Diplomatsko i konzularno pravo

ДИПЛОМАТСКО КОНЗУЛАРНО ПРАВО семинарски рад

Садржај: 1. Увод.....................................................................................................................................3 2. Дипломатско конзуларно право........................................................................................4 2.1. Органи за вођење и одржавање међународних односа..........................................4 2.2. Органи унутар државе..............................................................................................5 2.2.1. Влада.....................................................................................................................6 2.2.2. Министар иностраних послова...........................................................................6 2.2.3. Представнички (парламентарни) органи...........................................................6 2.3. Кодификација дипломатског права.........................................................................7 2.4. Класификација особља..............................................................................................7 2.4.1. Шеф мисије...........................................................................................................7 2.4.2. Класе и презеанси................................................................................................8 2.4.3. Шефови мисија.....................................................................................................8 2.4.4. Постављање осталих чланова мисије.................................................................8 2.5. Функције дипломатских мисија...............................................................................9 2.5.1. Окончање функција.............................................................................................9 2.6. Просторије и опрема.................................................................................................9 2.7. Архиве, документи и службена кореспонденција ...............................................10 2.8. Испуњавање послова у држави домаћину............................................................10 2.9. Дипломатске привилегије и имунитети................................................................10 2.10. Конвенција о специјалним мисијама из 1969. године.......................................12 2.11. Имунитети специјалних и ad hoc мисија.............................................................12 2.12. Самит дипломатија................................................................................................13 2.13. Значајна доктрина схватања.................................................................................13 2.14. Конзуларно право..................................................................................................14 3. Закључак...........................................................................................................................15 Литература......................................................................................................................16

1. Увод Дипломатско и конзуларно право је дио међународног јавног права. Чине га правила која регулишу дипломатске и конзуларне односе у међународној заједници. То су односи држава, држава и међународнох организација и међународних организација међу собом.1 Ова правила представљају један од најранијих извора међународног јавног права. Током историје дешавало се да су групе независних држава одржавале односе у некој врсти коегзистенције. У таквим приликама формирали су се специјални обичаји о њиховим различитим односима. Временом су се развијала правила о томе како би посланства и други специјални представници држава требали бити третирани. Дипломатија као вјештина комуникације између различитих субјеката укључује преговоре између признатих дипломатских агената. Она је веома стара институција. Пракса на којима је почивала у прошлости садржи међународна правна правила за која рудименте, различите друге манифестације и појавне облике налазимо у готово свим периодима људске историје. Под дипломатијом у ширем смислу подразумијева се наука о спољним односима државе, а у ужем смислу наука у заступању интереса државе у односима између субјеката међународног права. Дипломатија је веома стара установа, а сама ријеч потиче од Грчке ријечи диплома што значи исправа.

1

Ђорђевић – Митић, Дипломатско-конзуларно право, 2000. година

4

2. Дипломатско конзуларно право Дипломатија у практичном смислу представља у ствари један од значајних инструмената помоћу којег се штите национални интереси, обезбјеђује се спровођење одређене политике, утиче се на јавно мнијење у другим државама и у међународној заједници у цјелини. Она доприноси афирмацији политике земље коју представља. Очигледно нису у питању само послови који су административне природе и односе се на пуко одржавање односа, већ је често у условима опште међузависности, политократије и мондијализације свјетске трговине ријеч о дјелатности која има незамјенљиву улогу у вођењу укупне политике једне земље. Дипломатија у том смислу може егзистирати између држава у рату и оружаним сукобима. И у једном и у другом концепту ријеч је о комуникацији независно од тога да ли је пријатељска или непријатељска сврха контакта. Дипломатија подразумијева размјену сталних дипломатских мисија у смислу перманентног и регуларног представљања, што је потребно и произилази из њиховог чланства у УН и другим међународним организацијама. Специјалне привилегије и имунитети који су се односили на дипломатски персонал у различитим периодима настајали су најчешће као плод прагматизма, али и као консеквенца постојања појединих принципа као суштинских захтјева и основа једног међународног система. Посматрано у функционалном смислу све док персонал репрезентује своју државу различитим путевима ужива извјесне бенефиције које произилазе из принципа државног суверенитета, али су оне осим тога исказ практичне потребе. Класичне дипломатске

релације

се

воде

углавном

на

амбасадорском

нивоу.

