Diplomatsko i Konzularno

1.Funkcije diplomatske misije – nabrojane su u Beckoj konvecniji o diplomatskim odnosima bez posebnog reda i bez ogranicenja. Od davnina diplomatski predstavnici bili su kanali saobracanja izmedju razlicitih drzava. Njihova uloga je znacajna jer olicava politiku drzave u datom trenutku. Nabrojane su samo one funkcije koje su izraz prakse drzava i to u duzem periodu, tj, kao obicajno pravo. Funkcije diplomatske misije narocito se sastoje kako je naglaseno u Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima u a) predstavljanju drzave koja akredituje kod drzave kod koje se akredituje,drzava prijema. b) zastiti u drzavi prijema interesa drzave koj akredituje i njenih drzavljana u granicama koje dopusta medjunarodno pravo, c) pregovaranju sa valadom drzave prijema o razlicitim pitanjima iz oblsti bilateralnih odnosa dveju drzava, d) obavestavanju svim dozvoljenim sredstvima o razvoju dogadjaja u drzavi prijema i podnosenju izvestaja o tome drzavi koaj akredituje, e) unapredjenju prijateljskih odnosa i rzvijanju privrednih, kulturnih, naucnih i drugih odnosa iymedju drzave koja akredituje i drzave kod koje se akredituje. Becka konvencija o dipomatskim odnosima unosi jednu nurlnu formulu o vrsenju konzularnih funkcija od strane diplomatske misije tj, da se nijedna odredba ove konvencije kako je naglaseno ne moze tumaciti kao zabrana za neku diplomatsku misiju da vrsi konzularne funkcije. Dva osnovna nacela u vrsenju diplomatskih funkcija – drzava prijemaa je duzna da omoguci i obezbedi diplomatskoj misiji drzave koja akredituje da svoje funkcije vrsi na svojoj celokupnoj teritoriji, a diplomatska misija to vrsenje ne moze da cini mesanjem u unutrasnje poslove drzve prijema. 2. Diplomatski azil – nepovredivost prostorija diplomatske misije oduvek je bila izazov progonjenim ljudima u vreme nereda, bezakonja, gradjanskog rata ili slicnih incidenata u drzavi prijema, da se sklone i zastite zivot ugrozen od strane nekontrolisanih oruzanih grupa. Krov diplomatske misije bio je skoro jedino utociste u takvim situacijama na svim kontinentima, mada ni on uvek nije bio siguran. Sa fikcijom eskteritorijalnosti radjala se i ustnova diplomatskog azila. Sa nestankom teze o eksteritorijalnosti i pojavom novog shvatanj nepovrdivosti prostorija diplomatske misije, ustanova je skoro nestala iz zivota, osim na latinoamerickom kontinentu, gde i sada postoji. 3. Diplomatske privilegije i imuniteti – pod imunitetom se u prvom redu podrazumeva osobodjenje, odnosno izuzece u medjunarodnom pravu u konkrentom slucaju od jurisdikcije organa teritorijalne drzave, odnosno drzave prijema. pod povlasticama, odnosno privilegijama samtraju se razne pogodnosi koje se daju diplomatskim misijama i njihovom osoblju u drzavi prijema. U sirem smislu, i imuniteti su neka vrsta povlastica, mada povlasceni polozaj diplomatske misije i njenog osobolja proizilazi iz prava na izuzece od odmace jurisdikcije. Inuniteti imaju osnov u medjunarodnom prvu i oni pogadjaju i doticu suverenost drzave prijema. privilegije zavise od unutrasnjeg prava drzava pijema, znatnim delom. Diplomatski predstavnici i njihova pratnja zasticeni su z vreme svog boravka u inostranstvu, narocito u drzavi prijema, posebnim pravilima medjunarodnog prava. Uzivaju privilegije i imunitete i u odlasuku i u povratku kroz trece drzave. Zastita se proteze od njihovog stupanja na teritoriju drzave prijema pa za sve vreme trajanja funkcija. 4. Dipolomatska valiza – ima posebnu zastitu. To je tasna, jedan ili vise paketa ili slicno s spoljnom oznakom da je u pitanju diplomatska valiza (vostani pecat ministarstva inostranih poslova drzave imenovanja ili diplomatske misije). Diplomatska valiza ne sme biti otvarna, ni zadrzavana pod uslovom da paketi diplomatske valize nose vidne oznake svoje prirode i da sadrze samo diplomatske dokumente ili predmete za sluzbenu upotrebu. Najpoverljiviji dokumenti radi obezbedjivanja njihove tajnosti salju ih diplomatskom valizom koju prati posebno z to zaduzen sluzbenik,tzv diplomatski kurir. Drzava prijema duzna je da stiti diplomatskog kurira u vrsenju njegovih funkcija. Kruir mora da bude snadbeven sluzbenim dokumentom kojim se potvrdjuje njegovo svojstvo i oznacuje broj paketa koji cine diplomatksu valizu kao i njihova destinacija. 5. Pirivilegije i imuniteti diplomatskog osoblja i ostalog osoblja diplomatske misije Obim i vrste privilegija i imuniteti koje uziva osoblje diplomatske misije zavise od funkcija koje svaka grupa clanova diplomatske misije obavlja. 1.Nepovredivost licnosti, stana, prepiske i dobara – licna nepovredivost (neprikosnovenost) jeste aposolutna i potpuna bezbednost. Drzave donose posebne propise o zastiti diplomatskih predstavnika. Domaci sudovu, u nedostatku tih propisa sude neposredno na osnovu medjunarodnih obicaja, odnosno Becke konvencije o dipl.odnosima. organi drzave pijema duzni su da se uzdrze od svake prisile prema licnosti diplomatskog predstavnika ali ona ima pravo na samoodbranu. S druge strane diplomatski predstvanici su duzni da postuju zakonodavstvo drzave prijema i da se uzdrzavaju od mesanja u u nutrasnje poslove te drzave. 2. Sudski imunitet diplomatskih predstavnika – becka konvencija o diplomatskim odnosima preuzela je i potvrdila dotadasnje obicajno pravo i ove materije(imunitet od krivicnog sudstva, gradjanskog i upravnog sudstv, fiksalne imunitete, odnosno carinska i poreska oslobodjenja i dr povlstice iz kurtoazije.)

