Dr Džefri Švarc - Blokiran mozak (OKP)

Naslov originala: "Brain Lock", 'Free Yourself from Obsesssive-Compulsive Behavior' A Four-Step-Self Treatment Method to Change Your Brain Chemistry. Dr. Jeffrey M. Schwartz M.D., with Beverly Beyette.

Copyright za srpski jezik: Vladan Obradović prevod: Vladan Obradović u sopstvenom izdanju

recenzenti: Prof. Dr Jovan Striković Prof. Dr Jovan Marić konsu1tant za medicinske izraze: Dr Zvonko Vinković korektor: Goran Dimitrijević

Štampa Čigoja-Beograd tiraž - 1000 primeraka

Dr Džefri Švarc i Beverli Bejet

BLOKIRAN MOZAK OSLOBODITE SE OPSESIVNO - KOMPULSIVNOG PONAŠANJA Metoda Samotretmana ''U Četiri koraka", koja menja hemijske procese vašeg mozga

preveo sa engleskog Vladan Obradović

Beograd 1997.

© 1996 by Jeffrey M. Schwartz, M.D. All rights reserved. Printed in the United States of America. No part of this book may be used or reproduced in any manner whatsoever without written permission except in the case of brief quotations embodied in critical articles and reviews. For information address HarperCollins Publishers, Inc., 10 East 53rd Street, New York, NY 10022. BRAIN LOCK. Copyright

HarperCollins books may be purchased for educational, business, or sales promotional use. For information please write: Special Markets Department, HarperCollins Publishers, Inc., 10 East 53rd Street, New York, NY 10022.

Ova knjiga je posvećena sećanju na mog dedu HARRY WEINSTEIN i sećanju na velečasnog VEN. MAHĀSI SAYADAW zbog njegovog velikog doprinosa praksi potpune svesnosti uma u ovom veku.

Imena i neke spoljne okolnosti pacijenata u ovoj knjizi su izmenjena da zaštite njihovu privatnost. Svi simptomi i terapeutski radovi su onakvi kakvi su zaista i bili.

Sadržaj: O knjizi

ix

Reči zahvalnosti Predgovor

ix xi

Uvod xiii Opsesije, Kompulsije, i Metod samotretmana U Četiri Koraka DEO I: Četiri koraka 1 1 Korak 1.: Preimenovanje 5 ''To nisam ja - to je moj OKP'' 2 Korak 2.: Ponovno Određivanje 39 ''Otključavanje vašeg mozga'' 3 Korak 3.: Refokusiranje 71 ''To se ne postiže samo željom'' 4 Korak 4.: Ponovno Vrednovanje 97 ''Lekcije koje smo naučili od OKP-a''

DEO II: Primena Četiri Koraka u vašem životu 119 5 Četiri Koraka i lična sloboda 123 6 OKP kao porodični poremećaj 129 7 Četiri Koraka i ostali poremećaji 185 Preterano uzimanje hrane. Zloupotreba raznih materija. Patološko kockanje. Kompulsivno seksualno ponašanje 8 Četiri koraka i Tradicionalni pristup Terapiji Ponašanja 191 9 OKP i lekovi 197 10 Formular za testiranje Opsesivno-Kompulsivnog Registra Univerziteta u Hamburgu 201 11 Dnevnik samotretmana u Četiri Koraka pacijenta s OKP-em 205 DEO III: Priručnik za samotretman metodom ''U Četiri Koraka'' 207

O knjizi Knjiga-monografija "Blokiran mozak" (u originalu na engleskom: "Brain Lock") autora Džefrija Švarca (J effrey M. Scwarz) je podeljena na 3 poglavlja: Četiri Koraka, Primena Četiri Koraka u vašem životu i Priručnik za samotretman metodom "U Četiri Koraka". U predgovoru i uvodu autor diskutuje pojmove opsesije, kompulsije kao i osnovnu ideju metode samotretmana "U četiri koraka". Daju se detaljni opisi i primeri tzv. opsesivno-kompulsivnog poremećaja (OKP) i lista uobičajenih OKP simptoma, tako da svaki potencijalni pacijent i korisnik ove korisne knjige može sebe lako da pronađe. U prvom poglavlju "Četiri Koraka" detaljno se razrađuju te originalne 4 faze u tretmanu OKP: preimenovanje, ponovno određivanje, refokusiranje i ponovno vrednovanje. Prvi korak autor je lucidno nazvao "Preimenovanje" sa idejom koju bolesnik stalno sebi treba da ponavlja: to što činim nisam ja, ta prisilna misao (opsesija) ili prisilna radnja (kompulsija) nije zapravo moja prava ličnost - to je samo moj OKP. Poruka je jasna: to što činim nije ludilo, to je blokiranost moga mozga, to je samo jedan hemijski proces. Taj korak u razdvajanju simptoma od celokupne ličnosii je očigledno početni potez koji je veoma važan u daljem postupku. Drugi korak se naziva "Ponovno određivanje". U ovom poglavlju se daju dalja i detaljnija objašnjenja biohemijskih procesa u mozgu koji su u vezi sa pojedinim anatomskim strukturama, a sve sa ciljem da se pacijentu pojasne složena dešavanja u njegovom mozgu. Kod OKP mozak se "zaglavi li brzini", jer neispravno funkcioniše "promena brzina li automatskom menjaču" li određenim moždanim strukturama. Suština je postići "otključavanje mozga" i pripremiti mozak da počne ispravno da "menja brzine". Treći korak je autor nazvao "Refokusirartie" i rtiegov cilj je da nauči pacijenta da svoju pažnju sa neprijatnih prisilnih misli i podsticaja refokusira na neku drugu, prijatniju aktivnost. Ovo je korak kada se konačno pobeđuje "neprijatelj". Uputstvo je da se mora biti veoma aktivan. Savetuje se najmanje dva puta dnevno petnaestominutna aktivnost sa porukom - uradite nešto drugo, nešto celishodno i nešto u čemu uživate. Mora se koristiti i Nepristrasni Posmatrač, a potrebno je i beležiti misli i ponašartie (voditi dnevnik), jer "menjanjem ponašanja menjaju se i biohemijski procesi u mozgu". I konačno, Četvrti Korak je "Ponovno vrednovanje - Revalorizovanje" . Glavni princip koji je ugrađen u Revalorizovartie je: što bolje uočite šta je vaš OKP pre ćete moći da ga odbacite kao bezvredno smeće koje nije vredno vaše pažnje. Međutim, ovo je lako reći a teško uraditi. Mora se revalorizovati na aktivan način, a to znači maksimalno uključiti Nepristrasnog Posmatrača koji će stalno govoriti: "Ovo nisi Ti, to je samo tvoj OKP!" Tako će se ojačati i um, a moćan um može da menja mozak i rezultat svega će biti "samokomandovanje i samopoštovanje". Tako se čitalac preko detaljne razrade tehnike "Četiri koraka" uvodi u drugo poglavlje sa naslovom: "Primena Četiri Koraka u vašem životu". Tu se ova tehnika samokontrole diskutuje tako što je pokazano da ona ojačava ličnu slobodu, da je korisna u komunikaciji sa članovima porodice, a uočena je delotvornost i u tretirartiu drugih psihijatrijskih poremećaja kao što su patološko kockanje, kompulsivno seksualno ponašanje, zloupotreba raznih psihoaktivnih materija, preterano uzimanje hrane. U ovom poglavlju se diskutuje i veza OKP i lekova, kao i analiza metode Četiri Koraka u komparaciji sa tradicionalnom bihejvior terapijom (terapijom ponašanja). Daje se i

koristan formular (upitnik) za testiranje OKP-a kao i dnevnik samotretmana pacijenta sa OKPom. Treće poglavlje nosi naziv "Priručnik za samotretman" metodom "U Četiri Koraka" i predstavlja neku vrstu rezimea i "utvrđivanja pređenog gradiva". Posebno treba istaći da je ova knjiga pisana veoma razumljivim jezikom, razumljivim kako stručnjaku tako još i više laiku, jer je upravo za njega ponajviše i napisana. Obiluje mnogim primerima iz postojeće kliničke prakse (autor je uspešno lečio hiljadu slučajeva OKP-a) tako da su opisi simptoma brojnih pacijenata izvanredan način da se čitalac sa potencijalnim ili manifestnim opsesivno-kompulzivnim poremećajem prepozna u istoriji bolesti nekog drugog pacijenta. Ako tome dodamo duhovite komparacije kojima se složeni moždani mehanizam jasno svodi na svakodnevni život (npr. menjač se zaglavio pri promeni brzina) - onda je jasno da će od jedne ovakve knjige veliku korist imati i stručnjaci (psihijatri, psiholozi, socijalni radnici ... ) ali i obično "pučanstvo" odnosno bolesnici sa OKP. Knjiga je pisana jednim veoma sugestivnim jezikom kao i jasnim i podstičućim načinom obraćanja čitaocu, tako da je potpuno logično što je autor imao tako mnogo uspeha sa ovom metodom u svojoj kliničkoj i terapeutskoj praksi. Toplo preporučujem izdavanje knjige "Blokiran mozak" Džefrija Švarca s nadom da će značajno pomoći pacijentima obolelim od jedne izuzetno komplikovane i terapijski često rezistentne neurotične manifestacije poznate kao opsesivno - kompulzivni poremećaj. Štampanje i izdavanje ove knjige je "Peti korak" u tretmanu OKP-a. U Beogradu 1.06.1997

RECENZENT Prof dr sci Jovan Marić

Iz recenzije Prof. dr Jovana Strikovića za knjigu "Brain Lock" Dr Jeffrey Schwartz-a "Hauard Hjuz jeste bio ekscentrik, ali nije bio izopačen" Ljudsko ponašanje je determisano delimično, odnosno većim delom filogenetskim, odnosno ontogenetskim hodom i kodom, a mali deo naše ekspresije postaje svojstvo navika stečenih učenjem, zabranama, kaznama, - onim što bi se pod zajedničkim imeniteljem moglo podvesti pod termin vaspitanja. Koliko je nekad to takozvano vaspitanje malo presudno u oblikovanju čovekove sudbine u njegovoj egzistenciji, može se potkrepiti sa bezbroj primera. Neka jedan kao eklakantan primer bude upravo ponašanje "glavnog junaka" ove knjige, Hauarda Hjuza. Odmah, u početku ove zanimljive knjige nailazimo na jednu rečenicu s kojom započinjemo raspravu o "bolesti" ovog po mnogo čemu neobičnog ekscentrika za čije ponašanje nije adekvatan termin - bolest, duševni poremećaj ili pak nešto što bi po svojoj klasifikaciji kao represivnoj instanci i instituciji, bilo patologija u najširem ili najužem smislu te reči. Definicija, koja je data u ovoj knjizi, ovakvog načina života, koji je uostalom preovlađujući u bilo čijoj egzistenciji, ispravna je, i doista posredije Opsesivnokompulzivni poremećaj. Njega srećemo u nekoj vidljivoj ili poluvidljivoj formi skoro kod svakog čovjeka. Različite forme njegovog ispoljavanja određuju njegovu zabavljivost za

druge, pa makar to bili i lekari koji su po prirodi svoje najuže edukativne vokacije dužni da to razumeju više od drugih i pomognu bolje od ostalih. Međutim, tu upravo i leži prva zamka, sa kojom se sreće onaj koji se apsolutno osloni na lekara kao spasioca, nešto svojom uobraziljom, a najvećim delom magičnom pričom o doktorovoj moći, sve do svemoći. Ali već kod prvog susreta topi se iluzija koja je stvorena sopstvenom ruminacijom, i šeherezadskom pričom koja se ispreda oko lekarskog praksisa. Autor na jednom mestu zapaža: "U stvarnosti ne postoji realna veza između njihovog ponašanja i katastrofe od koje se toliko plaše". Doista, ne postoji usklađena veza između onoga što čovek jeste kao oblik ponašanja, i onoga što bi on racionalnim aršinima meren sa emocionalne distance, trebalo da bude. Da li bi i sama ta apsolutna usklađenost u njenoj najpreciznijoj konotaciji i sama bila ono isto što je i Opsesivno-kompulzivni poremećaj. Ne bi li se i tu radilo u stvari o tegu postavljenom na onom drugom tasu te takoreći dvokrake vage. Što se tiče same ravnoteže, koja je neka vrsta unutrašnjeg spokojstva, potrebnog svakom čoveku, svejedno je koji će kraj njene vage pokrenuti njen jezičak koji je na sredini. Da li bi se uopšte moglo i zamisliti da taj jezičak miruje, da li bi on u mirovanju predstavljao ono što se zove spokojstvo, emocionalno, intelektualno ... ili život, ili bi se njegova punoća i njegov glavni i osnovni sadržaj "vrteo" oko njegove oscilacije, ne uspostavljajući se nikada u tački stajališta. Bolne faze u toj "igri" su neizbežne, i smiraj je takođe neminovan, i on je taj, on je deo te igre, nije grč onaj koji je dominirajući u vremenu; on je dominantan u intenzitetu, a katarza koja je nesumnjivo prisutna tu negde, priprema nas za novi okršaj sa neprijatnošću i nelagodom. Teoretsku pretpostavku da se metodom "U Četiri Koraka", menja biohemijska aktivnost mozga je apsolutno prihvatljiva, iz jednostavnog razloga što mozak i njegovi biohemijski procesi nikad ne miruju. Koliko će ona praktično delovati na naše ponašanje, to je druga stvar, i ona se može meriti biheviorističkim metodima, koji su isto tako relevantni, kao i ostali merni instrumentarijum. Ono što je češće od šećerne bolesti i astme, zaslužuje bar toliku pažnju kao i ove dve bolesti. Ali Opsesivno-kompulzivna neuroza, budući da u sebi krije neku tajnovitost, koju neki od ektravagantnih maštara može imputirati na mesta koja su podložna podozrenju mase, manje se zbog toga o njoj piše ili glasno razmišlja, iako pravi veće nevolje od obe ove bolesti zajedno. Neopravdan strah od prljavštine, neopravdan iz UCLA opšte opasnosti, on je za pojedinca opravdan i realan, i on je za sebe u pravu. Metodom "U Četiri Koraka", koja predstavlja jedan sistem, razrađen sistem razmišljanja i postupaka, je nešto što skreće na sebe pažnju iz više razloga. Prvo se ovom metodom pokušava ovladati pojavnim oblicima ove "bolesti", pokušava se da se oni drže pod kontrolom, da ne bi ovladali nama. Pokušava se u stvari da se impuls za koji se pretpostavlja da uvek polazi sa istog mesta, za istu pojavu, i ide istom stazom, prvo ukroti, a zatim pokuša da se on preusmeri. Ove teoretske rasprave pojednostavljuju problem, ali nijedan problem se nemože rešiti, niti shvatiti ako se ne pođe od njegovog na jednostavnijeg shvatanja te pojave. Četiri Koraka je metoda koja se iznedrila kao logičan sled stvari, i proizilazi iz potrebe da se bolesnik prisili da istrpi neprijatnosti anksioznosti, koje prouzrokuje ono što Opsesivno-kompulzivno ponašanje prouzrokuje. Ovaj rizik kojem se izlaže pacijent potvrđuje filozofsko artikulisanu maksimu: što me ne ubi, to me ojača. Za stres kao pojavu, koja takođe dovodi do neprijatnosti najrazličitije vrste sa već poodavno artikulisanim posledicama, mogao bi se primeniti isti metod i isti zaključak. Efikasnost onoga što se u knjizi zove "izlaganje i preventiva reagovanja" više je nego očigledna.

Ono što je jako značajno je to da sve ove metode iako jednostavne, polazile su od medicinski priznate aksiome: primum non nocere, onoliko koliko je maksimalno moguće da se izbegne opasnost. A što se tiče eventualnog prigovora na jednostavnost metode koja se zove "U Četiri Koraka", odgovor bi se sastojao u tome da se istinitost odgovora na komplikavane pojave i procese, krije upravo u jednostavnosti. Narodno iskustvo koje se potvrdilo kroz eone, i na taj način steklo pravo empirijskog dokaza, nalazi svoj odgovor i primeni Četiri Koraka, kao metode lečenja, kroz sintagmu: klin se klinom izbija, ili na ljutu ranu ljut lek. Pretencioznost u zaključcima nije mimoišla ni ovu knjigu. Ali, to je najmanji greh ovoga štiva. Naime njen autor tvrdi da, ali bez sigurnog naučnog pokrića koje bi se moglo verifikovati egzaktnim, dakle objektivnim pokazateljima, da: po prvi put, za bilo koje psihijatrijsko stanje, ili psihoterapeutsku tehniku imamo naučne dokaze da je takozvana svesna terapija ponašanja, sama dovela do hemijskih promena u mozgu ljudi sa Opsesivno-kompulzivnim ponašanjem. A ovde je možda važnije ono kako se čovek oseća od onoga zbog čega se tako oseća. Jedan veliki filozof je zapisao: "da onaj ko nalazi razlog da živi, podnijeće i ono kako da živi". U tom dualitetu paradoksalnih odnosa, odnosno egzistencijama paradoksalnosti, život je jedino i moguć. Zato je ova knjiga i višeznačna. Ona je pre svega namenjena širokom krugu čitalaca, svakom čoveku, koji ponekad oseća nelagodnosti života, bez kojih nije ni jedan autentičan život. Popularnost ove knjige je i u tome što se ozbiljne tegobe i teška stanja objašnjavaju na popularan i razumljiv način, i to se ne mistifikuje, pa ne izaziva strah, veći od onog koji objektivno postoji. Savremena medicinska literatura ima suprotan i negativan halo efekat. Ona izgrađuje svoj autoritet na proizvodnji straha.

Reči zahvalnosti

Izdavanje ove knjige ne bi bilo moguće, da nije bilo truda i doprinosa mnogih pacijenata, koji su mi pomogli u sticanju znanja o metodi U Četiri Koraka. Ova knjiga ne bi izašla bez značajne podrške porodice Čarlsa i Lile Hilton (Charles, Lelah Hilton), na čijem se naučnom radu ova knjiga i zasniva. Džesika Klajn i Stiv Vaserman ( Jessica Klein, Steve Wasserman) su mi predložili i ohrabrili me u stvaranju ove knjige i predstavili me izdavaču, Džuditi Regan (Gudith Regan), koja je odmah shvatila potencijalne rezultate rada koji je ovde opisan. Krisitin Džuska, (Christine Juska ) je pomogla u prirpemanju prvih kopija. Džuliji Šerman (Julie Sherman) se specijaino zahvaljujemo na njenom doprinosu. ViI Veston (Will Weston)je bio od velike pomoći kod um etničkog dela posla; i A. Lor (A. Lorre) kod fotografije. Istraživačka grupa za OKP u Medicinskom Centru, pri Kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), je stvorila izvanredno okruženje za izvršavanje ovih istraživanja. Beverli Bejet (Beverly Beyette) je uložila ogromne napore kako bi pomogla, i doprinela da ova knjiga bude dobra, i od pomoći za što veći broj ljudi. Ajver Hend (Iver Hand),je bio veoma velikodušan sa svojim doprinosom i uloženim vremenom. Jan Jablonsky, Marty Wax, i Dave Richmond su između ostalih dali neke veoma korisne komentare. Pam i Roy Norman su pružili dosta toliko potrebne, moralne podrške u vreme ubrzane i kritične poslednje faze pripreme. James Q Wilson i Don Jeffreys su me ohrabrili da radim i ustanovim neke šire primene ove metode. Sve u svemu, potrebno je dosta pomoći da bi se napisala knjiga o samotretmanu. Zahvaljujem se svima koji su mi je pružili. Autor

Predgovor

Jedno veče 1947.godine Hauard Hjuz (Howard Hughes) je izašao na večeru sa glumicom Džejn Grir (Jane Greer) kod Siroa, na SanStripu, u Los Anđelesu. U toku večere, on se izvinio i otišao do kupatila. Na čuđenje Grirove, vratio se tek posle jedan i po sat. Kada se konačno pojavio, bila je šokirana videvši da je bio mokar od glave do pete. "Šta vam se, zaboga, dogodilo?" upita ona. "Pa, odgovori Hjuz, "prosuo sam nešto supe na košulju i pantalone, i morao sam da ih operem u umivaoniku." On ih je onda okačio o vrata kupatila, da se malo osuše. Onda je ponovo obukao odeću. "Nisam mogao da izađem, jer nisam mogao da dodirnem kvaku na vratima, pa sam sačekao da neko naiđe" objasnio je na kraju. Prema Piteru H.Braunu, koautoru knjige o Hauardu Hjuzu (Houward Hughes: The Untold Story), Džejn Grir nije više nikad izlazila sa Hjuzom. Hauard Hjuz jeste bio ekscentrik, ali nije bio izopačen. Patio je od opsesivnokompulsivnog poremećaja ponašanja, OKP-a, (OCD -obsessive compulsive disorder); bio je klasičan i težak slučaj. Pri kraju svog života bolest ga je skoro potpuno savladala. Provodio je svoje poslednje dane u potpunoj izolaciji. Živeo je u hotelskoj sobi u Akapulku, potpuno zatvoren i izolovan, u atmosferi sličnoj bolničkoj, preplašen od bakterija. Potpuno crne zavese su sprečavale svu sunčevu svetlost. Smatrao je da sunce može da prenese bakterije od kojih se toliko plašio. Posluga mu je donosila obroke noseći ih sa belim servijetama u rukama. Širile su se glasine da je ovoliko zastranio ili zbog upotrebe droge, ili odmaklog stanja sifilisa, ili završnog stanja ludila. U stvari sva njegova ponašanja su razumljiva kao simptomi jednog teškog slučaja OKP-a. Tužno je da nije postojao način lečenja u njegovo vreme. Proći će još decnija i po pre nego što je ova bolest identifikovana kao poremećaj, uzrokovan hemijskom neravnotežom u mozgu. Često pominjem slučaj Hauarda Hjuza, kako bih pomogao mojim pacijentima sa OKP-em da shvate kakvo je nezasito čudovište ova bolest. Što više joj ugađate, više traži. Čak i Hjuz, sa svim njegovim bogatstvom, milionima i gomilom posluge, koji su izvršavali čudne rituale, koje muje njegov OKP nalagao da izvršava, nije mogao da kupi svoj izlaz iz tog stanja. Na kraju, pogrešne poruke koje su dolazile iz njegovog mozga, su ga savladale. Ako ste jedan od mnogih koji imaju opsesivno kompulsivni poremećaj, (OKP) bilo da je to blag, ili pak težak slučaj, kao što je Hjuzov, ova knjiga će vam pokazati kako da se borite protiv njega, i da pobedite. OKP je težak neprijatelj, ali osoba sa motivom i čvrstom voljom, može da ga savlada. Usput ćete moći da naučite dosta o vašem mozgu i kako možete da imate bolju kontrolu nad njim. Pročitaćete ispovesti hrabrih ljudi koji su uz pomoć metode "U četiri koraka", naučili kako da prevaziđu zastrašujuće osećanje "Blokiranosti mozga" koje je uzrokovano OKP-em.

Naučno je pokazano kako je ovaj metod osposobio ljude da promene funkcionisanje svojeg mozga, a ovde će to biti i opisano, tako da ga možete odmah i primeniti.

Uvod Opsesije, kompulsije, i samotretman metodom U Četiri Koraka Mi svi imamo svoje male čudne navike, za koje znamo da nam uopšte nisu potrebne. Svi mi želimo da imamo više samokontrole. Ali kada misli počnu da se roje i počnu da bivaju veoma intenzivne i napadne, onda nas one obuzimaju mimo naše volje i kontrole. Kad se navike pretvore u iscrpljujuće rituale, koje izvršavamo da bi se oslobodili straha, tada se nešto ozbiljnije dešava.

OVO JE OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ (OKP), (ENG. OCD) Ljudi koji pate od ovog poremećaja se vezuju za bizarna, destruktivna i pogubna ponašanja, da bi sprečili neku zamišljenu katastrofu. U stvarnosti, ne postoji realna veza između njihovog ponašanja i katastrofe od koje se toliko plaše. Na primer, neki bi se tuširali četrdedest puta dnevno, da bi "osigurali" da ne bude smrti u porodici; ili bi se jako trudili i išli jako daleko samo da bi izbegli određene brojeve i "tako sprečili" fatalnu avionsku nesreću. Za razliku od ljudi koji prisilno kupuju ili se kockaju, ljudi sa OKP-em ne uživaju u izvođenju svojih rituala. U glavnom je to veoma bolno za njih. Skoro je potpuno sigurno da je OKP u sprezi sa biohemijskom neravnotežom u mozgu, za koju sada znamo da se veoma efikasno može lečiti i bez lekova. Takođe znamo da metod samotretmana "U Četiri koraka" o kojem ćete više saznati u ovoj knjizi, osposobljava ljude sa OKP-em da promene hemijske procese u sopstvenom mozgu. Štaviše, ovaj metod može biti široko primenjen kod manje ozbiljnih, ali isto tako uznemirujućih opsesija i navika. Ako mislite da i vi imate OKP, onda bi vam formular na str. 201, Univerziteta u Hamburgu (Obsession Compulsive Inventory Screening Form) mogao da pomogne da to proverite. Ako nemate OKP, tehnike u ovoj knjizi vam mogu pomoći da prevaziđete druge neprijatne navike i ponašanja. Uopšteno govoreći, OKP je poremećaj obično za ceo životni vek, identifikovan sa dve grupe simptoma: Opsesijama i Kompulsijama (Prisilama). Nekada smatrano da je ovo retka bolest, OKP zapravo muči jednu osobu od četrdeset, u opštoj populaciji, što je pet miliona u SAD. Ovaj poremaćaj ima obično svoje početke u adolescenciji ili ranoj punoletnosti i češći je od astme ili dijabetesa. To je destruktivna bolest koja često napravi haos od života njenih žrtvi, i onih koji ih vole. Stalna preokupacija sa njihovim ponavljajućim ponašanjima, često dovodi do konflikata u braku, problema na poslu, i u društvenom

životu. Članovi porodice mogu da postanu nestrpljivi i besni, pa da im onda kažu: "Zašto jednostavno ne prekineš!?" Ponekad članovi porodice mogu da im pomažu i podržavaju ih prilikom izvršavanja tih rituala, samo da bi nekako očuvali nešto mira za sebe ( što je veoma loša ideja).

ŠTA SU OPSESIJE? Opsesije su uznemirujuće i napadne misli i mentalne slike. Reč opsesija dolazi od latinske reči koja znači "zarobljen" - opsednut. Opsesivna misao je samo to, misao koja vas zarobi i "nervira do zla Boga".Vi se molite da ona ode, ali se to ne događa, barem ne za jedno izvesno vreme, ili u nekom više kontrolisanom obliku. Ove misli obično stvaraju stres i anksioznost. Za razliku od drugih neprijatnih misli, ove ne nestaju, već nastavljaju da uznemiravaju vaš um iznova, protivu vaše volje. Recimo da ste videli veoma lepu ženu i ne možete da je izbacite iz vaših misli.To nije opsesija. To je ruminacija, nešto što je normalno i čak prijatno. Da je Kalvin Klajnov Department za marketing znao za pravo značenje reči opsesija, onaj parfem bi se zvao "ruminacija" . DOBIJANJE (POGREŠNE) PORUKE Pošto ove opsesije ne napuštaju takvu osobu, i kao takve se veoma teško ignorišu, teško, ali ne i nemoguće. Sada nam je poznato da je OKP u sprezi sa biohemijskim problemom u mozgu. Mi ovaj problem nazivamo "Blokiranost mozga". Ovo je stoga što četiri strukture u mozgu postanu čvrsto vezane i mozak počinje da šalje pogrešne poruke koje osoba ne može odmah da prepozna kao pogrešne. Jedan od glavnih centara u mozgu za obradu signala čine dve strukture koje se zovu nukleus-kaudatus (caudate nucleus) i putamen (putamen), i mogu da se zamisle kao menjač brzina kod automobila. Nukleus-kaudatus (caudate nucleus), radi kao prenosnik za prednji misleći deo mozga. Zajedno sa putamenom, koji je automatski prenosnik za kontrolu pokreta tela, nukleus-kaudatus omogućava veoma efikasnu koordinaciju misli i pokreta u svakodnevnom životu. Kod osobe sa OKP-em, nukleus-kaudatus ne menja brzine kako treba, i poruke iz prednjeg (čeonog) dela mozga ostaju blokirane. Drugim rečima automatska transmisija u mozgu ima kvar i mozak je zaglavljen u brzini, zato što ne može da pređe na sledeću misao. Kada se ovo dogodi, mozak vam obično govori: "Moraš ponovo da opereš ruke", i vi ih ćete prati, iako ne postoji stvarna potreba za tim, ili vam može reći "Bolje da proveriš tu bravu još jedanput", i vi ćete proveravati opet i opet, nemoćni da se otresete izjedajućeg osećaja da su vrata možda nezaključana. Ili se pak intenzivna prisila da brojite predmete ili ponovo iščitavate reči može pojaviti bez ikakvog stvarnog razloga. Primenjujući tehnike terapije ponašanja, možete promeniti način na koji vi reagujete na ove misli i prisile, i možete fizički izmeniti način na koji vaš mozak radi. Ove tehnike u stvari čine da automatski prenos u mozgu lakše menja brzine, pa vremenom uznemirujućih prisila ima sve manje. Kada su jednoj pacijentkinji iz UCLA-e rekli da su njeni problemi uzrokovani biohemijskom neravnotežom U njenom mozgu, ona se odmah razvedrila i izbacila dosetku:

"To nisam ja, to je moj OKP." Mnogim ljudima sa OKP-em ovakvo prepoznavanje je samo po sebi veliko olakšanje. Pranje, proveravanje i ostali OKP-rituali, dnevno uzimaju mnoge sate ljudima sa OKP-em, i čine da se osećaju veoma jadno. Oni mogu imati i strah da će poludeti, jer znaju da im ovo ponašanje nije normalno. Zaista, ovo ponašanje je obično strano crtama njihovih ličnosti, ili njihovim sopstvenim predstavama o sebi. Ipak, sve dok ne nauče metod samotretmana "U Četiri Koraka", oni su nemoćni da prestanu da odgovaraju na pogrešne alarme u njihovom mozgu.

ŠTA SU KOMPULSIJE-PRISILE Kompulsije ili prisile su radnje koje izvršavaju ljudi sa OKP-em da bi se oslobodili strahova i anksioznosti, koji su posledica njhovih opsesija. Iako osoba sa OKP-em shvata da su prisile da pere, proverava ili dodiruje predmete, ili ih broji, nerazumne i budalaste, to osećanje je toliko jako da neistreniranu ličnost obuzme i ophrva, pa tada osoba sa OKP-em popusti i preda se izvršavanju prisilnih radnji. Na nesreću, apsurdne prisilne radnje imaju tendenciju začinjanja "začaranog kruga". Iako prisilne radnje obično donose momentaino olakšanje, što se ove radnje duže izvršavaju, opsesivne misli i osećanja postaju sve jača, konstantnija, uzimajući sve više energije. Osoba tada ostaje i sa opsesivnim mislima, i sa kompulsivnim ritualima koji idu sa njima. Nije iznenađujuće da mnoge osobe sa OKP-em sebe vide kao proklete, a mogu imati i samoubilačke misli, kada već obično i traže profesionalnu pomoć. Štaviše, godine provedene u tradicionalnoj psihoterapiji ih obično samo još više zbunjuju.

Lista uobičajenih OKP simptoma OPSESIJE Opsesije oko prljavštine i zagađenja: Neosnovani strahovi od dobijanja teških zaraznih bolesti Prevelika opreznost oko prljavštine, bakterija (uključujući tu i prenošnje istih na druge ljude); kao i sa "zagađivačma" okoline kao što su sredstva za čišćenje; Osećanja odvratnosti prema telesnim izlučevinama i otpacima; Opsesije oko svog tela; Abnormalna zabrinutost oko lepljivih supstanci i njihovih ostataka. Opsesivna potreba za red i simetriju: Obuzimajuća potreba za poravnavanjem predmeta prema određenoj liniji; Abnormalna briga za urednost, bilo da je to spoljni izgled osobe, ili okoline u kojoj živi. Opsesije Gomilanja ili Čuvanja Držanje beskorisnih stvari, kao što su stare novine ili predmeti, "spašeni" iz korpi za otpatke; Nesposobnost da se baci bilo šta jer "može da zatreba kasnije", strah od gubljenja ili bacanja nečega, greškom.

Opsesije prema seksualnim sadržajima Misli o seksu koje osoba smatra neprikladnim i neprihvatljivim. Ponavljanje rituala Ponavljanje rutinskih radnji bez logičnog razloga; Stalno postavljanje istih pitanja; Ponovno iščitavanje ili ispisivanje reči ili fraza. Nerazumne dileme Neosnovan strah da neko nije obavio neki od rutinskih poslova, kao što je potpisivanje čeka ili otplate i sl. Religiozne opsesije Neprijatne bogohulne ili skrnavljujuće misli; Preterana briga o moralu; briga o dobrom i o lošem. Opsesije sa agresivnim sadržajem Strah od izazivanja neke tragedije, kao što je smrtonosni požar; Ponavljanje uznemirujćih prikaza scena nasilja; Strah od ispoljavanja neke agresivne zamisli, kao što je upotreba vatrenog oružja, ili ubadanje nekoga nožem; Iracionalan strah da su nekoga povredili, npr.: strah da su udarili nekoga dok su vozili. Sujeverne opsesije Verovanje da su određeni brojevi ili boje, "srećni" ili "nesrećni". KOMPULSIJE - PRISILE

Prisile čišćenja i pranja Preterano pranje ruku, tuširanje, kupanje ili pranje zuba; Skoro uvek prisutno osećanje da su kućni predmeti kao što je posuđe, prljavi, zagađeni ili ne mogu biti dovoljno oprani da bi bili "zaista čisti." Prisila da se stvari postave ili urade tačno onako "kako treba" Potreba za simetrijom ili potpunim redom u neposrednoj okolini, na primer potreba da se postavljaju konzerve i drugi predmeti u ostavi po azbučnom redu, da se svakog dana ostavi odeća na za to precizno određeno mesto, ili da se nosi određena odeća samo u određene dane; Potreba da se rade određene stvari sve dok se ne uradi "baš kako treba".

Prisile sakupljnja ili gomilanja predmeta Proveravanje kućnog smeća svakog minuta, da bi se proverilo da nije slučajno štogod "vredno" bačeno; Čuvanje beskorisnih stvari. Prisile proveravanja Ponavljanje proveravanja da li su vrata zatvorena ili zaključana, ili da su kućni uređaji isključeni; Proveravanje da li je osoba nekog povredila; npr. prilikom vožnje, osoba bi tada okretala vozilo i vozila naokolo da vidi da nije slučajno neko pre gažen.

Proveravanje i ponovno proveravanje, traženje neke greške, npr. pri proveravanju čekovne knjižice; Proveravanje u vezi sa telesnim opsesijama, npr. konstantno samoproveravanje zbog mogućih znakova ili simptoma neke katastofalne bolesti.

Druge prisile Patološka sporost u izvršavanju čak i običnih rutinskih radnji; Rituali treptanja ili zagledan ja; Ponovno postavljnaje istih pitanja radi sigurnosti; Ponašanja uzrokovana sujeverjem, odlazak na počinak u određeno vreme da bi se "oteralo" zlo, ili potreba da se prilikom hoda ulicom izbegnu bilo kakve pukotine na trotoaru; Osećanje anksioznosti ako se ne obavi određeni odabrani zadatak; Nadmoćna potreba da se nekome kaže nešto, da se neko nešto upita, ili da se nekome poveri; Potreba da se dodirnu, udare ili protrljaju određeni predmeti; Prisile brojanja: npr.brojanje prozora ili reklamnih panoa prilikom vožnje drumom; Mentalni rituali kao što je recitovanje određenih molitvi u sebi kako bi se oterale loše misli; Preterano pravljenje spiskova.

ČETIRI KORAKA U poslednjim godinama došlo je do velikog napretka u tretiranju ovakvih stanja.Više od dve decenije iskustva terapeuta za ponašanje, doveli su do dokumentovanja efikasnosti tehnike zvane "Izlaganje i prevencija reagovanja". Ova tehnika uključuje sistematsko izlaganje osobe onome što dovodi do pojave simptoma OKP-a; kao što je prisiljavanje osobe sa OKP-em da dodirne dasku na toalet-šolji ili druge predmete za koje on ili ona misle da su zagađeni, uzrokujući da osoba dobije opsesije i prisile. Terapeut onda nameće duže periode u kojima se osoba složi da ne reaguje na opsesije, izvršavajući prisilne radnje. Ovi vremenski intervali izazivaju dosta nelagodnosti i anksioznosti kod njih, pa je potrebno dosta pažnje i angažovanosti od strane terapeuta. Kako terapija napreduje, intenzivnost straha opada, i osoba dobija mnogo bolju kontrolu nad simpotmirna OKP-a. Na medicinskom fakultetu pri UCLA-i, proučavali smo OKP već više od decenije i razvili smo jednostavnu svesnu samousmeravajuću terapiju ponašanja da zameni i poboljša proces. Nazvali smo je "Samoterapija U Četiri Koraka". Ovaj metod se može primenjivati sa ili bez profesionalnog terapeuta. Naučićete da se borite protiv tih prisila, i preusmerite vaš um na druga, konstruktivnija ponašanja. Po prvi put za bilo koje psihijatrijsko stanje ili psihoterapeutsku tehniku imamo naučne dokaze da je tzv.svesna terapija ponašanja sama dovela do hemijskih promena u mozgu ljudi sa OKPem. Pokazali smo da menjajući ponašanje možete sebe da oslobodite blokiranosti mozga, da promenite određene hemijske procese u mozgu i da se oslobodite užasnih simptoma OKP-a. Krajnji rezultat je povećana samo kontrola i poboljšano vladanje sobom, što sve poboljšava osećanja i sopstvenu predstavu o sebi. Kažu da je znanje moć. Postoji velika razlika između dejstva opsesivnih misli i prisila na osobu koja nije upućena i uvežbana, i dejstva koje one imaju na osobu sa znanjem i veštinom. Koristeći znanje koje ćete dobiti učenjem tehinike "U Četiri Koraka" ne samo da ćete dobiti moćno oružje u borbi protiv

opsesivnih misli i prisila, nego ćete u jednom širem smislu biti moćniji. Napravićete veliki korak u jačanju sposobnosti da postižete vaše ciljeve i poboljšate kvalitet vašeg svakodnevnog života. Razvićete stabilniju, samosvesniju, smireniju i jaču ličnost. Ako ljudi sa OKP-em mogu sve ovo, ondaje veoma verovatno da i oni ljudi sa mnogim drugim problemima sa različitim stepenima težine mogu to isto. Drugi poremećaji uključuju i: 

Nekontrolisno uzimanje hrane ili pića;



Grickanje noktiju;



Čupanje kose;



Prisilna kupovina i kockanje;



Zloupotreba raznih supstanci (alkohol, droga);



Impulsivno seksualno ponašanje;



Preterana zaokupljenost međuljudskim odnosima, sopstvenim imidžom i predstavom o sebi.

Četiri koraka mogu biti korišćena da pomognu kod skoro bilo koje uznemirujuće misli ili ponašanja, koje vi želite da promenite. Metod "U Četiri Koraka" je put organizacije vaših duševnih reakcija i reagovanja ponašanjem na vaše unutrašnje misaone procese. Umesto što ćete jednostavno impulsivno reagovati impulsivno i refleksivno kao lutka kada vas neželjena misao ili potreba uznemiri, vi možete sebe da naučite i steknete veštinu da reagujete na svrsishodan način, i onda možete odbiti da budete odvučeni destruktivnim mislima i ponašanjima sa vašeg pravca. Ove korake nazivamo:

Korak 1. PREIMENOVANJE Korak 2. PONOVNO ODREĐIVANJE I PRIPISIVANJE Korak 3. REFOKUSIRANJE Korak 4. PONOVNO VREDNOVANJE REVALORIZOVANJE

U koraku 1 Preimenovanja nazivamo uznemirujće misli ili prinude da izvršavamo neprijatne prisilne radnje njihovim pravim imenima: Opsesivnim mislima i Prisilama (kompulsijama). U ovom koraku naučićete dajasno shvatite realnost situacije i da ne budete prevareni neprijatnim osećanjima koje stvaraju OKP-simptomi. Razvijate sposobnost da jasno vidite šta je Opsesivno kompulsivni poremećaj, a šta realnost. Umesto da kažete: "Osećam da treba da operem ruke, iako znam da to nema smisla," počinjete sebi da govorite: "Imam prisilnu potrebu. Ta kompulsija-prisila mi dosađuje. Ta opsesivna misao me progoni." Tada se nameće pitanje "Zašto me ta opsesivna misao progoni?"

U koraku 2. Ponovnog Određivanja i pripisivanja, odgovarate na ovo pitanje. Tada kažete:"To me proganja jer imam medicinsko stanje zvano OKP. Imam simptome medicinskog problema. Moje opsesije i kompulsije su u vezi sa biohemijskom neravnotežom u mom mozgu." Kada shvatite ovu činjenicu, onda se upitate: "Šta mogu da uradim u vezi toga?" U koraku 3. Rejokusiranja-preusmeravanja, okrenete svoju pažnju ka konstruktivnijim ponašanjima i aktivnostima tako što ćete odbiti da uzimate opsesvne misli i prisile zdravo za gotovo, imajući na umu da one ne predstavljaju istinu, tj. da su to pogrešne poruke, možete naučiti da ih ignorišete, i da ih zaobiđete u refokusuranju vaše pažnje na drugu aktivnost ili na rad na nečemu korisnom i pozitivnom. To je ono što nazivamo "Menjanje brzina". Tako što izvršavate alternativnu, celishodnu aktivnost, vi u stvari možete popraviti menjačku kutiju u vašem mozgu. Kada jedanput naučite da se Refokusirate na jedan stalan način, brzo ćete doći do sledećeg koraka. U koraku 4. Ponovnog vrednovanja, ponovno vrednujete te misli i prisile kada se opet pojave. Naučićete da oduzmete vrednost tim mislima i prisilama čim se ponovo pojave. Počećete da gledate na uznemirujuće simptome OKP-a kao na gomilu smeća što u suštini ove i jesu. "Četiri koraka" funkcionišu zajedno. Prvo PREIMENUJTE. Izveštite sebe u prepoznavanju šta je stvarno a šta nije, i odbijte da vam um bude zamućen napadnim, destruktivnim mislima i prisilama. Drugo je da PONOVNO ODREDITE-shvatite da su te misli i prisile samo mentalni šum-buka, pogrešni signali vašeg mozga.Treće, Preusmerite pažnju - REFOKUSIRAJTE SE: Naučićete da odgovorite na te pogrešne signale tako što reagujete na nov i mnogo konstruktivniji način, pa ih zaobilazite refokusuranjempreusmeravanjem vaše pažnje na konstruktivnije aktivnosti i ponašanja, koliko god to možete u tom trenutku. Ovako se izvršava najteži deo rada i tada se i događaju biohemijske promene u mozgu. Trošeći energiju koja je potrebna da se refokusira, u suštini menjate način na koji vaš mozak radi, na veoma zdrav i celishodan način. Konačno prava lepota metode "U Četiri koraka" se pokazuje na četvrtom koraku PONOVNOM VREDNOVANJU, kada ceo proces postane uhodan i efikasan, a želja da se postupa po nalogu neprijatnih misli i prisila je najvećim delom prevaziđena. Naučićete da te misli i prisile nemaju pravu vrednost, te će vaše opsesije i prisile imati mnogo manje efekta na vas. Kad se ove faze izvršavaju zajedno, stvari se odvijaju dosta brzo pa to stvara skoro automatsku reakciju: "To je samo nerazumna opsesija. To je pogrešna poruka. Fokusiraću moju pažnju na nešto drugo." Na ovaj način "automatski prenos" u vašem mozgu počinje opet ispravno da radi. Onda kada ljudi počnu da primenjuju terapiju "U Četiri koraka" redovno, događaju se dve veoma pozitivne stvari. Prvo, oni imaju mnogo bolju kontrolu nad svojim reakcijima na opsesivne misli i prisile, što zauzvrat daje mnogo zdraviji i srećniji svakodnevni tok života. Drugo, menjajući svoje ponašanje, oni menjaju biohemijske procese u mozgu koji su stvarali jaku nelagodnost njihovim simptomima OKP-a. Pošto je naučno dokumentovano da je kod ovog teškog psihijatrijskog stanja biohemija mozga promenjena terapijom "U Četiri koraka", veoma je verovatno da osoba može da promeni biohemiju svog mozga tako što će popravljati svoje reakcije na veliki broj drugih loših ponašanja i navika, primenjujući "U Četiri koraka". Rezultat bi bio smanjivanje jačine i napadnosti tih nepoželjnih navika i ponašanja, i omogućivanje njihove lakše eliminacije.

ŠTA JE OPSESIVNO KOMPULSIVNI POREMEĆAJ, A ŠTA NE Zbog sličnosti u imenima, ljudi su skloni da pomešaju termin OKP Opsesivno-kompulsivni poremećaj sa OKPL - Opsesivno-kompulsivni poremećaj ličnosti. Šta ih čini različitim? Kada su simptomi opsesija i kompulsija dovoljno jaki da čine takvo funkcionisanje prilično različitim od normalnog funkcionisanja, ondaje u pitanju OKP. Kod OKPL-a ove opsesije i kompulsije su više karakteristične i specifične crte karaktera, iako takođe neprijatne. Na primer čovek sa OKPL-i može da čuva neki predmet jer smatra da će mu biti potreban u budućnosti, dok čovek sa OKPem sa prisilom gomilanja ispunjava skoro svaku stopu svoje kuće, često beskorisnim predmetima za koje zna da mu neće biti potrebni. Ljudi sa OKPL-i imaju problem "da ne vide šumu od drveta". Tipično je da su oni toliko zaokupljeni detaljima, da nikad ne sagledaju širu sliku situ acije. Njihova težnja ka perfekciji ih sputava u završavanju poslova. Oni su klasičan primer za "sve najbolje", ali su "protivnici dobrog". Ljudi sa OKPL-i imaju tendenciju da upropaste stvari u njihovoj težnji da sve urade perfektno, u svakom detalju. Obično su veoma kruti, nesposobni da prave kompromise. Po njihovom gledištu, ako posao treba da se uradi kako treba, mora biti urađen na njihov način. Interesantno je da je ovaj tip ličnosti dva puta češći kod muškaraca, dok OKP ne "pravi" ovakvu razliku kod polova. Druga važna razlika između OKP-a i OKPL-i je da iako su ljudi sa OKPL tvdoglavi, kruti i dozvoljavaju da im njihove ideje upravljaju životom, oni nemaju prave želje da se promene. Oni su ili nesvesni da je njihovo ponašanje neprijatno za ljude oko sebe, ili ih jednostavno nije briga. Osoba sa OKP-em pere i ponovo pere ruke, iako mu, ili njoj to zadaje bolove, i uopšte ne uživa u tome. Osoba sa OKPL uživa u pranju i čišćenju, i razmišlja: "Kad bi svako čistio kao ja, sve bi bilo u redu. Moja porodica je gomila aljkavaca." Osoba sa OKPL se raduje dolasku kući da bi poređala olovke kao male vojnike, dok osoba sa OKP-em oseća veliku teskobu i strah od pogrešne poruke koja nalaže da treba da usisava prašinu dvadeset puta kada se vrati kući. Ljudi sa OKP-em su u potpunosti svesni koliko je njihovo ponašanje neprikladno i oni se toga stide, očajni su, i imaju pravu potrebu da to promene. Ovo su reči dve osobe sa OKP-em : "Moj mozak je postao neopisivi pakao, iz koga nisam mogao da pobegnem." ili "Dobro je bilo to što su bolnički prozori bili zaključani, jer sam bio spreman da sebi prekratim muke." Ova knjiga je Uglavnom o ljudima sa OKP-em.Većina ispovesti je o tome kako su se oni borili da savladaju svoju bolest. Ali milioni drugih, sa manje hendikepirajućim problemima, mogu da se inspirišu ovim ispovestima i nauče metod samoterapije koji može biti primenjen na širokom spektru različitih problema koji su u vezi sa neprijatnim navikama ili ponašanjima. Oni koji su nama izneli svoje priče su ljudi koji su prevazišli bolest. Metod koji su koristili može da koristi i pomogne skoro svakom. Ova je knjiga namenjena svima onima koji žele da promene svoje ponašanje i tragaju za načinom na koji će to uraditi.

OKP - "VRAŽIJI" POREMEĆAJ "Proklet si ako uradiš, a proklet si i ako ne uradiš". Tačno tako se osećaju ljudi sa OKP-em pre nego što nauče da primenjuju metodu ''U Četiri koraka" u borbi protiv savlađjućih simptoma ovakvog poremećaja. Imaju prisile da rade stvari koje ih samo vode to toga da imaju manje kontrole nad tokom svojih života. Sa smanjenom kontrolom, sa tim gubitkom kontrole, dolazi i smanjena sposobnost da pravilno reaguju na destruktivne prisile koje vremenom postaju sve jače i moćnije. Ako izvršavaju prisilne radnje bivaju što bi se reklo prokleti, jer njihova bolna

osećanja postaju još gora. Bez pravilne mentalne vežbe (Četiri koraka), njima nedostaje znanje i veština da promene poremećene biohemijske procese mozga kroz konstruktivnu akciju. Štaviše, pre učenja metode "U Četiri koraka", jaka osećanja neprijatnosti i anksioznosti stvaraju se kad god ne izvrše prisilne radnje, kad imaju prisilne potrebe. Ovako su uhvaćeni u onaj deo dileme ", a proklet si i ako ne uradiš ", THE FAR SIDE

Gary Larson

GARY LARSON

"Hajde, hajde ... ili jedna ili druga vrata."

OKP je đavo sa vilama iza njihovih leđa. On zna da je njegova moć često jača. Ako ljudi sa OKP-em slušaju ovog đavola i izvršavaju nesvrsishodne radnje koje im on nalaže da rade, oni će onda zaista i biti kao prokleti, jer gledajući šire ovo će voditi do još više prisilnih potreba; da izvršavaju još više takvih rituala. Njihov život tada postaje živi pakao. Ali ako ignorišu đavolske OKP potrebe i odbiju da izvrše prisilne radnje, 'đavo' će potom uhvatiti svoj trenutak i ponovo ih ubosti svojim vilama, opet i opet, nanoseći im veliki bol. Ali tu se nalaze i treća vrata - izlaz, za koja im đavo nikad neće reći, i u stvari će pokušavati da ih sakrije od njih. Praveći izbor da krenu kroz ta vrata, ovi ljudi mogu da nadmudre đavola. Iza ovih vrata se nalazi program "U Četiri koraka" - samousmeravajuća terapija ponašanja koja će ih osposobiti da promene biohemiju svog mozga, prevaziđu svoje đavolske prisile i oslobode sebe od opsesivno-kompulsivnog ponašanja.

KAKVI SMO BILI: ŠEST SLUČAJEVA

Ovde su iznete neke ispovesti onih ljudi koji su krenuli kroz treća vrata - ljudi koji su bili potpuno ophrvani svojim OKP-em kada smo ih prvi puta sreli, a koji su uspeli da potuku tog đavola. Simptomi koji su oni imali nisu retki i nepoznati; to su veoma česti simptomi za ovu bolest.

Džek Džek, 43-godišnji agent osiguravajuće kompanije, prao je svoje ruke najmanje pedeset puta dnevno, a u loše dane i po sto puta. Toliko je sapuna bilo nataloženo na njegovoj koži da su mu ruke postojale odmah sapunjave, samo kad bi ih pokvasio. Znao je da mu ruke nisu prljave, kao što je znao da nije sve bilo tako zagađeno. "Da je bila neka masovna zaraza' rezonovao je, "ljudi bi padali kao muve." Ali nije mogao da prevaziđe taj osećaj da su mu ruke ostale prljave, i on ih je prao i prao, sa stalnom brigom - 'da li sam ih zaista dobro oprao?' Ruke su mu postale crvene i izranavljene, tako da su mu se otvorile velike naprsline između prstiju, tako da bi mu samo prelazak vode preko ruku nanosio bolove. Ali Džek je nastavljao da pere. Nije mogao da se zaustavi. To je bila njegova strašna tajna. Sakrivao ju je na načine na kojima bi mu i tajni agenti pozavideli.

Barbara Barbara, 33-godišnja žena nosilac počasne diplome uglednog Ajvi Univerziteta (Ivy University), je znala da radeći za privremenu agenciju ne postiže koliko bi trebalo. Bila je inteligentna i vešta, ali je bila pod morom opsesivnih misli koje su joj govorile da proverava, i onda opet proverava razne stvari. Da li je isključila uređaje? Zaključala vrata? Često puta bi rano otišla na posao, znajući da će morati da se ponovo vrati do kuće, jedanput ili dvaput, da bi proveravala. Jednog lošeg dana je, vraćajući se tako da proveri, stavila u torbu mašinu za kafu i peglu i odnela ih na posao. Bilo ju je veoma sramota zbog toga. "Ako počneš da radiš ovakve stvari, rekla je sebi, "Izgubićeš i to malo sapoštovanja koje imaš". Tada je razvila novu strategiju u odnosu nasvoje napadne i nerazumne dileme. Kada bi odlazila, ostavljala bi mašinu za kafu na vrhu frižidera i viknula: "Zdravo Kafo!" Ovako je pronašla mnemonički patent da joj pomogne da se seti da je isključila ovaj uređaj.Takođe bi uzela utikač od pegle i pritisla bi ga na dlan, tako jako da bi otisci od metala bili toliko duboki da ih je mogla videti i trideset minuta kasnije, i tako mogla ponovo da se uveri da je uređaj isključen.

Brajan Brajan, 45-godišnji prodavac automobila, bi svake noći ležao budan u krevetu, čekajući da čuje zavijanje sirena policije i druguh službi. Ako bi čuo zvuk policijske sirene, ili vatrogasce, znao je da se u blizini dogodio saobraćajni udes. Bilo koje da je doba, on bi ustao, obukao se, i vozio bi okolo dok ne bi našao mesto gde se udes dogodio. Čim bi policija otišla, uzimao bi kofu vode, četku i sodu iz kola i počeo da pere i riba asfalt. Morao je. Kiselina iz akumulatora je možda prolivena i on bi sutradan kada vozi tuda, a imao je veliki strah od trovanja baterijskom kiselinom, mogao naići na nju. Kada bi najzad završio čišćenje, bilo bi oko 3 ujutru i on bi odlazio kući, tuširao se i onda bacao patike koje je tada nosio u plastičnu kesu a ovu posle bacao u đubre. Kupovao je patike na rasprodajama, po tuce odjednom, znajući da će ih nositi samo jedno veče.

Doti Doti, kojoj je 52 godine, borila se sa opsesijama još od svoje 5 godine. Jedna od njenih opsesija je bio strah od brojeva koji su u sebi imali cifre 5 ili 6. Ako bi vozila sa prijateljicom i spazila negde vozilo sa registarskim tablicama koje sadrže cifre pet ili šest, morala bi da zaustavi i stane sa strane, sve dok takvo vozilo ne ode iz vidokruga. "Mogli smo tako satima da čekamo u kolima'' seća se ona. Ali bila je sigurna da bi se u protivnom nešto strašno dogodilo njenoj majci. Kada je i sama postala majka, njena opsesivnost se preusmerila ka njenom sinu i postala još čudnija. "Bilo je to sa očima", kaže ona, "Odjedanput mi u glavu dođe, da ako sve uradim kako treba, oči mog sina, i moje oči će biti u redu." Doti nije imala nikakve probleme sa očima, a sinovljeve oči su takođe bile zdrave. Pa ipak, ona nije mogla da podnese nikoga u blizini ko ima neke probleme sa očima. "I sama reč oftalmolog, donosila mi je loše misli. Nisam mogla ni da kročim tamo gde je bila neka osoba koja je imala oštećen vid. Morala sam da bacim moje cipele." Kako smo Doti i ja sedeli i razgovarali, primetio sam da je na dlanu imala četiri puta ispisanu reč vid. Onda je objasnila da je gledajući televiziju tog popodneva imala loše misli o očima, pa je morala da ih istera.

Lara Lara je objasnila svoju opsesivnost ovako: "To mi razdire dušu. Samo jedna loša misao, i opesesije bi eksplodirale u vatrenu loptu, čudovište van kontrole." Bili su to noževi koji su joj zagorčavali život. "Mogao je to biti i nož za puter, ali kad bi ga dohvatila, poželela bih da nekog ubodem, naročito nekog ko je u blizini. Bilo je to strašno. Bože, ne bih nikad nekog povredila! Najstrašnije mi je bilo kad sam imala ovakve opsesije prema mom mužu.''

Roberta Roberta bi vozila kola preko neke izbočine ili rupe na putu i odjedanput bi se uspaničila, misleći da je nekog udarila. Jedanput je izlazila kolima iz parkinga za kupce ispred nekog marketa, i spazila plastičnu kesu. Odmah joj je nešto sevnulo i govorilo da je to neki leš. "Zaustavila sam kola i buljila u kesu, znajući da je to samo obična kesa. Ali su me obuzeli strah i panika. Vozila sam okolo da je ponovo pogledam ... " Bilo gde da je išla, gledala je kroz retrovizor sa napetošću i mučninom u stomaku. Da li su to bile samo novine pored puta, ili je to bio leš ? Previše uplašena da bi vozila, postala je zarobljenik u svojoj kući.

KABASTI MOZAK Kao psihijatar na UCLA-i Medicinskoj Školi, u poslednoj deceniji sam lečio preko hiljadu ljudi sa simptomima OKP-a. Radio sam i pojedinačno i u nedeljnim terapijskim grupama za OKP. Velika većina je sad mnogo funkcionalnija i zadovoljnija kao rezultat primene metode "Četiri koraka". Neki od njih uzimaju i manju količinu lekova jer nalaze da im to olakšava da urade

korake u okviru terapije. Naš UCLA- tim je počeo sa proučavanjem OKP-a kao sa ogrankom proučavanja depresije. Primetili smo promene u mozgu pacijenata sa depresijom pa smo se upitali da li i ljudi sa OKPem koji su često depresivni imaju ovakve promene? Zato smo u lokalnim novinama dali oglas: "Da li imate misli koje vam se stalno ponavljaju, ili rituale-navike koje ne možete da kontrolišete?" Nadali smo se da ćemo naći nekoliko ljudi koji će biti voljni da se podvrgnu pozitronskom-emisionom skeniranju (PET), koje meri metaboličke aktivnosti mozga. Na naše iznenađenje, odziv je bio veoma veliki. Očigledno je da je Opsesivno-Kompulsivni Poremećaj rasprostranjeniji nego što smo mislili. Pošto smo uradili skeniranje ovih ljudi, mogli smo zaista i da vidimo promene u mozgu u vezi sa njihovim OKP-em. Sve do nedavno lekari su malo šta mogli da urade za ljude sa OKP-em. Sigmund Frojd i njegovi sledbenici su smatrali da su ove opsesije i kompulsije nastale kao posledica dubokih emocionainih konflikata. Pacijenti bi nam često govorili o godinama sa pogrešnom dijagnozom, koje bi postavljali dobro poznati psihijatri. Brajan se setio jednog psihoterapeuta koji mu je govorio da njegov strah od kiseline iz akumulatora ima veze sa seksualnim problemom i da je Brajan verovatno bio zlostavljan od strane svog oca. Tada je Brajan već tražio pomoć kod UCLA.

BRIGA ZBOG ZABRINUTOSTI Iz lekarske perspektive najveći problem kod ljudi sa OKP-em, je to koliko su oni zabrinuti zbog svoje zabrinutosti. Ono što ih stavlja na muke je to koliko strepe oko stvari za koje shvataju da nisu vredne tolike brige. Kada shvatimo kolika je ova duševna muka, onda počinjemo da shvatamo neke duboke istine o sprezi ličnosti sa njenim mozgom. Jedan od načina da razumemo ovu spregu je da uvidimo razliku između forme Opsesivno kompulsivnog poremećaja i njegovog sadržaja. Kada lekar pita osobu sa OKP-em : "Šta vam u stvari smeta ?", većina od njih bi rekla nešto kao: "Ne mogu da prestanem da brinem o tome da li sam isprljao ruke". Ali lekar koji je radio sa više osoba sa OKP-em zna da ovo nije pravi problem. Bilo šta da oni urade u reakciji na njihove zabrinutosti, prisilna potreba da proveravaju ili peru, ne odlazi. Ovo je ono što nazivamo formom OKP-a. Misli i prisile koje zaista nemaju nekog smisla napadaju njihov um u rafalima. Zajedno sa mnogim stručnjacima za mozak, naš UCLAtim veruje da je OKP bolest mozga i u suštini jedan neurololški problem. Misao ne odlazi jer mozak ne funkcioniše kako treba, pa sledi da je OKP biološki problem u vezi sa pogrešnim hemijskim putevima u mozgu. Forma OKP-a je nemilosrdna napadnost i činjenica da se ove misli ponovo pojavljuju, a uzrokovana je biohemijskom neravnotežom u mozgu koja može biti nasleđena. Sadržaj - zašto neko brine da li je nešto prljavo dok drugoga brine da li su vrata zaključana mogu zaista da imaju svoje uzroke u emocionalnim faktorima, prošlosti osobe i okolnostima porodice u kojoj je živela, kako je tradicionalno i prihvaćeno od strane Frojdove psihijatrije. Šta god da je uzrok, ne postoji biološko objašnjenje zašto neka osoba pere, dok druga proverava vrata, pa sledi da je OKP zaista neuropsihijatrisko oboljenje. Glavni simptom - napadne misli i brige - je skoro sigurno uzrokovan problemom u mozgu. Naravno da takav problem dovodi do emocionalne uznemirenosti i lične nesigurnosti. A stresovi zbog ove emocionalne

uznemirenosti mogu u stvari i da pojačaju problem u mozgu. Ova knjiga se bavi rešavanjem oba ova problema.

PREUZIMANJE KOMANDE Eto, imate OKP. Šta možete vi i vaš doktor da uradite kako bi ste oterali te neprijatne prisilne potrebe? Osnovna poruka je: Nemojte biti pasivni i čekati da ideje i prisile same odu. Psihološko razumevanje emocionalnog faktora opsesija i prisila će retko kad učiniti da one nestanu. Predavanje stavu da ne možete ništa drugo da uradite, sve dok te misli i prisile ne prođu, jeste "put u pakao". Vaš život će se degenerisati u jednu veliku kompulsiju-prisilu. Zamislite analogiju sa automobilskim alarmom koji uporno zavija dok vi pokušavate da čitate roman ili nešto drugo. Bez obzira koliko ste iznervirani, nećete samo sedeti i sebi govoriti: "Pokušaću da nešto uradim kako bi zaustavio alarm, a dotle neću ni pokušavati da čitam, sve dok se to ne zaustavi." Umesto toga, vi ćete se što bolje potruditi da ga ignorišete, i radite i pored toga. Vi ćete usmeriti vaš um kako vi želite i nastaviti čitanje koliko bolje to možete. Toliko ćete se udubiti u ono što radite da ćete jedva i primećivati alarm. Fokusiranjem vaše pažnje na novi posao, ono što inače može biti veoma iritirajuće ili dosadno, može biti zaobiđeno i ignorisano. Zbog toga što je OKP medicinsko stanje, iako fascinirajiće zbog svoje povezanosti sa unutrašnjim funkcijama mozga, samo promena u samom mozgu ili barem tamošnjih hemijskih procesa, može da donese neka trajna poboljšanja. Vi možete napraviti ovakve iz mene kroz terapiju ponašanja, ili, kod nekih slučajeva, kombinacijom terapije ponašanja i uzimanja lekova. Doduše, lekovi su ovde samo pomoćna guma za plivarye jer pomažu pacijentu da ostane na površini dok se bori sa neprijatnim i divljim vodama OKP-a. Na UCLA-i lekovi su davani samo da bi pomogli ljudima da pomognu sami sebi. Ali osnovni princip ostaje: Što više terapije uradite i više primenjujete metod "U Četiri koraka" , manje lekova će vam trebati. Ovo je naročito istinito na duže staze. (Terapija ponašanja je detaljno razmatrana u Devetom poglavlju). Prilikom razvijanja novog prilaza u lečenju ljudi sa OKP-em pretpostavili smo da ako bi mogli da pomognemo pacijentima da shvate da su njihove prisile proizvod biohemijske neravnoteže u njihovom mozgu, oni bi tada mogli drugačije da gledaju i odnose se prema potrebi da delaju prema svojim prisilnim potrebama, a i da pojačaju svoju odluku da se bore protiv njih. Iz ovoga može da proistekne nova metoda terapije. Da bi pomogli pacijentima da shvate ovu hemijsku neravnotežu u mozgu, mi im pokazujemo snimke njihovog mozga pri radu. Za vreme izučavanja energije moždane aktivnosti kod osoba sa OKP-em, Dr.Lu Bakster i ja smo napravili snimke koristeći tomografiju pozitronske emisije, ili PET-skeniranje, pri kojoj se mala količina hemijsko obeležene supstance slične glukozi ubrizgava pacijentu i onda prati u mozgu. Snimci jasno pokazuju da se energija znatno više troši kod ljudi sa OKP-em nego što je normalno za prefrontlni korteks, koji se nalazi ispod čeonog dela mozga. Ovako prefrontalni korteks zapravo radi prekovremeno i bukvalno se pregrejava. (slika 1 pokazuje PET-sken fotografiju tipičnog OKP- pacijenta. Uporedite visoku upotrebu energije kod osobe sa OKP-em u odnosu na osobu bez ovih simptoma.) Mi smo već znali da koristeći terapiju ponašanja (bihevioralnu terapiju) možemo napraviti prave i značajne promene u tome kako se ljudi odnose prema svojim prisilnim potrebama.

Verovatno smo pretpostavili da bi koristeći ovakve veoma jasne i očigledne snimke mozga mogli da pomognemo ljudima sa OKP-em da se inspirišu za prornenu. Kako je problem mozga izgleda uzrokovao njihove uznemirujuće prisile, jačanje volje za otporom prema prisilnim potrebama bi moglo zapravo dovesti do hemijskih promena u njihovom mozgu, pored poboljšanja kliničkog stanja. Bendžamin, 41-godišnji admnistrator velikog školskog kompleksa čije su fotografije mozga pokazane na slici 3, patio je od kompulsivne potrebe da sve u njegovoj okolini bude čisto i u besprekornom redu, do nenormnalno visokog stepena. On se dobro seća kako su uzimani snimci njegovog mozga a onda mu bili prikazani kao dokaz da se mozak "pregrejavao". "Kakav je šok to bio!" rekao je. "Bilo je veoma uznemiravajuće saznati da imam poremećaj u mozgu, da nisam savršen. U početku mije bilo veoma teško da to prihvatim." U isto vreme pokazivanje snimaka je bilo odlučujuće u njegovom prihvatanju činjenice da ima OKP, po njegovim rečima "nepobitan dokaz da imam poremećaj u mozgu". Bendžamin je ovladao samosvesnim tretmanom U Četiri koraka - terapije ponašanja na UCLA-i, koristeći naš program, i danas šest godina kasnije, njegovi simptomi su najvećim delom pod kontrolom, i on funkcioniše dobro i profesionalno, takođe i u odnosima sa ljudima.

Razumevanje razlike između forme OKP-a i negovog sadržaja je prvi korak u shvatanju da je poremećaj funkcije mozga uzok ovih prisila. Sećate li se Barbare i njene opsesije oko g.Kafe? Ona je bila dovođena do pometenosti u brizi o tome da li je isključila tu mašinu za kafu. To je bio sadržaj njene opsesije. Ali u toku lečenja ubrzo je bilo očigledno i njoj i nama da ona nije mogla da se oslobodi osećaja da je Kafa ostala uključena. Činjenica da ju je opsedala briga o tome, stotine, ili čak hiljade puta u toku dana, bila nam je značajan faktor u traganju za rešavanjem misterije OKP-a. Ona je imala ovakvu brigu čak i kad je u svojoj ruci držala isključeni utikač! Slično tome Brajan je znao da iz novog akumulatora neće curiti kiselina. Ipak, kad bi neko postavio bateriju - akumulator na njegov sto, on bi bio van sebe od straha: "Jedan mali koji je radio sa mnom je primetio daje u Vijetnamu video momke pod oružanom vatrom sa manje straha na licima nego što sam ja pokazivao." I Doti je znala da njen sin neće oslepeti ako ona ne bi izvršila određenu prisilnu radnju. Ali ako bi slučajno videla na TV emisiju o slepoj osobi, morala je da skoči i ode pod tuš i promeni svu odeću. Ono što je brinulo Doti, Barbaru i Brajana je bilo to kako su mogli toliko da budu zabrinuti oko nečega tako ništavnog. Verovatno nikada nećemo saznati zašto se Barbara fiksirala za Kafu, Brajan za akumulatorsku kiselinu ili Doti za oči. Moguće je da Frojdove teorije daju neke nagoveštaje, ipak sam Frojd je verovao da ovakvi tipovi problema potiču od "konstitucijainih faktora" misleći u stvari na biološke uzroke. Danas se većina psihijatara Frojdovog učenja slažu da samo razumevanje psihološkog sadržaja ovh simptoma - duboki unutarnji konflikt koji dovodi osobu do toga da brine o tome da li će prouzrokovati vatru, ili drugi, da li će biti nasilan prema nekome, malo mogu da učine, ako to uopšte i mogu, da bi ovi simptomi nestali. Zašto? Zato što je osnova problema OKP-a u njegovoj formi, odnosno u činjenici da zabrinjujuće osećanje stalno iznova uznemirava um i ne nestaje. Krivac je neurološka neravnoteža u mozgu. Kada ljudi jedanput shvate prirodu OKP-a, bolje su naoružani za rad terapijom ponašanja koja vodi do ozdravljenja. Samo saznanje "da to nisam ja, to je moj OKP" jeste veliko olakšanje stresa koje im omogućuje da se efikasnije fokusiraju na poboljšanje : ozdravljenje. Povremeno ih podsećamo da oni ne guraju stenu ka vrhu brda da bi se ova onda samo ponovo skotrljala dole, i tako opet i opet. Oni u stvari menjaju brdo. Oni menjaju svoje mozgove.

RAČUNA SE ONO ŠTO URADIŠ Mozak je neverovatno komplikovana mašina koja stvara osećanja i osećaje koji nam pomažu da komuniciramo sa spoljnim svetom. Kada radi kako treba, lako je zaključiti: "Da to sam ja. "Ali kad mozak počne da šalje pogrešne poruke koje ne možete odmah da prepoznate kao pogrešne, kao što se događa sa OKP-em, može doći do destrukcije. Na ovom mestujedna potpuna svesnost uma, tj. sposobnost da se prepoznaju ovakve poruke kao pogrešne, može da pomogne. Mi smo od pacijenata sa OKP-em naučili da svako ima sposobnost da koristi moć posmatranja i zapažanja da napravi poboljšanja svog ponašanja u kontekstu pogrešnih i zbunjućih poruka mozga. To je kao kad se sluša radio koji je ometen statičkim elektricitetom. Ako ne slušate pažljivo, možete čuti stvari koje su pogrešne ili nemaju

smisla. Ali ako učinite napor da slušate pažljivo, čućete stvari koje običnom slušaocu često potpuno promaknu, naročito ako ste se vežbali u slušanju. Dobro poučeni u tome šta činiti oko zbunjujućih poruka, možete naći realnost usred tog haosa. Volim da kažem: "Ne računa se to kako se osećaš, već ono što uradiš." Jer kad uradite dobru stvar, osećanja imaju tendenciju poboljšanja u takvom sledu događaja. A provoditi mnogo vremena zabrinuti zbog neprijatnih osećanja dovodi do toga da možda nikad i ne stignete da uradite bilo šta na poboljšanju. Fokusirajte vašu pažnju na mentalne i fizičke akcije koje vam mogu poboljšati život, to je radna filozofija ove knjige i put prevazilaženja Blokiranosti mozga. Četiri koraka nisu magična formula. Nazivajući prisilnu potrebu onim što ona u stvari jeste, Preimenovanjem, ne možete odmah učiniti da one i nestanu. Preterana želja o neposrednom oporavku je jedan od najčešćih uzroka neuspeha, naročito u početku tretmana. Ovde nije cilj da se učini da opsesivne misli jednostavno nestanu - jer to neće biti slučaj za prvo vreme - nego da se stekne kontrola nad našim reakcijama na njih. Saveti terapije ponašanja koji će biti davani u tretmanu "Četiri koraka" će vas uvek podsećati na ovaj važan princip. Imaćete veću kontrolu i napravićete promene u vašem mozgu, Uglavnom koristeći vaše znanje da mentalno organizujete vaše reakcije na opsesije u ponašanju, kao i kazujući: "To nisam ja, to je moj OKP." Ključ da se ovo upamti je: Promeni ponašanje, otključaj mozak!

