Državna bezbednost

5

УВОД У ПРЕДМЕТ 1. ДРУШТВЕНА ПОТРЕБА ЗА ИЗУЧАВАЊЕМ ПРЕДМЕТА У целокупном свом историјском развоју све друштвене и државне заједнице исказивале су сталну потребу да обезбеде, ако не пуну, оно барем што већу безбедност и сигурност својих грађана, друштвених група и виталних друштвених система, пре свега политичког, економског, социјалног, културног, инфорционо-информативног и других система. При томе, тежиле су да елиминишу све облике девијантног понашања који би могли угрозити основна права и људске слободе грађана. Међутим, постојање различитих облика и извора угрожавања и угрожености показало на сву сложеност укупне безбедносне ситуације, како на националном, тако и на регионалном и међународном плану. Због тога се с правом може рећи да се савремени свет развија у сложеним и конфликтним односима и да се налази у сталној политичко-безбедносној нестабилности. Као одговор на такво стање у међународним односима, свака држава и друштвена заједница настоји да обезбеди политичке и безбедносне услове за владавину закона и развој демократије као елементарних претпоставки за успешан развој политичког, економског, социјалног, културног и осталих друштвених система. Ту своју функцију свака држава остварује легитимним средствима моћи својих извршних и управних органа власти у чијој су надлежности послови и задаци заштите њених виталних интереса и вредности од свих облика угрожавања и угрожености (спољне и унутрашње), сагласно уставу и закону. Да би могла успешно да штити виталне вредности и интересе, свака држава организује своје безбедносне и заштитне механизме у засебне међусобно условљене системе и подсистеме, који пружају безбедносне услуге од највишег друштвеног значаја. При томе, они своју улогу остварују дозвољеним правним и демократским средствима, који не доводе у питање зајамчене слободе и права човека и грађанина. Да би бројни међусобно условљени елементи система безбедности и заштите једне државе могли да испуне основну друштвену функцију, неопходно је да припадници тих елемената – подсистема, посебно њихов управљачки део, буду перманентно едуковани и оспособљени за такву улогу. Отуда и произилази стална друштвена потреба за изучавањем садржаја предмета Системи безбедности и заштите у универзитетским програмима студија опште безбедности. Системски приступ у изучавању савремених система безбедности и заштите помаже да се упознају друштвене и безбедносне реалности, с једне стране, и омогући спознавање врсте и садржаја одговора на различите изворе угрожавања безбедности, с друге стране. То указује на сву комплексност узрочно-последичних односа који детерминишу безбедност појединца, државе, друштва, више држава једног региона и међународне заједнице у целини. Отуда се справом може рећи да безбедност представља посебну друштвену вредност од индивидуалног, националног, регионaлног и глобалног значаја у којој безбедност једног нивоа (индивидуална безбедност) представља услов за безбедност на свим осталим нивоима (на нивоу друштва, државе, региона и међународне заједнице) и обрнуто.

6

2. КОНСТИТУИСАЊЕ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА И ЗАСЕБНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ Развој система безбедности и заштите датира од момента успостављања државе. У дуготрајном историјском развоју, системи безбедности и заштите прилагођавали су садржаје, облике и форме свога деловања устројству државне власти. У савременим међународним односима битно је измењена улога субјеката чији је основни задатак да пруже безбедност људима и друштвеним групама и заштите основне вредности друштва. Нове врсте и облици угрожавања и угрожености и све већа повезаност између система безбедности и заштите унутар и између држава убрзали су нове одговоре и размишљање о концепту система безбедности и заштите у будућности. Суштина тог концепта је изградња система безбедности који ће моћи да одговори на савремене изазове, ризике и претње безбедности, с једне стране и успостављање ефикасног надзора над елементима система безбедности и заштите од стране законодавне, извршне и судске власти, медија, невладиног сектора и цивилног друштва, с друге стране. Трагање за таквим концептом система безбедности и заштите довело је до заснивања нове научне дисциплине назване системи безбедности и заштите. Основни предмет ове научне дисциплине је изучавање битних обележја система безбедности и заштите у оквиру функционално – структуралних елемената савремене државе. Из оваквог одређења предмета научне дисциплине произилази да су Системи безбедности и заштите темељни предмет безбедносних наука који за основни циљ свога изучавања има спознавање значења основних појмова у области безбедности и заштите; врста, носиоца и облика угрожавања и угрожености; улоге државе у остваривању безбедности; намене, функција и делатности система безбедности и заштите, као и спознавање појединачних елемената структуре система безбедности и заштите, пре свега, њихове улоге, функција, мисија, задатака, организације, уставно-правног функционисања, управљања и демократске контроле и надзора над њима. Посебни циљеви у изучавању предмета системи безбедности и заштите су: схватање место и улогу елемената система безбедности и заштите у идентификовању, превентивном деловању и ефикасном реаговању на савремене ризике и претње безбедности и оспособљавање за објективну анализу безбедносних појава, процеса и догађаја, са становишта: услова у којима су настали; мотива, циљева и сврха њиховог дешавања; субјеката угрожавања и субјеката заштите од угрожавања; начина, метода, активности и укупних ефеката њиховог деловања. Основна идеја у изучавању предмета системи безбедности и заштите је да се из мноштва теоријских извора издвоје суштинска обележја система безбедности и заштите савремених демократских држава и да се идентификована обележја примере на успостављени модел система безбедности и заштите у конкретној земљи. Примарна вредност изучавања предмета системи безбедности и заштите огледа се у спознавању места и улоге система безбедности и заштите у ширем систему државе и друштва, као и у спознавању садржаја, облика, циљева, начина, метода и механизама деловања елемената (подсистема) система безбедност и заштите који су мање или више самостални али међузависни у свом деловању. Главне карактеристике предмета системи безбедности и заштите су да презентује елементе система безбедности и заштите као динамичне, сложене, специфичне и транспарентне подсистеме у развоју демократских држава, чија аутономност деловања треба да се одвија у уставно-правним оквирима савремених држава и под цивилном контролом демократски изабраних институција друштва.

7 Структура предмета научне дисциплине Системи безбедности и заштите обухвата: појам безбедности и система безбедности, врсте, носиоци и облике угрожавања и угрожености; улогу, функције и делатности система безбедности; улогу државе у остваривању безбедности и заштите; облике вршења функција система безбедности; елементе (подсистеме) система безбедности и искуства других земаља у организацији и функционисању система безбедности и заштите.

3. НАУЧНА ПРИПАДНОСТ ПРЕДМЕТА СИСТЕМИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗАШТИТЕ Неспорно је да предметна област системи безбедности и заштите припада научној групи безбедносно-заштитних наука. Отуда је претходно одређење предмета системи безбедности и заштите кључни критеријум у сагледавању места ове научне дисциплине у систему наука, односно разграничења њеног предмета од предмета других наука и научних дисциплина. С обзиром на чињеницу да су системи безбедности и заштите део ширег друштвеног система и да су предмет ове научне дисциплине кључни субјекти система безбедности, као што су: војска, полиција, обавештајно-безбедносне службе, приватне безбедносне организације и различити спектар служби цивилне сигурности, постоји тесна веза између ове научне области са другим наукама и научним областима, а пре свега са: Аксеологијом, Етиком, Методологијом, Социологијом, Економијом, Политикологијом, Полемологијом, Геополитиком, Психологијом, Историјом, Географијом, Телекомуникологијама, Екологијом, Метеорологијом, Информатиком и другим наукама. Управо због те интердисциплинарности предмета системи безбедности и заштите неопходно да се на целовит начин истражују, прате и анализирају разноврсни аспекти безбедности и заштите, који у датим околностима могу да поприме и негативни карактер. То свакако утиче на опште стање безбедности и заштите ради чега је нужно имати системски и научан приступ у истраживању система безбедности и заштите, утемељен на савременим теоријско-емпиријским сазнањима других наука и научних дисциплина. Осим тога, што су разматрања предмета системи безбедности и заштите мултидисциплинарна, она су и посебна у свом домену истраживања, што овом предмету даје атрибут самосталне научне дисциплине. Уз назначену самосталност научне дисциплине, неопходно је истаћи и њену сложеност, због чега се утврђивању њеног састава мора прићи на више начина. Исто тако, неспорно је да системи безбедности и заштите спадају у групу емпиријско-теоријских наука, чиме откривамо да у састав ове научне области улазе сазнања многих емпиријских истраживања која се односе на предмет бројних наука, односно на предмет одређене науке, као и резултати теоријских истраживања других наука (науке) и достигнућа логичких и методолошких истраживања. Отуда се садржаји сазнања која обухвата научна област системи безбедности и заштите могу разврстати у три посебне и функционално условљене целине. Прву целину чине логичка сазнања којима се разрешавају логички проблеми, односно сви они проблеми који се односе на начин формирања научних појмова у области безбедности и заштите и на начин анализе њиховог садржаја, затим истраживање логичке структуре научних уопштавања, закона, безбедносних теорија, научних претпоставки и правила која треба да омогуће што потпуније проверавање научних сазнања у овој осетљивој области друштвеног живота.1 1

Види шире: Милић Војин, Социолошки метод, Нолит, Београд, 1965. године, стр. 21–31.

8 Другу целину чине епистемиолошка сазнања у којима се разрешавају проблеми односа између научних сазнања о предмету и научних сазнања о методу научне дисциплине Системи безбедности и заштите. У овој целини разрешавају се и проблеми примене научно-истраживачких техника којима се ова научна област служи да би прикупила искуствене податке. Такође, у овој целини разрешавају се и проблеми примене разноврсних научних поступака и средстава што се употребљавају у сређивању и обради прикупљених изворних података, као и проблеми примене техничких правила о организацији различитих врста истраживања у оквиру предмета научне области системи безбедности и заштите. Свака озбиљнија промена у систему научних сазнања о предмету научне области Системи безбедности и заштите захтева и промену у научном сазнању о методама (методу) ове научне дисциплине и обрнуто. Скуп свих тих промена у научном сазнању о предмету и методу научне дисциплине Системи безбедности и заштите воде променама у успостављеном научном сазнању и његовом поретку, чиме се улази у промене научне парадигме целине науке о безбедности и посебно научне дисциплине Системи безбедности и заштите.2 Трећу целину чине научно-стратегијска сазнања којима се разрешавају проблеми развојности научне области Системи безбедности и заштите. Наиме, по аналогији за стратегију уопште и стратегија безбедности у којој се на политичко-стратегијском нивоу успоставља систем националне безбедности састоји се у одређивању кључних циљева националне безбедности и идентификовању виталних државних и националних интереса и друштвених вредности које треба заштитити успостављеним елементима система националне безбедности и заштите. Осим утврђивања циљева, у Стратегији националне безбедности разматрају се и најсврсисходнији путеви и средства за њихово остваривање, као и најпогоднији организациони облици националног система безбедности и заштите, кроз које је једино могуће да се постављени циљеви остваре, најчешће, у временском периоду од пет до десет и више година.

4. ТЕОРИЈСКЕ КОНТРАВЕРЗЕ У ВЕЗИ СА НАЗИВОМ ПРЕДМЕТА Површна анализа назива предмета системи безбедности и заштите указују на одређену недоследност у заснивању оваквог назива предмета научне дисциплине. Отуда је у наставку разматрање неопходно поставити питање да ли постоји само један или више система безбедности и заштите? Ако систем безбедности и заштите схватимо као део већег друштвеног система са низом подсистема, међусобно уређених у један динамичан и сложен систем са строгом научном систематизацијом и научно утврђеном структуром, функцијама и односима, основано је говорити о једној сложеној научној области чији предмет истраживања су системи безбедности и заштите државе и друштва, које чине више сродних делова, односно научних дисциплина (одбрана, полиција, ратна вештина, Полемологија, Пенологија, обавештајно-безбедносне службе, безбедносни и кризни менаџмент, организација система безбедности и заштите, људски и материјални ресурси, цивилна заштита, планирање, програмирање и буџетирање система безбедности, цивилно-војни и цивилно-полицијски односи итд). Има основа и за схватања која тврде да постоје два система. Један сложен систем безбедности и други, исто тако сложен систем заштите државе, са читавим низом међусобно повезаних и условљених подсистема. У досадашњим теоријским разматрањима најчешће су разликовани (1) систем безбедности, који у неким земљама добија још и префикс национални, 2

Види шире: Милосављевић Славомир и Радосављевић Иван, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 200. године, стр. 34–37.

9 државни, друштвени итд, и (2) систем заштите, који опет у многим земљама добија префикс цивилне заштите, иако је заштита државе и друштва много шири облика заштите од оног који традиционално обухвата систем цивилне заштите. Према овим схватањима систем (националне, државне, друштвене) безбедности састоји се од низа подсистема, као што су: 1) одбрана (војска и цивилна одбрана), 2) полиција, 3) обавештајно-безбедносне службе и 4) приватна предузећа и агенције за безбедност, док се, такође, према овом схватањима, систем заштите састоји од: 1) цивилне заштите и 2) других служби заштите које углавном спадају у ширу сферу цивилне сигурности. Према до сада познатим теоријама, цивилна заштита обухвата: а) личну и узајамну заштиту грађана; б) мере заштите и спасавања (узбуњивање; склањање становништва, материјалних и културних добара; евакуацију; замрачивање и маскирање; заштиту и спашавање од рушевина и из рушевина, пожара и експлозија; прву медицинску помоћ, радиолошко- хемијско-биолошку заштиту; асанацију терена; очување добара битних за опстанак становништва и животињског света и мере заштите у области урбанизма), в) предузећа, организације и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спашавање; г) јединице, штабове, службе, тимове и поверенике за цивилну заштиту; д) службу осматрања и обавештавања и ђ) друге службе заштите. Друге службе заштите државе и друштва задиру у најширу сферу цивилне сигурности и оне обухватају: a) царинску заштиту; б) социјалну заштиту (инвалидско-пензионо и социјално осигурање) и в) здравствену заштиту. Приказана класификација заснована на критеријуму одредаба предмета Системи безбедности и заштите, ма колико изгледала уверљива и корисна, неоповргава становиште да је систем безбедности и заштите, у ширем смислу посматрано, један јединствен систем безбедности који се састоји од сложеног и организованог скупа разноврсних подсистема који делују у правцу онемогућавања или ублажавања разних облика угрожавања. По овом становишту, заштита је само једна димензија система безбедности са низом инструмената и активности који обезбеђују основне вредности друштва од разних облика угрожавања и угрожености. Отуда је оправдано постојећи назив предмета преименовати у Систем безбедности, јер овакав назив у свом обиму и садржају обухвата и подсистеме безбедности и подсистеме заштите, који чине једну јединствену, сложену, функционалну и динамичку целину.

5. ПРОМЕНЕ У ПОЈМУ БЕЗБЕДНОСТИ Безбедност је појам са вишеструким значењем. У најопштијем смислу подразумева слободу од страха, претњи и физичког насиља. Међутим, безбедност укључује и моралне, идеолошке и нормативне елементе, што је одувек отежавало њену прецизну дефиницију. У питању је друштвено конструисан концепт који стиче специфично значење само унутар датог социјалног контекста. Парадигме и институционални модели безбедности су се мењали током развоја људског друштва. Посматрана историјски, безбедност је нераздвојно везана са државом и њеним војним сектором. Међутим, безбедност је постепено захватала социјалну и политичку сферу. Иако, одбрана од спољњег напада остаје централни проблем, ипак, пракса је недвосмислено показала да држава може бити угрожена унутрашњим потресима, економским и друштвеним поремећајима, нарочито у заједницама којима недостаје осећај идентитета и социјалне кохезије. У научним разматрањима раздваја се појам безбедности државе од појма безбедности друштва, уз нагласак да основни критеријум безбедности државе представља њен суверенитет, а критеријум безбедности друштва представља његов идентитет, тј. свест о припадности

10 заједници. Кроз оба термина прожима се у бити егзистенција или преживљавање државе и друштва. Држава која изгуби суверенитет престаје да буде држава, а друштво кад изгуби идентитет престаје да постоји као суверена јединка. Раздвајање државне и друштвене безбедности треба схватити у смислу два организациона центра безбедности, али у епицентру безбедносне дилеме остаје држава, било да је реч о социјалном виду безбедности или међународном. Држава је та која пружа легитимитет и заштиту друштву. Други ниво прилаза безбедности је подела на наднационалну и међународну, али се и у овом случају држава јавља као кључна карика. Историјски гледано одлучујући елеменат у поимању безбедности била је војна сила. У другој половини XX века безбедносна дилема нагло се помера ка ширем подручју друштвеног живота, при чему невојни фактори угрожавања безбедности заузимају све значајније место, а извор моћи државе помера се са строго војних фактора и његових пратећих елемената3 ка технологији, образовању људског потенцијала и контроли тржишта. Мењају се и услови за одржавање војних капацитета. Захваљујући технолошком наретку, оружје застарева у кратком временском року, чиме научна сазнања добијају посебно место. Осим тога, јављају се и алтернативни појмови безбедности, напуштајући државно-центрични модел. Деструктивни капацитети нуклеарног оружја први пут су средином прошлог века поставили на дневни ред, не више безбедност државе, него судбину планете Земље. Врховни научни ауторитети указују на потребу стварања безбедоносног поретка који би паралисао државну моћ нуклеарних сила и васпоставио један вид наднационалне, недржавне контроле. Деградација људске околине постала је тек недавно безбедносни проблем. У питању су људске активности које крајње негативно утичу на природу, а последице представљају „мега опасност“ за целокупно човечанство: пробијање стратосферског озонског појаса који штити становнике земље од соларне ултравиолетне радијације, избацивање штетних гасова који доводе до промене климатских услова, киселе кише, повећан ниво радиоактивних и других токсичних елемената у води, земљишту и ваздуху који изазивају рак и генетска оштећења, смањење плодног земљишта, што изазива глад и смрт милиона људи, итд. Ове опасности не могу бити дефинисане на идеолошкој основи. Реч је о опасностима по цео земљани екосистем. Катастрофалне последице не могу бити приписане природи, него недостатку људске визије. Концепт еколошке безбедности којег је изградила Брундтландова комисија, отпочео је са применом почетком седамдесетих година прошлог века, када је Генерална скупштина УН организовала прву Светску конференцију о људској околини у Штокхолму (1972), на којој је усвојен „Програм акције“ о заштити људске околине. Термин је први пут употребљен у реферату Комисије под називом: „Наша заједничка будућност“. Међутим, јавио се снажан отпор од стране САД-а да се људска околина уврсти у проблематику безбедности. Поједини аналитичари, придржавајући се строго формалних критеријума указивали су да у овом случају не постоји идентификовани непријатељ, не постоје „ми и они“, што је у самој сржи безбедности. Фокус опасности није политичка јединка у смислу идентификованог противника, док пробијање озонског омотача представља кумулативни ефекат модерног начина производње и потрошачког друштва. Политичка елита високоразвијених земаља пружила је отпор васпостављању било каквог облика контроле, страхујући да контрола активности у име „светости“ планете на којој живимо не отвори врата новом тоталитаризму, и то левом – колективистички оријентисаном. Насупрот томе, странке „Зелених“ на свих шест континената наступале су са тезом да очување околине има своју аутентичну моралну базу. Еколошка свест је симбол елементарних хума3

Елементи националне моћи су: величина територије, економска снага, географска позиција, сировине, зависност од страног тржишта, технички и технолошки капацитет, национални карактер, ефикасност владе да спроведе одлуке, продукциона моћ, резерве, образовни ниво становништва и национални морал, унутрашња солидарност.

11 нистичких и цивилизацијских тежњи. Као привремени компромис прихваћено је решење да еколошка безбедност буде разматрана као део економске проблематике, јер је у крајњој линији деградација природних ресурса: воде, земљишта, океана, атмосфере итд. резултат појачане економске активности. У ширу проблематику безбедности укључена је и трговина људима и опојним дрогама, што је додатно отежало редефиницију појма безбедности. Процес економске глобализације избацио је на површину још један облик безбедности – глобалну безбедност света. То је у ствари критична тачка у односу на редефинисање концепта безбедности, будући да не постоји јединствен став у погледу елемената овог феномена, нити пак критеријуми за његово мерење. У најопштијем смислу речи термин се употребљава као супротност изолационизму – глобализам насупрот изолационизму. Гледано из тог угла, то је термин са многоструким значењем. Расправе о овој теми отпочеле су касних шездесетих година прошлог века наглим ширењем међународне трговине и инвестиција и стварањем, с тим у вези, мултинационалних компанија. Економски оријентисане дефиниције акценат су ставиле на интеграционе процесе у економији. Међутим, глобализам је шири појам и захвата различите активности, захваљујући у првом реду револуцији у микроелектроници. Интентификација односа дубоко се одразила на политичке, друштвене и културне односе и довела је у питање традиционално схватање државе, постављене на територијалном принципу, као и њених суверених прерогатива. Крај хладног рата и нестанак СССР-а са светске сцене, схваћен је на Западу као тријумф капиталистичког система слободног светског тржишта. Појам глобализма стекао је идеолошку конотацију, што је изазвало отпор у многим деловима света, а у теорији праву конфузију. Ово утолико пре, што су мултинационалне институционалне структуре по свом карактеру недржавне, претежно формиране на Западу, а суштински неприхватљиве за свет у развоју. Због свега тога, глобализам је изазвао највеће проблеме у поимању безбедности. Концепт националне и међународне безбедности формализован је кроз вековну праксу и правне норме, међународне и унутрашње. Насупрот томе, облици безбедности у које спада и глобална безбедност, ван ослонца на државу, немају прецизних одредница у филозофском и нормативном смислу. Настојање науке да утврди нове параметре појма безбедности само су једна страна безбедоносне димензије. Друга, од не мањег значаја за светски поредак су институционални оквири кроз које се безбедност остварује и утврђивање објекта безбедности. Отуда за потпуније разумевање савремене безбедносне дилеме потребно је потражити одговоре на питања: да ли постојећа безбедносна структура Уједињених нација, НАТО и других међународних организација, имајући у виду промене до којих је дошло, може осигурати мир и пружити стабилност свету?

6. НАСТАНАК И РАЗВОЈ БЕЗБЕДНОСТИ Кроз историју људског друштва под појмом безбедности су се подразумевали разни садржаји. У политичким теоријама и доктринама овом појму су придавана разна значења. Посматрано из етимолошког угла, термин безбедност потиче од латинске речи securutas – atis, што значи безбедност, одсуство, опасност, извесност, самопоуздање, неустрашивост, заштићеност (securus лат. – сигуран, безбедан, поуздан, неустрашив, уверен, сталан, чврст, одан, истинит, итд.). У енглеском језику у употреби су два термина: security и safery. Термин security се користи у смислу „националне безбедности“ (secure – сигуран, осигурати) – national security, што имплицира остварење и чување државног националног интереса, док термин safety означава

12 способност деловања, како не би дошло до непожељне безбедносне ситуације, или таквих прилика које могу угрозити безбедност других. У француском језику користе се изрази securite и surete, док се у руском језику користи термин безбедност и значи одсуство материјалне беде. У италијанском језику у употреби је термин sigureza (siciramente – сигурно), у албанском језику термин сигури, а у Немачком sicherheit. На српском говорном подручју користи се термин безбедност и изводи се из речи безбедно, што, у суштини, представља безопасност, чврсто, одлучно без колебања, стално без прекида, односно једноставније речено одсуство опасности, безбедност, одлучност, чврстина, готовост, јасност, одређеност, доследност.4 У нашој литератури термин security се равноправно преводи терминима безбедност и сигурност, који се најчешће сматрају синонимима, иако се у суштини ради о два термина са различитим значењима, о чему ће бити више речи у наредној теми. За безбедност се обично каже да је настала када и живи свет, односно човек. Свако живо биће има своју основну преокупацију како да опстане (преживи), како да се развија и како да обезбеди наставак своје врсте. Тек много хиљада година касније безбедност се проширила на безбедност читаве друштвене заједнице, односно државе да би безбедност данас попримила глобални карактер. У савременим условима, поставља се питање да ли је потребно дефинисати појам безбедности и ако јесте како је то могуће урадити на један опште прихватљив начин. Наиме, данас постоје озбиљни спорови у научним круговима о садржини појма безбедности, с обзиром на широк дијапазон садржаја, елемената, појмова и односа у друштвеној, природној и техничкој сфери, које би тај појам требало да обухвата. Проблем настаје, пре свега, због тога што је појам безбедности на први поглед свима познат, односно што већина људи има неку представу и схватање о безбедности, при чему тешкоћа настаје када она треба да се дефинише. У складу с решењима којима су прибегле друге науке, могућа су два приступа решавању поменутих тешкоћа: Први је да се тај појам дефинише негацијом (негативистички), а други је да се дефинише садржински, односно позитивистички.. У првом случају, безбедност се дефинише као одсуство угрожавања, односно одсуство свих носилаца угрожавања. Овакав приступ је чест у литератури, међутим, он не даје коначно решење проблема јер у наредном кораку подразумева израду дугачког пописа облика и носилаца угрожавања што се такође јавља као проблем. Наиме облици и носиоци угрожавања разликују се од државе до државе. Оно што за једну државу може бити угрожавање за другу државу не мора да буде, односно елиминација носилаца и облика угрожавања од стране једне државе може бити угрожавање друге државе, друштва или појединца. Другачије речено, ако је безбедност одсуство од угрожавања онда се јавља други проблем, а то је проблем одређења појма угрожавање (угрожавање је насилно наметање туђе воље). Тиме долазимо до новог приступа, тј. до одређивања садржине безбедности која полази од тога да је безбедност у ствари вредност (државна, национална, политичка, морална, економска, лична и сл.) и то инструментална вредност која се објашњава као начин да се нешто постигне, а не само појава (стање) сама за себе. У том смислу, безбедност треба схватити и као услов опстанка и развоја (државе, друштва, нације, односно људи и живог света на планети). Важна је чињеница да безбедност са4

Речник српско-хрватског и хрватско-српског језика, изд. Матице српске, Матице хрватске, Нови сад, Загреб, 1967. године.

13 ма по себи ништа не ствара (нарочито не материјална добра) већ да само омогућава много тога (живот, здравље, слободу и сл.), па и стварање материјалних добара. Дакле, безбедност има своју позитивну садржину при чему се та садржина изражава као збир (али не прости) појава, стања и односа у друштвеној, техничкој, психичкој, моралној и природној сфери, као и другим сферама и областима друштвеног, државног и личног живота које се налазе на супротној страни у односу на исте појаве, стања и односе у области угрожавања. Безбедност је једна једина и недељива (интегрална) вредност у времену и простору било да је схватимо као стање, функцију, организацију, политику, филозофију или нешто друго слично томе. За разлику од безбедности, угрожавање је разноврсно и разнородно како по времену и простору тако и по интензитету, облицима и носиоцима. Оваквим ставом намеће се додатно питање: Да ли се елиминисањем носилаца угрожавања решава и проблем угрожавања? Одговор је најчешће не, јер насиље рађа ново насиље, а то је више пута потврдила и историјска пракса. Свако угрожавање је само врх леденог брега који има своје много шире основе. Безбедност и угрожавање су обрнуто сразмерне вредности, што значи да кад јача безбедност, угрожавање слаби и обрнуто, при чему максимална стања безбедности и небезбедности практично да и не постоје. Неспојивост и екстремна супротстављеност циљева, понашања и средстава носилаца угрожавања и елемената безбедности указује нам на то да је могуће (у пракси) успоставити само одређено стање толерантности између безбедности и небезбедности које се остварује деловањем политике безбедности и система безбедности. При одређивању појма безбедности, полази се, углавном, од става да је безбедност основни атрибут сваке државе и да је везана за њену заштитну функцију. Као функција у одређеном друштву, безбедност може бити различито организована, у зависности од карактера друштва. Тако се, у основи, разликују три вида безбедности: а) безбедност заснована на чисто војним принципима заштите и типично милитаристичким облицима државне организације, б) безбедност као вид класичне државне заштите и в) безбедност као облик комбинације државног, односно друштвеног механизма заштите. Организација система безбедности такође зависи од вредности које се штите у одређеном друштву, односно од области које су под заштитом, као и од средстава и метода који се користе у заштити. Универзални видови безбедносне организације савременог друштва познати су под називом национална безбедност, државна безбедност, јавна безбедност и војна безбедност. Из теорије и праксе је познато да стање безбедности опредељује подручје активности и носилаца стабилности, односно угрожавања датог поретка, па се у том смислу, може говорити о различитим облицима безбедносног стања (политичко-безбедносна ситуација, стање криминалитета, јавног реда и мира, безбедност саобраћаја и сл.). У војном лексикону безбедности се дефинише „као стање организација и функција безбедности. Безбедност као стање представља заштићеност неког добра, вредности и тековине друштва. У политичко-безбедносном смислу, обухвата целокупну заштићеност државе од свих видова субверзивне делатности спољног и унутрашњег непријатеља и других штетних делатности и утицаја“. С обзиром на опасности које собом носе делатности спољног и унутрашњег непријатеља безбедност може бити спољна и унутрашња. Спољна безбедност се односи на независност, суверенитет и територијални интегритет државе, а унутрашња на несметано функциони-

14 сање конкретног уставног поретка, односно друштвено-политичког, економског и правног система и заштићености других добара, вредности и објеката заштите. Као функција безбедност је нераздвојни атрибут државе, без обзира на карактер уређења, политички систем и облик власти. У реализацији безбедности као стања, организације и функције у обезбеђењу спољне и унутрашње заштићености државе и друштва учествују сви субјекти безбедности, као и други друштвени субјекти, невладине организације, агенције... . У Малој политичкој енциклопедији појам безбедности у најширем политичко-правном смислу обухвата „мере и активности чувања и заштите од угрожавања независности и интегритета једне земље (државе, нације) и унутрашњег уставног и правног поретка“. У првом случају говори се о спољној, а у другом о унутрашњој безбедности. Према објекту заштите разликује се: а) национална безбедност, б) јавна безбедност, в) колективна безбедност г) лична и имовинска безбедност5. Слободан Милетић, даје веома прихватљиву дефиницију појма безбедности: „Безбедност је, наиме, именица, и то апстрактна, односно мисаона именица која није материјалне природе, дакле, не може се опипати, већ се само осећа и замишља.“ Човек је безбедан ако није изложен опасности, када је заштићен од угрожавања и повређивања његов физички интегритет, његова приватност, достојанство и сигурност, када су заштићене његове слободе и права, посебно, право својине, тј. када му је имовина заштићена од отуђења, уништења или оштећена против његове воље. Безбедност појединца је стање заштићености човека од опасности. Објективно то је стање заштићености, које може бити у распону од доброг ка лошем. Субјективно, човек се може осећати безбедним и када је његово „стање безбедности“ објективно лоше и обрнуто. Безбедност државе је стање заштићености државе од опасности, тј. од угрожавања и повређивања свих основних елемената државе и то државне власти, становништва, територије, правног поретка и других вредности. О безбедности појединих елемената државе можемо само условно говорити, јер се безбедност државе практично испољава у целовитом облику. Безбедност државе и грађана су две стране исте ствари јед(и)не безбедности, која се може свести на безбедност човека. Безбедност грађана није могућа без безбедности њихове државе и обрнуто безбедност државе није могућа без безбедности њених грађана. Мноштво је теоретских размишљања употребе самог термина и различитих научних погледа на безбедност, посебно ако знамо да се овај термин као основна вредност користи у свим областима живота и рада. Отуда и проистиче многострукост његове употребе, али с основним циљем – очувања и остваривања безбедности грађана. У том смислу, можемо рећи да безбедност има функцију служења. Међутим, нити у једном друштву се не може остварити максимална безбедност, нити апсолутна слобода. Ради се о потреби обезбеђења равнотеже између безбедносне заштите и основних права и слобода грађана и интереса друштвене заједнице. У том смислу се слобода и безбедност требају првенствено схватити као варијабилне величине, с обзиром на дивергентне конфликтне и непомирљиве интересе појединаца и група у сваком друштву. Уколико држава не обезбеди потребан ниво безбедности, не може се апсолутно говорити о индивидуалним слободама у једном друштву. Према томе, садашњи проблем демократског друштва јесте како одржати ниво пропорционалности између слободе и безбедности.6 5 6

Видети шире: Мала политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1966. Међузависност унутрашњих и вањских противуречности указује да се живот у савременом свету одвија у конфликтним приликама због чега се и налази у становитој политичко-безбедносној нестабилности, а тиме и релевантним питањима своје будућности, јер, време у којем живимо испуњено је веома наглашеним напетостима. Друштвена збиља у безбедносном смислу веома је сложена, а пошто је 20. век био век „халуцинаторне политике и чудовишног убијања у којем су ратови угасили око 85.000.000 живота, а број рањених, осака-

15 Разлике које су кроз историју постојале и данас постоје између друштава, условиле су нужност одмеравања снага на политичком, војном, идеолошком и економском плану ради промене односа снага и наметања одговарајућих система вредности, тако да је ово доба великих политичких, националних, економских, безбедносних и других процеса са дивергентним погледима на решавање питања која су од судбинског значаја за човека. У том процесу, долази до конфликта, безбедносне турбуленције, сукоба и опасности са применом силе и разних облика насиља, који доводе у питање основе хуманизма. Данас „нема хуманизма без идентитета“, интегритета и суверености појединца и заједнице, у смислу слободе деловања у стварности, јер то су највише вредности хуманизма које произилазе из генеричног бића човека. Дакле, безбедност је стање у коме се налазе правни субјекти, тј. стање релативног присуства или одсуства угрожавања и/или повређивања правних субјеката за које је одговорна држава.7 Са тог становишта Слободан Милетић на прихватљив начин дефинише безбедност и то као „правно уређиваним и обезбеђиваним друштвеним односима, успостављено, одржавано и унапређивано стање у држави, које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана који у њој живе од свих (спољних и унутрашњих) противправних аката (активности) којима се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање слободе, права и дужности човека и грађанина.8 Као прилог тумачењу појма безбедности интересантна је и дефиниција дата у једној студији УН из 1986. године: „безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности од војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу слободно да се развијају и напредују.“9 Допуњавајући ову дефиницију, безбедност националних држава могла би да буде остварена ако државе сматрају да нису изложене опасностима оружаних напада, ни било каквом мешању у њихове унутрашње послове, субверзивним или дестабилизирајућим утицајима са стране, било да су они политичке, економске или војне природе. Безбедност је одсуство претњи усвојеним вредностима, а у објективном погледу значи одсуство страха да ће те вредности бити нападнуте (Arnold Wolfers). Када се ова расправа тиче међународног система, безбедност се односи на способност држава и друштава да очувају њихову независну самобитност и њихов функционални интегритет (Barry Buyan); Постојану безбедност могу да достигну само они људи и групе који је не ускраћују са другима. Безбедност се може достићи ако се разумева као процес еманципације (Booth and Wheeler). Утврђивање пуног садржаја појма безбедности у савременим међународним односима захтева, знатно шири, оштрији и радикалнији приступ, што се у оквиру модерних студија безбедности крајем 20. и почетком 21. века своди на следеће основне форме: – Концепт безбедности је проширен од националне безбедности на безбедност појединаца и група (појединачна и социјална безбедност), што представља померање предмета безбедности од безбедности нације према безбедности појединца, односно истицање значаја појединаца и група као референтних објеката безбедности; – Проширење концепта безбедности, од националне безбедности ка безбедности међународног система (међународна безбедност), или наднационалном физичком окружењу – ши7 8 9

ћених и страдалих не може се ни проценити. Милетић Слободан, Полицијско право, Полицијска академија, Београд, 1997. Ибид, стр. 13. Conception de la sécurité, Série d`études 14, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533.

16 рењем на горе, од нације према биосфери. Ово ширење обухвата утврђивање оних референтних објеката безбедности за које безбедност мора бити гарантована; – Концепт безбедности се шири хоризонтално, што представља класификацију по типовима безбедности, од војне, према политичкој, економској и безбедности животне околине, и – Политичка одговорност за „обезбеђење безбедности“, односно обухватање свих поменутих концепата безбедности се самостално проширила, од законодавне, извршне и судске власти и на медије, невладине организације и цивилно друштво у целини. Разматрајући садржај појма безбедности у редовима „западних“ аутора може се рећи, да се третирањем тог појма као делатности издвајају следећи заједнички елементи овог појма: а) то су посебне делатности (привредне, културне и друге), које званични органи спроводе ради одбране и заштите пред било којим опасностима из окружења; б) безбедносне делатности друштва морају бити усклађене са његовим могућностима, јер у противном може доћи до критичне ситуације; в) безбедносне делатности треба предвидети у краткорочним и дугорочним плановима; г) безбедносне планове је неопходно ускладити са актуелним променама у региону и све10 ту. Као делатност, безбедност се директно повезује са заштитном функцијом државе, где она означава извршавање низа конкретних мера и активности различитих субјеката друштва који учествују у спровођењу заштитне функције. Безбедност као функција је нераздвојиви атрибут државе и подразумева вршење послова безбедности ради заштите одређених вредности и интереса. Насупрот стању безбедности, видели смо, налази се стање угрожености (небезбедности), као чињеница друштвеног и политичког карактера, која се посебно утврђује јер зависи од многих околности. Стање угрожености егзистира истовремено са стањем безбедности, због чега стање безбедности, представља замишљени стандард, који се не може никад потпуно остварити јер је подложан сталним променама. Стање безбедности није статично, оно подразумева сталну активност ради отклањања опасности које такво стање угрожава. Стање безбедности се увек остварује у односу на стање угрожености. Што је оно повољније, то је стање угрожености мање и обрнуто. Дакле, безбедност је атрибут сваке државе, то је функција државе и може се посматрати као организација и стање. У зависности од објекта заштите, безбедност се дели на: националну, војну, јавну и личну. Суштина безбедности јесте да друштво преко ње остварује одређени циљ, који се, превасходно, састоји у заштити сопственог опстанка и прогресивног развитка у складу са могућностима. Функција безбедности је данас у савременим државама много шира, јер делатност органа безбедности подразумева и одређену делатност друштвених субјеката којима бављење пословима безбедности није примаран задатак. На тај начин превазиђено је гледање да се заштитна функција државе остварује само преко субјеката безбедности (полиције и војске на првом месту), чиме је извршено издвајање функције безбедности као самосталне функције и њене идентификације са заштитном функцијом у целини. Тумачењем безбедности као истинске људске вредности, потребе и интереса, долазимо до слободе као најузвишенијег идеала и универзалне одреднице савременог развоја човека. Тако схваћена слобода, још од античке Грчке подразумева политичко право грађана да одлучују о свим јавним питањима, а самим тим о питањима из области безбедности. 10

Grizold A, Међународна сигурност – теоријско институционални оквир, Загреб, Факултет политичких наука, 1998, стр. 28.

17 У односу на ранији период, извршене су битне промене у суштини државе и њених класичних функција. Безбедност се данас све више посматра као политичка категорија у оквиру интегралног друштвено-политичког система и друштвених односа који се остварују у систему владавине права и правне државе. Отуда се, функција безбедности и заштитна функција државе не требају третирати као посебне и различите самосталне категорије, већ као једна јединствена функција чији је циљ заштита државе и друштва од свих облика угрожавања и угрожености.

18

19

I ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЊИХОВИ МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ 1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА У научном и теоријском промишљању о основном категоријалним појмовима у области безбедности, термин безбедност преставља основни, полазни и фундаментални појам из кога се изводе сви други појмови. У најширем смислу речи, безбедност је тежња ка животу и односима у којима девијантна (ненормална) понашања других неће их доводити у ненормалне, несвакодневне опасности по њихове животе, здравље, својину и интересе. Заштита је само једна димензија безбедности са низом инструмената и активности који обезбеђују основне вредности државе и друштва, региона и међународне заједнице од разних облика угрожавања и угрожености. Сигурност је изворна људских потреба и сложен систем фактичких друштвених чињеница, уверења и веровања субјеката у трајно остваривање достигнутог или још бољег друштвеног положаја. Сигурност је резултат мноштва разноразних и друштвених и личних мера које су ослонац и гарант да се положај субјекта у друштву неће прекомерно и дисфункционално погоршати. Отуда се ова друштвена појава манифестује као лична, групна и колективна, па из тог разлога у друштву као заједници људи постоје системи осигурања и заштите њиховог социјалног положаја. Овај, кратки, летимичан и површан осврт на терминолошко разграничење три кључна појма потврђује сву сложеност појмова у области безбедности и указује на стратешку потребу дубљег истраживања значења основних термина у овој области као и односа између њих. То се не може постићи без израде ваљаног кодекса појмова као функционалног појмовно– терминолошког система. Сврха израде таквог система јесте омогућавање да се веома сложена област државе и друштва као што је безбедност схвати и истинито изрази посредством елементарних делова (чинилаца). Наиме, безбедност је сложени исказ, односно једна сложена, смислена целина коју чини више појмова и термина који се налазе у одређеној вези и поретку – те се, осим у најједноставнијим случајевима, не могу исказати једним појмом или термином. Када год не постоји могућност да се изразе суштинске одредбе сложеног појма безбедности само једним појмом– термином, кодексом појмова се обезбеђује одговарајућа веза између појмова–термина, неопходних за формирање појма безбедност одређене истинитости и правог значења. Мноштво чинилаца утиче на израду кодекса појмова из области безбедности. То су степен развијености науке о безбедности, пре свега, степен развијености њене теорије, што подразумева степен стабилности њених аксиома, постулата и теорема, и изграђеност система категорија, појмова и термина.

20 Будући да је безбедност основни, полазни и фундаментални појам за формирање кодекса осталих појмова, дајемо пример процеса изградње најопштијег кодекса појмова из области безбедности. До модела кодекса појмова о безбедности долази се применом правила хипотетичко-дедуктивне методе, методе моделовања и методе екс-пост факто експеримента.

2. МОДЕЛ КОДЕКСА ПОЈМОВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ Понуђени модел кодекса појмова из области безбедности има најопштији карактер зато што обухвата само чиниоце, одредбе и својства без којих безбедност, као друштвена појава, није могућа. Модел појмова о безбедности је општи јер обухвата све битне статичке и динамичке компоненте безбедности као друштвене појаве и процеса, као и све битне садржаје, облике и односе унутар ове сложене друштвене појаве и између ње и других друштвених појава (политике, економије, културе, идеологије итд). За правилно одређење појмова у области безбедности веома су значајни следећи елементи–чиниоци модела: – да се безбедност схвати и изрази као специфична друштвена појава и процес; – да се безбедност остварује у одређеним условима; – да безбедност остварују субјекти безбедности – учесници у процесу; – да се безбедност остварује активношћу субјеката безбедности; – да се безбедност остварује одређеним методама и средствима; – да се остваривањем безбедности постижу одређени ефекти, резултати и последице.

2.1. Безбедност као специфична друштвена појава и процес Неспорно је да је безбедност специфична друштвена појава, што значи да се остварује у људском друштву, да се, као таква, може јасно препознати и одредити и да се разликује од свих других друштвених појава. Безбедносне појаве су друштвене појаве чија је суштина, садржај и функција саставни део друштва. Те појаве би се могле одредити као чиниоци друштвеног процеса, тј. као његове функције, везе и односи. Безбедносне појаве могу да се класификују према времену настајања и простору одигравања. Према времену настајања, безбедносне појаве се деле на: 1) минуле; 2) актуелне, и 3) будуће безбедносне појаве. На основу простора на којем се одигравају, безбедносне појаве могу да буду: 1) унутрашње (безбедносне појаве унутар једне земље), и 2) спољне (безбедносне појаве које захватају две или више земаља). Безбедносне појаве могу се даље делити на основу других критеријума, на пример према: природи безбедносне појаве, облику испољавања, значају, итд., што обично зависи од потреба конкретног истраживања. Безбедносни процес се у политичкој и безбедносној теорији третира као део друштвеног и политичког процеса. Иако у безбедносним и политичким енциклопедијама и радовима из области безбедности нема прецизне дефиниције безбедносног процеса, из целине теорије о безбедности може да се изведе најприближније значење тог термина.

21 За многе ауторе безбедносни процес је „повезано деловање субјеката безбедности у циљу произвођења последица у друштвеној стварности“.11 У основи повезаног деловања безбедносних субјеката јесу различито мотивисана или истоветна хтења да се произведу сличне или различите свесне последице у друштвеној стварности. Свесна повезаност деловања субјеката безбедности, као опште обележје безбедносног процеса, има узрочно последични карактер и чини тај процес објективним друштвеним процесом. Безбедносни процес, не развија се независно од других друштвених процеса – посебно није независан од политичких, економских, социјалних и културних процеса.

2.3. Услови за остваривање безбедности Безбедност, као друштвена појава и процес, увек се јавља и остварује у одређеним условима. Под условима се подразумева скуп чинилаца чије је постојање основ за остваривање појава и манифестовање карактеристика одређене појаве – појава, тако да се може констатовати мноштво услова и њихових битних чинилаца – разноврсност, многобројност и противуречност. Тако, с једне стране, постоје нужни и довољни услови, и с друге стране – остали услови. Под нужним условима подразумевају се услови без којих безбедносна појава – појаве не би могле ни да настану, нити да се остваре. Довољни услови су услови који обезбеђују да се безбедносна појава конституише и оствари као самосвојствена и временски и просторно повезана. Остали услови су, у ствари, услови присуства, који су условљени чиниоцима повољне–неповољне безбедносне ситуације, али се јављају после нужних и довољних услова. Нужни и довољни услови су битни услови, а остали чине небитне услове. Осим тога, постоје услови који погодују развоју и манифестацији безбедносних појава и сматрају се повољним условима, за разлику од оних који не погодују остваривању безбедности и чине неповољне услове. С обзиром на наведено, неспорно је да се безбедност и сигурност јављају и остварују у битним условима, и то пре свега у природним и друштвеним условима. Природни услови су, у ствари, природна својства одређених територија у одређеним границама, почев од флоре, фауне, географских, геолошких, еколошких и климатских услова итд., значајних за настанак и развој безбедности. Друштвене услове који зависе од друштвених и политичких односа и процеса, ствара, прилагођава и мења свесном, циљном и сврсисходном делатношћу сам човек, и користи сагласно својим потребама и интересима. Битни друштвени услови су друштвено-политички и економски односи, као и ниво њиховог развија, у оквиру којих субјекти безбедности остварују своје понашање; друштвена структура постојећег друштва, са којом су тесно везане општа друштвена и посебно политичко-безбедносна ситуација и привредна способност, као и друштвена свест – наука, идеологија, религија итд. У безбедносне услове се убрајају и постојање безбедносних институција, установа и организација, друштвене норме и одговарајућа понашања. Дакле, неспорно је да се безбедност, као реална друштвена појава, остварује у економским, политичким, правним, техничко-технолошким, информационо-комуникационим, културно-образовним, традиционалним, организацијским, идеолошким, територијално-политичким, временским и другим условима. 11

Видети шире: Радомир Лукић, Политичка теорија државе, Удружење правника Југославије (Универзитет у Београду), Београд, 1962.

22

2.4. Субјекти безбедности Субјекти безбедности су централни битни чиниоци безбедносног процеса. Безбедност, у ствари, представља однос у којем учествује мноштво субјеката, који се међусобно разликују по многим квантитативним и квалитативним својствима, улогама, положајима, месту и функцијама. Под субјектима безбедности подразумевају се бројни учесници који, посредно или непосредно, мање или више интензивно, усмерено и вољно или невољно, учествују у остваривању безбедности, тј. безбедносних процеса. Субјекти – учесници безбедности, могу да се класификују на основу бројних обележја. Први критеријум класификације јесу улога и положај субјеката безбедности. Према том критеријуму, субјекти безбедности деле се на: 1) војску, 2) полицију, 3) обавештајно-безбедносне службе, 4) приватне агенције за обезбеђење, и 5) бројне службе цивилне сигурности (социјална и здравствена заштита, пензијско-инвалидско осигурање, царина, васпитање и образовање, итд). Према саставу – колективности, субјекти безбедности се могу класификовати на: 1) колективне, 2) групне и 3) индивидуалне. На основу критеријума организованости, субјекти безбедности се деле на: 1) високо организоване – професионалне и 2) полупрофесионалне. Постоје и други критеријуми према којима се могу класификовати субјекти–актери безбедности, као што су: критеријум добровољности, официјелности, легалности, легитимности, активности и усмерености. Безбедност на микро и макро плану се остварује понашањем носилаца угрожавања и одговарајућим понашањем субјекти безбедности. Носиоци угрожавања и угрожености, као и субјекти – актери безбедности понашају се на разне начине ради остварења својих потреба, интереса и циљева у постојећим условима. Дакле, одређеним активностима, коришћењем одређених метода и средстава, могу да се постигну жељени укупни или парцијални ефекти и да изазову оређене последице. За наставне потребе, посебно је значајно дати одређење безбедносног понашања субјеката безбедности Безбедносно понашање је облик и подврста друштвеног понашања. Од других врста друштвеног понашања разликује се по општости државних и националних интереса који се безбедносним понашањем штите, стриктној нормативно правној уређености и по хијерархијском односу према државној власти, која је нужна да би се отклонили, ублажили или превазишли извори и носиоци угрожавања и угрожености. Отуда је понашање субјеката безбедности стриктно регулисано законом, високо организовано, правовремено, ефикасно и рационално и под сталном контролом и надзором демократских и легитимно изабраних органа и институција цивилне власти, која је перманентна и неопходна због могуће злоупотребе у примени средстава принуде. Међутим, понашање субјеката безбедности може да буде и да настане као одговор на принуду, насиље и притиске извора угрожавања, али и тада је то понашање у складу са законом, важећим међународним нормама, етичком кодексу појединих субјеката безбедности и по одлуци надлежног законодавног, извршног и управног државног органа. Испољавање понашања субјеката безбедности може да буде стварно (реално и практично), вербално и психичко. Стварно понашање субјеката безбедности је обављање одређених безбедносних радњи и чинова у конкретној практичној активности субјеката безбедности. Вербално понашање субјеката безбедности има такође, одређени значај. За ову врсту понашања субјеката безбедности потребна је претходна дозвола надлежног законодавног, управног и инокосног државног органа. Оно је, дакле, увек усклађено са добијањем одобрења за

23 конкретно вербално понашање. Њиме се исказују знаци неодобравања, присиљавања, наређивања, убеђивања, давања сагласности итд. Такво понашање је, у ствари, одређени вид комуницирања и остварује се без примене физичке принуде. Иако је ово понашање често декларативно, оно мора бити истинито, потпуно, јасно и смислено, са одређеном поруком и поуком за носиоце угрожавања и угрожености. У тој врсти понашања не смеју се допуштати неусаглашености интереса између субјеката безбедности и њихових надређених законодавних, извршних и управних органа, којима припадају. Будући да се ради о друштвено и политички осетљивим питањима и проблемима, ту увек треба тежити да се искаже потпуна сагласност у вези с актуелним интересима, јер у противном може да се изгуби поверење грађана у законодавне, управне и извршне органе власти чије последице највише трпе субјекти безбедности. У целини гледано, понашање субјеката безбедности јесте специфично, посебно, осетљиво, ефикасно, и високо субординирано ради остварења власти као инструмената за постизање политичких циљева. Безбедносно понашање је у узрочно-последичном односу са (и према) субјектима и објектима безбедносног деловања. То је активност која се испољава као чињење, емоционално и ирационално доживљавање, рационално и сврсисходно промишљање, планирање и опредељивање, и као сопствено изражавање. Његови основни облици манифестовања су практичне радње и искази у виду инструкција, директива и наређења, који изражавају суштину односа интереса и власти. Због тога је понашање субјеката безбедности вишеструко одређено временом, простором и друштвеном динамиком. Коначно, понашање субјеката безбедности је увек, на неки начин, јавно испољено понашање конкретних субјеката безбедности, тј. оно је део реалности, али може да буде израз не само актуелне безбедносне и сигурносне стварности већ и тенденција у политичко-безбедносној сфери друштва и могућности друштва и субјеката безбедности у супротстављању актуелним и потенцијалним изворима опасности од угрожавања безбедности. С обзиром на то да нису уочљиве и исказиве све манифестације безбедносног понашања, уочљиви су само они облици понашања који се испољавају кроз безбедносне радње, као што су практични акти и вербално понашање субјеката безбедности (директиве, инструкције, наређења, изјаве, саопштења итд). Психичке облике понашања субјеката безбедности (подсвест) најчешће не могу да опазе ни субјекти безбедности у коме се одигравају, ни други субјекти, али се подразумева да су они нужно присутни, нарочито у сложеним друштвеним ситуацијама повећане опасности од угрожавања и угрожености друштвених, националних и државних интереса. Практично посматрано, безбедносно понашање јесу све делатности, функције, чинови и поступци субјеката безбедности усмерени на заштиту друштвених, националних и државних интереса, као и делатности, функције, чинови и поступци у којима се остварује однос са и према носиоцима власти, а из којих произилазе одговарајуће материјалне и друштвене последице. Манифестације таквог понашања су, на пример: реално судјеловање у одбрани од спољњег напада и у сузбијању оружане побуне унутар земље, судјеловање у заштити државне границе, очувању јавног реда и мира, спречавању корупције и организованог криминала, борби против трговине људима и недозвољене трговине опојним дрогама, обезбеђењу и заштити институција, штићених личности, имовине и пословања итд.

24

2.5. Активности субјеката безбедности Активност, као појава и процес, субјеката безбедности одређена је класним интересом и у сагласности је са циљевима класне доминације, са чврстим ослонцем на монопол насиља. То је фактичко понашање субјеката безбедности у заштити друштвених, националних и државних интереса, ради изазивања одређених, безбедносних ефеката и последица. Свака активност субјеката безбедности је циљно рационална, свесна, сврсисходна и динамична активност и мора да тежи да буде ефикасна. Без активности субјеката безбедности, која мора бити усклађена са активношћу политичких субјеката, нема ни потребне безбедности и сигурности на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу. Суштина активности субјеката безбедности јесте постојање одређених мотива, високо професионалних органа, институција и учесника, који фактички и утврђују ниво потребних безбедносних активности и циљева које треба остварити. Активност субјеката безбедности је уређен и законом утврђен начин коришћења бројних средстава и инструмената безбедносног ангажовања и деловања. Основа за активност субјеката безбедности садржана је у Уставу и позитивним законима и међународним актима. Иницијатор активности субјеката безбедности су законодавни, извршни и судски органи власти. Извршни органи власти имају улогу сагледавања укупног стања и могућности остваривања безбедносне активности, у одређеној ситуацији, времену и простору, а ради очувања и заштите друштвених, националних и државних интереса. Активност субјеката безбедности остварује се фазно. Пре свега, опажа се и открива потреба за активностима одређених субјеката безбедности, сагледава се и утврђује друштвена основа субјеката који ће учествовати у активностима и опредељује вођење активности избором минималних и максималних и краткорочних и дугорочних циљева. Потом, се бирају време и место, повод и начин започињања активности, успоставља се комуникација са социјалном базом, односно, деловима социјалне базе од које се очекује подршка, и остварују безбедносне активности на основу пажљиво изабраних метода и средстава, и на крају проводи се детаљна анализа токова и резултата безбедносне активности и даје оцена постигнутих ефеката и последица.

2.6. Meтоде и средства безбедног деловања Субјекти безбедности у процесу остваривања одређених циљева безбедносне политике, користе разне методе и средства. Метод је нужни чинилац безбедносне активности и понашања субјеката безбедности који изазива одређене ефекте и последице. Рационално и функционално је повезан са циљем (циљевима), и сврсисходан је и нужан чинилац структуре безбедносног процеса. Метод рада, тј. метод деловања субјеката безбедности чине три битна сегмента: 1) идејни, који обухвата систем вредности и норме понашања; 2) сазнајни, који чине категоријално-појмовни систем и сазнања о законима политичко-безбедносних кретања, и 3) технички, који чине поступци и средства којима се реализују постављени циљеви у области безбедности. Активности субјеката безбедности остварују се применом разноврсних метода. Основне методе активности субјеката безбедности разликују се од субјекта до субјекта безбедности. Оне се разликују на основу примене многих посебних метода и техника деловања, као и коришћења разноврсних средстава. Методе и средства субјекта безбедности примењују се зависно од ситуације и могућих и расположивих средстава. У начелу, разликују се методе деловања субјеката безбедности у редовним друштвеним ситуацијама и приликама и методе које се примењују у ванредним приликама и ратним ситуацијама.

25 Сва средства субјеката безбедности могу да се сврстају у: 1) материјално-техничка средства, 2) организациона средства и 3) средства деловања на свест. Генерално гледано, средства субјеката безбедности могу да се класификују као: а) средства стимулације и б) средства спречавања, односно дестимулације. Средства стимулације су технике и поступци којима се покреће, подстиче и јача одређена активност субјеката безбедности, а средства дестимулације су технике и поступци којима се одређене активности носилаца угрожавања дестимулишу, онемогућавају и негирају. Под материјално-техничким средствима субјеката безбедности подразумевају се укупне материјалне, организационе и физичке погодности, односно потешкоће и сметње у подстицању или спречавању одређених активности субјеката безбедности. Под психичким средствима подразумевају све врсте негативног утицаја на свест, систем вредности и идеологију, ради подстицања или спречавања одређених активности субјеката угрожавања.

2.7. Ефекти, резултати и последице субјеката безбедности Безбедност, као појава и процес, остварује се разноврсним активностима субјеката безбедности којима се постижу одређени ефекти, резултати и последице по носиоце угрожавања и заједнице, тако да неки могу да буду позитивни, а неки негативни или неутрални, како по субјекте безбедности и носиоце угрожавања безбедности, као учеснике безбедносних процеса, тако и по друштвене заједнице. Под ефектима се може подразумевати све што произађе из политичко-безбедносног процеса у којим разни субјекти безбедности предузимају бројне активности и акције на одређеном простору и времену. Последице су појаве и односи који су произашли из активности субјеката безбедности, независно од њихових циљева или очекивања. Појмом резултати означава се степен остварења циљева активности субјеката безбедности. Оцена, тј. вредновање, ефеката, резултата и последица јесте систематична и сложена процедура, која произилази из бројности субјеката на које се односе ефекти, резултати и последице, и на које делују, као и из њихових својстава, те су у вези с тим могуће разне ситуације. Укупни ефекти, резултати и последице по одређене субјекте безбедности или заједницу могу да буду: 1) позитивни, 2) негативни, и 3) неутрални, с мноштвом разних варијетета. Ефекти, резултати и последице могу да буду: а) позитивни или негативни, б) намеравани–ненамеравани, в) максимални–минимални, г) директни–индиректни, д) функционални–дисфункционални, и ђ) усмерени ка одржању, побољшању или погоршању укупне безбедносне ситуације или само њених сегмената.

3. ЗНАЧЕЊЕ ОСНОВНИХ ТЕРМИНА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ Заснивање теоријског модела кодекса појмова у области безбедности у значајној мери олакшава утврђивање значења основних термина који се користе у овој области. У политичким и безбедносним наукама или, тачније, у истраживању политичких и безбедносних појава (прошлих, садашњих и будућих) прва и најважнија активност је одређење значења основних термина. Одређивање значења основних термина утолико је значајније уколико се тежи ис-

26 траживању безбедности као друштвеног реалитета и предмета безбедносне науке, односно с аспекта континуитета и перспективе тих појмова. Безбедност је дефинисана у разним периодима, на основу различитих приступа, с различитим циљевима и сврхама, те отуда и постоји мноштво дефиниција које се односе на безбедност. Прво питање у вези с тим јесте: од које дефиниције треба поћи. При томе се мора узети у обзир да безбедност није највиши појам и да се мора извести тзв. карактеристична дефиниција. Дакле, безбедност се мора схватити као друштвена појава, друштвена делатност, друштвени однос итд. А то, даље, значи да дефиниција, схватање и значење појмова безбедност и сигурности зависе од дефиниција угрожавања и угрожености. Дакле, мора се формулисати, мада то није једноставно, једна синтетичка, или усвојити једна важећа дефиниција угрожавања и угрожености и из ње извести дефиниције безбедности и сигурности. Међутим, постојеће дефиниције припадају разним научним парадигмама и разним теоријско −методолошким правцима. Tо, наравно, не значи да није могуће образовати једну синтетичку дефиницију безбедности и сигурности, али оне могу да буду веома рестриктивне или веома наративне. Наиме, могу да се обухвате само одредбе безбедности и сигурности које су садржане у свим важећим дефиницијама, с истим или сличним значењем, и тада су строго селективне и рестриктивне, а могу да се обухвате и све одредбе које садрже ове дефиниције. Истраживач мора да се определи сагласно принципима научности, продуктивности и економичности дефиниције за једну од њих. При томе треба узимати у обзир да свака дефиниција нужно садржи известан број општепризнатих и опште познатих неспорних чинилаца. Тако је и са дефиницијама сигурности и безбедности. То је довољан разлог да се дефинисању сигурности и безбедности приступи на основу навођења прегледа неспорних и нужних чинилаца сигурности и безбедности од којих су неки елементарни, а неки сложени, једни фундаментални, а други изведени.

3.1. Појам сигурности Сигурност је друштвена ситуација неког субјекта (индивидуалног, групног или колективног одређених својстава и карактеристика) у којој су сви битни аспекти његовог друштвеног положаја и личног интегритета у нужној мери заштићени од повреда и угрожавања. Њу карактерише свест о својствима сигурности и начинима њиховог остваривања и систем субјеката, активности, средстава, надлежности и одговорности за фактичко остваривање. Сигурност карактеришу још три веома значајна и утицајна својства: прво, то је веома висок степен еластичности, што омогућава да се сигурност мери разним мерилима и мерама; друго својство је друштвено, које указује да сигурност зависи од деловања мноштва разноврсних фактора; и треће својство указује да су сфере и видови сигурности многи, а све сфере сигурности не морају да буду у сваком моменту остварене у истој мери. На пример, материјална сигурност не мора бити остварена у истој мери и у исто време са моралном сигурношћу – са угледом одређеног субјеката. Полазећи од изложене дефиниције безбедности, у наредном делу рада, покушаћемо да укажемо на разне компоненте дефиниције и радну дефиницију сигурности, облике и видове сигурности, сфере сигурности и мере – нивое – степене сигурности, уз неопходну спецификацију социјалне сигурности и њене повезаности са друштвеним положајем.

27 Сигурност, према Клакхоновој антрополошкој концепцији12 спада у ред изворних људских потреба. Стога ми сигурност схватамо као друштвену појаву која се манифестује као лична, групна, колективна и као сигурност заједнице; као сложени систем фактичких друштвених чињеница, уверења и веровања субјеката у трајно остваривање достигнутог или још бољег друштвеног положаја; као резултат мноштва разноразних и друштвених и личних мера које су ослонац и гарант да се положај субјекта у друштву неће прекомерно и дисфункционално погоршати. Отуда, у друштву као заједници људи постоје системи осигурања и заштите њиховог социјалног положаја. Везујући социјалну сигурност за стабилну одрживост оствареног социјалног положаја или чак за његово побољшање, наметнули смо себи обавезу да разјаснимо однос између социјалног и друштвеног положаја, под условом да заиста постоје суштинске разлике између ова два појма. Према доступној литератури, као битне компоненте друштвеног положаја наводе се: (1) имовина и својина; (2) извори и обим прихода; (3) обим и карактеристике потрошње; (4) врста професије и занимање; (5) слободно време; (6) друштвени углед; (7) друштвену комуникацију; (8) утицај у сопственој породичној, локалној и широј друштвеној средини; (9) културне и цивилизацијске навике и могућности њиховог задовољења, као и (10) стварни степен задовољења и однос субјеката према свом степену задовољавања. Разматраном проблему могуће је прићи и са других полазишта. Међутим, набрајање конкретних питања као што су запослење, радно место, зарада, здравствено стање, породична ситуација, становање, друштвено напредовање, образовање и усавршавање, исхрана и одевање, итд. суштински су садржани у претходним исказима и критеријумима, а и немају за сваког појединачног субјекта исту вредност. Битно је имати на уму да је сигурност, као предмет разматрања, нужно сагледати у двема улогама: а) у улози сегмента (дела) социјалне политике, и б) у улози фактичког друштвеног положаја људи. Поставља се питање који су то садржаји и облици друштвене сигурности као основе и оквира социјалне сигурности? У тражењу одговора на ово питање, неопходно је истаћи да је људски живот у свим етапама развоја људског друштва пун неизвесности чак и када је веома уређен и организован. Чак и концепт „друштва благостања“13 није могао да искључи неизвесности које произилазе из мењања друштвених потреба у сталном технолошком и научном развоју, у еколошкој сфери, у кретању капитала и других добара, променама у психофизичким особинама људи и у сфери рада, као и у области морала. Први сегмент разматрања несумњиво се односи на личну сигурност човека. Чиниоци те сигурности су: а) сигурност да неће бити повређен његов психофизички интегритет; б) сигурност да ће моћи да развија своје способности до задовољавајућег нивоа; ц) да ће у дотичном друштву моћи да испољи своје способности и оствареним резултатима обезбеди одговарајући статус; д) сигурност да ће на основу оствареног статуса и сопственог ангажовања трајно моћи да развија своје потребе и да их задовољава; е) сигурност да ће током свог најактивнијег и најпродуктивнијег рада за живота моћи да обезбеди основе за трајно задржавање

12

13

Авдагић Мехмед: Социјално–заштитне функције синдиката Босне и Херцеговине од 1990. године, Самостални синдикат запослених у пољопривреди, прехрамбеној и духанској индустрији, водопривреди, угоститељству, туризму и трговини (ППДИВУТ) БиХ, Сарајево, 2005, стр. 4–6. Термиз Џевад: Теорија социјалног рада, Графит, Лукавац, 2001, стр. 35–45. Кочовић Драгослав, Социјална политика, Удружење стручних радника социјалне заштите Републике Србије, Београд, 2000, стр. 128–135.

28 оствареног статуса и задовољавање потреба14 и ф) да ће му, ако доспе у друштвене тешкоће друштво указати адекватну подршку и помоћ. Људи се управо у циљу савладавања одређених тешкоћа и обезбеђивања од неизвесности које су уграђене у његову природу, тржиште добара и вредности и развојност друштва удружују и организују и развијају разне облике и односе узајамности и солидарности.15 За сигурност појединаца потребна је сигурност група, заједница, организација – и сигурност да ће се и једни и други понашати на очекивани начин. Макс Вебер због тога и сматра да се понашање људи и њихови друштвени односи остварују понашањима на основу „очекивања других“. Степен доживотне сигурности појединца зависи од степена стварне сигурности друштва, његове моћи да одговори очекивањима и неповредивости његових основа. Стога се сигурност и сматра битном сврхом друштва, а друштвена сигурност основом социјалне сигурности. Све ово се односи и на друштвене групе, заједнице, организације и државе. То је, може се рећи, суштински разлог све разноврсније сарадње у међународним односима и за формирање међународних организација, успостављање међународних поредака и правила. При том, ми не превиђамо да у међународним односима и, нарочито, међудржавним односима, интерес и моћ не губе улогу и утицај, као што не губе улогу себичност, личне потребе и интереси и конкуренција у њиховом задовољавању. Међутим, сам садржај сигурности нужно је повезан и опредмећен реалистичном вероватноћом стабилности задовољавања потреба на дуги рок односно док те потребе постоје. Могло би се рећи да постоје три основна облика друштвене сигурности (друштвена сигурност је обухватнији појам од социјалне сигурности, те обухвата и њу) на међународном (међудржавном), државном и локалном нивоу. На међународном нивоу: (1) међународни систем вредности; (2) међународне институције и поредак, (3) међународне организације. Све то је, на разне начине, обухваћено Организацијом Уједињених нација. На државном нивоу, то су: (1) сложени систем вредности који повезује и прожима локалне, националне, конфесионалне, традиционалне, класне, итд. вредности у целину доминантних признатих вредности, с једне стране и међународни систем вредности с друге стране. Можда би се у том смислу, уз одређено поједностављивање, могло говорити о „глобализацији“ система вредности у појединачним земљама; (2) држава са својом влашћу, поретком и институцијама укључујући и институције осигурања, институције безбедности и институције социјалног рада; (3) систем државних (владиних) и невладиних организација разних циљева и сврха, разних карактеристика и друштвених моћи и опсега деловања; (4) локалне заједнице са традиционалним правилима и понашањима, те неформалним спонтаним облицима остваривања сигурности (кроз породичне и сродничке односе, суседску сарадњу, обичаје као што су: брига о породицама погинулих припадника система безбедности, моба, добровољни самодопринос, итд.). Сваки од поменута три облика на сваком од наведених нивоа, може се даље развити и продубљеније и детаљније разрадити, за чим овде нема потребе. Неспорно је да је могуће до детаља разрадити, на пример, одредбе обичајног права, локалне регулативе, државног и међународног права које се односе на сигурност људи, нарочито у оружаним сукобима, али бисмо за наше разматрање могли користити само сазнање да је сигурност у центру пажње свих познатих нормативних система. 14

15

Авдагић Мехмед: Социјално–заштитне функције синдиката Босне и Херцеговине од 1990. године, Самостални синдикат запослених у пољопривреди, прехрамбеној и духанској индустрији, водопривреди, угоститељству, туризму и трговини (ППДИВУТ) БиХ, Сарајево, 2005, стр. 9–14: „Задовољење људских и друштвених потреба је трајна, вјечита, нужна функција, јер без њиховог остварења нема опстанка ни појединца ни друштва.“ Кочовић Драгослав, Социјална политика, Удружење стручних радника социјалне заштите Републике Србије, Београд, 2000, стр. 43–46.

29 Изложеним сазнањима још није доказано да наведени оквири искључиво обезбеђују сигурност и да потпуно отклањају, онемогућавају угрожавање. Напротив, многе интерпретације сигурности,16 нарочито у односима моћнијих и мање моћних, сопствену сигурност схватају и практикују као сигурност у одржању надмоћи и своју сигурност на смањеној и зависној сигурности других. У свим познатим поретцима на свим нивоима сигурност је производ политичке, економске, идејне, итд. борбе и резултат те борбе и сложен однос међузависности сигурности разних субјеката у разним областима живота. То се јасно види на примеру послодаваца и најамних радника. Док послодавац процењује да му је текући пословни успех обезбеђен и да му је перспектива сигурна, отварају се нова радна места, зараде радника удовољавају задовољавању њихових битних потреба, средства за рад се осавремењују и услови рада побољшавају – а фондови и материјално-финансијске могућности заједнице расту што повољно делује на све сфере живота. Дакле, сигурност послодавца, његовог капитала, профита, пословне перспективе, у начелу се позитивно одражава на сигурност радника запослених код тог послодавца. У тој ситуацији и радници могу да предузимају одговарајуће мере за обезбеђивање сопствене сигурности као трајне и мере смањења зависности од конкретног послодавца. Сходно томе, друштвена сигурност – стабилан друштвени оквир и основ развоја, заштите, обезбеђивање услова, актуелне ситуације и перспективе, реална је база за остваривање социјалне сигурности. Шта су садржаји и облици социјалне сигурност као специфичног облика друштвене сигурности? Општа дефиниција социјалне сигурности упућује нас на разликовање ширег и ужег појма социјалне сигурности, као и на разликовање бар три друштвене групе: а) група која није друштвеном ситуацијом стварно угрожена, а вероватноћа да њен друштвени положај, остваривање интереса и задовољавање (развијених културно-цивилизацијских) потреба бити у догледној перспективи минимална; б) група која је потенцијално угрожена – вероватноћа да ће њен положај, интереси и задовољавање стандардних потреба бити угрожена између могућег и извесног; ц) група чији је социјални положај већ угрожен и који доспевају у стање „социјалне потребе“. Управо ова трећа друштвена група је централна тачка нашег разматрања. Социјална политика је политика задовољавања (цивилизацијских) потреба појединаца као основа и чинилаца сваке групе, заједнице, организације. Међутим, појединац није усамљен и изолован, те га је неопходно, упркос савременим кретањима, посматрати са породицом и ширим кругом сродника (фамилијом) са којима је интересно и материјално повезан. Социјалну сигурност схватамо системом осећања, веровања и уверења субјекта да ће он моћи својом активношћу (циљном, сврсисходном – радом, ангажовањем), у складу са својим способностима стабилно и трајно да задовољава своје стандардне потребе, као и да ће му у ситуацијама које карактеришу привремене или трајне тешкоће уследити одговарајућа помоћ и подршка. Саставни део социјалне сигурности су, дакле: а) расположива, стечена и очувана средства материјално-финансијске природе (уштеде у разним облицима, на пример, улог – депозит у банци, уложен новац, вредне покретности, вредне некретнине, и слично); б) стечен углед и поштовање у окружењу; ц) очувано здравље, виталност и радна способност; д) образованост, стручна и професионална, друштвено цењена и тражена); е) информисаност и комуникативност („познавање правих људи“, „пријатељства са утицајнима“, „завичајне везе“, итд.). Овим, претежно друштвеним компонентама социјалне сигурности, посебно треба додати и две веома значајне природне компоненте: прво, старост која неизбежно делује на психофи16

Авдагић Мехмед: Социјално–заштитне функције синдиката Босне и Херцеговине од 1990. године, Самостални синдикат запослених у пољопривреди, прехрамбеној и духанској индустрији, водопривреди, угоститељству, туризму и трговини (ППДИВУТ) БиХ, Сарајево, 2005, стр. 20.

30 зичка својства, а нарочито је негативно њено дејство у областима рада у којима је нужна физичка снага, издржљивост, отпорност, хитрина, итд. Бављење одређеним занимањима у разним сферама у савременим условима ограничено је одређеним прописима; друго, то је пол за који су везани разни спојеви природних и друштвених улога, временски одређених, које су друштвено нужне, али на сигурност положаја делују противуречно. У уређеном, организационом и институционализованом друштву, какво је савремено, још су два битна друштвена чиниоца социјалне сигурности. То су, прво, право на облике друштвене и социјалне помоћи, право и обавеза да се користе одређене институције и друштвени и правни институти; друго, то су важећи друштвени узуси који обавезују. У њих убрајамо и моралне поставке о милосрђу, суосећању, праведности, итд. и религијске поуке усмерене на јачање унутрашње кохезије. Посебна сфера социјалне сигурности, до сада недовољно истражена, је ментална сигурност. Ова ментална компонента сигурности је важна и због битних разлика између оних који су привремено у ситуацији оптерећеној тешкоћама (на пример, болесни, али се предвиђа брзо оздрављење и потпун опоравак, привремено у рђавим условима становања, привремено без трајног запослења у сопственој струци, итд.), дакле оних који сами решавају проблеме без или уз привремену помоћ.

3.2. Појам безбедности Иако се овај термин последњих неколико деценија налази у честој употреби, у теорији се још увек воде озбиљне расправе и полемике о томе шта је изворно значење безбедности? Једна (недовољно проверена) етимолошка анализа упућује на следеће: А) У нашем језику реч „беда“ означава најнижи – најтежи друштвени положај појединца, групе или заједнице односно највиши степен невоље. Беда је релативно трајна ситуација. Б) Човек тежи да се на разне начине заштити од доспевања у беду или да се извуче из беде у коју је доспео, а ако то није у могућности, бар да је ублажи. В) Угрожавање је увек претња доспевањем у беду преко наношења штете (велике или чак потпуне) укључујући и уништење субјеката. Беда може имати разне садржаје, облике и степене. Г) Термин без беде (укључујући и без претње од могућности наношења штете која би могла довести субјекта до беде) подразумева субјекте – друштво заштићено од угрожавања сигурности, да могу да живе у нормалним околностима. Дакле то је тежња ка животу и односима у којима девијантна (ненормална) понашања других неће их доводити у ненормалне, несвакодневне опасности по њихове животе, здравље, својину и интересе. То доводи до формирања специјализованих стручних служби – организација за заштиту друштва и људи, од угрожавања, делања које непосредно наноси беду људима. Отуда следи и логичан назив „систем безбедности“ и „безбедност и заштита“ као стање друштва и појединаца. У целини посматрано, постоји изразита међусобна условљеност појмова и реалитета угрожавања и безбедности, као и међузависности критеријума угрожавања и критеријума безбедности. Скала, која се може формирати за мерење безбедности, може се кретати од О (степен угрожености најнижи – степен безбедности највиши) до 1 (степен угрожености највиши – степен безбедности најнижи) и обрнуто. Из овог краћег уводног разматрања може се видети да је безбедности веома комплексна и сложена друштвена појава. Кроз историју су се под појмом безбедности подразумевале разне ствари и различити садржаји. Политичка теорија и доктрина овај појам су дефинисале на различите начине. Етимолошки посматрано, израз безбедност потиче од латинске речи securu-

31 tas–atis, што значи безбедност, одсуство, опасност, извесност, самопоуздање, неустрашивост, заштићеност (securus на латинском значи: сигуран, безбедан, поуздан, неустрашив, уверен, сталан, чврст, одан, истинит, итд.). У многим земљама термин безбедност се тумачи на различите начине: У енглеском језику користе се два термина: security и safery. Термин security се користи у смислу означавања „националне безбедности“ (secure–сигуран, осигурати) – national security, што имплицира остварење и чување државног националног интереса, док термин safety означава способност деловања, како не би дошло до непожељне безбедносне ситуације, или таквих прилика које могу да угрозе безбедност људи, државе, читавих региона и међународне заједнице у целини, као и безбедност имовине, пословања. У француском језику користе се изрази securite и surete, док се у руском језику користи термин безбедност што значи одсуство материјалне беде. У италијанском језику у примени је термин sigureza (siciramente), што у слободном преводу означава сигурно. У Немачком језику користи се термин sicherheit, а у албанском језику израз сигури, и оба означавају безбедност и сигурност. На српском говорном подручју најчешће је у употреби термин безбедност. Наиме, терминолошки безбедност се изводи из речи безбедно, што, у суштини, представља безопасност, нешто обезбеђено с највећим поуздањем, чврсто, одлучно без колебања, стално без прекида, односно особину онога који је безбедан. Прецизније речено одсуство опасности, безбедност, одлучност, чврстина, готовост, јасност, одређеност, доследност.17 У хрватској и словеначкој литератури израз security се равноправно преводи као сигурност и безбедност. Ова два термина се на западу често поистовећују и сматрају синонимима. Међутим, етимиолошка анализа ова два појма проведена у уводу ове теме указује на то да они нису и не могу бити синоними, те да је неопходно правити дистинкцију између ова два појма. Сигурност се првенствено односи на личну сигурност, коју чине правна, политичка, социјална, економска и културна сигурност, док је безбедност појам који обухвата најшири дијапазон значења, од личне, преко државне и националне до међународне и глобалне безбедности. За безбедност се обично каже да је настала када и живи свет, односно човек. Свако живо биће има своју основну преокупацију, а то је како опстати (преживети), како се развијати и како обезбедити наставак своје врсте. Тек много хиљада година касније безбедност се проширила на безбедност читаве друштвене заједнице да би данас тумачење појма безбедности било знатно шире од првобитног значења. Међутим, због проширивања значења овог појма, проблем настаје када се безбедност треба прецизније дефинисати. У разрешењу овог проблема могућа су два приступа: Први је да се појам безбедности дефинише негацијом (негативистички), а други је да се дефинише садржински, односно позитивистички. У првом случају, безбедност би се дефинисала као одсуство угрожености, односно одсуство свих носилаца угрожавања. Овакав приступ је чест у литератури, али он не даје коначно решење проблема јер у наредном кораку захтева дефинисање појмова као што су угрожавање и угроженост. То подразумева израду дугачког пописа облика и носилаца угрожавања, што се такође може јавити као проблем. Тиме долазимо до одређивања садржине безбедности који полази од тога да је безбедност уствари вредност (државна, национална, политичка, морална, економска, лична и сл.) и то инструментална вредност која се објашњава као начин да се нешто постигне, а не само појава (стање) сама за себе. У том смислу, безбедност се схвата и као услов опстанка и развоја (државе, друштва, нације људи и живог света на планети). Важна је чињеница да безбедност 17

Речник српско-хрватског-хрватско-српског језика, изд. Матице српске, матице хрватске, Нови сад, Загреб, 1967. године.

32 сама по себи ништа не ствара (нарочито не материјална добра) већ да само омогућава много тога (живот, здравље, слободу и сл.), па и стварање материјалних добара. Дакле, безбедност има своју позитивну садржину при чему се та садржина изражава као збир (али не прости) појава, стања и односа у друштвеној, техничкој, психичкој, моралној и природној сфери, као и другим сферама и областима друштвеног и личног живота који се налазе на супротној страни у односу на појаве, стања и односе у области угрожавања. Безбедност је једна недељива (интегрална) друштвена појава која настаје у времену и простору, без обзира да ли је схватимо као стање, функцију, организацију, политику, филозофију или нешто слично. За разлику од безбедности, угрожавање је разноврсно и разнородно како по времену и простору тако и по интензитету, облицима и носиоцима. Безбедност и угрожавање (небезбедност) су обрнуто сразмерне величине, што значи да кад јача безбедност слаби угрожавање (небезбедност) и обрнуто, при чему идеална или максимална стања безбедности и небезбедности практично не постоје. Неспојивост и супротстављеност циљева, понашања и средстава носилаца угрожавања и субјеката безбедности указује нам на то да је могуће (у пракси) успоставити само одређено стање толерантности између безбедности и небезбедности које се остварује реализацијом политике безбедности и деловањем система безбедности и заштите. Утврђивање пуног садржаја појма безбедности у савременом међународном односима захтева знатно шири и радикалнији приступ, што се у оквиру модерних студија безбедности крајем 20. и почетком 21, века своди на следеће синтетичке закључке: 1. У савременим међународним односима, концепт безбедности је проширен од националне безбедности ка безбедност појединаца и група (појединачна и социјална безбедност), што представља померање безбедности од нација према појединцима, односно истицање значаја појединаца и група као референтних објеката безбедности; 2. У савременим међународним односима концепт безбедности се проширио од националне безбедности ка безбедности међународног система (међународна безбедност), или ка наднационалном физичком окружењу – ширењем на горе, од нације према биосфери; 3. Такође, у савременим међународним односи, концепт безбедности се шири и хоризонтално, од војне према политичкој, економској, социјалној и безбедности животне околине, и 4. У савременим условима дошло је до проширивања политичке одговорност за „обезбеђење интегралне безбедности“, која сада обухвата све наведене концепте безбедности истовремено. Разматрајући садржај појма безбедности у редовима „западних“ аутора може се рећи, да се третирањем тог појма као делатности издвајају следећи заједнички елементи: а) безбедносне делатности не обухватају само делатности субјеката безбедности, већ и посебне делатности (политичке, привредне, социјалне, културне и друге), које спроводе званични органи националних држава и међународне организације на регионалном и глобалном нивоу, ради заштите основних вредности националне државе и међународне заједнице од било којих облика опасности и угрожености из окружења; б) безбедносне делатности друштва морају бити усклађене са његовим могућностима, јер у противном може доћи до критичне ситуације; в) безбедносне услове и ситуацију и њима адекватно безбедносно понашање и деловање субјеката безбедности треба предвидети у краткорочним и дугорочним плановима; г) националне планове безбедности неопходно је усклађивати са актуелним променама у региону и свету.18 18

Видети шире: Grizold Aнтон, Међународна сигурност – теоријско институционални оквир, Загреб, Факултет политичких наука, 1998, стр. 28.

33 Из напред изнешеног прегледа схватања појма безбедности, може се рећи да се у савременом поимању безбедности углавном говори о: индивидуалној, националној, регионалној, међународној и глобалној безбедности. Са оваквом класификацијом сагласна је већина аутора који се озбиљније баве истраживањем безбедности. Међутим, са становишта логике поимања и класификације чини се да је најпотпунија она класификација која безбедност дели на индивидуалну, националну и међународну безбедност у коју природно спада регионална и глобална безбедност, са својим различитим концептима (колективна безбедност, колективна одбрана, кооперативна безбедност, сарадња у безбедности, интегрална безбедност итд). У даљем разматрању већу пажњу посветићемо појединачним елементима ове класификације који представљају кључну претпоставку у прилагођавању наших погледа динамичким променама у овој осетљивој области друштвеног живота.

3.2.1. Индивидуална безбедност Савремени развој друштва захтева успостављање одговарајућих система безбедности и заштите који представљају најадекватнији одговор на реалне и могуће изворе угрожавања и угрожености његових државних и националних интереса. Отуда, сама природа развоја савременог друштва неминовно води до редефинисања кључних одређења безбедности, посебно безбедности појединца. Научне анализе у области теорије и праксе безбедности показују да традиционални модели поимања безбедности не одговарају захтевима данашњег и будућег времена у којем се више него икада до сада доводи у питање опстанак и развој појединаца, група, друштва и заједница људи у целини. У разматрању појма индивидуалне безбедности, неопходно је поћи од неколико претходних напомена без којих се не може проблематизовати и објаснити овај облик безбедности. Прво, с правом се може рећи да је безбедност полазна основа за стабилно функционисање демократског друштва. Без стабилног функционисања демократског друштва нема ни индивидуалне безбедности. Дакле, нужна претпоставка за остваривање индивидуалне безбедности јесте успостављање демократског друштва које се заснива на тржишној економији, правној држави, владавини права и поштовању људских и грађанских слобода и права које су услов за изградњу демократског друштва са развијеним облицима хоризонталне и вертикалне друштвене контроле. У таквом демократском амбијенту присутни су многоструки односи између појединаца и група са различитим потребама и интересима који понекада могу да поприме и непомирљив карактер и да доведу до извесног степена несигурности појединаца. Управо због тога тешко је дефинисати индивидуалну безбедност јер на њу детерминишуће делују бројни природни и друштвени фактори. Сви они налазе се у непосредној вези с функционисањем система демократског друштва. Отуда је промишљање о индивидуалној безбедности неопходно посматрати у узрочно-последичној вези са националном, регионалном, међународном и глобалном безбедношћу, које у том односу имају двојаку улогу. С једне стране одговорне су за безбедност појединца, а са друге стране појављују се као извор претњи које произилазе из националних, регионалних и међународних норми о употреби силе, као и због потребе за предузимањем политичке акције националних држава, регионалних и глобалних међународних организација и институција против појединаца и друштвених група. Таква потреба најчешће произилази из спољно-безбедносне политике и неопходности предузимања цивилне демократске контроле над елементима система безбедности. У том живом и динамичном узрочно-последичном односу, без обзира на демократски карактер друштва, долази до блажих или тежих облика девијантног понашања које није могуће успешно превазилазити без легитимно успостављених безбедносних институција друштва. О

34 томе су свој суд изрицали бројни аутори још од периода политичко-историјских процеса стварања модерних држава. Тако је, још у оквиру основних одређења државе и природног права, Томас Хобс посебан значај придавао мерама безбедности. У својим делима он је наглашавао да је стабилност државе кључна за безбедност државног система. Како је у природном стању свако свакоме непријатељ, једино су грађани у цивилно-државном стању сигурни за своју физичку егзистенцију и ту влада мир, сигурност и ред.19 Јер, како каже Хобс да би држава могла да буде у функцији одржавања потребне безбедности појединци се морају одрећи неких својих природних права. Осим Хобса и Џон Лок (John Locke) је у оквиру свога проучавања организације и модела власти грађанске државе истицао да је за добру организацију државе веома значајна безбедност и заштита права грађана. Према овом аутору, циљ људи који ступају у друштво је да уживају властиту својину у миру и сигурности, а будући да су значајни инструменти и средства за то закони, први задатак свих држава је успостављање законодавне власти. Конституисањем савремених националних држава, посебно оних вишенационалних и мултиетничких, отварају се бројна питања осигурања њихове безбедности. Поред тога, поставља се и питање како у условима либералне демократије обезбедити равнотежу између безбедности појединца и слободе његове личности, јер свако угрожавање безбедности појединца нужно узрокује задирање у њихова основна права и слободе. Према Хелду Д. Појединци треба да уживају једнака права и, у складу са тим, једнаке обавезе у демократском друштву, односно треба да су слободни и равноправни у одређивању услова сопственог живота, под условом да демократски оквир не користе ради оспоравања истих таквих права другим појединцима.20 За развој и очување безбедности појединца неопходно је истаћи да свако ограничење слободе које почива на закону не сме прелазити нужну меру постизања праведног стања. Слобода се у изнимним случајевима може ограничити само да би се омогућила слобода за друге.21 Према Слободану Милетићу, човек је безбедан ако није изложен опасности, када је заштићен од угрожавања и повређивања његов физички интегритет, његова приватност, достојанство и сигурност, када су заштићене његове слободе и права, посебно, право својине, тј. када му је имовина заштићена од отуђења, уништења или оштећена против његове воље. Према Boothу and Wheelerу, постојану безбедност могу да достигну само они људи и групе који је не ускраћују другима, а истинска безбедност се може достићи ако се разумева као процес еманциоације. Безбедност човека је стање заштићености човека од опасности. Објективно то је стање заштићености, које може бити у распону од доброг ка лошем. Субјективно, човек се може осећати безбедним и када је његово „стање безбедности“ објективно лоше и обрнуто. У разматрању индивидуалне безбедности веома су значајна међународна политичка и правна документа која се односе на корпус људских права и слобода. Према декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године, да би се зајамчена права човека и грађанина остварила, преко је потребно да постоји сила. Ова сила је установљена у корист свих а не ради личне користи онима којима је поверена.

19

20 21

Види шире: Buyan. B., PeopleStates and Faer, The National Security Problem in International relations, London, 1983, str. 25. Видети шире: Хелд. Д., Демократија и глобални поредак, Београд, 1997. године, стр. 175. Видети шире: Mohler M. H. F., Etnik in delpolizei aus-bildung und umfled, Die Pollzei, No 5, Wiesbaden, 1994. str. 144–147.

35 Према универзалној Декларацији о људским правима из 1948. године „признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске природе темељ је слободе, правде и мира.“ Док се према члану 1 универзалне Декларације о људским правима, „сва људска бића се рађају слободна и једнака у достојанству и правима“, дотле се у члану 2 говори да „свако има право на живот, слободу и личну безбедност“. У члану 7 наводи се да су „пред законом сви једнаки и имају право без икакве дискриминације на једнаку заштиту закона“. Са становишта безбедности појединца значајно је напоменути и члан 29 универзалне Декларације који допушта одређено ограничење права појединаца, али само у оним случајевима који су прецизно одређени законом ради заштите личности појединца, поштовања права и слобода других у циљу задовољавања правилних захтева, морала, јавног поретка и општег благостања у демократском друштву. У изградњи појединачне безбедности данас се највећа пажња придаје заштити основних права грађана, а од елемената система безбедности, као легитимног уставно-правног субјекта заштите се захтева да осигура безбедност појединаца. На тај начин појединац је животно заинтересован да ради свог опстанка и егзистенције захтева задовољење одређеног нужног нивоа свје безбедности и сигурности. Међутим, неопходно је имати у виду да је индивидуална безбедност увек релативна, јер зависи о намерама и поступцима других чланова савременог друштва.22 У том односу на једној страни налазе се појединци-грађани који су заштићени уставом, законом и бројним декларацијама, као и они појединци који нарушавају стање безбедности других појединаца, док на другој страни стоје елементи система безбедности и заштите који су дужни проводити законе ради обезбеђења потребне безбедности и заштите појединаца-грађана. И у условима нужног и привременог ограничавања слободе појединца, ради се у интересу обезбеђења већег степена безбедности других појединаца. Сходно свему реченом, индивидуалну безбедност можемо дефинисати као такво стање друштва у којем његови чланови могу да задовољавају и штите своје основне потребе, вредности и интересе и остварују грађанска права и слободе које су услов за развој савременог демократског друштва.

3.2.2. Национална безбедност Појма националне безбедности је један од најчешће (зло)употребљаваних и најмање дефинисаних појмова. Нема ниједне до сада познате дефиниције националне безбедности која се не ослања на неки споран и неодређен појам. Термин „национална безбедност“ данас се користи за означавање далеко ширег појма од изворног значења, јер се под њим подразумева жељено стање безбедности једне државе, које се постиже елиминисањем претњи и ризика који долазе изнутра и изван ње. Дакле, национална безбедност је појам са вишеструким значењем. У најопштијем смислу подразумева слободу од страха, претњи и физичког насиља над становништвом, односно грађанима једне државе. Међутим, национална безбедност укључује и политичке, економске, моралне, социјалне, културне, идеолошке и нормативне елементе, што је одувек отежавало ње-

22

Видети шире: Гризолд Антон, Европска стварност, факултет политичких наука, Љубљана, 1998, стр. 23.

36 ну прецизну дефиницију. У питању је друштвено конструисан концепт безбедности једне државе који стиче специфично значење само унутар социјалног контекста у којем држава егзистира. Парадигме и институционални модели националне безбедности су се мењали кроз историју. Посматрана историјски, национална безбедност је нераздвојно била повезана са државом и њеним безбедносним сектором. Међутим, национална безбедност је постепено захватала политичку, економску, социјалну и и културну сферу. Иако одбрана од спољњег напада остаје централни проблем националне безбедности, ипак пракса је недвосмислено потврдила да држава може бити угрожена унутрашњим потресима, економским и друштвеним поремећајима, нарочито у заједницама којима недостаје осећај идентитета и социјалне кохезије.23 Отуда је у научним разматрањима овог појма неопходно разликовати појам безбедности државе од појма безбедности друштва, уз нагласак да основни критеријум безбедности државе представља њен суверенитет, а безбедности друштва идентитет, тј. свест о припадности заједници. Кроз оба термина прожима се у бити егзистенција или преживљавање државе и друштва. Држава која изгуби суверенитет престаје да буде држава, а друштво кад изгуби идентитет престаје да постоји као суверена јединка. Ово раздвајање државне од друштвене безбедности треба схватити условно као два нормативна појма безбедности који се у суштини обједињавају у један интегрални појам означен термином национална безбедност. И у једном и у другом термину, у епицентру безбедносне дилеме налази се држава која пружа легитимитет и заштиту друштва. Одсуство рата и војних конфликата само по себи не осигурава мир, стабилност и безбедност у друштву. Невојни извори, нарочито нестабилност у економији, социјалној, хуманитарној и еколошкој сфери постали су већа опасност по мир, стабилност и безбедност многих држава.24 У конкретном случају термин национална безбедност користи се за означавање појма који обухвата заштиту државе и становништва, од свих облика оружаног и неоружаног угрожавања, као и стварање повољних друштвених услова за реализовање националних интереса. Да би се боље разумело значење ове синтагме дајемо дефиниције овог појма која се користе у теоријским радовима и стратегијско-доктринарним документима у свету. У већини ових радова полази се од чињенице да је системски приступ најбитнији у дефинисању појма национална безбедност и при томе се користи аргументација да се развој људског друштва одвија у потребним безбедносним условима које детерминишу политички, економски, социјални, морални, културни и други фактори. Сам појам национална безбедност налази се у употреби од 1943. године, када је Валтер Липман (Walter Lipman) у свом делу „U.S. Foreign Policy“ први пут употребио овај термин. После другог светског рата овај појам је нашао широку примену у политичком речнику савремених држава. У том контексту он је употребљаван да означи унутрашњу и спољну безбедност државе, односно безбедност државе у односу на спољне и унутрашње изворе угрожености. Ради се, дакле о националној безбедности једне државе која обезбеђује опстанак и нормално деловање државе са свим елементима њене независности, територијалне целовитости и уставног поретка.25 По другим ауторима, национална безбедност се дефинише као „настојање националне државе да обезбеди свим члановима друштва сигурност пред угрожавањем извана (интервенције,

23 24 25

Avramov, S., Bezbednost u XXI veku, Zbornik radova SIMVON 2001, Beograd, str. 423. UN – Doc. S/PV 3946, 31 Jannuaru 1992, p. 142–143. Видети шире: Јовановић Б., часопис, Полиција и сигурност, бр. 1–2, Загреб, 1997. године, стр. 6.

37 напади, окупације, блокаде и др.) и унутар друштва (угрожавање реда и мира, криминал и др.)“.26 Према трећој групи аутора, под националном безбедношћу подразумева се заштита и омогућавање несметаног функционисања основних вредности датог друштва. По овој групи аутора национална безбедност има своју унутрашњу и међународну димензију. Унутрашња димензија безбедности означава несметано функционисање друштвеног, економског и политичког система и очување јавног реда и мира, а међународна димензија безбедности подразумева заштиту територијалног интегритета и суверенитета државе.27 Benkowitz и Backet националну сигурност одређују као способност државе (нације) да своје унутрашње вредности заштити од спољних опасности.28 Према Хрватском аутору Радовану Вукадиновићи под „националном сигурношћу подразумева се физички опстанак једне државе и њезина становништва заједно са основним атрибутима неовисности и сталним материјалним просперитетом државе“.29 У Војном лексикону, безбедност се дефинише „као стање организација и функција безбедности државе. Безбедност као стање представља заштићеност неког добра, вредности и тековине друштва. У политичко-безбедносном смислу, обухвата целокупну заштићеност државе од свих видова субверзивне делатности спољног и унутрашњег непријатеља и других штетних делатности и утицаја.“ Према војном лексикону, с обзиром на опасности које са собом носе делатности спољног и унутрашњег угрожавања, безбедност може бити спољна и унутрашња. Спољна безбедност се односи на независност, суверенитет и територијални интегритет државе, док се унутрашња безбедност односи на несметано функционисање конкретног уставног поретка, односно друштвено-политичког, економског и правног система и заштићености других добара, вредности и објеката заштите. У обезбеђењу спољне и унутрашње заштићености државе и друштва учествују сви субјекти безбедности, као и други друштвени субјекти (невладине организације, агенције и друге организације). У Малој политичкој енциклопедији, појам безбедности у најширем политичко-правном смислу обухвата „мере и активности чувања и заштите од угрожавања независности и интегритета једне земље (државе, нације) и унутрашњег уставног и правног поретка. У првом случају говори се о спољној, а у другом о унутрашњој безбедности. Према објекту заштите разликује се: а) национална безбедност; б) јавна безбедност; в) колективна безбедност, и г) лична и имовинска безбедност30. Према Слободану Милетићу, „Безбедност је именица, и то апстрактна, односно мисаона именица која није материјалне природе, дакле, не може се опипати, већ се само осећа и замишља,“ а безбедност државе (национална безбедност, подвукао Н.Д.) је „стање заштићености државе од опасности, тј. од угрожавања и повређивања свих основних елемената државе и то државне власти, становништва, територије, правног поретка и других вредности“. По овом аутору, безбедност државе и грађана су две стране исте ствари јед(и)не безбедности, која се

26 27 28 29

30

Видети шире: Гризолд Антон, Европска стварност, факултет политичких наука, Љубљана, 1998, стр. 23. Видети шире: Ђорђевић Н., Безбедност и Југославија, Загреб, 1985. године, стр. 29. Видети шире: Benkowitz и Backet, international Encyclopediaof the social Sciences, vol. XI, 1968. page 40. Видети шире: Маслеша Рамо, Теорије и системи сигурности, „Магистрат“ – Сарајево, Сарајево, 2001. године, стр. 37. Видети шире: Мала политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1966. године.

38 може свести на безбедност човека. Безбедност грађана није могућа без безбедности њихове државе и обрнуто безбедност државе није могућа без безбедности њених грађана. Дакле, национална безбедност, према Слободану Милетићу, је стање у коме се налазе правни субјекти, тј. стање релативног присуства или одсуства угрожавања и/или повређивања правних субјеката за које је одговорна држава. Отуда, слободан Милетић на веома прихватљив начин дефинише националну безбедност као „успостављено, одржавано и унапређивано стање у држави, које омогућава ефективну заштићеност државе и грађана који у њој живе од свих (спољних и унутрашњих) противправних аката (активности) којима се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање слободе, права и дужности човека и грађанина. 31 Према другим српским ауторима под националном безбедности подразумева се објективно стање нације и државе, у којем њени легитимни органи и институције предузимају дозвољене мере и активности ради заштите основних националних интереса у области спољне и унутрашње политике, економије, одбране, образовања, научноистраживачког рада, културе и у другим областима друштвеног живота. Отуда, полазећи од оваквог теоријског одређења, национална безбедност зависи од њеног војно-политичког и геостратегијског положаја, карактера државе и њених друштвено-политичких и економских односа, као и од карактера међународних односа у њеном ближем и даљем окружењу. Неки аутори међународних односа, националну безбедност дефинишу као „одсуство било каквог страха од напада, угрожавања интереса, или претње друге државе или других држава.32 Као прилог таквог тумачењу појма националне безбедности наводимо дефиницију из студије УН из 1986. године: „безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности од војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу слободно да се развијају и напредују.“33 Допуњавајући ову дефиницију могло би се рећи да безбедност националних држава може да буде остварена ако државе сматрају да нису изложене опасностима оружаних напада, ни било каквом мешању у њихове унутрашње послове, субверзивним или дестабилизирајућим утицајима са стране, било да су они политичке, економске или војне природе. Отуда, према Arnoldu Wolfeu безбедност представља одсуство претњи усвојеним вредностима, а у објективном погледу, значи одсуство страха да ће те вредности бити нападнуте. Према бројним савременим ауторима, национална безбедносна политика државе зависи од врсте и распрострањености државних и националних интереса, те актуелних и потенцијалних претњи које те интересе угрожавају, или их могу угрозити. Претње могу бити: политичке, економске, војне, демографске, социјалне, конфесионалне, едукативне, еколошке и претње изазване дугорочним прикривеним деловањем ретроградних снага у свим областима друштвеног живота.

31 32

33

Видети шире: Милетић Слободан, Полицијско право, Полицијска академија Београд, 1997. Видети шире: Bourguin M., Le probleme de la securite internationale, Recuil des Cours da L`Academie de driot International, 1934. godine, t. 49, str. 473. Conception de la sécurité, Série d`études 14, Publication des Nations Unise, 1986, A/40/533.

39 Проблеми дефинисања појма национална безбедност долазе до пуног изражаја тек када треба да се идентификују вредности које могу бити угрожене и када треба дефинисати виталне државне и националне интересе које треба да штите елементи система националне безбедности. Већина савремених аутора која се бави истраживањима националне безбедности сматра да витални друштвени, државни и национални интереси, у ствари, чине опште потребе државе и њених грађана и да произилазе из општих вредности и циљева садржаних у Уставима националних држава и из реалних могућности и стварне позиције сваке државе у међународном односима. За најчешће вредности и опште интересе, које треба да штите елементи система безбедности, наводе се обично: (1) одбрана државе и њених грађана; (2) очување и интензивни развој демократије, демократских институција, просперитетног и слободног друштва; (3) владавина права; (4) поштовање људских и грађанских права укључујући и мањинска права; (5) пуна интеграција националне државе у међународну заједницу држава на регионалном и глобалном плану; (6) обезбеђење социјалне и сваке друге сигурности становништва; (7) очување културног и историјског идентитета домицилног народа у дијаспори, (8) заштита природне средине и обезбеђење здравог еколошког окружења. Овако дефинисани општи интереси националних држава остварују се према општеприхваћеним међународним стандардима и кодексима. Стога све државе изражавају одлучност да свим расположивим и дозвољеним средствима штите своје интересе и активно учествује у изградњи и заштити универзалних вредности међународне заједнице. Различита виђења појма национална безбедност указују на дивергентна гледишта теоријског одређења овог појма, али у исто време пружају и добар преглед заједничких елемената који нам олакшавају да дођемо до опште прихватљиве дефиниције националне безбедности. У том смислу, под националном безбедношћу можемо подразумевати способност државе да заштити виталне вредности и интересе друштва од спољних и унутрашњих извора угрожавања и угрожености и да тиме обезбеди опште услове за несметани политички, економски, социјални и културни развој друштва и благостање својих грађана. С обзиром на актуелна кретања и основне тенденције у развоју националне и међународне безбедности, неопходно је потражити одговор на кључно питање епохе: Да ли ће државе, као основни субјект међународног права, опстати или ће уступити место недржавним актерима? Да ли ће геостратегија уступити место геоекономији? То су питања на која није лако дати једнозначан одговор. На ова питања одговоре мора дати светска наука и политика.

3.2.3. Међународна безбедност Развој међународне безбедности може се пратити још од периода обликовања првих територијалних заједница људи – племена. Односи међу тим заједницама углавном су се заснивали на вођењу ратова. И у тим условима одржавани су контакти између заједница и касније појединих држава. Први писани документ који сведочи о регулисању односа између држава забележен је још 3100 године п.н.е. Ради се писаном уговору (на каменом споменик) којим се регулишу границе између два месапотамијска града – државе Логоша и Уме.34 У каснијем историјском фазама развоју људског друштва (античко и феудално доба, нови век и савремено доба) потписивање билатералних и мултилатералних споразума (уговора) о

34

Видети шире: Аћимовић Љубиша, Наука о међународним односима, Институт за међународни политику и привреду, Београд, 1987. године, стр. 20.