6. Trajanje imuniteta - imuniteti i privilegije lic koje ima pravo na njih prestaju kada napusi drzvu prijem ili po isteku razumnog roka. Medjutim, u pogledu akata izvrsenih u vrsenju duznosti, imunitet se nastavlja. U diplomatskom pravu smatra se da taj imunitet vazi i prema trecim drzvama a ne samo prema drzavi prijema. gde je odnosno lice imalo funkcije u dipolomatskoj misiji. Interesantno pitanje da li smrcu ovlascenog lica prestaje dipolomatski imunitet. I teorij i praksa daju negativan odgovor. Znacajno je i pitanje kada u slucaju odricanja prestaje imunitet. Za odricanje od krivicnog imuniteta kako po doktrini tako i po praksi drzava niej dozvoljeno samo odricanje nosioca imuniteta vec samo izricito odricanje od strane ovlascenog predstvavnika drzave imenovanja. Tek tada moye da prestane imunitet odnosne licnosi. 7.Ad hoc diplomatija – nije nista manje znacajna od osalih oblika misija. Nastarije su tzv specijalne ili privremene misije i bilateralnim odnosima izmedju drzava. Kasnije se javljaju i drugi oblici ad hoc diplomatije, pa i samih specijalnih misija. Jedan oblik specijalnih misija jesu i oblici diplomatije na vrhu. Pored stalnih misija, drzave cesto salju i tzv specijlne misije, koje imaju razlicite funkcije i zadatke ali su uvek privremenog karaktera. U pitanju su delegacije koje jedna drzava salje u drugu drzavu radi razmatranja nekog pianja, radi pregovora i zakljucivanja medjunarodnog ugovora, ucesca na nekom medjunarodnom skupu ili konferenciji lli nekim ceremonijalnim povodom. Specijalne misije mogu se slati i u drzave u kojima nema stalne diplomatske misije a salju se i u drzave u kojima uopste ne postoje diplomatski odnosi. Problematika specijalnih misija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1969.god. 8. Prezeans sefova specijalnih misija – red prezeansa izmedju misija ako ne postoji poseban sporazum odredjuje se prema azbucnom redu naziva drzava koji je u upotrebi u protokolu drzave na cijoj se terioriji te misije sastaju. Ako se dve ili vise specijalnih misija sastaju prilikom neke ceremonije ili svecanosti, red prezeansa odredjuje se prema vazecem protokolu drzave prijema. inace, red pezensa medju clanovima ise specijalne misije jeste onaj koji je saopsten drzavi prijema ili trecoj drzavi na cijoj teritoriji se sastaju dve ili vise speijalnih misija. Prezeans izmedju clanova misije odredjuje drzava imenovanja koja ih je postavila i notifikovala odnosnoj drzavi. 9. Oblici i funkcije specijalnih misija – po obliku moze se razlikovati vise misija. Najrasporstranjeniji oblik specijalnih misija jesu one koje jedna drzava salje u drugu drzvu radi resavanja nekog pitanja iz njihovog odnosa ili iz ceremonijalnih razloga. Kada jedna drzava salje istu specijalnu misiju sa istim zadatkom kod dveju ili vise drzava cesto se naziva cirkularnom misijom. Treci oblik specijalne misije bio bi kada dve ili vise drzava salju zajednicku specijalnu misiju kod druge drzave. Ove misije karakterisicne su ne samo za bilateralnu vec i a multilateralnu diplomatiju pa je tesko razluciti da li je rec o jednoj ili drugoj vrsti diplomatije. Cetvrti oblik specijalnih misija su tzv, simultane misije kada dve ili vise drzava salju istovremeno posebne, odvojene specijalne misije kod jedne drzave prijema, radi resavanja nekog pitanaj od zajednickog interesa. Jedna od osnovnih funkcija specijlne misije je funkcija predstavljanja drzave, ali i veoma specificna, s obzirom na svrhu ustanovljenja misije, i ogranicenja u vremenu, jer je u pitanju ad hoc a ne stalna misija. Veoma cesto specijalne misije imaju i funkciju pregovaranja, ali je predmet pregovora takodje ogranicen prirodom i specificnim ciljem specijalne misije. 10. Specijalne misije – ustanovljavaju se kako praksa pokazuje ne samo u odnosima izmedju drzava koje nemaju uspostavljene odnose vec i izmedju drzva koje ne priznaju jedna drugu ili vladu jedne od drzava. zato su bila razumljiva nastojanja d se i kroz kodifikaciju pravila o specijlnim misijama, odnosno u Konvenciji o specijalnim misijama unese ovaj princip. 