Važne tačke da se upamte • OKP je medicinsko stanje koje je u vezi sa biohemijskom neravnotežom u mozgu. • Opsesije su neželjene napadne misli i potrebe koje ne napuštaju osobu sa OKP-em. • Kompulsije su aktivnosti-radnje koje se ponavljaju - prisilne radnje, koje ljudi izvršavaju u uzaludnom pokušaju da sebe oslobode od veoma neprijatnih osećanja koja su uzrokovana opsesllama. • Izvršavanje kompulsija ima tendenciju da pogorša opsesije, naročito gledano u dužem periodu. • Četiri Koraka nas uči metodi reorganizovanja našeg razmišljanja u reakciji na te neželjene misli i potrebe. Oni vam pomažu da promenite vaše ponašanje i pređete na korisnija i konstruktivnija ponašanja. • Menjanje vašeg ponašanja menja i vaš mozak. Pošto promenite vaše ponašanje na konstruktivan način, posle određenog vremena neprijatna osećanja u vašem mozgu počinju da blede i nestaju. Ovo čini da su vaše reakcije lakše za kontrolu. • Ne računa se to što osećamo, već to što uradimo.

Deo I

Četiri Koraka

REČI MUDROSTI DA VAS VODE NA VAŠEM PUTU (po hronološkom redosledu) Onaj ko se sporo ljuti, bolji je od ratnika, i onaj koji vlada svojim duhom je bolji od osvajača grada. Kralj Salomon, Letopis 16:32 Vi sami morate naporno da radite. Oni Prosvetljeni vam samo mogu ukazati na put. Gottama Buddha, Dhamma pada Nemojte se zavaravati, jer Bog ne može biti zavaran:jer kako sejete, tako ćete i žnjeti. Sv.Pavle Apostol, Galicejci 6:7 Bog pomaže onima koji sami sebi pomognu. Bendžamin Frenklin, Almanah Sirotog Ričarda, 1736.

1

Korak 1 : Preimenovanje ''To nisam ja, to je moj OKP''

Korak 1. PREIMENOVANJE Korak 2. Ponovno određivanje i pripisivanje Korak 3. Refokusiranje Korak 4. Ponovno vrednovanje - revalorizovanje

Korak 1.: Preimenovanje, odgovara na pitanja ''Šta su te napadne, dosadne misli?'' Važna stvar koju morate imati na umu je da morate preimenovati te neželjene misli, potrebe i ponašanja. Vi ih morate nazvati onim što one zapravo jesu. To su opsesije i kompulsije-prisile. Vi morate uložiti svestan napor da se čvrsto držite u realnosti. Vi se morate boriti kako bi izbegli da budete prevareni i pomislite da je osećanje koje vam govori, na primer, da treba proveravati, brojati, ili prati, stvarno. Ono nije stvarno. Takve Vaše misli i prisline potrebe su simptomi opsesivno kompulsivnog poremećaja (OKP), medicinskjog problema.

THE FAR SIDE

GARY LARSON

Profesor Galaher i njegova kontroverzna tehnika simultane borbe protiv straha od visine, zmija i mraka.

Profesor Galaher (Gallagher), kao što vidite, ima svoj sopstveni način za "izlečenje" pacijenata koji pate od zastrašujućih i napadnih misli ili opsesija. On zapravo izvršava karikiranu verziju onoga što je u terminologiji tradicionalne terapije ponašanja poznato kao 'plavljenje'. Na nesreću, ovaj jadni pacijent je najverovatnije završio još luđi, umesto da se izlečio. U radu sa pacijentima sa OKP-em, naš tim na UCLA-i je imao odlične rezultate primenjujući terapiju ponašanja, ponekad u kombinaciji sa lekovima. Naš pristup nije kao Galaherov 'potoniili-plivaj', već samousmeravajuća terapija na duže vreme koju nazivamo kognitivnobiobihevioralni samotretman.

Tipično je da naša prva konsultacija sa pacijentom koji pati od OKP-a počinje tako što osoba pokušava da objasni sa dosta stida: "Doktore, znam da ovo zvuči ludo, ali ... " osoba onda opisuje jedan ili više simptoma sa liste klasičnih simptoma OKP-a: kompulsivno pranje ili proveravanje, iracionaine misli o nasilju, bogohulne misli, ili osećanje nadolazećeg prokletstva ili katastrofe ako se ne izvrši neki bizarni i besmisleni ritual. Ovi ljudi obično znaju da niko ne bi trebao da ima takve misli. Kao posledica toga, oni se osećaju poniženo i na ivici razuma. Njihova predstava o sebi je strašno narušena, njihov OKP je verovatno uticao i na njihovu radnu sposobnost na poslu i možda su postali i društveno nefukcionalni, povlačeći se od rodbine i prijatelja u pokušaju da sakriju ova strašna ponašanja.

TO NIJE LUDILO, TO JE BLOKIRANOST MOZGA U tretmanu, osoba se prvo uverava da dijagnoza ukazuje samo na OKP. To je samo mozak koji šalje pogrešne poruke. Mi im pokažemo snimke mozga ljudi sa OKP-em koji nepobitno dokazuju da je OKP vezan za biohemijski problem, koji uzrokuje da se deo mozga ispod prednjeg-čeonog dela mozga, pregrejava. Ukratko, osoba pati od Blokiranosti mozga. Mozak se zaglavio u pogrešnoj trasi. Ključ za otključavanje i deblokiranje mozga jeste terapija ponašanja, a ona počinje sa korakom Preimenovanja. Preimenovanje jednostavno označava nazivanje neželjenih misli i prisilnih potreba njihovim pravim imenima - opsesivnim mislima i kompulsivnim tj.prisilnim potrebama. To nisu samo neprijatna osećanja kao na primer "možda je to prljavo", već su to izjedajuće i neprestane opsesije. Ne samo dosadne potrebe da se proveri nešto po četvrti ili peti put, već nemilosrdne prisilne potrebe. Ovo je rat, a neprijatelj je OKP. U borbi protiv njega veoma je važno imati na umu šta je zapravo vaš neprijatelj. Osoba sa OKP-em ima moćno oružje: znanje da "To nisam ja - to je moj OKP". On ili ona konstantno rade na tome da spreče mešanje pravog svog bića sa glasom OKP-a. Vi možete reći: sve je to lepo i dobro, ali OKP ima neku svoju pamet. Neće da zaćuti. Na ovo ja odgovaram: " Hoće, ali za to treba vremena". Molitvom da nas OKP napusti nećemo učiniti da se to odmah dogodi, niti će to učiniti puko i uzaludno proklinjanje i psovanje. Ako želite da se molite, onda treba da se molite za snagu da sebi pomognete. Bog pomaže onima koji sami sebi pomažu i razumno je verovati da bi Bog pomogao onome ko vodi takvu svrsishodnu borbu. U ovom slučaju to znači koncentrisati se na izvršavanje prave stvari, dok se sve više napušta naša preterana briga o našim osećanjima i stepenu komfora. Ovo je u najboljem smislu reči rad na dobrom poslu! U isto vreme taj medicinski samotretman počinje sa prihvatanjem onoga što ne možete izmeniti, bar u jedanom kratkom vremenskom intervalu. Odmah da kažemo da je vitalno shvatati da sam akt Preimenovanja neće učiniti da vaš OKP potpuno i nestane. Ali, ako sagledate kakav je vaš neprijatelj, onda crpite snagu od njega i postajete snažniji.

Vremenom, neće vam toliko značiti ako vas dosadne misli potpuno ne napuste pošto vi nećete postupati po njihovom nalogu. Štaviše, što ste više u stanju da ne pridajete važnost vašem OKP-u, to više osećate da ovladavate situacijom i sve više će simptomi bledeti i nestajati. S druge strane, što se više fokusirate na to nadajući se i moleći se da vas to ostavi na miru, ta osećanja će postajati intenzivnija idosadnija.

ODGOVARANJE OKP-U OKP može da bude lukavo pametan protivnik, i đavolski samozaštićen, on će poricati da je to u stvari samo pogrešna poruka u mozgu. Vi možete reći: "Avion se neće srušiti zato što ja nisam ponovo oprao ruke". Ali OKP bi mogao da kaže: "O, da, hoće, i mnogi ljudi će poginuti". To je trenutak da pokažete malo snage i vere, zato jer vi znate šta je istina. Vi ne možete sebi da dopustite da to slušate. Ako sedite i lupate glavu o tome da li će OKP određenog dana napasti i preuzeti vaš život, samo sebi osuguravate još više straha i bola. Vi morate reći: "Samo napred, ako smeš. Samo pokušaj da me nateraš da još jedanput operem ruke". A onda, morate da se suočavate sa uvek prisutnom nesigurnošću, "Kako mogu da budem siguran-a da to nisam ja već samo moj OKP?" Pa, verovatno je da i nema neke metafizičke garancije da nema nikakave moguće veze između pranja ruku i avionske nesreće, ali mogu da vam garantujem da ako popustite i operete ruke još jednom, stvari će se samo pogoršati i OKP će se pojačati. S druge strane, u samo nekoliko minuta Refokusiranja na drugu aktivnost i nereagovanja na OKP, strah od neke strašne posledice će početi da bledi i vi ćete moći da vidite prisilu OKP-a kao jednu budalastu besmislicu. Odluka je jasno određena. Poslušajte vaš OKP i vaš život će biti uznemiren, isprekidan i najzad uništen, ili se borite protiv toga, osigurani saznanjem da ćete u roku od nekoliko minuta sve više biti sigurni da avioni neće udarati u planine i da se automobili neće sudarati samo zato što vi niste oprali ruke ili ponovo proverili vrata. Tu se radi o ulaganju truda kako bi dobro pobedilo nad zlom.

TO JE SAMO HEMIJSKI Na UCLA-i, naši pacijenti su došli do čudesno kreativnih načina primene Četiri Koraka Preimenovanja, Ponovnog Određivanja, Refokusiranja i Revalorizovanja. Čet, koji je odonda kroz terapiju ponašanja uspešno stavio pod kontrolu svoj OKP i koji se sada školuje u školi za zubare, bio je opsednut mislima o nasilju. Ako bi ugledao požar, pomišljao bi da ga je on pokrenuo. Ako bi čuo da je neko bio fatalno ranjen u pucnjavi u gradu, dobijao bi opsesije da je on to uradio. Hodao bi okolo i sebi govorio "Čoveče, ti si jedan brljivko. Ti si loša osoba". On je imao jedno nezahvalno radno mesto i bio je u dugovima. Ovi faktori su učiinili da njegov stres eskalira, da se pogoršaju njegovi simpotmi OKP-a. Uobičajeno je da stres pojačava anksioznosti OKP-a. U početku, kada je Čet počeo da Preimenuje ubeđujući sebe da su njegove misli o nasilju samo OKP, OKP bi mu odgovarao "O, da li te to uznemirava? Zašto? Verovatno zato što ćeš stvarno to i da uradiš". Pošto se sve više upoznavao sa saznanjem da je OKP biohemijska neravnoteža u mozgu, Čet je bio u stanju da koristi sledeću frazu sa svojim OKP-em: "Nemoj biti polemičan - to je samo hemija".

Anticipacija je važan deo Preimenovanja i Čet je to savršeno razumeo. Gledajući film u kome je znao kada dolazi scena sa nasiljem, rekao bi sebi: "U redu, evo sad dolazi moja opsesivna misao". Kad bi to uradio, nije ga tako teško pogađalo. U borbi sa svojim OKP-em, Čet je bio i pragmatično i filozofski naklonjen. On je uvek želeo da bude viši za petnaestak santimetara, ali, rezonovao je da sama želja neće učiniti da poraste, i mogao je da prihvati svoju visinu kakva je. Shvatio je da je isti slučaj i sa OKP-em. Željom se ne može oterati, ali se može naučiti kako da se nosi sa tim. Čet je našao drugi način da nadigra svoj OKP. Svaki put kada bi imao opsesivnu misao, uradio bi nešto lepo za svoju devojku - kupio bi joj ruže ili skuvao večeru. Kad god bi njegov OKP pokušao da ga učini jadnim, on bi sebe usrećio tako što bi usrećio svoju devojku. Duboko religiozan čovek, Čet je takođe u Bibliji potražio inspiraciju i našao odgovore u sledećem odeljku: "Gospod je otkrio svako srce i On zna svu maštu uma". (I Korinćani 28:9) Čet je jasno razumeo kako se ovaj odeljak odnosio na njega: Bog razume moje srce i zna za nered u mojoj pameti. Ja moram da se potrudim da prestanem da sebe mučim zbog toga. Interesantno je znati da za ovo postoji presedan star nekoliko stotina godina. Džon Banjan (John Bunyan), britanski pisac iz sedamnaestog veka, autor knjige "Napredak hodočasnika', patio je od toga što mi sada znamo da je bio OKP. Banjan je bio veoma religiozan čovek (putujući propovednik koji je bio u zatvoru zbog propovedanja bez dozvole) bio je u velikim mukama zbog svojih bogohulnih misli indukovanih OKP-em. On je razrešio taj problem krivice - kao i Čet - kroz uverenje da bi Bog bio nezadovoljan s njim zato što je sebe kažnjavao zbog svojih pogrešnih i besmislenih poruka. Zbog ovakve briljantne spoznaje, smatram Banjana za oca saznajne terapije ponašanja.

NEPRISTRASNI POSMATRAČ Kod učenja Preimenovanja, nije dovoljno samo da slegnemo ramenima i kažemo "To nisam ja, to je moj OKP", na automatski način. Neophodna je potpuna svest uma. Potpuna svest uma se razlikuje od obične površne svesnosti u tome što od vas zahteva da svesno prepoznate i napravite mentalnu zabe1ešku tog neprijatnog osećanja dok izvršavate njegovo Preimenovanje u simptom OKP-a koji je uzrokovan pogrešnom porukom iz vašeg mozga. I dok vas to osećanje obuzima i prolazi kroz vas, vi morate sebi reći: "Ne mislim, ili ne osećam da su mi ruke prljave; već: Ja imam opsesije da su mi ruke prljave". "Ja ne osećam potrebu da proverim tu bravu", već: "Ja imam kompulsivnu-prisilnu potrebu da proverim tu bravu". Ovo neće učiniti da potreba nestane, ali će pripremiti teren za aktivan otpor prema tim mislima i potrebama OKP-a. Možemo izvući pouku iz pisanja filozofa Adama Smita iz XVIII veka, koji je razvio koncept "dobro informisanog i nepristrasnog posmatrača" , što nije ništa drugo do "unutrašnja osoba". Svako od nas ima pristup ovoj osobi u nama, i dok je ona potpuno svesna naših osećanja i okolnih faktora, ona jeste sposobna da uzme ulogu nepristrasnog posmatrača. Ovo je samo drugi način shvatanja celokupne svesnosti uma. On nam omogućuje da mentalno zabeležimo: "To je samo OKP". Prilikom Preimenovanja vi dovodite u igru Nepristrasnog Posmatrača, koncept koji je Adam Smit koristio kao okosnicu u svojoj knjizi Teorija Moralnih Osećaja ("Theory of Moral Sentiments") . On je definisao Nepristrasnog Posmatrača kao sposobnost da se stane izvan sebe i samog sebe posmatra u akciji, što je u suštini ista mentalna akcija kao kod stare koncepcije potpune svesnosti uma kod Budista. Ljudi sa OKP-em koriste Nepristrasnog Posmatrača kada

zastanu, odmaknu se i kažu sebi: "Ovo samo moj mozak šalje pogrešne poruke. Ako promenim ponašanje, ja ću u stvari menjati način na koji moj mozak radi". Deluje kao inspiracija gledati ljude sa OKP-em kako prelaze iz površnog shvatanja svog poremećaja u jedno dublje i celovito, koje im omogućava da prevaziđu svoje strahove i anksioznosti, da mentalno organizuju svoje reakcije, da "menjaju brzine" i menjaju svoje ponašanje. Ovaj proces je osnova za prevazilaženje OKP-a. Kad osoba sa OKP-em izuči terapiju ponašanja i odluči da promeni svoje reakcije na uznemiravajuće i bolne misli tako što neće izvršavati neke patološke radnje (ponašanja), nastupa voljna odluka: "Neću da perem ruke; vežbaću violinu umesto toga". Ali u početku je osoba obuzeta strahom i strepnjom i može isto tako imati i katastrofične pomisli kao: "Ali onda će se i moja violina zagaditi ... " Adam Smit je shvatao da je održavanje gledišta Nepristasnog Posmatrača u teškim uslovima težak posao, koji traži, po njegovim rečima, "najveći i veoma iscrpljujući napor". Zašto? Zato što fokusiranje na korisno ponašanje, dok vas vaš mozak bombarduje destruktivnim dilemama i uznemirujućim mentalnim nepravilnostima, zahteva podosta rada. Naravno, izvršavanje kompulsivnih radnji koje se stalno ponavljaju, ad nausem, je takođe iscrpljujuće. Ali to je iscrpljenje bez pozitivnog rezultata. Kada se pristupi Nepristrasnom Posmatraču, kada je akcija urađena sa punom svešću, to pravi značajnu razliku u tome kako vaš mozak funkcioniše; i to je ključ za prevazilaženje Blokiranog mozga. Ovo je pokazalo naše istraživanje na UCLA-i.

KO JE OVDE GLAVNI? Dolaziće i vremena kada će bol biti prejak, a potreban napor prevelik i iznurujući, pa ćete popustiti i uraditi prisilnu radnju-kompulziju. Smatrajte to jednim malim korakom nazad. Kažite sebi da ćete sledeći put pobediti. Džeremi, koji ima OKP, bi rekao: "I onda kada popustite, ipak pobeđujete - sve dok ostajete uporni. Sve dok god se suprotstavljate vašem neprijatelju OKP-u, sa svojom celokupnom svešću''. Ana, student filozofije, objašnjavala je kako je koristila korak Preimenovan ja u svojoj borbi protiv opsesije daje njen mladić (sada njen suprug) vara. Iako je znala da njeni strahovi nisu imali realnih osnova, ona bi ga bombardovala pitanjima o prošlim vezama, o tome da li je gledao pornografske časopise, o tome koliko i šta jede i pije i gde se nalazio svakog minuta u toku dana. Njena neprekidna ispitivanja su skoro dovela do prekida njihove veze. Ana se seća: "Prvi korak u borbi sa mojim OKP-em je bio da naučim da Preimenujem moje misli i prisilne potrebe. Drugi korak je da im do delim pravi atribut, što se kod mene i nadovezivalo. Na intelektualnom nivou znala sam da je OKP hemijski problem u mozgu, a osećaji koji je ovaj problem stvarao, manje više beznačajne prateće pojave tog problema. Ipak, jedno je ovo znati u intelektu, a drugo je biti sposoban da to kažete usred napada OKP-a, odnosno da ono što osećate nije važno kao takvo. Kod OKP-a veoma je iritirajuće to što kad imate opsesije i kompulzije, vaše brige, opsesije i prinudne potrebe izgledaju kao najvažnije stvari na svetu. U daljavanje od njih za dovoljno dug vremenski interval, kako bi ih definisali kao OKP, jeste dobro delo". U prvoj fazi njenog učenja da Preimenuje, mladić ju je podsećao da su njene opsesije samo OKP, ali nije uvek uspevao da je u to i uveri. Vremenom i sa vežbom, ona je, po njenim rečima "postala dosta dobra u prepoznavanju šta je OKP, a šta prava briga ili strepnja". "Kao rezultat toga mogu često da izbegnem da nasednem OKP-u, kada napadne. Nisam više postajala mentalno rastrojena svaki put kad bi mi kroz glavu prošla neka opsesivna misao. Često bi šire

pogledala i rekla sebi: 'Znaš da ti neće učiniti ništa dobro da se sva iznerviraš zbog ove misli. Prošla sam kroz sve ovo, i neće ispasti ništa dobro, ako sebi opet dopustim da budem uvučena u OKP zamke.' Ovakav postupak pruža određeno smirujuće i zadovoljavajuće odvajanje". Ana je tada nalazila da uznemirujuća misao - ili barem jaka anksioznost vezana za nju - opada obično u roku od petnaest do trideset minuta. Za Doti, koja je imala opsesiju o vidu svog sina, i koja je izbacila dosetku: "To nisam ja, to je moj OKP", Preimenovanje je bilo najveća pomoć u borbi sa OKP-em. Nije ostalo samo na tome da se prepozna i kaže: '''U redu, to je samo misao, i to je sve'. Uglavnom je to kod mene uspevalo, nekih dana to bi bila borba. Rekla bih: "Ljudi sa OKP-em će uvek imati OKP, osim ako ne postoji neka magična pilula'" . Ali kako ćete već videti iz raznih ispovesti kroz ovu knjigu, mentalna snaga i moć koju dobijate kroz borbu sa OKP-em vam nikad ne može dati nijedna magična pilula. Džek, perač ruku, tražio je tu magičnu pilulu, "Ovo je Amerika, uzmete tabletu i vaš život će biti divan, opet ćete biti celokupna ličnost, agresivnija ili bolja, ili mršavija, ili što god drugo". Ali kada lekovi nisu ublažili njegove OKP-simptome i kada su propratne neželjene pojave od uzimanja lekova postale suviše dosadne, on se okrenuo svesnoj terapiji bio-ponašanja. Za njega je prva stepenica u Preimenovanju bila da shvati apsurdnost pranja ruku, i da ubedi sebe da ono nije logično. Kad je bio kod kuće, prao je ruke skoro stalno, ali kad bi bio napolju, nije mu izgledalo toliko važno da ih pere". U terapiji ponašanja, mislio bih" Čekaj malo, ideš napolje i hraniš se na raznim mestima i ne pereš ruke, tada rukuješ s novcem, i oni takođe, i ništa se još nije dogodilo, to znaš. Pa i da koristim kupatilo da operem ruke, teško je izaći odatle a da ne dodirnem kvaku tih vrata". Džek nije imao prljave ruke, većje imao OKP i počeo je da koristi racionalno razmišljanje da to prevaziđe. Barbara, koja je imala opsesiju oko 'Kafe', govorilaje o celokupnoj svesnosti kao oruđu koje joj je pomoglo kod Preimenovanja. ''Tako što bi sebe namerno i svesno stavljala u potpuno svesno stanje prilikom proveravanja, mogla sam da se udaljim sa mesta kompulzije, ako ne potpuno sigurna da je uređaj isključen, ono barem sa sigurnim znanjem da je proveravanje izvršeno. Takođe sam naučila da sebi kažem, kad bih imala strašnu strepnju oko toga da li je štednjak isklučen,'Ovo nisam ja, ovo je moj OKP'. To je bolest koja me čini nesigurnom. Iako osećam da štednjak nije isključen, proverila sam ga sa punom svešću, i zato sad treba da se udaljim odatle. Anksioznost se na kraju smanjuje i petnaest minuta kasnije osećam se čak više sigurna da je štednjak isključen". Ako imate problem sa kompulsijom proveravanja, preuzmite ovu notu iz njenog opisa. To je odlično sredstvo za korišćenje prilikom proveravanja, na način koji vas priprema za savladavanje kompulsivnih potreba. Lara, koja je imala strašnu opsesiju oko noževa, naučila je da sebi kaže: "Lara, to je samo opsesija .To nije realnost. Preplašena si jer izgleda tako užasno i neverovatno. Ovo je poremećaj, baš kao i neki drugi poremećaj". Razumevanje da je OKP medicinsko stanje i da su opsesije samo pogrešne poruke bez stvarnih moći ili značenja, "smanjuje njihovu snagu i udar". Lara je naučila: "Opsesije ne preuzimaju vašu volju. Uvek možete da kontrolišete ili barem donekle izmenite - vaše reakcije na njih". Dženi je razvila opsesiju o nuklearnom zagađenju dok je radila u Sovjetskom Savezu. Saznanje da ima biohemijski problem u mozgu" olakšalo mi je deo tereta" - rekla je "Uvek sam bila toliko ljuta na sebe'. Kako možeš da budeš tako jaka i uspešna u toliko aspekata svog života, a da ipak imaš ovakav problem?' Uvek sam nalazila svoju krivicu u tome jer nisam uspevala da sebe dobro psihoanaliziram, nikad nisam uspela da se ubacim tamo i da vidim šta me u stvari muči, da nađem pravu mantru ili pravog doktora i slično". Sada, kad OKP udari,

ona sebi govori" Dobro, ja znam šta je to", i obično uspeva da nastavi sa drugim aktivnostima. Roberta, koja je imala opsesiju da je nekog udarila vozeći kola, rekla je: "Još uvek imam neželjenu misao, ali je sad ona pod kontrolom. Kad sad pređem izbočinu na putu, kažem sebi da to jeste samo izbočina na putu. Misao da sam nekog udarila je samo pogrešna poruka: "To je OKP, a ne ja". Pokušavam da se ne okrećem ili da ne pratim ponovo rutu kojom sam išla. Teram sebe da nastavim da idem napred. Nije me više strah da vozim. Znam da ću znati šta treba da uradim kad naiđe opsesivna misao. Kad počnem da se frustriram, čak naglas viknem 'To nisam ja - to je moj OKP'. A onda sebi kažem: 'U redu Roberta, samo nastavi pravo napred.''' Džeremi, mladi ambiciozni pisac scenarija, je uglavnom oslobođen OKP-a posle osam meseci terapije ponašanja. "Danas", kaže on, 'Još uvek osećam anksioznost zbog slobode. To boli, ali to je cena koju plaćate da bi ste bili slobodan čovek". Još od detinjstva Džeremi je zaokupljen kompulsijama dodirivanja i proveravanja, koje je revnosno izvršavao u strahu da će neko iz njegove porodice umreti i "Bog će me poslati u pakao zbog toga". Njegov dom je postao "soba za mučenje" od rituala. Kao tinejdžer je spas tražio u alkoholu i drogi. Kao mlad čovek on je prestao sa navikom da pije, uz pomoć organizacije Alcoholic Anonymous, ali je počeo da ima opsesije o tome da li je bilo alkohola u onome što je jeo. To bi moglo da bude bilo koje jelo - npr. pirinač ili nešto drugo isto tako nepovezano. Logika ovde nije nalazila svoje mesto. U svojoj sali za vežbanje Džeremi je zamišljao da je neko ko je koristio alkohol i drogu dodirivao i uzimao tegove i sprave, i da bi to moglo nekako da pređe na njega. U javnom toaletu on bi bio preplašen od misli da je neki pijanica povratio u toalet, baš pre nego što bi ga on koristio, i da će na neki magičan način alkohol da se prenese u njegov sistem. Mentalno i emocinalno, Džeremi je bio iscrpljen od opsesija i kompulsija. Kada je došao da traži pomoć na UCLA-i, rekao je: "Osećam se kao da sam bio u džungli Vijetnama". Za vreme tretmana sa sobom je nosio malu beležnicu, na kojoj je ispisao NUKLEUS KAUDATUS. To je deo mozga koji ne filtrira opsesivne misli kako treba. Ovo je bio njegov stalni podsetnik da je imao problem sa nervnim putevima u mozgu, da je imao OKP. To mu je pomoglo da bude svestan potrebe da proverava i zaustavlja svoje OKP-misli svojom sopstvenom snagom duha. "Kad je bol dobio svoje ime", rekao je - "nije više bio tako jak". Praveći mentalne beleške, sistem za filtriranje u njegovom mozgu je na kraju počeo bolje da radi. Ranije sam pomenuo podkorak koraka Primenovananja Anticipaciju. Drugi podkorak je Prihvatanje. Džeremi se izveštio u oba. Pre svog tretmana, Džeremi je živeo u stalnom strahu da će biti uhvaćen prilikom nekog zamišljenog nedostojnog dela i biti otpušten sa radnog mesta noćnog čuvara. Posle terapije ponašanja, mogao je da kaže: "Važna stvar. Niko nije savršen. Neka me otpuste. Osposobiću se za drugi posao. Najgori scenario? Hraniću se u menzi. Pa Džordž Orvel je to radio i napisao je dobru knjigu o tome 'Down and out in Paris and London'''. I ako je zaista i bilo zabranjenog alkohola u onom što je pojeo, Džeremi bi rekao: "Samo slučajno. Nenamerno". Bez krivice. Bez kontraoptuživanja. Kada se oslobodio OKP simptoma, Džeremi je imao reakciju koja nije retka kod ovakvih stanja: "Godinama je OKP upravljao mojim životom - bio moj život. Malo sam mislio o bilo čemu drugom. Tada sam u stvari žalio moj OKP". Ali ovo žaljenje je bilo kratkog veka, i uskoro je Džeremi počeo da ispunjava vakuum sa pozitivnim i celishodnim aktivnostima.

PRAVAC: AKCIJA Učenje da se savlada OKP je slično učenju vožnje bicikla. Kad jedanput naučite, nikad ne zaboravite, ali da biste bili dobri u tome, zahteva praksu. Padnete, ali opet morate ustati i nastaviti. Ako odustanete, nikad nećete naučiti. Mnogim pacijentima pomaže da prvo imaju pomoćne točkove za bicikI. Tu sad dolaze i lekovi. U kombinaciji sa terapijom ponašanja, lekovi su se u 80 odsto slučajeva pokazali uspešnim. Najveći deo onih kod kojih ova kombinacija u lečenju ne uspe su oni koji se demorališu i odustanu. Veoma je važno kad izvršite prisilnu radnju da nikad sebi ne kažete: "Ne mogu to da izbegnem. To je jače od mene". U redu je da se osećate savladani prisilom i čak da izvršite prisilnu radnju ako morate, sve dok god podsećate sebe: "Ovo je kompulsija, sledeći put ću se boriti protiv nje". Pasivnost je vaš neprijatelj, a aktivnost vaš prijatelj. Naveći neprijatelj je dosada. Imati nešto drugo što zaista treba da uradite, nešto mnogo važnije nego što je taj besmisleni ritual, jeste veliki motivator. Vrlo je verovatno da ljudi koji nemaju šta da rade, ne razviju svoju duševnu i emocionalnu snagu potrebnu da bi menjali te brzine u svom mozgu kako bi prelazili na pozitvne aktivnosti. Ako ste zaposleni, lako ćete izgubiti svoje radno mesto ako se vraćate kući da proverite još jednom tu bravu, tako da ćete biti mnogo više motivisani da se odmaknete od toga. A ako se povučete, častite vaš OKP. Besposlica je zaista posao đavola. Ako vam nije do zaposlenja, onda možete dobrovoljno da radite. Ali, važno je da nešto radite. Osigurajte da imate nešto korisno da radite. Činjenica da ste korisni daće vam više samopouzdanja i motivisaće vas da se promenite, jer ste drugima potrebni. To takođe dosta pomaže i u sledećoj fazi Refokusiranja. Neki ljudi su previše depresivni da bi radili. Depresija često, mada ne i uvek, ide zajedno sa OKP-em. Ako vam je vreme spavanja dosta poremećeno i budite se često noću i ako ne jedete kako treba i gubite na težini; ako imate malo energije i ozbiljne samoubilačke :nisli, onda patite od teške depresije. Ako je ovo slučaj, morate da posetite lekara. Kao što ste već naučili, ponašanje kojim ugađate kompulsiji-prisili donosi samo momentaino olakšanje koje je ubrzo potom praćeno pojačanjem prisilne potrebe ili misli, i pravi se začarani krug. Posle rada sa oko hiljadu ljudi sa OKP-em, nalazim da je jedna od najinteresantnijih stvari o tim ljudima ta da se stalno šokiraju sa unutrašnjim osećajem da nešto ozbiljno nije u redu - da štednjak nije isključen ili bilo šta drugo - bez obzira koliko puta ih ta misao uznemirila u toku dana. Oni bi mogli, recimo, da se posle izvesnog vremena pre naviknu na električne šokove, ali izgleda da se nikako ne navikavaju na ovakve strahove i prinudne potrebe. Eto zašto je potpuna svesnost i mentalno beleženje tako važno. U prvom koraku Preimenovanja povećavate vašu svest i znanje o zbivanjima u vama. Vi onda nazovete opsesiju opsesijom, a kampulsiju kompulsijom.

ČVRSTO ODRŽAVANJE Posle faze Preimenovanja pacijenti se obično pitaju: "Zašto me, dođavola, to stalno uznemirava?" To je zbog problema nervnih veza u mozgu. Borba nije za odstranjivanje tog osećaja, već da se ne podleže tom osećaju. Razumevanje emocionalnog faktora neće magično učiniti da OKP simptomi nestanu, ali će svesna terapija ponašanja pomoći da ovladate vašim

strahovima. Ako se hrabro i čvrsto držite u prvih nekoliko nedelja samousmeravajuće terapije, dobićete oruđa koja su vam potrebna. Postaćete snažniji od vašeg OKP-a. Ovladavanje veštinama ove terapije je kao uvežbavanje oruđa,- opreme u vašem mozgu. To vas čini jakim. OKP je hronična bolest. Ne možete da pobegnete od nje, niti da kupite vaš izlaz iz nje, ali možete da se borite protiv nje. Pacijenti mi često kažu: "O, samo kad bih imao-(la) nekog da pere moju odeću kad god osećam da treba da bude oprana, još jedanput i opet iznova ... " Oni misle da će se tako pobrinuti za svoj OKP. Oni tu zaista greše. Sećate se Hauarda Hjuza? To je tačno ono što je on uradio - i pogledajte kako je završio. OKP je nezasit. Ne možete da uradite prisilu dovoljno puta - ili da neko drugi za vas nju uradi - da bi osetili "To je sad dovoljno". Što više to radite, to biva sve gore. Nije važno da li sami perete odeću ili unajmite nekoga da je opere za vas. Popuštanje pred OKP-em je popuštanje pred OKP-em. To pogoršava stvari 1 U knjizi "Hauard Hjuz: Neispričana priča", Piter H. Braun i Pat Breske nam nude više informacija o tome kako je Hjuzova opsesija oko bakterija i zagađenja učinila da se on ponaša iracionalno. Sad znamo da su njegove akcije samo učinile da se simptomi pogoršaju. U jednom periodu, Hjuz je jednom nedeljno pozivao ljude iz podzemlja; Lakija Lućana i Bagzija Sigela na večeru. Pošto je imao opsesiju da gangsteri imaju bakterije, imao je u ormančiću jedan porculanski komplet sudova za ovu priliku. Ovo posuđe je moglo da se koristi samo jedanput. Jednom prilikom je Hauard delio kuću u Los Anđelesu sa Ketrin Hepbern i Kerijem Grantom. Jedno veče, ugledavši kako domaćin razbija tanjire, Ketrin se suprostavi Hjuzu: "To je glupo. Ljudi ne mogu tako da prenose bakterije". Hujz nije bio ubeđen. Štaviše on joj odgovori: "Kao žena koja se tušira osamnaest puta dnevno, mislim da niste u poziciji da se raspravljate sa mnom" . Moguće da je Ketrin takođe imala OKP. Znamo da nije neobično da se ljudi sa OKP-em međusobno privlače. Prvo, to pruža izvesno olakšanje - naći još nekoga ko razume agoniju, nekoga ko čuje unutrašnji glas koji pita: "Zašto ja radim sve ove čudne stvari ?" Ljudi sa OKPem znaju da rade stvari koje su malo čudne. Zato može da deluje olakšavajuće upoznati i druge koji rade slično. Mi smo na UCLA-i počeli da održavamo prvu OKP grupu za terapiju ponašanja. Ova grupa se još uvek nedeljno sastaje na UCLA-i. To je mesto gde se ljudi sa OKP-em osećaju slobodni da iznesu i svoje najbizarnije misli i ponašanja i razmene samoterapijske tehnike koje mogu sami da razvijaju. ("Četiri Koraka" dopuštaju dosta lične kreativnosti). U početku, postojala je zabrinutost da bi se ovakve sesije mogle pokazati kontraproduktivnim, jer su u nekim drugim dobronamernim grupama sa podrškom ugroženima učesnici počeli da se upuštaju u bolesno utrkivanje u tome ko pati najviše. Takođe, u početku je nekoliko pacijenata izrazilo svoj strah da bi kroz sugestiju mogli da razviju i nove simptome koji bi se nadovezali na već postojeće. Nijedan od ovih strahova se nije pokazao kao osnovan, za deset godina koliko dugo se ova grupa sastaje. Jedna od mnogih uspešnih priča iz OKP- grupe je i Domingova, nekadašnjeg vodoinstalatera, a sadašnjeg samoukog trgovca umetničkim predmetima. Domingo, koji je dobio dijagnozu OKP a još u svom rodnom Meksiku, nalazio se na samom dnu gomile svog OKP-a kada je došao na lečenje na UCLA-u. U periodu od petnaest godina njegovi simptomi su uključivali: tuširanje pet-šest puta dnevno, zatim strah od tuširanja, rituali oko proveravanja i obroka, i što je najbizarnije, opsesija da je na vrhovima prstiju imao oštrice noža. Ova poslednja opsesija ga je dovela do toga da nije mogao da nosi određene vrste odeće, uključujući i omiljenu vindjaknu za motorcikl, zbog straha da bi mogao da je iseče u parčad svojim zamišljenim noktima-noževima. "Ne mogu da dodirnem bebe" - kaže, previše su delikatne. S mojim psom se igram, ali ne smem

da mu dodirnem njušku i oči, jer se plašim da bih mogao da ga isečem" . Ponekad kad bi Domingo i njegova žena vodili ljubav uzdržavao bi se da je dodirne, naročito njene grudi, iz razloga koji je već naveo: "Mislim da ću je poseći. Stalno mislim da imam oštrice na sebi, moje ruke počinju da se tresu, moji mišići se zategnu, i ja moram da se odmaknem unazad. Moje oči vide da nema oštrica, ali moj um neće da veruje. Moram da je pitam: "Da li si dobro? Jesam li te povredio?" Kroz terapiju je naučio osnovnu istinu: "Morate da budete jači od OKP-a, i fizički i mentalno. Ako niste, poješće vas živog. Postaviće vas u krevet, i vi ćete trunuti kao biljka". Uglavnom, u dane kad je obuzet kompulsijama pranja i proveravanja on je sposoban da sebi kaže: "Ovo nije stvarno. Moraš da prestaneš. Imaš druge stvari da uradiš". Domingo sebe stavlja pred izbor: "'Da li ću da slušam ovaj OKP, ili ću da odem da operem svoj veš? To će jako da me boli, ali moram da nastavim'. Zatvorim oči, duboko udahnem, i prođem kroz to, guram koliko mogu jače". Zato što je sposoban da jasno vidi razliku između normalnog ponašanja i onog sa OKP-em, on je u stanju da sebe savlada, vraćajući sebe pravo u realnost. On sebe podseća da je divna žena odlučila da bude njegova supruga i da ona vidi nešto specijalno u njemu". Pogledaj sve što si postigao"- kaže sebi "To je realnost koje treba da se držiš. Treba odmah da zaustaviš tu misao. Moraš. Ako to ne uradiš, to će sve preuzeti - a onda, šta onda?" Domingo zna da ako popusti pred kompulsijom ili opsesijom, to će početi da se vrti u krug u njegovom mozgu, da crpe njegovu energiju i troši njegovo vreme. On ovo zove "moždana petlja". On zna da i ako se njegov OKP nikad i ne izleči, sad može da vlada nad tim. "Ranije, nisam mogao ni da izbrojim kompulsije. Jedna bi otišla, a druga bi zauzimala njeno mesto. Sad znam sa koliko njih se borim. Pre su dolazile i s leva i s desna. Bio sam savladan. Sad znam gde će da me spopadnu. Spreman sam. Ne slušam svoj OKP, jer znam da je lažan. Brzo ga otpuštam.

KAŽITE TO SVOM MAGNETOFONU

Drugi, redovan u OKP grupije Kristofer, posvećeni mladi katolik, koji se već pet godina borio sa mislima indukovanim OKP-em bogohulnim mislima. Kristoferova bolest je dostigla svoj kritični trenutak za vreme njegovog hodočašća ka jednom Evropskom svetom mestu, dobro poznatom po mnogim izveštajima o pojavama Bogordice - Svete Deve Marije. Iako je pošao da bi sebe duhovno obogatio, našao se užasnut dok je stajao u maloj crkvi kad je pomislio: "Sveta Deva Marija je kučka". Iskreno ožalošćen i osramoćen briznuo je u plač. Vrativši se kući, ove bogohulne misli su počele da se gomilaju jedna na drugu. Počeo je da ima misli da je - sveta vodica "pogana voda", da je Biblija "pogana knjiga", crkve ''pogane kuće". Za vreme mise zamišljao bi Svete Statue obnažene. U njegovom napadnutom mozgu sveštenici su postali šarlatani. I sama pojava crkve muje krivila lice. U očajanju se Kristofer prijavio psihijatrijskoj bolnici, gde je dobio dijagnozu psihotične paranoje i bio ispitivan na posednutost demonima. Prošlo je dve godine dok nije dobio pravilnu dijagnozu OKP-a. Kristofer je jedan od pacijenata kome je veoma koristilo ponavljanje sa magnetofona, kao oruđe u fazi Preimenovanja. Ovaj jednostavan i delotvoran metod je razvijen od strane Dr Pola

Salkovskisa i Dr Isaka Marksa u Engleskoj. Svako može da ga vežba kod kuće. Sve što vam treba su trake sa telefonske sekretarice - petlje od trideset sekundi, šezdeset sekundi ili od tri minuta, magnetofon i slušalice. Ideja je da se opsesija snimi, ponavljajući misao iznova, a onda sluša oko 45 minuta. Traka će se sama vraćati na početak, pa ne treba daje mi vraćamo. Kristofer predlaže da se složene opsesije napišu u obliku kratke priče pre nego što se snime, praveći scenario gde se posledice od kojih se toliko strepi i događaju. Na primer: Ako imate opsesije oko religije, neka vas Bog ubije i baci u vatru na kraju. Ako ste opsesivni oko činjenja nekog kriminalnog dela, iscenirajte da vas uhapsi policija i da provedete ostatak života u zatvoru. Ako se bojite prljavštine, bakterija, napravite to tako da izgledate kao da ste pali u blato, da ste dobili tešku zarazu i umrli. Važno je da učinite da opsesija izgleda što smešnije, gluplje i više groteskno. Prema skali od jedan do deset, puštanje trake bi na početku trebalo da stvara anksioznost od pet do šest, posle 45 minuta sesije. Još jedna pouka od Kristofera: "Više volim da koristim one 'velike bum-kutije'. Kad sam koristio jednu od onih manjih koje mogu da se nose, bio sam u iskušenju da ustanem da radim druge stvari. To nije efikasno za terapiju ponašanja. 'Velika bum-kutija' kao da vas primorava da sedite i slušate". Naravno, ako je važna privatnost, koristite slušalice. Ideja ponavljajućih traka je da se stvori anksioznost koje će rasti, a onda opadati. Osoba bi slušala traku dva puta dnevno, verovatno nekoliko dana u toku jedne nedelje. "Na kraju", obećava Kristofer "Doćićete do tačke da nećete moći ni da je slušate više, ne zato što vas plaši, već zbog toga što je postala suviše dosadna. Eto zašto je delotvorno" . Takođe pomaže da napravite tabelu u koju ćete upisivati nivoe vaše anksioznosti na oko svakih deset do petnaest minuta. Pošto prođe nekoliko dana a vaša anksioznost je na nuli, vreme je da ponovo snimite traku, ovog puta više zastrašujućim jezikom, pa onda uradite još jednu traku, radeći prema najzastrašujućim aspektima opsesije. Kristofer upozorava: "Ne očekujte da posle ovih sesija nećete više imati opsesivne misli. Samo će ih se vaš um lakše oslobađati, i na kraju one će se smanjiti". Pre terapije ponašanja Kristofer je bukvalno imao na tuce opsesija, uključujući i misli nasilja o letećim noževima. "Imao bih te divlje napade u kojima bih uzeo jastuk i zabio lice u nj veoma jako i vikao iz sveg glasa, udarajući u jastuk ili kauč. OKP je bio toliko jak. Bilo je grozno". Na početku rad na njegovoj anksioznosti sa trakama nije bio ni izdaleka lak. "Bilo je trenutaka kad bi strah sevao kroz moje telo tako jako da bih se osećao kao žena na porođaju ... toliko bola. Znojio bih se, a ruke su mi bile pod žmarcima. Ovo se više ne događa".

"DRAGI DNEVNIČE" Kao deo svesne terapije ponašanja, preporučujem svojim pacijentima da održavaju zapisnik svog progresa. Kristofer, odan održavanju zapisnika, kaže:"Kad god se oporavim od simptoma OKP-a, postoji prirodna tendencija da se taj simptom odloži negde u pozadinu i da bude zaboravljen. To jeste cilj, naravno, ali kako zaboravljate svaki simptom, skloni ste da zaboravite i vaš progres". Bez ovakvog zapisivanja, on veruje da je put do oporavka sličan pešačenju unazad u pustinji dok svoje otiske u pesku brišemo rukom. Izgleda kao da ste uvek na početku. Ključno je da imate pregled vašeg progresa, da imate zapis o vašim naporima u terapiji ponašanja. To može da bude kratko i prosto. Ne mora da bude lepo ili komplikovano. Kristofer takođe koristi Nepristrasnog Posmatrača prilikom Preimenovanja. On više voli da ga nazove "moj racionalni um" kao: "Moj racionalni um kaže:' To nije istina. Ovo je realnost. Ovo nije'. Pratiću savete mog racionalnog uma". Ovo je savršeno odgovarajući i tačan

alternativni termin. Tu je važna akcija mentalnog beleženja, a ne kako nazivate proces mentalnog posmatranja. Zamislite Nepristrasnog Posmatrača kao vozilo za distanciranje vaše volje od vašeg OKP-a. Drugim rečima, napravite sigurnosnu zonu između vašeg unutrašnjeg duha i neželjene kompulsivne potrebe. Radije nego da odgovarate vašim prisilnim potrebama na mehanički nemisleći način, sebi predstavite alternative. Kao što ćete kasnije saznati, dobro je imati neka alternativna ponašanja u rukavu, da biste bili spremni kad nastupi jak bol. Kao što Domingo reče: "Ovaj OKP je prokleto pametan. Morate držati svu vašu inteligenciju sa vama, da bi ste ga pobedili" . Pacijenti se često žale da kad jedan simptom nestane, biva zamenjen drugim. Ipak, novi simptom je uvek lakše kontolisati nego onaj koji se duže vremena održavao. Bez tretmana OKP-a, to će vas samo tući do predaje. Anticipirajte - budite spremni da pružite otpor ovome u ranoj fazi - i biće mnogo manje bolno.

HJUZ: VIŠE OD BIZARNOSTI Bolest OKP-a se manifestuje na načine koji daju nova značenja reči bizarno. Podsetite se Haurda Hjuza. On je otišao toliko daleko da je razvio teoriju koju je nazvao "povratna struja bakterija". Kad je umro jedan od njegovih najbliskijih prijatelja zbog komplikacija pri bolovanju od hepatitisa, Hujz nije poslao ni buket cveća na pogreb, zbog straha svog OKP-uma da bi ako to uradi, bakterije hepatitisa na neki način našle put nazad do njega. Hjuz je takođe bio kompulsivan prilikom sedenja na šolji toaleta, sedeći jedanput čak 42 časa ne uspevši da se uveri da je završio posao koji je tu imao. Ovo nije redak simptom OKP-a; lečio sam mnoge ljude od ovoga. Kada su spremni za poboljšanje oni kažu: "Pre ću da uneredim pantalone, nego da još sedim ovde i jedan minut više". Naravno nikome od njih se nije desilo da uneredi svoju odeću. Besmisleno ponavljanje je još jedan uobičajen simptom koji je uočen kod Hjuza. On je kao cross-country pilot jedanput zvao asistenta da mu preda preglede vremenske prognoze Kanzas Sitija, pre nego što bi uzleteo. Nije tražio ove preglede samo jedanput. Iako je dobio informacije koje su mu bile potrebne za njegov let još prvog puta, pitao je za ove preglede trideset i tri puta ponavljajući isto pitanje. A onda je poricao da se ponavljao. Kada me je Piter Braun intervjuisao za svoju knjigu o Hjuzu, upitao me: "Kako to da nije mogao da prestane, neko tako briljantan kao on?" Briljantnost nema nikavkve veze s tim. Hjuz je zaista imao osećaj da bi nešto loše moglo da se dogodi, da nije ponovio to pitanje, u ovom slučaju 33 puta. Katastrofična misao je mogla da bude da će se avion srušiti. Možda je planirao da ovo pita samo tri puta, da smiri svoju OKP-anksioznost, ali nije naglasio dobro poslednji slog trećeg puta, ili nešto isto tako suludo, tako da se osetio primoran da upita 33 puta. Da nije onda uspeo ovo da uradi kako treba, moguće je da bi morao da pita i 333 puta. Ovakvi simptomi su uobičajeni kod teških slučajeva OKP-a. Činjenica da je poricao da se ponavljao ukazuje na to da se osetio ponižen jer je morao da uradi prisinu radnju. Kad je testirao amfibijski avion, Hjuz je insistirao na tome da se spusti na ustalasanu vodu 5116 puta, iako se avion pokazao kao ispravan i adekvatan za korišćenje na moru, mnogo ranije. On je nastavljao to da radi i niko ga nije mogao zaustaviti. Kada se opis ovog događaja pojavio u ranije pisanim biografijama, ovo se pripisivalo njegovoj želji da drži sve pod svojom kontrolom. Druge stvari u njegovom životu su tada izmicale njegovoj kontroli, a jedna od njih bila je i sreća. To može da bude deo objašnjenja za njegovo ponašanje, ali ja verujem da je

odgovor manje posledica dubljih emocionainih faktora i da se Hjuz ne bi ponašao na takav način da nije imao OKP.

SLUČAJ LETEĆIH SPAJALICA Džoš je imao čitavu gomilu bizarnih OKP-simptoma. Jedan je bio i strah od toga da bi prolazeći pored nečijeg radnog stola mogao da se očeše o njega i tako prouzrokuje da spajalica sa stola upadne u šoljicu od kafe te nesrećne osobe. U Džošovom najgorem scenariju, osoba bi onda popila kafu i zagušila bi se spajalicom. Iako je Džoš znao da je verovatnoća da spajalica upadne u nečiju šoljicu kafe bila jedan prema milion, nije mogao da se oslobodi ove ideje. Džoš je onda razvio i opsesiju da je očešao parkiran automobil dok je vozio i da je učinivši to olabavio ukras na haubi, ili hromiranu traku na bočnoj strani vozila. Onda bi zamišljao: "Čovek će da vozi autoputem i taj deo će da se otkine i usmrti šest ljudi". Džoš je išao toliko daleko da je pamtio sve brojeve na tablicama automobila koji su redovno parkirani u ulici gde je živeo, tako da je mogao uvek da proveri svakog dana da li su sva ta kola u redu i da li su im delovi na broju. Ali je stalno bio obuzet brigom o kolima s kojima je možda došao u kontakt i koje nije mogao da nađe. Jedanput je uzalud vozio dva sata da bi pronašao kola kojima je naneo zamišljenu štetu. Drugi put je išao poslovno avionom u Sent Luis.Vratio se avionom kući u Los Anđe1es, a onda se odmah ponovo vratio avionom u Sent Luis, u nameri da nađe kola na kojima je, kako je zamislio, rasklimao metalne oznake na haubi. Džoš je znao da nijedna od ovih akcija nije imala smisla, ali je takođe spomenuo - što pokazuje njegovo dobro poznavanje OKP-a - da kada bi radio na nekom naročito nezgodnom problemu na poslu, nalazio bi da su njegove kompulsije, koliko god bile neprijatne, imale moć da ga skrenu sa pravog puta. U vreme veoma stresnih perioda, on je bukvalno više voleo da izvršava prisilne radnje, nego da misli o onome o čemu bi trebalo da misli u radno vreme. Verovatno je na isti način Hauard Hjuz koristio kompulsiju kao vrstu oduška. Prvo je bilo samo zanimljivo prilikom testiranja aviona, a onda je razvio kompulsiju oko toga. Bez terapije ponašanja koja vas uči kako da se oduprete tim prinudnim potrebama, ove potrebe mogu da eskaliraju u nezaustavljivo kruženje. Lekcija je: Ako dopustite da se vaše emocije vežu za ponašanje OKP-a, ovo ponašanje može lako da se otrgne vašoj kontroli. Na sličan način je Džoš bio sklon da se vraća na staro, u toku lečenja, zato što kad bi simptomi nestali u oko 80 procenata, kako je sam priznao, opreznost bi mu tada opadala, i opuštao bi se. Kao posledica, on se borio sa istim simptomima već više godina, a da nikad nije potpuno uklonio ovog 'đavola'- OKP. Koristio je metod Četiri Koraka, onoliko koliko mu je bilo dovoljno da ima snošljiv stepen (ne)udobnosti svog života. Kada je prolazio kroz stresne periode, njegov OKP bi se tada jako pogoršao. Što je više upoznavao samog sebe, Džoš je počeo više da shvata da njegov mozak u stvari traži da uradi nešto vragolasto kad god bi bio u neutralnom stanju. Onje tako na neki način ostavljao svoj OKP "da sedi u uglu i čeka", ne napadajući ga dovoljno agresivno. Ono što je u stvari trebao sebi da kaže je da će time što će izvršiti prisilnu radnju, samo osigurati da to prati sledeća prisila-kompulsija, i da će se njegova sposobnost da funkcioniše smanjiti, a stres pojačati. On je trebao da bude hrabar, da se suprostavi svom OKP-u, da odradi posao prevazilazeći ga. Istina u ovom slučaju je da: Kukavica umire hiljadu puta pre svoje smrti, a hrabar čovek se bori protiv OKP-a, sada! Teorija o povratnoj struji bakterija Haurarda Hjuza, je slična opsesiji koju je imala Dženi,

žena u svojim ranim tridesetim, koja je duže vreme profesionalac u području ekologije. Dok je radila u Moskvi za američku agenciju, razvila je opsesiju da je radijacija mogla da se raširi i prikači na razne predmete. To je bilo samo nekoliko godina posle nuklearne katastrofe u Černobilju, pa je kao kod mnogih drugih OKP-misli, tu i bilo nešto malo logike. Ipak, Dženino rezonovanje je bilo totalno nelogično. "Kad bi neko došao iz Kijeva ili Černobilja, počela bih da se brinem da sa njih ne pređe radijacija na moje stvari. Bilo kakva logika koju sam pokušavala da unesem iz fizike radijacije nije tu vredela. To je bila neka vrsta osnovnog straha od zagađenja". Ona se uvek bojala da će tako ozračiti i druge. Počela je da drži odvojeno odeću koja je još uvek bila u redu da se nosi kad je bila sa prijateljima. Ovo je bila odeća koju nikad nije nosila kad je bila u društvu s nekim ko je došao iz Černobilja. Određene knjige i papiri morali su da budu bačeni. "Bacala sam potpuno dobre stvari, jer sam mislila da su zagađene. Nisam želela da ih ljudi uzimaju iz korpe za otpatke, pa sam ih cepala tako da bi postale neupotrebljive" . Bilo ju je strah da telefonira kući, jer se bojala toga da će se ''radijacija'' nekako preneti telefonskim žicama.

JEDAN SKUPLJA, DRUGI ČISTI Što se tiče forme i sadržaja OKP-a, veoma je moguće da životno iskustvo te osobe ima svoju ulogu, naročito u sadržaju njegovih-njenih iracionalnih strahova. Mnogi moji pacijenti veruju u to. Dženi, na primer, se pita da nije na sublimalan način bila pogođena, kada je imala 12 godina. Tada je na televiziji videla film o bombardovanju Hirošime. Još uvek se jasno seća toga: "Nisam mogla da spavam. Zamišljala sam ruke sa opekotinama koje se pružaju iza mog jastuka, i lica sa ispečenom kožom koja je s njih visila, lica koja su buljila u mene". Dženine prve opsesivne misli - osećala se primorana da kaže ljudima neumesne stvari datira još iz njenog ranog detinjstva. Kasnije, u njenoj mladosti, OKP je postao pravo čudovište koje ju je čvrsto držalo. Ova dirljiva beleška u njenom dnevniku je napravljena kad je imala osamnaest godina:

"Ti si užasna ... užasno ... Ovo je otišlo predaleko. Nema nikakve poruke, nema inspiracije, samo bol. Tako da je sve ostalo što je tako dobro, zatupljeno. Ti si zatupljivač, strašan ... Koja je moja krivica? Verovatno to što sam dopustila da mi ovo uradiš? Ne, nisam imala nikakvu kontrolu. Uzeo si mi svu moć, strah me drži. Skloni svoje odvratne prste sa mog uma ... , ti užasno ... prokleto da si na nebesima, u paklu bolje reći. Mrzim to. Mrzim to. Mrzim to. Želim da budem slobodna". Koristeći samousmeravjuću terapiju ponašanja u kombinaciji sa Prozac-om, kako bi joj se malo olakšalo, Dženi sad može da kontroliše svoj OKP. Sad nema strah od slanja pisama zbog lude ideje da bi ova mogla biti zagađena. Sebe primorava da nosi svu odeću koju ima u ormanu. Sad kaže da bi mogla bez razmišljanja da vozi pored nuklearnog postrojenja, ili da radi blizu nuklearnog reaktora. Nedavno, dok je čistila svoju kancelariju u medicinskom kompleksu, naišla je na staru kutiju punu kartonskih pokrivača za laboratorijske slajdove: Imala sam ideju da su tu bile zaraze. Onda sam ih izvadila i stavila sve na moj radni sto, dodirivala ih i rekla: 'Ovo je suludo. Patogeni umiru u roku od nekoliko sekundi. Ovo nisam ja, ovo je moj OKP'" . Bila je sposobna da odstrani apsurdnu misao.

Mi smo na UCLA-i obezbedili naučne dokaze da je OKP u sprezi sa hemijskom neravnotežom u mozgu, da kritični delovi mozga kod ljudi sa OKP-em koriste previše energije jer su linije veza u mozgu poremećene. Ovo je tačno za sve koji pate od OKP-a. Ali OKP se javlja u velikom broju raznih pojavnih oblika. Od onih šokantnih do komičnih. U mojoj terapijskoj grupi pacijenti ponekad ne mogu a da se ne nasmeju sami sebi. Ali ova bolest je toliko bolna da sam davno naučio da ne uzimam olako nijedan simptom. Dozvolite da vam predstavim još nekoliko istorija slučajeva sa UCLA-e:

OLlVIA Olivia, sredovečna domaćica, razvila je opsesiju ubrzo posle zemljotresa u Los Anđelesu da je voda u njenoj mašini za pranje zagađena. Ona je čak zamišljala kako se voda iz toaletne šolje nekako uliva u mašinu.

LISA Liza, tehničar za snimanje X-zracima, razvila je neobičan strah od olova. Pošto je radila sa olovom, to je postalo strašan problem. Prvo je izmislila du su joj ruke zagađene, onda i cipele kao i mesta kuda je koračala. Počela je da pravi "čiste zone" u svojoj kući. Upozoravala je svoje prijatelje da radi sa olovom, tako da bi oni mogli da je izbegnu. Pranje je postalo kompulsija i veliki trošač vremena.

LIN Lin, privlačna studentkinja koledža, postala je opsednuta kopkonjem po svom licu kako bi uklonila zamišljene mane. Bila je u stanju zvanom poremećaj dismorfije tela, koje je verovatno blisko OKP-u. Na kraju je morala da pomrači sva svetla u svom stanu i da prekrije sva ogledala. (Sličan poremećaj - trihotilomanija ili kompulsivno povlačenje kose, takođe može biti povezano sa OKP-em.)

KAREN Mnogo je tipičniji slučaj Karen, domaćice i bivšeg zubarskog asistenta u svojim ranim pedesetim. Karen je sakupljač. Njen problem je započeo kao bezazlen hobi iz ranijih godina njenog braka kad je sa svojim suprugom Robom obilazila otvorene rasprodaje da bi jeftino kupila stvari za njihov dom. Ubrzo je Karen donosila kući beskorisne krpe. Posle nekog vremena sve sobe su bile toliko ispunjene raznim kršem da se vrata nisu mogla otvoriti. Kuća je postala stovarište koječega, čak je toliko stvari bilo nagomilano na štednjak da je samo jedna ringla mogla da se koristi. Samo je jedan uzan putić bio prohodan i vodio je kroz dnevnu sobu, između kesa sa raznim stvarima i prepunjenih kutija. Sa šesnaest mačaka i četiri psa, koji su ponekad sebe olakšavali iza tih gomila koječega, smrad bi postajao nepodnošljiv. Karen se seća: ''Bilo nas je isuviše sramota da bilo koga pozovemo u goste''. Nije bilo nikakvog grejanja u kući jer nisu palili vatru u peći zbog straha da ne izazovu požar. U celoj kući bilo je samo dve stolice koje su mogle da se koriste. Uređaji bi se kvarili, a Karen i Rob ih nisu popravljali jer su se bojali da bi ih majstori koje bi eventualno pozvali prijavili departmanu za zdravlje. Zatvorili su kapke na prozorima i pustili da biljke rastu preko njih, tako da niko nije mogao da viri u stan. Rob je živeo u ovom lomu toliko dugo da više situaciju i nije smatrao toliko bizarnom. ''Naš dom više nije bilo mirno utočište. Postao je zatvor. Mi smo tonuli kao jedrenjak koji je zavisio od vetra, od koga nije bilo ni traga''. Pomoć im je došla slučajno, kad je jedan od Kareninh kolega neočekivano došao. Karen se osećala toliko poniženo, da je prekinula obilaske buvljih pijoca. Umesto na njih, sad je išla na rasprodaje knjiga. Onda je Rob

morao da napravi police za knjige da bi smestio sve knjige koje je ona donosila kući. Karen još uvek nije tražila pomoć, plašeći se da bi mogla biti smeštena u psihijatrijsku bolnicu. Najzad, u očaju, potražila je psihijatra koji joj je predložio da jednostavno postavi deponiju pri ulazu i da oslobodi kuću. Karen nije imala nameru da to uradi. ''Samo sam mogla sebe da zamislim kako istrčavam u dvorište, bacajući se na gomilu i silom bivam odvučena u ludnicu - i sve to naočigled mojih suseda''. Najzad, posle deset godina gomilanja pridružila se Opsesivno-Kompulsivnom Anonimnom Programu (Obsessive-Compulsive Anonymous), programu iz dvanest faza pri Programu za alkoholičare. (Alcoholics Anonymous). Tu je susrela nekog ko ju je ubedio da započne dug proces čišćenja, koji bi trajao više godina. "Moja velika greška" kaže Karen, "je bila u tome što sam mislila da treba da rešim svoj problem sama. Imala sam lažni ponos. Nisam želela da iko vidi moju sramotu". Na UCLA-i, učili smo Karen "Četiri Koraka". Ona ih drži zapisane i zakačene na ogledalu u kupatilu koji je opominju kad god primeti primamljivu rasprodaju ili privlačan predmet koji izviruje iz korpe za otpatke. Kad Karen Preimenuje opsesiju i kaže sebi: "Pusti to!", ona misli i na odbacivanje opsesivne misli, i otpuštanje želje da zadržava još jednu nepotrebnu stvar". Ako napravim dobar izbor", kaže, "onda imam bolje mišljenje o sebi. Tada se za toliko približim jednom okruženju bez smeća i neprilika. Postajem zdravija. Mogu da imam prijatelje. Mogu da imam život!" Jedna od tehnika je da se razbesni na sve to što skuplja, jer joj je to upropastilo život. "Ne samo da bacam stvari u korpe za smeće, već ih bacam osvetnički, kao da ih ubijam, kao da su naši životi zavisili od toga, i po nekom dubljem značaju, i jesu".

KRIVITl ZA TO SVOJE GENE? Izlažući svoju priču, Karen je pomenula da je odrasla u krutoj i perfekcionističkoj porodici sa ekscentričnim ocem koji je stalno grdio zbog rasipanja. Ona se pita da nije ovakvo iskustvo uzrokovalo takav sadržaj njenog OKP-a, što je moguće jer još uvek ne postoji biološko objašnjenje zašto neko pere ruke, dok drugi gomila predmete. I drugi pacijenti se podsećaju na svoja detinjstva i svoja genetička nasleđa u pokušaju da nađu odgovore na pitanje zašto su razvili OKP. Naravno da genetika tu ima svoju ulogu. Mnogo puta su mi pacijenti govorili o svojim sestrama, majkama ili bakama i dedovima koji su zasigurno imali sklonosti ka OKP-u, mnogo pre nego što je ova bolest i dobila ime. Formalna izučavanja takođe dolaze do sličnih rezultata, tj. da postoji tendencija da se OKP provlači u porodici. Često su roditelji ljudi sa OKP-em bili kruti, nefleksibilni, i bilo bi im veoma neugodno ako stvari nisu bile urađene na određen način. Na primer, svaki dan po podne, u tačno pet nula-nula časova, roditelji Hjuzovih roditelja su izlazili na terasu svog letnjikovca. Može se smatrati da je ovakva vrsta krutosti jedan blaži stepen OKP-a. Ovakve karakteristike mogu imati svoje velike prednosti, ako ste recimo hirurg ili knjigovođa, ali postaju patološke ako su pojačane. Tako da nije iznenađujuće daje prethodnica biohemijske neravnoteže kod OKP-a, jedna toliko manje uznemirujuća funkcija mozga, koja je zasnovana na navici. Bolesti započete u detinjstvu se takođe vezuju za OKP. Grupa Dr Suzan Svedo (Susann Swedo) sa Nacionalnog Instituta Zdravlja je ustanovila vezu između OKP-a i Sydenham chorea-e, varijante reumatične groznice koje uključuje i autoimuni napad na mozak. "Njen rad je pretpostavio Sydenham chorea-u, i u slučaju bolesti započete OKP-em, i u slučaju bolesti pogoršane OKP-em. Činjenica da postoji jaka veza između Tureovog sindroma (Tourette) bolesti motornog tika i OKP-a je takođe interesantna.Veza između psiholoških iskustava iz detinjstva, naročito onih traumatičnih, i klasičnog OKP-a je manje jasna, ali su neki od mojih pacijenata uvereni da ona postoji. Majkl je stenograf. On ima jako uverenje da njegov OKP ima korene u porodici u kojoj je odrastao, sa ocem koji bi danima bio zaokupljen detaljnim analizama, i majkom koju je opisao

kao veoma upornu, kompulsivnu ženu koja čisti. On se seća: "Moja majka je bila sklona da bude veoma posesivna. Iako me je stalno obasipala materinskom ljubavlju, nije mi davala druge komponente odgoja i vaspitanja. To je isto što i moj OKP radi. Znate, imate sav taj potencijal koji je ugušen. Video sam kako druga deca uzimaju časove klavira, a ona meni nikad to nije dopustila. Ona me je samo gušila svojom ljubavlju. Sa OKP-em možete da imate mogućnosti i potencijale, ali vas OKP guši i ne dopušta vam da ih realizujete" . Majkl opisuje sebe kao da ima mozak "Dr Džekila i Gospodina Hajda" sa svojom dobrom i lošom stranom - OKP-stranom. Imao je kompulsije dodirivanja, kompulsije oko "loših i dobrih brojeva", kompulsije da ponavlja rečenice u svojoj glavi mnogo puta. Ali njegova najbizarnija kompulsija je bila ona koja je počela kad je bio u petom razredu, i s tim se još i sad bori. Sedeo bi tako na času i odjedanput bi osetio da su mu pantalone preuske. Bio je nesrećan u školi, delom i zbog svojeg OKP-a, koji ga je ometao u koncetraciji, i on se sada pita da nije ovaj osećaj oko pantalona bio samo neka vrsta podsvesne samoometajuće tehnike. Iako je Majkl prevazišao većinu drugih opsesija, kaže da se njegov OKP izgleda zaista namerio da iskopa ono što je vredno i da dobije finalnu bitku bitku preuskih pantalona. Majkl bi se o tome izrazio na ne baš lep način: "Strah da će se moj šorc popeti uz zadnjicu i da će mi izaći na usta, toliko bi se skupio". Pre lečenja, on bi ponekad uništavao odeću u pokušaju da uništi i osećanje. Sada, on shvata da je popuštanje pred takvom mišlju najgora stvar koju može da uradi. Majkl je konačno prevazišao svoju opsesiju oko zagađenja pesticidima. Opsesija je bila toliko jaka da ako bi samo video bocu 'Raid' -a, to bi postalo traumatično za njega. "Kad bih došao do kase i stavio stvari da platim, i ako bi neko ispred mene imao bocu 'Raid' -a, morao sam da vratim sve stvari iz prodavnice nazad na police i ponovo napunim svoju korpu. Mislio sam da je tada sve bilo zagađeno. Naravno, morao sam da idem do druge kase zbog straha da se i konvejer zagadio. Nekad je trajalo toliko dugo da bih morao da zaboravim na kupovinu hrane". Ako bi ugledao kamionet službe za dezinsekciju, morao je da ode kući da opere svu odeću i istušira se. Uvek bi rekao: "Osetio bih se kao da me je neki otrovni prekrivač sveg prekrio". Momenat istine je došao kadje saznao daje kuća u kojoj je imao apartman promenila vlasnika i da će se tretirati protiv termita i izvršiti dezisenkcija. Uhvatila ga je panika. Da li da uloži protest gradskim vlastima? Da prikupi uverenje od psihijatra kako službenici dezisenkcije ne bi mogli da uđu u kuću jer je on mentalno bolestan? Onda se pribrao: "Pomislio sam 'Čekaj malo, neka urade to, jer bi moglo da mi pođe nabolje'. Prihvatio sam daje ovo moralo da se uradi, i da neću umreti zbog toga. Ovo je zaista bila velika stvar za mene". Jedan momenat čistog rasuđivanja, posle dvadeset godina patnje od ove opsesije. Korišćenje potpune svesnosti kako bi saznao šta su u stvari opsesije počelo je da daje zaista značajne rezultate. Majkl je tada otišao i korak dalje, pa je zatražio posetnicu od čoveka koji je došao da zaprašuje. Onda se odlučio da nosi posetnicu svuda sa sobom, kao podsetnik da od toga neće umreti. Namerno se izlažući onome što ga je nekad veoma plašilo, shvatio je da radi na svom poboljšanju. Vežbajući Četiri Koraka, Majkl je naučio da OKP smatra "lošim momkom u mozgu, koji me ne može više prevariti. Znam da neću umreti od pesticida. Znam da mogu da dodirnem astal dva puta umesto tri puta, i ništa strašno se neće dogoditi". Ali te pantalone ga još uvek muče. "To je deo moga tela. One su na mojoj koži. To je nešto od čega ne mogu pobeći". Iako ima određeni ostatak OKP-a on je savršeno svestan velikog napretka koji je postigao i koliko je povećao svoju sposobnost da funkcioniše. U borbi sa OKP-em naučio je: "Činite bilo šta da sabotirate sebe. Treba vam neverovatna

snaga, totalan napor da se tome oduprete. To je samo jak bol, kao bilo koji fizički bol". Takođe je naučio da automatsko izvršavanje koraka metode Četiri Koraka, bez potpune svesnosti uma, u stvari ne rešava problem. Evo i opisa koji Makl daje prikazujući sebe u borbi sa OKP-em, kroz vežbu samousmervajuće terapije izlaganja: "Misliš: 'Ako dodirnem to, otac će mi umreti, ali uradiću to, ipak'. Pa onda dodirneš, i još uvek osećaš da će ti otac umreti. Samo, onda sebi treba da kažeš: 'U redu, šta god da se dogodi, bolje je nego živeti ovakav život'. Samo radite Četiri Koraka i imajte veru". Kako je to duboka samospoznaja! Danas Majkl kaže da je "do lakata u borbi sa svojim OKP-em". Ne može se naći neko, ko se tako žestoko bori kao što on to čini. Na UCLA-i imamo mnogo istorija slučajeva sa strahovima od zagađenja povezanih sa OKPem. U slučaju Džeka, privremenog radnika, stvaran fizički bol je bio podsticaj da potraži pomoć u vezi njegovog prisilnog pranja ruku. Nije mogao da dočekuje još jednu zimu sa crvenim i ranjavim rukama. On je prao ruke toliko da ih je njegova ćerka nazvala njegovi "sapunski popsiklovi" (popsicle - vrsta sladoleda na štapiću) - ledeno hladne ruke, sa mirisom nataloženog sapuna koji se nikad nije mogao potpuno isprati. Na lečenju je naučio da kad odbije da postupi po prisili da pere ruke, ništa se katastrofalno ne događa. "Znam da kad to ne radim, neće doći do smaka sveta". Pre, osećao je da je katastrofa tu, iza ugla. "Moja sigurna mesta, kao što su moja kola, moja kuća - sve bi to bilo napadnuto i ugroženo, ako ja ne bih uradio te prisilne radnje". Nije od vitalne važnosti to da Džek ili drugi pacijenti uspešno Preimenuju svaki put kad bi se pojavila prisilna potreba. Ali ako popuste i urade prisilu, vitalno je da sa potpunom svešću prepoznaju da je to kompulsija-prisila, i da tog puta nisu bili u stanju da joj se odupru. Ovo je mnogo korisnije nego Preimenovanje na automatski način. Kad automatski Preimenujete, to postaje ritual za sebe, i nema većeg značaja. Nema ničeg magičnog kad se sebi kaže: "A, to je opsesija". Držeći se doktorovih saveta na takav mehanički način, bez razmišljanja šta radite, oni uopšte nisu od pomoći. Potpuna svesnost jeste. Kažite: "Osećanje je prejako. Nemam snage da se izborim protiv toga ovog puta, pa ću ići da proverim bravu na vratima". Onda kad ih proveravate, uradite to pažljivo, sa potpunom svešću tako da ćete biti spremni da se odbranite od prisile sledećeg puta. Nemojte reći: "Samo da proverim da su vrata sigurno zatvorena". To je siguran recept za beskrajno kompulsivno proveravanje.

