Donato Carrisi - Vladar Iz Senke

01

Naslov originala:

Donato Carrisi L'ipotesi del male

02

Soba broj 13 Državne mrtvačnice bila je carstvo usnulih. Nalazila se na četvrtom i poslednjem podzemnom nivou u ledenom paklu rashlañenih prostorija. Taj sprat bio je rezervisan za neidentifikovane leševe. Retko kada bi neko poželeo da ih pogleda. Ali te noći se najavio posetilac. Čuvar ga je čekao ispred lifta zureći uvis. Posmatrao je brojeve koji su se pojavljivali na osvetljenim poljima jedan po jedan, označavajući spuštanje lifta po spratovima, i pritom se pitao ko li bi mogao biti taj neočekivani posetilac. Naročito ga je zanimao razlog zbog koga je posetilac odlučio da prekorači granicu živih. Kada je zasvetleo poslednji broj na tabli, nastala je poduža tišina, a zatim su se vrata kabine širom otvorila. Čuvar je opazio čoveka od četrdesetak godina, odevenog u tamnoplavo odelo. Odmah je uočio - a to se dogañalo svima koji prvi put kroče u taj donji svet - da se posetilac začudio kada je shvatio da nije ušao u prostor obložen belim pločicama i osvetljen aseptičnim neonskim svetlom, već je zatekao zelene zidove osvetljene narandžastim svetiljkama. „Višebojnost sprečava napade panike”, objasni mu čuvar, odgovarajući na njegovo neizgovoreno pitanje. Zatim mu dodade plavi ogrtač. Posetilac na to ne reče ništa. Odenuo je ogrtač, pa su ušli unutra. “Leševi na ovom spratu uglavnom su tela beskućnika i lutalica. Ti ljudi nisu kod sebe imali dokumenta niti su se pojavili srodnici, pa su završili ovde dole. Nalaze se u sobama od jedan do devet”, objasni čuvar. ,,U sobama broj deset i jedanaest su tela ljudi koji su, kao vi i ja, plaćali porez, gledali utakmice na televiziji i jednog dana pali

03

mrtvi od infarkta u vagonu podzemne železnice. Neki putnik se pritom pravio da pomaže unesrećenom i olakšao ga za novčanik s dokumentima i, gle, dotični ili dotična nestade zauvek. Ponekad doñe i do zbrke s dokumentima: neka službenica zameni papire i ožalošćenima na prepoznavanju pokažu telo druge osobe. To znači da ta osoba zakonski nije mrtva, pa rodbina nastavlja potragu za njom." Želeo je da ostavi utisak na posetioca izigravajući turističkog vodiča, ali čovek uopšte nije reagovao na njegovu priču. „Ponekad je telo toliko izobličeno da nemate utisak da je to uopšte bio čovek“, reče čuvar nastojeći da kod posetioca izazove mučninu, no ovaj očigledno nije bio osetljiv na takve priče. „Zakon predviña isti postupak za sve: period proveden u zamrzivaču ne sme biti kraći od osamnaest meseci, a zatim se, ako niko ne zatraži telo i ako ono nije neophodno zbog dalje istrage, pokojnik spaljuje u krematorijumu.” Tu je doslovno citirao propis koji je znao napamet. Zatim je promenio ton jer su došli do sobe koju je neobični noćni gost želeo da pogleda. „A tu su i ovi iz sobe broj trinaest.” Anonimne žrtve nerešenih ubistava. „Kada je reč o ubistvima, zakon predviña da telo, koje može biti upotrebljeno kao dokaz, ostane ovde sve do identifikacije”, napomenu čuvar. „Ubica ne može biti osuñen ako se ne dokaže da je ubijena osoba zaista postojala. Ukoliko se ne zna ime ubijenog, telo je jedini dokaz nečijeg postojanja. Zato vreme čuvanja takvih tela nije ograničeno. To je jedna od. onih zakonskih zvrčki koje advokati toliko vole.“ Ako nije definisan zločin s kojim se povezuje smrt nepoznate osobe, njeni zemni ostaci ne mogu biti uništeni niti prepušteni prirodnom procesu raspadanja, glasio je propis. ,,Mi ih zovemo spavačima.” Bili su tu razni muškarci, žene i deca, svi nepoznati, za čije ubistvo još niko nije okrivljen. Godinama su čekali

04

da se neko pojavi i oslobodi ih prokletstva sličnosti sa živima. Kao u nekoj morbidnoj bajci, bilo je potrebno samo izgovoriti čarobnu reč. Njihovo ime. Soba u kojoj su se nalazili bila je poslednja u dnu hodnika i nosila je broj trinaest. Kada su došli do metalnih vrata, čuvar izvuče veliki svežanj ključeva i poče da traži odgovarajući. Otvori vrata i povuče se unazad, da propusti posetioca. Čim je ovaj zakoračio unutra, upalio se red žutih sijalica koje su reagovale na senzore pokreta. Na sredini sale stajao je sto za autopsiju, a uza zidove behu rasporeñeni hladnjaci s desetinama komora. Kao neko čelično saće za pčele. „Treba da potpišete zapisnik”, reče čuvar i izvuče nekakav registar. „ Koje vas telo zanima?”, upita glasom koji je odavao izvesnu uznemirenost. Posetilac konačno progovori: „Ono koje se najduže nalazi ovde.” AHF-93-K999. Čuvar je znao napamet tu šifru i nagañao je da upravo može doći do razotkrivanja stare tajne. Odmah je pronašao pregradak s odgovarajućom etiketom na ručki. Bio je treći sleva, odozdo. Pokaza ga posetiocu. „Meñu pričama o telima koja su se zatekla ovde dole, ta čak nije ni najoriginalnija”, objasni čuvar. „Jednog popodneva neki dečaci igrali su fudbal u parku i lopta im je odletela u žbun - tako su ga pronašli. Pucali su mu u glavu. Kod sebe nije imao nikakva dokumenta, čak ni ključeve od stana. Lice mu je i danas sasvim prepoznatljivo, ali se niko nije javio na linije za informacije, a takoñe niko nije prijavio nestanak. Dok se čeka hvatanje krivca, koji možda nikada neće biti pronañen, jedini dokaz je telo. Zato je sud odlučio da se telo čuva sve do razrešenja zločina i sprovoñenja pravde.“ Načinio je malu pauzu. ,,Od tada su prošle mnoge godine, a on je još uvek tu.” Čuvar se već bezbroj puta upitao kakvog je smisla

05

imalo čuvati dokaze zločina koji više niko ne pamti. Smatrao je da su svi već zaboravili na anonimne stanare sobe broj trinaest. No, s obzirom na zahtev posetioca, slutio je da se iza tih nekoliko centimetara čelika nalazi tajna koja se ne svodi samo na puku identifikaciju pokojnika. „Otvorite, želim da ga pogledam.” AHF-93-K999. Godinama mu je to bilo jedino ime. No, možda će se ove noći to promeniti. Čuvar pokojnika pritisnu polugu, da bi otvorio pregradak. Spavač će se možda probuditi.

06

MILA

07

Zapis broj 397 – H/5 Izveštaj: 6.40, 21. septembar

▄▄▄▄▄ .

Predmet: razgovor vođen s operaterkom Službe za hitne pozive ▄▄▄▄▄▄▄▄ . Operaterka; Klara Salgado. Operaterka: Hitni pozivi! Odakle zovete? X: … Operaterka; Gospodine, ne čujem baš ništa. Odakle zovete? X: Ja sam Džes. Operaterka: Morate mi kazati puno ime, gospodine. X: Džes Belman. Operaterka: Koliko godina imaš, Džese? X: Deset. Operaterka: Odakle zoveš, Džese?" X: Od kuće. Operaterka; Možeš li mi dati adresu? X: ... Operaterka: Džese, možeš li mi dati adresu, molim te? X: Stanujem u... Operaterka: Dobro. I šta se događa? Znaš da je ovo broj policijskog telefona, zar ne? Zbog čega zoveš? X: Znam to. Ali oni su mrtvi. Operaterka: Da li si rekao da su mrtvi, Džese? X: ... Operaterka: Džese, jesi li još tu? Ko je mrtav?

08

X: Da. Svi. Svi su mrtvi. Operaterka: Da ovo nije neka šala, Džese? X: Nije, gospođo. Operaterka: Reci ini kako se to dogodilo. X: Dobro. Operaterka: Džese, da li si još tu? X: Jesam. Operaterka: Zašto mi mirno ne ispričaš šta je bilo? X: Dobro. Došao je sinoć. Mi smo večerali. Operaterka: Ko je to došao? X: . . . Operaterka: Ko je došao, Džese? X: Pucao je. Operaterka: Dobro, Džese. Želim da ti pomognem, ali moraš i ti meni malo da pomogneš. Da li je to u redu? X: U redu je. Operaterka: Dakle, kažeš da je neki čovek došao kod vas dok ste večerali i pucao. Da li si ti dobro, Džese? X: Nisam. Operaterka: Hoćeš da kažeš da si ranjen, Džese? X: Ne, ali on još nije otišao. Operaterka: Čovek koji je pucao je još tu? X: ... Operaterka: Džese, milim te, odgovori mi! X: Kaže da dođete ovamo. Dođite odmah. Prekid razgovora. Kraj zapisa.

09

1

Nekoliko minuta pre šest sati ulica je naglo oživela. Kamioni gradske čistoće sakupljali su ñubre iz kontejnera ispred vila, krećući se poput uvežbanih vojnika. Zatimje naišla mašina za čišćenje pločnika s rotacionim četkama. Pojavila su se i baštovanska vozila koja su odvozila suvo lišće i pokošenu travu, a žive ograde potkresali su na pravu visinu. Pošto su i oni završili posao, otišli su, ostavljajući za sobom sve u savršenom redu i tišini. Sve je bilo spremno da srećni stanovnici toga kraja bace zadovoljan pogled na okolinu čim se probude, pomisli Mila. Noć je prošla veoma mirno, kao i uvek u tom kraju. Oko sedam sati ljudi su lagano i lenjo počeli da se bude. Iza prozorskih okana mogli su se videti očevi, majke i deca, kako se užurbano spremaju, kao da se raduju novom danu. Još jedan dan srećnog života. Dok ih je posmatrala sedeći u svom hjundaiju, parkiranom na početku stambenog bloka, Mila im nije nimalo zavidela jer je znala da, ako se zagrebe uglañena površina, uvek nešto drugo izañe na videlo. Prava slika sastoji se od svetla i senki, kao što i treba da bude. Ponekad bi se pojavila i crna rupa. Mogao se osetiti kužni zadah koji dopire iz nje, a ponekad se činilo da sa dna te rupe neko mrmlja vaše ime. Mila Vaskez je dobro poznavala taj zov tame. Igrala je igru sa senkama od časa kada se rodila. Pucketala je prstima i naglo pritisnula palac leve ruke. Kratak bol koji je osetila pomogao joj je da se bolje koncentriše. Uskoro su vrata obližnjih vila počela da se otvaraju. Porodice su napuštale svoja gnezda, spremne da se suoče sa izazovima sveta - što je za njih uvek isuviše

10

lako, pomisli Mila. Videla je kako Konerovi izlaze iz kuće. Otac porodice, advokat Koner, imao je četrdesetak godina i bio je prilično mršav, odeven u besprekorno sivo odelo, a kosa mu je bila ponegde osedela, što je lepo isticalo njegovo preplanulo lice. Majka je bila plavuša s licem i telom pomalo ostarele devojčice. Vreme na nju nije imalo nekog uticaja - Mila je u to bila sigurna. Tu su bile i devojčice. Starija je svakako išla u srednju školu. Mlaña je imala bujnu kovrdžavu kosu i još je išla u obdanište. Bile su preslikani roditelji. Ako bi neko posumnjao u teoriju evolucije, Mila bi ga postidela pokazavši mu Konerove. Bili su lepi i savršeni i, naravno, morali su stanovati na jednom ovako srećnom mestu. Pošto je poljubio ženu i ćerke, advokat je ušao u plavi audi A6 i zaputio se u svoju kancelariju, da nastavi s briljantnom karijerom. Žena je ušla u zeleni SUV s namerom da odveze devojčice u školu. U tom času Mila izañe iz automobila, rešena da upadne u vilu i život Konerovih. Mada je bio topao dan, obukla je trenerku za džoging. Leto tek što se okončalo, ali da je obukla majicu i šorts, svakako bi njeni ožiljci bili mnogo upadljiviji. Ako je dobro proračunala na osnovu zapažanja iz prethodnih dana, imaće na raspolaganju oko četrdeset minuta pre nego što se gospoña Koner vrati kući. Imala je četrdeset minuta da utvrdi da li se u toj srećnoj kući krije jedan duh. Proučavala je Konerove nekoliko sedmica. Sve je počelo sasvim slučajno. Policajci koji rade na slučajevima nestalih osoba ne mogu samo sedeti za stolom i čekati da neko podnese prijavu, jer se često dešava da uopšte ne postoji porodica koja bi podnela takvu prijavu. Može biti reč o strancu, o nekome ko je privremeno presekao veze s poznanicima, ili o osobi koja nema nikoga na svetu. Takve osobe Mila je nazivala predodreñenima. To su bile osobe okružene prazninom, koje nisu ni sanjale da će jednog dana nastradati. Zato je bilo potrebno

11

prvo pronaći slučaj, a zatim i nestalu osobu. Zato se muvala ulicama tražeći sastajališta očajnika - mesta gde vas tama sapliće na svakom koraku i nikada vas ne napušta. No, dogañalo se da osoba nestane i iz zdrave i zaštićene sredine pune ljubavi. Takvi su bili slučajevi nestanaka dece. Bilo je, nažalost, moguće, a i dogañalo se, da roditelji zaslepljeni dnevnom rutinom uopšte ne primete neke sitne ali važne promene kod sopstvene dece. Dogañalo se, recimo, da se neko približi deci van kuće i da to proñe sasvim neopaženo. Deca uvek osećaju krivicu kada prihvate ljubaznost neke nepoznate odrasle osobe i tu dolazi do nerešivog konflikta izmeñu roditeljskih saveta i dečjeg postupka: teško je objasniti detetu gde je granica izmeñu uljudnog ponašanja prema odraslima i izbegavanja nepoznatih osoba. Kakav god stav da dete izabere, uvek postoji nešto što treba sakriti od odraslih. Mila je zaključila da ipak postoji sjajan izvor informacija koje se odnose na sve bitno što se dogaña u životu jednog deteta. Zato je svakog meseca posećivala neku drugu školu ili obdanište. Zatražila bi dozvolu da se promuva po praznim učionicama i pažljivo bi proučila crteže na zidovima. U tim maštarijama bio je skriven stvarni život te dece. Naročito je bilo važno da li crteži sadrže složene dečje emocije, često i nesvesne, koje deca primaju i upijaju poput sunñera. Volela je te posete školama. Dopadao joj se miris voštanih bojica i lepka za hartiju, novih knjiga i žvakaće gume. To joj je donosilo neki tajanstveni mir i tešila bi se mišlju da se možda neće dogoditi ništa loše. Za odrasle su obično mesta na kojima borave deca najbezbednija. U toku jednog takvog istraživanja, dogodilo se da je Mila meñu desetinama crteža ugledala i crtež najmlañe Konerove ćerke. Slučajno je na početku školske godine odabrala baš to obdanište i posetila ga u toku odmora, dok

12

su se deca igrala u dvorištu. Malo se zadržala u njihovom dečjem svetu, uživajući u veselim poklicima koji su dopirali spolja. Ono što ju je posebno pogodilo na crtežu male Konerove bilaje zapravo slika srećne porodice koju je devojčica nacrtala. Tu su bili prikazani: ona, mama, tata i sestra na travnjaku ispred kuće. Dan je bio divan i sunčan. Svi su se držali za ruke. No, jedan element odudarao je od te glavne scene. Bila je tu i peta osoba. Mila se odmah zabrinula kada je ugledala taj lik. Kao da nije imao telo i činilo se da lebdi. To je duh, pomisli odmah Mila. Poželela je da zanemari taj svoj utisak, ali je na zidu videla i druge crteže istog deteta i na svima isti taj lik. Bio je previše pažljivo nacrtan da bi se to moglo pripisati slučaju. Instinkt joj je govorio da slučaj treba istražiti. Pozvala je detetovu vaspitačicu, koja je bila veoma predusretljiva i objasnila joj je da ta pojava duhova na crtežima male Konerove traje već neko vreme. Rekla je da, prema njenom iskustvu, nema nekog naročitog razloga za brigu - to se najčešće dogaña posle smrti roñaka ili poznanika - deca se na taj način bore s gubitkom. No, vaspitačica je ipak razgovarala i s gospoñom Koner. U porodici u poslednje vreme nije bilo smrtnih slučajeva, ali je devojčica nedavno imala neke noćne more. Možda su one inspiracija za crtež duha. Mila je od dečjih psihologa naučila da deca razna fantastična svojstva obično pripisuju stvarnim osobama, koje ne moraju uvek biti i negativci. Može se desiti da neki stranac bude prikazan kao vampir, all i kao simpatični klovn ili Spajdermen. Ali uvek postoji neki detalj koji demaskira taj lik i ponovo mu daje ljudska svojstva. Setila se slučaja Samante Ernandez, koja je likom Deda Mraza u stvari prikazala čoveka bele brade, koji joj svakodnevno obraćao u parku. Meñutim, njen Deda Mraz je na nadlaktici imao i tetovažu, kao i stvarni neznanac iz parka, a niko

13

nije obratio pažnju na taj detalj. Taj tip ju je kasnije oteo i ubio, a bilo mu je dovoljno da joj obeća lep poklon da je namami. U slučaju male Konerove bilo je tipično to ponavljanje crteža duha. Mila je bila sasvim sigurna da se devojčica plaši nečega. Morala je da otkrije da li je reč o stvarnoj ličnosti i koliko ta osoba može da joj naškodi. Kao i obično, odlučila je da ne obaveštava roditelje. Bilo bi beskorisno alarmirati ih ili prenositi neosnovane strepnje samo na osnovu nejasne sumnje. Počela je da nadzire malu Konerovu, da bi utvrdila s kim devojčica komunicira van kuće za ono malo vremena kada nije pod nadzorom odraslih, odnosno kada je u obdaništu ili na časovima plesa. Pokazalo se da nijedna nepoznata osoba nije posebno zainteresovana za dete. Njene sumnje su, izgleda, bile neosnovane. To joj se često dogañalo, ali nije želela da baci u vetar tolike dane truda samo zato što je trenutno osetila izvesno olakšanje. Pošto je bila veoma savesna, odlučila je da ipak poseti i školu starije devojčice Konerovih. U njenim crtežima nije otkrila ništa sumnjivo ili dvosmisleno. Ali anomalija se pojavila u jednoj bajci koju je devojčica napisala kao domaći zadatak. Dete je, naime, napisalo priču u kojoj je glavni lik duh. Bilo je sasvim moguće da je sve to plod mašte starije sestre i da je njena priča uticala na mlañu devojčicu i zaplašila je. Mogao je to biti i konačni dokaz da nije reč o maštariji, ali za nešto drugo - pošto nije uočila nikakve nepoznate sumnjivce u blizini devojčica van kuće, opasnost je mogla biti mnogo bliža nego što je u početku mislila. To bi značilo da nije reč o nepoznatoj osobi, već o nekome iz kuće. Zato je rešila da sprovede novu istragu oko kuće

14

Konerovih. Morala je i da se nekako preruši i promeni stil. Od lovca na dečje strahove pretvorila se u lovca na duhove. Bilo je nekoliko minuta do osam sati. Mila je na uši natakla slušalice i ugašenog MP3 plejera, pretrčala ulicu i ušla na stazu ka ulazim vratima vile trudeći se da liči na džogerku. Kada se približila kući, skrenula je desno, i trčeći pored kuće, prošla do zadnje strane. Ispitala je vrata ulaza za poslugu i neke zadnje prozore. Sve je bilo zatvoreno i zaključano. Da je našla nešto otvoreno, a neko je iznenadio, mogla bi da se izgovori da je pomislila da je lopov u kući. To je ne bi spaslo optužbe za upad na privatni posed, ali je s takvom pričom lakše mogla da se izvuče. Ukoliko bi obila bravu, izložila bi se nepotrebnom i glupom riziku. Razmislila je o onome zbog čega je došla. Nije mogla da objasni svoju intuiciju i instinkt, no to je osećaj poznat svim policajcima. Kod nje je taj osećaj bio tako jak da se lako odlučivala i da preñe granicu. Nije nikako mogla da pokuca Konerovima na vrata i tek tako im kaže: „Zdravo, narode, nešto mi govori da su vam ćerke u opasnosti koja im preti od izvesnog duha, ali to može lako biti i neka konkretna osoba od krvi i mesa.“ Ali, kao što se često dogañalo, osećaj nelagodnosti nadvladao je njen zdrav razum: vratila se do ulaza za poslugu i obila bravu. Odmah je osetila nalet rashlañenog vazduha. U kuhinji je videla prljave tanjire zaostale od doručka, a na frižideru fotografije s letovanja i neke zadatke s najboljim ocenama. Mila izvuče iz džepa crnu plastičnu torbicu. U njoj je bila mikrokamera veličine dugmeta, zajedno s kablom. Preko nje je, zahvaljujući bežičnom sistemu prenosa i internetu, mogla sa izvesnog rastojanja da prati ono što se dogaña u kući. Pogledala je na sat i nastavila svoju pretragu po drugim prostorijama. Trebalo je pronaći najbolje mesto za skrivanje kamere. Nije imala mnogo vremena, pa je odlučila da se usmeri na prostorije u

15

kojima se odvija najveći deo porodičnog života. U dnevnom boravku, opremljenom sofama i televizorom, nalazila se i jedna polica za knjige s intarzijom od oniksa. Ali u njoj nije bilo knjiga, već je bila ispunjena raznim diplomama i priznanjima advokata Konera, za zasluge na profesionalnom planu ili za usluge zajednici. Zaista je bio veoma poštovan i uzoran grañanin. Na jednoj strani police bila je smeštena zbirka trofeja osvojenih na takmičenjima u umetničkom klizanju, koji su očigledno pripadali starijoj ćerki. Bila je lepa zamisao da otac podeli svoj prostor za izlaganje trofeja s drugim članom porodice, pomisli Mila. Na kaminu se kočoperila fotografija skladnih i nasmejanih Konerovih odevenih u potpuno iste crvene džempere. To je, očito, bila porodična tradicija koja se ponavljala svakog Božića. Mila nakratko pogleda i sobe devojčica. Orman u roditeljskoj sobi bio je otvoren. Zastala je da osmotri garderobu gospoñe Koner. Zanimala ju je ličnost te srećne majke. Kao da je bila snabdevena nekim antitelima koja sprečavaju ispoljavanje osećanja, tako da se nije moglo znati šta zaista oseća. No, mogla je da zamisli njena osećanja, da, to je lepo mogla da zamisli. Muž, dve ćerke, lepa kuća u kojoj je zaštićena kao u gnezdu. U jednom trenutku Mila izgubi iz vida razlog svog upada u tu kuću, zaključivši da odeća u ormanu nije sva iste veličine. Čak i lepe žene mogu da se ugoje, to je bar jasno. Ali gospoña Koner je vrlo mršava. Pregledavši široke haljine koje su visile u ormanu, zaključila je da gospoñi Koner nije bilo nimalo lako da ponovo oslabi ako je nekada imala težinu koja odgovara toj odeći. Mila odjednom shvati šta zapravo radi. Izgubila je kontrolu nad situacijom. Umesto da traži moguće opasnosti, sama se pretvorila u opasnost za porodicu Koner. Osim toga, izgubila je i osećaj zavreme, i gospoña Koner bi mogla da se vrati svakog časa. Zato na brzinu zaključi da je dnevni boravak idealno mesto za postavljanje male kamere. Koristeći dvostranu

16

lepljivu traku, postavila je kameru tako da bude prikrivena meñu izloženim predmetima. Dok je izvodila tu operaciju, krajičkom desnog oka opazila je neku crvenu mrlju koja je treperila na zidu iznad kamina. Mila se okrenu da ponovo pogleda porodičnu fotografiju sa svim članovima porodice odevenim u božićne majice, koja je u prvom času kod nje izazvala neku apsurdnu ljubomoru. Kada je bolje pogledala, uočila je neke pukotine u toj porodičnoj idili. Neme oči gospoñe Koner delovale su kao prozori neke dugo nenastanjene kuće. Advokat Koner trudio se da namesti blistavi osmeh, ali zagrljaj kojim je obuhvatio ženu i ćerke nije delovao ni samopouzdano ni posednički. Bilo je nečega na toj slici, ali Mila nije mogla odmah da utvrdi šta. Srećna poza porodice Koner nije bila odraz stvarnosti - krila je nešto što nije valjalo. Onda je odjednom shvati šta je to. Devojčice su bile u pravu. Meñu njima se krio i jedan duh. U dnu fotografije, na mestu gde je sada stajala polica s trofejima, bila su još jedna vrata.

17

2

Gde se obično krije duh? Na nekom mračnom mestu gde ga niko ne uznemirava. Na tavanu. Ili, kao u ovom slučaju, u podrumu. A meni je pripao nezahvalan zadatak da ga prizovem, pomisli Mila. Pogledala je nadole I tek tada uočila ogrebotine na parketu, jer se polica očigledno često pomerala. Malo je pomerila jedan kraj i ugledala vrata. Podvukla je prste pod ivicu i naglo povukla. Polica je zaškripala i opasno se nagnula, ali je Mila na kraju uspela da je pomeri dovoljno da se provuče. Otvorila je vrata i odmah do nje dopre tračak svetla. Mila je osećala da je obuhvata tama koja je vladala unutra. Vrata su bila obložena materijalom koji je izolovao svaki zvuk, da bi se odstranila spoljašnja buka ili prigušili zvuci koji bi doprli iznutra. Uske stepenice vodile su naniže, pravo u suteren, omeñene golim omalterisanim zidovima. Potražila je u džepu minijaturnu baterijsku lampu i upalila je, pa poče oprezno da silazi. Bila je sva napeta i obuzeta panikom, ali je lagano silazila niza zavojito stepenište u podrum. Kada je sišla do kraja, našla se u potpunom mraku. Pomerala je snop svetla pokušavajući da vidi šta se tu nalazi. Osvetlila je neke stvari i ugledala nameštaj kakav se svakako ne drži u podrumu. Komodica i krevet s ogradicom. Iz njega su dopirali neujednačeni zvuci. Tu je ležao neko živ. Lagano se prišunjala, nastojeći da ne probudi onoga ko tu spava. To biće bilo je umotano u čaršav, baš kao što i dolikuje pravom duhu, i bilo joj je okrenuto leñima. Virila je samo jedna nožica. Na njoj su se videli znaci

18

pothranjenosti. Nedostatak svetla svakako nije dobro uticao na razvoj deteta. Put mu je bila bledunjava. Detence je moglo imati jednu godinu, ili možda tek malo više. Morala je da ga dodirne, da se uveri u njegovo postojanje. Postojala je, dakle, direktna veza izmeñu ovoga što je videla pred sobom, poremećaja u ishrani gospoñe Koner i njenog lažnog osmeha. Ta žena nije samo ugojila, a zatim oslabila. Bila je trudna. Dete se malo pomeri, probuñeno svetlom baterijske lampe. Zatim se okrenu prema Mili, stežući uz sebe neku krpenu lutkicu. Ona pomisli da će se detence rasplakati. Ono ju je samo posmatralo. Zatim se osmehnu. Imalo je ogromne oči. Pružilo je ručice prema njoj, kao da želi da ga uzme u naručje. Mila učini detetu po volji. Ono joj se odmah okači o vrat i privuče je svom snagom. Ko zna, možda je osećalo da je ona došla da ga spase. Policajka je uočila da je dete, mada žgoljavo, čisto. To je ukazivalo na dvojnost mržnje I ljubavi, odnosno na borbu izmeñu dobra i zla. „Dopada joj se da je držimo u naručju.“ Devojčica je prepoznala glas I počela da tapše ručicama od zadovoljstva. Mila se okrenu. Gospoña Koner stajala je u dnu stepenica. „Znate, on nije kao drugi ljudi. Želi da uvek kontroliše sve oko sebe, a ja neću da mu razbijam iluzije. Kada sam otkrila da sam trudna, nisam izgu bila glavu.” Svakako je govorila o mužu, mada nije pomenula njegovo ime. „Nije me nikada upitao ko je otac deteta. Naš život uvek mora da deluje besprekorno, a ja sam upropastila njegov projekat. To ga je najviše pogodilo, a ne to što sam ga prevarila.£< Mila je zurila u nju bez ijedne reči. Nije znala kako da reaguje. Činilo se da se žena nimalo ne čudi niti se ljuti zbog toga što je zatekla strankinju u kući. Kao da je već neko vreme to očekivala. Možda je zapravo i čeznula za osloboñenjem. „Preklinjala sam ga da me pusti da abortiram, ali nije

19

hteo. Terao me je da od svih poznatih krijem trudnoću i tih devet meseci sam pomišlja da zapravo želi da zadržimo dete. Onda mi je jednog dana pokazao kako; sredio podrum i tada sam konačno shvatila. Nije mu bilo dovoljno da me prezire. Želeo je da me kazni.” Mila oseti kako joj se grlo steže od besa. „Naterao me je da se porodim u podrumu i da ostavim bebu dole. I dalje sam mu govorila da možemo da je odnesemo u neku policijsku stanicu ili da je ostavimo ispred bolnice. Niko ne bi ništa saznao, ali on mi sada više i ne odgovara na tu molbu.” Devojčica se osmehivala u Milinom naručju i nije izgledala nimalo uznemireno. „Kad god nije tu noću, nosim je gore i pokazujem joj sestre koje spavaju. Mislim da su i one to primetile i verovatno misle da sve to sanjaju.” Ili možda misle da je to košmar, pomisli Mila, setivši se crteža i bajke koju je starija devojčica napisala. Okrenula se prema kolevci, da uzme krpenu lutku i da iznese dete odatle. „Zove se Na“, reče joj žena. „Barem je ona tako zove.“ Zatim napravi malu pauzu. „Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke svoje ćerke?“ A da li ste detetu uopšte dali neko ime? Mila je bila besna, ali nije glasno postavila to pitanje. Svet nije znao za postojanje te bebe. Policajka je mogla da zamisli šta bi bilo da nije naišla. Niko ne traži dete koje ne postoji. Žena je videla gañenje u njenom pogledu, pa je postala neprijateljski raspoložena. „Znam šta mislite, ali mi nismo ubice. Ne bismo je ubili.” ,,Da, zaista”, složi se Mila. „Samo biste lepo sačekali da sama umre.“

20

3

Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke svoje ćerke? Ponavljala je tu rečenicu sve vreme dok je vozila. A odgovor je uvek bio isti. Nisi ni ti nimalo bolja od nje. Uvek kada bi začula taj glas, otvorile bi joj se stare rane. Oko jedanaest i četrdeset pristigla je u Čistilište. Tako su, naime, zvali Ured za nestale osobe u Saveznoj policiji. Nalazio se u suterenu zapadnog krila zgrade - onoga koje je bilo najudaljenije od svih zbivanja. Nadimak je ukazivao i na činjenicu da za to mesto niko ni najmanje nije mario. Zvrjanje starog klima-ureñaja doprlo je do nje zajedno s mirisom ustajalog dima - što je bio ostatak iz vremena kada je u uredima još bilo dozvoljeno pušenje - kao i sa zadahom vlage koja je dopirala iz temelja zgrade. Čistilište se sastojalo od nekoliko različitih prostorija, a u tom suterenu nalazio se i stari policijski arhiv, kao i ured za nañene stvari. Postojale su ukupno tri kancelarije i u svakoj su bila po tri pisaća stola, uz dodatni sto rezervisan za šefa odeljenja. Najveća prostorija bila je odmah do ulaza. To je bila takozvana sala izgubljenih koraka. Mnogi životni putevi zaustavljeni su baš u toj prostoriji. Pri ulasku se mogle uočiti tri stvari. Prvo je bila potpuna praznina: u nedostatku nameštaja, po sobi se moglo slobodno šetkati. Drugo, ta prostorija je stvarala osećaj klaustrofobije: mada je tavanica bila visoka, jedino svetlo davala je sivkasta neonska cev. Treće što se moglo uočiti bile su stotine pari očiju koje sa zidova zure u vas. Naime, zidovi su bili prekriveni fotografijama nestalih

21

osoba. Bilo je tu bezbroj muškaraca i žena. A i dece, koju ste mogli odmah uočiti meñu ostalim licima. Mila se često pitala zašto je to tako. Zatim je shvatila. Iskakala su iz mase zato što je njihovo prisustvo na takvom mestu izazivalo osećaj teške nepravde. Pošto deca ne nestaju po sopstvenom izboru, bilo je jasno da ih je zgrabila neka zločinačka kandža i odvukla u svet nevidljivih. Na tom zidu deca nisu imala nikakav poseban status, već su njihove fotografije bile poreñane po hronološkim redom nestanaka. Stanovnici zida tišine bili su ravnopravni. Nisu bile važne rasne, verske, polne ili starosne razlike. Fotografije sujednostavno ukazivale na činjenicu da su te osobe nekada bile žive. Mogle su to biti fotografije snimljene pored roñendanske torte ili zabeležena uličnom sigurnosnom kamerom. Poneka lica su se osmehivala, sasvim nesvesna činjenice da ih je upravo neko snimio. Svakako da niko od njih nije ni pomišljao da u tom času pozira za svoju poslednju fotografiju. Od tada pa nadalje, život je tekao bez njih. No, ipak nisu bili potpuno napušteni - u Čistilištu niko nije sasvim zaboravio na njih. ,,To zapravo i nisu osobe”, govorio je Stef, Milin šef. „Oni su, u našem poslu, samo predmeti. Ako ne misliš tako, nećeš dugo opstati ovde. Radim ovaj posao već dvadeset godina.” Ali ona nije mogla da o tim osobama razmišlja kao o predmetima. U drugim policijskim odeljenjima imali su drugačiji termin i zvali su ih ,,žrtve”. To je bio opšti termin, koji je ukazivao samo na činjenicu ña su te osobe verovatno bile žrtve nekog zločina. Miline kolege van Čistilišta nisu ni znale koliko su srećne što mogu da koriste taj izraz. U slučajevima nestalih osoba, nikada se ne može pouzdano znati dali je reč o zločinu ili je osoba svojevoljno nestala. Policajci iz Čistilišta često ni sami nisu bili načisto da

