Dokumentacioni Centar Republike Srpske 2001 - Djeca žrtve rata i mira

РЕПУБЛИКА СРПСКА ВЛАДА ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР Бања Лука

ДЈЕЦА ЖРТВЕ РАТА И МИРА РЕФЕРАТИ УЧЕСНИКА ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ У САРАЈЕВУ 10 - 11. СЕПТЕМБАР 2001.

Бања Лука, октобар, 2001.

2

ДЈЕЦА ЖРТВЕ РАТА И МИРА - РЕФЕРАТИ УЧЕСНИКА ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ У САРАЈЕВУ 10 - 11. СЕПТЕМБАР 2001. ИЗДАВАЧ: ДОКУМЕНТАЦИОНИ ЦЕНТАР РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА - БАЊА ЛУКА ЗА ИЗДАВАЧА: Др Пејо Ђурашиновић ШТАМПАРИЈА: "ГРАФИД" Бања Лука" ТИРАЖ: 500

Документациони центар је основан у циљу прикупљања података о вршењу злочина против човјечности и међународног ратног права за вријеме унутрашњих оружаних сукоба и грађанског рата на подручју Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Њеб паге: хттп://њњњ.дцрс.орг е-маил: дцрсЖблиц.нет

3 САДРЖАЈ

Доц. др Пејо Ђурашиновић ОСНОВНИ ОБЛИЦИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА НА ПОДРУЧЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (У ПЕРИОДУ 1992 - 1996. ГОДИНЕ) сепарат Д. Данелишен, Т. Данелишен, И. Данелишен РАЗЛИЧИТИ АСПЕКТИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У РАТУ 1991-1994 ГОДИНЕ - ДЈЕЦА УЧЕСТВУЈУ У РАТУ СТРАДАЊЕМ Божидар Стојановић Мр Јадранка Вуковић ДЈЕЦА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - ЖРТВЕ РАТА И МИРА Социјални, псуџолошки и проблеми оспособљавања за живом Д. Данелишен, Т Поповић, Н. Савјак, Т Данелишен РАТОМ НАРУШЕНИ ПСИХИЧКИ ИНТЕГРИТЕТ ДЈЕТЕТА - КО ЊИХ ПИТА - БЕСПОМОЋНИ, ТУЖНИ, ОЧАЈНИ Рајко Илишковић ДЈЕЦА ШАМЦА И ОЏАКА – ЖРТВЕ РАТА 1992. – 1995. ГОДИНЕ Др Миодраг Лазић СТРАДАЊЕ ДЕЦЕ НА САРАЈЕВСКОМ РАТИШТУ Боро Васиљевић, Јадранка Мудреновић СТРАДАЊЕ ДЈЕЦЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ У ТОКУ РАТНИХ ЗБИВАЊА И У ПОРАТНОМ ПЕРИОДУ Љиљана Абрамовић-Савић, Душан Минов ДЈЕЦА ТАОЦИ РАТА - ЕВАКУАЦИЈА ИЗ САРАЈЕВА У АПРИЛУ И МАЈУ 1992. ГОДИНЕ Југослав и Даница Гаврић, Санда Рашковић БЈЕКСТВО ОД РАТА У ЖИВОТ ПОД САНКЦИЈАМА И БОМБАМА - ДЈЕЦА ИЗБЈЕГЛИЦЕ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СР ЈУГОСЛАВИЈИ ОД 1992. ДО 2001.ГОДИНЕ Дијана Ђурић-психолог СПЕЦИФИЧНОСТИ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ДЈЕЦЕ СА ТЈЕЛЕСНИМ ОШТЕЋЕЊЕМ У РАТНОМ И ПОСЛИЈЕРАТНОМ ПЕРИОДУ Миломир Ђерић, МОГУЋНОСТ ОТКЛАЊАЊА ПОСТТРАУМАТСКИХ ПОСЉЕДИЦА КОД ДЈЕЦЕ У БиХ Доц. др Спасенија Ћеранић ПУТЕВИ И СТАНПУТИЦЕ У ПРУСТУПУ РАТНОМ ТРАУМАТИЗМУ КОД ДЈЕЦЕ Нада Улетиловић ДЈЕЦА ПОГОДЈЕНА РАТОМ И НЕПОВОЉНИМ ПОСЛИЈЕ РАТНИМ УСЛОВИМА У СВЈЕТЛУ КОНВЕНЦИЈЕ О ПРАВИМА ДЈЕТЕТА УН Др Остоја Ђукић МОРАЛ И ДЈЕЦА У РАТУ

5

Доц. др Пејо Ђурашиновић

ОСНОВНИ ОБЛИЦИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА НА ПОДРУЧЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (У ПЕРИОДУ 1992 - 1996. ГОДИНЕ) СЕПАРАТ

7 САДРЖАЈ Страна И УВОДНА РАЗМАТРАЊА .............................................................................. ИИ ОСНОВНИ УЗРОЦИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У РАТОМ ЗАХВАЋЕНИМ ПОДРУЧЈИМА ............................................. Табела 1: Преглед страдале дјеце РС по структури убитачних средстава ................................................................... Табела 2:

Преглед страдале дјеце по општинама ...................................

Преглед страдалих по старосној групацији ................................................... ИИИ ПРИМЈЕРИ И СВЈЕДОЧАНСТВА О МУЧЕЊУ, ЗЛОСТАВЉАЊУ И УБИЈАЊУ ДЈЕЦЕ (52 кривична дјела) .............................................................................................. ИВ ОБЛИЦИ НЕХУМАНОГ ПОСТУПАЊА ПРЕМА ДЈЕЦИ ЖРТВАМА РАТА ........................................................................... В УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА И ПРЕДЛОГА ...................................................... ЛИТЕРАТУРА .................................................................................................

9 И УВОДНА РАЗМАТРАЊА У суровој ратној стварности готово да нико није поштеђен од ратних страхота. Страдање цивилног становништва ни у једном рату није спадало у категорију војне потребе а пракса, како је познато, показује да су грађани управо највеће жртве. Поред свих ратификованих међународних конвенција које строго санкционишу сваки вид угрожавања цивила и других ненаоружаних лица, а посебно дјеце, жена, стараца, болесних и изнемоглих, рањених и затворених у логоре и затворе, управо тај слој грађанства највише страда. Ако се позовемо на новију општу и националну историју ратовања, неумољиве бројке показују као да се ратови воде само за уништење цивила, а преживјели излажу прогнанству - апатриду. Примјера ради, у И свјетском рату на 100 погинулих било је 10 цивила а 90 војника, у другом свјетском рату, овај однос остварен је у обрнутом смјеру: на 100 погинулих 90 су цивили, а 10 војници. Ова негативна диспропорција десила се у кратком временском периоду између два свјетска рата од свега 20 година, а тек шта би се догодило у том погледу да се евентуално деси ИИИ свјетски рат, тоталним војним ефективима. Ова поређења важе за нападачке и одбрамбене ратове, коју по правилу не би требали да се односе на грађанске, етничке и локалне ратове. Међутим, ратови у другој половини ЏЏ вијека показују да је овакав негативни тренд настављен и у грађанским, етничким, вјерским и колонијалним ратовима. Само у периоду 1955. до 1998. године у свијету је било 111 ратова у којим је погинуло 22 милиона војника и цивила.1 У овим страдањима број погинулих војника је занемарљив у односу на изгинуле и на други начин страдале цивиле. Дјеца, жене, старци, болесни и изнемогли опет су доминантни у тој структури стравичних ратних трагедија. Међу овим ратовима, један од најтрагичнијих је свакако грађански и етнички рат у Југославији који је вођен у периоду 1991-1995. године. Гледано по дужини трајања, људским жртвама и стравичним геноцидним свирепостима, а посебно по обиму и облицима страдања цивилног становништва, ово је био један од најтежих ратова. У току оружаних сукоба у периоду 1991-1995. године те 1999-2001. године погинуло је према апроксимативним процјенама преко 400.000 војника и цивила и најмање толико теже повријеђено, а кроз логоре и затворе прошло је преко 300.000 грађана претежно цивила док је егзодусу изложено око 3 милиона грађана - искључиво цивила. Привреда је тотално уништена у централном дијелу бивше Југославије а штете бомбардовања Србије прелазе 37 милијарди долара, док не буду званично утврђене и саопштене штете на подручју БиХ, Хрватске и Македоније, за сада се може говорити о укупним материјалним штетама од преко 100 милијарди долара. Како је познато, најкрвавији рат у свјетским размјерама вођен је на подручју бивше БиХ у којем је учествовало преко 400.000 оружаних лица сврстаних у 4 војске и преко 35 паравојски. Само у периоду од 1992-1995. године у овим оружаним сукобима, према БиХ изворима2 погинуло је или нестало 278.800 људи, од чега 140.800 Бошњака, 97.300 Срба, 28.400 Хрвата и 12.300 других народа. У односу на број становника по попису из 1991. године смртно је страдало или нестало укупно 6,31% становништва БиХ а посматрано по нацијама: 7,11% Срба, 7,39% Бошњака, 3,76% Хрвата и 13,12% осталих, а према присутном становништву у току рата смртно је страдало: 9,87% Срба, 9,61% Бошњака, 6,47% Хрвата и 4,94% осталих. Ови подаци указују да је сваки девети становник БиХ у оружаним сукобима изгубио живот. Страдања су настављена и у миру, јер је од заосталих минскоексплозивних средстава смртно страдало 4.000 људи, а од посљедица рата рапидно је повећана смртност становништва и енормна самоубиства. Овој црној статистици за БиХ треба додати и преко 121.200 теже рањених. У Републици Српској од И до Џ категорије инвалидности проглашено је 39.905 бораца3, а преко 4.100 рањених који нису обухваћени категоризацијом, док се процјене за инвалиде цивилне жртве односе на 6.800 грађана. Из својих домова протјерано је 2.111.000 грађана од којих Срба 647.000, Бошњака 842.000, Хрвата 466.000 а осталих 156.0004. 1

Радомир М. Милашиновић: "Терор запада над светом", Ветерник, 1990. године (стр. 14-18) "Пет година Хелсиншког комитета за qудска права у Босни и Херцеговини", Хелсиншки комитет за qудска права у БиХ, 2000. год. (стр. 198) 3 Званични извјештај објавqен у листу "Борац" бр. 13/6 2000. - стр. 14, интервју са Миленком Ђаковићем, замјеник министра 4 Документ интернационал форум БиХ, Документ 1. јануар 1999. год. - стр. 9, табела 10. 2

10 Послије завршетка сваког рата, па и овог у БиХ поставља се једно од основних питања колико је остало здравих грађана на које се може рачунати у обнови становништва, обезбјеђењу радне снаге и кадрова за обнову земље од посљедица рата, а посебно у каквом је стању млада генерација, дјеца будућност земље. На том плану, демографске и популационе политике и реалности, ништа се не може повољније саопштити од укупне трагедије по другим видовима страдалништва. Наиме, због познатог пројекта даљих изазивања и одржавања криза и сиромаштва народа у овом подручју, које изводе организатори рата, БиХ је трајно напустило и преселило се у треће земље у периоду 19962000. године 1.297.000, у главном млађих и радно способних грађана од којих: Срби чине 352.000, Бошњаци 525.000, Хрвати 324.000 и 96.000 осталих грађана.5 Укупна страдања у овом рату перманентно се истражују и анализирају у сваком од ентитета у БиХ, али се још увијек не могу поуздано фундирати дефинитивни подаци, што у многоме отежава научно-теоретски и стручно-аналитички приступ у оцјени узрока и посљедица рата. За сада парцијални прилази сагледавању појединих сегмената рата и страдалништва народа, кроз квантификацију података, свједочењима преживјелих жртава рата, обрађену документацију за појединачна и групна гоњења организатора, наредбодаваца и извршиоца злочина, те објављених литерарних и историографских дјела, представљају основни извор информација о укупним негативним ефектима распада бивше Југославије са циљем стварања више етничких држава под старатељством великих сила. (Контакт група 6-7) До сада су се питањем рата у бившој Југославији и БиХ бавиле и многе међународне организације, асоцијације и институције, али се још увијек баве и бавиће се све дотле док се не укаже на бесмисленост оружаних сукоба. Један од приступа овом проблему је свакако и припрема Међународне конференције под називом "Дјеца - жртве рата и мира", која се по том тематском подручју треба да одржи у Сарајеву концем 2001. године. Нема сумње да оваква тема, без обзира што улази у ужи сегмент људског страдања, заслужује посебну пажњу са више аспеката, а како је и главни циљ конференције одредио, посебно са становишта међународног хуманитарног права, конвенција из међународног ратног права а нарочито Женевске конвенције о заштити жртава рата из 1949. године бројне друге, такође конвенције којим се допуњавало хуманитарно право између два свјетска рата. Након страдалништва дјеце у рату истраживањима треба обухватити и жртве дјеце у миру посматране у контексту постратних дешавања у БиХ и Повеље о људским правима. Постављени принципи рада Међународне конференције о дјеци жртвама рата и мира указују да би се у основи овим тематским подручјем требало обухватити: убиства и нестанци дјеце у ратним околностима, страдања у концентрационим логорима и и затворима, сви видови мучења дјеце, нехуманим поступањем са дјецом, психолошке, социјалне, образовне и друге посљедице ратних дешавања, облици насиља над дјецом и кршење њихових људских права, посебно која су изражена послије завршетка рата, проблеми избјегле и расељене дјеце и обезбјеђење њиховог повратка. На крају се захтијева оцјена примјене механизама који се на националном нивоу користе у циљу обештећења жртава и пружања помоћи дјеци, њиховим породицама и родитељима. Тражи се такође и осврт на улогу институција које брину о санирању постратних траума дјеце, али и виђења улоге дјеце у процесу помирења и грађења стабилног и дугорочног мира те едукације дјеце за мирољубиво рјешавање конфликтних ситуација у породици, школи и друштву. Прихватајући учешће у раду Конференције, преузета је обавеза да се у свом реферату елаборише што више постављених горе наведених теза и принципа, што је иначе превасходно задатак сваког хуманисте и борца за сузбијање, односно укидање ратова као средства рјешавања непомирљивих сукоба у антагонистичким таборима, а ако и дође до оружаних сукоба да се цивилно становништво потпуно заштити. Одговор на многе узроке и посљедице страдалништва дјеце у рату и постратном периоду, захтијева примјену емпиријских мултидисциплинарних истраживања уз примјену посебног научнотеоријског пројекта, међутим, крећући се у времену и простору рада на овој теми, на квалитет обављеног посла имају утицаја многи лимитирајући фактори а прије свега недостатак цјеловитих података о дјеци укупним жртвама рата, тешкоће у прибављању документације због њене растурености по различитим институцијама, удружењима, хуманитарним организацијама, документационим центрима и др.

5

Документ Форума, стр. 8, табела 7.

