник једнога народа постаје нови догађај који сабира све народе на стварности Христове Жртве која се осадашњује на сваком богослужбеном сабрању у Храму где се служи Света Литургија на којој се причешћују верници хришћани. Због свега тога догађај општепознат као Тајна вечера важан је за црквени живот, јер је тада установљена СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА тако што је Христос лично изговорио наведене речи, где треба истаћи позив: „Ово чините за мој спомен“, као и обећање: „ Кажем вам пак да нећу одсада пити овога рода виноградарског до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега“ (Мт. 26, 29). Такође је битно нагласити овде речи Христове: „Који верује у мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47), које су много јасније, заправо објашњене су речима: „Ко једе тело моје и пије крв моју има живот вечни“ (Јн. 6, 54 ). Има, а не имаће. То јасно означава да је у Цркви све вечно сада, и оно што је било и што ће бити. Треба рећи да ове речи делују збуњујуће онима који нису упућени у богочовечанску стварност, што је резултирало оптужбама на рачун хришћана за антропофагију (људождерство) због помињања једења тела и пијења крви. Само онда кад се искуством вере остваримо у радости заједничења са Христом у причешћу можемо да разумемо смисао речи о „једењу тела Христовог и пијењу крви Христове“. Знаћемо да то не значи никакво људождерство него показује богочовечанску пуноћу заједничења свих у Христу и са Христом.

ПЕТРОВА САМОУВЕРЕНОСТ, ПЕТРОВО ОДРИЦАЊЕ, ПЕТРОВО ПОКАЈАЊЕ И СПОЗНАЊЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ Апостол Петар, човек неоспорне вере и значаја за живот Цркве, на најбољи могући начин нам показује како Бог надомешта све наше недостатке, као и то да је он само човек од крви и меса, као и ми, без обзира на то што

180

је учествовао у многим великим догађајима. Истина је то да је он исповедио први међу апостолима Христа речима: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16, 17). Христос му је тада рекао: „Благо теби Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на том камену сазидаћу Цркву ...(16, 17–19). Али, одмах иза тога, после Петровог неразумевања и негодовања у вези са страдањем и распећем Христос му се обраћа: „Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (16, 23). Овде је интересантно приметити да исти човек, апостол Петар, са сигурношћу исповеда Христа сина Божијег, а непосредно иза тога показује незнање о Христовом делу. Ово нам разоткрива да дело вере подразумева један стални динамизам истраживања, а не статизам затеченог, наметнутог и примљеног без стваралачког испитивања и расуђивања. Апостол Петар је био човек ватрене вере, али та вера је прошла кроз многе падове, и то онда када год би он себе истицао у први план. Увек се то самоистицање окончавало неким губитком и маловерном несигурношћу. Тако је он „искушавао“ Христа тражењем да иде по морским таласима, али је тада ипак показао и храброст и сигурност у вери. Када је Христос хтео да апостолима опере ноге, он се бунио показујући неразумевање дубине смирења Господњег, али, кад је чуо речи Христове: „Ако ти не оперем немаш удела са мном“, одмах је променио мишљење, говорећи: „ Господе, не само ноге него и руке и главу“ (Јн. 13, 6–8). Све ово указује да богочовечанска стварност не искључује људски фактор, него поспешује све на боље и усавршава сваког човека, без обзира на све наше промашаје. То се разоткрива на најбољи могући начин у догађајима који претходе Голготи, када Петар самоуверено одговара да се никад неће одрећи Христа, чак ни онда ако Га се сви остали одрекну, а посебно у чину повређивања једног човека у циљу „одбране“ Христа. Христос му је рекао да ће га се трипут одрећи пре него што петао запева, дакле у ноћи пред распеће, пре свитања. А кад је извадио нож наредио му је да врати нож у корице „бранећи“ Онога који побеђује љубављу, а не насиљем. Све ово су добре педагошке методе Христове, којима васпитава све нас, а не само апостола Петра. Због тога писци Јеванђеља не избегавају да то запишу, јер у јеванђељској историји нема „испегланих“ биографија, свако има своје име и своје место, ништа није записано са циљем улепшавања догађаја, све је стварно сведочење истине. Отуда и овај запис о Петру и његовим успесима и падовима који се окончавају стварном зрелошћу у љубави. После свих падова и горког плакања Васкрсли Христос се јавља Петру, не прекоревајући га због „неверства“ него га пита: „Петре, волиш ли ме...“ (Јн. 21, 15–19). Овај догађај нам јасно разоткрива то да ниједан наш промашај није већи од љубави Божије, и да само онда кад уђемо у динамику те љубави можемо стварно да превазиђемо све своје промашаје и падове.

181

Петров пример је најилустративније сведочанство о томе, јер нам показује да је све наше потпуно остварено онда кад вером у Бога успемо да победимо своју самодовољност и тако уђемо у спасоносну стварност живота у вери.

ГЕТСИМАНСКА МОЛИТВА Христос је истинити Бог, истинити човек и истинити Богочовек. Када ово знамо, онда нисмо збуњени пред догађајима које описује Свето писмо, било да се ради о пророштву пророка који предсказују оно што ће бити, било о стварним догађајима из Христовог живота. Знајући спасоносну стварност вере, ми трезвено сагледавамо све догађаје и видимо да нам сваки од њих на свој начин разоткрива најдубље тајне вере засноване на Христовом делу. Разматрајући тако Христово обраћање Оцу пред Голготско страдање: „Оче, прослави име своје“, и Очево узвраћање молби Сина: „ И прославих и опет ћу прославити“ (Јн. 12, 28), разумећемо стварни смисао спасоносног страдања Господњег, ради спасења сваког човека и васцеле творевине. Будући уверени у спасоносну лепоту свега овога видећемо да Христове речи: „Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова, али опет не како ја хоћу него како ти“ (Мт. 26, 39), не значе двоумљење него најдубље указују на трагику смрти у човековом животу. Овде Он говори у наше име, као истинити човек који осећа сву неприродност тог уљеза у нашем животу, смрти. Тако су Његове речи упућене апостолима због њихове неспремности на молитвено бдење заправо позив свима нама: „Останите овде и бдите са мном... Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер је дух бодар али је тело слабо“(Мт. 26, 38–39). Све ово указује на важност људског у богочовечанском делу, као и на стварност смрти и умирања Христовог ради победе над смрћу и умирањем нашим. Тако је Гетсиманска молитва најбоља потврда стварности Христове смрти која нас све исцељује од сваког недостатка. Све ово ће нам бити много јасније ако упоредимо спасоносну смрт Христову са Сократовом смрћу. Истина је то да је и Сократ неправедно суђен и осуђен, али од те смрти нико нема користи, чак ни сам Сократ. Тек у стварности спасоносне Христове смрти и ова смрт има смисао, као и смрт оног покајаног разбојника на крсту. Тако и молитвени вапај Сина Оцу у Голготско предвечерје јесте вапај васцелог човечанства пред страшном појавом смрти и умирања. Није немоћ Божија у недоумици немања решења него најљудскији вапај за животом, и стварни осећај бола умирања. Тако спасоносно дело добија свој пуни смисао и садржај, а Гетсиманска молитва је вапај за животом, а не страх од умирања.

182

ХРИСТОС ПРЕД СИНЕДРИОНОМ Треба знати да је одлука о Христовим спасоносним делима на Голготи заснована на Светотројичној вољи Оца и Сина и Светога духа. Ради се о драговољном страдању Сина ради усиновљења сваког човека Оцу, благодаћу Духа светога. Када ово знамо, онда трезвеније приступамо суду и суђењу Христу од стране Синедриона и осталих, и немамо потребу да злопамћењем „пресуђујемо“ онима који су „осудили“ Христа. Из тога извлачимо поуку, најпре ону о томе како је опасно све подређивати „националном интересу“, па чак и саму истину. То је велики ризик за све и ту се самоистрошују многи народи и личности, губећи се у неделатном труду самопотврђивања пред историјом, а немајући вечне орјентире. Тада се превиђа богосиновство сваког човека и свих народа. Кад се не препозна Син Божији, онда се не види ни други човек као брат и вечни сабрат. Ово није промашај само једног народа, него у свим народима имамо овакве промашаје. Само, треба знати да је Бог изнад осветољубља, што значи да није наше да „бранимо“ Бога и осуђујемо оне који не разумеју љубав Божију, јер осуђујући њих и ми сами показујемо да не разумемо безмерје неописиве љубави која надилази сваки ум. Заправо, расуђујући о догађајима у вези са одлуком Синедриона о томе да Христа „прогласе кривим“ без стварне кривице ми треба да препознамо сав трагизам мржње, посебно онда када је институционализована и прикривена „вишим интересом“. Тада све стаје у тренутак гнева, освете и брзоплетог одлучивања, јер се иступа из атмосфере трезвеног расуђивања у површни фанатизам. То најбоље илуструје поступак првосвештеника Кајафе, који најпре показује радозналост, али и спремност да саслуша трагајући за истином, те говори Христу: „Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?“ (Мт. 26, 63). Међутим, ова почетна отвореност за дијалог брзо је нестала. Чим је чуо Христове речи: „Ти каза (у Марковом јеванђељу, 14, 62 стоји: Јесам). Али ја вам кажем: одсада ћете видети Сина Човечијег где седи с десне стране Силе и долази на облацима небеским“ (Мт. 26, 64). Није, дакле, прихватио даљи дијалог, и тако показао неспремност да изиђе из своје самодовољности. Разгневио се, будући неспреман за другачије, и то је резултирало неразумном реакцијом и брзоплетом одлуком. Записано је: „Тада првосвештеник раздре хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају сведоци? Ево сад чусте хулу његову. Шта мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му пљуваше у лице и удараху га... говорећи: Прореци нам Христе ко те удари?“ (Мт. 26, 65 – 68). На овај начин је првосвештеник Кајафа сам себе одвојио од свих оних првосвештеника и левита који су кроз целокупну старозаветну историју чекали Месију. Кајафа га је дочекао, гледао и разговарао са Њим ,а није Га препознао, идући толико далеко у мржњи

183

да је најпре тражио лажне сведоке, а потом изазвао гнев народа, сматрајући да ће ругањем испунити правду, сачувати Закон Божији, превиђајући да је највеће безакоње хула на човека. Није препознао Богочовека, али је видео човека, у слепилу фанатизма препустио се тренутку гнева, како свога тако и разјарене масе и тако обезвредио Закон насиљем, мржњом и неспособношћу да воли онога који другачије од њега мисли и говори. Врхунац тог промашаја јесте онај тренутак кад фанатизам прераста у равнодушност, а то је одговор чланова Синедриона збуњеном Јуди који признаје: „Сагреших што издадох крв невину“. Они хладно констатују: „Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети“ (Мт. 27, 4), умишљајући да су свој „посао“ успешно обавили. Овде је проблем њихова мржња као мера односа према другачијем мишљењу и веровању, и то не треба да изазове мржњу хришћана према њима, него да буде поучан пример како се не би наставило идење беспућем освете и злопамћења. Христос је све свима опростио, тако да и они који претендују да носе име хришћанско то треба да знају и тако да расуђују, не осуђујући оне који су хулили, осудили и распели Христа. Управо овде се темељи здрава ревност вере, која надилази све фанатизме и равнодушности.

ХРИСТОС ПРЕД ПИЛАТОМ После ругања, исмевања и осуде у Синедриону, Христа су везаног предали Пилату, римском судији. Чудно, они који су свим својим бићем бунтовали против ропства сад показују лојалност римској власти, све у жељи да се освете Христу. Они не знају да тако иступају из контекста пророка, одвајају се од Закона Мојсијевог, иако мисле да поступају по Закону. Нажалост, овај промашај сви често понављамо кад год не видимо једни друге у слепилу мржње, коју покушавамо да прикријемо изговарајући се законима и канонима. Стога, овде не треба судити никоме, него је потребно чувати се од поистовећивања са онима које брзоплето осуђујемо у себи. На тај начин постајемо дволични, двоумећи се руковођени овим или оним интересима, бивствујући као део безличне масе. Тако је и Пилат, будући неодлучан, поступио у вези са коначном пресудом једином праведном судији. Овде треба истаћи још једну чињеницу из оног времена, а тиче се тога да су се тих дана Ирод и Пилат међусобно измирили (уп. Лк. 23, 12). Зашто је ово важно? Из разлога указивања на сав трагизам удруживања двојице против трећег, без имало међусобне искрености. Иако делује да нису њих двојица били толико важни у свему овоме, ипак је Пилатова реч била пресудна. Заправо, он је сам себе одвојио од правде Божије, и правде људске двоумећи се између тога што је и јавно рекао, да Христос није заслужио било какву осуду, и поданичке лојалности зарад напредовања у каријери. Није прихватио ни

184

сугестију жене која му је поручила да не осуди Христа, подлегао је притиску масе. Истина је да је „опрао руке“, али то није нешто што би га оправдало, једина права нада јесу речи Христове молитве за све: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“. Тако је Пилатово учествовање у свему овоме веома добар показатељ опасности дволичности, двоумљења и несигурности, посебно онда кад се доносе битне одлуке које се не тичу само њега, већ многих других. Наш однос према Пилату треба да буде такав да се трудимо да у својим поступцима избегавамо такве промашаје због несигурности става и уверења. Није довољно бавити се Пилатом тако што ћемо га осудити у себи, прогласити „кривим за смрт Христову“, јер Христос је драговољно умро да бисмо ми сви живели вечно. Пилат је имао неколико добрих покушаја, али није успео да издржи до краја у почетној добродетељи, истрошивши се у неодлучности прихватајући наметнуто мишљење других. Он је са Христом разговарао отвореније од првосвештеника Кајафе, није се узбуђивао до гнева и мржње. Био је некако незаинтересован и равнодушан до момента кад је осетио личну угроженост због могућности да се замери вишем ауторитету и изгуби положај ( види: Мт. 27, 11 – 26; Мк. 15, 1–15; Лк. 23. 1–24; Јн. 19. 1–13). Овде, илустрације ради треба навести два Пилатова стања, оно на почетку, кад „гледаше Пилат да га пусти“ (Јн. 19, 12), и на крају, кад „Пилат пресуди по тражењу њихову“ (Лк. 23, 24). Из ових извода се јасно види сва опасност неодлучности која се увек окончава изнуђеном одлуком без стварног расуђивања. Ту је интерес увек испред истине, а страх заклања љубав и подлеже под притиском мржње и освете. Тада пропада сва умишљена добронамерност, и сви покушаји да се учини добро. Овде треба рећи да Пилатова пресуда не сме да нас преусмери у погрешном смеру нерасудно осуђивања, него би било боље да нас поучи о томе колико је опасно ставити себични интерес изнад непобитне истине. Тада можемо бити не знам колико добронамерни, али никада нећемо бити стварно доброделатни. Крајњи домет јесте осуда другога, што нас поистовећује са Пилатом, а раздваја од Христове љубави. Заправо, оптерећени смо кривицом и казном, заслугом и наградом, изговарамо се и склањамо из стварности „прањем руку“, а не преображавамо се доброделатном одлучношћу која побеђује све страхове и недостатке. Треба рећи и то да Пилатова пресуда није „угрозила“ Христово дело, показала је стварно стање оних који су горели мржњом и немоћ Пилата да добру намеру преточи у дело, све због страха за себе и свој положај.

РАСПЕЋЕ НА ГОЛГОТИ Голгота је почетак спасоносне стварности хришћанске вере, а не место трагичног окончања једног живота. Овде Животодавац прима смрт, умире

185

на Крсту заједно са двојицом разбојника, једним покајаним и другим непокајаним. Покајаног разбојника Христос одмах прима у Царство, без ислеђивања о промашајима из прошлости. То није негација стварности него примање покајаног боготражитеља који види Бога и побеђује своје греховно стање сигурношћу богопознања. Овај, истовремено искрен и храбар чин једног човека који је живео како је живео и чинио оно због чега је сад осуђен, показује да ништа не сме да нас доведе до безнађа. Љубав Божија побеђује сваки наш грех, само ми треба да осетимо и пожелимо ту љубав. Тада улазимо у нову стварност, постајемо стварно нови, неоптерећени старим и прошлим. Наш проблем је увек то што најрадије волимо да „проверавамо“ прошлост другога, а све због страха од сопствене прошлости и могућих прозивки. То је једно опасно безнађе које обуставља све животне токове. То је стални ход уназад, који нико од нас не практикује у нормалном идењу улицом. Зашто онда тако поступамо? Због тога што нисмо одредили крајњи смисао и циљ свога живота. Трагамо не тражећи, и кад тражимо не налазимо, јер тражимо оправдање због овога или онога, хранећи се у међувремену осуђивањем другога. Стално устајемо једни против других и тако несвесно, али нажалост сваки дан све више мислимо да је доброделатност непотребна, сувишна и само за наивне. Тако огрезли у несигурности само знамо да смишљамо замке позивајући се на промашаје. Што је још трагичније, и многи верници све гледају само кроз грех и осуду, што резултира једном опасном неуспешношћу свих. Покајани разбојник је слободно иступио из тог стања, за разлику од непокајаног разбојника који је остао у стању незадовољног приговарача. Покајани разбојник показује старање за непокајаног и опомиње га позивајући га да промени став и однос према Христу. Иде и даље од тога, без двоумљења и са пуно слободе тражи Царство. Не полази од себе и своје раслабљености, него види Богочовека и препознаје Његову љубав, и са сигурношћу му се обраћа тражећи Царство, што и добија. Овде треба указати на минимализам изјаве: „Један разбојник се спасао да би се сви надали, али само један да се не би сувише уздали“. Није тако, јер безброј разбојника се спасло и спасава се увек кад искрено то пожеле, не због тога што су разбојници, него што су покајањем победили себе и своје промашаје. Зашто се онда није спасао онај други разбојник? Због тога што није хтео, а не што му је то ускраћено по принципу непостојећег и немогућег дуализма један у рај, други у пакао. Он није хтео да уђе у добру динамику љубави Божије, остао је у стању оптерећености грехом и неспремности да се преобрази, лакше му је било да старом промашају додаје нове заблуде и тако остане сам у себи, незадовољан и самодовољан. Још један човек је доживео преумљење на Голготи под Крстом. То је капетан страже Лонгин, који је, командујући војницима, посматрао све догађаје, од увреда на рачун Христа од стране разуларене масе до чудесног

186

потреса земље и помрачења сунца. После свега он је, пре васкрсења, исповедио: „Заиста овај човек беше Син Божији“ (иначе капетан Лонгин је постао светитељ). Овај преображај у тренутку јасно показује да Бог жели спасење свакога човека, само је потребно да то и човек слободно пожели и доброделатно покаже. Фанатизована маса није престајала са поругама ни на Голготи, додајући тако чудесној драми своју неугасиву жељу за осветом и не желећи да уђу у спасоносну динамику догађаја. То никако није померило Христа из здравог човекољубља, јер није осећао страх пред њиховим бесмисленим увредама. Имајући неистршиву љубав према сваком човеку није узвраћао на увреде него је полако довршавао спасоносно дело. Истина је да војнику који га је ударио по образу није окренуо други образ него га је питао зашто га бије и тражио да му докаже кривицу. На овај начин није противстао свом ранијем ставу о окретању другог образа (уп. Мт. 5, 40), него је показао да мера односа према свакоме треба да буде служење његовом спасењу, а не повлачење пред насиљем и насилником. На друге увреде није узвраћао, посебно не онда кад је на Крсту побеђивао смрт умирући. Ту видимо његово старање о мајци, Богородици, коју поверава на старање Јовану Богослову. Овде треба указати и на онај вапај са Крста: „Боже, Боже мој зашто си ме оставио?“, који је дубоко људско тражење, а не израз разочарења или немоћи. Он стварно умире, наочиглед многих са јасним речима: „Оче, оче мој у руке твоје предајем дух свој ...“, и свепобедно се моли за све: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“. Ово је битно као доказ о стварности догађаја који претходи васкрсењу. Ту су сви активни уцесници, нема посматрача или навијача, и у тај догађај се укључују многи. Он, дакле, није привилегија само оних који су били оновремени савременици. То се и данас потврђује на различите начине, од слављења до оспоравања, и свако од нас постаје саучесник у њему на свој начин. Или смо у страху и несигурности негде по страни, или смо у стању покушаја да се преобразимо, или успевамо у томе, или смо на страни оних који не разумеју па хуле, али нада увек постоји за преображај и преумљење, а заснива се на свепраштајућој љубави Христовој. Голготски догађаји (уп. Мт. 27, 27–61; Мк. 15, 22–42; Лк. 23, 32–56; Јн. 19, 23–31) јасно указују на непобитну чињеницу Христове љубави, која се пројављује Божијим себедавањем. Он стварно, а не притворно, умире, и ту је врхунац несебичног Божијег давања нама. Незахвалност појединаца не сме да нас обустави у учествовању у том делу, јер пристајањем на обрачунавање са онима који се противе ми иступамо из добре динамике, заборављајући да је Христос опоменуо Петра да га не „брани“ тако. Такође, добро знамо како је Петар поступио онда кад је лично био угрожен, одрекао се Христа. То је крајњи домет јуначења собом и стављања себе у први план, испред љубави Божије. Ако је Христос опростио онима који у незнању злодејствују, откуд

187

онда нама право да злопамтимо у Његово име? Заправо, ми се на тај начин поистовећујемо са њима.

НЕСРЕТНИ ЈУДА Библијски опис Јуде, који је био ученик Христов и учествовао у многим догађајима, како у старозаветној најави тако и у новозаветној стварности, јасно нам указује на то да иако је предназначен као издајник, он није морао да изда Христа. Старозаветно пророштво проистиче из Божиојег свезнања, а не значи да је то избор или присила. Он је то једноставно хтео да учини, али много већи његов промашај је самоубиство, јер Христос опрашта Петру одрицање, не одбацује Тому због неверовања, и сигурно је да не би ни Јуду одбацио да се овај обратио Њему искрено, побеђујући страх и несигурност. Међутим, Јуда се обрати онима са којима је имао договор о издаји, иако је то било непотребно пошто се Христос није сакривао, увек је све јавно чинио. Сад, када су Јуду издали његови саучесници, и кад је остао сам, он се уплашио и свом већ великом страху додао нови терет који није могао да носи даље, посустао је и извршио самоубиство. Није га Бог „проклео“ да то учини, он је све сам радио самовољно. Јудин пут од апостола до самоубице представља његов лични избор, и одбијање великог благослова. Он је сам узео свој део и отишао. Није истеран, сам је отишао придружујући се онима који су „судили и осудили“ Христа. Овде је интересантно истаћи наивност и лакомисленост човека који се преда мржњи. Тада не види ништа на прави начин, као што ни Јуда и Синедрион нису били толико трезвени да схвате да им не треба никакав договор, продаја и предаја Онога који је увек приступачан, не скрива се и не бежи од њих и њихове мржње. Откуд онда толика наивност код њих? Као да Га не знају, па Јуда мора да им покаже ко је? Логично је питање о томе како је могуће да Јуда, као човек од поверења, после свих великих догађаја одустане и одрекне се свега? Треба рећи да се то није догодило одједном и на пречац. Он је постепено одустајао, а по јеванђељском опису све је почело онда кад се побунио што је једна жена скупоценим уљем помазала тело Христово. Његов приговор је био да би било боље да се уље продало, а новац поделио сиротињи. Апостол љубави, Јован Богослов, овим поводом закључује: „А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Овде треба тражити Јудине разлоге издаје, јер он је очито Христу приступио из интереса и док је постојала могућност реализације он је ћутао, да би на крају хтео уновчити учеништво продајом за тридесет сребреника. Оптерећен среброљубљем није могао да гледа даље од тренутног интереса и постепено се раслабљујући

188

није успео да се суочи са собом на прави начин. Није њега водио ниједан виши разлог, он је све чинио из интереса и кад се сам истрошио видео је да новац није најбитнији, вратио га је онима који су му дали. Заправо, његов највећи пропуст је то што је признао грех на погрешном месту, онима који нису могли да виде даље од своје убитачне мржње. Његова трагедија треба да буде свима нама нешто што опомиње све да се чувамо брзоплетости и да не посрћемо у безумље среброљубља које омаловажава и обуставља свако добро стваралаштво. Све ћа нам бити јасније ако упоредимо покајаног Разбојника, који тражи и добија Царство, и непокајаног апостола Јуду, који се одриче ученичког достојанства. Видећемо да је Јудина несрећа то што није успео да се сретне са Христом, иако Га је гледао годинама. Заправо, он је био загледан у кесу са новцем ,којом је управљао по нахођењу и без одговорности за заједницу. Интересантно је то што он нема поверење у апостоле и не иде њима после учињеног дела. Сигурно је да је имао страх од њихове реакције, али баш то указује на његову неодговорност и неспремност да се на прави начин суочи са собом, дође себи и врати својима. Његов пример нам најбоље показује да отуђење неминовно води самоубиству, јер раслабљен и самодовољан човек када иде беспућем увек оконча у безнађу и бездану. Да је Јуда један једини промашени самовољник не би ваљало, али ако знамо да није једини то треба да нас покрене у ново и боље стваралаштво, а не у старо безнађе осуђивања. Да бисмо све ово могли да превазиђемо, потребно је да знамо да свако од нас постаје Јудин саучесник онда кад презире другог човека. На то нас упућује јеванђељска аналогија: кад једном од малих мојих учинисте, тј. не учинисте – мени учинисте, тј. не учинисте. Ове Христове речи треба све нас да покрену и отворе како бисмо стварно били саделатни Богу и међусобно саодговорни, имали искуство сусрета, а не несрећу изгубљеног сусрета са Богом и међу собом. Тако издајемо сами себе, а не никог дугог, и у том смислу Јудина издаја јесте заправо самолишавање спасоносне стварности.

ПОГРЕБЕЊЕ Догађаји у вези са Христовим распећем и погребењем, као и они који претходе истима, када су се апостоли разбежали идући толико далеко да су Га се неки и одрекли, показују сву човекову раслабљеност у моментима бола и смрти. Неоспорно је то да је њима било жао и тешко због свега, али то није довољно у процесу сазревања човека у вери. Тада се човек сналази да преживи, превазиђе стање, жели да све што пре прође. Само том слабомерношћу је немериво оно што је Христос учинио на Голготи, умирући на крсту. Дакле,

189

креатор догађаја је Он, а не они који су га разапели. Апостоли нису били спремни да до краја уђу у ту чудесну тајну до момента васкрсења и сусрета са Васкрслим Христом. Сигурно је да нису одустали, само су чекали да се све стиша. Једноставно, све су посматрали са довољне удаљености да не би били примећени и прозвани. Само су ту биле жене мироносице са Богородицом и Јованом Богословом. То одсуство апостола јасно оспорава аргументе оних који негирају стварност васкрсења теоријом о крађи тела Христовог. Јер, онако уплашени нису имали храбрости да ризикују толико евентуалним покушајем „крађе тела“. За разлику од апостола, двојица тајних ученика, Јосиф и Никодим, смело иступају пред Пилата и траже да погребу тело Христово. На тај начин они јавно исповедају веру у Христа, и то онда кад је то било скопчано са великим ризиком. Црква у свом богослужбеном искуству најбоље исповеда веру о овим догађајима у вези са распећем, погребом и свим осталим догађајима, речима: „У гробу телесно, у аду с душом, у рају с разбојником, на престолу са Оцем и Духом био си Христе испуњавајући све неописиво“. Заиста је све ово необјашњиво људским речима, али је разумљиво онда кад се вером прими и доживи. То је најделатнија провера, најсигурније уверење и непорецива стварност живота.

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО Догађај Христовог васкрсења осмишљава све оно што је било пре и што ће бити. На стварности тог догађаја утемељује се могућност вечног живота и васкрсења свакога човека у стварности новог неба и нове земље. Интересантно је то да Христос осам дана пре тога васкрсава Лазара у Витанији, на Велики петак устају неки из гробова, али све то је устајање иза кога следује опет умирање оних који су тада устали. Христово васкрсење има један други и другачији смисао, јер све нас уводи у стварност новога живота. Догађај распећа је виђен очима многих очевидаца, као и моменат умирања на крсту, као и полагања у гроб. Силазак у ад и увођење у Царство разбојника и других старозаветних праведника потврђени су конкретним речима и догађајима. Васкрсење, заправо устајање из Гроба где су остале само погребне пелене, потврђује се Христовим јављањем ученицима и мироносицама. Празан гроб из кога је Христос устао не повредивши печате гроба најживљи је сведок победе живота над смрћу. Овде треба истаћи и следеће: анђео је склонио камен са гроба после васкрсења да би видели ученици празан гроб. Заправо, као што се Христос рађа од Дјеве која постаје мајка и остаје девојка, тако и сада излази из утробе земље не повређујући

190

печате гроба. И као што анђели славе рођење Богомладенца у Витлејему, тако и сада сведоче радост, учествују у спасоносној стварности, видимо да анђео приступа Христу при Гетсиманској молитви, чува гробне покровце после васкрсења и отвара двери гроба како би апостоли и жене мироносице могли да се увере у стварност васкрсења. Свето писмо нам сведочи укупно једанаест јављења Васкрслог Христа апостолима и женама мироносицама ( Мт. 28, 16–20; Мк. 16, 1–8; Мк. 16, 9– 20; Лк. 24, 1–12; Лк. 24, 12–35; Лк. 24, 36–53; Јн. 20, 1–10; Јн. 20, 11–18; Јн. 20, 19–31; Јн. 21, 1–14; Јн. 21, 15–25). Овде су јављања Васкрслог Христа изложена по реду како су записана Јеванђеља у Светом писму: Матеј, Марко, Лука и Јован, и ти одељци се читају на васкрсним јутрењима недељом као 1, 2, 3... 11. васкрсно јеванђеље.

ПРВО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ — чита се и на крштењу (Мт. 28, 16–20) Говори о сусрету Васкрслог Христа са апостолима, међу којима су неки и сумњали у стварност Његовог васкрсења. Дакле, није само Тома тражио видљиву потврду о стварности васкрсења, него још неки. Да је само он сумњао, писало би као код Јована, да је Тома сумњао, него овде код Матеја пише „неки посумњаше“. Христос је то знао и разумео разлоге. После свих оних страхота није хтео да их оптерећује дугом расправом. Јасно им говори: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам вам заповедио. И ево ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 18–20). Ово су речи послања које се ослањају на стварно обећање Христово апостолима да је Он са њима у све дане до свршетка века, као Онај који има власт на небу и на земљи, којом њих шаље да уче и крсте све народе. Ранији јеванђељски записи о послању говоре о томе да најпре сведоче дому Израиљевом, после тога по Самарији, и на крају по целој Васељени. Овде се јасно означава послање свим народима без изузетка. Овај јеванђељски одељак је најпримеренији да се чита на крштењу.

ДРУГО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Мк. 16, 1 – 8) Овај одељак из Марковог јеванђеља јасно показује да је Христос васкрсао „пошто прође субота“, дакле у недељу. Тада су, рано ујутру Марија Магдалина, Марија Јаковљева и Саломија пошле на гроб Христов са намером да помажу

191

тело Његово мирисима. Дакле, нису биле ни близу мишљења о васкрсењу, иако су овим чином показале оданост и поштовање. Размишљале су о томе како да уђу у гроб, који је био исклесан у камену, како би помазале тело. Нису ни слутиле шта их чека, и кад су угледале одваљене гробне двери од радости што могу да обаве оно што су наумиле нису одмах могле да разумеју оно што су виделе, младића обученог у беле хаљине како седи са десне стране. Радост се одједном преточила у страх велики, и отуда позив анђела: „Не бојте се! Исуса Назарећанина тражите распетог: Он је устао, није овде! Ево места где су Га положили. Него идите ученицима Његовим и Петру и кажите да ће пред вама отићи у Галилеју. Тамо ћете Га видети као што вам рече“ (Мк. 16, 6–7). Овде видимо анђела како сведочи и позива жене мироносице да сведоче осталим апостолима и Петру оно што су виделе. Овде, као још на неким местима у Јеванђељима, видимо да се помињу „апостоли и Петар“, а разлог је то што је Петар био у покајном стању после одрицања од Христа. Тако да ово „раздвајање“ Петра и апостола није знак некакве Петрове посебности, него је показатељ да га Бог није заборавио, помиње га заједно са апостолима, наглашавајући само његово име, а не и имена осталих, показујући тако да га воли и после његовог одрицања. Тако је ова „прозивка по имену“ показатељ неизбрисиве љубави Божије према сваком човеку, а не само према апостолу Петру. Жене мироносице су се збуниле, као што је и записано: „Тада изиђоше напоље и побегоше из гроба, јер их ухвати страх и трепет, и никоме ништа не казаше јер се бојаху“ (Мк. 16, 8). Будући преплашене виђењем нису могле да расуђују одмах на прави начин, јер страх омета трезвено разумевање и обуставља добро стваралаштво. Тако да је њихово склањање са лица места и ћутање логична реакција на оно што им се догодило. Овде се види и то да Бог ништа не чини изазивајући дивљење по сваку цену, или усађујући механичко пристајање на нешто. Уважава наше могућности и чека да се отворимо у себи за нове подвиге, па тек тада дејствује исцељујући сваки страх и све недостатке. Тако и овде, у случају са женама мироносицама, које су збуњене и преплашене пред празним гробом, не чини ништа што би их додатно уверило или разуверило. Само их упућује да се обрате апостолима и њима посведоче оно што су виделе. На тај начин показује стварно старање о свима, без намере да учини било шта што би угрозило слободу боголике личности сваког човека. Страх и неверовање су оно што може бити најкраћа дефиниција стања апостола у време Христове смрти, коју су видели, и васкрсења, о коме им је непрестано говорио. Они су једноставно били оптерећени страхом и неизвесношћу, туговање и плакање су били једини знаци њихове оданости Учитељу. Тек онда кад су то превазишли после извесног времена, могли су да уђу у световаскршњу стварност вере. Заправо, победа вере је могућа само онда кад се превазиђе страх од пораза и нагон за поражавањем другога.

192

Победа, дакле, почиње изнутра и то тако што свако побеђује себе и тако се оспособљава да учествује у победи живота над смрћу, љубави над мржњом, истине над лажи. Ту победу нам дарује Христос, апостоли као непосредни савременици остварења постепено улазе у смислену логику исте, најпре су се разбежали у страху, потом се полако окупљају, али страх и даље остаје. Имају неку дубоку наду и зато су на окупу, нису лаковерни и због тога тешко примају прве вести о васкрсењу Христовом. Тек након виђења Васкрслог Господа они се уверавају, напредујући сваки дан све више у богопознању, да би на крају чврсто и неодустајно сведочили свету да је Христос заиста васкрсао. Најбоља илустрација сигурности апостолске вере је проповед апостола и њихово мучеништво. Све је засновано на неоспорним чињеницама, и ту су речи апостола Петра капетану Корнилију најбољи израз њихове сигурности у Христово васкрсење: „Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се Он јави, не свему народу, него нама (прим. Љ.С. – апостолима), који с Њим једосмо и писмо по његову васкрсењу из мртвих“ (Дап. 10, 40–41). Ова, богочовечанска поступност у разумевању васкрсне стварности указује на сталност Божијег старања о човеку.

ТРЕЋЕ ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Мк. 16, 9–20). Радост васкрсења тешко је продирала у заплашена срца апостола, иако су у дубинама бића жарко желели да виде Христа. Неки чудесни страх их је обузимао тако да нису могли тако лако да приме нове вести, плашили су се да их неко не превари, исмеје, повреди и у том страху су се затварали. Због тога се Христос јавља најпре мироносицама, које шаље да посведоче апостолима оно што су виделе и чуле. Јавља се још некима појединачно да би се на крају јавио заједно сабраним апостолима „кад бијаху за трпезом, и прекори их за њихово неверовање и окорелост срца, што не вероваше онима који га видеше васкрслог“ (Мк. 16, 14). Овај прекор не треба схватити као иживљавање над непослушним поданицима него као нови позив за заједничко састваралаштво, где нема места сумњи и неповерењу. Потребна је сигурност вере, а њу свако треба у себи да изгради, то се не намеће споља, стиче се доброделатношћу. Христос верује њима и у њих, и због тога одмах после прекора Он им поверава једну велику мисију, говорећи им: „Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен; а који не верује биће осуђен. А знаци онима који верују биће ово: Именом мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију неће им наудити; на болеснике полагаће

193

руке и оздрављаће“ (Мк. 16, 15–18). На овај начин их уводи у дубљи смисао вере, води их напред у нове догађаје, а не враћа их уназад јер не говори о свим оним догађајима који претходе овоме. Не ставља у први план себе и оно што је он урадио, него указује на оно шта они треба да ураде зарад бољитка других, а не само себе и својих потреба. Тако их уводи у делатно учествовање у живим и животним плодовима васкрсења, које се састоји у томе да они сведоче многима, а не да користе само за себе. Дакле, прекор је кратак и у једном моменту исказан, а позив за даље напредовање је образложен јасним разлозима. Конкретан је и садржи у себи опис свих детаља, до најмањих ситница. Други део одељка показује да су ове речи изговорене непосредно пред Христово вазнесење на небо, када Он „седе Богу с десне стране“ (Мк. 16, 19), да би се сведочење о апостолској мисији наставило: „А они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали“ (Мк. 16, 19–20). Овде се јасно види црквена стварност о присутно – одсутном Христу, који се узнео на небо и сео са десне стране Оца и који је ту са нама у све дане до свршетка века. Та стварност постоји кроз све векове, до вечности.