22

li istražuju otmicu, ubistvo ili dobrovoljni nestanak. I nisu, poput drugih policajaca, imali kompenzaciju u osećaju da je pravda zadovoljena. Nisu bili podstaknuti mišlju da će na kraju uhvatiti i privesti zločinca. Ko god je radio u Čistilištu, morao se zadovoljiti i time da je uspeo da otkrije istinu. Sumnja i neizvesnost nisu mučile samo one koji su voleli nestalu osobu i želeli da saznaju štajoj se desilo, već i policajci koji rade na tim slučajevima ne postupaju uvek racionalno. Mila je dobro savladala tu lekciju. U toku prve tri godine rada u Čistilištu imala je kolegu, izvesnog Erika Vinčentija, mirnog i ljubaznog momka, koji se ponekad žalio da ga sve devojke napuštaju iz istog razloga - kad god bi neku devojku poveo na piće ili večeru, osvrtao se zagledajući ljude za stolovima, ili bi posmatrao prolaznike. „One su stalno brbljale i odvraćale mi pažnju. Pokušavao sam da ih saslušam, ali nije mi išlo. Jedna devojka mi je čak kazala da prestanem da zagledam druge kad sam sa njom.” Mila se prisećala nežnog Erikovog osmeha dok joj je to pričao. Glas mu je bi pomalo hrapav i tih i pritom je potvrdno klimao glavom. Sve mu je to bilo i pomalo zabavno, pa je često pričao svoje doživljaje kao neku šaljivu anegdotu. Zatim bi se naglo uozbiljio. „Ja ih svuda tražim. Uvek i svuda.“ Od tih nekoliko njegovih reči spopadala ju je jeza, koju je od tada stalno osečala. Erik Vinčenti je i sam nestao jedne martovske nedelje. U njegovom momačkom stanu, krevet je zatečen namešten, ključevi stana položeni na komodici kraj ulaza, a sva odeća ostavljena u ormanu. Jedina fotografija koju su policajci pronašli prikazivala je nasmejanog Erika izmeñu dvojice drugara, kako ponosno pokazuje veliku ribu koju je upravo upecao. Njegovo lice pridružilo se ostalima na istočnom zidu sale sa fotografijama nestalih osoba. „Nije uspeo da se izbori sa svim tim“, mudrovao je

23

Stef. Odvukla ga je tama, mislila je Mila. Dok je prilazila svom stolu, zagledala bi se u Erikov, na kojem ni dve godine posle nestanka baš ništa nije bilo pomereno. Taj sto je bio poslednji materijalni dokaz njegovog postojanja. Tako je u službi u Čistilištu ostalo samo dvoje. U ostalim odeljenjima policajci su bili tako brojni da su radili u grupama, a nadreñeni su im stalno povećavali norme, dok su ona i Stef imali na raspolaganju veliki prostor i nisu morali da pravdaju svoje metode niti da garantuju neke naročite rezultate. Ali nijedan policajac koji je imao i najmanje ambicije da napreduje nije želeo da radi u Čistilištu - tu nije bilo nikakve nade da se ostvari bilo kakva karijera, ne dok nerešeni slučajevi sa zida večito zure u zaposlene. Mila je namerno odabrala rad u tom odeljenju, I to baš kada su je pre sedam godina predložili za unapreñenje i rad najednom od najvećih slučajeva., Šefovi su bili zgranuti - mnogima nije išlo u glavu da neko samovoljno želi da se živ sahrani u toj rupi. Meñutim, Mila nije promenila odluku. Pošto je svukla trenerku koja joj je tog jutra poslužila za prerušavanje, našla se opet u svojoj uobičajenoj odeći majici s kratkim rukavima, tamnim farmerkama i patikama - i sela za kompjuter da napiše izveštaj o dogañajima u kući Konerovih. Devojčica duh, kojoj niko nije dao ime, poverena je socijalnim radnicima. Dva psihologa su, u pratnji patrolnih kola, otišla da dovezu sestre Koner iz njihovih škola. Gospoña Koner je uhapšena, a koliko je Mili bilo poznato, uhapsiće i njenog muža, čim ga pronañu. Dok je čekala da njen stari kompjuter podigne sistem, odjednom je začula unutrašnji glas koji ju je proganjao celog jutra. Nisi ni ti ništa bolja od nje. U tom momentu podigla je pogled ka vratima Stefove

24

kancelarije. On ih je bio zatvorio, iako su obično otvorena. Upravo se pitala kakvo je sad pa to čudo, kada njen šef promoli glavu kroz vrata. „O, tu si“, reče on. „Doñi malo ovamo, molim te.“ Rekao je to prilično bezličnim tonom, ali Mila je odmah uočila da je nekako napet. Stef nestade pre nego što je uspela da ga išta upita, ostavljajuči joj poluotvorena vrata kancelarije. Dok je prilazila vratima, začula je odlomke neke rasprave. Ali zapazila je i da govore različiti glasovi. Niko nikada nije dolazio u Čistilište. Ipak, Stef je sada, očigledno, imao društvo.

25

4

Razlog posete bio je vrlo ozbiljan. Kolege s gornjih spratova izbegavale su silazak u Čistilište, kao da se tamo krije neko prokletstvo, ili barem nikad ne donosi sreću. Šefovi nisu marili za takvo njihovo ponašanje. Nije im bila čista savest, pa su bili srećni da sve zaborave. Možda su se plašili da ne budu premešteni u Salu izgubljenih koraka i zarobljeni u svetu zaglavljenom na pola puta izmeñu života i smrti. Kada se Mila pojavila na vratima, Stef je sedeo za pisaćim stolom. Ispred njega je sedeo neki čovek: bio je odeven u smeñe odelo, a sako mu je bio zategnut na širokim ramenima. Mada je očigledno nabacio dodatne kilograme I nosio kravatu koja mu nije davala svečan izgled, već ga je samo davila, Mila je odmah prepoznala dobroćudni osmeh kolege Klausa Borisa. Ustao je i pošao prema njoj. „Kako si, Vaskezova?” Ispružio je ruke da je zagrli, ali se naglo zaustavio jer se setio da Mili ne prijaju fizički dodiri. Zato je samo načinio neki neodreñen pokret ka njoj. “Ja sam dobro, a vidim i da si ti oslabioa, reče Mila, nastojeći da se nekako izvuče iz neprilike. Boris se glasno zacereka. „Šta ćeš, ja sam čovek od akcije”, reče i potapša se po stomaku. Nije to više onaj stari Boris, pomisli Mila. Oženio se, dobio par klinaca i postao inspektor, a i njihov pretpostavljeni. Zato je bila još sigurnija da poseta nije kurtoazna. „Sudija ti čestita na tvom jutrošnjem otkriću.a Da, to baš liči na Sudiju, pomisli Mila. Ako je šef odseka zainteresovan za zbivanja u Čistilištu, za to svakako postoji neki vrlo ubedljiv razlog. Bilo je to prilično

26

jednostavno: ako se pretpostavljalo da se iza nekog nestanka krije ubica, slučaj bi se automatski prebacivao odeljenju za ubistva i oni bi, ako ubica bude uhvaćen, imali priliku da prigrabe sve zasluge za uspeh. Policajci iz Čistilišta nikada nisu dobijali nikakva priznanja. I u slučaju Koner je bilo tako. Mila je, u zamenu za to što je učinila, dobila samo oproštaj za primenu neuobičajenih metoda, a u Odeljenju za borbu protiv zločina bili su vrlo zadovoljni što mogu da preuzmu završenu istragu. Najzad, to što je ona izvela bilo je otmica maloletnog lica iz kuće. „Zar te Sudija šalje ovamo samo da mi to saopštiš?”, upita Mila. „To je mogao da uradi i telefonom.” Boris se ponovo nasmeja, ali prilično nategnuto. ,,A zašto da se ne smestimo malo udobnije...” Mila pogleda Stefa, da pokuša da shvati šta se to dogaña, ali njen šef samo odvrati pogled u stranu. Nije bilo njegovo da ma šta objašnjava. Boris ponovo sede i pokaza Mili stolicu preko puta. Ipak, ona ostade na nogama i okrenu se da zatvori vrata. „Dobro, Borise, šta se zbiva?”, upita ona ne gledajući ga. Kada se okrenula, uočila mu je boru na čelu. Kao da je neko naglo prigušio svetlo u sobi. Eto to je, komplimenti su potrošeni, pomisli Mila. „Ovo što ću vam poveriti strogo je poverljivo. Pokušavamo da zaobiñemo štampu.” ,,A čemu služi tolika opreznost?”, napade ga Stef. „Sudijino nareñenje predviña najstrožu poverljivost istrage i svi koji su uključeni u nju biće strogo nadzirani, tako da će se odmah saznati ako nešto procuri.” To više nije bila preporuka, već prikrivena pretnja, pomisli Mila. ,,Da li to znači da smo sada i nas dvoje na toj listi osoba od poverenja?”, preseče ga Stef. „Onda bismo želeli da znamo o čemu je reč.” Boris malo zastade pre nego što je ponovo progovorio.

27

Jutros u šest i četrdesetjedan minut, naša stanica van grada primilaje vrlo čudan telefonski poziv.” ,,A gde je to?”, upita Mila. Boris podiže ruke uvis: „Sačekaj prvo da čuješ priču do kraja.” Policajka obiñe sto i sede naspram njega. Boris položi obe ruke na kolena, kao da ga nastavak priče košta velikih napora. „Jedno desetogodišnje dete, izvesni Džes Belman, ispričalo je da se neko uvukao u njihovu kuću u vreme večere i počeo da puca na sve strane i zatim je kazalo da su svi u kući mrtvi.” Mili se učini da se svetlost sijalica u prostoriji još malo utulila. „ Adresa odgovara planinskoj kući koja se nalazi na petnaest kilometara od naselja. Vlasnik kuće je Tomas Belman, osnivač i predsednik farmaceutske kompanije koja nosi njegovo ime.” „Znam ga”, reče Stef. ,,To ime se nalazi na mojim pilulama za smanjenje krvnog pritiska.” „Džes je njegovo najmlañe dete. Belman je imao još dvoje dece: sina i ćerku. Zvali su se Kris i Liza.” Upotreba prošlog vremena delovala je na paljenje crvene lampice u Milinoj glavi. Sada dolazi najmučniji deo, pomislila je. „Imali su šesnaest i devetnaest godina”, objasni Boris. „Belmanova žena zvala se Sintija i imala je četrdeset sedam godina. Kada su lokalni policajci otišli tamo da provere...” Malo je zastao, a pogled mu se ispunio besom. ,,Pa, nema svrhe duže kružiti oko istine... Dete je kazalo istinu: sinoć su svi bili kod kuće. Bio je to pravi pokolj! Svi su sada mrtvi! Svi osim Džesa.” ,,A zašto je samo on živ?”, upita Mila, čudeći se i sama svom pitanju. „Mislimo da je ubica samo želeo da se obračuna s ocem porodice.” Nije rekao ništa više. „Zbog čega to mislite?”

28

„Zato što je on poslednji ubijen.” Bila im je jasna sadistička namera. Tomas Belman je gledao kako svi njegovi najmiliji umiru i trebalo je da što duže pati zbog tog saznanja. ,,Da li je najmlañi sin uspeo da pobegne ili da se negde sakrije?”, upita Mila koja je pokušala da ostane mirna, mada ju je ovaj kratak prikaz dogañaja veoma potresao. Borisovo lice razvuče se u gorak osmeh neverice. ,,Ne, ubica ga je poštedeo da bi nas nazvao i ispričao nam šta se dogodilo.” „Zar hoćeš da kažeš daje taj skot prisustvovao telefonskom razgovoru?”, upita Stef. „Hteo je da bude siguran.” Krajnje nasilje i protagonizam, pomislilaje Mila. To je ponašanje tipično za samo jednu kategoriju ubica - za masovne ubice. Takvi tipovi bili su naj nepredvidljiviji i najsmrtonosniji, daleko opasniji i od serijskih ubica, mada su ljudi i mediji često mešali te dve kategorije. Serijske ubice prestajale bi s ubistvima u odreñenim vremenskim intervalima - dužim ili kraćim - dok su se višestruke ubice uvek usredsreñivale na lucidno osmišljen i dobro isplaniran masakr više osoba, koji bi se obično odigrao samo jednom. U tu kategoriju spadao je, recimo, momak koji se, pošto je otpušten s posla, vratio ukancelariju i pobio sve kolege, ili ñak koji je, naoružan pravom puškom, došao u srednju školu i pobio profesore i drugove, zamišljajući da je sve to video-igrica. Njih pokreće bes. To je najčešće: bes protiv vlade, društva, vlasti, državnog zakonskog ustrojstva, ili prosto ljutnja na ceo ljudski rod. Glavna razlika izmeñu serijskih i masovnih ubica svodi se na činjenicu da je prve u nekom trenutku moguće zaustaviti - stavljanjem lisica na ruke, gledanjem u oči uz rečenicu „Gotovo je!” i slično, dok drugu kategoriju ubica nije moguće zaustaviti dok ne ostvare plan i ne pobiju

29

onoliko ljudi koliko su planirali, a kada završe posao, tada se obično zaustave sami. Za sebe najčešće izaberu oslobañanje pomoću jednog jedinog hica i odlaze sa ovog sveta skoro bezbolno, koristeći isto oružje kojim su izvršili pokolj. Neki od njih namerno dozvole policiji da ih upuca, kao poslednji izazov društvu. Meñutim, policajci znaju da u takvim slučajevima uvek stignu prekasno, jer je cilj ubice već ostvaren. A taj cilj je uvek da sa sobom u pakao povedu što više osoba. A kad nema krivca koji bi mogao biti uhvaćen i osuñen, žrtve prekriva zaborav, zajedno sa zločincem; žrtve za sobom ostavljaju samo prazninu i osećaj gneva zbog neispunjene pravde. Zločinac te vrste uskraćuje policiji čak i utehu da može da učini nešto dobro za žrtve zločina, makar i posle njihove smrti. Ali to u ovom slučaju, izgleda, nije tako, pomisli Mila. Da se zločinac ubio, Boris bi im to već kazao. ,,On je i dalje tu negde, a sam bog zna gde može biti, reče njihov prijatelj inspektor, preduhitrivši eventualno Milino pitanje. „Negde je napolju, shvatate li to? Naoružan je. Možda misli da još nije završio posao?w ,,A zna li se ko je taj psihopata?“, upita Stef. Boris zaobiñe odgovor na to pitanje. „Znamo samo da je došao iz šume i da je pobegao natrag u nju. Znamo i da je imao poluautomatsku pušku bušmaster kalibra 56 mm i revolver.“ Činilo se da je to sve, ali je Mila stalno imala utisak da u toj Borisovoj priči nešto nedostaje. Neki deo ostao je neotkriven, a to je svakako imalo veze s razlogom koji je Borisa naterao da siñe u Čistilište. „Sudija želi da doñeš i da baciš pogled.“ »Ne.“ Odgovor je došao tako naglo da je iznenadio čak i nju. U magnovenju su joj se pred očima pojavila četiri tela, krvlju poprskani zidovi i barice krvi, krvi koja se polako sliva na pod. Mogla je da oseti miris s krvi. Surovo

30

podsećanje i izrugivanje sopstvenog sećanja, koje joj govori da će jednoga dana i njena smrt imati taj miris. ,,Ne“, reče ona malo odlučnije. ,,Ne mogu, žao mi je.“ ,,Ma sačekaj malo, ne shvatam“, umeša se Stef. „Zašto bi ona uopšte išla tamo? Nije kriminolog, a nije čak ni profesionalni profajler.“ Boris je ignorisao njegove reči i ponovo se obratio Mili. „Ubica očigledno ima neki svoj plan - možda će se uskoro opet dati u akciju, pa će umreti još nedužnih ljudi. Znam da mnogo tražimo od tebe.“ Već punih sedam godina nije nogom kročila na mesto zločina. Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to što vidiš... „Ne“, reče ona i po treći put, nastojeći da priguši glas iz tame koji joj se obraćao. . „Sve ću ti objasniti kada stignemo tamo. Obećavam da neće trajati duže od sata. Mislili smo da...“ Stef prasnu u podrugljiv smeh. „Otkako si ušao ovamo stalno govoriš u množini... Odlučili smo, mislili smo... Blagi bože, pa svi znamo da Sudija odlučuje i misli sve to što pominješ i da si ti došao ovamo samo da bi nam to preneo. Dakle, šta se zapravo krije iza svega toga?“ Gas Stefanopulos, koga su svi kratko zvali Stef, bio je iskusan policajac koji se bližio penziji i nije ga bilo briga za posledice smelosti koje je sebi dozvoljavao. Mili se on veoma dopadao jer je spadao u policajce koji postupaju u skladu sa onim što vide i nikada ne prebacuju odgovornost na druge, bio je uvek spreman da uradi pravu stvar, sledeći svoj instinktivni osećaj za ispravno postupanje. No, kada ste to najmanje očekivali, na površinu bi izbila njegova narav dostojnog naslednika starih Grka. Već je i kod drugih policajaca viñala isti izraz zgranutosti koji se pojavio i na Borisovom licu. Stef se okrenu prema njoj, a videlo se da ga sve to zabavlja: „Šta, po tvom mišljenju, treba sada da uradim? Da šutnem inspektora u zadnjicu i vratim ga na neki od gornjih spratova?“

31

Mila mu ne odgovori ništa. Lagano je skrenula pogled na Borisa. „Imate savršeno mesto zločina - nije moglo ispasti bolje. Imate i očevica- Belmanovog sina, a verujem da imate i podatke o identitetu zločinca. Možda vam nedostaje samo motiv, ali neće vam biti toliko teško da ga otkrijete - obično su takvi zločini pokrenuti napadom gneva. A pošto mi se čini da u tom slučaju niko nije nestao, ne vidim kakve veze to sve može imati sa Či stilištem? Kakve veze to ima sa mnom?“ Mila načini malu pauzu. „Dakle, došao si ovamo, jer vam identitet zločinca predstavlja problem..” Ostavila je rečenicu nezavršenu. Boris, koji je sve vreme ćutao, nije pokazao nikakav znak da bi mogao promeniti mišljenje. No, Stefan se odjednom zainati. „Niste uspeli da ga identifikujete, zar ne?' Ponekad su ih iz drugih odeljenja zvali da im pomognu oko identiteta osobe čije je lice bilo nepoznato: to nisu bile nestale osobe, već nepoznata lica koja je trebalo povezati sa imenom. „Mila vam je potrebna samo zato da biste, ako ne uspete da utvrdite ko je odgovoran za taj masakr, mogli da svalite svu odgovornost na Čistilište. To je prljav posao koji treba prebaciti na nas, zar ne?" „Grešiš, kapetane“, reče Boris, prekinuvši konačno svoje ćutanje. „Znamo ko je to učinio.“ Ta rečenica zbuni i Milu i Stefa. Nijedno od njih dvoje mu ništa ne odgovori. »Zove se Rožer Valin.” To ime je trenutno pokrenulo pravu lavinu podataka u Milinoj glavi, mada su se nizali bez nekog odreñenog redosleda. Računovoña. Trideset godina. Imao je bolesnu majku. Bio je prinuñen da se do smrti stara o njoj. Nema porodice niti prijatelja. Hobi mu je sakupljanje satova. Prilično povučen i smeran. Nevidljiv. Čudan. U tom času, Mila u mislima odluta iz prostorije u kojoj su sedeli, prolete kroz hodnike Čistilišta i stiže do Sale izgubljenih koraka. Zaustavi se ispred levog zida I

32

podiže pogled. Tada ga ugleda. Rožer Valin. Upalo lice I odsutan pogled. Jedina njegova fotografija koju su uspeli da pribave bila je ona sa službene propusniče za ulazak u zgradu u kojoj je radio svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena kravata. Nestao je bez objašnjenja jednog oktobarskog jutra. Pre sedamnaest godina.

33

5 Put je vijugao uzbrdo. Dok se automobil lagano peo, za njima je ostajala panorama grada obavijenog oblakom smoga. Zatim je pejzaž počeo da se menja. Vazduh je postajao prozirniji, visoke jele ublažavale su letnju vrućinu. Gledano kroz prozor automobila, sunce se krilo meñu granjem, a na fascikli koju je Mila držala u krilu padale su varljive senke. U fascikli je bila priča o Rožeru Valinu. Policajka još uvek nije mogla da poveruje da je taj surovi pokolj počinio tužni službenik sa slike koja je godinama stajala na zidu Čistilišta. Kao ni kod drugih masovnih ubica, ni kod njega nisu zabeleženi nikakvi prethodni slučajevi nasilja. Surovost je izbila na površinu bez upozorenja i sva odjednom. No, pošto Valin nikada nije imao problema sa zakonom, nije imao ni kriminalni dosije. Kako su mu, dakle, ušli u trag? Kada je Mila to upitala Borisa, on ju je samo posavetovao da bude još neko vreme strpljiva i da će uskoro sve saznati. Inspektor je vozio limuzinu ne obraćajući joj se, a ona se uporno pitala kakvi mogu biti razlozi za toliku predostrožnost. Dok je nagañala odgovor na to pitanje, osećala je da je obuzima sve veća zabrinutost. Ukoliko je razlog zaista bio tako strašan, nije ni želela da ga zna. Trebalo joj je punih sedam godina da uspe da nauči da živi s onim štojoj se desilo u toku rešavanja slučaja Šaptač. Još je zbog toga imala teške more, ali se one nisu javljale noću. Kada bi zaspala, sve bi nestalo, ali bi s prvim zracima sunca odjednom osetila strah. Poput mačke koja instinktivno oseti opasnost, i ona bi uvek naslutila nečije prisustvo kraj sebe. Kada je shvatila da nikako ne može da se otarasi svih tih uspomena, napravila je neku vrstu kompromisa sa sobom. Njenim planom bile su predviñene strateške izmene koje bi kod nje stvorile osećaj

34

bezbednosti. Prvo pravilo bilo je najvažnije. Nikada više nemoj izgovoriti ime tog čudovišta. No, upravo tog jutra bila je na putu da prekrši drugo pravilo koje je sebi odredila. Naime, obećala je sebi da više nikada neće otići na mesto zločina puno krvi i tragova nasilja. Plašila se onoga što bi se moglo desiti kad bi se našla na takvom krvavom mestu. Pa, osetila bi ono što i drugi osećaju u sličnim situacijama, pokušavala je da ubedi sebe. Ipak, neki mračan unutrašnji glas uporno joj je šaputao baš suprotno. Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to što vidiš... „Evo, skoro smo stigli.” Tim naglim obraćanjem Boris prekide njenu mantru. Mila se pravila da pažljivo sluša šta joj govori, i nastojala je da nekako prikrije nelagodnost. Zatim je bacila pogled kroz prozor, a strah ju je opet naglo ščepao za grlo: dva policajca radarom su proveravala brzinu automobila koji su prolazili kraj njih. No, to je bila samo svojevrsna scenska postavka - zapravo, obezbeñivali su pristup mestu pokolja. Kada je njihov auto prošao pored policajaca, agenti su im pogledima dali znak da produže. Boris je skrenuo na usku stazu koja je počinjala nekoliko metara dalje. Automobil je poskakivao po neravnom terenu. Izgledalo je da tunel od granja zatvara pristup kući. Granje se češalo o krov njihovog vozila, lagano i oprezno, kao da krije neku lošu nameru. Izašli su iz senke i neočekivano izbili na čistinu pred vilom. Bila je to trospratna kuća, rasporeñena u više nivoa. Spajala je klasični stil kuća tog kraja sa savremenom arhitekturom, a veranda je bila okružena staklenim zidovima. Prava bogataška kuća, pomisli Mila. Izañoše iz automobila i Mila se osvrnu oko sebe. Videla je četiri limuzine i kombi laboratorijskih stručnjaka i patologa, a sva vozila bila su neobeležena. Prilična koncentracija policijskih snaga.

35

Dva agenta izañoše da dočekaju i informišu Borisa. Ona nije uspela da čuje šta govore, ali je pošla za njima po kamenim stepenicama koje su vodile do ulaznih vrata, držeći se nekoliko metara iza njih trojice. U toku vožnje Boris joj je kazao da je Tomas Belman, vlasnik vile, bio lekar koji se preorijentisao na biznis i osnovao farmaceutsku kompaniju. Imao je oko pedeset godina, jedan brak i troje dece. Hobi su mu bili avioni i stari modeli motora. Bio je to čovek koji je celog života imao sreće, ali je umro gore nego što je Mila mogla da zamisli: ubijen je posto je prethodno video kako mu gine cela porodica. „Hajde, uñi!”, pozvao ju je Boris. Tek tada je Mila shvatila da se ukopala na pragu. U velikom dnevnom boravku, s kaminom u sredini, bilo je dvadesetak kolega, koji se odjednom okrenuše da je pogledaju. Prepoznali su je. Mogla je da oseti šta misle. Bilo joj je neprijatno zbog toga, ali su joj noge i dalje bile tvrdoglavo prikovane zs prag, odbijajući da nastave dalje. Spustilaje pogled na svoja stopala i učinilo joj se da pripadaju nekom drugom. Ako ću to uopšte učiniti, ne smem više da razmišljam. Ako načinim sledeći korak, nema mi povratka. Opet joj se u glavi javi ona zastrašujuća mantra. Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to što vidiš... dopasti, reče Mila sama sebi, završavajući rečenicu u mislima. Pokrenula je levo stopalo. Ušla je. Postoji izvesna potkategorija masovnih ubica koju nijedan policajac ne želi da sretne. To je takozvani „užurbani koljač“, koji je u stanju da za kratko vreme počini nekoliko surovih masovnih ubistava. Možda je Rožer Valin bio baš taj tip. U tom slučaju, minuti i sati koji su prolazili radili su protiv istrage. U toj vili se možda baš zbog toga osećao nemoćni bes. Mila pogleda kolege na delu. Oni ne mogu baš ništa da učine za mrtve, imaj to u vidu, reče Mila samoj sebi.

36

Mržnja koju je Rožer Valin rasuo po toj kući i dalje je treperila mračnim odrazima, zahvatajući, poput nekog nevidljivog zračenja, sve koji su pristigli ovamo posle pokolja. Prisutne policajce lagano je spopadao bolesni gnev, mada nisu bili svesni toga. To je bilo ono isto osećanje koje je zahvatilo i višestrukog ubicu, hraneći njegovu paranoju, sve dok nije došao do toga da zgrabi ratno oružje i precizno izvrši ono što su mu glasovi u glavi nalagali i gonili ga da učini: da se osveti za sve nepravde i pretrpljena poniženja. Glavno mesto zločina bilo je na prvom spratu, ali su im, pre nego što su mu pristupili, dali nazuvke za obuću, gumene rukavice i kapice za povezivanje kose. Mila vide kako jedan od kolega pruža Borisu mobilni telefon. ,,Da, došla je“, čula ga je kako kaže nekome. Mogla je mirno da se opkladi u ma koju sumu da njen prijatelj inspektor upravo priča sa Sudijom. Novi šef njihovog odseka, zapravo, nije bio osoba koja ima ikakve veze sa sudskim vlastima i sudovima. Taj nadimak stekao davno, jer su neke kolege htele da ismeju njegov strogi nastup. No, umesto da se naljuti zbog toga, Sudija je prihvatio nadimak kao neku vrstu priznanja za zasluge. Zajedno sa napredovanjem na hijerarhijskoj lestvici, sarkastična primesa nadimka se izgubila i umesto nje se pojavilo izvesno strahopoštovanje koje je pratilo Sudiju. Ko god je smislio taj nadimak, verovatno je sad strahovao da će, pre ili kasnije, platiti zbog te šale. Ipak, Sudiju nije karakterisala osvetoljubivost - bilo je mnogo zgodnije držati ih strahom na kratkom povocu. Mila i Sudija sreli su se samo jednom - četiri godine ranije, kada je Terens Moska doživeo infarkt pa se, umesto njega, odjednom pojavio novi šef odseka. To je bila jedina Sudijina kratka poseta Čistilištu, uglavom zbog upoznavanja sa podreñenima. Od tada ga niko od njih nije video. Sve do tog jutra. Boris sklopi mobilni telefon, završi pripreme i priñe

37

joj. ,,Da li si spremna?” Ušli su u kabinu malog lifta koji je povezivao tri kućna sprata - bio je to više luksuz nego nužnost. Inspektor namesti slušalice, i čekajući da preko radio-veze dobiju odobrenje da se popnu, okrenu se prema njoj. „Hvala ti što si došla”, reče. Njoj nije bilo stalo do dalje razmene sličnih kurtoaznih fraza. „Kaži mi šta se sinoć desilo?” ,,Dakle, sedeli su svi za stolom, a bilo je negde oko devet sati, barem je tako rekao Džes, naš mali svedok. Trpezarija je smeštena na prvom spratu i gleda na zadnju verandu. Valin je došao iz šume pa ga nisu mogli videti dok se peo spoljašnjim stepenicama. Dečak kaže da su u nekom trenutku videli kako neki čovek nepomično stoji ispred francuskog prozora, ali u početku niko nije shvatao šta on tu radi.” Dakle, u početku nije bilo nikakve panike, reče Mila samoj sebi. Verovatno su prestali da razgovaraju i okrenuli se da pogledaju uljeza. U opasnim situacijama, prva reakcija je najčešće neverica, a ne strah. „Belman je ustao od stola i pošao da otvori vrata i vidi šta taj čovek želi.” „Zar mu je lično otvorio? Kako to da nije video njegovu pušku?” „Naravno da jeste, ali verovao je da može da kontroliše situaciju.” To je baš tipično za moćne ljude, zaključi Mila. Misle da uvek mogu da odlučuju, čak i kada neko uperi poluautomatsku pušku u njih. Kao pravi poslovan čovek, verovatno je odmah započeo pregovore, kao da je imao nešto da ponudi uljezu. Ali Rožer Valin nije došao da pregovara. U tom času Mila opazi kako Boris prinosi ruku slušalicama. Verovatno su mu odozgo kazali da mogu da se popnu. Okrenuo se prema tasterima i pritisnuo onaj za drugi sprat.

38

„Dete nam je preko telefona samo saopštilo da je Valin počeo da puca”, reče joj inspektor dok su se vozili naviše. „Ali nije bilo baš tako. Prvo su vodili kratku raspravu, a zatim je Valin zatvorio Džesa u podrum i poveo ostale gore.” Kabina je malo usporila, a zatim se zaustavila. Mila iskoristi tih nekoliko trenutaka da udahne malo vazduha. Eto, tu smo, reče ona u sebi.

39

6

Vrata lifta se otvoriše. Borisa i Milu zaslepiše halogene sijalice iz hodnika stručnjaci su radili na mestu zločina uz spuštene roletne i u mraku, jer bi jako svetlo moglo da zasmeta tehničarima. Mila se prisećala tog osećaja - činilo joj se da ulazi u neku ledenu pećinu. Tom utisku doprineo je i klima-ureñaj uključen na najjače hlañenje. Postojao je dobar razlog zbog koga septembarska toplota nije smela da prodre unutra. Tela su još bila tu. U neposrednoj blizini. Tehničari i laboratorijski stručnjaci muvali su se po hodniku i mileli po sobama. Vrteli su se po mestu zločina, u belim uniformama, slični tihim i disciplinovanim vanzemaljcima. Mila prekorači granicu sveta živih i mrtvih. Vrata lifta ponovo se zatvoriše iza njenih leña i lift poñe naniže, te Mila oseti da joj više nema bežanja. Boris ju je predvodio. „Nije ih sve poubijao u istom trenutku. Razdvojio ih je, pa ih je ubijao jednog po jednog.” Mila izbroja četvora vrata na spratu.' ,,Zdravo”, pozdravi ih Leonard Fros, sudski lekar sa istočnjačkim crtama lica, koga su svi zvali Čang. „Zdravo, doktore”, odgovori mu Boris. ,,Da li ste spremni za posetu magičnom svetu Rožera Valina?” Bez obzira na taj neumesni doktorski humor, Čang je bio vrlo praktično nastrojen. Pružio im je posudicu s kamforom, da namažu njime nozdrve radi suzbijanja neprijatnih mirisa. „Imamo četiri primarna mesta zločina na prvom spratu. Imamo i jedno sekundarno, na spratu ispod ovoga. Kao što vidite, ništa nam nije promaklo.” Razlika izmeñu primarnih i sekundarnih mesta zločina zasnivala se prvenstveno na načinu izvršenja. Sekundarna mesta bila su manje tipična za dinamiku

40

glavne akcije, ali su i ona mogla dati važne podatke za rekonstrukciju zločina i utvrñivanje motiva. Pošto Boris nije ništa rekao o tom sekundarnom mestu, Mila se upita šta li se zapravo nalazi na spratu ispod njih. Sudski lekar ih je poveo prema sobi Belmanovog šesnaestogodišnjeg sina Krisa. Po svim zidovima bili su izlepljeni posteri hevi metalaca. Bilo je tu i više pari sportskih patika. U uglu je ležala torba sa sportskom opremom. Preko naslona stolice ostala je prebačena majica sa likom Satane. Ali ñavo nije sišao s te majice. On se u toj sobi pojavio u bezazlenom liku običnog računovoñe. Jedan od tehničara bavio se balističkim merenjem razmaka izmeñu stolice i tela koje je ležalo na postelji, meñu čaršavima natopljenim krvlju. ,,Na telu u predelu abdomena postoji velika rana od vatrenog oružja.” Mila je posmatrala odeću pokojnika: očigledno mu je istekla velika količina krvi. „Ubica mu nije pucao u glavu ili srce”, zaključila je. „Pucao je u stomak, da bi agonija trajala duže.” „Valin je, po svemu sudeći, hteo da uživa u prizoru”, reče Boris, pokazujući na stolicu kraj kreveta. ,,Ne, ta scena nije bila namenjena njemu”, ispravi ga Mila. „Namenio ju je ocu porodice, koji je iz svoje sobe bespomoćno slušao kako mu sin urla i plače.” Mila je zamišljala tok njihove agonije. Žrtve su čamile zatvorene u svoje sobe - utočišta koja su do tada članovima porodice bila najmilija, a koja su pretvorena u tamnice - i slušale sve što se dogañalo drugima, drhteći i shvatajući da će nešto slično uskoro snaći i njih. „Rožer Valin je pravi sadistički kučkin sin!”, odreza Čang. „Možda je čak i ćaskao s njima dok ih je zatvarao u sobe. Možda je hteo da se ponadaju izbavljenju. Navodio ih je da pomisle da će, ako kažu ili urade nešto odreñeno, njihova sudbina time biti promenjena.”