11. Odnos izmedju specijalne i stalne diplomatske misije – nije uredjen Konvencijom. U razmatranju ovog odnosa polazilo se od nekoliko aspekata, odnosno stanovista. Izvestan broj ucesnika polazio je od klasicne teze o stalnoj diplomatskoj misiji kao sveukupnom predstavniku drzave koja akredituje u drzavi kod koje se akredituje, koja je proistekla iz ranije prevazidjene fikcije o predstvljanju jednog suverena kod drugog suverena, odnosno predstavnistvu najviseg ranga. Neki ucesnici pokusavali su da pitanje odnosa dve misije sagledaju kroz teoriju o tzv jedinstvenoj suverenoj volji drzave, koja je olicena kroz ambasadora, odnosno sefa stalne diplomatske misije, i kroz koju treba gledati i pravni polozaj specijalne misije, makar nju predvodio i licno sef drzave. Znatan broj ucesnika ipak je isticao cinjenicu da je specijalna misija misija sa posebnim zadatkom i posebnim ogranicenim ovlascenjima koja su ocigledno izuzeta iz opstih nadleznosti i ovlascenja stalne diplomatske misije.

12, Dilomatija na vrhu (samit diplomatija) – samiti se odrzavaju kako u okviru bilateralne tako i u okviru multilateralne diplomatije. Oni mogu biti redovni, kako na bilateralnom tako i na multilateralnom planu, ali mogu biti i ad hoc, raznim povodima i prigodama. Mnogi bilateralni samiti su vec godinama institucionalizovani u redovne sastanke u odredjenim vremenskim razmacima. Postoji i niz institucionalizovanih multilateralnih samita u okviru pojedinih medjunarodnih organizacija, regionalnih organizacija itd. Ad hoc samiti su takodje brojni i raznovrsni. Osim samita posvecenih razmatranju pojedinih pitanja, svi ostali ad hoc samtiti ne pruzaju sire mogucnosti osim povrsne razmene misljenja i upoznavanja sefova drzava i vlada. 13.Istorijat ustanove konzulata – pretece ustnove konzulata vuku koren od davnih vremen i javljju se kao posledica prvih trgovackih odnosa izmedju plemena i naroda. Jos su stranci koji su ziveli u staroj Grckoj birali medju sobom zastitnike takozvane prostate koji su delovali kao posrednici i neka vrsta sudija u njihovim pravnim i politickim odnosima sa vlastima drzave boravka. Posle propasi Zapadnog rimskog carstva Vizantija je postala centar trgovackih poslova sa okolnim zemljama i narodima, pa su Carigrad i vece vizantijske gradove naseljavali znatan broj stranaca, osnivajuci citave zajednice ili kolonije. Moze se sa sigurnoscu kontatovati da se institucija magistrata javlja svuda gde se javlja medjunarodna trgovina. U XIII i XIV veku ustanova konzulata naglo se siri ne samo u Sredozemlju, vec i na Atlantiku, Severnom moru i baltickoj obali. Vec u XIII veku italijanski gradovi drzave dobijaju u Spaniji pravo na sopstvene konzulate. Pravila o konzulatima i konzulima tog perioda bila su u stvari deo pomorskog prava. 14. Odnos izmedju diplomske misije i konzulata – iako je svaki konzulat posebna ustanova i njen sef ima posebno ovlascenje od nadleznih organa drzave imenovanja, kao i specijalno ovlascenje drzave prijema konzulat nije potupuno samostalan u svom radu u odnosu na diplomatsku misiju drzave imenovanja. Vecina drzava ako ne i sve potcinjavaju konzule diplomatskom predstavniku akreditovanom u drzavi u kojoj deluje njihov konzulat. Razlicite drzave imaju i razlicite stepene podredjenosti svojih konzulata diplomatskim misijama. Neke od njih propisju ovlascenja sefovima diplomatskih misija da konzulatima e drzave u drzavi prijema daju obavezne instrukcije u odnosu na sve vrste delatnosti uklucujuci i vrsenje konzularnih funkcija. 