Dr Ana Nikezic - Savremena urbana kuca, Arh fax BGD.pdf

KUĆA I ČOVEK Početna, praideja svake zgrade jeste kuća za čoveka. Tako kroz istoriju pratimo razvoj kuće za umrle duše, kuće za bogove, kuće za stanovanje, kuće za maštanje. U središtu svake kuće nalazi se čovek. Poznajemo dve teorije o poreklu kuće. Prva kaže da je čovek stvorio kuću da bi se zaštitio od prirodnih nepogoda (klime, životinja), a druga da je kuća nastala kao čovekova duhovna potreba (svetilišta, hramovi, grobnice). Istina verovatno stoji na stanovištu da su obe teorije u određenoj meri tačne, te da je kuća, kako je danas razumemo, nastala upravo u uzajamnom odnosu prethodna dve uslova, zaštita od prirodnih nepogoda i duhovna potreba, personalizujući (identifikujući) se sa čovekom i obezbeđujući mu sigurnost i identitet. Kuća dakle, zadovoljava potrebu za skloništem, i angažovana kao osnovno oružje njegove borbe sa prirodom i sa druge strane ona simbolizuje ideju porodice, privatnog, intimnog, okupljanja, zatvaranja i izdvajanja. Kuća definiše teritoriju, fizički ograničava prostora, a dom identifikuje čoveka kao društveno biće, koristi je kao izraz svog statusa, izraz pripadnosti i posebnosti, konstantno pokušavajući da se uklopi, zajedno sa svojom kućom, u opšti kontekst vremena i mesta. Izborom mesta, u našem slučaju grada, kuća postaje osnovni posrednik preko koga čovek komunicira sa svojom okolinom. Na ovaj način koncept kuće formiran je u relaciji unutrašnjih i spoljašnjih sila gde su unutrašnje odnose na privatan, a spoljašnje na javni aspekt svakodnevnog zivota. Dakle, reč je o zakonitostima koje vladaju unutar kuće, i o integraciji prostora kuće i grada, o zauzimanju, ograđivanju i zatvaranju prostora i definisanje koncepta njenog sklopa. KUĆA I GRAD Kako je reč o razvoju koncepta kuće i kako je za njegovo definisanje neophodno da se osvrnemo na razvoj gradu kroz istoriju uopšte, to je potrebno da definišemo način na koji sagledavamo proces razvoja grada. Osnovu podelu preuzimamo od čuvenog teoretičara koji se bavio razvojem grada Spiro Kostoffa (Kostoff, S.: City Shaped, Thames&Hudson), definisanu na osnovu stepena razvijenosti grada, te se bazično oslanjamo na antički grad, kao koren razvoja grada, predindustrijski, industrijski i postindustrijski grad, gde treći definiše okvir savremenog koncepta o kome će biti reči na poslednjem predavanju ovog ciklusa. (vidi dodatni tekst o razvoju grada) ČOVEK-KUĆA-GRAD Koncept kuće se posmatra u uzajamnom odnosu kuće kao doma u kome se odvija svakodnevan života (kroz stil žvota i kulturu stanovanja) i kuće kao elementarne jedinice koja izgrađuje urbanu strukturu grada (oblikovni kod okruženja). Kuća generiše određenu aktivnost i prostire se na oređenom mestu uspostavljajući dijalog čovek-grad, kroz relacije privatno-javno. privatno-javno – obrasci svakodnevnog života, norme i standarti, stil života, identitet i jezik arhitekture unutra-spolja – organizacije kuće zatvoreno-otvoreno struktura kuće (rimska mitologija i Janus dvoglavi bog ulaznih vrata) – vrata, prozor, zidno platno

Antičke civilizacije – sumerska civilizacije U dolini reka Tigra i Eufrata, u srcu Male Azije, razvila se stara sumerska kultura, čiji tragovi naselja pokazuju prvu jasniju konsolidaciju i unutrašnje ustrojstvo. U ovim prvim protourbanim aglomeracijima, smatra se počinje oko 6000 godine pre nove ere razvoj porodične kuće u gusto izgrađenoj strukturi. Stambena koncepcija bila je uslovljena načinom života, i vezuje se za specifičnost tople klime i primenjene materijale pre svega glinu (pleter oblepljen blatom). Kuća je kompaktna celina definisana obodnim zidom i unutrašnjim centralnim dvorištem prema kome su orjentisani unutrašnji sadržaji. Karakteristična je zatvorenost prema spoljnom svetu i postojanje unutrašnjeg dvorišta preko kojih idu glavne komunikacije. Prostori se nižu oko unutrašnjeg dvorišta od najjavnijih prema najintimnijim koji su po dijagonali u odnosu na ulaz. Prva segregacija prostorija koja se razvija u mušku i žensku kuću u klasičnoj antičkoj civilizaciji. Antičke civilizacije – egipatska civilizacije Složenost političkog i društvenog života izdvaja nekoliko oblika stanovanja u zavisnosti od stila života (robovi, vlastela i slobodni gađani zanatlije). Klasne razlike su velike, ali je koncepcija kuće ista (trošni materijali, a o oblicima svedoče crteži, modeli u crtežima, današnja naselja........). Reč je o dominantno podužnom planu građevine, prizemnom objektu sa ravnim prohodnim krovom. Prostorije se nižu po dubini parcele, duž ose kretanja od javnijih i procesionih, do privatnih i onih koje su namenjene okupljanju ukućana. Ovde je unutrašnje dvorište samo jedna od prostorija u nizu koje čine celinu prostora kuće. Kuća se razvija aksijalno uz stepenovanje prostora. Privatno-javno – kroz stepenovanje prostor po dubini parcele. Unutra-spolja – jasno diferencirano Zatvoreno-otvoreno – različit karakter prostora Ose i težišta – dva težišta, podvajanje život porodice i javni ceremonijalni život Antičke civilizacije – grčka civilizacija Kritsko mikenska arhitektura kao preteča grčke, u mnogome je uticala na dalji razvoj prostorne strukture kuće. Arhitektura palata građenih u kamenu, po sistemu tzv. Lavirinta svakako utiče na dalji razvoj kuće, ali ono što se posebno ističe kao osnovna jedinica kuće jeste megaron. Megaron – osnovna jedinica. Jednoprostor kvadratne osnove sa tremom ispred prostorije, koji nose dva stuba i podužni bočni zidovi. Krov je dvoslivan, sa otvorom za dim u sredini. Trougaoni zabat na pročelju i začelju objekta naziva se timpanon. Od kuće on se razvija kroz grčku civilizaciju u scečanu prostoriju za prijem. (konotacija Buleova koliba i knjiga Ranka Radovića Antologija kuća u prvom poglavlju govori o ideji kuće). Grci uglavnom nisu pravili razlike u veličini kuće u odnosu na društveni status. Kuće su bile jednostavnog oblika i zatvorene ka spoljašnjosti. Podeljena na dve celine: mušku javnu i žensku privatnu kuću. Svaki deo se sastoji od peristila (poreklo Krit) odnosno centralnog dvorišta do koga se stiže uzanim hodnikom od ulice, i iz koga se pristupa prostorijama. Aksijalnost egipatske kuće i atrijalnost sumerske, sa istaknutom strukturnom jedinicom megarona. Prvatno-javno – uski hodnik i izdvajanje, pozicija gostinjske sobe, žensko i muško

Antičke civilizacije – rimska civilizacija Složenost društvenog i političkog uređenja, odražavaju se i na složenom stambenom programu, standardizovanom prema statusu i kontekstu - insule, vile i domusi. Domus – jednoporodična kuća u gradu – sa atriumom (kao hijerarhija prostora u gradu, oko javnih prostora tako i kuće oko atrijuma). Poreklo od italske i etrurske kuće, a dalje poreklo orjentalno (semitska kuća) Centralni podužni plan, zatvorenog tipa. Građene su u nizu sa izlazon na ulicu. Stepenovanje po dubini.....U sredini atrijuma je impluvijum (kompluvijum). Razvijeni tip je grčko-rimski a to je kuća sa atriumom i peristilom. Triklinium (ubaci fotku) i uloga trpezarije i hrane u životu rimsljana, organizacija prema tome i podela i privatnost i sve ostalo. Privatno-javno i zajednički prostori atrijuma – vestibil i antre preko fauces-a ili grla do atrijuma i radnje kao zaštitni lejer. Unutra-spolja – preko javnih namena – do peristipa, metafora od grada do prirode Zatvoreno-otvoreno - smenjivanje Ose i težišta – podužno osno, prema osama grada Na kraju četiri zone ulazna, ceremonijalna, porodična i servisna. Zone su hijerarhijski determinisane, i zona rima prema ulici. Struktura kuće prati način života i svakodnevicu. Kuća je mesto za porodicu ali i za posao Privatno-javno kroz aksijalnost i stepenovanje prostora od ulice ka bloku. Otvorenozatvoreno kroz suprotstvavljanje, unutra-spolja kroz ulazna vrata u atrijum, integracijasegregacija kroz centralitet unutrašnjeg dvorišta. Srednjevekovni grad i otvorena kuća Danas još uvek ne postoji dovoljno podataka koji bi na celovit način opisali i rasvetlili svakodnevni život u srednjevekovnom gradu. Po prof. Nađi Kurtović-Folić srednji vek može da se uslovno podeli na dva perioda, od raspada rimskog cartska do 10. veka i od 11. do 16. veka. Drugi period je bogatiji arheološkom građom i istoriji poznatiji kao period u kome je brojnost stanovaništva gradova i sela naglo rasla, a na političkom polju se razvoja slobodan grad, u kome je osnovna jedinica strukture porodična kuća. Bilo da je reč o gradu nastalom na rimskoj osnovi, spontano nastalom gradu, ili gradu nastalom prema unapred utvrđenom planu, društvena i politička organizacija slobodnog utvrđenog grada X veka, formira tipičnu srednjevekovnu kuću. Osnovni elementi grada je utvrđenje, ulica i trg, i parcela i blok, a osnovna celina kvart. Osnovna jedinica strukture kvarta (gilde) i bloka upravo je porodična kuća u kojoj se pored porodičnih odvijaju i aktivnosti rada i komunikacije sa okruženjem. Zavisno od mesta i konteksta razvijaju se romanička kuća, gotska kuća venecije i kuća srednje evrope, ali određuje ih jedan tip. Kuće su građene u neprekidnim gustim nizovima, kao odgovor na prirodne uslove i potrebu zgušnjavanja u gradu. Nastala u integraciji rada i stanovanja, kao odgovor na osnovnu funkciju grada – trgovački i centar usložnih delatnosti. Porodični život i svakodnevica odvijala se u okviru kvartova pod okriljem gilde. Osnovna jedinica zajednice je porodica koja obuhvata pored krvne rodbine i sve članove koji rade i žive u radionici i kućna posluga. Sve se deli u životu, pa tako i u prostoru. Diferencijalica nastaje postepeno preko osnovnih elemenata nameštaja i njihovog položaja, preko draperija i pokretnih panela, ognjišta, pa tek kasnije kroz podpodelu plana. Kuće u trgovinsko-zanatskoj četvrti u sebi sažima dakle, stambeni i radni prostor definišući homogenu strukturu slojevito razvijenu ..... Kuća se gradi na regulaciji, po dubini parcele, u proporciji do 1:4, na maksimalno 3 etaže, gde je prva javna, druga mešovita a treća porodična. Karakter se čita u strukturi pročelja, što je znatno različito u odnosu na antički svet. Oslobađanje plana i adaptabilnost i

fleksibilnost osnove. Razvoj grada, a samim tim i kuće odvija se postepeno kroz progušćavanje i kompaktizaciju gradske strukture. Promocija urbanog načina živoa, otvorenost svakodnevice, integracija rada i stanovanja osnovne su odrednice srednjevekove kuće u gradu. Ideja renesanskog grada i gradska palata Razvoju gradova država odgovara i razvoj trgovine i građanstva, te bogaćanje imućnih porodica u slobodnim gradovima širom evrope, čije se bogatsvo moglo porediti sa antičkim precima. Toskana sa svojom tradicijom, nacionalnim karakterisikama, etrurskim nasleđem i trgovačkim duhom, bila je pogodan teren za uklanjanje svega mističnog u srednjem veku. Uvodi značajne novine u svim oblastima svog života, od književnosti i slikarstva do arhitekture. Rimska prošlost nikako zaboravljena, počela je dodatno da se neguje i učvršćuje kao teoretsko polazište nove koncepcije umetnosti i života uopšte. Misao se usmerava ka prirodi i čoveku te tu leži ključ dramatične promene i teoretski potkovane veze sa antičkom prošlošću. Za razliku od prethodnog perioda do 15. veka kada je prostorna struktura kuće pratila urbanu strukturu grada i sponatano se prilagođavala zadatom situaciji, kuća renesanse priklanja se u jeku razvoja teoretske misli koja uzdiže antičku prošlost nameće primenu geometrijskih teoretskih principa komponovanja, te primena doslednog jezika arhitektue koji je podrazumevao: simetriju – samerljivost svih delova – primena racionalnih odnosa, ordinacio, euritmija, i svođenje na geometrijske figure. Renesansna kuća po strukturi i dalje prati srednjevekovni trend, sada geometrizovan i teoretskim načelima estetike „ulepšan“ (vidi: millon florence orsanmichele facade oko 1450). Sa druge strane, razvoj urbane palate daje impuls za razvoj kuće u daljem razvoju industrijskog grada, te je potrebno na ovom mestu i definisati ga. Stanovanje plemića u gradu blizu društvenih aktivnosti – firentinska, rimska i severno italijalna sa andrea paladijem. Opis bi mogao da bude posebno predavanje, ali je ovde reč o prostornoj strukturi i o njenom konceptu, te se tipološki one mogu svesti na jedan apstrahovan tip. To je kubična forma kvadratne ili pravougaone osnove sa centralnim dvorištem – „cortile“. Spolja je masivna, a iznutra prošuljena. Kolonada u prizemlju, ka spratovima se zatvara. Funkcija prati antiku, a fasada srednji vek. Zadržava se „piano nobile“ na spratu iznad ulaza, dok je organizacija osnove kao rimska kuća. Više se iz lika ne čita program kuće, već samo nagoveštava stepen intimnosti određenog dela prostora. Takozvana Rafaelova kuća, Bramantea bazični oblik za nadolazeće vreme. Svedeni oblik palate za viši srednji sloj sa smanjenim programom, sa tri pet ili sedam likova već prema mogućnostima,jednostavnog dorskog stilskog reda. Dole su radnje, a gore stanovanje. Ako je lokacija skučena kortile izostaje ili jedan krak pored kortilea, čime se izmičemo iz bukvalno interpretirane simetrije plana. Ova mala palata pallazzetto Razvoja ide na sve izduženiju formu do paladija koji menja i prilagođava osnovu građanskoj klasi, praveći palate većeg i manjeg programa, pa čak i prilagođene urbanoj matrici. Nosioci urbanog razvoja industrijskog grada - Francuska kuća Posle renesanse, razvoj grada dramatično se menja. Naime, dolazi do razvoja država u onom današnjem smislu reči, te Francuska kraljevina postaje ujedinjena sa parozom kao glavnim gradome, te u smislu stila znatno homogenija od rascepkanih italijanskih gradova država. Štampana mašina i putovanja učinila su preokret te se polako idelai Renesanse šire i tekom čitave evrope. Mešavina renesanse i gotičkog nasleđa koji je u Francuskoj bio duboko ukorenjen. Ono što je dramatično odvojilo Francusku jeste klima i kamen. Strmiji krovovi, visoki dimljaci, .....

