Djela Xxx-1 Papazoglu

AKADEMIJA NAUKA I UMJETNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE

DJELA KNJIGA XXX

CENTAR ZA BALKANOLOŠKA ISPITIVANJA Knjiga l.

FANULA PAPAZOGLU

SREDNJOBALKANSKA PLEMENA UPREDRIMSKO DOBA (TRIBALI, AUTARIJATI, DARDANCI, SKORDISCI l MEll) Redakcioni odbor:

ALOJZ BENAC i BORIVOJE ČOVIĆ Urednik

A L O J Z B E N A C, redovni

član

Akademij e nauka i umj etnosti Bosne i H e rcegov in e

SARAJEVO

l 9 6 9

ACADEMIE DES SCIENCES ET DES ARTS DE BOSNIE- HERZEGOV!NE

MONOGRAPHIES TOME XXX

CENTRE D'ETUDES BALKANIQUES Li v re l.

FANOULA PAPAZOGLOU

LES TRIBUS INDIGENES DE L'INTERIEUR BALKANIQUE AL'EPOQUE PREROMAINE Comite de Redaction : ALOJZ BENAC et BORIVOJ ČOVIĆ Redacteur en chef A L O J Z B E N A C, membre de !'Academie des sciences et des arts de Bosni e- Herzego vine

SARAJE V O 19 6 9

SADRžAJ Uvod

S

11RIBALI Politička

istorija . . . . . . . . . . . . Odnosi s ocLriskom kraljevinom. Pohod na Abderu 1.2 - Triba:li u doba FiliJpa II 16 - AleNsaiJJdrov pohod na Tnilbale 2B Tribali pod ma>k edonskom viašću 3S - O tobo~joj ,seobi Tribala 38 - Sla~bljeiJJje i postepeno izUJIDiranje triba~Esike zajednice u helenističko doba 43 JI. Teritorija . . . . . Teritorija Tribala u rimsko doba Sl liJ. Etnička pripadnost IV. O reči TPIBAAA02: kod Atinjana J.

AUTAIRIJATI I. Politička istorija . . . . . . . . . . . . . Domov·i na Autarijata i problem njihove seobe 71 - Autarijati između 335. i 279. godine 86 li. Etnička pripadnost i ime DARDANOI I. Politička istorija Darda~Di:ja u :senci Makedonije 104 Darda~Dija u doba velike keiitske najezde .106 - Odnosi s Ann~gonidima . Da11dania tg ens infestissima Macedoniae 111 - Dardanija -rimski saveznik protiv Fi>Hrpa H9 - .B asta~rni ugrožavaju Dardaniima raspolažemo ne pružaju osnove za stvaranje jedne prave stinteze. Istorija nije bila podjednako naklonjena svim narodima. Plemena čiju prošlost izlažemo u ovoj knjizi nisu uspela da se razviju neometano l da izrastu u narode sa samosvojnom kulturom. Kratkotrajna nit njihova istorijskog života presečena je ekspanzijom Makedonaca i Riimljana. S izuzetkom Dardanaca, ona ruiJsu stvonila trajniju političku organizaciju, te nisu ni imala pravu političku istoriju .. Proučavanje primitiv-

7

nih naroda spada pre u sociologiju i etnologiju nego u istoriju, i kada bismo mogli da posmatramo naša plemena neposredno, iznutra, naš prikaz hi bio, svakako, pre sociološko-etnološke nego istorijske prirode. Međutim, pošto smo upućerui na tradiciju sačuvanu kod antičkih pisaca, naša obaveštenja o uređenju i društvenim odnosima ~SrednjobalkaJnshh plemena, o njihovom načinu života i m entalitetu, su više nego oskudna. S druge strane, i ono što se u ovoj knjizi pojavljuje kao politička istorija, i to su u stvanivesti napabirčene iz dela o makedonskoj m rimskoj istoriji, podaai iz izveštaja o borbama koje su Makedonci i Rimljani vodili s nJima, bilo da su se branili od njihovih upada ili da su sami nadirali i osvajali njihove zemlje. Ovakvo stanje izvora dalo je mojoj knjdzi izrazito istraživački karakter. Ne gubeći iiZ v.ida krajnji cilj svakog istorijskog rada, morala sam da stavim težište na minuciozno filološko i istorijsko p1·etresanje izvorne gmđe. Tek na sigurno ustanovljenim i hrono1oški pouzdano razvrstanim či[ljeriioama mogu se iskonstruisati osnovne crte razvitka našH1 plemena. Literarna t'r a.dicija o srednjobalkanskim plemenima odavno je poznata a o pojedinim njenim podacima :raspravljano je mnogo puta u nauci. Ali ona dosada nije bila obrađena u celini i zato nije ni bila iskorišćena u potpunosti. Interpretirajući grčko-rimske izvore, nastojala sam da ne podlegnem njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravim da mi njih vidimo očima kojima su tih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuvam i istaknem što jače individualnost pojedinih srednjobalkanskih plemena, posvetila sam svakome od njih poseban odeljak. Zajednički sam obradila u zasebnom poglavlju, rukovodem se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim p redmetom, političko ur,e đenje, društveni život i običaje ovih naroda. Na tom planu najviše dolazi do izraza srodnost koju rađa život u istoj eposi, na istom tlu i pod istim uslovima. Malobrojni podaci kojima raspolažemo o tim probLemima međusobno se dopunjuju i osvetljavaju. U tom poglavlju najbolje će se videti šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkam'ka plemena. Drugi deo knj1ige sadrži Zbornik izvora. U njemu su data u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju naših pet naroda. Težila sam da ne samo obuhvatlim doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanj!ih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedim tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka. Po tome se moja zbirka razlikuje od drugih sličnih zbirki. Ona nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. · Obrađujući svedočanstva o srednjobalkanskim plemenima i pišući na toj osnovi njihovu istoriju, uvidela sam od kakve je važnosti da ta svedočanstva budu raspoređena po sadržaju, a ne po nekom spoljašnjem, siučajnom i za samu stvar i1relevantnom načelu, kao što je, na primer, azbučni red imena autora, koji se obično prtimenjuje u takvim zbirkama. Sadržinski raspored nametao se utoiiko pre što, u ogromnoj većini slučajeva, vesti kojima raspolažemo n e poLiču od savremenika, već ;su uze te iz dela poznijih pisaca, i što se kod tih pisac a često nalaze, jedan pored drugog, podaci koji se odnose na razna v1remena i odraža8

vaju razna stanja. U toku rada potvrdila se ispravnost ovog načela. često sam morala da premeštam u zborniku pojedine podatke, bilo zato što sam bolje shvatila njihovu sadržinu, bilo zato što mi se, upravo njihoV1im poređenjem, time što sam im dala njihovo pravo mesto, jasnije pokazalo njihovo poreklo. Raspored gradiva u Zborniku odgovara u osnovnim linijama redu izlaganja u prvom delu knjige. Najpre dolaze, za svaki narod posebno, istorijske vesti, datirane kad god je to moguće ~ sređene hronološki. Zatim slede svedočanstva ~oja se odnose na teritor,i ju, na ime i poreklo plemena, na njegove običaje i druge strane njegova života. U svakoj grupi podaci su raspoređeni prema unutrašnjoj vezi. Naravno, sprovođenje ovog logičnog principa grupisanja nije bilo uvek i svuda moguće . Ponekad, naročito u slučaju geografsko-topografskih podataka koji se vremenski ne mogu razvrstati, pretpostavila sam da ih grupišem po autorima. Nwstojala sam da ne bude ponavljanja, ali je u izvesnim slučaje­ vima to bilo neizbežno: podaci koji se odnose na dva ili više naroda pojavljuju se na odgovcurajućem mestu kod oba n aroda, bHo u celini bilo na taj način što je na jednom mestu dat ceo tekst, a na drugom samo odlomak o d neposrednog interesa za ta j narod. Po praVJilu, svedočanstva koja se tiču srednjobalkanskih plemena u doba cwrstva nisu ušla u ovaj Zbornik, sem ukoliko nisam smatrala da mogu biti korisna za rešavanje problema iz predrimske prošlosti. To je, na primer, slučaj sa nekim geografsko-topografskim podacima. Bilo bi, naravno, sasvim nesvrsishodno da sam skupila sve pomene Dardanaca i Dardantje u rimsko vreme, aLi u slučaju naroda koji nestaju sa rimskim osvajanjima, kao na primer T•r ibali, zanimljivo je bilo pratiti svaki n jihov trag, pa je i u tom pogledu cilj diktirao izbor. Fragmenti su obeležellli početnim slovom imena plemena i tekućom numeracijom za svako pleme posebno. Tako su citirani u prvom delu knjige. Doslovni prevodi, odnosno parafraze i .i nterpretacije ovih tekstova, mogu se naći na stranicam a koje su !ispod svakog fragmenta označene u uglastim zagradama. Na kraju odeljka dat je alfabetni spisak autora i n atpisa o dakle je u zeta izvorna građa, uz naznaku brojeva datih fnagmenata, ta~o da j e i sa te strane omogućen uv.id u dokumentaciju. U toku rada na istoriji srednjobalkanskih ,plemena uverila sam s e u to kolilm je važno .imcut i stalno pod rukom tekstove na kojima se zasniva izlaganje. To me je navelo na misao da sakupim ovu građu i da je učinim dostupnom sva~ome. Kombinacija sinteze i zbornika iJZvora može, po mom mišljenju, dati bolje rezultate n ego eksce,r piranje i kom entarisanje vesti o pojedinim narodima kod svakog pisca posebno. J er. sve u 'Sivemu, podatcuka o srednjobalkanskim plemenima ima tako m alo i oilli imaju tako uzgredno mesto u opštem izlaganju antičkjh dela iz kojih su uzeti da se samo njihovim približavanjem i uspoređivanjem može steći jasna predstava o njihovoj pravoj vrednosti. Prirodno j e da se pri tome ne srne gubiti iz vida karakter izvora. Sinteza nas primorava da o tome stalno vodimo računa . Nisu sva razdoblja ljudskog razvitka podjednako zahvalan m aterijal za istoričara. Radeći na ovoj knjtizi nekolii~o godina, često sa m se pita la da li će njena konisnost odgovarati uloženom trudu. U pogledu 9