40 миру, пријатељству, савезу, удруживању, разграничењу, забрани употребе силе и ратовања, арбитражи, узајамној помоћи, поштовању људских права и слобода итд. била је редовна пракса односа између држава у међународним односима. У потоњим етапама историјског развоја јављају се и институционални облици међународне безбедносне сарадње, као што су Света алијанса, Лига народа и Уједињене нације. Ради целовитог прегледа ставова о међународној безбедности наводимо у најкраћим цртама традиционалне и модерне теоријске правце као што су: теорија равнотеже моћи, реалистичка, неореалистичка и идеалистичка теорија. Теорија равнотеже моћи у међународним односима сматра се најстаријом и најприсутнијом теоријом са низом противуречних појмовних одређења. Етимиолошки посматрано овај појам вуче корене још од најстаријих времена. Налази се још у списима старих индијских и грчких филозофа. Иако је тешко може говорити о формалном обликовању овог теоријског правца у том периоду, теорија равнотеже моћи је имплицитно представљала начин одржања политичке заједнице тога доба. Већ од почетка 18. века па до Првог светског рата овај теоријски концепт је сматран јединим сигурним механизмом очувања стабилности, безбедности и сигурности у међународној заједници. У том периоду већи број признатих аутора истицао је да равнотежа снага представља сигуран гарант у одржавању мира и превладавању криза и конфликата у међународним односима. Суштина овог концепта полази од позиције моћи, која се изводи из „традиционалне реалистичке“ школе међународних односа, у циљу успостављања уравнотеженог односа снага на политичком, економском, војном и другим областима између држава или група држава (савеза). У намери да се одржи такав однос моћи, користиле су се традиционалне методе и технике, као што су: давање територијалних компензација након завршетка рата, Формирање тампон зона (држава), формирање савеза, успостављање сфера утицаја, предузимање интервенција, успостављање дипломатских преговора, решавање спорова мирним путем, трка у наоружању, смањивање наоружања, итд35. Концепт равнотежа моћи био је један еластичан, флексибилан и децентрализовани систем безбедности који је у складу са заједнички утврђеним стратегијским циљевима подједнако деловао било да се раси о оружаној интервенцији или одбрани виталних националних интереса. Иако је концепт равнотежа моћи, као начин решавања конфликата, са становишта интереса великих европских држава, био ефикасан систем безбедности, ипак може се рећи да овај концепт безбедности, и поред неких позитивних решења, није био у стању да као институционални механизам спречи велике конфликте који су убрзо довели до светских ратова. Непомирљива супротност националних интереса великих сила довела је у питање способност и ефикасност система равнотеже моћи у међународним односима. Реалистичка теорија своју концепцију међународних односа заснивала је на очувању виталних националних интереса. У центру пажње ове теорије било је очување виталних вредности националне државе које се морају по сваку цену очувати и перманентно штитити, за шта је била потребно имати моћ, која се испољавала кроз примену силе. Иако генезу овог теоријског правца налазимо још у античком добу, ипак преовлађујућу улогу овај правац је имао од другог светског рата до почетка осамдесетих година 20. века. У том периоду у међународним односима одигравале су се крупне политичке, економске и војне промене праћене

35

Видети шире: Гризолд Антон, Европска стварност, факултет политичких наука, Љубљана, 1998, стр. 70.

41 снажно израженом глобализацијом односа у свим областима друштвеног живота. Суштина овог правца у међународним односима огледа се у томе да међународна заједница у том периоду није имала адекватно изграђен правни институционални систем који би могао заштитити основне вредности националних држава, збо чега је често долазило до различитих облика угрожавања њихове безбедности. Такво стање у међународним односима принудило је националне државе да ради опстанка и заштите својих виталних државних и националних интереса јачају војне и укупне безбедносне потенцијале. Родоначелник реалистичке теорије био је Hans J. Morgenthaus који је у дели „Политика међу народима: борба за силу и мир“ на целовит начин образложио свој концепт реалистичке теорије међународних односа у шест принципа: 1. „политика је као и друштво у најопштијем смислу подређена објективним законима који имају своје корене у људској природи“; 2. „централна тачка политичког реализма, која служи као путоказ у разним подручјима међународних односа, јесте концепт интереса дефинисан као моћ“. Политички реализам ставља нагласак на „рационалност, објективност и неемоционалност“; 3. реалисти свој концепт интереса дефинисан као сила не схватају као „заувек дату категорију, односно један фиксирани циљ“; 4. „политички реализам је „свестан“ моралног значења политичке акције, али и неизвесних тензија моралног налога и услова за успешну политичку акцију“; 5. „политички реализам одбија идентификовање моралних аспирација појединачних нација са моралним законима који имају универзално значење“; 6. „политички реализам задржава аутономију у политичкој области“36. У изложеним принципима тежиште се заснива на концепту националних интереса и моћи националних држава. По овом аутору основни фактори који опредељују моћ националних држава су: а) географски положај; б) национални ресурси; в) војна способност; г) становништво, д) квалитет дипломатије у вођењу спољне политике; ђ) индустријски капацитети итд., са видовима њеног ограничавања путем равнотеже моћи. Осiм Hansа J. Morgenthausа, заговорници реалистичке теорије у међународним односима били су и George F. Kenan, Henri Kisinger, Nicholac J. Spykman i dr. Иако су неки од ови заговорника реалистичке теорије имали опречне ставове о међународним односима, ипак они су били сагласни у томе да у међународној заједници долази до супротстављених националних интереса, што неминовно доводи до различитих облика конфликата. Ради тога све државе морају предузимати мере на јачању своје војне и техничке моћи како би заштитили своје виталне државне и националне интересе. Међутим, и у таквим анархичним међународним односима долази до подударања националних интереса и стварања потребних савеза.

36

Видети шире: Hans J. Morgenthaus, „Politic among Nations: The struggle for Power and Peace – Политика међу народима: борба за силу и мир“, New York, 1948. p. 4–14.

42 Неореалистичка институционалистичка теорија у центар својих разматрања ставља „интеракцију држава и њихових политика, природу моћи, циљеве спољне политике држава, технике управљање моћи, утицај окружења на политичко понашање и сл. Идеалистичка теорија описује међународне односе онакве какви би они по њиховом мишљењу требали бити. Не упуштајући се у дубљу анализу ставова представника појединих теоријских праваца у развоју међународне безбедности, може се констатовати да се они разликују у схватањима појма моћи, њеног места, улоге и основне функције у очувању националних интереса, изградњи међународних односа, моралних вредности и циљева у области националне и међународне безбедности. Из овог, макар и површног, прегледа ставова главних протагониста ових теорија, уочљиво је да је концепт изградње и одржавања међународне безбедности био на маргинама теоријских расправа и практичних потеза националних држава, посебно оних најмоћнијих. Ту и лежи разлог због чега, досадашњи системи међународне безбедности, и поред извесних позитивних достигнућа, нису испунили очекивања националних држава, па ни очекивања протагониста ових теоријских праваца у међународним односима. Данашња динамика међународних односа, посебно процеси глобализације, са развијенијим везама између држава и региона и измењена схватања у области задовољавања националних интереса све мање зависе од политичких концепата силе. У таквим условима већи значај у изградњи националне и међународне безбедности имају политички, економски, техничко-технолошки, социјални, културни и други фактори., па је у будућности свако заснивање међународних односа само на моћо и сили дубоко превазиђен политички концепт. Полазећи од те чињенице изградња стабилне међународне безбедности треба да буде темељни услов за опстанак и успешан развој држава и добра основа за елиминисање свих конфликата који могу довести у питање стабилност и безбедност националних држава. Отуда, међународну безбедност можемо дефинисати као стање међународних односа у којима се ви чланови међународне заједнице осећају безбедним и сигурним и у којима постоје изграђени ефикасни механизми заштите националних држава од свих облика угрожавања и угрожености њихове безбедности. Међународна безбедност у свом садржају обухвата регионалну и глобалну безбедност. 3.2.3.1. Регионална безбедност Регионална безбедност је део међународне безбедности која се фокусира на један регион – пример регион Југоисточне Европе, чији је Србија саставни део. Ризици од избијања ратова и других оружаних сукоба на европском простору знатно су смањени, али нису потпуно отклоњени. То се посебно односи на земље у источној и југои-

43 сточној Европи које су у процесу транзиције суочене са економским, социјалним и политичким проблемима и потешкоћама, што може у одређеним околностима да изазове пораст напетости. У постојећим условима ОЕБС, ЕУ и НАТО кључни су елементи европске безбедносне архитектуре. Од способности њиховог прилагођавања новим изазовима, ризицима и претњама безбедности и од карактера односа које ће те асоцијације успостављати са осталим актерима савремене међународне заједнице највише зависи безбедност евроатлантског простора и света у целини. Нови карактер НАТО-а и развој заједничке безбедносне и одбрамбене политике Европске уније позитивно се одражавају на безбедност евроатлантске заједнице. Посебан значај за безбедност евроатлантског простора има Програм НАТО-а „Партнерство за мир“ и други безбедносни програми и иницијативе НАТО, ОЕСЦ и Европске уније. Изградњом својеврсних партнерских односа у оквиру програма и иницијатива омогућава се стварање широког међународног форума с тежиштем на јачању механизама дијалога, сарадње и превенције у изградњи бољег безбедносног окружења и стабилног мира. Јачање безбедности и стабилности на евроатлантском простору позитивно се одражава на консолидовање прилика у државама југоисточне Европе. Таква тенденција позитивно утиче и на процес редефинисања њиховог места у новој констелацији међународних односа. Унутрашње промене у већини држава тог региона условљене су новом војно–политичком реалношћу опредељењем за развој политичког и економског система устројеног према моделу земаља развијене демократије. Европска опредељеност држава југоисточне Европе реална је основа за јачање стабилности и изградњу евроатлантске визије безбедности. Иако је постигнут значајан напредак у изградњи мира и стабилности, још увек је југоисточна Европа безбедносно осетљив простор европског континента. Посебну претњу њеној безбедности чине економско-социјални проблеми, национални и верски екстремизам, организовани криминал и недовољно изграђене државне институције. Такво стање отежава процес њихове брже и успешније демократске транзиције. Због сложеног карактера изазова, ризика и претњи безбедности неопходно је да државе југоисточне Европе заједничким напорима сузбијају негативне процесе који угрожавају њихову безбедност. Посебан значај за консолидовање мира и стабилности у региону имају регионалне безбедносне иницијативе. За регион југоисточне Европе то су: Процес за сарадњу југоисточне Европе, Пакт за стабилност југоисточне Европе, Састанак министара одбране земаља југоисточне Европе и Иницијатива за југоисточну Европу. Будући да је стабилност услов за приближавање тог региона Европској Унији, изградња заједничких механизама превенције ризика и претњи и управљање кризним ситуацијама важне су претпоставке безбедносног консолидовања и брже демократске транзиције држава југоисточне Европе. 3.2.3.2. Глобална безбедност У последњој деценији 20. века дошло је до великих промена у међународној заједници које се огледају у нестанку биполарне поделе света и развоју интеграционих процеса. Развој информационе и комуникационе технологије допринео је интензивирању промена и убрзао процес глобализације скоро свих аспеката међународних односа. У оваквом окружењу сарадња постаје битна претпоставка за јачање мира, стабилности и демократског развоја. Процес глобализације имао је за последицу и неке деструктивне појаве, које су изазвале регионалне и локалне напетости и конфликте. Нови изазови, ризици и претње безбедности условљени су све израженијим разликама у економском развоју појединих држава и народа. Савремени свет је због тога постао оптерећен многим неизвесностима, с тим што је његово

44 главно обележје у области безбедности смањење опасности од традиционалних војних сукобљавања и директног конфронтирања великих сила, с једне стране, и појава мноштва нових невојних изазова, ризика и претњи, с друге стране. Отуда, након завршетка Хладног рата, а посебно након промене структуре и функције НАТО која је уследила на Вашингтонском самиту 1999. године, долази до проширења значења појма безбедности. У научним круговима све више је у оптицају нова појмовна синтагма „глобална безбедност“, као директна последица великих геополитичких промена крајем 20. и почетком 21. века. Ширењем појма безбедности на све аспекте друштвеног живота, он је престао да бива искључиво везан за државу и националну безбедност, а све више се односи на поштовање људских и грађанских права појединаца, дакле на индивидуе као „грађане света“. То је један, у основи, нови футуристички поредак који би требао да уследи као последица економске глобализације света. Неспорно је да процес глобализације утиче на проширење значења овог појма у глобалну безбедност, тј. у безбедност планете Земље. То је довело до „критичне тачке у односу на редефинисање концепта безбедности, јер не постоји јединствен приступ у дефинисању глобалне безбедности, који би био универзалан и прихватљив“.37 Многи аутори данас истичу да је идеја глобализације америчка идеја, заснована на униполаризму, односно на чињеници да, након пада Берлинског зида и распада Варшавског пакта, Америка је неспорно постала водећа сила у свету. И као што је некада авангарда у комунизму био пролетаријат, авангарда у глобализму су корпоративне елите које држе у својим рукама скоро 70 одсто укупног капитала у свету. То само продубљује јаз између сиромашних и богатих земаља у свету, односно проширује јаз између Севера и Југа. Терористички напади од 11. септембра 2001. године на Америку донели су нову свест о томе да сви људи деле једну планету и чине глобалну заједницу у којој морају да се уважавају и нека правила како би се могло живети заједно. Основни проблем заједничког живота у глобалној заједници је у томе што што су правила глобалне заједнице у интересу великих и моћних држава. Уколико се истински жели остварити глобална безбедност свих на планети земљи, онда та правила морају бити фер и праведна (и морају бити схваћена као таква), морају поклонити дужну пажњу сиромашима, као и моћнима, морају одражавати базично осећање пристојности и социјалне правде.38 Управо то није постигнуто садашњим моделом глобализације који снажно захвата и земље у транзицији. Глобализација је феномен који драматично обележава дух савременог времена и обликује политику, економију и друштвени живот света, мада неједнако и са различитим последицама. Овај универзални процес, који подразумева интезивно економско, технолошко, политичко, идејно-културолошко и војно повезивање људи, народа и држава, по моделу западне цивилизацијске парадигме, добија све више на интезитету, са све израженијом тенденцијом да захвати све сфере индивидуалне и колективне егзистенције људи. Глобална перспектива света и универзализација стандарда свеукупне друштвене организације држава и народа у њему данас као да је више него извесна.39 Данас је присутно много дилема које прате феномен глобализације, а једна од најосновнијих је: „шта је аутентични смисао глобализације – да ли је она претња свету или шанса за његово значајно поправљање. Односно, да ли ће глобализација свет учинити бољим, ширећи просторе технолошког прогреса, мира, сарадње и демократског развоја људи, народа и држава, или ће, пак, она бити у функцији „афирмације“ принципа моћи, тоталитаризма, неједнако-

37 38 39

Аврамов, Смиља: Безбедност у 21. веку, Зборник радова СИМБОН 2001. Београд, стр. 426–429. Видети шире: Stiglic, E. Džozef: Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2004, стр. 15. Видети шире: Стојановић Станислав, Безбедност и изазови процеса глобализације, Војно дело бр. 1 из 2005. Београд, стр. 23.

45 сти, насиља и неизвесности, то јест у функцији свих оних тенденција које ће нужно производити подељеност и супротстављеност у свету.40 Неоспориво је да су идеолошки основи глобализације вредности либерално-демократског модела западног света, као што су: приватно власништво, индивидуалне слободе и демократија. Глобализација данас подразумева значајно ограничавање суверенитета националних држава, с једне стране, и истовремено фаворизовање интереса одређених држава, посебно САД, као неприкосновеног политичког, економског и војног ауторитета савременог света, с друге стране.41 Неподељена су мишљења да се у актуелној експанзији НАТО-а, порасту војног интервенционизма и спровођењу концепта демократизације појединих земаља могу препознати настојања супер сила и финансијских центара моћи да успоставе такву прерасподелу ресурса у свету, која ће на дужи рок елиминисати неизвесности које се односе на недостатак кључних енергената и јефтине радне снаге. У том смислу тврди се да нови идентитет НАТО-а јасније указује на његово прерастање у врхунско оперативно тело у сфери безбедности које ће убудуће артикулисати и контролисати сва кризна жаришта у свету и бити апсолутни чувара глобалног система безбедности постављеног на стандардима и вредносном систему САД. Има аналитичара који сматрају да НАТО кроз разноврсне кооперативне програме развија флексибилну мрежу са великим бројем држава евро-атлантског простора и на тај начин развој њихових војних потенцијала усмерава на глобалну интервентну способност и њихово усклађивање са америчким стратешким концептом глобалне безбедности.42 Обзиром да не постоји општа сагласност међународне стручне јавности око дефинисања појма „глобална безбедност“, нити се под њом могу подразумевати безбедност свих житеља наше планете, преостаје нам једино да размотримо још четири појма унутар глобалне безбедности чије су одређење диктирале институције унутар којих су и настали: у оквиру Организације Уједињених нација – појам колективне безбедности, а у оквиру НАТО-а – појам колективне одбране, кооперативне безбедности, сарадње у безбедности, интегралне безбедности, коалиција вољних и безбедносна заједница. а) Колективна безбедност и Колективна одбрана Појмови Колективна безбедност и Колективна одбрана су термини који означавају два концепта безбедности који су настали у ХХ веку. Обадва концепта подразумевају једну дугорочну, формалну обавезу између група држава да се штите безбедносни интереси појединачних чланица њихових заједничких сфера.43 Колективна безбедност је термин који означава стање система безбедности унутар групе суверених држава. У овом систему, државе чланице система колективне безбедности слажу се у одрицању од употребе силе и у помагању било којој чланици система у случају да друга чланица прибегне употреби силе. То је систем за насилан одговор међународне заједнице на кршење међународног мира, уперен против народа једне или групе суверених држава унутар система колективне безбедности. Према истакнутом британском адвокату Адаму Робертсу „колективна безбедност је систем безбедности на регионалном и светском нивоу, у којем свака држава прихвата обавезу

40 41 42 43

Исто, стр. 23–24. Исто, стр. 28. Исто, стр. 38. Видети шире: Ричард Коен, Сарадња у безбедности – Нови хоризонти за међународни поредак, Фонд за отворено друштво – Србија, Београд, 2005. године, стр. бр. 5. Европски центар за студије безбедности Џон К. Маршал, расправе Центра Џон К. Маршал бр. 3, Garmish-Paterkirchen, 2005, str. 5.

46 да је безбедност једне од њих брига свих осталих држава и оне пристају да се укључе у колективни одговор на претње или нарушавање мира44. У дефиницији колективне безбедности Адама Робертса говори се о колективном одговору, а не помиње се употреба војне силе. Основна разлика између система колективне одбране и колективне безбедности је та што се у систему колективне одбране употребљава војна сила када се ради о заједничкој одбрани, а у систему колективне безбедности то није случај. Основне институције система колективне безбедности су: Уједињене нације (УН) и Организација за безбедност и сарадњу у Европи (OSCE). Прва савремена институција колективне безбедности била је Лига народа, основана после завршетка Првог светског рата. Према оснивачком акту ове у хијерархији највише међународне организације, њене чланице су биле обавезне да бране једна другу од напада других чланица унутар Лиге народа. Међутим, из познатих разлога фундаменталног неслагања либералне демократије, фашизма и комунизма ...45, који су били присутни унутар чланица ове организације, Лига народа није била успешна у постизању безбедности и стабилности. Због неефикасности Лиге народа, ова организација се на крају Другог светског рата, вољом њених чланица, трансформисала у Организацију Уједињених нација (ОУН) у којој се, према члановима 41 и 42 повеље Уједињених нација допушта деловање држава чланица ради чувања и успостављања међународног мира и безбедности. На основу Повеље УН, међународна заједница треба да изврши притисак на прекршиоца мира, било невојном присилом или употребом војне силе.46 Средином седамдесетих година ХХ века (1975) формирана је Конференција о безбедности и сарадњи у Европи (СSCE), која је касније променила име у Организацију за безбедност и сарадњу у Европи (OSCE), чија је основна улога да осигура колективну безбедност Евроазијско-атлантског региона. Основна улога ове безбедносне организације најбоље се може видети у Приручнику OSCE у којем се експлицитно наводи „полазећи од премисе да је безбедност недељива, државе учеснице имају једнак удео у безбедности Европе, и стога треба да сарађују да би спречиле избијање криза ... . Оно што произилази из овог тврђења јесте чињеница да сарадња може да користи свим државама чланицама, док стварање несигурности ... може да угрози добробит свих“47. Због тога земље чланице OSCE сарађују да би спречиле појаву криза које би могле да угрозе ову безбедност. Организација о безбедности и сарадњи у Европи није војна организација организација, већ безбедносна организација различитих држава унутар једне заједничке институције у којој могу равноправно да разговарају о безбедносним питањима од заједничког интереса. OSCE има 55 држава чланица и она активно ради на раном упозорењу, превенцији конфликата, контролисању криза и рехабилитацији након престанка конфликата. OSCE нема средства и механизме којима би могла да спречава своје државе чланице јер све државе чланице унутар ове организације имају исти статус. Све одлуке унутар институција OSCE доносе се консензусом. Ово је јак ограничавајући механизам за моћне државе које су снагом своје војне, политичке или економске моћи спремне да предузму одлучујуће кораке како би се обрачунале са безбедносним проблемима. Колективна одбрана је термин који означава уговорни однос између држава, у којем се две или више држава обавезују на узајамну помоћ у случају спољашњег напада. Најбољи 44 45

46

47

Исто, стр. 22. Гарент Еванс, часопис удружења дипломаца Центра Џорџ К. Маршал „Безбедност и друштво“, Београд, новембар/децембар 2005. године, стр. 22. Видети шире: Bruno Simma, Парламентарни надзор безбедносног сектора – Начела, механизми и пракса, Charter of the United Nations, Интерпарламентарна унија и Женевски Центар за контролу оружаних снага, Београд, 2003. године, стр. 17. Гарент Еванс, часопис удружења дипломаца Центра Џорџ К. Маршал „Безбедност и друштво“, Београд, новембар/децембар 2005. године, стр. 22.

47 примери таквих уговорних безбедносних аранжмана су: Северноатлантски савез (НАТО); Европска Унија (ЕУ) и Организација америчких држава (ОАД). Први пример колективне одбране садржан је у НАТО-вом члану 5, који гласи: „...Оружани напади на једну или више земаља алијансе ће се сматрати као напад на све њих. Сходно томе, оне прихватају да свака од њих делује онако како сматра да је неопходно, укључујући и употребу оружане силе, да би се поновно успоставила и одржала безбедност Северноатлантске области.“48 Иако члан 5 не подразумева аутоматско обавезивање на употребу оружане силе од стране НАТО-а, многи познаваоци колективне одбране сматрају да тај члан управо то значи, због тога што је НАТО савез у својој основи војни савез намењен за заједничку одбрану, односно институција колективне одбране који има првенствено војни карактер49. Други пример колективне одбране, садржан у члану 10, параграф 7 предлога Устава ЕУ, гласи: „Уколико је држава чланица жртва оружане агресије на својој територији, друге државе чланице су обавезне да јој пруже помоћ и подршку свим средствима које им стоје на располагању, у складу са чланом 51. Повеље УН. Дефинисањем овог параграфа у члану 10 Устава ЕУ, аутори предлога Устава су имали на уму да ће Европска Унија у блиској будућности постати организација колективне одбране која ће имати обавезу да брани заједничке интересе и територију Европске Уније. б) Кооперативна безбедност Кооперативна безбедност је термин који повезује колективну безбедност са општим приступом безбедности. Овај појам најчешће се одређује као „широк приступ безбедности, мултидисциплинарног опсега, који у својој основи фаворизује уверавање у односу на одвраћање; укључивање пре него искључивање; невојна решења у односу на војна; подразумева да су државе првенствени чиниоци система безбедности али прихвата да недржавни чиниоци могу имати важну улогу; не захтева формално стварање безбедносних установа, али их не искључује и не искључује вредност стваралачке навике дијалога на мултилатералној основи.50 в) Сарадња у безбедности Сарадња у безбедности је термин новијег датума, настао у САД након 11. септембра, који према амбасадору САД у НАТО-у Џејмсу Гудби означава „политику која обавезује државе да развијају и намећу прихваћена правила, као и да та правила намећу кроз колективну акцију – одбрану од стране реномираних међународних институција“.51 У овој дефиницији Џејмса Гудбија основна идеја је да међународне институције дозвољавају стварање безбедносних веза и да одређују основна правила и смернице за земље. г) Интегрална безбедност Интегрална безбедност је одбрана од оружаних и свих облика неоружаног угрожавања и стварања ослонца потпуне и свестране безбедности на свим нивоима и у свим садржајима живота и деловања човека и друштва. Посматрајући садржај интегралне безбедности може се рећи: прво, да је интегрална безбедност стање једне државе и друштвене заједнице у коме нема реалних опасности по њен 48 49 50

51

Исто, стр. 21. Исто, стр. 21. Видети шире: Bruno Simma, Парламентарни надзор безбедносног сектора – Начела, механизми и пракса, Charter of the United Nations, Интерпарламентарна унија и Женевски Центар за контролу оружаних снага, Београд, 2003. године, стр. 17. Гарент Еванс, часопис удружења дипломаца Центра Џорџ К. Маршал „Безбедност и друштво“, Београд, новембар/децембар 2005. године, стр. 22.

48 миран и самосталан развој; друго, интегрална безбедност је свеукупна делатност организованих снага друштва на превенцији и сузбијању свих облика деструктивног деловања спољних и унутрашњих снага и санирања или потпуног елиминисања већ остварених деструктивних и дестабилизирајућих утицаја; треће, интегрална безбедност је одређен систем, организација коју чине поједини елементи или делови од којих сваки понаособ обавља своју личну безбедносну функцију, а све оне заједно резултирају општу функцију којом се ефикасно штите основне вредности државне и друштвене заједнице, и четврто, интегралну безбедност, зависно од извора угрожавања и дестабилизације земље чине ткз. спољна и унутрашња безбедност, при чему треба имати у виду да су и спољна и унутрашња безбедност у врло тесној међусобној повезаности и међуусловљености. д) Коалиција вољних Коалиција вољних је термин у уској вези са појмом сарадња у безбедности, који је настао као последица политике САД после 11. септембра. Овај термин јавља се у две изречене тврдње. Једну је изрекао амерички председник Џорџ Буш у свом познатом говору у септембру 2002. године, када се запитао: да ли ће Уједињене Нације испоштовати основне принципе на којима су засноване, или ће остати по страни?52 Другу тврдњу изрекао је бивши заменик државног секретара за одбрану САД Пол Волфвиц наглашавајући да „Мисија мора да одреди коалицију – Коалиција не сме да одређује мисију ... . Као последица тога, неће постојати само једна коалиција, већ више различитих коалиција за различите мисије“. Ова тврдња подразумева да ће САД тражити савезнике који имају исте интересе као и оне, да би подржале и одбраниле своје безбедносне интересе широм света. Такав приступ може представљати и претњу безбедности, јер се у одређеном броју случајева неће поклопити безбедносни интереси САД са вредностима и интересима оних земаља или региона према којима „Коалиције вољних“ интервенишу. Отуда и потиче померање акцента у употреби термина безбедносна сарадња уместо сарадња у безбедности. За сарадњу у безбедности постоје озбиљна ограничења. Пре свега, сарадња у безбедности подразумева сталне покушаје изналажења мирних решења за конфликте. У безбедносној заједници одбацује се могућност да државе чланице употребе војну силу једна против друге, а унутар Европске Уније постоји и резерва када се, као политичко средство, треба да употреби војна сила. Осим тога, међународно право не одобрава хуманитарну интервенцију која подразумева мешање у унутрашње ствари других држава, а институције колективне безбедности засноване су на принципима једнакости и концензуса. У терминолошкој анализи појмова у области безбедности постоји још један термин који је неопходно дефинисати. Ради се о термину Безбедносна заједница. е) Безбедносна заједница Безбедносна заједница је појам кога је покушао дефинисати Немачки политиколог Карл Дојч још 1937. године. Он је тада описао безбедносну заједницу као заједницу држава у којој постоје веома чврсти гаранти да државе чланице неће користити насилне методе за разрешавање међусобних неспоразума. Управо, појам безбедносна заједница се и разликује од појма колективна безбедност по овом основном принципу да државе чланице неће користити насиље да би разрешиле међусобне размирице. Међутим, овај принцип није у потпуности остварен, због тога што су неке чланице безбедносној заједници оличене у УН и ОСЦЕ ратовале међу собом. 52

Извод из оригиналног говора председника Џорџа Буша гласи: „Понашање ирачког режима је претња ауторитету Уједињених нација и претња миру. Да ли ће Уједињене Нације служити сврси свог оснивања или ће остати по страни од свих дешавања“?

49 Идеја безбедносне заједнице заснива се на поштовању заједничких вредности и принципа, којима се државе чланице обавезују да неће користити насиље као начин за разрешавање њихових међусобних неспоразума.

4. ПОЈАМ СИСТЕМА И ДРУШТВЕНОГ СИСТЕМА Општа теорија система настала је у природним наукама као реакција на тенденцију све уже специјализације и „аутоматизације“ знања. У друштвеним наукама се ова теорија јавља као резултат продора бихјвиористичког правца у науци. Основни мотив појаве теорије система био је да се изврши унификација науке и научне анализе, односно интегрисање различитих дисциплина у друштвеним наукама. Сам термин систем потиче од грчке речи „sistema“ што означава својство неког скупа елемената, који имају одлику међусобног утицаја и одношења. Идеја система није потпуно нова у друштвеним наукама и она има дугу историју. Њоме су се највише бавили, поред осталих, Lajbniz, Hegel i Marx, а у новијем периоду и W. Rohler (радови из 1924. и 1927. године) и A.J. Lotku (радови из 1925. године). Радови ових аутора представљају претходницу у стварању опште теорије система.53 Ова идеја се развила у теоријски концепт у области друштвених наука од 1950-их година прошлог века. Родоначелник теорије општег система био је биолог Ludvig Bartalanffy. Он је први пут изложио изложио идеју Опште теорије система 1937. године на семинару Charlosa Morrisa на Чикашком универзитету. Међутим озбиљнији зачетак теорије система настаје са стварањем „Друштва за општу теорију система“ 1954. године, чији иницијатори су били биолог Ludvig Bartalanffy, економиста Kenneth Boulding, биоматематичар Anatol Rapoport и психолог Ralph Gerald. Ово друштво је убрзо променило назив у „Друштво за истраживање општих система“ (Society for General Syistems Research). Општа теорија система имала је за циљ да формулише универзалне принципе који важе за све системе, без обзира дали су они физичке, биолошке или социолошке природе. Према овој теорији „систем се дефинише као комплекс елемената у интеракцији, с тим што те интеракције имају свој ред (нису случајне природе) ...., а општа теорија се може применити на појаве у различитим традиционалним гранама научног истраживања“54. Будући да предмет нашег истраживања није изучавање опште теорије система, већ теоријско одређење појма систем, то у наставку истичемо гледиште A. Rapoperta који наглашава да „систем чини једна целина која функционише захваљујући међузависности њених делова, а метод који тежи да открије како се то остварује у најширој разноврсности система назива се општом теоријом система“55. Дакле, централни појам свих аутора који су се бавили теоријом система је термин систем. Међутим, неспорно је да су постојале различите нијансе у дефинисању овог појма. Једни аутори систем дефинишу као скуп елемената који се налазе у међусобном односу интеракције. Други, систем виде као скуп варијабила у интеракцији, односно, као скуп односа између варијабила у једном систему који је постојао или постоји, те као интегрални скуп односа заснован на хипотетичком скупу варијабила или као теоријски оквир за систематизовање података о датим појавама. Трећи, систем посматрају као „скуп елемената и њихов међусобни однос“..., односно, као „скуп принципа који служи као темељ неке науке“ или као „облик политичке и друштвене организације“ или као „сваки скуп идеја, функција, материјала, људи 53 54

55

Видети шире: Ludvig von Bartalanffy, General System Theory, Georga Brayiller, New York, 1968. p. 13. Видети шире: Ludvig von Bartalanffy, General Theory of System: Aplication to Psychology, in the Socijal Sciences – Problems and Orientations, Mouton/UNESCO, The Hague, Paris, 1968. p. 309. Видети више: наведено према, Љубивоје Аћимовић, „наука о међународним односима – Теорије и истраживачки правци“, Научна књига и Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1987. године, стр. 248.

50 или група повезаних одређеном концепцијом који представљају заокружену релативно независну целину“56. Теорија система из педесетих година прошлог века је покушај интеграције различитих научних дисциплина и изналажења истих основа који су заједнички свим системима и за њихов однос са другим системима. С тим у вези, може се са сигурношћу рећи да сваки систем представља комплекс мање или више сложених елемената који се налази у интеракцији. Сваки систем је део неког већег система. Он има своју структуру састављену од елемената који имају своју функцију и развијену мрежу комуникација и информација између елемената система и са другим системима. Под појмом друштвени систем најчешће се подразумева уређена и од разноврсних елемената или сазнања састављена целина према унапред дефинисаном гледишту, а ради остваривања њеног друштвеног циља. Друштвени систем обухвата следеће елементе: 1. јасан циљ због којег је и успостављен, 2. снаге и средства за остваривање циља, 3. организацију, односно структуру елемента, преко које се остварују поједине активности, а ради остваривања циља, 4. скуп активности којима се циљ може остварити и 5. функцију структурних елемената ради остварења циља.

5. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ 5.1. Појам система безбедности Пошто се сви друштвени системи успостављају ради задовољења одређене друштвене потребе, систем безбедности је организован друштвени систем преко којег друштво остварује функцију заштите својих виталних вредности ради општег напретка и развитка друштва. Будући да се друштвени системи формирају за остваривање трајних циљева, отуда се и систем безбедности у једном друштву, држави или међународној заједници успоставља као трајан систем ради заштите националних држава, региона и глобалног друштва од облика и извора угрожавања и угрожености трајних потреба. За систем безбедности кажемо да је систем који у највећој мери зависи од људске активности. Ово стога што су људи (појединачно или групно) заједно са својим деловањем и интересима основни извори угрожавања безбедности заједнице. Али, исто тако, људи су ти који постављају друштвене циљеве, одређују циљеве система безбедности и свесним и нужним удруживањем напора преко субјеката система безбедности остварују постављени циљ. Сваки систем, па тако и систем безбедности, одликује се својом ефикасношћу. Карактеристика систем безбедности јесте, између осталог, и у томе што његова ефикасност не зависи од њега самог, ма како он био организован, већ и од релевантних околности које га окружују и у којима делује. Из тога проистиче да систем безбедности н није сам по себи сврха, већ последица потребе да се преко њега, односно његовим деловањем, остваре одређени друштвени циљеви. Преко њега се, у одређени и на праву засновани однос, стављају људи, средства и начин њиховог деловања. Систем безбедности је врло сложен хијерархијски систем, организован у исто тако сложене хијерархијске подсистеме и микросистеме. Подсистем, по правилу, остварује једну активност, као део опште активности, док микросистем повезује више активности и функцио56

Видети шире: Политичка енциклопедија, Београд, 1975. године, стр. 970.

51 нише на ужем простору (општина, регион, република). Сваки систем може да има један или више облика активности и дели се на неколико подсистема колико има облика активности. Специфичност система безбедности, која даље говори о његовој сложености, огледа се у томе што су његови подсистеми организовани као системи, јер сваки има посебне снаге, средства, методе, правила и норме рада. Отуда се као опште прихватљива дефиниција система безбедности, уважавајући све до сада изнете чињенице може узети дефиниција која указује да је систем безбедности облик организовања и функционисања друштва у спровођењу мера и активности на превентивном и репресивном плану који се предузимају ради очувања суверенитета и интегритета државе, њеног Уставом утврђеног поретка, права и слобода грађана, као и свих осталих друштвених вредности од свих извора и облика угрожавања и угрожености.

5.2. Класификација система безбедности У друштвеној пракси присутни су унутрашњи и међународни системи безбедности. Унутрашњи систем безбедности састоји се од низа подсистема: војска, цивилна одбрана, полиција, обавештајно-безбедносне службе, цивилне службе сигурности и приватне агенције за безбедност. Међусобна условљеност и зависност функционисања свих субјеката безбедности заснива се на њиховој комплементарности у оквиру организовања и функционисања система безбедности. Спољашњи систем безбедности је систем који се успоставља изван граница националних држава, на регионалном и глобалном плану. Иако систем спољашње безбедности није постојан и утемељен као коначан облик, јер се сувише брзо и креће и сужава, ипак у савременим међународним односима успостављени су релативно постојани системи – концепти и облици спољашњег (међународног) система безбедности, као што су: систем колективне безбедности и одбране, систем – концепт кооперативне безбедности, концепт сарадње у безбедности, концепт коалиције вољних итд, о којима је било више говора у уводу ове теме. Чиниоци спољашњег система безбедности непрестано настају, мењају се и нестају, те су изложени утицају бројних савремених изазова, ризика и претњи. Посматрајући међународни систем безбедности познати аутор Џејмс Розенау је дао своје виђење тренутном стању система безбедности. Он говори о „рачвању глобалне структуре“57, с два система међународне безбедности – државно- средишњем (state centric) и вишесредишњем систему (multicenric). Државно- средишњи систем заснива се на традиционалном – реалистичком погледу, према којем су суверене државе доминантни субјекти који постављају правила „понашања“ у анархичном смислу, који је утемељен на хијерархијској расподели моћ (војна, политичка и економска) између постојећих држава. Циљ је обезбеђивање и очување физичког опстанка држава и друштва, а крајње средство у очувању и остваривању циљева је употреба силе. Слабије државе су условљене да остварују савезе с великим силама да би очували сопствену и/или заједничку безбедност. С друге стране, вишесредишњи систем је сложен систем, пун различитих, релативно аутономних субјеката чији циљ није само очување традиционалних циљева државносредишњег система, већ ширење, кроз сарадњу истомишљеника или потчињавање слабијих, светског тржишта чији разни подсистеми и удружења нових актера значајно утичу на међународ57

James Rosenau, „The Dynamism of a Turbulent World“, p 18–35, in: Michael T. Klare, Yoges Chandrani (eds): World Security – Challenges for New Century, Thid edition, St. Martin`s Press, New York, 1998, p. 26.

52 не односе. Пошто је институционализација таквог система још увек у току, он је осетљив на промене. Kaда је реч о систему међународне безбедности, постоје пројекције, тј. замисли, једног новог и могућег, али још увек неиспуњеног система међународне безбедности. Такву једну замисао будућег система урадили су Ричард Коен и Михаел Михалка у заједничкој студији „сарадња у безбедности“ (Cooperative Security),58 у којој је систем сарадње у безбедности представљен у четири концентрична прстена: (1) појединачна безбедност; (2) колективна безбедност; (3) колективна одбрана и (4) унапређење и ширење стабилности.

5.3. Карактеристике система безбедности Систем безбедности, осим што служи успостављању унутрашње, служи и успостављању спољне равнотеже у оквиру међународне заједнице. Спољну равнотежу систем безбедности остварује деловањем спољне политике на међународном плану, пре свега, одвраћањем својом снагом и организованошћу, као и успостављањем спољне безбедности у оквирима међународне заједнице, сарадњом са другим државама, на основу успостављеног међународног права. Овде треба напоменути да је спољна равнотежа (стање неугрожености) могућа само док се њена унутрашња безбедност одржава на потребном минимуму. Исто тако међународна равнотежа сила интеграције и сила дезинтеграције није тако стабилна, што показују ратови и други сукоби који се непрестано воде. Ово стога што међународна заједница нема до краја изграђен инструмент равнотеже(систем колективне безбедности). Многи аутори сматрају да је на данашњем степену развоја међународне заједице и међународних односа немогуће остварити систем трајне међународне равнотеже због постојања огромног броја различитих интереса, тако да можемо рећи да међународна равнотежа увек постоји када влада мир. Функција система безбедности, као и сложеност послова и задатака једног тако значајног система као што је систем безбедности, огледају се и кроз мноштво карактеристика, од којих су неке иманентне само њему. Ту се, пре свега, мисли на следеће карактеристике: 1. систем безбедности је организован, уређен и сложен друштвени систем, 2. систем безбедности је специфичан, отворен и динамичан систем, 3. систем безбедности је подсистем великог друштвеног система, 4. систем безбедности је хијерархијски устројен систем, 5. деловање система безбедности везано је за неповољне услове, 6. постоји знатна међусобна супротстављеност циљева система безбедности и извора угрожавања, 7. функционисање система безбедности зависи највише од људског чиниоца, 8. сврха постојања система безбедности је двојака, а) с једне стране, одвраћање (превентивно деловање) б) с друге стране, репресија (отклањање угрожавања), 9. непоновљивост метода, средстава и догађаја у апсолутној истоветности, 10.деловање у миру, ванредним приликама и у рату и 11.сталне квалитативне промене у структури и начину деловања система безбедности. 58

Драган Симић, Наука о безбедности „Службени лист СРЈ“, факултет политичких наука, Београд, 2002, стр. 83–101.

53

5.4. Структура система безбедности Систем безбедности је врло сложен хијерархијски систем, организован у исто тако сложене хијерархијске подсистеме и микросистеме. Подсистем, по правилу, остварује једну активност, као део опште активности, док микросистем повезује више активности и функционише на ужем простору (општина, кантон, ентитет, регион). Сваки систем може да има један или више облика активности и дели се на неколико подсистема колико има облика активности. Основна карактеристика подсистема јесте у томе да су они организовани као системи, јер сваки има посебне снаге, средства, методе, правила и норме рада. Структуру националног система безбедности чини низа подсистема: војска, цивилна одбрана, полиција, обавештајно-безбедносне службе, цивилне службе сигурности и приватне агенције за безбедност. О сваком подсистему у структури система безбедности биће више говора у посебним темама студијског курса, па се на образлагању структуре подсистема система безбедности нећемо шире задржавати у овој теми. Систем безбедности представља својеврсну материјализацију уставних и законских норми о начину и облику остваривања безбедности земље у миру, непосредној ратној опасности, ванредном стању и рату.

54

III УГРОЖАВАЊЕ И УГРОЖЕНОСТ БЕЗБЕДНОСТИ 1. ОПШТИ ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ Битна одлика животних процеса и односа између живих бића и осталих делова чинилаца природе је искоришћавање, употреба природе и међусобна употреба живих бића за сопствену корист. У егзистенционалним круговима живих бића препознатљив је, као нужан, ланац исхране у коме жива бића: А) за сопствену исхрану троше, употребљавају непосредно или посредно неживи део природе (гасове, минерале, течности, чврсте материје); Б) жива бића троше, употребљавају друга бића при чему им одузимају живот или одређене делове њиховог састава или одређене производе њиховог тела. У том смислу основни квалификатив природних односа је опасност, а основна компонента сила. Извори опасности су у природи и друштву, а њезини облици остварења су уништење или оштећење у некој мери. У друштвеној пракси сусрећемо се са природном и друштвеном опасношћу а жива бића настоје нагонски, интуитивни и рационално да се заштите. Основни облик испољавања опасности је угрожавање постојања нечег или неког у датом стању. Угрожавање може бити остваривање само деловањем неке природне или друштвене силе која деструктивно делује на неку појаву, ненамерно или намерно, циљно и сврсисходно – дакле са намером да се изазову одређене последице по природу или по друштво односно по човека. У људском друштву угрожавање је: а) несвесно – када одређеним радњама један човек или једна скупина људи својим радњама, без намере да то учини, угрожава егзистенцију или ситуацију других људи или скупине људи. На пример, одређени научни технолошки развој неприкладном применом, довео је до угрожавања природне еколошке основе егзистенције људи на планети Земљи, и б) свесно, намерно, циљно, организовано коришћењем силе за уништење, онемогућавање, принуду, присилу, итд. других људи, њихових скупина, организација, итд. или за њихову, по њих неповољну промену или промену супротну њиховој вољи.

55 Конкурентска друштва су друштва која, као и људска друштва уопште, карактеристична по сталној опасности од, по човека и друштво, или њихових делова неповољног деловања и последица деловања разних сила. Угроженост је облик конкретизоване опасности по одређене делове и субјекте друштва од, у основи предвидивих, сила од којих се могу предузимати активне и пасивне мере обезбеђивања и превентиве, актуелне заштите, као и мере пратеће (пост) заштите. У људском друштву, које је у основи конкурентско по својој природној основи и у којем су разни облици и разна подручја борбе за егзистенцију, положај, просперитет, итд. нормалан однос у владајућем систему, доминантно је угрожавање (као делатност) и угроженост (као ситуација) чије је порекло у друштву и где је делање једне скупине субјеката усмерено с одређеним разлогом (циљем) против друге скупине људи. Организовано, институционализовано и цивилизовано друштво разликује нормално и девијантно понашање. Девијантно понашање је угрожавајуће, нормално понашање и субјекти који се нормално понашају су угрожени од девијантних субјеката и њихових понашања. У циљу спречавања угрожавања друштва формирају се системи заштите од угрожавања, односно формирају се системи безбедности. Сви савремени системи безбедности, без обзира на који начин и са којим циљем су организовани, представљају облик организовања друштва у заштити својих виталних интереса и вредности. Њихово организовање полази од два основна питања: а) од кога и од чега треба штитити друштво и б) на који начин треба усмеравати субјекте система безбедности да би се остварио основни циљ постојања друштва. Одговор на ова два питања представља основу за сва друга деловања у области безбедности, јер се преко њих дефинише, класификује и објашњава настанак, трајање и деловање друштвено штетних и опасних појава у безбедносно смислу. Ту се, пре свега, мисли на познавање разних облика и извора друштвених сукоба, деструктивних деловања, као и свих друштвених, природних и техничких појава, које у различитим варијантама и облицима настају у свим друштвима, а односе се на угрожавање безбедности датог друштва. Полазећи од различитих научних, теоријских-методолошких и практичних становишта могу се дефинисати, класификовати и објаснити различити извори и облици антидруштвеног деловања. Тако, нпр. детаљним проучавањем неких појава угрожавања безбедности баве се посебне научне дисциплине (нпр. социјална патологија, криминологија и сл.). Феноменима угрожавања друштва насталим деловањем природе (поплаве, земљотреси, суше, радиоактивно зрачење и сл.) претежно се баве природне науке, док се друштвеном

56 страном угрожавања, у ширем смислу, баве безбедносне и друге науке, пре свега, социологија, политикологија, психологија, право, етика, историја и слично. Међутим, безбедносне науке, а посебно, њене научне дисциплине Основе безбедности и Системи безбедности као предмет својих директних проучавања имају појаве угрожавања и угрожености. Полазећи од напред постављених питања, може се рећи да се без дефинисања извора и облика угрожавања и угрожености, који се законито јављају у сваком друштву, не може говорити о безбедности датог друштва. То из разлога тога што се између степена угрожености и степена безбедности друштва успоставља узрочно-последични однос. Појаве угрожавања вредности друштва присутне су још од његовог настанка. Сва друштва кроз историју била су мање-више изложена угрожавању у различитом облику и обиму. У почетку је био угрожен њихов опстанак, а затим и њихов политички, економски и културни развој. У теорији друштвених наука не постоји сагласност о значењу појма угрожавање, јер се овај појам различито употребљава. Најчешће се за овај појам користе различити термини, али се исто тако под тим терминима подразумевају и различите суштине. Основни језички израз „Угрожавање безбедности“ има значење става који у логичком смислу не представља исказ јер не изражава вредносни суд (појаву угрожавања безбедности нити негира нити потврђује већ само претпоставља могућност догађања). Како се овај почетни став који изражава сумњу касније потврдио појединачним исказима неопходно је разјаснити обим и садржај почетног става, тј. да се користе адекватни једнозначни искази угрожавања безбедности. Ако наведену синтагму рашчланимо на носеће појмове и из њих дефинишемо ниво прихватљивог логичког става, онда можемо да кажемо да реч угрожавање представља несвршени глагол који у свом свршеном облику гласи угрозити59 и као такав се спомиње у Речнику Хрватског или Српског језика и има тројако значење и то запретити коме опасношћу, згрозити и уплашити се. Ми ћемо значење овог појма у етимолошком смислу прихватити у првом изворном облику „запретити некоме опасношћу“. У новијим разматрањима садржај овог појма се дефинише као стварање стања егзистенцијалне несигурности живих бића, као и материјалне и функционалне опасности за ствари, материјална добра и друге вредности. Други део наведене синтагме, реч „безбедности“ означава одређено стање које у овом случају можемо разматрати на два начина: Сама реч је дата у множини и односи се на општу безбедност или безбедности тј. више области у којима постоји одређено стање. Реч „безбедности“ у општем смислу гледано означава део који припада некоме тј. у овом случају држави, односно њеном систему националне

59

Речник Хрватског или Српског језика, издaвачки завод ЈАЗУ, дeо XIX, Загреб 1967–1971. стр. 35.

57 безбедности. Саму реч ћемо третирати по оба критеријума припадности држави и њеној множини јер обухвата опште стање државног система и природно представља његову виталну функцију. Реч безбедност60 има своје изворно језичко значење „безбједност имана“ (тј. она која се има – поседује) и „безбједност одбраном стечена“. Можемо закључити да се она одбраном стиче и представља одређену вредност као квалитативни одраз стања система коју као такву имамо. Безбедност као општи појам у односу на суштину и стварно стање појма може се дефинисати као стање, организација и функција61. Безбедност као стање представља заштићеност неког добра, вредности, тековине, друштва. Као организација (механизам заштите) безбедност има различите организационе форме и различита обележја заснована и регулисана актима или одлукама друштвених групација. Као функција она је нераздвојни атрибут људске и државне делатности. Поред ових појмова она се везује и за стање у појединим областима као безбедност у техничком смислу, безбедност у саобраћају и слично. То значи, да синтагма „угрожавање безбедности“ има логичко – лексичко значење у исказу као запретити некоме опасношћу, тј. довести га у стање егзистенцијалне несигурности, тј. довести у несигурност нешто што он има и што је стекао а што представља вредно и заштићено добро. Угрожавање безбедности може бити у техничко- физичком смислу (безбедност на раду, безбедност у саобраћају итд.) али и у духовном, моралном, културном и сваком другом смислу. Појам „држава“ у етимолошком смислу потиче од глагола „држати“ који указује на то да се неко (становништво) „држи“ на некој територији посредством јавне власти. Изворно, сам појам се одсликава и у политиколошкој дефиницији где се држава дефинише као „основни и најважнији облик политичког организовања сваког класног друштва, односно где се држава у најширем смислу дефинише као територија са својим становништвом коју владар држи под својом влашћу као свој посед“62. „Држава је друштвена организација која има монопол физичке принуде, путем кога врши своју (државну) власт“63. Из наведених дефиниција државе можемо идентификовати три основна елемента државе као становништво, територију и власт – што је веома важно истаћи за даље разматрање. Да би смо дошли до једнозначног дефинисања неопходно је да се вратимо уназад како би смо одредили пуно значење термина безбедност државе. Безбедност државе као стање обухвата целокупну заштићеност државе од свих видова деловања и појава и утицаја као опасности по њену егзистенцију. У политичко-безбедносном смислу она представља заштићеност од угрожавања било које врсте, тј. заштићеност од деструктивних појава. С обзиром на простор са кога се испоља-

60 61 62 63

Речник Хрватског или Српског језика, издавачки завод ЈАЗУ, дио I, Загреб 1880–1882, стр. 265. Војни лексикон, ВИЗ Београд, 1981, стр. 56. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд 1985, стр. 103. Социолошки лексикон , Савремена администрација, Београд 1982, стр. 150.

58 вају утицаји према држави, безбедност државе може бити спољна и унутрашња. Спољна безбедност се односи на независност, сувереност и територијални интегритет. Унутрашња безбедност се односи на несметано функционисање уставног поретка односно друштвеног економског и правног система и заштићеност других добара, вредности и објеката. Отуда можемо закључити да угрожавање безбедности једне државе обухвата довођење у опасност стање државе као политичке институције (установе) свим видовима штетних појава, делатности и утицаја споља и изнутра. Споља се доводи у опасност: независност; суверенитет и територијални интегритет, а изнутра се доводи у опасност уставни поредак. Оваквом тумачењу значења синтагме „угрожавање безбедности државе“, могуће је наћи и одређене замерке које су последица уопштавања да би се једноставније одредила суштина ове појаве. Исто тако, појмови могу имати различите нивое општости што свакако зависи од потребе за коју се дефинишу (научне, теоријске, практичне, наставне и сл.). Управо због различитог приступа појму „угрожавање“ потребно је навести неке карактеристичне дефиниције овог појма, посматране из угла појединих научних дисциплина. У кривично- правном погледу угрожавање значи опасност. Значење опасности, у овом смислу, подразумева мању или већу могућност уништења или оштећења неког добра или вредности, угрожавање живота или здравља, при чему оно може бити конкретно или апстрактно. У социолошком смислу појаве угрожавања везују се за друштвене сукобе и противдруштвена понашања и оне се могу унапред одредити. Из историјског угла посматрано, неки историчари проблему угрожавања прилазе као променљивој категорији која зависи од схватања конкретног друштва, односно друштво одлучује о томе које појаве представљају опасност, односно угрожавање. Постоји и мишљење да је угрожавање процес који настаје услед супротних интереса који се не могу остварити истовремено, нити се може постићи компромис о ставовима о уклањању узрока опасности, при чему носиоци различитих интереса могу бити субјекти унутар саме државе или неке друге државе. Свим наведеним дефиницијама могу се са становишта предмета Системи безбедности и заштите ставити мање или веће примедбе. То је и нормално с обзиром на то да су претходне дефиниције установљене за потребе других научних дисциплина или за друге теоретске и практичне потребе. Основна примедба која им се може упутити јесте да су ограничене предметом истраживања, који је најчешће уже постављен него појава о којој говоримо. Тако, на пример, кривично-правно и социолошко значење не узимају у обзир природне и техничке аспекте угрожавања друштва који су објективно присутни и не могу се занемарити. Опште је познато да је свет данас више угрожен у еколошкој сфери од природних појава него од друштвених појава у свим другим сферама. Исто тако из наведених дефиниција не може се видети који је обим неке појаве и у ком трајању мора постојати да би се то сматрало појавом или процесом угрожавања. Посматрано са становишта предмета научне дисциплине Системи безбедности и заштите, под појмом угрожавање подразумевају се друштвене појаве или понашање настало дело-

59 вањем човека (појединачно или групно) природе или техничких система у дужем периоду које су значајног обима, при чему настају или могу настати, штетне последице по интегритет човека, његову слободу и имовину, као и по интегритет и суверенитет државе и њених институција. Дакле, угрожавање је свака врста друштвене, природне и техничке опасности којом се угрожавају интегритет, слобода, имовина или здравље људи, територијални интегритет, суверенитет и уставни поредак државе, као и права народа, нација или друштвених група и појединаца. У непосредној вези са појмом угрожавања јесте и питање објекта (предмета) угрожавања, односно давања одговора на питање ко се угрожавањем угрожава, а то значи одређивање друштвених вредности које су предмет заштите од угрожавања. Предмет угрожавања представља широк спектар објеката (имовина, територија, живот, здравље и сл.), при чему свако друштво издваја само оне вредности које за њега чине витални интерес (интерес читаве заједнице). Тако се константно у свим друштвима појављују као објекти заштите, пре свега, живот човека, његова права и слободе, материјална добра друштва, односно друштвене институције, друштвено и државно уређење, територија и друге виталне вредности друштва.

2. ВРСТЕ ИЗВОРА УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ Са угрожавањем, као друштвеном, природном или техничко-технолошком појавом, сусретала су се сва друштва и државе кроз историју, па можемо рећи да је реч о константној појави. Међутим, та непрекидност није везана за њихове облике испољавања, јер су они настајали и нестају у одређеним друштвено-економским условима, мада се известан број облика угрожавања (рат, примена силе и сл.) у модификованој форми јављају у свим фазама развоја људског друштва. За разлику од ранијих теоретичара који су покушавали да у свему томе пронађу извесне законитости и утврде друштвене факторе који доводе до развоја нових облика угрожавања, савремени теоретичари појаве угрожавања посматрају као релативне друштвене појаве које зависе од многих фактора. Ова зависност и релативност испољавају се на више начина. Примера ради, оно што за једно друштво може бити појава угрожавања, за друго не мора, а неограничена слобода за једнога појединца, групу или друштво, може бити ограничавање, односно угрожавање слободе за другог појединца, групу или друштво (друштва). Појаве угрожавања које прате развој сваког друштва неминовно се јављају и у нашем друштву, што као одговор има стварање одговарајућег заштитног система у виду организованог система безбедности са свим својим подсистемима. У теорији се разликују три врсте извора угрожавања и угрожености, као што су: друштвени извори; природни извори и техничко-технолошки извори. Друштвени извори угрожавања су: супротност интереса у сфери националног, међудржавног, религиозног, професионалног и личног; друштвена неусклађеност; неуједначеност

60 друштвено-економског развоја; култура и религија; идеологија; демографски развој; међународни односи; политика и географски положај. Природни извори угрожавања су: клима; територија и географски положај. Техничко- технолошки извори угрожавања су: постојање и развијеност техничко-технолошких постројења, носилаца угрожавања људи, њиховог здравља и животне средине. Осим ове основне класификације врста извора угрожавања (друштвених, природних и техничко-технолошких извора), у литератури се извори угрожавања и угрожености класификују и по другим критеријумима. Тако, према директности утицаја на безбедност, извори угрожавања деле се на: а) посредне и б) непосредне. Према активности носилаца, угрожавање може бити: а) латентно и б) манифестно (активно) угрожавање. Према константности дешавања угрожавање се може испољавати: а) стално и б) повремено. Према времeну настанка угрожавање се дели на: а) прошло, б) садашње и в) будуће. Свака од ових врста угрожавања представља комплекс извора угрожавања заснованих на одређеним критеријумима по коме су разврстани. Тешкоће у њиховом разврставању, а тиме и објашњењу настају, пре свега, због тога што један облик извора угрожавања може настајати на више изворишта у различитом интензитету. Са становишта националне безбедности посебно је интересантна група будућих извора угрожавања, јер се на њој заснива тзв. предвиђање и процена безбедносног стања не само елемената у систему безбедности него и целокупне друштвене заједнице. Та процена се ради за краткорочни, средњорочни и дугорочни период и при томе укључује анализу претходног и садашњег стања и предвиђање будућег (очекиваног) стања. Ту се, у ствари, процењује однос снага и деловање носилаца угрожавања и субјеката система безбедности, као и процена очекиваних облика понашања, њихове штетности и друштвене опасности.

3. ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ Друга значајна синтагма која представља основни предмет теме угрожавање и угроженост јесте синтагма облици угрожавања. Реч „облик“64 има два основна значења и најчешће се под њом подразумева форма, фациос. Сама реч је сложена и има два значења: прво, које означава неко препознатљиво стање, изглед, форму, и друго, које означава обло брдо. У језичком смислу ми ћемо користити прво значење речи, које означава препознатљиво стање, изглед и форму. Облик сам по себи нема садржајно суштинско значење ако се не односи на нешто (као у другом случају на брдо) зато га разматрамо у контексту основне синтагме угрожавање без-

64

Речник Хрватског или Српског језика, део VIII, Издавачки Завод ЈАЗУ, Загреб 1917–1922, стр. 399.

61 бедности. У том случају потребно је дефинисати бар један критеријум према коме би се дефинисали облици угрожавања безбедности. Чини се да је најбољи критеријум за то угрожавање безбедности неким средствима, па га из тог разлога и узимамо као основни критеријум. Отуда, угрожавање безбедности у односу на примену средстава угрожавања може бити оружано и неоружано. Боље рећи оно се остварује кроз неоружане и оружане облике. Путем неоружаних и оружаних облика „њихови носиоци покушавају да: подрију, дестабилизују, модификују, мењају, компромитују, преотимају, разарају или уништавају вредности државе коју нападају да би остварили своје циљеве и интересе. Као што смо идентификовали појаву „угрожавање безбедности државе“, то је у наставку разматрања неопходно одредити њене вредносне параметре који се испољавају кроз квантитативне и квалитативне показатеље. Квантитативни показатељи условљени су квантитативним елементима значајним за егзистенцију конкретне државе (величина, број становника, економски потенцијал итд). Квалитативни показатељи представљају вредносне категорије потенцијала који је квантитативно исказан (духовно, морално стање становништва, образовна структура, технолошко стање економских капацитета итд). Ниво проблема који представља појава „угрожавање безбедности“ условљен је узрочником угрожавања безбедности државе (спољњи и унутрашњи елементи) и тежиштем њиховог деловања: 1. Угрожавање суверенитета. 2. Угрожавање територијалног интегритета. 3. Угрожавање уставног поретка. Можемо рећи да сваки облик угрожавања засебно испољава различит утицај на безбедност конкретне земље према којој се испољава деловање. Због тога се мора посебно посматрати у свом квантитативном и квалитативном испољавању. Данас нема ни једне земље у свету која није више или мање угрожена деловањем различитих снага, било споља, било изнутра. Разлози за постојање угрожености су, између осталог, у њиховом међународном или геополитичком положају, хегемонији великих сила, унутрашњој нестабилности, неразвијености демократских институција, разним супротностима интереса, постојању сепаратистичких и сецесионистичких тежњи националних мањина код вишенационалних држава и друго. Босна и Херцеговина је у прошлости често била предмет угрожавања (напада). Због тога је заштита виталних интереса Босне и Херцеговине најзначајније стратешко опредељење државе. С друге стране, као и у свим другим државама и у Босни и Херцеговини постоје снаге и појаве (разни сепаратистички покрети, организовани криминал, тероризам – унутрашњи и међународни) које су, у знатној мери, носиоци угрожавања безбедности земље на унутрашњем плану. Поштујући основну (условну) поделу безбедности према месту настанка, на спољну и унутрашњу безбедност, појаве или делатности угрожавања могу се класификовати на оне ко-

62 је су организоване, усмерене и долазе споља (изван територије земље) и оне чији се основни узроци и носиоци налазе унутар земље (унутрашњи). Ради научне истине, треба истаћи да данас, осим чисто спољних и унутрашњих облика угрожавања, има појава или делатности угрожавања које се, нпр. дешавају унутар земље и ту се налазе њени носиоци, али се њихови инспиратори, финансијери и планери налазе изван земље. Отуда се, према месту одакле долазе или где настају, облици угрожавања деле се на: а) спољне и б) унутрашње облике.

3.1. Спољни облици угрожавања безбедности Под спољним облицима угрожавања безбедности у теорији и пракси најчешће се подразумевају: а) оружана агресија (средњег или високог интензитета) и б) војна интервенција, које се изводе уз масовну примену оружане силе, и ц) примена стратегије посредног наступања (изазивање унутрашњих немира, међународни тероризам и субверзије) која се изводи применом различитих неоружане облике угрожавања. Угрожавање безбедности споља изводе оружане снаге друге земље и међународне терористичке групе и организације, најчешће у координацији са снагама изнутра (паравојне организације, побуњеничке организације и терористичке групе). Дакле, угрожавање безбедности споља манифестује се кроз следеће облике: 1) Оружану агресију (у локалном, регионалном или светском сукобу); 2) Војну интервенцију (под окриљем УН или изван УН) и 3) Тероризам.

3.1.1. Оружана агресија Сам појам „агресија“ потиче од истоимене латинске речи и означава „неизазвани напад једне или више држава на другу, којим се угрожава независност, суверенитет или територијална целина нападнуте земље.“65 Агресија се најчешће изводи применом војне силе али обухвата сваку акцију једне државе уперену против виталних интереса и вредности друге државе. Из тих разлога говори се о војној, економској, политичкој, субверзивној и другим агресијама. Могући видови агресије су: инвазија и поморска блокада унутрашњих пловних путева. У војним стратегијама, агресија се класификује према циљу као агресија са ограниченим циљем и агресија са радикалним циљем. Међутим, агресија може бити класификована и према распрострањености рата па тако она може бити у: – Локалном рату, када једна или више држава суседа изврше агресију; – Регионалном рату који би настао као последица локалног рата и захватио Балкан или шири простор Југоисточне Европе; – Светском рату и то у свакој од његових фаза (почетку, проширењу и на крају) као потреба сукобљених снага за територијом тј. основицом за даља освајања. Свакој агресији претходила би стања политичких и економских заоштравања односа и угрожавање безбедности неоружаним облицима угрожавања. Оружана дејства би се изводи-

65

Војни лексикон, ВИЗ, Београд 1981. године, стр. 20.

63 ла интегрисано на копну, мору и ваздуху, са циљем што бржег разбијања снага одбране, пресецања њене територије и брзог остварења политичких циљева. Будући да је агресија по повељи ОУН злочин против слободе и међународног мира, свака суверена и независна земља би имала право да води одбрамбени и праведан рат.

3.1.2. Војна интервенција Војна интервенција је акт насилног, самовољног и најгрубљег мешања једне или више држава у унутрашње послове друге државе употребом оружаних снага или субверзивном делатношћу, ради остваривања политичких циљева, мењањем постојећег политичког, територијалног стања или међународних односа.66 Најчешће представља упад оружаних снага једне државе на територију друге државе ради остваривања одређеног политичког циља. Војна интервенција претходи агресији и као таква је повељом ОУН забрањена. Међутим, данас егзистира војна интервенција под окриљем СБ ОУН и тада она има прецизно дефинисан циљ и начин извршења и у том случају није противправни акт примене силе у међународним односима. Међутим, данас су веома проблематични и сумњиви мотиви предузимања војних интервенција под окриљем СБ УН, због чега је све више противника оваквог начина решавања проблема у међународним односима.

3.1.3. Тероризам Тероризам је један од највећих изазова, ризика и претњи по глобалну, регионалну и националну безбедност. У одговору на овај безбедносни ризик земље ЕУ, Југоисточне Европе и Западног Балкана за своје приоритете поставиле су дугорочни рад на изградњи мира, демократизацији и стабилизацији свих друштава и потребу интеграције у међународне асоцијације, као претпоставке за елиминисање услова који рађају тероризам. Придружујући се таквом опредељењу, Република Српска и Босна и Херцеговина решене су да активно допринесе тим напорима међународне заједнице. Стога су размена информација и међународна сарадња на плану борбе против тероризма веома значајни за ефикасно и координирано супротстављање том облику угрожавања безбедности. За Босну и Херцеговину тероризам је сасвим изгледна безбедносна претња у блиској будућности, којој би требало да се супротстављају сви елементи сектора безбедности на државном нивоу и у обадва ентитета. Посебну претњу, поред класичних облика терористичких акција, као што су отмице, киднаповања, убиства и атентати, представља могућност употребе НБХ оружја за терористичке акције и тзв. сајбер тероризам, што захтева и другачије одговоре на овај савремени ризик и претњу безбедносни. Заштита становништва од терористичких претњи један је од најзначајнијих задатака свих елемената сектора безбедности у Републици Српској и Босни и Херцеговини. На ову безбедносну претњу, Босна и Херцеговина, Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине мора одговорити разменом информација, усаглашавањем планова и координацијом активности свих елемената сектора безбедности, те употребом адекватних снага, под пуном демократском контролом надлежних државних и политичких институција.

66

Ибид, стр. 687.

64

3.2. Унутрашњи облици угрожавања безбедности Унутрашњи облици угрожавања безбедности могу се класификовати на: а) оружане и б) неоружане облике угрожавања.

3.2.1. Унутрашњи оружани облици угрожавања безбедности Према већини аутора, унутрашњи оружани облици угрожавања безбедности најчешће обухватају: оружану побуну, грађански рат, масовне облике тероризма и оружане диверзије. 3.2.1.1. Оружана побуна Оружана побуна, као специфични облици оружаног сукоба, је најсложенији облик угрожавања безбедности, када сецесионистичке и деструктивне снаге, појединачно или удружене, самостално или уз подршку из иностранства, координираном и синхронизованом применом субверзивних делатности, пре свега, оружане силе, покушавају да отцепе део територије или насилно промене уставом утврђено друштвено уређење (најбољи пример за то је масовна оружана побуна Албанаца на КиМ). Као што се из дефиниције види, оружана побуна је усмерена на насилно рушење или промену уставног уређења. У првој фази оружана побуна се изводи претежно тајним методама, а потом уз масовну употребу оружја. С обзиром на то да је реч о једном од најсложенијих облика угрожавања безбедности, у оквиру оружане побуне користе се и друге могућности комбиновања подривачких делатности ради остварења коначног политичког циља.67 Оружане побуне као специфични облици оружаног сукоба мотивисани неуставном и насилном тежњом за променом граница, представљају реалну претњу безбедности балканских земаља. У изазивању оружане побуне одређену улогу имају и стране обавештајне службе, терористичке и криминалне организације, које би могле представљати спољну помоћ екстремистичким и сецесионистичким покретима у балканским државама у њиховим напорима на изазивању политичке дестабилизације земље усмерене против националног суверенитета и територијалног интегритета држава. С тим у вези, постоји реална опасност да илегалне оружане групе у будућности постану потенцијални ризик за стабилност Босне и Херцеговине и осталих балканских држава. У одговору на овај облик угрожавања безбедности државе предузимају законом прописане мере и поступке, у складу са међународном праксом, како би спречиле стварање илегалних оружаних група и зауставиле њихове незаконите активности. 3.2.1.2. Грађански рат Грађански рат представља оружану борбу између одређених друштвених слојева, групација, класа и антагонистичких снага унутар једне државе у којем свака од њих покушава остварити одређене политичке, економске и друге циљеве68. Грађански рат настаје као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких верских и других противречности између држава, а његови иницијатори могу 67

68

На Косову и Метохији је у континуитету држана висока политичка и етничка тензија. Поред терористичких акција, организоване су масовне демонстрације 1944/45, 1968; 1981, 1988, а последња деценија 20. века била је испуњена разним врстама и облицима насиља, притиска, уцена и другим политичким, војним и субверзивним делатностима. Видети шире: Војни лексикон, стр. 152.

65 бити различите прогресивне и реакционарне снаге.69 Међународно право не третира грађански рат али од сукобљених страна захтева заштиту жртава оружаног сукоба. Грађански рат у савременим међународним односима није само унутрашњи проблем једне државе. Он неумитно уплитањем појединих земаља које подржавају одређену страну постаје међународни проблем. 3.2.1.3 Масовни облици унутрашњег тероризма Масовни облици унутрашњег тероризма данас најчешће подразумевају организовану и систематску примену мера насиља са намером да се изазивањем страха и несигурности грађана наруши ауторитет државе или остваре неки од политичких циљева.70 Државни тероризам је један од начина вођења специјалног рата једне државе против друге. Савремени тероризам се може поделити на међународни и унутар државни. Остварује се убацивањем терористичких група на територију земље ради убистава и отмице личности, отмице авиона итд. Његова масовност огледа се у учесталости и распрострањености појаве тероризма. Тероризам је један од најозбиљнијих облика угрожавања глобалне, регионалне и националне безбедности. У одговору на овај безбедносни ризик земље ЕУ, Југоисточне Европе и Западног Балкана за своје приоритете поставиле су дугорочни рад на изградњи мира, демократизацији и стабилизацији свих друштава и потребу интеграције у међународне асоцијације, као претпоставке за елиминисање услова који рађају тероризам. Придружујући се таквом опредељењу, Босна и Херцеговина и остале балканске земље су решене да значајно допринесу тим напорима међународне заједнице. Стога су размена информација и међународна сарадња на плану борбе против тероризма веома значајни за ефикасно и координирано супротстављање том безбедносном изазову. За Босну и Херцеговину, као и остале балканске земље, тероризам је сасвим изгледни облик угрожавања безбедности у блиској будућности, којем би требало да се супротстављају сви елементи сектора безбедности. Посебну претњу, поред класичних облика терористичких акција, као што су отмице, киднаповања, убиства и атентати, представља могућност употребе НБХ оружја за терористичке акције и тзв. сајбер тероризам, што захтева и другачије одговоре на овај савремени ризик и претњу безбедносни. Заштита становништва од терористичких претњи један је од најзначајнијих задатака свих елемената сектора безбедности у балканским државама. На овај облик угрожавања безбедности, балканске државе ће одговорити разменом информација, усаглашавањем планова и координацијом активности свих елемената сектора безбедности, те употребом адекватних снага, под пуном демократском контролом надлежних институција. УГРОЖАВАЊЕ

НАЧИН ДЕЛОВАЊА

Политичко угрожавање

Обавештајно и политичко деловање

Дипломатско угрожавање

Дипломатско деловање

Пропагандно угрожавање

Пропагандно деловање

Међународно правно угрожавање

Међународно правно деловање

Конфесионално угрожавање

Конфесионално деловање

Културолошко и спортско угрожавање

Културолошко и спортско деловање

Здравствено и еколошко угрожавање

Здравствено и еколошко деловање

69 70

Ибид. Војни лексикон, стр. 622.

66 Образовно (едукативно) угрожавање

Образовно (едукативно) деловање

Економско угрожавање

Економско деловање

Демографско (популационо) угрожавање

Демографско (популационо) деловање

3.2.1.4. Оружане диверзије Оружана диверзија71 је специфична изненадна, прикривена и неочекивана активност, дејство или борбена радња усмерена на подривање, слабљење или уништавање снага, средстава или других вредности противника. Примењује се у миру и у рату. Може бити војна, политичка, економска итд. Војна диверзија је посебан и специфичан начин извођења борбених дејстава изразито офанзивног карактера које изводе посебно организоване, опремљене и обучене снаге. Циљ диверзије могу бити важни привредни објекти, материјалне залихе, елементи путног, железничког, поморског и ваздушног саобраћаја, телекомуникација итд. У савременим међународним односима посебно су актуелне политичке и економске диверзије, које се огледају у једностраном понашању неких држава, изван одлука легитимних заједничких органа на регионалном и глобалном плану.

3.2.2. Унутрашњи неоружани облици угрожавања безбедности Неоружано угрожавање безбедности обухвата, практично, све области друштвеног живота и изазива се конкретним деловањем носилаца угрожавања. Неоружани облици угрожавања најчешће се испољавају кроз обавештајно, политичко, дипломатско, психолошко-пропагандно, економско, међународно правно, конфесионално, културолошко, спортско, здравствено, образовно, демографско и друге видове деловања. Обавештајна делатност је планска континуирана активност која се спроводи у свим сферама друштвеног живота земље, али увек са израженим тежиштем и приоритетом. Спроводе је и спољни и унутрашњи чиниоци угрожавања, најчешће удружени, са јасним циљем и намером да правовремено прикупе што већи број тачних података о стању друштвено-политичких, војно-полицијских, економских, културних, међунационалних и других односа у нашој земљи, о стању у војсци, полицији, обавештајно-безбедносним службама, пограничној безбедности и приватном сектору безбедности и њиховим могућностима и способностима да заштите виталне вредности и интересе земље. У реализацији обавештајне делатности, обавештајне службе имају прецизно дефинисану улогу у планирању, прикупљању и обради података, али и у реализацији планираних циљева на психолошко-пропагандном плану и реализацији политичких, економских и војних притисака, као и организовања терористичких акција и побуна. Као најупечатљивији пример за то су догађаји на КиМ у новијем периоду. Носиоци обавештајне делатности на територији Босне и Херцеговине су припадници страних обавештајних и војно-обавештајних служби који могу бити уграђени у разна страна представништва, пре свега, дипломатска, као и у оквиру разних мисија Европске уније, ОЕБС-а, мировних снага УН, Високог комесаријата за избеглице УН (УНХЦР) и других хуманитарних организација. Прикупљањем обавештајних података о војсци (организација, формација, распоред и активност јединица и средстава наоружања и војне опреме и другим важним подацима о одбрамбеним припремама), баве се пре свега, војно-обавештајне службе, преко мреже обавештајних центара и пунктова и обавештајних органа који се формирају у непосредном и ширем окружењу зе71

Војни лексикон, стр. 111.

67 мље. Међутим, у ери сателитских комуникационих система, савремене електронике, слабе безбедносне културе средстава информисања и све тешње сарадње између обавештајних служби, када се за новац врши размена информација, лако се долази до ових података. Међутим, остаје једина тајна коју је тешко спознати на овакав начин, а то је: каква је опредељеност припадника војске, полиције и грађана за одбрану, њихови мотиви, морална снага и родољубље. Политичко деловање је саставни део политике и политичког и односи се на политичку делатност коју остварују политички субјекти у одређеним друштвено-политичким и међународним условима и са одређеним политичким циљевима и сврхама, чијом реализацијом се производе одређене политичке последице и ефекти72. „Субјект је главни елемент политике, јер он одређује циљ, правац усмеравања и политичку делатност, као што ову и врши“.73 С обзиром да се ради о држави онда је политички субјект сама држава и њени органи, а политичко деловање државе против државе остварује се кроз: – билатералне односе између држава на равноправној основи и – политику притиска. Политика притиска обухвата све облике претње силом и принудом којима се држава користи ради остваривања одређених циљева. Политика притиска испољава се у облику: војних (стављањем у изглед употребу оружаних снага); политичких; економских; пропагандних; психолошких и других притисака.74 Дипломатско деловање представља смишљену активност дипломатске службе одређене државе кроз међународне дипломатске форуме усмерено на постизање одређеног циља против друге државе. Изводе је дипломатски представници Министарства спољних послова и Војне дипломатске службе. Дипломатско деловање у својој негативној конотацији поприма форме: дипломатске деакредитације и дипломатских притисака итд. Психолошко-пропагандна делатност спроводи се као континуирана планска и деструктивна психолошко-пропагандна активност усмерена на дискредитацију и спречавање да се у међународној заједници саопшти истина о томе какви се стварни процеси догађају унутар земље и односу земље према међународној заједници. С тим у вези, познати су примери од 1991. и 1999. године како је обмањивана међународна јавност о стању на просторима бивше СФРЈ (Маркале, Рачка...). Тиме се стварају услови да носиоци угрожавања безбедности несметано, полуистинама и лажима, систематски обмањују властиту и светску јавност. Циљ те делатности јесте да се пронађу и подстакну снаге које су спремне да се активно укључе у субверзивну делатност. Психолошко-пропагандна делатност је уствари вршење утицаја или контроле над мишљењем група или појединаца у циљу усмеравања њихове акције. Облици вршења пропагандног деловања су: усмена или писана реч; визуелни запис (филм, телевизија, слика, плакат, предмети итд.) и акустичка средства (песме, музика итд.). Код пропагандног деловања рачуна се на утицај, не само на рационалну, већ и на емоционалну основу човекове психе.75 По свом садржају, пропагандна делатност се примењује у свим областима друштвеног живота (политика, економија, култура, одбрана, војска, полиција итд.) Међународно правно деловање односи се на деловање држава правних субјеката међународног правног система у доношењу правних аката на штету друге државе. Ова делатност може попримити следеће облике: изгласавање неповољних резолуција у СБ УН и усвајање рестриктивних закона у појединим међународним форумима везаних за конкретну делатност нпр. трговину, транспорт, комуникације итд. 72 73 74 75

Видети шире: Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд 1982. године, стр. 464. Ибид, стр. 465. Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 792. Правни лексикон, Савремена Администрација, Београд, 1970. године, стр. 929.

68 Економско деловање обухвата економске активности и мере које предузима међународна заједница или поједина држава према другој држави и манифестују се кроз: економска ограничења; притиске, блокаде итд., који су усклађени са снажним политичким и војним притисцима. Ови притисци усмерени су на изнуђивање уступака или модификовање ставова највиших државних органа, по битним питањима унутрашњег развоја и друштвеног уређења земље или појединих спољнополитичких активности. Пракса је показала да су сви ови начини деловања на угрожавању националне безбедности најчешће били усклађени са субверзивном и саботажном делатношћу. Субверзивна делатност у ширем смислу подразумева организовану подривачку делатност из иностранства против политичког и друштвеног уређења неке државе или њених политичких, економских или правних установа. Може бити отворена или тајна, непосредна или посредна, а за крајњи циљ има промену носилаца власти или руководећих лица у држави, измену њеног уставног или друштвеног система. Облици субверзије могу бити различити – од деструктивних психолошко-пропагандних до терористичких и побуњеничких активности. Ова делатност је забрањена правилима међународног права. Дубљим сагледавањем суштине субверзије и њеним упоређењем са стратегијом посредног наступања, може се закључити да је реч истоветном облику угрожавања, јер ове доктрине, начелно, обухватају тероризам, саботаже, побуњеничка дејства, герилски рат, грађански рат и разноврсне притиске. Могућа последица синхронизованог испољавања субверзивних делатности јесте оружана побуна. Сви облици субверзивних активности планирају се и организовано спроводе, координираним учешћем наменских снага (страних обавештајних служби и војно-обавештајних служби, снага за специјализоване акције и свих других снага – разне политичке партије и организације, терористичке групе и организације) које имају могућности да допринесу остваривању крајњег циља. Успешно спровођење било ког облика субверзивне делатности, пре свега, зависи од познавања стања и предвиђања развоја догађаја у у ентитетима и Босни и Херцеговини. Саботажна делатност подразумева смишљену и прикривену делатност појединаца или група ради изазивања материјалне штете у производњи, радној организацији или објектима на којима се ради. Карактеристично је за саботере да својим радом или нерадом теже да изазову што веће и шире штете, а да се истовремено добија утисак да је штета настала као последица случајности, намерности, јавашлука, лошег материјала, застареле или слабе технологије итд.76 Искуства из праксе су показала да саботери не морају увек бити непосредни руководиоци средстава, већ да могу бити и лица на руководећим дужностима. У војној и полицијској организацији, саботаже се могу изводити на средствима наоружања и војне опреме како у фази пројектовања и производње, тако и у фази непосредног коришћења (авион, тенк, средства везе, минско-експлозивна средства, нереаговање по захтевима тужилаштва и суда и сл.). Због прикривеног начина извршења ових дела и последица које се могу испољити тек у фази коришћења средстава, тешкоће у откривању извршилаца саботаже су велике. Уколико би саботажа била масовније примењивана и комбинована са другим облицима субверзивне делатности, у непосредној ратној опасности, и у самом рату, може имати крајње негативан утицај на стање безбедности на територији и међу становништвом (откази у снабдевању електричном енергијом и водом, нефукционисање саобраћаја, ПТТ и др.). За провођење неоружаних облика деловања ангажују се спољне и унутрашње снаге. Спољне снаге су: специјализоване службе одређених министарстава, обавештајне службе, специјализоване снаге за неконвенционално ратовање, разне групе приватних недржавних саветничких организација итд. 76

Ђорђевић О., Лексикон безбедности, привреда публик, Београд 1989.

69 Унутрашње снаге су: појединци и групе које из разних побуда и парцијалних интереса делују у функцији спољњег фактора и појединци и политичка језгра сепаратистичких, побуњеничких покрета и терористичких група. Спровођењем неоружаних активности од стране спољних и унутрашњих субјеката изазивају се снажни ефекти у виду: несигурности и незадовољство становништва, политичких, економских, спортских и других субјеката што доводи до масовних фрустрација. Незадовољно становништво усмеравано споља и потпомагано изнутра хомогенизује се око предводничких група и испољава своје незадовољство у масовним протестима и рушилачким демонстрацијама. На тај начин се ствара кризна ситуација погодна за виши степен насиља. Са становишта угрожавања безбедности балканских држава, најчешћи унутрашњи неоружани облици угрожавања јесу: етничке напетости, национални и верски екстремизам, организовани криминал, природне и индустријске катастрофе и епидемије већих размера и илегалне миграције становништва. 3.2.2.1. Етничке напетости Етничке напетости и недостатак поштовања етничких, верских и културних вредности реална су претња стабилности балканских земаља. Специфични облици ове претње могу се испољити кроз: нетолеранцију, ксенофобију, неусаглашеност са демократским принципима и праксом, неуважавање споразума и међународних договора о поштовању права мањина, одбијање медијације у решавању спорова, изазивање етничког насиља и тешкоће у успостављању мултиетничких демократских институција. Ови специфични облици етничких напетости представљају сталну претњу стабилности држава. Отуда ће стабилност и безбедност Босне и Херцеговине, као и суседних држава, зависити од успешне међународне и добросуседске сарадње и развоја политичких институција и законских решења о правима етничких мањина на бази реципроцитета земаља у региону. Уколико се решавању ових питања, политичким и правним средствима, не посвети довољна пажња, нерешена права етничких заједница могла би да буду узрок неспоразумима и сукобима међу државама и повод за оружане инциденте и сукобе локалног или међудржавног карактера. 3.2.2.2. Национални и верски екстремизам, Национални и верски екстремизам, који је био изражен у недавној прошлости у региону Балкана и другим регионима у свету, још увек је актуелан облик угрожавања безбедности држава и могућа претња мирном решавању спорова и криза. На простору Западног Балкана спорост демократизације економских и политичких процеса, неодлучност у раскидању са негативним ратним наслеђем и ауторитарном традицијом, који су оптерећени националним и верским екстремизмом, могу да допринесу одржавању стања тензије и њиховом прерастању у потенцијалне сукобе. Сарадњом држава на регионалном нивоу, и конструктивним деловањем политичких структура на нивоу региона и унутар држава може се превазићи већина неспоразума и криза. Међутим, будући да су узроци за појаву националних и верских екстремизама сложене природе и често изван могућности утицаја демократских институција власти, ова врста екстремизма представља висок ризик и претњу безбедности Босне и Херцеговине. 3.2.2.3. Организовани криминал Организовани криминал спада у категорију највећих облика угрожавања безбедности. Организовани криминал у области илегалне трговине робама, капиталом и људима и њихов транснационални карактер захтева целовит и координисан одговор свих безбедносних структура у државама Балкана, као и у региону југоисточне Европе. Посебно се издвајају проблеми: илегалног трансфера и трговине наркотицима, људима и капиталом, пролиферација кон-

70 венционалног оружја и оружја за масовно уништење и корупција. То су реалне претње безбедности, не само Босни и Херцеговини, већ и другим земљама у региону, нарочито ако се средствима од илегалне трговине финансирају активности илегалних оружаних група и акције терориста. Корупција је део организованог криминала и као таква присутна је у свим земљама у транзицији. Ова безбедносна претња штетно делује на процесе реформи и успостављање принципа и механизама тржишне привреде у Босни и Херцеговини. С обзиром на то да није пронађен институционални механизам за њено ефикасно сузбијање, ова појава захтева координиран и одлучан одговор свих безбедносних структура у друштву. 3.2.2.4. Природне и индустријске катастрофе и епидемије већих размера Природне и индустријске катастрофе и епидемије већих размера, као последице разорног деловања природних сила и наглог индустријског и техничко-технолошког прогреса и њиховог утицаја на све сфере живота, могу у перспективи да угрозе безбедност Републике Српске и Босне и Херцеговине, као и других балканских држава. Због промена у области екосфере и самим тим због очекиваних метеролошких и климатских промена у наредном периоду Република Српска и Босна и Херцеговина могу се суочити са могућим разорним земљотресима, катастрофалним поплавама, екстремно високим температурама, пожарима већих размера, који превазилазе ниво природних и индустријских несрећа, а чије је уклањање последица у надлежности локалних заједница и цивилне заштите. Због тога је неопходно развити интегрисани концепт безбедности који мора да садржи и превентивну активност и заштиту становништва од разорног деловања природних сила и техничко-технолошких удеса, који би обухватао и ангажовање више ресорних министарстава и специјализованих државних агенција, органе локалне заједнице, али и припаднике Војске и полиције. Такође, у случају повећаног радиолошког зрачења због хаварија на нуклеарним постројењима у земљама у окружењу или у Европи, хемијских несрећа и епидемија већих размера, могуће је да дође до угрожавања живота већег броја људи него при класичним оружаним акцијама. То ће захтевати, поред установа локалне заједнице и цивилне заштите, и ангажовање полиције и специјализованих тимова и јединица Оружаних снага Босне и Херцеговине. У односу на претходно наведене облике угрожавања, процењује се да би у Републици Српској и Босни и Херцеговини индустријско загађење тла, воде и ваздуха, те нерешено питање одлагања чврстог, радиоактивног, војног и медицинског отпада, као и деградација земље и тла могле представљати озбиљну претњу за здравље и живот људи у наредном периоду. У одговору на ризике и претње безбедности овог типа свака од надлежних институција мора бити законски обавезана да примењује мере заштите из свог делокруга рада, а дугорочним плановима на нивоу локалне заједнице, ентитета и на нивоу Босне и Херцеговине биће регулисани начини решавања наведених проблема, уз уважавање искустава страних земаља које су на одговарајући начин решиле ове проблеме и у складу са одредбама међународних конвенција које је потписала и ратификовала Србија и Црна Гора. 3.2.2.5. Илегалне миграције становништва Илегалне миграције становништва, као последице тешких социјалних услова, демографске „експлозије“ или масовног прилива избеглица услед терора, оружаних сукоба и насиља у земљама у транзицији, могу представљати велики безбедносни проблем у Европи. Босна и Херцеговина може бити транзитна зона за мигранте из других земаља. Осим тога у у Републици Српској и Босни и Херцеговини још увек постоји и проблем одговарајућег социјалног збрињавања избеглица и расељених лица из ентитета и отцепљених република бивше СФРЈ. Стога је повратак расељених лица, имовине и заштита људских права избеглица и прогнани-

71 ка, важно политичко, социјално и безбедносно питање, јер би неадекватно решавање проблема ове категорије људи, у сложеним друштвеним околностима, могло бити узрок социјалне нестабилности, неспоразума и сукоба у земљи и у региону у ближој будућности. Поред наведених, постоје и други облици неоружаног угрожавања безбедности, као што су недостатак стратешких енергената, злоупотребе нових технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског инжењеринга, медицине и метеорологије. Основна карактеристика такве врсте, у основи невојних, облика угрожавања безбедности је да их је тешко, са постојећим капацитетима, идентификовати, открити и превентивно деловати. Отуда је неопходно да реформисана структура система безбедности ентитета и Босне и Херцеговине уважи измењену природу савремених ризика и претњи безбедности, при чему посебна пажња мора да буде посвећена невојним облицима угрожавања. Према члану 5. Закона о обавештајно-сигурносној агенцији Босне и Херцеговине из 2004. године, под „претњама за безбедност Босне и Херцеговине“ сматрају се претње суверенитету, територијалном интегритету, уставном поретку, основама економске стабилности Босне и Херцеговине, као и претње глобалној сигурности које су штетне за Босну и Херцеговину, укључујући: 1. тероризам, подразумевајући и међународни тероризам; 2. шпијунажу усмерену против Босне и Херцеговине или обавештајну активност на неки други начин штетну за сигурност Босне и Херцеговине; 3. саботажу усмерену против виталне националне инфраструктуре Босне и Херцеговине или на неки други начин усмерену против Босне и Херцеговине; 4. организовани криминал усмерен против сигурности Босне и Херцеговине или на неки други начин штетан за безбедност Босне и Херцеговине; 5. трговину дрогама, оружјем и белим робљем усмерену против Босне и Херцеговине или на неки други начин штетну за безбедност Босне и Херцеговине; 6. незакониту међународну производњу оружја за масовно уништавање или његових делова, материјала и уређаја потребних за његову производњу; 7. незакониту трговину производима и технологијама које су под међународном контролом; 8. радње кажњиве према међународном хуманитарном праву; 9. дела организованог насиља или застрашивања националних или верских скупина у Босни и Херцеговини.

4. ОДНОС ИЗМЕЂУ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ У људском друштву, које је у основи конкурентско по својој природној основи и у којем су разни облици и разна подручја борбе за егзистенцију, положај, просперитет, итд. нормалан однос у владајућем систему, доминантно је угрожавање (као делатност) и угроженост (као ситуација) чије је порекло у друштву и где је делање једне скупине субјеката усмерено с одређеним разлогом (циљем) против друге скупине људи. Организовано, институционализовано и цивилизовано друштво разликује нормално и девијантно понашање. Девијантно понашање је угрожавајуће, нормално понашање и субјекти који се нормално понашају су угрожени од девијантних субјеката и њихових понашања. У циљу спречавања угрожавања виталних вредности друштва формирају се системи заштите од угрожавања, односно системи безбедности, који су под сталним надзором и контролом легитимно изабраних демократских органа цивилне власти. За успешно интегрисано функционисање елемената система безбедности највиши органи државне власти доносе стратегију националне безбедности у којој се дефинишу сва кључна

72 питања политике безбедности земље, чијим спровођењем се штите виталне вредности и интереси, што је један од битних услова опстанка државе. Одбрана суверенитета, територије, независности и уставног поретка основни су и приоритетни задаци политике националне безбедности. Отуда, успешна заштита ових вредности захтева интегрисано ангажовање свих потенцијала друштва. У том циљу, државни органи, преко организованог система безбедности, перманентно предузимају одговарајуће мере супротстављања и заштите ради: – правовременог препознавања облика и носилаца заштите, – правовременог процењивања намера носилаца угрожавања и откривања њихових циљева и планова, – утврђивања стратегије коју ће примењивати субјекти безбедности ради одређивања и примењивања мера за елиминисање облика угрожавања, – превентивног деловања у спречавању носилаца угрожавања, дискредитације и разобличавања њихове активности у домаћој и међународној јавности, – ефикасног онемогућавања спреге између унутрашњих и спољних носилаца угрожавања безбедности и – енергичне борбе против свих облика неоружаног и оружаног угрожавања безбедности земље. У реализацији ових активности учествују сви субјекти државе, сваки у свом делокругу рада. При том, органи и службе безбедности имају функцију откривања, праћења и спречавања субверзивне и друге делатности која се одвија тајно. Прибављени подаци о тој делатности користе се за доношење правовремених одлука како у функцији унутрашње и спољне политике, тако и у примени стратегије борбе државних органа против носилаца угрожавања безбедности.

73

IV УЛОГА, ФУНКЦИЈЕ И ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 1. УЛОГА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ Сваки друштвени систем има своју друштвену улогу, функције и делатности којима се достижу циљеви у области друштвеног живота за коју су одговорни. Да би могли научно објаснити општу улогу система безбедности, неопходно је истаћи да је систем безбедности, поред политичког, економског, културног, информативног и других система, један од значајних подсистема државе. ДРЖАВА

ВИТАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

НЕЗАВИСНОСТ

СУВЕРЕНИТЕТ

СИСТЕМИ

ПОЛИТИЧКИ

ЕКОНОМСКИ

УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ

БЕЗБЕДНОСНИ

СЛОБОДА И ПРАВА ГРАЂАНА

ИНФОРМАТИВНИ

ТЕРИТОРИЈАЛНА ЦЕЛОКУПНОСТ

Х

Шема система, подсистема и микросистема у државној организацији Свака држава успоставља више великих система, подсистема и микросистема између којих постоје вертикалне и хоризонталне везе, посредством којих она функционише као глобални државни и друштвени систем. Свим државним подсистемима уставом се одређују друштвена улога, права, дужности и одговорности.

74 Основна улога система безбедности једне државе је да штити независност, суверенитет, друштвено уређење (уставни поредак), слободе и права грађанина и да брани територијални интегритет државе. Дакле, систем безбедности је организован друштвени систем преко којег друштво остварује основну улогу заштите својих виталних вредности ради општег напретка и развитка друштва. Будући да се друштвени системи формирају за остваривање трајних циљева, отуда се и систем безбедности у једној држави, региону или међународној заједници успоставља као трајан систем ради заштите од свих облика и извора угрожавања и угрожености трајних потреба појединаца, друштвених група, националних држава, региона и глобалног друштва. У ширем смислу посматрано, може се рећи да је основна друштвена улога система безбедности да као скуп институција које поседују физичку принуду служи за остваривање класне владавине, односно за остваривање интереса класе (класа) на власти или моћних држава, коалиција и мултинационалних асоцијација када су у питању међународни системи безбедности. Приказ карактера друштва и карактера међународних односа као детерминанте институционализације система безбедности показао је да друштвени карактер владајуће класе на националном нивоу и карактер моћних држава и коалиција на међународном нивоу и услови у којима они остварују своју владавину, одређују како ће систем безбедности да остварује своју основну улогу. У тој разноврсности суштине друштвене улоге појединих система безбедности, заједничко свим системима је успостављање таквих односа између оних који владају и система безбедности којима се обезбеђује да елементи система безбедности имају закониту моћ располагања физичком принудом буду поуздан чинилац остваривања њихових интереса. Такав однос између оних који владају и система безбедности обезбеђује се на више начина, међу којима су најважнији: 1) успостављање хијерархијског командног и управног односа као основног унутар друштвеног односа; 2) постављање на командне и управне положаје у систему безбедности лица која социјално и идејно припадају политичким елитама на власти, и 3) успостављањем система вредности у унутрашњем животу елемената система безбедности који произлази из система вредности владајуће класе. У позитивистичкој и функционалистичкој социолошкој литератури хијерархијски субординирајући однос се схвата као „однос функционалне координације, а занемарује се његова класно-политичка суштина“77. Сходно томе, хијерархијски управни однос условљен је природом система безбедности, као начином на који елементи система безбедности обављају своју основну друштвену улогу, при чему се успоставља однос функционалне координације, што је само један од разлога нужности постојања хијерархијског субординирајућег односа у систему безбедности. Други разлог његовог постојања произлази из саме сврхе постојања система безбедности, односно потребе да се систем безбедности састављен од различитих елемената који имају моћ физичке принуде, учини поузданим чиниоцем класне владавине.78 Садржај система безбедности одређује друштвена природа владајуће класе, односно њени владајући репрезенти. Често се у социолошким и политиколошким разматрањима основна друштвена улога система националне безбедности дели на унутрашњу и спољну. Под унутрашњом улогом подразумева се постојање и деловање система безбедности као чиниоца унутрашње политике, то јест као чиниоца стабилности постојећег друштвеног поретка и остваривања интереса оних друштвених снага (политичких партија на власти), које у том друштву имају улогу водећих 77 78

Исто, стр. 376. Исто, стр. 376.

75 друштвених снага. Под спољном улогом подразумева се деловање система безбедности као чиниоца спољне политике, то јест као чиниоца којим водеће снаге друштва остварују своје циљеве у међународним односима. У неким државама спољни чинилац пресудно утиче на њихову унутрашњу политику. То су, оне државе које свој суверенитет и свој унутрашњи развитак заснивају, пре свега, на некој утицајној чланици међународне заједнице. И у таквим случајевима спољна политика је израз унутрашње политике, јер такав однос зависности не би био могућ да водеће снаге друштва не виде у ослонцу на спољни чинилац, гаранцију унутрашњег развитка. Из овако дефинисане улоге система безбедности проистичу основне и посебне функције система безбедности чијим остваривањем постижу се циљеви државе у области безбедности.

2. ФУНКЦИЈЕ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ Безбедност је једна од важних функција сваке државе и она се заснива и огледа у правовременом откривању и спречавању свих облика антидруштвене делатности којима се угрожавају основне вредности друштва и међународне заједнице. Безбедност као функција „нераздвојни је атрибут државе и подразумева вршење послова безбедности ради заштите одређених вредности“79, без обзира на друштвено уређење, политички систем и облик власти. Функција безбедности и организација безбедности чине систем безбедности. За разлику од раније безбедносне функције која је била подруштвљена, садашње државне функције у области безбедности карактерише њихова подржављеност где активну улогу у остваривању безбедносне функције имају субјекти у оквиру државног система, али и приватни чиниоци безбедности чији је координатор држава. Иако је у савременом поимању систем безбедности облик испољавања безбедносне функције конкретне државе, региона и међународне заједнице, ипак, без обзира да ли је реч о националном, регионалном или глобалном систему безбедности, у епицентру безбедносне дилеме остаје држава. Она је та друштвена институција у области националног и међународног права која пружа легитимитет и заштиту друштва и својим чињењем или нечињењем утиче на безбедност региона и међународне заједнице у целини. Да би смо могли правилно схватити безбедносну функцију државе, неопходно је у најкраћим цртама да се осврнемо на поимање саме државе и њених функција. Под појмом држава80 подразумева се најважнија политичка установа цивилизованог демократског друштава, чија је основна улога (1) заштита друштвеног поретка и (2) глобално усмеравање друштвених процеса. Многе теорије у свету покушавају да објасне настанак, суштину и функцију државе. Већина објашњава суштину и функцију државе са постојањем сукоба непомирљивих интереса. Ти интереси изазивају потребу за присуством принуде која се јавља као друштвени интерес.81 79 80

Ковачевић Сретен, Основи система ДСЗ, Београд ВШУП, 1980, стр. 14. Израз држава, у општој комуникацији, најчешће подразумева феномен који има неколико значења: (1) Географско значење – када означава део земљине површине, што је њено најопштије значење; (2) Социолошко значење – када се термин држава употребљава за означавање једне друштвене појаве. Тада се под државом подразумева једно нарочито друштво, једна друштвена заједница где постоје две антагонистичке групе: они који владају и они који су потчињени. Другим речима, то је принудна организација с монополом физичке силе; и (3) Политичко-правно значење – када се термин држава употребљава да означи сам апарат принуде, организацију силе, односно саму ону групу људи која има средства силе у својим рукама и која врши суверену власт, засновану на принуди.

76 Осим ове функције, држава врши и друге послове и функције. У њиховом вршењу она не мора увек да примењује силу, нити да намеће интересе принудом. Држава у вршењу државних функција у ствари манифестује своју противречност кроз два вида испољавања: 1. као инструмент владајуће структуре (партије, странке) и 2. представник друштва, (народа, грађана). У научним круговима, који се баве проучавањем питања државе и њене суштине, појављује се дилема да ли држава има једну или више функција? Истовремено, ови кругови разматрају и питања делатности државе, покушавајући да одреде разлику између функције и делатности. Многи аутори сматрају да се специфичност државе не исцрпљује у броју функција (једна или више), и које функције врши, него како их врши. Суштину државе виде у постојању апарата јавне власти, који је одвојен од друштва и који располаже монополом физичке принуде. Они појавну и формалну страну државе, истичу као њену суштинску функцију. Да би се схватила суштина проблема и питања која траже одговор у новонасталом облику организовања безбедности као функције државе, најприкладније је изложити научни систем теорије функције државе. Овај систем је најзанимљивији, јер утврђује граничне области појава које су везане за безбедност земље. У својим радовима академик Радомир Лукић, утврђује разлику између функције државе и делатности државе. Функција се врши путем државне делатности. Функција се јавља као циљ, а делатност као средство за његово остварење. У нашем случају могла би се успоставити поједностављена шема: улога ⇒ функција ⇒ циљ мисија ⇒ делатност ⇒ средство остварења циља Одређивање функције државе у друштву, може се извршити на два начина. Према првом синтетичком начину, функција се одређује кроз однос државе на друштво у целини и његове саставне елементе. Према другом аналитичком начину, гледа се више на формалну страну државне делатности и конкретну садржину те делатности, у разним друштвеним областима у којима се врши. За синтетички начин гледања на државне функције, карактеристична су два приступа: први, полази од становишта да је функција државе у заштити општедруштвених интереса (заштита општег добра), и други, полази од становишта да је државна функција заштита посебних интереса владајуће структуре (партије, странке, вере...). За аналитички аспект посматрања, карактеристичан за већину грађанских учења, функције се посматрају више са аспекта делатности у областима у којима се врше. Безбедносна функција државе и организација државних и приватних субјеката који реализују безбедносну функцију чини систем безбедности. Са становишта делатности које врши, основна функција система безбедности је да штити безбедност грађана и безбедност укупног друштвеног и државног система од свих облика угрожавања и угрожености. Функција система безбедности заснива се и огледа у правовременом откривању и спречавању свих облика антидруштвене делатности којима се угрожавају основне вредности друштва. 81

Марксистичка теорија је типичан заступник таквог становишта. Карактеристично је одређење Ф. Енгелса; „Држава, дакле, никако није друштву споља наметнута сила... Она је напротив, производ друштва на одређеном ступњу развоја; она је признање да се то друштво заплело у неразрешиву противречност са самим собом, да се поцепало на непомирљиве супротности, које је немоћно да савлада... Потребна је сила која привидно стоји изнад друштва и која треба да ублажава конфликт, да га држи у оквиру граница поретка; а та сила која је произашла из друштва, али која се ставља изнад њега и све више отуђује од њега, јесте држава“.

77 Посебне функције система безбедности су: 1. прикупљање, обрада и пласирање информација у свим сферама унутрашње и спољне безбедности за потребе владе; 2. одбрана државе од свих облика спољног и унутрашњег оружаног и неоружаног угрожавања и угрожености; 3. обезбеђење јавног реда и мира и безбедности друмског, ваздушног и речног (поморског) саобраћаја; 4. осигурање безбедности и поне контроле граница; 5. обезбеђење безбедности и сигурности људи, имовине и пословања; 6. заштита људских права и слобода, укључујући и мањинска права и 7. учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету. Опште и посебне функције система безбедности могуће је остварити само јачањем демократске и цивилне контроле унутрашњих и спољашњих фактора безбедности, са тежиштем на стварању ефикасних механизама парламентарне контроле у планирању безбедности, контроли буџета, планирању потребних кадрова и изградњи поузданог прегледа безбедносних и обавештајних служби. У остваривању опште и посебних функција безбедности државе, систем безбедности делује на два начина: а) превентивно, где својим постојањем представља инструмент одвраћања од свих облика и извора угрожавања и б) репресивно – отклањањем узрока угрожавања и елиминисањем њихових носилаца силом на правно дозвољен начин.

3. ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ Делатности система безбедности у основи представљају основна средства за остваривање циљева, односно основних функција система безбедности. С обзиром на чињеницу да систем безбедности обухвата различите елементе (подсистеме), сви они у остваривању општих и посебних функције безбедности врше посебне државне делатности, које се могу груписати у неколико група: – обавештајно безбедносне делатности на прикупљању, анализи и дистрибуцији обавештајно-безбедносних података; – делатности на очувању јавне безбедности уз поштовање појединачних слобода и људских права (делатности унутрашњих послова); – делатности одбране од спољних облика оружаног угрожавања; – делатности контроле државне границе, укључујући и нелегалну контролу промета добара и људи и – делатности физичко-техничке заштите људи, имовине и пословања. Реализацијом ових делатности систем безбедности штити безбедност грађана, државе и друштва од свих облика угрожавања и угрожености, било да они долазе споља или изнутра. С обзиром на константност извора и облика угрожавања, у свим савременим државама ове делатности су трајне и оне су утврђене Уставом и позитивним законима сваке земље. Будући да ће о свакој од ових делатности бити више говора када се буду потпуније теоријски разрађивали сваки од елемента система безбедности, на овом месту делатностима система безбедности посветићемо само нужну пажњу.

78

3.1. Обавештајно-безбедносна делатност Делатности обавештајно-безбедносних служби важне су делатности државе. Добром организацијом и реализацијом ове делатности обезбеђују се независне анализе података битне за безбедност државе и друштва и заштиту њихових животних потреба и интереса. За реализацију ове државне делатности задужени су посебни државни органи – обавештајне и безбедносне службе, које се у већини држава налазе у надлежности извршне власти, али законодавна власт има кључну улогу у надгледању њихових делатности. У условима нових ризика и претњи за унутрашњу безбедност, попут пролиферације оружја за масовно уништавање, организованог криминала, трговине дрогом, илегалних миграција, међународног тероризма итд., нарочито после догађаја од 11. септембра 2001. године, добри обавештајни подаци сматрају се од суштинске важности за сваку државу. Отуда су многе земље доделиле шира овлашћења обавештајним службама, а нове технологије прошириле су могућности за надзирање, откривање и лишавање слободе осумњичених и омогућиле већу сарадњу између обавештајних и безбедносних служби, како на националном, тако и на регионалним и међународном нивоу. У таквим околностима повећава се улога парламента у уравнотеживању нарастајуће моћи обавештајно-безбедносне делатности са грађанским слободама и људским правима. Будући да делатност прикупљања обавештајно-безбедносних података захтева висок ниво тајности, ту главна опасност, с једне стране, лежи у могућности да подаци буду злоупотребљени у унутрашње политичке сврхе, а с друге стране, обавештајно-безбедносна делатност може да постане претња друштву и политичком систему ради чије заштите се и организује. Зато постоји велика потреба за цивилном и демократском контролом субјеката ове делатности од стране извршне и законодавне гране власти. Само систем провера и равнотежа власти може да спречи извршну или законодавну власт од злоупотребе обавештајних и безбедносних служби у властите политичке сврхе. У демократским друштвима, субјекти обавештајно-безбедносне делатности треба да теже ка већој ефикасности, политичкој неутралности, привржености професионалној етици, деловању унутар законитих овлаштења и у складу с уставним и правним нормама и демократском праксом државе. Обавештајно-безбедносна делатност треба да буде на транспарентан начин дефинисана јасним законским оквирима усвојеним од стране парламента. У закону трба да буду прецизирана овлашћења и надзор и контрола над субјектима обавештајно-безбедносне делатности.

3.2. Делатност унутрашњих послова За спровођење делатности унутрашњих послова у свим државама задужена је полиција. У демократским друштвима полиција делује унутар оквира владавине права. Везана је истим правом које треба да спроводи и којег треба да се придржава. Штавише, делатност очувања јавне безбедности треба да буде различита од осталих делатности у систему безбедности. Сходно демократским начелима владавине права, све државе треба да осигурају делатност јавне безбедности уз поштовање појединачних слобода и људских права. Понашање субјеката који извршавају делатности унутрашњих послова према јавности сматра се једним од главних показатеља демократичности једне земље. С обзиром да носиоци делатности унутрашњих послова уживају монопол легитимне правне силе у друштву, они

79 су у надлежности извршне власти. Управо, због таквог њиховог својства они могу да буду коришћени као средство државне злоупотребе, насиља, гушења људских права и корупције. Стога је делатност унутрашњих послова нужно прецизно законски уредити како би се обезбедило да она буде у служби заштите грађана и друштва, а не у служби политичара, бирократа или установа унутрашњих послова. Носиоци делатности очувања јавне безбедности треба да имају оперативну независност, да су непристрасни и да се стриктно придржавају закона, те да делују професионално. Они треба да су свесни професионалног етичког кодекса и да га се придржавају. Део професионалне етике треба да буде поштовање права на живот и употребу силе само кад је то неопходно да би се обезбедио легитимни циљ. Носиоци делатности унутрашњих послова не смеју употребљавати силу више од апсолутно нужне и законом дозвољене, а њена употреба мора да буде у складу са принципом пропорционалности. Делатност очувања јавне безбедности треба да буде под сталном контролом законодавне, извршне и судске гране власти, а неопходно је да постоји развијена и унутрашња контрола унутар ове делатности. Механизми унутрашње провере злоупотреба и јавних притужби на рачун носилаца делатности јавне безбедности треба да постоје унутар професионалног полицијског система. Процес обављања послова унутар делатности очувања јавне безбедности треба да тече одоздо и да одговара на изражене потребе грађана и друштвене заједнице, те да на тај начин задобија поверење, сагласност и подршку јавности. Отуда је ова делатност у савременим демократским државама децентрализована, како би на одговарајући, брз и ефикасан начин била у служби грађана у локалној заједници.

3.3. Делатност одбране Развој безбедносне ситуације од окончања Хладног рата снажно је утицао на војну делатност широм света. Оружане снаге као главни носиоци одбрамбене делатности добиле су нове задатке. У последњих двадесет година оружане снаге претежно извршавају следеће мисије и задатке: – заштита независности, суверености и територијалне целовитости земље; – учешће у међународним мисијама очувања или наметања мира; – пружање помоћи цивилном становништву у несрећама; – помоћ цивилним органима власти у извршавању унутрашњих безбедносних задатака у изузетним случајевима; – учешће у изградњи друштва (друштвена функција). Степен остваривања задатака унутар одбрамбене делатности различит је од земље до земље, зависно од правног оквира и поимања безбедносне ситуације. Упркос новим безбедносним ризицима и претњама, најважнији задатак оружаних снага и даље је остао одбрана земље од оружаног напада споља. Међутим, од краја Хладног рата, носиоцима одбрамбене делатности постало је јасно да националној безбедности не прете само стране оружане снаге, него и нове невојне претње попут тероризма, грађанских ратова, организованог криминала, кибернетичких напада и корупције. Да би одбрамбена делатност могла ефикасно да одговори на садашње и будуће изазове било је нужно да се ова делатност реформише. Основни циљеви реформе одбрамбене делатности су:

80 (1) Демократизација војне делатности, односно: а) довођење војне делатности у одговорнији положај пред легитимно изабраним органима политичке власти, и б) уравнотежење ресурса потребних оружаним снагама, као носиоцима одбрамбене делатности, са потребама и могућностима других сектора друштва. (2) Прилагођавање новом безбедносном окружењу, односно: а) прилагођавање бројне величине и буџета оружаних снага економским могућностима друштва и новим безбедносним претњама, и б) припремање оружаних снага за нове мисије изградње, очувања и наметања мира. (3) Интернационализација улоге оружаних снага било ад хоц, попут мировних мисија УН, било дугорочно и институционално на билатералној или мултилатералној основи (нпр. НАТО), односно: а) стављање делова оружаних снага под међународне командне и организационе структуре, и б) повећање интероперабилности оружаних снага да могу ефикасно да делују са иностраним оружаним снагама у области компатибилности система опреме, обуке, језика, обавештавања, команде и контроле. Због потенцијалних опасности да се оружане снаге стално уплићу у друштво, привреду и политику или да буду злоупотребљене за цивилно одржавање јавног реда и мира, неопходно је да оне буду под сталном демократском контролом и надзором од стране легитимно изабраних органа законодавне, извршне и судске власти, као и невладиног сектора и медија. То намеће потребу да одбрамбена делатност буде добро дефинисана законима и војним правилима и прописима и усклађена са концепцијом и политиком националне безбедности, те да одговара истинским безбедносним потребама друштва. У сервисирању безбедносних потреба друштва, неопходно је уважавати принцип да невојне функције не могу да одвајају оружане снаге од њихове основне друштвене улоге.

3.4. Делатности контроле државне границе Гарантовање безбедности граница један је од основних циљева суверене државе. Стога свака суверена земља изграђује структуру пограничне безбедности како би постигла овај циљ. У односу на примењени модел пограничне безбедности, све земље се могу поделити у две основне групе: – земље које поседују јединствени систем власти у организацији делатности обезбеђења државних граница; – земље које не поседују јединствени систем власти у организацији делатности обезбеђења државних граница. Данас у већини земаља у свету, укључујући и све чланице Европске Уније и НАТО, делатност пограничне безбедности је у надлежности Министарства унутрашњих послова. Међутим, у једном броју земаља погранични надзор и режим пасошке контроле подељени су на две или више инстанци, које су најчешће под надлежношћу различитих министарстава. У неким земљама делатност заштите граница спроводе оружане снаге, што је најмање прихватљива варијанта обезбеђења државних граница. Ефикасан развој и имплементација националне пограничне безбедности захтева специјалну организацију државне граничне службе, која је одговорна за контролу свих граница на копну, мору и ваздуху. Главне карактеристике ефикасног система контроле државних граница јесу: – јединствен систем власти пограничне безбедности одговоран за безбедност целокупне државне границе; – делатност пограничне безбедности организована је на принципима професионализма;

81 – носиоци делатности пограничне безбедности сарађују са националним, регионалним и међународним телима на свим нивоима и – сви овлашћени носиоци делатности пограничне безбедности подређени су министарствима унутрашњих послова. Основни критеријум у развоју делатности пограничне безбедности у савременом периоду јесте примена Шенгенских стандарда у уређењу, организацији и контроли државних граница. У складу са овим стандардима Савет Европе усвојио је седам општих принципа за стварање успешног система пограничне безбедности, и то: (1) у условима пораста глобализације и све веће интеграције, превасходни интерес држава је да обезбеде ефикасан систем пограничне безбедности; (2) стварање ефикасног система пограничне безбедности мора да се базира на јасним и адекватним нормативно-правним условима и реалним фактичким претпоставкама; (3) политика пограничне безбедности је уско повезана са националном спољном политиком, а унутар земаља чланица ЕУ и са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске Уније; (4) чување државних граница је национална мисија и задатак који треба да извршавају специјално оспособљене и опремљене снаге полиције; (5) ефикасност и довољност система пограничне безбедности могу да се постигну правилном координацијом свих носилаца пограничне делатности, која се заснива на подели одговорности и централизованој власти; (6) контрола граница треба да буде дизајнирана на систему пуне сарадње свих носилаца делатности пограничне безбедности на националном, билатералном, мултилатералном, регионалном, и међународном нивоу; (7) планирање унутар делатности пограничне безбедности неопходно је да се заснива на Шенгенским принципима. У складу са принципима Савета Европе и Шенгенским критеријумима, главни субјект пограничне безбедности је погранична полиција која извршава следеће мисије јавне безбедности: – обезбеђује ефикасну заштиту граница у циљу очувања и јачања безбедности грађана, и – изводи мисије у оквиру националног и међународног система безбедности. Према овим мисијама, основни циљеви пограничне полиције су следећи: – спречавање и онемогућавање илегалних улазака и трговине људима; – откривање и борба против криминала и других опасности које се односе на пограничну полицију; – спречавање и борба против трговине оружјем, дрогама и другим опасним материјама у оквиру јурисдикције пограничне полиције; – репатријација странаца који су у земљу ушли легално или илегално, или оних који морају да напусте земљу; У реализацији ових циљева погранична полиција извршава следеће задатке: – контрола прекограничног саобраћаја на граничним прелазима, граничним областима у земљи и у областима које су дефинисане као миграционе руте; – мониторинг одсека између граничног прелаза на копну и на мору (зелена и плава граница); – мониторинг лука;

82 – мониторинг и откривање криминала у свим пограничним областима, укључујући копно, ваздух и територијалне воде; – поновни пријем странаца који су били обавезни да напусте земљу; – укључивање националних и међународних елемената за стварање оптималних оквира за ефикасно деловање пограничне полиције. За ефикасно функционисање делатности пограничне безбедности неопходно је да националне државе поседују одређени ниво административних капацитета, као што су: – национална стратегија о интегрисаном управљању границом; – специјализовано обучене професионалне припаднике пограничне полиције; – специјална организација под јурисдикцијом министарства унутрашњих послова; – сарадња са властима; – ефикасна команда и комуникацијска структура; Административни капацитети држава у области пограничне безбедности треба да буду у сагласности са Шенгенским захтевима.

3.5. Делатности физичко-техничке заштите људи, имовине и пословања У условима када све државе у свету посебну пажњу посвећују стварању повољног амбијента за привлачење страног капитала и инвестирање у њихове земље, делатност заштите безбедности лица, имовине и пословања добија на значају. Ово утолико пре, што је јачање тржишне економије условило да и сама привреда преузме на себе део одговорности у овој области, стварајући приватни сектор безбедности који би требало да буде у интеракцији и да има партнерски однос са јавним, односно државним сектором безбедности. Приватни безбедносни сектор или алтернативна безбедност није конкуренција држави и њеној безбедности, већ израз потреба друштва, приватног капитала, као и потреба грађана да у сарадњи са институцијама државе подигну ниво опште безбедности на виши степен у интересу свих. Данас су све бројнија привредна друштва и предузетници који се специјализују за пружање услуга физичко-техничког обезбеђења, а кад се узму у обзир и привредни субјекти који имају службе обезбеђења за сопствене потребе, као и приватне и друштвене агенције, долази се до великог броја правних лица и много већег броја запослених који се баве овом делатношћу. У питању је респектабилна снага која брине о пословима безбедности и којој држава треба стратешки да одреди одговарајуће место и улогу. У већини суверених земаља у свету, делатност физичко-техничке заштите људи, имовине и пословања организована је у оквиру приватних предузећа за физичко-техничко обезбеђење. Према међународним стандардима, ова делатност обухвата следеће послове: – физичко обезбеђивање објеката и имовине; – техничко обезбеђивање имовине пројектовањем, уградњом и одржавањем алармних аудио и видео система и централа, као и других техничких система који имају за циљ спречавање уласка неовлашћених лица у објекат или на простор који се обезбеђује; – обезбеђивање лица; – обезбеђивање ствари у транспорту; – одржавање реда на јавним скуповима (редарска служба); – заштита пословања.

83 Предмет пословања предузећа за обезбеђење према националнима законима о јединственој класификацији делатности и регистру јединица разврставања, најчешће се одређује као: тражење изгубљених лица; активности приватних истражитеља; активности присмотре и чувања и остале заштитне активности; транспорт драгоцености; телесна заштита; уличне патроле, чување и надгледање стамбених зграда, канцеларија, фабрика, градилишта, хотела, позоришта, дискотека и слично; активности детектива у трговинским радњама; активности одвраћања помоћу механичких и електронских уређаја и слично; пружање савета о заштити и безбедности у области индустрије, домаћинстава и јавне безбедности. Полазећи од оваквог широког предмета пословања, почетком деведесетих година 20. века, отпочео је процес ширења приватних безбедносних организација. Већина њих могла се класификовати у неколико група: – плаћеници; – приватна војна предузећа; – приватна предузећа за ФТО; – појединци који су регистровали делатност и пружају одређене безбедносне услуге (детективи, саветници, телохранитељи и слично); – детективске агенције; – агенције за безбедносни консалтинг, маркетинг и инжињеринг (за пројектовање и изградњу техничких и интегралних система и слично). Велики број алтернативних чинилаца безбедности довео је до комерцијализације сектора безбедности и до стварања специјализованог тржишта за одређене услуге безбедности. Да би се успоставио ефикасан систем физичко-техничког обезбеђења лица, имовине и пословања, неопходно је било ову делатност на савремен начин нормативно-правно уредити и кроз активности безбедносног маркетинга, инжењеринга и консалтинга утврдити конкретне потребе корисника за заштитом. Потреба за нормативним уређењем делатности, својински плурализам, тржишни принципи уз различитост својинских односа су само неке од одредница делатности физичко – техничког обезбеђења на путу асоцијације и придруживања породици европских држава. У стварању адекватног правног амбијента за успешно обезбеђивање лица, имовине и пословања, потребно је да свака земља, поред доношења Закона, уради и бројна подзаконска акта којима се обезбеђују сви неопходни инструменти за евиденцију предузећа и агенција и њихову професионализацију и стандардизацију.

84

85

V УЛОГА ДРЖАВЕ У ОСТВАРИВАЊУ БЕЗБЕДНОСТИ 1. ДРЖАВА КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ Држава је значајна институција и организација савременог друштва. Она није сама себи циљ, већ инструмент политике и средство за задовољавање извесних друштвених потреба. Основна питања на која треба да одговори политичка теорија јесу: Да ли и у којој мери савремена држава задовољава друштвене потребе ради којих постоји? Да ли је одређена државна организација корисна или није? Да ли је треба мењати и у ком правцу итд.? Према основном енциклопедијском значењу држава се сматра основним обликом политичког организовања класног друштва. У правној теорији држава се дефинише као заједница људи на одређеној територији, са организацијом суверене власти. У социолошком смислу, држава је орган власти владајуће класе (класа) која се том влашћу користи у управљању друштвом у складу са својим интересима. У ужем смислу, под државом се подразумева апарат, који као вршилац власти, делује у име државе и преко којег класа (класе) на власти остварују своје интересе. Једноставније речено, државни живот се манифестује кроз државне делатности на задовољавању државних (друштвених) интереса. У остваривању државних делатности разликују се два момента: један, који се огледа у изналажењу државног интереса који је најкориснији за друштво, и други, у изналажењу путева и начина његовог остваривања. Држава не може да остварује своје интересе без поседовања и развијања одређеног квантума снаге. У остваривању интереса држава се користи својом колективном снагом. У изналажењу државног интереса држава користи два начина: У првом случају, сваки интерес се сагледава сам за себе, и према његовим посебним околностима класа (класе) на власти цене шта је за државу најкорисније да у том случају уради. У другом случају, сви интереси исте врсте се групишу у једну целину и онда класа (класе) на власти процењују шта је просечно за државу, у складу са њеним интересима, најкорисније да уради. Остваривање државних интереса реализују различити државни органи. Једни органи утврђују шта треба радити и одређују правила и упутства која су иста за све случајеве једне врсте, а други органи раде по тим правилима и упутствима када се поједини случајеви јаве. Ту долази до поделе улога у којима разни државни органи извршавају одвојене државне функције. Једни органи формулишу државне интересе у облику општих правила, други органи под та правила сврставају конкретне случајеве који се у пракси јаве, а трећи органи остварују правила у тим конкретним случајевима. Отуда се и разликују три основне државне функције: законодавна, судска и извршна и органи државне власти који их извршавају.

86

2. ВЛАСТ И ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ КАО ИНСТРУМЕНТ И НАЧИН ОБЕЗБЕЂИВАЊА ОДРЕЂЕНИХ ИНТЕРЕСА У политичким и правним наукама постоје различите теорије о државним функцијама и органима власти који врше државне функције. Суштина различитих теорија о државним властима чини груписање и међусобно разграничавање, према одређеним критеријумима, функција и послова које држава обавља. Према груписаним функцијама и пословима које држава обавља, може се рећи да се политичка власт у пракси испољава кроз различите гране власти, које се међусобно разликују по садржају рада, поступку који се примењује и према природи аката у којима се те функције врше. Иако политичко-правна теорија није сасвим сагласна у томе које су основне државне функције, како се оне дефинишу и како се разграничавају, велики број аутора прихвата поделу власти на три гране: законодавну, извршну (управну) и судску власт. Овакво схватање има теоријско утемељење. Упоредо са настанком теорија о држави настала су и различита схватања о државним функцијама и органима државне власти који их врше. Наиме, свако разматрање о суштини и карактеру државе нужно је било повезано и са питањима: шта држава ради и које функције и послове обавља? У одговору на ова питања срећу се различита теоријска гледишта. Међу њима, свакако, посебно су значајна политиколошка и правна гледишта на различите врсте грана државне власти. Наука о политици – Политикологија истражује политичку садржину функција државне власти и њен утицај на политичку структуру друштва и политички систем, односно сагледава носиоце функција власти и њихов ослонац у економским и политичким чиниоцима друштвене структуре, као и њихову интеракцију и међузависност са социјалним и политичким системом датог друштва. Правна наука истражује правну садржину државне власти, институције и њихов положај, функционисање и односе који владају у систему организације државне власти. Разматрајући суштину државне власти Ратко Марковић истиче: „државна власт врши се у разним облицима и додељује разним државним органима. Уколико ти органи обављају послове државне власти за које вреде иста начела, реч је о једној грани државне власти, о једној државној власти или о једној државној функцији“82. Још конкретнији приступ у разматрању суштине државне власти имао је Радомир Лукић који истиче да постоје „три основне врсте државне власти тј. три основне врсте доношења и извршења правних норми. Тако се разликују три државне власти: законодавна власт (законодавство), управна власт (управа) и судска власт (судство)“83. Без обзира на то што нема потпуне сагласности у погледу дефинисања општег појма државне власти, можемо рећи да се државна власт врши у разним облицима и остварује на различите начине тако што се укупни државни послови групишу према одређеним мерилима и додељују појединим државним органима. Отуда се послови државне власти могу посматрати као активности усмерене на стварање закона, и управних аката и изрицање пресуда.

3. УЛОГА ВЛАСТИ У СИСТЕМУ БЕЗБЕДНОСТИ Имајући у виду да је систем безбедности један од важних подсистема државе, законодавна, извршна, и судска власт имају главне улогу у националној политици безбедности. 82 83

Видети шире: Ратко Марковић, Извршна власт, Савремена администрација, Београд, 1980, стр. 10. Видети шире: Радомир Лукић, Теорија државе и права, Научна књига, Београд, 1953, стр. 354.

87 Законодавна власт врши парламентарни надзор система безбедности стварањем закона који одређују и регулишу елементе сектора безбедности и њихова овлашћења и усвајањем одговарајућих буџета за њихово нормално функционисање. Контрола сектора безбедности од стране законодавне власти може да укључи и постављање парламентарног омбудсмана или комисије која разматра жалбе од стране јавности и припадника система безбедности. Извршна власт врши директну контролу елемената система безбедности са централних, регионалних и локалних нивоа власти, одређује буџет и главне смернице и приоритете њихове активности. Судска власт надгледа безбедносни сектор и судски прогања неправилне поступке припадника система безбедности кроз цивилне и кривичне процесе када је то неопходно. Уз парламент, судску и извршну власт и цивилно друштво даје важан незваничан допринос формулацији и имплементацији националне безбедносне политике, док писани и електронски медији дају свој допринос информисањем јавности о намерама и поступцима свих грана државне власти у осетљивој области безбедности. У друштвеним системима где ови институти постоје, Омбудсман и Главни ревизор, имају одлучујућу улогу у надгледању спровођења националне безбедносне политике и одговарајућег буџета намењеног елементима система безбедности. Улоге три гране државне власти разликују се од државе до државе. Међутим, важно је да у свима њима стално делује подела власти, што омогућава механизме провере и равнотеже против политичких злоупотреба које могу да настану у систему безбедности. Имајући у виду да у већини држава извршна власт (влада са органима управе) има доминантну улогу у безбедносним питањима, од пресудног значаја је да парламент има политичку и фактичку моћ и ресурсе за ефикасан надзор над системом безбедности. Ово још више долази до изражаја у савременим условима када нови безбедносни изазови могу довести до тога да јавне институције редефинишу своје улоге. Иако, не постоје међународно прихваћени стандарди у области демократског и парламентарног надзора система безбедности, ипак, присутни су неки регионални стандарди, као на пример Правила Понашања ОСЦЕ-а. Такође, постоје и одређени опште прихваћени принципи који регулишу демократске цивилно-војне односе, међу којима издвајамо најважније: – Држава је једини учесник у друштву који има легитиман монопол на коришћење силе; – Елементи система безбедности су одговорни легитимно изабраним демократским властима у друштву; – У области безбедности, парламент има врховну власт, а извршна власт му је одговорна за развој, извршавање и ревизију безбедносне политике; – Парламент има јединствену уставну улогу у одобравању и надгледању трошкова елемената система безбедности; – Парламент игра одлучујућу улогу у односу на проглашавање и укидање ванредног или ратног стања; – Начела добре владавине и владавина права важе за све органе власти, а тиме и за систем безбедности; – Припадници система безбедности су појединачно одговорни пред судовима за кршење националних и међународних закона (који се тичу грађанских и кривичних преступа); – Сви елементи система безбедности су политички неутрални. Табела 1. Функције грана државне власти које се тичу система безбедности Област државне делатности

Извршна власт Парламент

Судска власт

Шеф државе

Влада

Начелник Генералштаба

88

Врховна команда

У неким државама парламент расправља и/или поставља врховног команданта

Безбедносна политика

Расправља и одобрава концепт безбедности, усваја законе

Буџет

Одобрава буџет

Одбрамбени закони

Усваја законе

Људство

У неким државама, парламент има моћ да одобри важнија постављења

Набавка

Слање трупа у иностранство/ Примање страних трупа Међународни уговори, приступање савезима

Уставни суд процењује уставност председника или кабинета као врховног команданта

Уставни суд тумачи уставност закона Суди о законитости њиховог понашања

У неким државама председник владе има само церемонијалну улогу, у другим, он или она поседује стварни ауторитет, нпр. врховну команду током рата

Влада има врховну команду за време рата

Потписује законе који се односе на безбедносну политику

Предлаже и спроводи безбедносну политику

Потписује објављивање закона Поставља главне команданте, одобрава кадровске планове

Расправља Суди о и/или одобрава кршењу закона крупне о корупцији и пројекте превари набавке оружја a priori одобрава; a Суди о posteriori законитости одобрава или њиховог уопште не понашања одобрава Ратификује међународне уговоре

Закључује међународне уговоре

У неким државама функција врховног команданта постоји само за време рата, у другим она је трајна Саветује владу, и планира, помаже и спроводи безбедносну политику

Предлаже буџет

Саветује владу

Предлаже законе и усваја амандмане

Саветује владу, спроводи законе

Поставља главне команданте

Даје савете у вези кадровских планова, спроводи их и поставља ниже команданте

Предлаже набавке оружја

Покреће и спроводи набавку оружја

Преговара о међународном суделовању, одлучује о правилима обавезивања

Операционална команда

Одговоран је за међународне преговоре

Саветује владу

Према искуствима Светске банке из 1994. године, „добру владавину красе предвидиво, отворено и просвећено творење политике, бирократија прожета професионалним етосом која делује на унапређивање јавног добра, владавина права, отворени процеси и снажно грађанско друштво које учествује у јавним пословима. Лошу владавину, с друге стране, одликује арбитрирано творење политике, неодговорна бирократија, неспроводиви или неправедни правни системи, злоупотреба извршне власти, грађанско друштво не ангажовано у јавном животу и распрострањена корупција“84

3.1. Улога законодавне власти у области безбедности У остваривању безбедности значајну улогу има законодавна грана власти, посебно у цивилнoj демократској контроли елемената сектора безбедности. Овој врсти контроле у свим 84

Извор: World Bank. 1994. Governance: The World Bank’s Experience.

89 државама се придаје посебан значај. То је процес који траје и који ће трајати докле год постоји потреба за војском, полицијом, обавештајно-безбедносним службама, приватним сектором безбедности итд. Имајући у виду задатак парламента да представља интересе народа, постоји више разлога за укључивање законодавне власти у развој националне безбедносне политике: – Национална безбедносна политика утиче на животе људи, на вредности и добробит целог друштва и не може се препустити да о њој брине само извршна власт или само поједини елементи сектора безбедности и одбране. – Национална безбедносна политика има велике последице на будућност елемената система безбедности, а оставља и значајне финансијске последице на све пореске обвезнике. – Поред великих финансијских трошкова, безбедносне мере могу утицати на смањење грађанских слобода, што значајно утиче на степен остварене демократије у сваком друштву. У друштвеној пракси, устави националних земаља су највиши правни акти који пружају законску основу за остваривање улоге законодавне власти у односу на систем безбедности. У свим уставима националних држава записано је да је систем безбедности под цивилном и демократском контролом. На ниво уставног принципа издигнуто је начело цивилне и демократске контроле Војске и осталих елемената сектора безбедности, што је важно демократско начело. У савременим условима поставља се важно питање који су то инструменти законодавне власти у остваривању безбедности? У одговору на ово важно питање може се рећи да законодавна власт у остваривању безбедности користи следеће инструмент:

3.1.1. У области изградње политике националне безбедносне Улога законодавне власти у области изградње политике националне безбедносне може да се сагледава по фазама: а) У фази стварања националне безбедносне политике У свим парламентарним системима, парламент игра ограничену улогу у фази стварања нове националне безбедносне политике. За овај задатак углавном су задужене стручне службе у ресорним министарствима владе. Међутим, парламент има одлучујућу улогу приликом утврђивања да ли постојећа политика иде у сусрет са потребама народа и може да захтева ревизију уколико је она неопходна. Улога парламента није само у томе да се на некој од седница скупштине или радних тела скупштине представи документ који треба да прихвати или одбије. Надлежни одбори парламента требају да буду консултовани на почетку процеса стварања националне политике безбедности како би остварили суштински утицај на садржај документа, изражавајући плурализам политичких визија у процесу припреме националне политике безбедности и закона. Овакав приступ омогућава не само да парламент пренесе интересе народа на почетку процеса, већ обезбеђује позитивну дебату и атмосферу у парламенту када документ националне политике безбедности буде поднесен парламенту на усвајање. Осим тога, веома је важно да витални интереси државе у области националне безбедности треба да превазилазе односе моћи између политичких субјеката на власти и опозиције у парламенту. Однос моћи између партија на власти и у опозицији не треба да спречава демократски дијалог о документу националне политике безбедности.

90 У овој фази изградње националне политике безбедности, парламент треба да има разрађене могућности да предлаже промене у документима из области националне безбедности који су му поднети на усвајање. б) У фази одлучивања о националној безбедносној политици Парламенти у свим државама требају да имају важну улогу у фази доношења одлука, зато што кад документ националне безбедности доспе до парламента он постаје његово „власништво“ и он преузима одговорност за његово усвајање. Зато се парламенту мора омогућити довољно времена да садржај документа проучи и не треба радна тела парламента пожуривати у процесу спровођења процедуре усвајања националне безбедносне политике. Парламент може на предлог владе да усвоји докумената о националној политици безбедности или нови закон или да их одбије и предложи исправке у њима. Пожељно би било у том тренутку да и сами посланици парламента предложе промене ако нису задовољни са документом. У овој фази, ипак, најважнији утицај парламент остварује преко одређивања буџета. Овај утицај парламента се повећава уколико се у стручним радним телима парламента спроведе темељна дебата на којој би се разматрало свако издвајање у буџету елемената система безбедности и о буџету у целини. Отуда, безбедносни планови морају бити дефинисани на време и имати јасне везе са буџетским потраживањима. Парламент може играти одлучујућу улогу у повећавању или смањивању јавне подршке и осигуравању легитимности безбедносне политике када она буде усвојена. Транспарентност током парламентарне дебате у вези са безбедносним питањима је стога пресудан фактор, а од велике је важности да јавност и медији имају приступ парламентарним дебатама и саслушавањима. в) У фази спровођења националне безбедносне политике Одговорност парламента у односу на националну безбедност не завршава се усвајањем документа из области националне безбедносне политике, закона или буџета. Парламент мора да остварује непрекидну надзорну улогу безбедносног сектора, као и улогу ревизора. У фази спровођења националне безбедносне политике, парламент би требало да разматра активности владе са свим механизмима који су му на располагању, уз помоћ других институција за надгледање. Парламент може спроводити свој утицај посебно кроз одлуке о буџетским издавањима. Највише законодавно тело би требало, такође, да проверава професионалне и техничке могућности ревизорских установа за спровођење ревизије буџета. Парламент може да интервенише и приликом великих промена или криза које од њега захтевају одобравање предузете политике владе, као нпр. приликом слања трупа у иностранство или проглашавања ванредног стања. Уз то, парламент може у сваком моменту интервенисати уколико се процени да влада предузима погрешне кораке. У таквим случајевима парламент обично изражава сумње, а у специјалним случајевима може да нареди и специјалну истрагу. г) У фази процењивања националне безбедносне политике У демократском окружењу, влада је одговорна да процењује релевантност њене политике и да представља резултате своје процене парламенту. Што се тиче парламента, таква процена неизоставно изискује ревизију трошкова и реализације одговарајућих буџетских издавања. Чак и ако ово представља закаснелу процену она се може узети у обзир приликом потврђивања тренутне политике или заснивања потпуно нове политике.

91 Свуда тамо где је цивилно друштво добро развијено, невладине организације могу да спроводе сопствене процене стања, нпр. процену мировних мисија, издвајања за оружане снаге као и процену кадровских потеза министарства одбране. Парламент, такође, може ангажовати и стручне консултанте који би спровели специјалне независне ревизије.

3.1.2. У области усклађивања националне безбедносне политике са међународним уговорима Међународни уговори ограничавају и понекад повећавају могућности за дефинисање националне безбедносне политике. Већина земаља у свету чланице су Уједињених Нација и стога ограничене Повељом УН, Члан 2.3. и 2.4. којима се тврди: „Све Чланице су дужне да своје међународне расправе решавају мирним путем на такав начин да међународни мир и безбедност и правда не буду угрожени“ „Све Чланице ће се у међународним односима уздржати од претње или коришћења силе против територијалног интегритета или политичке независности било које Државе, или било ког понашања које није у складу са Циљевима Уједињених нација“

Уз то, неопходно је ускладити националну политику безбедности и националне законе у области безбедности са мноштвом међународних стандарда у тој области које служе као препоручени оквир за усклађивање националне безбедносне политике. Декларација 2625 (XXV) Генералне Скупштине УН о принципима међународних закона који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама (1970) призната је као аутентично тумачење Повеље УН и стога је обавезујућа за све земље чланице УН. У овој декларацији објављени су следећих осам недељивих принципа једнаке важности. Принцип I: Уздржавање од претњи или коришћења силе Принцип II: Мирни договори о међународним расправама Принцип III: Неповредивост граница и територијалног интегритета држава Принцип IV: Право народа на самоопредељивање да живе у миру на својој територији у оквиру међународно признатих и гарантованих граница Принцип V: Делотворна једнакост држава и немешање у унутрашње послове Принцип VI: Поштовање људских права Принцип VII: Сарадња међу државама Принцип VIII: Извршавање у поверењу обавеза прихваћених међународним законом Усклађивање националне безбедносне политике са међународним уговорима спроводи се кроз мултилатералне и билатералне споразуме посвећене појединим аспектима безбедности, и то: а) У области склапања мултилатералних споразуми о безбедности Постоји широк спектар мултилатералних споразума у области безбедности. Главне категорије таквих споразума су: Уговор који регулише светску безбедност: Повеља Уједињених Нација Међународни уговори о међународном хуманитарном праву, који регулишу међународне и не-међународне оружане сукобе: Четири Женевске Конвенције, 1949, укључујући два додатна Протокола, 1977. Међународни уговори који се тичу различитих типова наоружања и њихових режима: Споразум о антибалистичким ракетама, Споразум о смањењу стратешког наоружања, Конвенција о нагазним минама, итд.

92 Међународни уговори који установљавају регионалне организације који се делимично односе на безбедносна питања: Повеља Организације Америчких Држава, Споразум о Европској Заједници, Уставни Акт о Афричкој Унији. Регионални договори о војној сарадњи и узајамној одбрамбеној помоћи: НАТО, Партнерство за мир, Уговор о WEU, Интер-Амерички споразум о узајамној помоћи. Ратификовање међународних уговора врши се у парламенту као највишем законодавном органу власти. Државе ратификују међународне безбедносне уговоре због дефинисања начела међународног понашања имајући у виду јачање међународне и регионалне безбедности и побољшање њихове билатералне или мултилатералне сарадње. Извршна власт, преко министра спољних послова обично води преговарачки процес и потписује међународне уговоре, који ступају на снагу од момента њихове ратификације у парламенту. б) У области склапања билатералних уговора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи При осмишљавању безбедносне политике државе, билатерални споразуми са другим земљама, посебно са суседима и евроатлантским безбедносним организацијама, имају важну улогу. Одредбе билатералних уговора прилагођавају се посебним вредностима, околностима и потребама земаља учесница. Као пример можемо навести споразуме о смањењу стратешког наоружања (СТАРТ) између бившег Совјетског Савеза и САД. Овакви уговори коришћени су не само за изражавање пријатељства и ненападања (нпр. Споразум о Пријатељству, Сарадњи и Узајамној Помоћи потписан између Русије и Јерменије у августу 1997), већ такође помажу да се реше практични случајеви војне сарадње који понекад укључују дозволу за размештање трупа и наоружања на страној територији. Током 90-их година 20. века, Русија је потписала неколико билатералних споразума о војној сарадњи са другим бившим републикама СССР. Овакви уговори могу да садрже и конкретну војну помоћ у случају потребе. У вези са тим, Повеља демократског партнерства из 1994. године може да се схвати као наставак Америчко-казахстанских договора из 1992. године који је отворио врата развијању билатералних војних односа Уопштено говорећи, билатерални споразуми могу да буду схваћени као средство изражавања спољне политике безбедности, побољшање пријатељских односа с другим земљама и решавање конкретних безбедносних проблема између земаља учесница. Код одобравања таквих билатералних споразума, парламенти треба да теже да имају могућности да предлажу промене у тексту споразума – о којима ће извршна власт морати касније да преговара. в) У области односа парламента са јавности У демократским државама учешће јавности и парламента у процесу ратификације међународних уговора је уобичајено. Учешће јавности помаже у обезбеђењу подршке јавности о питањима која су предмет ратификације у парламенту. Уобичајено је у демократски развијеним државама да извршна власт не може да закључује тајне споразуме или билатералне уговоре без знања и пристанка парламента. Према устаљеним стандардима, међународни споразуми који утичу на суверенитет, територију и међународни статус земље, требају да буду предмет парламентарне дебате и одобравања. У неким државама, нпр. у Швајцарској, главни споразуми су предмет јавног референдума. На овај начин, гарантовано је учешће цивилног друштва у важним променама државне спољне политике.

93

3.1.3. У области законских и политичких овлашћења У области основних законских и политичких овлашћења, национални парламент: – усваја Стратегију националне безбедности – усваја Стратегију одбране; – усваја стратегијски преглед одбране; – иницира доношење закона; – доноси законе о: одбрани, војсци, полицији, контроли обавештајно-безбедносних служби, заштити и спашавању, кривичном поступку, судовима, тужилаштвима, физичко-техничкој заштити људи, имовине и пословања и читавог сета закона о цивилним аспектима сигурности; – доноси законе и друга акта о примени међународног права и конвенција које утврђују обавезе о сарадњи са међународним судовима; – доноси Одлуку о проглашењу и укидању ратног стања; – доноси Одлуку о чланству земље у међународним организацијама и о правима и обавезама који проистичу из тог чланства; – доноси Закон о утврђивању граница; – испитује представнике извршне власти; – позива представнике извршне власти, војно и полицијско особље, цивилне службенике у МО и полиције и цивилне експерте да сведоче на парламентарним седницама; – тражи информације и друга акта од представника извршне власти; – врши саслушања представника извршне власти, војске, полиције, безбедносних и обавештајних служби и цивилног особља по поједини питањима од посебног безбедносног значаја.

3.1.4. У области доношења и контроле буџета У области доношења и контроле буџета, национална скупштина: – остварује приступ свим буџетским документима; – остварује увид, прегледа и утиче на буџетска издвајања за систем безбедности; – доноси Одлуку о годишњим приходима и расходима неопходним за финансирање елемената система безбедности; – остварује контролу буџета намењеног за безбедност на нивоу програма, пројеката и смерница; – усваја/одбија све накнадне предлоге буџетских средстава у вези са безбедносним сектором.

3.1.5. У области одлучивања о упућивању мировних мисија У области одлучивања о упућивању мировних мисија у иностранство, парламентарна скупштина: – доноси Одлуку о упућивању појединаца и трупа у мировне мисије; – одређује мандат мировне мисије; – доноси буџет за мировну мисију и остварује његову контролу; – процењује могуће ризике ангажованог војног, полицијског и цивилног особља у мировној мисији;

94 – доноси правила ангажовања припадника Војске, полиције и цивилног особља у мировним мисијама; – одређује ланац командовања у мировној мисији; – одлучује о дужини трајања мировне мисије, и – доноси одлуку о обиласку трупа на мисији.

3.1.6. У области јавних набавки У области јавних набавки за потребе сектора безбедности, парламентарна скупштина: – прибавља информације од Владе о већим набавкама за потребе појединих елемената сектора безбедности; – прихвата/одбија припремљене уговоре о већим јавним набавкама за потребе система безбедности; – надзире и проверава поједине фазе набавке већих количина наоружања и војне опреме: • I процењује потребу за новом војном и полицијском опремом и наоружањем; • II врши одабир произвођача наоружања и војне опреме, и • III процењује понуде за компензацију

3.2. Улога парламентарних одбора и комисија Због комплексности безбедносног сектора, у парламентима свих земаља у свету развијена је структура парламентарних одбора и комисија, који имају одлучујућу важност утицајa на извршну власт. Парламентарни надзор безбедносног сектора укључује постојање не само једног Одбора већ неколико одбора и комисија који, с времена на време, могу држати заједничке седнице: Одбор за безбедност и одбрану обично се бави питањима која се односе на одбрамбени сектор, нпр. на мисије, организацију, кадрове, операције и финансирање војске, регрутовање и јавне набавке; Одбор за спољну политику бави се одлукама о учешћу у мировним мисијама или о прихватању њиховог распоређивања на сопственој територији, међународној безбедности, међународним/регионалним организацијама, споразумима и аранжманима; Одбор за буџет (приходе и расходе) има последњу реч о буџету намењеном за елементе сектора безбедности; Комисија за контролу безбедносних и обавештајних служби разматра питања и проблеме из делокруга рада ових служби и најчешће заседа иза затворених врата; Активност парламента и његових одбора и комисија не исцрпљује се само у сакупљању и примању информација од спољних извора о безбедносним питањима, већ у доношењу закона, резолуција, декларација и одлука. Парламенти прикупљају информације од владе о важним питањима безбедности на различите начине, а најчешће путем: – парламентарне дебате; – постављањем парламентарних (посланичких) питања, и – путем спровођења парламентаре истраге.

95 Ниво средстава и експертизе доступне парламентарним одборима и комисијама је одлучујући фактор у омогућавању одбора и комисија да успешно извршавају своје мандате. Кључне функције у парламенту имају скупштински Одбор за безбедност и одбрану, Одбор за финансије (приходе и расходе) и Ad hoc формирани Анкетни одбори и истражне комисије.

3.2.1. Одбор за безбедност и одбрану У парламенту националних земаља, Одбор за безбедност и одбрану има следеће надлежности: а) У области безбедносне политике – испитује и извештава парламент о главним политичким иницијативама објављеним од стране ресорних министарстава владе задужених за одбрану и унутрашње послове; – периодично позива министра одбране, министра полиције и шефове обавештајно-безбедносних служби да информишу чланове Одбора о извршавању њихових политичких одговорити; – захтева транспарентност и присутност јавности у раду ресорних органа владе задужених за одбрамбена и безбедносна питања, сагласно Закону о слободи информисања, и обезбеђује квалитетно снабдевање парламента информацијама из области безбедности, било којим средствима. – испитује петиције и жалбе припадника система безбедности. б) У области законодавства – разматра и извештава Парламент о нацртима закона о одбрани, Војсци, полицији, цивилној заштити, безбедносним и обавештајним службама, који су предложени од стране Владе; – разматра међународне и регионалне споразуме и аранжмане који потпадају под одговорност ресорних органа владе задужених за безбедност. – по потреби иницира доношење новог законодавства у области безбедности или иницира измене постојећег, тако што тражи од надлежних министара владе да предложи нове законе или измене и допуне постојећих закона. в) У области трошкова за безбедност – анализира, испитује и извештава Парламент о годишњим трошковима ресорних министарстава и агенција владе задужених за безбедност државе; – разматра сваку додатну процену у области безбедности, коју влада представи парламенту и извештава парламент кад год он захтева додатно разматрање појединих питања из области безбедности; – по потреби захтева од надлежних органа да изврше ревизију трошења средстава за потребе безбедности. г) У области менаџмента и администрације – по потреби разматра и прикупља доказе и извештава парламент о сваким главном унапређењу спроведеном од стране одговарајућих извршних органа власти председника Републике, председника Владе, министара одбране и полиције, начелника генералштаба Војске, директора полиције, водећих војних команданата, високих цивилних службеника у Министарству одбране и полиције и безбедносним агенцијама;

96 – по потреби разматра унутрашњу организацију безбедносног сектора и обавештава парламент о могућим грешкама.

3.2.2. Одбор за буџет – финансије (приходе и расходе) За сваку суверену земљу, буџет представља кључно средство демократске владавине. Буџет одсликава основне вредности које чине националну политику и представља владин поглед на социјално – економско стање нације. Буџет је својеврсна деклерација владиних финансијских и економских циљева, који осликавају владине социјалне и економске приоритете. Буџет на најбољи начин обезбеђује меру владиних намера за будућност. Због тога је за све земље буџет (документ о приходима и расходима) изузетно важан документ у осигурању транспарентности, доступности и квалитета рада Владе, обезбеђујући детаљнији опис предложених трошкова. Буџет дозвољава парламенту и јавности да зна „куда иде новац“ и тако се повећава транспарентност послова у области безбедности. Основни извори за годишње финансирање елемената система безбедности су буџетска средства која се, у складу са Уставом и законским прописима држава о буџетском систему, утврде за расходе безбедности. Поред средстава из буџета, за финансирање елемената система безбедности користе се и приходи који се остваре у самом систему безбедности. Буџетска средства за финансирање безбедности и планирани приходи у систему безбедности исказују се у буџету владе и акту националне Скупштине о годишњим приходима и расходима неопходним за финансирање надлежности појединих елемената сектора безбедности. Парламентарна контрола буџета одвија у четири фазе: а) У фази буџетске припреме У овој фази ресорни органи владе, у складу са Уставом и законом о буџетском систему, утврђују у владином буџету буџетска средства за расходе појединих елемената сектора безбедности. Такође, у овој фази влада (извршна власт) предлеже расподелу средстава за разне намене. Парламент (Одбор за безбедност и одбрану, Одбор за финансије и буџет и њихови чланови) могу да допринесу процесу расподеле средстава за разне намене кроз разна формална и неформална средства. б) У фази одобрења буџета У овој фази, парламент проучава и одређује интерес јавности о прихватљивости расподеле средстава за поједине намене и на неки начин управља одобравањем средстава за безбедност кроз одређена упутства. Актом националне Скупштине о годишњим приходима и расходима неопходним за финансирање њених надлежности утврђује се проценат средстава намењених за финансирање елемената сектора безбедности и њихова прецизна расподела по ставкама за шта су намењена. Овај Акт разматрају Одбор за безбедност и одбрану и Одбор за финансије (приходе и расходе), а усваја га Парламент државе. в) У фази трошења буџета У овој фази парламент државе анализира и прати трошкове Владе и може да тражи повећање транспарентности и одговорности у трошењу средстава намењених за безбедност државе. У случају ванбуџетских захтева, парламент надгледа и преиспитује ове захтеве како не би дошло до прекорачења трошкова.

97 г) У фаза ревизије буџета У овој фази парламент разматра да ли је или није било злоупотребе средстава распоређених по одређеним наменама од стране Владе. Додатно парламент може да евалуира периодично цео буџет намењен за финансирање надлежности државе у области безбедности и спроводи ревизију да би се осигурала одговорност, ефикасност и прецизност у трошењу средстава. д) Проблеми који отежавају ефективну контролу буџета У сложеном процесу контроле буџета јављају се и одређени проблеми. Главни проблеми који ограничавају ефективну контролу буџета намењеног за финансирање елемената система безбедности су: Одсуство прецизног уставног радног оквира за финансирање надлежности државе, који онемогућава парламент да надгледа активности у области безбедности земље. Недостатак информација о реализацији мисија и задатака од стране појединих елемената сектора безбедности, посебно Војске, полиције и обавештајно-безбедносних служби и утрошку средстава за покривање расхода насталих у реализацији тих мисија и задатака. Недостатак ових информација има за последицу да се јавност и парламент лишавају одговорности која им је насловљена демократским системом. Ванбуџетске активности и извори прихода у систему безбедности – тачна природа и вредности ванбуџетских извора и прихода безбедносног система за специјалне активности (посебно активности комерцијалне природе као што су профити од војних компанија или снабдевајућих сервиса) нису увек познати парламенту па чак ни званичницима министарстава одбране и полиције. Прикривање трошкова безбедности – трошкови безбедности који се односе на пензије, инфраструктуру, транспорт итд. често се преносе на буџете осталих министарстава и сектора. Ова пракса отежава приказивање буџета и усложава могућност да јавност и парламенти направе важеће процене реалних трошкова безбедности. Слаби медији – многе државе, посебно оне које се налазе у транзицији, имају неизграђене медије (услед недостатка експертизе и ресурса) који не прате довољно рад система безбедности и парламента. Ова чињеница лишава већину пореских обвезника тренутне и „на време“ информације о активностима својих представника и партија у области безбедности. Сувише мало времена за правилно испитивање буџета елемената сектора безбедности може представљати проблем за ефективно надгледање парламента. Недостатак инфраструктуре, експертизе и особља – националним парламентима недостаје инфраструктура, експертиза и особље да покрију све захтеве који се од њих траже да би се осигурало да извршење буџета има оправдање пред народом коме служи.

3.2.3. Генерални ревизор Одговорност парламента за буџетске расходе намењене за безбедност земље је велика. Због тога, у парламентима већине земаља у свету постоје Генерални ревизори, који су постављени од стране парламента и имају јасне услове за рад (легална средства и ресурсе да изведе мисију контроле буџета независно). У свим сувереним и демократским државама функција Генералног ревизора је трострука: – Финансијски преглед буџета; – Легално надгледање трошења средстава из буџета, и – Осигурање правилног коришћења јавних фондова.

98

3.2.4. Анкетни одбори и истражне комисије У парламентарној пракси многих земаља, значајан облик парламентарне контроле у области безбедности имају ad hoc формирани Анкетни одбори и истражне комисије, који су показали бројне предности. Само успостављање ових анкетних одбора и истражних комисија доживљава се од стране јавности, као позитиван политички сигнал. Анкетни одбори и истражне комисије су добро средство за детаљно испитивање политички осетљивих питања која се тичу безбедности. Анкетни одбори и истражне комисије могу да пруже прецизну процену владине политике о посебним безбедносним питањима и предложе начин решавања осетљивих безбедносних питања. Састав и број укључених опозиционих посланика у анкетне одборе и истражне комисије према посланицима скупштинске већине од кључног је значаја за исход истраге коју воде анкетни одбори. Истражна моћ анкетних одбора суштински се разликује од једног до другог парламента и од једног до другог одбора. Надлежност коју би сви анкетни одбори за безбедносна питања требало да имају укључују моћ: – Бирања предмета и опсега парламентарне истраге; – Посећивања војних база и објеката безбедносних служби; – Сакупљања релевантних података, укључујући поверљиве и тајне документе, од шефа државе, владе или генералштаба; – Узимања, под заклетвом, доказа од шефа државе, владе или војске, као и од припадника грађанског друштва; – Организовања јавних или затворених саслушања. У парламентима многих суверених демократских држава постоје посебни институти – Омбудсмани за сектор безбедности или одбране, који има утврђене прецизне функције, генералне процедуре укључујући и начин извештавања парламента, утицај, средства и буџет.

3.3. Улога извршне власти у области безбедности Извршна власт је функција државе коју обављају шеф државе и влада. Она утврђује и води унутрашњу и спољну политику одређене земље и представља центар политичке моћи у савременим друштвима. Вођење унутрашње политике обухвата: (1) учешће у доношењу закона, (2) доношење подзаконских аката и руковођење оружаним снагама и осталим елементима система безбедности. Вођење спољне политике обухвата. (1) одржавање међународних односа и (2) закључивање међународних уговора.

3.3.1. Улога извршне власти у вођењу унутрашње националне безбедносне политике Имајући у виду природу послова органа извршне власти и њихову форму, активности извршне власти у области вођења унутрашње националне политике безбедности можемо поделити на учешће у доношењу закона и доношење подзаконских аката у овој области.

99 3.3.1.1. Учешће у доношењу закона Извршна власт одувек има мањи или већи утицај на поједине фазе у законодавном поступку. Учешће извршне власти у доношењу закона подразумева: 1) предлагање закона о: одбрани, војсци, полицији, цивилној и демократској контроли елемената сектора безбедности, цивилној заштити, кривичном поступку итд.; 2) учешће у расправљању приликом усвајања ових закона и 3) проглашавање донетих закона у области безбедности (промулгација закона). Иако право предлагања закона имају пре свевласти (који данас преовлађују у свету) главни предлагач заkона је влада. У већини земаља у свету 90% свих законских предлога потиче од владе. Иницијатива владе обухвата не само избор материје која ће бити регулисана законом, већ и формални предлог закона. Влада располаже већим могућностима и капацитетима припремања и претходног стручног обликовања законских предлога од парламента. Предлагањем закона парламенту влада остварује свој програм за чије спровођење је добила поверење парламента.85 У фази расправљања о предлогу закона извршна власт располаже значајним могућностима утицаја. У парламентарним системима власти влада је не само главни предлагач закона него је надлежна да се изјашњава о предлозима закона других овлашћених предлагача. Представници владе могу да учествују у раду радних тела парламента који разматрају и припремају законске текстове. Чланови владе имају право да присуствују седницама парламента и да учествују у расправама и на тај начин дају доприносе усвајању законских предлога владе. Проглашавање закона (промулгација закона) је завршни део законодавне процедуре који је у искључивој надлежности извршне гране власти. То је правни акт у којем извршна власт (најчешће шеф државе) утврђује аутентичност законског текста и регуларност процедуре његовог усвајања. Након усвајања закона следи његово проглашење у службеном гласилу и примена у друштвеној пракси. У републиканском облику власти шеф државе утиче на доношење закона тако што, по правилу, има право законодавног вета. Председник Републике може да стави вето на закон који је изгласан у парламенту и достављен њему ради проглашења (промулгације). Тада се закон враћа на поновно разматрање у парламенту. У поновном разматрању закона може се захтевати исти или тежи поступак у парламенту. 3.3.1.2. Доношење подзаконских аката Извршна власт располаже широким овлашћењима за доношење подзаконских аката. Ову категорију аката сачињавају прописи који се разликују по правној природи, својствима и називу од закона. Они су у хијерархији правних аката сврстани испод закона и имају мању правну снагу од њих. Основни правни акт извршне власти у области безбедности је уредба. Уредба садржи општа правна правила о појединим аспектима безбедности и слично закону има материјалну и формалну правну страну. У материјалном смислу, она је општи правни акт којим се регулише једна безбедносна област на релативно целовит начин. Она је облик извршења закона у третираној области и начелно је потчињена закону. Уредба, практично разрађује и конкретизује опште норме садржане у закону. Она мора бити усклађена са законом ради чије се примене доноси. У формалном смислу, уредба је општи правни акт који доноси орган извршне власти према посебно прописаном поступку Доношење подзаконских аката у области безбедности је сложена делатност у којој можемо разликовати следеће послове: (1) доношење аката са законском снагом (тзв. аутономне уредбе и делегирано законодавство); (2) доношење аката за извршење закона (тзв. извршне 85

Видети шире: Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, Службени гласник, Београд, 1997, стр. 338.

100 уредбе); (3) организовање, усмеравање и усклађивање управе; (4) доношење аката због изузетног стања (тзв. уредбе из нужде) и (5) доношење других аката. 3.3.1.3. Доношење аката са законском нагом У надлежности извршне власти је и доношење аката са законском снагом. Ти акти су веома бројни и разликују се по значају и правној снази, а то су аутономне уредбе и уредбе са законском снагом (тзв. делегирано законодавство). Аутономне уредбе у области безбедности су општи правни акти извршне власти којима се регулишу односи у појединим областима безбедности. То су уствари „закони чији доносилац није законодавно тело него орган извршне власти“86. За доношење таквих аката неопходно је да постоји изричито овлашћење у уставу. Они се доносе у правној материји која није изричито одређена за законско регулисање. Акта са законском снагом извршна власт доноси путем уредби са законском снагом, у ситуацијама када јој парламент делегира овлашћење за доношење закона, нпр. у ратним условима или ванредном стању када парламент није у физичкој могућности да се састане. То је тзв. делегирано законодавство, чија је суштина да парламент преноси на владу, под одређеним условима, своје законодавно овлашћење. Парламент може делегирати влади своју законодавну надлежност на два начина: доношењем тзв. закона о пуним овлашћењима (закона о хабилитацији), којима овлашћује владу да уместо њега регулише одређену област или доношењем тзв. оквирних закона (закона – скелета) којима уопштено и начелно одређује оквире за детаљније уређење које препушта влади. Уредбе које влада донесе на основу оваквих овлашћења имају законску снагу и њима се могу, према потреби, мењати или укидати одредбе ранијих закона. У законима којима се влада овлашћује да доношењем уредаба са законском снагом по правилу се постављају одређена ограничења, која се најчешће односе на ширину материје која се уређује, на рок важења таквог овлашћења, на обавезу подношења владине уредбе на потврду парламенту итд. 3.3.1.4. Доношење аката за извршење закона Уопштена начела садржана у закону нису увек погодна за непосредну примену. Отуда је неопходно да их извршна власт, путем правних аката (тзв. извршних уредби) за извршење закона, конкретизује и прилагоди оним појединачним ситуацијама које решавају управни и судски органи. У том смислу, извршни органи чине везу између законодавства, управе и судства. Они приближавају уопштене законске норме из области безбедности управи и судству и старају се да се закони спроводе на јединствен начин. Извршне уредбе регулишу поједине области безбедности секундарно и деривативно јер подразумевају постојање закона у тој области. Оне не могу уређивати области безбедности које претходно нису уређене законом. Извршне уредбе допуњују и детаљније разрађују принципе дате у закону и на тај начин законске одредбе чине применљивим у друштвеној пракси. Оне остају на снази док важе и закони у областима које регулишу и ниже су правне снаге од закона. 3.3.1.5. Организовање, усмеравање и усклађивање управе Послови органа државне управе се надовезују на послове извршних органа власти. Делатност управе у области безбедности има стручни, технички и неутрални карактер. Она под86

Видети шире. Ибид, стр. 414.

101 разумева примењивање закона и других прописа у области безбедности, односно доношење појединачних правних аката и предузимање материјалних радњи у овој области. Управу у области безбедности сачињавају бројни стручњаци из појединих аспеката безбедности, који се у пракси савремених држава налазе под непосредним утицајем извршне власти (шефа државе, владе, ресорних министарстава и агенција владе). Према садржају, извршна власт у односу на државну управу има организациона, персонална, усмеравајућа (директивна), усклађујућа (координативна) и надзорна (контролна) овлашћења. Организациона овлашћења подразумевају да извршни органи одлучујуће утичу на организацију управе у сектору безбедности. Персонална овлашћења извршне власти подразумевају постављења и разрешења управних функционера у систему безбедности. Извршна власт усмерава рад управних органа у систему безбедности путем смерница, директива, начелних ставова и других аката чији је основни циљ јединствено спровођење политике извршне власти и прописа у овој осетљивој области друштвеног живота. Смерницама се не регулишу права и обавезе правних субјеката у систему безбедности, него само каналишу делатности управе у којима постоји одређена дискреционалност у поступању. Извршна власт усклађује и координира рад управе у систему безбедности на тај начин што решава све спорове који се јављају у спровођењу политике и извршењу прописа у овој области. Управни органи су уско оријентисани на ресорна питања и немају шири преглед ситуације у систему безбедности. Будући да извршни органи располажу са подацима о целини спровођења политике националне безбедности и прописа, они су у могућности да успешно усклађују и синхронизују рад органа државне управе у овој области. Осим тога, извршна власт је овлашћена и да надзире рад органа државне управе. Тај надзор обухвата контролу законитости и контролу целисходности рада управних органа система безбедности. При обављању послова надзора извршни органи могу поништити или укинути одређена акта, наложити одређено поступање и супституисати делатност управних органа. 3.3.1.6. Доношење аката због изузетног стања У одређеним ситуацијама редовно функционисање државне власти може да буде поремећено. Поремећеност могу проузроковати различите унутрашње кризе попут: политичких сукоба, социјалних немира, етничких и верских конфликата, оружаних побуна, терористичких активности и слично. Разлог за поремећеност нормалног функционисања државне власти могу бити и спољне опасности у којима се земља налази, попут оружаних интервенција, претњи ратом, рата, економских санкција и др. У таквим изузетним ситуацијама равнотежа власти се помера у корист извршних органа и они по правилу добијају шира овлашћења, која се своде на доношење аката из нужде, првенствено уредби са законском снагом. Најочигледнији пример доношења највиших правних аката из нужде је чувени члан 48. Вајмарског устава из 1919. године којим су председнику Немачке дата изузетна овлашћења у случају ванредних прилика. У савременим политичким системима устави предвиђају две групе овлашћења. Једно овлашћење односи се на одлучивање у стању нужде, а друго, на посебна нормативна овлашћења. По правилу, извршна власт има изворну надлежност одлучивања у периоду ванредног стања, док је одлучивање у непосредној ратној опасности и ратном стању у ингеренцији законодавне власти. Ако парламент није у могућности да се састане, извршна власт доноси акта из најтеже нужде, с тим што је обавезна да своје одлуке поднесе на одобрење парламенту чим буде у прилици да се састане. Овлашћења извршних органа у стању нужде реализују се доношењем уредби са законском снагом (тзв. уредбе из нужде) и других аката који немају снагу закона.

102

3.3.2. Улога извршне власти у вођењу спољне безбедносне политике Вођење спољне безбедносне политике је значајна делатност државне власти. Она је традиционално у надлежности извршне гране власти, мада и законодавна грана власти има у томе своју улогу. Постоје најмање три разлога који условљавају супериорност извршне власти у вођењу спољне безбедносне политике: доступност информацијама, иницијативност и кохерентност извршне власти. Вођење спољне безбедносне политике обухвата: (1) одржавање добрих билатералних и мултилатералних односа са суседима, регионалним и глобалним безбедносним организацијама, (2) закључивање међународних безбедносних уговора и аранжмана, и (3) руковођење деловима оружаних војних и полицијских снага ангажованих у мировним и хуманитарним операцијама. Органи извршне власти руководе војском и осталим елементима система безбедности у миру и рату. У већини држава у свету шеф државе је врховни командант оружаних снага, док председник владе командује полицијом. У неким земљама оружаним снагама командује председник владе преко министра одбране. За објављивање рата и закључивање мира неопходна је сагласност извршне и законодавне власти.

3.3.3. Улога судске власти у области безбедности Улога судске власти је да надгледа безбедносни сектор и судски прогања неправилне поступке припадника система безбедности кроз цивилне и кривичне процесе када је то неопходно. Улога судске гране власти у највећем броју држава остварује се кроз спољну правну контролу субјеката безбедности. Остварује се у три главна модалитета (са више ужих облика): а) контрола од стране редовног судства (тзв. судови опште надлежности); б) контрола од стране специјалног судства, управног судства и ц) контрола од стране уставног судства, која се по правилу тиче општих правних аката субјеката система безбедности. Према врсти правних спорова, који су том приликом предмет расправе пред судовима, доминирају три категорије – кривични, управни и грађански спорови у вези са функционисањем елемената система безбедности. Судској контроли увек претходи одговарајући захтев за правну заштиту, са тврдњом о правној ваљаности управног акта у конкретном случају. На суду је даље да, у складу са законом, несумњиво и ауторитативно установи основаност таквог захтева, односно тврдње. У случају констатоване противправности, суд је дужан да интервенише изрицањем предвиђене правне санкције. То су санкције типа: одстрањивање правних ефеката управног чина, забрањивање даљег незаконитог управног поступања, наређивање издавања одговарајућег управног акта, досуђивање накнаде штете и друго. Спроводећи контролу управног субјеката безбедности, суд се ставља изван и изнад тог правног предмета, расправљајући – у улози трећег, арбитра – спор о законитости настао из управно-правних односа. Улога судске власти биће детаљно разматрана кроз више правних предмета студија права, па се из тог разлога на овој теми нећемо шире задржавати.

103

VI ОБЛИЦИ ВРШЕЊА ФУНКЦИЈА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ У савременом свету готово да се не може наћи држава чија безбедност није угрожена споља или изнутра. Угрожавање безбедности споља и изнутра врше носиоци угрожавања, оружаним и неоружаним средствима. С обзиром на облике употребе силе у међународним односима, различити извори третирају и класификују те односе зависно од степена доминације физичке силе у њима. Тако се у међународним односима употребљавају: а) неоружани и б) оружани облици силе и њихова комбинација. Будући да су све државе посебне и аутентичне и да се оне међусобно разликују, отуда и опасности које угрожавају њихову безбедност нису универзалне. Оно што угрожава безбедност једне не мора увек и нужно да угрожава безбедност друге државе. Исто тако, оно што знатно угрожава безбедност неке државе у једном периоду у неком другом периоду може бити готово безначајно. Полазећи од свог геостратегијског положаја и могућих облика угрожавања безбедности, свака држава успоставља адекватне системе безбедности ради заштите од спољних и унутрашњих неоружаних и оружаних облика угрожавању њихове безбедности.

1. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД НЕОРУЖАНИХ ОБЛИКА УГРОЖАВАЊА На неоружано угрожавање безбедности земље није могуће одговорити класичним и стереотипним организовањем система безбедности, поготово не класичним предузимањем безбедносних мера и класичним ангажовањем субјеката безбедности. На основу идентификованих облика, садржаја и носиоца неоружаног угрожавања безбедности одређују се облици и носиоци супротстављања неоружаном угрожавању. Најзначајнији облици супротстављања неоружаном угрожавању јесу: (1) офанзивно спољнополитичко деловање; (2) стратегија економског продора и интегрисања земље у светске економске токове, и (3) превентивно и офанзивно информативно пропагандно деловање. Облици супротстављања се међусобно прожимају, а сложеност појаве захтева укључивање свих релевантних субјеката друштва и њихову оптималну организацију. За офанзивно спољно-политичко деловање неопходно је створити одређене предуслове и то: – да политика државе јасно дефинише националне интересе, који покрећу све политичке активности и око којих је потребно да се успостави политички консензус релевантних политичких фактора у друштву;

104 – да политика државе буде свесна да се национални интереси остварују непрекидно, често прикривено и упорно; – да реализација националних интереса може имати вишедеценијске, па и вишевековне тежње које се поступно остварују. Национални интереси се реализују и бране кроз спољну политику (дипломатију) земље и то у свим областима живота, поштујући пре свега следеће принципе: 1. Спољно-политичко деловање треба да има тежиште како на проблемима актуелне ситуације, тако и на околностима које дугорочно утичу на државу и њено непосредно окружење. 2. Спољна политика и дипломатија су први одбрамбени ешелони земље због чега је посебно значајно да људи који се баве овим пословима морају бити стручни и професионални и са високим степеном познавања међународних односа у областима: политике, економије, права, дипломатије, менаџмента, маркетинга, културе, историје, преговарања, обавештајног и психолошко-пропагандног деловања итд. 3. Задатак спољне политике земље, посебно њене дипломатије је да комбинацијом различитих облика деловања, у различитим областима наступају у правцу остваривања националних интереса и усклађивања сопствених интереса са виталним интересима других земаља, посебно великих и моћних, које могу да допринесу остваривању националних интереса и подизању угледа и ауторитета земље у међународним односима. 4. Спољно политички наступ сваке земље треба да буде реалан, прагматичан и принципијелан уз поштовање сопствене историје и темељних друштвених и цивилизацијских вредности. 5. Национални интереси могу да се остварују и смишљеним и организованим учешћем и сарадњом са економским, безбедносним, научним, културним, информативним и другим организацијама и институцијама суседних и утицајних земаља међународне заједнице. Предуслов за такву сарадњу на међународном плану је добра сарадња истих институција у земљи где треба да дође до процене и визије будућих кретања на регионалном и глобалном плану у одређеним областима живота, што може значајно да утиче на боље разумевање геополитичких нужности развоја међународних односа. 6. Такође, национални интереси могу да се остварују и смишљеним уграђивањем својих представника у бирократске и друге структуре међународних организација, формирањем лобија у свим областима друштвеног живота, нарочито у утицајним државама међународне заједнице, укључивањем утицајних представника дијаспоре, добрим избором савезника, покретањем бројних иницијатива кроз владине и невладине организације итд. 7. За спољну политику веома је важно да држава има дефинисане одбрамбено-безбедносне интересе и адекватан концепт спољно политичког деловања на њиховом остваривању, усклађен са генералним правцима развоја националне спољне политике, јер то очекују међународне безбедносне организације и институције. Поред набројаних садржаја офанзивног спољно политичког деловања који се реализују од унутра према споља не мањи значај имају и садржаји унутрашње политике. Развојем демократије, владавином права, изградњом система вредности, сузбијањем свих негативних појава, посебно организованог криминала и корупције, јачањем свести о поштовању људских и цивилизацијских вредности итд., друштво постаје отпорније на облике угрожавања. Стратегија економског развоја и интегрисања земље у светске економске токове, подразумева опредељење за: – тржишну економију, – укључење у међународне економске интеграције, – укључење у светске токове роба, новца и услуга,

105 – приступ новим технологијама, – јачање сопствене науке и повезивање са другим земљама у свету. На тај начин стварају се услови за: – проширење и промоцију националних интереса и вредности; – развој добрих односа са суседима и другим народима и државама. – не губи се трка у технолошком и економском развоју, – избегава се могућност политичких, економских, војних и других притисака, што повећава политички ауторитет, стабилност и безбедност државе. Спољна економска политика је једна од значајних делатности дипломатије. За економски развој земље значајну улогу имају предузећа и други субјекти укључени у економски и привредни живот. Превентивно информативно-пропагандно деловање као облик супротстављања неоружаним облицима угрожавања безбедности, пре свега, пропагандном деловању носилаца угрожавања полази од следећих опредељења: – токовима информација тешко је поставити препреку; – свет врви од различитих информација које креирају различити извори; – сви извори информација нису у равноправном положају по могућности њиховог пласирања; – најефикаснија средства за дистрибуирање информација су електронска средства (телевизија, интернет, радио и друга). За ефикасно супротстављање пропагандном деловању веома је значајно да се уз примену научних метода, процедура, техника и поступака на организован начин прати писање домаћих и иностраних писаних и електронских медија, те да се, на основу објективне и поуздане анализе објављених прилога, уочавају трендови пропагандне кампање и прогнозирају будући потези носилаца угрожавања. Под ефикасним информативно-пропагандним деловањем подразумева се јасно дефинисање циљева и задатака пропагандне кампање, упорност у реализацији кампање и конципирање одговарајућих институција и средства за њену реализацију. Будући да је централно место сваке пропаганде људски ум, то је неопходно развијати одговарајући систем заштитног информативно-пропагандног образовања целокупне популације становништва, на основу кога се формира свест људи о потреби заштите и супротстављања таквој делатности. То омогућава лакшу одбрану од пропагандног деловања носилаца угрожавања. Знање је предуслов не само за заштиту од пропаганде (пасивна заштита), већ и за офанзивно заштитно деловање (активна заштита). Искуства су показала да је неопходно на државном, регионалном и локалном нивоу развијати пасивне (дефанзивне) и активне (офанзивне) мере заштите и за њихово осмишљавање, развијање и оперативно спровођење перманентно оспособљавати кадар. Офанзивно информативно пропагандно деловање треба усмеравати ка домаћој и страној јавности и непрекидно учити на искуствима других држава које су ову врсту деловања довеле до савршенства. У већини земаља у свету за ове послове, у оквиру централне и регионалних (кантоналних) влада и локалних извршних органа власти постоје различити секретаријати и министарства за информације чији је превасходни задатака да брину о информисању сопствене и светске јавности. Моћне државе поред ових органа имају и посебне информативно-пропагандне организације и агенције које чине стручњаци различитог профила.

106 Превентивно и офанзивно информативно пропагандно деловање према страној јавности реализује се кроз различите облике: 1. Коришћењем постојећих институција за пласирање информација, ставова, тумачења и др. 2. Коришћењем свих облика сарадње са другим државама, у различитим областима друштвеног живота, плански и систематски пласирати сопствене интересе, не само у неповољном окружењу, већ и у неутралном и пријатељском окружењу. 3. Кроз медијске центре у земљи и значајне центре у светским метрополама (информативни центри, читаонице, културне трибине итд.), ценећи појаве, процесе и будуће догађаје, могуће је систематски и офанзивно пласирати своје информације (принцип „прва вест“ оставља најпродорнији утуцај на циљну јавност). 4. Пласирањем информација преко писаних и електронских медија, посебно телевизије и интернета. 5. Поред медија треба користити и све друге облике информисања и пропагандног деловања. Информативно пропагандно деловање према сопственој јавности може се разматрати дугорочно и краткорочно. Дугорочно је усмерено ка едукацији сопственог становништва. Краткорочно, реализује се кроз објективно, истинито информисање уз популарно и за домаће и међународно јавно мњење прихватљиво тумачење националних интереса. Субјекти безбедности који се супротстављају неоружаним облицима угрожавања у суштини могу се поделити у две групе. Прву групу чине они којима је то једна од делатности (скупштина, влада, и други државни органи.). Другу групу чине субјекти којима је то функција (кабинет шефа државе и врховног команданта војске, министарство одбране, спољних и унутрашњих послова, цивилне и војне обавештајно-безбедносне службе). Активности субјеката безбедности обрнуто су пропорционалне активностима носилаца појединих облика угрожавања. Њихово разумевање најбоље може да се постигне упоредним приказом делатности носилаца неоружаног угрожавања безбедности и делатности које предузимају елементи система безбедности у заштити од неоружаних облика угрожавања, било да они долазе споља или изнутра. Међу бројним облицима угрожавања безбедности државе, анализирани су само друштвени извори угрожавања. Природни и техничко технолошки извори угрожавања безбедности и облици заштите од ових извора угрожавања нису посебно обрађивани из разлога што ће се они детаљније разматрати у наредним темама студијског курса. Преглед неоружаних облика угрожавања и заштите од неоружаних облика угрожавања ОБЛИЦИ НЕОРУЖАНОГ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ 1. Политичко-дипломатски облици угрожавања безбедности државе - Осуде од стране међународних организација и институција; - Прекид дипломатских односа, званичних или тајних политичко-дипломатских контаката; - Забрана или ограничење учешћа у међународним организацијама; - Постављање захтева и ултиматума; - Мешање у унутрашње ствари државе; - Подршка сепаратистичким снагама; - Изазивање криза и др.

1. -

-

-

ОБЛИЦИ ЗАШТИТЕ ОД НЕОРУЖАНОГ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ ДРЖАВЕ Политичко-дипломатски облици заштите од угрожавања Формулисање виталних националних интереса; Постизање политичког консензуса око виталних националних интереса; Предузимање офанзивне политичко-дипломатске активности на презентовању националних интереса преко спољно-полит. иницијатива Владе, пред. Реп., мреже дипломатско конзуларних и привредних представништва у иностранству; научних, културних, спортских и еколошких организација и установа итд; Изналажење савезника и пријатељских држава, пре

107

-

2. Психолошко-пропагандни облици угрожавања безбедности државе - Обмањивање, - Дезинформисање, - Пропагандна активност која се реализује кроз специјалне операције, операције подршке миру и операције за превентивно деловање. - Садржаји зависе од циља који могу бити: општи (систем вредности), посебни (делатности) и појединачни (конкретни процес). - Може имати оперативни, стратегијски и тактички значај. 3. Обавештајни облици угрожавања безбедности - Шпијунажа, - Обавештајно агентурни рад; - Извиђачка делатност; - Саботаже; - Грађанска непослушност; - Демонстрације без оружја и др.

2. -

-

3.

-

4.

Облици угрожавања безбедности терористичким деловањем - Тероризам је најсуровији облик насиља; - Егзистира као унутрашњи и међународни тероризам. - Узроци и мотиви тероризма су најчешће националистичко-сецесионистички, верски и револуционарни. - Терористичка делатност усмерена је на уношење страха, панике и притисака за постизање политичког циља; - Остварује се кроз оснивање паравојних формација и терористичких група које се могу активирати, при чему се оне стручно, организацијски, кадровски и материјално помажу (финансирање, опремање, обука) и медијски промовишу. 5.

-

Економски облици угрожавања безбедности земље Остварују се кроз: - Ограничење спољно-трговинске размене; Царине, робне листе и увозно-извозне дозволе; Економско-технолошку шпијунажу; Трансфер технологије; Ембарго (забрана увоза у неку земљу); Бојкот (забрана увоза из неке државе); Блокада (потпуна забрана увоза и извоза);

4. -

-

-

-

5. -

свега, међу сталним чланицама СБ УН, Савету Европе, ОЕБС-у; НАТО-у и суседним државама; Максимално коришћење осталих области живота за презентовање националних интереса; Аргументовано откривање случајева мешања у унутрашње послове државе; Слаба дипломатија било да је намерно вођена или из незнања угрожава безбедност државе. Психолошко-пропагандни облици заштите од угрожавања безбедности Аргументовано, правовремено и објективно информисање домаће и међународне јавности о обманама и дезинформ. носилаца угрожавања; Успостављање синхронизованог и осмишљеног информ.-пропаг. деловања; Перманентна анализа свих потеза носилаца угрожавања, прогноза њиховог деловања у будућности и предузимање адекватних мера на парирању таквом деловању. Контра-обавештајни облици зашт. од угрожавања безбедности Предузимање мера контра-обавештајне заштите на свим нивоима у земљи и иност.; Спречавање обавештајно агентурног рада и извиђачке делатности носил. угрожавања; Предузимање оперативних мера на спречавању саботажа; Предузимање превентивних и репресивних мера на спречавању грађан. непослушности. Облици заштите од угрожавања безбедности терорист. деловањем Правовремено, истинито и објективно информисање о облицима терористичког деловања и заштите од таквог деловања; Предузимање превентивних и репресивних мера на спречавању формирања паравојних снага и терористичких група; Откривање и ефикасно спречавање свих облика пружања помоћи паравојним снагама и терористичким групама; Откривање терористичких група и пресецање њиховог терористичког деловања; Уколико дође до терористичких акција, ангажовање довољних полицијских антитерористичких снага на блокирању тер. групе, изоловању појединих група и њиховом хватању или уништењу; Извлачење искустава и санирање последица. Облици заштите од економског угрожавања безбедности Остварују се кроз: Изналажење алтернативних канала за очување спољно-трговинске размене; Коришћење традиционалних партнера из иностранства пробијање царинских баријера, добијање робних листа и увозно-извозних дозвола; Заштита од економско-технолошке шпијун.; Предузимање економских и политичких мера на

108 -

Економске мере за придобијање савезника.

Економски облици угрожавања усмерени су на економско исцрпљивање, унутрашње поделе, стварање социјалних проблема и слабљење одбрамбених способности земље.

6. Војни облици неоружаног угрожавања безбедности Остварују се кроз различите садржаје: - Стварање војно-политичких савеза и њихова активност; - Обавештајне операције; - Трка у наоружању; - Успостављање војних база и стационирање ОС на територијама других земаља; - Претње војном силом; - Извођење војних вежби и маневара близу границе; - Организовање и извођење блокада, војних удара и пуча; - Давање војне помоћи; - Слање војних инструктора и саветника, - Вршење делимичне мобилизације; - Демонстрације оружаним снагама; - Пружање заштите на основу билатералних уговора о заједничкој одбрани; 7. Облици угрожавања безбедности у области културе, науке, спорта и уметности Остварују се кроз: - Културну и идеолошку доминацију која угрожава национални идентитет; - Ограничења; - Забране; - Медијску кампању итд.; - Остваривање утицаја на културни, научни и спортски живот; - Утицај на одливање мозгова; - Депопулацију становништва.

онемогућавању трансфера и инсталирања прљаве технологије у земљу; - Коришћење алтернативних начина и путева за пробијање ембарга о забрани увоза робе из земље; - Коришћење алтернативних начина и путева за извоз робе у земљу која бојкотује увоз наше робе; - Коришћење алтернативних начина за пробијање блокаде о забрана увоза и извоза (измештање седишта привредних субјеката и отварање рачуна на приватна лица, али под пуним увидом и контролом владе; 6. Заштита од неоружаних војни облика угрожавања безбедности Остварује се кроз различите садржаје: - Укључивање у евро-атлантске безбедносне интеграција; - Придобијање савезника међу суседним и утицајним земљама у региону и свету; - Контраобавештајна заштита елемената СБ, државних, привредних и културних установа; - Развијање сопствених система наоружања ради што мање зависности од иностранства, али избегавање наметнуте трке у наоружању; - Подизање професионалних способности елемената система безбедности на виши ниво; - Тражење војне помоћи од пријатељских зем.; - Провођење мобилизације, извођење вежби и демонстрирање одлучности у заштити виталних државних и националних интереса.

7.

-

-

-

8. Облици демографског 8. угрожавања - демографско угрожавање представља дугорочан процес и највећу опасност кроз белу кугу, односно експанзију одређеног народа (пример КиМ).

Облици заштите од угрожавања безбедности у области културе, науке, спорта и уметности Остварују се кроз: Стваралачки рад на постизању високих резултата и домета у областима науке, културе, спорта и уметности; Афирмисање светске јавности о постигнутим резултата преко посредника у пријатељским и савезничким државама; Спречавања шунда и инсталирања других вредности у научни, културни и спортски живот нације; Предузимање читавог низа политичких, социјалних и економских мера на спречавању одлива мозгова у иностранство; Предузимање мара за заустављање даље депопулације становништва. Облици заштите од демографског угрожавања безбедности државе доношење Стратегије демографског развоја; имплементација стратегије у пракси.

109

2. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД ОРУЖАНИХ ОБЛИКА УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ Из садржаја треће теме познато је да се облици оружаног угрожавања безбедности могу испољавати у виду: оружане агресије, војне интервенције, тероризма и оружане побуне. У оружаном угрожавању безбедности ангажује се већи број носилаца угрожавања уз примену разноврсних метода и начина деловања. У највећој мери те активности су међусобно усклађене са неоружаним облицима угрожавања што у знатној мери отежава заштиту од њих и захтева ангажовање знатних субјеката и снага система безбедности, различитих по намени и организовању. Главне карактеристике оружаниих дејстава у класичној савременој агресији јесу:

2.1. Оружана агресија САВРЕМЕНА ОРУЖАНА ДЕЈСТВА СУ: Краткотрајна, по принципу „главне битке“ или тзв. сведимензионалних операција;

КЛАСИЧНА ОРУЖАНА ДЕЈСТВА СУ: Дуготрајна и исцрпљујућа; Више позициона него маневарска; Најчешће са или без подршке страног фактора једној од страна у сукобу; Са или без ,,унутрашње агресије“,. Пример: Рат Ирак–Иран

Интенција је да што пре буду завршена

Најчшће уз подршку међународне заједнице једној од страна; Изразито маневарска, са тежиштем на дејствима са дистанце; Са и без унутрашње нападнутој земљи;

агресије

у

Са и без учешћа међународних ОС

Док су основне карактеристике савремених операција следеће: Вишедимензионалност која подразумева да се поред традиционалних димензија простора (дужина, ширина, дубина и висина) мора узети у обзир и димензија времена, димензија супердеструктивне плазме (невидљивог бојишта хемијским и биолошким средствима), димензија електронског спектра и, посебно, димензија људског фактора (војници и цивили). Прецизност је карактеристика која је директно условљена употребом „паметног“ оружја за напад на циљеве на читавом бојишту. Асиметричност значи да ће у читавом спектру оперативног окружења, од мировних операција, до рата великих размера и високог интезитета, војне операције обухватати извршење задатака на целом ратишту, уместо да то буде непосредно гомилање борбене моћи дуж традиционалне предње линије фронта. Дистрибуираност операција подразумева вођење ефикасних кампања на читавом бојишту, свуда и где је потребно да се остваре одлучујући ефекти, насупрот концентрисању на једну могућу одлучујућу тачку. Једновременост (симултаност) огледа се у функцији квантитативне и квалитативне кумулације кампања у више борбених и неборбених области ратног сукоба.. У садашњој констелацији међународних односа оружана агресија на неку од балканских земаља је мало вероватна, али је не треба у потпуности искључити. За заштиту од оружане

110 агресије свака земља развија релативно аутономан систем интегралне безбедности, који даје најбоље резултате ако је интегрисан у евро-атлански систем безбедности. У одбрани и заштити од оружане агресије ангажују се сви расположиви ресурси и средства државе. Оружаној агресији претходи стање непосредне ратне опасности које, на предлог владе, проглашава национални парламент. У овом периоду носилац агресије и жртва агресије предузимају све мере описане у разради неоружаних облика угрожавања безбедности и заштити од неоружаних облика угрожавања. Почетак оружане агресије проузрокује ратно стање у земљи жртви агресије. Ратно стање проглашава национални парламент или влада уколико парламент не може да се састане. У припремама за оружану агресију предузимају се бројне политичке, економске и социјалне мере: – изналазе се савезници; – изналазе се политичке и дипломатске могућности да се оружана агресија избегне; – доносе се важне политичке одлуке о проглашењу непосредне ратне опасности и др.; – дају се посебне инструкције дипломатско-конзуларним, привредним и културним представништвима земље у иностранству; – захтева се заштита од система колективне безбедности и колективне одбране, уколико је земља чланица тих система; – доносе се ратни закони и уредбе са законском снагом; – проводи се делимична или општа мобилизација елемената система безбедности; – врши се стратегијски развој оружаних снага, жандармерије и полиције, према плановима развоја и употребе; – врше се интензивне припреме субјеката друштва за рад у ратним условима и прелази се на ратну организацију законодавних, извршних и судских органа власти; – размештају се ратне материјалне резерве ради њихове заштите; – припремају се јавне службе за рад у ратним условима и стварају услови за прелазак на ратну организацију рада (здравство, школство, комуналне и социјалне установе, банке, поште, путне, ваздушне, речне и телекомуникационе организације итд); – склањају се вредна културна добра и обележавају културне, верске и здравствене установе; – проводи се интензиван систем оспособљавања припадника система безбедности и грађана за одбрану и заштиту од агресије; – проверавају се и оспособљавају објекти за склањање становништва; – доносе се посебна правила за рад писаних и електронских медија у ратним условим; – формирају се информативно-пропагандни центри и организује студиозна анализа писања иностране и домаће штампе; – ангажују се сви научни и стручни потенцијали у морално-психолошкој припреми нације и припадника СБ за оружану агресију; – обезбеђује се финансирање приоритетних организација од значаја за одбрану и заштиту и води брига о породицама ангажованих припадника система безбедности; – разрађују се правила међународног ратног и хуманитарног права и са њима упознају припадници система безбедности и грађани; – предузимају друге мере. У периоду извођења оружане агресије, у свим њеним фазама, предузимају се следеће мере:

111 – спроводи се интензивна и агресивна политичко-дипломатска активност на унутрашњем и међународном плану ради презентовања стварних циљева и последица оружане агресије; – у сарадњи са савезницима и уз помоћ пријатељских земаља, изналазе се могућности заустављања агресије и ублажавања њених последица; – интензивно се изводе садржаји борбених дејстава, борбене радње и облици борбених дејстава оружаних снага и других елемената система безбедности, према ратним плановима; – спроводи се борбено и логистичко обезбеђење елемената система безбедности, органа власти, привреде и грађана; – обезбеђује се функционисање органа власти, јавних служби, привредних субјеката, културних и јавних установа у ратним условима; – обезбеђује се стриктна цензура писаних и електронских медија и спроводи детаљна анализа писања иностраних и домаћих медија о оружаној агресији, отпору и заштити од агресије; – организује се интензивна и агресивна психолошко-пропагандна делатност према субјектима оружане агресије, домаћој и иностраној јавности; – спроводе се сталне процене социјално-психолошког стања нације, припадника ратних оружаних снага и осталих елемената система безбедности и предузимају адекватне мере; – организују се научна прогностичка истраживања ставова и уверења припадника система безбедности и становништва.

2.2. Војна интервенција Војна интервенција је акт насилног, самовољног и најгрубљег мешања једне или више држава у унутрашње послове друге државе, употребом оружаних снага или субверзивном делатношћу, ради остваривања политичких циљева мењањем постојећег политичког, територијалног стања или међународних односа. Најчешће представља упад оружаних снага једне државе на територију друге државе, ради политичког, економског и војног потчињавања или присиљавања на уступке у унутрашњој и спољњој политици. Суштина војне интервенције огледа се у томе да се она најчешће предузима у регионима који имају велики политички, енергетски и сировински, економски, војно-стратешки и комуникацијски значај у конфронтацији и надметању великих сила за придобијање стратешких позиција, ширење зоне утицаја, стицање регионалне надмоћности и за глобалну хегемонију и доминацију. Жртве војне интервенције су најчешће мале, неразвијене и средње развијене земље. Политички циљеви војних интервенција могу да буду: (1) стицање превласти односно проширивање, стицање и одржавање интересних сфера и зона доминације; (2) побољшање политичке, економске и стратегијске позиције и стицање глобалне или регионалне надмоћности и потискивање супарника; (3) свргавање одређених режима и довођење нове послушне гарнитуре или заштита и одржавање таквих режима од обарања и спречавање побуњеништва, политичких преврата и немира; (4) наметање сопствених интереса, друштвених вредности и облика друштвеног и државног уређења; (5) измена државних граница, отцепљење и анектирање делова туђе територије и задовољење територијалних претензија; (6) остваривање неоколонијалних тежњи и заштита одређених економских, политичких, војно-стратешких и идеолошких интереса у другим земљама и регијама; (7) спровођење „казнених“ операција и одмазда; (8) успостављање контроле поморских трговинских комуникација.

112 Историјска пракса је забележила више врста војних интервенција. Према броју учесника који интервенишу, војне интервенције могу бити: индивидуалне и колективне. Према начину на који се интервенише: директне (непосредне), индиректне (посредне), отворене и прикривене. Према односу онога у чије се послове интервенише: уговорне интервенције или интервенције по позиву и интервенције без позива легалне владе. Према правној допуштености (велики је знак питања колико је било која интервенција уопште допуштена): законите и незаконите, односно допуштене и недопуштене. ОУ које се често примењују у међународним одПостоје и друге врсте војних интервенција, носима, као што су: интервенције за очување мира, успостављање мора и наметање мира, Н као и тзв. хуманитарне војне интервенције предузете ради сузбијања агресије, које се изводе под формалним мандатом Савета Безбедности Уједињених Нација или без тог мандата.

Савезници мoћnika

МОЋНИК

Земља објекат дејства

Савезници земље објекта дејства

113 Војне интервенције се по правилу предузимају по одлуци Савета безбедности УН, али у друштвеној пракси забележено је предузимање војних интервенција и без сагласности Савета Безбедности Уједињених Нација, као што су интервенција на Савезну Републику Југославију и војна интервенција на Ирак, која још увек траје. Према Јону Вордену, главни циљеви војних интервенција су: удар на мозак државе – власт и владу, затим на виталне органе – енергетске изворе и комуникацијске везе, те на костур државе – њену инфраструктуру (индустрију, саобраћај итд.), као и на основне ћелије друштва – становништво и епидерм државе – оперативне војне снаге, што се може видети из следећа два прегледа. ПРСТЕНОВИ YONA VORDENA КРУГ

ОДНОС

1.

Мозак

Власт, Влада

2.

Витални органи

Енергетски извори, везе

3.

Крв, костур

Инфраструктуре: индустрија, саобраћај – њихово нефункционисање доводи до паралисања градских центара и ОС

4.

Ћелије

Становништво: може бити непосредно погођено или посредно (морално)

5.

Епидерм

Оружане снаге: заштита својих унутрашњих кругова и продор у противникове

Главни циљ војне интервенције је онеспособљавање руководства, тј. власти и владе, као мозга целе државе, а затим поступно остваривање следећих цињева.

ПРИМАРНИ ЦЕНТАР ГРАВИТАЦИЈЕ Оперативне војне снаге Становништво Територија и комуник. структура Основна економска инфраструктура

РУКОВОДСТВО

114

2.3. Оружана побуна

МОГУЋИ ОБЛИК

Оружана побуна је један од најсложенијих облика организоване примене силе од стране снага које желе да силом оружја и насиљем измене уставни поредак државе – изнутра. Има ограничен карактер по обухваћеном простору и становништву. У оружаној побуни, њени учесници већином поседују оружје које стално или повремено користе. Оружану побуну организују и изводе националистичко-сецесионистичке и сепаратистичке снаге, екстремне етничке и идеолошке групе, самостално или уз подршку спољњег фактора. Могуће је, такође да до оружане побуне дође и из социјалних разлога. Националистичко-сепаратистичке снаге настоје да насиљем реализују отцепљење дела државне територије или, пак, да насилним рушењем (променом) уставног поретка остваре своје коначне циљева. Снаге – носиоци оружане побуне могу да се представе шематски као на слици.

Једна од суседних држава Један или више суседа уз страно мешање Оружана побуна

Мултиетничке снаге уз учешће моћника

Оружана побуна може имати ограничен и радикални циљ, а спроводи се у три фазе: (1) припрема за оружану побуну; (2) масовне демонстрације и (3) извођење оружаних и других активности. И З И К облици и методе, укључујући обавештајне У почетној фази примењују се разниР илегални делатности, пропаганду, масовне демонстрације, саботаже, тероризам да би, затим, у завршној фази ескалирала масовна употреба оружја која је првенствено усмерена према легитимним органима власти. При извођењу оружане побуне рачуна се на подршку споља, пре свега, од суседних држава које имају територијалне претензије. У почетном периоду побуњеничке снаге би најчешће располагале лаким пешадијским наоружањем. У даљем току побуне за очекивати је да наоружање буде сложеније, што зависи, пре свега, од успеха побуне и обима помоћи која пристиже са стране. За разлику од терористичких дејстава у оружаној побуни постоје јасно и јавно декларисани циљеви и они морају бити на неки начин униформисани. У односу на терористичке облике угрожавања којима се „бави“ полиција, оружаној побуни супротставља се Војска (оружане снаге). При супротстављању оружаној побуни држава предузима следеће мере заштите: – успоставља комплексно обавештајно обезбеђење;

115 – правовремено, објективно и потпуно обавештава домаћу и међународну јавност о намерама и циљевима побуњеника и предузетим мерама заштите; – предузима јединствену и дозирану операцију против побуњеника, са минималном употребом борбених јединица; – спроводи енергичне мере на блокирању побуњеника, њиховој изолацији и привођењу правди; – уколико то није могуће предузима против-побуњеничку операцију за разбијање или уништење побуњеника, поштујући обичајна правила ратовања и одредбе међународног хуманитарног права; – предузима опсежне офанзивне политичке и економске мере у заштити против политичких, економских и војних притисака због предузете против-побуњеничке операције. У против-побуњеничкој операцији учествују, поред оружаних снага, и снаге полиције, обавештајно-безбедносне агенције, штабови и јединице цивилне заштите, локални органи власти, приватна предузећа за физичко-техничко обезбеђење лица, имовине и пословања и локално становништво на територији на којој се изводи операција. Одлуку о ангажовању војних и полицијских снага у против-побуњеничкој операцији доноси Парламент (скупштина), а у условима када парламент мије у могућности да се састане, одлуку доноси шеф државе. Широк дијапазон облика заштите од неоружаног угрожавања безбедности може се представити и шематски, као на доњој слици. Политика је сфера друштвеног живота која детерминише све остале области и зато треба да се води мудро и да се тежи успостављању консензуса око виталних националних и државних интереса земље. СТРАТЕГИЈА ЗАШТИТЕ ОД ОРУЖАНОГ УГРОЖАВАЊА (мудрорационалноагресивновешто)

M

Политика мудро

A

Дипломатија агресивно

Економија рационално

Р

Војска Вешто

В

P=(UK+MP)x (UH+SU)x(UD+SL)x(M+O)

116 Економија захтева потпуну хармонизацију економских односа у земљи, дугорочну оријентацију ка тржишном начину привређивања, провођење приватизације и привлачење страног капитала и због тога је неопходно да буде рационална.87 Дипломатија као важна сфера друштвеног живота треба да буде усмерена на развој интензивних односа са страним државама у свим областима живота и на стварање лобија, због чега је неопходно да буде агресивна и стручно вођена. Војска (оружане снаге) мора бити реформисана, модернизована и савремено организована и изнад свега вешта. Држава не може да додели задатке Војсци ако се зна унапред да их она не може извршити.

VII КОНЦЕПТУАЛНО МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ УВОД Историјски посматрано, систем безбедности је увек зависио од политичких структура које су биле на власти. Отуда су ове структуре животно заинтересоване да остваре одговарајући утицај на систем безбедности у целини и све његове елементе, као поуздано средство за остваривање њихове генералне политике у развоју и управљању друштвом. Да би систем безбедности био ефикасан механизам у заштити друштва од свих облика угрожавањa његовог демократског развоја, политика настоји да уз помоћ правне државе обликује безбедносни систем који ће обезбедити нормално функционисање уставног поретка.

1. ПОЛИТИЧКО-ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ За обликовање таквог система безбедности неопходно је да постоје одговарајуће политичке-правне претпоставке и да се његова организација и функционисање заснива на основним принципима и начелима утврђеним међународним стандардима. Савремена организација ефикасног система безбедности захтева успостављање следећих политичко-правних претпоставки: Прво, неопходно је да буде на демократски начин доношен устав земље, заснован на темељним принципима међународног права, демократским начелима, стриктној подели власти, тржишној привреди и поштовању људских и мањинских права и слобода; 87

У Републици Србији, као ни у Ирку ништа није бомбардовано где је уложен страни капитал.

117 Друго, потребно је да буде формулисана јасна Стратегија националне безбедности државе заснована на широком консензусу релевантних политичких фактора у друштву, у којој су идентификовани ризици и претње националној безбедности и дефинисани национални интереси, те на темељу тога сваком инструменту безбедносне политике (спољна политика, међународна економска политика, оружане снаге, полиција, граничне јединице итд.), додељене мисије и посебни задаци; Треће, неопходно је да се по демократској процедури доносу посебне секторске стратегије, као нпр. Стратегија одбране, Стратегија интегрисаног управљања границама, Стратегија цивилне заштите, Стратегија борбе против криминала и корупције, Стратегија борбе против тероризма итд.; Четврто, потребно је да буду формулисане посебне доктрине у облику упутстава за поједине елементе система безбедности, као нпр.: Војна доктрина, Доктрина полиције, Доктрина пограничне безбедности, Доктрина обавештајно-безбедносних служби, Доктрина учешћа у мировним операцијама итд., које се припремају у ресорним министарствима, али их усваја легитимно изабрана влада; Пето, такође, значајно је да се по демократској процедури донесе релевантно законодавство и правна регулатива у области безбедности Закон о националној безбедности, Закон о одбрани и војсци (оружаним снагама), Закон о полицији, Закон о обавештајно-безбедносним службама, Закон о цивилној и демократској контроли безбедносног сектора, Закон о заштити и спашавању, Закон о пограничној безбедности, Закон о кривичном поступку и читав сет других закона и подзаконских аката из појединих области безбедности. Посебно је значајно да унутрашње законодавство и правна регулатива у области безбедности буду у складу са одредбама међународног хуманитарног права, те да све суверене земље потпишу и ратификују сва међународна докумената која се односе на поштовање одредаба међународног хуманитарног права. С тим у вези, веома је важно да се у националним кривичним законима, у групи кривичних дела против човечности и међународног права, предвиде кривична дела којима се санкционишу злочини предвиђени међународним хуманитарним правом, као што су кривична дела: геноцид; ратни злочин против цивилног становништва; ратни злочин против рањеника и болесника; ратни злочин против ратних заробљеника, организовање групе и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина; противправно убијање и рањавање непријатеља; противправно одузимање ствари од убијених и рањених на бојишту; сурово поступање са рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима; неправедно одлагање репарације ратних заробљеника; уништавање културних и историјских споменика; подстицање на агресивни рат; злоупотреба међународних знакова; угрожавање лица под међународном заштитом; међународни тероризам; узимање талаца и слично. Шесто, за ефикасно функционисање система безбедности неопходно је да се перманентно спроводи реформа овог система која треба да буде дефинисана од стране демократски изабране владе и да ужива широку политичку подршку народа и кроз коју се политички циљеви владе преводе у конкретну структуру елемената система безбедности. У оквиру реформе система безбедности неопходно је: развијати високо оспособљене и економски издрживе оружане снаге намењене за извршавање различитих мисија и задатака; инвестирати у модерне полицијске снаге; изградити савремен и ефикасан обавештајно-безбедносни систем, граничне и царинске службе и добро организован и оспособљен приватни сектор безбедности; успоставити читав спектар правно уређених цивилних служби сигурности, те развијати савремен и ефикасан систем заштите и спашавања; ослобађати се од корупције и изградити способности за пуну кооперацију у области безбедности са страним партнерима.

118

2. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ФУНКЦИОНИСАЊА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ Из садржаја и обима појма система безбедности модерне државе запажа се да је разлог његовог успостављања и функционисања интеграција, осмишљавање и појачавање укупног утицаја заштитне функције, али и систематизација свих безбедносних компоненти у засебну целину (систем) ради лакшег остваривања основних циљева државе у сфери безбедности. Модерна држава организује систем безбедности на начин и у обиму који одговара њеном карактеру, потребама и могућностима. Она својим изјашњавањем дефинише своје виталне вредности и у њиховој заштити усмерава деловање система безбедности. Виталне вредности условљене су карактером друштвено-економских односа који владају у држави, степеном развоја производних снага, односом друштвених класа и правном и политичком надградњом. Већина теоретичара сагласна је да се уставом утврђују основне вредности које су предмет посебне заштите, као што су: сувереност, територијална целокупност, независност, уставни поредак и људска права и слободе. Савремени систем безбедности државе је сложен, организован, уређен и специфичан систем ширег државног и друштвеног система, па из тог разлога за њега кажемо и да је специфичан државни подсистем. Организација и функционисање овог сложеног државног и друштвеног система заснива се на следећим основним принципима и начелима.

2.1. Принцип јединства Јединство система безбедности омогућава усклађено и усмерено ангажовање укупних безбедносних могућности државе, повезујући те могућности у јединствену целину. То јединство се остварује у идејном, организационом и функционалном смислу. Идејно јединство субјеката безбедности модерне државе изражено је у уверењу и свести да је безбедност државе њихова највећа лична и општа друштвена потреба, услов развоја, и да се безбедност може остварити само заједничким напорима, на начелима професионализма, дезидеологизације и деполитизације система безбедности, на основама јединствене стратегије и доктрине. Идејно јединство система безбедности модерне државе темељи се на јединству класних, политичких и националних циљева и интереса народа да заштите и очувају слободу, суверенитет, територијалну целокупност и уставом прокламиране државне вредности. Организационо јединство система безбедности изражава се у томе што систем, у својој укупности представља повезану, складну и сврсисходну целину, која обједињава укупне потенцијале државе, све друштвене факторе и све облике друштвених активности значајне за безбедност државе. Да би систем безбедности могао успешно да оствари своју функцију неопходно је да се адекватно развија. Тај захтев не подразумева једнообразност свих решења у погледу организовања, припремања и употребе снага и средстава безбедности, нити једнообразност у начину обављања послова безбедности. Оптимално искориштавање безбедносних могућности не може се обезбедити никаквом једнообразношћу решења и поступака у оквиру безбедносних припрема, али ни поступцима у којима би изостала неопходна мера јединства. Једнообразност решења у погледу организовања снага безбедности државе и безбедносних мера и поступака онемогућила би иницијативу и стваралачко прилагођавање тих решења потребама и могућностима сваког субјекта безбедности државе појединачно и свих њих заједно, као носилаца послова безбедности државе. С друге стране, одсуство неопходне мере јединства довело би до развијања некохерентног система безбедности државе (тада безбедност и не би представљала систем). Зато се систем безбедности државе и организује да обез-

119 беди складан развој безбедности, прилагођен конкретним људским и друштвеним потребама и потребама делова државне територије, и то се чини на јединствено уређеним основама. На тај начин се постижу најбољи резултати јер се обезбеђује да у општи, јединствен и сврсисходно усмерени напор друштва сваки носилац послова безбедности државе, преко уређених односа у систему, уноси максимум својих могућности. То је начин да се оствари најпотпуније безбедносно ангажовање свих материјалних, људских и других потенцијала државе. Функционално јединство система безбедности модерне државе подразумева његову способност да постигне максимално могуће ангажовање људских и материјалних могућности у остваривању безбедности државе, и то на оптималан начин. Суштина функционалног јединства система безбедности је у томе што су успостављени такви односи међу елементима и чиниоцима безбедности који обезбеђују да сваки чинилац постане активна снага безбедности целог друштва. Функционално јединство чини систем безбедности комплексном акционом снагом. На јединственом државном простору сви делови система безбедности државе требају се понашати тако да се оствари њихова најпотпунија ефикасност, посматрана са становишта интереса безбедности државе у целини. Томе треба прилагодити поступак усклађивања безбедносних припрема, систем управљања, руковођења и командовања и одговарајући однос између делова система безбедности, успостављени систем планирања, организације, усмеравања, координације и контроле као целине и свих њених субјеката појединачно. Функционално јединство система безбедности модерне државе темељи се на његовом идејном и организационом јединству, а обезбеђује се јединствено и на одговарајући начин уређеним правима и дужностима носилаца послова безбедности државе и њиховим међусобним односом, што се непосредно изражава у систему управљања и руковођења целокупним системом безбедности.