15. Prekid konzularnih odnosa – Konzularni odnosi, mogu biti prekinuti zvanicnom deklaracijom vlade jedne od odnosnih drzava, proglasenjem ratnog stanaj izmedju drzave imenovanja i drzave prijema koje ukljucuje ipso facto prekid konzularnih odnosa izmedju njih. Osim u ovim slucajevima prekid diplomatskih odnosa ne ukljucuje automatski prekid konzularnih odnosa. Kasnije je u konacnom tekstu Becke konvencije o konzularnim odnosima ostala samo odredba da prekid diplomatskih odnosa ne ukljucuje automatski prekid konzularnih odnosa, 16. Otvaraanje konzulata – Beckom konvencijom o konzularnim odnosima je predvidjeno da se konzulat moze otvoriti na teritoriji drzave prijema samo uz njenu saglasnost. Saglasnost se odnosi ne samo na otvaranje konzulata nego i na sediste konzulata. Svaka drzava samostalno odlucuje u kojim ce mestima na svojoj teritoriji dozvoliti otvaranje stranih konzulata. Ukoliko u odnosnom mestu vec postoji strani konzulat a sa drzavom prijema vec postoji sporazum, odnosno saglasnost za otvaranje konzulata to je i politicki i rvno veoma tesko odbiti otvaranje konzulata u drugoj drzavi. Rang konzulata i konzularno podrucje, takodje se odredjuje na osnovu odobrenja drzave prijema. 17. Pravo na otvaranje konzulata i klauzula najveceg povlascenja – konzulat se moze otvoriti na teriotriji drzave samo uz njen pristanak. Sediste konzulata odredjuje drzava imenovanja i podleze odobrenju drzave prijema. Isti uslovi vaze i za promenu sedista konzulata. Prilikom izrade nacrta Becke konvencije o konzularnim odnosima posavljeno je pitanje odnosa prava na otvaranje konzulata i kaluzule najveceg povlascenja. Bilo je tvrdnji da drzava imenovanja koja sa drzavom prijema ima ugovorenu klauzulu najveceg povlascenja moze u mesima drzave prijema gde trece drzave imaju svoje konzulate da slobodno otvara konzulat bez ikakve naknade saglasnosti teritorijalne drzave. Konzularne konvencije zakljucenje 1950 godine izmedju SAD i Irske odredjuje da svak strana ugovornica moze da osniva i odrzava konzulate na teritoriji druge drzave u bilo kom mestu gde trece drzave imaju konzulate i u svakom mestu gde je drzava prijema saglasna za otvaranje konzulata. 18. Klase sefova konzulata – becka konvencija o konzularnim odnosima predvidja cetiri klase sefova konzulata – generalane konzule, konzule, vicekonzule i konzularne agente. Sefovi konzulata imenuju se u konzulima odgovarajuceg ranga, s tim da svaka drzava moze da odredi nazive kozularnih funkcionera koji nisu sefovi konzulata.

19. Patentno pismo – sef drzave dobija tzv patentno pismo ili neki slican dokument kojim se potvrdjuje njegovo svojstvo i navodi po prvilu, ime i preziime konzula njegov kategorija i konzularna klasa, konzularno podrucje i sediste konzulata. Patentno pismo za generalne kozule, sefove konzulata, obicno potpisuje sef drzave a za osale ministar inostranih poslova ili nadlezni clan vlade. Za ostale konzularne funkcionere nije potrebno patentno pismo odnosno egzekvatura osima ko to propisi odredjen drzave ne zahtevaju. Patentno pismo se dostavlja diplomatskim putem vladi drzave prijema. 20. Egzekvatura i privremeno ovlascenje – na osnovu patentnog pisma, odnosno notifikacije, drzava prijema odlucuje da li ce prihavatiti predlozenu licnost odnosno da li ce joj dati dozvolu za obavljanje funkcija. Ta dozvola se zove egzekvatura i moze da bude izadata u razlicitom obliku. Becka konvencija o konzularnim odnosima kako bi se izbeglo nepotrebno cekanje na slozeni postupak davanja egzekvature ustanovila je tzv privremeno ovlascenje sefivima konzulata da u ocekivanju egzekvature mogu da vrse svoje funkcije. 21. Egzvekatura i priznanje dzava i vlada – u teoriji medjunarodnog prava pa i u praksi medjudrzvnih odnosa, psotoje razlicita misljenja o tome da li davanje egzekvature konzulu jedne drzave znaci istovremeno i priznanje te drzave, odnosno vlade. Davanje egzekvature konzularnom predstavniku jedne neprizante drzave ili vlade ili zahtev za izdavanje egzekvature vladi ili drzavi nepriznatoj od drzave koja je imenovala konzularnog predstavnika ukljucuje priznanje odnosne drzave ili vlade. Sto je naislo na zestok otpor velikog broja clanova Komisije UN, naglasavajuci da je rzmena konzularnih funkcionera zanacajan element medjunarodnih odnosa i da nema niceg zajednickog sa priznajem drzava i vlada. 