41

,,To je za njega bila neka vrsta privatnog suñenja”, dodade Mila. „Ili torture”, ispravi je Čang. Jedan hitac i Valin bi prešao na sledeću žrtvu. To su učinili i oni. Soba pored pripadala je devetnaestogodišnjoj Lizi. Zavese su bile ružičaste, a tapeti sa margaretama ljubičasti. Mada više nije bila devojčica, Liza očigledno nije želela da menja izgled svoje sobe. Lutke i plišane igračke bile su izmešane s krejonima i karminima. Bile su tu i razne školske nagrade, a po zidovima su se videle njene fotografije iz Diznilenda sa Plutonom i Malom Sirenom, kao i neke druge, na kojima su bile razne grupe rok muzičara. Na svetlom tepihu ležalo je telo devojke u vrlo čudnoj pozi. Ona je, pre nego što je ubijena, očigledno u pokušaju da pobegne, uspela da razbije staklo na jednom prozoru, ali hrabrost, koju joj je dalo očajanje, ipak nije bila dovoljna da se odvaži na skok s visine od četiri metra. Zatim je, izgleda, preklinjala ubicu, zavaravajući se da će izmoliti malo milosrña. Telo je ostalo u klečećem položaju. „Pogodio ju je u desno plućno krilo.“ Čang je pokretom ruke pokazao izlaznu ranu na leñima. „Valin nije imao kod sebe nikakvo hladno oružje, zar ne?“ Mila je postavila to pitanje iz sasvim odreñenog razloga. „Nije želeo nikakav fizički kontakt sa žrtvama”, potvrdi Čang, koji je naslutio njenu misao. „Održavao je stalno fizičko rastojanje od svih njih.” To je bio vrlo važan podatak. Činjenica da nije želeo da uprlja ruke njihovom krvlju ukazivala je na to da nije reč o psihotičnom višestrukom ubici. Njoj odjednom pade na um reč koja je savršeno odgovarala onome što se dogodilo u toj kući. Bio je to niz egzekucija. Zatim su prešli u treću prostoriju, odnosno u kupatilo. Gospoña Belmar ležala je sklupčana na podu kraj vrata. Sudski lekar im pokaza prozor kupatila. „Prozor gleda

42

na malu uzvišicu, pa je, za razliku od ostalih prozora u kući, na tom mestu visina malo manja od dva metra. Žena je prilično lako mogla da iskoči kroz taj prozor. Možda bi pritom slomila nogu, ali možda i ne bi, pa bi u tom slučaju nekako stigla do puta da potraži pomoć.” Mila je već znala zašto gospoña Belman nije bežala. Položaj tela kraj vrata jasno je ukazivao na to. Gospoña Belman je sve vreme stajala tu, moleći ubicu i plačući, a možda i dozivajući decu da im da na znanje da je njihova majka u blizini. Ne bi ih napustila čak ni zarad sopstvenog života. Materinski instinkt nadvladao je njen nagon za preživljavanjem. Nemilosrdni ubica joj je više puta pucao u noge. I tada je koristio pušku. Zašto je uopšte poneo sa sobom revolver? Mili to nikako nije bilo jasno. „Siguran sam da vas sam kraj ovog razgledanja neće razočarati, gospodo”, napomenu Čang. „Valin je ono najbolje sačuvao za poslednjeg člana porodice.”

43

7

Spavaća soba bračnog para nalazila se u dnu hodnika. To je bilo ekskluzivno područje rada najvećeg laboratorijskog eksperta s njihovog odeljenja. Ovalno lice starog Krepa, koje je virilo ispod kapuljače sterilnog ogrtača, bilo je jedini prepoznatljivi detalj na njemu. Naime, mogli su se jasno videti pirsinzi u nosu i na obrvi. Na Milu je taj prilično elegantan čovek, koji je pritom bio pun tetovaža i pirsinga, ostavljao čudan utisak. Njegova ekstravagancija mogla se meriti jedino s talentom i znanjem koje je posedovao. Soba je bila sva ispreturana. Bilo je jasno da je Tomas Belriian pokušao da se oslobodi iz svog zatvora, treskajući besno komadima nameštaja o vrata. Telo oca porodice ležalo je na postelji, oslonjeno ramenima o tapacirano uzglavlje kreveta. Oči su mu bile iskolačene, a ruke raširene, kao da od metka koji ga je pogodio očekivao osloboñenje. Ulazna rana nalazila se u visini srca. U prostoriji je, pored mnogih tehničara, bio i neki čovek koji je, baš kao i Mila i Boris, na sebi imao nazuvke za cipele, gumene rukavice i kapicu na glavi. Krasili su ga tamno odelo, sitne oči i orlovski nos. Držao je ruke u džepu i posmatrao kako tehničari rade svoj posao. Kada se okrenuo prema njima, Mila ga je odmah prepoznala. Gurevič je bio inspektor istog ranga kao i Boris, ali su svi znali da je jedini član njihovog odeljenja u kojeg Sudija ima slepo poverenje. S obzirom na uticaj koji je imao na šefa, važio je za sivu eminenciju njihovog odeljenja. Bio je karijerista, ali istovremeno i poznat kao nepodmitljiv. Strog i nemilosrdan. Toliko nepopustljiv da su ga skoro svi smatrali za pravog gada. Njegove retke vrline bile su

44

potpuno zasenjene brojnim manama. Činilo se da je doktoru Čangu već i samo njegovo prisustvo vrlo neprijatno, pa im kratko reče: „Lepo se zabavite i izvinite me, moram da nadgledam iznošenje tela.“ Boris je ignorisao kolegu, baš kao i ovaj njega, te se obrati direktno Krepu: „Dakle, da li je tvoja pretpostavka potvrñena?” Tehničar malo razmisli. „Mislim da jeste. Sada ću vam pokazati.” Baci brz pogled na Milu i podiže obrvu u znak pozdrava. Svakako nije želeo da gubi vreme u formalnom pozdravljanju. Policajka zapazi revolver na krevetu i upita se zašto je ubica ostavio to oružje za sobom. Osim ako i to nije bio deo njegovog scenarija. Valin je, izgleda, žeieo da policija precizno rekonstruiše sve što se u toj sobi dogañalo prethodne večeri. Krep ubaci revolver u plastičnu vrećicu i vrati ga tamo gde su ga i našli. Na kesici je bila prikačena cedulja sa slovom A. Druge dve cedulje bile su na komodici, koja očigledno nije poslužila za pokušaj obijanja vrata, kao i na prstima desne ruke leša, raširenim u znak pobede. Krep se osvrnu po sobi da proveri da li je sve na svome mestu, pa poče da im objašnjava. ,,Dakle”, reče navlačeći rukavice, ,,sve je uglavnom bilo na ovim istim mestima kada smo stigli. Oružje, revolver Smit i Veson 686, ležalo je na krevetu. U burence revolvera staje šest metaka, a dva su ispaljena. Jedan od njih nalazi se u srcu Tomasa Belmana, a drugi metak našii smo neoštećen ležao je na komodici kraj kreveta.” Okrenuli su se prema komodici i pogledali cedulju na kojoj je pisaio. Magnum 357. „Čini mi se da za to postoji prilično jednostavno objašnjenje”, nastavi priču tehničar. „Valin je želeo da svom domaćinu pruži šansu za spas. On je zato, kao u ruskom ruletu, izvadio jedan metak iz burenceta – to je taj na komodi - i rekao Belmanu da odabere neki broj.”

45

Mila se opet zagleda u desnu ruku leša. Ono što je njoj delovalo kao znak pobede bio je zapravo broj koji je žrtva označila prstima. Broj dva. „Belman je, dakle, imao priliku da izbegne smrt. Ali nije mu uspelo”, zaključi Krep. „Valin je zapravo želeo da proveri da li Belman i dalje želi da živi pošto su njegovi najmiliji pobijeni, nadoveza se Mila na opšte čuñenje prisutnih. ,,Eksperimentisao je s njegovom željom da preživi i da jednog dana dobije priliku da se osveti ubici svoje porodice. Takoñe je hteo da utvrdi odnos izmeñi Belmanovog nagona za preživljavanjem i njegove sklonosti da se prepust smrti. No, sve to nam i dalje ne daje nikakvo objašnjenje Valinovog motiva...” U tom trenutku se inspektor Gurevič pomeri iz ugla i mlako zatapša rukama. „Dobro je, to je vrlo dobro objašnjenje”, reče prilazeći im. „Baš me raduje što ste danas mogli da doñete ovamo, agente Vaskez”, reče on prilično slatkorečivo i prestade da aplaudira. Nemam utisak da sam mogla da biram, pomisli ona. „To mi je dužnost, gospodine.” Možda je Gurevič zapazio sarkazam u njenom glasu. Prišao je bliže te je Mila mogla jasno da uoči njegov nos sličan oštrici. Upali obrazi isticali su koščato čelo, koje je pomalo podsećalo na oklop. „Kažite mi, agente Vaskez, da li biste, u svetlu ovoga što ste upravo izjavili, bili u stanju da nam sastavite profil ubice?” Mila je u toku vožnje proučila sve podatke o Valinu, prikupljene u crvenoj fascikli, pa pokuša da precizno odgovori na njegovo pitanje. „Valin se celog veka brinuo o bolesnoj majci. Imao je samo nju. Ona je bolovala od retke degenerativne bolesti koja zahteva stalnu negu. Radio je kao računovoña u jednoj revizorskoj firmi pa se preko dana, dok je on bio na poslu, o majci brinula plaćena bolničarka na koju je trošio gotovo celu svoju platu.

46

Njegove kolege s posla nisu baš dobro poznavale njegove navike. Mnogi od njih nisu mu znali čak ni kršteno ime. Uglavnom nije ni sa kim razgovarao niti je stvarao nikakve veze s kolegama pa ga zato nema ni na zajedničkim božićnim fotografijama firme.” ,,To mi zvuči kao savršen portret tipičnog psihopate u kojem se celog veka taloži gnev protiv svih, a onda iznenada jednog dana odluči da doñe na posao s kalašnjikovim”, reče Gurevič. „Mislim da je problem malo složeniji, gospodine”, reče Mila. „A šta vas navodi na tu misao?” ,,Mi Valinov život posmatramo iz našeg ugla - kao nesrećnu egzistenciju čoveka koji je dugo bio talac bolesne majke. No, zapravo je reč o nečemu sasvim drugom.” „ A šta bi to bilo?” „Ne sumnjam da je u početku Valinu sve to predstavljalo veliki teret, ali je s vremenom tu svoju ličnu muku pretvorio u misiju. Briga o majci pretvorila se u životni cilj. Drugim rečima – to je postao njegov pravi poziv. Sve ostalo - kao posao i odnosi s ljudima predstavljalo mu je samo dodatni napor. Kada mu je majka umrla, ceo svet mu se srušio.” „ A kako to znate?” „Nedavno sam pročitala njegovu životnu priču i uočila detalj koji mnogo govori o njemu. Kada mu je majka izdahnula, Valin je bdeo uz nju puna četiri dana. Susedi su pozvali vatrogasce jer su iz stana osetili čudan smrad. Tri meseca posle majčinog pogreba, Valin je nestao bez traga. Jasna su nam njegova emotivna ograničenja, kao i da nije bio u stanju da se sam izbori sa svojom tugom. Takva osoba ne razmišlja o tome da poubija druge ljude, već obično želi da se ubije.” „Mislite li da će on na kraju to i učiniti, agente Vaskez?, upita pomalo izazovno Gurevič. „Ne znam”, priznade ona zbunjeno. Krep se zagleda u nju značajnim po gledom neme solidarnosti. U tom času,

47

Mila shvati istinu. ,,Vi ste već znali njegovu priču, zar ne?” „Moram da priznam da smo do sada bili pomalo nepravedni premc vama”, reče Gurevič. Ta neočekivana novina u Gurevičevom ponašanju začudi Milu. Inspektor joj pruži omot s nekoliko fotokopiranih stranica iz nekog naučnog časopisa. Pored teksta je bila fotografija Tomasa Belmana. „Poštedeću vas čitanja celog teksta i ukratko ću vam kazati da se u tekstu navodi podatak da Belmanova farmaceutska kompanija jedina raspolaže licencom za lek protiv izvesne retke bolesti koja izaziva trajne patološke promene.” Gurevič zastade, a zatim poče da naglašava reči, da bi ostavio što bolji utisak. ,,To je lek koji može znatno da poboljša opšte stanje pacijenta i da na duže vreme odloži smrt. Ipak, problem je u tome što je taj lek i veoma skup. Pogodite o kojoj je to retkoj bolesti reč?” ,,S platom koju je imao kao računovoña, Rožer Valin nije mogao da na bavi taj lek za majku”, upade Boris. „Potrošio je sve što je imao i na kraju je ipak bespomoćno gledao kako mu majka umire.” To je bio njegov stvarni povod za toliki gnev, pomisli Mila, i odmah joj bi potpuno jasno značenje onog ruskog ruleta koji je Valin odigrao s Belmanom. „Onaj jedan izvañeni metak davao je žrtvi izvesnu šansu da preživi, šansu kakvu njegova majka uopšte nije imala.” „Baš tako”, potvrdi Boris. „Sada nam treba kompletan izveštaj o Valinovom nestanku, uključujući i njegov psihološki profil.” „ Ali zašto to tražite od mene? Zar neki kriminolog ne bi bio pogodniji?” Mila i dalje nije shvatala. Gurevič se opet ubaci u razgovor. „A ko je prijavio Valinov nestanak pre sedamnaest godina?” To pitanje nije imalo nikakve veze s Milinim uobičajenim nadležnostima, ali je ipak spremno odgovorila.

48

„Kompanija za koju je radio, pošto se nedelju dana nije javio na posao. Nije mu se moglo ući u trag.” „ A kada je poslednji put viñen?” „Toga se više niko ne seća.” Inspektor se obrati Borisu. „Nisi joj kazao, zar ne?” „Nisam još”, odgovori ovaj poluglasno. Mila se zagleda u obojicu. „Šta mi to nije kazao?”

49

8

Prolog drame odigrao se u kuhinji. Tu je Valin došao iz bašte i prikazao se celoj porodici na francuskom prozoru. Ali razlog zbog koga je to mesto okarakterisano kao sekundarno mesto zločina bio je sasvim drugi. Na tom istom mestu odigrao se i epilog dogañaja te preduge noći. Zato su Gurevič, Boris i Mila ponovo sišli na donji sprat. Policajka je išla iza svojih šefova i nije im postavljala nikakva pitanja, jer je bila sigurna da će uskoro dobiti sve moguće odgovore. Sišli su malim drvenim stepenicama i našli se u velikoj prostoriji koja je više ličila na dnevni boravak nego na kuhinju. Prostorija je bila zastakljena prema bašti, ali tehničari ovde nisu postavili crno platno za zamračivanje prozora. Ovde nema nijednog tela, reče Mila sebi, ali nije joj nimalo laknulo zbog toga, jer je naslutila da je očekuje nešto još gore. Gurevič se okrenu prema njoj. „Koju ste fotografiju koristili u potrazi za Valinom posle njegovog nestanka?” „Bila je to fotografija s njegove propusnice za ulazak na posao, jer je na njoj bila njegova najnovija slika.” „A kako je Valin izgledao na toj šlici?” Mila se priseti fotografije sa zida sale izgubljenih koraka u Čistilištu. ,,Pomalo neuredna kosa, mršavo lice. Na sebi je imao svetlosivo odelo, košulju s tankim prugama i zelenu kravatu.” „Svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena kravataw, ponovi Gurevič lagano. Policajka se upita zašto joj Gurevič postavlja sva ta čudna pitanja - svakako je već znao sve detalje.

50

Meñutim, Gurevič joj ne dade nikakvo objašnjenje. Poñe ka sredini kuhinje, prema kuhinjskom ostrvu iznad koga je bila kamena nadstrešnica s bakarnim intarzijama. Na sredini ostrvceta nalazio se veliki sto od masivnog drveta, s prljavim tanjirima od prethodne večeri, ali su se izmeñu njih mogli videti i ostaci jednog kasnijeg obroka. Neko je tu jutros i doručkovao. Gurevič shvati da je Mila brzo uočila tu čudnu činjenicu i stade pred nju, ,,Da li su vam objasnili kako smo identifikovali Rožera Valina?“ ,,Do sada mi to niko nije rekao. „Nešto malo posle šest sati ujutru, baš u samu zoru, Valin je oslobodio malog Džesa iz podruma, doveo ga ovamo i dao mu ovsene pahuljice, sok od pomorandže i čokoladni kolač.“ Normalno ponašanje mešalo se s pričom strave i užasa. Mili su takve devijacije najviše smetale. To smirenje usred najvećeg ludila predstavljalo je novu vrstu pritiska. „Valin je sedeo za stolom s detetom dok je doručkovalo; čekao je da završi s obrokom, nastavi Gurevič. „Kao što ste već pomenuli, pre sedamnaest godina je četiri dana sedeo kraj majčinog tela. Možda je malog Džesa tog jutra ostavio u životu, da bi ovaj doživeo isto takvo iskustvo. To vreme doručka iskoristio je da dečaku objasni ko je. A da bi bio siguran da je dete sve to dobro zapamtilo, naterao ga je i da sve zapiše.“ „A koja je svrha toga?“, upita Mila. Gurevič joj dade znak da se još malo strpi, jer će joj uskoro sve biti sasvim jasno. „Džes je prilično hrabar momčić, zar ne, Borise?“ „Vrlo je hrabar“, potvrdi inspektor. „Bez obzira na sve što mu se dogodilo, bio je smiren skoro do kraja. Tek malopre se rasplakao od očajanja. Ipak, pre toga nam je odgovorio na sva pitanja.“ „Kada smo mu pokazali fotografiju računovoñe u svetlosivom odelu, košulji sa tankim prugama i zelenom kravatom, odmah ga je prepoznao“, dodade Boris. Zatim

51

mu se lice smrknu. „Ali kada smo tražili dodatne detalje recimo da podrobnije opiše odeću ubice – dečak je samo iznova pokazivao fotografiju... Tako je izgledao, ponavljao je.“ Taj detalj zgranu Milu. „Nije moguće“, omače joj se pošto se prisetila fotografije iz sale izgubljenih koraka. „Baš tako“, složi se Gurevič. „Momak je nestao kao tridesetogodišnjak a zatim se pojavio s četrdeset sedam godina, potpuno istog izgleda, odeven u istu odeću od pre sedamnaest godina.“ Mila nije bila u stanju da izusti ni reč. Gurevič nastavi: „A gde je on bio svih prethodnih godina? Da li su ga oteli vanzemaljci?“, bio je ironičan. ,,Da nije izronio iz šume? Možda ga je svemirski brod istresao pravo pred kuću Belmanovih?“ „A ima tu još nešto.“ Boris pokaza na telefon na zidu. »Džes je, po Valinovom nareñenju, sa ovog telefona jutros obavestio policiju o masakru. Prema podacima telefonske centrale, ubica je noćas oko tri prekinuo pokolj da bi obavio jedan telefonski razgovor.“ „Broj telefona odgovara perionici s automatskim mašinama, koja radi non-stop i nalazi se u centru grada“, objasni Gurevič. ,,Tu uglavnom dolaze starije osobe i imigranti, pa perionica ima sopstvenu telefonsku govornicu.“ „Meñutim, tamo uopšte nema osoblja koje dežura, niti ikakvih noćnih čuvara, već je postavljena samo videokamera, koja služi da obeshrabri vandale,“ Boris se pažljivo zagleda u nju. „Onda vi ipak znate ko je odgovorio na taj telefonski poziv?“, reče Mila , puna nade. ,,U tome I jeste stvar“, priznade Boris. „Niko se nije odazvao na taj poziv. Valin je pustio da telefon neko vreme zvoni, a zatim je prekinuo vezu i više nije pokušavao nikoga da pozove.“ ,,To baš i nema mnogo smisla, zar ne, agente Vaskez?“, upita je Gurevič. Mila je dobro razumela šta njih

52

dvojicu najviše zabrinjava u toj priči, ali i dalje nije shvatala svoju ulogu. ,,A šta bih ja tu mogla da uradim?“ „Vredeo bi nam svaki detalj iz Valinovog nekadašnjeg života, pomoću koga bismo saznali kuda se uputio, jer je jasno da ima još nešto na umu“, odgovori Gurevič. „Koga je to pokušao da pozove noćas? Postoji li neki saučesnik? Koji će biti njegov sledeći potez? Kuda je krenuo sa puškom? Pobogu, ima bušmaster!“ ,,A sva ta pitanja svode se na jedno - gde je Rožer Valin bio poslednjih sedamnaest godina?“, zaključi Boris.

53

9

Nasilje se kod užurbanih koljača uvek odvija u ciklusima. Svaki taj ciklus traje po dvanaestak sati i ima tri tipične faze: mirovanje, inkubaciju i eksploziju. Prva faza nastaje posle prvog napada. Dolazi do trenutnog osećanja ispunjenja cilja, a zatim nastaje novi period tenzije: mržnja se meša s gnevom. Ta dva osećanja ponašaju se kao hemijski elementi. Posmatrana zasebno, nijedno od njih ne mora biti štetno, ali zajedno mogu da stvore nestabilno jedinjenje. Treća faza je uvek neizbežna. Smrt je jedini mogući završetak celog tog procesa. Mila se nadala da će policajci stići da reaguju na vreme. Prirodni završetak životnih aktivnosti masovnog ubice je samoubistvo, a ako ga Valin još nije izvršio, to znači da svakako ima još neki plan koji želi da ostvari. Koga ovog puta misli da napadne? Popodne se bližilo večeri i nebo je imalo tipičnu boju kasnog leta. Hjundai je polako odmicao ulicom dok se Mila naginjala kroz prozor da pročita brojeve kuća. Vile su bile meñusobno slične - uglavnom dvospratne, sa izrazito kosim krovovima i malim baštama s prednje strane. Samo im je boja bila različita - od bele i bež do smeñe i zelene - ali su sve bile obojene pastelnim tonovima. U prvo vreme, koje je sada već pripadalo prošlosti, njih su nastanjivale mlade porodice, pa su se deca igrala na travnjacima ispred kuća, a toplo svetlo prodiralo je kroz prozore. Sada je to bio kraj u kome su pretežno živeli stariji ljudi. Ograde od belog drveta bile su zamenjene novim metalnim ogradama. Na travnjacima je bilo raznih

54

otpadaka. Kada se približila broju četrdeset dva, Mila uspori i zaustavi se. Na suprotnoj strani ulice nalazila se kuća u kojoj je celog veka živeo Rožer Valin. Prošlo je celih sedamnaest godina i ta kuća je sada pripadala drugoj porodici, ali je to ipak i dalje bila kuća u kojoj je odrastao višestruki ubica. Tu je načinio svoje prve korake, igrao se na travnjaku i učio da vozi bicikl. Kroz ta vrata je svakodnevno izlazio da bi otišao u školu, a kasnije i na posao. Ta je kuća bila pozornica njegove svakodnevne rutine. Bila je i mesto na kome je negovao bolesnu majku, dugo čekajući njen neizbežni kraj. Tokom karijere tragačice za nestalim osobama, Mila je veoma dobro naučila jednu stvar. Ma kako daleko da čovek pobegne, kuća ga uvek sledi na tom putu. Možemo menjati boravišta, ali smo zajedno uvek vezani. Kao da mi pripadamo njemu, a ne obrnuto. Kao da smo načinjeni od istih materijala - samo što je kući zemlja krv, drvo zglob, a armatura kosti. Jedina nada koju je Mila imala za ulaženje u trag Rožeru Valinu bila je da je on, bez obzira na mržnju koju je gajio i sve smrti koje je izazvao, ipak negovao neke uspomene na dom, koje su bile jače od njega. Parkirala je hjundai uz ivicu trotoara. Izašla je i osvrnula se unaokolo. Vetar je hučao meñu drvećem, a iz daljine se čuo zvuk nekog kućnog alarma, koji se naizmenično pojačavao i slabio, mešajući se sa zvucima iz pozadine. U bašti nekadašnje kuće Valinovih video se kostur nekog starog bordo kombija bez točkova, podignutog na cigle. Oko kuće su se videli tragovi prisustva novih stanara. Nije bilo mnogo verovatno da bi se Rožer približavao toj kući više nego što joj je ona sada prišla. Da bi ušla u trag njegovoj mogućoj poseti starom kraju, morala je da se obrati nekome drugome. Mila se osvrnu i poñe u kuću preko puta. Postarija gospoña sakupljala je rublje s konopca razapetog na dve motke. U tom času se baš pela se uza stepenice s naramkom suvog rublja u naručju. Mila požuri

55

prema njoj, želeći da je sustigne pre nego što uñe u kuću. ,,Izvinite!” Žena se okrenu ka njoj i sumnjičavo je pogleda. Nalazila se na pola puta do kućnih vrata. Mila izvuče svoju policijsku legitimaciju da bi je malo umirila. „Dobar dan, izvinite što vas uznemiravam, ali moram da porazgovaram s vama.“ „Nema problema, dušo“, odgovori joj žena sa osmehom na licu. Na nogama je imala nekakve frotirske čarape – jedna joj se sasvim srozala, a kućna haljina bila je isflekana i istanjena na laktovima. ,,Da li već dugo stanujete ovde?“ Činilo se da ženu zabavlja to njeno pitanje, a u jednom trenu je bacila i melanholičan pogled na okolinu. „Ovñe stanujem već četrdeset godina.“ „Dakle, obratila sam se pravoj osobi“, reče Mila srdačno. Nije želela da prepadne ženu pitanjem da li je nedavno u kraju zapazila svog starog suseda Rožera Valina, koji je iščezao bez traga pre sedamnaest godina. A i plašila se da joj ta žena, s obzirom na podmakle godine, ne kaže nešto pogrešno. „Hoćete li da uñete?“ „Hvala, hoću“, spremno odgovori Mila, koja je očekivala taj poziv. Starica je povede unutra, dok joj je napadni vetar mrsio retku kosu. Gospoña Volkot koračala je sitnim koracima, vukući široke vunene papuče po tepihu i parketu - hodala je precizno utvrñenom stazom izmeñu natrpanog nameštaja i gomile svakojakih stvari - počev od staklenih ukrasa za jelku i okrnjenog porcelana do ramova s fotografijama iz davno prošlog života. Donela je poslužavnik s dve šolje i čajnikom. Mila ustade sa sofe, da joj pomogne da sve to spusti na stočić. „Hvala, dušo.“ „Nije trebalo da se mučite.“

56

,,Ne, to mi pričinjava zadovoljstvo“, reče žena i poče da sipa čaj. ,,Nemam često goste.“ Mila ju je posmatrala i pitala se da li će i nju jednom zadesiti slična sudbina stare usamljenice. Verovatno je jedino društvo gospoñe Volkot sada bila narandžasta mačka koja bi povremeno zažmirkala posmatrajući ih, a zatim nastavila da drema. „Sačmo nije mnogo druželjubiv, jer nije navikao na strance, ali je dobar mačor.“ Mila sačeka da se starica smesti, a zatim uze šolju čaja i započe razgovor. „Možda će vas začuditi ovo što ću vas pitati, jer je od tada prošlo već mnogo vremena. Ne znam da li se sećate Valinovih koji su stanovali preko puta vas?“ Pokaza prstom kuću preko puta i primeti da se gospoña Volkot naglo smrkla. ,,Jadnici“, promrmlja žena i time potvrdi da ih se seća. „Kada smo moj muž Artur i ja kupili ovu kuću, i oni su se bili tek doselili u naš kraj. Bili su mladi, baš kao i mi, a naš kvart je tada bio tek izgrañen. Bilo je to idealno mesto za skladan život i podizanje dece. Tako nam je kazao naš agent za nekretnine i nije pogrešio. Barem je tako bilo prvih godina. Mnogi su se u to vreme doselili ovamo iz centra. Uglavnom su to bili službenici i trgovci. Meñu njima nije bilo radnika i imigranata.“ S obzirom na to da je pripadala jednoj od ranijih generacija, za gospoñu Volkot je taj politički neprikladan komentar bio sasvim prirodan. Mili je bilo pomalo neprijatno, ali nije menjala svoj srdačan nastup. „Pričajte mi o Valinovima. Kakvi su zapravo bili?“ „Bili su vrlo pristojni ljudi. Žena je vodila kuću, a muž je imao dobar posao kao prodavac. Ona je bila veoma lepa i delovali su srećno. Odmah smo se sprijateljili. Svake nedelje pripremali smo roštilj i zajedno slavili sve praznike. Artur i ja smo bili tek venčani, a oni su tada već imali dete.“ „Rožera? Sećate ga se, zar ne?“ „Kako bih mogla da ga zaboravim, srdašce malo. S pet

57

godina je već odlično vozio bicikl i jurcao je ulicom goredole. Artur je bio oduševljen tim detetom, pa mu je čak napravio i kućicu na drvetu. Posle nekog vremena shvatili smo da nećemo imati svoju decu, ali niko od nas dvoje od toga nije pravio dramu, naročito zbog toga što nismo želeli da žalostimo jedno drugo. Znate, Artur je zaista bio dobar čovek. Bio bi sjajan otac da je dobri Bog to hteo.“ Mila na to samo klimnu glavom. Kao i mnoge druge starije osobe, gospoña Volkot je bila sklona digresijama i bilo je neophodno povremeno je vratiti na glavnu temu. „Šta se kasnije desilo s Rožerovim roditeljima?“ „Gospoña Valin se ozbiljno razbolela“, reče žena odmahujući glavom. „Lekari su odmah rekli da neće ni ozdraviti. Ali kazali su i da je Bog verovatno neće brzo uzeti. Pre toga će morati dugo da boluje i da pati. Možda je zbog toga njen muž tada rešio da napusti porodicu.“ „Dakle, Rožerov otac ih je napustio?“ Mila u svojoj fascikli nije imala taj podatak. „Tako je, gospoño, i posle toga ga nikad više nismo videli; nije dolazio čak ni da vidi kako se snalaze“, reče gospoña Volkot tonom punim prebacivanja. „Rožer, koji je do tada bio živahno dete puno duha, kao da je odjednom počeo da se gasi. Artur i ja posmatrali smo kako se on sve više povlači u sebe, mada je do tada imao dosta prijatelja. Provodio je sate sasvim sam, li je sedeo pored majke. Bio je vrlo odgovoran mali momak.“ Gospoña Volkot je bila iskreno ožalošćena i svakako bi joj teško palo da sazna kakve je strahote taj isti Rožer Valin počinio prethodne noći. „Moj muž je bio veoma žalostan zbog dečaka i ljutio se na njegovog oca - često sam ga čula da govori pogrdno o njemu. Pritom se prisećao i kako su neko vreme bili dobri prijatelji. Ali to nikada nije govorio pred Rožerom. Artur je imao poseban odnos s njim - bio je jedina osoba koja je bila u stanju da ga povremeno izvuče iz kuće.“ ,,A kako mu je to uspevalo?“ „Zahvaljujući satovima“, reče gospoña Volkot,

58

spuštajući praznu šolju na poslužavnik, a Mila odjednom shvati da je jedva srknula svoj čaj. „Artur je sakupljao časovnike koje je nabavljao na pijacama ili aukcijama. Provodio je dane za svojim stočićem, popravljajući ih i doterujući. Kada je već otišao u penziju, jedva bih ga ubedila da ih ostavi i doñe da nešto pojede ili da neko doba poñe na spavanje. Bilo je to pravo čudo - stalno okružen satovima, a nije primećivao kako vreme odmiče.“ „I tu strast je podelio s Rožerom”, podstače je Mila, kojoj je već bila poznata ta strast višestrukog ubice. „Naučio ga je svemu što je znao o satovima. Dečak je bio lud za njihovim kuckanjem i preciznim mehanizmima. Artur je govorio da je Rožer prirodno nadaren za to.“ Sve što je izuzetno sićušno može biti uteha nekome ko je veoma nesrećan, pomisli Mila. To znači da možete da nestanete ljudima sa očiju, a da pritom ipak imate važno mesto u svetu, recimo, da odreñujete vreme. No, Rožer Valin je na kraju ipak izabrao da potpuno nestane, i to je bilo to. ,,U našoj kući postoji mansarda”, objasnijoj gospoña Volkot. ,,U početku smo je namenili budućoj deci, ali ih, kao što rekoh, nismo imali. Razmišljali smo o tome da je izdajemo, ali je na kraju postala Arturova radionica. On i Rožer zatvorili bi se gore i često se dogañalo da ih ne vidim celo popodne. Zatim se moj muž razboleo i dečak je postepeno prestao da dolazi. Artur ga je stalno pravdao i govorio da su adolescenti često nemilosrdni i da Rožer ne misli ništa loše. Osim toga, svakog dana je posmatrao majku kako lagano umire, pa svakako nije želeo da prisustvuje kraju još jedne bliske osobe, makar to bio i njegov jedini preostali prijatelj.” Žena dohvati otrcanu maramicu iz džepa kućne haljine i obrisa suzu u uglu oka. Zatim je stisnu u šaci, spremna da je ponovo upotrebi ako to bude neophodno. „Ubeñena sam da je Arturu sve to teško padalo. Mislim da se u duši svakog dana nadao da će se Rožer iznenada pojaviti na pragu.” „Dakle, vaši odnosi su se tada potpuno prekinuli”,

59

zaključi Mila. ,,Ne baš”, demantova je pomalo začuñena gospoña Volkot. „Prošlo je oko šest meseci od smrti mog muža, a moram reći da Rožer nije došao ni na njegov pogreb. Onda se jednog prepodneva iznenada pojavio na vratima. Upitao me je da li može da ode na mansardu i da se malo pozabavi satovima. Posle toga je nastavio da dolazi i da radi sam.” Mila instinktivno podiže pogled naviše. „Tamo gore?” ,,Dabome”, reče žena. „Došao bi iz škole, otišao kući da se pobrine za majku, i kada bi je namirio, popeo bi se gore i tamo proveo nekoliko sati. To je radio neko vreme i kada se zaposlio kao računovoña, a onda je odjednom prestao da dolazi.” Mila shvati da žena govori o njegovom nestanku. ,,Po ovome što ste mi ispričali, vi ste, osim njegove majke, bili osoba koja ga je najčešće viñala van posla. Ipak, niste vi obavestili vlasti o njegovom nestanku. Izvinite, zar vam nije bilo čudno kada ste shvatili da on više ne dolazi?“ ,,On je uvek sam ulazio i izlazio. Do naše mansarde vode samo spoljašnje stepenice, pa se dogañalo da se uopšte i ne sretnemo“, napomenu žena. „Uvek je bio vrlo tih, ali sam ja, kao nekim čudom, uvek znala kada je gore. Ne znam kako to drugačije da vam objasnim... bio je to samo moj osećaj. Uvek sam mogla da osetim njegovo prisustvo u kući.“ Mila uoči unezveren pogled i zabrinut izraz lica stare žene. Valjda se plašila da joj policajka neće verovati i da će je smatrati za staru ludu. Ali bilo je tu još nečeg. Osetila je i strah. Nagnula se ka njoj i potapšala je po ruci. „Gospoño Volkot, kažite mi istinu. Da li ste u toku poslednjih sedamnaest godina bilo kada osetili Rožerovo prisustvo?“ Oči stare žene ispuniše se suzama, mada je nastojala da ih zaustavi stežući usne i uspravljajući se. Zatim potvrdi odlučnim klimanjem glavom.