POZITIVNO PREIMENOVANJE Na UCLA-i, pacijenti su zamoljeni da napišu eseje u kojima opisuju svoje simptome i kako reaguju na njih - druga vrsta samousmeravajuće terapije. Ovi eseji su nam takođe ponudili izvanrednu biblioteku znanja o OKP-u. Kako su pacijenti sa OKP-em obično bistri i kreativni ljudi, načini na koji se oni bore protiv bolesti čine fascinatno štivo. Džoana koja je godinama patila zbog malog glasa u svojoj glavi koji joj je stalno ponavljao negativne misli, kao pokvarena ploča, napisala je kako je tražila pomoć u svojoj knjizi za samoispomoć. Autor knjige joj je predložio da namesti gumicu na članak ruke, kao deo tehnike ometanja, i da je odapinje svaki put kad bi njen um počeo sa OKP- trikovima. Džoana je napisala: "Sve što sam dobila posle prvog dana je bila otečena ruka". Ono što joj je na kraju pomoglo nije bila gume na narukvica, već metoda U Četiri Koraka. Prvo je počela da oseća da može da kontroliše nešto od svog života, kada je rekla sebi: "Ako neću da me voz pregazi (negativna opsesivna misao), treba da se sklonim sa šina i pustim da voz prođe". Ona je upotrebila

tehniku koju mi zovemo "raditi zaobilazeći" OKP. Danas, pomoću terapije ponašanja i lekova, Džoana je u stanju da kaže: "Sunce obasjava moju dušu". Mark, mladi umetnik, iznosi svoju istinitu životnu priču koja zvuči kao proba za horor film. Njegov OKP je počeo još u ranom detinjstvu sa molitvenim ritualima, a kad je već bio u ranim 20-tim, pomerio je fokus na kompulsije čišćenja. Morao je da očisti svoj stan dvanaest puta (dvanaest je bio "dobar" broj) i onda da nađe neku devojku i ima seks sa njom da bi na neki kosmički način prebacio energiju ponovo na pravi put" i tako osigurao da neki član njegove porodice ne umre. Korišćenje žene na ovaj način učinilo je da se oseća loše, pa je morao da očisti stan još jedanput, neka vrsta rituala očišćenja. Jednog dana, pošto je očistio stan trinaesti put, šetao se ulicom i "golub je bukvalno pao sa neba pred moje noge, mrtav sa kljunom iz kojeg je curela krv". Očigledno, ovo je bio loš znak. Trinaest je bio loš broj; morao je da čisti još nekoliko puta. Pošto je to uradio, otišao je u kafe da ruča ali kakve je sreće bio čovek u susednom separeu je čitao novine sa naslovom: 'GDE GOLUBOVI IDU DA UMRU". U redu, pomislio je, moram da čistim još malo. Napokon, pošto je počistio svoj stan dvadeset i jedan put, mogao je na miru da se odmori. Neko vreme Mark je mislio da može da prevari svoj OKP time što bi obrnuo situaciju, rekao bi sebi da ukoliko uradi prisilne radnje, član porodice će mu umreti. "Okej, Gos'n Pametnjakoviću, rešio sam tu stvar. Eto ti". Nije upalilo. Nove kompulsije su preuzele situaciju. "Naučio sam svoju lekciju da ne možeš da koristiš prečicu da dođeš do cilja. Ne pali, i uvek se vraća kao bumerang". Proći će godine pre nego što će se osloboditi svoje kompulsije čišćenja: ''Jedanput sam zapravo morao da očistim stan 144 puta. Trajalo je mesecima'' Za Marka je prekretnica za vreme njegove terapije ponašanja došla kad je našao stan kakav je želeo, ali ga je njegov unutrašnji OKP glas opominjao: "Ne, ne bi trebalo da se tu useliš". Brojevi u adresi nisu bili dobri brojevi. Mark je zauzeo stav: "Dođavola, ne mogu da verujem da ću da dopustim da mi o ovako važnom izboru u mom životu odlučuje OKP". Ovo je Pozitivno Preimenovanje. Pošto j e Mark tu uselio, njegove misli o lošim brojevima su nestale. Rekao je sebi, kao što uvek sad sebi kaže kadgod ga opsesivna misao uznemiri: "Ne moram to da uradim. Ne moram ništa oko toga da uradim".

OKP- VIJUGAVI KOROV

Lara koja je patila od Turetovog sindroma, pored klasičnog OKP-a, opisuje lepezu simptoma od misli nasilja sa noževima do napada kompulsivne kupovine. Jedanput je zatražila pomoć od (Shoppers Anonymous) Programa Anonimni Kupac, da bi ubrzo saznala osnovne činjenice o OKP-u: Dok drugi anonimni kupci opisuju kako se ubrzaju i uzbude od kupovine, Lara uopšte ne uživa u svojim učestalim izlascima do prodavnice. Ona kaže;"Moje opsesije su bolne. Nisu nimalo prijatne. Kupim nešto što mi ne treba, pa onda to vraćam. Skoro da mi je više važno to vraćanje, nego kupovina. Larino svedočenje pomaže da se jasno istakne važna granica između OKP-a i problema sa kontrolom impulsivnih reakcija. Kod OKP-a, kao ponašanja za sebe, u stvari se nikad ne uživa. Lara je takođe dovođena do ludila opsesivnim strahovima da ne povredi sebe ili nekog

drugog, da ne uradi nešto sramotno da se ne bi avion srušio na njenu kuću, ili da se autoput koji prolazi neposredno iznad kuće ne sruči na nju. "To je kao da jedna opsesija pokreće drugu, a ova pokreće treću. Ako ste videli pacova na točkiću, e to je slično ovome. Ili vožnju u zabavnom parku u Diznilendu, gde se korpa okreće nemilosrdno brzo". Lara nikad nije bila nasilna, tj. nije izvršila radnju odgovarujuću svojim mislima o nasilju. Ljudi sa OKP-em to nikad ne urade. Kroz terapiju ponašanja naučila je da Preimenuje svoje misli kao iracionalne, i da kaže sebi: "To nije realnost. Preplašena si samo zato što to izgleda toliko strašno i neverovatno". Sada zna da može da kontroliše takve misli i prisile, bez obzira koliko su jake ili napadne. Još uvek se bori sa opsesijama koje smatra za svoj dodatni teret koji nosi svuda sa sobom i od koga ne može da se odlepi. Karla, radnica salona za lepotu, je postala toliko opsednuta idejom da će povrediti svoju malu kćerku, pa je razmišljala da je preda na usvajanje. To dete koje je toliko želela, toliko dugo. (Imala je četrdeset godina kada je posle četrnaest godina braka rodila to dete). Karla, koja je dobila pogrešnu dijagnozu post-porođajne depresije, je imala panične napade - misli da će ubiti svoju bebu su bile toliko jake da nije mogla ni da pogleda nož ili makaze. "Bilo je to kao da gledate film gde sebe skoro postavite na ekran i mislite: 'Bože, jesam li sposobna da uradim tako nešto?' Borila sam se s ovim svakog dana, po ceo dan". Samo joj je rešenost da se brine o svim potrebama svoje bebe dala snagu da nastavi. Ona je bukvalno bauljala na svojim kolenima i rukama do kolevke da joj promeni pelene. Njena ćerka ima sada šest godina i Karla zahvaljuje Bogu svakog dana što je sada tu prisutna da je gleda kako odrasta. Prošlo je dosta vremena od kada su joj OKP-misli bile toliko jake da je želela da bude negde smeštena, toliko loše da je mislila da sebi oduzme život kako bi spasla život svog deteta. Karla opisuje OKP kao vijugavi korov koji dok raste povlači sa sobom sve više nerazumnih misli. Ona je u tretmanu naučila da sebe odvoji od tih misli. Kad OKP misao napadne, Karla sebi kaže: "Prvo, moje ime je Karla, i drugo, ja imam OKP. Moj život nije OKP". To je tako automatski, kaže ona, da je to kao potpisivanje svog imena ili uzimanje čaše vode. Klik! Sijalica se upali u glavi. Njena odbrana je spremna. Potpuna svesnost i sposobnost da Preimenuje se odmah pojavljuju, kod uma koji je pripremljen. Iako su mnogi ljudi sa OKP-em nevoljni da drugima govore da imaju ovaj problem - bilo zbog stida ili zbog straha da ne izgube posao ili su verovatno naučili da ljudi jednostavno ne žele da o tome slušaju - Karla nalazi veliko olakšanje u poveravanju svoje tajne drugima. Ona dosta radi kao dobrovoljac, pa to uključuje pomaganje ljudima sa fizičkim problemima. "Za mene, reći: 'Hej, ja imam OKP. Kako vam mogu pomoći?', je skoro isto kao izlazak iz uvek zatvorene prostorije". Uvežbavanje vašeg uma da misli: 'Kako vam mogu pomoći?' - to je terapija ponašanja sa velikim slovom T". ''Naravno," kaže Karla, "Poželim da postoji neko super sredstvo sa kojim bih mogla da budem primljena u bolnicu, podvrgnem se operaciji, i da izađem zdrava. Ali to nije tako". Terapija ponašanja je sledeća najbolja opcija, i na neki način i bolja kada rezultira u razvoju celokupne svesnosti uma kod ličnosti. Sada kad razumete korak 1.Preimenovanje - nazivanje OKP-a njegovim pravim imenom predstaviću vam korak Ponovnog Određivanja i pripisivanja. U suštini Ponovno Određivanje i pripisivanje nije ništa drugo do pripisivanje krivice za vaš OKP, tamo gde i pripada - vašem zaglavljenom mozgu. Ponovno Određivanje i pripisivanje odgovara na ta pitanja koja proganjaju: "Zašto me to toliko muči? Zašto to ne nestaje?"

OKP ne nestaje zbog toga što je to medicinsko stanje. Tako na primer, neko sa Parkinsonovom bolešću bi mogao da zaključi: "O, ja ništa ne valjam. Zašto ne mogu da se krećem istom brzinom kao i svako drugi?" Osoba sa Parkinsonovom bolešću mora da se presabere i kaže: "Zato što imam medicinski problem, ja moram da se prilagodim takvom stanju tog problema". Vi se morate prilagoditi stanju zvanom OKP i maksimizirati vaše funkcionisanje. Vi niste žrtva. Vi radite na problemu.

Važne tačke da se upamte

•

Korak 1. je Preimenovanje.

•

Preimenovanje znači nazivanje napadnih i neželjenih misli i ponašanja njihovim pravim imenom: opsesijama i kompuIsijama-prisilama.

•

Preimenovanje neće učiniti da neželjene misli i potrebe odmah nestanu, ali će vas prirpemiti za promenu vaših reakcija u ponašanju u odnosu na njih.

•

Kada menjate vaše ponašanje, vi menjate i vaš mozak.

•

Ključ uspeha je da pojačate vašeg Nepristrasnog Posmatrača, vašu sposobnost da stanete izvan sebe i da posmatrate vaše akcije sa poptunom svesnošću uma.

2 Korak 2 : Ponovno Određivanje i pripisivanje ''Deblokiranje vašeg mozga''

Korak 1. Preimenovanje Korak 2. PONOVNO ODREĐIVANJE I PRIPISIVANJE Korak 3. Refokusiranje Korak 4. Ponovno vrednovanje - revalorizovanje

Korak 2.: Ponovno određivanje i pripisivanje, odgovara na pitanja ''Zašto ove dosadne misli, prisilne potrebe i ponašanja ne nestaju? Zašto me stalno muče? Čemu treba da ih pripišem?'' Odgovor na ova pitanja jeste da gore napomenuti simptomi ostaju uporni zbog činjenice da su to simptomi opsesivno-kompulsivnog poremećaja (OKP-a), stanja za koje je naučno dokazano da je vezano za biohemijsku neravnotežu u mozgu koja uzrokuje da vaš mozak pogrešno radi. Sad postoje jaki naučni dokazi da deo vašeg mozga koji radi slično menjaču kod automobila, ne radi ispravno. Zbog toga se vaš mozak ''zaglavi u brzini''. Posledica ovoga je da je ua vas teško da menjate ponašanja-aktivnosti. Vaš cilj kod koraka Ponovnog Određivanja i Pripisivanja jeste da shvatite da razlog zbog kojeg su te misli i potrebe takve leži u vašem kabastom mozgu (pogledati shemu na str. XXXIII).

THE FAR SIDE

GARY LARSON

Profesor Lundkvist na seminaru posvećenom kompulsivnim misliocima, ilustruje svoiu tehniku zaheftavanja mozga Sa dužnim poštovanjem prema Profesoru Lundkvistu (Prof. Lundquist) zahvaljujući kome je razvijena sledeća tehnika, u ovom poglavlju ćete naučiti našu tehniku "zaheftavanja mozga" za prevazilaženje simptoma OKP-a. Naš metod, moram vam odmah reći, nema nikakve veze sa malim metalnim delovima za spajanje-heftanje. Na UCLA-i koristimo samousmeravajuću terapiju ponašanja kao tehniku zaheftavanja mozga. Drugim rečima, mi koristimo sopstvenu snagu uma kako bi zapravo menjali hemiju svog mozga. To je ono što vi postižete kada zaobiđete te napadne misli koje se zaglave u vašem mozgu i koje odbijaju da odu. Naše oruđa jesu Četiri Koraka - Preimenovanja, Ponovna Određivanja, Refokusiranja i Ponovna vrednovanja. Vremenom, uz upornost, ona će vam omogućiti da "zaheftate" taj hiperaktivni prefrontalni korteks. Nema potrebe za nekom hirurškom operacijom. Vi to možete uraditi svojim umom. Kad govorim o samousmeravajućoj terapiji ponašanja, mislim na jedan aktivan odgovor na simptome OKP-a u kojem utvrđujete pravi identitet tog uljeza i borite se protiv njega koristeći Četiri horaka kako bi menjali "te zarđale brzine" u vašem mozgu. Kod koraka 1.: Preimenovanja, vi ste saznali važnost nazivanja opsesije opsesijom i kompulsije kompulsijom. Ali samo Preimenovanje neće učiniti da te bolne misli i potrebe nestanu.Vi se pitate: "Zašto mi, dođavola, to stalno dosađuje?" To vam stalno dosađuje jer imate kvar u svom mozgu -

blokiran automatski prenos brzina o kojem ste saznali u Uvodu. Sad je vreme da pređemo na korak 2. Ponovno Određivanje i Pripisivanje odnosno dodele pravog atributa. Vi ste već identifikovali vaš problem kao OKP. Kod Ponovnog Određivanja i pripisivanja naučite da pripišete veći deo krivice za svoj OKP svom mozgu: To je moj mozak, on mi šalje pogrešne poruke. Ja imam medicinski problem kod kojeg moj mozak ne prečišćava moje misli i iskustva kako treba i onda neispravno reagujem na stvari za koje znam da nema nikakvog smisla tako reagovati. Ali ako promenim način na koji reagujem na pogrešne poruke, mogu da učinim da moj mozak radi bolje, što će popraviti moje loše misli i osećanja.

"TO NISAM JA - TO JE MOJ MOZAK" Te misli i prisilne potrebe čine vaš život nepodnošljivim, vi morate da napravite aktivne i pozitivne strategije za rad kojim ćete ih zaobilaziti. Vi se morate prilagoditi i govoriti sebi: "To nisam ja- to je moj mozak". Nikad ne bih rekao osobi sa Parkinsonovom bolešću. "Prekini sa tim drhtanjem. Nemoj se pokretati dok ne prekineš sa drhtanjem". Ta osoba ne može svojom željom da učini da drhtanje nestane, isto kao što ni osoba sa OKP-em ne može svojom željom da odstrani pogrešne poruke kojim ih njegovnjen mozak bombarduje. Oboje imaju medicinski problem kojem se moraju prilagoditi. (Interesantno je da je i Parkinsonova bolest kao i OKP uzrokovana poremećajima u strukturi mozga zvanog striatum). Uzaludno je i kontraproduktivno za osobu koja ima Parkinsonovu bolest da zaključi: "O, ja ništa ne valjam. Ne mogu da se krećem istom brzinom kao i ostali". I isto tako je kontraproduktivno za osobu sa OKP-em da se preda, i da kaže: "Ova stvar je previše moćna, previše monstruozna. Ja se ne mogu izboriti protiv nje, pa ću da radim kako mi kaže". Ranije sam opisao koncept Nepristrasnog Posmatrača, ili potpunu svesnost uma. Koristeći Nepristrasnog Posmatrača, možete se distancirati od OKP-a praveći tako rastojanje ili sigurnosnu zonu između vašeg celokupnog unutrašnjeg duha i vaših neželjenih, napadnih prisilnih potreba. Umesto da odgovorite na prisilne potrebe na nemisleći, mehanički način, sebi predstavite alternative. U početku terapije, dobro je pronaći neke alternativne aktivnosti (ponašanja) koje bi bile spremne kad vas uhvati bol OKP-a. To može da bude bilo koja prijatna i konstruktivna aktivnost. Naročito su za to dobri hobiji. Ponovno Određivanje i pripisivanje pojačavaju proces celokupne svesnosti uma. Kada jedanput shvatite daje to OKP, sledeći korak je dublje razumevanje razloga zbog kojeg je to toliko dosadno i neće da vas napusti. Mi sad znamo, bez ikakvog dvoumljenja, da vas to ne napušta zbog medicinskog problema, biohemijske neravnoteže u mozgu. Tako što Određujete i pripisujete bol ovome medicinskom stanju, pojačavate uverenje da to nije vaša volja, niste vi, i da to neće ovladati vašim duhom. Vi ste još uvek očuvani i sposobni da pravite svesne, promišljene odluke u reakcijama na vaš bol.

LAŽNA UZBUNA! Jedna žena iz moje sedmične terapijske grupe za OKP je tako dobro rekla: "Terapija ponašanja uništava laž koju nam anksioznost saopštava". Drugim rečima jačina i izopačenost ovih misli ili potreba nije slabost ličnosti ili psihološki problem. To je jednostavno lažna uzbuna uzrokovana kratkim spojem u mozgu. Razmišljanje u ovakvoj analogiji bi trebalo da pomogne da shvatite pravu reakciju na ovakve potrebe. U sred noći se pokrene auto-alarm. To vas probudi i vi postajete uznemireni i ljuti. Ali samo bi budala ležala u krevetu okrećući se s jedne

na drugu stranu, pokušavajući svojom voljom da zaustavi alarm. To se neće dogoditi. Veoma je verovatno da alarm reaguje na kratak spoj koji je uzrokovao pogrešni signal. Razumna osoba se trudi da ignoriše alarm, misli o nečem drugom, i ponovo odlazi da spava. Kada vam OKP pošalje pogrešni signal - poruku, vi ne možete da ga oterate ali ne morate da postupate na osnovu njega. Prvo ga Preimenujte, a zatim Ponovo Odredite i dodelite mu pravi atribut. Onda recite sebi: "Ja neću ovo da radim. Ja ne želim to da radim. To nisam ja, to je moj OKP". U borbi sa kompulsijama ili prisilama, imali smo uspeha u korišćenju petnaestominutnog pravila: kada vas savlada prisilna potreba da izvršavate kompulsiju - prisilnu radnju, pokušajte da sačekate petnaest minuta. Ovo nije samo pasivno čekanje. To je period čekanja u kome vi aktivno sebi govorite: "Ovo nisu prave misli. Ovo su pogrešne poruke iz mog mozga". Ako u roku od petnaest minuta prisilna potreba počne da slabi, a to se često dešava, počinjete da uviđate da imate osećaj kontrole nad vašim OKP-em. Vi niste više pasivna žrtva. Besmisleno je sedeti i stalno biti zaokupljen mislima o tome kako će vam biti užasan život ako uradite to što vam sugeriše strašna, prisilna, opsesivna misao. Vi to nećete uraditi. Zašto ne? Zato što vaša prava ličnost ne želi to da uradi. Zamislite teške pušače koji moraju da se odreknu od pušenja zbog svog zdravlja. Oni možda nikad neće biti potpuno bez želje da puše cigarete, ali oni mogu da prestanu da puše tako što će promeniti svoje ponašanje u reakciji na potrebu da puše. Vremenom i potreba za pušenjem nestaje. Zapamtite da OKP nije neko zadovoljenje skrivenih želja. To je jednostavno pokvarena mašina. OKP može da imitira realnost, ali realnost nikada ne imitira osećaj OKP-a. Ova činjenica dovodi do veoma važnog principa: Ako osećate da to može biti OKP, onda je to OKP! Da je to realnost, ne bi se osetila čak ni mogućnost da je to OKP.

OVO JE RAT Koraci Preimenovanja i Ponovnog Određivanja se obično izvršavaju zajedno zbog toga što jedan drugog pojačavaju, odnosno zato što celokupna svesnost uma (Nepristrasni Posmatrač) i svesno razumevanje da je to jedan signal iz vašeg mozga sa pogrešnom informacijom, obično idu zajedno. Ove tehnike su osnova za izgradnju moćnog sistema za odbranu protiv ovog neprijatelja OKP-a. Možete zamisliti to kao jednu platformu na koju možete stati i odatle posmatrati suludu i budalastu prirodu OKP-a, i sa koje možete planirati vaše protivnapade. Bez obzira koliko su neprijatna osećanja, kad stanete na tu platformu, vi vladate situacijom. Istina je na vašoj strani. Bilo je slučajeva kada bi Barbara koja je imala opsesije oko proveravanja i zaključavanja stvari (sećate se Kafe?) došla kući sa posla pod velikim stresom od svojih opsesivnih misli- 'Da nije nekog udarila dok je vozila? Da nije stavila poslovni ugovor u pogrešan koverat? Da li je to pismo koje je stavila u poštansko sanduče zaista i otišlo?' - pa bi morala odmah da ode u krevet. Ali ona ne bi sebi dopuštala da zaspi zato "što bi je to brže dovelo do novog dana sa novim napadom OKP-a. Ja bih samo ležala u krevetu kao bolesnik, i opuštala se. Moj život se vukao s danima i onda se od njih oporavljao. I tu je bila i strepnja od sledećeg dana". Danas, deset godina pošto je prvi put imala simptome OKP-a i šest godina otkad je počela da primenjuje samousmervajuću terapiju ponašanja, Barbara može da kaže da su njeni preostali simptomi OKP-a "samo mala neprijatnost, kao što svakog dana moramo da očistimo zube". Posle četiri godine patnje osetila je kao da gubi bitku. Nekoliko stvari se nadovezalo i doprinelo njenom osećaju poraza. Jednom kada je za vikend otišla iz grada bila je sva obuzeta strahom da je ostavila vrata od stana nezaključana, iako ih je naravno zaključala. Barbara je

onda pozvala vlasnicu kuće, rekla joj da nije zaključala vrata i zamolila je da ih zaključa. Prirodno, nije rekla da zapravo nije bila sigurna u to da li ih je zaključala. "Nisam želela da misli da sam čudna i nestabilna". Desilo se neminovno. Vlasnica je tada otključala vrata. Kad se Barbara vratila i našla vrata otključana, shvatila je: "Ne mogu čak ni da nabrojim sve ljude koji bi mi pomogli na ovakav način, jer na kraju, sabotiram samu sebe". Po prvi put osetila se zaista poraženom. Negde u to vreme njeni mnemonički patenti (za podsećanje) su gubili na svojoj inovaciji i delotvornosti. Isprva, mogla je da kaže: "Dobro, sad zaključavam vrata. Nosim plavu košulju. Danas je utorak". Onda kada bi došla na posao, rekla bi sebi: "Okej, plava košulja .Utorak. Vrata moraju biti zaključana". Ali ova tehnika više nije uspevala. Mozak je počeo da joj govori. ''Aha! Možda si isto tako nosila plavu košulju i u ponedeljak". Tih dana je bila primorana da dolazeći na posao jednog jutra u tašni ponese aparat za kafu i peglu, i da ih krije tu na poslu. Bila je posramljena. "Imala sam problema sa vrednovanjem sebe, u vezi sa mojim OKP-em, a i zbog mog položaja na poslu, profesionalno (stalno je radila lošiji posao). Povrh svega toga, nije mi trebalo da se sazna da u tašni imam i peglu". Kada je saznala da ima biohemijski poremećaj i da može sebi da pomogne kroz terapiju ponašanja, počela je da napreduje. Barbara kaže: "Vaš mozak može da zapadne u tako loše stvari. Kažete: 'Da li je štednjak isključen? Da li je isključen? I onda dođete do tačke kad kažete: 'Dobro, šta je isključeno? Kada okrenem ručicu na poziciju isključeno, kako zaista znam da je to zaista i pozicija za isključeno?'" Kad joj je stanje bilo najgore, nije mogla da pobegne ni na odmor: Proveravala bi štednjake drugih ljudi. Ako ne bi to radila, njen mozak bi joj govorio da će se dogoditi neka strašna katastrofa. Koristeći potpunu svesnost uma kad god je nešto proveravala, Barbara je mogla da ignoriše svoje prinudne potrebe OKP-a, znajući da je isključila štednjak ili zaključala vrata. Ona sebi kaže: "Bolest je to što me čini nesigurnom. I dok imam osećaj da štednjak nije isključen, ja sam ga proveravala sa potpunom svešću i trebalo bi sad da se udaljim" . Njen OKP je ne ometa više u velikoj meri. To je više "prisustvo u mom životu, tako stvarno i uporno na svoj način kao dete koje plače i traži". Ona zna šta da uradi kad njen mališan plače. Takođe zna šta da uradi kad nešto traži njen OKP. Slučaj je hteo da je Barbara zatrudnela u vreme kad je počela sa terapijom, i ona smatra da joj je trudnoća pomogla u ubrzavanju procesa lečenja. Kao što znamo stres pojačava OKPsimptome. Kad je Barbara zatrudnela, stepen važnosti stvari se za nju izmenio. "Nisam više brinula toliko za posao, koliko sam se brinula da ostanem mirna i bez stesa za vreme trudnoće. Samo sam odlučila, 'Pa dobro ako pismo i ode sa puno grešaka, koga je briga?' Znala sam da se ne vraćam više na to radno mesto. I moji simptomi opsesivno-kompulsivnog poremećaja bi se smanjili". Štaviše, broj njenih grešaka nije porastao. Svako ko ima OKP će vam reći da je odbijanje da se povinuje prinudnim potrebama ili prisilama veoma teško. Bolno je reč koju najčešće čujem. Doti je izvršavala gomile bizamih rituala iz straha da se nešto ne dogodi očima njenog sina. Ona opisuje odbijanje da izvrši prisilu kao gubitak starog prijatelja. Uvek kažem: OKP je kao prijateljski neprijatelj. To je nešto čega hoćete da se otarasite, ali je isto tako i deo vas od kojeg ne odustajete. Lakše je da izvršite ritual, nego da se izborite protiv osećanja. Neki put možemo da koristimo kompulsije da bi izbegli da se suočimo sa nečim što ne želimo da radimo ili nekom nepoželjnom osobom. Ali sad znamo da je to pretplata na bol za ceo život. Jedna od osoba sa OKP-em veoma dobro opisuje šta se događa sa onima koji se ne odupru:

"Loše navike naprave brazde u vašem mozgu". I te strašne, uznemirujuće misli se zaglavljuju baš u tim brazdama.

SVE JE U VAŠOJ GLAVI Ljudski mozak koji je težak oko tri funte, i koji je grubo rečeno veličine dve pesnice stavljene zajedno, najkomplikovaniji je i najfascinantniji od svih naših organa, sa mrežom od oko deset milijardi povezanih nervnih ćelija ili neurona. Naša istraživanja na ljudima sa OKP-em, na UCLA-i, dovela su nas do nedvosmislenog saznanja, da je OKP neuropsihijatrijska bolest uzrokovana greškom u funkcijama mozga. Prvo, sagledajmo bolje ljudski mozak unutra, i naučimo nešto više o tim delovima mozga sa mističnim imenima, njihovim funkcijama, i šta to polazi pogrešnim putem i dozvoljava OKP-u da napadne. Ovaj mali pregled bi trebalo da bude od pomoći: (Ključne strukture su prikazane na šemi 2.) Prvo su dati latinski nazivi kosim slovima, zatim uobičajeni nazivi koji korišćeni dalje u ovoj knjizi, i najzad prevodi na srpski jezik su u zagradama. • STRIATUM - Striatum (prugasto telo) - Sastoji se iz dva dela: to su putamen-putamen (ljuska) i caudate nucleus - nukleus-kaudatus (repato jedro), koji se nalaze jedan do drugog u jezgru mozga, duboko u centru. Putamen je automatski menjač za deo mozga koji reguliše motorne i fizičke kretnje, a nukleus-kaudatus je automatski menjač i stanica za pročišćavanje za čeoni deo mozga, koji kontroliše misli. • ORBITAL CORTEX - PREFRONTALNI KORTEKS (PREČEONA KORA) to je donji deo čeonog dela mozga, odnosno tačka zagrevanja za OKP. Ovaj deo mozga se koristi za otkrivanje grešaka i smešten je odmah iznad očnih duplji. Tu se kombinuju misli i osećanja. Prefrontaini korteks može da vas obavesti da je nešto dobro ili pogrešno, da li je to nešto što bi trebalo da se pojavi ili treba da se izbegne. • CORTEX - Korteks (moždana kora) je spoljna površina mozga. Čeona kora je mesto gde se odvija najnaprednije planiranje i razmišljanje. • BASAL GANGLIA - Bazalna ganglija je skoro isto što i striatum; ovi izrazi se skoro mogu zameniti jedan drugim. Nukleus-kaudatus, koji nam omogućava da "promenimo brzine", odnosno da pređemo iz jednog ponašanja u drugo, jeste deo bazalne ganglije. • CYNGULATE GYRUS - Cingulatni-girus (pojasna vijuga) se nalazi u centru mozga, u najdubljem delu korteksa. Povezan je sa centrima za stomak i kontrolu srca i odgovoran je za davanje osećaja da bi nešto strašno moglo da se dogodi ako ne izvršite prisilnu radnju pranja, proveravanja i slično. • THALAMUS - Talamus (gr. komora) je centralna relejna stanica za obradu informacija koje dolaze od telesnih senzora - čula. Na omotu korica ove knjige se nalaze fotografije mozga pacijenta Bendžamina, na UCLA-i, pre i posle kognitivne terapije ponašanja (cognitive biobehavioral therapy) za tretman OKP-a (ovaj snimak PET skenera je takođe prikazan na šemi 3, str. 60). Bendžaminu, kao i drugim osobama u našem istraživanju na UCLA-i, je ubrizgana veoma mala količina rastvora sličnog glukozi, koja se kasnije nalazila u mozgu po nekoliko sati omogućujući nam da načinimo snimke i da izmerimo metaboličku aktivnost u raznim delovima mozga. Mnogi ljudi se osećaju opušteni kad se skeniraju, verovatno zbog samog zvuka skenera. Pre nego što im ubrizgamo rastvor, kažemo im: "U sledećih pola sata ili više, pravićemo snimke svega što vaš mozak radi. Ako tada budete imali opsesije, tu smo da bi smo i to zabeležili, šta god se dogodi, nek se dogodi". To nije

izazov. Kasnije kad radimo ponovno skeniranje, posle terapije, kažemo im da ako se opsesije i kompulsije pojave za vreme skeniranja, treba da urade Četiri koraka, onako kako su naučili. Pokazalo se da je prikazivanje snimaka pacijentima veoma korisno jer im pomaže da shvate: ''To nisam ja, to je moj mozak''. Znanje o tome šta uzrokuje njihove prinudne potrebe, motiviše ih da rade od patološkog ka zdravom ponašanju i da kroz takav rad ustvari promene hemijske procese u svom mozgu. Ova skeniranja koja koriste tomografiju pozitronske emisije (PET), jasno pokazuju da je prefrontaini korteks - kod ljudi sa OKP-em donji deo čeonog dela mozga hipermetaboličan ili pregrejan (vidi Šemu 1 na str xxxiii). Boje prikazuju različite stepene metabolizma glukoze u mozgu, ili energije koja se koristi, sa crvenom kao najtoplijom i plavom kao najhladnijom. Ovi PET snimci nam pokazuju da što je ponašanje više automatsko, korteksu treba manje energije da bi ga izvršio. Za sada imajte na um U jedno ključno otkriće: Nukleus-kaudatus (Caudate nucleus) duboko u jezgru vašeg mozga, koji se pojavljuje kao izvor osnovnog problema kod ljudi sa OKP-em, "hladi se" kao rezultat terapije lekovima ili kombinacije terapije lekovima sa terapijom ponašanja, ili samo terapije ponašanja. Ovo je naročito izraženo na desnoj strani mozga. Sad možemo reći da smo naučno pokazali da menjajući ponašanje možete promeniti svoj mozak. Ako promenite reakcije u svom ponašanju u odnosu na pogrešne poruke OKP-a, promenićete one delove u svom mozgu koji uzrokuju OKP, što će onda dovesti do poboljšanja u vezi vaših simptoma.

Za deset godina istraživanja koje je dovelo do ovog zaista epohalnog otkrića moje kolege i ja smo izvršili dosta eksperimenata koj i su jako poboljšali naše razumevanje interakcije uma i mozga.

Dr Džon Maciota (John Mazziotta), koji vodi Odeljenje za mapiranje mozga na Neuropsihijatrijskom Institutu pri UCLA-i, je napravio eksperiment u kojem se od subjekata tražilo da nauče proste rotacione pokrete sa kažiprstom i palcem, pokreti koji su bili slični onima koje koristimo pri pisanju. Ali zbog toga što su dobili instrukcije da urade ove pokrete tačno i po određenom redosledu, pacijenti su morali prilično da razmišljaju dok to rade. Ono što se dogodilo bilo je i očekivano, deo njihovog korteksa koji je zadužen za pokrete ruke i pristiju je postao veoma metabolički aktivan. Drugim rečima, njegova potrošnja energije se povećala i došlo je do zagrevanja. Sledeće, od subjekata je bilo zatraženo da ispisuju svoje ime više puta. Znate da kad potpisujete 40 trave1 čekova, već posle četvrtog ili petog vaša misao nije mnogo angažovana na to. Ono što smo naučili je da kad su mehanički poslovi veoma poznati, onda izgleda da striatum preuzima funkciju. Kortkes onda troši veoma malo energije, dok se potrošnja energije za striatum vidno povećava. To je opet laka automatska transmisija na delu. Zamislite koncertne pijaniste: tek pošto su naučili da sviraju, oni moraju da misle o pokretanju svojih prstiju, što troši dosta energije kod dela korteksa za pokrete. Ali kad dostignu status za koncertne sale, tada pokreću prste automatski. Onda misle o prelazima i boji tonova muzike. Korteks ne mora da koristi mnogo energije za misli o pokretanju prstiju, striatum to obavlja. Ovako su napredniji delovi moždane kore oslobođeni da misle o finijim odlikama muzike. Eksperiment sa našim subjektima koji su pisali dao nam je spoznaju celokupnog ovog procesa. Kad je Dr Maciota ponovio eksperimenat sa ljudima koji boluju od Hantigtonove bolesti, genetski uzrokovane bolesti koja se pojavljuje u sredovečnom dobu koja se ispoljava kao gubitak kontrole nad pokretima, rezultati su bili drugačiji. Onaj deo mozga koji je obično stimulisan radom na nekom nepoznatom poslu je sad bio stimulisan radom jednog poznatog posla kao što ispisivanje svog imena. Zbog degenerativnih efekata bolesti, njihovi nukleuskaudatusi i putameni nisu funkcionisali kako treba adelovi nukleuskauda tusa i putamena bili su mrtvi ili su odumirali. Subjekti su trošili dosta energije u korteksu kako bi smislili strategiju za ispisivanje svog imena zbog toga što su njihovi automatski prenosi brzine i filteri bili pokvareni. Rekli su nam da im je trebalo dosta energije i razmišljanja i da je to bio težak posao. Pre početka bolesti oni su mogli da se potpišu automatski, bez premišljanja. Sada, oni moraju da konrtolišu svoje ruke, i mentalno i fizički. Koristili su korteks koji je preuzimao onu funkciju koju je obično izvršavao striatum. Kod ljudi sa Hantigtonovom bolešću striatum na kraju nestaje, za sve svoje name ne i funkcije, a abnormalni i novi pokreti, karakteristični za ovu bolest se povećavaju, npr.- krivljenje i uvijanje. Dok kod ljudi sa Hantigtonovom bolešću činjenica da automatska transmisija i filter ne funkcionišu, jeste uzrok neželjenih pokreta, tako su kod ljudi sa OKP-em, neželjene misli i potrebe uzrok tome, misli su opsesivne misli, a potrebe su kompulsivne prisilne potrebe. Kao što pacijenti sa Hantigtonovom bolešću moraju da primene dosta energije i misli da bi ispisali svoja imena jer im ne rade određeni centri (Nukleus-kaudatus i putamen), ljudi sa OKP-em treba da ulože napor i primene svoje razmišljanje u terapiji ponašanja, da bi zaobišli simptpome OKP-a. Zbog sistema za prečišćavanje kod striatuma, koji ne radi kako treba, treba uložiti trud da se ponašanje promeni, dok su uznemirujuće misli i prinudne potrebe još prisutne. (naučićete više o procesu u sledećem poglavlju.) Ali postoji jedna velika razlika: OKP je uglavnom rešiv problem a Hantigtonova bolest, za sada, na nesreću nije, iako je aktivno istraživanje u toku, sa dosta nade u napredak. Eksperiment sa ljudima koji boluju od Hantingtonove bolesti nas je dosta poučio o mozgu

ljudi sa OKP-em. Znamo da kad striatum radi kako treba, on deluje kao filter koji kao kapija zagrađuje ili propušta informacije koje su mu poslate od čula, što je ispravna uloga u centru mozga koji je zadužen za ponašanje. Najverovatnije da se kod OKP-a događa da stari evolutivni centri, ili petlje- kola, u korteksu kao one za pranje ili proveravanje, provaljuju kroz ovu kapiju, verovatno zbog problema u nukleus-kaudatusu. Kad ne postoji efikasno zatvaranje ili propuštanje, osoba može biti ophrvana ovim napadnim potrebama i raditi po njihovom nalogu i ponašati se neispravno. Ove akcije su nazvane "uporna ponašanja" - (behavioral perseverations), što je lepše ime za prisile-kompulsije. Kompulsije su uporna ponašanja za koja osoba zna da nisu ispravna i iskreno ne želi da ih izvršava. Misao dođe na "kapiju", kapija se zakoči u otvorenom položaju i misao onda dolazi unutra mnogo puta. Onda ljudi postaju uporni u pranju ruku ili proveravanju štednjaka, iako za to nema svrhe. Ove akcije im mogu doneti momentalno olakšanje, ali onda - bum - zato što se kapija (filter) zaglavi otvorena, prinudna potreba da se pere ili proverava probija se tu opet i opet. Da bi situacija bila gora, sva verovatnoća da što više kompulsija vrši pritisak, kapija se čvršće zaglavljuje. U nedostatku potpuno funkcionainog striatuma korteks mora da funkcioniše na način koji zahteva svesno uložen napor, jer neželjene misli i potrebe imaju tendenciju da se umešaju. Ovo je ta vrsta napora koju zahteva terapija ponašanja, kad osoba želi da ovlada svojim reakcijama na prinudne prisilne potrebe. Imamo dosta razloga da verujemo da osoba sa OKP-em ne može da se otarasi ovih misli i prislnih potreba zbog jednog dela frontainog korteksa, "sistema za ranu uzbunu" u mozgu koji se pogrešno oglašava. Krivac bi lako moglo da bude neispravno prečišćavanje u nukleuskaudatusu. Evolucija bi mogla da bude važan faktor za poreklo klasičnih simptoma OKP-a. Razmislite o vrstama automatskih ponašanja koja su bila čvrsto srneštena u centrima petljama mozgova naših predaka.Vrlo je verovatno da su ova ponašanja imala veze sa izbegavanjem zagađenja, trovanja i sa proveravanjem da bi se osiguralo na primer da pećina nije prljava ili opasna.

ZAGLAVLJENI U BRZINI Kod terapije ponašanja mi pokušavamo da objasnimo pacijentima šta se događa u njihovim mozgovima tako da oni koriste svoj korteks da sebi pomognu, kako bi prekinuli sa neispravnim ponašanjima. Pošto je njihov automatski menjač pokvaren, moraju da koriste korteks da bi se prebacili na neki korisniji posao. Ja kažem svojim pacijentima: "Vama kao da je suđeno da imate loš ručni menjač. U stvari, ni taj vam ne radi kako valja. Zaglavljuje se. Teško se pomera, ali uz napor, vi možete da prebacijete te brzine sami". Nije lako. To je težak posao, jer je menjač zaglavljen. Ali, ako stalno prebacuju ove brzine tako što će svesno menjati svoja ponašanja, oni zapravo počinju da popravljaju svoju automatsku transmisiju, menjajući metabolizam striatuma. Koristeći korteks oni rade tako što zaobilaze grešku u striatumu. Lepota ove tehnike je da oni ovim čine da polako automatski prenos brzine počne ponovo da radi. Kako radite na tome, postaje sve lakše da prebacujete brzine i da menjate vaše ponašanje. Pri terapiji postoji takođe promena kod funkcije cingulatni-girus-a u onom delu korteksa koji je odgovoran za osećaj da će nešto strašno da se dogodi ako ne izvršite prisilu - kompulsiju. Pre terapije, cingulatni-girus (cingulate-gyrus) je tesno vezan za prefrontaini korteks, što je verovatno i razlog da opsesivne misli i prinudne potrebe prati tako jak osećaj straha. Ovo je jedan od glavnih problema kod OKP-a. Pošto osoba prođe kroz metodu Četiri Koraka, prefrontaini korteks i cingulat girus se razdvoje i počnu opet slobodno da rade, a strah i strepnja

se značajno smanjuju. Brojna neurološka istraživanja su pokazala da kad bazaina ganglija ili striatum ne radi ispravno, automatska kontrola kretanja je prekinuta i korteks mora da pomogne. Svesna misao je potrebna da bi kontrolisali prebacivanje sa jednog ponašanja na drugo. Kod osobe sa Parkinsonovom bolešću, pokvarena automatska transmisija u striatumu dovodi do krutosti kretanja i problema sa uključenošću (odnosno isključenošću). Menjač je zaglavljen i osoba mora da misli o svakom i malom pokretu ili koraku. Kod Tureovog sindroma (Tourette's syndrome) bolesti koja je genetski srodna sa OKP-em, kod osobe se razvijaju hronični višestruki tikovi, ili nagli pokreti i glasovi koji se događaju bez upozorenja ili nagoveštaja. Problem je - kao što verujemo da je i kod OKP-a, u striatumu koji ne moduilira ispravno za korteks. Štaviše, naučnici znaju da ljudi koji imaju oštećenje na bazalnoj gangliji, ili na čeonom delu mozga, stalno izvršavaju neku radnju-ponašanje, ponavljajući je i onda kad im to više nije potrebno i zapravo postaje štetno po njih. Osoba sa OKP-em izvršava ritual kao reakciju na opsesivnu misao, a sve vreme znajući da to nema smisla. Kao i kod ovih drugih stanja - bolesti, verujemo da razlog leži u pogrešnom funkcionisanju modulacije (pravilnog obaveštavanja - usaglašavanja) korteksa od strane putamena - automatske transmisije i nukleus-kaudatusa - sistema za prečišćavanje delova striatuma ili bazaine ganglije. Dok od četrdeset osoba, jedna ima OKP, OKP se javlja kod jednog od pet članova porodice, ili rođaka onih koji imaju Tureov sindrom (Tourette's syndrome). Jedna polovina, do dve trećine samih ljudi sa Tureovim sindromom daju evidenciju koja podržava teoriju o genetskoj asocijaciji ovih bolesti. Često žrtve Tureovog sindroma dobiju i bolan artritis ili tendonitis u zglobovima, zbog intenzivnih i naglih pokreta koje uzrokuju motorni tikovi. U suštini, oni dobijaju jaku napadnu potrebu da se kreću, i onda izvršavaju tikove da bi sebi olakšali neprijatno osećanje. Oni takođe mogu da dobiju glasovne tikove, koje obično počinju prinudnom potrebom da se stalno nakašljavaju "čisteći grlo", koji kasnije mogu da prerastu u razne neartikulisane uzvike ili druge glasove. Ili pak mogu da počnu da viču sramotne reči ili rasističke uvrede, bez svoje volje, što ih dovodi u teško stanje stresa. Stres pojačava njihove prinudne potrebe, kao što je to slučaj i kod OKP-a. Preliminarni podaci sa snimaka PETskenerom pokazuju da putamen, deo striatuma koji se nalazi uz nukleus-kaudatus a upravlja kretnjama tela, menja metaboličku aktivnost kod ljudi sa Tureovim sindromom. Mnogi ljudi sa OKP-em imaju i motorne tikove, a mnogi ljudi sa Tureovim sindromom dobiju kompulsivne simptome. Verujemo da je zajedničko za obe bolesti to što deo korteksa- verovatno motorni korteks kod motornih tikova ili prefrontaini korteks kod opsesija i kompulsija - nisu ispravno modulirani od strane odgovarajućih delova striatuma (problemi u putamenu su u vezi sa tikovima, a problemi u nukleus-kaudatusu vezi sa OKP-em). Tako da su problemi u ove dve bliske strukture mozga koje moduliraju ili filtriraju pokrete najednoj strani i misli na drugoj izvor dva genetski povezana stanja koja su uzrok teškoćama sa napadnim pokretima (motornm tikovima), kod Tureovog sindroma, ili teškoćama sa opsesivnim mislima kod OKP-a.

TI PRAGMATIČNI PRIMATI Prednji-čeoni deo mozga je deo gde se odvija najnaprednija obrada podataka i rešavanje

problema. Zbog prirode strukture mozga koja šalje informacije donjem delu čeonog dela mozga - prefrontainom korteksu, izgleda vrlo verovatno da se i rešavanje problema koji uključuju emocionalne probleme takođe tu odvija. Istraživanje T.Rolsa (Rol1s), psihologa ponašanja na Oksfordskom Univerzitetu, je dalo neke interesantne podatke koji mogu da budu važni za razumevanje uloge mozga kod simptoma kao što je OKP. Rols je želeo da sazna šta se zaista događa u mozgu kada se stalno ponavljaju neispravna ponašanja ili uporna ponašanja, pa je trenirao rezus-majmune da izvrše jedan prost zadatak. Na primer, majmuni su naučili da bi svaki put kada bi se pojavio plavi signal bili nagrađivani crnim sokom od kupine koji su lizali sa kraja cevi. Majmuni su zaista voleli sok i radili bi veoma naporno da nauče ponašanja koja bi im obećavala ovakvu nagradu. Majmuni su učili brzo; kada bi se pojavila plava boja, -tap, i sok je bio u cevčici. Majmuni su tako radili srećno i efikasno, ližući cevčicu u odgovarajuće vreme. Preko elektroda koje su bile postavljene na njihove mozgove, Rols je otkrio da kada su shvatili da određena boja znači da će se pojaviti sok, ćelije u prefrontalnom korteksu bi se palile odmah po pojavi te boje. Jasno je da je prefrontaini korteks bio sposoban da se priključi na signale koji su značili "sok dolazi". Rols je znao da kao što su majmuni voleli sok, tako su i mrzeli ukus slane vode. Kada je majmunima ponudio kašu sa slanom vodom, oni su ubrzo napravili vezu između kaše i slane vode, tako da bi uskoro i sama pojava kaše uzrokovala paljenje susednih ćelija u frontainom korteksu, kako bi pomogle majmunima da se povuku i izbegnu slanu vodu. To znači da postoje ćelije u prefrontalnom korteksu koje se aktiviraju - pale kad postoji nešto što želimo i isto tako postoje ćelije koje se aktiviraju kad nešto želimo da izbegnemo. Prilično je jasno da je prefrontaini kortks kod majmuna bio uključen u prepoznavanju stimulusa iz okruženja i za obaveštavanja majmuna o tome: " Hej, ovo je nešto što želiš. To je nešto što ne želiš" Sledeće što je Rols želeo da vidi šta će se dogoditi ako prevari majmune. Sada su majmuni morali da nauče da će im zeleni a ne plavi signal doneti sok. U prvom pokušaju, kada su majmuni polizali cevčicu određenu za plavi signal i naišli na slanu vodu umesto soka, druge ćelije u njihovom prefrontalnom korteksu su reagovale mnogo jače i sa mnogo dužim vremenom njihovog paljenja nego ćelije koje bi se palile kad su stvari išle kako su oni očekivali. Važno je primetiti da te ćelije koje su reagovale i palile se u dužim intervalima u mozgovima majmuna, nisu tako reagovale na ukus slane vode izvan eksperimenta. Ono na šta su ćelije reagovale je bila činjenica da su majmuni napravili grešku. U stvari, prefrontaini korteks je reagovao i onda kad majmuni nisu dobili ništa, kada bi očekivali da dobiju sok. Posle jednog do dva pokušaja majmuni su prestali da ližu cevčicu vezanu za plavi signal. Brzo su naučili da plavi signal nije taj koji obavlja posao za njih i da je tada za njih zeleni signal bio poželjan. To što se izgleda dešavalo je da pošto su majmuni saznali da su bili prevareni i sada morali da menjaju svoje ponašanje kako bi dobili željeni sok, prefrontaini korteks bi napravio promenu da bi im pomogao da odmah prepoznaju zeleni signal kao poželjan. Prefrontaini korteks je u stanju da prepozna i tačne i pogrešne odgovore. To je "pravi sistem za otkrivanje grešaka"-i pogrešni odgovori su ti koji čine da njegove ćelije reaguju tako jako i dugo. Rols je nedavno spekulisao da bi ovakvi odgovori na otkrivanje grešaka u prefrontalnom korteksu mogli da uključttiu i emocionalne reakcije na situacije koje uzrokuju frustraciju. Razumno je očekivati da aktivnost u prefrontalnom korteksu može da bude u vezi sa unutrašnjim osećanjem da nešto nije u redu i da treba da bude ispravljeno određenom aktivnošću - ponašanjem. Majmuni su reagovali tako što su promenili svoje ponašanje. Kod pacijenata sa OKP-em, ovo "kolo za otkrivanje grešaka" može da postane hronično aktivno na

neispravan način, ili neodgovarujuće neaktivno, verovatno zbog kvara delova bazalne ganglije zaduženih za prečišćavanje. Ovo bi moglo da rezultira u stalnim upornim i napadnim mislima, ili osećajima da nešto nije u redu. Cingulatni girus, koji ima veoma bliske interakcije i sa prefrontainim kortekskom i nukleus-kaudatusom, može dosta da pojača to duboko osećanje straha. Eksperiment sa majmunima nam je pomogao da razumemo zašto ljudi koji imaju oštećen prefrontaini korteks imaju problem sa preteranom upornošću. Ako je sistem za otkrivanje grešaka pokvaren, ljudi imaju teškoće da prepoznaju prave greške, i skloni su da stalno ponavljaju stare navike. Ali, eksperiment sa majmunima nam je takođe pomogao da razumemo šta se događa kod OKP-a. Sećate se da kad su majmuni ugledali nešto što nisu želeli, prefrontalni korteks je reagovao tako što je slao sledeći signal: " To nije dobro, nešto nije u redu". Ali ono što je činilo da njihov prefrontaini korteks reaguje veoma jako, je bilo kada su pogrešili i kad plavi signal više nije asocirao na sok. Intenzivna reakcija korteksa može da stvori osećanje da nešto nije u redu". Ako sistem za otkrivanje grešaka počne stalno da reaguje ponavljajući svoje alarmirajuće signale, to može da stvori hronično osećanje "da nešto nije u redu," i vodi osobu do toga da u očaju stalno ponavlja određene radnje i pokušava da "ispravi" to osećanje. Šta bi mogao da bude uzrok ovome? Mi znamo da je sistem za otkrivanje grešaka u frontainom korteksu čvrsto povezan za nukleus kaudatus, koji ga modulira odnosno podešava i usaglašava se s njim, i može da ga isključi tako što uzrokuje prebacivanje brzina na drugu aktivnost-ponašanje. Sada postoje izvanredni dokazi iz raznih brojnih naučnih istraživanja da oštećenje bazalne ganglije (čiji je jedan deo nukleus-kaudatus) može da bude uzrok stvaranju OKP-a, sa njegovim strašnim osećanjima "da nešto nije u redu" koja vas ne napuštaju. Krajnja posledica problema u nukleus-kaudatusu može biti zaglavljivanje sistema za otkrivanje grešaka u jednoj poziciji koja označava "uključeno", što dovodi do osećanja "da nešto nije u redu" koje ne odlazi. Prema našoj teoriji, pošto je prefrontalni korteks moduliran usaglašavan od strane nukleus-kaudatusa, kad modulacija u nukleus-kaudatusu ne radi kako treba, onda prefrontalni korteks postaje hiperaktivan i osoba ima strašne misli i osećanja koje vode ka kompulsivnim ponašanjima koje osoba izvršava u očajničkom pokušaju da se oslobodi tih osećanja. Na nesreću, ova ponavljajuća ponašanja samo čine da se ta osećanja pogoršaju. Jedini način da se ovaj začarani krug prekine jeste da se promeni ponašanje. Kao što ćete videti, tu sad lekovi mogu biti od koristi. Važna uloga prefrontalnog-korteksa kod strašnih prinudnih potreba i prisila OKP-a, se sve više pokazuje i dokumentuje. U skorašnjem istraživanju u Opštoj Bolnici u Masačusetsu (Massachusetts General Hospital), korišćeno je PET skeniranje za merenje promene u krvotoku kod osoba sa OKP-em. Istraživači su postavili osobe sa OKP-em u skener zajedno uz neku prljavu rukavicu ili neki drugi predmet za koji su bili sigurni da će da uznemiri tu osobu, koja bi morala da bude tu uz prljavu rukavicu, žaleći se, i brinući zbog zagađenja. Ono što su ovi istraživači videli bilo je jasno povećanje aktivnosti prefrontainog korteksa, naročito na levoj strani mozga, kada bi se pacijentovo stanje pogoršalo. Ovo otkriće je od naročitog značaja zato što sada imamo podatke koji ukazuju na vezu između metabolizrna prefrontainog korteksa na levoj strani i reagovanja na tretman kod OKPpacijenata. U našem eksperimentu na UCLA, pacijenti koji nisu uzimali lekove, su bili snimani PET-skeniranjem, pa su onda deset nedelja radili u saznajnoj samoterapiji ponašanja, i onda opet išli na skeniranje. Posle terapije, postojala je veoma značajna korelacija između smanjene metaboličke aktivnosti levog prefrontainog korteksa i smanjenja simptoma OKP-a, pacijenti koji su pokazali najveći napredak imali su najjasnije izraženo smanjenje metabolizma levog

prefrontainog korteksa. Samo je terapija ponašanja, bez lekova - isti metod kojem vas ja podučavam u ovoj kqjizi - uzrokovala ovu prornenu.

OTKLJUČAVANJE VAŠEG MOZGA Ono što smo još otkrili na UCLA-i je da se kod ljudi sa OKP takozvani "Zaključani mozak" pojavljuje na desnoj strani mozga. Kad osoba sa OKP ima simptome, ne samo da se povećava metabolička aktivnost u prefrontalnom-korteksu, već se on takođe vezuje zajedno sa aktivnostima u nukleus-kaudatusu, talamusu i cingulatnom-girusu. Aktivnost u sva tri delaje tesno povezana, pa su promene uprefrontalnom korteksu čvrsto povezane sa promenama u aktivnostima ostala tri. Terapija ponašanja je ključ koji ih otključava i dopušta im da opet rade slobodno. Uradite vašu terapiju i otključ~te vaš mozak. Dodajte tome i "gumu za plivanje" lekove, i stepen uspeha ide i do 80 procenata. Pokazali smo da bukvalno možemo da napravimo nove puteve u mozgu. Kad ljudi sa OKPem prionu na terapiju ponašanja, napuste neispravna uporna ponašanja i reaguju na OKPpotrebe i misli pozitivnim inepatološkim ponašanjima, vidimo promene na prefrontainom korteksu i na striatumu. Vidimo da je "Zaključanost" odstranjena: strujna kola - unutrašnje veze su se pomerile. Sledaća stvar je da učinimo da ta strujna kola -veze postanu funkcionalnije i više automatske. Kad kolo postane automatsko, onda striatum "prebacttie brzine" i izvršava posao ovog kola ispravno, jer to striatum normalno i radi. Promenite ponašaqje; napravite novi put- brazdu; napravite poboljšanje u ponašanju; i vremenom ćete promeniti vaš mozak i bićete oslobođeni simptoma OKP-a. Mi smo vršili istraživanja na osamnaest slučajeva i ustanovili da su u roku od deset nedelja dvanaestoro pacijenata ostvarili znač~an klinički napredak. Svi su lečeni kao spoljni pacijenti. Nijedan nije uzimao lekove. Ovo su tri glavna otkrića: •

Kod onih koji su dobro reagovali pokazala se smanjena metabolička aktivnost u nukleus-kaudatusu, koja je bila prisutna u obe hemisfere mozga, ali jače na desnoj hemisferi.

•

Dok su pre tretmana postojale značajne korelacije aktivnosti prefrontaInog korteksa, nukleus-kaudatusa, cingulatnoggirusa i talamusa, na desnoj strani mozga: "Blokiran zaključa n mozak", ove su se korelacije značajno smanjile, što znači da je blokiranost odstranjena .

•

Ustanovljena je snažna korelacija između metaboličke promene u levoj strani prefrontaInog korteksa i procenta promena u stepenu jačine pacijentovih simptoma OKP-a. To znači da što su bila veća poboljšanja sa OKP simptomima, postojala je veća tendencija da se prefrontaIni korteks "hladi".

Ova otkrića dokazuju da je moguće napraviti sistematske promene u funkciji mozga, koristeći samo terapiju ponašanja (behavioral therapy). N aučno smo pokazali da uspešna terapija, bez lekova, može da odvoji "kolo fiksirane brige" u mozgu sa OKP-em, tako da osoba može lakše da prestane da izvršava ta ponašanja. Ovo saznanje je bilo veliki motivator ljudima koji rade u teškom poslu terapije ponašanja, kako bi promenili svoje reakcije na pogrešne poruke OKP-a. OKP je prvo psihijatrijsko stanje, kod koga je uspešna psihoterapeutska intervencija, koja

zapravo menja funkcionisanje mozga, i dokumentovana. Kada ljudi sa OKP-em rade prisilne radnje u uzaludnom trudu da obezbede nešto mira za sebe, oni u stvari samo pojačavaju blokiranost svog mozga. Kad sistematski menjaju svoje reakcije u ponašanju, na svoje OKP-misli i potrebe, u isto vreme nastaje promena u tome kako vrednuju i daju značenje onome što osećaju. Pre tretmana napadna misao bi mogla da kaže: "Operi svoje ruke ili ... !", i osoba bi obično reagovala pranjem ruku koje se ponavlja. Posle tretmana, odgovor na istu opsesivnu misao bi mogao da bude: "A, jel'? Idi do đavola!" Menajući svoja ponašanja, oni zauzvrat menjaju funkciju u mozgu, što vremenom dovodi do merljivih biološkoh promena i smanjenja intenziteta OKP-simptoma. Važno je da pacijenti i njihovi terapeuti obrate pažnju na ovo, kao istinu koja će im pomoći da ostanu motivisani kad tok terapije postane zaista težak.

Kao što rekoh, lekovi zaista imaju svoju ulogu za one kojima su potrebni kao pomoć u terapiji tako što će im smanjiti njihove prisilne potrebe. (OKP i lekovi su razmatrani u devetom poglavlju). Korišćenje lekova u lečenju OKP-a je vrlo slično korišćenju gumenog kotura koji koristimo kad učimo decu da plivaju. Sa koturom deca mogu da plutaju bez straha, što pomaže u procesu učenja plivanja. Onda polako možete da ispuštate vazduh iz gumenog kotura, sve dok nisu spremni da plivaju sami, i bez njega. Mi koristimo lekove da smanjimo stepen njihove anksioznosti potiskujući prisilne potrebe, tako da oni mogu da budu u terapiji i da menjaju hemiju svog mozga. Kao što učitelj plivanja polako ispušta vaz duh iz gumenog kotura, tako i mi polako smanjujemo doze lekova. Naše iskustvo u lečenju mnogo stotina pacijenata je da posle urađene terapije velika većina njih može da nastavi sa vrlo malo, ili sasvim bez lekova.

ČUVAJUĆI VERU Mnogi ljudi se pitaju o ulozi vere ili molitve u lečenju OKP-a. Sigurno je da se skoro svaka osoba koja ima OKP u neko vreme molila za oslobođenje od stravičnog osećaja koji ova bolest sobom donosi. Sa dubokom poniznošću, oni bi molili bilo koju silu, natprirodnu ili neku drugu, da ih oslobodi od intenzivnog bola koji im stvaraju opsesivne misli i prisile. Ono za šta treba da se mole je, ne da nestanu OKP simptomi- što se verovatno i ne bi desilo - nego da imaju snage da se izbore protiv OKP-a. Postoji razumljiva tendencija kod ljudi sa OKP-em da budu demoralisani, da čak počnu sebe da mrze zbog osećanja krivice i nedovoljne sposobnosti. Jedna od najvećih nagrada za uspešnu terapiju ponašanja, naročito za duhovnu stranu, je da ljudi sa OKP-em nauče da sebi oproste zbog svojih strašnih misli, i da shvate da simptomi nemaju nikakve veze sa njihovim duhom ili čisto tom uma, već da imaju veze sa medicinskim problemom. Korišćenje znanja da ojačate vašu volju i osnažite vašu uverenost u borbi zaobilaženja tih misli i prisilne potrebe, jeste kritična tačka mentalne intervencije u samotretmanu OKP-a. Treba vam veliko osećanje vere u svoje snage da bi se oduprli tim prisilnim potrebama, tako što ćete usmeriti vaše misli dalje od vaših simptoma i tako što ćete fizički da se uklonite sa mesta koja podstiču vaše simptome - da se udaljite od umivaonika ili da se udaljite od vrata. Prihvatanje da je bolna opsesivna misao van vaših moći da je uklonite - i da je ta misao samo OKP - omogućuje vama, žrtvi, da vidite sebe kao duhovno biće koje može da se odupre neželjenoj napasti. I uvek imajte na umu bar dva principa. Prvo, Bog pomaže onome ko sam sebi pomaže. Drugo, žanjete ono što ste posejali. Skoro da je nemoguće da se borite protiv neprijatelja tako zloćudnog kao što je OKP ako ste ophrvani osećanjem mržnje prema sebi. Potreban je čist um. Ispravno usmerena molitva može da bude veoma efikasna ali i bilo šta što vam pomaže da razvijete unutrašnju snagu, veru i samouverenje potrebno da bi ste dostigli to stanje celokupne svesnosti uma, koje će vam povećati napredak na putu vašeg oporavka. Moć Nepristrasnog Posmatrača može da vodi vašu unutarnju borbu protiv potreba da uradite prisilu, nasuprot paralisanom pasivnom sedenju i slušanju neke budalaste opsesivne misli. Rad na svesnom samo tretmanu bio-ponašanja (cognitivebiobehavioral) zaista se može posmatrati kao jedan put duhovnog samopročišćenja. Zapamtite: "Računa se ono što uradite, a ne kako se osećate". U terapiji ponašanja treba da skoncetrišete vaš napor i da koristite volju da bi ste uradili pravu stvar - izvršite neku svrsishodnu akciju i otpustite tu vašu preveliku brigu o vašim osećanjima i stepenu udobnosti. Vi izvršavate Božje delo u pravom i istinitom smislu reči, dok izvršavate medicinsku tehniku samotretmana koja menja hemijske procese vašeg mozga, poboljšava vaše funkcionisanje i otklanja veliki deo simptoma OKP-a. Jačanje vašeg kapaciteta da vežbate vaše duhovne snage i volju na svrsishodan i pozitivan način ima dalekosežne povoljne rezultate koji su na više načina važniji od jednostavnog lečenja, pa i od samog izlečenja od bolesti.

NALAŽENJE ODGOVORA - BEZ FROJDA Izlažemo nekoliko opisa borbi protiv OKP-a, koje su dali pacijenti:

Kajl Kajl (Kyle) službenik založne kompanije, godinama se borio sa mislima o nasilju- da ispali metak sebe, da skoči kroz prozor ili da se izranjavi. Ponekad je mislio da bi jednostavno trebao da se ubije i da završi s tim. Molio se: "Ako je oružje u blizini, i ja to uradim, molim Te, nemoj me poslati u pakao". Njegove opsesije su bile "kao film koji je prolazio kroz moju glavu stalno se ponavljajući". Opisivao je svoj OKP kao čudovište. Kroz terapiju ponašanja je naučio: ''Ja mogu da se cenjkam s tim, mogu da ga zaustavim". Sad kad prelazi ulicu ne mora da pritiska dugme za "Prelaz pešaka" (Walk) određeni broj puta, u strahu od mogućeg smrtonosnog udarca vozila. Kaže: "Okej, pritisnuću ga ponovo sledeće godine" i onda prelazi ulicu.

Domingo Domingo ima punu torbu opsesija, uključuiući i užasno osećanie da ima brijačke oštrice zakačene na vrhovima prstiju svojih ruku. Rekao je: "Svaki dan je OKP tu. Nekih dana dolazi u talasima. Neki dani su skoro normalni, o neki su strašni. Onih strašnih i jadnih dana, sebi kažem: 'Samo imaš loš dan.'" Na ormariću u njegovom kupatilu nalazi se zalepljena slika na ogledalu, slika mozga sa OKP-em, kolor fotografija snimka PET skenerom, ista ona koja je priložena u ovoj knjizi. Kad stvari krenu nagore, on usredsredi svoju pažnju na tu sliku: "Kažem sebi 'Okej, ovo je stvarnost. Ovo je razlog zbog čega se osećam ovako.'" To mu daje snagu da istraje i pomaže da se njegov bol ublaži". Kad saznaš sa čim se boriš, to ti olakšava borbu. "Dom ingo je jedan od onih čiji smo mozak snimili skenerom. Kad gleda na svoj snimok smeje se i kaže "Ovde je bio poprilično u poslu".

Roberta Roberta, koja je dobila strah od vožnje svog automobila jer je imala stalne opsesije misli da je nekog udarila, prvi put je potražila pomoć kod lekara terapeuta, sledbenika Frojda. On joj je govorio o mogućnosti da je bilo nešto u njenoj prošlosti što ioj je uzrokovalo opsesiju. Posmatranje svoje prošlosti nije ni malo pomoglo. Ono što ioi je pomoglo je terapija ponašanja (behaviorol theropy). Jedanput kad je shvatila da je problem biohemijske prirode, rekla je: "Opustila sam se. Nisam bila toliko uplašena. Prvo, izgledalo je kao da to ima kontrolu nada mnom. Sada, pošto već ne mogu izbeći do se to događa, mogu sebi do kažem ''Ovo je pogrešna poruka i osećam do imam kontrolu nod njom ''. Veći broj dona može do vozi gde god zaželi, po što više ne mora da meri svoje potrebe i želje do ide negde protiv svojh velikih strahova: ''Jednostavno idem mojim pravim putem".

Brajan Brajan (Brian) prodovac automobila koji ie imao morbidan strah od sumporne kiseline iz akumulotora, takođe je imao iskustvo so terapeutom sledbenikom Frojda koji mu je davao dijagnozu skoro svakog mentalnog poremećaja, osim OKP-a. Jedan teropeut je pokušao do ga leči osnovnom terapijom izlaganja. Brajan se nasmejao dok se sećao: "Ušao sam u kancelariju kod tog čoveka i na stolu su bile dve šolje sa sumpornom kiselinom. Rekao sam: ''Adios momče, ja odlazim odavde!' Nije dolazilo u obzir da bih to mogao da radim". Brajanovi OKP-strohovi i prisile su postale toliko nadmoćne, da kako je rekao "samo sam želeo da izađem iz svoje kože, jednostavno da iskočim napolje". Rekao je jednom doktoru: "Ne posedujem pištolj, i to je vraški dobro jer bih dosad sebi razneo glavu". U samousmerovajućoj terapiji ponašanja Brajan je počeo da koristi Četiri Koraka. Mahao je glavom dok je opisivao kroz što je sve prošao: "To je rad. To je rad, kažem vam. To je rat". Momenat istine je došao kada je na novom poslu u preduzeću za prodaju automobila primetio šest kutija so poređanim akumulatorima u njima, koje su bile udaljene otprilike pedalj od njegovih vrata. Njegova prva instiktivna reakcija je bila da naredi do se one uklone. Onda je rekao sebi: "Ne, moraš do se spustiš no zemlju, zauzmi stav i bori se". Ostavio je akumulotore gde su, i oni su još uvek bili tamo onog dana kod je napustio taj posao. Brajan je znao do bi stalno morao da beži ukoliko se ne bi čvrsto držao, Preimenovao, Ponovo Odredio i Pripisao svoj strah od akumulatorske kiseline. Bio je čak u stanju do

pravi i šalu od toga da "su akumulatori još uvek tamo, a još uvek nisam izjeden". On pokušava da vežba Četiri Koraka na religiozan način, uvek podsećajući sebe: "To je OKP, to je besmislica". Ponekad popusti i krene unazad. Ali oko dopusti do OKP prevlada, zna: "Sve će do završi zagađeno u mojim mislima, od telefonskog aparata do mikrotalsne pećnice".

