DR Lazar Milin O Svetoj Bogorodici

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте) Лазар Милин: О СВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ

Не само протестантски секташи, него уопште сви протестанти, ускраћују молитвено поштовање Светој Богородици, као и осталим светитељима. Секташи за Мајку Божју немају никакав други почасни назив осим њеног личног имена Марија. Тако кад они говоре о Мајци Божјој и називају је само Марија то у ушима нас православних звучи као омаловажавање њене свете личности. Добија се утисак да они о њој говоре као и о свакој другој Марији, некој својој комшиници или познаници. Па ипак има извесне разлике и међу њиховим ставовима према Светој Богородици. Веровање старих анабаптиста Они стари анабаптисти, из самог почетка реформације имали су позитивнији став према Мајци Божјој него на пример данашњи баптисти. Упоредимо ова два цитата о Св. Богородици! Анабаптист Ридеман расправљајући о утеловљењу – то јест о оваплоћењу – Христовом каже: „Тако ми признајемо да је Марија зачела и родила свој плод без губитка свог девичанства; да је у току и након његовог рођења била и остала исто онолико девица као и раније, тотално нетакнута; признајемо надаље да је родила Спаситеља света, утеху и наду свих верника и славу Бога оца; није био нешто измишљено или замишљено, већ је био прави и истински човек, који је у свим стварима (изузев греха) био искушан и испитиван, доказујући тиме да је прави човек“.1 Као што се види овој Ридемановој формули се са православне тачке гледишта нема шта приговорити. Она се потпуно слаже са нашом православном песмом која о Богородици каже: „јаже прежде рождества дјева, и по рождествје паки пребивајеши дјева“. 2 Једино што недостаје баш реч Богородица. Веровање савремених баптиста А у наше дане баптистички проповедник Сима ралевић пише о Богородици описујући Ефес: „Када се долази са морске обале први објект с лева је црква посвећена Марији. Направљена је од музеја који је грађен у II веку пре Христа. У четрвртом вку је овде одржан концил и Марија је проглашена – Мајком Божјом! И сва празноверја о Марији, идолопоклонства, њени кипови и иконе, овде су почели. Тако је, нажалост, Марија мати Исусова, дивна и побожна Јеврејка, у модерно време и у модерном свету заменила некадашњу Дијану! Све што се некад чинило у име Дијане, данас се чини у име Марије.“ 3 Слично се о поштовању Богородице изражава и адвентистички писац Лоренцин у својој књизи „Исус Христос победитељ смрти“, 4 само што он Богородицу упоређује са Изидом. Исто то чине и многи антихришћански писци тврдећи да хришћани који поштују Богородицу заправо копирају многобошце.

1

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте) Осим овог приговора, да ми православни тобож обожавамо Богородицу, секташи се радо служе аргументацијом протестантских рационалиста и антихришћанске пропаганде да је св. Богородица имала осим Христа још и друге синове и кћери из природног брака са Јосифом. За ту тврдњу се позивају на следеће цитате из Еванђеља: а) Јосиф и Марија су били у правом природном браку, јер евангелист каже: „А рођење Исуса Христа било је овако: када је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, намисли да је тајно напусти. Када је он то смислио, гле анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје; јер што се у њој зачело од Духа је Светога. Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових ... А када се Јосиф пробуди од сна учини како му је наредио анђео Господњи, и узе жену своју. И не познаваше је док не роди сина, и даде му име Исус“ (Мт. 1, 18-25). Из ових еванђелски речи – веле секташи – види се да је Марија била жена Јосифова, а Јосиф њен муж и да до рођења Христова нису имали никаква контакта, а после Исусовог рођења живели су нормалним животом и изродили више синова и кћери. Да је тако, види се из следећег цитата. б) Еванђелист лука, описујући рођење Христово каже да је Марија родила „сина свога првенца, те га пови и метну у јасле“ (Лк. 2, 7). Ако јој је Исус био „првенац“, значи имала је после њега и друге деце. в) А да је тако – доказују даље секташи – сведочи изричито еванђелист Матеј. Ево његовог сведочанства: „Дошавши (Исус) у свој завичај учаше их у њиховој синагоги, тако да су се дивили и говорили: откуда овоме ова мудрост и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон и Јуда? И нису ли његове сестре све код нас“ (Мт. 13, 54-55). Најзад, против молитвеног поштовања Богородице сви секташи износе онај свој заједнички аргуменат: Није у Писму заповеђено никакво одавање почасти икоме осим Богу. То што православни и римокатолици одају поштовање Мајци Божјој, то секташи називају многобоштвом и идолопоклонством. То је за њих имитирање обожавања Дијане, или Изиде, или разних других богова и божица. Уосталом, реч „Богородица“ не постоји у Св. Писму! Шта каже Коран Пре него што пређемо на православно излагање постављеног питања интересантно је напоменути да Коран одаје Светој Богородици далеко више поштовања него протестантски секташи. Додуше, ни он је не назива Богородицом јер не признаје да је Исус оваплоћени Син Божји. Но, при свем том, ценећи високо Иса-Пејгамбера, то јест Исуса као пророка Алаховог, Коран указује поштовање његовој мајци. Ево тих речи из Корана: „Анђели рекоше Марији: Бог те је одабрао, он те је ослободио сваке нечистоће, он те је изабрао између свијех жена овога свијета“ (сура 21, ајет 91). Тако, ето Мухамед и Коран! Марију је Бог одабрао између свијех жена свега свијета и очистио од сваке нечистоће. Она је сачувала своје девојаштво и Бог је њу учинио знаком за цео свет! А баптистички писац Симо Ралевић је упоређује са разблудном божицом Дијаном и мисли да јој је учинио изузетну част што ју је назвао „дивном и побожном Јеврејком“! 2