непорецивог страха у себи, после свих догађаја, они имају потребу да дубинским проверавањем дођу до стварног уверења, јер су знали да сада стичу ново знање о свему, не само ради себе него да то треба да поделе са многима којима треба да посведоче стварност о Христовом васкрсењу. Тако су дубински улазили у све, није им било довољно да само површно нешто сазнају и лаковерно прихватају, како због суштине самих догађаја, тако и због самог сведочења по свему свету у свим временима до саме вечности. Улога жена мироносица је овде веома битна, и ту се разоткрива да жена у црквеној стварности има важну улогу, није другоразредни чинилац, јер у догађајима око распећа и васкрсења Христовог жене су те које много тога прве виде и показују више вере од мушкараца. Само онда кад све ово посматрамо без амбиција раздвајања на важно, мање важно и неважно, разумећемо богочовечанску динамику односа мушко – женско, као потребу да увек буде савршен човек Божији, а обоје, и мушко и женско, заједно су човек. Тако овде треба посматрати улогу мироносица и апостола у стварности њиховог заједничког учествовања.

ПЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Лк. 24, 12–35) ЧЕТВРТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Лк. 24, 1–12) Описује исти догађај као и Друго васкрсно јеванђеље (Мк. 16, 1–8). Разлика у опису је само то што се овде говори о двојици младића (два анђела), који питају другачије, не само да ли траже Христа, него са опоменом: „Што тражите живога међу мртвима?“ (Лк. 24, 5). Такође, код Марка стоји да никоме ништа нису казале жене мироносице „јер се бојаху“, док овде стоји записано да казаше ово апостолима, али се њима „учинише њихове речи као бунцање, и не вероваше им“ (Лк. 24, 11). Заиста, човекова реакција на нове вести је понекад брзоплета, посебно ако човек крене од себе и својих могућности и знања. Ако остане тако затворен у себе тешко ће моћи да разуме виши смисао, све док не изиђе из сопствене самодовољности. Прва реакција мироносица је била страх, поглед у земљу, док су апостоли реаговали тако што су показали неповерење према новој вести. Пошли су од себе и својих моћи сазнања, било им је тако нешто немогуће, иако су жарко желели да то буде стварно. Овде треба указати на то да је Петар опет показао своју ранију ватрену ревност. У више јеванђељских описа постоји сведочанство да је он „отрчао до гроба“ како би се уверио, заправо проверио тачност вести коју су саопштиле мироносице. Неверовање апостола овде треба разумети као потребу да провере тачност информације, а не као одбијање без жеље да се поверује. Поред

194

Овде имамо опис јављања двојици путника за Емаус, коме претходи најава Петровог виђења стварности васкрсења, али само као констатација да је видео празан гроб, погребне хаљине, и отишао чудећи се ономе што се догодило. Записана је, дакле, само почетна реакција. Даљи ток описа усмерен је на разговор Васкрслог Христа са путницима за Емаус, тако што се именује један од њих као Клеопа, име другог се не помиње, па неки сматрају да је Лука намерно изоставио своје име, а да је он био други путник, тако да постоји мишљење да су путници за Емаус били Лука и Клеопа. То, сигурно, није најважније. Сам ток разговора је веома важан јер показује да Господ човека на различите начине уверава, али увек пази на то шта и колико може, жели и зна човек. Ненаметљиво се даје свима, увек је ту да нас покрене ако ми то хоћемо, и не користи никакве методе присиле да нас убеди у нешто, стрпљиво чека наше драговољно примање и прихватање, увек нам се несебично дајући. Тако и овде, придружује се двојици људи који путују заједно разговарајући о догађајима у вези са распећем и васкрсењем. Дакле, не намеће им тему него онда кад су они започели са разговором, што значи да су заинтересовани за тему, Он улази у дијалог са њима, објашњавајући им стварни смисао догађаја. Они Га нису препознали, чак га питају: „Зар си ти једини странац у Јерусалиму?“ (Лк. 24, 18), чудећи се да Он није чуо најновије вести о догађајима који трају неколико дана, не знајући да разговарају са Оним који

195

је заиста „Једино ново под сунцем“, и то заувек. Христос се не узбуђује, не обраћа им се гордо и наметљиво, не открива им се одмах, јер нема намеру да изазове запрепашћење. Полако их уводи стрпљивим објашњењем онога што се догодило, најпре саслушавши њихово виђење и тако сазнавши стање у коме су и мишљење које имају о тим догађајима. Уочивши њихову збуњеност пред чињеницом васкрсења, Он их опомиње речима: „О безумни и спорога срца за веровање свега што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у своју славу?“ (Лк. 24, 25). После овог уводног јаког тона, којим их припрема за слушање долазећег излагања, објашњава им сва старозаветна места која говоре о Христовим догађајима, и опет им се не представља да је Он Христос. Христови сапутници су били неоспорно упућени у старозаветни текст и информисани о актуелним догађајима, али дубљи смисао реченог и оствареног нису разумели до краја. Они говоре о Христу да је „човек пророк, силан на делу и у речи пред Богом и свим народом... ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља“ (Лк. 26, 19–21), и тако показују да су део општег мишљења оног времена, када су под притиском римског ропства имали само једну жељу, избављење од историјског ропства, и то само једног народа. Нису видели даље и дубље стварни смисао спасења, у који их уводи Христос, најпре опомињућим оштрим речима, а потом стрпљивим објашњењем. На њих је прича оставила утисак, они то најпре показују тиме што свог Сапутника моле да остане са њима, јер су стигли на предвиђено место, где су га угостили, а Он је узео хлеб који је благословио, преломио и дао им. Тада су га познали да је Он Христос, а Он је постао невидљив за њих. Тек сада, кад су се скупили сви утисци и кад су сагледали догађај, разумели су да им је „горело срце“ док су слушали реч Господњу. Одмах су поверовали у стварност васкрсења и своје искуство виђења Васкрслог Господа поделили су са осталим апостолима, којима су посведочили да је заиста васкрсао Господ. Овај догађај нам јасно показује да Господ увек уважава наше мере и поштује наше могућности, додајући свему ново позивање и чекајући наше ново отварање. Понекад нас опомиње, прекорева, али стрпљиво и са љубављу, увек нас водећи ка циљу, али тако што ми идемо драговољно, а не под притиском и присилом. Тако увек проширује, продубљује и увећава наше видике, уводећи нас у неиспитиве дубине и недодириве висине вере. То је процес у коме најпре „гори срце“, а потом се „отварају очи“ за богопознање, и то је нешто најприродније, а не нешто неприродно. Јер то подразумева заједничење које се остварује у причешћу телом и крвљу Христовом под видом хлеба и вина, када имамо пуноћу боговиђења, вером а не очима. Због тога су Христа најбоље видели Емауски сапутници онда кад је био невидљив њиховим очима.

196

ШЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Лк. 24, 36–53) Емауски сапутници су показали саборну свест вере и радост боговиђења су поделили са осталом браћом у вери, који су и сами били у недоумици. Већ су чули вест од мироносица, сад имају још једно сведочење. Али неки чудан страх их разлама и обесхрабрује. Лука нам, у овом одељку, саопштава догађај Христовог јављања после васкрсења, кад су били сви на окупу, вероватно исти онај о коме говори Марко (уп. Мк. 16, 9–20), али са неким другачијим детаљима. Код Луке пише да их Христос поздравља са: МИР ВАМ, а код Марка да их прекорева због неверовања. У оба навода стоји да их опомиње због збуњености срца, док код Луке стоји како их уверава показујући им руке и ноге и позивајући их да се увере да је Он заиста, „опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге“ (Лк. 24, 39–40). Не желећи да их збуњује расправама уводи их у стварност јасним чињеницама, тако да „док још не вероваху од радости и док се чуђаху рече им: Имате ли овде нешто за јело. А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима...“ (Лк. 24, 41–43). Тек после овог показивања стварности васкрсења једењем рибе, Он их упућује у речи Светог писма о Њему, опомињући их: „Ви сте сведоци овоме“ (Лк. 24, 48). Тако их најдиректније уводи у дело које је почело и трајаће кроз све векове. Због тога им говори о „облачењу у силу с висине“, заправо о силаску Светога духа, и позива их да остану у Јерусалиму док се то не догоди, уводећи их тако у један нови догађај, вазнесење на небо и седење са десне стране Оца, у коме и учествују тако што их Он благосиља узносећи се на небо, а „они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, и бијаху једнако у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк. 24, 50–53). Овај догађај показује Божије стрпљиво снисхођење према нашим моћима и могућностима, као и Његов позив нама да напредујемо у вери, драговољно и са сталним трагањем за новим, без затварања у себе и наслеђено. Вера је једно стално стицање нових знања и искустава, један незауставив процес идења ка Царству. Овај одељак јасно показује ту поступност, све почиње Христовим јављањем и показивањем стварности васкрсења, после тога следује обећање нове стварности, а на крају вазнесење у слави и радост апостола због свега тога. Нема више збуњености, али ни оне радости која почива на чуђењу и неутемељености у вери, све постаје жива и животна радост доживљене вере, која није страх од већег, него заједничење са оним који се нас ради умањио, како бисмо сви ми напредовали из славе у славу, знајући да је правило тог идења: „Он (Христос) треба да напредује, а ја да се умањујем“ (Јн. 3, 30), а крајњи циљ: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Филипљ. 4, 13). Пут до овог циља је дуг али лако савладив јер је трасиран и пропућен, и смислен јер спаја Бога и човека, небо и земљу.

197

СЕДМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Јн. 20, 1–10) Овај јеванђељски одељак нам саопштава на један нови начин већ описане догађаје доласка жена мироносица на гроб, виђења анђела и погребних хаљина у гробу, јављања те вести апостолима. Ново је то што сад одлазе двојица ученика на гроб, не само Петар, као у ранијим записима. Овде је реч о Јовану Богослову, који је заједно са Петром био очевидац многих ранијих догађаја, и сада је ту, стиже први – пре Петра, али Петар ипак улази први у гроб. То виђење је покренуло веру о којој сведочи сам Јован Богослов, који је „други ученик, који први дође на гроб“, говорећи, заправо исповедајући веру: „И виде и верова; јер још не знађаху Писма да Он треба да васкрсне из мртвих“ (Јн. 20, 8–9). Ова последња констатација је веома илустративна, указује на то да тада апостоли нису имали најјаснију веру у стварност и могућност васкрсења. Они су нешто очекивали, видели су да то није исто што и ослобођење од римског ропства, или Царство привилегија за појединце, него је Царство славе. Догађаји у вези са Голготом, распећем и погребењем су их збунили, тако да су били у истинској недоумици, али истовремено и отворени за нова знања и нова виђења. То, а не нека површна радозналост, руководи их да изиђу из закључане просторије у којој су били на окупу. Већ тим чином су победили почетни страх и отворили се за веру и виђење, тако да су могли да се стварно увере у оно што се догодило и што се догађало. ОСМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Јн. 20, 11–18) Овај одељак из Јовановог јеванђеља говори о једном новом моменту јављања Васкрслог Христа Марији Магдалини, и то код гроба, у коме седе два анђела „један чело главе, а други чело ногу где беше лежало Тело Исусово“. После питања од стране анђела кога тражи, њој се обраћа Христос, кога она не препознаје, питајући је истим питањем: што плаче и кога тражи? Она претпоставља да је то чувар и пита га да ли можда није он склонио тело Христово, молећи га да му каже где га је ставио како би га она узела. На тај начин показује стварну љубав према учитељу, али и то да није вером до краја разумела све оно што се догађа. Христос има разумевања за њу, и постепено је уводи у све то. Најпре јој се обраћа препознатљивим гласом, зове је по имену: Марија! Она чује глас и препознаје Христа, узвраћајући му речима: Учитељу! То је добар почетак, али не и крајњи домет заједничења, отуда и речи: „Не дотичи ме се јер нисам још узишао Оцу своме; него иди браћи мојој и кажи им: узлазим Оцу своме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем“ (Јн. 20, 17). Ово Христово казивање Марији Магдалини треба разумети као увођење у виши и дубљи крајњи смисао вере, а не као ускраћивање.

198

Вазнесење

Прави смисао је то да оде и каже апостолима да Га је видела, а Он ће се показати њима, као што и јесте, и они ће се уверити да је то Он додирујући Га. Сад није време за то, потребно је што пре обавестити остале како би се сви заједно радовали, а не појединачно и одвојено једни од других. Тако да ово не треба доживљавати као ускраћивање, него као послање да се објави радост другима. Такође, ово је и похвала вере Марије Магдалине, јер је за њу довољно и само виђење да буде уверена и сигурна тако добро да може и да сведочи осталима оно што је видела. ДЕВЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Јн. 20, 19–31) ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛИМА КАДА НИЈЕ ТОМА ТУ И КАДА ЈЕ ТОМА ПРИСУТАН Овде су описана два јављања у времену од осам дана разлике, и то прво, кад су били сабрани апостоли без Томе; а друго, кад је Тома био ту. Евидентан је још увек присутни страх од Јудеја, који је резултирао затвореним вратима. Христос пролази кроз затворена врата и стаје међу њих, поздрављајући их речима: МИР ВАМ! Да би их уверио у стварност васкрсења показује им руке и ребра, након чега се ученици обрадоваше, показујући тако битан помак у разумевању свега онога што се догађа. Након тога Христос говори: „Мир вам! Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 21–23). Овде треба знати да овај благослов опрашања и разрешавања грехова није привилегија која се заснива на самовољи било ког појединца, макар то био и један од апостола коме су ове речи упућене. Такође, не установљује се овде неки клерикализам, него се успоставља поредак црквених служби, где остаје правило служења „већег“ „мањем“, а све са једним циљем, спасењем свих и свега. Све у Цркви почива на спасоносној вољи Божијој „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“ (1. Тим. 2, 4), а као што знамо не спасавају се сви, него само они који хоће. Бог не жели да своју спасоносну вољу намеће као самовољу, тако да наше иступање из те спасоносне стварности је непристајање на вољу Божију и следовање сопствене самовоље. Знајући ово, ми јасно видимо да Бог човеку никад не ускраћује шансу, увек му све безрезервно и непринудно даје, стрпљиво чекајући човеково покајање и преумљење. У том смислу и установљује исповест и покајање и одређује начин, као и конкретне личности које чувају и преносе тај дар кроз векове. Тако је ово „овлашћење“ апостола да „везују и разрешују грехове“ дар служења спасењу света и човека, а не повластица господарења над човековом слободом.

200

Ово јављање Христово карактерише још један интересантан случај у вези са најдубљим питањем слободе у вери. Наиме, један од апостола, Тома, није био присутан кад се Христос јавио апостолима, и када је чуо од очевидаца оно што су видели није одмах поверовао, имао је своје услове и потребу да провери стварност онога о чему су му сведочили остали очевици. На први поглед изгледа да је он показао двоструко неповерење, али кад се дубље сагледа цео случај види се да је његова сумња најбоља потврда стварности онога што се догодило. Он је проверио и уверио се на конкретан начин, и исповедио веру одмах. Није му било ускраћено проверавање, него је Христос пред свима позвао Тому да опипа ране од клинова и увери се. Овде је интересантно да Христос Томино тражење да провери не доживљава као уцену и излази му у сусрет, док на Голготи, када су Га уцењивали речима: „Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега“(уп. Мт. 27, 42), ништа не чини да би уверио и/или разуверио масу. На тај начин показује да је дело вере изнад празних расправа, брзоплетих и површних радњи, дубоко и почива на надлогичној смислености. Није Христу Тома био важнијих од мноштва оних који су Га вређали, него Он не жели никога да заводи, све уверава поступно и доброразложно. Не жели одједном, омасовљењем присталица, да створи масу следбеника која се одушевљава спектакуларним стварима, него просвећује свакога човека уводећи га постепено у недомисливе дубине богопознања. Отуда, када Тома исповеда веру после искуственог опита, говорећи: „Господ мој и Бог мој“ (Јн. 20, 28), Христос поручује Томи и свакоме од нас: „Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29). Ово казивање је пре позив у више стваралаштво вере, него ли само опомена због неверовања и неповерења. Значе, добро је то што чиниш. Али није довољно да осмисли богочовечанску релацију где здрав однос почива на међусобном поверењу, а не на сумњи и неповерењу. Заправо, ово је позив за напредовање у вери као боговиђењу, богопознању и богоопштењу, где „вером ходимо, а не гледањем“ (2. Кор. 5, 7). Дуг је пут да такве вере, али је успех могућ, само треба хтети и знати ићи уским путем богопознања. Бог је увек ту, чека нас, тако да ми не можемо никад закаснити, и поред свих наших недостатака и промашаја, ако стрпљиво идемо не плашећи се могућих падова и промашаја, будући постојани у слободи и сигурни у вери и поверењу у љубав Божију. Само тада све чинимо будући стварно растерећени од свих страхова и сумњи. Па и кад проверавамо нешто, ми тражимо и добијамо више, а не поричемо очигледне чињенице. Тако је учинио и апостол Тома, и због тога не стоји име „неверни Тома“, јер је он веровао и кад је проверавао и кад се уверио, само је тражио више од информације другог очевица, желео је лично виђење. Тако је постепено напредовао „из славе у славу“, показујући свима нама да пут вере није страх од већег, него жива и животна комуникација са Живим Богом.

201

ДЕСЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Јн. 21, 1–14) Јеванђељски записи нам сведоче да је Христос често пре Васкрсења, за време троипогодишњег земаљског учења, боравио са апостолима на мору и језеру. Као што знамо, апостоли су били рибари, тако да су и сами волели да бораве на Генисаретском језеру. После Христосвог распећа они су били уплашени и скривали су се чекајући да прође неко време и тако се стишају страсти. После првих вести о васкрсењу они су се почели полако ослобађати и појављивати на местима где су били заједно са Христом. На крају крајева животне потребе су их обавезивале да се баве риболовом. Заправо, сами су се консолидовали у себи и међу собом, али још увек нису били слободни од страха, тако да иду у риболов преко ноћи, пред зору. Одједном, док их је обузимало безнађе због безуспешног покушаја да труд потврде уловом, јавља им се Христос, питајући их имају ли шта за јело, и после одговора да немају упућује их да баце мрежу са десне стране лађе, што су беспоговорно и са поверењем учинили, мислећи да их томе учи неки искусни рибар, још не знајући да је то Христос. Заправо, Јован Богослов Га је препознао и о томе посведочио Петру, који је одмах – у свом стилу – скочио у море, опасавши се претходно огртачем јер је био необучен. Улов је био велики, а томе треба додати и то да је Христос њих чекао на обали, где је наложио ватру и испекао рибу, позивајући их да заједно обедују. Сви су Га препознали и ћутећи седели су за трпезом, не питајући Госта ко је, јер су знали да је то Христос. Ово јављање нам показује да се Господ прилагођава увек нама и нашим могућностима и способностима. Тако, Он апостолима, после свога Васкрсења приступа на језеру, где им помаже у улову рибе. Разуме њихове потребе и даје им више него што су тражили. Седају заједно за трпезу где обедују заједно, и тако их уверава у стварност васкрсења. На овај начин Он стрпљиво улази у њихову животну стварност, не пресреће их изненадношћу поступка, него их уверава добрим чињењем и стварним уважавањем према њима тако што им спрема трпезу где седају заједно. Овај догађај је био веома уверљив и разоткрио је апостолима најпотпуније и најцелосније васкршњу стварност.

а посебно позив на крају: Хајде за мном. То је позив који је Христос упутио апостолима на почетку њиховог апостолства (уп. Мт. 4, 19), тако да слободно можемо рећи да је ово поновно васпостављање Петровог апостолства. Наиме, као што знамо, Петар се трипут одрекао Христа у ноћи распећа. Сад Христос пита Петра, опет трипут да ли га воли? Не прекорева га, не осуђује, не одбацује, него га пита само то да ли га воли. Овде се најилустративније осликава пуноћа спасоносне љубави којом нас све Бог милује и воли, тако да Га наш промашај не повређује до осветољубивог осуђивања нас, него само једно од нас тражи, а то је љубав која побеђује сваки страх. Само силом те љубави ми стичемо поверење у Бога, без двоумљења и дволичења. Овде имамо још неколико интересантних момената и сведочења. Најпре се говори о Петровој смрти, којом ће „прославити Бога“ у своје време, а после позива да пође за њим, Петар се обазире назад и кад је угледао Јована Богослова како иде иза њих, радознало се упитао шта ће бити са њим. Вероватно је мислио на то кад и како ће овај „прославити Бога“, тј. умрети. Можда се и уплашио мислећи да је то тако близу, па сад се пита шта ће бити са другим учеником. Христос разуме Петрову недоумицу и одговара му: „Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном“ (Јн. 21, 22). Ове речи све нас позивају на трезевеноумље како бисмо победили сваку радозналост једних о другима и поређење где себе истичемо, а другога оспоравамо. Најбоље је бити изнад такве радозналости, али не тако да будемо равнодушни као братоубица Каин који говори: „Нисам ја чувар брата свога“, него да знамо да нам други заиста траба, али не да би се изговарали његовим недостацима, или завидели кад је бољи од нас. Само онда кад несебична, саможртвена љубав победе инетерес и самодовољност код нас моћи ћемо сигурно да идемо са Христом, не поредећи се једни са другима, него се трудећи да будемо стварно добри једни према другима, а први корак тога јесте стварно старање о спасењу другога, без сувишне радозналости о другоме и његовим промашајима или успесима. Само тако, неоптерећени радозналошћу и брзоплетошћу, умећемо да разликујемо добро од зла и да чинимо добро без обзира на све околности.

Препоручена литература ЈЕДАНАЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ (Јн. 21, 15–25) Овде се описује наставак догађаја после чудесног улова и заједничког обеда, када се Христос обраћа апостолу Петру, и неки тумачи то зову „враћање апостолског достојанства Петру, који се одрекао Христа“. Ако пажљиво размотримо то видећемо да Христов и Петров дијалог указују на то,

202

1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Gnilka, J. Teologija Novog Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999. 3. Gnilka, J. Prvi Kršćani-izvori i početak Crkve, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2003.

203

4. Еванђеље по Јовану, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Каленић, Крагујевац 1986. 5. Eванђеље пo Mарку, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Београд 1983. 6. Еванђеље по Матеју 1: главе 1–11, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Београд 1979. 7. Zovkić, Mato. Isusove paradoksalne izreke, Vrhbosanska visoka teološka škola , Sarajevo–Bol, 1994. 8. Zovkić, Mato. Isus–objavitelj Boga ljubavi, Zagreb 1986. 9. Zovkić, Mato. Isus u evanđelju po Luki, Vrhbosanska katolička teologija, Sarajevo 2002. 10. Komentar Evanđelja i Djela Apostolskа, prevod Mato Zovkić, Vrhbosanska katolička teologija, Sarajevo 1997. 11. Поповић, Јустин. Тумачење Светог Еванђеља по Јовану/Тумачење посланица Св. Јована Богослова, Београд-Ваљево 2001. 12. Поповић, Јустин. Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, Београд–Ваљево 1999. 13. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 14. Чарнић, Емилијан, Исус Христос: живот и дело, Каленић, Крагујевац, 1993.

ИСТОРИЈСКA КЊИГA НОВОГА ЗАВЕТА – ДЕЛА АПОСТОЛСКА Овде се, заправо, ради о једној књизи која има двадесет и осам глава и обухвата период од Христовог вазнесења до доласка апостола Павла у Рим, где је мученички страдао. У Делима апостолским имамо записана сведочанства о апостолској проповеди која обухвата целу васељену, од Јудеје преко Самарије до краја света. Христос их је послао на ову мисију непосредно пред вазнесење, и „они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали“ (Мк. 16, 20). Проповедајући о Царству Божијем и Васкрсењу Христовом, као и сваког човека и свега створеног, суочавали су се са многим непријатностима, мудро им одолевајући и стрпљиво истрајавајући у добром делу. Ову књигу је написао апостол и јеванђелиста Лука, у Риму за време двогодишњег боравка са апостолом Павлом (уп. 2. Тим. 4,10; Кол. 4, 14; Филим. 23), пре мученичке смрти апостола, и у исто време када је писано и Лукино јеванђеље.

204

ВАЗНЕСЕЊЕ (Дап. 1, 1–13) Христос је четрдесет дана после Васкрсења уверавао апостоле у стварност свега онога што је учинио, на различите начине и више пута. Уводио их је у најдубље тајне вере, позивајући их да победе страх и несигурност, уверавајући их поступно, од празног гроба, преко јављања у затвореној просторији где је ушао кроз затворена врата, до послања да сведоче име Његово по васцелој васељени. Позивао их је да остану сабрани до дана кад ће се „обући у силу са висине“, и пред њима се узнети на небо. Ту су анђели, као служитељи спасења, од Гаврилове благовести, преко Витлејемске песме до сведочења у празном гробу. Сад, после Христовог узношења на небо, када је благосиљао апостоле који су још увек у недоумици о ком Царству им говори Христос, опет се јављају анђелске силе, „два човека у белим хаљинама“ који говоре: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо“ (Дап. 1, 11). Овим јављањем Христос је показао велико старање о ученицима, упућујући их у виши смисао свих догађаја. Зна да они још увек мисле о историјском ослобођењу од римског ропства, али и да желе више од тога. То више је оно што они треба да посведоче целом свету, а не само једном народу. После краће паузе, заправо припреме за ново дело, они су сад на почетку једног великог задатка, само још треба да се конкретизују све радње „облачењем у силу са висине“. Да то не би било једнострано, само Божије дело, него и учешће човека у делу, потребно је слободно прихватање стварности васкрсења, као и вазнесења, учествовањем у томе, а не само незаинтересованим или радозналим посматрањем.

ПЕДЕСЕТНИЦА (Дап. 2, 1– 43) Име догађаја означава да се ради о нечему што се збило педесет дана после Васкрсења, а што је наговештавао Христос говорећи о „облачењу у силу са висине“. Тада је Дух свети сишао на апостоле, рукоположио их за свештенослужитеље, и овај дан је РОЂЕНДАН ЦРКВЕ. Установљена је црквена јерархија, КЛИР, пошто је Дух свети сишао на апостоле тако што се показаше раздељени огњени језици који су сишли на дванаесторицу апостола. Треба рећи да је овом догађају претходио избор новог апостола уместо Јуде, по имену Матија (уп. Дап. 1, 17–26), где је био услов: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно са нама за све време откако

205

међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус. Почевши од крштења Јованова до дана кад се узнесе од нас, да буде са нама сведок васкрсења...“ (Дап. 1, 21–22). Када је поново број апостола био дванаест, а окупљених верника око стодвадесет дошло је време да се реч о Христу проповеда по целој васељени. Почетак тога јесте чудесни догађај силаска Светог духа на дванаесторицу, кад су сви окупљени из свих земаљских крајева дошли да празнују старозаветни празник чули реч Божију на свом језику. Заправо, као и старозаветна пасха, тако и овај празник благодарења постаје нови празник у новој стварности Цркве, не престаје него улази у нову динамику слављења. Све ово је збунило окупљене тако да су посумњали да су апостоли пијани, што је Петар демантовао говорећи да је тек трећи час (девет сати пре подне) и наводећи пророштво пророка Јоиља који говори о изливању Духа светог у чудесима у вези са тим. Он им говори да се сад то испунило, и наставља говорећи о распећу и васкрсењу Христовом, где је централна мисао: „Њега Бог васкрсе, раздревши муке смрти, јер не беше могуће да га она (прим. Љ.С.- смрт) држи“ (Дап. 2, 24). Овде Петар показује трезвену мудрост и опрез у обраћању онима који нису могли да разумеју добро и до краја богочовечанску стварност, али јасно наглашава да је Христос изнад смрти, истичући још и то да кроз Њега, који је стварно постао човек, сви имамо наду, говорећи даље: „Зато се развесели срце моје и обрадова дух мој, па још и тело моје почиваће у нади“ (Дап. 2, 26). Поред Јоиља наводи и речи Псалмопојца Давида, посебно оне најупечатљивије: „Рече Господ Господу моме: седи мени са десне стране...“ (Дап. 2, 34), закључујући: „Тврдо, дакле, нека зна сав дом Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса кога ви распесте“ (Дап. 2, 36). Ове речи су покренуле слушаоце у промишљање о свему, јер нису биле претеће него добропозивне, и они су се ожалостили, али не безнадежно, тако да се питају о томе шта да чине после свега. Он их саветује да се покају и крсте у име Христово, говорећи им јасно и недвосмислено о томе да су занавек богоизабрани народ: „Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш“ (Дап. 2, 39). Овде још указује и на нову стварност, а то је учествовање свих народа у слави Новог Израиља, где Стари Израиљ има неоспорно првенство, које није привилегија него благослов служења Богу и спасењу свакога човека од почетка, па све до краја века. Овде је интерсантно да речи апостолске проповеди, коју произноси апостол Петар, сви чују на свом језику. Кроз призму овог догађаја треба посматрати старозаветни догађај „пометње језика“, када је дошло до неразумевања међу људима, иако су до тада сви говорили једним језиком. Овде сада имамо потомке Нојевих синова који разумеју свако на свом језику апостолску проповед, за разлику од оних потомака раније. Тако сад, Еламити, становници Месопотамије, Арабљани и Јудеји (Симови синови); Египћани. Либијци и становници Киринајке (Хамови

206

синови); Парћани, Миђани, Кападокијци, становници Понта, Фригије, Памфилије и неки Римљани (Јафетови синови), својим многојезичјем улазе у саборну динамику заједничког разумевања нове науке (уп. Дап. 2, 9-11). И ово је још једна, у низу многих потврда да се Стари завет истински реализује у новозаветној стварности, која на дан Педесетнице постаје радост свих народа, која се продужава кроз све векове. Такође треба рећи да сада опет, као на Пасху, имамо последње празновање на стари начин, и прво празновање у новозаветној атмосфери, још једног од три велика старозаветна празника. Овај празник је најпре паразнован као празник жетве, када су приношени први плодови, а касније је томе додата и успомена на Синајски закон. Овде имамо прве плодове, новокрштене хришћане и нови закон — сви народи и сви језици су благословени у Цркви Христовој. Наравно, то не значи негацију старог, него подразумева афирмацију свега на нов начин.

ПРВА АПОСТОЛСКА ЧУДА Апостолска проповед је почела чудесним догађајем, хујањем силног ветра и силаском огњених језика на сваког од дванаесторице апостола, а најчудесније је то што је Петар проповедао на свом матерњем, јеврејском језику, док су присутни чули проповед, свако на свом језику. Ово је више збунило, него што је одушевило, слушаоце, па су посумњали у могућност пијанства апостола (уп. Дап. 2, 15), што је Петру дало повода да проповед почне објашњењем онога што се догодило, а предречено је од старозаветног пророка (Јоил 2, 28–29). После проповеди крстило се три хиљаде људи који „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап. 2, 42). Заједница је напредовала и непрестано се уваћавала додавањем оних који су поверовали. Битан моменат у мисији била су и чуда учињена рукама апостола, „тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сенка његова осенила кога од њих“ (Дап. 5, 15). Записано је чудесно исцељење хромог просјака који је седео испред храмовних врата просећи милостињу. Када је од Петра и Јована затражио милостињу, Петар му је уместо милостиње рекао: „Погледај на нас... Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи. И узе га за десницу и подиже... И скочивши устаде, и хођаше, и уђе са њима у храм ходећи и скачући и хвалећи Бога... И виде га сав народ где иде и хвали Бога!“ (Дап. 3, 4–9). На овај начин апостоли су се легитимисали пред народом као настављачи Христовог дела, што је била битна психолошка претпоставка за народ и његову веру. Синедрион је у томе видео опасност, па су после неуспешног убеђивања апостола да престану своју мисију покушали да реше

207

проблем утамничењем. Али, током ноћи, апостоли су чудесно ослобођени и кад су дошли тамничари по њих да их изведу на суд није их било, они су у Храму проповедали (уп. Дап. 5, 19–25). Ово је био велики знак Божији, не само апостолима него и њиховим прогонитељима, али апостоли су разумели, прогонитељи заслепљени мржњом нису могли да разумеју поруку чудесног избављења из тамнице. Интересантно је то да је ђакон Филип (уп. Дап. 6, 5) успео да прошири реч Божију у Самарији, чинећи многа чуда којима је зауставио лажног исцелитеља Симона мага, који се чак и крстио (Дап. 8, 5– 14), да би на крају не разумевши суштину свега онога што се догађа, покушао да купи дарове Духа светога. Записано је да је после Петровог позива замолио апостоле да се моле Богу за њега (уп. Дап. 8, 18–24). По њему се сваки покушај куповине црквених служби зове симонија. Нама је овде битно поменути га ради јаснијег увида у стање оновременог човека и његовог односа према чудима (ванредним догађајима), јер поменути Симон не види у њима помоћ Божију, он види шансу за сопствену надмоћ над другим, не види служење као меру, има амбицију да господари другима. Апостоли су разумели своју служитељску улогу у свему овоме, и нису се збуњивали ни оптерећивали чињеницом да на њихову реч болесни устају, чак и мртви васкрсавају. Тако је Петар у Лиди подигао са болесничке постеље болесника који је лежао пуних осам година (уп. Дап. 9, 32–35), а у Јопи васкрсао девојку Тавиту (Срну), која је изненада преминула. Ту је показао сигурност у вери и слободу у молитви. Клекнувши коленоприклоно, он јој се обратио речима: „Тавито, устани!“ (Дап. 9, 40). Наравно, устала је и веома брзо се пронео глас о овом догађају, што је позитивно утицало на успех апостолске мисије. Синедрион је остао у свом стању прогона и онемогућавања апостолске проповеди, примењујући утамничење као средство принуде, али и други пут је дошло до чудесног ослобођења, овог пута апостола Петра (Дап. 12, 4–11). То су апостоли разумели као велики знак, али у Синедриону нису размишљали тако. Њима је стало по сваку цену да искорене нову науку. Апостолска чуда су била велики знак за саме апостоле, као и за верујући народ.