Ana Ana (Anna), student filozofije, je dobila dijagnozu od terapeuta da su sumnje i dileme oko njenog mladića samo" Froidovska opsesija oko grudi njene majke". Iako je Ana znala da je ovo "potpuno glupost ", nije znala da ima OKP dok nije bila dijagnosticirana na UCLA-i. Ona i Gaj su sad srećno u braku, ali su jednom bili blizu raskida veze zbog njenog stolnog i besmislenog upitkivanja Gaja: Šta je jeo tog dana? Sa kim je izlazio kao tinejdžer? Kako je ona izgledala? Kuda ju je vodio? Bez ikakvog razloga bi ga stalno iznova ispitivala da li npr. gleda razne magazine sa devojkama ili da nije previše pio. Iako je Ana znalo da je imala određenu nesigurnost zbog svoijh prošlih veza sa muškarcima koji su imali problema sa drogama ili alkoholom, nije razumela svoje apsurdne akcije sve dok nije saznala da ima OKP. U gimnaziji, Ana je postala opsesivna u vezi devojke Čeril Tiegs, pošto je Anin prvi pravi dečko, koji se inače ne bi brzo zagrejao za ono što ga je privlačilo, pomenuo u prolazu kako misli do Tiegs dobro izgleda. To žena me je izluđivola" seća se Ana". To me je činilo fizički bolesnom ". Nešto kasnije je saznala da je njen mladić bio homoseksualac, što je objašnjavalo zašto nije bio više zaljubljen. A i ovo saznanje je samo provociralo Aninu nesigurnost, pa bi mnogo godina kasnije ležala u krevetu sa Gajom, i odjedanput pomislila "Šta ako je moj muž homoseksualac?". Prirodno da je to bilo jedno od sledećih pitanja s kojima je bombardovala jadnog čoveka. Svakog dana bi Ana gnjavila Gaja o njegovim aktivnostima, sve do toga da li je za ručak uzeo margarin ili buter na hlebu. Ako bi postojalo i najmanje neslaganje u njegovim odgovorima, pošto bi ih on ponavljao bez puno pažnje, Anin ceo svet bi počeo da se ruši, jer "je jedna karta u kući od karata počela da pada". Nije mogla da prestane sa ispitivanjem, iako je shvatala da je njeno ponašanje bilo poražavujće napadno. Kroz našu samousmeravaiuću terapiju U Četiri Koraka, Ana je postepeno dobijala moć da savlada svoje opsesije. Ona je smatrala da je važan pokazatelj oporavka bio onda kad je poštom stigao Tajni Viktorijin Katalog, i ono je uspela da ga ostavi da stoji na mestima gde ga Gaj može videti. Sad, ako opsesija napadne, ona sebi kaže:"Ako je stvarno i postoji stvarna komponenta OKP-a, biće mi jasnije kada OKP ne napada". Naravno da nikad nije stvarno. Evo još jednog primera za taj glavni princip: Ako osećate da nešto može biti OKP onda to jeste OKP. Ana nalazi aspekt Zen-budizma na putu ko celokupnoj svesnosti uma u odnosu no OKP. "Ako zaista prihvatite OKP, to je zaista jedno dublje prihvatanje, i zaista zahteva određenu kontrolu uma". Anticipaciia joj pomaže. Ona zna do "nije lako ostati netaknut dok strava prolazi kroz celo moje telo". Naučila je da "telo može da radi nenormalne stvari. To je nešto s čim sam naučila da živim, iako to stvarno mrzim.To je moj život. Sad sam dobro upoznata sa trikovima OKP-a i sada više ne nasedam na njih kao nekada". Kod je prvi put saznala da ima poremaćaj u mozgu, Ana je reagovala sa pomešanim osećanjima. "Iako je bilo teško da se osećam dobro što imam takav defekt mozga, bila sam veoma zadovoljna do otkrijem da ova bolest nisam ja". Ono je mogla ponovo da počne da izgrađuje pozitivnu predstavu o sebi. Sada, kad je srećno udata i majka, može do pogleda unazad i kaže: "Iako nije nedostatak karaktera ono što me je dovelo u OKP, dosta jak karakter i kondicija, kombinovoni sa dobro zamišljenim prilazom (Cetiri Koraka) su bili apsolutno neophodni za izbavljenje iz toga".

Džil Džil (JiII) agent za nekretnine u svojim 40-tim, borila se sa opsesijom zagađenja već dvadest pet godina. Počelo je kad je kao udata žena od tek 18 godina otišla na pogreb najboljeg prijatelja svog muža koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Gledajući telo u otvorenom kovčegu, najedanput ju je zgrabilo neko osećanje da su stvari s

koiima ie dolazila u kontakt bile zagađene. Ona bi stalno čistila kuću, jednako ponavljajući to čišćenje na način koji nije imao smisla. Prljavi sudovi bi se gomilali u sudoperi i ona je to potpuno ignorisala dok bi uporno ribala zidove, podove, plafone - koji su ionako bili čisti- sa "Lysol-om", ili trljajući alkoholom. Ponekad, kako se seća: "pluća su me bolela od udisanja isparenja'' . Džil nikad nije moglo da objasni kako ili zašto bi neki predmet postao zagađen. I znala je da je ludost što provodi svoje dane ribajući. "Sediš tako i misliš 'Hej drugi ljudi su napolju, uživaju i rade, a ti si ovde i čistiš tu zamišljenu prljavštinu !'' Ipak, nije mogla da prestane. Bilo joj je lakše da čisti i tako otera te strašne osećaje od sebe, bar za izvesno vreme. U toku cele jedne godine izašla je iz kuće samo da kupi namirnice i čak je za to išla do kupuje u samo jednoj određenoj prodavnici za koju je odlučila da je još uvek "čista". Njena opsesija je počela sa jednom pradavnicam koja je bila "zagađena", ili jednom drugom, u njenom susedstvu. "Ovo je narastalo, tako da su mi 'zagađeni' postojali čitavi gradovi i države, i morala som da se selim. Mnogo smo se selili zbog moje bolesti". Isto tako, ona ne može do objasni: "Zagadila sam tako moje roditelje, moju sestru i moju braću i nisam moglo da ih vidim šesnaest godina". Ako bi kojim slučajem neko od njih nazvao telefonom, onda bi telefonski aparat postajao zagađen i ona bi morala da "alkoholira" ceo stan (tako je ono nazivala čišćenje alkoholom). Čak bi morala da opere i mačku i otvori usisivač, deo po deo, sipavši alkohol na njih. Ako bi to bilo vreme Božića, morala je da skine sve ornamente i figurice sa jelke i stavi ih u činije sa alkoholom. Osećala bi kao da neka zamišljeno grudva prljavštine ide uz njenu ruku, onu kojom je držala slušalicu i moralo je da se tušira pet puta da bi se toga otarasila. U to vreme Džil je počela da pravi i asocijacije sa bilo kakvim službenim dokumentom, jedan korak u prošlost, kako ona to tumači, u vreme stresa oko razvoda, mnogo godina ranije. Ako bi na primer dobila saobraćajnu kaznu, morala je da dođe kući, očisti ceo stan alkoholom i istušira se. Nije mogla ni da dotakne potvrdu regristracije svojih kola, ili da ode u bilo koju vladinu ustanovu. Džil i njene dve ćerke tinejdžerke su u to vreme živele u Severnoj Karolini, o njen OKP se pogoršavao i kišno vreme ju je još više guralo u depresiju, pa je odlučila da se odveze do Floride i potraži neko nezagađeno mesto za život. Ostavila je devoike kod prijatelja privremeno, a da bi bila sigurna da su dobro, redovno bi se zaustavliala da telefonira. Pošto je otkrila da su je devojčice lagole o tome gde su bile i što su radile, - a one su to rodile da bi izbegle glupi ritual koji se od njih tražio ako su govorile istinu - sada su i one postale "zagađene", pa je ovo postalo nezgodno. Džil je uvek birala da zove iz onih hotela koji su imali odeljenje za zdravlie. Ona je razvila proceduru kojom bi izbegla zagađenje kod bi zvala svoje ćerke. Pošla bi u klub za zdravlje, ostavila bi svu svoju odeću u ormančiću, obavila bi peškir oko sebe i otišla u hol gde bi platila razgovor. Smeje se dok se seća: "Mnogi biznismeni bi došli i buljili u mene. Nadala sam se da niko neće primetiti da nisam imala kupaći kostim ispod peškira". Pošto bi završila razgovor sa devojčicama, oprala bi telefon sa sapunom i vodom, istuširala se barem četiri puta, oprala kosu i obukla. Ovako bi izbegla do "zagadi" svoju odeću i sebe, i ne bi bila primorana da izbaci sve stvari iz svojih kola. Džil još uvek ima prisilne potrebe da se tušira previše, ali je Uglavnom prevazišla svoje strahove od zagađenja i strah od smrti vezan za njih. "Prvi zadatak u terapiji ponašanja je da prihvatim da imam OKP, i da se zbog toga osećam bedno". Povremeno, ona bi popustila pred jakim prisilnim potrebama da čisti ili pere. To je onda, kad je stepen anksioznosti toliko visok činilo da ovako rezonuje: "Sigurno je da mogu da budem slobodna od OKP-a ako ne uradim prisilu, ali bih mogla da dobijem srčani udar ako sebe stalno stavljam pod sav taj stres. Tako da sad pokušavam da budem blaža prema sebi i osećam se dobro. Radiću na nečemu malo napornije. Ako se zaista ne osećam dobro, uradiću nešto, bilo šta". Ako dopusti svome OKP-u da ide po svom, naučila je: "To je kao da dajete tome više poverenja. To postaje navika i vi nastavljate da je izvršavate i postaje sve gore i gore". Njen kompromis može biti jedno tuširanje, umesto pet. "Pravite te male korake", ona predlaže, sa Četiri Koraka kao pomagalom. "Toliko se toga u mom životu izmenilo, s tim što sam mogla da Preimenujem tu stvar", kaže Džil, "jer ako popustite pred tim, onda se pravi lavina. Počinje od jedne zagađene osobe, onda deset ljudi, pa onda deset prodavniea, a onda cela država". Često je za Džil Preimenovanje dovoljno: Ona duboko uzdahne, opusti se i napadna potreba nestaje. 'Ako se suočite sa tim odmah, 'Preimenuj to kao OKP, odmah', onda neće doći do toga da provodite sate u toku dana boreći se s tim". Pre nego što je počela sa samousmeravaiućom terapijom, Džil je uzimala lekove. 'Ali", kaže, "lekovi su bili samo kao hladne tablete; pomoglo je smanjivši bol, ali nije napravilo

stvarno poboljšanje", dok je terapija ponašanja to uradila. "Da sam znala za tehniku Četiri Koraka pre toliko godina, poštedela bih sebe dosta nerviranja, dosta vremena i dosta srčanih bolova.

Važne tačke da se upamte •

Korak 2 je Ponovno Određivanje i Pripisivanje

• •

Ponovno određivanje i pripisivanje odgovara na sledeća pitanja: "Zašto mi ove misli i prisilne potrebe stalno dosađuju? Zašto ne nestaju? Odgovor je: Zbog medicinskog stanja zvanog OKP

•

OKP je u vezi sa biohemijskom neravnotežom u mozgu koja rezultira uneispravnom funkcionisanju promene "brzina" u mozgu: Mozak se "zog lovi u brzini"

•

Zbog toga što je mozak zaglavljen u brzini, njegovo kolo za detekciju grešaka pogrešno alarmira. Ovo uzrokuje veoma neprijatna osećanja.

•

Promena vašeg ponašanja u reagovanju na neprijatna osećanja i pomeranje ka korisnim i konstruktivnim ponašanjima, će vremenom učiniti da se vaš menjač otkoči.

•

I dok mozak počinje ispravno da menja brzine, neprijatna osećanja polako nestaju i postaju lakša za kontrolu.

3

Korak 3: Refokusiranje ''To nam neće doneti samo naša želja''

Korak 1. Preimenovanje Korak 2. Ponovno određivanje i pripisivanje Korak 3. REFOKUSIRANJE Korak 4. Ponovno vrednovanje - revalorizovanje

Korak 3.: Refokusiranje je korak koji vam govori šta da uradite u pokušaju da prevaziđete te prinudne potrebe za izvršavanjem prisilnih radnji. Daje vam instrukcije da zaobiđete te napadne problematične misli tako što ćete Refokusirati vašu pažnju na neku korisnu konstruktivnu aktivnost koja vam pruža zadovoljstvo kao što je baštovanstvo ili igranje kompjuterske igre. Ključ refokusiranja je da pređete na drugu aktivnost - ponašanje. Kad to uradite, popravljate pokvareni menjač u svom mozgu. Vaš mozak počinje lakše da se prebacuje sa jednog ponašanja na drugo. Što više vežbate Refokusiranje, to vam je lakše da to radite. To je zato što vaš mozak počinje efikasnije da funkcioniše.

Ja volim da ispričam priču o kameleonu i terapeutu, da bih slikovitije prikazao uzaludnost pokušaja da se samo mišlju oteraju simptomi opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Terapeut

kaže nesrećnom kameleonu: "Slušaj, moraš da se smiriš. Što više brineš o menjanju boje, manje ćeš da napreduješ. Zašto se ne bi sad ponovo vratio na zelenu pozadinu?" Kod OKP pacijenta problem je isti. Što više brinete o pokušajima da oterate neke budalaste i dosadne ideje iz vaše glave, manja je šansa da ćete uspeti. Najzad, vi ćete dići ruke, i OKP pobeđuje. Ključni princip u samousmeravajućoj terapiji ponašanja za OKP je ovo: Ne računa se to što osećate, već to što uradite. Verovatno i najkritičnija stvar koju treba da uradite u vreme napada OKP-a je da se refokusirate na drugo ponašanje. Šta time hoću da kažem? Evo kako može da se gleda na to : Refokusiranje je kao učenje borilačke veštine.Vaš protivnik, OKP, je veoma jak, jači od snage vašeg uma i ne možete ga lako oterati. Ali, vi imate jednu očiglednu prednost: OKP ima tendenciju da bude veoma glup. Jedino što OKP može pametno da uradi je da đavolski postavi dilemu našem umu. Sad, ako stanete baš ispred ovog glupog ali moćnog protivnika, on će vas odmah oboriti. Zato, treba iskoristiti njegovu glupost. Vi se pomerite u stranu, ostavite OKPmisao tamo, i zaobilazite je tako što ćete vaš um zaposliti drugim poslom koji je prijatniji i svrsishodniji. Ovo je Refokusiranje.Vi se refokusirate na drugo ponašanje.To može biti fizička aktivnost, kao što je odlazak u šetnju, neki ručni rad ili ubacivanje nekoliko koševa. U početku terapije izgleda da fizička aktivnost mnogo pomaže. Ali važno je zapamtiti da izaberete bilo koju aktivnost, i to mora biti nešto u čemu uživate. Možete da slušate muziku, kuvate, pletete, igrate kompjutersku igru ili da zalivate omiljeno cveće. Cilj je da ovo radite barem petnaest minuta, umesto da izvršavate neki bezvezan ritual u vašoj reakciji na opsesivnu misao koja se pojavila u vašem mozgu. Ovo je petnaestominutno pravilo . Petnaest minuta je samo grubo ukazivanje na pravi put. U početku, granice vaše snage mogu da dozvole samo pet minuta.Važna stvar je da bar za tih pet minuta nećete sedeti, destruktivno zaokupljeni dosadnim mislima i prisilama koje su napale vaš um, i nećete delati prema tim mislima i prisilnim potrebama. Umesto toga vi ćete svesno Preimenovati te besmislene misli u OKP, i Ponovnim Određivanjem ih prepoznati kao problem veza u vašem mozgu. Preimenovanje i Ponovno Određivanje i pripisivanje vam pomaže da se malo priberete i da budete spremni da svoje misli odvojite od OKP-a i postavite ih ponovo u realnost. Sada ste spremni da zaobiđete te misli tako što ćete Refokusirati vašu pažnju na drugo, svrsishodno ponašanje. Zaključak o Refokusiranju u jednoj rečenici glasi: Uradi nešto drugo. Kad to uradite, saznaćete da se OKP-potrebe menjaju i imaju tendenciju slabljenja posle izvesnog vremena, kada se nije delalo prema njima. (Takođe je tačno da lekovi doprinose da OKP brže nestaje, dok vi sledite petnaestominutno pravilo, pogledati Deveto poglavlje).

POLAKO, ALI SIGURNO Nemojte da sad skočite i pokušate nekom mahnitom non-stop aktivnošću da odbacite sve dosadne misli odjedanput. (Nemojmo zaboraviti onog profesora Galahera i njegovog jadnog pacijenta sa svojim strahovima od zmija, visine i mraka, u Prvom poglavlju). Bolje je da radite postepeno, polako i sigurno pobeđujete u trci. Ne možete sve da uradite odjedanput. Recimo da imate opsesiju oko zagađenja i da misao od koje strepimo dolazi ponovo: "Moram da operem ruke". Prvo - Preimenujte je, nazovite je onim što jeste,opsesija. Onda je Ponovo Odredite i postavite krivicu tačno tamo gde i pripada. Podsetite se: "Ovo nisam ja, ovo je OKP". Onda se Refokusirate. Odmaknete se od umivaonika i

odete bez pranja ruku i uradite nešto korisno što vas čini zadovoljnim. Ne pokušavajte da oterate OKP kroz neko magijsko razumevanje šta to predstavlja i šta znači. To je besplodna borba. Samo ćete postati demoralisani, bukvalno utučeni iznutra. Refokusiranjem i promenom ponašanja vi menjate te zarđale brzine u vašem mozgu i odupire te se prisilama na inteligentan način. Kad to radite, prinudne potrebe počinju polako da se smanjuju jer radite na prameni hemije vašeg mozga. Kad ne obraćate nikakvu pažnju na prinudnu prisilnu potrebu, ona počinje polako da nestaje. Kad prebacujete brzine za aktivnosti-ponašanja, popravljate način na koji vaš mozak radi. Ovo je pokazalo naše istraživanje na UCLA-i. Refokusiranje je u centru samousmeravajuće saznajne terapije ponašanja. Ključ refokusiranja je da morate da pređete na drugo ponašanje, iako je misao ili osećaj OKP-a još tu. Vi nećete dopustiti da te misli i osećanja određuju šta radite.Vaš poklič u ovoj borbi nikad ne srne biti: "Moram da se otarasim ovog osećanja". Ako bi to bio slučaj garantovano ćete biti gubitnik.Vi ne možete da učinite skoro ništa kako bi jednostavno oterali strašno osećanje, isto kao što ne možete ništa da uradite što bi zaustavilo alarm koji je greškom proradio na nekim kolima. Morate to zaobići. Jedna od velikih ironija života je da kada nam nije stalo da dobijemo nešto u životu, to se obično tada pojavi pred nama. Isti princip važi i kod borbe protiv simptoma OKP-a. Kad sebi kažete: " Hej, koga je briga da li će nestati ili ne? Ja ću da uradim nešto konstruktivno", vi u stvari povećavate šansu da one (opsesivne misli i kompulsije ) zaista i nestanu. Za to vreme radite nešto što vam pruža zadovoljstvo, umesto bola. Koristite vašeg Nepristrasnog Posmatrača - taj posmatrajući glas razuma u vama- kako bi rekli: "A to! To je OKP. Daj da uradim nešto drugo". Menjajući svoje ponašanje, takođe poboljšavate način na koji funkcioniše vaš mozak. Kako su naša istraživanja na UCLA-i pokazala, sposobnost da se zaobiđe OKP je moćno oružje. Kada to uradite, zapravo menjate način na koji vaš mozak radi - u suštini na isti način na koji lekovi menjaju hemiju mozga. Vi popravljate pokvaren sistem za prečišćavanje u mozgu i pokrećete automatsku transmisiju u nukleus-kaudatusu da ponovo proradi. Kad se pojave te prinudne potrebe, pokušajte da sačekate bar petnaest minuta da ništa ne radite i ne reagujete na njih. Po isteku ovog vremena možda ćete reći: "Dobro, još uvek mi dosađuje. Ali ne toliko. Primećujem razliku". To se ne događa u prvom pokušaju. Budite strpljivi, dogodiće se posle izvesnog vremena. Dok se učite ovladavanju nad svojim strahovima, vaše posmatračke moći će se povećati. Razvićete snažan um, um koji će biti osetljiv na naizgled nevidljive promene i sposoban da vidi rezultate tih promena. Dosledna primena Nepristrasnog Posmatrača je ono najbolje za duševnu snagu. Tako da posle jednog uspešnog petnaestominutnog čekanja možete da procenite situaciju i odlučite: "Hmm ... ne dosađuje mi baš mnogo. Sačekaću sledećih petnaest minuta". Ljudi koji mogu ovo da urade, uvek napreduju. Nisam još video nekog ko je dostigao ovakav nivo duševne rešenosti a da nije uspeo da napravi napredak.

AKO RADITE, POBEĐUJETE Kako ja zapravo definišem "poboljšanje"? Pošto je OKP hronična bolest, moja definicija poboljšanja je dostizanje tačke kad OKP mnogo manje utiče na vaš svakodnevni život, kad vas sve manje tera da radite stvari zbog kojih se kajete, ne meša se više sa vašom efikasnošću na poslu niti sa vašim ličnim prijateljstvima i ne traži više vašu stalnu pažnju. I mogu da garantujem da ovo možete sami da uradite. Iako OKP još uvek može da pokuša da se prikrade učini vaš život mučnim, sad znate da nije toliko važno šta osećate već šta uradite. Kako su naša istražiivanja na UCLA-i pokazala, kad se fokusirate na zaobilazak OKP-a, počinjete u sebi da se osećate prijatnije zbog toga što vaš mozak počinje bolje da radi. Na drugoj strani, ako samo

sedite i ponavljate: "Moram da se osećam bolje'', nećete promeniti vaše ponašanje, nećete menjati vaš mozak i nećete imati poboljšanja. Treba da budete aktivni, ne možete biti pasivni. Samo zato što je vaš prefrontalni korteks zaglavljen i šalje va pogrešne poruke, ne znači da morate da to slušate. To je važno otkriće u relaciji um- mozak, oko kojeg je naš tim sa UCLA-e izgradio metodu U Četiri Koraka. Mnogi naučnici i filozofi su bili skloni da kažu "Ako prefrontaini korteks kaže da, onda to ide". Ali ne ide - osim ako vi ne odlučite da ide. Vi ste onaj koji odlučuje da li ćete da slušate te bezvezne poruke i radite prema njima, a ne prefrontalni korteks. Prefrontaini korteks vam može reći: "Peri!'', ali to ne znači da vi morate da perete. Izlazi da ako odbijete da poslušate i perete, počinjete da pravite pozitivne promene u radu vašeg frontalnog korteksa. Prefrontaini korteks će vam reći: "Peri ovo! Proveri ono!"Ako slušate sve ovo, prefrontlini korteks će postajati sve više zagrejan, sve više i više. Ali ako odbijete da slušate, kao što znamo, počeće da se hladi. (Sećate li se onih fotografija na koricama knjige?) Učeći da odlažete akciju povodom opsesivne misli za petnaest minuta - ili čak samo pet minuta - sebe učite prevenciji reagovanja. Ne morate da provedete sate na terapiji sa doktorima, kao što je nekad to smatrano za neophodno. Ovo je zaista samousmeravajuća terapija u tom smislu da ste sami sebi terapeut. Naravno da uvek možete dobiti dodatnu pomoć i podršku. Otkrićete da što više primenjujete korake - Preimenuj, Ponovo Odredi, Refokusiraj i Ponovo vrednuj - duže ćete biti u stanju da se izlažete tim strašnim mislima i prisilnim potrebama a da ne izvršavate prisilne radnje i rituale, kao reakcije na njih. U početku ćete morati da se veoma brzo udaljite od umivaonika da ne bi popustili i prali ruke ponovo ili da se brzo udaljite od vrata, da ne biste ponovo proveravali bravu. U redu je da u početku napravite fizičko odstojanje od umivaonika ili vrata. Ali nikad ne recite sebi: "O, Bože. Popustio sam. Ja sam užasan(a) Ja sam gubitni(ca)k. Nikad neću napredovati". Ako uradite kompulsiju, samo recite sebi da je OKP pobedio u ovoj rundi i zakunite se da ćete sledeći put raditi na tome da ignorišete umivaonik ili vrata, pokušajte da se Refokusirate na neki prijatan i koristan posao. Samo shvatanje da je ovo terapija ponašanja, čak i ako izvršavate prisilu u isto vreme, sprečava vas da uzmete prisilno ponašanje zdravo za gotovo, (nije pranje ruku nego izvršavanje prisilne radnje-kompulsije). Isto se odnosi i na održavanje aktivno uključenog Nepristrasnog Posmatrača. Tipično je da osoba sa OKP-em ima potrebe da izvršava kompulsivna ponašanja-prisilne radnje mnogo puta u toku dana. Koliko god vremena možete da izdvojite od trenutka dobijanja te prisilne potrebe i vaše akcije povodom nje je vreme koje je dobro iskorišćeno, čak i ako je to samo minut-dva. Na kraju ovog perioda važno je da ponovo procenite dosadnu potrebu i napravite mentalnu zabelešku o bilo kakvoj promeni u jačini potrebe za vreme dok ste bili u stanju daje držite po strani. Čak i ako postoji skoro neprimetna promena u intenzitetu - što se često dešava - naučili ste da možete da kontrolišete vaše ponašanje u reagovanju na OKP misao.

BELEŽENJE VAŠEG DUHOVNOG USPEHA Važno je da imate dnevnik ili svesku u koju zapisujete vaš uspeh u Refokusiranju. To može biti obična mala beležnica koju stavljate u džep ili tašnu. Zašto je ovo važno? Pa iz dva razloga. U žaru borbe protiv kompulsivne potrebe, nije uvek lako da se setimo koja je od naših aktivnosti pri Refokusiranju, bila najefikasnija. Štaviše, držanje zapisa na papiru će vam pomoći da čvršće smestite ta ponašanja u vašem umu. Vaš dnevnik vam takođe može pomoći pri izgradnji samopouzdanja, dok gledate kako se lista uspeha povećava.

Pored biološkog aspekta prevazilaženja OKP-a, tu je i duhovni aspekt. U Bibliji, u Knjizi Galicija, se kaže: "Nemojte se zavaravati. Bog ne može biti zavaran. Kako poseješ, tako ćeš i žnjeti". Izgleda da je tako Bog izgradio i ljudski sistem. Kad se ljudi previše fokusiraju na to kako se osećaju, oni ne urade šta treba da bi se oslobodili OKP-a. Vi možete da menjate svoj mozak. Ali morate prvo da posejete da bi ste požnjeli rezultate. Niko ne može da uradi ovaj posao za vas. Kroz istraživanja OKP-a smo dosta naučili o međusobnoj vezi načina rada mozga i onoga što se događa u umu čoveka. Ja nastavljam da uživam radeći na istraživanju OKP-a i njegovih uzroka, Uglavnom iz tog razloga što je rad sa ljudima koji imaju OKP veoma zahvalan. Oni su ne samo vredni ljudi, koji veoma cene pomoć koja im se pruža, već su i skloni da budu kreativni, iskreni i veoma intenzivni. Jedna žena iz moje grupe za terapiju OKP-a je rekla: " Šta god da radim je ozbiljno, čak i ako je to biranje pahuljica za doručak". Za učenje Četiri Koraka, ovakva intenzivnost je dobar adut. Na drugoj strani, ljudi sa OKP-em imaju i tendenciju da ostanu bez energije, istrošeni od onoga što oni vide kao beznadežnu borbu protiv đavolske bolesti. Refokusiranje pomaže kod obnavljanja te energije. Najbolje Aktivnosti za Refokusiranje iziskuju jaku koncentraciju i strategiju i obično uključuju i druge ljude. Na primer, kad sami džogirate, ta aktivnost će vam manje skrenuti pažnju sa vaših opsesivnih i kompulsivnih misli nego dobra partija bridža, ili čak rešavanje nekog poslovnog problema- sve dok vam to pruža neko zadovoljstvo (ovo nije negiranje činjenice da je solo-džogiranje korisno za mnoge ljude). Moji pacijenti ovde opet imaju tendenciju da budu kreativni. Jedan čovek se veoma bojao od brijanja. Imao je strah od samopovređivanja prilikom brijanja, strahujući od neke vrste kazne što je imao opscene opsesivne misli. On sad može da koristi brijanje kao aktivnost Refokusiranja, kad god se takve misli pojave. Rezultat je da su i njegovo lice i um postali veoma čisti!

VEZA UM - MOZAK Istraživanje OKP-a je stimulativno za intelekt. Za razliku od onih ljudi koji boluju od raznih drugih psihijatrijskih bolesti, ljudi sa OKP-em mogu veoma jasno da objasne šta osećaju i šta im dosađuje. Oni mogu da opišu do sitnih detalja nesrećna osećanja i napadne potrebe i bedu i muke koje im ta osećanja uzrokuju. Kao rezultat ovoga mi imamo prilično dobru sliku o tome šta se događa u duši osobe koja ima te prisilne potrebe da pere ili proverava, ili nešto drugo. Pošto znamo dobar deo onoga što se događa u mozgu osobe sa OKP-em, možemo da poboljšamo naše razumevanje odnosa između toga što se događa u mozgu i unutarnjih osećanja i dešavanja kod te osobe. Razumevanje veze između onoga što mozak radi i unutrašnjeg života osobe je veoma važno, i iz medicinskih razloga a i zbog same fascinantnosti predmeta. Ovde su na delu i sledeći faktori; kapacitet ljudi sa OKP-em da usmeno iznesu kako se iznutra osećaju, razumevanje koje se pojavljuje o nekim elementarnim problemima u mozgu koji uzrokuju OKP, i zagonetna činjenica da ljudi sa OKP-em za razliku od svih drugih ljudi sa dru gim psihijatrijskim bolestima najslabije reaguju na plasebo terapiju - terapiju bIanko tabletama. Čak i kod šizofrenije i depresije, kad se ljudima daju tablete za koje oni misle da im pomažu postoji dobar broj onih kod kojih zapravo dolazi do poboljšanja za kratko vreme. Ali kod osoba sa OKP-em, generalno manje od deset procenata pacijenata pokazuje napredak kada im se daju bIanko tablete, tako da kad se ništa aktivno ne preduzme da se savlada njihova bolest, ništa se ne dešava ili se simptomi pogoršavaju. Postavite sva ova otkrića zajedno, i videćete zašto istraživanje OKP-a može toliko da obećava kad je u pitanju veza između uma i mozga. Kao što

je jasno dokumentovano da se mozak menja kad ljudi sa OKP-em naprave napredak, tako je istina i da oni mogu tačno da predstave kako su mislili i osećali se pre, a kako posle tretmana. Sve ovo se nadovezuje na moćne izvore informacija o vezi između mozga, po našanja i duševnog života ličnosti.

OSTANITE AKTIVNI Ja čvrsto verujem da je dopuštanje ili ohrabrivanje pacijenata da budu pasivni problem u velikom delu moderne medicine. Osoba ide doktoru i on radi ono što doktor obično radi, a pacijent čeka da mu se stanje poboljša. Naš UCLA-metod lečenja uči ljude šta mogu da urade kako bi sebi pomogli. Lekovi su u redu, ako se koriste da pomognu ljudima da sami sebi pomognu (teorija gumenog kotura); kod lečenja OKP-a lekovi kod mnogih ljudi olakšavaju učenje metode Četiri Koraka. Oni zasigurno čine da neprijatni simptomi brže oslabe, dok primenjujete petnaestominutno pravilo. Ali pošto ste bili konzistentni u radu u samousmera vajućoj terapiji ponašanja, otkrićete da možete to da radite sa sve manje i manje lekova. I to je dobro. Osnovni uslov je da što manje radite kompulsivna ponašanja i sve manje obraćate pažnju na opsesivne misli i radite zaobilazeći ih - misli i prisilne potrebe će sve brže bledeti i nestajati. Eto, ta poznata nam trojka - prefrontaini korteks, cingulatni girus, i nukleus-kaudatus su se združili protiv vas. Prefrontaini korteks vam šalje poruke da nešto nije u redu, cingulat girus koji je direktno vezan za vaš stomak i srce vam daje osećaj da će se nešto strašno dogoditi ako ... ", i nukleus-kaudatus ne prebacuje brzine, kako bi vam omogućio da ostavite ponavljajuća, besmislena ponašanja i pređete na druga, ispravnija ponašanja. Ali kad jedanput počnete da primenjujete Četiri Koraka, nećete više reagovati na te pogrešne poruke automatski i bez ramišijanja. Znaćete šta se zaista događa i prestaćete da reagujate kao marioneta.Vaš Nepristrasni Posmatrač će održavati vašu vezu sa realnošću, i reći će vam: "Ovo je dobro, a to nije". Isto kao što vam vaš jezik kaže "šta je slatko, a šta kiselo", ili vam vaše oči govore "To je crveno, ono je zeleno". Pogledaćete sebe i bićete u stanju da se upitate:" Šta je ovo osećanje?" Odgovor? To je Zaključanost-Blokiranost mozga. Kad shvatite da to osećanje nema neko dublje značenje i da je to samo lažna uzbuna, bićete uglavnom u stanju da to ignorišete i radite svoj posao. Promenite brzinu i menjate ponašanje - radite nešto drugo. (Još bolje ako ste anticipirali i planirali unapred, pošto ćete unapred znati šta ćete raditi).

ŠTA TO ZNAČI: NIŠTA Ali ako uzmete OKP poruke zdravo za gotovo, trošićete svoje vreme gunđajući i pitajući se:"Da li me je onaj dotakao? Verovatno se očešao o mene dok nisam gledao. Bože, šta to znači?" Da budemo pošteni, duboko u sebi vi znate da to ne znači ništa. Vi znate da niste zagađeni zbog tog "susreta" sa misterioznim čovekom. Ali bez Četiri Koraka kao oruđa kojim se uveravate, osećanje je toliko jako da ste skloni da ga prihvatite. Ono što ne biste hteli odmah da uradite je da kažete: "Znaš onih dve stotine kompulsivnih ponašanja koja imam, dobro, sutra ću da prestanem da ih radim". Uradite prvo ono što je najlakše. Uzmite jedno i pokušajte da sačekate petnaest minuta pre nego što reagujete na njegove luckaste naredbe. Može biti mudrije da počnete sa onim koje vam stvara najmanje stresa. Napravite spisak, neku vrstu merila za stres, ako mislite da će vam pomoći. (Pogledaj Osmo poglavlje: Četiri Koraka i tradicionalni prilaz terapiji ponašanja).

Kao član ljudskog roda vi imate malu prednost na startu. I psi mogu da dobiju poremećaj koji uzrokuje da počnu da ližu svoje šape, krzno i kožu na kompulsivan i destruktivan način stanje za koje je Dr Džudit Rapaport iz Nacionalnog Instiuta za Zdravlje otkrila da može biti lečeno istim lekovima koji se koriste i za lečenje OKP-a. Ali ne možete svom psu reći: "To nisi ti - to je samo tvoj pseći dermatitis. To je uzrokovano prinudnim potrebama iz tvog mozga. Refokusiraj. Idi i kopaj u dvorištu". Mi kao ljudska bića imamo kapacitet da posmatramo svoja sopstvena ponašanja, da koristimo našeg Nepristrasnog Posmatrača, da povećamo našu celokupnu svesnost uma i da pravimo osmišljene odluke kako ćemo da vrednujemo i reagujemo na te signale koje nam šalje naš mozak. Naši pacijenti na UCLA-i su razvili svoje sopstvene tehnike kojima sebe sprečavaju da izvršavaju svoje kompulsije - prisile. Jedan mladi čovek pukne prstima obe ruke. Jedna žena se udari blago po licu nekoliko puta. Vi uradite što god je delotvorno za vas. Kod Refokusiranja u početku je i minut napredak. Ali posle nekoliko nedelja moraćete da otvorite novu kovertu. Ovo je teritorija borbenog pilota. Više nećete moći da se držite vaše zamišljene štoperice, koja je nameštena na pet ili deset minuta. Moraćete da povećate vaš stepen tolerancije na neprijatno osećanje.Veoma je dobra ideja da sebi obećate neku nagradukartu za pozorište ili sladoled- ako uspete da sačekate barem petnaest minuta pre nego što uradite bilo šta u vezi vaše opsesivne misli. Onda bi trebalo da zabeležite uspeh u svoj dnevnik terapije ponašanja. Mnogi ljudi uvide da je beleženje svog napretka najveća nagrada. Jedna žena koja se već mnogo godina borila sa poremećajem telesne dismorfije, stanjem bliskom OKP-u, je najzad odlučila da neće više da živi sa zadimljenim svetlima u stanu i sa novinama koja su pokrivala ogledala, kako bi sebe sprečila od stalnog čeprkanja i kopkanja svoje kože, što bi radila kako bi se oslobodila od zamišljenih defekata i mana na koži. Za svakih petnaest minuta koliko bi se uzdržala od kopkanja svoje kože, davala je sebi dvadeset pet centi za novu odeću. Pomoglo je. Kad postane zaista teško i kad posao Refokusiranja optereti vašu moć volje, imajte na umu da će vam se na kraju sve to vratiti vrednim rezultatom. Kako vreme prolazi, sve više ćete imati zadovoljstvo da regularno vežbate U Četiri Koraka. Promenićete način na koji vaš mozak radi. Time što Refokusirate i radite zaobilazeći vaš OKP prihvatajući ga kao ono što i jeste, a ne smatrajući ga nečim što nije - doći ćete do saznanja i shvatanja da ceo vaš život ne zavisi od kontrolisanja tih strašnih i napadnih osećanja, i da se vaš svet neće srušiti samo zato što vaš OKP ne nestaje.

ODBACIVANJE TIH ANKSIOZNOSTI Aktivnost koja iziskuje vašu punu pažnju je odličan način da sebe okrenete od simptoma OKPa. Verovatno je to ono što je Hauard Hjuz radio kad je vozio svoj avion. Hjuz nije mnogo mislio na taj način o pilotiranju, ali je sav bio obuzet strahom od doticanja kvake na vratima za koju je zamislio da je zagađena. U to vreme, njegovi prijatelji su bili totalno zbunjeni ovim ponašanjem, ali ako ovo analiziramo u kontekstu onoga što sad znamo o OKP-u, zaista nije teško razumeti. Dok je kvaka na vratima kod njega uzrokovala morbidan strah od smrti, kod njega nije postojala slična asocijacija između aviona i bilo kakve zagađenosti, pa nije imao nikakav strah od letenja. Letenje je bilo neka vrsta terapije ponašanja za Hjuza. Za komandama svog aviona on je svoju pažnju Refokusirao od OKP-a ka aktivnosti koja je zahtevala potpunu koncentraciju. U avionu, pilot sve kontoliše. Za osobu sa OKP-em, dodirivanje zagađene kvake može da uzrokuje strašnu pomisao da je katastrofa neizbežna. Za kratko vreme osećanje straha

nije moguće više kontolisati, verovatno zbog pogrešnog alarmiranja u singulate-žirusu (cingulate-gyrus), ali se može zaobići pa se na taj način može kontrolisati. Vremenom, primena Četiri Koraka postane skoro automatska. Majkl, koji ima opsesiju da su mu pantalone preuske, kaže da mu je metoda Četiri Koraka dala disciplinu koja mu je bila potrebna. "Naučio sam da sebi kažem: 'Uradi ovo danas, i bolje ćeš se osećati sutra. Uradi to i sutra, i osećaćeš se bolje sledećeg dana.' Četiri Koraka su bili kao priručnik za početnike. Ja sad praktikujem Četiri Koraka, ali zapravo bez razmišljanja o Četiri Koraka kao metodi. Mislim da većina ljudi ovo nekako improvizuju tako da rade ono što je za njih delotvorno, ali u suštini primenjuju osnovni metod. Znate, ne morate da mislite: 'Sada moram da uradim Prvi Korak' ... I ne morate da mislite 'U redu, ovo je biohemijski problem'. Imaš na svom umu ono što imaš. Ne moraš da imaš i ime za to. Ustvari samo znaš da treba da uradiš nešto drugo. Improvizuješ, ali uvek pokušavaš da napreduješ. Stalno izmišljaš vežbe koje će ti pomoći da sebi pomogneš". Ovo je dobar savet kod raznih stepena tretmana u toku terapije ponašanja. "Ponekad", kaže Majkl, "Refokusiranje je kao izbacivanje misli iz mog mozga. Ja skoro osećam kako nešto udara moj mozak, i onda ga napušta. I uopšte se ne oseća slično OKP-u. Oseća se kao nešto dobro". On nalazi da su za njega fizičke vežbe veoma korisne za zaobilaženje njegovih OKP- misli". Kad bih mogao da igram košarku dvadeset četiri časa dnevno, osećao bih se odlično. Nikad mi ne bi bilo loše". Kada je stepen Majklove anksioznosti nizak, njegova koncetracija postaje veoma intenzivna pa je u stanju da izvršava svoj stenografski posao jako dobro. Ljudi kažu: "A, to je dobro, imaš pristojan posao i u stanju si da ga izvršavaš čak i sa tvojim OKP-em." Ali moj odgovor je - mislim da je ovo dobro za mene da ja ne želim da radim ovaj posao, već da radim nešto u čemu uživam" . Kako se njegovo stanje sa OKP-em poboljšava, on postaje optimističniji u pogledu dobijanja novog posla. Ranije je mogao da čita veoma malo jer bi ga prekidali simptomi OKP-a tako da je morao da iznova čita istu stranicu, ali on sad čita nezasito i uči nove stvari: "Sad mogu da pročitam više knjiga za mesec dana nego nekad za godinu dana. Uz terapiju ponašanja i sve većim saznanjem o torne šta je zapravo OKP, uzimam ga pod kontrolu, pa tako mogu da imam i više poslovnog uspeha" . U svojoj borbi protiv OKP-a, Majkl procenjuje da je oko 70 procenata uspeo. "Morate stalno da radite. To je jedini način da pređete iznad 70 procenata. Sad shvatam da nešto u meni, bilo da je to biohemijski, genetski faktor ili štagod da je, nikad neće dopustiti svih 100 procenata uspeha. Ali stalno želim da radim da se tome približim. U isto vreme hoću da budem realan.Važno mi je da nemam neke nerealne ciljeve, već samo da radim i postignem nešto što mogu i da shvatim da me moja anksioznost neće ubiti". Za Majkla, redovni nedeljni dolazak na terapijsku grupu za OKP na UCLA-i, je kao rad na domaćem zadatku, kao delu njegove stalne (biobiheviora1ne) terapije ponašanja. Kraće rečeno, to je njegova budnost. On je doduše ostavio ideju koju je ranije imao da je njegova prvenstvena misija da pomaže drugima u grupi koji još nisu dostigli njegov nivo uspeha. Sa najboljim narnerama, on je jedanput doneo vizit-karticu eksterminatora- čoveka koji radi dezinsekciju. On je karticu uvek sa sobom nosio i hteo je da je pokaže onima koji su imali strah od pesticida kao jedan vid terapije izlaganja. Rezonovao je da je ipak to kod njega uspelo. Umesto toga, sad se priseća, neki ljudi su prejako reagovali. Sad shvatam da ne mogu da budem Majka Tereza. Važna lekcija se može naučiti iz Majklovog iskustva kao terapeuta " Svaka ličnost mora da se bori protiv OKP-a na svoj sopstven način i svojom sopstvenom brzinom".

Džek, koji je savladao svoj problem pranja ruku, se seća kad sam mu dao igricu za prste, u kojoj što više cimate čvršće vas steže. Morate da se smirite, koristite svoj mozak i izvučete svoje prste. Isto je kad vas uhvati OKP. Skloni ste da paničite i da počnete da gurate i vučete na pogrešnu stranu. Treba da ostanete mirni i da primenite Četiri Koraka da otključate vaš mozak. Za Džeka je održavanje smirenosti iziskivalo dosta upornosti. Kaže: ''Ja imam takav karakter da bih više voleo da dođe neka velika sila i uradi sve za mene. Imao sam i problem sa alkoholom. Piće bi od mene pravilo drugačiju osobu i ja nisam morao da se suočim sam sa sobom, ili da napravim neki napor da se promenim. Tako da se ovo tačno slaže sa mojom ličnošću". Pre nego što je tražio pomoć na UCLA-i, Džek je bio na lečenju lekovima, imao je strašne propratne efekte od lekova i nije mnogo napredovao u borbi sa svojim OKP-em. Dok se priseća kaže da je njegov doktor postupao "kao da je pokušavao da istera virus iz mene". Kad bi Džek zvao doktora telefonom da mu kaže da su mu lekovi davali užasne glavobolje, doktor ga je savetovao: "Samo se čvrsto držite. Vi ne napuštate brod zbog toga što malo propušta vodu". Najzad, Džek je razumeo da mu lekovi uopše neće pomoći. Rekao je sebi: "To ti je, sad je sve na tebi. Moraš da promeniš ponašanje. Ne možeš se osloniti na hemikalije da ti promene život". Nekoliko godina ranije Džek je prestao da podnosi alkohol. Džek se suočio sa činjenicama: "Više nisam imao mnogo izbora. Morao sam da počnem da se oslanjam na sebe, a ne na lekove. Dolazila je zima i ja nisam mogao da zamislim da ću opet imati suve i ispucale ruke. Nešto je moralo da se uradi. Do tada sam mislio da je bolje da imam i takve ruke, nego da podnosim strepnju i strah koje bih imao da ih nisam prao. Ali počeo sam de se pitam da li je ovo vredno toga". "Počeo sam de se trudim da ne popustim pred mislima koje su mi govorile da su mi ruke prljave i da ću proširiti zarazu okolo. Naravno da sam isprva bio anksiozan, kad ih nisam prao, ali sam onda otkrio da što duže ne popustim pred prisilom i vidim da se ništa loše ne događa, lakše ću to uraditi sledećeg puta. Počnete da skupljate ove primere u listu slučajeva kad se ništa ne dogodi pošto ste ignorisali svoju opsesiju. Odlazak na terapijske grupe je bio koristan jer je bilo teško odlaziti redovno na njih a ne pokazati neki nepredak. Kad jedanput napravite napredak, ohrabrite se da nastavite, tako da ne izneverite i razočarate i druge u grupi. "Otkrio sam da kad sam ignorisao neprijatne, napadne misli, njihova jačina bi se smanjivala. Kad bih počeo da obraćam pažnju na njih, počele bi da mi dosađuju. Takođe sam pokušao i da smanjim preterano proveravanje kad bih napuštao kuću ili auto. Ovo je bilo teško jer je bilo mnogo strahova u vezi toga šta sve može da se dogodi nezaštićenoj imovini. Naravno biti čist i štititi svoju imovinu, su brige koji svi imaju. Razlika je u tome da kod OKP-a ne znate kad treba da prestanete. Na kraju, morate da napustite kuću ili da se udaljite od automobila tako što ćete sebi govoriti da ste sve što je razumno uradili da bi ste ih zaštitili. Kad se OKP zaista pogorša, možete da buljite u vrata ili da vidite da je prozor zatvoren, ali da nemate osećaj da su i u redu. Onda dođete do tačke kad morate sebe da uveravate da je sve u redu". I kako je Džek sebe terao da sve manje vremena provodi proveravajući, shvatio je,"Ti nemaš apsolutnu kontrolu nad stvarima. Sve što možeš da uradiš je da radiš što god bolje možeš, i onda moraš da odlučiš kad si dovoljno uradio. Količina proveravanja može da varira, što zavisi od stresa kroz koji prolaziš, ali ne smeš da dopustiš da se to otme kontroli. Morate sebe da pohvalite za svaki i mali napredak, kao što sam naučio u grupi, što više menjate vaše ponašanje i vaše misli se više menjaju". Ponekad je Džeku bilo veoma teško da kaže da li je to što doživljava OKP ili ne. Na primer jedan simptom koji je čest za ljude sa OKP-em je da skupljaju beskorisne stvari. Ali povremeno, Džek je imao obrnut problem. Bio je opsednut odbacivanjem stvari za koje je

mislio da mu neće više trebati. U početku mu je bacanje pružalo zadovoljstvo, ali se kasnije situacija otela iz ruku i to je postalo njegova glavna preokupacija. Nije znao kad treba da prekine sa premeštanjem i sortiranjem stvari. Tad je zaključio da je to verovatno OKPsimptom. Bio je u pravu. Ako mislite da je OKP, onda jeste OKP! Realnost se ne oseća kao OKP. Džek je bio u grupi tri godine i nastavio je da vežba samousmera vajuću terapiju. Danas on procenjuje da su se kod njega simptomi smanjiii za 90 procenata; on pere svoje ruke samo društveno prihvatljivi broj puta svaki dan.

DIREKTAN SUSRET SA NEPRIJATELJEM Kristofer, koji je imao opsesije oko zagađenja, kao i strašne bogohuine misii, izradio je tehniku "bez besmista", za samousmeravajuću terapiju. Kada bi njegovi susedi otišli na odmor zamolili bi ga da šeta njihovog psa. Za nekog ko je prestrašen od prljavštine, šetanje "prljavog" psa po "prljavim" ulicama jeste bilo izazov. Kristofer se odmah suočio s tim. Zastao bi i uzeo nešto zemlje i prljavštine i protljao s tim svoje ruke. Kad je to bilo urađeno, fokusirao bi se na šetanje psa. Kad bi se vratio kući nije sebi dopuštao da opere ruke sve dok ne bi otišao da radi, ili na počinak. I nikad nije razvio prisilu pranja ruku! Pošto se rukovodio Nepristrasnim Posmatračem, imao je jasnu sliku realnosti. Pošto Kristofer radi u kuhinji, mora često da pere ruke. Neko vreme je govorio:" Razvio sam neku čudnovatu opsesiju da ako perem ruke više puta, to bi moglo da se razvije u kompulsiju-prisilu". I to je bila opsesija. Ali ova opsesija ga nije spečila da ponovo pere, opet je to samousmeravjuća terapija ponašanja. I pošto svarnost ne imitira OKP, uvek je bio siguran da kad bi osetio da treba da opere ruke, to nije bio OKP. U samom ovom slučaju, OKP bi učinio da on sasvim prestane da pere ruke. Jedan od njegovih zadataka u restoranu je bio da postavlja sos od paradajza na pizze. Ovo je bilo kao agonija za njega jer je razvio opsesiju da je sos od paradjza zapravo krv. Ali nije imao izbora. Ovo je bilo nešto što je morao da radi svaki dan. To je zapravo po svom efektu bila stalna terapija izlaganjem. Posle izvesnog vremena, Kristofer je prevazišao misli da je sos bio krv i nije imao više problema sa pomaganjem oko pizza. Emi, koja je imala morbidan strah da bi ako samo uzme u ruke olovku mogla da napiše nešto opsceno - nepristojno, seća se momenta njene pobede nad opsesijom. Za njen rođendan njena porodica je izašla u italijanski restoran na večeru. Emi se uspaničila kad je domaćica restorana postavila njenu porodicu da sedi do izlaza za kelnere, gde su jasno mogle da se vide beležnice i razne olovke. Želela je da ustane i ode, ali nije. Seća se: "Samo sam svesno odlučila: 'Pokazaću suprotno.'Rekla sam sebi: 'Ovo nije stvarno. Nećeš sad ustati, otići tamo, i uraditi bilo šta. Sedećeš ovde kao normalna osoba. Nećeš postupiti neumesno zbog svojih strahova." Pošto je to uradila, mogla je da se Refokusira na rođendansku proslavu i da razgovara sa ostalim članovima porodice. Shvatila je da je boreći se protiv OKP-a sebi poklonila najbolji mogući rođendanski poklon. Prošavši kroz samousmeravajuću terapiju ponašanja Emi je mogla da se oseća mnogo bolje sa olovkama. Interesantno je da je kad se pokvarila njena pisaća mašina uložila svestan napor da je ne odnese na popravku. Znala je da će primoravajući sebe da koristi olovke ubrzati svoj opravak. Brajan, koji je imao veliki strah od akumulatorske kiseline, shvatio je da mu treba profesionalna pomoć kada je njegova opsesija došla do toga da je upitao svog prijatelja fizičara da proceni koliko bi se dugo zadržala kiselina na gumama njegovih kola ako bi on

prešao preko nje. (Inače, njegov prijatelj je procenio da bi se kiselina obrisala posle četiri okretaja točkova). Danas, Brajan smatra ovu opsesiju "totalno bizarnorn" . Ali još uvek može dobro da se seća onih noći kad je vozio iza policijskih ili vatrogasnih kola da bi očistio stvarnu ili zamišljenu kiselinu sa druma. On maše glavom kao u neverici: "Ja bih zapravo izlazio i čistio gradske ulice. To je zaista prokleto bizarno. Neko mora da je video tog idiota sa kofama i bikarbonom sodom". Kao i mnogi drugi sa OKP-em, zatražio je pomoć kad mu se već zaista smučilo od tih besmislica. "Postao sam toliko đavolski umoran od toga i toliko umoran od depresije koju je to izazivalo. Nisam mogao da radim normalne stvari. Svakog minuta u toku dana, moja pažnja je bila usmerena na akumulatorsku kiselinu" . Brajan je veoma brz da kaže da je metod U Četiri Koraka jedino dobro oruđe koje uopšte postoji za ljude kao što je on ... "Dođete do tačke kad je u pitanju um nad materijom. Morate sebi da kažete:' Čoveče, to uopšte ne dolazi u obzir.' I znate štaje za mene najteže? Dobro, ako se neko boji od pamuka ili grudvi prašine, ili od čega drugog, tu ne postoji prava opasnost, ali teoretski sumporna kiselina jeste opasna. Tako da je za mene bilo zaista teško da tu razdvojim stvari. Morate da imate zdrav stav prema tome, ali da u isto vreme ne pređete granicu. Ja sam živeo sve to vreme izvan te granice. To znači da je za mene kiselina bila svuda. Bilaje u mojoj spavaćoj sobi, bila je na zidovima moje kuće." Inače, OKP može da učini osobu isto tako prestrašenom i od grudve prašine, kao što je Brajan bio prestrašenom od kiseline. Teško je preterati u precenjivanju stepena bizarnosti i besmislenosti simptoma OKP-a. Uz pomoć Četiri Koraka i nešto lekova da mu pomognu u tok terapije, Brajan je bio u stanju da radi zaobilazeći većinu svoj opsesija. Njegova bašta je mesto gde on može najbolje da radi Refokusiranje. "Imam mnogo više uspeha za vreme vikenda kad radim u dvorištu i radim naporno. Ja sam strastven baštovan i mogu da izađem tamo, kosim i okopavam, riljam i oznojim se. To je veliki beg i utočište za mene". Opšti princip je prost: Ako imate hobi koji volite, koristitite ga što više možete za Refokusiranje. Tako ćete dobiti dve vrednosti po ceni jedne.

MOĆ SAMOUNIŠTENJA Ana, student filozofije, je neprestano ispitivala svog mladića zbog svog neosnovanog straha da je bio neveran, seća se: "Treći korak Refokusiranjaje bio suštinski za moj oporavak, ali je to bilo veoma teško naučiti. Čekanje je, čini se, poslednja stvar koju želite da radite kad izgleda da vam život zavisi od toga da li je kompulsija izvršena. Skretanje svoje pažnje tako što sam radila nešto drugo je pomoglo. Kako bilo, čak i kad ne bih mogla da se stvarno skoncetrišem na drugu aktivnost, samo puštanje vremena da prođe ipak je imalo lekovito dejstvo. Obično, kada bih uspela da prođem kroz petnaest minuta i pokušala sa sledećih petnaest minuta, imala bih mnogo bolju kontrolu nad sobom pošto je to vreme prošlo". Ana je onda kroz posmatranje konstatovala nešto dosta važno:"Oni koji imaju kompulsije mogu ponekad da sebe fizički sklone sa mesta gde izvršavaju svoje rituale- umivaonik ili vrata. Ali fizičko sklanjanje osobe iz svojih sopstvenih misli je nemoguće". Ipak, otkrila je da joj petnaestominutno pravilo, koliko god je ono teško za primenu, daje tu distancu, da stane i proceni opsesiju kao OKP, stvar bez značajnog sadržaja. Korišćenje kraćih intervala, minut ili čak trideset sekundi, sasvim je prihvatljivo, naročito u početku. Ključno je stalno mentalno beleženje napretka i Preimenovanje: "Ovo je samo OKPništa zaista loše". Skrećući stalno svoje misli na druge stvari, Ana je vremenom saznala da je

sposobna da se odupre prisilnim potrebama da ispituje svog jadnog i izmučenog mladića svim onim ludim pitanjima i da se Refokusira dalje od OKP misli i potreba, umesto da im daje još više energije, kao pre lečenja. Kao posledica, intenzitet njenih napada OKP-a se smanjio. "Za vreme od nekoliko meseci, ovi mali uspesi su se nadovezivali vodeći u značajno zdravstveno poboljšanje" . Iako ona još uvek ima u manjem ili većem obimu opsesije i kompulsije, u zavisnosti od stepena stresa u datom trenutku njenog života, Ana će sada radije "pre dopustiti da OKP misli samo prođu preko mog mozga, nego da dopustim da ulaze i inficiraju ceo moj misaoni proces. Na primer, skoro uvek kada vidim oštar nož, jaka, napadna misao ili slika mi se pojave u glavi. (Njena opsesija oko noževa je potpuno nevezana sa njenom opsesijom ljubomore). "Potpuno van moje volje, imam viziju noža kako seče kroz moje sopstveno meso, i ova je vizija toliko jaka da učini da se trgenem unazad. Ili ako je neko u toj prostoriji sa mnom, imam viziju da nožem ubadam tu osobu. Ali pošto sad znam da su ovo samo neželjene i u suštini besmislene misli, pustim ih da prođu pored mene, bez pokušaja da ih objasnim kako bih to nekad radila. Ne dopuštam da mi naruše duševni mir. Moj uspeh u primeni Četiri Koraka se dosta povećao, kako sam dobijala više samopouzdanja da mogu da prevladam umesto da popustim kad OKP napadne. Nisam oslobođena od OKP-a, ali uglavnom mogu da imam kontrolu nad tim, umesto da to ima kontolu nada mnom". To je odličan opis primene principa "Ovo nisam ja - ovo je OKP". Karen, kompulsivni sakljupač, takođe je otkrila da je Refokusiranje jedan od najkorisnijih Četiri Koraka: "Radi nešto što voliš da radiš, i sav se u to uključi. Zasadite biljku u bašti. Čitajte kratku priču. Raspoređujte cveće. Izađite u vožnju koturaljkama. Kompulsivne potrebe će vas proći ako skrenete vašu pažnju i ponašanje na nešto drugo. Ako se i povrate, neće biti tako snažnokomandujuće. I opet, uradite drugu aktivnost- ponašanje. Uspeva! Ovu tehniku koristim kad vidim neku rasprodaju ili primamljivu kantu za smeće. Ako mogu da zaustavim kompulsiju dovoljno dugo rasprodaja bi već bila završena, ili bi neko drugi uzeo onaj predmet iz kante. Štaviše, pre bih ja bila umorna, a potreba bi tad već prošla" Kako se vaše ponašanje menja, tako se menja i vaš stav. "Ukus svakog uspeha ima jedinstvenu slast i gura vas napred u dalje uspehe. Vi znate da možete to da uradite, jer ste to uradili i raniji vaš ceo pogled na život se menja od negativnog u pozitivni, iz tame u svetlost" . Posle dve godine čišćenja, raspremanja i bacanja, Karen i njen muž su oslobodili svoj dom oko 75 odsto beskorisnih stvari. Ona sad zna za veliko zadovoljstvo kada se poseduje uredna kuća i lepo dvorište i ima osećanje slobode da se pozovu prijatelji sa kojima će u njima zajedno uživati. Ali ona kaže: "Dobila sam još veću nagradu. Nekako sam prešla zamišljenu liniju u svom umu i rekla sebi 'Pobediću ovo'. I to je zaista srećni dobitak. Obećanje terapije ponašanja je postalo istina. Stare uznemirujuće misli koje su činile da želim da sakupljam stvari, mogu se ponovo pojaviti- sigurna sam da hoće - ali one više neće imati tu moć nadamnom kao nekad. Plodovi uspeha i sampouzdanje su mnogo slađi nego lažna sigurnost u budućnost koju mi je davalo sakupljanje materijalnih stvari. Imam oruđe terapije ponašanja i imam snagu vere u Boga, a kod Njega postoji briga o tome šta se sa mnom događa. Ta misao me smiruje i daje mi snagu". Karen, nova Karen, započela je mali biznis. Ona je uspešna i gleda unapred. Ovo je snaga vere zasnovana na ličnom saznanju i iskustvul

NE BRINITE, NEĆETE TO URADITI

Jedna stvar koju pacijenti na UCLA-i brzo saznaju je da koliko god stvarno izgledaju te

opsesije sa njihovim opasnim sadržajima, oni nikad ne izvrše tim mislima odgovarajuću akciju. Niko nikad ne uradi nešto nemoralno zbog OKP-a. Lara je imala opsesiju da će uraditi nešto nasilno koja je bila toliko jaka da od straha nije mogla da uzme ni nož za puter u ruke. Ona sad shvata: "Nikad nisam postupila po nalogu opsesivne misli tako da sam mogla nekog da povredim. Nisam, niti hoću to da uradim. To mije odbojno. Znam da imam kontrolu nad mislima i potrebama, bez obzira koliko jake i napadne ove postanu". Važno je zapamtiti: OKP nikad ne može da preuzme vašu volju, sigurno ne na način kojim bi vi bili naterani da uradite nešto što smatrate pogrešnim. Lara je takođe naučila glavni princip terapije: "Što se više borim da opsesije nestanu, ove postaju jače. Onda se ja pomerim i prestuktuiram svoje misli. Pokušam da se fokusiram na nešto drugo -projekat, knjigu ili TV-emisiju. Pomerim svoje misli, otklanjajući simptome. Ako mogu da preusmerim svoje ponašanje i energiju drugim putem, onda obično nastavim sa nekim drugim poslom". Kad se njene opsesije pogoršaju, Lara je sklona da sažaljeva sebe, misleći da uopšte više nema kontrolu nad njima, "ali onda se pomerim. Pozovem nekog, počnem da kuvam, idem u gimnastičku salu. Nisam uvek uspešna u pokušaju da se prebacim sa opsesivnih misli. Neki put jednostavno moram da im pustim na volju. Teško je okrenuti se, i otići od opsesija. One ostaju sa mnom gde god idem, kao 'dodatni teret'. Tako, moram napornije da radim da ne bih obraćala pažnju na opsesije" . Opet, Refokusiranje vaše pažnje na nešto drugo, čak i u kratkim vremenskim intervalima, može da bude veoma korisno kod teških opsesija. Čak i da bi se barem sebi pokazalo da loša misao ne mora potpuno da napusti vaš um pre nego što se Refokusirate na nešto drugo. To je ono na šta mislim kad kažem "raditi zaobilazeći OKP". U Larinom slučaju postoji interesantna podeljenost: Iako se ona pored ostalog bori i sa kompulsijom kupovanja, ponekad koristi kupovinu kao tehniku za preusmeravanje svojih opsesivnih misli i prisilnih potreba. "Izašla bih napolje, da bih izašla iz kuće, da nešto radim. Idem u kupovinu u osnovi zato što ne želim da dođem kući i budem sama sa svojim opsesijama jer znam da se one pogoršavaju kod kuće. Ako sam napolju i razgledam naokolo, mogu malo da ih i prevladam. U suštini ona Refokusira svoju pažnju dalje od svojih opsesija. Za Karlu, koja je imala strašnu opsesiju da će ubiti svoje dete, Četiri Koraka su sada automatska:"To je kao da se potpisujem ili uzimam čašu vode''. Kada ih stalno radite, konstantno preko celog dana, onda se automatski uključe kao kad bljesne sijalica. To je najbolja odbrana" . Ovo je trenutak kada prenos brzina postaje za nas ponovo automatski. Biti stalno u poslu jeste deo te odbrane. Karla je član Saveta škole u kojoj je njena ćerka, i sakuplja odeću koja bi se podelila siromašnima. "Kad uradite ove pozitivne stvari za ljude", saznala je, "to vas odvlači od samog sebe. Ne čini da OKP nestane. Nikome neću reći da nemam OKP. Ja još uvek imam OKP. Uzimam lekove svaki dan. Ali postoje toliko drugih stvari pored OKP-a, i hoću da ljudi shvate da postoji život i izvan OKP-a, i da taj život zaslužujete. Nemojte misliti da ste uradili nešto loše ili strašno, ili možda Bog nije bio sa vama kada vas je zadesio OKP". Ovo je divan primer neke vrste prihvatanja koje čini da svi aspekti Četiri Koraka bolje funkcionišu. Džil, koja je imala velike strahove oko zagađenja i "alkoholirala bi celu svoju kuću, takođe je naučila ovu lekciju: "Kada ne radin moj OKP se pogorša jer imam više vremena da dopustim da se pogorša. Što sam više zaposlena, toliko sam zdravija." Sad, kad je njen OKP pod kontrolom, spremna je "da se vrati na glavni kolosek". Pre toga odsustvovala je sa svog radnog mesta da bi išla da se leči od OKP-a. Džil je bila agent za nekretnine. U to

vreme, to je odgovaralo njenim potrebama, fleksibilni radni časovi su pružili mogućnost da se pobrine o svom zdravlju i da pruži podršku svojim dvema ćerkama koje su sada već dve mlade odrasle osobe. Danas, misli daje spremna da uradi nešto kreativnije. To je veliki skok napred za nekog ko je nekad bio toliko pod vlašću svog OKPa da nije mogao da napusti svoju kuću i bukvalno je morao alkoholnim gazama da čisti vazduh koji udiše. Gari je još od svojih tinejdžerskih godina bio obuzet napadnim mislima koje su mu govorile da "napadne" ljude s kojima bi govorio ili da pravi grube i neumesne opaske u vezi njih. Naravno, nikad nije postupio prema ovim čudnim mislima. Kao što smo naučili, ljudi sa OKPem nikad to ne izvrše. Kako bilo, ove misli su mu narušavale život. Kako je redovno praktikovao Četiri Koraka, sa malom dozom lekova kao svojim gumenim koturom, Gari je bio u stanju da se Refokusira na druga ponašanja sve duže i duže vremenske intervale. Tako što je uporno radio zaobilazeći svoje OKP misli, otkrio je da sve manje vremena troši ponavljajući besmislene fraze u svojoj glavi, i izvršava druge kompulsivne ritu ale za koje je nekad smatrao da neutrališu njegove misli o nasilju. Što je Gari postajao sigurniji u sebe, njegov društveni život je počinjao da se poboljšava, odnosno, bio je u stanju da se nosi sa dosadnim mislima kad bi ga ove napale dokje razgovarao sa drugim ljudima. Štaviše, on je zapravo koristio društvene interakcije kao oruđe za Refokusiranje. Napravio je nova pozanstva i postao druželjubiviji i sa poznanicima na poslu. Posle petnaest meseci ućešća u terapiji ponašanja i uzimanja lekova, Gari je bio u stanju da prekine sa lekovima. Više nije uplašen i više se ne opire da mu se neko približi. Sada izlazi na sastanke, po prvi put posle toliko godina. I kao deo njegovog Refokusiranja, radi dobrovoljno za Projekat za Sidu u Los Anđelesu. Džoana, koja je u jednoj fazi počela da se "otključava ili odglavljuje", što je bila posledica teških i crnih misli koje su je gušile, jasno se seća dana kada je prvi put osetila kako se njen um pomera - odglavljuje. Ovo je svest mozga koji se deblokira - otključava. Dotad, kaže ona "Nisam uopšte imala ideju kako je to. Svako uvek govori: 'Živi u momentu', ali je to teško uraditi kad se zaglavite u tom momentu. Naučila sam da za mene vreme ne može da stoji čak ni za momenat. Sad uvek pokušavam da održim kretanje unapred". Danas ona kaže: "Moj život je toliko drugačiji. Spolja gledano, verovatno je da se nisam mnogo promenila. Niko nije znao mučenje koje se događalo u mom mozgu. Ali sada imam radosti, mogu da se fokusiram na stvari na koje želim, mogu da budem ona osoba kakva je trebalo da budem. Mogu da živim život. Kad mračni glas u meni počne da mi dosađuje, ja znam šta je to. Refokusiram se na nešto drugo i kažem sebi da idem dalje. Dat mi je alat da pomognem samoj sebi, da mogu da steknem punu kontrolu nad tim glasom u mojoj glavi, koji je bio destruktvan i uticao na sve u mom životu". Ono što je Džoana naučila, je da može ovladati i kontrolisati svoj OKP. Ako se u početku tretmana ljudi nauče da Refokusuraju, da mogu da ignorišu svoje napadne misli tako što delaju zaobilazeći ih - čak i samo na nekoliko minuta za početak - to im daje neki osećaj kontrole. Osećaj kontrole i ovladavanja je veoma koristan i važan i treba ga pojačavati i ohrabrivati. U početku su važni i veoma mali pomaci napred. Tako ljudi uče da nije neophodno imati punu kontrolu nad svojim napadnim mislima, ili ih potpuno ukloniti iz svoje svesti da bi se napravio značajan funkcionaini napredak u terapiji ponašanja.Veliki napor koji se ulaže da bi se u početku napravio mali korak Refokusiranja, kasnije će biti dovoljan za velike korake. Kako vreme prolazi, isti napor ubira veće rezultate zato što se vaš mozak menja dok primenjujete Četiri Koraka. Dženi, koja se godinama borila sa brojnim opsesijama uključujući i onu da će nuklearna radijacija sa nje preći na druge, sada je u stanju da sve ovo postavi na svoje pravo mesto. Ona

sad može čak i da ismeva svoje tehnike izbegavanja pomoću kojih je nekad pokušavala da se izbori sa svojim OKP-em. Jedanput je razvila tu ne tako retku opsesiju da je nekog udarila i ubila dok je vozila. Njen pokušaj rešenja? Jednostavno je odlučila da više ne poseduje automobil. Izmišljala bi priče- 'Ne mogu da vozim noću jer su mi oči slabe', ili 'Previše sam osiromašila da bih imala kola'. A njena kompulsija proveravanja? Pa zbog toga što nije mogla ni da gleda tuđe štednjake jer bi ručice mogle da budu uključene, čak i jedva primetno, pronašla je elegantan način da i to izbegne. "Kad bih išla na zabave po kućama, izbegla bih ulazak u kuhinju tako što bih donela neko jelo koje nije moralo da se podgreva". Naravno, nijedan simptom nije nestao sve dok se nije suočila sa svojim problemom: nazvala ga je OKP-em i Refokusirala se na druge pozitivne aktivnosti. Naučila je terapiju ponašanja kao spoljni pacijent na UCLA-i i kasnije joj je u sedmičnoj terapijskoj grupi bio predstavljen metod U Četiri Koraka. Iako Dženi još uvek ima malu mešavinu svih tih klasičnih OKP strahova, ona je sad u stanju da na neki način "samo nastavi da ide dalje" kad ta osećanja udare. Ima dobar posao i mnogo prijatelja. I vozi auto. I može da donese jelo koje treba da se podgreje. "Osećam da mogu da idem bilo kuda po svetu, kao i da nastavim i sa drugačijim karijerama" . Doti, koja je izvršavala smešne rituale zbog straha da bi nešto strašno moglo da se dogodi očima njenog sina, bila je lečena u bolnici godinu dana 1970.-ih godina, ali je to malo pomoglo kod njenog OKP-a. Ona sad razume da može uglavnom sebe da krivi za to, iako tehnike za tretman OKP-a koje sad primenjujemo, u to vreme nisu još bile razvijene. Ona se toga seća iz psihijatrijske bolnice: "Imali smo terapijsku grupu svakog dana, ali niko nije nikad saznao šta se dešavala sa mnom. Ljudi bi rekli: 'Pa Doti sad je na tebe red. Šta želiš da nam kažeš o sebi?' Dobro, ja sam uvek volela da pomažem svima ostalima ali nikad ne bih govorila o sebi, i naravno, to je ono najgore". Jednog dana je jednostavno istrčala sa grupe vičući. "To je bila jedina emocija koju sam uopšte pokazala u toj bolnici," kaže Doti. Zašto nije bila u stanju da drugima kaže o svojim strašnim opsesivnim mislima? "Zato jer sam mislila da bi one mogle postati istina ako o njima govorim". Posle četiri godine pohađanja našeg programa na UCLA-i Doti više ne uzima lekove, ima jedan posao koji radi nepuno radno vreme i govori kako se nada da će iskoristiti ono što je naučila da pomogne drugima koji imaju OKP. Najbolje za Refokusiranje, rad u svesnoj terapiji ponašanja- jeste rad sa drugima.

OKP KAO AFRODIZI]AK? Domingo je imao opesesije uključujući i strah da ima oštrice brijača zakačene za vrhove svojih prstiju sa kojima bi mogao da povredi svoju ženu kad je dodirne. Ovaj strahje imao veoma interesantan - moglo bi se reći jedinstven efekat na njegov seksualni život. Visok, crn, žilav, sa velikim osmehorn, on je privlačan za mnoge žene i imao je dosta devojaka pre nego što se nedavno oženio. (Ovaj intervju je dao pre braka). "Za vreme seksa teško mi je da se skoncentrišem zbog svog OKP-a. Polovina mene je sa ženom. A OKP misli stalno naviru, ja ne mogu da usredsredim pažnju i vreme prolazi. Ja sam još uvek sa njom, ali moje misli su sasvim negde drugde. Tako da se uzdržavam od orgazma. Žene nalaze da je ovo veoma dobra ideja, jer traje dugo. Stalno ponavljam opet i opet. Kažu mi da sam retka vrsta muškarca". Kakvu vrstu OKP misli Domingo ima za vreme vođenja ljubavi? Može da bude: "Da li sam zatvorio glavna vrata? Da li sam doneo stereo uređaj iz kola? Da li sam nahranio psa?" Da li partnerke primete da njegova pažnja nije potpuno sa njima? On se nasmejao: "One bi rekle: 'Da li si sa mnom?, a ja kažem 'Biću sa

tobom za trenutak. Uživaj.' One razumeju". Iako postoji tendencija da se nove opsesije uvuku u Domingove misli, pored njegovih pobeda nad drugim opsesijama, on procenjuje da je kao rezultat njegovog redovnog praktikovanja u Četiri Koraka, sada je na pola puta do konačne pobede nad OKP-em. Kad jedna od strašnih misli napadne, on kaže: "Samo duboko udahnem, i kažem 'Ja mogu ovo da uradim. Imam stvari da uradim. Ne mogu da čekam petnaest minuta svaki put kad mi je loše, jer mogu da vidim kako se petnaest minuta pretvara u dva sata. To je jedna opsesija za drugom. Ako čekam petnaest minuta, sedeo bih ovde i ništa ne bih radio ceo dan". Tako on jednostavno eliminiše mogućnost da izvršava kompulsiju i nastavlja sa svojim poslovima. Na UCLA-i ovo zovemo Aktivnim Revalorizovanjem. Nema svako tako jaku volju kao Domingo. Ali on nije jedini koji je bio u stanju da koristi Četiri Koraka kao odskočnu platformu za svoju terapiju ponašanja. Ti ljudi ih tako nauče, da im nije potrebno da ih izvršavaju kao da recituju pesmu. Uz vežbu, ljudi kao Domingo mogu da preskoče preko Koraka Ponovnog Preimenovanja i Ponovnog Određivanja, koje mogu automatski da izvršavaju. Oni odmah prelaze na aktivnosti Refokusiranja, što je rezultat njihovog brzog Aktivnog Revalorizovanja napadne misli ili potrebe kao bezvrednog i bednog OKP-a. Ovo je naravno i krajnji cilj.