11 За презентацију података о дјеци жртвама рата за вријеме оружаних сукоба на подручју Републике Српске и Босне и Херцеговине током 1992-1995. године, кориштена је оперативно обрађена кривична документација достављена надлежним судовима за вођење кривичног поступка против осумњичених лица за почињена кривична дјела, а затим и друге радове и објављене студије и историографска дјела. Детаљна анализа грађена је на ограниченом броју жртава од 378 погинуле, нестале и рањене дјеце, што чини око 13% укупно страдале дјеце на подручју Републике Српске. Већу доступност података у овом времену није могуће постићи, обзиром да преко 50 општина бивше БиХ није доступно у овим истраживањима јер се документација налази код кантоналних власти Федерације БиХ. Из тих разлога реферат је ограничен за подручје Републике Српске. ИИ ОСНОВНИ УЗРОЦИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У РАТОМ ЗАХВАЋЕНИМ ПОДРУЧЈИМА Организатори, наредбодавци и извршиоци ратних сукоба на подручју бивше Југославије у периоду 1991-1995. године, преузели су на себе тешку одговорност у кршењу основних правила вођења рата по којим се цивилно становништво морало заштитити, а посебно дјеца, жене, болесни, изнемогли грађани. Посебно се поставља питање да ли је рат могао бити избјегнут, на које није тешко дати потврдан одговор, али ако се већ рат водио, да ли је могао проћи са неупоредиво мање жртава,поготово дјеце и жена. На оваква питања очекивати је да ће актери рата морати кад тад дати одговор пред савјести човјечанства, овом приликом, кад покушавамо продријети у узроке страдања дјеце не би требало изгубити из вида да је то пратећа појава у готово свим ратовима па и етничким сукобима. Одговорност за страдање дјеце спада у исту категорију одговорности у укупним жртвама рата. Оно што се не може оспорити у досада датим оцјенама, криваца за рат у Југославији и БиХ је улога форума бившег Савеза комуниста и органа власти који су дозволили да се подјела Југославије изврши путем повампиреног национализма и шовинизма уз оживљавање рецидива прошлости, уз сијање мржње и неповјерења међу народима и на тај начин створи погодна социјална и психолошка клима за уплитање са стране ванрегионалних сила (Њемачке, Аустрије, САД, Ватикана и др.). "Кад је Ватикан почео подстицати сепаратисте из Хрватске и Словеније, кад су Њемачка и Аустрија отворено стале на страну сепаратиста, кад је Европска заједница почела да признаје отцјепљење републике, било је евидентно да ће се распасти бивша Југославија и да ће избити међуетнички сукоби. Овдје су свјетски лидери, заслијепљени борбом за властите интересе, престиж, моћ и за нову подјелу свијета, показали одсуство политичке мудрости, одговорности за своје одлуке и њихове посљедице. Стотине хиљада мртвих, рањених и унесрећених више од два милиона осиромашених и протјераних; (видјети детаљније податке из уводног дијела овог материјала), хиљаде психички и физички обољелих, уништена читава једна цивилизација, материјална и духовна добра која су стварале генерације, цијена су одсуства способности предвиђања и лоше политике, погрешно донесених одлука и одсуства било какве одговорности оних који су споља и из саме Југославије довели до страдања недужних људи. Криви су и због тога што су створили социјалну ситуацију у којој су дошли до изражаја ниски људски пориви и звјерско у човјеку. И ту је учињена велика неправда човјеку кога су ставили у ситуацију да убије или да буде убијен, у којој је обичан миран човјек постао масовни убица. ... У БиХ, наизглед мирну и толерантну атмосферу, брзо су пореметили мешетари споља и екстремисти изнутра. Они су подстакли неповјерење међу народима, изазвана је несигурност, оживљени су рецидиви прошлости, јавио се страх, мржња према ономе који изазива страх и потреба да се људи удружују на националној основи, спремају за одбрану и наоружавају. У званичним форумима (скупштини, органима власти и полиције) дошло је до подјела и до парализе органа који треба да држе ред. Стога је завладало безвлашће, барикаде и, на крају, отворени крвави сукоби, чије посљедице нико није могао предвидјети."6

6

Академик Петар М. Мандић: "Човјек - свједочеwе о величини и паду", стр. 248.

12 Овим краћим освртом на узроке рата циљ нам је да се укаже на основне предуслове за страдање цивилног становништва са тежиштем на погибију, рањавање и нестанак дјеце којим се у основи најреалније може сагледати трагедија ових сукоба. У недостатку поузданих и цјеловитих извора података о страдању дјеце, цијенимо да је у овом рату живот изгубило или нестало преко 3.000 дјеце старосне доби од 1-15 година, које припада простору ентитета Републике Српске. За анализу основних појавних облика страдалништва, за овај реферат извршен је увид у потпуну кривичну документацију којом тренутно располаже Документациони центар РС, за коју је извршена статистичка обрада популације од 378 страдале дјеце, и методи, врсте и квалификација почињених злочина. Обрађена документација даје барем у основи социо-психолошку аргументацију за анализу укупне трагедије дјеце у грађанском рату на подручју БиХ. Посебно се чини значајним опис почињених кривичних дјела, врсте страдања, начин и средства са којим су дјеца убијана, рањавана, злостављана, мучена и према њима нехумано поступано. У даљем тексту овог реферата презентираћемо квантитативне показатеље из посматраног узорка о дјеци страдалницима рата, врсте жртава рата, начин изведеног злочина, од које је врсте оружја дијете страдало, а потом се врши психо-социолошка анализа структуре трагедије и посљедица по здравље и даљи развој дјеце у поратним условима.

ПРЕГЛЕД СТРАДАЛЕ ДЈЕЦЕ РС ПО СТРУКТУРИ УБИТАЧНИХ СРЕДСТАВА (узорак од 13% укупно страдалих) Табела 1 Р/б 1 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21.

СРЕДСТВО СТРАДАЛНИШТВА 2 ГРАНАТА МИНА АВИО БОМБА РУЧНА БОМБА НАГАЗНА МИНА ЗОЉА ТРОМБЛОНСКА МИНА МИНСКО ЕКСПЛОЗИВНА СРЕД. ПРОТИВ ТЕНКОВСКЕ МИНЕ НЕПОЗНАТА ЕКСПЛОЗ. НАПРАВА ВАТРЕНО ОРУЖЈЕ СНАЈПЕР ЗАЛУТАЛИ МЕТАК КЛАЊЕ НОЖЕМ УБИСТВО МАСАКРИРАЊЕМ УМИРАЊЕ ОД ПОСЉ. РАЊАВАЊА НАЧИН УБИСТВА НИЈЕ ПОЗНАТ НЕСТАЛИ ЛОГОР - ЗАТВОР РАЊЕН У ЛОГОРУ ПСИХ. ОБОЉЕЛИ ОД ПОСЉ. РАТА УКУПНО

Погинули

Рањени

УКУПНО

3

4

5

%

58 10 2 5 4 2 2 39 5 2 3 1 3 6 2 -

92 45 13 4 2 2 18 1 1 25 3 5 20 2 1

150 55 2 18 4 2 6 20 3 1 64 8 7 3 1 3 6 2 20 2 1

6 39,68 14,56 0,53 4,76 1,06 0,53 1,59 5,29 0,79 0,26 16,93 2,12 1,85 0,79 0,26 0,79 1,59 0,53 5,29 0,53 0,26

144

234

378

100,00

13 ХОРИЗОНТАЛНА СТРУКТУРА

38,10

61,90

100,00

-

Док се не употпуне подаци о укупном броју страдале дјеце на 137 стратишта у БиХ, 394 логора и затвора у којим су поред цивила и ратних заробљеника затварана и дјеца, те 683 уништена насеља са већинским српским становништвом, овај узорак обрађен у табели 1. представља основу за анализу страдалништва дјеце. Квантитативни показатељи приказани у табели 1. дају основу за сљедеће закључке: - На број од 378 страдале дјеце снимљеног узорка, 144 или 38,10% је смртно страдало, а 211 или 56,9% рањено док се несталим води 2 дјеце и 20 или 5,29% дјеце провело у логорима и затворима уз тешке логорске тортуре и мучења. - По врсти страдања на првом мјесту су минско-експлозивна средства на које отпада 288 или 77,8% страдале дјеце, од којих је 122 или 45,6% смртно страдало а 158 или 56,4% рањено са трајним инвалидитетом. - У оквиру ове групације убитачних средстава доминантно мјесто заузимају погибије и рањавања дјеце од гранате (58 погинуло и 92 рањено), 39,7%, а онда слиједе страдања од мина (10 мртвих и 45 рањених) 14,6% и ручне бомбе (5 погинуло и 13 рањено) 4,8% од укупног броја страдалих. - На другом мјесту су страдања од ватреног оружја, на које отпада 79 или 20,9% укупно страдале дјеце, од чега је 46 дјеце изгубило живот а 33 рањено (укупно 79 или 20,9%). Убиства из ватреног оружја вршена су из непосредне близине, па чак и из снајпера (страдало 8 дјеце) дакле оружја из којег је прије испаљивања метка злочинац видио жртву. - На трећем мјесту у категорији страдања су логори и затвори у којим је провело 20 или 5,3% укупног узорка посматране популације. Овај индикатор без сумње спада у категорију злочина, који заслужују посебан третман у укупној анализи почињених кривичних дјела према цивилном становништву. Иако је број страдалих у условима када је извршилац злочина био на дистанци од дјетета жртве као код гранатирања и подметања минско - експлозивних средстава, највећи (77,8%), импозантан је такође и број дјеце која су страдала из непосредне близине и додира извршиоца злочина. Ради се о убиствима како је већ истакнуто клање ножем, те из снајпера и другог ватреног оружја (20,9%) али и теже повреде у току логорске тортуре, убиство масакрирањем, умирање од посљедица рањавања, страдање од психичких стресова. Оваква звјерства према хиљадама младих људи а посебно према дјеци учињена су готово у свим подручјима БиХ, у којим поред губљења живота и нарушавања психо-физичког здравља до трајног инвалидитета, вршено је прогнанство са вјековних огњишта. Рањавања, мучења, нехумано поступање са дјецом, ова истраживања на приказаном узорку показала су да је 78 или 20,6% дјеце остало трајним инвалидима, и великим тјелесним оштећењима од чега: - са трајном инвалидности од 100% ..........................13 дјеце - са трајном инвалидности од 80% .......................... 3 дјеце - са трајном инвалидности од 70% ..........................14 дјеце - са трајном инвалидности од 60% ..........................21 дјеце - са трајном инвалидности од 40% ..........................10 дјеце - са трајном инвалидности од 30% .......................... 7 дјеце - са трајном инвалидности од 20% ..........................10 дјеце Страдања су према овом узорку, била у 65 општина а највеће жртве дјеце евидентиране су на подручју Добоја гдје је страдало 43 дјеце (11,38%) а затим слиједи Илиџа - 22 дјеце која заједно са осморо дјеце Сарајева, чини 8,1% укупно страдале дјеце. По даљем редосљеду страдања дјеце стање се приказује у сљедећем прегледу: ПРЕГЛЕД СТРАДАЛЕ ДЈЕЦЕ ПО ОПШТИНАМА Табела 2 Р/б

ОПШТИНА

1

2

Погинули 3

Број страдале дјеце РС Умрло Рањени Нестало од пос. 4 5 6

Логор 7

Укупно

%

8

9

14 1. Добој 2. Илиџа 3. Дервента 4. Зворник 5. Градишка 6. Србиње 7. Братунац 8. Купрес 9. Нови Град 10. Невесиње 11. Српск. Брод 12. Сарајево 13. Теслић 14. Петрово 15. Остале (51) УКУПНО(65СО) Хориз. структура

10 2 14 11 3 3 9 4 2 6 5 2 68 139 36,77

32 19 4 7 15 14 3 5 9 5 6 2 3 6 82 212 56,08

1 1 1 3 0,79

2 2 0,53

4 18 22 5,82

43 22 18 18 18 17 12 9 9 9 9 8 8 8 170 378 100,00

11,38 5,82 4,76 4,76 4,76 4,50 3,17 2,38 2,38 2,38 2,38 2,12 2,12 2,12 44,27 100,00 -

Подручја на којим су извођена највећа ратна дејства, нису обухваћена анализом због недостатка документације, као што је Сарајево са регионалним општинама, Мостарска регија, Купрешка висораван, висока крајина, и Средња Босна, али и овај обухват показује да није било општине у којој су дјеца била поштеђена од оружаних сукоба. Ријетки су логори у којим нису била затварана и мучена дјеца и у којим су многа изгубила живот. Кад је статистика у погледу монструозних злочина у питању, она је дубоко нехумана зато што не може представити патње сваке особе која је на свој начин проживљавала муке и агонију. Кад смо ипак принуђени да у посматрању тих појава користимо тај вид примјењене математике, неопходно је презентирати што више примјера у методу спроведеног геноцида и монструозности како су то у оперативним истраживањима запазили и доживјели припремачи кривичне документације за гоњење починиоца злочина. Реалност, из протеклог периода упозорава нас да су свирепе злочине, монстуруозно насиље над духом и тијелом човјека, а што је најгоре и над дјецом, спроводили они са којима смо живјели, играли се као дјеца, школовали, радили у истој установи или предузећу; они које смо поштовали и којима смо вјеровали. Међутим, услови живота у ратној кризи открили сусвоје право лице. Људи су доживљавали горка разочарења кад су препознали какво је зло скривено у привидном добру. То се открило у људима који су сматрани нормалним и који у свом понашању нису показивали никакве знаке склоности деликвентном понашању. Кад су зли дуси, припремани и помагани из иностранства, почели да нас национално дијеле, подстичу националистичке еуфорије, кад се повампирио екстремни национализам, кад је добио шансу да се испољи вјерски фанатизам и кад су све ове појаве помутиле људски разум, јавили су се рецидиви прошлости, мржња према свему што је другачије, према другој вјери, култури и нацији. Неки националистички екстремисти почели су да убјеђују свој народ како је био угрожаван и како је дошао тренутак да се ослободи те угрожености. Ово би као аргумент могло да се прихвати да је о угрожености властитог народа говорио вођа само једног или два али су и други истицали да је њихов народ био угрожаван, па се с правом може поставити питање ко је кога, зашто и како угрожавао. У условима националистичке еуфорије и ирационалног реаговања, свако би остао на својим позицијама и имао би неке аргументе за своје тврдње, што читаву ствар води и довело је до апсурда. Инсистирање на угрожености изазвало је неповјерење међу људима различитих националности, несигурност, страх и колективну параноју, а онда се јавила потреба наоружавања, формирања паравојних формација, вербални спорови, а затим агресивно понашање, сукоби, терор и масовни злочини. У току масовних злочина најчешће се нису бирала средства ни метод напада, важно је да се зараћеној страни нанесе штета, бол, прогон и геноцид у стилу каквог су зацртали организатори и наредбодавци окрутних наступа у наношењу зла. У томе се нису бирале жртве. Напади су извођени на мирне грађане у селима, насељима, становима, а ова документација показује да су највише убијана и мучена дјеца узраста од 10 до 15 година. Примјери који су обрађени показују слиједеће: Од посматране популације страдалника (378) у старосној групацији од 1977-1986 годишта злочини су почињени како слиједи: - 1977. годиште ................. 27 или 7,14% - 1978. годиште ................. 35 или 9,26% - 1979. годиште ................. 46 или 12,14%

15 - 1980. годиште - 1981. годиште - 1982. годиште - 1983. годиште - 1984. годиште - 1985. годиште - 1986. годиште УКУПНО:

................. ................. ................. ................. ................. ................. .................