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте)

Православни одговор Но, вратимо се напред изложеним цитатима и аргументима секташким! Ти аргументи изгледају на први мах врло убедљиви и беспрекорни. Тако то бива кад се Свето писмо тумачи без Светог предања, без довољно логике, а са рационалистичком основом. Питање Јосифовог брака Расправимо најпре питање о Јосифовом и Маријином браку. Да ли је то заиста био прави природни брак као што тврде рационалисти и секташи? У правничком речнику постоји једна формула: »Coniugium ratum, sed non consumatum«. То значи: брак уговорен, правнички прописно обављен, али фактички, конкретно органски неизвршен. Брак праведног Јосифа и свете Дјеве Марије био је баш такав брак. То Црква зна из Св. предања, а то следи и из Светог писма, иако та формула није директно и изричито споменута. Погледајмо тај проблем и са стране Јосифове и са стране Свете Дјеве Марије и са Божје стране. Судећи по тексту Светог писма, Света Дјева Марија кад је већ била испрошена за Јосифа, дакле већ као вереница, добила је вест од ангела да ју је Бог због чистоте њене душе и срца, због њене смерности и чисте побожности и због свих моралних врлина које је имала, изабрао за средство људског спасења. Зато ју је очистио и од сенке прародитељског греха, испунио својом благодаћу и натприродним чудесним начином, како то само Он зна и разуме, учинио да она зачне Спаситеља света. Та вест је њој могла учинити и радост, али још више страх и тегобу и збуњеност. Она, не схватајући целу ту небеску поруку, пита анђела како је то уопште могуће кад је се није дотакао никакав човек. Анђео јој одговара да је у Бога све могуће, што год каже. Она, још увек збуњена и уплашена, смерно одговара да хоће да буде слушкиња Господња и не противи се понуђеној милости Божијој, рекавши: „нека ми буде по речи твојој“. Но читав тај догађај донео је њој још како велике неприлике, нарочито кад је њена трудноћа постала приметна. Шта ће рећи свет њој, а шта она свету? Да свима познаницима исприча свој разговор са анђелом, сви ће јој се подругљиво смејати и сумњичаво вртети главом. А да ту ствар повери Јосифу, тек он неће веровати. Мислиће да је то њена смишљена прича како би прикрила свој прекршај вереничке верности. Остало јој је, дакле, само да ћути и да се узда у помоћ и милост Божју. А Јосиф? Судећи по речима Светог писма, Јосиф је имао заиста озбиљну намеру да Марију узме за жену. Можда он није ни слутио какву је моралну чистоту и моралну висину изабрао себи за животну сапутницу. Још мање је могао имати икаквог појма о Божјим плановима за спасење рода људског; шта то Бог смера са њиме, са његовом вереницом и са његовим браком? Зато није никаково чудо што је он заиста хтео да узме Марију за жену и што еванђеље, и чак анђео Господњи, њу назива његовом женом. Али кад је приметио да је његова вереница у другом стању, а знајући да нису имали никаква контакта, а не знајући за разговор између Марије и анђела, он је сасвим природно помислио да га је вереница преварила. Шта сад да ради? Да је преда јавно суду, она ће страдати. У најмању руку биће тешко осрамоћена и одбачена од целог света, а према строгости закона могла би бити чак и каменована као „прељубочиница“. Из њега је проговорила она природна хуманост његове душе, па зато науми да је не срамоти, него да се дискретно разиђу свако на своју страну, а она нек се после тога сналази како зна и уме.