АПОСТОЛСКИ ОДГОВОР СИНЕДРИОНУ Вест о успеху апостолске проповеди веома је потресла Синедрион (= заједно седети– сабор-скупштина, јеврејски врховни савет, који броји седамдесет чланова, настао у 3. веку пре Христа и трајао до 70. године после Христа). Они су мислили да су на Гологоти заувек угушили нову науку, а, гле, сад опет се помиње име Христово, говори се о његовом васкрсењу, у његово име чине се чуда. Полако им све измиче контроли, они људи који су се разбежали приликом распеће сад су громогласни проповедници. Питали

208

су се како је то могуће да народ опет у Храму слуша „науку Исусову“ и прихвата је. Највише их је разбеснело исцељење хромог човека који је био свима познат пошто је просио испред Храма скоро четрдесет година, па су почели да испитују апостоле о учињеном делу. Петар је ово искористио да одржи нову проповед о Христу, говорећи да је Он „угаони камен који одбацише зидари, а који постаде глава од угла ... (Дап. 4, 11; Пс. 118, 22). Чули су проповед, видели исцељеног човека, али нису могли да прихвате да је Христос Спаситељ. Покушали су да убеде апостоле да одустану од проповеди строгом претњом. Чувши ово, апостоли су одговорили: „Судите је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога? Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо“ (Дап. 4, 19-20). Најстрашније по њих било је то што су се плашили сопственог народа који је видевши многа добра дела све више слушао реч апостолске проповеди. Интересантно је да су Есени, надомак Светог Града ниподаштавали храмовни култ, Јудејци који су били под утицајем Јелинизма, такође су били удаљени од Мојсијевог закона, али је прогон предузиман само против хришћана, који и нису негирали отачка предања, са уважавањем су се односили према њима, само су говорили да ту не стаје све што је Бог рекао човеку. Треба рећи да је и међу члановима Синедриона било неких који су увиђали даље и дубље од самоиспуњавања законских форми. Један такав човек био је Гамалило, чији ученик је био Савле, потоњи апостол Павле (уп. Дап. 22,3). То потврђују његове речи осталим члановима овога тела, баш у време расправе, заправо претње апостолима. Он се обратио члановима Синедриона речима: „Људи Израиљци добро пазите шта ћете чинити са овим људима... јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће, но ако је од Бога не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“ Дап. 5, 35–39). Нажалост, ово је ипак остао само став појединца, али је евидентно да је имао утицаја на свог ученика Савла, који је од гонитеља постао проповедник хришћанске вере. Не могавши да зауставе проповед апостола претњама и тамничењем апостола прибегли су осуди на смртну казну како би заплашили све који помињу Христа и Васкрсење. Осудили су првог међу ђаконима, архиђакона Стефана на основу договорене изјаве лажних сведока да хули на Бога и Мојсија. Док су они горели мржњом и осветом, сведок вере Првомученик Стефан је сијао радошћу вере, тако да „погледавши на њега они који сеђаху у Синедриону, видеше лице његово као лице анђела“ (Дап. 6, 15). То их није зауставило у гневу и осветничкој жељи да казне неистомишљеника, тако да нису ни покушали да разумеју његову проповед о вери Аврамовој, Исаковој, Јаковљевој, Јосифовој, Мојсијевој, као и других учесника у делу љубави Божије, која је благослов Божији народима. Када их је опоменуо: „Ви који примисте закон наредбама анђелским и не одржасте“ (Дап. 7, 53),

209

разбеснели су се, а Стефан „пун Духа Светог, погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу, и рече: Ево видим отворена небеса и Сина Човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап. 7, 56). Опет шанса за њих, само да су хтели да чују и разумеју. Интересантно, Христос стоји, а не седи с десне стране Оца, јер и Он учествује у делу. Ово не разумеју оби који мисле да бацањем камена који убија другога човека показују оданост вери, не виде како их мржња ослепљује. Али овде не смемо отићи у непотребно осуђивање целог једног народа, јер и архиђакон Стефан је син тог народа који има благослов многих Божијих обећања. Овде говоримо о промашају верског фанатизма као свечовечанском проблему, а не као феномену само једног народа. Архиђакон Стефан нам је показао прави начин „обрачуна“ жртве са џелатом, речима: „Господе, не урачунај им грех овај“ (Дап. 7, 60). Заиста, за овако нешто је потребна велика снага и стварно превазилажење себе улажењем у надлогичну смисленост крстоношења и победе над својим злом и злом другога, сигурношћу и добронамерношћу.

КРШТЕЊЕ КАПЕТАНА КОРНИЛИЈА Библија нам сведочи да Христос шаље апостоле најпре изгубљеним овцама дома Израиљева, потом у Самарију, и на крају међу незнабошце (уп. Мт. 10, 5–6; Дап, 1,8). То послање добија своју пуну меру када реч о Христу постаје доступна и онима који нису синови Израиљеви по крви. Сабирање народа у црквену заједницу почиње већ на Педесетницу, и сваког дана се продужава и све више увећава. Записан је један веома интересантан догађај из времена апостолске проповеди, крштење капетана Корнилија. Треба нагласити да се овде Бог јавља човеку по имену Корнилије, капетану Италијанске чете у Кесарији, као и апостолу Петру који је био у Јопи, где је чудесно васкрсао девојку Тавиту (уп. Дап. 9, 36–43). Корнилију говори: „Молитве твоје и милостиње твоји узиђоше на спомен пред Богом. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозваног Петра... Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој...“ (Дап. 10, 4–6). Корнилије је послушао савет и послао је своје слуге да потраже и позову Петра, који је у Јопи био гост код извесног Симона кожара (Дап. 9, 43). Бог је припремио Петра за све ово тако што му се јавио на један чудесан начин. Наиме, када је Петар отишао на молитву, и спремајући се да једе „виде небо отворено и сасуд неки где силази на њега, као велико платно завезано на четири краја, и спушта се на земљу, у коме беху све четвороножне животиње на земљи, и звериње и гмизавци и птице небеске. И дође му глас: Устани Петре, закољи и једи. А Петар рече: Нипошто Господе јер никад не једох што је погано и нечисто. И опет глас

210

њему по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо“ (Дап. 10, 11–16). Док је још увек био под утиском онога што је чуо и видео, већ су дошли Корнилијеви изасланици да га траже, што му је опет у виђењу јављено. И сутрадан су кренули на пут, а Корнилије је већ скупио многе у свој дом. Веома се обрадова доласку Петровом, што показа дубоким поклоном своме госту. Петар га је опоменуо: „Устани, и ја сам само човек“ (Дап. 10, 26), показујући стварну зрелост у вери, и спремност да сведочи веру другоме. Петар у једном отвореном разговору признаје да као припадник изабраног народа носи у себи одређену дозу самоуважавања и изолације у односу на друге народе, који не верују у Једнога Бога. Али својим саговорницима открива да га је баш Бог позвао да то превазиђе и да иноплеменике не доживљава као непријатеље. Чувши Корнилијево сведочанство о Божијем јављању, Петар је изговорио речи живог сведочанства о вери која сабира све народе: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу мио онај који га се боји и твори правду“ (Дап. 10, 34). Присутни су показали спремност да чују и приме нову науку: „Сада, дакле, сви ми стојимо пред Богом да чујемо све што ти је од Бога заповеђено“ (Дап. 10, 33), што је покренуло Петрово сведочење вере: „Ви знате реч која се збила по свој Јудеји, почевши од Галилеја, после крштења које проповедаше Јован. Исуса из Назарета, како га помаза Бог Духом Светим и силом, који пролажаше чинећи добро и исцељујући све мучене од ђавола, јер Бог бијаше с њим. И ми смо сведоци свега што учини у земљи Јудејској и у Јерусалиму. Њега и убише, обесивши на дрво. Овога васкрсе Бог, и учини да се он јави. Не свему народу него нама, сведоцима унапред изабраним, који с њим једосмо и писмо по његову васкрсењу из мртвих. И заповеди нам да проповедамо народу и сведочимо да је Он одређени од Бога Судија живих и мртвих. За њега сведоче сви пророци да ће Именом његовим примити опроштај грехова свако ко верује у њега“ (Дап. 10, 37-43). Овим речима Петар показује да је разумео најдубљи смисао нове науке коју проповеда, сведочећи спасење света и човека, а не само избављење изабраног народа од ропства. Он је прошао кроз све фазе вере, од тога да је исповедио Христа као Сина Божијег, до порицања било какве везе са Христом у тренутку када му је био угрожен живот. Мислио је у почетку да је мисија Месије ослобођење синова Израиљевих из римског ропства, али је на крају разумео да је Син Божији, Христос Спаситељ, донео целом свету и сваком човеку спасење. То показује ова његова проповед у дому Корнилијевом, када је велики апостол разумео силу Васкрсења као радост целога света. Да би уверио саговрнике у стварност реченог он наводи конкретне примере, као што је једење и пијење апостола са Васкрслим Христом. Говори им као очевидац, а не сведок који

211

је чуо од других, што додатно појачава речено. Тим казивањем се не враћа у прошлост, него на тој стварности темељи будуће догађаје, живот вечни и спасење вером, коју проповеда онима где је послан и где су га позвали да их крсти. Наравно, нови догађај увек отвара старе недоумице и покреће нова питања. Тако и сада некима није било јасно, али ни драго то што је апостол Петар ушао у незнабожачку кућу и јео са њима (уп. Дап. 11, 3). Нису знали то што је он знао, чували су чистоту вере на свој начин, мислећи да је могу сачувати недружењем са другим и другачијим, заборављајући да мржња највише прља веру. Просто су мислили да се треба затворити у себе и своју заједницу, без имало старања за друге. Петар им је све испричао, почевши од визије коју је имао, и поруке о чистоти и нечистоти, па до крштења капетана Корнилије и његових укућана и сродника. Треба рећи да Петру не замера Синедрион, него његова сабраћа – апостоли, што показује да је колективно стање богоизабраног народа у односу на друге народе било такво. Апостоли који су били уз Христа током његовог земног живота нису разумели до краја спасоносну мисију вере, иако су много пута слушали живе речи о призвању свих народа. Није то за осуђивање, то је дубоко људски став, али суштина вере је богочовечанско заједничење свих људи са Богом, тако да је тај став нешто што треба да се преображава из колективне затворености и самодовољности у живо и животно заједничење. То су показали апостоли који, саслушавши и разумевши Петра, „заћуташе и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дап. 11, 18). Велики је то помак и врло важно отварање делатеља вере за нове изазове и догађаје. Препоручена литература 1. Дела Апостолска, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Вршац 1984. 2. Komentar Evanđelja i Djela Apostolskа, prevod Mato Zovkić, Vrhbosanska katolicka teologija, Sarajevo 1997. 3. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

АПОСТОЛ ПАВЛЕ Правило хришћанске вере је увек исто: ко хоће, тај и може, јер „све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9, 23). Значи, предуслов вере је слобода, а мера вере је безмерје. Ту нема злопамћења, безнађа и осуђивања, постоји

212

увек добра могућност победе добра над злом, истине над лажи и љубави над мржњом. Знајући ово ми можемо да разумемо како и зашто је младић Савле (потомак првог израиљског цара Саула, по коме је и добио име Савле), који је у време каменовања архиђакона Стефана чувао горње хаљине оних који су га убијали и тако одобравао убиство, учествовао у њему (уп. Дап. 7, 58; 8, 1) и још „пустошио Цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене предаваше их у тамнице“ (Дап. 8, 3), постао апостол Павле. Гонилац верника постао је проповедник вере! Заиста, што је људима немогуће, Богу је могуће. Чудесан обрт у животу једног човека, али и Цркве Божије. Наиме, записано је: „А Савле, још дишући претњом и убиством на ученике Господње, приступи првосвештенику и затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако нађе који је од овога Пута (прим. Љ. С. – хришћанског), и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим“ (Дао. 9, 1–2). То је он желео, будући уверен да дело Божије ради. Бог, кога је Савле тражио на свој начин, суровом ревношћу то његово служење преображава на боље. Догађа се нешто чудесно. Разјареног и одлучног у жељи да стане на пут новој науци, Савла Господ зауставља, најпре чудесном светлошћу, тако да он пада на земљу, а потом га пита: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Дап. 9, 4). Савле је присебан, пита сваког саговорника ко је? Ословљава га: Господе. И добија одговор: „Ја сам Исус кога ти гониш, тешко је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5). Трезвени Савле је у моменту разумео поруку, иако је дрхтао од страха, па је упитао: Шта ћу да чиним“ (Дап. 9, 6). Добио је заповест да иде у град Дамаск, где је пошао да прогони хришћане, и он је устао будући и даље слеп, и наставио пут. Водили су га његови сапутници до Дамаска, где је он пошао да прогони хришћане. Није њега Бог насилно спречио у тој намери, понудио му је други пут. Да, али он је ослепео, па је на тај начин приморан да прихвати понуду, приговориће неко. Ту се може опет неко упитати да ли је постојао неки други начин? Мање болан, једноставнији у виду разговора и договора. Да је постојао Бог би тако и урадио, али очигледно да је фанатику – гониоцу, који је био у стању острашћеног притиска на друге због различитог веровања, ово био једино разумљив начин којим би се зауставило његово унутрашње стање. Он је мислио да све што чини јесте на добробит вере, и због тога је сам тражио да иде да прогони хришћане, не знајући да ће на том путу и сам постати једноверан са онима које је гонио и уништавао. Чудесно виђење после кога је Савле изгубио вид значило је само позив, који он и није морао да прихвати. А прихватио је драговољно. Три дана је провео без хране, будући и даље ослепљен. Имао је времена да размисли о догађају и одлучи како и куда ће даље. Бог га није оставио у немоћи, користећи то стање да уради оно што жели. Овде треба истаћи и то да је Савле био ученик законика Гамалила, познатог по савету Синедриону да мало трезвеније и одговорније приступају апостолској науци (уп. Дап. 5, 35–

213

39), што је сигурно говорио и свом ученику, који га није баш много слушао. Сам апостол о томе сведочи: „Одвише гоних Цркву Божију и пустоших је, и напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за отачка предања. А кад благоволи Бог који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом да објави Сина својега у мени, да благовестим међу незнабошцима, тога часа не питах тела и крви“ (Гал. 1, 14–17). Значи, он је знао шта се догађа, и то драговољно прихвата. Тада му Бог шаље апостолског ученика (свештеника) Ананију да га исцели од ослепљености, нашто је овај реагововао негодујући и наводећи реалне разлоге који су се тицали Павлових ранијих дела у вези са гоњењем хришћана. Отишао је пошто је чуо реч Божију: „Иди, јер ми је он сасуд избрани, да изнесе Име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му показати колико му има пострадати за Име моје“ (Дап. 9, 15– 16). Овде имамо „обрнут поредак“ мисије у односу на оно послање апостола најпре „изгубљеним овцама дома Израиљева“, са јасном наредбом: „На пут незнабожачки не идите, у град Самарјански не улазите...“ (Мт. 10, 5–6). Све ће нам бити јасније када знамо Христове речи апостолима пред вазнесење: „Бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја света“ (Дап. 1, 8). Сам апостол описује овај догађај: „А неки Ананија, човек побожан по закону ... дође к мени, стаде и рече: Савле брате, прогледај! ... И шта сада оклеваш? Устани и крсти се, и спери грехе своје, призвавши Име Господње“ (Дап. 22, 12–16). Значи, сада је Савле крштен. Врло је важно то да Христос бира новог апостола, не шаље у ову мисију очевице спасоносних догађаја, него ученог човека. Не шаље Петра, или некога другога, користећи методе притиска неким чудом, него спрема Павла за узвишену мисију. Препознаје у њему доброг човека који у свом трагању за истином има црту непопустљивости, али у сусрету са Богом он је спреман за промену. Записано је да је већ након неколико дана после овог чудесног догађаја у синагогама проповедао Христа, сведочећи да је Он Син Божији. То је код хришћана изазвало неповерење, а код Јудејаца тако велики презир да су хтели да га убију (уп. Дап. 9, 23). Видевши то, Савле је побегао из града тако што су га верници хришћани током ноћи у котарици спустили прек градских зидина, јер су на градским вратима стајали спремни људи да га убију. Отишао је у Јерусалим где му није било нимало лако, јер је својим ранијим делима себе представио као гониоца хришћана. Човек који га је представљао свима и сведочио о његовој вери звао се Варнава, који га је такође одвео и до апостола да се њима јави и посведочи о свом доживљају на путу за Дамаск. Они су га прихватили, и он је ишао са њима и проповедао у Јерусалиму, где се нарочито истакао у расправама са Јелинима, који су такође хтели да га убију. Апостол нам сведочи да је у виђењу добио заповест да се склони из Јерусалима: „А догоди ми се када се вратих у Јерусалим и док

214

се мољах у храму да дођох у занос. И видех Њега који ми говори: Похитај и изиђи брзо из Јерусалима, јер неће примити сведочанство твоје за мене. А ја рекох: Господе сами знају да сам ја бацао у тамнице и тукао по синагогама оне који верују у тебе. И кад се проливаше крв Стефана сведока твога, и ја сам бијах присутан и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијаху. И рече ми: Иди, јер ћу те ја послати далеко међу незнабошце“ (Дап. 22, 17–21). Ова изјава показује чврстину вере и карактера богоизабраног апостола народа, који ништа не додаје свом животу, јасно и тачно говори о себи и свим својим поступцима, имајући увек спремност да промени на боље све што чини. Он се не изговара због учињеног, и то не пориче, него тражи бољи начин да убудуће чини оно што је добро. Сам апостол сведочи да је три године након чудесног догађаја на путу за Дамаск дошао у Јерусалим, где је остао само петнаест дана и тада је видео од апостола само Петра и Јакова брата Господњег (уп. Гал. 1, 18-19). Даље сведочи да је отишао у пределе Сирије и Киликије, где у почетку није био „познат Христовим Црквама Јудеје“ (уп. Гал. 1, 22), али је глас о њему дошао до многих. То је изазвало радост, јер он „проповеда веру коју је некад рушио“ (Гал. 1, 23). Четрнаест година касније отишао је у Јерусалим, заједно са Варнавом и Титом, који је био Јелин (уп. Гал. 2, 1-3). За то време већ су формиране црквене заједнице на многим местима, и то углавном од Јудејаца, док је број хришћана из других народа био незнатан. Једино је у Антиохији била другачија слика, пошто је тамо велики број људи примио веру у Христа. То су сазнали апостоли у Јерусалиму и послали су Варнаву да испита стање. Варнава је најпре отишао у Тарс, Савлово родно место, да га потражи и доведе у Антиохију, где су дошли и остали годину дана проповедајући веру у Христа, и најпре у Антиохији ученици се назваше хришћани“ (Дап. 11, 26). Ту су сакупили помоћ за браћу у Јерусалиму и Савле и Варнава су прилог понели у Јерусалим. Поново се враћају у Јерусалим, сада водећи са собом још и јеванђелисту Марка. „Док служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које сам их позвао. Тада они постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их“ (Дап. 13, 2–3). Сам апостол сведочи о једном сусрету у Антиохији: „А кад дође Петар у Антиохију супротставих му се у лице, јер беше за осуду. Јер пре него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима, а када дођоше снебиваше се, бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим остали Јудеји, тако и Варнава приста на њихово дволичење. Али кад видех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти као Јудејац живиш незнабожачки, зашто незнабошце нагониш да живе Јудејски? (Гал. 2, 11–14). Ништа од овога није поколебало апостола, што потврђују његове речи: „Јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезаним, поможе и мени међу незнабошцима. И познавши благодат која

215

је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва“ (Гал. 2, 8-9). Примивши благослов црквене заједнице у Антиохији и „деснице заједништва“ апостола Јакова, Петра и Јована, кренули су да сведоче Јеванђеље “све до краја земље“ (Дап. 1, 8), истовремено Јудејцима и незнабошцима.

ПРВО МИСИОНАРСКО ПУТОВАЊЕ (47–49. године) Кренувши из Антиохије преко луке Селевкије отпловили су до Саламине на Кипру, где су били и у Пафу. Обишли су Пергу у Памфилији ( у доласку и повратку), Антиохију у Писидији (у доласку и повратку), Иконију, Листру, Дерву у Ликаонији, вративши се преко Писидије и Памфилије у Сирију, град Антиохију. Путовали су Павле, Варнава и Јован (јеванђелиста Марко). На том путу има неколико интересантних и знаменитих догађаја. Најпре на Кипру, крећући се од пристаништа Саламине према Пафу, где имамо њихов сусрет са намесником Сергијем Павлом и магом Варисусуом, који је био јудејског порекла. Када је намесник пожелео да чује реч Божију, маг је покушао да спречи сведочење. Тада је на чудесан начин изгубио вид на реч апостола Павла, који заправо сад први пут дејствује отворено и преузима иницијативу од Варнаве. Такође, негде после сусрета са Сергијем Павлом, узима име Павле, премда неки мисле да то нема везе са овим сусретом, него да је реч о томе да је апостол сад, будући да проповеда у Римском царству, почео да употребљава име Павле. Иначе, поменути намесник је примио веру, што показује да је мисија успешно почела (Дап. 13, 4–12). После тога кренули су са Кипра у Пергу Памфилијску без Марка, који их је напустио, идући даље у Антиохију Писидијску, где су проповедали у суботу у синагоги, уважавајући веру, обичаје и навике оних којима су сведочили нову науку. Заправо, нова наука је продужена вера оних којима се обраћају, што Павле зна и сведочи, говорећи најпре о старозаветним догађајима, који потврђују Божије благослове Изабраном народу, почевши од Египатског ропства преко периода уласка у обећану земљу, времена судија и царева, закључујући то речима: „Људи браћо, синови рода Аврамова, и који се међу вама боје Бога, вама се посла реч овога спасења“ (Дап. 13, 26). То конкретизује навођењем примера Христовог спасоносног страдања, оптужујући своје сународнике што нису препознали Месију, него су га распели, додајући томе тријумфални поклич вере: „А Бог њега подиже из мртвих … И ми вам благовестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, деци њиховој, васкрснувши Исуса “ (Дап. 13, 30). Павле опомињући позива са љубављу све у заједничење вере, указујући на промашаје он никога не мрзи.

216

Јасно и недвосмислено говори о Божијем испуњењу датих обећања кроз Христа. Када су им се успротивили неки Јудејци, у страху од нове вере, одговорили су им Павле и Варнава: „Вама је требало најпре да се говори реч Божија, али пошто је одбацујете и не сматрате себе достојним вечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима“ (Дап. 13, 46). Ово је обрадовало незнабошце, а раздражило неке Јудејце, тако да су их скоро избацили из свог града. То их није обесхрабрило, кренули су даље у област Ликаонију, у град Иконију, опет најпре у синагогу, имајући велики успех у сведочењу вере Јудејцима и незнабошцима, али и проблем са завишћу својих сународника, од којих побегоше и из овога града, остављајући не мали траг у душама и срцима оних који су их слушали. Отишли су у ликаонске градове Листру и Дерву. Проповед у Листри почели су чудесним исцељењем младића, који је био непокретан од рођења. Врло је интересантно Павлово обраћање овом младићу, када му сигурним гласом говори да устане у име Христово (уп. Дап. 14, 10). Ту се види дубина његове вере у Бога и љубави према човеку. За незнабожачки свет то је било довољно да двојицу сведока вере прогласе за божанства, Павла за Зевса, а Варнаву за Хермеса. Чак је и жрец дошао са жртвеним приносом да им принесе по обичајима многобожачког култа. Апостоли су их опоменули: „Људи, шта чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам благовестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу Живоме, који створи небо и земљу, и море и све што је у њима, Који је у прошлим нараштајима пустио све народе да иду својим путевима, мада ипак не остави себе непосведочена чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем...“ (Дап. 14,15–17). Нису их одмах баш све разумели, али су одустали од идолопоклоничке намере. Међутим, они који су их ометали у Антиохији и Иконији дошли су и овде, и искористили су тај моменат да изазову народни гнев, говорећи да су њих двојица преваранти. Одједном, уместо превеликог поштовања, које је постало скоро обожавање, долази до каменовања. Тако силног да је изгледало да је Павле мртав, али није било стварно тако. Сутрадан су отишли у Дерву, где су постигли успех у проповеди, да би се поново вратили у Листру, Иконију и Антиохију „утврђујући душе ученика и саветујући их да остану у вери, и да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије. И рукоположише им презвитере за сваку Цркву ...“ (Дап. 14, 22–23). После тога отидоше у Писидију, па у Памфилију и Пергу, идући до Анталије, а после тога отпловише до Антиохије, где „сабраше Цркву, казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере“ (Дап. 14, 27). Ово је лепа вест, која обавезује на трезвеност и истрајност у љубави, али и нешто тешко разумљиво за формалисте који, оптерећени законским стегама, не могу да виде Божије човекољубље. Апостол Павле је са својим сапутницима прешао више од хиљаду километара за нешто више од две године, суочавајући се са

217

многим недаћама и људским пакостима, што их није нимало поколебало, јер су имали циљ и знали су шта желе.

АПОСТОЛСКИ САБОР (49. године) Крштење и улазак незнабожаца у Цркву покренуло је многе расправе и спорења, чак и међу самим апостолима, о чему исцрпно говори апостол Павле у другој глави Посланице Галатима. Апостол Петар је крстио капетана Корнилија после једне веома интересантне визије (Дап. 10, 1–48). У свом „правдању“ пред апостолима, којима је објаснио и описао све што је чуо и видео, он саопштава: „Ко бијах ја да бих могао спречити Господа“ (Дап. 11, 17). Записано је тада нешто као договор и пристајање апостола, у вези са крштењем незнабожаца: „Заиста и незнабошцима даде Бог покајање на спасење“ (Дап. 11, 18). Али, стање је било сасвим другачије. Нетрпељивост „старих“ верника према „новим“ увек постоји, без обзира на све околности. Тако је било и међу хришћанима у Антиохији, у којој су они који су пре крштења били обрезани по Мојсијевом закону инсистирали на обрезању осталих. То је био повод да апостол Павле и Варнава оду у Јерусалим и од апостола затраже објашњење у вези са новонасталим проблемом. У Јерусалиму су били сви апостоли, и због тога је ово сабрање познато као Апостолски сабор. После уводне расправе о крштењу незнабожаца и инсистирања неких, посебно новокрштених припадника фарисејског покрета да је обрезање обавезно за све, сабрању се обратио апостол Петар: „Људи, браћо, ви знате да Бог од првих дана изабра међу нама да из мојих уста чују незнабошци реч јеванђеља и да верују ... И не постави никакве разлике између нас и њих, вером очистивши срца њихова. Сада, дакле, зашто кушате Бога, и хоћете да наметнете ученицима јарам на врат, који ни оци наши ни ми не могосмо носити? Него верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они (Дап. 15, 7–11). После овог мудрог расуђивања апостола Петра, Павле и Варнава су саопштили резултате своје мисије међу незнабошцима. Апостол Јаков је тада навео пророчке речи: „Потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао и његове развалине поправићу, и подигнућу га. Да потраже остали људи Господа, и сви незнабошци на које је призвано име моје, говори Господ који твори све ово...(Амос 9, 11–12), дајући конкретан предлог: „Зато ја сматрам да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу. Него да се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви, и оно што њима није мило — другима да не чине. Будите здраво“ (Дап. 15, 16–20). Овај предлог је прихваћен и потврђен писменим путем,

218

а да би све било јасније и прихватљивије заједно са Павлом и Варнавом шаљу у Антиохију своје посланике Јуду Варсаву и Силу. Записано је у вези са њиховим доласком у Антиохију: „Сабравши народ предадоше посланицу. А кад прочиташе обрадоваше се утеси. А Јуда и Сила, који бијаху и сами пророци, дугом беседом утешише браћу и утврдише“ (Дап. 15, 31–32). Интересантно је казивање: „Угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим онога што је неопходно“ (Дап. 15, 28), што указује на црквени начин решења у богочовечанској стварности вере. Присуство Божије је евидентно, само човек понекад то не види, или не жели да види, а Бог је увек ненаметиво ту. Кад човек то види и прими са вером, онда у свему слободно и одговорно поступа, решава сва спорна питања дијалогом заједнице у љубави. Тако су и апостоли решили веома важна и спорна питања, показујући нам да све треба решавати саборно и договорно. Апостолски сабор је почетак свих каснијих сабора, Васељенских, којих има седам, помесних и редовних заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, као и осталих помесних цркава.

ДРУГО МИСИОНАРСКО ПУТОВАЊЕ (50–52. године) После свих догађаја и закључака у вези са примањем незнабожаца у Цркву, Павле и Варнава се договорише да обиђу верујућу браћу у местима где су проповедали веру у Христа. Али, већ на почетку се посвађаше у вези са тим да ли да крене са њима и Јован Марко, Варнавин сестрић. Павле није хтео да га поведе због тога што је одустао већ на почетку Првог мисионарског путовања (уп. Дап. 13, 13), , што је био разлог за раздвајање Павла и Варнаве. Варнава је са Марком отпловио на Кипар, а Павле је заједно са Силом, који је после доласка из Јерусалима са вестима са Апостолског сабора проповедао у Антиохији, кренуо преко Сирије и Киликије, Дерве и Листре, где им се прикључио апостол Тимотеј, чија је мајка била Јудејка, а отац Јелин. Тимотеј је познат и по томе што је њему апостол Павле написао две посланице. Интересантно је то да је апостол Павле Тимотеја обрезао „због Јудејаца који бијаху у оним местима“ (Дап. 16, 3), што није учинио у случају другог ученика, Тита пре Првог путовања и пре Апостолског сабора. Сам апостол о томе сведочи: „Али ни Тит, који беше са мном, и беше Јелин, не би приморан да се обреже, и то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе. Овима се ни час не дадосмо у покорност...“ (Гал. 2, 3–5). Да ли је Павле различито поступио због тога што је Тит био Јелин, а Тимотеј по мајци Јудејац, или из мисионарских разлога, у случају Тита не предајући се притиску споља, а у

219

случају Тимотеја желећи да покаже уважавање према сународницима, како би задобио њихово поверење и наклоност у даљој мисионарској активности? Тако су пропутовали Фригију, Галатију и Мизију намеравајући да иду у Витинију, „али им Дух не допусти“ (Дап. 16, 7), тако да они сиђоше у Троаду, пристаниште на Хелеспонту, недалеко од Хомерове Троје, где је Павле имао виђење „човека Македонца“ који га је молио да дође у Македонију, и помогне им“ (уп. Дап. 16, 9). Павле и његови сапутници су разумели одмах позив и поруку, и из Троаде преко Самотрака дошли су у Неапољ, а одатле у град Филипе, римску насеобину. Ово је почетак апостолске мисије у Европи. У овом граду су побожне жене суботом долазиле на реку, „где се сматрало да је богомоља“ (Дап. 16, 13), и тако се десило једне суботе да су им дошли мисионари нове науке. Интересантан је опис једне побожне жене из тог града: „И нека богобојажљива жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатире, слушаше, и њој Господ отвори срце да пази на оно што јој говори Павле. А кад се крсти она и дом њен, замоли нас говорећи: Ако сматрате да верујем у Господа уђите у дом мој и останите. И принуди нас“ (Дап. 16, 14–15). Ово је заиста пример живе вере којом се не хвали побожна жена. Она оставља саговорницима да закључе на основу онога што чини, и не одустаје од гостољубља. А на то указују речи: принуди нас. То треба разумети као: убеди нас и показа нам да стварно верује. Свеопшта ситуација у овом граду није била нимало добра. Сујеверје је опчинило многа срца, што се види из примера жене која је имала „погађачки дух“ и том својом вештином је доносила велики приход својим господарима. Када је видела апостоле, сведочила је о њима: „Ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам јављају пут спасења“ (Дап. 16, 17). То је понављала при сваком сусрету са њима, али апостолима није требала таква „препорука“, тако да је апостол Павле једном приликом изгнао злог духа из ње речима: „Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње!“ (Дап. 16, 18). Тако јој је стварно помогао ослободивши је од дејства злог духа, што нису разумели они који су живели од њеног врачања, који кад видеше „да изиђе нада њиховог добитка“ (Дап. 16, 19), одведоше апостоле пред своје старешине оптужујући их да као Јевреји проповедају њима, који су Римљани, обичаје које они не би требало да прихвате. Констатацијом да „узбуњују град“, Павле и Сила су проглашени кривим, јавно су осрамоћени шибањем и бачени су у тамницу, где их је чувао стражар, а ноге су им биле везане. Током ноћи догодио се страшан земљотрес који је потресао и саму тамницу, чија се сва врата отворише, а окови са ногу поспадаше. Видевши страшан призор, врата отворена а утамничених нигде нема, чувар тамнице узе нож у руке са жељом да се убије. Павле га је опоменуо да то не чини, јер су заточеници ту. Узбуђени тамничар се обратио заточеницима речима: „Господо, шта ми треба чинити да се спасем?“, нашто су му они одговорили: „Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се

220

ти и твој дом“ (Дап. 16, 30-31). Саслушавши њихово сведочење о вери и спасењу он се исте вечери крстио и угостио их, радујући се што је поверовао у Бога. Кад је свануо нови дан, градске старешине су јавиле стражару да их пусти из тамнице, не знајући да је и он постао хришћанин. Павле се тада представио, саопштивши да и он има римско грађанство, што је ове збунило, и да не жели да буде тајно пуштен из притвора, него да инсистира на јавном извињењу. То се и догодило, али уз то, и молба да напусте њихов град. Интересантно је да је на почетку проповеди јеванђеља у граду Филипима апостол Павле имао визију да је добио позив да дође у тај град, а на крају свог боравка градске старешине су га протерале. Ипак, у Филипима је заживела црквена заједница, што потврђују крштени верници: Лидија и њен дом и тамничар и његов дом. Напустивши Филипе, преко Амфипоља и Аполоније, дођоше у Солун, где проповед опет почеше у синагоги јеврејској, као и у скоро свим местима на свом путу. Овде је апостол Павле три суботе са њима расправљао о Христовим спасоносним страдањима и васкрсењу. Поверовали су многи Јелини, неки Јевреји, посебно много жена. Гостољубиви домаћин им је био извесни Јасон, кога су извели на суд због тога што је угостио апостоле. Овде су врло интересантне речи оптужбе неких Јудеја против Јасона: „Они што узмутише цео свет дођоше и овде. Њих је Јасон примио“ (Дап. 17, 6–7). Из њих видимо да је апостолска наука заиста покренула свет напред, постала је општепозната, није остала нешто што само неки слушају. Такође је важно истаћи и то да је Јасон успео да их убеди да не пристану на наговоре злонамерних тужитеља, што указује на његову утемељеност у вери као и добар углед у друштву. Павле и Сила су, утврдивши веру и основавши солунску заједницу, наставили своје даље путовање. Стигли су у Верију, где су успели да уведу у веру многе жене грчког порекла, као и Јудејце, и ту су проповедали у синагоги. Ту „бијаху племенитији од оних у Солуну, они примише реч свесрдно, сваки дан истражујући Писмо да ли је тако“ (Дап. 17, 11). Вест о успеху у Верији дошла је до ушију оних који су ометали проповед у Солуну, и они су дошли и ту да наставе са ометањем нове науке. Павле није имао времена за бесплодне расправе, отишао је у Атину, а Сила и Тимотеј су до даљњег остали у Верији. Долазак у Атину био је велики изазов за апостола Павла. Ту је, поред побожних Јудејаца и расправа са њима у синагогама, имао сусрет на трговима са епикурејцима и стоицима. Страшно је било чути њихове заједљиве приговоре: „Шта хоће овај празнослов да каже?“ (Дап. 17, 18). Али, поред свог цинизма нису могли а да не примете да се ради о нечему необичном, несвакидашњем. Отуда њихова одлука да га одведу на Ареопаг, питајући га: „Каква је то нова наука коју ти казујеш? Јер нешто ново мећеш у наше уши. Хоћемо, дакле, да знамо шта би то могло бити“ (Дап. 17, 19). Овај позив је знак поверења и показатељ доброг утиска који је оставио Павле на почетку своје Атинске

221

мисије. Прихватио је изазов и суочио се са њима мудро и трезвено, тражећи додирну тачку која би могла да их споји. У томе је успео, што се види из тога што своје обраћање њима почиње похвалом њихове побожности, будећи тако њихову пажњу и задобијајући наклоност. Успевши у томе он указује опет на нешто њихово и међу њима, а то је жртвеник Богу Непознатоме. Указавши на то, он их покреће на даље размишљање о томе: „Онога, дакле, кога не знајући поштујете тога вам ја проповедам“ (Дап. 17, 23). Али ту не стаје, објашњава даље, уводећи их у поступно и постепено богопознање: „Бог који је створио свет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања из руку људских, као да нешто треба Њему, који сам даје живот свима и дихање и све. И створио је од једне крви сваки народ човечанства ...Он није далеко ни од једног од нас ... јер у Њему живимо, крећемо се и јесмо ... јер Његов род јесмо. Кад смо, дакле, род Божији, не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру, или камену, резаном по вештини и замисли човечијој. Али, не гледајући Бог на времена незнања, сад заповеди свима људима свуда да се покају. Јер је установио Дан у који ће судити васељени по правди преко Човека којега одреди и даде свима веру васкрснувши га из мртвих“ (Дап. 17, 24–28). Сада разумемо зашто Петар, или неки други апостол, није послат у Атину, него баш Павле, који успева да библијску поруку и сведочење стави у контекст атинске мудрости и размишљања. То је служитељска спремност да се вера сведочи прилагођавањем библијске поруке ономе што зна саговорник. За то је потребно добро знање вере и тачно познавање религије, културе и обичаја онога коме се обраћамо. Павле очито све то поседује, што показује његова Атинска беседа. Истина је да нису похрлили одмах да се сви крсте, чак шта више ругали су му се, али су неки ипак рекли: да те чујемо опет о томе, али су се неки и крстили, и то: Дионисије Ареопагит, жена Дамара, и још неки. Он је посејао добро семе, није очекивао одмах зреле плодове, знао је да за све треба време. Наставио је даље своју мисију и стигао је до Коринта, где је упознао Јудејце Акилу и његову жену Прискилу, који су дошли из Рима, испуњавајући Клаудијеву заповест да Јудејци напусте Рим. Још нешто, осим народности, било је њима заједничко – ткачки занат, тако да је са њима радио како би се издржавао. То није нимало угрозило његову проповед у синагоги где је расправљао и са Јудејцима и са Јелинима. Тада су дошли Сила и Тимотеј, који су остали у Верији (уп. Дап. 17, 14). Овде се апостол Павле обрати опет Јудејцима, говорећи о Христу, док се они противљаху и хуљаху. Он тада учини сходно Христовој речи, отресе хаљине своје (уп. Мт. 10, 14), као што је већ учинио у Антиохији Писидијској (уп. Дап. 13, 51) и рече им: „Од сад идем незнабошцима“ (Дап. 18, 6). Преселио се у дом извесног Јуспа, и тада се многи у Коринту крстише, као, на пример Крисп, старешина синагоге, али и неки Јелини. Господ је утешио