33 36 32 27 25 23 20 299

или или или или или или или или

8,73% 9,52% 8,47% 7,14% 6,61% 6,08% 5,29% 79,80%

Страдала су и дјеца која су тек проходала или била у бешици. Међу 79 страдале дјеце било је преко 38 дјеце до годину и по дана. Ови и слични факти и примјери односа човјека према човјеку а посебно према дјетету, неисписаној табли у обликовању свијести и узрасту који је немоћан за испољавање личности и сврставању у норме и обавезе друштва, показују "да наука мало зна о човјеку, мало је објашњеног у природи човјека што утиче на социјални развој и изазива одређене облике понашања, постоје само магловита сазнања о утицају насљеђа, средине, васпитања и свјесне активности на човјека, његов развој и понашање. Узроци, развој и манифестовање патолошког у структури личности само је до нивоа претпоставки и индикатора откривено и објашњено. Човјеково ситуационо понашање објашњено је претежно бихејвиоралном теоријом, а понашање у групи и утицај групе на појединца, у обиљу парцијалних истраживања у социјалној психологији, понекад противрјечних, изгубила се цјелина. Само се на нивоу опште теорије нешто више зна о социјалним претпоставкама развоја, стицању идентитета, утицају друштва на ставове и понашање, потреби да човјек упозна себе и оспособљава се да влада собом. Теорије по којима ће се човјек битно мијењати у позитивном правцу у измијењеним бољим околностима, нису се оствариле, јер, објективно говорећи, ми још увијек немамо нигдје у свијету битно бољих услова. У нешто измијењеним околностима, којих је било и има у свијету, које су обећавале боље услове развоја, нису се обистиниле. Људи су постали другачији, али нису постали бољи. Догађаји у бившој Југославији и БиХ нам показују да су људи, у великом броју случајева, постали гори: нетолерантнији, агресивнији, суровији у насиљу, незајажљивији у пљачки, драстичнији у рушењу и паљевини и крволочнији у убијању. Ово понашање је пуно горе него понашање генерација у другом свјетском рату, мада су ове генерације знатно образованије од оних претходних. Ове генерације су показале да су историју училе, а да су историјски неписмене, стицали су знање из области културе која није утицала на њихово култивисање и хуманизовање, училе политичке доктрине, али стечено знање није утицало на овладавање политичком мудрошћу. То потврђује дилетантизам, субјективизам, импровизација и волунтаризам у вођењу политике; у одсуству смисла за реалитет, одговорну процјену ситуације и доношење мудрих одлука; подложност утицајима из страних центара моћи и спремност да се служи њиховим интересима по цијену жртава властитог народа. Неефикасност утицаја школе огледа се и у сљедећем: школа је учила људе толеранцији, разумијевању и међусобном поштовању људи различитих нација и вјера, а они показују етноцентризам, вјерску нетолеранцију, искључивост и мржњу према људима који су другачији; они врше насиље и убијају људе само зато што су припадници друге вјере или нације. Наравно, овим нисмо имали намјеру да подвргнемо критици ове људе, а ни то да оспоримо сваку вриједност школе и образовања, нити да докажемо да су сви људи екстремисти, националисти или вјерски фанатици, већ да свједочимо о једном времену, понашању великог броја људи у њему и да скренемо пажњу да се у проучавању човјека мора уложити пуно више труда, него што је то учињено до сада. Сви људи, који се баве науком, требало би да преиспитају своју савјест колико су допринијели томе да нам се поново у овом вијеку деси трагедија, било тиме што нису учинили колико су могли учинити да се трагедија спријечи, било зато што су директно или индиректно били саучесници припрема и почетка сукоба, а неки су, чак, и вође у сукобима или креатори пропагандних материјала који трују односе, руше све мостове сарадње, потхрањују искључивост, мржњу и онемогућавају било какав компромис. Зато, онај ко зло чини мораће за то да одговара и пред судом и пред властитом савјешћу."7 Међутим, и онај ко за зло зна, како наводи Жид, а прећути или му се не супротстави, третира се као саучесник у том злу. Кад би се узео Жидов критериј колико је људи знало или могло знати за зло, а није му се супротставило, онда би велики број људи, који себе сматрају невиним, дошао под удар моралног закона ако не под удар кривичног закона. Веома је мали број енергично дигао свој глас против зла које је долазило и укључило се у организовану борбу против рата. У свом Дневнику А. Жид је 7

Петар Д. Мандић: "Човјек - свједочеwе о величини и паду", Научна кwига, Београд, 1996. год., стр. 51.

16 записао: "Све ме то наводи да од свег срца желим слом капитализма и свега оног - злоупотреба, неправди, лажи и наказности што се крију у његовој сенци."8 Данијел Шифер у својим оптужбама износи да у свијету цинизма, моћи, лажи и неморала; у свијету у коме је све засновано на новцу и интересима; у коме моралне и духовне вриједности нестају, а деструктивно и насиље долазе на површину; у коме влада насиље, тероризам и дрога; у коме су интелектуалци (губећи критичку свијест) ставили своје интересе изнад општих, друштвених и моралних; у коме се дешава издаја вјере, морала, духовних вриједности и човјечности; у коме право, дужност и одговорност нису у међузависном односу, човјек је осуђен на патњу и нестајање, а свијет на катаклизму, планетарну катастрофу и смрт једне цивилизације. Стање духа у свијету и посљедњи догађаји у БиХ измијенили су Шиферову визију у човјеку. Он пише: "Патње које сам видио у Босни, по болницама у Србији, глад и беду, учинили су да имам другу визију о човјеку са огромним антрополошким последицама."9 Ових неколико погледа и мишљења имају своје упориште у конкретним примјерима односа друштва, владајуће класе и у оквиру ње окрутни "пси рата" према немоћном дијелу цивилног становништва а посебно дјеце. На овим просторима које излажемо у наредном тексту реферата, најбоље могу показати какав је раскорак између моралног и неморалног, хуманог и дехуманог, између нормативног и стварног, хуманитарног законодавства, ратификованих међународних конвенција и сурове ратне стварности, између човјека хуманог свјесног бића и геноцидног монструма других особина које познаје научна психологија личности антропологија, социопатологија и др. Да су политичке и ратне одлуке примарне а право секундарно у свим стратегијама глобалне политике и регионалних интереса држава и народа, потврђује однос организатора и наредбодаваца ратних сукоба према прописаној Повељи о људским правима, женевским конвенцијама из 1946., 1949. и другим конвенцијама везаним за заштиту грађана - цивила, ратних заробљеника, болесних, дјеце и др. Посебно конвенције и резолуције о праву дјетета, у овом рату нису поштоване од стране зараћених страна. Какве су све испољене бестијалности, геноцидности и злочини у овом рату најбоље се могу видјети из примјера, које су почињени послије доношења међународних конвенција и резолуција о правима и заштити дјеце. На примјер, посебна брига о дјеци изнесена је у Женевској декларацији о правима дјетета из 1924. године10, Декларације о правима дјетета коју је усвојила Генерална скупштина 2. новембра 1959. године11, Декларацији о социјалним и правним принципима који се односе на заштиту и благостање дјеце, а посебним освртом на национално и међународно старатељство и усвојење12, декларација о заштити жена и дјеце у случају ванредног стања и оружаних сукоба13, као и Конвенцији о правима дјетета коју је 20. новембра 1989. године усвојила Генерална скупштина УН, а ступила је на снагу 2. септембра 1990. године и Протоколу о статусу избјеглица - поглавље "Дјеца у избјеглиштву" од 31. јануара 1967. године. У којој мјери је поштован овај сегмент хуманитарног права, за вријеме ратних сукоба и постратном периоду (ни рата ни мира), треба да се одговори бар једним дијелом, кад се сагледају сљедећи примјери страдања дјеце у рату 1992-1995. године. Ова аналитичка разматрања почињених злочина према дјеци, добивају на значају кад се има у виду чињеница да су се десили послије ступања на снагу Конвенције о правима дјетета 1990. године, а што је најгоре у тим злочинима учествовали су међународни фактори, они који су организовали рат, изазвали и одржавали кризе, заоштравали антагонизме међу вјерама и нацијама.

ИИИ ПРИМЈЕРИ И СВЈЕДОЧАНСТВА О МУЧЕЊУ, ЗЛОСТАВЉАЊУ И УБИЈАЊУ ДЈЕЦЕ

8

А. Жид: "Дневник", стр. 312 Данијел Шифер: "Почетак светске катаклизме", Дуга 508, 14-27 ВИИИ, Београд 1993, стр. 14 10 Часопис Лиге народа, посебан додатак бр. 21. октобар 1924. године, стр. 43 11 Резолуција УН бр. 1389 (XИВ) 12 Резолуција УН бр. 40/33 13 Резолуција УН бр. 3318 (XXИX) 9

17 Методи злостављања, мучења и убијања дјеце и уопште нехуманог поступања од стране починиоца кривичног дјела над овом категоријом страдалника, у основи не разликују се од кршења људских права над другим цивилним лицима. Заправо злочинац у свом походу најчешће не врши селекцију жртве те у приликама гдје се злочин изводи, дјеца доживљавају исти или сличан психофизички стрес, бол, нарушавање тјелесног интегритета све до губљења живота. Одрасле особе цивили више су мучени и убијани од дјеце, али су дјеца као жртве и свједоци збивања доживљавала стравичне психичке трауме, које су оставиле несагледиве посљедице по душевно здравље. На свим ратним стратиштима током 1992-1995. године страдало је цивилно становништво: прогоном из кућа и имања, ликвидацијом грађана који се нису успјели спасити кроз збјегове, многи су убијани у кућама или пратећим објектима, на имању, улици, шумама, њивама, овисно гдје су се затекли у вријеме напада оружаних формација. Нису ријетки примјери да су многе особе страдале у ватри, гушењем или топљењем, а један број је под стресовима извршио самоубиство. Рањени, болесни заробљени бранитељи кућа - сеоске страже, заједно са женама и дјецом одвођени су у логоре, затворе, притворе сабирне центре гдје је настављена тортура, злостављање и други бројни нехумани поступци, а многи су по извршеној селекцији од стране најчешће војне полиције, која је након одстрањивања дјеце и жена, одвођени у тзв. војне затворе у којим су примјењене стравичне методе мучења и убијања, масакрирања, исцрпљивања глађу, жеђу и неусловним смјештајима. У свим овим процесима тортура и терора истим или сличним мукама била су изложена дјеца без обзира на пол и узраст, која су према демографским нормама чинили 19% укупне страдале популације. Паника, страх од смрти, оставили су на преживјелим становништвом огромне посљедице по физичко и ментално здравље, а дјеца су таруматизована до ирационалних размјера, о чему постоје за многе страдалнике одговарајући медицински налази. Оваква тортура, терор и злочини изведени су у 680 насеља и 137 стратишта, а покољ становништва почео је 27.03.1992. године од стране хрватско-муслиманских оружаних формација у општини Брод: Сијековац, Доње Барице, Горње Барице и Лијешће, а у то вријеме из дервентског краја протјерано је 7.000 Срба а из цијеле Посавине 30.000, а готово у истом периоду стравични покољи изведени су и на подручју Сребренице и околине. Још већа злодјела почињена су у Сарајевској области у ужем језгру града. У насељима Пофалићи, Мојмило, Добриња, Ступ, Хаџићи, Догледи... на 28 стратишта уморено је на хиљаде цивила, запаљено је 56 насеља а из 100 насеља протјерано је 150.000 Срба, а 150.000 напустило губитком територија мировним уговором.14 Друга подручја: Херцеговине, Средње, Западне и Источне Босне, Семберије и Крајине, страдања су такође велика, међу којима и дјеце свих узраста. Увидом у кривичну документацију припремљену и упућену надлежним судовима за лица осумњичена за почињене ратне злочине за вријеме оружаних сукоба на подручју БиХ и РС, може се аргументовано сагледати тежина ратом наметнута злодјела која указују да више не важи она позната Хобсова "човјек је човјеку вук" него "човјек је човјеку звијер" како написа наш познати академик Петар Мандић у свом дјелу "Човјек - свједочење о величини и паду". У психо-маничним ратним условима многи су постали убице, злочинци, а да у нормалним условима нису испољавали тај дио изопачене свијести и геноцидности. Оваква понашања испољена су не само према одраслима него и према дјеци. - Примјер: у селу Косатићи, општина Хаџићи 25.5.1992. године у најезди муслиманске војске убијено је много становника међу којима осморо дјеце, а затим су измасакрирана. Оптужени Хаџајлић Хајрудин зв. Дана из Жуновице, својом руком заклао је малољетног Тодоровић Горана а Садиковић Аземин, малољетном Милошевић Срђану одсјекао полни орган. (КП бр. 15-7/02-26) - Према свједочењу Васке Милић: "Миладина сам видјела како се копрца у води још је жив, док му је нож стајао забоден у врат. Неколико корака од њега лежала је у зимском капуту његова жена Јела. У том тренутку дошла је из правца Бождара Дана Вишњић са двоје мале дјеце и од ужаса затворила очи а пригрлила дјецу. У исто вријеме појавило се више људи у црним усташким униформама, а један од њих улази у поток извади нож из врата Миладина Вишњић. Поново га забоде, као да га закла до краја. Поново извуче нож и очисти га о капут његове жене Јеле. Видјех иза њега да Миладин више не млати ногама. Овај призор гледала су дјеца. Злочин су извеле комшије из Црнетића. (из "Црне књиге" - стр. 154) 14

"Континуитет стратишта и логора", издаwе ДЦ РС, за издавача проф. др Пејо Ђурашиновић

18 - У селу Ћусанима, општина Јајце, дијете од 8 година Ивић Лука, открило је 06.05.1992. године два леша: Калајџић Десанке и Калајџић Момчила. Стравичан призор оставио је видне посљедице на психу дјетета. (КУ-3/92 ДЦ 1/9) - У Зворнику мајка је тражила међу мртвим тијелима свог сина Слободана Стојановића, рођеног 19.10.1980. године у Доњој Каменици. Дјечак се са преживјелим мјештанима из њиховог запаљеног и уништеног села налазио у збјегу, удаљеном десетак километара од села. Сјетивши се свог пса да је остао везан испред њихове куће, дјечак је побјегао из збјега и упутио се кући. Његов леш пронађен је у једној рупи обраслој папратом десет мјесеци послије његовог нестанка. На посмртним остацима дјечака пронашли смо повреде нанијете оштрицом механичког оруђа у виду: одсјецање десне ушне шкољке, отварање предњег зида трбуха у облику квадрата, сјекотина ткива поглавине у чеонотјеменим предјелима главе. Прострелна рана на глави нанијета је дејством пројектила испаљеним из ручног ватреног оружја, највјероватније из близине. Око доње половине трбуха и доњих екстремитета био је обавијен плави раднички мантил који је рукавима био везан око појаса, а недостајала је одјећа у којој је дјечак био обучен у вријеме када се упутио кући (бијела мајица, "Адидас" кратке гаће и спортске патике). Дјечака је, наводно, убила Весели (Рахмана) Елфета, рођена 1960. године у Власеници. (књига "Заборав је убијање истине", стр. 76) - У мјесту Грк, насеље Чардак, општина Дервента ухапшено је 30.05.1992. године 34 мушкарца, 10 жена и 2 дјеце старости између 4-5 година, српске националности, а убијени су клањем у току јуна 1992. године. ("Црна књига", стр. 367) - У мјесту Прача у селу Подгробу, измасакриран је Короман (Војислава) Дарко, стар 12 година, гдје му је у вријеме клања одсјечен један прст и уво. У том походу 19.12.1992. године, групе муслимана под руководством Хасана Џановића из Пала, на ово село, заклана је цијела породица из које је Дарко, мајка Стојка (41), Петар Грчић (43) и његова жена Констадинка. ("Црна књига", стр. 160) - У општини Србиње муслиманске јединице на дан Св. Николе 19.12.1992. године упале су у подручје Доње Јашанице масакрирале 50 Срба међу којима 19 жена и 2 дјеце. - У селу Булози, општина Горажде, на кућном прагу убијене 15.08.1992. године два домаћина и седморо чланова породице Нешковић: Стојан (40), Вукосава (67), Нада (38), дијете Владан (4), Бојан (10), Пејка (17), Мара (15) и домаћица Милка Вукадин (57). (Исто, стр. 167) Муслиманске оружане снаге под командом Горњак Едхема, нападом на село Ледиће 06.06.1992.год. у општини Трново, убили су из ватреног оружја 21 особу српске националности међу којима четверо дјеце: Тешановић (Раде) Милан, рођ.1991.год., Тешановић (Милорада) Данијела, рођ.1980.год., Тешановић (Милорада) Драгомир, рођ.1982.год. и Секулић (Вељка) Слађана, рођ.1979.године. Тијела убијених су масакрирана. (КУ-5/92 и 8/94- ДЦ 1/21). -