3

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте) Тако би то и било да се у целу ствар није умешао „трећи фактор“, како се то често каже за дејство Божје. Бог који је веран својим обећањима, а пребогат у мудрости, пронашао је начин како да спасе Марију из мучне ситуације и како да спречи Јосифа да не поквари цео план спасења рода људског, а ипак да над Јосифом не изврши никакву принуду. Ту се заиста огледа „дубина богатства и премудрости и разума Божија“ о којој говори апостол Павле (Рим 11, 33) и једна божићна црквена песма („Веселисја Јерусалиме“). Бог шаље на сан Јосифу анђела који му објашњава шта се десило, уверавајући га у праведност и чистоту његове веренице и спасоносни циљ читавог благовештенског догађаја. Затим га наговара, и саветује, али му ничим не прети, да ипак узме „своју жену“ Марију. Јосиф, човек разуман и побожан, брзо је схватио смисао целог догађаја. Видео је да је Бог његове брачне намере окренуо на сасвим другу страну. Схватио је да он „по закону“ треба да буде и остане муж Маријин како би је сачувао од свих последица које би она морала да сноси ни крива ни дужна, просто због људског незнања и неверовања. И решио се да за љубав Божју, а за испуњење плана спасења људског рода, жртвује свој намеравани брак. Он је узео Марију, и пред свим земаљским законима они су постали законити муж и жена. Зато и анђео и еванђелист употребљавају та два израза „муж“ за Јосифа и „жена“ за Марију. Сви ће Назарећани и други Јосифови и Маријини познаници сматрати Исуса за природног и законитог Јосифовог и Маријиног сина, као што видимо из Еванђеља да су они тако и веровали и говорили (Мт. 13, 55). Брак је дакле склопљен: coniugium ratum – договорени брак. Нико није преварен, и нико оштећен. Ко ће као Бог! Питање даљег брачног живота Писац ове књиге просто дрхти и стрепи од страха пред Мајком Божјом што – приморан секташком заблудом – мора да пише и о ономе што представља домаћу тајну сваког брака. Но, истину треба извести на чистац! Остварен је coniugium ratum, а да ли и consumatum? Да! – одговарају секташи! Јер, веле, ено у Еванђељу пише: „и Јосиф узе жену своју. И не познаваше је док не роди сина и даде му име Исус“ (Мт. 1, 25). Дакле, они су се уздржавали од природног брачног живота само док се Исус није родио, а даље не. То тако кажу секташи, али не и еванђелист. Он уопште ништа не каже нити помишља да описује њихов брачни живот после Исусовог рођења. Њему је циљ само то, да опише Исусово рођење и да покаже да у том рођењу Јосиф није имао никаквог физичког удела. А шта је било после рођења, он о томе уопште ништа не каже. Тек да је еванђелист додао: „и после Исусовог рођења наставили су свој природни брачни живот“, тек тада би секташи имали еванђелску потврду за своју заблуду. А без тога они тврдећи да верују Св. писму, подмећу евангелисту Матеју да је рекао нешто што није рекао. Али, то се подразумева! – веле секташи. То следи из израза „док не роди сина“. Напротив, то се не подразумева ни логички ни граматички ни психолошки. Логички се подразумева оно што не може бити друкчије него што је речено. А израз „док не“ дозвољава и друкчије тумачење од оног које му секташи намећу као нужно. Узмимо најпре један пример из обичног говора. Муж се договара са женом да ли да се преселе у други стан или да остану у истом. У току тих договора муж изненада буде хитно позван у војску. Он каже жени: „Остани у том стану док не дођем из војске“. Да ли ово „остани док не дођем“ значи да ће се они баш обавезно преселити у други стан кад он дође из војске? Ко год разуме дух српског језика и логички смисао израза видеће да та мужева изјава нипошто не значи баш обавезно преселење кад се буде вратио. Можда ће се преселити, а можда и неће. О том потом. Видеће се кад се муж врати из војске.