222

Павла како не би посустао пред многим недаћама: „Не бој се, него говори, и да не ућутиш, јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти учини зло, јер ја имам многи народ у овом граду“ (Дап. 18, 9–10). Остао је осамнаест месеци у Коринту, суочавајући се са многим оптужбама од стране својих сународника. Овде је дошло и до извесне нетрпељивости између Јелина и Јудејаца, тако да се десило да су га Јудејци оптужили Галиону, намеснику у Ахаји, а он је одбио да се бави „верским питањима“, истеравши их из суднице, и тада су Јелини наочиглед Галиона претукли старешину синагоге Состена, а он је то мирно посматрао. Овај пример илуструје степен нетрпељивости два народа у једном граду. Павле је био изнад тога, жртва а не изазивач сукоба. Он је утврђивао Цркву, а не неку националну институцију, путујући из места у место. Тако је сад кренуо пут Ефеса, повео је Ахилу и Прискилу са собом, свративши успут до Сирије. У Кенхреји је сходно назирејском завету, ошишао главу (уп. Број. 6, 18). У Ефесу је проповедао у синагоги, али се није дуго задржао, журио је да стигне у Јерусалим на празник Пасхе, оставивши ту Ахилу и Прискилу. Преко Кесарије је отишао у Антиохију. У току овог путовања написао је Прву и Другу посланицу Солуњанима

ТРЕЋЕ МИСИОНАРСКО ПУТОВАЊЕ (53–57. године) После Празника, „оставши неко време, изиђе и прође редом Галатијску земљу и Фригију утврђујући све ученике“ (Дап. 18, 23). Потом је дошао у Ефес, испуњавајући дато обећање (уп. Дап. 18, 21), а у међувремену је ту дошао Јудејац Аполос, родом из Александрије, „човек речит и јак у Светоме Писму... беше упућен на Пут Господњи, и говорећи Духом говораше и учаше право о Господу ... много поможе онима који су благодаћу поверовали ... силно је оповрагавао Јудејца пред народом доказујући из Светог Писма да је Исус –Христос“ (Дап. 18, 24–28). Аполос је на неки начин одржавао Павлову науку до његовог повратка, тако да је Павле могао само да настави раније започето. Овде треба указати на један нови моменат, а то је да ја Павле после три месеца убеђивања у синагоги, увидевши тврдоглаво одбијање присутних, одступио заједно са својим ученицима и почео да се сабира са њима у школи неког Тирана, и то је трајало пуне две године, тако што су вођени разговори сваки дан (уп. Дап. 19, 9–10). Ово „одвајање“ и одлазак у школу показује нам да је постојао озбиљан приступ богословљу и животу у вери. Слободно можемо рећи да се овде ради о изучавању и истраживању речи Божије, у правом смислу научног стваралаштва. То није затварање,

223

одлазак из јавности у колективну самодовољност, реч је о одговорном приступу мисији. Чудесна исцељења су постала скоро стална појава у апостолској мисији, где „Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим, тако да су убрусе знојаве од тела његовог или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху од њих... И покушаше и неки од Јудејаца заклињача, који се скитаху, да над онима у којима бијаху зли духови спомињући име Господа Исуса Христа, и говорећи: Заклињемо вас Исусуом кога Павле проповеда“ (Дап. 19, 11-13). Али, као што видимо, уз то иде и искушење лажног чудотворства, као злоупотреба стварног дара Божијег човеку, као и људске потребе и несреће. Помињу се синови првосвештеника Скеве као они који су то чинили и један интересантан догађај приликом њиховог покушаја да чудотворе над ђавоиманим човеком изговарајући име Христово. Тада је проговорио зли дух: „Исуса познајем, и Павла знам; али ко сте ви?“ (Дап. 19, 15), да би им потом поцепао одећу и понизио их. Ово је била добра поука свима, тако да „многи од оних који се занимаху чаролијама сабраше књиге своје и спаљиваше их пред свима... Тако силно растијаше и јачаше реч Божија“ (Дап. 19, 19–20). Ово не треба доживљавати као притисак Цркве на човекову слободу, па још уз то и спаљивање књига. Овде су у питању врачарске књиге које уништавају они који су на њима зарађивали. Сад одустају од свог промашаја и крећу новим путем, нису им потребне више ни чаробњачке вештине, ни чаробњачки списи. Павле се никад није ограничавао местом боравка, непрестано је размишљао о добробити многих, тако „науми Павле у духу да прође Македонију и Ахају, па да оде у Јерусалим рекавши: Пошто тамо одем, ваља ми и Рим видети. И посла у Македонију двојицу од оних који му помагаху, Тимотеја и Ераста, а он оста неко време у Азији“ (Дап. 19, 21–22). Овде видимо јасно изражен мисионарски план који обухвата многе делатеље и подразумева непрестану динамику путовања и проповедања. Уз сваки успех иде и искушење, јер човек који неће да се преображава на боље остаје заточеник свог себичног интереса и у свему види само губитак и разлог за незадовољство. Тако и овде, успех апостолске проповеди није све одушевио све, било је оних који су у томе видели губитак, тако да настаде у Ефесу „не мала буна због Пута Господњег“ (Дап. 19, 23), коју је претводио тамошњи Димитрије златар, пошто је „стао посао“ прављења златних и скупих кипова Артемиде Ефеске. У ствари, њихова везаност за кипове била је материјални интерес, а не било каква припадност култу. Њима је одговарало то да народ купује оно што су они израђивали од злата, па су осетили опасност од нове науке. Због тога су покушали да побуном народа зауставе сведоке нове вере, у ствари желели су да сачувају свој социјални статус, будући далеко од било какве вере. Све што су могли да учине било је

224

то да су пред Павловим ученицима пуна два сата узвикивали речи: Велика је Артемида Ефеска! Али, на тај начин нису ништа додали ни себи, ни својој, ни њеној величини, остали су немоћни под теретом свога пркоса према новом и другачијем. Интересантно је обраћање градског писара скупу народа, кад им говори у вези са њиховим клицањем да је велика Артемида Ефеска: „Па кад је то неоспорно, треба да будете мирни и да ништа нагло не чините, јер доведосте ове људе који ни храм не покрадоше, нити на богињу вашу похулише. А Димитрије и мајстори с њим, ако имају тужбу на некога, постоје судови и постоје намесници, нека туже један другога ... Иначе смо у опасности да будемо оптужени за данашњу буну, а нема ниједног разлога којим бисмо оправдали овај метеж. И ово рекавши распусти скуп“ (Дап. 19, 36–40). Ово казивање градског званичника показује да само неострашћен човек може исправно расуђивати, али и сведочи да реч апостолске проповеди не изазива само противљење, него и уважавање од стране оних који другачије мисле. Апостол Павле је после овог даогађаја отпутовао из Ефеса, најпре у Македонију, па у Јеладу (Грчку), где је проповедао три месеца, да би опет преко Македоније отишао у Азију. Стигао је у Филипе, где се „сабраше ученици да ломе хлеб“ (Дап. 20, 7), што сведочи да су хришћани поред разговора по синагогама и трговима имали и литургијска сабрања. То што се до сада није конкретно помињало то не значи да нису и раније то чинили. Овде такође видимо да је апостол Павле проповедао на литургијском сабрању, и то веома дуго. Тада се десило нешто веома интересантно. Пошто је било велико мноштво народа, један младић по имену Евтих седео је на прозору и слушајући заспао, па је тако пао са велике висине, са трећег спрата. Наравно, пад је био опасан и смртоносан, али за апостола Павла то није било тако. Он је најпре утешио присутне речима: „Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему“ (Дап. 20, 10), а потом и васкрсао младића. На крају је „преломио хлеб“, причестивши се и причестивши присутне. После овога отпутовали су у Илирик, или Далмацију, а претпоставља се да је на кратко посетио и Коринта, сходно његовим речима: „Ево готов сам и трећи пут да дођем, и нећу вам досадити, јер не тражим ваше него вас... Ово трећи пут долазим к вама...“ (2. Кор. 12, 14; 13, 1). У Ефес није ишао јер је желео да стигне у Јерусалим до Педесетнице, али је позвао тамошње старешине у Милит, и поучио их речима: „Ви знате од првог дана кад дођох у Азију, да бијах са вама све време служећи Господу са сваким смирењем и многим сузама ... сведочећи Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и веру у Господа нашег Исуса Христа. И сад, ево, свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити... Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу... И ево сад знам да више нећете видети лица мојега.... Пазите, дакле, на себе и на

225

све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Дап. 20, 18–28). Из овог казивања сазнајемо да је апостол Павле био спреман да страда због вере, и да је свесно ишао у Јерусалим „да положи рачуне“, заправо посведочи свом народу веру у Христа. То потврђују његове речи у кући ђакона Филипа, после казивања пророка Агава о његовом страдању: „Шта чините те плачете и цепате ми срце? Јер ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму за име Господа Исуса“ (Дап. 21, 13). И тако је после трећег мисионарског путовања кренуо на нови пут сведочења од Јерусалима до Рима. У току овога путовања написао је следеће посленице: Филипљанима, Прва и Друга Коринћанима, Галатима, Римљанима.

ДОЛАЗАК У ЈЕРУСАЛИМ СУЂЕЊА АПОСТОЛУ ПАВЛУ ОД СТРАНЕ СИНЕДРИОНА И РИМЉАНА После дугог путовања апостол Павле је са својим сапутницима стигао у Јерусалим, где се најпре јавио апостолу Јакову, епископу Светог Града. Веома су се обрадовали лепим вестима о успеху његове проповеди међу незнабошцима, али су му указали да постоји проблем са сународницима Јудејцима, који су му замерали да одступа од Мојсијевог закона и тако учи остале. Да би убедио сународнике у своју оданост Закону саветовали су му да оде у Храм, где ће са још четворицом, који су узели завет назирејства (уп. Број. 6, 13), и сам испунити законске прописе и тако убедити сународнике да је веран слову Закона. Он је то учинио, али није успео да их убеди, јер слепи фанатизам не зна ништа друго осим освете и казне. Овде видимо добронамерност свих апостола према отачким предањима, али и себичност формалиста који не могу да потисну своје злопамћење. Чувајући од других светињу Храма и слово Закона, нису успели себе да сачувају од мржње према другом и другачијем. Њих је разбеснело то што су у свом Храму видели Трофима из Ефеса, незнабошца, оптужујући Павла за то. Створила се велика буна, Павла су извукли из Храма са жељом да га убију. Спасао га је римски капетан Клаудије Лисија (уп. Дап. 23, 26), који није ни знао о коме се ради, мислио је да се ради о неком одметнику који је пре неколико дана повео побуњенике у пустињу. Збунио се кад му се Павле обратио на грчком језику, и објаснио да је из града Тарса у Киликији, и дозволио му да се обрати народу са степеница Храма. Обратио им се на јеврејском језику, и одједном је престала вика, сви су се утишали и пажљиво слушали његову реч. Тада им рече: „Људи, браћо и оци, чујте сад моју одбрану пред вама ... Ја сам човек Јудејац, рођен у Тарсу киликијском, васпитан у овом граду крај

226

ногу Гамалилових... Ја овај пут прогоних до смрти, везујући и предајући у тамницу људе и жене...“ (Дап. 22, 1–4). Пошто им је испричао све у вези са догађајима на путу за Дамаск, као и послањем међу незнабошце, одједном престаде тишине и наста велика повика: „Узми са земље таквога, јер он не треба да живи“ (Дап. 22, 22). Римски капетан је, чувши ово, наредио да га „бијењем испитају“ за кривицу, али кад је чуо да је римски грађанин уплаши се због свега што му је учинио. Да би задовољио све заинтересоване у овом случају дозволио је Павлово суочење са Синедрионом. Он се и њима обратио речима: Људи и браћо, говорећи да је настојао да живи чистом савешћу пред Богом. Првосвештеник Ананија је наредио да га бију по устима. Павле му је узвратио: „Тебе ће Бог бити зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по Закону, а насупрот закона заповедаш да ме бију“ (Дап. 23, 3). Када су му приговорили што лоше говори старешини свога народа, он је рекао да зна за то место у закону (уп, Изл. 22, 28), али да није знао да разговара са првосвештеником. Апостол Павле настави даље своје сведочење нове науке говорећи о васкрсењу, и то тако што им рече: „Ја сам фарисеј, син фарисејев, за наду и за васкрсење мртвих мени се суди“ (Дап. 23, 6). То покрену велику расправу између фарисеја и садукеја, јер су они имали различит приступ васкрсењу, садукеји су све одбацивали, а фарисеји су веровали у васкрсење. Тада фарисеји изјавише: „Никакво зло не налазимо на овоме човеку... не ратујмо против Бога“ (Дап. 23, 9). Пошто је настала велика распра међу члановима Синедриона, римски војници су апостола Павла одвели у војни логор. Ту му се јави Господ речима: „Буди храбар, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити“ (Дап. 23, 11). Ова небеска посета охрабрила је апостола Павла, коме није било нимало лако да одолева оволиким искушењима сам. Он је покушао да им се приближи, говорећи о свом фарисејском пореклу и римском грађанству, а Господ га је уверавао да је изнад свега тога, порекла и припадности, његово послање у свет да сведочи свима име Христово. Уз све то постојале су реалне околности, а то је мржња фанатика који су се заветовали да неће окусити хлеба док не убију Павла (уп. 23, 21). То је римском капетану јавио Павлов сестрић, и овај је озбиљно схватио проблем, па је наредио да Павле буде спроведен у Кесарију до Феликса управника у пратњи двеста војника, седамдесет коњаника и двеста стрелаца, и то у „трећи час увече“ или у девет сати увече по нашем времену. Све због сигурности путовања, јер је разумео опасност која долази од фанатика. Из његовог писма Феликсу увиђамо позитиван став према Павлу: „Човека овог ухватише Јудејци и хтедоше да га убију, ја пак дођох с војницима и отех га сазнавши да је Римљанин... И нађох да га оптужују за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окве“ (Дап. 23, 27–29). Тако је сад апостол Павле из Јерусалима доспео у Кесарију где је изведен на суд пред Феликса.

227

ЗАРОБЉЕНИШТВО У КЕСАРИЈИ (57–59. године) ПАВЛЕ ПРЕД ФЕЛИКСОМ Први сусрет апостола Павла и Феликса био је формалне природе, прво упознавање и представљање, што сведочи питање апостолу од стране феликса, из које је области. Сазнавши да је из Киликијске области, остави га да чека да се појаве његови тужиоци. После пет дана дошли су првосвештеник Ананија и ретор Тертул, који је наступио као прави тужилац, заправо адвокат оптужбе. Почео је удворнички, хвалећи „племенитог Феликса, називајући Павла именом „куга“, говорећи даље да је бунтовник и коловођа назирејске јереси. Апостол Павле у почетку изрече речи поверења Феликсу: „Знајући да си много година праведни судија овоме народу, са већим расположењем себе браним... А ово ти признајем, да тим Путем, који они називају јерес, ја служим Богу отачком, верујући свему ономе што је написано у Закону и Прорцима, имајући надање на Бога да ће бити васкрсење...“ (Дап. 24, 10–15). Интересантно је да апостол Павле није обраћао пажњу на Тертулове увреде, био је далеко изнад тог стања самољубиве сујете, сав се посветио служењу знајући да то није ни мало лако. Био је слободан од себе, тако да га се није дотицала ниједна увреда. Интересантно је да је Феликс одгодио коначну пресуду до доласка капетана Лисије из Јерусалима, јер он је био веома добро упознат са свим овим преко своје жене Друсиле, која је била Јеврејка. Уважавајући Павла наредио је олакшице за њега, чак је једном приликом дошао да разговара са њим, дошавши заједно са својом женом. Уважавање није отишло даље од радозналог испитивања о учењу вере, није се одушевио слушајући о правди, уздржању, будућем суду, уплашио се од онога што је чуо. Тако је рекао апостолу Павлу: „Иди за сада, а кад узимаднем времена позваћу те“ (Дап. 24, 25). Једноставно, није хтео у сагледавању себе да иде даље од иметка и поседовања, тако да је своје доласке Павлу сводио на чекање да му овај понуди новац да би га пустио. Вероватно није разумео како је то Бог моћан кад је онај који Га сведочи у тамници, а живот у некој неизвесној будућности није га интересовао, иако се уплашио слушајући Павлове речи. Тако је он само прошао поред апостола и понуђене вере, остајући у себи и будући сам себи довољан. Није био срећан због тога, али није тражио више. Чувао је себе и свој положај, не желећи да „ризикује“ било шта. Више је волео да му много тога буде нејасно него да се упушта у дубље промишљање о животу, а имао је велику шансу. Две године је био уз Павла, али је у њему видео само утамниченог човека без доказане кривице. Није га се дотакло Павлово истрајно служење. Можда се томе и дивио, не само чудио, али није успео да убеди себе да и сам крене бар мало напред.

228

ПАВЛЕ ПРЕД ФЕСТОМ И ЦАРЕМ АГРИПОМ Нови управник Поркије Фест наставио је управу на Феликсов начин, чувајући свој положај. То је себично служење себи и свом успеху, а не свеопштем бољитку, иако понекад човек и није свестан тога. Просто постане део свеопштег механизма у коме све има своје место, само најмање места има за истину. Интерес потискује љубав, навика заклања добродетељ, и тако све постаје уходана пракса, и све је руковођено неком чудном инерцијом. Страх за себе разара многа срца, и доводи до многих компромиса, губи се став. То је био случај у вези са Фестом, који је видео Павлову невиност. Хтео је да учини по вољи Јудејцима, али га је Павлово римско грађанство оптерећивало. Због тога га је питао где жели да иде — пред цара у Рим, или пред Синедрион у Јерусалим, показујући сву немоћ лицемерног незамерања, заправо изгубљеног става. То је понижење и за носиоца власти и за сами принцип владања као чувања доброг поретка, а не само имена онога који представља власт. Колико је Фест био неупућен у догађаје, заправо незаинтересован за добро служење народу види се из његових речи цару Агрипи о апостолу Павлу: „Ни једне кривице које ја претпостављах не изнесоше, него имаху некаква питања о својем вероисповедању, и о некоме Исусу који је умро, за Кога Павле тврђаше да је жив... Када Павле затражи да га чувамо до пресуде Августове, заповедих да га чувају док га не пошаљем ћесару ...“ (Дап. 25, 18-19). Интересантан је сусрет апостола Павла са царем Агрипом и царицом Верникијом, када је изложио све најважније догађаје из свог живота и мисионарског рада. Изложивши му све у вези са отачким предањима и новом науком, указујући на заједничку наду, а то је живот вечни упита цара: „Зашто ви сматрате да је невероватно да Бог мртве васкрсава?“ (Дап. 26, 8), исповедивши да је и сам био против хришћана, а да је после чудесног виђења на путу за Дамаск постао проповедник Васкрслог Христа и могућности васкрсења сваког човека. Фест је одреаговао: „Лудујеш Павле! Многе те књиге изводе из памети“ (Дап. 26, 24). Павле му је сигрним речима одговорио: „Не лудујем , моћни Фесте, него казујем речи истине и разума“ (Дап. 26, 25). Овде Павле показује прибраност у разговору са оним који га не разуме, и нема жељу да разуме, него одбацује његово мишљење називајући га лудошћу. Обраћа се другом саговорнику, у овом случају цару Агрипи, питајући га да ли верује Пророцима? Цар констатује: „Још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин“ (Дап. 26, 28). Апостол Павле признаје да има жарку жељу да, не само цар, него и многи други буду хришћани (уп. Дап. 26, 29). Цар је ту стао, није се даље бавио оним што је чуо, али је Павле оставио на њега добар утисак, чак је био спреман и да га он пусти, али није смео у страху пред већим ауторитетом, царем Августом, на кога се Павле позвао. И тако је Павле кренуо на пут за Рим.

229

ПУТОВАЊЕ ДО РИМА ДЕЛАТНОСТ У РИМУ (59–60. године; 60–62. године) На путу до Рима прошли су идући из Ћесарије, преко Сидона у Финикији, острва Кипра, града Мира у Ликији, острва Книда, Салмоне на острву Криту, Добра Пристаништа, луке на Криту, острва Клауде и острва Малте, Сиракузе на Сицилији, Ригије, Потиоли, Апијевог трга и Три крчме, да би коначно стигли у Рим (уп. Дап. 27, 1–44, 28, 1–16). Много невоља су имали на путу, тако нису јели четрнаест дана (уп. Дап. 27, 33), јаки ветрови су ометали пловидбу, зауставили су се на Малти, где су их љубазно дечекали. Ту је Павле учинио два чуда, прво у вези са уједом змије без последица (Дап. 28, 4–5); друго, у вези са исцељењем болесног човека, оца поглавара острва Публија, као и многих других болесника (Дап. 28, 8–9). Коначно су стигли у Рим, где је окончана мисионарска делатност великог апостола. Дошавши у Рим, најпре се срео са јудејским старешинама, као што је увек и чинио када је долазио у неко место. Њима је објаснио разлоге свога утамничења, сводећи их на кратку изјаву: „Због наде Израиљеве окован сам у ове ланце“ (Дап. 28, 20). Римски Јевреји нису имали никакву информацију о њему, а о хришћанству су имали површна сазнања, што сведоче њихов речи Павлу: „Желимо да чујемо од тебе шта мислиш, јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње“ (Дап. 28, 22). Пуне две године је поучавао своје сународнике, али и многе друге, боравећи у Риму у изнајмљеном стану. Сународнике је подсетио на пророчке речи: „Ушима ћете чути и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети“ (Ис. 6, 9), додајући томе и следеће речи: „Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије, они ће и чути“ (Дап. 28, 28). Није ово никава претња, пре је нови позив на заједничење у вери са свим народима. Претпоставља се да је током боравка у Риму посетио следећа места: Македонију (1. Тим. 1.3); Ефес (1. Тим, 3, 14; 2. Тим. 4, 18); Милит (2. Тим. 4, 20); Троју (2. Тим. 4, 13); Коринт (2. Тим. 4, 20); Крит (Тит 1, 15) и Никопољ (Тит 3, 12), и имао је намеру да оде до Шпаније (Римљ. 15, 24–28), али изгледа да ипак није успео то да учини. У току овог боравка у Риму написао је следеће посланице: Ефесцима, Колошанима и Филимону. После прве две године римског ропства у некој врсти кућног притвора, где је изгледа имао и могућност повремених путовања, дошло је до теже ситуације, посебно после пожара у Риму, 64. године, када је Нерон почео да прогони хришћане оптужујужи их да су криви за све. То се одразило и на Павлово стање, о чему пише: „Јер ме Дамас остави завољевши садашњи век, и отиде у Солун, Крискент у Галатију, Тит у Далмацију, Лука је сам код мене“ (2. Тим. 4, 10). Толико је било све тешко да је молио Тимотеја да дође код њега и да доведе Марка са собом (2. Тим. 4, 9, 11,13). Није страх од смрти, или

230

осећај усамљености разлог за то, него жеља за заједништвом у вери и поновни сусрет са драгим особама, као и утврђивање њих у вери. Ако знамо да је свом љубљеном ученику у овом периоду писао посланице, онда нам је то јасно само из једне реченице: „А сви који хоће побожно да живе у Христу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12). Овде се не ради о немоћном пристајању на мучеништво, него о спремности за сведочење вере, којом треба „да буде савршен Божији човек, припремљен за свако добро дело“ (2.Тим. 3, 17). Управо ове речи указују на стварно стање апостола Павла непосредно пред мучеништво. Два могућа датума су у оптицају кад је у питању година миченичке смрти апостола Павла. Ради се о 64. или 67. години. Сигурно је да је пострадао у Риму, као римском грађанину одсечена му је глава, јер је проповедао веру хришћанску, која је у Римској империји тада била забрањена. У овом периоду је написао посланице: Титу, Прву и Другу Тимотеју. Препоручена литература 1 Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Vimer, Rudolf. Život Svetog Pavla, UPT, Đakovo 1996. 3. Gnilka, J. Teologija Novog Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999. 4. Поповић, Јустин. Тумачење посланица прве и друге Коринћанима Светог апостола Павла, Београд-Ваљево2001. 5. Поповић, Јустин. Тумачење Посланице Ефесцима Светог апостола Павла/ Тумачење Посланице Филипљанима и Колошанима Светог апостола Павла/Тумачење Посланице Галатима и 1. и 2. Солуњанима Светог апостола Павла, Београд-Ваљево 2002. 6. Посланица Галатима, превод и тумачење др Емилијан М. Чарнић, Каленић, Крагујевац 1992. 7. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

НОВОЗАВЕТНЕ ПОУЧНЕ КЊИГЕ 14 посланица апостола Павла 1 посланица апостола Јакова 2 посланице апостола Петра 3 посланице апостола Јована Богослова 1 посланица апостола Јуде Јаковљевог Укупно 21 посланица

231

Овде ћемо разматрати само неке теме о којима се говори у посланицама, без улажења у питање ауторства, време настанка и друга општа питања. Изложићемо неке посебне теме које се тичу основне библијске поруке човеку.

О КРШТЕЊУ (Римљ. 6, 1-11). Крштење се јеванђељским речником назива „рођење водом и Духом“ (Јн. 3, 5), а апостолско послање у свет има за циљ „крштење свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. Мт. 28, 20). Крштење је догађај Цркве, у коме учествујемо слободно и делатно, а не присилно и пасивно. Апостол Павле, говорећи о крштењу, каже: „Зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљ. 6, 3–5). Овде се ради о крсно-васкрсној стварности вере која почиње нашим крштењем као сараспињањем и саваскрсавањем са Христом. То значи да је вера у Христа жива и делатна, а не пасивна и неделатна. Подразумева учествовање, а не само деклеративно изјашњавање. Ту се конкретно одређује начин учествовања као „умирање греху“ и „живот са Христом“, изјавом и позивом: „Тако и ви себе сматрајте да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем“ (Римљ. 6, 11). Ово стање нам се не намеће, до њега долазимо подвигом вере, знајући да „је плата за грех смрт, а дар Божији живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“ (Римљ. 6, 23). Ове речи треба исправно разумети у стварности и сигурносту љубави Божије којом сви имамо добру шансу. На крсту су побеђени грех и смрт, Бог нам је дао живот умирући за нас. Крштењем постајемо саучесници великог дела, живота вечног, тако да нема места страху од греха и смрти, али постоји потреба да доброделатношћу покажемо своју веру и заједничење са Христом Распетим и Васкрслим. Крштење је почетак тога дела, али не и нешто што остаје само на почетку. Оно је стални покретач живота који се састоји у непрестаности победе добра, истине и љубави над злом, лажју и мржњом. Значи, „умирање греху“ је победа над грехом, а „живот са Христом“ је истрајавање у тој победи непрестаношћу добродетељи и добронамерности према свима, неодустајање од богољубља и човекољубља.

232

ХИМНА ЉУБАВИ (1. Кор. 13, 1–13) Знамо вером да је Бог љубав (1. Јн. 4, 7), и ми смо „познали љубав, што је он положио живот свој за нас“ (1. Јн. 3, 16). То знање потврђујемо тако што „верујемо у име Његовог Сина Исуса Христа и волимо једни друге као што нам је заповедио“ (уп. 1. Јн. 3, 23). Јасно нам је да „свако ко воли од Бога је рођен и познаје Бога, а ко не воли није познао Бога“ (1. Јн. 4, 7–8). Значи, Бог је темељ љубави, јер се напрестано јавља као преизобилна љубав, тако да је наша побожност могућа и стварна само онда кад се показује као делатна љубав која све покреће на боље и осмишљава свако добро дело, чинећи га још бољим. Тако се остварује незауставива прогресија личности и заједнице, иако се иде уским путем крстоносног самоодрицања и кроз тесна врата улази у радост Царства које у себи садржи остварење свих наших трагања и тражења. Ту се реализују сви наши животни успеси, сва наша питања добијају свој прави одговор и све наше наде се испуњавају. Само треба бити стрпљив, издржати до краја, не одустати ни на почетку, ни на крају, него пажљиво све истраживати и не губити наду пред различитим појавама, догађајима, искушењима и изазовима. Не дати се у плен безнађу и страховима који неминовно раслабљују до мржње, заправо самолишавања, јер мржња је увек наше самолишавање, самовољни губитак љубави. То је животна несигурност, јер се безумно одричемо да волимо и да будемо вољени, сами себи смо довољни и све што радимо усмерено је ка нашем себичном интересу и оптерећено страхом од губитка, што доводи до отуђења од свих, све у нагону за поседовањем свега. Новозаветни писци су настојали да аргументовано посведоче љубав, истину и слободу, као најмеродавније показатеље човекове остварености у вери. То нису чинили тако што би изрекли општеобавезујуће дефиниције, него су кратким објашњењима указивали на најбитније, и тако покренули, а не условили или зауставили, стваралаштво живе и делатне вере. Тако су речи: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити“, као друго казивање: „Све ми је дозвољено, али ми није све од користи, јер нећу да ишта овлада мноме“, афирмативно сведочење животне стварности. Ту се темељи живот у вери, где је стваралачка слобода сваке личности гарант остварења заједнице у љубави, истини и слободи. Љубав је главни покретач свега, и само онда кад је делатна, све је могуће, јер се љубављу превазилазе сви недостаци. Само онда кад имамо искуство љубави као стварност богољубља и човекољубља, можемо да превазиђемо све страхове, промашаје и победимо гордост самоистицања и потребу да се поредимо једни са другима. Видимо да то поређење увек унижава стваралаштво, јер оне који су неоспорно бољи од нас мрзимо подједнако као и оне за које мислимо да су лошији

233

од нас. Тако заведени сами собом, ми и не видимо да пропадамо у безнађу и самолишавамо се животне радости, иако се трудимо да чинимо само оно што је добро. То чињење без љубави је увек бесплодно и бескорисно, јер почива на самоистицању, а не на стварној добродетељи. На то указује Христос говорећи: „Тешко вама ако вас људи хвале“ (Лк. 6, 26). То је стање самодовољне самозаљубљености, самообожавања које успорава, а понекад и онемогућава, стварност нашег обожења. Ми то често и не видимо него остајемо у стању незнања, тако да и не препознајемо неостварење. Апостол Павле на највеличанственији начин говори о љубави као знаку распознавања човекове остваривости у вери, сабирајући сву јеванђељску мудрост на тему љубави на једно место, у неколико реченица. Знајући Христове речи: „По томе ћете се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“, јасно и недвосмислено говори: „Ако говорим људске и анђелске језике, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру тако да премештам горе, а љубави немам ништа сам. И ако хранећи сиромахе разделим ... а љубави немам ништа ми не користи ...“ (13, 1–3). Љубав је једини прави начин хришћанског живота, без ње је немогућа вера, јер само љубав све осмишљава и осаборњује. Кроз њу сви наши подвизи и свако стваралаштво добијају свој пуни и прави смисао, и љубав ијачава човека до таквог стања да је спреман да воли и оне који њега не воле. Љубав не затвара и не минимализује личност и заједницу, она је неизмерна и неисцрпна ризница. Отуда и јеванђељски Христов позив: „Љубите непријатеље своје ...“ (уп. Мт. 5, 44 ), јер „љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло, не радује се неправди, радује се правди, она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав не престаје никада...“ (13, 4–8). Није довољно само знати, веровати и говорити да је Бог љубав, него је потребно да сваки човек постане љубав. Искуство љубави се стиче у комуникацији са Богом и са човеком, где су веома битне истина и слобода у стваралачкој динамици делатне вере. На тај начин све оно што чинимо треба да буде осмишљено несебичном, саможртвеном и самоодречном љубављу која је увек и у свему највећа. Истина је да се често говори о љубави на различите начине, и то показује безмерје љубави и несместивост у наше мишљење, расуђивање и закључивање. Та различитост у поимању најбоље се превазилази истоветношћу поступка, јер тако се све усклађује доброделатношћу. Јер, „љубав је пуноћа закона“ (Римљ. 13, 10).