2.2. Принцип ефикасности Ефикасност система безбедности потребна је да би држава на тај начин непрекидно одвраћала изворе, облике и носиоце угрожавања или их ефикасно савладала ако би до њих дошло. Теоријска достигнућа и новија искуства показују да су све присутнији различити извори и облици угрожавања држава, бруталне агресије и војне интервенције са различитим циљевима. Могуће варијанте развоја безбедносне ситуације у свету своде се на неколико „типова“ глобалних сценарија. Тешко да било који од њих може се реализује у „хемијски чистом“ виду, али саме по себи варијанте међуцивилизацијског узајамног деловања представљају концентрисани израз тенденција развоја људске заједнице. Главни фактори који данас одређују геополитичку динамику, деле се на три основне категорије: фактори ризика, фактори стабилизације и фактори новог светског поретка. Суштина ефикасности система безбедности модерне државе је да у свим условима избегне било каква изненађења. Критеријум ефикасности мери се односом постигнутог и жртвованог. Што је постигнути успех већи, а жртве мање, то је систем којим се тај резултат остварује ефикаснији. Претпоставке ефикасности система безбедности модерне државе, поред већ изложеног (јединства система) су његова комплексност, савременост, мобилизацијска способност, еластичност, офанзивност, упорност, трајност и слично. Комплексност система безбедности модерне државе изражена је његовом структуром, која обухвата бројне видове безбедносних активности, оптималан број и врсте послова безбедности и снаге безбедности адекватне безбедносним активностима које ће реализовати.

120 Системом безбедности треба да буде обухваћено све оно чиме држава располаже у безбедносном смислу. То својство система безбедности је одлична претпоставка његове ефикасности. Савременост система безбедности обезбеђује се његовим развојем у складу са достигнућима науке, технике, технологије и у складу са потребама и могућностима државе. Систем безбедности је неопходно усклађивати са степеном општег државног и привредног развоја како би се и та достигнућа користила за његово јачање. Мобилизацијска способност система безбедности огледа се у успешном остваривању мобилизације свих субјеката безбедности и њихов благовремени прелазак на ванредне и ратне услове деловања. Еластичност система безбедности државе огледа се у његовој способности да се целином организације и структуром активности успешно прилагођава свим условима у којима би се безбедност земље остваривала и свим облицима и средствима субверзивног деловања. Офанзивност као претпоставка ефикасности, испољава се у способности система безбедности у целини и по деловима, да непрекидно испољава иницијативу према противнику. Упорност, као претпоставка ефикасности, изражава способност система безбедности да успешно функционише у свим могућим околностима, при ма којем односу снага и независно од стања савезничке помоћи. Трајност система безбедности државе проистиче из околности да су безбедносни напори нужна последица противречности у развоју савременог света. Све док постоје ове противречности, неопходно је да се развија и систем безбедности државе.

2.3. Принцип отворености Систем безбедности је отворен и сложен систем, сачињен од великог броја подсистема (одбрамбени, полицијски, обавештајно-безбедносни, приватно безбедносни, заштитно сигурносни и сл.) устројених по различитим хијерархијским нивоима. Међу њима постоји исто тако и веома сложена интеракција и међусобни однос повезаности између различитих елемената. У савременим друштвеним системима уочава се двојако испољавање отворености система безбедности и то: прво, кроз тенденцију сталног увећања елемената система, а тиме и повећања броја интеракцијских веза и односа, како унутар система, тако и између система безбедности и осталих друштвених система (посебно са политичким, правосудним, економским, социјалним, културним и другим системима), при чему су спољни утицаји посебно значајна детерминанта отворености система безбедности. Отвореност система безбедности огледа се у размени података, информација и искустава са другим друштвеним и државним системима. Најфреквентнију размену података, информација и искустава систем безбедности има са политичким, правосудним, привредним, социјалним, научним, културним и другим друштвеним системима ради остваривања основних мисија и задатака у супротстављању савременим изворима и облицима угрожавања и угрожености.

2.4. Принцип динамичности Динамичност система безбедности испољава се кроз перманентни процес системских промена, које су последица промена у самом бићу друштва. Због перманентних промена у друштву, систем безбедности је принуђен да се стално мења и прилагођава. Неке промене у друштву су стохастичке природе и оне се теже могу предвидети, што битно усложава динамичност и ефикасност система безбедности. Некада су утицаји стохастичких промена у друштву толико сна-

121 жни да могу да елиминишу напоре политичких, управних и извршних структура система безбедности. Отуда оне не дозвољавају постизање оптималних резултата у организованости и ефикасности система безбедности. Због тога одређени елементи система безбедности треба да имају већу слободу иницијативе, односно релативну самосталност у прилагођавању насталим променама, ради ефикасног супротстављања савременим облицима угрожавања безбедности.

2.5. Принцип хијерархијске уређености Хијерархијска уређеност система безбедности је основна карактеристика и препознатљива детерминанта овог система. Она је непосредни производ рашчлањености елемената унутар система безбедности у коме доминира однос субординације. Таква уређеност система омогућава већу ефикасност у управљању и руковођењу елементима система безбедности, при чему највиши управљачки ниво има могућност потпуне контроле и увида у ефекте и последице извршавања мисија и задатака додељених појединим елементима система безбедности. Хијерархијска уређеност, сама по себи, не елиминише иницијативу и утицај нижих нивоа у дефинисању у управљачких одлука, а нарочито не у извршавању задатака произашлих из тих одлука. Виши ниво управљања системом безбедности доноси одлуке општег карактера на основу који се одређују мисије и задаци нижим извршним елементима система безбедности.

2.6. Принцип двостраности односа Двостраност односа је једно од значајнијих обележја система безбедности, које се испољава у непосредним односима између припадника система безбедности и између њих и сложених техничких и борбених система са којима располажу. Иако такав однос постоји и у другим системима, у систему безбедности он је веома битан и значајан са становишта управљања елементима система безбедности који располажу моћним и легитимним средствима принуде у супротстављању савременим облицима угрожавања безбедности. Он је битан и због односа који припадници система безбедности имају према оружју и техничким системима који могу угрозити људска права и слободе. Тај однос се испољава троструко: прво, наоружање и сложена техника са којима располажу припадници система безбедности су средства помоћу којих они извршавају своје легитимне мисије и задатке у друштву, друго људи својим знањима и вештинама управљају сложеном техником и наоружањем, и треће људи су најбољи „контролори“ сложених техничких и борбених система.

2.7. Принцип спољнополитичке функционалности Принцип спољнополитичке функционалности система безбедности је један од важнијих принципа и ослонаца спољне политике државе. У међународним односима свака држава је дужна да се понаша у складу са начелима Повеље Уједињених нација. При томе је најбитније за све државе да се уздржавају од претњи или коришћења силе, да активно доприносе мирном договору у међународним расправама, да се не мешају у унутрашње послове и не употребљавају силу против територијалног интегритета других држава, да поштују људска права и слободе и активно сарађују са другим државама, те да у поверењу извршавају међународно прихваћене обавезе. Према циљу, начину организовања и остваривања темељних функција безбедности и сигурности, неопходно је да систем безбедности буде усклађен са спољнополитичком оријентацијом државе коју штити од спољних и унутрашњих облика угрожавања и угрожености. Отуда је, самосталност државе у вођењу националне политике безбедности услов за њено самостал-

122 но вођење спољне безбедносне политике која мора да буде у потпуности усклађена са спољнополитичком оријентацијом државе. Јер, систем безбедности сваке државе, својом снагом и способношћу, представља елеменат превенције и одвраћања за потенцијалне носиоце угрожавања њене безбедности, а тиме и фактор стабилности у друштву и ближем и ширем окружењу.

2.8. Принцип јединства у управљању, руковођењу и командовању Јединство у управљању, руковођењу и командовању је битна карактеристика система безбедности која обезбеђује његову ефикасност. Управљање системом безбедности је континуирани процес у којем органи управљања, на основу одговарајућих информација и уз стваралачку примену одговарајућих правила, техника и метода, одређују циљеве свакој намераваној акцији и усмеравају елементе система безбедности да са најмањим утрошком снага, средстава и времена реализују постављене циљеве и додељене им мисије и задатке. Отуда је, управљање планска, организована и стална активност елемената система безбедности у постизању циљева у области безбедности. Управљањем као начином усмеравања смањује се ентропија организације система безбедности као сложене друштвене структуре. Органи управљања системом безбедности утврђују његову концепцију и стратегију и прописују устројство система безбедности, доношењем закона, подзаконских аката, директива, одлука, правила и упутстава. Руковођење системом безбедности је облик управљања у коме најважније одлуке доноси колегијални орган, а одлуке оперативног (акционог) карактера доноси инокосни орган, уз претходно консултовање органа који управљају системом безбедности. Командовање је облик руковођења у систему безбедности којим се успоставља специфичан друштвени однос који даје искључиво право председнику, команданту, начелнику, директору и управнику да доноси одлуке и наређења о употреби појединих елемената система безбедности, у складу са њиховим уставним и законским овлашћењима. Такве одлуке и наређења обавезују припаднике елемената система безбедности да их без поговора извршавају. На основу анализе садржаја и структуре система безбедности може се закључити да је систем безбедности савремене државе хетероген систем сачињен од сродних чинилаца организованих у засебне подсистеме (елементе), при чему су они функционалним и управљачким везама повезани у јединствен систем. Отуда је овај систем веома активан систем у превентивном и репресивно погледу према свим облицима унутрашњег и спољног угрожавања и угрожености државе и друштва.

3. ОРГАНИЗАЦИЈА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 3.1. Теоријско одређење организације система безбедности 3.1.1. Појам организације (организационе структуре) Организација неког система произилази из визије, мисија и циљева који се постављају пред тај систем, као и из стратегије достизања тих циљева.

123 Под визијом се подразумева оно што може да буде, док се мисија начелно дефинише као оно што желимо да буде, при чему се циљевима прецизно утврђује оно што треба или мора да се уради да би се оствариле мисије88. Визија је основа, мада апстрактна, могућих праваца развоја организације система безбедности, док је мисија списак аспирација организације и смисао постојања система безбедности. Отуда се мисија посматра као најопштији циљ организације система безбедности. У литератури су присутне бројне дефиниције организације које се, често, различито схватају и дефинишу. Та различитост је више формалне, а мање суштинске природе и углавном произилази из тога шта аутори сматрају битним у структури организације система безбедности, шта стављају у први план при њеном дефинисању: да ли распоред организационих јединица и задатака које треба обавити или систем односа и веза између елемената организације система безбедности. С обзиром да је организација система безбедности сложен систем који нужно укључује како елементе система тако и њихове међусобне односе, као прихватљива се може навести следећа дефиниција: Организација система безбедности представља систем распореда елемената организације система и веза и односа између њих89. Организација система безбедности треба да омогући да систем у целини и сви његови елементи појединачно брзо одговоре на опасности које прете из окружење, да оспособи организацију за ефективно и ефикасно функционисање тј. за остваривање дефинисаних циљева и постизање бољих резултата са што мање улагања90. За правилно разумевање организације неког система потребно је дефинисати и њене саставне делове, односно елементе. Према Минтзберговом приступу сегментацији, организациона структура било ког система састоји се из пет стандардних елемената: стратегијски ниво, средњи ниво, техноструктура, штапске службе и оперативно језгро91. У литератури се појављује и сегментација по којој се организациона структура састоји из следећа три елемента: макроструктуре коју чине организационе јединице, у најширем смислу и њихови међусобни односи; микроструктуре која представља број, распоред и однос радних (организационих) места унутар сваке организационе јединице, а инфрастуктуре коју чини све оно што међусобно повезује елементе макро и микростуктуре, односно подсистеми – информациони, регулациони и менаџмент.92

3.1.2. Типологија организационих структура Током развоја теорије организације настале су различите класификације организационих структура, у зависности од критеријума које су аутори при том користили. По једној од најопштијих класификација организационе структуре се деле на93: 88

89

90

91 92

Видети шире: Цвијановић, Ј. и Јовичић В; Организација предузећа изложених елементарним катастрофама; монографија; Економски институт, Београд, 1996. Leterer J. A.: Organizations – Struckture and Behavior, John Wiley and Sons, INC., New York, 1969. Издвајамо још неколико дефиниција организационе структуре: Организациона структура је скуп елемената организације међусобно повезаних релацијама (Рајков М, Теорија система, ФОН, Београд, 1981.); Организациона структура је сума начина на који организација дели посао на задатке и постиже координацију њиховог реализовања (Mintzberg H, The Structuryng Of Organizations, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1979.). Ефективност подразумева меру реализације планираних активности и планираних резултата, а ефикасност – однос остварених резултата и употребљених ресурса. Mintzberg H, The Structuryng Of Organizations, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1979. Станојевић П., Мишковић В., Основи методологије пројектовања организационо-технолошких система, Војнотехнички гласник бр. 2, Београд, 2000.

124

• Бирократске (механистичке) структуре састављене од круте бирократије са строгим правилима и уско дефинисаним задацима које карактерише хоризонтална и вертикална сложеност, крути хијерархијски односи, централизовано одлучивање и формални канали комуницирања. • Органске структуре које представљају флексибилне мреже високо професионалних појединаца који обављају мноштво задатака. Карактерише их мала диференцијација и формализација, хоризонтална и вертикална сарадња, те неформална комуникација и децентрализовано одлучивање. Други аутори, као нпр. Јермаковић, организационе структуре класификују на: линијске, функционалне и органске структуре.94 Линијске структуре су карактеристичне за централизоване моделе организационе структуре. Тиме је одређено да се на врху пирамиде концентрише максималан притисак одлучивања, а нижим нивоима препушта се доношење одлука професионално-оперативног карактера. У линијској структури организације се комуникација, преношење заповести, контрола и извештавање врши директно између подређених и надређених по линији хијерархије. То обезбеђује поштовање принципа једностарешинства, као једног од класичних начела руковођења организацијама посебне намене у које несумњиво спада и систем безбедности, затим, потпуну одговорност руководилаца за рад потчињених и скоро потпуну елиминацију могућности да потчињени добију противречне и несинхронизоване задатке. Нижи руководиоци могу доносити одлуке само у оквиру својих надлежности, а за сва питања изван њих надлежан је виши руководилац на истој линији хијерархије. То може довести до ситуације да највиши руководилац решава проблеме на најнижем хијерархијском нивоу. Главне предности и слабости линијске организационе структуре дати су у табели 1. Табела 1. Предности и недостаци линијске организационе структуре ПРЕДНОСТИ 1. Строго подељене надлежности и одговорност; 2. Минималне могућности да потчињени добијају противречне и несинхронизоване задатке.

НЕДОСТАЦИ 1. Од претпостављених тражи висок степен знања и искустава; 2. Слаба специјализација (руководиоци постају „сваштари“); 3. Смањена оперативност рада, јер су путеви комуницирања и по хоризонталној и по вертикалној линији дуги.

У функционалним структурама акценат је на руководиоцима средњег нивоа, тзв. техноструктури. Руководиоци су стручњаци за поједине послове организације и тиме задобијају поверење врха структуре који им препушта функционално и објектно агрегиране скупове надлежности. Надлежности стратешког одлучивања о тим пословима остају на највишим нивоима. Овим се може знатно повећати обим послова који се у структури паралелно решавају.95 93

94 95

Капустић С, Методика организацијског пројектовања, Загреб – радна организација за издавачку делатност, Сомбор, 1984. Исто. Јовановић Б, Увод у теорију војног руковођења, ВИЗ, Београд, 1984.

125 Органске структуре не повезују односи подређености и надређености већ заједнички циљеви и осећај припадности некој организационој групи. Ове структуре Јермаковић назива антихијерархијским, јер се руководиоци вишег или истог нивоа сматрају равноправним члановима радних група, чије је основно право, које их дели од подређених, представљање групе у међугрупним контактима и пред инстанцама вишег нивоа. Овакве структуре се у савременој теорији и пракси називају тимским структурама. Као критеријум класификације код појединих аутора користи се и број димензија, односно начин груписања послова (задатака), затим степен формализације организационе структуре и друго.96 Структура која се плански и смишљено гради, назива се формалном. Поред формалне, свака организација има и своју неформалну структуру, која не мора да буде у колизији са формалном, али која је, због непоштовања циљева и интереса чланова организације, то врло често.

96

Развој организационих структура најчешће се објашњава дескрипцијом следећих типова (модела) структуре: линијске, функционалне, линијско-штабне, дивизионе, структуре по стратегијским пословним јединицама, пројектне, матричне, иновативне, мрежне и хоризонталне.

126

3.1.3. Параметри организационе структуре Параметри организационе структуре настају у процесу организовања и произилазе из активности диференцирања и интеграције. Они одређују облик и особине организационе структуре. Организациону структуру детерминишу следећи параметри: (1) подела рада, (2) децентрализација, (3) департментализација (груписање јединица) и (4) координација. Подела рада показује како је дефинисан укупни задатак који организација треба да обави и како је тај задатак издељен на подзадатке и додељен појединцима и организационим јединицама на извршење. Као параметар структуре, подела рада одражава начин на који је подела рада извршена. Резултат поделе рада је степен и правац специјализације у једној организацијској структури. Послови се могу диференцирати по ширини што представља хоризонталну специјализацију и по дубини што представља вертикалну специјализацију. Децентрализација или дистрибуција ауторитета је процес делегирања (преношења) права, дужности и овлашћења са управљачког врха на запослене у организацији. Децентрализацијом се мења ниво хијерархије на коме се одређене одлуке доносе, односно спроводе. Обим права и дужности која добијају чланови организације у управљачком процесу изражава степен делегираног ауторитета. Степен делегираних права и овлашћења показује како је распоређена моћ утицаја на одлучивање и обликује структуру управљачких нивоа. Из процеса децентрализације произилази структура управљања која може имати различите појавне облике: централизација и децентрализација. У случају када је ауторитет у врху организације говори се о централизованом управљању и обрнуто, када је ауторитет делегиран на ниже нивое говори се о децентрализованом управљању. Дистрибуција ауторитета се може вршити по вертикали и хоризонтали. Вертикална децентрализација означава процес преношења овлашћења (делегирање ауторитета) на ниже нивое у хијерархијској лествици. Из процеса вертикалне децентрализације проистичу број хијерархијских нивоа и распон контроле. Хоризонтална децентрализација изражава начин расподеле ауторитета између руководилаца и осталих стручњака у организацији (неруководилаца), који треба да поседују одређени ауторитет на основу знања и стручности. Она подразумева промену броја учесника у доношењу одлука на истом нивоу хијерархије. Укрштањем ова два правца расподеле ауторитета могу се дефинисати четири типична модела децентрализације97 (шема 1): Вертикална децентрализација

Број хијерархијск их новоа

5 4 3 2 1

Ц А

Д Б Број учесника у одлучивању на истом нивоу

Шема 1. Типови децентрализације 97

Јанићијевић Н, Корпоративна трансформација, Тимит, Београд, 1995.

Хоризонатална децентрализација

127 • Аутократска структура – мали број руководилаца на врху структуре управљања доносе све одлуке; • Олигархијска структура – карактерише је повећан број људи на врховном нивоу управљања; • Полицентрична аутократија – представља мултиплицирану аутократску структуру, али на нижим нивоима структуре (дивизиони модел); • Демократска структура – ауторитет је распоређен равномерно са стручном и извршном способношћу. Данас преовлађује став да су организацији потребне и централизација и децентрализација. Приликом доношења одлуке о овој димензији организационе структуре, неопходно је имати у виду идентификоване предности и недостатке децентрализације (табела 2). Табела 2. Предности и недостаци децентрализације ПРЕДНОСТИ

1) Олакшава одлучивање топ менаџмента

НЕДОСТАЦИ

1) Отежава употребу јединственог стила рада и понашања

2) Активира менаџере на нижим

2) Увећава сложеност координације

организационим нивоима

децентрализованих јединица

3) Интензивира одлучивање и присвајање ауторитета и одговорности

4) Обезбеђује већу слободу и независност у одлучивању

5) Омогућује упоређење ефикасности организационих јединица

6) Подржава и подстиче развој постојеће менаџерске структуре

7) Потпомаже адаптацију у турбулентним условима.

3) Може изазвати одређени губитак контроле код менаџера на вишим нивоима контроле

4) Може бити ограничана недостатком квалификованих менаџера

5) Захтева значајно издвајање за образовање менаџера

6) Може бити ограничена спољашњим утицајима 7) Није економски оправдана за поједине врсте операција.

Департментализација је активност повезивања јединица на нижем нивоу ради формирања већих јединица на вишим нивоима, све до врха организације као целине. Наиме, претходним активностима организационог структуирања, поделом рада и дистрибуцијом ауторитета, извршено је диференцирање и обликовање ужих организационих јединица, према садржају њихових задатака и управљачком процесу. Као резултат ових активности настају уже организационе јединице које чине елементе организационе структуре. Наредни корак је њихова интеграција у целину, тако што ће се најпре извршити њихово груписање, а затим и повезивање. Поступак интеграције иде у смеру од најнижег нивоа, тј. од нивоа појединца или најуже јединице (микро ниво), преко повезивања јединица на вишем или средњем нивоу (мезо ниво) до највишег нивоа који означава ниво организације (макро ниво).98 Јер, да би организација функционисала као целина, издиференциране и груписане организационе јединице је потребно повезати. Координација представља процес усклађивања активности организационих јединица ради реализације циљева организације. Без ње појединци и групе могу губити представу о улози коју имају у целокупној организацији, они могу тежити само парцијалним интересима

98

Цвијановић Ј, Пројектовање организације, Економски институт, Београд, 1992.

128 својих јединица по цену остваривања организационих циљева. Постоје три правца у којима се може вршити координација: вертикални, хоризонтални и дијагонални.99

99

Вертикална координација је процес усклађивања активности организационих јединица од врха до дна организације. Хоризонтална координација подразумева синхронизацију активности појединаца и организационих јединица на истом нивоу хијерархије. За разлику од вертикалне и хоризонталне, дијагонална координација се бави усклађивањем активности елемената организације који нису везани ни вертикалном ни хоризонталном линијом, већ линијом сарадње, помагања, а често и идејношћу.

129

3.1.4. Фактори организационе структуре Облик и особине организационе структуре одређују параметри. Различитост параметара производи различите организационе структуре, односно утиче да се организационе структуре међусобно разликују. Разлике у параметрима узроковане су стањем фактора од којих зависе. У литератури су описани бројни фактори организационе структуре. Посебан значај имају следећи фактори: (1) окружење; (2) стратегија; (3) технологија; (4) величина организације; (5) старост организације и (6) моћ. 3.1.4.1. Окружење Истраживања показују да карактеристике окружења имају снажан утицај на организациону структуру неког система, при чему по значају често надмашују утицај осталих фактора. На организациону структуру окружење утиче преко низа својих обележја као што су: стабилност и динамичност, једноставност и комплексност. Комбинацијом различитих обележја у литератури су дефинисана четири типа окружења100: • Комплексно стабилно окружење чини да организација децентрализује своју структуру по ужим организационим целинама и истовремено своју управљачку функцију бирократизује. Координација се, у овом случају, остварује стандардизацијом квалификација. • У комплексном динамичном окружењу организација врши децентрализацију по једном од критеријума или комбинацијом више њих, али истовремено врши и децентрализацију управљања. Уместо бирократске, структура је органска, а координација се врши међусобним комуницирањем. • Једноставно стабилно окружење утиче да организација бирократизује своју структуру и централизује управљање. Координација се остварује стандардизацијом процеса рада, а форма је неприкосновена. • Једноставно динамичко окружење захтева флексибилну органску структуру, допушта централизовано управљање, а координација се постиже директном контролом. 3.1.4.2. Стратегија организације Стратегија организације дефинише се као широк концепт понашања, односно планска одлука којом се утврђују методе, средства, акције и темпо остваривања циљева организације. Стратегија је планска варијабла која се мења под утицајем бројних фактора који чине ситуацију организације, међу којима се посебно истиче утицај окружења. Према томе, стратегија је, као и структура зависно променљива величина која одређује садржај структурних параметара. Са променом стратегије мења се и садржај параметара из чега произилази да стратегија утицајем на параметре организације утиче и на њену структуру, односно стратегија је фактор организационе структуре. На организацију система стратегија остварује утицај тако што:101 – одређује задатке организације, – утиче на избор технологије и људи у складу са задацима и – утиче на окружење у коме организација делује. Кључ успешне организационе структуре је њена сагласност не само са стратегијом и спољашњим окружењем, већ и са унутрашњим окружењем организације. Интерно окружење се 100

101

Стефановић Ж. и др, Организација предузећа. Теорије, структуре, понашање, развој, Економски факултет, Београд, 1999. Исто.

130 испољава кроз циљеве, вредности и веровања чланова организације, кроз примењену технологију, постојећу организациону структуру итд. Утицај интерног окружења на стратегију је обрнуто пропорционалан дугорочности стратегије, односно што је стратегија дугорочнија, интерно окружење слабије утиче на њену формулацију и реализацију. То из разлога што реализација неке стратегије имплицира управо промене у домену интерног окружења (нови менаџерски тим са новим вредностима, циљевима, нова технологија и слично). Међутим, промена менаџерске и кадровске структуре не би смела да остане главна мера за унапређење интерног окружења, иначе ће решавање персоналних питања засенити потребе за променама у осталим доменима организације. Стратешки менаџмент формулише и имплементира стратегију организације. Формулисање стратегије организације започиње анализом окружења (спољњег и унутрашњег), организационих снага и слабости организације, а кулминира израдом стратешког плана организационих промена. Имплементација стратегије укључује редизајнирање организационе структуре, финансијско реструктуирање и промене у техничким и људским ресурсима организације. Стратегија организације детерминише будуће понашање организације, под којим се подразумева начин прилагођавања променама у окружењу. 3.1.4.3. Технологија Технологија као фактор организационе структуре подразумева информације, опрему, технике и процесе неопходне за трансформацију улаза у излаза. Повећање сложености технологије на организациону структуру утиче тако што: повећава број хијерархијских нивоа, а тиме и број руководилаца (сложене технологије воде до високих структура и захтевају виши степен надгледања и координације); повећава распон контроле; повећава број организационих јединица и повећава број режијског и административног особља.102 Савремене организације користе информациону технологију у извршним и управљачким процесима како би обезбедиле аутоматизацију рутинских операција и подршку управљачких одлука. Смисао информатизације организације је обезбеђење неопходне флексибилности како би се постигло брзо реаговање на догађаје у окружењу.103 3.1.4.4. Величина организације У теорији организације не постоји потпуна сагласност о томе која је јединица мере најпогоднија за изражавање величине организације. Као могуће у литератури се наводе: број запослених, број организационих јединица, имовина организације, инсталирани капацитети, величина територије на којој организације базирају, односно за коју су одговорне и др. Утицај повећања величине на организациону структуру приказан је у табели 6. Табела 6. Утицај повећања величине на организациону структуру Повећава сложеност организационе структуре Повећава потребу за различитим специјалистима, односно доводи до веће поделе рада Повећава број хијерархијских нивоа Повећава распон контроле Повећава величину ужих организационих јединица, али њихова величина опада у односу на пораст целе организације

102 103

Дулановић Ж., Џиновић М., Основи организације, FON menagement, Београд, 1995. Под информационом технологијом се подразумевају рачунарски и комуникациони уређаји и сва знања и методе неопходне за њихову примену.

131 Иницира децентрализацију – како организације расту и имају више људи и одељења, одлучивање теже може бити успостављено само на врху јер би топ менаџмент био преоптерећен Повећава специјализацију организационих јединица Доводи до веће диференцијације између јединица Повећава потребу за формализацијом понашања, што као резултат даје повећање броја писаних докумената од општег значаја којима се прописује делокруг рада, начин понашања и комуницирања, међусобни односи у организацији и слично Утиче на избор механизма координације, преферира стандардизацију Повећава број административног особља.

3.1.4.5. Старост организације Специфичан аспект животног циклуса организације који битно утиче на поједине параметре структуре је старост организације. У „младим“ организацијама структура је неформална, координација се одвија међусобним комуницирањем, а стандарди и процедуре нису разрађени. Структура руковођења је линијска, а централизација максимална. „Старије“ организације теже децентрализацији и лакше се суочавају са окружењем и са унутрашњим проблемима комуникације и координације. Ове организације утврђују поступке за стандардно функционисање, праве рутинске извештаје о функционисању из чега се може закључити да је њихово понашање више формализовано. 3.1.4.6. Моћ И поред тога што су утицаји наведених фактора емпиријски истражени и доказани, у појединим ситуацијама се догађа, да остварени структурни избор не показује висок степен сагласности са стањем утицајних фактора. У последње време нараста број доказа да се то дешава услед доминантног утицаја моћи топ менаџмента. Услед тога, одлуке о димензијама структуре нису у потпуности рационално донешене, већ су резултат политичке борбе и компромиса. Менаџери бирају критеријуме одлучивања о димензијама структуре и то тако да они максимизирају сопствене интересе, а да при том не угрозе минималне интересе организације. Када се у разматрање уведе овај фактор утицаја, он представља значајну корекцију класичног приступа. Класични фактори се преводе у ограничења, а циљна функција постаје менаџерски интерес. С обзиром да менаџерски интерес представља стабилнији фактор утицаја од самог окружења може се рећи да ће до промена доћи само када буду угрожени минимално очекивани резултати организације или њеног менаџмента.104

3.2. Моделирање организационе структуре Пројектовање организације је поступак конкретизације теоријских ставова којим се један организациони систем изграђује по угледу на изабрани модел. Модел представља основно помоћно средство које користе пројектанти организације како би поједноставили и олакшали свој рад. Модели организационе структуре представљају упрошћену слику структуре организационих система. То су сложени документи којима се на погодан начин приказују све битне карактеристике организационих структура. Основне функције модела су: практично – примењена, едукативна и истраживачка. Модели организационе структуре омогућују: – приказивање и евалуацију различитих варијанти будуће структуре, – концепирање садржаја новог решења, 104

Дејан С. Стојковић, „Моделирање и промена структуре организација посебне намене“, магистарски рад, Универзитет у Београду, Факултет организационих наука, Београд, 2002.

132 – дескрипцију организационих система. У зависности од проблема које разматрају и начина израде, постоји више врста модела који се класификују по различитим критеријумима (табела 9). Моделирање омогућује приказ и вредновање варијанти будуће структуре и дескрипцију усвојене варијанте, што се користи као информациона база у фази имплементације усвојеног модела организационе структуре. Презентовани су прилази пројектовању организације, ради стицања потпунијег увида и одређивања места и улоге моделирања у том процесу. Табела 9. Критеријуми за класификацију врста модела

Критеријум По броју компоненти

У односу на реално постојање

Према функцији коју имају

Према општости знања до којих се долази

У односу на облик и садржај

Врсте модела Прости модели имају једну, а сложени модели више компоненти које се моделирају. Апстрактни модели су они који се замишљају у глави истраживача (пројектанта). Материјални модели су сви модели који се у физичком смислу могу материјализовати и чулно представити. Супстанционални модели су по својој грађи и конструкцији верни оригиналу. Структурни модели су усмерени на приказивање структуре оригинала. Функционални модели служе за приказивање начина функционисања оригинала и омогућавају да се прикаже оно што је на оригиналу тешко видљиво. Дескриптивни модели су, пак, намењени за описивање одабраних карактеристика оригинала. Општи модели представљају упрошћену слику оригинала. Посебни – упрошћену слику дела оригинала. Појединачни – упрошћену слику дела посебног дела оригинала. Текстуални модели представљају описе оригинала у писаној форми. Графички модели приказују оригинал коришћењем одређених знакова и симбола. Математички модели представљају највиши степен апстракције који оригинал приказују нумеричким и другим математичким знацима, симболима и релацијама. Аналогни модели се темеље на аналогији између појединих природних појава и процеса.

133

Под моделирањем организационе структуре подразумева се процес израде модела организационе структуре, односно процес упрошћеног приказивања структуре организационог система, преко ограниченог, унапред детерминисаног скупа карактеристика.105

Организациони систем

Модел организационе структуре Модел организационе структуре Пројектовање организационе стр.

Побољшани модел организационе стр.

Шема 2. Место и улога модела у поступку пројектовања организационе стркуктуре

Обликовање организационе структуре јесте један од централних проблема којима се и бави организацијска теорија. Тако, за одабрани теоријски модел, од значаја су ставови организацијске теорије који под обликовањем структуре, најчешће, подразумевају три аспекта, и то: (1) расчлањивање укупног задатка организације; (2) обликовање организационих јединица и (3) успостављање механизма координације106. Процес моделирања је детерминисан са четири основна фактора107: Под пасивним објективним фактором се подразумева предмет моделирања, односно било који предмет који се моделом приказује. Под активним субјективним фактором се подразумевају појединци или група људи (тим пројектаната, истраживача) који израђују модел неког предмета или преко тог модела истражују известан предмет, појаву, систем или процес. Под средствима моделирања подразумевају се сви предмети физичке и техничке природе, мисаони производи људи, језик и симболи који се користе у изради модела108. 105 106

107 108

На шеми 2 приказани су место и улога модела у поступку пројектовања организационе структуре. Др Божидар Форца, Војни фактор међународних односа и његов утицај на развој Војске Југославије, Докторска дисертација, Војна академија, ШНО, Београд, 2003. Шешић Б., Општа методологија, Научна књига, Београд, 1974. У последње време велики значај имају електронски рачунари који се врло успешно користе за симулацију различитих процеса. На ФОН-у Београд је разрађено више софтверских пакета за моделирање различитих организационих структура.

134 Под условима се подразумевају објективна стварност у којој се предмет моделира. Они су независан фактор (категорија) који делује на све елементе (стране) у моделу и снажно се испољава због чега га при моделирању организације и њене структуре треба посебно уважавати.

3.2.1. Принципи моделирања организационих структура Функционисање сваке организације представља континуиран кружни процес, праћен већим или мањим поремећајима, који неповољно утичу на реализацију постављених циљева организације. Велики број варијанти модела организационе структуре и променљиви услови у којима се реализују постављени циљеви, наводе на закључак да може постојати само један организациони модел који у конкретним условима обезбеђује оптимално функционисање организације. Током времена, као резултат разноврсних и многобројних истраживања, развијен је низ релативно прихватљивих принципа моделирања организационих структура, које су предочене у табели 10. Табела 10. Принципа моделирања организационих структура Принципи 1. Функционисање сваке организације перманентно је подложно утицају низа фактора веома сложене природе 2. Природа утицајних фактора и механизам њиховог утицаја не допуштају да се: 3. Целисходно рашчлањивање укупног функционисања по различитим основама омогућава:

4. Са развијањем поделе рада расте могућност за рационализацију функционисања, али упоредо и захтев за ефикасно усклађивање укупног функционисања 5. Функционисање организационих јединица је узајамно више или мање условљено, па до пуног изражаја долази функција органа управљања чији је задатак да обезбеђују складно функционисање организације

Смернице При постојећим објективним условима, за сваку организацију постоји један организациони модел, који обезбеђује оптималне резултате функционисања

• организациони облици и поступци шаблонизују • задржи исти организациони модел ако у окружењу или • • •

функционисању организације наступе значајне промене рационалну поделу рада, јасно разграничавање надлежности и одговорности свих учесника у функционисању, ефикасно усклађивање укупног функционисања.

• да је изграђена са најмањим могућим бројем нивоа и сагласно томе најкраћим ланцем руковођења,

• да је изграђена са најмањим могућим бројем веза, јер • 6. Да би била целисходна организација мора да задовољи следеће основне захтеве:

• • •

свака додатна веза у ланцу руковођења ствара нове изворе конфликата и застоја, да јасно прецизира делокруг надлежности и одговорности свих учесника у функционисању, да је одговорност повезана са одговарајућим овлашћењима, да систематски прикаже поделу рада по разним основама, да укаже на кључне зависности у функционисању организације,

135 • да укаже на потенцијална „грла организације“, као •

•

услов да се превентивним мерама отклоне разна одступања у функционисању организације, да се не врше никакве измене у намени или одговорности неког положаја све док сва заинтересована лица потпуно не схвате потребу за истим, да ниједан извршилац или руководилац, који заузима одређено место у организацији, не прима заповести из више од једног извора.

3.2.2. Циљеви моделирања организационих структура Моделирање организационе структуре је процес, а једно од обележја сваког процеса је и његова сврсисходност, његова усмереност одређеном циљу (или циљевима). Циљ представља полазно и крајње исходиште свих процеса, он чини основу и мотив, односно разлог одвијања процеса. Циљ моделирања је да се поједностављењем будуће структуре омогући њено вредновање од стране пројектаната у току селекције решења и од стране топ менаџмент тима у фази прихватања решења, као и да се изгради потребна информациона база за имплементацију новог решења. Циљеви организације продубљују дефинисану мисију и представљају вредност коју организација треба да стекне, оствари или сачува (повезаност визије, мисије и циљева организације приказани су на (шема 3). Њихово одређивање треба да буде прва и најважнија преокупација сваке организације, а без њиховог прецизног формулисања немогуће је извршити адекватно обликовање организације, нити, пак, предвидети каква она треба да буде у блиској будућности. После дефинисања главних циљева, важан елеменат је развијање њихове структуре, одређивање елемената из којих је она састављена и реализације којом се достижу. Логична операција која се при томе користи назива се декомпозиција (анализа).

Да би циљеви организације послужили својој сврси, неопходно је, при њиховом дефинисању, придржавати се одређених начела (у табели 11 наведени су само најбитнији).

136 Табела 11. Принципи дефинисања циљева организације Принципи

Смернице

Децидно формулисање циљева

Усклађеност циљева организације

Јасност

Остварљивост Правилно одабрани

Примена овог начела отклања сваку дилему о томе шта је намера организације, шта она жели и чему тежи у датом моменту и блиској будућности, па према томе и у ком правцу треба деловати, мобилисати и усмерити расположиве ресурсе. Постојање бројних и често супротстављених циљева и интереса условљава потребу за њиховом идентификацијом и максималним приближавањем, односно усклађивањем. Само око јасних циљева се могу окупити чланови организације, нејасни циљеви стварају збрку, усмеравају напоре често у погрешном правцу и, што је нарочито важно, доводе до погоршања односа и до настанка озбиљних сукоба у организацији. Нереални и неостварљиви циљеви уносе дефетизам, а у крајњој линији, демотивишући делују на чланове организације. Тиме се постиже највећа ефикасност и брзина њиховог остваривања.

3.3. Пројектовање организације Пројектовање организације је поступак конкретизације теоријских ставова којим се један организациони систем изграђује по угледу на изабрани модел. Међутим, Јанко М. Цвијановић, у свом делу „Пројектовање организације“,109 наводи да појам „пројектовање организације“, у смислу његове дефиниције, нема једнозначан приступ у теорији. За овај појам може се рећи да је то ка будућности оријентисан мисаони процес интегрисања организационе структуре у целини, која би се могла назвати оптимална организација, с обзиром на постављени циљ и расположива средства. У литератури је обрађено више модела пројектовања организације (табела 12), али се за потребе наставног процеса издвајају само они који могу бити примењиви при моделирању организација као што је систем безбедности: Табела 12. Модели пројектовања организације Врста модела

Класични Према структури (фазама) процеса пројектовања

109

Линијски

Карактеристике Подразумева анализу и синтезу и данас нема значајнију вредност у решавању организационих проблема, али му се не може порећи његова развојна вредност. Састоји се из следећих фаза: 1. Снимак постојећег стања; 2. Анализа (критика) постојећег стања; 3. Предлог потребног решења; 4. Реализација; 5. Контрола. Састоји из следећих фаза:

Цвијановић, М. Јанко; Пројектовање организације, Економски институт, Београд, 1992.

137

Итеративни.

Ситуациони модел

Минцбергов модел

Блек – Моутонов модел

1. 2. 3. 4. 5. 6.

Идентификација стања и тенденција у окружењу; Снимак постојећег стања организације; Редефиниција или потврда стратегије; Предлог решења и усвајање; Реализација; Одржавање и усавршавање модела. Заснива се на поставкама тзв. континџенси теорије, према којој оптимално решење организационог проблема зависи од тога колико интерна организациона структура и процеси у организацији одговарају њеном окружењу. Ова теорија преферира збивања у окружењу, те се и обликовање и адаптирање организационе структуре спроводи према променљивим и тешко предвидивим захтевима окружења. Аналитичари теорије организације сматрају да је највећи допринос ситуационих модела организације у идентификацији варијабли које имају највећи утицај на обликовање организације и разлика у структури и функционисању организације, као последица разлика у споменутим варијаблама. Хенри Минцберг разликује пет основних елемената организацијске структуре: (оперативно језгро, стратешки врх, средњи ниво руковођења, техноструктура и особље за подршку) и према њима утврђује параметре пројектовања организације. Блек и Моутон пројектовање организације расчлањују у три корака. Први корак, тзв. одмрзавање ситуације, у суштини, јесте анализа постојећег стања организације. Други корак чини покретање промена, чији су основни садржаји: конципирање нових елемената система, нове структуре и новог понашања. Трећи корак пројектовања организације јесте тзв. замрзавање промена, односно консолидација нове структуре и понашања. Овај модел је интересантан због тзв. обавезних правила која су наведени аутори утврдили за пројектовање организације.

Имајући у виду да је пројектовање организационе структуре врло сложен и вишеетапни процес, као неопходност се јавља потреба за конципирањем методологије пројектовања организације система. Поређењем више модела пројектовања организације могу се уочити разлике, али и заједничко језгро свих модела. До адекватне структуре сложених система, какав је систем безбедности, може се доћи доследном реализацијом следећих фаза: 1. Иницијализација пројектовања; 2. Идентификација стања и тенденција у окружењу; 3. Идентификација постојећег стања организације; 4. Дефинисање (редефинисање) стратегије организације; 5. Моделирање организационе структуре; 6. Примена пројектованог модела;

138 7. Праћење и усавршавање модела. Нас посебно занимају теоријске поставке пете фазе модела пројектовања организације јер се реализацијом претходних корака организационог структуирања добијају подаци неопходни за даљи рад на креирању нових организационих решења. Непосредан рад на изградњи модела организационе структуре састоји се из следећих фаза: 1. Анализа задатка организације; 2. Груписање задатака и њихових носилаца; 3. Дефинисање и делегирање ауторитета и одговорности; 4. Успостављање механизма координације; 5. Вредновање варијанти будућег модела организационе структуре; 6. Формулисање решења; 7. Усвајање будућег модела.

3.3.1. Анализа задатка организације Пре него што се приступи пројектовању организационог модела, задатак организације се мора рашчланити до степена који омогућује пројектовање макро, мезо и микро организационог модела.110 Организациони модел се може изградити само ако се укупни задатак рашчлани на поједине активности до таквог нивоа детаљности који омогућава њихово додељивање појединцима и организационим јединицама.

3.3.2. Груписање задатака и њихових носилаца Расчлањивањем укупног задатка се долази до појединачних задатака-активности, које морају обављати за то оспособљени носиоци, ради остваривања заједничког циља организације. Зато је анализа укупног задатка нужна претходна активност и услов за конструкционо обликовање конкретних носилаца задатака и њихово повезивање у целокупну структуру организације. Груписање задатака и њихових носилаца је, за разлику од поступка рашчлањивања, индуктивно оријентисана активност заснована на синтези. Поступак је завршен када су одређени носиоци извршења за све појединачне задатке и када је извршено њихово повезивање у организационе целине дуж целе линије хијерархије. Груписање јединица или департментализација се врши применом различитих критеријума и иде у смеру од најнижег нивоа, тј. од нивоа организационог места (микро), преко повезивања јединица на вишем или средњем нивоу (мезо) до највишег нивоа који означава ниво организације (макро). Дефинисање организационих јединица подразумева дефинисање: задатка, кадрова, средстава, простора реализације задатака и организационог система. Број организационих једини-

110

Под задатком се подразумевају планиране активности појединаца и организационих јединица којима се остварује циљ и постиже резултат.

139 ца у великој мери зависи од одабране основе за груписање, јер поједине основе груписања већ угрубо одређују број организационих јединица у организацији. Након обликовања организационих компоненти следећи корак у креирању модела организационе структуре је релациона анализа. Њом се утврђује положај одређене компоненте у структури.

3.3.3. Дефинисање и делегирање ауторитета и одговорности При креирању модела основно је одредити позиције које имају ауторитет и одговорност да неку одлуку донесу, чиме се дају решења за степен (де)централизације структуре111. Делегирањем ауторитета виши руководиоци се ослобађају низа ситних, рутинских послова и одлука чиме се знатно повећава фонд њиховог времена за обављање примарних задатака, а доношење одлука се приближава местима њиховог спровођења.

3.3.4. Успостављање механизама координације Да би се обезбедило функционисање организације као целина, издиференциране и груписане организационе јединице треба адекватно повезати, а то се постиже институционализацијом понашања руководства организационих јединица. Институционализација понашања се остварује преко активности координације. Као параметар организационе структуре координација има свој садржај и облик. Садржај координације изражава начин на који се врши усклађивање активности и у литератури се најчешће помињу три начина: међусобно комуницирање, директна контрола и стандардизација знања, процеса и резултата.112

3.3.5. Вредновање варијанти будућег модела организације У току пројектовања модела организационе структуре долази се до више могућих варијанти будућег решења. Циљ вредновања варијанти је избор најбољег из скупа понуђених решења. Избор најбоље варијанте (најбољег решења) из низа могућих варијанти или из низа повољних варијанти, у смислу усвојеног (усвојених) критеријума, врше се применом метода оптимизације.113

3.3.6. Формулисање решења Модели организационе структуре спадају у групу сложених, структуралних, текстуално-графичких модела. Представљају се кроз генерални и више специјалистичких пројеката. Генерални пројекат се израђује у виду елабората, студије, писаног материјала у коме се на погодан начин, комбинацијом графичких и дескриптивних средстава, излаже садржај детерминисан решењима за сваки параметар организационе структуре. Начелни садржај генералног пројекта114 дат у табели 13.

111

112

113

114

Под ауторитетом се подразумева институционализовано право доношења одлука и издавања наређења у име организације, а под одговорношћу обавеза обављања одређених активности и сношење санкција (награде или казне) за њихово извршење. За разлику од ауторитета одговорност се не може делегирати, увек је потпуна и апсолутна. У условима директног надзора координација се остварује путем хијерархије, а у условима стандардизације путем докумената (планови, програми, општа акта). У математичком смислу оптимизација се своди на тражење екстремне критеријумске функције, а решавања модела се готово по правилу врши применом рачунара и одговарајућих софтвера. Дулановић Ж., Јашко О, Пројектовање организационе структуре, ФОН, Београд, 1995.

140

Табела 13. Садржај генералног пројекта

Мисија организације Циљеви организације Основни елементи актуелне стратегије Подаци о претходним фазама развоја модела структуре са кратким приказима Кратак приказ садашњег модела структуре Кључни проблеми који су индуковали потребу за изменама у структури Идентификација ситуације Дефинисање садржаја и обима рада (за целину) Приказ варијанти будућег модела структуре Комапаративна анализу постојећег модела и појединих варијанти решења Предлог плана израде специјалистичких пројеката План реализације за усвојену варијанту.

Специјалистички пројекти се израђују за сва кључна пословна подручја која су идентификована у поступку рашчлањивања задатка организације, при чему није битно који је критеријум рашчлањивања примењен.

3.3.7. Усвајање будућег модела Након избора оптималне варијанте модела организационе структуре од стране пројектанта, потребно је да се модел верификује и од стране менаџмента организације. Скуп вредности структуре који менаџерима може послужити за доношење одлуке о предложеним моделима будуће структуре дао је P. Drucker115 (табела 14).

Табела 14. Вредности структуре за доношење одлуке о предложеним моделима будуће структуре Вредности структуре

Карактеристике

Јасноћа структуре

Сваком појединцу у систему мора тачно и прецизно да буде дефинисано место у организацији, његова права, дужности и одговорности Структура мора да обезбеди оптимално управљање организацијом уз минимално трошење расположивих ресурса

Економичност структуре Усмеравајућа визија Разумевање сопственог и заједничког задатка

Сваки елеменат структуре организације треба да разуме сопствени и заједнички задатак

Одлучивање

Места и носиоци одлучивања требају бити дислоцирани на начин који обезбеђује да се одлуке доносе брзо и са пуно поузданости

Стабилност и адаптивност

115

Структура треба да мотивишуће делује на људе да стварају више и боље, имајући у виду интересе организације као целине

Структура треба да обезбеди стабилно функционисање у променљивом окружењу и брзо прилагођавање променама

Drucker P., Menagement: Tasks, Responsibilities, Practices, Harper & Row, 1973.

141 Континуитет постојања и самообнављања

Члановима организације треба омогућити учење и напредовање кроз хијерархијску структуру. То ће на дужи период омогућити стварање искусних менаџера из редова саме организације, који ће бити способни да успешно управљају системом

На основу разматрања више теоријских модела, пројектовање организације система безбедности могуће је извршити према моделу приказаном на шеми 4: ЦИЉ ЦИЉ

ЗАДАТАК ЗАДАТАК

АНАЛИЗА АНАЛИЗА ЗАДАТКА ЗАДАТКА

ГРУБА ГРУБА ОРГАНИЗАЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈА

ОРГАНИЗАЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈА

АНАЛИЗА АНАЛИЗА РАДА РАДА СИТУАЦИЈА ПРОЦЕСИ ПРОЦЕСИУУ ОРГАНИЗАЦИЈИ ОРГАНИЗАЦИЈИ

Шема 4. Дијаграм модела пројектовања

Када се у моделу пројектовања система безбедности говори о циљевима, као првом кораку, подразумевају се два аспекта, и то: (1) циљеви система безбедности и (2) циљеви пројектовања система – безбедности. При томе, полазна основа и примарни приступ јесу циљеви система безбедности, док се циљ његовог пројектовања посматра као начин за достизање примарног циља. Однос циља и задатака, у теоријском смислу посматрано, може се утврдити као релација општег и посебног. Наиме, ако се циљ схвати као вредност коју треба достићи, односно сачувати, задаци се могу дефинисати као квалитативно и квантитативно утврђени резултати које треба постићи у одређеном простору и времену да би се остварио пројектовани циљ116. Дедукција задатака врши се на основу претходно утврђених циљева система безбедности. У приказу теоријског модела пројектовања система безбедности трећи корак јесте расчлањивање (анализа) укупног задатка. Предност у поступку рашчлањивања даје се начелима расчлањивања – према поступку (извршењу) и према објекту. 116

Према научној теорији организације, задатком се дефинише процес, објекат, средства, простор и време извршења (Група аутора, Организацијска теорија, Ибидем, страна 111).

142 Четврти корак у моделу пројектовања организације система безбедности јесте тзв. груба организација. Та организација јесте непосредни продукт анализе задатака према објекту, односно према поступку. У пројектовању система безбедности, веома је важно да организација елемената система безбедности има три елемента организацијске структуре (подсистем за дејства и противдејства; подсистем за командовање и подсистем за припрему и обезбеђење дејстава, противдејстава и командовања). Управо из разлога што на овом степену пројектовања не може да се препозна организација по дубини и јесте употребљeн термин груба организација. Да би се добила организација елемената система безбедности по дубини спроводи се анализа рада, односно анализа процеса рада у организацији система безбедности у целини и његових елемената појединачно. Овај корак у методологији пројектовања организације јесте кључни и уједно најобухватнији, а тиме и најсложенији за реализацију. Наиме, дубина захвата овог корака иде од функција, преко процеса до активности, а њен излаз добија се деловањем на грубу организацију и може се кретати до најнижег нивоа, односно радног (формацијског) места. Анализа рада, односно процеса у организацији, реализује се у конкретној ситуацији. Ситуација није „корак“ у методологији пројектовања организације система безбедности, већ скуп услова који као критеријуми и ограничења делују у моменту њеног пројектовања. Наиме, с обзиром да се систем безбедности не пројектује од самог почетка, већ се реализује његова реорганизација или трансформација или реформа, као термин који је најчешће у употреби, уважавају се услови у којима се тај процес одвија. Ситуација, као услове у којима се пројектује систем безбедности, посматра са три аспекта и то: (1) општег, (2) посебног и (3) појединачног. Тек након утврђивања услова који карактеришу ситуацију у којој се пројектује систем безбедности, приступа се анализи процеса у организацији система безбедности. Анализа процеса у организацији, у теорији научне организације (система) сматра се основним начином доласка до структуре сваке организације. У ту сврху примењују се разне познате и проверене научне методе. У теоријском моделу организације система безбедности примењене су методе BSP (Bussines System Planning) и IDF методе. Опште карактеристике BSP методе приказане су на шеми 5:

143

TOP

FUNKCIJA

TOP

PROCES A PROCES A

PROCES B PROCES B

PROCES C PROCES C

Ш T A

A1

A1

A1

A2

A2

A2

З A Ш Т О

A3

Aktivnosti

A3

КАДА, КАКО DOWN

Шема 5. Приказ BSP методе

Као што је приказано на претходној шеми, BSP метода обухвата анализу функција организације, преко процеса до активности (А1, А2, АЗ...), као недељивих послова, односно најнижег нивоа анализе од кога даља анализа нема смисла. Та одозго-наниже (top-down) анализа спроводи се уз стално постављање и долазак до одговора на питања шта- када- како-зашто треба да ради нека организација. Декомпозиција, односно анализа, од функција, преко процеса до активности, јесте први корак, који се синтезом, односно матрицом укрштања преводи у формирање организационих

144 јединица, тј. организациону структуру. Од посебног су значаја матрице: (1) процеси – активности; (2) функције – процеси (3) процеси – организација и (4) функције – организација. Наиме, груписањем активности долази се до процеса, чијим се обједињавањем заокружују целине функција, које, опет, укрштањем са организацијом дају њену структуру. Методологија IDF је слична BSP методи, али са већом детаљизацијом и конкретизацијом захтева који требају да се испуне да би се дефинисао и утврдио неки процес (активност) у организацији117. Комбиновањем BSP методе и IDF методологије, а на основу грубе организације, долази се до декомпозиције (анализе) и синтезе функција процеса и активности система безбедности. Пројектовање новог модела организације неког система представља критичну фазу процеса реструктурирања организација сложених система, нарочито система посебне намене. Имплементација процесног приступа укључује промену традиционалне, функционалне, вертикалне организационе структуре у флексибилну, међуфункционалну, хоризонталну структуру усмерену ка корисницима118. Широк распон контроле омогућује савремена информациона технологија, која је створила могућност да руководство организације координира рад већег броја организационих јединица. Пројектовање новог модела организације обухвата следеће кораке: 1. Дефинисање циљева организације; 2. Формулисање стратегије организације; 3. Пројектовање модела организационе структуре; 4. Пројектовање модела организационих процеса; 5. Пројектовање модела организационе културе; 6. Пројектовање модела организационе климе; 7. Пројектовање модела организационог понашања. Последњих година све чешће у употреби је тзв. процесни приступ изградње организационе структуре.119 Суштина идеје је да се организације концентришу око базних процеса и да на њиховој основи граде своју структуру. Улога организационе структуре је да омогући и подржи успешно извршавање организационих процеса, а тиме и реализацију мисије и циљева организације. Пројектовање модела организационе неког система обухвата следеће фазе: 1. Идентификација процеса; 2. Декомпозиција процеса; 3. Дефинисање организационих јединица; 4. Анализа релација између организационих јединица; 5. Координација активности организационих јединица; 6. Формулисање модела организационе структуре. Полазећи од изложених теоријских основа организације сложених друштвених система, може се рећи да глобалну организациону структуру система безбедности чине: (1) одбрана; (2) по-

117

118

119

Методологија IDF развијена је 70-тих година за потребе развоја производње Ратног ваздухопловства САД Од 1993. године, усвојена као стандард у САД, а методологију у усавршеном типу IDF X (1–9) примењују чланице НАТО. Хоризонтална структура карактерише се релативно широким распоном контроле на самом врху организације и повећањем нивоа организационе флексибилности и респонзивности. Дејан С. Стојковић, „Моделирање и промена структуре организација посебне намене“, магистарски рад, Универзитет у Београду, Факултет организационих наука, Београд, 2002.

145 лиција; (3) обавештајне и безбедносне службе; (4) пограничне јединице (Државна гранична служба); (5) цивилне службе сигурности (царинска служба, цивилна заштита, социјална заштита и др.) и (6) приватна предузећа и агенције за обезбеђење лица, имовине и пословања. Сваки од наведених елемената глобалне организационе структуре система безбедности биће предмет обраде у посебним темама студијског курса Системи безбедности и заштите.

146

VIII EЛЕМЕНТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 1. ОДБРАНА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 1.1. Појам система одбране У сврху превенције и одговора на савремене изазове, ризике и претње, свака држава организује одбрану. Стратегијски концепт одбране усклађен је са основним људским и материјалним ресурсима у једном друштву и развијен у целовит и комплексан систем одбране. Систем одбране сваке земље чине међусобно повезани елементи који се на организован начин ангажују ради заштите и одбране виталних државних и националних интереса. У принципу, Стратегијом одбране сваке земље која тај документ доноси утврђују се циљеви и задаци система одбране, начела функционисања, елементи система, управљање системом одбране, улога, мисије, функције и задаци војске, односно оружаних снага. Основна улога система одбране у земљама југоисточне Eвропе јесте да заштити виталне безбедносне и одбрамбене интересе националних држава, утврђене као: 1. одбрана независности, суверенитета и територијалног интегритета; 2. приступање евроатлантским интеграцијама, ЕУ и другим међународним организацијама и институцијама; 3. сарадња са међународним организацијама и институцијама; 4. изградња поверења, безбедности и стабилности у региону и и свету. Битна одредница системa одбране свих ових земаља je да се они налазе под демократском и цивилном контролом. То је један од захтева и стандарда који је присутан у свим развијеним земљама. У савременом свету два су кључна питања у промишљању контроле система одбране, оружаних снага или војске, и то: (1) у чијој је надлежности право да управља системом одбране, односно ко доноси одлуку о употреби силе? и (2) ко и како одређује и надгледа утврђивање и расподелу финансијских средстава за потребе система одбране? Демократска контрола подразумева да систем одбране контролишу легално, на демократским изборима изабрана лица и политичка тела, а то значи супремацију цивилних над војним властима, односно потчињеност свих структура система одбране цивилним властима.

1.2. Циљеви система одбране При анализи било ког организацијског система, полази се од његових циљева и задатака, што је случај и са Системом одбране. Однос циља и задатка, у теоријском смислу, јесте однос општег и посебног. При томе, циљ се, најчешће, дефинише као вредност коју треба до-

147 стићи или сачувати, док се задатак поима као резултат који треба остварити у одређеном времену и одговарајућим средствима да би се остварио циљ. Дакле, један циљ има више задатака, односно један циљ се остварује извршењем више од једног задатка. Циљеви система одбране готово свих земаља југоисточне Европе синтетички гледано идентификовани су као: 1. одбрана и заштита виталних безбедносних и одбрамбених интереса националних земаља, 2. активан допринос изградњи и очувању мира у региону и свету и 3. развијање и унапређивање партнерских односа унутар система колективне безбедности, са суседним и другим државама. Рашчлањујући однос између циљева и задатака националних система одбране, нужно је уочити и постојање разлика између националних војних циљева и улога војних и безбедносних снага, и разлике између њих и мисија и функција оружаних снага? Према савременом приступу одбрани, национални војни циљеви укључују унапређење мира и стабилности, исто колико и одвраћање.120 Опште и сталне улоге оружаних снага одређују се законом. Оне у принципу укључују: осигурање безбедности земље од спољашњих опасности, подржавање и одбрану уставног и правног поретка земље и подршка у остваривању националне политике и интереса земље121. Мисије су задаци које оружаним снагама додељује политичко руководство. Мисије могу бити специфичне за одређену службу, или могу бити здружене мисије које треба да изврше више војних и цивилних снага заједно, као што су „извршавање операција подршке миру у оквиру међународних снага“. Функције су специфичне одговорности које се додељују услужним компонентама система одбране или војске (службама). Рецимо, у једном сложеном систему какав је систем одбране и војска то су: политичка, стратегијско-доктринарна, развојно-планска, кадровска, материјална, оперативна, финансијска, обавештајно-безбедносна и правна функција, затим, обука и односи са јавношћу итд. Дакле, све оне обезбеђују председнику као врховном команданту, министру и надлежном команданту услове, снаге и средства којима они могу остварити постављене циљеве и постићи одређене ефекте у управљању, руковођењу и командовању оружаним снагама. Служба никада не упошљава саму себе, већ то чини врховни командант, министар, начелник генералштаба и надлежни командант. Иако су многе традиционалне улоге, мисије и функције војних снага и даљe остале актуелне, чини се да су оне данас постале мање важне, а да су све чешће у употреби нове и нетрадиционалне улоге, мисије и задаци оружаних снага, као што су: (1) помагање у спровођењу закона; (2) помоћ цивилним властима у случају елементарних непогода и техничко-технолошких катастрофа; (3) осигурање пограничне безбедности; (4) контрола тајних канала кријумчарења дрога и (5) мисије подршке снагама унутрашње безбедности.122 Овакве врсте мисија све више доводе у питање улогу оружаних снага у друштву, па јавност, без јасно уочљиве спољне претње, на оружане снаге гледа са мање поштовања, а неретко и са омаловажавањем, сматрајући да оне беспотребно троше финансијска средства пореских обвезника, која би се могла употребити у корисније сврхе.

120 121 122

Видети шире: пример DOTlMS Analisis, http://www.rund.org/publicitations/MR/MR1251/MR1251.Chap9.pdf Видети шире: Џон Л. Кларк, Улога и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку, Београд, 2006, стр. 11. Ибид, стр. 12.

148

1.3. Елементи система одбране Са становишта теорије система, елементи система одбране могу се условно груписати у две целине (слика 1). Елементи прве целине чине акциони аспект система одбране који показује од чега се састоји укупна одбрамбена делатност, а чине их 1) одбрамбене активности, 2) одбрамбене мере и 3) послови одбране. Елементи друге целине чине организациони аспект система одбране и показују ко су носиоци такве делатности, а чине их 1) снаге одбране и 2) субјекти одбране (носиоци послова одбране). Сваки од наведених елемената остварује своју функцију у систему одбране, а остваривањем њихових функција обезбеђује се функционисање система у целини. Елементи система одбране придржавају се одредаба Универзалне декларације о људским правима, Женевске конвенције, Кодекса међународног хуманитарног права и унутрашњег законодавства.

1.3.1. Акциони аспект Акциони аспект система одбране обухвата: одбрамбене активности, одбрамбене мете и послове одбране. 1.3.1.1. Одбрамбене активности Одбрамбене активности остварују снаге одбране. У систему одбране сви људски и материјални потенцијали ангажовани су у одбрани земље. Одбрамбене активности састоје се од следећих облика супротстављања угрожавању: – оружане борбе, – неоружаних облика отпора и борбе, – безбедности и заштите одбране, – цивилне одбране и заштите и – службе осматрања и обавештавања. 1.3.1.2. Одбрамбене мере У најважније одбрамбене мере спадају: а) утврђивање постојања и проглашавање стања опасности или угрожености безбедности, и то: – непосредне ратне опасности, ратног стања, ванредног стања; – извршење мобилизације; – предузимање мера приправности. С обзиром на значај одбрамбених мера, њихови основни елементи су прописани законским и подзаконским актима, при чему је посебно наглашен: садржај мера; субјекти који мере наређују; субјекти који мере спроводе и начин њиховог спровођења.

Слика 1. Елементи система одбране

Елементи система одбране Акциони

Организациони

Одбрамбене активности

Снаге одбране: 1.Оружане снаге;

Оружана борба

Цивилна заштита

Неоружани облици борбе и отпора

Осматрање и обавештавање

Цивилна одбрана

Безбедност и Заштита одбране

Одбрамбене мере Утврђивање постојања и проглашавање стања

2.Снаге МУП-а; 3.Снаге цивилне одбране и 4.Снаге цивилне заштите

Субјекти : 1. Република Босна и Херцеговина, 2. Република Српска и Федер. БиХ, 3. Кантони и јединице локалне самуп,

Извршење мобилизације Мере приправности Послови одбране

4. Предузећа и друга правна лица,

5. Установе и друге организ. јавних служби или делатности,

6. Политичке странке, друштвене организације и удружења грађана.

150 1.3.1.3. Послови одбране Успешно остваривање одбране земље, односно организовање и оспособљавање друштва за одбрану и безбедност, условљава неопходну потребу да се организују и врше одређене активности и радње којима се то непосредно обезбеђује. Такве активности и радње, означавају се пословима одбране, у које се убрајају: 1. Утврђивање и спровођење политике одбране. 2. Утврђивање стратегије одбране, војне доктрине и правила употребе снага за одбрану. 3. Процењивање могуће ратне и друге опасности за одбрану и безбедност земље. 4. Проглашавање непосредне ратне опасности, ратног стања и ванредног стања. 5. Нормативно-правна делатност, ради утврђивања права и дужности грађана и других субјеката одбране и припрема и доношења ратних прописа. 6. Планирање одбране. 7. Организовање и остваривање заштитне функције система одбране. 8. Утврђивање и припрема система криптозаштите и безбедности преноса поверљивих података и информација (података и информација који имају карактер државне, службене или војне тајне). 9. Организовање и усклађивање веза за потребе државних органа и оружаних снага и припремање општег режима употребе веза за време ратног стања, непосредне ратне опасности и ванредног стања. 10.Мобилизацијски послови. 11.Развој, организовање и припремање производних и услужних капацитета за производњу предмета наоружања и војне опреме и обезбеђивање приоритета производње за потребе Оружаних снага. 12.Планирање и организовање извршавања војне радне и материјалне обавезе, као и обавезе учешћа у цивилној одбрани и заштити и др.) и попуне Оружаних снага. 13.Командовање Оружаним снагама у миру и рату. 14.Обезбеђивање потребних материјалних и финансијских средстава за извршавање Плана одбране. 15.Уређивање и припремање територије за потребе одбране. 16.Организовање, развој и рад посебних органа и служби за одбрану земље (МО, штабови цивилне заштите, стручне службе у државним органима и организацијама, јединицама локалне самоуправе, предузећима, установама и другим организацијама и правним лицима). 17.Управни и стручни послови у вези са спровођењем закона, других прописа и општих аката у области одбране. 18.Инспекцијски послови у области одбране. 19.Обучавање за одбрану земље и школовање за рад на пословима одбране. 20.Научноистраживачки рад у области одбране. 21.Опремање и наоружавање за потребе одбране. 22.Утврђивање критеријума за распоређивање грађана и норматива материјалних средстава за потребе попуне оружаних снага и друге потребе одбране и др. Носиоци тих послова одбране обављају задатке значајне за одбрану у координацији са осталим елементима система одбране према обавезама регулисаним законом.

151

1.3.2. Организациони аспект Организациони аспект система одбране обухвата: снаге одбране и субјекте одбране. 1.3.2.1. Снаге одбране Снаге одбране Босне и Херцеговине представљају њене укупне људске и материјалне могућности, које се могу усмерити у отпору према носиоцу угрожавања, кроз физичку моћ, ратну вештину, моралне квалитете, психичку моћ, материјалну могућност. Снаге одбране чине: 1. Оружане снаге; 2. Снаге министарства унутрашњих послова ентитета; 3. Снаге цивилне одбране и 4. Снаге цивилне заштите у ентитетима. 1.3.2.2. Субјекти одбране (носиоци послова одбране) У субјекте одбране убрајају се органи, организације и институције на нивоу: 1. Републике Босне и Херцеговине, РС и ФБиХ, 2. Кантона, 3. Јединица локалне самоуправе 4. Предузећа и друга правна лица, 5. Установа и других организација јавних служби или делатности, 6. Политичке странке, друштвене организације и удружења грађана. Из функционалног и прагматичног угла посматрано, може се рећи да се сваки систем састоји из мањег или већег броја елемената (делова), који чине његову структуру, односно садржину и који се налазе у међусобној интеракцији. Најопштија подела елемената неког организационог система јесте на: (1) елементе који управљају (управљачки елементи) системом и (2) елементе којима се управља-управљани, односно извршни елементи. Дакле, посматрани на релацији управљачки и управљани, елементи система одбране на нивоу Босне и Херцеговине могу се идентификовати као на шеми бр. 2. Управљачке акције

УПРАВЉАЧКИ ЕЛЕМЕНТИ Парламентарна скупштина Председништво БиХ, Министарски савет, Министар одбране

УПРАВЉАНИ ЕЛЕМЕНТ Оружане снаге БиХ и друге институције од значаја за одбрану

Повратна спрега

Шема 2. Управљачки и управљани елементи система одбране на нивоу Републике БиХ

152 Систем одбране представља уређену структурну и функционалну целину надлежних органа, организација и установа ради заштите и одбране националних и одбрамбених интереса државе и друштва. Систем одбране састоји се од војне и цивилне одбране. Носилац војне одбране су Оружане снаге, а у остваривању цивилне одбране ангажују се сви остали људски и материјални потенцијали државе и друштва.

1.4. Структура система одбране Структуру система одбране сваке државе чине Оружане снаге, цивилна одбрана и друге институције од значаја за одбрану.

1.4.1. Оружане снаге Оружане снаге су постојале кроз целокупну историју људског друштва и широко су прихваћене као мач и штит сваке државе. Почетком 21. века, само мали број држава у савременом свету није имао оружане снаге и војску. Неке од њих су мале, микро државице у Јужном Океану, као што су: Науру, Малдиви, Кирибати, Самоа, Соломонова Острва, Тувалу, Палау и Вануату. Друге се налазе у Карибима: Св. Винсент и Гренадини, Св. Китис и Невис, Св. Луциа, Доминика, Гренада и др. Поред ових малих микро државица, без оружаних снага су и следеће државе: Коста Рика, Исланд, Маурицијус, Панама, Источни Тимор, Сомалија (која је тренутно у процесу стварања своје армије), Андора, Сан Марино и Хаити. Већина ових земаља има паравојне снаге (као што су, на пример, национална гарда и граничарске јединице), али нема регуларну војску и оружане снаге. 1.4.1.1. Улога и мисије савремених оружаних снага(војски) Политичко-безбедносна ситуација која је настала после завршетка Хладног рата, у великој мери је изменила улогу и мисије војске и оружаних снага широм света. У овом периоду, оружане снаге су добиле нова задужења, а морале су да наставе да извршавају и старе задатке, само на другачији начин. Данас, је уобичајено да оружане снаге широм света извршавају следећих пет мисија: – Заштита независности државе, њеног територијалног интегритета или још шире њених грађана; – Међународне мировне мисије; – Помоћ при природним катастрофама; – Пружање помоћи цивилним законским властима у извршавању задатака унутрашње безбедности, пре свега, при одржавању реда у изузетним случајевима када законске цивилне власти нису у могућности да то обезбеде; – Учешће у изградњи друштва (друштвена делатност) Обим извршавања ових мисија различит је од државе до државе, и зависи од законског оквира виђења безбедносне ситуације, кога утврђује свака држава. а) Заштита независности и суверености државе и друштва Упркос новим безбедносним изазовима, ризицима и претњама, основна мисија оружаних снага је да брани државу од напада других држава споља. Ова мисија не обухвата само заштиту територије државе и њену политичку независност, већ и заштиту друштва у целини.

153 Међутим, од краја Хладног рата до данас, многе државе и њихове оружане снаге су постале свесне да у савременим условима национални суверенитет једне државе није угрожен само од страних војски споља, већ и од нових невојних претњи као што су: тероризам, грађански ратови, организовани криминал, сајбер напади и корупција. То је условило да се спроведу обимне реформе у оружаним снагама готово свих земаља на свету. Од 1990. године, већина војски је прошла кроз радикалне реформе које су спроведене у различитим државама и имале су три препознатљива циља: Демократизацију оружаних снага, која је у својој основи подразумевала: – Остваривање начела да оружане снаге буду одговорне демократско изабраном руководству, јер у супротном оружане снаге би представљале претњу демократији – Уравнотежење средстава која су потребна за оружане снаге, са осталим секторима друштва. Прилагођење оружаних снага новом безбедносном окружењу, која је обухватала: – Прилагођивање војног буџета у складу са новим претњама безбедности – Припремање оружаних снага за нове задатке, нпр. учешће у мировним снагама. Интернационализацију мисија и задатака оружаних снага, која је подразумевала: да оружане снаге све мање делује унутар националних граница, а све више у садејству са јединицама других земаља. Та међународна сарадња може да се заснива на ад хоц основама, као што су мировне мисије УН, или дугорочна и институционална (на пример НАТО), или билатерална или мултилатерална сарадња оружаних снага која се огледа кроз: – Стављање оружаних снага (делом) под међународну команду и организационе структуре – Побољшање могућности оружаних снага да делују са војскама других земаља у смислу опреме, обуке, језика, информација, команде и система контроле. Примери трајних међународних јединица, формираних на билатералном и мултилатералном нивоу су: Немачко-низоземски Корпус; Балтички Батаљон (Литванија, Естонија, Латвија); Пољско-Данско-Немачки Корпус; Мултинационални инжињеријски батаљон између Словачке, Мађарске, Румуније и Украјине (Батаљон „ТИСА“). б) Доприношење међународном миру Оружане снаге се укључују у мировне мисије из најмање два разлога. Први, да се спрече сукоби и да се избегне ефекат преливања, попут дестабилизације региона, подривање економија и стварање неконтролисаних река избеглица. Друго, као средства потпуне безбедности људи и заштите цивилног становништва у сукобљеним регионима. Безбедност људи, посебно уживање људских права, постала је важан циљ политике међународне заједнице, од како су се скорашњи сукоби показали као изузетно насилни и од како погађају цивилно становништво. Споредни ефекат учешћа у мировним мисијама је да оне пружају прилику да се обуче војне јединице и да стекну искуство у реалним ситуацијама и стварном сценаријима. в) Помоћ приликом природних катастрофа Свака држава може да буде или је била погођена природним или људски проузрокованим несрећама и катастрофама као што су земљотреси, поплаве, велики пожари или падови авиона у насељеним местима. У таквим хитним случајевима, оружане снаге се позивају од стране цивилних власти да помогну и пруже помоћ. Оружане снаге тада извршавају задатке као што су одржавање јавног реда и мира, обезбеђења хране, медицинских и других средства и одржавања веза и транспорта. Споредни ефекти коришћења оружаних снага у операцијама пружања помоћи приликом катастрофа јесте то да оне на позитиван начин постају видљиве у јавности и да им расте подршка у народу.

154 г) Помоћ цивилним снагама за примену закона Неке оружане снаге извршавају дужност помагања цивилним органима за примену закона. Оваква улога оружаних снага је веома контроверзна. Друштва могу бити угрожена претњама која превазилазе снаге цивилних власти и полиције и стога може доћи до потребе да се ангажују војне снаге. Примери таквих претњи су терористички напади, организовани криминал и нелегална трговина наркотицима. Међу опасностима од употребе оружаних снага за цивилно одржавање реда су и следеће: – Могуће угрожавање цивилне контроле и надзора оружаним снагама, – Неизбежно води политизацији оружаних снага, – Оружане снаге могу е политичке, економске или социјалне корене конфликта, – Оружане снаге су обучене за борбу и стога нису обучене за задатке полиције или за бављење домаћим цивилима, – Постоји ризик функционалног ривалитета између полиције и оружаних снага. Коришћење оружаних снага у цивилном спровођењу мира стриктно је регулисано законима и другим позитивним актима. Добар пример таквог прецизног регулисања употребе војске у примени закона даје се у белој књизи одбране у Јужној Африци, где се наводи. (...) Јужно Афричке Националне Одбрамбене Снаге (САНДФ) биле би употребљене само у најизузетнијим ситуацијама, попут комплетног распада јавног реда, изван способности структура Јужно Афричке Полиције. (...) Унутрашња употреба војске биће предмет парламентарне контроле и уставних одредби темељним правима и биће прописана законима.123 д) Друштвене функције Признато је да оружане снаге, поготово воска у којој се војници регрутују на основу опште војне обавезе, доприноси изградњи друштва пошто млади људи (углавном мушкарци) из свих делова државе и из различитих социјалних слојева друштва и етничког порекла раде заједно. То се посебно односи на усељеничка и мултикултурна друштва, у којима војска има функцију „Лонца за топљење“ (мелтинг-пот). Следећа друштвена функција оружаних снага састоји се из пружања људима могућности образовања у оружаним снагама које ће им помоћи при запошљавању у грађанству. Становници са ограниченим или без прилике за запошљење, могу имати користи од ступања у војну службу. Још једна друштвена функција оружаних снага, нарочито у земљама у развоју, јесте да помажу цивилну администрацију у удаљеним пределима, ангажовањем ветерана за образовање, превентивну здравствену заштиту или спречавање еколошке деградације. Ове друштвене функције су примери како оружане снаге могу допринети друштву на позитиван начин. У неким државама, додуше, сведоци смо негативног мешања војске у друштво, економију и политику. На пример, у неким земљама војска интервенише у политици у прети влади, у другим, на жалост, војска је умешана у привредне послове што јој омогућава приход независан од државног буџета који нити је надгледан, нити демократски контролисан. Према Уставу Босне и Херцеговине, Оружане снаге Босне и Херцеговине су оружана сила која осигурава сигурност Босне и Херцеговине, благостање народа и грађана и извршавање међународних обавеза државе.

123

Види шире: „Одбрана у демократији“, Бели папир о националној одбрани Републике Јужне Африке, Мај 1996. године.

155 1.4.1.2. Појам, улога, мисије и задаци Оружаних снага БиХ А) Појам и улога Оружаних снага БиХ У складу са Законом о одбрани Босне и Херцеговине, Оружане снаге Босне и Херцеговине су професионална војна сила коју организује и контролише држава Босна и Херцеговина. Оружане снаге имају активну и резервну компоненту и као институцију државе Босне и Херцеговине, чине их припадници из реда сва три конститутивна народа и реда осталих у складу са Уставом и законима Босне и Херцеговине. Оружане снаге Босне и Херцеговине чине војна лица, цивилна лица и кадети. Војна лица су професионална војна лица и лица у резервном саставу док су на служби. Професионална војна лица су: a) војници, b) подофицири, c) официри, d) генерали. Цивилна лица на служби у Оружаним снагама су запослени на које се примјењују одредбе Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“, број 26/04). Лица у резервном саставу су: а) резервни војници, б) резервни подофицири, ц) резервни официри, д) резервни генерали. Припадници резервног састава за вријеме вршења војне службе имају иста права и обавезе као и професионална војна лица, осим уколико законом о одбрани и законом о служби у оружаним снагама није другачије прописано. Кадети имају права и обавезе које су прописане законом о служби у оружаним снагама и прописима које доноси министар одбране. Оружане снаге не могу се користити у политичке сврхе ни за активности политичких странака. Основна улога оружаних снага Босне и Херцеговине јесте да осигурају сигурност Босне и Херцеговине, благостање народа и грађана и извршавање међународних обавеза државе. Б) Мисије Оружаних снага Босне и Херцеговине Држава Босна и Херцеговина организује, развија и одржава војну способност и спремност Оружаних снага Босне и Херцеговине, како би: – „Осигурала свој суверенитет, територијални интегритет, политичку неовисност и међународни углед; – Унаприједила циљеве своје спољне политике; – Испунила међународне обавезе Босне и Херцеговине; и – Заштитила грађане Босне и Херцеговине.“ Оружаних снага Босне и Херцеговине одговорне су реализацију следећих задатака: a) учешће у операцијама колективне безбједности, укључујући операције за подршку миру, b) пружање војне одбране држави и њеним грађанима у случају напада, укључујући и борбу против тероризма,

156 c) помоћ цивилним органима у реаговању на природне и друге катастрофе и несреће, d) противминско дјеловање у Босни и Херцеговини, e) испуњење међународних обавеза Босне и Херцеговине. 1.4.1.3. Организација Оружаних снага Босне и Херцеговине Главне елементе Оружаних снага Босне и Херцеговине чине: 1. Заједнички штаб, 2. Оперативна команда; 3. Команда за подршку оружаних снага, 4. три активне маневарске бригаде, 5. три пјешадијска пука одговорна за војно насљеђе и идентитет јединица и народа из којих потичу и 6. команде и јединице ваздухопловних снага и противваздухопловне одбране. Оружане снаге се састоје од активне и резервне компоненте и представљају институцију државе Босне и Херцеговине. Чине их припадници из реда сва три конститутивна народа и реда осталих у складу са Уставом и законима Босне и Херцеговине. Оружане снаге се састоје из видова, родова и служби. а) Видови Оружаних снага Босне и Херцеговине су: 1) Копнена војска, 2) Авијација и противваздушна одбрана. b) Родови Оружаних снага Босне и Херцеговине су: 1) Пешадија, 2) Артиљерија, 3) Артиљеријско-ракетне јединице противваздушне одбране, 4) Оклопно-механизоване јединице, 5) Авијација, 6) Инжињерија, 7) Веза, 8) Атомско-биолошко-хемијска одбрана, 9) Електронско извиђање и против-електронска борба, 10) Ваздушно осматрање и јављање, 11) Војно-обавештајни. c) Службе Оружаних снага Босне и Херцеговине су: 1) Техничка служба, 2) Ваздухопловно-техничка служба, 3) Служба војне полиције, 4) Саобраћајна служба, 5) Интендантска служба, 6) Санитетска служба, 7) Ветеринарска служба, 8) Грађевинска служба, 9) Финансијска служба,

157 10) Правна служба, 11) Геодетска служба, 12) Информатичка служба, 13) Музичка служба, 14) Вјерска служба. Родови су организовани по систему пукова. Постоје три пјешадијска пука који чине организације одговорне за војно насљеђе и идентитет јединица и народа из којих потичу. Они немају оперативна ни административна овлашћења. Пукови имају мале, неоперативне команде пука и људство. На челу команде пука је официр Оружаних снага испод чина ОФ-5. Број додатног особља у команди пука није већи од 10 за сваки пук. Људство у командама пукова су припадници Оружаних снага распоређени у команде пукова у складу са системом управљања људством. Командама пукова административну подршку пружају команде најближих бригада. Заступљеност пукова у парадама, свечаностима и посебним догађајима се одобрава кроз ланац командовања у складу са Правилником о свечаностима. Команде пукова имају следеће надлежности: a) управљају музејом пука; б) контролишу финансијски фонд пука, који се прикупља кроз добровољне чланарине припадника и непрофитне активности, а што регулише Министарство одбране; в) припремају, истражују и његују историју пука, г) објављују билтене пука, д) чувају културно-историјско насљеђе пука, ђ) дају упутства о одржавању посебних свечаности, е) дају упутства о обичајима, одјећи и понашању пука, ж) воде официрске, подофицирске и војничке клубове. Пукови могу у свом саставу имати активног, резервног или пензионисаног официра који служи као „пуковник“ пука. Пуковник пука је искључиво почасна позиција и нема ни оперативна ни административна овлаштења. Команданти и особље пукова су под командом команданта најближе бригаде. Бригада је основна формација Оружаних снага Босне и Херцеговине. Команде бригада састоје се од припадника више пукова. Бригаде се састоје од батаљона из више од jeдног пјешадијског пука. Оружане снаге Босне и Херцеговине имају стандардну структуру бригада, састављену од три пјешадијска батаљона и одговарајућих дијелова за подршку, што представља основу свих снага НАТО-а. Команде бригада је попуњена људством из више пукова и родова. Овим се обезбјеђује да снаге БиХ буду у могућности узети најбоље кандидате за командне позиције, а истовремено постиже уравнотежена комбинација стручњака за поједине области потребних на нивоу команде бригаде. Као што је случај у другим државама чланицама НАТО-а, бригаде су одговорне једном ланцу командовања. Оперативна команда је први виши ниво изнад бригада. Заједнички штаб је следећи виши војни ниво војне команде на основу упутстава Министарства одбране БиХ и, на крају, највиши командни ниво чини Предсједништво Босне и Херцеговине као главнокомандујући Оружаних снага Босне и Херцеговине. Како би се обезбиједила флексибилност која се тражи од бригада за различите улоге и задатке, батаљони су стандардизовани у највећој могућој мјери. То из разлога што природа модерних војних операција, посебно учешће у операцијама колективне безбједности, захтјева

158 високо модуларне снаге – на примјер, од неког батаљона из БиХ се може тражити да буде интегрисан у мултинационалну бригаду, односно батаљони из других држава могу служити у оквиру бригаде из БиХ – а структура бригаде остаје најбољи начин за постизање тог циља. Бригадама су додијељени довољни унутрашњи ресурси у оквиру сваког од њихових батаљона како би се испунили циљеви обуке и мисије. Ти ресурси су једнако распоређени међу свим бригадама и батаљонима. Израда и кориштење стандардних табела организације и опреме које прецизирају природу и количину материјала потребних за одржавање сваког батаљона су кључни механизми у обезбјеђивању уравнотежених, модуларних снага. Овај концепт се примењује на све родове и службе. Према одредбама Закона о одбрани, бригаде и батаљони у њиховом саставу руководе главним свакодневним задацима. Ти задаци укључују: 1. Обуку и готовост батаљона; 2. Одржавање радних копија евиденције о обуци људства; 3. Набавку основне војничке опреме и одјеће; 4. Управљање интерним средствима за превоз војника; 5. Складиштење и безбједност оружја батаљона; 6. Управљање објектима за исхрану и смјештај. Ови задаци ће се извршавати у складу са политикама, плановима и упутствима које издају више надређене команде унутар ланца командовања (Министарство одбране, Заједнички штаб, Оперативна команда и Команда за подршку), које заједнички дају оквир за: 1. Обуку и стандарде; 2. Ангажовање; 3. Управљање платама и људством; 4. Закон о служби у оружаним снагама; и, 5. Ниво опремљености. Према закону о одбрани, оружје ће бити додијељено сваком батаљону у зависности од његове улоге. У случају пјешадијског батаљона, то укључује пјешадијско наоружање, оружје за посаде као што су митраљези, противоклопно оружје и минобацачи. Складишта оружја ће бити лоцирана у гарнизонима батаљона. Исти општи приступ ће се примењивати и за другу опрему као што су возила, средства везе итд. Према Закону о одбрани Босне и Херцеговине, команде бригада, те њима додијељени батаљони, као и пјешадијски пукови и њихове команде морају се формирати и размјестити на нове локације најкасније до 1. јула 2007. године. Док сви остали пукови и службе, према одредбама закона, морају се формирати и размјестити најкасније до 31. децембра 2007. године.

1.4.2. Цивилна одбрана Цивилна одбрана је део јединственог система одбране. Организује се на нивоу Босне и Херцеговине, ентитета, кантона и локалне самоуправе. Мисије цивилне одбране су: – обезбеђивање претпоставки за функционисање система одбране; – заштита и спасавање људи, материјалних добара и животне средине и – међународна сарадња. Основни задаци цивилне одбране су: припрема државних органа, привреде и јавних служби за функционисање у миру и рату; превенција, осматрање и обавештавање; заштита и спасавање људи, материјалних добара и животне средине; едукација и одбрамбено оспосо-

159 бљавање грађана; подршка хуманитарним мисијама; остваривање регионалне и прекограничне сарадње и координација активности са осталим институцијама значајним за одбрану. Цивилна одбрана обавља и друге задатке на основу одлука законодавних и извршних органа власти Босне и Херцеговине, ентитета, кантона и локалне самоуправе. Цивилна заштита је део цивилне одбране чији је основни задатак заштита и спасавање становништва, материјалних и других добара и животне средине у случају природних катастрофа, техничко-технолошких несрећа и ратних разарања. Законима ентитета и кантона о спашавању којим предвиђено је самостално уређење заштитне функције државе.

1.4.3. Друге институције од значаја за одбрану. Поред основних елемената система одбране, значај за одбрану имају и институције које се баве пословима из области економије, дипломатије, информисања и безбедности, као и други органи и организације који су неопходни за функционисање система одбране.

1.5. Управљање системом одбране и ОС Републике БиХ Системом одбране и Оружаним снагама у БиХ управљају: демократски изабрани органи – Парламентарна скупштина, Предсједништво Босне и Херцеговине и Министарство одбране. Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине надлежна је да: a) прогласи ратно стање на захтјев Предсједништва у случају директног напада на државу или дио државе; б) прогласи ванредно стање на захтјев Предсједништва када постоји пријетња постојању државе, пријетња напада на државу или било који дио државе или непосредна ратна опасност; в) врши демократску парламентарну контролу над Оружаним снагама и свим институцијама одбране на државном нивоу; г) за доношење закона који се односе на организацију, финансирање, попуну, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага; д) да потврђује постављења начелника и замјеникa начелника Заједничког штаба Оружаних снага, команданта и замјеникa команданта Оперативне команде Оружаних снага, команданта и замјеникa команданта Команде за подршку Оружаних снага и свих официра с чином генерала у Оружаним снагама; ђ) да надзире и истражује сва питања која се односе на организацију, финансирање, попуну, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага; е) да доноси прописе о чувању тајних података током истрага и разматрања. Предсједништво Босне и Херцеговине, дјелујући према консензусу, има врховну команду и контролу над Оружаним снагама. Предсједништво доноси одлуке консензусом и надлежно је да: a) захтијева проглашење ратног стања од Парламентарне скупштине; б) захтијева проглашење ванредног стања од Парламентарне скупштине; в) упути Оружане снаге у операције током рата, ванредног стања или мировних операција изван земље у складу са законом; г) овласти министра одбране да нареди употребу и размјештај Оружаних снага; д) обавеже војне снаге на помоћ цивилним органима у реаговању на природне и друге катастрофе или несреће;

160 ђ) одређује и мијења величину и структуру Оружаних снага; е) утврди одговарајућу националну заступљеност унутар Оружаних снага узимајући у обзир посљедњи попис становништва, оперативну готовост, потребе за попуном, морал и кохезију Оружаних снага. Предсједништво ће се посебно побринути да се осим у пешадији одговарајућа национална заступљеност обезбиједи и унутар јединица у другим родовима путем прецизног дефинисања минималне заступљености лица у тим јединицама; ж) одобри организацију војних снага за задатке и мисије; з) поставља начелника и замјенике начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине, команданта и замјенике команданта Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и команданта и замјенике команданта Команде за подршку Оружаних снага Босне и Херцеговине; и) унапређује професионална војна лица у чинове генерала у Оружаним снагама; ј) поставља и смјењује генерале у Оружаним снагама; к) смијени начелника или замјенике начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине, команданта или замјенике команданта Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и команданта и замјенике команданта Команде за подршку Оружаних снага Босне и Херцеговине, на приједлог министра одбране; л) именује и смјењује војно-дипломатске представнике и војне представнике у дипломатско-конзуларним представништвима Босне и Херцеговине и у међународним организацијама, као и војне представнике Босне и Херцеговине у страним, мултинационалним или међународним војним командама и другим страним, мултинационалним или међународним институцијама; љ) информише Парламентарну скупштину о стратешким безбедносним и одбрамбеним питањима; м) усвоји Безбедносну политику и Одбрамбену политику Босне и Херцеговине у циљу пружања стратешких смјерница у иностраним пословима и питањима одбране. Министарство одбране Босне и Херцеговине надлежно је за: a) стварање и одржавање одбрамбеног капацитета како би се обезбиједила заштита суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и Херцеговине; б) предлагање буџета за одбрану Босне и Херцеговине и издавање одобрења за расходе из државног буџета за одбрану; в) организацију, опремање и снабдијевање Оружаних снага; г) регулисање организације и вођења пукова, њихових команди и особља; д) провођење дефинисаних политика и смјерница и обезбјеђење провођења закона, осталих прописа и општих аката из области одбране; ђ) извршавање обавеза у вези са изградњом и одржавањем војних и других објеката, као и објеката од посебног значаја за одбрану Босне и Херцеговине; е) управљање и кориштење средстава намијењених за потребе Оружаних снага; ж) набављање, чување и обнављање резервних производа посебне намјене за потребе Оружаних снага; з) израђивање критерија о условима и начину складиштења, чувања и одржавања наоружања и војне опреме и стара се о заштити материјалних средстава и објеката у Оружаним снагама; и) испитивање, контрола квалитета и верификација наоружања и војне опреме за потребе Оружаних снага;

161

ј) планирање, извођење геодетских, фотограметријских и картографско-репродукцијских послова од интереса за одбрану, провођење надзора над извођењем тих послова и старање о чувању, складиштењу и дистрибуцији геодетских, фотограметријских и картографских материјала и докумената значајних за одбрану; к) организовање везе, противелектронског обезбјеђења и крипто-заштите Оружаних снага; л) организовање и вршење инспекцијског надзора над Оружаним снагама; љ) организовање и провођење мјера безбједности и заштите одбрамбеног система, као и тајних података одбране; м) израду општих и основних правила за Оружане снаге; н) доноси прописе о школовању, одгоју и образовању у Оружаним снагама; њ) доноси прописе о војној дисциплини; о) представљање Босне и Херцеговине у међународном односима везаним за питање одбране;

162 п) надзор над свим субјектима Оружаних снага; р) упућује приједлог Савјету министара Босне и Херцеговине са иницијативом о учешћу у операцијама подршке миру као и друге надлежности прописане Законом о учешћу припадника Оружаних снага Босне и Херцеговине, полицијских службеника, државних службеника и осталих запосленика у операцијама подршке миру и другим активностима у иностранству („Службени гласник БиХ“ 14/05); с) израду, преглед и ажурирање Одбрамбене политике Босне и Херцеговине коју одобрава Предсједништво, а усваја Парламентарна скупштина; т) израду и одобравање политика и прописа у погледу организације администрације, персонала, обуке, опремања и употребе Оружаних снага; у) обезбјеђивање да Босна и Херцеговина поштује међународне обавезе везане за питања одбране; ф) успоставу поступка за одобравање војне помоћи цивилним властима у случају природних и других катастрофа и несрећа, по овлаштењима датим од Предсједништва; х) обезбјеђивање транспарентности функција Министарства одбране; ц) утврђивање политике стамбеног збрињавања припадника Министарства одбране и Оружаних снага; ч) планирање и организовање научно-истраживачког рада од значаја за одбрану, џ) давање стручних мишљења о наставним програмима који се тичу искључиво војних аспеката цивилне одбране, а на захтјев надлежних институција, ш) остале надлежности дефинисане у закону. Министар одбране Босне и Херцеговине има сљедеће организационе и административне надлежности, које су предмет врховне команде и контроле Предсједништва: a) предлаже и доноси прописе, издаје директиве и наређења, која се односе на организацију, администрацију, персонал, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага како би се обезбедила максимална интероперабилност унутар Оружаних снага и интероперабилност са снагама НАТО-а; б) обавља улогу међународног представника Босне и Херцеговине за питања одбране на министарском нивоу; в) даје препоруке Предсједништву везано за величину и структуру Оружаних снага; г) утврђује организацију и формацију команди и јединица Оружаних снага на приједлог начелника Заједничког штаба Оружаних снага; д) даје препоруке Предсједништву везано за организацију војних снага за задатке и мисије; е) успоставља стратешко планирање за оружане сукобе, операције подршке миру и реаговање у случају природних и других катастрофа и несрећа; ђ) предлаже постављење, унапређење и смјену генерала у складу с одредбама Закона о одбрани Босне и Херцеговине; ж) планира и врши надзор над провођењем свих војно-обавештајних активности за Оружане снаге; з) даје препоруке Предсједништву везано за постављeњa војнодипломатских представника и војних представника; и) регулише ангажовање професионалног војног особља на попуни одобрених упражњених мјеста у Оружаним снагама; ј) врши унапређења, постављења и разрешења војних лица испод чина генерала;

163 к) регулише набавку роба и услуга за Оружане снаге које су изузете Законом о јавним набавкама БиХ („Службени гласник БиХ“ 49/04 и 19/05), и л) управља и доноси прописе о кориштењу покретне и непокретне имовине. Поред организационих и административних надлежности, министар одбране Босне и Херцеговине има и следеће командне надлежности, које су предмет врховне команде и контроле Предсједништва: a) издаје наређење начелнику Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине за размјештај или употребу било које јединице Оружаних снага у земљи или изван земље да би се омогућило провођење одлука Предсједништва; б) издаје наређење начелнику Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине за активирање резервних јединица и категорија резервиста, у складу са Законом о одбрани Босне и Херцеговине; в) издаје упутства за размјештај или употребу било којег дијела Оружаних снага у циљу помоћи цивилним органима у реаговању на природне и друге катастрофе или несреће у складу с чланом 44. Закона о одбрани Босне и Херцеговине; г) врши команду и контролу над свим војнообавештајним пословима које обављају Оружане снаге; Заједнички штаб Оружаних снага Босне и Херцеговине је стручни штабни орган потчињен министру одбране. Одговоран је за планирање, организовање и спровођење директива и наредби министра одбране, укључујући сљедеће: a) припремање и надгледање извршења војних наредби по упутству министра одбране; б) израду војних стратегија за имплементацију Безбедносне политике и Одбрамбене политике Босне и Херцеговине, по упутству министра одбране; в) планирање и имплементацију ангажовања војних снага у складу са законом; г) израду политика као подршка директивама и наређењима које изда министар одбране; д) пружање помоћи војном особљу у Министарству одбране. Заједнички штаб чине начелник Заједничког штаба, замјеник за операције, замјеник за ресурсе и војно особље из Оружаних снага. Начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине предлаже министру одбране побуну Заједничког штаба у складу са организационо-формацијском структуром и процедурама које успостави Предсједништво. Највише два највиша члана војног особља који су директно подређени начелнику и замјеницима начелника Заједничког штаба могу бити из истог конститутивног народа. Остало особље бира се на основу принципа професионалне стручности и прикладне заступљености конститутивних народа и реда осталих у складу с посљедњим пописом. Начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине има сљедеће надлежности у оквиру ланца командовања, под врховном командом и контролом Предсједништва: a) врши дужност војног савјетника Предсједништва и министра одбране; б) обезбјеђује оперативну готовост Оружаних снага; в) издаје наређења у складу са надлежностима Заједничког штаба; г) надгледа и обезбјеђује извршавање директива и наредби министра одбране; д) даје препоруке и мишљење министру одбране у вези са унапређењем и постављењем лица у чину пуковника, бригадира и генерала; ђ) представља Босну и Херцеговину у питањима одбране у свим међународним организацијама и у свим земљама на нивоу начелника заједничког штаба – начелника одбране;

164 е) усмјерава, надгледа и одговара за активности особља Заједничког штаба. Начелник Заједничког штаба Оружаних снага, служећи у том својству, има чин генерал-пуковника и официр је са највишим чином у Оружаним снагама. У оквиру Заједничког штаба, замјеник начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине за операције одговоран је за: a) војнообавештајне послове, контраобавештајне послове и безбедносне операције; б) развијање капацитета за провођење оперативних команди и планова, развој снага и модернизацију; б) одржавање односа између Оружаних снага и цивилних власти. У оквиру Заједничког штаба, замјеник начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине за ресурсе одговоран је за: a) људске ресурсе, б) снабдијевање, одржавање, транспорт и услуге за штаб, в) технолошке информативне системе и комуникације. Начелника и замјенике начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине предлаже министар одбране, а поставља Предсједништво уз савјетовање са Сталним комитетом за војна питања. Парламентарна скупштина потврђује именовања у року од 45 дана од дана када јој Предсједништво достави своју одлуку о именовању. Предсједништво може смијенити с дужности начелника штаба и замјенике начелника штаба, на приједлог министра одбране. Начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два замјеника не могу бити из реда истог конститутивног народа нити ће начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине бити из реда истог конститутивног народа као командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и командант Команде за подршку Оружаних снага Босне и Херцеговине. Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине је: a) оперативни командант за све тактичке јединице у Оружаним снагама, b) све мисије које захтијевају размјештај и употребу било којег оперативног дијела Оружаних снага, c) за обуку и мултинационалне вјежбе које захтијевају размјештај или употребу било којег дијела Оружаних снага. Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине подређен је начелнику Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине и има два замјеника команданта који су му подређени у оквиру Оперативне команде. Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине има сљедеће надлежности у оквиру ланца командовања, под врховном командом и контролом Предсједништва: a) издаје наређења подређеним командама и снагама, неопходна за извршавање мисија додијељених команди; б) спроводи политике Заједничког штаба, в) припрема оперативне планове на основу наређења начелника Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине; г) прописује рјешења тактичке команде и контроле за команде и снаге у оквиру оперативне команде; д) организује команде и снаге у оквиру команде на начин који он сматра неопходним за извршавање мисија додијељених команди;

165 ђ) ангажује снаге у оквиру команде на начин који он сматра неопходним за извршавање мисија додијељених команди; е) поставља команданте привремених састава за извршење мисија; ж) врши координацију и одобрава оне аспекте управе и подршке укључујући контролу ресурса и опреме, интерну организацију и обуку, и дисциплине неопходне за извршавање мисија додијељених команди; з) извештава начелника Заједничког штаба о оперативним потребама; и) предлаже иницијативе за побољшање интероперабилности Оружаних снага с оружаним снагама држава чланица НАТО-а. Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине, вршећи ту дужност, има чин генерал-мајора. Министар одбране предлаже команданта Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два замјеника, а поставља га Предсједништво уз савјетовање са Сталним комитетом за војна питања. Парламентарна скупштина потврђује именовања у року од 45 дана од дана када јој Предсједништво достави своју одлуку о именовању. Командант Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два замјеника не могу бити из реда истог конститутивног народа, нити ће командант бити из реда истог конститутивног народа као начелник Заједничког штаба Оружаних снага Босне и Херцеговине или командант Команде за подршку Оружаних снага Босне и Херцеговине. Предсједништво, на препоруку министра одбране, може смијенити с дужности команданта Оперативне команде Оружаних снага Босне и Херцеговине и његова два замјеника. Управљање и руковођење цивилном одбраном део је јединственог управљања системом одбране и спроводи се на нивоу Босне и Херцеговине, ентитета и локалне самоуправе.

1.6. Уставна и нормативно правна уређеност система одбране Члан III.5 Устава Босне и Херцеговине предвиђа надлежност државе за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета. Поред тога, овај члан прописује да држава може преузети оне надлежности које су неопходне да би се испунили ови задаци. Осим тога, члан III.5 такође предвиђа да, по потреби, могу бити успостављене додатне институције за вршење ових надлежности, што дало уставни основ за преузимање надлежности у области одбране. Опредијељеност за очување суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности такође је садржана у преамбули Устава. Што се тиче имплицитног дијела, Устав БиХ у члану III.1 прописује се да је вањска политика у надлежности институција Босне и Херцеговине. Провођење вањске политике укључује и способност државе да брани своје границе и шаље снаге изван земље. Према томе, и провођење вањске политике, и потпуна команда и контрола над оружаним снагама су неопходне компоненте за очување суверенитета, територијалног интегритета и политичке независности државе Босне и Херцеговине. Поред тога, јасно изражени циљ безбедносне политике Босне и Херцеговине је колективна безбједност – првенствено кроз евроатлантске организације. У складу с тим, саставни дио вањске политике Босне и Херцеговине је њено настојање да се интегрише у НАТО, његове процесе и Европску унију. Оружане снаге Босне и Херцеговине су инструмент државе и стога морају бити способне да подржавају и одржавају ту политику, а држава, дакле, мора у потпуности бити у стању вршити команду и контролу над тим снагама.

166 Члан IV.4 Устава, пружа уставни основ којим се Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине, између осталог, даје надлежност да доноси законе неопходне за провођење одлука Предсједништва Босне и Херцеговине и надлежност за друга питања неопходна за провођење својих дужности. Поред тога, Законом о одбрани Босне и Херцеговине, Парламентарној скупштини је дата врховна власт за доношење закона који се односе на сва питања везана за организацију, финансирање, попуну, обуку, опремање, распоређивање и употребу Оружаних снага Босне и Херцеговине. Чланови III.2 и III.5 изричито прописују надлежност ентитета за пружање све потребне помоћи држави како би јој се омогућило да испоштује међународне обавезе. Ово подразумијева да држава мора преузети сва овлашћења и надлежности које јој омогућавају да испоштује међународне обавезе. Ово за Босну и Херцеговину подразумијева обавезе које она има као чланица Организације за европску безбједност и сарадњу, обавезе према Међународном кривичном суду за бившу Југославију, обавезе које има у оквиру европских институција и организација, као што је Савјет Европе, и друге обавезе које произилазе из ширих међународних споразума и конвенција чија је супотписница. Ове уставне одредбе укључују способност успостављања додатних институција и надлежности неопходних за заштиту суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и Херцеговине. Устав Босне и Херцеговине садржавао је довољно правне утемељености да је држава од ентитета преузела надлежности у области одбране од 01. јануара 2006. године. Право државе да брани свој суверенитет, територијални интегритет, независност и међународни субјективитет, те преузимање надлежности које би обезбиједиле инструменте да се ова заштита оствари, изричито су садржани у Уставу. Ово су неоспорива права и битна начела међународног права. Ово начело обезбјеђује основну правну утемељеност новог Закона о одбрани Босне и Херцеговине и Закона о служби у оружаним снагама Босне и Херцеговине у којима се регулише јединствен одбрамбени систем Босне и Херцеговине, успоставља и дефинише ланац командовања и улога свих елемената како би Босна и Херцеговина имала пун капацитет у цивилном надзору и заштити суверенитета и територијалног интегритета Босне и Херцеговине. Закон о одбрани утврђује права, дужности и поступке институција Босне и Херцеговине, ентитетских органа и Оружаних снага Босне и Херцеговине за одбрану суверенитета и територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и Херцеговине као и пружање помоћи цивилним властима.