Преживјели свједок напада на аутобус пун жена и дјеце Зорка Зељко рођена 1956.год., свједочи: Када смо стигли у близину села Бравнице, на колону је из непосредне близине отворена страховита ватра, усљед чега је био велики број погинулих и рањених. Том приликом ја сам рањена у предјелу оба стопала, јер су ми зрна прошла кроз обе ноге. Истом приликом, рањен је и мој млађи син Радосав, рођен 1979.год., у предјелу стомака и грудног коша, као и у предјелу ногу. Присутна хрватска војска, која је отварала ватру по колони аутобуса на релацији Доњи Вакуф-Јајце, превезла је мене и Радослава, ради указивања љекарске помоћи, најприје у Ливно, гдје смо задржани један дан, а након овога превезени смо у Сплит, у неку војну болницу. Радослав је био у некој другој болници. Син Мирослав и кћерка Радмила, остали су у логору у Ливну, па су послије боравка од око 20 дана одведени на размјену и размијењени. Гдје се они сада налазе ја то стварно не знам, али поуздано знам да су размијењени. Ја и Радослав, били смо на лијечењу све до 02.11.1995.год., када смо доведени у Бочац и размијењени. Радослав је одмах одвезен у болницу у Бањалуку, а ја се налазим овдје у Прихватном

19 центру. Гдје ћу бити упућена из овог центра ја то стварно не знам, али би жељела да што прије сазнам за судбину моје дјеце Мирослава и Радмиле. (КУ-373/95, ДЦ-1/29) -

На путу Србобран-Јајце извршен је 13.09.1995.год. оружани напад из ватреног оружја од стране хрватско-муслиманске војске на аутобус пун путника цивила српске националности и том приликом убијено и рањено доста путника, међу којима и дјеце. О том свједочи преживјели Ново Јанковић:

Када смо кренули из Србобрана у правцу Јајца, аутобус је претицао изузетно дугу колону трактора, запрежних возила, пјешака који су тјерали стоку и мноштво теретних возила натоварених са становништвом које је бјежало у правцу Јајца и Бањалуке. Аутобус се приближио до мјеста Бравнице које се налази испред Јајца на око 3 км, и у једном тренутку на аутобус и колону која се кретала испред и иза њега отварана је страховита ватра из свих оружја тако да је велики број путника у аутобусу био мртав. Аутобус се зауставио и ја сам са неколико људи успио да изађем из њега јер нисам био рањен, па смо почели да износимо рањене и погинуле из аутобуса. Лично сам извукао моју супругу Софију која је била рањена у предјелу главе са лијеве стране. Извукао сам унука Борисава и унуку Дијану. Унук Борисав био је рањен и он је послије један сат умро. Рањена је била и унука Дијана која се сада налази у болници у Сплиту. Извукао сам снаху Анђу која је била рањена и остала је без лијеве руке. Анђа се сада такође налази у болници у Сплиту. Из аутобуса сам извукао и сина моје старије снахе Мире који је рањен у десну руку и он се сада налази у болници у Сплиту. У аутобусу су остали моја старија снаха Мира и њена кћерка Данијела. Снаха Мира је приликом отварања ватре пала погођена видио сам да је она пала, а пала је и њена кћерка Данијела. У аутобус је у једном тренутку испаљена вјероватно зоља и аутобус је буквално сав обухваћен пожаром. Поред осталих погинулих остало је у аутобусу и тијело моје снахе Мире и њене кћерке Данијеле. Колико је још тијела у аутобусу остало ја то стварно не знам јер су се у истом налазили становници из више села које ја раније нисам познавао. Знам углавном да је велики број људи био у аутобусу у тренутку када је букнуо пожар и да су они сви изгорјели. Међу путницима било је жена, дјеце и старијих и изнемоглих. Присутни хрватски војници који су претходно пуцали у аутобус испалили зољу у исти наредили су нама који смо изашли из аутобуса да кренемо са њима и довели нас у једну кућу гдје су одмах одвојили рањене који су одвезени у болницу у Ливно а одатле у Сплит. Том приликом одвезени су моја млађа снаха Анђа и њена кћерка Дијана, пок. Мире син Данијел, кћерка пок. снахе Милијана и моја супруга Софија. Ја сам са групом српских цивила, жена и дјеце задржан у кући у селу Бравница 5 дана, а одатле сам одведен у Ливно и тамо смо сви затворени у неку спортску дворану. У тој дворани поред великог броја српских жена, дјеце, стараца и изнемоглих особа било је и око 200 муслимана које је хрватска војска довела. Задржани смо у тим просторијама око 5 дана. Потом смо одведени преко Хрватске у близини Бос. Градишке и тамо смо размијењени. Прије него смо пошли на размјену дошла је моја супруга са лијечења па је и она са мном истога дана размијењена. Она ми је испричала да је моја снаха Анђа са својим једним дјететом и са двоје дјеце од пок. Мире одведена у Сплит у болницу и да се и сада тамо налази. Напомињем да је у аутобусу била супруга од мога брата Данка и њених троје дјеце. Син Велибор стар око 14 година, кћерка Далиборка стара око 23 године, син Далиборкин Драган стар 6 година. Приликом напада на аутобус погинула су дјеца од мог брата Велибор, Далиборка и Драган. Спашене су само моја снаха супруга од мог брата Ранка и њена кћерка Сузана које се сада налазе на лијечењу у Сплиту. Не знам имена осталих погинулих јер су они из других села и ја их раније нисам познавао. Истичем и то да је хрватска војска отварала ватру не само на аутобус у којем сам се ја налазио него на читаву колону која се кретала испред и иза аутобуса. Када сам изашао из аутобуса видио сам огроман број погинулих који су лежали на цести. Хрватска војска је убијала не само Србе који су бјежали него и стоку коју су тјерали и коње који су вукли запрежна кола. Ја не знам колико је убијено у тој колони али сам сигурно видио огроман број жртава које су се налазиле на возилима и поред возила, на коловозу и сл. Знам да су сви ти били у колони која се кретала према Јајцу и Бањалуци. (КУ 316/95 ДЦ-1/29)

20 -

У Хоџићима општина Горажде од стране МОС-а, упадом у село убијено 19.12.1992.год. 56 људи од којих 19 жена и 4 дјеце а рањено 11. Смртно су страдали: Вишњић Драган (9 година), Вишњић (Драгољуба) Дражан (4), Данка Тамамовић (3), а рањен Миодраг Матовић (страна 153 Црне књиге).

У вријеме убиства Драгана Гаковића на дан РС 09.01.1999.г у Сарајеву, од стране СФОР-а, у колима се налазило петоро дјеце, која су од тог призора имала психичке стресове. (Црна књига ИИ 513. страна) -

Према свједочењу Милене Бенцуз, а поводом напада МОС-а на село Сердаре општина Котор Варош 16.09.1992.године десило се сљедеће: "Сутрадан, око 6,30 часова, ја и мој покојни муж Славко, пошли смо кући, а кћерка је остала још да спава. Међутим, када смо се од куће Бранка Сердара удаљили око 30-так метара, на нас је запуцала муслиманска војска и том приликом мој покојни муж је пао, а послије сам сазнала да је подлегао повредама. Ја сам се некако сагнула и у том тренутку осјетила сам да сам рањена у предио лијеве плећке, а зрно ми је изашло поред врата. Вратила сам се у кућу Бранка Сердара и том приликом чула сам да се неко налази на спрату куће, а на патосу у близини степеништа затекла сам мртве Љубицу Тепић, њено двоје дјеце Радмилу Сердар, кћерку Бранка Сердара, Босиљку Сердар, Јеленка Сердара, сина Бранка и моју кћерку Славојку. Сви су били изрешетани мецима у предјелу груди. Када сам видјела мртву моју кћерку и остале, ја сам пала. Међутим, тада су се на степеницама појавили муслимански војници који су силазили са спрата, и поново су пуцали по нама, том приликом сам ја рањена у обе ноге са прострелном раном наткољеног дијела изнад самог кољена и са двије прострелне ране у поткољеном дијелу обе ноге. Пошто сам већ претходно била рањена, како сам то напријед изјавила видјевши ме крваву, муслимански војници су напустили кућу и изашли. Тог дана убијено је 16 Срба, становника села Сердари. Сви су они убијени на кућним праговима и у кућама, а све куће и пратећи објекти су тог дана попаљени". (КУ-69/95) -

У селу Бјеловац општина Братунац, извршен је напад 14.12.1992.г. од стране МОС-а на грађане српске националности и од тада се воде несталим двоје дјеце Филиповић дјечак стар 7 мјесеци и дјевојчица стара 3 године. (КУ-55/92- ДЦ-1/15) У селу Кравица општина Братунац 07.01.1993.г. извршен је покољ српског становништва од стране МОС-а, а 16. јануара исте године у Скеланима гдје је у овим нападима смртно страдало више дјеце међу којима петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радосав стар 10 година теже рањен из снајпера који је од посљедица рањавања умро у болници у Београду. (Црна књига ИИ 226. страна)

-

Сарајево, општина Центар, погођено дијете Алексић Дарко, из ватреног оружја у стомак (5. разред ОШ) оперативним захватом у болници Жича Сарајево, тежа повреда је дијелом санирана а ученик дуже задржан на даљем лијечењу. (КУ-15-1/02-К-13 ДЦ-1/8)

-

На путу Окучани-Градишка 01.05.1995.г. хрватска војска извршила је оружани напад из свих расположивих оружја на колону избјеглица и убила велики број цивила српске националности. Из запрежних возила, трактора, камиона, видјели смо много жена, дјеце и стараца све је горило, а јауци су се чули на све стране, при чему је од моје колегице Гордане Гајић погинуло двоје дјеце: син Немања (9) и кћи Дајана (7). Изјавила Милена Милојевић. (КУ-316/95-ДЦ-1/29).

-

Село Јелашица, општина Вишеград по наредби Сејдић Ахмета, 01.08.1992.г из ватреног оружја убијено је више Срба међу којима двоје малољетне дјеце: Видоја Јеличић, стар 11 година, дјевојчица Мирјана стара 8 година. (КУ-02-230-07/93- ДЦ-1/28)

-

Доња Брадина, приликом упада војних формација МОС-а 25.05.1992.г. у село, већи број становника је убијен а један број заробљен и одведен у логоре. Приликом исљеђивања вршили су уцјене преко одвођења дјеце од мајки док не изнуде признања. У логору су тјерали дјечаке да се међусобом шамарају, док су дјеца плакала прозвали су Босу Мркајић, извели је вани и убили. (КУ-15-02-36/95 ЈТ Илиџа, ДЦ-1/19)

21 -

Насеље Пландиште, СО Илиџа, јединица 4. моторизоване бригаде Армије БиХ 28.08.1995.г. извршила је гранатирање окупљених православних вјерника Срба цивила код цркве "Св.Сава", при чему је 51 лице теже и лакше рањено, међу којима 9 дјеце. (Имена у КП-15-02-КУ-26/97 ДЦ1/18)

-

Илиџа, јединице Армије БиХ 24.05.1995.г. гранатирале су културно-спортски центар Илиџа и том приликом теже и лакше ранили ученике: Лончар Сању (1980), Ђого Недељку (1979), Мијатовић Тању (1979), Тамиџић Слађану (1978), Божовић Драгану (1979), Ђакић Светлану (1978). (КУ-1502-КУ-21/97 ДЦ-1/8)

-

Маглај, под командом Ризе Мехинагића, МОС је 17.04.1993.г. тешким минобацачима гранатирао насеље и том приликом убијено је и рањено више цивила међу којима и дјеце: Стевановић Драгослав (14), Ранко Стевановић (16), а у новом нападу 20.08. исте године убијена је малољетна Ведрана Благојевић (9) а лакше рањено 5-оро дјеце.

-

Илиџа, село Шамин Гај, Армија БиХ 17.06.1995.г. гранатирала село и међу погинулима су и дјеца: Мишковић Југослав (1981) и Лакић Вељко (1978). (КУ-15-02-КУ-324/95- ДЦ-1/8).

