Dona Haravej - Manifest Za Kiborge

 

„Svi smo mi, na kraju dvadesetog veka, u našem mitskom

vremenu, postali priviđenja: teorizovani i isfabrikovani hibridi mašine i organizma; ukratko, postali smo kiborzi. Kiborg je naša ontologija; on određuje našu politiku.“ –  Dona Haravej,

MANIFEST ZA KIBORGE  Razvojem novih oblika medijske kulture, interneta i kibernetičkog prostora, transgenih vrsta, kloniranja,itd, svet 21. veka je nepobitno promenjen. To je svet globalnih procesa, događaja, odnosa i uticaja, koji su sve više postali realni uz pomoć masovnih medija i računarskih tehnologija. Jedno od vodećih pitanja, kada je reč o tome, jeste pitanje uticaja novih tehnologija na iskustva i razumevanje onoga što nazivamo ljudskim. U tom slučaju, Dona Haravej je pokušala da stvori ironični politički mit veran feminizmu, socijalizmu i materijalizmu, ali veran više na obesvećivački način nego na onaj on aj ispunjen  poštovanjem. Ono što se nalazi u središtu te sarkastične vere jeste fenomen kiborga.  Kiborg je kibernetički organizam, hibrid stroja i organizma, stvorenje društvene stvarnosti, kao i stvorenje fikcije. Savremena naučna fantastika puna je kiborga, stvorenja koja su u isti mah i životinje i mašine, a nastanjuju neke nejasne svetove koji su ujedno i prirodni i stvoreni ljudskom rukom. Kiborg je fikcija koja ocrtava našu društvenu i telesnu stvarnost te kao imaginativan izvor koji ko ji sugeriše neka vrlo plodna povezivanja. Krajem dvadesteog veka, mi smo postali kiborzi.  Nove digitalne i biogenetske tehnologije – u obliku medija kao što su virtualna stvarnost, veštačka inteligencija, genetska modifikacija i tehnološka protetika – najavljuju “post-humanu”  budućnost u kojoj su granice između ljudskosti, tehnologije i prirode postale rastezljivije nego ikad. Kompjuterski potpomognute biotehnologije preobražavaju percepcije tela, vremena i 1

 

 prostora. Snovi o spajanju ljudi i mašina u nove inteligentne kibernetičke organizme napuštaju carstvo fantastike i ulaze u svakodnevnu stvarnost.  Kiborg je takođe postao metafora za zapadnjački posthumani identitet, ali isto tako postavlja važna važn a politička, ekološka i etička  pitanja. Strah od smrti jedan je od najsnažnijih motiva ljudskog postajanja. Naročito je to izraženo u ssavremenom zapadnom svetu u kome dominira hršćanstvo i snažna koncepcija odnosa čoveka i Boga. Izgleda da su ljudi u tom odnosu oduvek dvojako pristupali. Tako, s jedne strane, možemo istaknuti strahopoštovanje pred Bogom, strogu organizaciju religijskih institucija, žrtvu, obrede, molitvu i verovanje, a s druge druge strane delove poganskih običaja, duhovnosti i religioznosti koji služe za služe  za svaki slučaj. slučaj. Ukoliko posebno pojednostavimo naznačeni odnos, onda možemo reći kako savremeni zapadni svet i dalje karakteriše vera u Boga (a time i u život posle smrti), ali istovremeno se provode i biogenetička i kibernetička istraživanja. Tako bi se moglo reći kako su granice između religije, magije i znanosti sve nejasnije i neodređenije. Međutim, racionalno mišljenje na jedan način može da se vidi kao jedan poredak koji nema nijednu drugu funkciju osim da nas zaštiti, da nas zamaje od te neprijatne istine da smo konačni i da je sve u vezi nas konačno. Mi funkcionišemo na granici g ranici između života i smrti, a šta će biti u sledećem trenutku ne znamo i to nas čini živima. Granica između života i smrti bi značila da je smrt sastavni deo života. Naravno, u tom slučaju se ne javlja samo strah od smrti, već i strepnja da će se tehnologija stvaranja, ili sama ’’veštačka bića’’, oteti ljudskoj kontroli i time postati ozbiljna  pretnja celokupnom čovečanstvu. Istovremena ljudska žudnja i strah prema stvaranju mašina može označavati i strah od savršenstva. U svemu tome odnos između o organizma rganizma i mašine ispostavlja se kao rat za granicu.

2

 

Ulozi u pograničnom ratu su teritorije teritorije proizvodnje, reprodukcije i imaginacije. Tri kjučna granična preloma su prema Doni Haravej: probijena granica između ljudskog i životinjskog ,između životinjsko-ljudskog organizma i mašine i treća distinkcija je podskup druge: granica između fizičkog i nefizičkog. Kiborški mit se odnosi na pređene granice, stapanje moći i opasne mogućnosti koje bi napredni ljudi mogli istražiti kao deo d eo potrebnog političkog rada.

Kiborg se u mitu javlja baš tamo gde razgraničenje između čoveka i životinje biva prekoračeno. On osim što ne ukazuje na odvojenost ljudi od drugih živih bića, on upravo upućuje na prijatno i čvrsto sparivanje sa njima. To je najstrože čuvana čuvan a granica. Kada je rreč o drugoj distinkciji od već pomenutih, Dona Haravej konstatuje kako se granica između veštačkog i živog gubi g ubi u ubrzanom razvoju naših mašina, misleći pri tom ne isključivo na simbiotske unije čoveka sa svojom tehnologijom (zavisnost od komunikacije, komunikacija  posredstvom tehnologije kao uslov socijalizacije - informatička pismenost ) već i na samu  prirodu mašina o kojima danas govorimo. Mašine postoje hiljadama   godina i ujedno zastrašuju ljudsku maštu.U osnovi, mašine nisu bile samopokretne i inteligente, niti su mogle da dostignu čoveka, jedino su mogle da ga imitiraju. Ali, zahvaljujući mašinama sa kraja dvadesetog veka, razlike između prirodnog i veštačkog, postale su jako neizvesne. Ljudsko stvaranje mašina, s  jedne strane, predstavlja racionalno delovanje u smislu ostvarivanja profita i olakšavanja životnih uslova, a s druge strane predstavlja težnju za nadilaženjem ljudskih ograničenja.Naše mašine krasi uznemiravajuća živahnost, dok smo mi postali zastašujuće nepokretni. Tehnologija sve više  postaje delatnost, a sve manje puko puk o sredstvo.

3

 

Može se istaći da je jedna od ključnih karakteristika savremenog Zapadnog sveta dominacija dvomišljenja da se, s jedne strane, od individualnog života može učiniti šta god se želi, odnosno da je ljudsko biće potpuno promenljiva kategorija (od promene izgleda, pola, godišta, do  promene svesti), a s druge strane da je postojeći društveno-politički poredak globalnog kapitalizma potpuno nepromenjiva kategorija, odnosno da je konformizam jedino rešenje. Kiborška politika je borba za jezik i borba protiv savršene komunikacije, protiv koda koji savršeno prevodi svako značenje, središnje dogme falogocentrizma. Zato kiborška politika ustraje na šumu i zalaže se za zagađenje, uživajući u nezakonitim stapanjima životinje i mašine.

4

 

5