Važne tačke da se upamte:

•

Korak 3 - Korak Refokusiranja .

•

Refokusirati znači promeniti reakcije u vašem ponašanju na neželjene misli i potrebe i fokusirati vašu pažnju na nešto korisno i konstruktivno. URADITE NEŠTO DRUGO .

•

Ovo je korak gde bez napora i bola nema ni napretka. Morate biti AKTIVNI. Ne možete ostati pasivni .

•

Primenjujte petnaestominutno pravilo. Radite zaobilazeći vaše simptome tako što ćete se zaposliti nečim celishodnim u čemu uživater barem u tih petnaest minuta. Posle petnaest minuta mentalno zabeležite kako su se vaši simptomi promenili i pokušajte da se Refokusirate za sledećih petnaest minuta .

•

Koristite vašeg Nepristrasnog Posmatrača jer će vam to ojačati um .

•

Kad menjate ponašanje vi menjate i svoj mozak.

4

Korak 4: Ponovno Vrednovanje Revalorizovanje ''Lekcije naučene od OKP-a''

Korak 1. Preimenovanje Korak 2. Ponovno određivanje i pripisivanje Korak 3. Refokusiranje Korak 4. PONOVNO VREDNOVANJE - REVALORIZOVANJE

Korak 4 : Ponovno vrednovanje je prirodan ishod redovnog vežbanja prva tri koraka: Preimenovanja, Ponovnog Određivanja i pripisivanja i Refokusiranja. Sa konzistentnom praksom, brzo ćete shvatiti da su vaše opsesivne misli i kompulsivna ponašanja zapravo bezvredne smetnje koje treba ignorisati. Sa ovim saznanjem, bićete u stanju da Ponovno vrednujete - Revalorizujete i Devalorizujete patološke potrebe i ogradite se od njih, sve dok one ne počnu da blede i nestaju. Kako vaš mozak počinje da radi bolje, biće vam sve lakše da vidite šta su u stvarnosti vaše opsesije i kompulsije. Vaš mozak će početi da radi na mnogo normalniji i automatizovaniji način. Kao rezultat intenzitet vaših simptoma će opasti.

Ljudi koji pate od opsesivno-kompulsivnog poremećaja (OKP-a) osećaju tako jak bol da duboko sežu u svoje duše da bi našli odgovor na pitanje "Zašto ja?" Previše često zaključuju: "Kako sam ja užasna osoba, kad imam ovakve misli". Ako aktivno ne Revalorizujete ove misli kao pogrešne poruke koje stižu iz mozga - poruke bez ikakvog duhovnog značaja- sigurno je da ćete se demoralisati i ispuniti mržnjom i odvratnošću prema sebi. Važno je da se razume da se misao pojavljuje uprkos vašoj volji, a ne zbog nje. Religiozna osoba može na primer da ispituje svoje bogohulne opsesivne misli i da shvati da one nemaju nikakve veze sa posedovanjem neumesnih osećanja za Bogorodicu ili Isusa Hrista, a da to ima veze sa medicinskim stanjem, bolešću - OKP-em. Sa ovim saznanjem treba da vidite to kao priliku da ojačate svoju veru, kroz duhovno samoispitivanje. Saznanje da bogohulna misao nije ništa drugo do odraz bolesti, a ne odraz vaše duhovne čistoće ili integriteta,jeste ključ za "delanje zaobilazeći" opsesivne bogohulne misli. Glavni princip koji je ugrađen u korak Revalorizovanja je: Što bolje vidite šta su u stvari vaši OKP simptomi, brže ćete moći da ih odbacite kao bezvredno smeće koje nije vredno vaše pažnje. Vežbanje prva tri koraka postepeno otklanja strah i anksioznost, koje su uzrokovane OKP-em, kada su poruke koje stižu iz mozga uzete kao stvarne zdravo za gotovo. Kad saznate da OKP ne mora da kontroliše vaše misli i ponašanja, onda ih devalorizujete, i možete da počnete da ih jednostavno ignorišete kao jednu dosadnu napast. U stvari što aktivnije i svesnije dođete do toga da ih devalorizujete- oduzmete im tu navodnu vrednost - tim brže i lakše možete da izvršavate korake Preimenovanja, Ponovnog Određivanja i Refokusiranja i biće stabilnija funkcija vaše automatske transmisije u mozgu. Revalorizovanje vam pomaže pri prebacivanju vaših brzina za ponašanje! Štaviše kad ljudi jasnije shvate svoju bolest i koriste Četiri Koraka kao oružje za savladavanje ovog neprijatelja, uobičajeno je da dobiju i novu sposobnost da Ponovno vrednuju svoje živote i svoja osećanja o sebi i drugima. Lara se ovako izrazila: "Zbog toga što sam imala OKP, ja sam postala intenzivnija, osećajnija osoba, sa više saosećanja za druge. Bila sam hendikepirana svojim poremećajem. To je izgradilo karakter i onda kad je cepalo moju dušu, moje srce i moju pozitivnu predstavu o sebi. To me je osposobilo da se borim jače, i da se borim za dobro i istinu u meni. Učinilo je da manje kritikujem i sudim o drugima koji pate u svojim životima".

"BOG ME VOLI" Pošto su dobili sredstva da se bore protiv OKP-a - znajući da on nikad više ne mora da ovlada njihovim životima - ljudi počinju da misle kako o šansama i vremenu koje su izgubili, tako i o budućnosti, sada sa obnovljenom energijom za život. Često doživljavaju duhovno buđenje. Džoel, koji je uglavnom prevazišao svoje kompulsije u vezi sakupljanja i zagađenja, prvi put posle toliko godina otkriva da postoji osnovna unutrašnja vrednost samog života. "Nikad nisam imao takve depresije da bih hteo da se ubijem, ali život je zaista bio robovanje" . Karla govori o svojoj zahvalnosti da je njena ćerka, u vezi koje je imala opsesiju da bi mogla da je ubije, sada zdrava šestogodišnja devojčica. Iako je posvećeno religiozna, Karla se u svojim najtežim trenucima pitala da li postoji sila Svemoćnog koja bi bila u stanju da joj oprosti zbog toga što je imala takve strašne misli. Ona sad razume: "Bog me voli". Ona je Ponovno vrednovala svoj život. Više nije sva utonula u osećanja krivice i besa. Sad je "blesnula", rešena da uradi nešto značajnije od samog rada u svom poslu kako bi samo isplatila svoje račune. Kaže: "Ja želim da mi život bude drugačiji. Želim da pomognem drugima. Toliko je ljudi kojima treba pomoć.

Osećam kao da mi je život bio pošteđen, kao i to da sa razlogom imam ovu bolest, pa tako sada moram i da napravim promenu". Bog sigurno može da napravi razliku između onoga što je u vašem srcu i što je stvarno, i pogrešnih poruka koje stižu iz vašeg mozga. Važno je da to nikad ne zaboravite. Svesna terapija ponašanja kao samo tretman, pruža vam pravu šansu da aktivno potvrdite svoju veru u Božju sposobnost da vas pozna kakvi vi zaista jeste. Samo onda kad uzmete bogohulne opsesivne misli zdravo za gotovo i ne verujete vašim najdubljim osećanjima o Božijoj sposobnosti da odredi šta je stvarno a šta ne, razvijate to osećanje mržnje prema sebi samima. Kao i sve bitke koje su vredne borbe do pobede, ovo su zapravo testovi naše vere. Morate se stalno podsećati: "Ovo nije bogohulna misao. Ovo je simptom OKP-a. Ja u to ne verujem i nije odraz onoga što u srcu osećam''. Prelistavajući konzervativni katolički časopis, Kristofer, koji je patio od bogohulnih opsesivnih misli koje su se ponavljale, je pročitao članak u kojem se tvrdilo da je pogrešno uzimati Pričest rukom, iako je to danas uobičajena praksa u Rimo-katoličkoj crkvi, odnosno ona koju je on upražnjavao od svog detinjstva. Zbog toga što je veoma konzervativan po prirodi, Kristofer se prestrašio da bi mogao da uvredi Boga i dugo vremena posle toga uzimao bi Pričest samo direktno u usta. Takođe, imao je opsesiju da su svi oko njega i neznajući vređali Boga tako što su uzimali pričest u ruku. Ova opsesija učinila je da se oseća toliko jadno, da je počeo da zazire od Nedeljne mise i da biva nervozan već u petak ili subotu. Najzad je preuzeo rizik da povredi Boga tako što je odlučio da se suprostavi opsesiji i uzme Pričest u ruku. Kadje to prvi put uradio, sav se oznojio i srce mu je lupalo tako jako da ga je mogao čuti. Ali, naravno, Bog ga nije kaznio. Simptomi OKP-a kod ljudi od vere obično imaju religiozni sadržaj ili prenaglašenost. Na ovu činjenicu se obično ne obraća odgovarajuća pažnja. Na primer, kad je Kristofer po prvi put zatražio profesionalnu pomoć bio je grubo ispitivan pošto je pažljivo izneo svoje mišljenje da bi njegovi simptomi mogli biti neka forma opsednutosti demonima. Ovo treba da bude alarmirajući poziv psihijatrijskoj zajednici danas. Previše je psihijatara danas koji nemaju sposobnost saosećanja sa potpuno razumnim sadržajem religioznih misli nekih religioznih ljudi. Pošto je bio inteligentan i dobro je poznavao sebe, Kristofer je u suštini shvatio da je bolestan i da demonski uticaji nemaju nikakve veze sa njegovim strašnim mislima. Pošto se duhovno preispitao, znao je da nije bio pod uticajem zlih sila i bio je siguran da pati od neuropsihijatrijske bolesti. Već je bio odbacio mogućnost uticaja demonskih sila pre nego što je otišao kod psihijatra. Neprijatanost prve interakcije između Kristofera i psihijatra koji ga je pogrešno razumeo, je verovatno bila više odraz uobičajenog neznanja i arogancije kod psihijatara, nego što je to bio odraz bilo čega što se događalo sa Kristoferom dok je on pokušavao da opiše i objasni taj bol.

IZBEGAVANJE ZAMKE OKP-A U kontekstu Četiri Koraka, Revalorizovanje može da bude shvaćeno kao posebno naglašavanje

Preimenovanja i Ponovnog Određivanja. Tako što odbijaju da prihvate simptome OKP bukvalno, ljudi sa OKP-em počinju da misle o dosadnim osećanjima, mislima i prinudnim potrebama, što bi rekao jedan od njih, kao o "toksičnim otpadnim materijama mog mozga". Ovo im omogućuje da zaobilaze misao i prisilnu potrebu tako brzo, da Preimenovanje i Ponovno Određivanje i pripisivanje postaje skoro automatsko. Oni ne moraju više da prebacuju svoje brzine "ručno", tj. ulažući napor da ih prebace kad prelaze sa jednog na drugo ponašanje. Oni sad prepoznaju OKP misao ili osećanje odmah pošto se pojavi, takoreći istog momenta. Stalni samotretman kao rezultat daje smanjenje jačine simptoma, što zauzvrat poboljšava

Revalorizovanje tako što smanjuje napor potreban da se odbace simptomi OKP-a kao bezvredno smeće (što ovi i jesu), a zatim se Refokusiraju na drugo ponašanje. Evo jednog racionalnog načina da se ovo predstavi: 

Samotretman pomoću Četiri Koraka vodi ka promenama u mozgu, što uzrokuje nestajanje straha i smanjivanje intenziteta simptoma OKP-a.



Ovo ima tendenciju da poboljša Revalorizovanje simptoma, jer je tad lakše uočiti šta su ovi u stvari, što zauzvrat pospešuje Preimenovanje, Ponovno Određivanje i pripisivanje i Refokusiranje. Ovo vodi ka dalj im promenama u mozgu. Ovako je uspostavljen jedan terapeutski raspored koji sebe održava i vodi napred.



Za vreme Refokusiranja, vrlo je verovatno da se zapravo menja hemija mozga, što uzrokuje da prisilne potrebe blede i nestaju, što olakšava Revalorizovanje.



Revalorizovanje olakšava Preimenovanje i Ponovno Određivanje i pripisivanje i vodi ka više Refokusiranja, što uzrokuje dalje promene u mozgu i veće opadanje simptoma, koje opet vodi premajoš više Revalorizovanja, itd.

Krajnji rezultat je jasno opadanje intenziteta simptoma i značajan napredak u kontroli nad reakcijama u ponašanju na preostale opsesivne misli i prisilne potrebe. Znamo da u tradicionalnoj terapiji ponašanja tehnika u kojoj anksiozni pacijent treba da pasivno zanemaruje svoje prisile oko jedan sat, pošto je bio izložen stimulusu koji uzrokuje jake prisilne potrebe OKP-a, nije najpogodnija za samotretman onih koji pate od OKP-a. Ono što bi bolje mogli da urade ljudi sa OKP-emje da nešto izmene klasičnu terapiju ponašanja tako što će vežbati samousmeravajuću prevenciju reagovanja, koristeći U Četiri Koraka. Ovo će činiti tako što će postepeno produžavati vreme vežbanja. Ovo znači reći sebi: "U redu je, ovo je samo OKP". (Preimenovanje); onda Ponovno Određivanje i pripisivanje toga kvaru u mozgu; i onda Refokusiranje na neko drugo ponašanje koje vam donosi zadovoljstvo- umesto da perete ruke ili proveravate vrata- i najzad Revalorizovanje - Ponovno vrednovanje značenja tih misli ili potreba. Kod Revalorizovanja shvatate da vaše opsesije i prisilne potrebe nisu važne i da možete njima da ovladate. U suštini, oduzimate vrednost tim budalastim mislima. Tako što ćete pokušati da čekate petnaest minuta i da onda postepeno povećavate ovaj vremenski interval, sebi ćete dati prostora da delate zaobilazeći misli OKP-a. Pored toga petnaest minuta rada fokusirane samousmeravajuće terapije ponašanja, koristeći U Četiri Koraka, vas zaista dalje pomera prilikom prevazilaženja prisilne potrebe, nego petnaest minuta nefokusiranog čekanja. Moćan um kakav ćete razviti kroz vežbanje Četiri Koraka će se sve više osposobljavati da uoči čak ineprimetne pozitivne promene kod simptoma OKP-a i da shvati dublje implikacije ovih promena. A koje su to dublje implikacije? To je činjenica da menjate svoj mozak menjajući svoje ponašanje, da ponovo preuzimate kontrolu nad svojim životom. Snažan um je um koji može da zabeleži i suptilne pro mene i da razume njihove implikacije. Ana, student filozofue sa iracionalnim strahovima da joj je njen mladić neveran, kaže da je njen oporavak delom zavisio i od njene sposobnosti da posmatra svoje OKP-misli i potrebe u drugačijem svetiu. "Kada sam naučila da identifikujem moje simptome kao OKP, umesto da ih smatram za važne, sadržajne misli koje treba dešifrovati zbog njihovog "dubljeg značenja", bila sam delom oslobođena od OKP-a. Kako je proces Preimenovanja postao automatski, uvidela sam koliko je kontraproduktivno da izvršavam prisile i da se zaokupljam opsesijama.

Onda je postalo lakše da ignorišem zamke koje mi je OKP postavljao". Ona pomaže sebi i tako što personifikuje OKP, zamišljajući ga "kao nekoga pametnog i uvrnutog koji pokušava da me uhvati". Pošto su Anine uznemirujuće i napadne misli po prirodi nerešive -"Kako bi neko ikad mogao biti siguran da mu je voljena osoba verna i na delu i u mislima?" - za nju je nemoguće da razmišljanjem nađe izlaz iz ovih opsesija koje su veoma bolne. Ali sad, kaže ona, "kad sam videla trikove OKP-a mnogo puta i naučila kako da zaobilazim OKP u mislima i akciji, više ne nasedam na opsesiju i izvršavanje prisila, kao što sam to ranije radila". Praktikovanje U Četiri Koraka joj je donelo ne samo oslobođenje od patnji OKP-a, već i jedan jači osećaj vladanja sobom i samopouzdanje da može da se nosi sa skoro bilo kojim problemom.

BORBA VOLJA Pošto vas opsesije prate svuda, ne možete da se od njih udaljite kao kad se udaljavate od štednjaka ili vrata. Kao što neko reče: "Ne možete da napustite svoj mozak". Opsesije ne mogu uvek da se pobiju logikom. Avion bi mogao da se sruši, pošto je osoba npr. ignorisala unutrašnji glas koji joj kaže: "Uradi ovu prisilu, ili će ... " Činjenica da nema nikakve veze između avionskog udesa i propuštanja osobe da uradi svoju prisilu, mogu i da ne budu metafizički dokazivi. Ali ono što sigurno znamo je da će osoba koja stalno izvršava kompulsivne radnje, zasnovane na opsesivnom strahu od avionskog udesa, (ili zemljotresa ili druge nesreće), živeti jedan pakleni život. Predlažem da Aktivno Revalorizujete, uz pomoć dva pomoćna koraka, koji su deo koraka Preimenovanja i Ponovnog Određivanja: Anticipiranja i Prihvatanja. Anticipiranje vas podseća da će se opsesivne misli pojaviti i po sto puta u toku dana tako da ne budete njima iznenađeni, čak i ako su nasilne i ekstremno neprijatne. To jeste čudesna činjenica kod OKP-a, da ljudi mogu imati tu istu pomisao i hiljadu puta u toku dana, i opet biti šokirani i uznemireni zbog nje, svaki put - ako ne naprave svestan napor da ih Anticipiraju. Tako što ćete Anticipirati svoju opsesivnu misao, prepoznaćete je čim se pojavi i odmah ćeteje Preimenovati. Na ovaj način ćete ih u isto vreme i Revalorizvati. Naučićete da pređete na drugu misao ili ponašanje, iako je opsesivna misao još tu. Dok to radite, na red dolazi drugi međukorak. Kad prihvatite da je vaš problem izlečivo medicinsko stanje, nećete dopustiti da sebe teško prekorevate i okrivljujete, kritikujući vaše unutrašnje motive. Vi ne želite da imate opsesivne misli, ali Prihvatate da one postoje i pored vas, a ne zbog vas. Pacijenti sa OKP-em su skloni da stalno uranjaju u razmišljanja: "Šta će se dogoditi ako stvarno uradim to neispravno ponašanje? Ako udarim nekoga, ili seksualno nasrnem na nekoga?" Oni zapravo vide sebe kako su u lisicama odvučeni do zatvora, dok bi ljudi okolo vikali: "Gledaj! On je to uradio!" Stoga, veoma je važno da Aktivno Revalorizujete opsesiju, umesto što čekate da korak Revalorizovanja dođe na red, koje obično dolazi u borbi sa kompulsijama-prisilama i naravno odgovara na stalno pitanje "Kako da budem siguran da neću to i uraditi?". Odgovor glasi: "Zato što zaista to ne želim da uradiml To je samo opsesija, samo pogrešna poruka iz mozga. To ne može nadvladati moju volju". Lara je ophrvana mislima o nasilju sa noževima. Jedanput ju je prijateljica, psiholog, opomenula: "Kako znaš da nećeš to i da uradiš? Sigurno da je Čarls Menson bio opsesivan. Džefri Damer je bio opsesivan". Ali Lara sada razume: " Oni su bili psihopate, oni nisu imali osećanje krivice. Za mene postoji krivica, tu je depresija, tu je i osećanje, ja ne želim posledice.''' Štaviše veoma je veliko pitanje da li su ova dva zla čoveka zaista bili opsesivni u bilo kakvom pravom OKP smislu. Oni nisu dobijali pogrešne poruke iz mozga. Oni su

meditiriali o zlim stvarima o kojima su želeli da meditiraju. Lara i ja smo razgovarali o ovoj razlici. Rekla mi je: "Ja neću to uraditi jer ne želim to da uradim. Ne želim da bilo koga povredim. Nikad to ne bi mogla da uradim". I u pravu je.

LAKO JE REĆI - TEŠKO JE URADITI

Meni kao profesionalcu na polju medicine veoma je teško da posmatram ljude kako se bore da bi prevazišli svoje opsesije i prisile. Mnogo puta su mi ljudi sa OKP-em rekli "Lako je reći. Teško je uraditi". Verujte mi, razumem kako je to teško i nikad ne kažem: "Samo to uradi" na neki nemaran ili bahat način. To jeste težak posao, naporan rad, ali rezultati su velika nagrada. Štaviše, to je bitka koju ne možete izbeći jer OKP ne daje mira, bilo kakav mir od njega mora da bude zarađen! Krajnji cilj je naravno da strahovi nestanu zauvek. Mi na UCLA-i smo otkrili da korišćenje progresivnog čekanja, koje se postepeno povećava do petnaest minuta ili duže, uz deljenje zadatka na manje delove, ponovno procenjivanje situacije dok ste još anksiozni i beleženje promena u vašim reakcijama, čini ovaj cilj dostižnijim. Naravno, uvek možete da pokušate da spojite ta vremena čekanja, da bi ste produžili taj interval. U vreme čekanja uvek vežbajte Četiri Koraka. Beleženje aktivnosti koje radite za vreme Refokusiranja i Revalorizovanja kao uspeha koje ćete zapisiviati, dosta pomaže u ovom procesu. Kad beležite svako smanjenje intenziteta vaše anksioznosti i prisilnih potreba i zapišete koja aktivnost uzrokuje najveće smanjenje anksioznosti, ti znaci napretka će ojačati vašu rešenost da nastavite težak rad u metodi Četiri Koraka. Kao rezultat ovoga ćete vide ti svaki mali napredak kao pobedu, umesto da vidite svoju nesposobnost da potpuno prevaziđete svoje strahove iz prvog, drugog ili trećeg puta kao demoralizujući znak neuspeha. Videćete da u ulozi svog terapeuta aktivno pomažete sebi. Jedna od ironija OKP-a je da omogućava nekim ljudima da funkcionišu veoma dobro i intenzivno jer je njihova sposobnost da uoče detalje vrlo dobra. Godine praktikovanja rituala OKP-a izgleda da stvaraju veštine koje povećavaju moć pamćenja i opservacije na način koji može da bude veoma prilagodljiv. Na nesreću, ljudi sa OKP-em ne mogu da prestanu da se pitaju koliko su mogli da postignu da nisu proveli toliko vremena noseći se sa svojim opsesijama i prisilama. Majkl, koji ima opsesiju da mu se pantalone skupljaju, izjavio je: "Moj OKP je ubio moj uspeh. Inteligentan sam i imao sam dosta potencijala u mnogim oblastima, ali to me je zaista ubilo. Ujutru se probudim i odvezem se svojim 'Dodž Koltom' na moje radno mesto stenografa, posao koji ne želim da radim. OKP je to prouzrokovao. Ja mrzrim svoj OKPjer mi nije dopustio da radim ono što sam želeo da radim". U pokušaju da što bolje razume kako je to uticalo na njegov život, Majkl dosta čita o duševnim oboljenjima i njihovim uzrocima. On traži odgovore na pitanje zašto se kod njega razvio Opsesivno-Kompulsivni Poremećaj. Pita se: "Da li je pored biohemijskog faktora još nešto bilo razlog da sam tad bio taj tužni osmogodišnjak u školi? Da nije OKP bio posledica emocionalnih faktora, zajedno sa drugim štetnim faktorima kao što je genetika? Ja želim da saznam kako sam došao do tačke na kojoj se sad nalazim, i kako bi možda jednog dana došao do tačke na kojoj želim da budem. To je neverovatna misterija i želim da je sam izučavam. Mislim da je to deo procesa oporavka". Ima dana kad, kako kaže, "želi da uzme nož, i da ga stavi u svoju glavu i iseče bolestan deo mog mozga". Budi se umoran i pita se:"Zašto ja ne

činim više?" (Mnogi ljudi sa OKP-em imaju poremećen red spavanja, što ih čini konstantno umornim. Ako su ovi poremećaji hronični, mogućnost da je OKP iskomplikovan depresijom se mora ozbiljno uzeti u obzir.) Neki put, kako Majkl kaže, "probudio bih se osećajući se kao da sam pretrčao maraton, dok sam spavao". Lekovi, kao dodatak terapiji ponašanja, su mu pomogli da bolje spava i efikasnije funkcioniše na poslu, tako što su verovatno lečili i depresiju u isto vreme zajedno sa OKP-em.

GUBLJENJE "STAROG PRIJATELJA" Kad ljudi uspešno Revalorizuju svoje simptome i ponovo preuzmu kontrolu nad svojim životima, nije neobično da prođu kroz period tugovanja zbog "gubitka" OKP-a. Kako su opsesije i prinudne potrebe postajale sve ređe, Džeremi, (čije su anksioznosti uključivale i strah ,da mu je hrana zagađena alkoholom), je osetio prazninu u svom životu. Seća se: "Ranije se nisam nikad tako osećao. Godinama je OKP upravljao mojim životom i bio moj život. Više sam o tome mislio nego o bilo čemu drugom. Sad je to uglavnom otišlo. Tako da je praznina stvarna. Ja sam zapravo žalio za svojim OKP-em. Osećanje je ostalo, dok nisam počeo da ispunjavam prazninu sa pozitivnim aktivnostima. Pozitivne misli i osećanja su došla sa njima. Večeravanje više nije bilo mučenje. Kad sam shvatio da je OKP bio samo ometajuća buka, shvatio sam da mogu i da uživam u svojim obrocima. Nisam razmišljao o svojim opsesijama oko hrane već dve godine". Džeremi je takođe prevazišao svoj strah od korišćenja javnog toaleta kao i većinu drugih strahova. Kaže: "Odlično se osećam zbog toga". Drugi ljudi sa OKP-em mogu da koriste svoje medicinsko stanje kao dobar izgovor za svoje neuspehe, ili da racionalizuju svoja u suštini samouništavajuća ponašanja. Psihijatri obično prave referencu prema ovim izgovorima kao "sekundarnim dobicima" OKP-a. Barbara, koja je imala opsesiju oko Gosn. Kafe, bila je privremeni radnik pri Ajvi Ligi (Ivy League - honor degree). "Iako je teško priznati, mogu da uzmem poslove koji su ispod mojih mogućnosti, i onda za to da krivim moj OKP. To mi takođe omogućava da izbegnem rizike. Naravno, ovo su problemi sa samopoštovanjem, a ne problemi OKP-a. Na ovo moram da pazim jer ne mogu celog života da koristim OKP kao izgovor". Barbara spremno daje do znanja da ona uvek uzima lošije poslove, jer "ne mora da bude zbog OKP-a, već zbog nedostatka vere u moju sposobnost da uradim neki posao. Tako da radim stvari koje mogu da uradim i vezanih ruku. Sigurno je da mi zato ne treba obrazovanje sa koledža". Ali Barbara je uvek imala veliki problem sa samopoštovanjem. Alkoholizam je raširen u njenoj porodici, pa je jedno vreme mnogo pila i imala nastupe preteranog uzimanja hrane kako bi lakše izdržala stresnu situaciju života sa ocem alkoholičarem. Ona govori: "Znam da sam pametna, da sam sposobna - i u isto vreme mislim da nisam dovoljno dobra. Isto je to i sa OKP-em. Znam da su vrata zaključana, znam daje štednjak isključen. U isto vreme, ja u to ne verujem. Na papiru (sertifikatima) izgledam odlično, ali sebe potpuno potcenjujem. Nedavno mi je ponuđen odličan posao. Potpisala sam ugovor i onda pobegla od toga. Koristila sam anksioznost kao izgovor. Rekla sam im da se previše bojim, i naravno da su jednostavno angažovali drugog. To je bilo veoma neprofesionalno od mene. I znam da verovatno nikad neću ponovo dobiti drugi takav posao, iz te oblasti". Vredno je napomenuti da je njen rad kroz terapiju Četiri Koraka poboljšao njeno stanje sa OKP-em tako da ona sada lakše preuzima odgovornost. Problem samopoštovanja je takođe bio problem i za Karlu. "Kad imate OKP, vaše samopoštovanje je tako slabo da ste skloni da okrenete svoj bes prema sebi samima i kad to

nije opravdano. Verovatno da ako vam je neko rekao nešto, ili vam se nešto negativno desilo tog dana, umesto da rešavate problem - samo taj problem - vi to primate dublje i to internalizujete. Anksioznostje deo toga. Imate tendenciju da se ljutite i kažete: "Zašto nisam to i to uradila drugačije, zašto sam to rekla nekome, zašto mu nisam rekla ovo drugo?" To je kao sa OKP-em. Ponovno proveravate sebe svo vreme, umesto da shvatite da je moguće da problem nema nikakve veze s vama". Moguće je da OKP doprinosi da se loše navike stvore i u misaonom procesu. Vežbanje Četiri Koraka može da pomogne u rešavanju oba ova problema. Iako je Džil oslobođena većine svojih problema prisilnog pranja i čišćenja, (više ne alkoholira celu kuću), redovna je u dolaženju na našu OKP-terapijsku grupu na UCLA-i. Prvo, grupa joj pomaže da Ponovno vrednuje svoj život da shvati "da joj je mnogo bolje nego mnogim drugim ljudima". To takođe ojačava njenu rešenost, jer vidi kako "često ljudi koriste OKP kao štake, izgovor da ništa ne urade sa svojim životima, da ne naprave pokušaj da sebe poprave i unaprede. Postoji mnogo produktivnih talentovanih ljudi koji jednostavno propuštaju svoje živote zbog ove bolesti". Ona želi da ohrabri druge ljude sa OKP-em da koriste oruđe Četiri Koraka, praveći male - dečje korake (baby steps), baš onako kako je ona radila na svom putu ka oporavku. Na lečenju je Džil naučila da Revalorizuje svoje strahove od smrti i zagađenja. U svojim četrdesetim, shvatila je: "Ne mogu uvek da upadam u velike životne krize kad god neko blizak umre". Njen prvi mali korak je bio terapija izlaganja na koju se sama privolela. Postavila je mišolovku, ali kad je našla malog miša zalepljenog na mišolovci, osetila se tako strašno da je počela da mu donosi vodu. "Znala sam da će da ugine. Na neki način, ja sam to uradila da bi mogla da se suočim sa smrću". Njena voljena mačka, koja je bila deo porodice već jedanaest godina, se razbolela i Džil je koristila miša kao pripremu za smrt mačke. Bila je obuzeta strahom da će njena mačka prestati da diše pred njenim očima. "I šta bih onda uradila? Da li bi ceo grad onda bio zagađen?" Džil je već bila u terapiji kad je mačka uginula, i već je bila sposobna da se nosi sa time. Poljubila je mačku za poslednje zbogom i istuširala se. I to je bilo to. Seća se: "Mi smo na našem putu do veterinara svratili do video-kluba da vratimo kasetu, da ne bismo plaćali za još jedan dan. Ostajati tako smiren, za mene je do tada bilo neverovatno. Najveća proba za Džil, tek je trebalo da dođe kasnije, sa smrću njene majke. Znala je da je kraj blizu i na dan kad je njena majka umrla, ona se mnogo dvoumila šta će obući za posao. Sigurno da ako bi stigao mučan poziv iz bolnice tog dana, šta god da je nosila tog dana bi automatski postalo "zagađeno". Na kraju je ipak naterala sebe da nosi svoj najbolji beli platneni kostim. Kad je dobila telefonski poziv, nije se osećala primoranom da baci kostim. Sledeća prepreka je bio majčin pogreb. Zbog toga što je vezivala početak svog OKP-a i velike strahove od zagađenja za pogreb svoje prijateljice, dok je ova bila još tinejdžer, nije posle toga mogla da ide ni na jednu sahranu. Osećajući veliku krivicu zbog toga što nije htela da ide na majčin pogreb, konsultovala se sa sveštenikom koji ju je mudro posavetovao da majka ne bi želela da se ona razboli zbog toga. Džil je napravila kompromis. Ona i ćerka su odnele cveće do plaže i tamo održale privatnu ceremoniju u slavu njene majke.

IZGUBLJENE ŠANSE Džoš, koji je imao opsesije da je možda gurnuo spajalice u kafu svojh kolega, (kojima bi se ovi mogli zadaviti) i da je možda olabavio znakove na automobilma (stvarajuići tako mogućnost da se ovi otkače na autoputu i probiju prednje staklo vozila), došao je do toga da jasno razume kako njegova krivica, njegova smanjena mogućnost da funkcioniše i njegovi pogoršani odnosi

sa rođacima i prijateljima, dolaze od njegovog OKP-a, a povređivali su i njega i druge. "Kad to izrazimo stručnim ekonomskim terminima, postoje veliki troškovi izraženi u šansama za izvršavanje prisila-kompulsija". Ekonomski izraženo, to znači da vreme provedeno u izvršavanju prisila rezultira u gubitku šansi i prilika na poslu i drugde u životu. Deo Džošove krivice je bio zbog, kako je on to video, njegove nedovoljne rešenosti da finansijski podrži prihvatilišta za beskućnike. Tako daje sebi govorio: "Kad bih mogao da izbegnem ovu opsesiju, mogao bih da izađem tamo i steknem više novca i više dam drugima". Ponekad je ovakvo rezonovanje pomagalo i Džoš je zaista Revalorizovao. Džošov koncept o gubicima u šansama je tačan. To jeste zapravo odgovor zašto nema prave vrednosti u izvršavanju kompulsija. Čak i ako ne možete da shvatite da je vaše vreme vredno u ekonomskom smislu, izvršavanje kompulsije-prisile da bi ste sprečili neku zamišljenu i nelogičnu katastrofu još uvek nije dobar posao. Zašto? Zato što vam napor koji ulažete izvršavajući prisilu oduzima vreme, udaljuje od drugih ljudi i od rada na nekoj celishodnoj i produktivnoj aktivnosti. Ovo ne znači da baš govorim o spasavanju čovečanstva. To može da bude nešto veoma prosto i osnovno, kao što je da sednete i porazgovarate malo sa svojom porodicom. Uobičajena i ozbiljna greška koju ljudi sa OKP-em čine je da kažu: "Dobro, samo da uradim ovu prisilu jer ću inače svo vreme da brinem i to će me ometati u mom radu". Prvo, izvršavanje prisile će samo pogoršati kompulsivno osećanje, kako ste to već naučili. Ali postoji drugi problem. Jedna prisila-kompulsija vodi ka drugoj. Količina vremena koju provodite izvršavajući sve te kompulsije bi mogla da se utroši na rad na nečemu zaista korisnom. Stoga, vi ne samo što ste traćili vreme radeći bezvezne prisile, već ste za to vreme takođe izgubili priliku da uradite nešto korisno. Zato imajte na umu: Ako uradite nešto korisno umesto vašeg OKP-a, to je takođe i Refokusiranje, što je i glavni način da menjate vaš mozak i da se poboljšate. I to jeste pravljenje novih šansi i većih vrednosti, po bilo čijoj definiciji. Brajan, koji se bori sa potrebom da noću pere i riba ulice da bi ih očistio od akumulatorske kiseline, kaže: "Vreme koje ljudi sa OKPem troše radeći potpuno iracionalne stvarije najveći gubitak.To je vreme koje vam se nikad neće vratiti. To je vreme koje je trebalo da provedem sa mojom decom umesto što sam ribao ulice. OKP uzima svaki gram vaše energije, preuzima toliko od vašeg života. Bio bih napolju u 1:30 ujutru, ribao ulicu, onda bih se vraćao kući jedva se vukući, i ujutru bih se budio mrtav umoran". Fizički je bio izmoren od nedostatka sna, a duševno izmoren od stalne obuzetosti svojom opsesijom. Da nije bio suvlasnik u firmi za prodaju kola, u kojoj je radio, kako reče Brajan: "Oni bi mi odavno rekli 'Idi do đavola'" . Kad se našao na najnižoj tački - pre nego što je započeo sa terapijom u našoj UCLA grupitoliko je bio očajan da se zakleo da ako umre, ako mu bude nekako ponuđena druga šansa da živi, će je odbiti ako bi to značilo da će se vratiti ovozemaljskom životu kao osoba sa OKP-em. Svaki dan u surovoj agoniji: "Mogu otvoreno da kažem da sam mrzeo prokleti izlazak sunca. Još jedan prokleti dan sa OKP-em, još jedan prokleti dan sa strahom. Molio sam se da dobijem smrtonosnu bolest. Samo sam se molio: 'Bože uzmi me. Više ne mogu ovo da podnesem"'. Brajan je prošao kroz težak period za svoj brak i kroz teška vremena sa svojom decom, kao i mnogi drugi ljudi koji pate od OKP-a. Ali on danas može da posmatra svoj napredak i da sa ponosom govori o velikoj dobrobiti koju je dobio boreći se protiv bolesti. Inače borba sa OKPem za njega ipak ostaje stalna.

"MALO SVETLOSTI U MOJOJ DUŠI"

Oni koji su Revalorizovali svoje simptome i prešli na Revalorizovanje svojih života, nude nam neke duboke filozofske samospoznaje, kako nam to ilustruju sledeći primeri. Džoana, koja je godinama bila zaokupljena mračnim i teškim mislima, otkrila je pošto je počela redovno da vežba Četiri Koraka: "Moj strah je počeo da nestaje i moj život je počeo da poprima neki smisao. Mogla sam najzad da vidim nešto malo svetla u svojoj duši. Po prvi put sam mogla da doživim osećaj da se moj um pomera, nije više blokiran u jednom momentu već se pokreće napred. To je bilo neverovatno! Znala sam šta se događa sa mnom, i da mogu sebi da pomognem. Neki govore da sve loše stvari koje nam se događaju u životu imaju razlog i pouku. Nisam sigurna da se slažem sa ovim stavom, ali sve što mogu da kažem je da sam se naučila saosećanju i osećam se srećnom zbog toga. To mi je pomoglo da postanem bolje ljudsko biće". Njena priča je takođe elegantan opis nekoga sa poboljšanim funkcionisanjem mozga: kretanje napred, blokiran mozak je oslobođen, nije više "zaglavljen u brzini". Lara, koja je izgradila produktivan profesionalni život uprkos činjenici da ima OKP i Tureov sindrom, kaže: "'Nikad se ne predaj' je moj moto. Niko sa OKP-em ne treba nikad da se preda. Ja sam uspela da dobijem diplomu, da magistriram i da postanem savetnik. Sad mogu da pomognem i drugima u njihovoj svakodnevnoj borbi protiv OKP-a. To što imam OKP i Tureov sindrom mi je pomoglo da se bolje uklopim sa svojim klijentima. Verovatno da ću se uvek boriti sa OKP-em i Tureovim sindromom, i to je u redu. Možda mogu da pomognem drugima sa OKP-em i Tureovim sindromom. Često zamišljam kako bi život bio lep bez OKP-a i Tureovog sindroma i kakva bih ja bila. Na nesreću ja to verovatno nikad neću otkriti ali i to je u redu" . Karen, kompulsivni sakupljač koja je dozvolila da gomila starih stvari preuzme njenu kuću i njen život, kad je saznala da ima posla sa bolešću zvanom OKP postavila je pred sebe pragmatične i duhovne ciljeve. Poželela je da ima dom ispunjen svežim vazduhom i sunčevom svetlošću - previše dugo je držala prozore zatvorene barikadama, krijući svoju strašnu tajnu. Takođe je želela da iskoristi svaki čas svog vremena koje bi imala za odmor, kad jedanput sebe oslobodi od kompulsija koje su uzimale toliko vremena. Ona kaže: "Vi nemate pojma koliko vremena sam provodila svakog dana nameštajući stvari, da bih mogla da smestim još stvari. Trošila sam sate tragajući za stvarima koje su bile beznadežno izgubljene u tom lomu i haosu. Bili su sati potrebni da se dođe do svih tih stvari - a sati i godine zapravo da se sve to raščisti - što se sve sabralo u najmanje jednu deceniju mog života. Godine trvenja, stresa i frustracije, sa osećanjem bespomoćnosti, beznadežnosti i tuge". Ono što je zaista najviše želela, kako sama reče, jeste smirenost. "Pretpostavljam da bi to bio cilj broj jedan za sve one sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem. OKP je težak rad. On vodi u interni (i naizgled eterni-večni) nemir, mahnitu aktivnost, fizičku, duševnu, i emocionalnu premorenost". Dok je bila na terapiji na UCLA-i, Karen je uvidela: "Ja nisam loša osoba zbog toga što imam potrebu da sakupljam stvari iz kanti za smeće". Naučila je da iako nije mogla da spreči prisilne potrebe, može da kontroliše svoje akcije povodom tih potreba. Ona kaže: "Nikad me nećete čuti da kažem 'O, tako mi je drago da imam OKP jer je to tako veliki izazov i potpuno je izmenilo tok mog života.' To jeste izazov i bio je. Znam da sam danas jača ličnost zbog toga. Ipak izgubila sam više od decenije života zbog OKP-a, i to se nikad ne može nadoknaditi. Zašto ranije nisam uvidela da se materijalne stvari mogu zamenitinadoknaditi, a da je izgubljeno vreme otišlo i nikada se neće povratiti?" Karen je sad u svojim pedesetim, u dobu kad ljudi obično ponovno ocenjuju svoje živote. I ona je to i uradila. Ona filozofski obrazlaže: "Ja neću sebe da maltretiram zbog svih tih

godina. Uradila sam što sam bolje mogla, u to vreme". Njena najveća greška koje je sad svesna, je bila što je dopustila da je njen lažni ponos spreči da potraži pomoć pre nego što beskorisna gomila stvari ovlada njenim životom. Ona zna: "Vi stvarno morate da dobijete pomoć od drugih ljudi, da bi sebe izveli na put oporavka. Imati poverenja da pustite drugoga da vas vodi će biti jedna od najtežih stvari koju ste ikad uradili, ali to morate uraditi. Imajte nekoga voljenog da vam pomogne i ohrabri vas, prijatelja ili člana porodice. Nemojte da budete žrtva ove bolesti. Budite pobednik nad njom. Rizikujte. Uradite to sada. Povratite sebi svoj život. Vaša budućnost je u vašim rukama". Vreme, višak sati u toku dana koje ljudi sa OKP-em otkriju da imaju kada ih više ne provode izvršavajući prisilne radnje, takođe je postalo važan faktor za Džeka, kompulsivnog perača ruku. On je nalazio da je ovo pomešana blagodat. "Možete da ispunite mnogo vremena sa OKPem i onda imate problem kada nema OKP-a. Posle terapije ponašanja možete da uradite poslove brže, naročito kućne poslove: zalivanje, hranjenje mački, pranje veša". Kod kuće se osetio da vlada situacijom i voleo je da radi stvari na vremenski efikasan način. Na nesreću, ovo osećanje je samo dovelo do veće frustracije na radnom mestu. Postao je još više frustriran jer mu je privremeni posao bio u osnovi veoma dosadan. Džek je imao loš radni dosije, probleme sa koncetracijom i loše odnose prema ljudima. "Ja se samo razbesnim i mislim.'Evo me ovde, samo uzalud trošim svoje vreme Mogao bih barem da budem napolju tražeći neki dobar posao ili kod kuće radeći poslove'. Žena bi mi rekla: 'Nikoga nije briga ako ti opereš veš. Zašto ne potražiš neki bolji posao?' Ali to je smešno. Sa OKP-em postoji veliki otpor prema promenama" . Džek je razvio dobre navike prilikom Revalorizovanja svojih prisilnih potreba OKP-a, dok je radio na svojim kompulsijama pranja ruku pomoću metode U Četiri Koraka. Opisao je: "Naravno da sam u početku bio anksiozan (da se oduprem potrebi da perem) pri pranju, ali sam onda otkrio da što više vremena ne popustite prisili i tako iskusite da se ništa ne dešava, to vam je lakše sledećeg puta. Onda dobijate listu slučajeva u kojima se zaista ništa ne događa kad ignorišete opsesiju". On sad uči da primenjuje princip Revalorizovanja na opštiji način, da bi povećao svoje samopouzdanje i da bi prevazišao svoj otpor promeni. "Ja pokušavam da radim na svom OKP-u svaki dan, da radim na nekim suptilnijim simptomima i načinima razmišljanja. Pokušavam da ne budem preoštar prema sebi. Teško je da se potpuno oslobodite ovog problema, ali morate sebe da pohvalite za svaki napredak koji napravite". Tako što je učio da beleži svoje uspehe i pravi mentalne beleške koje bi ga podržale, Džek je povećao svoj stepen samopouzdanja. Sada se bolje oseća na poslovnim intervjuima i njegovo celokupno funkcionisanje nastavlja postepeno da se poboljšava.

SAMOPODRŠKA Nemoguće je prenaglasiti važnost učenja pravljenja rečenica samopodrške kao integralnog dela rada metodom U Četiri Koraka. Ukratko, vi radite da bi ste naučili kako da Revalorizujete vaš OKP naniže, a Revalorizujete svoje uspehe terapije ponašanja naviše. Na primer, nikad nemojte smanjivati značaj ili potcenjivati važnost čak i najmanjeg vremenskog intervala čekanja - odlaganja pre izvršavanja prisile. Možete reći: 'Ja želim da uradim i više ", ali nikad nemojte nipodaštavati uspehe koje zapravo pravite. Naravno, održavanje dnevnika sa zapisima vaših uspeha pomoći će vam da postignete ovaj cilj. Bendžamin, čiji se snimak mozga PET skenerom nalazi na slici, sada je u svojim srednjim 40-tim godinama. Borio se sa svojim kompulsijama, uključujući proveravanje i čišćenje, sa

promenjivim intenzitetom još od svoje šeste godine. Pranje kola moglo je da traje i šest sati jer je moralo da bude urađeno 'baš kako treba'. Garaža, ostava i njegova dokumenta morali su da budu u strogo određenom redu. Nered nije mogao biti tolerisan. Dolazak majstora u kuću bio bi trauma jer bi ovaj stranac upadao u Bendžaminovo besprekorno uredno okruženje i nešto isprljao ili poremetio. Bendžaminove prisile i anksioznosti su počele da uzimaju toliko vremena, da nije mogao da podnese celokupni teret školovanja na višoj školi. Najzad je potpuno podbacio u svojoj produktivnosti. Bio je administrator školskog kvarta, a poticao je iz porodice uspešnih i efikasnih ljudi i zbog toga je osećao stid i krivicu. On zapravo nije sebi priznavao pravo stanje stvari. Znao je daje njegovo ponašanje abnormalno. Rezonovao je tako što je sebe smatrao jednom pokvarenomjabukom na porodičnom drvetu. Sve dok nije saznao da ima bolest OKP, Bendžamin je stalno bio pod iluzijom: "da će jednog dana doći život iz snova. I sve savršeno u njemu. Biću uspešan i srećan. Stoga, bilo mi je veoma teško da prihvatim da će moj život biti veća borba nego životi drugih ljudi, i da stvari nisu bile savršene". Dok je učio Četiri Koraka terapije ponašanja, naučio je takođe da preuzima, za njega "velike - glavne rizike". Terao je sebe da živi sa izvesnom količinom fizičkog nereda, da dodiruje stvari koje je nekad smatrao zagađenim. Nešto tako nevažno kao što je ostavljanje fioke otvorene i nekoliko papira nesređenih je za njega bila velika pobeda. Dok je preuzimao kontrolu od OKP-a, Bendžamin je počeo sa Revalorizovanjem svoga života, i ponovnim razmišljanjem o stepenu važnosti stvari u svom životu. Kaže daje borba sa bolešću "od njega napravila mnogo senzitivniju osobu. Postao je mnogo svesniji i saosećajniji prema ljudima koji imaju poremećaje i fizičke nesposobnosti. Takođe je postao mnogo spontaniji i realističniji. Kaže "Život je rizik, to je šansa, a takođe i velika prilika. To je ono što ga čini uzbudljivim i lepim. U početku mi je bilo veoma teško da prihvatim da je to OKP i pomirim se sa time da će uvek biti tu, u raznim stepenima. U isto vreme znam da kad povećate samosvest, to vas čini većim čovekom. Stepen do koga prihvatate šta ste i ko ste, meri koliko ste uspešni kao ličnost. Više ne živite u nekom fantastičnom svetu perfekcije". Danas po Bendžaminovoj proceni njegov OKP je 80 procenata pod kontrolom ali na skali od jedan do deset on sebi daje peticu, što se tiče prijateljstava. "Ja želim da budem korisniji drugima, da više pomognem drugima. Nekada sam mislio da je držanje okruženja u redu urednog života i uredne kancelarije - u stvari to veliko dobro, ali sam se sada prebacio na stvari koje su stvarnije, koje traju i vrednije su a manje su materijalne. Želim da budem bolji član porodice, bolja ličnost na ličnom i intimnom planu.U poslednjih pet-šest godina prolazio sam kroz glavno pomeranje vrednosti koje je počelo sa dolascima kod Dr Švarca. Mislim da je poruka podrške ovde ta da kad stavite osnovne elemente svog života pod kontrolu, prirodna tendencija je da se krećete prema stvarima koje bi vam pružile veće emocionalno zadovoljstvo". Kao kod naših drugih OKP pacijenata, Bendžamin je Revalorizovao svoj život. On razume da 'je vrednost ličnosti u stepenu do kog oni mogu sebe da prihvate, i kreću se napred sa onim što imje dato".

Važne tačke da se upamte

•

Korak 4 je korak Revalorizovanja - Ponovnog vrednovanja.

•

Revalorizovanje znači ne uzimanje simptoma OKP "zdravo za gotovo" - oni ne predstavljaju to što nam poručuju. Smatrajte ih onim što jesu.

•

Trudite se da Revalorizujete na aktivan način tako što ćete uvideti realnost situacije, što je moguće brže i jasnije. Ojačajte jasnoću vašeg posmatranja podržavajućim mentalnim beleškama, kao što je "To nisam ja - to je samo OKP".

•

Kad Revalorizujete i devalorizujete neželjene misli i prisilne potrebe, ojačavate vašeg Nepristrasnog Posmatrača i izgrađujete moćan um.

•

Um koji je sposoban da primeti - zabeleži suptilne promene i shvati implikacije tih promena jeste moćan um.

•

Moćan um može da menja mozak tako što će promeniti svoje reakcije na poruke koje mu mozak šalje.

•

Ovo je pravo samokomandovanje. Ono rezultira u stvarnom samopoštovanju.

Četiri koraka Korak 1.

Preimenovati

Korak 2.

Ponovno prepoznati i pripisati

Dva pomoćna koraka: Anticipirati Prihvatiti Korak 3.

Refokusirati

Korak 4.

Revalorizovati

Deo II

Primenjivanje Četiri Koraka Na Vaš Život

Onaj ko se sporo ljuti bolji je nego ratnik; onaj ko vlada svojom dušom bolji je od onoga ko zauzme grad. Kralj Solomon, Letopis 16:32 Iako su u bici hiljadu puta hiljadu ljudi savladani od strane jednoga, onaj ko savlada samog sebe je pravi pobednik bitke. Gotama Buddha, Dhammapada 103

5

Četiri Koraka i Lična sloboda

Borba za prevazilaženje te napasti, Opsesivno - kompulsivnog poremećaja (OKP), skoro uvek počinje iz veoma pragmatičnih razloga. Vašim životom je ovladala ta čudna strana sila koja je izgleda jača od vas. U ovoj knjizi cilj mi je bio da vas naučim najefikasnijoj strategiji za neutralizovanje ovog neprijatelja zvanog OKP, čiji trikovi mogu da budu toliko iznurujući i štetni za one koji ne znaju da se efikasno brane. Kao i kod većine nasilnika i agresora, njihova moć potiče od sposobnosti da zastraše naivne i neupućene. Kada se posmatra iz perspektive jasnog uma Nepristrasnog Posmatrača, u prvi plan dolazi prava priroda ovog protivnika. Sa ovom spoznajom, strah i strepnja počinju da blede i nestaju i pojavljuje se put prema pobedi. To je ukratko sve što vežbanje Četiri Koraka treba da donese. Moć koraka Preimenovanja je nešto što nikad ne treba potceniti. To je razlika između poznavanja pravog stanja stvari i života ispunjenog strahom od senki. Kad Preimenujete i napravite mentalnu belešku i podsetite se: "Ovo je samo OKP. - Ne moram da ga slušam" započet je veoma moćan proces. Pojavljuje se promena u vrednosti i značaju koji pridajete tim neprijatnim opsesivnim mislima ili potrebama. Moć Nepristrasnog Posmatrača je uvedena u igru i temeljno menja karakter interakcija između vas i vašeg unutrašnjeg protivnika. Sad se borba vodi na vašem domaćem terenu - u stvarnosti - a ne na terenu vašeg protivnka koji se oslanja samo na iluzije i prevare. Uvek imajte na umu da je čvrsto držanje za realnost vaš najveći saveznik u borbi protiv OKPa, jer su strah i pogrešne poruke jedino oružje OKP-a. Ako Ponovno Odredite i pripišete te strahove njihovim pravim uzrocima kako ste to ranije naučili i Refokusirate se na neku celishodnu aktivnost bar na petnaest minuta, možda nećete pobediti u svakoj bici ali ćete na kraju pobediti u ratu. Pomoću snage svog uma menjaćete svoj mozak. Tamo gde je nekad bila blokada u mozgu, sad se nalazi slobodniji i lakši misaoni proces. Ljudi obično u početku lečenja pitaju: "Da li ću ja ikad biti izlečen?" Kao što sam to ranije pokušao da objasniim kroz ispovesti hrabrih pacijenata, izlečenje ne može da se garantuje, naročito ako pod tim podrazumevate da nikad nećete više imati OKP simptome. Ali ako izlečenje podrazumeva slobodu da više nikad ne bežite uplašeni pred kugom simptoma OKP-a, i da eliminišete OKP kao tiranina koji vam određuje pravac života, onda je to cilj dostižan svakom ko pati od jada OKP-a. (Znam da je ovo istina jer sam to previše puta video da bih se oko toga dvoumio). Veće značenje napora koji ljudi ulažu pri primeni Četiri Koraka, je u poruci koja pokazuje šta sve možemo da postignemo kad prevaziđemo strah, kad praktikujemo celokupnu svesnost uma i odlučimo da preuzmemo kontrolu nad svojim životima. Povećana moć uma koju ljudi sa OKP-em razviju, moć da se primete i male promene, da se shvati njihov značaj i da se ide napred uprkos bolu i strahu, ima višestruki i širok uticaj ne samo na živote ljudi sa OKP-em, već i na ljude koji ih okružuju. Veća moć uma ide i izvan domena OKP-a. Ona može da vas

dovede do mnogo dublje spoznaje o tome šta znači kad Revalorizujete svoja unutrašnja iskustva u svetlu novih i produktivnijih ciljeva. Čineći to, možete da proširite svoje duševne i duhovne horizonte onako kako možda pre ne biste ni zamišljali da uradite. Razmislite o snazi prostog pitanja: "Zašto ja ovo radim?" Umnogome čitava metoda U Četiri Koraka se svodi na dovođenje perspektive Nepristrasnog Posmatrača jasnije u naš um, kad odgovaramo na ovo pitanje. Bez dileme je da i nova informacija o tome kako mozak radi pomaže ljudima sa OKP-em da odgovore na ovo pitanje, hrabrije i realističnije. Izgleda da je najvažnije shvatiti da su ova otkrića u suštini osposobila ljude da vide svoje sopstvene umove mnogo jasnije. Čineći to, oni poboljšavaju sposobnosti da pronađu svoje prave ciljeve. Mi živimo u doba kad mnogi ljudi koji sebe smatraju za sofisticirane mislioce - bilo da su doktori, naučnici ili filozofi - mogu sa najvećim autoritetom da izjave da je um jednostavno nešto što nekako proizilazi i potpuno je određeno fizičkim osobinama mozga. O bilo čemu zvanom duh previše se stide otvoreno da govore. Njima to nekako ne izgleda sofisticirano. Po njima nauka mora da smesti duh i volju u domen običnog sujeverja. Što se mene tiče, sve ovo je veoma nesrećno. Što je mnogo gore, ovo se odražava na duboko pogrešan način razmišljanja. Jedno od velikih dostignuća našeg istraživanja OKP-a je, verujem, i to što nam pomaže da vidimo kako se svestan i razuman um razlikuje od mozga i ne može biti zavisan samo od njega. Zamislite šta se događa u čoveku koji se bori protiv simptoma OKP-a pomoću metode Četiri Koraka. Napadne opsesije mu stalno dosađuju i izlaze pred njega - "Idi i operi ruke. Idi proveri štednjak". Pre nego što je vežbao Četiri Koraka on bi odmah poslušao, što je imalo tendenciju da još više pogorša njegovu blokadu mozga, sve više i više. Posle vežbe U Četiri Koraka, njegov mentalni odgovor je veoma drugačiji. Sad kaže: "Znam šta si ti. Ti si samo OKP, samo alarmni sistem u mom mozgu koji se pokvario. Pre ću da budem mrtav nego što ću tebe da slušam, ti bedno pokvareno moždano kolo". Onda odlazi da sluša Mocarta, da vežba zamah u golfu ili bilo šta drugo. Razmišlja o svojim ciljevima, pregleda svoje opcije, vežba svoju volju, pravi nov izbor i deluje na drugoj aktivnosti - ponašanju. Na ovaj način on menja način na koji njegov mozak funkcioniše. Vremenom, njegov se mozak toliko promenio da mi možemo, uz pomoć nove napredne tehnologije, da izmerimo promenu i čak je snimimo u boji (kako je prikazano na slici). Neki bi akademici mogli da kažu da je ovo samo primer kako mozak sam sebe menja, ali svaka razumna osoba može da vidi da pacijent u našem primeru koristi svoju duževnu snagu da uloži napor i uradi ceo rad koji je potreban da bi izmenio svoj mozak i savlada simptome OKP-a. Stvarni duhovni (s punom voljom) proces se odigrao, rezultujući u biološkoj promeni na glavnom organu komunikacije - mozgu, koja se naučno može evidentirati.

ČETIRI KORAKA I OSTATAK VAŠEG ŽIVOTA Zaista velika poruka za ljude koji primenjuju Četiri Koraka je da će jačajući Nepristrasnog Posmatrača vežbajući potpunu svesnost uma, ojačati snagu uma u svakom drugom aspektu svog života. Potpuna svesnost uma će vam pomoći u odnosima sa drugim ljudima, pomoći će vam na poslu i pomoći će vam kod problema sa lutanjem misli i preteranim dnevnim sanjarenjem. Počećete da primećujete poboljšanja u svim problematičnim oblastima svog života, gde nedostaci prema kojima je um toliko nezaštićen uzrokuju toliko bola i stresa. Na primer, zamislite koliko vremena ljudi provedu razmišljajući i nervirajući se u vezi prijateljstava. Koraci Preimenovanja i Refokusiranja i korišćenje Nepristrasnog Posmatrača i potpune svesnosti uma su naročito korisni za ispravljanje intenzivnog, ponovnog premišljanja (koja

skoro svako čini pod stresom), o svojim mladićima odnosno devojkama. Da li treba da je pozovem da izađemo? Da li bi trebalo da joj telefoniram? Ili ne bi trebalo? Da li treba da još sačekam? To je jedna kategorija. Onda dolazi ona grupa: "Da li me je šef čudno pogledao?" I sva ona: "Šta ljudi misle o meni? Da li sam dovoljno dobar-a? Da li dobro izgledam?" vrste misli. I ne zaboravimo kategoriju: "Život bi bio odličan, da-je .... " U ovoj tački ovakve misli izmiču kontroli, započinju svoj sopstveni život i postaju veoma neprijatna razmišljanja. Svako može da bude kontrolisan od strane ovakvih misli. Ali ljudi sa OKP-em su tu naročito ranjivi. Kako bilo, video sam mnoge ljude sa OKP-em kako uče da prekinu te struje povratnih misli, pošto spoznaju moć Preimenovanja i razviju tehničku sposobnost da prave mentalne beleške. Onda mogu da koriste korak Refokusiranja da se prebace na bolju stazu. Može da zvuči smešno reći da treba sebe da učinimo svesnim toga o čemu razmišljamo, ali svi ljudi treba da razviju tu sposobnost i mnogo šta još i više nego što smatraju za potrebno. I dok se celokupna svesnost uma povećava i pravljenje mentalnih beleški (gde svesno primećujete tok svojih misli) postaje prirodnije, ubrzo počinjete da shvatate koliko ste vremena provodili misleći o stvarima o kojima niste ni bili svesni da razmišljate. Ovi principi važe za svakoga. Ljudi koji vežbaju Četiri Koraka razviju sposobnosti koje su veoma korisne u životusposobnosti koje ljudi bez OKP-a nikad ne razviju. To može da bude jedna od svetlijh strana bolovanja od OKP-a, a korišćenje Četiri Koraka način da se poremećaj prevaziđe. Ovo može da funkcioniše kao mašina za vežbanje u vašoj glavi. Isto kao što mašina za vežbanje povećava vašu fizičku snagu, tako i rad na OKP-u povećava korišćenje Nepristrasnog Posmatrača koji povećava vašu duševnu snagu i bolje poznavanje svog i tuđih ponašanja. Štaviše, kontrola nad vašim unutrašnjim duševnim životom, čak i nad stvarima koje uopšte nisu u vezi OKP-a, će biti dosta poboljšana. Uistinu ćete povećati svoju ličnu slobodu kroz vežbanje Četiri Koraka zato što je suština posedovanja uma koji je slobodan da ima kapacitet i sposobnost da smiri i usmeri nemirna lutanja u koja neumitno upada odsutan, rasejan um. Praveći mentalne beleške, veoma brzo ćete shvatiti da se veliki deo vašeg duševnog života vašeg stalnog misaonog procesa tiče stvari koje ne doprinose celishodnom i srećnom životu. Jedna od najčudesnijh stvari koju naučite dok vežbate potpunu svest uma i korišćenje Nepristrasnog Posmatrača je koliko samo posmatranje sadržaja svojih misli ima tendenciju da iste usmeri na mnogo zdravije puteve. Drugim rečima, svest o tome o čemu mislite u svakom momentu ima tendenciju da usmeri misli dalje od destruktivnih razmišljanja, prema konstruktivnijem i celishodnijem razmišljanju i delanju. Umna celokupnost je sama po sebi jedno veoma korisno i celishodno duševno stanje. Svaki trenutak u kojem um vežba potpunu -celokupnu svesnost ili koristi Nepristrasnog Posmatrača je trenutak u kojem necelishodna misao ne može da se pojavi. Što je duži period u kojem se primenjuje potpuna svesnost uma, to um postaje jači i zapravo manje doživljavate necelishodne i destruktivne misli sa njihovom tendencijom da vas vode u bol i patnju. Na nesreću, um može neverovatno brzo da pređe iz celishodnog i stanja potpune svesnosti u necelishodno i negativno stanje. Svetla strana je da ponovnom primenom potpune svesnosti možete isto tako brzo ponovo da uspostavite celishodno mentalno stanje. Na primer, ako je tok necelishodnih razmišljanja o potrebama, o besu, pohlepi ili zloj volji prekinut mentalnim beleženjem da: "Ja sad imam misao u vezi sa pohlepom," ili "Ja sad imam misao u vezi sa zlom voljom ili ljutnjom" , samo prekidanje toka necelishodnog misaonog procesa sa celishodnom potpunom svešću uma, će dovesti do više celishodnih misli, koje se tiču nečeg funkcionalnog i zdravog, za vas i za druge. Ovo čini primenu Refokusiranja mnogo lakšom. Kako vreme prolazi i ovaj proces postaje sve

više i više prirodan raspored življenja, vaš um će postati oštriji i opušteniji i vaš život će biti lakši i srećniji. Da rezimiramo: Imati OKP je prokletstvo, ali vaša sposobnost da koristite Nepristrasnog Posmatrača i praktikujete potpunu svest uma je blagoslov. Ako je to što imate OKP uzrok koji vas vodi ka razvoju celishodnih duševnih sposobnosti, koje inače na drugi način možda ne biste izgradili, onda je to zaista veliki zrak svetlosti na tmurnom nebu. To je u stvari i smisao vežbanja Četiri Koraka.

Važne tačke da se upamte

•

Imajte na umu moć Preimenovanja: To je razlika između perpoznavanja onoga što je stvarno i života sa strahom od senki.

•

Uvek se upitajte: "Zašto ja ovo radim?" i imajte na umu perspektivu Nepristrasnog Posmatrača kad na ovo odgovarate.

•

Pravite mentalne beleške da bi sebe podsetili o čemu razmišljate. Sam akt posmatranja ima tendenciju da usmeri misli u celishodnom pravcu.

•

U svakom momentu u kojem um koristi Nepristrasnog Posmatrača, necelishodna misao se ne može pojaviti.

6 OKP kao Porodični Poremećaj

Opsesivno-kompulsivni poremećaj je u pravom smislu reči porodična stvar. Tipično je da se ljudi sa OKP-em koji nisu lečili sve više izoluju od drugih, zaokup1jeni svojim strašnm mislima i prisilnim potrebama i bilo zbog straha ili stida ili iz oba ova razloga odlučuju da ni sa kim ne dele svoju strašnu tajnu. U okviru porodica, ovo može da bude iscrpljujuće. Naši pacijenti na UCLA-i, nam stalno ponavljaju: " Dovodim ženu do ludila. Odbojno delujem na moje prijatelje. Moja porodica više ne može to da izdrži. Moram da prestanem ovo da radim".

SAMO RECITE NE Uobičajeno je da ljudi sa OKP-em koriste isti kao oružje u konf1iktima sa drugima, u jednom dosta čestom tipu uznemirene ličnosti, ličnosti sa problemom zavisnosti. Osoba sa OKP-em postane zavisna od drugih do patološkog nivoa, kako bi obavljala svoje poslove. Članovi porodice postaju deo OKP-a, oni koji ga omogućuju ili opslužuju, i u stvari rade kompulsivne radnje za tu ličnost da bi sačuvali mir u kući. Osoba bi tražila: "Proveri bravu za mene," ili "Operi zidove za mene". Popuštajući pred ovim, naravno, porodica samo osigurava da će osoba nastaviti da se pogoršava u vezi OKP-a. Iz čistog očaja, oni obično popuste pred ovim zahtevima. Supružnici osoba sa OKP-em su nam govorili da ako bi odbili da budu uvučeni u bizarna ponašanja, bili bi izloženi scenama i suzama.Na kraju, sva njihova energija bi mogla da se troši na pokušaje da se izađe na kraj sa bolešću. Oni mogu da ubeđuju i mole osobu da prestane, ili mogu da je lažu kad joj kažu da su uradili to-i-to ili su izbegli da urade to-i-to. Laganje naravno, na duže staze, ne pomaže. Supruga jednog čoveka koji je imao OKP je priznala da ne govori svom mužu istinu o tome gde je bila, ako bi istina mogla da prouzrokuje da on reaguje nasilno zbog svojih strahova. Jedanput je otišla do nekog mesta koje je bilo "van granica" i u momentu joj se učinilo da je videla svog muža. "Onda mi je srce zaista počelo da lupa. Pomislili biste da sam opljačkala banku i da mi je policija za petama". Ako bi je suprug direktno upitao da li je odlazila tamo gde ne bi trebalo da ide, ona bi mu odgovarala malim bezopasnim lažima. Ona rezonuje: "Ako kažem ne, čovek će moći lepo da večera i da ima prijatno veče, a takođe i ja, umesto epizode psovanja i lupanja vratima". Laganje čini njen život podnošljivim. Ona zna da ne bi trebalo da se povinuje njegovoj bolesti, ali posle više godina ovakvog života, kaže: "Eto, ja sam ona koja to

omogućuje. Jedna mala reč i moje veče je lepo". Bez dileme, postoji hiljade žena koje imaju ovakav problem. To što ona radi je savršeno razumljivo i potpuno ljudski. Ali zapravo ona sabotira njegov progres. Kada i sama nauči Četiri Koraka i pomogne mu da ih primenjuje, onda će im oboma biti bolje. Ona će prestati da bude ona koja služi njegovom OKP-u i postaće njegov terapeut. Poruka za članove porodice li jednoj rečenici glasi: "Nemojte

opsluživati OKP, služite terapiji ponašanja". Dete sa OKP-em može potpuno da poremeti porodicu, budeći ih mnogo puta u toku noći tražeći razne stvari i diktirajući njihovim životima sve do toga gde moraju da sede u datoj sobi i u koje tačno vreme moraju da urade X, Y i Z. Prečesto roditelji sebi dopuštaju da budu uvučeni u ovakvo ponašanje jer su nagomilali krivicu u sebi, ubeđeni da su oni odgovorni za bolest svog deteta. Kao što ćete videti i okruženje i genetika imaju ulogu kod većine slučajeva, ali su biološki faktori glavni razlog da osoba ima OKP. Inače emocionaini faktori i faktori okruženja su često odlučujući u određivanju toga da li će osoba moći da učestvuje u terapiji ponašanja i napredovati ili ne.

OKP KAO ORUŽJE Iako članovi porodice ne mogu da prisile osobu sa OKP-em da se leči i ozdravi, oni mogu da preuzmu kontrolu nad svojim životima, tako što će odbiti da budu oni koji omogućuju ili opslužuju OKP da budu zarobljenici u svojim sopstvenim domovima i da budu kako se to popularno u psihijatrijskom žargonu kaže, ovisnici. Konfrontacija ne mora uvek da bude prijatna, ali krajnji rezultat je da osoba krene ka poboljšanju. Osnovno pitanje je: Da li član porodice pomaže ili otežava napore osobe sa OKP-em da izvršava Četiri Koraka? Zamislite porodicu u kojoj jedan član ima opsesiju u vezi zagađenja. Delovi kuće mogu da postanu nedostupni za celu porodicu. Osoba drži sve njih izvan tog dela zbog velikog straha da će ga oni isprljati, a onda će on ili ona morati da počnu nekontrolisan nastup čišćenja (ironija je da kad ove prisile postanu zaista teške, čitave sobe postanu zaista veoma prljave jer se osoba sa OKP-em boji da započne čišćenje, a niko drugi ne sme da ulazi u tu sobu). U nekim slučajevima - a oni nisu tako retki- ljudi su zapravo na kraju živeli u šatorima u dvorištu iza kuće. Čak i kad opsesije ne dođu do ove faze, prostor koji te osobe mogu da koriste se sve više smanjuje. Neke stvari mogu da ostanu izvan granica delokruga; recimo nijedan od tih pribora za jelo "ne sme" da se koristi ili pak određena odeća ne može biti nošena. Partner ili supružnik mora da zauzme stav. Posle zemljotresa u Los Anđelesu 1994, Olivia je počela da ima opsesije da voda iz toale ta nekako ulazi u njenu mašinu za veš. Ona bi to stalno proveravala i onda bi zamolila svog muža da stavi ruku u mašinu da bi bila sigurna. Kad sam razgovarao sa njima, savetovao sam da on počne da joj odgovara da će da pogleda, ali da zapravo ne stavlja ruku u mašinu. On bi je takođe podsetio da Preimenuje i Ponovo Odredi. On bi trebao da je uveri: "Nema vode. To je samo opsesivna misao, pogrešna poruka u tvom mozgu. Proverićemo to brzo, da uklonimo kompulsiju sa puta i onda idemo dalje". Posle nekoliko dana, je trebalo da ode korak dalje i da je upita: "Jesi li sigurna da zaista želiš da to uradim? Refokusirajmo se na drugu aktivnost". Ova strategija je dala rezultate. Vremenom su se njene prisilne potrebe da proverava vidno smanjile. Kad oni sa OKP-em zamole druge da rade njihove strašne poslove, verovatno su toliko zaokupljeni i savladani od strane napadnih misli i potreba, da osećaju kako im je potrebno više ruku da im pomognu u izvršavanju svih tih bizarnih rituala. S druge strane oni mogu da imaju skriveni plan kojeg ni sami verovatno nisu svesni: Ljudi sa OKP-em često koriste ovaj

poremećaj kao oružje u konfliktima sa drugima. Na primer, ako žele da naljute nekoga ili da se osvete za neku pravu ili izmišljenu uvredu ili ako sebe vide kao bespomoćne u vezi sa nekim sa ubeđenjem da im OKP može dati neku moć, biće manje motivisani da se bore protiv svojih prinudnih potreba i neprijatnih osećanja koja ova uzrokuju. Štaviše, kad osete da se njihova patnja nipodaštava ili potcenjuje od strane drugih članova porodice, mogu da pokušaju da se svete tako što će drugima zagorčavati život, potpuno voljno ili samo polusvesno. Onda nastaje psihološka ratna igra nadjačavanja. U terapiji ponašanja mi odmah povlačimo liniju u pesku, objašnjavajući jasno i osobama sa OKP-em i njihovim porodicama da ovo nije prihvatljivo ponašanje. Uključivanje članova porodice u tretman je suštinsko i zbog podrške a i kako bi saznali više o OKP-u.