60

„ Ako nemate ništa protiv, volela bih da pogledam tu vašu mansardu.“

61

10

Alarm, koji je prilikom dolaska čula kako zavija, i dalje je odjekivao negde u daljini. Dok se pela spoljašnjim stepenicama na mansardu, Mila je instinktiv. prinela ruku futroli s pištoljem. Nije baš pomislila da će se odjednom n: ispred Rožera Valina, alijuje reakcija stare gospoñe Volkot na njeno posk:. nje pitanje navela da razmišlja o tome. Mogle su to biti imaštarije usamlje starije žene, ali je Mila bila sigurna da je njen strah osnovan. Bilo je sasvim moguće da se u toj kući nalazi tih i neželjen podstana. Po drugi put toga dana, Mila se našla u prilici da sama tumara po nečijoj kući. Ujutru je bila kod Konerovih i u podrumu otkrila devojčicu duha. Račun verovatnoće govorio joj je da nema mnogo šanse da joj se u jednom danu ponovo desi ista stvar, ali to se nikada ne može sigurno znati. Vrata mansarde bila su zaključana, ali joj je gospoña Volkot dala svoj ključ. Dok se trudila da ih otključa, sirena alarmnog ureñaja se i dalje čula i zvučala je kao upozorenje da bude oprezna, a pomalo i kao neko izrugivanje njenim naporima. Mila najzad dohvati kvaku i pritisnu je naniže, puna nade. Očekivala je da čuje škripu, ali se vrata otvoriše samo uz laki šum. Pred njom se pružao potkrovni prostor omeñen kosinama krova. Tu se nalazila škrinja, razmešten krevet s dušekom uvijenim i smeštenim sa strane, rešo na gas s dve plotne malo kupatilo uglavljeno u prostor za plakar. U dnu prostorije bio je jedan krovni prozor, a svetlo je kroz njega padalo pravo na pisaći sto priljublj uza zid; iznad stola se nalazila prašnjava vitrinica. Mila spusti pištolj i priñe stolu sa osećanjem da upada u nečiji

62

privatan životni prostor. Bilo je to nečije skrovište, pomisli ona. Nigde nije bilo ni najmanjeg znaka prisustva Rožera Valina. Činilo da sve stvari tu stoje godinama i da nisu pomerane sa mesta. Sela je za radni sto. Na jednom kraju bila je stega, a videla je i okruglu stonu lampu s časovničarskom lupom u sredini. Pogled joj pade na sreñene sitne alatke: bili su to šrafcigeri i pincete, mali nož za otvaranje kućišta časovnika i časovničarska lupa. Kutije su bile pune komponenti časovnika i raznih rezervnih delova. Bilo je tu i jedno jastuče za montažu, drveni čekić i pumpica za podmazivanje. Videla je i neke precizne instrumente čiju namenu nije znala. Da nije bilo tog prokletog alarma koji je i dalje zavijao, bila bi okružena potpunom tišinom. Podigla je pogled na vitrinicu ispred sebe. Imala je dve poiice na kojima su bili poreñani časovnici gospodina Volkota. Svi su oni bili zaustavljeni jedinom čarolijom koja je jača od sile vremena - smrću. Na prvi pogled zaključila je da tu ima oko pedeset ručnih i stonih časovnika. Proučavala ih je kroz staklo. Uočila je nekoliko lonžina, jedan tiso, reve s kaišem od plave kože i srebrnim kućištem, izuzetno lep žirar-perego od čelika. Mila se nije mnogo razumela u satove, ali joj se činilo da je staroj gospoñi Volkot muž ostavio lepo malo blago kojeg ova, izgleda, nije ni svesna. Mogla je da proda nekoliko tih časovnikai da udobnije živi. Mila malo razmisli o tome. Šta bi najviše želela jedna žena koja je ostala sama na svetu? Bila joj je dovoljna lenja naklonost njenog mačora i bezbroj uspomena, podstaknutih sitnicama poreñanim po nameštaju i starim fotografijama. Kroz prozor mansarde videla se cela uličica. Mila pokuša da uñe u misli Rožera Valina. Odatle je mogao jasno da vidi svoju kuću, pa je verovatno imao utisak da majku uopšte nije ostavio samu. No, sedeći na tom mestu, istovremeno je mogao i da pobegne od nje. Zašto si nestao posle njene smrti, Rožere? Gde si bio? Zašto si se baš sada

63

vratio? Kakvog smisla ima ta zakasnela osveta? I šta sada misliš da uradiš? Ta pitanja bila su zaglušena zvukom sirene koja je i dalje treštala u neprijatnom krešendu. Zašto je Rožer Valin, pre nego što je izvršio pokolj kod Belmanovih, obukao istu odeću u kojoj je nestao? Zašto je one noći telefonirao u perionicu? Zašto mu niko nije odgovorio na telefonski poziv? Pokaži mi nečim da si to bio ti, Rožere! Daj mi znak da si u duši osetio nostalgiju za tim svetom iz kojeg si pobegao i da si poželeo da načiniš korak u prošlost - da se vratiš u svoju staru jazbinu. U tom času onaj alarm odjednom utihnu. U Milinoj glavi je, meñutim, i dalje odjekivao kreštavi zvuk sirene. Trebalo joj je malo vremena da ga se potpuno oslobodi i da tišina ispuni celu mansardu oko nje. Tada odjednom začu kuckanje. Pravilno poput zvuka teleprintera, a uporno poput tajne poruke, privuklo je Milinu pažnju baš kao da je neko stalno ponavljao njeno ime. Mila otvori vitrinicu i dade se u potragu za izvorom tog upornog zvuka. Bio je to stari satić Lanko, koji svakako nije mnogo vredeo, s kaišem od lažne krokodilske kože i sav korodirao od dugog stajanja, izgrebanog stakla I brojčanika boje slonovače, potamnele od starosti. Ponekad se dogañalo da se sat i sam pokrene ako se mehanizam za navijanje slučajno aktivira. Čim ga je uzela u ruke, Mila shvati da taj sat nije slučajno proradio. Neko ga je nedavno navio jer je pokazivao tačno vreme.

64

11

„Bio je ovde, nema sumnje u to.“ Mila je stajala pored svog automobila ispred kuće gospoñe Volkot. Bilo je već prošlo deset sati uveče i ona je jedva uspela da pronañe Borisa koji je celo popodne proveo na raznim sastancima, nastojeći da odvuče novinare što dalje od priče o pokolju, a i od identiteta i fotografije verovatnog krivca. Po Borisovom mišljenju, trebalo je stvoriti „vatreni krug“ oko Rožera Valina i utvrditi da li postoji neko ko ga poznaje i ko bi ga i danas mogao prepoznati, da bi tako barem delimično rešili misteriju njegovih proteklih sedamnaest godina. No, Gurevič nije odustajao od svog stava. Mislio je da bi svaka vest o njemu koja bi dospela u javnost samo podstakla višestrukog ubicu na novi zločin. Njegov stav je na kraju prevladao. „Odlično izvedeno“, reče joj je inspektor. „Trenutno imamo neke druge prioritete.“ Rožer Valin je posle pokolja potpuno zameo sve svoje tragove. Nisu imali ništa u ruci. Možda će neke naredne noći napraviti novi pokolj sličan prethodnom. U čiju će kuću upasti? Na koga će sručiti svoj bes? „Problem je u tome što je razlog koji ga je naveo da pobije Belmanove realan, ali je istovremeno i apsurdan. Pobiti porodicu farmaceutskog magnata čija firma proizvodi lekove koji nekome mogu spasti život, ali su i vrlo skupi, zahteva vrlo dobar plan, zar ne? Na koga će se Valin sada razbesneti? Možda će, recimo, napasti predsednika udruženja muževa, koji napuštaju bolesne žene i prepuštaju ih na staranje sinovima?“ Mila je razumela zašto je Boris iznerviran. ,,Izvini“, reče joj on malo kasnije. „Ovo je bio baš gadan dan. U svakom slučaju, ti si ostvarila odličan rezultat. Možda bi trebalo da staviš kuću Volkotovih pod

65

prismotru, za slučaj da se naš momak pojavi u starom kraju.“ Mila se osvrnu da pogleda pomenutu kuću na suprotnoj strani ulice. „Ne verujem da će se pojaviti. Valin je ostavio taj navijeni sat kao signal za nas.“ „Da li možemo biti sigurni da stara gospoña nije sama navila taj sat? Nekako mi se čini da je taj put prilično nesiguran i ne znam koliko će nam koristiti u potrazi za Valinom.“ Boris nije baš u potpunosti grešio, no Mila je smatrala da ima i indicija. U tom momentu je bilo teško zaključiti bilo šta, a pritom je postojala stvarna opasnost da ubica ponovo nekoga napadne. „Dobro, pozabavićemo se time sutra“, reče policajka, pozdravi kolegu, pokrenu auto i odveze se kući. U to doba večeri mogla je da nañe mesto za parkiranje tek neka tri bloka dalje od kuće. Posle zalaska sunca temperatura vazduha, koja je celog dana bila skoro letnja, naglo je pala, a i osećala se velika vlaga. Mila je na sebi imala samo majicu i farmerke pa malo ubrza hod. Taj deo grada bio je izgrañen pre jednog veka, ali su ga nedavno otkrili japiji i arhitekti, koji su naumili da ga pretvore u epiceritar ureñen u novom stilu. Metropola je zapravo bila velika magma, podložna stalnim promenama, ali njene mane se nisu menjale. Pojedini kvartovi su restaurisani, ulice su dobijale nova imena, da bi stanovnici osetili da grad postaje moderniji, a ljudi pritom nisu shvatali da vode isti život kao i njihovi prethodnici i da ponavljaju iste postupke i greške. Tu su bile i predodreñene žrtve nekih budućih pokolja. Moždaje Valin tom masakrom pokušao da preusmeri taj kružni tok. Belman je bio važan čovek, koji je, poput nekog paganskog boga, imao moć da isceljuje ljude i vraća ih u život, ali je to činio prema svom nahoñenju. Mila ipak nije shvatala zašto je Rožer kaznio ženu i decu zbog greha oca porodice. Razmišljala je o tome dok je hodala prema kući. Malo

66

pre kuće je zastala, da u prodavnici brze hrane uzme dva hamburgera. Jedan je pojela u kolima, a drugi je ponela sa sobom. Prolazeći pored obližnjeg sokačeta, spustila je preostali hamburger na poklopac kontejnera za otpatke. Zatim se popela stepenicama koje su vodile do ulaza u njenu četvorospratnicu. Dok je gurala ključ u bravu, imala je dovoljno vremena da vidi kako se iz senke pružaju dve prljave šake i grabe dragoceni hamburger. Uskoro će i taj beskućnik napustiti njen kraj. Ne bi mu odgovarao novi pejzaž prikazan na velikom plakatu na fasadi zgrade pored njene, koja je upravo bila u fazi rekonstrukcije; na njemu su, poput optičke varke, bili prikazani budući srećni stanovnici kvarta. Mila zastade da osmotri ogroman nasmejani par prikazan na tom plakatu - to je činila uvek kada bi prolazila tuda. Nekako je osećala da im uopšte ne zavidi. Kada je za sobom zatvorila ulazna vrata stana, ostala je nekoliko trenutaka u tami, pre nego što je upalila svetlo. Bila je iscrpljena. Volela je da u tišini i tami uživa u svojim mislima. Ali to nije dugo potrajalo. Ti si njegova. Znaš da mu pripadaš. Znaš da će ti se to što vidiš dopasti. To je bila istina. Osetila je poznato uzbuñenje čim je stupila na mesto zločina i direktno se suočila sa simptomima zla. Ljudi su najčešće smatrali ca će saznati nešto više ako budu gledali TV dnevnik, no nisu imali pojma kako zaista izgleda naći se pred telom ubijene osobe. Policajcima se u takvim prilikama dogañalo nešto čudno. Bio je to skoro prirodan proces. Prvo bi osetili odbojnost. Zatim bi se navikli na mučan prizor. Na kraju bi se kod njih stvorila neka vrsta zavisnosti. U početku se smrt vezuje za strah od ubijanja, odnosno od toga da ćete biti ubijeni ili da ćete morati da gledate ubijene ljude. No, kasnije se to čudno osećanje ugrañuje u vas kao oštećeni gen u DNK lancu. Udvaja se, umnožava i postaje deo vas. Smrt postaje jedino što vas čini živim. Za Milu je to bilo nasleñe koje joj je ostavio Šaptač. A pritom nije bila jedina.

67

Najzad je ispružila ruku ka prekidaču i upalila svetlo. Zasijala je lampa na drugom kraju sobe. Dnevna soba je bila zatrpana hrpama knjiga, a to je bio slučaj i sa spavaćom sobom, kupatilom, pa čak i sa kuhinjicom. Bili su to razni romani, eseji, tekstovi iz istorije i filozofije. Neke knjige kupovala je nove, a neke polovne. Nabavljala ih je po knjižarama, ali ih je tržila i na tezgama sa starim knjigama. Počela je da sakuplja knjige posle nestanka kolege Erika Vinčentija iz Čistilišta. Plašila se da će i sama završiti kao on - da će je uništiti opsednutost nestalnim osobama. Trazim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda. Plašila se i da je ne preplavi ta tama koju je istraživala. Po nekim tvrdnjama, knjige su bile spona sa životom upravo zato što su sve imale svoj kraj. Nije bilo važno da li je taj kraj srećan ili tužan, no to je bila privilegija koja u njenom svakodnevnom poslu često nije postojala. Knjige su bile lek protiv tišine, jer su punile njen um rečima i popunjavale prazninu koju su za sobom ostavljale žrtve zločina. No, one su, pre svega, bile njen način da pobegne od sveta. Da nestane. Kada bi uronila u svet književnosti, sve ostalo, uključujući i nju samu, nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Što je značilo i da može biti niko. Kad god bi se vratila u stan, samo su je knjige čekale. Prišla je malom šanku koji je razdvajao dnevnu sobu od kuhinjice. Skinula je futrolu s pištoljem i spustila je na šank, zajedno sa značkom i kvarcnim satom. Svukla je majicu, i ogledajući se u prozorskom staklu, osmotrila svoje mršavo telo prošarano ožiljcima. Bila je srećna što nema izražene obline, jer bi svakako došla u iskušenje da ih izdubi žiletom. Rane koje su s godinama postepeno obeležavale njeno telo ukazivale su na patnju i bol kakve u njoj inače nisu izazivale žrtve tuñeg zla. Samopovreñivanje je bilo njen jedini način da se podseti na činjenicu da i sama pripada ljudskom rodu.

68

Uskoro će proslaviti godišnjicu poslednjeg samopovreñivanja. Nije povodom toga ništa obećala samoj sebi, ali je pokušavala nešto da postigne. Prolazilaje kroz proces samousavršavanja koje je zaista želela da ostvari. Ali svako ogledanje je za nju bilo izazov - sopstveno nago telo dovodilo ju je u iskušenje. Pre nego što je otišla u kupatilo da se istušira, uključila je laptop koji je stajao na stolu. Predstojao joj je sastanak.

69

12

To je kod nje bio pravi ritual. Ogrnuta mantilom za kupanje, brišući kosu peškirom, Mila uze laptop sa stola i ponese ga u krevet. Spusti ga u krilo i poče da pretražuje. Ugasi svetlo i pokuša da se prikači na internet. Neki srodni sistem odnekud joj odgovori i na njenom ekranu se stvori zatamnjeni pravougaonik. Mila je odmah prepoznala zvuk koji se začuo. Bio je prilično tih, ali razgovetan. Dolazio je iz tame, ali nije zvučao neprijateljski. Bilo je to nečije disanje. Neko vreme ga je samo slušala, privučena mirnim ritmom disanja. Posle nekoliko sekundi pritisnu jedan taster i na mračnom ekranu pojavi se slika. Bila je to sobica osvetljena slabačkim zelenkastim svetlom. Jedna mikrokamera, slična onoj koju je postavila u kući Konerovih, razbijala je tamu infracrvenim zracima. Na desnoj strani ekrana mogao se videti orman, u sredini mekan krzneni tepih pun razbacanih igračaka i postera s likovima iz crtaća, a bila je tu i jedna kućica za lutke. U postelji je spavala devojčica. Mila ne uoči ništa neobično - izgledalo je da svuda vlada mir. Neko vreme je posmatrala dete, hipnotisana spokojstvom te scene. Ona ju je podsetila na onu drugu devdčicu - malog duha zatvorenog u podrumu, kog je tog jutra spasla. Ako bi se dovoljno usredsredila, mogla bi u mislima da oseti težinu detenceta u naručju - onu koju je osećala dok je nosila bebu uza stepenice. Nije je proželo saosećanje niti je osećala nežnost. Ostao joj je samo taj laki osećaj dodira, kao neka dodatna kazna zbog toga što nije u stanju da pokaže empatiju. No, susret s gospoñom Koner ipak je na njoj ostavio izvestan trag.

70

Kakva bih ja majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke moje ćerke. U sobici se nešto srušilo. Iz hodnika se vratima sobe približilo neko slabo svetlo, a za njim se pojavila i ljudska senka koja je hodala na prstima. Bila je to neka žena, ali joj se nije moglo videti lice. Prišla je i namestila pokrivačc Kada je to uradila, naslonila se na ogradicu kreveta i posmatrala usnulo dete. „Znaš li ti ime njene omiljene lutke?”, upita Mila u mislima ženu na ekranu. Odjednom oseti da je ona tu uljez. Ne prekidajući vezu, Mila pritisnu drugi taster i otvori dosije s podacima o Rožeru Valinu. Želela je da ga još jednom pročita pre spavanja. Ostalo joj je još jedno važno nerazjašnjeno pitanje. Misterija onog noćnog poziva perionici. Nikako nije shvatala zašto bi višestruki ubica imao potrebu da usred pokolja nekoga pozove telefonom. Ako je bio u pitanju neki njegov saučesnik još je nejasnije zašto taj nije odgovorio na poziv? Mila zaključi da tu nešto ne odgovara. Ipak, mora postojati nekakvo logično objašnjenje. Takvo ponašanje Rožera Valina nije imalo smisla, baš kao ni njegova odluka da odene istu odeću koju je nosio kada su ga, sedamnaest godina ranije, fotografisali za propusnicu. Svetlosivo odelo, košulja s tankim prugama i zelena kravata. Višestruki ubica je posle pokolja doručkovao s Belmanovim sinom i tu priliku iskoristio da mu objasni ko je. Čak se potrudio da Džesu da cedulju sa svojim imenom, da ga dečak ne bi pogrešno preneo policajcima. No, posebno mu je bilo stalo do toga da mu dete zapamti crte lica i odeću. Gurevič je danas načinio onu ironičnu opasku o odeći, nabacivši da su možda ubicu pre sedamnaest godina oteli vanzemaljci. Posle posete kući Volkotovih i otkrića one kolekcije satova, Mila je bila sklonija da Valina

71

vidi kao putnika kroz vreme, koji se probija kroz mračnu šumu; a ta šuma je povezivala dve vrlo udaljene epohe. Razlika izmedu tih njihovih pretpostavki, u oba slučaja prilično neverovatnih, ukazivala je na razliku u njihovom pristupu istrazi. Gurevič je bio u odeljenju za ubistva i navikao da se bavi sadašnjošću - usmeravao se na sada i ovde, tražeći veze izmeñu uzroka i posledice. U Čistilištu su, meñutim, svi bili okrenuti ka prošlosti. Tu razliku joj je svojevremeno objasnio Erik Vinčenti. Mila se prisećala ćaskanja s kolegom iz odeljenja za nestale osobe i razgovora koje su vodili pre nego što je i njega samog zadesila sudbina nestale osobe. „Ubistvo se konkretizuje u času smrti žrtve”, govorio joj je Vinčenti. „ Ali kada je reč o nestanku, nije dovoljno samo iščeznuti, već treba i da proñe neko duže vreme posle toga. Ne govorim o onih trideset šest časova koje predviña zakon pre nego što policija zvanično započne istragu, već o mnogo dužem periodu. Nestanak se kristalizuje kada osoba koja nas je napustila počne da nam bledi u sećanju: elektrodistribucija gasi njegov račun ne isporučuje struju, biljke na balkonu su se osušile u saksiji jer ih niko ne zaiiva, odeća koja visi u ormanu izlazi iz mode. Uzroke tog raspada možemo naći samo proučavanjem dužeg perioda.” ErikVinčenti je možda malo preterivao, ali Mila je smatrala da u osnovi ipak ima pravo. Ljudi počinju da iščezavaju mnogo pre stvarnog čina nestanka. Kada je reč o otmicama, one zapravo počinju onog časa kada budući otmičar po prvi put ugleda žrtvu i počne da je uhodi iz daljine, zagañujući joj egzistenciju. U slučajevima dobrovoljnog nestanka, taj proces počinje kada se čovek prvi put oseti veoma loše, a ne ume to da objasni. Oseća kako ta mučnina raste u njemu kao neki nezvani gost, ali ne zna zašto mu se to dogaña, ni kako to da spreči. To je slično rani koja peče i svrbi, pa vas tera da je počešete, a pritom znate da ćete samo pogoršati stanje ako to uradite; ipak, ne možete da se uzdržite. Jedini način

72

da se taj zov ućutka jeste da ga poslušate. To znači da treba uroniti u senku. To je svakako ono što se dogodilo Rožeru Valinu, baš kao i sirotom Eriku Vinčentiju. Razlozi nestanka ljudi uvek leže u prošlosti, reče Mila samoj sebi. Ponovo se usredsredila na višestrukog ubicu. Nije bilo nikakvog pisma ni poruke koja bi objasnila njegov postupak. Masovnog ubicu pokreće mržnja, gnev ili želja za osvetom. On daje sebi oduška kroz zločin koji vrši i ne brine šta će dalje biti, ponavljala je u sebi. Da li njegova odeća, telefonski poziv u perionicu i navijeni sat u kući gospoñe Volkot čine deo neke jedinstvene poruke? Odgovor bi glasio: vreme. Valin je želeo da privuče njihovu pažnju na trenutak svog nestanka. Mila otvori jedan od pretraživača na kompjuteru. Onom starom odećom Valin je želeo da im kaže da treba razmišljati isto kao pre sedamnaest godina. Kada je obavio onaj noćni telefonski poziv, uopšte nije pogrešio broj. To je bila precizna rekapitulacija dogañaja. Mila pronañe veb-sajt odgovarajuće telefonske kompanije. Na njemu su bili i podaci iz arhiva, s telefonima pretplatnika iz ranijih godina. Ukucala je u dati pravougaonik broj one perionice, da bi saznala na koga se vodio taj broj u vreme kada je Valin nestao. Na ekranu se vrtela poznata figurica peščanika, koja pokazuje da pretraga još traje, a Mila je čekala i nestrpljivo grizla usne. Nije pogrešila. Taj ielefonski broj bio je aktivan i pre sedamnaest godina. Pripadao je mestu nazvanom Kapela ljubavi, odmah na državnom drumu koji vodi prema jezeru. Mila odmah potraži novi broj istog korisnika i utvrdi da je Kapela ljubavi zatvorena pre nekoliko godina. Malo zastade da razmisli. Šta sada da učini? Mogla je odmah da javi Borisu šta je saznala, ili da pak sačeka do sutra. Možda je to, zapravo, slab trag, odnosno puka slučajnost.

73

Još jednom baci pogled na sliku na ekranu, koja je pokazivala devojčicu kako mirno spava. Nije želela da je uhodi, već samo da je zaštiti. Opet se setila svega što je tog jutra doživela kod Konerovih. Ja sam ta koja se uvlači ljudima u kuće i postavlja skrivene kamere, reče u sebi. Ali jutros je jedna devojčica spasena iz kućnog zatvora baš zahvaljujući toj njenoj drskosti. Mili je bilo potpuno jasno da nije u stanju da i dalje čeka. Sklopila je laptop, ustala iz kreveta o počela ponovo da se oblači.

74

13

Beli mesec blistao je na vedrom nebu. Drum prema jezeru bio je sasvim prazan, ali ne samo zbog toga što je bila noć. Ni danju nije bilo drugačije. Svojevremeno je to jezero bilo meta brojnih izletnika. Bilo je tu raznih hotela i restorana, pa i jedna sreñena i opremljena plaža. No, pre više od deset godina, jednog proleća došlo je do neobjašnjivog pomora riba i jezerske faune. Vlasti nisu uspele da otkriju uzrok, ali je neko pomenuo da je možda voda nečim zatrovana. Ta psihoza širila se unaokolo, pa su ljudi ubrzo prestali da dolaze. Posle nekog vremena, problem je sam od sebe nestao: jezerska fauna se obnovila i uspostavila se ravnoteža ekosistema. No, bilo je prekasno - izletnici više nisu dolazili. Turistički objekti su se zatvarali i propadali od neodržavanja i došlo je do postepenog zapuštanja cele te oblasti. Verovatno je i Kapela ljubavi doživela istu sudbinu. To je, naime, bilo mesto na koje su ljudi svojevremeno odlazili da se venčaju. Tu se mogla obaviti laička ceremonija venčanja koja nije imala veze sa ma kojom crkvom, pa su dolazili pripadnici raznih veroispovesti, a takoñe i oni kojima nije bila dovoljna procedura u opštini, a nisu želeli crkveno venčanje. Dok je savlañivala uspon, Mila je u ugledala luk koji je označavao ulaz i natpis u tu zgradu. U sredini su se nalazila dva srca različite veličine, formirana od neonskih cevi koje su sada bile ugašene. Iznad njih se mogao videti metalni lik Kupidona, lica delimično izjedenog rñom koja mu je izmenila izraz. Sada je izgledao kao zli anñeo na kapiji lažnog raja. Ceo kompleks okruživalo je parkiralište. Sastojao se od više paviljona, a u sredini je bila najveća zgrada, koja je

75

ličila na neku postmodernističku crkvu. Mesečina je nije direktno osvetljavala već je bila zasenjena tamom, ali su se ipak videli znaci propadanja. Mila se zaustavi ispred zgradice koja je ličila na recepciju. Ugasi motor i izañe napolje. Dočeka je tiha i negostoljubiva divljina - svet koji se odvikao od ljudskog prisustva. Kapela ljubavi bila je na maloj uzvišici s koje se videlo jezero. Nije bilo mesto s kojeg se pružao najlepši pogled, ali su se mogli uočiti napušteni hoteli na raznim delovima jezerske obale. Mila se pope uz tri stepenika koja su vodila do recepcije i zapazi da su vrata zgradice prekrivena prikucanim drvenim letvama. Nije bilo načina da ih brzo ukloni. Nedaleko od vrata uoči prozor ispred koga su bili naslagani stolovi raznih veličina. Bilo je tu i pukotina kroz koje se moglo proviriti unutra. Policajka iz džepa kožne jakne izvuče baterijsku lampicu, približi lice pukotini i pokuša da osvetli unutrašnjost lokala. Jedno nasmejano lice iznenadi je u tom špijuniranju. Mila uzmaknu jedan korak. Kada se povratila od čuda, shvati da je zapravo videla istog onog Kupidona sa ulaza. Pomisli da se ovaj premestio unutra samo da bi je uplašio, ali je to zapravo bila reklamna kartonska figura. Ponovo priñe bliže, i zureći kroz sopstveni odraz u staklu, uoči prašnjavi šank i nekakav stalak za plakate, delimično srušen na pod. Na zidu ugleda pravu izložbu postera: Kapela ljubavi imala je i spisak usluga koje su nudili. Tu je bilo objašnjeno da zaljubljeni parovi mogu krunisati svoj san ceremonijom u kapelici ureñenoj na veoma različite načine i s pozadinom kakvu sami žele. Mogli su da izaberu Veneciju ili Pariz, ali i ambijent iz nekog poznatog filma, kao što je Prohujalo sa vihorom ili Ratovi zvezda. Poslednji redovi na posteru odnosili su se na cene ceremonija, a svaka od njih uključivala je i bocu francuskog šampanjca na račun kuće. Nalet vetra dohvati Milu s leña i natera je da zadrhti i

76

da se okrene. Vetar je duvao prema ulazu u kapelicu i šarke ulaznih vrata odjednom zaškripaše. Neko je ta vrata ostavio otvorena. Mesečina je bila i više nego dovoljna da joj osvetli put, pa Mila ugasi baterijsku lampu. Pope se na malu čistinu. Koraci su joj odjekivali po asfaltu koji je propao od mnogih zima. Onaj tajanstveni vetar ju je sledio i plesao oko nogu. Dok se pela na plato, izvuče pištolj i otkoči ga. Niske zgradice oko nje ličile su na ruševine zaostale posle neke nuklearne katastrofe. Vrata i prozori bili su nalik na ušća koja vode u tamu tajnih svetova ili u ništavilo koje uliva najveći strah. Mila je polako napredovala, ali se pritom i osvrtala. Iznutra ju je tama motrila svojim crnim očima. Trebalo je da pozove nekoga da poñe s njom, recimo Borisa. Ponašam se kao junakinja nekog filma strave i užasa, koja sama traži da je ubiju, pomisli Mila. No, znala je i zašto to čini. Bila je to samo nova partija igre na koju je stalno bila izazivana. Čudovište u njoj, koje se pravilo da drema, teralo ju je da i dalje igra tu igru. To je bilo isto ono čudovište koje ju je povremeno teralo da dohvati prvu oštricu i zaseče sopstveno meso. Ona ga je hranila svojim bolom i strahom, nadajući se da će se ono jednom ipak zašititi. Nije znala šta bi inače moglo da učini. Ili na šta bi moglo da navede nju samu. Kada je stigla do ulaza, načas se zaustavila. Zatim nastavi da se penje uza stepenice. Čim je zakoračila unutra, suočila se sa tamom koja joj je dahtala u lice. Prepoznala je taj miris. Smrt ima tu dobru stranu što se ne krije i što odmah živima stavlja do znanja da je tu. Onda začu taj zvuk. Tih kao višestruki šapat, ali i frenetičan kao rad mašinskog motora.. Uperi snop svetla unutra i gomila tihih i napasnih stvorenja rasu se na sve strane. Nekoliko ih je, meñutim, ipak ostalo tu i nastavilo da radi isto što i pre toga. U centru te scene, koja je podsećala na neke srednjovekovne prizore, nalazio se otrcani dušek na kome je ležala neka osoba privezana kaiševima.

