Džordž Eliot - Sajlez Marner.pdf

Džordž Eliot

SAJLEZ MARNER

Naslov originala: GEORGE ELIOT SILAS MARNER THE WLAVER OF RAVELOE Prevela s engleskog Jelisaveta Marković

„Branko Đonović” BEOGRAD 1964. 2

Sadržaj Predgovor SAJLEZ MARNER Prvi deo Drugi deo Epilog Rečnik manje poznatih reči i izraza

3

PREDGOVOR Danas je već i školskoj deci poznato da se pod muškim imenom „Dţordţ Eliot” krije ţena, Marijan ili Meri An Evans (1819—1880), koja je taj pseudonim uzela kad je objavila svoje prvo knjiţevno delo „Prizore iz svešteničkog ţivota” (1857). Iako je tada imala već trideset i osam godina, osećala je početničku „tremu” pred kritikom i verovatno se zato posluţila izmišljenim imenom. Strah je bio neopravdan; već to prvo delo dobilo je pohvale čak i tako velikih savremenika kakvi su bili Dikens i Tekeri (Dikens je jedini poznao u njemu ţensku ruku), a. i kasniji romani bili su veoma dobro primljeni, mada je u kritici, naravno, uvek bilo i nepovoljnih ocena njenih dela. Među nekoliko izvanrednih ţena kojima se ponosi engleska knjiţevnost XIX veka (Dţejn Osten, Em ili i Sarlota Bronte, gđa Gaskel), Dţordţ Eliot je svakako bila najpopularnija kod čitalačke publike, iako joj je knjiţevna reputacija u toku njenog ţivota i sve do danas trpela od promena knjiţevnih moda. Danas je — zahvaljujući opet donekle promeni mode — njen ugled kod kritike jednako velik kao i kod publike, ako ne i veći. Potekla iz malog mesta u pokrajini Vorikšir (u blizini Stratforda i Koventrija), iz srednje građanske porodice (otac joj je bio ekonom na velikom poljoprivrednom imanju), Dţordţ Eliot se formirala pod dejstvom dva krupna uticaja. Prvi je bio skup tradicija engleskog provincijskog društva u kojem se kretala — tradicija izraţenih u načinu ţivota, govoru, svakidašnjem ophođenju, a osobito u ţilavom, tada već vekovnom, puritanskom stavu, koji se ispoljavao u brizi za dušu, interesu za moralna pitanja i teţnji — bilo iskrenoj, bilo neiskrenoj — za pravednim ţivotom. ; Ova poslednja crta — duboko i ozbiljno interesovanje za etička pitanja, posebno za unutrašnje moralne sukobe u psihi i moralni razvoj pojedinaca — ostaje karakteristična za umetnost Dţordţ Eliota. Drugi krupan uticaj bila je napredna naučna i filozofska misao sredine XIX veka. Sa sve brţim usponom kapitalističke privrede i razvojem tehnike, nauka i filozofija koju je nosila engleska burţoaska inteligencija kretala se takođe uzlaznom linijom, donoseći mnoge radikalne novine; dovoljno je pomenuti Bentamov utilitarizam, pozitivističku filozofiju Dţona Stjuarta Mila i Herberta Spensera i Darvinovu teoriju evolucije, da i ne govorimo o engleskoj političkoj ekonomiji, najnaprednijoj u Evropi, koja je Marksu posluţila kao polazna osnova. Sav taj svet ideja danas je koje već zastareo, a koje čak postao reakcionaran (iako su neke njegove pozitivne tekovine 4

čvrsto ugrađene u temelju savremenog naučnog pogleda na svet); ali u doba kad se mlada Marijan Evans, vanredno načitana i obrazovana devojka iz engleske provincije, spremala da postane „Dţordţ Eliot”, to su bili krajnje moderni pogledi, nepojmljivi i zastrašujući za njenu u tradicijama vaspitanu okolinu. Smelo prihvatajući to novo i nastojeći da prati sve što je liberalna Evropa pruţala na polju slobodne misli, ona je ipak ostala ukorenjena u svom engleskom provincijskom svetu, koji je do kraja ostao najvaţniji izvor njene inspiracije i njenih knjiţevnih tema. Tako je Dţordţ Eliot spojila u sebi dva vrlo različita duhovna kvaliteta: s jedne strane veru u etička načela i obuzetost moralnim problemima, s druge slobodoumlje i teţnju za objektivnom, naučnom analizom stvari. Takav pogled na svet prisutan je u svim njenim delima. Put do te sinteze, do „nalaţenja sebe”, nije bio sasvim lak ni pravolinijski; mladost Marijan Evans bila je dobrim delom period teškoća, duhovnih kriza i stranputica. OsetIjiva i puna mašte, sklona čitanju i razmišljanju, ona se već zarana uzdigla iznad svoje okoline i došla s njom u latentni duhovni sukob; a, s druge strane, bila je vatreno privrţena porodici (posebno ocu i bratu, koje kasnije slika u svojim romanima) i ţeljna neţnosti i simpatije koje u svom porodičnom krugu nikad nije imala dovoljno. Ta potreba, kao i njena usmerenost intelektualnom radu, poticala je delom i otuda što . se Marijan Evans nije isticala ţenskom lepotom; ona se i sama smatrala ruţnom (preterujući u tome, kao i svi ljudi koji su svesni nekog nedostatka), patila zbog toga i verovatno kao kompenzaciju nastojala da razvije svoje — zaista izuzetne — intelektualne sposobnosti. Ţeljna duhovnih saznanja, a polazeći od puritanske tradicije u kojoj je vaspitana, zagrejala se u ranoj mladosti (pod uticajem jedne svoje učiteljice) za evangelistički protestantizam, verski pokret koji je, odvojen od sluţbene anglikanske crkve, isticao osećajnu stranu religije, „nadahnuće", i postavljao stroga moralna načela. Međutim, njena duhovna traţenja nisu se zaustavila na tome. Stalno čitajući i napredujući u znanju, ona se sve više udaljavala) od verskih stavova i u jednom prelomnom trenutku osetila da je religiozni pogled na svet više ne zadovoljava; postala je agnostik, ili, kako se tada govorilo, „slobodni mislilac”. Ona je to i otvoreno saopštila porodici, i zato morala da na kratko vreme napusti rodnu kuću, dok se nije pomirila s ocem. Plod toga novog stava — koji je zadrţala do kraja ţivota — bili su njeni prevodi slobodoumnih filozofskih dela sa nemačkog, „Isusova ţivota” od D. F. Štrausa (1846) i „Suštine hrišćanstva” Ludviga Fojerbaha (1854), Posle. 5

očeve smrti (1849), Marijan Evans se sasvim odvojila od porodične sredine i započela karijeru slobodne intelektualke u Koventriju i Londonu. Međutim, ona nije još dugo našla pravo polje rada: tri godine (1850—53) bavila se novinarstvom pišući za časopis „Vestminsterski pregled”. Nov, srećan preokret za nju nastupio je uskoro zatim, kad se upoznala sa Dţ. H. Luzom (George Henry Lewes), piscem i filozofom, autorom jedne vrlo dobre Geteove biografije. Osećajući da se savršeno dopunjuju, oni su 1854. stupili u neformalan brak — neformalan zato što je Luz imao ţenu, već odavna odvojenu od njega, od koje nije po tadašnjim zakonima mogao da se razvede. Taj postupak, smeo za to doba, navukao je na njih dvoje, za neko vreme, osudu konvencionalnog društva; no brak se pokazao srećnim u svakom pogledu. Luz je paţljivo pratio knjiţevni rad svoje ţene, ohrabrivao je i savetovao uvidevši da je njena knjiţevna karijera vaţnija od njegove. To lepo emocionalno drugarstvo i saradnja trajali su sve do njegove smrti 1878. godine. Ona ga nije dugo preţivela; posle njegove smrti bila je potpuno utučena i izgubljena i više nije pisala. Međutim, 1880. godine, kad je bila već u šezdeset prvoj godini ţivota, valjda da bi se nekako spasla potpune duševne praznine, udala se ponovo, i to za čoveka dvadeset godina mlađeg od sebe, Dţ. V. Krosa (zato se u nekim podacima susreće uz njeno ime i prezime „Kros”). Šest meseci posle toga, potkraj 1880, Dţordţ Eliot je umrla. U toku svog braka sa Luzom, Dţordţ Eliot se kretala među najpoznatijim engleskim knjiţevnicima i naučnicima, što je takođe doprinelo njenom romansijerskom razvoju. Ona se konačno formirala kao izrazita intelektualka i profesionalna spisateljica, ali to nije ograničilo njenu sposobnost sagledanja ţivota. Knjiţevni rad Dţordţ Eliota počinje već pomenutim „Prizorima iz svešteničkog ţivota” (1875). Knjiga sadrţi tri poduţe novele; u svakoj je glavna ličnost sveštenik i svaka sadrţi jednu moralnu dilemu. Te novele ne spadaju među njene bolje stvari, ali je već u njima vidno njeno uspešno realističko slikanje provincijske sredine i naravi i sposobnost stvaranja uverljivih likova, sagledanih i spolja i iznutra — osobito likova običnih, nejunačkih ljudi, ni dobrih ni loših, koji, međutim, pod njenim perom postaju značajni i zanimljivi kao svaka ţivo naslikana ljudska individualnost. Uporedo s tim, već u ovom delu vide se i neke njene slabosti, kojih se ni kasnije nije sasvim, oslobodila: mestimična sklonost ka sentimentalnosti i preteramo unošenje vlastitih komentara u pričanje. Sledećim delom, romanom „Adam Bid” (1859) počinje serija njenih velikih romana. Sve su to zrela umetnička ostvarenja i sva sadrţe ozbiljne 6

vrednosti, ali nisu sva podjednako uspele celine. Evo njihovih naslova, u kronološkom redu: „Vodenica na Flosi” (1860), „Sajlez Marner” (1861), „Romola” (1863), „Feliks Holt” (1868), „Midlmač” (1872) i „Danijel Deronda” (1876). Uz to je napisala izvestan broj pesama, koje nemaju osobite vrednosti, i niz pripovedaka i eseja, koji se takođe po vrednosti ne mogu upoređivati s romanima. Od romana, koje ovde ne moţemo sve pojedinačno razmotriti, van Engleske je najšire poznat i najviše čitan „Vodenica na Flosi”, kod nas preveden još 1894. godine i objavljen u izdanju Srpske knjiţevne zadruge. „Vodenica na Flosi” je dobrim delom autobiografska povest: u liku glavne ličnosti Magi Taliver nije teško poznati Marijan Evans, a i sav onaj seoski svet, tako uverljivo naslikan, potiče iz detinjskih uspomena same autorke. Najbolji je u romanu prvi deo, gde je izvanredno pronicljivo, s upravo genijalnim sagledanjem dečje psihe, opisano detinjstvo Magi i Toma Talivera. Ne manje snaţno naslikan je i njihov porodični krug, osobito tri sestre gđe Taliver — izvrsni humorističnosatirični portret i s izvesnim opšteljudskim crtama, ali s vrlo dobrim uvidom u društvene i klasne motive ljudskog delovanja. Najveći utisak na čitaoca ostavlja ipak Magi, devojčica i mudra i naivna, i poetična i krajnje realna, emocionalno nezrela a umno neobično razvijena. Prema kraju roman je slabiji: većina kritičara smatra da je zaljubljivanje Magi u Stivena Gesta neuverljivo i nesaglasno s njenom prirodom, a uz to je očigledno da je kraj romana — poplava Flose i smrt brata i sestre u talasima — donekle namešten i nedovoljno pripremljen. Bez obzira na to, „Vodenica na Flosi” spada, bar svojim prvim delom, u najbolja ostvarenja engleskog romana XIX veka. U svim svojim romanima Dţordţ Eliot se koristi svojim dubokim poznavanjem sela i malog grada srednje Engleske, društvenog i političkog kretanja te sredine, njenog dijalekta, njenih vrlo zanimljivih i raznovrsnih ljudskih tipova; a kako kraj u kome je ţivela čini od davnina srce i srţ Engleske, mnoge slike i pojave koje je uhvatilo njeno bistro posmatračko oko karakteristične su za njenu naciju u celini. Ali to nije sve: mnogi njeni likovi imaju širi, opšteljudski značaj. Rekli smo da je Dţordţ Eliot iznad svega zainteresovana za etičke probleme, a to znači za suštinske vidove ljudskog ponašanja, za one slojeve ljudskog bića koji se najsporije menjaju i u kojima imaju manje udela lokalne, ograničene karakteristike. Njena je glavna tema, u stvari, sukob dobra i zla u privatnim ljudskim odnosima, a još češće sukob dobrih i zlih, humanih i ţivotinjskih pobuda u jednom ljudskom biću. Njeni pojmovi o dobru i zlu su ši/rokogrudi, nesputani uskom verskom moralkom, pristupačni i današnjem čitaocu. Jedina je 7

slabost što su neki njeni pozitivni likovi — često uzeti iz redova evangelističkih verskih idealista, koje je dobro znala — sutnše idealizovani, neuverljivo anđeoski. Takav je, recimo, Adam Bid u istoimenom romanu. Dţordţ Eliot ima manje uspeha i kad napušta svoje uobičajeno polje — suvremenu Englesku — i pokušava da oţivi istoriju. To se desilo u njenom jedinom istorijskom romanu „Romoli”, čija je radnja smeštena u Firencu Savonarolina doba. U to delo je uloţila mnogo truda i uspela da ostvari nekoliko ţivih istorijskih spektakla, ali je on u celini ipak bleđi od ostalih. U dva svoja romana, „Feliksu Holtu” i „Danijelu Derondi”, Dţordţ Eliot je pokušala da ozbiljno zahvati politička kretanja svog doba. Feliks Holt je radnik naprednih ideja, „radikal", kako se tada govorila (među engleskin radnicima u to vreme gotovo i nije bilo socijalista), koj voljno odbija sve prilike da se obogati i pređe u višu klasu jer ţeli da ostane uza svoj svet i da se bori za njegova prava. Međutim, njegova borba je reformistička: on ţeli dc vaspita radnike da bi oni mogli samostalno politički mislit i odlučivati, pa onda mirnim putem menjati svoj poloţaj Taj lik deluje danas pomalo naivno, ali je za to manje krive Dţordţ Eliot a više tadašnja nerazvijenost engleskog radničkog pokreta. U „Danijelu Derondi”, pak, naslovna ličnost se bori za emacipaciju Jevreja i njihovo okupljanje u staroj domovini — cionistički ideal, danas već ostvaren i zatc današnjem čitaocu manje privlačan. Danijel Deronda je još manje uverljiv lik nego Feliks Holt, ali zato u tom romanu glavno mesto zauzima jedna izvanredna studija sloţenog ţenskog karaktera, Gvendolen Harlet — mlada ţena koja se unesrećuje jer je pošla za materijalnim interesom umesta za moralnim načelom. Najveći i najbolji roman Dţordţ Eliot je „Midlmarč”, koji se katkad, po širini panorame, upoređuje s „Ratom i mirom”. Upoređenje je preterano, ali nije sasvim bez podloge. U „Midlmarču" dolaze do najjačeg izraza sve najbolje osobine Dţordţ Eliotove — njena sposobnost slikanja moralnih sukoba u čoveku i stvaranja uverljivih likova, njeno duboko i detaljno poznavanje privatnog, društvenog i političkog ţivota engleske provincije, kao i njen humani pogled na svet. U romanu se prepliće nekoliko linija radnje: istorija Doroteje Bruk, povest mladog lekara Lidgejta, moralna kriza poboţnog bankara Bulstroda i ljubav mladog Freda Vinsija i Meri Gart, povezana sa slikom uzorne porodice Gart. Sve su te istorije smeštene na čvrsto tlo engleske provincije, naslikane u mnoštvu veoma ţivih sporednih likova iz seljačke i građanske sredine. Junakinja romana je Doroteja Bruk, lepotica sva predana nepraktičnim velikim ciljevima: da mnogo nauči i da bude korisna ljudima. Iz svog idealizma ona 8

se udaje za učenog sveštenika Kazobona, mnogo starijeg od sebe; postepeno se taj brak pokazuje kao teţak ţivotni promašaj. Ne samo da je Kazobon uzak, krut, bezosećajan, već je i njegov naučni rad samoobmana: on nema stvarne sposobnosti i nikad neće privesti kraju pregolemi projekt koji je ambiciozno započeo. Ipak, njegov lik je jedan od najuverljivijih i najistinitijih koje je Dţordţ Eliot naslikala. V povesti Doroteje Bruk i Kazobona snaţno je obrađena večna tema sukoba između idealnih teţnji i neumoljive ţivotne prakse. Paralelna je s tim povest mladog lekara Lidgejta, ţeljnog naučnog rada i postignuća, koga upropašćuje brak s razmaţenom lutkom Rozamond Vinsi. Lepa je i istorija rasipnog i lakomislenog Freda Vinsija, koji se, nateran materijalnom nuţdom, prevaspitava pomoću poštenog fizičkog rada i ljubavi prema vrloj Meri Gart. U Merinu ocu Kalebu Gartu, vrednom zemljomeru i ekonomu, Dţordţ Eliot je prikazala svog oca i ujedno dala idealni lik čoveka koji u radu gleda glavnu ţivotnu vrednost. Po toj crti — poštovanju i uzdizanju korisnog rada, i fizičkog i umnog, — Dţordţ Eliot se bitno razlikuje i od Dikensa i od Tekerija i pribliţava naprednom humanizmu našeg vremena. Jedno od najsnaţnijih mesta u „Midlmarču” je jezivo sugestivni prizor umiranja starog čudaka i tvrdice, bogatog Federstona, kad se oko njegove samrtne postelje kupe kao lešinari bliski i daleki rođaci ne bi li obezbedili za sebe nešto od njegova bogatstva. Taj se prizor moţe meriti s najjačim Balzakovim scenama slične vrste. „Midlmarč” sadrţi još mnogo raznovrsnih vrednosti: istorija pada bankara Bulstroda, koji je svoje bogatstvo stefcao krivim putem, mada začinjena nekim plitkosenzacionalističkim elementima, vrlo je upečatljiva; uspeo je i opis političke kampanje oko reforme, i seljačke pobune zbog ţeleznice, kao i više odličnih pojedinačnih portreta (goropadna gđa Kadvoleder, nosilac „javnog mnjenja”, smušeni g. Bruk, tipični mlaki liberal). „Midlmarč” je veliki roman, jedan od najboljih u engleskoj knjiţevnosti; uz to se Dţordţ Eliot, po svom duhu i tonu, od svih velikih engleskih romansijera XIX veka najviše pribliţava evropskom — francuskom i ruskom — realističkom romanu i slobodnija je od engleskog lokalizma. Konačno, nekoliko reči o delu koje imamo pred sobom. „Sajlez Marner” je, u upoređenju sa „Midlmarčom” ili „Vodenicom na Flosi”, delo manjeg zahvata i uţe tematike; ali u svojoj vrsti ono je uvek smatrano savršenim. Zbog relativno manjeg obima i jednostavnije teme, „Sajlez Marner” bi se pre mogao nazvati duţom novelom nego romanom. Njegovo jezgro Čini istorija skromnog zanatlije, tkača Marnera, koji ima u sebi moralne vrednosti, ali je pod udarcima sudbine izgubio veru u ljudsku 9

dobrotu i povukao se u mračnu usamljenost, našavši jedinu utehu u zlatu. Priča o njemu ima izrazito simboličan, opšteljudski karakter; to je povest moralnog pada i iskupljenja ljubavlju. Sredstvo tog iskupljenja je prastari simbol novog ţivota — dete, dvogodišnja zlatokosa Epi, koja otapa srce starog Marnera i postepeno mu vraća poverenje u ljudsku dobrotu. Ta ganutljiva tema sadrţi opasnost za pisca — ona ga vuče u plitku sentimentalnost, ali je Dţordţ Eliot odolela tom iskušenju. Sredina u kojoj ţivi Marner, selo srednje Engleske, opisana je sočno i ubedljivo, s mnogo humora i ne bez satirične ţaoke. Dobro je dat i lik Godfrija Kesa — još jedan primer realističkog prikaza moralne dileme — a lepa i karakterna Nensi Lemeter ostaće sigurno u sećanju svakog čitaoca. Nezaboravan je i humoristični portret dobroćudne Doli Vintrop, a društvo u gostionici „Duga” pruţa vrlo ţivu sliku provincijskih naravi. Piščevi komentari u ovom delu nisu suviše istaknuti, a uvek su prikladni i korisni. Bez obzira na neke sitne lokalne osobenosti, koje su uostalom objavljene u samom tekstu, „Sajlez Marner” je delo koje je do danas sačuvalo sveţinu i privlačnost, a uz to delo koje i stari i mladi mogu čitati s uţivanjem. Dordţ Eliot nije tako neiscrpan i maštovit stvaralac likova kao Dikens, ni tako prefinjen stilist kao Tekeri; ali ona nadmašuje obojicu ozbiljnošću svog shvatanja romana i ljudske sudbine koja mu je predmet, kao i svojom sposobnošću sagledanja bitnih motiva ljudskog delovanja i njihova sukobljavanja u pojedinačnoj psihi. Ona je pravi prethodnik modernog psihološkog romana i jedini pravi realist u engleskom romanu XIX veka — realist u smislu u kojem se to ime daje Floberu, Tolstoju i Turgenjevu. Naravno, Dţordţ Eliot nije u svemu ravna tim velikanima, ali je, kao i oni, pisac svetskog značaja. Po svom knjiţevnom uspehu i umetničkom poštenju, kao i po tome što nesumnjivo spada među nekoliko najumnijih i najnaprednijih ţena svog veka, Dţordţ Eliot svakako zasluţuje slavu i poštovanje koje joj do danas ukazuju mnoge generacije čitalaca. Dr Dušan PUHALO

10

SAJLEZ MARNER

11

I U doba kad su čekrci hitro zvrjali po salašima — kad su i same otmene gospe, odevene u svilu i u čipke, imale svoje majušne točkove od uglačane hrastovine — viđali su se u zabačenim krajevima, po seoskim putovima ili među bregovima, izvesni bledunjavi, rastom sitni ljudi koji su, pored snaţnih seoskih stanovnika, ličili na poslednje potomke kakvog zakrţljalog plemena. Ovčarski pas je lajao besno kad bi se koji od tih ljudi neobičnog izgleda pojavio na visu, kao tamna senka u ranom zimskom sumraku; jer koji pas voli priliku pognutu pod teškim dţakom? — a ti bledi ljudi su retko izlazili bez toga tajanstvenog tereta. I sam ovčar, iako je imao dobrih razloga za verovanje da u dţaku nema ničega drugog sem lanenog konca ili drugih cevi ili jakog platna otkanog od istoga konca, nije bio sasvim siguran da se taj tkački posao, makoliko da je neophodan, moţe raditi bez ikakve pomoći nečastivoga. U to davno doba praznoverica je lako prianjala za svako lice i za svaku stvar koja je ma po čemu bila neobična, ili se prosto ponavljala u određeno vreme, ili samo slučajno, kao što je dolazak torbara ili oštrača noţeva. Niko nije znao ko su ni otkuda su ti ljudi lutalice; a kako bi se to i moglo znati kad im niko nije poznavao ni oca ni majku? Za seljane starih vremena svet je izvan kruga njihova ličnog iskustva bio oblast neizvesnosti i tajne: za njihovu skučenu pamet skitački ţivot bio je pojam isto tako nejasan kao i zimsko ţivovanje lasta koje se vraćaju zajedno s prolećem; čak i na čoveka koji bi se stalno nastanio među njima, ako je došao izdaleka, gledalo se gotovo uvek s ostatkom nepoverenja koje nikom ne bi dopustilo da se i najmanje začudi ako bi on posle višegodišnjeg dobrog vladanja učinio kakav zločin; osobito ako je pokazivao izvesno znanje ili veštinu u nekom zanatu. Svaka umešnost, bilo u lakoj upotrebi tako teškog oruđa kao što je jezik, bilo u kakvom drugom poslu kojem seljani nisu vični, bila je podozriva sama po sebi: čestiti ljudi, rođeni i odrasli pred njihovim očima, većinom nisu bili ni suviše mudri ni umešni — najviše ako su raspoznavali znake koji predskazuju promenu vremena; a način kojim se dolazilo do brzine i okretnosti, ma koje vrste bio, tako je savršeno nepoznat da su one uvek bile kao u vezi s mađijama. I tako 12

je bivalo da su na te raštrkane tkače — koji su iz grada prelazili u selo — njihovi susedi seljani gledali celog veka kao na tuđine, i oni su obično sticali čudne navike koje odgovaraju usamljeničkom ţivotu. U prvim godinama ovog stoleća1 takav jedan tkač, po imenu Sajlez Marner, radio je svoj zanat u kamenoj kućici ograđenoj leskovim šibljem blizu sela Revloa, nedaleko od obronka jednog napuštenog kamenoloma. Zagonetna lupa Sajlezova razboja, tako različita od prirodnog i veselog kloparanja vejalice, ili od još prostijih ravnomernih udaraca mlatilom, i plašila je i privlačila dečake iz Revloa koji su često prestajali da beru lešnike ili da traţe ptičja gnezda da bi virili kroz prozor kamene kućice, savlađujući izvestan strah od tajanstvenog pokreta razboja prijatnim osećanjem prezrive nadmoćnosti dok su se podsmevali naizmeničnom udaranju te čudne sprave i pognutom, napregnutom drţanju tkačevu. Ali se dešavalo ponekad da Marner, zaustavivši se da popravi koju zamršenu ili prekinutu nit, opazi prisustvo malih obešenjaka i, ma koliko da mu je vreme bilo skupo, njihova nametljivost bila mu je tako malo po volji da se dizao iza razboja i, otvarajući vrata, upravljao na njih pogled koji je uvek bio dovoljan da ih preplaši i natera u bekstvo. Jer kako se moglo verovati da one krupne mrke i ispupčene oči na bledom licu Sajleza Marnera vide jasno samo ono što im je sasvim blizu? Zar njihov strašni i ukočeni pogled nije mogao da nabaci grč, ili grbu, ili da iskrivi usta svakom detetu koje zaostane? Oni su moţda slušali kako njihovi očevi i majke nagoveštavaju da bi Sajlez Marner mogao da izleči svačiju kostobolju kad bi hteo, i kako dodaju, još zavijenije, da bi taj vrag, samo ako biste umeli lepo s njim, mogao da vam uštedi trošak na lekara. Takve čudne zaostale odjeke nekadašnjeg oboţavanja demona moţda bi i danas čuo onaj ko bi paţljivo osluškivao razgovore prosedih seljaka; jer neprosvećen um teško udruţuje pojam o moći s pojmom o dobroti. Izvesna maglovita predstava o sili koja bi se s mnogo truda mogla privoleti da ne učini zlo, jeste oblik u kojem se osećanje nevidljivoga najčešće javlja u duhu ljudi koji su oduvek bili pritešnjeni najprečim potrebama i čiji naporan ţivot nije nikad obasjalo oduševljenje nikakve vere. Njima patnja i nevolja predočavaju mnogo više raznih mogućnosti nego zadovoljstvo i 13

radost: njihova mašta skoro i ne zna za slike koje podrţavaju ţelju i nadu, ali je zato preplavljena uspomenama koje stalno pothranjuju strah. »Biste li hteli što osobito da jedete?« pitala sam jednom jednoga starog radnika koji je bolovao svoju poslednju bolest i koji je odbijao sve što mu je ţena prinosila za jelo. »Ne«, odgovorio je on, »navikao sam samo na običnu hranu, a to ne mogu da jedem«. Iskustvo nije razvilo u njemu nikakav prohtev koji bi mogao da nadraţi apetit. A Revlo je bilo mesto u kojem su se zadrţali mnogi stari odjeci, neugušeni novim glasovima. Ne zato što bi to bila jedna od onih siromašnih, neprosvećenih parohija gde ţive samo mršave ovce i retki pastiri: naprotiv, selo je bilo u bogatoj središnjoj ravnici koju mi rado nazivamo Veselom Engleskom i imalo je kuća koje su, govoreći s duhovne tačke gledišta, davale crkvi obilat desetak. Ali je ono bilo u zaklonjenoj šumovitoj dolini, čitav čas konjskoga hoda daleko od najbliţe varošice, tako da do njega nisu nikad dopirali zvuci ni postiljonova roga ni javnog mišljenja. To je bilo veliko selo s lepom starom crkvom i s prostranim groboljem u sredini, i s još dve ili tri gospodske kuće ozidane od opeka i od kamena, s lepo ograđenim voćnjacima i kitnjastim vetrenicima, koje su u glavnoj ulici uzdizale svoja začelja s više dostojanstva nego i sam parohijski dom što se nazirao kroz drveće s druge strane groblja: — selo koje je na prvi pogled odavalo svoj način ţivota i iskusnom oku pokazivalo ida u blizini nema nikakva velikog poseda ni dvorca, ali da u Revlou ima domaćina kojima je lako davati jevtino zemlju pod zakup, jer im i ta jevtina zakupnina, u ovo ratno vreme, donosi dovoljno novca da bezbriţno ţive i da veselo provode Boţić, Duhove i Uskrs. Bilo je već petnaest godina kako je Sajlez Marner došao u Revlo; on je tada bio prosto jedan bled mladić s ispupčenim kratkovidim mrkim očima, čiji izgled ne bi imao ničeg neobičnog za ljude prosečne pameti i iskustva, ali je za seljane pored kojih je on došao da se nastani imao izvesnih tajanstvenih osobenosti koje su odgovarale izuzetnoj vrsti njegova zanimanja i njegovu dolasku iz nepoznatoga kraja zvanog »Sever«. Takav je bio i njegov način ţivota: — nikoga od onih koji su mu dolazili on nije pozivao da pređe prag njegovih vrata, niti je kadgod svraćao u selo da popije 14

bokal piva kod Duge, ili da porazgovara kod kolara: nije se obraćao ni ljudima ni ţenama, osim kad se ticalo njegova posla ili kad je trebalo da nabavi što za sebe; i devojkama u Revlo u brzo je postalo jasno da on nijednu od njih neće primorati da pođe za njega protiv svoje volje — baš kao da ih je čuo kako izjavljuju da se nikad ne bi udale za čoveka koji je ustao iz mrtvih. Taj pogled na Marnerovu ličnost imao je još jedan razlog osim njegova bledog lica i neobičnih očiju; jer je Dţim Rodni, lovac na krtice, tvrdio kako je jedne večeri, vraćajući se kući, spazio Sajleza naslonjenog na jedan prelaz u ogradi, s teškim dţakom na leđima, umesto da je spustio dţak na prelaz, kao što bi učinio svaki priseban čovek; i kako je video, kad mu je prišao, da su Marnerove oči ukočene kao u mrtvaca. On ga je oslovio, prodrmao ga je, ali su njemu i udovi bili ukrućeni, a ruke su mu stezale dţak kao da su od gvoţđa; i upravo u času kad je on zaključio da je tkač mrtav, ovaj se povratio odjednom, tako reći u ,tren oka, rekao »Laku noć« i otišao. Dţim se kleo da je svojim očima video sve to, upravo onoga dana kad je lovio krtice na imanju vlastelina Kesa, tamo kod stare pilane. Neki rekoše đa je Marner morao imati »nastup«, jer ta reč kao da je objašnjavala stvari inače neverovatne; ali je razboriti g. Mejsi, crkvenjak, vrteo glavom i pitao moţe li čovek da dobije nastup a da ne padne na zemlju. Nastup i kaplja su jedno isto, zar ne? A kaplja oduzima čoveku sposobnost da kreće svima svojim udovima, te o njemu mora da se stara opština, ako nema dece koja bi ga prihvatila. Ne, ne; nije to kaplja kad čovek moţe da se drţi na nogama kao konj u rukunicama i kad putom krene čim mu se rekne »Hajde«. Ali moţe da bude nešto takvo kao da se duša čovekova oslobodi tela, te izlazi iz njega i vraća se, kao što ptica izleće i vraća se u svoje gnezdo; na taj način ljudi i postaju mudri, jer oslobođeni svoje telesne ljuske odlaze u školu onima koji im mogu pokazati više stvari nego što su njihovi susedi u stanju da nauče sa svojih pet čula i sa sveštenikom. Gde je majstor-Marner naučio da raspoznaje trave — i da baje, jer on to ume kad hoće? Pripovedanje Dţima Rodnija ne moţe da iznenadi nikoga ko je video kako je Marner izlečio Seli Outs i uspavao je kao dete onda kad je njoj puna dva meseca i više srce lupalo tako kao da će da iskoči iz grudi, iako ju je doktor neprestano lečio. Mogao bi on

15

da izleči i druge kad bi hteo; i dobro je ophoditi se s njim lepo, ako ni zbog čega drugog samo da vam ne učini neko zlo.

Zahvaljujući donekle tom nejasnom strahu, Marner je bio zaštićen od nezgoda koje je njegovo osobenjaštvo moglo navući na njega, ali je tome još više doprinela okolnost što je, posle smrti staroga tkača iz obliţnjeg mesta Tarlija, njegov zanat učinio da ga jedva dočekaju imućnije domaćice iz okoline, kao i uviđavnije stanarice koje su krajem svake godine imale izvesnu količinu opremljene pređe. Njihovo uverenje o njegovoj korisnosti ugušilo bi svaku odvratnost ili podozrenje koje ne bi bilo potvrđeno nedostatkom u kakvoći ili u količini tkiva koje im je izrađivao. I godine su prošle, a nisu niukoliko izmenile mišljenje njegovih suseda o njemu; jedino što je novina prešla u naviku. Posle petnaest godina ljudi iz Revloa govorili su o Marneru ono isto što i u početku: nisu to govorili tako često, ali su utoliko čvršće verovali kad su govorili. Vreme je donelo samo jedan vaţan dodatak: naime, da je majstor-Marner sklonio negde lepu sumu novaca i da bi mogao da kupi i »veće gazde« nego što je sam. Ali dok je mišljenje o njemu ostalo skoro isto, i dok se u njegovim svakidašnjim navikama jedva opaţala kakva vidljiva pramena, Marnerov duševni ţivot imao je svoju povest i menjao se, kao što mora biti kod svake strasne prirode koja se u samoću ili sama sklonila ili je na nju bila osuđena. Njegov ţivot, pre nego što je došao u Revlo, bio je ispunjen pokretom, duhovnom aktivnošću i drugarstvom koji su, u to doba kao i danas, obeleţavali ţivot svakog 16

zanatlije koji rano stupi u neku od onih malobrojnih verskih sekta gde i najsiromašniji član ima izgleda da će se odlikovati ako je obdaren rečitošću, i gde, ako ništa drugo, kao glasač ima udela u upravljanju zajednicom. Marnera su visoko cenili u tome malom povučenom svetu koji su njegovi članovi nazivali bratstvom Lantern Jarda; smatrali su ga za mladića primernog ţivota i ţarke vere; a osobitu paţnju ukazivali su mu od onoga dana kad je, prilikom jednog molitvenog skupa, pao u tajanstvenu ukočenost i nesvesticu za koju se, pošto je potrajala čitav čas i više, pomislilo da je smrt. Svaki pokušaj da se ta pojava medicinski objasni smatrali bi i sam Sajlez i sveštenik i ostali članovi bratstva kao hotimično odbacivanje duhovnog značaja koji je ona mogla imati. Brat Sajlez je očevidno bio izabran za neku osobitu sluţbu; i mada je sav trud da se ta sluţba bliţe odredi ostao uzaludan zbog toga što on nije imao nikakvu duhovnu viziju za vreme svojeg spoljašnjeg zanosa, ipak su verovali i on i drugi da se njeni znaci vide u sve većoj blagodati i poboţnosti kod njega. Manje iskren čovek nego što je bio Marner mogao bi doći u iskušenje da naknadno stvori neku viziju u obliku iznenadnog sećanja; a manje zdrav duh mogao bi i sam da poveruje u takvu tvorevinu; ali je Sajlez bio i zdrava duha i pošten, iako, kao kod mnogih čestitih i vrednih ljudi, obrazovanje nije dalo nikakav određen pravac njegovoj mašti, te je ona pošla putem istraţivanja i učenja. On je od matere nasledio izvesno poznavanje lekovitih trava i njihova spravljanja — malu količinu znanja koje mu je ona predala kao sveti amanet —, ali je poslednjih godina počinjao da sumnja u svoje pravo da to znanje primenjuje, verujući da trave ništa ne pomaţu bez molitve, a da je molitva dovoljna i bez trava; tako mu je njegovo urođeno zadovoljstvo da luta kroz polja i da traţi veliki trov, maslačak i podbel sve više ličilo na kusanje nečastivoga. Među članovima: njegova bratstva bio je jedan mladić, malo stariji od njega, s kojim je on dugo ţiveo u tako prisnom prijateljstvu da su braća iz Lantern Jarda uobičajila da ih zovu David i Jonatan. Pravo ime toga prijatelja bilo je Viljem Dejn, i na njega su isto tako, gledali kao na sjajan primer mladalačke poboţnosti, iako je ponekad pokazivao preteranu strogost prema slabijoj braći i bio toliko zasenjen svojom sopstvenom svetlošću da se smatrao pametnijim od svojih učitelja. Ali ma kakve nedostatke da su drugi zapaţali kod 17

Viljema, u očima njegova prijatelja on nije imao nikakve mane, jer je Marner bio jedna od onih priroda osetljivih, nesigurnih u sebe, koje se, dok ne steknu iskustva, dive tuđem samopouzdanju i naginju protivrečenju. Izraz bezazlene , prostote na Marnerovu licu, pojačan odsustvom svakog osobitog posmatranja, i onim pogledom bez odbrane, pogledom kao u košute, kakav uvek imaju krupne ispupčene oči, bio je sušta protivnost samozadovoljnom uzdrţavanju unutrašnje oholosti koja se skrivala u malenim koso poloţenim očima i u stisnutim usnama Viljema Dejna. Jedan od najčešćih predmeta razgovora među dvojicom prijatelja bila je vera u spasenje: Sajlez je priznavao da u tom pogledu oseća samo nadu pomešanu sa strepnjom, i slušao je ţeljno s divljenjem Viljema kad je ovaj izjavljivao da nepokolebljivo veruje u svoj spas otkako je, u doba svojeg obraćenja u veru, usnio da su se reči »zvan i izabran« ukazale pred njim na čistom listu otvorene Biblije. Slične razgovore vodili su tada mnogi bledoliki tkači čije su uboge duše bile nalik na mlada krilata bića koja se, ostavljena sama sebi, lepršaju u polutami. Poverljivom Sajlezu činilo se da to prijateljstvo nije ohladnelo ni onda kad se jedno novo osećanje, još prisnije, javilo u njegovom srcu. Otpre nekoliko meseci on je bio zaručen s jednom mladom sluţavkom, očekujući samo da im zajednička ušteđevina postane malo veća da bi se mogli venčati; i osećao je veliku radost zbog toga što Sara ništa ne zamera ako bi Viljem ponekad prisustvovao njihovu viđenju nedeljom. U to doba njihove ljubavi desila se i ona Sajlezova nesvestica za vreme molitve; i među raznovrsnim pitanjima i znacima paţnje koje su mu tim povodom upućivali članovi bratstva, samo su Viljemove primedbe odudarale od opšte naklonosti prema bratu tako izabranom za osobitu sluţbu. On je rekao da njemu taj zanos liči više na prisustvo Sotonino nego na dokaz boţanske blagodati, i pozvao je svog prijatelja da ispita sebe ne bi li našao kakvu grešnu misao u svojoj duši. Sajlez, osećajući se obavezan da primi ukor i opomenu kao bratsku uslugu, nije se na to nimalo srdio, ali mu je bilo teško podneti sumnju svog prijatelja, a tome se uskoro pridruţio i izvestan nemir kad je opazio da Sarino drţanje prema njemu počinje da pokazuje neobično kolebanje između usiljavanja da bude što ljubaznija prema njemu i nehotičnih znakova izbegavanja i neraspoloţenja. On je upita da ne ţeli da 18

raskine veridbu s njim, ali se ona tome usprotivi: njihova veridba bila je poznata bratstvu i ono ju je blagoslovilo na svojim skupovima; ona ne bi mogla biti raskinuta bez strogog ispita, a Sara nije bila u stanju da iznese za to nikakav razlog koji bi bratstvo moglo da primi. U to doba razboli se opasno najstariji đakon u bratstvu, i pošto je bio udovac i bez dece, negovala su ga i noću i danju neka mlađa braća i sestre. Sajlez i Viljem često su dolazili da ga noću čuvaju, ismenjujući se u dva časa po ponoći. Protivno svakom očekivanju, činilo se da se starac počinje oporavljati, kad jedne noći Sajlez, sedeći pored bolesnikove postelje, opazi da je njegovo inače jasno disanje prestalo. Sveća je bila skoro dogorela i on je morade podići da bolje vidi bolesnikovo lice. Taj pogled ga uveri da je đakon umro — umro već poodavno, jer su mu udovi bili ukočeni. Sajlez se zapita da nije slučajno zaspao i pogleda na časovnik: bilo je već četiri časa ujutru. Kako da Viljem još nije došao? U velikoj zabuni on pođe da potraţi pomoći i uskoro se nađe u kući nekoliko prijatelja, između ostalih i sveštenik, a Sajlez ode na posao ţeleći da se nađe s Viljemom i da sazna zašto nije noćas dolazio. Ali u šest časova, upravo kad je nameravao da pođe i potraţi prijatelja, dođe Viljem, a s njim i sveštenik. Došli su da ga pozovu u Lantetn Jard, na skupštinu svih članova bratstva; i na njegovo pitanje zašto se skupština saziva, jedini je odgovor bio: »Ĉućeš«. Nijedna reč više ne bi izgovorena sve dok Sajlez nije seo u zbornici, prema svešteniku, pred ukočenim i svečanim pogledima onih koji su u njegovim očima predstavljali izabrani narod. Tada sveštenik izvadi jedan noţić, pokaza ga Sajlezu i upita ga seća li se gde je ostavio taj noţ. Sajlez odgovori kako se ne seća da ga je metnuo gde na drugo mesto do u svoj dţep — ali je počeo da dršće na to neobično pitanje. Tada su ga pozvali da ne skriva svoj greh nego da ga prizna i da se pokaje. Noţ je nađen u stolu za pisanje pored postelje pokojnog đakona — nađen na mestu gde je bila mala kesa s bratstvenim novcem, koju je sam sveštenik video dan pre toga. Neka ruka je odnela kesu, a koja bi to ruka mogla biti ako ne ruka onoga čoveka čiji je noţ? Za neko vreme Sajlez je bio nem od zaprepašćenja; zatim reče: »Bog će pokazati pravdu: ja ne znam ni kako je noţ dospeo na to mesto, ni kud se deo novac. Pretresite i mene i moj stan; naći ćete samo tri funte i pet šilinga koje sam 19

zaštedeo za ovih šest meseci, kao što Viljem zna.« Na te reči Viljem progunđa nešto, a sveštenik reče: »Protiv vas postoje jaki dokazi, brate Marnere. Novac je nestao noćas, a s našim pokojnim bratom bili ste samo vi; jer nam Viljem Dejn kaţe da ga je iznenadna slabost sprečila da dođe kao obično, a i vi ste sami kazali da on nije dolazio; pored toga, niste ni pokojnika čuvali kako je trebalo.« — Mora biti da sam zaspao — reče Sajlez. Zatim, posle kratkog ćutanja, dodade: — Ili sam bio u nesvestici kao onda za vreme molitve, te je lopov začelo i došao i otišao dok ja nisam bio pri sebi nego izvan sebe. Međutim, opet vam kaţem, pretresite i mene i moj stan, jer nisam išao nikud na drugu stranu. Tako i učiniše, i pretres se svrši — tim što je Viljem Dejne našao dobro poznatu kesu, praznu, sakrivenu iza kovčega u Sajlezovoj sobi! Na to Viljem pozva svog prijatelja da se ispovedi i da duţe ne krije svoj greh. Sajlez upravi na njega pogled pun teškog prekora i reče: — Viljeme, za ovo devet godina otkako drugujemo, jesi li me ikad čuo da sam slagao? Ali, bog će pokazati pravdu. — Brate, — reče Viljem — kako ja mogu znati ono što si ti učinio u tajnosti svog srca kad si Sotoni dao vlast nad sobom? Sajlez je neprestano gledao u svog prijatelja. Najednom, tamno rumenilo preli mu se preko lica, i on htede da plane, ali neko unutrašnje osećanje kao da zaustavi i povuče to rumenilo, a njega natera da dršće. Najzad progovori slabim glasom, gledajući u Viljema. — Sad se sećam — noţ nije bio u mojem dţepu. Viljem odgovori: — Ne znam išta hoćeš time da kaţeš. — Ostali prisutni počeše da ispituju Sajleza gde misli da je bio noţ, ali on nije hteo ništa više da objašnjava; rekao je samo: — Ja sam teško obeđen; ne mogu ništa da kaţem. Bog će pokazati pravdu. Po povratku u zborenicu skuština nastavi raspravljanje. Ma kakvo obraćanje vlasti da bi se pronašao krivac bilo je protivno pravilima bratstva. Prema tim pravilima, hrišćanima je bilo zabranjeno ići na sud i u slučaju kad stvar ne bi bila sramna za zajednicu. Ali su članovi bili duţni preduzeti druge mere da bi došli do istine, i oni odlučiše da se mole Bogu i da bace kocku. Toj odluci 20

mogu se začuditi samo ljudi kojima je nepoznat onaj tamni verski ţivot koji se provodi u zabačenim ulicama naših gradova. Sajlez kleče na kolena sa svojom braćom, uzdajući se da će njegovu nevinost dokazati sad odmah boţansko posredovanje, ali osećajući da ubuduće postoje za njega samo tuga i jad — da je njegova vera u ljude svirepo uništena. Kocka pokaza da je S a j l e z Marner kriv. Njega svečano isključiše iz bratstva i pozvaše ga da vrati ukadeni novac: tek ako prizna svoju krivicu, što će biti znak da se pokajao, moći će ponova da bude primljen u krilo crkve. Marner sasluša presudu ćuteći. Najzad, kad svi ustadoše da pođu, on priđe Viljemu Pejnu i reče glasom koji je drhtao od uzbuđenja: — Sećam se da sam poslednji put upotrebio moj noţ kad sam za tebe odsekao jedan remen. Ne opominjem se da sam ga ponova stavio u dţep. Ti si ukrao novac, i smislio si sve ovo da bi bacio greh pred moja vrata. Ali ti i pored toga moţeš imati sreće: jer nema boga istinoga koji pravedno vlada zemljom; postoji samo bog laţi koji iznosi potvore na nevinoga. Ceo skup zadrhta na to huljenje. Viljem reče skrušeno; — Ostavljam braći našoj da ocene je li ovo glas Sotonin ili nije. Ja mogu samo da se molim Bogu za tebe, Sajleze. Bedni Marner iziđe s očajanjem u duši — s onom pokolebanom verom u boga i u ljude koja nije daleko od ludila kod prirode koja ume da voli. U gorčini svojeg ranjenog srca on reče sam sebi: »I ona će me odbaciti.« I pomisli da će i Sara, ako nije poverovala u svedočanstvo protiv njega, izgubiti veru potpuno, kao što je izgubio i on. Ljudi naviknuti da razmišljaju o oblicima koji izraţavaju njihovo versko osećanje teško se mogu uţiveti u ono prosto i prirodno duševno stanje u kojem oblik i osećanje nisu nikad bili razdvojeni činom razmišljanja. Nama se čini da čovek u Marnerovu poloţaju mora najpre posumnjati u vrednost pozivanja na boţansku pravdu bacanjem kocke; ali bi za njega to bio napor slobodne misli za kakav on nikad nije znao; i morao bi još da učini taj napor u času kad se sva njegova moralna snaga bila pretvorila u bol zbog prerane vere. Ako ima anđela koji beleţi ljudske patnje onako kao što zapisuje njihove grehe, on zna kako su mnogobrojni i teški jadi koji dolaze od pogrešnih shvatanja za koja niko nije kriv. 21

Marner se vrati doma, i ceo je dan presedeo sam, pritisnut očajanjem, ne osećajući potrebu da ode Sari i da je pokuša uveriti u svoju nevinost. Drugoga dana potraţio je leka neverovanju koje ga je kočilo u tome što je seo za razboj i radio kao obično; a nekoliko časova potom, sveštenik i jedan đakon donesoše mu Sarinu poruku da ona smatra svoju veridbu s njim kao raskinutu. Sajlez primi poruku ćuteći, a zatim se okrete od onih koji su mu taj glas doneli i ponova priđe razboju. Nije prošlo ni mesec dana, a Sara se udade za Viljema Dejna; i uskoro zatim braća iz Lantern Jarda saznadoše da je Sajlez Marner otišao iz grada.

II I ljudima čiji je ţivot, zahvaljujući učenju, imao promena, ponekad je teško da odrţe svoje obične poglede na svet, svoju veru u nevidljivo, čak i osećanje da su njihove prošle radosti i bolovi uistinu postojali, kad se odjednom nađu u drugom kraju gde bića oko njih ne znaju ništa o njihovim ranijim doţivljajima niti dele i jednu njihovu misao — gde i mati zemlja širi drukčije krilo, a oblici ljudskog ţivota ni po čemu ne liče na one kojima se njihova duša hranila. Duše koje su bile otrgnute od svoje stare vere i ljubavi traţile su moţda taj zaborav izgnanstva u kojem prošlost postaje kao san zato što je njenih znamenja nestalo, a i sadašnjost liči na san zato što se ne vezuje ni za kakvu uspomenu. Ali će i ljudi s takvim iskustvom jedva moći potpuno da zamisle ono što je osećao jedan prost tkač kao što je bio Sajlez Marner, kad je ostavio svoj zavičaj i svoje znance i došao da se nastani u Revlou.