jedne stvani se nisam nikad dvoumila, a to je da samo iscrpno, temeljno istraživ.anje čitavog raspoloživog materijala može uroditi dobrim plodom. Pregledi u kojima se proizvoljno bira građa i nekritički ponavljaju poznate stvari - a takvih pregleda ima u poslednje vreme sve više u našoj struci - ne samo da ne unapređuju nauku već su često i štetni, jer doprinose ukorenjivartju i daljem širenju starih zabluda. Sakupivši na jednom mestu i pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, zapazmla sam mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju dugog i mukotrpnog puta čini mi se da su likovi naših Tribala, Dardanaca i nJihovih suseda postali mnogo jasnJj,i nego što su bili dosada, mnogo opiplJiviji i življi. Nadam se da to nije samo iluzija.

TRIBALI Tribali su živeli duboko u unutrašnjosti Balkanskog poluost,r va, donjeg toka Južne Morave i Iskerat, daleko od oivliLizatorsldh uticaja heleniziranih obala Egejskog i Crnog mora. Pa ipak svedočanstva o nj1ima iz druge polovine V veka pokazuju da su već tada oni bili prilič­ no dobro poznati Grcima. Nije jasno koj!im su putevima Grai došli u dodir s ovim udaljenim narodom, a1i, svakako, ne treba pripisati slučaju što su najranijti pomeni o njima vezani za Aninu. Sredrinom V veka moralo je u At.ini biti dosta robova-Tribala da bi u očima Atinjana Tribal postao oličenje primitivnosti, divljaštva, nastranih običajpokorenj!U TribaLa«. U jednom fragmentu koji se pripisuje PorfJriju Tirskom (III vek n.e.), a sačuvan je kod viza:ntijskog hr.onografa Sinkela (IX vek), stoji da je »Filip pokorio i Tr.ibale«. U retorskoj vežbi »Pokuda Hlipa« ('l:royo~ A u you xoc-rr1 -roc6-r'l)v -r~v cr-rpoc-rdocv crU(.LfLt~OC' 't'1: 6rr' 'Ayp,uvwv xoci lloc,6vwv npotlxwpe:' ... Oi 1>8 xoct -rm\c; Ail-rocp,>slabima« i >>jak.i ma« podrazumevaju se po svoj prilici, lako i teško naoružani vojnioi, mada se iz opisa bitke s Aleksandrom ne vidi da su postojalli razni rodovi pešadije, pa bi se izrazi »acr 6 Evcl~ i Kpancrrm« mogli uzeti i u pravom, a ne prenesenom sm1slu. Alrijan kaže da su Tribali kad su ih napali makedonski strelci i praćkaš.i izašli iz šume da se s njima bore prsa u pr·s a (\;rw~ f--S' XE!pa~ ~uvp.tšEtaV yup.vo'~ oucrt roi~ rošQrat~), a kada je na njih navalila falanga 'i konjica, sve dotle dok se borba vodila izdaleka (i'crrc p.f:v axpo~o Atcrp.o~ rro.p'f: Karspwv !1v), oni nisu bili ništa gori od Makedonaca. Tek kada su konji pmvalili u njihove redove i zbijena falanga udar:ila na njih, oni su se dali u bekstvo.72 Očigled­ no, ni:su bili dorasli za borbu sa teško naomžanim i odlično uvežbanim makedonskim hoplitima. Nikola iz Damaska govori, doduše, o tribalskoj »falangi«, ali to, verovatno, ne zna6i ništa više do da su se postrojavali u borbene redove, a da nisu nastupali kao nepovezana, slobodna masa, kako to obično čine varvari. Sem strela i kopalja za bacanje morali su imati i oružje za borbu izbliza. Arijan nam je sačuvao (prema Ptolemeju) i brojke o gubicima na jednoj i drugoi strani: 3 000 palih Tribala, ll konjanika i oko 40 pešaka makedonskih. Velika nesrazmera objašnjava se delimi·čno činjenioom da je tribal,s ka vojska bila razbijena i primorana na bekstvo. Preuveličavanje neprijateljskih gubitaka u cilju isticanja junaštva Makedonaca nije, međutim, retko kod Ptolemeja, tako da ovi brojevi ne moraju biti tačni. Za prelaz preko Dunava i pokušaj iskrcavanja na ostrvo gde su se Tribali bili sklonili Aleksandar je upo·t rebio ratne brodove koje su mu iz BiZaJnta poslati Crnim morem i Dunavom. Ova okolnost ne može se upotrebiti kao argumenat u prilog tezi da je Aleksanda.r izbio na Dunav blizu njegovog ušća. Vreme potrebno da lađe doplove iz Bizanta je irelevantno, jer je jasno da je Aleksandar morao dati nalog za njihovo odaŠJiljanje još dok je bio u Makedoniji, pa su one mogle da krenu u isto vreme kad i on, pa i ranije.n Sem toga, susret s makedonskom vojskom na Dunavu nije morao da se odigra odmah po njenom dolasku. Aleksandar je krenuo iz Amfipolja u proleće, a kad je ratovao s Getima, žetva je bila stasala ()..l;Jlov !1v crir ou f3a96) .74 On se, dakle, morao zadržati duže vremena u tribalskoj zemlji, a i put do Tribala nije se, svakako, sastojao samo od marševa i kraćih odmora. Posle pobede nad autonomnim TraNicol. Damasc. mar. mirab. fr. 116 J (T 84). Arr. I, 3, 3-4. 73 Prema Arijanu, Aleksandar je trećeg dana posle bitke kod Ligina stigao na Dunav. Iako se na to nadovezuje rečenica 8vm680( )(O('t"I):AIX[J.~tXVE~ IXDTma ušću Istra« 109• Kako smo već ranije naglasili · čini nam se da bi Aleksandar, da je došao cio ušća Dunava, istakao i obelczio jedan takav događaj tako ela bi to moralo ostaviti jasne tragove u našoj !radiciji. . · . U prilog mišljenju da je Aleksandar prešao preko istočnog elela Balkana ri da su, prema tome, i Tribali živeli istočno od Iskera) Kolumba navodi či­ ;,jenicu da. se 1~a tom delu puta mak.e donskiv kralj nije mora?: ol?ezbt;djti od Autarijata 1 da JC tek na povratku prv1 put dosao u dod1r s AgnJanuna 1 cuo za n;nnenl Autarijata da napadnu njegovu vojsku. 11 ° Kolumba misli da se može dokazati da su Autarijati 335. zauzimali zemlje zapadno od Jonjeg toka IskeraY' Ali, niti on pokušava da to dokaže niti se to, naravno, može dokazati. "./ulić, naprotiv, podvlači da su. prema Strabonu, Autarijati pokorili, ali ne i ist crali, Tribale i da su Tribali koje su Autarijati pokorili morali biti zapadno od Iskera. S pravom ističe da nije verovatno da je sva tribalska zemlja bila pokorena i da nemamo razloga da mislimo da su Autarijati bili na Iskeru kada se Aleksandar vraćao sa Dunava. štaviše, pošto Apijan kaže da su Skordisci istrebili Tribale, moralo je biti Tribala u staroj domovini i posle autarijatske seobe.m Izvestan "iskrivljen i izmenjen odjek« tradicije o tribalskoj seobi prema UŠl:u Istra Kolumba vidi u Apijanovim rečima w~ TpL~a)J,tiiv d ·n 6rc6t.omov ~~~ :;e; l'lho:>Ko misli da su se Tribali preselili do

Dobmdže moraće da dopusti da su se i Autarijati raširili dotle, što je nedopustivo«). lJ:l A p p . Ill. (T 42). Kolumba (Le sedi 214) je tražio u ovom podatku samo potvrdu o nestanku Tribala, a nije se pitao kako su Skordisci mogli da pokre i istrebe Tribale ako su se ovi iselili još pre Aleksandrovog vremena . Vuhć (Le sedi, 239), kome je bilo stalo da dokaže da je Tr.· bala bilo i u rim.sko vreme. nije takođe obratio pažnju na ovaj hronološ ki raskorak i Kolumbi odgovara primedbom da je Apijan nebrižljiv pisac i da sc nj ,~gov podatak ne može uze ti kao t a('an , jer bismo inače mor ali pretpostaviti da su Skordisci došli do Dobrudže. 11 4 Columba, Le sedi, 214-215.