KO JE OVAJ STRANAC? Vremenom, kroz stalnu praksu samousmeravajuće terapije ponašanja, ljudi mogu da se promene. Oni zaista menjaju svoj mozak i pobeđuju svoje OKP-simptome. Ali kako osoba sa OKP-em napreduje ka zdravlju dinamika u porodici ima tendenciju da se menja, često sa štetnim psihološkim posledicama. Uloge se menjaju i nekad bespomoćni partner može da preuzme moćniju ulogu. Drugi u porodici mogu da zamere zbog napredovanja te osobe jer sad porodica mora da počne da se suočava sa sopstvenom stvarnošću i svojim nedostacima koji ne moraju uopšte da imaju veze sa OKP-em. Osoba više nije izgovor za porodične neuspehe i njihov otirač. On ili ona je neko sa novopronađenim dostojanstvom, ko traži da se prema njemu ili njoj odnosi kao prema potpuno funkcionainom članu porodice. Odjednom, među njima je stranac. Kad osoba počne da napreduje, porodica može i nesvesno početi da potcenjuje tretman. Na primer, jedna žena je godinama terala svog muža da ode pod tuš čim se vrati sa posla jer je mislila da je zaražen. Kad je počela da napreduje u terapiji, on je više voleo da nastavi to da radi nego da ima zdravu ženu, koja bi mogla sebe da određuje i na neke druge načine koji bi mogli da mu zadaju brige. Dr Ajvor Hend (Drlvor Hand), poznati psihijatar sa Hamburškog Univeziteta koji radi na proučavanju OKP-a već 20 godina, veruje da su problemi sa intimnošću glavni faktor u održavanju bolesti, tj.da ljudi imaju "sekundarne dobitke" od OKP-a i koriste ih da drže druge ljude na emocionalnoj distanci. Na UCLA-i smo pokazali da ljudi mogu da nauče da odbace svoje simptome OKP-a i bez rešavanja svojih problema sa intimnošću, ali ti sekundarni dobici su i glavni razlog zašto neki ljudi ne reaguju na tretman. Drugim rečima, ako osoba sa OKP-em ima temeljno izgrađen način ograđivanja od ljudi, on ili ona će takođe naći razloge da se ograde od teškog rada u terapiji ponašanja. Iako sam ubeđen da je OKP više biološki nego emocionaini poremećaj, skoro je sigurno da postoji međusobna veza ova dva faktora. Osoba mora biti poštena u vezi tih problema ispod površine, ako želi da ima maksimum dobrobiti od terapije.

EMOCIONALNO SAGORELI N aši pacijenti na UCLA-i su nas mnogo čemu naučili u vezi nebioloških manifestacija OKP-a, i tome kako OKP utiče na njihova prijateljstva, profesionalne ciljeve i životne puteve. Kristofer, koji je imao strašne bogohulne misli, je mlad i usamljen i voleo bi da ima devojku ali nije siguran da li bi mogao da se svidi "normalnoj" devojci. On kaže: "Postavio sam to pravilo da ne mogu, da zaista ne mogu da imam vezu sa devojkom koja i sama ima OKP ili neki drugi

mentalni poremećaj. Ne mogu to da dopustimjer zaista ne želim OKP ili uopšteno, ne želim da mentalni poremećaji uzmu još više od mog života nego što su već dosad uzeli". Majkl, koji ima opsesiju da su mu pantalone preuske, se do skoro osećao veoma neugodno u skoro svim društvenim situacijama, nesposoban da "se uklopi", a prijateljstva sa ženama nisu bila izuzetak. On veruje da je OKP, koji je imao od svog ranog detinjstva, pravi uzrok njegovih osećanja i neuklapanja u društvo. U srednjoj školi je bio sklon da bude ometan OKP- prisilama, kao što je stalno brojanje. I ako je znao da se nešto čudno događa, nikad nije bio u stanju da o tome govori sa svojim roditeljima. Kao posledica, oni su njegov slab uspeh pripisali "lenjosti i nekoj vrsti ometenosti", njegovoj lošoj osobi. (Kajl, koji je imao misli OKP-a o nasilju prema sebi i drugima, imao je još gore iskustvo u detinjstvu. Roditelji su gomilali krivicu na njega, govoreći mu da su njegova čudna ponašanja samo "Satana u njemu".) U retrospektivi, Majkl žali što se nije osetio slobodnijim da kaže roditeljima o svojim ludim mislima. "Ali," kaže, "siguran sam da bi me poslasli u instituciju, gde ne bi bilo shvaćeno šta se događa. Do današnjeg dana moj otac to zaista ne razume. Mislim da reč mentalna bolest ne postoji u njegovom rečniku. (Majkl je verovatno u pravu jer se malo znalo o OKP-u pre 35 godina i mnogi ljudi još uvek to ne razumeju). Majkl je želeo da svojim roditeljima iznese to što je doživljavao, a ipak nikad nije to mogao da uradi. "Celog sam života želeo da neko kaže 'Žao mi je. Voleo bih da su stvari bile bolje. Shvatam da se trudiš''. Ali zbog toga što nikad nije čuo ništa slično, osećao se da nikad nije potpuno bio voljen ili prihvaćen i naučio je da svoja osećanja drži zaključana. Kako je stario, ova osobina je postajala sve izraženija. "Jedna stvar koju vidim kao zajedničku za ljude sa OKP-em je da njihova osećanja utrnu. Kad sklopim neko poznanstvo, svoja osećanja potisnem i zapravo sebe sabotiram. Tada OKP postaje najjači. Onda kada zaista želite nešto da osetite, sve što osećate je OKP". Strahovi vezani za OKP mogu da budu jači od bilo kojih drugih emocija, uključujući tu i ljubav i tugu. Na primer, postarija žena u terapijskoj grupi OKP-a na UCLA-i ima opsesiju vezanu za smrt koja je toliko jaka da ne može da ide na mesta gde je neko umro, čak i pre više vekova. Porodično turističko putovanje u Tombstone (u prevodu "Nadgrobni kamen") u Arizoni je bilo traumatično za nju. Sve što je oblačila ili ponela tamo je postalo zaraženo. Otuđila se od svojih prijatelja jer ovi nisu mogli da razumeju odsutnost i nejavljanje u slučaju gubitka nekog njima bliskog. Ali ona nije bila u stanju da ih pozove telefonom i izjavi saučešće, čak ni da podigne slušalicu i kaže koliko joj je žao. Ona je to racionalizovala tako što je sebe ubeđivala da ovim izbegavanjem održava svoju anksioznost na nižem stepenu, uz rizik gubljenja nekih prijatelja. To nije baš dobro razmišljanje iako je razumljivo da je neko spreman da učini ovakvu razmenu. U realnosti, to nije prava razmena. Tako što nije zvala da izjavi saučešće, ona je sebe postavljala u situaciju u kojoj bi se njen opsesivni strah samo više pogoršavao. Da bi njen strah nestao, ona se s njim morala suočiti i obračunati. Druga žena je propustila priliku da se oprosti od svog oca koji je umirao u postelji jer su je njene prisile sprečile da na vreme ode do bolnice. Od nedavno su se stvari okrenule za Majkla, koji je redovno upražnjavao Četiri Koraka, što je bilo podržano njegovim redovnim dolascima na terapijsku grupu OKP-a na UCLA-i. Godinama je koristio lekove kao podršku terapiji ponašanja, ali je počeo da veruje da "lekovi samo uništavaju moju ličnost. Bio sam samo jako utrnut. Moja osećanja su uglavnom bila držana pod barikadom. Da bi se borili protiv svojih OKP-a, ljudi moraju da oslobode svoja osećanja".

Iako je njegov OKP uglavnom bio pod kontrolom, Majkl je osetio da je dostigao određen nivo i želeo je da napreduje još više. Zato je odlučio da prekine sa uzimanjem lekova i osetio se bolje skoro odmah pošto je to uradio. Iako je iskusio određenu eskalaciiju svojih OKP misli i prisila, on ih je efikasno kontrolisao primenjujući Četiri koraka: "sad idem nadole, umesto da se borim na putu naviše, uhvaćen u vodenici OKP-a". I po prvi put, posle mnogo godina, on je doživeo duboke emocije. Seća se: "Kadje moja majka umrla pre nekoliko godina, nisam uopšte plakao". Ponovo ta utrnutost. "Ali kad je moj omiljeni igrač bejzbola Miki Mentl umro" - ovo je bilo pošto je Majkl prestao da uzima lekove - "bio sam veoma pogođen i plakao sam, bio sam u stanju da izrazim svoja osećanja". Kad je u stanju da to uradi, on nalazi da je stepen njegovog OKP nizak, dok kad potisne svoja osećanja, OKP postaje najjjači. Izolacija koju osećaju ljudi sa OKP-em je uglavnom posledica njihove odluke da drže svoju strašnu tajnu dalje od drugih, koliko god dugo to mogu. Majkl nasuprot tome voli da priča ljudima da ima OKP - "To je veoma oslobađajuće osećanje. Prava katarza. Znate ono: 'Hej! Ja sam lud. Kako ste vi?'" Takođe je saznao da mnoge ljude nije briga da znaju više o njegovom problemu, a drugi pak reaguju tako što ga bombarduju sa nizom svojih fizičkih i mentalnih problema.

KAZATI ILI NE Barbara, koja je imala opsesiju o tome da li je isključila Gos'n Kafu, svima je saopštila svoju dijagnozu, procenjujući da "ako bi ljudi saznali i ono najgore o meni i još uvek smatrali da sam u redu, onda sam zaista u redu". Ali je brzo naučila da ne priča o svom OKP-u. Na poslu bi ljudi reagovali ili pravljenjem viceva na njen račun ili začuđenim stavom i pitanjem: "Zašto jednostavno to ne prekineš ?" Barbara je otkrila da je otvorenost o OKP-u bila pogrešan potez u karijeri. Na nesreću, ovo je previše često slučaj. Bendžamin, koji je nekad morao da živi u idealno organizovanoj sredini, kaže: "Ne vidim ništa produktivno u saopštavanju toga ljudima oko nas. Ne želim to da saopštim zbog generalnog nedostatka razumevanja koje ljudi imaju o mentalnim poremećajima". On ne saopštava to svojim poslovnim saradnicima ili prijateljima. Ali on je bio otvoren o ovome sa svojom devojkom i sa svojom porodicom i oni su pozitivno reagovali. "Donošenje odluke da budem otvoren prema porodici je bilo teško. Zbog toga što sam ponikao u veoma uspešnoj porodici moćnih ljudi koji su uspeli i profesionalno i u društvu, ja sam prema njima izgradio zid", sve u pokušaju da krije ovu manu od njih. Saopštavanje porodici o svom OKP-u je bilo veliko olakšanje. "Kada sam se otvorio, oni su se otvorili još više. To je imalo pozitivan efekat lančane reakcije. Njihova reakcija je bilo mnogo više razumevanja nego što sam to očekivao. Nisam morao više sa sobom da stalno nosim taj mehanizam odbrane. Mnogo sam otrvorenija ličnost, više sam u stanju da priznam i druge svoje slabosti i da se nasmejem na svoj račun". Naučio je da ljudi poštuju one koji ih prihvataju onakvim kakvi su. "Ljudi imaju veliki stepen tolerancije za fizičke poremećaje ako vide da se osoba trudi da funkcioniše što bolje može i komunicira kako to najbolje ume." Bendžamin je primetio da ljudi osete kod osoba sa OKP-em tu obuzetost i nedostatak spontanosti koje sprečavaju intimnost. Dok preuzima sve veću kontrolu nad svojim OKP-em a manje je obuzet sobom, nada se da će proširiti svoje društvene kontakte. "Znam da moram da iskoračim van OKP-a. Moram da funkcionišem kao i drugi ljudi. Imam odgovornost prema drugim ljudima. Stalno procenjujem sebe: Da li je to moj OKP koji me sprečava da budem

neko ko može da se voli, da budem osoba koja može da ima uticaja na živote drugih ljudi? Osoba koja može da bude korisna, koja se brine i ima više razumevanja?" Naravno, nije svako imao pozitivno iskustvo. Kristofer je otkrio da njegovi roditelji nisu nikad zaista shvatili njegov OKP i samo su ga savetovali da "stalno misli o dobrim stvarima". Ovaj nedostatak razumevanja je dovodio do napetosti u odnosima sa, njegovim ocem, kadgod bi se to pomenulo. "Bio sam zapravo prisiljen da prestanem da odlazim kod lekara jer navodno nisam ni imao pravi psihijatrijski problem, uz opasku da su se te "psihijatrijske stvari" predugo već odvijale" . Nekoliko meseci kasnije Kristofer je ubedio svoje roditelje da mu dopuste da ode na program za OKP pri UCLA-i, gde sam mu predstavio naš program U Četiri Koraka. On nastavlja da napreduje i redovan je na našoj OKP terapijskoj grupi. Pacijenti sa OKP-em često pričaju o posedovanju OKP ličnosti, o tome da su ekstremno introvertni, da se boje agresije i da nisu u stanju da se nose sa agresivnim ljudima. Džek, kompulsivni perač ruku, skakao je sa posla na posao i naučio: "Ja zaista ne volim baš mnogo da radim sa ljudima. U takvim poslovima se zaista najlošije snalazim. Imao sam letnji posao u banci gde se rukovalo novcem. Stranke su tražile brzinu i ljubaznost, dok sam se ja trudio da se koncentrišem na ono što je trebalo da radim. Sigurno je da nisam baš bio ljubazan bankovni činovnik na šalteru ". Takođe je predavao u školi izvesno vreme. "Možete li da zamislite? Na jednom višem nivou školovanja, sa svom tom strogošću i disciplinom". Ne baš Džekove jače strane.

KORIŠĆENJE KOMPULSIJE ZA KONTROLU U intervjuu za ovu knjigu, Dr Ajvor Hend je potvrdio da su ljudi sa kliničkim slučajevima OKP-a skloni opredeljivanju za prostije, nezahtevne poslove. "Ljudi sa OKP-em mogu da budu dosta uspešni na pravom poslu, kao što je to posao automehaničara ili kompjuterskog programera. OKP im u stvari može da pomogne da dobro urade posao. Ali ako ih unaprede, oni nemaju tu veštinu koja bi ih vodila dalje. Ne znaju kako da postupaju sa problemima takmičenja i konkurencije. Za nekoliko meseci, ljudi koji su bili dosta zadovoljni sa svojim profesijom što se njih samih tiče, potpuno suprotno reaguju i razvijaju prisile koje ih ubrzo potpuno onesposobljavaju da idu na posao". Bez sumnje je da faktori okruženja i genetike imaju svoje uloge u razvoju OKP-a.Nekoliko ljudi koji imaju OKP su mi rekli da su odrasli u domovima koji su bili vođeni od strane ili veoma krutog oca ili dominatne majke (što naravno može biti rezultat toga što je roditelj imao nedijagnosticiran OKP), i oni veruju da je ovo doprinelo da imaju veoma malo samopoštovanja. Da bi to nadoknadili, kako je pronašao Dr Bend, oni razvijaju kompulsijeprisile kojima kontrolišu druge. "Oni moraju da budu savršeni" jer je to način na koji konrolišu svoje društveno okruženje. "Još uvek", kaže on " niko ne zna zašto neki ljudi koji su odrasli u ovakvim uslovima kasnije razviju OKP a drugi ne ili pak razviju neke druge poremećaje. Kako bilo, naučni pokazatelji biološkog rasporeda genetičkog nasleđa su sada prilično ojačani. Loša predstava o sebi može ljude da dovede do neuspeha. Čovek koji ima OKP, koji sebi kaže: "Nikad se neću oženiti jer nijedna žena neće da ima posla sa ovakvim stvarima" stvara prognoze koje same sebe ispunjavaju, odstranjuje sebe iz društvenih situacija i na kraju ostaje sam. Jasno je da se ljudi sa slabim samopoštovanjem razvijaju u potencijalno agresivne ličnosti. Oni su nesigurni i onda kad uspeju da funkcionišu zadovoljavajuće u profesiji i u društvu, ali im nedostaju veštine potrebne u društvu i imaju nepoverenje prema ljudima oko sebe. U braku,

ako imaju biološku predispoziciju, mogu da razviju i opsesivno-kompulsivna ponašanja kojima kontrolišu svoje supružnike. U samoodbrani, dete koje odrasta u emocionalno uzburkanom okruženju može da razvije OKP kao protiv-sredstvo. "Oni izgrađuju njihov sigurni mali svet", be1eži Hend. Ponekad, ali ne uvek, njihova deca reaguju sa mržnjom. Ona mogu onda da potraže ljubav i drugde, verovatno kod drugova ili drugarica. U intervjuima sa porodicama sa OKP-em, Bend je ustanovio da u njima ima dosta ljutnje i agresije između članova. "To je užasno. Zastrašujuće - cela porodica, jedan za drugim, će vam reći da su razmišljali o ubijanju onog drugog". OKP sigurno ima svoju ulogu, ali ne može da bude i glavni problem. Pravi, skriveni problemi se pojavljuju za vreme tretmana.

TRAGAJUĆI ZA LJUBAVLJU

Kad roditelj ima OKP, dete bi moglo da odrasta krijući svoju gorčinu i zameranje zbog uskraćivanja "normalnog" života i zbog toga što je moralo da učestvuje u bizarnim i dugačkim ritualima svojeg roditelja. Doti, koja je preterano čistila i prala pokušavajući da se otarasi straha da bi nešto moglo da se dogodi sa očima njenog sina, objasnila je svom sinu, kad je dovoljno odrastao, da ona boluje od bolesti zvane OKP i da je radila lude stvari jer nije mogla drugačije. Ali kadje otišao na koledž, sin ju je veoma povredio kad je rekao: "Dosta mi te je, mama". Poštoje bila jedini roditelj, uradila je sve za njega što je mogla, pokušavajući da nadoknadi nepravilnosti zbog haosa koji je stvarala. "Mislila sam da sam bila dobra majka, ali mi je on pre nekoliko godina rekao: 'Smatrao sam da si ti najgora majka koja postoji'. Kao da je neko uzeo nož i ubo me u leđa ... Mislim da je to je bila najgora stvar koju mi je ikad neko rekao. Da li on zaista razume, naravno to sad nije ni važno. Učinila sam najbolje što sam mogla". Priča koju je iznela Karen, kompulsivni sakupljač na našoj UCLA-grupi, je jak argument za ulogu i okruženja i genetike u razvoju OKP-a. Karenin otac je tražio perfekciju od svakoga u kući iako je sam bio daleko od toga da bude savršen. Nesumnjivo je da je imao klasičan oblik OKP-a, opsesije oko proveravanja i zagađenja i da je bio preterano kompulsivan oko toga da se ništa ne sme baciti. Karen je zapravo "naučila" OKP na njegovom kolenu. On ju je naučio kako da proverava ručice štednjaka i davao joj lekcije o opasnosti od bakterija i virusa. Ona se seća: "Vađenje trna je bilo praktično kao hirurška operacija. Postojala je čitava procedura kojom se osiguravalo od bilo kakvog razvoja infekcije". Ako Karen ne bi izvršila neku od naredbi, njegovo lice bi se iskrivilo od besa i znala bi da dolaze batine. Očajnički želeći njegovu ljubav i odobravanje, Karen je pronalazila načine da ih zadobije. On je insistirao da porodica kupuje sve polovno, obično na dobrotvornim rasprodajama pri crkvi i vodio bi Karen na gradsku deponiju, da bi uzeo stare stvari koje bi popravljao ili nešto od njih pravio. Karen je to preuzela, spašavajući stvari iz kanti za smeće i donoseći ih kući. Posle ovakvog donošenja on bi je obično pomazio po glavi. Karen kaže:"U mom sadašnjem sredovečnom dobu, ove ideje i vrednosti iz ranih godina su se vratile da me proganjaju - i skoro da su mogle da mi unište život". Veći deo vremena Karen bi se trudila da nadoknadi nedostatak ljubavi kod kuće tako što bi bila "dobra devojčica". Imala bi sve najviše ocene u školi i slušala sulude naredbe svog oca.

Ipak on joj nikad nije povlađivao. Jednog dana, ona je eksplodirala pred svojom majkom: "Zaista ga mrzim!" Sigurna u to da ju je čuo, tog dana se bojala da se vrati kući iz škole i suoči sa posledicama. Kad je ušla, zatekla je oca kako leži na kuhinjskom podu. Imao je srčani udar. Karen kaže: "Imala sam 15 godina. Osećala sam se kao da sam ubila svog oca, kao da sam stavila pištolj na njegove grudi i povukla obarač". Od onda je još više težila da bude savršena, rezonujući da će nekako njen otac za to saznati i i da će se tako izgladiti konflikt između njih. Njen pohod ka savršenom ju je mnogo koštao. Dobila je anoreksiju - nervozu i kompulsije prejedanja i izgladnjivanja i završila je u psihijatrijskoj bolnici na dan svog diplomiranja na višoj školi, gde je trebalo da primi nagradu kao devojka sa najboljim prosekom ocena. Deca obično veoma dobro reaguju na terapiju. Jedanaestogodišnja devojčica koja ranije nije imala nikakve psihijatrijske bolesti, razvila je opsesije i kompulsije neposredno pošto je prvi put doživela zemljotres, odmah posle preseljenja njene porodice u južnu Kaliforniju. Imala je opsesije da će njeni roditelji biti povređeni i da će ona biti odvojena od njih. (Bilo je nekog logičnog razloga za njene strahove jer se njihova kuća nalazila blizu epicentra i pretrpela je određenu štetu). Ona je dobila poremećaj spavanja i razvila je prisilne radnje. Dok je nekad bila tipično neuredno 1l-godišnje dete, sada je počela da uređuje svoj sto i namešta svoje stvari u određenom redu. Razvila je i ritual u kome je trebalo da trideset minuta pre spavanja ispisuje na tablici "Ništa se neće desiti Mami i Tati" . Takođe bi donosila čašu vode svako veče i držala je pored kreveta, ubeđena da će ona učiniti da njeni roditelji i njen zec budu bezbedni. Pošto je njen otac inače psihijatar, odmah prepoznao da njegovo dete ima problem, porodica je zatražila profesionalnu pomoć pet nedelja pošto je devojčica promenila svoje ponašanje. Na početku lečenja terapeut joj je rekao da je kod nje počela da se razvija bolest zvana OKP i objasnio joj je šta je to i šta to čini. Devojčici je takođe rečeno da mora da se odupre kompulsijama prisilama ili će se one samo pogoršati. Posle tri meseca lečenja, njeni simptomi su skoro potpuno nestali. Manje svesni roditelji su mogli da nastave da povlađuju njenom OKP-u, misleći da je to samo prolazna faza OKP bi se uvrežio i na kraju bi bacio porodicu u emocionaini haos.

PODELJENA BOLEST

Članovi porodice mogu da ugađaju osobi sa OKP-em do apsurdnosti- na primer Karenin suprug je dopustio da se krš gomila u njihovoj kući, sve dok nisu imali samo jedan mali prolaz prohodan. Prošlo je dosta godina otkako otkako su prestali da primaju posete. Ipak, on je tolerisao takvo bizarno ponašanje. Da li je i sam bio bolestan? Dr Hend je takvog mišljenja. Samo bi osoba sa teškim psihološkim problemima mogla da dopusti da dođe do tako apsurdne situacije. Pomenuo je slučaj jednog para koji se selio šest, sedam puta, misleći da će stvari biti drugačije u novoj kući. Ali ne bi prošlo mnogo vremena i novo mesto bi se napunilo starim stvarima i kršom. Hend insistira da porodica bude uključena prilikom davanja dijagnoze, ali dozvoljava da se članovi opredele koliko će biti uključeni u samoj terapiji. Osoba sa OKP-em može da bude veoma vešta u sakrivanju svojih drugih problema - kao što su odnosi sa drugim ljudima - kada

je to jedan prema jedan i mogu da se prilično odupiru ispitivanjima koje radi terapeut. "Oni su uplašeni," izjavljuje Hend, "Oni su razvili stav naučene bespomoćnosti. Imaju svoje probleme, ali oni ne mogu biti rešeni. Ako imaju stalna prijateljstva, ona su obično bolesna, sve dok osoba ima OKP. Obe strane ne gaje nikakvu nadu da se odnosi mogu poboljšati i u isto vreme oni se veoma boje da sve to poremete. Zbog toga oni više vole da žive u lošim odnosima". Obično se u porodicama razvija ono što Hend naziva "interakcioni dinamit". Ovaj termin označava sakrivanje i sakupljanje agresija na duže vreme. U ključno i neprikladno vreme, oni odlučuju da napadnu svog supružnika zbog neke prave ili samo procenjene povrede svoje veze. Tako da može doći do iznenadnog napada veoma intenzivnog kompulsivnog ponašanja, koji uzrokuje haos koji može da poremeti i druge članove porodice, sa posledicama iritiranosti i stresa. Hend je koristio neke istorije slučajeva iz svoje prakse u Hamburgu, u Nemačkoj: Jedna žena koja živi zajedno sa svojom ćerkom i zetom stalno je zamerala ćerci da joj kuća nije dovoljno čista. Na kraju, ćerka je razvila odbrambenu kompulsiju. Kad bi nameštala krevete provodila bi sate samo nameštajući čaršave i sve više je zapuštala ostatak kuće. Kad je majka pokušala da je odvoji od ove navike, one su se posvađale i majka je rekla da će dobiti srčani udar. Hend je otkrio da je ovo zapravo samo završna borba u dugom ratu za dominaciju. U borbi za moć, u kojoj je majka insistirala da joj ćerka bude bolja domaćica, razvio se paradoks u kojem je ćerka iskoristila svoje kompulsije-prisile da zadobije moćniju poziciju Druga žena je postala opsednuta verovanjem da je njen muž imao drugu vezu pre dvadeset godina. Kad se sukobila sa njim nazivajući ga "prljavom svinjom", on je poricao. Na kraju je primljena u psihijatrijsku bolnicu sa simptomima patološke ljubomore. Kad se vratila iz bolnice, razvila je jaku kompulsiju čišćenja, što je imalo za posledicu da 80 procenata kuće nije bilo dostupno za stanovanje jer je za šesnaest sati intenzivnog čišćenja mogla da očisti "dovoljno dobro" samo 20 procenata. Kad bi se njen muž vratio sa posla, ona bi od njega tražila da se svuče i ona bi ga kupala i dezinfikovala, od glave do pete. Ona je ovo obrazlagala time što ga je njegova veza pre mnogo godina učinila prljavim, pa iako nije mogla da ga oslobodi od ove unutrašnje prljavštine, mogla je bar da ga oslobodi od spoljne. Ovo joj je davalo osećaj da vlada situacijom. U terapiji je proizašlo da je ono što ju je čak više izjedalo nego pomenuta veza, bila činjenica da je njena ćerka od šest godina, njeno najviše voljeno dete, nastavljalo da otvoreno pokazuje svoju ljubav prema svom "grešnom" ocu. Ova žena je napravila progres i prestala sa svojim ritualima čišćenja, ali je rekla da je bila prisiljena da to uradi samo zato što je dobila artritis u kolenima, bolest za koju nikad nije potrvđeno da je zaista imala. Ona je potom čak ubedila i svog muža da ide sa njom na časove plesa.Vežbe, kako je objasnila, će biti dobre protiv artritisa. Drugi je slučaj jednog supruga koji je imao prisilnu potrebu da stalno ponavlja proste rečenice, po neki put i satima. Morao je to da radi u prisustvu svoje žene, tako da je ona mogla da proveri njegovo pravilno izgovaranje svake reči u svim rečenicama i da je njegov glas imao pravilnu intonaciju. Kada je njegova žena pokušala da izvrda ovu priredbu, on bi zaključavao sva vrata. Najzad, je pribegao tome da je zatvori u kupatilo, dok bi on stajao napolju ponavljajući svoje rečenice. Nadajući se oslobođenju, ona bi povremeno vikala kroz vrata "Dobro je!" ili "Tačno!". Ovo bi ga samo više iritiralo jer je procenio da tada nije bila iskrena prema njemu. Jednog dana žena je uspela da pobegne iz kuće, uđe u automobil i izađe iz parkinga. Baš tada, njen suprug je pojurio na ulicu i bacio se ispred vozila i tako je naterao da se zaustavi. Pobedio je. U tretmanu, Hend kaže pacijentima da moraju da definišu prednosti i nedostatke svoje

vezanosti za svoj OKP. Ako su u terapiji ne zato što to žele već zato što to neko drugi traži od njuh, Hend veruje da je tada lečenje uzaludno. On dodaje da terapeut i osoba zajedno treba da rade na razvoju strategija za terapiju ponašanja. Na primer, domaćica koja da bi izravnala račune sa mužem razvije prisilu čišćenja, mogla bi da dobije savet kako da njihovi odnosi budu reorganizovani, tako da ona dobije isto toliko moći i bez OKP ponašanja. Ova tehnika bi mogla da se smatra proširenjem primene koraka Ponovnog određivanja - to je ne samo mozak koji uzrokuje da osoba bude obuzeta simptomima OKP, nego i činjenica da je OKP iskorišćen kao mehanizam za manipulisanje sa drugima, u privatnom životu. Ovo je elemenat sekundarnog dobitka" i korak Ponovnog Određivanja može biti korišćen da se on aktivno razmotri i započne da razrešava. Pošto prepoznate i bliže odredite ulogu koju OKP može da ima u vašem emocionalnom životu, možete da napravite zdrave promene koje će smanjiti vašu sklonost da koristite simptome OKP-a na ovaj u suštini samoporažavajući način. Ovo je još jedan primer kako metod U Četiri Koraka može da poboljša proces ovladavanja OKP-em.

RAZUMEVANJE, NE POVLAĐIVANJE Dopustite mi da vas razuverim da nije tačno da se OKP i zdravi brakovi ili prijateljstva uvek posmatraju kao nešto nespojivo. Postoje slučajevi parova koji su zajedno radili koristeći program U Četiri Koraka da bi izgradili stabilne i podržavajuće veze i odnose. Ipak, prepreke koje OKP može da baci na njihov put se ne smeju negirati. Ljudi sa poremećajem mogu da dobiju seksualne strahove vezane za strah od gubitka kontrole. Neko može da ima misli o nasilju po kojima nikad neće postupiti, dok neko drugi može da ima opsesije o tome da bi mogla da se razulari neka divlja i nekontrolisana seksualnost. Osoba sa OKP-em može da ispolji potencijalnu agresiju, tako što će započeti sukobe u kojima su obično uključeni i simptomi OKP-a, što sve rezultuje u izbegavanju intimnosti. Dublja motivacija može biti izbegavanje mogućnosti povrede, ako bi se emocionalno otvorili,- stari problem sa samopoštovanjem. Drugi slučaj koji je imao Dr Hend je bio jedan dečak tinejdžer koji je razvio čudna ponašanja oko hrane. On je mogao da jede samo jednu vrstu hrane - retku i skupu ribu - i morao je da bude hranjen od strane svoje majke, u nekom ritualnom maniru. Roditeljima je bilo dozvoljeno da razgovaraju samo u njegovom prisustvu i to o temi koju bi on izabrao. U nekim oblastima je regresirao do deteta od dve godine i počeo je da prlja krevet noću. Značajno je da se sve ovo desilo pošto je njegov otac zapretio da će se razvesti. Dečak je postigao ono što je hteo. Kada se razboleo, otac je prekinuo tu drugu ljubavnu vezu. Dečak se ipak sve više razboljevao, povlačeći se od svojih drugova i od spoljneg sveta. Razvio se začarani krug. Otac bi dolazio kući posle posla, ali brak je bio to samo po imenu, bez obostrane ljubavi. Majka je ispunjavala svoje emocionalne potrebe tako što se posvetila svom sinu i na taj način omogućila da se njegov OKP pogorša. Dečko je koristio svoju bolest da dominira nad roditeljima. Držao je porodicu zajedno, ali na svoju sopstvenu štetu. Bili su svi zajedno - ali svi bolesni. Ova priča nije imala srećan završetak. Dečak je veoma napredavoao u porodičnom tretmanu, ali se kasnije vratio u bolest. Društveni nedostaci koje je razvio su se pokazali veoma štetni kada je pokušao da se ponovo poveže sa svojim drugovima. Njegova majka se ponovo vratila ulozi onoga ko opslužuje. Bila je to porodična stvar, kao i obično. Najzad, jedna žena je došla kod Dr Henda da zatraži pomoć pošto su se njeni susedi žalili da pravi previše buke kad otključava ulazna vrata svoga stana. Objasnila je da samo želi da

nauči kako da smiri svoje susede. U terapiji je počela da priča o svom kompulsivnom prevođenju Biblije. Kao mlada žena otišla je u manastir, želeći da se povuče iz normalnih društvenih kontakata. Dala je manastiru deo novca koji je nasledila, ali kad je razočarana napuštala manstir, godinu dana kasnije, oni su odbili da joj vrate novac. Ubrzo potom, ona je počela da prevodi Bibliju kako bi pokazala Papi da su svi postojeći prevodi bili pogrešni, pošto su etički pokazivali put monasima-monahinjama koji su se loše ponašali prema njoj. Prevođenje Biblije je postalo njena jedina životna okupacija. Dok je radila ograničeno radno vreme kao sekretarica, živela je u svom stanu kao časna sestra i prevodila i prevodila, šaljući svoje radove papi ali su je njene prisile izdale. Umesto da izravna račune sa ljudima u manastiru, ona je samo razvila bizarna ponašanja koja su postala jedina svrha u njenom usamljenom životu.

ZAJEDNIČKO OPRAŠTANJE OKP-U Kada porodice rade složno, mogu da daju čudesne rezultate. Jedna pacijentkinja mi je rekla da je napredovala uz pomoć svog muža: "Zajedno smo oprostili mome OKP-u". Lara, koja je imala misli o nasilju sa noževima, kaže da je sklona da se povlači kad ima opsesije, da postane tiha, zlovoljna i tužna. Njen suprug bi rekao: "Lara, prestani sa opsesijama, mogu da vidim te zupčanike kako se okreću u tvojoj glavi. Prestani s tim". Ovo Preimenovanje joj pomaže da se odmah vrati u realnost. On se nervira, kako ona kaže, samo zato što joj OKP zadaje toliko bola. I on je štiti. "Ako je na TV-u prikazan neki strašan udes, znajući da sam privučena katastrofalnim stvarima, on bi rekao: 'Ne moraš to da gledaš. Ionako se već plašiš od letenja avionom" - drugo proveravanje realnosti. Ona nalazi da se on brine i hoće da razume i ne dopušta da ga njen OKP uplaši. Zato je ponekad OKP preplaši na teško objašnjive načine. Ona i njen suprug su razgovarali o usvajanju bebe, ali je imala opsesiju da bi se usvojeno dete - koje naravno još nema ni ime, ni lice - povredilo. "Imam taj izjedajući bolni osećaj da bi dete uvek bilo u opasnosti - da doživi nesreću, razboli se, bude kidnapovano ili da umre". Zbog toga je odluka o usvajanju odložena. Karla, koja je imala opsesije da će ubiti svoju malu kćer, borila se sa problemima intimniosti u svom braku: To je bila poslednja stvar o kojoj bih razmišljala. OKP uzima dvadeset četiri časa dnevno. Ja sam se samo trudila da opstanem i funkcionišem. Za mog supruga je bilo veoma teško da razume naše odnose i činjenicu da sam se promenila" . Pre OKP-a ona je bila superefikasna čudo-žena, koja je lako radila svoj posao i brinula se o iznemoglim roditeljima. Kasnije, sa OKP-em, više nije mogla sve to da postigne i postala je veoma frustirirana, a deo te frustracije je iskaljivala na svog supruga. On je bio zbunjen jer je za četrnaest godina braka uvek ona bila ta koja je preuzimala komandu. Ona je sada tražila da dobije slobodno vreme da bi se brinula o sebi, a on nije bio navikao na to. "Na nesreću nisam imala dovoljno vremena da rešavam to što se događalo sa mnom i sa njim takođe. I zaista nisam delila ni sa kim to što se događalo u mojoj glavi. Detalji su bili isuviše stravični". Članovi porodice mogu najviše da pomognu, nudeći podršku, razumevanje, ljubaznost i ohrabrenje u primeni Četiri Koraka, ali ne ugađajući i povlađujući njihovom OKP-u. Osnaženje je suštinsko, svako poboljšanje treba primetiti. Ljudi sa OKP-em treba da imaju dobra osećanja o sebi zbog toga što je prošlo dosta vremena otkako su ih poslednji put imali. Ono što im zaista ne treba ljuto kritikovanje, oni su već dovoljno samokritični. Niti bi trebalo da budu primoravani da ozdrave za kratko vreme; njihov cilj će biti dostignut malim

koracima, a ne velikim skokovima. Naravno, ponekad će partneri biti umorni i bez strpljenja za OKP i potrebno mu je ili njoj, sopstveno vreme van toga. I to je u redu. Ne bi trebalo da bude nikakvih osećanja krivice zbog toga, štaviše osobe sa OKPem bi trebalo da ih u tome ohrabre. Džek, perač ruku i njegova žena su nekoliko puta teško proživljavali svoje vreme u braku, pre nego što je on potražio pomoć. Ženi i njihovoj kćerci je dosadiilo da ih on stalno pita: "Da li si oprala ruke?" On sad razume: "To je bilo kao da ste nekome govorili da je prljav". Njegov um zaokupljen OKP-em je nastavljao da misli o tome kako bi ona nekako mogla da zagadi jela koja im je spremala i ta misao ga je skoro dovodila do ludila. Ali sebe je naterao da prestane da je pita da li je oprala ruke. "Još uvek me je to mučilo, ali sam procenio da bi ako nastavim, to dovelo do veće katastrofe kao na primer da me žena napusti". Spoznaje kao što su ove mogu da budu veliki motivatori za rad na Četiri Koraka. U tretmanu Džek je pominjao svoju frustraciju zbog toga što porodica nije primećivala kako on napreduje, oni su želeli da njegov OKP nestane odmah. Njegova žena bi rekla: "Znam šta radiš i zašto to radiš, ali me to ipak izluđuje" . Pre nego što je dobio dijagnozu, ona bi se ljutila na njega i govorila bi da će mu ruke otpasti ako ne prestane sa pranjem ruku, ali je samo smatrala da je on malo čudan. On se smeje i kaže: "Kada dobijete dijagnozu, onda ta stvar ima svoje ime, onda ljudi mogu da vas zapitkuju o tome šta radite. Pre toga, oni ne znaju šta se to događa i ne žele da postavljaju pitanja". On pita:" Možete li da zamislite da živite sa nekim koji od vas traži da se stalno menjate, svakog svog budnog momenta? 'Znaš zašto to radiš', 'Šta radiš u kupatilu', 'Zašto opet pereš?' To me je izluđivalo, ali je ona posle izvesnog vremena shvatila da sam ja dobijao profesionalnu pomoć i držala se podalje od toga. Jedanput je počela da plače, rekla je: 'Volela bih da mogu da ti pomognem.' Rekao sam joj da mi je pomogla time što nije tolerisala moj OKP i ne povlađujući mi, čime bi samo pogoršala moj OKP". Naravno da postoje bolji i lošiji načini da članovi porodice budu netolerantni prema OKP-u. Džekova žena je postavila granicu onda kad je trebalo da ide sa njim na grupne terapije. Ona bi rekla: "Zašto da idem da vidim ljude koji rade isto što i ti radiš?" On je nije primoravao. "Mislim da se tu pojavio strah. Pre je milsila da su to samo moji ćefovi. Ali odjedanput, ja sam imao mentalni poremećaj. Nije htela ni da misli o tome.'' Karen se seća daje često bila toliko depresivna, napeta i frustrirana u vreme težih rundi OKP-a da je postajala preterano netrpeljiva. "Muž me je nazvao kučkom, što me je razbesnelo jer sam se ionako osećala da sam na teretu, tako da sam odvratila 'Dobro, sigurno da si ti već stručnjak za to. Ima ih dovoljno u tvojoj porodici." Njihovi sukobi su se pojačali, a seksualni život nestao.Tokom terapije saznala je da muž takođe ima OKP, što je i objašnjavalo zašto je dopuštao gomilanje stvari za sve ove godine. Pošto su bili neka vrsta zajedničkih konspiratora u ovim suludim ritualima sakupljanja bezvrednog krša, nije bilo nikavih proveravanja realnosti pa su stvari došle do tragične apsurdnosti. Stari prijatelji, koji su dolazili iz drugih mesta i gradova, svratili bi da ih posete. Nisu mogli da budu pozvani da uđu u kuću, pa su svi zajedno stajali napolju u dvorištu i pričali. Kada su ih pozvali prijatelji iz Kanade da im kažu da dolaze u njihov grad, Karen i njen suprug su se dogovorili da ih prime u kući njene majke. Ipak, Karen se pribojavala da bi oni mogli neočekivano da se pojave ispred njihovih vrata. "Bila sam primorana da parkiram kola nekoliko blokova dalje da bi oni stekli utisak da nismo kod kuće. Odlazili bismo u krevet čim bi pao mrak, tako da ih svetla ne bi privukla da tada svrate do nas.'' nas. Barbarin suprug je imao razumevanja i ljubavi u vezi njenih kompulsija-prisila proveravanja

iako mu je bilo teško da ih shvati. Ali kad je došla kući i objavila da ima strašan osećaj da je tog jutra nekog udarila dok je vozila na posao, on je izgubio strpljenje. "To je prevršilo meru za njega", kaže ona, "bilo je to previše suludo, previše bizarno i totalno bez veze sa realnošću. To ga je potreslo i zaista gurnulo preko granice". Ono što je ona shvatala i prihvatala samo kao jedan od prljavih, malih trikova OKP-a, on nije. On je skočio: "Čula bi udarac -'bum', da si nekog udarila kolima. Videla bi telo na drumu". Bila je šokirana njegovom prejakom reakcijom: "Znala sam da je to ista stvar štogod ona bila, koja mi se inače događala". Ubrzo zatim, u novinama je pročitala članak koji je opisivao težak slučaj OKP-a, sa istim simptomima. Barbara je tada saznala od čega boluje. Kako je Barbara napredovala u terapiji, njen suprug je svoju ulogu preuzimao sve bolje. On je odbijao da proverava stvari za nju, osim ako je ona bila potpuno iznurena. Onda bi neki put napravio i šalu od toga, objavljujući: "Provera!"- ovo je u stvari forma Preimenovanja. Ona kaže: "On zna da ne može da me popravi, da ja moram sama da se popravim. Zato se nikad nije previše uključivao. On je veoma tolerantan i vrlo dobro prilagođena i normalna osoba. Da sam se udala za nekog ko kao ja ima mnogo vrsta disfunkcionalnih porodičnih problema, bila bi to katastrofa. On je morao da se nosi i sa drugim problemima pored mog OKPa. Bila sam alkoholičar i trebalo je da se od toga oporavim. Imala sam težak problem sa samopoštovanjem. Imala sam veliko breme i pre OKP-a". Breme je uključivalo i majku, koja je imala blagu formu OKP-a i koja bi ranije slala svoju kćer da ponovo proveri štednjak, pre nego što su mogli da odu od kuće. Barbara priznaje: "Nisam čak ni ulazila u kuhinju. Vraćala bih se nazad i govorila: 'Da mama isključen je'''. Kakva ironija,- da je mnogo godina kasnije Barbara molila svog supruga da za nju proverava štednjak. Danas je Barbarin OKP veoma blag i pod kontrolom. Ali kad joj je bilo najgore, njen suprug je bio uz nju kao podrška". Mogla sam da se istresam na njega i oslobodim pritiska, a on bi strpljivo sedeo i razgovarao sa mnom sve dok se ne bi osetila bolje. "On bi se ipak povremeno žalio: "Znaš, ti se uopšte ne povezuješ sa pravim svetom. Ti si u čauri. Uopšte nisi uključena u svet, sa drugim ljudima. Nije ti važno što živiš u vakuumu". Tačno je da bi ona ponekad preko vikenda samo ležala u krevetu. Ponekad bi i on došao u sobu i provodio vreme sa njom, a nekad ne bi. Kasnije, Barbara je rodila bebu i napustila raniji posao. Sad kada je opuštenija, začinje društvene kontakte i mnogo je više zainteresaovana za spoljni svet. Petnaestominutno pravilo je veoma važno za poboljšanje komunikacije između članova porodice i osobe sa OKP-em. Ako članovi porodice mogu da na način koji podržava osobu, (a to mora biti urađeno na terapeutski način) kažu" Sačekajmo petnaest minuta. Neću sada da uradim ovo za tebe, ali ću to uraditi za petnaest minuta. Znam da ti sada OKP zaista dosađuje, ali sačekajmo petnaest minuta da vidimo kako ide" - osoba sa OKP-em onda teži da ponovo proceni situaciju na kraju tog intervala. I opet intervenciji se mora prići sa dobrom voljom jer će u suprotnom samo pogoršati situaciju.

NE GURAJ, NE POŽURUJ Zbog puno godina prakse, ljudi sa OKP-em su vešti da sakriju svoju bolest kad je to u njihovom interesu. Mnogi ljudi su nam rekli da u vremenu od više meseci u kojima su imali intimna prijateljstva nisu nalazili razloga da posumnjaju da njihov partner ima mentalni poremećaj. Tu mogu da postoje neka mala čudnovata ponašanja na koja se može sleći ramenima i mogu se racionalizovati. Domingova bivša devojka Keti rekla je da je veoma rano u njihovoj vezi Domingo imao loš OKP dan. Skoro da nije ništa znala o OKPu i nije znala šta da čini. "Bilo je

to kao 'O Bože, o moj Bože'. Nisam znala da mu kažem te magične reči koje bi ga izvukle iz toga govorila bih pogrešne stvari, sve što bi ga samo razljućivalo". Ponekad bi Domingo sve gledao sa vedrije strane, govoreći joj: "Zašto se samo ne skineš gola i staneš ispred mene kako bih razmišljao o nečem drugom?" Kad bi njegov OKP bio tako jak, ona je bila voljna da uradi bilo šta da bi ga odvojila od toga, ali "ništa što je manje od bombe koja bi eksplodirala blizu njega, nije moglo da pomogne". Smejala se dok nam je govorila: "Smešno je da naš pas ima ista anksiozna ponašanja. Znate kako kažu da životinje poprime vašu ličnost? Da, to je čudno. Ovaj pas je zaista maza. Mora stalno da bude uz nas. Mi smo napravili čudovište od njega. Ako odlazimo a on treba da ostane kod kuće, disanje mu se od jedanput promeni, počne sa lizanjem i dobije onaj glupi izraz. To me podseća na Domingova anksiozna osećanja. Kažem mu: "Vas dvojica ste isti.''' Ipak ne postoje nikakvi klinički dokazi koji bi pokazivali da psi koji pripadaju ljudima sa OKP-em takođe razviju OKP. Selidba može da bude traumatična za ljude sa OKP-em, kao što je to bilo kakva promena u njihovom redosledu aktivnosti. Često izbegavaju da putuju, naročito ako imaju opsesije u vezi zagađenja. Putovanje znači korišćenje javnih kupatila i spavanje u krevetima u kojima su drugi spavali. Domingo je kupio sebi mauntin-bajk, bicikl vredan 500 dolara i namestio ga baš onako kako je to želeo, ali kad je Keti predložila da idu na izlet u planine morala je bukvalno da ga zajedno sa njegovim biciklom izgura van kuće. On se seća: "Plašio sam se da će bicikl da se izgrebe. Ali smešno je da kada sam otišao u planine, to više nije bio moj bicikl tako da sam bio u stanju da uživam u vožnji. Nije me bilo briga ako bi se pokvario ili se ogrebao. OKP jeste čudan". Iako su Keti i Diomingo živeli zajedno kao par imali su zasebne spavaće sobe. Ona je imala običaj da se šali na njegov račun i da njegovu sobu naziva mauzolejom, mestom gde je držao kolekciju umetničkih predmeta raspoređenih u naročitom redu. Znala je da ne treba ništa da premešta. "Ako ikad i očistim njegove stvari," kaže ona, "to ga samo izluđuje. On mora da ode i proveri ima li štete. Ja ne perem ni njegov veš. Ja veoma loše to radim. Imam sklonost da ostavljam bele fleke od belila, a to ga takođe razbesni". Keti je shvatila da je Domingov otpor ka promenama u svom životu imao neočekivanu povoljnu propratnu stranu. Rekla nam je: "Da nije imao OKP, verovatno bi već za ovo vreme imao deset devojaka jer je po prirodi promiskuitetan. Ali zbog OKP-a, ovo je deo koji ja volim, on je veran. On je latinac, jel' tako? Ali, ako bi i hteo da me vara, morao bi da mi to kaže. Prvo, tu je ta stvar oko zagađenja. On je morao da mi kaže da je dodirvao neku drugu." Domingo je potvrdio ovo što je ona rekla. Kad se jedanput naviknem na nešto -nekoga, moja anksioznost sve više opada. Sa nekim novim moram da počnem ispočetka. Mi sa OKP-em smo drugačiji. Mi smo se navikli na stvari". Postoji sigurnost sa poznatim. Keti je dolazila na naše grupe za porodičnu podršku gde se upoznala sa članovima porodica drugih ljudi sa OKP-em. Mnogi od njih su prolazili kroz pakao sa OKP-em i kako se Keti seća: "mnogi od njih su se pitali šta sam ja tražila u životu sa Domingom. Nisu mogli da shvate zašto bih ja živela sa ovim momkom kad sam mogla da izaberem da to ne radim. Nisam se rodila da to trpim. Nisam bila roditelj." Odgovor je bio da sa ili bez OKP-a, ona ga je cenila zbog njegovih dobrih osobina. Doduše i oni su prolazili kroz teške periode u svojoj vezi. Ketina prirodna reakcija je bila da se povlači kad bi videla da nastupa OKP. "Bilo bi ovako, 'O Bože, moram da bežim odavde; ne mogu da s' nosim sa ovim. Kako mogu da se borim sa ovim do kraja života?" Ali kada me je

upitala kakva bi trebalo da bude njena uloga, ja sam joj rekao da ako je odlučila da bude sa Domingom, onda bi morala da se više zainteresuje i uključi u tretman. Posle pet godina Domingo i Keti su se rastali iz nekih drugih razloga. Bilo je to strašno vreme za njega i on je nazadovao u lečenju. On je objasnio: 'Veoma se naviknem na ljude i stvari. Ako je taj red poremećen, moj mir je izgubljen. Onda moram da se malo borim da bi opet obezbedio svoj mir". On se nedavno venčao sa ženom koju je sreo posle onog raskida. Ironija je da ju je sreo kad je odlazio do prodavnice zdrave hrane da kupi preparat za gojenje koji je Keti neumorno nastavljala da uzima. Prvi put kad ga je njegova buduća supruga videla, kako mu je docnije rekla, primetila je nešto "drugačije" i "interesantno" u vezi sa njim. Izveo ju je na večeru i rekao sve o svom OKP-u. Ona nikad nije čula za OKP i zaista nije razumela, ali sada uči. Domingo joj je odmah rekao: "Nikad me ne teraj, nikad me ne požuruj inače možeš očekivati da postanem agresivan. Nikad mi nemoj reći 'Požuri!' jer to pobuđuje moju lošu stranu. Ja se zaista razbesnim kad me ljudi požuruju jer ne razumeju kroz šta ja prolazim". Zašto mu treba toliko vremena da uradi tako proste stvari kao što oblačenje čarapa ili tuširanje. Domingo se izgubi u svojim opsesijama. Ako vidi mrlju od kečapa na svojim pantalonama može da ima opsesije da je to od krvi da gleda u mrlju sve dok njegov um ne shvati da je to samo kečap. "Ne požuruj me" je dobar savet svakom ko živi sa osobom koja se bori sa simptomima OKP-a.

DŽIL I NJENE KĆERI Kada je Džilina starija kćer imala 11 godina, Džilina najbolja priajteljica je poginula u saobraćajnoj nesreći. Džil je bila veoma potresena, njih dve su zajedno radile u kancelariji za nekretnine i često bi se jedna drugoj poveravale za vreme večere, na koju bi išle posle rada. Džil nije mogla da ode do mrtvačnice, kako bi identifikovala Marilinino telo, niti je mogla da ode na memorijainu službu. Nije mogla jer da je otišla ceo njen svet bi postao "zagađen". Džil se seća da je onog dana kada je Marilin umrla našla obe svoje ćerke - Eriku i osmogodišnju Trejsi - na vratima kako je čekaju. "One su plakakle i ja sam plakala, one su me zagrlile i tad sam rekla 'Nemojte mi prilaziti, prljava sam'''. Džil je odmah svukla odeću i otišla da se okupa. Ostala je u kući više nedelja. "Nisam mogla da idem nigde, gde smo Merilin i ja zajedno odlazile. To je bilo to oko zagađenja". Za dvadest pet godina - otkako je kao tinejdžer morala da ode na sahranu najboljeg druga svog momka, sahranu sa otvorenim kovčegom - Džil je preživljavala strahove od zagađenja u vezi sa smrću i umiranjem. Iako je prošlo mnogo godina pre nego što joj je postavljena dijagnoza, ona je patila od teškog OKP-a. Na dan memorijalne službe za Merilin, desilo se nezamislivo. Znajući koliko je Džil bila potresena gubitkom, prijatelji su svratili do nje da joj daju korpu sa voćem. Kad je Džil provirila kroz prozor i videla ih kako stoje tamo, rekla je Erici i Trejsi da ne otvaraju vrata. To su bili ljudi koji su identifikovali Merilinino telo. Oni su bili zagađeni. Korpa sa voćem je bila zagađena. Džil i njene ćerke bi se takođe zagadile ako bi oni ušli unutra. "Bilo je to užasno", kaže Džil, "sve što sam mogla da uradim tada je bilo da govorim 'Ne mogu to da primim, Ne mogu to da uzmem, Ne mogu to da uzmem!' Ali, ja sam želela to da primim, tako da sam najzad rekla Erici da otvori vrata, uzme korpu, ode u kupatilo i stane u kadu. Moji prijateli su otišli i tu je bila Erika koja je stajala u kadi, sa korpom u rukama. Nisam

znala šta da radim. Ona je bila zaražena i korpa je bila zagađena". Erika ju je vratila u realnost, vičući: "Mama, ne možeš tek tako da spereš Marilin niz slivnik!" Džil je rekla ćerki da postavi korpu na vrh frižidera, gde je mogla da je vidi, ali ne bi mogla da je dotakne i da se onda dobro okupa. Korpa je stajala na frižideru dugo vremena, a onda je Džil bacila voće. Ali je sećanje na to ostalo kod Erike i Trejsi. Trejsi je skoro čula kako je Džil prepričala taj događaj. Ona sad ima 22 godine i tek je poslednjih nekoliko godina bila u stanju da se oslobodi svog besa koji je osećala prema majci zbog onog što je njena majka učinila njoj i njenoj sestri dok su odrastale - bizarni rituali čišćenja, selidbe iz grada u grad i iz države u državu u potrazi za mestom koje nije bilo "prljavo" kao i stid koji su osećale, kad bi prijateljima pokušavale da objasne zašto ne mogu da dođu u njihovu kuću. Džil se udala kad je imala samo 18, a sa 20 je već imala dve bebe. Nekoliko godina kasnije, ona i njen suprug su se razveli. Stres se nadovezivao na stres. Bila je tada jedini roditelj, pokušavala je da zadrži svoje radno mesto, a bila je bolesna. Nije znala koja je to bolest, ali je znala da nije uobičajena. Znala je da nije normalno da razgovara sa rođacima kroz zatvorena vrata ili da zabranjuje svojim ćerkama da poljube svog dedu jer je bio mesar i dirao krv. Tužna i depresivna, mesecima ne bi izlazila iz kuće, osim da kupi namirnice ili da odveze nekuda svoje devojčice. Tada je već bilo prošlo šesnaest godina otkako je prekinula svaki kontakt sa svojom majkom, ocem, bratom i sestrama. Oni su bili zaraženi-zagađeni i nije mogla sa njima da razgovara ni preko telefona. Džil, Erika i Trejsi su se stalno selile jer bi čitava susedstva i gradovi postajali zagađeni. Trejsi sad može da se smeje dok se priseća "Uvek smo morali da nalazimo stan sa dve garderobe (c1oset-soba za graderobu)". Tako što je određivala da jedna od soba za graderobu bude "prljava", Džil je rešavala problem koji je za nju iskrsavao zbog činjenice da su njene devojčice morale da idu u školu, gde su mogle da se isprljaju- zaraze. Izmislila je i proceduru kako bi održavala "čistima" i njih i nihovu kuću. Kada bi se devojčice vraćale iz škole, Džil bi im otvarala vrata. Ćerkama nije bilo dozvoljeno da dodiruju kvaku na vratima. Onda bi morale na vrhovima prstiju da odu do prljave sobe za garderobu, gde bi skinule odeću i ostavile svoje torbe. Zatim bi isto tako brzo otišle u kupatilo da se okupaju. Ako je trebalo da urade i domaće zadatke, onda je procedura postajala nešto komplikovanija. Devojčice bi morale da sede u toj sobici sa otvorenim vratima i da rade svoje zadatke. Posle toga su mogle da se okupaju. Naravno, Džil nikad nije ni prilazila "prljavoj" sobi za garderobu. Trejsi se seća da ako bi neka od njih morala da koristi toalet za vreme rada, morala bi prvo da se istušira (da bi kupatilo ostalo čisto), pa da se posle vrati i završi svoje zadatke i onda ponovo istušira. Erika i Trejsu su išle u privatnu školu i izgubile su čitavu godinu kada im se porodični budžet toliko smanjio da nisu mogli da plate školovanje. Džil je uvek bila između dve vatre. ''Ako bih se jako razbolela, nisam mogla da radim jer bi celo vreme provodila u čišćenju. Morali smo mnogo da se selimo jer nismo mogli da plaćamo stanarinu" . Kada su bile veoma mlade, devojčice su mislile "Pa dobro, ovako svi rade". Ipak, kasnije im je bilo veoma teško da objasne prijateljima čudno ponašanje svoje majke. Sigurno je da je njihovim drugaricama i drugovima bila veoma zagonetna činjenica da nikad nisu bili pozvani u njihovu kuću. "Mama bi nam govorila koje priče da iznesemo kao izgovore pred tim ljudima". Trejsi se seća: "kako da napravimo opravdanja za ovo ili ono. To me je mnogo mučilo, to u vezi sa ostalima iz škole: 'Kako to da tvoja majka večeras ne može da nas odveze na klizanje.?'

Trejsi bi nešto promrmljala, kao: 'Tako, jednostavno ne može'''. Kada je Trejsi bila u trećem razredu, cela njena škola postala je "zagađena". Ako bi neka od sestara morala da ode u direktorsku kancelariju, to je bila neka vrsta duplog zagađenja. Trejsi kaže: "Sećam se, jedanput sam morala otići u kancelariju kod direktora. To je bila Katolička škola i ja sam tada bila veoma religiozna. I zaista sam se molila Bogu da ne budem pozvana da idem u kancelariju jer sam znala da ću tada morati da prolazim kroz dodatne besmislice" . Odlazak u direktorsku kancelariju je značio da se treba istuširati dva ili četiri puta kad se stigne kući - uvek paran broj. Trejsi je počela pomalo i da laže. Kad bi je Džil ispitivala, govorila je da nije bila u direktorskoj kanceliriji iako je ustvari bila. Ponekad bi se ušunjala u "prljavu garderobu" i uzela udžbenik da bi učila u svojoj sobi. Džil je otkrila da suje ćerke lagale "Obuzeo bi me bes. Sad je sve bilo prljavo jer nisam imala pojma gde su zaista bile i šta su dodirivale. Od toga sam dobila svrab po celom telu i ubrzano disanje". Kad je Trejsi bila u devetom razredu prekinula je sa ćutanjem i poverila se svojoj najboljoj drugarici o ovim čudnim stvarima koje je njena majka radila. "Za mene je to bio veliki događaj, najzad sam razgovarala sa nekim o tome". Naravno, njena drugarica je to kazala i drugim devojkama. Uskoro, devojke su zbijale šale u školi: "Hej, Mislim da je to cool. Mogu li ja da navratim i stojim sa tobom u sobici za garderobu?" Za Tresji to nije bilo smešno. Devojke su mrzele majčin OKP, ali su naučile da iskoriste prednosti takve situacije. Trejsi kaže: "Moja sestra i ja bi joj rekle: 'Ako nećeš da dopustiš da naši prijatelji dođu ovde, onda treba da nam daš novac da bi mogle da izađemo.'" Nije im bilo dozvoljeno da zarade novac čuvajući decu jer bi ta deca ili njihovi roditelji mogli da budu zaraženi. Iako se Džil mučila da zaradi dovoljno, uvek bi im davala to što su tražile. Naravno, nije bilo nikakve logike u opsesijama koje je Džil imala oko zagađenja i ova činjenica je zaista delovala zbunjujuće na devojke. Trejsi se seća: "Erika i ja smo joj često postavljali pitanja 'Dobro, kako je sad ovo prljavo, a ranije nije bilo ?'" Ako bi se desilo da zagađena osoba telefonira, Džil bi satima ribala zid pored telefona, dok bi se u sudoperi gomilali sudovi". To bi zaista poražavalo moju decu. Ponekad bih prvo svukla svu odeću, tako da ne moram posle da je perem. One bi se vratile kući i našle bi me kako stojim naga, sa papirnim peškirom i bočicom alkohola u rukama. Bilo je to bizarno. Rekle bi: 'Mama, ti si alkoholičar.' Naravno, kad bi ih videla uznemirene i ja bih se uznemirila. Strašno je kad vas se deca stide". "Mrzela sam je," kaže Trejsi. "Stalno bih joj govorila 'Mrzim te, mrzim te što me teraš da ovo radim.' OKP je uticao na svaku stvarčicu u mom životu, laganje ljudima, konflikt koji sam osećala. Kada bi me terala da se istuširam četiri puta govorila sam sebi: 'Radim ovo zato što je volim'. A onda bih je mrzela i takva sam i sada. Udarila sam je, toliko sam bila ljuta. A volim je. Ne želim da udarim svoju mamu". Jedanput, iz kaprica, Trejsi i njena prijateljica su odlučile da se šetaju noću po groblju. Kad ih je Džil upitala gde su bile, kao što je to uvek radila, Trejsi je rekla istinu. Nedeljama je Džil bila opsednuta time: groblje - smrt - zagađenje. Kada je sledeći put Trejsina drugarica došla kod Tresji, dok je Džil bila otišla van, znala je da o tome mora da slaže. Ne bi bilo dovoljno alkohola na svetu kojim bi mogla dobro da očisti kuću. Trejsi nam kaže kako je to bilo: "Odlazile bi smo u grad i kupovale čitave kutije sa bocama alkohola- tri, četiri, pet kutija. U toj fazi, sve što je radila bilo je čišćenje. Stvari su se izmakle kontroli i devojkama je bilo dosta. Trejsi je imala 16 godina, porodica je živela u Severnoj Karolini kad je došlo do "velike eksplozije". Erika je počela da grdi Džil i rekla joj da su je Trejsi i ona godinama lagale, da su radile stvari koje im ona nije

dozvoljavala, a da nisu radile ono što im je ona govorila da rade. "Rekle smo joj. 'Nećemo više ovako da živimo. Nećemo da imamo ovakav život.'' I onda su otišle i preselile se kod porodica svojih drugarica. Džil je bila slomljena. Znala je da ih ne može imati pored sebe ako će je izdati, ali je bila isuviše bolesna da shvati šta im je uradila. Erika kojoj je bilo 19 godina, se nije vratila. Ona i Trejsi su zakupile stan, ali se posle isvesnog vremena Trejsi vratila kući. "Nedostajala mi je. Volela samje. Osećala sam se loše zbog nje. Znala sam daje povređena". Naravno, povratak kući je inicirao masivno "alkoholiranje" kuće, pošto je Trejsi sad bila veoma "zaražena". Džil se seća: "Na kraju sam čistila i mačku". Trejsi kaže: "Govorimo o čišćenju alkoholom, čak i knjiga, stranicu po stranicu i foto-albuma. Moji sertifikati i nagrade iz škole su se izmrljali alkoholom i morali su da budu bačeni. To me je ubijalo. Bila sam besna na sestru što me je naterala da govorimo mami sve ono jer je sve razorila i sad je trebalo ja da se vratim i skupljam parčiće". Džil, tada nesrećna i depresivna, je mislila da bi život mogao da bude bolji u Floridi. Odlučila je da ode kolima na jug i da izvidi. Ali prvo su sve njihove stvari morale da budu isprane alkoholom, pre nego što bi ih stavila u ormane. Bio je početak proleća i dok je njena majka bila u Floridi, Trejsi je planirala da ode u Montgomeri u Alabami, i poseti svoje stare školske drugarice. Znala je da je za Džil Montgomeri zaista "prljav", pa je slagala. Rekla je majci da će da ide da obiđe svoje druge prijateljice u Savani u Džordžiji. Napravili su plan da se sastanu u Floridi. Međutim Džil je postala sumnjičava i na putu ka Floridi pozvala telefonom Trejsine prijateljice. Njene najgore strepnje su bile opravdane. Tresi je ipak otišla u Montgomeri. Džil je osećala da "su me po drugi put izdale. To mi je lomilo srce, da su mogle tako da me lažu. A bila sam još uvek veoma zbunjena u vezi moje bolesti". Trejsi je sad bila zaražena i nisu više mogle da žive zajedno. Trejsi kaže: "Nije mogla ni preko telefona da razgovara sa Erikom ili sa mnom". Na kraju su Džil i Trejsi nekako rešile ovaj problem i dogovorile se da dele jedan stan blizu UCLA-univerzitetskog bloka, gde je Trejsi bila student. Godinama, Erika i Džil nisu imale nikakvog kontakta. Erika nije mogla da joj oprosti. Ona živi u drugom delu zemlje i njih dve su se videle samo jedanput u poslednjih pet godina, ali su razgovarale telefonom. Džil razume: "Ona još uvek nosi u sebi dosta starog neprijatetljstva. Ali, stvari su se popravile. Više ne krivi mene da sam joj oduzela porodicu. Shvatanje činjenice da imam ovu bolest je dosta smanjilo pritisak i ona mi je oprostila. Ona zna da je to bolest, a ne ja". Iako Džil i Trejsi nisu potpuno razrešile sukob, one rade na tome. Kad Džiline opsesije počnu da utiču na nju, Trejsi se razljuti- "Ne želim da budem čudak". Duboko u sebi ona se pomalo boji da i sama nema neke sklonosti ka OKP-u. Trejsi ima mali problem oko prihvatanja smrti i oko umiranja i veoma je probirljiva oko hrane. Džil je podelila sa Trejsi ono što je naučila o OKP-u od mene i od drugih članova terapijske grupe za OKP, na koju redovno dolazi. Nedavno je Džil dobila saobraćajnu kaznu i priključila se programu "škole za vožnju kod kuće". Tu je postojao jedan problem: nije mogla da dotakne priručnik zbog stare opsesije od zagađenja od službenih dokumenata, koja je započela još u vreme njenog razvoda. (kad je Erika imala 16 godina i želela da dobije dozvolu za vožnju, morala je da sačeka još tri godine zbog toga što Džil nije mogla da uđe u prostorije Odeljenja za motorna vozila - službenu zgradu) Zato je Trejsi za nju okretala stranice priručnika. Na kraju, Trejsi joj je rekla: "OK sad moraš da se potpišeš" . Pošto je to uradila, Trejsi joj reče: "Sad kada si se potpisala na priručniku, da li hoćeš da pokušaš da ga dodirneš?" Trejsi, videvši da se Džil unervozila i uznemirila, je malo razmislila i onda rekla svojoj majci: "Mislim da bi zaista bilo dobro ako ga dodirneš. Dobićeš veliku medalju". Nije bilo lako, ali Džil je ispuržila

ruku i dotakla priručnik. "Odjedanput", kaže Džil, " na rukama su mi izašle crvene tačke i svrbelo me je među prstima ali sam znala da želim da to dodirnem - morala sam zbog moje terapije ponašanja". Danas su Džiline opsesije i kompulsije uglavnom pod kontrolom.Više ne alkoholira svoju kuću. Smrt njene majke pre dve godine je prouzrokovala određeno nazadovanje - članovi porodice koji su prestali da budu zagađeni, odjednom su opet to postali. Ona radi na tom problemu, primenjujući terapiju svakog dana. "Znate", kaže," uvek sam imala veoma jak instinkt za opstajanje".