77

Mila ispali hitac u vazduh i miševi se konačno razbežaše i udaljiše od tela. Samo je jedan od njih malo oklevao i okrenuo se, zureći u nju crvenim očicama punim mržnje, ljut što mu je tako grubo prekinula obed. Zatim i on iščeznu u senci. Policajkaje neko vreme posmatrala telo. Bio je to muškarac neodreñenog životnog doba, odeven samo u plavu majicu i bokserice. Glava mu je bila ugurana u plastičnu kesu koja je oko vrata bila zalepljena izolacionom trakom. Mila se malo izmaknu i spusti baterijsku lampu, da bi uzela mobilni telefon iz džepa, i tada primeti da se na dušeku nešto presijava. Mesečina je sijala iza njenih leña i osvetljavala neku sjajnu stvar na prstu mrtvaca. Ona priñe da bolje osmotri. Na oglodanom domalom prstu pokojnikove leve ruke sijala je burma.

78

14

Pristup zoni u kojoj se odigrao zločin bio je ograničen. Kolovoz je bio preprečen policijskim barijerama, a da bi se obeshrabrio svako ko se zaputio ka jezeru, bili su postavljeni i svetleći znaci upozorenja. Policijski agenti su, meñutim, bili jedine žive osobe na tom napuštenom mestu. Mila sede na stepenice ispred lažne crkvice, s namerom da sačeka da njene kolege pristignu u Kapelu ljubavi. Dok je čuvala nepoznatog pokojnika, posmatrala je kako zora nadire preko ruba horizonta i polako osvaja dolinu. Ogledalo vodene površine obojilo se u ružičasto, a ponegde je po njemu popadalo i prvo lišće rane jeseni. Bleda svetlost ranog jutra nemilosrdno je otkrivala ružan prizor iza njenih leña. Milu je u tom času obuzeo neki čudan mir. Kao da se umorila od stalnog strahovanja, baš ništa nije osećala. Nije se pomerala s mesta, ali je jasno čula sve bliže zvuke policijskih sirena, a zatim je na kraju puta uočila crvena rotaciona krovna svetla patrolnih automobila, kako se primiču poput oslobodilačke vojske. U trenutku kada su se na mestu zločina upalile halogene policijske lampe, sav njen užas je iščezao i zamenio ga je hladan analitički duh. Tehničari su obeležili i obezbedili granice mesta zločina i počeli da sakupljaju materijal, fotografišući sve redom i razjašnjavajući šta od toga može da bude eventualni dokaz. U uobičajenoj policijskoj koreografiji, koja se odvijala oko tela, glavnu reč vodili su sudski lekar i forenzičari. „Sve je tako kako izgleda, i ništa nije onako kako izgleda“, reče Čang naginjući se nad žrtvom. Mada su se napolju stalno muvali agenti, unutar kapelice su, osim stručnjaka, bili samo Mila i Gurevič, koji nije izgledao naročito zadovoljan doktorovim zaključcima.

79

„Možete li to da nam precizirate?“, upita ga. Čang se i dalje naginjao nad telom opruženim po dušeku od organske materije, odevenim samo u donje rublje i s kesom na glavi. „Zaista ne bih mogao.” Njegov ton je jasno govorio da mu inspektor ide na nerve. Čangova neodlučnost podstakla je Gurevičevu nervozu. „Moramo precizno utvrditi kada je umro.” Glavni problem stvorili su miševi, koji su potpuno izmenili sliku stanja tela. Naročito su postradale šake 1 stopala leša, koji su ostali skoro sasvim bez mesa. Najveće rane bile su ispod pazuha i na donjem stomaku. Bilo je vrlo teško objektivno utvrditi vreme smrti, a još teže će biti pripisati i ovaj zločin Rožeru Valinu. Mila je razmišljala o tome da je, ako je to zaista učinio isti višestruki ubica, njegov stil neuobičajeno i potpuno izmenjen. Nije bilo nimalo lako objasniti prelazak s poluautomatske puške bušmaster 56 mm, koja je podrazumevala izostanak ma kakvog fizičkog kontakta sa žrtvama, na ovo što su sada imali pred sobom. Zato se i osećala tolika napetost u vazduhu. Boris je takoñe ušao u kapelicu i smestio se u jedan njen ugao, pažljivo slušajući njihov razgovor. „Da bismo stvorili prihvatljivu hipotezu o tome koliko je vremena žrtva ležala ovde, potrebna nam je prava autopsija”, mudrovao je sudski lekar. To je još više naljutilo Gureviča. „Zaboga, nisam tražio detaljan izveštaj, već samo vaše mišljenje.” Čang se zamisli kao da ima u vidu neki odgovor, ali ne želi da ga glasno iznese, plašeći se da ne načini grešku koju bi mu kasnije prebacivali. „Mogao bih da pretpostavim da je umro pre najmanje dvadeset četiri sata.” Taj odgovor je nametao dva zaključka. Prvi i manje važan bio je da, čak i da je neko odmah rešio tajnu telefonskog poziva perionici, čoveku s plastičnom kesom na glavi svejedno ne bi bilo spasa. No, još je važniji zaključak bio je da, u tom slučaju, krivac za ovaj zločin

80

nikako nije mogao biti Rožer Valin. Takav zaključak se nije nimalo dopao Gureviču. „Drugi ubica. Još jedan napadač.” Odmahivao je glavom, misleći na zbrku koju će izazvati to otkriće. „Dobro, da vidimo onda ko je ubijeni.” Najzad su mogli da otkriju lice žrtve. Možda će to pomoći da doñu do važnih podataka za rešavanje tajne, pomisli Mila. „Sada ću da uklonim ovu kesu s glave žrtve”, najavi Čang. Promenio je gumene rukavice i pričvrstio lampu na čelo. Zatim je uzeo skalpel i prišao telu. S dva prsta, podigao je ivicu neobične pokrivke za glavu, koja se zalepila za lice pokojnika, dok je drugom rukom precizno zasekao plastiku, počev od temena glave. Dok se svi prisutni pratili tu operaciju, nestrpljivo čekajući odgovore, Mila je i dalje zurila u burmu na levom domalom prstu leša. Mislila je na ženu pokojnika, koja još uvek ne zna da je udovica. Čang je rasekao kesu sve do grla. Spustio je sečivo i pažljivo sklonio plastiku sa lica. Najzad se pokazalo lice ubijenog čoveka. ,,Sranje!”, ljutito promrsi Gurevič. Svima je bilo jasno da je prepoznao žrtvu. ,,To je Rendi Filips”, potvrdi i Klaus Boris. Istovremeno se priseti da u džepu jakne ima jutarnje novine pa ih izvadi i pruži kolegi. ,,Na trećoj je strani.” Na njoj je bila fotografija nekog čoveka rafiniranog izgleda, sa arogantnim osmehom na licu. Mada nije bilo nikakve sumnje, Gurevič uporedi lice pokojnika s fotografijom iz novina, a zatim pročita naslov: „Filips izgubio slučaj u odsustvu [...] Sudija osudio optuženog pošto se njegov advokat nije pojavio na suñenju.” Dok je Čang dovršavao ispitivanje glave leša, Boris se obrati prisutnima: „Advokat Randal Rendi Filips imao je trideset šest godina i bio je pravi stručnjak za slučajeve nasilja u porodici. Obično je bio na strani naslnih muževa. Njegova glavna odbrambena strategija bila je da iznañe

81

svakojake gadosti o suprugama i verenicama. Ako ih nije bilo, on bi ih izmislio. Na te nesrećnice bi sručio svakakvo ñubre i prikazivao ih kao problematične. To je bilo prosto neverovatno: i kada bi te žene došle na suñenje prekrivene modricama, s tamnim naočarima ili u invalidskim kolicima, Filips bi porotnicima servirao priču da su one to zapravo same tražile.” Mila vide da se Čangovi ljudi zgledaju kao da ih sve to zabavlja. Bila je to uobičajena muška solidarnost, koja je podseti na Filipsove nastupe na televiziji: „Uvek je lakše osuditi ženu... jer su zapravo baš druge žene te koje je osuñuju.” Tako je Rendi u većini slučajeva uspevao da oslobodi svoje klijente... a i kada to ne bi uspeo, izvlačio bi minimalne kazne za njih. Stekao je nadimak Rendi Ženska Batina, a i jedan manje pohvalan - Rendi Neopevano ðubre. „Možda možemo da rekonstruišemo dogañaje”, izjavi Čang koji je završio pregled tela. „Prvo je bio napadnut električnim omamljivačem, pendrekom ili električnom teralicom za stoku.” Pokazao je neku tačku na grlu pokojnika, gde su se videli tragovi električnog pražnjenja. „Zatim su ga vezali kaiševima i najzad su mu natakli tu kesu na glavu. Ubrzo se ugušio usled nedostatka vazduha.” Posle te doktorove izjave, svi su zaćutali. ,,Da li je Rendi Filips bio oženjen?“ Svi se okrenuše prema Mili, zbunjeni njenim neočekivanim pitanjem. Gurevič je sumnjičavo odmeri. „Možda i grešim, ali se ne sećam da je Rendi ikada imao ženu" konačno reče Boris. Ne govoreći više ništa, policajka ispruži prst i pokaza na levu šaku leša, na kojoj je, čim je pronašla telo, uočila burmu, zahvaljujući presijavanju na mesečini. Niko ništa ne reče. Bila je to čudna ironija. „Zamislite, Rendi je bio prinuñen da se venča sa

82

sopstvenom smrću u ovoj kapelici ljubavi”, podsmevao se Čang dok je napuštao mesto zločina, pazeći ipak da ga Gurevič ne čuje. Ali nije mu ni to bilo dovoljno, pa je dodao: „Kao da je neko hteo reći: eto ti braka od koga ne možeš pobeći.” To je asocijacija na žene koje se zanose ljubavnim snom, a ovaj se odjednom pretvori u noćnu moru, pomisli Mila. Pritom te žene često nisu u stanju da zatraže razvod jer nemaju posao ni sopstvene prihode, a strah od maltretiranjaje ipak manji od straha da će izgubiti sve. Takve žene ponekad i prikupe hrabrost da prijave nasilje, ali potom njihov krvnik, zahvaljujući Rendiju, izañe iz suda osloboñen optužbe. „Treba utvrditi da li je bilo više od jednog ubice”, potvrdi Gurevič, dok su Krep i njegova ekipa preuzimali mesto zločina da bi nastavili posao nakon što je sudski lekar završio svoj deo. „Bio je samo jedan ubica”, odmah reče tehničar svojim anemičnim tonom, odlučno odbacujući svaku drugu pretpostavku. ,,Da li si siguran u to?”, upita Boris. „Kada smo stigli i pregledali ovo mesto, zatražio sam od ljudi da provere otiske stopala na podu kapelice prašina koja se godinama tu sakupljala prilično nam je pomogla u tome. Osim otisaka agentkinje Vaskez i onih koje je ostavila žrtva, ukapeli je bila još samojedna osoba, i ona nosi cipele broj trideset osam.” ,,Nastavite”, reče Gurevič, vrlo zainteresovan za tu rekonstrukciju. „Na malom trgu nismo uspeli da pronañemo nikakve jasne tragove guma. Zato tek treba da utvrdimo kako su Filips i ubica pristigli ovamo. Mislim da bi trebalo pozvati ronioce da pretraže jezero.” Jedini razlog zbog koga bi ubica poželeo da se otarasi kola Rendija Filipsa bio je taj što nije hteo da pokvari iznenañenje onome ko bude pronašao telo, pomisli Mila. To je bila savršena scenska postavka.

83

„Možda treba malo pažljivije da proučimo tu burmu.” Krep pokaza na prsten na Filipsovoj ruci. „Ako na njemu postoji neki otisak, morate ga izvući”, bespotrebno je rekao Gurevič. Tehničar nešto progunña i kleknu kraj dušeka, pa podiže izgrizenu rukiu, tako nežno daje to delovalo kao neki romantičan gest. Pažljivo skinu prsten i odnese ga u kombi u kojem se nalazila oprema za ispitivanje. Na malom trgu pojavi se policijski agent s dve šolje kafe i dodade ih Gureviču i Borisu. Na Milu uopšte nije obratio pažnju. Policajka se držala na pristojnom rastojanju od dvojice nadreñerfih, ali je načuljila uši u želji da čuje šta pričaju. „Niko, dakle, nije prijavio Rendijev nestanak.” „Ako je živeo sam, tome se uopšte ne treba ni čuditi. Verovatno se povremeno dogañalo da se ne pojavi u kancelariji i da pritom ne javi sekretarici da je promenio plan. Bio je to čovek sa hiljadu poslova i bezbroj tajni.” Boris stavi ruke na bokove i zabrinuto se podboči. ,,No, ako izuzmemo Rožera Valina – a ne verujem da je ovaj imao ikakav motiv - ko bi poželeo da ubije Rendija?” Mili se činilo da je sve to što se dogaña deo nekakvog šireg plana. Poželela je da se umeša u razgovor, ali im ipak nije prišla. Ali Gurevič je sam pozva. „Šta vi mislite, Vaskezova? Neko je oteo advokata i doveo ga ovamo da ga ubije. Kako to objašnjavate?” Sve do tog časa ponašao se kao da je Mila nevidljiva, a sada joj se odjednom direktno obratio. Morala je da im priñe da bi mu odgovorila. ,,Ne verujem da je ubica oteo advokata Filipsa - to bi bilo previše komplikovano i rizično. Mislim da ga je na prevaru doveo ovamo. Pošto ga je onesposobio, vezao ga je i učinio sve ostalo.” ,,A zašto bi Rendi, koji je bio bistar momak, uopšte pristao da doñe na jedno ovakvo usamljeno mesto?” Gurevičevo pitanje nije bila kritika Milinih reči. On nije odbacio njenu pretpostavku, već je samo pokušavao da je razume.

84

,,Pa, na um mi padaju razne mogućnosti zbog kojih bi Filips došao ovamo: recimo, ubica je imao nešto što je ovaj želeo - možda kompromitujuće podatke o ženi ili prijateljici nekog njegovog klijenta. Ili su se poznavali od ranije pa nije imao razloga da bude nepoverljiv.” Gurevič napući usne. „Recite jasno to što mislite, agente Vaskez, nemojte se ustručavati.” Intuitivno je osetio da Mila ima neke druge ideje, ali ne može da odlući da li da im nešto kaže o njima. ,,Po mom mišljenju, to je bila neka žena.” Boris podiže obrvu da naglasi svoje čuñenje. „Zašto to kažeš?” „Filips je mislio da su žene inferiorna bića, dakle, bio je ubeñen da može da vlada situacijom - bio je preterano samouveren. A osim toga, samo je neka žena mogla toliko želeti da mu se osveti.” „Mislite li da je i ovde u pitanju osveta, baš kao i kod Valina?” ,,Ne mislim ništa odreñeno - još je prerano. Ali jasno mi je da Filipsova navodna naivnost i dimenzije prstena prikladniji je za žensku ruku nego za njegovu - navode na takvo objašnjenje.” „Ovde ima nečega.” Krepov glas dopro je do njih iz tehničarskog kombija u blizini i odmah im privukao pažnju. Sve troje se odmah pokrenuše. Tehničar je sedeo za stočićem s priborom za ispitivanje. Pod lupom je posmatrao prsten koji su maločas skinuli sa prsta žrtve. „Nema nikakvih otisaka”, objavi on, „ali sa unutrašnje strane prstena urezan je natpis koji mi zvuči zanimljivo. Pružio je ruku i aktivirao monitor koji je bio povezan s aparatom. Na ekranu se pojavi natpis koji je bio urezan na prstenu, i to uvećan. „To je neki datum, verovatno datum venčanja...23. septembar“ ,,Pa to je danas”, povika Boris kada je pročitao. ,,Da, ali potiče od pre godinu dana. Vidi se po tankom

85

sloju patine.” „Srećna godišnjica”, napomenu Gurevič. „Pored datuma piše još nešto.” Tehničar je vrteo prsten ispod sočiva mikroskopa, dok se nije ukazao drugi natpis, koji je očigledno bio dodat kasnije. Taj natpis se jasno razlikovao od prvog. Nije bio onako jasan kao prvi, već su slova bila krivudava - sigurno ih nije urezivao zlatar. Na urezanim mestima metal se jasnije sijao. „Ovo je tek nedavno napisano”, reče Krep. Ta njegova konstatacija je naglasila smisao natpisa. h21 Gurevič zabrinuto pogleda Borisa. „Dvadeset treći septembar, 21 h? Dakle, osim potrage za dvoje ubica, imamo i ultimatum.”

86

15

Niko nije znao šta će se desiti tog dana u devet uveče. U meñuvremenu je utvrñeno da je Rendi Filips došao u Kapelu ljubavi svojim mercedesom. Automobil je pronañen na dnu jezera, baš kao što je Krep i predvideo. To je značilo da je i ubica došao svojim kolima, i da je njima i otišao sa mesta zločina. Pošto su isključili mogućnost otmice, trebalo je objasniti zašto je advokat bio tako naivan da upadne u zamku i zašto se sasvim sam uputio na tako pusto mesto. Prihvatili su Milinu pretpostavku da je ubica žena, što joj je donelo priznanje svih kolega. Grupa policajaca pretresla je arhiv pravničke kancelarije Rendija lipsa, tražeći podatke na osnovu kojih bi se moglo saznati nešto o pronañenoj burmi. Pored brojnih nejasnoća imali su kao jasan trag samo datum - 23. septembar. Jedna od nejasnoća bila je svakako moguća veza izmeñu pokolja u vili i ubistva u kapelici. Tu vezu je Mila intuitivno naslutila i potvrdila preko starog broja telefona. Nije se činilo da postoji ikakva veza meñu žrtvama, pa je ostalo da se utvrdi postoji li neka veza meñu počiniocima. U periodu posle nestanka Rožer Valin je možda upoznao nekoga - neku ženu - pa su zajedno načinili plan za ova ubistva. To je bilo objašnjenje koje je Mila smislila dok se nervozno vrtela hodnicima svog odeljenja. Pitanja o tome šta se desilo prebačena su u drugi plan, jer su se svi pitali šta bi se još moglo dogoditi. Trenutno je najvažniji bio taj ultimatum. Dok je vreme prolazilo, razrañivali su plan da spreče i obeshrabre ubice da počine nove zločine. Mnogi policajci su pozvani s odmora, a i smene su pojačane. Ubica ili

87

ubice mogli su da shvate da je grad pod policijskom opsadom - postavljene su mnoge blokade, a i bilo je više patrola nego obično. Doušnicima koji su radili sa saveznom policijom javljeno je da dobro načulje uši i da drže oči otvorene. Veliko prisustvo snaga reda u gradu trebalo je da navede kriminalce da sarañuju, ako ne iz drugih razloga, a ono da bi uskoro bila smanjena policijska kontrola koja je ometala njihovu ilegalnu trgovinu. Da mediji ne bi postali previše sumnjičavi, dato im je objašnjenje daje u toku velika policijska akcija protiv mafije. Novine, televizija i internet stalno su napadali policiju zbog načina na koji troši novac poreskih obveznika. U upravi policije stalno su sastančili, tražeći najbolju strategiju. Sednice na najvišem nivou držane su pod predsedništvom Sudije. Zatim su se po hijerarhiji reñali ostali policajci. Bez obzira na sva njena značajna otkrića, Milu su svrstali na dno piramide. Imala je utisak da je njena uloga bila namerno umanjena - kao da je neko želeo da je odstrani iz te istrage. Oko pet sati spustila se s gornjih spratova policijske stanice u Čistilište, a dolazak večeri povećavao je njen strah od onoga što bi se moglo desiti; no Mila već mnogo sati nije spavala i morala je barem malo da se odmori ako je želela da ostane pribrana. Povukla se u prostoriju koja je ranije bila ostava, a gde se sad nalazila ležaljka koju je koristila kada je radila prekovremeno. Skinula je cipele i pokrila se kožnom jaknom. Mala soba bila je prijatna, a kada je bila zamračena, delovala je kao neko tajno sklonište - videla se samo žućkasta pruga svetla ispod vrata. Ta pruga činila je da se Mila oseća prilično bezbedno kao da je neko bdeo dok je ona dremala u tami. Okrenula se na bok, skupljenih nogu i ukrštenih ruku i, mada u početku nije mogla da zaspi, nivo adrenalina u krvi joj se smanjio, a premor je preovladao.

88

,,Tu smo, dakle!“ Mila žmirnu, nesigurna da li je tu rečenicu zaista čula ili je samo sanjala. Bila je izrečena mirnim tonom i s namerom da se ona ne preplaši. Pogleda malo bolje: vrata su bila pritvorena, da joj svetlo ne bi bleštalo u oči. U dnu ležaja sedeo je Stef i držao u rukama šolju koja se pušila. Pružio joj je šolju, ali se Mila ne osvrnu, već samo pogleda na sat. „Budi spokojna, tek je sedam sati - ultimatum još nije istekao.“ Policajka se uspravi i konačno uze šolju, pa poče da duva u nju pre nego što će srknuti. „Šta smo dosad saznali?“ „Pretraživanje Filipsove kancelarije ipak je dalo očekivani rezultat: „Sada imamo i jedno ime... Naña Niverman.“ Mada je to i sama pretpostavila, Mila se ipak začudila što kapetan govori o ženi. „Naña Niverman“, ponovi ona ne shvatajući da i dalje drži šolju u vazduhu. „To je bio poslednji slučaj nestanka kojim se bavio Erik Vinčenti“, podseti je Stef. „Malopre su nas zvali. Izgleda da one glavonje odozgo opet traže da im pomogneš.”

Mila je narednih desetak minuta provela pričajuči preko telefona s Borisom. Izvukla je iz kompjutera Erika Vinčentija istražni dosije o nestanku pomenute žene, voñene pre nekoliko godina, i poslala mu ga. Naña Niverman bila je domaćica stara trideset pet godina, visoka metar i sedamdeset i plavokosa. Venčala se 23. septembra. Tri godine kasnije rastala se od muža koji ju je redovno tukao. „Nije potrebno reći da je njen muž bio jedan od klijenata Rendija Filipsa”, saopšti joj Boris. „To je zaista dobar motiv za osvetu.” Policajka je ćutala jer nije shvatala šta se dogaña.

89

„Mila, šta se to zbiva? Kog vraga može da znači ta priča o nestalim osobama koje se vraćaju?” ,,Ne znam”, odgovori ona najzad. Nije ništa shvatala. Sve je to bilo potpuno neshvatljivo i zbog toga ju je plašilo. Rožer Valin i Naña Niverman nestali su u velikom vremenskom razmaku. „Kada bi to mediji znali, odmah bi ih krstili kao Ubilački par. Ovde svi lude, a Sudija saziva hitan sastanak.” „Znam, Stef je upravo krenuo gore kod vas.” ,,Ne shvatam zašto Naña umesto tog advokata nije ubila bivšeg muža“ reče Boris. „Možda je baš njemu namenjen taj ultimatum?!”, odmah se ispravi. ,,Da li ste ga upozorili?” „Odveli smo Džona Nivermana na bezbedno mesto. Čuvaju ga, ali ćemo videti kako će se ponašati pod pritiskom straha.” Kao i u Valinovom slučaju, Nañina fotografija nije bila dostavljena medijima. Za razliku od slučaja nestalog računovoñe, Naña je nestala relativno skoro, pa je postojala nada da se lakše može utvrditi gde je bila u meñuvremenu. „Borise, šta želiš da učinim? Treba li da doñem tamo?” „Nemoj, nema potrebe. Sada ćemo pritisnuti bivšeg muža, da utvrdimo da li taj seronja zna neki detalj iz Nañinog života koji nam je prećutao u vreme njenog nestanka. Zatim ćemo na osnovu toga odlučiti šta ćemo dalje. Molim te da proveriš da li o tom slučaju postoje negde još neke beleške Erika Vinčentija, koje nisu ubačene u zvanični dosije.” Prekinuli su razgovor i Mila se baci na posao. Otvorila je Nañin dosije na ekranu kompjutera. Njen kolega iz Čistilišta koristio je progresivnu hronološku metodu. Ona se primenjivala samo u slučajevima nestanaka. Kod ubistava je, naprotiv, rekonstrukcija obično počinjala od smrti žrtve.

90

Erik Vinčenti je veoma pažljivo obrañivao svoje slučajeve - bile su to prave priče. „Potrebno je uneti i malo emocija u neke priče, da bismo podstakli sečanje na te ljude”, uvek je govorio. „Svako ko pročita izveštaj treba da saoseća s nestalom osobom.” Po Vinčentijevom mišljenju, svaki istražitelj će se samo pod tim uslovom zdušno posvetiti potrazi za istinom. Isto onako prilježno kao što je on sam činio, pomisli Mila. ja ih svugde tražim. Uvek i svuda. Policajka se zagleda u fotografije koje su se nalazile u dosijeu. Lice Nañe Niverman svedočilo je o protoku vremena, ali joj se s godinama najviše promenila boja očiju. Samo je jedna vrsta emocija mogla imati takav efekat. Mila je dobro poznavala korozivno dejstvo bola.

91

16

Nekada je Naña Niverman bila zgodna devojka. U školi su svi dečaci iz razreda želeli da se ožene njome. Bila je uspešna atletičarka, imala je odlične ocene i glumila u školskoj pozorišnoj trupi. Na prvim godinama studija takoñe je imala sjajne ocene, a studirala je filozofiju. Sa dvadeset četiri godine bila je zrela i nezavisna mlada žena. Kada je diplomirala filozofiju, pohañala je i postdiplomske studije iz novinarstva, pa se zatim privremeno zaposlila u jednoj televizijskoj redakciji. I tu je bila vrlo uspešna. No, jednoga dana se na njenom putu našao potpuno pogrešan čovek. Džon Niverman je, u poreñenju s njom, bio prava ništarija. Prekinuo je školovanje u gimnaziji, a imao je već za sobom i neuspešan brak. Od oca je nasledio malo ali unosno preduzeće za transport, ali i njega je uspeo da upropasti. Destruktivan tip, pomisli Mila. Naña ga je upoznala na nekom slavlju. Bio je to zgodan i visok momak sa izvesnim mangupskim šarmom svima se prilično dopadao. Naña je početka znala da je sklon piću, ali je bila sigurna da će uspeti da kontroliše tu njegovu slabost, a mislila je i da će s vremenom uspeti da ga promeni. To je bila njena najveća greška. Prema izjavama socijalne radnice, problemi su se javili već nekoliko meseci posle venčanja. Svañali su se oko istih stvari koje su bile predmet sukoba i dok su se zabavljali, ali je Naña uočila da kod njega postoji nešto što nije u stanju da definiše. Nije odmah shvatila o čemu je reč, ali to je bio osećaj koji je stvorila na osnovu njegovog ponašanja. Recimo, kad god bi se sukobio s njom, prilazio bi joj sve bliže - svaki put još centimetar bliže - a zatim bi

92

se naglo povukao. Jednog dana ju je i udario. Kazao je da je to bilo slučajno. Ona mu je poverovala, ali u očima mu je zapazila neki novi sjaj. Bio je to zloban sjaj. Erik Vinčenti je pribavio gomilu intimnih i ličnih podataka iz prijava koje je Naña godinama podnosila policiji, a svaku od tih prijava povukla bi posle nekoliko dana. Možda joj je bila mrska pomisao da njeni pfijatelji i roñaci sve to saznaju, ili joj je bilo neprijatna pomisao da treba da se pojavi na suñenju. A možda bi mu, kada se Džon pojavi trezan i zatraži oproštaj, ona ipak poverovala i rešila da mu pruži još jednu priliku. Bilo je više takvih situacija. Mogle su se prebrojati, baš kao i Nañine modrice. U početku su tobile male masnice, koje su se mogle lako kamuflirati visokim kragnama i šminkom. Naña je svakako smatrala da to nije ništa strašno - ipak, nije bilo prolivanja krvi. Mila je znala kako to funkcioniše - dovoljno je samo od prilike do prilike pomalo povećavati prag tolerancije i nastavljati svakodnevni život. Čak i kada doñe do preloma kostiju, žena nekako sebe ubedi da nije strašno i da je moglo biti i gore. Meñutim, nešto je bilo bolnije i od batina. To je bio osećaj nemoći i straha koji Nañu nikada nije napuštao. Znala je da nasilje stalno vreba i da može izbiti zbog ma kakve sitnice. Ako bi kazala ili uradila nešto pogrešno, sustigla bi je Džonova kazna. Bilo je dovoljno neko sasvim normalno pitanje - recimo da ga upita kada će doći na večeru. Ponekad bi u samom njenom tonu pronašao nešto nepoželjno i pobesneo. Svaki izgovor bio je dobar. Mila je znala da će se svako ko nije iskusio nešto slično zapitati zašto Naña nije odmah pobegla od muža. I onda će verovatno zaključiti da situacija ipak nije bila tako strašna, čim je ona odlučila da i dalje trpi. Ipak, Mili je bio poznat taj mehanizam bračnog nasilja, gde su uloge uvek jasne i nepromenljive. Strah vezuje žrtvu za mučitelja, što ima paradoksalan efekat.

93

U poremećenoj Nañinoj psihi, Džon je svakako bio jedina osoba koja je mogla da je zaštiti od njega samog. Naña samo jedno nije popustila mužu. On je želeo decu, a ona je krišom uzimala pilule. Mada je verovala da pijani prisilni seks, koji je želela da zaboravi, ne može predstavljati pravu opasnost od trudnoće, bila je vrlo odlučna u preduzimanju svih mera zaštite. Nije želela da još neko biće bude izloženo torturi koju je sama trpela. Jednoga dana u martu, vratila se kući iz samoposluge s čudnim osećajem u stomaku. Otišla je kod ginekologa i saznala da, i pored redovnog uzimanja pilule, postoji minimalna šansa da se zatrudni. Zato je Naña odmah pomislila da je verovatno trudna. Test je samo potvrdio njene slutnje. Želela je da abortira ali nije mogla sebe da ubedi da to uradi. Zato je ipak Džonu saopštila novost i, na svoje veliko čuñenje, zaključila da se odjednom smirio. Plašila se da će njegov bes naglo izbiti. I dalje su se prepirali kada bi se vratio kući pijan, ali je više nijednom nije udario. Trudnički stomak ju je štitio poput nekog oklopa. Nije mogla da poveruje u to što se dešava. Postepeno je postajala sve srećnija. Jednog jutra Naña se spremala da ode do ginekologa na pregled ultrazvukom, a Džon se ponudio da je odveze jer je padao sneg. Delovao je odsutno i prilično tužno, što je tipično za alkoholičare koji su se tek probudili. Naña je obukla kaput, uzela tašnu i čekala ga na vrhu stepenica. To se desilo u trenu. Osetila je neočekivan nagli udarac u leña, stepenice su joj se izmakle ispod nogu i više nije znala šta je gore, a šta dole. Zaustavila se drvenom odmorištu, instinktivno štiteći stomak. Zatim je osetila novi i još jači udarac. Tresnula je licem o zid, osetila udarac ograde u jagodicu, a zatim raširila ruke ponesena centrifugalnom silom. Zatim je osetila naredni udarac, a stomak je donekle amortizovao onaj posle njega. Na kraju

94

je pala niza stepenice i sve je prestalo. Nije osećala bol, nije čula ništa, sve je u njoj mirovalo. I previše. Naña je zapamtila izgled Džonovog lica dok je stajao na vrhu stepeništa. Lice mu je bilo nepomično. Zatim se okrenuo i otišao, a nju je ostavio da leži tu gde je pala. Nedostatak empatije sprečavao je Milu da shvati šta je Naña tada osećala. Jedino što je bila u stanju da oseti bio je bes. Bilo joj je žao te žene, naravno, ali se plašila da je i ona sama mnogo nalik Džonu. Posle tog pada, policija više nije mogla da ignoriše nasilje, s prijavom ili bez nje, jer je to i previše ličilo na pokušaj ubistva. Agenti su Nañi jasno stavili do znanja: ako ispriča neku izmišljotinu da bi spasla Džona i pokuša da objasni da je sama pala, može slobodno očekivati da će ponovo pokušati da je ubije. U tom slučaju bi, umesto deteta, nastradala ona sama. Tako je Naña najzad ipak prikupila hrabrost. Podnela je prijavu i otišla u prihvatilište za žene i žrtve porodičnog nasilja, gde on nije mogao da dopre do nje. Džon je uhapšen, a pošto se opirao hapšenju, nije mogao de se brani sa slobode. Naña je, posle svih tih godina trpljenja čudovišta, mogla da se nada brzom razvodu. Tada je na scenu stupio Rendi Filips. U sudnici je pokazao poroti nekoliko pari cipela s visokim potpeticama. Nije bilo svedoka ni ma kakvih drugih dokaza - samo te cipele kojima je hteo da pokaže kakva bi ona majka bila. Za nju trudnoća očigledno nije bila razlog da se odrekne koketerije, već je i dalje nosila nestabilnu obuću koja je naročito opasna kada pada sneg. Ona, dakle, nije nimalo marila za dobrobit malog bića koje je nosila u stomaku. Tako je Džon tog dana ipak osloboñen, a Naña je posle toga nestala. Nije sa sobom ponela odeću niti išta iz svog prethodnog života - možda i zato što je želela da ostavi utisak da je se muž konačno otarasio. Činjenica je da su tada svi popreko gledali i sumnjičili Džona. Ipak, Rendi

95

Filips je dokazao da nema dovoljno dokaza za njegovo hapšenje. Tako je Naña izgubila i tu rundu i po ko zna koji put bila oštećena strana. Pošto je Mila pročitala ceo dosije, počelaje da razmišlja o svemu. Morala je da bude lucidna i da zanemari sopstveni gnev. Posle svega što je preživela, Naña nije zasluživala da je jure kao nekog običnog kriminalca. Valin možda to jeste zaslužio. Mada je očaj tog čoveka zbog majčine smrti bio iskren i razumljiv, mogao je da ga prevaziñe i da nastavi život. Rožer je ipak imao na raspolaganju sedamnaest godina da to postigne. Ubilački par, kako ih je nazvao Boris, činile su dve sasvim različite osobe. U nekom trenutku svog života, u tom stalnom bekstvu - Mila je tako videla njen odlazak od nasilnog muža - Naña je negde upoznala Rožera, pa su jedno drugome ispričali svoje priče i otkrili da gaje sličnu tajnu mržnju prema celom svetu. Ujedinili su svoj gnev i formirali ubilački savez. »Ne shvatam samo zašto Naña nije ubila bivšeg muža umesto advokata”, rekao joj je Boris u telefonskom razgovoru koji su maločas vodili. „Možda je ultimatum namenjen baš Džonu!?“, ispravio se odmah zatim. Mila pak nije bila sigurna u to. Da je Naña zaista želela da ubije muža, to bi i učinila. Kakvog je smisla imalo ubiti Rendija kada je znala da će policija posle toga čuvati njenog bivšeg muža? Da je krenula obrnutim redom, niko ne bi posumnjao da namerava da ubije i Filipsa, bila je sigurna Mila. Taj ultimatum, dakle, nije namenjen Džonu Nivermanu. Boris je rekao da je on pod policijskom zaštitom. Ubica je odlučio da advokatu natakne burmu na prst i umori ga bolnom smrću u kapeli za venčanja, a Džonu je bio namenjen strah. Ona verovatno nije želela da njegov kraj doñe brzo. Htela je da proñe kroz sve ono što je i sama preživela, da oseća da je stalno u opasnosti i da svakog časa na njega može doći red, da eksperimentiše s njegovom strepnjom od fatalnog kraja.