41

Vrlo ubedljiv dokaz da su se Tribali u FiLipovo i Aleksandrova doba nalazili na istom mestu gde i ranije, predstavlja po mom mišljenju či­ njenica da se oni u to vreme uvek pojavljuju kao susedi Makedonaca, susedi koj1i, kao i Ihri, stalno uznemiravaju Makedoniju. Da su Tribali živeli blizu dunavskog ušća, zar bi Aleksandar govocio svoj,i m vojnicima da ih je njegov otac zatekao K>pokoreni su ... (KmE'A6911>Om koji žive s ove strane, prema Tribaliji, deo su provincije Mezije i zovu se Mezi 131 13 2 •133 134

46

E u tr. IV,, 27 (T 45). Columba, Le sedi, 217, pr. l; I Triballi, 199. e a s s. D i o. LI, 23, 3-4 (T 46). e a s. D i o. LI, 27,, 2-3 (T 47); )((Xl oi Tp~~O(AAOJ 7t"O't"C:

rrpocr(Xyopc:u6~v't"c:c; ...

(sem od strane najbližih suseda); a oni preko nazivaju se Dačanima,,,135 Na prvom mestu Dion govori o onima »knji su se nekada zvali Tribali«, što znači da je on smatrao da u njegovo vreme nije bilo Tribala, bilo da su oni istrebljeni, ili da su promeni1i ime. Na drugom mestu on spominje »tribalsku zemlju« imajući u vidu ·i sto tako svoje vreme, a ne prošlo. Ovo neslaganje moglo• hi se izgladiti pretpostavkom da je Dion, u nedostatku savremenog, upotrebio staro ime za obeležavanje oblasti u kojoj su nekada živeli Tr.i bali. Postoji, međutJhl.n, i ona umetnuta rečenica koja nas obaveštava da su sem zajedničkog imena »Mezi«, koje je preovladalo za svo stanovništvo provincije Mezije, postojala 'i pojedinačna plemenska imena, koja su se upot,rebljavala samo u uskim, lokalnim okviPima. Takvo jedno ime moglo je biti ,j tribalsko. UpadlJiva je činjenica da, sem kratke Eutropijeve vesti o ratovanju Minucija Rufa sa Skordiscima i Tr~balima, nemamo dru~h podataka o rimskom osvajanju tribalske teritorije. U Dionovom prikazu Krasova mezijskog pohoda 29. i 28. godine, gde bismo to ponajpre očekivali , nema ni reči o nekom otporu Tribala ili nj~ho\nom pokoravanju. Mada moramo računati sa nepotpunošću naših izvora, nećemo pogreš·i ti, čini mi se, ako zakljummo da u I veku pre n.e. , kada su Rimljani na dirali iz Malmdonije prema Dunavu, Tribali n isu predstavljali nikakvu organizovanu silu. Vekorv:no ratovanje s agresivnijim i moćnijim susedima oslabelo ih je toLiko da su oni postepeno istrebljeni, raseljeni i najzad pretopljeni u druge naJrode. Time se jedino može objasniU što nam nije sačuvana tradicija ni o kaJkvim rimsk.i m ratovima na tribalskoj teritoriji. IL TERITORIJA Ter-itoriju Tr,ibala u V veku možemo prilično tačno utvrditi na osnovi podataka koje nam o njoj daju Herodot i Tukidid. Govoreći o Dunavu i njegovim pritokama, Herodot pominje iza reke 'L:1do~ (lsker), idući od istoka ka zapadu,l36 reke Angro i Brongo. On kaže: »Iz ilirske zemlje teče pTema severu reka Angro i utiče u tribalsku ravnicu i u r eku Bron135

e a s s.

D i o. LI, 22, 7 (T 48): oi f-tBV en:>Ne pourrait-on songer a la Save et a la Drina?« 130 Tako Columba, Le sedi, 203. Vulić, Alexandre, 184, pr. 5, primećuje da dolina Morave nije tako beznačajnih razmera da se o njoj ne bi moglo govoriti kao o ravnici. On s pravom ocenjuje kao potpuno nezasnovanu Bovis.ovu pretpostavku da su Tribali dopirali na Zapad do Maljena. - ldentiflkovanje >>tribalske ravnice« sa Kcosovom poljem, !mje nalazimo u starim geografskim delima: Mannert, Geographie der Griechen und Romer VII, ll, i Smith, Dictionary of Greek and Roman Geography III, l 228,, potpuno je bezvredno. 140 Vrlo je verovatno da je Hekatej bio Herodotov izvor za podatke o Dunavu i Podunavlju, v. Jacoby, RE Suppl. II, 432. 141 Polaschek, Triballi 2393, računa takođe s eventualnom greškom kod Herodota u pogledu >>tribalske ravnice«. Međutim, u vezi s Tukididovim podatkom o Tribalima (v. dalje), on primećuje da su Tribali držali dolinu Nišave i Dragomanski klanac, koji vodi iz sofijske oblasti u Pomoravlje, i stoga misli da bi dolina Južne i Velike Morave s obeju strana ušća Nišave mogla da bude >>tribalska ravnica« . 142 T h u k. Il,, 96 (T 2). "Ocrxw--tračka«, jer misli, verovatno, da bi ono, s obzirom na vezu s Tribalima, moglo da bude pre »dako-mezijsko« nego trač ka. Međutim, on ne navodi izvor odakle je crpeo vizantijski gramatičar. Ako je Hekatej r ekao da su Entribe tračko pleme:, onda se teško može pretpostaviti da se to pleme nalazilo negde duboko u unutrašnjosti, u oblasti u koju Georgijev lokalizuje »Dako-mezijce«. O Dakomezijcima i dako·m ezijskom jeziku v. dalje. m J. I. Russu, Limba tracocdacilor,, Bukurušt 1959, 79. 1R8 P. Kretsclzmer, GLotta, 22 (1933) , 103, nap. l; Usener, Rhein. Mus. 58 (1903) ,, 357; K. Kerenyi, Pa nnonia , Giotta, 22(1933),40, u sp. i Brandenstein, s. v. Thrake, RE VIA (1936), 411. 18" Cf. K . Keyssner, Triballos, 240L

57

Atin jana ( »pederast«, »sladokusac«) govorilo hi u prilog takvom tumačenju.190 Iako podvlači da nije jasno da li treba T:nibale računati u Tračane ili Hire, Kejsner prihvata Kerenjijevo povezivanje tribalskog imena uz ilirski kult Pana i ukazuje na dosta čestu pojavu složertica sa triu ilirskoj onomastici, između ostalog i na ime Tricornenses u neposrednom susedstvu Tr;ibala.J91 · Dečev dovodi u sumnju ovu etimologiju.t92 On dopušta da su Grci zbog sličnosti reči ~o).J.o ~ i cpci),),o~ dali tribalskom imenu značenje rpicpallo~, što objašnjava i dalju sudbinu ove reči u delima atičkih komediografa i svakodnevnom govoru Atinjana. Međutim, to ne mora biti i pravo značenje reči . Dečev ukazuje na to da se druga polovina reči -~allot, s uproščenom geminatom, nalazd u nizu ličnih imena kao Apst~a),_lo;, Bo.:so-~alo;, Ouacrro-~alo;, L'i EKE-~CtAO~, ikoja nemaju m'k~krve veze s fa:losom. Na osnovi ~mena Kcpcrt-~nulo~ i AuAou-no p~~ ,._, AlAo-nopt~ Dečev zaključuje da je A), u -f3n),),ot postalo asimilacijom od uA ii. da bi prema tome reč ~n).AOL trebalo dovesti u vezu s ie. baulo - »sjajan, svetao«. Kao što se Vlidi, razilaženje stručnjaka čini sve predlofune etimolo gije imena Tribala nesigurnima. Uostalom nijedna od njdh ne daje pouzdan odgovor na pitanje da li su Tdbali bili Iliri riE Tračani. Ma za koju od njih se mi odlučili, obe mogućnosti ostaju otvorene. Ime Tpt~aAAOt ne pokazuje fonetske osobenosti koje bi bile tipične bilo za ilirrski biJo za trački jezik. Od indoevropskog korena trb-, sa prelazom samoglrusnog ! > ri, izvode se, pored Trib-alloi, Trib-u;'zium i Tri-bulium u Iliriji, Entrib-ai u Trakiji, Trib-anta u Fr,igiji. S druge stTane, s~loženice sa tri- po· mate su i kod llira (nrpr. Tri-teuta; Tri-cornenses a:nože biti tračka ili keltsko?) i kod Tračana (usp. i Tpt-xacr~o~ u Frigiji). Od Učnih imena X>Pane«, Verehrcr einer nach dem Vorbild des grieohischen pans dargestellten Gottheit.>tamna voda«. Holder je smatrao ime keltskim, Tomašek, Dečev, Georgijev tračkim.204 Ali Majer j e i ovaj hidronim uneo u svoj ilirski rečnik, j er smatra da je oblast u ko-