Prilagođavanje usvojenog modela novom razvoju grada i svakodnevnom životu. Prostori su sve više diferencirani, kako po vertikali i horizontali, tako i u okviru svake zone koju prati servis. Zatvaranje atrijuma i formiranje centralne ceremenijalne dvo-visinske sobe. Kuća se širi, a ulaz je na sredini. Sve složeniji program i ugošćavanje, pre nego porodičan život. Visina se sukcesivno smanjuje kako se ide od prizemlja ka potkrovlju, a ostali principi fasadne podele prate renesansni uzor, kako u značenju, tako i u stilu. Dvostruka uloga kuće. Javna kroz sobu za primanje (ili radnju), kafa i caj sa keksom, do trpezarije na prvoj etaži, toplije i intimnije i individualnih prostora na spratu. Javne posete javna vrata, privatne neformalne posete mala vrata u bastu u kuhinju Raslojavanje ide sa klasom i diferencijacija u istom ritmu.... Zatvaranje kuće i industrijska revolucija. Formiran je vakum između života u gradu i života u kući. (o ovoj temi kasnije) Nosioci urbanog razvoja industrijskog grada - Engleska kuća Razvoj engleske umetnosti kaskao je za italijanskom kako je stizao preko francuske i nizozemske, sa svim promenama koje su ove države formirale. Takođe dolazi do razmimoilaženja crkve, te engleska postaje samostalna, dramatično različita u odnosu na italijansku, asketska bliža svakodnevnom životu. Klima traži veće prozore, a ideja života velika vrata i kasnije po antičkom uzoru stubovi i timpanon iznad. Skromnija kultura, pa tako i kuća. Nastala iz kuće sa trgovinom u prizemlju, po dubini u tri segmenta, bez centralnog hola i uvek u dve zone, radnu- namenski determinisane sobe i komunikacionu. 1 + 2-3 prozora. Tri do četiri etaže sa sa suterenom i potkrovljem, totalno raslojavanje. Strogo propisan identitet prema statusu društvenom i ekonomskom, stepen ukrašenosti ulaznih vraata, primenjen materijal – što svetili to bogatiji i broj prozora prvi za aristokratiju sa tri puta više posluge na broj članova porodice, drugi i treći za trgovce i zanatlije gde je jednak boj članova i posluge i četvrti za umetnike i druge slobodne građane. Zanimljivo je da kako je veza tipa kuće i čoveka bila jaka tako je bila jaka i veza tipa kuće i dela grada. Propisi posle požara standardizuju kuću u velikom stilu onemogućavajući alternacije. Posebnost je kuća Sir John Soane Odnos Englesku i Francuske Francuzi prolazi kroz sobe, a englezi posredno preko koridora. U Parizu samo viša klasa, posebnog kulturnog standarda stanuje u kućama grada, a u Londonu svi stanuju u gradu, samo u različitim tipovima kuća koje odgovaraju čak i određenim delovima grada. Nosioci urbanog razvoja industrijskog grada - Amsterdamska kuća Ista priča kao i u Engleskoj, ali je ovde dovedena do ekstrema, kroz građansku umetnost i tragovački duh ljudi. Klima uslovljava veliki prozor, a duhovni život transparentnost života svetovnog i profanog. Unutrašnjost i spoljašnjost su jedno, za razliku od Francuza, Italijana i Belgijanaca, koji su katolički orjentisani kiteći svoju spoljašnjost, a skrivajući unutrašnjost. Dakle, reč je trgovačkom gradu i protestantskoj veri. Kuća je namenjena radu i stanovanju. Razvoja se po dubini parcele slično kao i engleska sa koridorom koji posredno međusobno vezuje prostorije. Sa druge strane protestantska vera teži ka otvorenosti društva, te otvorenosti kuće i njenoj čistoti svedenosti u svakom smislu. Tek kuće 18.veka postaju nakićenije i ulepšane, a kako bi se razlikovale – trgovački identitet porodice i kuće – prezentacija Nosioci urbanog razvoja industrijskog grada - Belgijska kuća Belgija kao katolička zemlja razvija se sporije. U vreme kada Pariz, Lonodon i većina gradova Nemačke prelaze na višeporodično stanovanje, visokih gustina, Brisel još uvek

neguje kvalitet porodične kuće u gradu. Kuća se sada razvija u uslovima, već razvijenog industrijskog grada i samim tim je značajna kao prelazni oblik ka savremenom konceptu kuće u gradu. Po strukturi ne odstupa od Pariskog modela 17. i 18. veka, dodatno ulepšan i nakićen. Zanimljiva je primena predbašte i pojava svetlarnika umesto središnjeg dvorišta, koji prvi put omogućava sažimanje programa unutar sheme horizontalnog plana. Prvi koraci ka višeznačnom prostoru, iako je jasna diferencijacija komunikacije i radnog prostora. Vroj prostorija po dubini se znatno smanjuje, a broj etaža maksimalno povećava. Tradicionalni koncept kuće u gradu Porodična kuća u gradu je relativno niska, kompaktna urbana struktura, širina pročelja je od 5-6 i ređe 8-9m, koja zauzima punu širinu parcele i veći deo njene dubine. Definisana je oblikom i veličinom parcele i položajem u bloku. Izgrađena je na regulacionoj liniji, između dva susedna objekta. To je izdužena prizmatična struktura, nastala u kombinaciji otvorenih i zatvorenih prostora, ograničena sa dva paralelna vertikalna zida koji se prostiru upravno na pravac prostiranja ulice, i sa jasnom orjentacijom ka ulici i bloku. Kombinacija rimske i srednjevekovne. Prepoznaju se četiri osnovne zone kuće – ulazna, reprezentativna, radna, porodična i individualna. Zanimljivo je da je tradcionalan koncept kuće razvio servisnu zonu kao prateći element svake od navedenih zona kuće. Prostori se nižu po dubini parcele, od najavnijih ka najprivatnijim, i po visini od reprezentativnih, preko porodičnih do individualnih. Aktivnosti se razvijaju simultano po vertikali i horizontali, te je segregacija istaknuta u smislu jasne dispozicija određenih aktivnosti. Aksijalnost naglašava promenu javsnosti ambijenta, stepen prodora javnog u privatno, nizanje sadržaja i način kretanja, a vertkala promenu. U interakciji nastaje Stepenište kao težište i mesto preklapanja različitih sfera svakodnevnog života ukućana. Kvalitet usitnjavanja, podpodela prostora, proporcije i odnosu zona sa povećanjem standarda stanovanika i korisnika. Smenjivanje otvoreno i zatvoreno, identitet na fasadi i kroz broj i oblik otvora i visine spratova. Pozicija ulaza i stepenice i krov i ......geometrizacija..... Rad i stanovanje / Prezentacija i porodičan života Inverzija rad i prezentacija – zavisno od kulture, vere, ubeđenja i okruženje Prelaz ka savremenoj kući 20. veka .... Koncept tradicionalne kuće nastao je u postepenom razvoju kuće, kombinujući iskustvo antičke kuće u kojoj su bili istaknuti simetrija, stepenovanje javnosti od ulaza ka bloku i jasno razdvajanje vrsta aktivnosti po dubini parcele, uz razvijanje težišta kao aktivnog mesta sa koga se upravlja kako javnim tako i porodičnim životom. U kombinaciji ovako jasno postavljenog koncepta razvoja kuće po dubini parcele u kombinaciji otvorenih i zatvorenih prostora i srednjevekovne kuće utvrđenog grada, u kojoj se aktivnosti razvijaju po vertikali, gde težište postaje stepenište, a kuća svoj koncet i način života iskazuje na fasadi kroz igru punih i prošuljenih površina, postavljen je koncept u razvoju renesansne kuće kao jedinstevene kombinacije utilitarnog koncepta srednjevekovne kuće i reprezentativnog koncepta antičke kuće. Kuća je ........... Tako se u kasnijim periodima do sredine i čak negde kraja 19. veka ovaj jasno utvrđen koncept razvija iprilagođava promenama grada i načina života polake se približavajući promenama koje nosi grad 20. veka koji će kući promeniti. Promene koje nosi 19. vek kao industrijalizacija i motorizacija u velikoj meri menjaju način života. Polako se prelazi na industrijski način proizvodnje. ......

Motorizacija unosi promenu te ubrzava svakodnevni života, omogućavajući odvijanje više aktivnosti u toku dana. Obe dovode do razvoja tehnike, te ubrzane gradnje i omogućavanja širokog arhitektonsko mprograma. Sve to dovodi do dramatičnih promena načina i stila života u 20. veku. Kuća više nije mesto stanovanja i rada, te se život u kući svodi na odmor i razonodu nuklearne porodice koja postaje standardizovan stanovnik kuće. Promene na početku 20. veka 1. Prva promena odnosi se na usložnjavanje sadržaja i aktivnosti kuće. Prostori se prožimaju, a aktivnosti počinju istovremeno da se odvijaju u jednom zajedničkom prostoru. Rad i stanovanje se u potpunosti povezuju čineći neodvojivu celinu....ili pak...... Uporedi LeCorbusier, Adolf Loos 2. Druga promena izazvana promenom aktivnosti kuće jeste promenljivost Kuća se smanjuje, a niz aktivnosti odvija kroz napramapostavljanje različitih aktivnosti. Uporedi Rietvelda i Mies van de Rohe 3. Treća promena odnosi se na karakter fasadnog platna i način povezivanja porodičnog života unutar kuće i javnog života ulice. Uporedi Mies van de Rohe, Sve zajedno razvijaju se u konceptu porodične kuće do pedesetih godina 20. veka. Savremeni grad razvija se sa promenama koje nosi druga polovina 20. veka. Posledica društvenog oslobađanja individue i razvoj individualizma, dramatično utiču na razvoj kuće i samim tim na razvoj njenog koncepta. Sa druge strane, probuđena ekološka svest i svest o zaštiti izgrađenog nasleđa nastala posle svetskih ratova, menja iz korena odnos prema gradu, a samim tim i prema kući. Tehnologizacija i kompjuterizacija menjaju odnos prema poslu prema prozvodnji, u gradovima se ponovo stvaraju uslovi za kvalitetan zivot. Koncept prelazi u fazu individualizacije svog izraza i strukture, tako da odgovara svakom pojedincu, i nežno i primereno se ophodi prema svom okruženju. Pa u sažimanju predhodno definisanih karakteristika složenosti sadržinske strukture, promenljivosti i propustljivosti strukture i promeni odnosa kuće prma okruženju definisanih u liku kuće i karakteristika individualizacije i pažljivog odnosa prema okruženju razvija se savremeni koncepta kuće.

“Nije poenta opisati kuću, analizirati je deskriptivno, bilo da su u pitanju činjenie ili utisci, već prevazići opis i doći do njenih osnovnih vrlina, onih u kojima se na neki način otkriva adhezija urodjena prvobitnoj funkciji stanovanja... Pronaći prvobitnu školjku zadatak je fenomenologa.” Poetika prostora

tradici onalan

Gaston Bachelard

koncept

porodične kuće u gradu

zaštita od prirodnih nepogoda + duhova potreba personalizacija kao sigurnost i identitet

teritorijalnost ogradjivanje zatvaranje

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

Antički grad antički tički koreni k i razvoja j kkuće ć

P di d t ij ki grad Predindustrijski d srednjevekovna trgovačka kuća i renesansna palata l t

Industrijski grad pariska, londonska, amsterdamska i briselska kuća

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

privatno

javno

unutra

spolja

zatvoreno

tradici onalan

koncept

otvoreno

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

tradici onalan

koncept

porodične kuće u gradu

Карактеристике традиционалне куће Урбанa породична кућа је релативно ниска, компактна урбана структура, високог степена изграђености. Урбана породична кућа је одређена обликом и величином парцеле и положајем у блоку. То је кућа изграђена на уличној регулацији, између два суседна објекта. Она обухвата кућу и припадајући неизграђени део парцеле. Традиционалан концепт просторне структуре куће дефинише издужену призматичну структуру, просторно ограничену са два паралелна вертикална зида који се простиру управно на улицу по дубини парцеле. То је кућа која заузима пуну ширину парцеле и која се развија по дубини парцеле према могућностима урбане структуре блока. Унутрашња структура Унутрашња структура подразумева организовање активности и функција унутар стамбеног простора (отвореног и затвореног), као и начин успостављања везе приватне са јавном сфером свакодневног живота. Из тога произилази да је унутрашња структура одређена кроз дистрибуцију зона унутар куће и начина њиховог повезивања, као и степен интегрисаности садржаја унутар куће. Основни елементи унутрашње структуре су просторне зоне у којима се одвијају активности. То су улазна зона која представља место прелаза јавне у приватну сферу простора. Затим дневна зона дефинисана кроз склоп простора обедовања, одмора, хобија, и амбијената отвореног боравка, и ноћна зона која је одређена кроз сплет најинтимнијих простора. На крају сервисна зона која подразумева све оне активности неопходне за несметано одвијање претходних. Концепт унутрашње структуре одређен је кроз два приступа. Први је римски домус детерминисан кроз централни план атријума и окружујућих простора, те је наглашен централитет простора. Други је приступ у дефинисању средњевековног плана који настаје кроз раслојавање куће по вертикали и по дубини парцеле, те је наглашена аксијалност простора. У њиховој комбинацији развија се традиционалан концепт у коме се садржаји развијају симултано по вертикали и хоризонтали и повезују преко унутрашњег дворишта. Релација горе-доле међусобно раздваја зоне. Од приземља ка поткровљу мења се степен јавности активности. Релација напред-назад међусобно раздваја садржаји исте зоне. Садржаји у којима су интегрисане приватна сфера дома и јавна сфера урбаног окружења орјентисани су ка улици, они у којима се одвија приватан живот орјентисани су ка блоку. Релација хоризонтално-вертикално детерминише простор у правцу његовог раслојавања, те су садржаји груписани, а ток активности одређен кроз хоризонталну аксијалност односно напредовање по дубини простора, и вертикално чвориште као место сусрета и конфликта напрамапостављених садржаја куће. Аксијалност наглашава промену јавности амбијента унутар куће, степен продирања јавне сфере урбаног окружења у приватну сферу дома и показује начин одвијања активности. 1 Аксијалност простора дефинише хоризонтално кретање и начин низања садржаја у оквиру исте зоне, а вертикално чвориште дефинише начин међусобног повезивања различитих зона. У њиховом прожимању дефинисано је тежиште простора и место сусрета свих токова активности приватне и јавне сфере породичног живота. 1 Док је концепт куће старог века изразито неговао симетричан план и централно постављену осу дотле средњевековна кућа измешта осу ка подеоном зиду, а ради бољег искоришћења укупне ширине парцеле.

Степеновање садржаја је дефинисано кроз ток активности од доле ка горе, и од улице ка блоку. У сутерену су кухиња, подрум и помоћни простори, у приземљу радни простор или примајућа соба, библиотека и двориште, купатило и помоћни простори, на спратовима приватне одаје власника са помоћним просторима, а у поткровљу приватне одаје за послугу. У оквиру сваке од наведених зона концепт омогућава адаптабилност у оквиру сваког појединачног простора, али не и промену начина међусобног повезивања садржаја. У релацији ограђено-укључено, истакнут је квалитет уситњавања, кроз секундарну поделу простора и унапред детерминисану намену простора кроз величину и облик просторије. На тај начин јасно су утврђени процентуални односи између различитих садржаја, као и однос величине стамбеног у односу на сервисни простор. Када је реч о стандардној кући за средњу класу, однос зона је уједначен, а сервисни простори су сведени на минималну меру. Како се стандард становника повећава (буржоаска и кућа аристократије) однос зона се мења. Примајући простори потискују стамбене, а сервисни се енормно повећавају у односу на стамбене просторе. Спољашња структура Спољашња структура подразумева позиционирање, обликовање и укључење куће у урбану структуру окружења, те је концепт одређен величином и положајем у блоку, затим одредницама њеног волумена, односно архитектонским склопом, и на крају односом отворених и затворених простора, и минималним и максималним вредностима обликовног кода окружења. Концепт спољашње структуре открива призматичну форму слојевитог карактера. Издвајају се два приступа у дефинисању спољашње структуре. Први је римски домус детерминисан кроз централни план, где је у простор куће укључен и део окружења. Кућа и парцела дефинишу јединствену границу према урбаном окружењу, а живот у отвореном делу простора укључен је у свакодневне активности дома. Други приступ је одређен кроз концепт средњевековне куће дефинисан кроз поларни однос напред-назад (кућадвориште). Кућа и парцела представљају јединствену целину, али се активности у кући и на парцели одвијају независно. У њиховој комбинацији развија се традиционалан концепт плана у коме је задржана идеја куће и парцеле у позадини, са том разликом што је у задњем делу парцеле изграђен додатни објекат који је са примарним повезан преко унутрашњег дворишта. Тако унутрашње двориште, често затворено или полуотворено, постаје место сусрета и тежиште структуре куће. Дакле, традиционалан концепт је одређен кроз смењивање затворених и отворених простора по дубини парцеле. Величина плаца и куће варира у зависности од стандарда становника. Занимљиво је да , без обзира на његов стандард, концепт спољашње структуре задржава исте пропорцијске односе, док се величина мења. У пропорцији парцеле 1:4(4.5) и куће 1:2.5(3.5) развија се концепт кроз призматичан компактан вишеспратни волумен, ширине фронта од 5-7м за најнижи стандард, преко 9-12м за средњи, до 15-18м и чак 21м за високи стандард. Величина куће према истом принципу варира од 150м2, до чак 1000м2. Дакле, иницијални концепт структуре остаје непромењен, док је промена видна на пољу укрупњавања, умножавања и додавања сервисних и помоћних просторија. Из претходно наведених закључака произилази да је степен искоришћености парцеле од 55-75%, а индекс изграђености од 2.5-3.2. Релација отворено-затворено одређена је кроз третман фасадног прочеља и стандардизован код који утврђује ритам прозорских отвора, геометрију фасаде и њену материјализацију. Релација унутра-споља одређена је кроз позицију улаза, а релација ограђено-укључено кроз децидно дефинисану линију

раздвајања приватне и јавне сфере живота становника, и однос према унутрашњем дворишту. 2 Релација јавно-приватно Релација приватно-јавно дефинисана је кроз повезаност рада и становања и кроз степеновање јавности простора куће. Истичу се две опције развоја релације приватно-јавно. Детерминисан план у концепту римског домуса и интегрисан план у концепту куће средњевековног града. Даљи развој концепта балансира између ових обликујући истовремено део куће у коме је омогућено смењивање низа функција (parlour, piano nobile) и део куће у коме су функције строго детерминисане (простори за одмор, спавање, кухиња и купатило). Простор радне зоне у делу према улици појављује се у још у римском домусу. Радна зона постаје незаобилазни простор куће прединдустријског града. Даљи развој концепта омогућава две правца развоја везе рада и становања. Први подразумева радну зону у приземном делу куће према улици, када је простор одређен за трговину или неке друге јавне намене. Други подразумева радну зону у приземном делу куће иза примајуће зоне, када је простор намењен пословима који захтевају истовремено и приватни и јавни карактер простора. У другом случају приземна етажа је обично уздигнута изнад нивоа улице. Дакле, кућа у густо изграђеном урбаном ткиву је она у којој су рад и становање у међусобној корелацији, и у којој је урбана свакодневица део простора дома. Интеграција урбаних и породичних активности свакодневног живота почиње да се развија са стилом живота у римском домусу, где је унутрашњи атријум имао улогу јавног простора окупљања, а перистил улогу приватног простора окупљања. У супротстављању ова два, кућа је степенована кроз три зоне: јавну, породичну и индивидуалну. Са развојем концепта просторне структуре мења се однос према степеновању простора. План куће се усложњава, те карактеристика детерминисаности унутрашњег простора кроз секундарну поделу истиче концепт сегрегације унутрашњег простора куће. Степеновање као постепен прелаз остварен кроз аксијалност хоризонталног плана, под утицајем згушњавања урбане текстуре града, бива замењено вертикалним раслојавањем куће, те приземна етажа постаје репрезентативна зона, спрат постаје породична зона, а више етаже индивидуални простори укућана. Интеграција урбаних и породичних активности свакодневног живота се своди на отварање приземне етаже у зони према улици. 2

Тако у старом веку концепт истиче квалитете ограђивања и затварања, онемогућавајући поглед како ка унутра, тако и ка споља. Улаз је једино место на коме су јасно изражени како карактер корисника, тако и његов положај у оквирима друштвене заједнице. Римски домус отвара фасадно прочеље, али само када је оно својом функцијом повезано са урбаним окружењем. Сфера породичног живота остаје скриване до средњевековне куће која, делимично, кроз истицање различитог карактера фасадног прочеља наглашава односе јавне и приватне сфере. У приземљу су отвори велики омогућавајући развој различитих послова у вези са урбаним окружењем. У односу надземних етажа могу се издвојити простори намењени боравку са низом прозора централно постављених у односу на ширину фронта и они интимнији са минимално истакнутим прозорским отворима. Кућа је делимично отворена, а део окружења је укључен у активности дома. Ренесанса уводи симетрију успостављајући ред и ритам кроз симетрију и пропорционалне односе између зида и отвора, зида и секундарне поделе фасадног платна, прозора и врата, прозорских отвора и детаља. Простори су стриктно одређени својим положајем у целини, и то кроз однос према окружењу, однос према унутрашњем дворишту и међусобну хијерархију. Даљи развој куће задржава утврђена правила у третману прочеља ослоњајући се на претходна искуства, стандардизујући како однос куће и окружења, тако и идентитет њених корисника. Тако се до краја 19. века формира сет стандарда који се примењују у различитим варијацијама у концептуализацији спољашње структуре урбане куће.