1.7. Цивилна демократска контрола над системом одбране БиХ Реформама система одбране успостављена је демократска контрола оружаних снага, у складу са праксом и стандардима европских демократских држава, која подразумијева цивилну команду над оружаним снагама и парламентарни демократски надзор. Цивилна команда над оружаним снагама остварује се преко демократски изабраних органа – Предсједништва Босне и Херцеговине и Министарства одбране. Путем консензуса, Предсједништво Босне и Херцеговине остварује врховну оперативну и административну команду и контролу оружаних снага, у миру и рату.

167

1.7.1. Парламентарни надзор Парламентарни демократски надзор над оружаним снагама остварује се преко Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине и парламената ентитета, у складу с надлежностима које они имају у области одбране. При томе, Парламент Босне и Херцеговине има врховну власт да проглашава ратно стање или ванредно стање, доноси законе, надзире и врши истраге по питањима која се односе на организацију, финансирање, попуну, обуку, опремање, размјештај и употребу Оружаних снага Босне и Херцеговине. Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине, такође, потврђује именовања официра на генералске позиције. Парламенти ентитета врше парламентарни демократски надзор над војскама ентитета и одбрамбеним структурама у ентитетима по питањима финансирања, организације, обуке, попуне и опремања војних снага из надлежности ентитета, те доносе буџет одбране ентитета. За остваривање парламентарног надзора, Парламентарна скупштина и парламенти ентитета формирају одговарајућа радна тијела – комисије, које се непосредно баве наведеним питањима.

1.7.2. Транспарентност у планирању и расподјели буџета одбране За одбрану Босне и Херцеговине ангажирају се значајни људски и материјални ресурси и троши велики дио државног буџета, због чега је транспарентност посебно важна у процесима планирања и финансирања одбране. Ове двије функције, које на државном нивоу обавља Министарство Одбране Босне и Херцеговине, успостављају нужну везу између војних стратегија, начина развијања могућности да се подрже те стратегије, те могућности опслуживања ресурсима. Због тога, информације о тим питањима морају бити доступне изабраним званичницима и грађанима Босне и Херцеговине. Транспарентност као принцип мора се примјењивати унутар цијелог система одбране и јасно показати да се ресурси који подржавају систем, налазе под контролом изабраних цивилних званичника.

1.7.3. Планирање одбране Планирање одбране Босне и Херцеговине сложен је процес међусобно повезаних елемената, почевши од дефинирања изазова, циљева, мисија, ресурса и дистрибуције ресурса међу одбрамбеним задацима. Крајњи резултат процеса планирања свеобухватан је и конзистентан скуп планова, који показују на који начин Оружане снаге Босне и Херцеговине доприносе сигурности Босне и Херцеговине и њених грађана, као и извршавању њених међународних обавеза. Планирање одбране истовремено представља континуиран процес процјене и доношења одлука о питањима која су од интереса за државу. Тај процес идентифицира интересе Босне и Херцеговине, изазове и ризике за сигурност Босне и Херцеговине, одбрамбене циљеве, стратегију одбране, властите снаге, пријатељске снаге и савезнике, те, на основу тога, процјену и финансирање приоритета. Из ове анализе и одлука које слиједе, планирају се и програмирају буџети и ресурси, како би се омогућило да Оружане снаге Босне и Херцеговине одговоре на одбрамбене изазове Босне и Херцеговине. То се може илустрирати на сљедећи начин: Основни принципи за планирање одбране и структуре Оружаних снага Босне и Херцеговине су: кредибилитет, приуштивост и примјењивост. То значи да су снаге, настале као резултат процеса планирања одбране, способне да се супротставе одбрамбеним изазовима с којима се Босне и Херцеговине суочава. Даље, то значи да величина оружаних снага одговара економској моћи државе, и да оружане снаге могу бити употријебљене на ефикасан и правовремен начин. На самом крају ове теме упутно је поставити и питање, шта стручњаци – експерти за безбедност, после завршетка Правног факултета требате да раде, нарочито ако буду запослени у органима и политичким телима која су задужена за формулисање, управљање и спровођење безбедносне и спољне политике Босне и Херцеговине?

168 Када је реч о мисијама и задацима Оружаних снага, неопходно се уверите да је функционисање Оружаних снага: – добро дефинисано законима и војним правилима и регулативима; – да је у складу са националним безбедносним концептом и политиком; – да се слаже са актуелним безбедносним потребама друштва; – да не-војне дужности Оружаних снага не одузимају њену спремност за примарну функцију, тј. одбрану националног суверенитета и и територијалног интегритета и доприношењу изградњи међународног мира и стабилности. У области реформа одбране: • Преко органа Министарства одбране, медија и невладиних организација захтевајте да Парламентарна скупштина и стручни скупштински одбори и комисије добију детаљне извештаје о замишљеним или започетим реформама са одговарајућом анализом последица. У погледу коришћења Оружаних снага у цивилном одржавању реда и мира, у принципу треба знати да је непожељно да војска буде укључена у цивилно одржавање реда и мира, али у случају да не постоји други избор личним ангажовањем или преко медија и невладиних организација инсистирајте да Парламентарна Скупштина Босне и Херцеговине: • Осигура да ангажовање војске у цивилном одржавању реда и мира буде јасно дефинисано, ограничено и регулисано законом о Одбрани и Законом о служби у Оружаним снагама Босне и Херцеговине: – Ситуацијама у којима би се могле прибећи; – Природи и ограничењима ангажовања; – Врсти јединица које ће бити ангажоване у сваком случају понаособ; – Институције које могу донети одлуку да ангажују војску и да прекину њено ангажовање; – Стручну правну надлежност у случају кршења закона или људских права, итд. • Донесе законе који утврђују да одобравања или гаранције морају бити издате од стране меродавне институције пре спровођења претреса, хапшења или пре отварања ватре. • Осигура да постоје механизми – парламентарни или други – који проверавају и уравнотежавају последице таквог ангажовања на уживање људских права и фундаменталних слобода. Уколико функционисање Оружаних снага и осталих елемената система одбране није у складу са наведеним принципима, личним контактима са представницима Савета министара и Министарства одбране и преко посланика у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине, медија и невладиних организација захтевајте да се функционисање оружаних снага и осталих субјеката система одбране усклади са уставом и законом.

2. ПОЛИЦИЈА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 2.1. Појмовно одређење полиције као подсистема система безбедности Полиција је једна од најстаријих служби у људском друштву, односно држави. Етимиолошки посматрано реч полиција (енглески – police, немачки – polizei, француски – police) потиче од од грчке речи polis, politea, која означава управу града, државу, устав. Још за Аристотела, полицијски задаци били су веома значајни у сагледавању самозаштитне улоге античке

169 државе, нарочито у очувању умерене демократије, као идеалног облика политичке владавине. У то време, полицијске задатке вршили су државни органи звани астиноми, који нису били ништа друго него стражари, чувари. Антагонизми који су постојали између робова и робовласника у античкој Грчкој довели су до институционализације заштитне функције државе, чији носиоци су штитили друштво од негативних појава. Носиоци заштитне функције античке демократије биле су полицијске снаге, које у то време нису имале развијену форму, већ су зависиле од владајућих структура 150 грчких полиса (градова) – држава. Дакле, основне полицијске функције биле су у рукама владалаца, војске, војних старешина и робовласника, којима су били потребни чувари, заштитници и извршиоци за обезбеђивање разних роба и држање у покорности робова, као најамне радне снаге. Схвативши колико тешкоћа могу донети облици анархије и безакоња, први владар Aтине Prisistratus је основао велики број телохранитеља и чувара који су имали улогу полицијских снага. Међутим, њихова организација и структуираност нису били на нивоу потреба грчких држава што је, између осталога, довело до пропасти aнтичких градова – држава. У старом Риму нису постојале организоване посебне снаге чија би се основна активност односила на очување јавног реда и мира и борбу против свих облика криминала. Ту улогу преузела је моћна војска и легије. Римом се тада управљало по основу богатства и уз наглашено присуство криминала и других облика преваре. Да би то спречили, сенатори и други богати људи су, ради своје личне заштите, ангажовали велики број телохранитеља. Међутим, због сталних унутрашњих сукоба, легије су редовно позиване да одрже поредак, али је било све теже контролисати освојене земље. После убиства Јулија Цезара (44. године, п.н.е.), на власт је дошао Гај Октавио (Аугуст Цезар) који је успоставио полицијске снаге, формиране као прекомерна стража (гарда) чији је основни задатак био да штите римског владара од атентатора и да успоставе потребну безбедност и сигурност римског царства. Гарда је била првенствено намењена за очување унутрашње сигурности Рима и организована је у девет кохорти, свака од по 1000 стражара, од којих су три биле смештене у Риму. Иако њени чланови нису носили униформе, само физичко присуство гарде смањило је утицај професионалне војске у Риму у обезбеђењу унутрашње контроле над градом. У каснијој фази развоја робовласничког друштва, Преторијанска гарда је била инкорпорирана у Римску легију која је имала сва обележја воске, што је проузроковало настанак најокрутнијих облика насиља и угрожавања опште безбедности и сигурности Римског поретка. То је, између осталих фактора, допринело паду Римског царства. У каснијем феудалном добу односи између феудалаца и кметова заснивали су се на сили и моћи, са различитим облицима примене сурове принуде које су проводиле војне и полицијске снаге. То је узроковало сталне сукобе који су довели и до распадања феудализма као система и настанка грађанског друштва у коме је полиција реформисана у унутрашњег заштитника друштва. Појава и развој модерне науке о подели власти, нарочито мисли о управним органима власти, довео је до настанка науке о полицији. У 18. и 19. веку, под утицајем грађанско-правне мисли долази до развоја грађанских права. Држава се ставља под политичку контролу колективних тела, који представљају већинску вољу грађана. Јачају елементи владавине закона у којима управни органи стриктно морају поступати у складу са правним нормама које доносе највиши законодавни органи власти. Тако, у другој половини 18. века долази до издвајања посебних специјализованих органа полиције за очување јавног реда и мира, који заједно са војском представљају значајан орган државне власти. Формирани управни полицијски органи, у оперативном смислу врло брзо су преузели свеукупну заштитну улогу у држави. У Француској је у 18. веку организована полиција у централизованој форми и израђен први полицијски устав тзв. Premier livre de matiers. У том периоду јављају се први приручници науке о управи и полицији, док се у исто време у Немачкој развија наука о полицији и посебне ка-

170 тедре у Пруској. Према земаљском праву из 1794. године, полиција је дефинисана као државна служба која се брине за „одржавање јавног мира, безбедности и поретка“, као и за „отклањање опасности које прете јавности или њеним члановима“. Хегел у својим разматрањима наследне монархије, поред законодавне, судске и извршне власти истиче још и реалну власт коју дели на: судску, полицијску, административну, финансијску, политичку и др. Хегел у средиште свог разматрања поставља институције које би својим активностима требале да употпуне слободу у циљу повезаности објективног и субјективног. Према Хегелу, једине институције које могу остварити ову улогу, поред система потреба, су полиција, правосуђе и корпорације и оне представљају битне одреднице грађанског друштва. Хегел инсистира на превласти права над обичајима, те истиче захтев за једнакошћу пред законом, једноставности и разумљивости закона за судску власт, наглашавајући да је основна улога правосуђа да чува власништво. Дакле, приоритетни задатак полиције, према Хегелу, је да се укључи у превазилажење разлика између појединачног и општег које обележава грађанско друштво. Он је полицију гледао много шире, него што она данас јесте у правно уређеним демократским државама. Полиција је по њему обухватала читав дијапазон управног деловања државе у грађанском друштву и његови погледи на полицију разликовали су се од либералних концепција које су целокупни државни апарат, па и полицију сводили на негативну функцију ноћног чувара124. Према Хегелу, мере и активности полиције немају само улогу да спречавају негативне појаве припадника грађанског друштва и да кажњава извршиоце противзаконитих дела. Она има много значајнију функцију од тога, да својом организацијом и деловањем интервенише и у области приватних интереса, чиме полиција остварује позитивне резултате у грађанском друштву. Тиме Хегел полицијску интервенцију државе није апсолутизовао, него је само сматрао да се полицијским мерама могу ублажити сукоби и потреси у грађанском друштву. Даљи историјски развој полиције и њено конституисање у савремени полицијски систем указује на сву сложеност појмовног одређења полиције. Та сложеност у поимању полиције доводила је до једностраног приступа у схватању праве улоге полиције у друштву. Историјски гледано, улога полиције се мењала, зависно од противуречности и промена у самом друштву које су остављале одраза и на промене полицијског система. Научни приступ поимању полиције захтева посматрање полиције у корелацији са друштвом и политичким процесима у њему. У бројним писаним изворима налази се основа за теоријско дефинисање савремене полиције. Према сагласности већине аутора, за прву модерну дефиницију полиције може се узети дефиниција енглеског аутора Mawby R. I., из 1885. године, по којој полиција представља „онај део друштвене организације који се непосредно брине око одржавање доброг поретка, односно превенције и откривања повреда тог поретка“125. Нешто касније (1905.) сусрећемо се са дефиницијом према којој је полиција „организовано тело службених лица са примарним задацима заштите поретка и обезбеђења сигурности лица и имовине“126 (L. Lepine), док је десет година касније амерички аутор (R. Fosdick) дао нову дефиницију полиције, по којој „полиција данас означава првенствено уставом конституисане снаге за заштиту појединаца у оквиру њихових законских права“.127 У научним и стручним круговима читав век су углавном понављани елементи ових појмова полиције са нагласком да се ради о посебности организације која врши полицијске задатке. Тек у последњих неколико деценија 20. века чине се озбиљнији напори у политиколошкој и правној литератури која третира проблеме полиције да се критички дефинише појам полиције, при чему се у први план стављају правни аспекти појмовног дефинисања полиције. 124 125

126 127

Видети шире: Рамо Маслеша, Теорије и системи сигурности, „Магистрат“, Сарајево, 2001. Видети шире: Mawby, R. I., Comparative plicin issues: The Britishand American Sistem in International Perspective, London, Unwin Human, 1990, p. 2. Видети шире: Fosdick, R., Europien Policy Sistems, New York: The Century Co., 1915, p. 4. Исто, стр. 4.

171 Полазећи од елемената који се у појединим дефиницијама наглашавају, можемо говорити о три основна аспекта полиције, и то: организационом, функционалном и административном. Овај правни приступ не може изразити сву вишедимензионалност појма полиције, нити може дати једну дефиницију која би била прихватљива за остале правне системе. Због тога се у новије време показује повећани научни интерес за дефинисањем овог сложеног појма као: (1) организационог и функционалног; (2) формалног и материјалног; (3) статичког и динамичког појма, и као (4) органа власти и јавне службе. Нагласак се даје на критичком преиспитивању фундаменталних, теоријско-методолошких и концепцијских приступа у дефинисању полиције, посебно у сагледавању њене основне улоге у друштву. Отуда се у први план истичу организациони и функционални елементи полиције, у којима се наглашавају два различита приступа. У организационом смислу, полиција се дефинише као: посебна уставом конституисана организациона снага; специјализована оружана сила; служба са професионалним особљем; орган формалне социјалне контроле; скуп органа и институција са полицијском улогом; институција власти; државни орган; специфична управна организација и управни ресор са задацима у области унутрашњих послова. У функционалном смислу, полиција представља: одређену делатност државе и друштва; посебну власт за одржавање поретка; власт прописивања, организовања и интервенисања у унутрашњим односима; државну функцију; управну функцију; јавну службу; мисију и др. Организациони и функционални елементи узимају се као основни и почетни, али још увек и не довољни за прецизније теоријско утемељење појма полиција. У формалном дефинисању појма полиције тежиште се даје на ауторитету, врсти овлашћења, организационим формама, режиму деловања и процедурама које примењује полиција, што је ближе спољашњем или правном изражавању полиције, тј. о њеној формалној страни која се утврђује позитивним правом. На овакав начин полицију дефинишу већина француских и немачких управно правних и јавноправних теоретичара. У материјалном смислу, појам полиције упућује нас на основну садржину активности, циљеве и сврху постојања полиције. Према овој дефиницији, основна сврха и циљ полиције је одржавање јавног реда и утврђеног поретка, односно на извршавању прописа. Статички приступ дефинише полицију као један традиционално окоштали затворени полицијски систем, са прецизно одређеним положајем. У динамичком смислу, полиција се посматра као интегрални део друштва, односно као један динамичан и транспарентан систем, који прилагођава своје деловање савременим и динамичним променама друштва водећи рачуна о хуманом поступању и изградњи добрих интеракцијских веза и односа са грађанима, медијима и цивилним друштвом. Из овог кратког прегледа неколико важних приступа у одређивању појма полиција, може се рећи да сви они полазе од одређених критеријума у дефинисању полиције и осветљавају поједине аспекте овог сложеног појма. Управо у пренаглашавању значаја неких аспеката појма полиција леже и основне слабости и недоречености ових приступа. У двема новијим дефиницијама појма полиција примењује се избалансирани однос више критеријума дефинисања овог појма. Према америчком теоретичару Д. Х. Бејли (Beyly) полиција се дефинише као „људство овлашћено од стране групе да регулише интерперсоналне односе унутар те групе путем примене физичке силе“ и истиче да та дефиниција има три значајна елемента: (1) физичку силу, (2) унутрашњу употребу и (3) колективно овлашћење.128 Ове одреднице савремене полиције по Beylyu подразумевају три суштинске карактеристике: јавну, односно државну насупрот приватној, специјализацију и професионализацију полиције. 128

Видети шире: Bayly, D. H., Patterns of Policing, A Comparative International Analysis, New Bruswick, Rutgers University Press, 1990. p. 3.

172 Други амерички аутор (R. I. Mawby) нуди развијенију дефиницију полиције. Под полицијом, овај аутор подразумева „сваку посебну агенцију (установу), која се одликује њеном легитимношћу, структуром и функцијом. Под легитимношћу се подразумева да је друштво полицији дало монопол у виду посебних овлашћења која служе обављању њене улоге. Структура подразумева да је полиција организована снага са одређеним степеном специјализације и правилима понашања у употреби принуде (кодексом праксе). Функција подразумева да је улога полиције концентрисана на одржавање јавног реда и поретка и на превенцију и откривање повреда таквог реда и поретка129. Иако ове две новије дефиниције полиције обухватају већи број елемената појма полиција, оне не обухватају у потпуности овај појам. Због тога, полазећи од наведених приступа у дефинисању овог појма, под полицијом можемо подразумевати: сложен професионални систем, специфичан и динамичан управни орган владе који је, у складу са законом, овлашћен да одржава унутрашњу безбедност у друштву, користећи легитимна средства принуде уз стриктно придржавање етичког кодекса и професионалних принципа у вршењу дужности.

2.2. Основна улога и функције полиције у демократском друштву Од свих служби које има модерна држава, полиција је она друштвена институција која има највише директног и тренутног утицаја на добробит грађана и заједнице. Једна од основних улога државе је да обезбеди својим грађанима живот без злочина и насиља. Полиција је одговорна за спровођење закона које је донела демократски изабрана законодавна власт и има виталну функцију у пружању јавне безбедности. Професионална и дисциплинована полиција је једно од главних оруђа државе у борби против злочина и других негативних појава у друштву и представља једину могућност легитимног супротстављања у случају нарушавања јавног реда и мира. Главна функција регуларне полиције у демократском друштву је да одржава закон и јавни ред/јавну безбедност; да спречи, препозна и бори се против криминала; да пружи помоћ свим људима у опасности (да помогне угроженима) и да штити и поштује основна права и слободе грађана. У циљу омогућавања извршења њихових задатака полицији су дата посебна овлашћења, међу којима су право да ухапси и приведе појединца, да спроводи истраге и присваја приватну имовину, па чак у неким ситуацијама које су одређене законом и да употреби ватрено оружје и другу сили ако је неопходно. Полиција представља интегралну компоненту оруђа социјалне контроле. У демократским друштвима, полиција представља једини државни орган који има дозволу да када је то неопходно користи силу против грађана. Традиционално гледано, полиција је одувек имала монопол на безбедност грађана унутар друштва, у функцији испуњења задате улоге, мада се и то мења у многим друштвима са појавом приватних фирми за обезбеђење. Полицајцима је, такође, гарантован висок ниво личне дискреције у циљу спровођења полицијских задатака. Специјална природа и овлашћења које има полиција, значе да полиција заједно са војском, може да постане инструмент државе па самим тим то значи и да се та овлашћења могу злоупотребити. Из тога разлога, многе демократске државе уводе специјалне законе да би се осигурало да полиција служи интересима друштва и грађанима које треба да заштити, а не интересима 129

Видети шире: Mawby, R. I., Comparative plicin issues: The Britishand American Sistem in International Perspective, London, Unwin Human, 1990, p. 2.

173 елите на власти и самој полицијској институцији. Од највећег значаја је начин на који се полиција односи према појединцу. Врло често жртве полицијске бруталности су они слојеви са маргина друштва, као и многи који учествују у друштвеним или политичким протестима. Полиција мора бити ограничена законима које је донела демократски изабрана власт. Такође, неопходно је да и грађани и друштвене заједнице којима полиција служи, имају утицај на рад полиције. Постоји директна веза између начина на који полиција обавља своје дужности и квалитета демократије у некој земљи. Ако полиција испуњава своје дужности уз задовољство заједнице, у оквиру законских норми и на одговоран начин, то омогућава даљи напредак демократије унутар тог друштва. Начин управљања полиције према друштву може се сматрати једним од главних показатеља демократије унутар једне земље. У пракси не постоји ниједан модел демократске полиције. Полиција је дубоко укорењена у социјалну, политичку и културну традицију сопствене земље, па отуда и постоји велики број полицијских система. Ипак, међународна заједница, а нарочито Европска Унија изградила је одређени кодекс полицијске етике и формулисала одговарајуће принципе на којима се изграђује и функционише савремена полиција у демократском друштву.

2.3. Oсновни принципи на којима се заснива савремена полиција 1. Полиција треба у сваком тренутку да ради у оквиру закона, што значи да је полиција ограничена законом који мора да спроводи и подржава. Полиција мора да зна, разуме и спроведе закон неутрално и непристрасно. Такође, полиција мора да се придржава закона али и да поштује грађанска права и слободе и да избегава незаконите и самовољне радње. 2. Савремена полиција тежи да заштити грађане са пуним поштовањем и заштитом њихових људских права и слобода. То значи да полиција не сме нехумано да поступа са било којим појединцем ни под којим условима, па макар то било и у циљу добијања признања за извршен злочин, или за добијање неке друге важне информације за безбедност државе. 3. Савремена полиција је поштена и непристрасна друштвена институција: грађани у демократским земљама могу да очекују праведан и непристрасан однос полиције према њима, без обзира на њихове године, расу, етничку припадност, религију, пол или сексуалну оријентацију. 4. Демократска полиција је оперативно одговорна потребама како појединаца, тако и за пружање услуга заједници и грађанима. Она одговара потребама и захтевима грађана и заједнице и тиме стиче поверење, одобравање и подршку јавности. Сходно томе она се заснива на дијалогу који укључује јавност у посао полиције, који чини основу рада савремене полиције. У савременом друштву, веома је важно развијање поверења грађана у полицију. Осим тога, полицајци су посебно овлашћени грађани који одговарају за своје акције заједници којој служе. 5. Савремена полиција је под ефективном контролом грађана. У систему руковођења и командовања, полиција се налази под контролом цивилних власти. Полиција мора да ради унутар цивилних правних оквира и правног система. Неопходно је да грађани осећају да могу да утичу на полицијске послове кроз учешће у решавању спорних питања полиције. 6. У свим савременим друштвима неопходно је да постоји одвојеност полиције од војске и јасна разлика између војске и полиције. Полиција је та друштвена институција која треба да одржава ред и закон, а не војска. Полиција треба да извршава задатке који су у основи оријентисани ка пружању безбедности грађанима. При увежбавању полицијског кадра неопходно је водити рачуна о цивилној а не војној оријентацији полиције. Полицијске снаге које функционишу као „војна машина“ и у којима се наређења поштују без поговора, имају мало изгледа за пуно поштовање људских права.

174 7. Иако савремена полиција представља извршно оруђе државе, не сме се дозволити да дође до политичког утицаја елите на власти на стручне и професионалне послове полиције. Уместо тога полицијским структурама треба да буде омогућена професионална дискреција, и слобода у спровођењу закона. Полиција у савременом друштву је неутрална и непристрасна државна и друштвена институција. Она треба да штити грађанске слободе, а не да штити политичке партије и режим на власти. Полиција мора да буде одговорна својој команди, а не елитама на власти и моћним структурама друштва. Пошто полиција припада извршној власти, она не може да буде у потпуности независна у извршавању својих задатака, али при извршењу мисија и задатака полиција треба стриктно да поштује закон. Полиција не сме да добија и извршава задатке који су политичке природе. Оперативна независност полиције је од највећег значаја за друштво, и значи да полиција стриктно извршава задатке унутар законских оквира. Такође полиција треба да буде независна и од бројних захтева друштвених организација и удружења грађана. 8. Полиција треба да поштује етички кодекс понашања. Она мора да поштује свачије право на живот, те да користи минималну силу, и то само у случајевима када је то апсолутно оправдано и неопходно, односно само у легитимне сврхе. Полицијске акције требају да буду законите, неопходне и сразмерне. Полиција не сме да се понаша произвољно. Она не сме да буде обузета појавама корупције и злоупотребе моћи као и појавама непоштовања достојанства и људских права за све грађане, без обзира на њихов пол, боју, расу политичко и верско убеђење и етничко порекло. 9. Улога полиције мора да буде јасно одвојена од других кључних организација у кривичном и правосудном систему као што су суд, јавно тужилаштво, адвокатска комора итд. Полицијске снаге немају право да сакупљају и процењују доказе и да спроводе суђења било какве врсте против грађана. Ако би се ово дозволило био би грубо нарушен принцип поделе власти, на којима почивају савремена демократска друштва. 10. Полиција треба да је под потпуном политичком контролом, и да буде одговорна и контролисана од стране легитимно изабраних органа заједнице коју штити. Кршење људских права од стране полиције треба да се детаљно испита и да се предузму одговарајуће мере. 11. Полиција мора да буде ефективна против криминала и у заштити грађана, или ће полицијска организација врло брзо изгубити легитимност и препустити се корупцији и злоупотреби моћи да би оправдала своје недостатке и мане.

Кључне особине полиције у демократској држави 1. Полиција мора да поштује владавину права и да делује у складу са етичким кодексом позива; 2. Савремена полиција настоји да обезбеди ефикасну јавну безбедност уз поштовање људских права и слобода људи; 3. Одговорност полиције захтева отвореност и постојање механизама надзора и унутрашње и спољашње контроле; 4. Обављање полицијских послова у демократској држави је процес одоздо, који одговара на потребе и бриге појединачних грађана и заједнице и тежи поверењу, сагласности и подршци јавности. Зато се ослања само на отвореност и дијалог. С тога је полиција у многим земљама децентрализована да би на одговарајући и брз начин изашла у сусрет локалним потребама.

175

2.4. Мисије и задаци полиције Основне мисије полиције у демократском друштву вођеном владавином права су: – одржавање јавног мира, закона и реда у друштву; – заштита и поштовање основних личних права и слобода, посебно садржаних у Европској конвенцији о људским правима; – спречавање и борба против криминала; – откривање криминала; – обезбеђење помоћи и сервисних функција грађанству. Полазећи од тако дефинисаних мисија полиције, њени основни задаци у савременом друштву су: – заштита живота, личне безбедности, људских права и грађанских слобода; – заштита уставног поретка од насилног угрожавања и промјена; – заштита безбедности државе у складу са Законом, – заштита свих облика својине, – спречавање вршења кривичних дјела, – откривање кривичних дела, проналажење, хватање и предаја извршилаца кривичних дела надлежним органима, – одржавање јавног реда и мира, – заштита одређених личности и објеката и одржавања јавних скупова, манифестација, културних и спортских приредби и других дозвољених видова масовног окупљања грађана; – безбедност и контрола саобраћаја на путевима и одређени послови безбједности у другим областима саобраћаја, – контрола преласка државне границе у складу са Законом БиХ и Републике Српске, – одређени послови заштите од пожара, превентивно-техничке заштите, промета, упо-

требе и ускладиштења опасних материја, као и – друге активности на заштити грађана и имовине.

2.5. Механизми контроле полицијске одговорности Постојање вишеструких нивоа као и преклапање механизама контроле је веома важно у демократској полицији јер омогућава правилно извршење задатака. На извршном нивоу, директну контролу полиције врше централни, регионални или локални нивои управе. На извршном нивоу се врши расподела буџета, издају основне директиве и приоритети полиције и издају прописи и одредбе за полицијске поступке. На законодавном нивоу контрола полиције се врши спровођењем и усвајањем закона који регулишу моћ полиције, дозвољавањем одређене расподеле буџета, и постављањем парламентарних омбудсмана и комисија које испитују жалбе грађана. Судски ниво и надгледа и тужи полицију када је то потребно. Са правног нивоа контроле полиција је одговорна за своје акције пред законом. На административном нивоу контрола полиције се постиже кроз унутрашњу ревизију наводних злоупотреба службеног положаја и јавних притужби, и спровођења дисциплинских акција ако је то неопходно.

176 Спољашња контрола полиције је неопходна да би се омогућило жртвама наводних злоупотреба службеног положаја од стране полиције, да те злоупотребе буду истражене од стране независног тела. Искази се износе пред независну жалбену комисију или пред полицијског омбудсмана. Веома је важно да исказ прегледају људи са стране а не припадници полицијских служби. Омбудсман формира саветодавне групе које чине грађани из свих слојева друштва. На тај начин се врши увид у полицијски рад. Такође и цивилне организације као што је организација за поштовање људских права врше контролу рада полиције. Све то омогућава да полицијске снаге уживају поверење грађана. Као задњи облик контроле налази се „унутрашња контрола“, која се односи на социјализацију полицијских службеника и његово или њено прихватање етике и норми демократске полиције кроз тренинге, едуковање, професионалне стандарде постављене од стране старијих официра и културе унутар полицијске организације у ширем смислу. Цивилни увид у послове полиције и прави механизми одговорности се веома тешко постижу у бившим тоталитарним и ауторативним друштвима. Али чак и у зрелим демократским друштвима цивилна контрола полиције је веома тешка. Успостављање демократске контроле, цивилног увида у рад полиције и одговорности полиције није ни мало лак задатак који повлачи са собом међусобно повезане механизме и процесе. То је константна борба не само у новонасталим демократским друштвима већ и у зрелим демократским друштвима.

2.6. Организација полиције 2.6.1. Организација и надлежности МУП-а Републике Српске У Републици Српској послове државне управе утврђене законом и прописима донетим на основу закона обављају министарства. Она примењују законе и друге прописе и опште акте Народне скупштине и Владе, као и опште акте председника Републике; решавају у управним стварима; врше управни надзор над обављањем поверених послова и др. Унутрашњи послови су законом утврђени послови чијим обављањем надлежни органи Републике Српске остварују безбедност Републике и њених грађана и обезбеђују остваривање Уставом и законом утврђених других права грађана. Унутрашње послове државне управе обавља Министарство унутрашњих послова. Унутрашњи послови обављају се на начин којим се сваком човеку и грађанину обезбеђује једнака заштита и остваривање његових Уставом утврђених слобода и права. У обављању унутрашњих послова могу се примењивати само мере принуде које су предвиђене законом и којима се са најмање штетних последица за грађане и њихове организације, предузећа, установе и друге организације постиже извршење послова. Министарство унутрашњих послова Републике Српске обавља послове државне управе који се односе на: – заштиту безбедности Републике Српске и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење уставом утврђеног поретка; – заштиту живота, личне и имовинске сигурности грађана; – спречавање и откривање кривичних дела и проналажење и хватање чиниоца кривичних дела и њихово привођење надлежним органима; – одржавање јавног реда и мира; – обезбеђивање зборова и других окупљања грађана; – обезбеђивање одређених личности и објеката;

177 – – – – – – – – – – –

безбедност саобраћаја на путевима; контролу кретања и боравка странаца; набављање, држање и ношење оружја и муниције; производњу и промет експлозивних материја, запаљивих течности и гасова; заштиту од пожара; држављанство; јединствени матични број грађана; личне карте; путне исправе; пребивалиште и боравиште грађана; обучавање кадрова, као и друге послове одређене законом.

Организациона шема

178

Организациона шема полиције Републике Српске

2.7. Руковођење полицијом Руковођење полицијом врши председник Републике Српске, Влада Републике Српске и Министарство унутрашњих послова. Одлуке и смернице председника Републике из области безбедности, спроводи Министарство унутрашњих послова, у складу са законом. Влада усмерава и усклађује рад у врши надзор над радом Министарства унутрашњих послова и разматра програм и извештај рада Министарства. Министар унутрашњих послова руководи министарством у складу са овлашћењима утврђеним у Закону о Владу РС, Закону о административној служби и управи РС, Законом о министарствима, Законом о унутрашњим пословима и другим законима. О раду и стању унутрашњих послова, министар је дужан редовно извештавати председника Републике, Народну скупштину и Владу Републике Српске. Вршење полицијских послова организује, усмерава, координира, контролише и води све полицијске активности директор полиције као руководилац укупних оперативних послова у Министарству и за свој рад одговоран је министру унутрашњих послова и Влади Републике Српске. Директор полиције послове у складу са законом врши непосредно или преко за то надлежних руководилаца основних организацијских јединица полиције. Осталим пословима у складу са законом руководе руководиоци основних организационих јединица и за свој рад су одговорни министру унутрашњих послова.

2.8. Уставна и нормативно-правна уређеност полиције Основни закони на којима је базиран рад полиције у Босни и Херцеговини су: – Устав Босне и Херцеговине – Устави ентитета, – Кривични законик ентитета, – Закон о кривичном поступку у ентитетима и – Закон о унутрашњим пословима у ентитетима.

2.9. Етички кодекс полиције Комитет министара, према одредбама Члана 15.б Статута Савета Европе, 19. септембра 2001. године усвојио је Европски кодекс полицијске етике и препоручио владама држава чланица, да се у унутрашњем законодавству, пракси и кодексима понашања полиције, воде принципима постављеним у тексту Европског кодекса полицијске етике, приложеном овој

179 препоруци, у погледу његове постепене примене и да обезбеде најшире могуће упознавање са овим текстом. Овај кодекс примењује се на традиционалне јавне полицијске снаге или полицијске службе, или на друге јавно овлашћене и/или контролисане органе чији је примарни циљ одржавање закона и реда у цивилном друштву, а који су овлашћени од државе да у те сврхе користе силу и/или специјална овлашћења. Европски кодекс полиције састоји се од седам глава и 66 чланова које дајемо у целини без додатних објашњења појединих чланова.

I. Циљеви полиције 1. Основне сврхе полиције у демократском друштву, вођеном владавином права су: – одржавање јавног мира, закона и реда у друштву; – заштита и поштовање основних личних права и слобода, посебно садржаних у Европској конвенцији о људским правима; – спречавање и борба против криминала; – откривање криминала; – обезбеђење помоћи и сервисних функција грађанству.

II. Правни основ полиције у условима владавине права 2. Полиција је јавни орган који се оснива законом. 3. Полицијске операције морају увек бити извођене у складу са националним законима и међународним стандардима прихваћеним у земљи. 4. Законодавство које усмерава полицију биће доступно јавности и довољно јасно и прецизно, и у случају потребе, подржано јасним прописима који су такође доступни јавности и јасни. 5. Припадници полиције биће подвргнути истом законодавству као и обични грађани, а изузеци могу бити оправдани само разлозима одговарајућег извршавања полицијског посла у демократском друштву.

III. Полиција и кривично судски систем 6. Треба да постоји јасно разграничење између улоге полиције и истражних органа, судског и казнено-поправног система; полиција неће имати никакве контролне функције над овим органима. 7. Полиција мора стриктно поштовати независност и непристрасност судија; посебно, полиција неће постављати препреке легитимним пресудама и судским одлукама, нити ће спречавати њихово извршење. 8. По правилу, полиција неће имати никакве судске функције. Било какво делегирање судских овлашћења полицији биће ограничено и усклађено са законом. Увек мора постојати могућност да се пред судским властима оспораван било који чин, одлука или пропуст полиције којим се угрожавају права појединца. 9. Постојаће функционална и одговарајућа сарадња између полиције и јавних тужилаштава. У земљама где је полиција под управом јавних тужилаштава или истражних судија, полиција ће примати јасна упутства о приоритетима који одређују кривично-истражну политику и вођење кривичне истраге у појединачним случајевима. Полиција ће обавештавати ви-

180 ше кривично-истражне власти о спровођењу њихових упутстава, а посебно ће редовно извештавати о току рада на кривичним случајевима. 10. Полиција ће поштовати улогу адвоката одбране у кривичном поступку и, када год је то могуће, помагати да се обезбеди остваривање права на правну помоћ, посебно када се ради о лицима која су лишена слободе. 11. Полиција неће обављати улогу затворског особља, осим у хитним случајевима.

IV. Организационе структуре полиције А. Општи део 12. Полиција ће бити организована тако да стиче јавно поштовање као професионални спроводилац закона и пружалац услуга грађанству. 13. Када обавља полицијске дужности у цивилном друштву, полиција ће бити у надлежности цивилних власти. 14. Полиција и њени униформисани припадници биће нормално лако препознатљиви. 15. Полиција ће уживати довољну оперативну независност од других државних органа у спровођењу задатих полицијских задатака, за које ће бити у потпуности одговорна. 16. Припадници полиције на свим нивоима биће лично одговорни и одговараће за сопствене активности или пропусте, или за наређења издата подређеним кадровима. 17. Полицијска организација ће обезбедити јасан ланац командовања у полицији. Увек би требало да буде могуће утврдити који претпостављени је крајње одговоран за дела или пропусте припадника полиције. 18. Полиција ће бити организована на начин који промовише добре односе полиције и грађанства и, где је то могуће, ефикасну сарадњу са другим агенцијама, локалним заједницама, невладиним организацијама и осталим представницима грађанства, укључујући и мањинске етничке групе. 19. Полицијске организације ће бити спремне да јавности дају објективне информације о својим активностима, без откривања поверљивих информација. Биће утврђене професионалне смернице за контакте са медијима. 20. Полицијска организација ће располагати ефикасним мерама за обезбеђивање интегритета и прописног рада припадника полиције, а посебно за гарантовање поштовања основних права и слобода појединаца, посебно садржаних у Европској конвенцији о људским правима. 21. Ефикасне мере за спречавање и борбу против полицијске корупције биће утврђене у полицијској организацији на свим нивоима. Б. Квалификације, регрутовање и задржавање у служби припадника полиције 22. Припадници полиције биће регрутовани, на свим улазним нивоима, на бази својих личних квалификација и искуства, који морају бити одговарајући задацима полиције. 23. Припадници полиције биће у стању да покажу исправно расуђивање, отворен став, зрелост, поштење, комуникативност и, где је то потребно, вештине предвођења и управљања. Поред тога, поседоваће и добро разумевање друштвених и културних питања, као и питања локалне заједнице. 24. Лица која су осуђена за тешка кривична дела биће дисквалификована за полицијски рад. 25. Поступак пријема базираће се на објективним и недискриминаторним основама и на потребном тестирању кандидата. Уз то, политика ће тежити да се примају мушкарци и жене

181 из различитих друштвених група, укључујући етничке мањинске групе, са крајњим циљем да припадници полиције одсликавају структуру друштва коме служе. Ц. Обука припадника полиције 26. Полицијска обука, која ће се заснивати на основним вредностима демократије, владавини права и заштити људских права, биће развијена у складу са задацима полиције. 27. Општа полицијска обука биће што је могуће више отворена према друштву. 28. Основна почетна обука биће праћена обуком у служби, у редовним интервалима, као и специјалном, управљачком и предводничком обуком, када је то потребно. 29. Практична обука о примени силе и ограничења, у погледу утврђених принципа о људским правима, нарочито Европске конвенције о људским правима и њеног прецедентног права, биће детаљно укључена у полицијску обуку на свим нивоима. 30. Полицијска обука ће у потпуности уважити потребу оспоравања и борбе против расизма и ксенофобије. Д. Права припадника полиције 31. Припадници полиције по правилу уживају иста грађанска и политичка права као и остали грађани. Ова права могу се ограничавати само када је то потребно због извршавања функције полиције у демократском друштву, у складу са законом и Европском конвенцијом о људским правима. 32. Припадници полиције уживаће друштвена и економска права, као јавни службеници, до максимално могуће мере. Посебно, они ће имати право да се организују и учествују у раду представничких организација, да примају одговарајућу плату и социјално осигурање, и да буду обезбеђени посебним здравственим и безбедносним мерама, узимајући у обзир специфичан карактер полицијског посла. 33. Дисциплинске мере примењене против припадника полиције биће предмет надзора независног органа или суда. 34. Јавни органи подржаваће припаднике полиције који су изложени неутемељеним оптужбама у вези обављања својих дужности.

V. Смернице за полицијску акцију/интервенцију А. Смернице за полицијску акцију/интервенцију: општи принципи 35. Полиција и све полицијске операције морају поштовати свачије право на живот. 36. Полиција неће починити, изазивати или толерисати никакав акт тортуре или нехуманог и понижавајућег поступања или кажњавања под било каквим околностима. 37. Полиција може применити силу само када је то стриктно потребно и само у мери неопходној за постизање легитимног циља. 38. Полиција увек мора проверити законитост својих намераваних акција. 39. Припадници полиције ће извршавати наређења прописно издата од својих претпостављених, али ће имати дужност да се уздрже од извршења наређења која су очито нелегална и да таква наређења пријаве без страха од санкција. 40. Полиција ће извршавати своје задатке на поштен начин, посебно вођена принципима непристрасности и недискриминације. 41. Полиција ће се умешати у право појединца на приватност само када је то стриктно потребно и само у циљу постизања законитог циља.

182 42. Прикупљање, чување и коришћење личних података од стране полиције, биће спровођено у складу са међународним принципима заштите података и биће посебно ограничено до мере која је неопходна за постизање законитих, основаних и специфичних сврха. 43. Полиција ће у обављању својих активности увек имати на уму свачија основна права, као што су слобода мишљења, савести, вероисповести, изражавања, мирног окупљања, кретања и неометаног уживања својине. 44. Припадници полиције поступаће са интегритетом и поштовањем према грађанству и са посебним обзиром према положају појединцима који припадају посебно осетљивим групама. 45. Припадници полиције ће, током интервенције, нормално бити у позицији да пруже доказе о свом полицијском статусу и службеном идентитету. 46. Припадници полиције ће се супротстављати свим облицима корупције у полицији. Обавештаваће своје надређене и остале одговарајуће органе о корупцији у полицији. Б. Смернице за полицијску интервенцију: посебне ситуације 1. Полицијска истрага 47. Полицијске истраге биће, као минимум, базиране на основаној сумњи почињеног или могућег прекршаја или кривичног дела. 48. Полиција мора следити принципе да ће свако ко је оптужен за кривично дело бити сматран невиним док се кривица не докаже пред судом, и да свако ко је оптужен за кривично дело има одређена права, нарочито право да буде одмах упознат са оптужбама против њега-ње, и да припреми своју одбрану, или лично или уз правну помоћ по сопственом избору. 49. Полицијске истраге биће објективне и поштене. Биће обазриве и прилагодљиве посебним потребама лица као што су деца, малолетници, жене, припадници мањинских група укључујући националне мањине и осетљива лица. 50. Биће утврђене смернице за исправно извођење и интегритет полицијских испитивања, имајући на уму Члан 48. Оне ће посебно обезбеђивати поштено испитивање, током којег ће испитивани бити упознати са разлозима за испитивање, као и са осталим релевантним информацијама. Систематски ће бити вођени записници полицијских испитивања. 51. Полиција ће бити свесна посебних потреба сведока и водиће се правилима њихове заштите и подршке током истраге, посебно у случајевима када постоји опасност од застрашивања сведока. 52. Полиција ће, без дискриминације, обезбедити потребну подршку, помоћ и информације жртвама кривичних дела. 53. Полиција ће обезбедити тумачење/превођење када је потребно у току полицијске истраге. 2. Полицијско хапшење/лишавање слободе 54. Лишавање слободе лица биће ограничено колико год је могуће и вршено уз поштовање достојанства, повредљивости и личних потреба сваког притвореника. Записник о притвору биће систематично вођен о сваком притворенику. 55. Полиција ће, у мери могућој у складу са домаћим законом, одмах обавестити лица која су лишена слободе о разлозима за лишавање слободе и свим оптужбама против њих, и такође ће без одлагања обавестити лица која су лишена слободе о процедури која се примењује у њиховом случају.

183 56. Полиција ће обезбедити сигурност, здравље, хигијену и одговарајућу бригу лицима током трајања притвора. Полицијске ћелије биће разумне величине, имаће одговарајуће осветљење и вентилацију и имаће одговарајуће услове за одмор. 57. Лица које полиција лиши слободе имаће право да о њиховом лишавању слободе буду обавештена трећа лица по њиховом избору, да имају приступ правној помоћи и да их прегледа лекар, када је то могуће, по њиховом избору. 58. У мери у којој је то могуће, полиција ће одвајати лица лишена слободе под сумњом да су починила, кривично дело од лица која су лишена слободе из других разлога. Нормално ће бити раздвојени мушкарци од жене, као и одрасла од малолетних лица која су лишена слободе.

VI. Одговорност и контрола полиције 59. Полиција ће бити одговорна држави, грађанима и њиховим представницима. Биће предмет ефикасне спољне контроле. 60. Државна контрола полиције биће подељена између законодавне, извршне и судске власти. 61. Јавни органи ће обезбедити ефикасне и непристрасне процедуре за подношење жалби на рад полиције. 62. Биће промовисани механизми одговорности, засновани на комуникацији и узајамном разумевању грађана и полиције. 63. Кодекси полицијске етике, засновани на принципима изложеним у овој препоруци, биће развијени у земљама чланицама и надгледани од стране одговарајућих тела.

VII. Истраживање и међународна сарадња 64. Државе чланице промовисаће и подстицати полицијска истраживања, како од стране саме полиције тако и од спољних институција. 65. Биће подржана међународна сарадња на плану полицијске етике и полицијског аспекта људских права. 66. Начини промовисања принципа из ове препоруке и њихове примене морају бити пажљиво надзирани од стране Савета Европе.

3. ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНЕ СЛУЖБЕ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 3.1. Појмовно одређење обавештајно-безбедносних служби Обавештајно-безбедносне службе су државни органи, организовани у посебне цивилне и војне обавештајно-безбедносне институције намењене за прикупљање, анализирање и дистрибуцију обавештајно-безбедносних података у циљу заштите безбедности државе, укључујући њен суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак. Термин обавештајнo-безбедносне службе у свакодневној употреби има двојако значење: прво, под овим термином подразумевају се државне делатности усмерене на прикупљање посебно чуваних података о другим државама или сопственим унутрашњим противницима који делују тајно и, друго, то су посебне државне институције које такве податке прикупљају за

184 потребе државе. Према томе, садржај термина обавештајно-безбедносне службе се подједнако односи на делатности и организације које се њиме бави, чинећи тако њихово јединство. Појмом Обавештајно-безбедносне службе данас се дефинишу специјализоване, релативно самосталне институције управног државног апарата, које су законом овлашћене да прикупљају, анализирају, обрађују и оцењују податке од значаја за националну безбедност, ради откривања и спречавања радњи појединаца или група које су усмерене против опстанка, независности, територијалног интегритета и суверенитета државе, насилног рушења уставног поретка, угрожавања људских права и слобода, те основа привредног система државе, који су неопходни за доношење одлука значајних за остваривање виталних интереса у области националне безбедности земље. Из овако дефинисаног појма обавештајно-безбедносних служби, проистиче: а) да су обавештајно-безбедносне службе државне организације и да су саставни део државне управе, б) да обавештајно-безбедносним службама руководе највиши државни органи земље (шеф државе, влада, парламентарни одбори и комисије за безбедност и одбрану и др.), в) да су релативно самосталне у односу на друге органе управног државног апарата, г) да су законом овлашћене да прикупљају обавештајне и безбедносне податке који су неопходни за доношење одлука значајних за остваривање виталних интереса у области националне безбедности земље и д) да прикупљају податке легалним јавним и тајним средствима и методама. Из историје деловања обавештајно-безбедносних служби могу се уочити одређене опште карактеристике: – представљају инструмент у функцији реализације виталних интереса носилаца власти, – имају сва обележја тајности у раду, – основна функција ових служби је превентивни рад, – делују кроз обавештајну и субверзивну активност као два основна вида, – примењују специфичне методе и средстава, – користе достигнућа науке и технологије у процесу обавештајно-безбедносног рада; – уско су специјализоване и у потпуности професионалне.130 Обавештајно-безбедносне службе првенствено прикупљају податке који су посебно чувани и нису доступни широј јавности, а с обзиром на то да су интегрални део државног апарата, целокупна њихова делатност усклађена је са циљевима и задацима државе, односно њених највиших законодавних и извршних органа. Обавештајно-безбедносне службе својим радом знатно доприносе успешном функционисању државне власти не само на спољњем него и на унутрашњем плану. Оне прикупљају, анализирају, обрађују и оцењују податке политичке, привредне, научно-технолошке и безбедносне природе који се односе на стране државе, организације, политичке и привредне савезе, групе и појединце, посебно оне који указују на намјере, могућности, прикривене планове и тајна деловања усмјерена на угрожавање националне безбедности, односно податке који су од значаја за националну безбедност. Пружањем адекватних информација државном руководству о политичким, економским, безбедносним и војним приликама у другим земљама обавештајно-безбедносне службе омогућавају законодавним и извршним органима да целисходно воде и усмеравају спољну политику државе и усклађује је са актуелним тенденцијама у међународним односим. Исто тако, благовременим информацијама о стању и расположењу у сопственој земљи, обавештај130

Ибид, стр. 44.

185 но-безбедносне службе доприносе ефикаснијем деловању државног апарата у разрешавању постојећих унутрашњих противречност. Обавештајно-безбедносне службе својим активним деловањем стварају потребне услове да политичко и војно руководство земље своју активност заснива на поузданим, веродостојним, тачним и провереним подацима. Обавештајно-безбедносне службе настале су на одређеном степену друштвеног развитка, односно са поделом друштва на класе. Од самог почетка ова делатност се показала као незаменљива функција државне власти и неопходан услов за њено успешно функционисање како на спољашњем, тако и на унутрашњем плану. Први писани извор о обавештајној активности сеже око 400. године прије нове ере, када су археолози, откопавајући остатке града државе Мари на реци Еуфрат (данашња источна Сирија), пронашли глинену плочицу на којој је забележен најстарији, за сада познат, шпијунски извештај на свету.131 Друго писано дело о шпијунажи датира још од кинеског војсковође Сун Цу Вуа, око 500. године пре нове ере. Према овом аутору, шпијунажа је „божанско повлачење нити и најдрагоценија особина владара, кога оспособљава“ за наношење удара и за победу, моћ коју називамо предвиђањем. Међутим, ова моћ предвиђања не произилази из духова, нити се постиже искуством или неким прорачуном. Моћ предвиђања зависи од података о непријатељском распореду које нам једино могу дати други људи.132 Грчки филозоф Аристотел (348–322. г. п.н.е), између осталих филозофских проблема, говорио је и о раширеној појави шпијунаже унутар и између грчких полиса (градова–држава). У свом најзначајнијем делу „Политика“, Аристотел је истакао да „грађане треба увек имати пред очима, они треба да се што више баве на пољу, јер ће тако најмање имати могућности да сакрију своју делатност и то стално робовање ће их навикнути да буду покорни. Тим и другим мерама служе се тирани код Персијанаца и Варвара и све те мере имају исти циљ. Тиранин исто тако мора да зна шта његови поданици говоре и раде, да има уходе као што су у Сиракузи биле жене шпијуни, такозване потагогиде (агенти у служби владара). И Хијерон је слао доушнике где год је био неки скуп или састанак. Јер људи се не усуђују да говоре слободно бојећи се таквих шпијуна, а уколико се и усуде, то тешко може да остане сакривено.“133 Обавештајно-безбедносне активности представљају неодвојиви део политике и на ту чињеницу први је справом указао Николо Макијавели (1468–1527), који је својом укупном теоријско-политичком мишљу створио услове за експанзију ове делатности.134 Настанак и историјски развој обавештајно-безбедносних служби посебно су убрзали чести ратови између држава, који су показало да без познавања противника нема ни успеха на бојном пољу.135 У почетку податке су прикупљале уходе и извиђачи, непосредно пре почетка и у току ратних дејстава, али то није могло да задовољи потребе ратоводства. Све сложенији односи међу државама наметнули су потребу за ширим информацијама о другим државама, што је допринело да се те делатности обавештајно-безбедносних служби прошире и на друге сегменте друштва.

131 132 133 134 135

Видети шире: Андрија Савић и др.: Основи државне безбедности, МУП Републике Србије, 1998, стр. 43. Видети шире: Сун Цу Ву, Вештина ратовања, Мала војна библиотека , Београд, 1952. стр. 89–90. Видети шире Аристотел, Политика, Култура, Београд, 1979. стр. 190. Ibid. стр. 90. Чувени војсковођа СУН ЦУ ВУ у VI веку п.н.е. је рекао: „Ако познајеш себе и свог непријатеља, онда се у стотину битака не мораш бојати за исход. Ако познајеш себе, а не и непријатеља, онда ћеш за сваку победу доживети и један пораз. Ако не познајеш ни себе ни непријатеља онда си увек поражен.

186 Дакле, унутрашње класне противречности, својствене држави од њеног настанка, допринеле су стварању и развоју обавештајно-безбедносних служби, посебно, настанку контраобавешајне службе, односно службе безбедности. Отпор угњетених класа у класном друштву укључивао је примену тајних метода борбе. То је захтевало потребу да се у оквиру државног апарата формира специфична организација чији би основни задатак био да открива опасне делатности појединаца и група. У каснијим периодима, утицаји спољних и унутрашњих чинилаца довели су до убрзаног развоја и јачања обавештајно-безбедносне функције државе. Отуда је развој обавештајно-безбедносних служби текао упоредо са развојем и усавршавањем државе. У почетку је то била повремена функција, коју су према указаној потреби (рат, унутрашње побуне и сл.), обављале посебно изабране поверљиве личности, а касније стварањем централизованих држава, у доба апсолутистичких монархија, обавештајно-безбедносне службе прерастају од повремене у сталну делатност и једну од основних функција државе. Појавом капитализма и усложавањем међународних политичких, економских, војних и других односа развијају се и обавештајно-безбедносне службе. У време империјализма и високог степена милитаризације развијених капиталистичких земаља, обавештајно-безбедносне службе се развијају и, у складу с тим, проширују њихова овлашћења, мисије и задаци. У том периоду, државе са тоталитарним системима као што су Јапан, Немачка и Италија, сходно својим освајачким плановима, развиле су јаке обавештајно-безбедносне службе. Њихова доктрина „тоталне шпијунаже“ и начело да „циљ оправдава средство“, остаће непревазиђени у савременим међународним односима. Практично, на искуствима ових земаља заснива се рад савремених обавештајно-безбедносних служби. Обавештајно-безбедносна делатност је током развоја људског друштва била предмет бројних истраживања која су настојала да научно опишу и објасне ту друштвену појаву. Међутим, ова друштвена појава остала је за науку суштински још увек не истражена, због тога што су обавештајно безбедносне службе још увек обавијене велом тајности.136 У процесу разматрања улоге обавештајно-безбедносних служби у друштву неопходно је користити научне методе и резултате научних истраживања, јер се обавештајно-безбедносне службе у суштини баве прикупљањем, анализом и дистрибуцијом обавештајно-безбедносних података у циљу заштите државе од савремених ризика и претњи њеној безбедности. У процесу прикупљања, анализе, обраде и дистрибуције података користе се како оперативне методе за прикупљање података, тако и основне методе сазнања и опште-научне методе.

3.2. Подела обавештајно-безбедносних служби Обавештајно-безбедносне службе могу се поделити на више начина: – према месту у државној организацији, деле се на централне и ресорне, – према називу, могу бити војне и цивилне, – према врсти делатности, деле се на опште и специјалне и – према блоковској подељености, деле се на националне и наднационалне. 136

Најстарији писани извор о постојању обавештајних активности датира из периода 4000 година пре нове ере, где је на глиненој плочици записан извештај шпијуна по имену Банум из државе Маби на реци Еуфрат, у коме јавља свом владару да је видео како у суседним непријатељским насељима становници измењују поруке ватреним сигналима, да ће лично отићи тамо да испита о чему се ради, а да би требало појачати стражу на градским зидинама. Међу првима, обавештајне службе имали су: Асирска држава за време Асурбанипала (669–626. г. п.н.е), Македонија за време Александра III Македонског (346–323. г. п.н.е) и Рим у доба стварања Империје ( Душко Вејновић, Државна безбедност-обавештајне службе, МУП Републике Српске, Бања Лука, 1995. стр. 87–88).

187 Данас у свакој развијеној земљи постоји већи број мање или више самосталних организација, које су међусобно повезане и јединствено руковођене, а чине обавештајно-безбедносни систем земље. У начелу, једна служба је главна, има универзални карактер и назива се централном обавештајном службом. Она има водеће место и од стратегијског је значаја. Остале су уже специјализоване службе и намењене су за прибављање информација из појединих области од интереса за државу, па су као такве уграђене у државне ресоре (одбрану, спољну политику, економију, унутрашње послове и сл.) и називају се „ресорне обавештајне службе“. Без обзира на методолошку поделу, данас у многим земљама света постоје следеће врсте обавештајних служби: – централна обавештајна служба, – војно-обавештајна служба, – обавештајна служба Министарства иностраних послова, – економска обавештајна служба, – нуклеарна обавештајна служба и – наднационална обавештајна служба. Централна обавештајна служба је намењена да врши обавештајну обраду других земаља и да спроводи тајне акције на највишем нивоу из домена политичке, војне, економске и дипломатске стратегије. По простору деловања, оне обухватају регионе и пространства где дотична земља има конкретан политички или војни интерес. Војнообавештајна служба је ресорна служба у оквиру Министарства одбране (оружаних снага) и намењена је да прикупља обавештајне податке о оружаним снагама других земаља и да највишем војном и политичком руководству обезбеди податке, анализе и процене о евентуалним намерама страних армија ради вођења политике општег ратног планирања и конкретне употребе оружаних снага у рату. Обавештајна служба МИП-а намењена је да обавештајно обезбеди делатност Министарстава иностраних послова, тј. да обавештајним методама обрађује политичка питања из домена иностране проблематике и да руководству земље обезбеди податке, анализе и процене за вођење унутрашње и спољне политике земље. Економска обавештајна служба обавештајно обрађује економику других земаља и даје ресорним службама спољне трговине податке, анализе и процене о економском стању и могућностима других земаља, како би спровели своје акције и постигли оптималне резултате у економским односима са другим земљама и развијали своју економију. Нуклеарна обавештајна служба је намењена да обавештајно обрађује институције за нуклеарна истраживања у другим земљама и индустријска постројења која се баве производњом нуклеарног наоружања, те да руководству земље прибави податке, анализе и процене о количинама нуклеарних борбених средстава, технологији и могућностима даљег усавршавања и производње. Ову службу, у начелу, имају нуклеарне силе. Наднационална обавештајна служба створена је када и војни савези (НАТО и ВУ). Основна намена тих служби јесте да коалиционим оружаним снагама обезбеди потребне податке, анализе и процене о оружаним снагама и другим приликама на територији евентуалног противника, које су потребне за стратегијско и оперативно планирање и извођење операција у евентуалном рату и да руководи специјалним дејствима било у конвенционалним или у нуклеарним условима. Поред наведених обавештајно-безбедносних служби историјски су познате и друге службе као што су:

188 – обавештајне службе политичких партија,137 – обавештајне службе политичких покрета138 и – обавештајне службе емигрантских организација.139 Многе политичке организације, партије, разни покрети, затим емигрантске и друге организације формирају сопствене обавештајне и контраобавештајне службе. Неке од њих образују обавештајну службу ради обавештајног обезбеђења своје делатности, а неке ради безбедности организације. У условима, када су партија, покрет или организација легални, обавештајна служба прикупља податке ради успешног деловања организације, а у условима када је директно конфронтирана са постојећим уставним поретком, намењена је за обавештајно и контраобавештајно обезбеђење циљева покрета.

3.3. Основни принципи рада обавештајно-безбедносних служби Обавештајне службе се у својој делатности придржавају одређених принципа који нису увек и свугде утврђени службеним правилима и уредбама. Принципи рада проистичу из опште политичке концепције државе, посебних политичких, војних и других циљева одређене државе према другим државама, улоге обавештајне службе у њиховој реализацији, као и из карактеристика обавештајне и субверзивне делатности. Неки принципи обавештајно-безбедносног рада могу бити важећи за све обавештајно-безбедносне службе, мада постоје и они који су специфични за сваку службу. Ово се нарочито односи на оне који проистичу из стручног рада. Узевши у целини, рад савремених обавештајних служби заснива се на следећим принципима: 1. Свеобухватност у раду је принцип који је карактеристичан за обавештајно-безбедносне службе, нарочито великих сила. У начелу, оне настоје обавештајно да обухвате сва подручја живота и рада других земаља, без обзира на тренутне и текуће обавештајне потребе. Свеобухватност као принцип примењује се како по циљевима обавештајно-безбедносног интереса, тако и по простору који се обавештајно-безбедносно обрађује. Применом овог принципа, настоји се да се прикупе комплексни подаци о стању, положају и приликама у других земљама. 2. Непрекидност и интензитет деловања је принцип који обавештајно-безбедносним службама омогућава да делују непрекидно. Континуитет рада се увек одржава. У погледу интензитета деловања, може долазити до промена, што зависи од односа и стања између појединих држава. Тако, нпр., у затегнутим међународним ситуацијама долази до врло интензивног обавештајног деловања. У рату је обавештајно деловање максимално. 3. Циљ оправдава средство је принцип рада по коме циљ оправдава средства и примењује се у многим обавештајно-безбедносним службама, а нарочито у обавештајним службама великих сила. Да би постигле одређене циљеве, те службе не презају ни од најгрубљих поступака, уцењивања грађана других земаља, инсценирања разних ситуација, па и судских процеса, насилне повреде туђих територија, убистава, киднаповања, па све до провоцирања оружаних интервенција. 137

138

139

Обавештајна служба политичких партија интегрисана је у део партијске организације. Поред свих останих послова, врши и функцију обавештајне делатности и прикупља податке о својим политичким противницима. Сваки политички покрет организује обавештајни рад преко своје организације или преко чланова покрета и то на читавој територији где делује. Када политички покрет поприми шире размере и представља јаку политичку и војну снагу може бити ефикаснији од државне службе. Свака политичка емиграција бави се обавештајним радом. У начелу, ова служба је експозитура обавештајне службе неке стране земље. Политички профил емиграције директно утиче на форме и методе рада, обавештајне службе.

189 4. Инфилтрација и агресивност при извршавању задатака је принцип који омогућава обавештајно-безбедносним службама земаља, које имају претензије према другим земљама, да непрекидно настоје да се инфилтрирају у њихове редове. У мирнодопским условима инфилтрација се врши у два правца: у првом, настоје се инфилтрирати у обавештајни и безбедносни систем других земаља и другом, настоје се инфилтрирати и обезбедити позиције, у свим осталим политичким, војним, привредним, научним, културним и другим срединама тога друштва. У ратним условима, обавештајни органи убацују извиђачке делове и агентуру у распоред јединица и на територију противничке стране. Обавештајне службе теже, кад год је могуће, масовној инфилтрацији, из чега проистиче и велика агресивност у извршавању задатака, често и уз свесно жртвовање оних које убацују. Оне веома дрско и енергично продиру у институције других земаља, посебно потенцијалних противника, које доносе значајне одлуке, како би се избегло пасивно ишчекивање догађаја. 5. Објективност, веродостојност и провера је принцип који од обавештајно-безбедносних служби захтева да прикупе што веродостојније податке и да крајње објективно прикажу стање за које постоји обавештајни интерес. Једностраност и пристрасност у обавештајном раду су недозвољени јер могу довести до погрешних процена и неадекватних одлука. Примена овог принципа зависи, између осталог, и од особина појединаца који не морају, а често и не могу, бити објективни јер лично и субјективно гледају на одређена питања. Да би службе спровеле тај принцип, оне настоје да сваки прикупљени податак провере. Обично се податак сматра веродостојним ако су га потврдиле најмање три стране. 6. Правовременост у раду је стални принцип обавештајно-безбедносног рада. То је уједно и проблем који се још више потенцира у ратним условима. Сваки податак добијен са закашњењем губи своју вредност. Подаци су вредни ако су правовремено достављени кориснику. 7. Оригиналност у поступцима је принцип којим обавештајно-безбедносне службе у свакој ситуацији настоје да пронађу што оригиналнија решења. У обавештајно-безбедносној пракси свако шаблонско понављање поступака у суштини пружа шансу супротној страни да на време осујети обавештајну акцију која се изводи или намерава да се изведе. Због тога обавештајне службе сваку значајнију и замашнију активност детаљно припремају, где се ни ситнице на препуштају случају и не дозвољавају се импровизације. 8. Тајност рада подразумева да обавештајно-безбедносне службе у највећој тајности чувају своје оперативне поступке. Један обавештајни податак има обавештајну вредност само ако страна на коју се односи не зна да га супротна страна поседује. Због тога се обавештајне службе, поред мера безбедности, редовно користе обманом и дезинформацијама супротне стране, чиме такође доприносе већем степену тајности свога рада. 9. Планирање задатака је принцип који указује да се обавештајно-безбедносни задаци планирају на основу одлука, наређења или заповести надлежних државних органа. Планирање се врши и на основу процене обавештајне ситуације. Планирању подлежу задаци које треба реализовати и метод поступања оних који се ангажују при извршавању појединих задатака. У сложенијим ситуацијама планом се предвиђа сваки могући поступак и, у начелу, нису дозвољени самоиницијативни поступци, ако унапред нису планирани. 10. Градирање – разврставање задатака је принцип који показује да обавештајно-безбедносне службе разврставају задатке према значају и карактеру. Градирање задатака се врши на стратегијске, оперативне и тактичке по једној, и на политичке, војне, економске и друге задатке, по другој основи. Градирање је услов аналитичког поступка, чиме се истовремено омогућава лакше и брже схватање задатака и утврђивање тежишта рада. 11. Централизација рада и руковођења као принцип указује да обавештајно-безбедносне службе централизовано раде и руководе обавештајним органима, јер то захтева већина послова у њиховом раду, с тим што је код неких служби централизација више заступљена, а код других мање, што зависи од карактера организације државне управе. Централизација је

190 нужност која извире из природе обавештајног рада, с тим што у одређеним ситуација, она може и да смета, нарочито код војнообавештајних служби у ратним условима. Ради тога принцип централизације, иако је нужан, није увек и свугде до краја применљив. 12. Релативна самосталност у деловању је принцип који се примењује у деловању одређених обавештајно-безбедносних служби и органа чија улога и намена захтевају такав статус. Свака ресорна обавештајно-безбедносна служба у свом раду је релативно самостална. У оквиру војнообавештајних служби, сви обавештајни органи у саставу команди такође су релативно самостални. То намеће природа њихових задатака, јер се за потребе неке јединице обавештајно ради и на основу одлуке команданта те јединице, а не само на основу задатака вишег обавештајног органа. 13. Специјализација у раду савремених обавештајно-небезбедносних служби наметнула је потребу строге поделе рада и специјализације. Истовремено обавештајно-безбедносно праћење и истраживање великог броја питања стручног карактера захтева уже стручни прилаз појединим проблемима. Због свега тога принцип специјализације примењује се у раду свих обавештајних и безбедносних служби, како би се за најкраће време добило максимално могући квалификовани резултати обавештајно-безбедносног рада. 14. Тимски рад, као принцип, настао је због потреба специјализације у раду обавештајних служби. Тиме је створена могућност, да се за краће време стручно реше многа обавештајна питања без већег ризика.

3.4. Мисије, задаци, организација и снаге обавештајно-безбедносних служби 3.4.1. Мисије и задаци обавештајно-безбедносних служби Обавештајно-безбедносне службе обављају мисије и задатке у складу са одредбама Устава националних држава, укључујући одредбе Повеље УН, Европске конвенције о заштити људских права и темељних слобода и њихових протокола. Савремене обавештајно-безбедносне службе извршавају веома сложене и разноврсне мисије и задатке. Према месту одвијања и циљевима који се желе постићи, обавештајно-безбедносне службе извршавају три основне мисије: (1) обавештајну; (2) контраобавештајну и (3) субверзивну. У пракси се ове мисије и делатности обавештајних служби међусобно преплићу, тако да је тешко између њих повући неке оштре границе. Обавештајну мисију карактеришу бројне специфичности, од којих су најзначајније:140 1) не постоје квалитативна и квантитативна ограничења у прибављању информација, нити у погледу бројности одговарајућег кадра, техничких и финансијских могућности и употребљеног времена; 2) незамисливо је одустајање од прибављања неке неопходне информације само зато што се до ње не може доћи на дозвољен, легалан начин; 3) обавештајна делатност се првенствено спроводи уз помоћ људи, односно нема обавештајне делатности без квалитетне агентурне мреже;

140

Мијалковски М.: Обавештајна делатност у остваривању доминације у међународним односима, Војно дело, број 45/95, стр. 79–80.

191 4) резултати обавештајне делатности треба да омогуће да се продре у противников начин размишљања, да се утиче на његове одлуке, да се идентификује и да се продре у његов обавештајно-безбедносни систем, и 5) обавештајна делатност се не може посматрати одвојено од политике, односно она треба да омогући влади да према противнику води спољну политику на граници између дипломатских поступака и отворене интервенције. Контраобавештајна делатност обавештајно-безбедносних служби одвија се претежно на сопственој територији и има заштитни карактер и често се (погрешно) назива „дефанзивном“ обавештајном службом, контраобавештајном службом или службом безбедности. Ова служба је намењена за откривање и онемогућавање рада страних обавештајних служби у сопственој земљи, као и свих других структура које се тајно баве подривачким активностима. Контраобавештајном активношћу обавештајно-безбедносних служби постиже се: – заштита виталних државних тајних од страних обавештајних служби; – спречава шпијунажа; – открива и онемогућава сваки облик тајне подривачке делатности против сопствене земље, чији су иницијатори стране обавештајне службе, и – открива и спречава тајно превратничко деловање против постојећег поретка. Независно од тога што је контраобавештајна делатност у основи дефанзивна-одбрамбена, органи који се њоме баве најчешће се постављају веома офанзивно. Они продиру у обавештајне институције других земаља, с циљем да се благовремено открију и лакше осујете њихове планиране активности. Субверзивна мисија обавештајних служби усмерена је на мењање стања у другим земљама. То се испољава у различитим облицима субверзивног деловања, а има за циљ да се ојачају сопствене политичке и друге позиције у земљама за које су заинтересоване. До јачања сопственог утицаја у другим земљама може се доћи на два начина: (1) пружањем разноврсне подршке угроженим режимима чија им политика одговара, и (2) тајним организовањем преврата ради довођења на власт политичких истомишљеника. Овај облик деловања обавештајних служби нарочито је дошао до изражаја у периоду после Другог светског рата и још траје и саставни је део политике водећих светских сила. Субверзивна активност обавештајно-безбедносних служби садржи: (1) стварање и обезбеђивање политичких и других позиција у другим државама, уз настојање да се паралише утицај неке треће државе; (2) окупљање и организовање политичке и друге емиграције страних земаља и њено усмеравање и подстрекивање на непријатељско деловање и, евентуално, на подривачко деловање против њихове матичне домовине; (3) спровођење разноврсних диверзија и саботажа, срачунатих на наношење немира и несигурности у друге земље и на слабљење одбрамбених и других потенцијала супротне стране, и (4) формирање, организовање, опремање и обучавање одређених снага намењених за субверзивна дејства на територијама других земаља и њихово припремање за употребу у миру и у рату. Полазећи од основних мисија, главни задаци безбедносно-обавештајних служби јесу: (1) прикупљање обавештајно-безбедносних података у вези са претњама безбедности државе, како унутар тако и ван ње; (2) анализирање и преношење прикупљених података овлашћеним државним органима и телима;

192 (3) прикупљање, анализирање и преношење обавештајно-безбедносних података овлаштеним службеним лицима према законима о кривичном поступку националних држава и осталим надлежним државним органима и телима када је то неопходно ради сузбијања претњи по безбедност државе, укључујући: а) домаћи и међународни тероризам; б) шпијунажу усмјерену против безбедности државе; ц) саботажу усмјерену против виталне националне инфраструктуре државе; д) организирани криминал усмерен против безбедности државе; е) трговину дрогама, оружјем и белим робљем усмерену против државе или штетну по безбедност државе на било који други начин; ф) незакониту међународну производњу оружја за масовно уништење, или њихових компоненти, као и материјала и уређаја који су потребни за њихову производњу; г) незакониту трговину производима и технологијама које су под међународном контролом; х) радње кажњиве по међународном хуманитарном праву; и) дела организираног насиља или застрашивања националних или верских група. Мисије и задаци обавештајно-безбедносних служби реализују се по фазама, у радном циклусу обавештајно-безбедносног рад, који обухвата: – утврђивање обавештајно-безбедносних потреба; – преношење обавештајно-безбедносних захтева од стране политичких структура обавештајно-безбедносним агенцијама; – анализа обавештајно-безбедносних захтева и доношење одлуке о покретању обавештајно-безбедносног истраживања; – планирање и организовање обавештајно-безбедносног истраживања (избор метода и поступака); – прикупљање сирових обавештајних информација; – класификовање, процењивање, анализирање, интерпретација и обједињавање обавештајних информација; – израда завршних обавештајних докумената; – уступање завршних обавештајних докумената (завршног сазнања) крајњим корисницима и техничка (евентуална и политичка) интерпретација обавештајних података. Планирање и организовање обавештајног рада заснива се на конкретним захтевима потреба надлежне институције на основу већ расположивих података. Она треба да изражава реалне и приоритетне задатке и да буде у складу са расположивим снагама и средствима. Планирање се врши у виду плана обавештајне делатности, где се обрађују конкретни задаци и делатности и одређују снаге и средства за реализацију тих задатака по месту и времену. Прикупљање података је сложен и непрекидан процес и представља најсложенију радњу у функцији обавештајне делатности. На прикупљању података ангажује се највише снага и средстава обавештајних служби. Деловање обавештајно-безбедносних служби је веома разгранато и не признаје границе. Подаци се не прибављају насумице, већ по унапред одређеном плану, због чега тај посао представља виталну функцију обавештајно-безбедносних агенција. Обрада података обухвата класификацију, анализу, синтезу, упоређивање и оцену свих приспелих обавештења, и извлачење одређених закључака. Обрадом и проценом баве се истраживачи-аналитичари високих стручних квалитета, од чијег рада зависи како ће прикупљени подаци бити искоришћени. Данас се за обраду података користе савремени елек-

193

тронски системи који, поред економичности и научне објективности, ову фазу обавештајног процеса знатно убрзавају. Достављање података је завршна фаза обавештајног процеса и реализује се извештавањем и обавештавањем оних корисника, за чији је рачун обавештајни процес и организован. Уз сваки податак који је прикупљен треба да се наведе извор и орган који га је прикупио и да се оцени поузданост извора и истинитост података. Гледано из угла конкретне праксе, финални производ рада обавештајно-безбедносних служби доставља се на коришћење највишим органима законодавне и извршне власти који креирају политику државе. Фазе у обавештајно-безбедносном раду недвосмислено потврђују да је обавештајно-безбедносни рад динамичан и узајамно завистан процес. У том процесу све карике морају бити у чврстој узрочно-последичној вези. Савремене обавештајно-безбедносне службе на прикупљању обавештајних података ангажују велики број тајних агената који су (када је реч о појединим великим земљама) распоређени по свим земљама у свету, и њихов класични обавештајни рад је високо цењен. Велика пажња поклања се и ангажовању високих стручњака и научних радника, који у својим радним просторима свакодневно обављају посао у корист обавештајне службе. Они стварају мозаик најразноврснијих података који стижу из разних делова света и из различитих извора.

3.4.2. Организација обавештајних и безбедносних служби Због обима и разноврсности задатака који се постављају пред обавештајно-безбедносне службе, њихова организација је веома сложена. На организацију обавештајно-безбедносних служби утичу многи фактори, као, на пример: друштвено-политички систем, величина земље, спољнополитичка оријентација, интереси, сфере утицаја, кадрови и финансијска средства. Организација савремене обавештајне службе прилагођена је потребама и политици земље. Све обавештајне службе имају готово идентичне организационе структуре како по хоризонталном, тако и по вертикалном принципу организовања. Наиме, хоризонталним принципом задовољава се начело технологија рада док се вертикалним организовањем обезбеђује постизање координације, разграничења надлежности, односно субординације.141 Већина обавештајно-безбедносних служби у свом саставу има: – руководеће и управне органе, – извршне органе, – агентуру и – специјалне снаге. Главни руководећи орган налази се на челу обавештајне службе (главна управа, генерална дирекција, агенција и сл.), којом руководи директор или начелник, ранга министра или генерала највишег чина. Начелник управе, обично има једног до два заменика и више помоћника, који су истовремено руководиоци појединих сектора. У оквиру главног руководећег органа, постоје сектори као организацијске јединице, од којих се свака бави ужим делом послова од интереса за обавештајну службу. Секторе сачињавају реферати за одређене географске целине, тј. за једну или више мањих земаља које се обавештајно истражују. Поред сектора, који се баве непосредним оперативним истраживањем, постоје, и: оперативни органи, плански, аналитички, материјално-финансијски, кадровски и органи за специјалне задатке. 141

Ибид, стр. 51.

194 Оперативни органи су намењени да централизовано организују и руководе оперативним радом у вези са свим питањима обавештајног интереса у земљи и у иностранству. Они организују обавештајне подухвате и образују обавештајне центре, подцентре и пунктове у иностранству или на сопственој територији. Плански органи врше сва планирања за потребе службе о питањима обавештајног обухвата, извођења специјалних акција, материјално-финансијским и другим питањима. Аналитички органи су један од најважнијих органа и они изучавају, анализирају и обрађују податке. На основу обраде и анализе прикупљених података, процењују и састављају извештаје за руководство службе.

195 ОРГАНИЗАЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈА ОБАВЕШАЈНИХ СЛУЖБИ ОБАВЕШАЈНИХ СЛУЖБИ

РУКОВОДЕЋИ РУКОВОДЕЋИ ОРГАНИ ОРГАНИ

ИЗВРШНИ ИЗВРШНИ ОРГАНИ ОРГАНИ

АГЕНТУРА* АГЕНТУРА*

СПЕЦИЈАЛНЕ СПЕЦИЈАЛНЕ СНАГЕ СНАГЕ

УПРАВА ДИРЕКЦИЈА АГЕНЦИЈА

ОБАВЕШТАЈНИ ЦЕНТАР

АКТИВНА

ВО ГРУПЕ СПЕЦИЈАЛНИХ СНАГА

СЕКТОРИ

ОБАВЕШТАЈНИ ПОДЦЕНТАР

КОНЗЕРВИРАНА

СПЕЦИЈАЛНЕ ЈЕДИНИЦЕ КоВ

ОДЕЉЕЊА

ОБАВЕШТАЈНИ ПУНКТ

АНТИТЕРОРИСТИЧ КЕ ЈЕДИНИЦЕ

ОРГАНИ

САМОСТАЛНИ ОПЕРАТИВЦИ

ЈЕДИНИЦЕ ЗА ЦИВИЛНЕ ПОСЛОВЕ

ЈЕДИНИЦЕ ЗА ПСИХОЛОШКА ДЕЈСВА

ЈЕДИНИЦЕ ЗА ДИВЕРЗАНТСКА ДЕЈСТВА

Материјално-финансијски орган води финансијске послове и обезбеђује потребне количине страног новца за потребе службе. У одређеним условима овај орган се бави и фалсификовањем страних новчаница које оперативни органи растурају у другим земљама. Кадровски органи воде кадровску политику службе. Сектор за специјалне задатке организује и изводи разне тајне акције према другим земљама, као што су: тероризам, диверзије, изазивање криза, државни удар и друго. Поред наведених органа, у оквиру обавештајне службе, могу постојати и други органи, као што су: центар за документацију и кадротеку лица, центар везе и слично. Извршни органи су непосредни извршиоци обавештајних задатака и налазе се у тајности, а то су: обавештајни центар, обавештајни подцентар и обавештајни пункт. Обавештајни центар је намењен да обавештајно обухвати и перманентно истражује одређени регион по питањима обавештајног интереса и да изводи друге акције из делокруга рада обавештајне службе. Центар се лоцира на местима, која се налазе на значајним стратегијским и оперативним правцима. За седиште се бира град, по могућности у средишту региона, који се обрађује, или на правцу који води на то средиште. Обавештајни центар може бити формиран у иностранству и у земљи. Уколико се формира у иностранству, он представља тајни део организације, а то се вишеструко камуфлира и тешко открива. Обично се уграђују и дипломатска представништва, представништва разних фирми или агенција, па чак и власника појединих привредних објеката.

196 Начелно, центар у свом саставу има: руководиоца центра (искусан обавештајац од „каријере“) и већи број оперативаца разних специјалности (војни, економски, политички, за специјалне задатке и сл.). Обавештајни подцентар је саставни део обавештајног центра и намењен је за обавештајни обухват мањег простора или само једног правца. Подцентар сачињавају мање групе оперативаца сличног састава као и центар, с тим што се јачина групе оперативаца одређује према обиму проблематике коју треба обрађивати. Лоцира се ван седишта центра и задатке извршава за потребе обавештајног центра. Обавештајни пункт сачињава мања група оперативаца (2–4), која се формира ради решавања неког конкретног задатка и може имати привремени карактер. Формира га обавештајна служба ван обавештајног центра, а могу их успоставити и центри. Агентура је специфичан део организације обавештајне службе. Агенти обавештајне службе, у начелу, држављани су земље према којој се делује, а који се налазе на таквим местима и положајима да су у могућности да извршавају задатке. Агентура је намењена за прикупљање тајних података о стању и приликама у другим земљама. Агентуру стварају обавештајци – оперативци, од грађана других земаља, од грађана без држављанства и од грађана сопствене земље. У начелу, агентура може бити „активна“ и „конзервирана“. Активна агентура делује у миру и у рату, а конзервирана је активна само у случају потребе (начелно у рату). Ниједна држава не дозвољава да се у редовима њених грађана и на њеној територији ствара агентура. Свака држава се штити законским мерама и против агената се прописују најстроже казне у кривичном законодавству. Мада се у савременим условима многи обавештајни задаци могу решити применом техничких средстава, ипак је улога агентуре веома значајна. Специјализоване снаге намењене су за извршење посебно значајних задатака обавештајно-безбедносних служби. Неке обавештајно-безбедносне службе у свом саставу немају специјализоване снаге, али оне постоје у оквиру оружаних или безбедносних снага тих земаља и могу се употребити за потребе службе. У групе специјализованих снага улазе: групе за антитерористичка дејства, групе за препадна дејства, диверзантске јединице, јединице за „електронску шпијунажу“, јединице за психолошко-пропагандно деловање, јединице за цивилне послове и сл. Употреба специјализованих снага у надлежности политичког и војно-безбедносног врха земље, али је у тесној вези са обавештајном службом.

3.4.3. Снаге и средства обавештајно-безбедносних служби Под снагама и средствима обавештајно-безбедносних служби подразумевају се сви људски и материјални потенцијали, који се под руководством надлежног органа плански ангажују у обављању послова из њеног деловања. При извршавању задатака обавештајно-безбедносне службе ангажују различит број својих сарадника – од врхунских политичара, интелектуалаца, школованих обавештајаца до професионалих убица, шверцера и плаћених издајника. Међутим, полазећи од улоге и непосредног доприноса при извршавању задатака из надлежности обавештајно-безбедносних служби, могу се издвојити следеће категорије обавештајно-безбедносних снага: – лични састав обавештајних и безбедносних служби, – тајни сарадници агенти,

197 – политички емигранти, – „политички пријатељи“ и – разне категорије специјалних снага. Лични састав обавештајних и безбедносних служби чини проверен, стручно оспособљен кадар, састављен од школованих обавештајаца и помоћног особља. Организован је у складу са задацима обавештајне организације и представља њену главну снагу. Тајни сарадници – агенти обавештајно-безбедносних служби представљају веома значајну снагу, способну за извршење великог броја разноврсних задатака. То су, углавном, грађани земље која се обавештајно истражује и могу се налазити на важним положајима у држави или другим структурама друштва и уживају углед у својој средини. Мотив сарадње са страним обавештајним службама је материјална корист, политичко опредељење или неки други разлог. Осим агената, чија је основна намена да прикупљају и достављају значајне податке, обавештајна служба повремено користити у разне категорије преступника (шверцере, фалсификаторе, професионалне убице, терористе, наркомане и др.). Политички емигранти могу се употребити за разноврсне задатке обавештајно-безбедносне службе према матичној земљи. Они добро познају стање у својој земљи и имају врло развијене везе са бившим суграђанима. Обично се тајно враћају у земљу ради превратничког деловања, организације и извршења терористичких акција. обавештајно-безбедносна служба од ове категорије начелно формира „нове владе“ или „национална руководства“ у егзилу, који се припремају да у погодном моменту преузму власт у својој земљи. Политички емигранти могу се наћи и као припадници специјалних снага одређене државе. Студијске групе могу бити значајна снага обавештајне службе јер под видом „интереса науке“ поједини стручњаци, који раде на важним пројектима у земљи домаћина, често се ангажују и на обавештајним задацима. Земља домаћина није ни свесна ко је крајњи корисник резултата њиховог истраживања. Политички пријатељи су лица која имају известан политички утицај у својој средини, али се не слажу са политиком своје земље, те подршку траже у иностранству. Обавештајне службе ступају са њима у контакт и стварају „политичке пријатеље“ који су спремни да извршавају њихове задатке. Њихова активност посебно долази до изражаја у психолошко-пропагандној делатности против своје земље. Разне категорије специјализованих снага, као високо обучене и специјализоване јединице, оспособљене су за извршавање најразноврснијих обавештајних задатака у миру и у рату које им обавештајна служба постави. Oбавештајно-безбедносне службе у свом раду користе разноврсна техничка и друга средства, која знатно доприносе њиховој ефикасности и брзини рада. Условно, средства које користе обавештајно-безбедносне службе можемо поделити у следеће групе: – средства за прикупљање података, – средства за обраду података, – средства за превратничко деловање, – средства за одржавање веза и – средства за транспорт. Средства за прикупљање података могу бити извиђачка и агентурна. Извиђачка средства су разноврсна, од простих до сложених система, и намењена су за извиђање са земље, мора, из ваздушног простора и космоса. Користе се електронска средства, IC уређаји и фото уређаји за све врсте фотографија.

198 Агентурна средства су минијатурних димензија, необичног облика и према величини веома ефикасна. Углавном су то средства за прислушкивање и тајно фотографисање, која се уграђују у предмете за свакодневну употребу или просторије у којима се воде важни разговори. Средства за обраду података су значајна за брзу анализу и процену приспелих података – информација. За обраду података користе се најсавременије рачунарске технике. Средства за превратничко деловање намењена су да убрзају деловање свих облика субверзивне активности (пропаганда, саботаже, тероризма и диверзије) и подесна су за тајно преношење. У ова средства спадају разне врсте наоружања, специјални експлозиви и експлозивне направе, хемијска, биолошка и друга средстава. Средства за одржавање везе између сарадника и обавештајаца прилагођена су условима строге конспирације. Разноврсна су, минијатурна, ефикасна и једноставна за руковање. У ова средства могу се убројити и шифровано коришћење средстава јавног информисања, „јавке“, тајна мастила и слично. Средства за транспорт су намењена за тајно пребацивање појединаца или група у посебно чуване рејоне, као и за њихово касније извлачење. У та средства спадају: падобрани за косо спуштање и скокове са великих висина, једрилице, индивидуалне летелице (змајеви, балони, појас са млазницама) и слично.

3.5. Методе деловања обавештајно-безбедносних служби Oбавештајно-безбедносне службе при извршавању задатака из своје надлежности примењују одређене форме142 и методе деловања. Избор форми и метода зависи од више чинилаца: – обавештајне потребе земље, – задатка и циља који се поставља пред службу, – политичког курса који се води према другим земљама, – времена извршења задатка (у миру, у рату и ванредном стању), – места на којима се задатак извршава (на својој територији, територији противника или некој трећој територији – савезника), – врсте делатности обавештајно-безбедносне службе) обавештајна, контра-обавештајне или превратника (субверзивна), – расположивих снага и средстава службе и – реалних могућности службе да изврши постављени задатак. Форме и методе рада обавештајних служби представљају највећу тајну и као такве су заштићене. Ако се открију форме и методе рада појединих служби, онда се најчешће открива и цела служба. У пракси је уобичајена подела метода рада обавештајних служби на легалне и илегалне методе. Неки аутори, методе деле на основу средстава којима се врше. С тим у вези оно обавештајно-безбедносне методе деле на: агентурне методе, методе примене прислушне технике, методе електронског извиђања и слично. У односу на садржај рада обавештајних служби, условно, методе можемо поделити и на: а) методе за прикупљање података и б) методе за превратничко (субверзивно) деловања. 142

У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије, издање Просвете, Београд, 1961, налазимо следеће одређење овог термина: „Форма подразумева облик, вид неке делатности и повезан је са садржајем рада“. „Метод је начин истраживања и планирани поступак у истраживању неке истине“.

199

3.5.1. Методе за прикупљање података Прибављање информација (прикупљање података) је основни и најзначајнији задатак обавештајно-безбедносних служби. Информације се могу прикупљати на легалан и илегалан начин, уз коришћење разноврсних снага и средстава, као и коришћењем одређених техника. У прикупљању података могу се користити следеће методе: – отворени извори информација, – метода непосредне опсервације (извиђање осматрање), – агентурна метода, – метода оперативне технике, – метода „политичких пријатеља“ симпатизера и – метода дејства специјалних снага. Метода отворених извора информација је легалан начин прикупљања информација – обавештајних података. Обавештајно-безбедносне службе у свом раду систематски прате рад средстава јавног информисања, као и сву издавачку делатност која би могла да садржи неку значајну информацију. Аналитичким радом долази се до сагледавања општег стања у свим областима живота једне земље.

Преглед метода рада обавештајних служби МЕТОДЕ РАДА МЕТОДЕ РАДА ОБАВЕШТАЈНИХ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ СЛУЖБИ

МЕТОДЕ МЕТОДЕ ПРИКУПЉАЊА ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА ПОДАТАКА

ОТВОРЕНИ ИЗВОРИ ИНФОРМАЦИЈА

ОПЕРАТИВНА ТЕХНИКА

НЕПОСРЕДНА ОПСЕРВАЦИЈА

КОРИШЋЕЊЕ “ПОЛИТИЧКИХ ПРИЈАТЕЉА“

АГЕНТУРНИ

ДЕЈСТВО СПЕЦИЈАЛНИХ СНАГА

МЕТОДЕ МЕТОДЕ ПРЕВРАТНИЧКЕ ПРЕВРАТНИЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ ДЕЛАТНОСТИ (СУБВЕРЗИЈЕ) (СУБВЕРЗИЈЕ)

СТВАРАЊЕ И КОРИШЋЕЊЕ КРИЗА

САБОТАЖА

СУБВЕРЗИВНА ПРОПАГАНДА

ДИВЕРЗИЈА

ТЕРОРИЗАМ

УПОТРЕБА СПЕЦИЈАЛ. СНАГА

НАСИЛНИ ПРЕВРАТ

200 Код ове методе могу се применити разне форме прикупљања информација, као на пример: – упућивање својих органа на војне параде, маневре и вежбе где је дозвољено присуство јавности јер се на тај начин стиче директан увид у војне могућности једне земље (обученост и опремљеност), – присуство разним пријемима, коктелима, свечаностима и сличнo. Обавештајни органи ступају у контакт са што већим бројем страних држава из свих средина и кроз разговор, дебате и постављање питања долазе до значајних информација. – присуство изложбама, сајмовима, ревијама, лову и риболову, као и туризму, обавештајним службама се даје могућност да прикупљају податке, – у односима међу државама постоје и одређене везе (разне уговорне обавезе, посете делегација, школовање кадра, представништва, дипломатско-конзуларни представници и сл.), које пружају велике могућности обавештајним службама да прикупљају одређене информације о земљи домаћина. Метода непосредне опсервације остварује се директним извиђањем (опсервацијом) посебно значајног правца, рејона или објекта, с циљем да се прикупе или провере потребни подаци, како би се на основу њих наговестили одређени догађаји. Код ове методе рада могу се применити уређаји за осматрање и фотоснимање. Овај метод рада примењују војни обавештајци, који се упућују из земље и одређене категорије „политичких пријатеља“. У рату га редовно примењују извиђачке и специјалне јединице. Метода непосредне опсервације је на граници легалне и илегалне методе, јер кретање у непосредној близини забрањене зоне, формално није забрањено, али често долази до прекорачења и злоупотребе (снимање, скицирање, записивање, интересовање преко других лица и сл.), што је законом сваке земље забрањено. Агентурна метода је илегални начин прикупљања података и подразумева коришћење тајних сарадника обавештајне службе (непрофесионалаца) за упознавање стања, могућности и намера противника. Свакој савременој обавештајној служби потребни су оперативци који трагају за информацијама непосредно, визуелним и чулним опажањем, и посредно, уз помоћ различито мотивисаних људи који непрофесионално сарађују с обавештајном службом. Обавештајне службе сматрају да се најбоље информације о објекту интересовања могу добити од човека који ради у њему. Дакле, потребан је агент, познавалац ситуације, који је у стању да ту ситуацију, усмено или на други начин, пренесе оперативцу (професионални припадник обавештајне службе). Две чињенице су пресудне за агентурни метод. Прва, да се ни најсавременијом техником, која се користи за прибављање података о „противницима“, не могу открити њихова воља, намере и планови. Уважавају се достигнућа у осматрачко-извиђачкој, посебно у прислушној техници, којом могу о некој противниковој намери да се прибаве подаци чак и само неколико минута пре отпочињања обављања задатака, али контраобавештајна служба потенцијалне жртве често их доводи до погрешних закључака. Друга, немогуће је извођење и најједноставније специјалне операције без ослонца на редове потенцијалне жртве, посебно на њеној територији. Многобројне околности и чињенице могу утицати на некога да оствари непрофесионални однос с обавештајном службом матичне или неке стране државе – да постане агент патриота или агент издајник. Уопштавање разноврсних агентурних случајева, начелно, указује на основне мотиве разноврсних агентурних случајева, начелно, указује на основне мотиве због којих је лице пристало да, поред свог основног занимања, тајно обавља и задатке по налогу неке обавештајне службе.

201 Патриотизам преовлађује као мотив при опредељењу лица да ступи у тајни однос са неком обавештајном службом, а следе политичко и верско убеђење, новац, болесни каријеризам, авантуризам, љубав, жеља за осветом, мржња, уцена итд. Пошто је агент из састава потенцијалне жртве најбоља инвестиција, обавештајне службе користе наведене мотиве за стварање бројне и разноврсне ефикасне и функционалне агентуре међу њеним грађанима. Структуру те међусобно испреплетане и повезане агентурне мреже карактеришу: – вертикалност, – вишеслојност, – специјализованост и – истовременост. Обавештајне службе су веома опрезне приликом избора и начина ангажовања агентуре и нарочито, у раду са њом, па су, да би избегле ризик властитог компромитовања код свог државног руководства, често сумњичаве према информацијама које им агент доставља усмено или у писменој форми. Наиме, сматрају да су агентово запажање, мишљење, оцене и процене информације из друге руке и да, чак и када су најизворније пренесене, могу имати много недостатака. Зато, уместо агентовог усменог или писменог извештавања захтевају документа, микрофилмове, дискете, депеше, досијеа, фотографије и слично.143 Тиме отклањају зависност од степена агентовог образовања (агент-секретарица или чувар просторија–могу украсти или преснимити документ команде, установе, генерала и сл.) и ризик тајног састанка или преноса информација коришћењем неког средства неопходног за усмено или писмено извештавање.144 Метода оперативне технике је, такође, илегалан начин прикупљања података и подразумева употребу специјалне технике за откривање чуваних података (уређаји за прислушкивање, за тајно фото-снимање, извиђање и с.). Овом техником се служе обавештајци, агенти и „пријатељи“. Може се применити самостално или у комбинацији са другим методама. Метода „политичких пријатеља“ већ је описана у делу који се односи на снаге обавештајних служби, али је овом приликом значајно рећи да се њихов рад граничи са агентурним радом. Ова категорија сарадника обавештајних служби себе не сматра издајницима шпијунима, већ борцима за мир, прогрес и просперитет своје земље и треба им помоћ друге државе при остваривању својих циљева. Ову методу рада стране обавештајне службе обилато користе у оним земљама где долази до борбе за власт између „позиције“ и „опозиције“. Метода дејства специјализованих снага је насилно прикупљање одређених података на туђој територији. Наиме, специјализоване снаге и извиђачке јединице упућују се у дубину противничке територије с основним циљем да се прикупе одређени подаци који се достављају обавештајној служби, а који се нису могли прикупити на други начин. Ова метода рада, начелно, користи се у рату или кризним ситуацијама, односно када постоје могућности да се они убаце на територију противника.

3.5.2. Методе за субверзивно деловање Обавештајне службе водећих сила у спрези са савезницима настоје да на основу обавештајних података изврше и задатке на плану превратничког деловања у другој земљи. Део послова превратничког деловања извршава обавештајна служба, а у неким случајевима је и 143 144

Ибид, стр. 85. Ибид, стр. 85.

202 непосредни извршилац. Она је, свакако, основна карика од које зависи начин припремања и организовања тог деловања. Методе које обавештајно-безбедносна служба примењује при извршавању ових задатака имају висок степен тајности и бруталности. Методе субверзивног деловања спроводе се кроз следеће форме: – стварање и коришћење криза, – субверзивна пропаганда, – тероризам, – саботажа, – диверзија, – употреба специјалних снага и – насилни преврат. Стварање и коришћење криза је таква метода где обавештајне службе настоје да вештачки створе или искористе постојећу кризну ситуацију у другим земљама према којој се врши субверзивна делатност. Коначни резултат коришћења криза у некој земљи може бити државни удар или прелазак на специјална дејства. У случају државног удара, страна обавештајна служба, настоји да се инфилтрира у оружане снаге дотичне земље, снаге безбедности, снаге утицајних политичких организација, државне органе и слично, како би се чин државног удара извео у што краћем року и без великих потреса и компликација. Субверзивна пропаганда као метода рада обавештајне службе садржи пропаганду и демонстрацију силе. У овој методи планирају се акције које су веома смишљене, али нејасне за велики број људи нападнуте земље. Примена ове методе испољава се у следећим активностима: – протурају се вешто одабране информације, вести, саопштења и гласине; – организују разне дебате, скупови, конференције са политичким истомишљеницима, растурају се разни часописи, новине, билтени и филмови непријатељске садржине; – утиче се на садржај појединих информација и публикација које се преносе у јавност, при чему се користе позиције у средствима јавног информисања; – иницирају одређене акције претњом силе (покрети оружаних снага према државној граници, извођење вежби и маневара, повреда државне границе, ваздушног простора) и слично. Основни циљ примене ове методе јесте да се изазове неповерење и пометња код грађана и дочара утисак масовног незадовољства. Тероризам се као метода обавештајне службе примењује у ситуацији кад руководиоци обавештајне службе оцене да ће на тај начин постићи одређене резултате. Код ове методе нападају се људи и материјална добра, срачунати на шире изазивање страха, несигурности, неповерења у снаге постојеће власти у земљи. У начелу, извршавају се следеће активности: – убиства појединаца и група; – подметање експлозивних направа у појединце установе и јавне заграде, пловне објекте, железничке саобраћајнице и друге објекте и места која су видљива већем броју грађана и изазивају снажне психолошке ефекте; – тровање воде и хране, подметања отровних материја у водне капацитете, складишта хране, у продавнице, на пијаце, у поклон пакете и слично. Тероризам се изводи у миру и у рату, он је увек политички мотивисан а карактерише га афективна индиферентност.

203 Саботажа се као метода најчешће примењује у привредним делатностима других земаља, с циљем да се део економског система земље или државне делатности доведе до поремећаја или распада. Саботажа се, обично, манифестује у: – неизвршењу планираних радњи на време; – успоравању неког процеса (производње, саобраћаја и сл.) и наношења губитка и развијања неповерења; – обављању унапред предвиђених радњи у намери да се посредним начином нанесе штета, унесе забуна и слично. Приликом планирања саботаже увек се настоји да алиби за ову делатност буду аљкавост и немарност у послу. Диверзија је метода којом се жели наношење материјалних и људских губитака, уз истовремено уношење неверице и несигурности у јавности. Диверзије изводе регуларне јединице војске или полиције јавно и тајно, а најчешће се примењују: – минирањем разних објеката, комуникација, средстава везе и слично; – паљењем зграда, фабрика, установа, складишта и друго. Обавештајне службе настоје да диверзија добије што масовнији карактер, јер се тако постижу бољи резултати. Употребу специјализованих снага обавештајне службе примењују када се за то стекну повољни међународни, посебно унутрашњи услови у земљи која се напада. Ова метода је најекстремнија у подривачкој делатности и има елементе војне интервенције. До употребе специјализованих снага долази када је унутрашње стање земље до краја нестабилно (опште незадовољство народа, социјални немири, масовне демонстрације, оружана побуна и сл.). и има изгледа за успех. Припадници специјализованих снага убацују се у нападнуту земљу у својству војних инструктора који практично постају организатори, руководиоци и непосредни учесници борбе. Насилни преврат као замена једне владајуће гарнитуре другом, представља крајни циљ превратничке делатности обавештајне службе. Ова метода се јавља као резултат систематске примене свих наведених метода унутрашњег подривања, иако то не мора да буде пракса. Има случајева да се, посредством утицајних и амбициозних „политичких пријатеља“ и њиховим тајним организовањем и вештим руковођењем, пуч или државни удар изведу брзо, изненадно, једноставно и шира јавност стави пред свршен чин. Ова метода се може реализовати у оним земљама где је ситуација крајње нестабилна, а постојећи режим није учврстио власт.

3.6. Мере супротстављања обавештајним службама Супротстављање делатностима обавештајних служби је веома битан елемент заштите безбедности државе и њених снага безбедности. Захтева предузимање конкретних мера и активности како друштва и државе у целини, тако и специјализованих (обавештајно-контраобавештајних) органа намењених за спречавање делатности страних обавештајних служби. Обим и разноврсност обавештајне делатности намећу потребу свестраног организовања и сталног спровођења конкретних мера и активности свих чинилаца безбедности у земљи (грађани, државни органи, ОСА, МУП итд). Контраобавештајни органи предузимају мере и активности као своју редовну делатност. На основу спољних манифестација, изражених облика и примењених метода обавештајних организација у свету, могуће је извести неке закључке и претпоставке о томе како се су-

204 протставити делатности обавештајних служби. Овај облик агресивног, политичког и војног понашања обавештајних служби, посебно великих сила, мање је опасан за оне друштвене заједнице и политичке системе у којима су друштвене супротности и антагонизми у свим сферама живота сведени на минимум. За она друштва у којима степен јединства народа није нарушен, где владају стабилни међунационални и међуетнички односи, у којима нема битних разлика између прокламованих и реализованих политичких и економских циљева, у условима добро развијене и стабилне привреде и добре организованости друштва за одбрану, веома је тешко спроводити обавештајну и било коју другу сличну делатност. Мере на супротстављању обавештајним службама можемо поделити према носиоцима на: а) мере које предузимају државни органи и б) мере које предузимају органи и службе безбедности.

а) Мере које предузимају државни органи Свака држава обезбеђује основне услове за успешно функционисање и заштиту својих виталних функција. Један од њих је и успешно функционисање обавештајно-безбедносног система земље и супротстављање обавештајним службама других земаља. Да би се то спровело нужно је предузети следеће мере и активности: – доношење одговарајућих закона из области безбедности земље; – правно регулисање обавеза свих чинилаца безбедности; – стварање услова (материјалних и законских) за рад стручних органа и служби, који се баве спречавањем делатности обавештајних служби; – регулисање научне, техничке, војно-економске и друге сарадње са страним земљама; – регулисање начина заштите око објеката и у објектима од посебног значаја као и докумената у њима, и – правно регулисање сарадње и надлежности свих служби које се баве супротстављањем делатности обавештајних служби.

