dr Đorđević, Velkov i Plečko.doc

Primljena u Mensu ČETVOROGODIŠNJA BRITANKA PAMETNA KAO AJNŠTAJN

Pametna Britanka (Foto: thesun.co.uk) Jedna četvorogišnja djevojčica iz Velike Britanije primljena je u Mensu, a njen koeficijent inteligencije (IQ) samo je za poen manji od rezultata Alberta Ajnštajna i Stivena Hokinga. Heidi Hankins iz Vinčestera ima IQ od 159. Sama je naučila da čita, a sa dvije godine je znala da broji do 40, javio je BBC. Izvršni direktor Mense u Velikoj Britaniji, Džon Stivenejdž, saopštio je da su Heidini roditelji „dobro primijetili da ona posjeduje ogromni potencijal“. Prema podacima Mense, prosječna odrasla osoba ima IQ od 100. Oskar Riglej iz Ridinga je 2009, kada je imao samo dvije i po godine, postao najmlađe dijete koje je sa koeficijentom od 160 primljeno u Mensu. „Naš cilj je da najmlađim članovima pružimo pozitivno okruženje za razvoj“, naglasio je Stivenejdž. Prema podacima Mense, nadarenu djecu karakteriše neobična memorija, sposobnost čitanja u ranom dobu, netolerancija prema drugoj djeci i svjesnost događaja u svijetu. Nadareno dijete takođe sve vrijeme postavlja pitanja. STARI NARODNI LIJEK: MJEŠAVINA MEDA I ČUVARKUĆE Rijetke su biljke koje su tako dugo prisutne u narodnoj medicini posebno među ruralnim stanovništvom kao što je čuvarkuća. Još u spisima sačuvanim iz 9. Vijeka , kada nije bilo konvencionalne medicine, u odredbama koje potiču od Karla Velikog u kojima se seljanima nalaže uzgoj 72 važne biljke, završno poglavlje glasi: "Svaki seljak treba imati čuvarkuću na svojoj kući". Radi se o biljci koja dobro uspjeva u našim krajevim i može se lako uzgojiti u dvorištu ili

saksiji. Njena ljekovita svojstva su mnogobrojna. Najpoznatija i najednostavnija upotreba je sok koji se sipa u uho prilikom uhobolje i potrebe za rastvaranjem ušne smole. Sok i svježi listovi stavljaju se i na rane, opekline, ubode insekata, uboje, i druge probleme na koži. Ovdje ćemo vas međutim upoznati sa jednom mnogo efikasnijom kombinacijom. Radi se o mješavini kompletnih listova čuvarkuće i prirodnog meda. Smjesa je najviše korištena i preporučena za djelovanje na ciste u organizmu posebno ciste na ženskim organima i dojkama. To međutim nije sve, mnogobrojne su korisisti za vaš organizam i između ostalog za tretiranje protiv crijevnih parazita, raka materice, srca, kao i upalne procese u tijelu. Upotreba čuvarkuće u ovom lijeku je presudna. Potrebno je da napravite u smjesu koja se sastoji od: -

listova čuvarkuće 300 g,

-

pravog prirodnog meda (najbolje kestenov) 300 g

Ova dva sastojka se miješaju u jednakom omjeru po 300 grama meda i čuvarkuće. Čuvarkuća se ubere, dobro opere i samelje u blenderu ili nekoj drugoj mašini. Dobivena kašasta smjesa čuvarkuće pomješa se sa medom u staklenoj tegli i dobro se izmješa nekoliko minuta da se sastojci sjedine. Smjesa treba da odstoji 7 dana, stim da je dobro da je povremeno opet izmješate. Teglu držite u frižideru. Nakon 7 dana stajanja počnite je konzumirati. Ovaj pripravak uzimate svaki dan 3 puta po jednu supenu kašiku. Prva kašika se uzima ujutro čim se probudite, druga u toku dana između obroka i treća pred spavanje. Nemojte preskakti ako baš ne morate konzumaciju ovog prirodnog lijeka. Proces liječenja traje od par sedmica do par mjeseci ali ciste uglavnom nestaju nakon tog perioda. U praksi se ova kombinacija meda i čuvarkuće pokazala efikasnom kod svih vrsta cisti u organizmu a posebno na ženskim organima i dojkama. Osim primarnog i najviše korištene namjene mješavine za ciste ovu kombinaciju i recept možete napraviti i koristiti vrlo uspješno za još nekoliko zdravstvenih stanja. Prije svega smjesa je dobra za čišćenje i jačanje cjelokupnog organizma. Odlično djeluje na ubrzanje metabolizma i popravlja probavu odnosno poboljšava frekvenciju stolice. U ruskim narodnim receptima ova kombinacija spominje se i kao lijek za jačanje srca. Sok čuvarkuće djeluje antiupalno te će, korisite li ovu smjesu redovno, pozitivno djelovati na upalne procese usne duplje, grla te posebno želudca i probavnog trakta. Analizama je utvrđeno da je čuvarkuća bogata antibakterijskim materijama i polisaharidima koji blagotvorno deluju na cjelokupni imuni sistem. Sok a samim time i ovaj recept se može korisiti i za liječenje: nervnog rastrojstva, epilepsije, nervoze kao i nemirnih snova i dječijih strahova. Kombinaciju koju smo vam predložili možete konzumirati i bez ikakve posebne dijagnoze kao odlično preventivno sredstvo za vaš organizam i cjelokupno zdravlje. Na taj način preuzet ćete najbolje sastojke koje nam je

priroda podarila u ova dva sastojka u sinergijskom djelovanju. Smjesa ima jako prijatan ukus. Za one koji ne znaju čuvarkuća (Sempervivum tectorum) je višegodišnja biljka iz porodice Crassulaceae. Zovu je brojim imenima u našim krajevima: Gromovna trava, Gromovik, Vazdaživ, Cmilić, Glavotoć. TO JE SRPSKA MAJKA: Na svet donela 874 bebe, čajevima leči sterilitet! Biljaninu terapiju uspešno koriste i mnogi političari na visokim pozicijama, ministri, sportisti, umetnici, čak i lekari. Čajevi se suše onako kako se to činilo još u 18. veku Biljana Pejčić (45) medicinska sestra-babica, koja sa suprugom i decom živi u staroplaninskom selu Jelovica na trideset kilometara od civilizacije, 24 godine se uspešno bavi prikupljanjem lekovitog bilja i spravljanjem melema i čajeva za lečenje muškog i ženskog steriliteta zahvaljujući kojima je na svet došlo, kako Biljana tvrdi, neverovatnih 874 beba. Evidenciju o “svojim” bebama, Biljana uredno vodi u povećoj knjizi koju ljubomorno čuva od tuđih pogleda. Ona kaže da neće stati dok u njoj ne bude upisano 2.000 imena beba. -Rođena sam u Prokuplju, ali sam se udala za čoveka koji je poreklom iz ovih krajeva, tačnije iz sela u kome danas sa porodicom živim srećnim i harmoničnim životom. Sakupljanjemlekovitog bilja bavim se od 19. godine, a jedan od razloga zbog čega sam došla na Staru planinu sa suprugom i troje dece je i da je ova planina neverovatna riznica lekovitog bilja. Specijalizovala sam se za lečenje steriliteta koji uspešno lečim u ogromnom broju slučajeva. Jedino kada bude nekih intervencija i operacija na reproduktivnim organima onda teško dolazi do izlečenja – kaže Pejčićeva. Ona dodaje da sa velikom radošću i srećom radi ovaj posao jer je i sama imala problema sa začećem i zna savršeno dobro koliko je to teško i mučno životno iskustvo. - Terapija za koju koristim uglavnom biljke poput babinog zuba, lincure, listova divlje jagode i zlatnicu traje i do godinu ili godinu i po ali je veoma uspešna. Ne trebaju mi nikakve nagrade jer me ovaj posao zaista ispunjava i čini beskrajno srećnom i zadovoljnom – kaže Pejčićeva. Njenu terapiju uspešno koriste i mnogi političari na visokim pozicijama, ministri, sportisti, umetnici, čak i lekari, a kako sama Biljana kaže, čajevi se pripremaju na potpuno prirodan način, čak se suše onako kako se to činilo još u 18. veku, na potpuno prirodan način. možete da joj pišete BILJANA PEJČIĆ selo JELOVICA 18300 Pirot Lekovitim biljem sa Stare planine BABICA BILJANA TVRDI: Biljem lečim nerotkinje!

Meštanka staroplaninskog sela Jelovica uverena da je svojim čajevima pomogla da na svet dođu čak 874 bebe. Dolaze joj političari, ministri pa i lekari. Babin zub za muški sterilitet PIROT - Meštanka staroplaninskog sela Jelovica, Biljana Pejčić (45), koja se više dve i po decenije bavi prikupljanjem lekovitog bilja i spravljanjem melema i čajeva, tvrdi da je od bilja sa Stare planine uspela da napravi čajeve za lečenje muškog i ženskog steriliteta zahvaljujući kojima je na svet došlo čak 874 beba. Biljka, kako je još iz milošte zovu na Staroj planini, bivši je zdravstveni radnik, tačnije babica, ali je iz Prokuplja, pre više od dve decenije sa suprugom i decom došla da živi u rodno selo njenog supruga Jelovicu. "Ceo svoj život posvetila sam lekovitom bilju koga na Staroj planini ima zaista u izobilju kao retko gde u našoj zemlji. Tokom decenija rada uspela sam da usavršim mešavinu čajeva kojom uspešno pomažem ljudima da dobiju potomstvo", rekla je Pejčićeva. Kaže da vodi evidenciju u jednoj knjizi koju čuva "kao oči u glavi" i sa velikim ponosom dodaje da je pomogla da na svet dođe čak 874 beba, ali da joj je cilj da ih bude bar 2.000. Među decom ima i trojki, a kod mene po pomoć dolaze i poznati političari, ministri, lekari i mnogi drugi ljudi koji su najčešće probali sve medicinske metode i nisu uspeli da dobiju potomstvo, priča Pejčićeva i dodaje da je prikupljanjem lekovitog bilja počela da se bavi još sa 19 godina. Pejčićeva dodaje da je i sama imala problema sa trudnoćom i da verovatno odatle potiče njena ogromna želja da pomogne ljudima koji imaju isti problem. Bilje bere sama i suši ga onako kako se to radilo u 18. i 19. veku, priča Pejčićeva, napominjujući da od ljudi kojima pomaže ne traži nikakvu nagradu. Pre spravljanja mešavine pregleda medicinsku dokumentaciju, pa tako navodi da za spremanje čajeva protiv muškog steriliteta koristi kombinaciju biljke babin zub, listove divlje jagode, lincuru i zlatnicu, kaže Pejčićeva koja ima troje dece i unučiće. ISTINA O VAKCINAMA Piše: Ivona Živković Ono što ćete ovde pročitati potpuno će vas šokirati. Zato, ako želite da budete bezbrižni (i glupi) - ne čitajte dalje! Posvetite se radije fudbalu, zabavi miliona - robova! Vaccine je latinska reč i znači - krava (vaca). Da, misli se na kravu - domaću životinju čije mleko rado pijemo. Kako se ta reč našla kao termin za ono što danas zovemo vakcinom? Podsetimo da je vakcinacija (ili cepljenje) proces ubrizgavanja bolesnog biološkog materijala (od krava, teladi, majmuna,

prasića, pacova, zmija i drugih životinja), u ljudski krvotok kako bi se naš imuni sistem aktivirao i zaštitio nas od određenih zaraznih bolesti. Izumiteljem vakcinacije smatra se Edvard Džener (1749 -1823). Ne, on nije bio lekar. On je bio nadri lekar, koji je kasnije (u to vreme se tako moglo) kupio diplomu za lekarsku praksu koju je već upražnjavao 20 godina i to na osnovu članstva u uglednom Engleskom Kraljevskom društvu. Danas se zna da je do tog članstva došao prevarom. Ovaj dovitljivi nadri lekar i sin sveštenika došao je na ideju da spoji životinjsku i ljudsku bolest praveći tako biološku vezu između dve potpuno različite vrste i udarajući temelj kasnijoj teoriji o poreklu vrsta Čarlsa Darvina. Posledica verovanja da ljudi i životinje dele iste bolesti, te da imaju i istog pretka (bacili su evoluirali u ribe, ribe u sisare, i najzad majmuni u čoveka) prokrčila je put onome što danas nazivamo - vakcinacijom (ili u prevodu kravljizacijom). Ovoj "mudrosti" se danas uče lekari širom sveta. Posledica ovakve nauke je smrt desetina miliona ljudi širom sveta i veliki broj bolesne i trajno osakaćene dece. Postoje brojni naučni radovi, koji se vešto prećutkuju ili preoblikuju tako da zamaskiraju istinu o štetnosti vakcine, a koji otkrivaju da su bolesti poput autizma, epilepsije, dečije paralize, dijabetesa, brojne alergije, astma, smanjene koncentracije, poremećaj učenja, kožne lezije, multipla skleroza i dr., posledica vakcinacije (kravljizacije) ! "Postoji obilje dokaza da imunizacija dece pravi više štete nego dobra" izjavio je Dr. J. Anthonz Morris, bivši rukovodilac centra za kontrolu vakcina i virusolog, FDA. PRAZNOVERICA POSTALA NAUČNA ČINJENICA Sve je počelo krajem 18. v. u zaseoku Glosesteršira u Engleskoj, gde je Džener živeo i sebe sam titulisao u poslu kao - lekara i apotekara. Seljaci koji su muzli krave ispleli su tada priču da svako ko se zarazi kravljim ospicama (kravljom bolešću koja se prenosila na ljude prljavim rukama nakon muže) postaje na neki način otporan prema velikim boginjama (varioli) kao da su kravlje ospice na rukama neka zaštitna amajlija protiv boginja. Seoski "lekar i apotekar", Džener, čuo je za ovu praznovericu i lukavo je predstavio, ni manje ni više, kao naučnu činjenicu. To je uspeo tako što je najpre dobio "naučničko" uverenje - Prijatelj Kraljevskog udruženja.(M.D., F.R.S. - Fellow of the Royal Society). Džener je zatim platio 15 funti Univerzitetu Sent Endriju da bi dobio zvanje "doktora". Praksu lekara i apotekara je pre toga obavljao punih dvadeset godina, lečeći seljake koje je ujeo besan pas tako što ih je potapao u vodu da se " besnilo" u njima "udavi". Tako je kao "lekar"sa "diplomom" napisao i knjigu gde je u naslovu prvi upotrebio termin VARIOLAE VACCINAE. Na srednjevekovnom latinskom ovo je značilo "kravlje boginje", iako se zapravo reč "variola" nije vezivala samo za

ospice na koži (nije svaka ospica znak boginja), već isključivo za bolest boginje. Ali "dr" Džener je spojio nespojivo i tako izmislio novu bolest - "kravlje boginje". Tako su boginje postale veza između između dve bolesti - kravlje i ljudske. Obe su se ispoljavale pojavom ospica na koži (!) Džener u svojoj knjizi nigde više ne pominje termin "Variolae Vaccine" odnosno "kravlje boginje", već uglavnom govori o "horse grease" - "konjskom loju" koji je bio uzrok kravljih ospica. Ako je ovo uradio namerno, Džener je mudro računao da će zapravo veoma mali broj ljudi zaista pročitati knjigu, ali će većina pročitati naslov iz koga će stvoriti asocijaciju između "velikih boginja" i "kravljih boginja". Pun naziv Dženerovog rada o kravljim ospicama je: "Istraživanje uzroka i posledice VARIOLA VACCINE, bolesti otkrivene u nekim zapadnim oblastima, posebno u Glosesterširu, i poznatu pod imenom kravlje boginje". Termin "VARIOLAE VACCINE" stavljen je u središte naslova i to je prvo što se uočava u dugačkom naslovu knjige. U čitavoj knjizi, međutim, ovaj nov naziv za bolest nigde nije objašnjen, ne postoje reference odakle je preuzet i sl. Takav naslov , bez ikakvog objašnjenja i ulaženja u njegovu ispravnost, novinari i studenti širili su dalje u mnoštvu novih publikacija. Ovu Dženerovu izmišljenu bolest i opasnu prevaru razotkrio je škotski lekar dr Čarls Krejton u svojoj knjizi "Džener i Vakcinacija" (Dr. Charles Creighton "Jenner and Vaccination"). Šta je posledica ovakve konstrukcije izvedene isključivo iz povezivanja dva termina koja su veoma slična, iako označavaju sasvim različito? Na primer zanimanje: pekar- lekar. Kakve bi usluge mogao da pruža pekar-lekar? Da leči hleb od hlebnih bolesti? Ili da leči ljude od hlebne bolesti koje se možda dobija kada se jede previše hleba? A šta bi onda tek bila hlebna vakcina? Vakcina koja će vas zaštititi od hlebnih bolesti koju prenose krave (vaccine)? Ali to ne postoji, kažete? To je nonsens! Baš tako. VARIOLA VACCINA je potpuni nonsens. Jedina korelacija između velikih boginja i kravljih boginja to što imaju sličnu manifestaciju - ospice. Tako je "Variola Vaccine" postalo ime za "kravlje boginje". Bolest krava i muzara krava koja je generacijama poznata na selima kao kravlje ospice, iznenada je predstavljena učenim lekarima koji za to nikada ranije nisu čuli, pod potpuno novim imenom - VARIOLAE VACCINE. Naravno na latinskom, kako dolikuje pravoj medicinskoj nauci. Džener je tako postao poznat kao "izumitelj" vakcinacije, procesa ubacivanja virusa iz kravlje limfe u ljudski organizam. Džener je tako vakcinisao i svog 18 mesečnog sina, koji je umro u 20 toj. Dečak iz sirotišta, Džejms Fajps (na slici), kome je "doktor" Džener ubrizgao kravlju limfu u njegovoj osmoj godini, umro je u 21.

IZ ZABLUDE U ZABLUDU Pošto je Džener "stručno dokazao" da životinje i ljudi mogu deliti iste bolesti, Darvinova "teorija" o poreklu vrsta bila je praktično već utemeljena. Čarls Darvin se i danas smatra njenim tvorcem, a vrste su po njemu nastale evolucijom u periodu dugom stotinama miliona godina. Ko to može da proveri, ukoliko ne živi dovoljno dugo? Odlična teza nedokaziva, baš kao i Ajnštajnova o relativnosti Univerzuma. Danas, međutim , znamo da su obe izmišljene i odnegovane uz pomoć istog globalnog korporativnog bankarskog biznisa. Ljudi i životinje se očito razlikuju. Kada jedna vrsta evoluira (bolje se prilagodi životnoj sredini) ona i dalje pripada istoj vrsti. Savremeni genetičari znaju da je prezak jedne vrste u drugu - nemoguć. Na primer, mačke i zmije imaju mnogo toga zajedničkog u izgledu i ponašanju: na sličan način mašu repom, sikću, izuzetno su elastičnog skeleta, prilikom ugriza luče otrov koji parališe žrtvu, imaju veoma slične oči i vole da se sunčaju. Ali, od zmije verovatno nikada neće postati mačka, kao što majmun nikada ne može postati čovek, ma koliko se trudili. Čak i u Bibliji se može naći zapisano da nije svako meso isto, te da postoje četiri različite vrste mesa: čovečije, zverinje, ptičije i riblje". To što je kod čoveka "repna kost" navodno zakržljala i predstavlja višak (kako tvrde "darvinisti"), razlog je što "repna kost" kod čoveka nema istu funkciju kao životinjski rep, pa je za tu "zakržljalu " kost zakačeno čak devet mišića koji su u funkciji. Dakle, nije višak. "Škrge" koje se javljaju kod fetusa (što "darvinisti" navode kao dokaz da je čovek u prvobitnom stadijumu razvitka bio riba), zapravo su otvori koji prerastaju u ušnu školjku i unutrašnje uho. Uši ne služe za disanje, zar ne? Po Darvinu, međutim, evolucija je učinila da od najsićušnijih mikroba, preko riba, i majmuna nastane čovek. Sve ovo je po njemu posledica čiste slučajnosti i veoma dugotrajan proces. Najveći deo svoje "teorije" Čarls Darvin je iskopirao od svog dede, Erasmusa Darvina, Dženerovog savremenika i poznanika. Erasmus je ovu teoriju smislio u čistoj dokolici. Dr Erasmus Darvin, poznati autor "Zoonomije", opčinjen vakcinacijom kao samim božijim darom, pisao je Dženeru 24. februara 1802. (nekoliko nedelja pre svoje smrti) i sledeće: "Veoma brzo možemo očekivati da bi se krštenje i vakcinacija dece mogli izvoditi istog dana". U to vreme, naime, nije bilo neobično da grupu ljudi na vakcinaciju u bolnicu vodi katolički sveštenik. Za otkrivanje novih čudotvornih lekova bili su tada veoma zainteresovani i jezuiti, mada po nekim tvrdnjama više u potrazi za delotvornim otrovima kojima bi eliminisali jeretike.

Ideju za teoriju o poreklu vrsta Darvin je pozajmio od drevnih Egipćana. Majmuni su igrali veoma važnu ulogu u njihovoj paganskoj religiji, koju su kasnije preuzeli rimokatolici. Oni su smatrani svetim bićima upravo zato što se verovalo da je čovek postao od majmuna preko procesa nazvanog "transmigracija duša". Oni koji nisu bili dovoljno dobri da odu na egipatska nebesa... dobijali su drugu šansu... i poslati su natrag na zemlju... gde su ulazili u niže forme života... i delovali ponovo kroz životinjsko carstvo. Obličije majmuna je bila poslednja stanica pre nego što bi duša ušla ponovo u čoveka i začela svoj novi ciklus. Čitav proces je trajao oko 3000 godina . Zemlja tada možda nije ni bila okrugla toliko dugo, ali su zlobnici ipak dodali vekove u taj svoj izmišljeni kalendar. Današnji zlobni vladari sveg znanja i novca na svetu otišli su korak dalje i dodali ovom kalendaru milione godina. Ko u tim relacijama išta može dokazati? Egipatski bog mudrosti Tot u obličiju babuna. Mešanje životinja i ljudi u Egiptu je bilo uobičajeno.Tako se često egipatska boginja plodnosti i materinstva, Hator, prikazivala sa glavom krave. Hator znači dom. Njen sin Horus (bog vremena) svake noći je odlazio na počinak i dojenje kod svoje majke Hator (da li u njen šator ili tor?). Ujutru bi pun energije donosio novi dan blještavog svetla. Hator je tako smatrana nebeskom boginjom. Ona je često predstavljana i u obliku velike nebeske krave, koja je rodila Univerzum. Hator je inače bila ćerka boga sunca Ra. Drevna i moderna umetnička vizija boginje Hator, svete krave. Ona je predstavljana kao krava ili kao žena sa obeležijma goveda (kravlja glava, uši ili rogovi kao deo njene frizure). Smatrana je i boginjom muzike, pesme, igre i zadovoljstva, ali je bila, pre svega, boginja Meseca. Važila je i kao zaštitnica trudnih žena i babica. Njen glavni hram je bio u Denderi, gde je obožavana sa njenim sinom, pa mužem, Horusom. Grci su ovo božanstvo preuzeli pod imenom Afrodita. Kada se Hator udala za svoga sina Horusa dobila je ime Isis. Od njenog imena, veruje se, potiče i oznaka za današnji dolar $ = ISIS. Tu je naravno i egipatska piramida sa svevidećim okom. Zlatno tele je bilo obožavano u Palestini. Krava je tako najstarija sveta životinja. (Šta mi danas radimo sa kravama, savršeno dobro govori inficiranje bolestima miliona krava i njihovo masakriranje da bi se dobila kravlja limfa za vakcine.) Nesveta krava danas , vezana i sa zabodenim iglama kako bi se prikupila limfa iz njenog krvotoka. Ovo je prava slika koja pokazuje kako je današnja civilizacija ZVERSKA!

Da li treba podsetiti da ljudi danas obožavaju zlato, automobile i NOVAC. Dela prirode (Boga) više niko ne obožava. Danas se gradska (vakcinisana) deca plaše uličnog psa, ali uživaju u bacanju petardi i njihovim zaglušujućim pucnjima. Nije li to siguran pokazatelj o degenarativnom procesu koji sadašnju civilizaciju privodi kraju? Kravljizacija (vakcinacija) je tako postala običaj "naučno utemeljen" koji se proširio u čitavoj Evropi, i veoma brzo i u Americi. Danas je vakcinacija zakonom obavezna u najvećem broju zemalja. Siromašna Afrika posebno je zgodna meta farmaceutskog biznisa koji se u formi "humanitarne pomoći" preko UN-a često plasira neukom siromašnom stanovništvu. Tako im "čovekoliki majmun" prvo pošalje virus, pa vakcinu. Posledice, možete pretpostaviti. KADA JE ISTO ŠTETNO, A KADA KORISNO? Luja Pastera (1822 - 1895) nazivaju francuskim Dženerom. Izveo je stotine svirepih eksperimenata sa životinjama u nameri da dokaže tezu o klicama kao uzročnicima bolesti. Naravno, i Paster je polazio od nedokazane Darvinove pretpostavke da životinje i ljudi dele iste bolesti, jer imaju isto poreklo. Danas je pasterizacija mleka uobičajen proces u kome se mleko zagreva sve dok sve klice i gljivice, a sa njima i skoro sve hranjive materije, ne ispare. Nemoguće je više kupiti mleko koje nije pasterizovano. Dakle, nauka kaže da nije dobro za ljude da piju mleko u svom izvornom obliku i sa svim sastojcima koje ono ima. Ali, ista nauka kaže da je korisno da budemo vakcinisani (zaraženi) sa obolelom limfom krave, majmuna, pacove... Da podsetimo da naš želudac ima mogućnost da mnoge otrovne materije neutrališe i ne propusti ih do krvotoka, ali ako se iste materije ubrizgaju pod kožu ili direktno u krv, nema nam odbrane pomoću moćne želudačne kiseline. Ne smeta ni to što su krave prethodno dobro nakljukane hormonima za rast! Ali, to donosi profit, zaboga! DA LI SE NAKON VAKCINACIJE ZAISTA POSTAJE IMUN NA NEKE BOLESTI? Mnogi ljudi svake godine trče kod lekara da bi primili vakcinu protiv gripa. Kada ih virus gripa ipak napadne, kažu da im vakcina nije pomogla jer je virus verovatno bio "mnogo jak". Lekari , međutim, vole da kažu da je razlog gripa jer ste primili vakcinu protiv jedne vrste virusa, a napao vas je mutirani oblik. Pa što vam odmah nisu dali vakcinu tog mutiranog pitate se? Nisu ga imali, upravo je mutirao kad su vakcine već bile spremne (kupljene i debelo plaćene). Naravno, nije problem u lekarima koji primenjuju ono što uče. A uče upravo ono što moćni farmaceutski kartel želi da uče kako bi bili dobri dileri lekova. Lekar koji zaista leči, farmako-biznisu se ne isplati. Takav neće dobiti pare za specijalizaciju niti za naučni rad. I kolege će ga sve više prezirati, posebno oni

kojima kvari unosan biznis. A medicina to sve više i jeste - biznis koji se kao i svaki drugi. Da li ste se zapitali zašto se vrši privatizacija u zdravstvu, kad većina ljudi to i ne može da plati? Još gore je ako se zapitate šta se stvarno nalazi u vakcini koju ste obavezni da date svom detetu. Bićete šokirani! Pogledajmo šta sadrže neke vakcine koje se najčešće koriste: VAKCINA: Acel-Immune (DtaP) PROTIV TETENUSA DIFTERIJE VELIKOG KAŠLJA SADRŽI: otrove difterije i tetenusa i absorbovane nećelijske sastojke velikog kašlja, formaldehid, aluminijum hidroksid, aluminijum fosfat, antiseptik, emulzifikator želatin... VAKCINA: Attenuvax - Measles (Merck & Co.) PROTIV MALIH BOGINJA SADRŽI: Žive viruse malih boginja, neomicin, voćni alkohol, hidrolizirani želatin, zametak pileta... VAKCINA: Biavax - Rubella (Merck & Co.) SADRŽI:Žive viruse rubeole neomicin, vočni alkohol hidrolizirani želatin, ljudske dvohromozomske ćelije od tkiva abortiranog fetusa... VAKCINA DPT (GlaxoSmithKline) PROTIV DIFTERIJA, TETANUSA, VELIKOG KAŠLJA SADRŽI: otrove difterije i tetanusa, formaldehid, aluminum fosfat, amonijum sulfat, timerosal, isprana ovčija crvena krvna zrnca.... VAKCINA: DRYVAX (Wyeth-Ayerst, još bez licence) SADRŽI: Velike boginje žive kravlje viruse, "neke mikrobne otrove, streptomicin sulfat, hlortetraciklin hidrohlorid, neomicin sulfat glicerin i fenol, mešavinu dobijenu destilacijom tečnosti iz plikova teleće kože ugljenim katranom. VAKCINA FluShield (Wyeth-Ayerst) PROTIV GRIPA SADRŽI: Trovalentni virus gripa tip A i B, gentamicin sulfat formaldehid, timerosal i polisorbat 80 tečnost iz pilećeg embriona. VAKCINA Imovax (Connaught Laboratories) SADRŽI: Apsorbovane viruse besnila, neomicin sulfat, fenol, crveni indikator humanog albumina, diploidne ćelije iz tkiva abortiranog ljudskog fetusa. VAKCINA ORALNA POLIO: Orimune - Oral Polio (Wyeth-Ayerst) SADRŽI: Tri tipa poliovirusa, oslabljeni neomicin, streptomicin sorbitol, ćelije majmunskih bubrega i serum teleta. Pranje zuba je veoma važno reći će vam svaki lekar. Progutati bolesne ćelije majmunskih bubrega i limfu zaraženog teleta je O.K. E, to je današnja medicina pod pokroviteljstvom Rokfelerovog farmaceutskog kartela koji je i vlasnik "Enciklopedije Britanike" i najvećeg broja medicinskih naučnoistraživačkih centara. Dakle, od čoveka se, novcem i kontrolom medija, ipak može napraviti "majmun". Pa, prijatna vam vakcinacija "čovekoliki majmuni"!

KAKO PREŽIVETI "MAJMUNIZACIJU" I "KRAVLJIZACIJU"? Uvođenje obavezne vakcinacije nije išlo ni malo lako, upravo zato što su ljudi veoma brzo uočili da vakcine njihovoj deci čine više štete nego koristi. Evo nekoliko zanimljivih datuma o medicinskoj inkviziciji u Engleskoj koji nisu za upotrebu u udžbenicima: 1839. U Engleskoj je izbila epidemija velikih boginja. Umrlih je bilo 22.081. 1840. Cepljenje je stavljeno van zakona. 1853. Izglasan je Zakon o prinudnoj vakcinaciji. Roditelji su morali da vakcinišu svoje dete čim navrši 3 mesece ili su se suočavali sa kaznom od 20 šilinga. 1855. Uvodi se obavezna vakcinacija u SAD. (I danas je tamo vakcinacija obavezna u svim državama, iako mnogi nastoje da pravo na izuzeće od vakcine bude garantovano ljudsko pravo.) 1859. Čarls Darvin objavljuje "Poreklo vrsta putem prirodne selekcije". Od tada majmuni se smatraju našim bliskim rođacima stoga ne predstavlja nikakav problem da se limfa obolelog majmuna ubrizgava ljudima. I danas je ovo oficijelni naučni stav koji se uči u svim školama. (Setite se kako se provela bivša srpska ministarka prosvete Ljiljana Čolić kada je izrazila svoj kritični stav prema ovoj Darvinovoj tezi. Ne samo da je "religiozni" Koštunica odmah sklonio sa ministarskog mesta , već ju je srpska neuka pseudoelita počastvovala brojnim uobraženim i nadmenim komentarima koristeći, naravno, Sorošove medije). 1867. Izbegavenje vakcinacije protiv velikih boginja rezultiralo je još oštrijim novčanim kaznama. Hiljade ljudi prkosilo je ovoj medicinskoj inkviziciji i mnogi roditelji napustili su Britaniju radije nego da decu vakcinišu, smatrajući to varvarskim običajem. 1868. U Britaniji je formirana Liga protiv obavezne vakcinacije. 1870. Izbija dvogodišnja epidemija velikih boginja u čitavoj Evropi. 1889. Formirana je Kraljevska komisija da ispita delovanje vakcine. Sedam godina su zasedali i izdali 6 izveštaja, a konačni je objavljen 1896. Rezultat je bio Zakon o vakcinaciji iz 1898. 1896. Kraljevska komisija nije više mogla da ignoriše ogroman broj dokaza o štetnosti vakcine, pa su preporučili da se obavezna vakcinacija obustavi. 1898. Zakon o vakcinaciji nije više imao sankcije. 1900. Bankarski kartel Rokfelera i J.P. Morgana (koji i danas kontrolišu globalni farmako-biznis) kupuje Enciklopediju Britaniku i sve reference koje

su postojale o štetnosti vakcina su uklonjene. (Danas udarni globalni mediji prikazuju samo naučne rasprave između podobnih lekara i sa dilemom da li deci treba davati različite vakcine pojedinačno, ili ih kombinovati u jednu, koja je navodno manje štetna. Cvrc!) Roditelji ovako mogu da biraju: "Da ste odmah rekli, mogli smo dati samo ovu jednu iglu od tri vakcine. Svejedno, uradićemo tako sledeće godine". 1910. Fleksnerov izveštaj poziva na zatvaranje preko polovine medicinskih škola u SAD. 1911. Vakcinacija je postala obavezna u SAD. 1911 Vakcinacija je postala obevezna za američku vojsku. 1917. Pre nego što su poslati u Evropu, svi američki vojnici su vakcinisni. Retzultat - hiljade mrtvih. 1918. Preko 675.000 Amerikanaca i 25 miliona ljudi širom sveta umire od vakcinacije u prvoj epidemiji svetskih razmera. Medicinska inkvizicija to prikriva nazivajući to "Španskim gripom". 1971. Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji. SFRJ u kojoj je apsolutnu vlast imao mason visokog ranga u službi Rokfelera, Josip Broz, iskorišćena je kao zamorče kako bi se na uzorku od 21 miliona ljudi ispitalo delovanje vakcine protiv "variole vere". I ne samo to već i da se ispita da li se 21 milion ljudi u totalitarnom režimu može brzo vakcinisati i preko medija napraviti "majmunima". Na čitavom jugoslovenskom prostoru je od tada sve veći broj obolelih od šećerne bolesti koje do tada nije bilo. ( O "varioli veri" i ovoj epidemiji će biti reči u posebnom tekstu). 1976. Nova prevara je smišljena pod nazivom "Velika svinjska groznica". Predsednik Ford je vakcinisan pred TV kamerama. Više od 500 ljudi koji su primili vakcinu postalo je paralizovano usled Guillain-Barre sindroma. Predsednik Ford se vakcinise. 1991. Na početku "Zalivskog rata" hiljade vojnika NATO primilo je vakcinu sa smrtonosnim virusom antraksa. 2002. Rat u Iraku vodi ka vakcinaciji čitave američke populacije. Incidenti sa antraks pismima koji su nakon terorističkog napada na Njujork i Vašington dobili ogroman medijski prostor, bili su samo uvod. Setite se kako je sve naprasno nestalo. Čas ga ima čas ga nema. VAKCINA "GARDASIL" Poslednji hit je svakako "epohalan izum" vakcina "GARDASIL". Iako je kompanija "Merck" došla na veoma loš glas nakon što je njen smrtonosni lek "Voixx" (protiv bolova) navodno uzrok iznenadnog srčanog

napada (zbog čega se protiv kompanije vodi 13.000 sudskih sporova), američka Federalna agencija za lekove (FDA) odobrila je njihov proizvod vakcinu "Gardasil". Ova vakcina, navodno, sprečava pojavu jedne vrste raka materice koji nastaje od humanih papiloma. Uz gromoglasnu medijsku pompu, vakcina je predstavljena javnosti uz preporuku da se njome preventivno vakcinišu sve devojčice od 11 i 12 godina. Američki "Savetodavni odbor u sprovođenju imunizacije" takođe je savetovao "Centre za kontrolu bolesti i prevenciju" u SAD da devojčice još u 9. godini budu vakcinisane. Iznošenje brojki o ogromnom porastu broja obolelih od raka postalo je učestalo na svim svetskim medijima. Takvo alarmantno stanje logično je da mora rezultirati većom brigom države za mlade naraštaje, te se vakcina toplo preporučuje. To što ove brojke niko ne može da potvrdi i što bi se uvođenjem obavezne vakcinacije devojčica u kompaniju "Merck" slile ogromne pare, dva su sasvim dovoljna razloga da u dobre namere ovog povezanog medijskog i farmako-biznisa posumnjamo. A oni jesu povezani. Najagilniji u iznošenju alarmantnih podataka o zdravlju građana Srbije je Sorošov RTV B92. Pored indukcije pedofilije, nasilja u porodici, narkomanije, homoseksualnosti, opšte korumpiranosti, udarna vest im je bila i vakcina "Gardasil". Dok u Americi ismejavaju ovu Merckovu podvali, mnoge zabrinute srpske majke bi i nasele na priču o ovoj vakcini. Problem je jedino previsoka cena od 360 dolara. Pomenimo da posledice od upotrebe ove vakcine uopšte nisu ispitane. DA LI SE PRIKRIVA LEK PROTIV RAKA? /Tajna vitamina B17/ Piše: Ivona Živković Postaviti ovakvo pitanje za nekog istinskog humanistu, deluje kao neslana šala. Zašto bi neko želeo da ljudi širom sveta umiru, a da im se može pomoci? Ili možda trebamo gledati stvari prakticnije? Zar otkrivanje leka protiv raka ne bi njegovom izumitelju donelo svetsku slavu i nevidjeno bogatstvo? Pitanja su na mestu. Ali postoji surova racunica, veoma jednostavna, bar kada je u pitanju vrednost života u današnjem svetskom poretku. To podrazumeva da glavnu ulogu ima dobit, a ne humanost. Dobit zavisi od obrta kapitala, pa je i racunica lako uocljiva. Prica koja sledi je prica o vitaminu B17, koji je još pre pedeset godina sintetizovan pod imenom Laetril odnosno Amigdalin. Ucinio je to biohemicar Ernst. T. Krebs. Njegova borba da se ovaj prirodni lek protiv raka zvanicno prihvati, trajala je u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Bila je to borba entuzijasta - lekara, biohemicara i nekih novinara da plasiraju teoriju po kojoj je "opaka bolest" – rak, zapravo samo jedna avitaminoza, odnosno hronicni poremecaj metabolizma izazvan nedostatkom jednog vitalnog sastojka u ishrani.

Na žalost, globalizacija, kao proces u kome multinacionalne kompanije sve više preuzimaju i kontrolu i nad lekovima i nad svetskim medijima, zapecatila je protok svih informacija koje mogu naneti štetu interesima svetskih farmaceutskih profitera. Pojava teorije doktora Krebsa i njegovog alternativnog leka pod imenom Laetril, od strane americke Administracije za ishranu i lekove (FDA) nazvana je "šarlatanstvom" i "prevarom". Gradjanima je predoceno da je lek otrovan i opasan. Tako je prica o vitaminu B17, Laetrilu, Amigdalinu (svi nazivi oznacavaju isto) - zapecacena. Ali, pojavom Interneta, koji se teže može kontrolisati, ponovo je otvorena prica o Ernstu T. Krebsu, Džonu Berdu, Ralfu Mosu i drugima, kojima je etika bila ispred interesa. O svemu ovome pisao je u svojim knjigama »Politika u lecenju raka« i »Svet bez raka«, Edvard Grifin. Evo te price. KAKO NASTAJE RAK? Danas je uglavnom poznato da rak nastaje kada neke celije u organizmu, koje su do tada radile sasvim normalno, pocinju iznenada nezaustavljivo da se umnožavaju. Kao uzrocnik navodi se virus, razni kancerogeni elementi ili neka spoljna trauma. Zna se, takodje, da je rak bolest civilizovanog coveka, i aktivira se brojnim stresovima i otrovnim materijama, a bez kojih je savremeni život postao nemoguc. Kozmetika, veštacki konzervansi, zagadjena voda, duvanski dim, industrijska cadj... Evidentno je i da postoje mnogi slucajevi kada dolazi do povlacenja malignog oboljenja. Skoro sva iskustva onih koji su primenili u lecenju neku alternativnu terapiju, i koja se pokazala uspešnom, otkrivaju promenu ishrane. Po shvatanju doktora Krebsa rak je kompleksan hronicani poremecaj metabolizma u citavom organizmu. To je bolest koja obuhvata citav organizam, iako se prvo pojavljuje samo na nekom delu tela, odnosno nekom organu. Zbog ovakve manifestacije bolesti cesto je pristupano hirurškom uklanjanju vidljivog obolelog tkiva, zracenjem okolnih celija na mestu rasta kancerogenih celija, hemoterapiji.... Time je zapravo tretirana posledica bolesti, dok je uzrok opstajao. ZAŠTO SE CELIJE NEKONTROLISANO UMNOŽAVAJU? U ljudskom telu postoje hiljade celija koje su na neki nacin ostale "zarobljene" u stadijumu embriona. Nazovimo ih ovde jednostavno "univerzalnim celijama". One služe za popravku eventualno oštecenih delova tela. Na primer, kada dodje do loma neke kosti, ove celije se transformišu u koštane celije i popunjavaju pukotine u kostima. Ako dodje do oštecenja nekog mekog tkiva, ove celije se pretvaraju u celije adekvatne tom tkivu. U slucaju gubitka krvi, "univerzalne celije" se transformišu u celije krvi. Kada dodje do fizicke traume ili hemijskog debalansa u organizmu ove celije se formiraju i aktiviraju povecanje nivoa estrogena i ostalih steroidnih hormona kako bi se stimulisao njihov dalji rad

na poslovima zamene uništenih celija. Kada se ošteceno tkivo ili kost potpuno regeneriše ili se organizam vrati u normalni hemijski balans, proces umnožavanja ovih "univerzalnih celija" se zaustavlja. Ako je, medjutim, hemijski balans u organizmu i dalje poremecen, ove celije nastavljaju i dalje da se razmnožavaju. Dobrocudni tumori i polipi su znak da je proces jedne takve obnove zaustavljen, ali sa malim zakašnjenjem. Kada se kaže da je rak posledica stresnog nacina života, dolazi zapravo do energetskog i hemijskog debalansa i to je "okidac" koji aktivira "univerzalne celije". Od ovih celija se pod dejstvom odredjenih hemijskih promena, stvaraju i kancerogene celije. One, medjutim, nisu strano telo u organizmu i ne mogu se nazvati u tom slucaju bolešcu. Naprotiv, upravo je njihova uloga da razore neutrališu sve strane materije u organizmu. Sa biohemijskog gledišta, medjutim, kada one pocinju da se razvijaju u kancer, one postaju strano telo. Postojanje ovih "univerzalnih celija" otkrio je još 1902. godine profesor iz Edinburga Džon Berd. On je uocio ogromnu slicnost izmedju preembrionickih celija i celija raka. On je ove celije nazvao trofoblastima. Te celije, upravo svojom sposobnošcu da se veoma brzo umnožavaju, odmah nakon oplodnje formiraju placentu i pupcanu vrpcu, omogucavajuci embrionu da se dalje hrani i razvija cvrsto prikacen za zid materice. Kada se, nakon osam nedelja kod embirona razvije pankreas i on pocne da luci svoje enzime, ove celije iznenada prestanu da se umnožavaju. Tako je Berd otkrio da dalje umnožavanje ovih celije sprecava upravo jedan enzim koji nastaje u pankreasu. Ako je imuni sistem organizma oslabljen zbog loše ishrane, ili je starenjem smanjeno lucenje enzima iz pankreasa, stresom ili traumom aktivirane ove celije pocinju da se umnožavaju, ali ne mogu da se zaustave. Zato je prvi zadatak u terapiji kancera snabdevanje organizma svim potrebnim hranjivim sastojcima kako bi se svi hemijski procesi stabilizovali cime bi se zaustavilo umnožavanje kancerogenih celija. Drugi zadatak je njihovo uništavanje. DA LI JE RAK SAMO JEDNA AVITAMINOZA? Ernst T. Krebs, koji je prethodno izdvojio i vitamin B15, analizirajuci razne avitaminoze u ljudskom organizmu uocio je neke slicnosti. Tako nedostatkom vitamina C nastaje poremecaj poznat kao »skorbut«, nedostatak PP vitamina nastaje » pelagra«, avitaminoza B1 - beriberi itd. Sve ove bolesti nastaju iznenada, bez ikakvih prethodnih znakova. Covek je danas zdrav, a vec sutradan može biti smrtno bolestan. Organizam jednostavno nema nikakvu reakciju, nikakvo upozorenje, kao kod dejstva nekog virusa ili bakterija. Za oporavak od "skorbuta", na primer, potrebno je nekoliko dana, ili samo nekoliko sati davati vece doze vitamina C i veoma teški simptomi bolesti iscezavaju. Javljaju se ponovo samo ukoliko opet dodje do vitaminskog deficita. Analizirajuci pojavu raka, Krebs se zapitao da li je dovoljno da se covek samo izloži kancerogenom aktivatoru, na primer duvanskom dimu, nekoj hemijskoj supstanci ili da doživi neki jaci psihološki stres? Ili kako to da neki ljudi u

istim situacijama reaguju kancerogeno, a neki ne? Po doktoru Krebsu rak nastaje iskljucivo kada u organizmu vec postoji hronican poremecaj metabolozma, odnosno kada jedan od vitalnih sastojaka duže vreme nedostaje. Kancerogene materije su samo »okidaci« koji pokrecu »univerzalne celije« . Vitalni sastojak koji remeti metabolizam i izaziva pojavu raka Krebs je izdvojio kao vitamin B17. Kako je došlo do toga da milionima ljudi nedostaje jedan vitalni hemijski element? Dr Krebs je nakon dugogodišnjih istraživanja utvrdio da su ljudi vekovima jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje je bogato upravo vitaminom B17. Generecijama su žene mrvile koštice od kajsije, šljive, trešnje, jabuka i drugih vrsta voca iz familije Rosaceae (ruže). Mešale su ih zajedno sa mesnatim delom vocke spravljajuci džem. Prosto, ništa se nije bacalo. U Bibliji se cak može naci i zanimljiv citat gde Bog, nakon što je stvorio coveka i ženu, kaže: "… dajem vam biljke sa semenom, rasutim po citavoj planeti, i svako drvo koje ima plod sa semenom bice vaša hrana". Istraživanja su pokazala da himalajsko pleme Hunza uopšte ne pati od raka i kardiovaskularnih oboljenja. Ishrana im je bazirana upravo na uzimanju hrane sa košcicama kajsije i zrnevlju prosa. Ali, kada se pripadnici ovog plemena izlože zapadnjackoj ishrani, nakon što napuste svoje izvorne prehrambene obicaje, pocinju da pate od svih ovih bolesti. Pošto pripadnici ovog plemena inace jedu veoma malo mesa, pobornici vegetarijanske ishrane su odmah zakljucili da je to razlog. Ali nije tako. Krebs je zapravo našao da postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne oboljevaju od raka. Jedni su upravo mesojedi, drugi biljojedi. Četiri devedesetogodišnjaka iz plemena Hunza Pripadnici plemena Hunza skupljaju koštice kajsije Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, koji takodje ne pate od ovih bolesti, preovladjuje meso koje ukljucuje i divljac. To je najcešce meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobicavim sezonskim vocem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uošte ne postoji gojaznost, iako svakodnevno u organizam unose velike kolicine životinjske masti. Ipak, i za Himalajce i Indijance i Eskime zajednicko je što koriste hranu tipicnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan u svakoj. Vrsta jelena koja im je u jelovniku, prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, a koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno voce koje Eskimi i Indijanci jedu, takodje sadrži velike kolicine vitamina B17. Na žalost, vecina zapadnih civilizovanih kultura, odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside. Trava koju koriste domace životinje za ispašu, sadrži samo tragove nitrilosida. Imala bi ih možda više, da covek

nije poceo veštacki da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one po prirodi nikada ne bi nikle. Tako za razliku od "civilizovane" stoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu. Tako su coveku koji jede meso i tu uskracene mogucnosti da unese vitamin B17. Pleme Hanza i Eskimi dobijaju u ishranu 250 do 3000 miligrama vitamina B17 svakog dana. Evropljani i Amerikanci jeduci "civilizovanu" i "fast fud" hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbacene iz jelovnika. Laetril, Amigdalin, B17 zvanicno je prihvacen kao vitamin 1952.godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega. FARMAKOMAFIJA ZABRANJUJE PRIRODNE LEKOVE Ako se uzme u obzir da se danas obrcu stotine milijardi dolara na istraživanja uzroka nastanka raka, da se u tu svrhu osnivaju brojne fondacije i u njih slivaju stotine miliona dolara, da veliki broj fabrika u svetu proizvodi, a još više apoteka prodaje razne lekove koji se mogu koristiti u skupoj terapiji ove bolesti..., ispada da od ove »opake bolesti« mnogo više ljudi živi nego što od nje umire. Cak 200 MILIJARDI dolara godišnje u svetu troši se na istraživanja o nastanku raka, na lecenje uz pomoc citostatika i ostalih skupih medikamenata, zracenja, hirurške tretmane, itd. Americko "Društvo za borbu protiv raka" je najbogatija neprofitna organizacija u svetu. Mnoge žrtve ove "opake bolesti" zaveštavale su, i dalje to cine, citavu imovinu ovoj organizaciji, verujuci u njene iskrene napore da bolesti stane na put i konacno pronadje famozni lek. O naporima miliona obolelih širom sveta koji groznicavo pokušavaju da stignu u prestižne i skupe americke klinike, specijalizovane za rak i dobiju najbolji (i najskuplji) tretman, ne treba ni govoriti. I naši su mediji puni apela za novcanom pomoci unesrecene dece i mladih ljudi. Velelepne zgrade nekih centara za istraživanje raka Šta bi se sa citavom ovom armijom zaposlenih i unosnim farmaceutskim biznisom dogodilo ako bi se pronašlo da je rak samo posledica pogrešne ishrane i nedostatka vitamina B17 koji se lako može sinteteizovati iz koštica kajsije, limuna, breskve, jabuke, tropske kasave...? Ko može patentirati jabuke i kajsije kao svoj proizvod? Hemoterapija, zracenja, citostatici, skupa genetska istraživanja (koja se pod navodnom brigom za zdravlje ljudi više rade zbog ispitivanja bojnih otrova) postali bi nepotrebni i morali bi se pravdati na drugi nacin. U nemogucnosti da patentiraju hemijski sastav Laetrila, kako je Krebs nazvao izolovani B17, jer ga ima svuda u prirodi, i to jeftino, multinacionalne farmaceutske kompanije su, uplašene za svoj profit koji su ostvarivale od terapija citostaticima i zracenjem, krenule u žestoku kampanju protiv ovog vitamina. Zato je objavljivanje teorije o vitaminu B17 odmah naišlo na žestoka osporavanja u SAD, o cemu je u svojoj knizi »Svet bez raka« pisao Edvard

Grifin, još sedamdesetih godina prošlog veka. Predvodnici u ovome bile su velike farmaceutske kompanije, preko americke vlade, korumpiranih lekara i biohemicara koji su se mimo svake etike trudili da u medijima Laetril (vitamin B17), prikažu kao veoma otrovan i opasan. Pokrenuta je žestoka medijska kampanja u kojoj je iznesena tvrdnja da Laetril u sebi sadrži otrov cijanid. Nije, medjutim, pominjano da cijanid postoji i u vitaminu B12, pa se on ipak slobodno prodavao u apotekama. Na celu citave kampanje zapravo se nalazila americka FDA (državna služba za kontrolu lekova i hrane), a koja je propisivala da je za odobrenje upotrebe nekog leka i njegovo patentiranje, isti morao proci rigorozne procedure i ispitivanja koja se vrše nekoliko godina, sa eleboratima na hiljadama stranica Citava procedura farmaceutsku kompaniju bi koštala stotine miliona dolara. Kompanija koja ovo može da plati ima mogucnost da lek patentira i zaštiti svoje ekskuluzivno pravo na prodaju, pa se ovako skupo istraživanje samo tako i isplati. Ako se ne može ekskluzivno prodavati, nema istraživanja, nema leka. A ko može imati iskljucivo pravo na ono što dolazi iz prirode, koštice kajsije na primer? Sve ovo, naravno nije stvar brige za zdravlje ljudi, kako bi svaki milosrdan covek pomislio, vec elegantni trik monopolista da patentiraju lek na koji bi imali ekskluzivno pravo prodaje. Ako se to ne može ostvariti, istraživanja se ne bi ni vršila. U tom smislu, ni jedno istinsko istraživanje delovanja Letrila nije ni vršeno. Nije se isplatilo. Dr. Ricard Krout iz FDA još 1982. javno je izjavio da ON nikada nije i nikada nece odobriti za upotrebu lek nekog pojedinca, vec samo velike farmaceutske kuce sa neogranicenim finansijama. Ulog za novi lek je prakticno najmanje 100 miliona dolara. Tako, u slucaju "Laetrila", koji je Krebs sinteteizovao iz koštica kasjije, zapravo nikada nije vršeno ni jedno ozbiljno istraživanje, a FDA je naložila da se na "Laetril" stavi etiketa - otrovan. A Amerikanci, poznato je, veruju svojoj vladi i medijima. Pošto su farmaceutske kompanije znacajni finansijeri predizbornih kampanja americkih politicara, i državna Administracija za hranu i lekove (FDA) lako je potpala pod njihov uticaj. Kako su i mediji pod kontrolom istog multinacionalnog globalnog lobija, objavljena je i prica koju su prenele sve americke novine i televizije o tome kako se jedan nesrecni par u San Francisku otrovao kampujuci u prirodi i jeduci sirove koštice od kajsija. Ipak, nekoliko nezavisnih i sumnjicavih novinara, nikada nije uspelo da otkrije identitet tih ljudi i šta se stvarno dogodilo. Tako se Laetril našao u prodaji sa etiketom da je opasan po zdravlje ljudi i njegova upotreba išla je na sopstveni rizik korisnika. Ljudi širom sveta od tada veruju da je jedenje koštica od kasjija samoubistveno.

Nije pomoglo ni to što je Dr Krebs sam sebi, šezdesetih godina pred brojnim novinarima, ubrizgao veliku dozu "Laetrila" i ostao živ. Umro je 1996. u devedesetoj godini. *** Tobožnji napori da se lek protiv raka pronadje poticu još iz vremena Ricarda Niksona, koji je borbu protiv raka (1971.) proglasio za strateški cilj SAD. Odmah je iz državnog dudžeta odobrio ogromna sredstva za istraživanja. Ali, ništa se na tom planu epohalno nije dogodilo. Milioni ljudi i dalje umiru od raka, a broj obolelih se alarmantno povecava. Amerikanci su u medjuvremenu otišli na Mesec, poslali letilice na Mars, do Jupitera i Saturna, klonirane su mnoge životinje, napravljena genska karta coveka, ucinjene ogromne tehnološke inovacije, ali lek protiv raka nije pronadjen. Kako je to moguce? Dvostruki nobelovac dr Lajnus Pauling je cak javno izjavio: " Svako treba da zna da je vecina istraživanja o raku obicna prevara." Štaviše, zna se za nekoliko veoma uspešnih terapija, koje su sve suzbijene upravo od strane kanceromafije. Jedna se zasnivala na korišcenju radiotalasa odredjene frekvencije koji su ubijali maligne celije (naprava Rajmonda Rajfa), dok su ostale terapije uglavnom pocivale na lekovitom bilju. Svi koji su imali rezultate u borbi protiv raka završili su na sudovima, nakon što su ih bankari iz Vol Strita prethodno obišli i pokušali da dobiju ekskluzivna prava za patent. Kad im to nije pošlo za rukom ili im se posao jednostavno nije isplatio, stvari su zataškane, a laboratorije i klinike zatvorene. Terapija vitaminom B17, odnosno "Laetrilom", bila je najviše osporavana. Ovaj alternativni lek prikazan je kao "otrovan i opasan", baš kao i jedenje koštica od kajsija, a teorija doktora Krebsa kao "šarlatanstvo i prevara". Nacin kako su se SAD borile protiv ovog alternativnog leka, upravo pokazuje sistem funkcionisanja društva baziranog iskljucivo na profitu i lobijima. Naime sva istraživanja koja su vršena na "Laetrilu", radjena su tako da dokažu da je otrovan. Ni jedno istraživanje koje bi pokazalo njegovu efikasnost nije radjeno. Kako bi pred javnošcu bili još ubedljiviji, najpoznatija americka bolnica i institut za rak Sloan - Ketering je svojim neprikosnovenim autoritetom, odlucila da angažuje vrhunske svetske strucnjake koji su se bavili proucavanjem raka. Pošto su njihovi nalazi u vezi delovanja "Laetrila" bili ohrabrujuci, bolnica je falsifikovala njihove izveštaje, a Ralf Mos, zadužen ispred bolnice za odnose sa javnošcu morao je da predstavi laž. Mos je to odbio, i dobio je otkaz. Od tada se bavi pisanjem o kanceromafiji. Najveci donatori i zaštitnici Sloan-Ketering Instituta za rak su kompanije koje zapravo snabdevaju ovu bolnicu lekovima za hemoterepiju i ostalim antikancerogenim medikamentima. Ako se vidi ko su clanovi Upravnog

odbora Instituta bili u to vreme (1954.), mogu se lako uociti bankari iz Vol Strita, poput Rokfelera, Morgana, predstavnici General Motorsa, Americke komisije za atomska istraživanja, mocnih hemijskih kompanija i drugi. Danas, kompanija Bristol-Majers troši preko jedne milijarde dolara godišnje na istraživanja raka i spravljanje novih lekova. Bristol - Majers snabdeva pola sveta lekovima za hemoterapiju. Clanovi upravnog odbora ove kompanije istovremeno su i na celnim funkcijama u americkom Nacionalnom institutu za istraživanje raka (NCI). Na primer: Pol A. Marks je predsednik Izvršnog odbora u bolnici Sloan-Ketering i istovremeno direktor mocne kompanije Fajzer (Pfizer), koja proizvodi lekove koji se koriste u hemoterapiji. Džejms Robinson je clan upravnog odbora Sloan - Keteringa i direktor Bristol Mejersa. Sve to je razlog zašto su Sloan - Ketering bolnica, Nacionalni institut za rak (NCI), Društvo za borbu protiv raka (ACS), Americka medicinska asocijacija (AMA), kao i Administracija za hranu i lekove (FDA), ukljuceni u borbu kojom se štite interesi profitera na ovoj bolesti. Milioni ljudskih života nisu znacajni, koliko je znacajan profit. O radu ove kanceromafije pisao je detaljno u svojoj knjizi " Svet bez raka" Edvard Grifin još 1974. U Australiji su primenili slicnu tehniku, a poznato je da je australijski premijer Džon Hauard podržan upravo iz bankarskih krugova Vol Strita. Prodaja "Laeterila" je zvanicno zabranjena, ali ako neko baš želi da ga koristi, državna Služba za lekove (TGA) za svaki poseban slucaj može odobriti dozvolu za uvoz. Da nekom ne bi palo na pamet da sam pravi lek, prodaja koštica od kasjije je zabranjena, a kajsije se u supermarketima prodaju ocišcene. Ali slucaj izvesnog Džejsona Dejvida Vejla, iz Njujorka dostigao je "komicni" vrhunac u radu kanceromafije. Vejl (34) se od svoje 18 godine lecio od raka. Koristio je samo prirodne lekove, i to posebno koštice od kajsije, kako mu je navodno, Bog sugerisao porukom u Bibliji. Tako je Vejl odlucio da svoje, kako on tvrdi, uspešno izlecenje podeli sa drugim sapatnicima u SAD. Osnovao je sopstvenu firmu preko koje je, i putem Interneta, prodavao koštice od kajsije, propagirajuci teoriju dr. Ernsta. T . Krebsa. Zaradio je oko 500 000 dolara, kada ga je FDA tužila što "medju bolesnima širi lažnu nadu" pricom o "lažnom leku" (Laetrilu), prodaje "visoko toksican" proizvod (koštice od kajsije) i tako zaradjuje pare na tudjoj nesreci(!) Vejl je osudjen na 63 meseca zatvora i potom još tri godine nadzora. U presudi se doslovce kaže: "Nema naucne potvrde da Laetril nudi bilo šta osim lažne nade za obolele od raka, navodeci ih da ga koriste umesto da pristrupe konvencionalnom medicinskom tretmanu što pre". FDA komesar Dr Lester Kroford još naglašava:" Ovim šaljemo snažnu poruku da necemo tolerisati marketing fals medicine". Vejlu je zabranjeno da se ikada više bavi preko svoje firme tim poslom. Firma se zvala "Hrišcanska Braca". Ipak, Vejl se, dok služi kaznu preko svog Internet sajta i dalje bavi promovisanjem vitamina B17, pitajuci se zašto se FDA toliko zalaže za

"konvencionalno lecenja" koje podrazumeva zapravo spaljivanje celija zracenjem i hirurgiju koja ljude sakati, a zabranjuje svako aleternativno lecenje kojim neko pokušava sebi da pomogne. Za Vejla i njegove pristalice ovo je najbolja potvrda kako u Americi vlada kanceromafija. Da li se ovako društvo stvara i u zemljama bivše Jugoslavije?! U CEMU JE TAJNA VITAMINA B17? Još 1802. izvesni hemicar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina (a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživaci postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grckog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski - amandula. Upotreba "Amigdalina" datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naci podatak da je korišcen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su lecene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim kolicinama upravo prisutan u gorkom bademu. Cak i jedan egipatski papirus od pre 5000 godina pominje korišcenje "aqua amigdaloruma" za lecenje tumora na koži. Ali sistematizovana studija o vitaminu B17 nije radjena sve od pedesetih godina prošlog veka. Vitamin B17 je zapravo procišcen iz "amigdalina" i to je 1952. godine ucinio Ernst T. Krebs, mladji. Nazvao ga je LAETRIL (Laetrile) što je skracenica od laevo-mandelonitrile-beta-glucuronoside i farmakološki je naziv za nitriloside (Beta-cijanoforicne glikozide). Da se radi o vitaminu B17 zvanicno je prihvaceno 1952. KAKO DELUJE LAETRIL? Krebs je otkrio da se u molekulu B17 nalaze cak dva toksicna elementa. Jedan je cijanid, a drugi benzaldehid. Pored njih nalaze se i dve jedinice glikoze. Sve ovo je u molekulu "zakljucano", a da bi se cijanid i benzaldehid (koji su zajedno još jaci otrov) aktivirali, molekul se mora "otkljucati". U organizmu se kao nadležni enzimi za "otkljucavanje" ovog molekula nalaze rodenaze, koje imaju zadatak da neutrališu cijanid i benzaldehid iz molekula i konvertuju ih u bezopasane produkte i beta-glikozidaze, koje ih puštaju da deluju otrovno, formirajuci otrovni hidrocijanid (HCN). U Laetrilu (vitaminu B17) samom ne postoji hidrocijanid, kao što su iz FDA u pocetku tvrdili, vec se on mora NAPRAVITI u organizmu. Za pravljenje otrova je zadužena pomenuta beta-glikozidaza. Rodenaze i beta-glikozidaze nalaze se u citavom organizmu, ali najveca koncentracija beta-glikozidaza je, verovali ili ne, u malignom tumoru. I to do sto puta veca, nego u zdravim celijama. Tako se prakticno otrovni hidrocijanid formira samo na mestu gde je kancer, a to ima za posledicu razaranje ovih celija. Najzanimljivije je što, maligne celije od ovoga uopšte ne mogu da se brane, jer se drugi enzim, rodenaza, u njima uopšte ne nalazi.

Za ovaj efekat "otkljucavanja" molekula nitrilosida, koji sadrži cijanid i koji se nalazi u travama koje pasu i ovce, otkrili su odavno biohemicari i agronomi u Australiji, nakon jednog trovanja detelinom ovaca na ispaši. Tako su zbog sigurnosti životinja koje su pasle belu detelinu, bogatu nitrilosidima, seme biljke modifikovali i nitriloside odstranili. U nitilosidima se nalazio vitamin B17. To je uradjeno jer su verovali da su se ovce otrovale baš hidrocijanidom jeduci ovu detelinu. Niko, medjutim, nije posumnjao da je možda došlo do trovanja nekom drugom otrovnom biljkom, koje su neke ovce slucajno zahvatile. Cinjenica je i da se nisu sve ovce koje su jele pomenutu detelinu otrovale. Ipak, sve australijske ovce od tada su ostale bez znacajnog izvora vitamna B17. Doktor Ernst T. Krebs uporno je objašnjavao u svojim brojnim radovima iz 1970. godine da je Laetril (B17) potpuno netoksican. Njegova smrtonosna doza iznosila je 25 000 miligrama na kilogram telesne težine, kada ga je primenjivao na miševima i pacovima. To je toliko netoksicno da u nekim studijama voda koja se koristi u medicini za razblaživanja ima više toksina nego vitamin B17, uveravao je Krebs. Konacno, pred brojnim novinarima i naucnicima, Krebs je ubrizgao sam sebi ogromnu dozu leka i nije se otrovao. Ipak, strah od Laetrila je tako i u Australiji raširen. Kada se knjiga "Svet bez raka", Edvarda Grifina napisana 1974. g. tamo pojavila, Lateril je bio u slobodnoj prodaji. Sada više nije. Umesto toga, Australijska Kancelarija za lekove (TGA - Therapeutic Goods Administration), danas razmatra svaki individualni slucaj onoga ko želi da se podvrgne lecenju Laetrilom, odlucujuci da li da mu se omoguci uvoz leka. Onaj ko ovu dozvolu dobije, ima još teži zadatak da pronadje lekara koji ce mu Laeteril ubrizgati, po protokolima koji uz ovaj lek idu. Takodje je posebnim propisima otežana nabavka koštica od kajsije kako bi se onemogucilo sintetizovanje kristala B17 onima koji bi želeli da ovaj lek sami prave. U Americi je Laetril i danas raznim administrativnim procedurama eliminisan kao lek. Zato hiljade Amerikanaca obolelih od raka ide u Meksiko u jednu privatnu bolnicu ("Oaza nade") koja se specijalizovala baš za tretman raka Laetrilom. Njen vlasnik, doktor Kontreras, jedan je od najvecih pobornika teorije doktora Krebsa. GDE SE NALAZI VITAMIN B17? Nitrilosidi se nalaze u preko 800 biljaka od kojih su mnoge jestive. Vitamin B17 se nalazi u prosu, kukuruzu, lanu, tropskoj kasavi, semenju jabuke, bademu, slatkom kropmiru, salati, semenkama limuna trešnje, šljive, kruške, breksve, nektarine i mnogim drugim biljkama koje su odavno eliminisane iz ishrane savremenog coveka. Skoro sve koštice iz familije ruža (Rosaceae) imaju B17. Koštice i semenke od voca imaju i druge hranjive materije: neke proteine, nezasicene masne kisline i razlicite minerale. Ipak, najveci izvor vitamina B17 su koštice od kajsije i tropska kasava.

KAKO IZGLEDA LECENJE RAKA VITAMINOM B17 (LAETRILOM) Najzad, svi koji žele da primene ovu terapiju moraju znati da: LAETRIL NIJE NIKAKAV CUDOTVORAN LEK. Takav lek za rak ne postoji, ne zato što je rak neizleciv, vec zato što je pojava kancera, po teoriji dr. Krebsa, posledica ukupnog poremecaja metabolizma, a tumor samo jedna vidljiva manifestacija tog poremecaja koja pocinje na jednom organu, a zatim se širi na citav organizam. »Laeteril« (vitamin B17) samo je JEDAN HRANJIVI SASTOJAK, cijim se unošenjem, rak ne povlaci automatski. SAMO UZIMANJEM VITAMINA B17 NIŠTA SE NE MOŽE POSTICI, AKO SE ISTOVREMENO I DRUGI NEOPHODNI ELEMENTI U ORGANIZMU NE DOVEDU U METABOLICKI BALANS. Ovo je u lecenju raka najvažnije jer su svi biohemijski procesi u organizmu medjuzavisni. Da bi vitamini delovali (bilo koji) mora biti dovoljno lucenje enzima koji te vitamine razgradjuju i sprovode u sva tkiva. Da bi se enzimi lucili u dovoljnoj meri moraju biti stimulisani nekim drugim hranjivim sastojcima, koji se takodje moraju uneti u organizam. Ceo ovaj sistem je kompleksan, kompatibilan i prirodno definisan. Svako narušavanje ovog sistema (na primer genetskim modifikovanjem biljaka koje su prirodna ljudska hrana) proizvodi lancanu reakciju. Tako smo vec naveli da su u Australiji genetski modifikovali detelinu koju su pasle ovce i eliminisali iz nje upravo nitriloside tj. Vitamin B17. Tako, ma kolike doze "Laetrila" se uzimale, on se nece korisno razgradjivati ako u organizmu nedostaju pankreatski enzimi koji mogu da rastvore opnu maligne celije ili neki minerali. Posebno je važan cink. Cink vrši transport nitrilosida kroz tkiva. Kod davanja injekcija "Laetrila" za prodiranje kroz tkivo neophodan je i dimetil-sulfooksid (DMSO). U terepiji se daju i velike kolicine vitamina C, kao i emulzionisani vitamini A i E, a posebno vitamin B15. Daju se su i neki drugi minerali i antioksidanti. U svojoj klinici »Laetrilom« doktori Krebs, Hans Niper i Filip Benzel preporucuju da idealna enzimska kombinacija za delovanje »Laetrila« sadrži: Pancreatin (1250mg); Papain (150mg); Bromelain (150mg); Trypsin (125mg); Lipase (50mg); Amylase (50mg); a-chymotrypsin (45mg); Rutin (100mg); sirov koncentrat teleceg timusa (55mg); Zinc gluconate (10mg); Super oxide dismutase (50mcg); Catalase (200 jedinica); L-Glutathione (10mg); Ovo navodimo samo da bi se videlo koliko su delovanja i samih enzima medjuzavisna, a njihova idealna kombinacija sa drugim vitaminima važna kako bi se maligna celija što bolje napala. Zato je važno da se terapija »Laetrilom« (iako je on sam potpuno netoksican i u slobodnoj je prodaji, osim u SAD i Australiji) obavlja pod nadzorom lekara koji ima sa njim iskustva u terapiji. U tretmanu raka "Laetrilom" u klinici "Oaza nade" u Meksiku, gde je 35 godina sprovodi poznati dr Kontreras, koristi se i hrskavica ajkule. Zašto? Ajkule su najzdravija bica na planeti. Imune su prakticno na sve bolesti koje

covek poznaje. Veruje se da je skelet ajkule najodogovorniji za ovakav imuni sistem. Po doktoru Kontrerasu ajkulina hrskavica blokira rast krvnih sudova smanjujuci vitalnost kanceroznog tumora. Ajkulina hrskavica stimuliše proizvodnju antitela i podupire citav imuni sistem. Ovaj netoksicni element koristan je i kod lecenja raznih zapaljivih procesa, reumatizma i oseteoartritisa. Korišcenje ajkuline hrskavica je kontraindikovano sa trudnocom i dojenjem što, takodje, treba napomenuti. Mnogi uzimaju vitamin B17 u prirodnom stanju, preventivno ili kao dodatak terapiji. Najcešce se uzimaju gorki bademi iz koštice kajsije.Verujuci da što više pojedu koštica brže ce se izleciti, neki dožive i trovanje cijanidom koji se u gorkom bademu nalazi. Badem koji nije gorak nema cijanida, što znaci da nema vitamina B17 u sebi. "Latreil" je ipak manje toksican od šecera i cak 21 put manje toksican od aspirina. Sa druge strane, svi klasicni lekovi, koji se koriste u terapiji raka, izuzetno su otrovni. Evo kako cijanid iz vitamina B17 (Laetrila) funcioniše. Rak voli šecer, a cijanid u koštici kajsije je okružen šecerom. Rak jede šecer i truje se cijanidom. Zato je jako važno da se celije raka navedu da jedu samo šecer sa cijanidom. Unošenje svakog drugog šecera u organizam za vreme lecenja treba eliminisati. To znaci ne jesti ni krompir koji je bogat karbohidratima koji se pretvaraju u šecer. U protivnom celije raka ce se slatko hraniti, ali se nece trovati. Naprotiv, još bolje ce napredovati. Kod preventivnog uzimanja tableta "Laetrila" od 500 mg efekat se pojacava ako se uzima i 5 do 7 koštica kajsija dnevno jer se u košticama nalaze i drugi vitamini, minerali i enzimi, koji ce se aktivirati i pomoci "Laetrilu" da se u telu asimiluje. Najbolje je zapravo jesti citavu kajsiju, a badem iz koštice prethodno dobro sažvaketi. Ne gutati ceo. Proteolitski enzimi vare proteinski omotac oko kancerozne celije i omogucavaju cijanidu da bude "svaren". Tablete ovih enzima treba uzimati tri puta dnevno (3 do 6) na prazan želudac. Jedna ili dve tablete se mogu uzeti sa hranom kako bi se pomoglo u svarivanju i redukciji toksicne nesvarene hrane. Sve su ovo trikovi koje koriste lekari u lecenju raka uz pomoc "Laetrila". Citava ova metabolicka terapija se vrši u dve faze, od kojih prva traje 21 dan, a druga još tri meseeca. Ali, to je samo deo terapije. Sa druge strane, pošto kao »okidaci« za umnožavanje kanceroznih celija služe razne kancerogene materije, a one su u vidu raznih civilizacijskih dostignuca, potrebno ih je potpuno eliminisati iz organizma. Zato za vreme lecenja treba potpuno obustaviti unos svih »kancerogenih okidaca« ili ih svesti na najmanju mogucu meru. To znaci: izbegavati namirnice životinjskog porekla, a potpuno iskljuciti slanine, šunku, preeadjevine itd. Izbegavati hranu koja je zamrznuta i konzervirana i hranu sa veštackim aditivima. Izbegavati sve što sadrži beli fluor i fluorisanu vodu (fluorid uništava enzime), so, ili beli šecer i veštacke zasladjivace (koji su izuzetno opasni). Ne jesti ribu prženu u ulju, vec samo kuvanu i pecenu. Od sokova uzimati što više sveže cedjenog voca i povrca. Šest

do osam caša vode. Alkohol, duvan, kafa, sedativi, analgetici, moraju se iskljuciti. Najmanje tri sata dnevno treba provesti na suncu, bez naocara sa zaštitnim UV filterima. Što manje vremena provoditi na veštackom svetlu, osim pod onim koje ima ceo spektar boja, kao fluorescentne cevi. Izbegavati gledanje televizora kao i korišcenje losiona, toksicnih lakova za kosu, antiperspirant dezodoransa, karmina, maskara, pomada itd. Jednostavno, prilagoditi se životu coveka iz prirode. Najzad, ono što ce svakog obolelog od raka dovesti u nedoumicu je: da li prvo primeniti alternativnu terapiju sa »Laetrilom«, ili prvo probati sa klasicnim lecenjem, koje nudi takozvana ozbiljna medicina. To je svakako hamletovska dilema, jer ako se prvo krene sa hemoterapijom, operacijama, citostaticima, zracenjem, transplantacijom celija..., i sve se pokaže nesupešnim, ostaju prirodni lekovi, za kojima vecina i poseže tek na kraju. Ali, problem je što su tada mnoge zdrave celije vec uništene, organizam trajno osakacen i oslabljen, i još više toksikovan. Alternativna prirodna lecenja, logicno, tada više ne daju rezultate. Sa druge strane, savetovati nekome da prvo krene sa alternativnim lecenjem (npr. Laetrilom), riskantna je preporuka, jer ce u slucaju neuspeha vecina lekara reci: »zakasnili ste«. Kako odluciti? Anticki filozof Sokrat ucio je svoje ucenike da se u potragu za istinom može krenuti samo onda kad se dovede u pitanje neko verovanje koga smo se do tada cvrsto držali. Savremena propagnda danas, putem medija, cini upravo suprotno, namecuci odgovore pre nego što ljudi i pomisle da nešto pitaju. Tako je najveci deo covecanstva prestao da misli i postao potrošacka masa koja se ponaša u skladu sa reklamnim preporukama i informacijama iz medija. Navikli smo da drugi misle i istražuju za nas. Ni u vreme Sokrata (koji je nateran da popije cašu otrova) ni danas, onima koji pokušavaju da misle svojom glavom, nije lako. Na osnovu onoga što je o »Laetrilu« vec napisano, svakome stvorenom od prirode (i boga), ostaje da sam razmisli i odluci kako ce svoj život ocuvati. A za to odlucivanje coveku je i podaren mozak. Treba ga samo napuniti informacijama i »ukljuciti«. Samo takav život je i dostojan coveka. KRATKI SAVETI 1. Ne sme se preterati u jedenju semenki. Badem iz koštice treba prvo dobro sažvakati, a ne gutati. 2. FDA preporucuje da se ne jede više od 6 koštica kajsije u toku jednog sata, jer može doci do toksicne reakcije. Preporucuje se da dnevna doza može biti do 70 koštica na dan. Mnogi ljudi uzimaju oko 15 koštica dnevno. Genralano uzima se jedna koštica na svakih 2,5 kg težine dnevno. Doktor Krebs preporucuje 30-do 35 dnevno.