4

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте)

Ево и неких примера из Библије. Бог говори кажњеном Адаму: „Са знојем лица својега јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет“ (1. Мојс. 3, 19). Било би крајње нелогично тврдити да те речи значе да ће Адам кад се врати у земљу јести хлеб без зноја. Рече Господ Господу мојему; сједи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима“ (Пс. 101, 1). Зар би било логично тврдити да ове речи значе седење с десне стране само дотле, а даље ће седети с леве стране?! Спаситељ говори својим ученицима пред своје вазнесење: „И ето, ја сам с вама до свршетка века“ (Мт. 28, 20). Другим речима то значи: „Ја сам с вама док не дође свршетак века“. Значи ли то да после тог догађаја неће више бити с њима? Свакако не значи. Он ће и даље бити с њима, што видимо из директног сведочанства Св. писма које каже да ћемо после свршетка века бити однети у сусрет Господу и тако ћемо „свагда с Господом бити“ (1. Сол. 4, 16-17). Као што у наведеним примерима оно „док не“ не мора да означава обавезну промену после одређеног тока, тако ни овде у Еванђељу, онај израз „док не роди сина“ не мора да значи да је промена у односима после тог рока обавезно наступила, и да је Јосиф свој дотадањи став променио после рођења Исусовог. Дакле, секташки „доказ“ о природном брачном животу Јосифа и Марије после рођења Исусовог, заснован на тврдњи „то се подразумева из израза док не роди сина“, не вреди ништа. Не подразумева се! Остаје нам да се обратимо психологији. Еванђеље тврди да је „Јосиф био човек праведан“ (Мт. 1, 19). Као праведан, сигурно је био и Богу послушан. Ако му је Бог преко анђела у сну јасно открио шта се све десило, и ако му је објаснио шта је и ко је Марија, и каква је Божја намера са њом и са њиховим браком, Јосиф би морао бити прави монструм од човека ако би и после тога остао при својој првобитној намери и при своме првобитном схватању овога брака са Маријом. А у том случају Еванђеље не би могло рећи за Јосифа да је био „човек праведан“, већ похлепан и похотљив. Еванђеље међутим не само што тврди да је он био „човек праведан“, него и да је послушао савет анђела Господњег и поступио као што му би казано. Дакле, све то нас уверава да је брак Јосифа и Марије био оно што правници називају coniugium ratum, sed non consumatum: правнички законски склопљен, али телесно не извршен. Питање о Христовој браћи и сестрама Па ако је то тако, веле секташи, откуд онда Богородици више деце? Зашто еванђелист Лука каже да је Марија у Витлејему родила својега „сина првенца“ (подвукао Л. М.)? Првенац је по секташкој логици само онај после кога се роде још неколико деце. Тако то „научно“ тврди и Ренан. А да је такво закључивање исправно, сведочи еванђелист Матеј који наводи и број и имена остале Маријине деце (Мт. 13, 55). Кад човек површно прочита ове еванђелске текстове добије утисак да су секташи заиста у праву. Међутим, озбиљно и опрезно удубљивање у те текстове показује нам да је тај утисак врло варљив.

5

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте)