22. Privremeni vrsilac duznosti (žeran) – u slucajevima kada je sef konzulata privremeno sprecen da vrsi svoje funkcije ili iz bilo kojih razloga nije jos postavljen konzulatom rukovodi vrsilac duznosti ad interim, zeran konzulata. Ime i prezime vrsioca duznosti ad interim saopstava diplomatska misija drzave imenovanja ili sef konzulata, ako u drzavi prijema nema diplomatske misije, a ako je ovaj sprecena da to ucini neki drugi nadlezni organ drzave imenovanja ministarstvu inostranih psolova ili od njega odredjenog organa drzave prijema. Po pravilu ovo saopstenje treba da bude ucinjeno unapred. Drzva prijema moze da uslovi svojim pristankom prihvatanje za vrsioca duznosti ad interim nekog lica koje nije ni diplomatski ni konzularni funkcioner drzave imenovanja u drzavi prijema. Takodje pitanje nije ni do kraja reseno vec je ostavljeno svakoj drzavi prijema da odluci da li ce u odnosnoj situaciji uslovljavati postavljanje vrsioca duznosti ad interim svojm pristankom. 23. Osobolje konzulata – bitna pitanja u vezi sa osobljem konzulata uredjena su Beckom konvecijom o konzularnim odnosima. Jedno od osnovinih pitaanja bilo je pitanje obima osoblja konzulata. Komisija UN za medjunarodno pravo bila je svesna izvesne opasnosti radeci nacrt Konvecnije da neke drzave preteraju u odredjivanju obima svog osoblja konzulata, ali je zelela i postavljanje nekih granica samovolji drzave prijema da sama odredjuje taj obim. Zato se u nacrtu pojavila odredba da drzava prijema moze zahtevati da taj broj bude u granicam normalnog i razumnog. Drzavi prijema priplo je ipak pravo procene sto znci da u konkretnoj situaciji forumulacija da se taj broj krece u granicama onoga sto se smatra razumnim i normlanim s obzirom na okolnosti i uslove koji vladaju u konzularnom podrucju i na potrebe konzulata o kome se radi. Drzava imenovanja slobodna je da sam odlucuje ko ce biti clan osoblja konzulata pod uslovom da se pridrzva izvesnih uslova koji se odnose na broj osoblja, njihovo drzavljanstvo i licnu prihvatljivost. 24. Konzularni kor – konzularni kor je manje poznata ustanova medjunarodnog prava za razliku od diplomatskog kora. O njemu postoje dva shvatanja, uze i sire.Po prvom konzulrni kor cine sefovi svih konzulata na jednom konzularnom pordrucju ili u jendom gradu. Po sirem shvatanju u konzularni kor spadaju svi konzularni funkcioneri na jednom konzularnom podrucju odnosno svi oni koji imaju konzularni rang. Na teriotoriji jedne drzave prema tome moze da postoji vise konzularnih korova, s obzirom na postojanje vise konzularnih podrucja dok je u istoj drzavi moguce postojanje samo jednog diplomatskog kora.

25. Konzularne funkcije – su mnogbrojne i raznovrsne. Becka konvencija nabraja zasitu interesa drzave imenovanja i njenih grdjna, fizickih i pravnih lica, u granicama koje dopusta medjunarodno pravo kao funkciju konzulata, u drzavi prijema; pomaganje rzvoja trovinskih ekonomskih kulturnih i naucnih odnosa; obavestenje svim dopustenim sredstvima o uslovima i razvooju trgovinskog privrednog, kulturnog i naucnog zivota drzave prijema, podnosenje izvestaja o ovome drzavi imenovanja i davanje obavestenaj zainteresovanima; izdavanje pasosa i putnih isprava drzavljanima drzave imenovanja,; pruzanje pomoci i potpore drzavljannima, fizickim i pravnim licima drzave imenovanja; delanje u svojstvu javnog bleznika i sluzbenika gradjanskih stanja i vrsenje slicnih funkcija; zastita interesa drzavljana drzave imenovanja, fizickih i pravnih lica u pogledu nasledjivanja na teritoriji drzave prijema; zastita interesa maloletnih i poslovno nesposobnih lica; pod rezervom prakse i postupaka na snazi u drzavi prijema zastupanje drzavljana drzave imenovanja ili preduzimanje mera za obezbedjenje odgovarajuceg zastupanja pred sudovima ili drugim ogranima drzave prijema; dostavljanje sudskih i vansudskih akata ili izvrsavanje zamolnicca u skladu sa medju narodnim sporazumima na snazi; vrsenje prava kontrole i inspekcije nad pomorskim i recnim brodovima koji imaju nacionalnost drzave imenovanja, nadd avionima upisanim u toj drzavi kao i nad njihovom posadom; pruzanje pomoci ovim brodovima, ladjama i avionima, kao i njihovoj posadi; vrsenje svih drugih funkcija koje drzava imenovanja poveri konzulatu. 