3. Rak voli šecer. Šecer u semenu kajsije je okružen cijanidom. Kancer jede šecer, oslobadja se cijanid i truje ga. Zato, kada se jedu ove koštice treba potpuno eliminisati unšenje šecera iz drugog izvora. 4. Uz korišcenje tablete od 500 mg Laetrila, uzima se još 5-7 koštica jer one u sebi sadrže i druge vitamine, minerale i enzime koje dopunjuju terapiju kako bi se B17 dobro asimilovao u organizmu. 5. Uz terapiju B17 uzima se i Chemotrypsin koji treba da razloži proteinski omotac oko kancerogene celije kako bi B17 lakše delovao. 6. Seme lana treba prvo samleti u mlinu za kafu, jer se celo zrno u crevima teško rastvara, tako da se B17 ne osobadja. Laneno ulje ne sadrži B17. KAKO NASTAJU BOLESTI? (Prvi deo) Kako je došlo do toga da savremena medicina danas ne leči nijednu honičnu degenerativnu bolest, pa su milioni ljudi širom sveta upućeni da do kraja života zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva na pogrešnim biološkim osnovama? Priredila: Ivona Živković LUJ PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT Još 1923. godine objavljena je knjiga „Bešam ili Paster: Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije“ (BÉCHAMP OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da bi se istom temom pozabavila knjiga objavljvena 1942. „Paster: plagijator, prevarant teorija mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR THE GERM THEORY EXPLODED). Obe ove knjige nisu imale medijsku promociju kako bi postale popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti vešto skrivene. I danas se o njima veoma malo zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio ugledni profesor medicinskog fakulteta i biohemičar Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885), hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je ušao u sve školske udžbenike. Iz ovog naučnog sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji je tada bio društveno uticajniji, mada u medicinskim krugovima nije imao veliki ugled. Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i piva i koja koristi proces fermentacije, a što je Paster istraživao za njihove potrebe. Iako je sam Paster pred kraj života priznao da je pogrešio u pogledu svoje teorije o mikrobima, na postulatima njegovih otkrića zasnovana je moderna biološka teorija na kojoj počiva i čitava savremena medicina. Tako se danas u svim medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod životinja i biljaka) nastaje delovanjem

mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica) koje iz spoljašnje sredine ulaze u tkivo i zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u tkivima mogu nastati teške degenerativne promene. Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu razviti. Robert Koh (1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek u istom obliku i prenose se sa jednog organizma na drugi, sa životinje na čoveka. Pasterovi naučni postulati se i danas primenjuju u medicinskoj dijagnostici i nauci. To znači: 1. nađe se životinja ili čovek sa određenom bolešću. 2. izoluje se iz tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi. 3. on se ubaci u telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se i ona razboli zaključi se da i ova životinja ima isti patogen kao i originalna. I to je bio dokaz (i danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje ili simtom više stavlja se u niz simptoma karakterističnih za taj mikrob. Savremena medicinska dijagnostika je tako postala prava enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava različite bolesti, a ista bolest može da se ispolji i sa različitim simptomima - po principu može da bude , ali ne mora da znači. Studenti medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje: simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu predstavljalo bi pravu jeres. Tako su Paster i Koh postavili temelje monomorfizma, a savremena medicinska nauka je napravila čitavu paletu antibiotika za određene patogene klice. Zahvaljujući “genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se vešto putem jednog falsifikata dočepao članstva u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i diplome lekara, Edvardu Dženeru, došlo se na ideju da se virusima stane na put vakcinacijom tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što virus dospe u organizam. Farmaceutska industrija je bila oduševjena idejom i napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima) za sve poznate bolesti. Do 1950. praktično su svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne strane stvoren je profitabilan biznis sa vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu” više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere, difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd. Današnji lekari veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući savremenoj medicini, antibioticima i posebno vakcinama iskorenjen ogroman broj infektivnih bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest, ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike i sl. Da misterija bude veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se potpuno nove bolesti za koje se, takođe, ne zna kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom broju, upravo u “civilizovanom društvu”, da su poprimile epidemijske razmere. To su: hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes, rak, Alchajmerova bolest, multipla skleroza,

autizam, šizofrenije... Za mnoge od ovih bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao, na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca. Na osnovu kataloga hroničnih bolesti za koje se sumnja da su uzrokovane “infekcijom” bakterijama, Dejvid A. Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu uključuje i različite oblike upale creva, sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus, dijebetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike srčane arterioskleroze, Alchajmerovu bolest, mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu paralizu, policistične bolesti jajnika i možda i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je daleko veća. Nedavno je otkriveno da je arterioskleroza takođe bakterijski proces, mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali da se u njima u čak 99 procenata nalazi bakterija klamidija pneumonije , odnosno bakterija iz bakterijuma koji je uzročnik pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je srodan sa chlamydia trachomitis, koja je uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u Trećem svetu. Multipla skleroza je tako vezana za humani herpes virus 6, agent Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga ona i nastaje. Ali, kod svih pomenutih bolesti virusi i bakterije su pronađeni. Odakle oni dolaze? Iz zemlje? Iz atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam organizam? MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM Za razliku od Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da su pleomorfni što znači da menaju oblik ( pleo = promena, a morphe = oblik) , u zavisnosti od promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih radikala itd). Bešam je tako prvi postavio teoriju pleomorfizma. Tako po doktoru Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u gljivice i nazad. Kada se razvijaju u laboratorijskim uslovima pod tačno određenim uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu taj strep bacil će se promeniti u neki drugi mikrob. U školi se, međutim, uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na primer svi “strep” organizmi u laboratorijama bolnica uzgajaju se na podlozi od sterilne humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek specifičnom pH (7,6-7,8) i pri određenoj temperaturi svi mikroorganizmi rastu na isti način, sve streptokokne bakterije su u obliku lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi promenili i bacili bi promenili oblik . Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima, dakle, suprotno od onoga što su tvrdili Koh i Paster koji su verovali da je organizam sterilan i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba. “Za razliku od pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne mutira u formu koja je otporna na antibiotik, ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa retko, pleomorfizam se događa stalno”.

Drugi je problem što zagovornici monomorfizma nisu u stanju da naprave adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama - na adekvatne familije, rodove, vrste i da naprave vezu među njima. PROTIT Da u vodi postoji nešto živo otkrio je još u 17. veku Anton Liuvenhok (tvorac prvog mikroskopa, zapravo debelih naočara pomoću kojih je posmatrao sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”. Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi. Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle osim da su nastale u samoj vodi. Ali, zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena tada nije bilo. Bešam je prvi počeo da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide. Englezi nemaju reč za ovaj fenomen. Zdrave i nezdrave ćelije krvi. Bele tačkice su protiti (mikrozime ili somatide). Protiti (somatide) se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom da je podloga tamna. To su najmanje forme proteina, to su najmanji oblici života. Dakle, to nije ćelija kako je još pre trista godina utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi biolozi ni danas ne vide protite je verovatno taj što im niko u školi nije rekao da to treba da vide. Protiti se nalaze u krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva , mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se menaju i razgrađuju u patološke forme kako proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je truljenje završeno, kada ne postoji ništa više što bi bakterije mogle da jedu, one se ponovo razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih tačkica. “Kako su somatide uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva, bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa) - zmije koja jede svoj rep- drevni simbol večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za razliku od parazita koji ulaze spolja i sa kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u kontakt. Kada se izvrši razlaganje materije na najsitnije delove dolazi se do atoma i čestica, a kod živog organizma to je protit (somatida). U francuskim naučnim krugovima odavno se poklanjala pažnja pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da postoji jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj planeti i da se u njoj nalazi sav genetički materijal - “Genom” koji čini samoreprodukujući deo ćelije. Iz tog opšteg “Genoma” nastaju svi mikrorganizmi na planeti.

Drugi su smatrali da “svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne da bi opstao. Nemačko gledište je reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i nije se mnogo razlikovalo od Francuza. Enderlajn je još 1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz protita, tako da se on u svojoj kulminirajućoj, ali i najdegenerativnijoj fazi , preobraća u gljivicu mucor racemosis. Polazeći od originalnog protita do gljivične forme, manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući. Gljivica mucor racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog raspadanja sve organske materije se dezintegrišu natrag u protit odakle su u nastale. I to je novi početak života. Protit je neuništaiv i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA. Ona živi večno. Dilema o tome šta je prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je prevaziđena. FERMENTACIJA Veliki deo radova Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije. Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju o protitima je na sve moguće načine diskreditovao. Šta je fermentacija? To je primitivnija forma hranjenja, nakon koje sledi truljenje. U živom i zdravom organizmu uloga protita je da budu fiziološki i hemijski agenti (posrednici) transformacija koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene materija). Kod bolesnog stanja oni postaju agenti fermentacije, a kod prestanka života organizma oni su agenti truljenja (potpune razgradnje)Sve ovo su načini ishrane i to je priroda Života. Tako se protit pretvara po potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline npr.) u viruse, bakterije ili gljivice, fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi iz vazduha). Krečnjak je sastavljen od protita bakterija koje su obeležile neku geološku epohu i taj materijal će zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi da se hrani). Mumije u Egiptu takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina. Nakon što vulkanska lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi lišajevi nastaju nakon što protiti uništene flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se nastavlja život. “Nakon laganog raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji je uginuo pre više od 50 000 godina (po procenama naučnika) pokazali su spontano da su živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru. ”Ruski istraživači su čak dokazali 1926. da su protiti izlovani iz petroleuma pokazali kompletnu sposobnost za život i počeli fermentaciju šećera. Protiti se ne uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni celzijusovih niti u sumpornoj kiselini.

Postoje čak i tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u jednom ekeperimentu u Nemačkoj. Ukoliko su tačne naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda oko nas. Njihova koncentracija u atmosferi, po istraživanjima nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih promena , kiše ili snega. To se događa, navodno, kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu pominjali protite već bakterije za koje su verovali da postoje u atmosferi, jer je na više lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem snegu. MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI Kako nastaju mikroorganizmi? Po Bešamovoj teoriji protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi čiste okolinu, odnosno kiseli medijum. Kako razvijaju svoje posebne forme - viruse, bakterije - one vrše sopstveni metabolizam i počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma - kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne telesne tečnosti. Ovi toksični otpadni produkti uzrok su zapaljenja i podržavaju dalji rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu. Tako nije mikroorganizam to što nas čini bolesnim već produkti njegovog metabolizma. Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti. Ovo se pominje čak i u jednom savremenom medicinskom udžebniku: “Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži previše ili premalo te supstance (misli se na nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru” (Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy and Physiology.) “U stvarnosti, nije bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova Upravnog Odbora Smitsonijan instituta, 1944., u vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog otkrića.) Dr J. H. Tilden je još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj između ostalog navodi: “Bolesti nastaju kada eliminacija otpadnih produkata metabolizma postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde ugradili zbog pogrešnog načina života ili ishrane.” Ali, protiti se mogu razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom od asparagusa i agara.

Francuski bakteriolog Gaston Nesen je i opisao čitav ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita). On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i povratni proces kada se bakterija preoblikuje natrag u somatid i na taj način došao do onoga što je bio cilj - da se otkrije životni ciklus bakterije. Ukoliko je Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće izučavatio nova biologija koja bi se zasnivala na sledećim postulatima: 1. Krv nije sterilna. 2. Ćelija nije najmanja jedinica života. 3. Mikrobi dolaze iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u stanju da žive u nejmu i održavaju tako sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se našli. Lečenje antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji) jednostavno nemaju nikakvog smisla. Jedini koji od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski kartel koji je od ljudskog organizma napravio najprofitabilnije tržište. Šta je zaista otkrio Luj Paster? Iz onoga što u svojoj knjizi „Bešam ili Paster? Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije" iznosi Etel Daglas Hjum i kasnije u knjizi "Paster: plagijator, prevarant -teorija mikroba razneta,“ R.B.Pirson - on nije otkrio ništa što do tada nije bilo poznato. „Đeronimo Frankastorio (1483 - 1553) italijanski pesnik i lekar koji je živeo u Veroni objavio je 1546. u Veneciji svoj rad nazvan „De Contagionibus et Contagiosis Morbis et eorum Curatione” u kome je izneo svoju pretpostavku da je prava priroda zaraznih bolesti i infekcija u postojanju sićušnih i za oko nevidljivih čestica koje je on nazvao Seminarie Contagionum. On je podelio sve poznate bolesti na one koje se prenose kontaktom direktno ili preko posrednika i na one koje se prenose vazduhom. Frankastorio nije imao mikroskop i nije mogao da ih vidi, ali ih je opisao kao lepljive viskozne čestice. Po njegovom opisu one su slične onome što danas hemičari opisuju kao koloidna stanja supstance. On je verovao je da one mogu u adekvatnoj sredini da se reprodukuju i kada se dovoljno umnože postaju patogene za toplokrvna bića. Tek u 17. veku kada je Liuenhok napravio svoj mikroskop ove tvorevine su opisane i odgovarale su onome što je kasnije nazvano bakterijama. Ali, prvu teoriju o mikorganizmima kao uzročnicima infektivnih bolesti postavio je venecijanski lekar M.A. Plenciz 1762. On je utvrdio da se oni mogu reprodukovati i izvan organizma domaćina kao i da se mogu prenositi putem vazduha. Nije poznato da li je Plenciz imao mikroskop. “Dakle, ukoliko bi teorija o mikroorganizmima imala neku vrednost, onda bi se ona morala pripisti Plencizu, a ne Pasteru koji ju je “smislio“ sto godina kasnije. I ona je u tadašnjim medicinskim krugovima bila poznata”, napisala je Hjum. Iako je Paster pred smrt priznao da nije bio u pravu i da mikroorganizmi nisu uzročnici bolesti, već posledica, baš onako kako je tvrdio Antoan Bešam, savremena medicina prihvatila je “Pasterovu” teoriju. Ovo je gotovo identičan slučaj kao i sa veštačkim đubrivom, koje je danas opšte prihvaćeno i u upotrebi, dok se njegov izumitelj Baron Justus fon Libig toga odrekao. Razlog je saznanje što tako gajene biljke u sebi ne sadrže sve neophodne minerale. A

koliko su minerali značajni u nastanku svih bolesti videćete u sledećem nastavku teksta. Razlog za ovo je interes naftno-hemijsko-farmaceutskog kartela. Vodeće medicinske škole u svetu danas su uglavnom pod kontrolom upravo ovog kartela. Mnogi lekovi se dobijaju iz derivata nafte. Ovaj biznis uključuje i proizvodnju vakcina koje su upravo zbog toga u mnogim zemljama nametnute kao obavezne, mada su sa medicinskog aspekta, potpuno besmislene. Medicinska nauka koja se razvila nezavisno od farmakobiznisa ima već sto godina potpuno drugačije viđenje nastanka bolesti, pa samim tim i lečenje. Njihovo gledište je holističko. Upravo zato moramo najkraće pogledati šta se danas zna o nastanku života, jer ovaj "sitan detalj" medicinske škole uglavnom ignorišu. ŽIVOT JE USKLADIŠTENA ENERGIJA Jedan veoma zanimljiv američki naučnik i istraživač bio je Džord Merkl, fizičar, koji se pozabavio načinom funkcionisanja same čestice života, koju je Bešam nazvao mikrozima (protit). Merkla porede sa Nikolom Teslom jer je iza sebe ostavio preko sto originalnih patenata. I način razmišljanja mu je bio originalan. Natanak života on je obradio u svojoj knjizi “Genesis II”. Prema Merklu protiti su “sastavljeni od sićušnih kristala ATP(adenozintrifosfata), piramidalnog su oblika, i to je hemijsko gorivo koje pokreće naše telo i ono se stvara u ćelijskim mitohondrimjama odnosno ćelijskim baterijama. Kada se mišići pokreću oni sagorevaju ATP i to je energija molekula u telu. To je i ćelijska energija. “Ovi kristali su ono što je kao ikra izbačeno u okean svih svetova, to su fizički elementi koji imaju zadatak da transdukuju energiju nazvanu Život od beskonačnog skalarnog potencijala vakuuma ovde, u troimenzionalan fizički svet gde se one pojavljuju kao čestice i zauvek kreću u beskonačnom izvoru novih protita (mikrozima)”. I tako održavaju život. Odakle njima energija? Jednostavno taj “veliki okean” u kome su izbačene je prostor u kome smo svi potopljeni i to je skalarni potenijal vakuuma. U njemu se nalazi početna energija Univerzuma i ona se naziva “nulta tačka energije”. To je neuređen prostor, to je haos. Kvantna teorija fizike podrazumeva da se u tom vakuumu nalaze sve čestice u rasponu svih mogućih talasnih dužina. Što je veća talasna dužina na kojoj čestica osciluju u njoj je veća energija. Računicom na ovaj način ispada da je ova energija veća, grubo, za 120 redova magnitude nego energija koja je sadržana u materiji čitavog svemira. Znači sva energija sadržana u materiji u svemiru odgovara nekom broju na koji se onda dodaje 120 nula da bi se dobila ukupna energija vakuuma. Vezivanjem ove energije u harmonične veze nastaje sve ono što nazivamo materijom i što vidimo oko sebe -galaksije, zvezde, planete, voda, vazduh, kamen, biljke, životinje, ljudi... Pojam “nulte tačke energije” je prisutan u mnogim teorijama kvantne fizike. Pol Dirak je 1930. izveo svoju teoriju na ideji da je vakuum virtuelno more fluktativne energije koja se može manifestovati parovima elektrona i pozitrona. Njujorški fizičar Timoti Bojer je izveo matematičku teoriju kako bi energija nulte tačke oscilirala i interakciji sa materijom.

Teorija “principa neizvesnosti” Vernere Hajsenberga iz 1927., kaže da je nemoguće u svakom trenutku odrediti poziciju i masu u kretanju čestice, pa dozvoljava da “energija nulte tačke” proizvede Braunski pokret (po škotskom botaničaru Robertu Braunu i tiče se nasumičnog kretanja čestica u tečnosti ili gasu). I to bi upravo mogao da bude način nasumičnog kretanja protita (mikrozima). Danas se za vakuum sve više upotrebljava reč plazma. Čitav svemir je plasma, To je ogroman prostor napunjen energijom ogromnog potencijala. To je slobodna energija i ona je beskonačna” Gustina energije vakuuma ili plazme iznosi 1093 grama po kvadratnom santimetru, po Džonu Arčibaldu Veleru. Po Ajnaštajnovoj jednačini E = MC na kvadrat (bolje po jednačini Semjuela Tolvera iz 1875. koju je Ajnštajn plagirao) to znači da više energije drži materiju nego što je u njoj sadržano. Dakle, nije bilo bilo Velikog Praska, a elementarne čestice se spontano pojavljuju iz “ničega” , zapravo iz vakuma ili plazme i ponovo nestaju. Sve je u stalnom nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo vreme, nova materija, nova energija, novi život. Sve se stalno pokreće. Sve je živo. Ništa ne umire, sve se stalno preobraća u nove i drugačije forme. “Ništa nije izgubljeno, ništa stvoreno... Sve je transformisano. Ništa nije plen smrti. Sve je plen života”, tvrdio je Antoan Bešam još pre sto godina. Bešamove mikrozime (protiti) kao jedinice života žive i hrane se i nakon smrti organizma jer život je u svom fundamentu neuništiv. Tako mikrobi u organizmu nastaju upravo zato što su u funkciji samog nastanka i održavanja života organizma. Sve u prirodi je u stalnom nastajanju i stvaranju materije odnosno u njenom stalnom povezivanju i razgradnji, prljanju i čišćenju. Svet niko nije stvorio, već se on sam stalno stvara. Kreator SVEGA postoji izgleda samo u glavama ljudi. Da li ste razočarani? ENREGIJA POČINJE KAO SVETLOST Po nekim novijim tvrdnjama svetlost može da uskladišti informacije, kao hologram i to u okviru jednog fotona i jednog elektrona. Džordž Merkl je otkrio da unutar molekularnih proteina postoji provodljiva nadtečnost sa specifičnim geometrijskim poravnjanjima. Merkl je to nazvao Kristal Života i tvrdio je da se u određenim okolnostima taj nadfluid može poređati u geometrijski red i tako stvoriti matrix (matricu). U tom matriksu može da se uskladišti energija. Tako nastaje i protit u koji se uskladišti energija. “Hidroksil (joni koji formiraju atom vodonika i atom kiseonika u vodi) grupišu se i njihovi protoni ispune unutrašnju membranu matrice protita tako da daju elektrohemijski gradijent koji dozvoljava da se u tu uskladišti energija. To je kao kap vode koja se formira sa električno nabijenom membranom oko sebe, jedan kondenzator. Ovo naelektrisanje stvara električno polje sa mrežnim efektom tako da je membrana kondenzatora od protita naelektrisana sa isijavajućom energijom”. “I BI SVETLOST... ” Protiti se tako mogu videti pod mikroskopom samo na tamnoj podlozi. Protiti (somatide) su koloidna jedinica života – “božija čestica života”. Ova energija se može koristiti na nekoliko načina, tvrdio je Merkl. Ona se prvo nagomila kao jedan ATP rezervoar energije u hlorofilu biljke i onda u

mitohondrijama životinja (ćelijskoj bateriji). Tu može biti iskorišćena za reprodukciju i upotrebljena da razdvoji genetski materijal od bilo čega što može da ga razori i to je početak imunog sistema. “Ovi protiti proizvodnjom enzima proždiru bakterije, viruse ili bilo koju hemikaliju koja može ugroziti genetski proces sisara, oni se tako diferenciraju u ćelije, limfocite itd.- koji rade taj posao”. Ta energija se dalje konvertuje tako da izgrađuje naše telo i stvara organe koji će ga činiti, delujući iznutra. Oni se prvo pretvaraju u hlorofil (ATP energetski izvor za biljke) i onda u mitohondrije (ATP energetski izvor za sisare) i onda u ćelije i tako dalje, po Džordžu Merkelu. Oni se mogu sintetisati u dva smera. „U jednom smeru oni sintetišu sve žive organe. Ovi originalni protiti su uskladišteni u repovima spermatozoida (koji su posebna forma života od glave) i od njih svi stari oblici organa našeg tela“. “Naš embrionalni razvoj (ontogenija) putuje kroz predačke forme (fenotipove) recimo milione godina našeg nasleđa je razvijeno u slanoj vodi. U materici fetus rekapituliše sve stare forme koje je ikada imao”, tvrdio Merkl tako podržavajući staru teoriju nemačkog biologa Ernsta Hekela iz 1866, koju danas mnogi biolozi odbacuju. Kako izgleda razvoj ljudskog bića? Jajna ćelija liči na jednoćelijsku protozou. Kada se izdeli stvara se dvoslojna struktura sa šupljinom u sredini i liči na nekog dupljara. Stvara se mezoderm, treći klicin sloj i tada ljudski embrion liči na pljosnatu glistu. Razvija se nervna cev, pa horda (kičma primitivnih ljuskara, a što je i prethodnica ljudske kičme), prorezi nalik škrgama, srce sa dve komore i tada zametak podseća na ribu. Pojavom udova zametak počinje da liči na sisara. “Ontogenija rekapituliše filogeniju”, dugo se smatrao biogeničkim zakonom genetike. Ali, obrnutom sintezom, verovao je Merkl mogu tako biti uzgojene sve stare forme života, do zelenih algi, bakterija i protita. “Na taj način možemo ponovo kreirati ili se setiti našeg starog imunog sistema, koji će biti rekostruisan i početi iznova, a koji smo izgubili razvijanjem u ovom zagađenom svetu u kome živimo. Stari organi, naši embrionički organi mogu biti regenerisani iz prvobitnih protita”, zapisao je Merkl svoja fantastična zapažanja. On je tako zamislio i jedan fantastičan način lečenja. Ljudski organizam, koji medicina prepoznaje kao mrtav, nastavlja i dalje da “živi” tako što se energija razgrađuje i ono što više ne može da funkcioniše kao do tada i sve se vraća u formu protita, obrnutom sintezom. Tako svaki leš ima svoj “život”. Ovu razgradnju vrše protiti koji se formiraju u bakterije i crviće. Čim postoji nešto što jede to znači da postoji forma života. I kada više nema hrane - oni nestanu. Ali, ono što biolozi nazivaju našim precima, i danas postoji, kao na primer, alge i pljosnate gliste, ribe i to kao naši savremenici, a ne preci... Iz onoga što u embrionu liči na škrge ipak se ne razvijaju škrge. Život se očito razvija preko prostih ka složenim formama, ali one su samo nalik jedna drugoj. Da li evoluicija podrazumeva milione godina ili se sve događa mnogo brže? Nešto se očito nikada ne razvije u složeniju formu iz razloga što ima zadatak da baš u toj formi postoji i ima svoju ulogu. Tako svaki virus, svaka bakterija, svaka gljivica ima svoju ulogu. Ako je čovek najsloženija forma, onda svakako treba pomenuti da su postojali i drugačiji ljudi na Zemlji i da su izumrli, ali da se to iz nekog razloga prikriva. Oni

nisu hodali zemljom pre nekoliko miliona godina već samo pre nekoliko hiljada godina. Pogledajte malo likove na kamenu sa vinčanskih nalazišta. Ili iz drevnog Sumera? Da li vam liče na današnja lica? Ali razloga za “izumiranje” životnih formi ima više. Promene u elektromagnetnom polju Zemlje su svakako od najvećeg značaja. I one se u određenim periodima događaju. Neke vrste tada izumiru, druge se stvaraju. To svakako može dovesti do promena u sintezi prvobitnih kristala. Merkl je pronašao način da električnom magnetnom indukcijom uspori, pa čak i zaustavi spin elektrona i protona u molekulu što onda drastično menja fizičke karakteristike materije. Kanadski istraživač i eksperimentator Džon Hačinson već godinama vrlo efektno demonstrira kako se promenama u elektromagnetnom polju tope i seku metali na sobnoj temperaturi i podižu veliki tereti. DREVNI SUMERCI ZNALI ZA KRISTAL ŽIVOTA? Zanimljivo je da su neke informacije o geometriji “kristala života” ostavili drevni Sumerci koji su živeli pre 7000 godina. Tu poruku nastojao je da dešifruje na pravi način tek Džordž Merkl. Po Merklu ispostavlja se da su Sumerci znali tajnu života i neke fizičke zakone koje mi tek danas otkrivamo. Merkl je tako prepoznao i sumersku “bio mašinu”, zapravo skicu principa nastanka života. Njihovu poruku zato može da pročita samo onaj ko zna geometrijsku postavku subatomskih čestica. Jin i jang tako nisu suprotnosti, ako se ovako gleda, već komplementarnosti. Ne postoje u životu suprotnosti, već samo dopune. Život i smrt se tako samo međusobno dopunjavaju. Kakva forma života će se razviti zavisi samo od uslova u sredini. Ali, kako je sve celina u celini i ljudski organizam je jedan složeni eko-sistem u kome se stalno stvara život. Od stanja u organizmu kao medijumu zavisi i kako će protiti u njemu delovati, kako će se organizovati i koje će forme života stvoriti – koje bakterije, koje gljivice ili viruse. I , naravno, kako će se sve to manifestovati na naše zdravlje. SVAKA BOLEST OBUHVATA ČITAV ORGANIZAM Nažalost, naučnici su danas, posebno, kada je medicina u pitanju, razvojem specijalizacija izgubili pravu predstavu o životu, baš kao što se neki fizičari posebno bave samo atomima, ili samo česticama, i stalno otkrivaju nešto novo i time su okpirani, umesto da sagledaju celinu. Sve je u svemu, celina je u celini i ništa se ne može odvojiti, stav je koji zagovaraju današnji holističari. Tako je u medicinu poslednjih 100 godina uvedena loša praksa da se za svaku pojedinu bolest traži adekvatan lek. Dakle, jedna bolest traži lek i farmakobiznis ga stvara i prodaje. Tako je zatvoren krug, a razne bolesti se sa svojim “specifičnim” simptomima sve više šire. Odakle dolaze? Ko ih izmišlja? Ogovor je – dolaze iz samog organizma i ne mogu se nikakvim lekovima isterati i izlečiti dok se ne otkloni stanje koje ih je izazvalo. Antibios ništa ne leči jer je život neuništiv. A ljudski organizam je jedan eko-sistem koji stalno stvara život. Savremena medicina, na žalost uopšte ne obraća pažnju na stanje čitavog organizma, već samo na vidljive simptome.

Početkom 20. veka doktor Oliver W. Holmes je bio lekar koji je bio veoma uticajan i ugledan u svojoj profesiji. Bio je i široko obrazovan čovek. Da li je slučano još tada izrekao rečenicu: “Čvrsto verujem da ukoliko bi se čitava medicinska materija mogla potopiti na dno mora, čovečanstvi bi bilo mnogo bolje, a ribama mnogo lošije”. Čak 17 godina pre nego što je Paster sa svojom teorijom o mikrobima iz vazduha izašao kao svojom, poznata engleska medicinska sestra Florans Najtingel protivila se ovakvim shvatanjima. On je smatrala da infekcije predstvljaju simptom promenjenog stanja u samom organizmu, koje je ona nazivala čistim i nečistim stanjem. Za velike boginje je zapisla da je svojim očima videla kako ta bolest nastaje u neadakvatnim bolničkim smeštajima od prljavštine, prenatrpanosti i slabog provetravanja prostora gde su ležali bolesnici. Čistoća je po njoj bila najvažniji lek preko potreban pacijentima. To je zapisala 1860. Možemo samo zamisliti kako su tada izgledale bolnice. Šta bi vakcinacija tu promenila? Za razliku od promene u elektromagnetnom polju Zemlje koje mogu dovesti do velikih klimatskih promena, kataklizmi i izumiranja mnogih vrsta (jedan takav proces je upravo u toku), elektro-biohemijski debalans u ljudskom organizmu takođe se odražava na aktivnost protita (mikrozima) koji su po prirodi u svakom trenutku spremni da stvore neku novu formu života. Pitanje je samo kako će se nove životne forme stvorene u promenjenim uslovima unutar organizma odraziti na naše zdravlje. Priredila : Ivona Živković Promene u ljudskom organizmu mogu nastati usled energetskog disbalansa (kada organizam u dugom periodu troši više energije nego što unosi), usled kiselo-alkalnog disbalansa (kada čitav organizam postane kiseliji) i usled toksikacije uključujući tu i sve vrste radijacija. Dakle, mikroorganizmi koji se stvore u promenjenim uslovima u našem telu su posledica bolesti tkiva, a ne uzrok bolesti. To znači da svaka bolest zapravo obuhvata čitav organizam, a samo se manifestuje na nekom delu. Po zagovornicima teorije pleomorfizma, svi mikrobi koji se stvaraju u živom organizmu (ili mrtvom) imaju za cilj da svojim aktivnostima očiste zakiseljenu, odnosno zaprljanu sredinu. Kao što postoje životinje koje su po prirodi zadužene da jedu lešine, mnogi mikrobi jedu toksine koji su se kao produkti metabolizma našli u organizmu. I ovo je deo univerzalnog principa koji mnogi ljudi uopšte ne primećuju zbog izopačenog odnosa prema prirodi. Pogledajmo na trenutak širu sliku. SVE ŠTO DONOSI PROFIT POSTALO JE EKOLOŠKI PRIHVATLJIVO Domaći pas najradije se hrani otpacima sa ljudske trpeze uskraćujući tako obroke pacovima i na taj način se prirodno drži pod kontrolom pacovska populacija kao i drugi glodari. Za mačke je idealan obrok dnevno jedan miš. Očito je da su obe životinje prirodno ušle u ljudsku zajednicu čim je čovek počeo da jede meso. Psi i mačke na ulicama gradova su tako naši prirodni čistači (đubre od derivata nafte se ne može očistiti). Škola nas, međutim, uči kako su ljudi pripitomili pse i mačke, zbog lova i zabave. To je potpuna besmislica.

Drevni Sumerci su pre 7000 godina u kamenu ovekovečili svoje pse , čuvare i čistače. A danas... Zlokobni naftno-hemijsko-farmaceutski kartel, logično, više voli da prodaje preparate za deratizaciju i dezinsekciju (koji imaju dvostruko "koristan" učinak jer toksikuju i ljude i životinje i stvaraju nove pacijente) nego da dozvoli postojanje ovih prirodnih uništitelja u ljudskom okruženju. Ali, profit donosi i prodaja konzervirane hrane za pse i mačke, buvljih orglica, vakcina protiv besnila, mašnica, ogrlica, torbica, ali i hemikalija za pseću eutanaziju i sl. Zato se savremena satanistička civilizacija bavi njihovim genetskim uobličavanjem po estetskim merilima koja su prirodi potpuno strana i zato vrlo podložna bolestima. Tako je ova bolešljiva kućna igračka otvorila novo tržište za veterinarske medikamente. Psima nije mesto u stanovima, već upravo na ulicama gradova. Sa druge strane ulični psi, prirodni čistači, masovno se ubijaju i sterilišu, što stručno rade pseći "lekari" i to se naziva "čišćenjem ulica" i prevencijom zbog navodne "pojave besnila". Tako se s vremena na vreme preko medija plasira dramatična kampanja kojom se građani plaše psima lutalicama, nakon što je neki ulični pas nekog ujeo. Istina je, međutim, da ljudi svakodnevno besomučno napadaju, šikaniraju i ubijaju pse, dok izmišljeno besnilo (latentni oblik koji je prirodan) ima za cilj prodaju vakcina protiv besnila i tetanusa i konstantno održavanje straha. Ove slike necete naći nikada na naslovnim stranama medija. Veterinarski biznis počiva na istim principima kao i humani - lažna edukacija, lažni lekovi, lažno lečenje. Jedino je profit pravi. O tome kako su se u ovaj biznis uklopili neki navodni "zaštitnici životinja" , takozvane "ekološke službe" i korumpirani "stručnjaci" za račun farmakobiznisa, možete više pročitati ovde. Kako je beogradska vlada jedan "ekološki problem" 2005. rešila bojnim otrovom strihninom u sred stambenog naselja, možete pročitati ovde. Nemački lekar Matijas Rat, koji je otvoreno ustao preko svoje "Rath Foundation" u borbu protiv naftno-farmaceutskog kartela, kaže: " Kroz čitav 20. vek se u celom svetu išlo sa sistematskim zamenjivanjem prirodnih terapija, koje se nisu mogle patentirati, sa terapijama koje su mogle biti patentirane, pa su tako nastali sintetički profitabilni lekovi". (U srpskom jeziku, na žalost, za ovakve hemikalije koristi se neadekvatna reč lek. Mnogo je prikladniji naziv droga, farmaceutik ili medikament. Medikament nije lek već sredstvo za ublažavanje simptoma. Svi medikamenti su u osnovi sintetički alkaloidi, često napravljeni iz derivata nafte). "Oni su odgovorni za smrt stotina miliona ljudi koji i dalje umiru od kardiovaskularnih bolesti, raka i drugih bolesti koje bi mogle biti sprečene i odavno iskorenjene". "Ova prevremena smrt miliona ljudi nije rezultat slučajnosti niti nehata. To je sistematski organizovano voljom zbog interesa farmaceutske industrije i njenih investitora sa jedinim ciljem da što više prošire tržište za svoje medikamente, tržište koje vredi trilione dolara", poručuje doktor Rat.

Upravo ovaj kartel stoji iza formiranja EU, velikog tržišta kojim oni dominiraju i u kome postavljaju vlade i ministre u mnogim zemljama. Učinjeno je to i u Srbiji. Dr Rat posebno ističe Nikolasa Sarkozija i Angelu Merkel, kao njihove pione. UKLANJANJE SIMPTOMA UMESTO LEČENJA Ali, ono što u organizmu, kao eko-sistemu u kome se stalno stvara život, predstavlja opasnost nije prisustvo mikroba već nagomilavanje otpadnih produkata njihovog metabolizma. To su toksične materije koje ulaze u krv i cirkulišu po čitavom telu. Lekari danas lako izlaze na kraj sa mikrobima, lokalizuju ih i na njih se deluje antibioticima. Simptomi se tako ublaže, ali toksini njihovog metabolizma ostaju u krvi i ostalim tkivima. "Rešio sam da ili napustim profesiju ili da nađem uzrok bolestima" zapisao je još početkom dvadesetog veka američki lekar Džon Tilden (1851- 1940), autor dve veoma zanimljive knjige "Toksemija" i "Konstipacija". Baš kao i Florans Najtingejl doktor Tilden je na osnovu svoje dugogodišnje lekarske prakse tvrdio da su mnoge zarazne bolesti jednostavno posledica nezdravih uslova života. "Velike boginje se smatraju jednom od najzlokobnijih zaraznih bolesti i opšte je uverenje da se osoba izložena ovom virusu uvek razboli ukoliko nije zaštićena vakcinom. Ovo je jedno od najglupljih preterivanja koje se nalazi u medicinskoj literaturi. Moje iskustvo je da veoma malo ljudi zaradi velike boginje kada se njima izloži", zapisao je Džon Tilden. Identično je i iskustvo američkog doktora A.R. Kembela (1865 -1931) koji je radio kao lekar u Teksasu u vreme kada su tamo harale velike boginje. On je otkrio da se velike boginje prenose ujedom insekta nazvanog sobna stenica tj. Cimex Lectularius. Kembel je i dokazao da velike boginje nisu zarazna bolest koja se prenosi preko vazduha, već da se stenice legu u močvarnim područjima oko ljudskih naseobina i konstruisao je na tim mestima specijalna staništa za njihove prirodne neprijatelje - slepe miševe. I bolest je iskorenjena bez vakcinacije. Iako je tada bio nominovan za Nobelovu nagradu, Kembel je nikada nije dobio. Znate ko kontroliše Nobelovu nagradu? Naravno, naftno-farmaceutski kartel. I braća Nobel su bila među prvim naftašima. Dr Kembel i njegova veštačka staništa za slepe miševe u Teksasu. Farmakobiznis koji proizvodi i prodaje vakcine protiv velikih boginja ostao bi bez velike zarade kada ne bi postojao paničan strah od velikih boginja i ostalih "teških zaraznih bolesti". Zato je uterivanje straha od ove opake bolesti deo marketinške strategije. Preko 20 miliona vakcinisanih Jugoslovena 1971. samo je bio dobar biznis, kada je otkriven slučaj jednog Šiptara sa Kosova zaraženog velikim boginjama koji se upravo vratio sa hadžiluka u Meki. Iako je putovao preko Iraka, zanimljivo je da se Iračani nisu vakcinisali. Jugoslavija je izabrana jer je Josip Broz Tito imao autoritarnu vlast i za samo 48 sati izvršena je mobilizacija svih zdravstvenih službi i izvršena vakcinacija. A Kosovo je i danas rasadnik mnogih bolesti upravo zbog nehigijene stanovništva. I taj biznis je još 1930. godine predvideo Džon Tilden: "Nema dileme da je adekvatna sanitacija gotovo uništila ovu bolest (velike

boginje) i pre ili kasnije će je iskoreniti potpuno. Naravno, kada dođe vreme da se to utvrdi, reći će se da je to zbog vakcinacije". Mnogi lekari danas su u ovo ubeđeni. Da nisu, bar ne bi vakcinisali sopstvenu decu. Širenje straha od zaraznih bolesti je deo marketinga proizvođača vakcina. HRONIČNA ENERVACIJA Sa nestankom simptoma, smatra se danas da je i bolest izlečena. Ali, stanje u kome ostaje organizam u dugom periodu Tilden je nazvao toksemijom. Ona traje i hronično iscrpljuje organizam. Kada dođe do neke akutne upale ili procesa Tilden je to opisao kao - kriza toksemije. Umesto da se tada leči čitav organizam, pogrešno edukovani lekari ponovo posežu za otklanjanjem akutnih simptoma. "Bolest nastaja kada je eliminacija otpadnih produkata iz nekog razloga blokirana. Normalni ćelijski metabolizam stvara te otpadne produkte. Ono što zovemo bolešću je zapravo kriza toksemije kada telo čini dodatne napore da ukloni nataložene toksine koji su posledica pogrešnog načina života", zapisao je Tilden. Za to organizam troši dodatnu energiju koju ne može da nadoknadi, i to vodi do hroničnog energetskog iscrpljivanja organizma, odnosno enervacije. "Uopšte hronično preterano korišćenje nervne energije dovodi do iscrpljivanja. Mnogo ljudi traći nervnu energiju, dok se umesto hrane kao energetskog izvora koriste stimulatori. Prejedanje čak predstavlja više od podsticaja i ono je potpuno kontraprioduktivno". "Strah i druge emocije, zajedno sa preteranim ponašanjem može se računati kao stimulišuća navika". "Bolesti se leče kada se otkloni uzrok. Uzroci bolesti su navike korišćenja stimulatora kao kafe, čokolade, alkohola, šećera i druge hrana koju koristimo da se stimulišemo i uzbudimo". Stimulatori organizmu ne daju energiju već kao droga vrše nervni podsticaj pa kao efekat imaju energetsko delovanje koje nam trenutno koristi, dok dugoročno ono predstavlja energetski odliv. Ne zaboravimo da hranu uzimamo da bi smo se snabdeli energijom, jer bez energije nema života. Proteini su, takođe stimulatori koji učestvuju i u izgradnji mase, ali su slab izvor energije. Videćemo kasnije zašto. Ovome treba dodati i preterane fizičke aktivnosti, previše rada, emocija, ali i neproduktivan seks (pogađate li u čijem su vlasništvu mediji koji promovišu seks kao veoma zdravu aktivnost?) - ima za posledicu iznurivanje. Da li je onda bodi bilding ili redovan sportsko rekreativan život nakon napornog rada stvarno zdrav ili je i tu prste umešao isti kartel preko svojih medija, zaključite sami. Jednostavno, kada je utrošak energije veći od unosa, čitav organizam mora da se tome prilagodi i počinje unutrašnja redukcija u potrošnji. Efekat svega ovoga je da organizam troši više nervne energije nego šo je dobija i što hronično dovodi do iscrpljenosti i slabljenja imunog sistema. Evo kako ga je Tilden opisao nastanak kancera pre 70 godina: "To je udaljen kraj zapaljenskog procesa čiji približni početak može biti bilo koja iritacija. Na primer: ukoliko se održava loša ishrana, kisela fermentacija prvo iritira

mukus membrane stomaka; iritacija postaje upala, potom ulceracija, potom zadebljanje i naslage, što na kraju uzrokuje kancer". "Kraj je degenaracija od nedostatka kiseonika i sa hranom u raspadanju, septički materijal ulazi u cirkulaciju postavljajući hroničnu septičko trovanje nazvano kancer kaheksija. Bolest je uobičajeno manifestovanje univerzalnog iznurivanja". Dr Tilden je još tada kritikovao parcijalan način lečenja mnogih bolesti: "Organ koji pati od mnogih kriza toksemije je otkriven - to može biti ulcer stomaka, i onda se ulcer leči. To može biti žučni kamenac, onda se on izvadi, može biti fibroidni tumor u materici i on se odstrani. Isto se može reći za druge efekte medicinsko oružje je osloboditi se efekta izlečiti simptom. Ovo je prihvaćeno u javnosti kao efikasan tretman bolesti. Ali to nije najgora greška. Hirurzi jednostavno nemaju ni najmanju ideju o tome šta je uzročnik efekta (simptoma) koji vešto uklanjaju". Hirurgija u onkologiji danas je najdrastučniji primer takvog "lečenja". Odsecanjem tumora, za onkologe je posao završen. Remisija se smatra izlečenjem. Pojava novog tumora ili metastaze, nakon nekoliko godina je "božija volja". "Kijanje, kašljanje, iritacija, groznica itd, predstavljaju pokušaje tela da se očisti od toksičnih elemenata, i ponovo povrati ravnotežu. I to su obično dobre stvari i treba ih podsticati, a ne potiskivati". Dr Tilden je za sve bolesti sugerisao vruće kupke, post, klistir i odmor. KAKO POSTAJEMO KISELI Za protite (Bešamove mikrozime) ljudski organizam je medijum u kome će se oni grupisati i oblikovati u određene životne forme i u zavisnosti od kiselosti sredine. "Ako bih ponovo živeo, posvetio bih se dokazivanju da mikrobi traže svoje prirodno stanište, obolelo tkivo - pre nego da su oni uzročnici obolevanja tkiva" zapisao je nemački lekar dr Rudolf Virchau. Tako, ukoliko se neadekvatnom ishranom stvore uslovi za razvoj patogenih mikroba, oni će se sasvim komotno razvijati. Sve što je živo jede, a produkti njihovog metabolizma naći će se u našem telu. Nije li i rimski onkolog Simoncini otkrio da skori svi oboleli od kancera godinama nose u sebi gljivicu kandidu? Posebno dobar ambijent za razvoj mikroba je kisela sredina. A ona se stvara upravo preteranim unošenjem proteina u organizam. Prehrambena industrija je zbog svog profita učinila da danas unosimo ogromne količine proteina. Stanje u organizmu koje tako nastaje biolog i nutricionista doktor Robert O. Jang (koga moćni lekarski krugovi u SAD ne priznaju kao stručnjaka, već smatraju šarlatanom) naziva latentnom "acidozom". Ona je preduslov za nastanak skoro svih degenerativnih bolesti. Evo kako ovaj "šarlatan" vidi uzrok nastanka mnogih bolesti. Normalan pH krvi je uvek 7.40 i to je neutralna vrednost. Kada je krv u pitanju ovo je konstanta. Samo malo odstupanje može dovesti do kome. Ali, pljuvačka i urin pokazuju promenjive vrednosti u zavisnosti od metabolizma. Za urin idealna neutralna vrednost je 6.8 a za pljuvačku 6.4. Sve ove promene imaju za cilj da održe konstantnu pH vrednost krvi (tkiva u tečnom stanju kako je definisao Antoan Bešam), pH (potencijal Hidrogena) meri se na skali od 1 do 14. Najnižu vrednost imaju jake kiseline koje nagrizaju metal i kosti. Upravo ove jake kiseline se u organizmu stvaraju razlaganjem proteina. Slabe

kiseline su one koje se nalaze u sirćetu ili limunu. Kada se nađu u solociji, slabe kiseline se ne razlažu u potpunosti (ne jonizuju se) kao što je slučaj sa jakim kiselinama. Sirće zato ne pravi rupe na odeći i ne nagriza kosti i metal. Razlog je taj što se one ne razlože u potpunosti na kiselinu i delimično bazu, već ostaju delom soli koje nastaju kada se kombinuje jedan jedan molekul kiseline i molekul baze. One tako neutrališu jedna drugu, pa sirćetna i limunska kiselina, vinska kiselina i sve druge kiseline u voću ne ostaju kao kiseline u telu. Slabi kiseli deo iz voća se kombinuje sa vodom i pretvara se u ugljeničnu kiselinu, koja se onda razlaže na ugljen dioksid i vodu. U tom obliku se izlučuju iz organizma. Ugljen dioksid izdišemo, a vodu izbacujemo preko bubrega. Pošto voće sadrži u sebi minerale koji su bazni oni ostaju u organizmu da popune prazninu koja je ostala iza minerala koji su potrošeni u procesu neutralizacije ovih kiselina. Limun tako iako veoma kiseo, deluje na organizam alkalno. Suprotno se događa sa izbacivanjem jakih kiselina iz proteina. Kada se protein razloži u našem telu, razloži se na tri jake kiseline: sumpornu, azotnu i fosfrornu. Ove tri kiseline su toliko jake da ne mogu da prođu kroz bubrege jer bi ih sagorele, a ne mogu da se razlože na ugljen dioksid i vodu. One zato moraju prethodno da se alkalizuju tako što za sebe vežu neki molekul baznog minerala iz organizma kako bi se konvertovale u neutralne soli i kao takve bezbedno prošle kroz bubrege. Tako se sumporna kiselina uglavnom izlučuje kao so natrijuma, kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma jer su to osnovni bazni minerali u telu i njih ima u izobilju. Sumpor u sumpornoj kiselini može da se kombinuje sa kalcijumom iz kostiju i izlučuje se kao kalcijum sulfat. Ova so ne oštećuje bubrege kada prolazi koz njih, ali zato njeno formiranje kosti lišava kalcijuma. Proces razgradnje jakih kiselina tako neminovno lišava organizam minerala, pa sam organizam vremenom postaje kiseliji. Tako se termin latentna "acidoza" odnosi na ovaj fenomen ukupne mineralne deficitarnosti i pojačane kiselosti čitavog organizma. Latentna "acidoza" nije ono što se u medicini naziva acidozom, jer se u ovom slučaju pH krvi ne menja. "Biti deficitaran sa mineralima je isto kao i biti zakiseljen", kaže dr Jang. Dakle, osteoporoza nije posledica starosti već demineralizacije organizma. Gubitak minerala vidimo kao starenje. Glavni razlog gubitka minerala iz organizma je prekomerno unošenje proteina koji se ne nalaze samo u mesu nego i u mleku. Organizmu jesu potrebni proteini, ali samo do 40 grama dnevno. Prosečni Amerikanac danas dnevno unosi preko brze hrane (burgera, hot dogova) i do 200 grama. Jedna jaka srpska pljeskavica ima i preko 50 grama proteina. Robert.O. Jang OPASNO MLEKO Fenomen hiperproteinizacije nastaje i zbog svakodnevnog konzumiranja kravljeg mleka. Ovo mleko ima tri puta više proteina nego humano majčino mleko, naglašava dr Jang. Velike količine proteina iz mleka se konvertuju u kiseline i ove kiseline raskvase više kalcijuma u kostima nego što ih organizam unese sa mlekom. Lako je izmeriti količinu kalcijuma koja se na ovaj način unese u organizam i količinu koja se "iznese" kroz urin i digestivni sistem, kaže Jang.

Tako je kravlje mleko, po Jangu, glavni uzročnik osteoporoze. Po njemu, apsolutna je laž da mleko gradi jake kosti. Ovome treba dodati i činjenicu da se 50 odsto kalcijuma iz pasterizovanog mleka ne absorbuje jer su u njemu prethodno ubijeni svi enzimi. Da apsurd bude veći, pasterizacija ne ubija baš sve bakterije, jer se prenosi salmonela. Svaki seljak zna ukoliko se tele hrani pasterizovanim mlekom da će ono za nekoliko meseci uginuti. Ogroman procenat ljudi je i alergičan na mleko, ali industrija mleka je profitabilna i ona će učiniti sve da preko korumpiranih "uglednih" lekara i medija koje kontroliše promoviše pijenje mleka kao zdravo za decu i odrasle, posebno stare ljude koji pate krtih kostiju. Dodajmo još i to da se minerali mogu uneti u organizam samo kada su u koloidnom obliku. Kupovni minerali neorganskog porekla se u organizmu ne absorbuju. PREVARA NAZVANA "POVIŠENI HOLESTEROL" Ove činjenice nisu bile nepoznate, pa je još 1977. američki senator Džordž Mek Govern predstavio listu korisne hrane za Amerikance. Na vrhu liste se nalazila preporuka da se smanji konzumacija proteina. Godinu dana kasnije ovo je uklonjeno iz kongresnih beleški i industrija mleka i mesa zamenila je to strahom od previše holesterola. I ovde je skovana nova prevara. Iako je holesterol prirodan sastojak krvi neophodan za rad nekih hormona i izgradnju ćelijske opne, izmišljena je priča da pojačan nivo holesterola izaziva taloženje masnih kiselina na unutrašnjim zidovima krvnih sudova. Da , masti se talože, ali ne zbog viška holesterola u krvi, već da zakrpe pukotine u ćelijskom endodermu krvnih sudova koje nastaju usled nedostatka vitamina C (što je utvrdio proslavljeni Lajnus Pauling). Ovaj vitamin se ne proizvodi u ljudskom organizmu, a neophodan je u procesu ćelijskog metabolizma. A da bi se vitamini transportovali moraju imati dovoljno minerala. Kako je sve povezano! Tako se pukotine koje nastaju u endotelu krvnih sudova i popunjavaju onim čega ima u krvi, a to su lipidi. Kada su ove pukotine suviše velike i kada probiju krvne sudove nastaje poznata bolest od koje su patili mornari - skorbut. Proteini su pored svega navedenog i negativan izvor energije, jer su zapravo jaki energetski stimulatori. Mada protein može doneti četiri kilokalorije na gram telesne mase, njegov efekat je u suštini stimulativan. Pored lekova, farmaceutskih ili drugih, protein je najstimulativnija stvar koju konzumiramo, naglašava dr Jang. Kafa , na primer, učiniće da budete u energetskom podsticaju oko jedan sat, biftek podstiče organizam za pet sati aktivnosti. Ali, ukupno gledano za razlaganje proteina i eliminaciju produkata proteina potroši se više energije nego što se u telo na taj način unese, pa je dugoročno energetski bilans negativan. Ovakav način ishrane u dugom periodu dovodi do enervacije. Na osnovu ovoga sastavljena je poznata "visokoproteinska redukciona dijeta". Tako možete izgubiti na težini ishranom sa puno proteina, ali vam niko neće reći kakve su dugoročne posledice ovakve dijete. Očito, sve je dobar biznis. " Lečenje" ljudi - najbolji. Uobličavanje sveta i svega u njemu , živog i neživog u skladu sa profitom, to je današnja globalna politika. Ona počiva na satanističkoj filozofiji koja tvrdi da je svet

nesavršen i da ČOVEK ima pravo "bogom dano" (Annuit coeptis) da ga prekroji po svojim potrebama. Da ta tvorevina ne funkcioniše najbolje pokazuju nove bolesti koje se stalno pojavljuju. Pitanje je samo trenutka kada će satanističko "najprofitabilnije tržište" - ljudski organizam, izgubiti sposobnost funkcionalnog saomorganizovanja i preći u trajno degenerisanu formu kojoj će odmah po rođenju biti neophodne skupe hirurške korekcije. POSLEDICE NAGOMILAVANJA KISELINA I IMPREGNACIJA TKIVA TOKSINIMA Priredila: Ivona Živković SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU Denis Mejer i Robert Miler u svojoj knjizi "The New Biology" tvrde da prekomeran unos proteina predstavlja za organizam veliki problem, ne samo zbog velike potrošnje baznih minerala kojima mora da neutrališe jake kisline na koje se ovi proteini prilikom varenja razlažu, već i zbog nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina uopšte neutrališu. Naime, organizam ne može sam sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih minerala, pa on pokušava da problem viška jakih kiselina reši tako što će ih negde u organizmu uskladištiti. Tako krv pokupi kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu i izluče iz organizma i transportuje ih najpre do vezivnog tkiva, koga u telu ima najviše, i one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne menja. Vezivno tkivo, zapravo, funkcioniše kao organ i to je najveći organ u telu. Sastavljen je od ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana. Kako se ova vlakna sve više usitnjavaju bukvalno drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao fina “građevinska skela” koja svaku ćeliju okružuje. Ovaj organ naziva se još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a moderna anatomija ga još naziva predbubrežni organ upravo zato što se u njemu skladište kiseline pre nego što će se neutralisne isporučiti bubrezima. Deo ovog organa su i svi mišići u telu. Ukoliko se previše kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do bolova i upala. “Fibromialgia je svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O. Jang. I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN Prostor ograđen ovim finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”, po nemačkom naučniku koji ga je opisao. Tu je i međućelijski prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane, kupaju i čiste svaku ćeliju i tako odnose otpadne produkte koje su ćelije izbacile metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ u medicinskim knjigama uopšte ne pominje, već se samo opisuje međućelijski prostor, ali ne kao organ. KISELO ALKALNO Da li je život na Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj vodi kada se natrijum hlorid pocepao na hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat? Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva zdravo funkcionisanje ljudskog organizma sa svim životnim formama koje su u njemu. Svako odstupanje, kao što ćemo videti, stvara nove životne forme.

Zagovornici nove biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje spadaju i R. Jang, D. Majers i R. Miler ) , na osnovu ovog disbalansa izvode svoju teoriju nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice Pasterove teorije ignorišu i osporavaju mu stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok svih bolesti nedovoljno snabdevanje organizma bazama. A ovo snabdevanje se vrši unosom koloidnih baznih minerala putem voća i povrća. Neorganske minerale organizam ne prima, pa zato da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i sitne, postoje biljke. BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA Kiseline i baze imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik Fridrih Sander ih je nazvao “bazna plima” i “bazna oseka”. Tako je pomenuti Pišingerov prostor najalkalniji oko dva sata popodne (nakon doručka i ručka) i to je bazna plima, kada se bikarbonati stvaraju u želudcu. Kiseline dostižu svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i Sander je to nazvao “baznom osekom”. Ove kiseline, koje su privremeno deponovane u vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do jutra treba da budu izbačene iz organizma sve kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu međućelisjki prostor i neutrališu kiseline. Samo tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se kao urin. KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE U normalnim uslovima, ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove za varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat. Koliko se proizvede molekula kiseline, toliko se stvori molekula bikarbonata (baze). Hlorovodonična kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat ide preko krvotoka do pljuvačnih žlezda i kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu (deo creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo su alkalne žlezde tela i u njihovim sokovima mora biti natrijum bikarbonata. Preko krvotoka bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora gde vrši pomenuto “zapljuskivanje” i neutralizaciju privremeno uskladištenih kiselina. Ono što preostane od bikarbonata pokupe jetra, pankreas, dvanaestopalačno crevo. Ukoliko organizam ne unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše proteina (koji se razlažu na jake kiseline) , natrijum bikarbonat se potroši za neutralisanje kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za alkalne žlezde (jetru, pankreas, dvanaestopalačno crvo...) pa one ne luče adekvatne sokove i enzime. Varenje se ne može odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa želudac tada mora da proizvede više kiseline kako bi istovremeno stvorio više baze. U tom slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri. Tako Majers, Miler i Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica stvaranja previše kiseline već primarno posledica deficita baznih elemenata. Ova pojačana aktivnost želudca troši više energije čitavog organizma, pa hronično dolazi i do iscrpljivanja organizma. Dešava se da baze nema dovoljno ni da se počiste deponovane kiseline iz vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje tu uskladištena u dugom vremenskom periodu, što vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo opisali u prošlom broju kao latentnu “acidozu”. ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA Ova poremećena funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom dovodi do

acidifikacije creva jer kiseline iz želudca ne uspevaju da se neutrališu i prelaze u creva pa nastaje njihova upala. Podsetimo, život je, po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za razvoj samo menja oblike. Poremećen pH u crevima pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima odgovara baš takav sredina i nastaje rast mikroba kojima tu nije mesto što se naziva disbioza. Razvijaju se gljivice (npr. kandida) i bakterije i, pošto se hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne produkte koje ispuštaju u creva i još više ih acidifikuju (kisele), dok se u čitavom organizmu održava stanje latentne “acidoze”. Dakle, umesto da se hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da fermentira. Bakterije se hrane primitivnim procesom fermentacija čiji je produkt alkohol. Tako može nastati ciroza jetre kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno alkoholno piće. Kao kada se pravi vino, proces fermenatacije može početi da se odvija loše i pređe u truljenje. Sirće i druge truleži se tada stvaraju u stomaku i ta sirćetna kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i gasove i nadimanje. Krv tako pokupi sa hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i toksini počinju da cirkulišu po čitavom organizmu. I ovde, za živ organizam (koji je sposoban da se sam organizuje i održava u životu), nastaje novi zadatak: kako se ovih toksina osloboditi? Organizam se po prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih izbaci ili, ako to ne uspe, on pokušava da ih negde deponuje i drži pod kontrolom. HOMOTOKSIKOLOGIJA Još 1955. nemački lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905 -1985) pokušao je da razne simptome bolesti sintetiše i objedini ih u jedan jedinstveni funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove homotoksikoligije - procesa koji se odvija u organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu koju organizam vodi mi vidimo po simptomima koji su danas prihvaćeni od strane konvencionalne medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu možete videti ovde. Međutim, sa gledišta onih koji podržavaju novu biologiju i holistički pristup u lečenju, bolesti su upravo posledica nastojanja organizma da se izbori sa toksinima i disbiozom. Po doktoru Rekevegu ova borba organizma sa toksinima se odvija u šest faza: Prva je faza eksekrecije (izlučivanja), kada organizam pokušava da izbaci višak toksina preko svih telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina...) To može biti u obliku proliva ili pojačanog lučenja mukusa gde god se on pojavljuje što uključuje i bronhitis i alergije itd. U drugoj fazi nastaje reakcija – kada organizam pristupa uklanjanju toksina podizanjem temperature, raznim upalama, gorušicom, mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne bi li ona napala mikrobe i toksine i progutala ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim membranama, konstipacija itd. Ukoliko su ove dve faze bile neuspešne, nastaje treća faza – deponovanja toksina. Oni se tada skladište negde u telu i to najpre periferno tamo gde neće remetiti osnovne životne biohemijske procese. Ali, ako se toksini vremenom nagomilavaju, organizam ih odlaže sve dublje i dublje u sistem, tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u

samim vitalnim organima – krvnim sudovima , srcu, kao i u organima gde je odbrana imunog sistema najslabija- “locus minoris resistentie”. Sve navedene tri faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih dejstava potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove tri faze bile neuspešne, nastaju dalji procesi čišćenja koji ostavljaju trajne posledice. Organizam tada pokušava da razaranjem pojedinih lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi vitalne životne procese. Tako se u četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko tkivo (kao kod tetovaže na koži kada se boja koja je toksin, trajno impregnira u kožu). Impregnacija toksina se često manifestuje bolešću nekog najmanje otpornog organa. Ukoliko se hlorovodonična kiselina npr. ili toksin impregnira u želudcu, stvara se ulcer. Ukoliko se u kožu kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara ulcer. Peta faza je degeneracija i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili organska struktura u organu. Tuberkuloza creva je faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”. Ona se tako pojavljuje da pojede mrtve ćelije toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje su postale pune toksina “helicobacter pylori” izjeda upravo zato jer ne postoji drugi način da ih se organizam otarasi. Tako organizam izjede sopstveni deo, kako bi se sprečio širenje toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo još jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam stvara, već se sam i održava. Tako, “helicobacter pylori” nije uzročnik ulcera već posledica ulcera, tvrdi Jang. Po njemu, uzrok ulcera je latentna “acidoza”. “Helicobacter pylori se danas nalazi u želudcu jedne trećine odraslih Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The Atlantic Monthly”, A New Germ Theory, 1999.. Šesta faza predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez fiziološke fukcije) i to je nastanak kancera kada je oštećen ćelijski materijal. [Homotoxicology, The Core of a Probiotic and Holistic Approach to Medicine, Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag, 1990] I kancer želudca i debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu, poslednji odbrambeni šanac za “re-generisanje”. Toksini su tada postali toliko impregnirani i ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK ugrožen. Intoksifikovane ćelije počinju da se umnožavaju bez kontrole samo da bi se održale u životu. Toksični trulež u središtu tumora je združen sa mikroorganizmima. Ovi mikrorganizmi su nazivani različitim imenima, ali se u poslednje vreme nazivaju Siphonospora polymorpha (što im je dala proslavljena Virdžinija Livingston) ili Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u knjizi “Lek za sve bolesti”. Tanko crevo u koje jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas svoje alkalne sokove i enzime za varenje, teško, zapravo nikada ne postaju mesto razvoja kancera jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada ne postaju kiseli. Kancer je najkiselija od svih bolesti. MEDIKAMENTI Jang posebno ističe da jače kiseline od proteina oslobadjaju medikamenti (“lekovi”). Većina njih su alkaloidi koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti moraju da se konvertuju

prvo u njihove adekvatne jake kisline, azotnu kiselinu u ovom slučaju, i onda u mineralne soli, natrijum, kalijum ili kalcijum nitrat pre nego se izluče iz tela. Aspirin kao i svi antiinflamatori za artritis, u dugom periodu koišćenja zapravo pojačavaju artritis. Razlog je što se svi oni u organizmu prilikom razlaganja konvertuju u jake kiseline koje se onda neutrališu bazama pre izbacivanja. Kada telo ne može da se izbori sa previše kiseline koju unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline odlažu su zglobovi. Deponovanje jakih kiselina ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se uzima iz otečenih zglobova koji je uvek kiseo. Da ponovimo, svi farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički alkaloidi napravljeni iz derivata nafte. Nafti nije mesto u ljudskom organizmu. Sve ovo je medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena medicinska praksa koja se kao i nauka i edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih centara i organizacija koje su prihvaćene kao zdravstveni autoriteti (kao na primer Svetska Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su kontrolom naftno-farmaceutskog kartela. Tako je savremena medicina postala najobičnija prevara, način da se od uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac. Umesto toksina uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom toksikacijom), simptomi bolesti se ublažavaju, dok se uzroci maskiraju, a energetski iscrpljeni oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama. “Kvar” pojedinih tkiva ili organa se hirurški popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod mašine. Čak i vitalni organi postali su predmet zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je svakako najmonstruoznija doktorska veština. Odmah do nje je onkologija gde su najveće žrtve žene. Tako je poražavajuća istina da moderna medicina poslednjih pedeset godina uopšte i ne leči. Kada je nekoliko američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od savremene medicine” (Death by modern medecine” javnost je bila šokirana podatkom da je od lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936 pacijenata. “2,2 miliona ljudi je završilo u bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20 miliona ljudi je nepotrebno pilo antibiotike koji su im prepisni zbog prehlade, a izvršeno je 7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i čak 8,9 miliona je nepotrebno hospitalizovano”. Sve ovo plaćeno je stotinama miliona dolara - nepotrebno. Srbija je, na žalost, nakon politčkih promena 2000. godine dobila vladu i (nezamenjivog )ministra zdravlja koje je postavio upravo ovaj kartel. Stalno medijsko zastrašivanje građana porastom malignih oboljenja i navodna borba u prevenciji kancera ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih aparata, dok se na pravoj prevenciji i otklanjanju uzroka raka u stvarnosti ne radi ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u Srbiji danas je životna okolina toksikovana radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna hrana, uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda sve više potpada pod kontrolu stranog faktora , semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija pretvara u veliku deponiju za potrebe Evropske Unije. Farmakokartel je i ovde stavio jednog, po svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića. Sva sreća da bar neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da shvataju da se bolesti moraju tretirati holistčki, prirodnim metodama.

BIZNIS SA PROTEINIMA Prekomerno, ali profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja za ishranu predstavlja takođe teško zagađivanje životne okoline. Sama proizvodnja proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte. Ekskretivni produkti pilića, prasića i drugih domaćih životinja koje se veštački uzgajaju iznose 16,6 milijardi tona godišnje, a to je 60 puta više nego što proizvede čitava ljudska populacija za koju se tvrdi da je prekobrojna . Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi - pogađate ko. Za ove životinje (pojenje i održavanje higijene) koristi se 240 triliona galona vode godišnje, odnosno 7.5 galona u sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na planeti tušira 8 puta dnevno. To je više vode nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi zajedno. Po podacima UN oko 990 litara vode je potrebno da se proizvede jedan litar mleka. Od ovih životinja se emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida godišnje, što je 40% više nego što emituju automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN. Ogromne površine zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane, nepotrebno se krčme šume, erodira zemljište itd. Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji je u potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim potrebama. ISTINA O KRAVLJEM MLIJEKU Mlijeko kao hrana – da ili ne? Mediji i svijet oko nas tvrde kako ne možemo bez mlijeka. Pogledajmo zanimljive činjenice u vezi ove tvrdnje. Krava proizvodi dnevno oko 3 l mlijeka. Ta će količina biti dovoljna da krava prehrani svoje tele koje je sposobno probaviti to mlijeko koje je za njega prirodno. Glavna bjelančevina u mlijeku naziva se kazein i za njega je potreban poseban oblik probavljanja, posebni enzim – renin koji se nalazi u burazima telića. Tele će proizvesti iz omotača svog buraga enzim renin koji mu je potreban kako bi probavio mlijeko. Kazein - bjelančevina u mlijeku je posebno prilagođena kako bi odgovarala potrebama svake vrste što znači da će ona imati aminokiseline koje su potrebne toj vrsti. Količina bjelančevine u mlijeku odgovarat će potrebama rasta tog organizma. Krave su uzgajaju radi mlijeka I one su genetski predodređene za proizvodnju mlijeka. Što je to dobro u mlijeku? Bogato je kalcijem i bjelančevinama a, ako ne budete dobili kalcij iz mlijeka iskrivit će vam se noge i kralježnica. Sve životinje na svijetu kalcij dobivaju iz mlijeka. Sve, osim krava. Izgleda da ga one dobivaju iz trave. Mi smo naučili piti puno mlijeka, ali znanost nam govori da od svih sisavaca ljudsko mlijeko ima najmanji sadržaj bjelančevina I najmanji omjer kazeina prema sirutki. Zašto u ljudskom mlijeku ima najmanje bjelančevina? U ljudskom mlijeku ima ih 1,2 ml na litru mlijeka. Potrebno je 120 dana da ljudska beba udvostruči svoju težinu. Kod mlijeka konja, to je 2,4 - dvostruko više i potrebna im je polovica tog vremena da udvostruče svoju težinu, za 60 dana. Kod krava je 3,3. i njima je potrebno samo 47 dana da udvostruče svoju težinu.

Koze imaju 4,1 kazeina i njima je potrebno samo 19 dana da udvostruče svoju težinu. Kod pasa je to 7,1, a osam dana da udvostruče svoju težinu. Još više kod mačaka, 7,5, a sedam dana da udvostruče svoju težinu. A kod štakora 11,8, a 4,5 dana im je potrebno da udvostruče svoju težinu. Ako je bjelančevina ono što želite iz mlijeka trebali biste piti mlijeko štakora. Razmislimo o ovome: kada je krava dala život teletu to tele udvostruči svoju težinu u 47 dana. A koliko dugo teletu kako bi se uspravilo na nogama i prohodalo? Samo nekoliko sati. Istog dana kad se otelilo može trčati uokolo i želi biti veliko i jako tako da energija kod teleta ide u masu mišića. Za razvoj mišića potreban vam je visok postotak bjelančevina u mlijeku. Bjelančevine nam trebaju za rast. A kod ljudi, koliko njima treba da ustanu i prohodaju? Beba se rađa potpuno bespomoćna i vrlo sporo raste u usporedbi s teletom. Što je najvažnije kod bebe? Mišići za hodanje ili glava? Glava. Kad se beba rodi, nisu još uvijek zatvorene fontanele na njezinoj glavi tako da je potrebno da se mozak vrlo brzo razvije. Krajevi živaca se oblikuju čak i nakon rođenja. Mozgu je potrebna hrana kako bi se razvio. Jednog dana krava neće biti zainteresirana za matematiku, ali će ljudsko biće možda biti. Kakva je hrana potrebna ljudskom mozgu da bi se razvio? Masnoće. Većina tkiva vašeg mozga sastoji se od masnoća. U ljudskom mozgu postoji najveći omjer masnoće prema bjelančevinama što je savršeno za razvoj mozga. Kod krave postoji najpovoljniji odnos za razvoj mišića. Sad možete da razumjeti zašto djeca koja su podizana na kravljem mlijeku imaju znatno niži IQ od one djece koja su podizana na majčinom mlijeku. Trebali bi koristiti onu hranu koja zadovoljava nutritivne potrebe starijeg djeteta kako bi se izbjegla toksičnost ili zatrovanost. Kravlje mlijeko ne zadovoljava ovaj standard kvalitete. O tome govori časopis pedijatrijske gastroenterologije. Bebe kojima se daje kravlje mlijeko u vrijeme drugih 6 mjeseci života mogu iskusiti 30% povećanja gubitka krvi u unutarnjim organima i izmetom gube značajan dio željeza. Zašto se to događa? Problem je bjelančevina kazein. Krava ima renin dok ljudske bebe imaju vrlo malo tog renina tako da one ne mogu probaviti kazein. U majčinom mlijeku postoji i proizvod bakterije koji se zove bacilus bifidus koji pomaže u probavi kazeina iz ljudskog mlijeka. Kravlje mlijeko proizvodi kiselost u bebinom i u želucu odraslih i tako iritira organe da oni počinju krvariti. Čak će vam i časopis mliječne industrije reći da kravlje mlijeko podiže kolesterol. Postoji grupa liječnika u Americi koji su sebe nazvali Odborom liječnika za odgovornu medicinu u Wahingtonu i oni smatraju svojim poslom upozoriti naciju protiv mlijeka. Govore o povećanju kolesterola citirajući neke časopise. Govore o gubitku željeza koje se javlja zbog krvarenja u probavnim organima i govore o šećernoj bolesti. I ja ću o tome govoriti. Oni citiraju studije s Harvarda o raku jajnika. Citiraju čuveni britanski časopis "The Lancet" i govore o katarakti i o

nepodnošljivosti laktoze, o alergijama na hranu i o toksinima i osteoporozi i o grčevima. Jedna od svakih 5 beba pati od grčeva. Pedrijatri su davno naučili da je kravlje mlijeko uzrok tome. Danas znamo da majke koje hrane djecu svojim mlijekom mogu imati bebe s grčevima ako majke uzimaju kravlje mlijeko. Od tada su otkrili da ako majka pije kravlje mlijeko tada taj djelomično probavljeni kazein može završiti u krvotoku. Razlog tomu je što mi odrasli loše probavljamo kazein i on može da doći u majčino mlijeko da bi se majčin organizam oslobodio toga. Vidjet ćete što još on može izazovati. Čuveni američki medicinski časopis «The Lancet» je 1999 god. izvijestio da novi podaci dokazuju kontroverznu teoriju da ako se bebama daje kravlje mlijeko može se javiti šećerna bolest i dijabetes u njihovom kasnijem životu. Zašto se to događa? Istraživali su majčino mlijeko kod tih žena i pronašli su kravlji kazein. Kravlji kazein je specifičnost krava. Postoji jedan dio aminokiselina u nizu molekula i događa se da je ona jednaka dijelu aminokiselina u betastanicama u pankreasu I kad ne možete probaviti taj kasein, što je prirodno jer kad ste se odbili od majčinih grudi vi više nemate renin i kako ga u ljudskom mlijeku ima tako malo on vam ni ne treba, svi se odrasli bore s probavljanjem kazeina. Zato, ako stavite biljnu bjelančevinu u svoj želudac, probavljanje će se završiti za 4 sata. Ako stavite kravlje mlijeko, trebat vam 6 sati. Stavite kazein u svoj želudac, trebat vam 12 sati. Nijemci imaju izreku: «Sir zatvara želudac». Zašto? Zato što se želudac bori kako bi ga probavio. I ponekad, s vremena na vrijeme popusti onaj svinkter na izlazu i kad se analizira u dvanaestopalačnom crijevu, onda se čuje slijedeća vijest: "Nisi još završio posao probavljanja, zatvori se!» zato je obično popularan obrok sir i vino. Date čovjeku sir i on se "zatvara" za 12 sati, jer to ne može probaviti. Ova bjelančevina ulazi u krvotok neprobavljena. Sad imate strani oblik bjelančevine u krvotoku. I što onda radite? Onda vam je potreban način na koji ćete se izboriti s tim. Ali što ako je taj dio aminokiseline tamo? Onda vam za to trebaju antitijela I trebate proizvesti antitijela koje će ubiti beta ćelije koje se nalaze u vašem pankreasu i tako dobivate dijabetes tipa 1. Rano izlaganje kravljem mlijeku može povećati juvenilni dijabetes. Dijabetes se ne dobiva kod glodavaca koji su skloni dijabetesu ako su podizani na prehrani koja ne sadrži kravlje mlijeko što pokazuje da protein iz kravljeg mlijeka može potaknuti tu bolest. Ovo sve piše u znanstvenim časopisima, ali ljudi to jednostavno ne žele prihvatiti. Znanstvenicii iz Rima i Londona su rekli da su imali pacijente koji su razvili dijabetes ovisan o inzulinu i da su imali imune stanice koje su rasle i razmnožavale se kada su bile izložene bjelančevini kazein u kravljem mlijeku. Ne postoji nijedna životinja na svijetu koja prirodno nastavlja piti mlijeko kad je odbijena od sise. Osetljivije životinje čak i umiru ako im tijekom života dajete mlijeko. Vi kažete da vaše mačke piju mlijeko. Vi ste ih naučili da ga piju, a veterinari po svijetu kažu: «Ne hranite mačke mlijekom jer izaziva otkazivanje bubrega kod mačaka. Zato mnogo mačaka počinje urinirati krv. Što je s nedostatkom laktaze? Laktaza je enzim koji vam pomaže da se nosite sa šećerom – laktozom. Dosada smo analizirali bjelančevine iz mlijeka, sad ćemo analizirati mliječni šećer. U

Danskoj samo 2% stanovništva ima nedostatak laktaze. Svi sisavci poslije odbijanja od sise su s nedostatkom laktaze jer kako više nemaju mlijeko u prehrani ne moraju probavljati laktozu tako da se enzim laktaza deaktivira na nivou gena, osim kod bijelih Europljana koji su stotinama godina tjerali svoje tijelo da i dalje koristi mlijeko. Tako da kod Danaca imate samo 2% nedostatka laktaze; kod Finaca 18%, kod Indijanaca 50%, kod Židova u Izraelu 58%, kod Peruanaca 80%, kod američkih crnaca 70% nedostatka laktaze; kod Arapa 78%, Eskima 80%, Grka 85%, Japanaca 85%, i afričkih crnaca 90%. A svjetska zdravstvena organizacija je to stavila na još viši nivo. Oni kažu 95-100% kod afričkih crnaca. Vidite da samo bijelci mogu dobro tolerirati laktozu, a ostatak ljudske populacije ne može jer poslije prestanka korištenja majčinog mlijeka to više nije njihova hrana. Kako se probavlja laktoza? Enzim laktaza laktozu dijeli na glukozu i galaktozu. To je važno za bebu, jer njezin metabolizam nije još tako brz i ona dobiva polovinu glukoze i polovinu galaktoze. Ali, galaktoza se ne može koristiti dok se ne pretvori u glukozu. Zato je tu enzim koji se zove betagalaktosidaza koji mijenja galaktozu u glukozu tako kako bebi treba. To je izvanredno! Ali kako nijednoj životinji nije potrebno dijeliti glukozu i galaktozu nakon odbijanja od sise, betagalaktosidaza se gubi. Tako da svi vi imate nedostatak ove betagalaktosidaze. To znači da možemo probaviti šećer laktozu jer smo bijelci i imamo laktazu i možemo iskoristiti glukozu, ali naš organziam ne zna što bi s galaktozom. Gdje se onda ona gomila? Ona se skladišti u koži. Vaše oko je dio vaše kože tako da se ona skladišti i u vašoj rožnici, a senilna katarakta se prvenstveno dobiva od galaktoze. I ne samo to, ona se skladišti i na drugim mjestima. Skladišti se i kod žena oko jajnika i izaziva rak jajnika koji, opet, izaziva neplodnost. Zato u Europi u zemljama koje najviše koriste mlijeko jednom od četiri bračna para potreban je tretman za neplodnost. U Africi gdje se mlijeko ne koristi ne postoji problem s plodnošću. Odrasli koji uzimaju velike količine mlijeka i čiji su enzimi laktaze vrlo visoko aktivni često će patiti od izazova galaktoze što znači da se ne možete pozabaviti galaktozom i onda ćete imati i senilnu kataraktu. U čuvenoj studiji Danijela Kramera sa Harvarda se navodi da plodnost žena počinje opadati u 20-24 godine života i oni su doveli u vezu ovaj poremećaj sa korištenjem mlijeka. Crnci nemaju toleranciju na laktazu. Imamo dva dijeteta: jedno je crno, a drugo je bijelo. Hajde da vam kažem šta se zbiva kod crnog dječaka kad pije mlijeko: on je netolerantan na laktozu, tako da ne može probaviti mlijeko. Bakterije u njegovim probavnim organima ga dijele tako da to povećava osmotski pritisak i tekućina dolazi u njegovo dvanaestopalačno crijevo a i u probavni sustav i to dovodi do proljeva. Djevojčica bijele boje nema problema s laktozom, tako da ne dobija proljev, ali ona ima velike probleme sa kazeinom i ona ima konstipaciju – zatvor. Znate li koliko beba je moralo doživjeti da im feces bude vađen posebnim instrumentima jer nije mogao izaći na prirodan način. I dok jadni Afrikanci umiru od gladi, ljudi pune vagone mlijekom u prahu. To je poklon Europljana za Afrikance kako bi se prehranili. Djeca koja već umiru od gladi dobivaju proljev i onda ih crvi dokrajče. Oni su ubijeni otrovom bijelih ljudi. Vidite kako je to ozbiljno.