Ми данас више водимо рачуна о томе да ли је неко јединац него да ли је првенац. „Једини у мајке“, „јединче мамино“, „једини татин син“, то је идеал многих данашњих бракова. У доба кад је Еванђеље писано, имати само јединца, то није представљало за породицу никакву особиту част и срећу. То је било као нека врста „утешне награде“. Срећан је и благословен пред Богом онај који има много деце. Отуда је увек био нагласак на првенцу, а не на јединцу. Првенац је имао изузетна права која остала деца нису имала. Он је наследник очевог благослова. Отуда је реч „првенац“ представљала неку врсту почасти којом се истиче нека личност. Зато је сваки прворођени син био првенац без обзира хоће ли он остати јединац, или ће накнадно добити још којег брата и сестру. Он и као јединац ужива сва права првенца. То је оно што су људи еванђелског доба сматрали толико важним да се ничије првенаштво није прећуткивало, него се истицало. Рецимо то у облику логичког суда: Сваки првенац, не мора бити уједно и јединац. Али сваки јединац је уједно и првенац. И пошто се првенаштво истицало као важан податак о некој личности, то онда Евангелист сасвим природно константује да је Исус Маријин првенац. Из тога пак следи да назив „првенац“ за Исуса још не доказује да је Марија и осим њега имала и друге деце. Напоменимо овде узгред да је Исус заиста првенац не само у смислу примогенитуре, него и у Божјем плану спасења. „Он је глава тела Цркве; он је почетак, прворођени из мртвих“ (Кол. 1, 18; 1. Кор. 15, 20). Он је „првенац међу многом браћом“ (Рим. 8, 29), јер је Он „прворођени свег створења“ (Кол. 1, 15). У том смислу Христос је такође првенац. Зато се и пева у цркви: „Христос от мертвих воста начаток усопших. Первотожден твари и содјетељ свјех бивших“5 (Христос устаде из мртвих, почетак васкрсења (тј. први који је васкрснуо, првенац из мртвих). Он је прворођен пре сваке творевине и создатељ свега што постоји“). Па ако је то све тако – веле секташи – зашто онда евнђелист пише да је Марија имала више деце, и набраја их поименце? (Мт. 13, 55). Где пише да су то била Маријина деца?! То нигде не пише! Матеј каже само то да су споменуте личности биле Христове сестре и браћа, како су то мислили становници града Назарета. И ништа више. Па то је исто, то је довољно. Ако су били Христова браћа и сестре онда су били и Маријина деца, деца Исусове Мајке – веле секташи. То не мора да буде! Може неко имати сестре и браћу који нису деца његове мајке, него деца његовог оца из првог брака. Зар не би било могуће – кад еванђелист већ не каже да су те личности биле Маријина деца – да су онда биле Јосифова деца из његовог првог брака? Или можда побочни рођаци Исусови било са материне, било са Јосифове стране? То је немогуће, веле секташи, јер они се у Еванђељу не називају Исусовим рођацима него баш браћом и сестрама. Зашто би било немогуће? У српском језику постоје тачни називи за сваку врсту, чак за сваку нијансу сродства. Западни народи, међутим, немају такво богатство речи да би изразили сваку врсту сродства сасвим строго. Код нас је ујак ујак, а стриц стриц, а теча теча. На западу је све то „Онкел“. Јевреји такође немају велико богатство у речима којим се изражава сродство, или бар нису водили строго рачуна о степенима сродства. Из Библије знамо да је Аврам Лоту био стриц, и то прави, рођени непосредни стриц, то јест рођени брат његовог оца Арана (1. Мојс. 30). Међутим они се касније називају „браћом“ (1. Мојс. 13, 8). Дакле, „браћа“ су, али не у буквалном смислу речи него у неком ширем значењу те речи. Св. писмо не поставља никакву сметњу да и Исусову браћу и сестре схватимо у том ширем смислу речи, у смислу блиских или чак и даљих рођака. Па да, веле секташи, али све то још не искључује могућност да су та Исусова браћа и сестре ипак Маријина деца.