-

Хаџићи, Армија БиХ 13.04.1993.г. гранатирала цивилно становништво којм приликом су смртно страдала дјеца: Самарџић Сташа (1980) ученик 7. разреда ОШ, Жужа Срђан (1981) ученик 5. разреда ОШ. (КУ-15-7/02-КУ-38/93 ДЦ-1/12)

-

Сарајево, мјесто Ледићи, М-Х оружане формације су извршиле напад 03.06.1992.г. на мјесто Ледиће код Сарајева и том приликом спровели крвави покољ над српским становништвом, који се нису успјели спасити бјежањем, пресреле су их формације и извршиле покољ над 12 Срба. Страдали су родитељи и њихова дјеца међу којима и: Тешановић (Раде) Данијела (1980) у селу Ледићи, Тешановић (Милорад) Драгомир (1982), Секулић (Војислав) Срђан (1979). (КУ-8/94- КП СЈБ ДЦ 1/17)

-

Скелани, Ростолац, засеок Ћорићи, нападом на села од стране МОС-а 16.01.1993.г. убијено 62 лица српске националности међу којима више дјеце: Димитријевић Александра (1987), Живановић Богдан а рањени Мијатовић (Раде) Милан (1979) рођен у Калиновику, Димитријевић (Томе) Радисав (1984) рођен у Скеланима, Димитријевић (Томе) Славиша (1982), Милановић (Славка) Нада (1978), Јаковљевић Дејан (1984), Јањић (Мијо) Арандел (1980), Јањић (Драге) Даворка (1981), Стаменковић (Жико) Драган (1986), сви из Скелана. (КУ-63/93 КП СЈБ ДЦ-1/13)

-

Илиџа, Пландиште, извршен напад гранатирањем од стране Армије БиХ 28.08.1995.г. смртно страдала 1 особа а 51 рањена. Међу рањеним је осморо малољетне дјеце: Главаш Јово (1988), Главаш Владимир (1981), Ковач Милош (1987), Милос Тихомир (1975), Новаковић Сања (1988), Шарка Татјана (1979), Топић Александра (1980), Томић Драгана (1978). (КУ-26/97 КП СЈБ ДЦ1/8)

-

Сарајево, логор, у другој половини фебруара 1993. у просторије јуришне чете под командом Мушана Топаловића Цаце доведена је дванаест година стара дјевојчица српске националности, која је силована са осталим старијим дјевојкама. Дјевојчицу су довели Јусуф Ландо и Суад Милић. Над њом је извршено силовање на тај начин што су са ње одјећу скинули Јусуф Ландо и Суад Милић. Јусуф Ландо је дјетету руке везао за кревет онда је над дјевојчицом први извршио силовање, а затим су то исто учинили Суад Милић, Хоџа Амир, Зјаљај Енвер и Кајамија Ферид. Дијете је сво вријеме плакало. Када је Кајанија Ферид почео силовање дјевојчица је умрла. Тијело умрлог дјетета Јусуф Ландо је ставио у кесу за отпатке и одвезао у јаму Казани. (КП бр. 15-02КУ-13/96 ДЦ-1/24)

-

Чајниче-Тројан, 14.02.1993.г. у мјесту Тројан на подручју општине Чајниче од стране припадника МОС-а извршен је напад из ватреног оружја при чему је убијен дјечак српске националности Машић (Гојка) Жељко, рођен 1979.г. којег су након рањавања масакрирали, а породицу Машић

22 ухапсили међу којима је и њихова кћеркица Ивана стара 7 година коју су одвели у непознатом правцу и води се као нестала. (КП бр. 14-2/02-230-КУ-4/93 ДЦ-1/19) -

Јајце, Крушчица, у периоду од 01.06. до 29.10.1992.г. од стране припадника муслиманскохрватских војних формација у селу Крушчица на подручју општине Јајце вршили су заробљавање цивилног становништва српске националности међу којима и малољетне дјеце: одвођење у затвор у ОШ "Братство и јединство" у Јајцу, гдје су били до размјене: Тегелтија (Стојана) Драгана, рођена 1977.год., Тегелтија (Стојана) Далибор, рођен 1981.год., Тегелтија (Стојана) Добривој, рођен 1988.год., Савановић (Саве) Зорица, рођена 1978.год., Савановић (Саве) Јелица, рођена 1982.год., Савановић (Саве) Славко, рођен 1984.год., Савановић (Лазе) Јовица, рођен 1981.год. (КП бр. КУ-26/93 ДЦ-1/10)

- Фоча, мјесто Бакићи, дана 13.09.1992.г. на локалном путу Фоча-Заваит у мјесту зв. Бакићи на подручју општине Фоча од противтенковске мине на коју је наишло теретно возило смртно је страдала породица Секулић међу којима и двоје дјеце: Секулић (Ранка) Предраг стар 7 година и Секулић (Ранка) Данка стара 3 године. (КП бр. КУ-19/92 ДЦ-1/27) -

Фоча, Јошавица, дана 19.12.1992.г. у мјесту Јошавица на подручју општине Фоча извршен је јак пјешадијски напад од стране припадника муслиманско-хрватских оружаних снага при чему је из ватреног оружја убијено 50 цивила српске националности међу којима и двоје дјеце: Вишњић (Драгољуба) Дражен, рођен 1986.г и Вишњић (Драгољуба) Драгана, рођена 1983.године. (КП бр. КУ-1/93 ДЦ-1/27)

-

Ново Сарајево, Велешићи, дана 08.07.1992.г. у насељу Велешићи на подручју општине Ново Сарајево од стране припадника Армије БиХ извршен је напад на породичну кућу Ристовић и том приликом из ватреног оружја убијено 6 чланова породице Ристовић међу којима и једно дијете Ристовић (Тодора) Данило, рођен 21.12.1977.год. (КП бр. КУ-58/2000 ДЦ-1/23)

-

Ново Сарајево, дана 11.03.1995.год. организована група оружаних лица Армије БиХ извршила убиство малољетних цивила српске националности: Учур (Недељка) Наташа, рођена 1986.год. и Лаловић (Ранка) Милица, рођена 1984.године, тако што су хицима испаљеним из ватреног оружја, са положаја Армије БиХ у стамбеној згради у ул. Милутина Ћурашковића бр.3 на подручју општине Ново Сарајево погодила именоване у предјелу главе, којом приликом је усљед степена задобијених повреда наступила смрт. (КП бр. КУ-93/99 ДЦ-1/23)

-

Сарајево, Пазарићи, дана 15.08.1992.г. у селу Ферхатлије, припадници хрватско-муслиманских оружаних формација тзв. црнокошуљаши, ушли су у породичну кућу Братић гдје су са ножевима покушали да закољу двоје малољетне дјеце на очиглед њихове мајке Братић Анђелке изнуђивајући злато и новац, али су спријечени у тој намјери, а 08.09.1992.г. ушли у кућу међу нејач српске националности гдје су од присутних жена тражили новац и злато и то на свиреп начин тукли и мучили жене и дјецу, лијегајући мајке на патос на леђа а пред њих доводили њихову дјецу стављајући им ножеве испод врата, условно да ће их клати, ако не изнесу тражене драгоцјености и новац. (КП бр. 15-7/02-27/93 ДЦ-1/22)

-

Дана 14.12.1992.г. у селу Бјеловац на подручју општине Братунац од стране припадника муслиманских оружаних снага, извршен је јак пјешадијски напад којом приликом се као нестали воде мајка са двоје малољетне дјеце Филиповић, дјечак стар 7 мјесеци и дјевојчица стара 3 године. (КП бр. КУ-55/92, изјава Ранкић Славољуб, ДЦ-1/15)

-

Хаџићи, Армија БиХ гранатирала 01.01.1993.г. стамбене зграде и том приликом тешко је рањен а након краћег времена преминуо у Дому здравља дјечак Солдат Гвозден ученик ОШ 1. разред. (КУ 15-7/02-КУ-40/93 ДЦ-1/12)

-

Село Лозница, Бјеловац и Сикирић извршен на ово село напад 14. децембра 1992.г. од стране МОС-а и извршен нови масакр кад је убијено 110 Срба међу којима је убијен из ватреног оружја 14-годишњи Чедо Миладиновић. (Црна књига ИИ страна 223)

23 -

Бјеловац, СО Сребреница, муслиманске оружане снаге под командом Омеровић Сафета, зв. Миш, упале су у ово село 5. августа 1992.г. и киднаповале Миру Филиповић са двоје дјеце: кћи Оливера од 3 године и син Немања стар 5 година, те Брану (Радована) Вучатић (10 година) и спровели у затвор Сребреницу. (Црна књига страна 354)

-

Тешањ, начелник војне полиције у Тешњу Шемсо Мехмедовић, 12. јуна 1992.г. упао у стан Ранка Керића у Медакову, спровели га у затвор Тешањку гдје му је изречена, на основу лажне оптужнице казна од 10 година затвора. Његова супруга мајка 4 дјеце због тога добила нервни слом а затим умрла, након чега је четворо дјеце доспјело у дом за незбринуту дјецу. (Црна књига страна 354)

-

Нови Град, оптужени Мато Бурукчић 07.08.1992.г. након убиства Србина Михајла Топића, његову супругу тукао и потурао пиштољ под врат, а потом отео унуку И.С. стару 9 година одвео и силовао у шуми код фарме у Новом Граду. Бака га је пријавила полицији, ухапшен је прекасно. Исти је извео И.С. и њену сестру Б.С. (рођену 10.02.1986.г.) миловао је по ногама уз ријечи "како су лијепе женске ноге" и пријетио да ће их силовати. (Књига "Заборав је убијање истине" стр.54.)

-

Нови Град, свједочење Л.Л. српкиње из Н. Града: Овај град био је од почетка рата у хрватском бојном окружењу, због чега су мјештани одлучили да се предају 08.05.1992.године. Хрватски војници су нас тада све, између 3.500 и 4.000 српских цивила, (јер је Нови Град био чисто српско мјесто), претјерали код "Житопрехране" у Оџаку у неки простор ограђен жицом. Ту су нас одвојили од мушкараца. Мушкарце су потрпали у камионе и одвезли у логор у школи у Оџаку, а нас жене и дјецу распоредили по муслиманским и хрватским кућама у Оџаку. Ја сам била у кући Исмета Џанића три дана, а са мном су биле Н.П., И.К. са троје дјеце-Биљаном (1984), Браниславом (1986) и Љиљаном (1991) и мојим шестогодишњим сином. У тој кући нису нас малтретирали, али су нас након три дана 11. 05.1992.год. пребацили у кућу Златка Јупића, муслимана, исто у Оџаку. Ту смо се задржали седам дана, и нису нас ни ту дирали. Дана 18.05.1992.г. дошла је у кућу хрватска војна полиција, и они су нам наредили да напустимо муслиманске и хрватске куће и да се морамо вратити у Нови Град својим кућама. Уколико се не вратимо, пријетили су нам да ће попалити те куће, исто као и српске. Ту сам имала прилику да видим како горе три муслиманске куће, у којима су биле смјештене Српкиње са дјецом. Тог дана, 18.05.1992.год., вратили смо се кућама, а мушкарци су и даље остали у логору. У Новом Граду нас је дочекала хрватска војна полиција. Хрватски војни полицајци су нам узели све персоналне податке и распоредили су нас по појединим кућама-да нас увече буде што више у једној кући. Ја сам спавала у кући Драга Нинковића са два сина-млађи је стар шест, а старији 17 година. Старији син је био у логору у Оџаку 15 дана и Хравати су му гасили цигарете по леђима и тукли га, али су га ипак пустили по наређењу представника неке европске хуманитарне организације, која их је у логору посјетила и пописала. (Из књиге "Заборав је убијање истине", страна 47-49)

-

Хрватске оружане снаге су 01. маја 1995.год. са територије Републике Хрватске са лијеве обале Саве извршиле гранатирање града Градишке. Са гранатирањем су започели у раним јутарњим сатима које је са повременим прекидима трајало током читавог дана све до 20 часова. Од посљедица овог гранатирања у улици Хиландарска у Градишци приликом преласка у склониште смртно су страдали Тадић Марија и Тадић (Саша) Уна рођ.01.08.1992.год. у Градишци, а тешко повријеђена мајка дјевојчице Тадић Биљана. (Доказ: КП бр. 11-3/02-23-136/95 од 29.05.1995.г. ДЦ-3/2-7)

-

Градишка, авијација ратног ваздухопловства Републике Хрватске извршила је бомбардовање насељених мјеста Градишке у раним јутарњим часовима. Том приликом погинуло је двоје дјеце Гојић (Драге) Немања рођ. 08.12.1984.г. у Градишци, Гојић (Драге) Дајана рођ. 26.11.1989.г. у Градишци, Гојић Гордана мајка настрдале дјеце је тешко повријеђена, а Раниловић (Ђуре) Стево рођ.08.09.1969.г. у Гашници општина Градишка, такође је смртно страдао. (КП бр. 11-3/02-23142/95 од 30.05.1995.год. ДЦ-3/8-7)

24 -

Котор Варош, припадници хрватско- муслимански војних формација за вријеме трајања оружаних сукоба на подручју општине Котор Варош су 17.09.1992.г. упали у село Сердари у коме су се налазили ненаоружани цивили, већином старци, жене и дјеца те су из ватреног оружја и ручним бомбама лишили живота 16 лица којом приликом су између осталих погинуле од ватреног оружја Тепић Слободанка, рођ.1982.год. из Сердара и Тепић Сњежана рођ.1988.год. такође из Сердара. (КП бр. 11-1/02-230-392-Ку-071/92 ДЦ-1/11)

-

Логор Челебићи-Коњиц, у јулу 1992.год. у логор Челебић су муслимани довели пет жена из Зукића. Међу њима је била једна дјевојчица од 13 година, коју је Делић покушао силовати, али га је спријечио Паво Муцић, командант затвора, који је из Коњица дошао да је спаси. Жене су биле страшно претучене, чак су и дјевојчицу ударали палицама и ногама. Друго јутро је Паво дошао на врата, питао их како су, а оне нису знале зашто су их тукли. Дјевојчицу је питао: "Сине јеси ли се ти препала?", а она је дјетиње одговорила: "Јесам како се нећу препасти". На његову иницијативу оне су пуштене и он их је лично одвезао, дјевојчицу је одвезао у Коњиц код родбине а жене су убијене. Убио их је муслиман Ређо Балић из Бала код Брадине. Недељку Драговићу, Србину (старом 17 година) су барутом посули ноге, запалили то па је горио, ножем су га сјекли по тијелу тако да су му остали ожиљци. (Књига "Заборав је убијање истине", страна 36,37)

-

Логор Фамос-Храсница, 18.05.1992.год., војна полиција 4. моторизоване бригаде Армије БиХ, ухапсили код куће Младић Слодобанку са сином Младеном старим до 15 година. Слободанку су сексуално злостављали, тукли, пљували а све на очиглед њеног сина. У затвору су провели годину дана. (КП бр. 15-02-36/96 страна 20-21, ДЦ-1/11)

-

Србобран, свједочење Зељко Василије, рођене 1954.године, о голготи њене породице и мучењу у логору: "Ја сам са мојих шесторо малољетне дјеце живјела у селу Благај, СО Србобран, све до средине септембра 1995. године. У селу Благај живјело је становништво српске националности. Средином септембра, пронио се глас да ће Србобран и околина села бити нападнути од стране муслиманске војске. Већина становништва махом жене и дјеца, бјежали су у правцу Јајца, па сам и ја кренула са запрежним колима, да би избјегла сусрет са муслиманском војском. Поред мене, на запрежним колима, били су моји синови, Здравко, рођен 1984.год., и Марко рођ. 1992.године. Остала дјеца, налазила су се на запрежним колима мога комшије. Испред мојих кола кретала су се кола Милована Зељке, а испред његових кола кретала су се запрежна кола Ђорђа Зељке. На тим колима налазиле су се моје кћерке Мирјана, рођена 1980. год., Вера рођена 1985. год., Весна рођена 1990. год. и син Маринко рођен 1987. године. Кретали смо се у колони од правца Србобрана према Јајцу и када смо дошли испред села Бравница, отворена је снажна ватра из шуме, из непосердне близине, по колони која се кретала. Том приликом на запрежним колима, која су се кретала испред мојих, рањена су моја дјеца и то, кћерка Маријана и син Маринко. Одмах послије рањавања, хрватски војници који су пуцали на колону, одвели су рањену Маријану и рањеног Маринка у Ливно, а одатле у болницу у Сплит. Осим тога, хрватски војници су одвели и моје кћерке Веру и Весну и задржали их десет дана у логору у Ливну, а послије тога њих двије су размијењене и сада се налазе код мене у прихватном центру у Новој Тополи. Кад сам ја чула ватру и видјела да се руше запрежна кола од мојих комшија, који су се кретали испред мене, ја сам скочила са мојих запрежних кола и узела сам сина Марка, а Здравко је некуда отрчао, тако да сам га ја први пут видјела у Кнежеву. Кренула сам бјежећи у правцу Србобрана, а у даљем току кретања дошла сам у Кнежево и тамо пронашла сина Здравка. Сазнала сам послије десет дана, када су ми дошле из размјене кћерке Вера и Весна, да су Маријана и Маринко рањени и да их је одвела хрватска војска у Сплит у болници и да се тамо налазе на лијечењу. Рањена кћерка Маријана и рањени син Маринко размијењени су 02.11.1995.године у Бочцу код Бањалуке, и ја сам дошла да их преузмем да бисмо били сви заједно у Прихватном центру у Новој Тополи. Гдје ћу даље боравити, послије одласка из Прихватног центра у Новој Тополи, ја за сада не знам. Истичем и то да ми је кћерка Маријана рањена у предјелу главе, а да је син Маринко рањен у

25 предјелу кука са десне стране и десне ноге. Дјеца мога комшије Зељко Михајла, Јован стар 13 година, Исак стар око 18 година и Јелена стара око 17 година, тврде да су видјели да су њихови родитељи Михајло и мајка Јованка, остали у крви, лежећи на коловозу, а да је њих троје хрватска војска одвела у логор у Ливно, који су послије тога размијењени. (КП-373/95 ДЦ-1/29) -

Сарајево, Пазарићи, иза пола ноћи 03.09.1992.год. у селу Ресник код Пазарића упала су два оружана лица у маскир униформи у кућу Капетина Косе чији је муж тих дана био у логору Силос. У кући су затекли Косу и њену двогодишњу кћерку са још двије женске особе сусједке: Кривић Зорка и Кривић Славена. "Црнокошуљаши" су извели Косу и силовали а Кривић Славицу су ножем у предјелу врата озлиједили па силовали. (КУ-15-02-К-1/98 ДЦ-1/22)

-

Тешањ, затвор Тешањка, обештећена је једна супруга која потиче из мијешаног брака. До рата је била удата за једног муслимана у Тузли. Мужевљева родбина је тражила да буде ликвидирана обзиром да није била чистокрвна муслиманка, али њен муж ју је поштедио, узевши са собом дјецу, њој наредивши да се губи без трага. Настанила се послије овог изгона из куће, код своје сестре у Тешањској Вароши. У октобру 1992.год. је ухапшена и спроведена у затвор Тешањку. По довођењу у затвор па све до марта 1993.год., сваког дана је по више пута силована.