96

Telefon na radnom stolu Erika Vinčentija odjednom zazvoni. Mila je poskočila i malo sačekala pre nego što se javila na telefon. „Pa šta ti još radiš tu?“, upita je Stef. „Prošlo je jedanaest sati, ultimatum je istekao.” Mila baci pogled na zidni sat i shvati da nije ni primetila koje je doba. „Dakle?”, upita ga ona sva ustreptala. „Ništa. Imamo samo slučaj nekih momaka koji su se potukli i izboli noževima, i jednog tipa koji je baš večeras rešio da ubije svog poslovnog partnera.” „Da li si se video sa Sudijom?” „Rastali smo se pre četvrt sata i od tada nameravam da te pozovem jer sam znao da si još tu. Idi kući, Vaskezova! Razumeš li šta ti govorim?” „Razumem, kapetane!”

97

17

Hladna i mutna izmaglica vukla se ulicama poput duha. Mila je negde oko ponoći sišla na spoljašnji policijski parking, da uzme svoj auto. Kada je prišla hjundaiju, primetila je da su mu dve gume izduvane. Odmah je proradio njen unutrašnji alarm: nepredviñeno bi uvek moglo biti i opasno. Dve izduvane gume mogao je značiti da neko traži zgodnu priliku da je napadne na ulici. Mila otera od sebe te paranoične misli: bila je to kolateralna šteta, nastala zbog slučaja na kome je radila. Čim se malo osvrnula oko sebe, videla je da su i gume drugih automobila izduvane. Dakle, delo huligana, osveta svim lokalnim policajcima. Nešto slično se jednom već dogodilo prošlog meseca. Zato Mila odluči da se vrati kući metroom i zaputi se prema najbližoj stanici. Na ulici nije bilo nikoga, a njeni gumeni ñonovi škripali su po pločniku dok je hodala trotoarom. Kada je stigla do ulaza u metro, oseti nalet vazdušne struje koju je izazvao voz u dolasku. Strčala je niza stepenice u nadi da će ga stići. Gurnula je kartu u automat za poništavanje, ali se ova zaglavi. Pokušala je ponovo, ali bez uspeha. Začula je kako voz odlazi i odustade od trke za njim. Malo kasnije otišla je do drugog automata i uzela novu kartu. “Imaš li možda nešto za mene?” Iznenañena tim glasom, Mila se naglo okrenu. Iza nje je stajao momčić u dukserici s kapuljačom i pružao ruku da dobije neki sitniš. Instinktivno je poželela da mu razbije nos, ali mu ipak spusti na dlan kusur koji joj je mašinica za karte vratila i zagleda se u momka koji se, sav zadovoljan, udaljavao. Najzad je uspela da proñe kroz automatsku kapiju.

98

Stala je na pokretne stepenice koje su se automatski pokretale čim bi neko stao na prvi stepenik. Stigla je na peron baš u času kada je naišao voz iz suprotnog smera i istovario grupicu putnika. Posle nekoliko sekundi, voz je poluprazan otišao dalje. Mila podiže pogled ka ekranu sa redom vožnje i vide da će njen voz stići za četiri minuta. Bila je sama na stanici, ali to nije dugo potrajalo. Začula je neki mehanički zvuk i zapazila da su se pokretne stepenice opet aktivirale. Svakog časa će se pojaviti taj drugi putnik. Ali ne vide nikoga. Stepenice su se vrtele poput čeličnog slapa, i to sasvim prazne. Mnogo mu treba, pomisli. No, tada joj pade na um nešto što je naučila dok je radila na slučaju Šaptač. Neprijatelj se nikada ne pojavljuje sasvim iznenada prvo pokuša s diverzijom. Mila prinese ruku pištolju i okrete se prema drugoj strani perona, tražeći pogledom neki znak opasnosti. Tada je ugleda. Na peronu naspram nje stajala je Naña Niverman, sa umornim licem osobe koja se upravo vratila s veoma dugog puta. Ruke su joj bile opuštene niz telo i delovala je veoma izmoždeno. Na sebi je imala preveliki kišni mantil. Neko vreme su tako obe nepomično stajale i činilo im se da se vreme oteglo u beskraj. Zatim Naña podiže desnu ruku i prinese je licu. Spusti prst na usne i načini znak ćutanja. Neki papirići se podigoše sa šina i zaplesaše pred njima kao marionete okačene o nevidljive konce. Mila nije odmah shvatila da ih je pokrenula struja hladnog vazduha, ali ubrzo vide da s druge strane pristiže voz. Bio je vrlo blizu i uskoro će se postaviti kao barijera izmeñu dva perona. „Naña!“, povika ona. Kada ugleda kako je žena zakoračila unapred, odjednom je spopade strah. Pre nego što je mogla to da zaključi razumom, srcem je shvatila da nešto mora da učini. Bez razmišljanja, spremila se da

99

skoči na kolosek, pravo u reku uskovitlane prašine i vetra. Svetla voza poja više se u tunelu. Bio je previše brz. Neće uspeti. “Sačekaj!“, povika ženi koja je stajala sasvim nepomično i posmatrala je. Voz je bio nekih pedesetak metara udaljen od njih. Mila oseti kako je zahvata jaka vazdušna struja. „Nemoj, molim te!“, povika dok je metalni galop nadjačavao njen glas. Naña se osmehnu. Zatim napravi još jedan korak. Kada je prvi vagon počeo da koči, žena se baci pravo na kolosek i to tako graciozno da Mila to nikada neće zaboraviti - kao da je želela da poleti. Začuo se samo tupi zvuk, a zatim ga priguši škripa kočnica. Policajka je načas zurila u metalnu barijeru koja joj je zaklonila vidik, a onda naglo jurnula prema stepenicama. Brzo je prošla na suprotnu stranu i stigla na suprotni peron, baš na mesto gde je maločas stajala Naña. Mala grupa ljudi, koja je upravo izašla iz voza, okupila se kraj koloseka neposredno ispred tunela. Mila razgrnu gomilu i pokaza im svoju legitimaciju vičući: ,,Policija!“ Mašinovoña je bio van sebe od besa. „Sranje, ovo je već drugi put da mi se to dogaña ove godine! Zašto ne mogu da skoče s nekog mosta? Uh, kakvo sranje!“, ponavljao je nemilosrdno. Mila baci pogled na kolosek. Nije baš očekivala prizor krvi i rasute utrobe, ali upravo to se dogaña kada voz nekoga udari, pomisli. Meñutim, meñu točkovima se videla samo jedna ženska cipela. Nije znala zašto ju je ta scena podsetila na majku koja je jednom slomila potpeticu dok ju je pratila do škole. Njena uvek tako doterana majka ležala je opružena po tlu zbog jedne slomljene potpetice. Bila je sva raščupana, bez jedne cipele i sa čarapom boje mesa, pocepanom u visini kolena. Njena neupadljiva lepota, koju su muškarci redovno zapažali i pratili čežnjivim pogledima, bila je odjednom oskrnavljena smehom nekog prolaznika, koji

100

nije ni zastao da joj pomogne. Mila se razbesnela na tog dripca i bilo joj je žao majke - i to je bila jedna od poslednjih prilika kada je osetila nešto slično pre nego što je u njenom srcu nastala velika praznina. To sećanje navelo ju je da se naglo obrati okupljenim putnicima. „Udaljite se!“, naredi im ona. Tek tada je uočila da je tu i onaj dečak u duksu s kapuljačom, kojeg je maločas srela. Možda ga je privukla gužva pa je sišao da vidi šta se dešava, jer je stajao u dnu stepenica. Meñutim, Mila odmah uoči predmet koji je držao u rukama, zureći začuñeno u njega. „Hej ti!“, pozva ga ona. Dečak se okrenu ka njoj i poskoči. „Hej, daj mi to!“, naredi mu dok joj je prilazio. Mladić ustuknu jedan korak, očigledno uplašen. Zatim joj dade to što je držao u ruci. „Našao sam je ovde“ reče on pokazujući pločnik. „Nisam nameravao da je ukradem.“ Zatim joj pokaza kutijicu s plišanim jastučetom za prsten. Mila je uze iz njegove ruke. ,,Idi!“, reče mu. Dečak je posluša. Policajka je posmatrala taj predmet, povezujući ga sa smrću Rendija Filipsa. No, ako je prsten bio na prstu leša, šta li je moglo biti u toj kutijici? Malo je oklevala. Zatim ipak pažljivo otvori kutijicu, osećajući potajni strah od onoga što može naći u njoj. Pošto je odmah prepoznala sadržaj, poče da ga proučava, ne shvatajući njegovo pravo značenje. Bio je to okrvavljeni zub. Ljudski zub.

101

18

„Verujte mi da sam već viñao osakaćena tela.” Mladi poručnik se pitao kakvog je smisla imalo to sakaćenje i zašto ubica rešio da sa sobom ponese baš taj suvenir. „Ima ih koji žele da ponesu sa sobom uho ili prst žrtve. Jednom smo pod krevetom nekog dilera našli glavu narkomana kog je taj tip ubio nekoliko sati pre toga. Ko zna zbog čega mu je palo na um da je ponese kući?“ Da se oni nisu pojavili, priča o zubu završila bi meñu anegdotama pogodnim za pričanje kolegama policajcima u vreme pauze za ručak. Mila nije imala nikakvu želju da sluša sablažnjive policijske pričice dok nekoliko kilometara dalje sudski lekari i tehničari izvlače telo Nañe Niverman s pruge, prikupljajući delove ispod točkova prokletog voza. Na svu sreču, mladi poručnik zaćuta i oni proñoše kroz rustičnu kuhinju, sivo obojenu spavaću sobu, viktorijanski dnevni boravak i moderno ureñenu kuhinju. Dok su hodali od jedne do druge prostorije prodavnice polovnog nameštaja, Mila je razmišljala o svemu što se desilo te večeri, počev od onih izduvanih automobilskih guma: svakakoje toučinio neki Nañin saučesnik, da bi naveo Milu da poñe kući metroom. Pre nego što se ubila Naña joj je dala znak da ćuti. Zatim joj je ostavila i taj novi trag. Mila se i sama začudila kako su brzo pronašli novo mesto zločina. Bilo je dovoljno da u kompjuter ubace reč ,,zub“ i odmah se pokazalo da se tog istog jutra desilo jedno neobično ubistvo, i to baš u vreme kada su policijske snage bile okupljene oko kompleksa Kapele ljubavi. „Nismo pronašli nikakav trag ubice“, potvrdi mladi poručnik. „Nema nikakvih otisaka, ali ima dosta krvi. To je delo profesionalca, garantujem vam" Žrtva se zvala Haraš - pedesetogodišnjak arapskog porekla.

102

„Nadimak mu je Lešinar, jer je njegov posao bio da prazni kuće pokojnika“, reče poručnik nastojeći da im da brz portret ubijenoga. „Čim bi neko otegao papke, on bi se pojavio kod porodice pokojnika i ponudio da otkupi sve njegove stvari. Tako je nabavio mnogo nameštaja. Znate, ima bezbroj ljudi koji žive sami. Kao naslednici se najčešće pojave deca ili unuci pokojnika, ali oni obično ne znaju šta da rade s pokućstvom. Tada doñe Haraš da reši njihov problem, a njima se učini da nema smisla da zarañuju na prodaji starih stvari. Tipovi kao on redovno čitaju čitulje i tako dolaze do najboljih poslova. Zna se i da je bio zelenaš i davao novac na zajam uz visoke kamate. No, za razliku od drugih sličnih bitangi, ako dužnici nisu mogli da vrate dug na vreme, Haraš im nije odmah lomio kosti. Uzimao bi njihove stvari i preprodavao ih, a ono što bi tako zaradio tretirao je kao akontaciju za kamate koje mu duguju.” Mila se zagleda u sve te stvari oko sebe. Poticale su iz drugog vremena, iz nekih drugih života. Svaka stvar imala je svoju priču. Ko li je sedeo na toj sofi? Ko je spavao u tom krevetu ili iz njega gledao televiziju? Da li su takvi ostaci nečijeg života bili pogodni za recikliranje posle smrti? „Tako je Haraš opremio ovu prodavnicu”, nastavi narednik dok su ulazili u ko zna koju po redu sobu. ,,U jednom trenutku više mu nije bilo potrebno da se bavi pozajmicama. Sve što je radio postalo je legalno i njegovi poslovi mogli su da se odvijaju u skladu sa zakonom. Mogao je da bude pošten čovek, ali se u njemu ipak i dalje krio onaj stari zelenaš. Kako se ono kaže, stare navike teško umiru. Haraš je svakako bio I pohlepan, ali mislim da je radio to što jeste najviše zbog uzbuñenja izazvanog kontrolom života tih jadnika kojima je novac bio neophodan.” Narednik zastade ispred vrata sa bravom koja se otvarala spolja. Ušli su u magacin pun nameštaja malo lošijeg kvaliteta od onog izloženog. Policajac ih odvede do male kancelarije u dnu magacina. ,,To se odigralo ovde.”

103

Pokazao im je mesto na podu na kome su pronašli telo. Sada su se na podu videle samo konture tela izlepljene žutom trakom. „Ubica mu je kleštima čupao zub po zub. Očigledno je hteo da mu Haraš oda kombinaciju za otvaranje ovog sefa...” Pokazao je na sef u zidu. ,,To je stari model sefa sa dvostrukim brojčanikom.” Neko je na zidu naškrabao niz brojeva. Bio je to skorašnji zapis, ispisan crnim flomasterom. 6-7-d-5-6-f-8-9-t Mila i Boris brzo pogledaše vrata sefa: bila su zatvorena. „Izgleda da nije uspeo”, reče narednik pogañajući njihove misli. „Taj prokleti lešinar je bio tvrdoglav i mislio je da može da mu se odupre. Napadač mu je izvlačio broj po broj i slovo po slovo, ali je Haraš, izgleda, izdahnuo pre nego što mu je otkrio poslednji deo šifre. Sudski lekar utvrdio je da mu je srce bilo obloženo salom i nije izdržalo toliko uzbuñenje. Znate li da je bol pri vañenju zuba bez anestezije jednak onome koji se oseti kada vas pogodi metak?” Odmahnuo je glavom, ali nisu znali da li se samo čudi ili ga sve pomalo i zabavlja. „Izvadio mu je osam zuba. Našli smo ih sedam, a osmi je kod vas. Ko zna zašto ga je poneo sa sobom?” »Zato što nije želeo da vi otkrijete zbog čega je došao ovamo”, izjavi Mila. „Šta rekoste?” Narednik nije razumeo. „Hteo je da mislite da je reč o pljački koja je krenula naopako.” izvuče par gumenih rukavica iz džepa jakne. Navuče ih i priñe sefu. „Šta sada namerava da učini?”, upita narednik Borisa, ali mu ovaj umesto odgovora samo dade znak da u tišini prati to što se upravo odigrava, Mila poče da okreće brojčanike sefa - i onaj sa slovima i onaj sa brojevima. Zurila je u šifru na zidu i okretala ono

104

što je bilo zapisano crnim flomasterom. „Nije tačno da ubica nije došao do cele kombinacije. Meñutim ostatak šifre ispisan je na drugom mestu.” Na kraju niza brojeva i slova, Mila okrenu i h-2-1. Kada je povukla ručku prema sebi, dobila je potvrdu svoje pretpostavke da natpis na burmi s prsta Rendija Filipsa nije bio nikakav ultimatum. „Kakvo sranje!”, povika narednik. Metalni sef bio je prepun novca, a u njemu se nalazio i pištolj. Činilo se da niko nije dirao sadržaj sefa. „Odmah ću pozvati Krepa”, reče uzbuñeni Boris. „Želim da naš stručnjak opet pregleda sve ovo - možda ćemo pronaći neki otisak.” „Ovdašnji tehničari su dobro odradili svoj posao”, branio se poručnik pokazujući da mu nije pravo što su ti nadreñeni policajci toliko nepoverljivi. Za njega Mila i Boris nisu bili kolege, već uljezi koje su šefovi poslali da dovode u pitanje njegove metode rada. „Nije ovo ništa lično, naredniče”, pokuša da ga smiri inspektor. „Zahvalite vašoj ekipi u naše ime, ali do sada smo već izgubili previše vremena. Zato sad moramo da se oslonimo na najbolje stručnjake.” Zatim dohvati mobilni telefon i pozva nekoga. Mila je i dalje proučavala unutrašnjost sefa. Bila je prilično razočarana. Očekivala je neku novu indiciju koja će ih dovesti do rešenja problema. Da li je ovo kraj? Želela je da je neko demantuje. Nije moguće, ne verujem da će se cela priča ovako završiti, mislila je. Za to vreme se iza njenih leña nastavljala prepirka. „Radite kako želite, gospodine, ali mislim da grešite.” Narednikje bio ogorčen. „Da ste sačekali samo još minut, kazao bih vam da je ubica...”. „Da, baš to, reč je o tom ubica“,prekide ga iznervirani Boris. „Stalno pričate o jednom ubici, ali je vrlo moguće i da ih je bilo dvoje ili troje. To još ne znamo, zar ne?” „Ne, gospodine, bio je samo jedan ubica”, odlučno i izazivački reče narednik.

105

„A zašto ste tako sigurni u to?” “Zato što ga imamo na prokletom video-snimku!”

106

19

Taj video-snimak mogao bi doneti ključni preokret. Narednik je u svom uredu organizovao pravu filmsku projekciju, uživajući u neočekivanoj popularnosti koju mu je donelo ono poslednje objašnjenje. Bila su prošla dva sata ujutru i Mila je osećala posledice nespavanja i pada šećera u krvi. Pre nego što je sela da odgleda snimak, uzela je čokoladicu iz automata pored lifta i pojela je. ,,Ne znam ni sam zašto, ali mi se čini da je u ovom slučaju sve moguće”, reče Boris u pola glasa, dok su zauzimali mesta pred ekranom. Mila nije prokomentarisala njegovu izjavu. Narednik pročisti grlo. „Skoro smo sigurni da je ubica ušao u magacin na glavni ulaz. Možda je stigao vrlo kasno, ili je ušao zajedno s drugim mušterijama, a zatim se negde sakrio i čekao najpogodniji trenutak da preñe u akciju - to još ne znamo. Ali pobegao je na zadnji ulaz. Puka je sreća što se na nekoliko metara od tog ulaza, ispred apoteke, nalazi ulična bezbednosna kamera”. Lokalna policija odmah je zaplenila film s te kamere i sada su ga gledali. Video-projektor bio je povezan s kompjuterom kojim je baratao policajac vičan informatici. „Sve se odigralo prilično brzo”, reče on. „Zato obratite pažnju na detalje.a U krupnom planu pojavila se pusta ulica. Uz ivičnjak je bilo parkirano nekoliko automobila. Natpis na vrhu snimka pokazivao je tri sata i četrdeset pet minuta. Snimak nije bio naročito kvalitetan - malo je treperio i bio je pun snega. Mila i Boris napeto su čekali i nisu rekli ni reči. Odjednom je neka senka protrčala ispred kamere. Zatim je nestala u vremenu kraćem od sekunde. „Eto vam našeg tipa koji beži posle ubistva”, reče

107

narednik. ,,Da li je to sve?” „Sada nailazi najlepši deo”, umiri ga narednik i dade znak policajcu za kompjuterom. Scena se promeni. Video se dragi deo ulice, sniman iz daljine. Na vrhu snimka je bio isti datum i čas. „Pošto smo utvrdili da je to naš osumnjičeni, sledili smo ga preko snimaka s drugih kamera iz kraja, pa smo tako rekonstruisali njegovo kretanje: ovo je snimljeno kamerom koja se nalazi ispred jedne samoposluge.” Na tom snimku je ubica prošao baš ispred objektiva. Jasno su videli da odeven u kišni mantil i da na glavi ima kačket sa štitnikom. „Nažalost, štitnik kape mu skriva lice”, dodade narednik. Zatim su se smenjivali drugi snimci - s kamere nekog bankomata, pa s kamere ispred teretane, a na kraju su videli i snimak kamere za kontrolu saobraćaja, postavljene na raskrsnici. Ali nijedan objektiv nije uhvatio jasne crte lica osumnjičenog. ,,On to zna”, reče Mila. Svi je pogledaše. „Zna kako treba da se kreće da izbegne direktno snimanje lica. Vrlo je lukav.” ,,Ne verujem u to”, odmah izjavi narednik. „Postoji oko četrdeset uličnih kamera u toj zoni i ne mogu se sve lako uočiti. Niko ne bi mogao sve da ih izbegne.” „Ipak, on je to izveo”, reče Mila, sasvim sigurna u to što je kazala. Nastavili su da zure u ekran, nadajući se da je ubica ipak negde pogrešio. Zatim je usledilo pet minuta montaže. Potom su videli da je osumnjičeni naglo skrenuo za ugao jedne ulice i nestao. „Šta to bi?”, prasnu nezadovoljni Boris. ,,Tu smo ga izgubili”, jedva prevali preko usana narednik. „Šta to znači da ste ga izgubili?” ,,Pa nisam vam obećao da ćete mu videti lice, već sam

108

vam samo kazao da imamo dokaz da je bio sam.” ,,A zašto smo uopšte gledali ovih desetak minuta raznih snimaka?” Inspektor je bio van sebe. Narednik nije znao šta da mu odgovori. Bio je očito u neprilici pa dade znak tehničaru. „Sada ćemo pogledati usporeni snimak.” ,,Sačekajte!” zaustavi ga Mila. „Imate li snimke s tih kamera koji prethode ubistvu, recimo po podne tog dana?” Narednik nije shvatio kakve to veze ima sa slučajem. ,,Pa da, imamo ih zaplenili smo snimke za ceo taj dan. Zbog čega?” ,,On je znao gde su postavljene sve te kamere. To znači da je malo ranije ispitao teren.” „ Ali nije to morao učiniti baš u toku dana pre ubistva”, ispravi je policajac. Mili se po glavi motala jedna odreñena misao. On želi da ga prepoznaju, ali ne želi da to budu ovi amateri. To je slično rezonu s odećom Rožera Valina ili burmom Nañe Niverman. On nas iskušava. Ubica želi da bude siguran da će se pred ekranom naći prave osobe: stručnjaci koji se već bave tim slučajem. Zbog čega? „Ipak pokušajmo”, reče Mila. „Možda ćemo imati sreće.” U sebi je bila sigurna da u ovom slučaju ne treba mnogo računati na sreću. Boris se okrenu prema njoj. „Pa, ako si u pravu, biće nam dovoljan snimak s jedne kamere. Koji da izaberemo?” „Uzećemo snimak s kamere koja kontroliše saobraćaj na raskrsnici: najjasniji je i slike su najčistije.” Narednik dade instrukcije tehničaru i procedura se nastavi. Na ekranu se pojavi ista ulica, ali tog puta obasjana dnevnim svetlom Bilo je dosta automobila i prolaznika. „Možete li malo da ubrzate”, zamoli Mila. Ljudi i automobili ubrzaše kretanje. Činilo im se da gledaju neki komični nemi film. No, nikome nije bilo do smeha - napetost se osećala u vazduhu i mogla se skoro dodirnuti. Mila je molila boga da se nije prevarila. Bila je to

109

njihova jedina šansa, ali ju je intuicija mogla odvući i na pogrešan put „Evo ga!”, trijumfalno povika narednik i prstom pokaza nešto u uglu ekrana. Tehničar vrati snimak na normalnu brzinu. U dnu snimka ugledaše čoveka s kapom, kako hoda trotoarom. Glavu je malo spustio, a ruke nabio u džepove mantila. Zaustavio se na raskrsnici, zajedno s ostalim pešacima koji su čekali zeleno svetlo. Sada bi morao da pogleda naviše, reče Mila u sebi. Kako bi inače mogao da vidi gde su kamere? Poče nemo da ga hrabri. Hajde, podigni glavu! Pešaci su krenuli preko prelaza čim se svetlo na semaforu promenilo, ali čovek je i dalje nepomično stajao u mestu. „Ali šta on to radi?”, upita zbunjeni narednik. Nastavili su da posmatraju čudno ponašanje osumnjičenog. Mila poče da shvata. Izabrao je kameru na raskrsnici iz istog razloga iz koga su i oni to učinili: ti snimci su najjasniji, a slike su najčistije, ponovi ona u sebi. Bila je sigurna da čovek želi nešto da im pokaže. Čovek zastade kod poklopca obližnjeg šahta i sagnu se da zaveže pertlu. Kada je to uradio, podiže glavu pravo prema kameri. Zatim veoma mirno smaknu kapu s glave, podiže je uvis i mahnu im. Pozdravljao ih je. ,,To nije Rožer Valin”, reče Boris. „Prokleto kopile!”, prasnu narednik. Nisu ga prepoznali. Samo jedna osoba iz te sobe ga se dobro sećala. To je bila Mila. Nije to bilo samo zbog toga što je njegova fotografija visila na zidu Sale izgubljenih koraka. Sećala ga se zato što ga je susretala i gledala uživo svakog dana dok je sedeo za pisaćim stolom preko puta nje u Čistilištu. Tražim ih svugde. Tražim ih uvek i svuda. Tako joj je, pre nego što je nestao, govorio Erik Vinčenti.

110

BERIŠ

111

Izveštaj 511-GJ/8 Zapis SMS-a koji je ubica Viktor Mustak, koji se utopio u ▄▄▄▄▄▄ 19. Septembra ▄▄▄▄ poslao mobilnim telefonom svojoj žrtvi: Započela je duga noć. Armija senki je već u gradu. Pripremaju njegov dolazak, a i on će uskoro stići. Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći: Kairus ima više od hiljadu imena.

112

20

Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem. Bilo je u njemu nečega što je gonilo ljude da mu se otvore i da mu povere svoje najintimnije priče. Nije to bilo ništa novo - još od detinjstva je znao da ima taj dar. Tako je, recimo, učiteljica u osnovnoj školi, iz ko zna kojih razloga, poverila baš njemu da je u vezi s potpredsednikom školskog odbora. Nije mu to doslovno kazala, ali je smisao njenih reči bio taj. Zapravo mu je kazala: „Simone, gospodin Džordan je pročitao tvoj rad kada je pre neki dan bio kod mene i kaže da ne pišeš nimalo loše.“ Isto tako mu je Vendi, najslaña devojčica u školi, poverila da je poljubila svoju drugaricu iz klupe. Zatim je kazala: ,,To je bilo baš mañično“ Vendi je zapravo izmislila taj pridev da bi mu otkrila jednu skrivenu istinu. Ali zašto bi ona tako nešto kazala najmaleroznijem dečaku u školi? Zapravo je, nekoliko godina pre učiteljice i Vendi, čak i njegov otac učinio nešto manje-više slično. „Ako jednog od ovih dana u uobičajeno vreme ne čuješ zvuk mog automobila pred kućom, ne brini za mene, već se postaraj za mamu.” Nije to bilo nešto što treba reći osmogodišnjem detetu. Meñutim, otac to nije kazao da bi mu natovario dodatnu odgovornost, već bi mu bilo malo lakše. Ta sećanja su se odjednom vratila i zamaglila mu misli. Nisu bila ni tužna ni neprijatna. Ipak, posle svih tih godina, nije ni sam znao šta da radi s njima. „... a Džulijus je bio toliko pijan da je upao u pogrešnu štalu, gde se umesto krave nalazio bik težak celu tonu, koji je buljio u njega.” Fonten se zadovoljno zacereka na kraju te priče, a Beriš mu se pridruži, iako je prečuo barem polovinu onog što je ovaj pričao. Razne Fontenove seoske avanture reñale su se u toku poslednjih pola sata. Bio je dobar znak što je seljak počeo da se opušta.

113

„Koliko ćeš ovsa imati ove godine?”, upita ga Beriš. ,,Pa, napuniću u sezoni par silosa. Mislim da to nije loše.” „Zaboga, nisam ni pomislio da će ga biti toliko“ pohvali ga Beriš. “A kakva će biti ova godina u celini? Čuo sam da je bilo problema zbog previše padavina?“ Fonten slegnu ramenima. „Pa, kada krene naopako, ja malo stegnem kaiš, ostavim neke njive da se odmore, a naredne godine posejem na njima kukuruz i sve nadoknadim.“ „Mislio sam da je to stalan ciklus i da ne moraš da odmaraš zemlju. " Beriš se prisećao lekcija iz poljoprivrede koje je imao u višim razredima akademije. Meñutim, njegovo poznavanje te oblasti tu se i završavalo. Nije želeo da izgubi vezu sa Fontenom - osećao je da su se u toku tog poslednjeg sata prilično zbližili. Ipak je trebalo promeniti temu, a da to ne bude previše napadno. „Kladim se da pola te tvoje zarade ode državi.“ ,,Da, ta kopilad mi uvek zavlači ruku u džep.“ Porezi – to je bila baš dobra tema. To je uvek palilo. A i ljudi su se ponašali kao saučesnici kada su pričali o tome. To mu je baš trebalo. Zato je rešio da se drži te teme. „Samo dve osobe me uvek navedu da se preznojim čim čujem glas preko telefona - moj poreznik i moja bivša žena.“ Obojica su se nasmejala, mada se Beriš zapravo nikada nije ženio. Ali često je pribegavao raznim lažima da bi u razgovor ubacio neku „zabranjenu“ reč. Recimo, reč ,,supruga“ Bila su već četiri sata ujutru, a oni još nisu došli do teme supruga. A to je bio pravi razlog ovog njihovog sastanka zbog kojeg je Beriš vozio dobrih sedamdeset kilometara. Pomislio je da neko, ko bi ih tada posmatrao, ne bi ni po čemu mogao da zaključi da se njih dvojica nisu tek upoznali za šankom nekog bara, pa prekraćuju vreme ćaskajući uz pivo. Ali mesto gde su se u tom času nalazili nije ni najmanje ličilo na bar.

114

Bili su u sobi za ispitivanje optuženih, u jednoj maloj seoskoj policijskoj stanici, u skučenoj prostoriji koja je smrdela na ustajali duvan. To su bile možda poslednje prostorije neke državne institucije u kojima je još bilo dozvoljeno pušenje. Beriš je dozvolio Fontenu da donese duvan i papir za zavijanje. Njegove kolege su davanje cigareta ispitaniku smatrale premijom. Po zakonu, nisu tim ljudima mogli braniti da idu u toalet i morali su im pribaviti hranu i piće ako ih zatraže. Nastojali su da odugovlače s odobrenjima za odlazak u klozet i da im daju samo boce s toplom vodom koja je više ličila na mokraću, ali su uvek rizikovali da ih zbog takvih postupaka advokati okrivljenih kasnije tuže za prekoračenje službenih ovlašćenja. Na spisku prava ispitanika pušenje se uopšte nije pominjalo, ali, ako je bila reč o strasnom pušaču, prinudno uzdržavanje od pušenja moglo je biti korisno kao sredstvo za vršenje pritiska. Ipak, Beriš se nije slagao s tim. Nije verovao ni u poznatu taktiku dobar pandur - loš pandur. Možda zbog toga što se sam nije služio takvim taktikama, ili zato što je mislio da priznanja iznuñena pod pritiskom nisu naročito pouzdana. Nekim policajcima je i takvo priznanje bilo dovoljno, ali Beriš je smatrao da priznanje mora biti dato u jednom dahu i na jednom odreñenom mestu, kao i da ne postoji „poveravanje na rate“. Naročito u slučaju ubistva iz nehata. Sve ono što bi potom usledilo - izjave za sudiju, ili one koje se kasnije ponavljaju na suñenju - sve je to bilo poigravanje sa samim sobom, kako bi se opravdao počinjeni zločin. Stvarni problem nije bio u tome što će nas drugi osuñivati, već u tome što će nas svake proklete noći i dana mučiti saznanje da nismo ona uzorna osoba kakvom smo sebe smatrali. Postojao je, dakle, samo jedan magični trenutak za olakšavanje savesti. Fonten se bližio tom trenutku, Beriš je to jasno osetio. Shvatio je to po seljakovoj reakciji na reč ,,supruga“.