Kad crnci uzimaju mlijeko, dobivaju dijareju. Oni to mlijeko u prahu uzimaju zatim prave pastu od njega i kreče njome svoje kolibe - jedino zašto je to mlijeko u prahu dobro. Osteoporoza je izazvana brojnim pojedinostima, ali jedan od najznačajnijih razloga je višak mliječnih bjelančevina. Bjelančevina životinjskog porijekla je opasna jer stoji nasuprot biljnoj bjelančevini. Koja bi bjelančevina po vama bila najgora, što se tiče osteoporoze, u svijetu? Razmislite o tome na trenutak. Sad ćemo se baviti jednom drugom bolešću - leukemijom. Virus leukemije iz goveda pronađen je kod 59% novorođenih teladi. Postoji dokaz da se ovaj virus može prenijeti s jedne vrste na drugu. Države koje konzumiraju mliječne proizvode imaju više slučajeva leukemije. Imate mnogo više leukemije kod ljudi u krajevima gdje imate više leukemije kod goveda. A onda tu postoji i drugi problem: ako govedo ima virus, ono proizvodi više mlijeka. I što mislite, koje govedo će farmer zadržati, ono koje daje više ili ono koje daje manje mlijeka? Mislite li da je to mali problem? 86% goveda na tržištu u Sjedinjenim državama ima virus leukemije. A 1995. godine došlo se do saznanja da se ovaj virus može prenijeti i na ljude. Šta je sa multipla sklerozom? Podaci dokazuju da su pacijenti multipleskleroze razvili aktivnost antijela protiv leukemije kod goveda. To sve dokazuju znanstveni časopisi. Postoje i druge bolesti živaca i one se povezuju sa mliječnim proizvodima. Čak i znanstveni časopis o mljekarstvu piše: možete dobiti tuberkulozu, brucelozu, difteriju, šarlah i gastreontoritis. A šećer u mlijeku? Izaziva kataraktu, neplodnost, rak jajnika, dijareju i netolerantnost na laktozu.Je li to dobro za vas? Masnoća iz mlijeka, je li ona dobra za vas? Podiže nivo kolesterola, triglicerida, dobivate kardiovaskularne bolesti a mlijeko je i dobar posrednik u prijenosu bolesti. Listerija je vrlo uobičajna u nekim sirevima. U svijetu je bilo bar 12-tak epidemija listerije, npr. U Švicarskoj. Ova bakterija može izazvati smrt, sljepoću I deformacije kod beba. Časopis medicine iz Nove Engleske kaže da pasterizacija ne može uništiti listeriju. U starim vremenima u manje povoljnim društvenim prilikama ovo su bili postotci smrtnosti beba od 9 mjeseci na tisuću djece. Imamo djecu koja su hranjena kravljim mlijekom i onu koja su hranjena ljudskim mlijekom: na ljudskom mlijeku, 1.5 prema 1000. a na kravljem mlijeku 84,7 prema 1000.To je ogromna razlika. U udžbenicima pedijatrije i drugim knjigama će vam reći da je u ta stara vremena medicinska branša spašavala toliki broj djece od smrti, ali čak i u razvijenim krajevima svijeta imate 80% vjerojatnosti da će se razviti dijareja i 70% veću vjerojatnost da će se javiti infekcija ušiju. Bebe stalno plaču upravo zbog te infekcije. Mogu vam citirati časopis za časopisom koji će vam pokazati da mlijeko izaziva stalni umor, glavobolju, bol u mišićima, hiperaktivnost, noćno mokrenje, alergije, astmu, teškoće s disanjem, ranu arterosklerozu, dijabetes, akne u mladenačkom dobu, reumatoidni artritis, neuralgične bolesti, rak prostate, rak dojke itd. Što je dobro u mlijeku? Kalcij? Majčino mlijeko dat će vam antitijela, bijela krvna zrnca, zatim tvar koja blokira

escherichiu coli, ono je sterilno. Samo destak posto kalcija iz kravljeg mlijeka se apsorbira u tijelo. To su loše vijesti. Nasuprot, ljudsko mlijeko iako sadrži manje od polovice kalcija od onog koje sadrži kravlje mlijeko je bolji izvor kalcija jer se taj kalcij apsorbira u tijelu. Zeleno povrće će vam biti mnogo bolji izvor kalcija nego kravlje mlijeko. Jedna druga prednost je da se majčino mlijeko lako probavlja. Tu postoji još nešto: što dobivate s kravljim mlijekom za doručak? Vi dobivate i kravlji ručak od jučer s tim mlijekom. Možete imati čak i fekalne materije u mlijeku, bakterije, organske pesticide i druge različite stvari. Nije samo mlijeko koje treba promatrati jer ono se krije skoro u svemu. Kako se pravi sir? Uzimate kulturu, fermentirate mlijeko i dobivate ugrušak i sirutku. Od te gorušenke se dobiva švapski sir. Zašto je on prešao u taj oblik? Zato što se ništa više ne događa u njemu. Bakterije su iskoristile sve što su mogle. Ne mogu više utjecati na kazein i zato ima puno bjelančevina. Fermentiran je šećer. Ne mogu utjecati na galaktozu, tako da ima puno galaktoze. Zato je jogurt dobar zbog galaktoze, a dobar je i za rak jajnika i za kataraktu. Tako, jogurt nema laktozu, nego galaktozu. U tom trapistu, kad su bakterije upotrebile sve što su mogle, ne bih želio biti grub, ali ako u vašem organizmu nema ničega što bi moglo probaviti kako to onda zovemo? Prvo malo smrdi, kao sir, a onda znamo što s tim radimo. Mi taj sir jedemo, stavljamo ga u svoje probavne organe. I onda tu stoji 12 sati. I koliko mi kiseline daje? Najvišu moguću kiselost, 23,6 po gramu. Što ću s tom kiselinom u tijelu? Hajde da je neutraliziram. Odakle? Iz kostiju, naravno. Napravljen je eksperiment na stakorima. Jedna grupa je stavljena na sojino mlijeko,a druga grupa na kravlje mlijeko, kazein. Ova grupa koja je koristila kazein imala je kiseli urin. Gubitak kalcija onih koji su hranjeni kazeinom bio je dvostruko veći nego kod onih koji su hranjeni sojinim mlijekom. Proizvod ureje je isto tako dva puta bio veći. To znači da ne možete neutralizirati aminokiseline tako lako. Kalcij u mokraći je bio tri puta veći nego kod onih na soji. Da sada ponovimo: vi apsorbirate samo 10-tak % kalcija iz mlijeka a tijelo gura višak kalcija van. Pa kako vam je onda taj kalcij iz mlijeka pomogao? Grupa koja je primala kazein, njihova fekalija je imala malo vode i bila je prilično suha dok je fekalija kod onih štakora koji su pili sojino mlijeko bila normalno vlažna. A kako je bilo sa zečevima? Jedna grupa je stavljena na soju, druga na kazein, a treca na mlijeko u prahu. I bez ikakve sumnje, dobro su rasli. Ustvari, oni na soji su najsporije rasli. Nemojte pogrešno razumjeti, od mliječnih proizvoda ćete stvarno narastii, kao kod krava. Oni koji su bili na mlijeku u prahu gubili su kalcij izmetom, a kad gledamo kolesterol, mlijeko u prahu je izazivalo znatne probleme u usporedbi sa sojom. Kad smo testirali one sa mlijekom u prahu, u mlijeku ima puno masnoća i gdje se pojavio problem, u masnoćama ili u bjelančevinama? Odnos dobrog i lošeg kolesterola: oni koji su jeli soju, kod njih je kolesterol bio na

super nivou, a vrlo loše je bilo kod onih koji su jeli mlijeko u prahu. Hajde da pogledamo bjelančevine: kazein podiže kolesterol, dakle, isti problem. Sjetite se da kad smo gledali one bjelančevine koje podižu kolesterol, zaključili smo da je obrano mlijeko drugo na listi onih namirnica koje izazivaju povišenje kolesterola. Bjelančevine podižu nivo kolesterola, a obrano mlijeko vam neće nimalo pomoći. Ono će povećati nivo kolesterola. Naročito će povećati onaj loš tip kolesterola. Mlijeko je loše za srce, za kosti... Da vam kažem nešto o osteoporozi: kad imate osteoporozu, kažu vam da uzimate više kalcija, a tada i dalje imate i osteoporozu i onda vam se kaže da uzmete još više kalcija. Kako vam treba sve više kalcija, vi pijete sve više mijleka, a problem je sve gori i gori. Žene iz Afrike ne dobijaju osteoporozu iako imaju samo 350 mg kalcija dnevno. A žene iz Europe dobivaju osteoporozu s 1400 mg kalcija dnevno. Bolje je da ste uzeli kalcij iz zelenog lišća Amerikanke sa 1600 mg kalcija dnevno mogu izgubiti taj kalcij zbog nepravilne prehrane, a žene iz Afrike koje jedu povrće i mahunarke nemaju uopće taj problem. Testirani su štakori i kunići, ali je velvetni majmun bio najbolji primjer za eksperiment u odnosu na ljude. Ovim majmunima se daje ono što jedu zapadnjaci i ono što jedu Afrikanci. Kad su jeli ono što jedu zapadnjaci, gubili su puno kalcija. Što je s mlijekom i neplodnošću? Već sam rekao da su žene postale neplodne zbog galaktoze. A što je s muškarcima? Jesu li oni imuni? Ovo je ispitivano na majmunima i davali smo im sve ono što majmuni jedu, banane i ostalo i dodavali smo im samo malo mlijeka u prahu. Kad smo im davali mlijeko u prahu, pokretljivost njihove sperme je strahovito opala. Koncentracija sperme je opala na 2/3. Dobivali su različite defekte, npr. rep kod spermatozoida je bio potpuno izmijenjen. Mladi ljudi koji čitate ovo, pijete li mlijeko? Znajte da vam broj spermatozoida opada. Dakle, plodnost opada ako koristite mlijeko. Gledajte nivoe limfocita. Kad su majmuni bili na hrani mahunarkama, imali su odlične nivoe limfocita. Kad su bili na mlijeku, limfociti su opadali. Ako želite pomoći svom imunološkom sustavu, izostavite mlijeko. Bronhijalni problemi tijekom zime? Ako izostavite mlijeko, ovi problemi će nestati. Časopis «Priroda» je prije mnogo godina izvijestio kako kravlje mlijeko slabi imunološki sustav. Šta ako netko ima sidu? Onda limfociti padaju. Najbolji način da se to zaustavi je izostavljanje mlijeka. Hajde da vidimo što se događalo s krvnim žilama velvetnih majmuna: kad je dodano samo malo mlijeka, vidimo omjer dobrog i lošeg kolesterola, kod jednih je bio dobar, a kod drugih je bio loš. Arterije kod onog majmuna koji je jeo mahunarke bile su čiste. I svi male krvne žile bile su otvorene. Kod onog koji je koristio mlijeko, mogli ste vidjeti naslage kamenca. Izlazi puno kalcija i bubrezi ga se ne mogu osloboditi tako da se on onda skladišti u krvnim žilama. Zbog toga nastaju naslage kalcija u krvnim žilama i onda krvne žile postaju krute i

dobivate aneurizme ili suženja. Ako gledate upotrebu mliječnih proizvoda i frakturu kuka, oni u Južnoj Africi koji ne koriste mliječne proizvode ne znaju ni što je osteoporoza, nikad nije došlo do frakture kuka. Mlijeko sigurno izaziva osteoporozu zbog bjelančevina. Govorio sam vam o fitoesterogenima. Oni mogu djelovati tako da materije koje razaraju kosti budu manje aktivne a da potaknu one ćelije koje izgrađuju kosti, da izgrade jako dobre kosti. Ako koristite biljni esterogen, onaj koji ćete pronaći u lanenom sjemenju on je najbolji lijek koji se može naći za sprječavanje osteoporoze. Estrogeni biljnog porijekla se vežu za receptore u vašim kostima i oni su odlični za osteoporozu, ali utječu i na smanjenje raka dojke i raka prostate. Muškarci, ako pijete tri šalice mlijeka tjedno, više od tri puta uvećavate svoje šanse za rak prostate. Koja zemlja ima najveći omjer raka prostate u svijetu? To su tri zemlje koje koriste najviše mlijeka – Švicarska, Norveška i Luksemburg. Ako ste crne kože, za vas je dva puta veća opasnost od raka prostate. Što se tiče astme, u Sjedinjenim Državama se najviše prodaju lijekovi za alergiju. Alergija, astma i migrenske pojave mogu se povezati s mliječnim proizvodima. Kako da izbacimo kalcij iz mekog tkiva koji smo unijeli konzumacijom mlijecnih proizvoda. Postoji samo jedan odgovor. MAGNEZIJ KLORID MINERAL KALIJ I ISTINA O VISOKOM TLAKU Opća parola o natrij-kloridu ( kuhinjskoj soli ) koju svaki liječnik dobro zna jer je to zapisano u medicinskim knjigama glasi "Bez soli nema života". Istinita, opća parola o soli bi trebala da glasi:“Sa soli nema zdravog života“. JANOMAMI PLEME Sredinom sedamdesetih godina tragači za zlatom krčeči amazonske šume na sjeveru Brazila pronašli su potpuno zatvoreno i nepoznato pleme koje je tu živjelo najmanje 500-600 godina u veoma primitivnoj zajednici i bez ikakvog kontakta s današnjom civilizacijom.

Tako je otkriveno pleme Janomami (znači «ljudsko biće») koje danas ima jedva oko 20 000 ljudi. Naučnici su odmah pohrlili da vide to čudo, pa su i medicinski pregledani. Janomami su bili živahni i vitki lovci, puni energije i uopće nisu patili od bolesti s kojim se bore civilizovani ljudi. Nisu patili od virusnih infekcija, od kardiovaskularnih poremećaja, od artritisa, reume, dijabetesa. Nisu bili proždrljivi i debeli i nikada nisu prali zube. Krvni tlak im je bio 105/70 mm/Hg za muškarce i 95/60 za žene i nije se povećavao s godinama, već se neznatno smanjivao. Riječnu ribu su lovili rukama, a mali dio, 5% populacije je živjelo pored rijeke. Ostali su bili daleko u šumi zbog čega su dugo i ostali neotkriveni. Tu su uzgajali domaće životinje, ali ih nisu jeli. Umjesto njih lovili su divljač. Glavna hrana im je bila ona koju su sakupili u prirodi, a mnoge usjeve su uzgajali sami: slatku kasavu, sladak krumpir (oba usjeva su bogata vitaminom B17), šećernu trsku, banane, duvan, pamuk i razne trave nama poznate kao medicinske i halucinogene. Natrijevu sol nisu koristili uopće i meso nisu konzervirali, a interesantno je to da je njihov organizam bio pun kalija. Dnevni unos ovog minerala im je bio najmanje 8.500 miligrama. To je znatno više od onoga što suvremena medicina danas propisuje kao dnevnu dozu. VAŽNOST KALIJA Kalij je prisutan u svim stanicama i od suštinske je važnosti za:   

rad nervnog sustava, u prenošenju hranjivih materija do stanica, u oslobađanju energije iz mišića

        

kontroli grčenja mišića. regulira balans vode, pomaže sve vrste iscjeljivanja i obnove stanica, pomaže pri zarastanju posjekotina, modrica i drugih povreda tkiva. odstranjuje kiseline iz zglobova, olakšava stanje ukočenosti zglobova pomaže u održavanju pH na optimalnoj razini koja je 7,3 – 7,4. prirodni je ublaživač bolnih nadražaja, glavobolja i migrena. mnogi enzimi traže prisustvo kalij-klorida da bi se uopće aktivirali.

Kalij je ključni element koji pomaže u odvođenju iz organizma neprobavljenih produkata hrane i toksina iz te iste hrane sprječavajući njihovo gomilanje i toksikaciju, trovanje, organizma. Zbog visoke elektrokemijske aktivnosti kalij se stalno kreće i potrebno ga je svakodnevno unositi u velikim količinama kako bi se nadoknadio njegov trošak. Kalijeva sol je elektrolit kao i natrijeva. Zahvaljujući ovom naelektrisanju on i obavlja sve ove poslove u organizmu. Kalijeva sol se gubi prilikom znojenja i velikih napora, ali i kroz urin što znači da se unošenjem velikih količina tečnosti u organizam i on više izbacuje. Sada će se mnogi zapitati zašto se onda preporučuje da se dnevno u organizam unesu velike količine vode? To su česte preporuke svjetskih medicinskih autoriteta. Mislim da je bolje ne vjerovati uvijek “svjetski priznatim autoritetima”. Naročito ako ih finansira moćna farmako industrija. Mnogi samostalni i nezavisni biolozi i liječnici smatraju da se adekvatnom hranom u organizam ( dovoljno povrća i voća ) unose sasvim dovoljne količine vode, pa nam nikakvo posebno dolivanje i nije uvijek potrebno. Preveliko unošenje tečnosti može da izmuči bubrege, treba imati u vidu i šta smo jeli. Ako smo u organizam unijeli velike količine natrijeve soli ili rafiniranog šećera, normalno da ćemo biti žedni pa tada i treba unijeti veću količinu vode. Organizam će se jednostavno pokrenuti da to izbaci. I to je ono što će činiti upravo kalij. Vjerovatno ste nekada primjetili da niste čitav dan popili ni jedan gutljaj vode i da uopće niste žedni. To je možda bio dan kada ste s hranom unijeli potrebnu količinu tečnosti i svakako niste tog dana konzumirali šećer, kavu ili natrijevu sol. Mnoge su bolesti posljedica nedostatka kalijeve soli u organizmu:     

artritis, povišen krvni tlak, angina pektoris, moždani i srčani udar, dijabetes…

i to su upravo danas vodeće bolesti u svijetu. Danas je bolest broj jedan visoki tlak, a s njim idu i drugi kardiovaskularni poremećaji. Uzrok je, kaže medicina, poremećen “balans” kalija i natrija u organizmu.

Kako se remeti taj “balans“ kada kalija ima praktično svuda u zemljištu, a hranu svakodnevno solimo natrij-kloridom? No, kalija često nema dovoljno u kultiviranom zemljištu, i to najviše zbog loše upotrebe umjetnih gnojiva i želje za brzim prinosom, ali i spaljivanjem takozvanih "žetvenih ostataka", što je i kod nas uobičajena praksa kod seljaka već stotinama godina. Iako je kalij glavni sastojak umjetnog gnojiva, biljke ga često ne apsorbuju na adekvatan način. Pravi poljoprivrednici znaju da se prije kalizacije mora izvršiti humizacija zemljišta unošenjem zelenišnog gnojiva. Samo tako će se kalij iz gnojiva vezati za humusne koloide sa kojih se vrši lagano otpuštanje vode (desorpcija). U protivnom kalij se lako može isprati vodom. Kalij daje paradajzu crvenu boju, ali ako paradajz povuče previše kalija (čemu se takođe pribjegava da bi bio crveniji) on iz ploda istiskuje kalcij. Kroničan nedostatak kalija stvara letalne (smrtonosne) posljedice na organizam, ali svjetski medicinski autoriteti to uporno prikrivaju. Tek početkom 20. stoljeća počela su da se vrše mjerenja krvnog tlaka i da se određuje ono što predstavlja normalan prosijek tlaka za zdravog čovjeka. Učinjeno je to tek pošto čovjek već stotinama godina unosi u sebe toksičan natrij (koji je hrana za morske ribe, ali ne i za ljude), i nakon što su umjetna gnojiva uveliko zamjenila prirodno gnojeno zemljište. To znači da su ljudi stotinama godina već izloženi neadekvatnoj prehrani i zbog toga lišeni velikih količina kalija. Službena medicina kaže da dnevni unos kalija za odraslu osobu treba da bude 3200 do 4100 miligrama (duplo manje od onoga što unose članovi plemena Janomami). Danas se kroz hranu unosi samo 1500 do 2000 miligrama kalija, što znači da se stvara kronični deficit od oko 1800 miligrama dnevno. U kongresu SAD-a na ovo je skrenuta pažnja još 1936. godine, ali javnost o tome nema pojma. Službena nauka i službena medicina čini sve da se ovaj deficit kalija vješto prikrije. Tako američka FDA ( udruženje za kontrolu lijekova i hrane – obična zločinačka udruga ) propisuje da je kao dopuna u prehrani potrebna dnevna doza kalij-klorida još samo 100 miligrama. Sve više od toga, smatra se, može biti opasno. Dnevni deficit kalija od 1800 miligrama se tako ne može nikada nadoknaditi. Farmakološki lobi je tu vidjeo svoj profit. Bolje je imati potenicijalnog pacijenta i liječiti ga od posljedica, a uzrok bolesti ni ne pominjati. Najveći deficit kalija nastaje prekomjernim izbacivanjem iz organizma. Sedamdestih godina 20. stoljeća poznati američki nutricionist Angela Davis je ustvrdila da ljudi koji uzimaju u hrani natrijevu sol po svom ukusu i prohtjevima izbacuju iz organizma devet puta više kalija, nego kada im je unos natrijeve soli ograničen. Ispitanici kojima je uskraćen unos kalija zadržali su u organizmu toliko natrijevih soli, da im je drastično skočio krvni tlak. Neki liječnici su ovo odavno shvatili pa su u liječenju

hipertenzije počeli sa davanjem ogromnih količina kalijeve soli i do 20 000 miligrama dnevno. I zamislite, to se pokazalo kao uspješna terapija. Farmakobiznisu nije u interesu da se ljudi liječe jeftino, a posebno ne voli da se trajno izlječe, pa da netko mudar ne bi došao na ideju da guta ogromne količine kalija, krenuli su sa zastrašivanjem preko udarnih medija koliko je kalij štetan ako se unese u velikim dozama. Česta priča je da će kalij u organizmu reagovati sa nekim od široko i često primjenjenih sintetičkih lijekova što može prouzrokovati smrt. I to je točno, ali ono što će izazvati smrt je sintetički lijek, a ne kalij. Potencira se i priča o kaliju koji kada se ubrizga u krv može zaustaviti rad srca jer se baš kalij koristi kao jedna od supstanci u “injekciji smrti” za osuđenike na smrt. To je istina ali tada je on u koncentraciji od 50 mililitara. I normalno je da ćete se otrovati kalijem ako ga ubrizgavate direktno u krv. Zato je priroda i predvidjela da se u organizam sve unosi kroz usta i želudac, a ne preko igle koju liječnici službene medicine izuzetno vole primjenjivati. Istina je da kada bi i želudačnu kiselinu ( HCL ) ubrizgali u krv brzo došlo do smrti. Želudačna kiselina je stalno prisutna u našem organizmu, ali tamo gdje treba i gdje je to priroda odredila. Pitam ja vas sada da li je Priroda odredila da treba da jedemu natrijevu sol? Naravno da ne. Ljudi su je sami počeli uzimati kao hranu jer im se ukus dopao i navukli su se prije mnogo stotina godina. Natrijeva sol je izuzetno jak konzervans i antiseptik. Ni bakterije je ne podnose koliko je toksična. Kada je ne bismo uopće unosili o organizam, trošili bi smo mnogo manje kalija, bili zdraviji i to ne bi bilo profitabilno ni za farmakološki biznis, ni za proizvođače konzervirane hrane. Poznato je i da "nedostatak" natrija u organizmu smanjuje apetit. Sve to je razlog što je korumpirana banda znanstvenika i liječnika, koji mnogo vole pare i simpozijume po luksuznim hotelima (koja im farmaceuti rado plaćaju) skovala kvazi naučnu teoriju koja se danas uči na studijama medicine i opravdava stalno prisustvo natrijeve soli u organizmu. Ta kvazi naučna teorija objašnjava kako se jedan životni elektrokemijski proces neprestano odigrava u našim stanicama, pa su izmislili i dva medicinska pojma: “kalijevu pumpu” i “membranski potencijal stanice”. Tako se kaže da je natrij jedan od glavnih iona u ekstracelularnoj tečnosti. Ima ga i u plazmi, a manje u stanicama. Zato se preporučuje da se u organizam unosi dnevno 2,5 do 7 grama natrijeve soli na dan. Natrij je odgovoran za reguliranje osmolaliteta, acido-bazne ravnoteže i membranskog potencijala stanice. U suštini 95 % natrija u organizmu se nalazi van stanice, a samo oko 5% uspije da prodre u nju u obliku pozitivno nabijenih atoma. S

druge strane, kalij se nalazi 95% u stanici, a samo 5% je u ekstracelularnoj tečnosti. Razlog je logičan jer je samo kaliju mjesto u ljudskom organizmu i on grozničavo pokušava da odbrani stanicu od toksičnog natrija koji nadire ka njoj i koji mi zbog ukusa ubacujemo u organizam. Ta borba kalija iz stanice i natrija koji je van stanice (oba su elektroliti istog naelektrisanja) preko stanične membrane korumpirani naučnici su nazvali “osmotski balans elektrolita”, a žestinu ove borbe, odnosno tlak ( pritisak ) na mebranu koji tada nastaje, krstili kao “potencijal stanične membrane" koji je životno važan. Istina je da bi liječnici jako dobro trebali da znaju koliko je natrijeva sol štetna za organizam. Kada se u krv ubrizgava hipertoni rastvor natrij-klorida on dovodi do porasta natrija u plazmi i povlačenja vode iz organa, posebno u mozgu, pa to izaziva nagli skok tlaka. Obrazovaniji liječnici znaju da se ovom metodom može izazvati i abortus, da se tada aktiviraju hormoni koji reguliraju rad imunog sustava (npr aldosteron) itd. Neželjene pojave prilikom ubrizgavanja natrij-klorida u krv su: žeđ, mučnina, dijareja, povraćanje, bol u abdomenu, znojenje i groznica, hipertenzija, poremećaj funkcije bubreg, tahikardija ... SVE karatkteristike trovanja organizma. Ukoliko se i dalje nastavi ubrizgavanje NaCl u krv nastaje “hipernatremiski šok koji izaziva diseminovane intravaskularne koagulopatije, koje mogu završiti hemoragijama i smrću! Prevelika količina natrij -klorida može izazvati težak disbalans elektrolita zbog čega može doći do opterećenja vodom, hipokalijemije i acidoze. Opterećenje organizma vodom dovodi do smanjenje koncentracije elektrolita u serumu i može izazvati zastojnu bolest srca i plućni edem. Stanica e očigledno ne prihvata natrij kao hranu i grozničavo se brani od njega. U toj odbrani kalij, koji stanica rado propušta kroz membranu, bori se da natrij zaustavi od prodora u stanicu i sprovede ga preko bubrega napolje… I u toj borbi se troši. Tada vam još kažu da treba da pijete što više vode, što znači da kalij što više izbacujete iz organizma i da odbranu stanice oslabite, da mučite i zamarate bubrege koji ako nepravilno rade mogu dovesti do smanjenog izbacivanja kalija (hiperkalijemije), a što znači sakupljanje i ostalih otrova koje kalij stalno sprovodi van organizma. Jedna velika istina je, što je medicina razvijenija, više je novih bolesti. A sve to moraju da prate “novi lijekovi” i "nova istraživanja". Sve ove nelogičnosti su dio zavjere farmakološkog kartela i korumpiranih medicinskih znanstvenika, koji žele što više potrošača skupih lijekova, a narod je totalno neobrazovan, glup I nezainteresiran ( dok se svakom pojedincu osobno ne desi bolest ) da često i pomislim da i ne zaslužuju bolju sudbinu. Dio zavjere je i industrija konzervirane hrane pune aditiva, nitrite, nitrata, mononatrij glutamata i td. Ovo je takođe unosan biznis. Baš kao i proizvodnja i trgovina natrijevom solju i umjetnim gnojivima, a prodaja aparata za mjerenje tlaka je postala pravi hit. Ljudi danas mjere tlak kao da

gledaju na sat. Koliko zarađuju klinike za kardio-vaskularne bolesti i vodeći kirurzi i anesteziolozi koji ljude širom svjeta masovno kasape i truju, ljude prave trajnim invalidima i doživotno zavisnim od lijekova, suvišno je govoriti. Spomenimo za kraj šta je bilo sa plemenom Janomami iz amazonske džungle. Janomami su bili uglavnom desetkovani metkom u čelo i virusima koje im je civilizacija donijela. U rijeku im je ubačena živa koju su tragači zlata odbacili kao smeće (pošto su je iskoristili za odvajanja zlata). Oni koji su ostali i njihova djeca će naučiti da se moraju cijepiti, da piju samo kloriranu i fluoriranu vodu, da koriste sapun, deterdžent, pastu i četkicu za zube, oblače se i obuvaju i naravno da jedu konzerviranu i usoljenu hranu. Tragedija je da će sada i Janomami učiti da bez (natrijeve) soli nema života. http://www.dr-tatjanadjordjevic.com/mapa-sajta Antonija Javornik - Vitez iz Mariborske gimnazije Antonija Javornik se rodila u Mariboru, u Sloveniji 1893. godine. Kao svršena gimnazijalka otišla je u Srbiju, da pomogne srpskom narodu u njegovoj misiji oslobođenja i ujedinjenja južnih Slovena. U Srbiji je već živeo njen stric Martin Javornik. On je, kao austrougarski oficir, dezertirao i prebegao u Srbiju, gde je postao kapetan u 11. pešadijskom puku „Karađorđe“. U Prvom balkanskom ratu Antonija je bila bolničarka u puku svoga strica. Tako je učestvovala u oslobođenju srpskog Kosova i Metohije i opsadi Skadra. U Drugom balkanskom ratu već se borila kao dobrovoljac, sa puškom u ruci. Zarobila je čitavu bateriju bugarskih topova i dobila svoje prvo odlikovanje. U Prvom svetskom ratu Antonija se bori rame uz rame sa srpskim vojnicima na Ceru, Drini i Kolubari. Prijavila se pod lažnim imenom Natalija Bjelajac, da bi, prema sopstvenom svedočenju, zaštitila porodicu u Mariboru od austrijske odmazde, u slučaju da je neprijatelj zarobi. U jednoj od tih bitaka istakla se kao pomoćnik mitraljesca za šta je ponovo odlikovana. U Cerskoj bici junački je poginuo njen stric Martin, ali Antonija je nastavila da se bori sa još većim žarom. U borbama na Kajmakčalanu (12‐30. septembra 1916.), Antonija je sama zarobila 30 bugarskih vojnika, pa je ponovo odlikovana. Pri proboju Solunskog fronta, 15. septembra 1918. godine, istakla se lavovskom hrabrošću, ali je teško ranjena u nogu i u grudi. Uspeli su da je spasu u Niškoj vojnoj bolnici, ali joj je jedan šrapnel ostao u nozi do kraja života, kao bolna uspomena na prolazak kroz „Kapiju slobode“. Kraj rata je dočekala u činu narednika. Dvanaest puta je ranjavana i dvanaest puta odlikovana. Pored nekoliko Medalja za hrabrost i Ordena belog orla s mačevima, postala je vitez Karađorđeve zvezde s mačevima i francuski vitez Legije časti. Posle rata Antonija je obišla porodicu u Mariboru. Svi su bili živi i zdravi, ali jedva da su prepoznali svoju devojčicu, gimnazijalku koja je posle šest godina ratovanja sada bila prekaljeni ratnik i dvostruki vitez. Antonija je jedno vreme živela u Bosni, a potom se preselila u Beograd. Živela je od svoje plate, nikada ništa ne tražeći od naroda i države kojoj je poklonila najbolje godine svoje mladosti. Za vreme nemačke

okupacije 1941‐1945, Gestapo ju je uhapsio kao osvedočenog srpskog patriotu i devet meseci je provela u koncentracionom logoru na Banjici. Preminula je u osamdesetprvoj godini, 16. avgusta 1974. godine, tačno na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke. Lenka Rabasović, Ljubica Čakarević, Sofija Jovanović Iako je već bila stasala za udaju, Lenka Rabasović iz sela Bioske na obroncima Tare, nedaleko od Užica, umesto venčanice obući će 1916. godine komitsko odelo. Njen brat Cvija, demobilisan je 1915. godine kao nesposoban za vojnu službu. Odmah po okupaciji Srbije, iste godine, latio se oružija i formirao na Tari četnički odred sa kojim je branio svoje i okolna sela od zločina okupatora. Njegova sestra Lenka u poslednjem momentu je izbegla austrougarskim poterama, pobegla u planinu i priključila se bratovljevom četničkom odredu. Brzo je naučila da rukuje puškom, nožem i bombom i hrabro se borila u svim okršajima sa neprijateljem. Po potrebi je, čak i prerušena, izvršavala kurirske zadatke, po planini i po naseljima pod austrougarskom okupacijom. Održavala je vezu između četnika i njihovih jataka, pomagača i agenata na okupiranoj teritoriji. Lenka je preživela jedno teško ranjavanje, ali je oslobođenje 1918. godine dočekala sa puškom u ruci. Brat joj je junački poginuo u jednoj borbi na samom kraju rata. Jedan od četničkih agenata kojima je Lenka prenosila poruke bila je i lepa učiteljica iz Užica, Ljubica Čakarević. Posle tri i po godine ilegalnog rada Ljubica je, da bi umakla Austrougarima i Nemcima, u leto 1918. godine, morala da napusti okupiranu Srbiju. Sa još nekoliko ljudi, pod vođstvom četničkog vojvode Luneta, Ljubica je krenula put Solunskog fronta, da se priključi srpskoj vojsci. Posle 27 dana izbegavanja potera i zaseda, grupica izgladnelih, izmorenih, gotovo bosih ljudi stigla je nadomak borbenih linija. Usput su se nagledali spaljenih sela, vešala i leševa civila koje su pobili Austrijanci, Mađari, Nemci i Bugari. Grupa se sa mukom i uz povremenu borbu probila s leđa kroz bugarske položaje i jedva izvukla živu glavu pred srpskim položajima. Tako je učiteljica Ljubica, po rečima vojvode Stepe i vojvode Mišića, postala „prvi vesnik porobljene Srbije na Solunskom frontu“. Za svoj ilegalni rad i ovaj dvadesetsedmodnevni podvig, Ljubica je odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Doktoru Arčibaldu Rajsu je iz prve ruke ispričala sva svoja saznanja o monstruoznim zločinima okupatora nad Srbima u porobljenoj Otadžbini. Čim se oporavila od „hoda po mukama“ i pronašla na frontu svoga brata Milutina, koga nije videla više od tri godine, Ljubica se s puškom u ruci priključila srpskoj vojsci na položajima. Učestvovala je u proboju Solunskog fronta 15. septembra 1918. godine i tako, posle samo nekoliko meseci, postala i prvi vesnik slobode u Otadžbini. Sofija Jovanović, maturantkinja iz Beograda, prijavila se u dobrovoljce odmah po izbijanju rata 1914. godine, pod imenom Sofronije Jovanović. Imala je tu čast da lično pobode srpsku trobojku na austrougarsku karaulu u Zemunu, u toku privremenog oslobođenja Zemuna, 10‐13. septembra 1914. godine. U sastavu trupa Odbrane Beograda branila je prestonicu od Nemaca i Austrougara, u oktobru 1915. godine. Sofija je dopremala sanduke sa municijom na prve borbene linije, pod kišom granata sklanjala je ranjene drugove sa beogradskih ulica, ali i borbom prsa u prsa branila svoj rodni grad od neprijatelja. Uspela je da pređe Albaniju i priključi se vaskrsloj srpskoj

vojsci na Solunskom frontu. Učestvovala je u proboju fronta 15. septembra 1918. godine i u oslobađanju prestonice, mesec i po dana kasnije. Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom! Opelo gordo držim u doba jeze noćne Nad ovom svetom vodom. Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata I na mrtve alge tresetnica pada, Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Prometeji nade, apostoli jada. Zar ne osećate kako more mili, Da ne ruši večni pokoj palih četa? Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A umornim letom zrak meseca šeta. To je hram tajanstva i grobnica tužna Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna. Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Mračna kao savest, hladna i očajna. Zar ne osećate iz modrih dubina Da pobožnost raste vrh voda prosuta I vazduhom igra čudna pitomina? To velika duša pokojnika luta Stojte, galije carske! Na grobu braće moje Zavite crnim trube. Stražari u svečanom opelo nek otpoje Tu, gde se vali ljube! Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena Što prolazi morem i umre bez znaka, I doći će nova i velika smena, Da dom sjaja stvara na gomili raka. Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje, Kolevka će biti bajke za vremena, Gde će duh da traži svoje korifeje. Sahranjeni tu su nekadašnji venci I prolazna radost celog jednog roda, Zato grob taj leži u talasa senci Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda. Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu, Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno. Jer hoću da vlada beskrajna tišina I da mrtvi čuju huk borbene lave, Kako vrućim ključem krv penuša njina U deci što klikću pod okriljem slave. Jer, tamo daleko, poprište se zari Ovom istom krvlju što ovde počiva: Ovde iznad oca pokoj gospodari, Tamo iznad sina povesnica biva. Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih, Da miris tamjana i dah praha združim Uz tutnjavu muklu doboša dalekih. Stojte, galije carske! U ime svesne pošte Klizite tihim hodom. Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte Nad ovom svetom vodom! Са само девет година Момчило Гаврић добио је 1915. године по звездицу на нараменицама и тако остао упамћен као најмлађи каплар на свету Ниједна улица, школа или јавна установа у Лозници не носи име Момчила Гаврића, дечака од кога је усуд рата створио невољног хероја. Само ретки Лозничани данас се сећају суграђанина, најмлађег каплара међу милионима војника у кланици Првог светског рата. Момчило Гаврић рођен је 1. маја 1906 године у селу Трбушница, пет километара удељеном од Лознице, под обронцима планине Гучево. Отац Алимпије и мајка Јелена већ су имали седморо деце кад се Момчило родио. Породични мезимац дочекао је почетак Првог светског рата 1914. година са непуних осам година. Прве борбе и напад аустроугарске војске народ Подриња дочекао је ужаснут. Војници црно-жуте монархије прешли су Саву и Дрину, потиснули српску војску ка југу и запосли Мачву. Јединице претежно регрутоване из крајева преко Дрине, са хрватског подручја које ће четири године касније постати део Краљевине СХС, су почеле крвави пир. Рат је тек почео а за обичне људе који су након повлачења српске војске остали у својим кућама наступио је пакао. Призоре ужаса које су иза себе остављали аустроугарски војници било је тешко речима описати. У намери да злочине види цео свет српска влада позвала је стручњаке из неутралних држава како би се уверили у монструозност дивљања непријатељских војника. Међу њима је био и касније велики пријатељ Срба, Арчибалд Рајс. И сви су занемели пред призорима масакрираног народа Мачве. У том покољу мирног, становништва страдали су и Момчилови родитељи, сестре и четири брата. Завет

Сасвим случајно, Момчила је спасао отац. Непосредно пред улазак аустроугарске јединице у село послао га је код удаљенијих рођака у суседно село да позајми неки алат. Када се вратио близу родитељске куће и видео шта се десило, дечак се упутио ка Гучеву јер је чуо да се тамо налази српска војска. Неопажен прошао је линију фронта и наишао на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Војници су га одвели пред мајора. Момчило је пао испред њега и тек тада заплакао. Кроз јецаје успео је само да каже: „Чико, све ми побили...” Мајор Туцовић је неколико тренутака је размишљао шта да учини а онда га запитао: „Знаш ли да бацаш бомбе?” „Бацао сам само камење.” „Биће довољно”, рекао му је мајор, узео једну бомбу и показао му како се то ради. Потом је постројио пук и запитао их ко хоће да свети Момчилову породицу. Цела чета је иступила напред. Мајор Туцовић одабрао је свог Златиборца, Милоша Мишовића, храброг војника и доброг човека, да прати Момчила и да му помогне. У сумрак су се запутили ка селу где су аустроугарски војници уз пиће шенлучили пред кућом Гаврића. Прикрали су се скривени тамом и бацили бомбе међу њих. Сви војници су страдали. Од тог дана Момчило Гаврић постао је војник Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива. Мајор је наредио да сваког дана три пута опали из топа и тако свети родитеље, браћу и сестре. Српска војска је на Церу и Колубари остварила славне победе. Момчило Гаврић учествовао је обема. Дошла је и 1915. година а са њом и слом српске одбране. Нападнута са свих страна, српска војска морала је да се повлачи. Краљ, државни врх, војска и непрегледне колоне избеглог народа спас у потражили у неприступачним албанским планинама. Све време поред Момчила је био Милош Мишовић. Пазио га је као своје дете. У Подгорици му је купио везицу усољене рибе и опоменуо га да уколико хоће да остане жив сме да поједе само по једну рибу свакодневно. Тада га је заветовао да иде напред и не обазире се ни на кога, чак ни на њега уколико га снага изда и остане у снегу. Драма у снегу Гладни и промрзли војници и народ полако су се вукли преко планинског беспућа и на свакој окуци, крај сваке угашене ватре, остављала по неколико измучених, смрзнутих тела. Преживели војници касније су причали да је ретко који покојник у смрти остајао сам. Разума помућеног од хладноће, људи су прилазили мртвом телу и покушавали да се загреју испод његовог шињела. Ништа нису вредела дозивања другова, ни наређења старешина. Остајали су да леже, тражећи топлоту док је самртна језа полако гасила живот у њима. Надомак циља, крај пута је пао и Милош. Километрима је корачао, вукући себе и дечака који му се држао за шињел, носио га на најтежим деловима пута, и ту, десетак километара од Драча и спаса, снага га је издала. Момчило га је у сузама дозивао, молио, покушавао да га помери. Милош је једва скупио снаге да му каже да га остави, да више ни његове ноге, навикле на пешачење по обронцима Златибора, не могу даље. Дечак није могао да га послуша. Скупио се уз њега и рекао му да ће умрети са њим. „Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом” без престанка је понављао.

Златиборац је већ био прежалио сопствени живот али дечаков није могао. Негде у себи нашао је снаге да устане и руку под руку са Момчилом је прешао последње километре до Драча. Огрејани грчким сунцем на Крфу, нахрањени и умивени, српски војници повратили су живот. Момчило је добио по звездицу на нараменицама. Имао је само девет година када је постао најмлађи каплар на свету. Са својом јединицом је потом отишао на Солунски фронт. Ту је научио да чита и пише. У току једне борбе рањен је у руку, а за заслуге и храбро држање војвода Живојин Мишић лично га је произвео у поднаредника. Момчило се из рата вратио као искусан војник иако је имао тек дванаест година. Судбина је хтела да му већина успомена из најраније младости буду смрт, рат и несрећа. То га, међутим, није омело да проведе дуг и успешан живот. Године 1921. отишао је на школовање у Енглеску. По повратку у Србију преселио се у Београд где је мирно живео до своје смрти 1993. године. Тихо, као што је и живео, сахрањен је на Новом гробљу, без војних почасти. Србија и завичајна Лозница као да су заборавили свог малог хероја. Једино место које негује успомену на њега је лознички Музеј Јадра, где се у сталној поставци налазе две његове војничке фотографије. Vasilija Vukotić, Milica Miljanov, Jelena Šaulić, Milosava Perunović (Crno)gorske vile Vasiliju Vukotić, kćer čuvenog serdar Janka Vukotića, tradicija pamti po njenoj „skromnosti, hrabrosti i posvećenosti slobodi i časti srpskog naroda, za vreme čitavog svog života“. Kako sin‐jedinac serdar Janka u vreme Balkanskih ratova još nije bio stasao za pušku, Vasilija je u oba Balkanska i početkom Prvog svetskog rata (1912‐ 1916), sve do propasti Crnogorske države i vojske, bila ordonans svome ocu. Prenosila je u najodsudnijim trenucima bitaka njegove zapovesti i naređenja podređenim jedinicama i komandantima. Lepa Vasilija, koju su krasili i odvažnost i plemenitost, ostaće upamćena kao dostojna kći serdar Janka. Ostalo je zabeleženo da je Vasilija bila jedina žena učesnik čuvene bitke na Mojkovcu (6‐7. januar 1916), poslednje velike epopeje crnogorske vojske u Prvom svetskom ratu. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima ove bitke u kojoj su crnogorski gorštaci spartanskom borbenošću branili odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila put Albanije. Zahvaljujući Vasilijinom pamćenju ostale su zabeležene reči njenog rođaka Đura Vukotića, izgovorene u Kolašinu, na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka: „Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela“. Vasilija se između dva svetska rata dva puta udavala, ali je oba puta ostala udovica. Ostatak života provela je povučeno i usamljeno u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, u kojoj počivaju i njeni roditelji. Milica Miljanov (udata Lazović), bila je još jedna od kćeri čuvenih crnogorskih vojskovođa, koja se u Velikom ratu latila puške. Njen otac, proslavljeni vojvoda Marko Miljanov, nije imao muških potomaka, ali ratnički žar i ljubav prema srpskom narodu, Otadžbini i slobodi, živela je i u srcima njegovih kćeri. Kći Milica prijavila se u dobrovoljce 1914. godine, u životnom dobu kada se i muškarci oslobađaju vojne

obaveze. Osvetlala je obraz Miljanovih hrabrošću iskazanom diljem Balkanskih ratišta, 1914‐1918. godine. Jelena Šaulić (udata Bojović), kći sveštenika Perka Šaulića, rođena je 1896. godine u selu Junča Do, podno Durmitora. Rasla je u Srbiji, u Medveđi, gde se njen otac preselio zbog sukoba sa Kraljem Nikolom. Uoči Prvog svetskog rata završila je učiteljsku školu i počela da radi kao učiteljica. Već 1917. godine kredu i školsku tablu zameniće puškom, da u komitskim četama Koste Vojinovića u Topličkom ustanku (21. februara ‐ 25. marta 1917.) brani narod od Bugarskog zuluma. Vešta s puškom, a još više s bombom, Jelena je bila strah i trepet za zulumćare širom Radan planine po kojoj je vojevao njen Gajtanski odred. Posle propasti Topličkog ustanka, zajedno sa ocem prelazi u Crnu Goru. Priključuje se četnicima vojvode Boška Bojovića, koji su po Durmitorskim vrletima ratovali protiv austrougarskog okupatora. Narodna tradicija i istorijski izvori pamte podvige Jelene Šaulić, a naročito one u boju kod Vrela, u januaru 1918. godine. U tom boju zarobljen je i ratni zločinac iz Bosne, Osman Jogunica, koga su četnici osudili na smrt, a streljala ga je lično Jelena. Jelena je bila krupna crnomanjasta devojka, prodornog pogleda i oštrog jezika. Pored njene hrabrosti, narod Toplice i Durmitora i danas pamti njenu fizičku lepotu. Ostala je uzrečica u ovim krajevima ‐ „lepa k’o Jelena Šaulić”. Posle Prvog svetskog rata Jelena se udala za svog ratnog druga, vojvodu Boška Bojovića i sa njim zasnovala porodicu u Pljevljima, gde je nastavila da radi kao učiteljica. Nažalost, od posledica ranjavanja, teškog vojevanja i iscrpljujućeg četovanja 1917. i 1918. godine, Jelena se ubrzo razbolela i umrla 1921. godine, tek zakoračivši u dvadesetšestu godinu. Posthumno je odlikovana Krađorđevom zvezdom s mačevima. Tek 2005. godine Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912‐1918. iz Pljevalja, podiglo joj je spomenik na Pljevaljskom gradskom groblju, gde i počiva Jelena Šaulić „heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora“. Od puške Milosave Perunović, žene‐komite iz Nikšića, kažu da je „drhtao svaki neprijatelj“. Ova gimnazijalka se priključila četnicima u okupiranoj Crnoj Gori 1916. godine i vojevala je sve do kraja rata. O Milosavinom junaštvu narod je i pesme ispevao. Na Varoškom groblju u Kragujevcu, u prisustvu ambasadora Velike Britanije u Beogradu, Stivena Vordsvorta, i kanadskog ambasadora, Roberta Mek Dugala, održan pomen dr. Elizabeti Ros, koja je sa ostalim članicama britanske medicinske misije pomagala srpskom narodu tokom Prvog svetskog rata. Tim povodom visoke zvaničnike je u Skušptini grada primio gradonačelnik Kragujevca, Veroljub Stevanović, sa saradnicima. Na prijemu je istaknuta nesebčina hrabrost i svesna žrtva britanske doktorke, a gosti su uputili zahvalnost građanima Kragujevca što čuvaju uspomenu na njena humana dela.LINK У епидемији пегавог тифуса за време Првог светског рата, у којој је страдало више од 300 хиљада становника Србије, у Крагујевцу су међу првим жртвама биле и младе Британке, међу којима и др Елизабет Рос

Сваког 14. фебруара, датума који многи обележавају као Дан љубави, Крагујевчани одлазе на Варошко гробље и окупљају се испред споменика подигнутом трима странкињама, храбим и племенитим медицинаркама из Велике Британије. Одлазе да положе цвеће и венце, у знак сећања и захвалности за помоћ коју су, у тешким временима, пружиле српском народу др Елизабет Рос, Мејбл Диермер и Лорна Ферис. Све три су, за време Првог светског рата, биле у саставу британске лекарске мисије и све три су биле жртве пегавог тифуса. Овогодишња комеморација биће нешто другачија, јер се овог 14. фебрауара навршава 95 година од смрти др Елизабет Рос, што је и повод да се у традиционално обележавање овог датума, поред Црвеног крста, укључи и Град Крагујевац. Тог дана ће на Варошком гробљу, тачно у подне, бити одржан помен, на који су најавили долазак, између осталих, и амбасадори Велике Британије, Канаде и Аустралије, али и Луиз Милер из Единбурга, која је, иначе, истраживала улогу британске мисије у Србији за време Првог светског рата. Предвиђено је да госпођа Милер говори на помену на Варошком гробљу. Долазак у Крагујевац најавили су и високи представници Међународног комитета Црвеног крста, Међународне федерације ове организације и Црвеног крста Србије, енглески лекари који раде у нашој земљи и многи други званичници. Крагујевац, мртав град Др Елизабет Рос била је једна од шест британских жена које су умрле у Крагујевцу за време Првог светског рата, далеке 1915. године. Помен умрлим медицинарима је заиста јединствен чин, који подсећа на та тешка времена, али и на преко 300 хиљада жртава епидемије пегавца и, уопште, остале жртве рата. Др Жарко Вуковић, који се за живота много бавио овом темом, писао је како се, почетком 1915. године, епидемија пегавца брзо разиширила, захватајући целу земљу: „ Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио, нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега, у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву - на све стране видели су се свеже ископани гробови.” Крагујевац, који је био и најтеже погођен, био је у то време седиштве Врховне команде и имао централно место, као највећи медицински центар у земљи, у борби против епидемије. Постао је то након доласка, крајем 1914. године, у град прве болнице жена Шкотске, која је развила 600 постеља, преузимајући и рањенике из других центара. У ту болницу, у којој су радиле и медицинске сестре из Енглеске, касније је дошла и др Елизабет Рос и у њој остала све до своје смрти. Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, пише како њено особље није било припремљено за епидемију тифусне грознице: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којим би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.” Иначе, прва жртва тифуса међу медицинарима у болници у Крагујевцу био је млади Војислав

Бојовић, син војводе Бојовића, студент друге године медицине, који је добровољно помагао болесницима и рањеницима. Величанствена сахрана Ко је била др Рос? Њено право име је Елизабетх МацБеан Росс, а рођена је 1876. године у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Потиче из имућне породице, отац јој је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. У штурим биографским подацима који су допрли до нас стоји, између осталог, да је дипломирала медицину у Глазгову 1901. године, те да је радила као медицински официр у колонијалној служби неколико месеци, а након тога је отишла на праксу у источне земље. Прво је отишла у Персију (данашњи Иран), где је провела годину дана. Суочена са невољама и болестима људи у том делу света (о чему је написала и књигу), одлучила је да се врати у своју домовину и специјализира (1914. године) тропске болести, након чега је намеравала да се врати на Исток. Међутим, када је чула за невоље у Србији, понудила се да дође као лекар. Тако је др Елизабет Рос најпре отишла у Ниш, одакле је послата у Крагујевац, где је радила као једини лекар у заразној болници. Хроничари тог доба забележили су да је „око сто пацијената лежало заједно у одељењима и дуж ходника”, да су услови у којима су радили били очајни, да није било воде, која се морала доносити, и да је међу болесницима било и аустријских заробљеника. Нажалост, само недељу дана после напорног рада у таквим условима, др Рос почиње да осећа знаке болести. Радила је сама у тешким условима, остајући са болесницима све док је могла да стоји на ногама. После 13 дана борбе са туфусном грозницом, умире 14. фебруара 1915. године, на дан светог Валентина. „Политика” је, поводом њене смрти, објавила вест на првој страни. „Сахрањена је величанствено. Цео Крагујевац узео је учешћа у погребу. Били су и изасланици престолонаследника, Владе, Врховне команде, Црвеног крста, странци, војни аташеи, сви лекари, лекарска мисија шкотских жена, многобројни официри и маса грађана”. У опроштајном говору, др Војислав Јовановић, доцент Универзитета, између осталог, рекао је како је др Елизабет Рос „дошла издалека, у служби науке, да смањи српски бол и српска страдања. Она је још једна енглеска жртва, оборена као ратник, страдала помажући рањене и болесне сељаке који су водили тешке битке, као и њихови савезници Британци”. У име британских држављана који су се налазили у Крагујевцу, потпуковник Артур Харисон, британски војни аташе, захвалио се на почасти и поштовању указаном др Рос. „Сигуран сам да ће њена породица бити врло благодарна кад чује да је њена сахрана извршена на тако свечан и дирљив начин и да ће последња почаст коју је српски народ одао Елизабети олакшати и ублажити њеној породици тај тежак губитак”, рекао је Харисон. Оригинална личност Иначе, о овој храброј и племенитој докторки, која је преминула у 39. години, савременици су писали као о веома авангардној жени и нетипичној личности тог доба. Упркос својој физичкој крхкости, Елизабет Рос карактеришу виспреност и одважност, али и веома смео начин понашања, неуобичајен за то време. Један од њих је записао и следеће редове: „Због своје интелектуалне величине, која се оригинално испољавала, др Рос је била добро какво се ретко среће. Немарна за

конвенционално понашање, дозвољавала је да само повремено бљесне њена финоћа и велика култура. На исти начин склапала је и пријатељства: лојална и постојана у својим пријатељствима, које кад једном успостави – никада није разарала”. Ко су биле хумане жене из мисије шкотске женске болнице, међу којима су биле и оне које су радиле у крагујевачкој болници, може се закључити и из онога што је истражила госпођа Луиз Милер, која пише да је то организација која је настала у Единбургу, убрзо након почетка рата. Једна од њених оснивача била је др Елзи Инглис, борац за женска права, коју су руководиоци британске Ратне канцеларије одбили када је понудила да њихове жене пружају помоћ. „И у Британији су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, по први пут у животу, да раде у области резервисаној за мушкарце, као да живе и и путују самостално. Оне су радиле у болницима у Србији, чак и као војни и возачи санитета, показујући запањујући храброст, као што је то случај и са др Елизабет Рос.” Луиз Милер је, такође, утврдила да су ове жене, поред патње и смрти са којима су се свакодневно сусретале, налазиле времена и за организовање забава, концерата, балова и пикника, а понеке су чак и пушиле. Склапале су нова пријатељства и (забрањене) везе са српским официрима, од којих су се неке завршавале браком. Иначе, у родном месту др Елизабет Рос још увек живи њена рођака Едит Рос, која сада има скоро 87 година. Она је својевремно поклонила оригиналну фотографију (са рамом) младе докторке крагујевачком Црвеном крсту, која заузима почасно место у њиховим просторијама. Поред тога што крагујевачки подмладак ове хуманитарне организације носи име по одважној Шкотлађанки, и једна улица у Крагујевцу названа је по др Елизабет Рос. BRITANSKA PREVARA - MI6 U SRBIJI Izdavac: Knjiga komerc, 2011 Cena: 15 EUR Još je književnik Borislav Pekić u svojem delu "Pisma iz tuđine" pisao da je "prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica istorijske-model zablude, ali i nekih zabluda čiji je poreklo novijeg datuma. Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske čime su, u borbama sa njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost. Za Engleze Srbin je Bugarin na Dardanelima ili Rus na Moreuzima, što je za londonsku vladu istorijska mora..." Jedna izreka koja važi za Amerikance, može da se primeni i na Engleze: "Biti neprijatelj Britanaca je opasno, biti njihov saveznik je kobno!" To Srbi ponajbolje znaju i osećaju... PRLJAVA ENGLESKA IGRA Tek pošto su u jesen 2010. godine u Ujedinjenim Nacijama okončani nastupi Srbije i diskusije predstavnika članica, moskovski „Glas Rusije“ je otkrio šta se

dešavalo iza kulisa svetske organizacije u Njujorku. Britanski ambasador Filip Parem je neadekvatno reagovao na istupanje srpskog ministra diplomatije Vuka Jeremića, koji je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Parem je upozorio Jeremića da ne može biti nikakvog vraćanja na pregovore, ni o pitanju statusa Kosova, ni o pitanju njegovih postojećih granica. Britanski ambasador u UN je na poziv srpske strane na dijalog, zapretio konfrontacijom sa Srbijom svih zemljama koje su priznale Kosovo. - Ovo je bio indikativan pokazatelj netrpeljive politike Velike Britanije prema Srbiji, na osnovu čega možemo da očekujemo nove ispade britanskog ambasadora u UN. Britanci će u na Savetu bezbednosti, najverovatnije, odlučno da ometaju srpsku poziciju i samo glasanje članica za Rezoluciju o Kosmetu, jer je interes Londona da afirmiše islamski narod i njegovu nezavisnost u Srbiji. I da spreči jačanje i stabilizaciju Srbije – rekao mi je dr Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD, koji smatra da je Velika Britanija krenula u otvoreni obračun sa zvaničnim Beogradom. I podseća da je upravo Velika Britanija u poslednjih mesec dana izvršila strahovit pritisak na Srbiju i zadala nekoliko podmuglih političkih udaraca. Odbijanjem da izruči Ejupa Ganića, bivšeg člana ratnog predsedništva BiH radi suđenja u Srbiji za počinjeni ratni zločina, Velika Britanija je Beogradu 2010. godine poslala poruku da Srbi ne mogu da računaju na razumevanje zvaničnog Londona. Sudija Timoti Vorkmen iz ekstradicionog suda u Vestminsteru je u obrazloženju odluke rekao da postoje dokazi da bi suđenje u Srbiji bilo politički motivisano. Što znači da je Srbija zemlja kojoj Velika Britanija ne veruje. Ejup Ganić je potom izjavio je da postoji mogućnost da tuži Srbiju i Englesku. Tako se može još i dogoditi da London plati ratnom zločincu, koji je ubijao Srbe, ležanje u engleskom pritvoru. Posle toga su engleski mediji objavili tajni plan britanske visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton o BiH, kojim se praktično ukida Republika Srpska. A na kraju Čarls Kroford, bivši ambasador u Srbiji je poručio predsedniku Borisu Tadiću da prestane „da vodi Miloševićevu politiku“. Pritisak je nastavljen upozorenjima koje je izrekao britanski ambasador Stiven Vordsvort u Beogradu i zahtevom britanske vlade da Srbija momentalno povuče tada predatu rezoluciju Generalnoj skupštini UN o nastavku dijaloga o Kosmetu. - Otvorene natrepljivost Britanaca prema Srbiji tera nas da se zapitamo zašto se to događa? Moj odgovor je da Englezi nikada nisu trpeli Srbe i Srbiju, jer se mi ne uklapamo u njihove imperijalne i kolonijalne interese. Britanija danas kao verni sledbenik SAD sledi antisrpsku politiku Vašingtona. Ona je istureni američki igrač u Evropi i protivnik Srbije, koju još od kraja 19. veka smatra za “malu Rusiju” na Balkanu. Zvanični London danas na Balkanu ima dva prioritetna interesa. Prvi je da izaziva krizu u Srbiji i time potresa Evropsku Uniju, a drugi je da štiti muslimane na Balkanu, jer time zapravo pokušava da obuzda islamiste u Engleskoj, tako što napada Srbiju – kaže Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD i upozorava na tradiciji britanske netrpeljivosti prema Srbima sa početka 20. veka. To je Britanija otvoreno pokazala u svojoj diplomatskoj aktivnosti. Prilikom posete britanskog premijera Ankari krajem 2010. godine obećao je političku podršku turskom članstvu u EU, za koje Francuzi i Nemci ne žele ni da čuju. A kada su Francuzi predložili da Srbija uđe što pre u EU, Englezi su zatražili da Beograd “mora prvo da prizna Kosovo”. - Kako Englezi rade samo ono što im njihov stariji partner SAD naredi, oni danas nameću temu podele Kosova, jer ih grize savest "zbog neprincipijelnog stava

oko kosovske nezavisnosti". London shvata da je požurio sa kosovskom nezavisnošću i da to neće rešiti problem stabilizacije Kosmeta kao američke kolonije i useljavanja muslimana u ovu pokrajinu i u Srbiju. Na Kosmetu, ma koliko bilo nezavisno, nema političke stabilnosti, nema vladavine prava, koja može da izvede legitivno useljavanja muslimana preko Prištine u Srbiju i na ceo Balkan – smatra dr Miroslav Božinović. Još je književnik Borislav Pekić u svojim "Pisma iz tuđine" pisao da je “prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma”. - Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost. Za Engleze Srbin je Bugarin na Dardanelima ili Rus na Moreuzima, što je za londonsku vladu istorijska mora – zapisao je Borislav Pekić. Jedna izreka koja važi za Amerikance, može da se primeni i na Engleze: “Biti neprijatelj Britanaca je opasno, biti njihov saveznik je kobno!" To Srbi ponajbolje znaju i osećaju. Bivši ministar Vladislav Jovanović računajući na prevtljivost Engleza i loš odnos Velike Britanije prema Srbiji smatra da Britanci neće Beogradu predati dokumenta o Draži Mihailoviću, samo da bi držali Srbiju podeljenu i posvađanu. Kako je Britanija na Srbe gleda sa podozrenjem ona i danas kontroliše "beli šengen", jer je za London to prvi test na kojem će ona proveriti “doslednost postmiloševićevske Srbije”. Englezi nemaju nameru da skidaju svoje vize Srbima, mada ih olako daje, ali najčešće mladima koje na Ostrvo odlaze da studiraju i tamo ostanu. Prosečan Britanac misli da su Srbi varvari, zatvorenici na uslovnoj slobodi, kojima treba da 20 godina da bi se socijalizovali i evropeizovali. Srpski problem je u tome što su svi naši susedi male zemalje sa moćnim zaštitnicima. Interes Velike Britanije je da podrži Bugarsku, BiH, Kosovo i Makedonijeu, ali ne i Srbiju. I zato je zvanični London uvek protiv Srbije. Uostalom kao evropska država Velika Birtanija otvoreno pokazuju da ne želi ni politički, ali ni ekonosmki da pomogne Srbiji. Prema podacima Ministarstva finansija, Srbija je u protekloj deceniji dobila 4,5 milijardi evra bespovratne pomoći. Među najvećim donatorima su Evropska unija sa 1,2 milijarde evra , Nemačka sa 840 miliona evra i Sjedinjene Američke Države sa 473 miliona dolara. Velika Britanija se na ovoj listi kotira jako nisko, jer drži deseto mesto iza Italije, Švedske, Norveške, Japana, Holandije i Poljske. Ono što iznenađuje je da se pritisci Engleza sve otvoreniji i direktniji, kao što je, na primer, zahtev za povlačenje rezolucije. Iza čega možda usledi i britanski zahtev da se Srbija kazni, jer navodno nije konsultovala EU. Mada istovremeno, ta Velika Britanija ne priznaje EU već radi protiv nje, smatraju naši sagovornici. Britanski Forin ofis je saopštio da je razočaran, zato što je Srbija podnela rezoluciju UN i da bi Generalna skupština trebalo da usvoji neutralnu rezoluciju kako bi se Srbija i Kosovo ohrabrili da počnu saradnju. Ni treba sutra da budemo iznenađeni ako zvanični London u toj srpsko-kosovskoj saradnji bude držao stranu Prištine, a ne Beograda. - Tajni plan Velike Britanije i SAD je da na rubnim granicama istoka Evrope stvore obruč malih "evro-atlantskih" zemalja, koje se prostiru između Nemačke i Rusije. Time se sprečava stvaranje savezništva dve jake države, Nemačke i Rusije. I slabi snaga Evrope, jer se uvlačenjem mnoštva malih država u NATO i EU zapravo

stvara apsolutna glasačka većinu u evropskim institucijama protiv francuskonemačkog centra. Englezi i Amerikanci sponzorišu te male države, daju im političku i vojnu podršku, ali i u njima podstiču sepatarizam, da bi ih preko krize držali pod kontrolom. U Pentagonu je napravljena karta te Nove Evrope, na kojoj je prostor Srbije i BiH obeležen kao “siva zona u kojoj London i Vašington tek treba da intervenišu i da ih pocepaju na male državice”. Otuda se može očekivati zahtev Sandžaka za nezavisnost i otcepljenje od Srbije. Takva separatistička sudbina čeka i Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Rumuniju, Slovačku, Bugarsku, Makedoniju, pa čak i Grčku i Tursku – upozorava dr Miroslav Božinović. LONDONSKE AGENTURE Svetu su danas poznate najviše samo dve londonske agenture Sikret servis (SS) i Sikret intelidžens servis (SIS). Ovo su britanska unutrašnja i britanska spoljna tajna služba, koje nose oznake MI 5 i MI 6. Nastale su tokom Drugog svetskog rata kao odgovor zvaničnog Londona na agresivnost nemačke agenture na Ostrvu. Nemačka je prosto primorala Britance da 1910. formiraju i „spoljnu” agenturu. Britanske civilne tajne službe imaju veliku istoriju i kao većina svetskih agentura rođene su u krilu armije. Preteča je bila Glavna obaveštajna služba (MO 5), koju je u Londonu formirala britanska vlada 23. septembra 1909. godine. Zvanično, u ovoj „unutrašnjoj” tajnoj službi za kontrašpijunažu, bio je zaposlen samo jedan oficir koji je u Ministarstvu rata na Vajtholu dobio kancelariju. Prvi obaveštajac Velike Britanije bio je Verton Kel, kapetan pukovnije Južnog Stafordšira, lingvista i iskusni špijun. Službovao je u Rusiji, Kini i Nemačkoj i sjajno vladao ruskim, kineskim i nemačkim jezikom. Čak je neko vreme proveo kao agent u nemačkom odelenju Ministarstva rata Velike Britanije, tako da je jako dobro poznavao situaciju u Rajhu. Predlažući ga za posao prvog britanskog obaveštajca, pukovnik Džems Edmonds mu je rekao: „Posao će biti tajan, moraćete da napustite službu u vojsci. Ne očekujte javna priznanja, ali budite sigurni, vaš posao je od sudbonosne važnosti za Britaniju!” Kapetan Verton Kel je imao sreću i dobio podršku generala Evarta, tada načelnika Vojne obaveštajne službe, a potom i rukovodilaca iz Skotland Jarda, tako da je uspostavio odličnu špijunsku i policijsku saradnju unutar same Britanije. Tako je u Kelovoj kancelariji počeo da raste broj saradnika. Među njima su bili kapetani Frederik Klark i Ričard Drejk, inspektor Džon Menvil i advokat Volter Morezbi. Za svog zamenika je kapetan Kel kasnije imenovao Erika Holt-Vilsona. Oni su zajedno ukrštali tajne informacije dobivene iz mornarice, pešadije, policije i vlastitim istragama. Njihov prvi otkriveni i uhapšeni strani špijun bio je Sigfrid Helm, aktivni poručnik nemačke vojske, zatečen kako skicira odbrambene sisteme luke Portsmout. Tek kada su Britanci 1989. godine priredili u Londonu izložbu "Tajni rat", o istoriji britanskih tajnih službi od 1909. tamošnja javnost je prvi put saznala za postojanje špijunskih organizacija MI5 i MI6. Time je i zvanično 1909. priznata kao godina rođenja modernih tajnih službi na prostorima Velike Britanije. - Istoričari su, međutim, skloni da pojavu špijunaže lociraju mnogo vekova ranije, još 1515. godine, u doba Henrija VII, koji je nemilice, svojim dvorskim agentima, progonio Ričarda III. Tek Henri VIII je uz pomoć kardinala Volzija i ministra Tomasa Kromvela uzdigao špijunažu u državni posao. Kromvelom najodaniji i najbolji agent bio je Džon Tarlo, pravnik iz Eseksa, koji je postao šef tajne službe, ali i direktor Poštanske službe Engleske – tvrde poznavaoci stranih agentura Radomir Vukičević i Milan Petković iz Beograda.

U Kromvelovo vreme za špijunažu dvor je odvajao 70.000 funti godišnje. Već 1588. kraljica Elizabeta je vešto špijunirajući Španci, pobedom u velikoj pomorskoj bitci, pokazala da bez otkrivanja tajni protivnika ne možeš spasti vlastitu zemlju. Da je taj rat Engleska izgubila od Španije, istorija bi sasvim drugačije izgledala, priznaju sami Englezi. Tvorac tog spasonosnog pohoda kraljice Elizabete bio je se Frencis Volšingem, državni sekretar i šef Kraljevske tajne službe, koji je na ovu dužnost imenovan 1573. godine. On je, na primer, 1583. sačinio "Plan za špijuniranje Španije", iz kog se vidi, da je ser Volšingem u Đenovi, Veneciji, Kopenhagenu i Krakovu formirao špijunske centre za sakupljanje podataka o kretanju evropskih brodova, ali i o njihovom naoružavanju. U Ruanu je postojao informativni centar koji je pokrivao Avr, Nant i Dijenu, a u samom Madridu engleske diplomate imale su zadatak da špijuniraju španske luke, admirale i lađare. Tako je jedan konzul, sasvim slučajno, od trgovca drvenom građom iz Malage, 1583. godine saznao da španski Admiralitet planira da sagradi stotinak novih ratnih brodova. Tajni agent Ričard Čibs obišao je potom španske luke i izborojao 160 drvenih krstarica i topovnjača. Zaključak je bio jasan: Španija se sprema za rat protiv Engleske. - Sigurno, najsmeliju akciju obmane ili što bi se danas reklo dezinformacija, izveo je alhemičar Džon Dija, koji je po Španiji pričao da će zemlju i more uskoro zahvatiti velika oluja. I kada je kralj Filip izgubio na obalama Škotske, Irske i Engleske bitku protiv kraljice Elizabete, pravdao se pred ministrima i vlastelom: "Poslao sam svoje mornare i oficire da se tuku sa Englezima, a ne s morem, talasima i olujom!" – pišu Radomir Vukičević i Milan Petković iz Beograda. Smrt ser Francisa Volšingama 1590. bila je tužna vest za Englesku, ali radosna za Španiju. Mesto prvog engleskog špijuna tada je zauzeo ser Henri Votton, ambasador u Veneciji, koji je smatrao da je korisno tajno pratiti i zbivanja u Italiji. Puna dva veka Engleska se borila sa unutrašnjim problemima koje su joj stvarali jakobinci, što je usporavalo razvoj "spoljne", a jačalo snagu "unutrašnje" tajne policije. Tek 1740. pojavom Vilijama Pita, dolazi do reorganizacije i konsolidacije britanske tajne službe. Pit je špijunažu vezao za diplomatiju i engleska poslanstva po svetu, pa je tako stvorio obaveštajnu mrežu koja je pokrivala četiri kontinenta. Ovaj iskusni obaveštajac, kao i svaki hvalisavac, imao je običaj da kaže: " Ako se negde u svetu ispali i jedan metak, britanska vlada mora da sazna zašto se to dogodilo!" Ratovi sa Nepoleonom primorli su Britance da naglo unapređuju svoju mornaričku agenturu, u kojoj je najbolji špijun bio Džon Baret. On se dosetio da Napoleonu poturi doušnika, u liku prelepe i vrckaste madam Fores. Drugu mrežu oko Napoleona pleo je vojvoda od Velingtona sa svojim agentima, majorima Kolgunom Grantom i Džemsom Robertsonom. U vreme bitke kod Vaterloa britansku tajnu službu predvodio je pukovnik Harding, koji je imao svoj špijunski centar u Briselu. On je uspeo preko svojih doušnika iz Pariza da sazna vreme dolaska cara u Avens, i strukturu i moć Napoleonove vojske. Još od rata sa Špancima mornarica je imala u Admiralitetu svoj Obaveštajni centar za inostranstvo, kojim je neko vreme rukovodio admiral Džordž Trajon, a potom admiral Džek Bemont. Njegov kolega admiral Frensis Befort bio je tvorac nove tajne šifre za održavanje veza u Ratnoj mornarici. Burski rat na jugu Afrike, u britanskoj koloniji, dao je razloga da general-major Argard u Ministarstvu rata stvori Obaveštajni odsek, kao začetak agenture u britanskoj pešadiji i čitavoj armiji. Njihovi najuspešniji agenti u svetu bili su, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, Džordž Aston, lord Kitčener i general Robert Baden-Pauel.

Kada je posle južnoafričkog rata 1902. godine, ipak, stvoren Odbor za odbranu imperije, načinjen je prvi korak ka stvaranju britanske kontrašpijunaže. Tada je u Ministarstvu rata predloženo da se zvanično oformi Obaveštajni odsek pešadije, i ujedini sa Mornaričkim obaveštajnim centrom. - Istovremeno, vojvoda od Velingtona je bio prvi Britanac koji je predlagao Vladi da se civilna tajna služba uzdigne na nivo političke policije i državne institucije. Ovu ideju je 1829. godine podržao ser Robert Pil, planer formiranje policije u Velikoj Britaniji. Kada je Čarls Roven imenovan za prvog policajca, deo britanskog establišmenta se digao protiv vojvode od Velingtona i ser Roberta Pila, jer, navodno "spremaju urotu protiv krune" – kažu publicisti Radomir Vukičević i Milan Petković. I pojava ruskih anarhista i revolucionara na britanskom tlu, kao i seoba ruskih Jevreja prema Zapadu, doprineli su na svoj način porođaju prve prave tajne službe u Londonu. Tome je najviše doprineo čovek sa dvostrukim imenom Sigmund Georgijevič Rozenblum, poznatiji kao Sidni Rejli. On je u britanskoj obaveštajnoj službi bio od 1895. godine. Učestvovao je u gušenju revolucije na Ostrvu. Rođen je 24. oktobra 1874. godine na jugu Rusije, u porodici Ruskinje poljskog porekla i pukovnika ruske vojske i oficira na carkom dvoru. Tek sa devetnaest godina je shvatio da je njegov otac majčin ljubavnik, jevrejski lekar iz Beča. Razočaran pobegao je u svet, i upao u društvo engleskih špijuna, koji su mu predložili da radi za njih kao dupli igrač. Vraćen je u Rusiju 1897. gde je službovao pet godina. Povratak u London bio je ovenčan srećom, oženio se, promenio ime i upoznao ser Hjuma Hoziera, kasnije tasta premijera Vistona Čerčila. Svojim obaveštajnim radom Rejli je dokazao da se Britanija može braniti, ali ne na svojoj teritoriji već na tuđoj, posebno u trenutku kada su se pojavile prve informacije o pripremama carske Nemačke za osvajanje Evrope. Sve su to bile okolnosti zbog kojih je, i pored velike skepse u Londonu, britanska vlada 23. septembra 1909. donela odluku da osnuje civilnu Glavnu obaveštajnu službu - MO5. Zvanično, u ovoj "unutrašnjoj" tajnoj službi za kontrašpijunažu. RAZBIJANJE NEMAČKE MREŽE Kapetan Verton Kel je imao sreću da je dobio i podršku generala Evarta, tada načelnika Vojne obaveštajne službe, a potom i rukovodilacaiz Skotland Jarda, tako da je uspostavio odličnu špijunsku i policijsku saradnju unutar same Britanije. Tako je u Kelovoj kancelariji počeo da raste broj saradnika. Među njima su bili kapetani Frederik Klark i Ričard Drejk, inspektor Džon Menvil i advokat Volter Morezbi. Za svog zamenika kapetan Kel je kasnije imenovao Erika Holt-Vilsona. Oni su zajedno ukrštali tajne informacije dobivene iz mornarice, pešadije, policije i vlastitim istragama. Njihov prvi otkriveni i uhapšeni strani špijun bio je Sigfrid Helm, aktivni poručnik nemačke vojske koji je zatečen kako skicira u blok odbrambene sisteme luke Portsmout. Vrlo brzo, već naredne 1910. godine kapetan Verton Kel je sa saradnikom iz podzemlja Patrikom Kvinijem došao do saznanja da izvesni Gustav Stajhauer, nemački trgovac prečesto posećuje London i engleske luke. I da redovno svraća kod berberina Karla Gustava Ernsta na Kaledonskom putu. Kel je posumljao da se radi o nemaškim obaveštajcima, o kojima u Engleskoj tada nije ozbiljno brinula ni armija, a ni policija, jer špijunaža nije bila opasno krivično delo. Zato je Kel odlučio da prati Stajhauera i Ernsta, da tajno otvara i čita njihova pisma, što mu je omogućilo da razotkrije čitavu mrežu nemačkih doušnika. Da bi saznao jo je zapravo Gustav

Stajhauer kapetan Kel je pozvao u pomoć mornaričkog kapetana Mansfilda Kaminga, koji je u armiji bio zadužen za rad tajne službe u inostranstvu. On je javio Kelu da je nemački agent u Berlinu registrovan kao oficir Gustav Rejmers. Agresivnost nemačke agenture na Ostrvu primorala je Britance da 1910. formiraju i "spoljnu" Obaveštajnu službu - MI 1 C, kasnije poznata kao MI6 zadužena za špijunažu u inostranstvu, koju je vodio mornarički kapetan Mansfild Kaming. On je preko Sidnija Rejlija u samoj Nemačkloj počeo da širi britansku mrežu agenata. Dvojica načelnika novih tajnih službi, Kel i Kaming, vrlo brzo su se dogovorili da nemačke agente u Britaniji ne treba odmah hapsiti. Već ih treba pustiti da i dalje nesmetano rade, jer je procenjeno da će i armija i vlada imati više koristi od njihovih tajnih poruka, a i jer preko tajne prepiske zvanični London može da plasira svoje informacije. U međuvremenu, na pritisak ove dvojice šefova tajnih službi i samog ministra unutrašnjih poslova Vistiona Čerčila promenjen je Krivični zakon Velike Britanije pa je špijunaža postala tešak zločin, koji se strogo kažnjavao. Za svaki slučaj, kako MI5 i MI6 nisu imali ovlašćenja za hapšenje stranih špijuna, u Skotland Jardu je formiran Specijalni odsek za borbu protiv agenata, kojim je komandovao agilni Bazil Tomson. Zahvaljujući razumevanju nemačke opasnosti i podršci Vistona Čerčila, koji je prešao u Admiralitet, sva trojica kontraobaveštajaca, i Kel, i Kaming, i Tomson, uspeli su da 1911. spremni dočekaju agresivne Nemce. Iz Prvog svetskog rata prvi (kontra)obaveštajci izašli su kao slavljenici. Kel i Tomson su se proslavili hvatanjem dvojice Holanđana, agenata Abvera, koji su od Iraca naručili likvidaciju feldmaršala ser Henrija Vilsona 1912. godine ispred njegove kuće usred Londona. Atentat su izvršila kao kaznu za osvetu zbog feldmaršalove "izdaje". Verton Kel i Mansfild Kaming, međutim, bili su suočeni sa novim iskušenjima, koja su stizala iz revolucionarne Rusije. Bošljevizam i komunizam bili su nova opasnost po Veliku Britaniju. Steli Rejli i njegov prijatelj Džordž Hil dvadesetih godina krenuli su u Rusiju da se na licu mesta suoče sa tom opasnošću. - U to vreme MI5 je već imao šest hiljada ljudi, koji su se na britanskom tlu sudarali sa problemima izbeglica i poturenih emigranata-špijuna iz razorene Nemačke i uznemirene Rusije. MI6 je imala dve hiljade agenata širom sveta, među kojima se posebno isticao Huan Marč, čovek za vezu kod Španaca. On je prvi, zajedno sa Duškom Popovim, obavestio London da je nemački admiral Vilhelm Kanaris počeo da sumnja u svoje naciste. Najači britanski špijun u samoj Nemačkoj bio je Pol Duks – kažu Radomir Vukičević i Milan Petković. Na Bliskom i Srednjem Istoku za MI 6 radila je Gertruda Bel, profesor moderne istorije sa Oksforda, ekspert za Orijent, koju su sami Britanci zvali "Kraljica pustinje", a Arapi "Majka Iraka i Sirije". Zvaničnu funkciju u MI6 dobila je 1921. godine kada je njem mentor ser Persi Koks imenovao za rezidenta u Bagdadu. Tada je dobila nadimak "Gertruda od Arabije", mnogo pre nego što je Tomas E. Lorens, njen špijunski saradnik postao istorijska ličnost kao "Lorens od Arabije". Živela je burnih pedeset i osam godina. Gertruda Bel je umrla 1926. godine. Tada je već bila specijalni savetnik Vistona Čerčila. Kada su sredinom dvadesetih dvojica šefova "spoljne" i "unutrašnje tajne službe otišli u penziju Mansfild Kaming je dobio titulu viteza, a Verton Kel je postao ser. Nezvanično, ovaj drugi je radio za MI 5 sve do 1940. godine. Tek tada je i njegova žena Džuli saznala da je Veron Kel tri decenije bio prvi kontraobaveštajac Velike Britanije.