6

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте) Ипак, има нешто што оспорава и то дефинитивно оспорава тачност секташког умовања. То је пре свега чињеница да их еванђелист нигде не назива Маријином децом, а осим тога још јасније протов секташке тврдње говори еванђелист Јован. Он је једини од ученика стојао под крстом на којем је Спаситељ био распет, па нам догађај саопштава као очевидац. По његовом сведочанству ту је под крстом стојала и Мати Исусова. А Исус видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци: жено, ето ти сина. Затим рече ученику: ето ти мајке. И оног часа узе је ученик себи“ (Јн. 19, 26-27). Из тих Спаситељевих речи упућених Мајци следи далекосежан закључак. Следи закључак да Његова мати није имала друге деце осим Њега, јер да их је имала не би је њен Син остављао на старање своме ученику, нити би она пристала да напусти своју децу па да оде код Јована који јој није био никакав род. Дакле, мати Исусова нити је била у стварном физичком браку са Јосифом, нити је осим Исуса имала још неко дете. Та истина Цркви је позната била одувак из Св. предања, а та истина следи и из Светог писма. Назив Мајка Божја и Богородица Секташи не употребљавају ниједан од ова два назива, изговарајући се да тих назива нема у Светом писму. Баптистички проповедник Симо Ралевић чак тврди да је Марија на концилу у Ефесу проглашена Мајком Божјом.6 Његова тврдња није тачна ни историјски ни библијски. Тачно је само то да реч „Богородица“ не постоји у Светом писму. Но, ако не постоји сам израз, постоји појам. Као што смо већ констатовали напред, не постоји у Светом писму ни израз религија, ни мони етика, па ипак се не може рећи да Библија о тим појмовима уопште не говори. Израз Богородица је богословски израз и у њему и у њему је изречена читава суштина хришћанства. Хришћанство није нека философска теорија каквог назаретског дрводеље, као што је пантеизам философија Герличког обућара Јакоба Беме. Хришћанство је евангелије, то јест блага или радосна вест о спасењу људског рода короз оваплоћење, страдање, васкрсење, вазнесење Исуса Христа, оваплоћеног другог лица Свете Тројице, или Бога Сина. Према томе, хришћанства као религије не може бити без боговаплоћења. А ни боговаплоћења без Богородице. Према томе, ко признаје да је Исус из Назарета оваплоћени Бог Син, друго лице Свете Тројице, тај за Његову Матер може наћи једини одговарајући назив: Богородица, или Мајка Божја, или Мајка Господња. Ако се секташи устручавају да употребе те називе, него се ограничавају само на обичан назив њеног личног имена Марија, онда тиме показују да не верују у Божанство Христово, у богооваплоћење. А оспоравати ту централну истину Еванђеља, то значи бити јеретик. Тако је цариградски епископ Несторије оспоравао назив Богородица и Мати Божија, а предлагао је назив Христородица. На сабору у Ефесу био је због тога осуђен као јеретик. Вероватно због тога Симо Ралевић мисли и тврди да је „Марија на сабору у Ефесу названа »Мати Божија«“. Сабор је само констатовао да је израз Богородица, који је постојао још од раније, потупо исправан, православан. Иначе назив Мајка Божја, или Мати Господња је потпуно библијски израз. Он потиче од Јелисавете, мајке Св. Јована Крститеља. Колико знамо из Еванђеља, Јелисавета је била прва личност која је Свету Дјеву Марију назвала Мајком Господњом. А што је овде од изузетне важности, Јелисавета то није учинила на своју руку, него „испунивши се Духа Светог“. Извештај евангелиста Луке гласи: „Када Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, (подвукао Л. М.) те повика из гласа и рече: благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје. И откуд ми то да мајка мога Господа (подвукао Л. М.) дође к мени?“ (Лк. 1, 41-43). 7