115

„Supruge mogu biti prava glavobolja“, izgovori specijalni agent banalnu frazu. Time je otvorio vrata duhu Bernadet Fonten, koja uñe u sobu za ispitivanje i u tišini sede izmeñu njih. Bio je to četvrti put da je Fonten pozvan da ispriča svoju verziju odlaska supruge, o kojoj već mesec dana nije bilo nikakvih vesti. O tome se nije govorilo kao o nestanku, a ni kao o ubistvu, jer nije bilo dovoljno indicija ni za jedno ni za drugo. Zvaničan izraz bio je „nestala bez traga“. To je bilo sasvim u skladu sa Bernadetinim navikama, jer je imala običaj da napušta bračno ognjište svaki put kada joj neko obeća da će je odvesti što dalje od muža koji zaudara na stajsko ñubrivo. To su obično bile kamiondžije ili razni trgovački putnici, koji bi uočili njenu ranjivost, pa bi je pridobili pričama da je previše ljupka i pametna da bi i dalje ostajala u tom smrdljivom seocetu. Ona se obično primala na te priče, ušla bi u kamion ili automobil i stigla najdalje do prvog motela. Tu bi sa saputnikom provela nekoliko dana, a posle toga bi najčešće dobila par šamara i vratila se kući - blesavku za kojeg je udata. Fonten je sve to prihvatao bez ikakvih pitanja i nije joj nikada rekao ni reči. Verovatno ga je Bernadet zbog toga još više prezirala, mislio je Beriš. Trebalo je da je barem jednom išamara. Umesto toga, u njenom životu je i dalje opstajao taj beskorisni čovek koji je - u to je ona bila ubeñena - nikada nije voleo. Zna se da je onaj ko voli u stanju i da mrzi. Muž je istovremeno bio i njen tamničar. Držao ju je u kućnom zatvoru svojom pasivnošću i ubeñenjem da nikada neće naći nekog boljeg. Već i sam pogled na Fontena, svakog dana ju je podsećao da ona, iako je možda ljupkija i pametnija od drugih meštanki, ipak ne zaslužuje ništa bolje od njega. Dotadašnja Bernadetina bekstva trajala su najduže sedam dana, a ovo poslednje se znatno oteglo. U celoj toj priči ne bi bilo ničega sumnjivog da

116

Bernadet, nakon što je pobegla s prodavcem ñubriva, neki meštani nisu videli kako se iste večeri vraća na farmu. Meñutim, više nije dolazila u selo u kupovinu i nedeljom se nije pojavljivala na misama. Tako su počeli da se šire tračevi da se muž konačno zasitio uloge supruga idiota i pridavio kučku. Lokalni policajci reagovali su na te priče tek kada je Bernadetina prijateljica, koja je otišla na farmu da vidi zašto joj se ova ne javlja i ne odgovara na telefonske pozive, izjavila da je uočila da je sva Bernadetina odeća u kući. Kada se policijska patrola pojavila da proveri tu priču, Fonten je izjavio da se ona nekuda izgubila usred noći I da je na sebi imala samo pidžamu i kućnu haljinu. Nije čak obula ni cipele niti je kod sebe imala novca. Ta priča nikome nije zvučala ubedljivo. Ali pošto je Bernadet često odlazila od kuće, policajci nisu imali realne osnove da optuže Fontena. Ako ju je zaista ubio, bilo bi mu najlakše da se reši tela tako što će ga zakopati negde na farmi. Zato su agenti sa psima tragačima pretražili jedan deo farme, ali je imanje bilo preveliko, a oni nisu imali dovoljno ljudi - bilo bi potrebno stotinu policajaca i više meseci traganja. Tako su Fontena tri puta zvali u policijsku stanicu. Satima su ga ispitivali i ispitivači su se smenjivali. Ali sve to nije dalo nikakav rezultat. Seljak je ostao pri svojoj verziji priče. Svaki put bi ga na kraju poslali kući. Zato su za četvrto ispitivanje pozvali stručnjaka iz grada. I to takvog za koga su svi tvrdili da je majstor svog zanata. Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem. Specijalnom agentu bilo je jasno da su njegove kolege samo napravile totalnu zbrku. Ono što je svakome najteže da prizna nije samo ubistvo, već ubice najčešće ne žele da kažu gde su sakrile telo. Zbog toga, u oko četiri odsto slučajeva ubistva, telo nikada ne bude pronañeno. Čak i da je uspeo da ubedi Fontena da prizna da je ubio svoju mladu ženu, bio je

117

siguran da mu ovaj neće reći gde je sakrio njeno telo. To je bilo uobičajeno ponašanje. Tako su se ubice branile od pomisli na zločin i nisu morale da se suoče sa onim što su učinile. Priznanje je bilo samo deo kompromisa: priznaću vam da sam to bio ja, a vi mi dopustite da zauvek uklonim žrtvu iz svog života, ostavljajući je skrivenu tamo gde se trenutno nalazi. Naravno, gledano s pravnog stanovišta, nisu se mogli praviti takvi kompromisi. No, Beriš je znao da je za istražitelja važno da kod krivca održi tu iluziju. ,,Ja sam se ženio samo jednom, ali mi je i to bilo previše”, bio je ironičan specijalni agent, nastavljajući sa svojom predstavom. „Bile su to tri paklene godine i prava je sreća da nismo imali dece. Eto, sada dajem alimentaciju i njoj i njenoj čivavi. Ne možete zamisliti koliko me košta ta prokleta džukela a koja me, izmeñu ostalog, mrzi.” ,,Ja imam par mešanaca koji su dobri čuvari.” Promenio je temu, što uopšte nije dobar znak, pomisli Beriš. Mora nekako da ga vrati na glavnu temu pre nego što sasvim zastrani. „Pre mnogo godina imao sam hovavarta.” ,,A kakva je to rasa?£< „Ime mu zapravo znači čuvar dvorista. To je lep pas duge i svetle dlake.” Ovoga puta agent nije ništa izmislio njegov pas zvao se Hič. „Ali to psetance moje žene je sasvim beskorisno, baš kao i komarci. Ali šta ću, otac mi svojevremeno govorio: Ako se oženiš nekom ženom, odgovoran si i za i i za sve što ona voli.” To nije bilo tačno to kopile je zbrisalo, svaljujući sve obaveze na leña osmogodišnjeg dečaka. No, u ovoj prilici bio mu je potreban dostojanstven otac koji deli životne lekcije. „Mene je otac naučio samo teškom radu”, reče Fonten i smrknu se. ,,Postao sam ovakav kakav sam samo zato što je i on bio takav. Nasledio sam njega poziv poljoprivrednika i sve žrtve koje to podrazumeva. Nije to lak život, možete mi verovati. Uopšte nije.” Čovek malo nakrivi glavu i odmahnu njome sa izrazom čudne tuge.

118

Povlačio se u sebe. Beriš oseti da na njemu počiva pogled Bernadetinog duha, koji kao da mu zamera što je njenom mužu dopustio da se udalji od teme. Mora brzo da ga vrati na osnovnu priču, inače će sve propasti. Morao je da rizikuje, ali, ako sada pogodi cilj, ceo pokušaj je propao. Pošto je shvatio da je Fontenov otac bio skoro isti gad kao i njegov, odluči da mu kaže: ,,Pa nije naša greška što smo takvi kakvi smo. To uvek zavisi od naših prethodnika u ovom usranom svetu.” Ubacio je važnu napomenu i temu krivice. Da je Fonten bio neki preosetljiv tip, ubeñen da je imao najbolje roditelje na svetu, svakako bi se uvredio i njihovo šestosatno ćaskanje bilo bi beskorisno. Ali ako je, kao što je Beriš mislio, taj čovek patio zbog sopstvene slabosti, onda mu je dao priliku da prebaci na nekoga drugog odgovornost za svoje greške. „Moj otac je bio vrlo strog”, reče Fonten. „Morao sam da ustajem u pet sati i da ispunim sve svoje obaveze na farmi pre nego što poñem u školu. Uvek se ponašao kao da sve mora da se sve odvija po njegovom planu. Bilo je tu raznih nevolja.” “Pa i ja sam ponekad dobijao šamare“ pomože mu Beriš. „Moj otac je radije koristio kaiš.“ To je kazao bez gneva, skoro ravnodušno. „A i imao je pravo. Ponekad nisam bio baš pri sebi i izmišljao sam. razne stvari.” „Ja sam kao dete stalno maštao o svemirskim letovima i bio sam oduševljen naučnofantastičnim stripovima.“ „Ja, meñutim, sada ne bih znao da kažem na šta sam sve u to vreme mislio. Trudio sam se da se usredsredim na neke stvari, ali bi mi misli često odlutale, pa nisam bio u stanju ništa da uradim kako treba. I nastavnici su govorili da sam malo usporen. Ali moj otac nije hteo ni da čuje za to, jer u poljoprivredi nema rasejanosti. Zato sam od njega dobijao lekcije uvek kad bih nešto zabrljao. Dobro sam ih upamtio.”

119

„Kladim se da kasnije više niste grešili na isti način.” Čovek napravi kratku pauzu. „Tamo pored močvare imam jedan komad zemlje na kome ove godine neću ništa gajiti”, reče odjednom Fonten vrlo tiho. Beriš načas posumnja da je seljak uopšte to kazao. Nije mu ništa odgovorio, već je pustio da se tišina spusti na njih poput zavese. Ako mu to bude prijalo, Fonten će ukloniti zid ćutanja i pokazati mu šta je iza njega - ostatak te strašne priče. Seljak nastavi: „To je verovatno moja krivica, dodao sam zemlji previše herbicida.” Dakle, pomenuo je sebe i krivicu u istoj rečenici. ,,Da li biste me odveli do te zemlje kraj močvare?” Na seljakovom licu se pojavi se senka osmeha. Sve je postavio na pravo mesto. Bilo je to prilično naporno, ali je konačno bio slobodan i nije više morao da se pretvara. Specijalni agent se osvrnu. Bernadetin duh je nestao. Malo kasnije mogla su se videti policijska patrolna kola kako idu preko njiva. Za vreme vožnje, ubica je bio sasvim miran. Zaslužio je taj mir, pomisli Beriš. Fonten je ispunio svoju dužnost - postarao se za ženu pa će sada moći da sahrane Bernadet onako kako valja i dolikuje. Svi su želeli da razgovaraju sa Simonom Berišem. A to je zapravo značilo da su svi želeli da mu povere neki greh.

120

21

Erik Vinčenti je u jednoj fioci radnog stola držao primerak romana Mobi Dik. Mili je bilo teško da poveruje da je taj čovek, koji je nalazio životni smisao u Melvilovom romanu, zapravo ubica koji čupa zube svojim žrtvama, i to s ciljem da ih muči do smrti. Njen kolega iz Čistilišta smatrao je da pomenuti roman sadrži sve ono što je potrebno znati u njihovom poslu, jer u toj priči kapetan Ahab traga belim kitom isto onako kao što oni traže razne osobe nestale u okeanu ništavila. „Ponekad se ne zna ko je zao i ko je u toj priči pravo čudovište”, govorio je on. ,,Da li je to Mobi Dik ili kapetan? Zašto Ahab uporno traži nekoga ko ne želi da bude nañen?” U tom jednostavnom pitanju bila je jasno izražena njegova sumnja u smisao posla koji su obavljali. Ubica Haraša Lešinara bio je čovek kome je bila svojstvena neverovatna domišljenost i razoružavajuća ljubaznost - taj čovek joj je, dok je radio u Čistilištu, svakog jutra donosio kafu u kancelariju. Dok je radio, najčešće je držao uključen mali radio i slušao tihu klasičnu muziku sa specijalnog kanala za operske melodije i pritom, skoro šapatom, pevušio popularne arije. Taj isti Erik Vinčenti je, kad god je razgovarao s roditeljima nestalih osoba, uvek imao u džepu spremnu čistu maramicu, ako neko od roditelja zaplače. Taj Erik Vinčenti uvek je nudio sve oko sebe mentol bombonama. Bio je to policajac s najmanje policijskih osobina kojeg je ikada upoznala. „Erik je voleo da popije”, reče joj šapatom Stef. U kancelariji je vladala tišina kao u crkvi. „Bio je pravi rob alkohola.”

121

“Ja to nikada nisam primetila.” „Svakako da nije bio tip nalik mužu Nañe Niverman, koji je istresao svu svoju zlovolju na suprugu. Erik je spadao u one koje ja zovem profesionalnim pijancima. To su ljudi koji znaju kako da provedu čitav dan u blagoj alkoholnoj izmaglici, a pritom da se uopšte ne osećaju na piće, jer se nikada napiju do kraja. Čak i kada izgledaju kao osobe na svom mestu, kod tih ljudi postoji izvesna mračna strana. Svi mi nosimo nekakve maske da bismo prikrili našu najgoru stranu. Erikova maska bile su njegove mentol bombone.“ Agenti su u susednoj prostoriji pretresali i odnosili sve što su mogli iz pisaćeg stola Erika Vinčentija - osim primerka romana Mobi Dik, koji je pre nekoliko godina iščezao zajedno s vlasnikom - s nadom da će pronaći trag koji će ih odvesti do rešenja čitave misterije. Tog puta nije bilo nikakve konkretne naznake budućeg zločina. Nije bilo tragova ni u sefu Haraša Lešinara, ni na njegovom lešu. To mogla biti utešna vest, koja bi značila da je sve gotovo, ali policajci su po prirodi nepoverljivi. A često su takvi s razlogom, pomisli Mila. Ona je, recimo, imala poverenja u Erika i sada je plaćala cenu za to. „Naña se u podzemnoj železnici ubila baš preda mnom i kao trag ostavila onaj zub... samo sam ja mogla prepoznati Erika na tom video snimku”, zaključi Mila s jasnom gorčinom u glasu. „Meñutim, zbog čega je trebalo ubiti Haraša? Kakve je veze imao taj zelenaš sa Erikom Vinčentijem i njegovom sklonošću ka piću?” Činilo se da u tom slučaju nije reč o ličnoj osveti, kao kod Rožera Valina i Nañe Niverman. Ta žena je odlučila da se ubije, dok su Erik Vinčenti i vi šestruki ubica izronili iz tame i ponovo nestali bez traga. Sve je to znatno zakomplikovalo situaciju. „Erikovo prokletstvo bilo je ovo mesto”, nastavi Stef. „Njegovo lice se na kraju našlo na zidu Sale izgubljenih koraka, ali on to nije shvatao, a nisam ni ja”, dodade on

122

gorko. „Trebalo je da naslutim da je na ivici raspada i ne može da se nosi s teretom svih tih nerešenih nestanaka. Svaki policajac pravi neke kompromise sa sopstvenim pozivom i jadima koji ga snalaze na poslu. Mi iz Čistilišta ne gonimo lopove i ubice, već je naš neprijatelj sačinjen od senke i vetra. Što ga više posmatraš, čini ti se stvarnijim. Guta ljude i ne vraća ih - ili bar to više nisu ti isti ljudi. Naše kolege i ne pomišljaju da to što istražuju može i njih da zatruje. Ta praznina počne jednog dana da nam se obraća, a nekima od nas se to dopadne. Doñeš do nekog traga koji te vodi ka drugim tragovima. Tako počneš da gubiš integritet. S prazninom se ne može živeti, niti se sa njom prave kompromisi. Na kraju otvaraš vrata toj praznini kao starom prijatelju koji želi da ti pomogne. Ona ulazi i počinje da nagriza sve oko sebe.” „Baš kao što čine i zelenaši”, reče Mila. Stef se zaustavi u pola reči - nije mu to do tada uopšte palo na um. ,,Da, baš kao Haraš.” Zatim mu pogled opet odluta u daljinu i on se izgubi u nekim svojim mislima. „Mislim da je Vinčenti rešio da ga ubije jer je bio parazit i profitirao od patnje koja često tera ljude da nestanu.” Ko je čudovište, Ahab ili Mobi Dik? Odjednom se mišići na kapetanovom licu malo opustiše. „Najiskrenije rečeno, uopšte ne osuñujem Erika zbog onoga što je učinio tom skotu.” Bila je neočekivano žestoka izjava za Stefa - njegov kompromis sa tamom. Trebalo bi da razmišlja u stilu: ,,Mi smo ovde, a on je tamo.” Meñutim, nije bilo tako i senka se širila sve više, pomisli Mila. Nekada su i ljudi od zakona skloni da podlegnu iskušenju da preñu na drugu stranu, da bi videli kako je tamo. Najzad, svakome od njih potreban je neki beli kit, da bi se pretvarali da ga love. Kapetan ustade sa stolice i zagleda se u nju. ,,Na gornjim spratovima opet počinju da sastanče. Šta god da kažemo za Erika, nećemo uspeti da promenimo njihovo mišljenje o njemu.” A zatim dodade ozbiljnim tonom:

123

„Gresi iz Čistilišta ostaju u Čistilištu.” Mila potvrdi klimanjem glavom. To je značilo da se potpuno slaže sa Stefom.

124

22

Sazvan je hitan sastanak odseka. Bili su prisutni svi visoki funkcioneri, zamenici šefova i kriminolozi-analitičari. Bilo je okupljeno najmanje pedeset osoba. Svi su bili veoma uzdržani. Mila je ušla u salu zajedno s kapetanom Stefanopulosom. Po pravilu, obični agenti nisu prisustvovali takvim sastancima na vrhu, pa je ona osećala kao da joj tu nije mesto. Stef joj namignu - morali su da se drže složno, jer je na članove Čistilišta već pala senka kolektivne krivice zbog umešanori Erika Vinčentija - svi su ih sumnjičavo posmatrali već samo zbog toga što su svojevremeno radili s njim. Policajki je bilo neprijatno već i zbog toga što je bila jedina prisutna žena. U tom skupu alfa mužjaka bilo je uočljivo odsustvo Sudije. Ipak, iako je šef bio odsutan, njegov duh se osećao u sali. Mila je bila sigurna da bezbednosna kamera smeštena ispod tavanice nije neaktivna kao što se to na prvi pogled činilo. „Hajde, gospodo, smestite se, pa da započnemo sastanak“, najavi Boris nastojeći da prekine žagor onih koji su se okupili oko stola s dva velika termosa kafe, donesena specijalno za tu priliku. Svi su brzo zauzeli svoja mesta. Dok su gasili svetla da bi se bolje videla slika na ekranu, Milu spopade neki čudan osećaj. Osetila je onu tipičnu knedlu u grlu, koja joj je govorila da se nešto nepovratno menja. To joj se već sedam godina nije desilo. Taj osećaj nije obavezno značio da postoji nekakva opasnost. Možda je na nju tako delovao mrak koji se u njoj nakupio i tražio da o njemu povede računa.

125

Prašnjav svetlosni zrak preseče salu i pade na ekran iza Borisovih leña. Na ekranu se pojaviše likovi Rožera Valina, Nañe Niverman i Erika Vinčentija. „Bilo je ukupno šest žrtava za manje od četrdeset osam sati“, izjavi inspektor. „O onima koji su odgovorni za ta ubistva zasad imamo samo pitanja. Zašto su te osobe, pre nekoliko godina, odlučile da nestanu? Gde su bile u meñuvremenu? Zašto su se baš sada vratile i počele da ubijaju? Kakva se priča nalazi iza svega toga?” Napravio je kratku pauzu da bi podvukao svoje reči. „Kao što vidite, ima mnogo toga nejasnog i još ne možemo da povežemo sve te detalje. Ali jedno je sigurno: o čemu god da je reč, mi ćemo to zaustaviti!” Prema uobičajenom policijskom žargonu, poslednja rečenica trebalo je da pokaže visok stepen odlučnosti. Meñutim, po pokretima mišića govornika, Mila zaključi da kod njega zapravo postoji visok stepen osećaja nemoći i rezignacije. Kada se plašimo da će nas neprijatelj poraziti, mi se, umesto da reagujemo, često trudimo da našu slabost nekako zamaskiramo. To je barem policajka pomislila. Ali i sama je napravila jednu grešku. Mislila je da su se Valin i Nivermanova negde sreli pošto su pobegli od poznatog okruženja i da su udružili svoje drame i gnev da bi sproveli smrtonosni plan. Pojava trećeg učesnika potpuno je narušila tu sliku, a i njenu teoriju o ubilačkom paru. Pojava Erika Vinčentija pokazala je da je reč o nečemu znatno širem, a i nepredvidljivom. Čak je i sama odjednom bila zaplašena i nadala se da će na ovom skupu smisliti neke efikasne protivmere. „Pošto smo se dugo konsultovali sa Sudijom, odlučili smo da usvojimo odreñenu strategiju. Da bismo prekinuli ovaj tok dogañaja, moramo prvo dešifrovati šta se dešava.” Boris dade znak Gureviču, koji ustade i doñe da ga zameni na govornici, okrenuvši pritom leña ekranu. „Suočeni smo sa nekakvom paravojnom organizacijom ekstremista”, izjavi on pred začuñenom publikom.

126

Mili se načas učini da nije dobro čula ili da nije shvatila njegove reči. Ali onda shvati da Gurevič sasvim ozbiljno govori. Terorizam? Kakva je sad ovo budalaština? „Karakter tih dela je sasvim jasan”, nastavi inspektor da razrañuje svoju tezu. „Ovo poslednje ubistvo otvorilo nam je oči: isključen je motiv ljutnje i besa, a veza izmeñu žrtve i ubice još nije razjašnjena pa nam ostaje samo jedno moguće tumačenje.” Gurevič preñe pogledom preko svih prisutnih, kao da ih poziva da potvrde. Zatim vrlo naglašeno reče: ,,Subverzija.” U dnu sale začu se žamor zabrinutih glasova, ali se zaustavi kada inspektor ispruži ruke da ih stiša. „Molim vas, gospodo”, zamoli ih. „Napadačke ćelije sastoje se od pojedinaca koji su prividno voñeni motivom osvete, ali je njihov pravi cilj da izazovu paniku i da ugroze javni red. Znamo dobro da je strah jači od hiljadu bombi”, naglasi on samouvereno. „Ti ljudi žele publicitet, ali mi smo ih sprečili u tome jer se istraga vodi u potpunoj tajnosti. Ta njegova rekonstrukcija zvuči potpuno sumanuto, pomisli Mila. policajci su bili vrlo dobri u modeliranju stvarnosti prema svojim željama kada su pritešnjeni uza zid, umesto da priznaju da ne znaju da rastumačešta se dogaña, oni preoblikuju činjenice, da bi time svima pokazali da mogu da pariraju neprijatelju. Uostalom, za njih je motiv zločina pitanje koje će se rešavati na sudu, u sudskom procesu. Policajce pre svega zanima ko i kako, dok im je zašto relativno nebitno, ili ga pak uzimaju zdravo za gotovo. U tom času su se iza Gurevičevih leña počele reñati slike snimljene kamerom za kontrolu saobraćaja, na kojima se vidi Erik Vinčenti kako hoda trotoarom, zaustavlja se na raskrsnici zajedno s drugim pešacima, zatim se naginje nad šahtom i namešta nogu da zaveže pertlu, i najzad skida s kapu i maše u objektiv. Mili se činilo apsurdno da se prema bivšem kolegi iz Čistilišta odnose kao prema fanatiku koji se bori protiv

127

društva i javnog reda i mira. Takoñe je pomislila i da joj Erik na tim slikama izgleda nekako drugačije. ,,Ne vredi kriti činjenicu da je vrlo teško predvideti narednu metu”, nastavi Gurevič, prekrštajući ruke iza pomalo pogurenih leña. „Treba dodati činjenicu da troje identifikovanih ubica nije ranije počinilo nikakve stupe, tako da niko od njih nema kriminalni dosije. Valin je prepoznat tako što se predstavio jedinom preživelom, a identifikacija se zasniva na dečakovom opisu odeće koju je ubica imao na sebi. Nivermanova je identifikovana na osnovu burme koja je nañena na prstu njene žrtve, a Erika Vinčentija prepoznala je koleginica.” Mila mu u sebi zahvali što nije pomenuo i njeno ime. „Sve to potvrñuje moju tezu da nije reč o profesionalnim kriminalcima te tako ne možemo očekivati da se iz naših arhiva, kao sredstva za prepoznavanje, izvuku otisci, uzorci krvi ili DNK. Nadam se da nam to nece ni biti potrebno”, reče samouvereno. „Zato je, od ovog časa, na snazi antiteroristički protokol. Prioritet je lov na ljude: moramo uhvatiti Rožera Valina i Erika Vinčentija, saznati ko su im saučesnici i ko ih podržava i pokriva." Inspektor ispruži ruku i poče da nabraja, podižući pritom jedan po jedan prst uvis: „Prvo: Valin je koristio pušku bušmaster 56 mm da bi izveo pokolj. Gde je došao do nje? Običan računovoña ne može tek tako da nabavi takvu igračku. Drugo, pretražićemo internet i sve stranice na kojima se susreću razni fanatici da bi kovali zavere protiv vlade ili delili praktične savete za ostvarenje svojih ludih planova. Treće, želim da nadzirete političke aktiviste i trgovce oružjem, kao i sve koji su u prošlosti, makar I slučajno, došli u sukob s državnim poretkom. Naš moto ubuduće će biti - grube metode i nulta tolerancija! Pohvataćemo mi tu kopilad, to je sigurno!” Iz sale se začu spontani aplauz. Ali izazvala ga je više nesigurnost prisutnih nego opšte ubeñenje da je Gurevič u pravu: želeli su da pljeskanjem oteraju tu nesigurnost, ali to je bilo isto što i prekrivanje pukotine u podu tepihom.

128

Mila je shvatila da su se svi prisutni uplašili zato što su upetljani u slučaj o kojem ništa ne shvataju. Gurevič im je ukazao na jednostavan izlaz i, mada nije bilo dovoljno elemenata koji bi podržali njegovu teoriju, sve kolege su u tom času smatrale da nemaju drugog izbora. Ali inspektor je napravio veliku grešku. Time što je ubicama zalepio etiketu „teroristi” samo je sprečio ljude da se pitaju šta drugo može biti motiv i šta se, zapravo, zaista dogaña. “Ako stvorimo brisani prostor oko njih i presečemo svaku njihovu inicijativu, obeshrabrićemo ih za nove napade”, zaključi zadovoljno Gurevič. Mila je, i ne shvatajući šta radi, tako energično odmahnula glavom da je privukla inspektorovu pažnju. »Zar se ne slažete s ovim što sam rekao, agente?” Svi se okrenuše prema njoj i Mila shvati da je šef ljut na nju. Jedina žena u sali oseti da je cela površina kože peče, baš kao da se našla u velikoj mikrotaiasnoj pećnici. ,,Da, gospodine, ali...”, odgovori ona zbunjeno. „Možda imate nešto da nam predložite...” “Ne verujem da su oni teroristi.” I sama se začudi svojim rečima, ali je znala da joj više nema povlačenja. „Rožer Valin je bio pravi slabić. Možda ne treba da se pitamo kako se promenio, već šta je kod njega izazvalo promenu i dovelo ga do toga da zgrabi pušku i napravi pokolj. Iskreno rečeno, ne mislim da ga je želja za osvetom navela da se pretvori u subverzivni element. Mislim da postoji neko ličnije i intimnije objašnjenje.” „Meni on liči na običnog čoveka, ogorčenog društvom koje ne obraća pažnju na njega.” „Što se tiče Nañe Niverman”, nastavi Mila neometano, ,,ona nije bila sposobna da se pobuni protiv muža koji ju je mlatio u toj meri da joj je na kraju ugrozio život. Zaista mi je teško da zamislim da se pretvorila u atentatorku.” U sali se začuše neki negativni komentari. Boris i Stef zabrinuto su zurili u nju. ,,A da i ne govorimo o Eriku Vinčentiju, našem kolegi, koji je život zdušno posvetio slučajevima nestalih osoba.”

129

„Zar želite da nas ganete tim pričama? Mislite li možda da su i oni žrtve?” Gurevič je prekorno pogleda. „Vodite računa o onome što govorite, agente Vaskez, jer postoji ozbiljna opasnost da budete pogrešno shvaćeni.” „Govorim o činjenici da niko od njih, kao što ste i sami kazali, nije imao ranije prestupe i da su to osobe od kojih je svet digao ruke mnogo pre što su one odlučile da ga napuste.” „Tako je. Zbog toga i jesu pogodni za subverzivnu organizaciju: ljudi imaju malo ili nemaju šta da izgube, pritom u stalnom sukobu s društvom i željni da isprave nepravde koje su im nanesene. Jasno je da ih je neko grutovao i pomogao im da nestanu. Dao im je nove identitete i obučio. Zatim im je dodelio odreñene misije.” ,,To je tačno - neki cilj postoji”, reče Mila, zbunjujući ih sve više. “Ali ne treba da načinimo grešku i zadovoljimo se prvom pretpostavkom o tom cilju samo zato što nam je iskustvo nameće.” U sali su se i dalje čuli prigovori. Policajka u tom času podiže pogled prema kameri koja je, tiha i nepomična, nadzirala njihovu raspravu od početka. „Tvrdim da svakako postoji neki plan u svemu tome, ali zasad nije moguće predvideti narednu žrtvu niti krivca.” Bila je prisiljena da podigne ton, da bi nadjačala žagor komentara koji su pljuštali sa svih strana. ,,Kazaću još i ovo: od srca se nadam da je u pitanju samo terorizam. Jer ako nije biće veoma teško zaustaviti sve ovo.”

130

23

Zamena guma na hjundaiju potrajala je duže od jednog sata. Kada se sastanak završio, Mila je naumila da se odmah vrati kući. Meñutim, na parkinguju je čekalo neprijatno iznenañenje, na koje je potpuno zaboravila. Činilo joj se kao da po prvi put otkriva te ispumpane gume i to ju je razbesnelo više nego kada ih je prvi put zatekla izduvane. Trebalo je da pozove šlep-službu da joj odvuku auto u radionicu. Čekala je da joj zamene gume, a dok je naizgled mirno sedela, misli su joj bile na drugom mestu. Nisu je baš izbacili sa sastanka, ali se posle njenih izjava rasprava nastavila kao da ona nije ništa kazala. Ponovo je sela na mesto i svi su je ignorisali, pa je u tišini sačekala kraj sastanka. Bila je besna na sebe. Samo se izglupirala. Bila je ljuta i na Erika Vinčentija, jer je osećala da ju je izigrala osoba koju je nekada cenila. Zapitala se da li je on Ahab ili Mobi Dik. Nije bio ni jedno ni drugo, možda pomalo od oba, no ona to nikada ranije nije primetila. Nedostajao je jasan motiv za ubistvo koje je počinio njen kolega - ukoliko je čupanje zuba, koje je dovelo do nečije smrti, uopšte ubistvo. Mila je bila potresena tolikom surovošću. No, policija trenutno nije imala nikakvih indicija da će doći do još jednog zločina. Zbog toga su istražitelji bili vrlo napeti i nervozni. Nisu znali gde će pasti sledeći udarac. Ipak su svi bili sigurni u jedno: se neće tako lako zaustaviti. Dosadašnji dogañaji odvijali su se prema jasnim naznakama. Bile su to male enigme, baš kao u igri Lov na blago: Valinova odeća, Harašov zub, video-snimak Vinčentija... Da, a zašto se kolega iz Čistilišta nije postarao

131

da ne ostavi otiske ni organske tragove na mestu zločina, već je izveo onu malu predstavu pred kamerom? Možda je rešenje toliko jednostavno da nismo u stanju da ga vidimo, pomisli Mila. Ali umesto da se usmere na narednu kariku lanca, svi sa odseka su se gubili u praznim nagañanjima. Teroristi? Zar su mislili da će njihov strah nestati ako mu daju precizno definisano ime? Ubrzo su joj vratili njen hjundai sa zamenjenim gumama. Mila uze tamne naočare iz kasete i poveze se kući. Dan je bio divan - plavo nebo posuto oblačićima, koji su delovali kao rasute bele mrlje. Mila je lagano vozila, zagledana u svoje unutrašnje vizije. Detalji onog video-snimka s Erikom Vinčentijem igrali su joj pred očima. Stalno se vraćala na početak snimka, kao da joj je neko iznova puštao taj film u glavi. Uporno je verovala da će se njihov kolega jednoga dana vratiti. Nadala se da će se njegova tama raspasti kao nesvaren zalogaj i da će se vratiti u Čistilište kao živi dokaz da i nestali ponekad mogu da se vrate. Zamišljala je kako će se Erik iznenada pojaviti na vratima njihove kancelarije sa kafom u rukama, sesti za svoj pisaći sto, namestiti mali radio na frekvenciju stanice koja emituje opersku muziku i baciti se na posao. Ali Mila ga je sada srela tamo gde ga je najmanje očekivala. Nije mogla da izbaci iz glave tu siluetu koju je snimila kamera na raskrsnici. Bio je to čovek u kišnom mantilu, koji se naginje da zaveže pertlu i koji žustrim i žestokim pokretom skida kapu s glave da bi njome mahnuo prema objektivu. Čemu cela ta pantomima? Da li je njen cilj bio samo da ga ona prepozna? Ta predstava je delovala prilično osvetnički, i u tom smislu je podupirala tezu o subverzivnoj delatnosti. No, Mila je na tim slikama videla i nešto drugo: kolega, kog ona ni sada nije mogla da nazove bivšim, bio je obeležen

132

pečatom tame. Ta scena pred kamerom značila je nešto drugo. Ona je značila da Erik Vinčenti sada pleše sa senkama.