22

Ništa se nije tako razlikovalo od njegova rodnog grada, koji je bio na dogledu dalekih bregova, kao ovaj niski šumoviti kraj gde je osećao da ga i od samog neba zaklanjaju lisnata drveta i ţive ograde. Kad je ustajao u dubokoj jutarnjoj tišini i gledao na rosne kupine i gusto busenje, u tome nije bilo ničega što bi imalo ma kakve veze s onim usredsređenim ţivotom u Lantern Jardu koji je nekad bio za njega izvor višnje blagodati. Belo okrečeni zidovi; klupe na koje poznata lica sedaju s uzdrţavanim šumom i gde prvo jedan poznat glas, a zatim drugi, udruţujući se u molitvi, izgovaraju rečenice istovremeno i tajanstvene i poznate, kao što je hamajlija koja se na srcu nosi; propovedaonica s koje sveštenik predaje neospornu istinu, naginjući se čas na jednu, čas na drugu stranu, i mašući knjigom po svojoj staroj navici; i same pauze između strofa u himni, i ponovno uzdizanje glasova u pesmi: sve je to bilo put kojim ise boţanska milost izlivala na Marnera — to je bilo utočište njegovih verskih uzbuđenja — to je bilo hrišćanstvo i carstvo boţje na zemlji. Tkač koji nailazi na teško razumljive reči u svojem molitveniku ne zna ništa o apstrakcijama; kao što malo dete ne zna ništa o roditeljskoj ljubavi nego zna srmo za jedno lice i za jedne grudi kojima pruţa ruke kad traţi zaštite i hrane. A šta je moglo manje da liči na taj svet u Lantern Jardu nego svet u Revlou? — voćnjaci koji kao da lenstvuju u nemarnom izobilju; velika crkva usred prostranog groblja, u koju ljudi gledaju stojeći ispred svojih vrata za vreme bogosluţenja; zemljoradnici rumenog lika koji lagano hodaju pored ograda ili svraćaju kod Duge; domovi u kojima ljudi obilno večeravaju i spavaju pri svetlosti s ognjišta, i u kojima ţene kao da spremaju rublje i za budući ţivot. U Revlou nije bilo usana s kojih bi mogla pasti reč kadra da Marnerovu umrtvljenu veru obrati u osećanje bola. U prvim vekovima sveta, kao što znamo, verovalo se da svaki kraj ima svoja osobena boţanstva koja u njemu ţive i njime vladaju, tako da je čovek mogao preći granične visove i pobeći od ruke svojih zavičajnih bogova čija je prisutnost bila ograničena na reke, na ţbunje i na bregove među kojima je on ţiveo od svojeg rođenja. I bedni Sajlez osećao je nešto slično osećanju tih primitivnih ljudi kad su tako, u strahu ili u uporonsti, beţali ispred lica kivnoga 23

boţanstva. Njemu se činilo da je moć, u koju se uzalud uzdao u ulicama svojega rodnog mesca i na molitvenim skupovima, vrlo daleko od ovoga kraja u koji se on sklonio, gde su ljudi ţiveli u bezbriţnom izobilju ne znajući i ne osećajući nikakvu potrebu za tim uzdanjem koje se, za njega, pretvorilo u gorčinu. Mala svetiljka u njegovoj duši zračila je tako slabo da je uništena vera postala koprena dovoljno gusta da stvori oko njega tminu crne noći. Njegov prvi pokret posle udara bio je da sedne za razboj; i on je nastavio svoj posao ne prekidajući ga, nikako se ne pitajući ni sad, kad je došao u Revlo, zašto tka pozno u noć da bi dovršio stono rublje za gđu Ozgud pre nego što ona to očekuje — nikako ne misleći unapred na novac koji će mu ona spustiti u ruku za taj rad. Izgledalo je da tka, kao pauk, po čistom nagonu, bez razmišljanja. Svaki posao koji čovek neprekidno radi teţi na taj način da postane cilj sam sebi, i tako da mu posluţi kao most preko mračnih provalija u ţivotu. Ruka Sajlezova zadovoljavala se time da baca čunak, a njegove oči da gledaju kako se njegovim trudom dopunjuju sitne kocke u tkanju. Zatim se javljala glad; i Sajlez je, u svojoj samoći, morao da sprema sebi doručak, ručak i večeru, da donosi vodu s izvora i da stavlja kotao na vatru; i sve te neophodne potrebe doprinele su, naporedo s tkanjem, da se njegov ţivot svede na slepu radljivost insekta koji ispreda svoju mreţu. On je mrzeo misao o prošlosti; u sadašnjosti nije bilo ničega što bi ga podstaklo na ljubav i na prijateljstvo prema tuđincima među koje je došao; a budućnost je bila sasvim tamna, jer nije bilo nikakve nevidljive ljubavi da tamo bdi nad njim. Misao je bila zaustavljena potpunom pometnjom, sad kad je njen nekadašnji uski put bio zatvoren, a osećanje kao da je izumrlo pod udarom koji mu je pokidao najosetljivije strune. Ali je najzad stono rublje za gđu Ozguđ bilo dovršeno i Sajlez primi za nj platu u zlatu. Njegova zarada u rodnom mu mestu, gde je radio za jednog trgovca na veliko, bila je sračunata po ceni znatno niţoj; plaćali su mu svake sedmice i veliki deo te nedeljne zarade išao je na dela ljubavi i milosrđa. Sad, prvi put u svojem ţivotu, imao je pet sjajnih zlatnika u ruci; niko nije očekivao da ih s njim podeli, a on nikoga nije voleo toliko da bi mu poklonio koji od njih. Ali šta su značili zlatnici za Sajleza koji nije video ništa sem bezbrojnih dana rada za razbojem? On nije imao potrebe da 24

postavlja sebi to pitanje, jer mu je bilo prijatno što ih oseća u svojoj šaci i što gleda sjajne likove na njima. Svi su oni bili njegovi; to je bio još jedan elemenat ţivota, kao i tkanje i utoljavanje gladi, elemenat sasvim odvojen od ţivota vere i ljubavi, od kojeg je bio odlučen. Tkačeva ruka poznavala je dodir mučno zarađenog novca još pre nego što mu se šaka bila potpuno razvila; punih dvadeset godina, tajanstveni novac bio je za njega znamenje zemaljskih dobara i neposredni predmet trudbe. Ĉinilo se da ga je Marner malo voleo u danima kad je svaki novčić imao za njega svoj cilj; jer je on tada voleo cilj. Ali sad, kad nije bilo više nikakva cilja, ta navika da očekuje novac i da ga mirna s osećanjem dovršenog napora gradila je zemljište dovoljno duboko da primi seme ţelje; i vraćajući se doma kroz polje u sumrak, Sajlez izvadi novac iz dţepa i pomisli da je još sjajniji u tami koja osvaja. U to doba desio se jedan događaj koji je mogao dovesti do prijateljskih odnosa između njega i njegovih suseda. Jednoga dana, kad je odneo par cipela na opravku, video je kako se krpačeva ţena kraj vatra previja u teškim mukama srčanog napada i vodene bolesti, kakve je patila njegova majka pred svoju smrt. Ţenin izgled i to osećanje izazvaše u njemu saţaljenje i, setivši se da je njegovoj majci bivalo lakše kad popije odvar od zubačice, on obeća Seli Outs da će joj doneti nešto što će joj učiniti dobro, pošto joj doktorovi lekovi nisu ništa pomogli. Izvršujući ovo delo milosrđa, Sajlez je osetio, prvi put otkako je došao u Revlo, neku vezu između svojega prošlog i svojeg sadašnjeg ţivota, i to je moglo biti početak oslobođenja od one nesvesne čame u kojoj se njegov duh bio zgrčio. Ali je Seli Outs zbog svoje bolesti bila uzdignuta na stepen vrlo zanimljive i vaţne ličnosti među susedima, i činjenica što joj je bilo lakše čim je popila Sajlezov »lek« postala je opšti predmet razgovora. Kada doktor Kimbl prepiše neki lek, sasvim je prirodno što on i pomogne; ali kad jedan tkač, koji je došao ko zna otkud, učini čudo s bočicom mrke vode, tajanstvenost toga čina postaje očevidna. Za takvo nešto nije se čulo otkako je umrla vračara iz Tarlija; i ona je znala i čini i lekove: svi su išli k njoj kad su im deca imala grčeve. Sajlez Marner mora biti isto što i ona, jer kako bi znao šta moţe da povrati disanje Seli Outs, kad ne bi znao još i mnoge druge stvari? Vračara je znala i reči koje je izgovarala tako tiho da ih 25

niste mogli razabrati, ako je uz to obavila crven konac oko palca na detinjoj nozi, onda je ono bilo sačuvano od opasnosti da mu voda ode u mozak. U Revlou je bilo ţena koje su još i u to vreme nosile oko vrata vračarine male hamajlije d znto nisu nikad imale blesavo dete, kao Ana Koulter. Sajlez Marner bi zacelo mogao da učini isto što i ona, i još više; i sad je bilo sasvim jasno kako je mogao doći iz nepoznatoga kraja, i zašto tako »smešno izgleda«. Ali Seli Outs mora dobro paziti da ovo ne kaţe doktoru, jer to njemu zacelo ne bi bilo po volji: on se uvek ljutio zbog vračare i onima koji su njoj odlazili obično je pretio da im više nikad neće ukazati svoju pomoć. Sajlez i njegova kućica nađoše se odjednom opsednuti materama koje su ga molile da vračanjem izleči veliki kašalj kod njihove dece, ili da njima povrati mleko, i ljudima koji su traţili lek protiv kostobolje ili otečenih zglobova na rukama; i, da ne bi bili odbijeni, molioci su donosili novac u šaci. Sajlez je mogao s korišću da trguje i mađijama i malom listom svojih lekova; ali tako zarađen novac njega nije mamio: on nikad nije bio sklon laţi i odbijao je te ljude sa sve većom razdraţenošću, jer se čak u Tarliju pročulo da je on vrač, te je moralo proći dosta vremena dok su ljudi prestali da dolaze k njemu izdaleka traţeći pomoći. Ali se nada u njegovu čarobničku moć naposletku pretvorila u strah, pošto mu niko nije verovao kad je govorio da ne zna vračati i da ne ume lečiti, i svaki čovek i ţena, kojima je ili slučajno pozlilo ili su dobili nastup bolesti po povratku od njega, pripisivali su tu nesreću zlovolji i ljutitim pogledima majstor-Marnera. Tako se desilo da je saţaljenje prema Seli Outs, koje je probudilo u njemu prolazno osećanje bratstva prema ljudima, samo uvećalo odvratnost između njega i njegovih suseda i učinilo njegovu usamljenost još potpunijom. Malopomalo zlatnici, taliri i polutaci narastoše u gomilu, a Marner ih je sve manje i manje trošio za sebe lično, trudeći se da pronađe način kako će sačuvati dovoljno snage da radi šesnaest časova dnevno sa što je mogućno manje izdataka. Zar nije bilo ljudi koji su u tamničkoj usamljenosti nalazili zabave u tome da pravim linijama izvesne duţine obeleţavaju na zidu časove sve dok broj tih linija, u jednom redu, u trouglovima, nije postao njihov glavni cilj? Zar i mi sami ne prekraćujemo časove dosade ili zamornog čekanja ponavljajući kakav beznačajan pokret ili zvuk, sve dok to 26

ponavljanje ne postane potreba koja je početak navike? To će nam pomoći da razumemo kako prikupljanje novca postaje nesavladiva strast kod ljudi čija mašta ni u samom početku toga gomilanja nije u stanju da im pokaţe nikakav drugi cilj. Marner je ţeleo da gomilice od deset komada grade prvo jedan kvadrat, zatim kvadrat malo veći, i svaki novi zlatnik, budući sam sobom jedno zadovoljstvo, izazivao je kod njega novu ţelju. U ovome čudnom svetu koji je za njega postao nerazrešiva zagonetka on je mogao, da je bio manje osetljive prirode, sedeti za razbojem i tkati, tkati — misleći na završetak šare, ili na završetak tkiva, sve dok ne zaboravi i na zagonetku i na sve drugo osim najprečih potreba; ali je novac došao da podeli njegov rad na odseke, i taj se novac ne samo umnoţavao nego je i ostajao s njim. Sajlez poče verovati da ga on poznaje, kao i njegov razboj, i ni po koju cenu ne bi pristao da promeni te zlatnike, koji su mu postali tako bliski, za druge zlatnike s nepoznatim likovima. On ih je prevrtao, brojao ih, sve dok njihov oblik i njihova boja ne bi izazvali kod njega prijatno osećanje ugašene ţeđi; ali ih je samo večerom, posle svršenog rada, vadio iz njihova skloništa i uţivao u njima. Bio je izvadio nekoliko ploča ispod svojeg razboja i tu iskopao rupu u koju je spustio gvozden lonac sa zlatnim i srebrnim novcem, pokrivajući uvek ploče peskom kad bi ih ponova namestio. To ne znači da se u njegovu duhu javljala često ili jasno misao o tome da bi ga mogli pokrasti: prikupljanje novca nije bilo retkost po selima u to doba; u Revlou je bilo starih teţaka za koje se znalo da svoju ušteđevinu drţe kod sebe, verovatno u posteljini; ali njihovi susedi seljani, iako nisu bili svi onako pošteni kao njihovi preci u vreme kralja Alfreda, nisu imali maštu dovoljno smelu da smisle opasnu krađu. Kako bi oni mogli trošiti novac u svojem selu a da se ne odadu? Morali bi »beţati« — a to je bio podvig tako teţak i neizvestan ikao i putovanje balonom. Tako je, godinu za godinom, Sajlez Marner ţiveo u toj samoći; njegovi zlatnici su se gomilali u gvozdenom lancu, a njegov ţivot se sve više skučavao i grubeo je, dok nije postao prosto izmenjivanje potrebe i zadovoljenja, koje nije imalo veze ni s kojim drugim bićem. Taj ţivot se sveo na tkanje i na gomilanje novca, bez ikakva cilja kojem bi ta dva posla teţila. Takvo nešto preţivljavali su moţda i učeniji ljudi kad su bivali otrgnuti od vere i ljubavi — samo, umesto 27

razboju i gomili zlatnika, oni su se predavali kakvom naučnom istraţivanju, kakvom smelom planu ili kakvoj lepo smišljenoj teoriji. Neobično Marnerovo lice i stas zgrčiše se i poviše u stalno mehaničko prilagođavanje predmetima njegova ţivljenja, tako da je on činio isti utisak kao i neka drška ili kriva cev, koje ne znače ništa kad stoje same za sebe. Ispupčene oči, koje su nekad gledale poverljivo i sanjalački, sad kao da su bile stvorene da vide samo jednu stvar, sasvim sitnu, kao proso, koju svuda traţe; a on sam bio je tako uveo i ţut da su ga deca, iako još nije imao četrdeset godina, zvala uvek »stari majstor-Marner«. Ipak, i u to doba teške učmalosti, desio se jedan neznatan događaj koji je pokazao da vrelo ljubavi nije potpuno presahlo u njemu. U njegove svakodnevne poslove spadalo je i to da donosi vodu s jednog izvora preko dveju livada, i zbog toga je on, još od svojeg dolaska u Revlo, imao jedan mrk zemljani krčag koji je smatrao kao najdragoceniju stvar između ono malo pokućanstva što je imao. Taj je krčag bio njegov drug punih dvanaest godina, stojeći uvek na istom mestu, pruţajući mu rano ujutru svoju dršku, tako da je njegov oblik u Sajlezovim očima imao izraz usrdnog pomagača, a dodir zemljane drške s njegovom šakom pričinjavao mu je zadovoljstvo nerazdvojno od zadovoljstva što ima sveţe bistre vode. Jednoga dana, vraćajući se s izvora, Sajlez se spotakne na prelazu, i njegov mrki krčag, lupivši teško o kamenje koje je činilo svod nad jarkom ispod njega, razbi se u tri komada. On pokupi to komade i odnese ga kući s bolom u srcu. Mrki krčag mu nije mogao sluţiti ni za šta više, ali on sastavi njegove delove i postavi tu ruševinu na njeno staro mesto kao uspomenu. Takav je bio ţivot Sajleza Marnera do petnaeste godine po njegovu dolasku u Revlo. Po ceo bogovetni dan sedeo je on za svojim razbojem, ušiju punih njegove jednolike lupe, očiju sasvim primaknutih laganom napredovanju šare u ţućkastom tkivu, s mišićima koji su se kretali u tako jednakim razmacima da je prekid u tom kretanju bivao neugodan skoro onoliko koliko i prekid u disanju. Ali je večerom dolazio ushićenje: večerom, on je zatvarao kapke, podupirao vrata i vadio svoje zlato. Već odavno gomila novca postala je suviše velika da bi mogla stati u gvozdeni lonac, i on je načinio za nj dve debele koţne kese koje nisu ostavljale 28

praznog mesta u svojem skloništu, jer su onako meke ispunjavale svaki ugao. Kako su bili sjajni zlatnici kad su tekli iz crnih koţnih otvora! Srebra je bilo srazmerno malo u toj gomili zlata, zato što su se veliki komadi platna, kakve je Sajlez najviše izrađivao, jednim delom plaćali uvek u zlatu, i što je on za svoje potrebe trošio samo srebro, birajući uvek cvancike i polutake za te izdatke. Zlatnike je najviše voleo, ali nije hteo da mejna ni srebrn novac, talire i polovine talira, koje je sam zaradio, i koji su bili plod njegova truda; voleo ih je sve. Redao ih je u gomilice i zarivao ruke u njih; zatim ih je brojao i slagao u jednake stubove; obuhvatao je njihove okrugline palcem i prstima i neţno pomišljao na zlatnike koje je samo upola zaradio započetim poslom na rizboju, kao da su to deca koja ce se tek roditi — mislio je na zlatnike koji će polako dolaziti kroz docnije godine, kroz ceo njegov ţivot koji se pruţao daleko pred njim i čiji je kraj bio sasvim zaklonjen bezbrojnim danima tkanja. Nije čudo što su njegove misli bile zauzete razbojem i novcem i onda kad je išao kroz polje i po putovima da uzme i donese doma nov posao, tako da mu koraci nisu nikad zašli preko ograde u šumarak da potraţi bilje koje je nekad raspoznavao: i ono je pripadalo prošlosti od koje se njegov ţivot odbio, kao potočić koji se nekad široko razlivao po zelenoj travi, a sad postao tanak nepouzdan mlaz koji kopa sebi grob u besplodnom pesku. Ali oko Boţića te penaeste godine desila se druga velika promena u Marnerovu ţivotu, i njegova se povest na neobičan način uplela u ţivot njegovih suseda.

III Najuglednija ličnost u Revlou bio je vlastelin Kes koji je ţiveo u velikoj crvenoj kući s lepim kamenim stepenicama na prednjoj strani i s visokim stajama pozadi, preko puta crkve. On nije bio jedini imućan domaćin u selu, ali se samo on odlikovao titulom vlastelina; jer mada se i za porodicu g. Ozguda znalo da je veoma starog porekla — mašta seoskih stanovnika nije se usuđivala ni da pogleda u onu strašnu prazninu u kojoj nije bilo Ozguda —, ona je imala samo onoliko zemlje koliko je sama obrađivala; a vlastelin Kes 29

je imao jednog ili dvojicu zakupaca koji su mu se ţalili na oskudicu divljači tako kao da je pravi lord.2 Bilo je još ono slavno vreme rata koje se smatralo kao osobita milost Proviđenja prema poljoprivrednicima, i pad cena još nije bio došao da red malih poseđriika dovede do propasti kojoj su ih neminovno vukli njihovo rasipanje i rđavo gazdovanje. Ja ovo govorim o Revlou i o opštinama koje na nj liče; jer naš starinski seoski ţivot ima mnogo različitih oblika, kao što ih svaki ţivot mora imati kad se prostire po nejednakoj površini, i kad je izloţen mnogobrojnim strujama, od nebeskih vetrova do ljudskih mišljenja, koje se večito kreću i međusobno ukrštaju stvarajući nebrojene rezultate. Revlo je leţao u nizini, usred lisnatih drveta i neravnih putova, daleko od struja industrijskog poleta i puritanske ozbiljnosti: bogataš je jeo i pio po svojoj volji, primajući podagru i kaplju kao stvari koje se tajanstveno prenose u dobrim porodicama, a siromah je mislio da bogataš ima potpuno pravo što veselo ţivi; uostalom, iza njegova veselja ostajalo je mnogo koječega što su nasleđivali siromasi. Beti Dţej osećala je miris barene šunke kod vlistelina Kesa, i njena ţelja da od nje okusi zadovoljavala se masnom čorbom u kojoj se šunka kuvala; a kad bi nastali praznici, to su svi smatrali kao pravu blagodat za sirotinju. Jer su gozbe u Revlou ličile na goveđe čereke i na burad piva — bile su obilate i dugo su trajale, osobito zimi. Pošto su gospođe sloţile svoje najlepše haljine i trake u kovčege i odlučile da se s tim dragocenim teretom krenu na put preko nabujalih potoka, konjem, po kiši i po snegu, kad se nije znalo dokle će se voda izliti, nije se moglo pretpostaviti da one očekuju samo jedno kratko zadovoljstvo. Zato se uvek udešavalo, preko zime, kad je bilo malo rada i kad su se časovi činili dugi, da po nekoliko suseda priređuju gozbe uzastopce. Kad bi se na trpezi vlastelina Kesa osetilo manje obilnosti i sveţine, njegovi su gosti imali da pođu samo malo uzbrdo do Ozgudovih, na Jabukovac, gde pu nalazili šunke i pečenice nenačete, pitu s mesom tek izvađenu iz peći, a maslac u svoj njegovoj sveţini — jednom reći, sve što se moglo prohteti dokonim ljudima, moţda i bolje nego kod vlastelina Kesa, iako ne u većem izobilju. Jer je vlastelinu ţena davno umrla, i u Crvenoj kući nije bilo onoga prisustva domaćice i majke koje je izvor blagotvorne ljubavi i 30

straha u porodici i kod posluge; i to je dovoljno da objasni ne same zašto je o praznicima količina spremljenog jestiva nadmašivala njegovu kakvoću, nego i zašto je ponositi vlastelin tako često radije sedeo u začelju zasebnoga isto a kod Duge nego u hladovini svoje drvetom obloţene trpezarije; a moţda i zašto su mu sinovi pošli rđavim pulem. Revlo nije bilo mesto u kojem se strego sudilo, ali se ipak smatralo kao slabost od vlasteline ve strane to što zadrţava sve svoje sinove kod kuće bez ikakva posla; i mada se izvesna sloboda morala dopustiti mladićima čiji očevi mogu to da podnesu, ljudi su vrteli glavom gledajući drugoga sina, Danstena, koga su obično zvali Dansi Kes, i čija je strast da menja konje i da se kladi mogla biti začetak i nečega goreg nego što je lakomislenost. Najzad, govorili su susedi, svejedno je šta će biti s Dansijem — tim zlobnim i zajedljivim stvorom, koji izgleda da utoliko više uţiva u piću, ukoliko su drugi ţedniji — samo ako njegovo ponašanje ne navuče nikakvu sramotu na porodicu kao što je vlastelinova, koja ima spomenik u crkvi i starinske srebrne pehare. Ali bi bila velika šteta ako bi se g. Godfri, najstariji, lepi mladić otvorenog lika i dobre naravi, koji će jednog dana naslediti imanje, ugledao na svoga brata, kao što bi se reklo da čini u poslednje vreme. Ako tako produţi, izgubiće gcu Nensi Lemeter; jer svi znaju da je ona veoma ohladnela prema njemu od Duhova prošle godine, kad se o njemu toliko govorilo zbog toga što danima nije kući dolazio. Tu nešto nije u redu, ne valja — to je očevidno; jer g. Godfri ne izgleda ni upola onako sveţ i vedar kao što je bio ranije. Neko vreme svi su govorili: Kako bi bili lep par on i gca Nensi Lemeter! i: Kad bi ona postala gospođa u Crvenoj kući, sve bi tamo pošlo na bolje, jer su Lemeterovi vaspitavani tako da ni trun soli ne bacaju uludo, a ipak svi u njihovoj kući dobijaju ono što 31

je najbolje, svako prema sebi. S takvom snahom stari vlastelin bi mogao imati uštede i onda kad ona ne bi donela ni pare miraza; jer je bilo mesta bojazni da, i pored svojih prihoda, vlastelin Kes ima u dţepu više poderotina nego ma ko drugi. Ali ako g. Godfri ne okrene drugi list, moţe slobodno reći »zbogom« gci Nensi Lemeter. Taj Godfri, koji je ranije davao tako lepe nade, stojao je, s rukama u dţepovima i leđima okrenut vatri, u trpezariji obloţenoj mrkim drvetom, pred veće jednoga novembarskog dana te petnaeste godine po dolasku Sajleza Marnera u Revlo. Mutna siva svetlost slabo je obasjavala zidove ukrašene puškama, bičevima i lisičjim repovima, odelo i šešire razbacane po stolicama, srebrne bokale koji su ispuštali zadah ustajalog piva, vatru upola ugašenu, sa cevima za sprovođenje dima u uglovima od kamina: znake domaćeg ţivota koji nema nikakve osvećene draţi, i s kojim je bio u ţar losnom skladu izraz teške brige na Godfrijevu licu. Ĉinilo se da on očekuje i osluškuje nečiji dolazak, i uskoro se začu bat teških koraka praćen zviţdanjem u prostranom praznom tremu. Vrata se otvoriše i u sobu stupi jedan zdepast mladić tromog izgleda, crven u licu i s onim besmisleno pobedonosnim drţanjem koje obeleţava prvi stepen pijanstva. To je bio Dansi, i kad on uđe, Godfrijevo lice izgubi unekoliko svoju sumornost i na njemu se ukaza ţivlji izraz mrţnje. Lepi mrki prepeličar, koji je leţao pred kaminom, zavuče se pod stolicu kraj vatre. — Dakle, gospodar Godfri, šta hoćete od mene? — reče Dansi podsmešljivim glasom. — Vi ste stariji i bolji od mene, to se zna; i ja sam morao doći kad ste poslali po mene. — Evo šta hoću — ali najpre stresi sa sebe to pijanstvo i slušaj dobro — reče Godfri jetko. I on je pio više nego što je trebalo, pokušavajući da svoju utučenost pretvori u slepu jarost. — Hoću da ti kaţem da moram ili predati onu Faulerovu zakupninu vlastelinu, ili mu reći da isam je tebi dao; jer on preti da će je traţiti preko suda, i sve će se uskoro doznati kazao mu ja ili ne. Maločas, pre nego što je izišao, rekao je da će poručiti Koksu da podnese tuţbu ako Fauler još ove nedelje ne dođe i ne plati ono što je duţan. Vlastelin nema para i nije raspoloţen da oprosti nikakvu budalaštinu; a ti znaš čime ti je pretio ako te samo još jednom uhvati da se razmećeš njegovim

32

novcem. I zato gledaj da nabaviš tu sumu, i to što pre, jesi li razumeo? — O! — reče Dansi podrugljivo i priđe bliţe svome bratu gledajući mu pravo u lice. — Pretpostavimo sad da ćeš taj novac nabaviti ti, i tako meni uštedeti trud, a? Pošto si bio tako dobar da ga meni predaš, nećeš mi odreći ni ljubaznost da ga umesto mene vratiš; to ćeš učiniti iz bratske ljubavi, zna se već. Godfri se ugrize za usne i steţe pesnicu. — Ne prilazi mi i ne gledaj me tako, jer ću te smoţditi. — O, ne, to nećeš učiniti — reče Dansi, ali se ipak okrete na petama i odmače se. — Ta ja sam tako dobar brat, znaš i sam. Mogao bih učiniti da jednoga dana budeš oteran od kuće i iz porodice i da ostaneš bez igde ičega. Mogao bih da ispričam vlastelinu kako se njegov lepi sin oţenio onom slatkom Moli Fern i kako je nesrećan zbog toga što ne moţe da ţivi sa svojom ţenom pijanicom, i onda bih došao na tvoje mesto ne moţe biti lakše. Ali, vidiš, ja to ne činim — ja sam tako pogodne naravi i dobar. A ti ćeš zato uzeti na sebe svaku moju brigu. Nabavićeš tih sto funti umesto mene— znam da hoćeš. — Kako mogu da ih nabavim? — izreče Godfri cepteći kao prut. — Nemam ni pare u dţepu. A nije istina da bi ti došao na moje mesto: učinio bi jedino to da i sam budeš oteran, i to je sve. Jer ako ti počneš da govoriš, ja ću da nastavim. Otac najviše voli Boba — znaš ti to vrlo dobro. I on će se prosto otresti i tebe. — Svejedno, — reče Dansi okrećući glavu na stranu kao da gleda kroz prozor. — Meni bi bilo vrlo prijatno da pođem s tobom u društvu — ti si tako lep brat i mi smo uvek tako voleli da se svađamo. Ja ne bih znao šta ću bez tebe. Ali ti više voliš da obojica ostanemo kod kuće, znam ja to. I zato ćeš udesiti da nađeš tu šumicu, a ja ću ti reći zbogom, iako mi je ţao što te ostavljam. Dansen pođe izlazu, ali mu Godfri priskoči i uhvati ga za mišicu, govoreći mu plaho: — Kaţem ti da novaca nemam, ne mogu da ih nabavim. — Uzmi na zajam od staroga Kimbla. — Kaţem ti da on više neće da mi daje novac na zajam, i da mu više neću ni traţiti. — Kad je tako, prodaj Munju. 33

— Jest, to je lako reći. Ja moram imati novac odmah. — Onda treba samo da je pojašeš sutra u lovu. B:će tamo i Brajs i Kiting, zacelo. Lako ćeš naći kupca. — Jest, i vratiću se kući u osam časova uveče, sav kaljav. A treba da idem na igranku koju priređuje gđa Ozgud o svojem rođendanu. — Oho! — reče Dansi i nakrivi glavu na jedno rame trudeći se da govori tankim glasom. — A tamo će doći i umiljata gca Nensi, i mi ćemo igrati s njom, i obećavaćemo joj da više nećemo biti nevaljali, i ponova ćemo zadobiti njenu naklonost, i. .. — Gcu Nensi da nisi pomenuo, čuješ — reče Godfri i sav pocrvene — ili ću te udaviti. — Zašto? — reče Dansi uvek istim usiljenim glasom, ali uze sa stola jedan bič i poče se udarati po dlanu njegovom drškom. — To je vrlo zgodna prilika. Savetujem ti da je ne upuštaš: to bi ti uštedelo vremena ako se desi da Moli nekog dana uzme kapljicu laudanuma više i načini te udovcem. Gca Nensi neće mariti što će biti druga ako ne bude znala za to. A ti imaš krasnoga brata koji će čuvati tvoju tajnu zato što si tako dobar prema njemu. — Slušaj što ću da ti kaţem — reče Godfri tresući se od ljutnje i ponova prebledevši — i mojem strpljenju moţe doći kraj. Da si malo pametniji, znao bi da se čovek moţe oterati tako daleko da mu više nikakva prepreka ne izgleda tolika da je ne moţe preskočiti. Ja ne znam da li nisam već došao dotle: ja mogu da kaţem vlastelinu sve i sam — skinuo bih s vrata tebe. ako ništa drugo. I najzad, on će i tako saznati istinu, kad bilo. Ona je pretila da će sama doći i reći mu. I onda, nemoj zamišljati da je tvoje ćutanje vredno svake cene koju ti se prohte da zatraţiš. Ti mi tako izvlačiš novac da mi za nju ne ostaje ništa, i ona će jednog dana izvršiti svoju pretnju. Svejedno, najzad. Reći ću ocu sve sam, a ti moţeš ići do vraga. Dansi uvide da je promašio cilj i da postoji izvesna granica na kojoj će i sam neodlučni Godfri biti primoran da se odluči. Ali ipak reče, ravnodušan po izgledu: — Kako ti drago; ali ću ja pre toga da popijem koji gutljaj piva. — I pošto je zazvonio, opruţi se preko dve stolice i poče udarati po prozorskoj dasci drţaljera svojeg biča. Godfri je stojao, neprestano leđima okrenut vatri, razdraţeno 34

preturajući prstima sadrţinu svojih dţepova i gledajući u pod. Njegovo krupno telo bilo je puno snage, ali mu nije pomagalo da se odluči kad opasnost kojoj je trebalo pogledati u oči nije bila u tome da se neko obori ili pridavi. Njegova prirodna neodlučnost i njegova moralna malodušnost bile su još pojačane poloţajem u kojem strahovite posledice kao da su pritiskivale podjednako sa svih strana, i tek što je u ogorčenju prkosno izjavio Danstenu da će preduhitriti svaku mogućnu izdaju, a nevolje koje bi takvim postupkom neizostavno navukao na sebe učini še mu se nesnosni je od sadašnjeg zla. Posledice priznanja nisu bile sumnjive, bile su izvesne; a izdaja nije bila izvesna. Pred bliskim izgledom te izvesnosti on nanovo poče da okleva i da se koleba osećajući silno ţelju da se smiri. Prezreni sin neznatnog vlastelina, podjednako nesposoban i za rad i za prošnju, on je bio nemoćan skoro kao kakvo iščupano drvo koje se, zahvaljujući zemlji i nebu, lepo razvilo na onom mestu gde je poniklo. Moţda bi i mogao s izvesnom radošću pomišljati na rad ako bi pod tim uslovom dobio Nensi Lemeter; ali pošto mora nepovratno da izgubi i nju i nasledstvo, i pošto mora da prekine svaku vezu sem one koja ga je poniţavala i oduzimala mu razlog da pokuša povratiti ono što je bilo bolje u njemu, on nije mogao da zamisli drugu budućnost za sebe, posle priznanja, nego da se »upiše u vojnike« — a to je, posle samoubistva, bio najočajniji korak u očima uglednih porodica. Ne! Za njega je bolje da se osloni na slučaj nego na svoju sopstvenu odluku — bolje je da ostane za punim stolom i da srkuće vino koje voli, ma i s mačem koji mu visi nad glavom i s uţasom u srcu, nego da skoči u hladnu tamu u kojoj nema nikakva zadovoljstva. Krajnji ustupak Danstenu, prodaja konja, počinjao je da mu se čini lak prema izvrtanju njegove sopstvene pretnje. Ali mu ponos nije dopuštao da razgovor nastavi drukčije nego produţujući svađu. Dansten je to i čekao, i pio je doneseno pivo sporije nego obično. — I dolikuje ti — planu Godfri gorko — da govoriš tako hladno o prodaji Munje, poslednje stvari koju mogu da nazovem svojom, i najlepšeg konja kojeg sam imao u ţivotu. Kad bi u tebi bilo i trunke ponosa, tebe bi bilo stid što su nam staje prazne i što nam se svi smeju zbog toga. Nego ja znam da bi ti prodao i samoga sebe, ako ni zbog čega drugog, samo da nekoga navedeš na rđav pazar. 35

— Da, da, — reče Dansten, veoma pomirljivo — ti si pravičan prema meni, vidim. Ti znaš da sam ja zlato od čoveka kad nekome treba podvaliti. Zato ti i savetujem da mene pustiš da prodam Munju. Ja ću je jahati sutra u lovu umesto tebe, sa zadovoljstvom. Neću izgledati tako lep kao ti u sedlu, ali niko neće ni kupovati konjanika nego konja. — Kako da nije — tebi da poverim mojeg konja! —Kako hoćeš — reče Dansten, udarajući ponova po prozorskoj dasci, potpuno ravnodušan po izgledu. — Ti si duţan da predaš Faulerov novac; mene se to ništa ne tiče. Ti si primio te pare od njega kad si išao u Bremkot, i ti si rekao vlastelinu da ih nisi naplatio, ja nemam s tim nikakva posla; sam si hteo da ih meni daš, i to je sve. Ako ne misliš predavati novac, ostavi stvar kako jeste; meni je svejedno. Samo, hteo sam da ti učinim uslugu i da ja prodam konja, jer vidim da tebi ne bi bilo zgodno da ideš sutra tako daleko. Godfri je ćutao nekoliko trenutaka. Dolazilo mu je da skoči na Danstena, da mu istrgne bič iz ruke i da ga tuče dokle god bude ţivota u njemu; i nikakav telesni strah ne bi ga mogao odvratiti od toga; ali ga je zadrţavao strah druge vrste, podrţavan osećanjima koja su bila jača od njegova jeda. I kad je nanovo progovorio, učinio je to upola pomirljivim tonom. — Dakle nećeš učiniti nikakvu ludoriju s konjem, aj Lepo ćeš ga prodati i novac predati meni? Inače, znaš, sve će otići do đavola, jer meni drugoga spasa nema. A ti nećeš imati nikakva zadovoljstva od toga što ćeš mi srušiti kuću nad glavom, pošto će i tvoja lubanja morati da prsne. — Dobro, dobro, vrlo dobro, — reče Dansten ustajući. — I mislio sam da ćeš se najzad urazumiti. Ja sam čovek koji će upecati staroga Brajsa. Dobiću ti za konja sto dvadeset funti kao jednu. — Ali sutra moţe pljušati kiša, kao što je pljuštala i juče, i u tom slučaju nećeš moći da ideš — reče Godfri ne znajući ni sam ţeli li da naiđe ta smetnja ili ne. — To neće — reče Dansten. — Ja sam uvek imao sreće s vremenom. Moglo bi biti kiše kad bi ti sam hteo da ideš. Ti nikad nemaš aduta u igri, znaš i sam — a ja ih imam uvek. Ti si lep, vidiš, a ja sam srećan, i zato treba uvek da me drţiš pored sebe, sreće radi; 36

nećeš ti moći da učiniš nikad ništa bez mene. — Neka te đavo nosi, prestani jednom! — reče Godfri ţestoko. — Samo pazi da ostaneš trezan sutra jer ćeš se inače strmoglaviti s konja u povratku, a Munja bi mogla i gore da prođe. — Umiri tvoje osetljivo srce — reče Dansten otvarajući vrata. — Dosad me nisi video da gledam učetvoro kad je potrebno svršiti neki pazar; to bi sve pokvarilo. Uostalom, i kad padnem, ja sam siguran da ću se dočekati na noge. S tim rečima Dansten zalupi vrata za sobom i ostavi Godfrija onim gorkim mislima o njegovu ličnom poloţaju koje su ga sad morile neprekidno iz dana u dan kad nije bio zauzet lovom, pićem, kartanjem ili mnogo redim, ali i mnogo nezaboravnijim zadovoljstvom, razgovorom s gcom Nensi Lemeter. Svakojake sitne patnje koje potiču iz jače osetljivosti, tog nerazdvojnog pratioca više kulture, zasluţuju moţda manje saţaljenja od onoga teškog nedostatka svakog duhovnog uţivanja i utehe, koji grublje duhove primorava da stalno druguju sa svojim jadima i nezadovoljstvom. Ţivot naših očeva poluseljaka, koje mi rado smatramo za veoma prozaične ličnosti — tih ljudi čije je jedino zanimanje bilo da na konju obilaze svoje imanje, postajući sve teţi i teţi u svojim sedlima, i koji su ostatak svojih dana provodili u polunemarnom zadovoljavanju čula otupelih u jednolikosti — imao je pri svem tom i svojih dirljivih uzbuđenja. I na njih su nailazile nevolje, i njihove mladićke zablude povlačile su teške posledice: moţda je ljubav kakve mile devojke, oličenje čistote, reda i mira, otvorila njihove oči za lepotu ţivota u kojem se dani ne bi činili suviše dugi ni onda kad u njima ne bi bilo razuzdanosti; ali se mlada devojka izgubila, a s njom i ta vizija, i šta je onda njima ostajalo, osobito kad su postali suviše tromi za hajku ili za to da s puškom u ruci gaze preko pooranih polja? Ništa osim da piju i da se vesele, ili da piju i da se srde, dok ne postanu toliko neosetljivi za raznovrsnost da mogu opširno i ţivo prepričavati i stvari koje su već nekoliko puta ispričali u toku poslednjih dvanaest meseci. Izvesno, među tim ljudima modrocrvenog lica i mutnog pogleda bilo je i takvih koje — zahvaljujući njihovoj urođenoj dobroti — ni razuzdanost nije mogla da dovede do surovosti; ljudi koji su, dok su im obrazi bili sveţi, osetili ljutu oštricu bola ili kajanja, koje je pjobola Uska na koju su se 37

naslanjali, ili koji su nepromišljeno zapali u okove iz kojih nikakav napor nije mogao da ih oslobodi; i u tim ţalosnim okolnostima, koje su nam svima zajedničke, njihove misli nisu mogle otpočinuti izvan kruga u kojem je tapkao njihov beznačajni ţivot.

Takav je bar bio poloţaj Godfrija Kesa u njegovoj dvadeset šestoj godini. Trenutna raskajanost, potpomognuta onim sitnim neodređenim uticajima koje svaka lična veza vrši nad povodljivom prirodom, nagnala ga je bila u tajni brak koji je bio ţiva rana njegova bića. To je bila ruţna priča o niskoj strasti, o obmani i o buđenju iz obmane, koju nije nuţno izvlačiti iz tajne pregrade Godfrijevih gorkih uspomena. On je već odavno znao da je obmana bila delom zamka koju mu je razapeo Dansten, jer je u nedostojnoj ţenidbi svoga brata video sredstvo da zadovolji istovremeno i svoju surevnjivu mrţnju i svoju lakomost. I da je Godfri mogao da smatra sebe prosto ţrtvom, gvozdena uzda kojom ga je sudbina zauzdala bila bi mu manje nesnosna. Da su kletve koje je poluglasno izgovarao kad je bio sam imale za predmet samo Danstenovo vraško lukavstvo, moţda bi on manje uzmicao pred posledicama priznanja. Ali on je imao da proklinje i nešto drugo — svoju sopstvenu poročnu ludost, koja mu se sad činila tako besmislena i neobjašnjiva kao što su gotovo sve naše ludosti i poroci kad je ono što ih je izazvalo već odavno prošlo. Ĉetiri pune godine on je mislio na Nensi Lemeter i udvarao joj se s tihim strpljivim oboţavanjem, kao ţeni koja ga je podsticala da radosno misli o budućnosti: ona će se udati za njega i učiniće da mu kuća bude mila kako mu očev dom 38

nikad nije bio; i kad ona bude uvek tu, njemu će biti lako da odbaci one lude navike koje nisu nikakvo zadovoljtsvo, nego samo grozničavo staranje da se utuca vreme. Godfri je po prirodi voleo domaći ţivot, a odrastao je u kući u kojoj nije bilo milošte, i gde svakodnevne navike nije ispravljao utvrđen kućni red. Njegova povodljiva narav učinila je da bez otpora primi način ţivota svoje porodice, ali potreba za kakvom neţnom i trajnom naklonošću, i čeţnja za uticajem koji bi mu olakšao da pođe ka dobru koje je voleo, činile su da čistota, srdačnost i sređeno blagostanje Lemeterove kuće, obasjane osmejkom mile Nensi, za njega budu slični onim sveţim sjajnim jutarnjim časovima kad iskušenja odlaze da spavaju, a ostavljaju uvo otvoreno da čuje glas dobrog anđela koji poziva na rad, na trezvenost i na mir. Pa ipak, nada na taj ra$ nije bila dovoljna da ga1 sačuva od postupka koji ga je izagnao iz njega zasvagda. Umesto da se čvrsto drţi jake svilene uzice kojom bi ga Nensi ţivog i zdravog izvela na put kojim se korača lako i sigurno, on je pustio da ga odvuku unazad, u blato i u nečistoću, od kojih je bilo uzaludno braniti se. Sam je sebe svezao vezama koje su mu onemogućavale svaki blagotvorni napor i dovodile ga do očajanja. Međutim, bilo je nešto gore i od sadašnjice: ono što ga čeka kad se ruţna tajna otkrije; i zato ţelja koja je kod njega stalno potiskivala svaku drugu bila je to da odloţi nesrećni dan kad će morati da podnese posledice očeva silnog gneva zbog sramote koju je naneo porodičnom ponosu — kad će morati, moţda, da se odrekne ovoga naslednog izobilja i dostojanstva koji su, ipak, bili jedna vrsta razloga za ţivot i da ponese sobom izvesnost da je zanavek prognan ispred očiju i iz poštovanja Nensi Lemeter. Ukoliko docnije to dođe, utoliko više ima izgleda da će izbeći bar neku od tih mrskih posledica koje je navukao na sebe; ostaje mu više prilika da ugrabi retko zadovoljstvo da razgovara s Nensi, i da uhvati pokoji slab znak njenoga zaostalog dobrog mišljenja o njemu. K tome zadovoljstvu njega je nešto vuklo, na mahove, ovdaonda, pošto bi proveo po nekoliko nedelja izbegavajući je kao nedostiţnu sjajnu nagradu za kojom bi potrčao samo da oseti kako ga okov jače steţe. Jednom takvom navalom čeţnje bio je obuzet i sad, i on bi bio dovoljno jak da ga privoli pre i na to da poveri Munju Danstenu 39

nego da se toj čeţnji ne odazove, sve da i nije bilo drugog razloga koji ga je odvraćao od sutrašnjeg lova. Taj drugi razlog bila je Okolnost što je za sastanak lovaca određeno mesto blizu Beterlija, varošice u kojoj je ţivela nesrećna ţena čiji mu je lik postajao svakim danom mrskiji, i koji mu se priviđao svud u okolini. Jaram koji čovek sam sebi stvori svojim rđavim postupcima začeće mrţnju i u najboljem srcu; i veseli i ljubazni Godfri Kes postajao je sve više opak čovek koga svirepe ţelje osvajaju, ulazeći, izlazeći i ponova se vraćajući, kao demoni koji su se u njemu stanili. Šta da radi večeras da mu prođe vreme? Mogao bi otići do Duge, da čuje šta se govori o borbi petlova: svi su tamo, a čim bi se drugim i mogao zabaviti? Mada, sa svoje strane, on nimalo nije mario za borbu petlova. Njuha, mrka keruša, koja je stala pred njega i gledala ga neko vreme, izgubi strpljenje i priskoči svome gospodaru da primi očekivano milovanje. Ali je Godfri odgurnu i ne pogledavši je i iziđe iz sobe, a ona pođe za njim pokorno i bez srdţbe — moţda zato što nije imala ništa drugo u izgledu.

IV Dansten Kes, pošavši od kuće po vlaţnom i hladnom vremenu odmerenim korakom čoveka koji će istoga konja jahati i u hajci, morao je proći putem koji je izvan sela vodio pored neograđenoga zemljišta zvanog Stari majdan, gde je bila kućica u kojoj su nekad tesači tesali kamen, a otpre petnaest godina stanovao Sajlez Marner. Mesto se činilo veoma sumorno u ovo doba godine, s vlaţnom i utapkanom ilovačom unaokolo i crvenkastom, kaljavom vodom koja je dostigla priličnu visinu u napuštenom kamenolomu. To je bilo prvo što je Dansten pomislio kad mu se pribliţio; zatim se seti da stari suludi tkač, čiji se razboj već čuo, ima negde sakriveno mnogo novaca. Kako to da on, Dansten Kes, koji je često slušao da se govori o Marnerovu tvrdičluku, nije nikad pomislio da Godfrija nagovori na to da bilo milom bilo silom privoli starca da svoj novac pozajmi na sigurnu zalogu nada mladoga vlastelina? Taj način da dođe do novaca učini mu se sad tako lak i prijatan, osobito zbog toga što je Marnerova ušteđevina po svoj prilici tolika da bi Godfriju 40

ostala lepa šumica kad podmiri svoje najpreče potrebe, te bi mogao da bude izdašan prema svome odanom bratu, da on gotovo okrete konja natrag kući. Godfri će zacelo rado prihvatiti tu misao: jedva će dočekati predlog koji će mu omogućiti da se ne rastaje od Munje. Ali kad je Danstenovo razmišljanje došlo do te tačke, namera da produţi put ojača i preteţe. On nije hteo da pričini Godfriju to zadovoljstvo: više je voleo da se gospodar Godfri jedi. Pored toga, Dansten se osećao uzdignut u svojim sopstvenim očima tim što ima konja da prodaje i radovao se prilici da se pogađa, razmeće, moţda i da prevari nekoga. Mogao je uţivati u potpunosti zadovoljstvo skopčano s prodajom bratova konja, a ne lišiti se ni drugog, docnije, kad Godfrija nagovori da uzme na zajam Marnerov novac. I on produţi jahati k određenom mestu. Brajs i Kiting bili su tamo, kao što je Dansten nasigurno predviđao — on je imao toliko sreće. — Gle! — reče Brajs, koji je odavno bio bacio oko na Munju — vi danas jašete bratova konja: kako to? — Trampio sam se s njim — reče Dansten, čije uţivanje u laganju, sasvim nezavisno od koristi, nije bilo nimalo umanjeno izgledom da mu njegov sagovornik neće verovati. — Munja je sad moja. — Šta! Dao vam je nju za vaše mršavo kljuse? — začudi se Brajs potpuno uveren da će čuti drugu laţ kao odgovor. — Bio je nekakav mali račun među nama — odgovori Dansten nemarno — i Munja ga je izmirila. Naravnao sam se s njim tako što sam uzeo konja, iako preko volje, jer mi se svidela jedna Dţortinova kobila — čistokrvno grlo kakvo dosad niste pojahali. Ali ću sad da zadrţim Munju, kad je već imam, iako sam za nju dobijao sto pedeset funti onomad od jednog čoveka u Flitonu — on kupuje za lorda Kromleka — onaj razroki, u zelenom prsniku. Ne mislim je davati, jer neću naći boljega konja za preskakanje prepona. Dţortinova kobila jeste punokrvnija, ali je nešto slaba u straţnjim nogama. Razume se, Brajs je pogađao da Dansten hoće da proda konja, a Dansten je znao da ovaj to pogađa (prodaja i kupovina konja je samo jedan od mnogobojnih ljudskih pregovora koji se vode na ovaj

41

oštroumni način); i obojica su smatrali da je pazar u svojoj prvoj laţi, kad Brajs odgovori podsmešljivo: — Tome se čudim; čudim se što nameravate da je zadrţite; jer još nisam čuo da neko neće da proda konja kad mu se nudi za čitavu polovinu više od njegove prave vrednosti. Bićete srećni ako dobijete i sto funti.

Uto dođe i Kiting, i pregovori postadoše još sloţeniji. Najzad se svršiše pogodbom da Brajs kupi konja za sto dvadeset funti koje će isplatiti kad mu se preda Munja, ţiva i zdrava, na marvenom trgu u Beterliju. Danstenu jeste palo na pamet da bi bilo mudro s njegove strane odustati od lova toga dana, otići odmah u Beterli i sačekati Brajsov povratak, a zatim uzeti pod najam kakvog konja koji će ga odneti kući s novcem u dţepu. Ali ţelja za utrkivanjem, pojačana poverenjem u svoju sopstvenu sreću i, posle zaključene pogodbe, gutljajem jake rakije iz pljoske koju je uvek sobom nosio, nije se mogla lako savladati, osobito kad neko ima ispod sebe konja koji će skačući preko ograde izazivati divljenje svih lovaca. Dansten ih je, međutim, preskakao više nego što je trebalo, i njegov konj se natače na jedan kolac u ogradi. Njegova ruţna ličnost, koju niko ne bi poţeleo da kupi, prođe bez ikakve ozlede; ali bedna Munja, nesvesna svoje vrednosti, okrete se na bok i bolno ispusti poslednji dah. Desilo se da je Dansten, kratko vreme pre toga, morao silaziti s konja da pričvrsti jedan stremen, i gromko psovao zbog toga prekida koji ga je zadrţao u zadnjim redovima lovaca u samome času pobede, te je u tom razdraţenju jurio preko ograda još 42

bezobzirnije. Bio je skoro ponova stigao pse kad se nesreća dogodila; i sad je bio između oduševljenih lovaca koji su odmicali napred ne mareći za ono što se iza njih dešava, i onih koji su zaostali i koji su mogli i proći i ne proći pored mesta gde je Munja pala. Dansten, koji se po svojoj naravi više brinuo o neposrednim nezgodama nego o onome što će posle doći, čim se podigao na noge i uverio se da je s Munjom svršeno, oseti izvesno zadovoljstvo od toga što ga niko nije video u poloţaju koji nikakvo razmetanje ne bi moglo da učini zavidnim. Pošto se povratio od potresa s malo rakije i s mnogo psovki, on se uputi što je brţe mogao na desno, u čestu kroz koju je pomislio da će stići u Beterli bez opasnosti da sretne koga od lovaca. Njegova prvobitna namera bila je da tamo uzme pod najam kakvog konja i da se odmah vrati kući; jer, da pređe nekoliko milja pešice, bez puške u ruci i običnim putem, to se nije moglo očekivati od njega kao ni od drugih srčanih mladih ljudi njegove vrste. Nije mnogo mario što će odneti rđav glas Godfriju, pošto je u isti mah mogao da mu ukaţe na pomoć koju će naći kod Marnera; a ako se Godfri usprotivi, kao što je činio uvek kad mu se govorilo o kakvom novom zaduţenju od kojeg je on sam imao najmanje koristi, e, lepo, neće se dugo protiviti: Dansten je bio uveren da će Godfri učiniti sve što on bude hteo. Misao o Marnerovu novcu postajala je sve određenija sad kad je potreba za njim postala još preča; ali izgled da se mora pojaviti u Beterliju s kaljavim čizmama čoveka pešaka i odgovarati na zajedljiva pitanja momaka iz konjušnice ispreči se pred njegovu nestrpljivu ţelju da se vrati u Revlo i da svoju srećnu misao privede u delo. Dok je o tome premišljao, maši se rukom u dţep od prsnika, i tada se seti da će dvatri komada sitnog novca koje je kaţiprstom napipao tamo, biti nedovoljni da izmire ovaj mali dug bez čije isplate zakupac konja, kako je ranije rekao, neće hteti da ima više nikakva posla sa Dansi Kesom. Naposletku, prema pravcu kojim je u lovu išao, on nije bio od kuće mnogo dalje nego od Beterlija; ali Dansi, koji se nije odlikovao bistrinom, došao ie do tog zaključka tek pošto su ga drugi razlozi postepeno naveli da se odluči na ono što dotle nikad nije učinio, da se vrati kući pešice. Bilo je oko četiri časa posle podne, i magla se spuštala: ukoliko pre iziđe na put, utoliko bo]je. Opominjao se da je prešio preko nasipa i spazio putokaz samo na 43

nekoliko trenutaka pre nego što je Munja pala; i onda, zakopčavši kaput i obavivši čvrsto svoj lovački bič oko drške, on se lupi po sarama svojih čizama s izgledom čoveka koji gospodari sobom, kao da je hteo sebe da uveri kako nije nimalo iznenađen ovim što se dogodilo, i pođe napred s osećanjem da preduzima izvanredan telesni napor koji će nekako i nekad moći da okiti i ulepša na veliko divljenje odabranog društva kod Duge. Kad je kakav gospodičić kao Dansi primoran na tako izuzetan način kretanja kao što je pešačenje, bič je u njegovoj ruci sredstvo kakvo se samo poţeleti moţe da ublaţi suviše teško osećanje nelagodnosti u njegovu poloţaju, i Dansten je, idući napred kroz sve gušću maglu, neprestano udarao bičem oko sebe. To je bio Godfrijev bič, koji je on uzeo bez dopuštenja zato što je imao zlatnu dršku, razume se, niko nije mogao videti, kad ga Dansi drţi u ruci, da je ime Godfri Kes urezano dubokim slovima na toj zlatnoj dršci — videlo se samo da je bič vrlo lep. Dansi se pribojavao i slučaja da će naići na kakvog poznanika u čijim bi očima izgledao bedno, jer magla nije dovoljno gust veo za ljude koji su sasvim blizu jedan drugome; ali kad se najzad našao u dobro poznatim uličicama Revloa, a nije sreo ni ţive duše, on reče sam sebi da je i to deo njegove obične sreće. Ali je sad magla, uz večernju tamu, postala veo gušći nego što je on ţeleo, jer je skrivala kolovoze na putu, te su mu noge zapadale u njih i— skrivala je sve, tako da je tmorao koračati vukući bič po niskom ţbunju koje je raslo ispred cgtada. Još malo, mislio je, pa će stići do pralaza koji vodi u Majdan: naći će ga, jer je tu otvor u ogradi. Našao ga je, međutim, pomoću jedne okolnosti koju nije predviđao, i— naime pomoću nekih svetlosnih zrakova za koje je odmah pogodio da dolaze iz kućice Sajleza Marnera. Ta kućica i novac koji je u njoj skriven bili su mu neprestano u glavi za vreme ovog puta, i on je smišljao različite načine da tkaču polaska i da ga navede na to da se rastavi od svojeg novca za ljubav kamate koju će primati. Danstenu se činilo da će, pored laskanja, morati malo i da ga zaplaši, jer njegovo računsko znanje nije bilo toliko sigurno da bi mogao dovoljno jasno da mu predstavi koristi od kamate; a što se tiče jemstva, on ga je zamišljao samo kao sredstvo da se jedan čovek prevari tim što će poverovati da će mu novac biti vraćen. Uz to, pritisak na duh tvrdice bio je zadatak koji će Godfri začelo poveriti 44

svom smelijerru i lukavijem bratu: Dansten je već načisto s tim; i u času kad je ugledao svetlost koja je prodirala kroz pukotine na Marnerovim kapcima, pomisao na razgovor sa tkačem bila mu je već toliko bliska da mu se učinilo sasvim prirodno da se odmah upozna s njim. Od toga je moglo biti više koristi: tkač verovatno ima kakav fenjer, a Dansten se bio umorio traţeći put po mraku. Do kuće je trebalo preći još tri četvrtine milje otprilike, ali put je postajao neprijatno klizav, jer je magla počinjala da prelazi u kišu. On skrete u stranu, ne bez bojazni da moţe pogrešiti put, pošto nije znao tačno dolazi li svetlost s prednje ili s pobočne starne kuće. Ali, oprezno ispitujući zemljište pred sobom drţaljem svojeg biča, najzad zdravo stiţe pred vrata. I zakuca snaţno, osećajući izvesno zadovoljstvo pri pomisli da će se starac uplašiti od ove iznenadne lupe. Ali ne ču nikakav pokret kao odgovor: u kućici je sve bilo mirno. Je li tkač već legao? Ako jeste, zašto je ostavio svetlost u kući? To je bio neobičan zaborav od strane jednog tvrdice. Dansten zakuca još jače i, ne čekajući da mu se odgovori, zavuče prste u prorez na vratima, s namerom da ih zatrese i da time pomakne šip, ne sumnjajući da su vrata i poduprta. Ali, na njegovo iznenađenje, ona se na taj dvostruki pokret otvoriše širom, i on se nađe pred velikom vatrom koja je obasjavala svaki kutak u kućici — postelju, razboj, tri stolice i sto — i pokazalo mu da Marner nije tu. Ništa u tom trenutku nije moglo biti primamljivije za Danstena nego sjajna vatra na ozidanom ognjištu: on uđe i sede odmah kraj nje. Prema vatri je bilo još nešto što bi isto tako bilo primamljivo za gladna čoveka, da je bilo pečenije. To je bio mali komad svinjetine, okačen o verige uzicom koja je bila provučena kroz prsten jednog velikog ključa, kako su to radile naše stare domaćice koje nisu imale raţnjeva. Ali je svinjetina bila okačena sasvim na kraj veriga, verovatno da se ne bi prepekla za vreme domaćinova odsustva, stari čudak s ispupčenim očima ima dakle pečenja za večeru? pomisli Dansten. Ljudi su govorili da on ţivi o buđavom hlebu da bi obuzdao prohtev za jelom. Ali gde je on to mogao biti u ovo doba, i po ovakvom vremenu, ostavljajući večeru nedopečenu i vrata nezaključana? Teškoća s kojom je sam Dansten maločas traţio put uli mu misao da je tkač izišao iz kućice da nakupi goriva moţda ili da svrši kakav drugi sličan posao koji ne 45

traje dugo, i da je pri tom pao u Majdan. To je bila neobično zanimljiva misao za Danstena, jer je otvarala izglede na sasvim nove mogućnosti. Ako je tkač mrtav, ko ima prava na njegov novac? Ko bi znao gde mu je novac sakriven? Ko bi znao da je neko dolazio da ga uzme? On nije zalazio dalje u pojedinosti: hitno pitanje »Gde je novac?« obuze ga sad tako potpuno da je sasvim zaboravio kako tkačeva smrt nije izvesna stvar. Tromi duh, kad jednom dođe do zaključka koji godi njegovoj ţelji, retko moţe da zadrţi utisak da je postavka iz koje je zaključak izveden sasvim nesigurna. A Danstenov duh je bio trom kao duh svakog rođenog zločinca uopšte. Bilo je samo tri skrovišta u kojima je on slušao da je novac kod seljaka: slamni krov, postelja i rupa u podu. Marnerova kućica nije bila pokrivena krovinom; i Danstenov prvi pokret, posle čitavog niza misli koje je ubrzavala ţaoka lakomosti, bio je da pođe postelji; ali dok je to činio oči su mu prelazile ţudno podom čije su se ploče obasjane plamenom s ognjišta raspoznavale kroz svetlucanje peska. Ali ne svuda; jer je bilo jedno mesto, samo jedno koje je bila sasvim pokriveno peskom, i tu je pesak pokazivao tragove prstiju koj su ga očevidno paţljivo poravnavali na jednom određenom prostoru. To je mesto bilo kod samih podnoţnika razboja. U trenutku Dansten se stvori kod toga mesta, ukloni pesak bičem i, kad zavuče tanji kraj drške među ploče, oseti da se one miču. On ţurno podiţe dve, i spazi bez sumnje ono (što je i traţio; jer šta bi moglo biti u tim dvema koţnim kesama ako nije novac? A, sudeći po njihovoj teţini, one su morale biti pune zlatnika. Dansten opipa rupu unaokolo kako bi se uverio da u njoj nema više ničega; zatim ţurno namesti ploče ponova i poravna pesak preko njih. Jedva je prošlo pet minuta otkako je ušao u kućicu, ali se njemu učini da je to bilo vrlo davno; i ma da nije imao nikakvu jasnu misao o tome da Marner moţe biti u ţivotu, i da se moţe vratiti u kućicu svakog trenutka, on oseti kako ga obuzima nekakav neodređen uţas u času kad se uspravio na noge s kesama u ruci. Pohitaće da iziđe napolje u mrak i onda će razmisliti šta da radi s njima. Zatvori odmah vrata za sobom da bi presekao svetlost: nekoliko koraka biće mu dovoljno da se ukloni i od zrakova koji su se probijali kroz pukotine na kapcima i kroz rupu ma vratima, i koji su ga mogli izdati. Kiša i mrak postali su još gušći i on je time bio zadovoljan, iako je bilo teško ići s punim 46

obema rukama, tako da je jedva mogao da drţi bič pored jedne kese. Ali dok pređe samo nekoliko koraka, moći će da odahne. I on pođe napred u tamu.