>

>

Plin. IV, 50. Tomaschek,· II, 2, 94. 199 S tr. VII,, 5, 12 (e. 318). 200 Jokl, Ebert's Reallexioon, 13, 1929, 278; Detschew, s. v. 201 Detschew, s. v.; reopzuee, E'bArapcKa eTHMOAOflla, 42 i 100. 2 0 2 Mayer, s. v. Sirmium; Georgiev, Thrace et illyrien, EE 6,1963,72. stavlja zajedno Syrmus i Sirmium. 203 Detschew, s. v.; Teopzue6, E'bArapcKa eTHMOAorHa, 28 sq. 204 Tomaschek, II, 2, 97; Detschew, s. v.; Georgiev, n. d .,, 34. 19q

198

59

joj teče T'imok, bar svojim gornjim tokom, bila dardanska. Upućuje i na ime Timavus, koji nosi reka na granioi Istre i Veneoije.2os K1uj3po~, K{:j3po~, današnja Cibra, može, prema Georgijevu biti latinka ili tračka (dako-mezijska) reč. S obzirom na ime reke i grada Kej3pt']v u Tmadi, gde su takođe živeLi Tračani i lVlezi, Georgijev smatra da se ovaj hidron:im može uzeti ~ao s1igurno trački, odnosno dako-mezijski (*kebr-(a)- od ie. 1'(s)kre(i)-bhro-s »bistar, jasan«). Dečev ga smatra tračkim, od ie. '~geu-ro-, grč. yup6w, »viti se, savijati sekaplje, teče>đačkom, tračkom i frigijskom«, ali dalje u tekstu manipuliše izrazima >>dako-mezijski(dako)mezijskidako(mezijski). U rubrike >> đačka >đački>čak ni kod Tribala«.237 Veoma je karakteristična u tom pogledu i sledeća Isokrato'Va rečenica: »Mi (Atinjani) ponosimo se i uobražavamo da smo bolji od drugih, a u stvari lakše bismo ustupili bilo kome tu našu plemenitost nego Tribali i Luk anci nj·ihovu nds kost« .238 Pominjanje Tribala zajedno sa Lukancima baca izvesnu svetlost na problem koji nas zanima. Kao što su južnoitalski Grci imali vrlo n eprijatna iskustva sa svojim lukanskim susedima, tako su i At,i njani, na tračkoj obali, upravo u Isokratovo vreme, imali p1~ilike da .i zbliza upoznaju Tribale. Vest o nastran im običa­ jima ovih Balkanaca n e mogu se vezati za tribalske robove u Atini, već za njihovu postojbinu. Tribali su bili prvi srednjobalkanski narod s ko" jim su Atinjani došli u neposredan dodir kada su 376. godine pomogli Abderi da se odbrani od n j,i h. Postoji, najza d, još jedan podatak koji 236 Prvi odgovor Tribala No:~o:(cro:Tpeu (st. 1616) nema nikakvog smisla. Niko ga ne razume, ni Posejdon ni Herakle, i zato Herakle može da ga protumači kao pristanak, što ispada vrlo smešno. U drugom odgovoru, st. 1267-8, I:om vo:xx ~o:xTo:pL xpoucro:, mogu se jasno razaznati reči o-6, v& (negacija ), ~axT1Jpio:, xpoiicroa. Tribal se uplašio Heraklove toljage i to mu je jedino važno. Treći odgovor, st. 1678-9: xo:),o:v xopo:vo:v xa( [J.>U Peonij[ i Dardaniji padale su s neba kao kiša žabe i bilo ih je tako mnogo da su s·e kuće i ulice njih napunile. Prvih dana ljudi su nekako izdržali tamaneći ih i zatvarajući svoje domove. Ali, pošto nisu time ništa postigli, već im se posuđe punilo žabarna pa su ove kuV·a ne i pečene s hranom, niN su mogli da se posluže vodom, ni nogom da kroče na zemlju zbog njihovog mnoštva, a smetao im je i zadah od leševa, oni napustiše svoju domovinu.>Hira, Tračana i Dardanaca, i drugih varvarskih plemena neverne ćudi« - kako stoji kod Justina -· »koji se ni na koji način ne bi mogli zauzdati kad bi se istovremeno pobunili«.20 I ovog puta Justin jedini pominje izričito Dardance. Ostali izvori govore uopšteno o »varvarskim susedimaS is kusnom pešadijom i najvećim d elom konjice, s naređenjem da s leđa napadne neprijatelja u povlačenj u i d a stalnim uznemiravanjem četa na začelju uspo ri kretanje njihove vojske u pa:-a vcu dom ovineMeđutimkada su se Dardanci, okrenuvši bojne znake, p ostrojili u bojni red, došlo je do prave bitke, koja se završila nerešen o. A kada su Dardanci ponovo počeli da se povlače, k-raljevska konjica i la ko naoružana pešašljenje starijih naučnika da bi u pitanju bio klanac kod Velesa ili n emirKapije. (Mel ani, 18-21 , poznaje samo stariju literaturu o ovom problemu i u topografskom pogledu ne da je ništa novo) . Do istog zaklj učka došao je nedavno i J. Mikulčić, Pelagonija u svetlosti arheoloških nalaza, Skoplje, 1966, 82 i d. štaviše, zahvalj ujući poznavanju terena i arheoloških nalaza,, on je, može se reći, dokazao da fauces Pelagoniae mogu biti samo klanac kod De· brešta, koji je, na severozapadnom rubu Pelagonije, vezivao ovu, preko doline Treske, sa Daradanijom i Ilirijom. Na ulazu u klanac postoji utvrđenj e koje se može datovati u kraj III i početak II veka pre n .e. 9 t L i v. XXXI, 34, 6 (D 30) . u2 L i v . XXXI, 38, 7- 8 (D 31 ). 113 Li v. XXXI , 40,9-10 (D 33). 94 O datum u v. Walbank, 318. o5 L i v. XXXI , 40, 7-'-8 (D 32).

121

dija neprestano je napadala Dardance, koji ni:su imali takav rod vojske i koji su bili pritisnuti teškim naoružanjem. I sam teren im je pomogao. Ubijeno ih je vrlo malo, dok su mnogi ranjeni, a niko niji Makedoniju i Grčku, opljačkali mnoga svetildšta, pa i delfijsko,

t•• 15o 151 152

G r a n. Lie. X XXV,. p . 27 (D 56). Liv. per. 82 i 83 (D 57), Eu t r . V, 7, l (D 58). D e v ir. i ll. 75, 7 (D 60). H. A. Ormerod, CAH IX (1932), 257, nap. l, smatra da je u vreme

Arhelaj eve misije kod Mitridata, neposredno pred odlazak Sulin u Malu Aziju, diplomatska situacija bila takva da se jedva može pretpostaviti da bi Sula napustio Makedoniju. Zato on stavlja Swine r atove s varvarima r anije, u vreme kada su njegovi poslanici boravili kod Mitridata, a Arhelaj bio u njegovom štabu kao gost. Međutim, i prema Plutarhu, v. sled. nap., ove operacije padaju za vreme Arhelajeve misije, a posle povratka poslanika. m P l u t. Sulla, 23 (D 59).

136

aU su tom iwilikom pretrpeli veiike gubitke.«154 Varvarima se suprotstavio Kornelije Scipion i uspeo da ih istera tiz Grčke i Makedonije. štaviše, on je prognao Skordiske sve do njihove zemlje i naneo jm teške poraze, koji su zauvek učinili kraj njihovoj hegemoniji u zemljama južno od Save i Dunava. S Medima li Dardancima pos.tupio je Scipion drukčije. Ako je verovati Apijanu, »orni Šu ga _podmitili sv·etJim blagom« i on je s njima skloptio sporazum.155 Svaki pohod bio je za varvarska plemena izvor prihoda. Može se tek zamisliti kakve je količine zlatntih i srebrnih predmeta donela pljačka yelikih svetilišta kao što je bilo dodonejsko ili delfijsko, gde su vekovima na:gomilavana ogromna bogatstva. Ako je hiJo dovoljno »svetog blaga« da se podmiti jedan rimsld konzul, moralo je ostati još mnogo -t og bogatstva u posedu samih varvara, i to se neizbežna moralo odraziti na privrednom ti kulturnom životu zemlje. Arheolozi b:i morali da računaju sa tak~im pljačkama kada opredeljuju poreklo raznih >>importovantill« predmeta, naročito arhajskih. Prodor Dardanaca i njihovih saveznika do Delfa i ofanz!va Lucija Kornelija Scipiona datuju se sa najviše verovatnoće u 84. godinu.15fi BELLUM DARDANICUM SKRIBONIJA KURIONA Dok su u prethodnim ratovima, koliko se iz sačuvanih izvora može videti, Dardanci imal,i sporedno mesto, za vreme Gaja Skribonija Kuniona, konzula 76. i namesnika Makedonije od 75. do 73. godine, oni postaju glavna meta rimskog oružja. Već za Apija Klaudija Pulhera, koji je pre Kurtiona upravljao makedonskom provincijom, Rimljani su napustili svoj do tog vremena uglavnom defanzivni stav i prešli na sistematsko podjarmljivanje severnih suseda. Apije Klaudije ratovao je 77-76. godine, najviše sa Medima.157 Ali su i Dardanci imali posla s njima, kako se vidi iz jednog podatka u kome se pominju dažbine koje im je on nametnuo.t5s Nije iskljuoono da su Dardanci pohitali u pomoć napadnutim Medima, sa koj.ima ih je vezivalo staro i isprobano savezništvo, ti da je to bio povod za rimsku intervenciju na njihovoj teritoriji. Rat s Medima stajao je Rimljane mnogo žrtava a nije doneo trajne rezultate. Klaudije je umro od bolesti, u provinciji, i Kurion je odmah poslat da preuzme komandu. U jednom Salustijevom fragmentu čitamo da je >>te godine, u Makedonij1i, Gaj Kunon krenuo u rano proleće sa svom voj,s kom u -Dardaniju i, od koga je god mogao, sakupio danak koji je Apije bio nametnuo«.tsn Maurenbreher, izdavač ostataka Salustijevog dela Historiae, pr·imel:!io je s pravom da je, prema navedenom fragmentu, Kurion preduzeo svoj prvi pohod u Dardaniju već u rano proleće, što znači da je to bilo ne one godine kada je Apije Klaudije i 54 155 156

(D 62).