-

Славонски Брод и Оџак, логори хрватско-муслиманских снага имали су заједничке карактеристике: у њима су затварани цивили међу којима је био већи број жена, дјеце и старијих људи, болесних особа. Логораши су смјештени у загушљиве просторије, мучени глађу, болесним није указивана помоћ, чувари логора су их тукли и малтретирали, тјерали на копање ровова и др. У овом логору било је затворено на стотине жена са дјецом, о чему је у прилогу број 7 списка од 63 затворене мајке са дјецом дат у прилогу књиге "Голгота Срба поново" од Дамјана М.Јелића.

-

Славонски Брод, свједочење једног од логораша гласи: "У Славонском Броду су једног човјека звали Плави, сви они су имали своје надимке и никога нисмо звали по имену и презимену и одакле је. Њему је страст била да свакој лијепој жени искружи бар једну обрву, да је исијече, тачно онако како стоји на глави, након чега је волио да одгризе комад уха или да извади око; све заједно или једно од тога је увијек радио. Имали смо једну трудницу која је била у седмом мјесецу трудноће, дошла је као заробљеник у Славонски Брод, гдје су јој живо дијете извадили на стомак. Једном приликом нешто је украдено или је била измишљена нека оптужба, и један војник је једном Србину кундаком разбио лобању. У Оџаку су два муслимана обавезно сваког мушкарца обрезивали по муслиманској вјери. Многе су жене остале без прста због прстена, или без ушију због минђуша. Једном приликом сам видјела како је једној изузетно лијепој дјевојци из Книнске Крајине један од њих кога су звали Црни, након силовања и тог ружног чина, ножем доњу усну исјецкао на ресе. То му је било задовољство. Један је био који је уживао да сјекиром одсијече ногу у кољену као што су то радили џелати. То је радио на пању, након чега су људи умирали од искрвављења. У Оџаку су имали један магацин, гдје су Србе држали затворене по десет дана без воде, без хране, нужду су вршили у истој просторији гдје су били смјештени. Сваке ноћи су одатле износили по два или три мртва човјека. Вољели су ставити на штап крпу, полити је бензином, скинути човјека или жену до гола, поливати поједине дијелове тијела и палити их да кожа гори. И што је човјек више вриштао, то је њима било слађе да раде такве ствари. Такође један примјер: једна дјевојчица од једанаест година им је служила као конобарица, која их је служила потпуно гола, над њом су се иживљавали свакодневно." (Из књиге "Заборав је убијање истине" страна 76 и 77) -

Зеница, логор за Србе КПД Зеница, док се у том логору налазио цивил Гујић Вељко у његову кућу у Распоточју упала је 20.09.1992.г. група наоружаних лица из Патриотске Лиге, супругу Персу силовали у њеној кући (ул. Захида Букуревића бр.19) пред двоје дјеце и родитељима мужа. Супруга је од повреда и психичких траума провела у болници Зеница 17 дана, о чему постоји медицинска документација, а посљедице по дјецу и родитеље су несагледиве. (Доказ Комитета бр.173/95-1-ДЦ-„-3)

-

Братунац у периоду 1992. до јануара 1993. године, убијено је од стране МОС-а осморо дјеце: Миличевић Живојин (1981), Божић Зорица (1980), Димитријевић Александар (1987), Гајић

26 Владимир (1988), Ристић Мићо (1977), Пауловић Микајло (1982), Николић Биљана (1986) и Димитријевић Радослав (1981). На основу неколико изложених аргумената, индикатора и описа кривичних дјела почињених над дјецом у времену ратних сукоба на подручју РС и БиХ, евидентно је да су дјеца највећи страдалници рата али без сумње и са највећим посљедицама које ће имати у даљем развоју и животу. Бројни примјери из ратне стварности и страхота показују да је у вишенационалним градовима релативно лако било изазвати националне еуфорије, посијати неповјерење и мржњу међу народима, утицати на конфронтацију и на крају ратне сукобе. Оваква логика рата одвела је многе људе у деструкцију, насиље и масовно злочинство. Човјек је стављен у позицију да губи своје имање, напушта вјековна огњишта, остаје без своје родбине, посебно дјеце, постаје злочинац и на крају губи свој живот. Каже се кад се жртве полажу да је то за домовину, слободу, правду, једнакост. То би се и могло прихватити под условом да су прије исцрпљене све друге методе и средства борбе за ове вриједности које живот значе и без којих живот не би имао смисла. Зато човјек не може оспорити борбу за слободу, очување живота себе и породице, друштва којем припада али може оспорити злодјела, убиства, геноцид над цивилним становништвом а посебно недужном дјецом најдражим бићима која ништа заједничко са ратом немају. Кажемо, може се оспорити, али није оспорено, дјеца су страдала до ирационалних размјера. Многа су изгубила живот, многа остала са трајним инвалидитетом, ожиљцима рата, психичким траумама, којих се неће дуго ослободити. Врло велика је листа губитака које су дјеца имала. Најбоље се све то може сагледати компарацијом оног што су имали, шта су били и шта су могли бити да се није десио рат. Одговор на све то једино се може дати систематским емпиријским истраживањима њихових животних проблема које су имали у ратном и у постратном периоду. Те претензије овај рат не може имати, али може указати на појавне облике страдалништва дјеце, околности губљења живота на ратним стратиштима и на други начин, као и на нека подручја развоја и живота у којима су очевидно ускраћена. ИВ ОБЛИЦИ НЕХУМАНОГ ПОСТУПАЊА ПРЕМА ДЈЕЦИ ЖРТВАМА РАТА На бази презентиране документационе основе дјеца до 15 година страдала су на ратним стратиштима, селима, приградским насељима, властитој кући, логорима, затворима, на улици, превозним средствима (кола, аутобуси), на путу до одредишта, умирала од посљедица мучења и рањавања, најчешће од граната и других експлозивних средстава, ватреног оружја, клањем, масакрирањем, ломљењем и тучом, силовању, паћени глађу и др. Поред смртно страдалих велики број дјеце су кроз рањавања, мучења, стресове остали трајни инвалиди или су подлегли за вријеме лијечења. Егзодус и избјеглиштво, растурање породица и породичног живота, прекидање дјетињства, доживљавање ратних дејстава и бомбардовања, пуцњаве, стравичне пропаганде путем медија, патње због родитеља, браће, сестара, рођака, другова који су изложени страдању кроз логоре, затворе, заробљеништва, рањавање, губљењем екстремитета, онеспособљавање за рад (тежи инвалиди рата), а смртно страдали родитељи имају посебну тежину, кад цијенимо дјечије душе и ратну голготу. Све што се о страдању родитеља и других најмилијих за које су емотивно везани препричавало у породици и друштву што су лично видјели и слушали, дубоко се урезало у психу дјеце. Можда ће примјер оптужнице за ратни злочин почињен у Орашју-Доња Махала 1992.год., од стране хрватско-муслиманских оружаних снага документована од стране Комитета из Београда која

27 се односи на већи број организатора, наредбодаваца и извршилаца злочина, показати у којој мјери су многи утицали на дјечију психу кад су им о томе преживјели причали шта су све видјели. За те осумњичене за ратни злочин однос према логорашима у логору Доња Махала: "Вршио пробијање језика ножем стављање руке у менгеле и стезање, пробијање шака и ноге ножем и шрафцигером, ударање тврдим предметима по тестисима, прикључивање ушију, полних органа и прстију на индуковану струју, бушење тијела ужареном шипком-стављање ужарене шипке у уста, провлачење жица кроз уши, потом вјешање комада даске за жицу или бушење ушију, ломљење екстремитета логораша, забадање ножа у кољено логораша, пробијање ушију машином за спајање папира или засијецање усне шкољке ножем, присиљавање логораша да се затрче и ударе главом о зид или у друге чврсте предмете, присиљавање логораша да се међусобно туку све до онесвјешћивања укључујући и тучу између рођене браће, ломљење вилице логорашима, одсијецање прстију на ногама и рукама логораша, вађење зуба логорашима обичним клијештима и избијање зуба, прскање спреја у очи логораша, пуцање из ловачке пушке у логораша са патроном у коме се налазила, гурање цријева у грло логораша и пуштање воде кроз цријево под притиском, закивање руке логораша ексером за сто са захтјевом да при том пјева усташке пјесме, одсијецање ушију логорашу-чупање клијештима, везивање каиша око врата логорашу и гушење логораша затезањем каиша, уз истовремено присиљавање логораша да имитира лавеж пса, силовање жена српске националности, присиљавање жена и мушкараца на међусобно силовање-лизање полних органа или да то чине стражарима, мокрење у уста логораша, принудно копање ровова, убиство."15 Овакви и слични монструмски злочини почињени су у 88 већих логора у сарајевској области, 60 логора у Херцеговини, 28 логора у Ливањско-Купрешком крају увезани у систем логора у Хрватској (кориштене најстравичније методе мучења и убијања), 45 логора у Посавини, 61 у Сјеверно-Источној Босни, 35 Средња Босна итд. све до укупно 394 логора-затвора.13 Процјене се крећу на бази докумената за 30 логора по случајном узорку, да је кроз ову тортуру прошло у просјеку 420 логораша по логору или преко 170.000 заточеника само српске националности. Кад се има увид да је према демографским мјерилима најмање 1,5 дјеце по логорашу онда се може дати процјена да је 270.000 дјеце оптерећено страдалништвом родитеља и најближих сродника, чију голготу носе у својој дјечијој свијести. Уз то треба истаћи и број од преко 70.000 погинулих и 40.000 рањених, дјеца су у овој трагедији доживјела оно што неће моћи објаснити ни психологија, а ни психо патологија. Остаће доста отворених питања на која ће временом морати да одговоре педагози и психо-педагози чији је задатак да педагошким методама и другим мјерама социјалне политике раде на рехабилитацији, хабилитацији, социјализацији и ресоцијализацији дјеце уз примјену метода увјеравања и усмјеравања свијести дјетета у позитивне циљеве друштва, живота у новим условима, политике помирења, постизања стабилног и дугорочног мира, те едукације дјеце за мирољубиво рјешавање конфликтних ситуација у породици, школи, друштву. Лијечење дјеце од посљедица ратних сукоба и личних страдања преживјеле дјеце имаће једну димензију за коју гледано са аспекта педагошко-андрагошких метода постоје ефикасне методе рада, али остаће отворено питање како санирати све утицајне факторе на мотивацију за уклапање у животну средину избјеглих и расељених лица, као и лица која су размијењени из затвора и логора. Наиме, како је познато од 467.000 грађана и дјеце на простору РС само мањи број успио се аклиматизовати у новој средини и ријешити свој избјеглички статус кроз размјену имања, продају, купо-продаје уговоре у стамбеној области, наћи запослење и друго што чини психичку конституцију породице и њених чланова. Међутим, дјеца су у овој компоненти страдалништва највећи губитници. Сталне деложације, сеобе, стандард испод егзистенцијалног минимума, тотална социјална несигурност, недостатак посла за родитење, старатеље код породица погинулих и несталих, трагедија и несналажење у растуреним 15

Документи Комитета за истраживаwе ратних злочина, Београд: 679/95-38, 267/94-5 (637/95-2), 365/94--1, 794/95-Б-5, 267/9-7, 267/94-8, 267/94-9, 396/95-10, 267/95-11, 360/95-9, цитира се уз ову КП још 57 оваквих докумената-ДЦ-„-1/1 13 Преглед логора и мјеста за заточеништва за Србе у бившој БиХ за период 1992-1996. године, издаwе Документациони центар РС.

28 породицама, расељеним у треће земље (Канаду, Аустралију, САД, Западну Европу), перманентна пријетња обавезном повратку избјеглица које имају разлоге или осјећај страха због безбједносне ситуације у бившем завичају, нова адаптација и ресоцијализација повратника у мјесто живљења прије рата, прихватање начина живота у измијењеним идеолошко-политичким, културним, националним, вјерским, етничким условима, када ратне тензије нису спласнуле, а није спроведен систем помирења. Још увијек су конвергентна понашања у мултикултуралним, мултиетничким и мултиконфесионалним условима живљења. Што је најтеже ово се све спроводи у времену кад су присутне ратне тензије и националистичко-шовинистички екстремни облици понашања појединаца и одређених социјалних група. В УМЈЕСТО ЗАКЉУЧАКА И ПРИЈЕДЛОГА У генералној оцјени о положају дјетета у условима рата, а добрим дијелом и у поратном периоду, може се констатовати да је огроман раскорак између нормативног, моралног у односу на стварно. Упоређујући прописане норме у Међународној конвенцији о праву дјетета16, и Протокола о статусу избјеглица од 31.01.1967.г., поглавље "Дјеца у избјеглиштву", Женевској конференцији о заштити грађанских лица за вријеме рата од 12. августа 1949.г. и допуњеном протоколу ове конвенције (протоколи),17 важећег хуманитарног законодавства у бившој Југославији и БиХ и стварно стање и положај дјетета у овим ратним сукобима, може се констатовати да се у највећем дијелу ових норми нису поштовала личност дјетета нити спроводио систем њихове заштите. Ситуација би била још тежа а посљедице несагледиве да није било међународне хуманитарне помоћи и збрињавања знатног дијела ратом угрожене дјеце на територијама ван оружаних сукоба и медицинских институција у РС и БиХ, не занемарујући и донације хуманиста. Шта је све у овом рату и поратном периоду дјеци ускраћено, ни много већа елаборација не би могла у овом периоду дати потпун одговор, али оно што показују подаци из овог истраживања а из свакодневног виђења прилика, у основи могло би се нотирати бар један дио губитака: 1. У најтежој ситуацији су дјеца која су у рату изгубила оба родитеља, али и она која су остала без једног родитеља. Ова дјеца су остала без сигурног ослонца, родитељске љубави, бриге и заштите која се не може надокнадити. Таква дјеца одрастају у перманентним фрустрацијама, изложена васпитној запуштености из које најчешће излазе асоцијалне личности са несагледивим посљедицама за та лица и друштво у цјелини. Социјалне установе које треба да воде рачуна о незбринутој дјеци су врло сиромашне како у материјалном погледу тако и просторно и кадровски. У оваквом положају апроксимације показују да је на 70.000 погинулих, несталих и повећаној смртности, само у РС преко 12.000 дјеце.18 2 Ова истраживања на обрађеном узорку од 378 страдале дјеце показала су да је 20,8% са тежом инвалидности због рањавања, мучења, али у недостатку података о посљедицама по здравље због немогућности коришћења медицинске помоћи код хроничних болесника, овисних од лијекова (дијализе, инсулински овисници, инкубаторске интервенције код недоношчади, карциогених дијагностичких и оперативних третмана, епидемиолошких вируса и др.) цијени се да је ова цифра страдале дјеце стравична, без обзира што је медицинска заштита била мобилна по тим психосоматским сметњама.