- Krajem tridesetih, pred izbijanje Drugog svetskog rata u Londonu je započeo ozbiljan rad na reorganizaciji ovih tajnih službi. Prvo su dobile zvanična imena MI 5 i MI 6, odnosno Sikret servis - SS i Sikret intelidžens servis - SIS. U to vreme postojala je Vojna obaveštajna služba - MIS, zatim Mornarički obaveštajni odsek - NID, a po nalogu Vistona Čerčila stvorena je 1939. i Uprava za specijalne operacije, poznatija po svojoj kratici - SOE. Njen osnivač i prvi šef bio je dr Hjug Dalotn, kog je nasledio 1940. godine Frenk Nelson, profesionalni brigadir, poslanik, konzul i dobrovoljac RAF-a. SOE je razvijala ofanzivna špijunsko-diverzantska dejstva na prostorima zemalja Zapadne Evrope, pomažući lokalne pokrete otpora. Prvi operativci SOE bili su pukovnik Kolin Gabins, stručnjak za sabotaže i radio veze i Džordž Hil, obaveštajac koji je špijunirao NKVD usred Moskve. Najpoznatiji deo ove uprave bio je Odsek za razaranje SOE, u kome su 1940. počeli da rade Kim Filbi i Gaj Bardžs. Rat je, međutim, tražio velike žrtve, pa je Nelsona nasledio Čarls Hambro, a ovog general-major Kolin Gabins – pišu u feljtonu Radomir Vukičević i Milan Petković. Iz SOE je potekao i jedan Lorens od Arabije, veliki britanski špijun. On je bio savetnik arapskih pobunjenika protiv turske okupacije tokom Prvog svetskog rata, koji je uticao na formiranje probritanskih država Jordana, Iraka, Sirije i Palestinske teritorije. Iz redova SOE potiče i najveći britanski špijun na Balkanu, general Ficroj Meklejn, koji je umro 15. juna 1996. godine. TASA I VESNA Još u Kraljevini Jugoslaviji, a posebno tokom Drugog svetskog rata britanska obaveštajna služba razgranala je svoju špijunsku mrežu. Na Balaknu su delovale tri londonske obaveštajne službe : Specijalna operativna egzekutiva - SOE, Militari servis - MI6 i Tajna služba Forin ofisa. Glavni predstavnici Intelidžens servisa u Beogradu bili su Masterson, Hanau i Bejli, a u Bukureštu Emiri, inače, poznati kao tvorci ideje o rušenju Đerdapa i zaustavljanju Hitlerovog nadiranja kroz ovaj dunavski kanal. - Njihov, međutim, najači saradnik u Beogradu bio je Tanasije Tasa Dinić, ministar policije u Nedićevoj vladi lično. Svoju agenturnu vezu sa Britancima ministar Dinić je otkrio tek 1945. kada je prebegao u Salzburg pod engleske skute. Kako je Čerčil obećao Titu da će mu vratiti sve pripadnike nacionalnih snaga, tako se i ministar Tanasije Dinić našao u Ozninim rukama – otkrili su Radomir Vukičević i Milan Petković. Kada je 11. jula 1941. izvršena rekonstrukcija Saveta komesara ministarstava, komesar Ministarstva unutrašnjih poslova bio je Milan Aćimović, a prvi zamenik Tanasije Dinić i drugi zamenik Đorđe Perić. Desetog novembra 1942. izvršene su nove promene u vladi i predsednik Ministarskog saveta je bio Milan Nedić, a ministar unutrašnjih poslova Tanasije Dinić. Njegov saradnik bila je Vesna Pešić. Sigurno jedna od najkorisnijih, ako ne i najkorisnija žena u komunističkom pokretu bila je Vera Pešić, član CK KPJ, svemoćna Gestapovka, veoma uticajna ličnost na srpsku vladu, rušilac Ravnogorskog pokreta, tajni agent. Vera Pešić je rodom iz Sijerinske Banje. U Leskovcu završava osnovnu školu i pohađa gimnaziju. Bila je udata za Nemca od koga se kasnije razvela. U Komunističku partiju ulazi 1938. godine. Žena manjeg rasta, mršava, vitke linije. Lepe spoljašnosti, sanjalačkih očiju iz kojih ne izbija zlo koje je u njoj sakriveno. Veoma vesele prirode. Načitana i inteligentna. Volela je mnogo da priča. Političke

probleme poznavala je odlično. Ideološki izgrađena komunistkinja. Imala je tu sposobnost da svakog može da prevede „žednog preko vode“. Iskusni kontraobaveštajac Generalštaba vojske major Slavko Radović je upoznao i stekao utisak da je “rođena” za obaveštajca: jako inteligentna i lepa. Primljena je da radi u kontraobaveštajnom odeljenju i stručno školovana. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent pretežno radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Da bi se prikrio njen tajni rad i da je podmetnuta, otpuštena je iz službe Generalštaba ali zadržana na vezi. Zbog špijunaže uhapšena je od beogradske policije. Na intervenciju vlade Nemačke, namesnik knez Pavle Karađorđević naredio je da se pusti. Pošto je u zatvoru tučena, odlazi na lečenje u Beč gde završava stručni kurs, a zatim postaje dopisnik jednog nemačkog lista i rezident za više agenata Šestog odeljenja za Balkan. U vreme martovskog puča 1941. novi predsednik vlade general Simović naredio je da se uhapsi i deportuje u Lebane. Kao proverenog agenta 14. aprila 1941. godine Nemci je odvode u Beograd da radi u centrali Gestapoa za Srbiju. Vera Pešić je bila svemoćni faktor u Beogradu, kako kod okupatorskih vlasti, tako i kod ministra unutrašnjih dela Tanasija Dinića. Pričalo se da je ona ljubavnica nemačkog generala Badera. Govorilo se u Beogradu da jedna Pešićeva može kod Nemaca sve učiniti, i zaista je mogla. Za sve vreme bila je saradnica i ministra unutrašnjih dela u Nedićevoj vladi, Tanasija Dinića. Pričalo se da je i njegova ljubavnica. U to vreme sprijateljila se sa Živojinom Đurićem, okružnim načelnikom u Leskovcu, jer joj je i on trebao za račun komunista kojih je u leskovačkom okrugu uvek bilo. Tih dana (proleće 1943) u leskovačkom zatvoru nalazila se jedna grupa zatvorenika, među kojima oko 120 najopasnijih komunista na čelu sa braćom Perović i Vuksanović. Vera Pešić je doputovala u Leskovac i odmah otišla u nemačku Orskomandu. Zahtevala je da se po jednom spisku pusti 120 zatvorenika, jer su ti ljudi „oklevetani“, tvrdila je Pešićeva. Ovome se suprotstavio Ors-komadant koji je imao dokaze o aktivnom radu tih ljudi za račun komunista. Vera je drsko rekla: „To nije istina“ i zahtevala da se telefonom pozove general Bader. Ors komadant, kome se nije išlo na Istočni front, pozvao je telefonom generala Badera, sa kojim je Vera kratko razgovarala. Potom je Bader naredio Ors komadantu da se svim zahtevima Pešićeve izađe u susret, jer je ona njihov pouzdani obaveštajac i ima njihovo puno poverenje. Svemu ovome bio je prisutan tadašnji komadant Srpske državne straže u Leskovcu, major Aleksandar Stikić, koji je o tome obavestio oblasnu komandu u Nišu strogo poverljivim dopisom. Vera je tog istog dana pošla u zatvor sa okružnim načelnikom Živojinom Đurićem odakle su svi komunisti pušteni iz zatvora, a Dražini izdvojeni i upućeni u logor na Banjicu. Oblasna komanda iz Niša, obavestila je nadležne u Beogradu, ali se niko nije usudio da menja odluku Vere Pešić i da dokazuje da Vera radi za komuniste. U rukama Vere Pešić bile su hiljade srpskih života po raznim logorima, na Banjici, po Srbiji i na zemunskom sajmištu. Ona je hiljade i hiljade komunista i njihovih saradnika pustila iz logora po nalogu šefa Gestapoa, a sa druge strane hiljade nacionalista poslala na večni počinak u Jajincima i u drugim velikim zajedničkim srpskim grobnicama po Srbiji. I ne samo to. Po Verinom zahtevu, ministar unutrašnjih dela Tanasije Dinić, izdao je dva fatalna naređenja. Prvo krajem maja 1941. godine u kome se naređuje da se svim Crnogorcima u Srbiji ima postupati kao sa ciganima i Jevrejima, a drugo

polovinim 1942. godine, da se sa svih važnijih mesta uklone svi Crnogorci kao nepouzdani i da se na njihova mesta dovedu čisti Srbi. Nedić je oba ova naređenja opozvao. Cilj Pešićeve je bio da se Crnogrci osete nesigurnim i da odu kod Tita u šumu. Delimično je u tome uspela. U drugoj polovini 1943. godine Pešićeva odlazi kod majke u Sijerinsku Banju. Tamo je 11. septembra 1943. zarobljena od strane četnika majora Radoslava Đurića. Tu je ona svršila jedan veoma važan posao za komuniste. Ona je prevela čitavu grupu majora Đurića kod komunista. Tito je posle nagradio majora Đurića generalskim činom i vrlo važnim i poverljivim položajem u komunističkoj Jugoslaviji. Za Dražu je odmetanje jednje njegove grupe predstavljao težak udarac. Vera je nastavila da radi svoj posao za račun komunista na prostoru Toplice i Jablanice. Jednoj četničkoj grupi, sastavljenoj pretežno od bivših četnika majora Đurića, koji su pobegli iz partizanskih redova, polazi za rukom da avgusta 1944. uhvate Veru. Saslušali su Veru i njenu majku Anđu koja je bila saučesnik u Verinom špijunskom radu. Onda su doneli smrtnu presudu i obe streljali. Tom prilikom kod Vere je pronaćen njen lični dnevnik iz koga se saznalo o mnogim Verinim aktivnostima za račun komunista Nove promene u vladi 1943. dovode do toga da Tasa Dinić bude ministar socijalne politike i narodnog zdravlja. Posle rata je osuđen na smrt streljanjem. KO JE IZAZVAO PRVI SRPSKO-SRPSKI BRATOUBILAČKI RAT? 11/04/2013 1. A. Bajt navodi: ”Pisanje Edvarda Kardelja i Josipa Broza 17. novembra 1941, Brozov članak za američki časopis ‘Slobodan svet’ (Free World) 1944, njegovo izlaganje na Petom kongresu njegove kompartije 1948, OTKRIVA ISTINU: partizani su prvi napali snage četnika, 2.novembra 1941 u 4.00 ujutro.“ (Vojnostručnom analizom, pregledom situacije na vojnoj karti i operativne situacije na Kraljevačkom frontu (Kraljevačka operacija VČJ JV), došli smo do stvarnih činjenica o toku borbenih dejstava: Vojnički ne stoji njihov ‘kontranapad’ na četnike na 10 km od Užica, koje su tu bile razmeštene, a ne u borbenom poretku. Tvrdnja da je Komanda VČJ povukla jedinice iz opsade Kraljeva je vojnički ne moguća: to je razdaljina od 100 km do Užica. Tako je istovremeni opoziv četnika od Kraljeva i njihov napad na Užice fizički ne moguć. Drugo, izveštaj Brozovog GŠ od 4.novembra dokazuje da su četnici svoje čete kraj Kraljeva opozvali tek posle Brozovog zauzimanja Požege 3.novembra. A Broz je napao 2.novembra. Takođe, major Radoslav Đurić, komandant u opsadi Kraljeva, dobija naređenje da podigne opsadu četničkih trupa 2.novembra u 14.00 časova, dakle posle početka napada na Užice, a trebao je krenuti noću 3/4.novembar. Jasno se vidi da je Brozov izveštaj od 17.novembra – TROSTRUKO NEISTINIT. Uvidevši da mu je LAŽ vojnički potpuno providna, u svom opisu iz 1944, Broz ne pominje dizanje VČJ sa Kraljeva, već kao razlog napada na VČJ navodi „jako važne četničke dokumente“ iz komande u s.Kremna.kom.ŽRP) A.Bajt iznosi i nove činjenice i zaključuje: „Te dokumente Broz i njegovi NIKADA nisu pokazali. Ni istoričari (do danas!) ne znaju ništa o njima. Broz u toj izjavi (1944) sada šalje i VČJ sa Kraljeva, u napad na Čačak. Dakle, NE na Užice kako je pisao 1941. Broz, toliko KRIVOTVORI istinu, da sam sebi skače u usta. Njegova desna

ruka, E.Kardelj, piše 1941. suprotno od svog šefa Broza: ‘partizani napad očekivali i odgovorili kako treba’. Jedan od njih, ili obojica na različite načine su – LAGALI. Time se stavlja tačka na pitanje: Ko je otpočeo bratoubilački rat među Srbima? To je - Josip Broz. Broz LAŽE i kada kaže 1941, da su u napadu učestvovali vojnočetnički odredi povučeni sa opsade Valjeva, da u svom članku iz 1944. to NE pominje. Naprotiv, piše da je naredio da njegove jedinice sa opsade Valjeva, napadnu VČJ. Izvukavši se sa Valjeva, Broz je ostavio VČJ da se SAME bore protiv NEMACA.“ (Broz bi istrajavao na toj LAŽI, ali je te noći u obilasku položaja na Valjevu bio Dragoljub Mihailović i BRITANSKI oficir misije Bil Hadson. Zato je brzo odustao od svoje LAŽI. Onda su brozovci ubacili i LAŽ da su kod četničkog oficira, koga su uhapsili dok je pio kafu u kafani (!?) u Užicu, našli, navodno, planove vojnih četnika za napad na Užice. NITI su ikada naveli ime i prezime oficira, NITI su pokazali „nađeni“ plan vojnočetničkog odreda za napad na Užice. Vrhunac koji otkriva svu laž Broza i njegovih saradnika da su vojnočetničke jedinice i D.Mihailović, napali Užice, jeste izveštaj GŠ partizana od 7.novembra 1941, u kome doslovce stoji: „..preventivne mere, koje je po naređenju tog štaba izveo štab Užičkog partizanskog odreda…“. Ovo je dokumentovani dokaz da je postojao partizanski plan za napad na vojne četnike, a NE obratno. Preventivno, znači preduzimanje nečeg – PRE. Dakle, Broz je napao četnike PRE nego su vojnočetničke jedinice „napale“ brozovce. Da je Josip Broz stvarno držao do Sporazuma, dovoljno je bilo, budući da je u rejonu Užice bio višestruko jači, da svoje snage samo stavi u – punu borbenu gotovost. Utoliko pre, što ni jednom oficiru VČO u tom rejonu nije bilo ni na kraj pameti da – napada. Znali su za naređenje D.Mihailovića da se Sporazum mora – poštovati. Takođe, bili su višestruko slabiji. Glavne snage VČO su i dalje vodile borbe protiv Nemaca u opsadi Kraljeva u Kraljevačkoj operaciji Komande VČJ JV.kom.ŽRP) Aleksander Bajt zaključuje: „Broz i komunisti su počinili izdaju i otpočeli bratoubilački građanski rat. Zašto je početkom decembra 1941, E.Kardelj (i Broz) poslao pismo (i LAŽ) baš Glavnom štabu partizanskih odreda Slovenije? Kardelj je hteo da Slovence uplaši od ‘četništva’. Još pre 2.novembra, Broz je naredio napad na četničke jedinice u Loznici i rudniku Zajači 28.oktobra 1941. Broz je ne samo PRVI započeo borbe s četnicima, nego se na te borbe pripremao unapred i veoma sistematično. Začetnik bratoubilačke borbe je bio on, Broz, a ne Mihailović.“ (v.A.Bajt, s.311-318, 337; MORS-VA, ČA, 50, 5, 1; brozovski falsifikati: ČA, 50, 2, 1; 50, 6, 1; NAV, Periodika..; arhiv Hronologije, autor; Peti kongres..) [FALSIFIKAT: Uvidom u dokumenta koje navodi g.A.Bajt, može se svaki čitalac uveriti u to, ko je u stvari otpočeo građanski rat u Jugoslaviji. Takođe, uvidom u, za ovo vezani, dokumenat u Zborniku dokumenata, tom 14, knjiga 1, str.44, dokumenat br.13[1], jasno se pokazuje da je čisti, bez skrupula – falsifikat. Navodni dokumenat, kako navode sami komunistički autori, je bez datuma, bez potpisa, bez završetka. To onda uopšte nije dokumenat? Pogotovu ne vojni i ne izvršni. To je običan komad papira koji je mogao napisati bilo ko. Autor ove Hronologije utvrdio je da je, u istoj knjizi, falsifikat i dokumenat 14[2] na s.46-47. Cilj falsifikata je bio da se u komunističku propagandu da su VČJ otpočele građanski rat, uvuku i dva aktivna oficira JV, inače dva komandanta odreda Ignjatović i Filipović (prema dokumentaciji Komande VČJ, njega su još 5.oktobra komunisti zverski mučili, a potom zaklali). Odakle ovakav zaključak. Pomenuti «dokumenat» je naređenje Ignjatovića za Filipovića, o na-

padu i razoružanju komunista. I laiku je jasno, ako je samo odslužio vojni rok, da ne može komandant istog ranga naređivati drugom komandantu istog ranga, a bez učešća višeg nivoa komandovanja. To je moguće samo u situaciji ako pretpostavljena komanda svojim naređenjem da ovlašćenje jednom od njih, da je operativno, samo operativno, pretpostavljeni onom drugom. To se radi samo kao privremeno rešenje za određenu borbu, boj ili operaciju. Takvo naređenje za ovaj slučaj Komanda VČJ – nije izdala. Dakle, čak i da je kapetan 2.kl. Vučko Ignjatović izdao to naređenje, ono za poručnika Stojka Filipovića je bezpredmetno i – neobavezujuće. I ove činjenice do kojih smo analizom sadržaja spisa, došli, još više potvrđuje zaključak A.Bajta. Dakle, svojim, gore citiranim naređenjem, Josip Broz[3] je otpočeo prvi međusrpski građanski rat. Da se radi o ISTINI, govore dokumenti Josipa Broza, Edvarda Kardelja i komandi partizanskih jedinica i vojnostručna analiza tih njihovih dokumenata. Broz je opozvao svoje snage, zajedničke sa VČJ JV, sa opsade Kraljeva, Valjeva, Novog Pazara. Time su Broz, njegov Štab i CKKP JB, počinili izdaju. I ne samo to. Tim je snagama napao VČJ i otpočeo bratoubilački, građanski rat. Sa Kraljeva diže jedinice 24.oktobra i njima, 2.novembra, napada VČJ na Trešnjici (Užice). Broz je optuživao D.Mihailovića za Kraljevo, a Mihailović je trupe VČJ povukao TEK 3.novembra, pošto su brozovci zauzeli Požegu (koju su VČJ oslobodile od Nemaca) i pošli u napad na Štab VČJ JV na Ravnoj Gori. Broz, bez i malo skrupula, pregovara sa tim istim komandantom VČJ 26.oktobra u s.Brajići. Samo osam dana pre opšteg napada na četnike. I sedi za stolom prekoputa Mihailovića, a već, prema datumima na spisima, ima spreman plan za napad na njega. Uz pregovore, koji su samo trebali da zamajavaju Mihailovića, dovršava razmeštaj i pripremu jedinica za OPŠTI, VEROLOMNI, napad na vojnočetničke jedinice – svoje Saveznike. Broz time čini da jedino korist od toga imaju – Nemci, Italijani, Bugari, Hrvati. Inače, Vojnočetnički odredi su pre Užičkog boja uvek prvi ulazili i oslobađali mesta Užice, Požega, Ivanjica, Čačak, Gornji Milanovac, uz velike žrtve vojnočetničkih odreda u tim borbama protiv nemačkog okupatora. Dokumenta pokazuju, da bi se komunističke jedinice jednostavno ušetali u već oslobođena mesta i tražili pola svega plena, ali i vlast svojih protivzakonitih tzv. Narodno oslobodilačkih odbora. Pošto bi VČJ, zauzete borbama na frontu prema Nemcima, u gradovima ostavljali samo slabe teritorijalne jedinice, brozovci bi ih mučki napadali, pokušavajući da ih zarobe ili unište. Na kraju su, uprkos sporazumu Mihailović-Broz, izvršili mučki, iznenadan opšti napad na Jugoslovensku vojsku u gradu Požega. Pošto su pod svojom kontrolom držali fabriku oružja u g.Užice, iz okolnih mesta nasilno su mobilisali, pod pretnjom smrtne kazne, vojnosposobne muškarce, dovozili u Užice, tu ih naoružavali i zadržavali u gradu. Tako su lukavo gomilali svoje snage u g.Užice. Od 10.000 pušaka, za Jugoslovensku vojsku su dali samo 500, a po sporazumu morali dati 5.000. Takođe, od više desetina hiljada metaka za Vojsku su dali samo 24.000! Otvoreno su brozovci govorili: «U Zapadnoj Srbiji samo nam Požega smeta pa da svoju odluku sprovedemo u delo.» Da je ovo bio samo odgovor na komunističko kršenje sporazuma Mihailović-Broz, vidi se iz naredbe komandanta Požeškog odreda, kapetana 2.kl. Vučka Ignjatovića. Komunisti JB su napali na VČJ JV 31.oktobra (na Ribaševinski odred kod s.Trnava) i 1.novembra (na isti Odred), a na Užice 2.novembra u 4.00 časa. Ignjatović je svoju zapovest O.br.1 izdao 1.novembra u 17.00 časova u Požegi, za kontranapad u cilju pomoći

Ribaševini. Dakle, očigledno kao odgovor na brozovski napad na odrede u rejonu s.Ribaševina (severno od v.Užice). Ignjatović tek uveče, 1.novembra, polazi iz Požege za s.Ribaševina. Ali kasno. Brozovci ujutru već otpočeše, iznutra (na grupe VČO u samom gradu) i spolja, napad na Užice. Požeški VČO se morao okrenuti pravcu za Užice. Slično je tada nastalo stanje za sve vojnočetničke jedinice u Užičkoj zoni – svi u pomoć Užicu. kom.ŽRP] A da bi sve bilo jasnije, navodimo i hronološku jedinicu 229, jednu od više vezanih za Kraljevačku operaciju VČJ JV : 1. novembar-decembar 1943. U okupatorskim izveštajima nema dana da se ne pomene neka akcija na snage JVuO u Niškom okrugu. Makar to bila i najmanja u vidu potere,

pretresa i hapšenja. Tih zadnjih meseci 1943, prednjačili su Bugari, jer su ih vojnici JVuO napadali na svakom koraku pokušavajući da unište bugarsku vlast i uspostave kontrolu nad Niškim srezom i Okrugom. U bugarskom izveštaju od 1.decembra, stoji: „Akcija 1.bugarskog okupacionog korpusa protiv mobilnih bandi DM istočno od Niša još uvek u toku. Do sada je Službi bezbednosti privedeno 7 pripadnika D.M.“ (v.VIIVA,NAV,T-501,R-253,S-917) >januar poč. 1944. Čegarski korpus. Snage korpusa izvršile razoružanje bugarske posade na pruzi Niš-Sofija kod tunela Gramada. Ubijen jedan bugarski vojnik. (v.AS /AJ/, DK, 110/779-zl.14507) >18.januar 1944. Čegarski korpus. Udarne grupe Korpusa minirale su železničku prugu kod Gornje Toponice. O toj akciji izveštava komanda 1.bugarskog okupacionog korpusa. (v.A.Dinčić, s.21) >19.februar 1944. Čegarski korpus. Komanda Korpusa izveštava Komandu Južne Srbije-Gorski štab 110, o borbama koje je vodio protiv bugarskih trupa i brozovaca u Niškom srezu. Posle ovoga Komanda izveštaje podnosi neposredno ŠVK JVuO. (v.P. Milošević, s.205) U Izveštaju nemačkog komandanta Srbije od 19.februara stoji da su Bugari u ranijim akcijama protiv JVuO kod Niša i severno od Aleksinca ubili 19 i zarobili 30 boraca, zaplenili 50 pušaka i arhivu. Na Čegarski se odnosi 16 poginulih i 5 zarobljenih. Na Deligradski 3 poginula i 25 zarobljenih iz dve borbe: 20.1. i 18.2.1944. Većina ubijenih iz ovog izveštaja streljani su na terenu, po niškim selima. Većina zarobljenih je iz Deligradskog korpusa iz borbe sa Bugarima kod s.Mozgovo i s.Bovan. Prema Mesečnom izveštaju nemačkog komandanta Srbije u periodu 16.januar-15.februar, JVuO su u više borbi sa okupatorima na području Srbije imali 123 poginulih i ubijenih vojnika, 37 ranjeno, a 82 zarobljeno. Nesumnjivo najveći broj ubijenih i zarobljenih je iz Niškog okruga iz brojnih bugarskih akcija kao odgovor na napade JVuO krajem 1943 i početkom 1944. (v.VII-VA, NAV, T-501, R256, S-75-77; IAGN, Mf-6, dok.154)>Telegram bugarskog komandanta 1. okupacionog korpusa nemačkom Feldkomandantu u Nišu o sabotaži od strane četnika D.M – pisan 1. maja 1944. Sedmog aprila 1944. grupa Dražista napala teretni voz na pruzi Đunis – Žitkovac i oštetili prugu.Potpis: gen. Nikolov, s.r (IAN, mikrofilm 5, snimak br. 293)>Telegram načelnika okruga Niškog o hapšenju četničkih saradnika u srezu aleksinačkom od strane Bugara 13. aprila 1944. 13.4: Došla je bugarska vojska u selo Donji Krupac u poteru za četnicima DM. Iz sela je odvela starešinu Živojina Zdravkovića. Istoga dana ista grupa bugarskih vojnika je blokirala selo Katun. Nakon pretresa u cilju pronalaska municije i oružja iz sela su odvedeni Radomir Pešić, Vukašin Trandafilović i još 2 lica po imenu Vukašin* i Bogomir*. Svi su iz sela Katun. Pomenuti su predati nemačkim vlastima u ovdašnjem koncentracionom logoru. Bez potpisa (IAN, f. Načelstvo okruga Niškog, k. 1) >Teritorijalni komandant Jugoistoka Izvod iz izveštaja o situaciji na dan 12. XI. 1943. Severoistočno od Boljevca četnici su izvršili napad na 3 nemačke patrole koje su pripadale 95. rez. graničarskom bataljonu, kojom prilikom su ove patrole razoružane, 3 vojnika su lakše, a 2 teže ranjena. Feldkomandantura 809 će za ovo delo uzeti predviđeni broj pristalica DM u cilju odmazde. O broju podneće se poseban izveštaj. Komandant Jugoistoka (nečitak potpis) (AVII, MF. Minhen, 1—I—1080) >1.decembar 1943. Teritorijalni komandant Jugoistoka, u svom dokumentu Izvod iz izveštaja o situaciji na dan 1.XII.1943.godine, navodi: „Feldkomandantura 809 Niš: Kao odmazda za napad na voz između Negotina i Niša streljano je 27 komunista. Akcija 1. bugarskog okupacionog korpusa protiv mobilnih bandi DM istočno od Niša još uvek u toku. Do sada je Službi bezbednosti privedeno 30 pripadnika D.M. Komandant Srbije Felber, s. r. (AVII, NAV, T—501, R—253, S—917) >10.decembar 1943. O akcijama protiv JVuO od strane bugarskih fašista, Teritorijalni komandant Jugoistoka, u svom dokumentuIzvod iz izveštaja o situaciji na dan 10.XII.1943.godine, piše Vermahtu: „Feld-

komandantura 809 Niš:..Akcija 1. bugarskog okupacionog korpusa protiv bandi D.M 20. km. severozapadno od Niša počela juče. Bande DM su se na vreme povukle. Dva banditska uporišta 2 km. južno od Aleksinca razorena. Službi bezbednosti predato 5 pripadnika D.M. Prosleđeni ovdašnjem logoru na dalju nadležnost. Komandant Srbije Felber, s. r.“(v.AVII, NAV, T-501, R-253, S-923) >Izveštaj načelnika okruga Niškog o hapšenju četničkih saradnika u srezu niškom od strane Bugara januara 1944. Jedan odred bugarskih vojnika u poteri za poručnikom Popovićem koji pripada organizaciji DM blokirao Knez Selo i vršio pretres. Na polasku sa sobom poveli predsednika opštine, delovođu i kmeta ovog sela, ali još sinoć su ova lica puštena na slobodu. Isto tako, juče oko 10 časova jedan drugi bugarski odred blokirao je Gornju Vrežinu, tražeći poručnika Popovića i prilikom polaska uhapsili su pretsednika opštine, delovođu i pisare, kao i još 3-4 građana i odveli ih za Niš u ovdašnji koncentracioni logor. Bez potpisa (IAN, f. Načelstvo okruga Niškog, k. 1) Još u pripremi svojih operacija, nemački okupator je zgusnuo svoje snage na istoku i jugoistoku Srbije, kuda ide žila kucavica logističke podrške nemačkim afričkim snagama. Stvorio je snažan, višeslojan i višesmeran, okupacijski sistem oružane sile i vlasti.[20] Upotrebio je i snage svojih satelita, posebno jake bugarske snage 1.okupacionog korpusa[21]. Niški garnizon je najjači okupatorski garnizon u okupiranoj Kraljevini. U odbrani pruga od ČgK, okupatori su posekli šumu i svo rastinje, na nekoliko stotina metara sa obe strane pruge, čak i u Sićevačkoj klisuri; podigli bunkere kod svakog mosta, većeg propusta i značajnih raskrsnica, načičkanih mitraljezima i teškim minobacačima, noću osvetljavanih reflektorima i brižno umotanim bodljikavim žicama. Za brzu intervenciju na pruzi, stalno su bili spremni oklopljena dresina i blindirani vozovi. Na niškoj železničkoj stanici, bila je u stalnoj pripravnosti specijalna kompozicija-oklopni voz, sastavljen od lokomotive i nekoliko čeličnih vagona, išaranih crtežima razbesnelih tigrova. Voz je bio velike vatrene moći, jer je imao i platforme sa topovima i protivavionskim topovima „Flakovima“. Takav sistem je suprostavljen JVuO koja svojim korpusima poseda sve planine duž pružno-drumskog pravca Beograd-Skoplje-Solun, u pripravnosti za dejstvo po istom. Ova strategijska operacija, odnela je mnoge živote[22] hrabrih vojnika i starešina JVuO. Tako’đe, posle napada snaga NOViDJ na JVuO kod Užica (u 4 sata 2.11.1941), uz velike gubitke JVuO, otvoriće se stalni napadi snaga JB[23] na JVuO u celoj Kraljevini pa i Niškom srezu. Jedino u Niškom srezu i Okrugu, Čegarski i drugi korpusi JVuO i snage SDS i SDK, ne vode međusobne borbe, čime su smanjile, inače strašne, civilne i vojničke žrtve Srba. O tome oficir SDK, piše: „Za vreme nemačko-bugarske okupacije Srbije, na teritoriji okruga Niškog, nije bilo ni jednog sukoba među naoružanim srpskim nacionalistima, iako su se i jedni i drugi nalazili na istom terenu. To je činjenica s kojom se onaj kraj Srbije može pohvaliti. A što je tako bilo ima se zahvaliti, u prvom redu, istinskom rodoljublju i mudroj politici starešina obeju grupacija, Nedićevih oružanih odreda i četnika Draže Mihailovića u ovom kraju, a zatim i posebnim prilikama koe su tamo vladale, za razliku od drugih krajeva okupirane Srbije. Da toga nije bilo-i da je preovladala pamet plahih – ‘u krv bi nam vjere zaplivale’!“[24] Najveće uspehe JVuO ostvarila je i podnela žrtve u periodu od januara 1942 do jula 1943. u operaciji podrške britanskoj 8.armiji protiv Romelove nemačke armije i iskrcavanja anglo-amerikanaca’ u Severnoj Africi. Objekti dejstava su saobraćaj, veze, pošta, industrija, rudarstvo, poljoprivreda, sistem vlasti, rekvizicije u hrani i ogrevu…

Sabotaža saobraćaja obuhvatala je sve pružne i drumske veze koje izlaze na Niš. Grad Niš je strategijsko železničko-drumsko čvorište. Pre svih evropska koridorna željeznička pruga: Subotica-Beograd-Lapovo (krak:Kragujevac-Kraljevo)-StalaćNiš-Leskovac-Vranje-Skoplje-Atina-Solunska luka-brodovima severna Afrika. Takođe, na čvor Niš vezani regionalni pravci. Navodimo neke od brojnih akcija JVuO: -23.11.1941: Pošto su preko poštansko-telegrafske, obaveštajne službe GorŠ180, saznali za napad Keserovićevih odreda na Kruševac, u rano jutro, , uspelo im je da na peronu Niške stanice, ‘zbog kvara skretnice’ , izvrnu oklopni voz zvani „Tigar“. Time su onemoguićili za više časova, ne samo njegov odlazak u pomoć ugroženim nemcima u Kruševac, već su obaveštajci ČgK zakrčili prolaz nagomilanim, nemačkim kompozicijama. Zbog ove ‘saobraćajne neprilike’ koju su Nemci oglasili odmah sabotažom, postrojeno je osoblje na peronu Niške stanice. -januar (poč.) 1943: diverzija na pruzi Niš-Beograd, kod s.Đunis, kada je dignuta pruga uz prekid saobraćaja preko osam časova[25]; -12/13.1. 1943: sabotaža na pruzi Niš-Vranje, iz depeše Feldkomandanturi 809, broj 31/43 od 13.1.1943, vidljivo da je izvršena sabotaža na železnici 7 kilometara južno od Niša[26]; -januar-februar 1943: Niška JVuO vodi jake borbe protiv bugarskih i nemačkih trupa koje čiste prostor u zahvatu južne pruge o čemu nemački izveštaji kažu: „južno od Leskovca ubijeno 25 ustanika D.M.“[27]; -29.1.1943: rušenje mosta na pruzi Niš-Prokuplje-Priština, na deonici pruge Doljevac-Prokuplje. Komandant Srbije, naređuje Feldkomandanturi 809: „1) Poništava se telegrafsko naređenje broj 153/4 od 5.II 1943 o slučaju napada ekstremista na brzi voz Beograd-Sofija. 2)..zbog rušenja mosta na pruzi Doljevac-Prokuplje 29.I 1943...“[28]; -12.2.1943: rušenje na više mesta pruge Doljevac-Kuršumlija, uveče sa dve diverzantske grupe, bez gubitaka JVuO.[29]; -19.7.1943: Nemci o sabotažama 16.6-15.7.1943 - Izveštaj Komandujućeg generala i Komandanta Srbije za Komandanta Jugoistoka, poverljivo broj 2951/43, 19.7.1943: „Na čitavoj teritoriji Južne Srbije, neprijatelj je pojačao svoju aktivnost u obliku prepada na opštine i pojedine ličnosti, u pozivima na sabotaže liferovanja žetve i više slučajeva razaranja vršidbenih garnitura. Snage Draže Mihajlovića koje se nalaze u severno istočnoj Srbiji koncentrisane su između Velikog Gradišta i Negotina. Ove jedinice, bez svake sumnje, imaju zadatak da stalno ometaju dunavsku plovidbu.“ [30] Objekti su stalna meta „inteligentnih sabotaža“ JVuO i simpatizera: „U početku, sabotaže su izvršavane na sledeći način: oglašavanjem velikog broja zdravog, saobraćajnog osoblja za „bolesno“; ubacivanjem u podmazivače vagonskih točkova, loptice, sastavljene iz dva dela peska i jednog dela voska, ova mešavina usled trenja usijava osovine, izaziva paljenje vagona i onesposobljavanje cele kompozicije, ubrzo posle prelaska u Bugarsku ili od strane Bugara okupiranu teritoriju; odršrafljivanjem šina od železničkih pragova, na opasnim okukama, prosipale se kompozicije u reke i ponore; postavljanjem mina na zgodna mesta; usled „neispravnih „ skretnica i signalnih instalacija iskakale čitave kompozicije niz nasipe. U svrhu ovih izvođenja, raspolagali smo (JVuO) duplikatima svih mogućih ključeva i sprava, noću pravljenih u Železničkoj i Mostovskoj radionici, radom članova naše organizacije. Ubrzo, priključili smo našem frontu i nama naklonjeno članstvo Železničke direkcije-Sever, čije je sedište u Beogradu. Oni su isto tako davali svoj značajan prilog u borbi za kontrolu saobraćaja duž moravsko-vardarske i nišavske doline. Kasnije, bolje uvežbani u rukovanju eksplozivom, doturanom od strane Saveznika, ugrožavali smo prugu danju i noću. Iz Štaba 180 održavali smo kurirsku vezu sa Nišom, dirigovali svim sabotažama, duž železničkih komunikacija; organizovali

gradove i sela osam srezova naše teritorije; prikupljali obaveštenja o transportima materijala i uspesima sabotaža, o kretanju i snazi neprijatelja, kao i ometali rad okupatora i njihovih slugu. Sav taj posao bio je utoliko teži, što je veliki deo teritorije Štaba bio pod bugarskom okupacijom. Tih dana (janura 1942), u Nišu, Gestapo svirepo je komadao i naš Drugi mesni štab: veći broj železničara bio je bačen u kazneni logor kod Crvenog krsta. Uprkos svega, njihova mesta zauzimaju drugi, ranije određeni i spremni na iste žrtve. Duž pruga i dalje se puše poizvrtane nemačke kompozicije.“[31]-“Odvijani važni delovi lokomotiva i bacani, razbijanje armature, lomljeni navrtnji i liveni delovi, osigurači, prekidači, u tek opravljenih 20 lokomotiva ubacivan pesak u ležište lagera, lupane napojne cevi; lomljeni trafoi i el. motor u Elektro-odeljenju, U Mostovskoj radionici: pesak u osovine vagona,, izrada ježevatrokrakih eksera za bušenje autoguma, lom cirkulara i mašina za metal, otezao prevoz mostovskih delova, kvaren vazdušni čekić za kovanje teških komada; Ložionica: zadržavanje lokomotiva kvarovima, survavanje lokomotive u centar okretnice za okretanje lokomotiva (30 nisu izašle iz depoa). Potpuno rušenje pruge Niš-Atina, 1944.“[32] Ruda, njeno vađenje i prevoz, životno je važno za Nemce. U Okrugu je veoma važan Aleksinački rudnik, odakle je ruda slata i za Nemačku i S.Afriku. U Srezu je Jelašnički rudnik. Prevoz rude iz Bora i Trepče (ključne za proizvodnju municije). Okupator je činio sve da obezbedi njihov stalni rad. Rudnike čuvaju specijalne snage. Krajem 1941. i početkom 1942. proradili su gotovo svi industrijski objekti u Srbiji. U Srezu to su fabrike mašina, tekstila, za preradu kože, livnica, pivare, mlinovi, strugare..Sabotaže u Fabrici mašina i livnici „Pejić, Stefanović i kompanija“-Niš[33], JVuO izvodi lošom proizvodnjom, sipanjem vode i peska u kalupe za livenje što liv čini lošim uz veliki škart, lomljenje kalupa. Ovo je značajno jer su nišku industriju Nemci preusmerili na ratnu proizvodnju: livenje oštećenih delova. Direktivom ŠVK (9.9.1942) naređuju se građanska neposlušnost (od 9.9.1942) i sabotaža u vlasti i javnoj službi. Do februara 1942. ostvareni su veliki uspesi. Tu su železnički čvor, Železnička radionica, Ložionica, Železnička kolonija, Fabrika trikotaže, Fabrika obuće, Duvanski monopol, škole..Čegarski i drugi korpusi, napadima na nemačke i bugarske posade i diverzijama, krajem 1941-početkom 1942. ugrožavaju stratešku prugu jugoistočne Srbije: Pirot-Niš-Leskovac. U periodu 1942-1943. vršene su brojne sabotaže ČgK i Gorskog štaba 180 u željezničkom čvoru Niš. Željeznička stanica i Željezničarska radionica bili su snažno uporište Ravnogorskog pokreta i vojnoobaveštajne službe JVuO. Oni su vršili tzv. inteligentne diverzije mešanjem vagona pri ranžiranju kompozicija i slanjem vagona u pogrešnim pravcima, slanje voza na voz jednom drugom u susret i izazivanjem sudara. Da bi se izbegle odmazde okupatora, diverzija je vršena isključivo na vozovima sa ratnim materijalom, hranom i naoružanjem, bez žive sile, onesposobljavanjem vučnih lokomotiva i odugovlačenjem opravke već oštećenih. Zahvaljujući provalama komunističkih dvostrukih špijuna, koji su hteli da ova dva saobraćajna preduzeća, stave pod svoju kontrolu, nemački i bugarski okupator je 20.jula 1943, uhapsio veću grupu železničara iz železničke stanice Niš i ranžirne stanice u selu Popovac. Takođe, iz okolnih železničkih stanica, uz i niz prugu, na pravcima Niš-Beograd, Niš-Sofija, Niš-Leskovac, Niš-Zaječar. O rezultatima sabotaža, načelnik ŠVK, izveštava Vladu u Londonu, depešom strogo pov.1902 od 22.1.1943: „Na pruzi Niš-Solun, od 362 lokomotive, bilo je izbačeno 112; od 166 lokomotiva uskog koloseka, izbačeno je 50; od 6.000 vagona, izbačeno je preko 3.000 na noprmalnim kolosecima, a na uskom 35%.“

Živi savremenici rata svedoče: „Seljaci iz sela pored pruge Niš-Pirot, bili su obavezni da danonoćno čuvaju pomenutu prugu, na taj način što su dežurali u malim prizemnim drvenim nadstrešnicama, napravljenim samo od drvenog krova preko koga je bila naslagana samo slama. Kad bi primetili nešto sumnjivo oko pruge bili su obavezni da udaraju motkama u neke metalne kante i taj zvuk bi se prenosio do najbliže bugarske patrole koja se nalazila negde uz prugu. Te seljačke straže obilazile su stalno naoružane bugarske patrole..U prostoru između Tamjanice i današnjeg naselja Dolac, viđao sam nemačke oklopne vozove. Oni su po jedan do tri dana ostajali u železničkoj stanici Dolac, pa produžavali dalje…Više puta su četnici (JVuO) pred sumrak silazili sa planine i iz prostora iznad današnjeg auto-puta Niš-Pirot otvarali vatru na bugarsku vojsku oko železničke stanice u Dolcu. Onda su bugarski i nemački vojnici mitraljezima gađali njih. Tako smo mi više puta morali da u svojoj kući u Tamjanici bežimo i skrivamo se u podrum, gde smo ležali po podu na ponjavama dok su bugarski i nemački vojnici pucali iz mitraljeza prema Tamjaničkom brdu po četnicima koji su se povlačili. Ujutru smo viđali oštećenja od metkova na crepovima ili zidovima kuća. Takođe, ujutro su u naše selo posle ovakvih četničkih napada ili čarki dolazili nemački i bugarski vojnici tražeći četnike iz napada od prethodne noći. Bio sam svedok i batinanja naroda od strane bugarske vojske…Posle ovakvih četničkih napada na bugarsku postaju na Železničkoj stanici Dolac, prilikom njihovog povlačenja kroz Tamjanicu ka Suvoj Planini, čuo sam više puta kako jauču ranjeni četnici. Jednom je u naše selo dolazio i lično, na belom konju, četnički komandant poručnik Ćirković..“ [34]“..Sećam se da sam viđao da su na niškoj Železničkoj stanici boravila dva nemačka oklopna voza sa po 4-5 oklopljenih vagona. I lokomotive su bile oklopljene oklopom sivomaslinaste boje. Sećam se da je bilo dosta tih vojnih vozova koji su prolazili kroz nišku stanicu..teretne vozove koji su prevozili ugalj, sačekivali smo oko igrališta FK ‘Železničar’ u Nišu, gde je voz, verovatno zbog ondašnjeg signala usporavao vožnju, a mi smo se peli u vagone i što brže izbacivali grudve uglja pored pruge, a onda ih sakupljali i nosili kući za ogrev..“[35] Zato nemački niški garnizon sprovodi jaku ofanzivu na njih (februar-april 1942) opštim napadom na slobodnu zonu JVuO. Obuhvata svrljiški, jastrebački, nišavski, toplički, rasinski, crnotravski, leskovački, pčinjski kraj. Žestoke borbe vode korpusi Čegarski, Nišavski, Deligradski, Rasinski, Kosmetski. Najveće gubitke ustanika, uz velike nemačke odmazde februara i 10.3.1942, podnosi Niš, Bojnik, Leskovac, Kosančić, Vranje (Botmer[36], suđenje, Niš 25.1.1947). Izveštaj Komande Jugoistoka 16.2-31.3.1942: „Nemaca: 37 mrtvih, 67 ranjenih i 45 nestalih; Bugara: 19 ranjenih; Srpska policija 15 mrtvih, 13 ranjenih; Gubici ustanika („pristalice Dragoljuba Mihailovića“ i „komunistički banditi“): 1.983 streljano za vreme borbi, a 1.552 streljano u cilju odmazde“.[37] Glavnokomandujući Generalšataba Rajha feldmaršal Jodl, 31.3.1943. naređuje: «...Treba pristupiti uništenju organizacije i oružanih snaga nacionalnog srpstva pod komandom Draže Mihailovića..» [38] Ofanziva se juna-jula 1942. ponavlja na niško-svrljiško-nišavsku oblast, uz žestoke borbe Čegarskog, Knjaževačkog i Nišavskog korpusa, uz stalne marš-manevre. Komandujući nemački general Srbije, posle operacije „Švarc“ („uništenje nacionalista Draže Mihailovića“), naredio je 21.5.1943. Operaciju „Oluja“ radi čišćenja prostora Srbije od nacionalista i njihovo privođenje feldkomandanturama i krajskomandanturama i obezbeđivanje zahvata komunikacija. General Bader je time hteo eliminisati pre svega ustanike JVuO. Ovo zato što su njih doživljavali kao

mostobran za iskrcavanje anglo-amerikanaca na Balkan. Krajem 1942. i sredinom 1943, Romel je poražen u Africi. Saveznici upućuju niz pohvala vojnicima JVuO na pruženoj podršci. Tako, depešom od 27.7.1942, feldmaršal Lord Miln, predsednik Udruženja ratnika Prvog svetskog rata, upućuje ministru odbrane-načelniku štaba Vrhovne komande, sledeću poruku:„Sa napregnutom pažnjom pratimo hrabri otpor Jugoslovenske vojske pod Vašom komandom i izražavamo svoje bezgranično divljenje na sjajnim delima junaštva, koje imaju ogroman uticaj za oslobođenje.“Angloamerički komandanti general Klod Okinlek Suvozemne snage-Egipat, admiral Harvud Sredozemna britanska flota i vazduhoplovni maršal Teder Avijacija u Sredozemlju, upućuju vrhovnom komandovanju priznanje za ispoljeni doprinos JVuO: „Sa divljenjem smo pratili operacije kojima ste upravljali! One su od neocenjive koristi za našu Savezničku stvar. Učinićemo sve da vam se oružje dostavi što pre.“ Amerikanci su 1943. snimili igrani film[39] o borbi vojnika JVuO i doprinosu pobedi Saveznika. Načelnik ŠVK, time i JVuO, odlikovani su od strane SAD. General Aleksander, piše 13.1.1943, ŠVK: „Američke oružane snage u Evropi i Africi, pozdravljaju svoje drugove po oružju, osobite i hrabre vojne jedinice pod Vašom odlučnom komandom. Ti hrabri ljudi, koji se bore u Vašim redovima, na svojoj rodnoj grudi, sa ciljem da isteraju neprijatelja iz Otadžbine, bore se sa potpunom odanošću i požrtvovanjem, za zajedničku stvar Ujedinjenih naroda, Neka ta borba donese njima potpun uspeh.“ Takođe, od Francuske Ratnim krstom a Šarl De Gol, koji naredbom francuskim trupama na kopnu, moru, vazduhu, naredbom saopštava: „..simbol je najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina. Taj general nikada nije prestao da se bori na tlu svoje okupirane Otadžbine.“ Zbog velikih gubitaka u borbi sa Nemcima i snagama NOV JB, da bi se suprostavila nemačkom i komunističkom planu o potpunom uništenju JVuO, Vrhovna komanda je marta-aprila 1943, proglasila mobilizaciju u svim srezovima Srbije i u ostalim banovinama. Za to je dobila saglasnost Vlade Kraljevine u Londonu. Oglas na mobilizaciju je upućen, s pozivom na zakone države Kraljevine Jugoslavije. U Niškom srezu mobilizacija je, može se reći, uspela. Vojnicima Čegarskog korpusa pročitana je naredba načelnika ŠVK JV o strategiji suprostavljanja neprijateljskom planu za uništenje Vojske..Zbog stalnih akcija Vojske, nemačka Komanda Srbije i Komanda za Jugoistok ceni pretnju od iskrcavanja Saveznika na Balkan i stim u vezi, opasnost od operacija JVuO. Isto rade i snage JB kojima odgovara jedino ulazak sovjetske Crvene armije. Na prostoru Niškog sreza i Okruga, Nemci i Bugari (skoro istovremeno i snage JB) sve snage usmeravaju na uništenje JVuO, svuda, posebno uz strategijske pruge. Najveće borbe su od juna 1943-oktobra 1944. sve do upada sovjeta i konačnog razbijanja JVuO u Niškom srezu i Okrugu. Snage JB, 9/23.divizije[40] i lokalni odredi, snažno i stalno, napadaju JVuO u istočnoj Srbiji. U cilju odbijanja snaga JB, 17.7.1944. komandant Srbije JVuO naredio je ČgK i drugim istočnim korpusima, da izvrše marš-manevar u rejon Aleksinac-Sokobanja-Knjaževac, uz spremnost za opsežnu operaciju. Čegarski i Niški korpus sadejstvuju ostalim korpusima. Usledio je žestok, čuveni „Bukovički boj“, 24.jula na pl.Bukovik i pl.Biljevina. [41] Celodnevnim bojem, snage JVuO 24/25. jul odbacuju snage JB, severozapadno od pl.Rožanj. Operativni položaj JVuO značajno je popravljen. Obe strane imaju velike gubitke. U izveštaju snaga JB stoji: 143 poginula i 63 ranjena, snage JVuO oko 200 mrtvih i 20 zarobljenih.[42] O borbama brigada ČgK, koje su žestoko napadane od strane snaga 14.brigade[43] snaga JB, ŠVK izveštava izaslanik VKJV i ujedno komandant Nišavske grupe korpusa, pukovnik Milutin Radojević: „depešom od 29.2.1944: ‘Partizani prešli delom sa leve strane obale Morave a delom iz Bugarske (misli se okupacionu graničnu liniju Care-

vine Bugarske severno i južno od Bele Palanke-prim.ŽRP), razbili Vlasinski korpus kod sela Lipovca. Čegarski korpus na putu za Mali Jastrebac vratio se i primio borbu’; 3.5.1944: „Partizani napali noću na spavanju IV nišku brigadu i razbili je’; 21.5. 1944: ’15.V 1944.g.brigada Čeg. korpusa napala je partizane. U dva maha razbila je protivnapade pa se povukla. Poginula 4 partizana i 3 zarobljeno. Naša 2 vojnika pala u ruke partizana. Posle ovoga partizani se povukli na bugarsku teritoriju’.“ U svojoj naredbi od 5.2.1944. navodi operacije ČgK: „Na dan 21.januar 1944.g. I brigada Čegar.korpusa vodila je borbu sa grupom partizana u selu Cerju. Partizani su napali sa uverenjem da će ovu grupu nacionalista razbiti i uništiti. Razvila se krvava borba. Sve partizanske navale su se pred nesalomljivim Kraljevim vojnicima lomile, Ravnogorski vitezovi razbiše partizane, najuriše i nateraše ih da na razbojištu ostave 23 mrtva, a da sa sobom odvuku preko 30 ranjenih.“[44] U pokušaju zajedničkog suprostavljanja snagama JB, 7.9.1944. u Gadžin Hanu kod Niša, održan je sastanak komandanata nacionalnih snaga niškog i dela zaječarskog okruga. Komandu nad svim nacionalnim snagama, pored Nišavske grupe korpusa i niške jedinice SDS, SDK i Granične straže, preuzeo je pukovnik Milutin Radojević. [45] Prvo kolebanje u ČgK nastalo je posle odluke Čerčila da avgusta 1943. Britanci izdaju JVuO i Srbiju. Najveće osipanje nastaje posle poziva kralja Petra II, preko Radio Londona 12.9.1944, da se potčine Brozu.[46] Od snaga SDS Niške oblasti, koje su odbile ultimatum komandanta nemačkog garnizona u Nišu i prešle na stranu JVuO, 17.9.1944. osnovan je Niški odred potčinjen Komandi Srbije JVuO, naređenjem Štaba KS, Pov.O.Br.3 od 17.9.1944.[47] Odred je imao tri bataljona, svaki bataljon po tri čete, svaka četa najmanje 100 ljudi, dakle najmanje 900 vojnika. U ČgK se ubacilo mnogo komunista, koji izvršavaju puč i septembra 1944. napadnu Štab ČgK i razbiju ga. Ubrzo je Štab ponovo okupljen. Septembra 1944. izvestan broj vojnika ČgK dezertira u brigadu 14.divizije JB u s.Kamenica (Niš). Početkom oktobra 1944. prestaje da radi Nedićeva vlasti u Niškom srezu, jer nemački komandant za Jugoistok, raspušta Srpsku Vladu. Srbiju proglasi nemačkom ratnom zonom, i priprema otpor prodoru Crvene armije sa Istoka i ponovnim napadima JVuO na njegove garnizone. Decembra 1944, ČgK je u s.Kosmovac (Suva Planina), pod komandom majora Milovana Popovića. Deo vojnika Korpusa vodiće borbe sa snagama JB do kraja 1947. Deo se, sa Nišavskim i Deligradskim priključi Rasinskom korpusu i oslobodi Kruševac od Nemaca. Svečano dočekaju sovjete koji ih razoružaju i predaju snagama JB. Ovi ih odvede u logor Paraćin – stratište vojnika JVuO. Preostali se povlače u Bosnu, u obruču snaga JB i britanskih bombardera, bore na život i smrt na Zelengori. Manji broj se preko Slovenije dopao sabirnih logora u Italiji u američkoj zoni. Veliki broj razoružanih pripadnika JVuO, Englezi u Austriji, predaju snagama JB koje ih bez ikakvog isleđenja i suđenja streljaju u Kočevskom rogu i drugim masovnim grobnicama u Sloveniji. Snage JB su zarobljene vojnike JVuO u Niškom srezu i Niškom okrugu, izvodili su pred svoje novoosnovane sudove i komisije. Okružnu komisiju za utvrđivanje ratnih zločina, komunističke vlasti su osnovale 8.10.1944, pre oslobođenja Niša u s.Lipovcu potom Okružno povereništvo za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Takođe, Gradsko povereništvo za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 30.10. 1944. i radiće do 1.10.1945. Njegove poslove preuzima Gradski narodni odbor. Takođe i niški Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti.[48] Ova vrsta suda uvedena je odlukom Josipa Broza-samo za Srbiju. Presude su bile: gubljenje građanskih, glasačkih prava (masovno pred izbore 1945), imovine. Ekipe

ovog Suda su išle po niškim „četničkim“ selima i izricale kazne „na spiskove“. Izvršni sudski postupak su vodili novi Sreski i Okružni sud i Vojni sud divizije snaga JB u Nišu. Uprkos antifašističkom i demokratskom opredelenju, hrabrosti priznatih prvih gerilaca u Evropi, žrtvama u aprilskom i ratu do kraja za račun „Saveznika“, ne snalaženju u trgovini velikih sila i vrtlogu građanskog rata u Srbiji, niški vojnici dele sudbinu cele JVuO. Vojnici JVuZ masovno stradaju u nemačkim logorima, veći deo preživelih ostaje u Svetu. Slična je sudbina niških vojnika u JTBI: preživeli u borbama sa Italijanima i Nemcima u Africi i zatočeništvu u italijanskim logorima, odvedeni su u „savezničke“ sabirne logore. Britanci im oduzmu uniforme, potom rasele po Zapadu. Iste vojnike pučiste 27.3.1941. koji zbog njih zarate sa Nemačkom, daju velike žrtve u podršci Saveznicima-smatraju ratnim zarobljenicima!? Tako u naređenju[49] jedinicama JVuO u logoru Munster u Nemačkoj stoji, doslovce: „Proglas-na znanje jugoslovenskom osoblju predanom iz neprijateljskih jedinica 1. Vlada..Britanije je objavila svoju odluku da dade status Raseljenih lica svim…koje se sada nalazi u britanskoj ili britanskoj-okupiranoj teritoriji..2. ..U međuvremenu vi ćete ostati u ovom logoru.. 3. Počev od danas zabranjuje Vam se da nosite oznake vojničkog čina. Bićete opskrbljeni preuređenim batledresovima ili civilnim odijelima…nošenje uniforme biće zabranjeno i smatraće se kažnjivim prestupkom. 5. ..Naredba je britanskih Vlasti da se pokoravate ovim propisima. 6. ..Vi ćete biti obavezni da radite po nalozima na isti način kao i sva ostala Raseljena lica u britanskoj zoni. 7. Datum..Jun 1947...“ Komentar nije potreban. Između britanskog zlostavljanja i sigurne smrti od strane vlasti u zaposednutoj Otadžbini – veliki deo nišlija zauvek je ostao rasut po Svetu. Na osnovu dokumentovanih činjenica, bez ideoloških zastora, Narodna Skupština Republike Srbije, na predlog Vlade g.Vojislava Koštunice, donela je 21.12.2004, Zakon o priznavanju antifašističkog statusa pripadnicima Jugoslovenske vojske (u Otadžbini i van zemlje) od 1941-1945. Ustanovljena je i „Ravnogorska Spomenica 1941“, sa istim pravima nosioca kao i „Partizanska Spomenica 1941“. Priznata su boračka prava svim vojnicima JV i Ravnogorskog pokreta (RgP).[50] Takođe, novembra 2005. donet je Zakon o rehabilitaciji osuđenih neistomišljenika od 1941. do 1945. U postupku donošenja je Zakon o udruženjima građana u R Srbiji, gde je priznat antifašistički status Udruženju pripadnika JV 1941-1945. i Udruženju Ravna Gora. Rezime Posle aprilskog rata 1941, od vojnika, starešina i građana Sreza, okupljenih u planinama i selima Niškog sreza i okoline, nastaje Jugoslovenska vojska u Otadžbini. Vodi ih tradicija poštovanja vojničke zakletve ‘Otadžbini Kraljevini Jugoslaviji‘. Izbegli vojnici VKJ stupaju u Jugoslovenske trupe-Bliski Istok. Ratni vojni zarobljenici su u Jugoslovenskoj Vojsci u zarobljeništvu. U Srezu, od 1941-1945, prvo nastaju udarne grupe, čete i odredi, potom veće snage: Gorski štab (GorŠ)12-Štab Istočni centar (1941.Niški četnički centar); GorŠ 43-Niški centar; GorŠ 45-Štab Nišavskog korpusa;GorŠ 180-Štab istočnog sektora-Nišavska grupa korpusa; GorŠ 64/I-Niški vojni okrug, GorŠ 45/VI-Pirotski vojni okrug;GorŠ 64-Čegarski korpus (ČgK). Prema aktima, ČgK je osnovan februara 1943, sastava: 1.niška, 2.čegarska i 3.čegarska brigada, Leteći odred (kasnije Leteća brigada), Železnički odred, Prvi niški đački bataljon, od 11.2.1944. 4.niška brigada. Obuhvata Niški srez i grad Niš. Korpus ima stalno dosta ljudi, a malo naoružanja i municije. U mobilizaciji prima rezerviste Sreza, sa popunom do 8.000 ljudi. U Nišu nastaje Obaveštajni odsek-2, koji osniva Obaveštajni železnički centar-Niš i Grdelica, otkriva i uklanja brojne neprijateljske agente. Nemci

otkrivaju, hapse i streljaju obaveštajce. Ravnogorski pokret već 1941. snažno prodire u građanstvo i među železničare. Osnovani su organi civilne vlasti: Nacionalni komitet za srez niški i seoski komiteti, komande sela i Sreza, Sreska ravnogorska policija, seoske straže, teritorijalna vojska. U Srezu se okuplja JURAO-Štab 1001 i organizacije ravnogorki: JUORA i ŽROS. Izvan slobodne teritorije JVuO, organi vlasti rade u strogoj tajnosti. Snažna RgO i JVuO, značaj Niša za Balkan, navode ŠVK da im poveri vođenje sabotaža (januar 1942-jul 1943) u podršci britanskoj 8.armiji u zaustavljanju Romela i iskrcavanju anglo-amerikanaca u Severnoj Africi. Rame uz rame sa Saveznicima ginu vojnici JTBI. Uspešno i uz žrtve, JVuO prva otvori drugi front u porobljenoj Evropi, uz preko 20.000 palih Srba! Britanci sve zaboraveizdaju JVuO. Niš, najjači okupatorski garnizon, suprostavljen je JVuO Sreza. Vojnici ČgK dejstvuju na saobraćaj, veze, poštu, industriju, rudarstvo, poljoprivredu, vlast, javne službe, rekviziciju, nemačke i bugarske posade. Vrše diverzije duž pruga i drumova koji izlaze na Niš. Sprovode građansku neposlušnost. Zato Nemci vrše opšti napad (februar-april 1942. i jun-jul 1942) na slobodnu teritoriju JV uO. Uz stalne maršmanevre ČgK vodi teške borbe. Odmazde nad JVuO su stalne. Zbog nacional-oslobodilačke borbe, Nemci ih gone, hapse, streljaju, deportuju u logore. Najkrvavije odmazde vrše 1942/43, uz odnos: „50% pripadnici nacionalnih snaga“–50% komunisti i ostali taoci. Najopasnijim po Rajh u Srbiji smatraju „pristalice Dragoljuba Mihailovića“. U Srbiji, jedino u Niškom srezu i Okrugu, nema sukoba JVuO sa SDS i SDK. Spašeni su mnogi životi i umanjene ionako strašne žrtve Srba. Na prostoru Sreza i Okruga, Nemci, Bugari i snage JB, rade na uništenju JVuO. Najveće borbe ČgK vodi od juna 1943-oktobra 1944. Iza leđa upada Crvena armija, uz jake napade 14.divizije JB. Kolebanje u ČgK nastaje posle britanske izdaje i poziva kralja Petra II da se potčine Brozu. Grupe ČgK se bore protiv snaga JB do kraja 1947. Deo je, u teškoj borbi na Zelengori u obruču jakih snaga JB i britanskih aviona, bez municije, odeće, hranerazbijen. Mnoge vojnike Englezi predaju snagama JB-ubijeni su u Kočevskom rogu i drugde.Ostale vojnike JVuO, JTBI, JVuZ odvode u sabirne logore.Između britanskog zlostavljanja i sigurne smrti u zaposednutoj Otadžbini – brojne nišlije ostaju u Svetu. Dokumentacija i literatura -

Avakumović, Ivan, Mihajlović u nemačkim dokumentima, London, 1969;

VII-Vojni arhiv, Beograd, ČA: K-2, 5/7; K-8, F 3, dok. 11; K-41-C, F 1, dok.5/965; K-27, F 5, dok. 7, pr.8; Nac.arhiv Vašington: T-501,R-253,S-917; Vojni komandant Srbije, Naredba br.1, 28.4.1941;Saopštenje: Feldkomandantur 809 Niš,12.4.1943; Vučković, Nevenka, Fabrika mašina i livnica „Pejić, Stefanović i kompanija“ u Nišu, Istorijski arhiv Grada Niša, 2008; -

Glas Beograda, broj 7, List Ravnogorskog pokreta u Beogradu, od 16.8.1944;

Glišić, Venceslav, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1945, Beograd, 1970. Grupa autora-Zapisi iz dobrovoljačke borbe, sv.3: Todorović, Krsta, Zapisi iz Niša, Minhen, 1955;

-

Grupa autora, Niš u vihoru oslobodilačkog rata, DIGP Prosveta, Niš;

-

Enciklopedija Niša-Istorija, Gradina, Niš, 1995;

Živanović, potpuk. Sergije, Treći srpski ustanak, Novi pogledi, Kragujevac, 2000. Zbornik dokumenata i podataka o NOR naroda Jugoslavije, VII, Beograd: tom.14, knj.1, dok.149; tom 12, knj.3, dok.107; Zlatić, Jovan, Stradalaštvo srpskog naroda u Niškom ratnom okrugu, knj.4, Prosveta, Niš, 1994; Istorijski arhiv Grada Niša, Kozara, K-4; Mf.VII Minhen 3-1-190-194; MF.VII/4, br.dep.1517, 30.IV, D-672; MF VII/1-64; Varia, prepis: Mf. VII, Minhen 9I-43, 9-I-688; prepis: Mf. VII, Minhen 3-I-927; Mf. VII, Minhen 9-I-720-723; Mf. VII, Minhen 2-I-527-529; Dokumentacija Crvenog krsta-Niš: K-58; K-24 (br.1808), K-72. -

Martinović-Bajica, Petar, Milan Nedić, Čikago, SAD, 1956;

-

Martin, D, Mreža dezinformacija, str.429-430.

Milovanović, M, Nemački koncentracioni logor na Crvenom Krstu u Nišu.., NK, Beograd, 1983; Milošević, prim.dr.Pavle, Jugoslovenska vojska u Otadžbini 1941-1945, Srp.liber.str, Bgd, 2005; Mihajlović, Dragoljub, Rat i mir đenerala-izabrani ratni spisi, k.1-2, Srpska reč, Beograd, 1998; Narodni muzej Leskovac, Neregistrovana arhivska građa (četnička), inv.br.1208; -

Narodni muzej Niš-Arhiv: E-182; izjava Aleksandra Makotara;

Nikolić, Kosta, Istorija Ravnogorskog pokreta 1941-1945, Srpska reč, Beograd, 1999; Okružni sud Niš-Arhiv, pov.br.29/49, april 1949: Presuda-p.puk.A. Dočev, 1.okupac.korpus; -

Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd, 1981;

Petranović, Branko, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, VINC, Beograd, 1992; Račić, Nikola, Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945 (hronologija), Zaječar,1984;

Stančevski, Ivanka, Okružno povereništvo za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Niš (1944-1947), Časopis Peščanik 6, Niš, 2008; Stevanović, pukovn. Novica, Poslednji srpski đeneral-veština ratovanja, Deksin, Beograd, 2006; Tikić, Branislav, Izjava Ljubomira Vučkovića, s.Dolac, penz.otpravnik vozova, Dolac, Đurđic, 2008; Izjava Tome Jovanovića, Niš, penz.vlasnik stolarske radnje, Niš, 19.11.2008. -

Časopis Odbrana, broj 78, NIU Odbrana, Beograd, 15.12.2008;

-

Šijački, dr Milan, Naš put, Čikago, SAD, 1969;

Štab Vrhovne komande, Izveštaj o sabotažama, depeša strogo pov. br. 1902 položaj, 22.1.1943

[1] Живановић, потпук. Сергије, Трећи српски устанак, Нови погледи, Крагујевац, 2000. стр.54-61, 568. [2] Историчар Бранко Петрановић, у делу Србија у Другом светском рату 19391945, пише: „..маја 1941. на Равној Гори појави се пуковник Југословенске војске Драгољуб Михаиловић, с групом официра и подофицира који нису хтели да одложе оружје и предају га непријатељу, противно Одредбама о примирју..Немци у Југославији и сам врх Трећег Рајха, скољени мржњом према Србима и неповерењем према њиховом понашању у случају неуспешног исхода рата или искрцавања савезника, Михаиловића сматрали непомирљивим противником с којим се треба обрачунати…“ [3] Миловановић, М, Немачки концентрациони логор на Црвеном Крсту у Нишу.., НK, Београд, 1983. [4] Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918-1978, Нолит, Београд, 1981, стр.209. [5] Милошевић, прим.др. Павле, Југословенска војска у Отаџбини 1941-1945, СЛС, Београд, 2005, стр.210. [6] Састав сеоског Националног комитета: 8 чланова (3 нежење, 2 свештеника, а срески 2 (1 интелектуалац). [7] Д. Михаиловић наређује: «Али нема казни без суда. То је закон нашег Покрета. Ми силу коју имамо нећемо употребити другачије него у служби народне правде, јер сила без правде изврће се у тиранију». («Глас Београда», број 7 од 16.8.1944, стр.3) [8] Николић, Коста, Историја Равногорског покрета 1941-1945, Српска реч, Београд, 1999, стр.253-254.

[9] Историјски архив Града Ниша, МФ VII/1-64 (Зборник том.14, књ.1, док.149, стр.559). [10] Народни музеј Лесковац, Нерегистрована архивска грађа (четничка), инв.бр.1208. [11] Група аутора, Ниш у вихору ослободилачког рата, ДИГП Просвета, Ниш. [12] Историјски архив Града Ниша, Документација Црвеног крста, Ниш, К-58. [13] Миловановић, М, Немачки концентрациони логор на Црвеном Крсту у Нишу.., НK, Београд, 1983. [14] Историјски архив Града Ниша, Документација Црвеног крста, К-24 (бр.1808), К-72. [15] Народни музеј Ниш, изјава Александра Макотара. [16] Само за Србе и само за простор бивше Краљевине Србије, важи окупаторска наредба: за убијеног Немца 100 Срба, за рањеног 50; за бугарског убијеног 50, рањеног 25; за саботажу од 50 до 100... [17] Војноисторијски институт, Војни архив, К-27, фасцикла 5, документ 7, прилог 8. [18] Историјски архив Града Ниша, МФ. VII/4, број депеше 1517, 30. IV, Д-672. [19] Историјски архив Града Ниша, Мф. VII/4, телеграм бр. 1517, 30. IV, Д-67. * Вукашин Илић * Будимир Жикић [20] Глишић, Венцеслав, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 19411945, Београд, 1970. [21] Народни музеј Ниш, Е-182; исто: Архив Окружни суд Ниш, пов.бр.29/49, април 1949. [22] Војне мисије јављају о одликовању Карађорђевом Звездом са мачевима, стотина јуначки погинулих војника и старешина у овој стратегијској операцији! [23] Пуковник САД Роберт Мек Дауел при ВК ЈВ, 23.11.1944. Савезницима: «Партизанска војска није учинила никакав напор у нападу на Немце у Србији..већ се усредсредила да напада трупе Југословенске војске, које су..заузете нападима на Немце.» (Мартин, Д, Мрежа дезинформација, стр.429430)

[24] Група аутора-Записи из добровољачке борбе, св.3: Тодоровић, Крста, Записи из Ниша, Минхен, 1955, с.19. [25] Историјски архив Града Ниша, Вариа, препис: Мф. VII, Минхен 9-I-43, 9-I688. [26] Историјски архив Града Ниша, препис: Мф. VII, Минхен 3-I-927. [27] Истпоријски архив Града Ниша, Мф. VII, Минхен 9-I-720-723. [28] ВИИ-Војни архив, Београд, К-2, 5/7; К-8, Ф 3, докум. 11; К-41-Ц, Ф 1, докум. 5/965. [29] Историјски архив Града Ниша, Мф. VII, Минхен 2-I-527-529. [30] ВИИ, Зборник, том 12, књ.3, документ бр.107, стр.451. [31] Шијачки, др Милан, Наш пут, Чикаго, САД, 1969. [32] Енциклопедија Ниша-Историја, Градина, Ниш, 1995. [33] Вучковић, Невенка, Фабрика машина и ливница „Пејић, Стефановић и компанија“ у Нишу, часопис “Пешчаник“, Историјски архив Града Ниша, 2008. [34] Тикић, Бранислав, Изјава Љубомира Вучковића, с.Долац, отправник возова у пензији, Долац, 2008. [35] Тикић, Бранислав, Изјава Томе Јовановића, Ниш, пенз.власник столарске радње, Ниш, 19.11.2008. [36] Историјски архив Града Ниша, Козара, К-4: Ухваћен 1946, Војни суд 3.армије, осуди на смрт, стрељан. [37] Историјски архив Града Ниша, препис: Мф. VII Минхен 3-1-190-194. [38] Авакумовић, Иван, Михајловић у немачким документима, Лондон, 1969; [39] Овај филм поседује у својој личној збирци, пуковник Живомир (Радмило) Подовац. [40] Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981, стр.835: Девета српска бригада основана 11.3.1944, с.Речица, Лебане, као Озренска бригада, делује у јужној и источној Србији, београдској операцији, источној Босни, Хрватској и Словенији. [41] Енциклопедија Ниша-Историја, Градина, Ниш, 1995. [42] Рачић, Никола, Источна Србија у рату и револуцији 1941-1945 (хронологија), Зајечар,1984.

[43] Војни лексикон, ВИЗ, 1981, Београд, стр.827: Основана 17.6.1944 у с.Трговиште, Сокобања, дејствовала у источној Србији и београдској операцији, северном делу Босне и делу Хрватске [44] Милошевић, прим.др. Павле, Исто, стр.211. [45] Мартиновић-Бајица, Петар, Милан Недић, Чикаго, САД, 1956. стр. 441-442. [46] Начелник ШВК, арм.ген. Драгољуб Михаиловић: „Најтежи и најстрашнији удар нанео нам је Краљ, чијим смо се именом заклињали. Бог и народ нека му суде.“ (Стевановић, гш пуковник Новица, Последњи српски ђенерал-вештина ратовања, Дексин, Београд, 2006) [47] Мартиновић-Бајица, Петар, Исто, стр.454-455. Аутор поседује препис оригинала овог наређења. [48] Станчевски, Иванка, Окружно повереништво за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Ниш (1944-1947), Часопис Пешчаник 6, Ниш, 2008, стр.29-43; [49] Мартиновић-Бајица, Петар, Исто, стр.484. Аутор поседује препис наредбе у целини. [50] Часопис Одбрана, број 78, НИУ Одбрана, Београд, 15.12.2008, стр.45. HURME Najzdravije voće na zemlji

Hurme imaju širok spektar zdravstvenih i nutritivnih vrijednosti, zbog kojeg se smatraju najzdravijim voćem na zemlji. One su prekrasan izvor prirodnih vlakana koji su organizmu neophodni za dobar rad crijeva. Prirodni šećer koji se nalazi u hurmama je savršena alternativa običnom šećeru. Lako se probavljaju i smanjuju osjećaj gladi. Po svom sastavu hurme su prava prirodna multivitaminska tabela, koju mogu koristiti djeca i odrasli. Od anemije, preko visokog krvnog pritiska, holesterola, pa sve do raka.....gotovo da nema bolesti koja se ne može liječiti s hurmama. Odličan izvor željeza Anemični pacijenti trebali bi jesti što više hurmi, jer su one odličan izvor željeza. 100 gr hurmi sadrži oko 0,90 željeza, što je oko 11% preporučene dnevne vrijednosti. Željezo, kao dio hemoglobina unutar crvenih krvnih stanica, određuje nosivost kisika u krvi. Najviše potrebe za željezom imaju djeca u pubertetu i trudnice. «Vitamini za oči» S obzirom da sadrže lutein i zeaksantin hurme se nazivaju «vitaminima za oči». Lutein i zeaksantin su posebno važni za mrežicu i makulu oka, jer potpomažu ćelije epitela za dobar vid i mogu sprečiti oštećenje makule, koje se javlja u starosti. Zato ako želite sačuvati dobar vid trebate jesti što više hurmi. Zaustavlja proljev Hurme sadrže kalij, koji je koristan kod zaustavljanja proljeva. Osim toga hurme pomažu da se crijevna flora što brže obnovi. Redovnim uzimanjem hurmi olakšat ćete crijevima da stvore «prijateljske» bakterije. Lijek za tvrdu stolicu Isto kao što zaustavljaju probljev, hurme mogu pomoći da se hrana brže i lakše probavi iz organizma. Potrebno je uzeti nekoliko hurmi i navečer ih pokiseliti u čistu vodu. Tokom noći hurme će pustiti svoj sok, koji je izvrstan laksativ, što će stimulisati lijena crijeva. U SAD-u hurme se fabrički pakuju u male boce kao lijekovi i to se propisuju kao lijek za zatvor. 100 grama hurmi ( 10-21 hurmi) sadrzi 8,5 gr vlakana. WHO preporučuju unošenje velikih količina vlaknastih tvari, ne samo da bi se zaštitili od tvrde stolice već i zbog mnogih drugih koristi. Olakšava porodjaj Eksperiment koji su proveli na Univerzitetu za nauku i tehnologiju u Jordanu pokazali su da konzumiranje hurmi 4 sedmice prije porodjaja, može majkama olakšati porodjajne bolove i umanjiti krvarenje. Žene koje su prije porodjaja jele hurme, porodile su se lakše i brže, za razliku od onih žena koje nisu uzimale ovo voće. Osim toga, hurme su ženama pomogle da prebrode postoporodjajnu depresiju, te da proizvedu dovoljno mlijeka za bebu. Reguliše tjelesnu težinu

Zbog visokog udjela hranjivih tvari, hurme kod čovjeka izazivaju osjećaj sitosti i olakšavaju gubitak težine. Ako na prazan stomak uzmete hurmu, ona će regulisati rad crijeva i organizmu dati potrebni šećer. Hurme nemaju holesterola, ali imaju dosta šećera, pa biste se od pretjeranog uzimanja hurmi mogli udebljati. Kilogram hurmi sadrži blizu 3.000 kalorija što predstavlja minimum dnevnih potreba čovjeka koji je aktivan cijeli dan. Snižava holesterol Hurme imaju sposobnost da smanje nivo LDL neželjenog holesterola u tijelu. Zato je ovo izvrsna hrana za ljude s visokim holesterolom, koji uzrokuje masne naslage u arterijama koje dovode do stvaranja krvnih ugrušaka i drugih srčanih bolesti. Jačanje srca Osobe za slabim srcem mogu koristiti ovo nevjerovatno voće. Tokom noći potopiti hurme sa sjemenkama u vodu. Ujutro ukloniti sjemenke iz hurmi, samljeti ih u blenderu zajedno s vodom u kojoj su tokom noći stajale. Ovaj lijek uzimati nekoliko puta dnevno kako bi se ojačalo srce. Smanjuju krvni pritisak Hurme su veoma pogodna hrana za ljude koji pate od visokog krvnog pritiska. One sadrže vrlo malo sodijuma, a bogate su potazijumom. Standardna porcija od pet ili šest hurmi daje oko 80 miligrama magnezija, esencijalni mineral koji doprinosi širenju krvnih žila. Istraživanja pokazuju da 370 miligrama magnezija dnevno može smanjiti krvni pritisak. Štiti od moždanog udara Jedna od ključnih prednosti hurmi je njihova sposobnost da reguliraju zdrav živčani sistem, zahvaljujući bogatom sadržaju kalija. Istraživanje su pokazala da veći unos kalija (oko 400 mg) može smanjiti rizik od moždanog udara za 40 posto. Hrana za mozak Hurme sadrže fosfor, a on igra važnu ulogu kao hrana za mozak. Iz tog razloga se hurme preporučuju u ishrani osoba koje se bave intelektualnim radom. Energetski stimulans Hurme su veliko energetsko pojačalo, jer sadrže prirodne šećere kao što su glukoza, saharoza i fruktoza. Maksimalan energetski učinak iz hurmi izvući ćete ako ih pomiješate s mlijekom. Ovaj hranjivi obrok ima vrlo malo kalorija, a dosta energetske vrijednosti. Povećava seksualnu izdržljivost Pregršt hurmi potopiti u kozije mlijeko i ostaviti da stoji tokom noći. Ujutro hurme izmiksati s mlijekom, dodati med i kardamu (vrsta začina) i piti. Ovaj sirup mogu piti

osobe oba spola, jer on jača tijelo i povećava nivo energije. Hrana za bebe Šećer iz hurmi je vrsta šećera koja se najlakše otapa i probavlja, pa je on prikladan za novorođenčad, s tim da hurme treba da budu isitnjene ili namočene u vodi prije davanja djetetu kako bi ih ono lakše pojelo. Savremeni institut za hranu savjetuje da se djeci koja pate od prirodne nervoze ili hiperaktivnosti daju hurme. Idealna hrana za postače Zanimljivo je da čak i doktori savjetuju pacijentima koje se liječe postom da post prekidaju prirodnim šećerom iz voća i vodom. Pošto znamo da hurme sadrže veliki procenat šećera koji se lahko apsorbuje, onda nam je jasno da su hurme i voda najbolja hrana za postače. Jača zubnu caklinu Hurme sadrže fluor, koji je bitan mineral u borbi protiv karijesa, jer sprječava daljnje kvarenje zuba. Hurma se može dati maloj bebi kojoj rastu zubi da je siše. To će kod beba umanjiti bol u desnama. Vjeruje se da hurme imaju učinkovito dejstvo u liječenju raka, za što je zaslužan element selen kojeg ima u hurmama. Hurme su dobre za liječenje jetre i čišćenje organizma od otrovnih tvari. Uzimanje soka od hurmi pomaže u liječenju grlobolje, različitih vrsta groznice i prehlade. Hurme su odličan lijek i protiv alkoholne omamljenosti. Sačuvajte vaše zdravlje uz pomoć hurmi! Dr Velkov: Ovako se sami možete izliječiti! Dr. Slađana Velkov je rođena u Skopju, odrasla je u Srbiji. Studirala je medicinu u Nišu i Skopju, gde je i diplomirala. Radila je za Ujedinjene narode u Makedoniji, kao liječnik opće prakse na Hitnom odjelu u Vranju i u Kuvajtu kao liječnik i menadžer za razvoj medicine. Posljednjih nekoliko godina bavi se besplatnim obrazovanjem o samoizlječenju pravilnom ishranom i načinom života. Održala je preko stotinu predavanja, radio i TV gostovanja u Saudijskoj Arabiji, Indiji, Srbiji, Makedoniji, Kuvajtu, Španjolskoj, Bugarskoj i Australiji. Veliki je zagovornik prevencije bolesti u vidu zdravog načina života i prava izbora na cijepljenje. Ova dijeta i savjeti za zdrav način života pomažu kod svih bolesti. Svaki savjet je od velike važnosti za kompletno izlječenje. 