Popodnevno sunce, koje je već lagano zalazio za kuće, obasjavalo je zlatnim svetlom Milin dnevni boravak, osvetljavajući prašinu na knjigama natpanim na gomile, kao da želi da je oduva. S druge strane ulice smeškao se prolaznicima onaj džinovski par s plakata - čak se osmehnuo i beskućniku koji je gurao kolica iz samoposluge, puna plastičnih kesa i starih prekrivača. Mila je pomislila kako će mu kasnije ostaviti još hrane na poklopcu kontejnenera na ulazu u sokače. Ovog puta to neće biti hamburger, već možda pileća supa. Pošto se malo smirila, policajka se udalji od prozora. Sede za svoj laptop i uključi ga. Posle nekoliko minuta aktivirao se softver povezan s nadzornom kamerom. Na ekranu se pojavila soba devojčice koju je nadzirala iz daljine. Devojčica je sedela za niskom stočićem i nešto crtala. Oko nje je zasedala prava skupština lutaka. Ko zna koja joj je bila najomiljenija? Duga pepeljastoplava kosa bila je pokupljena u rep, pa joj se jasno videla jedna polovina lica. Držala je olovku u boji i po izrazu lica činilo se da je veoma udubljena u posao - prava savršena šestogodišnja gospoñica, pomisli Mila i malo pojača ton, ali se začu samo neodreñen šum iz pozadine. Zatim se na ekranu pojavi ona ista žena od pre nekoliko večeri: držala je poslužavnik u rukama. Mada je imala preko pedeset godina, bila je veoma lepa. „Užina!“, najavi ona. Devojčica se osvrnu, ali se vrlo brzo vrati svom poslu. „Samo trenutak.“ Žena spusti poslužavnik na stočić. Na njemu je bila

133

čaša mleka, biskviti i neke pilule u boji. „Hajde, uzmi užinu, posle ćeš to završiti. Treba da popiješ tvoje vitamine.“ „Ma ne mogu sada!“, reče devojčica, kao da treba da dovrši najvažniji zañatak na svetu. Žena priñe i uze joj olovku iz ruke. Tvrdoglava devojčica nije gubila vreme u komentarima i raspravi. Nema tu nikakve opasnosti, pomisli Mila. Sve je u redu. Devojčica dohvati crvenokosu lutku i stisnu je uz sebe, koristeći je kao neku vrstu barijere, a lice joj dobi tvrdoglav i nabusit izraz. Kakva bih majka bila kad ne bih znala ime omiljene lutke moje kćeri? “Ostavi tu stvar“, prekori je žena na ekranu. Ona joj ne zna ime, pomisli Mila. Dovraga, ona to ne zna. „Nije to stvar“, pobuni se dete. Žena uzdahnu i pruži joj vitaminske pilule i mleko. Zatim poče da sreñuje stvari na stočiću. „Vidi kakav je nered ovde“, prigovori ona. Devojčica se napravi da vezuje pertlu, ali zapravo iskoristi ženinu zauzetost raspremanjem i sakri pilule u haljinu lutke s crvenom kosom. Mila se osmehnu na to dečje lukavstvo, ali joj osmeh odmah zamre na tisnama - kao da je prestala ga gleda u ekran pred sobom i vratila se na onaj snimak koji je zabeležila druga kamera. Erik Vinčenti je došao do raskrsnice i zajedno s drugim pešacima sačekao da se upali zeleno svetlo. Zatim se, umesto da preñe ulicu, sagnuo da zaveže pertlu. Posle toga je skinuo šešir i mahnuo njime u znak pozdrava. Ne, nije tako, reče Mila samoj sebi. Nije bilo baš tako nije to samo običan pozdrav. Hteo je da ga prepoznaju, to svakako, ali... hteo je i da im odvuče pažnju. Erik poznaje policajce i zna šta ih najviše nervira. Znao je da će se svi pogubiti u raznim komplikovanim nagañanjima, samo da ne bi priznali da su zapali u teškoće. Priča o terorističkoj operaciji to najbolje dokazuje.

134

A rešenjeje bilo tako jednostavno da nisu bili u stanju da ga vide, ponovi Mila u sebi. Zatim ponovo u mislima preñe preko svake sekvence snimka kao da posmatra usporeni film. Odjednom joj u glavi sinu misao podstaknuta lukavstvom devojčice koju je maločas posmatrala kako krije vitamine. Možda je Vinčenti, kada se sagnuo, zapravo sakrio nešto za njih u udubljenju ispod šahta.

135

24

Na uglu ulice bilo je mnogo pešaka koji su se gurali na sve strane, žureći da se što pre vrate kući. Mila je s druge strane ulice osmatrala promicanje brojnih cipela sa visokim potpeticama, sportskih patika, mokasina, papuča. Svi ti ljudi bili su potpuno nesvesni činjenice da bi na obući mogli odneti veoma važan trag i dokaz od koga zavise nečiji život i smrt. Pošto nije želela ništa da prepusti slučaju, policajka je prešla ulicu i pokušala da sama uradi sve što je na filmu videla da čini Erik Vinčenti. Prvo je hodala pločnikom, zureći nadole. Sudarala se s nepažljivim i rasejanim prolaznicima, koji su se žalili da ih usporava. Mila je pogledom uporno pretraživala svaki centimetar pločnika, sve dok nije došla do šahta kraj kojeg je Erik Vinčenti zastao pre nego što je poslao pozdrav kameri. Ponovila je svaki njegov pokret. Zurila je u trotoar savijenih leña i nepomično se ukopala na istom mestu gde je I on stao, dok su prolaznici naletali na nju ili je obilazili. Ugleda poklopac od mesinga s urezanim imenom topionice u kojoj je proizveden. Takve detalje obično niko nije zapažao. Svi su gazili po njemu, ali nikada nije bio u direktnom vidnom polju prolaznika. Mila opipa ceo poklopac i sve njegove pukotine prstima, sve dok ne napipa jednu savijenu ceduljicu. Pokuša da je izvuče prstima, ali je bila prilično duboko zavučena. Probala je nekoliko puta, uporno je potežući, i pritom izlomi nokte i raskrvavi jedan prst. Na kraju ipak uspe da je izvuče. Ponovo se uspravi, sisajući prst da zaustavi krvarenje. Ne odvajajući pogled od ceduljice, radoznala kao devojčica koja je upravo dobila novi putokaz u lovu na blago, zañe za

136

ugao i uspe da se nekako izvuče iz reke pešaka. Čim je ušla u sokače, otvorila je ceduljicu drhtavim prstima. Bio je to novinski isečak. Precizno rečeno, bio je to članak objavljen 21. septembra - dan pre ubistava koja je izvršio Rožer Valin. Opisano ubistvo zaslužilo je da se nañe u crnoj hronici zbog besmislenog i surovog načina na koji je izvršeno. Ali pošto je bio u pitanju samo sitan diler, članak se pojavio u dnu neke dalje stranice. Mila pažljivo pročita tekst. Prema izjavi koju je dao njegov brat, Viktor Mustak oduvek je mrzeo vodu. Ali ipak se udavio u njoj. Zapravo, udavio se u svega tri centimetra tečnosti. Ubica mu je vezao ruke i noge i uronio mu lice u metalnu posudicu s vodom, kakva se obično koristi da se napoje psi. Istražitelji su na jednom od konopaca kojim je Mustak bio vezan našli delimične otiske, ali nisu se podudarali otiscima iz arhiva pa je krivac ostao neidentifikovan. Novinar je insistirao na još jednom čudnom detalju u tom ubistvu Naime, ubica je, pre nego što je otišao odatle, sa žrtvinog mobilnor lefona pozvao njegovog brata, a moguće je i da je slučajno odabrao baš taj broj sa spiska. Policija nije želela da saopšti sadržaj poruke. Kada je završila s čitanjem članka, Mila na margini uoči flomasterom ispisana slova, PŽU Izvadi mobilni telefon iz džepa i pozva jedan broj. „Stefanopulos, izvolite”, spremno odgovori kapetan iz Čistilišta. „Možda je ova serija ubistava počela i pre pokolja koji je počinio Valin.” „ A kako to znaš?” „Vinčenti nam je ostavio jedan trag.” Stef je nekoliko sekundi samo ćutao i Mila je

137

intuitivno shvati da nije sam u sobi. „Možemo li kasnije da popričamo o tome?”, upita je kapetan. „Potrebno mi je da s tvog kompjutera uñeš u arhiv našeg odeljenja.” „Daj mi desetak minuta, pozvaću te iz moje kancelarije.” Posle petnaest minuta, Milin mobilni telefon zazvoni. „Kakva je sad to priča? Treba to da javiš i Borisu i Gureviču.” ,,Da bih potvrdila njihovu tezu o teroristima? Ne, to nema svrhe. Javiću im se kada budem razjasnila neke stvari.” „Molim te, Mila”, reče on jednostavno, ali mu je bilo jasno da je neće navesti da promeni mišljenje. „Smiri se malo.” Zatim mu brzo ispriča o članku koji je pronašla ispod poklopca. Zamoli ga da u policijskom arhivu proveri slučaj Viktora Mustaka. „Želim da znam šta je pisalo u tom SMS-u.” Kapetan se baci na posao i uze da čita razne policijske izveštaje. Kada je stigao do poruke, prasnu u kratak smeh. „Šta je tako smešno?“ “Čuj, Mila, ovo je totalna budalaština. Mogu ti garantovati da jeste.“ „Hoćeš li mi konačno pročitati?“ On joj pročita poruku. Započela je duga noć. Armija senki je veću gradu. Pripremaju njegov dolazak, a i on će uskoro stići. Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći: Kairus ima više od hiljadu imena. Armija senki, pomisli Mila. Baš sjajna definicija. „I kakva je to priča?“ „Glavni razlog što je policija nije pominjala jeste što je to samo jedna smešna budalaština. Zaboravi na poruku i mani se cele te ludorije.“

138

Ali Mila nikako nije imala nameru da to zaista i učini. „Želim da saznam nešto više o tome. Možda ću onda zaista odustati od cele te priče.“ Stef uzdahnu, znajući da se našao pred neprobojnim zidom. „Postoji osoba koja bi mogla da ti ispriča sve detalje. On se uporno bavi tim slučajem, ali pre nego što se sretnete, treba da znaš još neke stvari o njemu.“ „ A šta bi to bilo?“ „Svojevremeno je bio policajac od akcije - tip čoveka snažnih mišića, pun sirove snage. S vremenom se situacija promenila i on je izabrao sasvim drugačiju ulogu: počeo je da studira antropologiju.“ „Antropologiju?“, upita zgranuta Mila. „Postao je najveći stručnjak za ispitivanje osumnjičenih na našem odeljenju.“ „Zašto onda nisam nikada čula za njega?“ „E, to je ona druga strana njegove ličnosti, ali to ćeš već i sama otkriti. Samo ti mogu reći da izbegavaš igranje ikakvih igara s njim. Treba nekako da ga ubediš da sarañuje, a to neće biti nimalo lako.“ „A kako se zove?“ „Zove se Simon Beriš.“ „I gde da ga nañem?“ „Svakog prepodneva doručkuje u jednom snek-baru u kineskoj četvrti, popularan je meñu policajcima.“ „Dobro. Proveri i da li se otisci prstiju ubice iz tog slučaja davljenja nalaze u arhivu PŽU. Na dnu novinskog članka postojijedna beleška olovkom koja ukazuje na to.“ „Preneću taj tvoj zahtev Krepu, ali mu neću reći za šta mi podatak treba“ napomenu kapetan. „Hvala ti.“ ,,Vaskezova...“ ,,Da?“ „Čuvaj se Beriša.“ ,,A zašto?“ „Zato što je on pravi otpadnik.“

139

25

Kineski snek-bar bio je mesto na koje su policaji rado svraćali. Policajci su, kao i vatrogasci, imali svoje omiljene lokale, koje bi jednom izabrali i zatim ih se godinama držali. Bila je prava tajna kakva je alhemija delovala na njihov izbor - ta mesta nisu birana ni po kvalitetu hrane niti po udaljenosti od radnog mesta. Bilo je besmisleno istraživati kako je to uopšte počelo. Ko je bio prvi agent koji je počeo da posećuje odreñeni restoran? I zbog čega su se ostali ugledali na njega? No, ta mesta su sticala izvesnu ekskluzivnost, a ostale mušterije - civili - tolerisali su, ali nisu bile dobrodošle. Vlasnici se nisu mogli požaliti - za njih je to bila prava mana nebeska: prihod je uvek bio siguran, a imali su i sopstveno obezbeñenje protiv lopova, siledžija i nepoštenih snabdevača. Kad je Mila prešla prag tog lokala, osetila je jak miris pržene hrane. Takoñe joj je smetalo i stalno muvanje ljudi u plavim uniformama. Kineska konobarica ju je odmah primetila, a pošto je ocenila da je nova mušterija, objasnila joj da se tradicionalna kineska hrana služi u vreme ručka, dok je doručak klasičan meñunarodni. Mila je bila u velikom iskušenju da upita kako to da restoran sa kantonskom kuhinjom u devet sati ujutru služi jaja sa slaninom, ali ipak samo zahvali konobarici na obaveštenju i poče da se osvrće unaokolo. Bilo joj je dovoljno da baci kratak pogled oko sebe pa da shvati o čemu joj je Stef govorio kada joj je rekao da je čovek koga treba da nañe pravi otpadnik. Meñu desetinama policajaca koji su upravo doručkovali, ćaskali i šalili se meñu sobom, Simon Beriš bio je jedini koji je doručkovao sasvim sam. Mila se probijala izmeñu stolova sve dok nije došla do

140

poslednjeg u dnu sale, koji je bio uvučen u separe. Čovek u sakou, s kravatom oko vrata, bio je udubljen u novine dok je lagano prinosio šolju kafe usnama. S njegove leve sirane stajao je tanjir s ostacima jaja i slanine, a kraj njega pola čaše vode s ledom i limunom. Pored nogu mu se sklupčao pas srednje veličine i svetle dlake, koji je mirno dremao. „Izvinite“ reče ona, želeći da mu privuče pažnju. „Da li ste vi specijalni agent Beriš?“ Čovek spusti novine i kao da se začudi što se obraća baš njemu. „Jesam.” „Zovem se Mila Vaskez i vaša sam koleginica.“ Pruži mu ruku, ali se Beriš, umesto da joj stegne ruku, samo zagleda u nju kao da je u pitanju upereni pištolj. Mila primeti da su pogledi prisutnih počeli da skreću u njihovom smeru i oseti da je upravo prekršila njihov tabu. „Želela bih da popričamo o jednom vašem starom slučaju“ reče ona, spuštajući ruku i ne hajući za to da li ih neko gleda ili ne. Beriš se nepoverljivo zagleda u nju i pusti je da i dalje stoji, ne pozivajući je da sedne za njegov sto. ,,A koji je to slučaj?“ „Čarobnjak, Opsenar Duša, Gospodar Noći ili Kairus.“ Specijalni agent se ukoči na stolici. Mili je cela ta situacija postajala sve neprijatnija. „Oduzeću vam samo nekoliko minuta.“ „Mislim da to uopšte nije dobra ideja.“ Beriš se osvrnu unaokolo da se uveri da li ih je neko čuo.“ „Barem mi recite zašto to mislite, pa ću vas zatim ostaviti na miru“, navali Mila, jer je shvatila da će njen kolega učiniti ma šta da je se otarasi. ”Ko je taj Čarobnjak, Opsenar Duša i Gospodar Noći?“ ,,To je zapravo lik iz bajke“, reče Beriš vrlo tiho. „Možete mirno da ga svrstate u istu kategoriju sa Crnim Čovekom i čudovištem iz Loh Nesa. dvadesetak godina, ljudi su podlegli masovnoj sugestiji i pali u histeriju koja je zahvatila sve redom. Mediji su uporno izvlačili tu priču

141

svaki put kada bi neko nestao: bilo je dosta pomenuti neko od tih imena i javnost bi se pomamila. To je isto kao kad imate jedno teget odelo u ormanu - u njemu možete otići na pogreb, ali može da posluži i za venčanje.“ „ Ali vi ste poverovali u to?“ „To je bilo veoma davno - tada si još bila devojčica“, odseče specijalni agent. „Sada, izvini, ali bih zaista želeo da dovršim doručak“, reče i vrati se čitanju vesti iz novina. Mila se spremi da poñe ka vratima. U tom trenutku, pošto su prethodno izmirili račun, policajci koji su sedeli za susednim stolom ustadoše. Jedan od njih je previše prišao Beriševom stolu i bokom zakačio tanjir koji je stajao na ivici. Žumance prsnu pravo na kravatu specijalnog agenta. To je bilo namerno učinjeno. Čak i pas ispod stola podiže njušku osećajući napetost u vazduhu. Mila već zamisli sve najgore, ali Beriš samo pomilova psa i ovaj se vrati dremuckanju. Zatim iz džepa izvuče lepo prepeglanu maramicu, zamoči je u čašu sa vodom i obrisa ostatke hrane sa kravate, ponašajući se kao da se ništa nije desilo. Mila je bila zgranuta. Podreñeni je pokazao totalno nepoštovanje prema šefu, i to na javnom mestu, i sada je mirno odlazio ne odgovarajući za posledice. Čak je kolegama uputio zadovoljan smešak. Spremila se da reaguje kada je osetila da je neko hvata za ruku. „Ama pusti ga!“, reče Beriš, ne gledajući je, i pruži joj maramicu. Iz tog ljubaznog tona Mila shvati mnogo toga. Čak i to zbog čega je nije pozvao da sedne za njegov sto. On nije želeo da bude neuljudan, već jednostavno nije bio naviknut na društvo. Za divno čudo, Mila odmah shvati šta mu se mota po glavi. To, nažalost, nije bilo pravo saosećanje, već samo posledica dotadašnjeg iskustva. Prema nepisanom policijskom kodeksu časti, postojalo je samo nekoliko neizbežnih razloga zbog kojih bi nekog kolegu označili kao otpadnika. U najozbiljnije razloge spadali su izdaja i anonimne dojave. Kazna za te prestupe svodila se na delimično gubljenje grañanskih prava, ali i

142

bezbednosti. To je značilo da onaj čija je dužnost da te štiti neće ni prstom mrdnuti kad zaškripi. No, činilo se da Beriš to dobro podnosi. Mila uze maramicu i obrisa tragove hrane sa svoje kožne jakne, jer je i ona bila malo poprskana. „Želiš li da pojedeš nešto?“, naglo je upita Beriš. ,,Na moj račun.“ Policajka sede sa suprotne strane stola. „Jaja i kafu, hvala.“ Specijalni agent mahnu konobarici i naruči hranu za Milu, a sebi poruči još jedan espreso. Dok su čekali da im donesu porudžbinu, Beriš pažljivo presavi novine i nasloni se leñima na zid separea. „Zašto jedna devojka s lepim španskim prezimenom kao tvoje nosi ime Mila?“ „Pa ti ne znaš kako mi je pravo ime, zar ne?“ „Marija Elena, pretpostavljam? Tvoj deminutiv svakako potiče od toga.“ „Ali mi to ime ne odgovara, ili barem ja ne odgovaram njemu.“ Beriš to prihvati i nastavi da je posmatra tamnim očima. Mili to nije smetalo. U očima mu je blistalo neko prijatno svetlo i nije joj bilo mrsko što je tako posmatra. Činilo se i da Berišu sasvim odgovara cela ta situacija. Njegova zamišljena poza, napeto telo i mišići koji su se nazirali ispod košulje - sve je to bio deo prostudiranog formalističkog izgleda koji mu je služio kao oklop. Bilo joj je jasno da nije oduvek bio takav. Stef joj je kazao da se Beriš u nekom trenutku života bacio na studije antropologije. Ipak, trenutno je nije mnogo zanimalo šta je kod njega izazvalo tako radikalnu promenu. „Dakle, hoćeš li mi kazati nešto o tom Kairusu?“ Specijalni agent baci pogled na sat. ,,Za petnaestak minuta, ovo mesto će opusteti. Zato sada lepo doručkuj, a posle ću odgovoriti na tvoja pitanja. Onda ćemo se oprostiti i više se nećemo videti. Slažeš li se?“ „To je u redu.“

143

Porudžbine su stigle. Mila je pojela jaja, a Beriš je popio svoj espreso. Ubrzo se snek-bar sasvim ispraznio, baš kao što je predvideo. Konobarice su raspremile stolove. Onaj malopreñašnji žamor zamenio je zveket posuña koje su odnosile. Beriš nije promenio pozu, a njegov pas je idalje mirno dremao kraj gospodarevih nogu. Posle nekog vremena, specijalni agent ponovo progovori. “Ne želim da znam zbog čega si došla ovamo - to me ne zanima. To datira od pre mnogo godina i ja sam je odavno otpisao, ali ću ti reći ono što znam, mada si to mogla pročitati i u fascikli koja se odnosi na taj slučaj.“ „Moj kapetan Stefanopulos savetovao mi je da porazgovaram sa tobom.” „Dobri stari Stef“, prokomentarisa Beriš. ,,On je bio moj prvi pretpostavljeni kada sam tek završio akademiju.“ ,,To nisam znala, mislila sam da on oduvek radi u Čistilištu.“ „Nije bilo tako, tada je Stef bio šef Programa za zaštitu svedoka.“ ,,Za to nikad do sada nisam čula.“ ,,Pa, taj program zapravo više i ne postoji. To je bilo u doba velikih slučajeva u vezi s organizovanim kriminalom, kada su se u našem gradu održavala suñenja mafijaškim šefovima. Kada više nije bio neophodan, program je ugašen i svi smo prebačeni na neke druge poslove.“ Zatim načini malu pauzu. „Dok si ti...“ ,,Ja sam... šta?“ Beriš je pažljivo odmeri. ,,To si bila ti, zar ne?“ ,,Ne razumem.“ „Ti si bila umešana u onaj slučaj - Šaptač - setio sam te se.“ „Očigledno imaš vrlo dobro pamćenje. Ipak, ako nemaš ništa protv hajde da zaboravimo na moje utvare I da se držimo tvojih.“ Zagledala se u njega. „Reci mi nešto o

144

Kairusu.“ Beriš duboko uzdahnu. Kao da je u sebi otvorio neka odavno zabravljena vrata. Kao što je Mila predosetila, iza tih vrata su se i dalje vrtele neke stare utvare. Promenile su mu izraz lica, čim je počeo da priča.

145

26

Obično sasvim miran dan prethodni pravom smaku sveta. Ljudi odlaze na posao, ulaze u metro, plaćaju poreze. Niko ne sumnja ni u šta. A zašto bi i sumnjao? Ljudi nastavljaju da rade ono što oduvek rade, držeći se jednostavnog procesa zaključivanja: ako je današnji dan sličan jučerašnjem, zašto bi naredni dan bio drugačiji? Razgovor s Berišem imao je takav smisao, a Mila se u načelu slagala s tim načinom razmišljanja. Ali ponekad taj kraj sveta ne važi za sve.. Povremeno doñe samo pojedinim osobama. Recimo, neki čovek se ujutru probudi i nema pojma da mu je to poslednji dan u životu. Taj kraj može biti sasvim tih, skoro neprimetan. On neopaženo sazreva i odaje se samo kroz neki neobičan detalj ili neočekivanu formu. Slučaj Gospodara Noći započeo je kaznom zbog parkiranja na nedozvoljenom mestu. Automobil je imao nalepnicu koja je dozvoljavala parkiranje u toj ulici, ali prednja dva točka prešla su granicu dozvoljene zone. Revnosni saobraćajni policajci, zaduženi za red na području te opštine, konstatovali su prekršaj. Prijava je zakačena ispod brisača na vozačkom staklu automobila jednog najobičnijeg utorka ujutru. Narednog dana, prvoj prijavi pridružila se ista takva. To je trajalo cele sedmice, sve dok na kraju nije nalepljeno i upozorenje vlasniku da odmah skloni vozilo s tog mesta. Tek posle dvadesetak dana, došla je opštinska vučna služba da skloni automobil. Sivi ford metalik završio je na nekom skladištu zaplenjenih vozila. Ukoliko je vlasnik želeo da ga preuzme, morao je da plati povisoku kaznu. Zakonom je predviñeno da vlasnik, ako plati kaznu, može

146

da preuzme vozilo u roku od četiri meseca posle zaplene, a zatim postoji dodatni rok od šezdeset dana posle opomene vlasniku da plati globu, i najzad, posle toga opština trajno zaplenjuje vozilo i daje ga na javnu aukciju da bi namirila troškove zaplene i parkiranja. Svi ti rokovi prošli su bez ikakvog signala od vlasnika. Vozilo je najzad stiglo na javnu licitaciju na kojoj se niko nije javio da ga kupi. Na kraju završilo na nekom auto-otpadu. Opštinske vlasti su, da bi namirile troškove cele procedure, poslale policajca s nalogom za naplatu na kućnu adresu nesavesnog vlasnika. Tek tada je primećeno da je taj čovek - izvesni Andre Garsija, samac, svojevremeno otpušten iz vojske zbog homoseksualnosti i korisnik državne pomoći - nekoliko meseci ranije nestao. Razni oglasi i reklame nakupili su se u njegovom sandučetu za poštu. Isporuke struje i vode bile su ukinute zbog neplaćanja. Frižider mu se pretvorio u pravu grobnicu trule hrane. U to vreme novinari su rado lovili razne slične pričice, da bi pokazali kako političari najperverznijim metodama izvlače novac grañanima, koristeći se pritom svakojakim besmislenim propisima i velikim birokratskim aparatom. Priča o Andreu Garsiji najzad se pojavila i u novinama. U članku je bilo reči o tome kako se lako aktivira mehanizam proganjanja ali pritom niko pre intervencije sudskim nalogom nije ni pomislio da pokuca na vrata tog grañanina i zapita se zašto, kog vraga, ne sklanja taj prokleti automobil, koji je trebalo samo pomeriti metar unazad. Novine su ismevale administraciju i pojavili su se naslovi „Ceo svet ga je zaboravio, ali ne i opštinske vlasti!“, ili „Gradonačelnik izjavljuje: Garsija, daj nam naše parice.” Ali niko se zaista nije previše raspitivao za sudbinu nesrećnog Garsije. Možda je samo napustio grad, a možda je skočio s mosta u reku - nije bilo osnove da se pretpostavi da je učinio išto nezakonito, te su svi zaključili

147

da je, ma kako da je nestao, to verovatno bilo u skladu sa zakonom i da je imao pravo to da učini. Ipak, ta priča imala je i jednu dobru stranu: Garsijin slučaj postao je primer. Pošto javnost voli da ogorčeno reaguje na takve priče mediji su počeli da tragaju za sličnim slučajevima takvima gde opštinske vlasti, banke i finansijske institucije i dalje koriste novac ljudi koji su možda odavno mrtvi i sahranjeni, ili eventualno leže u komi u bolnici posle neke banalne nesreće. Tako je pronañeno još pet sličnih slučajeva - četiri žene i jedan muškarac - svi izmeñu osamnaest i pedeset devet godina; svi nestali bez traga u toku jedne godine. I svi su patili od nesanice. „Bili su to obični ljudi - poput kelnerice koja nam svakog dana služii ručak u ovom snek-baru, perača automobila kod koga svraćamo jednom nedeljno ili berberina kojem odlazimo jednom mesečno“, objasni joj Beriš. „Svi su živeli sami. Na to bi se moglo reći da mnogi ljudi žive sami. Meñutim njihova samoća bila je druge vrste. Rasla je poput neke napredne biljke. Malo-pomalo, sasvim ih je obuhvatila i zauzela ceo njihov životni prostor, pa se nije moglo videti šta je ispod toga. Kretali su se meñu bližnjima s tim parazitom u sebi, a on se nije hranio njihovom krvlju, već njihovim dušama. Ti ljudi uopšte nisu bili nevidljivi - mogla si se sudariti s njima, porazgovarati u prolazu ili izmenjati neki osmeh u kafeteriji dok čekaš račun ili kusur. To su ljudi kakve stalno srećemo, ali ih odmah zaboravimo. Kao da nikada nisu ni postojali - da bi se zatim pojavili u narednom životu i opet nestali bez traga. Svi su oni bili sasvim beznačajni, što je mnogo gore nego da su bili nevidljivi. Predodreñeni da ne ostave nikakvog traga u životu drugih ljudi“ Ti ljudi za života nisu probudili nikakvo interesovanje okoline, ali njihov nestanak odjednom je izazvao opštu radoznalost pa su postali predmeti zakasnelog živog zanimanja okoline. »Kako bih mogao da zaboravim onog momka koji je

148

isporučivao robu po kućama ili studentkinju koja je sakupljala figurice jednoroga? Profesora prirodnih nauka u penziji, ili udovicu koju njeno troje dece nikada nije pronašlo? Ili onu ženu sa sakatom nogom, koja je držala neku vrstu perionice u kući, ili prodavačicu iz velike robne kuće koja je svako slobodno subotnje popodne provodila za jednim stočićem u baru, nadajući se da će je neko uočiti” Mediji su prikupili odreñeni broj slučajeva nestanaka po sopstvenom izboru i pretpostavili da su svi ti ljudi nestali iz istog razloga i da je to možda delo iste osobe. Policija je tapkala u stopu za njima, istraživala te slučajeve i pokušavala da utvrdi da li su nestanci delo neke treće osobe. Bilo je raznih pretpostavki, a i mnogo rasprava. Mada dugo niko to nije otvoreno pomenuo, neko je u jednom trenutku nabacio da bi to mogao biti serijski ubica. „Sve je delovalo kao neki rijaliti-šou, iako ih tada još nije bilo“, napomenu Beriš, „Sedam nestalih osoba igralo je glavne uloge u njemu. Svi su odjednom mislili da su pozvani da pričaju o njima, da pretresaju njihove živote i da im sude. Čak je i savezna policija bila pod lupom javnosti i rizikovala je da se ozbiljno obruka. Nedostajao je jedan jedini glavni glumac - odnosno ubica. To jest, eventualni ubica, jer nijedno telo nije pronañeno. Pošto nisu imali njegovo ime, mediji su počeli da ga nazivaju onako kako bi im se učinilo prigodno: Čarobnjak, zato što su ljudi nestajali; Opsenar Duša, jer nikakva tela nisu pronañena - pomalo mračna definicija, koja je pak vrlo dobro prodavala novine. No, najviše su mu pripisivali nadimak Gospodar Noći, jer se pokazalo da je sedmoro nestalih patilo od nesanice - to im je jedino bilo zajedničko - i koristilo pilule za spavanje da bi moglo da zaspi. Da nije bilo tolikog pritiska javnosti, Savezna policija ne bi tom slučaju pridala nikakav značaj, jer bi se pronañene pilule za spavanje protumačile kao puka koincidencija. Stvorena je tolika napetost da mi policajci, nismo

149

znali kako da se izvučemo iz svega toga. Niko od nas nije zaista verovao da postoji slučaj koji treba istraživati. Na kraju se sve završilo onako kako se moglo i predvideti: nije više bilo nestanaka osoba koje pate od nesanice, narod se umorio od cele priče, a mediji su se okrenuli novim senzacijama. Sve je započelo 'kao prava farsa - kaznom zbog nedozvoljenog parkiranja dodeljenom sirotom bivšem vojniku Andreu Garsiji, a i završilo se poput farse: bez poznatog krivca; od tada se o tom slučaju više nije ništa čulo.“ „Sve do danas“, dodade Mila. ,,Pa, pretpostavljam da je to razlog zbog koga si danas došla ovamo“,reče Simon Beriš. ,,No, ne želim da znam ništa o tome.“ Bilo je prošlo deset sati i kineski snek-bar počeli su da pune novi gosti. To su uglavnom bili civili, koji su koristili odsustvo uniformisanih lica da bi nešto pojeli i privukli pažnju. „Dakle, objasnio si mi sve nadimke tog zamišljenog čudovišta, ali mi nisi rekao odakle potiče naziv Kairus“, reče Mila. ,,To je zato što to ime i ja sada prvi put čujem.“ Policajka primeti da specijalni agent pažljivo izbegava njen pogled. Možda je Beriš bio najbolji ispitivač osumnjičenih na njihovom odeljenju, ali ipak nije bio naročito vešt lažov. Ali Mila nije u to mogla biti sasvim sigurna. Ipak je pokazao dobru volju da sarañuje, pa nije htela to da pokvari optužujući ga da krije nešto od nje. „Dobro, opraću ti ovo“, reče Mila pokazujući maramicu koju joj je maločas dodao da očisti jaknu. ,,I hvala ti za doručak.“ „Nema na čemu.“ Njen mobilni telefon naglo zazvoni, najavljujući novi SMS. Mila pročita poruku i vrati telefon u džep, zajedno sa maramicom, spremajući se da izañe iz separea. „Šta ti je Stef kazao o meni?“, upita Beriš zaustavljajući je.

150

„Rekao je da si otpadnik i da treba budem oprezna.“ Čovek klimnu glavom. ,,E to je zbilja mudro od njega.“ Mila se nagnu napred, da pomiluje Beriševog psa. „Ali pitam se... zbog čega mi je savetovao da popričam s tobom, a istovremeno me i upozorio na tebe?“ ,,Pa znaš valjda šta se dogaña onima koji se solidarišu s policajcem otpadnikom, zar ne? To je kao neka zaraza.“ „Ne sekiram se mnogo zbog toga - vidim da se ti dobro osećaš u toj ulozi,“ Beriš se osmehnu Milinom sarkazmu. “Vidiš li ovo mesto?”, pokaza rukom na salu restorana. „Pre mnogo godina, neka dva policajca iz patrole došla su ovamo i, kao i ti, zatražila pržena jaja i kafu. Vlasnik, koji je tek bio pristigao iz Kine, mogao je da učini dve stvari: da im kaže da toga nema na njegovom jelovniku i da izgubi dve mušterije, ili da ode u kuhinju i pripremi jaja. Izabrao je drugo rešenje i od tada je ovaj lokal tri sata dnevno popunjen policajcima koji jedu hranu koja nema nikakve veze sa kantonskom kuhinjom, ali su na neki način obeležili sudbinu ovog mesta. A to se desilo zato što je vlasnik na vreme naučio jednu vrlo bitnu lekciju.” ,,0nu da je mušterija uvek u pravu.