BRAJAN I NJEGOVA ŽENA Veći deo svog četrnaestogodišnjeg braka, Sara je delila Brajana sa njegovim OKP-em, njegovim morbidnom strahom od akumulatorske kiseline i njegovom prisilnom potrebom da pere ulice da bi izbegao trovanje od kiseline. Ne štedi mnogo reči kada govori o svom mužu, njegovoj bolesti i kako je to zapravo uništilo njihov brak: "OKP je uništio moj život. To uzima mog supruga. To ukrade vašeg ljubavnika, vašeg druga, vašeg prijatelja. To krade vaše vreme, vaš novac i energiju. To uzima sve što se može uzeti i ništa ne daje zauzvrat. I nikad ne kaže "hvala.'" Sara i Brajan su se upoznali u preduzeću gde su oboje radili i znali su se šest godina pre nego što su se venčali. Za sve to vreme Sara nije primetila nikakve znakove njegove bolesti. Prošlo je samo nekoliko meseci otkako je bila u braku, kad je počela da primećuje neka malo čudna ponašanja. "Rekao bi mi da ne pešačim na određenim mestima, da ne vozim određenim putevima, ne nosim određene cipele". Ona je sebe ubedila da su to samo njegove male ekscentričnosti. Doduše tu su bila ta veoma dugačka tuširanja, ali je ona to samo pripisala "njegovoj velikoj urednosti". Već su bili godinu dana u braku kada se dogodilo izlivanje akumulatora na poslu i ona se seća: "On se jednostavno otkačio". i morao je da bude hospitalizovan. Tada su se za njih otvorila vrata pakla. Svake noći bi Brajan ležao u krevetu, čekajući da čuje sirene koje bi mu ukazivale na mesto gde se dogodio saobraćajni udes. Bio je uvek spreman da zgrabi kofu i sodu i da se odveze do tog mesta i započne ribanje. Ponekad bi kad začuje te sirene, kako je rekla Sara, čak skočio usred rečenice i nestao na nekoliko sati, zaboravljajući pritom, u toj panici, da za sobom zatvori ulazna vrata. Porodica, koja je uključivala njegovog sina i njenog sina iz prethodnog braka je bila raskidana njegovim OKP-em. "Moja deca nisu znala šta se događa", kaže Brajan. "Sve što su znali je da se tata strašno plaši akumulatora i akumulatorske kiseline i da nije bio spreman da izlazi među ljude. Mislim, to je bilo strašno. Strašno. Da me je žena mogla da napusti da ne oseti krivicu, to bi i uradila. Ja nisam mogao ništa da uradim. Hteo sam da otpuzim i sakrijem se ispod stene" . Naravno, dečaci nisu mogli da pozivaju drugove jer Brajan nije mogao da kontroliše kuda bi sve ti momci mogli da idu dovozeći se kolima i kuda bi onda odlazili. Jedanput su došli iz škole i poverili se Sari: "Čoveče, danas smo pravili hemijske eksperimente i sumporna kiiselina je bila svuda". Ovo je bila tajna koju su skrivali od Brajana, znajući da bi on zgrabio dečake i odmah počeo da ih pere i riba. Brajan sa seća: "Moj sin je zaista hteo što pre da se pridruži Marincima. Mislim daje samo želeo da pobegne od mene, da pobegne od problema". Kako je njegov OKP sve više uzimao maha, Brajan više nije mogao da radi. "Bio sam

izgubljen slučaj. Osećao sam da je kiselina na meni i da nisam mogao da se očistim. Bila je u mojoj spavaćoj sobi, bila je na zidovima. Jednog dana nas je posetio prijatelj moje žene i saznao sam da je prošao baš ulicom u kojoj se desila saobraćajna nesreća. Sad je to bilo i na njegovim gumama. Celo veče sam proveo na kolenima, prao i ribao tepihe sa sodom. Onda sam iznajmio jedan od onih velikih usisivača i čistio sam i čistio". Brajan kaže: "Došlo je do tačke kad sam zamišljao da je to jednostavno padalo i sa neba". Prao je ulice cele noći i budio se izmoren, a onda iznova započinjao ciklus. Da li je bio lud? Da li je ona bila luda? Sara je tada već bila toliko zbunjena, da nije bila sigurna. Nekih večeri bi sedeo pred televizorom i gledao kasne emisije, nadajući se da će nekako da odloži zoru i sledeći dan, koji sobom nosi strah i ribanje. Zatražio je psihijatrijsku pomoć, ali je dobio čitav spisak pogrešnih dijagnoza, uključujući i šizofreniju. Tridest dana u psihijatrijskoj bolnici, nije mu mnogo pomoglo, kao ni još dve nedelje u drugoj bolnici. Niko nije mogao da odgonetne "šta je to moglo da se dešava s njim". Brajan kaže: "Njihovo lečenje je izgleda bilo da mi daju dosta stvari koje bi me uspavale' . On se skoro ničega ne seća iz prvih nekoliko meseci 1985 godine. "Sara mije rekla da su ljudi koje smo znali u to vreme umrli, a da sam ja samo ležao potpuno isključen iz okoline. Imao sam burne napade depresije i puno bih plakao jer sam ludeo u sebi". I onda se jedne večeri dogodilo da gledaju '20/20'- emisiju na televiziji, kada je bio prikazan prilog o ljudima sa OKP-em. Sara se seća: "Bilo mi je toliko lakše da ta stvar ima ime". Brajan kaže: "Zazvonilo je zvonce". Sada je znao šta ima. U prilogu je pomenut i UCLA-program dnevne bolnice za ljude koji pate od OKP-a i Brajan ih je pozvao. Kad je došao do mene, bilo muje toliko lakše da je počeo da plače. Brajan je klasičan i težak slučaj OKP-a i njegov je napredak bio promenljiv, u zavisnosti koliko je bio redovan u uzimanju svojih lekova i koliko je redovan u praktikovanju Četiri Koraka terapije ponašanja kao i dolaženju na terapijske grupe. Ako na tome dosta radi, u stanju je da svoje simptome drži pod kontrolom, ali nije uspeo da nauči najvažniju lekciju: Samo konstantna spremnost pobeđuje OKP. Dok to ne nauči, patiće od posledica i Sara će morati da pati sa njim. Kada mu se pogorša OKP, to je toliko ekstremno da, kako kaže Sara: "koristi papirne ubruse i kese za sendviče da bi otvorio vrata. A ne možemo da idemo u crkvu jer tamo ide i čovek koji je vlasnik kompanije za akumulatore". Sve dok Brajan uzima Paxil u prepisanim dozama, u stanju je da se izbori sa depresijom i samoubilačkim težnjama. Kad oseća da je u stanju da se suoči sa posledicama - koje skoro uvek uključuju ljutite reakcije - Sara pokušava da ga natera da se suoči sa stvarnošću, da prihvati da ta stvar koja ga muči nije sumporna kiselina, već da je to OKP. Ponekad on to uradi, ponekad ne. Uglavnom on to neće. Ona kaže: "OKP je ogromno čudovište koje sedi tamo u uglu. To nas žive jede, ali mi navodno ne bi trebalo to da primetimo" . "Problem sa kiselinom je sam po sebi dovoljno težak da bi se s tim živelo" , kaže Sara. "On je više stvari uništio pokušavajući da spreči zagađenje kiselinom, nego da smo ih svaki dan prskali sa njom". Njihov ulazni parking i travnjak su natopljeni sa bikarbonom sodom i amonijakom. On čak čisti i ispod žbunja. Umivaonici su oštećeni amonijakom. Sara kaže da očekuje da će se i cevi uskoro raspasti. Mi trošimo tri-četiri stotine dolara mesečno za sodu i amonijak. Tako je frustrirajuće gledati to bacanje. Uništilo je naše cipele, našu odeću, tepihe. Brajan posmatra kuda ona hoda da bi kasnije odlučio da li da uzme te cipele iz ormana i očisti ih. Tako

je od omiljenih plavih cipela napravio zelene, natopivši ih amonijakom. Novac koji su protraćili, je novac koji ne mogu sebi da priušte. On je bio suvlasnik firme za prodaju kola, koja je bila žrtva prevelike ekspanzije, recesije i promene rute za autoput u ranim '90-tim godinama. Ta finansijska katastrofa ga je ostavila u siromaštvu. Zbog njegovog OKP-a je njegov učinak na poslu nestabilan. Sadašnji posao prodavca zahteva dosta vožnje, a on ne može da ode na sastanke sa klijentima ako bi to zahtevalo da vozi ulicama na kojima je možda došlo do prosipanja kiseline. Iako nije pri novcu, Brajan se još uvek oseća primoran da kupuje stvari koje mu ne trebaju. Njegov orman je ispunjen kravatama i odelima koje nikad nije nosio. "On ne želi da ih zagadi" objašnjava Sara. Jedanput je otišla do robne kuće da kupi rođendanski poklon za njega i pošto nije mogla da se odluči, zatražila je savet od prodavačice. Kad je ova predložila kravatu, Sara je brzo izabrala nešto drugo. Prilikom naplaćivanja poklona, prodavačica je pročitavši ime na kreditnoj kartici rekla: "Ne, njemu sigurno ne treba kravata" . Prepoznala je da je to čovek koji nije mogao da prestane da kupuje kravate. Brajan kupuje čekiće i druge alate, sve po više komada, a jedanput je morao da iznajmi garažu da bi mogao da smesti sve stvari koje je gomilao. Sara primećuje: "Mogli smo da iškolujemo njegovog sina na koledžu novcem koji je on uložio u svoju bolest". On bi kupovao i kupovao - i onda bi ga obuzelo veliko osećanje krivice. Zbog svog OKP-a, on je rezonovao da mora sebi sve da uskrati, sve", kaže Sara, "šampone, šišanja ... , a onda bi sebe nagradio i isto onoliko koliko je sebi uskraćivao i ciklus kupovanja i škrtičarenja bi se ponovio". Ali ono što je njegovu porodicu više koštalo, bila je emocionalna cena. "Ako ste bolesni od vrata nadole, svako će vam pomoći", kaže Sara, "ako ste bolesni od vrata nagore, tu je sad ta sramota. Žena ostaje sa svojim mužem, koji ima smrtonosnu bolest i ona je svetica. Meni je rečeno da mora da sam van pameti što ostajem sa Brajanom. Ja pitam ljude: 'Zar ne bih bila dobra prema njemu, da je on imao srčano oboljenje ili polio?'" Više puta sam ljuta i frustrirana razmišljala o odlasku. "Ja bih zapravo odlazila i sedala u automobil i vozila sve dok mi rezervoar ne bi ostao skoro prazan, ne znajući kuda sam krenula. Na kraju bih se zaustavila i pitala se 'Gde sam to ja?'" "Rekla sam mu da želim razvod. Tada je on počeo naveliko da uzima svoje tablete, da zove doktora i da odlazi na grupe". Ali samo dok ne bi prošla kriza braka. Postoji mnogo razloga zbog kojih je ostala sa njim. Ona je u 56-toj i ovo je njen treći brak; njen prvi suprug je bio šizofreničar, drugi je bio alkoholičar. Tu postoji stvar predanosti. "Strašno sam mu potrebna". I dodaje: "čak i nestabilno, ako je konstantno, postaje bezbedno". Kada je onaj pravi Brajan, on je ljubazan, brižan i šarmantan čovek, čovek za koga se udala, čovek kakav je bio pre nego što je ophrvan svojom bolešću koji ne misli samo o svojim potrebama. Sara mrzi ulogu na koju je naterana u svom braku: "postala sam majka, pas čuvar, kritičar. Ja proganjam. Ja dosađujem. Ja pokušavam da kontrolišem. Ja plačem. Ja odustajem. Onda ništa. Samo apatija i tuga. Kakvo upropašćavanje - njega, mene, vremena, novca, svega". Više od svega je prisutna strašna usamljenost. "Veći deo vremena sam sama, bilo da je Brajan tu ili nije. On više ne misli o meni. Uvek je sa svojim mislima, uvek razmišlja o akumulatorskoj kiselini. Nikad nisam osetila ovakvu usamljenost. Čak i posle razvoda, nisam bila tako usamljena". Veći deo vremena ona je "zagađena' i fizička intimnost između njih ne dolazi u obzir. "On čak neće da dotakne nešto što sam ja koristila ili da uzme isti peškir ili isto posuđe". Problem je

učvršćen i činjenicom da ona radi u prodaji automobila, što za Brajana predstavlja samo jednu stvar: akumulatorsku kiselinu. Ponekad bi pokušala da ga zagrli i tada bi ugledala apsolutni strah na njegovom licu. Ili bi uhvatila njegovu ruku i "on bi se samo skupio". Vremenom je naučila da svoja guši osećanja, da ne pokazuje nikakve znake dopadanja, da ne bi bila odbijena. "Više nisam ravnopravna, nisam više ženstvena, više nisam predmet ljubavi". "OKP vas izoluje više od ijedne druge bolesti", kaže Sara, "to pokušava da porodicu i prijatelje drži dalje od vas. Ne možete da planirate nikakva okupljanja ili praznike. To kontroliše kuda vozite, hodate, kupujete, gledate filmove, svaki aspekt vašeg života. Ništa ne ostaje netaknuto". Ona se smeje i kaže "Da nisam imala smisla za humor, prekratila bih sebi, ili njemu". Kad mu se stanje stvarno pogorša, a to je onda kad postane neuredan u uzimanju lekova i terapiji ponašanja, ona strepi da bi mogao da uradi nešto samoubilački. "Ne želim da se kad dođem kući sa posla," kaže ona, "pitam da se nije obesio u garaži". Ponekad se Sara bori da održi zdrav razum. Sela bi i recitovala tablice množenja, da bi se refokusirala na nešto drugo osim njegove bolesti. Tri godine se lečila. I bacila se osvetnički na hobije "Umaram se do smrti". Ali njena prava snaga dolazi od njene "duboke i stalne religiozne vere" i od veštine podnošenja, koje je naučila živeći sa alkoholičarem. 'Ja bih u mislima ponovo proživljavala dobra vremena i stalno ih iznova koristila" - da prođe kroz loša vremena. Ona još uvek mora stalno da uzima lekove protiv lupanja srca. I preteruje u jelu: "Još nisam naučila da hranom ništa ne mogu izlečiti". Jedanaput, kad je Brajan bio van grada, naručila je ogromnu količinu pasti iz omiljenog italijanskog restorana, u koji ne mogu da idu jer je "zagađen" i sama ih sve pojela. Pre nekoliko godina Sara i Brajan su odlučili da odvedu svoje sinove na odmor na Havaje. "Putovanje o kojem sam sanjao", kaže Brajan, "Mislio sam da ćemo se veoma dobro provesti". Ali drugog dana su odlučili da idu na ekskurziju posmatranja podvodnog sveta, dalje od obale. Slučaj je hteo da je vlasnik brodića zatražio od svih da ostave svoje cipele pre nego što se ukrcaju.Otvorio je jednu ostavu i u nju smestio cipele. Brajan se sledio, pošto je video da su u ostavi bili poređani akumulatori. Od tog momenta, kaže Sara, " Sve što smo imali na sebi bilo je zagađeno i sve što smo kupili bilo je zagađeno. To je upropastilo ceo odmor". "To je bilo skoro kao u paklu, tih pet šest dana tamo", seća se Brajan, "nisam ni uzeo cipele pošto smo izašli iz brodića. Jednostavno sam ih ostavio tamo. Ali nikako nisam mogao da čistim svuda kuda su moja deca gazila svojim patikama, a nisam hteo da im bacim patike i kupim nove". Dugo vremena je Sara pružala podršku Brajanu. Kad je bio u najočajnijem stanju, razmišljao je o podvrgavanju operaciji mozga, ali ga je ona odvratila od toga. Kad je počeo da traži pomoć na UCLA-i, tada se ona obratila advokatu zbog razvoda. Brajan se seća : "Molio sam je da to uradi, rekao sam 'Ne vidim da pravim neki napredak i nikako ne mogu da te teram da prolaziš kroz ovo do kraja svog života. Idi i nađi nekog drugog. Daj da završimo s tim.'" Sara govori o svojem umoru, o svojoj usamljenosti. Ponekad je jednostavno previše umorna da bi se borila protiv njegovog OKP-a tako da popusti pred tim iako zna da mu to neće pomoći da ozdravi. Ona kaže: "Pokušavam da ne nasednem njegovoj bolesti, da ne ugađam, da ne budem 'onaj koji omogućuje.' Ali tada kuća postaje ratna zona. Nema mira. Tako da ako on misli da postoji

kiselina na određenoj ulici, ja prihvatam da ne vozim njom, kako bi on imao mira. Zaobilazim takva mesta, pokušavajući da održim sve u miru. Kada se osećala da je dovoljno jaka, ona bi ga prisiljavala na rešavanje problema i terala ga da se sukobi sa svojom bolešću. I on bi se vraćao svojoj terapiji ponašanja i uzimanju lekova. Tada su se stvari značajno poboljšavale. Najgore je, kaže Sara, "da je on u ovome sam i ja sam u tome sama". Retke su prilike kada je iskren u vezi toga što ga muči - to nije akumulatorska kiselina, to je OKP - ali tada je njoj mnogo lakše. Veći deo vremena "zver izjeda oboje, a oboje se pretvaramo kao da to nikoga ne dotiče". Sara iščekuje kad će Brajan da kaže "Strašna si što ostaješ uz mene", ali on to nikad ne kaže. Ona misli da on ne razume kroz šta je on provodi. Ipak, on je taj koji ustaje noću da bi prao ulice, a ne ona. Prijatelji joj kažu: "Trebalo bi da pregledaš svoju glavu". Ali ona ne može ni da misli o tome "kakav bi bio i kako bi živeo bez mene". Tako da ona ostaje. On zna gde može da dobije pomoć, Sara gaji nadu da će pre ili kasnije odlučiti da savlada svoju bolest jer on to mora da uradi zbog sebe i zbog njih". U međuvremenu, on baca svoj život i ja bacam svoj, gledajući njega. Ja želim da mi se vrati. Želim da budemo u ovome zajedno. Sigurna sam da je i on usamljen kao što sam i ja". Nije lako razumeti zašto Brajan prolazi kroz tako duge periode neprihvatanja lekova i rada na terapiji ponašanja, kad je svima jasno, uključujući i njega, da pokazuje sigurno i značajno poboljšanje kad to prihvata. Iz perspektive klasične psihoterapije, jasno je da on ima emocionalne konflikte u vezi poboljšanja, ali nije lako doseći do toga šta su zapravo njihovi koreni. Raspored njegove koopercije sa planom lečenja uliva neke nade jer su periodi oslobođenja od simptoma sve duži, ali su stvari ostale još uvek previše nekonzistentne. Pouka ove priče jeste da niko ne iskoristi jednako svoje prilike da ozdravi. Izgleda da se neki ljudi više drže svojih patnji nego drugi. Mi se nadamo da će se Brajan na kraju presabrati i poštovati kombinovanu preskripciju lečenja lekovima i terapijom ponašanja, koja se za njega pokazala efikasnom.

DŽOEL I NJEGOVI RODITELJI Stiven i Kerol, oboje akademici, su isprva ugađali Džoelu, svom 14-godišnjem sinu, u njegovom novom interesovanju za pretplaćivanje na novinske listove iz raznih mesta. Ono što nisu znali, je da Džoela nisu mnogo ni zanimale te novine. On ih zapravo nije ni čitao. On ih je sakupljao. Gomile i gomile novina su bile u njegovoj sobi. "To je bila prava požarna opasnost" kaže Džoel. Kerol se seća: "Kada bi ušli u njegovu sobu zaplahnuo bi vas veoma jak miris. I onda bi shvatili da je to od štampe". Karol i Steven su logično postupili: uzeli su novine - tada ih je već bilo na stotine kilograma - stavili ih u dvorište i zatražili od Džoela da odvoji one koje želi da zadrži. On je počeo da bira, ali onda, kaže ona 'Jednostavno nije mogao, nekako je tu pukao. Nije mogao to da uradi. "Iako nikad nije čitao ove novine imao je opsesivnu ideju da mora da sačuva ove informacije". Dugo vremena je Džoel bio u stanju da racionalizuje svrhu svog "kolekcionarstva". Njegovi roditelji su smatrali da je to malo čudno. Nikako nisu mogli da znaju da je to zapravo bila prva faza OKP-a, prisilnog sakupljanja, koje će se potpuno oteti kontroli. Karol kaže: "Počeli smo da nalazimo stare limenke od hrane. Čuvao je stvari kao što su McDonaldsove kesice za hranu. Pronjuškala bih naokolo i nalazila ih svuda po kući. Isprva Stiven je smatrao 'U redu, on pravi kolekcije' i dopuštao muje da zadrži po jedan primerak od svake. "Ali nije prošlo dugo, a Džoel bi bio napolju i tragao po njihovom kraju pretražujući

tuđe kante za smeće, u potrazi za određenim kesicama i papirima. A onda je počeo da sakuplja staru poštu. Karol je morala da uzme svu tu staru poštu i odnese je u školu čim bi ova pristigla u kuću i tamo je odbaci. Naravno, Karol i Stiven su počeli da uviđaju uznemirujuće crte u ponašanju svog sina, ali su bili potpuno zbunjeni u vezi svega toga. Šta je moglo da se odigrava u njegovoj glavi? Razmišljajući o prošlosti oni se prisećaju jedne epizode koja se dogodila nekoliko godina ranije i koja je izgledala bezopasno. Džoel se odjednaput bio zainteresovao za snimanje videotraka. Ovo nije bilo obično tinejedžersko eksperimentisanje. Ubrzo, on je snimao kompulsivno ne birajući mnogo.Video-rekorder je radio po ceo dan. Naravno, nikad nije puštao nijednu od traka. Snimanje je, samo za sebe, postala životna aktivnost. Džoel objašnjava svoje gomilanje tako što kaže da je tada bio u "štosu recikliranja" , ali kako Kerol primećuje: "Ništa nije zapravo bilo reciklirano" . Samo je bilo sklonjeno u stranu. Opsesija sakupljanja je na kraju počela da nestaje, što je bile veliko olakšanje. Džoel nije bacio gomile krša iz svoje sobe - tada je bio isuviše bolestan da bi to uradio - ali je bar prestao da donosi nove količine. Karol i Stiven su rezonovali: "Dobro, možda je ovo bio samo adolescentni problem" . Konsultovali su se sa psihijatrorom koji im je izneo da pritisci i bes, koji dolaze sa odrastanjem, mogu da uzrokuju da tinejdžeri da rade svakakve vrste čudnih stvari. Život je naizgled tekao potpuno normalno još nekoliko godina, a onda su Karol i Stiven za Džoelov l6-ti rođendan rešili da ga izvedu u njegov omiljeni restoran na večeru. Ali Džoel nije hteo da jede. Oni su zatražili da promene sto, misleći da bi to moglo pomogne, ali je Džoel bio u stanju da pojede samo nekoliko zalogaja. Džoel je onda objasnio da je već neko vreme razmišljao o prelasku na organsko vegeterijanstvo i odjednom je bio zbunjen i razočaran hranom. Kao i mnogi mladi ljudi imao je interesovanja i brige za životnu okolinu, koje su ga tako usmeravale da nije hteo da vidi da se životinje ubijaju zbog mesa. Karol i Stiven su to razumeli i tome nisu zamerali, zapravo su pokušali da ugrade njegova nova načela o ishrani i u svoj život, koliko god je to bilo mogućno i praktično. U toj fazi Džoel je još uvek konzumirao mleko i poneki put meso, ako bi ga neko drugi pripremio. Ubrzo je Džoel počeo da pokazuje znake preterane brige zbog stvari koje su bile "prljave". Počeo je stalno da pere ruke, koristi velike količine vode i da se veoma dugo tušira. Karol i Stiven počeli da sumnjaju da je tu bilo više od obične ekološke svesti i onoga što je stajalo iza Džoelovih sve gorih i krućih navika u ishrani. Kasnije su shvatili da je počeo da izjednačava "neorgansko" sa "nečistim". Provodio bi sate birajući povrće u prodavnicama zdrave hrane. Kad bi doneo povrće kući, morao bi satima da ga pere. Čak i kad bi povrće već postalo svo izgnječeno i natopljeno vodom, nije uvek mogao da poveruje da je dovoljno čisto da bi se moglo jesti. Stiven se seća: "nije to bilo samo vegetarijanstvo koje smo mogli da razumemo, već detaljno ispitivanje svakog sastojka, duge i mučne procedure". Džoel je prolazio kroz period brzog odrastanja i bio je dosta mršav za svoju visinu. Njegovi roditelji su počeli da brinu da je postajao neuhranjen. Otprilike u to vreme kompulsivno pranje ruku je počelo da izmiče kontroli. Ranije je Džoel uvek bio veoma tačan, sada nije mogao da stigne u školu na vreme. Kad god bi izlazio iz kuće, seća se Stiven, "Džoel je morao da prolazi kroz sve veće procedure pranja. To je postajalo sve duže i duže i intenzivnije. Nije mogao to da objasni, osim da kaže da "mora". Nisam znao šta da radim. Bilo je očigledno da vikanje ne bi popravilo stvari. To bi verovatno učinilo da se njegovi strahovi samo povećaju i verovatno bi pogoršalo situaciju. Jednom, dvaput, pomislio sam, 'Dobro, možda mogu da ga šokiram i otresem ga od ovoga tako što ću da zatvorim glavni

ventil i prekinem dotok vode.' Pa, to jeste napravilo šok i haos. I na kraju, zapravo nije se ništa postiglo jer su se stvari toliko pogoršale da nije mogao da izlazi iz kuće ako prethodno ne bi beskrajno prao ruke, pa je to bio samo začarani krug. Naravno, na kraju sam shvatio da ovo ne pomaže. Ne samo to, već da nisam mogao ovo da radim više od jednog do dva puta a da ne pokvarim instalacije vodovoda. Znate da kad stalno zatvarate i otvarate glavni ventil imate problem. Tako da sam odustao od toga". Kerol i Stiven su znali da je koja god to sila preuzela kontrolu nad njihovim sinom, bila je jača od njih. Život svih u porodici se okrenuo naglavačke. Džoel nije mogao da briše ruke peškirom koji su drugi koristili, on bi samo otresao ruke i tako nanosio vodu na pod. Puštao bi da se nivo vode u umivaoniku toliko podigne, da bi se ona prelivala. I Kerol i Stiven su se okliznuli na mokrom podu i pali. Morali su da kupe velike komercijalne sprave za brisanje kako bi se izborili sa poplavom. Džoelove ruke su postajale ranjave i crvene. Gledajući unazad na to vreme u svojoj kući, oni opisuju svoj život kao "takmičenje u izdržljivosti". Džoel nije mogao da jasno pokaže na tu "zagađenost". Nije to bio strah od bakterija, već samo osećaj da bi se "nečistoće mogle svuda da prenesu. Jedna stvar bi dotakla drugu stvar, a ova bi dotakla treću". Nije mogao da sedne da jede a da ne skoči i da po nekoliko puta opere i ponovo opere svoj tanjir, nož i viljušku. Karol i Stiven su ispraznili sve kuhinjske ormariće i uredili ih, a sve sudove su oprali u mašini za sudove pre nego što su ih ponovo stavili unutra. To se pokazalo kao uzaludan trud jer Džoeljoš uvek nije bio ubeđen da su stvari bile čiste. Ubrzo potom, počeo je da izbegava da koristi toalet kako ne bi morao da pere ruke posle toga. U školi, kako se seća "uopšte nisam koristio toalet jer nisam želeo da me drugovi vide kako ponavljam svoja pranja ruku. Naravno da su morali da znaju da nešto nije u redu sa mnom jer sam stizao u školu kasneći deset, dvadest ili tridest minuta, sa rukama belim od sapuna". Već tada, Džoel je kompulsivno prao i svoju odeću. Kerol kaže: "Trebalo mu je sedam do osam sati da opere veš i onda je morao da opere mašinu za sušenje pre nego što bi mogao da stavi u nju". Nije više imao poverenja u to da će majka ispravno oprati njegov veš. Kako bi odvojeno vadio svaki deo odeće iz mašine za sušenje, tako bi trčao gore stepenicama u svoju sobu, držeći u ispružeoj ruci kao da će svakog trenutka eksplodirati i to tako da ništa ne dotakne na svom putu uz stepenice. U južnoj Kaliforniji je bila na snazi štednja vode, porodica je uveliko premašivala svoju dozvoljenu količinu pa su bili kažnjavani. Stiven je instalirao specijalne slavine koje bi racionalnije trošile vodu, isto tako i tuševe, ali je bilo uzalud. Džoel, koji je pre svoje bolesti bio veoma svestan nestašice i osetljiv prema tom problemu nedostatka vode, bi samo duže puštao da voda teče. Karol i Stiven bi pravili šale o Hauardu Hjuzu, ali bez rezultata. Džoel je koristio gomile ubrusa i ogromne količine specijalnog sapuna (od sastojaka neživotinjskog porekla). Karol kaže: "Počeli smo da živimo u strahu da će nam isključiti vodu". U očaju, Stiven je napravio katanac za mašinu za sušenje veša. Džoel ga je slomio. Ponekad bi se nadvio nad mašinom, uključivao je i upravljao njom, satima. Jednom ga je Stiven, izgubivši strpljenje udario, s namerom da ga povrati u realnost. Ali dublje u sebi, znao je da to neće pomoći. Stiven je pokušao da uzme peškire koje je Džoel postavio na pod kako bi upili vodu koja je prskala iz umivaonika. Džoel se uspaničio i počeo da obara stolice i stolove. Džoel je odlazio kod psihijatra, koji je rekao roditeljima da će ako se situacija potpuno otrgne kontroli, verovatno morati da pozovu policiju. Oni su procenili da je ovo bila takva situacija i okrenuli broj policije. Džoel je reagovao tako što je udario Kerol, pokušao da istrgne telefon iz zida i pobegao napolje. Kadaje policija stigla, već je bio otišao.

Bilo je jasno da je dostignuta krizna tačka. Tada, Džoel nije mogao ništa da dotakne posle pranja i ponovnog pranja svojih ruku. Pribegao je korišćenju svog kolena za menjanje kanala na televizoru i pokušao bi pomoću kolena da olakša svoj odlazak do škole i dok je nekada sakupljao, sada nije mogao ni da čita novine jer nije mogao da podnese da mu na rukama ostanu tragovi štampe. Džoel je napustio sve svoje hobije, uključujući i radio-amaterstvo i baštovanstvo, kako bi se skoncetrisao na svoje prisile. Ironija je da dok je trošio svu tu energiju na održavnju svoje čisitoće i svoje hrane, njegova soba je postajala strašno područje jer nije bio stanju da dotakne ništa prljavo. Gomile i gomile novina su ležale u dvorištu netaknute, a kad bi neko pomenuo njihovo bacanje, Džoel bi se uspaničio i počeo da viče. On bi se sada retko kad osmehnuo i retko komunicirao sa svojim roditeljima, osim na neprijateljski i agresivan način. Počeo je da shvata da je gubio kontrolu nad svojim životom, da je propuštao da uradi domaće zadatke - a uvek je bio najbolji učenik- i često je plakao, kršeći ruke od frustracije. Bio je starija generacija u školi ali je pokazivao slabo interesovanje za aktivnosti svoje generacije i ostavljao programe koledža neotvorene. Ceo dan bi mogao provesti u pranju veša i kupanju. Džoelovi strahovi u vezi hrane su se povećavali. Još uvek je mogao da pije mleko, ali samo određeno, od jednog proizvođača. Kompulsivno pranje mu nije ostavljalo vremena za doručak ili ručak. Insistirao je da sam kuva svoju vegeterijansku večeru, ali je ovo bio dug i aljkav proces zbog toga što je sad mogao da koristi samo jednu ruku, čak i posle ponovnih pranja obe ruke. Salate više nije pripremao jer nije mogao da dovoljno dobro očisti povrće za njihovu prirpremu. Njegova koža je bila sve više iritiriana i kad su Karol i Steven odbili da dalje kupuju njegov specijalni sapun, počeo je da se pere svojim šamponom. Provodio veliki deo vremena stojeći sa savijenim rukama, stegnutim šakama, ništa ne radeći i izbegavajući da bilo šta dotakne. I dok je nekada uživao da vozi bicikl do prodavnice zdrave hrane, sad je morao da bude vožen do nje. Jednog dana Stiven i Karol su po povratku kući našli Džoela kako stoji u mraku, sa stegnutim rukama, nesposoban da sebe natera da dodirne prekidač za svetlo. Cipele su ga brukale svojom pohabanošću, ali je on odbijao čak i ideju o novim cipelama. Nove cipele bi bile tvrde i prljave i morao bi da ih dodirne kako bi ih obukao, umesto da, kako je naučio, samo gurne stopala u njih. Karol i Stiven su pokušali da privole Džoela da govori o svojim strahovima, ali on bi onda ili ćutao ili bi menjao temu. Bili su mogući samo laki i uopšteni razgovori. Svo to previranje je neizbežno počelo da se odražava i na njegovie školske ocene. Dok je nekad Džoel bio veoma organizovan i njegov rad veoma temeljan, sada su njegovi izveštaji i zadaci bili sklepani u poslednjem minutu, na brzinu otkucani na kompjuteru (njegova tastatura i miš su još uvek mogli da se dodirnu) i to bez mnogo razmišljanja i traganja za činjenicama. Retko kad je mogao da se dovoljno skoncetriše na učenje za ispite. Srećom, on se prijavio na nekoliko univerziteta u Kaliforniji pre nego što ga je njegov OKP potpuno obuzeo i onesposobio za rad. Stiglo je nekoliko potvrdnih odgovora za prijem. Kerol i Striven su mu govorili da čita školsku literaturu, misleći da bi to moglo da pojača njegov ego, ali on je pokazivao slabo interesovanje. Najzad, pošto je bez mnogo pažnje posetio nekoliko studentskih mesta, odlučio se - bez mnogo entuzijazrna - za San Diego. Njegovi roditelji su strepeli da bi zbog Džoelovih ne tako dobrih ocena Univerzitet iz San Diega mogao da povuče svoju ponudu - ili da bi Džoel mogao da li posledqjem trenutku odluči da ostane kod kuće i da ništa ne radi. Karol, Stiven i Džoel bi retko seli zajedno za obrok. To je bilo previše teško za nerve. Ako bi neko od roditelja, pripremio hranu u Džoelovom prisusutvu izbila bi rasprava i duga svađa oko

toga da li je sve bilo čisto. Karol i Stiven su počeli da opisuju njegovu fiks-ideju kao "molekularizam" - ako bi postojala i mala verovatnoća da je nešto zaprljano, bez obzira koliko je to u tragovima ili izmišljeno, predmet bi bio nečist i neupotrebljiv. Džoel nije mogao više da oblači odeću ako bi ova slučajno dotakla pod ili kad bi je dotakli Karol i Stiven. Njegova prisila pranja je eskalirala. Cevi su počele da cure i Stiven je morao da postavi kofe ispod njih i da ih redovno prazni. Zid iza umivaonika je stalno bio natopljen od Džoelovog bacanja vode na njega, kojim bi ga "čistio". Izgužvani peškiri su bili razbacani po celoj kući. Karol i Stiven su postali taoci u svom sopstvenom domu. "Našli smo se u situaciji da krišom uzimamo hranu kada ga to ne bi uznemiravalo, nije mogao da podnese da budemo u njegovoj blizini. Džoel se neprestano žalio da je "kuća prljava". Zapravo je on bio taj koji ju je prljao, bacajući stvari svuda naokolo. Džoelove opsesije oko hrane su se pogoršavale. Zbog toga što je sve bilo prljavo, uključujući i roditelje, nije mogao da jede ništa što bi oni pripremili. Nije mogao da jede iz njihovih tanjira i da koristi njihovo posuđe. Počeo je da preživljava na komercijalnim paketima organskih vegeterijanskih obroka i organskih sokova, koje bi pio direktno iz flašice. Tad već nije mogao da koristi telefon, niti da otvara vrata. Filmovi su mu bili jedina rekreacija. Autobusom bi se odvezao do bioskopa i sa sobom nosio svoju specijalnu užinu. Porodične svađe i eksplozije su bile veoma česte, Džoel je bio frustriran i ljut. S druge strane, imao je normalan tinejdžerski odnos ljubavi i mržnje prema svojim roditeljima, ali je takođe bio abnormalno zavisan od njih na čudnovat i groteskan način, na primer da otvori vrata. Fizički je bio icrpljen od dugih sati provedenih u kompulsivnim aktivnostima, kao i od dijete koja je bila potpuno neuravnotežena. Više nije spavao u svom krevetu, već bi samo zaspao ispružen na stolici iznuren. Kasnije, kada su njegovi opsesivni rituali postali isuviše bolni, pribegao je spavanju u vreći za spavanje, kako bi izbegao da se tušira i presvlači kad dođe jutro. Da stvari budu gore, razvio je opsesiju da su pojedini delovi kuće bili zaraženi zamišljenim bakterijama. Stiven je morao da mu kupi par plastičnih rukavica za jednokratnu upotrebu jer je sad i njegov kompjuter ponekad bio zagađen. Ali Džoel bi se žalio da nisu dovoljno dugačke i da su bakterije nekako dospevale u rukavice. Njegova generacija je odlazila na putovanja u Evropu, ali Džoel nije pokazivao nikakvo intersovanje da i on ide. On je tu poslednju školsku godinu proveo tako što se kroz nju provlačio, "najviše oslanjajući se na svoja kolena" . Baš pre nego što je potpuno postao disfunkcionalan - kad je još mogao da izlazi napolje - u studentskoj knjižari nabasao je na knjigu Džudit Rapaport (Judit Rapoport): "Dečak koji nije mogao da prestane da pere" ( The boy who couldn't stop washing" ), i s velikim zanimanjem počeo da je prelistava. Skoro u isto vreme, Kerol je naišla na istu knjigu i ponela kući nekoliko primeraka. Ona i Stiven su je prosto progutali, ali Džoel nije mogao. Nije mogao da uzme ništa što su oni dodirivali. Svo troje su sada znali od čega je Džoel bolovao i posle nekoliko ispitivanja Kerol i Stiven su uspeli da ga privole da stupi u kontakt sa mnom na UCLA-i. "Tada", kaže Stiven, "smo prvi put videli celokupnu sliku. To je bio početak našeg shvatanja te bolesti". Džoel je počeo da shvata da ima medicinski problem, uzrokovan hemijskom neravnotežom u mozgu, ali su njegove fizičke rezerve bile tako slabe da je malo toga mogao da učini na njegovom savlađivanju. On nije mogao da izlazi napolje, a da se pre toga ne okupa, a nije imao dovoljno kondicije da se suoči sa procedurom od osam ili deset sati kupanja. Jednog jutra Džoel je probudio Stivena: plakao je i objašnjavao mu da je imao noćnu poluciju i da sada

mora da se okupa. Stiven se složio i dao mu neke predloge i savete kako bi skratio vreme kupanja, ali to nije pomoglo. Tom prilikom Džoel se kupao sedam sati. Džoel je još uvek stalno prao ruke, a kad bi završio nije mogao da zatvori slavine jer bi onda ponovo isprljao ruke. Jednog dana Karol i Stiven su došli kući i našli kako voda teče iz slavine ceo dan. Ponekad bi ih usred noći Džoel probudio i molio jedno od njih da zatvori slavinu. Više nije mogao da pije vodu iz vodovoda već samo flaširanu. Sa većom učestalošću i izraženijom potrebom, je tražio od roditelja da idu da mu kupe specijalnu hranu i piće za vanredne slučajeve a stvarao je i specijalne zalihe sredstava protiv zagađenja. Oni su odbijali ili odlagali mnoge od ovih molbi, stalno podsećajući Džoela da imaju ograničen kapacitet za ugađanje njegovim nelogičnim zahtevima. Njegovi rituali oko kupanja su postali toliko bolni da je jednostavno prestao da se tušira. Sama pomisao o započinjanjanju tuširanja je za Džoela bio izazov ravan prelasku cele pustinje pešice. "Jedanput", seća se Stiven, "prošao je dvadeset i jedan dan pre nego što je skupio hrabrosti da se okupa. A i to je bilo samo zato da bi mogli da ga odvedemo u bolnicu". Svo vreme Džoel je odbijao da uzima lekove jer se bojao da mogu biti zaraženi. Svi su, uključujući i Džoela, shvatili da je hospitalizacija njegova jedina nada. On nije funkcionisao. Bio je kako on kaže "zaleđen". To tuširanje je bilo prekretnica. Stiven kaže: "Treba imati zaista dosta hrabrosti da se rade takve stvari, kad vam je OKP tako jak. Znate, lako je reći nekome: 'Hajde, zašto se ne istuširaš i ne izađeš odatle? Ali to je strašno, jednostavno strašno. Rekao nam je da kad bi ušao da se kupa i počeo da se pere i posle kapnuo na deo koji je već jedanput oprao, morao ponovo da ga pere. On bi čak išao dotle da bi se skoro onesvestio prilikom kupanja od toplote isparenja. I naravno, njegovo telo bi bilo svo crveno posle toga. Kad je otišao u bolnicu, spoljnji sloj kože na njegovim rukama je bio zapravo potpuno oguljen, sve do iznad laktova" . Džoel je bio u bolnici deset nedelja, što je potrošilo celu zalihu porodičnog zdravstvenog osiguranja namenjenog za duševne poremećaje. Iako još nije imao 18 godina, bio je smešten na odeljenje za odrasle jer je završio školu, što je bilo za njega veoma važno jer je to značilo da je mogao da bude član moje grupe. U bolnicije sve bilo praćeno i nadgledano, uključujući i vreme utrošeno za tuširanje. Stiven kaže: "Imali su jednog velikog jakog momka koji je ljude nage isterivao iz kupatila. Morali su to da rade". Terapija je uključivala i vežbu izlaganja i prevenciju reakcija, kada bi Džoelu naložili da dotakne "zagađene" predmete kao što je kvaka na vratima od kupatila. Kako su nedelje prolazile, Džoel je pravio male napretke i dostigao je određen nivo a onda bi napravio još jednu seriju malih poboljšanja. Za ovo vreme je sakupio hrabrost da pokuša sa uzimanjem lekova, što mu je pomoglo u oslobađanju od anksioznosti. Ipak, bilo je i kriznih trenutaka u bolnici, strani ljudi bi doticali njegovu odeću i on bi tražio od svojih roditelja: "Odnesite to. Ne mogu s tim da se nosim". Stalno je molio Karol i Stivena da mu donose potpuno novu odeću a da staru bacaju. Oni su znali da nikad ne bi mogli da udovolje njegovim zahtevima jer bi morali novu odeću da odnesu zapakovanu u nezagađenim kesama. Takođe su znali da bi provodili svo svoje vreme u donošenju odeće u bolnicu i da ne mogu finansijski da izdrže zamenu svega što je bilo prano od strane osoblja i tako označeno kao nešto što se ne može obući. Oni su zapravo razmišljali da mu postave ultimatum: ili će nositi ono što mu je bilo na raspolaganju ili će morati da nosi bolničke ogrtače. Znali su da bi ovo bilo previše stresno i ponižavajuće za nekoga ko ima takve strahove. Najzad su se dogovorili da realizuju plan po kome će doneti jedan komplet čiste odeće prilikom svake posete. Oni bi čvrsto

zatvorili kesu i dali je nekome od osoblja koji bi to direktno predao Džoelu. Ovo je izgleda funkcionisalo. Neposredno pre završetka desetonedeljnog boravka, Džoelovo stanje značajno se poboljšalo. Kad se vratio kući bio je odlučan u tome da se ne vraća ponovo u pređašnje stanje. Počeo je da uredno odlazi i učestvuje u programu dnevne bolnice za OKP pri UCLAi i ide na sedmične sastanke terapijske grupe za OKP. Još uvek je imao više vrsta anksioznosti, ali je bio u stanju da kontroliše svoje kompulsivne rituale. Kad bi uhvatio sebe da misli o zagađenju, naterao bi sebe da se Refokusira na nešto drugo. Strašna epizoda njihove porodice bila je iza njih. Posle šest meseci rada u terapiji ponašanja, kod njega kao spoljneg pacijenta kompulsije pranja su nestale za 99 procenata. Džoel je bio u stanju da se upiše na UCLA iako se još uvek borio sa svojim problemima sa koncetracijom. Momenat istine se dogodio kad je, kako kaže Kerol, Džoel jednog dana rekao: "Odlučio sam da ne mogu da budem bolji od drugih ljudi. Neću da sebe činim čistijim od drugih ljudi". Ona je znala da će sve biti u redu s njim kad je uradio najtežu stvar od svih: dotakao je ručicu za povlačenje vode na toaletu. Stiven kaže: "Džoel je imao mnogo sreće da dobije pravu pomoć, od pravih ljudi u rekordnom roku. Da se nije našao na ispravnom lečenju - proteklo je manje od godinu dana od kada je bilo jasno da ima OKP - takvo stanje je moglo da traje godinama". Naravno, kritičnu ulogu u svemu tome je imala i činjenica da je imao takve roditelje koji su tražili ispravan tretman i bili uporni da ga podrže dok je on radio u svojoj terapiji ponašanja. Karol i Stiven ostaju budni na bilo kakav znak nazadovanja i odmah upozoravaju Džoela ako primete, na primer, da ima problema sa odlučivanjem da nešto pere na "pravi način". Obično je u stanju da ih uveri da je sve pod kontrolom. Postao je veoma efikasan u Preimenovanju i Aktivnom Revalorizovanju. Kao stvar svog izbora, još uvek jede vegeterijansku hranu, ali može da jede iz tanjira i da koristi posuđe kao i svako drugi. Zbog toga što je imao problema sa koncetracijom, Džoel je privremeno napustio koledž i privremeno je dobrovoljno radio u Medicinskom centru pri UCLA-i, što je dovelo do toga da počne da prima platu za nepuno radno vreme na tom mestu. U njegovim privatnim psihijatrijskim savetovanjima, počeo je da radi na prevazilaženju takvih stvari kao što su anksioznosti oko realizovanja poslova. Stiven je odoleo potrebi da upita sina: "Zašto jednostavno ne uradiš X-Y-Z ? Zašto ne pokušaš da se skoncentrišeš?" Znao je da "nije lako onome ko je prošao kroz sve ovo. Za njega, to je rad, težak rad. On je mlad momak i prošao je kroz mnogo toga. Kakva je razlika između odlaska na koledž u ovom tromesečju i odlaska u sledećem?" Posle nekog vremena Džoel je postao dovoljno jak da napusti njihov dom i ode na jedan veliki univerzitet, gde studira kompjuterske nauke. "Ta strašna epizoda je sada iza nas," kaže Stiven, " naći će on sebe".

ANA I NJEN MOMAK Anino najranije sećanje vezano za opsesije, se odnosi na događaj iz petog razreda za vreme kampovanja devojčica izviđača. Ona se pripremala za prijatan i zabavan izlet, kao i ranije, na logorovanjima. Ali jednog dana se desilo da joj je devojčica koja je imala krevet blizu rekla o svojoj sestri koja je bolovala od teške bolesti bubrega opisavši slikovito i detaljno simptome bolesti. Ana kaže: "Danima me je opsedala misao o toj bolesnoj sestri koju nikad nisam videla i ta misao nije htela da me napusti. Nije imalo mnogo smisla da se osećam tako loše zbog potpuno strane osobe, ali je bilo tako". Logorovanje je postalo tužno iskustvo i Ana nije mogla da zaboravi ove bolne misli sve dok se nije vratila kući.

Posle više godina, pojavile su se jednako neobjašnjive i nelogične opsesivne misli, sada usmerene na neosnovane strahove i sumnje u vernost svog mladića. To je njega zaista izluđivalo i skoro dovelo do raskida veze. Tada je saznala da nije ljubomorna veštica već žena sa teškim oblikom OKP-a Ana je bila zabrinuto dete i kasnije kao odrasla osoba često je patila od anksioznosti i nesigurnosti. Za vreme druge godine na visokoj školi imala je prvu pravu romansu, sa zgodnim mladićem starijim od nje godinu dana. Počeli su da se redovno viđaju. "Zaključili smo da volimo jedno drugo. Poveravali smo i najintimnije detalje života jedno drugom". Jednog dana on joj se poverio da je voleo da masturbira gledajući sliku supermodela Čeril Tiegs u bikiniju. Anu su počele da opsedaju misli o tome. Stalno bi joj pred oči izlazila slika kako on to radi i tako sve dok joj se ne bi smučilo u stomaku. "Zašto ja o ovome razmišljam ?", pitala se, ali nije znala odgovor. Kasnije je saznala da je on fantazirao o Tijegs više zbog svoje potisnute homoseksualnosti, a ne zbog manjka Anine seksualne privlačnosti, i da je zato bio manje zagrejan za nju. Ipak, za nju je bilo teško da se otrese opsesije o Tijegs. Bile su kasne sedamdesete godine i slike Tijegsove su bile svuda. Svaki put kad bi ih ugledala, Ana bi osetila talas odvratnosti pomešane sa strahom da bi njene intenzivne opsesije opet mogle da buknu. Ana je anlizirala sebe i zaključila da je preosetljiva i ljubomorna po prirodi, pitala se kako će uopšte moći da održava veze sa muškarcima u budućnosti, kada su i ovakve trivijalne stvari bile previše bolne za nju. U koledžu je postala bliska sa čovekom koji je uzimao drogu. Iako je isprva pokušala da bude bez predrasuda o ovoj njegovoj navici, ubrzo je počela stalno da se tome vraća u svojim mislima. Morala je da zna kako je uzimao drogu i sa kim. Nekako je sebi uvrtela u glavu da je njegov problem sa drogama bio njena krivica. Ova misao ju je dovela do toga da je otišla kod školskog psihijatra koji je na osnovu petnaest minuta razgovora sa njom, zaključio da je pravi problem bio u tome što je bila opsednuta grudima svoje majke. Ana, potpuno ispravno, nije videla kakve veze bi mogle da imaju takve opsesije i njena povratna razmišljanja i njeni sve češći panični napadi. Najzad je dobila dijagnozu da boluje od agarofobije, abnormalnog straha od napuštanja kuće. Ovo nije retka komplikacija kod ljudi koji imaju spontane napade panike. "Rečeno mi je da je verovatan uzrok mojim paničnim napadima taj što sam odrasla u perfekcionističkoj porodici, nikad ne naučivši da efikasno izrazim svoje osećanje ljutnje". Iako sad verujemo da su panični napadi, kao i OKP, uglavnom posledica bioloških faktora, to objašnjenje ju je oslobodilo od strahova da je poludela. Vežbanje sopstvene određenosti u situacijama i terapija izlaganja situacijama i mestima koja su izazivala napade, kao što su gužve i mračna mesta, oslobodile su je od strašnih simptoma osećaja terora i straha da će doživeti srčani udar. Iako su ona i njen mladić odavno raskinuli vezu, ona je još uvek povremeno imala opsesije o njegovoj narkomanskoj navici. A onda u leto posle mature, Anu je obuzela nova savlađujuća opsesija: smrt. "Počela sam da se pitam kako je bilo ko mogao da proživi dan, znajuči da će pre ili kasnije smrt ugušiti njegov ili njen život i učiniti postojanje besmislenim". Počela je da traži znakove da je gubila razum. Otišla je na višu školu i srela Gaja: "Svaki put kad bih imala romansu, bilo kojeg vremenskog trajanja, pojavile bi se opsesije. Do vremena kad sam susrela Gaja, moje nezdrave veze sa muškarcima su me učinile posebno ranjivom i razmišljala sam na koje sve načine bi muškarac mogao da me uništi, čak i nenamerno. Znala sam da sam sklona da izaberem muškarce sa ozbiljnim problemima i previše često sam osetila uticaje istih na moju osetljivu duševnu ravnotežu. Ironija je da me je verovatno ta moja želja da sebe zaštitim, odvela u moju najintenzivniju rundu sa OKP-em".

Gaj je bio nevina žrtva. "Najzad", kaže Ana, "sam za partnera izabrala osobu kojoj se moglo verovati, a takođe i očekivati podrška. A onda je počelo i sa njim. Prvo je počela da me opseda ideja da je on uzimao drogu" - a nije, i neprestano bih ga o tome zapitkivala. Iako je bio veran i pun ljubavi, počela sam da imam opsesiju o njegovim ranijim romantičnim vezama"- čak i o tome da li je ikad čitao časopise o devojkama. Brojne konverzacije bih počela sa: "Da li si ranije bio zaljubljen? Kad si tačno poslednji put video tu osobu? Zašto je više ne viđaš? Da li razmišljaš o njoj?" Ana je želela da zna kada je gledao časopise, zašto, odakle su oni došli, kada je poslednji put čitao jedan od njih i ukupan broj puta koliko ih je čitao i koje. Zahtevala je d ajoj odmah odgovori. "Ne iznenađuje" kaže Ana, "da je Gaj mrzeo takve razgovore koji bi se završili tako što bi se oboje naljutili. On je bio ljut jer je osećao da sam bez potrebe sumnjičava i nepoverljiva. Moja ljutnja se zasnivala na osećaju da su njegovi odgovori bili neubedljivi i opstruktivni". Ona bi provodila sate proveravajući i ponovo proveravajući njegove odgovore, u sebi recitujući činjenice koje joj je saopštio, tragajući za bilo kakvim neslaganjima. "Često nije bilo dovoljno da čujem odgovor jedanput. Ako bi on odgovorio na neko pitanje koje sam već ranije postavila i taj odgovor se ne bi savršeno podudarao sa onim od ranije, onda bi to kod mene uzrokovalo velike duševne patnje. Uzela bih ove nedoslednosti kao dokaz da Gaj u početku nije govorio istinu". Gaj je bio zbunjen i osećao se kao žrtva pogrešnog ophođenja. Ana se osetila ranjivom, uplašenom i osramoćenom što nije mogla sebe da kontroliše. Posle godinu dana ovakve veze, ona je počela da razvija psihosomatska oboljenja i da razmišlja o samoubisvu, na neki apstraktan način. Čitala je o nekom čoveku koji je patio od duševnih problema koji je sebi ispalio metak u glavu i nekim čudom je sebe izlečio tako što je uklonio oštećeni deo mozga, jedna izvitoperena i pogrešna verzija tog događaja, kako se kasnije ispostavilo. "Fantazirala sam o istom načinu lečenja i u mom slučaju". Tada je već bila uverena da je u suštini goropadna, ljubomorna, teška osoba. Mrzela je tu tešku i nesretnu osobu, kakva je bila. Kao tinejdžer, Gaj je živeo u Evropi. Oni su tada zajedno otišli na letnje putovanje u koje su bili uključeni i obilasci njegovih omiljenih mesta i ponovni susreti sa starim prijateljima. Anu je obuzela potreba da sazna kakvu su tačno ulogu oni imali u njegovom životu. Koliko dugo je poznavao žene? Da li je izlazio sa njima dok je bio u visokoj školi? "Uvek bih započeo odgovarjući joj", kaže Gaj, "kod petog ponavljanja pitanja postalo bi sasvim glupo. Upitao bih je: 'Zašto me to pitaš?' A ona bi odgovorila: 'Moram da znam, moram da budem sigurna.'" Ponekad bi joj odgovorio na nemaran i apstraktan način, smatrajući da će je to zadovoljiti. "A, video sam je poslednji put u avgustu pre tri godine". Ali kasnije, u razgovoru, ta žena bi pomenula da je to zapravo bilo pre četiri godine ili da je to bilo u julu a ne u avgustu i Ana bi započela sa novim bombardovanjem pitanjima. U njenom umu, jedna od dve stvarije morala da se događa: ili ju je Gaj lagao ili je ona počela da ludi. Nikad nije zapisivala detalje njegovih odgovora i nikad nije bila potpuno sigurna da su neusklađenosti u njegovim odgovorima bile prave ili izmišljene. Tražila je od njega dajoj dokaže kako je samo zamislila da joj je on ranije ispričao drugačiju priču. Ana je našla rešenje. Saopštila je Gaju da će početi da zapisuje sve što bi joj on govorio. U tom trenutku on se usprotivio: "Ne nećeš. To je najgora stvar koju možeš uraditi". Bio je u pravu. Kaže: "Znao sam da ako me upita: 'Da li si ikad izlazio s tom osobom i napio se?' mogao bih da odgovorim sa da ili ne i to bi bilo to. Ali ako bih rekao ne i ona me upita 'Dobro, kada je bio poslednji put da si video tu osobu? ja verovatno ne bih bio u stanju da joj odgovorim

onako detaljno kako je ona smatrala za neophodno i onda bi započela sa novom rundom dosađivanja". Nekoliko prvih godina njihovog poznanstva odlazili su u Evropu više puta, gde je živela njegova porodica. Iako nije znao za to, Gaj je počeo da koristi terapiju ponašanja kako bi pomogao Ani. Primetio je da kad bi se previše umorila, njena opseseija bi bila spremna da skoči, pa je on u skladu s tim i planirao njihovo putovanje. Takođe je unapred planirao i njihove dnevne aktivnosti, shvatajući da kad je zauzeta ne postavlja sva ta smešna pitanja. Na njihovom drugom putovanju u Evropu, odseli su kod njegove porodice u njihovom malom domu. Ovo se ispostavilo kao pogrešna odluka. Gajeva majka je smatrala da je njen sin doveo u kuću jednu teško uznemirenu mladu ženu i nije imala puno strpljenja za njene probleme. Imala je mnogo veće brige - njen suprug je nedavno imao srčani napad. Ona je svoje nestrpljenje otvoreno pokazivala, što je naravno samo pojačalo Anin stres i njene opsesije. Gajeva majka bi joj rekla: "U redu, dublje u sebi ti mora da zaista želiš to da radiš. Mora da postoji neka specijalna potreba u tebi". Ana bi u očaju odgovorila: " Ne, ne! Vi ne razumete to". Ovaj sukob je ojadio i Anu i Gaja. "Ja sam samo izgubila" kaže Ana "Htela sam da se ubijem jer sam stalno imala opsesije i počela da radim sve te lude stvari. Jednostavno sam bila opsednuta pokušajima da rekonstruišem njegov život, iako je zapravo on pre mene imao veoma miran život". Mučila ga je u vezi svake žene s kojom je ikad izlazio: "Kako je izgledala? Šta ste jeli kad si izlazio sa njom? Gde ste tačno otišli? Šta ste imali kao predjela, šta kao glavno jelo, dezert:' Da li ste seli i jeli u podne ili četiri minuta posle? O čemu stc razgovara1i?" Ana je bila izmučena. "Nisam imala pojma šta se događalo i osećala sam se strašno Jer sam zapravo maltretirala svog mladića svim tim ludim pitanjima. On se veoma uznemirio. Mislio je da radim to zbog zabave ili tako nešto. On je veoma osetljiv momak i mislio je da mu nisam verovala, što je na neki način i bila istina. Ali niko od nas nije znao šta je to bilo. Nismo imali nikakav pokazatelj. Već sam bila prošla lečenja za panične napade, tako da sam znala šta su panični napadi, ali ovo je bilo nešto potpuno novo. (Oko 10-15 procenata ljudi koji pate od OKP-a takođe imaju i panične napade.) Znala sam da nešto ozbiljno nije bilo u redu i da moram da odem kod psihijatra, ali sam bila u Evropi pa sam nekako morala da odživim ostatak tog leta". Dublje u duši, znala je da je Gaj zaista jedan stabilan, dobar momak. Nikad nije kod njega prirnetila neko nepoželjno ponašanje, za sve vreme koliko ga je znala. Ona ga čak nikad nije videla da previše pije. Dublje u sebi je shvatala da zbog svojih nesigurnosti pokušava da sabotira divnu vezu. Ono što nije znala je da je imala OKP. Tog leta, kad joj je bilo najgore, Gaj ju je zaprosio. "Zaista ludo, ha?" - on se sada smeje. Ipak, ubrzo su oboje počeli da ozbiljno sumnjaju u zajedničku budućnost. Ana se seća: " Imali smo brojne sukobe u kojima bih ja vikala na njega, govoreći da me je lagao jer sam ga pitala da li se nešto dogodilo u sredu ili četvrtak ili slično, a on bi pogrešno odgovarao. Onda bih pomišljala: "U redu, moraću da raskinem sa ovim mladićem, on laže.''' U stvarnosti, on je tada samo pokušavao da je skine s vrata. Ne bi se setio svakog odgovora kojeg je dao, ali ona bi. Vrativši se u Los Anđeles potražili su pomoć i bili su upućeni kod mene na UCLANeuropsihijatriskom Institutu. U to vreme su zajedno živeli i oboje bili u stresnom periodu svog života. Ona je bila na višoj školi, a on počinjao da radi na akademiji - na poslu kome nije mogao da posveti punu pažnju. Gaj se priseća tog vremena, kao nekakvog vremena bunila. "Pokušavali smo da izađemo iz toga i ja nisam bio siguran da li je Ana bila problem ili sam ja bio totalno nekompetentan kao predavač". Postavio sam joj dijagnozu klasičnog OKP-a. Ovo je bilo pre devet godina i Ana je bila jedan od prvih pacijenata kojoj sam mogao da objasnim sa određenom sigurnošću da je problem bio u hemijskoj neravnoteži u njenom mozgu koju nazivam Zaključanost ili Blokiranost mozga (Brain

Lock). Kada joj je saopšteno da ima bolest mozga, Ani je to bilo veliko olakšanje i bila je nestrpljiva da započne sa tretmanom. Četiri Koraka terapije ponašanja se još nisu potpuno razvili kao metod, ali sam tada prvi put primenio petnaestominutno pravilo na jedan sistematski način. I dok članovi porodice ponekad pokušavaju da sabotiraju tretman osobe sa OKP-em jer se boje da će se osoba promeniti i odbiti da više bude porodični otirač ili štogod drugo, Gaj je jedva čekao da pomogne Ani. Shvatio je: "To nije bila osoba koju sam voleo. Nije ona bila ta koja je radila sve te otkačene stvari. To se njoj događalo i ona je bila u bolu". U početku tretmana mnogo puta za njega je bilo mnogo lakše da nastavi da odgovara na pitanja, ali je shvatio da joj tako ne bi pomogao da ozdravi. Postavio je neka osnovna pravila: odgvorio bi na jedno pitanje, a ne na čitavu gomilu pitanja i onda bi je naterao da sačeka petnaest minuta pre nego što bi smela da mu postavi sledeće. Oni bi se svađali, a ona bi plakala, ali je Gaj shvatio da je petnaestominutno pravilo bilo više od jednostavnog čekanja, ono ju je navodilo na prepoznavanje i shvatanje da su njena pitanja bila smešna i nelogična, da nisu predstavljala nju - već da su bila njen OKP. On kaže: "Bilo je teško za nju da se odluči kome da veruje. Kad bih rekao: ' Ovo je tvoj OKP' ona bi tražila da joj kažem da nije samo u pitanju to što ja ne želim da odgovorim na to određeno pitanje". On ju je stalno uveravao: "To je samo OKP. Nemoj da brineš o tome". Veoma tiho bih joj rekao: "Ja mogu da odgovorim na tvoja pitanja, ako stvarno to želiš da uradim" ali ju je uvek podsećao da problem nije bio u njenoj potrebi da zna odgovore na ta pitanja. Njen problem je bio OKP. "Prva tri meseca su bila traumatična zbog antagonizma između nje i mene". Ona bi izletala napolje iz sobe, zalupivši vratima ili bi samo sede1a na krevetu i plakala. Pošto su živeli u malom stanu, jedno drugom su ostavljali mesta i bukavalno i figurativno. U tih petnaest minuta, jedan bi odlazio u kuhinju a drugi u spavaću sobu. Gaj priznaje, da su koristili petnaestominutno pravilo i na nekonstruktivan način: "Jedan od nas bi otišao naduren i ostao tako neko vreme". Kako je Anin tretman napredovao, Gaj je mogao da je upita: "Da li zaista želiš da ja odgovaram na tvoja pitanja?" I ona bi rekla "Ne". Veliki korak napred. "U takvim prilikama", kaže Gaj, "bila je toliko srećna. Oboje smo znali da nije imalo prave svrhe odgovarati na to pitanje. Ona mi je ranije već postavila to pitanje i ja sam odgovorio na njega, ali bi ona zaboravila odgovor. Stoga nije postojao razlog za brigu". Ana je mrzela to što joj je OKP učinio i bila je motivisana da naporno radi kako bi ozdravila. Bila je u stanju da nekoliko nedelja ne postavlja pitanja. Gaj kaže:"Ana je znala da mora da nastavi sa svojim životom, a ako bi se oslobodila ovoga, mogla je to da uradi". Ukratko, takvu razmenu je bilo teško napraviti: petnaest minuta čekanja i pravo mučenje sa obećanjem oslobođenja posle jednog dužeg vremena, nasuprot pravog i trenutnog olakšanja koje bi mogla da dobije postavljanjem svojih pitanja. Gaj kaže: "Dublje u sebi, Ana je znala da je sve u njenom mozgu, pa je vrednost izvršavanja kompulsije opala kad je to identifikovala kao OKP. Sa svakom nedeljom koja prođe i sa svakom nedeljom u kojoj ova stvar stoji nad vašim životom, vrednost ne podleganja negativnim impulsima raste. Ana bi koristila reči kao: "Moram da budem na oprezu.''' Gaj je znao da joj je bilo strašno jer bi počela mahnito da proverava i ponovo proverava stvari po kući. Postajala bi hirovita, neraspoložena i povučena. "Ako bi se kući vratio sa pola sata zakašnjenja, bila bi time veoma uznemirena. Nisam uradio to što sam obećao da ću uraditi i u vreme kad sam obećao da ću uraditi". Kako su meseci prolazili, Ana je sve više sticala samopouzdanje da može da kontroliše svoje simptome OKP-a. Gaj joj je bio partner u terapiji ponašanja. On bi joj rekao: "Znaš, loše se osećaš jer danas malo više osećaš svoj OKP. Ali tokom prošle nedelje, stvarno nije bilo loše" ili

"Znam da je ove nedelje bilo dosta loše". Ana je prošla kroz osamnaest meseci terapije ponašanja, jedanput nedeljno kao spoljni pacijent sa malim dozama lekova kao pomagalom. Za to vreme, kako ona kaže: "Gaj je dosta naučio kako da postupa sa mnom. Ranije, samo bi se naljutio i rekao: 'Ti me maltretiraš. Prestani to da radiš.' Ali kad je razumeo šta je to bilo, bio je veoma određen i jak, kad bi mi govorio 'Neću da učestvujem u ovoj opsesiji. Neću da odgovaram na tvoja pitanja. Možeš da uradiš šta god hoćeš, ali me nećeš naterati da odgovaram na tvoja pitanja. Zato iskoristi svojih petnaest minuta, vrati sa za petnaest minuta i onda ćemo da pričamo.' Što se mene tiče, on je bio dosta zaslužan za moj oporavak. Puno članova porodice nisu bili od pomoći, ali on je zaista uvek bio uz mene i ukazivao na manifestacije OKP-a. Naravno, mnogo puta mu ja nisam verovala. Rekla bih: 'A nije. Ovo je stvarno. Meni zaista treba neka pomoć.' Očajno mi je bilo potrebno da odgovori na jedno od tih pitanja ili da potvrdi neku činjenicu - ali on jednostavno to ne bi uradio. Poneki put bih se veoma razljutila na njega, ali pomagalo je. To je zaista pomoglo. Pre lečenja, tako nešto bi me razbesnelo, kao sumnjivo ometanje. Sada to mogu da vidim kao pozitivan korak za moje dobro". Gaj je veoma svestan koliko napora je Ana - uz njegovu pomoć uložila u ozdravljenje. "Na neki način," kaže Gaj, "imali smo sreće jer sam ja bio uključen samom prirodom njenog OKP-a. Nisam siguran kako bih se uključio u terapiju da je ona imala ozbiljan problem sa pranjem ruku. Bilo mi je lako da uvidim daje tu postojao problem i da učestvujem u terapiji jer sam toliko bio u tome". Ponekad, Ana još uvek ima neku od ludih misli. One imaju vid "Šta ako?" pitanja, na koja se ne mogu dati odgovori. Ležeći u krevetu jedne noći, počela je sa opsesivnim mislima "Šta ako je moj muž homoseksualac?" Ali, brzo se obratila Gaju i rekla mu da je imala ovu ludu misao i da zna da je to bio OKP. On je rekao: "Daa, u pravu si. To je OKP. To je suludo". Okrenuo se i ponovo zaspao. Ana je završila svoj zahtevni program na doktoratu, tako da ona i Gaj sada imaju uspešne karijere predavača. Srećno su u braku već četiri godine i imaju bebu. Ana sada opisuje svoj život kao "normalan".

Važne tačke da se upamte • •

OKP uvek uključuje i porodicu. Budite svesni toga kako vaš OKP utiče na vaše voljene osobe.

•

Budite svesni vašeg korišćenja simptoma OKP-a, kao načina da se udaljite od potreba koje imaju vaši volieni.

•

Na svaki način izbegavajte da koristite simptome OKP-a kao način za pokazivanje vaše ogorčenosti ili besa prema vašim voljenim osobama.

•

Pomozite članovima vaše porodice da nauče više o OKPu, i o Četiri Koraka, kako bi ste im pomogli da izbegnu neproduktivno kritikovanje i pohraniivanje vaših simptoma.

•

Članovi porodice mogu da postanu odlični koterapeuti. Ohrabrite ih da pomognu, a ne da kritikuju.

•

Obostrano prihvatanje u kontekstu konstruktivnih interakcija, veoma je poželjno za uspešniju primenu metode U Četiri Koraka.

7 Četiri Koraka i ostali poremećaji

Preterano uzimanje hrane. Zloupotrebljavanje raznih materija. Patološko kockanje. Kompulsivno seksualno ponašanje

Ljudi često pitaju koja je razlika između tretiranja Opesesivno-kompulsivnog poremećaja (OKP) i drugih poremećaja, kao što su poremećaji ishrane. Kako se ovaj metod U Cetiri Koraka, primenjuje kod drugih čestih stanja koja takođe mogu biti u vezi sa OKP-em? Kao i kod OKP-a izgleda da su delovi mozga koji rade sa serotoninom uključeni u lečenju poremećaja ishrane i drugih poremećaja u vezi sa kontrolom impulsa, kao što su patološko kockanje, uzimanje droge i alkohola i kompulsivno seksualno ponašanje. Glavna razlika između lečenja OKP-a pomoću Četiri Koraka i lečenja ovih drugih poremećaja, je u tome da je kod OKP-a ljudima potreba da urade prisilne radnje neprijatna. Oni se žale ne samo da previše peru ili proveravaju, već da se osećaju potpuno zarobljeni tim potrebama da peru i proveravaju, koje oni sami vide kao potpuno neprikladne i žele da ih se oslobode jednom izauvek. Gledano iz prespektive lečenja, želja za promenom, na nesreću, nije toliko izražena kod ljudi sa poremećjem oko ishrane i zloupotrebom raznih materija, kompulsivnog kockanja i seksualnih ponašanja. Jasno je da ljudi koji imaju poremećaje ponašanja vezane za ishranu, droge, kocku i seksualnost, nalaze da su prirodni višak i loša kontrola nad impulsima veoma bitni u vezi ovih problema ponašanja. Opet, ljudi ne žele da sasvim prestanu da jedu, a mnogi narkomani bi voleli da mogu da nastave da uzimaju drogu na neki kontrolisan način. Isti je slučaj sa kockanjem i čak je još više izraženo za seksualna ponašanja. Tako da je glavni problem lečenja u tome koliko ljudi sa ovim poremećajima mogu da odrede ova preterana ponašanja kao zaista nepoželjna. Naime, do kog stepena nalaze da je njihovo ponašanje uistinu strano njihovoj predstavi o sebi i šta oni zaista žele, slično ljudima sa OKP-em prilikom njihovog određivanja prema svojim prisilnim potrebama da peru i proveravaJu.

SKRIVENI PROGRAMI Zbog ovakvih razlika, primena metode U Četiri Koraka za probleme oko ishrane, droge, kompulsivnog kockanja i seksualnog ponašanja zahteva dodatni rad. Ovaj rad možemo predstaviti kao potrebu za dopunskim koracima. Ljudi sa ovim problemima moraju da urade mnogo više nego ljudi sa OKP-em kako bi pojasnili koju ulogu imaju ova ponašanja u njihovom životu i koliko oni zaista žele da prestanu sa tim. Ljudi sa OKP-em takođe imaju dosta skirvenih razloga da se drže svojih kompulsivnih ponašanja imajući tako izgovor za izbegavanje potpunog rešavanja nekih stvarnih teškoća koje život sa sobom donosi. Ovi razlozi su često u vezi odnosa sa njihovim porodicama i u vezi straha od preuzimanja veće lične odgovornosti. Takođe je istina da ljudi sa OKP-em skoro uopšte ne uživaju u pranju i ponovnom pranju i stalnim proveravanjima. Isto tako, oni veoma jasno prepoznaju ta ponašanja kao strana i njima samima, pa zato i nije tako teško da se privole da prepoznaju, barem do nekog stepena, da

zapravo koriste ova ponašanja kao zaštitu i ogradu od suočavanja sa neprijatnim aspektima stvarnosti ili aspektima koji izazivaju strahove, naročito tamo gde su uključeni međuljudski odnosi. Drugi problemi sa kontrolom impulsa su ponekad dosta složeniji, Uglavnom zbog toga što mnogi ljudi sa ovakvim poremećajima zaista uživaju u nekim aspektima svog patološkog ponašanja - bilo daje to jelo, uzimanje droga, kockanje ili seks. Ova ponašanja imaju ono što se u klasičnoj teoriji terapije ponašanja naziva "osnovnim pojačavajućim osobinama". Drugim rečima, ljudi, kao i životinje mogu biti naterani na rad i veliki napor, kojima bi zaradili hranu, seks ili droge koje izazivaju prijatna osećanja. Ova činjenica je veoma dobro poznata mnogim ljudima, pored profesionalaca koji rade u zdravstvu. Glavna teškoća koju treba da prebrodimo je, pre nego što čak i primenimo korak Preimenovanja na uopštenu kategoriju problema sa kontrolom impulsa, koliko osoba zaista želi da prestane sa takivm ponašanjem i koliko on ili ona želi da žrtvuje zadovoljstvo koje dobija s takvim ponašanjem, naročito dok je problem u začetku - pre nego što ponašanje postane sasvim patološko. Kao što vidite, tu postoji potreba za onim što se obično naziva voljom potrebnom za prevazilaženje prisilne potrebe da se jede, pije ili uzimaju droge, kocka ili bude neprikladno seksualno aktivan, i više nego što je to slučaj kod pranja i proveravanja. Tu leži dilema. Kad ljudi kažu:"To nisamja - toje moj OKP", skoro odmah shvataju da ne žele da peru ili proveravaju. Dosta napora koji je utrošen u usavršavanju primene Četiri Koraka, zasnovan je na produbljivanju i jačanju vaše spoznaje da ova potreba zaista ne odražava vašu pravu ličnost i želje i da je ona jednostavno uzrokovana pogrešnim porukama iz vašeg mozga. Ali opet, ovaj posao je dosta jednostavniji u poređenju sa onim koji je vezan za probleme sa ishranom, pićem, uzimanjem droga, kockanjem ili seksom. Odlučujući faktor koji određuje koliko je metoda U Četiri Koraka primenjljiva na probleme kontrole impulsa, jeste stepen do kojeg je osoba u stanju da razdvoji svoju predstavu i koncept o sebi od ponašanja koje stvara probleme.