U tijeku prvog sata poslije izlaska ili prije zalaska Sunca prakticirajte gledanje u Sunce, počnite s 10 sekundi, povećavajte 10 sekundi svakog dana. Stanite bosonogi na suhu zemlju ili beton dok gledate u Sunce. Pijte čistu vodu bez fluorida ili filtrirajte vodu iz slavine povratnom osmozom. Najbolja je prirodna, izvorska neflaširana voda. (Ostavite vodu na Suncu nekoliko sati u prozirnim, bezbojnim, staklenim bocama da bi upila Sunčevu energiju. Ne ostavljajte je noću vani.) Budite fizički aktivni na svježm zraku svakoga dana. To je jedna od najboljih metoda detoksikacije.

     

   

        



Izlažite se što više Suncu (ne nosite naočale za sunce i ne koristite kemijske zaštitne kreme). Izbjegavajte fluorescentno svjetlo. Hodajte bosi najmanje 15 minuta dnevno. Provedite jedan sat dnevno u miru. Disati duboko na svježem zraku najmanje 20 minuta ujutro i navečer. Spavajte između 10 navečer i 2 ujutro, zato što tada naše tijelo luči ljekovite hormone. Pratite ritam Sunca. Izbjegavajte gledanje televizije, filmova (izuzev selektiranih sadržaja), kao i čitanje dnevnih novina. Pronađite hobi koji vas ispunjava, čitajte knjige, slikajte i slušajte relaksirajuću muziku. Izbjegavajte komercijalne kozmetičke preparate – zamijenite ih prirodnim. Prehrana se treba sastojati od sirovog voća, povrća i žitarica, bez životinjskih proizvoda Ako jedete kuhano povrće, jedite dvostruko više sirovo povrće. Izbjegavajte industrijsku hranu, posebno juhe ili začine koji sadrže Mono Sodium Glutamat (koji se nalazi u skoro svakoj slanoj industrijskoj hrani); upotrebljavati morsku sol i prirodno bilje. Izbjegavajte dijetalne produkte koji sadrže umjetne zaslađivače. Izbjegavajte alkohol, cigarete, kavu, crni čaj, žvakaće gume, hranu ili pića iz konzervi. Postepeno eliminirajte sve lijekove pod nadzorom vašeg liječnika. Izbjegavajte sintetičke vitamine. Zamijenite umjetne sobne osvježivače prirodnim (lavanda). Izbjegavajte upotrebu mobilnog telefona, koristeći slušalice i čuvajte telefon dalje od tijela. Budite pozitivni, imajte osmijeh uvijek na licu, to će pospiješiti lučenje ljekovitih hormona. Ne razmišljajte i ne govorite negativno o sebi ili drugima jer vaša podsvijest prati vaše misli. Ponašajte se kao da ste zdravi. Kad oprostimo, oslobađamo se mržnje i ljutnje koji utječu na lučenje negativnih hormona i oštećuju naše zdravlje. Opraštajući drugima, mi pomažemo sebi. Čak i mentalne bolesti mogu da se liječe sirovom biljnom hranom i suncem.

JELOVNIK (IDEALNA DIJETA) – Bez životinjskih produkata Doručak: Gledanje u Sunce. Svježi sok i svježe voće. Ručak: Svježi sok od mrkve, salata od voća (banana, jabuka, smokve itd.) ili salata od povrća. Večera: Svježi sok od mrkve, velika salata od zelenog povrća (zelena salata, brokuli, špinat, karfiol, celer, mrkva, etc.). Kasnije u tijeku večeri možete popiti čašu ili dvije organskog jabukovog soka ili pojesti komad voća. Idealna dijeta je potpuno sirova biljna hrana. JELOVNIK (PRIJELAZNA DIJETA) – Bez životinjskih produkata

Doručak: Gledanje u Sunce. Velika čaša soka od naranče, mrkve ili jabuke. Pahuljice od raznih žitarica, dodajte po jednu žlicu prethodno samljevenih lanenih, suncokretovih i bučinih sjemenki kao i nekog suhog voća. Ulijte vodu preko mješavine navečer i ostavite preko noći. Jedite ujutro za doručak. Voće. Domaći kruh od kukuruza ili heljde, namazati medom. Ručak: Svježa salata od miješanog povrća. Čorba od povrća (kuhana s malo vode i na tihoj vatri). Velika čaša soka od jabuka ili mrkve. Pečeni krumpir. Svježe kuhano povrće. Večera: Jelovnik je isti kao za ručak. Možete jesti drugačije povrće i voće kao i različite metode pripremanja krumpira i organske integralne riže. Između obroka možete piti svježe voćne sokove, šaku prethodno potopljenih preko noći, badema, oraha, sjemenki kao i povrće i voće. Povremeno uzimajte mahunarke: azuki grah, fažolet, grašak. Kuhajte na niskoj temperaturi. Za bolji ukus koristite maslinovo ulje, morsku sol i suho povrće. Kompletno isključiti iz ishrane: bijelo brašno i šećer kao i njihove produkte, meso, ribu, jaja, mlijeko i sve vrste industrijske i procesuirane hrane. Pijte vodu bez fluorida. DIJETA ZA TEŠKO BOLESNE LJUDE Bolesti nastaju usljed: 1. Nedovoljno elektromagnetne (Sunčeve) energije 2. Nedostatka hranljivih materija (samo kuhana hrana) 3. Previše toksina (akumuliranih u tijelu tijekom vremena) Slijedom toga, liječenje se sastoji od: Preplaviti tijelo hranjivim sastojcima i sunčevom energijom. Gledanje u sunce. Ne jesti kuhanu hranu najmanje 3 mjeseca. Kasnije možete dodati 15% jednostavne kuhane hrane samo za večeru (pečeni krumpir, integralna riža, kuhano povrće), ali je bolje biti na kompletno sirovoj hrani dok simptomi potpuno ne iščeznu. 13 čaša svježeg soka dnevno, svakog sata: 1 sok od naranče, 4 soka od zelenog lisnatog povrća, 5 jabuka/mrkva i 3 soka od mrkve. U početku, ako ne možete piti toliku količinu soka, možete piti manje količine ali morate ih piti svakog sata. Također, prvih dan-dva u početku možete preskočiti 3 soka od mrkve. Sok mora biti svjež, ali ako morate pripremiti unaprijed sok od mrkve možete pomiješati sa sokom od jabuka da biste zaštitili sok od oksidacije. Nemojte gutati sok direktno, zadržati kratko u ustima da bi se sok pomiješao s pljuvačkom. Možete jesti voće i povrće, male količine prethodno potopljenih badema ili oraha. 2 žlice lanenog ulja dnevno ili 2 žlice svježe samljevenog lanenog sjemena. KLISTIR OD KAVE (čišćenje debelog crijeva)

Kada se počnemo hraniti pravilno, tumori ili neki drugi toksičan otpad počinje da se topi pa cijeli otpad ide u debelo crijevo gde je ponovo absorbiran. Ovaj process može ubiti bolesnu osobu. Pored toga, jetra koja je već preopterećena toksinima ne može više obavljati svoj zadatak, koji je da filtrira toksine i da ih izbacuje u crijeva. Kako bi mog i izbaciti toksine i da aktiviramo jetru, potrebne su nam redovne klizme od kave. Kava će biti absorbirana u jetru i stimulirat će čišćenje jetre otvaranjem žučne kesice i izbacivanjem žuči s koncentriranim toksinima. Tekućina u debelom crijevu će skupiti toksine i izbaciti ih napolje. Uzmite 3 pune žlice mljevene organske (blago pržene) kave i dodati 1 l vode, kuhati 3 minute, zatim dinstati poklopljeno narednih 25 minuta. Procijediti, dodati čaj od kamilice do 1 l i ostaviti da se ohladi do temperature tijela. Legnite na desnu stranu s nogama savijenim prema sebi. Podignite kesu sa tekućinom najviše do 50 cm i pustite tekućinu u vaše crijevo. Pokušajte zadržati klizmu 12 minuta, najmanje 5 min, najviše 15min. Potrebno je 5 klizmi dnevno, zadnju u 10 navečer možete zamijeniti čajem od kamilice ako imate problema da zaspite. Prva dva dana možete miješati kavu i čaj od kamilice a također možete smanjiti količinu tekućine. Poslije dva mjeseca, možete smanjiti broj klizmi i zamijeniti neke od njih čajem od kamilice. KAKO OČISTITI JETRU I ŽUČ OD KAMENČIĆA Jetra je filter u našem tijelu i kada se filter zapuši otpacima, toksini se ne mogu izbaciti već se vraćaju u tijelo i talože u krvi, organima, kostima i ostalim tkivima što dovodi do bolesti. Sluz zajedno s toksinima, teškim metalima i otpacima formira grudice i kamenčiće koji su često šupljikave građje u kojima borave paraziti. Oni zapušuju kanale u jetri, također se talože u žučnoj kesi i pritom dolazi do oštećenja i intoksikacije jetre što se u medicini naziva hepatitis. Hepatitis nije zarazna bolest već intoksikacija i oštećenje jetre otrovima, pri čemu dolazi do raspadanja jetrinih stanica i oslobađanja proteinskih fragmenata koje zovemo “virusima”. Problem sa hepatitisom nisu “virusi” već toksini. Hepatitis se lijeci sirovom hranom, Suncem i čišćenjem jetre svake 2 sedmice 6 puta (3 mjeseca). I zdravi trebaju povremeno očistiti jetru i žučnu kesu. Postupak: Prvih 5 dana piti po 4 čaše soka od jabuke dnevno. Umjesto toga možete jesti 4 ili 5 jabuka dnevno. Jabukov sok omekšava kamen u žuči. Tijekom ovih prvih 5 dana jedite normalno. Šestog dana nemojte ništa jesti niti piti poslije 14h i nemojte večerati.   

U 6 popodne uzmite žličicu Gorke soli (magnezijum sulfat) s čašom tople vode (prva doza). U 8 navečer ponovite to isto (druga doza). Magnezijum sulfat otvara žučne kanale. U 10 navečer popijte pola šalice maslinovog ulja (ili sezamovog ulja) sa pola šalice svježe izcijđjenog limunovog soka. Dobro promiješajte i popijte. Ulje podmazuje kamenje kako bi im pomoglo da prođu. Čim popijete napitak,





odmah legnite na leđa ili lijevi bok. Pokušajte biti potpuno mirni barem 20 minuta i ne ustajite u tijeku noći. Slijedećeg jutra ne prije 6:00, popijte treću čašu (dozu) gorke soli. Ako osjetite mučninu pričekajte malo i onda popijte. Vratite te se u krevet i lezite na lijevi bok, po potrebi posjetiti toalet. Dva sata kasnije 8:00 Popijte četvrtu čašu (zadnju dozu) gorke soli, vratite se nazad u krevet. Poslije još 2 sata možete jesti, počnite prvo s voćnim sokom. Pola sata kasnije pojedite neko voće. Jedan sat kasnije možete jesti laganu hranu. Do večeri ćete biti oporavljeni.

Treba jesti nemasnu hranu u danima terapije i pridržavati se točnog tajminga i doze. 1 šalica = 250 ml , 1/2 šalice soka od limuna = otprilike 3 iscijeđena limuna. Sljedećeg dana primjetit ćete mnoštvo kamenčića raznih boja u stolici. HELIOTERAPIJA Gledati u Sunce 1 puta na dan u toku prvog sata posle izlaska Sunca ili u toku zadnjeg sata prije zalaska. Stanite uspravno, bosonogi na goloj zemlji (ako je moguće). Skinite naočale. Možete treptati. Počnite s 10 sekundi i povećavajte 10 sekundi dnevno. Ako je oblačno, gledajte u Sunce ali ne povećavajte vrijeme. Kada je hladno, gledajte kroz otvoren prozor. Ako ste bolesni, zamišljajte da svjetlost Sunca ide u problematični dio tijela. Budite zahvalni. Posle gledanja u Sunce, protrljajte dlanove i držite ih na očima dok svijetleći oblici ne nestanu. Poslije ili prije gledanja u Sunce, hodajte bosi 45 minuta (poželjno). Kada dostignete 45 min gledanja u Sunce, smanjujte vrijeme gledanja za 1 min dnevno dok ne dođete do 15 min i ostanite tu 1 godinu. Ako želite. Produžite do kraja života.  

Sunčajte se najmanje 1 sat dnevno. Držite vodu na Suncu u bezbojnoj boci nekoliko sati i pijte.

DR FREDERIK KLENNER VITAMIN C TERAPIJA: 1. Prva 24 sata uzimati na svaka 2 sata po 2 grama vitamina C. Ukoliko se pojavi tekuća stolica, produžiti na svaka 4 sata. Tekuća stolica, koja je bezbolna, je znak da ste dostigli dozu koja je maksimalna za vas i tijelo više ne resorbira vitamin C već ga izbacuje. 2. Narednih 48 sati uzimati po 2 grama vitamina C na 6 sati. Narednih 48 sati uzimati po 2 grama vitamina C na 12 sati.   

Kod djece starije od 4 god. doza je duplo manja. Djeca do 4 godine ne mogu uzimati veće količine vitamina C oralno. Kod njih se vitamin C daje intramuskularno (injekcijama). Vitamin C ne smije biti Calcium Ascorbat jer moze izazvati bubrežni kamenac.



Najbolji je vitamin C u obliku Natrijum Askorbata (sodim ascorbat).

U vodu s kojom pijete vitamin, dodajte malo prirodnog soka od limuna ili naranče da bi ste pospiješili absorpciju vitamina C. Ova brošura je edukativne prirode, nije namijenjena dijagnosticiranju, liječenju ili prevenciji nijedne bolesti. Ako ste bolesni, potražite savjet vašeg liječnika. Proučiti također rad: Dr. Herbert Shelton, Dr. Max Gerson, Dr. Norman W Walker, Dr. Edward Howell, Dr. Ann Wigmore Želim vam dug i zdrav život!!! Dr. Slađana Velkov Goran Novak: Sladjana Velkov je obican prevrant. Zaboravih da spomenem... I njene diplome su sporne. Ni u Nisu ni u Skoplju nikad nisu culi za nju. Postojanje anđela posebno detaljno opisuje jedan od najvećih europskih mistika Emanuel Swedenborg. Ovaj je Šveđanin koji je živio u 18. stoljeću imao znanstveno obrazovanje ali su ga stalno progonile religijske vizije koje je opisao u svom Dnevniku snova. Vrhunac je nastupio u travnju 1744. godine kada je jasno vidio samog Isusa Krista koji mu je objavio njegovu zadaću – pojašnjavanje kršćanske doktrine i znanja o svjetovima iznad ovog našeg. Njegov je utjecaj posebno došao do izražaja kada je predvidio neke udaljene događaje ali i one koji su se dogodili u budućnosti. Swedenborgove vizije anđela i nebesa na kojima se nalaze odvijaju se svakodnevno i to čitavih 27 godina. On tako kaže da je nazočnost anđela često prepoznatljiva kroz snove, iznenadne uvide, molitvu, sanjarenje ili neke druge unutarnje doživljaje. Oni će intervenirati u našem životu onda kada je ugrožena naša duhovna budućnost. Pakao nije kuda Bog šalje ljude zbog njihovih grijehova – kaže Swedenborg – već je to stanje svijesti u kojem čovjek želi služiti isključio samom sebi. To je stanje svijesti koje odabiremo kada se priklanjamo zavisti, pohlepi, mržnji, strahu i taštini i drugim stanjima koja zaustavljaju priliv božanske ljubavi. Jedini pravi izvor moći anđela je ljubav kojom pomažu umirućima da prijeđu na nebesa s mirom i u blaženstvu. Oni su naši duhovni pratioci. Drago Plečko Drago Plečko je rođen 1951. godine u Samoboru. Završio je gimnaziju te studij kemije u sklopu Prirodoslovno-matematičkog fakulteta u Zagrebu. Magistrirao je na istome fakultetu iz područja organske kemije – kemije prirodnih spojeva. Već u mladosti je imao interes za rubna područja znanosti, pa je puno putovao i istraživao pritom snimajući putopisne i dokumentarne filmove. Obišao je cijelu Hrvatsku i četrdesetak zemalja na četiri kontinenta. Uz stotine članaka, radijskih i televizijskih emisija autor je prvog TV filma o Međugorju na ovim prostorima, prvog filma o talijanskoj komuni Damanhur te, također, prvog filma o vodnjanskim mumijama i o mnogim drugim istarskim fenomenima. Sudjelovao je na brojnim svjetskim kongresima i konferencijama iz graničnih područja znanosti, te osobno upoznao

gotovo sve svjetske relevantne duhovne učitelje u posljednjih 35 godina, od kojih je mnoge i intervjuirao. Autor je knjiga „Joga, bionergija, zdravlje“, „Droge - bič novog doba“. „Moji susreti s jogijima“ i koautor prvog hrvatskog subliminalnog CD-a „Moć podsvijesti“. Sudionik je niza istraživačkih projekata vezanih uz alternativnu i komplementarnu medicinu. Otac je jedne kćeri i dvojice sinova, a trenutno vodi nutricionističko-terapijsko savjetovalište u Samoboru i Zagrebu. Živi mirnim obiteljskim životom u Samoboru. Drago Plečko: O Međugorju, Dalaj Lami, duhovima i liječenju raka Drago Plečko jedan je od najpoznatijih alternativnih liječnika koji se, između ostalog, bavi i duhovnim i paranormalnim. Drago se već u mladosti zainteresirao za rubna područja znanosti pa je puno putovao i istraživao pritom snimajući putopisne i dokumentarne filmove. Obišao je četrdesetak zemalja na četiri kontinenta. Napisao je stotine članaka, radijskih i televizijskih emisija, sudjelovao na brojnim svjetskim kongresima i konferencijama iz graničnih područja znanosti te osobno upoznao gotovo sve svjetske relevantne duhovne učitelje u posljednjih 35 godina, od kojih je mnoge i intervjuirao. Autor je knjiga “Joga, bionergija, zdravlje”, “Droge – bič novog doba”, “Moji susreti s jogijima”, koautor prvog hrvatskog subliminalnog CD-a “Moć podsvijesti”, a također je i autor prvog TV filma o Međugorju na ovim prostorima. Danas vodi nutricionističko-terapijsko savjetovalište u Samoboru i Zagrebu gdje prirodnim tretmanima liječi zdravstvene probleme od nesanice do najtežih karcinoma. Uzor ste mnogim mladim istraživačima paranormalnog u regiji i šire. Jedno ste od prvih imena alternativne medicine. Kako ste se zainteresirali za sve to? Kada i kako je zapravo počelo Vaše bavljenje time? - Dvije su stvari utjecale na mene. Prvo, moje druženje još kao studenta s travarom Radom Marušićem iz Mostara, legendom tradicionalne medicine u tadašnjoj Jugoslaviji. Od njega sam mnogo naučio. Bio je to doista poseban čovjek. Drugo, počeo sam se intenzivno baviti meditacijom, imao neka neobična iskustva i ostao sam vezan uz tu praksu i 40 godina kasnije, dakle do danas. Uz spomenutog Marušića kao stručnjaka za biljke, veliki utjecaj na mene su imali Maharishi Mahesh Yogi, Dalaj Lama s kojim sam postao prijatelj, Shivabalayogi, a kasnije dr. Raymond Moody, doajen istraživanja stanja kliničke smrti, dr. William Tiller, profesor sa Stanforda i vizionar, kojeg sam sreo i bio impresioniran njime, a sudjelovao sam s referatom na više od 10 svjetskih skupova i tamo vidio gotovo sve one koji nešto znače u parapsihologiji. Autor ste prvog TV filma o Međugorju na ovim prostorima. Vjerujete li Vi osobno u fenomen Međugorja? - Da, tim sam filmom moju karijeru na TV stavio na kocku. Kada su počeli napadati fra Jozu Zovka, otišao sam tamo i napravio film od jednog sata koji je dokazivao da je fenomen realan. Nakon montaže sve je ovisilo o glavnom uredniku Miri Liliću kojem je u vrat disao centralni komitet. On je bez razmišljanja pustio film i to dva puta. Ja nisam nikada bio u Partiji, ali on jest i definitivno se izložio. Bez Lilića ne bi bilo filma. Zanimljivo, i Nives Šaškor, neka vrsta sive eminencije na tada zagrebačkoj televiziji, pohvalno se izrazila o filmu i rekla da svatko ima pravo vjerovati u što želi, a da nju osobno ovakvi fenomeni intrigiraju. Za film nisam dobio honorar, smatrao

sam to svojom patriotskom dužnošću. Vjerujem da je u onim prvim danima fenomen bio autentičan, neka su ispitivanja to dokazala, posebice dvojice svećenika znanstvenika iz američkog grada Daytona. Zbližio sam se posebno s fra Barbarićem, jednim uistinu svetim čovjekom koji nas je napustio u 46. godini, a mene je opskrbljivao dokumentacijom o izlječenjima koja su se doista tada događala. Posebno je vjernike privlačila Vicka i mnogo je neobjašnjivog vezano uz nju. Čak su vjerovali da ima neki teži oblik epilepsije i vozili je vlakom u zagrebačke bolnice na kontrole. Danas više ne znam je li fenomen Međugorja autentičan ili tek puki biznis, predugo me nije bilo tamo da bih donosio sudove o tome. Što mislite o međugorskim vidiocima? - Ništa. Premalo znam o njihovu životu u godinama nakon ukazanja. Uvijek mi je nekako Vicka ostala u sjećanju kao čista, otvorena srca, komunikativna i dobroćudna. Prijateljujete s Dalaj Lamom? Kakva je to osoba? - Fantastična. Čista dobrota i poštenje. Takvog čovjeka još niste sreli. Jednostavno zrači toplinom i ljubavi. I veliki je borac za mir u svijetu. No, sada je uglavnom stalno u Dharamsali, bolestan je, a i ima i 78 godina. Oduvijek je pomalo imao problema s jetrom. On je uzor kakvi bi ljudi trebali biti jedni spram drugih. Reinkarnacija: mit ili stvarnost? - Mislim da je stvarnost, ali je tumačenje izuzetno delikatno jer postoje mnoge finese u raznim učenjima i religijama pa je rekonstruirati točan put čovjeka od smrti do novog tijela gotovo nemoguće. Proputovali ste mnoge zemlje svijeta i upoznali sve značajnije duhovne ličnosti 20. stoljeća: iscjelitelje, vidovnjake, jogije i karizmatske ličnosti. Tko je na Vas ostavio najveći dojam? - Od kršćanskih definitivno sv. otac Emiliene Tardiff. Bio sam na ljubljanskom nogometnom stadionu i nazočio četirima izlječenjima osoba oboljelih u principu od neizlječivih bolesti. On je držao misu. I znao tko sjedi gdje od osoba koje su ozdravile. Između 7000 ljudi. Kada sam ga pitao u čemu je tajna, rekao mi je: “Moli Očenaš.” Od vidovnjaka to je bila Britanka Ruby Grey koja mi je rekla ono što stvarno nije mogla znati, a mom prijatelju, predavaču na postdiplomskom studiju u Beču, jer se sve odvijalo tamo, omogućila konverzaciju s pokojnim ocem. Skoro se onesvijestio kada je iznijela neke davne činjenice, vrlo detaljno s imenima i ishodom događaja. No, bilo je i mnogo drugih. Istraživali ste stare kulture o budućnosti čovječanstva. Što možete reći o tome? Što nam te civilizacije poručuju? - To je užasno široko područje. U načelu svi pozivaju na mir i odricanje od “sedam smrtnih grijeha” ako želimo da čovječanstvo preživi. Mnogi kao tibetanski lama Padma Sambhava su daleko unaprijed predvidjeli ratove, zrakoplove, pad Tibeta, Nostradamus i Tarabići također, a kod Indijaca vlada uvjerenje da vlada mračno,

željezno doba koje nazivaju Kali Juga. Postoji i jezična veza između hrvatskog i sanskrta pa je to zapravo kaljuga odnosno kaljuža. Stvari će se pogoršavati, bolesti će biti sve teže, a mržnje sve jače. Narodi se neće moći dogovoriti, a religije će se sukobljavati. Ludilo Kali Juge tek je počelo. Legenda kaže da će tako biti dok se ne pojavi prorok Kalki i ne promijeni svijet ako će ga još tada biti. Postoje li duhovi? - Uvjetno rečeno da, to su uglavnom dijelovi astralnih tijela umrlih osoba ili energetska tijela bića koja su ostala bliska ovoj razini, što može u prvom slučaju biti loše jer se radi o bićima poput alkoholičara, ubojica, narkomana i slično koja se ne mogu odvojiti od ovog svijeta. Kod drugih je slučaj osoba koje radi nečeg moraju ostati vezane uz materijalni svijet. Jeste li Vi ikada stupili u kontakt s nekim od njih? - Rijetko. Nemam za to interesa, ali sam promatrao medija Jeannie Love kroz koju su se javljali Mahatma Ghandi, John Lennon, poginula posada “Challengera”, Elvis Presley i još neki i odgovarali su na pitanja kako izgleda svijet u kojem se nalaze. Tko zna je li to bio proizvod uma medija ili stvaran događaj. A život poslije smrti? Što se s čovjekom tada događa? - I na to ima bezbroj odgovora. Izgleda da preživljavamo fizičku smrt. Dobro je pročitati knjigu harvardskog neurokirurga Ebena Alexandera koji je preživio 7-dnevnu komu i jasno vidio da tijelo i svijest mogu postojati odvojeno. Uz to je dao neke znanstvene odgovore koji su bili glavna uporišta dosadašnjih kritičara te ideje. Knjiga je prevedena na hrvatski jezik. Jeste li Vi ikad doživjeli izvantjelesno iskustvo? - Jesam. Više puta u meditaciji. Bavite se alternativnom medicinom. Koja kategorija bolesnika Vas najčešće moli za pomoć? - Oboljeli od karcinoma, depresije, strahova, multiple skleroze i artritisa. Na koji način liječite: biljkama ili na drugi način? - Imam vlastiti sustav, posebno kod karcinoma, u četiri koraka. Prvo je čišćenje jetre, zatim anionizacija tijela (zaluživanje) pa uporaba himalajskog korijena za jačanje imuniteta i na kraju tzv. subliminalni CD, koji se sluša jednom dnevno i ispod praga čujnosti usađuje poruke u podsvijest koje pokreću imunosustav. Kada kod kemoterapije padnu leukociti i pacijent oslabi, primjenjujem Actiglukan, jedini tekući betaglukan koji ima snažno regenerativno djelovanje. Evo, upravo smo prije mjesec dana potpuno izliječili zagrebačkog sportskog novinara oboljelog od vrlo malignog limfoma Hodgkin Ivb. Prednost je naše terapije da se ne kosi sa službenom medicinom. Svaki se pacijent mora prvo obratiti liječniku, a zatim djelatniku komplementarne medicine, dakle nama.

Mogu li marihuana i hašiš izliječiti neke bolesti? Bi li, prema Vašem mišljenju, trebalo legalizirati te biljke? - Da, izvan svake sumnje. Još je 1849. godine britanski liječnik O’Shaughnessy putovao po Indiji i istraživao marihuanu. Konstatirao je da “liječi sto bolesti”. Kasnije se koristila i legalno kod mučnina od kemoterapije, bolova i glaukoma. Sada je već Rickman skupio dovoljno argumenata da prisili medicinu da to istraži. Ipak, vidio sam dosta ljudi koji su uzimali ulje marihuane i umrli, a da im nije pomoglo. Ništa nije rješenje za sve bolesti, svakome pomaže nešto drugo. Poodavno sam napisao knjigu “Droge – bič novog doba” koju sam stavio na moju web stranicu www.dragoplecko.hr i može se besplatno skinuti. Poglavlje sam posvetio i marihuani. Možete je naći na http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/droge-bic-novog-doba/ Za Vas kažu kako možete pogledati čovjeka i znati od čega boluje, osjetiti blizinu nečije smrti. Je li to istina? Kako je to moguće? - Da, to mi se znalo spontano događati. Vidim dijete, primjerice, i odjednom znam da ima autizam. Kod toga sam uvijek osjetio neku toplinu u trbuhu i činilo mi se da me obavija neka magla. Znao sam odjednom da je netko bolestan ili ima probleme u obitelji, čak i da će umrijeti. To je sporedni rezultat podražavanja ajna chakre u meditaciji, ali ne volim da mi se to događa. Znati budućnost je prokletstvo. Kad čovjek dođe u Vaše nutricionističko-terapijsko savjetovalište, što mu Vi savjetujete? Ima li neki “recept” kako ostati zdrav, da živi dugo? Što možemo uraditi za naše dobro? - Razvio sam niz sustava preventive za očuvanje zdravlja, dijeta, gladovanja na vodi, čišćenja organizma, pomicanja tijela u smislu lužnatog medija, preventivna korištenja CD-ova, a u najnovije vrijeme smo imali određene obećavajuće uspjehe s tzv. vorteks antenom. Detalje o tome kako ta jednostavna pločica djeluje na tumorske stanice provjerio je jedan naš medicinski fakultet, a više o tome možete saznati na http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/vorteks-antena/sjecanje-nabuducnost/ i http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/vorteksantena/utjecaj/ Oni koji žele znati više o svim tim fenomenima koje opisujem detaljno, najbolje da me potraže na mom profilu ili još jednog zasebnoj stranici na Facebooku, pod “Drago Plečko”. Drago Plečko: Rak doista može nestati sam od sebe Sve je počelo sporadičnim člancima o rijetkim slučajevima melanoma i raka bubrega te neuroblastomima kod djece koji su se znali povući spontano, sami od sebe, bez jasnog razloga. Opširna studija inicirana od strane norveških liječnika dr Pera-Henrika Zahla i dr Jana Maehlena bavila se karcinomom prsa kod žena i to u dvije velike grupe promatrane u periodu od 6 godina. Prvi se puta, u periodu od 1992 do 1997. godine radio o približno 110,000 žena a drugi o 120,000 žena promatranih u razdoblju od 1996. do 2001. godine.

Stjecajem okolnosti, mamografija kao najbolja metoda ranog otkrivanja raka prsa u Norveškoj je uvedena tek 1996. godine, pa je prvoj grupi ponuđena tek na kraju šestogodišnje opservacije dok je druga grupa žena promatrana tom metodom tijekom cijelog tog perioda. Upravo će ta razlike dovesti do nekih senzacionalnih i gotovo zastrašujućih zaključaka. Naime, iako se očekivalo da će broj žena oboljelih od raka u obje grupe biti podjednak, tako nije bilo. Ispostavilo se da je broj otkrivenih karcinoma u grupi koja je redovito praćena mamogramom bio za čak 22% veći. To je dovelo do spoznaje da se možda rak u manje kontroliranoj grupi žena jednostavno pojavio i povukao sam od sebe prije no što je otkriven! Svi su se prisjetili do nedavno neprihvatljivih teza o tome da se rak u organizmu čovjeka možda može pojaviti više puta tijekom života, ali može ostati neotkriven i tu i tamo se spontano povući. Još je dramatičniji primjer autopsije 25 članova čikaških bandi ubijenih u uličnim obračunima. Iako su bili u dobi između 17 i 25 godina, kod čak sedmorice njih su u prostati pronađene stanice raka! Kako se rak prostate javlja kod muškaraca poodmakle dobi, najčešće od 50-e godine starosti i u mladih je ljudi još uvijek praktično nepoznat, vjerojatno bi se te stanice, da su njihovi vlasnici poživjeli, s vremenom nestale. Rekli bismo, potisnuo bi ih, bez njihova znanja, imunosustav koji je u toj dobi to još kadar učiniti. Pitanje svih pitanja jest bi li se to dogodilo zato što je obrana tijela još neokrnjena različitim izvana unesenim agensima ili procesom starenja ili iza tog fenomena stoji nešto drugo, daleko misterioznije i mističnije no što bi prihvatili članovi znanstvene komune. Dr H. Gilbert Welch s Dartmouth Medical School komentira istraživanja i kaže da „kod nekih žena karcinom u jednom trenutku postoji a da ga kasnije više nema…”. Oduševljenje s potencijalno optimističnim saznanjima o raku ne krije ni dr Barnett Kramer, direktor Ureda za prevenciju pri američkom Nacionalnom Institutu za zdravlje. On smatra da „ljudi kojima je poznat raspon oblika ponašanja malignih bolesti nisu previše iznenađeni mogućnošću njegove remisije u nekim slučajevima, iako je malo tko vjerovao da bi to moglo biti tako često…”. Brojni pokušaji da se objasni ovaj fenomen, od zakašnjelog djelovanja kemoterapije, uloge hormonalnih promjena i raznih oblika „buđenja” imunosistema, nisu uspjeli. Kako jedna ovakova dalekosežna tvrdnja može odaslati posve pogrešan signal koji može za neke značiti izbjegavanje stresnih pretraga, javljaju se i ljudi poput dr Roberta A. Smitha, direktora odjela za screening raka prsa kod žena pri Američkoj udruzi za rak. On upozorava na to da ne treba prestati istraživati ovakove pojave ali upozorava da jedan silno složeni problem kao što je najteža bolest današnjice ne treba uzimati olako i prihvaćati svaku statistiku kao dokaz jedne tako fantastične mogućnosti kao što je spontano povlačenje raka bez ikakova medicinskog tretmana. Mamografija spašava živote, završava Smith konstatacijom u svom članku. Dr Robert Kaplan sa UCLA-e stoji na stanovištu da je ovo uzbudljivo istraživanje poticajno, možda čak i potvrda da je naš organizam u određenim uvjetima u stanju sam eliminirati tešku bolest. Most između pozitivnog mišljenja i tretmana raka prsa nedavno je načinila dr Laura Esserman, profesorica kirurgije i radiologije na Sveučilištu Kalifornija u San Franciscu, rekavši: „Operiram rak prsa kod žena i vodim cjelokupni program borbe protiv te bolesti. Svaki dan liječim te žene i tvrdim da je to

ozbiljan problem. Kad god kažete osobi da ima rak, njoj cijeli život preleti ispred očiju. To je strahovit šok. Što kada bih mogla reći da taj rak nije stvarna bolest, da može otići sam od sebe? Bila bi to toliko drukčija poruka. Zamislite kako bi se oboljele žene tada osjećale…” Drago Plečko https://www.facebook.com/dragopleckoofficial?fref=nf Oduvijek ljudi govore da u meditaciji treba doći do dna svijesti, što podrazumijeva REALNO postojanje dimenzija. Život se odvija unutar svijesti, ali i svijest i život svaka tradicija opisuje drukčije. A toliko bismo voljeli znati kuda idemo kad ovo tijelo umine i ostaje li kakvo "područje svijesti iza smrti gdje ćemo obitavati i poslije". IMA LI SVIJEST DNO ? Vraćam se mom starom učitelju kojeg sam već spominjao, jednom od najvećih tibetanskih lama 20. stoljeća, Geshe Rabtenu. U jednom sam ga trenutku pitao da li bi mogao u jednoj riječi sažeti što je taj naš ljudski život. Čovjek koji je na Tibetu proveo 3 godine, 3 mjeseca i 3 dana u neprekidnoj meditaciji kratko mi je odgovorio: "Život je san...". Kako to misli, inzistirao sam a on je rekao: "Odnos onoga što je za tebe stvarnost a ustvari je san isti je kao odnos onog tko se "probudi" i onog što doista jest stvarnost. Ukratko, zamisli da sanjaš ali se moraš probuditi još jednom, iz onog "što ti se čini stvarnošću a to nije...". Što je nemoguće opisati osim slično kao kada sanjaš nešto posve realno i naglo se budiš vidjevši da je to bila iluzija. Prednost te probuđenosti mistika jest da sve shvaća kao iluziju i time nestaje patnje koju donosi žeđ za životom...". Jedan je čovjek krenuo istražiti što ostaje kada posve smanjimo ulaz informacija kroz vanjske osjete. Ostaje li išta nakon toga, postoji li nešto što možemo nazvati dnom svijesti? Zvao se dr John Carrington Lilly i konstruirao je neku vrstu sanduka koji je dobio nadimak samadhi tank. Radi se o metalnoj ili poliesterskoj zatvorenoj kutiji, potpuno izoliranoj od svih zvukova i svjetla, sa vodenom otopinom Epsomove soli iznutra. Kada se čovjek skine i legne u tu vodenu otopinu, kako je ona vrlo gusta, prestaje djelovanje sile teže i on slobodno pluta. Svi mišići koji su zaduženi za savladavanje sile teže kao i pripadni moždani centri isključuju se. Centar za vid u potpunoj tami postaje suvišan a čepovi u ušima potpuno eliminiraju sve zvukove. Postupno se tijelo opušta sve dublje i dublje i pažnja se u potpunosti okreće prema unutra. Kaže Lilly, čovjek počinje gledati unutarnje filmove koje prije njegova svijest nije emitirala. Očekuje se da se tako dođe i do izvora samog, do onog zadnjeg filma. Neki su neurolozi predviđali da će čovjek tako zaspati, drugi da neće biti ničega, jednostavno crnilo. No, dogodilo se nešto sasvim drugo - jedan film je neumorno zamijenjivao drugi. Lilly je konstatirao da postoje "metauvjerenja", slojevi različitih našim uvjerenja o svijetu oko nas i u nama koji se u okolnosti sve dubljeg utonuća u opuštenost mijenjaju kao filmovi! Dna jednostavno nije bilo! Radikalizirao je pokus i uzeo tzv. "vitamin K", jedan od najsnažnijih anestetika ali i halucinogena i tako se u samadhi tanku doveo na sam rub smrti. Ništa se nije promijenilo. Metauvjerenja su se gotovo mehanički mijenjala, film nakon filma. Najdublje do čega je dospio bila je svjetla, inteligentna točka u mračnom prostoru. Život je očito nešto mnogo složenije kao i Istina za kojom tragamo. Već Vrijeme samo je varljiva kategorija koja je ovdje samo ako je tu i Prostor koji ne možemo definirati, opipati, doista shvatiti - bez pomoći neurona u našim mozgovima koji nam pružaju

nekakvu ali očito labilnu, nepouzdanu, promjenjivu i neizvjesnu stvarnost. Zapravo netočno ali za nas prihvatljivo rješenje. Posljednjih su se godina neuroteolozi posvetili liječenju posttraumatskog simptoma i teških depresija. Prvi rezultati daju naslutiti da je možda magnetskom manipulacijom moguće osloboditi žrtve emocionalnih posljedica i najtežih trauma! "BOŽJI MODUL" LIJEČI I POSLJEDICE NAJTEŽIH TRAUMA (PTSP) ? Nakon desetljeća istraživanja, Prof. dr Persinger i njegov suradnik Todd Murphy zaljučili su da buđenje "Božjeg modula" ne funkcionira u svakom slučaju i podražavanjem isključivo područja neurona unutar lubanje iza lijevog uha. Brojni su testovi pokazali da smo različiti i da su ponekad potrebne prilagodbe podražaja i tako je umjesto "šljema" razvijen fleksibilniji sustav kojime je lakše baratati i moguće su razne varijante podražaja pojedinih dijelova mozga što je ponekad izazivalo spiritualna iskustva ali često i nešto novo i neočekivano - smanjenje teških simptoma kod ratnih veterana i civilnih žrtava rata. Posebno se to istraživanje aktualiziralo i na neki način potisnulo neuroteologiju s ratovima koje su Amerikanci vodili na Istoku. Uz Ramachandrana jedno je veliko ime također još prije 20 godina podržavalo koncept "Božjeg modula" - dr Melvin Morse. Ovaj se liječnik proslavio istraživanjem NDE ("near death experiences", "stanja bliskih smrti" ili "kliničke smrti"). Povezao je iskustva svojih pacijenata s mogućim centrom u mozgu za komunikaciju s "višim silama". Te odnosno slične koncepcije se nije odrekao ni ranije spominjani dr Andrew Newberg, koji je egzaktno dokazao da su stanja "izlaska iz tijela" mjerljiva naprednim uređajima nalik magnetskoj rezonanciji. Ipak, sam je Persinger razvio poseban program kojime se udaljio od neuroteologije i u tome je imao podršku i Todda Murphya. Poticajno djelovanje magnetskih polja preimenovali su u "Božji proces" i najavili da je takav postupak složeniji a sadrži se od djelovanja magnetskih polja na više dijelova mozga odjednom. Nije više bilo spektakularnih "susreta s Bogom" ali su neki veterani za koje se smatralo da su neizlječivi počeli pokazivati neočekivana poboljšanja. Prvo se to manifestiralo smanjenjem depresije, pa sve manjim emocionalnim ispadima a na kraju je kod nekih došlo do poboljšanja koja možemo zvati izlječenjem. Naravno, zainteresirala se i vojska i sastavila posebni upitnik kojime se prati napredak žrtava gadnih ratnih iskustava. U ovom trenutku je glavni promotor ovog novog oblika terapije teškog PTSP-a Todd Murphy. Njegov pristup podsjeća na uspjehe s terapijom koja se naziva E.M.D.R. a pomogla je mnogim žrtvama "vijetnamskog sindroma". Pamtim jedan slučaj vojnika koji je gledao kako njegovu prijatelju odsjecaju glavu i jedva se izvukao iz vijentamske džungle. Posljedice su bile jezive, 20 godina teškog PTSP-a. E.M.D.R. ga je izliječio doslovce u - jednoj seansi! S Murphyem kontaktiram 14 godina. Radi se o fanatiku i radoholičaru velikog znanja koji vjeruje da je moguće muka riješiti ratne veterane ali i, recimo, žene silovane u ratu. Dakako, za to je potrebno pogoditi točno određeni program djelovanja na moždane centre i provesti niz istraživanja u kontroliranim uvjetima. Persinger ga u tome podržava jer smatra da kopija religijskih doživljaja nije od,tolike praktične vrijednosti kao potencijalni lijek od tako teškog oboljenja kao što je PTSP. Neuroteologija nije više toliko u centru pažnje kao u vremenima kada se pojavio dr Raymond Moody s knjigom "Život poslije života" i izazvao pravu revoluciju. Prezentirao je iskustva osoba koje su preživjele kliničku smrt. I vratile se. Prije njega, ali nezamijećen, u svojoj je knjizi takav vlastiti doživljaj opisao i George Ritchie. Slijedile su studije Susan Blackmoore, bračnog para

Fenwick, Kennetha Ringa, Elizabeth Kubler-Ross, američkog marinca koji je jedini "umro" dva puta i opisao 125 događaja budućnosti i mnogih drugih. Kada sam dr Moodya na kongresu u Riminiju pitao da li postoji Bog, odgovorio mi je: "Ne znam da li postoji ali molim mu se svake večeri...". Znanost sve bliže dokazu da Bog, Arhitekt Svemira, Alah, Superinteligencija ili Apsolut - postoji SVI STE VI VJERNICI ! Svakako najuzbudljivija teza neuroteologa, a na bazi činjenice da se podražavanjem Božjeg Modula (vidi: dr Ramachandran, dr Persinger, God's Module) magnetskim poljima, jest da je vjera u Boga usađena genetski u svakog čovjeka ma kakav ateist on u svom izjašnjavanju bio! Naime, i SVI ateisti podvrgnuti eksperimentima sa "šljemom" dr Korena na Laurentian University su imali različita duhovna iskustva a sva slična onima koja su imali redoviti posjetioci crkava, hramova, mošeja, sinagoga, lamaserija i drugih mjesta gdje se moli ili meditira. Dakle, "centar za kontakt s Bogom" jest po svemu sudeći stvarnih stotinjak milijuna neurona u području iza lijevog uha svakog čovjeka! Dakako, još ima nepoznanica oko toga kada je u evoluciji i s kojom svrhom taj centar nastao (ortodoksni ateisti tvrde "da je evolucija sama stvorila takav centar da zavara Čovjeka da Bog postoji i pruži mu nadu u teškim trenucima i pred smrt"). Tu u igru ulazi dr Andrew Newberg koji se bavi pitanjem koje intrigira najviše: što s iskustvima onih koji su se osjetili Jedno s Bogom ili sviješću napustili tijelo? Za razliku od tvrđe orijentiranih znanstvenika on dozvoljava mogućnost da okoliš, rituali, religijski ceremonijali i običaji mogu do jedne granice pokrenuti slična iskustva ali kao radiolog na Sveučilištu Pennsylvania U Filadelfiji radije je složenim testovima podvrgnuo dugogodišnje praktikante raznih oblika meditacija i molitvi koji su ranije spontano već imali neobična iskustva. Tako je uzeo desetoro iskusnih praktikanata tibetanske budističke meditacije od kojih jedan, stanoviti Michael Baime, opisuje vrhunac kao: "Osjetio sam kako se granice oko mene tope i duboku povezanost sa svime te shvatio da odvojenosti od drugih fenomena nikada nije ni bilo...". Kada je pritiskom na dugme signalizirao ovaj doživljaj u vene mu je ubrizgana radioaktivna supstanca, tzv. "tracer" ("tragač"). Ta se supstanca brzo hvata na one stanice u kojima se najviše nakuplja krv. Snimka specijalnom kamerom dala je neku vrstu slike "nirvane". Nije šokirao dio mozga odgovoran za koncentraciju za koji se očekuje da bude prokrvljen već iznimno slaba prokrvljenost zone OAA. Ovdje se nalaze stanice koje nam daju osjećaj granica našeg tijela i protoka vremena. Snažna koncentracija odvlači krv u udaljene zone mozga i ljudska se pažnja sasvim zatvara prema vanjskim podražajima. Zato je u stanicama u zoni OAA zabilježen iznimno niski krvotok! Drugim riječima, do najniže se granice gase osjećaji za prostor i vrijeme i meditant više nema prepreke iskusiti bezgraničnost i vanvremenost! Još su uzbudljiviji testovi s deset časnih sestara jednog vrlo discipliniranog katoličkog reda. Mjerenja su rađena nakon 45-minutne molitve. Sestre, i inače iskusne u molitvi, raportirale su da su "postale Jedno s Bogom"! No, mehanizam je kod njih nešto drugi. Kao i kod prethodnika aktivnost u zoni OAA se dramatično smanjila, a povećala se u centru za govor, zbog intenzivnog verbalnog ponavljanja molitve. To govori u korist autentičnosti nekih karizmatika i svetaca koji su molili satima i tako možda aktivirali u živčanom centru "božansko iskustvo" a da su morali trpjeti uvrede, osporavanja a i gore stvari kada su to obznanili.

Ako mislite da je ovime priča o Bogu i Čovjeku završena - varate se. Idemo dalje, s drugim često zapostavljenim eksperimentima. Na kraju ćemo, uz malo sreće, dobiti priliku sličan ekperiment moći ponoviti s jednim dragovoljcem! Priča o čovjeku koji je svakome mogao pokazati da Bog postoji unutar neurona u našoj lubanji - barem nekim svojim dijelom. BOG STANUJE U NAŠOJ GLAVI Ima već dosta godina da sam sreo redatelja koji je snimio film o kanadskim Indijancima, čini mi se iz plemena Algongka, koji su ostavljali svoje još mlade sinove u kanjonima na mjesec dana. Ovdje su bili podvrgnuti blagoj torturi, morali spavati vani, pronalaziti vodu, hraniti se divljim biljem a ono što su obično nakon tog perioda dočekali bila je vizija prema kojoj su dobivali imena, tipa Ludi Konj, Bijeli Oblak, Tužna Sova itd. Dakle, ono što su iznenada vidjeli u već pomalo iscrpljenom stanju bila je neka neurološka reakcija u mozgu po kojoj su dobili imena. Istraživači su primjetili da se u tom dijelu Kanade nalazi samo nekoliko kanjona koji su radi nečeg zadovoljavali uvjete a u pravilu su okolne stijene istih bile iscrtane kompleksnim krivuljama koje su u postupku traganja za svojim imenom crtali Indijanci. Dominirali su razni oblici spirala, što sam igrom slučaja kasnije uočio i u pustinji Mojave, na svetom mjestu Navajo Indijanaca do kojeg me odveo poznati američki pisac (autor "E.T."-a) William Kotzwinkle. Tada mi je ukazao i na neobične križeve za koje se vjeruje da su ih u svojim vizijama vidjeli Navajo još pred 1600 godina! Iz priče o spiralama će se kasnije razviti teorija o povezanosti sa strukturom DNK, no to ovdje nije tema. Ipak treba naglasiti da su stručnjaci godinama kasnije u spomenutim kanjonima otkrili postojanje geomagnetskih odstupanja koja se rijetko sreću na Zemlji. No, vratimo se u Kanadu gdje živi prof. dr Michael Persinger sa Sveučilišta Laurentian koji je na jednom skupu izjavio, pred povećim brojem kolega neuropsihologa, da "može svakom čovjeku omogućiti da vidi Boga". Smjesta sam ga kontaktirao i izrazio sumnju u ovako hrabru gotovo suludu tvrdnju. A on je meni poslao jednu studiju u kojoj je opisana reakcija 900 ispitanika kojima su u potpunoj izolaciji čula na glavu stavljeni šljemovi nalik onima biciklističkih trkača. Izvana je kroz šljemove probijeno 22 metalna štapića nalik čavlima i omotanih sa bakrenom žicom. Vršci su štapića dodirivali površine lubanja ispitanika i kroz njih su puštana slaba magnetska polja, po shemi koju je zamislio sam Persinger. I stvarno, dio je testiranih kategorički tvrdio da je vidio Boga samog, posve jasno i znao je da je to njegov Kreator, čak komunicirao s Njim! Poveći je broj ispitanika opisao neku nadnaravnu Nazočnost koja ih je obavijala i bez sumnje su znali da se radi o doživljaju kakav nikada nisu imali prije. Zgodni su opisi religioznih ljudi. Primjerice, jedan je Židov tvrdio da je napustio svoje materijalno tijelo i ušao u plavu sveobuhvatnu svjetlost. To je zanimljivo zato što u židovskoj vjeri nalazimo opise "druge strane" vezane uz svjetlost plave boje. Budisti su najčešće opisivali zlatno svjetlo puno ljubavi i razumijevanja, kršćani često motive iz Biblije a tek poneki osobu Majke Božje, onako kako ju je zamišljao. Ateisti su bili najinteresantnija grupa jer su najčešće opisivali "inteligentno svjetlo" i geometrijske likove koji "su imali u sebi neko posebno značenje". To će reći da svaki čovjek ima neku ideju o tome kako bi nadnaravno biće moglo izgledati. Pretpostavlja se da se radi o podražaju već ranije opisanog Božjeg modula i nekih manjih ali također važnih moždanih centara. Najintrigantniji su doživljaji kada ispitanik osjeća "gubitak granice između tijela,

vremena i prostora" što dovodi do iskustva beskonačne svijesti. Upravo ćemo se tim fenomenom ključnim za mnoge religije pozabaviti u nekom od slijedećih nastavaka. Nisam odolio i zamolio sam dr Korena, suradnika prof. Persingera, da mi pošalje jedan takav šljem. Možete zamisliti mojeg iznenađenja kada je šljem opremljen za eksperiment doista doputovao! Eksperimentirao sam s njime nekoliko mjeseci ali nisam mogao nikako postići potpunu izolaciju svih čula pa su moji doživljaji bili nešto manje atraktivni od Persingerovih ispitanika. Uvijek sam u početku osjećao neki strah da ću se izgubiti u dubinama svijesti da bi uslijedila blaga plavičasta svjetlost koja je šetala ispred mojih zatvorenih očiju i neodoljiv osjećaj da je uz mene neko nadmoćno biće koje brine da se ne izgubim u unutarnjim svjetovima svoje svijesti. Zaključak koji sam donio prije no što sam nastavio pokuse po idejama Todda Murphya bio je da magnetska polja mogu, ako se prilagode potrebama neurona u Božjem modulu izazvati doživljaje religijskog tipa čija je uvjerljivost bila nevjerojatna. I kada mislite da je to kraj jedne uzbudljive avanture, pojavi se nešto što Vas odvede korak dalje...... Tvrdnja da čovjek može razgovarati s Bogom, svojim Kreatorom, teško je prihvatljiva i vjernicima i znanstvenicima. Jedva da je zamijećen niz istraživanja koja nas dovode do zaključka da je možda DOISTA moguće ono nemoguće - biti u kontaktu s Bogom. Za mene je sve počelo jedne davne zime sjeverno od Stockholma.... BOGOVI, ZNANSTVENICI I .....LJUDI Te me zime u ashramu Hare Krishne ugostio monah Vegavan Das i dok je vani urlala oluja mi smo vodili polemiku o tome je li u pravu islamski mistik Hazrat Innayat Khan koji je rekao: "Ne možemo vidjeti Boga i živjeti" podrazumijevajući da je Boga moguće vidjeti samo nakon smrti. Vegavan Das se oštro suprotstavljao toj tezi dokazujući da njihova meditacija gdje smo zaokupljeni Krishnom sa svim osjetilima u konačnici vodi do spoznaje Krishne (Boga u hinduizmu) samog. Njihov je lider Srila Bhaktivedanta Prabhupada kategorički tvrdio da "vidi Krishnu kako hoda uz njega cijelo vrijeme". Moj slijedeći suset s tom temom svih tema dogodio se slučajno, kada sam na nekom skupu nabasao na neurologa koji mi je skrenuo pažnju na istraživanja uglednog znanastvenika indijskog porijekla dr Vilayanura Ramachandrana koji se na sveučilištu u San Diegu bavio jednim rijetkim oblikom epilepsije temporalnog režnja u mozgu (TLE). Ono što ga je šokiralo bila su nevjerojantna duhovna iskustva za vrijeme napadaja koje su pacijenti imali a za neke je konstatirao da "vide Svemir u zrnu pijeska i i plivaju u oceanu religijske ekstaze i u periodima kada nemaju napadaje". Kod nekih je dovoljno izgovoriti riječ Bog da bi zapali u stanje ovakova transa. Nekoliko je neurologa zaključilo da snažan neurološki poticaj zone mozga ispod lijevog uha, otprilike 100 milijuna neurona, predstavlja nešto što se danas naziva "Božji modul" ("God's Module"). Je li Bog kreirao centar u mozgu kojime smrtnik može razgovarati s Njim!?! Grupa oko Ramachandrana nije daleko od te tvrdnje a nazivaju ih "neuroteolozima". Naravno, ima ona koja priznaje eksperimente na većem broju pacijenata i spominjane efekte a to su ateisti! Oni tvrde da je to dokaz da je evolucijom sam Čovjek stvorio centar koji mu može pružiti utjehu jer nije besmrtan i nakon smrti ga ne čeka ništa do ništavilo. I sam Ramachandran kaže da nije nemoguće da "smo dizajnirani tako da vjerujemo u Boga". Neuroteologe to ne zbunjuje i ukazuju na slučajeve Savla koji je od tvrdog nevjernika čudesno postao Pavao, učeni i predani vjernik. Je li u njega Bog sam pokrenuo neurone u Božjem modulu ili...? Kroz samo

jedan doživljaj kojeg je mogla potaći "oluja" u Božjem modulu kako je opisuju oni koji su iznenada iskusili "nirvanu" ili neki drugi oblik religijskog prosvjetljenja opisan u drevnim spisima. I Ivana Orleanska je kandidat za osobu kod koje je moglo iznenada doći do pokretanja tog centra koji kod svih ispitanika ako je ispravno podražen izaziva neki oblik dubokog religijskog doživljaja ili obraćenja. Ono uznemiravajuće za sljedbenike raznih škola meditacije i vjerskih učenja jest da je moguće da njihov skok u "više stanje svijesti", "napuštanje tijela po želji", "ulazak u nirvikalpa samadhi" ili ukazanje nadnaravnog bića nema veze s naporom koji oni ulažu i disciplinom nego nejasnom igrom električnih impulsa na vrlo maloj površini unutar naše lubanje. Još je više konfuzije u ovo za ljude tako važno pitanje unijelo istraživanje još dvojice znanstvenih velikana.... Ovo je zadnji nastavak s temom paralelnih svjetova i anđela koji možda otamo stižu. No, nije kraj. Nadovezujem se na OVAJ nastavak tezama OZBILJNIH ZNANSTVENIKA o tome da je MOŽDA moguće "razgovarati s Bogom"! ANĐELI DOLAZE IZ PARALELNIH SVJETOVA Postoje stotine svjedočanstava ljudi koji su sigurni da su im anđeli ili njihovi pokojni rođaci s „onog svijeta" uskakali u pomoć u trenucima beznađa.Mnoge su takove anđeoske intervencije zabilježene i fotoaparatima ili kamerama, što je izazvalo kontroverze i potaklo rasprave ne radi li se zapravo o atmosferskim efektima ili nekim oblicima električnih pražnjenja koja izazivaju promjene na emulziji filma. Mnogim je takovim pojavama nadjenuto ime poltergeist i rasprave o tome što je zapravo poltergeist ne jenjavaju ni u današnje vrijeme. Imao sam često susrete s ljudima koji su kategorički tvrdili da su ih kreature s „drugih svjetova" spasile. Jedna mi je žena pričala o depresiji u koju je zapala kada se našla u toplicama, na rehabilitaciji zbog upale u kukovima. Bol nije prestajala ni nakon primjene jakih lijekova, a i hodala je sve teže. Kada je jednog popodneva konačno zadrijemala, nešto ju je iznenada probudilo. Uz krevet je jasno vidjela svoju pokojnu majku obasjanu svjetlom. Nije govorila ništa, samo je prema njoj ispružila ruke. I nestala. Žena je već istog dana uočila da je boli nestalo, da bi se drugog jutra normalno digla iz kreveta. Otpuštena je iz toplica i ne znam da li je kasnije morala na operaciju kuka. No, sjećam se s kakvim mi je uvjerenjem opisivala svoj doživljaj i mogu zaključiti da joj se definitivno dogodilo nešto izvan arsenala standardnih ljudskih iskustava. Nešto jeziviji doživljaj je bio iskaz čovjeka koji je 1941. godine bio srednjoškolac i živio je u Srijemu. Školovao se u Osijeku i jedne je večeri hodao prema svom selu kada je putem ugledao svog susjeda kako dolazi u njegovu smjeru. Djelovao je nekako groteskno i kao da je koračao dvostruko dugim korakom no što je to normalno, sjećao se moj sugovornik - Nije odgovorio na pozdrav, što me potaknulo na pitanje mojim roditeljima za koje sam pomislio da su ušli s njime u nekakav sukob. Skoro sam pao u nesvjest kad su mi rekli da je isti umro pred četiri mjeseca! Isti sam tren pomislio da je u pitanju upozorenje i rekao sam to mom ocu koji se, na moje čuđenje, samnom složio. U roku od 30 dana smo odselili iz naše kuće, vjerujući da je to samo privremeno. Svega tri mjeseca nakon mog iskustva koje se više nikada nije

ponovilo, u našem se selu dogodio masakr čija bismo žrtva zacijelo bili i mi da nije bilo ove, mogu reći nadnaravne, intervencije. Jesu li vizije koje upozoravaju došle iz neke paralelne stvarnosti u kojoj se već tragedija dogodila? Iz neke druge „vremenske linije" u kojoj na neki način također postojimo? Mada zvuči nevjerojatno, nije protivno shvaćanjima današnje fizike. Kada su u pitanju konkretne intervencije kao što je slučaj poboljšanja kod žene koja se nije mogla kretati, fizičari ne isključuju da postoje „točke presjecanja" između našeg svijeta i nekih drugih dimenzija oko nas. Kroz takove bi točke mogla doći pomoć koju, prema nekima, priziva intenzivna emocija koja se kod stradalnika igrom slučaja kanalizira u pravom smjeru, nesvjesno dakako. To otvara mogućnost novog shvaćanja procesa molitve i meditacije za koje se oduvijek tvrdilo da su impulsi koji se ne mogu jednostavno izgubiti i moraju ostati negdje pohranjeni, kao svojevrsna vibracija. Tako, recimo, Damanhurijanci misle da se svako ime nekog božanstva odnosi na sasvim određeno „područje zajedničke svijesti" što bi moglo značiti da neke stvarnosti kreiramo sami. Ili svojim mislima, molitvama, vjerovanjem i recitiranjem podržavamo njihovo postojanje. U svakom slučaju stalna je veza između naše svijesti, tzv. unutarnjih svjetova i spoznaja moderne znanosti sve manje upitna. U tome se slažu i neki skeptici koji su donedavno odricali svaku vrijednost spiritualnim iskustvima kao nečemu stvarnom. Ima u svijetu i raznih bizarnosti koje prate povećane napore da se uđe u trag inteligencijama koje upravljaju ovim a i nekim drugim, paralelnim svjetovima. Javljaju se stotine „kanala", osoba koje tvrde da prenose poruke od nama neshvatljivih bića iz drugih svjetova, dimenzija i stvarnosti. I mada su mnogi slavni „kanali" provaljeni kao prevaranti, interes za ovakove fenomene još je uvijek velik. Općenito se smatra da je najbolji takav medija bila Jane Roberts, američka domaćica koja je umrla od artritisa u 55-oj godini života. „Kanalizirala" je inteligenciju koju je zvala Seth. Neka tumačenja naše stvarnosti i svrhe ljudskog života kako ih vidi Seth, vrlo su intrigantna. Imao sam pomena vrijedna iskustva s dvije osobe koje su na listi onih koje mogu prenosti poruke iz neke druge sfere. Prva je Jeannie Love koja je u transu prenosila poruke Johna Lennona, Elvisa Presleya, Mahatme Ghandija i poginule posade „Challengera". No, mene je više zaintrigirala činenica da mi je rekla da „će se u Njemačkoj za šest mjeseci dogoditi nešto nezamislivo" i „da neću živjeti u zemlji u kojoj sam se rodio, jer će se europske granice mijenjati". Doista, pola godine nakon što sam je sreo pao je Berlinski zid. A i danas ne živim u Jugoslaviji već Hrvatskoj, što je bilo teško zamisliti te 1989. godine. Ili, možda, za nekoga nije. Na kratko sam bio u kontaktu s Lee Carrollom, čovjekom koji „kanalizira" kozmičku inteligenciju Kryon koja nikada nije živjela u ljudskom tijelu. Njegov nevjerojatni uspjeh se može protumačiti uvjerljivim porukama kozmičke inteligencije koje daju odgovore na mnoga goruća pitanja budućnosti čovječanstva. Kryon vas tako može doslovce inicirati i „dva vaša anđela čuvara zamijeniti trojicom novih" ma što to značilo. Ima dosta onih koji nimalo ne sumnjaju da im je to promijenilo život. I sam sam imao neobično iskustvo s postupkom koji Kryon previđa kako biste shvatili da je ono što govori stvarnost. Iako možda pod utjecajem sugestije, imao sam viđenje triju entiteta koji su mi se pojavili u snu, obasjani plavom svjetlošću, neposredno nakon

obraćanja tajanstvenoj inteligenciji. Osobno ne vjerujem u postojanje bestjelesnih gurua koji nisu imali iskustvo života u ljudskom tijelu. Što znači da izvor mog doživljaja Kryona još uvijek ne mogu racionalno objasniti. Na kraju da citiram dr Gutha, genijalnog nobelovca iz fizike: "Teoretski bismo mogli u epruveti u laboratoriju stvoriti čitav jedan paralelni Svemir...". Govore li samo religije da anđeli dolaze iz "drugog svijeta"? Ne, ni znanost to ne isključuje! ANĐELI DOLAZE IZ PARALELNIH SVJETOVA Prvo pjevanje Ugledni američki fizičar japanskog porijekla Michio Kaku kojeg smatraju velikim popularizatorom složenih teorija fizike, poput recimo Carla Sagana koji je svemirska istraživanja učinio razumljivima običnim ljudima, nedavno je na upit da li je moguće putovati kroz Vrijeme iznio vrlo zanimljivo shvaćanje. Dakle, moderna fizika smatra da je takvo putovanje, dakako teoretski - moguće. Prvo pitanje koje se nameće vezano je uz famozni „vremenski paradoks", hipotetičku situaciju kada odete u Vremenu unatrag i sretnete, recimo, svoju majku kada je bila mlada. Kao u filmu „Povratak u budućnost" s Michealom J. Foxom kada se glavni junak vraća iz budućnosti u godine kada Chuck Berry udara temelje rock'n'rolla a buduća se njegova majka u njega zaljubljuje. Kako ne voli njegovog budućeg oca koji je u tom trenutku u njenim očima šmokljan, postoji opasnost da će glavni lik biti jednostavno izbrisan. Jer do braka njegova u tom trenutku budućeg oca neće nikada ni doći. U filmu sve ispada dobro, majka se zaljubljuje u oca glavnog junaka, ali ostaje pitanje: bi li on prestao postojati da je svojim povratkom u prošlost izmijenio nešto čime bi doveo do promjene događaja koji su u konačnici doveli do njegova rođenja? Zanimljivo je što o tome kaže Michio Kaku a što nije u opreci sa saznanjima moderne znanosti. Naime, vrijeme ne teče pravocrtno i linearno, već u njegovu tkanju postoje i anomalije. Tako se ono doslovce može račvati u dva paralelna tijeka odnosno dvije paralelne stvarnosti. U navedenom bi slučaju, kako to tumači Kaku, glavni junak doista sreo svoju majku, koja bi izgledala potpuno isto, imala bi i identične gene, ali ne bi bila ona prava majka iz ove naše dimenzije, već kopija prave majke u jednoj drugoj stvarnosti u kojoj su neki događaji krenuli posve drugim tijekom nego u ovoj našoj! Današnja fizika općenito pretpostavlja mogućnosti koje daleko nadilaze čak i znanstvenu fantastiku. Moguće je da uz naš postoje bezbrojni drugi svjetovi koji su različitih oblika, neki okrugli, drugi samo poput kaotičnih nakupina energije a treći nalik krafnama. U nekima, kaže Kaku, možda proton nije stabilan pa se nikada neće moći formirati DNK i ti će svijetovi biti bez života u našem smislu riječi. Dakako, nije isključeno postojanje milijardi paralelnih svjetova koji su poput ovog našeg. Ako postoje paralelni svjetovi u kojima postojimo i mi ali u jednom drugom redosljedu događaja, možemo li s tim svjetovima dolaziti u kontakt, čak u njima nešto mijenjati? Mogu li naše kopije iz tih svjetova prodirati u naš i ovdje nešto mijenjati? Prema Kakuu, ta beskonačno složena igra ispreplitanja stvarnosti i svjetova još ne daje neke uvjerljive odgovore, ali moguće je da se selimo iz ove naše u neke paralelne stvarnosti, ako ne možemo mi onda su bar neki u povijesti mogli. Čak je veliki

Stephen Hawking jednom rekao da nije isključeno da sami sebe posjećujemo iz budućnosti! Ili, je li to možda iz paralelnih stvarnosti? SVI TRIKOVI LAS VEGASA drugi dio priče Ni policajca ne možete vidjeti nigdje. Tako da osjetite da ovdje nama nikakve opasnosti. Zaštićeni ste danju i noću, jer većina vratara i službenika koji mirno prolaze kraj vas ima u uhu onaj mikrofončić sa spiralnom žičicom. Uz kamere koje su svuda, u skrivenim dijelovima, daleko od očiju gostiju, skriva se ekipa za intervencije koja će se stvoriti na licu mjesta u par sekundi. Imajmo na umu da nikada nikome nije uspjelo opljačkati neku kockarnicu u Las Vegasu. Odvezete li se koji kilometar dalje, u uske uličice siromašnijeg dijela Las Vegasa, upozoriti će vas da se ovdje ne zadržavate niti izlazite iz automobila. Tu je sam rub najvećeg kockarskog raja na svijetu i on je stvaran i opasan. Stambeni su objekti prizemni, u stilu kakav je karakterističan za pustinju Nevade, a stanovnici su uglavnom oni koji opslužuju mašineriju za pelješenje smještenu na spomenutoj Aveniji Las Vegas ili, kako je popularno zovu - Stripu. I zračna je luka gotovo u centru grada, svega petnaestak minuta taksijem, kroz strahovitu gužvu osvijetljenog dijela Vegasa. Ni ne sletite a već vam se kroz prozorčić zrakoplova ukaže "Mandalay Bay". Tek vrhunci planina u pozadini i okolna pustinja ukazuju na to da se nalazite u izolaciji, daleko od briga i nedaća svijeta iz kojeg dolazite. Dakako, činjenicu da je okolna pustinja puna grobova žrtava mafijaških obračuna davnih dana smatrati ćete gotovo zabavnom. Kada gledate na ovo blještavilo u kojem već davno ne možete vidjeti kakva gangstera poput Bugsya Siegala, koji je s mitskim "Flamingom" započeo legendu zvanu Las Vegas, ne možete ne zamjetiti kako ovaj grad nije maćeha svojim žrtvama i nudi vrhunsku zabavu u vidu svakodnevnih koncerata megazvijezda poput Cher, Bette Midler, Celine Dione i Eltona Johna. Dionova je svojevrsni rekorder - čitave je dvije godine svakodnevno pjevala u jednoj od kocklarnica Las Vegasa! Ni jedna predstava ne počinje prekasno, da vam se ne bi spavalo pa biste možda pohitali prema sobi na odmor. Koja ionako obeshrabruje jer je najam pay per view filma na video uređaju čitavih 15 dolara, dakle više nego u kinima koja ionako nisam u Vegasu zamijetio. Ohrabrite se na to da se javite nekome, recimo, internetom, saznati ćete da cyber cafe ovdje ne postoji, tek možda kakav kompić u jeftinom lokalu. Cijena je minute korištenja takva kompjutera čitav dolar pa odustajete od prepiske. Nema smisla da iz sobe zovete, primjerice, svoju suprugu. Ja sam se drznuo pokušati i to i dobio, za dva razgovora od po 2 minute, račun od 95 dolara. Poruka je jasna. Nisam moga naći ni novine. Tko u Vegasu želi da se opterećuješ recesijom i grižnjom savjesti da si upravo sada ovdje i drobiš svoje zadnje dolare? Več totalno iskasapljen sam pokušao na Stripu pronaći ljekarnu sa tabletama za spavanje. Nakon čitavih šest sati lunjanja, nisam je pronašao. Kaže mi sveznajući Neno: za boga miloga, tko ti želi u Las Vegasu prodati sredstva za spavanje? Ovdje si zato da ostaviš novac u kasinima a svatko tko te u tome može pokolebati nije poželjan. Stripom možete i šetati, pa prolazite kraj "Treasure Island"-a, ispred kojeg se svake večeri odvijaju simulacije pravih pravcatih pomorskih bitaka, ne bi li se zabavilo djecu koju roditelji ovamo dovode kada je nemaju kod koga ostaviti. Ovdje je "Mirage", unutar kojeg ćete vidjeti živog bijelog tigra i druge rijetke životinje ali i kutak posvećen Beatlesima s kojima je vlasnik očito opsjednut. Malo dalje "Bellagio", slavan po vodoskocima koji imaju svake večeri predstavu igre svjetla i vode koja

privlači brojnu publiku. Pa "Luxor", "New York, New York", zeleni "MGM", "Palazzo", "Harah's", "Flamingo" i tako unedogled. Po cestama nema prostitutki ali ima klinaca, mahom Meksikanaca, koji dijele podsjetnice "prijateljica noći". Nema ni droge. Ta prljava navika kvari biznis, privlači policiju i FBI, a oni koji je uzimaju postanu prije ili kasnije davež. Nemaju ni novca jer ga uglavnom potroše na bijeli prah a onako slinavi i omamljeni nisu u stanju kockati. Oni bogatiji ionako ne trebaju ulične dostavljače. Stimulative donose sa sobom. Zamjećujem još jedan detalj ovog nevjerojatnog scenarija. Sjedimo u jutarnjim satima u cafeu "Starbuck's" unutar jedne kockarnice. Budimo se kavom, a naša prijateljica na trenutak zatvara oči. U tren oka nam pristupa zaštitar koji ljubazno pojašnjava da ovdašnji kafići nisu za spavanje. Odnosno, zabranjen je bilo koji oblik odmora za potencijalne kockare. Osim u sobama u koje, kako mi je prišapnuo Nijemac Lothar, profesionalni kockar koji je sudjelovao na više od 1000 pokeraških turnira, navodno puštaju kisik! Naime, uz diskretnu pomoć ove vrste vam je više nego dovoljno četiri sata spavanja. Ako se slučajno već niste "navukli", treba vam dati što više vremena. Oni koje sam vidio kako sa spuštenim glavama bulje u karte u pokeraškom salonu ili mehanički bacaju kocke u čežnji za sedmicom, usluge spavanja koriste minimalno. Lothar pokazuje na neke od njih i tvrdi kako su ovdje neprekidno, čitavih 72 sata! Las Vegas je nezaboravan doživljaj u kojemu se prešutno slažemo s obmanom kojoj smo izloženi neprekidno, slažemo se s gubitkom koji nam daje predah od onog što zovemo stvarnošću. Vegas je na glamurozni i legalan način nadomjestio nagdašnje sobice za pušenje opijuma koji su na Divlji Zapad dovlačili Kinezi. I mada su mi rekli kako je recesija smanjila promet kockarnica za čak 40%, svatko koga ćete sresti na Stripu reći će vam: Viva Las Vegas! RAK DOISTA MOŽE NESTATI SAM OD SEBE Sve je počelo sporadičnim člancima o rijetkim slučajevima melanoma i raka bubrega te neuroblastomima kod djece koji su se znali povući spontano, sami od sebe, bez jasnog razloga. Opširna studija inicirana od strane norveških liječnika dr Pera-Henrika Zahla i dr Jana Maehlena bavila se karcinomom prsa kod žena i to u dvije velike grupe promatrane u periodu od 6 godina. Prvi se puta, u periodu od 1992 do 1997. godine radio o približno 110,000 žena a drugi o 120,000 žena promatranih u razdoblju od 1996. do 2001. godine. Stjecajem okolnosti, mamografija kao najbolja metoda ranog otkrivanja raka prsa u Norveškoj je uvedena tek 1996. godine, pa je prvoj grupi ponuđena tek na kraju šestogodišnje opservacije dok je druga grupa žena promatrana tom metodom tijekom cijelog tog perioda. Upravo će ta razlike dovesti do nekih senzacionalnih i gotovo zastrašujućih zaključaka. Naime, iako se očekivalo da će broj žena oboljelih od raka u obje grupe biti podjednak, tako nije bilo. Ispostavilo se da je broj otkrivenih karcinoma u grupi koja je redovito praćena mamogramom bio za čak 22% veći. To je dovelo do spoznaje da se možda rak u manje kontroliranoj grupi žena jednostavno pojavio i povukao sam od sebe prije no što je otkriven! Svi su se prisjetili do nedavno neprihvatljivih teza o tome da se rak u organizmu čovjeka možda može pojaviti više puta tijekom života, ali može ostati neotkriven i tu i tamo se spontano povući. Još je dramatičniji primjer autopsije 25 članova čikaških bandi ubijenih u uličnim obračunima. Iako su bili u dobi između 17 i 25 godina, kod čak sedmorice njih su u prostati pronađene stanice raka! Kako se rak prostate javlja kod muškaraca poodmakle

dobi, najčešće od 50-e godine starosti i u mladih je ljudi još uvijek praktično nepoznat, vjerojatno bi se te stanice, da su njihovi vlasnici poživjeli, s vremenom nestale. Rekli bismo, potisnuo bi ih, bez njihova znanja, imunosustav koji je u toj dobi to još kadar učiniti. Pitanje svih pitanja jest bi li se to dogodilo zato što je obrana tijela još neokrnjena različitim izvana unesenim agensima ili procesom starenja ili iza tog fenomena stoji nešto drugo, daleko misterioznije i mističnije no što bi prihvatili članovi znanstvene komune. Dr H. Gilbert Welch s Dartmouth Medical School komentira istraživanja i kaže da „kod nekih žena karcinom u jednom trenutku postoji a da ga kasnije više nema...". Oduševljenje s potencijalno optimističnim saznanjima o raku ne krije ni dr Barnett Kramer, direktor Ureda za prevenciju pri američkom Nacionalnom Institutu za zdravlje. On smatra da „ljudi kojima je poznat raspon oblika ponašanja malignih bolesti nisu previše iznenađeni mogućnošću njegove remisije u nekim slučajevima, iako je malo tko vjerovao da bi to moglo biti tako često...". Brojni pokušaji da se objasni ovaj fenomen, od zakašnjelog djelovanja kemoterapije, uloge hormonalnih promjena i raznih oblika „buđenja" imunosistema, nisu uspjeli. Kako jedna ovakova dalekosežna tvrdnja može odaslati posve pogrešan signal koji može za neke značiti izbjegavanje stresnih pretraga, javljaju se i ljudi poput dr Roberta A. Smitha, direktora odjela za screening raka prsa kod žena pri Američkoj udruzi za rak. On upozorava na to da ne treba prestati istraživati ovakove pojave ali upozorava da jedan silno složeni problem kao što je najteža bolest današnjice ne treba uzimati olako i prihvaćati svaku statistiku kao dokaz jedne tako fantastične mogućnosti kao što je spontano povlačenje raka bez ikakova medicinskog tretmana. Mamografija spašava živote, završava Smith konstatacijom u svom članku. Dr Robert Kaplan sa UCLA-e stoji na stanovištu da je ovo uzbudljivo istraživanje poticajno, možda čak i potvrda da je naš organizam u određenim uvjetima u stanju sam eliminirati tešku bolest. Most između pozitivnog mišljenja i tretmana raka prsa nedavno je načinila dr Laura Esserman, profesorica kirurgije i radiologije na Sveučilištu Kalifornija u San Franciscu, rekavši: „Operiram rak prsa kod žena i vodim cjelokupni program borbe protiv te bolesti. Svaki dan liječim te žene i tvrdim da je to ozbiljan problem. Kad god kažete osobi da ima rak, njoj cijeli život preleti ispred očiju. To je strahovit šok. Što kada bih mogla reći da taj rak nije stvarna bolest, da može otići sam od sebe? Bila bi to toliko drukčija poruka. Zamislite kako bi se oboljele žene tada osjećale...". JESU LI ONI MOGLI BITI BESMRTNI? Brojne tradicije spominju nepojmljivo stare adepte čija starost daleko nadilazi onu koju znanost smatra nekom vrstom gornje granice prema saznanjima današnje genetike - 120 godina. Eklektička spiritualna škola Eckankar ih ima više,a najzanimljiviji od njih je 600 godina stari pripadnik afganistanskog plemena Amdo, Rebazar Tarzs, koji živi negdje u gorju Hindukush, iznad doline rijeke Swat. Više stotina godina stare jogije, taoističke askete i ostale Azijate je teško i pobrojati, ima ih posvuda. U mitovima, naravno. Moj najbliži susret s nekim takovim likom zbio se na obalama rijeke Jamuna, nedaleko grada Vrindabana. Riječ je o Devraha Babi, svetom čovjeku koji je živio na drvenoj platformi i odbijao nogama dodirnuti zemlju. Dok su mi jedni tumačili da je u kasnim devedesetima, drugi su tvrdili da ima 135, 180, 200, čak i više godina. Njegova je duboka starost nekako općenito prihvaćena kao dokazana činjenica pa je nisu osporavali ni vrhunski intelektualci. Mlađi stanovnici grada Mathure koji se nalazio u blizini jesu. Ni jedni ni drugi nisu imali dokaze za