б) Мере које предузимају органи и службе безбедности Досадашња сазнања о делатностима обавештајних служби, указују на висок степен организованог, добро координираног и континуираног рада. Стога и супротстављање обавештајној делатности захтева широко ангажовање свих структура, а посебно стручних органа који имају овлашћења да примењују методе и средства рада обавештајно-безбедносних служби. Методологија рада у откривању присуства страних обавештајних служби мора с непрестано усавршавати и допуњавати, у складу са променама у наступу страних служби. Приликом планирања мера и активности на супротстављању делатностима страних обавештајних служби, треба спречити или умањити ефекте на оним пољима која највише угрожавају нашу земљу. Стога је неопходно предузети следеће мере: – оспособити кадровско, материјално и професионално јаке обавештајно-контраобавештајне службе; – изучити и пратити методологију рада страних обавештајних служби; – изучити и пратити контраобавештајну ситуацију у земљи; – спречавати обавештајне делатности дипломатско-конзуларних представништава, војно-дипломатских представништава и страних међународних организација;

205 – – – – – –

вршити обавештајне продоре у стране обавештајне службе; обавити контраобавештајну заштиту објеката од посебног значаја за земљу; заштитити тајност докумената, објеката и слично; енергично пресећи све обавештајне делатности страних обавештајних служби у земљи; посебно уредити и контролисати рејоне и објекте који су од значаја за безбедност; пратити, открити и спречити делатности „ослонаца“ страних обавештајних служби у земљи; – стално пратити и изучавати стране државе и њихове обавештајне службе; – организовати стручну помоћ осталим структурама друштва на супротстављању делатности страних обавештајних служби; – омогућити координацију свих служби које се баве овом проблематиком, и – предузети остале мере у зависности од конкретне обавештајно-контраобавештајне ситуације и методологије рада службе безбедности. Ово су само неке мере које предузимају стручне службе на супротстављању делатности страних обавештајних служби. Које ће се мере применити и када зависиће од конкретне ситуације и конкретног случаја.

3.7. Правна уређеност делатности обавештајно-безбедносних служби 3.7.1. Потреба за законском регулативом Владавина закона темељни је и неизоставни део демократије. Безбедносне и обавештајне службе могу бити легитимне једино ако су законски утемељене и ако своја овлашћења добијају од правног режима. Без таквог оквира не постоји темељ за разликовање поступака који се спроводе за добробит државе и оних које врше прекршиоци закона, укључујући терористе. Ни у најтежим ситуацијама „национална безбедност“ не би смела бити коришћена као изговор за напуштање обавезе поштовања закона, која је својствена демократским државама. Напротив, ванредна овлашћења безбедносних служби морају бити утемељена у законском оквиру и на систему контрола дефинисаних законом. Закони су правно отеловљење демократске воље. У већини земаља усвајање закона је једна од кључних функција парламента (уз контролу поступака владе). Због тога је препоручљиво да, у демократским системима где преовладава владавина закона, обавештајне и безбедносне службе своје постојање и овлашћења темеље на закону, а не на ванредним овлашћењима као што је право предности. Такво деловање јача законитост служби и омогућује демократским представницима да осмисле начела на којима ово важно подручје државне активности треба да почива, као и одређивање граница деловања таквих агенција. Даље, да би се могао позвати на законске изузетке, у случајевима када се потребе одбране националне безбедности косе са важећим прописима о људским правима, безбедносни сектор треба да утемељи своје деловање на законској регулативи. Неопходно је да парламент одобри формирање, мандат и овлашћења безбедносних служби, али тај услов сам по себи није довољна гаранција очувања владавине закона. Законска утемељеност увећава оправданост постојања безбедносних агенција и њихових (често посебних) овлашћења. Као и у другим подручјима, кључни задатак законодавца јесте делегирање одговорности на управна тела, али и да се установи и задржи право одлучивања унутар законске регулативе.

206

3.7.2. Ограничавање уставних и људских права Законска регулатива такође је потребна да би се одредила или ограничила уставна права појединаца у случајевима који се тичу безбедносних интереса државе. То се може постићи на два начина. Прво, ограничавањем људских права ради заштите друштвених интереса. Познат пример је ограничавање слободе изражавања припадника обавештајних служби с циљем очувања тајности њиховог рада. Друго, у кризним ситуацијама, када је државна безбедност озбиљно угрожена, може се дозволити привремено непоштовање и повреда одређених права. Међутим, нека људска права су неповредива. Према члану 4, став 2, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, не дозвољавају се повреде права:145 – на живот (члан 6); – на неподвргавање мучењу или окрутном, нехуманом или понижавајућем – поступању или кажњавању (члан 7); – на слободу од ропства или служења (члан 8); – на немогућност кажњавања затвором због неиспуњавања уговорне – обавезе (члан 11); – на неподвргавање ретроактивним казненим мерама (члан 15); – на то да пред законом будемо третирани као особа (члан 16); – на слободу мисли, савести и вере (члан 18). Што се тиче ограничавања права на међународном нивоу, Европска конвенција о људским правима, на пример, дозвољава ограничавање права на јавно суђење, права на поштовање приватности, као и ограничавање верских слобода, слободе изражавања и удруживања „у складу са законом“, као и ограничавања која су „неопходна у демократском друштву“ у интересу државне безбедности. Поред тога, ако службе имају законска овлашћења за ометање приватне имовине или комуникација, грађанима треба да буду стављени на располагање правни поступци за подношење притужби у случајевима неисправног поступања. То је један од начина на које земље потписнице Европске конвенције о људским правима могу испунити своју обавезу да обезбеде ефикасан правни лек за доказиве повреде људских права према члану 13 Конвенције. Под претпоставком да постоји потреба за законском регулативом у ограничавању политичких и људских права, као полазна тачка намећу се два закључка. Прво, обавештајне службе морају бити уређене законским прописима, и друго, посебна овлашћења којима се обавештајне службе користе морају имати утемељење у закону. Безбедносне службе морају бити уређене законским прописима. Многе државе предузеле су кораке за законско прописивање уређења својих безбедносних снага. Добре примере за то налазимо у законодавству Босне и Херцеговине, Словеније, Литваније, Естоније и Јужноафричке Републике. Међутим, одступања су знатна. Не чуди што је чак и у земљама са дугом демократском традицијом све већи страх од злоупотребе дужности и спорних појединости у раду агенција које делују у домаћим оквирима. У земљама у транзицији домаће безбедносне агенције често су додатно оптерећене наслеђем репресивног деловања у прошлости. У складу с тим многе земље су прописале законе за своје агенције, већином у последњих двадесетак година. Разлози за доношење законских мера за шпијунске агенције нису толико изражени – Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (УК) једна је од ретких земаља која је 1994. донела законску регулативу за своју тајну службу МИ6 Законом о обавештајним службама. Само неколико земаља је усвојило законске мере и за војне обавештајне службе и за координацију безбедносних служби. 145

Видети шире: Међународни пакт о грађанским и политичким правима (ступио на снагу 1976).

207 Посебна овлашћења којима се користе безбедносне и обавештајне службе морају бити утемељена у закону. Законитост захтева да снаге безбедности делују само унутар својих овлашћења у складу са домаћим законима. Отуда следи да се у случајевима кршења људских права из Европске конвенције могу оправдати само они поступци који су законити. На пример, када је откривено да је грчка Национална обавештајна служба држала под тајним надзором Јеховине сведоке на начин који је прекорачивао њена овлашћења, сматрало се да је тиме прекршила члан 8, који гарантује поштовање приватности појединца. Владавина закона, међутим, подразумева више од површног утиска о законитости. Европска конвенција о људским правима додатно упућује на тест „квалитета закона“, који захтева да законско одређење буде јасно, предвидљиво и доступно. Тест „квалитета закона“ Европске конвенције о људским правима ставља посебну одговорност на законодавна тела. Један од могућих начина удовољавања његовим захтевима јесте то да се у закон укључе опште одредбе о томе да се овлашћења која службе имају могу користити само када је то „неопходно“, да у случајевима када постоји могућност избора увек треба бирати поступке који мање штете људским правима и да се увек треба руководити начелом примерености. Европска конвенција о људским правима одређује да у демократском друштву у интересу националне безбедности и јавног реда могу бити ограничени, између осталог, право на приватност (чл. 8), слобода мишљења, савести и вероисповести (чл. 9), као и слобода изражавања (чл. 10) и слобода окупљања и удруживања (чл. 11). Међутим, Конвенција прописује да се таква ограничења морају спроводити „у складу са законом“. Обичајно право Европског суда за људска права наводи, интер алиа, да безбедносне и обавештајне службе могу спроводити своја посебна овлашћења ако су она одређена законом. С тим у вези Европски суд каже: • Под законом се подразумевају и правила обичајног права, као и статути и остале подређене одредбе. У таквим случајевима, да би се нешто сматрало „законом“, Суд каже да одредба мора бити доступна и срочена довољно прецизно да грађани према њој могу одредити свој начин понашања146; • Закон који дозвољава неограничену слободу одлучивања у појединачним случајевима не поседује битне одлике предвидљивости и не може се сматрати законом у овом смислу. Опсег слободе одлучивања мора бити релативно прецизно одређен147; • Контроле и остале гаранције спречавања злоупотреба овлашћења у деловању обавештајних служби морају се тачно одредити да би биле усклађене са темељним људским правима. Морају постојати заштитне мере против злоупотребе права одлучивања које је одређено законом148; • Ако заштитне мере нису предвиђене самим законом, закон мора бар одредити услове и поступке у случајевима повреде149.

146

147 148 149

Видети шире: Сандеј Тајмс против УК, 26. април 1979, 2 ЕХРР (Европски извештаји о људским правима) 245, став 47. Видети шире: Силвер и други против УК, 25. март 1983, 5 ЕХРР 347, став 85. Видети шире: Силвер и остали против УК, став 88–89. Видети шире: Клас против Федералне Републике Немачке, бр. 5029/71, Извештај од 9. марта 1977, став 63; Круслин против Француске, 24. април 1990, А/176-А, став 35; Хувиг против Француске, 24. април 1990, А/176-Б, став 34. Извор: интернет странице Европског суда за људска права http://www.echr.coe.int/ и Јан Камерон, Национална безбедност и Европска конвенција о људским правима, 2000, Kluwer Law International.

208

3.8. Демократска контрола и надзор над обавештајно-безбедносним службама Безбедносне и обавештајне службе у демократским друштвима обављају корисне задатке у заштити националне безбедности и слободног поретка демократске државе. Будући да те службе раде тајно и да природа њихових задатака захтева да своје обавезе испуњавају у тајности, оне су у нескладу с начелима отворенога друштва. Управо због тог парадокса (одбране отвореног друштва тајним средствима) безбедносне и обавештајне службе треба подвргнути демократској цивилној контроли и одговорности и најширој грађанској контроли. Јавна контрола тих служби важна је из најмање пет разлога. Прво, супротно појму отворености и транспарентности, који је темељ демократског надзора, безбедносне и обавештајне службе често делују у тајности. Како тајност може штитити њихово деловање од јавне провере, важно је да те операције пажљиво прати парламент и, још више, извршна власт. Друго, безбедносне и обавештајне службе имају посебна овлашћења, нпр. могу задирати у приватно власништво или комуникацију, што очигледно може ограничити људска права, па је нужно да их прате за то задужене институције за надзор. Парламентарна скупштина Већа Европе о томе се овако изјашњава: Постоји озбиљна забринутост да службе унутрашње безбедности држава чланица Већа Европе често стављају интересе које сматрају интересима државне безбедности и интересима државе изнад поштовања права појединца. Како су уз то често недовољно надзиране, постоји велика опасност од злоупотребе моћи и кршења људских права ако се не установе законске и уставне заштитне мере. Проблеми се јављају нарочито у случајевима када су службе унутрашње безбедности стекле одређена овлашћења, као што су превентивне метода рада и методе присиле у комбинацији с недовољном контролом од стране извршне власти, законодавства и судства, као и у случајевима када у некој земљи постоји велики број различитих тајних служби. Треће, у периоду после Хладног рата, а нарочито после 11. септембра 2001. године, обавештајне заједнице готово свих земаља нашле су се у процесу прилагођавања новим претњама безбедности. Највећом претњом безбедности функционисања демократских друштава више се не сматра могућност страног војног напада, него организовани криминал, тероризам, негативан утицај регионалних сукоба или пропалих држава као и противзаконита трговина људима и робом. Тај процес прилагођавања треба да се одвија под надзором изабраних цивилних власти које ће обезбедити да се реорганизација служби одвија у складу с потребама грађана. Даље, с обзиром на то да су обавештајне службе велике службене бирократске организације којима је својствено одупирање променама и одређени степен бирократске инертности, спољне институције као што су извршна власт и парламент морају осигурати да се жељене промене спроведу на ефикасан начин. Четврто, безбедносне и обавештајне службе имају задатак да прикупљају и анализирају податке о могућим претњама и процењују их. С обзиром на то да су такве процене полазна тачка за остале државне снаге безбедности (војска, полиција, погранична полиција), важно је да се оне доносе под демократским вођством. То је нарочито важно због тога што ове процене подразумевају да се приоритет даје оним претњама које обично имају значајне политичке импликације. Пети разлог се односи на земље које су имале ауторитаран режим и недавно су постале демократске. У таквим земљама главни задатак служби унутрашње безбедности и обавештајних служби у прошлости је била заштита ауторитарног вође од грађана. Безбедносне и обавештајне службе имале су пре свега репресивну улогу. Није тешко увидети због чега преображај старих безбедносних служби у модерне демократске службе представља тежак задатак.

209 Такав преображај из средства репресије у модерно средство безбедносне политике пажљиво морају надзирати извршна власт и парламент. Уважавајући сложену природу и значај демократске контроле и надзора над обавештајним и безбедносним службама, Женевски центар за демократску контролу над оружаним снагама, Центар за људска права Универзитета у Дараму (Уједињено Краљевство) и Норвешки парламентарни одбор за надзор обавештајних служби заједничким снагама припремили су нацрт правних стандарда за демократске начине контроле безбедносних и обавештајних служби и прикупили најбоље законске начине и поступке надзора и контроле. Правни стандарди почивају на анализи законског оквира надзора у либералним демократијама у Северној и Јужној Америци, Европи, Африци и Азији. Циљ је долажење до најбољих начина и поступака из закона о надзору обавештајних служби разних демократских држава и на тај начин стварање корисног приручника за парламентарце и владине службенике у институцијама за надзор, саме обавештајне службе и цивилно друштво (медије, истраживачке институте, итд). Правни стандарди обухватају главне аспекте демократског контроле безбедносних и обавештајних служби, укључујући извршну власт, законодавство и судство, као и независне организације за надзор као што су народни правобраниоци или главни инспектори. Правни стандарди одабрани су по критеријуму остваривања и подстицања доброг управљања у систему безбедности. Као важан део демократског надзора безбедносног сектора, добро управљање је од изузетног значаја за сваку ефикасну владу. Према мишљењу Светске банке: „Добро управљање испољава се у предвидљивом, отвореном и просвећеном креирању политике, систему управљања који се темељи на професионалном етосу и промовисању општег добра, владавини закона, транспарентном поступању и снажном грађанском друштву које учествује у питањима од јавног интереса“. Суштину доброг управљања чине следећа начела: – праведност; – активно учешће; – плурализам; – партнерство; – преношење овлашћења на ниже нивое; – транспарентност; – одговорност; – владавина закона; – људска права; – способност; – ефикасност; – спремност да се одговори на захтеве и – одрживост. Док добро управљање одражава правила, институције и начине рада који доприносе ефикасној и демократској владавини, укључујући поштовање људских права, одлике лошег управљања су „произвољно креирање политике, неодговоран систем управљања, неспровођење или неправедност правног система, злоупотреба извршне власти, грађанско друштво које није укључено у јавни живот, раширена корупција“. Веома је важно да власт поштује начела доброг спровођења власти јер се тако олакшава постављање политичких и законских граница у деловању безбедносних и обавештајних служби.

210 Демократска контрола и надзор над обавештајним и безбедносним службама развијају се на четири нивоа контроле и надзора. Сваки од тих нивоа може се посматрати као један слој демократског надзора који је обухваћен следећим слојем: – унутрашња контрола на нивоу обавештајно и безбедносних агенција; – извршна контрола; – парламентарни надзор; – надзор који спроводе независна тела за надзор. Први ниво контроле обавља на нивоу саме агенције. Контрола на овом нивоу обухвата проблеме као што су правилно спровођење закона и политике владе, овлашћења и деловање директора агенције, исправну употребу обавештајних података и досијеа, коришћење посебних овлашћења у складу са законом, као и унутрашње управљање агенцијом. Такви поступци унутрашње контроле на нивоу саме агенције нужна су основа за спољашњи демократски надзор који спроводе извршна власт, парламент и независна тела. Ови механизми унутрашње контроле обезбеђују спровођење службених мера и закона на ефикасан, професионалан и законит начин. Други слој контроле односи се на контролу коју обавља извршна власт, а која је усмерена на одређивање задатака и приоритета служби, укључујући и упућеност министра у рад служби и контролу над службама, контролу над тајним операцијама, контролу над међународном сарадњом и мерама заштите од министарске злоупотребе положаја. Трећи слој контроле тиче се парламентарног надзора, који има важну улогу у систему провера и поделе одговорности, будући да надзире општу политику, финансије и законитост служби. У већини земаља деловање служби је утемељено на законима које доноси парламент. Четврти слој демократског надзора обухвата рад независних тела за надзор и тиче се независне провере са становишта грађана (нпр. народни правобранилац или парламентарни повереник), са становишта брзог спровођења владине политике (нпр. главни инспектор) и са становишта трошења новца пореских обвезника (независне ревизорске куће).

4. ПРИВАТНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ У другој половини 20. века, приватна безбедност преузима све већу улогу у превенцији и контроли криминала. Од 1985. године, приватна предузећа и агенције за обезбеђење лица, имовине и пословања остварила су промет новчаних средстава у вредности од преко 20 милијарди долара годишње, а у њима је запослено преко 700.000 радника, што превазилази бројку званичне полиције. Данас је приватна безбедност значајан подсистем укупне безбедности, која представља велики посао и бизнис којим се бави све већи број људи на свету. Само у САД овај бизнис је достигао укупну вредност већу од 1% бруто националног дохотка. Приватни сектор безбедности обухвата: приватне детективске агенције; безбедносне консултанте менаџере; приватне компаније за обезбеђење; приватне истражне агенције; мултинационалне компаније за обезбеђење; компаније за производњу алармних уређаја, и на хиљаде службеника обезбеђења који раде само за једног послодавца. Брз раст индустрије проузроковао је појаву неких изазова с којима ова професија мора да се суочи и да их превазиђе уколико жели да ужива како стални раст тако и поштовање својих послодаваца, јавности, и владиних и регулаторних агенција. Неки од изазова с којима се суочава приватна безбедност су:

211 Професионалност особа које улазе у центар приватне безбедности с дугорочном обавезом да се развијају унутар и заједно с индустријом наставља да се унапређује. Овај тренд држава ће све више да охрабрује, а приватне компаније ће понудити могућности за напредовање квалификованим особама. Висока обученост је основа овог позива. Професионални програм који доноси звање Сертификованог професионалног обезбеђења и Сертификованог службеника заштите су важни кораци у развоју приватних компанија за безбедност. Легални статус и одговорност приватних компанија за безбедност које немају полицијске моћи. Њихов је посао, по природи, квази-спровођење закона, те стога они долазе у додир и конфронтацију са својим суграђанима у непријатељским ситуацијама, на начин веома сличан званичној полицији. Чине се стални напори да се подухвати приватне безбедности усмере на програме заштите добара и превенције губитака. Имиџ приватних компанија за безбедност сваким даном расте у јавности, али још увек постоји простора за побољшање како односа између тако и утиска који о овим компанијама имају полицијске службе. Међународна асоцијација шефова полиције званично је признала индустрију приватне безбедности и формално констатовала њен допринос превенцији и контроли криминала, и позвала своје чланове да успоставе један виши степен сарадње између јавног и приватног сектора. Интерно обезбеђење је данас насушна потреба. Корпорације очекују од службеника за обезбеђење, нарочито оних на положајима средњег и вишег руководства, да буду високи стручњаци за безбедност. Пословници данас траже да њихово обезбеђење изађе из традиционалне изолације и да све више дају допринесе главним токовима пословних резултата компаније. Од руководилаца обезбеђења очекује се да поседују, поред стручности у области обезбеђења и знање о општим концептима пословања, циљевима њихове организације, и да пруже допринос у тим областима. Уговорно обезбеђење представља основ ангажовања приватних компанија за обезбеђење. Предузећа која ангажују обезбеђење путем уговора захтевају више од особа у униформи, са значком и пиштољем. Пословање постаје све осетљивије на свој имиџ и утисак који оставља у јавности. Јавност ретко прави разлику око тога да ли је неки радник обезбеђења уговорац или интерни – тај радник представља компанију и јесте компанија. Стога, чувар који је неуредног изгледа, непристојан, необразован, или који направи озбиљну законску грешку у обављању својих дужности, постаје или неприхватљив или озбиљан терет – или и једно и друго. Стога, службеник везан уговором мора бити темељно обучен не само што се тиче техничких страна његовог посла, већ такође кад су у питању очекивања клијента послодавца, и мора бити образован и љубазан представник клијента. Службеник обезбеђења везан уговором мора имати слуха за јединствен однос који постоји између њега и клијента.

4.1. Основе обезбеђења лица, имовине и пословања Обезбеђење лица, имовине и пословања спада у групу заштитних делатности. Заштитна делатност обухвата послове физичке, техничке и друге безбедносне заштите лица, имовине и пословања који се врше у оквиру облика заштите утврђених законом који доноси највиши орган законодавне власти у држави. Облици заштите у већини савремених демократских земаља обухватају: заштиту лица: – заштиту имовине; – превоз и заштиту новчаних и других вредносних пошиљки; – заштиту јавних скупова; – управљање надзорним центром; – планирање и извођење заштитних система.

212 Према позитивним законима, заштитном делатношћу могу да се баве привредна друштва и предузетници, а послове заштите могу обављати само запослени у том друштву, односно код предузетника. Послови физичке заштите могу се обављати само унутар штићеног објекта и око штићеног лица до границе простора који захватају пратиоци и под условом да њихово деловање не ремети права других. У оквиру делатности заштите значајан сегмент заузима самозаштитна и детективска делатност. Самозаштитна делатност обухвата послове заштите које правна лица и предузетници, утврђени уредбом Владе, обављају за сопствене потребе, у складу са законом. Детективска делатност обухвата послове прикупљања и пружања информација од значаја за заштиту лица и имовине у складу са правима која детективи имају по закону који доноси највиши орган законодавне власти. Детективском делатношћу могу, под законом утврђеним условима, да се баве детективи као предузетници, индивидуално или у детективској агенцији. Општи циљ заштитне, детективске и самозаштитне делатности јесте откривање и спречавање штетних појава и противправних радњи које нарушавају достојанство и угрожавају живот и физички интегритет лица или умањују вредност имовине која је предмет заштите. Према националном законодавству и међународним стандардима, субјекти који се баве заштитном, детективском и самозаштитном делатношћу не смеју да повређују или ускраћују људска права и слободе зајемчене Уставом и oпштеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а нарочито утврђеним Европском Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, као ни да ометају рад судова, јавних тужилаштава, полиције и других државних органа, предузећа, установа и других организација. Субјекти који се баве заштитном, самозаштитном и детективском делатношћу дужни су да са малолетницима поступају обазриво, водећи рачуна о душевној развијености, осетљивости, другим личним својствима и заштити приватности малолетника, како поступак не би штетно утицао на развој малолетника. Субјекти који се баве заштитном, самозаштитном и детективском делатношћу не смеју да врше овлашћења полиције, истражних и других државних органа, нити да набављају или користе униформе, ознаке и легитимације сличне оним које користе полиција, истражни и други државни органи. У вези са заштитном, самозаштитном и детективском делатношћу неопходно је разликовати следеће појмове и исказе, као што су: Заштита лица означава заштиту живота и телесног интегритета физичких лица; Заштита имовине означава заштиту покретне и непокретне имовине од уништења, оштећења и других штетних утицаја употребом заштитних, односно техничких система и механичких уређаја по прописаним стандардима; Превоз и заштита новчаних и других вредносних пошиљки значи пријем, транспорт и испоруку новчаних и других вредносних пошиљки уз организовану заштиту и употребу посебно прилагођених возила и техничких средстава; Заштита јавних скупова подразумева обезбеђење реда на јавним скуповима и јавним приредбама путем физичке заштите и употребом техничких система и механичких уређаја за заштиту, у складу са прописима о јавним скуповима; Физичка заштита је обезбеђење лица, објеката, имовине и ствари у транспорту од угрожавања и других облика штетног деловања без претежне употребе техничких средстава, већ физичком снагом, мерама и средствима принуде и физичке заштите;

213 Системи техничке заштите су појединачна или функционално повезана средства за надзор одређених објеката или простора, самостално откривање и јављање неовлашћеног присуства или пожара, пренос алармних порука и података за обраду и архивирање тих порука; Механичке направе за заштиту су појединачна или функционално повезана средства која су посебно израђена за спречавање или ометање кретања лица и возила; Планирање и извођење заштитних система обухвата израду пројеката, непосредно извођење техничких решења заштите, инсталирање механичких уређаја за заштиту и надзор над извођењем техничких решења; Техничка заштита је стварање техничких услова за спречавање противправних радњи и непосредна употреба техничких средстава за обезбеђење објеката и имовине, ствари у транспорту и лица, у складу са прописима и утврђеним стандардима; Служба самозаштите је унутрашњи облик организовања обавезан за привредна друштва, предузетнике, државне и друге органе и организације одређене у складу са овим законом. Да би служба ФТО успешно функционисала морају бити заступљени и примењени одговарајући принципи обезбеђења: Стална готовост – представља основни принцип службе ФТО, а подразумева спремност да се у сваком тренутку, на сваком месту и у свим условима, преко патроле или Мобилно-интервентног тима (МИТ) обаве постављени задаци на заштити објекта. Правовременост – подразумева предузимање одређених мера, радњи и поступака пре него што се испољи активност према штићеном објекту. Комплексност – подразумева стално, узајамно и свеобухватно деловање система обезбеђења, од контраобавештајног до сваког органа који непосредно или посредно учествује у обезбеђивању. Сигурност – представља ангажовање службе ФТО, да у сваком тренутку може успешно спречити сваки облик угрожавања према штићеном објекту. Ефикасност – представља врхунску обученост, увежбаност и искуство свих непосредних извршилаца, у брзини реаговања на дејство или покушај угрожавања, као и предузимање мера за отклањање последица и евентуално репресивно деловање.

4.2. Правна регулатива система ФТО Већина земаља донела је Закон о агенцијама за обезбеђење лица и имовине и приватној детективској делатности. Овај закон има следећу структуру: – Основне одредбе; – Делатност обезбеђења лица и имовине; – Услови за оснивање предузећа за обезбеђење лица и имовине – овлашћење за обављање послова обезбеђења лица и имовине, униформа и легитимација припадника обезбеђења; – Детективска делатност и приватни детективи – обављање детективских послова, права и дужности приватног детектива; – Евиденција; – Надзор; – Овлашћење за доношење прописа; – Казнене одредбе; – Прелазне и завршне одредбе.

214 Осим тога, већина земаља донела је и одговарајућу подзаконску регулативу: – Правилник о начину полагања стручног испита за припаднике физичког и техничког обезбеђења и приватног детектива; – Правилник о условима и начину спровођења техничког и физичког обезбеђења; – Правилник о просторним и техничким условима за заштиту од крађа и других незгода или злоупотреба, које мора испуњавати пословни простор предузећа које обавља делатности обезбеђења лица и имовине и детективска агенција; – Правилник о условима обављања послова пратње и обезбеђења новца, вредносних папира, племенитих ковина, метала и других вредности; – Правилник о легитимацији припадника обезбеђења и детективској легитимацији; – Правилник о евиденцијама.

4.3. Извори угрожавања лица, имовине и пословања Извори угрожавања лица, имовине и пословања могу се класификовати по следећим критеријумима, на: 1) природне појаве: геофизичке појаве – земљотреси, поплаве, гром; биолошке појаве – епидемије, пандемије и слично; негативно дејство Сунчеве енергије. 2) појаве техничко-технолошког карактера: експлозије, пожари, хаварије, удеси, јонизујућа зрачења и слично, која угрожавају животну средину. 3) социјалне појаве: ратови, економске кризе, политичко насиље и слично. 4) социјално-патолошке појаве: алкохолизам, наркоманија, коцка, просјачење, проституција, незапосленост и слично. 5) криминалне делатности – извршење кривичних дела из области општег, привредног, политичког, еколошког криминалитета итд. Извори угрожавања лица, имовине и пословања могу настати: – ван делатности човека; – са делатношћу човека. Извори и облици угрожавања лица, имовине и пословања могу се поделити и на: – изворе који непосредно или директно угрожавају штићене објекте и лица (елементарне непогоде, криминалитет, тероризам и слично); – изворе који посредно или индиректно угрожавају штићене објекте и лица (алкохолизам, наркоманија, коцкање, незапосленост, проституција и слично); Делатност заштите лица, имовине и пословања је у највећем обиму усмерена, на заштиту имовине од разних криминалних напада, чије се последице испољавају у присвајању, оштећењу или уништењу имовине, односно у настајању материјалне штете за власника. Основни задатак службе система ФТО је спречавање криминалних напада на имовину и животе људи и доприношење откривању учинилаца кривичних дела. Отуда, она мора бити планирана и заснована на процени угрожености штићених вредности и конкретном плану обезбеђења. Нису сва лица и сви облици имовине подједнако угрожени ни изложени разноврсним криминалним нападима. Међу најфреквентније облике угрожавања лица, имовине и пословања убрајају се: Политичко насиље, којим се означава наношење душевног, а знатно чешће и физичког бола или повреде из политичких мотива, који могу бити пројектовани, верски, рационални

215 или ирационални. Насиље је као безбедносна, политиколошка, социолошка и криминолошка појава нужни пратилац готово свих савремених друштава, без обзира на степен њиховог развоја. Корачање по лествици цивилизацијског успона доноси нове форме политичког насиља, непознате ранијим етапама, које код човека стварају осећај несигурности и забринутости у погледу онога што нам доноси будућност. Политичко насиље понекад се испољава у веома примитивним и грубим манифестацијама деструкције, која посебно у маси, уништава све пред собом, имовину и животе људи. Рат је стање оружаног сукоба између две или више политички организованих јединки. Карактерише га организовани облик насиља над делом војне силе од других група обучених за ратовање. На локалном нивоу ратови се воде између антагонистичких друштвених група, унутар једне државе (грађански рат), док се други воде против спољног непријатеља. Ратови се воде у циљу одбране, због религије и освајања територија, а такође и због остваривања политичких циљева државе агресора. Тероризам представља плански акт насиља или претње применом насиља које предузимају одређене друштвене групе или појединци с циљем да утичу на друштвени и политички живот одређене заједнице или државе. Тероризам се може поделити према мотивисаности учинилаца на: идеолошки, етнички и верски. Елементарна непогода је природна појава која може проузроковати опасност за људе, културна и материјална добра. То су: земљотреси; поплаве; гром; олуја; снежни наноси; лавине; град; суша и слично. У случају појаве елементарних непогода у заштити људи и имовине ангажује се цивилна заштита, државни органи и органи локалне самоуправе и полиција, а по потреби и јединице оружаних снага. Поплава настаје кад се велике количине воде разорном снагом излију и заузму већу површину тла, потапајући, рушећи или уклањајући препреке које им се нађу на путу. Реч је о поплави у обичном значењу те речи: ослобођена маса воде, која добија снагу стихије, потиче из речног корита, језера (природног или вештачког), мора, великих потока или канала, а не из резервоара, цистерни, водовода и слично. Хаварија представља кварове и оштећења машинског парка, постројења и уређаја, који су наступили као последица хемијских и климатских утицаја, замора материјала, оштећења, квар брода, авиона, вагона или аутомобила. Експлозије представљају брзо ослобађање енергије као последицу одређене хемијске реакције или услед дејства механичких сила. Могу бити хемијске, физичке и нуклеарне. Поред тога, могу се класификовати као: дифузне – експлозије гасова и прашине и концентрисане – експлозије барута, динамита, нитроглицерина и пластичних експлозива. Ово разликовање је веома значајно са аспекта утврђивања узрока експлозија, јер су дифузне, најчешће плод људског немара, а концентрисане, по правилу представљају резултат планиране акције. Пожар је неконтролисано сагоревање материје. Учесталост пожара, материјалне штете и разарања, па чак и људске жртве, сврставају пожаре у једну од највећих опасности са којима се служба ФТО у раду сусреће. Јонизујуће зрачење има способност да изазива јонизацију молекула и обухвата рендгенско и гама зрачење, као и различите врсте снопова атомских и субатомских честица велике брзине. Јонизујућим зрачењем се у живој материји изазива снажно биолошко дејство на начин да уништава живе ћелије, што код јаких доза зрачења може довести до смрти или тешког оштећења организма. До неконтролисаног јонизујућег зрачења околине може доћи услед неправилног поступка са радиоактивним материјама, уређајима за обављање нуклеарних процеса, те уређајима и машинама који могу производити јонизујућа зрачења. Слично дејство има и радиоактивно зрачење.

216 Епидемијом се сматра пораст обољења од заразне болети, неуобичајен по броју случајева, времену, месту и захваћеном становништву, као и неуобичајено повећање броја обољења са компликацијама или смртним исходом. Такође, епидемијом заразне болести сматра се и појава два или више међусобно повезаних обољења од заразне болести која се никада или више година није појављивала на једном подручју, као и појава већег броја обољења чији је узрочник непознат а прати их фебрилно стање. Биолошки агенси (грчки bios – живот; латински agere – делотворно) – су проузроковачи заразних болести људи, биљака и животиња. Поједине врсте биолошких агенаса изазивају масовна заразна обољења и смрти. Најважнији су: бактерије; вируси; гљивице и рикеције. Могу се употребљавати у вођењу биолошког рата, као биолошко оружје. Алкохолизам је честа и стална употреба алкохолних пића до које долази због настале психолошке и физиолошке зависности организма. Алкохоличар не мора показивати знаке пијанства, он често и није пијан. Основно мерило је степен зависности, као и обим телесних и психичких оштећења, што дуго може остати прикривено. Управо та необавезност испољеног пијанства отежава благовремено уочавање алкохолизма, како од стране зависника, тако и од стране његове околине, али и службе ФТО. Зависност бива уочена тек када телесне и психичке промене постану очигледне. Уколико се не лечи, завршава се целовитим психолошким пропадањем и тешким оштећењем виталних органа, што по правилу води у убрзану смрт. Наркоманија је стање периодичне или хроничне интоксикације, штетне по личност и друштво, проузрокована поновљеним уношењем дроге у организам. Њене карактеристике су: неодољива жеља или потреба за дрогом; да се дрога набави по сваку цену; тенденција за повећањем дозе; психичка, а понекад и физичка зависност од дроге. Коцкање је недозвољено играње на срећу. Коцкање, као вид социјалне патологије има веома изражен криминогени утицај. Повезано је са тучама, крађама и разбојништвима, у случајевима када дође до већег губитка новца. У највећем броју случајева, оно је само прекршај. Само под одређеним условима, предвиђеним кривичним законом, коцкање је кривично дело. Кривично дело коцкања има три основна облика: коцкање; мамљење на коцку и омогућавање коцке. Коцкање је кривично дело и ако се врши: у виду заната; уз употребу лажних карата или уз неку другу обману; са лицем за које се зна да је до новца за коцку дошло извршењем неког кривичног дела. Прекршај се састоји у коцкању или уступању просторије са циљем коцкања, или у коцкању са малолетним лицем или у уступању просторије или на други начин омогућава малолетном лицу да се коцка. Проституција представља нуђење људског тела било коме, ради задовољења сексуалних потреба, уз захтев да се као надокнада за коришћење тела плати надокнада у новцу или другим вредностима или услугама (добијање радног места). Битно за обављање проституције, је да се подавање тела врши уз надокнаду, без обзира на то, да ли и сама проститутка задовољава своје страсти или не. Начини проституције су веома разноврсни и стално се мењају, али циљ остаје исти. Проституција је појмовно везана за сексуалну продају женског тела, али у суштини она обухвата и слично сексуално понашање мушкараца. Међутим, у пракси је кажњива само проституција којом се баве жене. Просјачење је непристојно, дрско и безобзирно понашање којим се угрожава спокојство грађана или јавни ред и мир. Просјачење је тражење милостиње од другог лица у новцу или каквој другој материјалној вредности. Постоје две категорије лица које се баве просјачењем: категорија инвалидних и дефектних лица и категорија социјалних паразита, који су способни за рад али живе као беспосличари од милостиње других јер немају навику да раде. Прва категорија просјака због својих физичких и психичких недостатка делује емоционално на људе од којих се тражи милостиња, односно недостаци који су видљиви изазивају сажаљење, тако да људи сами дају милостињу и без апеловања. Друга категорија просјака, која је бројнија, апелује

217 на свест и осећања самилости за доброчинством, приказујући вербално своју материјалну угроженост образлажући је болешћу, незапосленошћу, немоћним члановима породице итд. Просјачење је троструко негативна појава јер, што код онога који проси ствара одређен облик паразитизма – навику да се живи без рада; што представља један од путева ка деликвенцији; и што утиче на морал грађана код којих се развија сумња у способност државе да омогући достојанствен живот овим људима. Најчешће се срећу два вида просјачења, у виду заната (када се на тај начин обезбеђују основна средства за живот) или из навике да се тако остварује допунска зарада или корист. Незапосленост је околност у којој особа способна за рад активно тражи посао, али није у могућности да га пронађе. Податке о незапослености у већини земаља прикупљају и обрађују ресорна министарства (за рад и запошљавање) и они су важан показатељ економских прилика. Пироманија је необуздана тежња ка изазивању пожара. Може бити различитог порекла. Један део, потиче од ментално заосталих особа или старијих лица са развијеним процесима деменције. Други део припада психопатијама. У свим случајевима, постоји ослабљена контрола импулса, који често имају карактер освете. Има мишљења да у основи пироманије леже и скривени сексуални мотиви, односно да произлази из сексуалне фрустрације. Криминалитет је појава у друштву која се манифестује у вршењу друштвено опасних дела која су законом одређена као кривична дела. У оквиру криминалитета који све више угрожава безбедност лица, имовине и пословања могуће је разликовати: Класични криминалитет који се као термин користи за означавање оних кривичних дела (деликата), који су у свим временима и у свим друштвеним системима сматрали штетним. Наиме, овим деликтима су се нападала она добра која су увек имала статус друштвене вредности у материјалном и моралном смислу. У ред таквих кривичних дела спадају: убиства, крађе, преваре, проституција и слично. Политички криминалитет је посебна врста криминалитета, који обухвата кривична дела којима се напада на постојећи државни поредак у циљу његовог рушења. Међу политичким кривичним делима, посебно се издваја тероризам, издаја, шпијунажа и нека војна кривична дела. Организовани криминалитет је посебан вид професионалног криминалитета, који карактерише чврста организованост, хијерархијски односи, велика брзина и сналажљивост у акцијама, као и способност за брзо прилагођавање измењеним условима. Имовински криминалитет је скуп криминалних активности којима се напада туђа имовина у циљу прибављања противправне имовинске користи. Привредни криминалитет обухвата кривична дела против привреде и њеног функционисања, као и кривична дела предвиђена у другим групама кривичних дела којима се поред привреде истовремено нападају и други друштвени односи и вредности (против економског система, службене дужности, радних односа) којима се повређују или угрожавају односи у привреди или наноси штета привредном пословању или њеним добрима. Подразумева се свако деликтно понашање које се врши од стране правних или физичких лица, који као субјекти тих односа располажу одговарајућим овлашћењима према имовини на којој се ти односи заснивају, а деликтним понашањима се непосредно наноси штета тој имовини и повређују или угрожавају привредни односи. У овако дефинисан појам привредног криминалитета, спада и питање имовинских деликата. Криминалитет белог оковратника је посебан вид професионалног криминалитета, који врше припадници горњих, владајућих и пословних кругова, користећи свој друштвени положај и утицај. Развијен је више- мање у свим земљама, односно карактеристичан је за савремено америчко друштво. највише је ухватио корена на подручју банкарства, осигурања, трговине и берзанских трансакција. Носиоци овог криминалитета релативно ретко долазе под удар

218 правосуђа и кривично одговарају, мада је реч о понашању које је веома опасно по друштво. Основни разлог што се ова лица не гоне кривично, лежи у околности да се ради о особама знатног политичког и економског утицаја, које вешто избегавају закон, заклањајући се плаштом легалних пословних операција. Еколошки криминалитет – посебан вид криминалитета који има за последицу загађивање, воде, ваздуха и земљишта у већем обиму или на ширем подручју, чиме се доводи у опасност живот и здравље људи или проузрокује уништење биљног или животињског света већих размера. Компјутерски криминалитет (рачунарски криминалитет) представља: друштвено опасна, противправна понашања за која закон прописује кривичне санкције; специфичан начин и средство вршења кривичних дела, уз помоћ или посредством компјутера; посебан објекат заштите, безбедности рачунарских податка или информационог система у целини или појединог сегмента (дела); намеру учиниоца да себи или другом на овај начин прибави какву корист (имовинску или неимовинску) или да другом нанесе какву штету. У теорији кривичног права се у област компјутерског криминалитета сврставају различити облици противправног, недозвољеног понашања: компјутерска превара; финансијске крађе, преваре и злоупотребе; крађе добара; фалсификовање података и докумената; вандализам; саботажа; сајбертероризам; хакерисање; компјутерска шпијунажа и крађа времена. Насилнички криминалитет је термин који се користи за означавање кривичних дела која карактерише брутално и агресивно поступање извршилаца, где елемент насиља има доминантан карактер. Привредни преступ је друштвено штетна повреда прописа о привредном или финансијском пословању која је проузроковала или је могла да проузрокује теже последице и која је прописом надлежног органа одређена ко привредни преступ.

4.4. Облици заштите лица, имовине и пословања У заштити лица, имовине и пословања од бројних извора угрожавања примењују се следећи облици заштите: – физичку заштиту која се остварује ангажовањем лица на пословима ФТО; – техничку заштиту, која подразумева: а) механичку заштиту која се спроводи применом направа и уређаја који омогућују заштиту одређеног објекта; б) електронско заштиту која обухвата коришћење уређаја који најављују или спречавају приступ у затворени простор или улаз у објекат под заштитом. Физичка заштита је обезбеђивање активношћу физичких лица – непосредних извршилаца службе ФТО, без претежне употребе техничких средстава, са физичком снагом, мерама и средствима принуде и физичке заштите објеката, имовине и лица у транспорту од уништавања, оштећења, крађе, повреда физичког и психичког интегритета, приватности и личних слобода и права, као и других облика угрожавања. Техничка заштита – је стварање техничких услова за спречавање противправних радњи и непосредна употреба техничких средстава за обезбеђење објеката и имовине, ствари и лица у транспорту. Контраобавештајна заштита – представља комбиновану примену метода и средстава рада безбедносно-обавештајних органа у оквиру обезбеђења објеката и личности. Обавља се у сарадњи са осталим специјализованим државним органима, када је у питању личност или

219 објекат из државног апарата. Ако је објекат или личност изван државног апарата, онда се за ову делатност ангажују оперативни радници, приватни детективи (агенти истражитељи), који имају задатак сличан специјализованим државним органима, који се огледа у прикупљању обавештења о потенцијалним лицима и облицима угрожавања штићеног објекта. Заштита личности – представља заштиту живота и телесног интегритета физичких лица ангажовањем специјализованих извршилаца (телохранитеља или бодигарда) обезбеђења. Заштиту одређених личности, менаџера и техничких стручњака, особа које преносе новац или друге вредности, као и обезбеђење других личности („комерцијално“) првенствено врши с циљем њихове физичке заштите, њихова радна места се штите с циљем заштите тајних података, док се објекти, у којима бораве заштићена лица, штите од директних напада (контрадиверзионо и сл.). Полазећи од тога, служба за обезбеђење личности и објеката (у склопу службе ФТО предузећа) предузима следеће мере и радње: – оперативно (у сарадњи са полицијом, БИА-ом и другим државним органима или детективским агенцијама) проверава сва лица која раде или живе у близини штићеног лица; – детаљно сагледава и анализира свако радно место које се обезбеђује са аспекта опасности по његову безбедност (у смислу опасности од обијања каса, израде дупликата кључева и сл.); – надгледа електронско и видео обезбеђење одређених просторија или читавог објекта под заштитом, по правилу довођењем сигнала у просторију из које се перманентно врши надзор објекта под заштитом, и – oстварује увид над функционисањем контрадиверзионог обезбеђења, а евентуално и над мерама радиолошко-биолошко-хемијске, као и противпожарне заштите. Појам одређена личност подразумева оно лице које је од стране надлежних државних органа одређено да се штити. Под њиховом заштитом подразумева се скуп планских оперативно-техничких мера, радњи, поступака и снага, које предузима јавна безбедност (полиција) ради неутрализације или смањења разних ризика и опасности које прете њиховој безбедности. Заштита објеката обухвата поступке, мере и радње које служба ФТО, самостално или у сарадњи са надлежним државним органима предузима ради заштите од напада, уништења и оштећења објеката предузећа, као и заштите од откривања података који представљају пословну или државну тајну. Појам одређени објекат представља све оне објекте у којима бораве или раде одређене личности, резиденцијалног су карактера и могу их користити стално, привремено или повремено. Појам објекат од посебног значаја за безбедност земље представља војни или други објекат чије би оштећење, уништење или откривање намене, изазвало штетне последице по безбедност и одбрану земље. Објекти од посебног значаја за одбрану земље су: – објекти или делови објекта у којима су смештени велики технички системи, предузећа и друга правна лица од посебног интереса за одбрану земље; – објекти у којима се производ складиште или чувају предмети или врше услуге од посебног значаја за одбрану земље; – инвестициони објекти значајни за одбрану земље. Заштита објеката од општег интереса су делатности од општег интереса које су дефинисане у Закону о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса. То су делатности које су као такве одређене законом у области: производње, преноса и дистрибуције електричне енергије; производње и прераде угља; истраживања, производње, прераде, транспорта и дистрибуције нафте и природног и течног гаса; промета нафте и нафтиних деривата;

220 железничког, поштанског и ваздушног саобраћаја; телекомуникација; издавања службеног гласила; информисања; издавања уџбеника; коришћења, управљања, заштите и унапређивања добара од општег интереса (воде, путеви, минералне сировине, шуме, пловне реке, језера, обале, бање, дивљач), као и комуналне делатности. Ове делатности су од стратешког значаја за државу. Контраобавештајну заштиту објеката од општег интереса обављају у државном сектору службе безбедности у сарадњи са полицијом, а тамо где постоје, безбедносно информативни центри службе ФТО предузећа – БИЦ, а у сарадњи са обавештајно-безбедносним службама. Обавезно заштићени објекти су: – за прераду, производњу, дистрибуцију и складиштење нафте, нафтиних деривата и гаса; – за прераду, производњу, дистрибуцију и складиштење воде; – за производњу и дистрибуцију електричне енергије; – за производњу, коришћење или складиштење радиоактивних и других опасних и штетних материја; – од значаја за саобраћај у свим врстама саобраћаја; – у којима се држе и чувају ствари од велике вредности; – у којима се држе и чувају ствари од изузетног значаја за науку, културу и уметност; – у којима се окупља велики број људи. Под обавезно заштићеним објектима сматрају се и простор на коме се налазе ти објекти и који чине њихов саставни део, као и пратећи објекти који су у функцији тих објеката. Значајно за обавезно заштићене објекте је да они спадају у кључну инфраструктуру државе, због чега је несумњиво постојање посебног интереса за безбедност и заштиту ових објеката. Претходно је потребно одговорити на питања: – колико је битан објекат (предузеће) за интерес и безбедност државе? – колико је озбиљна и могућа претња? – колико су рањива постројења и средства и које последице изазива њихово нефункционисање? – који је ниво ризика прихватљив? У том циљу, од стране надлежних државних органа нужно је спровести процес анализе и процене угрожености и заштите кључне инфраструктуре, у који спадају: – дефинисање захтева; – карактеризација основа инфраструктуре; – анализа претњи и штете; – анализа инфраструктурне заштите и одбране; – карактеризација ресурса; – анализа подручја; – интеграција и анализа међузависности; – процена повредљивости обавезно заштићених објеката; – процена ризика; – процена повредљивости и утицаја; – конкретни резултати на управљању ризиком. Државни органи имају неколико могућности приликом успостављања система безбедности и заштите обавезно заштићених објеката: не урадити ништа – прихватити ризик; урадити све – уклонити ризик; урадити нешто – управљати ризиком.

221 Мере заштите одређених објеката и рејона објеката се спроводе од стране надлежних војних команди (службу ФТО обављају војна лица) или других надлежних државних органа (када се организује сопствена служба ФТО). Мере заштите се предузимају у складу са: – проценом безбедносне ситуације ширег рејона и микролокације објеката; – испољеним интересовањем непозваних лица, односно евентуално откривених података о објекту; – утицајем промена радне снаге; – кретањем и транзитом страних држављана и других фактора који могу имати утицаја на заштиту објеката; – утврђивањем значаја објекта са становишта одбране и безбедности земље, ради одређивања одговарајућих мера заштите; – одређивањем врсте тајне, степена тајности и тајних (шифрованих) назива под којима се обавезно примењују у преписци и у току извођења радова на објекту. Мере заштите одређених објеката и рејона су: 1) примена најпогоднијег начина физичког обезбеђења објеката, дела објеката и рејона објекта (стражари; чувари; патроле; осматрачи; заседе; коришћење паса чувара и стражара; групе за интервенцију; дежурни и контролни органи; погодна лица која су насељена у близини објекта) и друге мере за спољно обезбеђење објекта; 2) примена електронских и других уређаја за осматрање, контролу и заштиту објекта и рејона објеката (организовање техничке заштите); 3) постављање физичких баријера (ограда) и других сличних препрека, 4) изградња прилазних путева објекту и постављање одговарајућих рампи; 5) постављање знака забране осматрања, снимања и приступа и других саобраћајних знакова забране (заустављања, паркирања и слично); 6) маскирање објекта ради спречавања осматрања са земљи и из ваздуха, посебно када је у питању објекат чија се локација чува у тајности и за кога се примењују мере легендирања и дезинформисања; 7) забрана уношења у објекат, односно део објекта и рејон објекта средства за снимање, експлозива и слично, без одобрења надлежне војне команде, односно овлашћеног лица надлежног органа; 8) избор лица за рад у објекту и за његово обезбеђење; 9) регулисање приступа објекту, делу објекта и рејону објекта, функционисање пријавница, издавање пропусница, евиденција посета и предузимање других мера ради обезбеђења прописаног режима кретања у објекту и рејону објекта; 10) контрола лица и возила при уласку и изласку из објекта, односно која се нађу у рејону објекта; 11) стална безбедносна обука и васпитање и информисање лица запослених у објекту или задужених за његово обезбеђење; 12) заштита техничке и друге документације која се односи на објекат у складу са прописима о заштити тајности; 13) контрола спровођења прописаних и наређених мера заштите, реда и режима у објекту, делу објекта и рејону објекта. Мере легендирања су измишљене или делом конструисане информације о заштићеном објекту, којом се прикривају стварни подаци заштићеног објекта, а да би се неовлашћена лица довела у заблуду. Да би се постигао жељени ефекат, мере легендирања треба да су одгова-

222 рајуће, прилагођене изабраном објекту, начину производње, технологији, датим особеностима средине у којој се објект налази и слично. Мере дезинформисања су планско, смишљено и организовано деловање у миру и рату, ширење и протурање дезинформација (лажног информисања, нетачних података), да би се неовлашћено лице довело у заблуду о стварној ситуацији или о одређеном податку и тиме навело на погрешне закључке и предузимање одређених активности или уздржавање од истих. Појам заштита имовине означава заштиту покретне и непокретне имовине од уништења, оштећења и других штетних утицаја употребом заштитних, односно техничких система и механичких уређаја. Појам заштита превоза новчаних и других вредносних пошиљки означава превоз пошиљки (злато, драго камење, уметнички предмети, вредносни папири, страни новац и слично) уз помоћ непосредних извршилаца службе ФТО и употребом посебно прилагођених техничких и хемијских средстава, као и моторних возила (најчешће посебно оклопљених – блиндираних). Појам заштита јавних скупова означава обезбеђење реда на јавним скуповима и јавним приредбама уз помоћ непосредних извршилаца службе ФТО и употребом техничких система и механичким уређајима за обезбеђење, у складу са прописима о јавним скуповима. Мере здравствене заштите имају за циљ заштиту здравља људи и стално побољшавање, чиме се стварају и повољни услови да запослени могу дуже да привређују и буду продуктивнији. Ове мере нису у директној вези са функционисањем ФТО, али су од значаја за његово функционисање. Мере здравствене заштите су доста уже од здравствене заштите, и оне би требало да обухвате: – мере за унапређивање здравља (снабдевање водом, хигијенска исхрана и становање, санирање околине и слично); опште и специфичне мере за спровођењем и сузбијањем оболевања (вакцинација, санација средине, здравствено-васпитни рад и слично); – мере за рано откривање болести путем систематске контроле здравље; – мере за унапређивање лечења оболелих и њихову рехабилитацију. Мере обезбеђења које предузимају службе ФТО обухватају: физичку и техничку заштиту и надзор свих запослених; чување и осигурање зграда, постројења и друге имовине; спречавање и откривање појава које могу нанети штету имовини предузећа; онемогућавање приступа непозваним особама у предузеће; предузимање законом допуштених мера, неопходних за неометани процес рада и заштиту запослених који врше процес производње или пружања услуга. Мере обезбеђења треба да испуњавају следеће критеријуме: – морају бити сразмерне ризику и претњи; – имају превентивни карактер, а изузетно и репресивни; – неопходне облике сарадње са осталим државним и осталим структурама; – послови обезбеђења су неспојиви са осталим пословима у предузећу; – квалитет службе ФТО је важнији од броја непосредних извршилаца; – непосредни извршиоци службе ФТО морају за време рада и сами бити довољно заштићени; – систем обезбеђења предузећа је „снажан“ онолико колико је јака најслабија тачка у том систему. Најчешће мере које се примењују у заштити објеката предузећа су: – мере физичке заштите; – мере техничке заштите; – мере заштите од пожара;

223 – мере противдиверзионе заштите; – санитарно-техничке, биолошке, хемијске и здравствене мере заштите; – изузетно: мере противприслушне заштите.

4.5. Контрола и надзор система обезбеђења лица, имовине и пословања Скупштина, судство и влада имају различите улоге у безбедносним питањима, али деле одговорност за добро функционисање безбедносног сектора уопште. Такође, ови органи власти имају значајан утицај на сегмент који се односи на обезбеђење лица, имовине и пословања. Извршна власт (Влада) преко надлежних министарстава, спроводи непосредну контролу са централног, регионалног или локалног (месног) нивоа власти путем издавања: – одговарајућих дозвола за рад приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања; – дозвола за ношење ватреног оружја; – инспекцијског надзора услова рада приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања. Судска власт врши надзор и контролу приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања, кроз: – вођење грађанских и кривичних поступака, ради утврђивања оправданости и законитости употребе силе од стране припадника приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања, као и накнаде штете настале тим поводом; – води кривичне поступке за кривична дела која изврше припадници приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања приликом обављања дужности и слично. Законодавна власт спроводи скупштински надзор усвајањем закона који одређују и уређују овлашћења и надлежности, неопходна за рад приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања. Таква контрола може да укључи и успостављање парламентарних одбора или комисија које могу да поступају по жалбама јавности. Струковни надзор и контрола, представља успостављање струковног надзора над поступањем припадника приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања. Струковни надзор се организује у оквиру удружења приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања, било у привредним коморама или независно од њих. Струковно удружење или асоцијација се формира ради обезбеђивања стручности у вршењу обезбеђења и заштите, као и заштите јавног интереса у овој области. Струковни надзор се огледа приликом издавања одговарајућих сертификата потенцијалним припадницима приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања, док је контрола могућа у појединим случајевима употребе силе и наношења штете предузећу, које за последицу има одузимање или продужавање лиценце за рад. Унутрашња (интерна) контрола приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања, врши се редовно – периодично и изузетно – након ванредних догађаја, од стране руководећих органа предузећа, непосредно или преко дежурних или стручних органа у предузећу, ради стицања увида у стање, квалитет и квантитет свих сегмената обезбеђења предузећа: 1. квалитета и ажурности елабората и других докумената;

224 2. правилности избора људства у приватним предузећима и агенцијама за обезбеђење лица, имовине и пословања; 3. квалитета извршених припрема приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања – стручна, здравствена, психолошка и безбедносна; 4. правилности обављања дужности приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања; 5. оспособљености радника и службе приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања за поступање у разним ситуацијама; 6. стање и исправност веза; 7. израда, чување и коришћење знакова за распознавање; 8. спровођење мера безбедности и заштите у току обављања службе приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања; 9. степен примена мера техничке заштите; 10. стање заштите од пожара; 11. унутрашњи ред и чистоћа у просторијама и изглед радника приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања; 12. квалитет и редовност информисања радника приватних предузећа и агенција за обезбеђење лица, имовине и пословања.

4.6. Стање система обезбеђења лица, имовине и пословања у БИХ 4.6.1. Услуге које пружају компаније за приватно обезбеђење (PSC) Обим услуга које компаније за приватно обезбеђење (PSC) могу да обезбеде утврђен је посебним законима о PSC за два ентитета у Босни и Херцеговини. Оба закона одређују који се облици „физичког обезбеђења“ могу пружати лицима и имовини, и који се облици „техничке заштите“ могу пружати у облику статичких безбедносних система као што су противпровални аларми и опрема за видео надзор. Закони не узимају у обзир уличне патроле од стране PSC. Компаније за приватну безбедност се углавном ангажују за заштиту локација као што су станови, предузећа и просторије. Прилично је редак случај да грађани ангажују PSC за личну безбедност и према истраживању које је обављено за овај извештај само око 5% домаћинстава ангажује PSC у циљу заштите. Огроман део индустрије је због тога усмерен на комерцијалне или службене установе: кључни послодавци се налазе у банкарском сектору, индустрији производње, сектору малопродаје, међународним НВО и локалним амбасадама и позоришној уметности. Амбасаде и међународне агенције које функционишу у Босни и Херцеговини обухватају кључне међународне кориснике услуга PSC. Међу амбасадама и међународним организацијама за које се зна да ангажују PSC, налазе се амбасаде Немачке, Саудијске Арабије, Норвешке, Пољске, Грчке, Холандије, Велике Британије, Британског Савета, Hope – International, SOROS i CRA. Канцеларија високог представника, с друге стране, директно ангажује своје сопствено обезбеђење. Иако је ангажовање PSC од стране међународних агенција и страних амбасада знатно, огроман део индустрије приватне безбедности је ангажован од стране комерцијалног сектора, а посебно финансијског. Финансијске институције ангажују PSC, укључујући Централ Профит Банк, ЦБС Банк, Универсал Банк, Прокредит Банк, Нову Банку и Инвестициону банку ФБиХ. Друге компани-

225 је које такође ангажују PSC обухватају АБД Енгинееринг, Алфа цомпутерс, АСА, Бата, Бенетон, Кока-Кола ХБЦ БХ и Донкафе, као и тржне центре (ВФ, Меркатор, Робот, Вистафон, Сам Схоп). PSC се такође ангажују ради обезбеђивања спортских и културних манифестација у БиХ, у кафићима, ноћним клубовима. Због индустријске базе клијената, PSC су, пре свега активне у већим градовима и урбаним деловима земље.

4.6.2. Везе са сектором безбедности Већи део особља PSC које ради у БиХ су бивши припадници војних или полицијских служби, тако да везе очито постоје између два сектора. Споразуми о раду неформалне природе су постигнути раније између PSC и полиције у случајевима када се полицијска служба сложила да надгледа превоз новца и драгоцености на уговорној основи за потребе правних лица и банака, (нпр. Загребачка банка БХ Д.Д. Тузла, Универзал банка Д.Д. Сарајево, Тузланска банка и др.). Полицајци немају личне користи од овог типа споразума, а није ни познато да су полицајци радили као припадници обезбеђења док су ван дужности. Већина интервјуисаних лица за ову студију одбила је да да коментар на постојање било каквих систематичнијих веза између PSC и традиционалних безбедносних субјеката, отежавајући на тај начин утврђивање реалне ситуације. Од оних који су били вољни да дискутују о том питању, више њих је потврдило да постоје јаке везе између PSC и војних или владиних службеника, у неким случајевима указујући на очигледан неуспех полиције у погледу спровођења провере неких компанија, као доказ постојања таквих неформалних и незаконитих веза. Постојање везе између PSC i бившег директора Савезне обавештајне агенције и његовог заменика је, ипак, јавно разматрана и потврђена у интервјуима са директорима PSC. Неколико интервјуисаних особа је изразило уверење да, начин на који су основане бројне PSC током 90-их година и рејони на којима им је био дозвољен рад, упућују на доказ постојања оваквих веза. На пример, сарајевска фирма ЦИПОС је основана са пројектним задатком који се тиче рада у оквиру оних територија са бошњачком већином, док се за мостарску фирму ИПОН обезбедио задатак функционисања на оним територијама са већинским хрватским становништвом. И у ФБиХ и у РС компанија која намерава да пружа услуге заштите лица и имовине може бити основана само од стране легалне домаће компаније или босанског држављанина. Ограничења за небосанске држављане који раде у PSC могла би се уклонити ако Босна уђе у ЕУ. И у ФБиХ и у РС, подносиоци молбе за оснивање PSC морају да испуне низ захтева, као што су: минимум пет службеника који поседују валидну дозволу за обављање послова обезбеђења (само ФБиХ); поседовање одговарајућег техничког знања и опреме; и поседовање пословних просторија погодних за обављање послова обезбеђења. И оснивачима и запосленим лицима је такође забрањен овај облик рада уколико се налазе под кривичном истрагом, ако су били кривично осуђени, здравствено неспособни, ако су били спречени од стране комесара ИПТФ да ступе у полицију, или су отпуштени из војне службе од стране COMSFOR/COMEUFOR. Расположиви доказ о обиму примене закона и прописа који управљају/регулишу PSC у БиХ је у најбољем случају нејасан. Неки представници индустрије тврде да мали број случајева јавних оптужби против PSC представља доказ да су компаније краткотрајне. Ипак, извештаји медија наводе да ово можда и није случај. Већина компанија не изгледа као да има адекватне просторије или поседује одговарајућу опрему као што су специјализована оклопна возила за превоз новца што се захтева законом. На пример, када је дошло до пљачке у Годуши, почетком августа 2005. године, која је проузроковала губитак од 80 000 и 30 000 КМ за Рајфајзен банку под заштитом ЦИПОС 007, откривено је да су радници преузели јефтинију опцију транспорта новца у приватном возилу из Теочка до Сапне. Такође су забележени случајеви када су PSC функционисале у географским областима за које не важе њихове дозволе. Овим је обухваћен трансфер новца између ФБиХ и РС од стране компанија које су регистроване само за рад у једном од два ентитета. Ово је незаконито

226 пошто Савезно Министарство унутрашњих послова (МУП) не издаје дозволе компанијама да прате новац између ентитета. На пример, 01. децембра 2004. године украдено је 2 047 000 КМ из Рајфајзен банке у највећој пљачки која се десила у БиХ. Новац је требало превести у блиндираном возилу власништва Аларм Wест и ЦИПОС 007 из Сарајева у Бањалуку. Обе ове компаније су регистроване у ФБиХ, не у РС. Даље, више компанија очигледно ангажује људе без одговарајућег сертификата из полиције за рад у обезбеђењу.

4.6.3. Употреба силе и ватреног оружја Употреба силе од стране особља PSC у ФБиХ је предвиђена Чланом 20 „Закона о заштити људи и имовине“, у коме се наводи да једна петина особља компаније која обавља физичку заштиту може да носи краткоцевно ватрено оружје у циљу самоодбране. У РС ограничење за оружје је регулисано Чланом 18 „Закона о агенцијама за заштиту људи и имовине и рада приватних детектива“, у коме се наводи да компаније које обављају физичку заштиту имају одобрење за набавку краткоцевног ватреног оружја за највише 50% својих радника. Чувари/припадници обезбеђења су наоружани оружјем 9 мм и релевантни закони забрањују употребу аутоматског оружја, непробојних прслука, запаљивих или дум-дум метака или пригушивача и наводи се да ватрено оружје мора имати цев дужине до највише 20 цм. Забрањено је „несмртоносно“ оружје као што су палице, бојни отрови и оружје за изненадни напад. Обезбеђење не сме да носи скривено ватрено оружје и сво оружје мора да се пријави релевантним властима. Од PSC се захтева да води евиденцију о тачном типу ватреног оружја које носи било који од службеника. Оружје се пријављује компанији, а не посебном службенику и када се не употребљава требало би да је смештено на сигурном у ватросталним сефовима у просторијама агенције. Пре сваког повлачења или враћања оружја, од службеника се тражи да пријави или одјави оружје у регистру компаније. У ФБиХ овај регистар би требало да буде на располагању за контролу од стране МУП-а. Закони у оба ентитета наводе да се сила може користити само када је то преко потребно и када се то захтева ради постизања циљева криминалистичке службе. Употреба смртоносне силе или ватреног оружја против лица од стране обезбеђења је дозвољена само под следећим околностима: – да би се сачувао живот; – ради заштите њих самих; – да би се заштитило лице или имовина које обезбеђење штити од напада; – да би се спречило бекство лица које је извршило кривично дело против имовине коју штити обезбеђење; или – уколико се обезбеђење нађе у ситуацији опасној по живот. Пре употребе ватреног оружја од припадника обезбеђења се захтева да упозоре нападача о њиховој намери да употребе ватру. Када се употреби ватрено оружје, припадник обезбеђења је одговоран за животе других људи који се у том тренутку могу наћи у близини. PSC су обавезне да обуче своје особље за минималну употребу силе. „Програм обуке за стицање сертификата за физичку или техничку заштиту људи и имовине“ регулише овакву обуку у ФБиХ. До сада није било пријављених случајева кршења овог прописа и употребе прекомерне силе или злоупотребе људских права. Програм службене обуке за особље PSC не предвиђа обуку из прве помоћи, али агенције лично тврде да пружају ову обуку за своје људство. Ипак, особље није опремљено опремом за пружање прве помоћи.

227

4.6.4. Професионализам и обука Захтев за обуку људства PSC постоји у оба ентитета. У ФБиХ ово је регулисано правилником – „Обука за стицање сертификата“. Обуком је обухваћено 40 сати теорије и 10 сати праксе. Савезно Министарство унутрашњих послова, Факултет криминалистичких наука и кантонски МУП спроводе обуку. Коначни усмени испит је базиран на теоријском делу обуке. Што се тиче ФБиХ, изгледа да је примена испита ригорознија, са предавачима који воде евиденцију о присуству учесника како би се уверили да кандидати долазе у утврђено време како за теоријски, тако и за практични део програма. Лица која не испуњавају ове захтеве не могу положити испит и није било пријављених случајева преписивања/преваре. Обука у РС је и теоријска и практична, и за њу се побринуо МУП или лица која су законито овлашћена од стране Министарства. Обука у оба ентитета покрива руковање и употребу ватреног оружја и технике ограничења/задржавања и заснована је на Основним принципима УН који се тичу употребе силе и ватреног оружја од стране припадника органа за спровођење закона. У ФБиХ унутрашње регулисање PSC се наводи у правилнику „Владавина поретка и понашање особља и радника из компаније“. Овај правилник садржи: радно време, правила понашања, позајмљивање и враћање оружја, долазак и одлазак са посла, распоред радног времена/смене/премештаја, боја униформе, унутрашње уређење и структура особља. Међународне компаније и амбасаде које ангажују особље локалних PSC за своју заштиту не захтевају обуку особља према било каквим специфичним критеријумима као дела уговора. Више интервјуисаних лица која су консултована за ово истраживање делило је мишљење да особље PSC генерално показује добар степен професионализма у свом раду. Један пример доброг понашања понуђен је истраживачком тиму од стране интервјуисаних лица – покушај крађе возила из Нове бањалучке банке пре неколико месеци. У извештајима медија о инциденту се наводи да се „радници нису успаничили и да су били у стању да контролишу ситуацију на миран начин и замолили су друге службенике/запослена лица да активирају аларм и обавесте о инциденту полицијску станицу у Приједору.“

4.6.5. Контрола Сада не постоје одредбе/мере за парламентарни надзор PSC у БиХ, ипак у оквиру Министарства безбедности (МБ) сада постоји Радна група која води рачуна о законодавним опцијама за регулисање рада PSC. Одговорност за PSC тренутно је у рукама Савезног Министарства унутрашњих послова и кантонског МУП-а у ФБиХ. У РС Општински центри државне безбедности су одговорни за регистровање компаније, док је МУП одговоран за спровођење контроле. Овлашћена службена лица МУП-а ФБиХ обављају дужности као што су провера законитости у раду сваке PSC, спровођења предвиђених мера заштите и безбедности, провера пословних просторија, регистрације и пословне документације, техничке опреме и употребе и безбедног чувања ватреног оружја и муниције. Министарство је такође одговорно за надзор у погледу употребе ватреног оружја од стране PSC. Ако припадник обезбеђења/чувар употреби ватрено оружје, од њега се захтева да информише најближу полицијску станицу. Поред тога, од њега се тражи да напише извештај и поднесе га његовом претпостављеном у агенцији. Агенција затим подноси извештај канцеларији овлашћеног тужиоца и МУП-у. Полиција такође има и додатне одговорности у вези са уговорима и комерцијалном одговорношћу. Сви уговори између PSC и њихових клијената би требало да се подносе полицијским органима који су надлежни за контролу. До недавно је постојало јако мало доказа да особље обезбеђења посматра надзор PSC као приоритет. Рације извршене 28. јула 2005. године у PSC широм БиХ обележиле су важну прекретницу, пошто је ЕУФОР предузео одлучну акцију против PSC ангажованих у нелегалним активностима како у Федерацији, тако и у РС. Упркос овако агресивној и подстицајној

228 промени тактике, остаје читав опсег проблема на свим стадијумима у процесу надзора, од регистрације компаније, преко позадинских провера и најзад, до недавно, рутинског прегледа/инспекције руководилаца. На пример, због неслагања између МУП-а сарајевског кантона и МУП-а Федерације, претходни није издавао званичне/службене ИД картице за персонал PSC, иако се законом захтева да ИД картице треба да буду видљиво истакнуте док приватно обезбеђење обавља посао. МУП у РС још није извршио никакву проверу особља PSC. Више интервјуисаних лица такође је изразило озбиљне сумње у вези са ефикасношћу полиције приликом извршавања безбедносних провера запослених у PSC. Један извор, који је желео да остане анониман, тврди да неки „криминалци“ могу да добију потврду о томе да нису осуђивани у полицији и да су постојали случајеви у којима је мафија добијала овакве потврде помоћу претњи. Такође изгледа да провере које се, у складу са новим законима о PSC, захтевају од полиције да их извршава, нису обављале рутински – на пример, од када је у ФБиХ 2002. године уведен нови закон о PSC, у агенцији Пума је извршена инспекција само једанпут, у марту 2004. године. Друге агенције уопште нису подвргнуте инспекцији.

5. ЦИВИЛНА ЗАШТИТА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 5.1. Заштита као атрибут и функција државе Заштита од природних и других несрећа је саставни део заштитне унутарње безбедносне функције државе. Отуда се област заштите и спасавања организује као нормативно, организационо и функционално самосталан и јединствен подсистем националне безбедности државе. У њу су укључене и повезане све спасилачке активности, службе и друге наменске снаге за заштиту, спасавање и помоћ, које у свом раду користе заједничку телекомуникациону, информациону и другу инфраструктуру. Основни циљ заштите спасавања и помоћи је сачувати људе, животиње, материјална и друга добара и околину пред несрећама, односно од уништења, оштећења и других последица несрећа те ублажити њихове последице. Циљеви заштите и спашавања људи и материјалних добара остварују се: – превентивним активностима, – успостављањем и одржавањем приправности за предузимање мера, – осматрањем, обавештавањем и узбуњивањем, – заштитом, спасавањем и помоћи, – отклањањем последица несрећа.

5.1.1. Превентивне активности Циљ превентивне активности је спречити, уклонити или смањити безбедносне ризике. Превентивно деловање обухвата организационе, техничке и друге предузете мере и активности, да се спречи настанак или барем ублаже последице појединих несрећа, односно олакша извођење заштите, спасавања и помоћи ако до несреће дође. Превентиву спроводе надлежна министарства, локалне заједнице, привредна друштва (предузећа), заводи и друге организације у складу са њиховом делатношћу. Министри су непосредно одговорни за координацију, извођење и стање превентивних мера и активности у делатности из њихове надлежности. Превентивне мере и активности уређује подручно законодавство, планира се у програмима и плановима заштите пред природним и другим несрећама, односно у плановима развоја који се односе на поједине делатности.

229

5.1.2. Припремљеност за предузимање мера Припремљеност за предузимање мера обухвата планове заштите и спасавања и друге облике припремљености, које омогућују што бржи одзив и делотворно предузимање мера у несреће. Предуслов за обезбеђење припремљености је такође одговарајућа организација, опремљеност и оспособљеност снага за заштиту спасавања и помоћ у погледу врсте и обима несреће на подручју, на којем су снаге основане. Овде спадају такође просторно, грађевинске и друге техничке мере, са којим се поједина подручја, насеља и објекти, граде, уређују и опремају тако, да се у случају несреће спрече људске жртве и већа материјална штета и да се омогући ефикасно деловање спасилачких служби. Наведене мере се узимају у обзир при изради просторних планова, те пројектовању и изградњи објеката. При планирању просторних захвата морају се узети у обзир ограничења коришћења простора због превеликих безбедносних ризика (ограничење делатности и градње на трусним, поплавним и подручјима подложним клизиштима), подручја искључене употребе простора (вежбалишта –полигони – логистички центри) те подручја могуће искључиве употребе простора (привременог боравка, подручја депоновања загађених материјала и опасних материја, одлагање рушевина итд). Заштита од опасности обезбеђује се такође и изградњом склоништа, припремама за евакуацију, смештај и снабдевање угрожених становника, техничким и другим средствима за личну и заједничку радиолошку, хемијску и биолошку заштиту и заштиту непокретног и покретног културног наслеђа. Склоништа основне заштите граде се у местима и другим угроженим насељима те у објектима, који су намењени за обављање делатности ширег значаја, као што је здравство, школство, телекомуникације, енергетика, јавни промет и слично. Припремљеност за предузимање мера обезбеђују министарства и други државни органи, локалне заједнице и привредна друштва, заводи и друге организације у складу са својом делатношћу и надлежностима. Припремљености за предузимање мера доприносе и грађани обезбеђењем средстава за личну и узајамну заштиту.

5.1.3. Осматрање, обавештавање и узбуњивање Осматрање, обавештавање и узбуњивање организује се као јединствен подсистем за откривање и праћење опасности природних и других несрећа, обавештавање и узбуњивање те вођење заштите, спасавања и помоћи у несрећама. Чине га информациони и телекомуникациони систем, центри за обавештавање те средства за узбуњивање. Систем делује непрекидно у потребном обиму, а по потреби се активира у целости.

5.1.4. Заштита, спасавање и помоћ Заштита, спасавање и помоћ у несрећама обухвата особито гашење и спасавање уз пожаре и експлозије, спасавање из рушевина и одрона, спасавање у планинама, из пећина, рудника, на води и из воде, спасавање од невремена, олуја и других временских елементарних непогода, спасавање у прометним несрећама, прву и хитну медицинску те ветеринарску помоћ, заштиту од неексплодираних убојних средстава, извођење радиолошке, хемијске и биолошке заштите, прикупљање података о жртвама и угроженим, помоћ угроженим, општа хуманитарна помоћ и обезбеђење основних услова за живот. Заштиту, спасавање и помоћ изводе јавне, добровољне и професионалне спасилачке службе, стручне службе привредних друштава, завода и других организација, хуманитарних организација, јединице службе и органи цивилне заштите и друге снаге за заштиту, спасавање и помоћ. При извођењу спасилачких активности повезују се и сарађују међусобно. За њихово планско и усклађено деловање брину надлежни команданти и штабови Цивилне заштите.

230

5.1.5. Отклањање последица несрећа Отклањање последица несрећа обухвата нужно предузете мере и активности за обезбеђење основних услова за живот и обезбеђење услова за трајну обнову погођеног подручја. Активности за обезбеђење основних животних услова обухватају нарочито снабдевање питком водом, храном, лековима, електричном енергијом, уређење нужних прометних веза, комуналних услуга, снабдевање животиња и нужно обезбеђење културног наслеђа. Организују и усмеравају их органи, надлежни за вођење заштите, спасавања и помоћи, а изводе их снаге за заштиту, спасавање и помоћ, јавне службе и друге организације. О томе да ли су основни животни услови обезбеђени, по правилу, одлучују на предлог органа који воде заштиту, спасавање и помоћ, председници локалних заједница у скупштинама општина, кантона и ентитета, односно Влада (Савет министара) на основу оцене стварних прилика на погођеном подручју. Трајну обнову погођеног подручја по правилу организују и воде надлежни ресорни органи, односно органи које одреде влада, надлежна министарства или локалне заједнице. Намера трајне обнове је повратак несрећом погођеног подручја у претходно стање или побољшање стања.

5.2. Појам, место и улога цивилне заштите у систему заштите Цивилна заштита представља један од кључних садржаја безбедности и подразумева припремање и учешће грађана, предузећа и других правних лица и професионалних служби, организација и удружења у заштити и спасавању људи и материјалних добара и животне средине од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања, тероризма и других опасности већих размера. Цивилна заштита је посебан институт међународног хуманитарног права, установљен Допунским протоколима уз Женевске конвенције, 1977. године, првенствено намењен за заштиту и збрињавање цивилног становништва у оружаном сукобу. Цивилна заштита као значајан подсистем система безбедности, организује се припрема и спроводи као засебан систем заштите и спасавања људи, материјалних добара од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања и других већих опасности. Захваљујући таквом поимању и месту и улози у друштву, цивилна заштита у значајној мери доприноси смањењу људских и материјалних губитака, а својим успешним развојем и деловањем пружа помоћ људима када им је најпотребнија и омогућава функционисање политичког, економског, социјалног и културног система у сложеним друштвеним условима. Полазећи од места, улоге и значаја цивилне заштите у друштву и њене развијености и инкорпорираности у све сфере друштвеног живота, цивилна заштита представља важан подсистем система безбедности који има стратегијски значај. Цивилна заштита има саветодавну улогу владе и других државних органа у вези заштите од несрећа. Она мора да врши притисак на владу и на извршне органе власти на нижим нивоима, да уграде превенцију од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања и других већих опасности у мере приправности и дугорочну економску и социјалну развојну политику и да у буџету обезбеде средства за те активности, упркос финансијским ограничењима која су присутна у многим земљама. Цивилна заштита мора захтевати од извршних органа власти да се њене мере сматрају као приоритетне превентивне и припремне мере којима могу да се смање негативни догађаји и последице несрећа, као и да се заложе за обезбеђење средстава за предузимање мера помоћи и санирање последица.

231 Према међународним стандардима, цивилна заштита представља организован одговор државе на опасности које угрожавају становништво, материјална добра и животну средину. Она представља целовит систем и најшири облик организовања, припремања и учешћа становништва у хуманитарним активностима и задацима заштите и спасавања у случају елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања и других опасности. Цивилна заштита, као хуманитарна социјално интегративна функција, је пре свега еминентна државна функција, непреносива и неотуђива од извршне власти. Она се планира, организује и оспособљава у складу са проценом угрожености и могућностима за заштиту и спасавање људи, материјалних и других добара, с обзиром на степен угрожености и повредљивости од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа (првенствено хемијских акцидената), ратних разарања и других опасности. Цивилна заштита је делатност која данас првенствено функционише у миру, ванредним ситуацијама и у рату. Стога је цивилна заштита категоријални појам са јасним приоритетима, организацијом и модалитетима функционисања у сфери заштите јавног интереса – људских живота, материјалних добара и животне средине.

5.3. Мисије и задаци цивилне заштите Основна мисија цивилне заштите је да реализацијом превентивних и оперативних мера обезбеди ефикасан систем заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара и животне средине од последица елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, ратних разарања и других већих опасности. Полазећи од овакве мисије, а у складу са Женевским конвенцијама и Допунским протоколом из 1977. године, цивилна заштита извршава следеће задатке: 1. Склањање људи и материјалних добара 2. Евакуација 3. Збрињавање угрожених и настрадалих (смештај и снабдевање) 4. Замрачивање 5. Спасавање из рушевина а) Заштита и спасавање од поплава б) Заштита и спасавање на води 6. Заштита и спасавање од пожара 7. Радиолошко-хемијско-биолошка заштита 8. Очување добра битних за опстанак а) Прва медицинска помоћ б) Обезбеђење резерви крви 9. Санација терена 10. Откривање НУС и означавање опасних зона 11. Одржавање реда 12. Информисање 13. Осматрање и обавештавање 14. Верска помоћ и заштита верских објеката 15. Заштита животне средине

232

1) Склањање људи и материјалних добара Све општине дужне су да својим просторним и урбанистичким плановима и пројектима и другим нормативно-правним актима регулишу изградњу склоништа, првенствено као двонаменских објеката у миру, и контролу реализације ових планова. Изградњу склоништа обезбедити истовремено са изградњом нових зграда. Организацију запоседања склоништа утврђују надлежни штабови и повереници цивилне заштите, а за непосредно коришћење ових објеката и одржавање реда, поред ових органа, ангажовати и постојеће јединице цивилне заштите.

2) Евакуација Евакуацију угроженог и настрадалог становништва вршити када се оцени да је то једина могућност за њихову заштиту и за стварање услова за деловање оружаних снага. Евакуацију организовати начелно на мање угрожена подручја своје општине. Евакуацију планирати за становништво, материјална и покретна културна добра и сточни фонд, преко организација и служби чија је то мирнодопска функција.

3) Збрињавање угрожених и настрадалих (смештај и снабдевање) У циљу ефикасног спровођења ове мере, а на основу процене угрожености и повредљивости, извршити оријентациону процену могућег броја угроженог и настрадалог становништва од ратних дејстава, елементарних и других већих непогода и других опасности у миру и рату. На основу тога планирати и вршити припреме за збрињавање. Средстава и опрему за збрињавање угрожених и настрадалих грађана, начин и изворе финансирања, као и динамику стварања резерви ових средстава на нивоу државе, утврдиће Влада.

4) Замрачивање У циљу смањења ефикасности дејстава из ваздуха и обезбеђења повољних услова за заштиту становништва, треба у рату, а по потреби у случају непосредне ратне опасности, вршити замрачивање насељених места, привредних и других објеката и саобраћајних средстава. Замрачивање благовремено планирати и обезбедити његову реализацију у складу са расположивим снагама и средствима која ће се одредити за ову намену.

5) Спасавање из рушевина Организација рашчишћавања и спасавања затрпаних из рушевина заснива се на ангажовању свих снага које могу брзо и ефикасно деловати. За спасавање затрпаних и рашчишћавање рушевина и саобраћајница, организовати и припремити све расположиве снаге које могу пружити помоћ било које врсте за успешно остваривање ове мере: специјализоване јединице за спасавање и рашчишћавање, прву медицинску помоћ, ватрогасне, РХБ заштиту, за дезактивирање и уништавање неексплодираних убојних средстава, за санацију, комуналне, грађевинске, занатске, саобраћајно-транспортне и друге организације Црвени крст и друге друштвене организације.

233

6) Заштита и спасавање од поплава и на води а) Заштита и спасавање од поплава Пошто се поплаве најчешће јављају као последица елементарне непогоде, Законом о заштити од елементарних и других већих непогода разрадити планове, мере и поступке за заштиту и спасавање. На основу тог закона цивилна заштита планираће своје учешће у моменту када водопривредне и друге одговарајуће организације надлежне у тој области не могу саме савладати настале последице поплаве. У заштити од елементарних непогода обавезно се обезбеђују учешће ЦЗ, МЗ организација и грађана на спровођењу мера којима се спречавају, отклањају или ублажавају непосредне опасности и поседице и обезбеђује заштита и спасавање људи, материјални и културних добара. Б) Заштита и спасавање на води За спасавање на води, ангажовати: постојеће професионалне организације за спасавање на води, спасилачке јединице на пловним објектима, друштвене организације из области спортова на води, за подводне активности, веслачке, пливачке, једриличарске, мото-наутичке и др., рибаре и друге грађане који се баве делатностима на води и јединице цивилне заштите за спасавање на води.

7) Заштита и спасавање од пожара При организацији заштите и спасавања од пожара посебну пажњу посветити превентивним мерама, чије спровођење треба отпочети још у периоду израде просторних и урбанистичких планова и пројеката у које уградити све мере заштите и спасавања од пожара у циљу потпуне и равномерне покривености територије. У изграђеним стамбеним, привредним и другим објектима посветити већу пажњу начину и месту депоновања запаљивих и експлозивних материја, њиховом уређењу у циљу заштите и спасавања од пожара (уредити околину, таване и подруме и уклонити лако запаљиви материјал и др.), опремању средствима превентивне заштите и спасавање од пожара (песак, апарати, црева, бурад за воду, кофе и др.), оспособљавању и грађана о начину употребе расположивих средстава за гашење почетних и других пожара и другим мерама превентивне заштите и спасавања од пожара. С обзиром на стално присутну опасност од пожара, а посебно у рату неопходно је обезбедити: – образоване ватрогасне јединице цивилне заштите у свим срединама придодати постојећим професионалним јединицама ватрогасним јединицима у организацијама и добровољним ватрогасним друштвима; – образовање професионалних ватрогасних јединица и добровољних ватрогасних друштава у општинама где то још није учињено и ојачавање постојећих; – лоцирање ватрогасних јединица на местима одакле најближе могу стићи до места могуће интервенције; – изворе воде који ће се користити у случају потребе, с тим да се путеви до тих извора одржавају увек у проходном стању; – стварање неопходних резерви потребних средстава за гашење пожара; – сталну активност за развијање самозаштите грађана у смислу заштите и спасавања од пожара.

234

8) Радиолошко – хемијско – биолошка заштита Организовање и спровођење мера РХБ заштите подразумева радње и поступке ради откривања и утврђивања опасности, спречавања, ублажавања и отклањања поседица дејства радиолошких хемијских и биолошких средстава на људе, биљни и животињски свет и материјална и друга добра. У том циљу обезбедити: – нуклеарно-хемијско-биолошку контролу (РХБ контролу), – благовремено предузимање превентивних мера личне и колективне заштитите, – деконтаминацију људи, стоке, објеката, земљишта и материјалних добара. У реализацији задатака РХБ заштите тежиште треба бити на ангажовању организација и специјализованих институција које располажу одговарајућим средствима и стручним кадровима за обављање ових послова. Лабораторијске послове развијати у општинама и градовима у оквиру станица и центара РХБ заштите при чему је потребно користити постојеће лабораторије организација. Месне заједнице, организације, општине, градови дужни су да за припаднике јединица ЦЗ, штабове и друге органе ЦЗ које образују, обезбеде средства личне заштите, као и да за своје запослене обезбеде средства личне и колективне заштите.

9) Очување добара битних за опстанак а) Заштита и спасавање животиња и намирница животињског порекла Организација заштите и спасавања животиња и намирница животињског порекла заснива се на ангажовању свих снага које и у миру обављају ову делатност, које могу брзо и ефикасно деловати, а то су: ветеринарска служба, пољопривредне и пољопривредно-индустријске и трговинске организације које се баве производњом и прометом животних намирница, индивидуални пољопривредни произвођачи-сопственици стоке, које се могу ангажовати у заштити и спасавању животиња и намирница животињског порекла. Све ове организације још у миру извршиће планирање људи и средстава и предузимање осталих мера које захтева ова област. б) Заштита и спасавање биља и биљних производа Заштиту и спасавање биља и биљних производа обезбедити ангажовањем свих мирнодопских снага које могу брзо и ефикасно деловати а посебно: пољопривредних, пољопривредно-индустријских организација, у области узгоја и експлоатације шума и других одговарајућих институција које се баве пољопривредном производњом, складиштењем пољопривредних производа и газдовањем шумама, индивидуалних пољопривредних произвођача и др. Основно опредељење код организовања и спровођења мера заштите биља и биљних производа треба да буде на боље организованом и рационалнијем коришћењу расположивих материјалних средстава и контролисаној употреби пестицида, инсектицида, фунгицида, хербицида и осталих средстава за заштиту и планска припрема свих елемената у миру (људи, средстава, обука и др.).

10. а) Прва медицинска помоћ У циљу што ефикаснијег спасавања повређених и оболелих људи у рату, елементарним непогодама и другим масовним несрећама и опасностима организују се: пружање прве медицинске помоћи, тријажа, евакуација и предузимање даљих мера збрињавања повређених и оболелих.

235 Припреме и оспособљавање за пружање прве медицинске помоћи и предузимање даљих мера збрињавања повређених и оболелих људи и оспособљавање грађана, спроводити у циљу пружања самопомоћи, узајамне помоћи, прве медицинске помоћи и даљег збрињавања повређених и оболелих. Организацију пружања прве медицинске помоћи и даље збрињавање повређених и оболелих људи у рату, елементарним непогодама и другим масовним несрећама и опасностима, као и обучавање и стицање основних – неопходних знања у пружању прве медицинске помоћи, остварити у свим срединама у којима грађани раде и живе. Број и састав привремених здравствених састава се утврђује на основу процена угрожености и повредљивости, потреба и могућности појединих друштвених средина. Б) Обезбеђење резерви крви Штабови цивилне заштите у сарадњи са организацијама Црвеног крста, здравственим организацијама и другим учесницима учествују у организацији добровољног давања крви. Резерве крви, односно повећање броја добровољних давалаца крви у месним заједницама, организацијама и припадника организованих снага, обезбедити од цивилне заштите. У том циљу посебно ангажовати штабове, поверенике и друге органе цивилне заштите.

11) Санација терена У циљу стварања неопходних услова за рад и живот грађана у свим срединама где живе, обезбедити спровођење ефикасне санације терена која се састоји у санацији: отвореног (слободног) и затвореног простора, воде и водних објеката, у сахрањивању људских лешева, у нешкодљивом уклањању животињских лешева и др. Организацију и спровођење санације терена заснивати на оспособљавању и опремању организација и органа који су дужни да делују у овој области, а то су: здравствене, ветеринарске, комуналне, грађевинске, саобраћајне и друге организације и органи који у оквиру своје редовне делатности имају обавезу ушћа у санацији терена као и органи унутрашњих послова, јединице, штабови и други органи цивилне заштите. У изради процене о могућим последицама у рату, елементарним непогодама, другим масовним несрећама и опасностима, као и процени очекујућег броја погинулих људи и уништавања сточног фонда и других животиња, ангажовати стручне органе и организације. У свим срединама где грађани раде и живе, а у којима органи и организације нису довољни за спровођење мера санације, а посебно у местима где ове не постоје, поред ангажовања свих грађана образовати, обучити и опремити и јединице цивилне заштите за санацију. У циљу што ефикаснијег деловања надлежних органа и организација у санацији терена, неопходно је предузети све мере да се оне што квалитетније и правовремено припреме и оспособе за синхронизовано и ефикасно спровођење санације терена. С обзиром на опасности од накнадних последица, мере за спровођење санације морају се хитно предузимати и спроводити док се потпуно не уклони опасност од настанка накнадних последица (епидемија, заразних болести и др.).

12) Откривање и означавање опасних зона Све грађане, организације и државне органе треба упознати са изворима опасности и поступцима у случају опасности. То се посебно односи на неексплодирана убојита средства и зоне обухваћене заразом или епидемијом. У спровођењу заштите неопходно је видно обележити опасну зону, ограничити кретање и предузети мере на отклањању опасности кроз формиране јединице за дезактивирање неек-

236 сплодираних убојитих средстава или ангажовању где су формиране и ангажовање организација које извршавају послове заштите од епидемија и зараза и јединица цивилне заштите намењених за ове послове.

13) Одржавање реда У оквиру укупних мера заштите и спасавања предузети мере за одржавање реда заштите објеката и обезбеђења територије ради несметаног одвијања акција заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара. У спровођењу ове мере ангажовати постојеће људство физичко-техничког обезбеђења организација са територије, ловачка друштва и лица са дозволама о ношењу личног наоружања. У спровођењу ове мере све активности ускладити са службама унутрашњих послова а по потреби и одговарајућим командама Војске Југославије.

14) Информисање У оквиру укупних припрема за заштиту и спасавање значајно место има и информисање грађана. Планом утврдити улогу и задатке свих информативних гласила као и задатке штабова и стручних служби цивилне заштите. Код информисања грађана, сарадњу са центром за осматрање и обавештавање, размену информација, контакте са друштвеним организацијама, а посебно a радио аматерима и имаоцима система радио веза на територији руковођења штаба цивилне заштите. Због карактера ове мере неопходно је одредити потпарола штаба цивилне заштите.

15) Осматрање и обавештавање Место и улога службе осматрања и обавештавања огледа се у правовременом откривању свих врста опасности, обради информација, достављању органима руковођења и обавештавању становништва. Органи, и организације које се у оквиру својих редовних делатности баве осматрањем, праћењем стања на територији и утврђивањем појава од интереса за заштиту и спасавање дужни су се тако организовати да могу доставити све податке центру за осматрање и обавештавање. Службу осматрања и обавештавања организовати кроз центре за обавештавање, осматрачке станице и јединице за узбуњивање и коришћење постојећих мирнодопских организација ( хидрометеролошке, ватрогасне, здравствене, ветеринарске, електропривредне, водопривредне, ТП, ПТТ, и др.) и њихових информација за потребе заштите и спасавања. Служба за осматрање и обавештавање у миру извршиће све неопходне припреме и координацију са носиоцима свих наведених система у циљу обједињавања информација на заштити и спасавању становништва, материјалних и културних добара.

16) Верска помоћ и заштита верских објеката У склопу укупних мера на заштити и спасавању на свим нивоима а посебно у општинама и насељеним местима организовати верску помоћ и заштиту верских објеката. У миру извршити процену потреба заштите верских објеката као и других елемената остваривања овог задатка (потребна средства, људе ако се предвиђа), као и потреба ангажовања свештених лица за помоћ становништву.

237

17) Заштита животне средине Заштита животне средине од интереса је за целу земљу и међународну заједницу. То даје и основ за активност грађана те и цивилне заштите у целини, да се ангажује на свим задацима заштите животне средине у условима све већег ангажовања људског опстанка и општих услова у којима човек живи и ради и остварује своје животне интересе. Како човек све своје потребе задовољава из своје околине без обзира да ли су оне биолошке, физиолошке, социолошке и друге, захтева континуирану бригу свих државних органа и институција. Како је цивилна заштита најшири облик организовања грађана на заштити живота, материјалних и културних добара, управо значи да и цивилну заштиту има обавезу супротстављању свим негативним факторима и узрочницима. Цивилна заштита има обавезу да укаже на узрочнике, одакле се јављају, као и на који начин од њих се заштити и спасити. У циљу потпуне контроле и увида територије на заштити животне средине неопходна је координација и ангажовање државних органа и служби и институција које се професионално баве овим послом, уз истовремено уважавање постојећих законских одредби о заштити животне средине. У том циљу неопходно је обезбедити: – непосредну контролу извора опасности, – благовремено предузимање превентивних мера, – обавештавање грађана и појави опасности, – предузимање мера ако до опасности дође, – отклањање последица опасности. Штабови цивилне заштите свих нивоа дужни су да предузму мере и ангажују и све расположиве снаге и средства на санирању последица на заштити тла, ваздуха, воде, шума, биљног и животињског света, природних добара и са институцијама које се у миру баве заштитом животне средине утврдити задатке у периоду настајања ратне опасности, рата и елементарних непогода.

5.4. Организација цивилне заштите Систем заштите и спасавања у савременом смислу, егзистира од 1955. године. Концепцијски и организационо заокружен је као систем пре две деценије. Протекли период пружио је довољно могућности за промену постојећих решења и прилагођавање система цивилне заштите стварним потребама друштва. Да би се сложени задаци могли извршити, неопходно је да се успостави хармоничан систем цивилне заштите, односно систем заштите и спасавања државе од елементарних непогода, техничко-технолошких удеса, ратних разарања и других опасности. Цивилна заштита се најчешће организује на три нивоа: националном, регионалном и локалном нивоу. Своје задатке извршава у тесној сарадњи са другим државним организацијама и службама и локалним властима. Елементи структуре система цивилне заштите су прописани Женевским конвенцијама које је, после ратификације, дужна свака земља уградити у своје национално законодавство. У функционалном и институционалном погледу, у већини земаља данас у свету, елементе система цивилне заштите чине: – лична и узајамна заштита становништва – служба осматрања и обавештавања

238 – јединице цивилне заштите – органи руковођења цивилном заштитом (штабови и повереници) – предузећа, организације и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање – организације које обављају јавну службу или делатност Лична и узајамна заштита обухвата мере и поступке за непосредну личну и узајамну заштиту и спасавање људи на свим местима где они живе и раде. Служба осматрања и обавештавања (ОИО), као део система цивилне заштите, образује се у форми центара за обавештавање у свим општинама, кантонима (окрузима), ентитетима и на нивоу државе, као и кроз осматрачке станице и јединице за узбуњивање и врши следеће функције: – осматрање, откривање и праћење опасности; – прикупљање, обрада података о откривеним опасностима и благовремена дистрибуција информација штабовима цивилне заштите и другим надлежним субјектима; – обавештавање и узбуњивање становништва, предузећа и других правних лица. Јединице цивилне заштите организују се, опремају и оспособљавају за заштиту и спасавање људи, материјалних и културних добара од ратних разарања, елементарних и других већих непогода и других опасности у миру и рату. Намени, задацима и организациона структура, јединица цивилне заштите зависиће од процене угрожености територије. Организују се на свим нивоима од Републике до месне заједнице и организације. Одлуку о формирању на предлог штабова цивилне заштите доносе извршни органи власти. За руковођење јединицима цивилне заштите неопходно је именовати и поставити стручно способне старешине. Избор и постављање ових старешина врше штабови цивилне заштите. При образовању јединица цивилне заштите неопходно је сагледати и оценити број, врсту и структуру јединица, екипа и других облика организовања, друштвених организација за заштиту и спасавање људи, материјалних и културних добара, као и комуналних, грађевинских и других организација и служби које се у оквиру својих редовних делатности баве заштитом и спасавањем и које се, према плановима цивилне заштите, укључују у акције заштите и спасавање. Републички штаб цивилне заштите утврдиће врсту, састав, начин опремања и попуну јединица цивилне заштите. У општинама, градовима и осталим насељима у којима се на основу процене угрожености и повредљивости од ратних дејстава и процене сопствених снага и могућности за заштиту и спасавање, утврди да одговарајуће организације и службе које се у оквиру својих редовних делатности баве заштитом и спасавањем нису довољне за отклањање последица ратних дејстава, елементарних и других већих непогода и других опасности у миру, односно ако тих организација и служби нема у појединим срединама, образоваће се јединице цивилне заштите. На основу конкретних потреба и могућности и у месним заједницама у складу са плановима употребе и деловања цивилне заштите и донетим одлукама, могу се образовати заједничке јединице месних заједница и организација које се налазе на подручју насељеног места. Јединице цивилне заштите могу се организовано и кадровски попуњавати становништвом без обзира на старосно доба али не млађим од 18 година, и ако нису ангажовани у Оружаним снагама. Штабови цивилне заштите су оперативно-стручни органи руковођења акцијама заштите и спасавања људи и материјалних добара. Они прате територијалну организацију и организовани су на свим нивоима у држави, од локалног, преко регионалног (кантоналног), републичког (ентитетског) до националног. Предузећа, организације и службе опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање, подељени су у три групе: Прву групу сачињавају предузећа, као што су: стамбено-комунална,

239 грађевинска, за одржавање путева, саобраћајно-транспортна, туристичко-угоститељска, трговинска, прехрамбена, занатска, пољопривредна, водопривредна, електропривредна, за одржавање и експлоатацију шума, здравствено социјална, задружна, информативно пропагандна, образовно-културна и друга. Другу групу сачињавају спортске и друштвене организације, као што су: ваздухопловни, планинарски и ватрогасни савези, као и савез за зимске спортове, друштво за подводну активност и црвени крст. Трећу групу чине организације и службе, као што су: ветеринарске, хидрометеролошке, противградне, хидролошке, сеизмолошке и геолошке службе; завод за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију; служба за спасавање на рекама, језерима и планинама; спасилачке јединице у рудницима, хемијској индустрији и сл.; територијалне ватрогасне јединице, агенције за погребне услуге, организације за заштиту на раду и осигуравајуће куће за осигурање имовине и лица и др. Организације чија мирнодопска делатност по одлуци извршних органа власти имају обавезу заштите и спасавања у цивилној заштити, одговорни су за планирање, организацију и извршавање задатака заштите и спасавања становништва, материјалних и културних добара. Организације, (институције које се одреде од значаја за одбрану, институције за заштиту и спасавање или институције које су извор опасности), месне заједнице, друштвене организације, насељена места, општине и градови, у складу са степеном угрожености своје територије од ратних разарања, елементарних непогода и других несрећа и опасности неопходно је да обезбеде спровођење свих активности у погледу организовања и припремања цивилне заштите у својој средини. У организовању и спровођењу мера заштите и спасавања доминантну улогу треба да имају оне мере и поступци унутар мера, које имају превентивни карактер, затим оне мере и поступци којима се отклањају последице од ратних дејстава, елементарних непогода и техничко-технолошких катастрофа. За организацију, припреме и спровођење мера заштите и спасавања у миру одговорни су Република, ентитети, окрузи (кантони), градови, општине и њихови органи, насељена места, организације и месне заједнице и њихови извршни органи. Све организације које извршавају послове и задатке од значаја за заштиту и спасавање дужне су да у миру изврше процене могућности сопственог ангажовања људи и средстава, направе план употребе и изврше процену потребног људства и материјално-техничких средстава у циљу извршавања постављеног задатка. Отуда је, сагледавајући могуће опасности које прете становништву и материјалним добрима које су битне за његов опстанак и потребу очувања културног блага, велики број земаља прибегао припремама и организацији цивилне заштите са циљем предузимања превентивних мера, заштите и отклањања последица ако до њих дође. Држава је одговорна не само за предузимање мера заштите, него и за стварање претпоставки да се оне реализују. Једна од битних претпоставки, свакако, је организација цивилне заштите путем њених стручних органа и служби. За организацију цивилне заштите одговорност сноси држава преко своје законодавне и извршне власти. Тим пре, што присуство бројних опасности, различитих мера, великог броја субјеката и укључивање великог броја људи у заштиту и спашавање захтева добро организовану структуру цивилне заштите на извршавању овог сложеног задатка. Будући да је главни задатак цивилне заштите да обезбеди основне мере заштите, то је за ту сврху неопходна одговарајућа организација цивилне заштите (sine љua non), без које нема успешне и сигурне заштите од свих врста опасности. Значај организовања цивилне заштите посебно је наглашен у Женевским конвенцијама и допунским протоколима прихваћеним и потписаним од већег броја земаља. У духу Женевских конвенција и допунских протокола, организоване су националне државе за заштиту и спасавање становништва, материјалних и културних добара.