Идентитет традиционалне просторне структуре породичне урбане куће одређен је кроз друштвени код њених становника (припадност друштвеној класи, професија и стил живота) и урбани код градског амбијента. Идентитет је дефинисан кроз изражајни капацитет стамбеног простора стандардизован кроз геометрију и пропорцију, примењени стилски ред, детаљ и материјализацију фасадног платна. Карактеристике савремене урбане куће Док се град у првој половини 20. века развија под утицајем наглог технолошког напретка и развоја моторизације, дотле се друга половина 20. века развија под утицајем културног и еколошког напретка (пробуђена свест о значају наслеђених простора, развој друштвене свести уопште). Док прва половина 20. века машта о машини за становање, друга половина се, у хуманизованијем односу према простору, враћа пра-идеји куће колибе. Док је прва половина века обојена револуционарним мислима и радикалним односом према простору, друга заступа постмодернистичку идеју противречности и деконструктивистичку идеју сложености простора на свим нивоима. Прва заступа социјални програм кроз развој егзистенцминимума и стандардизацију, а друга демократски програм кроз развој плурализма и индивидуализма. На крају, за ово истраживање можда и најзначајнија јесте разлика у ставу према урбаним променама, и третману урбане структуре градског центра. Док прва половина 20. века гледа на наслеђену структуру града кроз радикалне промене, и истиче квалитет поновне изградње на новим ненасељеним просторима, друга половина 20. века истиче управо урбану обнову као основни покретач мисли о развоју града и цивилизације. Како су прва и друга половина века у потпуности различите, и чак може да се нагласи међусобно супротстављене, то ће се у првој половини века тражити клице промена традиционалног концепта, а у другој половини потенцијал трансформације у условима урбане регенерације. Прва половина 20. века је прелаз из индустријске и постиндустријску еру развоја града. То је време наглих промена, време преврата, ратова, успона и падова које собом носи дисконтинуитет у развоју породичне урбане куће. Са друге стране, како је архитектонска мисао у фази експлозије, у ери када се постављају постулати развоја мисли 20. века, то је неопходно управо у примерима прве половине 20. века тражити клице трансформације традиционалног концепта урбане породичне куће. 3 Како стање града и друштва утиче на смањену продукцију типа породичне куће у урбаном ткиву градског центра, то ће се развој концепта посматрати кроз архитектуру великана 20. века и ослонити на појединачне иновативне примере кућа у великим светским метрополама.

3

Архитектура прве половине 20. века ослања се на водеће личности у области градитељства и развоја архитектонске мисли који су допринели развоју нових концепата простора у складу са промењеним условима друштвеног, политичког и економског контекста развоја града. Њихов утицај је евидентан и данас препознатљив кроз савремену архитектуру, те се сматра да ће анализа концепата кућа које су они градили показати најчистије показати тенденције развоја куће и промене концепта. То су пре свега ЛеКорбизје, Адолф Лос, Герит Ритвелд, Мис ван де Рое, Филип Џонсон, а касније пар Смистсонови и Тадао Андо (LeCorbusier, Adolf Loos, Gerrit Rietveld, Mis van de Rohe, Philip Johnson, Smisthson’s, Tadao Ando). Наведени архитекти управо су они који су се посебно бавили породичном кућом и концептима становања у првој половини 20. века, а који су утицали на тренд њеног развоја у другој половини 20. века. Френк Лојд Рајт (Frank LLoyd Wright) још један је од великама архитектуре прве половине 20. века. Како је у основи његова архитектура антитеза урбаном начину живота, то се сматра да примери његових кућа нису релевантни, иако је концепт просторне структуре његових кућа у великој мери утицао на даљи развој мисли током 20. века.

Начин посматрања савремене куће подстакнут је теоријском расправом у којој Џулијан Хекс (Julian Hakes) у тексту Обликовање будућег дома кроз разумевање прошлости 4 истиче чињеницу да је кућа само физички оквир живота док је човек кроз доживљај не преведе је у стање дома. Превођење је остварено кроз доживљај простора, а омогућено изазивањем основних људских чула вида, слуха, укуса и мириса. Дакле, становник је особа која је у сталној интеракцији са непосредним окружењем, кроз начин на који реагује на окружење, светлост и сенку, ограђивање, као и мирис и акустичност. Ови примарни атрибути људског поимања квалитета простора кроз доживљај су културно обликовани кроз стил живота као пакет који детерминише концепт куће. Кућа тако у пуном смислу речи јесте просторни интерфејс становника и окружења, повезујући и раздвајајући приватну сферу живота и свакодневицу града. 5 Резултат је кућа укорењена у окружење са специфичним идентитетом. Посматрајући традиционалну Енглески урбану кућу она закључује да се кроз аранжман соба, детерминисаност садржаја, везу са окружењем и материјалност и детаљ могу јасно препознати квалитети простора којима је тежио стил традиционалног живота. Како би се ови квалитети задржали и задовољио сензибилитет савременог стила живота, предлаже уместо аранжмана соба флуидност простора, наместо детерминисаног сугестиван простор. Веза са окружењем предлаже се тројако, кроз кућу као интелигентну структуру чиме се решава проблем вернакуларне архитектуре, уграђивање отвореног као дела целовитог простора куће и кроз дефинисање физичког оквира способног да прими компјутерску технологију као део процеса живота. Материјалност тражи нову сензуалност која са рустичних, прелази на високо техницистичке тактилне вредности простора. Простор није више само симболичан и означен, већ и кроз интеракцију доживљен и укључен. Овај текст инспиративно делује у сфери указивања на извесне промене савременог живота које неспорно траже промену концепта куће. Чини се да је детерминисаност начина на који се сагледава проблем превише ангажована на плану упућивања на директну обликовну промену која треба да изникне као посредна веза, а не само ослабљена и наводно ослобођена стега традиционалног поимања адекватног. Урбана породична кућа је просторна структура у којој живи једна породица, односно нуклеарна заједница, у чијем стилу живота је истакнута индивидуалност корисника и потреба за интеракцијом са урбаним окружењем. Интерактиван однос приватне и јавне сфера живота одређен је кроз релацију унутра-споља и транспарентност структуре куће. Интерактиван однос подразумева начин успостављања синтаксичке везе облика простора и активности становника. Реч је о концепту који истиче везу корисника и окружења, где је кућа интермедијални елемент укључен у њихову активну везу. Концепт спољашње структура дефинисан је у комбинацији затворених, полуотворених и отворених простора припадајуће парцеле. Концепт је 4

Hakes, Julian (2002) Designing for Future Нomes with a Reunderstanding of the Past, оnе in goup of autors: Consumer Choice in Housing: the beginnings of a house-buzer revolt, Joseph Rowntree Foundation, introduction by Ken Bartlett; 5 The house is a physical interface between the dweller and the world, connecting/separating the private self with/from nature, climate and the public realm. It is a consumer of resources, expending material and energy in order to provide comfort and convenience. The amount of resources consumed can be seen as a measure of the (in)compatibility of the house with the lifestyle of its occupants. The house is also a part of the built landscape. The spaces between our private houses define the public territory of neighbourhoods and cities. Hakes, Julian (2002) Designing for Future Нomes with a Reunderstanding of the Past, оnе in goup of autors: Consumer Choice in Housing: the beginnings of a house-buzer revolt, Joseph Rowntree Foundation, introduction by Ken Bartlett;

детерминисан кодом урбаног окружења кроз минималне и максималне вредности регулације. То је вишеспратна структура чији се концепт унутрашње структуре ослања примарно на прожимање у релацији горе-доле и хоризонталновертикално. Истакнуто је ослобађање простора секундарне поделе уз поштовање иницијалне поделе у релацији напред-назад. Схема организације, односно распоред садржаја и начин одвијања активности унутар куће, као и позиција улаза, дефинисани су кроз варијацију сложене и транспарентне структуре, традиционално уског прочеља и издужене форме. Унутрашња структура Концепт унутрашње структуре се ослања на традиционалан концепт у коме се садржаји развијају симултано по вертикали и хоризонтали. Савремени концепт истиче доминацију прожимања садржаја по вертикали и хоризонтали уместо њиховог повезивања, а преко дневне зоне која добија централни значај као тежиште активности куће. Релација горе-доле у савременом концепту прати традиционалан принцип степеновања јавности садржаја, са том разликом што је уместо слојевитости концепт одређен кроз преклапање и прожимање волумена. Релација напредназад задржава карактеристику доминантне орјентације јавних садржаја ка улици, и приватних ка блоку. Релација хоризонтално-вертикално је одређена кроз интеграцију садржаја, а ток активности наглашен је кроз просторне преграда али није њима детерминисан. Аксијалност губи значај, и бива замењена сложеним током активности, те низање садржаја бива замењено суперпозицијом и сустицањем, некада и сучељавањем суседних активности. Вертикално степениште место је повезивања, а не традиционално место промене. Степеновање садржаја је дефинисано кроз ток активности од доле ка горе, и од улице ка блоку по традиционалном принципу. Долази до инверзије зона, те ток активности бива динамизиран подизањем дневне зоне у поткровну етажу. У релацији ограђено-укључено, истакнут је квалитет укрупњавања, те прве клице размишљања о флексибилном простору постају евидентне. Кроз ослобађање простора његове секундарне поделе, садржаји се сажимају. Смањен је степен детерминисаности просторног оквира, те је укљученост основни принцип организације унутрашње структуре. Процентуални односи између различитих садржаја више нису опредељујући у концепту простора куће, а величина сервисних простора уместо да се увећава, добија своју стандардну димензију. Спољашња структура Концепт спољашње структуре открива једноставну призматичну форму која у свој просторни оквир смешта и отворени део простора парцеле. Тако унутрашње двориште, често затворено или полуотворено, постаје место сусрета и тежиште структуре куће. Како у првој половини 20. века, урбана породична кућа представља пре изузетак него правило, то је она резервисана за изузетну архитектуру. Концепт спољашње структуре задржава исте пропорцијске односе као и традиционалан, а величина одговара средњем стандарду ширине прочеља од 7-10м, и величине куће од 300-400м2. Из предходно наведених закључака произилази да је степен искоришћености парцеле око 75%, а индекс изграђености од 2.5-3.5. Релација отворено-затворено одређена је кроз третман фасадног прочеља који се одваја од стандардизованог кода утврђене геометрије прозорских отвора

и усмерава ка материјализацији волумена и апстрактном поимању површина (у слободној и динамичној комбинацији) различитог степена транспарентности. Релација унутра-споља одређена је кроз позицију улаза и кроз степен провидности фасадног прочеља, а релација ограђено-укључено кроз укључење дворишта у простор куће и кроз истицање карактера унутрашње структуре у спољашњој структури куће. Из претходног може да се закључи да се активности усложњавају, а са њима и наменска структура куће. Садржај више није просторно предодређен, те је омогућена промена начина употребе простора. Смањен је број секундарних преграда, те је простор ослобођен, а промене додатно подстакнуте. Све претходно иницира развој концепта кроз сложеност садржаја, начин њиховог прожимања и потенцијал променљивости како наменске структуре, тако и тока активности. Волумен куће је традиционално компактна призматична издужена форма. Кроз концепт је истакнут повећан степен отворености фасадног прочеља, те повећана транспарентност волумена. Истакнута је примена модерних материјала, и то посебно кроз слојевитост фасадне површине. Идентитет просторне структуре савремене породичне урбане куће одређен је кроз индивидуални израз њених становника и карактер амбијента. Идентитет је дефинисан кроз изражајни капацитет стамбеног простора. Стандардизација односа унутра-споља детерминисана кроз третман отворених и затворених површина фасадног прочеља из корена се мења, а 20. век доноси нов став о томе на који начин успоставити комуникацију између унутрашњег и спољашњег простора. Релација компактно-пермеабилно дефинише лик равни која дели унутрашњи, приватни и спољашњи, урбани простор и постаје мерило идентификације становника и урбаног окружења. Сложеност Сложеност представља начин вертикалне и хоризонталне расподеле простора, одређен кроз детерминанту садржаја, затим начин успостављања везе рада и становања, и начин повезивање јавне и приватне сфере свакодневног живота. Сложеност је одређена кроз прожимање хоризонталних и вертикалних оса кретања и релацију горе-доле и напред-назад. Сложеност представља карактеристику која детерминише организацију просторне структуре и зависи пре свега од начина одвијања активности унутар куће и у непосредном окружењу. Почетком 20. века као последица урбаних и друштвених промена сложеност се развија кроз два приступа. Први подразумева прожимање активности иницијално препознато у концепцији простора Виктора Орте (Victor Horta) и развијено у обликовању простора Адолфа Лоса (Adolf Loss). Други подразумева отворен план и прожимање кроз двовисински простор у концепцији простора Корбизјеа (LeCorbusier). Оба приступа задржавају непромењену класичну вертикалну поделу на ноћну и дневну зону. Док је ноћна зона остала релативно непромењена, сегрегирана у односу на дневну, дотле је тренд промена доминантан у дневној зони. Лос испитује потенцијал претапања подцелина дневне зоне кроз смицање и волуменско прожимање унутрашњег простора чинећи га, за спољашњи свет, компактном и затвореном, а за унутрашњи сложеном и динамичном структуром. У суштинском смислу то је комплексна структура, која кроз идеју преграђивања, промену висина и карактера амбијената наглашава једно ново виђење концепта простора куће. Простори су одређени кроз атрибуте интеграције и прожимања, а не кроз атрибут сегрегације и степеновања. За разлику од Лоса који прожима просторе унутар куће и усложњава систем кретања и доживљаја унутрашњег простора, Корбизје на промене стила

живота одговара на дијаметрално супротан начин. Кроз отварање унутрашњег простора он повезује напрамапостављене садржаје чинећи доживљај простора јединственим, а простор отвореним. Приписивана флуидност простора није нимало евидентна у пројектима Корбизјеа, који простор разуме као драматичну сцену, као скулптуру окупану у светлости великих прозорских отвора. Овде је реч о дисперзији просторног оквира, нестајању опне и повезивању са окружењем у једном другачијем идеолошком смислу. Принцип двовисинске дневне зоне иде у прилог идеји отварања и повезивања у смислу сажимања садржаја, а не њиховог прожимања. Значењска читљивост простора је наглашена кроз однос према отворима, кроз места конфликта и сусрета, као и кроз доживљај просторних оса. Развој сложености може се даље пратити кроз кућу Вер у Паризу (Maison Verre, Paris) која на више нивоа комуницира са корисником, а у смислу међусобног односа њених садржаја. Пре свега она је прекретница у развоју урбане куће како поново уводи рад у окриље дома. Са друге стране, на око пуна иновација, ова кућа крије класичан однос према породичном животу, али и посебно значајан савремен однос према урбаном окружењу које интегрише у активности свакодневног живота. Карактеристика сложености се у првој половини 20. века мења у правцу прожимања дневних садржаја приватне сфере дома, и иницијалне интеграције са активностима окружења, било да је реч о отварању куће или поновном увођењу рада у дом. Променљивост Променљивост је могућност измене садржаја поједине просторије, флексибилност просторних оквира и адаптабилност простора у односу на предстојеће промене. Одређена је кроз степеновање простора, релацију интеграција-сегрегација и релацију ограђено-укључено. Променљивост је карактеристика која усмерава сложеност у два правца, и то а) ослобађање простора детерминанте садржаја и б) обликовање трансформабилног простора. Променљивост је карактеристика која своје упориште налази у кући прединдустријског града. Традиционалан концепт негује, пак, затворену компактну јединицу спремну да одговори на стандардан сет утврђених потреба урбане средње класе. Дакле, принцип променљивости из корена мења однос према просторној структури куће. Почетком 20. века као последица интензивног развоја града и друштва променљивост се развија кроз три посве различита приступа. То су принцип флексибилности развијен на Шредер кући Герита Ритвелда (Schroeder house, Gerrit Rietveld), затим принцип ослобађања простора најбоље приказан на кући госпођице Фарнсфорд, Мис ван де Рое (Farnsford house, Mies van de Rohe) и интерпретиран кроз пример куће за Рокфелера у Њујорку Филипа Џонсона (Rockfeler guesthouse, Philip Johnson), и на крају кроз принцип степеновања простора развијен кроз концепт простора Корбизјеа, и у урбаној кући препознат кроз инверзију садржаја куће у Њујорку архитекте Џасказе (House in New York, Jaskaze). Сваки од наведених приступа на различит начин третира карактеристику променљивости. Ритвелд кроз Шредер кућу испитује флексибилност, односно потенцијал перманентне промене карактера и идентитета простора у систему покретних панела. Отварањем панела простори се претварају у своју супротност, те садржаји дневне и ноћне зоне егзистирају суштински на истом простору. Овај принцип вуче своје корене из Јапанске традиције где су простори, а не функционалне зоне обликовани и где је простор одређен кроз гравитацију и тежиште, а не садржај.