svoje tvrdnje, a sam mi je Devraha Baba sve pojasnio jednom riječju: „Beskonačnost...“. Napustio je tijelo 1989. godine. Realističniji i dokazani slučajevi dugovječnosti se odnose na osobe koje su doživjele oko 120 godina, a posebno je zanimljiv Danac Christian Mortensen (1882-1998) koji je živio 115 godina i do kraja života pušio cigare, što se kosi sa svim idejama o zdravom življenju pa njegovu starost možemo jedino pripisati igri gena. Grupa je genetičara objavila studiju o tri međusobno udaljena mjesta na kojima su stogodišnjaci vrlo česta pojava - Okinava, Sardinija i Kalifornija. U prvo se vrijeme vjerovalo da je na Okinavi riječ o specifičnoj prehrani da bi kasnije netko uključio druge elemente, poput znatne brige o starijim osobama i tijesne veze unutar obitelji. U Kaliforniji je riječ o jednoj manjoj vjerskoj sekti čiji članovi ne puše, ne piju i ne jedu meso, a način je službe i života takav da isključuje praktično svaki stres. Kako je u pitanju manja skupina, nije podobna za izvođenje konačnih zaključaka. Najmisteriozniji je slučaj malih brdskih sardinskih sela regije Ogliastra čije stanovništvo desetljećima gotovo da živi u izolaciji a praktično svi njegovi stanovnici dožive duboku starost od preko 90 godina. Neko je u šali rekao da je na djelu vjerojatno jedini pozitivni primjer incesta. Da se radi o genima jasno je iz toga što i oni koji su selo napuštali u dobi od 20 ili 30 godina i živjeli daleko, recimo u SAD, bilježe neuobičajeno velik broj stogodišnjaka. Dakle, gene su odnijeli sa sobom. Zanimljivo je da je genetičar Dr Mario Pirastu koji vodi istraživanja u tom izoliranom "bazenu" gena već je izolirao gen odgovoran za nastajanje bubrežnih kamenaca, a traga se za onima koji su važni za hipertenziju. Ipak ostaje činjenica da je granica nekih 120 godina, s izuzetkom Azera Širalija Mislimova koji je doživio 167 godina. Što će reći da ostaje dosta prostora za nove genetske kombinacije ili neke druge metode utjecanja na proces starenja. To je pokušao niskokaloričnom dijetom dokazati kalifornijski patolog Dr Roy Walford koji je uzgojio miševe metuzaleme, stare 180 "ljudskih" godina. Upravo kada se očekivalo da će se nešto slično možda odvijati i s ljudima, Walford je umro u dobi od 79 godina, uslijed komplikacija izazvanih Lou Gehrigovom bolešću. Jedna epizoda u povijesti Indije je u potrazi za besmrtnošću nezaobilazna. Mahamana Madan Mohan Malaviya je bio političar, prosvjetitelj, osnivač hinduskog sveučilišta u Varanasiju i bliski suradnik Mahatme Ghandija. Godine 1938., u dobi od 77 godina, iscrpljen bolešću, godinama neprekidnog rada i uvjeren u superiornost drevnih učenja svoje zemlje, posegnuo je za sv. Graalom - radikalnom metodom pomlađivanja poznatom pod imenom kaya kalpa. Radi se o metodi koju je od 28. do 36. stiha XXXIX. poglavlja djela „Astanga Hridaya“ opisao mudrac Vagbhatta. U Indiji se vjeruje da su ovim postupkom mnogi adepti dosegli fantastičnu starost, mjerenu u stotinama godina, u to vjeruju mnogi intelektualci ali nitko ne zna koja verzija proocedure može dati opipljive rezultate. Proces je složen a odvija se u dva stadija. Tijekom 40 dana potpune izolacije u prostoru u kojemu ne smije biti ni najmanjeg protoka zraka, čovjek živi sam i u potpunom mraku. Malaviyi se iz lojalnosti pridružio jedan njegov suborac iz Dehra Duna, Hardatta Shastri. Boravio je u odvojenom prostoru. Dakako, Malaviya nije mogao sam proći tako složenu proceduru koja je čak branila kupanje, brijanje i korištenje hladne vode u bilo kom obliku. Zato je angažiran naširoko poznati, karizmatski jogi Tapasviji Maharaj, čija je starost u to vrijeme procijenjena na više od 150 godina. Do tada je kaya kalpu provodio samo na sebi, a 1955. godine će ga to doći glave i svoj će životni put završiti u gradu Kakinadi. Doduše, kako se općenito u Indiji vjeruje, u dobi od 185 godina. Kažu, međutim, da ga je psihički shrvala iznenadna smrt 20-godišnjeg učenika a Shivabalayogi mi je rekao da je cijeli postupak

provodio kod previsoke temperature. Tragajući za detaljima sam saznao da su mu se otvarale rane na limfnim čvorovima, te je došlo do potpunog raspada tjelesnog sustava. Malaviya je prvu fazu od 11 dana, koja se obavljala na obalama rijeke Gange kod Allahabada, prošao relativno dobro, a uzimao je samo pripravak baziran na plodu amla (lat. Phyllanthus emblica) u koji su dodani praškovi drugih biljaka, ukupno njih pet. Sve se to miješalo s istim količinama masla i meda. Uz to je pio samo mlijeko ali se pokazalo da je cjelokupna količina unesene hrane prevelika pa je prepolovljena. Oko učinaka kaya kalpe na političara se razvio pravi pravcati rašomon. Jedni su pokušavali dokazati da se on uopće ni prvih 10 dana nije pridržavao pravila već je čak čitao novine u svojoj brvnari, a drugi su citirali njega samog koji je pričao kako mu je dio sijede kose pocrnio, gotovo sasvim nestalo drhtanje ruku, vratio mu se glas, ispravila kralježnica, poboljšao vid, boja kože i, općenito se pomladio. Ono što se od postupka očekuje u toj prvoj fazi je otpadanje noktiju i kose te njihov ponovni rast, što je, objektivno uzevši, teško zamisliti u relativno blagim okolnostima u kojima je Malaviya živio, dok su mu donosili jednostavan vegetarijanski obrok koji je spreman po posebnom ritualu u obližnjim šumama. Neki su mi rekli da je prvi stadij, osobito stupanj izoliranosti daleko rigorozniji no što je to bio slučaj s Malaviyom koji je u povijest ušao kao prvi koji je uopće taj postupak pokušao primjeniti pod pogledima javnosti. Zaredale su optužbe protiv Tapasviji Maharaja jer navodno Malaviya nije prethodno prošao obavezno čišćenje organizma, panchakarmu, pa se postupak nije mogao dovesti do kraja sa željenim rezultatom. Argumentirali su to podatkom koji se čini da je točan: prva tri tjedna je Malaviya dobro podnosio izolaciju i režim ishrane ali zadnjih desetak dana nije mogao spavati i pokazivao je vidne znakove iscrpljenosti. San o dugom životu bez bolesti i povratku vitalnosti kroz tajni postupak pradjedova se topio kao led na suncu. Iako je stari političar jogiju izražavao zahvalnost, vidno je kopnio i zdravlje mu se pogoršavalo. Jedan mi je indijski biokemičar tumačio kako je Tapasviji neprekidnim držanjem svog pulena u potpunom mraku pokušao utjecati na njegove biološke ritmove, posebice na lučenje melatonina. Najslavniji eksperiment pomlađivanja u azijskoj povijesti nije uspio, mada pobornici kaya kalpe i danas upozoravaju da je metoda kod samog Tapasviji Maharaja funkcionirala u potpunosti. Navodno ju je prije konačnog kraha dva puta uspješno proveo u špiljama savezne države Andhra Pradesh. Naime, starost je Tapasviji Maharaja ustanovljena, koliko je to uopće moguće, van svake sumnje. Više mi je istraživača reklo da je tajna kaya kalpe još uvijek pohranjena negdje u Varanasiju i da bi dala očekivane rezultate i kod Malaviye da se pridržavao svih uputa do u detalje. Je li i ovdje u igri bila genetska predispozicija ili je cijeli pokušaj, sa stanovišta moderne molekularne genetike, naivan? U kasnijim sam godinama razgovarao s vodećim vaidyama (ajurvedski liječnici, op.a.) a na temu kaya kalpe. Nijedan nije vjerovao da je to u današnje vrijeme moguće. Balendu Prakash koji je stekao međunarodnu reputaciju svojim preparatima na bazi željeza, bakra i drugih netoksičnih metala u posjedu je rijetkih receptura opisanih u sistemu koji se zove Rasa Shastra. Njegov se otac intenzivno bavio indijskom alkemijom i pokušao ponoviti postupak koji u konačnici daje eliksir mladosti ili barem snažno sredstvo za pomlađivanje. Pri tome je, poput zapadnjačkih alkemičara, pet stotina puta ponovio isti postupak s jednim mineralom, onako kako to piše u klasicima, u već spomenutoj Rasa Shastri i Rasa Jala Nidhi. Iako je od svih došao u tome najdalje na kraju je konstatirao da su informacije o nekim koracima postupka nedostatne kako bi se došlo do obećanog kraja. Obišao sam njegov sada napušteni

prastari laboratorij u gradu Meerutu gdje je stotinama puta i s beskonačnom strpljivošću pokušao proizvestu eliksir mladosti ali i lijekove za neke oblike raka. I sam je obolio od šećerne bolesti i na kraju umro u 65-oj godini od zatajenja bubrega. Za života je demonstrirao efekte na raznim oblicima karcinoma koji su bili toliko uvjerljivi da je posebna komisija jednog instituta iz Delhija s njime snimila razgovor od čak 11 sati koji je na magnetofonskim trakama još uvijek pohranjen u glavnom indijskom gradu. Njegov je sin mnogo pragmatičniji i traži priznanja moderne medicine za neke svoje pripravke. Kaya kalpom i sličnim se temama ne zamara. Jednostavno smatra da je sve samo neutemeljeni mit ili su svi detalji čudesnog postupka nedostupni. Za razliku od Dr Bhagwana Dasha, autora preko pedeset knjiga iz područja Ajurvede i vedske znanosti i nosioca doktorata stečenog istraživanjima opskurnih i zaboravljenih učenja drevnih tibetanskih iscjelitelja. On vjeruje da je još 1942. godine sam Ghandi sreo ljude koji su poznavali loha i deha siddhi, moći transformacije metala u zlato i proizvodnje eliksira života koji je mogao u konačnici dovesti do besmrtnosti. To mi je i sam potvrdio dok smo sjedili na verandi njegove delhijske kuće. Dakako, od ideje fizičke besmrtnosti koju je Maharishi otvoreno zagovarao kao nužnu budućnost čovjeka, se ograđivao. Postoje tu neke drevna znanja i mitovi koji se prenose od generacije na generaciju, ovdje u Indiji ih ima dosta koji u to vjeruju, no nedostaje dosta detalja potrebnih da se metoda zaustavljanja starenja demonstrira u nekom laboratoriju, na životinjama. Hrvoje Jambrušić U smaragdnim pločama kralja Totha opisan je jedan puno jednostavniji postupak. Snimio kao pdf sa sajta ivantic SJEĆANJE NA BUDUĆNOST O moćima jogija, „jujua“, šamana, mistika i drugih likova s druge strane znanstvenog materijalizma raspredaju se mnoge legende, od kojih su neke očiti proizvod onog što Englezi zovu „wishfull thinking“ (vidimo ono čega zapravo nema, op.a.), ali ima i onih koje su demonstrirane pred većom grupom ljudi u, za to vrijeme, kontroliranim uvjetima. Moja su saznanja u najvećoj mjeri izravna, iz prve ruke, u kontaktima s autentičnim ljudima i istraživačima, misticima, jogijima i šamanima, a dijelom u meditaciji. Nažalost, ima iskustava koja je nemoguće prenijeti verbalno a i nekih koja su previše fantastična da bi ih materijalistički orijentirano društvo moglo prihvatiti. U Indiji malo tko sumnja da je stanoviti Yogi Rao doista pred svjetinom popio 100 grama sumporne kiseline a da nije pokazao nikakve znakove bola, mučnine ili nečeg što bi odavalo da je ova smrtonosna količina kiseline djelovala na njega. Još je dokumentiraniji primjer legendarnog Neem Karoli Babe koji je kasnih šezdesetih počeo ugošćivati hippyje koji nisu znali dolaze li u Indiju radi hašiša ili duhovnih učenja. Najčešće je to bila mješavina koja je u pravilu završavala porazno. Među onima koji su se našli kod velikog jogija bio je i harvardski sveučilišni profesor Dr Richard Alpert, jedan od očeva psihodeličnog pokreta i osoba koja je uvijek uz sebe imala značajnu količinu LSD-a, „vitamina za dušu“, kako je on to lijepo volio reći. Jogi koji je bio zamotan samo u običnu deku, ležao je na stepenicama svog ashrama i pitao Alperta daje li mu droga neke moći. Nadobudni se Alpert nadmoćno nasmiješio i pokazao golemu količinu LSD-a od 100 miligrama. Uzmemo li u obzir da je standardna doza oko 650 MIKROgrama, ispada da 100 miligrama u najboljem slučaju vodi u ludnicu za sva vremena. Ako to uopće konzument može preživjeti. Jogi je bez razmišljanja progutao cijelu količinu! Okupljeni su skamenjeni čekali satima da se nešto dogodi, no do kasno u noć jogi nije pokazivao nikakve znakove mentalnog

poremećaja. Bilo je jasno da megadoza LSD-a uopće nije na njega djelovala. Fenomen do tada nepoznat znanosti. I poznati ruski kontroverzni monah Rasputin kojem su pripisivane silne moći, posebice zato što je znao zaustaviti krvarenje carevića Alekseja koji je bolovao od najtežeg oblika hemofilije, dočekao je, blago rečeno, nevjerojatan kraj. Prvo je 1914. godine u Sibiru jedva preživio atentat nožem jedne prostitutke i nakon toga često uzimao opijum zbog bolova u abdomenu. Godine 1916. princ Feliks Jusupov i vojvoda Dmitrij Pavlovič su ga namamili u prinčev dvorac gdje je pojeo kolač i vino u kojem se nalazio cijanid, u pet puta većoj dozi od smrtonosne! Kako nije pokazivao nikakve znakove trovanja, uporabljena je konvencionalnija metoda bodenja sabljom i upucavanja pištoljem. Na kraju je bačen u rijeku a tek će se kasnije pokazati da je imao vode u plućima, što znači da je u trenutku kada su svi vjerovali da je mrtav od višestrukih smrtonosnih rana i otrova - još disao. Iako se ne nalazi na standardnoj listi siddhija (nadnaravne moći opisane u jogi, op.a.), upućeni tvrde da postoji sposobnost gutanja otrova bez posljedica a tumači se vještinom mijenjanja strukture molekule otrova umom, čime isti u organizmu postaje sasvim bezopasna supstanca. Tu tezu podupire i slučaj egzotične kršćanske sljedbe iz Tennessyja čiji pripadnici, da bi dokazali snagu vlastite vjere, gutaju na seansama smrtonosne količine strihnina. I ostaju živi. Vrlo je malo onih koji su svjesni potencijala drevnih znanja i naizgled uvrnute prakse. Teoretski gledano, ljudi budućnosti bi mogli, svladaju li tu neobičnu vještinu, mijenjati metabolizam u svom tijelu i tako se sami ozdravljivati od praktično svih bolesti. Nešto je slično predviđeno u prastarim knjigama Veda. Moć koja spada na vedsku listu siddhija je snaga slona, sposobnost čovjeka da razvije nadnaravnu snagu. Da je to moguće vidjelo se u praksi kada je 14-godišnji Amerikanac Jack McLaine primjetio da je na njegova strica pala karoserija automobila dok ga je popravljao. Pritrčao je umirućem rođaku i podigao golim rukama limenu konstrukciju težine nekih 450 kilograma i tako mu spasio život. Nužda je pokrenula neki skriveni proces u psihi dječaka a manifestaciju istog eksperti zovu "histeričnom snagom". Vjeruju da koristimo oko 65% mišića, a signali iz mozga ih mogu u ekstremnim uvjetima sve pobuditi i koordinirati. Još sam 1979. godine, u siječnju, u Švicarskoj sreo Maharishi Mahesh Yogija, jednu od najmarkantnijih osoba među Istočnjacima koji su donosili na Zapad nove ideje, koje su uglavnom čovjeka i njegovu fiziologiju uzdizale na pijedestal svemogućeg. Jednostavna tehnika tzv. transcendentalne meditacije je omogućavala duboki odmor centralnog živčanog sustava i sva su prateća biokemijska i druga mjerenja pokazivala da to donosi bolje funkcioniranje čovječjeg tijela. Nizale su se doslovce stotine znanstvenih radova koji su ovoj jednostavnoj metodi predviđali blistavu budućnost. Milijuni su počeli meditirati ili se o meditaciji izjašnjavati u superlativima. Skovan je termin „obrnutog starenja“ i TM proglašen tehnikom pomlađivanja. Pokretu su se priključila i neka velika imena poput nobelovaca Briana Josephsona i Ilijaha Prigoginea, koji je ostao nešto suzdržaniji, Herberta Bensona koji se kasnije okrenuo protiv TM-a dokazujući da ponavljanje bilo koje riječi proizvodi na živčani sustav isti učinak kao mantra, ali i Keitha Wallacea, koji je doktoratom na TM-u dokazao postojanje tzv. četvrtog stanja svijesti,transcendentalne svijesti, uz tri poznata: budnog, spavanja bez sna i sanjanja. Još sam u ranoj fazi bavljenja meditacijom provjerio spomenuti doktorat u razgovoru s eminentnim hrvatskim neurofiziologom prof. dr Franjom Hajnšekom koji mi je potvrdio da se radi o vrlo ozbiljnoj i respektabilnoj znanstvenoj studiji. Znanstvenika nije nedostajalo a Maharishi je uveo naprednu tzv. TM-sidhi tehniku, ne bi li razvoj svijesti svojih sljedbenika ubrzao a

tako i utjecao na status onih krhkijeg zdravlja. No, izgleda da je vrijeme demantiralo najbliži krug Maharishijevih suradnika. Iz njegovih se centara obećavalo savršeno zdravlje, blagostanje i utopijsko društvo koje će nova tehnologija svijesti donijeti. Meni je osobno rekao da su rishiji, mudraci drevnih vremena, imali živčane sustave posve pročišćene od stresa, zapravo potpuno neiskrivljenu percepciju stvarnosti. A takav živčani sustav omogućava savršenu međustaničnu komunikaciju, obnovu tkiva u nedogled i - fizičku besmrtnost. Za Maharishijeva života to se nije pokazalo ni približno točnim, mnogi su praktikanti TM-a i naprednih tehnika umirali od malignih i nešto rijeđe kardiovaskularnih oboljenja. Svaki puta kada sam s njime komunicirao izravno, bio je to za mene osobit doživljaj, ali sam nekako duboko u sebi znao da on, kao i ja, zna da budućnost još ipak nije stigla. Govorio mi je o kozmičkim aspektima vedske znanosti, o „totalnom znanju“ koje će Čovjeku donijeti cjelovitost i ispuniti njegovu misiju. Uvijek se vraćao bitnom elementu svog nauka: svijest se mora vratiti na svoj izvor, u stanje bez misli, pa onda u tom stanju generirati impulse koji mogu korigirati greške na razini staničja i tako postići potpunu kontrolu nad nečim tako složenim kao što je ljudski organizam. Ima li naznaka u modernoj znanosti da bi se nešto takvo doista moglo dogoditi u budućnosti? Odgovor je: da! Još je 1984. godine jedna znanstvena studija Dr Jeannie Achtenberg nagrađena kao najmaštovitija. Bavila se utjecajem svijesti na imunosustav. Svi su od prije znali da stres negativno djeluje na obrambene moći tijela, ali su ta prva istraživanja uvela pojam psihoneuroimunologije. Otkriveno je da moždane izlučevine „pašu“ na receptore u imunološkom sustavu i time je dokazan direktan saobraćaj između mozga i limfocita. Dakle, psihom je moguće djelovati na tjelesne funkcije čak i na nivou molekula. Na zanimljiv način u novije vrijeme to vjerovanje potkrepljuje i Dr Bruce Lipton u više svojih djela. Primjerice, u svojoj knjizi „The Biology of Belief“ („Biologija vjere“) kaže: „...Biološko se ponašanje može kontrolirati nevidljivim silama, uključujući misao, isto kao što može biti kontrolirano fizičkim molekulama poput penicilina, činjenica koja predstavlja znanstvenu bazu za energetsku medicinu, bez lijekova...“. Drago Plečko Tezu o budućoj sposobnosti čovjeka da izmijeni sviješću strukturu tvari koju je unio u tijelo, dakle to može biti i otrov, prvi je još davno iznio Isaac Asimov. Iako nema dokaza o tome što su misli zapravo, dakle nikako ne možemo tvrditi kategorički da su materija iako na materiju imaju jak utjecaj (vidi studije spomenute dr Jeannie Achtenberg) niz modernih autora ovakove fenomene tumači takvom moći kod nekih ljudi i u izmijenjenim stanjima svijesti. Dakako i to je samo špekulacija, nagađanje, jer instrumentarij moderne znanosti još ni izdaleka nije tako moćan da razriješi ovako kompleksan misterij. Moja priča o sjećanju na budućnost se nastavlja i biti će još argumenata, barem case histories, što nikog ne obvezuje da takva tumačenja prihvati. MARIHUANA - SPAS OD "BOLNIČKE INFEKCIJE"? „Bolnička infekcija“ ili MRSA u stalnom je porastu i odnosi sve više života. Radi se o „zlatnom stafilokoku“, verziji bakterije koja je sve otpornija na sve moguće antibiotike, a u novije se vrijeme sve više govori i o mutantu čija je skraćenica VRSA a na njega navodno ne djeluje ni vankomicin, antibiotik koji je zadnja linija obrane od MRSA-e. Istraživači Giovanni Appendino i Simon Gibbons donose novu nadu nakon izučavanja efekata nekih ekstrakata marihuane koji su se još 1950-tih koristili kao

sredstva protiv TBC-a i antibakterijski agensi. Zanimljivo je da dva najdjelotvornija kanabinoida iz marihuane, od pet istraženih, nemaju nikakvo narkotično djelovanje. To će zacijelo olakšati njihovu legalizaciju kada se jednom detaljno istraži djelovanje sastojaka iz ove biljke koju Zapad pecipira samo kao narkotik a istočne tradicionalne medicine kao lijek za čak 100 bolesti. U svakom se slučaju čini da je znanost na putu otkrivanja lijeka za smrtonosnu infekciju koja je često rezultat banalnih okolnosti u kojima se može pokupiti. Kako sam više godina proveo u stalnom kontaktu s visokorangiranim tibetanskim lamom Geshe Rabtenom koji me inicirao u Bijelu Taru, sreo sam se i s jednim od najvećih misterija lamaizma koji je popularizirala Alexandra David-Neel, žena koja je posvojila tibetanskog lamu Yongdena i s njime 12 godina putovala Tibetom, prakticirajući meditaciju i upoznajući tajne „zemlje s krova svijeta“. Kasnije će ih zabilježiti u nizu svojih knjiga, a umrijeti će u francuskom gradići Dignyu, 1969. godine, u dobi od 102 godine. U lamaizmu postoji koncept „fantoma“ kojeg nazivaju tulpa. Mistici koje sam sreo su negirali da se radi o tvorbama nalik onima koje se pojavljuju na spiritističkim seansama. Tulpe jogi stvara dugotrajnom vizualizacijom, po jednoj verzije one kojih je sam svjestan i nastaju brzo a po drugoj na nesvjesnoj razini, pa ih primjećuju samo osobe oko njega. Geshe me upozorio na opasnosti ovakove prakse jer se tulpa, kada dovoljno sazreli, želi odvojiti kao samostalno biće i nerijetko dolazi u sukob s onime tko ga je stvorio. Sama je Neelova potakla stvaranje ovakove kreature ali izbjegavajući prikaze sa thanki, tibetanskih slikarija. Odabrala je niskog, debelog monaha kojeg je vizualizirala danima, tako dugo dok ga nije, za duga jahanja tibetanskim visoravnima, počela zamijećivati a i drugi su je upozorili da je prikazu uspjela stvoriti. Sama opisuje kako proizvod njene svijesti s postupnim osamostaljivanjem postaje sve maligniji i nekontroliraniji. Da bi se, kako je govorila, ovakvog fantoma razgradilo potrebno je i pola godine uporne meditacije. Geshe Rabten je doživljavao takve prakse kao suvišne a njegova su me tumačenja na neki način podsjetila na ono što Carl Gustav Jung govori o snovima. U njima su svi likovi zapravo različiti aspekti nas samih. Tulpa je otcijepljeni dio nas samih ili, kako je Geshe znao reći „san unutar sna koji mi zovemo život...“. Sir Olivera Lodgea je na intenzivno bavljenje spiritizmom nagnala i osobna tragedija. Jedno od njegove dvanaestero djece, Raymond, poginuo je u ratnim operacijama 1915. godine. U svojoj knjizi „Raymond - život nakon smrti" daje snažne opise svojih kontakata s pokojnim sinom, koji čak spominje da „Isusa još nije vidio ali je čuo njegov zvonki glas koji je nevjerojatno lijep". Lodge je eksperimentirao i s kontroverznim talijanskim medijem gđom.Eusapijom Palladino, na čijim su seansama stolovi levitirali a događale su se i materijalizacije raznih predmeta. Prema raspoloživim informacijama, Palladino se nije koristila trikovima a čitav je taj period karakteriziran općim oduševljenjem za fenomen spiritizma. Taj trend nije usporilo ni formiranje skeptične istraživačke grupe u Londonu Psychical Research Society (PRS, Udruga za parapsihološka istraživanja, op.a.). Udruga je nastala još 1882. godine a imala je zadatak razotkriti sve ono što je prijevara. U tome je često uspijevala a ozbiljnost se ove udruge vidi i iz činjenice da je 1913. njome predsjedavao ugledni filozof i nobelovac Henri Bergson. U novije će se vrijeme na njenu čelu naći i ljudi poput pokojnog dr.Iana Stevensona, istraživača koji se proslavio izučavanjem fenomena reinkarnacije. I dok se klatno između vjernika spiritizma i skeptika godinama stalno klatilo bez konačnog pobjednika, na sceni se pojavio spomenuti Owen koji je odlučio provjeriti da li ljudi vlastitom sviješću mogu naprosto stvoriti utvaru odnosno izmišljeni lik i

dokazati da su svi ti paralelni svjetovi, kako to vjeruju oni koji su pisali indijske Vede, samo produžetak naše vlastite svijesti. Owenovi su pripadali kršćanskoj sljedbi United Church of Canada i nisu dvojili oko toga postoji li Bog. Ipak, neke su manifestacije, poput onih sa spiritističkih seansi, smatrali proizvodom ljudske svijesti čiji je potencijal nesaglediv. Za njih, već u startu, spiritizam nije bio dokaz zagrobna života. Prizivanje duha nepostojećeg Phillipa Aylesforda počelo je 1972. godine. Prvih se godinu dana nije događalo ništa. Seanse su provođene pod normalnom rasvjetom i u običnoj prostoriji. Istraživači su odlučili nešto promijeniti i načinili su snimke područja u Engleskoj gdje je Phillip trebao živjeti. Seanse su se sada odvijale pri prigušenom svjetlu, u mističnijoj atmosferi nego ranije. Prostorija je bila puna predmeta iz razdoblja kada je Aylesford trebao živjeti, a zidovi ukrašeni slikama dvorca u kakvom su istraživači zamišljali da je mogao živjeti. Čak je jedan umjetnik naslikao njegov portret. Povremeno su se pjevale prigodne pjesme i to je donijelo očekivane rezultate. Izmišljeni se Englez javio! Lupajući stolom jednom ili dva puta, za potvrdni ili negativni odgovor. Uskoro se ispostavilo da duh imao osobnost jer je počeo iznositi stavove o pojedinim pojavama, na neke je reagirao čak emotivno, u pozitivnom i negativnom smislu, što se najčešće moglo zaključiti iz brzine njegova odgovora ili snage udaranja stola o pod. Stol se često micao i dizao sam od sebe, a mogao se i vući po podu prekrivenom debelim tepihom za što je bila potrebna znatna sila. U nekoliko je navrata stol čak plesao na jednoj nozi a sve je to uredno zabilježeno u dnevniku eksperimenta. Nedvojbeno je ustanovljeno da duh Phillipa može komunicirati s ovim svijetom na opipljiv način. Tako je mogao proizvesti hladan povjetarac u zatvorenoj sobi a na molbu da ga zaustavi to je učinio. U nekoliko se navrata na površini stola koji je korišten za seanse formirala slabašna ali vidljiva magla a stol se doimao kao da je prožet nekakvim elektricitetom. Najviše je šokirala sposobnost duha da pokrete sam stol, ponekad tako da je njime uz zid zarobio nekog od istraživača. Za Owena je to bio dokaz interakcije neke vrste mentalne energije i materije koji nije opovrgnut ni do danas. Ali, kako ta energija može imati identitet i to još k tome izmišljeni? Svoj je vrhunac eksperiment dosegao kada je izveden pred 50 promatrača i filmskom kamerom. Virtualni Phillip nije bio nimalo stidljiv i na zahtjev je smanjivao i pojačavao svjetla u prostoriji a u jednom je trenutku stol i levitirao. Proizvodio je razne zvukove, sve to na zahtjev eksperimentatora ali nikada se nije uspjelo s onom najvećom ambicijom - duha Phillipa materijalizirati, kao što je s Katie King to pošlo za rukom Crookesu nekoliko desetljeća ranije. Grupa se iz Toronta ohrabrila toliko da je odlučila „stvoriti" još nekoliko izmišljenih likova i dati im ovakav život kroz spiritističke seanse. Prva je bila Lilith, francuskokanadska špijunka koja se „javila" već nakon pet tjedana. Davala je iscrpne podatke o svom nepostojećem životu i u svim se aspektima ponašala kao stvarna osoba. Isto je bilo sa Sebastijanom, srednjevjekovnim alkemičarem. Najuzbudljiviji je pokus bilo stvaranje lika iz budućnosti - Axela. I on se ponašao isto kao i njegovi prethodnici, ostavljajući dojam stvarne osobe koja već sada postoji u budućnosti! U novije će vrijeme na glas doći sličan pokušaj stvaranja fiktivne osobe u Australiji, poznatiji kao „Eksperiment Skippy". Skippy Cartman je djevojčica od 14 godina, proizvod mašte eksperimentatora, koja se javljala na seansama nalik onima Owenove grupe. U pokusu je sudjelovalo šest osoba. Treba reći da su Owenovi kasnije kontaktirali mnoge parapsihologe, poput Margaret Hamilton Bach, kćeri vinipeškog liječnika Dr Thomasa Glenndeninga Hamiltona koji

se proslavio proučavanjem sposobnosti medija kojeg su svi poznavali pod imenom gđa Poole. Spomenuta je gospođa bez kontakta podizala stolove i omogućila kamerama da to snime. I Tracy Wolfson, psihologinja koja je ostavljala tragove na filmskoj emulziji poput mnogo slavnijeg Amerikanca Teda Seriosa utjecala je na Owenove do jedne mjere. Ipak, nakon pokusa koje su načinili nisu više vjerovali da ijedan od fenomena koje su upoznali može predstavljati čvrsti dokaz postojanja života iznad groba. No, jedno su povjerovali: malo je toga što ljudska svijest ne može kreirati, ma kako nam se to nemogućim ili nevjerojatnim činilo. S T VAR N O S T O D S V I J E S T I S AZ D AN A U prošlom je stoljeću samo provedeno na tisuće raznih pokusa kojima se pokušavalo zaviriti s "one strane groba" a najbrojniji takovi pokušaji datiraju iz perioda između 1900. i 1930. godine. Tada je bila riječ o klasičnim spiritističkim seansama. Do danas su razvijena sva moguća elektronska i druga sredstva kojima se čovjek nada zabilježiti i spoznati što ga čeka nakon ovog života na Zemlji. Vjerovali ili ne, postoji i metaznanstvena disciplina koju zovu transkomunikacija. Radi se o sustavnim pokušajima da se "drugi svjetovi" snime kamerom ili makar zabilježe njihovi zvukovi. Kada sam na svjetskom skupu Basler Psi Tage pred mnogo godina vidio video-snimke žene koja je preminula desetak godina ranije i nazočio nevjerojatnoj seansi u kojoj je njemački istraživač Dr Hans Konig pomoću naročitog elektronskog sklopa "prizvao" 16-godišnjeg dječaka Franka poginulog u saobraćajnoj nesreći, mogao sam samo konstatirati ono što su učinili mnogi prije mene a dobro je to još davno uobličio pisac Servantes: "Trebalo je mnogo raznih stvari da se sklopi ovaj svijet...". Naime, spomenuti je Frank pred kamerama komunicirao sa svojom majkom a ona je prepoznala njegov glas i briznula u plač. Dapače, naveo je i imena neke druge djece koja su bila s njime u toj nekoj, nazovimo je, drugoj dimenziji. Skupu su nazočili istraživači poput Ernsta Senekovskog i Francoisa Brunea, pariškog katoličkog svećenika za kojeg se smatralo da je najinformiraniji kršćanin kada su ovakve pojave u pitanju. Obojica su potvrdila svoje duboko uvjerenje da zagrobni život postoji, te su ovakovi kontakti stvarnost. Prezentirane su i neke fotografije osoba koje su svoj lik na neki način utisnule u filmsku traku. Neki su od tih pokojnika, poput jednog austrijskog teologa koji je preminuo još 1955. godine, na ovaj način u naš svijet prenijeli i po nekoliko stranica pisanog teksta. Kasnije će se tehnologija povezivanja s tim možebitno drugim svjetovima u koje idemo nakon smrti, razviti do neslućenih granica. Još kao student sudjelovao sam na spiritističkim seansama koje su se odvijale po klijetima u blizini Samoborskog gorja. Zazivali smo neke poznate osobe a sjećam se posebno šokantnog doživljaja kada je to bio Shakespeare. Stol bez metalnih dijelova za kojim smo sjedili, nas šestoro (u to vrijeme se vjerovalo da je za ovakovu seansu najbolje uzeti šest ili devet ljudi ali se više ne sjećam radi čega, op.a.), počeo se dizati i snažno udarati po podu. Naravno da smo se prepali, ali smo ipak svi ostali za stolom. Pitao sam "duha" da li može za potvrdni odgovor udariti stolom o pod dva puta a negativni tri puta. Valjda mi od straha nije palo na pamet da je pametnije da to bude jednom ili dva puta. Stol je doista lupnuo dva puta i tako je počela najneobičnija konverzacija u kojoj sam ikada sudjelovao. Navodni je Shakespeare strpljivo odgovarao na sva pitanja, a tako smo došli i do onih neugodnih. Primjerice, prijeti li nam kakva opasnost ili kada ćemo umrijeti. Postupno je "duh" pojasnio da baš u tom trenutku prijeti opasnost djedu sudionice naše seanse i da će on vjerojatno biti mrtav

do jutra! Ona je skočila kao oparena i odlunjala u mrak kako bi uhvatila prvi autobus za Zagreb. Nelagoda se mogla doslovce napipati u zraku i razišli smo se. Kao što vjerojatno pogađate, ništa se nije dogodilo. Kada je naša prijateljica banula na vrata sobe svog djeda, ovaj je mirno hrkao u naslonjaču. Tada sam, a i kasnije, shvatio da "duhovi" i lažu, ako su to uopće bili duhovi nekih stvarnih osoba. Kasnije ćemo shvatiti da je naš Shakespeare također iznio niz netočnosti, ne samo glede budućnosti već i aktualnog trenutka. Već me tada obuzela slutnja da bi „duh“ mogao biti izraz neke vrste naših podsvjesnih strahova i želja. O tome sam često raspravljao s uglednom švicarskom psihoanalitičarkom Evom Sigg koja se proslavila unapređivanjem terapijske metode Sandplay (forma igranja u pijesku, op.a.) koja je nastala kao produžetak učenja C.G. Junga. Terapija se sastoji u slaganju scene u pijesku, koristeći pritom niz raznih igračaka i malih predmeta. Na taj način naše nesvjesno odašilje svoje poruke u ovaj svijet. Analiza nastale scene obično daje podatak o tome u čemu u životu griješimo i kako bismo to eventualno mogli ispraviti. Mnogo godina kasnije njen će sin steći solidnu reputaciju kao "kanal" za onostranu inteligenciju koja sebe naziva Tunako. Dakle, Siggova mi je pojasnila da nimalo ne sumnja u postojanje drugih svjetova i paralelnih dimenzija iako misli da su sudbine pojedinaca nakon smrti različite. Neki će se reinkarnirati, drugi ostati u limbu iz kojeg će moći kontaktirati ovaj naš svijet a treći će vjerojatno nastaviti svoje postojanje u nekoj drugoj dimenziji. Kao analitičar i terapeut se sretala sa situacijama u kojima su se djeca jasno sjećala događaja koje se za njihova života nisu odvijali a mnogi su na nesvjesnoj razini predvidjeli događaje koji će se zbiti i nekoliko godina nakon seanse kod analitičara. I sam se jasno sjećam kada sam 1985. godine složio scenu sa životinjama predatorima na jednom brdu a ovcama i malim životinjama na drugom. Između je tekla rijeka a ja sam obje strane obale povezao mostom. Upravo je taj detalj za Evu Sigg predstavljao ključ tumačenja ove nesvjesne poruke kao nečeg nekontroliranog i silovitog što će se dogoditi u sagledivoj budućnosti. Uz moje temeljite sumnje. Tek kada je u Hrvatskoj buknuo rat ponovo sam je kontaktirao i shvatio da se i ona točno sjeća te neobične seanse! Ta podudarnost ne bi, dakako, bila dovoljna za izvođenje ovako senzacionalnog zaključka da upravo u to vrijeme u Švicarskoj nisam sreo američkog medija Jeannie Love koja je za sebe tvrdila da „kanalizira“ entitet Seth kojeg je svjetski slavnim u svojim knjigama učinila tada već pokojna Jane Roberts. Seth je u seansi kojoj sam nazočio jasno naznačio pad Berlinskog zida u godini kada je to bilo nezamislivo a i meni je rekao da „neću živjeti svoje zrele godine u državi u kojoj živim danas“. Dodao je još nešto što se nisam ni usudio protumačiti kao raspad Jugoslavije, a što je ipak na kraju uslijedilo. Ono što želim reći jest da bi Vrijeme doista moglo biti iluzija odnosno još nedovoljno shvaćena kategorija pa tako možda ne možemo znati što to sve postoji oko nas, prije i poslije smrti. Spominjani entitet Seth koji je govorio kroz Jane Roberts bez sumnje je najuvjerljiviji takav fenomen svih vremena. Kozmički i duhovni koncepti koje iznosi daleko su iznad mogućnosti prosječne pjesnikinje Jane Roberts, ali meni je posebnu pažnju privukla kritika Charlesa Uptona u njegovu djelu „Sustav Antikrista“. U njemu Upton kaže da je „Robertsova multiplicirala sebe (u transu) zbog straha od smrti“. Pa je tako entitet Seth proizvod njene svijesti, u neku ruku ona sama. Kako je ona relativno mlada umirala od artritisa, moguće je da se bojala skorog kraja, što, dakako, ne umanjuje fantastičnu sposobnost njene svijesti da u naš svijet prenese poruke tako duboka sadržaja. Kao kuriozitet je vrijedno spomenuti iznenadni revival interesa za anđele, nadzemaljska bića iz velikih religija. Uz već poslovična obećanja lakog kontakta s tim

entitetima pa čak samoproglašavanje pojedinaca sumnjiva psihičkog statusa anđelima, postoje zapisi koji ukazuju na to da je doista jednom živio čovjek koji je kontaktirao takva bića i svoje sposobnosti dokazao pred skepticima svog vremena. Dakle, postojanje anđela posebno detaljno opisuje jedan od najvećih europskih mistika Emanuel Swedenborg. Ovaj je Šveđanin koji je živio u 18. stoljeću imao znanstveno obrazovanje ali su ga stalno progonile religijske vizije koje je opisao u svom Dnevniku snova. Vrhunac je nastupio u travnju 1744. godine kada je jasno vidio samog Isusa Krista koji mu je objavio njegovu zadaću - pojašnjavanje kršćanske doktrine i znanja o svjetovima iznad ovog našeg. Njegov je utjecaj posebno došao do izražaja kada je predvidio neke udaljene događaje ali i one koji su se dogodili u budućnosti. Swedenborgove vizije anđela i nebesa na kojima se nalaze odvijaju se svakodnevno i to čitavih 27 godina. On tako kaže da je nazočnost anđela često prepoznatljiva kroz snove, iznenadne uvide, molitvu, sanjarenje ili neke druge unutarnje doživljaje. Oni će intervenirati u našem životu onda kada je ugrožena naša duhovna budućnost. Pakao nije kuda Bog šalje ljude zbog njihovih grijehova - kaže Swedenborg - već je to stanje svijesti u kojem čovjek želi služiti isključio samom sebi. To je stanje svijesti koje odabiremo kada se priklanjamo zavisti, pohlepi, mržnji, strahu i taštini i drugim stanjima koja zaustavljaju priliv božanske ljubavi. Jedini pravi izvor moći anđela je ljubav kojom pomažu umirućima da prijeđu na nebesa s mirom i u blaženstvu. Oni su naši duhovni pratioci. Znalci kažu da skeptici i ateisti, kada je u pitanju zagrobni život, u širokom krugu zaobilaze nešto što je steklo slavu kao "Eksperiment Scole". No, o tome najintrigantnijem fenomenu vezanom uz „zagrobni život“ slijedeći puta. Znalci kažu da skeptici i ateisti, kada je u pitanju zagrobni život, u širokom krugu zaobilaze nešto što je steklo slavu kao "Eksperiment Scole". Scole je gradić u britanskoj pokrajini Norfolk. Poznat je postao po nečemu što danas zovu "Eksperiment Scole". U razdoblju od pet godina u podrumu jedne kuće u Scoleu će se odviti petstotitnjak seansi koje uvjetno možemo zvati spiritističkima a koje su predvodili Robin i Sandra Foy. Sve je počelo 1993. godine a završilo krajem 1997. kada su istraživači i sudionici seansi zaključili da više nemaju što istraživati, kada je u pitanju dokazivanje činjenice da čovjek nadživljava svoje fizičko tijelo. Grupa je nastojala javljanja s druge strane groba zabilježiti na nosačima zvuka i filmskoj traci koja je za vrijeme održavanja seansi pohranjena u drvenoj kutiji izvana zatvorenoj lokotom. Kako bi se za vrijeme snimanja seansi koje su se održavale u mraku isključila svaka mogućnost prijevare, svi su sudionici označeni svjetlećim narukvicama. I uređaj za snimanje zvukova je osiguran na sličan način, pa će rigorozni članovi čuvene Society for Psychical Research kasnije potvrditi da su mnogo puta nazočili događajima koji su znanstveno neprotumačivi a svaka je prijevara isključena. Montague Keen, Arthur Ellison i David Fontana su najzvučnija znanstvena imena koja su sustavno promatrala što se zbiva u Scoleu a nadzirali su i nasumičnu nabavku filmova koje su sami stavljali u spomenutu kutiju. Iste je učinke grupa iz Scolea proizvodila i u Nizozemskoj, Njemačkoj, Švicarskoj, Španjolskoj i Kaliforniji, pod strogo kontroliranim uvjetima. Već 1995. godine su svi oni koji su nadzirali grupu iz Scolea, uključujući vrhunske mađioničare, potvrdili da se ne radi o vještim trikovima a tumačenje su čitavih razgovora s "duhovima" koji su snimljeni na kazetofonima prepustili znanstvenicima među kojima se našao i poznati biolog Rupert Sheldrake. Kako su na emulziji filma spremljenog u tami drvene kutije nastale slike, primjerice pokojnog pisca Conana Doyla, autora Sherlocka Holmesa i indijskog mistika uz kojeg su se na filmu pojavili dijelovi Bhagavad Gite, do danas nitko nije

objasnio na zadovoljavajući način. U istu kategoriju spadaju i fotografije gradova, novinskih naslovnica ali i još neke daleko uzbudljivije, primjerice one na kojima se navodno vide svjetovi iz kojih se pokojnici javljaju. Ti su svjetovi karakterizirani paletom boja i na neki su način predstavljeni različitim vibracijama a na slikama se ponekad vide i lica osoba koje su umrle, kao da su u nekoj vrsti balončića od sapunice. Dio snimaka dobivenih na seansama nije objašnjen ni do danas iako inteligencije s druge strane groba tvrde da se radi o paralelnim dimenzijama ovim našima, koje percipiramo svojim osjetima. Zanimljivo je da se među onima koji su se na seansama pojavili glasom ili preko filmske trake, nalazi i američki izumitelj Thomas Alva Edison koji je za života postao poznat po načinu na koji je dolazio do spoznaja koje su mu poslužile za kasnije izume. On je, naime, običavao sjediti u udobnom naslonjaču i držati u rukama željeznu kuglu. Tako se postupno dovodio u tzv. hipnagoško odnosno stanje na granici sna i jave u kojem je "vidio" izume budućnosti. Kada bi zaspao, kugla bi mu ispala iz ruke u metalno ležište i on bi se naglo budio. Tako je savladao ostanak u stanju koje se smatra najkreativnijim, ako se u njemu možete zadržati dovoljno dugo. Edison je na seansama u Scoleu na filmu ostavio pravi pravcati nacrt uređaja baziranog na germaniju kojime je navodno moguće ostvariti kontakt sa svijetom onkraj groba! Potpis uz taj zanimljiv dokument je nesumnjivo njegov, kako su to potvrdili stručnjaci Smithsoniana. Zatim je tu nevjerojatna priča o jednom od osnivača već spominjane Society of Psychical Research, koja se još početkom prošlog stoljeća prva pozabavila spiritizmom s početka 20. stoljeća. Riječ je o Fredericu Myersu, koji je u pokusnim seansama koristio riječ Diotima, kao neku vrstu šifre kojom su se najavljivali duhovni entiteti s kojima je komunicirao. Upravo se ta riječ pojavljuje na jednom od filmova iz Scolea. Kao da sam Myers s druge strane šalje poruku da je ono čime se bavio za života stvarno. Tu su i neki njegovi stihovi koji se mogu protumačiti kao predviđanje sudbine cijelog našeg solarnog sustava. Zapanjujuće su i snimke bića koje se javljalo medijima iz Scolea a koje su nazvali "Blue" ili "Plavi". Doima se kao vanzemaljac pa se postavlja pitanje da li je to proizvod naše svijesti ili nešto poput već spominjane kozmičke superinteligencije Aiwass koju spominje Aleister Crowley još 1904. godine. Naime, upravo taj lik frapantno podsjeća na današnje prikaze vanzemaljaca, iako je nastao kao Crowleyeva vizija čitavih 45 godina prije masovnog spominjanja posjeta iz Svemira. Brojni svjedoci koji su nazočili događajima u Scoleu opisuju kako se stol, nakon što se sam od sebe podigao s poda, počeo rotirati velikom brzinom. Da bi se zatim spustio na tlo. Drugom je prilikom osoba s kojom je grupa iz Scolea kontaktirala ponudila demonstrirati razliku između našeg i "njihovog" svijeta. Na stol je stavljen kristal kvarca i svi su ga opipali. Par minuta iza toga, glas je pozvao nazočne da učine isto ali su sada shvatili da im prsti propadaju kroz sliku koja je očito postala neka vrsta holograma! To je naš svijet, pojasnio je nepoznati entitet. Upravo je ovu epizodu izvanredno dobro obradio Tim Coleman, producent nedavno snimljenog jednoipolsatnog dokumentarca o čudu iz Scolea. Slično je uzbuđenje izazvala materijalizirana ruka koja je pomilovala sve sudionike seanse koji su kasnije konstatirali da je "bila hladna, ali definitivno ljudska". Paul Davids, američki promotor Tima Colemana i koscenarist filma "Roswell" s Kyleom McLachlanom i Martinom Sheenom u naslovnim ulogama rekao mi je da "nema jačeg argumenta u korist zagrobnog života od onog koji pruža Eksperiment Scole...". Nakon što sam pogledao Colemanov uradak, povjerovao sam u tu tvrdnju. Dakako, skeptici imaju primjedbe, no one su prilično mršave. Odnose se na odbijanje "duhova" da se za

vrijeme seansi koristi infracrveno svjetlo, jer ono, kako su pojasnili, "prodire u njihov svijet". Isto tako su neki zatražili da se medije ne označi samo svjetlećim trakama oko zglobova već ih se sputa nečim jačim. Oni su to odbili logičnim tumačenjem da je pod takvim okolnostima nemoguće postići stupanj opuštenosti potreban za provedbu eksperimenta. Obzirom da su poveći broj seansi nadzirali eksperti za obmane koji su konstruirali spomenute trake, svi se slažu oko toga da su zahtjevi skeptika koji se nisu ni pojavili na nekoj od seansi u Scoleu pretjerani. U jednom se slaže podosta onih koji se bave sličnom problematikom - Eksperiment Scole je za sada najjači dokaz u korist postojanja svjetova u koje čovjek odlazi nakon fizičke smrti. No, i taj novčić ima svoje zapanjujuće naličje. Phillip Aylesford je bio engleski aristokrat koji je živio početkom 17. stoljeća, u doba „željeznog kancelara" Olivera Cromwella. Katolik koji je podržavao Kralja bio je oženjen s Dorotejom, kćeri plemića s obližnjeg imanja. Bila je to lijepa ali emocionalno hladna osoba od koje Phillip nikada nije dobio ljubav koju je očekivao. Jednog je dana jahao svojim imanjem, Diddington Manorom, i nabasao na skupinu Cigana koja se utaborila kod jedne šume. Ugledao je Margo, tamnooku i crnokosu ljepoticu i bila je to ljubav na prvi pogled. Nakon što ju je odveo u svoj dvorac i smjestio u prostoriju nedaleko štala, planula je ljubav koja se tajno održavala dok Margo nije pronašla njegova supruga Doroteja i optužila je za vradžbine i otimačinu svog muža. Phillip se prepao mogućeg gubitka ugleda i imanja i nije se suprotstavio suđenju koje je donijelo smrt njegovoj ljubavnici. Ipak, u danima iza toga počela ga je mučiti savjest i često je lunjao, u depresiji, zidinama svog dvorca. Život je okončao samoubojstvom u nastupu rastrojenosti, 1654. godine. Biografija je to čovjeka koji nikada nije postojao, priča koju je stvorila mašta matematičara i genetičara Dr Alana Roberta Georgea Owena (1919-2003) i osam dragovoljaca koji su odlučili stvoriti ovu osobu u svojoj svijesti a zatim je pokušati prizvati na spiritističkoj seansi! Ovaj se uzbudljivi i svakako povijesni eksperiment odvijao 1972. godine u Torontu a ostao je poznat kao „Eksperiment Phillip". Iza svega je stajala asocijacija poznata kao Toronto Society for Psychical Research (TSPR) a nijedan od sudionika nije imao nikakve osobite, paranormalne talente. Grupa se sastojala od Owenove supruge Iris, koja je jedina odskakala činjenicom da je neko vrijeme predsjedala kanadskim ogrankom MENSA-e (udruga osoba vrlo visokog kvocijenta inteligencije, op. a.), jedne domaćice, knjigovođe, industrijskog dizajnera i studenta sociologije a pridružio im se i psiholog Dr Joel Whitton. U pokusu je sudjelovao, kao fotograf i zapisničar, sin Owenovih, Robin. Kako je Owen, rođeni Englez, bio čovjek odlične znanstveničke reputacije koji je u vrijeme Drugog Svjetskog Rata radio na razvoju radara a kasnije predavao genetiku na Cambridgeu, nitko ne sumnja da je njegov pristup ovoj šokantnoj temi bio temeljen na objektivnim kriterijima. Naime, spiritističke seanse na kojima se koristilo medije ili tzv. ouija ploču bile su osobito popularne iza ratova kada su ljudi i na takav način pokušavali saznati za sudbine svojih izgubljenih rođaka. Vjetar u jedra vjerovanju u život poslije smrti iz kojeg se javljaju duhovi koje možemo prizvati dala su i neka velika imena znanosti s kraja 19. stoljeća, poput oca moderne radiokemije i nobelovca Williama Crookesa i britanskog fizičara Sir Olivera Lodgea. Crookes je tako opisivao seanse na kojima se doslovce materijalizirala stanovita Katie King, po jednoj verziji medicinska sestra preminula u Indiji a drugoj kći opakog gusara. S okolinom je komunicirala normalno a njen je lik zabilježen i na fotografijama. Fascinaciju tim pokusima ne krije ni Friedrich Engels koji ih spominje u svom djelu „Dijalektika prirode". Spominju se i

neki drugi eksperimenti, poput, recimo, onog kada se kutija izvana obojena crveno nakon spiritističke seanse „presvukla" na način koji je nemoguće objasniti u ovom našem trodimenzionalnom svijetu. Naime, kutija je sada obojena iznutra! Engels s velikim entuzijazmom spominje i neke druge senzacionalne mogućnosti koje proizlaze iz kontakata s drugim svijetom. Metalni se prstenovi povezuju kao da su atomi jednostavno prošli jedni kraj drugih, a Crookes zapanjuje svijet i time što vjerojatno prvi u povijesti daje argumente vjerovanju koje je danas tako rašireno postoje paralelni svjetovi ovom našem do kojih možemo pod određenim okolnostima doprijeti. Sindrom lažnog sjećanja – vrhunska manipulacija Prije nekoliko godina sam primjetio da u meditaciji, odnosno procesu nenapornog držanja pažnje na unutrašnjem ekranu u visini točke između obrva, opažam izviranje sjećanja iz dubina svijesti, ali događaja koji se – nikada nisu dogodili. To snažno i uvjerljivo sjećanje pomalo je otkrivalo da moj um ne memorira samo iskustva vanjske stvarnosti već i one događaje koji su se mogli dogoditi. Ignoriranjem takvih sjećanja i vraćanjem na prvobitni objekt meditacije pokazalo se da su ona prolazna i nakon nekog se vremena otkrivaju kao sloj iluzije nakon koje dolazi neka druga iluzija koja opet prolazi, da bi se pokazalo da je neka Istina kako je mi volimo zvati zapravo dinamična, stalna i neuhvatljiva mijena. U svijetu duhovnog sve to ima logike, ali u ovoj gruboj vanjskoj realnosti nam nekako izgleda nevjerojatnim da se možemo sjećati nečeg što se nikada nije dogodilo. Ipak, jedno me nevjerojatno iskustvo u tom stavu temeljito pokolebalo, a kako sam ga podijelio s više ljudi, došao sam do zaključka da je tzv. sindrom lažnog sjećanja moguć i na razini kolektivne svijesti! Gotovo arhetipski incident u Ujedinjenim Narodima u vrijeme Hladnog rata bilo je čuveno lupanje cipelom po govornici lidera SSSR-a Nikite Hruščova. Događaj se odvijao 12. listopada a Hruščov je podivljao nakon primjedbe svog filipinskog oponenta Lorenza Sumulonga koji je aludirao na sovjetsku politiku kao agresivnu i kolonijalističku poput one koju je Hruščov pripisivao zapadnim zemljama. I danas se sasvim jasno sjećam crno-bijelog, malo iskracanog, filma na kojem se vidi kako Nikita Hruščov galami i udara svojom desnom cipelom po govornici. Ipak to se nikada nije dogodilo! Malo je poznato da su Kanadska TV i NBC pokušali napraviti priču o izgredu na East Riveru. Nakon upornog traganja i razgovora sa svjedocima nisu našli nikoga tko je mogao potvrditi da je doista vidio kako Hruščov udara po govornici. Nije bilo ni filmske snimke ali ni fotografije ovog događaja. I naš novinar Goran Milić svojevremeno je pokušao napraviti priču o ovom ispadu. Nakon što nije pronašao sporni snimak nije žalio truda i posjetio je arhivu samih Ujedinjenih Naroda. Tamo su ga dočekali s nevjerojatnom pričom. Naime, takva snimka nije nikada ni postojala. Kao i desetak mojih drugih prijatelja, Milić mi je potvrdio da se jasno sjeća upravo tog filma. Zanimljivo je da Nina Hruščova, prapraunuka pokojnog Nikite Hruščova ima svoju verziju ovog čudnovatog događaja. Ona tvrdi da je njen prapradjed tog dana na nogama imao pretijesne cipele i kada se sagnuo da ih skine, s ruke mu je kliznuo sat. Bijesan je, držeći tijesnu cipelu u ruci, mahnuo predsjedajućem Generalne Skupštine, Fredericu Bolandu, najavljujući tako svoju reakciju na provokativnu tiradu filipinskog delegata. Spomenuta sjedica UN-a pravi je rašomon. Naime, svađu je zakuhao i Edvard

Mezincescu, rumunjski zamjenik ministra vanjskih poslova čija je diskusija bila toliko uvredljiva da mu je predsjednik Boland, crven u licu, isključio mikrofon. Dio delegata nagađao je kasnije da je Hruščov lupao po stolu cipelom prije nego što se popeo na govornicu. No, ne samo da nema nikakve snimke koja bi to potvrdila nego je nejasno kako se onda svi sjećamo kako je stajao za govornicom i izvodio predstavu koja će ući u povijest. Incident Nikita Hruščov u svojim memoarima uopće ne spominje, ali tvrdi da je u jednoj raspravi u Dumi (ruski parlament, op.a.) podgrijao argumente protiv Francove diktature u Španjolskoj udaranjem cipelom po govornici. Je li se i sam Hruščov sjećao nečeg što se uopće nije dogodilo i to projicirao u drugo vrijeme i na drugo mjesto? Naime, u fusnoti uz tu priču jasno piše da se radi o nečemu što se vjerojatno uopće nije zbilo i čega se Hruščov krivo sjeća! Kontaktirao sam i njegova sina Sergeja Hruščova, sada suradnika Watson Instituta pri američkom Sveučilištu Brown na Rhode Islandu. Priznao je da je i sam vjerovao da se 12. listopada zbilja dogodio nemili incident. No, nakon pomnog istraživanja ustanovio je da se to nikada nije dogodilo. Istinu, kako je on vidi, objavio je u izmijenjenom izdanju svoje knjige „Nastajanje Supersile“ iz 2003. godine a slična je verzija objavljena u djelu posvećenom 100-godišnjici rođenja legendarnog tajnika UN-a Daga Hamarskjelda, „Avantura za mir“. Hruščov je cipelom samo mahnuo predsjedavajućem tražeći tako riječ. Danas se svi, pa čak i oni koji se Hruščovljevog udaranja cipelom po govornici UN-a jasno sjećaju, slažu – to se nikada nije dogodilo. Saznanje da se na neki način jedno takvo pogrešno sjećanje takvom silinom ugnijezdilo u kolektivnom sjećanju cijelog čovječanstva, potaknulo je i druga istraživanja koja će dovesti do fantastičnih spoznaja o moći ljudske imaginacije i njenoj podložnosti emocionalno nabijenim sugestijama. Još smo daleko od saznanja kojim sve putevima mogu nama manipulirati. Tek počinjeno viriti kroz odškrinuta vrata. Još drastičnije primjere, ne iz „teorija zavjere“ već stvarnog života pročitajte u slijedećem nastavku. Kronološki najbliži vremenu Hladnog rata jest uspon neobične religije u SAD. Riječ je o Scijentološkoj Crkvi izrazito plodnog pisca znanstvene fantastike Rona Hubbarda. I njegovim tvrdnjama da „Isus Krist nije realna povijesna ličnost već usadak u kolektivno sjećanje cijelog čovječanstva“. Hubbard je tvrdio da je cijelo čovječanstvo zapravo besmrtno živo biće imena Thetan koje izvorno nije s ovog planeta nego je ovdje zarobljeno u materiji, energiji, prostoru i vremenu. Spas pojedinca koji je thetan dolazi kroz proces „auditiranja“ koje uklanja „engrame“, sjećanja na boli i nesvjesne trenutke prošlosti. Oslobođenje od okova sjećanja obećaje vladavinu nad spomenutim kozmičkim faktorima a Hubbard obilno svoju vjeru zalijeva terminima iz znanstveno fantastičnih romana i katastrofičnih vizija davno propalih civilizacija od kojih nas dijeli Vatreni Zid, prepreka u svijesti koju možemo preskočiti samo kroz spomenuti postupak „čišćenja“. Kako je iz Hubbardovih zapisa razvidno da se on sjeća događaja o kojima je ovdje riječ, postavlja se pitanje – ne radi li se zapravo kod njega o sindromu lažnog sjećanja? Na to upućuje miješanje slika iz mašte i stvarnosti. Primjerice, on svemirski brod kojime je vladar Xenu, gospodar Galaktičke Federacije Teegeeack, prije 75 milijuna godina stigao na Zemlju opisuje kao „identičan zrakoplovu DC-8“, najmodernijem modelu takve letjelice iz svog vremena. Pretakanje likova iz arsenala znan-fan mistike u stvarnost svog vremena daje amalgam koji se savršeno uklapa u opise iskustava osoba koje su bile žrtve sindroma lažnog sjećanja. Postupak auditiranja vrlo je sugestivan jer inzistira na

istjerivanju i najdetaljnijih sjećanja na vidjelo, u procesu neprekidnog poticanja. Impresivna obećanja više svijesti i kontrole nad prirodnim zakonima čine ovu originalnu religiju vrlo privlačnom i svijetu show businessa. Ni skandali među kojima i onaj kada je sam Hubbard izbačen iz vlastite crkve nisu naštetili popularnosti ovih vjerovanja. Jer ta su vjerovanja ona koja prozivaju sve druge kao one čiji je pogled zastrt iluzijom i život začinjen nečistom svijesti. Kada bismo enigmi zvanoj scientologija pristupili imajući na umu koncept projekcije, sklonosti ljudi da u drugima najviše mrze ono čega se u sebi najviše boje, ne bismo bili daleko od toga da nam na pamet padne misao da ništa nije stvarno ili još bolje, da ništa nije do kraja stvarno. Vrlo zamršena znanstveno-fantastična teologija koja iz igre izbacuje koncept boga našla je podosta sljedbenika prije svega zahvaljujući sugestiji da je čovjek kao takav bog kojem je, uz adekvatnu tehnologiju svijesti, sve dostupno. To se najbolje iščitava iz riječi samog Rona Hubbarda: „Kada se pročistite i postanete clear (stanje koje je cilj prakse dijanetike u sklopu scientologije, op.a.), krenuti ćete na put na kojem vas na kraju čeka sposobnost vladanja fizikalnim zakonima, ljudima na daljinu, kao i moć stvaranja svjetova...“. Sedamdesete godine prošlog stoljeća iznjedrile su najmonstruoznije primjere sindroma lažnog sjećanja koji i danas predstavljaju nerazjašnjenu zagonetku za znanost koja se bavi tajnama ljudske svijesti, kako pojedinačne tako i kolektivne. Vrijeme je to kada se javljaju stotine svjedoka koji iznose dvije različite ali strukturalno slične priče. Prve se odnose na otmice od strane vanzemaljskih bića kojih se neki odjednom počinju sjećati do u detalje. Prije svega pod utjecajem hipnotičkih seansi za koje će se tek kasnije shvatiti da su koncipirane tako da potiču sjećanja na događaje koji se nikada nisu dogodili. Planetarnu je slavu postigla priča bračnog para Betty i Barney Hill. Njih su vanzemaljci „oteli“ na autoputu u New Hampshireu a svega su se sjetili nakon što su primjetili da im nedostaje nekoliko sati života i podvrgli se hipnozi. Priča im je bila plastična, uvjerljiva i fascinantna. Slijedili su mnogi drugi, od kojih je respektabilnu slavu doživio i Whitley Strieber prema čijoj je knjizi snimljen i vrlo uzbudljiv igrani film. Epidemija otmica bića iz „letećih tanjura“ profilirala je čitavu jednu granu psihologije i potresala Ameriku bez obzira na upozorenja da se možda ipak radi o konstruktu ljudske mašte. Kako se radilo o benignom fenomenu nitko nije smatrao da treba previše kopati po iskustvima za koja je postajalo sve jasnije da se javljaju kod ljudi određenog, prepoznatljivog, psihološkog profila. Pomalo ali diskretno su se počeli i donedavno entuzijastički raspoloženi znanstvenici sve kritičnije izražavati o ovoj pojavi za koju su potvrdu donekle nalazili u „umetcima“ navodno izvađenima iz tijela onih koji su oteti. No, ni te „umetke“ nitko nije ozbiljno ispitao a sve se više čuju komentari da za otmice nema pravog dokaza. Ono što će racionalnom umu biti najneprihvatljivije su susreti „treće vrste“ u kojima nalazimo opise vanzemaljaca koji se fizički ali i svojim namjerama drastično razlikuju. Ima onih „sivih“, pa „zelenih“, majušnih od cca. 120 cm visine, visokih čak do tri metra, nekih nalik reptilima pa se stječe dojam da su međuzvjezdani prostori naseljeni međusobno različitim civilizacijama koje šeću našim nebom a da nemamo ama baš nikakva doista opipljiva dokaza njihova postojanja. Doduše, tisuće svjedoka koji su gledali „leteće tanjure“ iznad Meksika i priznanje Glavnog stožera tamošnje vojske da ne zna o čemu se radi otvaraju razne opcije koje, međutim, ne objašnjavaju tako bogatu biološku različnost gostiju Zemlje. Dakle, usuđujem se reći da je većina „viđenja“ na ovaj ili onaj način plod sindroma lažnog sjećanja. Samogeneriranog ili potaknutog, teško je sa sigurnošću reći.

Kada su u pitanju vanzemaljci, neka vrsta motiva-predloška su neobični sjajni okrugli objekti koje viđamo na kršćanskim slikarijama 18. stoljeća, a u tu kategoriju mogu donekle spadati i drevne slikarije na špiljama diljem svijeta. Ipak, prvi slikovni prikaz vanzemaljca koji sugerira danas najčešće prihvaćeni oblik jest „vanzemaljska inteligencija“ Aiwass koju je navodno još 1904. godine magijskim ritualom evocirao legendarni „crni mag“ Aleister Crowley. Degenerik, narkoman, biseksualac i avanturist čiji je životni motto bio „čini što ti je volja“, Crowley je iza sebe ostavio preko 10.000 pisanih stranica svojih magijskih iskustava koja su zanimljiva prije svega zato što je desetljećima prije ostalih anticipirao postojanje „vremenskih tunela“ i nekih koncepata koji i danas privlače ljude poput njega. Zato je nemoguće isključiti da je ilustracija njegova Aiwassa koji nije iza sebe ostavio nikakva hvalevrijedna znanja predložak za buduću manipulaciju razmjera kolektivne halucinacije koja je za sva vremena zapečatila izgled vanzemaljca u našim glavama. Stvari su poprimile ozbiljnije razmjere pojavom knjige „Mišel se sjeća“ („Michelle Remembers“) autora Lawrencea Pazdera i Michelle Smith. Ona je pacijentica koja se njemu, psihijatru, obratila zbog depresije za koju nije znala što joj je uzrok. Pod hipnozom se „sjetila“ da je kao dijete sudjelovala u ritualima kulta obožavanja Sotone i bila seksualno napastovana. Po njenom sjećanju, nakon nekoliko godina je prepuštena normalnom životu kao da se ništa posebno nije dogodilo. Pažljivijim proučavanjem tvrdnji Michelle Smith, kasnije Pazder, može se vidjeti da je opisala nešto čega u ovoj stvarnosti zapravo nema. Tako je tvrdila da se s kultom srela u mauzoleju groblja Ross Bay, u kanadskom gradiću Victoriji. Već prvi pogled na to groblje ukazuje na činjenicu da je nemoguće održavati krvave rituale u takvoj blizini obiteljskih kuća koje groblje okružuju. Također, opisi u kojima se spominju grobovi s kamenim pločama koje su se pomicale kako bi se grobovi otvorili ne odgovaraju fizičkim činjenicama. Naime, na groblju uopće nema takovih grobova a ploče koje ih prekrivaju toliko su teške da ih je nemoguće pomaknuti bez uporabe znatne sile. Neistinitim se ispostavila i tvrdnja o saobraćajnom udesu koji je kult navodno inscenirao a sve je teže bilo prihvatiti i priču da su se članovi kulta prepoznavali po odrezanom srednjem prstu jedne ruke. Konačno, opisani sotonistički obredi su odgovarali opisima afričkih vjerskih ceremonija koje je Pazder proučavao ranije. I Michellina je obitelj dala niz podataka iz kojih je bilo jasno da je djevojka sve izmislila, od njenog više-manje nesretnog djetinjstva do saobraćajnog udesa koji je vidjela i trovanja terpentinom pastom za cipele koje je namjerno progutala. Poslano je pismo upozorenja svima koji su htjeli priču ekranizirati, a javila se i Katolička Crkva čiji su prelati ustvrdili da je jeziva priča djelo mašte iako Michelle u nju vjeruje kao autentičnu i sjeća je se sasvim jasno. Kao i u slučaju otmica od strane vanzemaljaca, knjiga je postala okidač za pravu epidemiju sjećanja na maltretiranje od strane roditelja, seksualne torture iz najranije mladosti i nezamislive perverzije naizgled mirnih i brižnih roditelja. Kako je broj onih koji su kategorički tvrdili da su u najranijoj mladosti seksualno eksploatirani od strane svojih roditelja koji su pripadali sotonističkim kultovima rastao, netko je konačno posumnjao da bi se moglo raditi o nečemu što se nikada nije dogodilo. Ipak, prije toga se, s početkom u 1983. godini, zbio povijesni slučaj vezan uz dnevnu školu McMartin iz Manhattan Beacha u Kaliforniji. Nakon što je jedno dijete optužilo zaposlenika škole za seksualno zlostavljanje, gradski je šerif uputio pismo na nekoliko stotina adresa ranijih i suvremenih polaznika škole. Naravno, s upitom dali su možda imali slična iskustva. Ovo je pismo procurilo u javnost i pokrenulo neviđenu histeriju. Psiholozi su ispitali stotine djece a kod čak njih tri stotine utvrdili da su bila seksualno

zlostavljana ili podvrgnuta okrutnim sotonističkim ritualima. Priča je istražitelje vodila u kompleks tunela ispod škole, na snimanja pornografskih filmova, žrtvovanja životinja i na sotonske rituale. Započeo je nadulji kriminalni sudski proces u povijesti Kalifornije koji je završio bez ijedne presude! Postupno je postajalo jasno da su djeca u intervjuima zapravo navođena na potvrđivanje unaprijed formuliranih zaključaka psihologa i psihijatara pa su se tako pomalo osamostalila u konstruiranju virtualne stvarnosti. Na kraju je svima bilo jasno da su sve masne priče o mračnim ritualima rezultat dobro navođene mašte nezrelih dječjih mozgova. No, ni to nije spriječilo širenje epidemije ludila sjećanja na seksualno zlostavljanje u mladosti na Kanadu, Veliku Britaniju, kontinentalnu Europu, Australiju i Novi Zeland. Broj je slučajeva koji su procesuirani do kraja 80-ih skočio na tisuće a uvjerenje da Sotona viri iza svakog ugla nekontrolirano se razlilo diljem „slobodnog svijeta“. Ulje je na vatru dolio i psiholog Roland Summit, koji je 1978. godine napisao da „djeci treba vjerovati kada govore o seksualnom zlostavljanju ma kako njihova priča djelovala nevjerojatnom“. Neki autori smatraju da je pravu poplavu sjećanja stotina tisuća ljudi, među kojima i podosta slavnih, na nepostojeće seksualno iskorištavanje u dječjoj dobi potakla knjiga „The Courage to Heal“ Ellen Bass i Laure Davis koja se pojavila 1988. godine. Dakako, to nije značilo niti znači da pedofilija ne postoji, ali znači da je vjerovanje u nju zahvaljujući neopreznoj manipulaciji sjećanjima ljudi u želji da se „istjera vraga“ dovelo do epidemije kataklizmičkih razmjera. I upozorilo na golemu opasnost od svih oblika regresoterapija koje se i danas posve proizvoljno koriste, najčešće u potrazi za „prošlim životima“, od strane psihoterapijski needuciranih osoba. To također može imati ozbiljne i dugoročne posljedice na tijek života onih iz čije se podsvijesti na takav način iščeprka nešto što bi trebalo ostati zakopano pod svaku cijenu, želimo li sačuvati psihičko zdravlje iste osobe. Mnoga su javna glasila spremno objavljivala i najnevjerojatnije priče o seksualnom zlostavljaju, a među njima se ističe primjer Independenta koji je objavio „ispovijest“ stanovite Joanne, 28-godišnjakinje i kćeri mornaričkog časnika za kojeg je tvrdila da ju „je napastovao olovkom kada je imala manje od jedne godine“ te „silovao kada je bila u dobi od osam godina“. Kasnije je za silovanje optužila i svog djeda, a tražila je i novčanu naknadu ucjenjujući oca i djeda potvrdama svog terapeuta. Pomna je istraga pokazala da Joanna pati od nečeg što se sada spominje kao dijagnoza – sindroma lažnog sjećanja. Do njega dolazi kada se osoba obrati terapeutu zbog problema poput migrene i depresije a on je u postupku terapije navede na sjećanje na incest koji se nikada nije dogodio. Stručnjaci već tada upozoravaju da seksualno zlostavljanje postoji ali se događa neuporedivo rijeđe no što se to obično vjeruje. Sve se više ovakovih sjećanja krsti imenom „pseudomemorije“ iako je jasno da se mnogi koji ih imaju istih sjećaju posve jasno, kao da su sasvim stvarna. U tome i jest fascinantna moć „sindroma lažnog sjećanja“. Neki misle da je samo nastajanje psihoanalize otvorilo vrata ovakovim manipulacijama. Zna se da je Sigmund Freud dobro iz prakse poznavao značenje seksualnog nagona u životima ljudi a i ustanovio je metodu oživljavanja potisnutih trauma, što se nije nabolje odražavalo na pacijente pa je od nje diskretno odustao. Kasnije će mnogi upozoravati da je „auditiranje“ koje je propovijedao Ron Hubbard zapravo inačica ove odbačene Freudove metode. Otac psihoanalize je, prema vlastitim riječima, u dobi od 41 godine završio s analiziranjem samog sebe. Posve neočekivano, nije to smatrao nečim posebno poželjnim. Rekao je da je razriješenjem unutarnjih konflikata zapravo „izgubio dio svoje ličnosti“. Kopanjem po nesvjesnom dijelu čovječje svijesti nastavio je vrlo uspješno Švicarac Carl G. Jung. Ustanovio je pojam

kolektivnog nesvjesnog. U pitanju je moćni rezervoar iskustava cijele ljudske vrste i područje potencijalnog duševnog bola ukoliko se u njega zaroni bez potrebne pripreme. Jung je bio svjestan fantastičnih mogućnosti starih rituala i manipulacije ljudi u masi. U radu s najtežim duševnim bolesnicima je vidio da nas sve veže neka zajednička nit, vrsta zajedničkog osnovnog obrasca svijesti koji je nazvao arhetipom. Danas često koristimo ovaj izraz iako ne znamo njegovo pravo značenje. Njegov je tvorac Zapadu podario neka tumačenja mitova radi kojih su se vodili čitavi ratovi i upozorio prije svoje smrti početkom šezdesetih: zajednički dio svijesti svih ljudi može biti područje nevjerojatnih manipulacija. Neugodan udarac vjerovanju da trauma u većini slučajeva potiče na potiskivanje sjećanja na njen ekstremno neugodan sadržaj zadala je jednostavna činjenica. Nijedan preživjeli logoraš iz, recimo, Auschwitza, nije zaboravio nijedan detalj najvećih strahota koje se mogu zamisliti a sličan je slučaj i s veteranima Vijetnamskog rata koji desetljećima nakon rata imaju PTSP koji se manifestira tako da se javljaju flashbackovi, bljeskovi sjećanja na užasne trenutke koje bi rado potisnuli u zaborav da mogu. Još je jedan naširoko poznat slučaj pokazao zastrašujuću sposobnost ljudskog uma da, kako je to nedavno potvrdila jedna znanstvena studija, upamti apsolutno sve događaje iz života čovjeka kojem pripada. I da, iz materijala koji je uskladišten u vijugama njegova mozga, može stvoriti savršeno uvjerljiv scenarij. Još je 1952. godine Morey Bernstein, amater hipnotizer, izazvao senzaciju svojom knjigom „U potrazi za Bridey Murphy“. U njoj opisuje niz seansi s Virginijom Tighe, kućanicom iz gradića Pueblo koja se prisjetila svog prethodnog života kao Irkinja Bridey Murphy iz 19. stoljeća. Jasna sjećanja prizvana u hipnotičkom transu pokazala su da se Tighe sjeća prošlog života od svoje osme godine starosti. Rođena je u Corku 1806. godine, a sa 17 godina se udala za advokata Seana Briana McCarthya. Umrla je nakon pada po stepenicama a sjetila se i kako izgleda njen grob te nekih detalja u životu nakon smrti, prije rođenja u budućem tijelu. Knjiga je preživjela prve provjere ali su one postale temeljitije nakon što je postala bestseller. Reporteri koji su potražili podatke o rođenju i smrti Bridey Murhpy nisu obavili ništa. Nije bilo traga nikakvoj dokumentaciji kao ni drvenoj kućici koju je Tigheova opisala za vrijeme jedne seanse. Njeni su opisi irske obale bili detaljni i uvjerljivi kao i tvrdnja da je odlazila u crkvu Sv. Tereze. S jednom zamjerkom – ista je crkva izgrađena tek 1911. godine, dakle nakon njene navodne nesreće u kojoj je poginula. Ispostavilo se da je doista postojao stanoviti gospodin Farr kod kojeg je kupovala namirnice. Iz kontroverznih se otkrića nije moglo zaključiti ništa definitivno. Ispitivanje detalja njenog zaboravljenog djetinjstva u Chicagu pokazalo je da je preko puta njene zgrade živjela Irkinja Bridie Murphy Corkell pa su stručnjaci zaključili da se u dubokom transu prisjetila tog imena a neki su mislili da je iz tog imena izvukla i mjesto svog rođenja u Irskoj – Cork. Priča Virginije Tighe ni nakon puno godina nije dobila epilog ali se teško oteti dojmu da je njena svijest stvorila čitav svijet u kojem se miješaju mogući stvarni događaji davne prošlosti zabilježeni negdje u kolektivnoj memoriji i podaci koje je skupila u ranom djetinjstvu. Divio mu se Albert Einstein a Carl Gustav Jung ne krije svoje divljenje prema ču dnovatoj knjizi i spominje je u svom posljednjem kapitalnom djelu „Čovjek i njegovi simboli". Legendarni Konfucije kaže:"Da imam još 70 godina života, svih bih 70 posvetio proučavanju I Chinga...". U novije vrijeme neki nagađaju da ima veze s genetikom i nekim drugim biološkim pojavama. Jungov sljedbenik, Švicarac iz Ascone Rudolf Ritsema, posvetio je 50 godina života prevođenju I Chinga na zapadne

jezike. Kada sam s njime ispijao čaj uz obalu Lago di Maggiore, rekao mi je: "I Ching je pokretni ocean koji se ziba u taktu kolektivne svijesti i vremena koji se stalno mijenjaju. Zna odgovore na sva pitanja i može vas točno uputiti u što je za vas najbolje, ali pod uvjetom da shvatite što vam govori, da poruku, savjet primite bez obzira na ranije formuliranu želju što želite da vam kaže...". Vremešni, tada 81godišnji Ritsema živio je prema naputcima I Chinga, pa me zanimalo koliko ga je puta u životu konzultirao. Ukupno 127 puta, rekao je. Nije baš mnogo za godina, a neozaobilazna je misao da je ovaj „vidoviti stroj" na neki način savjetnik na putu do duhovnog Prosvjetljenja. Tumačenje najvećeg europskog eksperta za čudesnu knjigu vrlo je intrigantno: „ Ne, I Ching nije nužno putokaz prema duhovnoj iluminaciji. On je to samo onda ako ste na tom putu i ako vam je to potrebno. Prije bih rekao da je I Ching savjetnik kako uspješno proživjeti ovaj život i kako prepoznati svoju ulogu u njemu. Od trenutka do trenutka, kao u nekim vremenskim paketićima, vaša se situacija mijenja i I Ching trebate upitati za savjet onda kada ste na nekom raskrižju u životu. A tada trebate prihvatiti njegov savjet jer, ukoliko to ne učinite, biti će to na naki način uvredljivo za taj moćni sustav koji je zapravo ugrađen u vašu svijest. I Ching nije gatanje, to je najmoćniji sistem viđenja budućih događaja koji je ikada stvoren. Pod uvjetom da njegove odgovore prihvatite s mirom promatrača. Ima autora koji tvrde da je konzultiranje I Chinga zapravo konzultiranje svoje Nadsvijesti...". Mit govori da je I Ching stvorio još pred četiri tisućljeća kineski car Fu Hsi. Tako da je mjesecima promatrao oblike na oklopima kornjača. Carev neobičan hobi urodio je knjigom koja će nadživjeti sva kineska carstva, a u njoj je „nadnaravno" prepoznavao i čuveni Lao Tse. Nigdje nije zapisano što se to odjednom pokrenulo u Fu Hsijevoj svijesti nakon gledanja nepravilnih oblika u Prirodi, ali je prvobitna praksa konzultiranja „svete knjige" obavljana razbijanjem kornjačina oklopa a zatim tumačenjem prema tome u kakve su se oblike rasuti komadi raspali. Pravu slavu I Chingu donosi Šao Jung (1011-1077), koji, iako mahom nepoznat na Zapadu, ima nadimak „kineski Nostradamus". Kažu da je dao naslikati heksagrame I Chinga i njima oblijepio zidove i strop svoje kolibe. Dok je tako satima svakog dana zurio u crte, došao je do spoznaje da „istinito značenje I Chinga počiva u njegovoj numeričkoj strukturi". Nevidljive pravilnosti odnosa brojeva i kaotičnih događaja iz okoline Šao Jung je pretočio u predviđanja budućnosti i proslavio se frapantno točnim predikcijama koje su se odnosile na one iz budućnosti Kine do današnjih dana kao i na točne datume kada će umrijeti netko tko ga je zatražio savjete. Fama koja obavija Šao Junga krcata je anegdotama koje bismo danas zvali „sinkronicitetom" (pojave koje su povezane ali ne uzročno-posljedičnim vezama, op.a.) a bar je naslućivao postojanje Determinističkog Kaosa. Poput Feigenbauma još u davnim danima u Los Alamosu, kada je promatrao kretanje oblaka i druge naizgled nasumične događaje. Je li Šao Jung intuitivno shvatio nešto što danas zovemo „prozorom u Determinističkom Kaosu", je li vidio one veze koje logički um ne može ili je imao spontane vizije, to nećemo doznati nikada. Kada bismo potvrdili tako nešto, na težini bi dobila čuvena izreka Maharishi Mahesh Yogija: „Svo je znanje strukturirano u svijesti...". Sve je već tu, sve postoji, mi to samo otkrivamo kako se razvija naša svijest. Imao sam i sam takoreći šokantna iskustva jer sam godinama povremeno konzultirao I Ching kojem je prvobitna uloga da u nekoj situaciji savjetuje čovjeka što je najbolje učiniti u datom trenutku a ne predviđa njen ishod koji je najčešće neizvjestan ukoliko ne postupimo ispravno. Primjerice, jednom me moj prijatelj koji je organizirao turneju flamenco plesača Antonia El Pelaa po tadašnjoj Jugoslaviji zamolio da upitam I Ching kakve su perspektive turneje za koju je inače vladao ogroman interes. Odgovor je bio