234

ПИТАЊЕ ОДНОСА ПРЕМА ВЛАСТИ И ЗАКОНУ (Римљ. 13, 1–10) Свето писмо нас недвосмислено учи да однос верујућег човека према власти треба да буде одговоран, не поданички и не бунтовнички. Заправо, из стваралачког, а не потрошачког, односа према животу произилази и стваралачки однос према власти као принципу уређења људских односа, где је јасно то да „онај који жели да буде први треба свима да служи“. Ово је јеванђељски идеал, кад је у питању онај који жели да влада. Кад је у питању однос верујућег човека према самој власти, ту је правило: „Богу Божије, цару царево“. Овде се јасно наглашава принцип одвојености, али не у смислу супротстављености, него у смислу различитих односа, који се не угрожавају међусобно. Из тог става одвојености веровања у Бога и поштовања царске власти проистекао је став: „Цар није Бог“, што истовремено искључује и теократију, јер права вера не дозвољава диктатуру и подразумева спасоносно служење другоме. Знајући све ово, апостол Павле јасно истиче: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој“ (Римљ. 13, 1–2). Овде се не заговара статизам затеченог стања тако што се намеће страх од некога или нечега. Власт је од Бога дата као принцип уређења односа, а не као диктатура заснована на било чијој самовољи. Тако, дакле, власт је дата од Бога, а не уместо Бога. Поштовање власти не подразумева обожавање, или култ личности, него значи уважавање другога са којим се сусрећемо у животном стваралаштву, а што се уређује конкретним законима. То исказује апостол Павле речима: „Јер старешине нису страх за добра дела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње ... Зато је добро покоравати се не само због гнева, него и због савести ...“ (Римљ. 13, 3–5). Власт је тако гарант добро уређених односа, где верујући човек треба да првенствује у добродетељи и поштовању. На то апостол Павле указује: „Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божји који се тиме баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу; коме царину – царину; коме страх – страх; коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон ... љубав је, дакле, пуноћа закона“ (Римљ. 13, 6–10). Из ових речи јасно произилази какав однос верујући човек треба да има према власти, било да се ради о томе да влада или да је под влашћу другога. Реч је о сталном динамизму добродетљи, а не безделатном прихватању наметнутог стања. Поштовање власти као принципа није прихватање стања без расуђивања и промишљања, него је разумевање да власт подразумева постојање реда и поретка, а не покоравање диктатури и диктаторима. Не треба да нас збуњује ни изјава да је „свака власт од Бога“,

235

па да помислимо и да су све диктатуре у историји благослов Божији. Реч је о указивању на потребу постојања реда у животу, а постојање одређене власти може бити понекад и резултат нашег избора или нечије самовоље. Бог то не спречава насилно, уважавајући нашу слободу и чекајући да сами победимо страх и одговорно се суочимо једни са другима. Бог нам је, дакле, дао власт као благослов за ред и поредак у животним односима, а ми само бирамо ову или ону власт, поштујући законе и уредбе, а не покоравајући се ничијој самовољи. Ту је мера за све љубав, као пуноћа закона, и то не само љубав према ближњим и истомишљеницима, него према сваком човеку. Тада се издижемо изнад права и дужности, и не сводимо све на привилегије, нисмо ограничени толеранцијом, која је некад надмоћ, а некад слабост, него смо увек човекољубиви, и само тада богољубиви и стварно побожни и добри грађани у сваком друштву, благослов за сваку државу. ЗЛАТНО ПРАВИЛО ЈЕВАНЂЕЉСКЕ МИСИЈЕ: СВИМА БИТИ СВЕ (1. Кор. 9, 19–23) Хришћански живот искључује дволичност и двоумљење, подразумева искреност поступка према свима. Нема места притворности зарад неког вишег циља, све мора да се темељи на истини, али и спремности да се помогне другоме и његовом бољитку. Овде је потребно мудро расуђивање о начину поступања у одређеним животним ситуацијама. Знајући то, апостол Павле нас упућује: „Будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем. Онима који су под законом, као да сам под законом... Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем, свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље да будем његов заједничар“ (1.Кор. 9, 19–20, 22–23). Овде се не ради о заговарању идеје о претварању пред другим, како би га придобили за себе и свој став. На први поглед може се учинити да је тако, јер се истиче придобијање другога као циљ, али то придобијање није стицање што већег броја присталица или истомишљеника. Реч је о „придобијању за Христа“ у спасоносној стварности вере. Заправо, то је крстоношење у коме „већи“ служи „мањима“ са уважавањем њихове слободе и разумевањем њиховог стања и става. То је велики напор, разумети другога, „стати на његово место“ и не осуђивати га ни због чега, волети га безусловно. Не тражити разлоге да некога волимо, него свима показивати стварну живу и животну љубав. Само у тој животној зрелости можемо да учинимо оно што нам предлаже апостол Павле, који је, заиста, тако и поступао, само са једним циљем, да покрене саговорника на добро. Многи примери из Павловог живота то потврђују. Он је без скривања и прања биографије говорио о себи и својој почетној мржњи према

236

хришћанима (уп. Дап. 22, 3–21), својим сународницима указује поштовање и са уважавањем говори о отачким предањима, ословљавајући их као браћу, уводећи их у дубљи смисао новозаветне стварности (уп. Дап. 13, 16–42). Хвали побожност многобожаца, идући предлогом даље од похвале, сведочећи им „веру у Бога непознатог“ (уп. Дап. 17, 22-33). Стрпљиво служи спасењу свакога човека, уважавајући његову богодану слободу, и на темељу тог искуства гради став да треба бити „свима све“, спремношћу на саможртвену и самоодречну љубав, а не притиском на другога и његову слободу. Ово су разумели оци и учитељи Цркве, који нас упућују: „Добро, ако није учињено на добар начин није добро“, показујући да није довољно само мислити да је нешто добро за некога, него је потребно уважавати и волети другога какав јесте, а не присиљавати га да буде какао ми желимо да буде. Наравно, то не значи одустајање од добра и пристајање на туђе злодејство, него је реч о неистрошивој љубави коју не сме ништа да колеба и умањује. Тада једни друге видимо кроз стварност богопонуђених могућности, а то је вечни живот, а не на основу стања које може бити боље и другачије. Управо то, боље и другачије, стање треба да нас покреће, али не логиком: „циљ оправдава средство“, него са једним јединим разлогом, здравим човекољубљем као мером стварне поножности. Тако помажемо ухристовљењу другога, и сами се охристовљујемо крстоношењем идући уским путем, дајући себе безрезервно и безусловно, не придобијајући за себе. Тада нам и „придобијање за Христа“ постаје јасније, јер видимо да је све то заиста могуће тако што се Христос предаје за све, а не тражи поданике, жели ствараоце у љубави, а не уплашене робове и себичне најамнике. СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ (1. Кор. 11, 23–34) Хришћанска вера је конкретан живот, а не само номинална припадност идеји, култу и безусловно повиновање правилима. Ту је једино важеће правило: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9, 23). То значи да је вера стална прогресија слободе и стваралаштва у живом богочовечанском заједничењу. Пуноћа тог заједничења остварује се у радости причешћа, где човек приноси, а Бог прима истовремено, што потврђују литургијске речи: Твоје од Твојих. Све ово утемељује се на реалном догађају установљења Тајне на Велики Четвртак (уп. Мт. 26, 26; Мк. 14, 22; Лк. 22, 19), што апостол Павле преноси свима нама, говорећи: „Ја примих од Господа што вам и предадох“ (1. Кор. 11, 23). После навођења познатих речи установљења: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у мојој крви, ово чините кад год пијете у мој спомен ... Наставља се казивање: „Кад год

237

једете овај хлеб, и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 28). Указујући на узвишеност светиње која треба да постане наш живот, а не да остане недодирива тајна, апостол Павле предлаже пут и начин нашег остварења у светињи: „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег“ (1. Кор. 11, 28–29). Ово не треба да нас збуњује, јер на овај начин нисмо потцењени ни уцењени захтевом, него смо позвани у добро стваралаштво. То није просто питање да ли и колико смо достојни, јер причешће је лек бесмртности, а не храна за достојне. Ту нисмо пасивни примаоци, него актвини учесници који „испитују себе“, и то тако што свако зна, исповедајући веру „да Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја“ (1. Тим. 1, 15). То суочење са собом као предуслов вере покреће човека из безнађа огреховљености у наду спасења која се потврђује причешћивањем. Значи, причешћивање је активно учествовање човека у богочовечанској стварности вере, а не пасивно примање незаслужених дарова. Заправо, ту се не ради о заслузи, него о добром дару љубави Божије који се прима са побожношћу, сталним испитивањем себе, а не другога, неистицањем себе и спремношћу на љубав према свима. Тада постајемо сапричасници љубави Божије, неоптерећени грехом, али и слободни од сваке самоуверености. ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ (1.Кор. 15, 1–57; 1. Сол. 4, 13–18). Вечни живот, васкрсење из мртвих је нешто што се догађа непрестано, што није питање последњих догађаја. Још на почетку историје видимо Божије обећање и човеково трагање и неугасиву наду. Христовим доласком све добија пуноћу, како чекање од почетка, тако и све што се догађа до краја века. Овде је важно знати да Бог постоји, човек постаје, Бог га ствара. Као створење човек је смртан, а по дару Божијем призван је у вечни живот, и то нам је омогућено Христовим спасоносним делом. Апостол Павле веома лепо уочава везу Христовог васкрсења и нашег васкрсавања. Он каже: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша и празна вера наша... ако мртви не устају, то ни Христос није устао ...“ (1. Кор. 15, 13, 16). То значи да радост Христовог васкрсења сабира све нас у непролазну радост, где знамо да „ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“ (1. Кор. 15, 19). Спасоносни процес траје непрестано, кроз сва времена и у животу сваког човека и свих људи заједно у богочовечанској динамици, „јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви

238

умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1. Кор. 15, 21–22). Бог нас ствара, уводи у своје стваралаштво, позива нас у живот, чак и онда кад ми бирамо смрт Он нас не оставља, умире за нас, својим васкрсењем побеђује смрт, али људи и даље умиру са јасном надом: „Последњи непријатељ укинуће се – смрт“ (1. Кор. 15, 26). Васкрсењем Христовим пропућен нам је пут у Царство, и седење са десне стране Оца, и не треба да се збуњујемо пред чињеницом људског умирања у историји. То није лако, потребно је много напора свакоме човеку да би разумео крајњи смисао живота. Апостол Павле нам саопштава разрешење свих наших дилема: „Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што сијеш неће оживети ако не умре. И што сијеш, не сијеш тело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тело како хоће, и свакоме семену своје тело. Није свако тело исто тело, него је друго тело човечије, а друго тело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје телеса небеска и телеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских....“ (1. Кор. 15, 35-40). Да би све било јасније, апостол у даљем тексту саопштава: „Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости. Сије се у бешчашћу, устаје у слави, сије се у немоћи, устаје у сили... Сије се тело душевно, устаје тело духовно ... Први човек Адам постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује ... Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба“ (1. Кор. 15, 42-47). Све ово није само лепа прича, или лепа жеља, него је животна стварност која ће се заиста догодити, о чему наставља да сведочи апостол Павле: „Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити. Уједанпут, у трен ока, при последњој труби, јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити, јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност ... онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождире смрт. Где ти је смрти жалац? Где ти је пакле победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон“ (1. Кор. 15, 51–56). Овде апостол наводи старозаветно пророштво (уп. Ос. 13, 14), показујући да нада у васкрсење живи дуго у људској историји, и постаће стварност на крају историје у долазећој вечности када ћемо „свагда с Господом бити“ (1. Сол. 4, 17). То је нешто што надилази наше сазнајне моћи, не негира их него им даје нову динамику. О томе Павле благовести: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1. Кор. 2, 9). Значи, избор је наш, не ради се о томе да Бог некога воли, а некога не воли. Он све воли, док Њега неки не воле, и Он никога не присиљава, све прима, и увек поставља исто питање: „Волиш ли ме?“ (уп. Јн. 21, 15), не оптужујући много и не ислеђујући превише. Шта то значи волети Бога? То значи имати љубав према свакоме човеку, као што има Христос, јер „ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, све ново постаде“ (2. Кор. 5,

239

17). На тај начин све изнова настаје, ништа се не губи у беживоту и безнађу, увек се преображава на боље у стварности незастариво новог човека, новог неба и нове земље. О ОБУЗДАВАЊУ ЈЕЗИКА (Јак 3, 1–18) Човек често заборави колика је снага речи, јер реч може и да оживи и да убије, све у зависности од времена, места и личности која је изговара или слуша. То зна апостол Павле и зато говори: „Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело“ (Јак. 3, 2). Овде се ради о сталној борби човека са собом, како би могао да се добронамерношћу отвори за другога. Тада је његова реч жива и животворна, није непромишљена. Увек постоји опасност празнословља и неодговорност у опхођењу са другим, све у недостатку одговорности. Човек је заиста раслабљен ако не јача у сталној борби са собом, где је обуздавање језика најбитнија победа човека над самим собом. Апостол истиче да је језик „мали уд ... ватра, свет неправде ... прљајући све тело, и палећи ток живота нашег, и запаљујући се од пакла. А језик нико од људи не може укротити, то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божијем. Из истих уста излази и благослов и клетва. Не ваља браћо моја да ово тако бива“ (Јак. 3, 5–10). Овде се ради о препоруци, добронамерном савету и опомени која покреће свакога човека да добро промисли о свакој изговореној речи. И то не само у моменту конкретног догађаја, него да стално промишља и бди над собом. На то подсећају речи: „Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине ... Јер где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде“ (Јак. 3, 13–18). Реч извире изнутра, и због тога је веома важно разумети да се језик обуздава у срцу, а не техником говора, претварањем и додворавањем. ПОРЕКЛО РАТОВА (Јак. 4, 1-8)

треба знати да нам Бог не благосиља то, рат је увек недостатак љубави. Такође, треба рећи да се људи убијају и онда кад није објављен рат, у атмосфери мира. Због тога сваки човек треба да победи у себи „индивидуалну ратну атмосферу“ мржње и освете. На то указује апостол Јаков речима: „Откуд ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у удима вашим? Желите и немате, убијате и завидите, и не можете да добијете, борите се и војујете, и немате јер не иштете. Иштете и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите“ (Јак. 4, 1–3). Овде се говори о личној одговорности свакога од нас, што треба да нас покрене из стања чекања одлуке другога да буде добар пре нас и уместо нас. Такође је потребно да свако ствара дајући све од себе, а не да чека нека готова решења од „већих“. Тако нешто Бог не жели, истина је да нам даје Закон и заповести, али нам даје себе, што неминовно подразумева и наше давање Богу и једних другима. Није ово немогућ циљ, лако је оствариво све ово, само човек треба да се тачно одреди према животном стваралаштву. Нико не жели рат, страдање, несрећу, али се догађа да некад нешто буде „јаче“ од нас па да учинимо неку непромишљеност. Апостол Јаков нас управо на то подсећа и упућује како да превазиђемо то лоше и погрешно стање. Потребно је сагледати себе реално, избројати своје дарове и могућности, бити одговоран стваралац а не само произвођач и потрошач. Овде треба изнети и став апостола Павла: „А побожност је велики добитак кад смо задовољни оним што имамо“ (1. Ти. 6, 6), као добар предлог сваком човеку како да се усклади у животу, у односу на иметак, другога, успех, срећу и благостање. Битно је не трошити се незадовољством што увек доводи до злобе и зависти. Уместо тога треба трезвено прихватати оно што желимо да поправимо, јер прихватање није пасивно пристајање на нешто, него је спремност да се превазиђе егоизам. Само тада можемо да се суочимо са свим животним ситуацијама, не завидећи другима и не осећајући се незадовољно (несрећно). На тај начин се боримо са собом, ратујемо у себи, а не нападамо све око себе. Не изговарамо се туђим промашајима знајући да их не можемо исправити, али добро увиђамо своје пропусте и промашаје и покушавамо да их исправимо. Када нема тога, онда неминовно долази до напада на другога, и тако се ратно стање трагично наставља. То видимо свуда око себе, читамо, гледамо, слушамо, видимо и веома добро реагујемо на зло око себе, али некако ретко силазимо у своју унутрашњост. Тако не видимо шта се стварно догађа у нама, и на тај начин смо неспремни за многе изазове, па несвесно подлежемо ономе што нам у датом тренутку није по вољи. Истрошили смо се у себи, све у жељи да стичемо и трошимо, и живот прође поред нас, а ми никако да уђемо у живот.

Рат је велика несрећа, искушење и трагедија за све људе и сваког човека. Библија нам, посебно у Старом завету, описује многе ратове и убиства, али

240

241

Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Gnilka, J. Teologija Novog Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999. 3. Поповић, Јустин. Тумачење Саборних посланица и Апокалипсиса, Србиње 2004. 4. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993.

НОВОЗАВЕТНА ПРОРОЧКА КЊИГА – ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО Ова новозаветна књига је написана око 95. године по Христу, пуна је чудесних виђења њеног писца Јована Богослова, који се обраћа хришћанима, утврђујући их у вери у данима страдања и прогона. Ова књига се не чита на црквеним богослужењима. Већ на почетку писац саопштава да је то откровење Исуса Христа „о ономе што ће се збити ускоро... преко анђела својега слуги својем Јовану“ (Откр. 1, 1). Треба знати да то „ускоро“ не значи сад и одмах, или убрзо, него у будућности која се мери тако што је „пред Богом хиљаду година као један дан, а један дан као хиљаду година“. На овај начин се не релативизују наше мере времена, него се све осмишљава вечним мерилима. Овде нема дефиниција и изражавања у појмовима, уместо тога постоје необичне визије где одјекује небески глас, али све је стварно и реално. Гарант је Христос „Сведок верни, Првенац из мртвих и Господар над царевима земаљским... који нас љуби и опра нас од греха наших крвљу својом“ (Откр. 1, 5). Уочљиво је општеприхваћено именовање Христа Спаситеља: „Првенац из мртвих“ као и одређење спасења као „спирање наших греха крвљу Христовом“, што показује да је писац, Свети Јован Богослов, у сагласију са осталим писцима новозаветног текста Библије У овој пророчкој књизи се сусрећу на чудесан начин Стари и Нови завет, тако да имамо многа паралелна места са књигама пророка Данила и Језекиља. Врло су интересантне слике Сина Човечијег: У почетку је „Неко налик на Сина Човечијег...“ (Откр. 1, 13), окружен са седам златних свећњака (Откр. 1, 12), седи на белом облаку (Откр. 14, 14). Овде се не губи из вида историјска стварност оваплоћења, тако се Он именује као „лав из Јудина племена“ или „Давидов изданак“, који „има Давидов кључ“ (уп. Откр. 5, 5; 22, 16; 3, 7; Ис. 22, 22). Виђење небеског престола (Откр. 1, 10; 4, 2), подудара се са старозаветним пророчким визијама (Ис. 6, 1; Јез. 1, 26). Пажљивим поређењем визије Јована

242

Богослова (Откр. 4, 2–6) са визијом пророка Језекиља ( Јез. 1, 5, 13, 18, 22, 26-28). Ту имамо слике дуге, муње, ватре... четири жива бића, Јагње „као заклано“, коме је предата запечаћена књига са седам печата, што се подудара са описом Језекиља (уп. Јез. 2, 10). Приметан је дуализам, и то тако што се говори истовремено о спасењу једних и пропасти других, помињући Јагње, али и „звер пропасти“ која, излазећи из воде, „отвори уста за хуљење на Бога“ (уп. Откр, 13, 1, 6). Ово подсећа на визију пророка Данила (7, 4), где постоје четири звери, као символ четири светска царства. Јован се сконцентрише на четврто, Римско царство, и иде даље у опису „борбе“ говорећи о „знаку на челу“ који добијају они који се спасавају, избегавајући смрт и пропаст (уп. Откр. 7, 3), помиње се „мерење храма, олтара и оних који се клањају“, што указује на важност светог места, и подсећа на виђење старозаветног пророка који је видео Јерусалимски храм и „човека с ужем ланеним у руци, и с трском мерачком, и стајаше на вратима“ (Јез. 40, 3). Спасење, победа над злом, после многих прогона, има свој почетак „знак на челу“, склањање у светињу, и на крају захвалну песму (уп. Откр. 15, 3), што неодољиво подсећа на Мојсијеву захвалну песму после изласка из Мисирског ропства и преласка преко Црвеног мора (уп. Изл. 15, 1-18). Такође, тужна песма због пропасти града (Вавилона): „Авај, авај граде велики, у коме се обогатише богатством његовим сви који имају лађе на мору, јер у једноч часу опусте“ (Откр. 18, 19) неодољиво подсећа на тужбалицу пророка над пропашћу града Тира (уп. Јез. 27, 5–28). Идолопоклонство становника земље идолима од злата, сребра, гвожђа, камена и дрвета (уп. Откр. 9, 20), неодољиво подсећа на опис из књиге пророка Данила о идолопоклонству у време Навухудоносоровог сина Валтазара (уп. Дан. 5, 4). „Последња борба“ у којој војска коју воде људи са тајанственим именима, Гог и Магог, нападају Свети град, има своје историјско утемељење на ономе што је видео и записао старозаветни пророк (у. Јез. 38, 2). Четири јахача апокалипсе, на белом, риђем, враном и сивом коњу (Откр. 6, 1–8), као да настављају оно што је у своје време чинио јахач на риђем коњу, који је обилазио земљу (Зах. 1, 8). Само на први поглед, веома је загонетна и тешко разумљива борба „рат на небу“ Михаила и анђела његових против аждаје и анђела њених (Откр. 12, 7), када је „аждаја збачена са неба“, уз сведочанство победе: „Сад настаде спасење и сила и Царство Бога нашег и власт Христа његовог, јер је збачен опадач браће наше... И они га победише крвљу јагњетовом и речију сведочења свога, и не марише за живот свој до смрти“ (Откр. 12, 10). Међутим, ако све ово размотримо у контексту црквеног веровања видећемо да се овде понавља оно што су већ говорили апостоли у својој проповеди, само на један символичан начин, а помињање архангела Михаила није ни мало случајно ако се зна за јављање анђела Исусу Навину пред освајање

243

Палестина у Новозаветно време

Јерихона (уп. Ис. Нав. 5, 13–15). Веома је интересантно поглавље о „двојици сведока“, „две маслине и два свећњака“ (Откр. 11, 3–13), чије су особине: огањ излази из уста њихових и прождире непријатеље њихове, имају власт да затворе небо, имају власт над водама да их претворе у крв, да ударе земљу сваком муком, тајанствена смрт. Пажљивим разматрањем старозаветних текстова видећемо да се овим речима указује на Мојсија и Илију (уп. Изл. 7, 19; 1. Цар. 17, 1; 2. Цар. 1, 10). Њихова проповед ће трајати хиљаду и двеста

244

Јерусалем и околина

245

и шездесет дана, а после тога „звер која излази из бездана“ учиниће рат са њима и победиће их, и убиће их. Даље казивање је врло тајновито: „Телеса њихова оставиће на тргу великога града, који се духовно зове Содом и Египат, где је Господ њихов био распет. И људи из народа и родова и језика и племена гледаће телеса њихова три и по дана... И становници земље радоваће се због њих и веселиће се и дарове ће слати једни другима, јер ова два пророка мучише становнике земље. А после три и по дана уђе у њих дух живота од Бога, и стадоше на ноге своје, и страх велики обузе оне који их гледаху. И чуше силан глас са неба, који говори: Уђите овамо! И узиђоше на небо, и видеше их непријатељи њихови...“ (Откр. 11, 8–12). Овде се наговештавају „последњи догађаји“, са реалним упориштем у историјске чињенице, у вези са ранијим догађајима, што улива сигурност вере у вези са будућим догађајима. Интересантно је употребљавање бројева, где су бројеви 7, 12, 24 „седам цркава“, „седам печата“; „дванаест звезда око главе жене обучене у сунце“ (Откр. 12, 1), „дванаест племена“, и у том смислу број 144. 000 оних који „имају његово име“ (Откр. 14, 1), добијамо множењем 12 х 12 000 (уп. Откр. 21, 12). Помиње се 12 апостола Јагњетових (Откр. 21, 14); 24 старца седе за Престолом Божијим (Откр. 4,4). Број звери је 666 (Откр. 13, 18), добија се одузимањем од 7 (7–1 = 6). Због тога је сувишно свако самовољно „рачунање времена“ другог доласка. Ова књига није написана као приручник за рачунање кад ће то бити, него је символично указивање које покреће наше стваралачко чекање, а не пасивно предавање бројкама и поређењима. Овде треба истаћи једну реч на почетку ове књиге: ускоро. Ова реч разрешава од нагађања када ће се то догодити, јер на другом месту се говори језиком бројке, као рецимо у случају проповеди двојице пророка (уп. Откр. 11, 3). Све наше дилеме у вези са овим разрешавају речи, записане при самом крају књиге: „Блажен је који држи речи пророштва књиге ове ... Запечати речи пророштва књиге ове, јер је време близу ... Ја сведочим свакоме који слуша речи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој. И ако ко одузме од речи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов део од Дрвета живота, и од Града светога ...“ (Откр. 22, 8, 10, 18). Шта би могло бити „дометање“, а шта „одузимање“? Ништа друго до наше самовољно тумачење на основу бројки, јер тада домећемо своје објашњење, а одузимамо прави смисао. Треба рећи да ове речи нису претња и позив на покорност, него упућивање у стваралачку одговорност. На то нас подсећају речи у самом Откровењу: „Јер је време близу“ (Откр. 1,3; 22, 10), и упућују да осећамо стварну близину тако што нећемо рачунати кад, него ћемо увек бити спремни за велики сусрет. Књига је писана у контексту конкретних догађаја, и због тога се спомиње седам малоазијских историјских цркава (Ефес, Смирна, Пергам, Тијатира,

246

Сард, Филаделфија и Лаодикија), као и проблеми са којима су се суочавали, посебно у вези са јеретицима николаитима (Откр. 2, 6, 15), које проглашава настављачима Валамових, Валакових и Језавељиних недела (уп. Откр. 2, 14, 20; 4. Мојс. 31, 6; 1. Цар. 16, 31). Ово су били проблеми који су долазили изнутра, стварали су их лажни верници. Постојали су и проблеми споља, од империје која је присиљавала све на идолопоклонство. На то указује казивање о „престолу сатанином“, што никако не значи непоштовање власти, него указује на опасност многобожачког култа. Обраћајући се цркви у Пергаму, говори о Зевсовом жртвенику у Пергаму, цркви у Смирни најављује гоњење и утамничење могих (Откр. 2, 10), обећавајући њихово прослављање: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху ... Потом видех, и гле мноштво народа којег не може нико избројати, од сваког племена и рода и народа и језика, стојаше пред престолом и пред Јагњетом, обучено у хаљине беле, и палме у рукама њиховим ...“ ( Откр. 6, 9; 7, 9). Овде се говори о конкретним историјским догађајима у малоазијским црквама, али са јасним нагласком на историју свих хришћана и њено есхатолошко испуњење, када ће се остварити коначна победа. То је један дуготрајан богочовечански процес. Најбоља слика тога јесте „Жена обучена у сунце, и месец под ногама њеним, и наглави њеној венац од дванаест звезда. И она беше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди“ (Откр. 12, 1-2). Даље указује на „други знак – велику црвену аждају са седам глава и десет рогова и седам круна“ (Откр. 12, 3), говорећи: „И њен реп вуче трећину звезда небеских, и баци их на земљу. И аждаја стаде пред женом која треба да роди, да када роди прождере дете њено. И роди мушко Дете, које ће напасати све народе палицомгвозденом, и Дете њено би узето Богу и престолу његовом. А жена утече у пустињу где имаше место припремљено од Бога, да је онде хране хиљаду и двеста и шездесет дана ...“ (Откр. 12, 4–6). Овде се јасно види да је реч о Христу и Богородици, заправо невести (Цркви), и сукобу Цркве и Империје, који очито покреће „противник спасења“, производећи несреће, сукобе и прогоне. Дванаест звезда је дванаест племена Израиљевих, или дванаест апостола (уп. Откр. 21, 12, 14). Веома је битно разумети речи: „Ево све чиним новим“ (Откр. 21, 5), као и виђење новог неба и нове земље, када „прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети Град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога... И чух глас громки са неба: Ево скиније Божије међу људима, и Он ће становати са њима ... И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више... Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син“ (Откр. 21, 1–7). Овде видимо „спуштање неба“, што није у супротности са „узлажењем на небо“, јер динамика вечног живота заснива се на стварности „отворених врата“ и сталности „излажења и улажења“ и

247

„силажења и узлажења“. Тако видимо да није увек битно само место, него је важно стање, што изражавају речи „ново“. То постижу они који „опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој“ (Откр. 7. 14), и као такви уписани су у Књигу живота (уп. Откр. 3,5), и број уписаних „не може нико избројати“ (Откр. 7, 9). Али ипак нису сви записани (Откр. 17, 8; 20, 12; 21, 27), јер они то неће; сами су одбили Божији позив. Такође је интерсантно казивање о царском свештенству свих верника (уп. Откр. 5, 10; 20, 6), о чему говори и апостол Петар, као што говори о новом небу и новој земљи (уп. 1. Петр. 2, 5, 9; 2. Петр. 3, 13). Интересантно је да ове речи обећања имамо и у старозаветном тексту (уп. Изл. 19, 6; Ис. 61, 6). Ово обећање, још из далеке прошлости, које се остварује већ, и тек треба да се оствари, означава присност са Богом. То нам објашњава Богослов тајновидац: „Гледаће лице Његово и Име Његово биће им на челима. И ноћи више неће бити, и неће требати светиљке, ни светлости сунчане ...“ (Откр. 22, 4–5). Христос (Месија, Помазаник, Исус Христос) се у Откровењу зове тим именом негде око седам пута, док се ословљава и другим именима: неко налик на Сина Човечијег (Откр. 1, 13; уп. Дан. 7, 13; 10, 5), у контексту обраћања на адресу седам малоазијских цркава; Син Божији (Откр. 2, 18); Син Човечији (Откр. 14, 14); Јагње (Откр. 5, 6); Верни и Истинити, по правди суди и ратује (Откр. 19, 11). Овде се говори о спаситељској мисији, победи над смрћу умирањем на крсту, васкрсењем и вазнесењем, тако да казивање: „И из уста његовиј излази мач оштар са обе стране... И има на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и Господар господара“ (Откр. 19, 15–16), значи окончање победе живота над смрћу, а не поражавање непријатеља у неком рату. Ову спасоносну стварност још више осмишљава, а не умањује говорење о Детету (Откр. 12, 5), које „угрожава“ велика црвена аждаја, али не може да Га победи. Христос побеђује у великој борби, и ту нам писац говори о седморици царева од којих петорица падоше, један јесте и други не дође (уп. Откр. 17, 10). Овде се говори о римским императорима, конкретно тај „који је сад“ могао би бити Домицијан (81-96), што многи тумачи претпостављају. Овај навод је битан, како због историјске тачности тако и због знања о односу Цркве и Империје у време оно. Али овде је много интересантније помињање „осмог“ цара, који „у пропаст иде“ (Откр. 17, 11). На другом месту конкретније описује „осмог цара“ као звер чија се „смртна рана излечи. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери“ (Откр. 13, 3). Овде се мисли на Антихриста, иако се не спомиње под тим именом, попут апостола Павла који га ословљава именом „човек безакоња“ (уп. 2. Сол. 2, 3). Могуће је да се овде мисли на Нерона, сходно легенди да је после самоубиства оживео и побегао, и да се поново враћа, али је сигурно да Јован Богослов није био толико наиван да прихвати неистиниту причу, или да подлегне очигледном страху неких хришћана од

великог прогонитеља. Пре се овде ради о налажењу неких додирних тачака у мисији Христа и антимисији Антихриста. Евидентно је да је то било време великих прогона и страдања хришћана, што је оставило неизбрисив траг на многим срцима. Отуда оно питање „закланих за реч Божију“, гласом силним: „Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?“ (Откр. 6, 10). Овде се јасно показује дубоко људско питање о смислу страдања и победи вере кроз мучеништво. Као да је дошло до замора под притиском неповољних прилика, и тражи се „прекраћење мука“ невиних страдалника и освета над злочинцима. У контексту овог људског стања и упитаности треба разматрати казивање о хиљадугодишњем царству, када је сатана „свезан на хиљаду година“ (Откр. 20, 2), а они који „не примише жига на челима својим и наруци својој, оживеше и цароваше са Христом хиљаду година“ (Откр. 20, 4). Царство је слободно од сваког зла, јер је сатана свезан, и овде треба бити трезвен у промишљању на велику тему, не упадати у замку маштања о Богу и човеку. Ово је утеха вернима и обећања „мирних времена“, а никако слика будућих обрачуна Бога и човека. Све у историји иде ка есхатолошкој стварности, која је већ почела да се остварује. Пуноћа тога остварења јесте бити у Јагњетовој књизи живота од почетка света (уп. Откр. 17, 8; 20, 12). Нипошто не треба закључивати на основу неких речи из Откровења да је Бог унапред предодредио једнима спасење, а другима пропаст. И једно и друго зависе од наше жеље и наших дела. Бог жели спасење свих, али се не спасавају сви због тога што то неки неће. Да је Бог остао на дистанци, само посматрајући наша дела, онда би било места приговору за Божије „нечињење“. Али, Он дела непрестано и ненаметљиво, не спречава оно што му није по вољи, не због тога што неће, или не може, него због тога што уважава човекову стваралачку слободу, коју му је Он дао. Тешко је то схватити, посебно ако не учествујемо у спасоносној стварности вере, него својом самовољом градимо неки свој вредносни систем. Откровење нам сведочи немоћ таквих поступака и кратковекост дела која се заснивају на томе, и то не као обрачун са непослушним, него као немоћ самовоље којом се раслабљује човекова слобода. Дакле, постоји динамички, а не онтолошки дуализам и у стварности динамичког дуализма одиграва се велика драма Бога и човека кроз све историјске токове. Бог је увек ненеметиво ту, и непрестано „долази и одлази“, о чему говоре закључне речи: „Говори Онај Који сведочи ово: Да доћи ћу скоро. Амин. Да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22, 20). У светлости овог обећања треба приступати Откровењу, а не под теретом страха од нових гоњења и старих мржњи правити илузије и фантазије, оптерећујући се бројкама и нагађањима. Откровење нам је дато да нас увери у стварност вечног живота, а не да нас оптерети страхом и несигурношћу.

249

Препоручена литература 1. Biblijska teologija Staroga i Novoga Zavjeta, prevod Mato Zovkić, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 2. Gnilka, J. Teologija Novog Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999. 3. Поповић, Јустин. Тумачење Саборних посланица и Апокалипсиса, Србиње 2004. 4. Harrington, W. Uvod u Novi Zavjet–Spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. 5. Чарнић, Емилијан М. Откровење Јованово, Каленић, Крагујевац 1989.

ЗАКЉУЧАК Новозаветни текст почиње оваплоћењем Христовим, заправо „Матејевим родословом“, показујући нам стварну историчност Христове личности, а завршава се чекањем Христа да опет дође, у књизи Откровења Јовановог. Дакле, Христова присутна одсутност и одсутна присутност је оно што динамизира новозаветни догађај. Све што је речено у старозаветном тексту у вези са Месијом, испунило се у Богочовечанској личности Христовој. То не значи да су улоге унапред подељене, па је, на пример, Јуда морао да изда Христа, јер је то унапред предвиђено. Није тако. Бог заиста све зна, али не спречава ништа насилно, као што ни његово знање унапред није нешто што је он одредио. Када би тако било, онда би све било бесмислено без наше стваралачке слободе. Али Бог неће такве релације са човеком, Он све ради за човека, ништа без човека. Новозаветна стварност нам све то илуструје многим примерима, почев од догађаја у вези са Христовим рођењем где имамо поклоњење мудраца и пастира, Јосифову дилему пре Христовог рођења, и веру после јављања анђела да ће Марија родити Сина Божијег, Иродов страх од наследника, који га затвара за боговиђење и покреће на злодејство детеубиства. Даље видимо веру Галилејских рибара, који постају Христови апостоли, који присуствују многим чудима и слушају науку Христову, али у моменту страдања, сви осим Јована, разбежаше се, Петар га се одрекао, Јуда издао и извршио самоубиство, Тома посумњао. После Васкрсења сви су опет заједно, слушају Христову науку поново, од Васкрсења до Вазнесења. На Педесетницу почињу своју проповед „почевши од Јерусалима, преко Самарије све до краја света. Ту им се некако чудесно прикључује апостол Павле, јер Бог не шаље Петра или неког другог међу учене незнабошце, него, уважавајући људско стваралаштво, шаље им зналца по њиховој мери. Павле је такође веома добро познавао и

250

отачка предања, ревнујући у вери, и све то га је квалификовало као доброг саговорника са многима. Апостолска нова наука, или нови пут, проширила се по целом свету, и ту је веома значајна Павлова проповед, али и проповед осталих апостола. Веома важне су њихове посланице, где је опет апостол Павле најплоднији писац. Најтајанственија књига Новог завета је Откровење Господње, у њој се сусрећу многи прошли и будући догађаји на један тајанствен начин, али у конкретној историјској стварности. Ту се осликава будући век сликама из прошлих, садашњих и будућих времена. Али ту нема места песимизму или злонамерности према другима, истиче се понегде људска реакција на страдање и тражи се прекраћење мука и победа добра над злом. Али, та људска нестрпљивост у тешким искушењима још више умножава наду, и осмишљава чекање победе доброделатном истрајношћу. Тако да је позив: „Да дођи Господе Исусе“ (Откр. 22, 20), израз стрпљиве наде, а не безнадежни вапај очајног човека. Заснива се на знању и вери да је Христос ту, дошао је већ и опет ће доћи. Јеванђељски оптимизам у себи садржи отворену антропологију и радосни космизам и покреће наше спасоносно стваралаштво у коме садејствујемо у љубави Божијој. Тако да ту није записано само оно што је неко други некад радио и урадио, него и оно што и свако од нас треба да чини у свом животу. Реч је о догађајима који још увек трају, тако да се сабирају векови и нараштаји у времену и вечности.

СКРАЋЕНИЦЕ С. З.

СТАРИ ЗАВЕТ

Пост. Изл. Лев. Бр. Пон. Зак. Ис. Нав. Суд. Рут. 1. Сам. 2. Сам. 1. Цар 2. Цар 1. Дн. 2. Дн.

Прва књига Мојсијева Друга књига Мојсијева Трећа књига Мојсијева Четврта књига Мојсијева Пета књига Мојсијева Књига Исуса Навина Књига о судијама Књига о Рути Прва књига Самуилова Друга књига Самуилова Прва књига о царевима Друга књига о царевима Прва књига дневника Друга књига дневника

251

252

Јездр. Нем. Јест. Јов Пс. Прич. Проп. Песма Ис. Јер. Плач Јез. Дан. Ос. Јо. Ам. Ав. Јона Мих. Наум Ав. Соф. Аг. Зах. Мал. СВЕГА:

Књига Јездрина Књига Немијина Књига о Јестири Књига о Јову Псалми Приче Соломонове Књига проповедникова Песма над песмама Књига пророка Исаије Књига пророка Јеремије Плач Јеремијин Књига пророка Језекиља Књига пророка Данила Књига пророка Осије Књига пророка Јоила Књига пророка Амоса Књига пророка Авдије Књига пророка Јоне Књига пророка Михеја Књига пророка Наума Књига пророка Авакума Књига пророка Софоније Књига пророка Агеја Књига пророка Захарије Књига пророка Малахије 39 КЊИГА СТАРОГ ЗАВЕТА

Н. З.

НОВИ ЗАВЕТ

Мт. Мк. Лк. Јн. Дап. Римљ. 1. Кор. 2. Кор. Гал. Еф. Фил. Кол. 1. Сол. 2. Сол.

Јеванђеље по Матеју Јеванђеље по Марку Јеванђеље по Луки Јеванђеље по Јовану Дела апостолска Посланица Римљанима Прва посланица Коринћанима Друга посланица Коринћанима Посланица Галатима Посланица Ефесцима Посланица Филипљанима Посланица Колошанима Прва посланица Солуњанима Друга посланица Солуњанима

1. Тим. 2. Тим. Тит. Флм. Јевр. Јак. 1. Пт. 2. Пт. 1. Јн. 2. Јн. 3. Јн. Јд. Откр.