Kad je Dansten Kes okrenuo leđa kućici, Sajlez Marner nije bio više nego za sto metara daleko od nje vraćajući se s mukom iz sela, ogrnut jednim dţakom kao kabanicom i sa fenjerom od roga u ruci. Noge su mu bile umorne, ali mu je duh bio spokojan, jer nije slutio nikakvu promenu. Osećanje sigurnosti rađa se pre iz navike nego iz uverenja, i iz tog razloga ono se odrţava često i onda kad su se okolnosti promenile tako da bi mogle davati povoda strahovanju. Po toj logici navike, ono vreme u kojem se neki događaj nije desio navodi se stalno kao razlog tome da se on uopšte neće dogoditi, čak i onda kad je upravo to vreme onaj novi uslov koji ga čini neizbeţnim. Neko će vam reći tako da je radio u nekom rudniku četrdeset godina i da nikad nije nastradao i da se zato ne boji nikakve opasnosti iako svodovi rudnika počinju da popuštaju; a često se moţe opaziti da čovek, ukoliko više stari, utoliko teţe veruje u svoju smrt. Taj uticaj navike bio je neizbeţno irnoćan kod čoveka čiji je ţivot bio tako jednolik kao Marnerov. On nije viđao nove ljude niti je slušao o novim događajima da bi to podrţavalo kod njega misao o neočekivinome i o promeni; i to dovoljno objašnjava kako je njegov duh mogao biti spokojan iako je ostavio svoju kuću i svoje blago manje zaštićene nego obično. Sajlez je mislio s dvostrukim zadovoljstvo na svoju večeru: prvo, zato što će biti topla i ukusna; a drugo, zato što ga neće stati novaca. Jer je mali 47

komad svinjetine bio poklon one odlične domaćice, gce Prisile Lemeter, kojoj je toga dana odneo lep komad platna; a Sajlez je samo u prilici kakvog sličnog dara dopuštao sebi raskoš pečenja. Večera je bila njegov najmiliji obed zato što ie dolazila u onaj za njega divni čas kad mu se srce zagrevalo nad njegovim zlatom; i kad god je imao pečenja, on ga je uvek ostavljao za večeru. Ali te večeri tek što je uzicom vešto uvezao meso i pritvrdio ga za ključ od vrata, zatim provukao uzicu kroz prsten od ključa i okačio je o verige, setio se da mu je neophodno potrebno klupko sasvim tankoga konca da bi stavio na razboj nov komad platna sutra još rano ujutru. To je bio smetnuo s uma zato što po povratku od g. Lemetera nije morao da prođe kroza selo; a da ujutru gubi vreme oko te kupovine, na to nije bio ni misliti. Po ovako gadnoj magli nije bilo lako ići, ali je bilo stvari koje je Sajlez voleo više nego svoju udobnost; i on zato pomaţe meso na kraj verigai, naoruţa se fenjerom i svojim starim dţakom i ode na posao koji bi po običnom vremenu svršio za dvadeset minuta. Vrata nije mogao zaključati ako ne odveţe uzicu koju je tako čvrsto obavio oko ključa, a to bi učinilo i da mu večera docnije stigne; nije bilo vredno mučiti se oko toga. Koji bi lopov našio put ka Majdanu po ovakvoj noći? I zašto bi došao te večeri kad nije nikako dolazio za ovih petnaest godina? Ta se pitanja nisu jasno postavljala u Sajlezovu duhu; ona samo pokazuju kako je on nerazgovetno shvatao razloge na kojima se osnivalo njegovo spokojstvo. On stiţe pred svoja vrata veoma zadovoljan što je svršio posao: otvori ih, i za njegove kratkovide oči sve je bilo onako kako je ostavio, jedino je vatra slala dobrodošao višak toplote. On je išao tamo-amo po kući ostavljajući fenjer i skidajući sa sebe šešir i dţak, tako da su njegove potkovane cipele uništile tragove Danstenovih nogu na pesku. Zatim primače svinjetinu bliţe vatri i sede za prijatan posao da nadgleda pecivo i da se greje u isto vreme. Ko bi ga posmatrao dok je crvenkasta svetlost obasjavala njegovo bledo lice, neobične ispupčene oči i mršavo telo, razumeo bi moţda onu mešavinu prezrivog saţaljenja, straha i nepoverenja s kojom su ga predusretali njegovi sused iu Revlou. Međutim, malo je koji čovek mogao biti bezazleniji od bednog Marnera. U njegovoj prostoj i iskrenoj duši ni sve veći tvrdičluk i oboţavanje zlata nisu 48

mogli da izazovu nikakav porok koji bi neposredno nanosio štete drugima. Pošto je svetlost njegove vere bila ugašena, a njegova oseć inja uništena, on se svom snagom svoje duše predao svojem radu i svojem novcu; i kao svi predmeti kojima se čovek sav predaje, i ovi su njega saobrazili sebi. Njegov razboj, dok je za njim tkao bez prekida, uticao je na njega sa svoje strane i sve jače učvršćivao u njegovu srcu jednoliku čeţnju da sluša kako mu on jednoliko odgovara. A njegovo blago, kad se nadnosio nad njega i gledao ga kako raste, obuzimalo je njegovu sposobnost da voli i činilo je tvrdom i odvojenom od svega kao što su bili i ti zlatnici. Ĉim se zagrejao, on pomisli da će biti suviše dugo ako čeka kraj večere da izvadi svoje zlatnike i da će mu biti prijatno ako ih bude gledao na stolu pred sobom za vreme ove nebične časti. Jer je radost najbolje vino, a Sajlezovi zlatnici bili su pravo zlatno vino te vrste. On ustade i spusti svećnjak na pod kraj razboja, ništa ne sumnjajući, zatim ukloni pesak ne zapaţajući nikakvu promenu, i podiţe ploče. Kad vide da je jama prazna, srce mu ţestoko zalupa, ali misao da zlata nema ne mogade odmah da se javi — naiđe samo uţas i silan napor da se taj uţas odagna. On pređe svojom uzdrhtalom rukom po celoj jami usiljavajući se da zamisli kako su ga oči moţda prevarile; zatim spusti i sveću u rupu i paţljivo je razgleda dršćući sve jače. Najzad se trţe tako ţestoko da ispusti svećnjak i prinese ruke glavi pokušavajući da se pribere da bi mogao misliti. Da nije, po nekoj iznenadnoj odluci, metnuo svoje zlato na koje drugo mesto prošle večeri, pa to zaboravio? Ĉovek koji padne u mutnu vodu traţi oslonca i na klizavom kamenju; i Sajlez je, hvatajući se za varljive nade, samo odlagao trenutak očajanja. Zagledao je u svaki ugao, prevrnuo svoju postelju, pretresao je i opipao; zatim pogledao u pregradu pod ognjištem gde mu se sušilo drvo za gorivo. Kad nije imao više gde da traţi, on ponova kleče i još jednom prevuče rukom unaokolo po rupi. Nije mu ostalo više nikakvo neispitano mesto da ga bar za časak zakloni od strašne istine. Da, bila je još jedna vrsta skloništa koje se uvek javlja kad misao podleţe neodoljivoj strahoti: to je bilo ono očekivanje nemogućnoga, ona vera u nešto sasvim suprotno, koja se ipak 49

razlikuje od ludila, pošto stvarne činjenice mogu da je unište. Sajlez se uspravi na noge dršćući i pogleda na sto: da zlato nije tamo, najzad? Sto je bio prazan. Tada se okrene i pogleda iza sebe — pogleda svud po kući šireći još jače svoje mrke oči ne bi li video, moţda, da se kese pojavljuju na kcjem od onih mesta gde ih je već uzalud traţio. Mogao je da vidi svaki predmet u svojoj kućici — ali zlata nigde nije bilo.

Ponova je prineo svoje drhtave ruke glavi i za jaukao divlje i silno, jaukom očajanja. Zatim, za nekoliko trenutaka ostade nepomičan; ali ga je taj jauk oslobodio prvog pritiska istine, pritiska koji ga je zaluđivao. On se okrete, priđe posrćući razboju i sede za nj traţeći po nagonu ovo mesto kao najjače uverenje o stvarnosti. I sad kad su sve varljive nade iščezle i kad je prvi potres izvesnosti prošao, javi se misao o kradljivcu, i on je dočeka ţeljno, zato što se kradljivac moţe uhvatiti i naterati da vrati zlato. Ta misao uli mu nešto nove snage, i on potrča od razboja vratima. Kad ih je otvorio, kiša mu udari u lice jer je padala sve jače. Nije se moglo ni pomisliti da se po takvoj noći traţi trag. Trag? Ali kad je kradljivac dolazio? Za vreme Sajlezova odsustva preko dana vrata su bila zaključana ključem, i kad se vratio, nije se ni po čem videlo da je neko silom ulazio. A i večeras, govorio je sam sebi, sve je bilo onako kako je ostavio. Pesak i ploče kao da nisu bili ni dirnuti. Je li zaista kradljivac uzeo kese? Ili je to bila neka svirepa moć koju nikakva ruka nije u stanju da uhvati i koja je uţivala u tome da ga i po drugi put zagnjuri u očajanje? On ustuknu pred tim nejasnim 50

strahom i učini silovit napor da svoj duh zadrţi na kradljivcu s rukama, koga će ruke moći da uhvate. Njegove misli zadrţaše se redom na svima susedima koji su kad god što pomenuli ili postavljali pitanja koja bi se sad mogla uzeti kao osnov za sumnju. Tu je bio Dţim Rodni, poznati kradljivac divljači, koji ni inače nije uţivao dobar glas: on je često sretao Marnera kad je ovaj išao poslom kroz polja, a nekoliko puta se i našalio na račun tkačeva novca; štaviše, jednom je i naljutio Marnera kad je ušao k njemu da zapali lulu i zadrţao se kraj vatre, umesto da odmah ide dalje svojim poslom. Dţim Rodni je lopov — bilo je nekog olakšanja u toj misli. Dţim se moţe naći i naterati da vrati novac: Marner nije hteo da ga kazni nego samo da povrati svoje zlato koje je otišlo od njega i ostavilo njegovu dušu kao zalutalog putnika u nepoznatoj pust:nji. Lopov se mora uhvatiti. Marnerovi pojmovi o sili zakona bili su prilično zbrkani, ali je on osećao da treba da ode i da prijavi svoj gubitak; i ugledni ljudi u selu — sveštenik, policajac i vlastelin Kes — primoraće Dţima Rodnija, ili nekoga drugog, da vrati ukradeni novac. Podstaknut tom nadom, on istrča iz kuće na kišu zaboravljajući da uzme kapu i ne pomišljajući da zatvori vrata za sobom jer mu se činilo da nema više ništa da izgubi. Trčao je brzo sve dok mu nije ponestalo daha. a to ga primora da uspori korak kad je stigao u selo do ugla iza kojeg je bila Duga. Duga je, u Marnerovim očima, bila raskošno zborište bogatih i snaţnih muţeva čije ţene imaju zališnog platna; to je bilo mesto gde će začelo naći vlast i njene predstavnike u Revlou i gde će moći najbrţe da objavi svoj gubitak. On podiţe skakavicu i uđe desno u osvetljenu kuhinju, gde su se obično okupljali manje ugledni posetioci Duge, pošto je zasebna soba levo bila određena za otmenije društvo u kojem je vlastelin Kes često uţivao dvostruko zadovoljstvo druţeljublja i snishodljivosti. Ali je ta soba bila mračna večeras, pošto su sve glavne ličnosti kojima se dičio njen krug bile na igrsnci kod gđe Ozgud, kao i Godfri Kes. Ali je zato u kuhinji druţina na klupama s visokim naslonom bila mnogobrojnija nego obično; nekolicina od onih koji bi inače bili primljeni u zasebnoj sobi i boljima od sebe davali više maha da se razleću i pokazuju snishodljivi, zadovoljavali su se te večeri time što su promenili svoje uţivanje i pili grog tamo gde su mogli sami da se razmeću i 51

pokazuju snishodljivi, u društvu onih koji su poručivali obično pivo.

VI Razgovor, izvanredno ţiv kad se Sajlez pribliţio vratima Duge, bio je, kao obično, nategnut i isprekidan u početku toga skupa. Lule su počinjale da se puše u tišini skoro ledenoj; ugledniji gosti, koji su pili alkohol i sedeli blţe vatri, gledali su jedan na drugoga tako kao da neka opklada zavisi od toga ko će prvi trepnuti; a oni koji su pili pivo, većinom ljudi u kaputima od jevtine pamučne materije i u bluzama, drţali su očne kapke oborene i prevlačili rukama preko usta, kao da su gutljaji piva pogrebna duţnost spojena s neveselom nelagodnošću. Najzad, g. Snel, krčmar, podjednako raspoloţen prema svima, uvek daleko od toga da pravi razliku među ljudima koji su svi ravni u trošenju pića, prekide ćutanje obrativši se neodlučnim glasom svom rođaku kasapinu: — Kaţu neki da ste juče zaklali lepo goveče, Bobe? Kasapin, veseo, nasmejan čovek crvene kose, nije bio raspoloţen da odgovori odmah. On pusti nekoliko dimova i tek potom pijunu i reče: — I pravo kaţu, Dţone. Posle toga slabog i neuspelog pokušaja da se led probije, zavlada ponova ćutanje, usiljeno kao i rinije. — Je li to bila jedna daremska riđuša? — upita potkivač prihvatajući konac razgovora posle prekida od nekoliko minuta. Potkivač pogledi u krčmara, a krčmar pogleda u kasapina kao u ličnost koja mora uzeti na sebe da odgovori. — Jeste bila riđa — reče kasapin svojim veselim, malo promuklim glasom —, a bila je i daremske rase. — Onda meni ne treba da kazujete od koga ste je kupili — reče potkivač gledajući oko sebe s izvesnim ponosom —, zna se ko ima riđe daremske krave u ovom kraju. A imala je i beo cvet na čelu; 'ko će da se opkladimo? — Potkivač se naţe unapred drţeći ruke na kolenima i značajno zaţmiri očima ikad je postavio to pitanje. 52

— Jest; moţda je i tako — izreče kasapin lagano, smatrajući da time daje odlučan potvrdni odgovor. — Ne kaţem protivno. — Znao sam ja to vrlo dobro — reče potkivač zavalivši se ponova; zatim nastavi prkosno: — Kad ja ne bih poznavao krave g. Lemetera, voleo bih znati ko ih drugi poznaje — to je sve. A što se tiče krave koju ste kupili, jevtino ili ne, ja isam bio tamo kad su je lečili — neka kaţe ko šta hoće.

Ĉinilo se da se potkivač ljuti, a i blagi kasapin kao da dobi volju za razgovor. — Ja neću nikom da protivrečim — reče on —, ja sam za mir i slogu. Neki seku rebra nadugačko — ja ih sečem nakratko; ali se s onima ne svađam. Sve što kaţem, to je da je ţivinče krasno — dosta je čoveku da ga pogleda pa da mu se oči napune suzama. — Jest, to je krava koju sam ja lečio, kakva je da je — nastavljao je potkivač jetko — i to je ili krava g. Lemetera, ili ste vi rekli neistinu kad ste kazali da je bila daremska riđuša. — Ja nemam običaj da govorim neistinu — reče kasapin istim promuklim glasom kao i maločas — i nikom ne protivrečim — ni kad me čovek u oči laţe: prosto prekinem razgovor i nemam s njim nikakva posla. Sve što kaţem, to je da je ţivinče krasno. I što sam rekao, to ću i da potvrdim; ali neću ni s kim da se svađam. — Ne, — reče potkivač s gorkim posmehom, pogledajući u sve redom —, moţda niste ni tvrdoglav čovek; moţda niste ni rekli da je krava doremska riđuša; moţda niste ni rekli da je imala beo cvet na čelu — potvrdite i to, kad ste već počeli. 53

— De, de, — reče krčmar — ostavite kravu na miru. Istim je u sredini: vi obojica imate pravo, i obojica grešite; kao što ja uvek govorim. Je li krava g. Lemetera ili nije, o tome neću da govorim; ali kaţem da je Duga — Duga. A kad smo već počeli govor o Lemeterovima, vi, g. Mejsi, znate o njima više nego svi mi skupa, je li tako? Vi pamtite još kad je otac g. Lemetera došao u naš kraj i nastanio se u Lugovima? G. Mejsi, krojač i crkvenjak, koga je kostobolja primorala da ovu drugu duţnost odskora podeli s jednim mladim čovekom sitnoga lika, koji je sedeo prema njemu, naţe svoju sedu glavu na stranu i poče okretati palce na rukama s izrazom zadovoljstva začinjenog izvesnim prekorom. On odgovori na krčmar evo pitanje saţaljivim osmehom i reče: — Da, da, znam; ali puštam druge da govore. Ja sam se sad povukao i ustupio mesto mlađima. Pitajte one koji su išli u školu u Tarliju; oni su učili izgovaranje; u moje vreme za to se nije znalo. — Ako mislite na mene, g. Mejsi, — reče zamenik crkvenjakov s izgledom bojaţljive pristojnosti — ja nisam čovek koji se trpa u razgovor. Kao što se kaţe u psalmu: ,Znam što je pravo; i ne samo to, Nego i vršim ono što znam.’ — Lepo, onda bi trebalo da drţite onaj ton koji vam se daje; ako ste od onih koji vrše, voleo bih da izvršujete to i— reče jedan krupan čovek vesela lika, odličan kolar po svojem zanimanju radnih dana, a horovađa u crkvi nedeljom. Govoreći, on je ţmirnuo očima prema dvojici iz društva, koji su zvanično bili poznati kao »klarinet« i »truba«, s uverenjem da iskazuje mišljenje muzički obrazovanog sveta u Revlou. G. Tuki, zamenik crkvenjakov, koji nije bio omiljen u svojoj sredini (nikad nikakav zamenik nije omiljen u svojoj sredini), pocrvene jako, ali odgovori paţljivo i uzdrţljivo? — G. Vintrope, ako mi date dokaza da grešim, ja nisam čovek koji kaţe da se neće popraviti. Ali ima ljudi koji zamišljaju da je njihov sluh nepogrešiv i koji ihoće da se ceo hor upravlja po njima. O tome moţe biti dva mišljenja, nadam se. — Da, da, — reče g. Mejsi veoma zadovoljan ovim napadom na mladalačku hvalisavost —, u tome imate pravo, Tuki; postoje 54

uvek dva mišljenja; postoje mišljenje koje sam čovek ima o sebi i mišljenje koje drugi ljudi imaju o njemu. Bila bi dva mišljenja i o napuklom zvonu kad bi zvono moglo samo sebe da čuje. — Ali, g. Mejsi, — reče bedni Tuki ozbiljan usred opštega smeha — ja sam preduzeo da vršim duţnost crkvenjaka po ţelji g. Krekentopa, onda kad vas bolest sprečava u tome; a crkvenjak ima pravo da peva u horu — inače, zašto ste i vi sami to činili? — E! Ali stari gospodin, i vi, to su dva — reče Ben Vintrop. — Stari gospodin ima dara od prirode. Jest, vlastelin je imao običaj da ga pozove na čašu vina samo da ga čuje kako peva ,Crvenog hajduka’; je li tako, g. Mejsi? To je dar od prirode. Eto, i moj sinčić Aron ima dara od prirode — moţe da vam otpeva pesmu koju hoćete čim je jedanput čuje, kao drozd. Ali što se tiče vas, majstor Tuki, vi biste bolje učinili da ostanete kod vašeg ,Amin’; glas vam je dosta dobar kad ga zadrţavate u nosu; ali vam je grlo prodrto: nije stvoreno za pesmu, eto to je! Ova vrsta bezobzirne iskrenosti bila je najzajedljiviji oblik šale za društvo kod Duge, i svi su smatrali da je otvorenost Bena Vintropa prevazišla dosetku g. Mejsija. — Vidim ja šta je — reče g. Tuki nesposoban da i dalje ostane hladan. — Neki su se zarekli da me oteraju iz hora samo da ne bih dobio dela za Boţić — to je ono. Ali ću ja to da kaţem g. Krekentopu; ne dam nikome da se igra mnome. — Ne, ne, Tuki, — reče Ben Vintrop. — Mi ćemo vam dati vaš deo samo da ne dođete — to ćemo začelo učiniti. Ljudi plaćaju da se otresu i drugih stvari a ne samo gamadi. — De, de, — reče krčmar, koji je osetio da plaćati ljudima za njihov izostanak predstavlja jedan opasan princip za društvo — šala je šala. Svi smo mi ovde dobri prijatelji, mislim. Moramo i davati i primati. Vi imate pravo obojica, i obojica grešite, kao što ja kaţem. Ja se slaţem s g. Mejsijem u tome da ima dva mišljenja; i kad bi neko mene pitao, ja bih rekao da obojica imate pravo. I Tuki ima pravo, i Vintrop ima pravo; neka samo preseku napola, pa će se sloţiti. Potkivač je pušio svoju lulu namrgođen, s očekivanim preziranjem prema ovoj ništavnoj prepirci. On nije imao sluha za pevanje i nikad nije išao u crkvu zato što se bavio i lečenjem stoke i što su ga svaki oas mogli pozvati zbog kakve obolele krave. Ali 55

kasapin, koji je bio rođen pevač, slušao je svađu paţljivo ţeleći istovremeno i da Tuki pretrpi poraz i da se odrţi nair. — Zacelo, — reče on pristajući uz krčmarevu pomirljivost — mi volimo našeg starog crkvenjaka; to je prirodno. On je tako lepo pevao, a ima i brata koji vaţi kao najbolji svirač u okolini. Eh, šteta je što Solomun ne ţivi u našem selu i što ne moţe da nam po štogcđ odsvira kad nam se prohte; je li tako, g. Mejsi? Ja bih mu davao i crnu i belu dţigericu besplatno, verujte. — Da, da, — reče g. Mejsi topeći se od miline — svirači i pevači iz naše porodice bili su na glasu odvajkada. Ali sad ih nestaje; kaţem ja to Solomunu kad god ovuda prođe; nema više glasova kao što su nekad bili i niko se više ne seća onoga što mi pamtimo osim starih gavranova, moţda. — Jest, vi se sećate još onog vremena kad je otac g. Lemetera došao u naš kraj; je li tako, g. Mejsi? — reče krčmar. — Kako da se ne sećam —, prihvati starac koji je sad primio onu količinu laskanja koja je bila potrebna da ga navede na pripovedanje —, bio je to lep stari gospodin — vrlo lep, lepši nego ovaj sadašnji g. Lemeter. Došao je odnekud sa severa, nedaleko odavde, koliko sam mogao saznati. Ali ovde ne zna niko ništa pouzdano o tom kraju: zna se samo da ne moţe biti daleko na severu i da se ne razlikuje mnogo od našega jer je on doveo sobom lepu rasu ovaca, što znači da i tamo mora biti i pašnjaka i svega dobroga. Slušali smo da je svoje imanje prodao da bi došao ovamo i uzeo pod zakup Lugove. Izgledalo je čudno za čoveka koji ima svoje zemlje što dolazi i uzima pod zakup salaš u kraju koji mu je sasvim nepoznat. Govorilo se da je to učinio zbog toga što mu je umrla ţena; mada u svakoj stvari ima i razloga. Ali ima ljudi sveznalica, koji će vam naći još pedeset kojekakvih razloga iako im je pravi razlog tu pred očima, samo što ga oni ne vide. Kako mu drago, odmah se videlo da smo dobili suseda koji mnogo zna i koji ume da upravlja kućom, i svi su ga rado gledali. A mladić — to je ovaj sadašnji g. Lemeter koji nije nikad imao sestre — počeo je odmah da se udvara gci Ozgud, sestri sadašnjeg g. Ozguda. To je bila tako lepa devojka kako se samo zamisliti moţe. Neki kaţu da joj mlađa kći liči na nju; ali tako mogu da govore samo oni koji ne znaju šta je pre

56

njih bilo. A ja to moram znati, jer sam pomagao starom rektoru, g. Dramlovu — pomagao sam mu kad ih je venčavao. Tu g. Mejsi zastade; on je uvek pripovedao na odlomke, čekajući da ga pitaju kao i maločas. — Da, i zar se nije desilo nešto neobično, g. Mejsi, tako da se vi začelo sećate tih svatova? — reče krčmar laskavim glasom. — Doista se desilo — i to nešto sasvim neobično — odgovori g. Mejsi naginjući glavu na stranu. — Jer je g. Dramlov — jadni stari gospodin, ja sam ga voleo — bio malo zbunjene glave, nešto od radosti a nešto i od toga što je voleo da popije što toplo kad je trebalo da sluţi rano ujutru, po hladnoći. A mladi g. Lemeter je hteo poštopoto da se venča u januaru, u mesecu koji zaista nije za svatove, jer venčanje nije kao krštenje ili opelo, koji se ne mogu odlagati. I tako je g. Dramlov — jadni stari gospodin, ja sam ga voleo — kad je došlo do pitanja, nekako preokrenuo reči i kazao; ,Hoćeš li da uzmeš ovog čoveka za svoju venčanu ţenu?’ Tako je rekao prvo, a posle, ,Hoćeš li da uzmeš ovu ţenu za svojeg venčanog muţa?’ kaţe. Ali što je najneobičnije u svemu, to nije opazio niko sem mene, i mladenci su odgovorili odmah ,hoću’, kao ja kad reknem ,amin’ tamo gde treba, a i ne slušam ono što je pre toga bilo. — Ali ste to dobro čuli, je li tako, g. Mejsi? Dobro ste pazili? — reče kasapik. Bog vas blagoslovio! — nastavi g. Mejsi, pošto je malo poćutao, i saţaljivo nasmeši na oskudicu mašte kod svojih slušalaca — kako da nisam! I sav sam drhtao: bio sam tako reći kao kaput kad se za peševe vuče i.o dve različite strane; jer n:sam smeo da prekidam paroha, nisam smeo da uzmem na sebe; ali sam mislio u sebi: ,A ako nisu dobro venčani zato što su preokrenute reči?’ Zatim mi je u glavi počelo da buči kao u vodenici, jer sam se ja uvek tako kidao misleći o stvarima i zagledajući ih sa svih strada. I pitao sam samoga sebe: ,Vaţe li za venčanje reči ili smisao?’Jer je pastor mislio ono što treba, a i mlada i mladoţenja isto tako. Ali posle, razmišljajući o tome, uvideo sam da ni ono što se misli ne znači mnogo u naijviše prilika, jer vi moţete zamišljati da ste slepili dve stvari, ali vam lepak moţe biti rđav, i onda, šta ste učinili? Te rekoh samom sebi: ,Ni smisao ne znači ništa nego lepak.’ I bio sam tako 57

zbunjen kao da treba da zvonim u tri zvona odjedanput, kad smo otišli u sakristiju i kad su počeli da se potpisuju. Ali šta vredi govoriti? — vi ne moţete ni da zamislite ono što se dešava u duši ţustrog čoveka. — Ali ste se ipak uzdrţali, je li, g. Mejsi? — upita krčmar. — Jesam, sasvim sam se uzdrţao, sve dok nisam ostao nasamo sa g. Dramlovom, a onda mu reknem sve, s najvećim poštovanjem, razume se, kao što sam uvek činio. On je to odmah objasnio i rekao mi je: ,Eh, eh, Mejsi, budite bez brige’, kaţe, ništa tu ne znače ni reči ni ono što se misli — zapisnik je ono što je glavno — to je lepak.’ Tako je on, vidite, lako rešio stvar; jer sveštenici i doktori znaju sve napamet, tako reći, i oni ne lupaju glavu premišljajući o tome šta valja a šta ne valja, kao što sam činio ja toliko puta. I cela je istina da je brak bio srećan, samo je jadna gđa Lemeter — ranije gca Ozgud — umrla prije nego što su joj kćeri dorasle; ali što se tiče napretka i svega ostalog, nema uglednije kuće nego što je ta. Svi prisutni čuli su ovu pripovetku mnogo puta dosad, ali su je ipak saslušali kao kakvu omiljenu pesmu, i na izvesnim mestima lule su trenutno prestat da se puše da bi slušaoci mogli posvetiti svu svoju paţnju rečima koje su očekivali. Ali još nije bilo sve svršeno, i g. Snel, krčmar, po duţnosti postavi pitanje koje je trebalo da izazove produţenje pripovetke: — Zbilja, zar se nije govorilo da je stari g. Lemeter imao lepih novaca kada je došao u ovaj kraj? — Jeste, to je tačno — odgovori g. Mejsi —, ali ja mislim da je ovaj tadašnji g. Lemeter dovoljno učinio ako ih je sačuvao. ,Jer se uvek govorilo da u Lugovima ne moţe niko da obogati, iako ne plaća veliku zakupninu, jer je to pusto imanje, ono što se zove zaduţbinsko. — Da, i malo je njih koji znaju tako dobro kao vi kako je to imanje postalo zaduţbinsko, je li tako, g. Mejsi? — reče kasapin. — Kako bi i znali? — odgovori stari crkvenjak s izvesnim preziranjem. — Moj ded je šio livreje za momke iz konjušnice toga g. Klifa kad je došao i sazidao one velike staje vlastelina Kesa, jer je taj Klif mislio samo na konje i na lov. On je bio krojač u Londonu i, kako se govorilo, poludeo je varajući ljude. A nije nikako umeo da 58

jaše; sačuvaj boţe! Kaţu da je mogao da stegne konja nogama koliko mašicama: to je moj ded čuo od staroga vlastelina Kesa mnogo i mnogo puta. A hteo je pošto-poto da jaše, kao da ga je vrag na to Nagonio. Imao je sina, dečka od šesnaest godina, kome nije davao da radi ništa drugo nego samo da jaše i da jaše — iako se mladić plašio toga, kako se priča. Svi su govorili kako otac hoće da skine sa sina sve što je na njemu bilo krojačko i da od njega načini gospodičića. Nije to što isam ja krojač; ali, pošto me je bog za to stvorio, ja se tim ponosim, jer su reči ’Mejsi, krojač’ bile napisane iznad naših vrata još onda kad je na talirima bio kraljičin lik. A Klif se stideo toga da se zove krojač i jako ga je ivređalo što se svet smejao njegovu jahanju i što niko od gospode odavde nije hteo da se druţi s njim. Kako bilo da bilo, jadni mladić se razboli i umre, a ni otac nije ţiveo dugo posle njega. Postao je čudniji nego što je kad bio. Kaţu da je usred noći, s fenjerom u ruci, odlazio u staje i palio tamo mnoge sveće, jer nikako nije mogao da spava, nego je tako stajao, pucao bičem i gledao u konje; i kaţu da je pravo čudo što se staje nisu zapalile i izgorele zajedno s jadnim konjima. Najzad je u bunilu i umro, i posle se videlo da je sve svoje imanje, Lugove i ostalo, ostavio nekakvoj zaduţbini u Londonu. I tako su Lugovi postali zaduţbinsko imanje. Ali te staje g. Lemeter nikako ne upotrebljava — suviše su velike. Da ste ţivi i zdravi! Kad se njihova vrata zalupe, u polovini sela čuje se kao grmljavina. — Da, ali se u tim stajama dešava i ono što se na danu ne moţe da vidi, je li tako, g. Mejsi? — reče krčmar. — Da, da; prođite onuda noću, pa ćete čuti — reče g. Mejsi tajanstveno zaţmirivši očima — i onda pričajte, ako vam je volja, da niste videli svetlost u stajama i da niste čuli kako konji udaraju kopitima, i kako bičevi pucaju, i kako neko urliče pred svanuće. Još kad sam ja bio dete, to se zvalo ,Klifov odmor’; jer kaţu da u to vreme onaj kusi prestaje da peče Klifa. Sve je to meni pripovedao moj otac, a to je bio pametan čovek, iako danas ima ljudi koji bolje znaju ono što je bilo pre njihova rođenja nego što razumeju svoj posao. — Šta velite na to vi, Daulese? — upita krčmar okrećući se potkivaču koji je jedva čekao da dođe do reči. — Taj orah treba vi da razbijete. 59

G. Daules je bio nevernik u ovom društvu i ponosio se tom svojom ulogom. — Šta velim? Velim ono što mora da kaţe svaki čovek zdrave pameti koji neće da zatvori oči kad mu treba da vidi putokaz. Kaţem da sam gotov da se opkladim u deset funti sa svakim ko htedne 'da ostane sa mnom koje bilo vedre noći na livadi pred lugovslsim stajama. I kaţem da nećemo videti ni svetlost niti ćemo čuti kakav bilo šum osim našeg daha. Eto šta kaţem i šta sam kazao toliko puta; ali niko neće da stavi na kocku deseticu radi tih aveti u koje se toliko veruje. — Jest, Daulese, lako je opkladiti se — reče Ben Vintrop. — Moţete se isto tako kladiti is nekim da neće dobiti kostobolju ako ostane do guše u bari cele jedne mrazovite noći. Ko bi pristao da dobije opkladu da navuče bolest? Ljudi koji veruju u Klifov odmor ne usuđuju se ni da priđu tome mestu za deset funti. — Ako majstor Daules hoće da sazna istinu o tome — reče g. Mejsi sa zajedljivim osmehom, udarajući palce jedan o drugi —, ne mora da se kladi — neka ide tamo sam — niko mu ne brani; i onda neka rekne svojim sugrađanima da nemaju pravo. — Hvala! Vrlo sam vam obavezan — odgovori potkivač smejući se grohotom i prezrivo. — Šta se mene tiče ako je neko lud! Meni nije potrebno da saznajem istinu o avetima: ja je već znam. Ali nisam protivan opkladi — samo časno i otvoreno. Da se opkladimo u deset funti da ću ići da vidim Klifov odmor, i da ću ići tamo sam. Društvo mi nije potrebno. Gotov sam da to učinim kao što sam gotov da napunim ovu lulu. — Da, a ko će da pazi na vas dok ste tamo, Daulese? To već ne bi bila časna opklada — reče kasapin. — Ne bi bila časna opklada? — planu g. Daules. — Voleo bih da vidim onoga ko će ustati i reći da ja hoću nečasno da se kladim. Ded’ sad, gazda Landi, voleo bih vas čuti da to kaţete. — Verujem da biste voleli — odgovori kasapin. — Ali to nije moj posao. Ja s vama ne razgovaram, niti hoću da se kladim s vama. Ako neko hoće da pristane na to što vi nudite, neka slobodno učini. A ja volim mir i slogu.

60

— Jest, to voli svako pseto koje laje, čim mu se pokaţe batina — reče potkivač. — Ali ja se ne bojim ni čoveka ni aveti i gotov sam da se časno opkladim. Ja nisam pudljivo pseto. —Da, ali evo šta je u stvari, Daulese, — reče krčmar govoreći s mnogo iskrenosti i pomirljivosti. — Ja mislim da ima ljudi koji ne bi mogli videti avet ni onda kad bi ona stojala pred njima kao panj. I to ima svojeg razloga. Eto, moja ţena, na primer, ne oseća ništa ni kad joj najjači sir metnete pod nos. Ja nisam nikad video avet; ali zato govorim sam sebi: ,Svakako nemaš čula za to.’ Hoću reći da ja smatram avet kao miris i obratno. I zato se slaţem i s jednom i s drugom stranom; jer, kao što uvek govorim, istina je u sred'ni. Kad bi Daules otišao i proveo celu noć tamo, i onda rekao da nije video ništa od Klifova odmora, ja bih se s njim sloţio; a ako bi neko rekao da Klifov odmor i pored toga začelo postoji, ja bih se sloţio i s njim. Jer za to treba imati nos. Potkivač nije bio raspoloţen da primi takvo objašnjenje krčmarevo, jer je to bio čovek iz osnova protivan popuštanju. — Ba, ba, — reče on i lupi čašom ponova se naljutivši — kakva posla ima tu nos? Je li se još kadgod desilo da je avet izbila oko čoveku? Eto to bih voleo da znam. Ako aveti hoće da verujem u njih, neka prestanu da se šunjaju po tamnim i usamljenim mestima — neka dođu tamo gde ima sveta i svetlosti. — Samo što aveti nimalo ne mare za to hoće li u njih da poveruje takva neznalica kao što ste vi! — reče g. Mejsi duboko dirnut potkivačevom prostačkom nesposobnošću da razume prirodu avetinjskih pojava. VII Već idućeg trenutka činilo se bezmalo očevidno da se aveti odazivaju radije nego što je g. Mejsi tvrdio, jer se bledo mršavo lice Sajleza Marnera odjednom ukaza u toploj svetlosti, ne progovarajući ni reči nego samo gledajući u sve redom svojim neobičnim nezemaljskim očima. Duge lule istovremeno se pokretoše, kao pipci preplašenih insekata, i svima prisutnima, ne izuzimajući ni nevernog potkivača, učini se da vide ne Sajleza Marnera od kostiju i od mesa nego utvaru; jer su vrata na koja je Sajlez ušao bila 61

zaklonjena visokim naslonima klupa i niko nije opazio njegov dolazak. Moglo bi se pretpostaviti da je g. Mejsi, koji je sedeo daleko od priviđenja, uţivao u ovoj potvrdi onoga što je uvek kazivao, i da je to ublaţavalo njegov deo u opštoj preneraţenosU. Zar on nije uvek govorio da se duša Sajleza Marnera oslobađa tela kad on padne u svoj neobični zanos? Dokaz je bio tu: ali ipak, uopšte uzevši, on bi bio isto tako zadovoljan i bez ovoga. Nekoliko trenutaka vladala je mrtva tišina, jer Marneru zadihanost i uzbuđenje nisu davali da progovori. Krčmar, uvek svestan toga da je duţan otvoriti svoju kuću svakome i verujući u zaštitu svoje nepokolebljivi nepristrasnosti, uze najzad na sebe da oslovi avet. — Majstor-Marnere, — reče on pomirljivim glasom — šta vam treba? Zašto ste došli? — Pokraden sam! — izreče Sajlez, gicajući. — Pokrali su me! Traţim policajca — i sudiju— i vlastelina Kesa — i g. Krekentopa. — Pridrţite ga, Dţime Rodni, — reče krčmar povrativši se od straha — on je izvan sebe, čini mi se. Pokisao je skroz.

Dţim Rodni je uţivao najmanji ugled u ovoj druţini i sedeo je, kao što je i bilo u redu, najbliţe mestu na kojem je stojao Marner, ali on ne htede ni da se makne. — Hodite i pridrţite ga sami, g. Snele, ako ţelite — reče Dţim prilično nabusito. — Pokrali su ga, moţda su ga i ubili, šta ja znam — dodade zatim gunđajući. — Dţime Rodni! — reče Sajlez okrenuvši se i upirući svoje neobične oči u čoveka nd koga je sumnjao. 62

— Evo me, majstor-Marnere, šta hoćete od mene?— odgovori Dţim osećajući laku drhtavicu i zgrabi bokal iz kojeg je pio kao oruţje za odbranu. — Ako ste vi ukrali moj novac — reče Sajlez skoro krikom i sklopi ruke preklinjuji —, vratite mi ga, — i ja se neću suditi s vama. Neću vas prijavljivati policiji. Vratite mi ga, a ja ću vam dati — daću vam jedan zlatnik. — Ja ukrao vaš novac! — planu Dţim. — Baciću vam ovaj bokal u lice, ako reknete da sam ja — ja ukrao vaš novac. — De, de, majstor-Marnere, — reče krčmar ustavši sad odlučno i dohvativši Marnera za rame — ako imate na što da se potuţite, govorite pametno; i pokaţite da ste pri sebi ako hoćete da vas ko sluša. Pokisli ste kao miš. Sedite i osušite se, i govorite slobodno. — I slušajte, čoveče, — prihvati potkivač koji poče uviđati da nije bio sasvim dosleđan sebi u ovoj prilici. — Ne gledajte nas više ukočeno i ne vičite, jer vas zamalo nismo uvezali kao bezumnika. Zato vam u prvi mah nisam nijšta ni rekao — pomislio sam: poludeo čovek. — Da, da,i neka sedne — rekoše više glasova odjedanput, veoma zadovoljni što je postojanje aveti ostalo i dalje otvoreno pitanje. Krčmar natera Marnera da skine kaput i da potom sedne na stolicu u sredini kruga, odvojen od svih, prema samoj vatri. Tkač, isuviše slab da bi imao kakav bilo drugi određen cilj do taj da dobije pomoći u traganju za svojim novcem, potčinjavao se bez otpora. Trenutni strah gostiju sad je potpuno iščezlo u njihovoj velikoj radoznalosti i sva su lica bila okrenuta Sajlezu kad krčmar, pošto je i sam ponova seo, reče: — Dakle, majstor-Marnere, šta kaţete — pokrali su vas? Objasnite to bolje. — Samo neka ne govori da sam ga pokrao ja — povika Dţim Rodni ţestoko. — Šta bih ja radio s njegovim novcem? Mogao bih isto tako da ukradem i pastorovu odeţdu i da je nosim. — Jezik za zube, Dţime, da čujemo njega — reče krčmar. — Dakle, majstor-Marnere. Tada Sajlez ispriča ono što mu se dogodilo, sve češće prekidan 63

pitanjima ukoliko je tajanstveno obeleţje krađe postajalo očevidnije. Ovaj neobično nov poloţaj za njega, da poverava svoje jade svojim susedima u Revlou, da se greje kraj ognjišta koje nije njegovo i da se oseća u blizini lica i glasova koji su mu ulivali prvu nadu na pomoć, imali su nesumnjivo uticaja na Marnera i pored teške zabrinutosti u koju ga je bacio njegov gubitak. Naša svest retko zapaţa početak rastenja u nama kao i izvan nas: mnogo puta sokovi obiđu pre nego što mi opazimo prvi znak pupoljka. Izvesno pođozrenje s kojim su njegovi slušaoci u početku pratili njegovo pripovedanje postepeno se gubilo pred ubedljivom prostotom njegova očajanja: njegovim susedima bilo je nemogućno sumnjati u istinitost Marnerovih reči ne zato što su bili u stanju da iz onoga što im je ispričao odmah zaključe kako on nema razloga da ih laţe, nego zbog toga što, po rečima g. Mejsija: — Ljudi kojima đavo pomaţe ne mogu biti tako utučeni — kao što je bio bedni Sajlez. Štaviše, iz te neobične okolnosti što kradljivac nije ostavio nikakva traga za sobom i što se desilo da je znao kad će Sajlez izići i ostaviti vrata nezaključana — Sto smrtni ljudi ne bi nikako mogli da pogode — izgledalo je kao najverovatniji zaključak da je njegovo nečisto drugovanje s vragom, ako ga je kadgod i bilo, sasvim prekinuto i da je, prema tome, ovu štetu naneo Marneru neko za kim je sasvim nekorisno tragati. Zašto je taj natprirodni kradljivac morao čekati da vrata budu nezaključana, bilo je pitanje koje nikome nije palo na um. — To nije učinio Dţim Rodni, majstor-Marnere, — reče krčmar. — Ne treba da sumnjate na bednoga Dţima. Njemu bi se moţda moglo prebaciti što za pokojeg zeca, kad bi se na sve gledalo i kad se nikad ne bi zaţmurilo; ali je Dţim sedeo ovde i pio pivo, kao najuljudniji čovek u parohiji, još pre nego što ste vi, po vašem sopstvenom računu, izišli iz kuće, majstor-Marnere. — Da, da, — reče g. Mejsi — ne treba optuţivati nevinoga. To nije po zakonu. Mora biti svedoka koji će se zakleti da je neki čovek kriv pre nego što se ma šta preduzme protiv njega. Ne treba optuţivati nevinoga, majstor-Marnere. Pamćenje kod Sajleza nije bilo toliko utrnulo da se ne bi moglo probuditi na te reči. S pokretom kajanja, tako novog i neobičnog za njega kao što je bilo sve što mu se desilo u toku ovoga poslednjeg 64

časa, on skoči sa svoje stolice i pristupi Dţimu gledajući ga tako kao da hoće da se uveri o izrazu njegova lica. — Pogrešio sam — reče — da, da — trebalo je da razmislim. Nema nikakvih dokaza protiv vas, Dţime. Samo, vi ste ulazili u moju kuću češće nego iko drugi i zato sam prvo na vas pomislio. Ja vas ne optuţujem — neću nikog da optuţujem — samo — dodao je s očajanjem, podigavši ruke glavi i okrenuvši se ostalima— pokušavam — pokušavam da zamislim gde mogu biti moji zlatnici. — Eh. eh, tamo su gde je toliko toplo da se mogu istopiti, čini mi se — reče g. Mejsi. — Koješta! — reče potkivač. I tad zapita, kao sudija koji se sprema da zakune svedoka: — koliko je novca moglo biti u kesama, majstor-Marnere? — Dvesta sedamdeset i dve funte, dvanaest talira i jedan polutak. kad sam sinoć prebrojao — reče Sajlez i ponova sede jeknuvši. —Ba! To nije bilo tako teško nositi. Ušao je neki skitnica, i to je sve; a što nema tragova od nogu, i što ploče i pesak nisu bili poremećeni — eh, vaše oči su kao oči neke bubice, majstor-Marnere; vi sve morate da zagledate tako izbliza da ne moţete ni da vidite više stvari odjedanput. Ja mislim da sam ja bio na vašem mescu ili vi na mojem — a to izlazi na jedno —, vi ne bista pomislili da ste našli sve onako kako ste ostavili. Nego evo šta ja predlaţem: neka dvojica najpametnijih između nas otidu s vama do majstor Kenča, policajca, — on je bolestan i u postelji, to znam zacelo — i neka ga zamole da označi jednoga od nas za svojeg zamenika; takav je zakon, i ja mislim da niko neće hteti da mi protivreči u ovome. Odavde do Kenča nije daleko; i onda, ako on mene označi za zamenika, ja ću posle s vama, majstor-Marnere, i proveriću vaš iskaz; a ako neko ima što da prigovori ovome, ja ću mu reći hvala ako se javi i rekne to otvoreno, kao čovek. Posle ovoga jezgrovitog govora potkivač je nanovo postao zadovoljan samim sobom i s pouzdanjem je očekivao da njega označe kao jednog od izvanredno pametnih ljudi. — Da vidimo najpre kakvo je vreme večeras — reče krčmar koji se isto tako smatrao kao lično zainteresovan ovim predlogom. — Pljušti još neprestano — dodade zatim vraćajući se s vrata. 65

— Svejedno, ja nisam čovek koji se plaši pljuska — reče potkivač. — Jer će izgledati ruţno kad sudija Melam čuje da su časni ljudi kao što smo mi saslušali ţalbu a nisu preduzimali nikakve korake. Krčmar se sloţio s tim gledištem, i pošto je zatraţio pristanak prisutnih i savesno obavio malu ceremoniju koja je u krugovima visokog klira poznata kao nolo e p i s c o p a r i3, pristao je da primi na sebe čast da po hlodnoj kiši ode Kenču. Ali na veliko negodovanje potkivačevo, g. Mejsi stavi sad primedbu na njegov predlog da sam zameni policajca. Taj mudri starac, tvrdeći da zna zakon, pozva se na pravilo koje je još od svoga oca čuo da nikakav lekar ne moţe biti policajac. — A vi ste lekar, čini mi se, iako ste samo stočni lekar — jer muva je muva i onda kad je obad — zaključi g. Mejsi i sam unekoliko zadivljen svojom oštroumnošću. Oko toga razvila se ţestoka prepirka,i, pošto potkivač, razume se, nije bio voljan da se odrekne titule lekara, ali je tvrdio da lekar moţe biti i policajac ako hoće — jer je smisao zakona prosto taj da lekar ne mora to da bude ako sam ne ţeli. G. Mejsi je to smatrao za besmislicu, pošto zakon izvesno nije naklonjen lekarima više nego drugim ljudima. Pored toga, ako je u prirodi lekara više nego u prirodi drugih ljudi da ne vole biti policajci, otkud onda dolazi da g. Daules toliko ţeli da postupa u tome svojstvu? — Ja ne polaţem na to da postupam kao policajac — reče potkivač sateran u tesnac ovim neumoljivim razlaganjem — i niko ne moţe i to da kaţe za mene, ako hoće istinu da govori. Ali ako je nekome krivo ili ţeli sam da ide Kenču po ovakvom vremenu, neka ide kad hoće, mene nećete naterati da pođem, to vam kaţem. Na posredovanje krčmarevo, međutim, stvar se udesila. G. Daules je pristao da ide kao drugi, jer nije hteo zvanično da radi; i bedni Sajlez, u tuđem starom kaputu, iziđe sa svoja dva pratioca ponova na kišu misleći na duge noćne časove pred sobom, ne kao čovek koji ţudi za počinkom, nego onaj koji jedva čeka da svane.

66

VIII Kad se Godfri Kes vratio s igranke kod gđe Ozgud u ponoć, on nije bio veoma iznenađen time što Dansi nije još došao kući. Moţda nije prodao Munju, te čeka drugu priliku — moţda je, zbog maglovitog vremena, ostao da prenoći kod Crvenog lava u Beterliju, ako ga je hajka odvela na tu stranu; jer on po svoj prilici n:je mnogo mario za to što ostavlja brata u neizvesnosti. Godfrijev duh bio je isuviše zauzet izgledom i drţanjem Nensi Lemeter, suviše ispunjen ogorčenjem na sebe i na svoju sudbinu, koje ga je uvek obuzimalo kad nju vidi, da bi mogao mnogo da misli na Munju i na ono što je Dansten verovatno uradio. Sutradan ujutru celo selo je bilo uzbuđeno glasom o pohari i Godfri se, kao i svi drugi, obaveštavao i raspravljao o njoj i odlazio na Majdan. Kiša je sprala svaku mogućnost da se raspozna kakav bilo trag, ali je briţljivom istragom na licu mesta pronađen, u suprotnome pravcu od sela, jedan upaljač s kremenom i ognjilom, upola utonuo u blato. To nije bio Sajlezov upaljač, jer je njegov bio na svojem svagdašnjem mestu na polici; i opšte primljeni zaključak je bio da upaljač iz jarka mora biti u vezi s poharom. Neznatna je manjina vrtela glavom i nagoveštavala svoje mišljenje da to nije pohara koju će rasvetliti upaljači, da se priča majstor-Marnera čini sumnjiva i da se zna za slučajeve u kojima je čovek sam sebe oštetio, a zatim traţi od sudije da pronađe učinioca. Ali kad su ih stali ispitivati na čemu se osniva to njihovo mišljenje i kakvu bi korist majstor-Marner imao od takvog laţnog predstavljanja stvari, oni su samo vrteli glavom kao i pre toga i primećivali da se ne zna šta neki ljudi smatraju za svoju korist; pored toga, da svaki čovek ima pravo na svoje mišljenje, osnovano ili neosnovano, a da je tkač, kao što svako zna, unekoliko poremećenog uma. G. Mejsi, mada je pristajao uz one koji su branili Marnera od svake sumnje za prevaru, govorio je s podsmehom i o upaljaču, upravo odbacivao je kao bezboţničku misao koja hoće da predstavi kako su sve to morale učiniti ljudske ruke i kako nema nikakve druge sile koja bi mogla da ode sa zlatnicima a da ne poremeti ploče. Ali se ipak skoro ljutito okrenuo g. Tukiju kad je taj revnosni zamenik, smatrajući da takav pogled na stvar osobito dolikuje jednom crkvenjaku, otišao još i dalje i zapitao 67

ima li uopšte smisla voditi istragu o krađi kad je izvršena u tako tajanstvenim okolnostima. — Kao da — zaključio je g. Tuki — kao da ne postoji ništa drugo osim onoga što mogu da pronađu sudije i policajci. — Nemojte sad vi da preterujete, Tuki, — reče g. Mejsi naginjući prekorno glavu na stranu. — Vi uvek tako radite; ako ja bacim kamen i pogodim gde treba, vi odmah pomislite da se moţe učiniti nešto bolje i pokušavate da me prebacite. Ja sam ono rekao protiv upaljača: nisam rekao ništa protiv sudija ni policajaca, jer je njih postavio kralj Đorđe, a jednom parohijskom sluţbeniku ne priliči govoriti protiv kralja Đorđa. Dok su se ti razgovori vodili među ljudima ispred Duge, u samoj krčmi raspravljalo se ozbiljnije pod predsedništvom g. Krekentopa, sveštenika, kome su pomagali vlastelin Kes i drugi ugledni stanovnici sela. G. Snelu, krčmaru — koji je bio, kako je sam primetio. čovek naviknut da sređuje stvari — palo je na pamet da s lupaljačem koji je on lično, kao zamenik policajca imao sreću da nađe, dovede u vezu neko sećanje na jednog torbara koji je svratio u njegovu krčmu da nešto popije pre mesec dana otprilike i koji je tad izjavio da ima svoj upaljač za lulu. To je svakako bio trag za kojim je trebalo poći. I kako je pamćenje, kad je skroz proţeto utvrđenim činjenicama, ponekad začudo plodno, g. Snel se postepeno setio ţivog utiska koji su na njega učinili torbarevo drţanje i govor. On je imao »ruţan pogled« koji je neprijatno dirnuo osetljivoga g. Snela. Doduše, nije rekao ništa osobito — ništa, osim onog o upaljaču —, ali nije vaţno ono što čovek kazuje nego način kako to kazuje. Pored toga, bio je i neobično crnomanjast, a to je već znak sumnjivog poštenja. — Je li imao oboce u ušima? — ţeleo je da sazna g. Krekentop, koji je u nekoj meri poznavao tuđinske običaje. — Ĉekajte — da vidim — odgovori g. Snel kao kakav poslušni medijum koji bi iskreno hteo da se ne prevari, ako ikako moţe. Pošto je razvukao uglove usta, a oči stisnuo kao da pokušava videti oboce, činilo se da se odrekao toga napora, jer reče: »Jest, imao je u torbi oboca na prodaju, prirodno je dakle pretpostaviti da ih je i nosio. Ali on je obišao gotovo sve kuće u selu; moţda mu ih je neko video i u ušima, ali ja ne mogu uzeti na sebe da to potvrdim. 68