26. Drzavljanstvo i konzularne funkcije – osnova konzularnih funkcij je zstit interesa sopstvenih drzavljana i prvnih lica. S obzirom na o da ima ne mali broj ljud sa dva ili vise drzavljanstva to pitanje zastupanja sopstvenih drzavljana nije uvek i u svim situacijama jednostavno. U tim slucjavima pred organima sopstvene drzave a narocito na njenoj teritoriji lice ne moze da se poziva na drzavljanstvo druge drzave. Takav je slucaj i u inostranstvu kada je u pitanju konzularna sluzva jedne drzave. Ima zemalja kao sto su Indija, malezija, pakistan i Burma koje uopste ne priznaju instituciju dvostrukog drzavljanstva. Sri lanka, indonezija i Irak pravo na diplomtsku odnosno konzularnu zastitu zasnivaju an pasosu pojedinca dok se Japan i Egipat rukovode principom stvarnog i efekivnog drzavljanstva. 27. Opstenje konzulata s organima drzave prijema – dok je osnovni kanal opstenja diplomatske misije sa orgnaima drzave kod koje se akredituje ministrstvo inostranih poslova te drzave to su u slucaju konzulata lokalni organi drzave prijema u konzularnom podrucju. Konzularni funkcioneri se mogu bracati loklanim nadleznim vlastima svog konzularnog podrucja u vrsenju svojih funkcija. Centralnim organima dzrve prijema mogu se obracati ako i ukoliko o dopustaju zakoni, propisi i praksa dzve prijema ili medjunarodni ugovori u odnosnoj materiji. Jedinstvena praksa drzava je da se konzularni funkcioneri odnosno konzulati obracaju lokalnim organima svog konzularnog podrucja a opstenje sa cenralnim nadleznim organim drzve prijema vrsi samo diplomatska misjija drzave imenovanja. 28. Konzularna i diplomatska intervencija – kada jedan znacajan problem ne moze da se resi na nivou konzulataorgani konzularnog podrucja ili se radi o teskoj povredi prva i interesa drzave imenovanja njenih gradjana fizickih ili prvnih lica, konulat je duzan da proceni da li ima mesta za intervenciju na visem nivou – za diplomatsku intervenciju koju obicno brsi politicki sektor diplomatske misije. Zato je potrebno da odnosni konzulat obvesti diplomatsku misiju o problemu dajuci sto vise podataka i pravnih argumenata s predlogom da se u ministarstvu inostranih poslova izvrsi diplomatska intervencij, koja c resavanje konkrenog pitanaj uvesti i u kontekst postojecih odnosa izmedju dve drzave. Diplomatska intervencija ma koliko odlucna i neprijatna bila za organe drzave prijeam nije nikakav maloprijateljski akt vec redovan oblik komunikacije, koja u praksi civilizovanih drzva vazi ako normalna pojava cak i u odnosima visokog prijateljstva i saradnje. 29. Vrsenje diplomatskih funkcija od strane konzualrnih funkcionera – u drzavi u kojoj drzava imenovanja nema diplomatske misije i u kojoj je ne zastupa diplomatska misija trece drzave konzularni funkcioner moze uz saglasnost drzave prijema da bude odredjen da vrsi diplomatske akte bez povrede svog konzularnog statusa. Vrsenje tih akata ne daje konzularnom funkcioneru nikakvo praavo na diploamtske imunitete i privilegije. Konzularni funkcioner moze po notifikaciji drzave prijema da bude odredjen da predstavlja drzavu imenovanja kod bilo koje medjuvladine organizacije. Kad postupa u tom svojstvu on ima pravo na sve privilegije i imunitete koje medjunrodno obicajno pravo ili medjunarodni ugovor priznaju predstavniku kod neke medjuvladine organizacije. Medjutim u pogledu ma koje konzularne funkciije koju on vrsi on nema pravo na sudski imunitet siri od onog koji svaki konzularni funkcioner uziva.