Принцип дефинисања фиксних тачака и отворених флуидних површина на нешто другачији начин третира карактеристику променљивости. Концепт Мис ван де Рое, а касније и Џонсона на експлицитан начин истиче позицију непроменљивих елемената простора, односно технолошко језгро и флуидни простор слободан да се организује у зависности од односа које остварује са окружењем и улазном зоном. Технолошко језгро потаје окосница простора, тежиште и оса око које се активности и садржаји нижу и сажимају. У значењском смислу истакнута је симболика новог технолошки напредног доба. Потпуно отварање куће, прва је искра савременог приступа апстракцији просторне структуре куће, и омогућавању потпуне промене њене намене. Принцип променљивости потпуно се другачије очитава у архитектонским принципима организације куће Цитроен Корбизјеа (Maison Citroen, LeCorbusier). Степеновање простора од потпуно отворених и слободних, преко прелазних зона у којима је концентрација сусрета и конфликта највећа, до такозваних ћелија као оних који чине равнотежу отвореним, Корбизје наглашава разлике у третману простора. Артикулација отвора фасадних равни указује на правце гравитације простора. Дакле, он даје само алтернативу начину коришћења простора. Посебно је потребно нагласити почетке инверзије позиције одређених конкретних садржаја у оквиру унутрашње структуре који су уочени у концепту куће у Њујорку Џесказе. Покушај раздвајања сфере дома и урбане свакодневице овде је спроведен доследно у сваком смислу од одвајања улаза високим степеништем које продире у волумен куће, тако и променом начина одвијања активности. Дневна зона смештена на последњој етажи указује на тенденције развоја нових својстава урбане куће, као веза са природним окружењем, и прожимање затворених и отворених простора у оквиру приватне сфере дома. У суштини карактеристика променљивости се у првој половини 20. века се развија у сваком од наведених примера, обезбеђујући шири дијапазон коришћења простора, развијајући свест о динамичној промени која постаје део концепта куће. Пропустљивост Пропустљивост је карактеристика која одређује степен и начин повезаности приватне и јавне сфере свакодневног живота. Одређена је кроз степен пермеабилности волумена, кроз релације унутра-споља, отворенозатворено и степеновање простора. Пропустљивост је степен пермеабилности просторне структуре и зависи пре свега од стила живота урбаног становника и типичне структуре урбаног окружења. Почетком 20. века као последица урбаних и друштвених промена пропустљивост се развија кроз три различита приступа. Први приступ је транспарентност уочена на примерима куће Вер, куће Џесказе и куће за Рокфелера, затим је други приступ слојевитост коју развија Корбијзе преклапајући ликове различитих просторних оквира препознат у концепту Озенфандовог стидија (Studio et maison Ozenfand, Paris), и Лосове куће за Тристана Цару (Tristan Tzara house, Paris), и трећи приступ укидања дела спољашње структуре ради потпуног сажимања са окружењем, у примеру Ритвелдове куће Шредер. Сваки од наведених принципа на различит начин третира карактеристику пропустљивости. 6 6

Пропустљивост постаје и званично део архитектонске мисли после тријумфалне књиге Колина Роа Транспаренција, која на веома приступачан и дидактички начин јасно показује тенденције отварања архитектонске форме према простору и то како у смислу пуког сагледавања, тако и у смислу активне комуникације. Види: Row, Colin (1991) Tranparency, Birkhauser;

Пропустљивост вуче корене још од Рајтове преријске куће (Prairie house, Frank Lloyd Wright) када је репетицијом вертикалног прозора ослобођено зидно платно и приближено окружење унутрашњем доживљају простора. У традицији Рајта, Корбизје даље развија принцип кроз хоризонтални прозор чиме наглашава својство бити у простору, на граници споља-унутра, за разлику од вертикалног прозора који је наглашавао тежиште унутрашњег простора односно фасадног фронта. У доброј традицији олакшавања фасадног платна интернационални стил испитује границе могућег ослобађања отварајући комплетна фасадна платна. Врхунац у интерпретацији релације унутра-споља, отворено-затворено у смислу провидности припада архитектури Мис ван де Рое који успоставља танану везу затворених масивних и транспарентних површина. Умешност показује у Барселонском павиљону где на јединствен начин наизменично отвара просторе негирајући границу унутра-споља. Исту идеју али у нешто другачијој интерпретацији поштује и Корбизје, пре свега кроз дефинисање доминантно пуних и отворених делова фасадног платна, односно касније кроз игру зениталног и бочног осветљења. Развој транспарентности , кроз интерпретацију транслусентног омотача прати у нешто суптилнијем облику, концепт волумена куће Вер у Паризу и куће у Њујорку архитекте Џесказе. 7 Даљи развој пермеабилности јесте мешавина претходно постављених принципа. Оно што је занимљиво нагласити јесте даља тенденција пропустљивости која иде изван реалних оквира задатог простора постављајући опну као технолошки активну мембрану која ступа у интерактиван однос са корисником простора. Управо у овом смислу, потенцијал карактеристике пропустљивости треба испитати у процесу трансформације концепта куће. Усклађеност је карактеристика која одређује потенцијал интеграције просторне структуре куће и структуре урбаног окружења, било да је реч о елементима обликовног кода окружења или карактеру његовог амбијента. То је начин увођења куће у активне токове урбане свакодневице. Одређена је кроз релацију ограђено-укључено и кроз квалитативне атрибуте волумена. Два приступа се препознају у развојној фази прве половине 20. века. Пасиван приступ који негује примену континуалног волумена. Континуитет целовито приказује кућу и њен став омогућавајући даљи дијалог. Активан приступ који негује успостављање активног дијалога са окружењем. Било да је реч о подражавању или контрирању постојећем урбаном коду окружења кроз интерактивни однос кућа активно комуницира са окружењем. У суштини усклађеност се развија тек кроз урбану регенерацију и поновно увођење куће у урбану структуру града. Прва искра усклађености може да се прати кроз интеграцију становања и рада куће Вер у Паризу или прожимања приватне и јавне сфере живота кроз концепт простора Цитроен куће Корбизјеа у коме је део куће предвиђен за галерију која има јавни карактер.

7

Принцип слојевитости развија кроз сликарску визију и делимично кроз архитектонску праксу Корбизје, иницирајући нову димензију пермеабилности која подразумева временску компоненту сагледавања и приступања архитектонској форми. Наиме, концептуални приступ наглашава реперна места на којима се доживљај простора, али и начин његовог сагледавања мења. Од сложене слике која плени затвореношћу приликом приближавања отварају се постепено простори у степеновању планова.

Сложеност Сложеност дефинише комплексност наменске структуре простора и односи се на организацију зона (садржаја и активности). Сложеност обухвата: прожимањe стамбених активности у оквиру приватне сфере дома, посматрано кроз распоред и међусобни однос зона, њихову компатибилност и просторну усклађеност и начин њиховог повезивања. интеграцију стамбених активности дома и не стамбених активности урбане свакодневице, посматрану кроз повезивање рада и становања, увођење јавних садржаја у стамбени простор куће, и отварање куће ка активностима града. Сложеност се очитава кроз начин секундарне поделе простора и остварену везу са окружењем. Начин поделе простора се посматра кроз релацију интеграција-сегрегација, а веза са окружењем кроз релацију индивидуално-колективно. Испитивање сложености подразумева: степен диференцираности садржаја, и потенцијал њиховог сажимања и повезивања, просторну дистрибуцију активности приватне и јавне сфере дома, и међусобне везе, кретање са наглашеним конфликтним тачкама сусрета и концентрације активности, и гравитациона поља одређених активности, у смислу степена интровертности. Променљивост Променљивост дефинише флексибилност наменске структуре, односно истиче слободу у организацији простора, и то како у односу на потребе корисника, тако и у односу на услове урбане свакодневице. Променљивост обухвата: флексибилност наменске структуре унутар куће посматрану кроз хетероген карактер простора, висок степен слободе у артикулацији унутрашње структуре и ослобађање простора његове значењске детерминанте. адаптабилност као однос према будућим променама услова града и захтева корисника. Променљивост је дефинисана кроз просторни однос фиксних елемената склопа и оних елемената који су подложни променама. Очитава се кроз степеновање садржаја и флексибилност секундарне поделе простора. Степеновање је одређено кроз прогушћавања, сабијања и дисперзију садржаја, као и кроз ток активности. Флексибилност простора је одређена кроз поливалентност и релацију ограђеноукључено. Испитивање променљивости подразумева: однос фиксних елемената склопа и оних подложних измени садржаја, начин преграђивања и ограђивања простора, дистрибуцију интегрисаних и сегрегираних садржаја, и скривене просторне назнаке (избочење, продор светлости, унутрашњи отвор, угао, ...). Пропустљивост Пропустљивост је карактеристика која дефинише пермеабилност физичког оквира куће, те је у тесној вези са сложеношћу активности. Пропустљивост обухвата физичку и визуелну пермеабилност физичког оквира куће. Физичка пермеабилност подразумева степеновање прелаза споља-унутра и дефинише место продора јавног у приватни простор куће. Визуелна пермеабилност подразумева третман фасадног прочеља у односу на улицу и блок и начин увођења светлости у кућу. Пропустљивост је дефинисана кроз елементе и структуру волумена, и очитава се кроз релацију постамент-кров-зид и кроз материјализацију волумена. Испитивање пермеабилности подразумева: геометрију и пропорцију волумена, и однос затворених и отворених површина (кључна места прелаза унутра-споља).

parna lokomotiva, motorizacija, tisaća mašina, industrijalizacija, promena porodične strukture

СЛОЖЕНОСТ комплексност просторне структуре р р ру ур прожимање активности дома интеграција стамбених и не стамбених  активности 

правци развоја сажимање активности преклапање и напрамапостављање

ПРОМЕНЉИВОСТ ф флексибилност просторне структуре р р ру ур степен слободе у артикулацији простора однос спољашњег оквира и адаптабилност

правци развоја просторне назнаке просторне назнаке ослобађање простора

ПРОПУСТЉИВОСТ пермеабилност просторне структуре р р р ру ур физичка визуелна

правци развоја ј степеновање транспарентности адаптабилност оквира

УСКЛАЂЕНОСТ  начин повезивања куће и окружења у ру идентитет урбаног амбијента и корисника комуникативност простора куће и улице 

правци развоја правци развоја интерпункција дијалог

Сложеност Кроз анализу приказаних примера, уочен је тренд усложњавања активности унутрашње структуре уз истовремено смањење броја просторних детерминанти које их одређују. Смањена диференцираност простора повећава могућност међусобног преклапања и сажимања садржаја куће. Како концептом није омогућено усвајање типичне хијерархије садржаја, то се и начин организације простора знатно разликује у односу на концепт традиционалне куће (аксијалност је замењена мрежом потенцијалних веза међу садржајима, секундарна подела отварањем простора, а степеновање напрамапостављањем). Прожимање стамбених активности приватне сфере дома Сагледавањем планова може да се утврди да су садржаји куће међусобно диференцирани у четири категорије – доминантно не-стамбени садржаји (радни простори, галерије, мали занатски атељеи, продајни простори или пак станови за изнајмљивање), стамбени заједнички садржаји (дневна зона, отворени простори боравка, неформални простори окупљања, студио, соба за игру и повремени боравак уз хоби), стамбени индивидуални садржаји (ноћна зона, радни индивидуални простори, соба за медитацију и слично) и сервисни садржаји (гараже, сервисни и технички блок) чија је улога знатно промењена у односу на традиционалан концепт урбане куће. Прожимање стамбених садржаја унутар приватне сфере доме, одвија се по хоризонтали и по вертикали. Концепт хоризонталног повезивања, остварен је кроз укидање међусобне секундарне поделе простора и сажимање активности у оквиру стамбене заједничке зоне. Зоне су традиционално раслојене по вертикали, али је њихов распоред нешто слободнији. Уочен је тренд инверзије зона, те стамбени заједнички простори гравитирају последњој етажи, а стамбени индивидуални приземној и сутеренској етажи. Прожимање садржаја по вертикали остварено је кроз интеграцију степеништа у активни простор свакодневице повезивањем активности стамбене заједничке и индивидуалне зоне. Простор више није раслојен, већ интегрисан, па је и доживљај унутрашњег простора целовит и јединствен. У оквиру сваке етаже, активности су диференциране у релацији леводесно кроз секундарну поделу на сервисну и зону становања, и напред-назад кроз секундарну поделу на активности које гравитирају улици и оне које гравитирају блоку. Како су простори међусобно прожети, то је и дистинкција релације напред-назад ублажена. Простор постаје континуалан, у коме су промене интензитета садржаја наглашене начином кретања. Компатибилност садржаја више није детерминисана кроз степеновања јавности од улице ка блоку, већ кроз напрамапостављање суседних простора. Запажена је тенденција интерпункције односно позиционирање једног специфичног простора као прелазне зоне између садржаја различитог карактера. Дакле, савремени концепт негује апсолутно одвајање (сервисном зоном или баштом) или потпуно стапање са окружењем (транспарентна фасада), те негира градацију простора. Релација интровертно-екстровертно, преузима доминацију над степеновањем простора, те се истиче као вредност савременог концепта унутрашње структуре куће. Интеграција стамбених активности дома и нестамбених активности Интеграција приватне и јавне сфере свакодневице одређена је кроз два концепта. Први истиче повезивање рада и становања обезбеђујући очување приватне сфере дома. Тада је рад затвореног типа. Уз стамбене садржаје појављују се радни простори, атељеи и мањи студији. Други концепт истиче повезивање рада и становања кроз отварање куће према окружењу. У зони

према улици организовани су нестамбени садржаји као занатска радионица, галерија, клуб или кафе. Начин остварења везе са окружењем је вишеструк. Анализом примера кроз дијаграм кретања са наглашеним тачкама сусрета и концентрације активности уочава се наглашавање релације приватно-јавно и индивидуалноколективно. Однос стамбене и нестамбене зоне иде од крајности потпуног стапања, преко раздвајања у смислу наглашавања једне у односу на другу зону, до апсолутног раздвајања када је реч о концепту две самосталне организационе целине у оквиру једног волумена. Савремени тренд наглашава интеграцију свих активности. То значи да сервисна зона постаје део активне стамбене зоне, да линије раздвајања рада и становања нису просторно детерминисане, а да индивидуални простори постају изоловани простори као контраст отвореном и променљивом концепту унутрашње структуре. Ритам живота, а самим тим и ток активности, опредељује концепт комплексности акцентујући суживот стамбених и радних активности и њихово перманентно прожимање. Сажимање простора је развијено до екстрема, те простор делује дисперзно и неконтролисано.

Слика 21 – схеме из табли у којима је карактеристика сложености истакнута Сложеност је одређена кроз орјентацију и дистрибуцију активности и кроз начин њиховог повезивања, задржавајући традиционалне вредности интимног и породичног. Сложеност одређује тежиште догађаја, секвентност простора, начин укључења окружења у активности дома, просторне магнете и незаобилазну флексибилност која омогућава неометану идентификацију стамбеног простора и корисника. Тенденција прожимања доминантна је у оквиру приватне сфере дома и заступљена као тенденција у релацији приватно-јавно. Тренд сажимања одређује, пре свега, односе подцелина у оквиру сваке појединачне зоне.