16

Издаwе УНИЦЕФ-а (Унитед Натионс Цхилдрен Фуд, Wујорк, децембар 1990.год.) Хуманитарно право ВИ, издаwе АРА "ДАРМА", Бијеqина 1995.год. 18 Прорачун извршен на бази процјене да по 1 погинулом долази 1.5 дјеце или 105.000 од чега 12% отпада на старост до 15 година или укупно 12.000 дјеце 17

29 Дјеца инвалиди посебна су категорија страдалника, за које постоји трајна обавеза да се, овисно од случаја до случаја, подузимају мјере почев од лијечења, рехабилитације (уз уградњу ортопедских помагала), едуковање, запошљавање, рјешавање друштвеног стандарда. У овој категорији страдале дјеце у рату само у РС налази се око 6.000 дјеце. 3. Изостала је највећим дијелом брига за мајку и дијете, а посебно третман трудница, порођаја, услова живота у избјеглиштву, сабирним центрима у којим живе у нехигијенским условима, неусловном становању, недостатку правилне исхране, ношења и праћења трудноћа у условима кад је муж на ратишту, логору, затвору или се води несталим а посебно у условима погибије мужа. У периоду рата, спријечен је велики број рађања, а због стресова код знатног броја жена дошло је до насилног прекида трудноће. Према званичним истраживањима која имају одговарајућу стручну и научну верификацију, показало се да усљед ратних сукоба није рођено преко 27.000 српске, 16.000 хрватске, 78.000 бошњачке и 12.000 дјеце осталих народа у БиХ19, а ако се овом проблему нечињења у биолошкој функцији приђе са демографског, етнографског, фертилног, антрополошког и социолошког аспекта, страдалништво у рату за најмлађи узраст и мајке које су у томе актери збивања, онда се укупна трагедија рата осложава у комплетној његовој анализи. 4. Методе злостављања, мучења, понижавања кроз силовања и психолошког злостављања дјеце у рату нису спречавана на ратом обухваћеним подручјима и дијелила су судбину осталог цивилног становништва, али у много тежој ситуацији обзиром на менталитет дјетета у различитом узрасту и специфичним приликама. Примјери који су наведени у овом реферату, литератури и изјавама свједока и кривичној документацији, показују да су над дјецом вршена психолошка застрашивања, уцјена родитеља пред дјецом, дјеца раздвајана од родитеља и одвођена у непознатом правцу, многа дјеца су спроведена у логоре и била су посматрачи мучења одраслих цивила, њихових мајки и очева, била су нијеми посматрачи убистава, масакрирања заробљеника, слушали јауке и очајне крикове за вријеме извођења туча, ломљења и мучења сапатника, посматрали су одсијецање дијелова тијела, руку, ногу, вађење очију, пржења тијела, силовања, иживљавања болесних сексуалних и других страсти мучитеља, слушали увреде, понижења, тјерање на пијење мокраће, потурања ножа под врат, гурање цијеви у уста, посматрали крв и дијелове одсјеченог тијела а многим од дјеце су и одсијецали полне органе, уши, а велики број дјевојчица од 9-15 година је силовано, а како је изнешено у нашем примјеру дјевојчица од 12 година је након неколико поновљених силовања подлегла и након тога стављена у пластичну врећу те бачена на сметљиште. Таквих примјера има више за подручје Сарајева, за који су неколико извршилаца изречене смртне казне од стране власти М-Х Федерације, али највећи број је добио временске казне које нису издржали. У систему логора Посавине такође је било више таквих силовања али није познато да ли су до сада суђени извршиоци злочина. Над више дјеце извршен је масакр, клати су ножем, пробадани оштрим неидентификованим предметима, а многа дјеца су изгорила у властитој кући, са родитељима, бабом и дедом. У логорима и затворима подносила су тешку тортуру, глад, болести а нису имала медицинску заштиту, нарочито дјеца су тешко подносила очевидна силовања мајки, одвођење родитеља на мучилишта, физичка злостављања и мучења, копање ровова и физичке тешке радове. Застрашивања као метод мучења био је најчешћи вид нехуманог поступања. Све је то оставило видне трагове на психу дјеце. Многи злочини остали су неоткривени, завејани тајном, тек ексхумације масовних гробница откривају могуће методе мучења прије него што је дијете жртва издахнуло. Ниједан од злочина није тако скривен и чуван у дубоком трезору ратних тајни као дјеца која су постала жртве одстрањивања дијелова тијела- бубрега, срца и др. ради продаје на медицинским институцијама западне Европе, а нестанци многе дјеце, за које се ни до данас не зна гдје су веже се за овај вид трговине органима дјеце и потпуно уништавања трагова злочина. Сви доживљаји страдалника у рату дуго се препричавају од стране преживјелих свједока што у породичном животу и индивидуалној психи оставља трагове неповјерења у живот, нарушавање вјере у човјека, будућност, шта све још, посебно би требало елаборисати. Ове посљедице највише осјећају 19

Исто, 4.

30 родитељи, педагози кад слушају или кроз дјечије радове по образовним програмима исказују. Наставници и учитељи доживљавају велику тугу кад гледају дјечије цртеже и школске радове на тему рата. 1. Губици дјеце су евидентни у образовној и психо-физичкој развојној функцији. Онемогућено им је током рата ′92-′95 год. редовно школовање, физички, интелектуални, социјални и културни развој, а да се и не говори о ускраћивању игара и дјечије радости. Многе школе нису имале услова за рад, а које су радиле ученици су живјели у неусловним просторијама, без пратећих школских помагала, односно очигледних наставничких средстава и књижевног фонда. Посебно је осложавао наставнички план и програм, проблем са уџбеницима, тако да је све ово па и недостатак наставничког кадра утицао на квалитет наставе, мотивацију ученика и ниво аспирација. У оваквим условима није било могуће постићи било какав стандард у знању и општем развоју ученика. Све се ради под паролом "Боље је постићи ишта него ништа". Нажалост, и то што се постиже је специфичан вид обмане како дјеце тако и друштва. Функција образовања, дакле доведена је у питање у оваквим условима и због тога што је сваки дан у току рата човјеков живот у опасности а духовне вриједности уништаване. У поратном периоду кад су наде упрте на опоравак живота грађана, школе су се сусреле са проблемом слабе припремљености ученика за савладавање образовног програма по утврђеним и уобичајеним критеријима, који обезбјеђују проходност у образовном систему. 2. Дјеца у избјеглиштву, расељавању, нарушеним породицама због погибије родитеља, пресељења у треће земље, додатно су оптерећена ратом и посљедицама рата. Како је познато у овом статусу у којем је "само смрт тежа од егзодуса" (како каже Виктор Иго), нашло се преко 84.000 дјеце у Републици Српској20. Кроз егзодус дјеца су посебно трауматизована и фрустрирана кроз губитак завичаја, дјечијег амбијента у којем је расло и развијало се, губитка колега, школског друштва, осјећај сталног страха и несигурности, проблема адаптације новој средини и новим условима живота. У таквим условима ускраћена им је нормална исхрана, хигијенски услови живота, услови за његу здравља, посебно редовна здравствена заштита која је у првим годинама живота веома значајна. Дјеца још теже од одраслих проживљавају тешку тиранију, тортуру и терор над избјеглим и расељеним становништвом у поратном периоду, које засигурно неће опростити садашњим страним и домаћим политичким структурама и систему државне принуде, који воде стамбену политику у оба ентитета. Свакодневно се врши избацивање на улицу великог броја дјеце, жена, старих, изнемоглих и болесних лица па и оних из категорије погинулих, рањених и породица несталих, а у подстанарским односима избјегло становништво је доведено у сиромаштво и биједу због цијене станарина која је најмање 10 пута већа од корисника друштвених станова са станарским правом. Поред тога готово половина избјеглица врши најмање 2, 3 и више пресељења у оквиру ентитета а они који се одлуче на повратак доживљавају сложене тортуре док остварују то право. Дјеца су у овим процесима највећи страдалници јер након 6-8 година аклиматизације и адаптације у новој средини, морају мијењати животну средину, уклапати се у ново друштво и друштвене услове живљења, школство без перспективе у погледу запошљавања. Оваква стања имају велике психичке посљедице а посебно у погледу амбиваленције која разара нервни систем. Такви услови живота имају погубне посљедице посебно за дјецу којима се и на овај начин оживљавају страхоте рата и бесмисленост живљења у тим условима. 3. Кога оптужити и шта рећи за све што је тешко и судбоносно за дјецу РС и БиХ у цјелини, као у многим појавним облицима и за простор цијеле бивше Југославије, јер су у овом времену од готово деценију остали без дјетињства, људска бића која су вјештачки прескочила једну фазу свога развоја и рано постала одрасли, суочивши се са свим контраверзама живота одраслих, ослобођена идеала и илузија дјетињства. Тај сурови живот одраслих, није њихов, али га морају прихватити; људски односи у којима влада лицемјерство и цинизам, нису њихови, али морају живјети у њима; зло које људи чине једни другима, супротно је њиховој чистој души, али немају 20

Прерачун извршен на бази званичног податка од 467.000 избјеглица у РС и демографског податка од 1990. у школском узрасту.

31 моћи да му се супротставе; мржња и освета њима је туђа, али им је намеће сурова стварност коју не разумију. То су оне неправде које рат чини дјеци и њиховој будућности. -

Дјеца у рату, у великом броју случајева, због личне трагедије, изгубила су вјеру у људе, изгубила вјеру у живот и наду у бољу будућност. Појединци и групе, који су одговорни за трагедију анђеоских чистих дјечијих душа, починили су неопростив гријех за који никаква овоземаљска казна није довољна: учинили су злочин који не може да се оправда нити увјерљиво брани; убили су будућност дјеце овог поднебља.

-

Младе људе овај рат ни мир ставили су у позицију да све изнова раде и граде; материјална и духовна добра, социјалне институције и људске односе; што то многи морају радити у условима нарушеног физичког и психичког здраља и у условима неимаштине, мржње, осветништва и пољуљаног угледа у свијету и заоштреног националног антагонизма. У оваквој ситуацији, људи су склони да доживе разочарење а дјеца пусте крик, због тога што им измиче будућност, што не виде изгледе на успјех и сигурно уточиште, јер се човјек у свом свијету осјећа изгубљен и странац.

-

Ниједан човјек који има савјест неће моћи оправдати оно што је у рату нанио невиним људима, а посебно дјеци; неће себи опростити што се није супротставио злу у себи и злу у другим људима; неће у својој души наћи мира, нити ће моћи да живи нормалним људским животом.

-

Било би једноставно и нереално оптужити старију генерацију за трагедију младе генерације, а не сагледати читав историјски контекст у коме се то дешава, све утицаје са стране и укрштање интереса на овим просторима, снаге које у борби за моћ и остваривање својих интереса остају неосјетљиве на туђе муке и проблеме. Исти, који у ратне несреће гурају друге, нису у својим државама ријешили нека основна питања која би била гаранција срећне будућности младих. Напротив, у високо развијеним земљама свијета, нарочито које су саучесници у рату, млади страхују од живота и боје се своје будућности. Разлози за ово су: тровање околине (воде, ваздуха и хране), опаке болести (сида, карцином, кардиоваскуларне болести), тероризам (од кога стријепи сваки човјек), организовани криминал (који је примио размјене епидемије), дрога (чије су жртве млади људи у проценту који озбиљно упозорава), насиље (рушење, отимање, силовање, туче), међуетнички и расни сукоби (којих, мање или више, има у читавом свијету), страх од атомског рата (не зна се ко га и којим поводом може почети, али реална опасност постоји). С друге стране, савремени истаблишмент успоставио је такве односе и положај човјека у њима да се човјек мора одрећи себе, навући маску21 и понашати се према томе како се од њега очекује. Он не треба да мисли јер ту улогу за њега преузимају медији, али без његовог пристанка. Мишљења, ставови и истине, којима људи располажу, систематски су пренесени од других (медији, школе, организација).

-

Треба очекивати да ће млади људи рођени да живе у безакоњу, суочени са страдањима хиљада невиних људи, изложени и сами суровом насиљу, сиромаштву, болести, глади и смрти, поставити питање својим родитељима: "Зашто сте нас родили да се мучимо, да нас убијају и врше насиље над нама?" И заиста право питање, на правом мјесту и у право вријеме. Генерација која није била у стању да сачува мир, да спорове ријеши демократским путем и свом потомству обезбиједи сретно дјетињство, није заслужила да има потомство ни по божијим ни по земаљским законима, тим прије и више што ова генерација која је изазвала рат жели, бар вербално, да свом потомству створи будућност. Ови родитељи би требало да знају да ни небески ни земаљски закони не би дозволили да се рађају људи који ће живјети у земаљском паклу, умирати као животиње, патити се као божији проклетници и носити собом у гроб само патњу, тугу и бол.

Ако се рат води под паролом стварања боље будућности, може се поставити питање цијене која се за ту бољу будућност плаћа. Ако за ту бољу будућност треба жртвовати радости дјетињства и љепоте живота; животе и здравље младе генерације; материјална и духовна добра 21

К. Г. Јунг, "О психологији несвјесног", страна 169-175.

32 која треба да наслиједе, може се поставити питање смисла и оправданости толике цијене. Наравно, о овоме се поставља питање да ли је ова цијена била једини могући избор или се могло жељено остварити на други начин? О томе ће сигурно историја дати свој суд. Оно што ми желимо да нагласимо је то да су дјеца будућност сваког народа. Друштво које уништава здравље и животе младе генерације, уништава и само себе, остаје без здравог потомства, а тим и без своје будућности, јер чини колективно самоубиство. Ако прихвати да је ово жртвовање било неминовно, онда се мора поставити питање ко је главни узрок ове људске трагедије. О томе историја мора дати свој суд.