App. Ill. S (D 61). O ovom pohodu vidi opširno u odeljku o Skordiscima, str. 241-251. Usp. i podatak Hijeronimove hronike o spaljivanju delfijskog hrama -

O Apiju Klaudiju v. Mommsen, Rom. Gesch. III, 41; Zippel, 162 i d.; Munzer, RE III (1897), 2 849; Lenk, VI A (1936), 411. Za njegove ratove vezuje se pmnen makedonskih gradova Lete i Stoba u fragmentima Salustijevih Historija I fr. 133 M, 134 M, i II, fr. 36 M. 158 Usp. izvor naveden u sled. nap. 1 5 9 S a ll. II, fr. 80 M (D 63). ..

157

137

umro i kada je Kurion prešao u Makedoniju, već sledeće, 75.160 Kurion je došao u Makedoniju kao konzul, 76,161 ali te godine on, očev,idno, nije ratovao s Dardancima, već je ostatak godine upotrebio za dovršavanje rata u Medioi i tek sledećeg proleća krenuo u Dardaniju.162 Maurenbreherova teza potvrđena je činjenicom da se u F:rontina, gde se govori o njegovom prelazu iz Italije u Makedoniju, Kurion naziva k01I1zulom.t63 Izvesnu smetnju ovom shvatanju čini Eutropijev podatak da je »Za naslednika Apija Klaudija poslan Gaj Skribonije Kurion post consulatum«.164 Međutim, Eutropije nije tako precizan u skraćivanju izvornika i u formulisanju misli da se ova rečenica ne bi mogla shvatiti kao nespretno sažimanje dva uzastopna događaja, Kurionova dolaska u Makedoniju posle Klaudijeve smrti i njegovog zadržavanja tamo, po isteku konzulske godine, u svojstvu prokonzula, kao Klaudijevog naslednika.t65 O ozbiljnosti i te.žJini poduhvata na koji se Kurion spre.IJlao govori. pored ostalog, i broj legija sa kojima je došao u provinciju. Prema Frontinovoj strategemi, on se iskrcao u Diralllij sa pet legija. Tamo se »jedna od tih legija pobunila, odrekla poslušnost i odbila da pođe sa nepromišljenim vojskovođom u težak i pun opasnosti pohodpravdoljuhivih« Rimljana izazvale su n e toliko nepravde nanete }.-saveznicima« i verolomstv:o koliko njegova nesposobnost da svoju volju nametne do kraja i sramota kojom je okaljao čast rimskog oružja prepuštajući neprijatelju pien ti bojne znake. Neodgovorno upravljanje provincijama - iako, naravno, nisu svi namesnici bili tako neskrupulozni kao Hibrida - je jedan od znakova krize republikanskog sistema. Ono se moralo odraziti na odnose R!ima i onih naroda koji su, iako potčinjeni, ostali izvan granica imper ije, kao što su bili Dardanci. Do krajnjeg rasula u provinciji i potpunog bezakonja u njenim odnosama sa susedima došlo je za namesništva Luaija Kalpurnija Pizona 57-55. godine.177 Ciceron, koji Je u to vreme proveo jednu goddnu u Tesaloniki i Dirahiju i izblRa video šta se tamo događa, napada Pizona na najžešći način optužujući ga za beslf'amno pljačkanje provincijalaca, iznuđivanje novca od susednih plemena i napuštanje provincije u najgorem stanju.ns Ciceron je imao ličnih razloga da iskaljuje svoju mr· žnju na Pizona i nemoguće je svesti n a pravu meru pojedine njegove optužbe, ali on nije mogao, u javnim govorima, da .i zmišlja stvari. U besedi koju je odmah po povratku iz Makedonije održao u odbranu Publ.ija Sestija, on kaže da je Pizon >>prodao Tračanima i Dardancima mir za ogromne pare i da im je zatim, da bi im omogućio da dođu do novca, prepustio Make doniju da je pustoše 1i pljačkaju.« 171.1 Na drugom mestu, u govoru protiv Pizona, Cioeron govori samo o Denteletima, protiv kojih je ovaj poveo n epravedan i surov rat i, umesto da u njima ima verne saveznike, postupio s n jima kao s najljućim neprijateljima. Njegovo držanje, kaže Ciceron, učinilo je od ovih vernih zaštitnika Makedonije napadače i pljačkaše. >>Oni su uneli zbrku u naše poreske prihode, osvojili gradove, opustošili polja, porobili naše saveznri.ke, oteli naše robove, odvukLi stoku, a građane Tesalonike primorali da grade zidine u strahu da neće moći da odbrane grad.«1so Iako se ove reči odnose samo na DenteCass, Di o . XXXVIII, 10, 1-2 (D 74). vs l ul. Ob s. p. 175, 22 (D 73). 176 V. dalje odeljak o Mezima, str. 315, pr. 74 i d. 1 77 Brougthon, II, 202, 210, 218. 178 Cf. E. Groag, RE III (1893), 1388-9, s. v. L. Calpurnius Piso Caesoninus Piso, Nr. 90. t79 C i e. pro Sest. 43, 93 (D 75). 174

1so Ci e. in Pis., 34, 84: Denseletis . . . nefarium bellum et crudele intulisti, eisque cum fidelissimis sociis uti passes, hostibus uti acerrimis maluisti. Ita perpetuos defensores Macedoniae vexatores ac praedatores effecisti; vectigalia nostra pertubarunt, urb es ceperunt, vas t arun t agros, socia s nostros . in _ servitutem abduxerant, familias abripuerunt, pecus abegerunt, Thessal~rtiJ:rr,,\;,.· censes, cum oppido desperassent, muni re arcem coegerunt. .;~'>Adrian!'(Ofru; biljku gentiana (gorčica, lincura), dok se cip:_c;TC )_oxia }WKpa. ili ~Arwarin~ (pelin, apsint) zvala na dardanskom crcrrrin ~. Treći dardanski fitonim cacalia zabeležen je u Pseudo-Apulejevom spisu De m edicaminibus herbarum.zss Ime KcrKaAia nalazimo i kod Dioskurida, ali ovaj ne kaže za njega da· je dardanski naJZiv. Zanimljivo je napomenuti uz ovaj posled11.ji apelatdv da se lično ime Cacalia javlja u Justiruj anovom Kodeksu, u jednom reskriptu izdatom 294. u Viminaciju (ood . lust. V, 16, 21).2611 H e r. I, 196: 'I:A/,up~wv 'Eve:·rouc;. IV, 49: e~ 'IA:Aup~wv ile pswv rrpoc; ~opbJv "Ayypoc; rro-rrxfL6c; . .. usp. Vulić, Dardanci, 75 sq. Wl Diosc. IH~ 3; Hl, 4; IV. 21 (D 106). Apu ·t. 8 (D 107). Cf. Toma· schek II, 26 i 30. P l i n. nat. hist. XXV, 135: cacalia s ·ve leontice vocatur. 209 Tomaschek, I , 25, govori samo o dva dardanska fitonima. Međutim , u svom rečniku đačkih fitonima navodi, pored aloitis i sopitis (II, 26), i cacalia (II, 30). Mayer, s. v. Dardani, upućujući na Tomašeka (I 25 i II, 26), takođe kaže da su poznata samo dva dardanska fitonima. U njegovom rečniku međutim ne nalazimo ni sopitis n· aloitis, već samo kakalia (str. 176: dardanischer Name einer Bergpflanze). Budimir, Dardanci, 23,. govori samo o dardanskom botaničkom apelativu - sopitis. 2s1

čfve:fLov

167

Korist od ovih glosa je vrlo malena. Ako sudimo po tome što ih nije uvrstio u svoj rečn~k, oWJti:lt~ i cilo'tn~, prema Majeru, ne bi bile ilirske reči. Budimir pak, raspravljajući samo o reči crw~dnc:, vezuje ovaj izraz kako za ilirsko sabaia, »pivo«, tako i za dačko seba. >~zova«.210 Prema tome za sopitis može1~1o bez kolebanja tvrditi da je indoevropska, a ne preindoevropska reč. Dmcidanov je KaKcxlia izveo od ie.* keuk-, »savi j ati>Laki, Gipki«,, od korena leng"h-. Usp. i Limba traoo-dacilor, 70. 279 O etimologiji ovog poznatog ilirskog imena v. Budimir, n. d ., 12-15 i 23 (= Celer, Brzi ); A. Mayer, lllyr. BATO, Giotta, 32, 1952/ 53, 302 sq . prhvata Kraeovu etimologiju u vezi s lat. battuere, Bato= »Ratnik«, >>Borac«, sa semantičkim prelazom u »Brzi« . _ 280 Zbog istovetnosti njegova imena s imenom dardanskog vladara s početka II .v eka proglasili su moderni naučnici i ovog Monunija Dardancem; v. Papazoglu, Dardanska onomastika, 52, nap. 12, i Etat illyrien, 163 sqq. 281 Krahe, PN, 49; Die Sprache der IUyrier, 55; Mayer, s. v. Prvi deo složenog imena E t-ula javlja se i u ilirskim imenima Et-leva, E(tritus, E t-t is (Krahe, l. e.). Mayer smatra oblik E tuta kao hipokoristikon od Etieva, jer se prema L i v. XLIV, 32, 3 Gencijeva žena zvala Etleva.