Међусобно усклађивање зона, замењује њихово сучељавање чиме концепт унутрашње структуре постаје сложен организам. Нове тенденције промена најдраматичније су у концепту организације приземне и поткровне етаже. Оне имају улогу везе између концепта унутрашње и спољашње структуре куће. Поткровна етажа добија специфичан и не ретко изузетан карактер као она најинтимнија и у вези са отвореном кровном баштом и природним окружењем. У третману приземне етаже уочена су два опречна тренда. Отварање куће ка урбаном окружењу и формирање прелазног простора између куће и јавног простора града. Отварање куће ка окружењу интерпретира се кроз имплементацију галерије, продајног простора, или полуотвореног, делимично транспарентног дела дневне зоне. Променљивост Кроз анализу приказаних примера, уочен је тренд отварања унутрашње структуре кроз апстракцију значењских детерминанти простора у односу на садржаје. Дакле, намена простора није детерминишућа, те су простори дефинисани основним просторним атрибутима, гравитацијом према окружењу и просторним акцентом. Концепт променљивости доследно је примењен у већини примера, а посебно наглашен код оних чији становници изразито негују активну везу са окружењем или пак код оних примера који су настали у процесу урбане рециклаже. Кроз схематске приказе намена и њихов међусобан распоред уочен је висок степен алтернације садржаја на нивоу стамбене зоне, као и висок степен промене намене на нивоу не-стамбене зоне. Ако се посматрају зоне претходно наведене у делу о комплексности (не стамбена, стамбена заједничка, стамбена индивидуална и сервисна), може да се уочи да је највећи степен адаптабилности заступљен код нестамбене и стамбене заједничке зоне, док су индивидуални садржаји својом позицијом у укупној структури делимично детерминисани, а сервисна зона апсолутно утврђена својим положајем, величином и унутрашњом организацијом. Адаптабилност наменске структуре унутар куће У односу на концепте организације садржаја разматране кроз развој куће у првој половини 20. века, помичне преграде линеарног карактера (због сажетости и компактности урбаног контекста) су заступљене у малом броја примера. Дијаграм кретања са дефинисаним начином преграђивања показује да су најзаступљенији примери који концептом утврђују сервисни блок као компактну структуру и тежиште око кога се преплићу флуидни отворени простори унутрашње структуре куће. Компактизација технолошко-сервисног блока доследно се примењује и управно на правац простирања улице или паралелно са њим. Без обзира на положај, хетероген карактер простора остварен је кроз дихотомију фиксно-променљиво. У ретким случајевима улогу сервисног блока, преузима простор атријума, када су простори према њему усмерени, а организација у односу на њега детерминисана. Упоредном анализом схема фиксних зона унутрашње структуре установљена су два принципа у начину интерпретације сервисног језгра. Оно може и не мора садржати степенице. Када их не садрже, степенице постају носилац концепта активног дела простора и дефинишу његову осу, тежиште и место прожимања простора. Флексибилност може да се оствари и кроз ослобађање простора њихове значењске компоненте. Овај начин тек је у развојној фази како је

најзаступљенији у примерима експерименталних кућа. Висок степен слободе у артикулацији унутрашње структуре тада је остварен кроз потенцијал замене или кроз могућност прогушћавања или пражњења простора. Савремени концепт куће тежи технологизацији физичке опне куће, која у смислу конципирања унутрашње структуре добија активну улогу као носилац информација, комуникатор између урбаног окружења или пак света медија, односно добија улогу подршке конкретном догађају унутрашње структуре. Адаптабилност унутрашње структуре у односу на окружење Степен слободе у организацији простора је висок у односу на окружење. Готово сви примери максимално наглашавају квалитете унутрашњег простора кроз осветљеност, орјентацију ка окружењу, тежиште и аксијалност, двоструку висину простора, наглашене детаље подеоних површина и углова и различите опције повезаности простора. На тај начин, задовољен је висок степен отворености система способног да се у зависности од промена и сам трансформише, и то кроз адаптацију, трансформацију волумена и трансформацију фасадне равни. Променљивост је на нивоу концепта одређена двојако. Први приступ је дефинисан кроз ослобађање простора када унутрашња структура није организована кроз садржаје, већ кроз величину простора и опције секундарне поделе, њихову орјентацију ка окружењу и начин кретања. Други приступ је дефинисан кроз променљив карактер простора, односно кроз организацију полујавних и полуотворених простора, семипатиа, покривених галерија и тераса, случајних еркера и балкона, транслусентних фасада. У овом случају елементи простора носе и у свом обликовном концепту потенцијал променљивости.

Слика 22 – схеме из табли у којима је карактеристика променљивости истакнута Сервисни блок као технолошки активан просторни оквир једина је фиксна компонента унутрашње структуре и често добија улогу тежишта, места сусрета и простора према коме све остале активности гравитирају. Из претходног могу да се усвоје два својства савременог концепта унутрашње структуре куће. Прво својство је обезбеђење великог броја комбинација садржаја и еластичност тока активности. Друго својство је обликовање простора који својим квалитетима задовољава широк дијапазон

опција садржаја. Жеља за неограниченим слободама даје нову визију унутрашње структуре, која из домена просте измене прелази у домен слободе мишљења и могућности синхронизованог развоја човека, куће и града. Пропустљивост Приватност куће је основна компонента концепта традиционалне урбане породичне куће. Укључењем приватне сфера дома у активан живот урбане свакодневнице релација приватно-јавно се мења, те пропустљивост постаје један од основних елемената концепта урбане породичне куће. Пропустљивост је део концепта којим је исказана просторна интерпретација прожимања јавне и приватне сфере свакодневице. Отварање куће ка окружењу прати традиционалан концепт строге уздржаности према улици и дисперзије према унутрашњости блока, с том разликом што је у савременим примерима ова идеја доведена до екстрема кроз релацију отворенозатворено. У складу са високим степеном сложености садржаја и флексибилним карактером унутрашње структуре, концепт спољашње структуре се развија у три правца. Први истиче сложеност и флексибилност унутрашње структуре кроз моделовање волумена и степеновање површина спољашње структуре. Други истиче унутрашњу структуру кроз материјализацију и транспарентност фасадног прочеља. Трећи кроз слојевитост омотача, те променљивост карактера фасадног прочеља, дефинише релацију приватно-јавно, унутра-споља, отворенозатворено. Физичка и визуелна пропустљивост Схематски приказ места продора и степеновања из отвореног у затворени простор, основни је параметар концепта физичке пропустљивости куће. Уочена су два приступа. Први је раздвајање приватног и јавног улаза, а други приступ је повећана приватност улаза кроз низање простора различитог степена јавности. Истиче се још једна значајна промена у односу на традиционалан концепт. Укључењем аутомобила у простор куће, гаража добија посебно место као комуникатор између куће и окружења, те је потребно да кућа у концепт инкорпорира продор намењен аутомобилу. Схематски приказ отворености волумена основни је показатељ визуелне пропустљивости. Тренд примене прозора као елемента артикулације фасадног прочеља којим се исказује визуелна пермеабилност се губи. Ако, претходно реченом, додамо примену боје која тамно разуме као урбано, а светло као природно и текстуре која грубо дефинише као јавно а глатко као приватно, онда је концепт визуелне пермеабилности куће одређен кроз степен транспарентности волумена, апстракцију површине фасадног прочеља, значењске одреднице примењеног материјала, текстуре и боје (уместо традиционалних одредница геометрије и пропорције). Пропустљивост доводи у везу унутрашњу и спољашњу структуру, одређује однос отворених и затворених простора куће, као и степен њиховог прожимања. Другим речима поставља полазну основу за концептуализацију спољашње структуре куће и дефинише њен однос према непосредном окружењу, како у физичком и функционалном, тако и у односу на идентитет корисника и окружења.

Слика 23 - схеме из табли у којима је карактеристика пропустљивости истакнута Кроз приказане примере се уочава да традиционално утврђен баланс отворено-затворено и унутра-споља бива замењен граничним вредностима где простор може бити и отворен и затворен у зависности од тренутних захтева корисника. Такође је дефинисана нова категорија транспарентности, односно транслусентност која подразумева назирање тока активности унутрашњег простора, те су релације отворено-затворено и унутра-споља замењене средњом категоријом полуотвореног односно полутранспарентног простора, који једнако припада и унутрашњем и спољашњем простору. Примери транслусентног фронта су многобројни и постају саставни део концепта урбане куће. Следећи корак иде у правцу развијања интелигентних фасадних равни које ће имати улогу да допринесу даљем развоју града и друштва у целини, поштујући једнако и приватност дома и јавност урбаног живота регенерисаног градског центра. Усклађеност У концепту савремене урбане породичне куће усклађеност подразумева везу приватне и јавне сфере свакодневице. Остварена је кроз сложену вези обликованог кода окружења и његовог карактера У савременој интерпретацији важе исти односи с том разликом што је интеграција одређена и кроз степен пропустљивости фасадног прочеља. Кроз анализу приказаних примера тенденција усклађивања са окружењем прати традиционалан оквир или иде у два савремена правца. Традиционалан оквир се ослања на геометријску поделу фасадних површина у смислу истицања геометријских елемената лика урбаног фронта. Посебно је истакнута мимикрија текстуре наслеђених структура из окружења, као и примена класичних принципа компоновања кроз симетрију, трипартитну поделу фасадног прочеља и примену класичних пропорција. Традиционалан однос куће и урбане форме заснива се на ставу да се концептом повлачења куће у односу на линију фронта она издваја у односу на окружење, док се концептом избацивања елемента спољашње структуре испред линије фронта укључује у активности окружења. Први савремени правац је одређен кроз интерпункцију. Интерпункција представља апсолутно праћење мерљивих параметара урбаног окружења и независтан однос карактера куће у односу на идентитет окружења. Кућа и окружење поштују међусобну независност задржавајући основне линије наслеђене структуре. Дефинисана је кроз концепт апстрактне геометрије прочеља уз обавезну имплементацију вертикалних равни које имају улогу да физички одвоје кућу од окружења, да прекину низ и дефинишу издвајање. Други савремени правац је одређен кроз дијалог. Дијалог представља успостављање интерактивног односа куће и окружења, у коме се они међусобно

надмећу за првенство обликујући динамичан амбијент. Одређена је кроз примену нових материјала, уз задржавање основних регулација окружења. Овај метод заступљен је претежно кроз концепт кућа чији корисници јесу ангажовани актери урбане сцене окружења, и то кроз примену нових транслусентних материјала, који омогућава истицање и наглашавање активности куће.

Слика 24 – схеме преузете из табли у којима је карактеристика усклађености истакнута Усклађеност је карактеристика савременог концепта којом је изражен конкретан став према релацији ограђено-укључено. На овај начин, уз пропустљивост и променљивост, концепт савремене куће истиче своје место и улогу у процесу регенерацији градског центра. Можда је највећи изазов укључења уочен на примеру Сузуки куће у Токију, или куће Завесе у Токију које на изглед у потпуности одскачу својим ликовним изразом у односу на урбани амбијент. Када се удаљимо и покушамо да апстрактној слици куће и непосредном окружења типичне структуре мешовитог центра додамо и звуке, интензивне промене слика и фреквентност кретања чини се као да кућа управо активно и на прави начин реагује на савремени регенерисани град. Слика није нема, нити је лик урбане форме ослобођен урбанитета градског центра. Потенцијал архитектонске интерпретације сваке карактеристике лежи у поставци екстремних опција. Висок степен сложености и променљивости може бити просторно одређен у опцији од потпуног ослобађања простора назнаке садржаја, до сложеног система интеграције различитих опција наменске структуре. Сложеност варира између сажимања са једне стране, до преплитања са друге. Променљивост варира од флексибилности која подразумева слојевиту структуру активности у једном простору, до изборности амбијената различитог квалитета (мрачан, светао, средишњи, периферан, конфликтан, наглашен). Висок степен пропустљивости одређен је у опцији од потпуне транспарентности просторне структуре до њеног затварања. Пропустљивост варира, у зависности од степена сложености, од повезивања активности јавне и приватне сфере свакодневице, до истицања идентитета кроз очитавање тока активности.

Усклађеност, у зависности од променљивости, варира од истицања континуитета амбијента кроз контрапункт, до сажимања са окружењем, од дијалога до апстрактног односа тишине. Може да се уочи да су карактеристике одвојене од обликованог потенцијала просторне структуре куће, те самим тим обезбеђују дијаграмску поставку која нема директну просторну консеквенцу. Еластичност примене сваке карактеристике као параметра који дефинише концепт је евидентна. Док је сложеност опредељујућа у односу на стил живота корисника, дотле је усклађеност детерминисана условима наслеђене структуре окружења. Еластичност је у односу између сета карактеристика. Тако висок степен сложености не условљава висок степен променљивости, нити пропустљивости. Са друге стране, транспарентан волумен као израз пропустљивости зависи од начина усклађености, али је овај кроз слојевиту структуру волумена отворен за промене захтева корисника. Карактеристике су међу собом повезане и зависне. У карактеру сложености лежи кључ променљивости и усклађености. У карактеру сложености и усклађености кључ пропустљивости, док је равнотежа свих претходних карактеристика у идентитету концепта. Концептуализација просторне структуре урбане породичне куће пресудно је одређена кроз пропустљивост како свеобухватно регулише релацију човека и града, и кроз карактеристику сложености како својим концептом усклађује породичну и урбану свакодневицу. Мањи значај за концепт урбане породичне куће има карактеристика променљивости, која се односи пре свега на савремени концепт простора, било да је реч о кући или било ком другом објекту. Услови урбане регенерације и карактер одрживости одређују позицију променљивости као пресудне у начину сагледавања простора који се за савременог човека и у савременог граду обликује у организује. Потенцијал примене различитих опција променљивост не зависи директно од услова окружења нити од односа јавне и приватне сфере живота, већ од преференција корисника и конкретних могућности урбане структуре. Свака од анализираних карактеристика утиче на концепт урбане куће. На основу анализе може да се утврди да су карактеристике сложености и пропустљивости опредељујуће у односу на концепт, те да оне управо детерминишу карактеристику променљивости и усклађености. Карактеристика пропустљивости може да се посматра засебно, док је усклађеност немогуће посматрати издвојено од карактеристике сложености и пропустљивости. Карактеристику сложености могуће је посматрати засебно у иницијалној фази, али је она просторно дефинисана кроз потенцијал променљивости, а затим и кроз пропустљивост и усклађеност. Најзначајнија карактеристика у остварењу везе куће и корисника је сложеност, а у остварењу везе куће и окружење усклађеност. Пропустљивост дефинише везу јавне и приватне сфере свакодневног живота. На крају карактеристика променљивости одређује степен адаптабилности структуре како у односу на будуће промене града и корисника, тако и у смислу потенцијала архитектонске интерпретације у фази обликовања концепта. Дефинисане карактеристике део су целовитог концепта просторне структуре куће. Њихова улога и место у концепту није унапред дефинисана, већ зависи од конкретних услова окружења и стила живота корисника. Може да се закључи да је степен међузависности свих карактеристика висок. Идентитет има улогу да успостави ред и дефинише односе међу осталим карактеристикама, да их уобличи и заједничким именитељем искаже. Одређен је кроз атрактивност концепта, његову читљивост и степен остварене идентификације са окружењем и са корисником. Док је концептом традиционалне куће утврђен код њеног израза, савремени концепт је ослобођен кода, а израз куће индивидуализован.

svetski t ki ratovi, t i ttehnologizacija, h l i ij iinformacija, f ij iindividualizacija, di id li ij eko-pokreti, k k ti zaštita štit nasleđa l đ

k kompjuterizacija, j t i ij ttelekomunikacija, l k ik ij emancipacija, i ij regeneracija ij

савремени концепт породичне куће у граду

а н а   н и к е з и ћ  

о развоју релације кућа-град ......... Урбанизација је процес развоја града који се очитава кроз демографско, функционално и просторно-физичко преобликовање простора,1 односно кроз редистрибуцију простора, садржаја и популације. Урбанизација подразумева у просторнофизичком смислу згушњавање, концентрацију, компактизацију и централизацију, у функционалном подразумева интензивирање, атракцију и мешање, а у демографском смислу друштвену реорганизацију. Дакле, процес урбанизације је последица квалитативних преображаја начина живота његових становника, када се град истиче специфичним карактером и одликује израженим идентитетом. Развој града пратимо кроз различите облике процеса урбанизације, од субурбанизације и деурбанизације, преко реурбанизације, до метрополитенизације и глобализације који трансформишу и развијају урбану форму, како у културно-историјском, тако и у морфо-генеричком смислу. Сврха није временско разграничење периода развоја града, већ разликовање развојних процеса, како би се могао што прецизније дефинисати временски, друштвени и просторни контекст трансформације концепта породичне куће. Значајни су само они кључни тренуци у процеси урбанизације кроз које се препознаје развој урбаног становања и који најбоље презентују живот и структуру породичне урбане куће као елемента урбаног ткива. Из тог разлога, ослонили смо се на поделу коју Костоф (Kostoff, Spiro (1991) The City Shaped: Urban Patterns and Meaning Through History, London: Thames&Hudson;) користи у књизи Обликовање града, концентришући се на релевантне карактеристике кључних периода значајних за развој града и друштва, а кроз прединдустријски, индустријски и постиндустријски град.2 Прединдустријски град базира се на обрасцу средњевековног града, правилне и неправилне урбане матрице. Ограђен зидом као физички, функционално и политички аутономна структура, настао на феудалним принципима уређења, средњевековни град чини фрагментарна подела садржаја на палату феуда, црквени и централни кварт и више типичних трговинско-занатских квартова. Раздвојени делови града, у зависности од културно-историјског порекла, представљају острва која се развијају изнутра, ширећи се по потреби и у односу на централни кварт. Њихове урбане структуре се преплићу и међусобно интегришу обликујући улице као израз потребе за кретањем или

1

« Урбанизација је процес којим рурална подручја повећаном концентрацијом становништва бивају трансформисана у урбана посредством промена у структури, функцији и друштвеној организацији. То је процес који се посматра у односу на просторне, економске, политичке и друштвено-културне промене. » Види Пушић, Љ (1997) Град, друштво, простор : Социологија града, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; 2 Подела је се базира на преломним тренуцима развоја града који кључно зависе од политичких, економских, друштвених и технолошких промена, и преузета је из књиге Обликовање града Спиро Костофа. Опширније види: Kostof, Spiro (1991) The City Shaped; Urban Patterns and Meanings through History, London: Thames and Hudson; Introduction part, Periods and Categories, pp.26-29. Са становиште савремених урбаних процеса, прецизан хронолошки развој града није кључан, како друштвени, економски и културни контексти нису упоредиви. Са друге стране, кућа као физичка структура биће темељније испитана кроз историјску анализу како је њена физичка трајност оставила трагове идентитета у животу савременог човека.

превазилажењем препреке.3 Урбану структуру типичног трговинско-занатског кварта чине породичне куће које у себи сажимају стамбени и радни простор дефинишући урбану форму као хомогену просторну и хетерогену наменску структуру која подстиче друштвену активност суседства. Овако обликован град, представља нуклеус развоја савременог урбаног живота. Породични и свакодневни живот одвијао се у оквиру квартова под окриљем гилде4. Основна јединица овакве заједнице је породица која обухвата не само крвну родбину него и раднике у занатској радионици и кућну послугу као чланове породице у ширем смислу.5 Сви чланови живе заједно делећи све од послова, преко трпезе и тренутака доколице, до ноћних одаја. Друштвена организација живота огледа се у интеграцији рада и становања, а самим тим у повезивању приватне и јавне сфере живота. Комплексности његовог друштвеног уређења и сложености међуљудских односа доприноси квартовска фрагментација где центар града представља место сусрета, размене информација и добара, и жариште јавног живота.