G. Snel nije pogrešio u svojoj pretpostavci da će se neko drugi setiti torbarevih oboca. Jer se tokom istrage imeđu (seljacima razglasilo kako je sveštenik ţeleo da dozna je li torbar nosio oboce iu ušima i stvorilo se uverenje da mnogo zavisi od toga hoće li se ovo utvrditi. Razume se, svi koji su čuli to pitanje, a nisu se jasno sećali torbara bez oboca, najednom ga videše kao ţivog pred sobom i to s obocima, većim ili manjim, kako ko; i ta je slika sad bila primljena kao ţivo sećanje, tako da je ţena seoskog stakloresca, đobronamerna domaćica koja nije bila sklona laţi i čija se kuća ubrajala u najčistije u šelu, bila gotova da izjavi, tako sigurno kao što je sigurno da će se pričestiti idućeg Boţića, kako je videla velike oboce, u obliku mladog meseca, u oba uva torbareva; a Dţini Outs, obućarova kći, ličnost obdarena ţivljom maštom, tvrdila je ne samo da ih je i ona videla, nego da se zbog njih sva najeţila, kao što se jeţi i sad kad o tome govori. Tako, idući dalje za tragom od upaljača, pokupljeni su svi predmeti koje je torbar prodao u raznim kućama i odneseni kod Duge da tamo budu izloţeni. Uopšte, u selu se smatralo da za razijašnjenje te pohare mora mnogo da se radi kod Duge i da nijedan čovek nema potrebe da se pred ţenom pravda što tamo odlazi sve dok ona bude poprište ozbiljnih građanskih duţnosti. Izvesno razočaranje, moţda čak i negodovanje, javilo se kad se saznalo da se Sajlez Marner na ispitu pred vlastelinom i sveštenikom setio torbara samo utoliko što je ovaj dolazio pred njegova vrata, ali u kuću nije ulazio, jer je otišao dalje čim mu je Sajlez, drţeći vrata odškrinuta, rekao da mu ništa ne treba. Takav je bio Sajlezov iskaz, mada se i on čvrsto drţao uverenja da je torbar krivac moţda samo zbog toga što mu je to davalo određenu sliku o nekom mestu gde ‘je njegovo zlato, pošto je izneseno iz svojeg skloništa: njemu se sad činilo da ga vidi u prodavčevoj torbi. A u selu se govorilo, s izvesnom srditošću, da je samo »slep stvor« kao što je Marner mogao ne videti čoveka koji tuda obilazi, jer kako bi ispustio upaljač u jarak blizu kuće da nije tuda obilazio? Nema sumnje, on je zapazio što mu je trebalo kad je video Marnera na vratima. Svako je mogao znati — čim ga pogleda — da je tkač suluda tvrdica. Pravo je čudo što ga torbar nije i ubio; ljudi te bagre, s obocima u ušima, toliko su puta uhvaćeni kao ubice; jednome od 69

njih sudila je i porota ne tako davno, jer još ima ţivih ljudi koji to pamte. Godfri Kes, međutim, koji je ušao kod Duge u času kad je g. Snel ko zna po koj put ponavljao priču o svojem iskazu, nije mnogo polagao na nj tvrdeći da je i sam kupio jedan noţić od torbara i da mu se on učinio veseo i smešljiv momak; nema nimalo smisla, rekao je on, govoriti o njegovu ruţnom pogledu. Ali su u selu te reči bile primljene kao mladićka nepromišljenost »kao da je samo g. Snel zapazio kod torbara nešto sumnjivo!« Naprotiv, bilo je najmanje pola tuceta ljudi! koji su bili gotovi da odu pred sudiju Melama i da posvedoče stvari mnogo vaţnije od svega što je krčmar mogao da izjavi. Samo je trebalo ţeleti da g. Godfri ne ode u Tarli i da ne poništi ono što je g. Snel ovde rekao, te da time ne spreči sud u izdavanju poternice. Svi su mislili da je to bila njegova namera kad su ga posle ručka videli da je odjahao u pravcu Tarlija. Međutim, u tome času, Godfrijevo interesovanje za poharu bilo je sasvim potisnuto njegovim sve jačim strahovanjem zbog Danstena i zbog Munje, i on nije išao u Tarli nego u Beterli, nesposoban da i dalje ostane u neizvesnosti o njima. Mogućnost da ga je Dansten prevario i otišao s Munjom da se vrati posle mesec dana, pošto prokocka ili na koji drugi način potroši novac koji je za konja dobio, plašila ga je više nego pomisao na kakav nesrećan

slučaj; i sad, kad je igranka kod gđe Ozgud prošla, on se ljutio na sebe samoga što je poverio svoga konja Dansiju. Umesto da pokuša savladati taj strah, on ga je još podrţavao pod uticajem one 70

praznoverice koja nam je svima poznata da se zlo kojeg se jako bojimo obično ne događa; i zato, kad je čuo da se pribliţuje nekakav konjski topot i spazio jedan šešir iznad ograde na zavijutku puta, njemu se učini da se to predskazivanje ispunilo. Ali čim je ugledao — Vaš brat, g. Godfri, zaista nema sreće — reče on. — Šta hoćete tim da kaţete? — upita Godfri ţivo. — Kako! Zar se on još nije vratio kući? — začudi se Brajs. — Kući? Nije. Šta se dogodilo? Recite brzo. Šta je učinio s mojim konjem. — Ah, mislio sam ja da je konj vaš, iako je on tvrdio da ste mu ga ustupili. — Preterao ga je, valjda, i polomio mu noge? — upita Godfri pocrvenevši od ljutnje. — Gore nego to — reče Brajs. — Vidite, ja sam se pogodio s njim da kupim konja za sto dvadeset funti — luda cena, ali se meni taj konj uvek sviđao. A on ga je upropastio — zaleteo se da preskoči nekakvu ogradu s kocima, na uzvišici ispred koje je bio još i jarak. Konj je već bio davno mrtav kad su ga našli. A zar on posle toga nije došao kući? — Kući? Nije — odgovori Godfri — i bolje će učiniti da i ne dolazi. Tako mi i treba kad sam bio lud! Mogao sam znati da će se tako svršiti. — Pravo da vam kaţem — nastavljao je Brajs — pošto sam se pogodio s njim, palo mi je na um da je vaš brat mogao pojahati konja i prodati ga i bez vašeg znanja, jer ja nisam verovao da je konj njegov. Znao sam da Dansi hoće ponekad da napravi glupost. Ali kud je to mogao otići? U Beterli nije dolazio. A nije mu se moglo dogoditi nikakvo zlo jer je morao otići pešice. — Zlo? — reče Godfri gorko. — Njemu se nikad neće dogoditi nikakvo zlo — on je stvoren da drugima zlo čini. — Vi ste ga dakle zaista ovlastili da proda konja? — pitao je Brajs. — Jesam; hteo sam da ga prodam — bio je suviše tvrdoust za mene — odgovori Godfri, čiji se ponos bunio pri pomisli da Brajs pogađa kako je njega nuţda nagnala da prodaje konja. — Pošao sam da vidim šta je s njim — mislio sam da se dogodila neka nesreća. Sad ću dai se vratim — dodade zatim, okrećući konja i ţeleći da se 71

oslobodi Brajsa; jer je osećao da se bliţi veliki prelom u njegovu ţivotu, od kojeg je tako dugo strahovao. — Vi zacelo idete u Revlo? — Ne, sad, ne, — reče Brajs. — Pošao sam u Fliton, ali sam skrenuo s puta, jer sam mislio da ću vas moţda sresti, te da vam kaţem sve što znam o konju. Ja mislim da Dansi neće hteti da se javi pre nego što se rđava vest malo zaboravi. Moţda je otišao do Tri krune, kod Hvajtbriţda — znam da rado odlazi tamo. — Verovatno — reče Godfri dosta rasejano. Zatim se savlada i dodade, usiljavajući se da izgleda ravnodušan: — Skoro ćemo čuti o njemu, to je izvesno. — Evo mojeg puta — reče Brajs, koga nije iznenađivalo što vidi da se Godfri »pokunjio«. — Praštam se dakle s vama i ţelim da vam drugi put mognem doneti bolje vesti. Godfri je jahao lagano zamišljajući ono što će biti kad sve prizna ocu, jer je osećao da se to više ne moţe izbeći. Što se tiče novca, to mora učiniti još sutra ujutru; a ako prećuti ostalo, Dansten će se zacelo uskoro vratiti, i, kad vidi da mora podneti svu ţestinu očeva gneva, ispričaće sve iz prkosa, iako neće imati nikakve koristi od toga. Moţda je postojao još jedan način kojim bi mogao zadobiti Danstenovo ćutanje i odloţiti teški čas: mogao bi reći ocu da je sam potrošio novac koji mu je predao Fauler; i kako nikad ranije nije uradio ništa slično tome, sve bi se svršilo s malo bure. Ali Godfri nije mogao da se odluči na to. Uviđao je kako je time što je dao novac Danstenu već proigrao očevo poverenje i da je zato jedva nešto manje kriv nego da je sam potrošio novac; ali je ipak između ta dva postupka postojala razlika koja mu je pokazivala da je jedan utoliko odvratniji ukoliko je drugi bio nepodnošljiv za njega. — Ja ne zamišljam da sam dobar mladić — govorio je on sam sebi —, ali nisam nevaljalac —naposletku ću se zaustaviti na nečemu. Hoću da podnesem posledice onoga što jesam učinio, ali neću da se pomisli kako sam učinio ono što nikad ne bih učinio. Ja nikad ne bih potrošio novac na svoje zadovoljstvo — a na ono sam bio primoran. Izuzimajući trenutna kolebanja, Godfri je sve do mraka ostao pri tome da sve prizna ocu i da glas o propasti Munje prećuti do sutra ujutru kako bi mu on posluţio kao uvod u vaţniji razgovor. Stari vlastelin je bio navikao da mu sin često odlazi od kuće i zato 72

nije mislio da je vredno primećivati što bilo povodom toga što ne vidi ni Danstena ni Munju. Godfri je neprestano ponavljao u sebi da mu se druga prilika za priznanje moţda nikad više neće ukazati ako ovu propusti; a sve se moţe doznati i na još mrskiji način nego Danstenovom pakošću: moţe doći ona sama, kao što je pretila da će učiniti. I tada je pokušavao da sebi olakša prizor time što ga je unapred zamišljao: smišljao je kako će da pređe od priznanja svoje slabosti u tome što je dao novac Danstenu na činjenicu da Dansten ima nad njim toliku vlast da mu se nije mogao odupreti i šta će sve da kaţe ocu kako bi ovaj očekivao nešto veoma ruţno još pre nego što mu on kaţe samu stvar. Stari vlastelin je bio nepopustljiv čovek: odlučivao se u ljutnji i od tih odluka nije odustajao ni onda kad ga ljutnja prođe — kao što se zaţarena vulkanska lava hladi i stvrdnjava u stenu. Kao mnogi naprašiti i nepopustljivi ljudi, on je dopuštao da zlo otme maha zahvaljujući njegovu sopstvenom nemaru sve dok se ono ne sruči na njega sa snagom koja ga je dovodila u jarost, a tada se okretao s neumoljivom ţestinom i postajao uporno zao. Tako je postupao i sa svojim zakupcima: puštao je da zaostanu sa zakupom, da zapuste ogradu, da potroše hranu, da prodadu slamu i inače da čine sve što ne treba činiti, — a zatim, kad mu je zbog te njihove nemarnosti ponestalo novaca, preduzimao je prema njima najstroţe mere i nije hteo da se odazove nikakvoj molbi. Godfri je sve to znao i osećao utoliko jače što mu je uvek bilo teško gledati očeve nagle i neobuzdane navale gneva, s kojima po svojoj urođenoj neodlučnosti nije nikako mogao da se sloţi. (On nije ništa zamerao grešnom nemaru koji je prethodio tim navalama; to se njemu činilo sasvim prirodno.) Ipak se moţe desiti, mislio je Godfri, da ponos njegova oca pogleda na taj brak u svetlosti koja će ga privoleti pre na to da celu stvar prikri je nego da sina otera i time da povoda da se o njegovoj porodici govori na deset milja unaokolo. Sve do ponoći Godfri je uspeo da tako gleda na stvar i otišao je da spava misleći da je načisto sa samim sobom. Ali kad se probudio u tihoj jutarnjoj tami, on uvide da mu je nemogućno probuditi i svoje sinoćne misli; one kao da su bile premorene i nisu se mogle pokrenuti na dalji rad. Umesto razloga za prizanje, on je sad mogao da zamisli samo nepovoljne posledice toga priznanja: stari strah od 73

sramote vrati se opet — stari uţas od pomisli da će podići neprelaznu pregradu između sebe i Nensi — stara sklonost da se oslanja na slučaj koji moţe biti povoljan za njega i zakloniti ga od potkazivanja. Zašto bi, najzad, svojim sopstvenim postupkom uništio nadu koju mu on pruţa? Juče je gledao na stvari u laţnoj svetlosti. Bio je ljut na Danstena i mislio je samo na potpun prekid njihova uzajamnog sporazuma; ali za njega je stvarno najpametnije da pokuša ublaţiti očev gnev prema Dansiju i da odrţava stvari, ukoliko je mogućno, u njihovu dosadašnjem stanju. Ako se Dansi ne vrati za nekoliko dana (a Godfri je zamišljao da taj nevaljalac ima kod sebe dovoljno novaca da moţe ostati van kuće duţe vremena), sve se još moţe lepo svršiti. IX Godfri je ustao i doručkovao ranije nego obično, ali se zadrţao u drvetom obloţenoj trpezariji i onda kad su njegova mlađa braća dovršila svoj obed i izišla; čekao je oca koji je uvek sa svojim nastojnikom izlazio u šetnju pre doručka. U Crvenoj kući doručkovalo se kad je ko hteo, a vlastelin je bivao uvek poslednji, jer je svojem dosta slabom jutarnjem apetitu davao prilike da se pojača pre nego što bi seo da jede. Sto je bio postavljen svakojakim jestivom skoro na dva časa pre nego što je došao on — visok, krupan čovek šezdesetih godina, s licem čije namrštene obrve i prilično strog pogled nisu odgovarali ustima, opuštenim i bez energije. Njegova ličnost pokazivala je znake stalne zapuštenosti, odelo mu je bilo aljkavo; ali je ipak u pojavi starog vlastelina bilo nečega što ga je odvajalo od ostalih domaćina u selu, koji su inače bili moţda isto toliko uglađeni koliko i on, ali, pošta su mileli kroz ţivot sa svešću da ţive pored (»boljih« od sebe, nisu imali ono samopouzdanje ni sigurnost u govoru i drţanju kojima se odlikuje čovek za koga su ljudi bolji od njega tako daleko da on lično ima s njima jedva nešto više posla nego s Amerikom ili sa zvezdama. Vlastelin je bio navikao na poštovanje svojih sugrađana celoga svojeg ţivota, navikao na misao da su njegova porodica, njegovi srebrni pehari, i sve njegovo, ono što je najstarije i najbolje; i kako nikad nije opštio s

74

ljudima otmenijim od sebe, to njegovo mišljenje nije moglo biti pokolebano upoređivanjem. On pogleda na svog sina kad je ušao u sobu i reče: — Šta, gospodičiću, ni ti nisi još doručkovao? — ali ni s jedne ni s druge strane ne dođe veseli jutarnji pozdrav ne zbog kakve nesuglasice među njima, nego zato što mirisni cvet učtivosti ne raste u takvim domovima kao što je Crvena kuća. — Jesam, gospodine, — odgovori Godfri — doručkovao sam, ali čekam vas; imam da razgovaram s vama.

— A! Tako, — reče vlastelin zavalivši se nemarno u stolicu i govoreći sporo i s nakašljivanjem, što se smatralo u Revlou kao neka povlastica njegova poloţaja dok je rezao komad govedine i pruţao ga hrtu, koji je ušao s njim. — Zvoni neka mi donesu pivo, najpre. Vaši mladićki poslovi su vaša lična zadovoljstva, obično; ali ako je vama stalo do toga da ih što pre posvršavate, drugima se ne ţuri. Vlastelinov je ţivot bio isto tako neradan kao i ţivot njegovh sinova, ali su ipak i on i njegovi savremenici u Revlou zamišljali da je mladost isključivo doba ludosti, a da je njihova staračka mudrost neprekidna patnja koja se ublaţava zajedljivošću. Pre nego što će ponova progovoriti, Godfri sačeka da se donese pivo i da se vrata zatvore — za koje je vreme Flit, hrt, pojeo toliko govedine koliko bi bilo dovoljno za praznični ručak kakvom siromašku. — S Munjom se dogodila nesreća — započe on — još prekjuče. — Šta! Slomila nogu? — reče vlastelin pošto je srknuo gutljaj piva. — Ja sam mislio da ti umeš bolje jahati, gospođičiću. Ja nikad 75

u ţivotu nisam upropastio nijednog konja. A da sam to učinio, mogao sam i svirati za drugoga, ne bih ga dobio, jer moj otac nije tako lako đrešio kesu kao neki drugi roditelji za koje znam. Ali će i ovi morati da okrenu drugi list — moraće. Koje zbog hipoteka, koje zbog zaostalih zakupa, ostao sam sasvim bez novaca. A onaj ludi Kimbl još kaţe da novine pišu o miru. Teško će biti da se ţivi. Cene će odjednom pasti, te neću moći da pokupim zakupninu ni onda kad bih i zakupce prodao. A i taj prokleti Fauler — s njim više neću da nateţem; rekao sam Vintropu da ode Koksu još danas. Taj mi je laţov obećao da će mi začelo poloţiti sto funti još prošlog meseca. Ali zato što mu je salaš daleko, misli da sam zaboravio na njega. Vlastelin je izrekao sve to kašljući i zastajkujući; ali ipak bez prekida dovoljno dugog da bi Godfri mogao da progovori. On je osećao da njegov otac hoće da se ogradi od svake molbe za novac povodom nesreće s Munjom; i da raspoloţenje s kojim je pomenuo svoje slabo novčano stanje i svoje duţnike nije nimalo povoljno za ono što sam ima da mu kaţe. Ali je morao produţiti kad je već započeo. — Gore je nego da je slomila nogu — natakla se na kolac i uginula — reče on čim je njegov otac zaćutao i počeo da seče meso. — Ali ja nisam ni mislio traţiti od vas da mi kupujete drugoga konja; hteo sam reći samo da sam time izgubio mogućnost da vam predam novac koji za Munju dobijem, kao što sam nameravao da učinim. Dansi je nju prekjuče odveo u lov da je proda, i pošto se pogodio s Brajsom za sto dvadeset funti, pošao je u hajku i, ili je luđački skočio, ili učinio što drugo — tek, konj je svršio. Da se to nije desilo, ja bih vam danas predao sto funti. Vlastelin je spustio noţ i viljušku i gledao u svog sina zadivljeno, jer njegov duh nije bio dovoljno okretan da pogodi šta je moglo izazvati tako neobičan preokret u odnosima između oca i sina, kao što je ovaj Godfrijev predlog da mu preda sto funti. — Istina je, gospodine, — meni je jako ţao — ja sam jako pogrešio — reče Godfri. — Fauler je platio tih sto funti. Platio ih je meni kad sam išao tamo prošlog meseca. Ali me je Dansi saleteo da njemu dam taj novac i ja sam mu ga dao zato što sam se nadao da ću vam ga moći vratiti, pre ovoga. Vlastelin je pocrveneo od ljutnje još pre nego što je njegov sin 76

sve iskazao, i jedva je mogao da progovori: — Dao si novac Dansiju, gospodičiću? A otkad si ti to tako blizak sa svojim bratom da se moraš udruţivati s njim radi utaje mojeg novca? Jesi li i ti pošao njegovim, tragom? Ja ti kaţem da to neću trpeti. Sve ću da vas rasteram, i ponova ću da se oţenim. Hoću da te podsetim, gospodičiću, da moje imanje nije fideikomis; — još od vremena moga dede svaki Kes moţe da raspolaţe svojom imovinom kako hoće. Imaj to na umu, gospodičiću. Dao si novac Dansiju! A zašto si dao novac Dansiju? Tu se krije nekakva laţ. — Nema nikakve laţi, gospodine, — reče Godfri. — Ja sam ne bih potrošio novac, ali je Dansi navalio na mene, a ja sam bio toliko lud da mu ga dam. Ali sam mislio da to nadoknadim, vratio ga on ili ne. To je sve. Ja nikako nisam mislio da utajim novac, i ja nisam čovek koji bi to uradio. Vi znate da nisam učinio nikad ništa nepošteno, gospodine. — Gde je Dansi, onda? Zašto stojiš tu i pripovedaš? Idi nađi Dansija, kaţem ti, i neka on da računa o tome zašto mu je bio potreban novac i šta je s njim uradio. Pokajaće se on za to. Izbaciću ga iz kuće. Rekao sam da hoću, i učiniću. Više mi neće prkositi. Idi ga dovedi. — Dansi se nije vratio, gospodine. — Šta! Je li i on slomio vrat? — reče vlastelin s izvesnim nezadovoljstvom zbog toga što, u tom slučaju, neće moći da izvrši svoju pretnju. — Ne, njemu nije bilo ništa, mislim, jer je konj nađen mrtav, a Dansi je morao otići pešice. Ja mislim da ćemo ga uskoro videti. Ali ne znam gde je sad. — A zašto si morao da mu daš moj novac? Odgovori mi na to — nastavi vlastelin okrećući se ponova Godfriju, pošto mu je Dansi bio izvan domašaja. — Ne znam, gospodine, — odgovori Godfri usteţući se. To je bio slab izgovor, ali Godfri nije voleo da laţe i. kako nije bio dovoljno upoznat sa činjenicom da se nikakva neistina ne moţe dugo da odrţi bez pomoći laţljivih reči, nije imao za ovo pitanje nikakav unapred smišljen odgovor. — Ne znaš? Reći ću ti onda ja, gospodičiću. Ti si i sam učinio nekakvu glupost i podmitio si njega da ne govori — reče vlastelin se 77

iznenadnom pronicavošću od koje se Godfri trţe i oseti kako mu srce ţestoko zalupa zbog toga što je njegov otac skoro pogodio istinu. Ovaj iznenadni strah nagna ga da pođe korak dalje — i vrlo slab podstrek dovoljan je za to na strmome putu. — Zaista, gospodine, — reče on pokušavajući da govori s bezbriţnom lakoćom — bilo je nešto između mene i Dansija; ali to nema vaţnosti ni za kog drugog do za nas. Nije vredno razbirati za mladićke ludosti: vi za to ne biste ni znali, gospodine, da ja nisam bio zle sreće da izgubim Munju. Ja bih Vam predao novac. — Ludosti! Dakako! Vreme je da jednom prestaneš s ludostima. Dajem ti na znanje, gospodičiću, da moraš prestati s njima — reče vlastelin mršteći se i upirući ljutit pogled u svoga sina. — Nemam ja više para za tvoje ludosti. Moj ded je imao staje pune konja, kuća mu je bila uvek otvorena, i to u vreme gore nego što je naše, koliko ja znam; a tako bi moglo biti i kod mene da nemam četiri lenjivca koji su se obisnuli o mene kao pijavice. Ja sam bio isuviše dobar otac prema svima vama — to je ono. Ali je sad dosta s tim, gospodičiću. Godfri je ćutao. On začelo nije bio veoma oštrouman, ali je ipak uvek osećao da popustljivost njegovog oca nije dobrota, i nejasno je ţudeo za stegom koja bi njegovu neodlučnost uputila dobrim pravcem i pomogla njegove bolje namere. Vlastelin je brzo pojeo meso i hleb i povukao dobar gutljaj piva, a zatim okrenuo stolicu od stola i počeo ponovo da govori. — A to će biti gore za tebe, znaj — trebalo bi i sam da se potrudiš i da mi pomogneš sačuvati ovo što imam. — Ja sam vam, gospodine, često predlagao da preduzmem upravu nad poslovima, ali vi znate da ste to uvek rđavo primili; izgledalo je da mislite kako hoću vas da potisnem. — Ne znam. ja ništa o tvojim predlozima ni o tome da sam ih rđavo primao;— reče vlastelin, čije se sećanje sastojalo u izvesnim jakim utiscima koji nisu bili ublaţeni pojedinostima —, ali znam da si neko vreme pomišljao na ţenidbu, kanda, i nisam mislio da ti u tome stajem na put, kao što bi drugi očevi činili. Voleo bih da uzmeš Lemeterovu kćer više nego koju bilo drugu. Ĉini mi se, da sam ti ja rekao ne, ti bi i ostao pri tome; ali pošto nije bilo protivljenja, predomislio si se. Ti ni sam ne znaš šta hoćeš: ličiš na tvoju jadnu 78

majku. Ona nikad nije imala svoje volje; to ţeni nije ni potrebno kad joj je muţ na svome mestu. Ali će tvojoj ţeni trebati, jer ti jedva imaš toliko odlučnosti da obe svoje noge krećeš istim putem. Devojka valjda! nije izjavila da te neće? — Nije — reče Godfri osećajući se u zapari i sasvim neugodno —, ali ja ne verujem da bi ona pošla za mene. — Ne veruješ! Zašto nemaš smelosti da je pitaš? Ţeliš li ti još da se njome oţeniš — u tome je stvar? — Ja se ne ţelim oţeniti drugom — odgovori Godfri okolišeći. — Lepo, onda pusti mene da je zaprosim za tebe, to je sve, ako nemaš srca da učiniš ‘to sam. Lemeter začelo neće imati ništa protiv toga da uda kćer u moju kuću. Što se tiče devojke, ona je odbila svog rođaka, a, koliko ja znam, drugi ti niko ne bi mogao tu stati na put. — Ja bih više voleo da ostavim tu stvar na miru, zasad, molim vas, gospodine, — reče Godfri uplašen. — Mislim da je ona nešto ljuta na mene sad, i voleo bih da sam govorim s njom o tome. Te stvari treba čovek sam da svršava. — Dobro, govori, onda, i svršavaj, i gledaj da okreneš drugi list. To čovek mora da učini kad misli da se ţeni. — Ja ne znam kako bih mogao na to da mislim sad, gospodine. Vi ne biste hteli da se ja nastanim na kojem od vaših salaša, mislim, a ja ne verujem da bi ona došla da ţivi u ovoj kući sa svom mojom braćom. Ona je navikla na sasvim drukčiji ţivot. — Ne bi došla da ţivi u ovoj kući? Ne govori koješta. Pitaj je, i to je sve — reče vlastelin nasmejavši se kratko i prezrivo. — Više bih voleo da ostavim tu stvar na miru zasad, gospodine, — reče Godfri. — Nadam se da vi nećete pokušavati da; je ubrzate čim bilo. — Ja ću činiti ono što je meni volja — odgovori vlastelin — i pokazaću ti da sam ja gospodar; inače moţeš ići kud znaš. Idi sad i reci Vintropu da ne ide Koksu nego da čeka mene. I naredi da mi se oseđla konj. I stoj: postaraj se da prodaš ono Danstenovo kljuse i da mi predaš novac, čuješ? Neće taj više drţati konje na moj račun. I ako znaš gde se zavukao — a znaš to začelo —, moţeš mu poručiti neka ne zadaje sebi truda da se vraća kući. Neka stupi gdegod za konjušara i neka se sam stara o sebi. Neće taj više visiti o meni. — Ja ne znam gde je on; a i kad bih znao, nije moje da mu 79

poručujem da više ne dolazi — reče Godfri polazeći vratima. — Đavo neka vas nosi; nemoj mi tu mudrovati nego idi reci da mi se osedla konj — reče vlastelin dohvativši lulu. Godfri iziđe iz sobe gotovo ne znajući je li mirniji zbog toga što se ovaj razgovor svršio a nije doneo nikakvu promenu u njegovu poloţaju, ili je još nespokojniji zato što se jače zapleo u protivrečnosti i laţi. Ono što je vlastelin rekao o njegovoj ţenidbi davalo je povoda novom strahovanju da će posle kakvog razgovora njegovog oca s g. Lemeterom morati konačno da se odrekne Nensi upravo onda kad bi izgledalo da je moţe dobiti. On pribeţe svojem običnom utočištu, nadi u kakav nepredviđen obrt sreće, u kakav povoljan slučaj koji će ga spasti neprijatnih posledica — koji će moţda čak i opravdati njegovu neiskrenost time što će pokazati da je ona bila umesna. Po tom očekivanju srećnog obrta jedva bi se moglo reći da Godfri pripada vremenu koje je prošlo. Povoljan Slučaj je bog svih ljudi koji se povode za svojim ćudima umesto da se povinuju utvrđenom redu. Neka se i kakav uglađen čovek naših dana nađe u poloţaju koji se stidi priznati, njegov će duh traţiti sve mogućne načine da izbegne posledice koje taj poloţaj sobom povlači. Ako troši više nego što ima prihoda ili izbegava odvaţan pošten rad koji donosi zaradu, on će sanjati o nekom dobrotvoru, o nekom dobričini koga će moći privoleti da se zaloţi za njega, o nekom raspoloţenju izvesne ličnosti koja tek ima da se javi. Ako zanemaruje obaveze svojeg poziva, neizostavno će se uzdati u slučaj da neučinjena stvar moţe ne biti tako vaţna kao što se pretpostavlja. Ako izneveri prijateljevo poverenje, oboţavaće taj isti varljivi splet sitnih okolnosti koji se zove Slučaj i koji mu daje nade da prijatelj neće za to nikad saznati. Ako napusti častan zanat da bi trčao za ugodnostima kakvog poziva za koji nije stvoren, njegova će vera neizostavno biti oboţavanje blagoslovenog slučaja u koji on veruje kao u moćnog tvorca uspeha. Jedino načelo koje ta vera ne priznaje, to je prirodan tok stvari po kojem se uvek ţanje ono što se posejalo

80

X Razume se da su sudiju Melama i u Tarliju i u Revlou smatrali za čoveka izvanredne pameti, jer je on bio u stanju da i bez stvarnih dokaza izvede mnogo dublje zaključke nego što se to moglo očekivati od njegovih bliţnjih koji nisu bili članovi Mirovnog suda. Takav čovek začelo nije mogao da odbaci trag od upaljača, i zato je bila izdata poternica za torbarom nepoznatog imena, kovrdţave crne kose i neobično preplanulog lica, koji nosi u jednoj torbi noţeve i sitnice na prodaju i ima velike oboce u ušima. Ali bilo da je poternica išla suviše sporo da bi mogla stići, bilo da je gornji opis odgovarao tako velikom broju torbara da ona nije znala na kome od njih da se zaustavi, nedelje su prolazile, a u pogledu na kradu nije bilo nikakva drugog rezultata do toga što se postepeno stišavalo veliko uzbuđenje koje je ona izazvala u Revlou. Odsustvo Danstena Kesa jedva da je ko i opazio: on se već jednom ranije bio posvađao s ocem i otišao, niko nije znao kud, a posle šest nedelja vratio se kući ne naišavši ni na kakvo protivljenje, i razmetljiv kao obično. Njegova porodica, koja je isto tako očekivala ovakav svršetak, samo s tom razlikom što je vlastelin sad bio rešen da ga ne primi u kuću, nije nikako pominjala njegovo odsustvovanje; a kad su gas opazili teča Kimbl i g. Ozgud, priča o tome da je ubio Munju i naljutio oca bila je dovoljna da sve objasni. Dovoditi u vezu Dansijev nestanak i krađu koja se desila istoga dana bilo je daleko od svačije pomisli — čak i od Godfrijeve, koji je bolje nego iko mogao znati za što je sve sposoban njegov brat. On se nije sećao da su Dansi i on pomenuli tkača od onoga doba kad su mu se još kao dečaci, pre punih dvanaest godina, iz obesti podsmevali; a, pored toga, njegova mašta je stalno stvarala alibi za Danstena: on ga je zamišljao negde u sumnjivom društvu kojem je otišao kad je ostavio Munju — gledao ga je kako ţivi na račun slučajnih poznanika i kako smišlja da se vrati kući i starom uţivanju da kinji svoga starijega brata. Da je nečija pamet u Revlou i pribliţila ove dve činjenice, sumnjam da ta misao, tako uvredljiva za obavezno poštovanje prema jednoj porodici koja ima spomenik u crkvi i starinske srebrne pehare, ne bi bila odmah odbačena kao sasvim nemogućna. A i boţični kolači, prasetina i obilje alkoholnih pića, vukući svest na put teških noćnih 81

mora, izvrsni su čuvari od opasne prirodne ţivosti misli. Kad se o krađi govorilo kod Duge i inače, u dobrom društvu, terazije su se i dalje kolebale između razumnog objašnjenja osnovanog na upaljaču i teorije o neobjašnjivoj tajni koja se ruga svakoj istrazi. Zastupnici mišljenja upaljač — torbar smatrali su drugu stranu za praznovernu gomilu pometnih mozgova koji, zato što su sami slepi, zamišljaju da i sav ostali svet vidi samo mrak oko sebe; a pristalice neobjašnjivoga tvrdile su da njihovi protivnici liče na kokoš koja kakoće pre nego što nađe zrno — da ne vide dalje od nosa — da se njihov oštar vid sastoji u zamišljanju da iza ambarskih vrata nema ničega zato što oni ne mogu da vide kroz njih; i tako je njihova prepirka, iako nije posluţila tome da objasni samu krađu, iznela na vidik izvesna značajna suprotna ubeđenja. Međutim, dok je gubitak bednog Sajleza ubrzavao tako spori tok razgovora u Revlou, njega je samog satiralo očajanje zbog te štete o kojoj su njegovi susedi u dokolici raspravljali. Da ga je ko posmatrao pre nego što je izgubio svoje zlato, njemu bi se učinilo da tako uveo i skučen ţivot kao što je njegov jedva ima snage da diše, i da će ga prvi udar oboriti. A u stvari to je bio otporan ţivot, ispunjen jednim neposrednim ciljem, koji ga je kao neka pregrada odvajao od beskrajnog i ţalosnog nepoznatoga. To je bio ţilav ţivot, i mada je predmet oko kojeg su se njegove ţile isprepletale bio mrtva, raskidana stvar, on je zadovoljavao njegovu potrebu za odanošću. Ali je sad pregrada bila oborena — oslonca je nestalo. Marnerove misli nisu više mogle kretati u svojem starom krugu, i on je bio pometen kao vređni mrav kad se zemlja odroni na put koji vodi njegovu mravinjaku. Razboj je bio tu, i tkanje, i šara koja se na tkivu javlja; ali sjajnog blaga u skloništu ispod njegovih nogu nije više bilo; izgled da će ga dodirivati i brojati nije više postojao: veče nije donosilo nikakvo ushićenje koje bi stišavalo čeţnju te bedne duše. Pomisao na novac koji će zaraditi sadašnjim radom nije mogla da mu pruţi nikakvu radost, jer ga je ta smanjena slika onoga što je izgubio samo još jače podsećala na isti gubitak; a nada je bila tako uništena iznenadnim udarom da njegova mašta nije mogla zamišljati kako će se iz ovoga neznatnog početka razviti novo blago. On je ispunio tu prazninu bolom. Dok je sedeći tkao, on bi ovda-onda tiho jeknuo, kao čovek kome je teško: to je bio znak da su 82

njegove misli ponova došle nad strašni bezdan — na prazne večernje časove. I cele večeri, sedeći u samoći pokraj svoje oskudne vatrice, on je naslanjao laktove na kolena, obuhvatao glavu rukama i ječao sasvim tiho — ne kao čovek koji ţeli da ga čuju. Ali ipak nije bio sasvim napušten u svojoj tuzi. Nova svetlost u kojoj ga je njegova nesreća prikazala unekoliko je rasturila onu odvratnost koju je Marner oduvek ulivao svojim susedima. Umesto čoveka koji ima više umešnosti nego što je čestiti ljudi mogu steći i, što je još gore, koji nije nimalo raspoloţen da tu umešnost upotrebi kao dobar sused, bilo je sad očevidno da Sajlez nema ni toliko umešnosti da sačuva ono što je njegovo. O njemu se uopšte govorilo kao o »bednom kukavcu«; a ono izbegavanje suseda, koje se ranije pripisivalo njegovoj zloj volji i verovatnoj sklonosti prema gorem društvu, gledalo se sad samo kao na ludost. Taj povratak boljim osećanjima pokazivao se na različite načine. Miris boţičnih jestiva lebdeo je u vazduhu; bilo je doba kad suvišak svinjetine i krvavica podstiče na milosrđe u imućnim porodicama; a Sajlezova nesreća učinila je da na njega najpre pomisle domaćice kao što je gđa Ozgud. I g. Krekentop, dok je objašnjavao Sajlezu da mu je novac oduzet verovatno zbog toga što je na nj suviše mislio i što nikad nije dolazio u crkvu, podario mu je uz tu pouku i par svinjskih nogu, računajući da će time uništiti neosnovane predrasude protiv sveštenih lica. Susedi koji nisu mogli dati ništa drugo do utešnih reči pokazivali su se raspoloţeni ne samo da se zdrave sa, Sajlezom i da dugo razgovaraju s njim o njegovoj nesreći kad ga sretnu u selu, nego i da se potrude do njegove kućice i navedu ga da ponovi sve pojedinosti o krađi na samome mestu; a zatim su pokušavali da ga ohrabre, kazujući mu: — Eh, majstor-Marnere, ipak vam nije gore nego drugim siromasima; a ako se desi da onesposobite za rad, opština će vam dati izdrţavanje. Jedan od razloga što mi retko uspevamo da utešimo naše bliţnje rečima, mislim da je i to što se naše dobre namere izopače, i protiv naše volje, pre nego što pređu preko naših usana. Mi moţemo da pošaljemo krvavice i svinjske noge, a da ih ne začinimo našom ličnom sebičnošću; ali je govor potok koji gotovo uvek miriše na zemljište kroz koje prolazi. U Revlou je postojala lepa srazmera 83

dobrote; ali se ona često iskazivala nespretno i smeteno, u obliku koji je bio daleko od svake uljudnosti i srdačnosti. G. Mejsi, na primer, koji je došao jedno predveče naročito da Sajleza obavesti kako su skorašnji događaji imali za njega tu dobru stranu što su ga uzdigli u mišljenju jednog čoveka čija se uverenja ne stvaraju olako, započeo je razgovor ovako, čim je seo i sastavio palce: — De, Majstor-Marnere, de, ne treba neprestano da sedite i da jadikujete. Mnogo je bolje za vas što ste svoj novac izgubili nego da ste ga sačuvali rđavim načinom. Ja sam mislio, kad ste prvi put došli u ovaj kraj, da niste bogzna kako dobar čovek; bili ste mnogo mlađi nego što ste sad; ali ste uvek izgledali nekako zbunjeni i zablenuti — kao tele, ako smem tako da kaţem. Ali se to ne moţe znati: ako je nešto čudno ili ruţno, to još ne mora biti znak da ga je stvorio Stari Heri — eto ţabe i drugi slični stvorovi: oni su često bezopasni, a i korisni protiv gamadi. Tako je otprilike i s vama, koliko ja mogu da ocenim. Mada biste s tim što raspoznajete trave i što umete da povratite disanje mogli biti malo izdašniji, ako ste to znanje doneli izdaleka. A ako ga niste stekli tamo gde treba, e lepo, i to ste mogli nadoknaditi da ste redovno dolazili u crkvu; jer sam ja toliko puta bio na krštenju i one dece kojima je vračara bajala, i video sam svojim očima da ona primaju svetu vodu kao i svako drugo dete. A tako i treba da bude; jer ako Stari Heri hoće ponekad i dobro da učini da bi mu laknulo, ko moţe imati nešto protiv toga? To je moje mišljenje; a ja sam crkvenjak u ovoj opštini četrdeset godina, i kad sa sveštenikom čitamo Knjigu zakona na Pepeljavu sredu, znam da se tamo ne proklinju oni koji traţe da se izleče bez lekara, pa neka Kimbl govori što hoće.4 I tako, majstor-Marnere, kao što vam rekoh maločas — jedva da se vratim na ono o čem sam počeo govoriti — moje je mišljenje da vi ne treba da očajavate; a što se tiče verovanja da ste rđav čovek i da imate u sebi više nauke nego što se sme pokazati, nikako se ne slaţem s tim, pa tako govorim i drugima. Jer, kaţem ja, vi govorite da je majstor-Marner izmislio priču, to je koješta, zacelo; čovek treba da je vidra pa da izmisli priču kao što je ta; a on je, kaţem ja, bio preplašen kao zec. Za sve vreme toga govora bez veze Sajlez je ostao nepomičan u svojem ranijem poloţaju, s laktovima naslonjenim na kolena i 84

steţući glavu rukama. G. Mejsi, i ne pomišljajući da ga on ne sluša, zastade očekujući kakav dostojan odgovor, ali Marner osta ćuteći. On je osećao da starac hoće da bude ljubazan prema njemu i ţeli da se pokaţe dobar sused; ali je ta dobrota padala na njega kao što sunčani zrak pada na roba u tamnici — on nema srca da mu se raduje jer oseća da je vrlo daleko od njega. — Ded’, majstor-Marnere, zar nemate ništa da kaţete na ovo? — reče najzad g. Mejsi s lakim naglaskom nestrpljenja. — O, — odgovori Marner, lagano, njihajući glavom među svojim rukama — ja vam zahvaljujem — zahvaljujem vam; — iz sveg srca. — Da, da, izvesno: znao sam ja da ćete mi reći hvala — reče g. Mejsi — i mislim da — jest, imate li vi praznično odelo? — Nemam — reče Marner. — To sam i mislio — reče g. Mejsi. — Sad, dopustite meni da vas posavetujem da nabavite jedno praznično odelo: tu je Tuki, on je siromah čovek, ali je preuzeo moj krojački posao, a i nešto je od mojeg novca kod njega, i on će vam načiniti odelo po jeftinoj ceni, a daće vam ga i na veru, i onda ćete moći da dođete u crkvu i da budete malo druţevniji. Jest, otkako ste došli u ovaj kraj, vi me još niste čuli kako pevam ,Amin’, i ja vam preporučujem da ne gubite vreme zato što će biti ţalosno kad Tuki ostane sam, jer ja moţda neću biti u stanju da stojim za pevnicom kad dođe druga zima. — Tu g. Mejsi zastade očekujući moţda kakav znak uzbuđenja od strane svoga slušaoca; ali kad toga ne bi, on produţi: — A što se tiče novca za odelo, lepo, vi zarađujete otprilike funtu nedeljno za vašim razbojem, majstor-Marnere, a još ste mlad čovek, iako izgledate tako iznureni. Vi niste mogli imati dvadeset i pet godina kad ste došli u ovaj kraj, je li tako? Sajlez se lako trţe kad g. Mejsi poče da ga ispituje i odgovori blago: — Ja ne znam; ne mogu tačno da kaţem — davno je bilo. Posle takvog odgovora, nije čudo što je g. Mejsi rekao te večeri kod Duge da je Marnerova glava »sasvim zbunjena« i da po svoj prilici on ne zna ni kad je nedelja, što dokazuje da je bezboţniji nego neki pas. Još jedna ličnost koja je ţelela da u teši Sajleza došla je k njemu 85

veoma zabrinuta zbog njegove bezboţnosti. To je bila gđa Vintrop, kolarka. Stanovnici Revloa nisu osobito revnosno pohađali crkvu, i moţda bi se teško našao i jedan čovek u parohiji koji ne bi smatrao da onaj ko ide u crkvu svake nedelje po kalendaru pokazuje sebičnu ţelju da zadobije osobitu milost boţju i da stekne nezasluţenu prevagu nad svojim susedima — ţelju da bude bolji nego »ostali svet«, jer na neki način izaziva nepovoljan sud o drugima koji su kršteni kao i on i zato imaju pravo i na opelo kao on. A u isto vreme, smatralo se kao obavezno za sve, osim za poslugu i za mlade ljude, da se pričešćuju jednom u godini o kakvom velikom prazniku: i sam vlastelin Kes pričeščivao se o Boţiću; dok su ostali »dobri hrišćani« išli u crkvu češće, ali ipak umereno. Gđa Vintrop bila je jedna od ovih poslednjih: to je bila u svakom pogledu ţena veoma savesna, tako ţeljna posla da joj se činilo kako ga neće imati dovoljno ako ne ustane u četiri i po časa ujutru, a to je opet smanjivalo posao u docnijim časovima, što je za nju predstavljao problem koji se neprestano trudila da reši. Međutim, nije bila opake ćudi, što se ponekad zamišlja kao osobina nerazdvojena od takvih navika: ona je bila vrlo blaga, strpljiva ţena, u čijoj je naravi bilo da istraţuje osobito ţalosnije i ozbiljnije strane ţivota i da njima hrani svoj duh. To je bila ličnost na koju se uvek prvo pomišljalo u Revlou kad god se desila bolest ili smrt u kući, kad je trebalo nekom pustiti pijavice ili kad se trenutno nije mogla naći primalja. Bila je to »duševna ţena« — lepa, sveţeg lika. s usnama uvek lako stisnutim, kao da je u bolesničkoj sobi uz lekara ili sveštenika. Ali nikad nije jadikovala; niko je nije video da roni suze; bila je samo ozbiljna i imala je običaj da maše glavom i da uzdiše, gotovo neprimetno, kao ličnost na pogrebu koja nije u srodstvu s pokojnikom. Ĉinilo se čudno što se Ben Vintrop, koji je voleo bokal i šalu, tako lepo slaţe s njom; ali je Doli primala šale i veselost svoga muţa strpljivo, kao i sve ostalo, smatrajući da su »svi ljudi takvi«, i gledajući na jaki pol kao na stvorove koji su po boţjoj volji takvi, dosadni kao junad i ćurke. Ta dobra milosrdna ţena morala je osetiti toplo saučešće prema Sajlezu Marneru, sad kad je on u očima celog sela bio paćenik; i jedne nedelje posle podne povela je svog sinčića Arona i 86

pošla Sajlezu, noseći u ruci nekoliko kolačića sa salom, pljosnatih pogačica koje su bile veoma cenjene u Revlou. Aronu, sedmogodišnjem dečku s obrazima nalik na jabuke, čija je čista i kruta ubrana ogrlica ličila na tanjir za te jabuke, bila je potrebna sva njegova smela radoznalost da se ne uplaši od onoga što mu moţe učiniti tkač s izbuljenim očima; i njegovo ustezanje se još povećalo kad su, došavši na Majdan, čuli tajanstvenu lupu razboja. — Ah, tako je kao što sam i mislila — reče gđa Vintrop neveselo. : Morali su jako lupati pre nego što ih je Sajlez čuo; ali kad je izišao na vrata, on ne pokaza nikakvo nestrpljenje kao što bi učinio ranije ako dođe neko koga nije zvao ni očekivao. Ranije, njegovo je srce bilo kao zaboravljena škrinja, i u njoj je bilo blago; sad je škrinja bila prazna, a brava na njoj razbijena. Ostavljen da luta po tami, bez svojeg ranijeg oslonca, Sajlez je morao imati osećanje, mutno osećanje koje se graničilo s očajanjem, da ako mu ikakva pomoć dođe, ona mora doći spolja; i zato, kad god bi video koga od suseda, on bi lako zastrepeo od očekivanja, nejasno svestan toga da zavisi od njihove dobre volje. On otvori vrata širom da propusti Doli; ali joj je na njen pozdrav odgovorio samo time što je pomakao stolicu malo unapred za znak da tu treba da sedne. Ĉim je sela, Doli podiţe beo ubrus kojim su bili pokriveni kolači i reče s najvećom ozbiljnošću: — Majstor-Marnere, juče Sam pekla ove kolače sa salom, i pošli su mi za rukom bolje nego obično, te sam došla da vam ponudim koji, ako vam je po volji. Ja sama ne jedem takve stvari jer 'od prvog do poslednjeg dana u godini najviše volim zalogaj hleba; ali ljudi imaju drukčiji ţeludac; njima treba promene — treba im, razume se, nek’ im je na zdravlje. Doli lako uzdahnu pruţajući kolače Sajlezu koji joj zahvali lepo i zagleda ih sasvim izbliza, rasejano, jer je bio navikao da tako zagleda sve što uzme u ruku — a za sve to vreme u .njega su bile uprte začuđene sjajne oči malog Arona koji je načinio sebi zaklon od materine stolice i otud bacao radoznale poglede oko sebe. — To gore su slova — reče Doli. — Ja ne umem da ih pročitam i niko, ni sam g. Mejsi, ne zna tačno šta ona znače; ali mora biti da znače dobro, jer su to ona ista slova što su i na zastoru od nalonja u 87

crkvi. Koja su to slova, Arone, dete moje? Aron se potpuno povuče za svoj zaklon. — Eh, eh, to je nepristojno — reče mu mati blago. — Sad kakva su da su, glavno je da znače dobro; to je pečat koji je bio u našoj kući, kaţe Sen, još kad je on bio dete, i njegova mati je imala običaj da ga meće na kolače, a i ja ga uvek mećem; jer ako gdegod ima kakvog dobra, ono nam je potrebno na ovom svetu.

— To je I. H. S.5 — reče Sajlez, i na taj dokaz učenosti Aron ponova radoznalo proviri iza stolice. — Vidite, vi umete da ih pročitate — reče Doli. — Meni ih je Ben pročitao toliko i toliko puta, ali mi uvek iziđu iz glave; i to mi je krivo, jer mora biti da su dobra slova, inače ne bi bila u crkvi; zato ih i mećem na sve hlebove i na sve kolače, iako ponekad hoće da se rasplinu, zato što testo naraste — ali, kao što rekoh, ako ima gdegod kakva dobra, ono nam je potrebno na ovome svetu — verujte; i ja se nadam da će doneti dobra i vama, majstor-Marnere, i zato sam i htela da vam donesem kolače; vidite da su se slova odrţala bolje nego obično. Sajlez je bio isto toliko nesposoban da protumači pismena koliko i sama Doli, ali nije bilo mogućno ne razumeti ţelju koja se osećala u njenim blagim recima, ţelju da pruţi utehu. I on odgovori, s više osećanja nego maločas: — Hvala vam — hvala vam od srca. — Ali ipak spusti kolače na sto i sede i sam rasejano — ţalosno nesvestan svakog određenog dobra koje bi mu kolači i pismena, čak i dobrota same Doli, mogli doneti. — Ah, ako gdegod ima kakva dobra, ono nam je začelo potrebno — ponavljala je Doli koja nije lako napuštala rečenicu koja 88

moţe zgodno da posluţi. Ona je saţaljivo gledala Sajleza govoreći dalje: — Ali zar vi niste čuli zvona od jutros, majstor-Marnere? Začelo niste znali da je danas neđelja. U ovoj vašoj samoći izgubili ste račun, čini mi se; a i zbog toga što vam razboj lupa ne moţete da čujete zvona, osobito sad kad im hladnoća ugušuje zvuk. — Jesam, jesam, čuo sam ih — reče Sajlez, za koga su nedeljna zvona bila prosto događaj toga dana, bez ikakve veze s njegovom svetinjom. U Lantern Jardu nije bilo zvona. — Blagi Boţe! — reče Doli i zastade malo pre nego što je ponova progovorila. — Šteta je velika što radite nedeljom i što se bar ne očistite — kad već niste otišli u crkvu; još kad biste imali jelo na vatri, moglo bi se i razumeti što ne moţete da ga ostavite, pošto ste tako 6ami. Ali tu je pekarnica, i kad biste se odlučili da: potrošite groš ovdaonda — ne svake nedelje, to se zna — to ne bih ni ja činila —, mogli biste odneti vaš ručak tamo, jer je sasvim pravo pojesti što toplo nedeljom, a ne radite tako da vam se neđeljni ručak ne razlikuje od subotajeg. Ali sad, o Boţiću, o svetom Boţiću koji se primiče, kad biste odneli ručak u pekarnicu, i otišli u crkvu, i viđeli zelenilo, i čuli pojanje, i onda se pričestili, bilo bi vam lakše, jer biste znali čega da se drţite i mogli biste se pouzdati u one koji znaju više od nas, razume se, pošto najpre ispunite ono što nam je svima duţnost da ispunjavamo. Doli, koja nije bila naviknuta da dugo i bez prekida govori, iskazala je ovo glasom blagim i ubedljivim, kakvim bi nagovarala bolesnika da uzme lek ili da pojede zđelu kaše koja mu ne prija. Na Sajleza nisu nikad ranije tako neposredno navaljivali da dođe u crkvu, jer se to njegovo izostajanje smatralo samo kao jedna osobina njegove čudne naravi; a on je bio isuviše iskren i prostodušan da ne bi odgovorio na pozivanje dobre Doli. — Ne, ne, reče on — ja o crkvi ne znam ništa. Ja nisam nikad bio u crkvi. — Nikad! — reče Doli tihim zadivljenim glasom. Zatim, setivši se da je Sajlez došao odnekud izdaleka, dodade: — Valjda zato što nije bilo crkve tamo gde ste vi rođeni? — O, jeste — reče Sajlez zamišljeno, sedeći u svojem običnom poloţaju, s laktovima naslonjenim na kolena i pridrţavajuć glavu rukama. — Bilo je crkava — mnogo —, to je bio veliki grad. Ali ja 89

nisam znao za njih — ja sam išao u kapelu. Doli je bila veoma zbunjena tom novom reči, ali nije imala smelosti da pita dalje jer bi »kapela« moglo da znači i kakvo rđavo mesto. Pošto je malo promislila, ona reče: — Lepo, majstor-Marnere, za pokajanje nikad nije dockan, i pošto niste nikad bili u crkvi, ne moţe se reći koliko će vam dobra to činiti. A ja se osećam tako laka i spokojna kao nikad, kad odem i čujem molitve i pesme u kojima se hvali i slavi Gospod, kad ih poje g. Mejsi — i kad g. Krekentop kazuje dobre reči, osobito o pričešću; a ako mi je što teško, znam da ću moći podneti jer sam potraţila pomoći tamo gde treba i predala se onima kojima se svi moramo predati naposletku, a kad mi učinimo ono što je naše, ne moţe se ni zamisliti da će oni ozgo biti gori nego mi i da neće učiniti svoje. Ovo njeno izlaganje prostog seoskog bogoslovlja odjekivalo je u Sajlezovim ušima, ali ga on nije razumevao jer u tome nije bilo ni jedne reči koja bi mogla da probudi sećanje na veru koju je nekad ispovedao, a njegovo shvatanje je bilo oteţano i time što je ona upotrebljavala zamenicu u mnoţini, što nije bila nikakva jeres bedne Doli, nego samo način na koji se iskazivala njena skromnost. On je ćutao jer se nije osećao raspoloţen da pristane na onaj deo govora koji je potpuno razumeo — na preporuku da ode u crkvu. A bio je tako malo naviknut na razgovor, izuzimajući kratka pitanja i odgovore prilikom ugovaranja njegovih sitnih poslova, da mu nije bilo lako naći reči ako ih nije izazvao kakav određeni cilj. Ali je sad mali Aron, koji se bio navikao na tkačevo strašno prisustvo, stao uza svoju majku, i Sajlez, kao da ga je tek sad opazio, pokuša da odgovori na njenu dobrotu time što je ponudio detetu komad kolača. Aron uzmače malo i protre glavu o materino rame, ali je ipak mislio da komad kolača vredi toliko da se za njim pruţi ruka. — Sram te bilo, Arone, — reče Doli posadivši ga ipak sebi na krilo —, još nije vreme da ti jedeš. On je suviše nemiran — dodade zatim, s lakim uzdahom — nemiran je kako samo moţe biti. Najmlađi je, pa smo ga razmazili te ga ili ja ili otac moramo uvek imati pred očima — moramo. Ona pomilova Aronovu mrku glavu i pomisli da majstorMarneru mora biti prijatno kad vidi talio »zlatno dete«. Ali je 90

Marner, sedeći s druge strane ognjišta, video vedro rumeno lice samo kao nejasnu okruglinu s dve crne tačke na prednjoj strani. — A ima glas kao ptica — ne biste verovali — produţavala je Doli —, otac ga je naučio da peva boţičnu pesmu; ja mislim da će bit: dobar kad poraste, čim moţe da nauči lepu pesmu tako brzo. Ded’, Arone, ustani, i otpevaj majstor-Marneru boţičnu pesmu, ded’. Aron odgovori time što je sakrio lice na materino rame. — E, to nije lepo — reče Doli blago, i— Ustani, kad ti mati kaţe, i daj da ti pridrţim kolač dok ne završiš. Aron je rado pokazivao ono što zna, i pokazao bi to i pred samom aţdajom, samo kad se osećao u sigurnosti, te posle još nekoliko znakova snebivanja, koji su se sastojali poglavito u tome što je zaklanjao oči rukama i onda kroz prste gledao majstorMarnera da bi se uvcrio ţeli li on da čuje »pesmu«, on najzad pusti da mu mati podigne glavu i stojeći iza stola koji je dopuštao da se vidi samo njegova široka ogrlica, tako da je ličio na jednu od onih anđeoskih glava koje nisu opterećene telom, on zapeva jasnim detinjskim glasićem, izgovarajući odsečno i oštro svaki slog: „Mir med' vama, ljudi boţji, Nek je svaki radostan, Jer se naš spasitelj Hrisitos Na današnji rodi dan.”

91

Doli je slušala poboţno gledajući u Marnera s uverenjem da će ga ova pesma privoleti da dođe u crkvu. — To je boţićna pesma — reče ona kad je Aron svršio i ponova dohvatio svoj komad kolača. — Nema lepših pesama nego što su boţićne. — ’Slušajte, anđeli, nebeski glasnici, pevaju’.6 A zamislite kako je to u crkvi, majstor-Marnere, kad zapevaju bas i hor; čini vam se da ste već u boljem svetu — ja neću rđavo da govorim ni o ovome, pošto oni koji su nas u nj postavili znaju to bolje od nas — ali kad čovek pomisli na pijanstvo, i na svađe, i na teške bolesti, i na muke samrtnika. a ja sam sve to videla toliko i toliko puta, milo mu je kad mu se govori o boljem svetu. Dete lepo peva, je l’ te, majstor-Marnere? — Jest, — reče Sajlez rasejano — vrlo lepo. Boţična pisma, sa svojim kratkim stihovima, odjeknula je u njegovim ušima kao tuđinska muzika, ni nalik na himnu, i nije nikako mogla da učini utisak koji je Doli očekivala. Ali je on hteo da joj pokaţe svoju zahvalnost, a jedini način kojeg se mogao setiti za to bio je da pruţi Aronu i drugi komadić kolača. — O, ne, hvala vam, majstor-Marnere, — reče Doli zadrţavajući Aronovu hitru ruku. — Mi sad treba da se vratimo kući. I zato ću da se oprostim s vama, majstor-Marnere; a ako se kadgod osetite slabi i ne mognete raditi, ja ću doći da vam počistim kuću i da vam spremim što za jelo, od srca rado. Ali vas pozivam i molim vas da prestanete tkati nedeljom, jer to ne valja ni za dušu ni za telo — a novac koji se na taj način zaradi rđavo je uzglavlje u poslednjem času, ako se pre toga ne izgubi kao slana, niko ne zna ni gde ni kako. Vi ćete mi oprostiti što sam bila tako slobodna prema vama, majstor-Marnere, jer vam ja ţelim dobra, veruj te. Pozdravi se, Arone. Sajlez reče: — Zbogom, i hvala vam lepo — kad je otvorio vrata ispred Doli, ali je i preko svoje volje osetio neko olakšanje kad je ona otišla — olakšanje što moţe opet da tka i da ječi na miru. Njen jednostavni pogled na ţivot i na utehu koji ţivot pruţa, kojim je pokušala da ga ohrabri, bio je samo odjek nepoznatih stvari kojima njegova mašta nije umela da dade nikakav oblik. Izvori ljubavi prema bliţnjemu i vere u boţansku ljubav nisu još bili probijeni, i njegova duša je još 92

ličila na maleni potok, samo s tom razlikom što je usko peščano korito toga potoka sad bilo zakrčeno tamnim preprekama kroz koje se on nasumce probijao. I tako je, i pored iskrenog savetovanja g. Mejsija i Doli Vintrop, Sajlez proveo Boţić u samoći, jedući meso nevesela srca, iako ga je dobio kao poklon. Pre podne je gledao na suvi mraz koji kao da je svirepo pritiskivao svaki struk trave, dok je polusleđena crvena bara podrhtavala na studenom vetru, ali svečeri poče da pada sneg, te zakloni od njega i tu sumornu sliku i ostavi ga samog s njegovim teškim jadom. I on je presedeo u svojoj opljačkanoj kućici celo dugo veče i ne pomišljajući da sklopi kapke i da zaključa vrata, steţući glavu rukama i ječeći sve dokle ga hladnoća nije obuzela i obavestila ga da je od njegove vatre ostao samo sivi pepeo. Niko na svetu, sem njega samoga, nije znao da je to onaj isti Sajlez Marner koji je nekad voleo svoga druga neţnom ljubavlju i verovao u nevidljivu dobrotu. Ĉak je i za njega samog to nekadašnje duševno stanje bilo obavijeno tamom. A u Revlou su zvona veselo zvonila i crkva je bila punija nego ikad preko godine, puna rumenih lica među zagasitozelenim granjem — lica spremnih na sluţbu duţu nego obično, zahvaljujući mirisnom pecivu i pivu o doručku. To zeleno granje, i himna i psalam koji se pevaju o Boţiću — čak i vjeruju svetog Atanasija, koje se od običnog razlikuje jedino time što je duţe i što ima tu izuzetnu povlasticu da se čita samo u retkim prilikama — izazivali su nejasno radosno osećanje koje ni odrasli ne bi umeli da izraze bolje nego deca, osećanje da se nešto veliko i tajanstveno izvršilo radi njih

93

gore na nebu i dole na zemlji, nešto što oni osvajaju svojim prisustvom ovde. I potom su se rumena lica vraćala po oštrom mrazu svojim kućama, osećajući da sad celoga dana mogu slobodno jesti, piti i veseliti se i bez bojazni uţivati svu hrišćansku slobodu. Za stolom kod vlastelina Kesa toga dana niko nije pomenuo Danstena i— niko nije bio oţalošćen njegovim odsustvom niti se bojao da će ono trajati suviše dugo. Doktor i njegova ţena, teča i tetka Kimbl bili su na ručku i običan boţićni razgovor tekao je svojim tokom i bio na vrhnucu kad je g. Kimbl pripovedao išta je sve video i čuo onda kad je išao po londonskim bolnicama pre trideset godina, ne izostavljajući nijednu od poznatih dosetaka koje su se odnosile na njegov poziv i koje je još tada pokupio. Zatim su došle karte, s redovnim neuspehom tetke Kimbl da sastavi dve od iste boje, i sa grdnjom teče Kimbla zbog »štiha« koji on nikako nije mogao da razume ako nije bio u njegovim rukama dok ne pregleda karte svih ostalih igrača i ne uveri se da je igra bila poštena. A sve je to pratio jak miris vreloga groga. Ali je boţićni ručak bio čisto porodični sastanak koji ni po čem nije ličio na sjajnu zimsku svetkovinu koja se u Crvenoj kući priređivala uoči Nove godine i ikoja je bila ponos vlastelinove gostoljubivosti, kao i gostoljubivosti njegovih predaka, od nezapamćenih vremena. To je bila prilika kad je celo društvo iz Revloa i Tarlija, bilo stara poznanstva razdvojena dugim izlokanim putovima, bilo poznastva ohladnela jedna prema drugima zbog razmirica povodom zalutale teladi, bilo poznanstva zasnovana na trenutnoj snishodljivosti, računalo da će se naći i pozabiviti s uzajamnim duţnim obzirom. To je bila prilika kad su lepe gospe, koje su dolazile sedeći na konjskim sapima, unapred slale svoje kovčege u kojima nije bila samo haljina za igranku; jer se ta svečanost nije svršavala za jedno veče, kao kakvo bedno veselje u gradu gde se sve jelo iznese na sto odjedanput i gde nema dovoljno mesta za prenoćište. Crvena kuća bila je snabdevena kao za opsadu; a što se tiče perjanih postelja koje su se imogle prostrti po podu, one su bile tako mnogobrojne kako se moglo i očekivati u kući u kojoj su tolika pokolenja klala svoje sopstvene guske, i Godfri Kes očekivao je to veče uoči Nove godine s ludom i bezobzirnom čeţnjom koja je 94

činila da je bio upola gluv prema svome dosadnom pratiocu Strahu. — Dansi će se uskoro vratiti kući: biće svađe, i kako ćeš ga privoleti da ćuti? — govorio je Strah. — Eh, moţda se neće vratiti pre Nove godine — odgovarao jje Godfri —, a ja ću onda sedeti pored Nensi, i igraću s njom, i ugrabiću bar jedan njen mio pogled, ma koliko se ona uzdrţavala. — Ali onoj drugoj treba para i— nastavljao je Strah jačim glasom —, a kako ćeš ih nabaviti ako ne prodaš materinu iglu s dijamantima? A ako ih i pored toga ne mogneš dobiti... ? — Moţe se desiti nešto što će olakšati stvar. U svakom slučaju, za mene postoji jedno blisko zadovoljstvo: dolazi Nensi. — Jest, ali zamisli da tvoj otac rekne nešto što će te primorati da se odrekneš ţenidbe njome — i da daš svoje razloge za to? — Jezik za izube, nemoj me mučiti. Ja već vidim njene oči kako me gledaju, i osećam njenu ruku u svojoj. Ali je Strah produţavao da govori i usred hučnog boţičnog veselja; i nije se dao ućutkati ni mnogim pićem.