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте) Дакле, по сведочанству Светог писма Дух Свети назива Свету Дјеву Марију благословеном и мајком Господа. Анђео Благовесник такође је назива благословеном, а секташи је називају просто Маријом упоређујући је са разблудним многобожачким божицама. И још при свем том тврде да верују Светом писму „исправно“, а не сујеверно! Молитвено поштовање Свете Богородице Свето писмо не говори о Светој Богородици много ни често. Али из онога што нам каже, следи јасно и недвосмислено да је Бог њој указао изузетну велику част: учинио ју је највећим људским учесником у тајни спасења рода људског јер се кроз њу оваплотио Син Божји. Њена личност је послужила као каква врата, као каква капија кроз коју је прошао Цар небески долазећи у овај свет. Фигуративно, сликовито говорећи она је слична лествици небеској коју је Јаков сањао. Она је као звезда која најављује долазак Сунца правде Господа Исуса Христа. Сва та поређења и слике и фигуре обилато су користили православни црквени песници у пемама које прослављају Свету Богородицу. Те библијске слике читају се у цркви као паримеји уочи Богородичиних празника. Секташи на све то кажу: то је многобоштво! Ви обожавате Марију покрај јединог Бога. Узалудно је објашњавати им да између обожавања и поштовања постоји огромна разлика. Никад никоме од православних није пала на памет мисао да је Света Богородица неко божанство. Никад је нисмо називали богињом. Никад јој нисмо приписивали божанска својства. Увек смо били свесни да је она људско биће, право људско биће, али људска особа коју је Бог узвисио толиким милостима и почастима какве нису доживели ни херувими ни серафими. Она је постала Мајка Божја, а нико од херувима или серафима ту част по природи ствари не може доживети. Зато је најчешћи начин којим прослављамо Свету Богородицу изражен у песми „Заиста је достојно називати блаженом Тебе Богородицу, увек блажену и најнепорочнију, и матер Бога нашега. Часнију од херувима и несравњено славнију од серафима. Тебе, праву Богородицу, која си натприродно родила Реч Божју ми величамо“. У тој песми не само што нема ништа нееванђелско него је свака њена реч заснована на Светом писму. Али, Свето писмо нигде не каже да се треба молити Марији – веле секташи. Треба се молити само Богу. Заиста, Свето писмо нигде није издало неку изричиту заповест да се Богородици морају приносити молитве. Али таква заповест није ни потребна. Сваком човеку који схвати духовну величину Мајке Божје биће само по себи јасно како да се према њој опходи, да ли да је велича као часнију од херувима и несравњено славнију од серафима, или да је сматра само за обичну Марију, „дивну и побожну Јеврејку“ – једну од многих Марија, и једну од многих „дивних и побожних Јеврејки“, каква је на пример била њена тетка Јелисавета, или Ана мати Самуилова, мати Мојсијева и многе друге знане и незнане Јеврејке. Уосталом, ако није издата заповест да је молитвено поштујемо, изречено је једно далекосежно пророштво да ће њу звати блаженом сви нараштаји – сви осим секташа. То пророштво изрекла је сама Богородица, јер је јасно схватила далекосежност догађаја о којем јој је благовестио анђео Божји. Она је то изрекла у оној дивној химни: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спаситељу моме; што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, од сада ће ме сви нараштаји сматрати блаженом“ (Лк. 1, 46-48). И заиста то је пророштво које се остварило на очиглед целог света. У време кад га је Богородица изрекла свако је у то могао сумњати, а злуради и пакосни могли су се чак и подсмевати. Данас свако мора остати задивљен пред оствареним пророштвом једне незнатне девојке коју тада нико осим рођака и комшија није ни познавао.

8

Научно оправдање религије – Апологетика (књига 6: Црква и секте)

Још нешто. У Светом писму је заповеђено да се молимо једни за друге, јер усрдна молитва праведника много може помоћи (Јак. 5, 16). Ове речи Св. писма примењују и секташи. И они се моле једни за друге верујући да ће Бог испунити њихове молитве. То је лепо с њихове стране и похвално. Једино је нелогично, зашто верују да ће Бог испунити само њихове молитве које узносе једни за друге, а неће испунити и молитве своје Мајке које она приноси за нас. Ако су Богу угодне молитве праведника, а Св. писмо каже: „Господ чује молитву праведника“ (Пр. 15, 29), онда му свакако бива угодна и молитва најчистије људске особе, Мајке Његове. Против ове сасвим логичне вере, да молитве Свете Богородице могу да буду врло делотворне, секташи се заклањају за своју веру да је Богородица мртва као и сви покојници те да она нити може наше молитве чути, нити их може Христу саопштити. Питање о животу после телесне смрти расправљаћемо кад на то дође ред. За сада можемо рећи само толико да искуство хришћанског света у току скоро две хиљаде година хришћанске историје сведочи да је Света Богородица многе и многе молитве чула и услишила. Према свему реченоме, став секташа према Светој Богородици је потпуно у супротности са Библијом и са фактичким стањем ствари, јер „Марија мајка Исусова“ – да се изразимо секташком терминологијом – није само Марија као свака друга Марија, нити је само „дивна и побожна Јеврејка“ како је називају секташи, а није такође ни природна телесна супруга праведног Јосифа, а исто тако није ни налик на Дијану или Изиду или Астарту и разне друге многобожачке богиње, него је она по сведочанству Светог Духа Мати Господња (Лк. 1, 41-43), дакле права Богородица (сушчаја Богородица) помоћница хришћана и свих оних који јој се у невољи молитвено обраћају. Ако јеретицима то није доста, онда нека нам покажу где је у Св. писму забрањено да је поштујемо!

9

1

W. R. Estep JR. Istina je neuništiva, str. 137. Октоих, глас 7. на васкрсном вечерњу Богородичен на стиховње. 3 Симо Ралевић, Порука с Патмоса, стр. 13. 4 А. Лоренцин, Исус Христос победитељ смрти 5 Октоих, глас 3. на вскрсном вечерњу стихира на стиховње. 6 Симо Ралевић, наведено дело, стр. 13. 2