Слика 2 – свакодневни живот у прединдустријском граду Процес урбанизације средњевековног града, такозвани први циклус урбанизације који траја још од старог века, одвија се постепено, кроз прогушћавање, компактизацију и интензивирање градске структуре темпом који зависи од степена развоја различитих сектора града. Промоција урбаног начина живота и неговање куће као места породичног

3

Урбана текстура средњевековног града била одређена двојако. Градови који су остали из римских дана задржавају четвороугаони систем парцелације и блоковске поделе која се морфолошки прилагођавала и модификовала, док су градови настали из села били прилагођени топографији. Органско планирање креће се од потребе до потребе, од прилике до прилике, кроз прилагођавање до кохерентне и комплексне структуре. 4 « Гилда је врста патријархалне породице, која у свом проширеном домаћинству сама одржава ред, кажњавајући новчано мање преступе против братства. » Види: Мамфорд, Луис (2001) Град у историји, Београд: BookMarоso; 5 Добар опис средњевековног начина породичног свакодневног живота опширније се може проћитати код: Мамфорд, Луис (2001) Град у историји, Београд: BookMarоso; стр.299-305;

становања и рада, основне су вредности средњевековног града које је потребно интерпретирати кроз савремени оквир урбане регенерације градског центра. Индустријска урбанизација, коју прати пораст производње и миграција становништва село-град почиње крајем 18. и почетком 19. века са развојем индустрије капиталистичког уређења друштва. Квалитет локације у граду мери се висином прихода. Потрага за најисплативијом наменом и локацијом депласира претходан концепт уређеног града мешовитих структура, доводећи до сегрегације функција и потискивања непрофитабилних садржаја из центра града. Капитал се концентрише у центрима градова који постају места производње, али и места становања радног становништва који тражи пребивалиште у близини производње. Долази до наглог згушњавања радног становништва у центрима градова у близини производње, до погушћавања и компактизације, те се услови квалитетног живота нагло погоршавају како у смислу густине насељености, тако и у смислу инфраструктуре и загађења. Са друге стране, платежно способно становништво напушта центар града одлазећи у рубне зоне града или пак у издвојене квартове у потрази за бољим условима живота. Резултат овакве промене, чији корени леже у индустријском начину производње, доводе до класног раслојавања и територијалне сегрегације урбаног становништва. Тенденција кретања становништва из центра у рубне делове града, процес субурбанизације и истовремена деградација урбаног центра трансформишу улогу стамбеног простора у укупној структури града и мењају начин урбаног живота.6 Породични живот одваја се од свакодневног, те се приватна сфера живота затвара у унутрашњост стамбеног простора. Како породица није више и производна јединица, она се осипа и своди на свој елементарни облик, нуклеарну породицу. Формиран је вакум између приватног стамбеног и јавног градског простора. Висока вредност градског грађевинског земљишта и ниска економске могућности радног становништва онемогућавају развој породичне куће у граду. Породична кућа се повлачи у периферне зоне отварајући простор за развој колективног урбаног становања. Истовремено са овим процесом, индустријализација мења начин градње, норма и стандард постају синоними напретка, те се и просторна структура градске куће типизује обликујући круту матрицу затвореног блока, у почетку хомогеног карактера, а касније хетерогеног карактера. 7 Структура блока у себи садржи потенцијал сажимања великог дијапазона животних активности, како у смислу задовољења интимно-породичног, тако и свакодневног живота, те замењује суседство средњевековног града. 6

Децентрализација и субурбанизације су процеси резиденцијалне сегрегације у смислу издвајања оквира за богатије становништво у потрази за бољим условима живота, а под утицајем промењених и деградираних услова живота у градском центру. Субурбанизација је процес фомирања тзв. урбане полипе, који делују на смањење урбаних квалитета живота и последично утичу на опадање урбанитета града. Са друге стране, како је субурбанизацијом задовољен само један облик урбаног живота, односно становање то су све остале потребе становништва сведене на минимум. Културно овај процес деградира стамбени простор сводећи га на кућу и укидајући вредности јавног стамбеног простора. Види: Castex, Jean, Depaule, Jean-Charles, Panerai, Philippe (1980) Formes urbaines: de l’ilot a la barre, Paris: Bordas; превод Урбане форме, Београд: ГК; део 2. Лондон: Вртни градови; 7 Опширније види: Castex, Jean, Depaule, Jean-Charles, Panerai, Philippe (1980) Formes urbaines: de l’ilot a la barre, Paris: Bordas; превод Урбане форме, Београд: ГК; део 1. Османов Париз; део 3. Проширење Амстердама;

Слика 3 – свакодневни живот у индустријском граду Процес индустријске урбанизације, такозвани други циклус урбанизације, одвија се кроз брзу и агресивну експанзију града, кроз његово прогушћавање и компактизацију, интензивирање градске структуре до мере максималног просторног капацитета. Нови економски и друштвени поредак мења урбани начин живота поларизујући функције становања и рада и раслојавајући урбано становништво. У почетку, на микро плану, на нивоу структуре куће кроз ренесансни модел палате 16. века, лондонски и холандски модел урбане куће 17. и 18. века, или најизраженије кроз париски модел мешовите куће (Maison Mixte) 18. века, а касније територијално, на урбаном нивоу кроз сегрегацију вишег сталежа у предграђа у 19. и почетком 20. века. Стил живота, такозване мешовите куће париског модела или пак лондонске и амстердамске куће у низу, добра је основа и вредност индустријског града које је заједно са урбаним блоком амстердамског модела потребно интерпретирати кроз савремени оквир урбане регенерације градског центра. Почетком 20. века кроз развој моторизације додатно се убрзава експанзија града и субурбанизација.8 Раслојавање становништва и територијално раздвајање градских функција бива додатно унапређено кроз Атинску повељу која дели градске функције на становање, рад, саобраћај и рекреацију представљајући могуће разрешење нагомиланих проблема града. Тенденције модерног града воде интензивирању специјализације градског ткива где у центру града, са високом концентрацијом изграђеног ткива, са еколошки нарушеним природним балансом и опалим вредностима становања, цвета специјализован и високо профитабилан капиталистички град који у Америци води такозваном процесу „облакодеризације9“. 8

Процес урбанизације уобличен је и обликовно дефинисан под утицајем различитих концепата Вртног и Индустријског града у којима се решава проблем бујања града и проблем евидентне угрожености квалитета живота животне средине. Види: Перовић, М. (1997) Историја модерне архитектуре, Књига 1, Београд: АФ; 9 Појам облакодеризације наведен је и описан у књузи Пушић, Љ. (1997) Град, друштво, простор : Социологија града, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства;

Развој града прате технолошке промене процеса производње, нагли развој моторизације, развој телекомуникационих система и развој терцијарног сектора трговине и услуга. Технолошки развој прати смањење броја запослених и повећање просторних потреба производње. Како је становништво моторизовано и већ на периферији града то се и производња заједно са трговином, услугама и осталим сервисима измешта у периферне и ван градске зоне приближавајући се флуентном становништву. Центар града бива напуштен и девастиран. Стамбени квартови у центрима су инфраструктурно неадекватни, загађени и донедавном пренасељеношћу деградирани, те у њима остаје само становништво које, из економских, друштвених и социјалних разлога, не може да мигрира на периферију. Последица оваквог развоја града је формирање урбаних сламова и одумирање урбаног живота градског центра. Фрагментација свакодневног живота у просторном и временском смислу укида живот централних зона, а интеракцију своди на просторни вакум кретања између рада, становања, трговине и рекреације. Урбано породично становање у овом периоду нема своје теоретско упориште, те се своди на појединачне примере приватне иницијативе о којима ће бити речи у делу о породичној кући. Свака даља анализа становања није у складу истраживањем породичне урбане куће, с обзиром да се становање доминантно развијало само на периферији града и кроз веће урбане подухвате вишепородичног становања. Ипак добро је нагласити вредности које је произвео развој урбаног становања у првој половини 20. века. То су пре свега успостављање егзистенцијалних норми у пројектовању, анализа начина одвијања живота у стану, степеновање друштвених сфера кроз просторне оквире, као и отвореност унутрашње структуре стана који су од пресудног значаја за развој савремене мисли о начину становања, па их је потребно уградити у процес трансформације концепта становања у процесу урбане регенерације.

Слика 4 –концепција свакодневног живота прве половине 20. века

Трећи циклус урбанизације обојен је процесима субурбанизације становништва и опште деурбанизације градског средишта кроз дисперзију свих градских функција. Овај процес кроз вртоглави развој моторизације води град у фазу метрополитенизације, односно стварања агломерација и конурбација.10 У деценијама средине 20. века као последица развоја телекомуникација опада ниво друштвене интеракције становништва коме је омогућено затварање у оквире приватног живота куће. Субурбанизација је на свом врхунцу те почињу да се осећају и први знаци замора културно осиромашеног становништва чији је свакодневни живот сведен на рад, становање, рекреацију и кретање. Неједнак развој градских сектора и неометан раст града доводе до просторног, друштвеног и културног дисбаланса у коме урбани живот губи сложеност и своди се на обављање стандардних активности свакодневног живота. Средина 20. века из корена мења однос према свакодневном животу и урбаној стварности уопште. Као реакција на политички фаворизовану друштвену организацију живота, јавља се читав низ покрета за ослобођење индивидуе. Феминизам, покрети етничких и културно запостављених мањина, као и геј покрети указују на унутрашње проблеме привидно идеалне слике субурбаног породичног и свакодневног живота смештајући у тежиште проблем неконтролисаног процеса урбанизације. Истовремено се развијају и снажни покрети за очување животне средине који такође проблем виде у експанзији града и заузимању природног окружења, у индустријализацији која води загађењу и трајном нарушавању природног екосистема свођењем природних ресурса на минимум. На крају, као последица ратних разарања развијају се друштва за очување и ревитализацију наслеђеног ткива и градског амбијента. Расте вредност изграђене форме града, уз истовремени развој другачијег, обазривијег односа према постојећим урбаним структурама градског центра. Сви заједно, сваки на свој начин, у економском, друштвеном, еколошком и културном смислу, ови покрети осуђују све облике агресивне урбанизације укључујући и субурбанизацију, децентрализацију и метрополитенизацију. Појава одрживог развоја као процеса који треба да обједини све тежње освешћеног човека улази на велика врата окривљујући урбанизацију и град за све еколошке, социјалне, економске и културне недаће савремене глобалне цивилизације. Нова масовно развијена и еманципована средња класа настала као резултат технологизације и отварања нових могућности образовања и професионалне специјализације кроз спонтани процес џентрификације иницира повратак живота у градски центар и отвара врата новом урбаном поретку у коме су сви сектори свакодневног живота међусобно прожети. У потрази за сублимацијом субурбаних квалитета становања и урбаног стила живота на сцену се поново враћа урбана породична кућа која кроз 10

Агломерација подразумева образовање просторних и функционалних структура као гроздова око центра града који су од њега зависни и са њим чине целовит систем. Конурбација представља усложњену агломерацију при чему се гроздасте структуре међусобно спајају а природно окружење нестаје. Долази до функционалне специјализације конурбација при чему све гравитирају ка изворном средишту као центру града. Види: Пушић, Љ (1997) Град, друштво, простор : Социологија града, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства;

просторни, функционални и културни потенцијал има могућност да се развија као квалитетна опција субурбаној кући. Постиндустријски град у ери технологизације и компјутеризације, уз пробуђену друштвену, културну и еколошку свест становништва, у последњим деценијама 20. века иницира процес реурбанизације и рецентрализације11 у светлу новог одрживог развоја градова. У четвртом циклусу урбанизације, терцијарне делатности запоседају град као најпрофитабилније, и оне за чије је функционисање неопходна урбана концентрација и свакодневна комуникација. Напуштени индустријски погони отварају просторни и еколошки потенцијал за развој урбаног живота, уз реалну могућност побољшања еколошких услова живота у граду, те се кроз процес реурбанизације, као реверзибилан процес субурбанизацији, поново иницира враћање људског ресурса у град као покретача новог урбаног живота. Високо професионални послови који се базирају на личним контактима и размени информација бивају поново враћени у центар града. Висок стандард градског становништва, као и развој технологије омогућавају обнову инфраструктурно осиромашеног и загађеног градског центра. Локална управа прибегава поступцима ревитализације и реконструкције центра градова под слоганом урбане обнове и регенерације. Паралелно са процесом реурбанизације и рецентрализације урбаног живота, под утицајем вртоглавог развоја компјутеризације, развија се процес глобализације који доводи локални и глобални развој града у нов међусобни однос. Долази до глобалне размене информације, те комуникациони простор превазилази физички. Интеракција људи развија паралелан систем хоризонталног развоја који је независтан од времена и места у оном традиционалном смислу. Мобилност становништва омогућава људима да живе отвореније у динамичком процесу перманентног прилагођавања. Глобализација улази у све поре друштвене организације развијајући индивидуализам који води аутономизацији личности. Иако без директних просторних консеквенци развоја града и друштва утиче на стил живота становника и последично на урбану свакодневицу.

11

« During the 1980s there was a significant degree of recentralisation in manz northern European cities, with nearlz half of all core cities gaining population. » Види Cheshire, Paul (1995) A New Phase of Urban Development in Western Europe? The Evidence for the 1980s, Urban Studies, Vol.32, no.7, 1045-1063; Рецентриализација као четврти талас урбанизације је процес повратка у градски центар и поновне концентрација и интензификације живота у граду.

Слика 5 – концепција свакодневног живота почетка 21. века Средњевековни град доноси искуство интеграције стамбеног и радног простора, индустријализација 19. века доприноси позитивним искуством типске структуре хетерогеног градског блока, почетак 20. века доприноси кроз стандардизацију стамбеног простора, половина 20. века кроз пробуђену свест о очувању природне и наслеђене средине, и индивидуализацију личности у односу на заједницу којој припада, а последње деценије 20. века кроз одржив развој. Искуства историјског развоја града говоре у прилог потреби да се урбана регенерација, као вид одрживог развоја интегрише на свим нивоима урбане структуре, од града, преко кварта и суседства, до блока и породичне куће. Искуство показује да само град у коме се интегрално развија сфера становања, рада, рекреација, саобраћаја и културе има шансе да оствари одрживу форму. У том смислу, урбана регенерације сагледавајући искуства развоја града тежи да негује хетерогену садржинску и хомогену просторну урбану структуру која обезбеђује висок ниво атрактивности, негује наслеђену структуру и обезбеђује идентитет града кроз развој људског ресурса као покретача одрживости живота града. Из претходног текста може да се закључи да је урбана регенерација део процеса урбанизације настала као реакција на развој града који не респектује основне постулате одрживог развоја и угрожава како просторни карактер наслеђеног ткива града, тако и идентитет урбане заједнице. Урбана регенерација даје одговор на проблем: - девастиране наслеђене структуре градског центра и губитак његовог урбанитета, - енвиронменталне кризе подстакнуте осиромашењем природних ресурса, - убрзане глобализације која води хомогенизацији локалних култура и последично доводи до нестајања специфичног карактера урбаног амбијента, - технолошког бума који није подржан брзином развоја друштвене и културне свести урбаног становника, - развоја потрошачке културе и тржишне економије орјентисане ка краткорочном профиту без дуготрајног развојног плана.

Појам и основне карактеристике урбаног становања Појам урбано становање у себи сажима два појма: урбано које се односи на структуру градске средине и становање које се односи на једну од основних функција. Урбано је дефинисано, кроз карактеристике градског центра, као комплексна и хетерогена структура, високе компактности и густине са истакнутим идентитетом. Основно својство урбане структуре је њен јавни карактер. Становање је дефинисано као основна функција градског живота и елемент хетерогене структуре градског центра. Основно својство становања је његов приватни карактер. Заједно појмови урбано и становање одређени су кроз релацију приватнојавно и кроз релацију становник-град, односно кроз релацију приватне сфере стамбеног и јавне сфере урбаног простора. Међусобна спрега активности у дијалектичкој супротности обликује концепт који зовемо урбано становање, а чији је резултат урбани стамбени простор. Стамбени простор је интермедијални елемент између човека и урбане средине. Он подразумева кућу-стан, као центар човековог становања и урбано окружење као ограничен простор у коме се налазе све функције и активности потребне за одвијање свакодневног живота. У балансу приватне и јавне сфере живота успоставља се однос споља-унутра, ограђено-укључено, отворено-затворено и кроз наведене параметре конкретизује простор становања у урбаној структури града. Релација приватно-јавно кроз степен прилагодљивости просторног оквира наслеђеној структури града и стилу живота корисника, основна је вредност која омогућава урбаном становању да буде интегрални део структуре града, и регулатор његовог урбанитета. Урбано становање се издваја у односу на субурбано, као и на становање у природном окружењу по степену компактности, интензитету и начину интеграције са осталим функцијама непосредног окружења града. Подела становања према породичној структури Разликујемо вишепородично и једнопородично. За нас је занимљиво једнопородично становање које има индивидуални карактер и представља независну просторну, организациону и друштвену целину у којој живи једно домаћинство. Овај облик становања просторно је одређен парцелом и кућом и представља целину унутрашњег и спољашњег, отвореног и затвореног простора у којима су задовољене све виталне и део културних потреба корисника. То значи да је оно економски независна и социјално релативно затворена целина. Једнопородично становање подразумева приватно власништво и најамни однос. У градском центру, једнопородично становање може да се имплементује у типску структуру културно-историјског језгра, резиденцијалну зону, и у зависности од карактеристика наслеђене структуру у структуру полифункционалног центра. У историјском језгру проценат заступљености једнопородичног становања је изузетно висок, док је у зонама полифункционалног центра он процентуално занемарљив. Једнопородично становање одговара једнако на потребе еманципованог и становника космополите. Посматрајући проблем у архитектонском смислу, најизраженији примери који показују сву сложеност феномена и они који су прави одговори на потребе становника израженији су у полифункционалним централним зонама, како су економске могућности корисника веће, па су и могућности индивидуалне интерпретације живота у стамбеном простору истакнуте.