169

gara, dardanskog kralja, a Dardanci su, po njegovom mišljenju, bili Iliri.282 U takvom postupku postoji donekle zatvoren krug. I ime Etuta se smatra ilirskim uglavnom zbog toga što je to ime nosila jedna dardanska . princeza. Ali ta teškoća otpada ako se ispostavi da su sva četiri poznata istorij,ska imena dardanska na ovaj ili onaj naćin vezana za ilirsku onomastiku. Ostaje jedna druga teškoća : navedena imena nisu morala biti dardanska u užem smislu, pošto se, kao što je poznato, lična imena lako prenose, naročito putem bračnih veza između pripadnika dva susedna plemena. Jedan negativan zaključak se ipak može izvesti. Ova imena ne pokazuju nikakvog traga nečeg tračkog u sebi. Ako se ima u vidu da su to imena vladara ,j članova porodka i da potiču iz vremena dardanske nezavisnosti, ovaj zaključak dobija velik značaj u rešavanju problema etničke pripadnosti Dardanaca. b) Ostala dardanska ličn a imena potiču iz rimskog vremena, uglavnom iz II i III veka n .e., i udaljena su prema tome četiri do pet vekova od napred pomenutih istorijs·k ih imena. Iz helenističkog vremena nemamo nijedno epigrafski sigurno posvedočeno dardansko ime. Jedna Dardanka koja je kao robinja stigla u Delfe i tamo bila oslobođena između 140. i 100. godine nosila je umesto ličnog imena svoj etnikon: awp.n yvvutKFiov U.l ovop.a .:lnpRvo; .:lapoot~Ei·c;

i

~apM~Lo-o-ot

(rimsko doba),

~&pcav )c;

'Acppoi>Lo-lou ~otpl>a~eilc; (I vek pre n. e.), 'E rrotq:0so-mc; NLx1'1--rou ~otpl>ot~Ei: c; (Il/ I vek pre n. e),

~ mp:'>Beoc;

pocl--ra ~otpi>'X•;lc; (l vek n. e.), Mot--rs [·l a 'Oal>cxuou 8uy&qp ~otpl>ot~lc; (ll

vek pre n. e.). L. Robert, The Inscription od the Sepulchral Stele from Sardis, AJA, 64 (1960), 53 i d., usp. i Noms indigenes dans l'Asie Mineure greco-romaine, Par s, 1963, 341 sqq. U napomeni br. 6 Robert se poziva na W. Peek-a, koji je u natpisu pročitao Mot--reLa. 28 7 Usp. Detschew, s. v. 286

170

smatra da se njen patronimik 'Oaoaou, svojim drugim delom, može uporediti s đačkim imenom tla{ o~ Kao što ćemo videti, tračka imena u Dardani ji nisu retka, i sa tog stanovišta bi ovo bilo sasvim prihvatljivo. Ako se ipak kolebam da ime ove Ma-Ftcx uvedem u dardansku onomastiku, razlozi su tome ovi: l. obele~je llapoctvfdakomos. g, spaterer dz>z oder đ)>Skordisci i Dačani «.M Flor, Fest, Jordanis i Amijan Marcel.in zabeležili su samo po b edu koju j,e Ruf odneo na Teci Rebru. Usp. G. Klaffenbach, Klio, 20 (1926), 88. Pasti triumph., a. 106 (S 23). Marko i Kvint posetili su Delfe 107. godine i tim povodom je, verovatno, grad izglasao odluku o podizanju spomenika; v. Sclzober, n. d. 83 Degrassi, ILLRP-1, 337, odvaja zapetom Galleis, Scordisteis ne dajući nikakvo objašnjenje za ovo odstupanje od ostalih izdanja. Međutim , upotreba člana i sveza u grčkim tekstovima delfijskog i europskog natpisa, ali i u latinskom, pokazuje da rat.&-rac; ima atributivno značenje i da se nikako ne može shvatiti kao ime nekog posebnog plemena. Inače bi moralo stajati TOV rtpo>Scordiscosque« umesto »ceterosqtte« je talwđe prihvatljivaJ2(j Prema tome, slično Apijanu, i Li.cin.ijan izdvaja pohod u Mediku kao nešto posebno, a od plemena kojima je Sula nametnuo ·r imski suverenitet n abraja Darda nce i Dentelete, i, možda, Skordiske.

POHOD KORNELIJA SCIPIONA AZIJAGENA

Da su Skordisci učestvovali u svim ili u ve6ni pohoda koje su varvaDi preduzeli protiv Makedonije osamdesetih godina I veka, možemo zaklj učiti i p o to m e što su, iako su bili dalje od Makedonije nego Medi, Dardanci i Denteleti, pre o'V:i.h izazvali protiv sebe silu rimskog oružja. U vreme ratova s Mitridatom i građanskog rata u Rimu došlo je do novog upada Skordiska, Meda i Dardanaca u Makedoniju i Grčku. Ov·o g puta dogodilo se ono od čega su Delfi odavna strepili: varvari su prod r li do njihovog svetmšta, o:pljačkal,i ga i spalili. Događaj, koji je odjeknuo širom grčko-rimskog sveta, postao je sudbonosan za Skordiske, j er je vojskovođa Lucije Kornelije Scipion b acio na n jih sve svoje snage i, ako ne uništio, kako to izvori kažu, ono, svakako, za dugo vremena slomio njihovu moć. O ratu Skordiska ;s Kornelijem Scipionom govol'i nam nešto opširnije samo Apija n. Nj egovo j e izlaganj e, međutim , takvo da nam stvara razne teškoće i dopušta različite i nterpretacije. Otuda i velika razmimoilaženja među naučnioima u pogledu kako datovanja ovog pohoda, tako · 12s P l u t. Sulla 23 : brl -rou'!otc; ex.n~f.LtJ!ac; txElvov (sc . '!Ov 'Apzuaov) whoc; dc; x.al -rli 1t0t,M 3 tarrop6~crac; rr&Atv &v ~cr-rpe:~e:v dc; Max.e:aov la\1 . ' .

'!~V Ma taLK~V ev~~aAE,

124 E u tr. V, 7 (S 34). Dalmati su, svakako, pogrešno navedeni umesto manje poznatih Denteleta. L i v. per. 83 (S 35), govo['i samo uopšteno o Trača­ nima. tzs Grani Li c ini ani XXXV, p. 27, ed. Elemisch (S 33). 126 Usp. kritički aparat u izdanju Flemiša (v. pret. prim.). O ovom ratu govorim opširnije u odeljku o Dardancima.