22

-

Енглески научник Пил (1962) тврди да животни стандард људи никад није био већи, али да морални стандарди живота људи никад нису били гори. Са Пилом се слажу представници Франкфуртске школе. Све ово говори да је мање или више, на овај или на онај начин, несрећа младих људи у свијету универзална и одговорност старије генерације зато неоспорна. Оно што се покушава ублажити забавом, пружањем лажне наде и подгријавањем илузија, биће кратког вијека и донијеће више штете него користи. Млади ће кад-тад открити сву духовну и моралну биједу својих предака, који изазивају сукобе у другим земљама свијета да би скренули пажњу свог народа с биједе у коју их воде и да би доказали како њихов народ има мир и благостање, а други се убијају; да би својој дјеци показали да су рођени у срећној земљи и да треба самом Богу да захвале за то и својим "мудрим" владама. А ти исти мудри гдје год дођу сију страх, одузимају слободу, мир и спокојство; врше насиље и масовно убијају све оне који нису по њиховој мјери и укусу. Гдје год дођу Американци, настају нереди, сукоби и смрт. У оваквим условима се рађају и васпитавају дјеца која, прије него што су ступила у живот, доживљавају разне непријатности, дијеле стресове својих родитеља, доживљавају психотрауме, стријепе од живота заједно са родитељима и живе у неизвијесности шта ће бити сутра. Све ово, увећано ратним страхотама, доживљавају дјеца у подручјима гдје се воде локални ратови, али је њихова трагедија свакако тренутно знатно већа, бол дубљи, будућност неизвјеснија, посебно зато што немају личне и материјалне сигурности, услова за развој и норманло дјетињство. Генерација одраслих је одговорна за судбину оних који нису тражили да се роде22. Због увјерења да човјечанство срља у колективно самоубиство и уништење савремене цивилизације, човјек се мора побунити, размишљати, трагати за излазима, за другачијим, бољим животом и људскијим друштвеним односима.

-

На подручју бивше Југославије, у сваком балканском и свјетском рату страдала су дјеца23, па и у овом грађанском и међународном рату 1991-1995. године а највеће страдање како је већ наведено било је у Републици БиХ. У овом рату још увијек није извршен попис страдале дјеце, а попис страдале дјеце у Другом свјетском рату на подручју Југославије показао је да је у логорима "за 4 године, од 23.08.1941. до 22. априла 1945.године на Јасеновачким стратиштима Павелићеве усташе су на најсвирепији начин угасиле живот 19.554 малишана. Најмлађе жртве биле су у пеленама, а најстарије 14 година. Статистика овог стравичног списка од 19.554 дјетета, каже да је било 10.350 дјечака, 9.171 дјевојчица, а за 33 није се могло утврдити да ли су дјевојчице или дјечаци. Дјеца су доведена из 1074 насеља из 155 општина (дат је преглед и по регионима пр. аутора) "24. Да се не би и даље срљало у колективно самоубиство императив времена је израда и примјена офанзивне стратегије за спречавање било каквих оружаних сукоба. Средства за масовно уништавање становништва и цивилизацијских добара су отишла толико далеко по својој разорној моћи, да је било какав оружани сукоб, па макар и на локалном нивоу или грађанском рату контра продуктиван и за саме организаторе, наредбодавце па и у условима кад рат на бојном пољу добију.

Исто 5. Јован Мирковић, Објавqени извори и литература о јасеновачким логорима, издаwе ГРАФОМАРК Лакташи 2000. 24 Лукић, "Дјеца на ломачи рата", Јасеновац, стр.1 и 52. 23

33 -

Захваљујући Уједињеним нацијама и њеним органима које су успјеле преко резолуција и конвенција да обавежу државе чланице на заштиту грађана, хуманизацију живота, демократизацију, стандардизацију еколошких норми па и у сфери социјалне екологије, у свијету су смањени многи рушилачки походи и дехуманизација. Остало је отворено питање ко ратове организује, изазива и одржава кризе у регионима, да се и на том плану изнађе метод заштите грађанства а посебно "дјеце на којим свијет остаје".

-

Међузависност земаља и народа све је присутнија у свакодневном животу, што је и био главни разлог да се приступи изради пројеката на глобалном плану, којим се развија позитивна политичка, економска и војна конвергенција. Савремене промјене у друштвеној структури свијета, логика глобалне међузависности, глобализација свјетске привреде, трговине, економије; интернационализација политичког живота и очувања свјетског мира; глобализација културе и других области људског живота, све то утиче на развој свијести о узајамности народа и држава; подстиче интеграционе процесе у читавом свијету, тако да наша планета иде ка томе да постане "глобално село" у коме постаје евидентна еколошка, културна, научна, образовна, економска, политичка и технолошка међузависност. Живот у тим условима оствариће се тако брзо и успјешно како се буду развијале људске слободе, јачали демократски процеси у свијету, поштовала људска права, његовао хуманизам, подстицао мултикултурализам и развијала се свијест о међузависности људи, народа, држава, с једне стране и отклањале разне врсте експлоатације, дискриминације, угњетавања и социјалне неједнакости, с друге стране. Ако "глобално село" жели да изгради јединство у различитостима, не може претендовати да културно асимилује људе да би их социјално, политички и економски интегрисао. Напротив, уважавање етничких насљеђа, културе, језика, вриједности, стила живота и понашања сваког народа доприноси изградњи идентитета, интегритета и дигнитета личности, које тако формиране, имају разумијевање за друге људе, њихову културу, духовно насљеђе и стил живота. На овај начин се људи оспособљавају за своју функцију у вишенационалној средини, способни да демократским средствима рјешавају конфликте, креирају социјални миље и психолошку климу у којима неће бити угњетавања, неправде и дискриминације.25 О овоме Банкс каже: "Резултати истраживања показују да су појединци сасвим способни да буду одани својој етничкој групи и вишенационалној држави у којој живе. Истраживања у друштвеним наукама указују на то да појединци имају потребу за тзв. базичним идентитетом, чак и у високо развијеним и модернизованим друштвима".26

-

25 26

Све ово указује да је мултиетнички живот неминовност и због тога су бесмислени етнички сукоби било гдје, јер не воде ничему, само пропасти народа, а у цијелој тој трагедији дјеца, најосјетљивији дио народа, највише страдају. Важеће Декларације Међународне Конвенције, Повеља о људским правима УН, Свјетска декларација и план акције са свјетског самита за дјецу, а посебно Конвенција о праву дјетета донијета 1990. године, уколико би бар у основи биле ратификоване и примијењене, проблем угрожене дјеце а посебно у ратовима, био би ублажен, а њихово страдање сведено на минимум. Подаци изнијети у овом реферату, о страдању дјеце у БиХ и РС, указују, да ентитети немају ни минималне услове да изврше адекватну заштиту страдале дјеце, да спроведу мјере социјалне политике које су утврдиле Владе и Парламент зато што су лимитирани материјалним средствима, општим сиромаштвом, катастрофалним стањем у привредном и политичком животу. Многи приоритети у стилу живљења знатно су испред заштите и развоја дјеце. Чак су предност добили спорт, култура, развој страначког система, изградња сакралних објеката, развој система државне привреде, информација и др. Дијете је остало на посљедњем мјесту, рађање дјеце сведено на "бијелу кугу" а расељавање становништва у треће земље не јењава. У општем стању кризе морала, руковођења, у условима опште декаденције и социопатолошких кретања у сфери политике и економије још се не види спас за дјецу. Она дијеле судбину друштва у цјелини.

Исто, 4. Ј.А. Банкс, Мултиетхниц Едуцатион, страна 27.

34 -

Одговорност за ратне злочине према дјеци, спада у категорију ратног права и кривичног законодавства, те колико је познато, благовремено су оперативно обрађене кривичне пријаве на познате организаторе и извршиоце таквих кривичних дјела, и достављени надлежним судовима на даљи поступак. Међутим, још увијек није познат примјер да је извршилац одговарао за почињена кривична дјела према дјеци. Из тих разлога требало би након одржавања научног скупа о Дјеци жртвама рата посебно актуелизирати питање одговорности свих субјеката према дјеци, а посебно да се пред суд правде доведу у првом реду организатори рата а онда наредбодавци и извршиоци. ВИ ЛИТЕРАТУРА:

1. Радомир М. Милашиновић, "Терор запада над светом", Ветерник, 1990; 2. Пет година Хелсиншког комитета за људска права у БиХ, издање Хелсиншки комитет за људска права БиХ, 2000; 3. Миленко Ђаковић, замјеник министра за питања бораца, жртава рата и рада, интервју у листу "Српски борац" бр. 13/2000, стр. 14; 4. Документ Интернационал форум БиХ, Документ 1. јануар 1999; 5. Петар М. Мандић, "Човјек - свједочење о величини и паду", Научна књига, Београд, 1996; 6. А. Жид, "Дневник", Београд, 1982; 7. Данијел Шифер, "Почетак свјетске катаклизме", Дуга 508, 14-27 ВИИИ, Београд, 1993; 8. Часопис лиге народа, посебан додатак бр. 21, октобра 1924; 9. Резолуција УН бр. 1389 (ЏИВ); 10. Резолуција УН бр. 40/33; 11. Резолуција УН бр. 3318 (ЏЏИЏ); 12. Др Пејо Ђурашиновић, "Континуитет стратишта и логора", Документациони центар Републике Српске, 2000; 13. Преглед логора и мјеста заточеништва за Србе у бившој БиХ за период 1992-1996. године, Документациони центар Републике Српске, 2000; 14. Издање УНИЦЕФ-а (Унитед Натионс Цхилдрен,с Фоунд), Њујорк, децембар, 1990; 15. Хуманитарно право, ВИ, издање АРА "Дарма", Бијељина, 1995; 16. К. Г. Јунг, "О психологији несвјесног", Нови Сад, 1977, стр. 169-175; 17. Јован Мирковић, Објављени извори и литература о јасеновачким логорима, Графомарк, Лакташи, 2000;

35 18. Лукић, "Дјеца на ломачи рата", Јасеновац, 1996, стр. 1.; 19. Ј. А. Банкс, Мултхиетхниц Едуцатион, Тхеорy анд Працтице, Бостон, 1981.

36

37 Д. Данелишен, Т. Данелишен, И. Данелишен (Дјечија Хируршка Клиника, Университет Манитоба, Канада)

РАЗЛИЧИТИ АСПЕКТИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У РАТУ 1991-1994. ГОДИНЕ ДЈЕЦА УЧЕСТВУЈУ У РАТУ СТРАДАЊЕМ

38

39 Д. Данелишен, Т. Данелишен, И. Данелишен (Дјечија Хируршка Клиника Бања Лука,Университy оф Манитоба)

РАЗЛИЧИТИ АСПЕКТИ СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У РАТУ 1991-1994 ГОДИНЕ ДЈЕЦА УЧЕСТВУЈУ У РАТУ СТРАДАЊЕМ И док се човјек може опредијелити при сусрету са злом,може га прихватити, бити пасиван посматрач или се одупријети- дјетету је у том сусрету неминовно предвиђено страдање -И. Андрић Рат је кулминација егоизма одраслих према дјеци. Неправедно и без питања, узимају им највеће богатство: слободу, здравље, родитеље и безбрижно дјетињство. А она су по политичком, националном и идеолошком опредјељењу дјеца. Директна борбена дејства не заобилазе дјецу, а присуство "опасних играчака", које су у вихору рата доступне дјеци, замјењују им већ отрцане плишане "меде и куце". Жеља ми је да овдје презентујем непобитне-чињеничне податке о страдању дјеце, без великих медицинско-научних егзибиција, јер посљедице рата, посебно код дјеце, дуже су и теже од самога рата. Ако хирурзи излазе из рата као једини побједници, дјеца у рату су највећи страдалници. Приказана су само она дјеца која су имала срећу да дођу у установу која им је могла пружити комплетну заштиту. Нажалост, и поред тога, неки се нису никада вратили (дванаест беба умрло је у периоду мај-јуни 1992. Године због недостатка кисеоника, чија је испорука била забрањена), јер је то неко желио. Многи се нису имали гдје вратити (тридесет петеро дјеце смјештено је у Дом за незбринуту дјецу "Рада Врањешевић", а двадесет двоје дјеце нашло је уточиште у другој, обично непознатој породици). Прва рањена дјеца, као директне жртве борбених дејстава, у бањолучку Клинику за дјечију хирургију, почела су пристизати у октобру 1991. Године. Упркос жестини борбених дејстава у урбаним, "ушореним", густо насељеним мјестима, број рањене дјеце, пристигле у нашу установу, био је релативно мали. Објашњење би могло бити у функционисању рано отворене ратне болнице Бучје (25.9.1991 год.); добром функционисању Хирургије у Градишци; још увијек могуће евакуације по дубини у просторе Хрватске, што је била и предратна концепција здравствене заштите тог подручја;те негативна идеолошко-политичка пропаганда. Важно је напоменути да су овдје приказана само дјеца која су лијечена у овој установи, ради апсолутне тачности наведених података који су у цјелини обрађени. Добар дио дјеце је обрађен у "истуреним" хируршким ратним болницама (Бучје, Семешница, Прњавор, Купрес, Петровац, Гламоч,Теслић итд.) и нису обухваћена овом студијом. С обзиром на начин повређивања, сву повријеђену, на Клиници лијечену дјецу подијелили смо у двије скупине: - повреде настале задесом- акцидентом, - повреде настале у борбеним дејствима. Повреде настале акцидентом, ван борбених дејстава, узроковане су: самоповређивањем, или ненамјерним рањавањем од другог лица. Повреде настале ван борбених дејстава су најчешће посљедица самоповређивања оружјем или експлозивним направама које су у условима рата доступне дјеци. Овако настале повреде су по правилу страшне,мутилирајуће повреде које остављају тешку инвалидност,а често су и смртоносне. Заступљеност мушке дјеце у овим повређивањима је знатно већа у односу на дјевојчице, што је и разумљиво, јер то је ипак "мушка игра".(ев с.83,84 - Неодговорна употреба оружја за вријеме одсуства са борбене линије имала је до сада неопростиве жртве и међу дјецом. Петоро дјеце је изгубило живот, а осморо остали трајни и тешки инвалиди од залуталог метка! Сваки испаљени метак мора негдје пасти.

40 ЗАДЕСИ И БОРБЕНА ДЕЈСТВА резултати статистичке анализе На основу броја повријеђене дјеце у задесима и борбеним дејствима у току посматраног периода (Табела1) и према резултатима статистичког тестирања, разлике учешћа на нивоу значајности п=0.01 (табела 2) може се закључити: - да је у цјелини посматраног периода значајно веће учешће повређивања у борбеним дејствима; - да је у истом периоду учешће повријеђене мушке дјеце знатно веће у односу на женску дјецу и у задесима и борбеним дејствима укупно, као и у задесима и борбеним дејствима издвојено посматрано; Табела 1. Задеси и борбена дејства у посматраном периоду Година

Задеси Борбена Дејства

1991

1992

1993

1994

8

46

48

16

Укупно 118

5

69

74

23

171

13

115

122

39

289

- када се посматра разлика у учешћу повријеђене мушке дјеце у задесима и борбеним дејствима, може се запазити да нема значајне разлике, а исти закључак се изводи и у случају учешћа повријеђење женске дјеце; - коефицијент просте линеарне корелације за посматране временске серије показује врло високе вриједности (за задесе и борбена дејства 0.99814, а за полну структуру 0.97541) тако да се може закључити да је сагласност варијација посматраних појава у овом периоду изразито висока. Табела 2. Задесеи и борбена дејства тестирање статистичке значајности разлике

Задеси и борбена дејства - укупно Задеси и борбена дејстваучешће мушких и женских Задеси- учешће мушких Борбена дејства- учешће мушких Учешће мушких Учешће женских

Н

Н1

Пн

З

П

289

171

0,59170

3,118

П