XI Neke ţene zacelo ne bi izgledale lepo sedeći na konjskim sapima, u ogrtaču sure boje i s pljosnatom kapom od sure dabrovine ina glavi; jer ogrtač koji podseća na kočijašku kabanicu, skrojen od preostalog komada čohe od kojeg se ništa drugo nije imoglo sašiti, nije podesan da prikrije nedostatke telesnog sastava, niti sura boja daje ţivosti bledim obrazima. Utoliko je bio veći trijumf lepote gce Nensi Lemeter, koja je bila upravo bajna u takvoj opremi kad je, sedeći na konju iza svog visokog, pravog oce, drţala jednom rukom njega oko pasa i s napregnutom paţnjom gledala dole, na snegom pokrivene lokve i barice iz kojih je na svestrane prštalo blato ispod Dobinovih kopita. Slikar bi je moţda radije gledao u tim trenucima kad nije mislila na sebe; ali je izvesno da je rumenilo njenih obraza u najvišem stepenu odudaralo od sure boje njenog odela kad je stigla pred vrata Crvene kuće i ugledala g. Godfrija Kesa spremnog da je skine s konja. Ona poţele da je u isti mah stigla i njena sestra Prisila sa slugom, jer bi onda udesila da g. Godfri skine prvo Prisilu, a za to 95

vreme ona bi nagovorila oca da njih dvoje stanu kod kamena za uzjahivanje i da siđu tamo, a ne kod velikih stepenica. Jer je veoma neprijatno kad vam neki mlad čovek ukazuje osobitu paţnju iako ste mu vi sasvim jasno pokazali da se ne mislite udati za njega, ma koliko on to ţeleo; zatim, zašto ne pokazuje uvek istu paţnju, ako ozbiljno misli nego je tako čudan kao g. Godfri Kes koji se ponekad drţi tako kao da neće s njom ni da govori, niti hoće da je pogleda po nekoliko nedeIja, a zatim, odjednom, nanovo počinje gotovo da se udvara? Najzad, sasvim je jasno da je on ne voli pravom ljubavlju, inače ne bi dopuštao da svet o njemu govori to što govori. Zar on zamišlja da će gcu Nensi Lemeter dobiti čovek, vlastelin ili nevlastelin, koji ţivi nepriličnim ţivotom? To ona nije navikla da gleda kod svog oca, koji je najtrezveniji i najbolji čovek u tome kraju, iako ponekad hoće da se naljuti i da prasne kad posao nije svršen tačno na vreme. Sve te misli prošle su kroz glavu gce Nensi, svojim uobičajenim redom, od trenutka kad je spazila g. Godfrija Kesa, koji je stojao na vratima, do časa u kojem je sama stigla pred njih. Srećom, i vlastelin je izišao pred kuću i glasno se zdravio js njenim ocem, tako da je ona, unekoliko zaštićena njihovim razgovorom, našla načina da prikrije svoju zabunu i zaborav svih propisa učtivosti, dok su je s konja prihvatale snaţne ruke kojima se ona morala učiniti smešno mala i laka. A postojao je i najbolji razlog da odmah pohita u kuću, jer je sneg nanovo počeo da pada stavljajući u izgled neprijatno putovanje onim gostima koji još nisu stigli. Takvih je bilo malo; jer je već počinjalo da se smrkava, i gospođama koje su došle izdaleka nije ostajalo mnogo vremena da se obuku i spreme za čaj koji će se piti ranije da bi ih raspoloţio za igru. Kad je gca Nensi ušla, u kući se čuo ţagor mnogih glasova izmešan sa zvucima jedne violine koja se udešavala u kuhinji; ali su Lemeterovi bili gosti na čiji se dolazak očevidno mislilo toliko da se na nj pazilo s prozora, jer gđa Kimbl, koja je vršila duţnost domaćice u Crvenoj kući u ovakvim svečanim prilikama, iziđe u tremu pred gcu Nensi i povede je uza stepenice. Gđa Kimbl bila je vlastelinova sestra i doktorova ţena — dvostruko dostojanstvo, s kojim je njena krupnoća bila u pravoj srazmeri; i zato, pošto je 96

penjanje uza stepenice bilo prilično zamorno za nju, ona se nije protivila kad je gca Nensi zamolila za dopuštenje da sama ode u Plavu sobu gde su stvari gđica Lemeterovih bile smeštene još jutros kad su stigle. U kući bi se teško mogla naći i jedna soba u kojoj se gospođe nisu ljubazno pozdravljale i oblačile se. Svaka je bila više ili manje spremna, u prostoru koji je bio stešnjen posteljama nameštenim po podu; i gca Nensi, kad je ušla u plavu sobu, imala je da se propisno pokloni ispred njih šest. S jedne strane, tu nije bio niko drugi nego dve gce Ganove, kćeri vinarskog trgovca iz Lajderlija, obučene po poslednjoj modi, sa sasvim uskim suknjama i izrezanim strukovima koje je zagledala gca Ledbruk (sa Starih pašnjaka) sa snebivanjem u kojem je bilo i potajne osude. Donekle, gca Ledbruk je osećala da njena suknja ,mora izgledati preterano široka gcama Ganovim, a ipak se čudila što gce Ganove nisu pokazale onu uviđavnost koju bi ona začelo pokazala kad bi bila na njihovu mestu, utoliko što bi malo zaostala Iza modom. S druge strane stojala je gđa Ledbruk, s kapicom na glavi i s turbanom u ruci, klanjala se i smešila ljubazno i govorila: — Posle vas, molim — drugoj nekoj gospođi, slično opremljenoj, koja joj je učtivo ustupila prvenstvo pred ogledalom. Ĉim se gca Nensi poklonila, njoj pođe u susret jedna postarija gospođa čija je bela muslinska marama i pod bradom vezana kapica oko kovrdţica meke prosede kose jako odudarala od ţutih svilenih haljina i ukrašenih kapa njenih susetki. Ona je prišla gci Nensi veoma svečano i rekla joj lagano ali srdačno: — Nećako, nadam se da si dobro sa zdravljem. — Gca Nensi poljubi smerno ujnu u obraz i odgovori isto tako svečano i ljubazno: — Sasvim sam dobro, hvala vam, ujna; nadam se da ste i vi dobro. — Hvala ti, nećako; zasad sam dobro. Kako je zet? Ta obavezna pitanja i odgovori produţiše se sve dok se nije pojedinačno utvrdilo da su svi Lemeterovi dobro sa zdravljem, kao i obično, a tako isto i Ozgudovi; i da će nećaka Prisila svakako ubrzo stići, i da putovati konjem po ovakvom vremenu nije prijatno, iako ogrtač štiti od hladnoće. Tada Nensi bi propisno predstavljena gošćama svoje ujne, gcama Ganovim, kao kćerima jedne gospođe koja je poznavala Prisilinu i njenu mater, mada su se one jsad prvi 97

put odlučile da dođu u ovaj kraj; i te su gospođice bile toliko iznenađene što vide tako lepo lice i stas u ovom zabačenom selu, da su počele osećati izvesnu radoznalost zbog haljine koju će ona obući kad skine ogrtač. Gca Nensi, čijim su mislima uvek upravljale uljudnost i uzdrţljivost kojima se odlikovalo njeno drţanje, pomisli u sebi da su gce Ganove više ruţne nego lepe i da bi se tako izrezane haljine, kao što ih one nose, mogle pripisati sujeti kad bi im ramena bila lepa, ali pošto su ovakva kakva su, ne moţe se pretpostaviti da one pokazuju svoje vratove zato što vole da ih pokaţu, nego zbog togo što ih na to primoravaju nekakvi obziri koji nemaju nikakve veze ni sa zdravim razumom ni sa skromnošću. Bila je uverena, dok je otvarala svoj kovčeg, da tako mora misliti i njena ujna Ozgud, jer se gca Nensi slagala sa svojom ujnom u tolikoj meri da su se tome svi čudili, pošto je srodstvo postojalo od strane g. Ozguda; i mada: se to ne bi moglo pretpostaviti po ukočenosti njihova pozdravljanja, ujnu i nećaku spajale su veze svesrdne odanosti i uzajamnog divljenja. Ĉak ni nepristanak gce Nensi da se uda za svog rođaka Dţilberta Ozguda (jedino zbog toga što joj je rođak), iako je jako oţalostilo njenu ujnu, nije niukoliko umanjio ljubav koja je gđu Ozgud opredelila da nekoliko svojih nasleđenih dragocenosti ostavi Nensi bez obzira na to kojom će se Dţilbert oţeniti. One druge tri gospođe ubrzo su izišle, ali su gce Ganove bile vrlo zadovoljne što je ţelja gđe Ozgud da sačeka svoju nećaku dala i njima razlog da ostanu i da vide oblačenje ove seoske lepotice. A to je bilo zaista zadovoljstvo — od prvog otvaranja kovčega u kojem je sve mirisalo na despić i na ruţu, pa do skopčavanja male koralne ogrlice oko njenog tankog belog vrata. Sve što je pripadalo gci Nensi bilo je izvanredno čisto i spretno: svaki nabor bio je na svojem mestu, ni najneznatniji deo njenog rublja nije bio manje beo nego što je uopšte mogao biti; čak i čiode u njenom jastučiću za igle bile su pozabađane po izvesnom redu koji je ona pazila da ne pokvari; a što se tiče same njene ličnosti, ona je davala utisak savršene i nepromenljive ljupkosti, kao telo kakve ptičice. Istina je da su njene sve ti omrke vlasi bile podsečene na potiljku kao u muškarca a spreda raspoređene u poviše kovrdţica koje su bile prosto izabačene unazad; ali nikakvo češljanje nije moglo učiniti da; obrazi 98

i vrat gce Nensi ne budu lepi; i kad je najzad stala, potpuno obučena, u haljini od srebrom protkane svile, sa čipkom oko izreza, s koralnom ogrlicom oko vrata i s koralnim lobocima u ušima, gce Ganove nisu našle da zamere na njoj ničemu osim rukama na kojima se videlo da umeju lupati maslac, siriti sir, čak raditi i grublje poslove. Ali se gca Nensi nije stidela toga, jer je, oblačeći se, pripovedala svojoj ujni kako su ona i Prisila spremile svoje stvari još sinoć, pošto su jutros, pre polaska, morale peći hleb i spremiti dovoljno jela za poslugu; a posle tih reči okrenula se gcama Ganovim, kako se ne bi pokazala neuljudna isključujući njih iz razgovora;. Gce Ganove smešile su se usiljeno i pomišljale da je šteta što se taj imućni seoski svet, koji je u stanju da kupi tako lepe haljine (čipke i svila gce Nensi bile su uistini veoma skupe), vaspitava u potpunom neznanju i prostoti. Gca Nensi je izgovarala zaista neke reči na način koji su mlade gospođice iz otmenog društva u Lajderliju smatrale kao prostački. Jer je ona išla u školu samo kod gđe Tedmen; njeno poznavanje lepe knjiţevnosti jedva da je išlo dalje od stihova koje je izvezla na svojoj velikoj »pregledaonici« ispod jagnjeta i pastirke; a kad je trebalo (nešto da sračuna, morala je da vidljive metalne cvancike i polutake odvaja od ćele vidljive metalne sume. Danas malo koja sluţavka da nije učila više nego gca Nensi; ali je ona ipak imala bitne osobine lepo vaspitane gospođice — veliku ljubav prema istini, osećanje časti, puno obzira prema drugima i prefinjene lične navike — a da naše školovane lepotice ne bi ipak pomislile kako osećanja gce Nensi nisu ni po čem mogla ličiti na njihova, dodaću da je bila i prilično ponosita, da je mnogo zahtevala, i u jedanput stečenom uverenju, makar pogrešnom, bila isto tako nepokolebljiva kao i u naklonosti prema nestalnom udvaraču. Njeno strahovanje radi sestre, prilično jako u trenutku kad je zakopčavala koralnu ogrlicu, izgubilo se, srećom, kad je ta vesela devojka ušla u sobu s licem pomodrelim od hladnoće i od vlage. Posle prvih pitanja i prvih pozdrava, ona se obrati Nensi i odmeri je od glave do pete — zatim joj reče da se okrene oko sebe kako bi se uverila da je i s leđa sve na svojem mestu. — Kako vam se dopadaju ove haljine, ujna? — upita Prisila dok joj je Nensi pomagala da se svuče. 99

— Doista su vrlo lepe, nećako, — odgovori gđa Ozgud lako pojačavajući svoju ukočenost. Ona je oduvek smatrala nećaku Prisilu za suviše prostu devojku. — Ja moram da imam sve kao Nensi, znate, iako sam pet godina starija od nje, iako zbog toga izgledam još ţuća u licu; ali ona neće da kupi sebi ništa ako i ja nemam sve isto, zato što hoće da

ličimo na sestre. Ja joj govorim da će svet misliti kako ja uobraţavam da ću i sama izgledati lepo u onome što njoj lepo stoji. Jer, ja sam ruţna — to se ne moţe poreći: ličim na očevu porodicu. Ali, boţe moj, meni je to svejedno. A vama? — Tu se Prisila okrete gcama Ganovim uţivajući isuviše u zadovoljstvu što govori da bi mogla opaziti kako se njena iskrenost slabo ceni. — Lepotice su vam kao lepak za muve — one odvlače ljude od nas. Ne znam kako vi, gospođice Gan, — ali ja nemam dobro mišljenje o ljudima. I onda nije vredno gristi se ni brinuti od jutra do mraka o tome šta će oni misliti o vama niti se kidati zbog onog što čine kad vam nisu pred iočima. To je — kaţem ja Nensi — ludost koju nikakva ţena ne treba sebi da dopusti kad ima dobrog oca i punu kuću: neka ostavi to onima koje nemaju nikoga i koje ne mogu same da se pomognu. Ja uvek govorim da je g. Hajd na svoj način najbolji muţ, i jedini kome bih ja mogla obećati da ću ga slušati. Ali onome ko je navikao da ugodno ţivi i da se stara o velikim bačvama i o drugim sličnim stvarima, nije jako traţiti mesto kod tuđeg ognjišta ni sedati za oskudnu trpezu. Nego, hvala bogu, moj je otac pametan čovek i zacelo će dugo ţiveti; a kad vam čovek sedi kraj vatre, ništa ne mari što se podetinjio — zbog toga se posao ne prekida. 100

Velika paţnja s kojom se uska haljina mora navlačiti preko glave da ne bi nanela kvara mekim kovrdţicama, primora gcu Prisilu da prekine ovo svoje razlaganje o ţivotu, a gđa Ozgud koristi se tom okolnošću da ustane rekavši: — Dakle, nećako, vi ćete doći za nama. Gce Ganove volele bi da siđu. — Sestro, — reče Nensi kad su ostale same — ti si uvredila gce Ganove, znam zacelo. — Šta sam učinila, dete? — upita Prisila prilično uznemireno. — Pa pitala si ih je li im svejedno što su ruţne — ti se tako bezobzirno izraţavaš. — Eto sad! Omaklo mi se; sreća je što nisam rekla i više, jer ja nisam stvorena da ţivim s ljudima koji ne mare za istinu. Ali kad već govorimo o ruţnoći, pogledaj me, dete, u ovoj haljini od srebrnaste svile — ja sam ti rekla kako će to biti — sad sam u licu kao zelenkada. Svi će reći da si htela da načiniš strašilo ođ mene. — Ne, Prisi, ne govori tako. Ja sam te lepo molila da ne uzimamo tu svilu ako se tebi koja druga više dopada. Ja sam ţelela da ti izabereš, znaš i sama — odgovori Nensi pravdajući se. — Koješta, dete! Ti znaš ida si najviše volela ovu: i imala si pravo jer je tvoja koţa bela kao mleko. Kako bi mogla ti da nosiš ono što meni dolikuje! Ja se ne slaţem samo s tim što ti misliš da treba da se oblačimo sasvim podjednako. Ali ti činiš samnom što hoćeš — a činila si tako i onda kad si jedva umela nogom da ideš. Ako si htela da odeš nakraj livade, otišla si nakraj livade; i niko nije ni pomišljao da te tuče zbog toga, jer si bila tako slatka i bezazlena kao krasuljak. — Prisi, — reče Nensi umiljato, prikopčavajući koralnu ogrlicu, potpuno sličnu svojoj, oko sestrina vrata koji je bio daleko od toga da liči na njen — veruj mi da ću uvek popustiti tamo gde ima mesta, ali ko će podjednako da se nosi ako ne dve sestre? Zar bi ti htela da izgleda kao da nismo od jedne krvi — a mi nemamo majke niti nas ima više sestara na svetu? Ja ću činiti ono što je u redu, makar morala nositi i ţuto obojenu haljinu; i više bih volela da ti biraš, a ja da nosim ono što je tebi po volji. — Ti sve jedno te jedno! I uvek ćeš se vraćati na to, ma koliko da ti se govori. Da mi je znati samo kako ćeš zapovedati Imuţu s tim 101

glasićem koji se jedva čuje. Jer ljudima mora da se zapovedal — Nemoj govoriti tako, Prisi, — reče Nensi i pocrvene. — Ti znaš da se ja ne mislim udavati. — Zar toj pesmi neće nikad biti kraja? — reče Prisila savijajući haljinu koju je svukla i zatvarajući svoj kovčeg. — A za koga ću ja da radim kad oca više ne bude, ako ti uvrtiš sebi u glavu da ostaneš usedelica zato što neko nije bolji nego što je? Već sam izgubila strpljenje s tobom — sediš na tome jednom mućku kao da nema sveţih jaja na svetu. Dosta je kad od dve sestre ostane jedna matora devojka; a to ću biti ja jer me je svemogući Bog za to i stvorio. E, sad moţemo sići. Strašilo je gotovo — s ovim obocima u ušima imam sve što treba da plašim svrake. Kad su dve gce Lemeterove ušle u veliku trpezariju, neko ko ih nije poznavao mogao bi pomisliti da gojazna, zdepasta i ruţna Prisila nosi istu haljinu kao i njena lepa sestra ili zato što je sama nerazloţno sujetna, ili zato što je mlađa zlobno pronašla da će tako jače istaći svoju isopstvenu retku lepotu. Ali bi Prisilina dobroćudnost, nesebična veselost i razboritost odmah uništile onu prvu pretpostavku; a tiha skromnost u govoru i u drţanju mlade Nensi jasno je pokazivala da u njenom duhu ne moţe biti nikakve zadnje misli. Za gce Lemeterove bila su zadrţana počasna mesta uvrh velikog čajnog stola u drvetom obloţenoj trpezariji koja je toga dana bila sveţa i prijatna, ukrašena hrastovim, tisovim i lovorovim granama iz staroga vrta; i Nensi oseti u duši uzbuđenje koje nikakva čvrsta odluka nije mogla da spreči kad je videla da joj prilazi g. Godfri Kes da je odvede do sedišta između sebe i g. Krekentopa, dok je Prisila zauzimala mesto s druge strane, između svoga oca i vlastelina. Za Nensi zacelo nije moglo biti svejedno što je prosilac koga je odbila bio najugledniji mladić u parohiji — i kod svoje kuće u gospodskoj i jedinstvenoj trpezariji koja je za nju predstavljala vrhunac lepote, u trpezariji gde bi ona jednog dana mogla biti domaćica sa svešću da se o njoj govori kao o »gospođi Kes«, vlastelinovoj ţeni. Te okolnosti pojačavale su dramu njenog srca u njenim sopstvenim očima i učvršćivale odluku koju je stalno ponavljala u sebi, da je ni najsjaniji poloţaj neće privoleti da se uda za čoveka čije ponašanje pokazuje da on sam ne vodi računa o 102

svojem ugledu, ali da »voleti jednom, voleti uvek«, mora biti načelo svake iskrene i čedne ţene; ,i da nikad nikakav čovek neće imati nad njom nikakva prava koje bi je primoralo da uništi uvelo cveće koje je čuvala i koje će uvek čuvati iz ljubavi prema Godfriju Kesu. A Nensi je bila kadra da i u vrlo teškim okolnostima odrţi reč koju je sebi zadala. Međutim, osim rumenila koje ju je jako krasilo, ništa nije odavalo uzbudljive misli koje su vrele u njoj kad je sela na stolicu pored g. Krekentopa; jer je ona po prirodi bila tako okretna i umešna u svima svojim postupcima, i usne su joj se sklapale s tako spokojnom čvrstinom da bi joj bilo teško izgledati uzbuđena. Sveštenik nije propuštao nikakvo lepo rumenilo da prođe bez prigodne pohvale. On nije bio nimalo ohol ni nadmen nego prosto čovek nasmejanih očiju, sitnog lika i prosede kose, čiju je bradu pridrţavala široka, jako nabrana bela vratna marama koja kao da je bacala u zaesnak sve drugo u njegovoj ličnosti i nekako davala svoje osobito obeleţje njegovim primedbama; tako da bi bilo vrlo teško, moţda i nemogućno, zamisliti njegovu ljubaznost odvojeno od njegovog okovratnika. — E, gospođice Nensi, — reče on okrećući glavu u naborima svoje marame i smešeći se s visine na nju — ako neko rekne da je ova zima bila jaka, ja ću mu odgovoriti da sam uoči Nove godine video rascvetane ruţe — je li tako, Godfri? Godfri ne odgovori ništa i izbeţe da suviše slobodno pogleda u Nensi; jer iako se ovo pohvalno zadirkivan je smatralo kao vrlo duhovito u starovremskom društvu u Revlou, smema ljubav ima svoju osobenu učtivost kojoj uči ljude čije je obrazovanje inače nedovoljno. Ali vlastelinu nije bilo po volji što se Godfri pokazuje tako nespretan udvarač. U to pozno doba dana vlastelin je bio uvek bolje raspoloţen nego što smo ga videli o doručku i osećao se sasvim prijatno ispunjavajući naslednu duţnost razgovornog i veselog domaćina: velika srebrna burmutica neprestano je kruţila i s vremena na vreme nuđena je svima gostima redom, bez obzira na to što su oni zahvaljivali na toj časti. Dosad je vlastelin pozdravljao osobitom dobrodošlicom samo očeve porodica kad su dolazili: ali, ukoliko je vreme odmicalo, njegovo gostoljublje zračilo je sve dalje, tako da je sad tapkao po plećima i najmlađe goste i pokazivao osobitu radost zbog njihova prisustva, u potpunom uverenju da se i 103

oni moraju osećati srećni što pripadaju opštini u kojoj ţivi tako srdačan čovek kao što je vlastelin Kes, koji ih poziva sebi i ţeli im dobra. I u toj prvoj fazi svojeg veselog raspoloţenja bilo je prirodno što je poţeleo da dopuni sinovlju uzdrţljivost gledajući i govoreći za njega. — Da, da, — poče on podnoseći svoju burmuticu g. Lemeteru, koji po drugi put klimnu glavom i odmahnu rukom u znak da ne prima ponudu — i mi stari mogli bismo poţeleti večeras da se podmladimo kad vidimo imelinu granu u Beloj sobi.7 Istina je da su mnoge stvari pošle unazad za ovih trideset godina — zemlja propada otkako se stari kralj razboleo. Ali kad pogledam gcu Nensi, počinjem verovati da mlade devojke ipak odrţavaju svoje lepe osobine; — duše mi moje, ne pamtim da sam video curu koja bi njoj bila ravna ni onda kad sam i sam bio lep momak i veliki gizdavac. Nemojte primiti za uvredu, gospođo, — dodade zatim naginjući se gđi Krekentop koja je seđela pored njega — ja vas nisam poznavao kad ste bili mladi kao ova gca Nensi.

Gđa Krekentop — ţenica ţmiravih očiju, koja je neprestano cupkala svoje čipke, svoje trake i svoj zlatni lanac, okretala glavu čas desno, čas levo i puštala pri tom kroz nos neke glasove nalik na groktanje — sad zaţmiri, okrete se vlastelinu i reče: — O, ne, — nema uvrede. Ovo vlastelinovo otvoreno laskanje gci Nensi osetili su svi a ne samo Godfri kao veoma značajno; a njen se otac još jače isprsi gledajući je preko stola sa zadovoljnom ozbiljnošću. Taj ozbiljni i 104

uredni starac ne bi pristao da izgubi ni trunku svojeg dostojanstva time što bi pokazao da ga pomisao na mogućnu vezu između njegove i vlastelinove porodice ispunjava ponosom: njemu je godila svaka pohvala njegovoj kćeri; ali se mnogo što mora promeniti pre nego što on dadne svoj pristanak. Mršav ali zdrav, oštrih crta na odlučnom licu preko kojeg kao da se nikad nije razlilo crvenilo nikakva preterivanja, on nije imao nikakve sličnosti ne samo sa vlastelinom, nego ni s drugim domaćinima u Revlou — što se slagalo s njegovom omiljenom izrekom da »rasa vredi više nego paša«. — Gca Nensi neobično liči na svoju pokojnu majku, je li, Kimble? — reče krupna gospođa istog imena traţeći očima svoga muţa. Doktor Kimbl (seoski apotekari u to doba uţivali su ovu titulu i bez diplome), omalen i okretan čovek, bio je čas na jednom, čas na drugom kraju sobe, drţeći ruke u dţepovima, zabavljajući svoje ţenske pacijente s pravom lekarskom nepristrasnošću, i nailazeći svud na najveću predusretljivost kao doktor po pravu nasledstva — ne neki od onih bednih apotekara koji traţe bolesnike po nepoznatim mestima i čiji sav prihod jedva stiţe da prehrani jedno jedino kljuse, nego imućan domaćin, u stanju da dočeka goste kao i najbolji njegov pacijent. Od nezapamćenih vremena u Revlou je bio lekar uvek po jedan Kimbl; i samo to ime nekako je odgovaralo lekarskom pozivu; zato je bilo teško pomišljati bez uzbuđenja na ţalosnu stvarnost da sadašnji Kimbl nema sina i da njegovi bolesnici mogu jednog dana pasti u ruke kakvom Tejloru ili Dţonsonu. Ali će

105

u tom slučaju pametniji svet u Revlou pozivati dra Blika iz Flitona — to će biti najmanje neprirodno. — Ti si nešto meni rekla, je li, draga? — upita doktor prilazeći brzo svojoj ţeni; ali, kao predviđajući da će ona biti isuviše zadihana da ponovi svoju primedbu, odmah nastavi: — E, gospođice Prisila, vaše prisustvo podseća me na ukus one izvrsne pite s mesom. Nadam se da je niste još potrošili. — Bogme jesmo, doktore, — odgovori Prisila — ali mi moţete verovati da će i druga biti isto tako dobra. Moja pita s mesom ne biva dobra slučajno. — Nije to kao s vašim lekovima, a, Kimble? —Zato svet i zaboravlja da ih uzme, a? — reče vlastelin koji je gledao na lekove i na lekare kao što mnogi vemi hrišćani gledaju na crkvu i na sveštenstvo —uţivajući da se našali na njihov račun kad je bio zdrav, ali nestrpljivo traţeći njihovu pomoć čim bi osetio kakvu bilo slabost. On kucnu po svojoj burmutici i pogleda oko sebe smejući se pobedonosno. — E, jeste brza na jeziku ova moja prijateljica Prisila — nastavljao je doktor, kome je bilo milije prihvatiti šalu jedne gospođe nego priznati da ga je šurak nadgovorio. — Ona štedi biber zato da njim začini svoj razgovor — a ne meće ga mnogo u pečenje. A moja ţena, naprotiv, nikad nema spreman odgovor; ali ako je naljutim, ona će mi odrati grlo biberom sutradan ili će mi pokvariti stomak vodnjikavom zeleni. Tako ona vraća milo za drago. Strašno! — I tu ţivahni doktor načini mučeničko lice. — Jeste li još kadgod tuli takvo što? — reče gđa Kimbl smejući se slatko iznad svojeg podvoljka i obraćajući se gđi Krekentop, koja je ţmirkala očima, klimala glavom i ljubazno nameravala da se nasmeši, ali se ta namera izgubi u čupkanju i groktanju. — Ja mislim da tako vraćate milo za drago i vi doktori, Kimble, kad se naljutite na kakvog pacijenta — reče sveštenik. — Mi se nikad ne ljutimo na naše pacijente — odgovori g. Kimbl — osim kad nas oni napuste; a onda, vidite, nemamo prilike da im propisujemo lekove. Gospođice Nensi, — reče zatim, stvorivši se odjednom pored nje — vi nećete zaboraviti svoje obećanje? Jednu igru igrate sa mnom, je li tako? — De, de, Kimble, ne brzajte toliko — reče vlastelin. — Pustite 106

omladinu nek’ se provede. Moj sin Godfri pokrviće se s vama ako odvedete gcu Nensi. On ju je pozvao za prvu igru, to znam zacelo. A, gospodičiću, je li tako? — dodade zatim okrećući se unazad i gledajući u Godfrija. — Jesi li zamolio gcu Nensi da s tobom započne igranku? Godfri, jako uznemiren tim što ga otac neprestano zadrţava pored Nensi i strepeći od pomisli kako će se sve to svršiti kad vlastelin, po svojem običaju, bude dao gostoljubiv primer da se pije i pre i posle večere, nije znao da učini ništa bolje nego da se okrene Nensi i da rekne sa što je mogućno manje nespetnosti: — Ne; nisam je još molio, ali se nadam da će pristati — ako već nije obećala kome drugom. — Ne; nisam obećala, — odgovori Nensi mirno iako crveneći. (Ako g. Godfri ima kakvih nada zbog toga što ona pristaje da igra s njim, brzo će se razuveriti; ali ona ne treba da se pokaţe neučtiva.) — Onda, nadam se da nećete imati ništa protiv toga da igrate sa mnom — reče Godfri kod koga se počelo gubiti osećanje da u tome moţe biti nečeg neugodnog. — Ne, nemam ništa protiv — odgovori Nensi hladnim tonom. — Vi ste srećan čovek, zaista, Godfri, — reče teča Kimbl —, ali pošto ste moje kumče, neću da vam stajem na put. Inače, ja nisam tako star, je li, draga? — nastavi zatim vrativši se opet lakim skokom svojoj ţeni. — I ti mi nećeš zameriti ako se ponovo oţenim, kad tebe više ne bude — samo ako pre toga budem mnogo plakao, je li? — De, de, uzmi šolju čaja i ne govori koješta, molim te — reče vesela gđa Kimbl osećajući izvestan ponos što ima muţa koga celo društvo mora smatrati za tako prijatnog i zanimljivog čoveka. Samo kad se ne bi toliko kidao pri kartanju! Dok su ove bezazlene, mnogo puta ponovljene šale oţivljavale raspoloţenje za vreme čaja, zvuci violine, pribliţivši se toliko da su se mogli jasno čuti, učiniše da se mlad svet zgleda s veselim nestrpljenjem da ustane od stola. — A, Solomun je u tremu — reče vlastelin —, i to svira moju omiljenu pesmu, čini mi se — ’Plavokosi orač’ — daje nam na znanje da se ne pokazujemo dovoljno ţeljni da čujemo njegovu svirku. Bobe, — pozva on svog trećeg sina, mladića dugih nogu, koji 107

je bio u drugom kraju sobe — otvori vrata i reci Solomunu da uđe. Neka nam odsvira što ovde. Bob posluša i Solomun uđe svirajući u hodu, jer ni na koji način ne bi pristao da se prekine u sredini pesme. — Ovamo, Solomune, — reče vlastelin glasno i zaštitnički. — Ovuda, stari. Ah, znao sam ja da je to ’Plavokosi orač’: nema lepše pesme nego što je ta. Solomun Mejsi, čio starčić obilne duge bele kose koja mu je padala skoro do ramena, pođe označenom mestu i učtivo se pokloni neprestano svirajući, pokazujući tim da poštuje društvo, ali da još više poštuje muziku. Kad je svršio pesmu i spustio violinu, on se ponovo pokloni pred vlastelinom i pred sveštenikom i reče: — Pozdravljam vaše gospodstvo i vašu prečasnost i ţelim im dobro zdravlje i dug ţivot i srećnu Novu godinu. To isto ţelim i vama, gospodin Lemetere; i gospodi, gospođama i mlađim gospođicama. Izgovarajući ove poslednje reči, Solomun se klanjao na sve strane usrdno da ne bi propustio ukazati kome duţno poštovanje. Ali odmah potom poče nanovo da svira i pređe na pesmu za koju je znao da će biti po volji g. Lemeteru. — Hvala vam, Solomune, hvala vam — reče g. Lemeter kad violina i po drugi put zaćuta. — To je ,Preko bregova, tamo daleko’, da. Moj otac je imao običaj da mi kaţe, kad god čujemo tu pesmu: ,E, sinko, i ja sam došao otud daleko, preko bregova.’ Mnoge pesme nemaju za mene ni glave ni repa, ali me ova dirne u samo srce, kao kos kad zazviţdi. Mislim da je to zbog naslova; mnogo moţe da kaţe i sam naslov jedne pesme. Ali je Solomun jedva čekao da ponova zasvira i ne oklevajući započe ţivo »Ser Rodţer iz Kavelija«, na što se odazva šum stolica koje su se pomicale unazad i ţagor veselih glasova. — Da, da, Solomune, znamo šta to znači — reče vlastelin ustajući. — Vreme je da otpočne igra, je li? Hajd’ napred, onda, a mi ćemo za tobom. Tad Solomun, nagnuvši svoju belu glavu na jednu stranu i svirajući snaţno, pođe ispred vesele povorke u Belu sobu, gde je na sredini o tavanici visila grana imele i kojoj su davale skoro sjajan izgled mnogobrojne lojane sveće koje su gorele među hrastovim 108

granama punim ţirova i odsjajivale u starinskim ovalnim ogledalima na zidovima obloţenim belim drvetom. Ĉudna povorka! Stari Solomun, u svojem iznošenom odelu i s dugom belom kosom kao da je mamio ovo gospodsko društvo čarobnim zvucima svoje violine — mamio ozbiljne gospođe s turbanima na glavi, a među njima i samu gđu Krekentop, čije je pero na turbanu dopiralo upravo do ramena vlastelinu — mamio lepe devojke koje su sa zadovoljstvom pogledale na svoje izrezane strukove i na suknje bez ubora na prednjoj strani — mamio snaţne očeve u širokim šarenim prsnicima i rumene sinove, većinom stidljive i zbunjene, u kratkim čakširama i u kaputima s dugim peševima.

G. Mejsi i nekoliko drugih povlašćenih seljana, kojima se dopuštalo da budu gledaoci u ovakvim svečanim prilikama, već su sedeli na klupama nameštenim za njih blizu vrata; i veliko je bilo divljenje i zadovoljstvo među njima kad se parovi razmestiše i kad vlastelin i gđa Krekentop započeše igru pruţajući ruke svešteniku i gđi Ozgud. To je bilo ono što treba da bude — ono na što su svi bili naviknuti — i ustav sela Revloa kao da se obnavljao ovom ceremonijom. To što će ovi stari ljudi i sredovečne ţene poigrati malo pre nego što zasednu da se kartaju nije se smatralo kao neprilična lakomislenost, nego kao deo njihovih društvenih duţnosti. Jer u čem bi se sastojale te duţnosti ako ne u tom da se ljudi provesele kad je tome vreme, da izmene posete i ručkove sa svojim susedima onoliko puta koliko treba, da jedni drugima polaskaju na dobar stari način, da se našale tako kako nikoga neće 109

uvrediti, da gostoljubivo nagone svoje goste da suviše jedu i piju i da i sami suviše jedu i piju kod svojih suseda kako bi pokazali da cpne njihovo jelo i piće? Sveštenik je, razume se, davao primer u tim društvenim obavezama. Jer se u Revlou ne bi moglo ni zamisliti, bez osobitog boţanskog otkrovenja, da svešteno lice treba da bude bledi memento iz crkvenih obreda, a ne čovek s nedostacima koje svi ljudi imaju i čije se isključivo pravo da čita molitve i da propoveda, da krštava, venčava i sahranjuje, neizbeţno slaţe s pravom da vam prodaje mesto gde će vas sahraniti i da prima desetak »u naturi«. Što se tiče ovoga poslednjeg, bilo je, to se zna, i gunđanja; ali ono ipak nije išlo do bezverja — niti je imalo dubljeg značaja od gunđanja protiv kiše, gunđanja koje nije pratio duh nepoboţnog izazivanja, nego samo ţelja da se molitva za lepo vreme očita što pre. Nije dakle bilo razloga da se na sveštenikovo igranje gleda drukčije nego na vlastelinovo, to jest kao na stvar sasvim na svojem mestu; niti je, s druge strane, sluţbeno poštovanje koje je g. Mejsi dugovao svešteniku smetalo ovome da igru svoga pretpostavljenog podvrgne onoj kritici s kojom izvanredno pametni ljudi moraju propraćati postupke svojih grešnih bliţnjih. — Vlastelin dosta lako igra, kad se ima u vidu njegova krupnoća — rekao je g. Mejsi — i vrlo otmeno udara nogom. Ali g. Lemeter prevazilazi sve svojim stasom: vidite samo kako drţi glavu, kao vojnik; a nije se ni zaduvao kao većina starijih igrača — oni su gotovo svi gojazni; a on ima tako lepu nogu. Sveštenik je dovoljno okretan, ali mu noga nije lepo skrojena, dole je deblja nego što treba, a i kolena su mu prilično razmaknuta; ali bi moglo biti i gore, moglo bi biti i gore. Ipak, on ne tune onako gospodski da mahne rukom kao vlatelin. :

110

— Kad je reč o lakoći, pogledajte gđu Ozgud — reče Ben Vintrop koji je drţao svog sina Arona među kolenima. — Ona tako lako i sitno korača da se ne moţe videti kako ide — samo klizi, kao da ima točkiće pod nogama. Ne izgleda ni za jedan dan starija nego prošle godine. Uporedite je s kojom bilo: nema ţene stasitije od nje. — Slabo ja razbiram to koja je ţena stasita — reče g. Mejsi s izvesnim omalovaţavanjem. — One ne nose kaput i čakšire: otkud se moţe znati kakav im je stas! — Oče, — reče Aron, kome su noge cupkale po taktu svirke — kako se ono veliko petlovo pero drţi na glavi gđe Krekentop? Ima li gore rupa iza njega? — Ćuti, sine, ćuti; tako se gospođe nose — odgovori mu otac, ali ipak reče poluglasno g. Mejsiju: — A jeste smešna s tim perom — kao da je u bocu s kratkim grlićem zaboden prut. Gle, pad mladi vlastelin vodi igru sa gcom Nensi! Toj zacelo nećete naći mane! — Prava je kita cveća, rumenog i belog — tako lepe devojke zaista nigde nema. I ja se ne bih začudio iako ona postane gospođa Kes, na kraju krajeva —jer joj to i dolikuje: njih dvoje bili bi zaista krasan par. G. Godfriju nećete naći ništa da zamerite, Mejsi, da se opkladimo. G. Mejsi skupi usne, naţe još više glavu na stranu i okrećući palce s velikom brzinom pratio je očima Godfrija u igri. Naposletku iskaza svoje mišljenje. — Dosta je dobar od struka naniţe, ali su mu ramena suviše okrugla. A ni to odelo koje poručuje kod flitonskog krojača doista ne vredi koliko je plaćeno. — Eh, g. Mejsi, tu se ne slaţemo — reče Ben čisto srdeći se na ovo cepidlačenje. — Kad imam pred sobom bokal dobrog piva, ja više volim da ga slatko ispijem nego da ga mirišem i zagledam do dna ne bih li našao čemu da prigovorim. Voleo bih da mi pokaţete mladića lepše razvijenog nego što je g. Godfri — mladića koji će lakše da obori protivnika u rvanju ili da bude privlačniji kad se raspoloţi i razveseli. — Ba! — reče g. Mejsi izazvan ovim na još stroţu ocenu — još on nije dobio svoju pravu boju: sad je donekle nalik na nedopečeno testo. A čini mi se da nema ni čvrstine u sebi, inače, zašto bi ga okretao oko prsta onaj nesrećnik Dansi, koji se nikako ne viđa u 111

poslednje vreme, i zašto ga je pustio da ubije onoga krasnog konja, o čem se toliko govorilo u celom ovom kraju? Neko vreme trčao je za gcom Nensi, a zatim se sve razišlo, kao miris od vruće čorbe, tako da kaţem. Ja nisam tako radio, u svoje vreme. — Eh, moţda se gca Nensi povukla, a vaša devojka nije to učinila — reče Ben. — Razume se da nije — odgovori g. Mejsi značajno. — Pre nego što sam rekao ,krik’, postarao sam se da doznam hoće li ona reći ,krak’, i to odmah. Nisam ja od onih koji će da zinu naprazno, kao pas za muvom. — Ĉini mi se, ipak, da se gca Nensi vraća na staro raspoloţenje — produţi Ben — jer g. Godfri kao da nije nezadovoljan večeras. Eno je sad vodi da sedne posle igre. Izgleda da se lepo slaţu, zaista.

Razlog zbog kojeg su se Godfri i Nensi izdvojili od igrača nije bio tako neţan kako je Ben zamišljao. U stiskanju parova u igri dogodilo se nešto s haljinom mlade devojke, koja je spreda bila dovoljno kratka da se Vidi njen lepi članak, ali je pozadi bila toliko dugačka da ju je mogao pritisnuti zamašni teret vlastelinova stopala, te su oko struka popucali neki šavovi, što je izazvalo jako sestrinsko uzbuđenje kod Prisile a ozbiljno uznemirilo i samu Nensi. Naše misli mogu biti veoma zauzete ljubavnim zapletima, ali ipak ne toliko da ostanu ravnodušne prema poremećaju u opštem poretku stvari. Nensi, čim je odigrala svoj deo u četvorci, reče Godfriju, jako pocrvenevši, da mora otići da sedne dok Prisila ne 112

dođe do nje; jer su sestre već izmenjale značajne poglede i brzo se šapatom sporazumele. Nikakav manje hitan razlog ne bi mogao privoleti Nensi da Godfriju pruţi ovu priliku da ostane nasamo s njom. A Godfri se osećao tako srećan i bio je toliko utonuo u zaborav uţivajući što igra s njom, da mu je zabuna mlade devojke dala dovoljno smelosti da je povede pravo, i ne pitajući (za dopuštenje, u mali pobočni salon, gde su bili spremljeni stolovi za kartanje. — O, ne, hvala vam — reče Nensi hladno čim je opazila kud je on vodi —, ne tamo. Ĉekaću ovde dok Prisila ne mogne doći do mene. Ţao mi je što ste zbog mene morali da prekinete igru i što sam vam pričinila neprijatnost. — Ali tamo će vam biti ugodnije — odgovori lukavi Godfri. — Ja ću vas ostaviti čim vam sestra dođe. — On je govorio ravnodušnim glasom. To je bio prijatan predlog i upravo ono što je Nensi ţelela; zašto se onda osetila uvređena na ove Godfrijeve reči? Oni uđoše, i ona sede na stolicu pored jednog stola za kartanje, smatrajući da je to najukočeniji i najnepristupačniji poloţaj koji je mogla izabrati. — Hvala vam, gospodine, — reče odmah zatim. — Neću više da vam pričinjavam dosadu. Žao mi je što ste imali tako nespretnu igračicu. — Vi ste opaka devojka kad vam je ţao što ste igrali sa mnom — reče Godfri stojeći pored nje i ničim ne pokazujući nameru da ode. — O, ne, gospodine, ja nikako ne bih htela da budem opaka — reče Nensi sa zanosno ljupkim i milim pogledom. — Za gospodu koja imaju toliko zabave, jedna igra ne znači mnogo. — Vi znate da nije tako. Vi znate da jedna igra s vama za mene znači više nego sva druga zadovoljstva na svetu. Bilo je davno, vrlo davno, kako Godfri nije rekao ništa tako određeno kao ovo, i Nensi zadrhta. Ali njeno urođeno dostojanstvo i odvratnost da pokazuje kakvo bilo uzbuđenje učiniše da je ostala potpuno mirna na svojoj stolici. Samo je odgovorila malo odlučnijim glasom: — Ne, zaista, g. Godfri, ja to ne znam, i imam jakih razloga da drukčije mislim. Ali i kad bi tako bilo, ne ţelim to da čujem. 113

— Zar mi nećete nikad oprostiti, Nensi, — zar nećete nikad promeniti mišljenje o meni ma šta se dogodilo —, zar nećete nikad pomisliti da sadašnjost moţe da iskupi prošlost? Ni ako se ja popravim i odreknem se svega što vama nije po volji? Godfri je bio upola svestan da ga ova neočekivana prilika da razgovara s Nensi bez svedoka dovodi izvan sebe; ali je slepo osećanje postalo gospodar njegova jezika. Nensi oseti zaista veliko uzbuđenje pred mogućnošću koju su Godfrijeve reči stavljale u izgled, ali sama jačina tog uzbuđenja koje je zamalo nije pokolebalo učini da ona povrati svu vlast nad sobom. — Ja bih bila zadovoljna da vidim promenu na dobro kod koga bilo, g. Godfri, — odgovori ona s jedva primetnom razlikom u glasu — ali bi bilo bolje da promena nije potrebna. — Vi ste svirepi, Nensi, — reče Godfri zlovoljno. — Vi biste me mogli ohrabriti ida postanem bolji. Ja jesam bednik — ali vi nemate srca. — Meni se čini da manje srca imaju oni koji rđavo rade — odgovori Nensi, a oči joj senuše i protiv njene volje. Godfri ja očara taj sjaj u njenim očima, i on bi rado doveo Nensi do toga da se posvađa s njim; ona je tako očajno mirna i pribrana. Ali nije ravnodušna prema njemu, ipak. Dolazak Prisilin, koja upade u sobu govoreći: — O, dete, dete! Daj da vidim tu haljinu — oduze Godfriju nadu na svađu. — Mislim da sad ja treba da idem — reč on Prisili. — Sasvim mi je svejedno hoćete ili ići ili ćete ostati —odgovori ta iskrena devojka, ţurno traţeći nešto po svojem dţepu. — Ţelite li i vi da idem? — upita Godfri gledajući u Nensi, koja je sad ustala po Prisilinoj naredbi. — Kako hoćete — reče Nensi trudeći se da povrati svoju raniju hladnokrvnost i gledajući s paţnjom dole na porub svoje haljine. — Onda hoću da ostanem — reče Godfri odlučivši se nesmotreno da večeras uţiva što više radosti i da ne misli na sutra.

114

XII Dok se Godfri Kes opijao zaboravom u prisustvu mile devojke, odbacivši od sebe svaku pomisao na onu tajnu vezu koja ga je u drugim trenucima kinjila i mučila toliko da mu je pomračivala i samu sunčanu svetlost, njegova ţena išla je laganim nepouzdanim koracima po snegom pokrivenom seoskom putu ka Revlou noseći svoje dete u naručju.

Taj put uoči Nove godine bio je davno smišljena osveta na koju se ona odlučila jednog dana kad joj je Godfri rekao, u ljutnji, da bi pre umro nego što bi nju priznao za ţenu. Ona je znala da će uoči Nove godine biti mnogo gostiju u Crvenoj kući: njen muţ će se smešiti i na njegove osmehe će se odgovarati, a pomisao na nju biće skrivena u najtamnijem kutu njegova srca. Ali će mu ona pokvariti uţivanje: otići će u svojim, nečistim traljama, sa svojim uvelim licem koje je nekad bilo ravno najlepšemu, sa svojim detencetom koje ima očevu kosu i oči, i reći će vlastelinu da je ona ţena njegova najstarijeg sina. Retko se dešava da bednici ne gledaju na svoju bedu kao na nepravdu nanesenu im od strane onih koji su manje bedni. Moli je znala da tome što nosi prljave rite nije kriv nemar njenoga muţa nego demon opijum kome je robovala i telom i dušom, i kome, zahvaljujući zaostaloj materinskoj neţnosti, nije bila predala jedino još svoje gladno dete. Znala je ona to vrlo dobro; pa ipak, u trenucima kad joj bedna svest nije bila potpuno utrnula, osećanje njenih potreba i njenog pada uvek se pretvaralo u ogorčenje prema Godfriju. On ţivi u izobilju; a kad bi njena prava bila priznata, i ona 115

bi mogla ţiveti u izobilju. Uverenje da se on kaje zbog svoje ţenidbe i da je nesrećan zbog nje samo je povećavalo njenu osvetljivost. Pravične misli koje nas navode da uvidimo svoje sopstvene pogreške ne dolaze nam u suviše velikom broju tni u najčistijem vazduhu i s najboljim poukama neba i zemlje; kako bi se ti neţni glasnici belih krila probili do otrovanog srca te ţene, u kojem nije bilo uzvišenijih uspomena nego što ih moţe imati obična sluţavka iz krčme o svojem nekadašnjem raju, o ruţičastim trakama i o šalama veselih gostiju? Ona je bila pošla rano, ali se putem zadrţavala, jer je po svojoj prirodnoj lenosti zamišljala da će sneg prestati da pada ako ona malo počeka pod kakvom toplom nadstrešnicom. Ĉekala je duţe nego što je mislila, i sad kad se u mraku našla na neravnom i snegom pokrivenom uskom putu između dugih ţivih ograda, ni sva ţestina njene ţelje za osvetom nije mogla učiniti da je hrabrost ne napusti. Bilo je sedam časova, i u taj mah ona nije bila daleko od Revloa, ali kako nije dovoljno poznavala te jednolike seoske puteve, nije znala ni koliko se bila pribliţila svojem cilju. Bila joj je potrebna uteha, a ona je znala samo za jednog utešitelja — dobro poznatog demona u svojim nedrima; ali, pošto je izvadila bočicu s ostatkom crne tečnosti, ipak se ustezala za trenutak pre nego što ju je prinela svojim usnama. U tom trenutku materinska ljubav reče joj da je bolje i mučno svesno stanje nego potpun zaborav — da je bolji ovaj bolni umor nego ruke utrnula tako da ne mogu osećati svoj dragi teret. U drugom trenutku Moli je odbacila nešto od sebe, ali to nije bio ostatak crne tečnosti — bila je jedna prazna bočica. I ona produţi put ispod oblaka koji su se cepali i iz kojih bi ovda-onda probila svetlost poneke zvezde koje je brzo nestajalo, jer je ledeni vetar počeo da duva kad je sneg prestao da pada. Ali je ona išla neprestano, malaksavajući sve više i pritiskujući sa sve manje svesti uspavano dete na svojim grudima. Lagano, demon je vršio svoje, a hladnoća i ,umor bili su mu pomagači. Zamalo, ona je osećala samo jednu neodoljivu potrebu koja je zaklanjala sve ostalo — potrebu da legne i da spava. Bila je došla do mesta odakle više nije mogla da se upravlja po ţivoj ogradi kraj puta i išla je nasumce, nesposobna da razlikuje kakav bilo predmet i pored beline koja se širila svud oko nje i pored sve jače 116

svetlosti zvezda. I spustila se kraj jednog usamljenog ţbuna ţutilovke koji je bio dosta meko uzglavlje; a i sneţna postelja bila je meka. Ona nije osećala da je postelja hladna niti je marila što će se dete probuditi i plakati za njom. Ali njene ruke ipak nisu puštale ono što su nagonski grlile; i detence je spavalo i dalje tako mirno kao da se ljulja u kolevci ukrašenoj čipkama. Ali potpuna ukočenost ovlada naposletku: prsti izgubiše svoju snagu, ruke se opustiše; i tad mala glava spade s grudi a plave oči otvoriše se na hladnu zvezdanu svetlost. Najpre se začu slab i plačljiv uzvik »mama«, i dete se napreţe da ponova dohvati ruku i nedra na kojima je počivalo; ali mamino uvo nije više čulo, a grudi kao da. su se zavaljivale unazad. Odjednom, kako se dete skotrljalo na materina kolena sva vlaţna od snega, njegove oči privuče jasni sjaj svetlosti na belome tlu i brzinom kojom sva deca prelaze s predmeta na predmet njegova se paţnja usredsredi na toj svetlucavoj nemirnoj stvari koja je trčala k njemu, ali nikako nije stizala. Trebalo je uhvatiti tu svetlucavu nemirnu stvar; i dete je toga časa počelo da puzi k njoj pruţajući jednu ručicu da uhvati svetlost. Ali se ona nije dala uhvatiti tako, i mala glava podiţe se da vidi odakle dolazi taj nestašni zrak. Dolazio je s jednog veoma sjajnog mesta; i devojčica se uspravi na noge i spotičući se pođe po snegu vukući za sobom staru prljavu maramu u koju je bila uvijena, dok joj je nekakva neobična kapica visila niz leđa — pođe teturajući se otvorenim vratima kućice Sajleza Marnera, pravo k toplom ognjištu gde je gorela velika vatra koja je potpuno zagrejala stari dţak (Sajlezovu kabanicu) razastrt po pločama da se suši. Dete naviknuto da ostaje samo po čitave časove, bez ikakva nadzora od strne svoje majke, šćućuri se na dţaku i pruţi svoje male ruke prema svetlosti potpuno zadovoljno gučući i govoreći veseloj vatri nerazumljive reči, kao gušče koje se tek izleglo i počelo se ugodno osećati. Ali je toplota ubrzo pokazala svoje uspavljivo dejstvo, i zlatna glavica klonu na stari dţak, a plave oči zaklopiše se svojim tankim poluprovidnim kapcima. Ali gde je bio Sajlez Marner kad je taj neobični gost došao njegovu ognjištu? Bio je u kućici, ali nije video dete. Za ovo nekoliko poslednjih nedelja, otkako je izgubio svoj novac, on je uobičajio da ostavlja vrata otvorena i da pogleda napolje s vremena na vreme, 117

kao da je mislio da će mu se novac nekako vratiti ili da će se na putu odnekud ukazati neki trag, neka vest o njemu, koje bi oprezno uvo ili napregnut pogled mogli da uhvate. Osobito svečeri, kad nije radio za razbojem, on je činio to gotovo nesvesno, nesposoban da postavi kakav bilo određen cilj tom svojem postupku, koji će moći da razumeju samo oni koji su imali da podnesu teţak rastanak od onoga što su najviše voleli. U večerenjem sumraku, i docnije, kad god noć nije bila sasvim tamna, Sajlez je gledao napolje, na najbliţu okolinu Majdana, osluškujući i pazeći ne s nadom nego sa sve većom ţudnjom i nespokojstvom.