Прва посланица Тимотеју Друга посланица Тимотеју Посланица Титу Посланица Филимону Посланица Јеврејима Јаковљева посланица Прва Петрова посланица Друга Петрова посланица Прва Јованова посланица Друга Јованова посланица Трећа Јованова посланица Јудина посланица Откровење Јованово

СВЕГА:

27 КЊИГА

ТРЕЋИ ДЕО Царство небеско и праведници у њему, Српски Ковин, Мађарска

ЕТИКА И КУЛТУРА

СТАРОЗАВЕТНИ ЗАКОН И НОВОЗАВЕТНА СЛОБОДА Стари завет, време од Адама до Христа, представља припремни период за новозаветну реалност. Нови завет је опет припрема за будући век који долази, и већ је почео рођењем Христа Богочовека у историји. Све ово говори о нераскидивој повезаности прошлости, садашњости и будућности, што је битан предуслов за стварне животне прогресије. Значи, у свему постоји поступност, тако да различитост у том процесу не треба да буде разлог за сукобе. Поступност и поредак осмишљавају напредовање и помажу стваралаштво. Тако се усклађују временски и територијални распони, наслеђено и стечено добијају праву динамику, а разлике не покрећу поделе него све усавршавају у здравој љубави као пуноћи богољубља и човекољубља. Подела библијске историје на Стари и Нови завет одсликава поступност и поредак богочовечанског стваралаштва, а не раздвајање различитих догађаја. Ту је све ослоњено једно на друго, тако да временски размак појединих личности и догађаја не представља сметњу за њихово стваралачко усклађивање. То није негирање историјске реалности, него је најсмисленија реализација исте. Остају непорециве историјске чињенице, али нису затворене саме у себе као нека далека и превазиђена прошлост. Отворене су за нове догађаје у којима делатно учествују и тако се обједињују многи ствараоци. То је жива и животна комуникација прошлости, садашњости и будућности, тако што се све у сваком тренутку осадашњује и оприсутњује као вечно сада. Старозаветна историја почиње стварањем света и човека. Овде се Бог открива не само као Творац него и као Промислитељ, а човек није само створење него и саучесник у стваралаштву. Ово је почетак богочовечанске стварности која добија своју пуноћу успостављањем односа Отац–Син. Ова поступност показује смислену меру Божијег човекољубља, јер Он ненаметиво покреће човека напред. Не намеће му се на силу, не прети му непримереним забранама и не заводи га нереалним обећањима. Стрпљиво га уводи у живот и позива у заједницу тако што човек није пасивни посматрач онога што Бог

257

чини, него активни учесник у заједничком делу. Тако се, већ на почетку, релација Творац — створење остварује сарадницима и саствараоцима. То неминовно подразумева поредак и отуда имамо Заповест о неједењу плода са Дрвета познања добра и зла као путоказ и путовођу потпуније сарадње, а не као забрану која ограничава и раздваја. Бог на тај начин позива човека да реализује своју слободу и тако почне одговорно стваралаштво сигурношћу вере и знања о свему. Бог човека уводи у живот, а не препушта га случају и самовољи, јасно му говори о свему и не ускраћује му слободу. То показује колико Бог уважава човека и његово стваралаштво, и ту нема ничега што би значило омаловажавање. Напротив, све указује на врло битну улогу човека у богочовечанском заједничењу. Он није послушник који беспоговорно испуњава све наредбе него је сарадник који све што чини, чини слободно и одговорно. Има знање и сигурност у свему. То није само питање избора између две могућности, него је најпре драговољност и спремност за заједничење. Значи, Бог човеку даје заповест као позив за стваралачко учествовање, а не забрану која подразумева ускраћивање и одрицање. Стваралачка комуникација увек подразумева тачно одређен ред и поредак и ту свако има одређено место и дефинисану улогу. Ту нема дистанце, постоји добра сарадња која подразумева непрестаност напредовања у дијалогу и стваралаштву. Овде треба указати и на то да Бог уважава човекову слободу, не намеће свој став и своје мишљење. Предочава све могућности, не присиљавајући претњом и не заводећи обећањима. Говори да ће умрети ако окуси плод са Дрвета познања, а не прети да ће убити због непослушности. Тако се истински васпитава слобода, јер су саопштене све могућности. Са друге стране имамо сатанину понуду човеку, која је неоснована и као таква немогућа, али веома примамљива онда кад нестваралачка машта потисне стваралачку динамику. Човеку се нуди да без Бога постане сам себи бог, и човек баш то бира. Није се Бог овде повукао јер је бесан због човекове непослушности него је увек ту да помогне ако човек то пожели. Због тога не треба да се питамо зашто није спречио сатанину превару и заштитио човека од те очигледне опасности. Урадио је све што треба. Саопштио је човеку све могуће последице његових евентуалних поступака. Промашај човекове самовоље није умањио љубав Божију, човек се удаљио од Бога, није Бог одбацио човека. Јер, човек је тај који се скрива од Бога, а Бог тражи човека да би га покренуо напред, а не да би га казнио. Указујући му на трагику промашаја не окончава дијалог претњом него га осмишљава обећањем спасења и Спаситеља, али испуњење тог обећања подразумева и човекову сарадњу, то је стваралачко примање дара а не неделатно пристајање на одлуку. Због свега тога, прави смисао свих Божијих заповести је отворени позив човеку да слободно учествује у делу. То нису неки велики захтеви, или једностране одлуке које се морају беспоговорно извршавати. Нису ни само

258

правила живљења, него су путокази ка живом и животном заједничењу са Богом, и не само путокази који усмеравају него и животни принципи који осмишљавају стваралаштво и богочовечанско заједничење. Отуда могућност сагласја Декалога са новозаветним заповестима о љубави, које у себи садрже „закон и пророке“. Те заповести гласе: 1. „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом мишљу својом и свом душом својом“. 2. „Љуби ближњег свога као себе самога“. (види: 3. Мојс. 19, 18; 5. Мојс. 6, 4; Мт. 22, 35–39; Мк. 12, 28–31; Лк. 10, 25–27). Дакле, већ у Старом завету имамо заповест Божију о љубави као мери свих наших односа, тако што правда и законитост добијају дубљи смисао. То је Христос најконкретније објаснио одговарајући оновременом поштоваоцу Закона који га је питао о највећој заповести. Овај испитивач, истраживач или кушач, свеједно, показује добро почетно знање обраћајући се Христу са молбом да Он каже која је највећа заповест. Ово је вишеструко занимљиво јер показује да човек, и поред очигледног формализма у приступу вери свођењем свега на испуњавање налога и захтева жели више, што постаје добра стварност онда кад се и определи за савршеније. Због тога Христос и говори овом човеку: „Ниси далеко од Царства Божијега“ (Мк. 12, 34). Врло је важно да исправно разумемо ово Христово обраћање које у себи садржи велико обећање, стварну шансу, али подразумева стваралачко прихватање и слободно учествовање човека у дару и делу љубави Божије. Ове речи су истовремено и позив и гаранција свакоме од нас и треба их разумети тако да сви можемо, ако желимо бити саствараоци Божији у љубави, тј. вечном животу. Значи, нико није далеко од Царства, али у њега улазимо само онда кад смо слободни у љубави и трезвени у истини, стварно богољубиви и несебично човекољубиви. Слобода, истина и љубав су битне претпоставке овог остварења, о чему говоре јеванђељске речи: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32). Заправо, ове две заповести у себи на један нов начин осмишљавају све оне одредбе из Декалога, и то прва афирмише прве четири заповести Декалога, где се говори о нашој дужности према Богу, а овде о љубави према Богу; друга садржи у себи на један нов начин, од шесте до десете заповести Декалога где се говори о дужности према другоме, а овде о богољубивом човекољубљу. На тај начин се усавршава старозаветна законска норма, која добија своју пуноћу, не укида се него улази у смисленије остварење, испуњава. То је смисао Христових речи: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5, 17). Овде треба додати и један јеванђељски захтев: „Ако не буде правда ваше већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Божије“ (Мт. 5, 20). Ово не

259

треба да нас уплаши, јер се овде ради о позиву у смисленије стваралаштво од самог испуњавања законских одредби, јер вера није неки формални чин слепе и беспоговорне покорности, вера је наше драговољно учествовање у спасоносној љубави Божијој. На то нас упућује Христос речима: „Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповест Оца мога и остајем у љубави његовој ... Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам ... Ово вам заповедам: да љубите један другога“ (Јн. 15, 9–17). Овај одељак у Јовановом јеванђељу најилустративније одсликава сав динамизам љубави која осмишљава све наше жеље, намере, дела, мисли и речи, тако што се све утемељује у богочовечанској стварности где постоји стална релација Отац–Син, али не само као унутарбожанско стање за нас недодириво и неоствариво. То је стварна могућност нашег живота, и ту је крајњи смисао Закона и Заповести. Све се на тој доброј основи усавршава сталним напредовањем, ништа се не губи и нико се не обезличава, све иде напред, и сви се усавршавамо „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). За све је једина права мера Христова показана љубав према свима, и према Оцу кроз послушност спасоносној вољи „да се сви људи спасу“, и према сваком човеку као брату и вечном сабрату. Наше учествовање у томе је живо и активно, тако да није могуће наше пасивно посматрање нечега што се догађа, а ми то не разумемо, или нас не интересује. Само онда кад учествујемо, ми и разумемо стварни смисао оног што се догађа. Отуда и потреба за постојањем Закона као првог и почетног начина Божијег обраћања и позивања свакога човека и свих народа, а онда кад се остварује заједница све напредује у љубави као живом богољубљу и човекољубљу. Тако се остварује слободна личност која зна шта чини и драговољно жели да напредује у љубави. То значи да Закон не ограничава слободу него је чини стварном и могућом, тако што покреће стваралачку одговорност једних према другима. На тај начин Закон покреће, а не зауставља у нестваралачком страху, и несводив је на поређења и обрачуне, самоистицање и наметање себе и свога другоме. Усмерава нас све ка Богу и приближава једне другима, стварајући добре предуслове за љубав, истину и слободу.

ЉУБАВ КАО ИНТЕГРАТИВНИ ФАКТОР ВЕРЕ И ЗНАЊА Основна истина коју нам саопштава Библија гласи: „Бог је љубав“ (1. Јн. 4, 7). На први поглед некима се ове речи могу учинити нејасним и

260

необјашњивим јер саопштавају нешто што се баш и не може проверити одмах. Прво, треба рећи да се овде не ради о некаквој на брзину сроченој дефиницији. Реч је о провереном искуству и стварном доживљају. Ове речи произилазе из живота, а не из било чије измаштане мисли. Заснивају се на искуственом познању и оствареном заједничењу. На то нас упућује апостол љубави, свети Јован Богослов, веома јасним сведочењем: „Вољени, љубимо једни друге, јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и и познаје Бога. Који не љуби не познаје Бога, јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина свог Јединородног послао у свет да живимо Њиме“ (1. Јн. 7–9). Значи, темељ вере и знања јесте богопознање као заједничење у љубави, а не као страх од већег. Тако се превазилази дистанца Творац – творевина и успоставља очинско – синовски однос Бога и човека. Богочовек Христос је живи и животни гарант те стварности, што вери даје битну основу и јасно знање. То није слепо веровање у обећане могућности, него је испуњено обећање Божије и то тако што нам се лично даје. На тај начин вера постаје наш живот, није идеолошки став без искуственог опита, подразумева знање и доживљај, ту нема неизвесности. Богочовечанска динамика вере заснива се на двосмерности односа Бог – човек, тако што постајемо сви једно у Богу без поистовећивања и обезличавања. То заједничење је увек „несливено и нераздељиво, неразлучно и неизменљиво“. Овде треба указати и на даље казивање апостола љубави Јована Богослова у контексту раније наведеног библијског новозаветног одељка из његове Прве посланице: „У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволи нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видео; ако љубимо једни друге Бог у нама пребива, и љубав се његова показала савршена у нама“ (1. Јн. 4, 10–12). Дакле, суштина вере је доживљавање љубави Божије, а не само гледање телесним очима. Сусрет са Богом је стални догађај заједничења у непрестаности добродетељи, тако да богопознање и боговиђење имају дубљи смисао. На то указује апостол Павле кад каже: „Вером ходимо а не гледањем“ (2. Кор. 5, 7). Због свега тога веома је важно разумети динамику знања у вери (боговиђења и богопознања), и у том смислу знати прави смисао речи: „Бога нико није видео никад. Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн. 1, 18). Када томе додамо јеванђељске речи из Беседе на Гори, познате као Горе блаженства, а које гласе: „Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8), јасно нам је да је вера стално напредовање у знању. То знање у вери увек је резултат богочовечанског подвига у коме учествујемо својим целим бићем тако што прихватамо Божији позив у заједничење. То прихватање је делатно, и веома га лепо одсликава апостол Јован Богослов кад каже: „Дечице моја, не љубимо речју и језиком него делом и истином ... А ово је заповест

261

Његова: Да верујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге ... И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу кога нам је дао“ (1. Јн. 3, 18–24). Ова светотројична динамика наших животних односа отвара нас за даље животно остварење у вери и подразумева стално напредовање у животу, усклађује све наше односе. Не затвара нас у неку умишљену религиозност као машту о вишем и недодиривом, него нас приближава једне другима. То је права мера побожности, јер тада видимо једни друге у Богу и са Богом, по Богу — и само тако смо стварно побожни. То је оно стање које остварује старозаветни праведник, праотац Јаков – Израиљ при сусрету са братом Исавом после извесног периода невиђања због братске неслоге. Кад је тај лош период прошао, он при сусрету са братом говори: „ Кад видех лице твоје као да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). То су оци и учитељи Цркве разумели и доживели, па стога и сведоче са сигурношћу вере и знања: „Кад видиш лице другог човека (брата свога) као да видиш лице Божије“. Све ово захтева много подвига и борбе са собом, али пут побожности није ни мало лак ако се разуме на прави начин и доживи као стално доброделатно сретање са Богом и другим човеком. Ту је мера несебично себедавање и приношење свега у доброделатној истрајности, где нема места статичном чекању да нам се нешто догоди без нашег знања и учествовања. Дакле, једни кроз друге и једни са другима видимо најбоље неиспитиве дубине љубави Божије. Тако знамо да је крајњи смисао вере заједничење свих, а не одвајање привилегованих појединаца од „недостојних“. На то нас упућују библијске речи: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу, јер ко не љуби брата остаје у смрти ... По томе смо познали љубав што Он (Христос) положи живот за нас, и ми смо дужни полагати живот свој за браћу ...“ (1. Јн. 3, 14–16). Љубав Божију најбоље примамо и познајемо тако што је дајемо једни другима. То је пуноћа љубави о којој исти апостол говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави“ (1. Јн. 4, 18). Колико пута човек подлегне непотребном страху од другога и не знајући постане роб мржње који се предаје борби за опстанак уместо да се радује лепоти постојања по дару велике љубави Божије. На то нас упућују речи: „Ако неко каже: Љубим Бога, а мрзи брата свога (прим. Љ. С. — другог човека), лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога кога није видео“ (1. Јн. 4, 20). Ово су веома подстицајне речи и треба их разумети афирмативно као позив за делатно напредовање у побожности која је несводива на расправе, оспоравања и доказивања. Или је има као доброделатне неодустајности, или је нема и поред тврдње о томе да верујемо. Бог се, дакле, познаје кроз љубав коју показује према човеку, а човек се потврђује у тој љубави тако што воли другога безусловно и несебично.

262

ДОГМА И СТВАРАЛАШТВО Хришћански динамизам подразумева стално трагање за новим светом и човеком и несводив је само на оно што је наслеђено, увек значи и ново стицање — стваралаштво. Значи, незастаривост хришћанског учења не оптерећује животно стваралаштво, утемељује га и осмишљава. Учење Цркве је исто кроз све векове, али није оптерећено статизмом чувања без живости, и ту нема насилног наметања и беспоговорног прихватања. Увек постоји искуство проверавања и трезвеног прихватања истине која се заснива на знању о томе да код Бога „нема промене и мењања“. Управо та непроменљивост Божија представља темељ црквеног стваралаштва у коме сви напредујемо у слободи, истини и љубави, стварајући у заједници вере као слободне личности. Истина вере да је Христос „исти јуче и данас и у векове“ (Јевр. 13, 8), покреће добро стваралаштво, не зауставља нас јер подразумева искуствено прихватање. Даје нам се, није плод ничије маште или самовоље и прихвата се тако што покреће свакога да буде „нови човек“, који драговољно ради на себи препознајући и усавршавајући своју христоликост. Дакле, хришћански живот није статични став о нечему, који је некада давно неко изрекао, и који траје тако што се преноси кроз векове, са колена на колено. То би било нешто затворено у једну, мању или већу групу, свеједно, и постало би идеологија без покрића, јер би престала потреба за новим услед прихватања идеје о недодиривости старих ставова. Црквено учење, догма, није тако нешто и поред своје вишевековне непроменљивости, јер та непроменљивост није статична него је увек жива и динамична, увек изнова покреће новог човека. Заснива се на Божијем откривењу и нашем боговиђењу и богоопштењу, а Бог није јуче једно, данас друго а сутра нешто сасвим треће. Он је увек исти, што не угрожава нас и наш преображај у времену, наравно увек на боље. Бог нас на тај начин не угрожава, афирмише нас, само је потребно да ми све то разумемо и прихватимо пошто Бог ништа не чини на силу. Целокупна библијска и црквена историја нам сведочи о томе да је спасоносна воља Божија увек иста, али се остварује у сваком времену онолико колико човек то жели, јер Бог не чини ништа самовољно, иако би то могао. Кад ово разумемо онако како јесте, онда трезвеније приступамо свим догађајима у времену и видимо да је Бог ненаметиво присутан и делатан у свему. Стрпљиво чека наш преображај (промену) без изнуде става, али и без промене у себи према нама, увек нам жели добро, чак и када ми сами себи то не желимо. То је веома лепо изрекао старозаветни мудрац сведочећи да је пред Богом „хиљаду година као један дан, и један дан као хиљаду година“. Овде треба знати да се не ради о негацији времена, реч је о несместивости Творца времена у временске категорије које он надилази. Надилази, али их не негира

263

него их уводи у дубљи смисао постојања, вечност. Библијско сведочење да у вечности неће бити времена значи да време добија свој пуни смисао у царству Божијем које се описује као Дан без вечери. То „нестајање“ није уништење него је стварни преображај на боље у стварности онога „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1. Кор. 2, 9). Све ово се разуме вером, без тога је то нешто нејасно, неприхватљиво и немогуће. Због тога је потребна сигурност вере која покреће ненаметивост става, подразумева одговорност сведочења. Тако да овде увек треба поћи од нас који верујемо, тако што треба увек изнова себе испитивати како верујемо. Погрешно је полазити од прозивки на рачун оних који не верују, јер их тако још више удаљавамо од дела вере потребом да им намећемо неке своје ставове. Заправо, вера је немогућа као неки наслеђени став из прошлости који се намеће другоме, јер у вери је потребно то да имамо увек ново искуство и доживљај и да будемо добронамерни и отворени према свакоме, без обзира како и да ли он уопште верује. То не значи равнодушност већ уважавање њега и његове богодароване слободе. Само тако је могуће почети добро стваралаштво у вери, где је мера побожности наше стрпљиво обраћање једних другима, баш као што Бог чини према нама. Сигурно је да то нас веома радује кад смо ми лично у питању, само је потребно да се на тај начин отворимо једни за друге. Тада све наше разлике добијају нову меру, нису разлог за сукобе и нетрпељивост него су покретачи стваралаштва. Догма вере и идеолошки догматизми нису истоветне, и то никада не могу бити, јер догма – учење вере се заснива на богооткривењу, а идеолошки догматизам на самовољи појединца, која временом постаје колективна самовоља. Историја нам то сведочи многим примерима различитих идеја и идеологија. Постоје, нажалост, и у историји Цркве трагични примери у којима видимо покушаје појединаца да наметну своје ставове позивајући се на Бога и умишљајући да „Богу служе“. Овде се ради о промашају оних који су хтели да Бога „објасне“ собом, што није и не може бити мера побожности. Овде се ради о идеологији равнобоштва која је зачета већ на почетку од стране палог анђела, а коју су прихватили прародитељи Адам и Ева, и кроз историју је човек прихвата. То су тешки промашаји појединаца. Ломаче на којима су спаљивани неистомишљеници најтрагичнији су споменици те лоше идеологије која је неспојива са учењем вере. Вера покреће стваралаштво, не спутава га тиме што говори о Богу који је неописив, непојмљив и несазнајан. Тајна вере се заснива на стварности: „Несазнајни постаде познат остајући несазнајан“, што значи да сва наша казивања о Богу почивају на ономе што нам Он даје откривајући нам се, а не на било чијој машти о томе како бих ја, или ти, желео да буде. Бог нас не ограничава на тај начин, јер нас уводи у безгранично поступно и ту треба ми да напредујемо „ док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина

264

Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Управо, ове речи нас упућују да разумемо да вера није само говорење о Богу него наше стално узрастање у Богу и са Богом, наше лично и саборно обожење и охристовљење. То је стално стваралаштво које подразумева правоверје и сигурност, и искључује идеолошку оптерећеност собом и другима. Ради се о сталном спасоносном старању које се утемељује на остварењу спасоносне воље Божије „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“ (1. Тим. 2, 4). Онда кад на прави начин разумемо ове речи о Божијој добронамерности према свакоме човеку, знајући да се то не остварује увек и код свих због тога што неки неће тако, знаћемо прави смисао слободе и стваралаштва у вери. Видећемо да нам Бог ништа не намеће, ни себе, ни спасење, ни добродетељ, стрпљиво све чека али никада никоме ништа не намеће. Знајући ово треба своју веру да усавршавамо доброделатно, а не да је нестрпљиво намећемо свима. Чинећи тако показујемо несигурност и незрелост у вери, оптерећени смо идејом да сви буду као ми, што није истоветно са јеванђељским речима Христовим: „да сви једно буду“ (Јн. 17, 11). Христос жели да то јединство буде засновано на богочовечанским основама, а не на било чијој самовољи. Јер, Бог би могао да то у моменту и учини тако, али би то значило наметање самовоље и укидање слободе, тачније стваралаштва. Може се неко питати, какво је то стваралаштво ако није спасоносно, али остаје питање да ли је стваралаштво оно што није слободно. Дакле, Бог делује непрестано али никад ништа не намеће никоме, што не значи да је незаинтересован за човека, него показује колико уважава свој дар слободе који даје човеку. Проблем је у нама и нашој неслободи, тачније нестваралаштву. На то треба једни другима да указујемо, без претњи и присила, јер тако нешто није повољан амбијент за веру. Сигурност вере покреће животно остварење у добром правцу и човек је тако слободан од потребе да се само бори за опстанак. Живи сигурно знајући да га Бог воли неописивом љубављу, више него што сам себе може човек да воли. Тако воли не само мене, него свакога човека. Ово стање је битан предуслов правоверја где нема присвајања Бога за себе и своје истомишљенике, са идејом сталног сукоба са неистомишљеницима. Само онда кад смо слободни од конфесионалне ускогрудости и тријумфализма можемо да говоримо о Богу на прави начин, јер смо испуњени богољубивим човекољубљем. Нисмо оптерећени технологијом речи, настојимо увек да изнова потврдимо себе у љубави Божијој. На крају крајева постоји јеванђељски запис: „Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небеском ...“ (Мт. 5, 19), што јасно указује да нема суровог догматизма у делу вере, увек постоји шанса, макар то било и у својству „најмањег у Царству“. Али, кад је у питању одустајање од богољубивог човекољубља, ствар је много озбиљнија. То потврђују јеванђељске речи: „Идите од мане проклети у огањ вечни .... јер

265

огладнех и не дадосте ми да једем ... Заиста вам кажем кад не учинисте једном од најмањих мојих мени не учинисте ...“ (Мт. 25, 41–45). Све ово говори да се дело вере састоји у доброделатности и добронамерности према другоме, а не у празним расправама и нагађањима. То не умањује важност и потребу исправности и тачности учења, само указује да је стваралаштво у вери добро онда кад је истински човекољубиво, тад је и богољубиво. Најдубља истина вере јесте то да је Бог „сакривен“ у другом човеку и да је наше спасење у рукама тог другог и зависи од нашег односа према њему. Заправо, наш целокупни живот зависи од тог односа, што сви ми негде у дубинама свога бића осећамо. Знамо како нам је лепо кад осећамо љубав једни према другима, а како је тешко носити бреме мржње којим се оптерећујемо онда кад не праштамо никоме, и осуђујемо све и свакога. Заправо, ми већ овде и сада имамо предукус раја или пакла, зависно од тога да ли волимо или мрзимо. То нема везе са тим где припадамо и како се осећамо или представљамо, мржња или љубав нас све подједнако испражњује или испуњава. Овде верујући човек треба да види добре разлоге да своју правоверност увек потврђује ненаметљивом и безусловном љубављу.

ВЛАСТ КАО СЛУЖЕЊЕ „ВЕЋЕГ“ „МАЊЕМ“ Библија препоручује успостављање односа човека са човеком тако што је права мера свега служење спасењу другог. То подразумева старање једних о другима и искључује поданичко прихватање било чије самовоље. Ту постоји ред и поредак, што потребује постојање власти као гаранта доброг уређења односа различитих ставова и потреба. Верујући човек је увек у свему слободан, никада се не понаша као поданик, што значи да нема ни амбиције да буде диктатор, а други да му буду поданици. Све ово је једна велика борба човека са собом, у најдубљим дубинама бића, из које треба да изађе као победник са две веома важне особине, кроткошћу и неустрашивошћу. Само тако може да се превазиђе раскорак бунтовника и поданика који се у нама боре онда кад не успемо да разумемо прави смисао служења у животној радости, и препустимо се својој или туђој самовољи, постајући поданици или диктатори у неоствареним и неусклађеним животним односима. Проблем се додатно усложњава идејом неких који у име вере одустају од животног стваралаштва чекајући да им се догоди будућност у некој апстрактној вечности где желе да „наплате“ све своје муке овде, што их ипак дефинише као слабиће, али и диктаторе негде у најзатворенијој унутрашњости. Кроткост и неустрашивост постају двоједна стварност у делу вере, док подаништво и бунтовништво то никада не могу бити. То је веома важно знати како би се успоставиле праве и добре животне релације. Потребно је

266

и трезвено сагледавање и разумевање слободе у контексту одговорности, што искључује анархију и нихилизам. Човек је слободан да чини све, али то чињење не сме да угрожава слободу другога и није добро ако угрожава било кога. Због тога је потребан поредак и постојање позитивних законских прописа који регулишу људске односе. За верујућег човека то је нешто што се подразумева и он у томе треба да учествује креативно и афирмативно. Не сме да буде загледан у небо и вечност без уважавања земаљског и историјског, потребно је да се баш у историји спасава чувајући другога од себе и тако ће победити све своје страхове и несигурности. За њега је сваки поредак, друштвени систем, социјални поглед и уређење погодно за његово остварење у конкретној заједници. Не постоје погодни и непогодни системи и режими. У сваком од њих хришћани имају задатак да буду со земљи и светлост свету, са јасном поруком: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Све ово је могуће остварити онда кад је одговорност мера слободе. Тада долази до стварне усклађености сваког човека у себи и многих у живој и животној заједници. Јеванђељска мера постојања је СЛУЖЕЊЕ ВЕЋЕГ МАЊЕМ, тако што се прервазилази самољубље и самодовољност, остварује се стварно заједничење многих у крстоношењу где је мера несебичност и жртвено себедавање. То није нешто само заповеђено, то је остварио Богочовек, Исус Христос за све нас и то постаје наша стварност онда кад постанемо саучесници тог дела, служећи једни другима. На то упућује Христос позивајући нас да се одрекнемо себе, узмемо крст свој и идемо за њим, и ту је правило: „Који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мт. 20, 27). Заправо, ми се најбоље оспособљавамо за сваку власт успешним владањем собом, господарењем над собом, што постижемо служењем другоме. Све ово је на први поглед апсурдно и немогуће, неспојиво, али само на први поглед док нам све заклања наша самодовољна гордост. Онда кад успемо да то превазиђемо, знајући да нисмо сами, да постоји Бог и други човек, успевамо да изиђемо из себе и сопствене саможивости. Спремни смо за стваралаштво и сарадњу тако што препознајемо своје место у тој комуникацији и сарадњи. Заједничење је животна мера заснована на заједници Оца и Сина и Светога духа, која се продужава у богочовечанској стварности црквеног живота и постојања кроз сва времена и вечност. Ту постоји поредак и потреба за договором, поретком и конкретним службама, што подразумева руковођење и надгледање. Тако се остварује самоодговорност многих, и то тако што је „први свима слуга“, јер се стара о свакоме и настоји да се одржи добар поредак. Ту нема места никаквој самовољи, најмање самовољи првог, јер суштина поретка је договор, закон, а не наметање самовоље. Због тога је први најодговорнији, а не најпривилегованији. Он надгледа остварење договореног, а не намеће себе

267

и свој став. Тако се успоставља добар поредак у свему, и због тога би верујући човек требало овде да препозна своју улогу као служење бољитку свих, а не као неко самовољно господарење над животима других.

ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ Питање греха Библија посматра из стваралачке перспективе, а не као нешто што се тиче човекове недостојности и несавршености. То је „препрека“ на путу која може да одведе на странпутицу, а не друга понуђена могућност човеку од стране Бога, јер не постоји онтолошки дуализам, постоји само динамички дуализам. Ту се наша стваралачка слобода не може сводити и сужавати само на могућност избора између добра и зла. Бог је увек Творац онога што је добро, а постојање зла је резултат слободе створених бића. Овде може неко да се упита зашто Бог није спречио појаву зла? Али треба знати да би то „спречавање“ значило одузимање слободе, то би био један нестваралачки чин. Јер Бог нам даје безусловну слободу, не принуђује нас ни на шта. Опет, може неко да се пита, а зашто онда Бог кажњава? И ту треба рећи да Бог не кажњава, ми се увек самолишавамо великих дарова, иступајући из заједнице са Богом ми одустајемо од живота и прихватамо беживот. Отуда болест и смрт у животу, али не као освета увређеног Бога, него као резултат нашег одбијања животне заједнице са Богом. Опет ће неко помислити да се овде ради о немоћи, ако већ није освета, али ни то није тачно. Бог нам је дао неотуђиву слободу, ништа нам не намеће, али нас никад не оставља у стању немоћи. Увек је ту да ненаметљиво прихвати наше обраћање и усаврши наше дело, али не без нашег пристајања. Он стрпљиво чека, што не значи да је неделатан и одсутан, да пресуђује, одбацује и лишава на пречац, па кад се „опаметимо“ онда се Он умилостиви. Све су то наша одустајања, самовољне одлуке које Он поштује, али је увек ту поред нас спреман да нас са радошћу прими у састваралаштво. Не мири се са нашим одустајањем, али нас не присиљава на оно што нећемо. Овде је кључ за разумевање животне стварности и дара слободе, који треба одговорно остварити, што значи да су све касније последице резултат наших тражења и стваралаштва, а не нешто што је наметнуто. Грех је у библијском поимању увек означен као промашај циља, одустајање од пута. То је супротстављање наше нестваралачке самовоље стваралачкој вољи Божијој. Због тога то не може бити доживљено као нешто што вређа Бога, јер је њему страно тако нешто, овде би се пре могло говорити о човековом „самоповређивању“, ако уопште тако треба говорити. Није ово стање човекове остављености од Бога, него је наше одустајање од слободног заједничења у истини и љубави. Све је, дакле, конкретно и личносно, нема недефинисаних

268

стања и изнуђених одлука. Наш грех не љути Бога, који је изнад тих категорија, јер ми сами одустајемо од пута, а да је тако најбоље види се већ на почетку историје када после нашег одустајања кроз првородни грех, Бог тражи човека који се скрива под пртиском осећања кривице због промашаја. Бог не продубљује тај осећај кривице суровом претњом, него позива човека у дијалог где му јасно даје до знања да постоји проблем. Ништа не апстрахује својом љубављу, него све конкретизује не умањујући своје човекољубље. Проблем постоји и треба га решити, а до решења се долази путем слободне комуникације где се ништа не своди само на питање кривице и казне. Због тога овом конкретном догађају треба приступати свецелосно, а не само из перспективе „коначног резултата“ – избацивање човека из раја. Реч је о акту човекове слободе којим он одбија понуђени дар и покушава да на свој начин реши животно питање. Пре тога имамо конкретно Божије казивање о свему што се може догодити ако учини, или не учини, оно што му је речено. Такође, имамо сатанину обману засновану на неутемељеним обећањима и понудама. Бог није човеку ускратио објашњење, и није му наметнуо одлуку, него му је јасно указао на оно шта треба да учини, ако хоће живот у заједници са њим, и шта га чека ако одлучи другачије. Знамо шта је човек учинио, и не треба да будемо у заблуди да бисмо баш ми другачије поступили. Осећање грешности није добро, што потврђује Адамово бекство у жбуње после промашаја, Каиново самоосуђивање, Јудино самоубиство после немоћног признања без покајне слободе. Грех се превазилази покајањем а побеђује љубављу Божијом, која постаје и наша онда кад опраштамо једни другима. На то нас најбоље упућује целокупни библијски текст, а овде ћемо навести три веома илустративна примера. Први је Петров пример, када Христос пита Петра после одрицања: „Петре, волиш ли ме ... (Јн. 21, 15– 17). Ништа му не приговара, само га једно пита, а то је да ли има љубави у себи. Битно је, дакле, да нам се у греху не истроши љубав која све покреће. Други пример је такође ислустративан и сведочи о свемогућству љубави, а реч је о покајаном разбојнику који има љубави у себи и сигуран је у љубав Божију. Није оптерећен собом и својим грехом, обраћа се Христу на крсту, умирући у мукама и под теретом осуде за велика недела, али види пут који га води у живот, што га чини сретним и сигурним и у највећој несрећи и под тешком осудом. Он види Спаситеља и њему се обраћа: „Сети ме се Господе, кад дођеш, у Царству своме“ (Лк. 23, 42). Ово обраћање не треба гледати као још један покушај, последњи после многих неуспешних, да се дође до нечега неделатног. Реч је о стварном богопознању после многих промашаја. Јасно је, дакле, да сваки човек може после свих трагизама греховних промашаја доћи до богопознања, јер се Бог никога никад не одриче без обзира на све наше падове и промашаје. Наравно, то не значи да треба падати бесконачно, и после тог „уживања“ се обратити Богу који увек прашта. Овде се ради о

269

томе да Бог није злопамтив као ми. То се посебно добро види у јеванђељској причи о блудном сину (Лк. 15, 11–32). Христос говори о човеку који има два сина, старијег — који беспоговорно испуњава све, ћути и ради; и млађег који „узима свој део и одлази у туђу земљу“ где „ужива“ трошећи своје наследство, заправо туђе, и када је све истрошио и понизио се до најдубљих дубина успева да „дође себи“ и врати се у Дом оца. Други син све чини под притиском интереса који тиња у њему као неисцељена себичност коју пројављује онда кад је видео очеву љубав према покајаном брату. Уместо да буде учесник те превелике љубави, он је приговарач и на тај начин нестваралац. Показао је да није стварао у Дому оца него је све чинио за себе, имајући страх од губитка и лишавања. Повратак покајаног брата га је уплашио, тако да се побунио против очеве љубави супротстављајући своје најамничко подаништво очевој љубави и покајању свога брата, кога не види као брата него као противника који угрожава његово наследство. На тај начин је пао дубље у братској мржњи од осветника Исава који је на крају са радошћу дочекао брата Јакова (види: Пост. 27, 34; 33, 4), и приближио се Каиновом стању опасне самоће којом се човек често „брани“ од оних који по њему нису „достојни“ наше љубави због њихових многих промашаја за које им ми судимо мржњом, не знајући да тако и сами чинимо промашај иступајући из добре динамике љубави Божије. Овде је битно истаћи победу над грехом коју је остварио онај који се у богословској литератури ословљава као „блудни син“. Та победа је гарант успеха сваког човека без обзира на његово тренутно стање. Човек увек може, ако хоће, да устане из свог греховног промашаја и дође из „туђе земље“ у Дом оца, а да при том не буде мучен, испитиван и осуђиван. Биће дочекан са радошћу и са Гозбом великом, ући ће у црквену заједницу. Како је Гозба у библијском казивању символ вечног живота и Царства Божијег које се пројављује на свакој Литургији, ово нам јасно и недвосмислено показује да љубав Божија већ овде и сада осмишљава све наше покрете и потребе и побеђује сваки наш грех, само је потребно да свако од нас стварно победи себе и своја греховна стања и страхове. Да изиђемо из своје несигурности и сумњичавости и стварно поверујемо у свесилу љубави Божије, која побеђује увек, а ми окушамо плодове те победе онда кад превазиђемо самодовољност.

ПРАШТАЊЕ КАО ВРЛИНА Једна од битних библијских порука гласи: „Не судите и неће вам се судити; и не осуђујте и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се“ (Лк. 6, 37). Ове речи недвосмислено указују на то да смо управо ми креатори животних односа, а да нисмо пуки извршиоци туђих наредби.