Подела становања према урбанитету Типолошка подела у односу на структуру и урбанитет дефинише становање према степену развијености урбанитета и начину на који је становање укључено у структуру града. Становање се дели у три категорије, и то становање високог, средњег и ниског урбанитета. Сваки ниво подразумева и једнопородично и вишепородично становање. Разлике су у густини, интензитету и степену компактности структуре урбаног ткива, али и у начину усклађивања активности становања са осталим градским функцијама, начину њиховог повезивања и коришћења и опремљености пратећим садржајима. Становање високог урбанитета подразумева да су сви параметри урбанитета на максимуму и да су међусобно усклађени. То је атрактивна урбана структура високе компактности и интензитета, високог стандарда урбане опреме, и у највишем степену интегрисана са функцијама градског центра. Становање високог урбанитета подржава хетерогену, економски виталну и одрживу структуру урбаног ткива која подстиче развој савремене урбане свакодневице. Становање високог урбанитета подразумева како обезбеђење адекватне структуре пратећих садржаја становања, тако и изборност активности и садржаја које нуди градски живот у професионалном, комерцијалном, услужном, културном и едукативном домену. Становање је једна од функција хетерогеног урбаног ткива. Оно јесте у интеракцији са непосредним окружењем, али је степен пермеабилности и транспарентности стамбеног домена релативно низак, како су јавна и приватна сфера живота становника оптерећене високим интензитетом и фреквентношћу градских централних функција. Приватна и јавна сфера живота становника нису међусобно прожете, већ су јасно разграничене и усклађене у низу степеновања просторних оквира. Кроз анализу конкретних примера урбаних стамбених структура подручја градског центра, који су приказали М. Бобић и Г. Урхан у књизи Текстура слике 1 , могу се јасно издвојити три нивоа урбанитета градске структуре којима одговарају различити квантитативни параметри густине, изграђености и искоришћености. Становању високог урбанитета одговара густина од 20-75 јединица по хектару зависно од карактера наслеђене матрице, индекс искоришћености од 2-5 (10), проценат изграђености од 40-75% и степен учешћа становања у хетерогеној структури града од 25-85% зависно од карактера типичне структуре градског центра. Према наведеним параметрима, јасно се истиче да становању високог урбанитета одговара облик вишепородичног становања са израженом хоризонталном поделом на јавни део структуре која припада урбаној и приватни део који припада породичној свакодневици. У односу на структуру градског центра, овај вид становања највише одговара типичној структури полифункционалног града, због тога што у први план истичу интеграцију различитих функција, компактност структуре и савремени стил живота. Становање високог урбанитета негује прожимање културних и комерцијалних садржаја градског карактера и стамбених садржаја. У ову групу спадају високо урбанизоване структуре метрополитенског градског центра које истичу доминацију централних функција, висок стандард становника и савремени стил живота који негује широк спектар изборности и понуде активности и садржаја. У градским структурама високог урбанитета, становање, а посебно породично, је минимално заступљено, али је његова улога кључна у 1

Bobic, M. and Urhanh, G. (1995) A Pattern Image: А Typological tool for quality in urban planning, Amsterdam: Thoth;

контроли степена компактизације и за одрживост њеног урбанитета, у смислу баланса технолошког и културног аспекта. Становање високог урбанитета одговара на потребама станованика космополите негујући вредности високе средње класе професионално орјентисане на урбано активну свакодневицу. Становање високог урбанитета одговара профилу становника који ради на високо профитабилним пословима у области информатике, телекомуникација и медија, затим становнике који раде у јавном и терцијерном сектору, као менаџери и сличне нове професије које зависе од фреквентности и интензитета комуникације. Становање средњег урбанитета подразумева да су параметри технолошког и културног аспекта међусобно усклађени, али да нису на максимуму. То су оне урбане структуре средње компактности и интензитета, приступачне за различите корисничке структуре, у извесном степену интегрисане са централним градским функцијама. Становање средњег урбанитета подржава интеграцију компатибилних функција истичући потребе становања, као и наслеђени карактер урбаног амбијента. Оно у потпуности прати савремене токове развоја урбане културе, истовремено поштујући квалитете субурбаног живота. Становање средњег урбанитета подразумева обезбеђење адекватне структуре пратећих садржаја становања, док је изборност садржаја градског живота сведена на оптималну меру. Становање је прожето са окружењем у смислу интеграције отворених и затворених простора који припадају сфери становања (зелене зоне, простори одмора, рекреативни простори, простори окупљања). Оно је у сталној интеракцији са непосредним окружењем, обликујући пермеабилну структуру чији се урбанитет ослања на активности становника и зависи пре свега од интензитета и фреквентности релације приватно-јавно, као и од степена отворености система способног да се увек прилагоди потребама корисника. Према анализи М. Бобића и Г. Урхана, становању средњег урбанитета одговара густина од 10-35 јединица по хектару зависно од наслеђене матрице, индекс изграђеност од 1-2.5, проценат искоришћеност од 20-50% и степен учешћа становања у хетерогеној структури града од 50-90% зависно од типичне структуре централне градске зоне. Према наведеним параметрима, јасно се истиче да становању средњег урбанитета одговара облик једнопородичног становања у коме су прожете сфере породичне и урбане свакодневице. У односу на подручје централне градске зоне, овај вид становања највише одговара културно-историјском језгру и специфичним целинама изражених морфолошких карактеристика. То су структуре средње компактности и нивоа изграђености и искоришћености, са израженим комуникативним простором и пратећим садржајима, али и атрактивним јавним централним функцијама, при чему је акценат на интеграцији становника и окружења. Становање средњег урбанитета доминантно одговара на потребе еманципованог станованика обликујући нове концепције повезивања стамбеног и простора урбаног окружења. Становање средњег урбанитета одговара стилу живота који поштује урбану заједницу, профилу уметника, занатлије, и професионалаца у разним непроизводним областима. То је високо образована група људи чији је културни статус, често у доминацији над економским. Становање ниског урбанитета подразумева да су параметри урбанитета недовољно развијени и међусобно неусклађени. То су оне структуре ниске компактности и изграђености, хомогеног стамбеног карактера, просторно и функционално диференциране у односу на остале функције градског центра.

Урбанитет је сведен на меру реда и организоване урбане текстуре при чему је културни аспект практично занемарен. Становање ниског урбанитета приближава се по карактеру субурбаном начину становања и негује интеграцију са природним окружењем. Становање ниског урбанитета подразумева обезбеђење једног дела пратећих садржаја у оквиру приватног стамбеног простора. Одсуство пратећих садржаја сматра се одговарајућим и представља квалитет оваквих простора. У мањим градским срединама стамбене зоне ниског урбанитета могу да се нађу у окружењу простора средњег урбанитета, али се као целина просторно и друштвено издвајају посебно израженим карактером ниског степена интегрисаности функција, подређивања свих функција становању. Према анализи М. Бобића и Г. Урхана становању ниског урбанитета одговара густина од 5-15 јединица по хектару зависно од типа урбане текстуре, индекс изграђеност од 0.05-1, проценат искоришћеност до 20% и степен учешћа становања у хетерогеној структури града од 85-95% зависно од карактера окружења. Према наведеним параметрима, становању ниског урбанитета одговара облик једнопородичног становања ниске компактности и хомогеног карактера. У односу на градски центар овај вид становања одговара структури резиденцијалног кварта у рубним зонама градског центра, у спрези са отвореним просторима града (становање у зеленом појасу, на обали реке и језера). Из претходног текста може да се закључи да се становање високог и средњег урбанитета развија у условима урбане регенерације кроз карактеристике „интегралног модела“. Како урбаној структури високог урбанитета одговара претежно вишепородично становање, то ће се даља анализа базирати на становању средњег урбанитета. 2 На основу типолошког оквира урбаног становања средњег урбанитета, и у односу на интегрални модел регенерације градског центра дефинисане су основне карактеристике породичног становања средњег урбанитета у условима регенерације градског центра. 3 Функционална димензија становања средњег урбанитета подразумева: - интеграцију становања са компатибилним централним градским функцијама, односно обезбеђење критичне масе активности које прате становање (пратећи садржаји едукативног и рекреативног карактера), и оних које чине урбану свакодневицу (садржаји културног, комерцијалног, туристичког и спортског карактера), и - повезивање места рада, становања и одмора, односно свих аспеката свакодневице, како би се обликовала одржива, економки витална урбана заједница. Интеграција становања и централних функција у градским центрима обезбеђује економску виталност. Интеграција значи квалитативно прожимање живота становника и осталих корисника простора. То се односи пре свега на стил живота који је орјентисан ка друштвено активном и транспарентном 2

Када се становање високог урбанитета примени на концепт породичне куће достигнут је сам врх архитектонског остварења. Неколицина примера високе уметности показује да је имплементација породичне куће у структуру града високог урбанитета могућа и пожељна али је њена стандардизација немогућа и у пракси архитектуре неодговарајућа. 3 Како је градски центар дефинисан као просторна структура кроз функционалну, физичку и културну димензију, то ће се и урбано становање посматрати као просторна структура кроз њену функционалну, физичку и културну димензију.

амбијенту који иницира развој терцијарних делатности. У процесу интеграције кључан је однос компактности и интензитета урбане структуре, кроз укључење отворених полујавних простора града у стамбени простор блока. Повезивање рада и становања прати поштовање различитости, али и сазнање да процеси производње данас у много мањој мери угрожавају начела урбаног стамбеног миљеа. Савремена постфордистичка економија са високо флексибилним, малим и адаптабилним тржишним потребама, користећи технолошке иновације одговара по форми и функцији просторима становања (сервиси, услуге, приватан бизнис, интелектуалне услужне делатности, занати, уметност). Физичка димензија становања средњег урбанитета подразумева: - компактну урбану форму високог интензитета и искоришћености, - хетерогену изграђеност урбане структуре усклађене са условима окружења, и - адаптабилност структуре према будућим потребама града и корисника. Компактност урбане форме обезбеђује висок интензитет активности и структура потребан као предуслов људске концентрације. Компактна структура пружа квалитет затворености, континуалности, припадности и привлачности као основне вредности регенерисаног урбанитета градске структуре. Са друге стране, неопходно је одредити физички оквир и степен његове пермеабилности. Густина и изграђеност у садејству са компактношћу дефинише интензитет урбане форме и зависе пре свега од контекстуалних карактеристика окружења. Културна димензија становања средњег урбанитета подразумева: - иницирање улице као простора комуникације, као продужена активност становања, - увођење наслеђене структуре у савремене токове свакодневног живота града, и - истицање идентитета урбаног становника. Иницирање улице као места сусрета подразумева развој алтернативних видова кретања, интеграцију простора за становање и простора за аутомобил. Неопходно је обезбедити низ прелазних простора у релацији приватно-јавно који омогућавају непосредан сусрет и окупљање, и то у смислу третмана отворених простора града и обезбеђења атрактора локалног карактера (кафе, мање продавнице и занатске услуге). Увођење наслеђене структуре у савремене токове живота града подразумева пажљиву примену техника урбане обнове у смислу адаптације постојећих структура, њиховог прогушћавања, интерполације и доградње, рехабилитације и ревитализације изграђеног фонда и њихове компатибилности у смислу прилагођавања функцији становања и потребама корисника. Како се ово истраживање односи на концепт просторне структуре породичне куће у условима урбане регенерације градског центра то ће у даљем тексту бити речи о породичном становању средњег урбанитета. Како смо дефинисали становање у односу на функционалну, просторну и културну димензију то ће управо кроз ове аспекте бити истакнуте специфичности породичног становања средњег урбанитета. Породично становање средњег урбанитета Пре него што се дефинишу основне карактеристике урбаног породичног становања средњег урбанитета, неопходно је дефинисати основне појмове који га одређују.

Урбано породично становање средњег урбанитета пре свега је одређено кроз стил живота становника. Стил живота очитава се кроз друштвени, културни и економски профил породице, односно кроз структуру породице и домаћинства, друштвену организацију суседства и начин одвијања свакодневице, социјални статус и економски стандард породице. Породица је нуклеарни тип друштвене организације и друштвени образац у који човек ступа својим рођењем. 4 Породица је у структуралном и садржинском погледу друштвена група, заснована са биолошким, социјалним и економским везама. 5 Породица је дефинисана бројем чланова, њиховим међусобним односима, свакодневним навикама и стилом живота. Поред крвног сродства постоје и други видови формирања елементарне заједнице. 6 Породица није хармонична целине, већ систем у непрекидном кретању и промени. То је група индивидуа чији баланс зависи од компромиса и међусобне усаглашености потреба, а ради постизања заједничког интереса. Данас, породица тежи нуклеаризацији, 7 свођењу на пар са децом, а кроз процес демократизације, тежи успостављању равноправних односа између чланова породице. У савременом друштву, промене унутрашње структуре и понашања иду у правцу индивидуализације њених чланова која води дефункционализацији породице. 8 Суседство је још један вид друштвене организације који подразумева просторну блискост и релативну зависност чланова, у смислу заједничких интереса. То је социјални однос условљен физичком близином, који дефинише прелаз између јавне и приватне, индивидуалне и колективне сфере живота. Он је битан елемент идентификације појединца и заједнице. Савремено друштво види појам суседства као нову друштвено-политичку институцију просторно блиског, а културно и социјално хетерогеног становништва која кроз партиципацију учествује у организацији живота непосредног окружења. 9 Суседство је одређено величином, обликом и границама, структуром кућа, и стилом живота становника. Свакодневица је процес друштвене интеракције лицем у лице који се испољава кроз различите облике вербалне и невербалне комуникације између 4

Сапир, Е. (1984) Огледи из социјалне антропологије, Београд : Просвета; Институционализована породица јесте брачна заједница као друштвено призната и дозвољена веза између одраслих особа супротног пола. Види Гиденс, (2000) Социологија; поглавље 7: Породица и брак; 6 Дијапазон породичних образаца толико је проширен да данас говоримо о породицама; самохрани родитељ, пар без деце, реконструисана породица, кохабитација, геј парови. За разлику од класичног облика традиционалне породице где је зависност чланова била на друштвеном, културним и економском нивоу, данас је емотиван аспект централно заступљен као опредељујући у развоју породице. Конвенционална породица подразумева да један одрасли члан ради ван куће, док се други брине о кући и деци, дакле муж као хранилац и жена која преузима улогу у домаћем окружењу. Феминизам оспорава традиционалну слику породице као хармоничног места са подједнаким правима свих чланова и отвара пут развоју нових унутрашњих односа између чланова. 7 Нуклеарна породица представља пар одраслих који живе заједно у једном домаћинству са својом или усвојеном децом. .Види Гиденс, (2000) Социологија града, Поглавље 7: Породица и брак, стр.188; 8 Домаћинство је шири појам од породице и подразумева заједницу, економског и социјалног 8 карактера у којој лица заједнички привређују и конзумирају од прихода свих чланова. Домаћинство подразумева патријархални и неки други хијерархијски дефинисан друштвени поредак између чланова домаћинства који одлучује о расподели добара. Савремено урбано друштво одвојило се од појма домаћинство, те оно за истраживање није релевантно. 9 Још Џејн Џекобс (Jan Jacobs) у књизи Смрт и живот великих Америчких градова (Death and Life of Great American Cities) негира традиционални облик суседства као релативно затворене заједнице чији су корени препознају у гилди средњевековног града. Види Jacobs, J (1969) Death and Life of Great American Cities, London: Penguin Books; 5

становништва једног подручја и између чланова породице, а у обављању свакодневних активности. За интеракцију од пресудног је значаја њена просторна и временска димензија, како су активности становника подељене на временске и просторне зоне (у току дана и недеље). Савремени тренд глобалних интернет комуникација своди интеракцију на виртуелну стварност екрана. Колико је виртуелни аспект простора и времена олакшао и омогућио проширење опсега комуникација, толико ју је и осиромашио сводећи је на размену речи и информација, и укидајући читав низ пропратних невербалних облика комуникација. 10 У односу корисник-град пресудну улогу има стамбена култура, област у којој се социјалне и индивидуалне вредности преплићу, у којој се породични и свакодневни живот прожимају. Економски и социјални статус могу да се одреде кроз параметре стамбеног простора. У смислу позиције реч је о дефинисању места у оквиру стамбеног блока према положају у односу на уличну фасаду или унутрашње двориште, према положају у односу на угао блока или вертикално у односу на подрум и поткровље куће. Позиција може бити одређена и кроз суседство, територијалну припадност и просторну сегрегацију стамбеног простора. Подела стамбеног и градског простора према статусу показује сву сложеност проблема интеграције друштвено, културно и економски хетерогеног становништва неопходну у процесу урбане регенерације градског центра. У односу на просторну структуру стамбеног простора, статус је одређен кроз величину простора и густину стамбених јединица, осветљеност, проветреност, еколошке услове средине, инфраструктурну опремљеност, као и потенцијал примене високих технологија. Структура породице, њен друштвени и економски статус, стамбена култура, начин одвијања свакодневице и друштвена организација суседства од пресудног су значаја за облик, форму и структуру становања. Данашња ситуација третира нуклеарну породицу средње класе као доминирајућу друштвену структуру. Остали алтернативни облици елементарне друштвене заједнице морају да се прилагоде. Неопходно је проширити могућности физичких структура да омогуће поливалентне облике друштвеног груписања на бази слободног избора. 11 Модел становања средњег урбанитета у условима урбане регенерације градског центра дефинише се на основу организационе структуре демократичне, либералне, друштвено ослобођене грађанске породице, са нагласком на превазилажење изгубљене везе приватно-јавно, интеграција-сегрегација, индивидуално-колективно, рад-становање. Динамичност стамбених потреба настала као резултат развоја града и друштва, резултат померања граница животног стандарда, и индивидуализацију личности захтевају, са једне стране трајност и стабилност, а са друге мобилност и покретљивост. Потребно је предвидети просторни потенцијал за развој нових активности у оквиру становања. Овај потенцијал треба тражити у процесу новог урбаног друштва усмереног на урбани стил живота. Уместо специјализације простора према активностима, потребно је дефинисати неутралан, полифункционалан стамбени простор који омогућава флексибилност и променљивост стамбених потреба. Неопходно је пронаћи нове облике социјалне интеграције, пре свега кроз 10

За разлику од свакодневице породичан живот подразумева нешто интимнију сферу активности које се просторно дефинисане кућом и друштвено породицом. Свакодневица подразумева обављање свих дневних активности, док се породични живот организује око елементарне заједнице и њихових међусобних односа. 11 Становање кроз процес асимилације и акомодације мора представљати комплексан и отворен систем који омогућава друштвена кретања и трендове нових облика удруживања.