Toga jutra neko od njegovih suseda rekao mu je da je sutra Nova godina i da te večeri treba da sedi i da čuje zvona koja ispraćaju staru a dočekuju Novu godinu, zato što to donosi sreću i što mu Imoţe povratiti njegov novac. To je bio samo prijateljski način seoskog sveta da se našali s polusumanutim osobenjakom tvrdicom, ali je to moţda doprinelo da Sajlez bude te večeri uzbuđeniji nego obično. Kad je pao sumrak, on je otvarao vrata u nekoliko mahova, ali ih je svaki put odmah i zatvarao videći da je svaki izgled zaklonjen gustim sneţnim pahuljicama. Ali kad ih je otvorio poslednji put, sneg je bio prestao da pada a oblaci su se mestimice cepali. On je stajao i osluškivao, dugo gledajući napolje — putem se zaista primicalo nešto idući k njemu, ali on to nije video; a tišina i široki nedirnuti beli zastirač kao da su povećavali njegovu usamljenost i dovodili njegovu čeţnju do drhtavice očajanja. On se vrati u kuću i stavi desnu ruku na šip od vrata da ih zatvori — ali ih nije zatvorio: zaustavio ga je, kao već nekoliko puta 118

otkako je pokraden, nevidljivi prutić obamrlosti, i on ostade kao rezani lik, s otvorenim očima ali ne videći, drţeći vrata otvorena, nemoćan da se odupre i dobru i zlu koje bi mu moglo ući u kuću. Kad je Marner došao k sebi, on dovrši ono što je bio započeo i zatvori vrata nesvestan prekida u toku svojih misli, nesvestan svake promene koja se u tome međuvremenu dogodila, osim te da vatra slabije gori i da on dršće od zime i od slabosti. On pomisli da je suviše dugo stajao na vratima i gledao napolje. Okrenuvši se ognjištu, gde su dva nagorela panja pala svaki na svoju stranu, šireći oko sebe samo nejasnu crvenkastu svetlost, on se spusti na stolicu i saţe se da podstakne vatru, kad se njegovim zamagljenim očima učini da vide zlato na podu pred ognjištem. Zlato! — njegovo zlato — doneseno isto onako tajanstveno kao što je bilo i odneseno! On oseti kako mu srce ţestoko zalupa i nekoliko trenutaka nije imao snage ni toliko da pruţi ruku i da dohvati povraćeno blago. Gomilica zlata kao da je sve jasnije sjala i rasla pod njegovim unezverenim pogledom. Najzad se naţe, pruţi ruku; ali umesto tvrdih zlatnika poznatog oblika njegovi prsti dodirnuše meke i tople kovrdţice.

Zaprepašćen, Sajlez pade na kolena i saţe glavu da vidi čudo: pred njim je leţalo uspavano dete — punačko lepo detence s glavom pokrivenom mekim zlatnim korvdţicama. Da nije to njegova sestrica koja mu se vraća u snu — sestrica koju je nosio u naručju godinu dana pre nego što je umrla, onda kad je i sam bio bosonogo dete? To je bila prva misao koja je senula kroz glavu preneraţenog Sajleza. Je li to san? On stade na noge, naloţi vatru, baci na nju nekoliko suvih grančica i lišća, dobi plamen; ali plamen ne otera 119

priviđenje — on samo još jače osvetli okrugle detinje oblike i njegovu bednu odeću. Ono je jako ličilo na njegovu malu sestru. Sajlez, nemoćan, sruši se na stolicu pod dvostrukim pritiskom neobjašnjivog iznenađenja i čitave bujice uspomena. Kako je i kad ušlo to dete bez njegova znanja? On nije išao dalje od vrata. Ali zajedno s tim pitanjem, i gotovo potisnuvši ga sasvim, u njegovoj duši javljala se slika njegova starog zavičaja i starih ulica koje vode u Lantern Jard — a s tom slikom javljale su se misli koje su ţivele u njemu u to davno doba. Te su mu se misli danas činile tuđe, kao stara prijateljstva koja ne mogu da oţive; ali je on ipak nejasno osećao da je to dete na neki način glasnik koji mu dolazi iz toga davnog vremena: ono je potresalo strune koje se u Revlou nisu nikad pokrenule — nekadašnje treperenje neţnosti — nekadašnju strepnju pred osećanjem da neka viša moć upravlja njegovim ţivotom; jer se njegova mašta još nije bila oslobodila osećanja da se dete našlo ovde nekim čudom, i nije pretpostavljala da je ono moglo doći ovamo običnim i prirodnim načinom. Ali se na podu začu glas: dete se probudilo i Marner se saţe i podiţe ga sebi na krilo. Ono mu obisnu o vrat i poče sve glasnije da plače traţeći »mamu«, čime mala deca izraţavaju svoju zabunu kad se probude iza sna. Sajlez ga pritište na srce i skoro nesvesno izgovaraše neţne umirljive reči, setivši se u isti mah da bi s nešto malo čorbe koja se već ohladila na kraju ognjišta, ako je samo malo zagreje, mogao da nahrani dete. Imao je dosta da radi čitav čas potom, čorba, zaslađena s nešto malo neprerađenog šećera koji je još davno bio nabavio i koji nije hteo sam da troši, zaustavi detinji plač i učini da plave oči pogledaju na Sajleza spokojno i otvoreno kad joj je metnuo kašiku u usta. Malo zatim ona skliznu s njegovoga krila i poče da ide tamo-ovamo s ljupkim teturanjem koje nagna Sajleza da pođe za njom kako se ne bi spotakla o nešto i udarila se. Ali je ona samo sela na pod i počela da vuče svoje cipelice, gledajući na njega s bolnim izrazom kao da joj je od njih teško. On je nanovo uze na krilo, ali se tek posle nekog vremena spori duh neţenje Sajleza setio da mokra obuća pričinjava bol devojčici steţući joj zagrejane zglavkove. On joj s mukom skide cipelice, a ona se odmah s uţivanjem predade novoj tajni svojih prstića, pozivajući s 120

veselim smehom Sajleza da i on zagleda u tu tajnu. Ali mokra obuća podseti najzad Sajleza da je dete išlo po snegu, i to ga dovede na misao da je ono i prirodnim putem moglo ući ili biti doneseno u njegovu kuću. Podstaknut tom novom mišlju, i ne zadrţavajući se na pretpostavkama, on uze dete u naručje i uputi se vratima, čim ih je otvorio, devojčica ponovi uzvik »mama« koji Sajlez nije čuo od trenutka kad ju je glad probudila. On se saţe i uzmoţe jasno da raspozna otiske malenih nogu na nedirnutom snegu i po njihovu tragu dođe do ţbuna ţutilovke. — Mama! — vikalo je dete neprestano, pruţajući se celim telom unapred toliko da zamalo nije ispalo iz Sajlezovih ruku, pre nego što je on sam uvideo da pred njim nije samo ţbun — da je tu i jedno ljudsko telo, glave duboko zavaljene i upola pokrivene snegom koji je spao sa ţbuna.

XIII Večera u Crvenoj kući bila je svršena i raspoloţenje je dostiglo onaj stepen kad i sama bojaţljivost prelazi u neusiljenu veselost; kad se gospoda, svesna svojih neobičnih sposobnosti, daju najzad nagovoriti da poigraju »samački tanac«; i kad je vlastelin više voleo da glasno govori, da nudi burmut i da tapše svoje goste po plećima nego da i dalje sedi iza stolom gde se igrao vist — i time dovodio do ogorčenja teču Kimbla koji je bio uvek veseo i trezven na poslu, ali je pri kartanju i piću postajao razdraţljiv i jedak, nije dopuštao svome protivniku da meša karte pre deljenja nego je to činio sam, s 121

pogledom punim podozrenja, a slabu kartu bacao je s izrazom neiskazanog omalovaţavanja, kao da u svetu u kojem sve stvari idu naopako i ova jedna moţe da pođe njihovim tragom. Kad bi zavladala takva sloboda i razdraganost, obično je i posluga, posle svršenog teškog posla oko večere, smela da uzme učešća u zabavi utoliko što je dolazila da gleda igru; tako da su zadnja odeljenja kuće ostajala prazna. U Belu sobu ulazilo se iz trema kroz dvoja vrata, i oboja su bila otvorena radi vazduha; ali su se kod zadnjih okupila sluţinčad i seljani, a samo su prednja bila slobodna. Bob Kes je izvodio samački tanac a njegov otac, ponoseći se lakoćom svoga sina, izjavio je u nekoliko mahova da Bob po svemu liči na njega kad je bio mlad, i po njegovom glasu moglo se zaključiti da je lakoća prvo i glavno obeleţje mladosti. On je bio usred jedne grupe gostiju koja je zauzela mesto prema igraču, nedaleko od prednjih vrata. Godfri je stajao malo po strani ne da bi se divio igri svoga brata nego da bi imao pred očima Nensi koja je sedela u toj grupi pored svog oca. Stajao je podalje od ostalih zato što je izbegavao da bude predmet vlastelinovih očinskih šala u vezi sa ţenidbom i s lepotom gce Nensi Lemeter — šala koje će verovatno biti sve izrazitije. Ali je imao nameru da ponova igra s njom kad samački tanac bude svršen, a u međuvremenu je bilo veoma prijatno bacati na nju iz prikrajka duge poglede.

Ali kad je Godfri skrenuo oči posle jednoga takvog dugog pogleda, one spaziše nešto od čega se on u tom trenutku strese kao pred kakvim priviđenjem s drugoga sveta. To je i bilo priviđenje — 122

priviđenje onoga skrivenog ţivota koji je, kao neki mračan prolaz, iza lepo ukrašenog kućnog začelja okrenutog sunčanoj svetlosti i pogledima zadivljenih ljudi. To je bilo njegovo rođeno dete u naručju Sajleza Marnera. To je bio utisak trenutan, ali nesumnjiv, iako već mesecima nije bio video svoje dete; i u času kad se u njegovu srcu pojavi nada da se moţda prevario, g. Krekentop i g. Lemeter već su bili prišli Sajlezu, čudeći se tome neobičnom gostu. Godfri im se odmah pridruţi, nesposoban da ostane na mestu i da ne čuje svaku reč — pokušavajući da se savlada, ali svestan toga da će onaj ko obrati paţniu na njega morati da opazi bledoću njegovih usana i njegovo drhtanje. Ali su sad sve oči u tom kraju sobe bile uprte na Sajleza Marnera; i sam vlastelin je ustao i ljutito zapitao: — Šta je? — Šta to znači? — Zašto ste tako upali ovamo? — Došao sam po doktora — traţim doktora — rekao je Sajlez čim je ušao g. Krekentopu. — Šta je to bilo, Marnere? — pitao je sveštenik. — Doktor je tu; ali recite lepo zašto vam je potreban. — Tamo je neka ţena — odgovorio je Sajlez, tiho i zadihano, upravo u času kad je Godfri pristupio. — Umrla je, mislim — umrla u snegu, na Majdanu — nedaleko od mojih vrata. Godfri oseti kako mu srce ţestoko zalupa: u tome času njegovom dušom ovlada uţas: uţas od toga da ţena moţda nije umrla. To je bio grešni uţas — mrski nametljivac koji se ugnezdio u dobrom srcu Godfrijevu; ali nikakvo srce ne moţe da se odbrani od rđavih ţelja kad je u pitanju njegova sreća. — Pst, pst! — reče g. Krekentop. — Iziđite u trem. Ja ću vam odmah dovesti doktora. Našao je nekakvu ţenu u snegu — i misli da je umrla — dodade zatim tiho, okrenuvši se vlastinu. — Bolje je da se o tome govori što manje; uznemiriće se gospođe. Recite im samo da je jednoj sirotoj ţeni pozlilo od studi i od gladi. Ja idem da zovnem Kimbla. Za to vreme, međutim, gospođe su se već okupile ţeljne da čuju šta je dovelo ovamo usamljenog tkača pod tako neobičnim okolnostima i zainteresovane ljupkim detetom koje je, upola uplašeno a upola privučeno svetlošću i mnogobrojnim društvom, čas skupljalo obrve i krilo lice, čas nanovo podizalo glavu i gledalo 123

oko sebe mirno, dokle ga kakav dodir ili reč milošte ne bi nagnali da se ponova namršti i sakrije lice. — Kakvo je to dete? — rekoše nekoliko gospođa u isti mah, a između njih i Nensi Lemeter obraćajući se Godfriju. — Ne znam — neke sirote ţene koju su našli u snegu, čini mi se — bio je odgovor koji je Godfri sa strahovitim naporom iščupao sebi iz grudi. (»Najzad, ko zna?« pohitao je da doda sam za sebe da bi umirio svoju savest.) — Onda biste bolje učinili da ostavite dete ovde, majstorMarnere, — reče dobra gđa Kimbl usteţući se ipak da detinje prljavo odelo pribliţi svojem nakićenom svilenom struku. — Pozvaću sluţavku da ga uzme. — Ne — ne — ja ne mogu da se odvojim od nje — odgovori Sajlez plaho. — Ona je došla k meni — ja imam pravo da je zadrţim. Predlog da uzmu dete od njega došao je Sajlezu sasvim neočekivano i njegove reči, izgovorene pod uticajem silnog i iznenadnog osećanja, učiniše se i njemu samom skoro kao otkrovenje: jedan trenutak pre toga on nije imao nikakve određene namere u pogledu deteta — Je li još kogod čuo takvo što? — reče gđa Kimbl, malo iznenađena, svojoj susetki. — Sad, gospođe, moram vas zamoliti da me propustite — reče g. Kimbl dolazeći iz sobe za kartanje prilično nezadovoljan zbog ovog prekida, ali dugim vršenjem svojeg posla naviknut da se odziva neprijatnom pozivu i onda kad je malo više pio. — Nije prijatno izlaziti u ovo doba, je li, Kimble? — reče vlastelin. — Mogao je otići i po vašeg pomoćnika — mladoga — kako se ono zvaše? — Mogao je? Da — ali na što govoriti o onome što je mogao da učini? — gunđao je teča Kimbl hitajući izlazu s Marnerom, u pratnji g. Krekentopa i Godfrija. — Nađite mi kakve debele čizme, Godfri, molim vas. I, čekajte, neka kogod otrči do Vintropa i nek’ pozove Doli — to je najpogodnija ţena koja se moţe naći. Ben je bio ovde pre večere; je li otišao? — Jeste, gospodine, ja sam ga sreo — reče Marner —, ali nisam mogao da se zadrţavam i da mu što kazujem; rekao sam mu 124

samo da idem po doktora, i on mi je kazao da je doktor kod vlastelina. I ja sam pohitao što sam brţe mogao, ali kako nisam našao nikoga u zadnjim odeljenjima, ušao sam u sobe gde su gospoda. Devojčica, koju više nisu zabavljali svetlost ni nasmejana ţenska lica, poče da plače i da zove »mamu« iako se neprestano čvrsto pripijala uz Marnera koji je očevidno bio zadobio njeno potpuno poverenje. Godfri se vrati sa čizmama u ruci i na plač detinji oseti kako se nešto u njemu bolno zateţe. — Ja ću da idem — reče on brzo, osećajući potrebu da se kreće —, ja ću da idem po ţenu — po Doli Vintrop. — Eh, koješta — pošaljite koga drugog — reče teča Kimbl i brzo iziđe s Mamerom. — Vi ćete mi javiti ako budem potreban, Kimble, — reče g. Krekentop. Ali je doktor već bio suviše daleko da bi ga mogao čuti I Godfrija je bilo nestalo: on je dohvatio šešir i gornji kaput, priseban jedva toliko da shvati kako ne sme ličiti na ludog čoveka; ali je izleteo iz kuće na sneg ne mareći što je u tankoj obući. Nekoliko minuta docnije išao je ţurno k Majdanu zajedno s Doli, koja je nalazila da je sasvim u redu što ona po hladnoći i po snegu ide da izvrši delo milosrđa, ali se nije mogla načuditi što jedan mladi gospodin kvasi noge radi iste stvari. — Bolje bi bilo da se vi vratite, gospodine, — reče Doli sa saučešćem punim poštovanja. — Nije potrebno da zebete; samo bih vas zamolila da budete tako dobri i da pri povratku kaţete mome muţu nek’ dođe — on je kod Duge, mislim — samo ako je dovoljno trezan da bi mogao biti od koristi. Inače, neka gđa Snel pošalje momka da posluša, jer moţe zatrebati da se što donese od doktora. — Ne, ostaću ja, kad sam već izišao — ostaću ovde napolju — reče Godfri kad su stigli pred Marnerovu kućicu. — Vi moţete izići i reći mi ako što treba. — Zaista, gospodine, vi ste vrlo dobri: imate meko srce — reče Doli prilazeći vratima. Godfri je bio suviše teško zabrinut da bi se mogao zastideti te nezasluţene pohvale. On je išao gore-dole, nesvestan toga da do članaka gazi po snegu, nesvestan svega osim grozničave neizvesnosti o onome što sa dešava u kućici i o jednom ili o drugom 125

uticaju koji će to imati na njegov budući ţivot. Ne, on nije bio sasvim bez svesti o još jednoj stvari. Dublje u njegovu srcu, i upola ugušeno strašnom ţeljom i strahovanjem, ţivelo je osećanje da ne sme odlagati, da mora odmah primiti posledice svojih postupaka, priznati svoju bednu ţenu i dati sva prava napuštenom detetu. Ali nije imao dovoljno moralne hrabrosti da se stavi pred mogućnost voljnog odricanja od Nensi: imao je samo toliko savesti i srca da bude neprestano na muci zbog slabosti koja je sprečavala to odricanje. I u tom trenutku njegov duh je pokušavao da se oslobodi svakog pritiska i poletao neočekivanom izgledu oslobođenja od ovog dugog ropstva. — Da li je mrtva? — govorio je glas koji je nadjačavao sve druge glasove u njemu. — Ako jeste, ja mogu uzeti za ţenu Nensi; i onda ću biti dobar ubuduće, i neću nikad ništa kriti, a i dete — biće zbrinuto na neki način: — Ali se kroz tu viziju javljala druga mogućnost: — »Ona je moţda ţiva, i onda je sa mnom svršeno.« Godfri nikad nije saznao koliko je vremena proteklo pre nego što su se vrata na kućici otvorila i g. Kimbl izišao. On pođe u susret svome teči spreman da savlada uzbuđenje koje će morati da oseti ma kakvu vest da čuje. — Ĉekao sam vas kad sam već došao dovde — reče on progovorivši prvi. — Eh, nije imalo smisla ni što ste izlazili; zašto niste poslali koga od posluge? Nemoţe ništa da se učini. Mrtva je — mrtva već nekoliko časova, mislim. — Kakva je to ţena? — reče Godfri osećajući kako mu se krv penje u lice. — Mlada, ali mršava, s dugom crnom kosom. Neka skitnica — sva u ritama. Ali ima venčani prsten na ruci. Treba je preneti u sirotinjski dom sutra. Hajd’mo, hajd’mo. — Hoću da je vidim — reče Godfri. — Ĉini mi se da sam sreo jednu takvu ţenu juče. Stići ću vas za minut-dva. G. Kimbl ode dalje, a Godfri se vrati kućici. On baci samo jedan pogled na lice bez ţivota koje je počivalo na uzglavlju i koje je Doli namestila kako je red; ali se tako dobro sećao toga poslednjeg pogleda na svoju nesrećnu prezrenu ţenu, da je šesnaest godina

126

docnije, kad je pripovedao istoriju ove noći, svaka crta toga uvelog lica bila još pred njegovim očima. On se brzo okrete ognjištu kraj kojeg je Sajlez Marner sedeo ljuškajući dete u naručju. Ono je sad bilo potpuno mirno, ali nije spavalo — samo se utišalo zaslađenom čorbom i toplotom i gledalo je oko sebe onim spokojnim pogledom koji nas, odrasla ljudska bića s nemirom u duši, pred malim detetom ispunjava onakvom istom strepnjom kakvu osećamo pred nekom mirnom i veličanstvenom lepotom neba ili zemlje — pred zvezdom koja tiho blista, pred ucvetalom divljom ruţom ili pred drvetima svedenim nad kakvom usamljenom stazom. Široko otvorene plave oči gledale su u Godfrijeve bez ikakve zabune ili znaka poznavanja: dete nije moglo jasno i glasno da se obrati svome ocu; a otac oseti u sebi čudno komešanje, mešavinu ţaljenja i radosti što to malo srce ne odgovara nikakvim otkucajem na upola surevnjivu neţnost njegova srca, kad su se plave oči lagano okrenule od njega i zaustavile se na čudnom tkačevu licu koje se nisko nagnulo nad njih da ih bolje vidi, dok je mala ruka počela da vuče Marnerov opušteni obraz s očevidnim uţivanjem. — Vi ćete odneti dete u sirotište sutra, je li? — upita Godfri govoreći što je mogao ravnodušnije. — Ko to kaţe? — odgovori Marner oštro. — Hoće li me primorati da je tamo nosim? — Kako, ne mislite valjda da je zadrţite vi — čovek bez ţene? — Sve dok mi neko ne pokaţe da ima pravo da je uzme od mene — reče Marner. — Mati joj je umrla, a mislim da nema ni oca: ona je sama na svetu — i ja sam sam na svetu. Moj novac je otišao ne znam kuda — a ona je došla ne znam otkud. Ja ništa ne znam — ne mogu da se osvestim. — Jadno malo stvorenje! — reče Godfri. — Daću vam nešto da joj kupite odelo. On zavuče ruku u dţep, nađe tamo poluzlatnik i spusti ga u ruku Sajlezu, a zatim pohita da iziđe iz kućice i da stigne g. Kimbla. — Nije to ta ţena što sam je ja video — reče kad mu se pridruţio. — Devojčica je krasna: starac kao da namerava da je zadrţi; to je čudo od strane takvog tvrdice kao što je on. Dao sam

127

mu nešto novaca da mu se nađe za prvi mah: nema izgleda da će se opština zavaditi s njim oko toga ko će da zadrţi dete. — Nema; ali je bilo vremena kad sam se ja mogao zavaditi s Marnerom oko toga. Samo, sad je suviše dockan. Ako dete potrči vatri, vaša tetka je isuviše oteţala da ga zadrţi: mogla bi samo da sedi i da uplašeno stenje. Ali vi ste učinili glupost, Godfri, što ste izišli tako u tankim cipelama i čarapama — vi, najlepši momak s igranke, i to s igranke u vašoj kući! Šta znače te ćudi, mladiću? Je li gca Nensi bila nemilostiva, te vi hoćete da joj se osvetite time što ćete upropastiti svoje lepe cipele? — O, večeras je sve bilo neprijatno. Dosadilo mi je skakutati i gradili se ljubazan, i još gledati samački tanac. A trebalo je i da igram s drugom gcom Ganovom — reče Godfri zadovoljan izgovorom koji mu je teča pruţio. Sitne i beznačajne laţi tište duh koji bi hteo da se odrţi u čistoti, kao što velikog umetnika tište pogrešni potezi koje samo njegovo oko moţe da opazi; ali se ipak podnose kao neophodne kad i sama dela postanu laţi. Godfri je ponovo ušao u Belu sobu sa suvim nogama i, kad se već mora reći istina, s osećanjem olakšanja i zadovoljstva, koje je bilo isuviše jako da bi se teške misli mogle s njim boriti. Jer zar sad nije smeo kad god se ukaţe prilika, da kazuje najneţnije stvari Nensi Lemeter — da obećava i njoj i sebi samome kiko će uvek biti onakav kakav ona ţeli da bude? Nije bilo opasnosti da će njegovu pokojnu ţenu iko poznati: u to doba nije se istraţivalo ni mnogo govorilo o ovakvim događajima; a što se tiče dokaza o njihovu venčanju, on je bio daleko, u stranama jedne knjige koju niko ne prelistava i u koju niko sem njega nije imao razloga da zagleda. Dansi bi ga mogao izdati ako se vrati; ali se Dansi moţe privoleti da ćuti. A kad događaji uzimaju utoliko srećniji obrt za čoveka ukoliko je on imao više razloga da ih se boji, zar to nije dokaz da je njegovo drţanje bilo manje glupo i manje za osudu nego što je inače moglo izgledati? Kad sudbina lepo postupa s nama, mi prirodno dolazimo do zaključka da ni sami nismo bez izvesnih zasluga i da je sasvim pravo da sa sobom lepo postupamo i da ne kvarimo sami svoju sreću. Kakvu bi korist, najzad, donelo to što bi Godfri ispričao 128

prošlost Nensi Lemeter, i time odbacio svoju sreću — ne samo svoju, nego i njenu? Jer se njemu sve činilo da ga ona voli. Sto se tiče deteta, on će se starati o njemu: neće ga nikad zaboraviti: učiniće za njega sve, samo ne to da ga prizna. Moţda će ono biti srećno u ţivotu i bez toga očeva priznanja, pošto niko ne moţe reći kako će se stvari okrenuti, i pošto — je li potreban još kakav razlog? — e, lepo, onda, pošto će i otac biti mnogo srećniji ako ne prizna dete.

XIV U Revlou su te sedmice sahranili jednu siroticu, a u Kenč Jardu u Beterliju čulo se da je ona crnokosa ţena s lepim detetom, koja se nedavno tu nastanila, ponova nekud otišla. To je bilo sve što se zapazilo povodom nestanka bedne Moli ispred ljudskih očiju. Ali ta neoplakana smrt, koja za ţivot čovečanstva nije imala više značaja nego list koji u leto opadne s grane, uticala je sudbonosnom snagom na ţivot nekih ličnosti koje mi poznajemo i stvorila im zauvek radost ili bol. Odluka Sajleza Marnera da zadrţi »skitničino« dete izazvala je u selu skoro isto onakvo iznenađenje i beskrajne razgovore kao i krađa njegova novca. Onom ublaţenju osećanja prema njemu, koje se javilo posle njegove nesreće, onoj promeni sumnje i odvratnosti u nekakvo prezrivo saţaljenje prema tom usamljenom i suludom stvoru, pridruţila se sad i ţivlja simpatija, osobito od strane ţena. Vredne majke, koje su znale što znači to očuvati decu »ţivu i zdravu«; lene majke, koje su znale kako je to kad ih svakojake ćudi dece koja su tek prohodala uznemiravaju onda kad se one skrštenih ruku češkaju po laktovima, podjednako su se zanimale nagađajući kako će čovek samac da iziđe na kraj s dvogodišnjim detetom na rukama, i bile su podjednako gotove da mu daju savete: vredne majke govorile su mu poglavito o onom što bi bilo dobro da čini, a lene su osobito isticale ono što nikad neće biti u stanju da učini. Među vrednim materama, Doli Vintrop bila je ona čije je susedske usluge Marner najradije primao, jer mu ih je ona ukazivala bez ikakve nametljivosti. Sajlez joj je pokazao poluzlatnik koji mu je 129

Godfri dao i pitao je ako da nabavi nešto odela detetu. — O, majstor-Marnere, — rekla je Doli — ne treba da joj kupujete ništa drugo do par cipelica; ja sam sačuvala haljinice koje je Aron nosio pre pet godina, i bilo bi šteta trošiti novac na to sad, pošto će dete da raste kao trava u mesecu maju, neka je ţiva i zdrava — tako će da raste. I još istoga dana Doli donese svoj zaveţljaj i razvi pred Marnerom, jedan po jedan, svaki deo odela po redu kako se oblači. Sve je to bilo većinom zakrpljeno i doterano. ali čisto i skladno kao tek ponikle biljčice. To je bio uvod u vaţan obred s vodom i

sapunom, iz kojeg je dete izišlo u novoj lepoti i, sedeći na krilu dobre Doli, igralo se prstima na nozi, smejalo se i pljeskalo ručicama kao da je na sebi samome učinilo nekoliko pronalazaka koje je saopštavalo naizmence slogovima »gugugu« i »mama«. To »mama« nije izraţavalo ni potrebu i neugodno osećanje: dete je bilo naviklo da ga izgovara ne očekujući da posle njega dođe ni neţna reč ni milošta. — Ni anđeli na nebu ne mogu biti lepši od nje — reče Doli, gladeći plave kovrdţice i ljubeći ih. — Samo kad pomislim da je bila obučena u te prljave rite — i da se njena jadna mati smrzla! Ali su oni ozgo pogledali na nju i doveli je na vaš prag, majstor-Marnere. Vrata su bila otvorena, i ona je došla gazeći po snegu kao kakav mali crvendać, prozebao i gladan. Rekoste li da su vrata bila otvorena?

130

— Jest — reče Sajlez zamišljeno. — Jest — vrata su bila otvorena. Novac je otišao ne znam kuda, a i ono je došlo ne znam otkud. On nikome nije rekao da nije opazio kad je dete ušlo izbegavajući pitanja koja bi mogla utvrditi ono što je sam nagađao — naime, da je tada imao nastup. — Da, — reče Doli s blagom ozbiljnošću — to je kao noć i jutro, kao san i buđenje, kao kiša i ţetva — jedno odlazi, drugo dolazi, a mi ne znamo ni kako ni otkuda. Ĉovek zapinje, bori se i muči, ali ipak malo moţe da uradi — velike stvari dolaze i odlaze bez ikakva našeg truda — da, tako biva: i ja mislim da vi imate pravo što ste zadrţali dete, majstor-Marnere, pošto je ono vama poslato, iako ima ljudi koji drukčije misle. Biće vam moţda poteško dok je ovako malo; ali ću ja rado doći i gledaću ga umesto vas: meni ostaje pomalo vremena svakoga dana, jer kad se rano ustane, časovoik kao da se zaustavi kada dođe na deset, dok ne bude vreme da se ide po zelen. I tako, kaţem vam, ja ću dolaziti da gledam dete umesto vas, rado ću dolaziti. — Hvala vam... od srca — reče Sajlez usteţući se malo. — Ali ja bih voleo da meni pokaţete šta treba da činim. Jer — dodade uznemirno i naginjući se unapređ pogleda s izvesnom surevnjivošću dete koje je naslonilo glavu na mišicu dobre Doli i gledalo u njega sa zadovoljstvom, poizdalje — ja ţelim da sam radim sve oko deteta, inače bi ono moglo zavoleti koga drugog a ne mene. Ja sam navikao da poslujem po kući — i mogu da naučim, mogu da naučim. 131

— O, zacelo, — reče Doli blago. — Ja sam viđala ljude koji su bili začudo umešni oko dece. Ljudi su nespretni i obično tvrdoglavi, bog im pomogao, — ali kad su trezni, nisu neosetljivi, iako im ne polazi za rukom da puste pijavice ni da načine zavoj — prgavi su i nestrpljivi. Vidite, ovo se oblači prvo, do koţe — pokazivala je Doli, uzimajući košuljicu i navlačeći je detetu. — Jest — reče Marner poslušno gledajući sasvim izbliza da bi bolje prozreo tajnu; a dete ga uto dohvati za glavu obema svojim ručicama i poloţi svoje jsne na njegovo lice, gučući. — Vidite samo — reče Doli s urođenim ţenskim taktom —, ona vas najviše voli. Hoće na vaše krilo, verujte. Hajd’, idi: uzmite je, majstor-Marnere; obucite je vi, i onda ćete moći kazati da ste činili za nju sve još od početka. Marner posadi dete sebi na krilo, dršćući od uzbuđenja koje nije mogao da razume, od nečega nepoznatog što je počinjalo da sviće u njegovu ţivotu. Misli i osećanja bili su tako zbrkani u njemu ida bi on, kad bi pokušao da ih izrazi, mogao reći samo to da je dete došlo umesto zlata — da se zlato pretvorilo u dete. On uze haljinice od Doli i obuče ih detetu po njenom uputstvu, prekidan često, razume se, detinjom gimnastikom. — Vidite samo! To vama ide sasvim od ruke, majstorMarnere, — reče Doli — ali šta ćete da radite kad moradnete sedeti za razbojem? Jer će ona biti svakim danom ţivlja i nemirnija — biće zacelo, neka je ţiva i zdrava. Sreća je što vam je ognjište uzdignuto, a nije pri zemlji, te neće moći da dohvati vatru; ali ako imate nešto što se moţe prosuti ili slomiti, ili je poseći po prstima, ona će to brzo naći — to treba da znate. Sajlez, prilično zbunjen tim rečima, malo se zamisli. — Privezaću je za nogu od razboja — reče najzad —, privezaću je kakvom jakom dugačkom uzicom. — Dobro, moţda će to biti dovoljno, pošto je dete ţensko, jer je devojčice lakše zadrţati na jednom mestu nego muškarce. A kakvi su oni, to ja znam; imam ih četvoro — četvoro, neka su ţivi i zdravi — i kad biste nešto njih privezali, bacakali bi se i cikali kao prasci kad im se meće roga. Ali ću vam ja doneti i jednu stoličicu i nekoliko crvenih krpica i drugih stvari da se njima igra; i ona će sedeti i čavrljaće im kao da su ţivi stvorovi. Eh, kad ne bi bilo 132

grehota, poţelela bih da je bar jedan od mojih muškaraca devojčica; jer bih je onda mogla učiti da riba, da krpi, da plete, i mnogo štošta drugo. Ali ja to mogu pokazati ovoj maloj, majstor-Marnere, kad poraste. — Ali će to biti moja mala — reče Marner s izvesnom ţivošću. — Biće samo moja, ničija više. — Da, zacelo; vi ćete imati pravo na nju ako joj budete kao otac i ako je vaspitate kako treba. — Ali — dodade Doli prelazeći na stvar o kojoj je ranije naumila da govori — morate je vaspitati kao što se vaspitavaju deca krštenih ljudi, voditi je u crkvu i dati je da nauči katihizis, kao moj mali Aron. On već zna i ’Vjeruju’, i sve drugo; zna i ,Ne čini zla bliţnjemu ni rečju ni delom’, — zna sasvim dobro, kao da je crkvenjak. To morate i vi činiti, majstor-Marnere, ako hoćete da ispunite sve što treba prema siročetu. Marnerovo bledo lice pocrvene naglo pod uticajem nove bojazni. Njegov duh je bio isuviše obuzet naprezanjem da shvati smisao Dolinih reči da bi mogao i pomisliti da joj odgovori. — A ja sve mislim — nastavljala je ona — da to bedno malo stvorenje nije ni kršteno i da bi trebalo govoriti sa sveštenikom. Ako vi nemate ništa protiv toga, ja ću razgovarati s g. Mejsijem još danas. Jer ako se detetu što desi, a vi ne budete učinili za njega ono što moţete, majstor-Marnere, — ako je ne kalemite protiv boginja, ili ako ne učinite drugo što treba da je sačuvate od zla —, to bi vas peklo dok ste ţivi; a ja ne verujem da čovek moţe mirno počivati i u grobu ako nije ispunio svoju duţnost prema nejakoj deci koja su došla na svet bez svoje volje. I sama Doli osetila je sad potrebu da malo poćuti, jer je govorila iz dubine svoje čestite duše i brinula se jako hoće li njene reči učiniti ţeljeni utisak na Sajleza. A on je bio zbunjen i uznemiren, jer Dolina reč »kršteno« nije imala nikakvo određeno značenje za njega. On je znao samo za krštenje odraslih, a nikad nije čuo da se govori o krštavanju dece. — Što znači to ,kršteno’? — reče najzad bojaţljivo. — Zar ljudi ne bi bili dobri prema njoj i bez toga? — Boţe moj, boţe moj! Majstor-Marnere, — reče Doli glasom punim očajanja i saučešća. — Zar vi niste nikad imali oca i majku

133

koji su vas učili kako da se molite bogu i kazivali vam da ima dobrih reči i dobrih stvari koje nas čuvaju od zla? — Jest — reče Sajlez tihim glasom —, ja znam ponešto o tome — znao sam, znao sam. Ali su vaši običaji drukčiji; moj zavičaj je vrlo daleko odavde. — On poćuta nekoliko trenutaka, a zatim dodade odlučnije: — Ali ja ću da činim sve što se moţe učiniti za dete. I sloţiću se sa svačim što se smatra za dobro u ovom kraju, i što vi mislite da treba uraditi, samo ako mi kaţete. — Dobro, onda, majstor-Marnere, — reče Doli obradovana — ja ću zamoliti g. Mejsija da govori sa sveštenikom o tome; a vi treba da joj izaberete ime, jer se detetu mora dati ime na krštenju. — Moja majka se zvala Efsiva — reče Sajlez — a i moja sestrica dobila je njeno ime. — E, to se ime teško izgovara — reče Doli. — I ja ne znam moţe li ono da bude kršteno ime. — To se ime nalazi u Svetom pismu8 — reče Sajlez, kome su se stare misli počinjale vraćati u svest. — Onda nema šta da mu se zameri — reče Doli malo iznenađena Sajlezovim znanjem o ovom predmetu —, samo, vidite, ja nisam išla u školu, i teško pamtim reči. Moj muţ kaţe da sve naopako čujem — tako kaţe —, jer je on vrlo bistar, bog mu pomogao. Ali ni vi niste zvali vašu sestricu tim teškim imenom kad niste imali ništa vaţno da joj kaţete — je li tako, majstor-Marnere? — Zvali smo je Epi — odgovori Sajlez. — Pa lepo, ako nije nikakvo zlo da se ime skrati, to bi bilo lakše. A ja ću sad da idem, majstor-Marnere, i razgovaraću o krštenju još pre nego što se smrkne; i ţelim vam dobru sreću, i verujem da će vam biti dobro ako učinite što treba za to siroče; — moraćete i da je kalemite protiv boginja; a što se tiče pranja za nju, nemojte traţiti nikoga drugog, jer ću to ja lako da uradim kad perem svoje. Anđelče milo! Vi ćete mi dopustiti da dovedem mog malog Arona ovih dana, i on će joj pokazati kolica što mu ih je otac načinio i crno i belo psetance koje sad čuva. I dete je kršteno, pošto je sveštenik našao da je dvostruko krštenje manje opasno nego nikakvo; i u toj prilici se Sajlez, pošto se obukao što je mogao čistije i pristojnije, pojavio prvi put u crkvi i uzeo učešća u obredima koje su njegovi susedi smatrali kao svete. 134

On je bio potpuno nesposoban da po onome što je čuo i video veţe tu njihovu svetinju sa svojom starom verom; da je takvo nešto i mogao učiniti nekad u svojem ranijem ţivotu, to bi postigao osećanjem gotovim da zatreperi od ljubavi pre nego upoređivanjem rečenica i misli: ali je sad, već od toliko godina, to osećanje bilo uspavano. O krštavanju dece i o pohađanju crkve on nije imao nikakve jasne misli do te da mu je Doli rekla kako je to za detinje dobro; i na taj način, ukoliko su se nedelje nizale u mesece, dete je stvaralo sve nove i nove veze između njegova ţivota i ţivota onih ljudi koje je on dotle uvek izbegavao da bi se što potpunije usamio. Nasuprot zlatu kojem nije bilo ništa potrebno i koje se moralo oboţavati u potaji i u samoći — koje je bilo sakriveno od dnevne svetlosti, gluvo za pesmu ptica i neosetljivo za kakav bilo ljudski glas — Epi je bila stvorenje čiji su zahtevi bili beskrajni i ţelje sve veće, koje je traţilo i volelo sunčanu svetlost, glasove ţivota i pokrete ţivota; koje je htelo sve da okuša, s verom u novu radost, i koje je izazivalo dobrotu u svakom oku koje bi ga pogledalo. Zlato je zatvaralo njegove misli u jedan određen krug i nije ga vodilo ničem izvan sebe; a Epi je bila puna promenljivosti i nada i primoravala je njegove misli da idu napred, odvlačila ih je daleko od one skučene granice kojoj su nekad ţeljno stremile i— nosila ih k novim stvarima koje će doći s godinama, kad Epi bude u stanju da razume kako se njen otac Sajlez starao o njoj; i činila je da on gleda te slike budućnosti u vezama i u milosti koje su spajale porodice njegovih suseda. Zlato je traţilo od njega da sve duţe ostaje za poslom, činilo ga i gluvim i slepim za sve, izuzimajući jednoliku lupu razboja i ujednačenost tkiva na njemu; a Epi ga je odvajala od tkanja i činila da on te prekide smatra za odmor, jer je njen mladi ţivot budio Sajlezova čula u tolikoj meri da se i sam radovao gledajući prošlogodišnje muve, ukočene preko zime, kako s mukom mile na prvom prolećnom suncu. Dete ga je zagrevalo radošću zato što je samo bilo radosno. A kad je sunčana svetlost postala jača i dugotrajnija, i kad se rascvetao maslačak po livadama, mogao se videti Sajlez, u podne, ili docnije kad se senke izduţuju pod ogradom, kako izlazi iz kuće gologlav i nosi Epi iza Majdana, tamo gde raste cveće, do kakve humke na kojoj bi on sedeo dok je Epi nesigurnim koracima išla da 135

bere cveće, ćućorila s krilatim bićima koja su veselo zujala oko sjajnih krunica i svaki čas obraćala »tati« paţnju na cveće koje mu je donosila. Zatim bi stala da posluša iznenadni cvrkut kakve ptice, i Sajlez se učio da je zabavlja dajući joj znak da se ne miče i da ćuti, kako bi mogli da čuju cvrkut kad se nanovo javi; a kad to bude, ona je uzdizala svoja mala ramena i smejala se gučući pobedonosno. Sedeći tako na zelenim humkama, Sajlez je počinjao ponova da traţi biljke koje je nekad dobro poznavao; i kad su listovi sa svojim nepromenljivim oblikom i ţilicama leţali na njegovu dlanu, on je osećao kako mu se jatomice vraćaju uspomene od kojih se on bojaţljivo branio, traţeći zaklona u Epijinome malom svetu koji nije suviše pritiskivao njegov raslabljeni mozak.

Ukoliko je detinji duh rastao u znanju, njegov duh je rastao u uspomenama: ukoliko se njen ţivot razvijao, i njegova duša, zadugo ukočena u hladnoj i tesnoj tajnici, razvijala se isto tako i strepeći dolazila je postepeno do pune svesti o sebi samoj. To je bio uticaj koji je morao dobijati novu snagu sa svakom novom godinom: slogovi koji su potresali Sajlezovo srce postadoše reči i počeše zahtevati određenije odgovore; oblici i šumovi postadoše jasniji za oči i uši male Epi, i bilo je sve više stvari koje je »tata« morao da zagleda i da objasni. Tako, kad je Epi bilo tri godine, ona pokaza izvanrednu sposobnost da čini štetu i da pronalazi nove načine za stvaranje neprijatnosti, što je zadavalo mnogo posla ne samo Sajlezovu strpljenju nego i njegovoj okretnosti i dosetljivosti. U takvim prilikama bedni Sajlez bivao je u teškoj nedoumici. Doli Vintrop mu je govorila da Epi treba kazniti i da se 136

dete ne moţe vaspitati ako mu izvesni meki delovi ne zabride ovdaonda, što ne moţe biti ni od kakve štete za njegovo zdravlje. — Doduše, imogli biste postupiti i drukčije, majstor-Marnere, — dodala je Doli razmislivši malo — mogli biste jedanput da je zatvorite u pregradu za ugalj. Tako sam ja radila s Aronom; jer sam s najmlađim bila toliko luda da nikako nisam mogla da ga udarim. Nisam imala srca da ga u pregradi drţim duţe od jednog minuta, ali je to bilo dovoljno da se sav izgaravi, tako da ga je trebalo iznova umivati i oblačiti, a to je bilo koliko i prut za njega — verujte. Ali to ostavljam vama na volju, majstor-Marnere, jer jedno morate izabrati — ili prut ili pregradu za ugalj i— inače će ona postati tako samovoljna da je nećete moći savladati. Sajlez je uviđao ţalosnu istinu ove poslednje primedbe; ali ga je snaga izdavala i pred jednom i pred drugom predloţenom kaznom ne samo stoga što mu je bilo teško pričiniti bol Epi, nego i zato što se plašio i najmanje kavge js njom da ga ne bi zbog toga manje volela. Neka i sam razneţeni Golijat dopusti da ga veţu za kakvo slabo malo stvorenje ako bude strahovao da će ga povrediti kad se trgne ili ako se bude plašio još više toga da se veza ne prekine, ko će od njih dvoje biti gospodar, molim vas? Bilo je očevidno da će Epi, sa svojim sitnim nepouzdanim koracima, naterati svoga tatu Sajleza da igra kojeg bilo lepog dana kad okolnosti budu povoljne za njen nestašluk. Na primer. On je mudro izabrao jednu široku platnenu traku kojom je privezivao Epi za razboj kad je bio u poslu: traka je obuhvatala kao širok pojas dete oko struka i bila je toliko dugačka da je ona mogla doći do svoje postelje na točkovima i sesti na nju, ali i toliko kratka da nije mogla dohvatiti ono što nije za nju. Jednoga lepog letnjeg jutra Sajlez je bio zauzet više nego obično nameštajući na razboj nov komad platna, i u tom poslu sluţio se i svojim makazama. Te makaze, zahvaljujući osobitoj opomeni Dolinoj, Sajlez je briţljivo drţao izvan Epina domašaja; ali je njihova škripa imala osobitu privlačnost za njeno uvo, i pošto je paţljivo motrila na rezultate te škripe, izvela je filozofski zaključak da isti uzroci povlače iste posledice. Sajlez je seo za razboj čija je lupa opet započela; ali je makaze ostavio na poličici koju je ruka male Epi mogla da dohvati; i onda, kao mišić koji vreba zgodan trenutak, ona 137

se tiho iskrala iz svojeg ugla, dohvatila makaze, i teturajući se došla ponova do svoje postelje, uzdiţući ramena kao da sakrije to što je ugrabila. Znala je već šta će da radi s makazama; i pošto je presekla platnenu traku, neravno, ali potpuno, za tren oka došla je do otvorenih vrata, kamo ju je pozivalo sunce, dok je bedni Sajlez mislio da je mirnija nego obično. Tek kad su mu zatrebale makaze, zaprepastila ga je strašna stvarnost: Epi je bila pobegla — moţda je pala u Majdan. Sajlez, obuzet najvećim strahom koji je ikad osetio, istrča napolje, vičući: — Epi, — i obiđe ţurno oko kuće, zagledajući u sva udubljenja u koja je mogla pasti, a zatim zaustavi preplašen pogled na jednostavnoj crvenkastoj vodenoj površini. Hladne kapi izbiše mu po čelu. Koliko vremena ima kako je izišla? Ostajala mu je još jedna nada — da se kroz ogradu provukla u livadu na koju je on obično izvodio da se igra. Ali je trava na livadi bila visoka, i on nije mogao da vidi je li Epi tu ako je paţljivo, ne potraţi, a to bi značilo izgaziti seno g. Ozguda. Međutim, taj prestup se mora učiniti; i bedni Sajlez, pošto je zagledao svud oko ograde, pođe kroz travu, jer se njegovim kratkovidim očima činilo da vidi Epi iza svakog struka crvenog kiseljaka, i da se ona sve više odmiče ukoliko joj se on pribliţuje. Uzalud je traţio po livadi; on tada pređe ogradu i nađe se u polju iza nje. S poslednjom nadom baci pogled na jednu omanju baru koju je leto isušilo toliko da je oko nje ostao širok prostor gustoga blata. A Epi je sedela upravo tu, razgovarajući veselo sa svojom cipelicom koju je upotrebljavala kao vedro i presipala njome vodu u jedno udubljenje od konjskog kopita, dok joj je bosa noţica ugodno leţala na podnoţniku od zelenkastog blata. Jedno tele riđe glave blenulo je u nju kroz ogradu preko puta.

138

To je svakako bio slučaj u kojem je trebalo strogo postupiti s krštenim detetom; ali Sajlez, savladan grčevitom radošću što je ponova našao svoje blago, nije znao ništa drugo do da je zgrabi i obaspe poljupcima koje je prekidalo jecanje. Tek kad je ponova uneo u kuću i počeo da misli na potrebno pranje, setio se da je treba kazniti »da zapamti«. Pomisao da bi ona mogla ponova pobeći i učiniti sebi kakvo zlo uli mu neobičnu odlučnost i, prvi put, on se reši da pokuša s malom pregradom za ugalj koja je bila pored ognjišta. — Nevaljala, nevaljala Epi, — započe Sajlez strogo, drţeći je na krilu i ukazujući na njene kaljave noge i haljine — nevaljala kad seče makazama i beţi. Epi mora da ide u pregradu za ugalj zato što je bila nevaljala. Tata mora da je zatvori u pregradu.

On je očekivao da će te reči dovoljno poplašiti Epi i da će ona zaplakati. Ali umesto toga, ona poče da se klati na njegovim kolenima, kao da joj taj predlog pruţa prijatnu novinu. Videvši da mora ići do kraja, on je metnu u pregradu i zatvori vrata, sav uzdrhtao pri pomisli da upotrebljava strogu meru. Za jedan trenutak ne ču se ništa, ali malo zatim ona povika: — Tori, tori! — i Sajlez je izvede, govoreći: — Sad Epi neće više biti nevaljala; inače će opet morati da ide u pregradu — u gadnu crnu pregradu. Tkanje je bilo zadugo prekinuto toga jutra jer se Epi morala prati i presvlačiti u čisto odelo; ali se moglo očekivati da će ta kazna osetno uticati i da će mu uštedeti vreme za ubuduće — mada bi, moţda, bilo bolje da je Epi više plakala. 139

Za pola časa ona je bila opet čista, i Sajlez se maši za traku, ali je potom baci u stranu, pomislivši da će Epi i bez vezivanja biti mirna do podne. Zatim se okrete i spremao se da je namesti u njenu stoličicu pokraj razboja, kad se ona ukaza pred njim ponova garava po licu i rukama, govoreći: — Epi u pegadu! Ovaj potpuni neuspeh kazne s pregradom za ugalj pokoleba Sajlezovu veru u vrednost kaţnjavanja uopšte. — Ona će sve primiti kao šalu — rekao je on Doli — ako je ne zaboli; a ja ne mogu da joj pričinim bol, gđo Vintrop. Ako mi i zada malo muke, ja ću je podneti. A ona nema tako rđave navike da ih se ne bi mogla osloboditi kad poraste. — Jest, to je donekle istina, majstor-Marnere, — rekla je Doli ljubazno — i ako ne moţete da se odlučite na to da je zaplašite, te da ne dira u stvari koje nisu za nju, morate udesiti tako da ih ona ne mogne dohvatiti. Tako ja radim sa mladim psima koje moji muškarci uvek imaju. Ti samo traţe šta će da kidaju i da grizu — iskidaće vam i izgristi i nedeljnu kapu, samo ako je okačena tako da je oni mogu svući. Ne znaju za razliku, bog im pomogao: rastu im zubi, pa ih to draţi. I tako je Epi vaspitavana bez kazni, jer je teret njenih nestašluka podnosio njen otac Sajlez umesto nje. Kamena kućica pretvorila se za nju u meko gnezdo postavljeno paperjem strpljenja; a ni u svetu izvan toga stana ona nije znala ni za srdite poglede ni za odbijanje. Iako je bilo teško nositi je u isto vreme kad i pređu ili tkivo, Sajlez ju je gotovo uvek vodio sa sobom kad je išao po salašima, jer nije hteo da je ostavlja kod Doli Vintrop iako je ona bila uvek voljna da je pričuva; i mala Epi kovrdţave kose, tkačevo dete, postala je predmet interesovanja stanovnika mnogih udaljenih kuća isto tako kao i onih u selu. Dotle se s Marnerom postupalo kao s korisnim čovečuljkom — s nastranim stvorom na koga se gleda s radoznalim čuđenjem i s odvratnošću, i s kojim je dosta pozdraviti se i pogoditi što brţe, ali s kojim se mora lepo ophoditi i u prilici pokloniti mu komad svinjetine ili nešto povrća, pošto se bez njega pređa nije mogla otkati. A sad su Sajleza predusretala vedra nasmejana lica koja su mu se obraćala ljubaznim pitanjima kao čoveku čije se radosti i brige mogu razumeti. Svud je morao pomalo da sedne i da 140

porazgovara o detetu, i svud je nailazio na srdačne reči: — E, majstorMnrnere, imaćete sreće ako preleţi male boginje rano i lako! — ili: — Zaista, nema mnogo samaca koji bi poţeleli da prihvate tako malo dete kao što je ona: ali ste vi kao tkač umešniji od ljudi koji rade poljski posao — umešni ste skoro kao ţena, jer tkanje dolazi odmah iza prediva. — Stariji domaćini i domaćice, sedeći u velikim naslonjačama u kuhinji, paţljivo su slušali te razgovore i njihali glavom sećajući se teškoća s kojima se deca podiţu, dodirivali su okrugle mišice i noţice male Epi i izjavljivali da su veoma čvrste, uveravajući Sajleza da će mu, ako bude valjana (o čem se, ipak, ne moţe još ništa reći), mnogo vredeti što će imati pored sebe pametnu devojku koin će se starati o njemu kad on više ne mogne da radi. Sluţavke su je rado iznosile napolje da joj pokaţu kokoši i piliće, ili da pogledaju moţe li se otresti za nju koja trešnja u voćnjaku; a mali dečaci i devojčice prilazili su joj lagano, s opreznim pokretima i ukočenim pogledima, kao što se maleni psi pribliţuju drugome malom psu, dok privlačnost ne postane toliko jaka da se meka ustašca sretnu za poljubac. Nijedno dete nije se plašilo da priđe Sajlezu kad je Epi bila s njim: ni mladi ni stari nisu se više tuđili od njega, jer je dete uspelo da ga još jednom veţe za ceo svet. Između njega i deteta postojala je ljubav koja ih je spajala u jedno biće, a ljubav je postojala i između deteta i sveta — od ljudi i ţena koji su za nju imali roditeljske poglede i reči, do crvenih bubamara i okruglih šljunaka.

141

Sajlez je sad gledao na ţivot u Revlou samo u odnosu prema Epi: ona je morala imati sve što se smatralo za dobro u selu; i on je slušao paţljivo da bi mogao bolje da razume taj ţivot od kojeg se uklanjao punih petnaest godina kao od nečega tuđeg, sa čime on ne moţe imati ničeg zajedničkog. Tako postupa čovek koji hoće nekoj retkoj biljci da dade zaklona i hrane na novom zemljištu; on misli i o kiši, i o suncu, i o svima drugim uticajima u vezi sa svojom dragocenom šibljikom, i revnosno raspituje za sve što mu moţe pomoći da zadovolji potrebe njenoga korena u zemlji ili da zaštiti list i pupoljak od kakvoga kvara spolja. Ţudnje za novcem potpuno je nestalo još tad mu je odneseno zlato koje je dugo zbirao: zlatnici koje je posle toga zarađivao činili su me se tako nekorisni kao kamenje doneseno da se dogradi kuća čije je temelje iznenada zatrpao zemljotres; ono što je osetio posle pohare pritislo ga je isuviše teško da bi mogao nanovo da oseti drhtavicu zadovoljstva pri dodiru zarađenog novca. A sad je došlo nešto drugo da zameni njegovo blago, nešto što je njegovoj čeţnji davalo viši cilj i vuklo njegovu nadu i njegovu radost neprestano napred, dalje od novca. U staro doba bilo je anđela koji su uzimali ljude za ruku i izvodili ih iz gradova osuđenih na propast. Mi više ne viđamo anđele belih krila. Ali se ljudi ipak spasavaju propasti koja im preti: u njihovu ruku spusti se druga koja ih blago vodi u zemlju mira i svetlosti, tako da oni više ne gledaju unazad; a ta ruka moţe da bude i ruka malog deteta.

XV Lako je pogoditi da je jedna ličnost sa ţivljim, iako skrivenijim interesom nego ma ko drugi, pratila uspešno razvijanje male Epi pod tkačevim staranjem. Ta ličnost nije smela da učini ništa što bi dalo povoda pretpostavci da se ona brine o usvojenom detetu jednog siromašnog čoveka više nego što se to moţe očekivati od dobrote jednog mladog vlastelina, kad ga slučajni susret podstakne da kakvim malim darom pomogne starog dobričinu kome su svi naklonjeni; ali je ona sama sebi govorila da će doći vreme kad će doći da učini nešto više za poboljšanje ţivota svoje kćeri ne izlaţući 142

se nikakvom sumnjičenju. Očekujući to vreme, je li ta ličnost bila nesrećna zbog toga što ne moţe svome detetu da pruţi ono na što je po rođenju imalo pravo? Ne bi se moglo reći da jeste. Dete je bilo zbrinuto i vrlo je verovatno da će biti srećno, kao što često bivaju ljudi skromnog poloţaja — srećniji, moţda, od onih koji rastu u izobilju.