240 Будући да нас занима само основа организовања цивилне заштите у појединим земљама, нећемо се задржавати на дубљем елаборирању, већ на оном нивоу који може да омогући доношење суда о могућностима задовољавања таквих облика заштите и спасавања какав захтева амбијент државног простора уз уважавање свих унутрашњих и спољашних чиниоца. У Савезној Републици Немачкој, циљ укупне државне политике јесте обезбеђење заштите грађана и институција од свих врста угрожавања у миру и у рату. У концепцији националне заштите од катастрофа (ратне и мирнодопске) функционално је конципиран и заокружен аутономни систем. Организација Цивилне заштите у Савезној Републици Немачкој, обухвата: 1. Службу за заштиту од пожара, 2. Службу за спасавање и ремонте, 3. Здравствену и социјалну заштиту, 4. Службу за везу, 5. Службу за збрињавање, Цивилном заштитом у Савезној Републици Немачкој руководи: а) На Савезном нивоу: Уред за Цивилну заштиту на чијем челу је Главни директор; б) У девет Савезних држава: Земаљски савети Цивилне заштите; в) На локалном нивоу: цивилном заштитом руководи градоначелник као најодговорније лице и начелници као стручно оперативни радници. Истовремено, у систему цивилне заштите функционишу и стручно-оперативни органи на свим нивоима: а) Савезни штаб цивилне заштите; б) Девет земаљских штабова цивилне заштите; 3. Општински штабови цивилне заштите (по један у свим општинама). Цивилна заштита у СР Немачкој је организационо везана за Министарства унутрашњих послова и функционално је оријентисана на решавање мирнодопских катастрофа. Савезна Република Немачка је потписник Женевских конвенција. Процена је, на основу доступне литературе да посебно место заузима Служба осматрања, мониторинга и узбуњивања. На свим нивоима посебно је развијен систем обуке, оспособљавања и образовање професионалног кадра. На федералном нивоу, развијен је факултет и Академија за цивилну заштиту и центар за усавршавање и образовање који школује: – наставнике, – инструкторе и – старешине. На нивоу девет савезних држава организовани су школски центри за образовање и усавршавање специјалиста у структурама цивилне заштите старешине јединица цивилне заштите и руководство штабова цивилне заштите. На општинском нивоу, спроводи се оспособљавање помоћног особља и чланова штабова цивилне заштите и реализује се обука становништва у области самозаштите и самопомоћи у годишњем трајању од 3 дана (12 часова). У Италији у употреби је термин војна одбрана, као окосница нуклеарних снага и Цивилна заштита која у свом делу обухвата и заштиту животне средине. Оно што је интересантно истаћи је чињеница да је у овој земљи донет посебан закон о цивилној заштити.

241 Цивилна заштита организована је кроз посебно министарство цивилне заштите са 6 секретаријата и три посебне службе: – комитет за хитне интервенције, – служба за координацију активности, – уред инспектора за правне послове, ванредна акта, кадровске и опште послове. Организација Цивилне заштите, као државна организација остварује се преко: а) Двадесет регионалних комитета, као највиших нивоа руковођења, на чијем се челу налазе директори регионалних уреда за цивилну заштиту. Регионални комитети имају следеће службе: здравствену; социјалну; за јавне послове; еколошку; шумску; противпожарну; осматрање, обавештавање и узбуњивање и транспортну службу. б) Провинцијских штабова цивилне заштите, на челу са поглаварима провинција. 3. Општинских штабова цивилне заштите на чијем се челу налазе градоначелници општина и где се истовремено организују сви оперативно-управни и стручни послови цивилне заштите. У Шведској као неутралној земљи у којој је од 1956 године уведена доктрина тоталне одбране, осим професионалне војске (војна одбрана) присутна је и цивилна одбрана са системом за осматрање, обавештавање и узбуњивање, где се преплићу привредна одбрана и психолошка одбрана. а) Цивилна одбрана има следећу структуру: На националном нивоу, успостављен је централни државни уред цивилне одбране и уред за спасавање и заштиту од пожара, са директором и 20. службеника запослених у уреду и 30. службеника распоређених у регионалним групацијама. На регионалном нивоу, успостављене су 24 целине под непосредном управом већа покрајина и администрацијом цивилне заштите. На локалном нивоу, у 284 општине, успостављена је општинска администрација цивилне заштите. б) Индустријска заштита, односно привредна одбрана, као део цивилне одбране, организована је у следеће службе: 1. Службу контроле 2. Ватрогасну службу 3. Службу осигурања 4. Службу заштите и спасавања в) У Шведској је законом допуштена и самоодбрана, по којем сви способни грађани могу на добровољној основи да се самоорганизују и спроводе мере заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара. Држава им гарантује бесплатну обуку у четири државна школска центра. У Француској постоји јединствен национални концепт одбране у виду војне (кроз основу нуклеарних снага) и цивилне одбране организоване кроз: а) цивилну безбедност б) цивилну заштиту в) привредну одбрану Организација одбране структуирана је у 3 (три) нивоа: шест зона, 22 округа и 96 департмена. Руковођење Цивилном одбраном у име владе, поверено је Генералном секретару за националну одбрану.

242 Оперативно руковођење цивилне одбране у надлежности је министарство унутрашњих послова где своје место и улогу имају и министарство одбране, привреде и финансија. Обука и школовање одвија се у центрима и школама Департмена (96) и националним школама цивилне одбране и против пожарне заштите (10) предвиђене за професионално обучавање. У Швајцарској, слично као и у Шведској, доктрина одбране заснива се на тоталној одбрани, која се састоји од војне и цивилне одбране. Цивилна одбрана организована је кроз цивилну заштиту, Службу осматрања и узбуњивања, привредну заштиту и заштиту културних добара. Цивилна одбрана је организовано у три нивоа: На савезном нивоу успостављен је Савет цивилне одбране као највиши ниво управљања одбраном и федерална управа за цивилну одбрану на чијем је челу директор управе. На кантоналном нивоу успостављено је 26 Бироа цивилне одбране кантона. На нивоу општина успостављене су месне организације цивилне одбране, као главни носиоци свих функција цивилне одбране јер располажу снагама, средствима и плановима развоја и употребе. Извршну власт над организацијом цивилне одбране у општини има општинско веће у чијем саставу су начелник цивилне заштите, секретар цивилне заштите, надзорник средстава и опреме и инспектори цивилне заштите. Штабове цивилне одбране, формира општинско веће, као стручно оперативна тела. Обука и образовање организовани су на сва три нивоа. У Сједињеним Америчким Државама од 1979. године постоји самостална Савезна управа за деловање у ванредним приликама (FEMA) под непосредним руководством Председника САД. То је практично аутономна организација у систему Цивилне одбране. Цивилна одбрана (FEMA) и национални системи за обавештавање (NAWAS) организовани су на 3 три нивоа: На нивоу федерације налази се Савезна управа за деловање у ванредним ситуацијама (FEMA). На нивоу округа савезних држава (4–8 савезних држава) налазе се Штабови цивилне одбране као стручно оперативни органи руковођења са 40–60 људи у њима. На локалном нивоу, у већим градовима и насељима у свим федералним државама, успостављени су општински Штабови цивилне одбране као стручно оперативни органи руковођења. Непосредно руковођење цивилном одбраном је у надлежности гувернера држава. Обучавање за Цивилну одбрану реализују наставници цивилне одбране на факултету цивилне одбране који је 1975 формирала FEMA. Такође, FEMA је формирала и више школских центара цивилне одбране, Истраживачки институт, Академију за противпожарну заштиту. У Сједињеним Америчким Државама постоји обавеза обучавања школске омладине за одбрану и заштиту на свим нивоима организовања. У Мађарској, Румунији и Бугарској, после 1991 године, Цивилна заштита излази из окриља министарства одбране и формира се, у зависности од земље до земље, у засебно министарство или комитет цивилне заштите који је везан за Владу. У свим земљама бившег Варшавског уговора напушта се постојећи концепт организовања цивилне заштите и она прелази у аутономне организације или министарства. У Русији, након познатих догађаја, формира се Министарство за ЦЗ и ванредне прилике. У Канади, цивилна заштита је у надлежности федералне владе, а у Португалији је у Министарству одбране, док се Норвешкој и Шпанији налази у саставу Министарства правде. Интересантно је истаћи да у низу земаља – Француска, Италија, Велика Британија – основу спасилачких формација чине противпожарне службе.

243 Из доступне литературе могуће је видети да бројне земље значајно место посвећују школовању професионалног кадра, обучавању и оспособљавању становништва и распоређених грађана у штабове и јединице цивилне заштите. Тако имамо да се у појединим земљама школовање спроводи кроз: – школски центар федералне „FEME“ (САД) – Академија ЦЗ (СР Немачка) – Институт ЦЗ (Француске) – Колеџ ЦЗ (Велика Британија) – Националне школе и школски центри (Белгија, Холандија, Данска, Норвешка, Грчка). Из ове кратка ретроспективне анализе видљиви су различити приступи у организовању и надлежности цивилне заштите. Очигледно је да нема јединственог става у надлежностима и организацији цивилне заштите, те су државе свака сагласно својим критеријумима донеле одлуке о организацији цивилне заштите. Предлог оптималног организовања цивилне заштите дат је у завршној декларацији 11 Светске конференције о ЦЗ одржаној 1998. години у Кини. Организовања цивилне заштите у Републици Српској дата је у наредној шеми. ШЕМА ОРГАНИЗАЦИЈЕ РЕПУБЛИЧКЕ УПРАВЕ ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Skupština Republike Srpske

Vlada Republike Srpske Republička uprava civilne zaštite Direktor Pomoćnik direktora za org. plan. mjere, obuku i inform.

Sektor za org. i planiranje

Sektor za obuku i informisanje

Odjeljenje RUCZ Banja Luka

Pomoćnik direktora za dem. i mat. tehn. opr. Sektor za pravne kadr. i opšt.poslove

Odjeljenje RUCZ Bijeljinи

Odjeljenje RUCZ Doboj

Sektor za fin.rač.poslove

Odjeljenje RUCZ Sokolac

Menadžment

Odjeljenje RUCZ Trebinje

244

5.5. Правни аспект система цивилне заштите Област цивилне заштите регулисана је посебним правним прописима у области безбедности донетим од стране законодавне и извршне власти, а део ове области уређује се ентитетским и кантоналним прописима и подзаконским актима. Област заштите и спашавања (Цивилне заштите) у већини земаља регулисана је посебним Законом о заштити и спашавању или Законом о цивилној заштити. Овим законима регулише се систем заштите државе, права и дужности грађана и других органа, привредних друштава и других правних лица, учешће оружаних снага и полиције у заштити и спашавању, организација цивилне заштите, попуна, материјално опремање и евиденција, осматрање и обавештавање, обучавање и оспособљавање, програмирање и планирање, мобилизација и финансирање цивилне заштите, инспекцијски надзор, радни односи, награде и признања у цивилној заштити и друга питања од значаја за заштиту и спашавање људи и материјалних добара. Законом о планирању и уређењу простора и насеља утврђују се услови за збрињавање људи и материјалних добара, чиме се нормативно регулише обавеза да мере и услови за заштиту становништва чине саставни део просторних и урбанистичких планова. Просторни план државе обухвата и одговарајућа решења у погледу одбране и заштите од ратних разарања која се базирају на „Општим условима у погледу одбране и заштите“ и посебним захтевима о потребама одбране добијеним од надлежних државних органа. Саставни део Просторног плана су и „Услови за примену плана у погледу одбране и заштите од ратних разарања“, којих се морају придржавати државни органи. Када је у питању урбанистичко планирање мера заштите потребно је указати на два прописа који су од битног значаја за планирање. Прво, Закон или Уредба о организовању и функционисању цивилне заштите. Овај закон или Уредбу донеле су готово све земље у окружењу. У свим овим земљама, градови и насељена места, према процени угрожености и могућности за заштиту и спасавање, подељени су одређене групе. Заштита становништва од ратних дејстава у најугроженијим деловима градова и насељених места планира се у двонаменским склоништима основне заштите, а у мање угроженим деловима и у мање угроженим насељеним местима у склоништима допунске заштите и заклонима. Општински штаб цивилне заштите утврђује степен угрожености сваког насељеног места у општини, као и делове угрожености у самом насељеном месту и на основу тога одређује врсту и обим заштите у тим рејонима. Ове податке треба директно уграђивати у урбанистичке планове приликом урбанистичке разраде насељеног места или његовог дела. Друго, Технички пропис за склоништа и друге заштитне објекте који доносе све земље садржи техничке нормативе за пројектовање, изградњу, коришћење и одржавање склоништа и других заштитних објеката, што је битно за урбанистичку дозволу, односно урбанистичко-техничке услове као саставни део те дозволе, и нарочито за израду техничке документације. Једна од значајних превентивних мера заштите становништва, материјалних и културних добара од ратних дејстава, елементарних непогода и техничко-технолошких катастрофа (у даљем тексту акциденти) је мирнодопска изградња заштитних објеката и померање становништва, којима се тежи смањити утицај акцидента на најмању могућу меру. Ову меру третирају: Закони о одбрани, Закони, Правилник о техничким нормативима за склоништа, Закон или Уредба о организовању и функционисању цивилне заштите, Уредба о организовању и оспособљавању јединица цивилне заштите и о мерама заштите и спасавања становништва и материјалних добара.

245 Поред набројаних законских и подзаконских аката из области заштите, у већини земаља доносе се и други правни акти као што су Закон о стандардизацији, Закон о планирању и уређењу простора и насеља, Закон о изградњи објеката, Закон о одржавању стамбених зграда и њихови подзаконски акти, којима се регулишу поједини аспекти заштите. Анализом нормативне регулативе у области заштите људи и материјалних добара уочено је недовољно јасно дефинисање појединих питања, као што су: ко доноси акта о процени угрожености територије и методологију која ће се примењивати у процени, услове које морају испуњавати институције о ревизији пројектно-техничке документације о склоништу, поступак и методологију рада на урбанистичким мерама, надлежности надзорних органа у области градње склоништа, поступка и методологије техничког пријема склоништа и услова које морају задовољавати институције које се баве техничким пријемом склоништа, посебне поступке код уградње средстава и опреме које захтевају одређене услове предвиђене Законом о стандардизацији као и поступак са опремом и средствима из увоза. Такође, неуређена је област власништва, одржавања и управљања склоништима, мирнодопског коришћења и намене, услова запоседања, боравка и напуштања склоништа у заштити, руковања склоништа у време заштите, улоге и задатака формираног предузећа за одржавање склоништа. Време власничке трансформације условило је и неодрживим постојећа решења код изградње склоништа у кругу фабрика, стамбених објеката за познате купце и слично. Пракса је показала да су бројне нејасноће, непрецизности и недоречености нормативне регулативе директно утицале на квалитет укупне градње и опремања склоништа. Оно што се ни у једном правном акту није могло утврдити је одговорност за неизвршено. Права државних институција да планирају меру склањања, није довољна и потпуна. Она је само назначена али не и прецизирана.

5.6. Међународно правни третман цивилне заштите Развој концепције цивилне заштите подстакнут је међународним хуманитарним правом, и то кроз: – четврту Женевску конвенцију о заштити грађанских лица за време рата, (1949.) и – други Допунски протокол о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (1977.) Цивилна заштита, као најмасовнија хуманитарна организација, која се појавила крајем Првог светског рата и добила улогу заштите и спасавања ратом угроженог цивилног становништва, материјалних и културних добара, и показала пуну ефикасност током Другог светског рата спасивши више милиона грађана од разорних бомбардовања, свој међународно – правни статус добила је тек на Дипломатској конференцији у Женеви 10. јуна 1977. године. На овој Конференцији, као прилог Женевским конвенцијама од 12. августа 1949. године, донета су два Допунска протокола: Допунски протокол о заштити жртава међународних оружаних сукоба, и 2. Допунски протокол о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба. Протоколом I су предвиђене и посебне мере које би се примењивале на окупираним територијама150 према цивилној заштити, као што су: – цивилна заштита добиће олакшице од окупаторске силе за извршавање својих задатака; – особље цивилне заштите не може бити приморано да обавља активности које би ометале правилно извршавање задатака цивилне заштите; – не може се мењати структура организације цивилне заштите или њеног особља; 150

Протокол I, члан 63.

246 – не може се тражити приоритет у активностима цивилне заштите за потребе окупирајуће силе; – цивилна заштита неће се одвраћати од употребе нити ће се реквирирати њене зграде, објекти, материјал и опрема, ако би то штетило цивилном становништву; – неће се променити намена склоништа за потребе цивилног становништва; – окупирајућа сила има ограничена овлашћења, као што су: да могу разоружати особље цивилне заштите која иначе по Протоколу има право на лако наоружање ради сопствене заштите и одржавања реда. Под одређеним условима може реквирирати или променити намену зграде, објекта или материјала који припадају цивилној заштити, на кратко време. Међународна правна заштита особља цивилне заштите односи се само на лица која трајно врше хуманитарне задатке цивилне заштите а не и борбене и друге задатке којима се наноси штета непријатељу. Да би стекли право на међународну правну заштиту организације цивилне заштите, њихово особље, зграде, склоништа и материјали и опрема, морају располагати са утврђеним међународним знаком распознавања у циљу идентификације. Допунским протоколом II дате су регуле о заштити цивила и организације цивилне заштите и њиховом деловању у немеђународним сукобима. Он понавља бројне одреднице Женевске конвенције IV из 1949. године, када се ради о заштити деце, хуманом поступку према заробљеницима и интернираним цивилним становницима; обавезној нези рањеника и заштити санитетског особља, јединица, установа и транспорта. Код заштите цивилног становништва, инсистира се на: – Цивилно становништво и појединци не смеју бити предмет напада. Забрањују се акти или претње насиљем који имају за циљ ширења страха међу цивилним становништвом; – Цивили ће уживати међународну правну заштиту, уколико не узимају и за време док не узимају директно учешће у непријатељствима; – У циљу обезбеђења човечног поступања за лица која не учествују у непријатељствима предвиђено је поштовање њихове личности, части и убеђења уз обезбеђење основних јемстава; – Забрањује се употреба глади као метода борбе. При томе су забрањени напади или стављање ван употребе добара неопходних за опстанак становништва као што су прехрамбени артикли, жетва, резерве воде за пиће и постројења за наводњавање. Заштита културних објеката и храмова151 регулисана је Протоколом II, тако, што се изричито забрањује вршење било каквих непријатељских аката уперених против историјских споменика, уметничких дела или храмова који представљају културно или духовно наслеђе народа, као и њихово коришћење за подршку војних акција. Пресељење цивилног становништва за време немеђународних ратних сукоба је могуће (привремено) само ако то захтева безбедност цивила или императивна војна потреба. У тим случајевима пресељења предузеће се све могуће мере како би цивилно становништво безбедно стигло на ново станиште и прихваћено под задовољавајућим условима смештаја, хигијене и заштите здравља, безбедности и исхране. Друштва за помоћ као што су цивилна заштита и организације Црвеног крста могу понудити помоћ за извршење својих хуманитарних задатака у збрињавању жртава оружаног сукоба. Правила за рад силе заштитнице кодификована су у Женевским конвенцијама од 1949. године и 1. Допунском протоколу уз те конвенције од 1977. године. Та правила су општеоба151

Протокол II – члан 16, не дирајући у одредбе Хашке конвенције о заштити културних добара у случају оружаних сукоба од 14. маја 1954. године.

247 везна, као правила обичајног права, а за државе које су ратификовале, или су на други начин приступиле конвенцијама и протоколима та обавеза је и потврђена конвенцијама и 1. Допунским протоколом. 152 Стране у сукобу имају дужност да од почетка оружаног сукоба примене систем сила заштитница, односно дужне су да одреде (и прихвате) силе заштитнице као механизам за обезбеђивање примене Женевских конвенција и Допунских протокола. Према томе, дужност страна у сукобу је да без одлагања, почетком оружаног сукоба, одреде једну силу заштитницу и одобриће, такође без одлагања, делатност силе заштитнице коју је одредила друга страна у сукобу. Уколико нису одређене силе заштитнице, предвиђено је право Међународног комитета црвеног крста, и других хуманитарних организација, да понуди своје добре услуге странама у сукобу ради одређивања силе заштитнице. То подразумева право Међународног комитета црвеног крста да од страна у сукобу затражи да поднесу листу од пет држава које би биле прихватљиве као сила заштитница и листу од пет држава које би оне прихватиле као силу заштитницу супротне стране. Ако се државе ни на овакав начин не сагласе и не одреде силе заштитнице, међународно право предвиђа могућност тзв. супститута силе заштитнице. Супститут, или замена за силу заштитницу, може да буде Међународни комитет црвеног крста или било која друга хуманитарна организација која пружа гаранције независности, у које су уверене стране у сукобу. Разуме се да и одређивање супститута силе заштитнице подлеже сагласности страна у сукобу. Супститут силе заштитнице има сва овлашћења и све дужности које међународно право предвиђа за силу заштитницу; такође, стране у сукобу имају иста овлашћења и дужности према супституту као и према сили заштитници. У пракси оружаних сукоба после другог светског рата, концепт силе заштитнице је релативно ретко примењиван. 153 Међутим, у готово свим оружаним сукобима међународног карактера деловао је Међународни комитет црвеног крста и обављао улогу супститута силе заштитнице. Треба, ипак, запазити да је и Међународни комитет те послове обављао фактички, без посебног и изричитог споразума о супституту силе заштитнице, позивајући се на своју посебну улогу предвиђену Женевским конвенцијама и Допунским протоколима, која му обезбеђује да своје активности обавља чак и кад је именована сила заштитница. Посебан извор регулисања заштите грађанских лица у рату имају Женевске конвенције из 1949. године и допунски протоколи I и II из 1977. године. Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 1949. године, представљају први свеобухватнији међународно-правни акт који уређује материју заштите грађанских лица за време оружаног сукоба. Допунски протоколи уз Женевске конвенције од 1949 године представљају значајну допуну наведених конвенција. Допунски протоколи (II) уз Женевску конвенцију из 1949 године, у члану 61, поред осталих хуманитарних задатака цивилне заштите назначено је и „стављање на располагање и организовање склоништа“.

5.7. Начела организовања, заштите, спасавања и помоћи Заштита, спасавање и помоћ организује се у складу са следећим начелима: 152

153

Види: чл. 8.11.1. Женевске конвенције; чл. 8.–11.–2. Женевске конвенције; чл. 8.11.3. Женевске конвенције; чл.8.12.4. Женевске конвенције; чл. 5.7.1. Допунског протокола. Prvi put u toku Foklandskog (Malvinskog) oru`anog sukoba izme|u Velike Britanije i Argentine i drugi put u toku agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

248 – свако има право на заштиту, спасавање и помоћ, ако је због несреће угрожен његов живот, здравље или имовина; – у несрећама заштита и спасавање људских живота има предност пред свим другим заштитним и спасилачким активностима; – све активности заштите, спасавања и помоћи су хуманитарне природе; – за заштиту, спасавање и помоћ могу се планирати и одредити само оне мере, активности и поступци које имају основ у уставу и законима; – превентивне мере имају предност код свих облика планирања заштите пред природним и другим несрећама; – при извођењу заштите и спасавања и помоћи потребно је избегавати непотребне ризике; – у несрећи је свако дужан помагати по својој снази и способностима; – свако мора особи која је у животној опасности, прискочити у помоћ, ако тиме не угрожава свој живот. Ако јој не може помоћи мора о томе без одлагања обавестити центар за обавештавање, полицију или одговарајућу спасилачку службу, односно побринути се за помоћ на други начин; – свако мора обавестити најближи центар за обавештавање, полицију или одговарајућу спасилачку службу о свакој опасности или несрећи одмах, када ју је опазио или за њу сазнао; – становници морају имати приступ информацијама о опасностима од природних и других несрећа и о заштити пред њима; – локална заједница мора становнике обавештавати о опасностима и заштити пред њима и упознати их са плановима заштите и спасавања и поступању у несрећи; – локалне заједнице су непосредно одговорне за спровођење заштите, спасавања и помоћи на свом подручју; – локална заједница и држава по правилу обезбеђују помоћ у несрећи, односно социјалну сигурност, само онима који је не могу сами обезбедити; – локална заједница у несрећи примењује најпре своје снаге и средства за заштиту, спасавање и помоћ, – свако физичко и правно лице има право и дужност да само или заједно са другим спроводи заштиту пред природним и другим несрећама и у складу са законом је одговорно за извођење заштите спасавања и помоћи. Најпре се мора побринути за своју безбедност и само, ако своју безбедност не може обезбедити, може замолити за помоћ других; – свако физичко или правно лице, које је намерно или из велике немарности проузроковало угроженост, због које су настали трошкови хитног предузимања мера, односно проузроковало несрећу, мора платити непосредну штету, трошкове предузетих заштитних мера и трошкове заштите и спасавања, успостављања претходног стања и трошкове одштете; – снаге и средства за заштиту, спасавање и помоћ организују се с обзиром на угроженост, те по територијалном и функционалном принципу, такође као комбинација оба начела; – снаге које изводе заштитне и спасилачке делатности у миру, те делатности обављају са што мањим организационим променама, такође у ратном и ванредном стању и у другим промењеним приликама; – снаге за заштиту, спасавање и помоћ морају бити организоване, оспособљене и опремљене тако да се на несрећу одазову у најкраћем могућем времену;

249 – јединице и службе Цивилне заштите организују се пре свега за обављање оних задатака заштите, спасавања и помоћи за које нису задужене добровољни или професионални спасилачки састави или је тих снага премало на одређеном подручју; – вођење заштитних и спасилачких акција базира се на једностарешинству и обавезном извршењу одлука органа, који су надлежни за вођење заштите, спасавања и помоћи; – стално се употреби само онолико снага за заштиту, спасавање и помоћ, односно спасилачког особља, колико га је могуће употребити за рационално извођење задатака заштите, спасавања и помоћи; – сваки командант Цивилне заштите, вођа интервенције, вођа спасилачке јединице, службе или скупине мора имати заменика. Ако га нема, овласти особу која га замењује; – сваки командир, односно вођа и сваки припадник или спасилац мора у сваком тренутку знати ко је његов непосредно надређени и ко подређени; – за безбедност припадника снага за заштиту спасавања и помоћи при раду одговорни су команданти или вође интервенција, који воде извршење заштите спасавања и помоћи. За спровођење прописаних мера безбедности и заштите здравља на раду те одговарајућу личну и заједничку заштитну опрему брину органи који организују поједине јединице, службе и други оперативне саставе; – снаге и средства те употребљене мере при заштити спасавању и помоћи морају бити у сразмери са угрожености, односно последицама несреће; – при организовању и извођењу заштите, спасавања и помоћи се по правилу користе постојећи материјални и други извори, и такође јединствени поступци и стандарди због усклађеног деловања различитих спасилачких снага, служби и састава; – војску и одбрамбена средства могуће је употребити за заштиту, спасавање и помоћ, ако расположиве снаге и средства не задовољавају за хитно спасавање и помоћ и ако војска није неопходно потребна при вршењу одбрамбених задатака; – планови заштите и спасавања те поступци при њиховом спровођењу морају бити једноставни, јасни и разумљиви, са њима морају бити упознати сви њихови извршиоци; – сви облици заштите спасавања и помоћи морају се изводити у складу са начелима међународног хуманитарног права и међународног права о заштити људи, животиња, културног наслеђа и околине пред штетним утицајима природних и других несрећа и у складу са преузетим међународним обавезама; – у ратном стању извршиоци заштите спасавања и помоћи морају испуњавати услове одређене женевским конвенцијама; – држава обезбеђује сарадњу и солидарност са другим државама при заштити од природних и других несрећа, закључивањем међународних споразума, обавештавањем других држава о опасностима и несрећама, међународном разменом података и помоћи у несрећама; – против знаних ризика потребно се по правилу осигурати. Проузрочитељ ризика се мора по правилу осигурати од одговорности за штету коју може проузроковати трећој особи; – помоћ у несрећама је по правилу бесплатна.

250

6. ПОГРАНИЧНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 6.1. Царинска служба у функцији безбедности 6.1.1. Појам царинске службе Царинска политика је саставни део економске политике једне суверене земље. Она подразумева скуп мера царинског система који предузимају овлашћени органи суверене земље, у оквиру привредног система, укључујући и царинску службу, којима се обезбеђује заштита домаће производње од утицаја светског тржишта. Царинска заштита се остварује инструментима дугорочног и краткорочног карактера, који су синхронизовани са привредним системом. Царинска политика једне земље је веома еластична и састоји се од економских мера које могу бити веома либералне, до забране увоза и других протекционистичких мера. Она може да буде активна и пасивна. Активна царинска политика подразумева примену мера и инструмената у области извоза робе и услуга, којима се подстиче и стимулише извоз робе. Пасивна царинска политика односи се на примену инструмената царинске заштите код увоза робе. Свака земља располаже са богатством инструмената и мера у области активне царинске политике којима се поспешује извоз домаће робе и пасивне заштите домаће производње. Најзначајнији инструменти активне заштитне политике су сви облици премија и субвенција, као и повраћај плаћених царина, ослобађање од плаћања пореза на промет за извезену робу, затим бенефиције трошкова транспорта, додатне олакшице за извоз и др. Сви инструменти активне заштитне царинске политике усмерени су на подстицање и стимулисање извоза робе из земље. Пасивна заштитна политика не сме сувише да ограничава увоз јер би то стварало монопол домаће производње. Она мора да буде дугорочна и флексибилна да би подстицајно деловала на развој домаће привреде.154 Може бити: номинална, стварна или реална и ефективна. Номинална царинска заштита подразумева царинско оптерећење код увоза робе изражено висином царинских стопа из царинске тарифе. Стварна или реална царинска заштита представља стварно царинско оптерећење увоза. Изражава се као однос наплаћене царине и остварене вредности увоза, израженог у процентима. Ефективна царинска заштита представља ефекат изражен у повећаном дохотку заштићених привредних грана и делатности кроз стварање повољних услова привређивања155. Према Стратегији развоја царинске администрације за 21. век, коју је припремила Светска царинска организација (СЦО)156, основни појмови у вези са царином су: царинско подручје, царински погранични појас, царински прелаз, царинска роба, царински надзор и контрола, царинске повластице, царинска вредност, царински поступак који се примењује на увоз робе и транзит робе. Царинско подручје у некој земљи (у даљем тексту: царинско подручје) обухвата територију, територијалне воде и ваздушни простор изнад државе. Царинско подручје је ограничено царинском линијом која је истоветна са границом државе.

154

155 156

Видети шире: Томислав Тодоровић, Царински систем и политика, Виша пословна школа, Београд, 2001, стр. 24–48. Исто, стр. 25–26. Светска царинска организација (СЦО) са седиштем у Бриселу има 171 чланицу. Стратегија развоја царинске администрације за 21. век усвојена је на пленарном заседању Генералне скупштине Светске царинске организације (СЦО), јуна 2006. године у Бриселу.

251 Царински погранични појас на копну обухвата део царинског подручја у ширини 15 км од царинске линије. Овај појам се примењује и кад царинска линија прелази граничном реком. Царински погранични појас на граничном језеру обухвата део царинског подручја државе од царинске линије на језеру и до 5 км копна од обале језера. Кад царински погранични појас обухвата део насеља, сматра се да је цело насеље у оквиру тог појаса. Влада сваке земље утврђује линију царинског пограничног појаса, посебна права и обавезе лица која живе у царинском пограничном појасу. Овлашћени царински службеник може да провери идентитет лица које се креће у царинском пограничном појасу, као и да захтева од таквог лица да докаже да је роба коју носи или превози набављена у царинском подручју, да је увезена, или да са робом поступа у складу са прописима. Ако се не обезбеде докази о роби, над робом се спроводи поступак у складу са одредбама закона о царини. Царински прелаз је место одређено за увоз, извоз и транзит робе, као и за прелаз лица и превозних средстава преко царинске линије на граничном прелазу. Царински прелаз може бити међународни и погранични. Влада утврђује царинске прелазе и њихову категоризацију. Преко пограничних царинских прелаза могу прелазити и преносити царинску робу лица која то право имају на основу закона или међународног уговора. Преко пограничних царинских прелаза двовласници могу преносити ствари потребне за обрађивање њихових имања, као и друге ствари које могу преносити на основу међународног уговора. Лекари, ветеринари и друго медицинско особље који имају боравиште у царинском пограничном појасу у случају хитне потребе могу преносити инструменте и лекове потребне за обављање своје делатности преко пограничних царинских прелаза. Ватрогасци, односно друга лица која учествују у спасавању људи и имовине могу преносити потребну опрему и остала техничка средства преко свих царинских прелаза. Царинска роба је роба која се увози, односно уноси или прима у царинско подручје, која се из тог подручја извози, односно износи или шаље или је преко тог подручја у транзиту, односно проноси се преко царинског подручја. Царинском робом сматрају се и: 1) живе животиње које се увозе, извозе или су у транзиту; 2) електрична енергија, гас или течност који се електричним водовима, цевоводима или на други начин увозе, извозе или су у транзиту; 3) превозна средства којима се роба и путници превозе преко царинске линије, или која су намењена за превоз робе и путника преко царинске линије; 4) бродови и авиони који се набављају у иностранству, ако се почну привредно искоришћавати пре преласка царинске линије; 5) ствари које су на царинско подручје доспеле на други начин; 6) домаћа роба у транзиту из једног места у друго место у царинском подручју преко страног царинског подручја. Царинском робом не сматрају се: 1) јавне исправе; 2) поштанске пошиљке које не садрже царинску робу; 3) трговачка кореспонденција, пословне књиге и робна, правна и финансијска документација; 4) чекови, менице, обвезнице, акције и ефективни новац. Царински надзор је скуп општих мера и радњи Управе царина у циљу спровођења царинских и других прописа у односу на робу која подлеже царинском надзору, укључујући мере за обезбеђење истоветности робе од приспећа на царинско подручје до окончања царинског поступка (праћење и чување царинске робе, узимање узорака, проспеката, фотографија или других података), стављање царинских обележја и оверу прописаних докумената. Царинска контрола је предузимање појединих радњи од стране Управе царина, као што су: преглед робе, узимање узорака, контрола постојања и аутентичности документације, преглед књиговодствених и других докумената, преглед превозних средстава, преглед пртљага и друге робе коју једно лице носи са собом или на себи и спровођење службених провера и сличних радњи у циљу обезбеђивања правилне примене царинских и других прописа.

252 Царински поступак је поступак стављања робе у слободан промет, поступак транзита, поступак царинског складиштења, поступак активног оплемењивања, поступак прераде под царинском контролом, поступак привременог увоза, поступак пасивног оплемењивања и поступак извоза, где учесници у поступку стичу права и обавезе везане за робу. Поред ових основних изведених појмова из појма царинска служба, поједини појмови, у области царинске службе, имају следећа значења: Лице је физичко или правно лице или друго лице предвиђено важећим прописима, које има пребивалиште, односно седиште у националној држави; Лице које има пребивалиште, односно седиште у националној држави је физичко лице које има пребивалиште на територији националне државе и – правно лице које има седиште, регистровано представништво или сталну пословну јединицу на територији националне државе; Царински орган је надлежна организациона јединица или овлашћени службеник Управе царина; Царинарница је организациони, односно подручни орган у структури Управе царина где се у целини или делимично могу спровести све или поједине царинске радње утврђене царинским прописима; Царински статус је статус робе у царинском поступку, као домаће или стране. Домаћа роба је: роба у целини добијена или произведена у царинском подручју у складу са законом. Роба увезена из других држава је роба која је стављена у слободан промет. Роба добијена или произведена у царинском подручју, ако је добијена или произведена од робе увезене из других држава која је стављена у слободан промет или која је у целини добијена или произведена у царинском подручју, а која садржи робу увезену из других држава која је стављена у слободан промет. Страна роба је роба која није дефинисана као домаћа роба, као и домаћа роба која је изнета из царинског подручја, осим законом није другачије одређено. Мере комерцијалне политике су мере које прописују државни органи, које нису утврђене Царинском тарифом и које утичу на извоз и увоз робе, укључујући заштитне мере, квантитативна ограничења и забране. Царински дуг је обавеза лица да плати износ царине и других увозних дажбина за одређену робу у складу са прописима. Увозне дажбине су царина и друге дажбине које се плаћају при увозу робе. Царински дозвољено поступање са робом и употреба је стављање робе у царински поступак, уношење робе у слободну зону, поновни извоз робе из царинског подручја, уништење и уступање робе у корист државе. Пуштање робе је одлука царинског органа којом се одобрава коришћење робе у сврхе наведене у царинском поступку спроведеном над робом. Царински агент је физичко лице запослено у правном лицу регистрованом за обављање делатности међународне шпедиције, овлашћено од стране Управе царина за спровођење радњи у царинском поступку или у вези са тим поступком. Декларисање је радња којом лице од царинског органа захтева, у прописаној форми и на прописани начин, спровођење одговарајућег царинског поступка над робом. Подносилац декларације-декларант је лице које подноси декларацију у своје име или лице у ције име се подноси декларација. Носилац одобрења је лице које је добило одређено одобрење у царинском поступку. Кријумчарење је кретање робе преко царинске линије на скривен начин и уз избегавање мера царинског надзора, при чему се избегава, делимично или у целини, плаћање увозних дажбина, примена забрана, односно ограничења или се прибављају погодности противно одредбама овог закона или других закона које примењују царински органи.

253 Скривена роба је роба која није пријављена царинском органу која се преноси или превози тако да спречава или отежава препознавање или откривање приликом уобичајеног прегледа царинског органа. Превозно средство је средство које се користи за превоз, односно пренос лица или робе копном, водом или ваздухом. Линијски руководилац је руководилац који је у директној линији надгледања и управљања над појединцем у хијерархијској структури органа. Овлашћени царински службеник је лице запослено у Управи царина које обавља послове у складу са одредбама овог и других закона, као и у складу са овлашћењима пренетим од директора.

6.2. Место и улога царинске службе у систему безбедности Полазећи од карактера нових безбедносних изазова, ризика и претњи, а имајући у виду широко поље деловања царинске службе у оквиру контроле протока робе, путника, транспортних средстава и документације које је дефинисано надлежностима из области царинског, спољнотрговинског, девизног и пореског система, царина се све више намеће као један кохезивни фактор новог концепта националне безбедности. Остваривање такве улоге царинске службе омогућава: • Постојање моћног информационог система у оквиру царинске службе: • Непрекидна распоређеност људских и техничких ресурса на националној граници и у унутрашњости земље на стратешким робним, тржишним, привредним, индустријским и саобраћајним центрима; • Стална анализа и процена ризика на свим граничним прелазима и у робном промету; • Превентивно деловање органа царинске службе на сузбијању деликтне активности; • Упућеност царинске службе на сарадњу са другим државним и друштвеним субјектима система социјалне контроле и система безбедности, као што су: МУП, гранична полиција, обавештајно-безбедносне службе, војска, приватна предузећа за обезбеђење и детективске агенције, тужилаштва, судови, агенције за спречавање прања новца и др.; • Међународна повезаност и сарадња са страним царинским службама и међународним организацијама (Светска царинска организација, Интерпол и др); На тај начин царинска служба остварује четири основна предуслова савременог безбедносног система: – због постојања моћног информационог система, царинска служба има велике могућности за реализацију тзв. меке информацијске моћи; – сходно великим могућностима откривања деликтних активности при контроли робе, превозних средстава и докумената, царинска служба представља субјект који је превасходно у функцији превенције криминалитета; – у откривању деликтних активности, царинска служба има могућности да укључи и друге субјекте друштва (полицију, војску, обавештајно-безбедносне службе, приватна предузећа за обезбеђење и детективске агенције, инспекцијске службе, финансијску полицију, тужилаштва, агенцију за спречавање прања новца, Девизни инспекторат, Народну банку Србије и др); – с обзиром на претходне могућности, царинска служба може да централизује и интегрише активности планирања, прикупљања, руковођења, усмеравања и дистрибуције података надлежним државним органима.

254 Имајући у виду предуслове са којима царинска служба располаже, несумњиво се може закључити да је безбедност постала интегрални циљ царинске службе, посебно борба против свих облика криминалитета, укључујући и прекогранични организовани криминал и тероризам. На то је у више наврата указивала и Светска банка наглашавајући чињеницу да је појава међународног тероризма и борба против криминала довела до тога да безбедност постане главно питање за многе државе, због чега се од царинских служби националних држава све више захтева да допринесу циљевима државне безбедности.157 У ранијем периоду развоја људског друштва, царинске службе су обављале већину својих превентивних активности када роба стигне на одредишно место у луке, на аеродроме, жељезничке или друмске прелазе, на основу царинских декларација по увезу царинске робе сачињених у време улаза робе на царинско подручје одређене земље. Данас, да би се обезбедио потребан ниво безбедности, владе земаља мораће све више да зависе од информација, анализа и оцена ризика које ће се предузимати пре доласка царинске робе у земљу свог одредишта. Готово све међународне конвенције које регулишу поморски, ваздушни и друмски транспорт предвиђају строге механизме за побољшање безбедности свих видова транспорта људи, возила и терета и начина како се овим транспортима управља, ради подизања безбедности и спречавања могућег тероризма и организованог криминала. Многе владе земаља донеле су прописе који промовишу споразуме између приватног и јавног сектора како би се унапредила безбедност и створили предуслови за ефикасну борбу против криминала. Споразуми се углавном заснивају на благовременом подношењу информација и издавању потврда да одређене компаније поштују општеприхваћене стандарде у области безбедности. Овакви прописи и стандарди се редовно допуњују и усавршавају. Отуда се пред царинску службу намећу додатни захтеви да процењују информације кроз аналитичке процесе, распоређивање царинских ресурса, ефикасну комуникацију и доношење одлука и на тај начин укључи се у заштиту међународног трговинског ланца, од тренутка када роба напусти земљу извоза до тренутка приспећа у земљу крајњег одредишта. Оваква промена окружења захтева један свеобухватни државни приступ безбедности људи, роба и услуга. Због тога државе све више користе царинске службе као кључни ресурс у пограничној безбедности, посебно њихова искуства у управљању ризицима у међународној трговини. Царинске службе, повећањем предвидљивости, допуњују активности других државних органа у обезбеђивању сигурне дозвољене трговине робама, јачању пословног поверења и олакшавању страних улагања у земљу.

6.3. Функције, мисије и задаци царинске службе Остваривање ова четири предуслова омогућава царинској служби да, поред фискалне и заштитне, остварује и безбедносну функцију, пре свега, у погледу ефикасног откривања и сузбијања царинских деликата и других облика криминалних активности, како у оквиру редовних активности царинског надзора, царињења и контроле робе, путника, транспортних средстава и докумената, тако и у оквиру рада органа за превенцију и откривања царинских деликата који су развијени унутар царинских служби. Основна мисија царинске службе је да омогући брз промет роба и путника уз смањење трошкова промета и подизање ефикасности и ефективности контроле, откривања и сузбијања царинских и других деликата, а посебно тероризма, организованог криминала, корупције и кријумчарења опојним средствима и људима. 157

Видети шире: Драган Јеринић, Модернизација царинске службе Србије као претпоставка евроатлантских интеграција, докторска дисертација, Европски универзитет, Београд, 2006. године, стр. 178.

255 Основни задаци царинске службе су: контрола правилности спровођења царинских, спољнотрговинских, пореских и девизних прописа и прописа којима су регулисане посебне мере контроле; наплата увозних дажбина; несметани законити промет путника, робе и превозних средстава преко граничних прелаза и откривање и сузбијање царинских и других деликата, посебно тероризма, организованог криминала и корупције, чиме се, између осталих, стварају и неопходни предуслови за стабилан и безбедан политички, економски и социјални развој земље и за њено несметано укључивање у евроатлантске интеграције. Са становишта безбедности, за царинску службу су посебно значајни задаци спречавања пролиферације оружја за масовно уништавање и царинске контроле наоружања, војне опреме и роба двоструке намене. На основу Закона о спољној трговини наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене, током извршења царинске контроле контролисане робе – роба двоструке намене, које су предмет спољне трговине, царински органи могу, у оквиру својих надлежности, ограничити, зауставити, одузети или обуставити транспорт контролисане робе, о чему морају да обавесте надлежно министарство. У готово свим земљама посебним „Правилником о обавезама царинских органа у спољној трговини наоружањем, војном опремом и робом двоструке намене“ прописују се обавезе царинских органа у поступку контроле спољне трговине, транспорта и транзита наоружања, војне опреме и робе двоструке намене. На основу овог правилника, царински органи приликом давања одобрења за стављање контролисане робе у одговарајући царински поступак, дужни су да утврде да ли је уз јединствену царинску исправу приложена дозвола издата од стране надлежног министарства и да ли подаци из дозволе о обављању спољне трговине робом двоструке намене одговарају подацима из ЈЦИ и стварном стању робе. Такође, царински органи, приликом давања одобрења за стављање робе у царински поступак транзита робе двоструке намене копненим и воденим путем, дужни су да утврде да ли је уз ЈЦИ приложено одобрење Министарства унутрашњих послова. У случају транзита контролисане робе ваздушним путем, потребно је одобрење органа надлежног за ваздушни саобраћај. Царински органи имају право да привремено задрже контролисану робу двоструке намене, ако утврде: – да уз ЈЦИ није приложена одговарајућа дозвола или одобрење; – да подаци наведени у ЈЦИ не одговарају подацима наведеним у дозволи односно одобрењу; – да стварно стање робе не одговара подацима наведеним у дозволи, односно одобрењу. О прекиду царинског поступка и привременом задржавању робе царински орган је дужан да одмах обавести надлежно министарство, уз навођење разлога због којих је то учињено. Ако се врши делимично царињење контролисане робе двоструке намене, царински службеник на полеђини оригинала дозволе ставља забелешку да се врши делимичан отпис робе наведене у дозволи (уз обавезан потпис царинског службеника и печат), а на прописаном обрасцу за отпис (Лист за отпис), у рубрику „Напомена“ уписује назив, матични број и адресу извозника или увозника наведеног у дозволи, као и број и датум издавања дозволе и рок њеног важења. Међутим, сама контрола спољнотрговинског промета, транзита и складиштења робе двоструке намене, спроводи се на начин прописан посебним Правилником кога доноси свака царинска служба. У остваривању ових мисија и задатака царинска служба примењује принципе непристрасности, тајности и проверљивости.

256 1) Принцип непристраности указује на то да је царински службеник дужан да буде непристрасан приликом обављања свог посла. Ако царински службеник спроводи царински поступак у коме је учесник лице које је са њим у сродству или пријатељском односу или у коме је учесник предузеће чији је власник или сувласник са њим у сродству или пријатељском односу, одмах ће о томе обавестити свог линијског руководиоца. У таквим случајевима, линијски руководилац предузима неопходне мере ради заштите угледа Управе царина и запослених у њој и обезбеђује очигледну непристрасност. Царински службеник који поступа супротно овом принципу дисциплински је одговоран. 2) Принцип тајности и поверљивости значи да су информације и подаци до којих царински службеник дође, у обављању својих дужности, поверљиви, осим ако су јавни. Царински службеник не може да преноси информације и податке неовлашћеним лицима, и не може да их користи за добит своју или других лица. Захтев тајности је трајан. Царински службеник који поступа супротно овом принципу, дисциплински је одговоран и може кривично да одговара у складу са законом. Лице које је напустило Управу царина, које поступи супротно овом принципу, може кривично да одговара у складу са законом. Поред ова два основна принципа, стратегија рада царинске службе заснива се на следећим базичним принципима: 3) Принцип законитости, који подразумева строгу примену прописа али и праћење стања и појава у области примене закона те хитно обавештавање виших инстанци о уоченом, јер се због транзиције друштва, несагласности и супротности законских и подзаконских акта, у пракси примене права јављају бројне контрадикторности. 4) Принцип ефикасности који је један од основних императива савремених трговинских токова, кретања људи и превозних средстава, брз проток робе и путника. Отуда се у суштини овог принципа инсистира на поштовању императива да се промет робе и путника обавља „што пре“ а најкасније у законом предвиђеним роковима. 5) Принцип извесности, који подразумева систематично, планско и организовано поступање у свим сегментима рада царинске службе тако да сви царински службеници као и учесници царинског поступка те сви остали заинтересовани субјекти извесно знају како систем функционише и шта од њега могу да очекују. 6) Принцип континуитета, који подразумева да се стратегија рада царинске службе базира на свести да са новим руководством све не почиње, нити ће се са истим све завршити, зато се даљи развој службе базира на еволутивним променама и неговању свега онога што је рађено квалитетно, професионално и целисходно, и одлучном одбацивању свега онога, што је пракса показала као неквалитетно. 7) Принцип хијерархије, који проистиче из консензуса и базира се на послушности а не на потчињености и ауторитарном наметању готових решења појединаца или групе која је на врху хијерархијске лествице према онима који су извршиоци. 8) Принцип комуникације, који подразумева успостављање вертикалних и хоризонталних веза са свим релевантним друштвеним и државним субјектима, размену информација и сарадњу у циљу стварања јединствене платформе за остваривање свих активности а нарочито борбе против свих облика криминалитета. 9) Принцип одговорности, који подразумева инсистирање да је основ сваке промене преиспитивање и мењање себе самих у правцу професионализације и одговорности, јер је то једини и основни начин поправљања и самог друштва. Сагледавањем својих неправилности, прихватањем одговорности за наш удео у негативним појавама, сопственим усавршавањем и мењањем у позитивном правцу, стварамо предуслове да се изврше квалитативне промене у заједници у којој функционишемо, и стичемо право да те промене захтевамо).

257 10) Принцип јавности, који подразумева демистификацију рада царинске службе, отвореност за јавност и медије, стварање механизама за отворене и конструктивне односе са свим релевантним субјектима друштва и државе, а што је и предуслов за ефикасно утврђивање евентуалне одговорности и промену представе о цариницима и царинској служби. 11) Принцип доследности, који подразумева истрајавање, упорност и одлучност у преласку са речи на дела, уз конструктивну самокритичност и критичност, одолевање искушењима транзиције и њиховом вештом избегавању на тегобном путу који предстоји до остварења постављеног циља. 12) Принцип непристрасности који подразумева да ако царински службеник спроводи царински поступак у коме је учесник лице које је са њим у сродству или пријатељском односу или у коме је учесник предузеће чији је власник или сувласник са њим у сродству или пријатељском односу, одмах ће о томе обавестити свог линијског руководиоца. 13) Принцип тачности и поверљивости који подразумева да царински службеник не може да преноси информације и податке до којих дође у обављању својих дужности. Царински службеници који се оглуше о ове принципе сносе дисциплинску одговорност. Поред дисциплинске одговорности, царински службеник одговара и материјално, за штету коју је, на раду или у вези са радом, проузроковао имовини коју користи царинска служба. Држава је одговорна за штету коју је на имовини трећих лица, проузроковао царински службеник за време обављања службене дужности, осим ако се докаже да је царински службеник поступао у складу са законом и другим прописима. Царински службеник који намерно или грубом непажњом проузрокује штету поступајући супротно закону и другим прописима, дисциплински је одговоран, а Управа царина може покренути поступак за накнаду штете пред надлежним органима. Царински службеник може, за непажњу, да одговара дисциплински.

6.4. Организација и руковођење царинском службом Послове из надлежности Управе царина врше организационе јединице у седишту и ван седишта Управе царина. Царинарнице, као подручни органи Управе царина, оснивају се у привредним и саобраћајним центрима када то захтевају обим, структура и токови роба у путничком и робном промету са иностранством. Ради обављања појединих послова из надлежности царинарница оснивају се, као организационе јединице, царинске испоставе, одсеци и реферати, у седишту или ван седишта царинарнице. Одлуку о седишту Управе царина, оснивању, почетку и престанку рада царинарница, царинских испостава, одсека и реферата, доноси Влада на предлог министара. Управа царина, као орган управе у саставу Министарства финансија, послове из свог делокруга обавља преко: Централе Управе царина и подручних органа – царинарница. Послове из делокруга рада Управе царина обављају: а) Основне унутрашње јединице у седишту Управе царина б) Подручни органи, и то: Управом царина руководи директор кога поставља и разрешава Влада, на предлог министра. Директор обезбеђује координацију рада и јединствену примену прописа из делокруга Управе царина на целом царинском подручју.

258 Царинарницом руководи управник царинарнице, који је одговоран директору.

6.5. Контрола и надзор над царинском службом Контролу и надзор над царинском службом врши: Законодавна власт – преко својих парламентарних одбора и комисија, – саслушавањем одговорних министара и руководилаца царинске службе – постављањем посланичких питања; Извршна власт, преко својих управних органа власти; Судска власт; Генерални ревизор.

6.6. Правна уређеност царинске службе Списак прописа које царинска служба примењује у вршењу овлашћења: А) Устави националних држава и међународни уговори – Устави националних држава и уставни закони за спровођење устава; – Ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права; – Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама. Б) Закони: 1. Царински закон; 2. Закон о Царинској тарифи; 3. Закон о спољнотрговинском пословању; 4. Закон о девизном пословању; 5. Закон о слободним зонама; 6. Закон о порезу на додату вредност; 7. Закон о пореском поступку и пореској администрацији; 8. Закон о акцизама; 9. Закон о страним улагањима; 10. Закон о општем управном поступку; 11. Закон о прекршајима; 12. Закон о доприносима за обавезно социјално осигурање; 13. Закон о државним и другим празницима; 14. Закон о државним службеницима; 15. Закон о државној управи; 16. Закон о евиденцијама у области рада; 17. Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености; 18. Закон о безбедности и здрављу на раду; 19. Закон о заштити од елементарних и других већих непогода;

259 20. Закон о заштити од пожара; 21. Закон о заштити података о личности; 22. Закон о Заштитнику грађана; 23. Закон о здравственом осигурању; 24. Закон о извршном поступку; 25. Закон о мерама за случај ванредног стања; 26. Закон о министарствима; 27. Закон о објављивању закона и других прописа и општих аката и о издавању „Службеног гласника“; 28. Закон о облигационим односима; 29. Закон о оглашавању; 30. Закон о одбрани; 31. Закон о парничном поступку; 32. Закон о арбитражи; 33. Закон о пензијском и инвалидском осигурању; 34. Закон о печату државних и других органа; 35. Закон о платама у државним органима и јавним службама; 36. Закон о пребивалишту и боравишту грађана; 37. Закон о прелажењу државне границе и кретању у граничном појасу; 38. Закон о раду; 39. Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја; 40. Закон о службеној употреби језика и писма; 41. Закон о статистичким истраживањима; 42. Закон о територијалној организацији државе; 43. Закон о управним споровима; 44. Закон о штрајку; 45. Закон о забрани пушења у затвореним просторијама; 46. Закон о финансијској подршци породици са децом; 47. Закон о републичким административним таксама; 48. Закон о обележавању дана жалости на територији државе; 49. Закон о новчаним казнама за привредне преступе и прекршаје. 50. Закон о платама државних службеника и намештеника; 51. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом В) Подзаконски прописи: а) Уредбе: 1. Уредба о царински дозвољеном поступању са царинском робом, пуштању царинске робе и наплати царинског дуга; 2. Уредба о канцеларијском пословању органа државне управе; 3. Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима;

260 4. Уредба о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица; 5. Уредба о начелима за унутрашње уређење и систематизацију радних места у министарствима, посебним организацијама и службама Владе; 6. Уредба о одређивању граничних прелаза и контроли прелажења државне границе; 7. Уредба о оцењивању запослених у државним органима; 8. Уредба о оцењивању државних службеника; 9. Уредба о признањима за обављање послова у државним органима; 10. Уредба о стручном испиту запослених у органима државне управе; 11. Уредба о издавању и оверавању исправа које прате робу при извозу или увозу; 12. Уредба о критеријумима на основу којих се утврђује шта се, у смислу Закона о порезу на додату вредност, сматра претежним прометом добара у иностранство; 13. Уредба о ближим критеријумима за оцену економске оправданости одређивања подручја слободне зоне; 14. Уредба о разврставању радних места и мерилима за опис радних места државних службеника; 15. Уредба о начину издавања уверења и оверавања исправа које прате робу при извозу или увозу за чије издавање није прописана надлежност; 16. Уредба о увозу моторних возила; 17. Уредба о разврставању радних места намештеника; 18. Уредба о висини накнаде нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја; 19. Уредба о измени садржаја образаца јавних исправа; 20. Уредба о припреми кадровског плана у државним органима. б) Одлуке: 1. Одлука о јединственим методолошким принципима за вођење евиденција у области рада и обрасцима пријава и извештаја; 2. Одлука о јединственим методолошким принципима за вођење матичне евиденције о осигураницима и корисницима права из пензијског и инвалидског осигурања; 3. Одлука о јединственом кодексу шифара за уношење и шифрирање података у евиденцијама у области рада; 4. Одлука о седишту Управе царина, оснивању, почетку и престанку рада царинарница, царинских испостава, одсека и реферата; 5. Одлука о утврђивању царинских контролних пунктова на којима ће се вршити мере царинског надзора и царинске контроле, односно водити царински поступак; 6. Одлука о разврставању робе на облике извоза и увоза; 7. Одлука о критеријумима на основу којих се одобравају царински контигенти; 8. Одлука о посебним мерама царинског надзора при извозу и увозу шећера; 9. Одлука о врсти, висини, начину плаћања накнада за услуге царинског органа; 10. Одлука о критеријумима на основу којих се одређују царински контигенти за увоз одређене робе; 11. Одлука о посебним мерама царинског надзора над робом која је у провозу преко царинског подручја;

261 12. Одлука о сезонским царинским стопама на увоз одређених пољопривредних производа; 13. Одлука о стопи компензаторне камате; 14. Одлука о висини посебних дажбина при увозу пољопривредних и прехрамбених производа; 15. Одлука о повраћају царинских и других увозних дажбина и о другим мерама за подстицај извоза; 16. Одлука о евиденцији, односно извештавању о појединим спољнотрговинским пословима и о садржају тих евиденција, односно извештаја; 17. Одлука о извозу шећера у земље Европске заједнице; 18. Одлука о ближим условима за плаћање, односно наплату у роби, односно услугама; 19. Одлука о ближим условима за извоз, односно увоз робе и услуга без наплате, односно плаћање; в) Наредбе: 1. Наредба о одређивању дана пружања услуга у спољној трговини г) Уговори: 1. Посебан колективни уговор за државне органе. д) Правилници: 1. Правилник о облику, садржини, начину подношења и попуњавања декларације и других образаца у царинском поступку; 2. Правилник о звањима, платама, накнадама зарада и додатним примањима у Управи царина; 3. Правилник о обрасцу службене легитимације овлашћених царинских службеника; 4. Правилник о правима, обавезама и одговорностима запослених у Министарству финансија и економије – Управи царина; 5. Правилник о програму градива општег дела стручног испита за раднике са високом и вишом школском спремом запослене у органима државне управе; 6. Правилник о програму општег дела стручног испита за раднике са средњим образовањем запослене у органима државне управе; 7. Правилник о програму посебног дела стручног испита (за приправнике и запослене на пословима државне управе у области финансија); 8. Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места Министарства финансија – у делу који се односи на Управу царина; 9. Правилник о условима и начину ношења оружја и муниције овлашћених царинских службеника; 10. Правилник о царинским обележјима, начину њихове употребе и начину располагања са узорцима царинске робе; 11. Правилник о периодичном декларисању робе; 12. Правилник о полагању испита за царинског агента и поступку издавања дозволе за рад царинском агенту; 13. Правилник о начину спровођења радњи и мера у поступку контроле прихваћене декларације;

262 14. Правилник о начину царињења несастављених производа или производа у растављеном стању чији се делови увозе сукцесивно; 15. Правилник о облику и садржини пријаве за евидентирање обвезника ПДВ, поступку евидентирања и брисања из евиденције и о облику и садржини пореске пријаве за ПДВ; 16. Правилник о одређивању случајева у којима нема обавезе издавања рачуна и о рачунима код којих се могу изоставити поједини подаци; 17. Правилник о начину утврђивања пореске основице за обрачунавање ПДВ у случају превоза путника аутобусима који врши страни обвезник; 18. Правилник о поступку остваривања права на повраћај ПДВ и о начину и поступку рефакције пореза; 19. Правилник о утврђивању добара и услуга чији се промет опорезује по посебној стопи ПДВ; 20. Правилник о начину и поступку остваривања пореског ослобођења са правом и без права на одбитак претходног пореза; 21. Правилник о ближим условима и начину остваривања права на финансијску подршку породици са децом; 22. Правилник о изгледу службеног одела царинских службеника. 23. Правилник о садржини и начину издавања обрасца извештаја о повреди на раду, професионалном обољењу и обољењу у вези са радом. 24. Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини. 25. Правилник о исправи о здравственом осигурању и посебној исправи за коришћење здравствене заштите. 26. Правилник о облику и садржини извештаја о пословању слободне зоне. д) Упутства: 1. Упутство (којим се прописује поступак издавања и вођење евиденција о издатим службеним легитимацијама овлашћених царинских службеника); 2. Упутство о ВЕБ САЈТУ Министарства финансија и економије – Управе царина; 3. Упутство о канцеларијском пословању органа државне управе; 4. Упутство о проглашењу и обавези чувања службене тајне; 5. Упутство о начину и поступку издавања потврда да се одређена роба не производи у земљи; 6. Упутство о јединственом начину вођења евиденције за робу смештену у царинском складишту; 7. Упутство о начину вођења евиденције о роби смештеној у слободној зони; 8. Упутство за објављивање информатора о раду државног органа. ђ) Решења: 1. Решење (којим се запослени на одређеним радним местима у Министарству финансија – Управи царина овлашћују да у управном поступку и одлучивању о појединим питањима доносе решења, односно потписују акте); 2. Решење (којим се одређује радно време организационих јединица Управе царина); 3. Решење о преносу овлашћења;

263 4. Решење о одређивању царинарница и њихових организационих јединица за царињење одређене робе. е) Директиве: 1. Директива о начину припреме и полагања посебног дела стручног испита за запослене у Управи царина; 2. Директива о коришћењу службених возила Управе царина; ж) Други акти: 1. Препорука о коришћењу грба, заставе и химне државе; 2. Закључак о употреби грба, заставе и химне државе; 3. Стратегија интегрисаног управљања границом; 4. Закључак Владе о праву на додатак за прековремени рад државних службеника и намештеника; 5. Закључак Владе о оцењивању државних службеника. з) Потписани споразуми: Сви споразуми између влада две државе о царинској сарадњи и узајамној помоћи

7. СИСТЕМИ ЦИВИЛНЕ СИГУРНОСТИ Са становишта предмета теме, системи цивилне сигурности обухватају: систем социјалне сигурности; систем образовања и васпитања; невладине организације и медије (писане и електронске) који имају значајну улогу у изградњи и очувању безбедности и сигурности.

7.1. Систем социјалне сигурности У социјално-политиколошкој литератури која се бави проучавањем система социјалне сигурности користи се велики број појмова, чија се садржина различито схвата и одређује. Тако се често за исту садржину користе различити термини, што се негативно одражава на праксу и научну теорију. Отуда је потребно поћи од дефиниcања основних појмова и одређења појмовно категоријалног апарата који је неопходан за изучавање савремених система социјалне сигурности. Полазећи од чињенице да је социјално-политичка делатност једног друштва у највећој мери усмерена ка обезбеђењу социјалне сигурности и да је њен предмет углавном усмерен на обезбеђење адекватних животних и радних услова људи, у дефинисању појмовнокатегоријалног апарата неопходно је поћи од дефинисања појма социјална политика. Социјална политика је део опште политике која подразумева организовану делатност државе, друштвених институција, политичких партија и других носилаца политичке моћи која је усмерена ка обезбеђењу укупних животних и радних услова људи и друштвених група. Циљ социјалне политике је постизање социјалне сигурности која се остварује на основама принципа солидарности, узајамности и самопомоћи. Дакле, социјална политика је политика задовољавања (цивилизацијских) потреба појединаца као основа и чинилаца сваке групе, заједнице, организације. Међутим, појединац није усамљен и изолован, те га је неопходно, упркос савременим кретањима, посматрати са породицом и ширим кругом сродника (фамилијом) са којима је интересно и материјално повезан.

264 Из појма социјалне политике могуће је одредити појам социјалне сигурности као специфичног облика друштвене сигурности. Социјалну сигурност схватамо системом осећања, веровања и уверења субјекта да ће он моћи својом активношћу (циљном, сврсисходном – радом, ангажовањем), у складу са својим способностима стабилно и трајно да задовољава своје стандардне потребе, као и да ће му у ситуацијама које карактеришу привремене или трајне тешкоће уследити одговарајућа помоћ и подршка. Саставни део социјалне сигурности су: а) расположива, стечена и очувана средства материјално-финансијске природе (уштеде у разним облицима, на пример, улог – депозит у банци, уложен новац, вредне покретности, вредне некретнине, и слично); б) стечен углед и поштовање у окружењу; ц) очувано здравље, виталност и радна способност; д) образованост, стручна и професионална, друштвено цењена и тражена); е) информисаност и комуникативност („познавање правих људи“, „пријатељства са утицајнима“, „завичајне везе“, итд.). Овим, претежно друштвеним компонентама социјалне сигурности, посебно треба додати и две веома значајне природне компоненте: прва је, старост која неизбежно делује на психофизичка својства људи, а нарочито је негативно њено дејство у областима рада у којима је нужна физичка снага, издржљивост, отпорност, хитрина, а осим тога, бављење одређеним занимањима у разним сферама у савременим условима ограничено је одређеним прописима и друга је, пол за који су везани разни спојеви природних и друштвених улога, временски одређених, које су друштвено нужне, али на сигурност положаја делују противуречно. У савременом уређеном, организационом и институционализованом друштву, битна су и још два друштвена чиниоца социјалне сигурности. То су, прво, право на облике друштвене и социјалне помоћи, те право и обавеза да се користе одређене институције и друштвени и правни институти и друго, важећи друштвени узуси који обавезују. У њих убрајамо и моралне поставке о милосрђу, саосећању, праведности, итд. и религијске поуке усмерене на јачање унутрашње кохезије. Посебна сфера социјалне сигурности, до сада недовољно истражена, је ментална сигурност. Ова компонента сигурности је важна и због битних разлика између оних који су привремено у ситуацији оптерећеној тешкоћама (на пример, болесни, али се предвиђа брзо оздрављење и потпун опоравак, привремено у рђавим условима становања, привремено без трајног запослења у сопственој струци, итд.), дакле, оних који сами решавају проблеме без или уз привремену помоћ. Сам појам социјалне сигурности често се у пракси изједначава са појмом социјалног осигурања, а у неким случајевима и са појмовима социјалног обезбеђења, социјалне заштите и социјалног старања. Без обзира што многи аутори ове појмове сматрају синонимима, неопходно је правити нужну разлику између њих. Социјално осигурање покрива осигурање за случај: привременог или трајног смањења и губитка радне способности или дохотка, старости, болести, несреће на послу и незапослености. Социјалног обезбеђење се може дефинисати као систем социјалних јавно-правних мера којима се гарантује и обезбеђује задовољавање основних потреба ради остварења социјалне сигурности грађана у оним друштвеним ситуацијама када они сами или уз помоћ породице нису у могућности то да учине, па им је за то потребна помоћ друштва158. Социјална заштита се најчешће дефинише као организована друштвена делатност која има за циљ пружање помоћи грађанима и њиховим породицама када дођу у стање социјалне потребе и предузимање мера ради спречавања настајања и отклањања последица таквог стања.159 158 159

Видети шире: Дренка Вуковић, Системи социјалне сигурности, Службени гласник, Београд, 2002, стр. 28. Видети шире: Закон о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана Републике Србије, Народна скупштина Републике Србије, Београд, 1991.

265 Заједнички именитељ свих програма социјалне сигурности (социјалног осигурања, заштите и социјалног старења) је постојање две групе права: прва су, новчана давања, чији је циљ да се делимично (или у потпуности) надокнаде губици дохотка због старости, болести, материнства, повреде на раду или незапослености, и друга су права на пружање одређених услуга. Права на новчана давања остварују се на основу следећа три широко дефинисана приступа: по основу запослености, универзалних програма и програма условљених нивоом дохотка корисника. Систем социјалне сигурности у већини земаља у свету састоји се од: система социјалног осигурања, система друштвене бриге о деци, друштвене заштите бораца, војних инвалида и цивилних инвалида рата и социјалне заштите.

7.1.1. Систем социјалног осигурања Систем социјалног осигурања обухвата: пензијско осигурање, инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености. На тај начин су покривени сви ризици за случај старости, повреде, болести или незапослености, и створене претпоставке о остваривању основног циља, који се састоји у обезбеђењу социјалне сигурности осигураника и чланова њихових породица. Основни принципи и начела система социјалног осигурања су: начело обавезности; остваривање права по основу рада осигураника; стицање права у зависности од дужине и обима улагања средстава; поштовање принципа узајамности, солидарности, непреносивости и незастаревања права, итд. Програми социјалног осигурања остварују се у оквиру посебних државних служби или преко специјално формираних агенција које имају одређен ниво самосталности, и поред тога што њихов рад контролише држава. Промене у савременом систему социјалног осигурања указују на тенденцију преношења ризика несигурности на појединца, док се обавезни видови осигурања сужавају. 7.1.1.1. Пензијско и инвалидско осигурање Пензијско-инвалидско осигурање је најважнији елемент система социјалног осигурања и социјалне сигурности уопште. Организовано је на јединственом принципу за све осигуранике, према сектору запослености, а права по овом основу финансирају се из: доприноса радника, доприноса послодаваца и средстава државе. У највећем броју случајева постоји комбинација сва три начина финансирања. Систем пензијско-инвалидског осигурања већине земаља у свету, има карактер јавног осигурања који предвиђа постојање обавезног и добровољног осигурања. Права се остварују на основу обима и дужине улагања уз поштовање основних начела утврђених законима који уређују ово подручје осигурања. То се у првом реду односи на обавезност осигурања. Обавезност осигурања значи да она настаје од дана када се лице запосли, почне да обавља самосталну делатност или да се бави пољопривредном делатношћу, без обзира да ли оно то жели или не. Основ осигурања чини рад осигураника у зависности од дужине и обима улагања средстава. То се изражава дужином рада и висином зарада, односно висином основице осигурања. Начела узајамности и солидарности у систему пензијског и инвалидског осигурања подразумевају обавезу свих осигураника на улагање средстава, а да права остварују они осигураници који испуњавају прописане услове за њихово стицање. Права из пензијског и инвалидског осигурања су лична и не могу се преносити на друга лица, при чему се поштује принцип о незастаревању стечених права.

266 Обавезно осигурана лица су подељена у три категорије, и то на осигуранике запослене, осигуранике самосталних делатности и осигуранике земљораднике. Према Закону о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске (члан 11), обавезно су осигурани на пензијско и инвалидско осигурање: 1) лице у радном односу; 2) лице које самостално, у складу са законом, обавља занатско-предузетничку дјелатност; 3) лице које обавља свештеничку дужност или вјерску службу. У већини закона о пензијско инвалидском осигурању, прецизно су регулисана права из пензијског и инвалидског осигурања , и то: 1. за случај старости: право на старосну пензију; 2. за случај инвалидности: право на инвалидску пензију; право на квалификацију или доквалификацију; право на распоређивање, односно запослење на другом одговарајућем послу с пуним радним временом; право на новчане накнаде у вези коришћења права на преквалификацију или доквалификацију и распоређивање, односно запослење на другом одговарајућем послу; 3. за случај смрти: право на породичну пензију; 4. за случај телесног оштећења проузрокованог повредом на раду или професионалном болешћу: право на новчану накнаду за телесно оштећење. Поред наведених права, у законима многих земаља установљена су и следећа права: – право на новчану накнаду за помоћ и негу; – право на накнаду погребних трошкова; – право на набавку специјалних помагала за читање и писање. Старосна пензија у највећем броју система пензијско-инвалидског осигурања представља редовна месечна примања чија висина зависи (у одређеном проценту) од зараде осигураника. Универзални програми познају праксу једнаких пензија без обзира на зараду, која се у неким случајевима допуњује са разликом стеченом по основу зараде. У земљама у којима се примењује систем обавезних штедних фондова, пензије се исплаћују једнократно у износу доприноса осигураника и послодавца, уз акумулирану камату. У већини случајева као основица узима се нето зарада у одређеном периоду трајања – пре пензионисања (најповољнији за осигураника). Старосна пензија је условљена годинама живота и дужином радног стажа осигурања, најчешће од 60, односно 65 година за мушкарце и 55 година за жене, и радни стаж од 30 до 40 година. У последњој деценији дошло је до продужења старосне границе за одлазак у пензију са 65 на 67 и више година живота. Према Закону о пензијском и инвалидском осигурању у Републици Србији (члан 19.), основни услов за стицање права на старосну пензију је 65 година живота за мушкарце, односно 60 година за жене и најмање 15 година стажа осигурања или 40 година стажа осигурања за мушкарце, односно 35 година за жене и најмање 53 године живота. У Закону о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске (члан 11), право на старосну пензију стиче осигураник кад наврши 65 година живота и најмање 20 година стажа осигурања или кад наврши 40 година стажа осигурања, без обзира на године живота. Осигураник који нема 20 година стажа осигурања стиче право на старосну пензију кад наврши 65 година живота и најмање 25 година пензијског стажа.160 160

Појам „пензијски стаж“ обухвата време проведено у осигурању – стаж осигурања, и време проведено ван осигурања – посебан стаж (период учешћа у ратовима, време проведено ван рада због околности проузрокованих ратовима, посебан стаж осигурања – жене по основу рађања трећег детета). Стаж осигурања рачуна се у ефективном трајању, што значи онолико времена колико је осигураник радио, иако се он под одређеним условима може рачунати са увећаним трајањем. У стаж осигурања рачуна се такође и време које је осигураник провео у својству војног осигураника. У стаж осигурања са ефективним трајањем рачуна се време проведено на раду са пуним радним временом, а то је радно време од 40 часова у радној недељи, годишње пуно радно време износи 2080 часова. У

267 Осигураник којем је утврђен посебан стаж у двоструком трајању, стиче право на старосну пензију кад наврши 40 година пензијског стажа, без обзира на године живота. Изузетно, осигураник жена, ако то захтева, стиче право на старосну пензију кад наврши 60 година живота и најмање 20 година стажа осигурања или кад наврши 35 година стажа осигурања, без обзира на године живота. У највећем броју система инвалидско пензијског осигурања лимитиран је износ минималних и максималних пензија, или висина процента на основу којег се обрачунавају. Поред пуне пензије системи социјалног осигурања предвиђају и могућност превременог пензионисања, стицања права на инвалидску пензију, породичну пензију и посебних додатака за издржавање чланова породице. Осигурање за случај инвалидности постоји када код осигураника настане трајно смањење или губитак способности за рад на свом послу због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом. Одатле произилази да осигураник, код кога се утврди постојање инвалидности, није способан за рад на послу који обавља, односно на основу кога је био осигуран непосредно пре настанка инвалидности. Ако је код осигураника дошло до смањења радне способности њему се обезбеђују одговарајућа права из пензијског и инвалидског осигурања по основу преостале радне способности (право на распоређивање, односно запослење на другом одговарајућем послу), а ако је дошло до потпуног губитка радне способности обезбеђује му се право на инвалидску пензију. Данас не постоји готово ниједна земља која нема изграђен систем заштите од ризика губитка зараде услед повреде на послу или професионалног обољења. Програми осигурања предвиђају могућност организовања јавног система осигурања и различитих облика приватних (или полуприватних) агенција у које послодавци уплаћују прописане стопе доприноса. Повреда на раду представља значајну ставку у остваривању права на основу инвалидности, јер се у том случају не траже услови који се тичу дужине пензијског стажа. Да би се нека повреда сматрала повредом на раду, потребно је: да се она догодила у просторној, временској и узрочној повезаности са обављањем посла осигураника; да је повреда проузрокована непосредним и краткотрајним механичким, физичким или хемијским дејством или наглим променама положаја тела, или изненадним оптерећењем тела, или другим променама, физиостаж осигурања рачуна се такође и време које се према прописима о радним односима сматра пуним радним временом, затим време за које се осигураник налази на стручном усавршавању и специјализацији, на преквалификацији или доквалификацији, као и период када у складу са прописима о радним односима прима новчану накнаду у случају престанка потребе за његовим радом и у другим случајевима који су утврђени законом. Поред тога, у стаж осигурања са ефективним трајањем убраја се и време које је осигураник провео на неплаћеном одсуству, као учесник штрајка, ус кладу са прописима о штрајку, време за које је привремено удаљен са рада, као и у случају да је био у истражном затвору или на издржавању казне затвора под условима и на начин који су утврђени законом. Стаж осигурања са увећаним трајањем је стаж осигурања који обезбеђује одређени вид заштите осигураника који раде на пословима који су тешки и штетни по здравље, или се пак ради о лицима која после одређеног броја година не могу успешно да обављају своју професионалну делатност. Право на рачунање стажа осигурања са увећаним трајањем имају лица као што су: рудари, кесонци, пилоти, дувачи стакла, ливци, као и уметници, балетски играчи, оперски певачи, играчи у професионалним ансамблима и сли. основни критериј од кога зависи степен увећања стажа су тежина, опасност и штетност рада. Највиши степен увећања је 50%. Законодавац је такође предвидео и други услов, који се тиче дужине рада на таквом месту и прописао најмање 10 година ефективно проведених на раду, односно пет година за инвалида. Посебан стаж у двоструком трајању, рачуна се време које је осигураник, односно лице вршећи војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за циљеве државне безбедности провело у акцијама и заробљеништву у смислу члана 264. став 3. Закона о Војсци Југославије. У посебан стаж у једноструком трајању рачуна се време проведено на лечењу и медицинског рехабилитацији услед болести или повреда задобијених у акцијама у заробљеништву. Осигуранику – жени која роди треће дете, по том основу, урачунава се у посебан стаж време у трајању од две године.

268 лошког стања организма. Значајно је такође да се под повредом на раду сматра и повреда коју осигураник претрпи на редовном путу од стана до места рада и обрнуто, на путу предузетом ради извршавања службених послова и на путу предузетом ради ступања на рад, као и другим случајевима предвиђеним законом. За остваривање права на породичну пензију потребно је да се испуне услови који се тичу умрлог осигураника и чланове његове издржаване породице. Право на породичну пензију могу остварити чланови породице умрлог осигураника, који је навршио најмање пет година стажа осигурања или најмање десет година пензијског стажа или испунио услове за старосну или инвалидску пензију, као и чланови породице умрлог осигураника старосне или инвалидске пензије. Ако је смрт осигураника настала као последица повреде на раду или професионалне болести, чланови његове породице, у већини земаља, стичу право на породичну пензију без обзира на дужину пензијског стажа осигураника. Као корисници породичне пензије појављују се деца, удовица (удовац), родитељи, итд. Услови које они треба да испуне за остваривање права на породичну пензију прописују се Законом о пензијском и инвалидском осигурању. Тако удовица или удовац стичу право на породичну пензију: 1) ако на дан смрти супруга или супруге навршила 45, односно 55 година живота; 2) ако су на дан смрти супруга или супруге били потпуно неспособни за привређивање или ако је таква неспособност настала у року једне године од дана смрти супруга или супруге; 3) ако је после смрти супруга или супруге остало једно или више деце која испуњавају услове за стицање права на породичну пензију по том супругу или супругу, а удовица или удовац обавља родитељске дужности према тој дјеци. Удовица или удовац који у току коришћења права на породичну пензију, наврше 45, односно 55 година живота, задржавају право на породичну пензију трајно. Ако удовици или удовцу право на породичну пензију престане прије навршене 45, односно 55. године живота, могу поново остварити право на породичну пензију кад наврше 45, односно 55 година живота. Удовица или удовац који су испуњавали услове за стицање права на породичну пензију, али нису остварили право на породичну пензију јер су били у радном односу, могу стећи право на породичну пензију и након престанка права на породичну пензију деце, под условима утврђеним законом. Удовица или удовац који у току коришћења права на породичну пензију, постану потпуно неспособни за привређивање, задржавају право на породичну пензију док постоји таква неспособност. Удовица или удовац који су у току коришћења права по овом основу наврши 45, односно 55 година живота задржавају трајно право на породичну пензију. Удовица или удовац који до смрти супруга или супруге нису навршили 45, односно 55 година живота, али су имали навршених 40, односно 50 година живота, стичу право на породичну пензију кад наврши 45, односно 55 година живота. Уколико су до смрти супруга или супруге или до престанка права на породичну пензију навршили 40, односно 50 година живота, удовица или удовац стичу право на породичну пензију прије навршених 45, односно 55 година живота, ако постану потпуно неспособни за привређивање. Детету припада право на породичну пензију до навршених 15 година живота, или пак до 26, односно 27 година живота, уколико се налазе на редовном или ванредном школовању. Висина породичне пензије зависи од старосне или инвалидске пензије коју би осигураник остварио у часу смрти, у процентуалном износу који зависи од броја чланова породице који имају право на породичну пензију. За једног члана породице, породична пензија се одређује у износу од 70% пензије осигураника, за два члана – 80%, три члана – 90% и за четири и више чланова износ породичне пензије је 100%. Као најмањи основ за одређивање породичне пензије узима се старосна пензија одређена од пензијског основа за пензијски стаж од

269 20 година, а укупни износ породичне пензије не може прећи износ старосне, односно инвалидске пензије. Уколико право на породичну пензију остварују три и више чланова породице, или деца без родитеља, њена висина не може бити мања од 40% од пензијског основа умрлог осигураника у тренутку смрти. То су уједно и минимални услови за одређивање износа старосне пензије предвиђени Конвенцијом 102 ЕУ о Минималним нормама социјалног обезбеђења, чији су потписник готово све европске земље. Новчану накнаду за телесно оштећење остварује осигураник код кога настане губитак, битније оштећење или знатнија онеспособљеност појединих органа или делова тела, што отежава нормалну активност организма и изискује веће напоре у остваривању животних потреба, без обзира на то да ли проузрокују или не проузрокују инвалидност. Право на новчану награду за ризик телесног оштећења условљено је узроком оштећења, које се везује за повреду на раду или професионално обољење. Може да се остварује упоредо или независно са постојањем инвалидитета. Остварује га и осигураник код кога је очувана радна способност, зато што га тежа физичка оштећења доводе у тежи положај кода активности у вези са његовим радом. У већини законодавстава, право на накнаду за телесно оштећење стиче осигураник који има телесно оштећење у износу од најмање 30%. Телесно оштећење се разврстава у осам степени (група) од којих је највиши степен 100%, а најмањи 30%. На основу степена телесног оштећења, одређује се и новчана накнада за случај телесног оштећења, која се одређује од основе која износи 25% просечне нето зараде по запосленом остварене у претходној години и исплаћује се у месечном износу. Право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, предвиђено је у условима када је због повреде или болести та помоћ неопходна за задовољавање основних животних потреба осигураника. Ово право стичу све категорије осигураника, запослени, самостални предузетници, земљорадници, корисници пензије (старосне, инвалидске и породичне) и инвалиди рада. Потреба за помоћи и негом другог лица постоји када је лице непокретно, када није способно да се самостално креће у оквиру стана уз употребу одговарајућих помагала, да се само храни, свлачи, облачи и одржава личну хигијену. Висина новчане накнаде износи 60% од просечне месечне нето зараде по запосленом остварене у претходној години. Утврђује се у месечном износу и исплаћује уназад, а уколико се корисник овог права налази у установи за социјалну заштиту, помоћ се исплаћује установи за бригу и смештај старих лица. 7.1.1.2. Програми здравственог осигурања Систем здравственог осигурања представља обавезан вид осигурања и значајно подручје система социјалне сигурности у нашој земљи. У систему социјалне сигурности, посебно место припада програмима осигурања за случај болести, који се по правилу састоје из две групе права: права на новчану накнаду за време привремене спречености за рад услед болести, и права на здравствену заштиту. Здравствена заштита се дефинише као организована и свеукупна делатност друштва на очувању и унапређењу здравља грађана, спречавању, сузбијању и раном откривању болести, повреда и других поремећаја здравља и благовременом и ефикасном лечењу и рехабилитацији. Свеобухватна здравствена заштита заснива се на примарној здравственој заштити, у оквиру које се приоритетно обезбеђује: здравствена заштита групација становништва изложених повећаном ризику оболевања; здравствена заштита становништва у вези са спречавањем, сузбијањем, раним откривањем и лечењем најчешћих болести од већег социјално-медицинског значаја и спровођење обавезних мера колективне здравствене заштите и стручно-методолошко усмеравање и контроле здравствене службе. Здравственом заштитом у вези спречавања сузбијања, откривања и лечења најчешћих болести, које су од већег социјално-медицинског значаја, обухваћена су:

270 1. деца до навршених 15 година живота, школска деца и студенти до краја прописаног редовног школовања, а најкасније до 26; 2. жене у вези са планирањем породице, трудноћом, порођајем и материнством; 3. лица старија од 65 година живота; 4. хендикепирана и инвалидна лица, незапослена лица, материјално необезбеђена лица, корисници сталних новчаних помоћи и помоћи за смештај у установу социјалне заштите или другу породицу и корисници помоћи чији је хранилац на одслужењу војног рока; 5. друга лица од заразних болести, малигних болести, шећерне болести, хемофилије, душевних болести и поремећаја, прогресивних нервно-мишићних обољења, целебралне парализе, мултипла склерозе, реуматске грознице, хипертензије, коронарно и церебрално васкуларне болести, хроничне бубрежне инсуфицијенције и друге болести и повреде у вези са пружањем ургентне здравствене заштите. Као општи друштвени интерес у области здравствене заштите сматра се читав низ мера, почев од праћења услова живота, спречавања, сузбијања, гашења заразних болести, па преко развоја информационог система, организовања и спровођења надзора, све до подстицања активности хуманитарних организација и изградње и опремања здравствених установа. Законом су утврђена права на системски рад на здравственом васпитању здравог и болесног становништва, потпуну здравствену заштиту радника за случај професионалних болести и повреде на раду, жена у трудноћи, породиља, мајки, деце до навршених 15 година живота, школске деце и студената до краја редовног школовања (најкасније до 26 година) и лица старијих од 65 година живота. У већини земаља у законима о социјалним осигурањима забрањене су интервенције без пристанка пацијента, а строго је кажњиво неуказивање на последице у случају одбијања лечења и не упознавање са документацијом о здравственом стању. Такође, казненим мерама подлеже и здравствена установа, ако не пружи здравствену заштиту у оквиру своје делатности или не упути пацијента у другу одговарајућу установу. Законом о здравственом осигурању одређује се круг корисника обавезног осигурања који у већини земаља обухвата: – лица запослена у предузећима и установама у земљи и на раду у нашим предузећима и представништвима у иностранству, запослене код страних послодаваца у земљи, код приватних послодаваца у земљи, код приватних послодаваца, изабрана и именована лица, ако за тај рад примају плату; – незапослене (привремено) и док остварују право на новчану накнаду; – пензионере; – власнике радњи, предузећа, односно осниваче; – лица која самостално обављају привредну и другу делатност; – земљораднике који се баве пољопривредом (ако нису запослени); – свештенике и верске службенике; – стране држављане који раде на територији Републике ( у складу са међународним уговорима и посебним уговорима). У већини земаља у основна права из здравственог осигурања убрајају се: – здравствена заштита; – накнада за време привремене спречености за рад ( боловање); – накнада путних трошкова у вези са коришћењем здравствене заштите; – накнада погребних трошкова.

271 Здравствена заштита која се обезбеђује обавезним здравственим осигурањем обухвата: – медицинске мере и поступке за унапређење здравственог стања, односно спречавање, сузбијање и рано откривање болести и других поремећаја здравља; – лекарске прегледе и друге врсте медицинске помоћи ради утврђивања, праћења и проверавања здравственог стања; – лечење оболелих и повређених и друге врсте медицинске помоћи; – превенцију и лечење болести уста и зуба; – медицинску рехабилитацију у амбулантно-поликлиничким и стационарним установама; – лекове, помоћни материјал који служи за примену лекова и санитетски материјал потребан за лечење; – протезе, ортопедска и друга помагала, помоћне санитарне справе, стоматопротеску помоћ и стоматолошке материјале. Обим и садржину здравствене заштите, на основу Закона, ближе утврђује Завод за здравствено осигурање. Такође, законом се ближе уређује и накнада зараде која припада осигураницима под условом да су: услед болести или повреде привремено спречени за рад; спречени за рад услед медицинских испитивања; изоловани као клицоноше или због појаве заразе у њиховој околини; одређени да негују оболелог члана уже породице под одређеним условима; спречени да раде због добровољног давања ткива или органа; одређени за пратиоца болесника упућеног на лечење или лекарски преглед у друго место, односно док борави као пратилац у стационару. Накнада зараде припада и лицима на издржавању казне затвора, лицима према којима се спроводи мера безбедности обавезног психијатријског лечења у здравственој установи и обавезног лечења алкохоличара и наркомана. Накнада погребних трошкова у случају смрти осигураника припада члановима породице или лицу које изврши сахрану. У земљама у којима држава из јавних прихода финансира здравствене услуге, оне су по правилу доступне становницима. Право на новчану накнаду у случају привремене спречености за рад услед болести везује се за рад. Висина накнаде одређује се у износу од 50% до 75% претходне зараде осигураника, уз додатак за издржавање чланова породице. Породиљска накнада зараде односи се на период пре и после рођења детета. Дужина исплате креће се од 6–8 недеља, а нису ретки случајеви надокнаде до једне године, а за више деце и дуже. Право на одсуство и накнаду у неким системима предвиђа се и за очеве који подижу децу. У случају болести детета предвиђена је такође исплата накнаде у склопу права из здравственог осигурања. Дакле, уместо закључка може се рећи да систем здравственог осигурања предвиђа пружање медицинских услуга, које подразумевају лекарске прегледе, медикаментно и болничко лечење. Поред тога, осигураници имају права на лабараторијске, специјалистичке, стоматолошке, хируршке и друге услуге, а предвиђено је и право на накнаду трошкова лечења и кућну његу. У већини земаља, организација система здравственог осигурања најчешће је пренета у надлежност националних институција социјалног осигурања, а администрирање програмима јавних система здравствене заштите поверено је посебним агенцијама или фондовима за здравствено осигурање.

272 7.1.1.3. Програми осигурања незапослених Осигурање за случај незапослености представља веома важан сегмент система социјалне сигурности у свим развијеним земљама. Постојећи системи осигурања незапослених организовани су у виду обавезног осигурања и добровољних облика. У неким земљама незапослени остварују своја права комбинацијом обавезног осигурања и добровољног осигурања, у којима веома важну улогу играју синдикати. Финансирање права по основу осигурања од незапослености по правилу је исто као и код осталих облика социјалног осигурања: права се финансирају из доприноса послодавца и запослених, или је обавеза издвајања за осигурање пренета само на послодавце. За остваривање права незапослено лице мора да испуни услов који се тиче природе незапослености и дужине радног стажа, односно стажа осигурања. Да би једно лице могло да оствари права у систему осигурања од незапослености мора да буде пријављено надлежној служби (заводу за запошљавање, тржишту рада), а од њега се такође захтева да буде спремно да прихвати запослење које му се нуди, у складу са његовом квалификацијом и физичким способностима. Незапослено лице, има право на; 1. информисање о могућностима и условима запошљавања; 2. посредовање при запошљавању; 3. професионалну оријентацију; 4. припрему за запошљавање; 5. новчану накнаду за време привремене незапослености; 6. новчану помоћ за време стручног оспособљавања, и 7. друга права утврђена законом. Права из осигурања за случај незапослености остварују, по правилу незапослена лица којима је радни однос, односно основ за обавезно осигурање, престао без њихове кривице, у складу са законом. Незапослено лице по том основу може да оствари следећа права: 1. право на новчану накнаду; 2. право на пензијско и инвалидско осигурање за време примања новчане накнаде; 3. право на здравствено осигурање за време примања новчане накнаде; 4. право на продужено пензијско-инвалидско осигурање. Новчана накнада представља основно право у систему осигурања од ризика незапослености, најчешће се креће у износу од 40–75% примања. Узроци за престанак осигурања за остваривање права на новчану накнаду, могу бити: 1. због престанка потребе за радом запосленог, у складу са програмом технолошких, економских и организацијских промена; 2. због стечаја, ликвидације, односно у свим другим случајевима престанка рада послодавца, у складу са законом; 3. због неостваривања предвиђених резултата рада, односно утврђене неспособности за извршавање послова радног места у складу са законом, а без кривице радника ако не може да му се обезбеди друго радно место; 4. због премештаја брачног друга, у складу са посебним прописима; 5. због здравственог стања незапосленог лица или чланова његове уже породице; 6. ако је незапослено лице у иностранству.

273 Право на новчану накнаду припада и незапосленом лицу које је било у радном односу на одређено време, лицу које је остварило право на рад по другом основу, а коме је основ за обавезно осигурање престао без његове кривице, као и инвалиду рада. Инвалиди рада за време незапослености остварују право на новчану накнаду под истим условима ко и остала незапослена лица. Незапослено лице остварује право на новчану накнаду наредног дана од престанка рада, под условом да се пријави на евиденцији незапослених лица и поднесе захтев у року од 42 дана од престанка радног односа, односно престанка осигурања. Дужина исплате новчане накнаде креће се дакле, од 3–24 месеца у зависности од дужине стажа осигурања. Неки закони прописују и услове када се предвиђени исплатни период може продужити и после истека утврђеног према стажу осигураника, а то су: 1. за време трудноће и порођаја које се запосленима признаје као породиљско одсуство; 2. за време привремене неспособности за рад утврђене према прописима о здравственом осигурању, док та неспособност траје; 3. за време док се незапослено лице налази на припреми за запошљавање. У неким системима предвиђен је и институт откупа радног стажа ради стицања права на пензију. Како највећи број незапослених не успева да нађе посао после истека времена за исплату новчане накнаде, то је у највећем броју система предвиђено право на новчану помоћ, која се условљава висином прихода по члану домаћинства. Поред права на новчану накнаду незапослена лица у систему осигурања имају права на: 1. пензијско и инвалидско осигурање; 2. право на здравствено осигурање за време привремене незапослености; 3. право на продужено осигурање; 4. новчану накнаду за време стручног оспособљавања – за незапослена лица укључена у програме стручног оспособљавања, преквалификације и доквалификације и волонтерски рад; 5. накнада трошкова превоза и селидбе ради запошљавања на неодређено радно време ван места пребивалишта и прибављања за то потребних докумената; 6. право на привремени смештај, односно исхрану у времену од тридесет дана у складу са општим актом Завода. У неким земљама предвиђена су права запослених за чијим је радом престала потреба. У таквим случајевима, предвиђено је да послодавац у складу са програмом увођења технолошких, економских или организационих промена, обезбеди запосленом за чијим је радом престала потреба једно од следећих права: 1. право на рад код другог послодавца, на основу споразума послодавца, на радном месту које одговара степену и врсти стручне спреме; 2. право на стручно оспособљавање, преквалификацију или доквалификацију за рад на пословима радног места код истог или другог послодавца: 3. право на докуп стажа, ако запосленом недостаје пет година пензијског стажа за остваривање права на старосну пензију; 4. право на једнократну новчану исплату најмање у висини 24 месечне зараде запосленог. У многим земљама извршене су промене закона о запошљавању и остваривању права незапослених лица у којима су брисане одредбе о правима запослених за чијим је радом престала потреба.

274

7.1.2. Програми заштита породице и деце Важећи системи заштите породице предвиђају право породице на редовну новчану накнаду, која у неким случајевима може бити проширена на чланове породице којима је потребна помоћ. Универзални систем породичног додатка финансира се из државног буџета, док се за програм условљен запосленошћу у највећем броју случајева средства обезбеђују на основу доприноса који уплаћују послодавци. Право на породични додатак може се остварити само у случају ако се испуне услови који се тичу величине породице, а у неким случајевима прописан је и имовински цензус. Развијени системи такође прописују услове за посебне додатке за незапослене мајке и друге издржаване чланове породице. У неким земљама систем породичног додатка замењен је пореским олакшицама. Систем друштвене бриге о деци у Србији, Републици Српској и Босни и Херцеговини заснива се на праву и дужности родитеља да се старају о подизању и васпитању своје деце, праву детета на услове живота који омогућавају његов правилан психофизички развој и обавези државе да им то омогући. Тако дефинисан систем друштвене бриге о деци требало би да обезбеди: стварање основних услова за приближно уједначавање нивоа задовољења развојних потреба деце; помоћ породици у остваривању њене репродуктивне, заштитне и економске функције; предшколско васпитање и образовање; одмор и рекреацију деце; културне, спортске и стваралачке активности деце; одговарајућу садржину рада са децом без родитељског старања, децом са сметњама у развоју, децом на дужем болничком лечењу и децом из социјално угрожених породица и посебну заштиту породица са већим бројем деце. Полазећи од наведених општих поставки, разни системи друштвене бриге о деци предвиђају нека од следећих права и мера материјалне помоћи породицама: 1. право на накнаду зараде за време породиљског или продуженог породиљског одсуства запосленог родитеља и одсуства са рада усвојиоца ради неге детета; 2. матерински додатак, укључујући и помоћ за опрему новорођенчади; 3. додатак на децу; 4. накнаду трошкова боравка у предшколској установи за треће и веђи број дете; 5. предшколско васпитање и образовање за децу без родитељског старања, децу са сметњама у развоју и децу на дужем болничком лечењу; 6. васпитно-образовни програм у години пред полазак у основну школу у трајању од 3 сата дневно; 7. боравак, предшколско васпитање и образовање и превентивну здравствену заштиту деце предшколског узраста и боравак деце основног школског узраста до 10 година старости: 8. одмор и рекреацију деце до 15 година старости у дечјем одмаралишту; 9. регресирање трошкова боравка деце у предшколским установама. У већини земаља постоје изграђени и развијени институционални систем друштвене бриге о деци, међу којима су најважнији: Дечје јасле су специјализоване установе, које обезбеђују заштиту и дневно збрињавање деце старости до три године живота. У ове установе се по правилу смештају деца после навршене једне године живота, како због потреба да мајка подиже дете у првим месецима, тако и због могућности које постоје око одсуствовања мајке са посла због рођења детета.

275 Дечји вртићи и обданишта обезбеђују дневно збрињавање деце старости од три до седам година. Збрињавање деце до предшколског узраста представља веома значајну меру посебно за породице у којима су оба родитеља запослена, иако не треба заборавити значај боравка деце у колективу без обзира на то да ли мајке раде. За децу школског узраста организују се установе у виду продуженог или целодневног организованог боравка ученика у школи. То се односи на децу нижих разреда основне школе (најчешће децу првог и другог разреда).

7.1.3. Програми социјалне заштите сиромашних У структури сегмента система социјалне сигурности значајно место припада програмима заштите сиромашних. Када је реч о земљама у транзицији она се остварује у оквиру социјалне заштите као посебног система друштвених мера чији је циљ остваривање социјалне сигурности најугроженијих слојева друштва. У поређењу са системом социјалног осигурања, социјална заштита се одликује својим специфичностима у погледу обухвата лица, ширини прописаних права и услова за њихово остваривање. То се у првом реду тиче основних принципа на којима се заснива заштита одређених категорија становништва и начина обезбеђења потребних средстава. У основи остваривања социјалне сигурности применом социјалне заштитне делатности лежи организована делатност друштва и одговарајућих институција (јавних служби), на предузимању мера за отклањање узрока и ублажавања последица таквог стања и ситуација у којима постоји вероватноћа, или су се већ испољиле посебне тешкоће у смислу задовољења основних животних потреба појединаца. Заснована на принципима солидарности и узајамности, заштита сиромашних настаје из потребе, али и свести друштва да сваки појединац, свака породица, али и локална заједница могу услед различитих узрока општег, посебног или појединачног карактера, доспети у такво стање да им је потребна заштита и помоћ, ради превазилажења таквог стања и обезбеђења основне сигурности. Као корисници социјалне заштите потенцијално се појављују сви грађани, породице, али под одређеним околностима, и шире друштвене групе – заједнице када се „нађу или су већ изложени, посебним тешкоћама у задовољењу својих основних потреба, у оспособљавању за обављање и у остваривању различитих друштвених, нарочито разних улога, до сметњи у социјалном, психичком и физичком развоју, до поремећаја у односима са другим људима, односно до поремећаја односа, структуре и функција породице и до извитоперења у задовољењу људских потреба и појава које су друштвено неприхватљиве“. У систему социјалне заштите већине земаља предвиђена су нека од следећа права: 1. материјално обезбеђење; 2. додатак за помоћ и негу другог лица: 3. помоћ за оспособљавање за рад; 4. помоћ у кући, дневни боравак, смештај у установи или смештај у другу породицу; 5. услуге социјалног рада; 6. опрема корисника за смештај у установу социјалне заштите или другу породицу, и 7. једнократне помоћи. Остваривање права од општег интереса налази се у надлежности државе, с тим да је предвиђено њихово проширивање преко права која се налазе у надлежности локалне самоуправе. Право на материјално обезбеђење припада појединцу који живи сам, односно породици која остварује приходе испод социјалне сигурности утврђене законом.

276 Право на смештај у установу социјалне заштите остварује се упућивањем корисника у одговарајућу установу у којој се обезбеђује збрињавање (становање, исхрана, одевање, нега, помоћ и старање), васпитање и образовање, оспособљавање за одређене радне активности и здравствена заштита у складу са посебним прописима, радно-окупационе, културно-забавне и рекреативно-рехабилитационе активности и услуге социјалног рада. Ово право има: 1. дете без родитељског старања и дете чији је развој ометен породичним приликама до оспособљавања за самосталан живот, повратка у сопствену породицу или збрињавања у породици усвојиоца, или другу породицу, завршетка редовног школовања; 2. дете ментално ометено у развоју степена умерене, теже или тешке менталне ометености, вишеструко ометено у развоју, дете оболело од аутизма, као и дете са сметњама у телесном развоју, које нема услова да остане у својој породици, док траје потреба за овим обликом заштите; 3. дете са поремећајима у друштвеном понашању; 4. трудница и самохрана мајка са дететом до девет месеци живота детета које је, услед материјалне необезбеђености, нерешеног стамбеног питања, поремећених породичних односа и сличних ситуација, потребно привремено збрињавање; 5. одрасло инвалидно лице са телесним и чулним оштећењима, тешко хронично оболело лице ометено у менталном развоју које није у могућности да самостално живи у породици због неповољних здравствених, социјалних, стамбених или породичних прилика и лице са поремећајима у понашању; 6. пензионер и друго старо лице које због неповољних здравствених, социјалних, стамбених или породичних прилика није у могућности да живи у породици, односно домаћинству; 7. лице које се нађе у скитњи или му је због других разлога потребно привремено збрињавање и надзор. Поступак за остваривање права из социјалне заштите покреће се на захтев лица, односно, његовог законског заступника, или стараоца, или пак по службеној дужности. Сва права се решавају на основу месне надлежности, тј. према месту пребивалишта (становања) самог подносиоца захтева за признавање одређених права. О захтевима за остваривање права у првом степену решава центар за социјални рад, док о жалби на решење првостепеног органа, а када се ради о правима од општег интереса, решава министарство надлежно за социјална питања, а о осталим правима надлежни општински орган управе. Законом о социјалној заштити у свакој земљи утврђују се углавном следеће врсте и делатност установа социјалне заштите: 1. центар за социјални рад, 2. установе за смештај корисника, 3. установе за дневни боравак и помоћ у кући. Центри за социјални рад имају изузетно важно место и улогу у стручном заснивању и унапређивању циљева и задатака социјалне заштите. Као установе које обављају велики број функција оне се јављају као база стручног рада и услуга у социјалној заштити, јер се управо њиховом делатношћу остварује највећи део стручних активности чији је задатак да преко другог стручног рада задовољавају разноврсне социјално-заштитне потребе и спречавају настајање узрока који доводе до социјалних проблема на територији за коју су основани. Основне мисије и задаци центра за социјални рад су да: 1. открива и прати социјалне потребе грађана и проблеме у области социјалне заштите;

277 2. предлаже и предузима мере у решавању стања социјалних потреба грађана и прати њихово извршење; 3. организује и спроводи одговарајуће облике социјалне заштите и непосредно пружа услуге социјалне заштите и социјалног рада; 4. развија и унапређује превентивне активности које доприносе спречавању јављања и сузбијању социјалних проблема; 5. пружа дијагностичке услуге, спроводи одговарајући третман, пружа саветодавно-терапијске услуге и стручну помоћ корисницима; 6. подстиче, организује и координира професионални и добровољни хуманитарни рад у области социјалне заштите; 7. води евиденцију о пруженим услугама и предузетим мерама у оквиру своје делатности; 8. води евиденцију о деци за усвајање и потенцијалним усвојиоцима за подручје за које је основан, и 9. врши друге послове утврђене законом и одлукама надлежних органа локалне самоуправе. На основу Закона о браку и породичним односима, центар за социјални рад извршава следеће послове и задатке: 1. врши послове старатељства над малолетним и одраслим лицима, тако што евидентира потенцијалне стараоце и утврђује њихову подобност за вршење дужности стараоца, учествује у поступку одузимања и враћања пословне способности грађана, врши непосредно старатељство преко својих стручних радника, врши избор и постављање сталних и привремених стараоца за посебан случај, врши попис и процену имовине лица под старатељством и предају исте стараоцима на управљање, пружа све врсте стручне помоћи стараоцима, врши праћење и ревизију старатељске заштите; 2. врши општи и стални надзор над вршењем родитељског права: 3. врши одузимање детета од родитеља у случајевима који су предвиђени Законом; 4. учествује у одузимању и вршењу родитељских права родитељу, учествује у поступку утврђивања очинства и материнства; 5. учествује у поступку остваривања права на издржавање: 6. врши послове усвојења; 7. пружа помоћ у сређивању брачних и породичних односа; 8. даје мишљење и предлог суду о мирењу брачних другова, поверавању деце и измени одлуке о поверавању; 9. регулише одржавање личних односа родитеља и деце; 10.даје мишљење о подобности малолетника за ступање у брак; 11.пружа помоћ деци и омладини са поремећајима у понашању; 12.извршава васпитне мере и предлаже њихове измене на основу судске одлуке, и 13.интервенише код других институција, када то налажу потребе корисника, и врши услуге социјалног рада у вези са породично-правном заштитом грађана. Полазећи од критерија узраста и специфичности корисника који се смештају у социјалне установе, већина земаља у систему социјалне заштите сиромашних слојева друштва има развијене неке од следећи социјалних установа: 1. дом за децу и омладину, 2. центар за заштиту одојчади, деце и омладине, 3. центар за породични смештај,

278 4. прихватилиште за децу и омладину 5. дом за децу и омладину ометену у развоју, 6. дом за телесно инвалидну децу и омладину са очуваним менталним способностима, 7. завод за васпитање деце и омладине, 8. прихватне станице, 9. прихватилишта, 10.дом за пензионере и стара лица, 11.дом за одрасла инвалидна лица, 12.завод (дом) за смештај лица ометених у менталном развоју и душевно оболелих лица. Такође, у многим земљама у локалној самоуправи развијају се и установе за дневни боравак и помоћ у кући. Надлежни орган у локалној самоуправи (општини) утврђује нормативе и стандарде за обављање делатности у свим установама, а законодавац у свакој земљи законом прописује неке од следећих установа: 1. центар за боравак деце и омладине ометене у развоју; 2. центар за дневни боравак; 3. установе за дневно збрињавање одраслих и старих лица; 4. дневни центар за умерено и теже ментално недовољно развијена одрасла и стара лица; 5. дневни центар за радно-производне активности инвалидних лица; 6. центар за помоћ у кући; 7. клуб за стара и одрасла лица, и 8. дневни центар за стара и одрасла лица.