увођење продуктивне функције у становање. Савремени живот у гради тежи друштвеној интеракцији и обликовању транспарентног система који обезбеђује избор приликом коришћења простора. Основне карактеристике породичног становања средњег урбанитета Становање средњег урбанитета карактеришу висока компактност и густина изграђености, активан однос човека и урбаног простора који га окружује, што виши степен прожимања становања и осталих садржаја градског центра и еластичност просторне структуре у смислу односа према наслеђеном ткиву града и стилу живота становника. Породично становање, већ је раније наглашено, подразумева становање за једну елементарну друштвену заједницу било да је реч о нуклеарној породици, индивидуи, неком виду проширене породице или било ком другом облику кохабитације. У оквиру стамбеног простора породичног становања задовољене су све елементарне потребе породице и већи део потреба које прате функцију становања као рекреативни простори, простори окупљања на отвореном, алтернативни простори за игру, хоби, као и простори за аутомобил, радионицу и слично. Такође се у оквир стамбеног простора породичног становања може интегрисати функција рада. То је независна функционална и просторна целина институцијализована кроз приватно власништво или ређе кроз најамни однос. Основна својства породичног становања су индивидуалност и приватност. Огледају се кроз релацију приватно-јавно, односно индивидуално-колективно и подразумевају интровертан однос према урбаном окружењу. Индивидуалност подразумева самосталност, независност и одређен степен издвајања у односу на непосредно окружење. Приватност подразумева висок степен интимности породичног живота, слободу промене унутрашње структуре, надзор над својином, удобност и сигурност. Припадност као искричаво својство породичног становања подразумева трајну везу становника и непосредног окружења кроз идентификацију и прихватање окружења као неодвојивог дела стамбеног простора. 12 Породично становање просторно је одређено парцелом (отвореним и изграђеним делом и њиховим међусобним односом), њеним местом и положајем у односу на блок и улицу и обликовним кодом окружења. Дакле, одлика стамбеног простора породичног становања је непосредна веза са окружењем, одређена кроз окупљање и издвајање, а дефинисано кроз релације отворенозатворено, унутра-споља и ограђено-укључено. Породично становање у градском центру одређено кроз средњи урбанитет и урбану регенерацију, налази се на прелазу између становања у колективној згради и оног у слободностојећој кући. То је ниско-густи компактни тип породичног становања са високим степеном приватности и индивидуалности и непосредном везом са окружењем. Оно се приближава својствима вишепородичног становања како су стамбене јединице максимално приближене (из услова компактности урбаног становања високог урбанитета), степен присуства заједничких простора је висок (из услова мешовитости и хетерогености структуре) и прожимање приватне и јавне сфере свакодневице је сложено (из услова интеграције функције становања, рада и одмора). 12

Приватност и индивидуалност су оне карактеристике просторне структуре кроз које појединац или група налазе физичку сигурност и остварују надзор над коришћењем, могу да утичу на непосредно окружење, да га мењају према сопственом систему вредности и могу да се понашају саобразно својим уверењима, а због заштите интимности појединца. За разлику од приватности, припадност се тиче човековог односа према простору и дефинише поистовећење личности са простором, идентификацију и осећање припадности кући и њеном окружењу, навикнутост на простор.

Једнопородично становање средњег урбанитета, у себи крије противречност како средњи урбанитет подразумева интеграцију и хетерогену структуру, док једнопородично становање тежи затварању, интимизацији, хомогенизацији. Квалитет напрамапостављених захтева управо чини урбану породичну кућу оном структуром која може да регулише меру урбанитета адекватну за усклађен свакодневни живота становника и града. На основу свега предходно изложеног могу се одредити следеће основне карактеристике породичног становања средњег урбанитета у условима урбане регенерације градског центра: - компактност и висока густина изграђености (компактност подразумева максимално приближавање улици односно подразумева градњу на регулацији), - спратност до П+3 (максимална угодна висина за вертикално кретање без лифта), - непосредна веза са окружењем, кроз обликовање атрактивног и приступачног амбијента, где је отворен простор града друштвено активан, а не само сервис становања, - орјентација на алтернативне видове кретања, - прожимање приватне и јавне сфере свакодневног живота, кроз интеграцију са другим функцијама (критична маса централним и оних садржаја који подржавају функцију становања), односно хетерогена структура урбане средине, - флексибилност просторне структуре (ситно зрна урбана структура обликована тако да омогућава адаптабилност и прилагођавање динамичним променама), и - интеграција становања и рада, као опредељење урбаног стила живота, - висок степен индивидуалности и приватности (надзор, сигурност, приватност), - идентификација кроз припадност простору и развој вредности локалног амбијента Интеграција становања и централних градских функција омогућена је на нивоу суседства или групације како граница парцеле разграничава стамбени простор и јавни градски простор. Реч је о интеграцији садржаја компатибилних стамбеној функцији и односи се на мање отворене просторе окупљања или пак просторе намењене занатским и културним активностима у тесној спрези са локалним карактером амбијента. Интеграција на нивоу блока обезбеђује постепен прелаз и усклађен однос између стамбеног и јавног простора, обликујући комуникативни простор као прелазну зону између приватне сфере породичног и јавне сфере урбаног живота. Када је интеграција остварена на нивоу парцеле, тада је реч о прожимању становања и рада. Овај случај односи се на културне колоније у којима је студио као простор рада и становања делимично отворен јавности, или пак у историјских градовима где је кућа истовремено и простор живота и простор атракције или пак радионица отворена за јавност. Критична маса активности пратећих садржаја и њихова привлачност и приступачност од пресудне су важности за позитиван развој породичног становања. Породично становање је просторно дефинисано кућом и парцелом, те је један део пратећих садржаја обезбеђен у оквиру стамбеног простора. Изборност активности и садржаја централних функција обезбеђује виталност и подобност градске средине, чинећи простор одговарајућим за друштвену интеракцију. Компактност је одређена кроз облик и величину куће и парцеле, и кроз њихов положај у односу на урбану матрицу блока и улице. На нивоу парцеле одређена

је и релацијом куће и отвореног простора парцеле. На нивоу блока одређена је релацијом куће према улици, односно према унутрашњости блока. Компактност као основни предуслов структуре средњег урбанитета мора бити задовољена и на нивоу породичног становања. Компактност се односи на просторни оквир у односу према јавном простору града, док су интензитет и густина одређени унутрашњом структуром стамбеног простора. Дакле, компактност је одређена кроз волумен куће, релацију отворених и затворених простора парцеле, кроз начин успостављања везе унутра-споља и отворенозатворено, и степен слободе у организацији простора. Однос компактности и густине на нивоу породичног становања може сензитивно да се контролише у односу на захтеве окружења, карактер наслеђеног ткива и урбану текстуру градског центра који је у процесу регенерације. Управо компактност омогућава слободу унутар јасно дефинисаног физичког оквира куће, чиме је отвореност система, његова флексибилност у потпуности остварена у односу на захтеве корисника и услове развоја града. Комуникативност отвореног простора улице и блока као полујавних простора суседства основне су вредности породичног становања средљег урбанитета. Привлачна и приступачна градска зона место је квалитетног живота која уз услов високог стандарда стамбеног простора (технолошки, еколошки и конструктивни фактори) може обезбедити алтернативу становању на периферији. Прихватање непосредног окружења градског центра као простора становања чини градски амбијент виталним. Релација становника и градског простора остварена је кроз однос приватне и јавне сфере свакодневног живота и то: - на нивоу парцеле однос приватне и јавне сфере свакодневног живота огледа се кроз прожимање становања и рада, и кроз отварање садржаја куће ка јавном простору улице. У физичком смислу одређен је кроз везу куће и непосредног окружења, степен компактности волумена куће и транспарентност његовог оквира. Сагледавајући културну димензију на нивоу парцеле, однос приватне и јавне сфере одсликава се кроз третман вертикалног фронта куће и кроз степеновање прелаза индивидуално-колективно. - на нивоу блока однос приватне и јавне сфере свакодневног живота огледа се кроз активности које прате становање као и кроз усклађивање урбанитета стамбеног и простора непосредног окружења. У физичком смислу одређен је кроз пермеабилност блока и везу простора блока и улице. Сагледавајући културну димензију куће, релација становника и градског амбијента огледа се кроз укључење наслеђеног амбијента у савремене токове урбане свакодневице.

други део студија - усмерена настава

област АРХИТЕКТУРА - изборни предмет 04 година 08 семестар назив предмета :

др Ана Никезић шифра предмета :

САВРЕМЕНА УРБАНА ПОРОДИЧНА КУЋА ЦИЉ НАСТАВЕ Основни циљ је разумевање сложености и слојевитости проблематике савремене породичне куће у околностима густо изграђене структуре градског центра, као и оспособљавање за анализу слојевитости њенe структуре посматране кроз оквир савременог друштва и града 21. века. Испитују се однос архитектуре и урбаног стила живота, однос куће и свакодневног живота у граду, те однос идентитета савременог станованика града и специфичан карактер наслеђене структуре градског центра.

ОБЛИК НАСТАВЕ Предавања и вежбе одвијају се симултано кроз интерактивану дискусију у којој се на основу получасовну експликације теме или проблема, дискутије и расправља. Дискусије су груписане према тематским јединицама и методолошким захтевима наставе. Израда семинарског и графичког рада предвиђа се у оквиру предходно описане наставе, увек кроз јавну дикусију свих учесника у настави.

А.И7. НАЧИН ОЦЕЊИВАЊА Оцена подразумева активно учествовање на дискусијама, излагање материје семинарског рада и предају и одбрану елабората који садржи семинарски и графички рад. Од 100 бодова који изражавају максимални успех студента, 35 бодова студент стиче активним учествовањем у дискусијама, 15 бодова студент стиче на изради семинарског рада (10 поена текст + 5 поена излагање), а 50 на основу графичког рада (35 поена графика + 15 поена усмена одбрана)

3 ЕCTS

други део студија - усмерена настава област АРХИТЕКТУРА - изборни предмет 04/05 година 07/08/09 семестар др Ана Никезић

назив предмета : САВРЕМЕНА УРБАНА ПОРОДИЧНА КУЋА

сати ван факул.

АКТИВНОСТИ ВАН ФАКУЛТЕТА

сати вежбе

ПРОГРАМ ВЕЖБИ

сати предав.

ПРОГРАМ ПРЕДАВАЊА

3 ECTS

1

1

2

1 1 1 1

1 1 1 1

2 2 2 2

1

1

2

1

1

3

1

1

2

1

1

2

1

1

2

1

1

3

1

1

2

1

1

2

1

1

2

1

1

2

Израда елабората и припрема његове одбране

0

2

20

обрачун сати

15

17

52

активна настава 01 02 03 04 05 06 07

Проблем савремене урбане породичне куће - сложеност и слојевитост Искуство породичног становања и урбане породичне куће Будућност породичног становања и урбане породичне куће Преображај свакодневице после 1950. Проблем џентрификације и идентитета КУЋА И ЧОВЕК Кућа као парадигма урбаног стила живота

09

Преображај структуре градског центра КУЋА И ГРАД Позиција куће у градском центру

10 11 12 13 14 15

кварт и улица блок и парцела

Кућа између човека и града Прображај свакодневице у савременом градском центру Организација простора и арх. склоп Лик куће и обликовање простора (идентитет куће и симболи) Архитектура породичне куће - комуникација УРБАНА ИНДИВИДУАЛНА КУЋА

Припрема за дискусију

Проучавање литературе и мање дискусије на изабране теме

Припрема за дискусију

5 тема релевантних за истраживање проблематике конципирања савремене урбане куће

Кућа за нови стил живота

08

Дискусије о проблемима савремене урбане куће, са акцентом на њену трансформацију кроз паралелно посматрање развоја куће, града и човека

Тема 1: Приватност породичног и јавност урбаног домена Тема 2: кућа у густо изграђеном простору града – напред/назад, горе/доле, испред/иза, и њихово степеновање Дискусијa на задату тему, са акцентом na испитивање куће као интермедијалног елемента човек-град - комуникација и информација, технологизација куће

Припрема теме Дефинисање области истраживања Конкретизација теме истраживања Дефинисање концепта

Тема 3: Сложеност наменске структуре урбане куће Тема 4: Променљивости и флексибилност куће

Разрада концепта

Тема 5: Транспарентност и идентитет куће

пасивна настава 16 17 18 19 20 21 22

Консултације и одбрана елабората који садржи семинарски рад и графички рад

др Ана Никезић, диа

Рођена 1973. у Београду. Дипломирала 1997. на Архитектонском факултету у Београду. Магистрирала 2001. на Архитектонском факултету у Београду са темом „Интерпретација феномена форме изграђеног простора, у односу на садржај и место, на примерима вила 20. века“ Докторирала 2006. на Архитектонском факултету у Београду са темом „Трансформација концепта породичне куће у условима регенерације градског центра“ Објавила већи број научних и стручних радова у зборницима и домаћим часописима и добила више награда на националним архитектонскоурбанистичким конкурсима. e-mail: [email protected]

САВРЕМЕНА УРБАНА КУЋА; Тема савремене урбане куће испитује потенцијал приватног становања у условима глобалног града 21. века. Реч је о концептуализацији урбане куће, о изналажењу могућих кључева за решавање проблема које намеће савремени стил живота. Архитектонски концепт приватне кућа, било урбане или субурбане, у низу или слободностојеће, у већини случајева, оптерећен је увек истим традиционалним карактеристикама. Типична структура показује консеквентан низ простора који се смењују у одређеном ритму, и релацији горе-доле и напредназад, наглашавајући карактер породичне структуре корисника, његов стандард и друштвени статус. Подсећајући се на карактер и идентитет средњевековне куће као оне за становање, најам, као оне за рад, складиштење и трговину, данас се питамо, шта представља кућа 21. века; да ли је она пермеабилна структура која прима и преноси информације између града и човека; да ли је она дигитална опна или пак контејнер; који је профил савременог станованика града; који је то егзистенцијални оптимум простора становања у граду. Питање гласи, шта значи становати у околностима савременог града и како коципирати просторни оквир урбаног стила живота. Истраживање концепта подразумева анализу профила савременог урбита (приватно-јавно, мушкоженско, природно-артифицијелно), те истраживање пожељних модела и просторних оквира његовог становања. Посебно се истражују теме приватност и медии, реално и виртуелно, глобално и локално, комфор и усамљеност, сложеност наменске структуре и флекcибилност, транспарентност живота и куће, линеарности улице и куће, вертикалност и инверзија просторног оквира куће.

Концепт приватне урбане куће налази се у фази драматичне промене свог идентитета, трансформације која је генерисана како променом демографске структуре савремене урбане породице и њеним начином живота, тако и значајним променама насталим на плану архитектонских иновација (материјали, технологија). Приватна урбана кућа је виђена као полигон реконфигурације стамбеног пејзажа 21. века, фокусирајући се на тему прожимања рада и становања, сажимања времена, промену динамике свакодневних активност, те трансформацију куће као покретача развоја града и друштва у целини.

ЛИТЕРАТУРА Benyel, Katherine (1997) The Room in Context. Design Without Boundaries, New York: McGraw-Hill; de Certaeau, Michael (1980) The Practice of Everyday Life; Columina, Beatriz (ed) (1992) Sexuality and Space, New York: Princeton Architectural Press.; Columina, Beatriz (1996) Privacy and Publicity: Modern Architecture as Mass Media, MIT press; Crawford, J., H. (2002) Car free Cities, International Books; Еко, Умберто (1973) Култура, информација, комуникација, Београд: Нолит; Hill, Jonathan (2000) Occupying Architecture, Routledge; Holl, Steven (1983) Rural and Urban House Types in North America, no.9, NY: Pamphlet arch.; Jacobs, Jane (1992) The Death and Life of Great American Cities. New York: Vintage Books. Originally published: New York: Random House, (1961).; Kloos, Maarten & Dave Wendt (eds) (2000) Formats for Living: Contemporary Floor Plans in Amsterdam. Amsterdam: ARCAM/Architectura & Natura Press; Leach, Neil (ed) Rethinking Architecture, Лефевре, Хенри (1988) Критика свакидашњег живота, прев. П. Вранички, Загреб: Напријед; Lefebvre, Henry (2001) The Production of Space, Blackwell; Nylander, Ola (2002) Architecture of the Home, London: Willey-Academy; Riley, T. (1999) The Un-Private House, New York: MOMA; Rybczynski, Witold (1986) Home. A Short History of an Idea, London: Penguin Books; Sassen, Saskia (2004) The Global City, Spain, Daphne (2006) Gendered Spaces, North Carolina Press; Thackara, John (2006) In the Bubble, MIT press; Urhahn, G., B. and Bobic, M. ( 1994) A Pattern Image. A Typological Tool for Quality in Urban Planning, THOTH Publishers Bussun; Young Architects 5 (2005) Inhabiting Identity, Princton arch.press; Zukin, Sharon (1995) The Culture of Cities. Oxford: Blackwell.; Часописи са посебно истакнутом темом од интереса за истраживање JA 34 Dimensions of the Urban House, summer 1999.; JA 36 Framing of the House, spring 2000.; A+T Housing and Flexibility I & II , Spain:1998.; A+T Density I, II, III, IV, Spain: 2002.-2003.; A10 AD wiley academy