Carević iz bajke imao je prsten koji ga je morao ubosti kad god bi zaboravio na svoju duţnost i odavao se uţivanju. — Ja se pitam je li taj prsten jako ubadao carevića kad je polazio u lov; ili bi ga tad samo lako bocnuo, a dirao ga do bola tek onda kad se lov svrši i kad nada, savijajući krila, gleda iza sebe i postaje ţaljenje? Obraz i oko Godfrija Kesa bili su sad sjajniji nego ikad. On je u tolikoj meri bio načisto s onim što hoće, da se već činilo kao čovek od karaktera. Dansi se nije nikako vraćao: ljudi su iz toga zaključivali da je stupio u vojsku ili »otišao u svet«, ali niko nije ni pomišljao da dalje raspituje o toj stvari tako tugaljivoj za jednu poštovanu porodicu. Godfri je prestao da viđa Dansijevu senku na svojem putu; a taj put ga je sad vodio pravo ostvarenju njegovih najboljih i najmilijih ţelja. Svi su govorili da se g. Godfri popravio; i bilo je sasvim jasno kako će se stvar okončati, jer nije bilo mnogo dana u nedelji kad ga nisu viđali da na konju ide u Lugove. I sam Godfri, kad bi ga u šali zapitali je li već određen dan, smešio se s prijatnom svešću prosioca koji bi mogao reći »da« kad bi hteo. On se osećao preobraţen, oslobođen iskušenja; i slika njegova budućeg ţivota ukazivala mu se kao obećana zemlja za koju nije imao 143

potrebe da se bori. Gledao je sebe okruţenog srećom u svojoj kući gde će se Nensi smešiti na njega dok se on bude igrao s dečicom. A ni ono drugo dete koje neće imati mesta u očinskom domu on neće zaboraviti; postaraće se da ono ni u čem ne oskudeva. To je njegova očinska duţnost.

144

DRUGI DEO

145

XVI Bio je sjajan jesenji dan, nedelja, šesnaest godina od onda kad je Sajlez Marner našao svoje novo blago pred ognjištem. Zvona stare crkve u Revlou veselo su zvonila objavljujući da je jutarnja sluţba svršena; a kroz zasvođena vrata u zvoniku izlazili su lagano, zaustavljajući se u prijateljskom pozdravljanju i pitanjima, imućniji parohijani koji su smatrali da je ovo lepo jutro veoma pogodno da se ode u crkvu. Na selu je u to vreme bio običaj da ugledniji članovi opštine odlaze prvi, dok bi njihovi susedi skromnijeg poloţaja stajali i gledali gladeći se rukom po kosi ili klanjajući se svakoj krupnijoj poreskoj glavi koja bi se okrenula da ih pogleda. Među tim lepo odevenim ljudima koji prvi nailaze ima nekoliko ličnosti koje ćemo mi poznati i pored vremena čija se ruka spustila na sve njih. Onaj visoki plav čovek četrdesetih godina ne razlikuje se mnogo u licu od Godfrija Kesa kad mu je bilo dvadeset i šest: samo je nešto puniji i izgubio je ono obeleţje mladosti koje se ne moţe izraziti rečima — ali čiji se gubitak vidi jasno i onda kad oko nije još potamnelo, i kad bore nisu još došle. Moţda se ona lepa ţena koja nije mnogo mlađa od njega, i koja se oslanja na njegovu ruku, promenila više nego njen muţ: ljupko rumenilo koje je ranije uvek cvetalo na njenim obrazima sad se javlja samo pokatkad, na sveţem jutarnjem vazduhu ili povodom kakvog velikog iznenađenja; ali za sve one koji ljudsko lice vole više kad se na nijemu ogleda ţivotno iskustvo, Nensina lepota je sad izrazitija. Duša često sazreva do potpunije dobrote dok je godine obavijaju ruţnom navlakom; zato se običnim pogledom nikad ne moţe da oceni kakav je ukus nekoga ploda. Ali godine nisu bile tako svirepe prema Nensi. Njena odlučna ali spokojna usta i vedar i otvoren pogled mrkih očiju govore sad o duši koja je poznala iskušenja i zadrţala svoje najplemenitije osobine; a i samo njeno odelo, prikladno i prosto, otmenije je danas bez onih ukrasa koje mladost voli. G. i gđa Godfri Kes (svaka druga titula izumrla je na usnama seoskih stanovnika otkako je stari vlastelin počinuo kod svojih otaca, a njegovo imanje podeljeno među njegove sinove) okrenuli su se zbog onoga visokog starog čoveka i one ţene jednostavno 146

odevene, koji su malo zaostali — pošto je Nensi primetila da treba sačekati »oca i Prisilu« — i sad svi četvoro skreću uţom stazom koja prolazi kroz groblje do malih vrata prema Crvenoj kući. Mi nećemo ići za njima; jer u toj povorci koja izlazi iz crkve moţe biti i drugih ličnosti koje bismo rado ponova videli — ličnosti koje verovatno nisu tako lepo odevene i koje moţda nećemo tako lako poznati kao gospodara i gospođu iz Crvene kuće. Međutim, nemogućno je ne poznati Sajleza Marnđra. Kao što biva kod ljudi koji su u mladosti bili kratkovidi, njegove krupne mrke oči kao da su dobile bolji vid, jer im je pogled manje neodređen i mnogo prijatniji; ali po svemu drugom se vidi da je njegov organizam jako oslabeo za ovih šesnaest godina. Tkačeva pognuta ramena i bela kosa daju mu skoro starački izgled, iako nema više od pedeset i pet godina; ali je pored njega najsveţiji cvet mladosti — bela i rumena osamnaestogodišnja devojka, s jamicama na obrazima, koja je uzalud pokušavala da svoju kovrdţavu svetlokestenjastu kosu natera da se ispravi pod mrkom kapom: ona se talasa uporno kao potočić na martovskom povetarcu, kovrdţice se otimaju ispod češlja koji se trudi da ih zadrţi na potiljku, i vire ispod oboda na kapi. Epi ne moţe da se ne jedi zbog toga, jer u Revlou nijedna devojka nema kosu kao što je njena, i ona zamišlja da kosa treba da bude glatka. Ona ne ţeli da bude prekorna ni u najmanjim stvarima: vidite samo kako joj je molitvenik briţljivo uvijen u maramu s tačkicama. Onaj snaţni mladić u novom pamučnom odelu, koji ide iza nje, ne ume da kaţe kakva treba da bude kosa uopšte kad ga Epi o tome pita i misli da je glatka kosa moţda bolja, ali ne ţeli da njena bude drukčija. Ona zacelo pogađa da za njom ide neko ko o njoj misli sasvim osobito i ko prikuplja hrabrost da pođe naporedo s njom čim iziđu na ulicu; inače, zašto bi izgledala malo zbunjena i zašto bi pazila da nikada ne okrene glavu od svog oca Sajleza, s kojim poluglasno razgovara o tome ko je bio u crkvi a ko nije bio i kako je lep crveni planinski jasen iznad zida parohijskog doma! — Tako bih volela, oče, da i mi imamo malu gradinu s krupnim krasuljcima, kao gđa Vintrop — reče Epi kad su izišli na ulicu —, samo, kaţu da za to treba kopati i donositi novu zemlju —

147

a vi to ne biste mogli raditi, razume se. Ja nikako ne bih htela da to radite, jer bi to bio suviše teţak posao za vas. — Ne bi, dete moje. Ako ţeliš da imaš gradinicu, ja bih mogao, dok su večeri ovako duge, da prekopam jedan kraj ledine, koliko bi bilo dovoljno da zasadiš koji cvetić. A mogao bih nekoliko puta udariti motikom i jutrom, pre nego što sednem za razboj. Zašto mi nisi ranije kazala da bi volela imati gradinu? — To vam mogu prekopati ja, majstor-Marnere, — reče mladić u pamučnom odelu, koji je sad pošao pored Epi i umešao se u razgovor ne mareći za formalnosti. — Ja ću to uraditi kao od šale kad svršim svoj dnevni posao, ili inače kad imadnem vremena preko dana. Doneću vam i zemlje iz gradine g. Kesa — on će mi to rado dopustiti. — A, Arone, dete moje, i vi ste tu? — reče Sajlez. — Nisam vas opazio; jer kad Epi govori o nečemu, ja ne vidim i ne čujem ništa drugo. Lepo, ako mi mognete pomoći u kopanju, uredićemo joj gradinu skorije. — Onda, ako hoćete — reče Aron —, ja ću doći na Majdan danas posle podne da izaberemo mesto koje treba prekopati, a sutra ću ustati čas ranije, da odmah počnem rad. — Ali samo tako ako mi vi obećate da se nećete zamarati kopanjem, oče, — reče Epi. — Jer ja o tome ne bih ni govorila — dodala je, upola stidljivo, upola lukavo — da gđa Vintrop nije kazala kako će Aron biti dobar da ... — To ste mogli znati da vam mati i nije kazala prekide je Aron. — Majstor-Marner zna isto tako da ja uvek i mogu i hoću da mu pomognem, i neće hteti, mislim, da mi uzima posao iz ruku. — Onda, oče, vi nećete raditi u gradini sve dok to ne bude sasvim lako — reče Epi —, vi i ja ćemo obeleţavati leje i rasađivati cveće. Na Majdanu će biti mnogo veselije kad imadnemo cveća, jer ja sve mislim da nas cveće gleda i da zna šta govorimo. Imaćemo ruţmarina, kalopera i majkine dušice, jer oni tako lepo mirišu; ali despića ima samo po gospodskim vrtovima. — To ne znači da ga ne moţete imati i vi — reče Aron — ja vam mogu doneti rasad od čega hoćete, jer moram mnogo da podsecnem i da čistim kad radim po gradinama, i bezmalo sve bacam. U Crvenoj kući ima cela jedna leja despića: gospođa ga jako 148

voli. — Dobro, — reče Sajlez ozbiljno — samo nemojte biti suviše slobodni zbog nas i nemojte traţiti ništa od vrednosti u Crvenoj kući; jer je g. Kes bio tako dobar prema nama, dozidao nam je kućicu i dao nam postelje i tolike druge stvari, da ja ne mogu ni pomisliti da mu dosađujem i zbog cveća ili čega bilo drugog. — Ne, ne, nema tu dosade — reče Aron —, u celoj parohiji nema vrta iz kojeg se mnogo šta ne baca samo zato što nema ko da ga upotrebi. Ja ponekad mislim u sebi da niko ne bi trpeo oskudicu u zeleni samo kad bi se zemlja bolje obrađivala i kad na njoj ne bi raslo ništa drugo do ono što nečija usta mogu pojesti. Kad se radi u gradini, te misli vam same padaju na pamet. Ali sad treba da se vratim jer će se mati brinuti što me nema. — Dovedite i nju posle podne, Arone, — reče Epi — ja ne bih htela ništa da počnemo bez nje. Je Ii tako, oče? — Da, dovedite je ako moţete, Arone, — reče Sajlez — ona će zacelo umeti da nas uputi kako ćemo najbolje uraditi. Aron se vrati u selo, a Sajlez i Epi produţiše put pustom uličicom, između ţivih ograda. — O, tatice! — započe ona kad su ostali sami, dohvativši i steţući Sajlezovu ruku i skakućući oko njega da ga poljubi. — Moj dobri stari tatice! Tako se radujem. Ĉini mi se da neću ţeleti više ništa kad budemo imali gradinicu; a ja sam znala da će nam je Aron prekopati — nastavljala je vragolasto i pobedonosno —, znala sam to dobro. — Ti si moje lukavo mače — reče Sajlez čije je lice odisalo tihom srećom starosti koju kruniše ljubav — samo, time ćeš zadati mnogo posla Aronu. — A ne, nikako, — reče Epi nasmejavši se i poskočivši — on to voli. — De, de, daj da ti ponesem molitvenik; inače ćeš ga ispustiti kad tako skačeš. Epi tek sada opazi da njeno ponašanje neko posmatra, a taj neko bilo je jedno dobroćudno magare koje je, vukući drvo privezano za svoju nogu, paslo na livadi — krotko magare koje nije strogo sudilo o ljudskim nestašlucima, nego bilo zadovoljno kad im se moglo pridruţiti bar utoliko da ga počešu po njušci; i Epi nije 149

propustila da ga zadovolji svojom običnom paţnjom, iako je to bilo skopčano s nezgodom da magare pođe za njima, s mukom, do samih vrata njihove kuće. Ali oštar laveţ iz kućice, u času kad je Epi metala ključ u vrata, izmenio je namere magareta, i ono se hramljući vrati pre nego što bi ga oterali. Oštar laveţ bio je znak radosne dobrodošlice kojom ih je pozdravio jedan pametan mrk jazavičar. Pošto je nemirno poigrao oko njihovih nogu, on reţeći jurnu na jedno šareno mače pod razbojem, a zatim se vrati i ponova zala ja kao da je hteo reći: »Ispunio sam svoju duţnost prema tome slabom stvoru, vidite«, za koje je vreme ozbiljna mati malog mačeta, sedeći na prozoru, grejala na suncu svoje bele grudi i sanjivo okretala glavu očekujući miloštu, nimalo raspoloţena da se radi toga i najmanje pokrene.

Prisustvo ovih ţivotinja koje su tu srećno ţivele nije bilo jedina promena u unutrašnjosti kamene kućice. U srednjoj, zajedničkoj, sobi nije više bilo postelje, ali je taj mali prostor bio ispunjen pristojnim nameštajem, toliko uglačanim i čistim da je zadovoljavao oko i same Doli Vintrop. Hrastov sto i trouglasta naslonjača od istog drveta nisu stvari koje se često viđaju u tako siromašnim domovima: oni su doneseni, zajedno s posteljama i drugim stvarima, iz Crvene kuće; jer se g. Godfri Kes, kako su svi u selu govorili, pokazivao veoma dobar prema tkaču; a i pravo je da oni koji mogu pogledaju i pomognu čoveka koji je prihvatio jedno siroče i zamenio mu i oca i majku — koji je ostao i bez svojeg novca, te sad ima samo ono što moţe da zaradi preko nedelje, i to u vreme 150

kad je posla sve manje — pošto se sve manje prede lan —, a majstorMarner nije ni tako mlad čovek. Tkaču nije niko zavideo jer su na njega gledali kao na izuzetno biće koje, više nego ma ko drugi, ima pravo na pomoć svojih suseda iz Revloa. Ono što se zadrţalo od praznoverice prema njemu dobilo je sasvim drukčiju boju; i g. Mejsi, sad iznemogao starac od osamdeset i šest godina, koji se mogao videti još jedino kraj svojeg ognjišta ili na suncu pred svojim vratima, tvrdio je da kad čovek učini ono što je Sajlez učinio za siroče, onda je to znak da će mu se novac vratiti ili bar da će kradljivac morati da odgovara za nj — jer, kako je g. Mejsi govorio sam o sebi, njegova sposobnost predviđanja bila je sad jača nego ikad. Sajlez sede i gledaše na Epi zadovoljnim pogledom, dok je ona zastirala sto čistim stolnjakom i stavljala na nj kolač od krompira koji se, kao obično nedeljom, odrţavao u toploti u praznom loncu nad vatrom koja je tinjala. Taj je lonac zamenjivao ugodnosti gvozdene peći kojom Sajlez nikako nije hteo da zameni svoje staro ognjište od opeka. On ga je voleo kao što je nekad voleo svoj mrki krčag — zar nije kraj njega našao Epi? Domaći bogovi postoje za nas uvek: i neka svaka nova vera trpi to idolopoklonstvo da ne bi uništila svoj sopstveni koren.

Sajlez je za ručkom bio ćutljiviji nego obično i brzo je oturio noţ i viljušku prateći polurasejanim pogledom Epi, koja se igrala sa psom i mačkom, štoje učinila da njen ručak potraje prilično dugo. A to i jeste bila slika na kojoj su se mogle zaustaviti rasejane misli: Epi, s talasavim sjajem svoje kose i s belinom svoje okrugle brade i grla, 151

koju je još jače isticala zagasitoplava pamučna haljina, smejala se veselo, dok je mače, drţeći se za njeno rame svima svojim kandţama, ličilo na crteţ za dršku nekog suda; a za to vreme pas s jedne strane, a mačka s druge, pruţali su svoje šape ka komadu koji je ona drţala daleko i od jednoga i od drugoga. Pas se na mahove okretao da strogo ukori mačku zbog njene halapljivosti i ruţnog ponašanja, i reţao je na nju glasno i ljutito, dok se Epi nije umilostivila, pomilovala ih oboje i podelila im komad. Najzad ona pogleda na čosovnik, prekide igru i reče: — O, tatice, vi biste hteli da na suncu popušite svoju lulu. Ali treba najpre da spremim sto, da kuća bude u redu kad kuma dođe. Poţuriću se — to neće dugo trajati. Sajlez je za poslednje dve godine pušio po lulu duvana dnevno, pošto su ga pametni ljudi iz Revloa uverili da tako treba da čini, jer je to »dobro protiv nastupa«; a njihov savet je potpomogao i doktor Kimbl na osnovu pravila da treba okušati sve što nije štetno — pravila koje je tome gospodinu zadavalo mnogo posla u vršenju njegovog lečničkog poziva. Pušenje nije bilo nikakvo osobito zadovoljstvo za Sajleza, i on se često čudio uţivanju koje njegovi susedi nalaze u tome; ali je izvesno krotko pristajanje na sve što se u selu smatra za dobro postalo jaka navika te nove ličnosti koja se razvila u njemu otkako je našao Epi kraj svojeg ognjišta: ono je bilo konac po kojem se upravljao njegov zalutali duh dok je gajio taj mladi ţivot, poslat mu iz tame u koju je otišlo njegovo zlato. Traţeći ono što je bilo potrebno za Epi i deleći sve njene utiske, on je postepeno usvojio običaje i verovanja u koje je bio ukaljupljen ţivot u Revlou; i kako se s buđenjem osećanja budilo i sećanje, počinjao je da razmišlja o osnovima svoje stare vere i da ih meša sa svojim novim utiscima, dok nije došao do svesti o jedinstvu između svoje prošlosti i sadašnjosti. Vera u proviđenje i vera u ljude, nerazdvojne od svakog čistog mira i radosti, izazvale su u njemu neodređenu misao da je nekakva zabluda, nekakva pogreška, bacila tamnu senku na dane njegovih najboljih godina; i kako mu je postajalo sve lakše da otvara svoje srce Doli Vintrop, on je malopomalo poverio njoj sve što je umeo da ispriča o svojoj mladosti. To poveravanje moralo je biti i sporo i teško, jer Sajlezova slaba moć izraţavanja nije bila potpomognuta lakim razumevanjem od strane Doli, kojoj njeno 152

ograničeno iskustvo o spoljašnjem svetu nije pruţalo ključ za razumevanje tuđih običaja, i sve novo što bi čula bilo je za nju izvor čuđenja koje ih je zaustavljalo na svakom koraku pripovedanja. U odlomcima i u razmacima koji su Doli ostavljali dovoljno vremena da razmišlja o onome što je čula sve dok joj to ne postane kolikotoliko jasno, Sajlez je najzad došao do najvaţnije stvari u svojoj ţalosnoj povesti — do bacanja kocke i do laţnog svedočanstva protiv njega; i morao je to ponoviti nekoliko puta i odgovarati na mnoga njena pitanja o tome načinu da se pronađe krivac i opravda onaj ko je nevin. — A jeste li vi sigurni da je vaše Sveto pismo isto kao naše, majstor-Marnere, — je li to Sveto pismo koje ste sobom doneli iz vašega kraja isto ono koje mi imamo u crkvi i iz kojeg je Epi učila da čita? — Jeste — reče Sajlez —, u svemu je isto; a i u Svetom pismu se baca kocka, ne zaboravite to — dodao je tišim glasom. — O, boţe moj, boţe moj! — vajkala se Doli kao da je čula rđave vesti o kakvom bolesniku. Zatim poćuta nekoliko trenutaka i najzad reče: — Ima učenih ljudi, moţda, koji znaju kako to biva; sveštenik zna, zacelo; ali, da im se to ispriča, potrebne su krupne reči koje mi prosti ljudi ne moţemo znati. Ja nikad ne mogu tačno da razumem šta znači sve što čujem u crkvi, razumem samo ponešto, ovde-onde; ali znam da su to dobre reči — to znam. A vas tišti evo ovo, majstorMarnere: da su oni gore bili pravedni prema vama, oni nikako ne bi dopustili da vas oteraju kao nevaljalog lopova iako niste bili krivi. — Ah! — reče Sajlez koji je sad uspevao da razume šta Doli hoće da kaţe —, to je palo na mene kao usijano gvoţđe; zato što, vidite, mene niko nije voleo, niti je iko mario za mene, ni na nebu ni na zemlji. I onaj s kim sam proţiveo deset godina i više, još odonda kad smo bili dečaci i delili sve što smo imali — moj najprisniji prijatelj kome sam sve verovao, podigao je petu svoju na mene i radio na mojoj propasti. — A, to je bio nevaljalac — ja ne verujem da još gdegod ima tako nevaljalog čoveka — reče Doli. — Ali sam ipak jako zbunjena, majstor-Marnere; čini mi se kao da sam se probudila, pa ne znam je li noć ili je dan. Tako mi je kao kad ne mogu da nađem neku stvar 153

za koju znam da sam je sama negde ostavila. I u tome što se vama dogodilo bilo je pravde, samo ju je valjalo naći; i nije trebalo tako da izgubite hrabrost. Nego mi ćemo o tome razgovarati ponova; jer ponekad, kad puštam pijavice ili mećem obloge ili radim što drugo slično tome, meni dolaze misli koje mi nikad ne bi pale na pamet da sam mirno sedela. Doli je isuviše često imala prilike da dolazi do istine na način koji je pomenula; i nije prošlo mnogo vremena, a ona se vrati na istu stvar. — Majstor-Marnere, — rekla je jednog dana kad je došla i donela Epijino rublje — bila sam neobično i dugo zbunjena zbog onog što ste vi prepatili i zbog tog bacanja kocke; i sve mi je bilo tako zamršeno da nisam umela da mu nađem kraj. Ali mi je sve postalo jasno odjedanput, one noći kad sam čuvala jadnu Besi Foks što je umrla a decu svoju ostavila na ovome svetu, bog im pomogao — sve mi je postalo jasno kao dan; ali jesam li zapamtila, i hoću li umeti sve lepo da kaţem, to ne znam. Jer ja često imam u glavi mnogo štošta što nikako neće iz nje da iziđe; a što vi kaţete da ljudi iz vašeg starog zavičaja nikad ne govore molitve napamet, niti ih čitaju iz knjige, to znači da oni moraju biti neobično pametni; jer ja, da ne znam ’Oče naš’ i još poneku dobru reč koju sam iz crkve ponela, uzalud bih klečala svake večeri: ne bih umela reći ništa. — Ali vi ipak govorite ono što ja mogu da razumem, gđo Vintrop — reče Sajlez. — Dobro, onda, majstor-Marnere, meni se stvar učinila otprilike ovako: ja nisam u stanju ništa da razumem u bacanju kocke ni u onom neistinitom odgovoru; moţda bi trebalo moliti sveštenika da to razjasni, a on bi to mogao učiniti samo krupnim rečima. Ali ono što je meni postalo jasno kao dan kad mi je bilo ţao jadne Besi Foks, i to mi uvek pada na um kad ţalim nekoga, i kad osećam da ne bih imala snage da mu pomognem ni onda kad bih u ponoć ustala — to je da oni gore imaju neţnije srce nego ja — jer ja nikako ne mogu biti bolja od onih koji su me stvorili; i ako se meni čini da je nešto nepravedno, to znači da tu ima stvari koje ja ne znam; a što se tiče toga, zacelo ima mnogo stvari koje ne znam, jer ja znam vrlo malo — dabome. I tako, dok sam mislila o tome, setila sam se i vas, majstor-Marnere, i onda je na mene kao bujica navalilo ovo što ću 154

sad da vam kaţem: — ako ja osećam u duši ono što je pravo i pošteno prema vama, i ako su ti koji su se molili bogu i bacali kocku, svi osim toga nevaljalca, ako su ti bili gotovi da učine ono što je pravo prema vama, ako mognu, zar nisu tu bili i oni koji su nas stvorili i koji znaju više nego mi i čija je volja bolja? To je sve u što ja mogu da budem sigurna, a sve ostalo je za mene velika zagonetka kad mislim o tome. Jer, eto, došla je vrućica i odnela odrasle ljude a ostavila nejaku decu; ima sakatog sveta; a oni koji bi hteli da budu dobri i trezveni moraju da pate od drugih koji nisu kao oni — o, ima mnogo jada na ovome svetu i ima stvari koje mi nikad ne moţemo razumeti. Naše je samo da imamo vere, majstor-Marnere, — da činimo ono što je pravo onoliko koliko moţemo i da verujemo. Jer ako mi, koji znamo tako malo, moţemo da uvidimo šta je dobro i pravo, moramo biti uvereni da postoji i jedno dobro i jedna pravda veća od onoga što mi moţemo znati — ja osećam u duši da tako mora biti. I da ste vi mogli i dalje verovati, majstor-Marnere, vi ne biste pobegli od svojih drugova i ne biste bili tako usamljeni. — Da, ali je to bilo teško — reče Sajlez tihim glasom —, bilo je teško verovati onda. — Bilo je, zaista — reče Doli, gotovo skrušeno —, te stvari je lakše govoriti nego tvoriti; i mene je gotovo stid što sam vam ovo rekla. — Ne, ne, — reče Sajlez — vi ste u pravu, gđo Vintrop, — vi ste u pravu. Ima dobra na ovome svetu — ja to sad osećam; i čovek mora verovati da ga ima više nego što on to moţe da vidi, i pored svih jada i zala. To bacanje kocke ostalo je nerazjašnjeno; ali mi je poslato dete: ima nekoga ko se stara o nama — ima nekoga. Taj razgovor vodio se kad je Epi bila još mala i kad se Sajlez morao odvajati od nje po dva časa svakoga dana da bi ona mogla učiti da čita kod učiteljice, pošto je on uzalud pokušavao da je sam uputi u to. Sad, kad je porasla, u trenucima tihog poveravanja, koji često nailaze kod ljudi koji ţive u zajednici i u savršenoj slozi, Sajlez je često i njoj govorio o prošlosti, i kako je i zašto ţiveo sam dok mu ona nije bila poslata. Jer bi njemu bilo nemogućno sakriti od Epi da ona nije njegovo rođeno dete: čak i da se mogla očekivati najveća uzdrţijivost u tom pogledu od strane seoskih ţena u prisustvu male Epi, sama njena pitanja o materi ne bi se mogla izbeći, docnije, ako 155

se potpuno ne prikrije prošlosti, a to bi stavilo bolnu pregradu između njihovih srdaca. I tako je Epi već odavno znala kako je njena mati umrla na zemlji pokrivenoj snegom i kako je nju samu našao pred svojim ognjištem njen otac Sajlez, kome se učinilo da su njene plave kovrdţice njegovo izgubljeno zlato koje mu se vraća. Neţna i sasvim osobena ljubav s kojom je nju Sajlez podizao ne odvajajući je nikako od sebe, kao i usamljenost njihova stana, sačuvale su je od štetnog uticaja seoskih razgovora i navika i odrţale njenu dušu u onoj čistoti koja se ponekad pogrešno smatra kao nerazdvojna od seljaštva. Savršena ljubav ima svoj pesnički dah koji oplemenjava odnose i najneobrazovanijih ljudskih bića; a Epi je bila okruţena tim pesničkim dahom od onoga časa kad je pošla za sjajnim svetlosnim zrakom koji ju je odveo Sajlezovu ognjištu; i zato se ne treba čuditi što ni u drugom pogledu, a ne samo po svojoj ljupkosti i lepoti, ona nije bila u svemu obična seoska devojka, nego je imala izvesnu uglađenost i duševnu toplinu koje dolaze jedino od neţnih i nepokvarenih osećanja. Ona je bila isuviše dete, isuviše bezazlena da bi njena mašta došla na pitanja o njenom nepoznatom ocu; dugo vremena njoj nije ni na um palo da je morala imati i oca; a misao da je njena mati imala muţa javila joj se prvi put onoga dana kad joj je Sajlez pokazao venčani prsten koji je skinuo s ukočenog prsta i briţljivo čuvao u maloj lakovanoj kutiji u obliku cipelice. On je tu kutiju predao na čuvanje Epi kad je porasla i ona ju je često otvarala i gledala na prsten; ali ipak nije nikako mislila na oca čiji je simbol bio taj prsten. Zar ona nije imala pored sebe oca koji ju je voleo više nego što je ijedan pravi otac u selu voleo svoju kćer? Nasuprot tome, pitanje ko je bila njena majka i kako je došlo do toga da umre u takvoj bedi, često je mučilo njen duh. Ono što je znala o gđi Vintrop, koja joj je bila najbolja prijateljica posle Sajleza, dalo joj je da oseti kako mati mora biti veoma draga; i mnogo i mnogo puta ona je traţila od Marnera da joj kaţe kako je njena majka izgledala, na koga je ličila i kako ju je on našao kraj ţbuna ţutilovke, idući po tragu malenih nogu i za rukama koje su se pruţale unapred. Ţbun ţutilovke još je bio tu; i to poslepodne, kad su Epi i Sajlez izišli na sunce, to je bio prvi predmet na kojem se zadrţaše njene oči i misli. — Oče, — reče ona glasom blage ozbiljnosti koja se katkad kao tuţniji i tiši ton probijala kroz njenu veselost — ogradićemo i ţbun 156

ţutilovke, tako da i on bude u gradini. On će doći u kraj, a pored njega posadiću visibabu i šafraniku, jer Aron kaţe da se to cveće ne zatire nego se sve više mnoţi. — O, dete, — reče Sajlez uvek raspoloţen za razgovor kad je imao lulu u ruci, očevidno uţivajući u tim prekidima više nego u samom pušenju — razume se da ćemo ga ograditi; a ja mislim da ništa i nije lepše za oko nego taj ţbun kad je pokriven ţutim cvetovima. Ja se samo pitam kako ćemo načiniti ogradu — moţda će nam Aron dati kakav savet; jer ogradu moramo imati inače će nam magarci i druge ţivotinje sve izgaziti. A do ograde nije lako doći, koliko ja znam. — Ja ću da vam kaţem, tata, — reče Epi i pljesnu rukama, pošto je najpre malo razmislila. — Ovuda ima mnogo rasturenog kamenja; neko od njih nije veliko, moţemo da ga naslaţemo jedno na drugo i tako da načinimo zid. Ja i vi preneli bismo najmanje, a druge će nositi Aron — znam da hoće. — Ali, blago moje, — reče Sajlez — nema kamenja toliko koliko treba da se ogradi svud unaokolo; a da ga prenosiš ti tim tvojim malim rukama, na to nije ni misliti. Ti si neţnog sastava, dete moje, — dodade još blagim glasom — tako kaţe gđa Vintrop. — O, ja sam jača nego što vi mislite, tatice, — odgovori Epi — a ako ne bude dovoljno kamenja da se ogradi svud unaokolo, mi ćemo ograditi samo jedan deo, a posle će biti lakše da se nakupi trnja i još koječega za ostalo. Pogledajte koliko je kamenja tamo, oko velikog majdana! Ona odskakuta na tu stranu, s namerom da podigne koji kamen i da pokaţe isvoju snagu, ali se trţe, iznenađena. — O, oče, hodite da vidite — povika —, hodite da vidite koliko je voda opala od juče. Juče je Majdan bio još sasvim pun! — Jest, tako je, i— reče Sajlez prišavši joj. — To je zacelo zbog isušivanja koje je započeto odmah posle kosidbe na livadama g. Ozguda. Onaj što nadgleda rad rekao mi je pre neki dan, kad sam prolazio onuda: ,Majstor-Marnere’, kaţe, ,neće biti nikakvo čudo ako vaš Majdan ostane suv kao kost.’ To je g. Godfri Kes počeo da isušuje, kako mi on reče: on je kupio te livade od g. Ozguda. — Kako će biti neobično kad se stari Majdan isuši — reče Epi okrenuvši se i saginjući se da digne jedan poveliki kamen. — Vidite, 157

tatice, ovo mogu sasvim lako da ponesem — reče zatim i junački učini nekoliko koraka, ali brzo ispusti kamen. — Aha, jaka si, je li? — reče Sajlez dok je Epi otresala ruke koje su je bolele a smejala se. — De, de, hodi sedi kod mene na travu i nemoj više podizati kamenje. Moţeš se udariti, dete. Ti moraš imati nekoga ko će da radi za tebe — a moja ruka nije više jaka. Sajlez izgovori ovu poslednju rečenicu lagano, kao da je ona značila više nego što je uvo moglo da čuje; a Epi, kad su seli na travu, pribi se uz njega i dohvativši neţno ruku koja više nije bila jaka, zadrţa je na svojem krilu, dok je Sajlez ponova počeo savesno da puši, što je zadavalo posla njegovoj drugoj ruci. Jedan jasen u ţivoj ogradi iza njih bio im je zaklon od sunca i širio svud oko njih veselu treperavu senku. — Oče, — reče Epi vrlo umiljato, ipošto su neko vreme ćutali — ako se ja budem udavala, hoće li to biti s prstenom moje majke? Sajlez se trţe skoro neprimetno, iako je pitanje odgovaralo tajnome toku njegovih misli, a zatim reče, uzdrţanim glasom: — Šta, Epi, zar si ti mislila na to? — Tek ove poslednje sedmice, oče, — reče Epi bezazleno — otkad mi je Aron govorio o tome. — A šta ti je on rekao? — zapita Sajlez uvek istim tihim glasom, kao da se bojao da rekne i jednu reč koja ne bi bila za njeno dobro. — Rekao je kako bi hteo da se ţeni zato što je već ušao u dvadeset četvrtu godinu i što ima dosta posla kao gradinar otkako g. Mot više ne radi. On ide redovno dvaput nedeljno g. Kesu, a jedanput g. Ozgudu; a sad će da ga uzmu i u parohijski dom. — A kojom bi se to ţenio? — upita Sajlez sa ţalostivim osmejkom. —Pa mnome, to se zna, tatice, — odgovori Epi sa smehom koji još bolje pokaza jamice na njenim obrazima, i ljubeći Sajleza u lice — zar bi se mogao oţeniti drugom! — A ţeliš li ti da se udaš za njega? — pitao je Sajlez dalje. — Da, poneki put — odgovori Epi. — Samo ne znam kad. Aron kaţe da se svako mora jednom oţeniti ili udati. Ali sam mu ja rekla da to nije istina: jer, kazala sam mu, pogledajte tatu — on se nikad nije ţenio. 158

— Nisam, dete, — reče Sajlez — tvoj tata je bio sam sve dok mu ti nisi došla. — Ali više nikad nećete biti sami, oče, — reče Epi neţno. — Evo šta je Aron kazao: — ’Ja nikad ne bih ni pomislio da vas odvajam od majstor-Marnera, Epi’. A ja sam odgovorila: ,Ne bi ništa vredelo da ste i pomislili, Arone’. On hoće da mi ţivimo svi zajedno, da vi ne biste morali više nikako da radite, oče, osim ako vam to čini zadovoljstvo; i on će vam biti umesto sina tako on kaţe. — A bi li ti to volela, Epi? — upita Sajlez gledajući je. — Meni je svejedno, oče, — odgovori Epi prosto. — Ja bih volela samo da vi ne morate mnogo da radite. Ali kad ne bi bilo toga, više bih volela da sve ostane ovako kako je. Ja sam vrlo srećna: milo mi je što me Aron voli, i što nam često dolazi, i što se prema vama lepo ponaša — on se doista uvek lepo ponaša prema vama, zar nije tako, oče? — Jeste, dete moje, niko se ne bi mogao lepše ponašati — reče Sajlez srdačno. — On je sin svoje majke. — Ali ja ne ţelim nikakvu promenu — produţavala je Epi. — Volela bih da ostanemo dugo, vrlo dugo, ovako kako smo sad. Ali se Aron ne slaţe sa mnom: i rasplakao me je — samo malo — jer je rekao da ja ne marim za njega; jer ,kad bih marila, kaţe, ja bih ţelela da se uzmemo, kao što on to ţeli. —E, milo moje dete, — reče Sajlez ostavljajući lulu na stranu, kao da je bilo nepotrebno pretvarati se i dalje da puši — ti si suviše mlada za udaju. Pitaćemo gđu Vintrop — pitaćemo Aronovu majku šta ona misli: ako ima kakvog načina za to, ona će ga naći. Ali treba misliti na ovo, Epi: stvari će se promeniti, bilo to nama po volji ili ne bilo; one ne ostaju dugo onakve kakve su nego se menjaju. Ja ću biti sve stariji i slabiji i postaću moţda teret za tebe, ako te i sasvim ne ostavim. Ne mislim ja da bi me ti smatrala kao teret — znam da to ne bi bilo, ali će ipak biti teško za tebe; i kad mi to padne na pamet, meni je milo pomišljati da bi ti mogla imati još koga pored mene — nekoga mladog i jakog ko će te nadţiveti i starati se o tebi do kraja. — Sajlez zaćuta i, oduprevši se pesnicama o kolena, podiţe i ispusti najpre jednu pa onda drugu ruku, zamišljeno gledajući u zemlju. — Onda, biste li hteli da se ja udam, oče? — upita Epi malo uzdrhtalim glasom. 159

— Ja nisam čovek koji će reći ne, Epi, — odgovori Sajlez odlučno — ali ćemo pitati najpre tvoju kumu. Ona ţeli dobra i tebi i svome sinu. — Evo ih gde dolaze — reče Epi. — Pođimo im u sretanje. O, lula! Zar nećete ponova da je zapalite, oče? — upita, podiţući tu lekovitu stvar sa zemlje. — Neću, dete, — odgovori Sajlez — za danas je dosta. Ĉini mi se da mi je bolje kad pušim pomalo a ne mnogo odjedanput.

XVII Dok su Sajlez i Epi sedeli na travi i razgovarali u prostranoj jasenovoj senci, gca Prisila Lemeter protivila se sestrinom dokazivanju da bi bilo bolje piti čaj u Crvenoj kući i pustiti oca da odspava, nego se kolima vraćati u Lugove tako odmah po ručku. Ĉlanovi porodice (samo njih četvoro) sedeli su za stolom u trpezariji obloţenoj tamnim drvetom. Pred njima su bile nedeljne poslastice, sveţi lešnici, jabuke i kruške, koje je ruka same Nensi paţljivo ukrasila lišćem pre nego što su zvona zazvonila na sluţbu. Velika promena izvršila se u toj trpezariji od onoga doba kad smo je mi videli pre Godfrijeve ţenidbe, dok je kućom upravljao stari vlastelin udovac. Danas u njoj sve sija, a od jučerašnje prašine nema ni traga nigde, od uglačanog hrastovog poda oko prostirke, do puške, bičeva i štapova staroga vlastelina, poredanih po jelenskim rogovima iznad kamina. Sav drugi lovački i jahaći pribor Nensi je sklonila u drugu odaju; ali je donela u Crvenu kuću običaj kćerinskog poštovanja i poboţno čuva na počasnom mestu te uspomene na pokojnog oca svoga muţa. Pehari su i sad na ormaru; ali njihovi ispupčeni srebrni bokovi nisu potamneli od dodira niti u njima ima taloga neprijatnog zadaha; jedini miris koji se sad oseća jeste miris despića i ruţinog lišća koji ispunjavaju vaze domaće izrađevine. Sve odiše čistoćom i redom u ovoj nekada sumornoj sobi, jer je otpre petnaest godina u njoj zavladao novi duh. — Ali, oče, —govorila je Nensi — zašto morate da se vraćate kući za čaj? Zar ne biste mogli ostati kod nas? Veče će biti tako lepo. Stari gospodin razgovarao je s Godfrijem o povećanju 160

sirotinjskog prireza i o rđavim vremenima uopšte, i nije čuo razgovor svojih kćeri. — Draga moja, za to moraš pitati Prisilu — reče on glasom koji je nekad bio čvrst a sad prilično nesiguran. — Pod njenom smo upravom i ja i imanje. — I za to ima razloga, oče, — reče Prisila — inače biste vi navukli kostobolju i sami sebi skratili ţivot. Što se tiče imanja, ako nešto pođe naopako, a drukčije ne moţe ni biti kakvo je sad vreme, ništa ne ubija čoveka tako brzo kao kad nema nikoga drugog da okrivi za to nego samo sebe. Najbolje je gospodariti tako da drugi naređuje, a za sebe zadrţati samo kritiku. Mnogi bi danas bili ţivi i zdravi da su tako radili, to je izvesno. — Dobro, dobro, draga moja, — reče njen otac smejući se dobroćudno — ja nisam ni rekao da ti ne upravljaš na opšte dobro. — Onda upravljaj tako da ostanete na čaju, Prisila, — reče Nensi i s puno ljubavi poloţi ruku sestri na mišicu. — Hajdemo sad; moţemo prošetati po vrtu dok otac prodrema. — Drago moje dete, on će lepo prodremati i u kolima, pošto ću ja da kočijašim. A o ostajanju na čaj ne moţe biti ni govora jer imamo mlekaricu koja sad zna da će se venčati odmah posle Sv. Mihaila, te moţe sveţe mleko da izruči u valov za svinje umesto u sudove. Takve su one sve; zamišljaju da će se svet ponova stvoriti zato što one dobijaju muţa. Nego da ja metnem šešir; pa moţemo prošetati po vrtu dok se preţe konj.

161

U razgovoru sestre su hodale po lepo počišćenim stazama u vrtu gde je sjajnozelena trava prijatno odudarala od tamnog zelenila potkresanog ţbun ja i ţivice. — Tako mi je milo što je tvoj muţ promenio onu zemlju s rođakom Ozgudom i što podiţe mlekarnik. Velika je šteta što to niste učinili i ranije; a sad ćete imati čim da se zanimate. Kad ljudi već ne znaju kako da provedu vreme, ono im nigde neće proći tako brzo kao u mlekarniku. Jer je sa stvarima u kući brzo gotovo: čim se moţeš ogledati na stolu, oko njega nema više posla; a u mlekarniku ima uvek da se radi; čak i usred zime čovek uţiva kad natera maslac da se odvoji od mleka. Draga moja, — završi Prisila steţući srdačno sestrinu ruku dok su išle jedna pored druge — kad imadneš mlekarnik, nećeš nikad biti tuţna. — Ah, Prisila, — reče Nensi odgovarajući na stisak zahvalnim pogledom svojih sjajnih očiju — to neće moći da zabavi i Godfrija: mlekarnik nije za čoveka. A meni je teško samo kad je on neraspoloţen. Ja bih se zadovoljila i ovim što sad imamo kad bi on mogao biti zadovoljan. — E, s takvim se ljudima ne moţe izići na kraj — reče Prisila skoro ljutito — uvek traţe preko hleba pogače; ne mogu da se skrase kod kuće ako ih ništa ne boli, nego ili moraju drţati lulu u ustima, da im bude bolje od dobroga, ili silom gutaju koješta iako treba da poţure kući na ručak. Srećom, naš otac nije nikad bio takav čovek. I da te je bog nešto stvorio ruţnu, kao mene, te da ljudi nisu trčali za tobom, mogle bismo biti uvek zajedno, i ne bismo imale nikakva posla s tim svetom kome teče nemirna krv u ţilama. — O, ne govori tako, Prisila, — reče Nensi pokajavši se što je izazvala ovaj izliv ţestine; — Godfriju ne moţe ništa da se prebaci. Ali on mora da je neraspoloţen što nema dece: svaki čovek voli kad ima za koga da radi i štedi, a on je uvek zamišljao kako će se igrati s decom dok su mala. Mnogi ljudi na njegovom mestu ţalili bi više nego on. Godfri je najbolji muţ na svetu. — O, znam ja, znam; takve su sve udate ţene — reče Prisila smešeći se zajedljivo — navedu vas da reknete nešto protiv njihovih muţeva, a potom se okreću na vas i hvale ih kao da su im na prodaju. Nego, otac će me čekati; treba da se vratimo. Prostrane dvokolice u koje je bio upregnut star i miran siv 162

konj stajale su pred vratima, a g. Lemeter je već bio na kamenim stepenicama nabrajajući Godfriju sve dobre osobine zelenkove iz onog vremena kad ga je njegov gospodar još jahao. — Uvek sam voleo da imam dobra konja — govorio je stari gospodin koji nije ţeleo da se spomen na njegovo mlado doba potpuno izgubi u sećanju ljudi mlađih od njega. — Gledajte da dovedete Nensi u Lugove još ove nedelje, Godfri, — bila je poslednja preporuka Prisilina u času polaska, dok je prihvatala uzde i lako ih potresala prijateljski podstičući time zelenka da kreće. — Ja ću otići da obiđem livade kod Majdana, Nensi, i da vidim kako napreduje isušivanje. — Hoćeš li se vratiti za čaj, dragi? — O, da, vratiću se kroz jedan čas. Godfri je imao običaj nedeljom posle podne da u laganoj šetnji obilazi i pregleda imanje. Nensi ga je retko pratila; jer ţene u to doba — ako nisu, kao Prisila, upravljale spoljašnjim poslovima — nisu imale običaj da mnogo šetaju izvan svoje kuće i vrta, nalazeći dovoljno kretanja u domaćim poslovima. Zato, kad Prisila nije bila s njom, ona je obično sedela s Mantovom Biblijom ispred sebe, i pošto bi neko vreme drţala oči na knjizi, postepeno im je dopuštala da pođu za njenim mislima koje su već ranije počele lutati. Međutim, Nensine nedeljne misli retko su se sasvim udaljavale od onoga poboţnog pravca koji im je davala knjiga otvorena pred njom. Ona nije bila toliko upućena u bogoslovlje da jasno shvati odnos između osvećenih podataka o dalekoj prošlosti, koje je prelistavala bez ikakva naročita plana, i svojeg sopstvenog povučenog i jednostavnog ţivota; ali su duh pravičnosti i svest o odgovornosti za njeno drţanje prema drugima bili čvrste osnove Nensinog karaktera, i oni su joj stvorili naviku da savesno i briţljivo ispituje svoja prošla osećanja i postupke. Kako se na taj ispit nije javljalo mnogo raznovrsnih predmeta, ona je prazninu između njih popunjavala time što je u duši ponova preţivljavala sve čega se sećala iz svojeg ţivota, osobito za ovih petnaest godina koje su protekle od njene udaje i u kojima su se taj ţivot i njegov značaj udvojili. Sećala se sitnih pojedinosti, reči, naglasaka i pogleda u odlučnim trenucima koji su otvorili pred njom jedno novo doba 163

dopuštajući joj da dublje zagleda u ţivotne odnose i iskušenja ili traţili od nje kakav mali napor strpljenja ili teško prilagođavanje nekoj zamišljenoj ili stvarnoj duţnosti — i pitala se stalno da nije u čemu pogrešila. Ovo razmišljanje i samoispitivanje, koje ponekad ide u krajnost, moţda je nezdrava navika, neizbeţna za osetljivu dušu kojoj je uskraćeno da spoljašnjom radljivošću odgovara svojem prirodnom pozivu i zahtevima koje on postavlja — neizbeţna za ţenu plemenitog srca koja nema dece a ţivi u jednom ograničenom krugu. »Ja mogu da učinim tako malo — jesam li to učinila kako valja?« ova misao joj se neprestano nameće; a nema nikakvih drugih glasova da je prekinu u tom razgovoru sa samom sobom, ni neodloţnih zahteva da je odvrate od ovog uzaludnog mučenja sopstvene savesti. Postojao je osobito jedan niz bolnih iskustava u Nensinom bračnom ţivotu, i za nju su se vezivali izvesni duboko uzbudljivi prizori koje je ona najčešće oţivljavala u svojem sećanju. Kratak razgovor s Prisilom u vrtu učinio je da njene misli pođu istim putem i te nedelje posle podne. Prvo skretanje njenih misli od teksta, koji se trrudila da prati pogledom i usnama, bila je još rečitija odbrana njenoga muţa od onog što mu je Prisila prebacivala. Pravdati voljenog stvora najbolji je melem koji ljubav moţe da stavi na svoje sopstvene rane: — »Ĉovek ima toliko briga« — to je verovanje kojim ţena često odrţava vedro lice i pred grubim odgovorima i oporim rečima. A Nensine najdublje rane dolazile su sve od uverenja da odsustvo dece u njihovu domu predstavlja za Godfrija nedostatak s kojim on nikako ne moţe da se pomiri. Međutim, moglo bi se pretpostaviti da će neţnoj Nensi biti teţe nego njemu to što im je uskraćen blagoslov kojem se ona nadala, koji je očekivala i za koji se spremala, s onom svečanošću i radošću koje ispunjavaju dušu svake ţene kad voli i kad očekuje da postane mati. Zar još i danas jedna ladica nije puna stvari izrađenih njenom rukom, nenošenih i nedirnutih, koje sve stoje i sad onako kako ih je sama poredala pre četrnaest godina — sve, sem jedne male haljine koja je upotrebljena za ukop? Ali je Nensi podnela to neposredno lično iskušenje bez roptanja i s toliko čvrstine da se odjednom, još pre toliko godina, odrekla navike da otvara tu ladicu kako ne bi time pothranjivala ţelju za onim što joj nije suđeno da 164

ima. Moţda je upravo ta strogost prema svemu što je smatrala za grešno ţaljenje kod sebe sprečavala Nensi da i na svog muţa primeni pravilo po kojem se sama upravljala. »To je sasvim drugo — mnogo je mučnije za čoveka kad se u tome razočara: ţena moţe uvek da se zadovolji posvećujući se svome muţu, ali je čoveku potrebno nešto što će ga podsticati da gleda u budućnost — i kad sedi sam kraj vatre njemu je teţe nego ţeni.« I uvek, kad bi došla do te tačke u svojem razmišljanju — pokušavajući, s unapred određenom simpatijom, da na stvari gleda onako kako ih Godfri gleda — Nensi se predavala novom ispitivanju svoje savesti. Je li ona doista učinila sve što je mogla da ublaţi taj nedostatak Godfriju? Je li zaista imala prava u onom otporu koji je stao toliko bola pre šest godina, a zatim ponova pre četiri godine — u otporu Godfrijevoj ţelji da usvoje neko dete? Usvajanje je bilo dalje od misli i od navika toga vremena nego u naše doba; a Nensi je imala i svoje mišljenje o tome. Njoj je bilo tako potrebno da ima određeno mišljenje o svačem što zapazi, a što se ne tiče isključivo muškaraca, kao što je morala imati tačno određeno mesto za svaku stvar koja joj lično pripada: i njena su mišljenja uvek bila načela po kojima je ona nepokolebljivo postupala. Ona su bila čvrsta, ne zbog svoje osnovanosti nego zato što ih se ona drţala s upornošću nerazdvojnom od njene duhovne radljivosti. O svim duţnostima i pravilima u ţivotu, od drţanja prema roditeljima do ukrasa na večernjoj haljini, lepa Nensi Lemeter, kad joj je bilo dvadeset i tri godine, imala je svoj utvrđeni mali zakonik i sve njene navike bile su u potpunoj saglasnosti s tim zakonikom. Ona je nosila taj svoj određeni sud u sebi nikako ga ne ističući: ali se on ukorenjivao u njenom duhu i rastao spokojno kao trava. Mnogo godina ranije, znamo već, htela je da se odeva kao Prisila zato što »sestre treba podjednako da se nose« I zato što »će ona činiti ono što je u redu, makar morala nositi i ţutu haljinu«. To je beznačajan ali karakterističan primer za način po kojem se upravljao Nensin ţivot. Jedno takvo utvrđeno načelo, a ne sitno sebično osećanje, bilo je i razlog što se Nensi odlučno usprotivila ţelji svoga muţa. Usvojiti dete zato što se ne moţe imati svoje značilo bi birati svoju sudbu mimo proviđenje: usvojeno dete, ona je u to bila uverena, 165

uvek zlo prolazi i postaje prokletstvo za one koji svojevoljno i buntovno traţe ono što je jasno da, iz nekog višeg razloga, ne mogu imati. Kad vidimo da nam nešto nije suđeno, govorila je Nensi, naša je prva duţnost da se odreknemo i same ţelje za tim. I u tom pogledu, moţda, i najumniji čovek mogao bi da učini najviše toliko da rečitije iskaţe ovo njeno načelo. Ali okolnosti koje su njoj jasno pokazivale da nešto nije suđeno zavisile su od jednog osobitog načina mišljenja. Ona bi se odrekla kupovine na nekom određenom mestu ako bi je triput uzastopce kiša ili kakvo drugo nebesko znamenje sprečili u tome; i verovala je da bi onaj ko i pored takvih znakova ostane uporan u svojoj nameri morao slomiti ruku ili nogu ili podneti kakvu drugu veliku nesreću. — Ali zašto misliš da bi dete zlo prošlo? — pitao je Godfri iznoseći svoje razloge. — Devojčica je kod tkača napredovala onoliko koliko dete uopšte moţe da napreduje; a on ju je usvojio. U celom selu nema devojčice tako lepe ni pogodnije za poloţaj koji bismo joj mi mogli dati. I po čemu bi to ona mogla da donese prokletstvo kome bilo? — Jest, dragi Godfri, — rekla je Nensi, koja je sedela s jako stisnutim rukama i s izrazom čeţnje i ţaljenja u svojim očima. — Devojčici moţe da bude dobro kod tkača. Ali on nije išao da je traţi, kao što bismo učinili mi. To bi bilo rđavo: znam zacelo da bi bilo rđavo. Zar se ne sećaš šta nam je pripovedala ona gospođa s kojom smo se upoznali u kupalištu, u Rojstonu, o detetu koje je usvojila njena sestra? To je jedini slučaj usvajanja o kojem sam ja čula: i dete je osuđeno na robiju kad mu je bilo dvadeset i tri godine. Dragi Godfri, nemoj traţiti od mene da učinim ono što znam da nije dobro: ja ne bih više nikad bila srećna. Ja znam da je za tebe to vrlo teško — i da je meni lakše — ali takva je boţja volja. Moglo bi se učiniti čudnovato što je Nensi — sa svojom verskom teorijom skrpljenom od sitnih društvenih predanja, od nepotpuno shvaćenih delova crkvenog učenja i od detinjastog razmišljanja osnovanog na njenom nevelikom iskustvu — sama sobom došla do uverenja koje je tako blisko mišljenju mnogih poboţnih ljudi čija se vera iskazuje u obliku sistema, njoj savršeno nepoznatog: čudnovato, kad ne bismo znali da se ljudska verovanja, kao i sva druga rastenja u prirodi, ne daju obuhvatiti granicama 166

sistema. Godfri je odmah označio Epi, tada otprilike u dvanaestoj godini, kao dete koje bi njima priličilo da usvoje. Njemu nikad nije ni na um palo da bi se Sajlez radije rastavio od ţivota nego što bi pristao da se odvoji od Epi. Tkač zacelo ţeli najveće dobro detetu oko kojeg se toliko namučio, bio bi zadovoljan da se ona tako usreći: ona sama bila bi mu uvek zahvalna, a i njemu bi se pomagalo dokle god ţivi — pomagalo bi mu se kao što i zasluţuje njegovo plemenito drţanje prema detetu. Zar nije sasvim u redu da ljudi višeg poloţaja prihvate teret iz ruku čoveka niţeg staleţa? Ovo se činilo u redu osobito Godfriju iz razloga za koje je samo on znao; i po opštoj ljudskoj zabludi zamišljao je da će se lako i izvršiti zato što je on lično imao povoda da to ţeli. To je bilo prilično grubo shvatanje odnosa između Sajleza i Epi; ali se mora imati na umu da su mnogi utisci koje je Godfri mogao da prikupi o radničkom svetu oko sebe potvrđivali misao da se duboka osećanja ne slaţu sa ţuljevitim dlanovima i oskudnim sredstvima; a on nije imao prilike, čak i kad bi imao sposobnosti za to, da razume i shvati ono što je bilo izuzetno u tkačevu ţivotu. Samo je nedovoljno poznavanje stvari moglo učiniti da Godfri smisli tako nemilosrdan plan: njegova urođena dobrota nadţivela je inače burno doba njegovih grubih ţelja, i hvala koju mu je Nensi odavala kao muţu nije bila u svemu osnovana na hotimičnom samoobmanjivanju. — Imala sam pravo — reče ona samoj sebi sećajući se ponova svih prizora te prepirke —, osećam da sam imala pravo što sam mu rekla ne, iako mi je to bilo teţe nego išta drugo; ali kako je Godfri bio dobar tada! Mnogi bi se muţ naljutio na mene zato što se protivim njegovim ţeljama; i smatrao bi da se unesrećio kad se mnome oţenio; a Godfri mi nije nikad rekao oporu reč. On pokazuje svoju tugu samo ukoliko ne moţe da je prikrije: njemu sve izgleda tako prazno, znam; a imanje — kako bi sve drukčije bilo za njega kad bi polazio da ga nadgleda misleći na decu koja rastu i za koju on sve to čini! Ipak, neću da ropćem; da se oţenio ţenom koja bi mu dala dece, ona bi ga moţda oţalostila na neki drugi način. Ta mogućnost bila je glavna uteha za Nensi; i da bi tu utehu pojačala, ona se trudila da prema Godfriju bude neţnija nego što bi ma koja druga ţena mogla biti. Ona je morala da ga oţalosti tim 167

jedinim odbijanjem. Godfri nije bio neosetljiv prema naporima te neţnosti ni nepravičan prema razlozima njene upornosti. Bilo je nemogućno proţiveti s njom petnaest godina a ne uvideti da su glavne odlike njenog karaktera nesebičnost koja se pridrţava samo onoga što je pravo, i iskrenost, čista kao rosa na cvetu; i Godfri je to uviđao tako jasno da je njegova sopstvena neodlučni ja priroda, kojoj je bilo isuviše mrsko boriti se s teškoćama da bi bila u svemu pravična i istinita, osećala izvesno strahopoštovanje pred ovom blagom ţenom koja je pazila na svaki njegov mig trudeći se da mu ugodi. Njemu se činilo nemogućno da joj ikad prizna istinu o Epi: Nensi se nikad ne bi povratila od odvratnosti koju bi u njoj izazvala prča o njegovoj prvoj ţenidbi kad bi joj je ispričao sad, pošto ju je tako dugo krio. A i dete, mislio je on, zacelo bi je odbijalo od sebe: samo njegovo prisustvo bilo bi joj teško. Moţda bi čak taj udar, nanesen njenom ponosu i nepoznavanju zla u svetu, bio suviše jak za njeno neţno zdravlje. Pošto se oţenio njome s tom tajnom u srcu, ona mora ostati tajna do kraja. Ma kako bilo, on ne moţe da stvori taj neprelazni jaz između sebe i ţene koju voli već toliko godina. Međutim, zašto se nije mogao pomiriti s mišlju da ostane bez dece u kući koju je ulepšavala takva ţena? Zašto se njegov duh uznemireno zadrţavao na toj praznini, kao da je ona jedini razlog što njegov duh nije potpuno srećan? Ja mislim da tako biva sa svim ljudima i ţenama koji dođu da zrelih godina a ne uvide da u ţivotu ne moţe biti potpune sreće: u neobjašnjivoj seti sivih večernjih časova, nezadovoljstvo traţi kakav određen predmet da se na njemu zaustavi i nalazi ga u nedostatku onoga što nikad nije imalo. Ako nezadovoljstvo sedi zamišljeno kraj ognjišta bez dece, ono misli sa zavišću na oca čiji povratak pozdravljaju mladi glasovi; ako sedi za stolom oko kojeg se male glave redaju jedna nad drugom kao biljke u rasadniku, ono vidi kako crna briga lebdi nad svakom od njih i pomišlja da ono što ljude navodi da se odriču svoje slobode i da sami traţe okove nije ništa drugo do prolazna ludost. U Godfrijevu slučaju bilo je i drugih razloga za to da se njegove misli muče oko te jedne okolnosti u njegovu ţivotu; njegova savest, koja nikad nije bila potpuno mirna zbog Epi, pokazivala, mu je sad njegovo sleme bez dece kao pravednu kaznu; i kako je vreme proticalo, a Nensi neprestano 168

odbijala da je usvoji, postajalo je sve teţe i teţe da svoj greh pokaje. Te nedelje posle podne bilo je već četiri godine kako među njima nije bilo ni pomena o toj stvari, i Nensi je mislila da je ona otklonjena zauvek. »Ne znam samo hoće li na to misliti sve više ili sve manje, ukoliko biva stariji« premišljala je ona; »bojim se, misliće više. Stari ljudi su nesrećni kad nemaju dece: šta bi radio otac bez Prisile? A ako ja umrem, Godfri će ostati sasvim sam — on se tako retko viđa sa svojom braćom. Ali neću da se brinem više nego što treba, ni da predviđam ono što će biti posle: moram da činim sve što mogu u sadašnjosti.« S tom poslednjom misli Nensi se probudi iz svojih sanjarija i vrati pogled na zaboravljenu knjigu. Ova je bila zaboravljena duţe nego što je Nensi zamišljala jer se odmah potom iznenadila kad je ušla sluţavka noseći sve što treba za čaj. Bilo je, uistinu, malo ranije nego obično; ali je Dţen imala razloga da uđe ranije. — Je li se gospodar vratio, Dţen? — Ne, gospođo, nije se vratio — odgovori Dţen lako naglašujući svoj odgovor, ali njena gospođa nije obratila nikakvu paţnju na to. — Ne znam jeste li videli, gospođo, — nastavi Dţen posle kratkog ćutanja — svi ljudi prolaze ţurno ulicom i svi idu na istu stranu. Mislim da se nešto dogodilo. U dvorištu nema nijednog momka, inače bih ga poslala da vidi šta je. Ja sam se pela gore, u sobicu na tavanu, ali od drveća ne moţe ništa da se vidi. Nije se nikom desilo nikakvo zlo, valjda. — A, ne, zacelo nije ništa osobito — reče Nensi. — Moţda se opet oteo bik g. Snela, kao ono pre. — Samo da neko ne postrada — reče Dţen ne odbijajući sasvim pretpostavku koja je mogla da znači dosta nesreće. — Ta devojka me uvek plaši — pomisli Nensi —, volela bih da se Godfri vratio. Ona ode do prozora prema ulici i pogleda niz put što je dalje mogla s nemirom koji joj se učini skoro detinjast, jer sad na ulici nije bilo nikakvih znakova tog uzbuđenja o kojem je Dţen govorila, a Godfri se verovatno neće ni vratiti kroza selo nego preko polja. Ona osta stojeći, i gledajući u mirno groblje s dugim senkama kamenova 169

koje su se pruţale po humkama pokrivenim sjajnom zelenom travom i na ţive jesenje boje drveta u parohijskom domu iza groblja. Pred tako spokojnom lepotom prirode neobjašnjivi strah se oseća razgovetnije — kao let gavrana koji lagano maše krilima kroz sunčani zrak. Nensi je sve ţeljnije izgledala Godfrijev povratak.