7.2. Систем образовања и васпитања Систем образовања и васпитања има значајну улогу у обезбеђењу укупне сигурности и безбедности људи, друштвених група, националних држава и међународне заједнице у целини. Системом образовања и васпитања утиче се на развијање свести и осећања сигурности код људи, друштвених група и заједница, изграђује се безбедносна култура, развија осећање солидарности и потребе за заједничким животом различитих националних, етничких и верских заједница на једном простору и оспособљавају се појединци, групе и друштвене заједнице да могу да одговоре на различити спектар безбедносних изазова, ризика и претњи које угрожавају. Овакву своју улогу, систем образовања и васпитања у свакој земљи остварује по узрастима становништва и нивоима образовања и васпитања, почев од: – породице; – дечијег вртића – основне школе; – средње школе; – више и високе школе; – факултета; – научних института; – последипломских (мастер) студија и – докторских студија. Посебан значај имају специјализовани системи образовања који се развијају у појединим елементима система безбедности, као што су:

279 – центри за оспособљавање припадника војске, полиције, обавештајно-безбедносних служби, цивилне заштите, пограничне полиције, царине и приватних предузећа и агенција за безбедност; – војна академија; – полицијска академија; – специјализовани факултети криминолошких студија и студија безбедност – разни облици оспособљавања руководећих кадрова у војсци, полицији, обавештајно-безбедносним службама, царини и приватним предузећима и агенцијама за безбедност.

7.3. Улога невладиних организација у безбедности Невладине организације се региструју на нивоу државe, аутономне покрајине, града или општине. Према расположивим подацима Центра за развој непрофитног сектора (CR-NPS) у свакој земљи у транзицији делује између 500 и 1500 невладиних организација.161 „Невладине организације имају веома значајну улогу у демократском и парламентарном надгледању војске, пре свега, због: ширења независне анализе и информација о безбедносном сектору, војним и одбрамбеним питањима; праћења и охрабривања поштовања законских и људских права унутар безбедносног сектора; стављања на дневни ред скупштине безбедносних питања која су важна за друштво у целини; учествовања у парламентарним дебатама и организовања курсева и семинара; давања алтернативних стручних гледишта у односу на владину безбедносну политику и буџет за одбрану; неговања јавних дебата у односу на формулисање могућих политичких опција; обезбеђивања подршке политичким одлукама о националној безбедности и начину спровођења тих одлука; едукације јавности и олакшавања алтернативних расправа у јавном сектору.“162 Када су у питању пројекције активности невладиних организација у сектору безбедности у будућности, неопходно је њихову енергију више усмеравати на корекцију мера владиног сектора у области изградње политике безбедности и одбране и демократског надзора над њима, а мање на активности едукације припадника појединих елемената сектора безбедности, што мора остати превасходни задатак институција државе у тој области.

7.4. Улога медија у безбедности 7.4.1. Информисање о систему безбедности За сваку организацију која води рачуна о унапређењу својих односа са јавношћу, посебан значај има успостављање свестране сарадње са масовним медијима. Наиме, информације које се презентирају на телевизији, радију или у новинама, представљају у данашњем глобалном селу и друштвима комуникацијског изобиља главни извор утицаја на јавно мњење. Стога и систем безбедности има потребу да развије отворене и искрене односе са представницима 161

Само у Србији делује: 84 медицинске, 182 хуманитарне, 261 социо хуманитарна, 218 невладиних организација у области културе и уметности, 212 образовно – истраживачких организација, 194 еколошка друштва, 173 организације за изградњу локалне заједнице, 144 омладинске и студентске организације, 89 пословних и професионалних удружења, 165 у области заштите људских права, 49 се бави избеглим и расељеним лицима, 51 се залаже за мир, 23 су из области законодавства и јавне политике, 98 удружења жена, 11 се бави међународном сарадњом, а 120 невладиних организација не потпада ни у једну од наведених класификација.

162

Видети шире: Парламентарни надзор безбедносног сектора–начела, механизми и пракса, Интерпарламентарна унија и Женевски центар за контролу оружаних снага, 2003. година, стр. 37.

280 медија, што представља обрт у односу на ситуацију од пре десетак година. Добри односи са медијима могу вишеструко користити свим организацијским целинама система безбедности, будући да се тако подстиче сарадња и подршка јавности на много различитих начина. Тако се медији могу користити за информисање јавности о активностима система безбедности, преко њих се може тражити помоћ јавности за неке акције, могу се објавити нови закони и прописи, а може се утицати и на повећање безбедносне културе широког круга људи. Највећи број средстава јавног информисања је спреман да за те сврхе уступи потребан простор, пошто се ради о проблематици која је гледаоцима, слушаоцима и читаоцима интересантна, а систем безбедности је једини легитиман извор података из области безбедности. У неким случајевима, систем безбедности користи медије и за уклањање узнемирености грађана неким догађајем или појавом, која може попримити размере кризне ситуације. Системи безбедности у свету имају разрађене методе како да поједине своје послове презентирају јавности преко средстава јавног информисања, а да психолошки ефекат и практични резултат буду што повољнији за систем безбедности. Ово је доста једноставно остварити, зато што постоји међусобна упућеност система безбедности на медије и обрнуто, што неки аутори упоређују са не превише хармоничним али дуготрајним браком. Узајамна зависност система безбедности и информационо-комуникационог подсистема није, додуше, тако уочљива и директна као што је веза информативног са осталим друштвеним системима, на пример, са политичким и економским163. У систему државно диригованих медија, какви су били у источним земљама до 1990. године, систем безбедности и медији су били директна трансмисија владајуће партије и налазили су се на истој страни. У периоду од 1990-2000. године, формално је у овим земљама уведен вишепартијски систем, што је довело до стварања црно-беле слике о систему безбедности у медијима. Другим речима, режимски медији имали су само афирмативне прилоге, док су опозициони имали изражено критички став према систему безбедности. Са демократским променама створени су услови за постепену трансформацију система безбедности, али и медијске сфере. У условима демократског друштва, све више долази до изражаја иманентна функција информативног сегмента – да постане инструмент јавности у улози друштвеног критичара и надзора. Такав улога медија је у интересу система безбедности, јер медији разнородним каналима јавности трансмитују, с једне стране, објективне, правовремене, целовите и актуелне информације, а с друге стране и оне које представљају тенденциозне и екстремно негативно усмерене поруке. Тиме се омогућава реверзибилни ток (feed-back) иновацијских, компетитивних и опречних мњења и ставова, као и алтернативних решења о концепцији, организацији и развоју система безбедности. На тај начин, медији не само да остварују друштвени утицај на јавност, већ одражавају и аутономну, критичку и слободну мисао.164 Одговорни људи у систему безбедности, никад не смеју да сметну са ума да информативни систем снабдева све остале друштвене системе информацијама и подацима о безбедносним структурама. Онај ко данас није у стању да привуче јавну пажњу остаје без публицитета165, а самим тим је маргинализован, изолован и невидљив. Публицитет данас споља осветљава центре моћи, како би они у демократском поретку били под контролом и заменљиви. Све институције, укључујући и систем безбедности, морају да пристану на публицитет, зато што су јавне инстанце. Разуме се, постоје услови под којима се, ради избегавања штетних последица, део активности, информација и података може ограничити. Реч је о државној, војној или пословној тајни. 163 164 165

Дејвид Рег, Односи с медијима, Клио, Београд, 1996, стр. 217. Др Мишо Бојовић, Војска пред очима јавности, НИЦ Војска, Београд, 1999, стр. 52. Публицитет значи отвореност, општу приступачност и јавну видљивост, а супротан је изолованости, тајности и приватности.

281 Систем безбедности, без обзира на то што је један од стубова државе, у медијском простору какав је данас, не може да рачуна са унапред обезбеђеном подршком већине јавних гласила. Он се за потпору јавног мњења мора изборити, пре свега, афирмисањем правих вредности, позитивних резултата и друштвеним значајем.166 Заблуда је ако неко мисли да се до ових позитивних карактеристика може доћи ускраћивањем лоших информација медијима. У данашњем свету глобалних медијских комуникација, то, једноставно, није ни могуће остварити. Зато је у тренутку појављивања негативних порука у јавности, потребно осмислити посебан програм комуницирања са јавношћу ради корекције или елиминисања негативних ефеката. То се може постићи применом различитих активности, како у области информисања, тако и разним моделима у односима с јавношћу. Главну улогу медијатора измећу система безбедности и медија треба да имају професионалци у службама за односе са јавношћу, који, с једне стране, морају да изграде одговарајућу стратегију за односе са медијима, а с друге, да побољшају јавни лик безбедносног система. Организација комуницирања сегмената система безбедности са медијима у земљи и иностранству, израда медијског плана, испуњавање информативних захтева медија, прес-клипинг, укратко непосредна сарадња са редакцијама средстава јавног информисања и обезбеђивање третмана система безбедности у гласилима, биле би неке од активности поменутих професионалаца. Успешан рад стручњака за односе са јавношћу, омогућио би целокупном систему безбедности професионалан и поуздан однос с медијима, где не би долазило до пропуста (на пример, неодговарање на медијске захтеве или застаревање захтева медија да добију неке информације). Рад са медијима и стварање искреног и отвореног односа, јесте кључ да се осигура и страна приче коју систем безбедности заступа. При томе, не треба успехом сматрати само објављен позитиван медијски приступ. Успех је ако је прича у новинама, на радију и телевизији избалансирана и ако се у њој чује и глас система безбедности.

7.4.2. Медији у контроли система безбедности Медији имају сложену и значајну улогу у цивилној контроли система безбедности. Оваква појава не чуди, зато што, у већини земаља света, медији информишући јавност обликују јавно мњење, утичу на понашање људи и имају кључну улогу у стварању и развоју демократске културе. Медијска ситуација у Европи разликује се од земље до земље и зависи од културне традиције, економске моћи, снаге демократских институција и степена професионализма, али данас се већ са сигурношћу може закључити да је значај медија у просеку изузетно велики захваљујући отварању готово свих земаља на континенту, повећању сарадње и интеграционих процеса и сталном напредовању информатичких технологија. Снага медија извире из елементарног права човека да прима информације и буде информисан, односно да сазна истину о себи, својим правима и свему што га окружује. Право на информацију основно је право које је признато у свим демократским уставима и подржано праксом Европске комисије и Суда за људска права, на основу члана 10. Европске конвенције о људским правима.167 Грађани, групе грађана, удружења грађана, установе и медији имају, у складу са Уставом и законом, право да врше јавни надзор органа и институција сектора безбедности и да од њих захтевају и добијају информације од значаја за остваривање јавног надзора над елементима система безбедности. Управни и руководећи органи система безбедности дужни су да обезбеђују јавност у свом раду давањем информација медијима, издавањем службених публикација, одржавањем конференција са представницима медија и стварањем других услова за упознавање јавности са својим радом.168 Законом о цивилној контроли елемената сектора без166 167 168

Славољуб Ранђеловић, Увод у информисање и односе војске с јавношћу, НИЦ Војска, Београд, 2003, стр. 6. Парламентарна скупштина Савета Европе, Резолуција 1003, 42. заседање (1. јул, 1993. године), стр. 2. Извршна радна група Одбора за одбрану Скупштине СЦГ, Нацрт Закона о демократској и цивилној контроли војске, 25. јул, 2005. године.

282 бедности одређује се да су органи руковођења елементима система безбедности дужни да пруже грађанима и јавности информације о раду органа и институција система безбедности потребне за остваривање њихове њихове надзорне улоге, ако се тиме не одаје државна, војна и службена тајна или не повређују људска и мањинска права и грађанске слободе. На сличан начин и Закон о војсци и полицији има одредбе о контроли војске и полиције, којима је утврђена њена вишеструкост и код унутрашње и код спољашње контроле. Новинари по Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, имају не само могућност, већ и законско право да информишу јавност о свим питањима из домена елемената система безбедности, за које јавност покаже интересовање. С друге стране, та чињеница не би требало да буде противна интересима елемената система безбедности која тачним, правоременим и објективним информацијама може урадити много на поправљању сопственог имиџа. Не треба заборавити да се у контексту друштвених кретања, имиџ најлакше мења променама утисака, процена и искустава појединаца и друштвених група, а у том делу медији могу много да учине. У саставу многих новинарских кодекса налази се и регулатива којом се забрањује објављивање информација прикупљених на незаконит начин (прислушним уређајима, скривеним камерама, крађом, противправном употребом средстава аутоматске обраде података и слично), те информација које су законом одређене за државну или војну тајну. Искуства из других држава говоре да је мала корист од репресивних мера после учињеног дела. На пример, то што судови забране промет листа или књиге са објављеном државном или војном тајном, не значи ништа, јер се исти садржаји могу појавити у медијима неке од суседних држава или на интернету. Систем безбедности има пуно право да очекује од медија, да вршећи своју функцију и учествујући у цивилној контроли система, истинито и непристрасно информише јавност. Често заборављено или неоправдано игнорисано право човека да буде информисан је, заправо, само друго име за право човека да ужива у слободи од лажи и манипулација, укључујући и његово право да захтева и добије пуну заштиту тог права, заштиту од монопола у области јавног информисања, као и заштиту права на информационо вишегласје или плурализам. Нажалост, на сваком кораку је видљива једнострана и накарадна интерпретација члана 10 Европске конвенције, која се огледа у максималној заштити оних који претендују да нешто саопште јавности и, готово, потпуном одсуству било какве заштите права човека који би морао бити истинито, објективно и благовремено информисан.169 Због тога би припадници система безбедности требало да унапреде међусобну комуникацију и разумевање са представницима медија и да са њима постану партнери на истом задатку. У том контакту систем безбедности може да се позива и на законом уређена правила поступања професионалаца у медијима, али још више на сам новинарски кодекс који јасно прописује да пуни и прави смисао етичног новинарства може доћи до изражаја само ако служи остварењу темељног људског права и слободе сваког човека да поседује све информације од интереса за реализацију свих осталих слобода и права, за ширење поља слободе и уживања у слободи, и да се енергично одупире свакој незаконитој узурпацији таквих информација.170 Другим речима, етика новинарства подразумева да новинари морају да поштују право човека да буде ваљано информисан и да га нико не лаже, право на заштиту његове приватности и заштиту свих осталих људских права која би могла да буду у вези са информацијама. Закључак је да медији имају значајну, сложену и корисну улогу у цивилној и демократској контроли система безбедности. Помоћу медија се успоставља још чвршћи, свеобухватнији и комплекснији демократски надзор над Министарством одбране, Министарством уну169

170

Слобода изражавања : Медији и људска права – Пресуде Европског суда за људска права, Центар за професионализацију медија, Интерпринт, Београд, 2006, стр. 341. Етика новинарства, Центар за професионализацију медија, Интерпринт, Београд, 2004, стр. 10.

283 трашњих послова, војском, полицијом и безбедносним агенцијама, што представља један од услова за приступање евроатлантским безбедносним интеграцијама. Наравно, безбедносне структуре прихватају медије и њихову контролну улогу као једну цивилизацијску тековину, која ће по својим укупним резултатима, само користити систему безбедности.

7.4.3. Заштита медија У два века дугој историји новинарства, готово да и није било периода у којима би сами новинари и други медијски професионалци имали пуну слободу да самостално одређују правила и систем вредности којим ће се руководити. Понашање медија и правила поступања професионалаца у медијима, увек је прописивао неко други. Они који би се одважили и покушали да истински служе својим читаоцима, слушаоцима или гледаоцима, да их снабдевају корисним и вредним информацијама и храбре их да негују и развијају дух слободног критичког мишљења, морали су увек да рачунају са невољама171. Пре или касније, такви медијски посленици суочили би се са свакојаким административним запрекама, забранама, судским прогонима, па и тежим последицама у виду киднаповања или насилног губитка живота. Релације измећу представника система безбедности и медија, нису биле изузетак у једнообразном односу медија и других институција државе и центара моћи. Разним правилима, медијским законима и другим прописима штићен је монопол власти на све информације од јавног интереса, иако је тај монопол био нелегалан и противан чак и формално прокламованим уставним нормама. У последњих неколико година учињено је доста на заштити представника медија од узурпатора информација које би могле да занимају јавност. Највећи напредак на том пољу може се остварити доношењем Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Доношењем таквог закона стварају се основне нормативне претпоставке за делотворну контролу рада свих државних органа, па и система безбедности у целини. Сагласно Закону о слободном приступу информацијама, правило доступности свих информација само изузетно подлеже неким ограничењима, а једно од њих је информација која се може квалификовати као тајна. Јасно је да треба успоставити равнотежу између права грађанина да зна и потребе државе да обезбеди ефикасност, на пример, система безбедности и захтева да одређене информације у одређеном временском периоду буду обележене као тајна. Због тога Закон о слободном приступу информацијама неминовно захтева јасну пратећу легислативу и недвосмислене стандарде којима ће се утврдити која документа и подаци могу и треба да буду обележени као тајна и тиме недоступни за ширу јавност. Регулисање овог питања значиће тражење и успостављање новог баланса између концепта људских права и концепта јавног поретка, као и раскидање са дуго негованом културом тајности у раду државе, својственом ауторитарним методама владања. Односи медија и система безбедности зависе, у великој мери, управо од мере и начина коришћења информација које се означе као тајна. Чини се да је до неразумевања између представника средстава јавног информисања и безбедносних структура долазило, углавном, због разлика у квалификацији тајних информација. Зато је потребно што пре донети Закон о заштити класификованих информација, који ће имати прецизне и унапред познате критеријуме по којима се одређени подаци могу прогласити за тајну. У овом делу потребно је упозорити на још једну чињеницу, која се све више примењују у европској медијској сфери и судској пракси, а то је да новинари или медији нису одговорни уколико у свом раду прибаве или 171

Задатак независне штампе не само што је врло тежак, него је и врло незахвалан. Нарочито код нас. Нигде се тако лако не заборавља, да неко може имати и противно уверење, па да је ипак то уверење и поштено и искрено. Одмах се подмећу неке задње мисли и подмукле намере свакоме, који је другог мишљења, па се онда чудимо откуд толика огорченост. Како је не би било? И онда у тој општој омрази независна штампа пролази још понајгоре. Услуге, која она чини, заборављају се брзо; памте се само ударци које с правом задаје... ( Владислав Рибникар, Задатак независне штампе, Политика, 13. јануар, 1904.)

284 објаве информацију која представља државну, војну, службену или пословну тајну, ако постоји оправдани интерес јавности да буде упозната.172

7.4.4. Проблеми у односима с јавношћу Систем безбедности је у прошлости имао велике проблеме у односима с јавношћу и медијима, пре свега због схватања да јавности и медијима треба рећи само оно што се баш мора. Сасвим је јасно да је такав однос производио сумњичавост и неповерење. Новинари су често замерали представницима система безбедности да су информације, добијене од њих, непотпуне, рестриктивне и неблаговремене, те да је систем безбедности исувише осетљив на критику. Структуре у систему безбедности су, пак, сматрале да су новинари склони упрошћавању проблема, изношењу претпоставки, сензационализму и да стварају нереалну слику у јавности. Поред дневно оперативних проблема система безбедности и медија, постоје и структурни разлози за потенцијални сукоб у виду конфликта између улоге безбедносних структура као инструмента власти и медија као заштитника слободе и права човека и средства спољашње контроле власти. Проблеме је стварала и конкуренција око информација, утицај јавности и политичке власти на односе система безбедности и медија, али и одступање од начела објективног и непристрасног информисања и слободе штампе. Управо из ових разлога, односи медија и система безбедности су пре проблематични, него успешни, за шта одговорност сносе обе стране.173 Несумњиво је да су и безбедносне структуре и медији веома значајне друштвене институције, које битно утичу на квалитет живота грађана, успостављање принципа владавине права и функционисање правне државе. У том контексту, партнерски односи система безбедности и медија су веома значајни. Постоји низ безбедносних проблема којима мора да се супротстави цело друштво, што је немогуће без одговарајућег нивоа поверења грађана у систем безбедности као целину. С друге стране, поверење је немогуће изградити уколико измећу организационих целина система безбедности и медија нема двосмерне ефективне сарадње. Бреме наслеђа још увек оптерећује односе система безбедности и медија и зато је потребно предузети крупне кораке да се код припадника система безбедности и новинара у електронским и штампаним медијима подигне ниво свести о значају међусобне сарадње и добрих односа и умањи степен постојећег неповерења. У том циљу, добро би било проширити сазнања о објективним околностима и ограничењима, која у обе професије проистичу из специфичне технологије и начина обављања послова. Представници медија најчешће замерају систему безбедности да информације из тог ресора касне и да су непотпуне, те да се тајна схвата доста широко. Саопштења која издају безбедносне структуре су по правилу крута, сувопарна и статистичка, што упућује на закључак да у систему безбедности често немају јасну и прецизну представу шта за новинаре представља вест и како саопштења за медије треба да изгледају174. Пошто је систем безбедности још увек релативно затворен, новинари су принуђени да поред службених, повремено, користе и неслужбене контакте и личне везе ради прибављања информација. Комуницирање система безбедности са медијима је једносмерно и веома централизовано, а то често доводи до непотпуних почетних саопштења у тренутку дешавања безбедносно значајног догађаја. Модел организације система безбедности је у тој мери централизован и хијерархијски постављен, да по172 173

174

Етика новинарства, Центар за професионализацију медија, Интерпринт, Београд, 2004, стр. 351. Желимир Кешетовић, Унапређење односа полиције и медија у Србији, Безбедност (Београд), бр. 5 (2006), стр. 750. На округлом столу у Кикинди, један новинар је оценио да у полицији догађаје описује особа која нема никаквог новинарског осећаја за важне детаље, а језик који се користи је неразумљив и новинарима и јавности.

285 стоји готово потпуно одсуство утицаја локалног и регионалног нивоа на односе с јавношћу и велики број бирократских процедура. Нису ретке ни појаве дискриминације појединих медија.175 Поменути подаци указују да су односи система безбедности и медија још увек далеко од жељеног стања и стандарда примерених демократском друштву, као и да не постоји јасна стратегија система безбедности у односима с јавношћу. Ближа је реалности слика система безбедности и медија као противника, него ли као сарадника који су у служби заштите заједнице и демократских вредности на којима она почива. На нека системска решења која отежавају односе безбедносних структура и медија утиче и осцилирање процеса реформи система безбедности, што је последица и укупног стања у српском друштву и спорог темпа којим се одвија транзиција и граде нове институције. Најзначајнији проблеми у овој области везани су за неуређеност сфере односа с јавношћу, недефинисаност процедура и овлашћења на свим нивоима, слаба раширеност службе за односе с јавношћу и њена техничка неопремљеност, недовољно прецизни прописи којима је регулисана тајност информација, неодговорност за јавну реч, недовољна обученост новинара који прате проблематику безбедности и припадника система безбедности у делу који се односи на природу, карактер и циљеве медија. Квалитативно унапређење система безбедности у односима с јавношћу је могуће, али у том циљу треба предузети више конкретних, инвентивних и далекосежних мера. Боље међусобно упознавање (надлежности, мандата, технологије рада, професионалних стандарда ....) представља неопходан предуслов за међусобне односе у будућности. Значајна побољшања могу се одмах остварити изградњом стратегије односа система безбедности са медијима, формулисањем конкретне политике односа са средствима јавног информисања и медијском промоцијом те стратегије и политике. Веома је важно организационо поставити службу за односе с јавношћу и обезбедити њену материјално-техничку опремљеност. У оквиру поменутих мера треба планирати и програмирати одговарајуће облике едукације припадника система безбедности и медија, уз укључивање страних експерата и организовање студијских посета. Важно је да систем безбедности и медији заједнички раде на едукацији грађана, подизању нивоа безбедносне културе и изградњи свести и система вредности. Штету не може направити ни сачињавање Упутства за односе с јавношћу у коме би се јасно прецизирала овлашћења за давање информација у оквиру система безбедности, релевантна правила и савремене и јасне процедуре међусобне комуникације система безбедности и медија, уз неопходну децентрализацију која ће допринети већој брзини информисања. У целини гледано, јасно је да тек предстоји велики рад на изради стратегије система безбедности за односе са јавношћу и значајне активности на њеној креативној имплементацији.

8. ИСКУСТВА СТРАНИХ ЗЕМАЉА У ОРГАНИЗАЦИЈИ И ФУНКЦИОНИСАЊУ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ 8.1. Искуства у организацији и функционисању система безбедности у земљама Европске Уније, Турске и Израела 8.1.1. Систем безбедносни Савезне Републике Немачке Систем безбедности Савезне Републике Немачке чине: полицијски систем; одбрамбени систем и обавештајно-безбедносни систем.

175

Желимир Кешетовић, Унапређење односа полиције и медија у Србији, Безбедност (Београд), бр. 5 (2006), стр. 756.

286 8.1.1.1. Полицијски систем Основу за организацију и функционисање полицијског система чини уставно-правно федерално уређење Савезне Републике Немачке са веома прецизним законодавним разграничењем између савезне државе и покрајина. Савезну Републику Немачку чини 16 савезних држава (покрајина) са 80 милиона становника. Основ за организацију и функционисање полицијског система чини организација власти и уставно уређени односи између савезне државе и 16 покрајина и локалних заједница које имају наглашену самоуправу. Без обзира на децентрализацију која је присутна у организацији и функционисању полицијског система Савезне Републике Немачке, када то сложена безбедносна ситуација захтева савезни закони имају предност. На нивоу Савезне Републике Немачке успостављено је Федерално министарство унутрашњих послова у чијој надлежности су послови и задаци из савезне надлежности. На челу министарства налази се министар који за свој рад одговара савезном канцелару. У оквиру Савезног министарства унутрашњих послова налазе се следећи подсистеми полиције: Савезна служба за заштиту устава, задужена за контраобавештајне задатке; Савезни криминалистички уред (BKA) и Служба за заштиту савезних граница. а) Савезна служба за заштиту устава Служба за заштиту уставног поретка (BfV) је унутрашња служба безбедности. На савезном нивоу постоји централна служба, а свака од 16 покрајина има сопствену службу за заштиту уставног поретка и свака има посебан закон на основу кога ради. Служба за заштиту уставног поретка има централну улогу, али није надређена покрајинским Службама за заштиту уставног поретка. Има аналитичку функцију и право да покрајинским Службама за заштиту уставног поретка даје препоруке и евентуалне инструкције. У надлежности Службе за заштиту уставног поретка је опсервирање страних амбасада и других представништава из којих потиче обавештајна активност. Приоритети Службе за заштиту уставног поретка су: – руске обавештајне службе, посебно њихови агенти уграђени у амбасаду у Берлину и конзулат у Минхену;. – кинеске службе и њихове активности у области економије, науке и истраживачког рада; – земље Блиског и Средњег Истока (Саудијска Арабија, Сирија, Либан, Ирак, Иран), односно земље које могу бити укључене у међународни тероризам и пролиферацију оружја. – земље где постоје конфликти, посебно делатност обавештајно-безбедносних служби домаћина. Покрајинске службе за заштиту уставног поретка (LfV) су најчешће у саставу покрајинксих Министарстава унутрашњих послова. Има пет управа и то: Прва управа задужена је за опште и кадровске послове. Друга управа задужена је за оперативне послове, где се налази и оперативна техника (за прислушкивање станова, аутомобила и сл.). У оквиру ове управе постоји одељење које се бави персоналним истрагама. Трећа управа бави се стручним тематским областима у оквиру оперативног прикупљања и анализирања података из области унутрашњег екстремизма (немачки држављани који су екстремни у левим и десним партијама). У оквиру ове управе је одељење 33 које се бави неонацизмом и интерним левим и десним екстремизмом. Четврта управа бави се екстремизмом и тероризмом странаца који живе у Немачкој (Турци, Алжирци и др.).

287 Пета управа бави се контраобавештајним пословима, организованим криминалом, материјалном и другом заштитом личности (безбедносна заштита и провера лица којима су доступни тајни подаци или се баве другом осетљивом делатношћу – производња опасних материја и сл.) Савезна и покрајинске службе за заштиту устава (BfV и LfV) немају полицијска овлашћења и задужене су само за прикупљање података. Заштита VIP лица је у надлежности криминалистичке полиције и то савезне криминалистичке полиције за савезне функционере и покрајинске криминалистичке службе за покрајинске функционере. Имају овлашћења да примењују мере надзора. Одобрење за слушање телефонских разговора даје Министар унутрашњих послова, уз сагласност парламентарне комисије. Озвучавање и видеонадзор станова врши се искључиво по одобрењу суда. Надзор телефонских разговора траје 3 и може се продужити још 3 месеца. Одобрење суда може се добити у истом дану, док одобрење надзора телефона може потрајати до месец дана јер парламентарна комисија заседа једном месечно. б) Савезна криминалистичка агенција (Bundeskriminalamt – BKA) Савезна криминалистичка агенција је успостављена 1951. године ради боље координације између федерације и савезних држава (покрајина) у обављању полицијских послова у области спречавања и откривања криминалитета. Осим тога, ова агенција има обавезу да врши улогу Националног централног бироа Интерпола за Немачку. Савезна криминалистичка агенција обавља и функцију откривања кривичних дела међународног криминала као што су: трговина оружјем, муницијом, експлозивима, наркотицима, прање новца, корупција, кријумчарење нуклеарних и других опасних енергената, трговина белим робљем, илегално пребацивање странаца, с посебним освртом на све облике тероризма и диверзија, саботаже и истраживање присуства страних криминалних удружења на простору Немачке који наносе штету националној безбедности Немачке. Осим наведених мера и активности, Савезна криминалистичка агенција је одговорна и за кривична дела која су усмерена према водећим политичким личностима и институцијама Немачке, као и да поступа по кривичним делима која су из политичких мотива извршена према страним акредитованим дипломатским представништвима у Немачкој. Савезна криминалистичка агенција има и функцију одржавања контакта са Интерполом. Једна од важних функција ове агенције је и сарадња са службама за заштиту савезних граница и са полицијским системима савезних држава, како током боравка у службеним просторијама, тако и у местима пребивалишта, те издавање дозвола за ношење оружја, одржавање трка и сл. На челу Савезне криминалистичке агенције, налази се председник, којег именује Федерална влада, а у руковођењу службом њему помаже потпредседник. Председник има свој кабинет у којем су организационо смештене: службе задужене за планирање, координацију, контролу и надзор, сарадњу са Интерполом. в) Савезна гранична служба Савезна гранична служба представља федералну савезну полицијску организацију која је у саставу Министарства унутрашњих послова. Главна мисија Савезне граничне службе је заштита граница Савезне Републике Немачке, а њени основни задаци су: сузбијање и пресецање организованог криминала, откривање фалсификованих путних исправа и других докумената, спречавање појава кријумчарења људи и оружја, трговине белим робљем, илегалне трговине опојним дрогама, нуклеарним, експлозивним и другим материјалима, моторним возилима итд.

288 Савезном граничном заштитом руководи савезни министар Унутрашњих послова. Организацијски састав ове службе сачињавају: дирекција граничне заштите; школа граничне заштите; пет председништава граничне заштите за север, исток, центар, запад и југ којим је оперативно покривена читава гранична територија Савезне Републике немачке. У организацијском саставу председништава граничне заштите налазе се ниже хијерархијске граничне јединице које у оквиру својих права и дужности извршавају планиране задатке. г) Полиција савезних држава – покрајина У свима савезним државама полиција извршава своју функцију у оквиру покрајинских министарстава унутрашњих послова која се састоје од: униформисане полиције; криминалистичке полиције или јединица за истраге и административне полицијске службе. У окрузима, провинцијама и градовима постоје полицијски савети у чијем се саставу налазе чланови провинцијског сената, чији је основни задатак да поступају по жалбама грађана на прекорачена овлашћења полицијских службеника и да дају савете и предлоге за побољшање ефикасности рада полиције. Иако су федералне државе самосталне у организацији рада полиције, законом се дозвољава да савезне државе уступе федералном органу полиције поједине случајеве који захтевају изузетно сложен предмет, посебно у области организованог криминала са вишеструким облицима испољавања. Покрајински системи полиције су подељени на подручна председништва, образована на територијалном принципу и подељена на полицијске дирекције, специјалне полицијске дирекције и остале службе. Полицијски систем Савезне Републике Немачке је децентрализован са више полицијских нивоа и снага, са различитом организацијском структуром. Законом је обезбеђена цивилна и демократска контрола над полицијом и то, како унутрашња контрола, тако о контрола од стране грађана, јавна контрола и контрола од стране управне, извршне и законодавне власти у Немачкој. 8.1.1.2. Систем одбране Савезне Републике Немачке Одбрамбени систем Немачке је централни субјект у очувању националне безбедности. Министар одбране је најодговорнија личност у руковођењу војском у мирнодопском времену. Међутим, у сложеним безбедносним условима сву власт над војском преузима канцелар Немачке, а значајну улогу у одлучивању има и НАТО. На челу оперативног дела војних снага налази се начелник војног штаба, који има улогу саветника министра одбране у федералној влади. Над оружаним снагама Немачке развијена је цивилна и демократска контрола од стране надлежних парламентарних одбора и комисија. Основни задаци оружаних снага Немачке усмерени су ка новим невојним изазовима који могу представљати озбиљну претњу за националну безбедност, међу којима приоритет имају учешће оружаних снага Немачке у разним мировним мисијама, као што су: очување мира, изградња и наметање мира, хуманитарне акције, превентивне акције и сл. У Савезној Републици Немачкој присутан је тренд смањења трошкова за војне издатке, а употреба оружаних снага изван националне државе биће усаглашавана са чланицама НАТО-а у мери у којој то буду захтевале безбедносне и друге прилике. 8.1.1.3. Обавештајно-безбедносни систем Немачке У СРН се под појмом обавештајне службе подразумева организација која прикупља и обрађује информације о спољној и унутрашњој безбедносно-политичкој ситуацији. Обавештај-

289 на служба нема извршна овлашћења. Њена права су ограничена законским прописима и подлеже строгој парламентарној и посебним контролама. У Савезној Републици Немачкој (СРН) постоје три обавештајно-безбедносне службе које су организоване на савезном нивоу (шема број 1.) и то: (1) Bundesnachrichtendienst (BND), као савезна обавештајна служба; (2) Служба за заштиту уставног поретка (SZUP) – Bundesamt für Vertassungshutz (BfV) и 16 Служби за заштиту уставног поретка покрајина (LfV) и (3) Војна служба безбедности (MAD).

290 Шема 1. Обавештајно- безбедносне службе СРН ВЛАДА

КАБИНЕТ КАНЦЕЛАРА

САВЕЗНА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА – БНД

МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ ВОЈНА КОНТРАОБАВЕШТАЈ НА СЛУЖБАМАД

САВЕЗНО МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

САВЕЗНИ УРЕД ЗА ЗАШТИТУ УСТАВНОГ ПОРЕТКА

ПОКРАЈИНСКА МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ПОКРАЈИСНКИ УРЕД ЗА ЗАШТИТУ УСТАВНОГ ПОРЕТКА

Савезна управа за заштиту устава је служба која делује у унутрашњости земље. Потчињена је Савезном министарству унутрашњих послова, с тим да није нити сме бити у саставу полиције. Основни задатак је прикупљање и анализа информација о екстремистичким и безбедносним угрожавањима од стране немачких и страних држављана као и од делатности страних обавештајних служби. У односу на нове облике терористичког угрожавања задаци су проширени и на намере и делатности које су усмерене против разумевања и заједничког живота народа-нација. Савезна управа за заштиту устава има око 2.400 запослених лица. Свака од 16 савезних покрајина има на сом нивоу Управу за заштиту устава чији су задаци идентични као и савезне управе за заштиту устава. Савезна обавештајна служба (БНД) је служба намењена за деловање у иностранству на прикупљању захтеваних информација и сазнања које су од посебног безбедносног политичког значаја за СРН. Служи као систем за рано упозоравање савезне владе Немачке о развоју догађаја у иностранству, у случају када су немачки интереси погођени. Од посебног интереса су кризни региони и региони у којима су ангажоване немачке ОС. Високи приоритет имају опасности од интернационалног тероризма, пролиферација и илегални трансфер технологија, интернационални криминал, трговина дрогом, прање новца и илегална миграција. БНД има око 6.000 запослених лица. Војнообавештајна служба (MAD) се налази у саставу БНД. Војнообавештајна служба (MAD) je војна контраобавештајна служба надлежна за заштиту Војске, првенствено од шпијунаже и саботажне делатности. У вези са тим штити војне објекте и установе у земљи и иностранству (у мировним мисијама). Нема изворе изван војног персонала и војних објеката. На-

291 лази се у саставу Министарства одбране и има своје организационе целине у градовима где се налазе веће команде и јединице. У саставу Министарства одбране је и Центар за обавештавање (ANBW) који добија податке од Војног штаба и од војних аташеа у иностранству. Нема право на изворе података и нема посебно финансирање. Било је покушаја да се формира војна обавештајна служба, што није прихваћено и ВND је остао као једина обавештајна служба надлежна за рад у иностранству. Поред тога, обавештајно-безбедносни систем (ОБС) СРН чине и Савезна полицијска криминалистичка служба и Полицијске криминалистичке службе покрајина (16), као и неке друге организације и институције од значаја за безбедност. У Министарству спољних послова постоји служба која се бави питањима међународних односа, а у Министарству одбране орган који прати војнополитичку ситуацију, али када су у питању обавештајне информације то је искључива надлежност BND-а и он даје обједињену информацију. Рад и деловање обавештајних служби као и Владе СР Немачке подлеже парламентарној контроли. Поред опште парламентарне контроле која се реализује кроз дебате у Бундестагу, посланичких питања политичких фракција, извештаја парламентарних одбора или специјално за то формираног истражног одбора, законодавац је формирао једну посебну комисију која контролише обавештајне службе СРН. Поред комисије за парламентарну контролу обавештајних служби постоје: – Комисија за парламентарну контролу буџета обавештајних служби, – Комисија за контролу у области контроле писама и остале поште и прислушкивање телефонских разговора (тзв. Г-10 комисија). Правне основе за рад парламентарне контролне комисије су прописане у Закону о контролној комисији који обавезује комисију да контролише делатност савезних обавештајних служби. Чланове контролне комисије бира парламент одмах након његовог избора, а за сваког члана мора гласати већина у Парламенту. Тренутно парламентарна комисија за контролу има 9 чланова (4 СПД и 1 „зелени“ из владајуће коалиције и 3 ЦДУ/ЦСУ и 1 ФДП из опозиције). Председник комисије се мења годишње, наизменично у оквиру комисије. Комисија за контролу се мора састајати најмање једном у три месеца. У пракси комисија се састаје најмање једном месечно. Састанци се одржавају у строгој тајности. На основу Закона о комисији за контролу, Влада СРН је обавезна редовно информисати комисију о општој делатности служби од посебног значаја у протеклом периоду. Поред тога у обавези је и информисати комисију о посебним околностима и стању обавештајних служби и на појединачан захтев члана контролне комисије. Савезна влада сме одбити да информише комисију за контролу служби само у случају да иста директно утиче на тренутне активности ОбСл или ако те информације нарушавају право приватности треће особе, што мора образложити. Посебне контролне надлежности комисије: – Чланови комисије за контролу обавештајних служби који су за то овлашћени од стране комисије, могу имати увид у документа и акта савезне владе, као и право да посете обавештајне службе; – Комисији је на њен захтев омогућено да саслушавају припаднике обавештајних служби; – Након саслушања савезне владе комисија за контролу може, у склопу своје контролне делатности, захтевати стручно испитивање појединачних случајева. Из горе наведеног произилази да постоји могућност да се припадници обавештајних служби могу обраћати комисији ради давања предлога и података за побољшање рада и делат-

292 ности обавештајних служби ако то није било прихваћено од стране руководства служби. Обраћање комисији не сме бити у сврху остваривања личних интереса. Састанци комисије за контролу обавештајних служби се одржавају у тајности. Учествују само чланови комисије, представник савезне владе и радник секретаријата. Сви су обавезни на строго придржавање тајности. Представник савезне владе и секретаријата у комисији за контролу подлажу строгој безбедносној провери. За чланове комисије који су носиоци мандата у парламенту није обавезујућа посебна безбедносна провера, то се подразумева већ самим избором за члана парламента. Поштовање тајности се може прекршити у случају када две трећине присутних чланова комисије одлучује да председник или неки други члан комисије, на крају седнице, изнесе јавности оцену једне ситуације. За одређене области-ситуације постоји обавеза да буду саопштени јавности. Комисија за контролу обавештајних служби је обавезна да једном у средини и једном на крају изборног мандата поднесе извештај Бундестагу о њеној дотадашњој делатности. Поред тога комисија има обавезу извештавати Бундестаг посебно у области деловања обавештајних служби у контроли поште и прислушкивању телефонских разговора као и о активностима служби у противтерористичкој борби (контрола банковних рачуна, података о путовањима авионом, телекомуникацијским везама и сл.). Комисија за контролу обавештајних служби учествује у контроли и саветовању у припреми плана буџета служби. Комисија за контролу буџета поред контроле располагања буџетским средствима активно учествује у планирању истог. Она одобрава тзв. Тајни буџет служби. Чланови комисије за контролу буџета обавештајних служби су из састава парламентарног одбора за буџет, бирају се приликом сваког новог изборног периода. Комисија има 9 чланова. Комисија за контролу писама, поште и телефонских разговора (Г 10 комисија) као основ свога рада налази у Основном закон СРН (члан 10) и другим законима о борби против тероризма. Комисија је у свом раду потпуно независна и доноси одлуке самостално. Има надлежност у целокупном процесу од одобрења, обраде и коришћења персоналних података до, закључно, одлуке да се о томе обавести погођено лице. Комисија се састаје једном месечно, састоји се од четири стална члана и четири заменика.

8.1.2. Обавештајни и безбедносни систем Републике Француске У француском правном систему не постоји парламентарна комисија за контролу рада обавештајно-безбедносног система, а Влада преко саветодавних, координационих и надзорних тела и комитета, планира активности и користи добијене информације. Председнику Републике, као највишом органу извршне власти, стоје на располагању институционалне могућности управљања и контроле над обавештајно-безбедносним активностима. На нивоу владе успостављен је међуминистарски комитет за обавештајно-безбедносне послове који представља најзначајније државно тело, којим председава Премијер. Међуминистарски комитет утврђује опште смернице за деловање безбедносног система у целини. Генерални секретаријат за националну одбрану потчињен је међуминистарском комитету и обједињава, координира и руководи радом свих служби. Стални обавештајни комитет је задужен за израду државног плана за реализацију обавештајних и контраобавештајних активности са дугорочним и краткорочним задацима. Специјални комитет за контрашпијунажу је задужен за надзор укупних контраобавештајних активности.

293 Међуминистарска група за комуникације је непосредно потчињена премијеру и задужена за контролу тајног прислушкивања телефонских разговора у земљи и иностранству. Обавештајно-безбедносне организације у Француској су подељене у два министарства. Унутар Министарства одбране делују: 1. Генерална дирекција за спољну безбедност, 2. Војнообавештајна дирекција, 3. Дирекција за заштиту и безбедност одбране, 4. Бригада за обавештајно и електронско ратовање, 5. Централна служба за безбедност информационих система и 6. Међуминистарска служба за обезбеђење информационих система. У оквиру Министарства унутрашњих послова делују: 1. Дирекција за надзор територије, 2. Централна дирекција за опште обавештајне послове, 3. Централна дирекција за криминалне истраге и 4. Компанија за безбедност Републике. У оквиру војне обавештајно- безбедносне службе постоји Генерална дирекција за спољну безбедност, која је формирана 02.04.1982. године и наследила искуства више француских обавештајних служби које су деловале и за време другог светског рата. Служба је организована по територијалном принципу, у циљу испуњења захтева за обавештајном делатношћу у иностранству, контраобавештајним радом и организовањем специјалних акција субверзивног карактера. Војнообавештајна дирекција је основана 1992. године, с циљем отклањања одређених недостатака и слабости у раду војних обавештајних служби уочених у време заливског рата. Декретом о оснивању војнообавештајне дирекције, дефинисани су и основни задаци који се односе на планирање, координацију и спровођење обавештајног истраживања и коришћење војних обавештајних података. Временом су се одговорности Дирекције прошириле са чисто војног аспекта и на прикупљање обавештајних сазнања политичке природе, као и на стратешки обавештајни рад. Дирекцијом руководи директор који је непосредно потчињен Министарству одбране, коме подноси извештаје о раду службе. Организациону структуру Дирекције чине поддиректорати. Дирекција за заштиту и безбедност одбране је основана после Другог светског рата и представља контраобавештајну службу француских ОС, која је дуго деловала под именом Војна безбедност. Основни задатак службе је контраобавештајна заштита установа, команди и јединица француских ОС и привремених и других институција које претежно раде за потребе војске. У делокруг рада службе улазе и општи обавештајни послови, борба против тероризма и субверзивних активности, борба против свих врста пропаганде (непријатељске, политичких организација и страних држава), борба против мафије, организованог криминала у ОС и војним срединама и установама. Дирекција за заштиту и безбедност одбране је неоперативна служба, односно нема полицијска овлашћења. У организационом и функционалном смислу припада Здруженом генералштабу Војске Француске, а директно је потчињена Министарству одбране. Регионални и локални одсеци службе подређени су директорату, који је одговоран ресорном министру. Службом руководи Централна Дирекција, на чијем челу је генерал, који се поставља по декрету. У организационом смислу унутрашњу структуру Дирекције чине четири одељења. Унутар Министарства унутрашњих послова успостављена је Дирекција за надзор територије која представља строго централизовану безбедносну и контраобавештајну службу. Дирекцијом руководи директор, који је непосредно одговоран министру унутрашњих посло-

294 ва и Председнику Републике преко свог саветника за националну безбедност. Служба је формирана 16. 11. 1944. године на основу декрета генерала Де Гола, а у њен делокруг рада су ушли послови на плану борбе против шпијунских активности страних снага на територијама под француским суверенитетом. У организационом смислу унутрашњу структуру Дирекције чини пет специјализованих поддирекција и одељење за економску заштиту, који представљају стручне делове контраобавештајне службе. Централна дирекција за опште обавештајне послове је основана 1949. године трансформацијом Централне службе за општа обавештавања. Њен основни задатак је истраживање и централизација обавештајних података и њихово уступање француској Влади. Служба нема полицијска овлашћења и више је истраживачког карактера.

8.1.3. Обавештајно-безбедносни систем Републике Италије Тајне службе у Италији, које чине костур система безбедности, уређене су Законом о тајним службама, донешеним 30. маја 2002. године. Комплетна организација система безбедности и сва правила и прописи, надлежности за извођење операција и овлашћења оперативаца, рађени су по узору на амерички модел. Према Закону, италијанске тајне службе су организоване по следећем: На стратегијском нивоу, постоји Међуминистарски комитет за информације и безбедност (CIIS – Comitato Interministeriale per le Informazioni e Sicurezza). Овај комитет чине председник владе, министри унутрашњих послова, одбране, иностраних послова и економије. Комитет је саветодавно тело председника владе и помаже му у управљању одређеним активностима и координацији рада тајних служби. Председник владе одобрава операције обавештајно-безбедносних служби; Извршно тело међуминистарског комитета за информације и безбедност је Извршни комитет за обавештајно- безбедносне службе (CESIS – Comitato Esecutivo per i Servizzi di Informazione e Sicurezza). Председник комитета је непосредно потчињен председнику Владе и надлежан је за координацију рада тајних служби; Oбавештајно- безбедносна служба демократије (SISDE – Servizio Informazioni e Sicurezza Democratica) је функционално потчињена министру унутрашњих послова; Војна обавештајно-безбедносна служба (SISMI–Servizio Informazioni e Sicurezza Militare) потчињена је министру одбране, надлежна је за питања „војне безбедности земље“ и делује на територији Италије и у иностранству. У својој структури располаже и контраобавештајним сектором.

8.1.4. Обавештајно безбедносне службе Републике Грчке Према расположивим подацима, у Грчкој постоје следеће обавештајно-безбедносне службе: 1. Национална обавештајна служба Грчке, 2. Обавештајно-безбедносна служба МУП-а, 3. Обавештајно-безбедносна служба Жандармерије, 4. Војно-обавештајна служба. У миру је директор Савета националне обавештајне службе Грчке одговоран Премијеру грчке Владе, а преко њега Савету за спољну и одбрамбену политику (грч. скр. КYSЕА), односно преко КYSЕА Парламенту. Директори обавештајно-безбедносних служби МУП-а и Жандармерије су одговорни министру унутрашњих послова.

295 Директор Здружене војно обавештајне управе (Military Intelligence Joint Directorate – MIJD), је непосредно потчињен Начелнику генералштаба националне одбране (НГШ НО). У кризном и ратном периоду, начелник Генералштаба националне одбране преузима команду над свим цивилним и војним обавештајно безбедносним службама. Основну координацију активности војних и цивилних обавештајно безбедносних служби на националном нивоу врши Савет за спољну и одбрамбену политику (КYSЕА).

8.1.4. Обавештајно – безбедносни систем Израела Обавештајно-безбедносни систем Израела обухвата следеће службе176: 1. Централни институт за обавештајне и специјалне задатке, у свету познатији као Мосад (MOSSAD); 2. Војна обавештајна служба, „AGAF Modiin“ или „AMAN“ – обавештајни огранак ГШ израелских ОС са посебним правима; 3. Политичко одељење за прикупљање обавештајних информација широм света у оквиру Министарства иностраних послова; 4. Централна служба безбедности, шире позната као „ШИНБЕТ“ („SHINBET“), одговорна је за унутрашњу сигурност, обухвата контрашпијунажу и контрасубверзију; 5. Обавештајно одељење за прикупљање публикованих и тајних научних и технолошких података, „LEKEM“ или Биро за научне односе. Ова служба је формирана у циљу праћења „технолошког бума“ који је започео раних 60-их година, налази се у саставу Министарства одбране. На челу Обавештајно-безбедносне заједнице налази се Врховна комисија (Комитет) директора обавештајних служби, којом лично руководи Премијер, а потчињене су јој: „МОСАД“, „АМАН“ – Војно обавештајна служба, са обавештајним службама видова; „ШИНБЕТ“ – Централна служба безбедности; „ЛЕКЕМ“ – Биро за научна питања; Одсек за обавештајни рад; Биро за безбедност; Полицијски обавештајно-безбедносни биро; Центар за истраживање и политичко планирање; Контраобавештајна служба; „Секција 40“; Специјална извиђачка јединица; Специјални одсек и Извршни комитет за координацију рада свих обавештајних и безбедносних служби. Израел нема интегралну верзију чврстог писаног устава, већ читав низ уставних закона (конвенција), који су донесени 1949, 1958, 1960. и 1964. године. Реч је о непостојању конзистентних позитивно (постављених) важећих прописа из домена безбедности и одбране, који би били саставни делови целовитог правног система. Кнесет као најважнији легислативни орган у Израелу није донео целовит правни пропис који би нормативно регулисао ову област. Вероватно најопштији и најважнији правни акт који би могао да послужи за диспозитивно нормирање ове области јесте Члан 29. уставних конвенција177, јер устав није донесен као интегрални правни текст. Јасно се каже да је влада овлашћена да у име државе проводи, сагласно било ком другом закону, било који акт чије извршење није поверено неком другом органу. Руководиоце војне обавештајне службе именује Премијер на предлог министра одбране, односно начелника генералштаба.

176

177

Садашња организација обавештајно-безбедносног система Израела успостављена је почетком 50-их година 20. века, одлуком тадашњег председника владе Давида Бен Гуриона. Том приликом, формиране су наведене службе. Овај члан говори колико је егзекутива Израела мериторна да уређује питања из области безбедности и одбране.

296 У израелском парламенту, Кнесету, у оквиру Комисије за спољне послове и одбрану, постоји шесточлани поткомитет, односно Одбор за контролу и надзор над тајним службама, који врши цивилну контролу и надзор над овим службама. Влада и премијер, у чијим је рукама је извршна власт, могу све што није позитивно одређено у надлежност другог органа, да уређују својим одлукама које су правно ваљане и валидне.

8.1.5. Обавештајно безбедносне службе Републике Турске Према Закону o државним обавештајним службама обавештајно-безбедносни систем Турске чине: 1. Национална обавештајна организација (Milli Istihbarat Teskilati – „МIТ“), 2. Обавештајно-безбедносни органи оружаних снага (ОС) и, 3. Обавештајно-безбедносни органи министарства унутрашњих послова (МУП-а), које чине: (а) Обавештајна служба Главне к-де Жандармерије, (б) Директорат за националну безбедност и (в) Обавештајна служба Команде Обалске страже. Поред тога Закон обавезује министарства и друге јавне установе и институције да у властитим организацијама формирају делове (одсеке) специјалних служби, који би помагали Националној обавештајној организацији и реализовали контраобавештајне активности. 1. Национална обавештајна организација је у надлежности Премијера. Конкретно, у турској Влади постоји Подсекретар задужен за рад МИТ-а и он је непосредно одговоран Премијеру. 2. Сви обавештајно безбедносни органи Турских оружаних снага (ТОС), укључујући и Војно-обавештајну службу (ВОС) организовани су и налазе се у надлежности Сектора за обавештајно-безбедносне послове Генералштаба турских ОС (Ј-2). Начелник Сектора је непосредно потчињен НГШ ТОС. 3. Обавештајно-безбедносни органи министарства унутрашњих послова (МУП-а), су преко својих команди, у миру, потчињени Министру унутрашњих послова а у рату НГШ ТОС. У Турској је на снази Закон о државним обавештајним службама и Турској националној обавештајној организацији, донет 01. 01. 1984. године. Надзор и контролу турских (цивилних) обавештајних служби врши Национални савет за обавештајну координацију, који је одговоран Премијеру. Контролу и надзор војних обавештајно-безбедносних јединица и органа врше одговарајући нивои обавештајно безбедносних служби видова, сходно својим хијерархијским надлежностима у организацији обавештајно безбедносног система. Начелник обавештајно безбедносног сектора је директно одговоран начелнику Генералштаба ТОС. Војно и цивилно тужилаштво немају право да врше непосредну контролу и надзор над обавештајним службама, мада обавештајне, као и дуге активности ових органа, нису ослобођене правног надзора, али су такве могућности реално ограничене. Координацију рада турских (цивилних) обавештајних служби врши Национални савет за обавештајну координацију, који је одговоран Премијеру. За координацију рада свих војно безбедносних служби задужен је Сектор за обавештајно-безбедносне послове Генералштаба турских ОС (Ј-2), који остварује координацију и сарадњу и са цивилним структурама.

297

8.2. Искуства у организацији и функционисању система безбедности у суседним земљама 8.2.1. Обавештајно-безбедносни систем Републике Хрватске Република Хрватска усвајањем „Закона о службама безбедности РХ“, марта 2002. и 2006. године, успоставила је целовит обавештајно-безбедносни систем. У Хрватској постоје следеће обавештајно – безбедносне агенције: – Обавештајна агенција (ОA), – Контра-обавештајна агенција (ПОA) и – Војно-сигурносна агенција (ВСА) Основни задатак све три агенције је прикупљање, анализа, обрада и оцена података који су од значаја за националну безбедност, у циљу откривања и спречавања радњи појединаца или група које су усмерене на: интегритет, независност и суверенитет Републике Хрватске. Обавештајна агенција (ОА) радом у иностранству прикупља, анализира, обрађује и оцењује податке политичког, економског, безбедносног и војног карактера који се односе на стране државе, међународне владине и невладине организације, политичке, економске и војне савезе, групе и лица који могу да угрозе националну безбедност. Против- обавештајна агенција (ПОА) планира и изводи контраобавештајни рад у земљи и прикупља, анализира, обрађује и оцењује податке о деловању страних обавештајних служби и активности појединих лица, група и организација на територији РХ које су усмерене на угрожавање националне безбедности. Војно-сигурносна агенција (ВСА) као организациона јединица МО, одговорна је за планирање и спровођење обавештајно-безбедносне подршке МО и ХВ у заштити независности, суверенитета и територијалног интегритета Републике Хрватске. У обављању обавештајних послова, Војно-сигурносна агенција анализира, обрађује и оцењује податке о војскама и одбрамбеним системима других земаља, о спољним притисцима који утичу на одбрамбену безбедност, о активностима у иностранству које су усмерене на угрожавање одбрамбене безбедности земље, које јој у миру прикупља ОА, а у стању непосредне ратне опасности, кризним ситуацијама и рату може прикупљати и сама, радом у иностранству. У обављању контраобавештајних послова, Војно-сигурносна агенција прикупља, анализира, обрађује и оцењује податке о намерама, могућностима и плановима деловања појединих лица, група и организација у земљи којима је циљ угрожавање одбрамбене моћи државе и предузима мере за елиминацију истих. Војно-сигурносна агенција има директора, кабинет и два одељења (оперативно и аналитичко). Сва логистика је сконцентрисана на нивоу агенције. Основни задаци обавештајне службе су: – пружање обавештајне подршке (подаци о страним армијама и одбрамбеним системима), – подршка и заштита одбрамбеног система, – анализа свих врста спољних претњи и притисака, – праћење индикатора и упозорења о угрожавању безбедности земље, – праћење и извештавање о војним и другим врстама претњи којима се угрожава безбедност и сарадња са сродним службама и агенцијама. Контраобавештајна служба – ВСА (служба безбедности) у свом саставу има: помоћника директора, кабинет и три одељења (оперативно, одељење контра-обавештајних анализа и одељење за праћење оперативних система).

298 Основни задаци контраобавештајне службе су: – безбедносна подршка, – заштита одбрамбеног система, – анализе претњи и притисака са контраобавештајног аспекта, – праћење индикатора и упозорења, – безбедносне процене и сарадња са сродним службама. Обавештајна управа (Ј- 2) је организациона јединица ВСА, налази се у оквиру ЗГШ и бави се прикупљањем података за потребе оперативних јединица ХВ (трупно извиђање). Искуства су показала, да је новим организационим променама извршени спајање обавештајно-безбедносне (ПОА) и обавештајне агенције (ОА) у једну Сигурносно-обавештајну агенцију (СОА). Такође, дошло је и до проширења делокруга рада Војно-сигурносне агенције (ВСА) према цивилним структурама укључујући активности у иностранству. Досадашња ОА је по новим организационим решењима добила функцију департмана – одсека за иностранство, у структури СОА-е. По новим законским решењима значајно су смањена досадашња овлашћења Вијећа за цивилни надзор служби сигурности, које и даље има функцију демократске цивилне контроле односно „грађанског надзора у рад служби.

ОРГАНИ БЕЗБЕДНОС ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ

УРЕД

Као посебан нови квалитет представља решење за бољу координацију рада државних истражних тела, што је до сада било неефикасно, посебно у борби против организованог криминала и корупције. Тиме се битно враћа и ојачава функција некадашње Координације обавештајне заједнице (КОЗА), коју су представљали шефови служби и полиције.

Н

299

8.2.2. Обавештајно безбедносне службе Републике Мађарске Република Мађарска има развијене следеће врсте обавештајно безбедносних служби: 1. Служба националне безбедности; 2. Информативна служба; 3. Национално – безбедносна стручна служба; 4. Војно обавештајна служба (ВОС); 5. Војна служба безбедности (ВСБ). Цивилне службе су потчињене посебном Министру задуженом за тајне службе (у званичним именовањима то је министар без портфеља). Војне службе су потчињене директно Министру одбране а преко министра одбране, Влади. Све службе су формиране и функционишу на основу Закона о службама националне безбедности Републике Мађарске, донетом 1995. године. Директоре цивилних служби поставља Влада Мађарске, а директоре обе војне службе на дужност поставља министар одбране, после консултације (препоруке) Уреда за националну безбедност у саставу МО и парламентарних Комитета за националну безбедност и Комитета за националну одбрану. Питање контроле свих служби у Мађарској регулисано је Законом о националним безбедносним службама. Спроводи се на два правца: први, као владина контрола преко министра одбране за војне службе и министра без портфеља задуженог за цивилне службе безбедности; и други: као парламентарна контрола преко Комитета за националну одбрану и Комитета за националну безбедност, за све службе. Контрола је устаљена кроз: планирање средстава и одговарајуће периодичне извештаје о раду путем писаних извештаја и усмених реферисања – брифинга. Ако би ове службе предузимале посебне операције, за које се цени да би изашле из оквира редовних надлежности, онда морају преко парламентарног Комитета за националну одбрану да добију одобрење одговарајуће инстанце министарства правде (решење одговарајућег суда). У мађарској Влади нема посебног тела које би обједињавало рад свих служби (војних и цивилних). Највиши ниво координације је Премијер, коме су потчињени министар одбране (њему су потчињени директори ВОС и ВСБ) и министар без портфеља, задужен за све цивилне тајне службе и који у одређеном смислу и координира рад свих цивилних служби безбедности. Међутим, поред Владе (Премијера и министара) одређене активности се усаглашавају кроз захтеве парламентарних комитета и сарадњом по „хоризонтали“ између одговарајућих служби.

8.2.3. Обавештајно безбедносне службе Републике Румуније У Републици Румунији постоје следеће обавештајно – безбедносне службе: А) Национално обавештајно-безбедносне службе: а) Спољна обавештајна служба; б) Служба државне безбедности; Б) Специјалистичке службе из домена националне безбедности: а) Служба за заштиту и надзор; б) Служба за специјалне телекомуникације; Ц) Војна обавештајна служба, којој су потчињене: а) Војно обавештајна служба (DIM – Directia de Informatii Militara) б) Војно-безбедносна служба .

300 Д) Обавештајне службе у департманима, организоване у: а) у склопу МУП-а: – Главна обавештајна дирекција за интерну заштиту; б) у склопу Министарства правде: Независна служба за заштиту и антикорупцију. Одлуком Врховног савета националне одбране Румуније (ВСНО), половином новембра 2005. године, у Румунији је формирана Национална обавештајна заједница (НОЗ). Национална обавештајна заједница Румуније је директно потчињена председнику Румуније и има задатак да координира и обједињава рад све четири обавештајне службе у Румунији и то: Службе државне безбедности (SRI – Serviciul de Informati Roman); Спољне обавештајне службе (SIE – Serviciul de Informati Externe); Обавештајне службе МУП-а и Главне војно-обавештајне управе (DGIA – Directia Generala de Informatii Aparare). Главна војно-обавештајна управа се налази у саставу Министарства националне одбране и обједињава две војне службе: Војно обавештајну службу (DIM – Directia de Informatii Militara) и Војно-безбедносну службу. Директор Главне војно обавештајне службе је непосредно потчињен министру националне одбране, а према одлуци о формирању НОЗ, у стручном и у погледу тежишта интересовања (прикупљања података) и Координационом комитету и Оперативном савету НОЗ. Све Департманске обавештајне службе МУП-а и Министарства правде функционишу под надлежношћу одговарајућих министара у координацији са НОЗ. Све Службе, изузев НОЗ, организоване су на основу Закона о националној безбедности Румуније усвојеног у румунском Парламенту 2002. године. Национална обавештајна заједница је формирана на основу Одлуке ВСНО, коју је ратификовао и румунски Парламент. Надлежности служби су садржане у надлежностима министарстава којима припадају. Директора НОЗ именује Председник на препоруку ВСНО. Директора Главне војно-обавештајне управе поставља ВСНО на предлог НОЗ и МНО. Директоре ВОС и ВСБ поставља Министар НО, након консултација у НОЗ и одобрења ВСНО. Према Закону о националној безбедности Румуније, у одељку 2, под насловом „Надзор и парламентарна контрола“, регулисано је да се надзор и парламентарна контрола врше: (1) Преко заједничких и сталних парламентарних комисија за контролу које се налазе у Дому депутата и Сенату остварује се надзор над радом: а) Службе државне безбедности; б) Спољне обавештајне службе; ц) Службе за заштиту и надзор; д) Службе за специјалне телекомуникације. (2) преко сталних комисија за одбрану, јавни ред и националну безбедност у оквиру Парламента остварује се надзор над активностима: а) Главне војно-обавештајне управе; б) Самосталне службе за заштиту и анти корупцију у оквиру Министарства правде; ц) Главне обавештајне дирекције за интерну заштиту у оквиру МУП-а. Формирањем НОЗ, у њеном саставу постоји Координациони комитет чији је основи задатак и намена да координира рад, обезбеђује услове и контролише рад: Службе државне безбедности; Спољне обавештајне службе; Обавештајне службе МУП-а и Главне војно-обавештајне управе.

301 Војна обавештајна служба (DIM) не подлеже, као остале безбедносно-обавештајне службе, парламентарној контроли него само контроли МНО и НОЗ. Координацију рада обавештајно безбедносних служби врши на националном нивоу Координациони комитет НОЗ. Координацију рада ВОС и ВСБ врши Главна војно-обавештајна управа.

8.2.4. Обавештајно-безбедносни систем Словеније Након низа промена које је претрпео од формирања самосталне државе, обавештајно-безбедносни систем Словеније заокружен је у јединствену целину са јасно прецизираним радним задацима. У оквиру Обавештајно-безбедносног система су цивилна и војна компонента, које су под заједничким руководством. Основу система чини Словеначка обавештајно-безбедносна агенција (ЦОБА) која има пет регионалних оперативно-комуникационих центара и један центар за рад у иностранству. Седиште службе се налази у Љубљани. Војна обавештајно-безбедносна служба (ОБС) функционише у оквиру Министарства одбране Владе РС. Попуна ОБС се врши централизовано и сви припадници службе су запослени у централи у Љубљани, а попуна деташмана се врши упућивањем оперативаца на рад у деташмане. Регистрована је честа замена оперативаца по деташманима. Задаци обавештајне службе се углавном односе на сарадњу служби Словеније са службама НАТО земаља, првенствено са службама САД. Наиме, како би што ефикасније реализовали преузете обавезе према Западу, Словенија је принуђена да обавља бројне задатке и у сегменту обавештајног рада и прикупљања информација за потребе обавештајних служби НАТО земаља. У том смислу је потписан низ јавних и тајних уговора којима је регулисана сарадња служби. Шема 2. Организациона шема ВОС Словеније Центар за информативну технологију и телекомуникације

центар за надзор и унутрашњу контролу

Комуникациони центар

Оперативни центар

Аналитички центар

13 деташмана на територији Словеније

Служба за персоналне и адм. задатке

Крим. служба

Безбедносни центар

302

8.2.5. Обавештајно – безбедносни систем у МО и ГШ АРМ Обавештајна структура Оружаних снага Македоније развијена је на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу. На стратегијском нивоу у МО постоји обавештајно-безбедносни Сектор, док је у ГШ Армије ЗП развијена Обавештајна управа (Ј-2). На оперативном нивоу, у Здружено оперативној команди, оперативном делатношћу бави се Г-2, док су на тактичком нивоу, у бригадама (1. и 2. мпбр), ВИНГ-у, Одреду специјалне намене (ОСН), Команди логистике (КЛ) и Команди за обуку (КО), развијене секције (С-2). Организационе и функционалне везе између Сектора и Ј-2 уређене су документом под називом Концепт о војној обавештајној делатности, контраобавештајна делатност и подршка мисијама. Документ обима око 30 страна (урађен је по стандардима НАТО), регулише права и обавезе као и начин рада свих овлашћених лица у обавештајној служби, пре свега у Сектору и Ј-2. Документ је у складу са Законом о оружаним снагама, а потписао га је министар одбране, 2005. године. Концептом је регулисано да је Директор (начелник) Сектора директно одговоран министру одбране, а начелник Ј-2 начелнику Генералштаба Армије ЗП. Све комуникације са структурама у Ј-2 одвијају се преко Сектора у МО, док су на оперативном и тактичком нивоу ингеренције у комуникацији спуштене на Ј-2. Сарадња са осталим сродним војним и цивилним службама (владина обавештајна агенција, служба безбедности МУП-а, ДБ) одвија се преко официра за везу у Сектору. У Ј-2 постоји и формацијско место официра за везу са Сектором. Контраобавештајна делатност у Армији ЗП развијена је до нивоа батаљона. Начелник С-2 у батаљону овлашћен је само за обавештајну делатност, док су начелници С-2 у К-дама тактичког нивоа (бригада, ВИНГ, КЛ и КО) овлашћени за обавештајни и контраобавештајни рад. Иако је начелник Ј-2 у ГШ одговоран начелнику Генералштаба, Ј-2 је изузев финансијских питања, стручно и функционално везан за Сектор МО. Директор Сектора непосредно остварује увид у све активности које се реализују у Ј-2 (начелник Ј-2 свакодневно подноси извештај Директору Сектора), који одобрава и све Планове рада Ј-2. Сектор израђује сва документа са смерницама и задацима за све обавештајне структуре по дубини и одржава свакодневну непосредну везу са њима преко комуникацијског система који је развијен до нивоа бригада, тј. успостављена је директна веза Сектора са бригадама. Све информације и оперативна документација обавештајних органа по дубини сабирају се у Сектору, где се врши и њихова обрада и архивирање. Такође, и Ј-2 даје све информације Сектору, који може да уступи одређене информације прикупљене преко других извора Ј-2 по њиховом захтеву. Финансијски, Ј-2 је ослоњен на Генералштаб и у његовој надлежности је, између осталог, набавка опреме за специјалне јединице и планирање трошкова за оперативну делатност. Ј-2 је финансијски независан од Сектора, осим по питањима комуникацијског система (набавка, инсталација, сервисирање и одржавање) за који је задужен Сектор. Избор, пријем и вођење целокупног обавештајног кадра у Армији РМ у надлежности је Сектора. Остале обавештајне структуре могу да дају предлоге за избор, проверу, пријем и вођење кадра у служби, а коначну одлуку за сваког појединца доноси Сектор. Целокупан процес трансформације службе, који је још у току, урађен је по стандардима НАТО, уз коришћење искуства из Румуније и Белгије и свестрану помоћ саветодавног тима НАТО. Планирано је да се процес оконча до краја 2007. године, до када (од НАТО) су добили препоруке и рок да заврше следеће активности: – окончају процес избора и селекције кадра, – обезбеде опрему за командно-информациони систем (КИС) компатибилан са НАТО, – израде упутства за вођење документације у служби по стандардима НАТО,

303 – изврше набавку савремених техничких средстава за прикупљање информација, – комплетирају опремање са системом за физичко обезбеђивање класификованих (поверљивих) докумената и информација, – израде дугогодишњи (петогодишњи) план обуке и едукације кадра, – израде план и реализују вежбу на свим нивоима у служби.

304

ЛИТЕРАТУРА [1] [2] [3] [4] [5] [6]

[7] [8]

[9] [10] [11] [12] [13] [14] [15]

[16] [17] [18] [19]

Аврамов Смиља, Крећа Миленко, Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 1999. Аврамов Смиља, безбедност у 21. веку, Зборник радова СИМБОН 2001, Београд, Albanese, J.S: Organised Crime: The Mafia Mistique, (ed) Shelley, J.F.: Criminology, Belmont, C.A, Wadsworth, 1991. Аrcher Clive, International Organizations, Routladge, 3 edition, London – New York, 2001. Бајагић Младен, Основи безбедности, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007. Barišić Milan, „Tajna diplomacija – kritički fragmenti“, : zbornik radova (prir.) Lopičić Đorđe, Diplomatija, IP Vaša knjiga, Beograd, 2006. Бајагић М., Обавештајна активност и спољна политика – студија случаја САД, Београд, 2004.; Berger Deborah G., „Toward a Revolution in Intelligence Affairs“: RAND Corporation:National Security Research Division, Santa Monica, 2005. Barry Buzan, Individual Security and National Security, u: Reforma sektora bezbednosti, Zbornik radova, Miroslav Hadžić (ur), G17 Institut, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2003, str. 49–68. Beyme Klaus von, Suvremene političke teorije, Stvarnost, Zagreb, 1974. Button Mark, Private security and the policing of quasi- public space, International Journal of the Sociology of Law 31 (2003) 227–237, Portsmouth, UK, 2005. Vajović Petar, „Obaveštavanje kao diplomatska funkcija“; u: zbornik radova (prir.) Lopičić Đorđe, Diplomatija, IP Vaša knjiga, Beograd, 2006. Вебер Макс, Привреда и друштво, Просвета, Београд, 1976. Видановић Иван, Речник социјалног рада, Београд, 2006. Врачар Весна, Конвенција роба двоструке намене (дуал усе гоодс), Одељење за царинске тарифе, Београд 2004. Willetts Peter, ˝Transnational Actors and International Organizations in Global Politics“, у књизи Baylis – Smith, The Globalization of World Politics – An Introduction to International Relations, New York, Oxford University Press Inc., 2nd edition, 2001. Vujević Miroslav, Uvođenje u znanstveni rad u području društvenih znanosti, Informator, Zagreb, 1990. Vuković Svetislav, Komentar krivičnog zakonika: sa registrom pojmova i obrazaca, Poslovni biro, Beograd, 2005. Вуковић Даринка, Системи социјалне сигурности, Службени Гласник, Београд, 2002. Georgievski Petre: Vojin Milić i proučavanje obrazovanja kao kanala društvene pokretljivosti, Filozofski fakultet, Institut za sociologiju Skoplje, Republika Makedonija – Sociologija br. 4, Beograd, 1997.

305 [20] Даниловић Неђо, (2007), Савремени системи безбедности, скрипта, Слобомир П Универзитет, Слобомир. [21] Deacon Richard, Povijest britanske tajne službe, Globus, Zagreb, 1979. [22] Dervišbegović Muhamed, Socijalni rad – teorija i praksa, Sarajevo, 1998. [23] Димитријевић Војин, (1973), Појам безбедности у међународним односима, Савез удружења правника Југославије, Београд. [24] Давидовић Д Душан, Хрестоматија: Избор текстова за припремање испита, Факултет безбедности, Београд, децембар 2006. [25] Ђорђевић О., Лексикон безбедности, Привреда публик, Београд 1989. [26] Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993. [27] Енциклопедијски лексикон „Мозаик знања“, том 27, Интерпрес, Београд, 1969. [28] Ханс Борн и Јан Ли, Правни стандарди и најбољи начини надзора обавештајних служби, Женевски центар за демократски надзор над оружаним снагама, Норвешки парламентарни одбора за надзор обавештајних служби и Центар за људска права Универзитета у Дараму, Осло, 2005. [29] Ilić Miloš, Naučno istraživanje – Opšta metodologija, Filološki fakultet u Beogradu, Beograd, 1994. [30] Исаковић Златко, Основи теорије политичке моћи у међународним односима, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1998. [31] Јанковић Радомир, Концепт наоружане мобилне платформе, Војно дело бр. 3/1998, Београд, 1998. [32] Jelizarov Aleksandar, Kontrašpijunaža, Paidea, Beograd, 2001. [33] Јовановић Слободан, О држави – Основи једне правне теорије, Треће издање, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1922. [34] Југовић Александар, Друштвена патологија и нормалност – теоријске и практичне перспективе, Службени гласник, Београд, 2002. [35] John Baylis, International and Global Security, u: Reforma sektora bezbednosti, Zbornik radova, Miroslav Hadžić (ur), G17 Institut, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2003, str. 69–109. [36] Kegli V. Иarls – Vitkof R.Judžin, Svetska politika – trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska akademija, Beograd, 2004. [37] Klare T.Michael, Resourse Wars: The New Landscape of Global Conflict, Owl Books, 2002. [38] Кнежић Бранислава, Образовање и ресоцијализација – методе мерења, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001. [39] Комитет министара Савета Европе, Европски кодекс полицијске етике, 2001. [40] Копал Роберт, Бартош Велимир, Бринцка Жељко, Увод у криминалистичку обавештајну аналитику, МУП ОУ, Београд. [41] Kreč D, Kračfild R, Balaki J, Pojedinac u društvu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1972. [42] Лопушина Марко, Албанска мафија – балканска смрт, Легенда, Чачак, 2004. [43] Лукић Радомир, Увод у право, 12 измењено издање, Београд, 1995. [44] Мартиновић Милан, Знанствене основе социјалног рада, Загреб, 1987. [45] Маслеша Рамо, „Организирани криминалитет – политичко сигурносни и дестабилизирајући фактор у развоју друштва у транзицији“, у: Зборник радова, Организовани криминалитет – стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005.

306 [46] Маслеша Рамо, Теорије и системи сигурности, Магистрат, Сарајево, 2001. [47] Matijević Mile, „Stanje i tendencije organizovanog kriminaliteta u Republici Srpskoj i BiH sa posebnim osvrtom na saradnju policije i tužilaštva“, u: у: Зборник радова, Организовани криминалитет – стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005. [48] Мијалковски Милан, Злочини и заблуде албанских сепаратиста, НИЦ Војска, Београд, 1999. [49] Miković Milanka, Osnove socijalne politike, Editio Civitas, Sarajevo, 2005. [50] Milanović Milan, Socijalni rad u ustanovama socijalne zaštite, Beograd, 1995. [51] Milosavljević Gordana, Vukanović Svetlana, Profesionalno obrazovanje na distancu, Čigoja štampa, Beograd, 2000. [52] Milosavljević Gordana, Projektovanje obuke, Bemust, Sarajevo, 2003. [53] Милосављевић Милосав, Девијације и друштво, Драганић, Београд, 2003. [54] Milosavljević Nikola, Osnovi naučnog istraživačkog radа, Naučna knjiga, Beograd, 1989. [55] Milosavljević Slavomir, Izveštaj o naučnom istraživanju, Centar visokih vojnih škola oružanih snaga – Institut za strategijska istraživanja, Beograd, 1990. [56] Милосављевић Славомир, Радосављевић Иван, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 2006. [57] Милосављевић Славомир, Радосављевић Иван, Основи методологије политичких наука, Службени гласник, Београд, 1999. [58] Milošević Milan, Sistem državne bezbednosti, Policijska akademija, Beograd, 2001. [59] Милошевић Новак, Милојевић Саша, Основи методологије безбедносних наука, Полицијска академија, Београд, 2001. [60] Милошевић Богољуб, Наука о полицији, Полицијска академија, Београд, 1997. [61] Мирослав Хаџић, Потрага за безбедношћу – случај Србија, Данграф, Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2004, стр. 29–39. [62] Mitić Miodrag, „Vrste diplomatije“, u: zbornik radova (prir.) Lopičić Đorđe, Diplomatija, IP Vaša knjiga, Beograd, 2006. [63] Муратбеговић Елмедин, Правни и институционални оквир супротстављања организираном криминалитету у Босни, у: Зборник радова, Организовани криминалитет – стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005. [64] Нацрт Закон о приватном обезбеђењу лица и имовине, Одбор Удружења предузећа за физичко-техничко обезбеђење, Београд 2006. [65] Оружане снаге БиХ – Једна војна сила за 21 век, Комисија за реформу одбране, Извештај 2005, Сарајево, 2005. [66] Парламентарни надзор безбедносног сектора – начела, механизми и пракса – Приручник за посланике бр. 5, Женевски центар за контролу оружаних снага и Интерпарламентарна унија, Београд, 2003. [67] Пејановић Љубо, Лаковић Војо, Стојановић Стеван, Угрожавање и физичко- техничка заштита, Институт за политичке студије, Београд, 2007. [68] Петровић Борислав, „Развој и перспективе криминалистике у Босни и Херцеговини“, у зборнику: Сузбијање криминалитета – деценија после смрти професора Водинелића, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу; Институт за правне и друштвене науке, Центар за кривично право, Полицијска академија, Виша школа унутрашњих послова, Крагујевац, 2004.

307 [69] Pinker Robert: Socijalna teorija i socijalna politika, Zbornik – Kljajić Vahid: Hrestomatija socijalne politike i socijalne zaštite, Sarajevo, 2000. [70] Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975. [71] Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1979. [72] Примена међународног кривичног права, Организовани криминал, Тематски међународни научни скуп, Тара, 17–20. мај 2007. [73] Purg, Adam, Obveščevalne službe, Ljubljana: Enotnost, 1995. [74] Purg, Adam, Primerjalni obveščevalni sistemi, Ljubljana: Visoka Policijsko-varnostna šola, 2002. [75] Рамо Маслеша, (2001), Теорије и системи сигурности, Факултет криминалистичких наука, Сарајево. [76] Радовић Ненад, „Транснационалне криминалне организације“, у: Зборник радова, Организовани криминалитет – стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005. [77] Рачић Обрад, Димитријевић Војин, Међународне организације, Савремена администрација, IV издање, Београд, 1988. [78] Реформа сектора безбедности, Међународне експертизе и најбоља искуства, ЕастWест Институте и ДЦАФ, Београд, 2001. [79] Richelson, Jefrey T, The U.S. Intelligence Community (fourth edition), Boulder, California, 1999. [80] Richelson Jeffrey T., The U. S. intelligence Community, ballinger Publishing Company, Cambridge, Massachussets: A Subsidiary of harper&Row, Publishers, Inc, 1985. [81] Richelson, Jeffrey T., Foreign Intelligence Organization, Cambridge, Massachusetts: Ballinger Publishing Company, 1998. [82] Ричард Коен, Мајкл Михалка, Сарадња у безбедности: Нови хоризонти за међународни поредак, Европски центар за студије безбедности Џорџ К. Маршал, Гармисцх– Патенкирцхен, 2005. [83] Ristić Živan, O istraživanju, metodu i znanju, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1995. [84] Савић Андреја, Увод у државну безбедност, Виша школа унутрашњих послова Београд, 2002. [85] Савић Андрија, (2006), Државна безбедност, Полицијска академија, Београд. [86] Савић Aндреја, Младен Бајагић, Безбедност света – од тајности до јавности, ВШУП, Београд, 2005. [87] SALW and Private Security Companies in South Eastern Europe: A Cause or Effect of Insecurity?, South Eastern Europe Clearinghouse for the Control of Small Arms and Light Weapons (SEESAC), Beograd, Republika Srbija, 2005. [88] Симић Драган, Наука о безбедности „Службени лист СРЈ“, факултет политичких наука, Београд, 2002. [89] Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. [90] Стајић Љубомир, (2004), Основи безбедности – треће издање, полицијска академија, Београд. [91] Стајић Љубомир, Мијалковић Саша, Станарчић Светлана, (2004), Безбедносна култура, Факултет цивилне одбране, Београд.

308 [92] Šend Houp, Veter Keti Džo, Nauka mikročestica: uvod u nanotehnologiju, Стање света 2006 – у фокусу Indija i Kina, The Worldwatch Institute, Politika, Beograd, 2005. [93] Шешић Богдан, Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд, 1974. [94] Šćepanović Zvonimir: Kriminologija i socijalna patologija, Pravni fakultet, Zagreb, 1981. [95] Taylor Paul, ˝The United Nations and International Order“ у књизи Baylis – Smith, The Globalization of World Politics – An Introduction to International Relations, New York, Oxford University Press Inc, II edition, 2001. [96] Теофиловић Небојша, Теофиловић Татјана, Односи државе и организованог криминалитета, Удружење „Наука и друштво“, Београд, 2007. [97] Termiz Dževad, Teorija nauke o socijalnom radu, Lukavac, Grafit, 2005. [98] Термиз Џевад, Милосављевић Славомир, Практикум из методологије политикологије, Сарајево, 2000. [99] Термиз Џевад, Милосављевић Славомир, Увод у методологију политикологије, DAX-TRADE, Сарајевo, 1999. [100] Tim Prenzler and Rick Sarre, Regulating Private Security in Australia, Australian Institute of Criminology, Canberra, Australia, 1998. [101] Томислав Тодоровић, Царински систем и политика, Виша пословна школа, Београд, 2001. [102] Трифони Александар, Информација, моћ до које се тешко долази, БеоСинг, Београд, 2005. [103] Иван Димитријевић, Београд, 2006. [104] Фатић А, Криминал и друштвена контрола у Источној Европи, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1997. [105] Fitzgerald Jack D, Fox Steven M, Metodologija istraživanja u kriminalističkim naukama, (prir.) Bakić Ibrahim, Muratbegović Elmedin, Fakultet kriminalističkih nauka, Sarajevo, 2001. [106] Halmi Aleksandar, Metodologija akcionih istraživanja kao naučna i samoupravna osnova socijalnog rada, Doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1986. [107] Halmi Aleksandar, Metodologija istraživanja u socijalnom radu, Alinea, Zagreb, 1995. [108] Handy C, Understanding organizations, Oxford University Pres, Oxford, 1993. [109] Цу Сун, Умеће ратовања, Alnari, Mono & Manana Pres, Београд, 2002. [110] Caroline Holmqvist, Private Security Companies The Case for Regulation, SIPRI Policy Paper No. 9, Stockholm, 2005. [111] Џон Л. Кларк, Улога и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку, Расправе Центра Џорџ Маршал, бр. 7, Европски центар за студије безбедности Џорџ К. Маршал, Гармисцх–Патенкирцхен, 2006.

ДОКУМЕНТА [1] [2] [3] [4] [5]

EEA, Europe’s Environment: the Fourth Assessment, 2007, internet, www.eea.int. Закон о полицији Републике Србије, Службени гласник РС, бр. 101/05. Закон о обавештајно-сигурносној агенцији Босне и Херцеговине, Сарајево, 2006. Закон о одбрани Босне и Херцеговине, Сарајево 2006. Закон о служби у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, Сарајево, 2006.

309 [6] [7] [8] [9] [10] [11] [12]

[13] [14] [15] [16] [17] [18] [19] [20]

[21] [22] [23] [24]

[25] [26]

Закон о Унутрашњим пословима Републике Српске, Бања Лука, 2005. Закон о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске, Службени Гланик Републике Српске бр. 106, од 30. новембра 2005. Закон о пензијском и инвалидском осигурању Републике Србије, Службени Гласник, Београд, 2006. Закон о царини Босне и Херцеговине, Службени гласник Босне и Херцеговине, бр. 26, од 21. маја 2002. Закони о царини земаља у окружењу. Закон о оружју и муницији Републике Српске, Службени гласник РС, бр. 13, од 20. августа 1993, са допунама из 1995, 1996, 1997, 1998, 1999. и 2004. Закон о агенцијама за обезбеђење лица и имовине и приватној детективској делатности Републике Српске, Службени гласник Републике Српске, Бр. 50, од 16. августа 2002, са изменама и допунама из 2005. године. Закон о приватној делатности обезбеђења лица и имовине и детективској делатности, Лига експерата – Лех, Београд, децембар 2006. Закон о заштити имовине и лица Црне Горе, Подгорица, 2007. године. Zakon o radu u institucijama Bosne i Hercegovine, Službeni glasnik BiH, br. 26/2004, internet, www.mpr.gov.ba/ba/?ID=2. Zakon o radu, Službene novine FbiH, br. 43/99, 32/00. Zakon o radu, Bibiloteka Radno i socijalno pravo, Savet samostalnih sindikata Hrvatske, 2001. OECD, Policies for a Better Environment, Environmental Management in Eastern Europe, Caucasus and Central Asia; internet, www.oecd.org, www.oecd.org/env/eap. OECD, Progress Report on Partnerships in Eastern Europe, Caucasus and Central Asia, 2007, internet, www.oecd.org/env/eap. OECD, Guidelines for the Development of Perfomance Based Contracts between Municipalities and Water Utilities in Eastern Europe, Caucasus and Central Asia, 2007, internet, www.oecd.org/dataoecd/27/57/36397942.pdf. Center on Budget and Policy Priorities, , http://www.cbpp.org/5-2-05socsec.pdf, 2005. УБПОК, Оперативна аналитика, Београд, 2003. UNECE, Environmental Policy and International Competitiveness in a Globalazing World: Challenges for Low- income Countries in the UNECE Region, internet, www.unece.org. UNECE, Environmental Conventions and Protocols: Convention on Long-Range Transboundary Air Pollution; Convention on Transboundary Effects of Industrial Accidents, 2007, www.unece.org. Устав Босне и Херцеговине, Федерације БиХ и Републике Српске. Упоредни приказ законодавства индустрије приватне безбедности у Европској унији, Клуб студената Факултета безбедности, Коначни извештај пројекта CoESS/UNI- Europa, под покровитељством Европске комисије, Превели: Петар Свирчевић, Данило Ђорђевић.

310

САДРЖАЈ УВОД У ПРЕДМЕТ ........................................................................................................................5 1. ДРУШТВЕНА ПОТРЕБА ЗА ИЗУЧАВАЊЕМ ПРЕДМЕТА..............................................5 2. КОНСТИТУИСАЊЕ НАСТАВНОГ ПРЕДМЕТА И ЗАСЕБНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ.................................................................................6 3. НАУЧНА ПРИПАДНОСТ ПРЕДМЕТА СИСТЕМИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗАШТИТЕ.................................................................................................7 4. ТЕОРИЈСКЕ КОНТРАВЕРЗЕ У ВЕЗИ СА НАЗИВОМ ПРЕДМЕТА...........................................................................................................8 5. ПРОМЕНЕ У ПОЈМУ БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................9 6. НАСТАНАК И РАЗВОЈ БЕЗБЕДНОСТИ............................................................................11 I ОСНОВНИ ПОЈМОВИ У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ И ЊИХОВИ МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ.................................................................................19 1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА.....................................................................................................19 2. МОДЕЛ КОДЕКСА ПОЈМОВА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ.......................................20 2.1. Безбедност као специфична друштвена појава и процес.......................................20 2.3. Услови за остваривање безбедности..........................................................................21 2.4. Субјекти безбедности....................................................................................................22 2.5. Активности субјеката безбедности.............................................................................24 2.6. Meтоде и средства безбедног деловања......................................................................24 2.7. Ефекти, резултати и последице субјеката безбедности..........................................25 3. ЗНАЧЕЊЕ ОСНОВНИХ ТЕРМИНА У ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ.......................................................................................................................25 3.1. Појам сигурности...........................................................................................................26 3.2. Појам безбедности..........................................................................................................30 3.2.1. Индивидуална безбедност....................................................................................33 3.2.2. Национална безбедност.......................................................................................35 AVRAMOV, S., BEZBEDNOST U XXI VEKU, ZBORNIK RADOVA SIMVON 2001, BEOGRAD, STR. 423..........................................................................................................................36 3.2.3. Међународна безбедност.....................................................................................39 4. ПОЈАМ СИСТЕМА И ДРУШТВЕНОГ СИСТЕМА...........................................................49 5. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ.....................................................................................................50 5.1. Појам система безбедности...........................................................................................50 5.2. Класификација система безбедности.........................................................................51 5.3. Карактеристике система безбедности........................................................................52

311 5.4. Структура система безбедности..................................................................................53 III УГРОЖАВАЊЕ И УГРОЖЕНОСТ БЕЗБЕДНОСТИ.......................................................54 1. ОПШТИ ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ....................................................54 2. ВРСТЕ ИЗВОРА УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ.....................................................59 3. ОБЛИЦИ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ.......................................................................60 3.1. Спољни облици угрожавања безбедности.................................................................62 3.1.1. Оружана агресија.................................................................................................62 3.1.2. Војна интервенција...............................................................................................63 3.1.3. Тероризам..............................................................................................................63 3.2. Унутрашњи облици угрожавања безбедности.........................................................64 3.2.1. Унутрашњи оружани облици угрожавања безбедности.................................64 3.2.2. Унутрашњи неоружани облици угрожавања безбедности.............................66 4. ОДНОС ИЗМЕЂУ УГРОЖАВАЊА И УГРОЖЕНОСТИ..................................................71 IV УЛОГА, ФУНКЦИЈЕ И ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ........................73 1. УЛОГА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ...................................................................................73 2. ФУНКЦИЈЕ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ...........................................................................75 3. ДЕЛАТНОСТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ......................................................................77 3.1. Обавештајно-безбедносна делатност..........................................................................78 3.2. Делатност унутрашњих послова.................................................................................78 3.3. Делатност одбране.........................................................................................................79 3.4. Делатности контроле државне границе.....................................................................80 3.5. Делатности физичко-техничке заштите људи, имовине и пословања...................................................................................................82 V УЛОГА ДРЖАВЕ У ОСТВАРИВАЊУ БЕЗБЕДНОСТИ..................................................85 1. ДРЖАВА КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ.....................................................................85 2. ВЛАСТ И ВРШЕЊЕ ВЛАСТИ КАО ИНСТРУМЕНТ И НАЧИН ОБЕЗБЕЂИВАЊА ОДРЕЂЕНИХ ИНТЕРЕСА.................................................86 3. УЛОГА ВЛАСТИ У СИСТЕМУ БЕЗБЕДНОСТИ..............................................................86 3.1. Улога законодавне власти у области безбедности...................................................88 3.1.1. У области изградње политике националне безбедносне..................................89 3.1.2. У области усклађивања националне безбедносне политике са међународним уговорима................................................................................91 3.1.3. У области законских и политичких овлашћења................................................93 3.1.4. У области доношења и контроле буџета..........................................................93 3.1.5. У области одлучивања о упућивању мировних мисија .....................................93 3.1.6. У области јавних набавки ...................................................................................94 3.2. Улога парламентарних одбора и комисија...............................................................94

312 3.2.1. Одбор за безбедност и одбрану..........................................................................95 3.2.2. Одбор за буџет – финансије (приходе и расходе)..............................................96 3.2.3. Генерални ревизор.................................................................................................97 3.2.4. Анкетни одбори и истражне комисије..............................................................98 3.3. Улога извршне власти у области безбедности..........................................................98 3.3.1. Улога извршне власти у вођењу унутрашње националне безбедносне политике..........................................................................................98 3.3.2. Улога извршне власти у вођењу спољне безбедносне политике....................102 3.3.3. Улога судске власти у области безбедности..................................................102 VI ОБЛИЦИ ВРШЕЊА ФУНКЦИЈА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.......................................................................................................................103 1. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД НЕОРУЖАНИХ ОБЛИКА УГРОЖАВАЊА...................................................................................................103 2. СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ У ЗАШТИТИ ОД ОРУЖАНИХ ОБЛИКА УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ.....................................................................................................................109 2.1. Оружана агресија.........................................................................................................109 2.2. Војна интервенција.....................................................................................................111 2.3. Оружана побуна...........................................................................................................114 VII КОНЦЕПТУАЛНО МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................116 УВОД.........................................................................................................................................116 1. ПОЛИТИЧКО-ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................116 2. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ ФУНКЦИОНИСАЊА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................118 2.1. Принцип јединства......................................................................................................118 2.2. Принцип ефикасности................................................................................................119 2.3. Принцип отворености.................................................................................................120 2.4. Принцип динамичности.............................................................................................120 2.5. Принцип хијерархијске уређености.........................................................................121 2.6. Принцип двостраности односа..................................................................................121 2.7. Принцип спољнополитичке функционалности.....................................................121 2.8. Принцип јединства у управљању, руковођењу и командовању.............................................................................................................122 3. ОРГАНИЗАЦИЈА СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ...............................................................122 3.1. Теоријско одређење организације система безбедности......................................122 3.1.1. Појам организације (организационе структуре).............................................122 3.1.2. Типологија организационих структура............................................................123 3.1.3. Параметри организационе структуре.............................................................126

313 3.1.4. Фактори организационе структуре.................................................................129 3.2. Моделирање организационе структуре...................................................................131 3.2.1. Принципи моделирања организационих структура........................................134 3.2.2. Циљеви моделирања организационих структура............................................135 3.3. Пројектовање организације.......................................................................................136 3.3.1. Анализа задатка организације...........................................................................138 3.3.2. Груписање задатака и њихових носилаца........................................................138 3.3.3. Дефинисање и делегирање ауторитета и одговорности..............................139 3.3.4. Успостављање механизама координације.......................................................139 3.3.5. Вредновање варијанти будућег модела организације.....................................139 3.3.6. Формулисање решења........................................................................................139 3.3.7. Усвајање будућег модела....................................................................................140 VIII EЛЕМЕНТИ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ........................................................................146 1. ОДБРАНА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ........................................146 1.1. Појам система одбране................................................................................................146 1.2. Циљеви система одбране ...........................................................................................146 1.3. Елементи система одбране.........................................................................................148 1.3.1. Акциони аспект...................................................................................................148 1.3.2. Организациони аспект.......................................................................................151 1.4. Структура система одбране.......................................................................................152 1.4.1. Оружане снаге....................................................................................................152 1.4.2. Цивилна одбрана.................................................................................................158 1.4.3. Друге институције од значаја за одбрану........................................................159 1.5. Управљање системом одбране и ОС Републике БиХ...........................................159 1.6. Уставна и нормативно правна уређеност система одбране................................165 1.7. Цивилна демократска контрола над системом одбране БиХ.............................166 1.7.1. Парламентарни надзор......................................................................................167 1.7.2. Транспарентност у планирању и расподјели буџета одбране......................167 1.7.3. Планирање одбране.............................................................................................167 2. ПОЛИЦИЈА КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.....................................168 2.1. Појмовно одређење полиције као подсистема система безбедности....................................................................................................168 2.2. Основна улога и функције полиције у демократском друштву..............................................................................................172 2.3. Oсновни принципи на којима се заснива савремена полиција....................................................................................................173 2.4. Мисије и задаци полиције..........................................................................................175 2.5. Механизми контроле полицијске одговорности....................................................175 2.6. Организација полиције...............................................................................................176 2.6.1. Организација и надлежности МУП- а Републике Српске..............................176

314 2.7. Руковођење полицијом...............................................................................................178 2.8. Уставна и нормативно-правна уређеност полиције.............................................178 2.9. Етички кодекс полиције.............................................................................................178 I. Циљеви полиције.........................................................................................................179 II. Правни основ полиције у условима владавине права.............................................179 III. Полиција и кривично судски систем.....................................................................179 IV. Организационе структуре полиције......................................................................180 V. Смернице за полицијску акцију/интервенцију........................................................181 VI. Одговорност и контрола полиције........................................................................183 VII. Истраживање и међународна сарадња..............................................................183 3. ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНЕ СЛУЖБЕ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................183 3.1. Појмовно одређење обавештајно-безбедносних служби.......................................183 3.2. Подела обавештајно-безбедносних служби.............................................................186 3.3. Основни принципи рада обавештајно-безбедносних служби..............................188 3.4. Мисије, задаци, организација и снаге обавештајно-безбедносних служби...........................................................................190 3.4.1. Мисије и задаци обавештајно- безбедносних служби.....................................190 3.4.2. Организација обавештајних и безбедносних служби.....................................193 3.4.3. Снаге и средства обавештајно-безбедносних служби...................................196 3.5. Методе деловања обавештајно-безбедносних служби..........................................198 3.5.1. Методе за прикупљање података....................................................................199 Преглед метода рада обавештајних служби............................................................199 3.5.2. Методе за субверзивно деловање......................................................................201 3.6. Мере супротстављања обавештајним службама...................................................203 а) Мере које предузимају државни органи.................................................................204 б) Мере које предузимају органи и службе безбедности..........................................204 3.7. Правна уређеност делатности обавештајно-безбедносних служби............................................................................................................................205 3.7.1. Потреба за законском регулативом.................................................................205 3.7.2. Ограничавање уставних и људских права........................................................206 3.8. Демократска контрола и надзор над обавештајно-безбедносним службама.......................................................................................................................208 4. ПРИВАТНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................210 4.1. Основе обезбеђења лица, имовине и пословања....................................................211 4.2. Правна регулатива система ФТО.............................................................................213 4.3. Извори угрожавања лица, имовине и пословања.................................................214 4.4. Облици заштите лица, имовине и пословања........................................................218 4.5. Контрола и надзор система обезбеђења лица, имовине и пословања.................................................................................................223 4.6. Стање система обезбеђења лица, имовине и пословања у БИХ.....................................................................................................224

315 4.6.1. Услуге које пружају компаније за приватно обезбеђење (PSC)....................224 4.6.2. Везе са сектором безбедности..........................................................................225 4.6.3. Употреба силе и ватреног оружја...................................................................226 4.6.4. Професионализам и обука..................................................................................227 4.6.5. Контрола.............................................................................................................227 5.1. Заштита као атрибут и функција државе...............................................................228 5.1.1. Превентивне активности..................................................................................228 5.1.2. Припремљеност за предузимање мера.............................................................229 5.1.3. Осматрање, обавештавање и узбуњивање......................................................229 5.1.4. Заштита, спасавање и помоћ...........................................................................229 5.1.5. Отклањање последица несрећа.........................................................................230 5.2. Појам, место и улога цивилне заштите у систему заштите.................................230 5.3. Мисије и задаци цивилне заштите...........................................................................231 1) Склањање људи и материјалних добара................................................................232 2) Евакуација.................................................................................................................232 3) Збрињавање угрожених и настрадалих (смештај и снабдевање).......................232 4) Замрачивање.............................................................................................................232 5) Спасавање из рушевина............................................................................................232 6) Заштита и спасавање од поплава и на води.........................................................233 7) Заштита и спасавање од пожара..........................................................................233 8) Радиолошко – хемијско – биолошка заштита......................................................234 9) Очување добара битних за опстанак.....................................................................234 10. а) Прва медицинска помоћ.....................................................................................234 11) Санација терена.....................................................................................................235 12) Откривање и означавање опасних зона...............................................................235 13) Одржавање реда....................................................................................................236 14) Информисање..........................................................................................................236 15) Осматрање и обавештавање................................................................................236 16) Верска помоћ и заштита верских објеката........................................................236 17) Заштита животне средине..................................................................................237 5.4. Организација цивилне заштите................................................................................237 5.5. Правни аспект система цивилне заштите...............................................................244 5.6. Међународно правни третман цивилне заштите..................................................245 5.7. Начела организовања, заштите, спасавања и помоћи.........................................247 6. ПОГРАНИЧНА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОДСИСТЕМ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ.................................................................................................250 6.1. Царинска служба у функцији безбедности.............................................................250 6.1.1. Појам царинске службе......................................................................................250 6.2. Место и улога царинске службе у систему безбедности.......................................253 6.3. Функције, мисије и задаци царинске службе ........................................................254 6.4. Организација и руковођење царинском службом.................................................257 6.5. Контрола и надзор над царинском службом...........................................................258

316 6.6. Правна уређеност царинске службе ........................................................................258 7. СИСТЕМИ ЦИВИЛНЕ СИГУРНОСТИ.............................................................................263 7.1. Систем социјалне сигурности....................................................................................263 7.1.1. Систем социјалног осигурања...........................................................................265 7.1.2. Програми заштита породице и деце................................................................274 7.1.3. Програми социјалне заштите сиромашних.....................................................275 7.2. Систем образовања и васпитања..............................................................................278 7.3. Улога невладиних организација у безбедности.....................................................279 7.4. Улога медија у безбедности........................................................................................279 7.4.1. Информисање о систему безбедности.............................................................279 7.4.2. Медији у контроли система безбедности........................................................281 7.4.3. Заштита медија.................................................................................................283 7.4.4. Проблеми у односима с јавношћу......................................................................284 8. ИСКУСТВА СТРАНИХ ЗЕМАЉА У ОРГАНИЗАЦИЈИ И ФУНКЦИОНИСАЊУ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ......................................................285 8.1. Искуства у организацији и функционисању система безбедности у земљама Европске Уније, Турске и Израела................................285 8.1.1. Систем безбедносни Савезне Републике Немачке..........................................285 8.1.2. Обавештајни и безбедносни систем Републике Француске...........................292 8.1.3. Обавештајно- безбедносни систем Републике Италије.................................294 8.1.4. Обавештајно безбедносне службе Републике Грчке......................................294 8.1.4. Обавештајно – безбедносни систем Израела..................................................295 8.1.5. Обавештајно безбедносне службе Републике Турске.....................................296 8.2. Искуства у организацији и функционисању система безбедности у суседним земљама..............................................................................297 8.2.1. Обавештајно- безбедносни систем Републике Хрватске...............................297 8.2.2. Обавештајно безбедносне службе Републике Мађарске................................299 8.2.3. Обавештајно безбедносне службе Републике Румуније.................................299 8.2.4. Обавештајно- безбедносни систем Словеније.................................................301 8.2.5. Обавештајно – безбедносни систем у МО и ГШ АРМ...................................302 ЛИТЕРАТУРА..............................................................................................................................304 ДОКУМЕНТА......................................................................................................................308 САДРЖАЈ......................................................................................................................................310