30. Olaksice, privilegije i imuniteti konzulata i clanova njihovog osoblja – neke privilegije i imuniteti preuzeti su i prosto prepisani iz Beke konvencije o diplomaskim odnosima, ali za bitnija pitanja sledila je ozviljan rasprava i konfrontacija i na kraju dosta mrsav kompromis. Pravila o upotrebi nacionalne zastave i grba obavezi drzave prijeam da pomogne u pribavljanju prostorija za konzulate, fiskalnom oslobodjenju konularnih prostorija, slobodi kreanja, slobodi opstenja,pa cak i nepovredivosti konzularne arhive i dokumenata, skoro su u celosti prepisane iz Becke konvencije o diplomatskim odnosima. Imunitet prostorija konzulata odnosno mogucnost ulaska organa drzave prijeam, imunitet od krvicnog sudstva kako konzularnih funkcionera tako i svih ostalih clanova osoblja, kao i imunitet od upravnog i gradjanskog sudstva bili su cvorna tacka rasprave i otpora velikog broja drzava. 31. Pocasni konzuli – ustanova pocasnih konzula vodi svoje poreklo jos iz davnih vremena. Neki autori kao pretecu savremenih pocasnih konzula smatraju ustanovu grckih proksena koji su za razliku od drugih lica u trgovckim kolonijama evropskih zemalja imlai javn funkciju zastite svojih gradana. Proptivnici ove ustanove iznosili su vise negativnih crta pocasnih konzula. Zameralo se da su u pitanju lica koja imaju svoja privana zanimanja i da im je konzularna deltnost samo sporedna delatnost, koaja se cesto zanemaruje u korist glavnog zanimanja. Kao i zbog tog sto i ljudi nisu obrazovani i obuceni za konzularnu sluzbu te mogu samo da nanesu stetu licima kojima treba da pruze pomoc i konzularnu zastitu. Posto pocasni konzuli nisu slubenici drzave imenovanja nego oicni trgovci i poslovni dljudi, drzavljani drzave prijema cesto se s pravom govorilo da je nnjihov prvi interes dobijnje znacaja i pocasti u drustvu, imuniteti i privilegije,a tek onda zastupanje interesa drzave imenovanja. Insitut za medjuanarodno pravo, 1896 godine u svom Pravilniku o konzularnim imunitetima pod titulom konzula prizanej one kojima je obavljnje konzularnih funkcija jedina delatnosti i koji imaju drzavljanstvo drzave imenovanja. 32. Prekid konzularnih odnosa, zatvaranje konzulata i prestanak funkcija clana konzulata – prekid diplomtskih odnosa ne znaci automatski i prekid konzularnih odnosa. Za prekid konzularnih odnosa potrebna je izricita volja jedne od dve drzave. Prekid konzularnih odnosa je vise teorijsak kategorija jer u praksi drzava skoro da da ne potoji takav slucaj. Odluka jedne drzave da zatvori svoje konzulate u drzavi prijeam u situaciji kada sa tom drzavom ne postoje diplomatski odnosi niti akreditovana dipolomatska misija moze da znaci automatski i prekid konzularnih odnosa. I to u slucaju da ni drzava prijam nema svoje konzulate u drzavi imenovanja. 33. Stalne misije – javlja se u svom prvom obliku tek u devetnaestom veku. Pocetkom tog veka saradnja vis drzava institucionalizuje se kroz stvaranje zajednickih tela i komisija a kasniej i prvih medjunarodnih organizacija savremnog tip. Pojavila se potreba stalnije pristustva i ucesca predstavnik drzava clanica medjunarodnih tela i orgnizacija u njihovom radu, sto je zahtevalo i pojavu stalnog boravka predstavnika tih drzava u drzavi sedista medjunarodne organizacije. Postepno ti predstavnici dobijaju poseban polozaj na teritoriji drzave sedista kako i se omogucio normalna rad odnosnih medjunarodnih tela i organizacija, i stvaraju se prva prvila o njiovim povlsicama, privilegijama i imunitetima, tj polozaj pribilizava se olozaju diplomatskih predstavnika drzava u bilateralnoj diplomatiji mada nepostojanje reciprociteta otezava njihovo potpuno izjedancavanje sa clanovima stalnih diplomatskih misija. 34. Predstavljanje drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnom organizacijom - prvi propis o stalnim misijama drzave u eri Ujedninjenih nacija bila je rezolucija Generalne skupstine, o stalnim misijama pri Ujedinjenim nacijama. U prambuli rezolucije govori se da je stvaranje ujedinjenih nacija razvilo praksu ustanovljenja u sedistu Organizacije stalnih misija drzava clanica, da postojanje takvih misja pomaze ostvarenju ciljeva i prinicpa ujedinjenih nacija te da stoga generalizacija ustanove stalnih misija moze da bude predvidjena kao i da predaja punomocja stalnih predstavnik teba da bude uredjena. Punomocja stalnih prestavnika izaje sef drzave, sef vlade, ili ministar inostranih poslova i dostavlja se generalnom sekrtetaru. Imenovanje i izmena clanova stalne misije osim stlanog predstavnika pisemno se notifikouje generalnom sekretaru od strane sefa misije. U slucaju privremene odsutnosti , stalni predstavnik ce notifikovati generalnom sekretaru ime clana misije koji ce vrsti duznosti sefa misije. Drzave clanice koje zele da ih njihovi stalni predsavnici predstavljaju u jednom ili vise organa ujedinjenih nacija, specifikuju organe u punomocju koje se dostavlja generalnom sekretaru.