16 Djela XXX

241

i njegovog ishoda.127 Apijan najpre pominje Skordiske kao jedno od nekada najmoćnijih ilirskih plemena i kaže da su zbog 'r atova sa 5usedima i sa Rimljanima skoro potpuno istrebljeni. Zauim ubacuje priču o pohodu Kelta (ko1e on brka sa Kimbrima) i ilkskih Autarijata na Delfe i o kazni koju im je Apolon. poslao zbog skrnavlj·e nja njegovog svetilišta,12s te nastavlja: »Takav je, dakle, kraj be zboštvu Ilira ,i Kelta učinio bog. Ali se oni i posle toga nisu libili da sk.r nave svetinje, već su ponovo, od Iliraca najviše Skordisci, ali i Medi i Dardanci, zajedno s Keltima, upali u Makedonijru i Grčku i mnoga su svetilišta opljačkali, m..eđu kojima i delfijsko, pretrpevši i tom p niEkom mnogo žrtava. Rimljani pak, pošto je to bila već trideset i druga godina od njihovog prvog sukoba s Keltima i pošto su otada s vremena n a vreme ;r atov2li s njima, zarate na Iliire zbog ovog svetogrđa pod vođistvom Lucija Scipio na- jer su u to vreme oni već upravljali Grčkom i Makedonijom. I kažu da se susedi nisu pridružili bezbožnim napadačima, već su 'i h namerno prepustili Scipionu, bez pomoći, imajući na umu nevolje koje su sve Ilire snašle zbog Autar~jata. Scipion je Skordiske uništio i, ukoliko je nešto ti preostalo od njih, pobegli su i naselili se oko Dunava i na n: egovim ostrvima. S Medima pak i Dardancima sporazumeo se, jer su ga oni podmitili svetim zlatom. A neko je rekao, od italslcih pisaca, da su zbog toga građanski ratm11i kod Rimljani uzeli maha posle Lucija i doveli do samovlade.«129 Osnovnu teškoću prilikom upotrebe ovog teksta p r edstavlja identif,i kovanje vojskovođe Lucija Scipiona i datovanje njegovog pohoda. Apijan kaže da se rat odi§rao trideset i druge godine posle prvog sukoba koj.i su Rimljanima imali s KeUima ( !"xovT f~ ~ OIJ 8c.IJTFpov Kat rptaKOTov E TO~ a:rto 1'~~ :rt p :i'r l)~ E ~ Kc. ATOU~ :rrc.[pw;) ,j da su se Grci i Makedonci tada nalazili pod rimskJOm vlašću (i'J Oll ruN Tc 'E1.1.~vruv Ka t Maxc86vwv :rtpocrruro [JVH'~ o[ 'Pw11a'o:). Ove dve stvari se, očigledno, ne mogu dovesti u skilad ako se pod Keltima podrazumevaju Gali i ako se tddeset druga godina računa od 390, ili 387) 6. godine, kada su oni izvršHi svoj prvi, znameni:ti napad na Rim. Posto'e dva izbza: ili se pod Keltima misli na drugi narod - Kimbre, Skordiske - i prema tome i datum od koga se raounaju trideset dve godine je drugi, ili je broj godina pogrešan. I jedna i druga mogućnost i skmišćene su u nauci i dale su razne kombinacije. Predloženo je da se umesto Oc(l't'cpov Ka i Tpta Ko crTov čita ota KocrtOTov šw ; i da se tako, računajući od 390. godine, dobije 190.1 30 Te godine je Lucije Kornelije Scipion, brat velikog Afrikanca, vraćajući se iz Male Azije s vojskom kroz Trakiju i Makedoniju na svom putu bio napadnut od nekih tračkih plemena. Nije li to Apijanov Lucije Scipion? . Iako su to pretpostavili ugled111i naučnici, kao Drojzen, za svakoga ko 1 27 Vrlo iscrpnu analizu i kritiku Apijanova teksta, uz pretresanje svih problema koje on postavlja. daje J. Dobiaš u V glavi svojih Studie k Appianove knize Illyrske, str. 47-67: Ti·eti vypleneni Delf a ponižka Skord'sku. Na njega upućujem za sve pojedinosti koje nisu u neposrednoj vezi s našim predmetom istraživanja. 12s O tome v. u odeljku o Autarijatima, str. 90 i d. 129 App. Ill. 5 (S 36). 130 Tako, npr. , Droysen, Dard. Fiirstentum, 90. Ovu ispravku prihvatio je i izdavač Apijana Schweighauser, v. krit. apar. u izd. Mendelssohna. Usp. i Lenk, s. v. Maidoi, RE XIV (1928), 541.

242

malo bolje poznaje istoriju Skordiska ova je kombinacija nemoguća . Uostalom, ona je u protivurečnosti s Apijanovim iskazom da su se Grci i Makedonci u vreme Scipionova pohoda nalaziLi pod rimskom vlašću . Iz istih razloga mora sc odbaciti i emendacja r'icll tcpov Kat rptrcKOCl'Tov K>ostrvima" misli na prava rečna ostrva zastupa i Dobit:tš, 58. i d. On podseća na Plinijev podatak »insula in Sao Metubarbis, 1so

t~o

250

dar ilo prostranom teritorijom od Dunava na severu do ilirskih, peonskih i tračkih planina na jugu nije moglo da se smesti na rečnim ostrvima, ma koliko velika i brojna ona bila. Ali, pre svega, u pitanju su ostaci ovog nekada moćnog plemena, koje se u toku poslednjil1 d ecenija iscrp elo stalnim ratovima i pretprpelo više poraza pr·e nego š to će biti desetkovana od Soipiona. A sem toga, bežanje na ostrva imalo je karakter privremenog sklanjanja, jer su se, ka da je prošla opasnost od Rimljana, Skordisci vratili na desnu obalu Dunava, gde su i ranije živeli. Moguće je, naravno, da su pojedine grupe ovog keltskog plemena prešle i na levu obalu Dunava i tamo se trajnJ nastanile, iako nam to nije direktno posvedočeno.166

Uspešne operaoije Scipio n a Azijagena nisu dovele do okupacije zemlje Skordiska od strane Rimljana. Desetak godina docnije Gaj Skribanije Kurion biće prvi rimski vojskovođa koji će izbiti na Dunav. Azijagenova ratovanje predstavlja prekretnicu u odnosima Skordiska i Rimljana u tom smislu što je tada zanavek slomljena ofanzivna moć ovog izrazito r atobornog plemena. Povukav;i se što dalje od rimskih granica oni se dugo vr em ena neće više u suditi da napadnu rimsku provinciju.167 Pre nego što zaklju6imo OV'U glavu, pot rebno je da se osvn1emo na jpš jedan dokumenat koj.i, možda, ima veze s pohodom Kornelija Scipiona. To je jedan veoma oštećeni epigram iz tesalske Demetrijade, u kome se govori o n ekoj pobedi nad Galatima.168 Na tpis j e pnri put objavljen 1882. godine i uskoro posle t oga je nestao.t6i!l Međutim, zahvaljujući otisku koji je načinio njegov izdavač Loling, p ostoji d anas, sem vrlo nepotpune Lolingove publikacije, nekoliko poznijih čitanja koja omogućuju bar delimično ra:zmmevanje njegove sad ržine. Sačuvani de1ovi natpisa sadrže više inte.resantnih podataka koji otkrivaju značaj ovog spomenika, ali su lakune u tekstu takve da se većina izdavača uzdržava o d nj egove rekonstrukcije. Pre desetak godina K. Korbato je izvukao iz zaborava ovaj dokumenat i dovodeći ga u vezu s određenim događajtima i ličnostima pokuamnicarum maxima« (III, 148) i na činjenicu da je Marlw Aurelije 180. zabranio Jazigima, koji su živeli između Dunava i Tise, da se približavaju dunav~k~m ostrvima (D i o. e a s s . LXXI, 19. 2: TOU TWV v~crwv TWV l:v T "IcrTpCJ) aiTEXEcrlftxL. 166 Mommsen, Rom. Gesch. Irs, 171, pr. 2, misli da Skordisci p osle toga nestaju na teritoriji današnje Srbij e. Tomaschek, I , 62, i Fluss, Scordisoi, 835, govore takođe o povlačenju Skor diska preko Dunava. 167 Broughton, II, 89, i II, 94,. kaže da je Apije Klaudije, namesnik Makedonije 77- 76. godine, usp ešno ratovao protiv Skordiska. To je očigledna omaška, jer niti izvori pominju Skordiske u to vreme niti je oblast u kojoj je ratovao Klaudije imala neke veze sa Skordiscima v. str. 137. Ne zn am na koga se Lukula i na koju Herakleju odnosi sledeća Frontinova strategema: >>Kada je Luku! bio postavljen za komandanta posade dvaju ode!jenja ( ?) u Herakleji, konjanici Skordisci pretvrajući se da odvode stoku izazovu ispa d: zatim pretvarajući se da beže navuku Lukula u zasedu i pobiju zajedno s njim još osam stotina vojnika«, (Fro n t. III, 10, 7, v. (S 39). los IG IX, 2. n. 1135 (0. Kem) (S 38) . m Lolling, Mitteilungen aus Thessalien , Ath en. Mitt.,, 1882, p. 234, n. 5. A. Wilhelm ga nije više našao 1889. godine, cf. Athen. Mitt., 1890, p . 340, niti ga je video Kem kada je priprem ao tesalsk e n atpise za l G. H'. Peek (v. n ap. 171) je 1960. godine takođe b ez uspeha pokušao da uđe u trag ovom spomeniku.