270

Живот у вери увек подразумева животно заједничење, а не беживотно подаништво, и ту је мера свега богоопштење у богочовечанској стварности. Тако богојављење и богопознање добијају свој прави смисао и стварну меру, а наша слобода и боголикост своју пуноћу. Човек је истински учесник сапасоносног процеса, није неко ко беспоговорно испуњава наредбе. Веома је важан у богочовечанској стварности, и због тога је веома важно да то свако од нас препозна и тако сви заједно изградимо добру заједницу љубави која је заснована на истини и слободи, далеко изнад свих злурадости и сваког злопамћења. Праштање и неосуђивање истински нас издижу изнад свих падова и промашаја, и то не тако да све уопштавамо и превиђамо, него што смо у стању да све видимо у спасоносној лепоти, а не у греховној немоћи. Теже од греха јесте оптерећеност гресима, својим или туђим, свеједно. То греховно стање оптерећује до немоћи и безизлаза, тако да свако покушава да се оправда указивањем на промашаје других. Тако се на грех додаје нови грех, а умишљамо да на тај начин решавамо проблем, не знајући да га само увећавамо непраштањем као новим грехом и осуђивањем као сугубим промашајем. Овде су веома илустративне и опомињуће речи апостола Павла: „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Римљ. 14, 4). Јасно је, дакле, да није добро то што мислимо да осуђивање другога води бољитку, јер тако се само удаљавамо од љубави Божије. Сигурно је да ово треба разумети на прави начин, тако што нећемо мислити да овај став искључује законитост друштвеног живота. Овде се ради о унутрашњем стању свакога од нас и непотребном и сувишном празнословљу о другоме и његовом промашају, када злопамтивошћу и злурадошћу учествујемо у промашају разглашавајући га злонамерно. Тада себи дајемо за право да осуђујемо и одбацујемо другога, не знајући да се на тај начин супротстављамо љубави Божијој. Неки мисле да је спремност да се свима све опрости слабост и раслабљеност. Није тако, јер да би се стварно опростило потребно је доста снаге у себи, која спутава наше унутрашње осветничко насиље које нас оптерећује. Најлакше је пристати на тај осветнички гнев, али треба знати да тако сами себе онеспособљавамо за делатно учествовање у живој и животној љубави. Христос нам је показао то на најбољи могући начин на крсту, кад му се сви ругају, пркосе, уцењују га, Он не пристаје на уцене, победоносно говори: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Ове речи молитве за све представљају темељ оптимизма у вери, за све а не само за неке привилеговане појединце. Овде треба свако да нађе себе и у праштању и у покајању; у праштању – јер Бог свима опрашта; у покајању — јер после свих наших промашаја остаје љубав увек стрпљивог Бога који прашта примајући сваког покајника, а не презирући грешника. Мера наше побожности састоји

271

се у спремности да и сами чинимо оно што Бог чини, да свакога видимо љубављу не оптерећујући се потребом да судимо и пресуђујемо на основу онога што се нама свиђа или не свиђа. Истина је нешто што поправља наш укус, а не нешто што треба да буде условљено било чијим укусом. Посебно не сме да буде заточена у сенци било ког ауторитета. Тада све губи меру и смисао, и опростити за многе тако значи попустити пред злодејством и предати се злу, док стварно опростити значи не прихватити зло и победити га добрим. Без искуства у праштању све приче су недовољне и неубедљиве јер стоје у месту, губе се у разлозима за и против. Праштање је превазилажење свих разлога са једном једином жељом, да се победе мржња, злурадост и злопамћење.

УВАЖАВАЊЕ ДРУГОГ И ДРУГАЧИЈЕГ Библија нас упућује на то како да се остварујемо као слободне личности у живој и животној заједници. То подразумева стваралачку комуникацију слободних делатеља који сарађују тако да разлике покрећу, а не заустављају животну прогресију. Историја нам сведочи постојање многих подела и затварања у групе истомишљеника, где је правило надвладати до елиминације те друге и другачије. Ово је веома опасно стање које све онеспособљава до немоћи за животну лепоту, што потврђују сва ратишта и стратишта. То што сукоб тиња и није прерастао у отворено ратиште, ништа не значи, јер сва отворена ратишта тако су почела, притајеним сукобом и чекањем „погодног“ момента за освету и насиље. Нажалост, погрешно разумевање старозаветних догађаја може некога довести у недоумицу и створити одређене нејасноће у вези са овим, али истина је да „обећана земља“ није само географски појам, него је стварност будућег века, Царство небеско. Новозаветна стварност у сваком погледу, и у буквалном казивању и символичком значењу, сва је заснована на радости Васкрсења и вечног живота свега створеног. То је остварено дело у личности Богочовека, и остварује се непрестано у нашем свакодневном животу. Достојанство сваког човека заснива се на богодарованој вечности и богодарованој слободи. Вечност је добра могућност свакога од нас, а слобода је дар који треба непрестано усавршавати, васпитавати помоћу савршене вере. То је тако велики и широк дар да може неко да не пристане да учествује у њему, а и неће бити присиљен. Ми који смо пристали увек изнова потврђујемо то тако што уважавамо и оне који имају другачији приступ, будући да смо увек према њима добронамерни. Ово је и најтеже, јер увек постоји опасност од равнодушности према другоме, али и фанатизма који покреће насртљивост према другачијем. Ревност у вери подразумева уважавање свих и стално настојање да се добронамерном

272

доброделатношћу одобровољи свако за добро дело. То није нимало лако, али је стварно потребно у животној комуникацији. Издвојеност, посебност, затвореност у колективни егоизам и самоћу идеолошких истомишљеника страно је духу правоверне сигурности, јер правоверје не сме да покреће колективну саможивост. Обавезује на служење свима са снисходљивошћу без повлађивања, али и без самоистицања. Само онда кад смо стварно заинтересовани за спасење света и сваког човека можемо да уважавамо све и свакога, без обзира на порекло и припадност. Христос је управо то чинио током свог земаљског живота и троипогодишњег делања. Он се обраћа свима, уважава свакога, говорећи увек истину свакоме. За њега није проблем да разговара са женом Самарјанком, да улази у куће цариника, да комуницира са онима које су други огласили за грешнике. Јасно говори свима: „Не требају здрави лекара, него болесни“, показујући тако своју исцелитељску мисију у свету, где је највећа болест самоуверена гордост. Он говори да је дошао да спасе сваког човека, а не само један народ од историјског ропства другом народу. И тако разрешава све раније недоумице у вези са старозаветним преласком преко Црвеног мора, чему претходи мисирско ропство, а после чега долази дугогодишњи ход кроз Пустињу и улазак у Земљу обећану. Христос све то остварује на један нов начин, сусретом са свима и уважавањем свакога, где је правило победити себе, а не поразити другога. Он разрешава све историјске неспоразуме на свим релацијама. Христов разговор са женом Самарјанком најупечатљивије показује пример уважавања другога са свим његовим различитостима (види: Јн. 4, 5– 43). Највећи проблем комуникације различитих у делу вере јесте религијска самодовољност скоро сваке заједнице и самодовољност која елиминише било какву комуникацију. Ту је све „одређено“, заправо забрањено, ускраћена слобода, све је сведено на самоистицање и осуђивање другог, што многе збуњује. Јер, како разумети веру онда кад забрањује комуникацију са другим и другачијем у име неких „виших“ циљева? Који је то „виши“ циљ који спутава сарадњу? Шта је то добро у вери што покреће страх, мржњу и затвореност? То никако није добро, јер свако тада има своје разлоге за сукоб, и сви чекају време за обрачун, сукоб тиња у нашим срцима, а сви говоре о љубави Божијој, предајући се својој мржњи у име те љубави. Да је то добро, и да тако треба да буде, Христос не би прозборио ни реч са Самарјанком, с обзиром на њено порекло, припадност и све животне промашаје. Пред њим је жена из народа који је у сукобу са Јудејцима, па још жена која је имала више мужева у животу. Довољан разлог да је избегне, из перспективе религиозне занесености. Али, Он је спаситељ света и сваког човека, све види тако што никоме не ускраћује животну радост. Свакоме жели добро, али тако што се ми потврђујемо доброделатношћу. Због тога од ове жене тражи

273

да пије воду, што њу збуњује јер је научена да је комуникација различитих немогућа. Али и она није затворена у свој став, јер да је тако не би ништа прозборила, отишла би са својим судовима воде кући. Није она присиљена да разговара са непознатим човеком, кога још увек није препознала. Али осећај дубоке човечности и порив ка вишем, њу је зауставио, победила је забране и показала слободу, чиме је показала потребу за вишим и већим, што је у даљем току разговора постало још очигледније. Она се најпре пита како је то могуће да се Јудејац обраћа њој која је из Самарије, а кад јој Христос почиње приближавати себе и говорити о живој води „од које се не жедни довека“, она реагује дубоко људски тражећи помоћ у својој тегобној свакодневици која је оптерећена сталним доласком на извор и ношењем воде. Та реакција поред жеље да јој буде лакше показује и то да она полако стиче поверење у свог саговорника. Не говори му да је то немогуће, верује и тражи да јој то учини. Кад се уверила после почетног приговора и поређења са праоцем Јаковом. Посебно се уверила онда кад је Христос рекао да зна неке детаље из њеног живота, у вези са њеним ванбрачним заједницама. Интересантно је то да она нема потребу да се изговара за то, него видевши да је њен саговорник ипак много више од случајног пролазника, а још увек није препознала Богочовека, она му поставља питање о молитвеном месту, да ли је то Самарија или Јерусалим, исповедајући веру у Месију, Спаситеља, а Христос јој јасно говори да је то Он, уверавајући је да је права молитва „у духу и истини“, независно од једног или другог места. Ово је покренуло ову жену да оде у град и позове суграђане, који су са радошћу примили Христа, не обазирући се на то ко им је саопштио вест о Њему, него жарко желећи Њега. Овај догађај, разговор Христов са Самарјанком разоткрива сву динамику заједничења у љубави, где разлике не треба да буду разлог за сукобе и одвајања. На тај начин се не нарушава светиња вере, нити се уопштава све тако да се ништа не види како треба. Јединство вере подразумева сталност добронамерног обраћања свима, без чекања да тај неко други учини позитиван помак у добродетељи, него се све чини у љубави која све уважава и свакога покреће напред.

ЖИВОТ КАО ДАР КОЈИ ТРЕБА ЧУВАТИ Јеванђеље нам открива животну пуноћу слободе и стваралаштва, где је све засновано на примању и умножавању добијених дарова. Бог нам дарује тако да ми то увек умножавамо, а он додаје томе своје преизобиље и безмерје. Живот је тако истовремено и дар и дело. Добри дар који се чува доброделатном истрајношћу, сходно апостолском савету: „Добро да вам не досади чинити“. Само тако можемо истински успевати у животу, јер

274

без тога се лако предајемо пропадљивости и пролазности. Кад се суочимо са одређеним животним ситуацијама, ми често посустајемо и одустајемо, посрћемо у безнађе и заборављамо лепоту живота. Тако раслабљени сами себе обесхрабрујемо, губимо веру, нада нам нестаје а љубав нам је немогућа, јер смо све ово учинили превиђајући љубав Божију. Та наша самовољна усамљеност веома је опасна и удаљава нас од Бога и једне од других. Отуда сви наши нихилизми и анархизми као нестваралачки бунт против те неприродности коју сами стварамо, скраћујући животну динамику на неколико деценија, без осећања потребе за вечношћу. То неминовно ствара суровост преживљавања и брзоплетост живљења без расуђивања. Нажалост, није мали број оних који се декларишу као верујући, а који су изгубили животни оптимизам заснован на вечности, и све своје напоре улажу у то да дуго и мирно поживе, а кад то прође, ништа више им не треба, бар они тако мисле. Тако скраћена животна путања неминовно доводи до странпутице. Вечност нипошто не сме да буде негација историје и живота у времену, тако нешто било би бесмислено. Живот у вери је стална радост постојања која не сме да се изгуби никад, нити да се одложи за после. То би било пристајање на бесмисао и чекање нечега што не знамо ни кад ће, ни како ће бити. Само онда кад овде и сада осетимо радост вечности, ми можемо да стварамо без оптерећења, не да чекамо да нам се нешто догоди без нашег учествовања у томе. Овде је битно стварати без оптерећења и статизма, и то тако што чинимо а не чекамо да нам се нешто догоди. На то нас подсећа апостол Павле речима: „Побожност је велики добитак кад смо задовољни оним што имамо“ (1. Тим. 6, 6). Никако не треба да ово разумемо као позив на статизам чекања да нам се нешто догоди, овде је реч о динамизму стваралачке наде којом се превазилази незадовољство као изговор за неделатност. Многи примери из наше свакодневице нам то илуструју. Колико пута смо неку ситуацију учинили тежом тако што смо уместо покушаја да нешто учинимо бољим смислили изговор да не учинимо ништа. То незадовољство покреће даље нестваралаштво, тако да ми умишљамо да ћемо празнословљем било шта покренути на боље. Не, то није могуће, јер неделатност све низводи уназад, и ту су сви наведени разлози непотребни и бесмислени. Онда кад уместо незадовљоства покажемо благодарност за све у животу, не чинећи то у поданичком нерасудном прихватању свега него имајући стрпљивост у свему, успевамо да променимо све. Али, без промене себе на боље није могућа било каква промена. Човек је, нажалост, већ на почетку показао нестваралачки однос према животу и самовољно се суновратио из живота у смрт. То је још више продубио прворођени човек Каин братоубиством, показујући тако неуважавање према животу другога, а после братоубиства и према свом животу, сурово пресуђујући себи безнадежним речима: „Кривица је моја велика да ми се

275

не може опростити“ (Пост. 4, 13). Ово је крик страшне самоће уплашеног човека који у жељи да господари животом другога одузима туђи живот, постајући на крају најтрагичнији слуга смрти. Не треба се питати шта Бог ради? Зашто то не спречава? Него се треба трудити да одгворношћу покренемо себе у стваралаштво чувања великог дара. То је могуће само онда кад се превазиђе страх од већег, и животни дар разуме као нешто што нам је дато да остваримо у атмосфери стваралачке слободе која је осмишљена оптимизмом и одговорношћу. Ту има много различитих покушаја, успеха и неуспеха, падова и устајања, али је све усмерено напред и треба да буде слободно и неоптерећено набрајањима, поређењима, страхом од казне и неразумним нагонима за наградом. То је неоптерећено идење напред, без одустајања и скретања, али што је најдивније увек постоји шанса устајања, поновног идења напред, без обзира на дубину пада и удаљености од пута на беспуће. Најтрагичнији пример одустајања јесте Јуда Искариотски, који је извршио самоубиство. То је његов самовољни промашај на који се он самовољно одлучио после свих ранијих промашаја. Није то неминовност после издаје, као што ни његова издаја Христа није нешто што је он морао да учини. Истина је да пише још у старозаветним списима о томе да ће он бити издајник, али то Божије предзнање није предодређење које обавезује. Он је то урадио јер је тако хтео, а не што је морао. Самоубиство није казна, или, не дај боже, освета, него је самовољни акт уплашеног човека који је после промашаја изабрао безнађе самоосуђивања уместо радости покајања. Овде не треба дангубити око тога да Јуду што више осудимо, него из свега треба извући добру поуку о животу као дару који треба чувати. Божији дар човеку је „живот и изобиље“ (Јн. 10, 10), у стварности слободе која најбоље напредује онда кад је одговорна. Ово остварујемо „свагда носећи на телу умирање Господа Исуса христа, да се и живот Исусов на телу нашем покаже“ (2. Кор. 5, 10), и то тако што „живећи у телу не војујемо по телу“ (2. Кор. 10, 3). Овде се не ради о негацији тела и телесног, реч је о превазилажењу само тога и улажењу у дубљу динамику живота који је несводив само на границе рађања и умирања. Само онда кад сазнамо и разумемо вечност као крајњи смисао онога што чинимо и што нам се догађа у историји, моћи ћемо да стварамо слободно и без страха од пролазности, пропадљивости и губитка. То знање ће нас подићи у доброделатност која није уцењена тренутним потребама и није мерљива нашим мерилима о правди и поштењу. Све је смисленије и садржајније од свих наших покушаја и реализација, али тако што исте осмишљава дубљим смислом и правим разлогом. Тада ништа не чинимо у страху од некога или нечега, ни под притиском неког нашег интереса. Једноставно све чинимо са радошћу, слободни од сваке себичности, самодовољности и угрожености. То је стање

276

неодузимиве и неотуђиве радости, када смо безусловно добронамерни према свима, осећајући неописиву пуноћу због тога, а не чинећи то због неког нашег интереса или наше потребе. То, неусловљено и ненаметнуто добро гарант је животног остварења, јер живот видимо као велики дар љубави Божије свакоме човеку, дар који треба сачувати и умножити.

ЦАРСТВО НЕБЕСКО И НАШ ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ Царство небеско је крајњи циљ нашег постојања, а не покушај бекства од стварног живота. Сви животни токови усмерени су ка Царству које сабира све у једно, не почива на рушевинама историје него преображава све историјске токове на боље, дајући им крајњи смисао и стварно остварење и испуњење. То је нешто што се увек изнова доживљава, делатно чека тако што знамо да је унутра у нама. Овде треба разјаснити Христове речи: „Царство моје није од овога света ...“ (Јн. 18, 36), у контексту тога да је Царство унутра, у нама. Има ли овде неслагања, контрадикције става и томе слично? Наравно да нема, и поред очигледне супротности изјава. Реч је само о томе да се говори о царству које се не заснива на овосветској логици постојања, али се остварује у историјској стварности, тако што смо сви призвани да учествујемо у његовој радости испуњења. Стваралачко примање Царства подразумева стрпљиво идење за Христом на путу крстоношења, у радости васкрсења којом побеђујемо све животне недостатке. То је нешто што нам се даје, али се и ми дајемо тако што „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо“. Ту се идење за Христом и живљење у Христу поистовећују тако што се Духом светим усиновљујемо Оцу, као деца Божија. То је она неописива радост која превазилази чулни доживљај и сабира у себи све наше животне наде и чекања. Наравно, ништа се не искључује него се све издиже у дубљи смисао постојања. Ту се све афирмише, ништа се не негира. Све из историјске стварности добија свој пуни смисао тако што се испуњавају сва речена обећања. Долази до најприснијег заједничења Бога и човека, и то се и поред неописивости описује као Гозба царевог сина, Трпеза за многе где има довољно места за све, али постоји неколико битних услова које треба испунити: – драговољно одазивање на позив – уље у светиљкама и упаљене светиљке – свадбено рухо (види: Мт. 25, 1–12; Мт. 22, 2–14; Лк. 14, 16–24)

277

Све ово указује на важност нашег делатног учествовања у спасоносном делу, чиме потврђујемо своје опредељење остварујући се кроз конкретну доброделатност. То значи да Царство небеско афирмише нашу делатност конкретизујући све наше добре наде. То покреће нашу свакодневицу у стваралачки оптимизам, дајући свакој нашој мисли, делу и намери пун садржај, тако што је мера за све то вечност као добра могућност за сваког човека који то пожели, тако што добру жељу потврди богољубивим човекољубљем. Царство Божије није нека апстракција о којој маштају побожни људи, иако је у својој свеукупности несместиво у разлоге и доказе нашега ума. Само, та неописивост и неизрецивост не значе и непостојање и нестварност. Реч је о нечему што надилази дефиниције и што још увек само искушавамо, а тек треба да окусимо као стварност. Свака Литургија почиње возгласом: Благословено царство Оца и Сина и Светога духа, што значи да ми вером видимо и примамо Царство које се остварује и у времену и у вечности, али не потпуно и до краја. Овде треба свако од нас слободно и драговољно да прими то. Нико не може бити присиљен да прихвати оно у шта не верује. Важно је и то да та различитост уверења и веровања или неверовања не ствара раздоре и сукобе. Посебно је битно да верујући човек победи у себи све своје страхове, незнања и недоумице и без оптерећења да верује и да уважавајући онога који не може или неће да верује, и да је увек спреман да овоме сведочи истину о љубави, без наметања и омаловажавања. Само тако утемељен на знању у вери и слободи, човек може да се суочава са свим животним питањима трезвено и одговорно. Не чека да се све разреши некад у некој далекој будућности, него и сам доприноси бољитку већ овде и сада. Тако није оптерећен ни прошлошћу ни садашњошћу, него је утемељен овде и сада у ономе што је било, што јесте и што ће бити. Само тако може своје време и савременике да непрестано и добронамерно осавремењује вечношћу.

ДРЖАВА КАО ДАР БОЖИЈИ И ЧОВЕКОВО ДЕЛО ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ, РАЗЛИЧИТЕ ТРАДИЦИЈЕ И ИДЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ КАО ЖИВОТНИ ИЗАЗОВИ Безмерје и изобиље су стварне мере живота у Библији и црквеној историји. То не искључује постојање поретка и не уопштава имена, знамења и обележја. Напротив, постоје различита имена људи, народа, држава, система, идеја и идеологија, што подразумева јасност и тачност одређења и именовања. Библија помиње многе државе и народе, што значи да уважава чињеницу њиховог постојања. Треба знати да то нипошто није инсистирање

278

на поделама и груписањима, јер већ од почетка имамо Божије обећање праоцу Авраму да ће он бити „отац многим народима“, а не само родоначелник једног племена. Стари завет нам саопштава истину о „изабраном народу“, тако што укључује у овај призив и многе друге, што најбоље потврђује Књига о Јову. Новозаветна стварност као испуњење свих благослова и обећања заснива се на апостолском ставу: „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (Дап. 10, 34–35). Управо ове речи нам помажу у разрешењу многих питања која се тичу односа народа и држава, идеологија и система. Погрешно је Библију стављати у контекст идеолошких сукоба и међународних неспоразума, посебно ако је било ко присваја за себе. Библија је несместива у сукобе левичара и десничара, републиканаца и монархиста, комуниста и капиталиста, и то не због тога што је нејасна и неодређена. Разлог је то што библијски текст није оптерећен једностраношћу, писан само за једно време, једну идеју и један народ, него је то Божије обраћање сваком човеку без обзира где и кад живи. Његово порекло или припадност нису ни привилегија ни препрека за остварење у библијској стварности. Библија свима нама преноси тапију о вечности свих нас, а не бави се само историјским постојањем. Наравно, не негира историју него јој даје јасније одреднице и праве разлоге за добру реализацију. Традиција је у неким државама да се њихови новоизабрани председници заклињу на почетку мандата, тако што држе руку на Библији, која је обично затворена. Ово, само по себи није довољно. Леп је гест и доприноси самој церемонији, али ако већ прва одлука онога који се заклео полагањем руке на Библију буде антибиблијска, неутемељена на оној живој и животној љубави о којој сведочи та књига над књигама, онда нема ништа од показивања и додиривања Библије. Живи садржај је остао заклоњен у корицама Библије. Наравно, не значи да треба укинути овај леп обичај, само га треба осмислити и продужити и даље од саме церемоније проглашења новог председника. Ту би требало подсетити изабраног на високо место које доноси велику власт, али и одговорност, да управо у тој књизи пише да онај који хоће да буде први треба свима да служи (уп. Мт. 20, 27). Само када би ово сви разумели на прави начин, а најпре онај који је „први“ међу многима, све би било много боље и другачије у нашој свакодневици. Без много ломова и потреса би се све померило на боље и сви би се остваривали стварније и потпуније. Библија такође саопштава да се наша животна комуникација најбоље остварује када „већи служе мањима“, што је веома важно у разрешењу скоро свих међудржавних и међународних питања и проблема. Ту би се много боље решавали сви наши несклади око граница, супротстављених интереса и неразјашњених спорова између народа и држава. Када то уђе и у сферу вере тако што државне и политичке границе условљавају црквени

279

живот и поделе, онда све добија на интензитету у правцу још већег сукоба и неспоразума. Вера је несместива у контекст политичких граница које су често променљиве и условљене договором. То би значило обесмишљавање дела вере, што се, нажалост, догађа кроз историју, и што није добро ни за кога. Због тога је важно разумети да су често државне границе, различите идеологије и томе сл. понекад неминовност одређене ситуације, и да вера не сме да се раслабљује било каквом једностраношћу. Као што знамо из библијске историје, увек кад би се покушало да се вера стави у контекст историјских превирања, и то само на једну страну у сукобу, долазило је до непотребних неспоразума. То не значи одсуство из живота, него указује на потребу доброделатнијег присуства верујућег човека, што неминовно покреће другог човека да и сам буде заинтересован дубље и више за веру. Наша површност га често спутава и удаљава од заинтересованости за оно што саопштава Библија и садржи вера. Библијски став ДА СВИ ЈЕДНО БУДУ треба трезвено промислити и не тумачити једнострано као немогућу идеју да сви буду исти. Тако нешто нигде у Библији не стоји, библијски став се може представити као ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ, што значи да постоје многи народи, државе, идеологије, системи, режими, ставови, све то као резултат наше богодароване слободе. Ту порекло и припадност нису нешто што треба да било кога привилегује или омаловажава, сви се остварујемо по мери своје доброделатности и добронамерности. Нажалост, није увек тако јер многи погрешно разумеју то и претварају свој, али и живот другога, у непрестану борбу за опстанак. Тада смо једни другима сметња, и свако мисли да ће елиминацијом другог и другачијег успети да превазиђе проблем, не знајући да тако само отежава и онако тешко стање. Веома је важно разумети историјски контекст јеванђељског позивања и обраћања СВИМ НАРОДИМА, али и оно есхатолошко стање вечности када НЕЋЕ БИТИ ГРКА НИ ЈЕВРЕЈИНА …, заправо превазићи ће се народност, превазићи, али не и елиминисати као нешто сувишно, погрешно и непотребно. Овде се ради о томе да тај есхатолошки укус треба да поправи све наше историјске релације тако што нико неће престати бити то што јесте, што ће остати границе као одређења, али све то неће бити разлог за поделе, одвајање једних од других и међусобне сукобе. Само тако се сви припремамо за оно што долази као пуноћа времена и најсмисленија реализација живота, после свих наших покушаја да и сами нешто учинимо боље за све, а не само за себе. Овако можемо заиста бити то што јесмо, али и разумети оно што треба да учинимо како би и други могли то исто да остваре, и тада можемо заједно да поправљамо сами себе и једни друге. То је истинска прогресија у историји без које није могуће разумети оно што ће се догодити у вечности.

280

ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И СИРОМАШТВА Ово је веома важно питање и треба му приступити озбиљно и одговорно, а не само из неке моралистичке перспективе. Библија јасним цртама осликава човека као ствараоца који непрестано дела, а не чека да му се нешто догоди. Због тога, богатство које је засновано на раду и труду представља благослов, јер у себи садржи радост живота и добру могућност да се помогне онима који немају. На црквеном венчању имамо једну веома интересантну молитву за младенце: „Испуни домове њихове … да би и давали онима који немају“. Овде се јасно благосиља богатство, и то тако да се остварује као изобиље и милостиња. То подразумева стваралаштво и трезвено стицање, за разлику од оних које Библија препознаје као неразумне богаташе (уп. Лк. 12, 16–31; Лк. 16, 19–31), код којих нема стваралаштва него је све само стицање иметка без много труда. Због тога имамо јасну јеванђељску опомену: „Где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 21), и позив да се „богатимо у Богу, а не само да себи стичемо“ (Лк. 12, 21). Како то остварити? Треба знати да то није нимало тешко, само је потребно све чинити искрено, са стрпљењем и благодарношћу Богу која покреће милостињу према другом човеку. Та благодарност Богу покреће наше стваралаштво, не зауставља га тако да само чекамо да нам се нешто догоди, него да и сами радимо. Дакле, пут до успеха могућ је само кад смо „задовољни оним што имамо“ (1. Тим. 6, 6), јер тако побеђујемо очај и безнађе, стварно смо добронадежни и сигурно постајемо успешни. Реч је о неоптерећености тако да нисмо брзоплети, него постајемо утемељени ствараоци. Сиромаштво, ако је последица нерада и немара, није и не може бити благословено, јер суштина хришћанског живота јесте то да сви „мирно радећи свој хлеб једу“ (2. Сол. 3, 12). Отуда један веома оштар исказ, на први поглед помало и суров: „Ако неко неће да ради нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Овде се јасно види да Библија благосиља рад, а не подржава нерад, и све покреће у разумну меру стицања и иметка, без оптерећења потребом да се од некога нешто узме за себе. То је неправедно стицање које нема везе са трудом и радом. Ово осећамо сви, а чини ми се да некако најбоље изражавају речи светог Василија Великог: „Сиромашан је онај коме много недостаје. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва“. Поставља се питање шта је то „врлинско сиромаштво“, и како се то остварује? Сигурно је да се не ради о лењости и одустајању од живота, него је реч о прихватању стварног стања, што је предуслов за бољитак до кога се долази стваралачки, а не чекањем или само незадовољством. То је оно стање кад смо задовољни оним што имамо, али не и статични да се не трудимо да то исправимо. Тако смо у свему реални јер смо добро избројали своје таланте, измерили дарове и на основу тога ускладили своје могућности. Нисмо оптерећени маштом о великом иметку

281

него стварајући ми умножавамо оно што имамо. Овде треба навести речи Јована Златоуста: „Као што се од богаташа тражи рачун о милостињи тако се и од сиромаха тражи рачун о трпљењу...“. Треба рећи да ни једно ни друго стање, богатство или сиромаштво, само по себи ништа не решавају у моменту. Превазилажење оптерећености једним или другим могуће је само онда кад се прихвати са жељом да се преобрази на боље. Животна радост не сме бити потиснута под притиском прохтева, јер тада и кад имамо и кад немамо довољно, увек мислимо да нам треба више и никад нисмо задовољни. Тако се не напредује у стваралаштву, јер то оптерећује стваралачки прохтев тако да се губи лепота стваралаштва и све постаје подређено стицању само за себе. Ту понекад долази и до промашаја у самој вери кад умишљамо да ћемо Бога нечим умилостивити да нам да све што желимо да бисмо се истицали. Ми тада видимо, али нећемо да признамо да нешто није у реду, да нам нешто недостаје иако много тога имамо. Пример за то је богати младић из јеванђељског садржаја (уп. Лк. 18, 18–25), који види да му још нешто треба, али мисли да и то може испунити јер превише верује у себе. Када му Христос одговара на питање шта још треба да учини па да добије живот вечни, позивом и саветом: „Још ти једно недостаје. Продај све што имаш и раздели сиромасима“ (Лк. 18, 22), он одлази разочаран, јер је сувише везан за свој иметак, умишљајући да је управо тај иметак награда за оданост — а гле, сад то треба да подели са другим! Све се у њему тада срушило, заправо он се разочарао у све своје добре напоре које је чинио само да би био награђен. Он то не жели да подели са другима, и зато је несрећан иако је богат. Његов страх од другога га је затворио и обесмислио све његове раније напоре. За разлику од овог разочараног младића, ми имамо Закхеја цариника који сасвим другачије размишља. Он види себе и своје недостатке и жели да се исправи не оптерећујући се собом и својим успесима и неуспесима. Не помиње оно што је можда учинио као добро, јер сматра да је то нешто сасвим природно, али и кад говори о промашајима, не оптерећује се изговорима или негацијама, не стаје ни само на признању, иде даље од тога. Јасно говори: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих вратићу четвороструко“ (Лк. 19, 8). Ове речи показују да се ради о сигурној одлучности човека који стварно жели да ствара, а не само да стиче. Због тога се он не погађа са Богом нити се самоунижава тако што нешто признаје, он напредује и због тога је слободан да саопшти оно што жели, а жели да дела, а не да расправља. Ова два јеванђељска примера, сваки на свој начин, разоткривају нам однос према животу и иметку. Богати младић у свом иметку види сав смисао живота и због тога није спреман да га подели са другим, Закхеј цариник види да није довољно то што само нешто има, он жели то да подели са другима,

282

али је спреман и да се суочи са собом и својим недостацима. Зна истину о себи и суочава се са собом трезвено, због тога је спреман да се стварно промени на боље, а не да процењује шта му се више исплати. Он је богат јер има себе, тако да и оно што поседује није нешто што га оптерећује толико да га затвара страх од губитка или лишавања. Због тога он може да дâ половину сиромасима и да врати туђе ако је некад некога оштетио, и то четвороструко. На овај начин је „враћањем туђег“ испунио старозаветне норме, а „давањем половине сиромасима“ показао сазрелост у јеванђељској љубави. Он је разлучио шта му је најважније и одлучио се за овај чин давања без истицања било каквог интереса. Он је заиста богат јер се не плаши да ће давањем изгубити оно што има, и тако најбоље чува себе од себе и своје себичности и учествује у љубави Божијој. Када знамо да је коначна мера спасоносне стварности „гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога оденути, болесног и утамниченог посетити“, онда добро видимо да је наш иметак нешто што нам омогућава да помогнемо једни другима, и да га најбоље увећавамо давањем другоме, а не само додавањем за себе. Заправо, давањем највише чинимо себи, јер тако успевамо у правој побожности којом постајемо домаћи Божији, или како Христос именује: „благословени Оца мога …“ (Мт. 25, 34). Добијање – стицање – давање, то су три начина реализације и комуникације у вези са богатством и сиромаштвом. Само онда кад смо растерећени од себе успевамо да се суочимо са оним што имамо или немамо у животу. Ту не треба мешати Бога у наше навике и судове, али је потребно видети другога и његове потребе правом вером у љубав Божију која је несводива на наша поређења. Само тако свако од нас може слободно носити свој животни крст богатства и сиромаштва, знајући да је богат онај ко дели са другим оно што има, док је сиромах онај ко много хоће, а не ко мало има.

КО САМ ЈА – КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ Ево нас пред једним веома важним питањем које се тиче личности и заједнице, заправо остварења слободне личности у конкретној заједници. Одмах на почетку треба рећи да се овде не ради само о томе да се определимо за нешто или да негде припадамо. Реч је о потреби да се отворимо у себи једни за друге и да то буде слободно отварање и трезвена комуникација у којој треба доћи до доброг договора. Да би се то постигло, потребно је да свако добро познаје себе и да познајемо једни друге. Наравно, без нестваралачке радозналости и брзоплетости, већ са поверењем и сигурношћу о свему. Како познати себе? Ништа лакше од тога, само је потребно превазићи себичност, самодовољност и саможивост. Библијско-црквена динамика нам пружа

283

један интересантан начин познања себе на основу два супротна става о себи: Први је, „признање о себи“ да сам баш ја „први међу грешнима“ (уп. 1. Тим. 1, 15), други је: препознавање себе као потенцијалног светитеља, сходно литургијском возгласу: Светиње светима! Онда кад успемо да ове наизглед супротности ускладимо у доброделатну динамику, сигурно је да ћемо наћи пут до себе, и да ћемо „доћи себи“ и препознати своје стварно стање. Иначе, ми често бежимо од себе, сами се себи склањамо из животног видокруга и одлажемо сусрет са собом. Због тога најрадије прозивамо једни друге, расправљамо се једни са другима, али никако да дођемо до себе. Христос нам је показао да увек треба у свему да полазимо од себе, и у том смислу он пита апостоле о себи: „Шта о мени говоре људи?“ (Мт. 16, 13). Ово питање треба свако од нас да поставља себи, и да увек расуђујемо о себи не на основу онога што ми мислимо, него и онога што чујемо од других као предлоге, приговоре, опаске и савете. То је нама драгоцена помоћ да дођемо до себе и видимо све богодароване потенцијале који треба да нас покрену напред, а не само задиве и одведу у нестваралачку машту. Чудесан је тај сусрет „светитеља“ и „грешника“ у свакоме од нас, и ми ту треба да стварамо а не да посматрамо оно што се догађа. Ту нема места страху, повлачењу и одустајању, потребно је стално суочавање са собом где свако „побеђује себе“ спремношћу да „носи крст Христов“. Тада сви побеђујемо онај безизлаз у који улазимо онда кад „сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса“ (Филипљ. 2, 21). Овај безизлаз нам није наметнут, сами у њега улазимо и из њега треба драговољно и слободно да изиђемо, што је могуће само онда кад то пожелимо и делатно остваримо. Први корак на том путу је знати себе, своје дарове, своје мере и своје промашаје, не оптерећујући се страхом због тога, него имајући жељу да се то промени на боље. Друго, веома битно питање јесте: КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ? Заправо, како одредити пут и начин препознавања и разумевања појма ближњи? Које су то меродавне чињенице на основу којих можемо одредити ко је, а ко није наш ближњи? Јеванђеље нам јасно разоткрива све ово, уводећи нас у доброделатну динамику која је слободна од оптерећености пореклом и припадношћу, али и од удруживања некога против некога. Овде се јасно препознају праве мере одређења тога ко је, и како је наш ближњи. Најпре треба рећи да Христос недвосмислено говори: „Ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк. 3, 35). Све нам је много јасније кад знамо да је воља Очева то да се „да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4). Све је, дакле, јасно и нема нимало места за недоумице, двосмислице и нејасноће. Што смо ближи Богу, ближи смо једни другима, јер се тако сви усклађујемо по мери спасоносне воље Божије желећи једни другима спасење. Значи, наша добронамерност једних према другима је мера нашег односа и према Богу који је гарант нашег заједничења. У том смислу је и спасење

284

заједничење у љубави Божијој, није избегавање вечних мука. Само онда кад смо слободни од тога, ми можемо да напредујемо у љубави и жељи да се приближимо и Богу и човеку. Тада појам ближњи представља један „отворен списак“ са могућношћу додавања нових имена. Није неки закључен списак истомишљеника или једноверника или истоплеменика. Много је шири и садржајнији од тога. Христос је разрешио све наше дилеме у вези са овим питањем познатом и често навођеном Причом о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 25–37). Ову причу је испричао одговарајући једном оновременом законику на питање: КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ? Навео му је као пример један интересантан догађај из живота, саопштавајући и њему и нама да најпре треба да се ослободимо свих уопштавања и да све посматрамо из перспективе слободне личности, без оптерећења пореклом и припадношћу. Њему је испричао причу о милостивом Самарјанину, а нама би вероватно испричао причу о милостивом Хрвату, Албанцу ... А ток приче је следећи. Разбојници су на путу Јерусалим – Јерихон претукли и опљачкали једног човека, поред кога су прошли и свештеник и левит, а да га нису ни погледали. Наишао је Самарјанин, човек из другог па још и омрзнутог народа, и помогао му је тако што му је завио ране, однео га у гостионицу и платио гостионичару да се побрине о њему док не оздрави, изражавајући спремност да плати и остале евентуалне трошкове. Христос је упитао свог питача шта мисли ко је ближњи овом повређеном човеку, свештеник и левит који га нису ни приметили у његовом болу, или Самарјанин који му је помогао. Није имао куд, законик је признао: „Онај који му милост учини“. Христос је завршио казивање поуком: „Иди па и ти чини тако“. Све је овде јасно, само треба настојати да и ми стварно чинимо свима добро не гледајући одакле је, ко је, какав је, него шта му треба. А љубави треба свима, само је ми сви желимо, али некако нерадо дајемо, посебно онима који нам нису по вољи. Само онда кад успемо да то стварно превазиђемо, моћи ћемо да видимо другога кроз добродетељ, коју треба да показујемо и остварујемо, а не само да чекамо да нам други добро учини. Онда кад почне да нас спаја трудољубивост у добродетељи, успећемо да победимо себе и приближимо се једни другима и да стварно сви једно будемо.