šokantan. Turneja će propasti za 18 dana, „rekao" je I Ching. Nažalost, bilo je tako, točno u dan! Zbog spleta bizarnih razloga je ugovor sa španjolskim plesačem proglašen nevažećim i on se vratio kući. Naime, u to je vrijeme na vlasti u Španjolskoj bio režim diktatora Francisca Franca, a španjolska je komunistička partija imala svoj politbiro u Beogradu. Pellaa su suočili s izborom: ili će pristupiti njihovoj stranci ili od turneje neće biti ništa. Plesač iz plemena lutalica Taranto nije imao sluha za politiku i sve je krenulo nizbrdo. Svi su nastupi preko noći otkazani. No, u vrijeme kada smo do kasne noći u jednom zagrebačkom stanu uporno ispitivali I Ching, za tu nisku nevjerojatnih događaja nitko nije znao. Mislim da sam postavio čak dvadesetak lukavo smišljenih pitanja, ali se uvijek iznova sve svodilo na isto. Knjigu promjena se ne smije maltretirati ili od nje očekivati da se ponaša sućutno i obazrivo. Ona je namijenjena onima koji žele čuti istinu ma kako ona bolna bila. Zato je najbolje odmah I Ching pitati što trebamo učiniti da bismo ostvarili neki cilj. Odgovor neće samo dati na znanje da li ga uopće možemo ostvariti već će i pokazati kako. Često sam imao prilike iskusiti ushit kada mi je I Ching bio „naklonjen" i gorčinu kada su „odgovori" bili razočaravajući. Ali, sve je bilo istina, makar je meni ponekad trebalo i nekoliko mjeseci da to shvatim. No, vratimo se tajanstvenom Šao Jungu. Opisuju ga kao sljedbenika Konfucija, filozofa, matematičara i znanstvenika koji je proučavao taoizam ali i Hsiang Šu P'aievu školu numerologije i simbola. Sve moći koje će kasnije razviti pripisuju se njegovu razumijevanju brojeva u pozadini svih promjena i događaja oko nas. Šao Jung razvija kompleksnu tehniku gledanja u budućnost koju sažima u više neobičnih sustava pod zajedničkim imenom Numerologija Šljivinog Cvijeta. Živio je u mirnom razdoblju u vrijeme dinastije Sung, ali je razumio ljudsku prirodu, pogotovo onih na vlasti. Zabilježeno je da je jednom rekao: „...Mudar čovjek ne predviđa događaje koji se tiču vladara. Ako predvidi sretnu budućnost, ljudi će se smijati i reći da laska vlastodršcima. Ako predvidi nesreću, vlastodršci će se razbijesniti, optužiti ga za podvale i ne piše mu se dobro...". Kroničari Kine 12-og stoljeća su zabilježili niz anegdota iz Šao Jungova života u kojima je upozoravao da predviđanja treba shvaćati u kontekstu vanjske, realne situacije. Kada je jedne zimske noći na njegova vrata zakucao čovjek jednim jedinim udarcem, dograbio je I Ching i rekao svom sinu da izračuna, na osnovu točnog sata i minute i broja udaraca o vrata, što će čovjek tražiti. Dječak je tvrdio da će čovjek pitati za „predmet od kratkog komada željeza ali i dugačkog komada drva". Šao Jung mu je pojasnio da se zacijelo radi o sjekiri jer je vani zima, tlo je tvrdo, a i treba dosta drva da se zagrije kuća. Što bi drugo čovjeka tako kasno dovelo na vrata? Bio je u pravu. Unaprijed je izračunao da će pokrajinu Hunan pogoditi nemiri, a Sečuan će ostati pošteđen. Njegov je sin, potaknut ovim viđenjem budućnosti, odselio u Sečuan gdje je postao sudac i živio u miru. Šao Jung je, kako kaže legenda, mogao izračunati sudbinu običnog predmeta kao što je lanterna. Nisam više siguran je li fenomen Međugorja autentičan ili tek puki biznis Drago Plečko jedan je od najpoznatijih alternativnih liječnika koji se, između ostalog, bavi i duhovnim i paranormalnim. Drago se već u mladosti zainteresirao za rubna područja znanosti pa je puno putovao i istraživao pritom snimajući putopisne i dokumentarne filmove. Obišao je četrdesetak zemalja na četiri kontinenta. Napisao je stotine članaka, radijskih i televizijskih emisija, sudjelovao na brojnim svjetskim kongresima i konferencijama iz graničnih područja znanosti te osobno upoznao

gotovo sve svjetske relevantne duhovne učitelje u posljednjih 35 godina, od kojih je mnoge i intervjuirao. Autor je knjiga “Joga, bionergija, zdravlje”, “Droge – bič novog doba”, “Moji susreti s jogijima”, koautor prvog hrvatskog subliminalnog CD-a “Moć podsvijesti”, a također je i autor prvog TV filma o Međugorju na ovim prostorima. Danas vodi nutricionističko-terapijsko savjetovalište u Samoboru i Zagrebu gdje prirodnim tretmanima liječi zdravstvene probleme od nesanice do najtežih karcinoma. Uzor ste mnogim mladim istraživačima paranormalnog u regiji i šire. Jedno ste od prvih imena alternativne medicine. Kako ste se zainteresirali za sve to? Kada i kako je zapravo počelo Vaše bavljenje time? - Dvije su stvari utjecale na mene. Prvo, moje druženje još kao studenta s travarom Radom Marušićem iz Mostara, legendom tradicionalne medicine u tadašnjoj Jugoslaviji. Od njega sam mnogo naučio. Bio je to doista poseban čovjek. Drugo, počeo sam se intenzivno baviti meditacijom, imao neka neobična iskustva i ostao sam vezan uz tu praksu i 40 godina kasnije, dakle do danas. Uz spomenutog Marušića kao stručnjaka za biljke, veliki utjecaj na mene su imali Maharishi Mahesh Yogi, Dalaj Lama s kojim sam postao prijatelj, Shivabalayogi, a kasnije dr. Raymond Moody, doajen istraživanja stanja kliničke smrti, dr. William Tiller, profesor sa Stanforda i vizionar, kojeg sam sreo i bio impresioniran njime, a sudjelovao sam s referatom na više od 10 svjetskih skupova i tamo vidio gotovo sve one koji nešto znače u parapsihologiji. Autor ste prvog TV filma o Međugorju na ovim prostorima. Vjerujete li Vi osobno u fenomen Međugorja? - Da, tim sam filmom moju karijeru na TV stavio na kocku. Kada su počeli napadati fra Jozu Zovka, otišao sam tamo i napravio film od jednog sata koji je dokazivao da je fenomen realan. Nakon montaže sve je ovisilo o glavnom uredniku Miri Liliću kojem je u vrat disao centralni komitet. On je bez razmišljanja pustio film i to dva puta. Ja nisam nikada bio u Partiji, ali on jest i definitivno se izložio. Bez Lilića ne bi bilo filma. Zanimljivo, i Nives Šaškor, neka vrsta sive eminencije na tada zagrebačkoj televiziji, pohvalno se izrazila o filmu i rekla da svatko ima pravo vjerovati u što želi, a da nju osobno ovakvi fenomeni intrigiraju. Za film nisam dobio honorar, smatrao sam to svojom patriotskom dužnošću. Vjerujem da je u onim prvim danima fenomen bio autentičan, neka su ispitivanja to dokazala, posebice dvojice svećenika znanstvenika iz američkog grada Daytona. Zbližio sam se posebno s fra Barbarićem, jednim uistinu svetim čovjekom koji nas je napustio u 46. godini, a mene je opskrbljivao dokumentacijom o izlječenjima koja su se doista tada događala. Posebno je vjernike privlačila Vicka i mnogo je neobjašnjivog vezano uz nju. Čak su vjerovali da ima neki teži oblik epilepsije i vozili je vlakom u zagrebačke bolnice na kontrole. Danas više ne znam je li fenomen Međugorja autentičan ili tek puki biznis, predugo me nije bilo tamo da bih donosio sudove o tome. Što mislite o međugorskim vidiocima? - Ništa. Premalo znam o njihovu životu u godinama nakon ukazanja. Uvijek mi je nekako Vicka ostala u sjećanju kao čista, otvorena srca, komunikativna i dobroćudna. Prijateljujete s Dalaj Lamom? Kakva je to osoba? - Fantastična. Čista dobrota i poštenje. Takvog čovjeka još niste sreli. Jednostavno zrači toplinom i ljubavi. I veliki je borac za mir u svijetu. No, sada je uglavnom stalno

u Dharamsali, bolestan je, a i ima i 78 godina. Oduvijek je pomalo imao problema s jetrom. On je uzor kakvi bi ljudi trebali biti jedni spram drugih. Reinkarnacija: mit ili stvarnost? - Mislim da je stvarnost, ali je tumačenje izuzetno delikatno jer postoje mnoge finese u raznim učenjima i religijama pa je rekonstruirati točan put čovjeka od smrti do novog tijela gotovo nemoguće. Proputovali ste mnoge zemlje svijeta i upoznali sve značajnije duhovne ličnosti 20. stoljeća: iscjelitelje, vidovnjake, jogije i karizmatske ličnosti. Tko je na Vas ostavio najveći dojam? - Od kršćanskih definitivno sv. otac Emiliene Tardiff. Bio sam na ljubljanskom nogometnom stadionu i nazočio četirima izlječenjima osoba oboljelih u principu od neizlječivih bolesti. On je držao misu. I znao tko sjedi gdje od osoba koje su ozdravile. Između 7000 ljudi. Kada sam ga pitao u čemu je tajna, rekao mi je: “Moli Očenaš.” Od vidovnjaka to je bila Britanka Ruby Grey koja mi je rekla ono što stvarno nije mogla znati, a mom prijatelju, predavaču na postdiplomskom studiju u Beču, jer se sve odvijalo tamo, omogućila konverzaciju s pokojnim ocem. Skoro se onesvijestio kada je iznijela neke davne činjenice, vrlo detaljno s imenima i ishodom događaja. No, bilo je i mnogo drugih. Istraživali ste stare kulture o budućnosti čovječanstva. Što možete reći o tome? Što nam te civilizacije poručuju? - To je užasno široko područje. U načelu svi pozivaju na mir i odricanje od “sedam smrtnih grijeha” ako želimo da čovječanstvo preživi. Mnogi kao tibetanski lama Padma Sambhava su daleko unaprijed predvidjeli ratove, zrakoplove, pad Tibeta, Nostradamus i Tarabići također, a kod Indijaca vlada uvjerenje da vlada mračno, željezno doba koje nazivaju Kali Juga. Postoji i jezična veza između hrvatskog i sanskrta pa je to zapravo kaljuga odnosno kaljuža. Stvari će se pogoršavati, bolesti će biti sve teže, a mržnje sve jače. Narodi se neće moći dogovoriti, a religije će se sukobljavati. Ludilo Kali Juge tek je počelo. Legenda kaže da će tako biti dok se ne pojavi prorok Kalki i ne promijeni svijet ako će ga još tada biti. Postoje li duhovi? - Uvjetno rečeno da, to su uglavnom dijelovi astralnih tijela umrlih osoba ili energetska tijela bića koja su ostala bliska ovoj razini, što može u prvom slučaju biti loše jer se radi o bićima poput alkoholičara, ubojica, narkomana i slično koja se ne mogu odvojiti od ovog svijeta. Kod drugih je slučaj osoba koje radi nečeg moraju ostati vezane uz materijalni svijet. Jeste li Vi ikada stupili u kontakt s nekim od njih? - Rijetko. Nemam za to interesa, ali sam promatrao medija Jeannie Love kroz koju su se javljali Mahatma Ghandi, John Lennon, poginula posada “Challengera”, Elvis Presley i još neki i odgovarali su na pitanja kako izgleda svijet u kojem se nalaze. Tko zna je li to bio proizvod uma medija ili stvaran događaj. A život poslije smrti? Što se s čovjekom tada događa? - I na to ima bezbroj odgovora. Izgleda da preživljavamo fizičku smrt. Dobro je pročitati knjigu harvardskog neurokirurga Ebena Alexandera koji je preživio 7-dnevnu komu i jasno vidio da tijelo i svijest mogu postojati odvojeno. Uz to je dao neke

znanstvene odgovore koji su bili glavna uporišta dosadašnjih kritičara te ideje. Knjiga je prevedena na hrvatski jezik. Jeste li Vi ikad doživjeli izvantjelesno iskustvo? - Jesam. Više puta u meditaciji. Bavite se alternativnom medicinom. Koja kategorija bolesnika Vas najčešće moli za pomoć? - Oboljeli od karcinoma, depresije, strahova, multiple skleroze i artritisa. Na koji način liječite: biljkama ili na drugi način? - Imam vlastiti sustav, posebno kod karcinoma, u četiri koraka. Prvo je čišćenje jetre, zatim anionizacija tijela (zaluživanje) pa uporaba himalajskog korijena za jačanje imuniteta i na kraju tzv. subliminalni CD, koji se sluša jednom dnevno i ispod praga čujnosti usađuje poruke u podsvijest koje pokreću imunosustav. Kada kod kemoterapije padnu leukociti i pacijent oslabi, primjenjujem Actiglukan, jedini tekući betaglukan koji ima snažno regenerativno djelovanje. Evo, upravo smo prije mjesec dana potpuno izliječili zagrebačkog sportskog novinara oboljelog od vrlo malignog limfoma Hodgkin Ivb. Prednost je naše terapije da se ne kosi sa službenom medicinom. Svaki se pacijent mora prvo obratiti liječniku, a zatim djelatniku komplementarne medicine, dakle nama. Mogu li marihuana i hašiš izliječiti neke bolesti? Bi li, prema Vašem mišljenju, trebalo legalizirati te biljke? - Da, izvan svake sumnje. Još je 1849. godine britanski liječnik O’Shaughnessy putovao po Indiji i istraživao marihuanu. Konstatirao je da “liječi sto bolesti”. Kasnije se koristila i legalno kod mučnina od kemoterapije, bolova i glaukoma. Sada je već Rickman skupio dovoljno argumenata da prisili medicinu da to istraži. Ipak, vidio sam dosta ljudi koji su uzimali ulje marihuane i umrli, a da im nije pomoglo. Ništa nije rješenje za sve bolesti, svakome pomaže nešto drugo. Poodavno sam napisao knjigu “Droge – bič novog doba” koju sam stavio na moju web stranicu www.dragoplecko.hr i može se besplatno skinuti. Poglavlje sam posvetio i marihuani. Možete je naći na http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/droge-bic-novog-doba/ Za Vas kažu kako možete pogledati čovjeka i znati od čega boluje, osjetiti blizinu nečije smrti. Je li to istina? Kako je to moguće? - Da, to mi se znalo spontano događati. Vidim dijete, primjerice, i odjednom znam da ima autizam. Kod toga sam uvijek osjetio neku toplinu u trbuhu i činilo mi se da me obavija neka magla. Znao sam odjednom da je netko bolestan ili ima probleme u obitelji, čak i da će umrijeti. To je sporedni rezultat podražavanja ajna chakre u meditaciji, ali ne volim da mi se to događa. Znati budućnost je prokletstvo. Kad čovjek dođe u Vaše nutricionističko-terapijsko savjetovalište, što mu Vi savjetujete? Ima li neki “recept” kako ostati zdrav, da živi dugo? Što možemo uraditi za naše dobro? - Razvio sam niz sustava preventive za očuvanje zdravlja, dijeta, gladovanja na vodi, čišćenja organizma, pomicanja tijela u smislu lužnatog medija, preventivna korištenja CD-ova, a u najnovije vrijeme smo imali određene obećavajuće uspjehe s tzv. vorteks antenom. Detalje o tome kako ta jednostavna pločica djeluje na tumorske stanice provjerio je jedan naš medicinski fakultet, a više o tome možete saznati na

http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/vorteks-antena/sjecanje-nabuducnost/ i http://www.dragoplecko.hr/hr/drevna-i-nova-znanja/vorteksantena/utjecaj/ Oni koji žele znati više o svim tim fenomenima koje opisujem detaljno, najbolje da me potraže na mom profilu ili još jednog zasebnoj stranici na Facebooku, pod “Drago Plečko”. glede zivotno vazne teme spomenute u novinskom razgovoru: "A život poslije smrti? Što se s čovjekom tada događa? - I na to ima bezbroj odgovora. Izgleda da preživljavamo fizičku smrt. Dobro je pročitati knjigu harvardskog neurokirurga Ebena Alexandera koji je preživio 7-dnevnu komu i jasno vidio da tijelo i svijest mogu postojati odvojeno. " SVJEDOCI JEHOVE NE UMIRU LAKO Drago Plečko Erich Fromm Svjedoke Jehove spominje u sličnom kontekstu. Na jednom mjestu tvrdi da je, statistički gledano, najviše preživjelih logoraša iz koncentracijskih logora Drugog svjetskog rata bilo upravo među Jehovinim svjedocima. Praktično se nijedan od njih, čak pod prijetnjom smrti, nije odrekao svoje vjere. Ipak, na neki su čudan način preživljavali. Zapanjujuće opservacije jednog od najvećih svjetskih kardiokiruruga Neki dan je u Dubrovnik doputovala grupa turista, uglavnom Japanaca, nekih iz Japana, a bilo je i onih iz SAD. Od agencije koja ih je dovela dobio sam ponudu da sretnem prof.dr. Terua Hirosea, jednog od tri vodeća kardiokirurga u svijetu. Naime, on je želio sresti mene, jer, kako su mi rekli, jako je zainteresiran za alternativnu i prirodne medicine. Vrhunski kirurg iz New Yorka zainteresiran za trave?! Je li to moguće, pitao sam se. Da jest, saznao sam čim sam sletio u Dubrovniku i pronašao ga u hotelu Excelsior gdje me nestrpljivo očekivao i odmah izrazio zadovoljstvo agilnošću turističke agencije koja me angažirala u manje od 24 sata. Dr. Hirose ima 80 godina, ne nosi naočale i dan-danas zahvate na srcu koji traju 4,5 sata izvodi u svega dva! Ukupno je operirao oko 30 000 ljudi(!) sa sjajnim skorom preživljavanja, a izmislio je niz novotarija vezanih za kardiokirurgiju. Kao Azijat u Americi se teško probijao, ali mu priznanja ne nedostaje, i to iz svih zemalja svijeta. Nemoguće je nabrojiti sve akademije i sveučilišta kojih je počasni član. Samo je mahnuo rukom kada sam ga za to pitao. Odmah je prešao na stvar i počeli smo diskusiju o ajurvedskoj, tibetanskoj, kineskoj i našoj tradicionalnoj medicini. Sve je zapisivao marom dječaka iz pučke škole. Stigli smo i do teme koja graniči sa znanošću - neobjašnjivih izlječenja neortodoksnim metodama, pa i molitvom. To ga je posebno intrigiralo pa me počeo ispitivati o slučajevima koje sam uspio provjeriti u svojim dugogodišnjim istraživanjima. Došli smo do njujorškog kardiologa dr. Randolpha Byrda, koji je na 300 srčanih bolesnika dokazao da se nakon operativnih zahvata oporavljaju tri puta brže i bolje ako netko za njih u tom razdoblju moli. Hirose se odmah složio da je bez sumnje taj rad autentičan i da sam vjeruje u to. I onda je iznio jedan zapanjujući podatak iz vlastite prakse. - Operirao sam između 150 i 200 Svjedoka Jehove u svojoj karijeri. Znate koliko je to složeno uslijed njihovih raznih ograničavajućih uvjerenja – objasnio je. - Ono što me

šokiralo bila je upravo nevjerojatno niska stopa smrtnosti za vrijeme i poslije zahvata. Zapravo, od svih koje sam operirao umro je – samo jedan! Kada bi nekomu pala razina hemoglobina tako nisko da se, medicinski gledano, uopće niti nije mogao oporaviti, bilo je samo pitanje vremena kada će nastupiti smrt. Međutim, svaki puta su se na neki čudesan način oporavljali. Nisam isti fenomen primijetio kod nijedne religijske ili kakve druge skupine. Tragao sam za tumačenjem ove pojave, no jedino što mi se nudilo bila je poznata teza da te "vjera spasila", odnosno shvaćanje da Jehovini svjedoci imaju tako snažnu vjeru i odlučnost predati se u Božje ruke da pomoću nje na neki način crpe snagu iz neke više inteligencije i izvlače se iz naoko nerješivih situacija - rekao je dr. Hirose. Erich Fromm Svjedoke Jehove spominje u sličnom kontekstu. Na jednom mjestu tvrdi da je, statistički gledano, najviše preživjelih logoraša iz koncentracijskih logora Drugog svjetskog rata bilo upravo među Jehovinim svjedocima. Praktično se nijedan od njih, čak pod prijetnjom smrti, nije odrekao svoje vjere. Ipak, na neki su čudan način preživljavali. Pitao sam prof.dr. Slavka Sakomana, neuropsihijatra i vodećeg hrvatskog eksperta za ovisnosti, kako bi on protumačio ovakovu otpornost i moć preživljavanja Jehovaca. - To možda nije toliko čudno, ako se zna da Jehovini svjedoci čvrsto vjeruju u Boga i predaju svoju sudbinu u Njegove ruke u svim situacijama. Time oslobađaju imunološke i druge vitalne resurse u tijelu, koji su inače strahom od smrti i stresom blokirani. Time omogućuju tijelu da izvuče maksimum iz svog potencijala i ostvari ono što nam se medicinski čini nemogućim. I kao zajednica su vrlo povezani, što pojedincu daje osjećaj sigurnosti i obiteljske topline. Možda ulogu igra i činjenica da za oboljelog moli cijela zajednica. Teško je govoriti o čvrstim znanstvenim dokazima, ali svako malo se javljaju kakve statistike koje ovu religijsku grupaciju oslikavaju u neobičnom svjetlu - rekao je prof. Sakoman. Što reći na ovakove neobičnosti koje podsjećaju na podatak da je stopa smrtnosti od raka od svih promatranih grupacija u svijetu najniža kod američkih Mormona? A oboljenja od kardiovaskularnih bolesti kod armenskih Židova i beduina? Snaga vjere, genetika ili neki, nazovimo ga faktor X? Tek će buduća istraživanja proniknuti u ovu uzbudljivu i moguće vrlo važnu tajnu funkcioniranja vjere i ljudske psihe. UPUTSTVO ZA SAMOIZLECENJE I ZDRAV ZIVOT –Dr. Sladjana Velkov • Jedan sat posle izlaska sunca ili pre zalaska sunca praktikujte gledanje u sunce, pocnite sa 10 sekundi, povecavajte 10 sekundi svakog dana . Stanite bosonogi na suvu zemlju ili beton dok gledate u sunce. • Pijte cistu vodu bez fluorida ili filtrirajte vodu sa cesme povratnom osmozom. Najbolja je prirodna izvorska neflasirana voda. (Ostavite vodu na suncu nekoliko sati u providnim, bezbojnim, staklenim flasama da bi upila suncevu energiju. Ne ostavljajte je nocu napolju.) • Vezbajte svakoga dana telesne vezbe i krecite se na svezem vazduhu. • Izlazite se sto vise suncu (ne nosite naocare za sunce I ne koristite zastitne kreme). • Izbegavajte fluorescentno svetlo. • Disite duboko napolju na svezem vazduhu najmanje 20 minuta ujutru I uvece. • Hodajte bosi najmanje 15 minuta dnevno. Provedite jedan sat dnevno u miru. • Disati duboko na svezem vazduhu najmanje 20 minuta ujutru i uvece.

• Spavati izmedju 10 uvece i 2 ujutru, zato sto tada nase telo luci lekovite hormone. Pratite ritam sunca. • Izbegavati gledanje televizije, filmova (izuzev selektiranih), kao I citanje novina. Pronadjite hobi koji vas ispunjava, citajte knjige, slikajte i slusajte relaksirajucu muziku. • Izbegavajte komercijalne kozmeticke preparate-zameniti ih prirodnim. • Ishrana treba da se sastoji od sirovog voca, povrca i zitarica, bez zivotinjskih produkata (meso, mleko, sir I jaja. Vidi Jelovnik) • Ako jedete kuvano povrce, jedite dvostruko vise sirovo povrce. • Izbegavajte industrijsku hranu, posebno supe ili zacine koji sadrze Mono Sodium Glutamat (koji se nalazi u skoro svakoj slanoj industijskoj hrani); upotrebljavati morsku so i prirodno bilje. • Izbegavajte dijetalne produkte koji sadrze vestacke zasladjivace. Zamenite ih malteksom, medom i smedjim secerom. • Izbegavajte alkohol, cigarete, kafu, crni caj, zvakace gume, hranu ili pica iz konzervi. • Postepeno eliminisite sve lekove pod nadzorom vaseg lekara. • Izbegavajte sinteticke vitamine. • Zamenite vestacke sobne osvezivace prirodnim (lavanda). • Izbegavajte upotrebu mobilnog telefona, koristeci slusalice i cuvajte telefon dalje od tela. • Budite pozitivni, imajte osmeh uvek na licu, to ce pospesiti lucenje lekovitih hormona. • Ne razmisljajte i ne govorite negativno o sebi ili drugima jer vasa podsvest prati vase misli. Ponasajte se kao da ste zdravi. • Kad oprostimo, oslobadjamo se mrznje i ljutine koji uticu na lucenje negativnih hormona i ostecuju nase zdravlje. Oprastajuci drugima, mi pomazemo sebi. • Cak i mentalne bolesti mogu da se lece sirovom biljnom hranom I suncem. Jelovnik (Idealna Dijeta) Bez zivotinjskih produkata Dorucak: Gledanje u sunce. Svez sok I sveze voce; ne jesti kuvanu hranu ujutru, jer se telo cisti do oko podneva. Rucak: Svez sok od sargarepe, salata od voca (banana, jabuka, smokve itd.) ili salata od povrca. Vecera: Svez sok od sargarepe, velika salata od zelenog povrca (zelena salata, brokuli, spanac, karfiol, celer, sargarepa, etc.). Posle salate mozete pojesti kuvanu hranu (pecen krompir, integralni pirinac, bareno povrce, itd.). Kasnije u toku veceri mozete popiti casu ili dve organskog jabukovog soka ili parce voca. Idealna dieta sadrzi 85% sirove hrane i 15% kuvane hrane. Kuvana hrana se preporucuje samo za veceru. Jelovnik (Prelazna Dijeta) Bez zivotinjskih produkata Dorucak:Gledanje u sunce. Velika casa soka od pomorandze, sargarepe ili jabuka. Presovane pahuljice od raznih zitarica, dodajte po jednu kasiku prethodno samlevenih lanenih, suncokretovih i

bundevinih semenki kao i nekog suvog voca. Sipajte vodu preko mesavine uvece i ostavite preko noci. Jesti ujuitru za dorucak. Voce. Domaci neslan razeni hleb,bez masnoca, namazati medom. Rucak: Sveza salata od mesanog povrca. Corba od povrca (kuvana sa malo vode i na tihoj vatri) Velika casa soka od jabuka ili sargarepe. Peceni krompir. Sveze kuvano povrce. Vecera: Jelovnik je isti kao za rucak. Mozete jesti drugacije povrce I voce kao I razlicite metode pripremanja krompira i organskog integralnog pirinca. Izmedju obroka mozete piti sveze vocne sokove, saku prethodno potopljenih preko noci, badema, oraha, semenki kao i povrce i voce. Povremeno uzimajte mahunarke: azuki pasulj, boraniju, grasak. Ne kuvajte ih predugo. Ne stavljajte brasno u corbu od pasulja. Za bolji ukus koristite maslinovo ulje, morsku so i suvo povrce. Kompletno iskljuciti iz ishrane: belo brasno i secer kao i njihove produkte, meso, ribu, jaja, mleko i sve vrste industijske i procesuirane hrane. Jedite sveze povrce i voce u odnosu 80/20. Pijte najmanje 2.5 L vode bez fluorida. Dijeta za tesko bolesne ljude Bolesti nastaju usled: 1. Nedovoljno elektromagnetne (sunceve) energije 2. Nedostatka hranljivih materija(kuvana hrana). 3. Previse toksina (akumuliranih u telu tokom vremena). Sledstveno tome, lecenje se sastoji od: Preplaviti telo hranljivim materijama I suncevom energijom. Gledanje u sunce. Ne jesti kuvanu hranu najmanje 3 meseca. Kasnije mozete dodati 15% jednostavne kuvane hrane samo za veceru (pecen krompir, integralni pirinac, kuvano povrce), ali je bolje biti na kompletno sirovoj hrani dok simptomi potpuno ne isceznu. 13 casa svezeg soka dnevno, svakog sata: 1 sok od pomorandze, 4 soka od zelenog lisnatog povrca, 5 jabuka/sargarepa i 3 soka od sargarepe. U pocetku, ako nemozete piti toliku kolicinu soka, mozete piti manje kolicine ali morate ih piti svakog sata. Takodje, prvih dan, dva u pocetku mozete preskociti 3 soka od sargarepe. Sok mora biti svez, ali ako morate da pripremite unapred sok od sargarepe mozete pomesati sa sokom od jabuka da biste zastitili sok od oksidacije. Nemojte gutati sok direktno, zadrzati kratko u ustima da bi se sok pomesao sa pljuvackom. Mozete jesti voce i povrce, male kolicine prethodno potopljenih badema ili oraha. 2 kasike lanenog ulja dnevno ili 2 kasike sveze samlevenog lanenog semena. Klizma od kafe (ciscenje debelog creva) Kada pocnemo da se hranimo pravilno, tumori ili neki drugi toksican otpad pocinje da se topi pa ceo otpad ide u debelo crevo gde je ponovo absorbovan. Ovaj process moze ubiti bolesnu osobu. Pored toga, jetra koja je vec preopterecena

toksinima ne moze vise obavljati svoj zadatak, koji je da filtrira toksine i da ih izbacuje u creva. Kako bi mogli da izbacimo toksine napolje i da aktiviramo jetru, potrebne su nam redovne klizme od kafe. Kafa ce biti absorbovana u jetru i stimulirace ciscenje jetre otvaranjem zucne kesice i izbacivanjem zuci sa koncentrovanim toksinima. Tecnost u debelom crevu ce sakupiti toksine i izbaciti ih napolje. Uzmite 3 pune kasike organske kafe I dodati 1 L vode, kuvati 3 minuta , zatim dinstati poklopljeno narednih 25 minuta. Procediti, dodati caj od kamilice do 1 L i ostaviti da se ohladi do temperature tela. Legnite na desnu stranu sa nogama savijenim prema sebi. Podignite kesu sa tecnoscu najvise do 50 cm i pustite tecnost u vase crevo. Pokusajte da zadrzite klizmu 12 minuta, najmanje 5min, najvise 15min. Potrebno je 5 klizmi dnevno, zadnju u 10 uvece mozete zameniti cajem od kamilice ako imate problema da zaspite. Prva dva dana mozete mesati kafu i caj od kamilice a takodje mozete smanjiti kolicinu tecnosti. Posle dva meseca, mozete smanjiti broj klizmi i zameniti neke od njih cajem od kamilice. Kako prirodnim putem izbaciti kamen iz zuci Dr Lai Ciu Nan Svi imamo kamenje u zuci. Jedino je razlika u tome koliko ih imamo, malo ili mnogo, i da li su veliki ili mali. Jedan od simptoma kamena u zuci jeste osecaj nadutosti posle obilatog obroka. Osecate se kao da niste u stanju da svarite hranu. Ako se stanje pogorsa, osecate bolove u predelu jetre. Ukoliko mislite da imate kamen u zuci, Ciu Nan nudi sledeci metod za prirodno izbacivanje kamena. Ovaj tretman je pogodan i za one koji imaju slabu jetru, jer je jetra povezana sa zucnom kesom. Rezim: Prvih 5 dana piti po 4 case soka od jabuke dnevno. Umesto toga mozete jesti 4 ili 5 jabuka dnevno, sta god vam vise prija. Jabukov sok smeksava kamen iz zuci. Tokom ovih prvih 5 dana jedite normalno. Sestog dana nemojte nista jesti niti piti posle 14h i nemojte vecerati. *U 6 popodne uzmite kasicicu Gorke soli (magnezijum sulfat) s casom tople vode (prva doza). *U 8 uvece ponovite to isto (druga doza). Magnezijum sulfat otvara zucne kanale. *U 10 uvece popijte pola solje maslinovog ulja (ili susamovog ulja) sa pola soljice sveze izcedjenog limunovog soka. Dobro promesajte i popijte. Ulje podmazuje kamenje kako bi im pomoglo da prodju. Cim popijete napitak,odmah legnite na leđa ili levi bok. Pokušajte da budete potpuno mirni barem 20 minuta i da ne ustajete u toku noci. *Sledeceg jutra ne pre 6:00, popijte trecu casu (dozu) gorke soli. Ako osetite mucninu sacekajte malo i onda pijte.

Vratite te se u krevet i lezite na levi bok, po potrebi posetiti wc. *Dva sata kasnije 8:00 Popijte cetvrtu casu ( zadnju dozu ) gorke soli, vratite se nazad u krevet. Posle jos 2 sata mozete jesti, počnite prvo sa laganom hranom. Treba jesti nemasnu hranu u danima terapije i pridržavati se tacnog tajminga i doze. DODATAK: 1 solja = 250 ml , 1 solje soka od limuna = otprilike 3 iscedjena limuna. Sledeceg dana primeticete zelene kamencice u stolici. „Obicno plutaju“. „Mnogi su izbacili po 40 ili 50, pa cak i 100 kamencica. Mnostvo.“ „Cak i ako nemate ni jedan od simptoma kamena u zuci, to ne znaci da ih nemate. Uvek je dobro procistiti se s vremena na vreme.“ Kako gledati u sunce: Gledati u sunce 1 puta na dan u toku prvog sata posle izlaska sunca ili u toku zadnjeg sata pre zalaska. Stanite uspravno, bosonogi na goloj zemlji (ako je moguce). Skinite naocare. Mozete treptati. Pocnite sa 10 sekundi i povecavajte 10 sekundi dnevno. Ako je oblacno, gledajte u sunce ali ne povecavajte vreme. Kada je hladno, gledajte kroz otvoren prozor. Ako ste bolesni, zamisljajte da svetlost sunca ide u problematicni deo tela. Budite zahvalni. Posle gledanja u sunce, protrljajte dlanove i drzite ih na ocima dok svetleci oblici ne nestanu. Posle ili pre gledanja u sunce, hodajte bosi 45 minuta (pozeljno). Kada dostignete 45 min gledanja u sunce, smanjujte vreme gledanja za 1 min dnevno dok ne dodjete do 15 min i ostanite tu 1 godinu. Ako zelite. Produzite do kraja zivota. *Suncajte se najmanje 1 sat dnevno (pozeljno nagi). *Drzite vodu na suncu u providnoj flasi nekoliko sati i pijte.. Dr Frederick’s Klenner vitamin C terapija: 1.Prva 24 sata uzimati na svaka 2 sata po 2 grama cistog vitamina C (ascorbic acid). Ukoliko se pojavi proliv, produziti na svaka 4 sata. Proliv je znak da ste dostigli dozu koja je maksimalna za vas I telo vise ne resorbuje vitamin C vec ga izbacuje. Proliv je bezbolan. 2. Narednih 48 sati uzimati po 2 grama vitamina C na 6 sati. Narednih 48 sati uzimati po 2 grama vitamina C na 12 sati. *Kod dece starije od 4 god. doza je duplo manja. *Deca do 4 godine ne mogu uzimati vece kolicine vitamina C oralno. Kod njih se vitamin C aplikuje intramuskularno. (injekcijama) *Vitamin C ne sme biti Calcium Ascorbat jer moze izazvati bubrezni kamenac. *Vitamin C moze biti u obliku Sodium Ascorbata ali je najbolji cisti ascorbic acid bez dodataka. U vodu sa kojom pijete vitamin, dodajte malo prirodnog soka od limuna ili pomorandze da bi ste pospesili absorpciju vestackog vitamina C.

ИРИНА МАРКОВИЋ: КО ЖЕЛИ ДА НАМ ДЕЦА УМИРУ ОД РАКА?! Постављено 18.02.2009 Поводом хапшења нашег еко-Тесле, Бранка Станчевића, као преваранта и надрилекара Ко жели да нам деца умиру од рака?! У свим новинама у протекле две недеље осванули су сензационалистички наслови о ветеринару-надрилекару Бранку Станчевићу и његовом сину месару Милошу, како су лечили оболеле од рака смешом пиљевине, камења и још којечега и за то стекли добит од невероватних 1.840.000 динара. Наводно, месо су наплаћивали 1000 динара по килограму, а цене целокупног третмана у штампи варирају од 50 до 350 евра. Трагом ове афере, која већ данима тресе српску јавност, дошли смо до сазнаља, која бацају сасвим другачије светло на овај случај. Бранко Станчевић, дипломирани ветеринар, је човек који се већ двадесет година бави озбиљним научно-истраживачким радом, а радио је годинама на Институту за ветерину, био шеф ветеринарске станице у Добановцима, 1993. године добио је златну медаљу с ликом Николе Тесле за проналазаштво АТН-а, антитоксичкког нутритијента. Тај супстрат, добијен сложеним, вишефазним, поступком мешања природних алумосиликата, зеолита и глине и обогаћен витаминима, незаменљивим аминокиселинама и масним киселинама природног порекла, у Заводу за интелектуалну својину водио се као патент број 49078. Да би се испитало дејство препарата, под окриљем Министарства за науку Републике Србије покренут је веома обиман и скуп пројекат под бројем 0439 БТР у а.д. „Бачка“ – Бачка Паланка, у коме су учествовали: Природноматематички факултет Нови Сад, Институт за хигијену и технологију меса Београд, Пољопривредни факултет Нови Сад, Медицински факултет Нови Сад, Медицински факултет Ниш. Циљ овог истраживања био је да се праћењем биохемијских, физиолошких и хистолошких параметара одреде ефекти АТН-а у исхрани свиња и живине. Добијени резултати на нивоу су епохалног и готово научне фантастике. Јетра, бубрези, слезина, пућа и панкреас животиња храњених АТН-ом су неупоредиво здравији, тако да се животиње које нису користиле АТН могу сматрати болесним. Проблем је једино у томе што ми једемо месо тих болесних животиња, пијемо воду и хранимо се поврћем с додатком осиромашеног уранијума, гомилом инвазивних, токсичних и канцерогених материја. Зато је сасвим логично што нам деца обољевају од рака и што је стопа смртности већа од стопе рађања. У месу коме је додаван АТН, садржај антибиотика, олова, кадмиума, живе, арсена, резидуа хербицида и пестицида је 0,00000. Резултат раван еколошком чуду! На основу обимних истраживања, развијен је АТН програм за радиоактивну деконтаминацију и заштиту од тешких метала, микотоксина, токсина, резидуа хербицида и пестицида, који су примарни канцерогени, а неки од њих имају циљно хематотоксично дејство. Али, несхватљиво је да овај препарат није ушао у програм стратешког опоравка целе нације. Још чуднија је чињеница да људи који управљају државом на прагу глади и социјалних немира, нису увидели да извозом овог препарата могу земљу

еколошки, здравствено-социјално и економски препородити. Или су увидели, али неће да дају проценат од потенцијално енормне зараде. Желе, по обичају, да приграбе цео профит за себе. А, можда за постојање АТН-а знају и неки други којима није у интересу да се Србија излечи и изађе из беде. На размишљање наводи и то што Русија није реаговала на процену и препоруку АТН-а од стране сопственог угледног академика, Проф. Др. Тихомира Вребалова. На основу представљене документације, анализа, табела и извештаја најеминентнијих и овлашћених државних институција и института, микро и макро огледа, као и вишегодишње практичне примене на фармама, Проф.Др. Вребалов дао је позитивно мишљење и препоруку за коришћење супстрата АТН, као додатка сточној храни, који сточарску, живинарску и уопште пољопривредну производњу чини здравствено безбедном и економичном, јер уједно штити животну средину и здравље људи. То је супериорна храна новог милениума испред старе органске, нове хемијски третиране и најновије генетски модификоване хране. „Производи добијени од таквих сировина спадају у ред високо вредне здраве хране, екстра класе, каквих нема нико у свету“, речи су професора Вребалова. Међутим, проналазач овог еко-чуда, Бранко Станчевић, приведен је у истражни затвор заједно са својим сином Милошем, месаром, и Слободанком Јанковић, која је у зубарској ординацији свога супруга пацијентима оболелим од рака на биорезонантном апарату констатовала излечење. Све ово могло би да прође као само још једна у низу афера наших морално посрнулих здравствених и научних радника, да се нису појавили веома убедљиви горе наведени контрааргументи, који су отворили многобројна озбиљна питања, а пре свега: Коме је у интересу да Бранко Станчевић буде у затвору, јер тиме се посредно угрожава опстанак људи и животне средине? Да ли ћемо бити сведоци једне од највећих крађа интелектуалне својине? Да ли ће бити случајност ако се ускоро појаве програми детокс хране у спрези неког економског олигарха с неким из наше Владе? Уз све ове недоумице неизоставно треба додати и исказе оних којима је Станчевићев препарат променио живот: „... Лично познајем Бранка и знам да није богат човек, ако је добио толики новац као што се пише по новинама, како то да не живи на високој нози, већ скромно као сви обични људи. Користим АТН више од 10 година и на основу лићног искуства могу да кажем да ми је Бранко помогао када су ми се лекари смејали док сам им описивала своје симптоме. Никада ми није узео новац и био је уз мене када ми је било најтеже. Пакет АТН -а траје месецима тако да је немогуће да лечење од 6 месеци кошта 20 хиљада евра... ...Још нешто, Бранко Станчевић и комплетна његова породица користи АТН. Сумњам да би угрозио животе своје деце, укључујући и Милоша који је такође ухапшен“. (Снежана Благојевић) „Драги грађани, Бранка Станчевића и његову породицу познајем 15 година и исто толико моја петочлана породица и ја користимо АТН препарат. ...сада поред четворо одраслих људи АТН препарат користи и беба од 6 месеци. Толико о квалитету... Наиме, пре 15 година када смо почели да конзумирамо АТН препарат имали смо веома слаб имуни систем, али временом имунитет нам се подигао на завидан ниво. Чак се може рећи да смо и болести типа прехладе, упале грла, синуса, итд., свели на минимум. Исто бих напоменула да поред

самог АТН препарата користимо искључиво храну која је под већ наведеним препаратом. Ово што се догодило је брука и срамота ове државе! Зар је могуће да све што је добро и здраво наилази на отпор. Наравно да сматрам да је ово масло неке веће производње/организације, која се бори за лиценцу, или сертификат...и ово је само лакши пут до њиховог успеха. Подмићивање људи да говоре лажи је данас свакодневница, јер постоје људи који немају пара за хлеб и ово им је начин преживљавања! Сви људи који познају Бранка и Милоша знају да су они једни изузетно паметни, добри и поштени људи, и да им је ово намештаљка. Надам се да ће се ова забуна брзо завршити и разоткрити права истина“. (Ивана Недић) „Читајући ове оптужбе на рачун Бранка, не могу а да не дам свој коментар, јер се грозим ових гнусних оптужби. Наиме, моја породица и ја, корисници смо АТН-а преко 7 година, а 3 године користимо само храну из програма АТН. Из својих личних и искустава чланова моје породице, могу да кажем да је све што Бранко говори о позитивном дејству својих препарата апсолутно истина. Наравно, људска свест још није спремна за такав генијалан изум. Штета! Наши здравствени картони најбољи су показатељи нашег здравственог стања након употребе АТН-а. Могу само да кажем да моја деца нису била чак ни прехлађена у последњих неколико година. У породици имамо и пример карцинома, срчаног оболења, као и црвеног ветра који су побеђени АТН-ом. Након свих тих лажних оптужби, бојим се да ми, који користимо ове производе, можемо остати без тога“. (Жељко Вукелић) Ovog coveka sam upoznao pre 7-8 godina, sve je tacno sto Irena pise, isao sam u selo kod Panceva gde su ljudi bolovali od raka masovno posle bombardovanja, u kucu gde su ljudi bukvalno rekli da su izleceni od raka, a umrlo im je prethodno 9 clanova porodice. U stajama nije bilo smrada, svinjska balega se jedva osecala. Jos su okrecili kucu sa farbom sa malo smese u njoj, vazduh unutra biio je neverovatan. Trebalo bi pokrenuti ljude sa se ovaj covek pusti. Бранко Станчевић и његов чудотворни препарат на бази зеолита „АТН“ 17. фебруар 2011. — Небојша Као што сам у јучерашњем тексту најавио, данас настављам тему о чудотворном минералу зеолиту, са освртом на изумитеља револуционарног препарата на бази зеолита, АТН-а, Бранка Станчевића, у коме осим зеолита има и додатака природних алумосиликата, глине, витамина, природних аминокиселина и масних киселина. У доле приложеном тексту Ирине Марковић можете у пратећој документацији да видите све феноменалне резултате примене АТН-а. Да поновим још једном, Бранко Станчевић је 1993. године добио златну медаљу с ликом Николе Тесле за проналазаштво АТН-а, антитоксичког нутритијента кога је Бранко патентирао и заштитио као своју интелектуалну својину. АТН је подржао и руски академик Тихомир Вербалов. Да поновим битне ствари из прошлог текста о којима се наводи да зеолит има спасоносна дејства по човека, животиње и природну средину. Он неутралише, везујући за себе, многобројне токсичне материје и тешке метале попут олова,

кадмијума, стронцијума, живе, кобалта, хрома, затим митотоксине, то су оловни продукти гљивица у храни илити плеснива храна. Затим, користи се у детоксикацији војника НАТО пакта од радијацијског зрачења свуда где НАТО алијанса врши „хуманитарне“ интервенције. Из Ирининог текста види се да је на бази АТН-а развијен програм за радиоактивну деконтаминацију, тако да би се Србија могла очистити од осиромашеnог уранијума којег су НАТО бомбардери разасули по Србији, кршећи тиме све међународне конвенције о ратовању, починивши злочин екоцида и тихог геноцида над грађанима Србије који све више умиру од малигних и канцерогених обољења. Овде се може прочитати дејство осиромашемог уранијума у смислу оштећења на генетском матрјалу! И уместо да се започне чишћење Србије од осиромашеног уранијума, све је препуштено на милост и немилост наших похлепних и грамзивих политичарав који раде на „проценат“. Јасно да је АТН дао феноменалне резултате код детоксикације меса од антибиотика, олова, кадмиума, живе, арсена, затим… бубрези, јетра слезина, плућа и панкреас животиња које су храњене АТН-ом били су неупоредиво здравији од тих истих органа код живовиња које нису користиле АТН. Међутим, изгледа да је Бранко својим чудотворним препаратом засметао неким центрима моћи, па су га ухапсили, заједно са његови сином Милошем и Слободанком Јанковић, под оптужбом да су надрилекари који су се богатили јер су „лечили“ од малигних обољења. Да је то намештена игра можете се уверити читајући и изјаве људи којима је Бранков АТН веома много помогао у јачању имуног система и здравственог стања, као и члановима њихове породице. Из њихових изјава се такође види да цела Бранкова породица, укључујући и њега, користи АТН, тако да сумњам би неко толико био луд, да користи нешто што је штетно по уздравље и тако угрози свој, и живот своје фамилије. Видећемо шта ће се дешавати са Бранком и његовим АТН-ом, али је очигледно да је овај генијални човек и мученик прекопотребан Србији, за препород пољопривреде, екологије, детоксикације од разних отрова, а ето, и људи говоре да им АТН помаже. Види се да је Бранково знање огромно у примени зеолита, он је пионир у томе, препарат му је атестиран и доказано успешан, прошавши све потребне тестове. Све у свему дође се до закључка да су увек овакви генијалци кочени од похлепних и грамзивих политичара на власти, који су гледали само свој интерес, свој „бизнис“, „проценат“, а не интерес грађана и српског народа. Надајмо се само да ће Бранко издржати све недаће кроз које пролази и да ћемо дочекати дан када ће се његово знање искористити за добробит свих нас: природе, животиња, људи. Зеолит: Чаробни камен живота! Овај чланак којег сам скинуо са сајта града Крушевца говори сам за себе, износи прегршт детаља о благодатности зеолита које износи житељ села Игрош, надомак града Бруса, Добривоје Бојовић Жути. Лишава људе и животиње гљивичних обољења. Лечи воду, земљу, биљке, кад се воће, поврће, житарице поспу зеолитом приликом садње и сетве, дају много веће приносе. Као природан минерал, зеолит је добар за очување зимнице приликом складиштења. Ако се

зуби перу овим природним минералом, зеолит скида каријес и лечи од упале десни. Код човека лечи гљивична обољења, псоријазу, акне и друге кожне болести. Ако се врхом језика узме мало зеолита, одмах нестаје пролив! Куће и штале које се граде од зеолита упијају влагу, тако да нема појаве буђи, а такође су заштићене од радијације. Заиста, али заиста… зеолит је дар Богова, а Србија је веома богата њим, и просто би био грех не искористити тај дар за добробит људи, животиња, воде, земље, природе…! Прочитајте следеће… Извор: Крушевац-град Рудник чаробног камена живота - Кад би наши институти производили лекове на бази зеолита и пуштали у продају, лечио би се овај наш болесни народ – каже Добривоје Бојовић Жути. Зашто мало знамо о зеолиту?. Људи причају да се воће и поврће, кад се поспе зеолитом, у 95 одсто сачува од гљивичних обољења и трулења. Купи гљивична оболења и на кожи људи и животиња. У штали као у апотеци. И код нас је на бази зеолита почео да се издаје лек за третирање разних болести, попут карцинома коже, тумора јајника и грлића материце. Почела експлоатација зеолита у Игрош-Калифорнији У питомини села Игрош, а зову га Игрош-Калифорнија, које се простире на око 8,5 квадратних километара на источним обронцима Копаоника забелео се рудник. Почела је експлоатација зеолита, који лечи и земљу, и воду, и биљке, и људе и животиње, а штити и од радијације. Камен нешто тврђи од креде, лако се дроби у комаде и ситни за различите намене, до прашине. Готово цело село лежи на зеолиту, па је отуда овде вегетација бујнија , а приноси житарица, воћа и поврћа бољи него у другим местима у окружењу. Више неупућених људи у селу су несвесно овим каменом зидали куће и штале, али се у њима, кажу, лепше осећају. Кад су чули о зеолиту, сазнали су да је то због тога. Зеолит упија влагу, па у овим објектима нигде нема буђи, а људи су, као и биљке и животиње заштићени од радијације. “ Мени је много жао што наш народ и наша држава Србија веома мало знају о зеолиту, а свако домаћинство, било у граду или на селу треба да има зеолит. Не зову га без разлога Грци каменом живота, а Јапанци – чаробни камен. Руси су најдаље отишли у испитивању зеолита, па су издали књигу са 1.500 препарата и лекова на бази зеолита. Ја вам о зеолиту могу да причам пуна два дана“ - каже мештанин и један од сувласника Рудника у атару села Видојевићи, Добривоје Бојовић Жути. Већ је четрнаеста година од како се Геоинститут из Београда, „Мраморак“ и „Зео-коп“ из Бруса баве истраживањем зеолита у селу Игрошу. Према

проценама стручњака, овде га има толико да би могао да се експлоатише читавих 150 година, а можда и више. (Зеолит у Гранулама) „Узео сам тако, једном, прегршт зеолита и сипао у корен крушке виљемовке. Обична садница болује некад и по три године док ластари израсту, а са зеолитом ластари су и по три метра као одједном израсли. То је невероватно.“ - Пољопривреда без зеолита не може да се замисли, нарочито повртарство, садња кукуруза, пшенице и свих других житарица, поврћа и биљака свих врста. Ако приликом садње ставите зеолит у корен биљке, било које, видећете како то расте. Читао сам књигу о зеолиту, па се једне године ја и супруга Јула одлучисмо да засадимо паприку. Рекли смо да пробамо, па ако се осуши, нећемо никоме да причамо. Умочили смо корење паприке у воду па у самлевени зеолит и засадили. Кад сам сазрелу паприку однео у град на пијацу сви су се чудили и крститли колика је била. Узео сам тако, једном, прегршт зеолита и сипао у корен крушке виљемовке. Обична садница болује некад и по три године док ластари израсту, а са зеолитом ластари су и по три метра као ођедном израсли. То је невероватно. Син ми је држао краве. Прочитао сам да зеолит купи непријатне мирисе у штали, у живинарницима, приликом пушења дувана, у тоалетима, фрижидерима и тако даље. Пробао сам. Ушао сам у шталу, а пошто је зеолит еколошки чиста руда, по кравама и по штали бацио сам једно пет- шест шака самлевеног зеолита. После пет-десет минута, улазио сам у шталу као у апотеку – прича Добривоје Бојовић Жути. Каже да зеолит ништа мање није препоручљив у ципелама, патикама и другој обући, јер отклања све неугодне мирисе, а међу прстима лечи гљивична оболења. - Прочитао сам литературу медицинских стручњака и лично испробао и уверио се да зеолит купи гљивична оболења на кожи људи, животиња и биљака. Ако узмете прах зеолита, кад се највише осећа сврабеж ногу и неугодни мирис, не требате да перете ноге већ два-три пута метнете у чарапу и ви сте излечени. Правили су људи овде пут, свима сам давао зеолит да сипају у одећу и они су одушевљени – прича Добривоје Бојовић Жути. Он каже да већ три године пере зубе зеолитом, уверио се да скида каријес и лечи запаљење десни и кварне зубе. (Зеолит-kристал) „Готово цело село лежи на зеолиту, па је отуда овде вегетација бујнија , а приноси житарица, воћа и поврћа бољи него у другим местима у окружењу. Више неупућених људи у селу су несвесно овим каменом зидали куће и штале, али се у њима, кажу, лепше осећају. Кад су чули о зеолиту, сазнали су да је то због тога. Зеолит упија влагу, па у овим објектима нигде нема буђи, а људи су, као и биљке и животиње заштићени од радијације.“ Делио је он, каже, људима зеолит за лечење гљивичног оболења псоријазе, акни на лицу и других кожних оболења. Посебну примену, према кубанском рецепту, зеолит има ако се помеша са леком који је пацијенту прописао лекар. Зеолит у Игрошу нашао је велику примену у спремању зимнице, посебно на очувању кромпира, јабука, крушака и другог воћа приликом складиштења. Људи причају да се воће и поврће, кад се поспе зеолитом, у 95 одсто сачува од гљивичних обољења и трулења. Игрошани кажу да зеолит штити и од

племењаче, па би далеко боље и паметније било да се воће и поврће, уместо пестицидима, прска зеолитом. Пластеници су највећи потрошачи зеолита, а његово главно својство је што држи влагу у корену биљке. Посебно се препоручује на песковитим, киселим и хемикалијама затрованим земљиштима. - Ја сам се прекрстио кад сам у часопису ,,Биље и здравље” прочитао шта су примаријус др специјалиста медицине Јелисавета Кунусић и докторка Ивана Џамић казале о зеолиту и о томе шта се све њиме лечи. Показивао сам чланак и лекарима, а лечим се и ја од Хочкинове болести, синдрома америчких војника и бомбардовања. И код нас је на бази зеолита почео да се издаје лек који се зове „Мегамин“ за лечења разних болести: карцинома коже, тумора јајника и грлића материце, груди, простате, јетре, слезине, танког и дебелог црева, плућа, костију, бешике, језика, штитасте жлезде и тако даље. Стабилизује и поправља циркулацију крви, притисак венски, отоке, хемаролиде, проширене капиларе. Кад би наши институти производили лекове на бази зеолита и пустали у продају, лечио би се овај наш болесни народ. Сузе ми потеку кад у болници видим младе људе, а кад би научна институција доказала ово што људи пишу, онда не би скупоцене лекове набављали из иностранства – прича Бојовић. зеолит (клиноптилолит) „Ја сам прах зеолита помешао са концентратом и дао ћуркама које су имале пролив и одушевио сам се како је то брзо нестало. Примера је много. Сејао сам кукуруз са зеолитом и уверио се да је никло свако зрно – каже Добривоје“ …. „Ја сам се прекрстио кад сам у часопису ,,Биље и здравље” прочитао шта су примаријус др специјалиста медицине Јелисавета Кунусић и докторка Ивана Џамић казале о зеолиту и о томе шта се све њиме лечи. Показивао сам чланак и лекарима, а лечим се и ја од Хочкинове болести, синдрома америчких војника и бомбардовања…“ Причао би он о зеолиту још два дана. Руси су Чернобиљ прекрили зеолитом, а Енглези Темзино корито, а ми и даље кубуримо са загађеним рекама и околином. - Ако се језиком узме прах зеолита, али само мало, онда код људи и животиња одмах престаје пролив. То смо дефинитивно испрбали, али људи, кад га употребљавају, морају грумен зеолита најпре да испечу добро у рерни да би се одстранио неки евентуално упијени бацил, па се потом саструже ножем и тај прах на језику сто посто зауставља пролив – каже Добривоје. Он упозорава на опрезност, јер не сме у организам да се убацује много зеолита, већ само мало, на врху језика како не би дошло до дехидрације – зеолит би покупио сву течност па би и живот човеку у том случају био угрожен. - Ја сам прах зеолита помешао са концентратом и дао ћуркама које су имале пролив и одушевио сам се како је то брзо нестало. Примера је много. Сејао сам кукуруз са зеолитом и уверио се да је никло свако зрно – каже Добривоје. О експлоатацији руде зеолита, вађења, млевења и паковања у Руднику „Видојевићи“ брине Јеротије Стевановић, власник предузећа „Зео-коп“ Д.О.О из Бруса, а 50 посто је и власник Рудника зеолита. У власништву Геоиснититута је 30 посто, а 20 посто је „Мраморак“ из Бруса.

Добривоје Бојовић Жути: „Готово цело село лежи на зеолиту, па је отуда овде вегетација бујнија , а приноси житарица, воћа и поврћа бољи него у другим местима у окружењу. Више неупућених људи у селу су несвесно овим каменом зидали куће и штале, али се у њима, кажу, лепше осећају. Кад су чули о зеолиту, сазнали су да је то због тога. Зеолит упија влагу, па у овим објектима нигде нема буђи, а људи су, као и биљке и животиње заштићени од радијације.“ Посао је кренуо, а на лагеру имају паковања од 25 кила до џака у врећи, завинско од наручиоца. Гренулације се крећу од 0, до 1 милиметар, 1-2, 2-4 и 4-7 милиметара, као и од 0 до 32 милиметра, у облику песка које иде за побољшање земљишта које је затровано хемикалијама. - Од власника имања у Игрошу до сада смо откупили десет хектара земљишта. Људима смо платили колико су тражили. Зеолит вадимо и лагерујемо га. Људи га траже, а за поправку затрованог земљишта тренутно имамо хиљаду и по тона. Самлевени и спаковани зеолит, који смо досад продавали ишао је од 20 до 30 динара по килограму, плус ПДВ. Цена само извађеном, а не смалевеном зеолиту креће се од 11 до 12 динара. За сада, за зеолит се највише интересују пољопривредници – каже Јеротије Стевановић. Можда је зеолит учинио да је Игрош једино село у Бруској општини где је наталитет позитиван. Овде, у 175 домаћинстава живи око 800 становника, од којих је највише младих људи. Радојица Барјактаревић ******** Ево још једног корисног текста о зеолиту, са неким новим подацима, а један од њих је и тај, да особе које узимају лекове, требају правити размак измеће узимања лекова и зеолита. У једном другом тексту, прочитао сам да особе које узимају лекове, требају узимати зеолит 6 сати пре, или после узимања лекова, да им зеолит не би поништио дејство лекова. Извор» Аутор: Др. Весна Михајловић ШТА ЈЕ ЗЕОЛИТ? Зеолит је најефикасније средство за превенцију дејства слободних радикала и за неутрализацију њиховог деловања, најјачи антиоксидант и стимуланс имуног система Савремени начин живота, исхрана, стрес, загађење, зрачење узрок су најезде слободних радикала. Свакодневно на десетине хиљада слободних радикала напада наш организам. Слободни радикали су нестабилни молекули који лако реагују са другим једињењима у својој околини. Опасни су јер нарушавају равнотежу узимајући електроне других молекула. Тада од стабилних молекула стварају слободне радикале, а здрава ћелија се оштећује. У ћелији која је нападнута слободним радикалима долази до различитих промена – нарушава се структура протеина, оштећује се ДНК, долази до кидања ланца и до смрти

ћелије. Сви ови поремећаји унутар ћелије доводе до настанка разних болести – тумора, болести срца и крвних судова, болести јетре, шећера, аутоимуних болести. У борби против слободних радикала користе се антиоксиданти. Антиоксиданти имају своје стабилизаторе. Они предају електрон слободним радикалима и при томе га стабилизују, спречавајући даља оштећења. Због тога би свакодневно требало узимати антиоксиданте, путем исхране или дијететских суплемената. Врсте зеолита Зеолити су силикатни минерали, по саставу су алуминијумско-натријумски или алуминијумско-калцијумски силикати. Налазе се у вулканским стенама, стенама које су настале таложењем гасова и паре у океанима. Јављају се као влакнасти, лиснати и кристални зеолити. У природи постоји више од 200 врста. Најчистији и најефикаснији је кристални – клиноптилолит који се користи за хуману употребу. Овај минерал је нешкодљив, што је доказано хемијским и токсиколошким анализама. У нашој земљи зеолит се налази у подножју Копаоника и на Косову. У природи овај минерал је неактиван. Он се активира тек процесом техничке обраде. Механичка активација је технолошки поступак механичке обраде материјала при чему се материје уситњавају до величине микрона, тј. кретањем једне честице по површини друге у динамичким условима, долази до оштећења површине честице и слоја који се налази непосредно испод ње, а затим долази до кидања веза, што узрокује уситњавање честице. При том се повећава слободна површина честице, појачава им се адсорпциона вредност, способност јонске измене и капацитет. Овим поступком се мењају физичко-хемијска својства зеолита, али не и хемијски састав. Микрони зеолита у ћелију уносе хранљиве састојке, а из ње односе распадне продукте метаболизма. У ћелији отпуштају слободну воду која се налази унутар кристалне решетке, па самим тим побољшавају мембрански потенцијал и његову непропустљивост за штетне материје, при чему се регулише ацидобазни потенцијал. Примена у медицини Осим чистог зеолита, постоје производи који у себи садрже комбинацију зеолита и других антиоксиданата, као што су зелени чај, витамин Ц, нони, спирулина. У овим комбинацијама зеолит се користи као носач и олакшава пролазак антиоксиданата до ћелије. Зеолит није лек, већ дијететски суплемент који има доказана лековита својства. Различита испитивања у Аустрији и Немачкој доказала су примену зеолита у медицини, ветерини и прехрамбеној индустрији. Зеолит има адсорпциону способност. У организму везује метале, токсине, лекове, па треба бити обазрив приликом његове употребе. Размак између употребе зеолита и других лекова или витамина треба да буде што већи да не би дошло до поништавања ефекта лека. Како делује на организам Честице зеолита доспевају до танког црева где продиру у лимфоидно ткиво, одакле долазе у контакт са имуним системом и мењају га. Доказано је да може да активира или деактивира Т и Д лимфоците. Насупрот томе, код аутоимуних

болести зеолит се везује за Т-лимфоците, које препознаје као антигене. То доводи до изразито јаке имунолошке реакције, при чему долази до разарања Тлимфоцита. Што се тиче слободних радикала, на месту оштећења ћелије, зеолит јонском изменом доводи магнезијум, калцијум и друге минерале од којих је саграђен, чиме спречава даље оштећење ћелије. Испитивања су доказала и антитуморски ефекат. Познато је да протеин киназа доводи до разарања ДНК молекула, до мутације гена и стварања малигних ћелија. Зеолит препознаје протеин киназу, инхибира је, спречавајући даље стварање малигних ћелија. Повољно утиче и на кожне болести, дерматитис, псоријазу, себореју, херпес. С обзиром на то да је употреба зеолита у свету почела још седамдесетих година прошлог века, нема сумње да ће зеолит у будућности бити један од водећих препарата које треба узимати у току саме болести, али и за превенцију и побољшање имуног система код здравих особа. Лековито дејство Зеолит побољшава опште здравље и имунитет, уклања умор, сузбија и смањује раст тумора уз бољу подношљивост зрачне и хемиотерапије, регулише ниво шећера и масноће у крви, спречава развој артериосклерозе, регулише повишен крвни притисак, спречава компликације дијабетеса, доводи до губитка мучнине, надутости код запаљења и цирозе јетре, делује гастропротективно, смањује бол, укоченост и побољшава покретљивост зглобова, повољно утиче на квалитет и влажност коже и елиминише гљивична обољења коже. Др Александар Дрљачић: Зеолит – замка за токсине Извор: Треће Око Пише Споменка Милић Читаоци „Трећег ока” већ одавно знају шта је то зеолит. Међутим, информације које смо добили од доктора наука Александра Дрљачића, доктора ветеринарске медицине, разјасниће још много тога. Др Дрљачић је запослен на Ветеринарском специјалистичком институту у Шапцу, а за „чаробни минерал” почео је да се интересује много пре него што је то постало „модерно”, да би последњих десетак година постао и стручни сарадник београдске фирме „Бонавиа”, која се бави увозом, прерадом и дистрибуцијом зеолита. Почело је у Чернобилу За овај минерал наш саговорник је чуо још крајем 90-тих, када је зеолитом изолован реактор у Чернобилу, а даван је и људима који су директно озрачени. А право интересовање дошло је средином 1990-тих, када је Дрљачић, као млад ветеринар, почео да ради на фарми свиња: -Извесна количина зеолита донета је на фарму у експерименталне сврхе. Испочетка је то било „камење” које је везивало амонијак и тако уклањало непријатне мирисе, међутим, примећено је да млевени зеолит испољава позитивне ефекте на на здравље животиња, али и на производне резултате. На који начин се испољавао овај позитиван ефекат?

-Пре свега, то се односило на везивање микотоксина у храни за свиње. Међутим, мој ментор, професор Милан Балтић и ја почели смо да размишљамо какав би ефекат зеолит могао да има на нуспродукте метаболизма који се налазе у дигестивном тракту свиња. Ти нуспродукти доводе до појаве „полног мириса”, због чега месо није таквог укуса и мириса да се може конзумирати. Проблем је био у томе што, када се мушке и женске свиње држе заједно, долази до сексуалног побуђивања и лучења хормона. Због тога се мужјаци у врло раном узрасту кастрирају, што опет доводи до промене односа месо-маст (код оваквих свиња више је масти, јер је тестостерон тај који утиче на повећање мишићне масе, а код кастриране свиње нема овог хормона). Опет – ако се мужјак не кастрира – меса има више, али је нејестиво. -Естроген (код женки) и тестостерон (код мужјака) имају свој метаболички пут, и њихови продукти распадања у дебелом цреву доводе до повећања концентрације индола и скатола у месу. Зато су рађени огледи: животињама је у храну додаван зеолит, и испоставило се да је, чак и када се мужјаци и женке држе заједно – месо употребљиво и бољег квалитета. На овај начин месо је квалитетније и стога што се животиње не излажу стресу због кастрације. А стрес утиче на структуру меса, појављује се вишак воде и још неке промене, па је његова употреба ограничена на само одређене производе. Логично је било да се постави питање да ли би зеолит имао позитивно дејство и на људе – јер је познато да за себе везује различите токсине. Стога је др Дрљачић, са још неколико пријатеља, почео да и сам користи овај минерал. -Када су 1994-1995. постали доступни научни радови на Интернету, подаци су били приступачнији, а већ су рађени огледи у свету у вези са позитивним ефектом зеолита на људско здравље. Али – на који начин заправо овај минерал делује? Сви знамо да он некако везује токсине, тешке метале, омета бактерије и вирусе, али – како? -Зеолит је по хемијском саставу алумосиликат, а активна компонента у њему је клиноптилолит, и његова концентрација у зеолиту показује његову активност. Међутим, то није прост алумосиликат, већ се у његовој решеткастој структури налазе и везани катјони – пре свега калијум, калцијум и магнезијум. У контакту са потенцијално штетним супстанцама, које такође спадају у катјоне, клиноптилолит „отпушта” из своје решетке безопасне катјоне калијума, калцијума или магнезијума, а на њихово место долази штетна материја. На овај начин, инкорпориран у решетку – токсин је „заробљен”, и организам га природним путем избацује. А на бактерије и вирусе делује тако што везује токсичне материје које су продукти болести, а тиме спречава наредну генерацију микрорганизама да се „храни”. Иначе, када вирус или бактерија нападну, организам губи способност да обавља детоксикацију нуспродуката деловања микроорганизама и тако болест напредује. Ако се токсичне материје вежу – оне неће из дигестивног тракта прећи у крв. Не заробљава витамине

Од способности да замени катјоне своје решетке оним другим, токсичним, зависи квалитет зеолита. Ова особина назива се катјонском изменом и што је она већа – зеолит је бољи. Причало се да зеолит може помоћи у превенцији тумора. На који начин се то одвија? -Примећено је да код појединих особа оболелих од карцинома, а које су користиле зеолит, долази до побољшања здравственог стања. Иначе, код оболелих особа настаје поремећај у синтези ДНК и онда се ћелија не дели како треба. Она губи способност да препозна када дође до њеног оштећења, када би, под нормалним околностима, требало да дође до апоптозе (самоубиства) ћелије. Међутим, у случају тумора, ћелија се не уништи, већ иде у даљу деобу и тако долази до бујања ћелија тумора. Начин деолвања зеолита до сада није тачно познат. Доктор Дрљачић напомиње да многи страхују да би зеолит, ако га узимају, могао да веже и витамине и потребне минерале. Међутим, како објашњава, овај страх је неоправдан. Зеолит који се узима у препорученим количинама не изазива хиповитаминозу или деминерализацију организма. Препоручује се да се конзумира термички обрађен зеолит који је ситне, микронске гранулације. Обично се каже да је такав „активнији”, а од Александра Дрљачића сазнајемо и – зашто. -Деловањем високе температуре неутралишу се све штетне материје које се могу наћи у рудама. Пре свега, може доћи до контаминације бактеријама, плеснима итд. (зеолит их, ипак, само у одређеној мери може неутралисати), а термичка обрада уклања ту опасност. Други разлог је што се тиме снижава садржај влаге на један посто и повећава се способност зеолита да везује воду, али и штетне материје. А смањење величине честица омогућава зеолиту да јаче делује – што је честица мања – већа је способност везивања штетне материје. Иначе, др Дрљачић је раније користио зеолит из Врањске Бање који је, како каже, најквалитетнији код нас. Међутим, сматра да је квалитет домаћег зеолита на осталим налазиштима у Србији прилично променљив. – Често је присутан калцијум-карбонат, који може имати повећану радиоактивност (зеолит који садржи више калцијум-карбоната – бељи је). Пожељније је да има више калијума и магнезијума. Код нас постоји више налазишта: Сланци, код Београда, на Фрушкој гори (где се не експлоатише, јер је то територија Националног парка), код Копаоника… Међутим, проблем је што је концентрација клиноптилолита у нашим лежиштима променљива. Од домаћих, сматрам да је и даље најбољи онај из Врањске Бање… Може и за – локомотиву! Зеолит се користи на још много начина, рецимо – у повртарству и виноградарству, због своје особине да везује воду. Ако је у спољној средини више влаге, зеолит је везује за себе, а када дође сушни период – ту воду отпушта. На тај начин првенствено се користи у расадничкој производњи и

производњи грожђа, тако што се ставља испод сваког чокота и одржава оптималну количину влаге. Користи се у грађевинарству (као састојак цемента) и у машинској индустрији (рецимо – грануле зеолита стављају се у кочнице локомотива – да би везивале влагу). Због особине да везује влагу и непријатне мирисе, у гипсаним плочама које се уграђују у кухиње често се налази два посто зеолита. ***************** Зеолит: Чудотворни минерал, спас за људе, спас за пољопривреду, спас од зрачења, спас за Србију! Од данас започињем тему о чудесном минералу зеолиту којег Србија има у изобиљу. Зеолит има спасоносна дејства по човека, животиње и природну средину. Он неутралише, везујући за себе, многобројне токсичне материје и тешке метале попут олова, кадмијума, стронцијума, живе, кобалта, хрома, затим митотоксине, то су оловни продукти гљивица у храни илити плеснива храна, и много тога још. Што је најбитније, на бази зеолита, Институт за нуклеарну технологију и минерологију у Београду пронашао је да кажемо „лек“ са којим се скоро сто посто Србија може очистити од осиромашеног уранијума, од последица НАТО бомбардовања! Али просто је невероватно да се стало са применом тог производа и планом чишчења Србије од осиромашеног уранијума, јер као што се зна, АЛИ СЕ ЈАВНО У МЕДИЈИМА УПОРНО ЋУТИ (!), малигна и канцерогена оболења после НАТО бомбардовања су у наглом порасту! Јунак-мученик приче о зеолиту је генијалац Бранко Станчевић који је 1993. године добио златну медаљу с ликом Николе Тесле за проналазаштво АТН-а, антитоксичког нутритијента. АТН је природни производ, у коме је главни састојак зеолит, прошао је све атесте, научна испитивања и провере, подржао га је и руски академик Тихомир Вребалов. Бранко га је патентирао у заводу за интелектуалну својину. Међутим, прошле године, Бранко је ухапшен под оптужбом да је наводно надри лекар који малте не храном за стоку лечи људе, узима им паре и богати се. О томе ће бити више речи у сутрашњем чланку, где ће се видети да му је намештена игра, јер је АТН изгледа многим „великим играчима“ замрсио планове. Биће и изјаве људи који су лично познавали Бранка и користили његов АТН са великим успехом по њихово здравње и имунитет. Уосталом, Бранко и цела његова породица користила је АТН, а наравно да нико није луд да угрози свој и живот својих најмилијих. Проучио сам ово са зеолитом пре него што сам решио да започнем ову тему, моје дубоко уверење је да сви ми грађани, када се упознамо са свим спасоносним својствима зеолита по затровану природу и храну разним токсинима и зрачењима, требамо наћи начина да помогнемо Брнку и његовом АТН-у, ради свих нас. А сада следи један текст… Извор: Таблоид Српске власти обуставиле опоравак рударства и експлоатацију зеолита

Лек за Нато трупе Србија лежи на пола милиона тона чаробног минерала, колико се произведе у свету годишње. Александар Поповић, бивши министар Коштуничине владе, урадио је студију о зеолиту, али је нова власт тај пројекат потпуно занемарила. Док свет дрма ера минерала са чаробним својствима, наше тржиште преплавили су мешетари, надрилекари и препарати из суседства сумњивих квалитета. Жика Ракоњац У пролеће 2003. године објављена је сензационална вест да Србија лежи на минералима зеолита. Највећи басени овог рудног богатства налазе се у околини Врања, на падинама Копаоника, Фрушке горе…Само село Игрош, смештено међу брдима Јеленак и Трновачка чука, надомак Бруса, има пола милиона тона овог минерала, колико се произведе на целој планети годишње. У овом тренутку Србија не користи довољно свој рударски потенцијал, заради једва 1,3 милијарде долара, а актуелна власт ништа не ради на експлатацији зеолита, иако његова прерада не захтева велика новчана улагања, јер обрада те руде функционише скоро попут каменолома. Наше тржиште је, са друге стране, преплављено препаратима из иностранства, претежно из Хрватске, Аустрије и Немачке, држава које уопште немају овај дар природе. Да зло буде још горе, њихове компаније зеолит увозе из Србије као сировину, а онда га прерађеног у малим и скупим паковањима пласирају на наше тржиште као свој аутентичан производ. Схватајући да зеолит није само сензационално откриће већ и добра шанса да се лепо заради, бивши министар из Коштуничине владе Александар Поповић наручио је Студију о рударској индустрији Србије која је показала да се ресурси зеолита не користе довољно. Отварање таквих рудника коштало би око 100 милиона евра, али би приходи у наредних пет до десет година могли да достигну четири милијарде долара. Један од основних циљева био је да до 2018. године рударски сектор достигне учешће од 10 одсто у друштвеном производу Србије, али је тај пројекат одбачен, иако је за њега потрошено милион евра. Поповићеве планове подржала је влада Јапана и јапанска Агенција за међународну сарадњу (ЈИЦА) у оквиру мастер плана са идејом да се српско рударство врати у живот. Зашто је Србија одустала од таквог пројекта за сада нема рационалног објашњења? Експлатација зеолита је врло уносан бизнис у који многе велике светске компаније виде своју шансу, а српска администрација је спремна на сваку врсту услуге за ситне паре. На наше тржиште су већ присутне стране компаније, углавном из Хрватске и Немачке, па се најновија дешавања везују као директна последица битке за новац и рудна богатства. У јануару је уз велику помпу ухапшен Бранко Станчевић, један од пионира у истраживању зеолита код нас. Бранко Станчевић је дипломирани ветеринар, човек који се већ двадесет година бави озбиљним научно-истраживачким радом на Институту за ветерину, а 1993. године добио је златну медаљу „Никола Тесла“ за проналазак АТН-а, антитоксичког нутритијента. Тај супстрат, добијен

сложеним, вишефазним, поступком мешања природних алумосиликата, зеолита и глине и обогаћен витаминима, незаменљивим аминокиселинама и масним киселинама природног порекла, у Заводу за интелектуалну својину водио се као патент број 49078. Да би се испитали дејство препарата, под окриљем Министарства за науку Републике Србије својевремено је био покренут веома обиман и скуп пројекат под бројем 0439 БТР у а.д. „Бачка“ – Бачка Паланка, у коме су учествовали: Природно-математички факултет Нови Сад, Институт за хигијену и технологију меса Београд, Пољопривредни факултет Нови Сад, Медицински факултет Нови Сад, Медицински факултет Ниш. Циљ овог истраживања био је да се праћењем биохемијских, физиолошких и хистолошких параметара одреде ефекти АТН-а у исхрани свиња и живине. Добијени резултати на нивоу су епохалног и готово научне фантастике. АТН је тада подржао и руски академик Тихомир Вребалов, дао препоруку за коришћење као додатка сточној храни који пољопривредну производњу чини здравствено безбедном и економичном. Сва та истраживања ветеринар Станчевић је примењивао на људе. Његови „лекови“ на бази зеолита, у праху или течном стању, продавани су и по 350 евра. Умрло је неколико особа. Оба Станчевића и једна зубарка су од краја јануара у притвору. Тешко да ће се избавити из невоље, али тај догађај није озбиљно уздрмао већ формирано мишљење о чудотворном камену. Свет је полудео за зеолитом, природним материјом вулканског порекла, светложуте боје, кога у знатно мањим количинама него код нас има још у океанима, Америци, Русији, Јапану и Бугарској. Зеолит се већ „меша“ у преко хиљаду и по различитих производа. У природи се налази преко 200 врста зеолита, али је једино српски зеолит, показала су истраживања, користан и има чаробна дејства на људе, ако је њихова примена стручна. Како је Србија пребогата овом рудом, неки су склони да поверују у теорије завера и у то да је Нато алијанса 1999. године повела рат за Косово и Метохију како би дошла у поседе налазишта зеолита, а не из политичких разлога и свргавања Милошевићевог режима. Западне земље су на тај начин, преко албанске сепаратистичке политике, дошле у посед налазишта чудотворног камења кога на Косову и Метохији има такође у изобиљу. За зеолит се зна веома дуго, око 250 година, а су овај чудотворни камен на нашим просторима открили Руси, још 1903. године, и прве узорке однели на један од универзитета у Москви, где је више деценија остао заборављен. Тек су млађи научници обавили испитивања и, зачуђени резултатима, саопштавају Београду да Србија има право рудно богатство. Испоставило се да зеолит, поред осталих својстава, идеално штити од зрачења па су Руси са више слојева ове руде затрпали језгро Чернобиља одмах после нуклеарне катастрофе. Све електране на нуклеарни погон данас се обложу зеолитом, а западна медицина га користи за лечење и детоксикацију војника који су озрачени у Босни и Херцеговини, Србији, Авганистану и Ираку. Тај чудесни камен за 90 одсто увећава приносе код житарица, за 85 одсто код паприке, 54 одсто код кромпира,

а они који су изблиза осетили ефекте зеолита тврде да целу Србију треба запрашити како би се спасила од уранијама, бомби, пестицида и опште загађености хране и тла. „Ако осећате свраб међу прстима, ако се знојите, или ако вам смрде ноге, немојте узалуд да се чешете. Самељите овај минерал у прах, поспите га у чарапе или ципеле и проблем је решен. Њиме можете да оперете зубе, јер он лечи десни, јача кости. Ако га ставите у замрзивач или хладњак, покупиће све непријатне мирисе“, део је из обиља корисних савета. Стручњаци београдског Института за технологију нуклеарних и других минералних сировина сматрају да зеолит има широки спектар примене у пољопривреди, фармацији, медицини, нуклеарној индустрији…Његова најбитнија особина је у способности упијања отрова. Посебно треба нагласити да између осталих токсина он везује и микотоксине гљивица, за чије ефикасно уклањање до данас није пронађено решење. Микотоксина има 360 врста и није их могуће уништити ни кувањем, ни замрзавањем, ни антибиотицима. Микотоксини изузетно неповољно делују на све унутрашње органе и имају канцерогено дејство. Антибиотици уништавају све бактерије у организму, штетне и корисне, за разлику од зеолита који уништава само штетне бактерије. У свету су све више актуелна испитивања зеолита у медицини. Код нас још нема до краја изграђен капацитет за изучавање примене овог минерала, али у свету постоје такви развојни пројекти. Зато се тек очекује да ће производи настали од зеолита изазвати прави бум у свету. Први резултати испитивања презентовани су 1998. године. У Хрватској, која нема свој зеолит већ га увози из Србије, праћен је већи број болесника оболелих од малигних болести који су узимали зеолит под контролом лекара. После вишенедељне примене зеолита дошло је до видног побољшања, тако да је већина пацијената изгубила симптоме болести, примарни тумор је смањио величину, метастазе су се повукле, побољшало се опште стање пацијента. Због својих изузетних својстава, зеолит се у свету већ користи у свим областима, док је у нашој земљи његова примена занемарљива. Стало се са свим започетим пројектима, и ко зна, можда је споменути ветеринар обављао неку врсту тестова на људима јер није било адекватне подршке државе. Научно је утврђено да за изузетна својства зеолит дугује својој специфичној кристалној решетки која као магнет привлачи, везује за себе и неутралише бројне токсичне материје и једињења, као што су тешки метали (олово, кадмијум, стронцијум, жива, кобалт, хром…), радиоактивне супстанце, микотоксини (оловне продукте гљивица у храни – плеснива храна) и токсични гасови (угљен-моноксид, угљен-диоксид, амонијак, формалдехид…). Будући да живимо „у токсичном свету“, како неки стручњаци дефинишу данашње стање животне средине, где су ваздух, вода, земљиште и храна, све загађенији, може се претпоставити које благо представља природни минерал који те опасне материје неутралише.