35. Misije drzava pri medjunarodnim organizacija – prema odredbama Konvencije, drzav eclanice jedne mejdunarodne organizcije univerzalnog karaktera mogu, ako to pravila odnosne organizacije dozvoljavanju da ustanove stalne misije cije su funkcije izmedju ostalnog: obezbedjenje predstavljanja drzve imenovanja pri organizaciji, obezbedjenje veza izmedju drzave imenovanja i organizacije, vodjenju pregovora sa organizacjom i u okviru oranizacije, upoznavanje sa delatnoscu organizacije i podnosenje o tome izvestaja vladi drzave imenovanja, obezedjenje ucesca drzave imenovanja u delanostima organizacije, zasit interes drzave imenovanja u odnosu na organizaciju, rad na osvarivanju ciljeva i nacela organizcije saradnjom sa organizacijom i u okviru organizacije. 36. Imenovanje clanova i sastv misije – drzava imenovanaj moze po svom izboru da imenuje clanove misije s tim da vodi racuna o broju osoblja misije koji ne treba da prelazi okvire razumnog i normalno s obzirom na funkcije organizacije, porebe doticne misije, i na okolnosti i uslove u drzavi sedista. Sef misije i clanovi diplomatskog osoblja misije treba, u principu da budu drzavljani drzave imenovanja. Iz red adzavljan drzave sedisa mogu se imnovati samo uz saglasnot te drzve s tim da ta saglasnot moze da bude povucena u svako doba. Pored sefa misije u sastv misije mogu da udju i drugi clanovi diplomatskog osoblja, administrativno i tehnicko osbolje i posluzno osoblje. 37. Delegacije pri organima medjunarodnih organizacija i na medjuanrodnim konferencijama – konvencija propisuje da drava moe da uputi delegaciju u organ ili na konferenciju u skladu sa pravilima medjuanrodne organizacije. Dve ili vise drzava mogu da upute istu, zajednicu organizaciju u organ medjunarodne organizacije ili na konferenciju pridrzvajuci se prvila te organizacije. Akreditive sefu delegacije i drugim delegatima izadaje sef drzave sef vlade ministar inostrnih poslova ili ako to dozvoljavaju prvila ostupak konferencije , neki drugi nadlezni organ drzave imenovanja. Osim sefa delegacije, u delegaciji mogu da budu i drugi delegati, diplomatsko osoblje, administrativno i tehnicko osoblje i posluznoosobolje. 38. Status medjunarodnih organizacija – medjunarodne organizacije kao udruzenaj suverenih drzava i subjekti mejdunarodnog prava u dvadesetom veku postale su pored organa za spoljno predstavljanje drzva najznacajnija institucija savremene diplomatije. To se odnosi kako na univerzalne organizacije koje obuhavataju sve drzave sveta, tako i na regionalne na koej su pojedine drzave prenele zanatan deo svog a suvereniteta. Dvadeset vek moze da se anzove vekom medjuanrodnih organizacija. Dok u ranijem periodu nalazimo samo rudimentarne pocetke medjuarodnog udruzivanaj drzava, posle drugog svetskog rata dvadesetih godina dvadesetog veka pocinje razmah stvaranja medjunarodnih organizacija. Osnovin aktima o osnivanju medjunarodnih organizacija kao i sporazumima o sedistu zakljucenim izmedju medjunarodnih organizacija i drzava sedista uredjena su sva vaznija pitanja, kako statusa medjunarodnih organizacija, tako i njihovih funkcionera, sluzbenika i aeksperata. 39. Status organizacije Ujedinjenih nacija – povelja ujedinjenih nacija, ko osnovni ak ov emejunarodne organizacije sadrzi principe ciljeve i zadatke organizacije ujedinjenih nacija, kao i nadleznosti njenih glavnih organa. I ako je Generalna skupstina Ujedinjenih nacija osnovi organ u kome su zastupljen sve drzave clanice ujedinjenih nacija koje imaju potpuno jednaka prav odluke ovog organa nisu obavezne te se stvarno moze konsttovai da je organ ujedninjenih nacija sa najvec ovlascenjima ipak Savet bezbednosti, u podlei ovlascenaj drzavama clanicama Saveta bezbednosti zameren je princip suverene jednakosti drzava samim postojanjem ustalnove stlnog clanstva koje ima pet drzava, SAD, Kina, Rusija, Francuska, i Velika Britanija, a posebno pravom tih drzava n aveto odnosno sprecavanje donosenja bilo kakve odluke sa kojom se jedna od njih ne slozi. Organizacija ujedinjenih nacija je rpvno lice i moze d zakljucujuje ugovore, da tice i otudjuje pokretan i nepokretna dobra, da istupa pred sudom. 40. Status drugih medjunarodnih organizacija – uglavnom je uredjen njihovim osnivackim aktima, kao i sporazumima koje te organizacije zakljucuju sa drzavom sedista. Generalna skupstina Ujedinjenih nacija je usvojila Konvenciju o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova, na taj nacin uredjen je status niza medjuanrodnih organizacija ustanovljenih pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Konvncija sadrzi idneticne ili veoma slice odredbe kao i Konvencija o privilegijama i imunitetima ujedinjenih nacija. Polazi od principa da su speijalizovane ustanove pravna lica i da kao i Organizacija ujedninjenih nacija imaju sposobnos t da zakljucuju i pokrecu pravne postupke. Njihov aimovina i potrzivnaju uzivaju imunitet od svakog prvnog postupka. Prostorije speijalizovanih ustanova su nepovredive kao i arhive speijalizovanih ustanova i svi dokumenti koji im pripdaju ili koje oni drze. Specijalizovane ustanove nisu podlozne ogranicenjima i finansijskoj kontroli, a oslobodjene su svih neposrednih poreza i uvoznih i izvoznih davanja.