NAZIVANJE PRISILE PRISILOM Čak i kod ljudi sa OKP-em potrebno je dosta napora, naročito za razvijanje snažne svesti o razlici između nijh samih i onoga što je njihov OKP. Ali OKP je po prirodi lakše razdvojiti od ega ličnosti: ljudi gledaju na prisilnu potrebu da peru ili proveravaju kao na nešto strano njima samima. I od stepena do kojeg ljudi sa problemima kontrole impulsa mogu da prepoznaju da "To nisam ja - to je moja neodgovarajuća potreba da: jedem, pijem, uzamam droge, kockam se ili imam seks", zavisi i stepen do kojeg metod U Četiri Koraka može da bude koristan za njih kao sredstvo u svesnoj terapiji ponašanja. Sa tim u vezi, možete steći dublje razumevanje koraka Ponovnog Određivanja. Iako vam korak Ponovnog Određivanja pomaže da shvatite da su potrebe da perete ili proveravate uzrokovane pogrešnim porukama u vašem mozgu, mnogi ljudi dođu do saznanja da je deo ovih prinudnih potreba u vezi sa emocionalnim potrebama da se izbegnu bliski međuljudski odnosi i nepoželjne lične odgovornosti. Jedanput kad počnemo da shvatamo kakvu ulogu igraju ovi emocionaini faktori kod koraka Ponovnog Određivanja, neprikladnih opsesivno-kompulsivnih potreba i njihovog pripisivanja pravom uzroku, bivamo svesniji mentalnih procesa koje osoba sa problemima kontrole impulsa mora da nauči da koristi. Ljudi sa problemima sa kontrolom impulsa moraju da počnu da se čvršće drže spoznaje te razlike između toga ko su zapravo i šta zaista žele da postanu, na jednoj strani i njihovih prisilnih potreba da jedu, uzimaju drogu, kockaju se ili neprikladno vode seksualnu ljubav, na drugoj strani. Tek kada počnu da uviđaju ovu vezu, za šta može biti

potrebna tradicionalna emocionalno usmerena psihoterapija, mogu efikasno da počnu sa primenom Četiri Koraka i stvarno primene borbeni poklič, kao protiv OKP-a: "To nisam ja - to je samo moja neispravna prisilna potreba". Kako njihova unutarnja spoznaja postaje jača, oni će sve više primećivati razliku između toga ko su i onoga što je njihov neispravan impulsivni manir. Sa moje tačke gledišta iako biohemija mozga ima značajnu ulogu kod ovih neprikladnih prisilnih potreba, to ni na koji način ne umanjuje ličnu odgovornost koju ličnost mora da preuzme za način na koji će on ili ona da reaguje na ove neprikladne potrebe. Ovo je istina za probleme sa kontrolom impulsa isto kao što je tačno i za probleme sa OKP-em. Činjenica da vam mozak šalje neprijatne i bolne poruke sa kojima je teško nositi se, ne smanjuje vašu odgovornost da se borite sa problemom na zdrav način i da umesto destruktivnih izvršavate funkcionalne aktivnosti. Tu je sad mesto gde se prirodno može primeniti korak Refokusiranja kod ljudi sa problemima kontrole impulsa, kao što je to slučaj kod ljudi sa OKPem.

POSMATRANJE UNUTAR NAS Naravno, prva dva koraka se Uglavnom rade da bi se povećala sposobnost osobe da izvršava korak Refokusiranja, držeći se uvida u situaciju. To je ono što zapravo radi Nepristrasni Posmatrač: trudi se da posmatra svoje ponašanje kao što posmatrate tuđe. Kako se vaša sposobnost da to radite povećava, postajaćete sposobniji da se Refokusirate na nova i prilagodljiva ponašanja. Naravno, veoma je važno da imate na umu da su ova dva procesa interaktivna i da jedan drugog jačaju. Što više Refokusirate svoje ponašanje, to više jača vaš Nepristrasni Posmatrač. A što je jači vaš Nepristrasni Posmatrač, brže možete da preusmerite tj. refokusirate svoju pažnju na nešto drugo i usmerite vaše delovanje ka nečem funkcionalnijem i zdravijem. Ovo je tačno za ljude sa problemima sa kontrolom impulsa isto koliko i za ljude sa OKP-em. Izazov za ljude sa problemima sa kontrolom impulsa koji žele da započnu sa metodom Četiri Koraka je da pošteno sagledaju svoje sopstvene motive i ciljeve za budućnost i da urade sve što je potrebno kako bi razdovojili svoje živote na emocionalnom planu od kompulsivnog uzimanja hrane, pića, kockanja i sl. Kad ljudi ovo urade, u stanju su da efikasnije iskoriste korake Preimenovanja i Ponovnog Određivanja i na putu su izgrađivanja prilagodljive grupe zdravih aktivnosti-ponašanja za Refokusiranje, kao što radi osoba sa OKP-em. Da rezimiramo: Ljudi sa OKP-em su u prednosti u početku terapije U Četiri Koraka zato što poznaju razliku između sebe i svoje prisilne potrebe da peru ili proveravaju. Ljudi sa problemima kontole impulsa moraju tek da dođu do iste spoznaje. Kad jednaput to urade, oni mogu da primenjuju Četiri Koraka slično ljudima sa OKP-em. I nekoliko poslednjih reči u vezi prisilne potrebe čupkanja kose, što je glavni simptom trihotilomanije, stanja bliskog OKP-u. Mogu da vam dam jedan praktičan savet: kad radite korak Refokusiranja i pokušavate da "prebacite brzinu" dalje od čupkanja kose, veoma je važno da razvijete druge aktivnosti kod kojih se koriste ruke. Mnogi ljudi nauče da pletu, vezu, bave se grnačarijom, sviraju muzički instrument ili da izvršavaju bilo koju aktivnost koja uključuje korišćenje ruku. Možete čak da radite i tako prostu stvar kao što je stezanje gumene loptice ili kad vam zaista bude jako teško, pljeskanje rukama u vazduhu. Dr Don Jeffreys iz Melburna u Australiji izveštava da nošenje gumenih zaštitinika za prste, kakve nose ljudi koji broje novac ili sređuju papir, može biti veoma korisno. Sa njima na rukama, mnogo je teže čupkati kosu, što vodi ka smanjenju ove potrebe. Nekim ljudima čak pomaže i sedenje na rukama u toku petnaest minuta. Opet, kao i uvek kod koraka Refokusiranja, trudite se da

koristite duže vremenske intervale i zabeležite čak i nevidljiva smanjenja prisilne potrebe pošto prođe petnaest minuta ili više. Još jedna važna stvar kod ljudi koji čupkaju svoju kosu je da što pre postanete svesni da su im ruke otišle u kosu jer ljudi sa trihotilomanijom mogu početi da vuku svoju kosu pre nego što su toga i svesni isto kao što strastveni pušači mogu da zapale cigaretu a da nisu svesni da su to uradili. (Inače, sve što sam sada izneo o uzimanju droga i Četiri Koraka, takođe se primenjttie i na prekidanje pušenja.) Ponekad bih, kao u šali, rekao svojim pacijentima sa trihotilomanijom da stvore sebi naviku da govore stvari kao: "Sada je tačno deset časova. Da li znam gde su mi sada ruke?" To zapravo pomaže i u stvari je drugi način na koji Nepristrasni Posmatrač dovodi do potpune svesti. Automatska ponašanja mogu da vam se prikradu i veoma lako preuzmu kontolu, a potpuna svest je vaš najbolji saveznik u odbrani od neželjenih i destruktivnih ponašanja.

Važne tačke da se upamte

•

Četiri Koraka mogu da se primene na skoro svako ponašanje koje zaista želite da promenite.

•

Ključ za Preimenovanje i Ponovno određivanje, jeste jasno uočavanje razlike između vas i ponašanja koje želite da promenite.

•

Naučite da se obraćate vašem Nepristrasnom Posmatraču što češće, u momentima slabosti - ovo je način na koji možete da odredite svoje prave ciljeve i interese.

8

Četiri Koraka i Tradicionalni Pristupi Terapiji Ponašanja (Pripremljeno u saradnji sa Paulom Stesel (Paula W. Stoessel Ph. D.) i Keron Meidment (Karron Maidment R.N.), na UCLA-i (Univerzitet Kalifornije u Los Anđelesu - Ode1jenje Psihijatrije)

Lečenje opsesivno kompulsivnog poremećaja (OKP), doživelo je revoluciju u 70-tim i 80-tim godinama, razvojem tehnike u okviru terapije ponašanja koja je nazvana izlaganje i sprečavanje reakcije. Ovde ću ukratko opisati dalji razvoj tih, sada klasičnih tehnika na UCLAi u 90- tim, u kontekstu našeg rada sa Četiri Koraka, u okviru samotretmana terapijom ponašanja.

DEO I : KLASIČNA PRIMENA IZLAGANJA I (PREVENCIJE) SPREČAVANJE REAKCIJE ZA OKP Počnimo sa prezentacijom klasičnih tehnika terapije ponašanja. Bilo da je lečenje vršeno u bolnici na UCLA-i ili u UCLA-centru za lečenje OKP-a u vidu dnevne bolnice, svi ljudi sa OKP-em napreduju kroz sledeće faze: 1) procena, u koju je uključeno i učenje, 2) plan lečenja kao proizvod saradnje terapeuta i te osobe, 3) izlaganje i sprečavanje reakcije i 4) dodatno praćenje stanja posle lečenja.

1. PROCENA Pošto je posle temeljnih ispitivanja ustanovljena dijagnoza OKP-a, a ova uključuju i struktuirani intervju, onda su osobi jasno objašnjena značenja reči opsesija i kompulsija, kao što je opisano u Uvodu. Kad je osobi jasna prava priroda opsesija i kompulsija, pravi se potpuni pregled svih opsesija i kompulsija koje osoba ima. Ova lista opsesija uključuje interne i eksterne pokazatelje koji uzrokuju pojavljivanje opsesija i one koji su povezani sa fizičkim ili telesnim tegobama ili bolestima. Kompulsije ili prisilne radnje, uključuju i stvari koje se neispravno izbegavaju i sve vrste rituala, kao i tipična kompulsivna ponašanja, kao što su proveravanje i pranje. Tada terapeut objašnjava tretman i racionalno obrazlaže tretman terminima terapije ponašanja: Izlaganje i sprečavanje reakcije, su planirani za slamanje dve asocijacije navika:

1) asocijacije između opsesije i anksioznosti, 2) asocijacije između anksioznosti i izvršavanja kompulsivnih radnji, u pokušaju oslobađanja od tih anksioznosti. Pored predstavljanja ovog klasičnog pristupa terapije ponašanja prema OKP-a, terapeut ponašanja objašnjava neurobiologiju OKP-a, kao što je to opisano u Drugom Poglavlju, što pomaže osobi da kod sebe sagleda ovaj poremećaj kao medicinski problem. Ovakav medicinski model oslobađa osobu od bacanja krivice na sebe, skida sramotu sa OKP-a i pomaže osobi da prevazie stid zbog ovog poremećaja. Na UCLA-i, mi naglašavamo da biološki aspekti ovog poremećaja mogu biti pod uticajem genetskog faktora, ali da biologija i genetika ovog problema nikako ne utiču na njihovu reakciju u odnosu na terapiju ponašanja. Zapravo, za terapiju ponašanja kao i za psihotropne lekove (vidi Deveto Poglavlje), je utvrđeno da je efikasna u tretmanu biološkog faktora OKP-a.

2. PLAN LEČENJA IZRAĐEN USARADNJI Plan lečenja je zajednički rad terapeuta i osobe sa OKP-em. Svakoj opsesiji i svakoj kompulsiji su dodeljene vrednosti koje su označene merama subjektivnihjedinica stresa - SJS, na skali od 1 do 100, na kojoj 100 predstavlja nešto čije razrešavanje stvara najveću anksioznost. Opsesije i kompulsije su onda poređane po redosledu terapije ponašanja gde su elementi koji uzrokuju najmanji strah, na dnu, a oni koji stvaraju najviše straha na vrhu. (Ovo je Profesor Galaher, sa početka knjige izostavio da uradi). Uglavnom je predstavljeno 10 do 15 elemenata u toj hijerarhiji za jednu osobu i lečenje započinje kod elementa sa oko 50 jedinica. Hipotetična hijerarhija za osobu sa strahovima od zagađenja, bi mogla da izgleda ovako: SJS 100 urin 95 daska na toalet šolji 85 ručica za vodu na toalet šolji 80 rolna toalet papira, 75 kvaka od vrata na kupatilu 70 ručice na slavinama u kupatilu 50 lepljive supstance kao što je želatin.

Pacijent sa OKP-em koji uglavnom ima brige oko proveravanja bi napravio sledeću hijerarhiju: SJS 100 plamenici na šednjaku 95 prekidači za svetlo 90 priključci kuhinjskih aparata 85 grejač za vodu 80 bojler u kupatilu 70 brave 60 vrata 50 TV prijemnik Ove hipotetične hijerahije su uprošćene radi veće jasnoće. Treba znati da mnogi ljudi sa OKP-em imaju veoma složene opsesije i kompulsije. Kako bilo, ciljevi terapije ponašanja

su isti, nezavisno od složenosti opsesija.

3. IZLAGANJE I SPREČAVANJE REAKCIJE Kad je završena izrada hijerarhije, osoba je spremna da započne sa tretmanom. Kao i kod izrade plana, osoba se ohrabruje da sarađuje sa terapeutom u određivanju zadataka. Izlaganje je vršeno na terapijskim sesijama i ponovo kod kuće. Prvi zadatak počinje kod elementa sa oko 50 SJS, a onda se sledeći zadaci kreću naviše po skali sve dok se svi elementi ne obrade. Osoba je anksiozna za vreme izlaganja određenoj situaciji, ali ova anksioznost opada posle oko devedeset minuta. (Podsetnik: ovo je klasična tehnika terapije ponašanja koja se izvršava uz pomoć terapeuta. Kod primene Četiri Koraka u samotretmanu, poslovi su podeljeni na manje delove i koristi se petnaestominutno pravilo, kao što je to opisano u Trećem Poglavlju.) Prilikom sledećih ponavljanja izlaganja, anksioznost se smanjuje. Ako nema anksioznosti izlaganje nije dovoljno teško. Ako je anksioznost prevelika, zadatak se mora izmeniti tako da bude odgovarajući. Na UCLA-i tražimo od ljudi da izvršavaju tehniku izlaganja najmanje dva puta dnevno i da se uzdrže da na njih reaguju prisilnim ponašanjima, sve dok ne opadne stepen anksioznosti. Ovo izlaganje se ponavlja sve dok se početna anksioznost ne dovede u stanje koje može biti kontrolisano; a onda se razrešava sledeći elemenat u hijerarhiji. Primer početnog izlaganja za čoveka sa strahom od zagađenja, bi bilo stavljanje želea na njegovu ruku i insistiranje da ne pere ruke sve dok se ne smanji stepen njegove anksioznosti. Mogao bi da započne ovo izlaganje sa stepenom od 90 SJS, što pokazuje da ga je žele činio veoma anksioznim i da ga završi devedeset minuta kasnije sa 30 SJS. Terapeut bi sve vreme bio prisutan ili bi lako bio dostupan. Kad bi radio ovo izlaganje drugi put, početne SJS bi verovatno bile oko 75 - 80 i smanjile bi se do ispod 30. SJS će nastaviti da opada pri svakom sledećem izlaganju. Od žene koja stalno proverava, bilo bi zatraženo da dođe na terapijsku sesiju bez proveravanja televizora i da se ne vraća da ga proveri sve dok sesija nije završena. Kao i kod čoveka sa strahom od zagađenja, njeni početni strahovi bi bili veliki, ali bi se vremenom smanjivali u okviru datog izlaganja. Intenzitet simptoma ima tendenciju smanjivanja sa svakim sledećim izlaganjem i sprečavanjem reagovanja. Ipak, kako su početni strah i odgovarajući broj SJS-a sve veći a hijerarhijski stepen raste, to je više potrebna pomoć terapeuta. Kroz opsesiju bez reagovanja prisilnom radnjom-kompulsijom, osoba slama tu asocijaciju između opsesije i anksioznosti jer stepen aksioznosti opada sa svakim ponovnim izlaganjem opsesiji. Pored toga prisilna radnja-kompulsija više nema tu funkciju smanjivanja anksioznosti. Tako da je prekinuta ta petlja između opsesije i kompulsije, koja je nekad toliko zahtevala i samu sebe produžavala, proizvodeći strah. Drugim rečima, osoba mora da se sukobi sa opsesivnim strahovima koje stvaraju opsesije i ne izvrši prisilnu radnju, kako bi prekinula spregu opsesije i prisilne radnje(kompulsije). Ova promena u mislima (opsesije) i osećanjima (anksioznost), postugnutam je promenama u ponašanju (kompulsije).

4. PRAĆENJE STANJA POSLE LEČENJA Osoba koja je završila sa svakim elementom iz hijerarhije je ohrabrena da nastavi kao spoljni pacijent ili da barem telefonom održava kontakt, u sledećih šest meseci Ako bi se

pojavio novi simptom, osoba je naučena da nastavi da radi tehniku izlaganja dva puta dnevno, kako je to radio ili radila za vreme lečenja.

DEO II: PRIMENA ČETIRI KORAKA Metoda U Četiri Koraka može veoma efikasno da se kombinuje sa ovim klasičnim terapijskim tehnikama. Time što će redovno izvršavati korak Preimenovanja, ljudi sa OKPem postaju sve svesniji svojih nešto skrivenijih simptoma i stvari koje izbegavaju da rade zbog svojih strahova od simptoma OKP-a. Preimenovanje im pomaže kod stvaranja potpunog pregleda simptoma prilikom pripremanja hijerarhije SJS-a, za terapiju ponašanja. Redovno korišćenje koraka Preimenovanja i Ponovnog Određivanja im pomaže kod kontrole reagovanja na strahove, što im zauzvrat omogućuje da vežbaju izlaganje i sprečavanje reakcije. Ovaj proces pospešuje i bliže određuje njihov rad na hijerarhiji SJS-a. Kod koraka Refokusiranja, prilikom izlaganja i sprečavanja reakcije kod kojih terapeut pomaže, osoba sa OKP-em fokusira svoju pažnju na podršku terapeuta i interakciju sa njimom, dok čeka da se anksioznost zbog izlaganja stimulusu koji indukuje OKP ne povuče. Kad radite sami, kao što je to opisano u Trećem Poglavlju, možete da koristite druga konstruktivna ponašanja i da koristite petnaestominutno pravilo kao automatsko pravilo u vremenskom intervalu odlaganja, prilikom prevencije reakcije. Naravno uvek morate da se trudite da produžavate taj interval čekanja ili da spojite više perioda od po petnaest minuta zajedno. Zapamtite da nastavite sa primenom koraka Preimenovanja i Ponovnog Određivanja i u ovim periodama. Ideja iza ovoga je da se ne čeka pasivno, već da se aktivno Revalorizuju te prisile kao ništa drugo do simptomi OKPa, kojima više nećete dozvoliti da kontrolišu vaš život. I kako imate sve bolju kontrolu nad reakcijama, takođe poboljšavate funkcije svog mozga. Prekidanje čvora petlje kojom anksioznost i strahovi tesno vezuju opsesivne misli za kompulsivna ponašanja-prisile vas vodi ka progresivnom Revalorizovanju opsesija i prisilnih potreba, što rezultuje u daljem smanjenju anksiznosti. Korišćenje hijerarhije zasnovane na skali SJS-a, kao načina izrade struktuiranih vežbi izlaganja i sprečavanja reakcije, je izvanredan pristup radu u terapiji ponašanja i primeni Četiri Koraka.

Važne tačke da se upamte •

Izradite hijerarhijsku listu ponašanja.

•

Počnite sa radom na simptomima koji izazivaju manje anksioznosti - i postignite uspeh, pre nego što pređete na više elemente u hijererhiji. Nemojte prenagljivati. Redovan, stabilan proces je ono čemu težite.

•

Koristite petnaestominutno pravilo, i pokušajte da spojite više intervala čekanja zajedno.

•

Konzistento izvršavajte Četiri Koraka.

9

OKP i lekovi Moja istraživanja su tokom više od dvadeset pet godina uglavnom bila u polju biološkog aspekta psihijatrije, u polju primene lekova u psihijatriji i ja ostajem branilac ispravne primene psihofarmaceutskih sredstava. Ali šta je zapravo ispravna upotreba lekova kod lečenj OKP-a? Pa, odmah vam mogu reći da nisam veliki pristalica one "uzmite ovu pilulu i sačekajte na poboljšanje" psihijatrijske škole. Previše je pasivna i zahteva premalo usmerenog napora od strane pacijenta, stavljajući preveliku odgovornost za uspeh lečenja na doktorovo nalaženje "prave formule". Kroz celu ovu knjigu, često sam pominjao pristup "gumenog ko tura za plivanje" prema korišćenju lekova izraz koji sam uveo u toku rada sa ljudima čija je sposobnost da izvršavaju Četiri Koraka bila povećana dodavanjem lekova. To se jednostavno odnosi na činjenicu da su u početnim fazama tretmana, mnogi ljudi sa OKP-em (tipično za oko polovinu do dve trećine njih) doživljavali simptome u mnogo manjem intenzitetuu kada bi uzimali lekove i tako im olakšali primenu koraka Refokusiranja. (Ipak, treba naglasiti da svi ljudi koji su učestvovali u istraživanju sa snimanjem mozga u terapiji ponašanja, koje smo radili na UCLA-i, uopšte nisu uzimali lekove). Lekovi imaju istu funkciju koju ima i gumeni kotur za plivanje, kad pomaže deci da nauče da plivaju: on smanjuje strah i olakšava plutanje, dok vi učite pokrete. Analogija je naročito prikladna jer baš kao što deca uče da plivaju sa sve manje vazduha u koturu da bi na kraju mogla i bez njega, tako ljudi sa OKP-em mogu da uzimaju sve manje doze lekova, kako prolaze nedelje u terapiji ponašanja. Na kraju mnogi od njih završavaju lečenje sa malim dozama lekova ili bez njih. Kako je naše istraživanje pokazalo, primena Četiri Koraka menja hemiju mozga skoro na isti način kako to rade i lekovi. Svi medikamenti sa kojima su se do sada vršila istraživanja, a koji su se konzistentno pokazali uspešnim u lečenju OKP-a imaju interakcije sa hemijskom supstancom u mozgu zvanom serotonin. Serotonin je jedan od mnogih neurotransmitera u mozgu - to su supstance koje pomažu u prenošenju signala od jedne nervne ćelije do druge. Pošto je neuotransmiter oslobođen iz nervne ćelije, jedan od glavnih načina da se on ponovo de aktivira jeste korišćenje "pumpe" kojom se ponovo prenosi u nervnu ćeliju. Složeni molekuli koji preuzimaju neurotransmitere, kako bi ih deaktivirali, su zato nazvani "pumpe za ponovno preuzimanje". Jedna od najviše korišćenih grupa lekova koje doktori danas prepisuju, su selektivni inhibitori preuzimanja serotonina ili SSRI-i, koji selektivno blokiraju ili sprečavaju pumpe za ponovno preuzimanje, da deaktiviraju serotonin. Dva leka koja su odobrena od strane američke Administracije za hranu i lekove (FDA) za lečenje OKP-a, su floksetin (Prozac) i fluovoksamin (Luvox). Pored njih za sada jedini drugi lek odobren za lečenje OKP-a, jeste clomipramine (Anafranil), koji je takođe inhibitor preuzimanja serotonina, ali je stariji lek iz ranih dana psihofarmakologije, nije selektivan i deluje dosta i na druge neurotransmitere pored serotonina. Druga dva SSRI-leka sa dobrom podrškom od strane istraživanja u lečenju OKP-a, a koja još nisu odobrena od strane Administracije (FDA) za tu svrhu, su proksetin (Paxil) i sertralin (Zoloft). Verovatno najvažnija stvar koju treba zapamtiti je: da bi se postigao maksimum u lečenju OKP-a ovim lekovima, potrebno je nekoliko meseci uzimanja da bi pokazali svoj puni efekat. Opšti je princip da morate uzimati tri meseca bilo koji od ovih lekova, da bi se pokazalo da li su efikasni u lečenju vašeg OKP-a. Naravno, u svakom posebnom slučaju treba se pridržavati doktorskih instrukcija. (Interesantno je da su svi ovi SSRI-lekovi takođe efikasni i u lečenju depresije obično za oko

dva puta kraće vreme nego što je potrebno za lečenje OKP-a). Iako je potrebno da prođe nekokoliko meseci da bi se video pun efekat ovih lekova na simptome OKP-a, ( što opšte uzev znači 50% smanjenja intenziteta simptoma OKP-a), oni vam omogućuju dosta lakši i brži rad u terapiji Četiri Koraka. Na nesreću, dosad se nije radilo nijedno istraživanje koje bi pokazalo da terapija ponašanja može da ubrza efikasnost lekova, ali ja verujem da posle rada sa stotinama pacijenata sa OKP-em kod kojih je korišćena i terapija ponašanja i lekovi, ona to sigurno čini. Razumno je očekivati da ona to čini, znajući da terapija ponašanja sama menja način na koji mozak radi isto kao što to rade i lekovi. Neosporno je da je još dosta istraživanja potrebno uraditi na polju mentalnog zdravlja. Jedan lek koji je Administracija za hranu i lekove (FDA) odobrila protiv anksioznosti radi tako što uglavnom deluje na serotonin, ali ne i na pumpe za preuzimanje. Zove se buspirone (BuSpar) i iako sam nije previše efikasan u smanjivanju intenziteta simptoma OKP-a, veoma je koristan za ljude koji se previše uplaše kad treba da započnu terapiju ponašanja. Izgleda da naročito pomaže kod mislenog dela tretmana, kad se ljudi toliko uplaše od simptoma OKP-a da zaborave da Preimenuju i Ponovo Odrede ili postanu toliko anksiozni da ne mogu da se Refokusiraju i shvate "To nisam ja - to je moj OKP". BuSpar je blag lek i dosta se lako podnosi, a počinje da efikasno deluje posle dve do četiri nedelje uzimanja. Takođe se dobro kombinuje sa SSRI- lekovima i može čak i da zaustavi neke od propratnih smetnji koje izazivaju lekovi iz te grupe medikamenata, ako bi vaš doktor želeo da ih zajedno daje. Ako vam je OKP previše jak ili mislite da možete da iskoristite ovaj "gumeni kotur" koji bi vam pomogao u radu sa Četiri Koraka, svakako razgovarajte sa svojim doktorom o mogućnosti korišćenja lekova. Ali molim vas da zapamtite: vi morate raditi na tome. Kako sejete, tako ćete i žnjeti.

Važne tačke da se upamte •

Lekovi su kao gumeni kotur za plivanje ili bicikl za vežbanje - oni mogu da pomognu da držite stvari pod kontrolom dok učite Četiri Koraka.

•

Sačekajte nekoliko meseci na uspostavljanje ravnoteže.

•

Polako smanjujte doze lekova.

•

Kako se doze lekova smanjuju, moguće je da se pojačaju simptomi OKP-a. Koristite Četiri Koraka za ovladavanje svojim reakcijama na kontrolisan način.

•

Dok se vaš mozak menja radom u metodi Četiri Koraka, potreba za lekovima se skoro uvek smanjuje.

10

Formular testa Opsesivno Kompulsivnog Registra Univerziteta U Hamburgu Da li perete svoje ruke pošto ste se previše približili nekoj životinji ili prljavom prdmetu? 1. Da Ne Da li nameštate stolnjake ili krpe zato što smatrate da ne stoje kako treba? 2. Da Ne Da li postoje dani kad morate da mislite na neke reči ili slike toliko da ne možete ništa drugo da radite? 3. Da Ne Da li je za vas često nemoguće da prekinete da ponavljate (ili samo u sebi) rečenicu koju ste već izgovorili? 4. Da Ne Da li u toku dana nekoliko puta razmišljate o poslu koji ste već uradili? 5. Da Ne Da li nalazite da u nekim aktivnostima ne možete da prestanete da brojite? 6. Da Ne Da li ponekad želite da odagnate misli o nečemu što vaš partner ne bi želeo da sanate? 7. Da Ne Da li postoje neke aktivnosti koje ne možete da završite dok ne izbrojite do određenog broja? 8. Da Ne Da li ponekad svesno bežite od pomisli da sebe povredite ili ubijete? 9. Da Ne Da li se u toku dana često podsećate na neku reč, sliku ili rečenicu? 10. Da Ne Da li proveravate čistoću stolica i sedišta na javnim mestima, kao što su ona u autobusima ili taksijima, pre nego što na njih sednete? 11. Da Ne Da li ponekad glasno ponovite ono što je već rečeno iako pokušavate da to ne radite? 12. Da Ne Pošto ste napustili dom, da li stalno morate da mislite o tome da li je tamo sve u redu? 13. Da Ne

Da li, pre nego što počnete da svlačite odeću, mislite kako ćete tačno to uraditi? 14. Da Ne Da li sebe nekad uhvatite da brojite stvari bez pravog razloga? 15. Da Ne Da li je za vas postojao takav dan u kom niste mogli da mislite ni na šta drugo, osim na samopovređivanje ili samoubistvo? 16. Da Ne Da li perete ruke posle čitanja novina? 17. Da Ne Da li primećujete da dodirujete predmete nekoliko puta pre nego što ih upotrebite ili pošto ste ih već upotrebili? 18. Da Ne Da li ste ikad nekoliko puta dodirivali prekidače na električnim uređajima i pritom brojali, uprkos pokušaju da to ne radite? 19. Da Ne Da li proveravate da knjige i magazini nemaju povrnute uglove stranica i onda ih odmah ispravljate? 20. Da Ne Pošto pročitate novine, da li ih savijate tačno onako kako su prvobitno bile savijene? 21. Da Ne Da li vam se često pojavljuje misao da bi mogli da se razbolite ili da oslepite ili da poludite? 22. Da Ne Da li postoje takvi dani u koljima ne možete da razmišljate ni o čemu drugom, sem o povređivanju ili ubijanju nekoga? 23. Da Ne Pošto odete u krevet, da li ponovo ustajete da proverite električne uređaje? 24. Da Ne Da li se brojanje koliko puta dotaknete prekidače električnih uređaja meša u vaše svakodnevne aktivnosti? 25. Da Ne Da li stalno preuređujete stvari na svom stolu, policama ili drugim mestima iako nisu bile

pomerane otkad ste ih vi poslednji put namestili? 26. Da Ne Da li proveravate adresu pošiljaoca, pre nego što šaljete pismo? 27. Da Ne

A Izračunajte ukupan broj odgovora koji potvrdno odgovaraju na pitanja 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 13, 14, 15, 16, 22 i 23. Ovo su opsesije. Ako je ukupan broj potvrdnih odgovora za ova pitanja 1 ili 2: Verovatno je da nemate opsesije koje su klinički značajne. Ako imate 3, 4, 5 ili 6: Verovatno imate klinički značajne opsesije. 7-14: Vi definitivno imate opsesije koje su klinički značajne. B Izračunajte ukupan broj potrvdnih odgovora na pitanja 1, 2, 11, 12, 17, 18, 19, 20, 21, 24, 25, 26 i 27. Ovo su kompulsije - prisilne radnje. Ako je ukupan broj potrvdnih odgovora 1, 2 ili 3: Verovatno nemate klinički značajne kompulsije. Ako je 4, 5, 6 ili 7: Verovatno je da imate klinički značajne kompulsije. Ako je 8-13: Vi sigurno imate kompulsije koje su klinički značajne. Izvor: Dr Ivor Hand i Dr Rudiger Klepsch, Univerzitet u Hamburgu, Nemačka. Ako želite više informacija o OKP-u, molimo da kontaktirate Štab Nacionalne Fondacije za Opsesije i Kompulsije (Obsessive-compulsive Foundation Natinal.H., P.O. Box 70, Milfords, CT 06460, neprofitabilna organizacija, tel: (203) 878-5669, Fax (203) 874-2826.

11

Dnevnik pacijenta sa OKP-em; u vezi sa njegovim samotretmanom pomoću Četiri Koraka Jedan od naših pacijenata je pravio sledeće beleške o tome kako da primenjuje U Četiri Koraka na njegove sopstvene simptome, u početku lečenja. One su predstavljene samo kao primer. Drugi ljudi mogu da organizuju svoje simptome sasvim drugačije.

PREKINI BESKONAČNU PETLJU, ANALOGIJA MONSTRUMA, PREPOZNAJ OKP MISLI. 1. PREIMENUJ odmah kad: A. Opsesivna misao, Opsesivna ideja, Opsesivna fraza, Opsesivna reč, (broj slova, simetrija, asocijacija) Opsesivna slika. Tipovi: Nasilne, Seksualne, Bogohulne, Oni voljeni, Odricanje od zadovoljstava za ubuduće. Samokažnjavanje (prevelika obzirnost). Loša osoba. Samooptuživanje (Namera. Da li sam tako zaista mislio, želeo?) Izgovori: Lažna želja, nada. Prikrivena i iskrivljena ljutnja. Prikriveno-iskrivljena polurealnost. Zagađenje. Potreba da se bude savršen. Potreba za ispovedanjem. Šta ako? Loša osoba. Potreba za uveravanjem. B. Anksioznost - privremena. Krivica. Tuga. Nervoza. C. Kompulsije - mentalne. Potreba da se dobro oseća. Negirati. Zameni pozitivnim. Vraćati se u mislima na nešto. Brojanje. Prisline radnje - vidljive. Ispovedanje. Traženje razuveravanja. Iskorišćavanje. 2. PONOVNO ODREĐIVANJE: Medicinsko stanje, Biohemijska neravnoteža. Teorija kapije: zaglavljenost u brzini (nukleus-kaudatus/ putamen / striatum). Pogrešna poruka: Autoalarm. Statičnost. Ego-stranac. Genetska bolest. TO NISAM JA - TO JE MOJ OKP. VAN MOJE KONTROLE, POREMEĆAJ. KRIVITI ZA TO SVOJ MOZAK. A. ANTICIPIRANJE: Pripremi se. Nemoj se bojati. Kriviti za to svoj mozak. B. PRIHVATANJE: Molitva za smirenost. Nije zbog mene, već uprkos meni. 3. REFOKUSIRANJE: Okreni na drugu stranu (drugi obraz). Uradi nešto drugo. Samo reci

znam. Zaustavi - odloži kompulsije. Ignoriši. 4. REVALORIZOVANJE: Oduzmi vrednost pogrešnim porukama. Briga me ako to ne nestane. To iaonako nije stvarno. Apatija - ravnodušnost. Humor. Sarkazam. Nemojte nastupati polemično, to je samo ''hemija''.

Deo III

Priručnik za samotretman metodom U Četiri Koraka

Ako imate opsesivne misli i kompulsivna ponašanja - prisilne radnje, osetićete olakšanje pošto saznate više o značajnim napretcima u lečenju ovog stanja. U poslednjih dvadeset godina terapija ponašanja se pokazala kao veoma efikasna u lečenju opsesivnokompulsivnog poremećaja (OKP). Koncept samotretmana kao dela pristupa terapije ponašanja, je njegova najveća prednost. U ovom priručniku naučiću vas da postanete svoj sopstveni terapeut ponašanja. Saznaćete neke osnovne činjenice o OKP-u i shvatićete da je to medicinski problem koji reaguje na retman, tako da ćete biti u stanju da prevaziđete potrebe za izvršavanjem prisilnih radnji i ovladaćete novim tehnikama i načinima da se nosite sa dosadnim, opsesivnim mislima. Na UCLA-i, mi ovakav pristup nazivamo samotretman saznajnom terapijom ponašanja (cognitive behavioral self treatment). Reč "cognitive" dolazi od latinske reči "znati"; znanje ima važnu ulogu u ovom pristupu učenja osnovnih tehnika terapije ponašanja. Istraživanje je pokazalo da su izlaganje i sprečavanje reakcije veoma efikasne tehnike terapije za lečenje OKP-a. U tradicionalnoj tehnici izlaganja i prevencije reagovanja, ljudi sa OKP-em uče - sa stalnom asistencijom i usmeravanjem od strane profesionalnog terapeuta - da sebe izlažu stimulansima koji pojačavaju njihove opsesivne misli i kompulsivne potrebe i onda nauče kako da se odupru reakciji na te misli i potrebe. Na primer, ljudima koji imaju iracionaine opsesije oko zagađivanja može biti rečeno da uzmu rukom nešto prljavo, a onda da ne peru ruke bar tri sata. Mi smo napravili neke izmene u ovom metodu kako bi vam omogućili da to radite sami. Tehnika je nazvana "sprečavanje reakcije" jer učite da sprečite vaše naviknute kompulsivne (prisilne) reakcije i da ih zamenite novim konstruktivnijim aktivnostima. Mi nazivamo taj metod (biobehvioral- biobihevioralnom metodom) - metodom bioponašanja jer koristimo naše novo saznanje o biološkoj osnovi OKP-a kako bismo vam pomogli da kontrolišete vaše anksiozne reakcije i pojačate svoju sposobnost odupiranja dosadnim simptomima OKP-a. Naš tretman se razlikuje od klasičnog izlaganja i sprečavanja reakcije, u jednoj važnoj stvari: razvili smo metod iz četiri dela, koji poboljšava vašu sposobnost da sami izvršavate tehniku izlaganja i sprečavanja reakcije, bez prisustva terapeuta. Osnovni princip je u tome da pošto shvatite šta su zapravo ove misli i potrebe, naučite da ovladate nad strahom i anksioznošću koje stvara OKP. Savlađivanje straha će vam zauzvrat dati mnogo efikasni ju kontrolu vaših reakcija u ponašanju. Vi ćete koristiti znarje o biološkom aspektu i saznajnu svest, koja će vam pomoći da sami izvršavate terapiju izlaganja i sprečavanja reakcije. Ova strategija ima četiri osnovna koraka:

Korak 1. Preimenovanje Korak 2. Ponovno određivanje i pripisivanje Korak 3. Refokusiranje Korak 4. Ponovno vrednovanje i revalorizovanje

Cilj je da se ovi koraci izvršavaju svaki dan. (Prva tri koraka su naročito važna u početku lečenja.) Samotretman je suštinski deo ove tehnike za učenje svakodnevnom ovlađivanju nad vašim reakcijama u odnosu na OKP. Počnimo sa učenjem Četiri Koraka.

KORAK 1.: PREIMENOVANJE Prvi važan korak je naučiti da prepoznate opsesivne misli i kompulsivne potrebe. To ne traba da uradite površno; morate uložiti trud i rad da bi ste shvatili da misao koja vas toliko muči jeste opsesivno osećanje ili prisilna potreba. Da bi to uradili, neophodno je da povećate svoju potpunu svest uma, svest da su ove napadne misli i potrebe simptomi medicnskog poremećaja. Dok je obična svakodnevna svest automatska i često dosta površna, potpuna svest uma je dublja i preciznija i postignuta je samo kroz usmeren napor. Ona zahteva svesno prepoznavanje i mentalno beleženje opsesivnog i kompulsivnog simptoma. Trebalo bi da bukvalno pravite mentalne beleške, kao što je: "Ova misao je opsesija, ova potreba je kompulsivna-prisilna potreba". Morate da uložite napor da bi savladali intenzivne, biološki zasnovane misli i kompulsije, koje tako intenzivno napadaju i ulaze u vašu svest. Ovo znači ulaganje neophodnog truda za održavanje vaše svesti, onoga što mi zovemo Nepristrasni Posmatrač, te moći za posmatranje unutar nas, koja daje svakoj osobi sposobnost da prepozna šta je stvarno, a šta je samo simptom bolesti i da se ogradi od patološke potrebe sve dok ona ne počne da bledi i nestaje. Svrha Koraka 1. je da naučite da Preimenujete napadne misli i prinudne potrebe u sopstvenom umu kao opsesije i kompulsije - i da to uradite odlučno. Počnite da: ih tako zovete, koristite nazive: "opsesija" i "kompulsija". Na primer uvežbajte se da kažete: "Ne mislim ili ne osećam da su mi ruke prljave. Ja imam opsesiju da su mi ruke prljave". Ili "Ne osećam da imam potrebu da perem ruke. Imam kompulsivnu potrebu da izvršavam kompulsiju - prisilu pranja ruku". (tehnika je ista i za druge opsesije i kompulsije, uključujući kompulsivno proveravanje vrata ili uređaja i nepotrebno brojanje). Morate naučiti da prepoznate napadne i ometajuće opsesivne misli i potrebe kao OKP. Kod Koraka Preimenovanja, osnovna ideja je: Nazovi opsesivnu misao ili kompulsivnu potrebu njenim pravim i odgovarajućim imenom. Odlučno Preimenujte, da bi ste počeli da shvatate da je ovo osećanje samo lažna uzbuna, sa malo ili nimalo realnih osnova. Kao rezultat brojnih naučnih istraživanja, sada znamo da su te prisline potrebe uzrokovane biološkom neravnotežom u mozgu.

Tako što ih nazivamo onim što u stvari jesu - opsesije i kompulsije vi počinjete da shvatate da

one zaista ne znače i ne predstavljaju to što vam saopštavaju. One su jednostavno pogrešne poruke u vašem mozgu. Važno je upamtiti da samim Preimenovanjem ovih misli nećete učiniti da one nestanu. U stvari najgora stvar koju možete da uradite je da pokušavate da učinite da one nestanu. To se tada neće dogoditi jer opsesije i prisilne potrebe imaju biološki uzrok koji je van vaše kontrole. Ono što možete da kontrolišete je vaša reakcija u ponašanju, na te prisilne potrebe. U Preimenovanju počinjete da shvatate da ma koliko stvarno ih osećamo, ono što nam govore nije stvarno. Cilj je da naučimo da im se odupremo. Nedavna naučna istraživanja OKP-a su otkrila da učenjem odupiranja opsesijama i kompulsijama kroz terapiju ponašanja, vi u stvari menjate biohemiju mozga koja stvara simptome OKP -a. Ali imajte na umu da proces promene na tom biološkom problemu i s njim i promene na prisilnim potrebama, može da potraje nedeljama, pa i mesecima. To zahteva strpljenje i istrajan rad. Pokušaj da se oteraju te misli i potrebe u trenutku ili u nekoliko minuta, će samo stvoriti frustraciju, demoralisanost i stres. Tada bi zapravo postojala tendencija da se prisile pogoršaju. Verovatno najvažnija stvar u tretmanu ponašanja jeste da su vaše reakcije na ove misli i prisilne potrebe pod vašom kontrolom, bez obzira koliko su jake i dosadne. Cilj je da kontrolišete vaše odgovore na misli i prisile, a ne da kontrolišete same misli i prisile. Sledeća dva koraka su isplanirana da vam pomognu da naučite nove načine da kontrolišete reakcije na simptome OKP-a.

KORAK 2: PONOVO ODREDI Ključ za naš pristup samousmeravajućoj terapiji za lečenje OKP-a može da se sumira u jednoj rečenici: "To nisam ja - to je moj OKP". To je naš borbeni poklič. To nas podseća da misli i prisilne potrebe OKP-a nemaju značaja i da su to pogrešne poruke iz mozga. Samousmeravajuća terapija vam omogućava dublje razumevanje ove istine. Vi radite na tome da dublje razumete zašto potreba da proverite tu bravu ili osećanje "da su mi ruke prljave" imaju toliku moć nad vama. Ako znate da misao nema smisla, zašto onda na nju odgovarate? Razumevanje razloga zbog kojeg je misao toliko jaka i zašto ne nestaje, jeste ključ za jačanje vaše volje i omogućava vam da se borite protiv prisile da perete ili proveravate. Cilj je da naučite da Ponovo odredite intenzitet misli ili prisile i pripišete ih njihovim pravim uzrocima, da osećanje i neprijatnost prepoznate i odredite kao posledice biohemijske neravnoteže u mozgu. To je OKP - medicinsko stanje. Primanje k znanju ove činjenice, je prvi korak ka razvijanju dubljeg razumevanja da ovi simptomi nisu to što na prvi pogled izgledaju da su. Vi naučite da ih ne uzimate zdravo za gotovo. Duboko u mozgu se nalazi struktura zvana nukleus-kaudatus (caudate nucleus). Naučnici iz celog sveta su proučavali ovu strukturu i veruju da nukleus-kaudatus kod ljudi sa OKP-em verovatno ne funkcioniše kako treba. Zamislite da je nukleus-kaudatus centar za obradu ili stanica za prečišćavanje veoma složenih poruka koje su stvorene u čeonom delu mozga, koji služi za razmišljanje, planiranje i razumevanje. Zajedno sa srodnom strukturom putamenom, koji se nalazi uz njega, nukleus-kaudatus funkcioniše kao automatski menjač u kolima. Nukleus-kaudatus i putamen, koji se zajedno nazivaju striatum, preuzimaju poruke iz veoma komplikovanih delova mozga - onih koji kontrolišu telesne pokrete, fizička osećanja i razmišljanje i planiranje, u koja su uključeni ti pokreti i osećanja. Oni funkcionišu

jedinstveno, kao automatska transmisija, osiguravajući lak prelazak iz jednog ponašanja (aktivnosti), u drugo. Tipično, kad neko odluči da napravi neki pokret, pokreti koji se mešaju i neusmerena osećanja su automatski prečišćeni, tako da željeni pokret može da se izvrši brzo i efikasno. Tu postoji brzo i glatko prebacivanje brzina. U toku dana mi učinimo mnogo brzih promena ponašanja lako i obično i ne razmišljajući o njima. Funkcionisanje nukleus-kaudatusa i putamena omogućava sve ovo. Kod OKP-a izgleda da je problem u tome da efikasno prečišćavanje i promene misli i ponašanja bivaju prekinute kvarom u nukleus-kaudatusu. Kao posledica ovakvog kvara, čeoni deo mozga postaje previše aktivan i troši previše energije. To je kao da ste se sa kolima zaglavili u jarku. Vi okrećete, okrećete i okrećete vaše točkove, ali bez spoljne vuče ne možete izaći iz tog jarka. Kod OKP-a previše energije se koristi u prednjem delu mozga zvanom prefrontalni korteks - prečeona kora (orbital cortex). To je kao da se prefrontalni korteks, koji ima taj deo,- kolo za otkrivanje grešaka - zaglavio u brzini. Ovo je verovatno uzrok zbog kojeg ljudi sa OKP-em dobiju osećaj da nešto nije u redu i to ih ne napušta. Morate da uložite rad da izađete iz te brzine - "da prebacujete brzine". Imate ručni, a ne automatski prenos brzine. U stvari, osoba sa OKP-em ima loš ručni prenos brzina i on ili ona mora sam da prebacuje brzine. Za ovo je potreban veliki napor jer mozak ima tendenciju "da se zaglavi u brzini". Ali dok je kod automobilskog prenosa brzina menjački mehanizam izrađen od metala i ne može sam sebe da popravi, ljudi sa OKP-em mogu sami sebe da nauče prebacivanju brzina kroz samousmeravajuću terapiju ponašanja. Radeći ovo, oni zapravo mogu da poprave pokvareni prenos brzina u mozgu. Mi sada znamo da možete da promenite svoju sopstvenu biohemiju mozga. Kod Ponovnog Određivanja i pripisivanja, najvažnije je da shvatite da su užasna napadnost i veoma jak intenzitet OKP-misli, posledica medicinskog stanja. Iza toga leže problemi u biohemiji mozga, koji čine da ove misli i prisile budu toliko napadne. Eto zašto one ne nestaju. Tako što ćete raditi metodom U Četiri Koraka, u samousmeravajućoj terapiji ponašanja, vi možete promeniti biohemiju svog mozga. Za ovo je potrebno više nedelja ili čak meseci napornog rada. U međuvremenu, razumevanje uloge koju vaš mozak ima kod OKP misli i prisila će vam pomoći da izbegnete da činite ono što najviše demorališe i deluje destruktivno, a što ljudi sa OKP-em skoro uvek čine; frustrirano pokušavanje da se "oslobode od misli i prisila". Vi ne možete ništa da uradite kako bi ih oterali. Ali upamtite: ne morate da izvršavate radnje i aktivnosti povodom njih. Ne uzimajte ih ozbiljno. Ne slušajte ih. Znate šta su. To su pogrešne poruke iz vašeg mozga, koje su posledica medicinskog stanja zvanog OKP. Koristiite ovo znanje da bi ste izbegli da radite po njihovoj komandi. Ono što je najefikasnije što možete da uradite - nešto što će vam pomoći da promenite vaš mozak nabolje i na duže staze - jeste da naučite da stavite ove misli i osećanja u stranu i da nastavite sa sledećom aktivnošću. To je ono što podrazumevamo pod prebacivanjem brzina: Uradi drugu aktivnost - ponašanje. Pokušaji da ih oterate će samo gomilati stres na stres - a stres samo pogoršava misli i prisile OKP-a. Korišćenje koraka Ponovnog Određivanja će vam takođe pomoći da izbegnete izvršavanje rituala u uzaludnom pokušaju da "imate pravi osećaj" (na primer osećaj jednakosti ili osećaj kompletnosti). Saznavanjem činjenice da je dobijanje tog osećaja ustvari prisila uzrokovana biohemijskom neravnotežom u mozgu, možete naučiti da ga ignorišete i da nastavite dalje. Upamtite: "To nisam ja - to je moj OKP". Tako što odbijate da slušate prisilu ili da delate po njenom nalogu, vi ćete zapravo menjati svoj mozak i učiniti da to osećanje oslabi. Ako uzmete prisilu kao nešto stvarno i važno i delate na osnovu nje, moguće je da će vam u trenutku biti

lakše, ali će se za veoma kratko vreme, prisila samo pojačati. Ovo je verovatno najvažnija lekcija koju ljudi sa OKP-em moraju da nauče. Ovo će vam pomoći da izbegnete da vas lažni mamac OKP-a stalno vara i pravi od vas budalu. Preimenovanje i Ponovno Određivanje se obično izvršavaju zajedno, kako bi doneli jedno dublje razumevanje o tome šta se zaista događa kada vam misao ili prisila OKP-a stvara toliko bola. Vi Preimenujte, nazovite to njihovim pravim imenima - opsesijom ili kompulsijom. Koristite potpunu svesnost uma da odete dalje od površnog razumevanja OKP-a i temeljnije shvatite da misli i prisile nisu ništa više od produkta medicinskog problema - bolesti.

KORAK 3: REFOKUSlRANJE Refokusiranje je korak kod koga je izvršen pravi rad. U početku možete na njega da gledate kao na korak sličan onom: "bez muke nema nauke". Mentalne vežbe su kao i fizičke. Kod Refokusiranja, vi treba da odradite taj posao. Morate sami da menjate brzine. Ulažući napor i usmerenu i potpunu svesnast uma, vi ćete uraditi ono što inače nukleus-kaudatus normalno radi automatski, a to je da vam stavi do znanja kada da pređete na drugo ponašanje - aktivnost. Zamislite hirurga koji pere svoje ruke pre operacije. Hirurg ne mora da čeka da zazvoni alarm na štoperici koji označava da je vreme da prestane da pere svoje ruke. Posle izvesnog vremena, ova aktivnost jednostvano postaje automatska. On prosto oseća kad je dovoljno prao ruke, oprao ih. Ali ljudi sa OKP-em ne mogu da osete nešto urađeno, kad je jedanput urađeno. Automatski pilot se pokvario. Srećom, rad kroz Četiri Koraka to uglavnom može da popravi. Kod Refokusiranja ideja je da se radi zaobilazeći OKP misli i prisile, tako što usmerimo pažnju na nešto drugo, čak i na samo nekoliko minuta. Još bolje je da pre toga izaberete neku određenu aktivnost (ponašanje), koja će zameniti kompulsivno pranje i proveravanje. To može biti bilo koja prijatna i konstruktivna aktivnost. Naročito su zato dobri hobiji. Na primer, možete da odlučite da odete u šetnju, vežbate, slušate muziku, čitate, igrate kompjutersku igru, pletete ili igrate košarku. Kada se pojavi takva misao, vi je prvo Preimenujte u opsesivnu misao ili u prisilnu potrebu, a onda je Ponovo Odredite i pripišete je činjenici da imate OKP - medicinski problem. Onda Refokusirajte - preusmerite vašu pažnju na tu drugu aktivnost koju ste izabrali. Započnite Refokusiranje odbijanjem prihvatanja značaja i navodne vrednosti opsesivno kompulsivnih simptoma. Kažite sebi: "Ja imam simptom OKP-a. Treba da pređem na drugu aktivnost''. Morate da se uvežbavate u novoj metodi reagovanja na misli i prisile, preusmeravanjem vaše pažnje na nešto drugo. Svrha ovog tretmana je prekidanje uobičajene reakcije na simptome OKP-a, dok prihvatate da će vas u jednom kraćem vremenskom intervalu neprijatna osećanja nastaviti da muče. Počinjete da radite zaobilazeći ih, tako što prelazite na drugu aktivnost. Tada naučite da iako je neprijatno osećanje OKP-a još uvek tu, ne mora da kontroliše vaše postupke. Vi donosite odluke o tome šta ćete raditi, umesto da odgovarate na misli i prisile OKP-a kao robot. Refokusiranje, ponovo preuzimate svoju moć donošenja odluka. Ti biohemijski kvarovi u vašem mozgu više ne vode glavnu reč.

Petnaestominutno pravilo Refokusiranje nije lako. Bilo bi nepošteno reći da za odbacivanje misli i prisilnih potreba nije potrebno dosta napora i čak otpornosti i tolerancije prema određenom bolu. Ali samo učenjem da se oduprete OKP-u, vi možete menjati svoj mozak i vremenom smanjiti bol. Da bismo vam pomogli da uradite ovaj zadatak, razvili smo petnaestominutno pravilo. Ideja je da se odloži vaša reakcija na opsesivnu misao ili na vašu prisilnu potrebu za izvršavanjem određenog kompulsivnog ponašanja, tako što ćete pustiti da prođe nešto vremena - po mogućstvu najmanje petnaest minuta - pre nego što uopšte i razmislite o postupanju po nalogu prisilne potrebe ili misli. U početku ili kad god je prisilna potreba veoma jaka, treba da postavite sebi kraće vreme čekanja, na primer pet minuta kao cilj. Ali princip je uvek isti: nikad ne radite prisilnu radnju-kompulsiju, bez nekog vremena za odlaganje. Zapamtitie, ovo nije pasivno vreme čekanja. To je vreme za aktivno izvršavanje koraka Preimenovanja, Ponovnog Određivanja i Refokusiranja. Treba da imate potpunu svesnost uma za Preimenovanje tih neprijatnih osećanja u OKP i njihovo Ponovno Određivanje i pripisivanje biohemijskoj neravnoteži u mozgu. Ova osećanja su uzrokovana OKP-em; ona nisu to što nam prezentuju da su. To su pogrešne poruke iz vašeg mozga. Potom morate da pređete na drugu aktivnost-ponašanje; to može biti bilo koja konstruktivna, prijatna aktivnost. Pošto je postavljeno vreme odlaganja prošlo, ponovo procenite vašu prisilnu potrebu. Upitajte se da li ima ikakve promene u njenom intenzitetu i zabeležite eventualnu promenu. Čak i najmanja pozitivna promena vas može ohrabriti da duže čekate. Naučićete da što više čekate, više će se menjati i prisilna potreba. Cilj će vam biti petnaest minuta ili više. Dok nastavljate sa vežbanjem ista količina uloženog napora će dovoditi do većeg smanjenja intenziteta prisila. Uopšte uzev, što više vežbate petnaestominutno pravilo, ono postaje sve lakše. Za kratko vreme vi možete dostići dvadeset ili trideset minuta ili više.

Računa se ono što uradite Najvažnije je da usmerite svoju pažnju dalje od prisilnih potreba i to na neki razuman posao ili aktivnost. Ne čekajte da misao ili osećanje odu. Ne očekujte da odmah nestanu. I nikako nemojte raditi ono što vam vaš OKP nalaže da radite. Umesto toga, uključite se u bilo koju konstruktivnu aktivnost koju ste sami izabrali. Videćete da će insistiranje na vremenu čekanja odlaganja između pojavljivanja prisilnih potreba učiniti da čak i razmišljanje o postupanju prema njima čini da one blede i nestaju. Ono što je važnije je da čak i ako se prisilna potreba skoro upošte ne promeni, što je ponekad slučaj, naučićete da možete imati određenu kontrolu nad svojim reakcijama na ove pogrešne poruke iz mozga. Ova primena Nepristrasnog Posmatrača će vam davati snagu, naročito posle toliko godina osećanja da ste ostavljeni na milost i nemilost ovoj bizarnoj i naizgled neobjašnjivoj sili. Naravno krajnji cilj koraka Refokusiranjaje da nikada više, reagujući na OKP misli i potrebe, ne izvršavate prisilne radnje ili kompulsije. Ali jedan bliži cilj koji se nalazi na putu do toga krajnjeg cilja jeste postavljanje vremenskog intervala odlaganja, pre izvršavanja bilo koje prisilne radnje. Učite da ne dopuštate OKP-osećanjima da određuju šta ćete raditi. Ponekad će prisilna potreba biti suviše jaka i vi ćete izvršiti prisilnu radnju. Ovo nije poziv da zbog toga sebe mučite. Imajte na umu: kako primenjujete Četiri Koraka i vaše ponašanje se menja, tako će se i vaše misli i osećanja menjati. Ako ste popustili i uradili prisilnu aktivnost posle vremena čekanja i pokušaja da se Refokusirate, onda uložite dodatni napor da

Preimenujete to ponašanje i primite k znanju da vas je ovoga puta OKP savladao. Podsetite sebe: "Ja ne perem ruke zato što su one prljave, već to radim zbog mog OKP-a. Sledeći put ću čekati duže". Na ovaj način, čak i izvšavanje prisilne radnje može da sadrži elemenat terapije ponašanja. Veoma je važno da se shvati da Preimenovanje prisilnih radnji, u kompulsivnaprisilna ponašanja, jeste jedna forma terapije ponašanja i mnogo je bolje nego izvršavanje prisilnih radnji bez njihovog mentalnog beleženja i definisanja. Jedan savet za one koji se bore sa ponašanjem proveravanja proveravanjem brava, štednjaka i drugih uređaja: Uzmimo da je vaš problem, na primer, proveravanje brava na vratima. Pokušajte da proverite bravu na vratima sa dodatnom pažnjom i potpunom svešću. Na ovaj način ćete imati kompletnu sliku u svesti na koju možete da se pozovete kada se pojavi prisilna potreba. Anticipirajući da će se prislina potreba da proveravate pojaviti u vama, treba da proverite bravu prvi put polako i namerno, praveći mentalne zabeleške kao što su "Vrata su sad zaključana. Ja mogu da vidim da su vrata zaključana". Vi želite jasnu sliku tih zaključanih vrata u vašoj glavi, tako da ćete kad vas uhvati prisilna potreba biti u stanju da odmah to Preimenujete i kažete: "To je opsesivna ideja. To je OKP". Vi ćete Ponovo Odrediti i Pripisati intenzitet i napadnost prisilne potrebe da proveravate, vašem OKP-u. Setićete se, "To nisam ja - to je moj OKP". Vi ćete se Refokusirati i početi sa radom, zaobilazeći OKP potrebe tako što ćete raditi na drugoj aktivnosti sa spremnom mentalnom slikom da ste zaključali vrata jer ste prvi put to uradili pažljivo i sa punom svešću. Vi možete da koristite to znanje kao pomoć za aktivno Refokusiranje na rad na drugoj aktivnosti, čak i u toku Preimenovanja i Ponovnog Određivanja prisilne potrebe koja se pojavila kao što ste anticipirali da će se pojaviti.

Vođenje dnevnika Važno je da održavate jedan dnevnik terapije ponašanja, kao zapisanu istoriju vaših uspešnih napora u Refokusiranju. To ne mora biti nešto mnogo lepo i uredno urađeno. Ideja je da se jednostavno na papiru drže zapisi koji će vas podsetiti na vaše uspehe u samousmeravajućoj terapiji. Dnevnik je važan jer možete da pogledate unazad i vidite koje su vam aktivnosti najviše pomogle za Refokusiranje. Ali - što je jednako važno - pomaže vam da dobijete samopouzdanje kad vidite kako lista uspeha raste. U vrelini borbe protiv prisilnih potreba, nije uvek lako setiti se na koju aktivnost se treba Refokusirati. Vođenje dnevnika će vam pomoći da prebacujete brzine onda kad postane zaista teško, kad se opsesivna misao ili prisilna potreba usija, to će vam uvežbati um da se seti šta je ranije najviše imalo uspeha. I kako se lista uspeha povećava, to deluje i kao inspiracija. Zapisujte samo svoje uspehe. Nema potrebe da zapisujete neuspehe. Morate da naučite da sebe potapšete po ramenu. Ovo je nešto što ljudi sa OKP-em moraju da nauče da rade više. Osigurajte da sebe hrabrite tako što ćete svesno primati k znanju upešna korišćenja aktivnosti za Refokusiranje, kao dobro obavljen posao. Ojačajte taj uspeh tako što ćete ga zapisati u svoj dnevnik i dati sebi malu nagradu, čak i ako je to samo da bi sebi rekli koliko ste odvažni što tako naporno radite da bi sebi pomogli.

KORAK 4: REVALORIZOVANJE - PONOVNO VREDNOVANJE

Svrha prva tri koraka je korišćenje vašeg znanja o OKP-u kao o jednom medicinskom problemu koji je uzrokovan biohemijskom neravnotežom u mozgu, da vam pomogne u pojašnjenju da ta osećanja nisu to što na prvi pogled izgledaju da su kao i da odbijete da prihvatite te misli i prisilne potrebe kao nešto što ima neku pravu vrednost, da izbegnete da izvršavate rituale prisilnih radnji i najzad da preusmerite svoju pažnju ili da se Refokusirate na konstruktivne aktivnosti ili ponašanja. Možete posmatrati Korake Preimenovanja i Ponovnog Određivanja kao zajednički napor koji je uložen zajedno sa korakom Refokusiranja. Zajednički efekat ova tri koraka je mnogo veći nego sam zbir njegovih pojedinačnih delova. Proces Preimenovanja i Ponovnog Određivanja intenzivira saznavanje do kog se dolazi kroz naporan rad Refokusiranja. Kao rezultat ovoga počinjete da Revalorizujete odnosno ponovno vrednujete te misli i prisile, koje bi vas pre terapije ponašanja neminovno vodile ka izvršavanju prisilnih radnji. Posle odgovarajućeg vežbanja i prakse, u prva tri koraka, vremenom postajete sposobni da pridajete mnogo manje značaja i vrednosti mislima i prisilama OKP-a. Mi smo koristili koncept Nepristrasnog Posmatrača, koji je razvijen od strane filozofa Adama Smita u 18tom veku, da bismo vam pomogli da razumete šta zapravo vi postižete izvršavanjem Četiri Koraka saznajne bioterapije ponašanja. Smit je opisao Nepristrasnog Posmatrača kao biće unutar nas, koje sa sobom uvek nosimo i koje je svesno svih naših osećanja, stanja i okolnosti. Kada jedanput uložimo napor da ojačamo gledište Nepristrasnog Posmatrača, uvek možemo pozvati našeg Nepristrasnog Posmatrača i sebe posmatrati na delu. Drugim rečima, možemo da budemo svedoci svojih sopstvenih akcija i osećanja kao što bi to bio neki nezaintersovan spoljni posmatrač. Kao što je Smit to opisao: "Mi pretpostavimo da smo posmatrači svog sopstvenog ponašanja". On je razumeo da je jasno održavanje perspektive Nepristrasnog Posmatrača, što je u suštini isto što i korišćenje poptune svesti uma, veoma težak posao, naročito u teškim okolnostima i zahteva "najveće i iznurujuće napore i pregnuća". Naporan rad o komeje on pisao, je izgleda veoma blizak intenzivnim naporima koje morate napraviti u izvršavanju Četiri Koraka. Ljudi sa OKP-em moraju naporno da rade, kako bi savladali biološki indukovane prisile koje ometaju njihovu svest. Vi se morate boriti da bi održali svest Nepristrasnog Posmatrača, tu posmatračku moć u nama koja nas osposobljava da se odbranimo od patoloških potreba, sve dok one ne počnu da blede i nestaju. Morate da primenjujete vaše saznanje da su simptomi OKP-a samo besmisleni signali, pogrešne poruke iz vašeg mozga, kako bi mogli da se Refokusirate i "promenite brzinu". Morate da sakupite svoje duševne snage, stalno imajući na umu: "To nisam ja, to je moj OKP. To nisam ja to je moj mozak". Iako ne možete da za kratko vreme promenite svoja osećanja, možete da promenite svoje ponašanje. Menjajući svoje ponašanje, otkrivate da se vremenom i vaša osećanja menjaju. Ova borba se može svesti na ovo: Ko je ovde glavni? Čak i kad vas OKP savlada i vi popustite i izvršite kompulsiju, morate shvatiti daje to samo OKP i reći sebi da ćete se sledeći put jače boriti. Kod kompulsivnih - prisilnih ponašanja, samo konzistentno praktikovanje petnaestominutnog pravila i Refokusiranje na drugo ponašanje, dovodi do Četvrtog koraka Revalorizovanja, shvatanja da to osećanje ne zaslužuje da mu se posveti pažnja i neprihvatanja bilo kakve navodne vrednosti tog osećanja imajući na umu daje to OKP i da je on uzrokovan medicinskim problemom. Rezultat ovoga je da vi mnogo manje vrednujete - i da devalorizujete osećanje OKP-a. Kod opsesivnih misli morate pokušati da pospešite proces Revalorizovanja na još aktivniji način. Dva međukoraka: Anticipiranje i Prihvatanje, pomažu vam kod koraka 2: Ponovnog Određivanja i pripisivanja. Kad primenjujete ova dva međukoraka, izvršavate aktivno Revalorizovanje. Anticipiranje

znači "biti spreman", znati da to osećanje dolazi, tako da budete spremni na to, nemojte biti iznenađeni. Prihvatanje znači da ne treba uzaludno trošiti energiju i kriviti i mučiti sebe zbog toga što imate ta loša osećanja. Vi znate šta ih uzrokuje i znate da morate delovati tako što ćete ih zaobilaziti. Štogod da je sadržaj vaših opsesija - bilo da su nasilne ili seksualne ili se manufestuju na mnoge druge načine znate da se one mogu pojaviti i po stotinu puta dnevno. Vi želite da prestanete da svaki put reagujete kao na neku novu misao, na nešto neočekivano. Ne dopuštajte da vas to šokira, nemojte dopustiti da zbog toga sebe mučite. Tako što anticipirate pojavljivanje sopstvene poznate opsesije, možete da je prepoznate istog trenutka kada se pojavi i odmah da je Preimenujete. Kada se opsesija pojavi, bićete spremni. Znaćete: "To je samo moja glupa opsesija. Ona nema smisla. To je samo moj mozak. Nema potrebe da na to obraćam pažnju". Zapamtite: Ne možete da oterate tu misao, ali ne morate ni da na nju obraćate pažnju. Možete da naučite da pređete na drugo ponašanje. Nema potrebe da ostajete sa tom mišlju. Krenite napred. Ovde je sada mesto za drugi pomoćni korak-Prihvatanje. Zamislite auto-alarm koji vas svojom bukom uznemirava i prekida. Nemojte ostati s tim. Nemojte reći: "Ne mogu da uradim ništa drugo, sve dok dosadni alarm ne prestane". Jednostavno se trudite da ga ignorišete i nastavite sa drugim aktivnostima. Saznali ste u drugom koraku da su dosadne opsesivne misli uzrokovane OKP-em i da su povezane sa biohemijskom neravnotežom u mozgu . Kod Prihvatanja, pomoćnog koraka Ponovnog Određivanja i Pripisivanja, vi shvatate tu činjenicu na dublji način, verovatno čak i na duhovnom planu. Nemojte biti oštri prema sebi jer nema smisla sebe kritikovati oko unutrašnjih motiva, samo zbog biohemijske neravnoteže u vašem mozgu. Shvatajući da je opsesivna mIsao tu, uprkos vama, a ne zbog vas, vi možete smanjiti veliki strees koji vam ponavljajuće opsesivne misli obično stvaraju. Stalno imajte na umu "To nisam ja - to je moj OKP. To nisam ja - to je samo moj mozak". Nemojte sebe mučiti pokušajima da oterate te opsesivne misli jer u tako kratkom vremenskom periodu to nećete uspeti. Najvažnije je da ne razmišljate i ne fantazirate mnogo o posledicama eventualnog ispunjenja užasne opsesivne misli. Vi nećete postupiti prema njoj jer to zaista i ne želite. Ostavite sve negativne, omalovažavajuće sudove i kritike o ''vrsti ljudi koji imaju ovakve misli''. Za opsesije, petnaestominutno pravilo se može skratiti na jednominutno ili čak na petnaestosekundno pravilo. Nema potrebe da za zaokupljenošću s tom misli iako ona ne nestaje iz vašeg uma. Vi još uvek možete da nastavite - i zaista morate nastaviti - da prelazite na sledeću misao i na sledeće ponašanje - aktivnost. Sa te strane, Refokusiranje je kao borilačaka veština. Opsesivna misao ili prisilna potreba jeste veoma jaka, ali isto tako veoma glupa. Ako se postavite tačno ispred nje, u pokušaju da je oterate iz svog uma i primite pun udarac njene snage, svaki put će vas poraziti. Morate da se pomerite u stranu, delate zaobilazeći je i da pređete na sledeću aktivnost. Vi učite da ostanete prisebni i mudri prilikom suočavanja sa moćnim protivnikom. Ova lekcija važi i mnogo više od samog savlađivanja OKP-a. Preuzimanjem kontrole nad vašim akcijama, vi preuzimate vlast i nad svojim umom i nad svojim životom.

ZAKLJUČAK Mi koji imamo OKP moramo naučiti da ne prihvatamo napadne osećaje takve kakvi nam oni na prvi pogled izgledaju. Moramo da naučimo da nas ovakva osećanja pogrešno vode. Na postepen način mi ćemo promeniti svoje reakcije na ta osećanja i odupreti im se. Mi imamo novi pogled na istinu. Na ovaj način mi dobijamo nove spoznaje istine. Saznajemo da su čak i uporna i napadna osećanja prolazna i nestalna i da će se povući ako se ne izvršava akcija na osnovu i povodom njih. I naravno, uvek pamtimo da se ova osećanja pojačavaju i imaju

tendenciju da ovladaju nama, kad pred njima popustimo. Moramo da prepoznamo takvu potrebu kao prisilnu potrebu - i da joj se odupremo. U procesu izvršavanja i primene ove metode samotretmana ponašanja U Četiri Koraka, postavljamo temelje prave lične moći i vladavine ličnosti, kao i umetnosti vladanja nad svojim akcijama. Kroz konstruktivan otpor prema osećanjima OKP-a, mi povećavamao svoje samopoštovanje i doživljavamo osećaj slobode. Poboljšana je naša sposobnost da pravimo svestan, samousmeravajući izbor. Sa većim razumevanjem procesa kojim se osposobljavamo za borbu protiv OKP-a i većim vrednovanjem kontrole koju dobijamo vežbanjem našeg uma za prevazilaženje kompulsivneprisilne i automatske reakcije na napadne misli ili osećanja, mi sve više dobijamo dublju spoznaju, pomoću koje možemo ponovo preuzeti svoje živote u svoje ruke. Menjanje hemije našeg mozga, je dobra i povoljna posledica ove akcije koja afirimiše život. Prava sloboda leži na tom putu pročišćene percepcije našeg pravog interesovanja za svoj život.

KRATAK PREGLED ČETIRI KORAKA, SAMOTRETMANA KOGNITIVNOM TERAPIJOM PONAŠANJA ZA OKP

Korak 1.: PREIMENOVANJE Prepoznajte da su napadne opsesivne misli i prisilne potrebe REZULTAT OKP-a.

Korak 2.: PONOVNO ODREĐIVANJE I PRIPISIVANJE Shvatite da je intenzitet i napadnost misli i prisilnih potreba, UZROKOVAN OKP-EM; to je verovatno vezano za biohemijsku neravnotežu u mozgu.

Korak 3.: REFOKUSIRANJE Radite zaobilazeći OKP, tako što ćete fokusirati svoju pažnju na nešto drugo, barem na nekoliko minuta. Uradite nešto drugo: PREĐlTE NA DRUGU AKTIVNOST.

Korak 4.: REVALORIZOVANJE Nemojte uzimati misao OKP-a zdravo za gotovo, sama po sebi ona nema značaja.