Србија има неколико активних и још неколико потенцијалних лежишта овог драгоценог минерала, чија примена иначе захтева веома скромне инвестиције. Међу најзначајнијим су она у Врањској Бањи, код Бруса, на Фрушкој гори и Јастрепцу, где експлоатационо право коришћења има Геолошки институт. Институт за нуклеарну технологију и минерологију у Београду пронашао је „лек“ којим се може битно неутралисати штетно дејство осиромашеног уранијума. Освојен је нови производ који абсорбује уран више од 90 одсто. То су експлицитно потврдила тромесечна научна истраживања 2006. године. Нови производ се базира на „клиноптилолиту“, минералу из породице зеолита, који је заштићен код нас и у свету. У природном облику „клиноптилолит“ не реагује, али када се модификује са одређеним органским радикалима, добија се нови производ који адсорбује преко 90 одсто урана. И поред таквих сазнања, држава Србија није урадила никакав план којом методом би требала да елиминише осиромашени уран од тепиха бомби којима је засута Србија 1999. године. Зеолит није скуп минерал. Његова цена у рефузном стању креће се од неких десетак до двадесетак динара по килограму, зависно од гранулације. Зато је још веће чудо да је његова примена код нас скоро спорадична, и то само у сточарству и пољопривреди. Налазишта у околини Врања су међу првима у свету, а на Фрушкој гори откривен је не тако давно и то случајно у бившем руднику мрког угља. Назвали су га „рударски сапун“, јер је зеолит одлично чистио прљаве руке по изласку из јаме. Људи у Игрошу, испод Копаоника, зидали су куће зеолитом, јер им је погодан за клесање. Када су стручњаци из Београда банули у овај крај, те 2003. године, били су у чуду: Па, људи, јел ви знате од чега су ваше куће. – Немамо појма! Мештанима је било важно да немају влагу и буђ, а штићени су и од радијације. Природно богатство на овим просторима први открили Руси. Чернобиљска нуклеарна електрана затрпана са више слојева зеолита након страшне хаварије. Нато трује и чисти сто-посто Последњих година НАТО употребљава зеолит и интензивира своја истраживања након што је зеолит успешно примењен у Чернобиљу. Повод је био рат на просторима бивше Југославије. Лекари су за време рата извештавали из Босне о учесталим појавама по чак три паралелна малигна обољења на истом организму, што медицина до тада није забележила. Неке болести су успешно саниране коришћењем зеолита. Слично је и са епидемијом карцинома код деце у Ираку, али и у Авганистану и у другим ратним подручјима које западна алијанса води по свету. Заједничко је то да су код свих оболелих пронађене значајне количине ДУ – урана, који се користи у савременом ратном наоружању, чијим је радиоактивним зрачењем и радиоактивним честицама контаминирано не само ратно, него и шире подручје. Доктор Габриел Коусенс, водећи амерички истраживач зелита

као детоксиканта, је објавио врло занимљиве резултате својих истраживања који потврђују изузетна детоксичка својства зеолита. Амерички Tri of Life Rejuvenation Center спровео је пилот студију о детоксификацији тешких метала, ДУ – урана, као врло раширеног радиоактивног контамината који је последица употребе наоружања, затим ПФОА-тефлонске киселине као канцерогеног елемента тефлона, те још 14 до 26 тешких метала, пестицида и хербицида и микотоксина. Детоксификатор је био зеолит у комбинацији с хлорофилом из зеленог сока. Анализирани су садржаји токсина у јетри, плућима и мозгу. Истраживане особе су иницијално имале просечно 90 до 95 одсто токсина у виталним органима. Након месец дана узимања зеолита и зеленог сока све су особе имале 0 (нула) токсина, што значи да је организам очишћен сто-посто. ********** П.С. 29.мај.2012. Srpske vlasti obustavile oporavak rudarstva i eksploataciju zeolita Lek za Nato trupe Srbija leži na pola miliona tona čarobnog minerala, koliko se proizvede u svetu godišnje. Aleksandar Popović, bivši ministar Koštuničine vlade, uradio je studiju o zeolitu, ali je nova vlast taj projekat potpuno zanemarila. Dok svet drma era minerala sa čarobnim svojstvima, naše tržište preplavili su mešetari, nadrilekari i preparati iz susedstva sumnjivih kvaliteta.

Žika Rakonjac

U proleće 2003. godine objavljena je senzacionalna vest da Srbija leži na mineralima zeolita. Najveći baseni ovog rudnog bogatstva nalaze se u okolini Vranja, na padinama Kopaonika, Fruške gore...Samo selo Igroš, smešteno među brdima Jelenak i Trnovačka čuka, nadomak Brusa, ima pola miliona tona ovog minerala, koliko se proizvede na celoj planeti godišnje. U ovom trenutku Srbija ne koristi dovoljno svoj rudarski potencijal, zaradi jedva 1,3 milijarde dolara, a aktuelna vlast ništa ne radi na eksplataciji zeolita, iako njegova prerada ne zahteva velika novčana ulaganja, jer obrada te rude funkcioniše skoro poput kamenoloma. Naše tržište je, sa druge strane, preplavljeno preparatima iz inostranstva, pretežno iz Hrvatske, Austrije i Nemačke, država koje uopšte nemaju ovaj dar prirode. Da zlo bude još gore, njihove kompanije zeolit uvoze iz Srbije kao sirovinu, a onda ga prerađenog u malim i skupim pakovanjima plasiraju na naše tržište kao svoj autentičan proizvod. Shvatajući da zeolit nije samo senzacionalno otkriće već i dobra šansa da se lepo zaradi, bivši ministar iz Koštuničine vlade Aleksandar Popović naručio je Studiju o rudarskoj industriji Srbije koja je pokazala da se resursi zeolita ne koriste dovoljno.

Otvaranje takvih rudnika koštalo bi oko 100 miliona evra, ali bi prihodi u narednih pet do deset godina mogli da dostignu četiri milijarde dolara. Jedan od osnovnih ciljeva bio je da do 2018. godine rudarski sektor dostigne učešće od 10 odsto u društvenom proizvodu Srbije, ali je taj projekat odbačen, iako je za njega potrošeno milion evra. Popovićeve planove podržala je vlada Japana i japanska Agencija za međunarodnu saradnju (JICA) u okviru master plana sa idejom da se srpsko rudarstvo vrati u život. Zašto je Srbija odustala od takvog projekta za sada nema racionalnog objašnjenja? Eksplatacija zeolita je vrlo unosan biznis u koji mnoge velike svetske kompanije vide svoju šansu, a srpska administracija je spremna na svaku vrstu usluge za sitne pare. Na naše tržište su već prisutne strane kompanije, uglavnom iz Hrvatske i Nemačke, pa se najnovija dešavanja vezuju kao direktna posledica bitke za novac i rudna bogatstva. U januaru je uz veliku pompu uhapšen Branko Stančević, jedan od pionira u istraživanju zeolita kod nas. Branko Stančević je diplomirani veterinar, čovek koji se već dvadeset godina bavi ozbiljnim naučno-istraživačkim radom na Institutu za veterinu, a 1993. godine dobio je zlatnu medalju "Nikola Tesla" za pronalazak ATN-a, antitoksičkog nutritijenta. Taj supstrat, dobijen složenim, višefaznim, postupkom mešanja prirodnih alumosilikata, zeolita i gline i obogaćen vitaminima, nezamenljivim aminokiselinama i masnim kiselinama prirodnog porekla, u Zavodu za intelektualnu svojinu vodio se kao patent broj 49078. Da bi se ispitali dejstvo preparata, pod okriljem Ministarstva za nauku Republike Srbije svojevremeno je bio pokrenut veoma obiman i skup projekat pod brojem 0439 BTR u a.d. "Bačka" - Bačka Palanka, u kome su učestvovali: Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Institut za higijenu i tehnologiju mesa Beograd, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Medicinski fakultet Novi Sad, Medicinski fakultet Niš. Cilj ovog istraživanja bio je da se praćenjem biohemijskih, fizioloških i histoloških parametara odrede efekti ATN-a u ishrani svinja i živine. Dobijeni rezultati na nivou su epohalnog i gotovo naučne fantastike. ATN je tada podržao i ruski akademik Tihomir Vrebalov, dao preporuku za korišćenje kao dodatka stočnoj hrani koji poljoprivrednu proizvodnju čini zdravstveno bezbednom i ekonomičnom. Sva ta istraživanja veterinar Stančević je primenjivao na ljude. Njegovi "lekovi" na bazi zeolita, u prahu ili tečnom stanju, prodavani su i po 350 evra. Umrlo je nekoliko osoba. Oba Stančevića i jedna zubarka su od kraja januara u pritvoru. Teško da će se izbaviti iz nevolje, ali taj događaj nije ozbiljno uzdrmao već formirano mišljenje o čudotvornom kamenu. Svet je poludeo za zeolitom, prirodnim materijom vulkanskog porekla, svetložute boje, koga u znatno manjim količinama nego kod nas ima još u okeanima, Americi, Rusiji, Japanu i Bugarskoj. Zeolit se već "meša" u preko hiljadu i po različitih proizvoda. U prirodi se nalazi preko 200 vrsta zeolita, ali je jedino srpski zeolit, pokazala su istraživanja, koristan i ima čarobna dejstva na ljude, ako je njihova primena stručna. Kako je Srbija prebogata ovom rudom, neki su skloni da poveruju u teorije zavera i u to da je Nato alijansa 1999. godine povela rat za Kosovo i Metohiju kako bi došla u posede nalazišta zeolita, a ne iz političkih razloga i svrgavanja Miloševićevog režima. Zapadne zemlje su na taj način, preko albanske separatističke politike, došle u posed nalazišta čudotvornog kamenja koga na Kosovu i Metohiji ima takođe u izobilju. Za zeolit se zna veoma dugo, oko 250 godina, a su ovaj čudotvorni kamen na našim prostorima otkrili Rusi, još 1903. godine, i prve uzorke odneli na jedan od univerziteta u Moskvi, gde je više decenija ostao zaboravljen. Tek su mlađi naučnici obavili

ispitivanja i, začuđeni rezultatima, saopštavaju Beogradu da Srbija ima pravo rudno bogatstvo. Ispostavilo se da zeolit, pored ostalih svojstava, idealno štiti od zračenja pa su Rusi sa više slojeva ove rude zatrpali jezgro Černobilja odmah posle nuklearne katastrofe. Sve elektrane na nuklearni pogon danas se obložu zeolitom, a zapadna medicina ga koristi za lečenje i detoksikaciju vojnika koji su ozračeni u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Avganistanu i Iraku. Taj čudesni kamen za 90 odsto uvećava prinose kod žitarica, za 85 odsto kod paprike, 54 odsto kod krompira, a oni koji su izbliza osetili efekte zeolita tvrde da celu Srbiju treba zaprašiti kako bi se spasila od uranijama, bombi, pesticida i opšte zagađenosti hrane i tla. "Ako osećate svrab među prstima, ako se znojite, ili ako vam smrde noge, nemojte uzalud da se češete. Sameljite ovaj mineral u prah, pospite ga u čarape ili cipele i problem je rešen. Njime možete da operete zube, jer on leči desni, jača kosti. Ako ga stavite u zamrzivač ili hladnjak, pokupiće sve neprijatne mirise", deo je iz obilja korisnih saveta. Stručnjaci beogradskog Instituta za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina smatraju da zeolit ima široki spektar primene u poljoprivredi, farmaciji, medicini, nuklearnoj industriji...Njegova najbitnija osobina je u sposobnosti upijanja otrova. Posebno treba naglasiti da između ostalih toksina on vezuje i mikotoksine gljivica, za čije efikasno uklanjanje do danas nije pronađeno rešenje. Mikotoksina ima 360 vrsta i nije ih moguće uništiti ni kuvanjem, ni zamrzavanjem, ni antibioticima. Mikotoksini izuzetno nepovoljno deluju na sve unutrašnje organe i imaju kancerogeno dejstvo. Antibiotici uništavaju sve bakterije u organizmu, štetne i korisne, za razliku od zeolita koji uništava samo štetne bakterije. U svetu su sve više aktuelna ispitivanja zeolita u medicini. Kod nas još nema do kraja izgrađen kapacitet za izučavanje primene ovog minerala, ali u svetu postoje takvi razvojni projekti. Zato se tek očekuje da će proizvodi nastali od zeolita izazvati pravi bum u svetu. Prvi rezultati ispitivanja prezentovani su 1998. godine. U Hrvatskoj, koja nema svoj zeolit već ga uvozi iz Srbije, praćen je veći broj bolesnika obolelih od malignih bolesti koji su uzimali zeolit pod kontrolom lekara. Posle višenedeljne primene zeolita došlo je do vidnog poboljšanja, tako da je većina pacijenata izgubila simptome bolesti, primarni tumor je smanjio veličinu, metastaze su se povukle, poboljšalo se opšte stanje pacijenta. Zbog svojih izuzetnih svojstava, zeolit se u svetu već koristi u svim oblastima, dok je u našoj zemlji njegova primena zanemarljiva. Stalo se sa svim započetim projektima, i ko zna, možda je spomenuti veterinar obavljao neku vrstu testova na ljudima jer nije bilo adekvatne podrške države. Naučno je utvrđeno da za izuzetna svojstva zeolit duguje svojoj specifičnoj kristalnoj rešetki koja kao magnet privlači, vezuje za sebe i neutrališe brojne toksične materije i jedinjenja, kao što su teški metali (olovo, kadmijum, stroncijum, živa, kobalt, hrom...), radioaktivne supstance, mikotoksini (olovne produkte gljivica u hrani plesniva hrana) i toksični gasovi (ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, amonijak, formaldehid...). Budući da živimo "u toksičnom svetu", kako neki stručnjaci definišu današnje stanje životne sredine, gde su vazduh, voda, zemljište i hrana, sve zagađeniji, može se pretpostaviti koje blago predstavlja prirodni mineral koji te opasne materije neutrališe. Srbija ima nekoliko aktivnih i još nekoliko potencijalnih ležišta ovog dragocenog minerala, čija primena inače zahteva veoma skromne investicije. Među najznačajnijim su ona u Vranjskoj Banji, kod Brusa, na Fruškoj gori i Jastrepcu, gde eksploataciono pravo korišćenja ima Geološki institut.

Institut za nuklearnu tehnologiju i minerologiju u Beogradu pronašao je „lek" kojim se može bitno neutralisati štetno dejstvo osiromašenog uranijuma. Osvojen je novi proizvod koji adsorbuje uran više od 90 odsto. To su eksplicitno potvrdila tromesečna naučna istraživanja 2006. godine. Novi proizvod se bazira na "klinoptilolitu", mineralu iz porodice zeolita, koji je zaštićen kod nas i u svetu. U prirodnom obliku "klinoptilolit" ne reaguje, ali kada se modifikuje sa određenim organskim radikalima, dobija se novi proizvod koji adsorbuje preko 90 odsto urana. I pored takvih saznanja, država Srbija nije uradila nikakav plan kojom metodom bi trebala da eliminiše osiromašeni uran od tepiha bombi kojima je zasuta Srbija 1999. godine. Zeolit nije skup mineral. Njegova cena u refuznom stanju kreće se od nekih desetak do dvadesetak dinara po kilogramu, zavisno od granulacije. Zato je još veće čudo da je njegova primena kod nas skoro sporadična, i to samo u stočarstvu i poljoprivredi. Nalazišta u okolini Vranja su među prvima u svetu, a na Fruškoj gori otkriven je ne tako davno i to slučajno u bivšem rudniku mrkog uglja. Nazvali su ga "rudarski sapun", jer je zeolit odlično čistio prljave ruke po izlasku iz jame. Ljudi u Igrošu, ispod Kopaonika, zidali su kuće zeolitom, jer im je pogodan za klesanje. Kada su stručnjaci iz Beograda banuli u ovaj kraj, te 2003. godine, bili su u čudu: Pa, ljudi, jel vi znate od čega su vaše kuće. - Nemamo pojma! Meštanima je bilo važno da nemaju vlagu i buđ, a štićeni su i od radijacije.

Prirodno bogatstvo na ovim prostorima prvi otkrili Rusi.

černobiljska nuklearna elektrana zatrpana sa više slojeva zeolita nakon strašne havarije.

Nato truje i čisti sto-posto

Poslednjih godina NATO upotrebljava zeolit i intenzivira svoja istraživanja nakon što je zeolit uspešno primenjen u Černobilju. Povod je bio rat na prostorima bivše Jugoslavije. Lekari su za vreme rata izveštavali iz Bosne o učestalim pojavama po čak tri paralelna maligna oboljenja na istom organizmu, što medicina do tada nije zabeležila. Neke bolesti su uspešno sanirane korišćenjem zeolita. Slično je i sa epidemijom karcinoma kod dece u Iraku, ali i u Avganistanu i u drugim ratnim područjima koje zapadna alijansa vodi po svetu. Zajedničko je to d asu kod svih obolelih pronađene značajne količine DU urana, koji se koristi u savremenom ratnom naoružanju, čijim je radioaktivnim zračenjem i radioaktivnim česticama kontaminirano ne samo ratno, nego i šire područje. Doktor Gabriel Kousens, vodeći američki istraživač zelita kao detoksikanta, je objavio vrlo zanimljive rezultate svojih istraživanja koji

potvrđuju izuzetna detoksička svojstva zeolita. Američki Tri of Life Rejuvenation Center sproveo je pilot studiju o detoksifikaciji teških metala, DU - urana, kao vrlo raširenog radioaktivnog kontaminata koji je posledica upotrebe naoružanja, zatim PFOA-teflonske kiseline kao kancerogenog elementa teflona, te još 14 do 26 teških metala, pesticida i herbicida i mikotoksina. Detoksifikator je bio zeolit u kombinaciji s hlorofilom iz zelenog soka. Analizirani su sadržaji toksina u jetri, plućima i mozgu. Istraživane osobe su inicijalno imale prosečno 90 do 95 odsto toksina u vitalnim organima. Nakon mesec dana uzimanja zeolita i zelenog soka sve su osobe imale 0 (nula) toksina, što znači da je organizam očišćen sto-posto. Ispovest žene koja je prevarante prijavila policiji Lažno lečenje mog muža naplatio 20.000 evra BEOGRAD - Branko Stančević je šest meseci lečio mog supruga Zorana od tumora. Tvrdio je da se potpuno oporavio i da je rak nestao. Davao mu je terapiju koja nas je koštala više od 20.000 evra, a onda je moj muž umro. Srela sam Branka posle toga i tada je tvrdio da moj muž nije umro od tumora - priča za „Blic” Beograđanka Jelisavka Milošević koja je prošlog leta slučaj prijavila policiji. Od tada je otkriveno na desetine prevarenih građana, koji su se u nadi za izlečenje obraćali Branku Stančeviću (62). Istraga je okončana prekjuče njegovim hapšenjem, ali i hapšenjem dvoje saučesnika, Stančevićevog sina Miloša (30) i Slobodanke Janković (66), koja je za 50 evra pregledala pacijente u stomatološkoj ordinaciji njenog supruga i potom tvrdila da su izlečeni. - Zoran se razboleo u septembru 2007. Lekari su rekli da operacija ne može da mu pomogne i predložili hemoterapiju. Istog dana kolega mog sestrića nam je rekao za Branka. Tvrdio je da je njegovu majku izlečio od tumora i da te preparate daje i svojoj deci. Odmah smo pozvali Branka i ispričali mu dijagnozu. Rekao nam je da odmah odemo u njegov stan na Bulevaru Arsenija Čarnojevića i da će nam njegov sin dati preparate. Garantovao nam je izlečenje. Verovali smo mu i suprug i ja - priča Jelisavka za „Blic”. Ona kaže da je Branko primenjivao ATN terapiju sa mineralima i zeolitom, koja je koštala 350 evra. Uz to, davao im je još neke preparate po ceni od 50 evra i tonik za masažu koji je naplaćivao 80 evra. - Insistirao je i na tome da koristimo samo zdravu hranu koju spremaju njegovi prijatelji. Za ostalo, davao nam je neke kamenčiće koje smo stavljali u vodu i u tome držali voće i povrće. Tvrdio je da terapija traje devet meseci, da će rak nestati za 21 dan i da posle kreće oporavak. Dolazio je kod nas svaki dan. Onda nas je uputio na Slobodanku Janković. Prvo je ona došla kod nas, a onda smo mi svaki treći dan išli na snimanje u njenu ordinaciju u Višegradskoj 8. Pregledala je mog muža, na kompjuteru se pokazivao ceo organizam, a ona je tvrdila da je moj Zoran izlečen 98 odsto, da tumora više nema - priča Jelisavka. Ona kaže i da je Slobodanka umela da bude veoma drska i da ih je optuživala što gubi novac kad ne dođu na snimanje. Prevaru Branka Stančevića otkrili su lekari Kliničkog centra 29. februara prošle godine. - Branko nam je zabranio hemoterapiju. Tvrdio je da će to potpuno uništiti organizam mog supruga i da ga je on potpuno izlečio. To što Zoranu nije bilo dobro pravdao je kandidom koja mu se navodno pojavila u oporavku. Onda se tog dana Zoranu slošilo i

odveli smo ga u bolnicu. Lekari su ga snimili, rekli su da je rak sve uništio i da su u pitanju sati. Doveli smo ga kući, da ne umre u bolnici. Tog dana nas je pozvala Slobodanka, grdila nas je što nismo došli na zakazano snimanje. Sećam se samo da sam joj rekla da Zoran umire. Ona je sigurno to prenela Branku, jer se on od tog dana više nije javljao. Telefon mu je bio isključen. Moj muž je umro 9. marta. Branka sam srela posle nekoliko dana i tada je tvrdio da je izlečio mog muža. Rekao mi je da je Zoran umro od srca, a ne od tumora - priča Jelisavka. Stančević je, kako priča Jelisavka, i drugima prodavao preparate i to u njenom stanu. - Takve vesti se brzo šire. Branku se tako obratilo i nekoliko prijatelja mog supruga. Jedan me je posle zvao, rekao mi je da je bio kod Slobodanke na pregledu i da je izlečen. Drugom je davao kapi za izlečenje polipa, čovek je zbog toga dobio upalu zbog koje mu je operacija odložena. Najgore je bilo kad su mu se obratili roditelji deteta obolelog od leukemije. Tvrdio je da će cela porodica umreti ako ne uzmu njegove preparate. Srećom, nisu ga poslušali - priča Jelisavka. Ona je prošlog leta protiv Stančevića podnela krivičnu prijavu, a inspektori Prvog odeljenja beogradske policije započeli su istragu. - Od smrti supruga osećala sam se jadno i prevareno. Sada kada je Branka konačno raskrinkala policija, osećam kao da sam uspela. Nadam se samo da će pravda pobediti - kaže Jelisavka. Policija će danas podneti krivičnu prijavu protiv troje osumnjičenih, kojom se terete za prevaru. MUP je saopštio da su osumnjičeni preparat, koji je mešan sa stočnom hranom, prodavali po ceni od 50 evra i da su zaradili više od dva miliona dinara. „Kada je pacijent umro, prestala je s radom” Dr Vladan Janković, čija je supruga osumnjičena da je u njegovoj stomatološkoj ordinaciji lažno dijagnostikovala izlečenje od raka, rekao je juče za „Blic” da oni poseduju aparat „dianel”, ruske proizvodnje, „koji može da konstatuje postojanje malignog oboljenja”. - Kupili smo ga pre četiri godine. Dolazili su ljudi na pregled kod moje supruge. Desilo se u dva slučaja da aparat ne pokaže rak, a da je pacijent oboleo. Kada je pre sedam meseci jedan pacijent umro, Slobodanka je odmah prestala da zakazuje preglede - kaže dr Janković. On nije želeo da priča o tome kako se njegova supruga upoznala sa Stančevićevima i kako je došlo do njihove saradnje, a činjenicu da je Slobodanka Janković arhitektonski tehničar u penziji i da nije stručna da obavlja preglede na aparatu on objašnjava time da je išla na kurseve u inostranstvo. Komšije Branka Stančevića potvrdile su da su ljudi dolazili kod njega i uzimali preparate, ali, kako kažu, ne veruju da im je govorio da ti preparati leče rak. - Branko je veterinar i ovde živi skoro 30 godina. Znam da je pravio preparate na bazi minerala i da je sarađivao sa nekim stočnim farmama. Pojedine preparate davao je i komšijama, ali nikome nije govorio da leči rak, već da samo pročišćava organizam. Niko od stanara koji su pili te lekove se nije žalio - kaže komšija. Da li je ATN supstrat patent decenije?

Jedan od najvećih neprijatelja imunog sistema su mikotoksini - otrovi koje proizvode plesni. Antitoksični nutritiv (ATN 17), koji je patentirao autor ovog članka, ne samo da blokira delovanje tih i drugih štetnih materija, već sprečava i veoma opasne zaraze životinja! Objašnjava Branko M. Stančević, veterinar, tvorac ATN programa. Kada je dvema grupama svinja, od kojih je jedna bila kontrolna, data hrana zaražena trihinelom, u kontrolnoj grupi je, kao što se moglo i pretpostaviti, došlo do masovnog razvoja trihinele u mišićnom tkivu svih svinja. Za razliku od toga, u grupi u čiju je hranu bio dodat još i ATN (antitoksični nutritiv) nije nađena nijedna zaraza trihinelom niti se takva kontaminacija pojavila u sledeće tri godine na farmi, iako je područje u kome je vršen ogled označeno kao oblast u kojoj vlada trihineloza! Iako ATN predstavlja preparat koji je definisan i razvijen sa nešto užim ciljem - da pomogne dekontaminaciju i detoksikaciju od štetnih mikotoksina, kao i da apsorbuje i veže teške metale - ovim ispitivanjima je utvrđeno da on predstavlja siguran supstrat za suzbijanje patogenih bolesti, posebno veoma opasne trihineloze! (Ova tematika je delimično analitički obrađena u magistarskom radu mr Dejana Prvulovića “Biohemijska procena primene ATN u ishrani životinja”.) Zaustaviti toksine Osnovni problem koji mora da se reši da bismo mogli da bez opasnosti konzumiramo meso, mesne prerađevine, mleko, mlečne prerađevine, jaja, žitarice, voće i povrće, jeste upravo njihova česta zagađenost mikotoksinima, trimetilaminom, elgotalkoloidima, teškim metalima, kao i radioaktivnim materijama. Svi ovi toksini se deponuju i u organizmu životinja i u organizmu ljudi, gde direktno ometaju, svaki na svoj način, izvršnu funkciju i sintezu ćelija tkiva i organa. Vremenom koncentracija toksina raste i oni (220 mikotoksina i 220.000 drugih toksina), zajedno sa teškim metalima i radioaktivnom kontaminacijom, stvaraju preduslove za lošu reprodukciju i maligne patološke promene ćelija. Mikotoksikoze nisu zarazne, ali se dobijaju putem hrane koja sadrži plesni. One se ne mogu lečiti nikakvim lekovima, ali se mogu sprečiti primenom ATN supstrata u procesu pripreme hrane za živinu, preživare, svinje i druge. Sprečiti, a ne lečiti Kao što je nekad bila nužna primena premiksa da bi se suzbila avitamonoza, danas se pokazuje da je naprosto nužna primena antitoksičnog nutritiva u ishrani i uopšte tehnologiji odgoja. Jedino na takav način obezbeđujemo normalan metabolizam organa i tkiva i u procesu pripreme krmne smeše vršimo uklanjanje teških metala, mikotoksina, toksina patogena i parazita i sprečavamo da se hranivo zagadi u procesu manipulacije i transporta. Primenom ATN tehnologije postižemo da se mleko, meso i jaja oslobode mikotoksina i svih zagađivača, čime stvaramo preduslove za uklanjanje uzroka raznih patoloških promena u ljudskoj populaciji (osteopatije, metoboličke bolesti, bolesti reproduktivnih organa itd). Spas za imunitet Inače, mikotoksikoze su glavni uzročnici sputavanja i disfunkcije sinteze gastrointestinalnog peptida, što izaziva dijabetes, oscilaciju krvnog pritiska, anginu

pektoris i slično. Mikotoksikoze predstavljaju osnovni etiološki faktor hipolipemije ćelija i tkiva i hiperlipemije tkivnih tečnosti: pojave triglicerida i holesterina u krvi, promene viskoznosti krvi, otežanih funkcija bubrega i značajnog sputavanja funkcije jetre. Međutim, glavna karakteristika trovanja toksinima je imunosupresija – oni direktno snižavaju imunitet - što predstavlja poseban problem u preventivnim aktivnostima za suzbijanje zaraza ljudi i životinja. Zaštita imuniteta je od posebnog interesa za celu zemlju, pa bi možda upotrebu ATN preparata, koji štiti imunitet, trebalo regulisati i zakonom. Poboljšava opšte stanje Tokom dugogodišnjeg ispitivanja krvi svinja na katedri za biohemiju matematičkog fakulteta u Novom Sadu, uzeto je iz tri grupe životinja 6.000 uzoraka krvi i određeno 27 biohemijskih parametara, a posebno citotoksičnost i genotoksičnost. Nakon trogodišnjeg ispitivanja, antitoksični nutritiv nije doveo ni do kakvog poremećaja u smislu inhibicije sinteze fiziološke funkcije tkiva i organa na nivou citohistomorfoloških promena. Dokazano je da je ATN doveo do izrazito dobrog razvoja tkiva i njegove fiziološke funkcije. Krvna slika idealna, rezultati elektrofreze krvi u idealno fiziološkim okvirima, a naročito je izražena funkcionalnost albumina i alfa, beta i gama globulina. U odnosu na kontrolnu grupu, na jetri nema citohistopatomorfoloških promena, a to se odnosi i na slezinu, pluća, bubrege, srce, a posebno naglašavamo očuvanost digestivnog trakta, što se vidi iz analize zida želuca, dvanaestopalačnog creva, tankog creva, malog i velikog kolona, a i u iskoristivosti sadržaja digestivnog trakta u odnosu na digestiju, varenje i resorpciju, što se ogleda u znatno manjem utrošku hrane, čak 1kg manje po kilogramu prirasta, što je velika stavka u ekonomičnosti proizvodnje... To se i posebno ogleda u skraćenom servisnom periodu plotkinja, kao i više oprašenih prasadi koja znatno manje oboljevaju i bolje napreduju. Blagotvorno delovanje ATN-a i tehnološkog procesa se posebno odrazilo na reprodukciju krava, svinja, a posebno na skraćen servisni period koji je karakterisala dobra mlečnost dojki bez mastitisa! U odnosu na kontrolnu grupu, u grupi svinja hranjenoj ATN-om nisu nađene sklerotične promene na krvnim sudovima. Takođe, u odnosu na kontrolnu grupu, u grupi koja je koristila ATN, trogodišnjim ispitivanjem je registrovano idealno stanje fiziološkog statusa krvi, kao i mnogih drugih parametara. Krvna slika idealna, rezultati elektrofreze krvi u idealno fiziološkim okvirima, a naročito je izražena funkcionalnost albumina i alfa, beta i gama globulina, a posebno je dobro očuvan digestivni trakt. Izvor: magazin "Zdrav život" ПРОФЕСОР ДР В.В. ГОРОДИЛОВА – ОТВОРЕНО ПИСМО ЉЕКАРА ОНКОЛОГА-ИМУНОЛОГА 14. 02. 2015. bebamur.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

Одавно је требало озбиљно поразмислити о све више растућој дјечијој леукемији о којој је говорио још почетком 60-тих година, академик Л.А. Зилбер, о неуравнотеженом имуном систему, који је проистекао као резултат неусаглашеног „поствакциналног стања“ који почиње код нас у породилишту и активно се продужава у дјечијем узрасту и периоду младости. Доказано је да је код беба имуни систем још увијек незрео, да он почиње да функционише по одређеним „нормама“ са 6 мјесеци, а до тада организам још није адаптиран, није сазрео. Шта може дати BCG вакцина у неонаталном периоду? Неонатологија позива и обавезује здравствене раднике да посматрају новорођенче у првим мјесецима по рођењу. За то вријеме, не смије бити дата BCG вакцина већ треба извршити детаљну провјеру новорођенчади на имунодефицијенцију, спровести истраживање са циљем да се установе једне или друге наследне болести, да се предвиде реалне претпоставке за једну или другу патологију, на примјер као ензимопатију. У Западним земљама изгледа такви докази нијесу потребни, јер не они не вакцинишу таквим живим вакцинама. Упркос тога у тим земљама већ деценијама се спроводи оцјена имунолошког статуса одмах по рођењу. Шта се дешава са тимусом, са стварањем лимфоцита после примања BCG вакцине – шта се дешава са системом заштите? Гдје су подаци? Нијесам их нашла у руској литератури, иако смо на прагу трећег миленијума. Фактички, све ово што се дешава током неколико генерација – је нарушавање поимања тога шта представља вакцинација. Помоћ у „корекцији“ дјечијег здравља треба да буде разумна индивидуална и веома опрезна. Имуни статус човјека данас се оцјењује по диференцираним показатељима активности Т- и Б- ћелијских система имунитета. Након BCG вакцине почиње озбиљно престројавање природних карактеристика имуног система, прије свега њене макрофагалне компоненте, на живе микробактерије туберцулозе, које су у основи ове вакцине. Да ли је спреман бебин имуни систем да се бори са таквим великим оптерећењем? То још нико није проучавао… Таква имуномодулацја, ако неком и треба, онда су такви ријетки. Грубо нарушавање суптилног заштитног механизма путем постојане „имунотерапије“ изазива убрзани губитак „имуноснаге“ допушта – инволуцију тимуса, који не успијева да започне своје „обавезе“, отварајући тако пут за онколошка обољења… Лимфоцити улазе у састав породице леукоцита – бијелих крвних зрнаца. Крв, као што је познато, састоји се од течне плазме, еритроцита (црвених крвних зрнаца), леукоцита и тромбоцита. Може се претпоставити да се при интензивној и дугој имуностимулацији у крви нагомилавају фактори, који имају различито дејство на ћелије имуног система, који нарушавају услове функционисања лимфоцита, повећавају „потрошњу“ одређених врста бијелих крвних зрнаца. Њихово трошење ће довести до промјене хематопоезе (крвних ћелијских компоненти), аналогно томе, као што се при дужој анемији активира еритропоеза. Оно што ја зовем продуженим „поствакциналним стањем“ на крају

може да изазове поремећај хематопоезе. И у таквим изјавама нијесам усамљена. Желим да споменем радове Н.П. Шабалова (1969., 1975.), који указују на провокативну улогу вакцина у појављивању латентног раздобља леукемије код дјеце, а такође и тешке егзацербације леукемије под утицајем вакцинације, о томе се говори у многобројној педијатријској литератури, али се не предузимају мјере. Министарство здравља СССР није организовало, у своје вријеме, образовање љекара за клиничку имунологију, укључујући и за област микробиологије, а самим тим и за систем вакцинације – ни на медицинским факултетима, ни на катедрама усавршавања љекара. Познавање клиничке имунологије је апсолутно неопходно за процјену здравља данашње дјеце, адолесцената и младих у репродуктивном добу. Нажалост, ни институти за дјечје здравље нијесу себи поставили такве задатке. Клиничка имунологија је од животног значаја за микробиологе и педијатре, посебно за оне који се баве „исправкама“ природних одбрамбених снага дјечијег организма помоћу вакцинације. Морамо знати шта се исправља! Све горе наведено је још важније, пошто се сматра, да БЦГ вакцина, као жива микробактерија туберцулозе, инхибира активност Т-система код новорођенчади, изазивајући секундарни имунолошки поремећај – синдром стечене имунодефицијенције (SIDA). Секундарни имунолошки поремећај треба посматрати као крајњи резултат функционалних поремећаја и патолошких промјена у имуном систему дјетета. У потпуности се слажем са захтјевом Галине Червонске којег она спроводи отворено преко медија (новина, часописа, радија и телевизије) – Вакцинација мора бити индивидуална и рационално примијењена. Апсолутно је неопходан дијагностички имунолошки преглед прије и после те медицинске и веома опасне интервенције. Не смије се бескрајно нагомилавати вишак антитијела – њихов вишак доводи до аутоимуних процеса. Због тога су се „подмладиле“ аутоимуне болести код младих: реуматоидни артритис, системски еритемски лупус, болести бубрега, поремећај штитне жлијезде, растројство нервног, ендокриног и васкуларног система, многобројна онколошка обољење, а међу њима и дјечја леукемија. Сматрам, да Министарство здравља није у обавези да разради план покривености вакцинације, већ организацију имунолошког испитивања – скрининга данашње дјеце на имунодефицит. Такав план мора да одговара савременим питањима потребе дјечије еко-епидемиологије и дефинише озбиљније критеријуме за индикације и контраиндикације од вакцина, посебно од живих вакцина. Мислим да контраиндикације треба одмах раширити. Такође сматрам да је неопходно да се установи административна и кривична одговорност за медицинско особље које обавља вакцинацију насилно у вртићима и школама, без индивидуалне селекције дјеце, у потрази за што већим бројем вакцинисаних.

За било које савремено еко-епидемиолошко истраживање неопходни су подаци о здравственом стању становништва, а прије свега, о имунолошком здрављу. На сопственом горком искуству знам како насилна вакцинација доноси штету, а не корист здрављу дјетета. Мојој унуци је дата прва доза ДПТ вакцине. Појавиле су се тешке компликације – отицање мождане опне, шок, и тако даље. Током кампање вакцинације у школи сваки пут смо морали да се боримо са медицинским особљем и слушамо пријетње о забрани похађања школе… Истовремено, постоје јасне контраиндикације од следеће вакцинације, у случају да је после прве била озбиљна реакција. Срећна околност је била та што је у нашој клиници ипак било мислећих љекара, иако и овдје није све тако једноставно – има их све мање. Поред овога, могу још много тога да кажем из своје праксе, ја нијесам само љекар онколог – имунолог, већ и поморски официр који је служио у подморничкој бригади. Раније, је све било строга тајна (без тога, се не може!). Али сада се може нешто и рећи… За морнаре је била обавезна вакцинација, као и за све оне који су се позивали на флоту. Имали смо занимљиво запажање: како различито реагују на ињекције и вакцине, дјечаци, мушкарци – хероји – морнари, који су ипак, различити психолошки типови! Један од мојих асистената, неуролог, пронашао је изненађујућу корелацију: што је нижи интелект код војника, тим је била већа одбрамбена снага организма. Публиковати слична запажања било је изузетно тешко у то вријеме, практично немогуће, али случај је дошао до микробиолога А.Т. Кравченка, он је тада био председник ВАК-а (Виша атестициона комисија). Други мој асистент утврдио је да код одраслих момака, стасалих за војску, вакцинација изазива такве нагле промјене у имунолошкој реакцији које „долазе у норму“ веома споро. И на фону нарушавања природних процеса имуног статуса од вакцина, вакцинисани су боловали од прехлада и других болести (укључујући и оне од којих су вакцинисани) чешће него момци који су били у „контролној“ групи, то јест, нијесу били вакцинисани. Ово што сам овдје рекла, сада можете да прочитате, на примјер, у „Епидемиолошком журналу, микробиологије и имунобиологије“ (ЗМЕИ, 1990, № 7) – аутори су К.Г. Гапочко, И.Д. Куприн и остали: „О индивидуалним карактеристикама човјека као фактору етиологије поствакцинацинских компликација“. Ова истраживања је спровело особље Војно Медицинске Академије Ц.М. Кирова, Ленинград. Па, шта то није ништа ново? Сваки човјек је – индивидуалан, тако и треба да буде. Било која вакцина слаби организам: код кога, и колико је то дуг процес, немогуће је предвидјети, то треба утврдити, користећи цио арсенал имунолошке технике. Увјеравам вас, трагови патологија од вакцинске повреде обавезно остају. Додајем овом и Mantoux тест који је такође озбиљно имунолошко преструктурирање. Само размислите: организам „мора“ дати реакцију са

локалним манифестацијама на мјесту увођења алергена – туберкулина, на малу количину биолошке дијагностичке пробе. И организам реагује упалним процесом – црвенилом различите величине на мјесту парентералног давања туберкулина. Ова дијагностичка проба није ништа мање опасна интервенција од саме вакцине, пошто је то такође страни протеин, алерген. Наравно, вакцинација не треба да буде обавезна, тим прије да буде планска – не смије се прописати здравље цијелог разреда једним те истим планом, добијеним од Министарства здравља. Са овим мислима, потписала сам обраћање наше групе стручњака, предсједнику државе, академику А.В. Јаблокову и др., јер, као и свака медицинска интервенција, вакцинација не може да буде масовна и мора да буде добровољна. Уосталом, са самим узрочником инфективне болести дијете ће се можда срести, а можда и неће, а вакцина сигурно нарушава природни ток догађаја. Да ли је ко израчунао, да ли је у наше вријеме опаснија: дифтерија, туберкулоза или компликације од вакцинације против њих? Ја не знам за такав рад. Мислим да се не треба да бавимо „таквом“ вакцинацијом, у доба кардиоваскуларних обољења, онколошких болести, болести дисајних органа, болести бубрега, распрострањеног дијабетеса, мишићно-коштаних патологија, нарушеног психичког здравља дјеце. Вакцинацију треба посматрати као изузетну мјеру, пажљиво узимајући у обзир динамику конкретног заразног оболијевања, да би спровели строго селективну вакцинацију. Имуни систем не може да издржи „планску најезду“, он се разбија, његове функције се изобличују, он се „искључује са курса“ прописаног природом, човјек постаје осетљивији на прехладе, алергене, онколошка обољења … Расте алергија међу малишанима – да ли постоје сада таква дјеца, која немају проблеме са алергијама!? Општепознато је да у првих шест мјесеци дјеца страдају од гастроинтестиналних сметњи и промјена на кожи изазваних алергентима различите етиологије. Од шест мјесеци придружују се симптоми респираторног тракта – астматични бронхитис (узгред, једна од компликација DTP, TD, DT). Од 3-4 године почињу да се испољавају клинички симптоми преосетљивости на полен, итд, итд – мноштво је публикација које говоре о овим проблемима. Неуравнотежен имуни систем не „примјећује“ непослушне ћелије које су изашле из његове контроле, преобраћа их у туморске због искривљене функције макрофагних гранула и лимфоцита у цјелини. Нијесам видјела ни један рад домаћих аутора који би одговорио на питање: шта се дешава са тимусом после BCG вакцине… после десет или дванаест година „поствакциналног оптерећења“ у периоду полног сазријевања подмлатка? Све ово је веома важно, мада ни на једно постављено питање одговора нема. Али је општепознато: не смију се користити живе вакцине при имунодефиту и ензимопатији јер осим осталих болести, они доприносе развоју инфективних процеса код осетљиве дјеце … Имуни систем – је суптилно избалансиран механизам, и као остали системи подложан је распаду. Као резултат константног надражаја – стимулисаног вакцинама он умјесто тога да штити организам, губи

сопствене ћелије због акумулације антитијела због аутоимуних процеса и функционалних промјена својства ћелија. Колико год времена да су биле имунопатолошке форме, све оне доводе до нарушавања баланса Т-ћелија, доводе функционално и структурно до многобројних поремећаја у здрављу дјетета. Залиха лимфоцита постепено осироромашује и организам постаје осетљив на разне антропогене факторе. Човјек стари прије времена. Физиолошко, природно старење – је процес постепеног слабљења, одумирања свих дјелова имуног система. Вакцине такође убрзавају, подстичу процес „потрошње“ лимфоцита, вештачки доводе људски организам до превременог старења, због тога се јављају старачке болести код младих. Код онколошких болести, у основи је дисбаланс између брзине имуног одговора и раста тумора. Развој онколошке болести опредјељује брзина размножавања лимфоидних ћелија које реагују на њу, које су усмјерене, осим тога и на борбу против стално долазећих антигена – вакцина. Познати хирург, академик Академије Наука СССР-а, Н.А. Амосов у једној од својих књига, „Размишљање о здрављу“, тврди да је практично немогуће да се направи граница између наизглед супротних појмова „здравља“ и „болести“. Слично мишљење имао је и Авицена, који је живио прије више од хиљаду година: он је разликовао између та два појма различите прелазне стадијуме. А гдје су „прелазни стадијуми“ између здравља и „мале болести“ – вакцинисања!? Гдје је граница: ово је – корисно, а ово – штетно?! Ја сам апсолутно увјерена да сва онколошка обољења почињу због негативног преструктурирања имуног система, услед сузбијања његове функције што је резултат „преоптерећења“. Наиме, при урођеној и стеченој имунодефицијенцији примјећује се чешће развиће малигних тумора … Онколог, иммунолог, доктор медицинских наука, професор В.В. Городилова Вјера Владимировна Городилова (1915.- 1996.) Завршила је „Први московски медицински факултет“. Докторирала је 1958. а од 1960. је добила и звање професора. Радила је у Московском научно – истраживачком институту за онкологију, била је замјеник директора Института за истраживање, шеф Лабораторије за клиничку имунологију тумора. Била је и главни научни секретар Свјетског друштва онколога. Превод: Беба Мур ВВВВВ ВВВВВВВВВВ 5. јјј ј 05:18 Dr. Jeff Bradstreet, pripadnik anti-vakcinacijske struje lekara, pronađen je mrtav prošle nedelje pod sumnjivim okolnostima... Doktor Bradstreet je povezao vakcine sa učestalom pojavom autizma, i pomagao je porodicama čija su deca bila oštećrna imunizacijom.

Čuveni hirurg otkrio istinu o srčanim bolestima: Sve je to laž, evo šta reba da radite Dr Dvajt Landel je napravio veliku pometnju kada je naveo da ne treba lečiti srčane bolesti statinima – lekovima za snižavanje holesterola. On je iskusni kardiohirurg koji se penzionisao u bolnici u Arizoni. Dr Landel je nedavno dao sledeću izjavu: „Mi, lekari, sa svim našim obrazovanjem i autoritetom, često razvijamo jak ego koji nam otežava da priznamo da nismo u pravu. Međutim, ja priznajem da nisam bio u pravu. Kao kardiohirurg sa dvadesetpetogodišnjim iskustvom i sa preko 5.000 operacija na otvorenom srcu, osećam da moram da ispravim stvar i da ispravim jednu naučnu činjenicu. Dugo godina sam radio sa istaknutim lekarima, pri čemu smo često razmenjivali mišljenja. Stalno smo čitali novu naučnu literaturu, išli na obrazovne seminare i došli do zaključka da srčane bolesti nastaju usled povišenog nivoa holesterola u krvi. Jedina terapija za ovakve bolesti je bila ona koja snižava holesterol uz ishranu koja ograničava unos masti. Sve što je govorilo protivno ovom razmišljanju se smatralo glupošću i nesavesnom lečenju. Ja sada moram da kažem da takva terapija nema naučnu ni moralnu osnovu“. Naravno, bespotrebno je reći da je Landelova izjava izazvala haos u zdravstvu. Njegovom izjavom je poljuljana opravdanost uzimanja statina – lekova za snižavanje nivoa holesterola. Razlog zbog kojeg je njegova izjava izazvala toliku pometnju jeste taj što statini donose priličan profit. Samo u SAD oko 25% stanovništva uzima statine, a oni koštaju negde između 53 i 600 dolara mesečno. Uprkos rasprostranjenosti ovih lekova, širom sveta svake godine i dalje veliki broj ljudi strada od srčanih bolesti. Landel je dalje rekao: „Otkriće od pre par godina da je zapaljenje zida arterija pravi uzrok bolesti postepeno dovodi do promene paradigme u terapiji srčanih bolesti i drugih hroničnih oboljenja. Upravo dugogodišnje preporuke ishrane su stvorile epidemiju gojaznosti i dijabetesa. Imao sam prilike da zavirim u hiljade i hiljade arterija. Bolesna arterija izgleda kao da je neko uzeo četku i trljao njome duž zida arterija. Hrana koju unosimo nekoliko puta dnevno svakog dana stvara male povrede koje stvaraju nove povrede, utičući na organizam da odgovori zapaljenjem.

Dok mi uživamo u poslasticama, naš organizam se bori protiv uljeza. Hrana puna šećera i prostih ugljenih hidrata ili hrana obrađena omega-6 uljima je preporučivana kao zdrava ishrana. Međutim, upravo ova hrana postepeno truje sve ljude“. Zapravo, Landel objašnjava da hrana obrađena omega-6 i omega-3 mastima remeti ravnotežu masti u organizmu. Međutim, ono što je najkontroverznije u njegovim izjavama jeste tvrdnja da holesterol ne uzrokuje bolest srca, zbog čega su statini potpuno suvišni. On umesto toga preporučuje neki tretman koji ne donosi profit farmaceutskoj industriji: „Prosto rečeno, bez zapaljenja u organizmu ne postoji način da se holesterol nakupi na zidovima krvnih sudova i uzrokuje srčanu bolest i infarkt. Bez zapaljenja, holesterol bi se nesmetano kretao kroz organizam, što je sasvim prirodno. Upravo ga zapaljenje zarobljava. Pošto sada znamo da holesterol ne uzrokuje srčanu bolest, zabrinutost oko zasićenih masti je potpuno besmislena. Upravo teorija o holesterolu je pokrenula preporuke ishrane koja nas danas uništava i stvara zapaljenja. Mejnstrim medicina je napravila veliku grešku kada je savetovala ljude da izbegavaju zasićene masti i da umesto toga konzumiraju hranu bogatu omega-6 mastima. Usled toga sada postoji epidemija arterijskih zapaljenja koja dovode do srčane bolesti i drugih hroničnih bolesti. Zasićene masti se najviše nalaze u mesu, jajima, siru. Ono što možete da učinite jeste da birate prirodnu hranu i hranu sa pijace kako biste izbegli hranu koja izaziva zapaljenja poput obrađene hrane“. Verovatno nije iznenađenje to što mejnstrim medicinska zajednica smatra da je Landel lud. Nije bio lud dok je radio operacije srca, a sada ga prozivaju iako ima 25 godina prakse. Ima li to veze s tim što je on 2007. godine objavio knjigu „The Cure for Heart Disease“ (Lek za srčane bolesti)? Milioni dolara se zarađuju od srčanih bolesti i statina. Naravno da farmaceutskoj industriji ne odgovara da se pojavi jedan savestan lekar koji će im upropastiti posao. Webtribune.rs Hmm, nije baš sve tako jednostavno... Trebalo bi znati da samo 25% holesterola u organizmu nastaje usled tzv. loše ishrane, dok ostalih 75% nastaje i akumulira se u krvi zbog određenih enzimskih procesa u jetri. Dakle, može čovek jesti minimalno zasićenih masti a da ima previsok nivo holesterola! To se dešava upravo zbog rada jetre! A jetra je centralna odnosno glavna laboratorija organizma pa prema tome kako ona radi tako će nam i biti. Da stvar bude gora, na funkciju i rad jetre utiču mnogobrojni međusobno povezani faktori i u ćelijama jetre odvijaju se veoma složeni, komplikovani i delikatni biohemijski procesi, tako da je jetra ključ svega što se tiče krvi odnosno raznih toksina i otrova u krvi a koji se najčešće u organizam unose preko hrane! U svakom slučaju, NAJBOLJA ISHRANA je UMERENOST U

SVEMU! Dakle, ne preterivati ni sa čim a voće i naročito povrće moraju biti temelj ljudske ishrane. Ako je to zastupljeno u najvećoj meri, tada neće biti ni upala, niti bilo kakvih drugih negativnih procesa koji mogu dovesti do nekog lošeg odnosno bolesnog stanja bilo gde u organizmu. I svakako upotrebu alkohola, kafe, cigareta, šećera, brašna, soli, gaziranih pića kao i svih vidova industrijski prerađene hrane potpuno izbaciti, ili svesti na minimum. Lepo napisano..ako mogu nesto da dodam da ovaj doktor ukazuje suptilno na cinjenicu da holesterol nije taj koji predstavlja uopste faktor koji pravi probleme u organizmu...drugacije receno..holesterol bi trebala da bude supstanca ulje ili lipid koja je korisna..a mi proganjamo nesto sto je mozda vrlo neophodno ljudskom organizmu.Srcana oboljenja nastaju onda od nekih drugih naslaga..i otkriva da su to termicki obradjene masti i jos elemenata pored ovog..uglavnom..nigde nema holesterola u naslagama..nego kalcijum koji je topio kiselinu nastalu od masti i prostih secera. Secer je najvazniji za ishranu ljudskog tela... ali ZIVI SECER. On je povezan sa enzimom. Secer bez enzima je MRTAV SECER. Malo nejasno. Dodao bih samo da je u julu 2013. (vestinet.rs) objavljeno sledeće: "Novo istraživanje objavljeno u časopisu Nature Medicine potvrdilo je da je rafinisani šećer glavno pogonsko gorivo za rast i širenje tumora. Zapravo, šećer toliko utiče na razvoj tumora da bi se testiranje na bolest moglo provesti na osnovu detektiranja nakupljenog šećera u telu. Naučnici sa Univerziteta u Londonu (UCL) otkrili su to posle eksperimentisanja s novim metodama otkrivanja raka, uključujući i jedinstvenu formu magnetske rezonance (MRI)." Reč je dakle o rafinisanom šečeru. Neka nauka je onoliko nauka koliko je u skladu sa onim sto nam kaze Bog. Prvostepena hrana su zitarice, voce i orasasto voce. Drugostepena hrana je povrce. Kada nemate nista od ovo dvoje onda moze i trecestepena hrana, tj. meso. Jestive zivotinje moraju imati papke, papci moraju biti odvojeni i zivotinja mora da preziva. Jestive ribe su samo one koje imaju ledjno peraje i krljust. Imate uputstvo i koje su jestive ptice. Bog najstroze zabranjuje i neprirodno ukrstanje zivorinja, tj, kako se to danas kaze "genetski inzenjering".

Zatim, ne jede se krv (jako je kvarljiva i moze biti puna otrova), ne jede se mozak (mozak je jedan veliki izolator i prepun je holesterola), ne jedu se oci, srce i salo. Ne jede se jetra, bubrezi, i ostale iznutrice (one sluze za ciscenje organizma i pune su otrova). Bog nam daje detaljno uputstvo kako ziveti, kako drzati higijenu, kako se hraniti, a daje nam i razno lekovoto bilje. Ako covek sve to primeni, i ako nije doslo do mesanja krvi, Bog daje jasno obecanje da na tog coveka nikakvu bolest nece pustiti. Ono sto nauka zove "autoimunim belestima", "genetskim poremecajima" ili "naslednim bolestima" je u stvari samo posledica nepostovanja Bozjih zakona i uputstava nasih predaka. Interesantno je da nam Bog kaze i koliko ce trajati te posledice: pune 4 generacije. Jednostavno, Bog nam daje sve sto treba da znamo, samo je potrebna zelja za istinom, tj. zelja za znanjem. Najkrace receno, imuni sistem je taj koji leci coveka. Ne postoji drugi nacin trajnog izlecenja osim da sam imuni sistem pobedi bolest. Sve sto covek treba da uradi za svoje zdravlje je da ne slabi svoj svoj imuni sistem. Tajni američki napad o kojem govori Putin, dio je Pentagonovog plana biološkog ratovanja Gordon Duff, glavni urednik Američki plan da raširi koleru diljem Sirije i Turske mogao bi biti neuspješan Prošlog tjedna dva američka ratna zrakoplova F16 napala su grad Aleppo u Siriji, grad od 2,5 milijuna ljudi, jedan od najstarijih naseljenih gradova na Zemlji. Ruski predsjednik Putin nazvao je napad “čudnim” i posumnjao u američke motive. Nakon tog napada, rasuđivanje poslije naoko bizarnog napada postalo je jasno: Amerika pokušava srušiti vladu Assada koristeći biološko oružje. Sirijska prirodna opskrba vodom, rijeka Eufrat, nosi koleru, naravno, ali i desetke bolesti koje se prenose putem vode koje su potpuno otporne na antibiotike gdje čak najbolja palijativna skrb vjerojatno neće jamčiti povoljan ishod. Vraćajući e u 2013 godinu, Aleppo je bio pod sličnim napadom, plinom Sarinom, optužujući vladu u Damasku, “crvenu liniju” koja je gotovo dovela do američkog zračnog napada na Siriju. Kad je otkriveno da je sirijski plin bio proizveden u američkoj istraživačkoj ustanovi u Tbilisiju, u Gruziji, kasnija tema Russia Today dokumentarca zabranjenog u SAD-u, a prokrijumčaren u Siriju, što je posvjedočila filmska ekipa Press TV na čelu sa Serenom Shim (ubijenoj u Turskoj), Amerika je stala. Trenutni napad, koji se podudara s izbjegličkom krizom u Europi i velikim vojnim operacijama koje čiste provinciju Aleppo od koalicije koja podupire “umjerene teroriste”, po svemu sudeći je ono što je dovelo Pentagon do točke da izbrišu postrojenja za pročišćavanje vode u Aleppou. Američki cilj bio je početak epidemije kolere u jednom od najvećih gradova na Bliskom istoku, dovodeći desetine tisuća

izbjeglica usred velikih vojnih operacija protiv terorističkih grupa s kojima je Pentagon igrao neko vrijeme. Do sada, međutim, Pentagon je bio neuspješan. Bilo je mnogo uspješnije s oko 100.000 izbjeglica koje su mogle pobjeći u provinciju Hatay u Turskoj, zarazivši još više od milijun ljudi u regiji prepunoj izbjeglica. Vidite, kolera je “dar koji nastavlja davati” veliku zaraznu bolest. Deseci pacijenata zaraženih kolerom mogu preopteretiti svaku ambulantu ili čak regionalnu bolnicu. Deseci prenosnika kolere mogu u nekoliko dana i u pravim uvjetima, rat i izbjeglice na primjer, stvoriti uvjete neviđene još od srednjeg vijeka. Istovremeno s američkim napadom bilo je totalno zamračenje svih izvješća iz regije, uključujući Twiter i Facebook postove, totalno brisanje svih izvješća o američkom bombardiranju s izuzetkom Weterans Today, Tass i Russia Today. Čak i izjave predsjednika Putina, i njegovo spominjanje američkog napada 3 puta, zabranjena su svim zapadnim novinarima i izbrisana s interneta. Pentagonov plan je poseban biološki rat i nije prvi put da je korišten u Siriji. Slobodna Sirijska vojska, s izraelskim i američkim savjetnicima za specijalne operacije u svakoj jedinici, imali su za cilj primarnu vodoopskrbu u cijeloj Siriji, osobito u Damasku. Iz EMedicine o biološkom ratovanju: Kolera Kolera je akutna i potencijalno ozbiljna bolest probavnog sustava (želuca i crijeva) uzrokovana bakterijom Vibrio cholerae. Ovaj agens bio je proučavan u prošlosti kao biološko oružje. Kolera se ne širi lako s čovjeka na čovjeka, pa se činilo da glavne zalihe vode moraju biti izdašno kontaminirane da bi ovaj agens bio učinkovit kao biološko oružje. Kolera normalno može zaraziti vodu ili hranu koja postaje kontaminirana ljudskim crijevnim otpadom. Organizam može preživjeti do 24 sata u kanalizaciji i čak do šest tjedana u određenim vrstama nečiste vode koja sadrži organske tvari. On može izdržati smrzavanje tri do četiri dana, ali je odmah ubijen suhom toplinom, parom, kuhanjem, kratkotrajnim izlaganjem običnim dezinficijensima, i kloriranjem vode. Otrov uzrokuje da crijeva stvaraju ogromnu količinu tekućine koja onda stvara tanki, sivkasto smeđi proljev. Znamo da je plan Pentagona da uništi objekte za kloriranje u Aleppou. Rijeka Eufrat sa svojim beskrajnim sadržajem ljudskog otpada će napraviti ostalo. Svatko tko ne vjeruje da su Pentagon i CIA za to sposobni je glup. Link: http://www.veteranstoday.com/2015/10/18/secret-us-attack-cited-by-putin-part-ofpentagon-biowarfare-plan/

УГЛЕДНИ ДАНСКИ ЛЕКАР ШОКИРАО СВЕТ: Ово је највећи узрок смрти људи у свету! ‘НИСТЕ СВЕСНИ ВЕЛИКЕ СВЕТСКЕ ПРЕВАРЕ!’ „Пацијенти верују лековима јер верују својим докторима, а доктори опет о лековима знају само онолико колико им то дозволи фармацеутска индустрија, која пак уско сарађује са Властима и депопулацијским идејама о смањењу броја људи на земљи.“ Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине са дипломом из биологије и хемије, издао је књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare), којом је изазвао велике полемике у свету јер у књизи он отворено раскринкава велику заверу против човечанства. Он каже да је управо фармацеутска индустрија (која као лечи људе) заправо потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно. Како је рекао, фармацеутска индустрија продаје отрове а не лекове и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено трећи узрок смрти у свету, но истина је још пуно мрачнија и гора. Његове изјаве прошле би готово неопажено под “теоријом завере” да је овај лекар неко други. Али није, овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 50 радова у BMJ, Lancet, JAMA, Annals of Internal Medicine, New England Journal of Medicine и око 200 радова на највећој научној платформи – WOS. Цитиран је преко 30 хиљада пута и кооаутор је бројних научних студија, а овај научник има и велики углед у целом свету. Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је. Пацијенти верују лековима јер верују својим докторима, а доктори опет о лековима знају само онолико колико им то дозволи фармацеутска индустрија, која пак уско сарађује са Властима и депопулацијским идејама о смањењу броја људи на земљи “Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулаторне агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути ” пише професор Gotzsche. Послушајте истину!

21. 12. 2015. Дневно.хр-Зринка.К, за ФБР посрбила и приредила Биљана Диковић др Јована Стојковић | правда за Слађану Велков Одувек сам мрзела кад неко угњетава слабијег. Тренутке када је моја брадата учитељица у основној школи крвнички шамарала двојицу дечака из сиротињског дома, а на крилу привијала децу судија и доктора, памтим врло живо и данас. Сећам се да сам тада плакала и да ми се повраћало. Од тада јој се никад више нисам јавила на ходнику. То је био мој начин да јој са својих осам година кажем да је оно од чега се пита не прави. Данас, знатно маторија, ретко плачем, али ми се често повраћа. Због тога не читам, новине и не гледам телевизију. Јутрос ми рече муж да су на насловној стани „Блица“ опљували моју познаницу Слађану Велков. Нисам могла да дам ни тих пар десетина динара за те бљутаве антисрпске новине. Наслов је био довољан да схватим о чеми се ради, а ради се о томе да су дежурни душебрижници за здравље српчади објавили да лажна докторка, која је успут и шеф мафије надрилекара, даје деци да пију избељивач. Претпостављам да су даље у тексту навели имена отроване деце која се боре за живот након терапије Доместосом. Слађана Велков није лажни, већ прави доктор, и завршила је Медицински факултет у Скопљу, диплома број 8280, нострификовала у земљи Србији под бројем 152-02-250/2001-02. Лечење за које се Слађана Велков евентуално залаже (не чух сопственим ушима) није лечење Доместосом, ВЦ санитаром и Мистер Пропером, већ супстанцом која се зове хлор – диоксид. Никад га нисам узимала, нити га иком давала, али сам, пре него долијем уље на ломачу Слађане Велков, ипак прочитала нешто о томе. Ево шта сам сазнала. 1. Хлор – диоксид (ClO2) НИЈЕ исто што и натријум – хипохлорит (NaClO) који садрже агресивна хемијска средства. 2. Истрaживања Frontier Pharmaceuticals показала су да је ефикасан убица микроба јер делује на ћелијски зид бактерија и спречава репликацију вируса. Такође се наводи да, у правој дози, не утиче на хумане ћелије и да није канцероген ни мутаген, као и да чини крв алкалнијом. 3. Афирмативан чланак о овој супстанци написан је и у Журналу природне медицине Новог Зеланда. 4. Неки градски водоводи га користе за дезинфекцију воде коју људи пију. 5. Врши оксидацију тешких метала који се онда могу лакше избацити из организма. 6. Агенција за заштиту животне средине САД је 2009. године закључила да након његове примене нема оштећења на људима. 7. Натријум – хлорит (NaClO2) је супстанца из које се хлор – диоксид добија и одобрена је 6. јуна 2013. од стране Европске комисије за лечење амиотрофичне латералне склерозе. 8. Америчка ФДА одобрила је хлор – диоксид за прање воћа и поврћа.

9. Хлор – диоксид не реагује са амонијаком из људског ткива и зато га не оштећује као што то ради натријум – хипохлорит из средстава за чишћење. 10. Лечење овом супстанцом спроводи др Андреас Калкер, иначе биофизичар (али и неки лекари, у Америци се даје и на појединим клиникама) користећи нестабилност овог једињења (може бити давалац и прималац електрона), које у киселој средини (каква је најчешће средина где је патолошки процес) испушта кисеоник који онда мења митохондријалну поларизацију. Показало се да је уз неке друге третмане, излечио 133 аутистична детета. Као и СВАКИ лек, има ограничења у употреби (попијте целу таблу бомбона са витамином ц, па ћете добити макар пролив). Ја поштујем Слађану Велков, иако се са неким њеним ставовима не слажем. Ценим је, јер живи то што ради и говори. Стајем на њену страну сада када је сва малограђанска полуинтелигенција шамара држећи у крилу политички коректне докторе којима је поред свих зала која су се устремила на здравље и биолошки опстанак нације, највећи проблем што ће икад морати у пензију. Новинарлук „Блица“ не вреди коментар. Време брадатих учитељица и шамара није прошло. И данас, као и пре тридесет година, мислим да се од њих пита не прави… A šta bi ste rekli na upotrebu hidrogena od 3%?!Ruski profesor Neumivakin dokazao je korist ovog jedinjenja,inače lečio je ruske kosmonavte,doktor nauka i dan danas propagira borbu protiv farmaceutske mafije.Nađite na sajtu – slušajte i učite!!! Профессор Неумывакин. Mala biljka, velika apoteka dr. med. Ksenija Krajina Pokupec Protiv mrlja nareži limun s korom i dodaj sitno narezane listiće peršina Dr. med. Ksenija Krajina Pokupec u svojoj kolumni Mala biljka, velika apoteka donosi savjete kako da na prirodan način ukloniš sunčane mrlje, što da učiniš u slučaju uboda ose ili opekline od meduze. Donosi recept za čaj protiv upale mokraćnog mjehura, savjetuje kako da napraviš ulje za masažu beba Čaj protiv upale mokraćnog mjehura Na godišnjem odmoru zbog hladne vode i općenito promjene svakodnevnih životnih navika, možeš dobiti i upalu mokraćnog mjehura. E.coli, Enterokok, Streptokok, Proteus, samo su neke od bakterija koje ti mogu izazvati bolove u donjem dijelu trbuha zbog novonastale upale mjehura tj. cistitisa. U tom slučaju nemoj se kupati dva tri dana i pij najmanje litru čaja od sljedećih sastojaka:    

Kopriva Brusnica Kamilica Šipak

  

Preslica Zlatnica Neven

Ako nisi raspoložena za kuhanje, čaj kupi u ljekarni, pripremi sama prije ljeta ili nabavi kod mene u poduzeću Botana. Ubodi ose ili meduze U slučaju uboda ose, a ima ih dosta na moru, jer turisti jedu voće, sladolede i piju sokove, a svi ti slatkiši privlače ose. Dakle, čuvaj se, ne guraj ruku u vrećicu s voćem jer unutra može biti zavučena osa. U slučaju uboda stavi hladan oblog ili dio tijela namači u hladnom moru, a onda ubodeni dio namaži eteričnim uljem lavande, eukaliptusa ili čajevca. Ako te opeče meduza, ne trljajte i ne ispiri bolno područje svježom vodom, jer to može potaknuti izlučivanje otrova. Opečeno mjesto isperi morskom vodom i nanesi čisto eterično ulje lavande, ruže, eukaliptusa ili geranija. Čudotvorni kantarion Skoro sam zaboravila čudotvorno i u narodu poznato ulje gospine trave ili kantarion. Obilno ga nanesi na kožu nakon sunčanja. Nikako ne prije sunčanja jer ima fototoksično djelovanje kao i eterična ulja citrusa pa se limun, naranča i grejp također ne preporučuju za upotrebu tijekom sunčanih dana. No, da do kraja budem iskrena, ja se namažem kantarionom i prije sunčanja, a ulju kantariona dodam i ulje nevena i nikad nisam imala osip. Dakle, odluka je tvoja. Možeš maslinovo ili kantarionovo ulje u jednakim količinama pomiješati s kvasinom, dobro protresti sve sastojke u bočici i namazati kožu prije ili još bolje nakon sunčanja. Ipak, ponavljam i dalje pazi, sunčaj se postupno i izbjegavaj sunce od 10 do 17 sati. Ah, kad čujem to preporučeno vrijeme, pitam se čemu uopće ići na more. Zato sam odlučila da niti neću ići, odmaram u Zagorju, a na more ću krajem rujna, kad se smanje gužve i kad sunce bude slabije. Sučane (staračke) mrlje Svakodnevno namaži mrlje i sva potamnjela mjesta tj.sve fleke na svojoj koži sokom limuna. Nareži limun s korom i dodaj sitno narezane listiće peršina. Budi uporna jer se rezultati pojavljuju nakon dva do ti mjeseca terapije. U pripravak možeš dodati 1 do 2 decilitra destilirane vode i žličicu meda, ali ako se odlučiš za to, potroši pripravak za tjedan dana. Za zdravu, sjajnu i zategnutu kožu jedi kiwi, banane, lubenicu, dinju, ali i marelice koje su bogate beta karotenom pa će te dodatno štititi na suncu ( kao i mrkva). Ulje i puder za bebe Ulje za masažu male djece: 50 ml bademovog ulja pomiješaj s jednom žličicom meda, jednom kapi ružinog ulja i dvije kapi lavandinog ulja ili ulja kamilice. Ako sve ovo dodaš u shea maslac ili bazu, dobit ćeš kremu. Puder za bebe: u običan bebi puder dodaj 2 kapi eteričnog ulja kamilice i dvije kapi eteričnog ulja lavande i sve dobro promiješaj.

јјјјјјјј јјјј јјјјјјјј јјјј, јјјјј ј јјј јјјјјјј јјјј јјјјјј ј јјјј јјјјјјј ј.ј. јјјјјј јјјј јј јјјјј,јјјјјјјјјј,јјјјјјјј ,јјјј јјјј :"јјјј јј јјјј!" јјјј ј :"јјјј јј јјјј",јј јјјј ,јјјјјјј јјјјјјјј ,јјјјјј јјј јјјј јјј јј јјјјјј јјјј.ј јјјј јјј јјјј јјјјј јјјјј јјјјјјј ,јјјјј ,јј јјјјј јјјјјј јјјј јјјј јј јјјјј,јјјј јјјј ј јјјј јјјјјјјјј јј јј јјј јјјјјј јјјјј "јј јјјј".јјј ј јјјј јјјјјјј јјјј јј јјјј јјјјјј,јј ј јјјј јј јјјјј јјјјјј!јјјј јјјјј јјјјјјј,јјјјјј,јјјјјј,јјјјјјј јјјјјјјјј јјјјјјјј јјјј,ј јјјјјј,јјјјјј јјјјјј јјјј јј јјјј јјјј. јјјјјјјј јјјјјјј јјјјјјјј "јјјј јјјјј јјј јј јјјј јјјјј јјјј јјјјј,јјј јј ј јјјј јјјјј јјјјјј" јјјј јјј јјјјјјјј јјј? јјјјјјјј јјј јј јј јјјј јјјјј јјјјјјјј,јјјјј јјјјјј јјјјј јјјј јјјјј јјјјјјјјј јј јјј јјјјјјјјј јјјј јјјј.јјјјјј ј јјјјјјјј јјјјјјј јјјј јј јјјјј ј јјјјјјјјјјјј јјјј,јј јј јјјј јј јјјјјј ј јјјј јјјјјјј јјјјјјјјјјј јјјј јјј.,јјј.јјјјјјј,ј јјјјј јјјјјјјјјјјјјј јјјјјјј јјјј јјјјјјјјјј јјјјјјј јј јјјјј јјјјј,јјјј јјј јјјј јјјјј јј јјјјјј јјј ј јјјј ј јјјјјј јјјјјјј јјјј јјјјјј ј јјјј јјј јјјјјјј јјјјј ј.ј. јјјјјј.јјјјјјјјјј јјјјјјј јј ј јјјјј јј јјјјјјјјјј јјј јјјјјј јјјјјјј јјј 33.,34.јјјј јј јјјјјј!јјј јј јјјј јјјјјјј јјјјј јј јј јјјјјјјј јјјј ј јјјјј!јјјјјјј јјјј јјјј јјјјјјјј ,јјј јјј јјјј јјјјјј јјјјј!јјјјјјј јјјј, јјјјјјјјјј јјј јјјјјјј јј јјјј 60%!!!јј јјјјј јј јјјјј јјјјјјј јј јјјј јј јјјјјј јјјј јјјјј јјјјјјј!јјјј јјјј јј јјјјјј јјјјјјјјјј јјјјјј јјјј јј јјјјј јј јјјјјјј јјјј јјјјјјјјј јјј ј јј јј јјјјј! јјјјјјјјјј јј јј јјјјјјјјјјјјј јјјјјјјјј јјјјјј јјјјјјј јјјјјј јјјјјјј јјјјј јјј јјјјјј јјјјјј ј јј јјјјјј јјјјјј ,јјјј јј јјјјјјјј.јјјјјјј јј јј јјјјјјјј јјјјј ј јјјјјјјјјјјј ј јјјјјјј јј јј јј јјјјјј .јјјјјј јј ј јјјјјјјјј јјјјјјј јјјј јјјј јјјјјј "јјјј " ,јјјјјјјј јј јјјјјјјјјј јјјјјј јјјјјјјјјј,јјј јјјјј ј јјјј ј јјјјјј јј јјј јјјј јјјјјјј! јјјјјјјјј јј јј јјј јјјјјјј јјјјјј,јјјјјјј јјјјјјјј јјјјјј јјјјјј! јјјјј јјј.јјјј јјјј(јј јјјјј"ј јјјјјјјјјјј јјјј"):"јјјј јј јјјјјјј јј јјјјјјј јјјјјјјјј,јјјјјјј јјјјјј јј јјј јјјјј ј јјјјјјјј,јјјј јј јј јјјјјјјјјјј јј јј јјј јјј јј јјј ј јјјјјјјјј."ј јјјјј јј јјј ј јјјјјјјјјјјј ј јјјјјјјј јјјјј,јј јјјј ј јјјјј јјјјјј ј јјјјјјј јјјј ."јјјј јјјјјјјј ј јјјј јјјј:"јјјј јјјј"(јј.13,1).