251

šao da ga istonijsk·i interpretira.t70 On se oslon1o na ranija izdanja i neke sugestije za čitanje koje mu je poslao V. Pek na osnovu provere Lolingova otiska. Međutim, nedavno je sam Pek istupio s novim izdanjem i predložio potpunu rekonstrukciju teksta sa pretencioznošću koju ne može da ublaž.i njegovo zav-ršno ograđivanje da se ova rekonstrukcija ima smatrati samo kao »neobavezni pokušaj«.l71 Epigram se sastojao od četiri distiiha. U njemu su veličani vojni uspesi (st. 7: i'pya cpiicon),a) nekog rimskog vojskovođe, koji je bio, ili postao, posle ratnog pohoda o kome je reć u epigramu, konzul (st. 8: KOtpaviav [1narov)Y 2 Najznačajniji element•i sadržani su u drugom distihu. U n ." emu se pominje neko ko je video granice Istra (st. 3: 8E8 opK6rcx r f- prova~ "l cnpou) i navodi podvig vojskovođe, apostrofiranog sa cr,·, 8Ena početku diistiha: >>ti s.i ... . izbacio Galata« (st. 4: :Ošf~aAE~ f'a"Aćuav). Siedeći distih sadrži, u sačuva·nim za·v ršnim delovima stihova, dve reče­ nice s participom: cruvayE]ipa~ c'r.)lcpt crE, icao u~ (»sakupivši oko sebe narode«) irr E- rNm~arrapyp.a ~ti (»poslavši Zevsu žrtvene daroveDa die Skordisker wahrend der Eroberung Pannoniens Verbtindete des Tiberius waren (e a s s. D i o. LIV, 31, 3), muss ihre Unterwerfung frtiher erfolgt sein«). 216 R. Syme, Lentulus and the Origine of Moesia, JRS, 24 (1934), 117: »In 16 B. e. the Scordisci ... attacked and devastated Macedonia. In 12 B. e., however" the Soordisci appear as all' es of Rome and help Tiberius tlo reduce Pannonian Breuci. It would therefore appear that the Soordisci had somehow been brought to reason or subjugated in the meantime.«. 2F V e ll. P a t. II, 39, 3 (S 46) . 218 Prem erstein, Anfange, 158. i d. je prvi doveo u vezu ovaj podatak Velejev s Eusebijevnm vešću da je Tiberije 15. godine pokorio >>one koji žive u susedstvu Trakije« i na osnovi toga zaključio da je Tiberije u svojstvu pro!in), Amantini u sremskoj Posavini i Tricornenses u severozapadnom delu Gornje Mezije (Sopot-Ritopek).227 Dok ·su Kornakati i Trikornenzi bili možda delovi Skordiska, nazvani po utvrđenji­ ma Corna.cum, odn. Tricornium (usp. Picenses od Pincwn) , dotle su Andizeti i Amantini biH Uirska.plem en a zabeležena još u predrimsko doba. Civitas Scordiscorum nije direktno posvedočena, ali na jednom nedavno objavljenom natpisu iz Slankamena, s kraja I ili početka II veka n.e., pominje se princeps praefectus Scordiscorum, i,z čega se zaključuje da je jedan deo Skordiska, u oblasti gde su oduvek bili najgušće naseljeni, sačuvao svoje ime i samoupravru.22s Malobrojni natpisi kojima raspolažemo pokazuju da je ilirizacija u svim delovima nekadašnj e teritorije Skordiska uzela velikog maha u d oba cars tva, iako keltska imena, koja tu i tamo nose ponekli pripadnici Kornaka ta i Trikornenza, odaju keltsko poreklo t:ih zajednica.229 II.

ETNičKA

PRIPADNOST I IME

Različrita mišljenja o etničkoj p ripadnosti Skordiska zasnovana su, s jedne strane, na neslaganju antičkih pisaca, 's druge strane, n a postojanju dveju varijanata imena: L:KopofcP.E:ywv tv 'QP.u[Lm&&wv Le:'. U članku Steph. Byz_: :ExopolcrxoL Ml .:Exlp·noL, objavljenom u Zborniku filozofskog fakulteta u Beogradu, IX-l, 1967, 61. i d., pokazala sam da reč :l:xlp-rLoL ne može biti ime nekog panonskog plemena, kako se obično mislilo, već je to iskvarena skraćenica druge varijante skordiskog imena :Exop&lcr-rrtL. Zato se oba imena nalaze kod leksikografa pod istom lemom. 258 Krahe, BGN, 7, kaže samo da je po korenu ·srodan s imenom planine Scordus; Mayer, 311, s. v. ~:Ex&p&ov i 316, s. v. :Exop&lcrxoL, misli da su Skordisci nazvani po ovoj planini. Kod njega nalazimo netačno tvrđenje, koje se može sresti i kod nekih drugih naučnika (usp. npr. Fluss, Scordisci, 832; Marić, Starinar 3--4 (1953), 39), da je tobože »već Ptolemej, V, 6, 8, doveo u vezu ime planine Skarda s imenom keltskih Skordiska«; usp .. njegov čla­ nak u Serta Hoffilleriana (1940), 190: »a Scardo monte... eos cognomen cepisse Ptolemaeus testatur V 6, 8>osili1i su se« i rečenica kazuje da su Skordisci zavladali svim zemljama severno od Makedonije. Realni istorijski odnosi govore, svakako, u prilog ovom drugom tumač enju. Jer, da je došlo do proširenja keltskog elementa na celo ovo područje, tragovi keltiziranja bili bi mnogo vidniji, pa i p['oterivanje Skordiska ,i,z tih krajeva ne bi moglo da se i>između Besa ( ?) i Ardijejaca živeli Dasareti, Aglcijani i druga manje značajna plemena koja su 26 ° Kao da to ima u vidu M. Budimir, n. v., Vjesnik dalm. LV (1953) ,, 33, kad kaže: »na ilirsko poreklo Skordiska, koji su, razume se, izvesno vreme mogli da budu pod keltskim rukovodstvom, ukazuje i dubleta ~xopillcr 'l'Q(L.» Graf, Geographic von Pannonien, 18. i d., pr. 3, takođe smatra, kao što smo već reMi, da su Skordisci prvob'tno bili ilirsko pleme i da su keltizirani. On se vraća Katančićevom mišljenju (Istri Adoolae, I, 1798, 100) da su Skordisci bili >>indigenae« i da »Scordiscis Celtarum 11omen adhaesit, quod ii potissimum adessent Gallis.« 261 R. Marić, n. d., Starinar 3-4 (1952-53), 39, pretpostavlja da su Skordisci dobili ime po nekoj od većih planina na njihovoj teritoriji, Rudniku ili Kosmaju. Ta planina se u antici morala zvati *~xopoLc; . Nije jasno šta hoće da kaže Mayer, 312 s. v. ~x&:pilov, kad, nasuprot l/uliću (Kelti 82) ,koji se izjasnio protiv povezivanja imena Skordiska s imenom Skarda, pomišlja na mogućnost >>da se ime Skarda u antici prostiralo mnogo dalje na sever, pošto je i put iz Dardanije prema Jadranu i Italiji vodio preko Skordiska ... " 2 62 S tr. VII, 5, 12 e. 318 (S 5).

272

Skordisoi napadali dok nisu opustošili ove krajeve tako dati danima a da se nailazi samo na neprohodne šume«. o istom dobu i istom procesu nametanja političke vlasti su živela severno od Makedonije, između velikih naroda

da se moglo hoje, svakako, plemenima koja Meda i Besa, na

Reč

Sl. 7. Položaj Skordiska prema Moči ju. Na p rvoj s.kici, A. M6csy, Die Vorgeschichte Obermosiens im hellenistisch-romischen Zeitalter. Acta antiqua 14, 1966, 88 (odsečak) , Slrordisci se pružaju sobe strane Morave,, južno od Save i Dunava. Na drugoj, id., Pannonia, RE Supp!. IX, 1962, 531 (Podunavlje u I veku pre n.e. ), Skordisci se šire i severno od Dunava, zahvatajući mali deo istočnog Srema. 18 Djela XXX

273

istoku, i i1irs,kih Ardijej.aca, na zapadu.2u3 »Manje 1znacaJ.na« plemena, kroz čiju su zemlju Skordisci otvorili sebi put ka Makedoniji. bila su, verovatno - s obzi1rom na to da je prirodan put vodio dol-inom Morave - delovi razbijenih Tribala i Autarijata, a, svakako, i delovi Dardanaca. Nije isključeno, kao što smo videli, da je i Dardanija u celini pniznavala jedno vreme vlast Skoi1:"dis ka.264 Na :isti način moglo hi se postaviti i pitanje prevlasti Skordiska nad Panoncima.265 Teritorija na kojoj su se prvobitno nastanili Skordisci bila je panonska. Kako je tekla njihova granica prema slobodnim Panoncima? Moči je u poslednje vreme istupio sa p r etpostavkom da su Skordisci u II veku b:ili gospodari većeg dela Panonije .266 On zasn iva svoje mišljenje na sledećim podacima: l. U vezi s namerom Filipa V da Bastarne pošalje na Rim, Livije kaže da je j edini put k ojim se m ogla vojska prebaciti u Italiju i na Jadransko more vodio preko zemlje Skoa:-diska, (per Scordiscos it er esse ad mare Adriaticum Jtaliamque; alia via traduci exercitum non posse ).267 2. PI'ema Strabonu, tzv. Veliki Skordisci (v. o tome dalje) prostirali su se između reka Noara, koji proniče kraj Segestike (rov rs Noapou rau rrapc\ thv L:syscrHKtlv pf.ovro;), i Marga;268 Moči uzima ovaj podatak kao po tvrdu da su se Skordisci prostirali do Segest,i ke (Sisak) . 3. Govoreći o najezdi Kimbra, Posejdon:ije je naveo samo t ri naroda u Podunavlju: Boje, Tauriske i Skord iske.21;9 Iako je reč o panom;koj zemlji, i ovde se Panonci ne pominju, kao ni u Livijevom podatku, i na osnovi toga Moči zaključuje da su se Panonci tada nalazili pod vlašću Skordiska. N iJjedan od ovih argumenata, kao što ću pokušati da pokažem, nije ubedljiv. Ako se kaže da je put vodio kroz zemlju Skordiska, tim e nije rečeno d a on nije prolazio i kroz teritoriju drugih plemena. Uostalom u vreme Filipa V, n a koje se odnosi ovaj podatak, poznavanje podunavskih zemalja bilo je još tako slabo da je pitanje d a li se tada u opšte znalo za Panonce. I docnije, pred kraj II stoleća, kako se vidi iz Strabona, predstava o putu koji je iz Tergeste dolinom Save vodio na Dunav bila je srusvim pogrešna.210 Njena dužina, prema strurijem 263 Ibid.: [.LE:T