XVIII Neko otvori vrata na drugom kraju dugačke sobe i Nensi oseti da je to njen muţ. Ona se okrete od prozora s radošću u očima, jer je njen najteţi strah bio umiren.

— Hvala bogu što si došao — reče idući mu u susret. — Već sam bila ... Ona odjednom zaćuta, jer je Godfri ostavio šešir uzdrhtalim rukama i okrenuo se njoj s bledim licem i odsutnim pogledom, kao da je vidi, ali vidi u nekom prizoru koji je za nju samu nevidljiv. Ona poloţi ruku na njegovu mišicu ne usuđujući se da ponova progovori; ali on kao da ne opazi taj dodir i teško se spusti u naslonjaču. Dţen je već bila na vratima sa čajnikom u ruci. — Reci joj nek’ ide, molim te — reče Godfri; i kad se vrata ponova zatvoriše, on se usili da govori jasnije. — Sedi, Nensi, — tu — reče joj pokazujući na stolicu prema sebi. — Došao sam što sam brţe mogao da ti ne bi ko drugi rekao 170

šta je bilo. Ja sam podneo teţak udar — ali se više plašim onoga što ćeš ti osetiti. — Da nije otac ili Prisila? — upita Nensi s uzdrhtalim usnama steţući čvrsto ruke na svojem krilu. — Ne, ne tiče se nikoga ţivog — reče Godfri nesposoban za obazrivost s kojom bi hteo da učini ovo otkriće. — Dansten — moj brat Dansten, o kome nismo ništa čuli već šesnaest godina. Našli smo ga — našli njegovo telo — njegov kostur. Posle silnoga straha koji je Godfrijev izgled izazvao kod Nensi, ona oseti izvesno olakšanje od ovih reči. Sedela je nešto mirnija da čuje šta još ima da joj kaţe. On nastavi: — U Majdanu je odjednom nestalo vode — zbog isušivanja, mislim; a on je bio tu —bio je tu punih šesnaest godina, između dva velika kamena. Tu su mu i sat, i pečat, i moj bič sa zlatnom drškom na kojoj je urezano moje ime: uzeo ga je bio bez mojeg znanja onoga dana kad je na Munji odjahao u lov gde je poslednji put viđen. Godfri zastade: nije bilo tako lako reći ostalo: — Misliš da se utopio? — reče Nensi gotovo iznenađena što je njen muţ tako duboko potresen onim što se pre toliko godina desilo bratu koga nije voleo i o kome se mislilo i gore. — Ne, pao je u Majdan — reče Godfri potmulim ali razgovetnim glasom, kao da je osećao nekakav dubok smisao u toj činjenici. Odmah zatim je dodao: — Dansten je bio čovek koji je pokrao Sajleza Marnera. Njoj pojuri krv u lice i u vrat od iznenađenja i od stida jer je bila vaspitana tako da i daleko srodstvo sa zločincem smatra kao sramotu. — O, Godfri! — reče glasom punim saučešća jer je odmah pomislila da njen muţ mora osećati tu sramotu još jače nego ona. — Novac je bio u Majdanu — prođuţavao je on — sav tkačev novac. Sve je pokupljeno, a kostur je odnesen kod Duge. I ja sam se vratio da tebi kaţem: to se ne moţe sakriti; treba da znaš. On je zaćutao, gledajući u pod duga dva minuta, Nensi bi htela da rekne koju reč ublaţenjn, ali ju je zadrţavalo instinktivno osećanje da iza toga ima i nešto drugo — da Godfri ima još nešto da joj kaţe. Zamalo, on podiţe oči na njeno lice i gledajući je ukočeno reče: 171

— Sve iziđe na videlo, Nensi, pre ili posle. Kad svemogući bog hoće, naše tajne se otkrivaju. Ja sam ţiveo s jednom tajnom u duši, ali neću više da je krijem od tebe. Neću da ti je kaţe neko drugi nego ja — neću da je saznaš pošto ja umrem. Hoću da ti je kaţem sad. Celoga mog ţivota bilo je ,Hoću’ i ,Neću’ — a sad sam se odlučio. Nensin teški strah se bio povratio. Oči muţa i ţene sretoše se pune strepnje, kao u borbi koja je ljubav odgurnula u stranu. — Nensi, — reče Godfri lagano — kad sam se tobom oţenio, ja sam sakrio nešto od tebe — nešto što je trebalo da ti kaţem. Ona ţena koju je Marner našao mrtvu u snegu — Epijina mati — ona nesrećna ţena — bila je moja ţena: Epi je moje dete. On zastade strahujući od utiska svoje ispovesti. Ali Nensi ostade na stolici mirna, samo se njene oči spustiše i prestadoše da gledaju u njegove. Bila je bleda i nepomična kao kip razmišljanja, drţeći stisnute ruke u krilu. — Ti nikad više nećeš gledati na mene kao dosad — reče Godfri malo posle, s lakim drhtanjem u glasu. Ona je ćutala. — Nije trebalo da ostavim dete nepriznato; nije trebalo da to krijem od tebe. Ali mi je bilo nemogućno i pomisliti da se odreknem tebe, Nensi. A morao sam njome da se oţenim — patio sam sam zbog toga. Nensi je neprestano ćutala gledajući u pod; i on je već očekivao da ona ustane i da izjavi kako hoće da se vrati ocu. Kako bi mogla imati milosti prema gresima koji moraju izgledati tako crni njoj, s njenim jednostavnim i strogim pojmovima? Ali ona najzad podiţe oči ponova na njega i progovori. U njenom glasu nije bilo negodovanja — bilo je samo dubokog ţaljenja. — Godfri, samo da si mi rekao to pre šest godina, mogli smo izvršiti jedan deo naše duţnosti prema detetu. Zar misliš da bih ja odbila da je primim da sam znala da je tvoja? U tom trenutku Godfri oseti svu gorčinu jedne zablude koja nije bila samo nekorisna, nego je i promašila svoj sopstveni cilj. On nije umeo da oceni tu ţenu s kojom je ţiveo tako dugo. Ali ona progovori ponova, s više uzbuđenja. — I — o, Godfri, — da smo je uzeli odmah, da si joj se 172

pribliţio kako je trebalo, ona bi me zavolela kao majku — i ti bi bio mnogo srećniji sa mnom; ja bih lakše podnela smrt svog detenceta i naš bi ţivot mogao više da liči na ono što smo nekad mislili da će biti. Suze potekoše i Nensi presta da govori. — Ali ti ne bi pristala da pođeš za mene, onda, Nensi, da sam ti to rekao — odgovori Godfri trudeći se u gorčini prekora svoje savesti da sebi samome dokaţe kako njegovo drţanje nije bilo potpuna ludost. — Tebi se sad moţda čini da bi pristala, ali onda ne bi pristala. S ponosom tvojim i tvoga oca, tebi bi bilo mrsko da stupaš u kakvu bilo vezu sa mnom posle svega što bi se tim povodom reklo. — Ne mogu reći šta bih učinila onda, Godfri. Ja se nikad ne bih udala ni za kog drugog. Ali ja nisam bila vredna toga da se radi mene učini zlo — ništa na ovom svetu ne vredi toliko da se zbog njega čini zlo. Ništa nije onoliko dobro koliko se nama učini na prvi pogled — ni sam naš brak nije izuzetak od toga, vidiš. — Na licu Nensinom ukaza se slab i ţalostiv osmejak kad je iskazala ove poslednje reči. — Ja sam gori čovek nego što si ti mislila, Nensi, — reče Godfri uzdrhtalim glasom. — Hoćeš li moći ikada da mi oprostiš? — Ono što si učinio meni mala je stvar, Godfri; i ti si to popravio — bio si dobar prema meni punih petnaest godina. Ali si se teško ogrešio o ono drugo stvorenje; i ja se bojim da se tvoja krivica prema njoj neće moći nikad potpuno da zagladi. — Ali mi moţemo i sad da uzmemo Epi — reče Gbdfri. — Ne marim što će svet najzad sve doznati. Hoću da budem otvoren i iskren odsad do smrti. — To će biti drukčije sad kad je Epi porasla — reče Nensi, mašući neveselo glavom. — Ali je tvoja duţnost da je priznaš i da se postaraš za nju; a ja ću učiniti svoje prema njoj i moliću svemogućeg Boga da me ona zavoli. — Onda ćemo otići Sajlezu Marneru još večeras, čim se sve smiri na Majdanu.

173

XIX Između osam i devet časova te večeri Epi i Sajlez sedeli su sami u kućici. Posle velikog uzbuđenja koje su tkaču pričinili događaji toga poslepodneva, on je osetio potrebu za tim mirom i čak je zamolio gđu Vintrop i Arona, koji su, razume se, ostali s njima posle svih drugih, da ga ostave samog s njegovim detetom. To uzbuđenje nije bilo prošlo: ono je samo dostiglo onaj stepen kad je duša tako razdraţena da ne podnosi nikakav spoljašnji dodir — kad ne oseća umor nego više punoću unutrašnjeg ţivota, pod kojom san postaje nemoguć. Ko je posmatrao takve trenutke kod drugih ljudi seća se sjaja njihovih očiju i neobične vedrine koju grube crte dobij a ju od toga prolaznog uticaja. Kao da neka nova izoštrenost sluha za sve duhovne glasove šalje njihovo čudotvorno treperenje kroz teški telesni oklop — kao da »lepota rođena u ţuboru« prelazi na lice onoga ko taj ţubor sluša. Sajlezovo lice bilo je tako preobraţeno dok je sedeo u svojoj drvenoj naslonjači i gledao u Epi. Ona je privukla svoju stolicu do njegovih kolena i sedela je nagnuta unapred drţeći njegove ruke u svojima i gledajući u njega. Na stolu pored njih, obasjano svećom, leţalo je povraćeno zlato — zlato dugo voljeno, raspoređeno u jednake gomilice, kako ga je Sajlez obično raspoređivao u danima kad je ono bilo njegova jedina radost. Kazivao je Epi kako ga je prebrojavao svake večeri, i kako je njegova duša bila teško očajna sve dok mu ona nije posla ta. — Najpre mi se činilo, s vremena na vreme — govorio joj je on tihim glasom — da bi se ti mogla ponova pretvoriti u zlato; jer ponekad, ma kud da okrenem glavu, činilo bi se da vidim zlato; i ja sam pomišljao da bih bio zadovoljan kad bih mogao da ga dodirnem i uverim se da se vratilo. Ali to nije dugo trajalo. Posle malo vremena, ja bih mislio da me je stiglo novo prokletstvo da te je ono odvojilo od mene, jer su meni postali potrebni tvoji pogledi i tvoj glas i dodir tvojih prstića. Ti nisi znala, Epi, onda kad si bila tako mala — ti nisi znala šta je tvoj otac Sajlez osećao prema tebi. — Ali sad znam, oče, — reče Epi. — Da nije bilo vas, mene bi odneli u sirotinjski dom i niko me ne bi voleo. — E, drago moje dete, blagoslov je meni pao u deo. Da mi ti 174

nisi poslata da me spaseš, ja bih očajan i u grob otišao. Novac mi je bio oduzet na vreme: i vidiš da je bio sačuvan — sačuvan sve dok nam nije zatrebao za tebe. To je pravo čudo — čudan je naš ţivot. Sajlez je sedeo neko vreme ćutke gledajući na novac. — Sad me više ne zanosi — reče zatim zamišljeno —, novac me ne zanosi. Pitam se bi li on povratio svoju moć nada mnom — sumnjam da bi kad bih izgubio tebe, Epi. Mogao bih samo poverovati da sam ponova napušten, i izgubiti osećanje da je Bog bio dobar prema meni. U tom trenutku ču se kucanje na vratima; i Epi morade da ustane ne odgovorivši Sajlezu. Kako je bila lepa, s neţnošću u očima punim suza i s lakim rumenilom na obrazima kad je prišla vratima da ih otvori!

To rumenilo postade još jače kad je ugledala gna i gđu Kes. Ona se smerno pokloni i drţaše vrata širom otvorena da ih propusti. — Mi vas uznemiravamo vrlo dockan, draga moja, — reče gđa Kes hvatajući Epi za ruku i gledajući joj u lice s izrazom strepnje i divljenja. I Nensi je bila bleda i drhtala je. Epi, pošto je namestila stolice za gna i gđu Kes, stade pored Sajleza, prema njima. — Dakle, Marnere, — reče Godfri trudeći se da govori čvrstim glasom — za mene je velika uteha što vidim da ste ponova došli do novca kojeg ste bili lišeni pre toliko godina. Jedan član moje porodice ogrešio se o vas u tome — meni je to još više ţao — i ja se osećam obavezan da to zagladim koliko god mogu. Ma šta da 175

učinim za vas, to će biti od moje strane samo vraćanje duga, čak i kad ne bih mislio ni na šta drugo do na krađu. Ali ima i drugih stvari zbog kojih sam ja vama obavezan — i zbog kojih ću biti uvek vaš duţnik, Marnere. Godfri zastade. On i njegova ţena sporazumeli su se da o njegovu očinstvu govore vrlo obazrivo, i da, ako se mogne, to otkriće ostave za docnije i da ga tek postepeno učine Epi. Nensi je osobito nastojavala na tome zato što je ţivo predosećala u kakvoj će nepovoljnoj svetlosti Epi morati da gleda na odnos između svoga oca i majke. Sajlez se osećao uvek neugodno kad bi ga oslovio ko od »boljih«, kao što je g. Kes — ko od onih ljudi krupnih, snaţnih, crvenih u licu, koji se viđaju obično na konju — i on odgovori prilično zbunjeno: — Gospodine, ja već imam za mnogo šta da vam zahvalim. Što se tiče krađe, ne mislim da je to bila šteta za mene. A kad bih je i smatrao tako, vi tu ne biste mogli ništa da učinite: vi niste odgovorni za nju. — Vi moţete gledati na stvar i tako, Marnere, ali ja to nikad neću moći; i nadam se da ćete mi dopustiti da učinim ono što osećam da je pravo. Ja znam da ste vi malim zadovoljni: vi ste čovek koji je celog veka radio. — Jest, gospodine, jest — reče Marner zamišljeno. — Meni bi bilo teško bez rada: on me je odrţao kad me je sve drugo bilo napustilo. — A — reče Godfri primenjujući Marnerove reći prosto na njegove materijalne potrebe — vi ste imali dosta posla u ovom kraju zato što se ovuda mnogo prede lan. Ali ste vi već ostareli za tako naporan rad, Marnere; vreme je da prestanete i da se malo odmorite. Vi izgledate dosta iznureni, iako još niste stari, čini mi se? — Pedeset i pet godina, gospodine, koliko mogu da znam — reče Sajlez. — O, pa vi moţete ţiveti još trideset godina — pogledajte staroga Mejsija! A taj novac na stolu ipak je mala stvar. On neće ni u kom slučaju dugo trajati — bilo da ga date pod kamatu, bilo da ga trošite dokle ga ima: on ne bi dugo trajao ni kad biste imali da se brinete samo o sebi, a vas je dvoje za još dugi niz godina. 176

— Eh, gospodine, — reče Sajlez, koga nije nimalo dirnulo to što je Godfri rekao — ja se ne bojim nuţde. Epi i ja moći ćemo izići na kraj — zacelo ćemo moći. Malo je radnika koji imaju toliku ušteđevinu kolika je ova. Ja ne znam koliko taj novac vredi za gospodu, ali u mojim očima to je mnogo — gotovo suviše. A nama malo treba. — Samo gradina, oče, — reče Epi, pocrvenevši odmah zatim do ušiju. — Vi volite gradinu, dete moje? — reče Nensi pomislivši da bi ova promena razgovora mogla pomoći njenome muţu. — Nas dve bismo se sloţile u tome: i ja mnogo radim u vrtu. —A u Crvenoj kući se vrt jako neguje — reče Godfri čudeći se i sam što mu je teško da pristupi predlogu koji mu se činio tako lak izdaleka. — Vi ste se lepo starali o Epi, Marnere, punih šesnaest godina. Za vas bi bila velika uteha da je vidite zbrinutu, zar ne? Ona je lepa i zdrava, ali nije za teţak rad: ona ne liči na seljanku ni na radničku kćer. Vama bi zacelo bilo drago videti da se o njoj staraju ljudi koji su u stanju da je okruţe izobiljem i da načine gospođicu od nje; njoj odgovara više to nego teţak ţivot kakav će moţda imati kroz nekoliko godina. Lako rumenilo razli se po Marnerovu licu i odmah zatim iščeze kao trenutni blesak. Epi se prosto čudila što g. Kes govori tako o stvarima koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću, ali je Sajlez bio dirnut i osećao se neugodno. — Ja ne razumem šta vi mislite, gospodine, — odgovori on nemajući na raspolaganju drugih reči da izrazi sloţena osećanja s kojima je slušao g. Kesa. — Evo šta mislim, Marnere, — odgovori Godfri odlučivši se da pređe na stvar. — Gđa Kes i ja, kao što znate, nemamo dece — nemamo nikoga ko bi se koristio udobnošću i izobiljem naše kuće i svim što imamo — a to je više nego što nama treba. I mi bismo voleli da imamo nekoga ko bi nam bio umesto kćeri — voleli bismo da imamo Epi i da postupamo s njom u svakom pogledu kao s našim rođenim detetom. To bi bila velika uteha za vas u vašoj starosti, mislim, kad biste videli da je njena sreća tako osigurana, pošto ste se namučili dok ste je ovako lepo očuvali. I pravo je da za to budete nagrađeni. A Epi, u to sam uveren, uvek će vas voleti i biti vam 177

zahvalna: ona bi često dolazila da vas obiđe, a ni mi ne bismo propustili da učinimo sve što moţemo da i vama bude dobro. Ĉovek koji ne okoliši, kao što je bio Godfri Kes, kad govori pod pritiskom izvesne zabune, i nehotice kazuje reči grublje nego što su njegove namere i one neizbeţno vređaju neţna osećanja. Dok je on govorio, Epi je mirno pruţila ruku iza Sajlezove glave, i ta se ruka s puno milošte naslonila na njega: ona je osećala kako on silno dršće. Sajlez je ćutao nekoliko trenutaka kad je g. Kes prestao da govori — nemoćan u sukobu različitih osećanja od kojih je svako bilo podjednako teško. Epijino srce se stezalo pri pomisli da njen otac očajava; i već je htela da se nagne k njemu i da mu progovori, kad silan strah najzad nadvlada sve drugo u Sajlezu, i on reče slabim glasom: — Epi, moje dete, govori. Ja neću da stajem na put tvojoj sreći. Zahvali gnu i gđi Kes. Epi povuče svoju ruku iza očeve glave i stupi korak napred. Obrazi su joj goreli, ali sad ne od stida: osećanje da njen otac sumnja i da pati odagnalo je tu svest o njoj samoj. Ona se duboko pokloni, prvo gđi Kes. zatim gnu Kesu, i reče: — Hvala vam, gospođo, — hvala vam, gospodine. Ali ja ne mogu da se odvojim od moga oca niti da priznam koga bilo drugog za bliţeg od njega. I ja ne ţelim da budem gospođica — hvala vam, ipak (ovde se Epi ponova pokloni). — Ja ne bih mogla da ostavim ljude s kojima sam navikla da ţivim. Epijina usna poče da dršće malo kod poslednjih reči. Ona ponova stade pored stolice svog oca i obgrli ga rukom oko vrata dok je Sajlez, ugušujući jecanje, pruţao ruku da dohvati njenu. Nensi je imala oči pune suza, ali je njena simpatija prema Epi, sasvim prirodno, bila pomešana s brigom za muţa. Ona nije smela da progovori pitajući se šta se zbiva u njegovu duhu. A Godfri je osećao onu razdraţenost koju neizostavno osećamo skoro svi mi kad naiđemo na kakvu nepredviđenu smetnju. On je bio skroz proţet kajanjem i odlučnošću da zagladi svoju krivicu koliko god moţe; obuzet jednom neodoljivom mišlju pošao je da izvrši ono što je smatrao za pravdu, a nije bio pripravan da ulazi u razumevanje tuđih osećanja koja bi bila protivna njegovim plemenitim odlukama. I uzbuđenje s kojim je ponovo 178

progovorio nije bilo sasvim bez srditosti. — Ali ja imam pravo na vas, Epi, — najjače od svih prava. Moja je duţnost, Marnere, da priznam Epi za svoje dete i da se postaram za nju. Ona je moje dete: njena mati bila mi je ţena. Ja na nju imam prirodno pravo koje je preče od svakog drugog. Epi se silno trgla i sasvim je prebledela. Naprotiv, Sajlez, koga su Epijine reči oslobodile straha da se ona moţda ne slaţe s njim, oseti kako se u njemu diţe duh otpora, udruţen s izvesnim roditeljskim negodovanjem. — Onda, gospodine, — odgovori on glasom gorčine, koji je zamukao u njemu od onoga značajnog dana kad su uništene njegove mladalačke nade — onda, gospodine, zašto niste rekli to pre šesnaest godina i zašto je niste zatraţili pre nego što sam je ja zavoleo nego dolazite da mi je uzmete sad? Mogli biste isto tako da mi iščupate srce iz grudi. Bog je nju dao meni zato što ste je vi napustili, on gleda na nju kao na moju kćer: vi nemate nikakva prava na nju! Kad neko odbaci blagoslov od sebe, on pripadne onome ko ga prihvati. — Ja znam to, Marnere. Ja sam pogrešio. I ja sam se pokajao zbog mojeg drţanja u toj stvari — reče Godfri, koji nije mogao da ne oseti oštricu Sajlezovih reči. — Milo mi je što to čujem, gospodine, — reče Marner sa sve većim uzbuđenjem — ali kajanje ne moţe da promeni ono što je bilo pre šesnaest godina. To što sad dolazite i kaţete ,Ja sam njen otac’ ne moţe da promeni osećanja u nama. Ona je mene nazivala ocem otkako je naučila da kaţe tu reč. — Ali ja mislim da biste vi mogli razloţnije da pogledate na tu stvar, Marnere, — reče Godfri neočekivano zadivljen odlučnim i istinitim rečima tkačevim. — Ja vam je ne bih oduzeo tako da je više nikad ne vidite. Ona će ţiveti sasvim blizu vas i dolaziće vam vrlo često. Ona će imati prema vama ista osećanja. — Ista osećanja? — reče Marner s više gorčine nego ikad. — Kako bi mogla imati prema meni ista osećanja kao danas, kad jedemo istu koru hleba, pijemo iz iste čaše i mislimo na iste stvari od jutra do mraka? Ista osećanja? To su prazne reči. Vi biste nas prosto presekli nadvoje. Godfri, koga iskustvo nije osposobilo da shvati teţinu 179

Marnerovih prostih reči, ponova se naljuti. Njemu se činilo da je tkač veoma sebičan (zaključak do kojeg lako dolaze oni koji nikad nisu kušali svoju moć poţrtvovanja) kad se protivi onome što bi nesumnjivo usrećilo Epi; i on oseti da je radi nje pozvan da potvrdi svoju nadmoćnost. — Ja sam mislio, Marnere, — reče on strogo — ja sam mislio da će vaša ljubav prema Epi učiniti da se radujete njenome dobru, čak i kad biste vi radi toga morali nečeg da se odreknete. Vi morate imati na umu da je vaš ţivot neosiguran, a da je ona sad stigla u godine kad njena budućnost moţe da postane sasvim drukčija od onoga što bi bila u kući njenog oca: ona se moţe udati za kakvog siromašnog radnika, i onda, ma šta da učinim za nju, neće biti u mojoj vlasti da je usrećim. Vi stajete na put njenome dobru; i mada je meni teško da vas vređam posle svega što ste učinili, a što ja nisam učinio, ja sad osećam da mi je duţnost preduzeti staranje o svojoj rođenoj kćeri. I ja hoću da ispunim svoju duţnost. Teško bi bilo reći koga su jače uzbudile Godfrijeve poslednje reči, Sajleza ili Epi. Njene misli radile su ţivo dok je slušala prepirku između svoga starog milog oca i ovoga novog, skoro nepoznatog, koji je iznenada došao da zauzme mesto one crne i nejasne senke koja je drţala venčani prsten i stavila ga na ruku njene majke. Njena, mašta vraćala se u prošlost nagađajući i poletala je u budućnost predviđajući šta znači ovo novootkriveno očinstvo; a u poslednjim Godfrijevim rečima bilo je izraza koji su to predviđanje činili sasvim jasnim. Ovo ne znači da su te misli, bilo o prošlosti, bilo o budućnosti, opredelile njenu odluku — ta je odluka bila utvrđena, osećanjima koja su treperila na svaku reč koju je izgovorio Sajlez; ali, nezavisno od tih osećanja, te su misli izazvale u njoj odvratnost, prema budućnosti koja joj se nudi i prema ocu koji joj se javlja. Sajlez, s druge strane, ponova je bio pokoleban u svojoj savesti i uplašen pomišlju da bi Godfrijeva optuţbu mogla biti istinita — da bi on, ističući svoju volju, mogao biti smetnja Epijinom dobru. Za nekoliko trenutaka bio je nem, trudeći se da ponova zagospodari samim sobom pre nego što će izgovoriti reči koje mu je bilo teško iskazati. One siđoše najzad s njegovih usana, uzđrhtale. — Neću da govorim više ništa. Neka bude kako vi hoćete. Govorite detetu. Ja neću ničemu da smetam. 180

I sama Nensi, pored sve svoje osetljivosti, bila je mišljenja svoga muţa da Marnerova ţelja da zadrţi Epi nije opravdana pošto se njen pravi otac javio. Ona je osećala da je to iskušenje veoma teško za bednoga tkača, ali po njenom ličnom uverenju nije moglo biti nikakva spora o tome da otac po krvi ima preče pravo od svakog poočima. Pored toga, Nensi, koja je celog ţivota bila naviknuta na izobilje i na blagodati »uglednog poloţaja«, nije mogla da se unese u radosti koje vaspitanjem od detinjstva i navikom postaju nerazdvojne od sitnih ciljeva i napora onih koji su se kao siromasi i rodili: po njenom shvatanju, Epi, zadobijajući prava koja joj pripadaju po rođenju, samim tim zadobila i neosporno dobro kojeg je bila lišena suviše dugo. Zato je ona saslušala poslednje Sajlezove reči odahnuvši i pomislila, kao i Godfri, da će im se ţelja ispuniti. — Epi, drago dete, — reče Godfri gledajući u svoju kćer ne sasvim bez zabune pri pomisli da je ona dovoljno odrasla da o njemu sudi — naša će ţelja uvek biti da vi pokazujete ljubav i zahvalnost prema čoveku koji vam je bio otac toliko godina i potrudićemo se s vama zajedno da ga obezbedimo u svakom pogledu. Ali se nadamo da ćete naučiti da volite i nas; a kako ja, za sve ovo vreme, nisam bio prema vama ono što bi otac morao da bude, ţelim odsad da činim za vas sve što mogu do svoje smrti i da vas zbrinem kao svoje jedino dete. U mojoj ţeni imaćete najbolju majku — to će biti sreća za koju vi dosad niste znali. — Drago dete, vi ćete biti blago za mene, — reče Nensi srdačno. — Neće nam nedostajati više ništa kad budemo imali našu kćer. Epi nije prišla da se pokloni kao što je učinila ranije. Ona je drţala Sajlezovu ruku u svojoj i stezala je čvrsto — to je bila tkačka ruka čiji su dlan i vrhovi prstiju bili osetljivi na taj stisak — dok je govorila hladnije i odlučnije nego maločas. — Hvala vam, gospođo, — hvala vam, gospodine, na vašim ponudama — one su vrlo lepe, i prevazilaze moje ţelje. Jer ja ne bih imala više radosti u ţivotu kad bih morala ostaviti svoga oca i kad bih znala da on sedi kod kuće misleći na mene i osećajući se usamljen. Mi smo navikli da budemo srećni zajedno svakog dana, i ja ne mogu ni da zimislim sreću bez njega. A on kaţe da nije imao 181

nikog na svetu pre nego što sam mu ja bila poslata i da ne bi imao nikoga kad bih ja otišla. On se starao o meni i voleo me je od početka; ja ću mu ostati odana dokle god je ţiv i nikad niko neće stati između njega i mene. — Ali ti treba da si uverena, Epi, — reče Sajlez dubokim glasom — treba da si uverena da nikad nećeš zaţaliti što si izabrala ţivot među siromasima, sirotinjski odevena i snabdevena, kad si mogla da imaš ono što je najbolje. Njegova osetljivost u tom pogledu pojačavala se dok je slušao Epijine iskrene i tople reči. — Neću nikad zaţaliti, oče, — reče ona. — Ja ne bih znala na šta da mislim ni šta da ţelim među lepim stvarima na koje nisam naučila. I meni bi bilo teško nositi lepe haljine, i voziti se u kolima, i sedati na zasebno mesto u crkvi, kad bi zbog toga oni koje volim mogli pomisliti da mi njihovo društvo više ne priliči. U čem bih onda mogla da uţivam? Nensi pogleda u Godfrija bolnim upitnim pogledom. Ali su njegove oči bile uprte u pod, gde je micao vrhom svojeg štapa, kao da rasejano premišlja o nečemu. Ona pomisli da ima još nešto što će biti bolje da kaţe ona nego on. — To što vi kaţete sasvim je prirodno, drago dete moje, — prirodno je što vi naginjete onima među kojima ste odrasli — reče ona blago —, ali vi imate da izvršite i svoju duţnost prema vašem zakonitom ocu. Moţda se ne traţi ţrtva samo od vas. Kad vam vaš otac otvara svoju kuću, ja mislim da vi ne treba da se okrećete od nje. — Ja ne mogu ni da zamislim da imam drugog oca do svoga — reče Epi plaho, a suze joj navreše na oči. — Ja sam uvek mislila o kućici u kojoj će on da sedi kraj ognjišta, a ja da radim i da činim sve za njega: ja ne mogu da mislim ni na kakvu drugu kuću. Ja nisam vaspitana da budem gospođica i ne bih se mogla navići na to. Ja volim radnike, volim njihovu hranu, njihov ţivot. I — završi strasno, dok su joj suze lile niz obraze — ja sam se obećala jednom radniku koji će ţiveti s ocem i koji će mi pomagati da se o njemu staram. Godfri pogleda na Nensi; lice mu je bilo zaţareno a raširene oči su ga bolele. Plan koji je smislio s oduševljenom svešću da 182

unekoliko iskupljuje najteţu krivicu svojeg ţivota nije uspeo; i on se gušio u ovoj sobi. — Hajdemo, Nensi, — reče muklim glasom. — Danas nećemo više govoriti o tome — reče Nensi ustajući. — Mi vam ţelimo mnogo dobra, drago dete; a i vama. Marnere. I opet ćemo doći k vama. Sad je dockan. Na taj način ona unekoliko zagladi nagli odlazak svoga muţa, jer je Godfri pošao pravo vratima, nesposoban da progovori i jednu reč više.

XX Nensi i Godfri vraćali su se kući pod zvezdanom svetlošću, ćuteći. Kad su ušli u hrastovu trpezariju, Godfri se teško spusti u naslonjaču, a Nensi, pošto je ostavila šešir i šal, stade pored njega kraj kamina, jer nije htela da ga ostavi samog ni za trenutak; ali se ipak bojala da progovori, kako ne bi ni jednom reči povredi)a osećanja svoga muţa. Najzad Godfri okrete glavu k njoj i njihove se oči susretoše i gledahu se bez ikakva pokreta s jedne ili s druge strane. Taj mirni uzajamni pogled muţa i ţene koji veruju jedno drugome liči na prvi trenutak odmora ili zaklona posle kakvog velikog umora ili velike opasnosti — on ne sme da bude prekinut ni rečju ni delom, jer bi ovi odagnali osećanje te nove radosti umirenja.

Ali on uskoro pruţi ruku i kad Nensi spusti svoju u nju, on je privuče k sebi i reče: 183

— Svršeno je! Ona se naţe da ga poljubi i tada reče, stojeći i dalje pored njega: — Jest, strah me je da se moramo odreći nade da ćemo je imati kao kćer. Ne bi bilo dobro primoravati je da dođe k nama protiv svoje volje. Mi ne moţemo da promenimo njeno vaspitanje ni ono što iz njega proizlazi. — Ne, — odgovori Godfri s oštrom odlučnošću koja nije ličila na njegov običan bezbriţan i nemaran način govora — ima obaveza koje se ne mogu isplatiti kao novčana dugovanja time što se plati kamata za proteklo vreme. Dok sam ja odlagao i odlagao, drveta su porasla — sad je suviše dockan. Marner je imao pravo kad.je rekao ono o čoveku koji odbaci blagoslov od sebe: on pripadne drugome. Nekad sam hteo da izgleda kao da nemam dece, Nensi, — a sada će i protiv moje volje izgledati da ih nemam. Nensi nije odgovorila odmah, ali malo posle upita: — Ti onda nećeš objavljivati da je Epi tvoja kći? — Neću: kakve bi koristi donelo to kome bilo? — Samo štete. Ja moram da učinim za nju što mogu u poloţaju koji je ona izabrala. Moram da vidim za koga to misli da se uda. — Ako nema nikakve koristi od toga da se stvar iznosi na javnost — reče Nensi, koja je mislila da sad moţe olakšati sebi utoliko što će izraziti jedno osećanje koje je dotle pokušavala da prećuti —, ja bih volela da se otac i Prisila ne uzbuđuju tim što je bilo u prošlosti, osim onoga što se tiče Dansija: jer to moraju doznati. — Reći ću to u mojem zaveštanju — mislim da ću reći u zaveštanju. Ne bih hteo da se što bilo otkrije posle moje smrti, kao ovo o Dansiju — reče Godfri zamišljeno. — Ali zasad mogu da vidim samo nezgode od toga ako što reknem. Moram učiniti sve što mogu da je usrećim onako kako ona ţeli. Pada mi na pamet — dodade zatim, pošto je poćutao nekoliko trenutaka — da je ona mislila na Arona Vintropa kad je rekla da se nekom obećala. Sećam se da sam ga video s njom i s Marnerom kad su izlazili iz crkve. — Lepo, on je vrlo trezven i vredan mladić — reče Nensi pokušavajući da gleda na stvar što se moţe veselije. Godfri se ponova zamisli. Malo posle pogleda neveselo u 184

Nensi i reče: — Ona je vrlo lepa i mila devojka, je li, Nensi? — Jeste, dragi; i ima tvoju kosu i oči: čudno mi je što to nisam zapazila ranije. — Ja mislim da me je ona omrznula kad je čula da sam joj otac: moglo se videti da je posle toga promenila drţanje. — Ona nije mogla podneti misao da ne gleda na Marnera kao na oca — reče Nensi ne ţeleći da potvrdi bolni utisak svoga muţa. — Ona zamišlja da sam ja ruţno postupio s njenom majkom kao i s njom samom. Ona misli da sam gori nego što jesam. Ali ona mora tako da misli: ona nikad neće moći da zna sve. I to je deo moje kazne, Nensi, da me moja rođena kći ne voli. Ja nikad ne bih osetio taj bol da sam bio iskren prema tebi — da nisam bio lud. Ja nisam imao pravo da očekujem što drugo do zlo od te ţenidbe — i od toga što sam izbegao da ispunim svoju očinsku duţnost. Nensi je ćutala: njen pravični duh nije joj dopuštao da tupi oštricu onoga što je smatrala za pravedno kajanje. On ponova progovori malo posle, ali mu je glas bio nešto promenjen: u njemu se osećala neţnost pomešana s ranijim samooptuţivanjem. — I pored svega toga, dobio sam tebe, Nensi; i opet sam roptao i bio nezadovoljan zato što nemam i drugo — kao da sam to zasluţivao! — Ti nisi nikad bio rđav prema meni, Godfri, — reče Nensi sa spokojnom iskrenošću. — I ja neću imati da zaţalim ni za čim ako se ti pomiriš s ovim što nam je palo u deo. — Dobro, moţda još nije suviše dockan da se u tome malo popravim. Mada je za neke stvari ikad isto što i nikad, iako poslovica kaţe drukčije.

XXI Sutradan ujutru, dok su Sajlez i Epi sedeli za doručkom, on joj reče: — Epi, ima jedna stvar na koju mislim već dve godine, i sad, kad nam se novac vratio, moţemo to da učinimo. Razmišljao sam o tome i noćas, i mislim da pođemo sutra, dok su još lepi dani. 185

Zamolićemo tvoju kumu da pripazi na kuću i ostalo, a mi ćemo poneti nešto stvari i poći ćemo odmah. — Kuda, tata? — reče Epi veoma iznenađena. — U moj stari zavičaj — u grad gde sam se rodio — u Lantern Jard. Hoću da vidim g. Pestona, sveštenika: moţda im je štogod pokazalo da ja nisam bio kriv za krađu. I g. Peston je vrlo pametan čovek hoću s njim da razgovaram o običaju da se baca kocka. Voleo bih da mu govorim i o veri u ovome kraju, jer mi se sve čini da on ne zna za nju. Epi se jako radovala ne samo zbog toga što će da vidi nepoznati kraj, nego i zato što će po povratku imati šta da priča Aronu. Jer je on toliko pametniji od nje u mnogim stvarima da će biti prijatno osetiti tu malu nadmoćnost nad njim. Gđa Vintrop, iako je osećala nejasnu bojazan od opasnosti koje su skopčane s tako dugim putovanjem i zahtevala da joj obećaju kako se neće udaljavati od nasipa kojim prolaze kola i pošta, ipak je bila vrlo zadovoljna što će Sajelz ponova videti svoje rodno mesto i saznati je li opravdan od one laţne optuţbe. — Biće vam mirnija duša posle toga, majstor-Marnere, — rekla je Doli — to je izvesno. Ako tamo mognete nešto saznati, kao što kaţete, biće vam lakše, a i ja ću se radovati kad donesete dobre glase. Tako su, četvrtog dana potom, Sajlez i Epi, u svojim prazničnim haljinama, s malenim zaveţljajem u plavoj platnenoj marami, prolazili ulicama jednoga velikog industrijskog grada. Sajlez, zbunjen promenama koje su se za trideset godine izvršile u njegovom rodnom mestu, zaustavio je nekoliko ličnosti jednu za drugom i pitao ih za ime grada kako bi se uverio da se nije prevario. — Pitajte gde je Lanten Jard, oče, — pitajte onoga gospodina što ima rese na ramenima i što stoji na vratima onog dućana; on se ne ţuri kao drugi — reče Epi prilično oţalošćena zabunom svoga oca i, pored toga, osećajući se neugodno usred huke, pokreta i mnoštva tuđih ravnodušnih lica. — E, dete moje, on to ne moţe znati — reče Sajlez —, gospoda nisu nikad dolazila u Lantern Jard. Ali će mi moţda moći da kaţe

186

gde je Tamnička ulica u kojoj je kazneni zavod. Put odatle poznat mi je kao da sam ga juče video.

S dosta teškoća, posle dugog lutanja i mnogo drugih obaveštavanja, stigli su najzad u Tamničku ulicu; i sumorni zidovi kaznenog zavoda, prvi predmet koji je odgovorio Sajlezovu pamćenju, obradovaše ga kao dokaz da je zaista u mestu svojeg rođenja, jer u to sve dotle nije mogao verovati. — Ah, — reče on, odahnuvši duboko — evo kaznenog zavoda, Epi; on se nije promenio; sad se više ne brinem. Od ulaza u tamnicu treći ugao s leve strane — to je put kojim moramo ići. — O, kako je ovde ruţno i mračno! — reče Epi. — Nigde se ne vidi nebo! Gore je nego sirotinjski dom u Revlou. Tako mi je milo što ne ţivite više u ovom gradu, oče. Je li i Lantern Jard kao ova ulica? — Milo moje dete, — reče Sajlez smešeći se — tamo nema ovako velikih ulica. Ni ja se nisam nikad prijatno osećao u ovoj ulici, ali sam Lantern Jard voleo. Dućani su ovuda svi promenjeni, čini mi se — ne mogu više da ih poznam; ali ću ugao poznati zato što je treći po redu. — Ovde je — reče najzad zadovoljno kad su došli do jednog uskog prolaza. — Sad treba iznova da skrenemo levo, pa onda da idemo neko vreme pravo, do Obućarske ulice; i onda ćemo biti na ulasku, kod ispupčenog prozora. Na tome mestu ima oluk da bi voda mogla da otiče. Eh, sve mi je još pred očima. — O, oče, tako mi je kao da ću se ugušiti — reče Epi. — Ne bih 187

mogla ni pomisliti da ima ljudi koji ţive ovako blizu jedni uz druge. Kako će nam izgledati lep Majdan kad se vratimo! — Sad se i meni čini smešno, dete, — a oseća se i neki ruţan zadah. Ne mogu da verujem da je i pre tako zaudaralo. Ovde-onde poneko bledo, neumiveno lice gledalo je na strance s tamnog ulaza u kakvu kapiju i pojačavalo Epijino neprijatno osećanje, tako da je ona osetila ţivo ţeljeno olakšanje kad su izišli iz uskih prolaza u Obućarsku ulicu, odakle se videla šira traka neba. — Blagi boţe! — reče Sajlez — eno ljudi izlaze iz Lantern Jarda kao da su bili u kapeli u ovo doba — u podne, radnog dana! Najednom zadrhta i ostade nepomičan, s unezverenim i očajnim pogledom koji uplaši Epi. Bili su pred ulazom u jednu veliku fabriku iz koje su ljudi i ţene u povorci izlazili na ručak. — Oče, — reče Epi uhvativši ga za ruku — šta je? Ali je morala da ponovi pitanje nekoliko puta pre nego je Sajlez mogao da joj odgovori. — Nema ga, dete moje, — reče najzad ţestoko uzbuđen — nema Lantern Jarda. Morao je biti ovde, jer evo kuće s ispupčenim prozorom — poznajem je — to je ona ista; ali su načinili ovaj novi prolaz; i vidi tu veliku fabriku! Nema više ni kapele — nema ničega. — Hodite u ovaj mali četkarski dućan i sednite, oče, — pustiće vas da sednete — reče Epi uvek na oprezu da njenog oca ne snađe nastup. — Moţda će vam ljudi umeti da kaţu šta je bilo s tim. Ali ni četkar, koji je došao u Obućarsku ulicu tek pre deset godina, kad je fabrika bila već podignuta, ni koja bilo druga ličnost kojoj je Sajlez imao prilike da se obrati, nisu bili u stanju da mu pruţe ni najmanje obaveštenja o njegovim starim prijateljima u Lantern Jardu ni o g. Pestonu, svešteniku. — Svega je nestalo — rekao je Sajlez Doli Vintrop one večeri kad se vratio —, nema ni groblja, nema ničega. Moj stari stan više ne postoji; sad imam samo ovaj ovde. Nikad neću saznati je li se otkrila istina o krađi, ni da li bi g. Preston mogao da mi da kakvo objašnjenje o običaju da se baca kocka. Sve je to tamno za mene, gđo Vintrop, sasvim tamno; i bojim se da će ostati tako do kraja. — Jest, majstor-Marnere, — reče Doli koja je sedela i slušala ga sa spokojnim licem, sad okruţenim prosedom kosom; — i ja mislim 188

da će tako biti. To je volja onih gore da mnogo šta ostane tamno za nas; ali ima stvari koje za mene nikad nisu bile tamne, a to su najviše one koje mi padaju na um dok radim, preko dana. Vi ste onda podneli teško iskušenje, majstor-Marnere, i izgleda da nikad nećete saznati zašto je tako moralo biti; ali to zašto ipak postoji, majstor-Marnere, iako ga ni vi ni ja ne moţemo videti. — Da, — reče Sajlez — da; to zašto ipak postoji. Otkad mi je dete poslato, i otkad sam počeo da je volim kao sebe samoga, meni je dato dovoljno svetlosti da mogu verovati; i sad kad ona kaţe da me nikad neće ostaviti, mislim da ću ostati u veri do smrti.

189

EPILOG

190

Ima jedno vreme u godini koje se u Revlou smatralo kao osobito pogodno za svatove. To je doba kad veliki jorgovani i zanovet u starinskim vrtovima pokazuju svoje zlatno i purpurno bogatstvo iznd mahovinastih zidova i kad su teoci još toliko mladi da su im potrebna puna vedra mirisavog mleka. Ljudi tada nisu u tolikom poslu kao što će biti docnije kad se počne siriti sir i kad nastane kosidba; osim toga, to je vreme kad se laka venčana haljina moţe poneti s većim zadovoljstvom i pokazati s više uspeha. Srećom, sunčana svetlost padala je toplije nego obično na cvetove jorgovana onoga jutra kad se Epi venčala, jer je njena haljina bila veoma laka. Ona je često pomišljala, ali uvek odričući se toga za sebe samu, da savršena venčana haljina treba da bude od bele pamučne materije s retkim, sasvim sitnim rumenim grančicama; i kad je gđa Godfrija Kesa poţelela da joj ona kupi venčanicu i pozvala Epi da je sama izabere, ova je već unapred bila spremna da odmah da određen odgovor. Izdaleka, dok je prolazila kroz groblje i silazila u selo, činilo se da je odevena u čistu belinu, a njena kosa je ličila na zlatni prah na krinu. Jednom rukom naslanjala se na svog muţa, drugom je drţala ruku svog oca Sajleza.

— Nećete vi mene dati, oče, — rekla je pre nego što su pošli u crkvu — nego ćete samo uzeti Arona za sina. Doli Vintrop išla je za njima sa svojim muţem; i to je bila cela svadbena povorka. Mnoge oči gledale su tu povorku, a gci Prisili Lemeter bilo je 191

milo što su ona i njen otac stigli pred vrata Crvene kuće upravo na vreme da vide tu lepu sliku. Oni su došli da Nensi ne bi bila sama toga dana, jer je g. Kes, iz nekih osobitih razloga, morao da otputuje u Lajderli. I to je bila šteta, jer bi inače i on mogao otići, kao što će g. Krekentop i g. Ozgud zacelo učiniti, da vidi svadbeni ručak koji je sam naručio kod Duge, jer se, sasvim prirodno, veoma interesovao za tkača koga je nekad oštetio jedan član njegove porodice. — Volela bih da je Nensi imala sreće da nađe jedno ovakvo dete i da ga očuva — reče Prisila svome ocu dok su još sedeli u dvokolicama —, ja bih onda mogla da mislim i na što drugo mlado, a ne samo na jaganjce i na telad. — Jest, draga moja, jest, — reče g. Lemeter —, to se oseća sve više ukoliko čovek zalazi u godine. Starim ljudima se sve čini sumorno: potrebno je da ih mlada lica oko njih podsećaju da je svet isti kao što je nekad bio. Uto i Nensi iziđe da dočeka oca i sestru; ali je svadbena povorka već bila prošla Crvenu kuću i zašla u skromniji kraj sela. Doli Vintrop je prva pogodila da stari g. Mejsi, koga su posadili u naslonjaču ispred njegovih vratnica, očekuje osobitu paţnju od njihove strane, pošto je bio suviše star da prisustvuje svadbenom obedu. — G. Mejsi se nada da ćemo zastati kod njega — reče Doli —, bilo bi mu ţao da prođemo a da se ne pozdravimo s njim — njega i tako muči kostobolja. I oni skrenuše da se pozdrave sa starcem. On je računao na to i dočekao ih je spremljenim govorom. — Eto, majstor-Marnere, — reče glasom koji je jako drhtao — doţiveo sam da se moje reči obistine. Ja sam prvi rekao da vi niste rđav čovek, iako su i vaši sopstveni pogledi bili protiv vas; ja sam prvi rekao i to da će vam se novac vratiti. I pravo je što vam se vratio. Ja bih rado odgovarao ,Amin’ pri svetom venčanju; ali me je Tuki već davno zamenio — ipak se nadam da zbog toga nećete imati manje sreće. U dvorištu kod Duge, pod vedrim nebom, pozvani gosti su se već bili sakupili, iako je do ručka trebalo da prođe još skoro ceo čas. Ali su oni tako mogli ne samo da uţivaju u laganom primicanju svojeg zadovoljstva nego i da naširoko i nađugačko razgovaraju o 192

neobičnoj povesti Sajleza Marnera i da postepeno dođu do zaključka da je on zasluţio blagoslov time što se pokazao kao otac prema napuštenom siročetu. Ni sam potkivač nije se protivio tome mišljenju: naprotiv, primio ga je kao lično svoje i pozivao svakoga ko ima srca među prisutnima da ga porekne. Ali protivrečenja nije bilo; i svi su se naposletku sloţili s g. Snelom, da kad je čovek svoju sreću zasluţio, njegovi susedi treba da mu čestitaju. Kad se svadbena povorka pribliţila, iz Dugina dvorišta začu se srdačno klicanje; i Ben Vintrop, čije su šale još bile omiljene, smatrao je da treba da uđe i da prima čestitanja ne pristajući na predlog da se malo odmori na Majdanu pre nego što se pridruţi zvanicama. Epi je sad imala gradinu veću nego što je ikad i zamišljala; a i u drugom pogledu bile su izvršene velike promene na Majdanu o trošku g. Kesa, sopstvenika, da bi odgovorile potrebama Sajlezove uvećane porodice. Jer su i on i Epi izjavili da bi više voleli ostati na Majdanu nego ići u neki nov stan. Vrt je sa dve strane bio ograđen kamenjem; a na prednjoj strani bila je ograda od drvenih letava kroz koju je cveće veselim sjajem odgovaralo na sreću ove četiri prisno sjedinjene ličnosti koje su mu se primicale. — O, oče, — reče Epi — kako je lepa naša kuća! Ja mislim da niko ne moţe biti srećniji nego što smo mi.

193

REČNIK

manje poznatih reči i izraza Alibi — na drugom mestu Fideikomis — ono što je dato na poverenje, nepokretno imanje koje prelazi u porodično nasleđe iz naraštaja u naraštaj Grog — vrsta slatkog alkoholnog pića Hipoteka — nepokretna zaloga, zajam na zalogu imanja Instinktivno — nagonski, po nagonu Laudanum — vrsta smole koja se nekad upotrebljavala i kao lek livreja — vrsta odeće koju nosi posluga u otmenim kućama, dvorovima i si. Medijum — posrednik između ljudi i duhova memento — znak za podsećanje, podsetnik Sakristija — sveštenička svlačionica, u njoj se čuva crkveno posuđe i odeća Vist — vrsta igre karata

194

Dţorđţ Eliot SAJLEZ MARNER Za izdavača glavni urednih: Vladislav L. Ilić Nacrt naslovne strane: Ljubomir Pavićević Fis Tehnički urednik: Ţika Marković Korektor: Ljiljana Novičić Izdaje i Štampa „Branko Đonović” Beograd Gundulićev venac 25 Tiraţ knjige: 8 000 primeraka Štampanje završeno januara 1964.

195

1 Devetnaestog — prim. prevodioca. 2 Sopstvenik imanja zadrţavao je pravo lova na. svojem zemljištu i onda kad ga je izdavao pod zakup, a zakupcu je bilo zabranjeno da tamani divljač — Prim. prevodioca. 3 Nolo episcopari — neću da budem vladika. Postoji verovanje da su nekada sveštenici anglikanske crkve, iz hrišćanske smernosti, dvaput odbijali da se prime te počasti. Samo u slučaju da i treći put odgovore tako, njihov se otkaz smatrao kao konačan — Prim. prevodioca. 4 U engleskim crkvama čita se na Pepeljavu sredu Peta knjiga Mojsijeva, glava 27, koja baca prokletstvo na grešnike. — Prim. prevodioca. 5 In hac salus — U ovome je spas. (Ovim ćeš pobediti). — Prim. prevodioca. 6 Prve reči jedne boţićne himne — Prim. prevodioca. 7 O Boţiću, ponekad i o Novoj godini, u Engleskoj je običaj da se za tavanicu učvrsti grana imele, i svaki mladić ima pravo da poljubi devojku koja se pod tom granom zaustavi. — Prim. (prevodioca. 8 Druga knjiga o carevima, 21. — Prim. prevodioca.

196