285

ДОДАТАК

Благовести, Охрид

ЖЕНА У БИБЛИЈИ

Саборна динамика православног богословља подразумева заједничење многих у заједничком делу, ту нема неких издвојених и подељених питања на важна, мање важна и неважна. Све је важно, јер су сви призвани у богочовечанску пуноћу, тако да нема места подели на тзв. „мушка“ и „женска“ права, сви смо слободни, сваки човек је боголик и има могућност богоусиновљења. То се никоме не намеће, али ни не ускраћује из ових или оних разлога, тако да то што је неко рођен као мушко или као женско не подразумева поделу, постоје одређене разлике које су несводиве на права и дужности. Те разлике су покретачи стваралаштва свих и то тако што свако зна да препозна своје могућности и дарове и слободно се определи да делатно учествује у заједничком делу. За верујућег човека је примарно вечно спасење, не као негација реалног живота већ као најпотпунија афирмација животних напора. Постоје и они који се задовољавају општим бољитком у животу, без претензија за вечношћу. Одговорност верујућих према њима је огромна, и ту треба бити обазрив и поштовати њихову богодаровану слободу којом се они задовољавају мањим и не траже више и веће. Свако насиље над тим неминовно производи додатно незадовољство и још више их удаљава од правог смисла и стварног циља. Бог не жели никога да присиљава, и када то вером знамо, онда нам остаје само да стрпљивом добронамерношћу покрећемо свакога у стваралачко садејство. Једно од „спорних“ питања црквеног живота јесте питање учествовања жене у животу и мисији Цркве. Многи стану већ на почетку, тако што констатују: Жена не сме у олтар! Жена не сме у Хиландар! Свеједно, да ли се ове констатације изговарају као став или као приговор, у оба случаја се ради о пребрзом закључивању које онемогућава дубље расуђивање. Да би нам све било јасно потребно је да разрешимо питање ЈЕДНАКОСТИ које многи сматрају суштинским у разрешењу свих недоумица, па и у вези са мушко – женским односима. Међутим, богословље Цркве свему овоме приступа другачије тако што све ставља у контекст служења „већих“ „мањима“, са јасним захтевом да „онај који хоће да буде први, тај треба свима да служи“ (Мт. 20, 27). Значи, у свему постоји поредак, сви имамо слободу и свако је јединит и непоновив; дакле, сви смо међусобно различити. Та различитост је

289

својеврсни показатељ једнакости која је могућа само онда кад имамо право да будемо различити и да нас те разлике не доводе у незауставиве сукобе и поделе. Наиме, кад уочимо разлике и свако препозна своје капацитете, онда се трудимо да дођемо до општег бољитка себедавањем, а не тражењем својих права и истицањем сопствених интереса. Када несебично и жртвено себедавање покрене свакога од нас, онда је успех могућ. Тада су све наше разлике креативни фактори који нас спајају, а не разлози за сукобе и поделе до оптерећености идејом елиминације другог и другачијег. Овде су подједнако опасни и повлађивање и присиљавање, договор подразумева расуђивање, проверавање, уверење и уверавање са уважавањем свега. Такође треба рећи и то да свођење свега само на права и дужности неминовно резултира неуспехом. На то указује апостол Павле речима: „Сви траже своје, а не оно што је Христово“ (Филпиљ. 2, 21). Када знамо шта је Христово онда ћемо разумети шта нам је чинити и како треба да победимо себе, а не обезвредимо или поразимо другога. Дакле, Христово је „крст, гроб, тридневно васкрсење, узлазак на небеса, седење с десне стране, и други и славни долазак“. То је оно што се нас ради догађа, али тако што и ми учествујемо а не сећамо се тога само повремено, зависно од неке потребе.

Све до сад речено има за циљ да покаже најелементарније богословске претпоставке о личности и заједници у црквеној стварности и разоткрије важност и потребу сталног стваралачког усаглашавања у црквеном животу. Такође је битно нагласити да у Цркви нема поделе на привилеговане и потчињене. Постојање поредка и јасно одређење служби не значи раздвајање на битне и небитне чиниоце. Све је заједничко дело, првенство није право на диктатуру него је благослов за служење у делу Господњем. Битно је рећи и то да у Цркви не постоји тзв. мушко–женски проблем, јер се све заснива на позитивном паралелизму Адам – Нови Адам (Христос) и Ева – Нова Ева (Богородица). Ово искључује све парцијалне површности и поделе, разоткривајући сав њихов неукус и немогућност да било шта реши на прави начин, свеједно да ли се ради о феминизму или антифеминизму. Здрава црквеност је несводива на било коју парцијалност, али веома уважава све добре покушаје трагања и тражења. Јер, то су идења напред и непристајање на нестваралаштво и чекање да нам се нешто догоди без нашег учествовања. Због

свега тога непотребне су све предрасуде без покрића, и Црква на то веома пази. Веома уважава сваки покушај разрешења одређених недоумица, ненаметљиво нудећи најбоља решења и стрпљиво чекајући драговољно пристајање, остајући непоколебљиво у љубави према свима. Богочовечански реализам и хуманистички идеализам Црква свој став о свему непрестано темељи на библијској стварности. Ту је кључ за разрешење свих наших дилема и недоумица. Тако и у вези са питањем о човеку, свеједно да ли као о мушкој или женској личности јасно видимо да поредак стварања или постања, јасно показује јединство у различитости а не поделу и раздвајање мушког и женског на два супротстављена дела. Човек, мушко и женско – Адам и Ева, а кроз њих сви ми, добија благослов рађања и владања у времену и животу. Наравно, ако свему приступамо само из перспективе полности, онда нећемо разумети крајњи смисао. Остаћемо под притиском подела и прихватићемо причу о томе ко је више а ко мање крив у прародитељском промашају. Иако не прихватамо причу о тзв. „грешној Еви“, ипак свему приступамо под теретом греха, осуде, кривице и казне. Тада ништа не видимо како треба, јер човека уопште сводимо на грешно и немоћно биће. Превиђамо човекову боголикост и тако не можемо да видимо ни Бога ни човека на прави начин. Заправо, ми смо у стању уплашених губитника1 који покушавају својим разлозима и начинима да разумеју одређене догађаје. То неминовно доводи до немоћне агресивности која захтева поређење, пребројавање и доноси стално незадовољство. Заправо, све ово проистиче из потребе за равноправношћу2, која показује животну неостваривост. То је оно продужено стање наших прародитеља после греха, када се они само плаше казне и склањају од могуће одговорности за учињено. Тада ништа није могуће видети, страх затвара све, раздваја нас једне од других и саме у себи. Нико никога тада не види на прави начин, свако види само себе и у страху за себе другога види као опасност. Бог је опасност, јер може да казни. Други је опасност јер може да посведочи против нас. Нико не види опасност у себи самом, а посебно у непотребном страху који нас затвара за љубав. Јер, ако 1

То стање најбоље репрезентују прародитељи Адам и Ева после пада, кад се изговарају једно другим, а све у страху од губитка. Тај страх испражњује срце и раздваја човека од човека (види: Пост. 3, 7–14), ствара беживотне комплексе што репрезентује прворођени човек Каин (уп. Пост. 4, 13), и доводи до беживота што својим примером показује Јуда (уп. Мт. 27, 4–5). Овде се не ради о томе да Бог било кога оставља или одбацује, реч је о човековом самовољном чину одустајању од живота,а Бог то не спречава не због тога што не жели или не може. Он поштује слободу коју је дао свакоме човеку и ништа не жели на силу да учини. Разлог је наша самовоља, а не Божије нестарање о нама. 2 Види: Павле Евдокимов, Жена и спасење света, Цетиње 2001, 185.

290

291

савршена љубав изгони страх напоље (уп. 1. Јн. 4, 18), онда тамо где има страха ту нема љубави. То стање располућености и поделе доводи до статичног дуализма и непомеривог стања добра или зла, без могућности било какве промене. Добро остаје заувек добро, а зло заувек зло. Понекад се чини да једно друго условљавају, и да је тако некад давно и негде далеко зацртано. Све то показују све оне лепе причице о победи добра над злом које слушамо или причамо. Ту остаје неисцељени страх од смрти и умирања као и немоћ пред опасношћу зла. Све је сведено на избор између ове или оне опасности, без стварне креативне прогресије јер осећај сопствене кривице у страху од казне и нагон за тражењем само зла код другог, у циљу умањивања сопствене одговорности, не може бити креативни покретач стваралачког напредовања у животу. То је не само непомично стајање у месту, него је опасан ход уназад, одустајање од животног оптимизма. Све је сведено само на борбу за опстанак у стању изгубљене радости постојања. Ово не сме да нас уплаши, још мање покрене у непријатељство према онима који не могу даље од свога страха. Потребно је да своје хришћанско име потврдимо љубављу која се заснива на Богочовеку Христу. Спасоносна стварност вере нас уздиже изнад свих недостатка, само треба рећи да ми, чак и када говоримо да верујемо, не устајемо баш увек на време и на прави начин, а тек колико раскорака имамо у покушају да идемо путем вере. Само онда кад уђемо у благодатно подвижничку пуноћу вере моћи ћемо да разумемо стварност свих наших односа, знајући да смо сви, дакле, и мушко и женско, „један човек у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Христос је гарант свега, на Њему све почива и кроз Њега се све усавршава. Он је тај који све разрешава, само је проблем што га ми, који се китимо именом хришћанским, понекад лошим и нетачним тумачењеима заклањамо другима, истичући у први план сами себе и, још горе, стављајући себе против њих, што нас удаљава од Христове љубави. Због тога је добро да разумемо речи Светог Максима Исповедника: „Он испољава истинску суштину људске природе, ослобођену особености мушког и женског пола, на њеном најдубљем и јединственом нивоу“3. Ове речи треба разумети са трезвеном будношћу, не као негацију наше полности и поистовећивање полова, него као истинско превазилажење свођења свега само на полност. Овде се јасно истиче јединство и заједничење, а не једнакост, јер „потпуна једнакост је немогућа, овладаће једна врста хермафродитизма“4. Овде се, заправо, јасно истиче да постојање мушког и женског не значи поделу која угрожава саборност, јер је све у Христу сабрано тако што сви напредујемо „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијег, у човека

савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Христос, Нови Адам, родио се од Дјеве Марије, и управо тај чин – рођење Сина Божијег од Дјеве, по речима великог руског богословског мислиоца Павла Евдокимова, одређује место и улогу жене у Цркви.5 Заправо, то није издвојени став неког појединца, то је неоспорна чињеница коју поменути аутор констатује а Црква одувек препознаје и сведочи. На то нас упућују многи сведоци и сведочења о Дјеви Марији и њеном служењу у делу спасења. Никола Кавасила то исказује речима: „Оваплоћење није било само дело Оца, његовог Сина и Његовог Духа, него је такође и дело воље и вере Пресвете Дјеве. Он је желео да Га Његова Мајка роди исто тако слободно као што се и Он драговољно оваплотио“6. Све указује на то да су речи Дјеве Марије у благовесном тренутку: „Ево служитељке Господње“ (Лк. 1, 38), најбољи показатељи богочовечанског садејства. На овај начин Дјева Марија постаје саучесница у делу спасења света и човека као богоизабрани сасуд, али и као слободна личност, која вером зна шта чини. Овде се не ради само о томе да се нешто догађа по некој Високој одлуци којој се беспоговорно повинује, него се ради о стваралачком учествовању конкретне личности у стварном делу. Ма колико све било недокучиво људском уму, реализација тог дела је била могућа само слободним прихватањем и стварним учествовањем Богомајке. Наиме, богослужбени изрази и славопоји о Дјеви све то исказују на један јасан начин када је именују као: Рај, Небо, Врата Цркве, јер тај литургијски реализам даје историји веома конкретну реалност која је изражена овим именима“7. Григорије Палама веома јасно сведочи непорециву истину: „Бог нам је све што је горе на небесима и доле на земљи открио преко Богородице“8. Врло је битан начин разумевања спасоносне стварности, која се не сме сводити само на избављење од вечних мука које су резултат нашиг грехова. Тај стални осећај кривице само се додатно увећава проглашавањем другога за већег кривца од нас, и то у мушко – женским релацијама резултира прозивкама на рачун „грешне Еве“ која је „преварила“ лаковерног Адама. Када све добије такво усмерење, онда нема краја бескрајним препиркама о кривици и казни. Ранохришћански писац Тертулијан је имао врло интересантан став о томе, и чини се да је можда и ненамерно, али ипак неопрезно, трасирао пут једном веома нетачном мишљењу о кривици жене, којој се обраћа речима: „Ти треба да будеш увек у жалости, твоје очи треба увек да буду пуне покајничких суза, да не би заборавила да си упропастила људски род.... Дјева Марија је спасла Еву. Ева је поверовала змији а Марија Гаврилу. Што је она згрешила по лаковерности то је ова 5

П. Евдокимов, н. д. 11. Види код: В. Лоски, „Свесвета“, Теолошки погледи, Београд 1974, 45. 7 П. Евдокимов, н. д. 30. 8 Свети Григорије Палама, Господе просвети моју таму, Београд 1999, 10. 6

3 4

Види: Православна ризница о браку и породици, Београд 1998, 142. П. Попоски, Брак и жена кроз историју, Светосавље, 1940 29– 40.

292

293

загладила вером“9. Ова неусаглашена паралела Ева—Дјева и Адам—Нови Адам, са инсистирањем на Евиној кривици, без ваљаног утемељења давала је повод за непотребне поделе и стално инсистирање на томе да је жена више крива, па према томе она је због те чињенице „заслужила“ третман осуђеника. То веома добро примећује Павле Евдокимов, који критикује такво стање и став неких, који није и не може бити став Цркве, али је присутан и исказују га неки који мисле да говоре у име свих из Цркве. Поменути Евдокимов указује на опасност прекомерне мушкости10, као промашај оних који жену стављају у други план црквеног живота. Истина је да се жене не рукополажу, али то није казна због веће кривице жене у првородном греху. То је просто тако, али тиме жена није дискфалификована, она не може бити свештеник, али она рађа свештеника, она је мајка без обзира на то да ли је имала биолошку децу, као што је и мушакарац отац и онда кад нема синове и кћери. Само онда кад разумемо овај реализам, успећемо да победимо све страхове и немире. Нећемо омаловажавати ставове оних који другачије мисле него ћемо покушати да послужимо њиховом спасењу. Видећемо да у наше време „литература очајања и апсурда има успеха, јер одговара орјентацији ума данашњих људи“11, али нас то неће обесхрабрити нити покренути у трагизам наметања својих ставова онима који мисле другачије од нас. Наравно, нећемо остати по страни свих догађања, чекајући да нас Бог потврди тако што ће њих казнити вечним мукама. То није богочовечански реализам, то је самовоља недоживљене вере. Ту не постоји ни минимум оног хуманизма који смо спремни да критикујемо и нападамо свим могућим средствима. Као да заборављамо да најпре треба да покажемо доброг човека онима којима желимо да причамо о Богу и уверимо их да и њих Бог воли, чак и онда кад они у Њега не верују. Али, упитајмо се да ли ми верујемо да Бог стварно и њих воли? Веома је важно како ћемо одговорити на ово питање! Јер кроз тај одговор сазнајемо да ли смо и ми песимисти, само на други начин, и себични толико да Богу желимо да забранимо да воли све, имајући себичну жељу да Његова љубав буде само наша привилегија. Тако себични увек ћемо стварати поводе за поделе и имати потврду за самопотврђивањем, а не за несебичним себедавањем. Та наша себичност ће увек инсистирати на поделама, што мушко–женске релације оптерећује толико да некима даје повода да умишљају погрешно како је Црква жену потиснула у други план, а није тако. Целокупна библијска и црквена историја нам показује да је жена врло важан субјекат црквеног живота. 9

види код: Митрополит Михаило, Животопис Пресвете Богородице са учењем Православне Цркве о њој, Нови Сад 1886, 21; Јован Станчић, Социјални положај жене у историји, Светосавље, 1934, 16. 10 П. Евдокимов, н. д. 155. 11 Исто, 154.

294

БИБЛИЈСКА СВЕДОЧАНСТВА О ЖЕНИ Библија од почетка до краја јасно сведочи заједницу Бога и човека, где је човек слободна личност у сталном унутрашњем динамизму и заједничењу са другим. Ту се јасно види да је човек опште име за мушко и женско, а не само за мушко. Обоје су носиоци благослова, али им је и рад „у зноју лица свог“ заједнички. Жена није у стању потчињености, видимо је кроз целокупну старозаветну историју као веома креативну. Тако Адама и Еву видимо као благословене родитеље, оца и мајку, после оног греховног промашаја и међусобних оптужби. Они су саучесници у благослову и саствараоци у животу. После скривања у жбуње, стида и свих нелагодности, они се радују својој деци, испуњавајући оне прве Божије благослове рађања и господарења на земљи. Даљи историјски токови показују изузетне примере остварених жена, као што су: Сара, Ревека, Рахиља, које су паралела старозаветним патријарсима Авраму, Исаку и Јакову. Оне су битни учесници у многим догађајима, чак понекад преузимају веома одговорну улогу у неким одлукама. Као такве су показатељи храбрости и истрајности, као што је нпр. случај са Ревеком, Исаковом женом, а мајком Исава и Јакова, која се удаје по својој вољи, а не присилом (уп. Пост. 24, 58). Она преузима битну улогу у вези са очевим благословом синовима и свим силама помаже Јакову, што не значи да мање воли Исава, него да дубље промишља од родитељског сентиментализма. Њена љубав се темељи на истини, није ослепљена сентиментализмом него је просвећена знањем и познањем које препознаје и види даље од датог тренутка, провиђа у будућност, правазилази добијено и наслеђено новим стицањем нових и неистрошивих дарова (уп. Пост. 27, 13–17). Значи, старозаветна историја нам недвосмислено показује да оне почетне речи упућене жени, Еви, после пада прародитеља: „Воља твоја стајаће под вољом твога мужа“ (Пост. 3, 16), нису ограничавајуће, омаловажавајуће и ниподаштавајуће. Означавају превазилажење самовоље и покрећу сарадњу која почива на послушности која није исто што и немоћна покорност којој претходи самовољни бунт. Овде се ради о смирењу и љубави као путу заједничења у богочовечанској стварности. Премудри Соломон то разуме и због тога закључује: „Кућа и имање наслеђују се од оца, а од Господа је жена“ (Приче 19, 4). Овде се жена види као дар од Бога, али не као добијена ствар на самовољно располагање, него као састваралац у делу. Муж и жена су једно, а не два раздвојена супарника који се надмећу у томе ко ће кога покорити. Истина је да се муж ставља некако у први план у тим казивањима, као што чини поменути Соломон: „Вредна жена је венац мужу своме, а која га срамоти она му је као трулеж у костима“ (Приче 12, 4), али то не умањује улогу жене. Напротив, даје јој узвишенији смисао и пунији садржај,

295

јер је жена „чувар светиње, чистоте вере и морала... признавана и високо цењена“12. Све ово указује на то да старозаветни патријархат не искључује постојање матријархата, као што ни матријархат не треба да искључује патријархат. Рођење подразумева постојање оба родитеља и несводиво је само на средње слово, презиме, наследство, књиге и родослове. Ако томе додамо да је црквени живот стално превазилажење порекла и припадности, онда нам је јасно да сви историјски догађаји добијају свој пуни садржај у јеванђељској остваривости.

НОВОЗАВЕТНА СТВАРНОСТ Богочовек Христос и Богомајка Дјева Марија су извор свих оптимизама и одговор на сва питања и тражења кроз све историјске токове. Дјева Марија је „благословена утроба“ која је примила у себе и родила онога који је изнад свих и свега, који је необухватив небом и земљом. Да бисмо све ово и разумели на адекватан начин, потребно је да на прави начин прихватимо речи Светог Јована Крститеља: „Он (Христос) треба да расте а ја да се умањујем“ (Јн. 3, 30). Овде нема места подели на мушко и женско, пошто смо сви призвани у дело где је „све у свему Христос“ (Кол. 3, 1). Само онда кад „растемо“ тако што се „умањујемо“ истински напредујемо и успевамо да премостимо све наше разлике јер не инсистирамо на себи и својој посебности што смо мушко или женско, што имамо ово а не оно име, положај, звање и не знам шта већ. Само онда кад се љубављу отворимо једни за друге успевамо да уђемо у дело Богомајке и Богочовека који првенствују у свему тако што су драговољно пристали да служе спасењу света и човека. Христос је својим животом показао да је жена благословени учесник у делу вере. Он разговара са Самарјанском, исцељује кћер жене Хананејке, исцељује крвоточиву жену, опрашта грехе жени грешници, дозвољава да га помаже жена грешница мирисима пред спасоносне догађаје ( уп. Јн. 4, 1– 32; Мт. 15, 28; Јн. 8, 11; Лк. 7, 36–47). Видимо да га, поред апостола, прате и побожне жене (уп. Лк. 8, 2), које су остале уз Њега кроз све спасоносне догађаје, чак и онда кад су се апостоли разбежали (уп. Мт. 27, 55–56; Мк. 15, 47). Жене Мироносице су први сведоци васкрсења. Кад су чак и апостоли сумњали, оне су веровале и сведочиле стварност васкрсења (уп. Лк. 24, 11). Све ово нам показује неоспорну истину да је служење жене у Цркви велико и траје кроз све векове. Жена је увек ту да мајчински прихвати и помогне, не штедећи се и не истичући своје заслуге зарад задобијања привилегија. Она се не истиче, стрпљива је у свему, што најбоље репрезентује Богородица

приликом великог чуда Христовог у Кани Галилејској. Овај догађај треба увек имати у памћењу, и то не само из оне перспективе чудесности претварања воде у вино него најпре кроз веру Богомајке, која се обраћа своме Сину верујући да Он може да помогне домаћину, како се не би покварила радост у његовом дому. Због тога она, и после упозоравајућих речи Христових да још „није дошао час“, говори слугама да учине што год им Он каже, јер има живу веру и зна да је Богу све могуће (уп. Јн. 2, 2–11). Овај догађај најпотпуније илуструје моћ вере, смирења, стрпљења и непоколебиве наде. То је мајчинска истрајност жене која у доброј жељи за бољитком себе ставља у службу свима и тако успева да превазиђе све приговоре на свој рачун. Овде треба додати и онај случај жене Хананејке која непоколебиво и неодустајно побеђује себе силом своје мајчинске љубави и праве вере. Отуда оне чудесне речи Христове: „О жено велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“ (Мт. 15, 28). Има ли савршеније и потпуније слободе од ове? Засигурно је да нема. Има ли веће похвале човеку од ове, изречене од Христа жени Хананејки? Нема. Због тога је овај пример најочитији показатељ да у делу вере подела на мушко и женско није раздвајање на два супротстављена табора. То је нешто што носи у себи стваралачки призив, а не нестваралачку располућеност. Новозаветна историја нам наводи многе жене које су дале велики допринос у мисији Цркве. Навешћемо само нека имена: Прискила (Римљ. 16, 3; 2. Тим. 2, 4, 19); Еводија и Синтихија сарађују са апостолом Павлом у организовању Цркве у Филипима ( Филипљ. 4, 2); Нимфа у Лаодикији (Кол. 4, 15); Тавита (Дап. 9, 36–42); Дамара у Атини (Дап. 17, 34). Ипак, најупечатљивији моменат новозаветног сведочења о жени јесте оно казивање у Откровењу: „И знак велики показа се на небу: Жена обучена у сунце, и месец под ногама њеним, и на глави њеној венац од дванаест звезда“ (Откр. 12, 1). Овде је реч о Цркви, коју овде представља „жена обучена у сунце“, а што се потврђује у многим новозаветним текстовима, посебно речима апостола Павла, који своје дело свештенослужења види као подвиг у коме треба „да чисту невесту приведе Христу“ (уп. 2. Кор. 11, 2). Тако, библијска историја „почиње стварањем мушкарца, а завршава се тријумфом жене“13.

ДОГАЂАЈИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕ Историја Цркве заснива се на стварности послања свих верних у свет, силом јеванђељских речи Христових: „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“ (Јн. 20, 21). Истина је да су ове речи директно изговорене апостолима, али се не могу свести само на послање дванаесторице и не 13

12

Душан Глумац, Брак и социјални положај жене код Јевреја, Богословље, 1930, 55; Свенка Савић, Феминистичка теологија, Нови Сад 1999, 10.

296

Еп. Порфирије, Улога и место жене у Цркви, Улога и место интелектуалаца, лаика и жене у Цркви, Зборник радова, Пастирски саветодавни центар, Београд, 2006, 191.

297

значе дискфалификацију осталих, посебно не жена мироносица, које су прве поверовале и посведочиле вест о васкрсењу, чак и самим апостолима (уп. Лк. 24, 11). Радост васкрсења и стварност Царства Божијег благовестимо сви који смо крштени и миропомазани, то је непролазна радост „нове твари“(2 Кор. 5, 17), којом трезвено и стваралачки будно чекамо „ново небо и нову земљу“ (2 Петр. 3, 13), где „нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28). То не значи насилно укидање полности, него указује на дубљи и узвишенији смисао свих наших односа који су несводиви само на те и такве категорије. Наравно, за ово је потребно стварно искуство живе вере и то се стиче стрпљивом истрајношћу, не може се наметнути на силу нити олако прихватити. Тако да и само привидно пристајање без искуства не доноси коначно решење. Ту свако треба да добро промисли и стварно употреби своју слободу, не угрожавајући слободу другога. Због тога је свака намера да се то наметне другоме показатељ незрелости у вери, без обзира на све изјаве о уверености и поверењу. Потреба да се другоме нешто намеће разоткрива несигурност става и маловерје. Тако, и у вези са овим питањем, став верујућих треба да буде неоптерећен потребом да се било коме намеће своје мишљење. Много више се постиже стрпљивим снисхођењем него искључивошћу и неуважавањем. Историја Цркве сведочи о веома важној и непроцењивој улози жене у црквеном животу и мисији. Ако знамо да је Целс хришћанство називао РЕЛИГИЈОМ ЖЕНА, а цар Ликиније веровао да ће успети да осујети напредовање хришћанства тако што ће женама забранити одлазак у храмове, јасно је колико су жене биле активне у црквеном животу. Навешћемо само неке примере жена, које су својим сведочењем вере преображајно утицале на своје савременике. Најпре, царица Јелена, мајка цара Константина, Света Нина Грузијска, ђакониса Олимпијада, ђакониса Фива, Света Нона, Моника — мајка блаженог Августина, Света Емилија, Света Макрина, Јелисавета Фјодоровна и њена Марто – Маријина обитељ, Кнегиња Ефросинија, супруга светог књаза Димитрија Донског; као и неке свете жене из наше историје: Анастасију, Евгенију (кнегињу Милицу), Ангелину, Јефимију, Јелену Анжујску...14 Све оне, као и многе друге, свака на свој начин су биле активни сасуди и сведоци вере, побеђујући себе и сведочећи својим савременицима незастариву динамику живе вере. Истина је да нису биле у олтарском служењу, али их то није спречило да дају свој пуни допринос црквеном животу.

ЖЕНА И БОГОСЛУЖЕЊЕ 14

Види: Јустин Поповић, Житија светих девојака, Београд 1998.

298

Да бисмо разрешили питање тзв. „женског свештенства“, битно је рећи да рукоположење увек означава догађај Цркве, а не неки индивидуални чин који се тиче „заслужних чланова“ који су награђени због нечега. Реч је о служењу, а не о некој власти оних који имају неко јерархијско звање. То дефинише лепо и тачно апостол Павле кад говори о делу свештенослужења, одређујући да су свештенослужитељу помагачи у радости, а не господари над вером (уп. 2. Кор. 1, 24). Када на овај начин разумемо тајну свештенства, онда видимо да ту нема места приговору оних који замерају да је жени нешто ускраћено. Да неко каже како жена не може бити светитељка зато што је жена, то би већ био велики проблем. Заправо, то није тачно, и такво казивање било би неосновано. Да би све било јасно, треба рећи да се овде не ради о забрани него је реч о јасном одређењу служења. Према томе, није добра формулација о забрани уласка жени у олтар, јер добро знамо да неке монахиње имају благослов да уђу у олтар, као и то да имамо мошти многих светих жена у самом олтару. Нико није одредио да се њихове мошти, зато што су жене, не могу чувати у олтару, што веома много говори о томе да је црквени живот необухватив системом забрана. Поредак и забрана нису једно и исто. Због свега тога је веома битно да разјаснимо питање учествовања жене у богослужбеном животу, где је врхунац причешћивање, које се никоме не ускраћује само из тог разлога што је неко жена. Кад је у питању свештенослужење, јасно видимо да је то служење мушкараца у заједничком делу многих. Ту учествује жена веома активно, о чему имамо многа сведочанства. Навешћемо речи Светог Иполита: „Ђакониса се не рукополаже него се само поставља речима молитве јер не врши принос...“15. Данас, када је то само нешто чега се сећамо из прошлости, веома је важно вратити се тој доброј пракси рукопроизвођења и постављања жена на одређена звања, јер на тај начин црквени живот добија на динамици а мисија на пуноћи. Тако је могуће превазићи парадну церемолијалност и непотребну борбу за првенство које није засновано на служењу „већих“ бољитку „малих“. Овде је жена та која треба да, попут Дјеве у Кани Галилејској, види недостатак и обрати се мајчински топло и истрајно, да омекша нашу „мушкост“ у стварно очинство. Тада ће мајчинство жене и очинство мушкарца бити у садејству живе вере.

ЗАКЉУЧАК Црквени живот је несводив на поделе и раздвајања, тако да слободно можемо рећи: жена у Цркви има активну улогу. Она је креативни фактор живота у вери, од ње много тога зависи, заправо скоро све. То најбоље 15

Види: Атанасије Јевтић, Дела апостолских мученика, Требиње 1999.

299

илуструју речи: „Кад младе жене изгубе веру и престану да поштују вечне вредности, кад забораве на разборитост, стид и скромност, то друштво не може да очекује ништа осим уништења и пропасти“16. Ове речи јасно указују на то колико Црква уважава жену и истиче њену важност у нашем животу. Она је та која носи животну динамику и од ње зависи пад или успех многих, тако да тражење максимума од жене представља част, а не омаловажавање жене од стране Цркве. Постојање феминистичких покрета није нешто што треба да изазива нетрпељивост, то најпре треба да буде схваћено као креативни фактор изградње црквене одговорности у историји, без обзира на то што, са друге стране, уз приговор постоји и велика доза неуважавања. Црква треба да увек уважава све те покушаје као резултат слободне активности човека и да одговорно поступа, што не значи одустајање и попустљивост по сваку цену. Ту је потребно разложно суочење и јасно показивање неоспорних чињеница. Неко можда не може да разуме то што жене не могу бити свештенослужитељи, и ту треба бити обазрив и стрпљив. Не омаловажавати став, али и не покушавати методама напада и одбране било шта објашњавати по сваку цену. Овде треба знати да постоји надлогична смисленост, која је несместива у објашњења. Само се треба чувати од непотребних сукоба и непријатељства и бити ненаметљив до краја. Боље је отрпети и сачекати него ли објашњавати нешто што неко у датом тренутку не жели или не може да прими и прихвати. Увек је добар пример бољи од мноштва речи, само треба препознати право време и наћи добар начин. Овде мислим да су верујуће жене те које треба да се непрестано боре, тако што ће активно учествовати у служењу и мисији Цркве, без имало осећаја угрожености. Овако, њихово повлачење и ћутање неминовно покрећу многа питања у вези са њиховим „ангажовањем“ или „неангажовањем“ у црквеном животу. Црква брине о овоме, што илуструје чињеница да је на Родосу у Грчкој, од 30. октобра до 7. новембра 1998. године одржано Међуправославно саветовање о месту и учествовању жене у животу и мисији Цркве, где је недвосмислено закључено да је жена „продужена рука свештеника у литургијском, пасторалном, катихетском, мисионарском и друштвеном раду .... Овај закључак јасно истиче улогу жене у заједничком делу царског свештенства и покреће све расправе у позитивном правцу. Не намеће се као готово решење, али отвара једну дугу и добру расправу у коју се и ми овде присутни укључујемо. Добро је што се ово питање увек изнова актуелизује, све наше разлике у разумевању теме и тражењу најбољих решења могуће је ускладити, само је потребно разумевање и уважавање. 16

Истина је то да жена није запостављена у црквеном животу и мисији, али је неоспорна чињеница да још увек није довољно ангажована. Враћање верске наставе у државне школе отвара нове несагледиве могућности, али подразумева и велику одговорност свих учесника у тако важном процесу. Овде треба рећи да постоје и одређена мисионарска удружења, али ту треба бити обазрив како не би дошло до нецрквених размимоилажења под налетом националног романтизма и притиском одређених дешавања у области домаће и међународне политике. Не би било добро да мисионар вере постане револуционар и да јеванђељска истина постане јефтина парола са ограниченим роком трајања. Све ово указује на почетно казивање, а то је да је немогуће црквену саборност делити на „женска“ и „мушка“ питања. Треба расправљати о свему као заједничком делу, без уоштавања али и без подела на важно и неважно. Ако постоји проблем, треба га идентификовати, испитати и ненаметљивим закључком, као заједничким договором, разрешити. Само онда кад сви будемо разумели служење спасењу другога као меру наше црквене остваривости, моћи ћемо да се суочимо са собом и, победивши себе, да сведочимо свима стварну животну радост.

Сосос Хандропулос, Свети Нектарије Егински светитељ нашег века, Београд 2000, 232.

300

301

Љубивоје Стојановић УВОД У БИБЛИЈУ Издавач Учитељски факултет Београд, Краљице Наталије 43 www.uf.bg.ac.yu За издавача Проф. др Александар Јовановић Лектор и коректор мр Бојана Милосављевић Корице Аида Спасић Графички уредник Стеван Паковић Тираж 500 примерака Штампа „Академија“, Београд ISBN 978-86-7849-113-9