Развој

комерцијалних односа веома је утицао да се ојача установа конзула. Настанак брзих комуникација стимулисао је креирање специјалних мисија које се стварају ad hoc да би обавиле поједине специјалне задатке. Често у њима учествују шеф државе или предсједник владе.

2.1. Органи за вођење и одржавање међународних односа Дјелатност држава у међународној заједници одвија се преко надлежних органа власти који представљају државу као субјекта међународног права. Међународни

5 односи су се развијали и усавршавали нове супстрате у корпус права представљања држава. Према неким ауторима органи за вођење и одржавање међународних односа се дијеле на унутрашње и спољне. Према овој класификацији у прву групу, дакле у унутрашње, спадају шефови држава и влада, министри иностраних послова и народна представништва (скупштине) у неким земљама. Другу групу, спољне органе чине: сталне дипломатске мисије, специјалне мисије и конзулати. Различите категорије функција појединих органа су се одвијале уз поштовање и примјену појединих правила. Та правила су касније постајала обавезна путем обичаја и уговора.

2.2. Органи унутар државе Органи унутар државе су шеф државе, влада и министар иностраних послова. Шеф државе заступа државу у међународним односима и током службеног боравка у иностранству ужива привилегије и имунитете. Осим тога, држава у којој борави дужна је да му пружи пуну безбједност и заштиту. У тој држави шеф државе ужива судски имунитет и не може бити позван пред суд те државе, чак ни у случају да је затечен у вршењу кривичних дјела. Према најновијим тенденцијама, шеф државе није у могућности да избјегне одговорност за злочине против мира и човјечности, ратне злочине и геноцид. Када је ријеч о грађанским споровима такође ужива имунитет. Пред грађанским судом се може појавити једино ако добровољно прихвати надлежност суда и то у случају када су у питању спорови у вези непокретности чији је он власник. Међутим, у тим приликама шеф државе се појављује као приватна личност. Шефовима држава и влада усљед својства које имају није потребна пуномоћ за преговоре и за потпис уговора, али ипак ваља нагласити да се њихова дјелатност мора кретати и у оквирима овлашћења која произилазе из највишег уставног акта државе коју представљају. Влада и министар иностраних псолова, непосредно и оперативно су задужени у највећем броју држава за вођење спољних послова.

6

2.2.1. Влада Влада је обично највиши орган извршне власти у некој држави.2 Оперативне задатке врши под разноврсним називима. У међународном смислу под тим органом се подразумијевају институције власти способне да преузму међународна права и обавезе у име своје државе. Функционисање владе је предвиђено уставним прописима сваке државе. Персонално у име владе, по правилу, наступа предсједник који обично има овлаштења да предузима радње које обавезују његову државу.

2.2.2. Министар иностраних послова По правилу функција вођења спољних послова у персоналном смислу се повјерава најчешће министру иностраних послова. Министар иностраних послова води преговоре са другим државама, одржава непосредне контакте са представницима држава акредитованих у његовој земљи, стара се о благовременом изналажењу рјешења за проблеме који се непосредно јављају, даје упутства и смјернице за рад дипломатским представништвима у мисијама на страни, као и представницима своје земље који учествују на међународним скуповима и међународним конференцијама. Министру иностраних послова није потребна пуномоћ да би учествовао у пословима спољно-политичког представљања. То право да представља своју земљу, у односима са другим државама, међународним организацијама и осталим субјектима међународног права, на међународним скуповима и међународним конференцијама се стиче на основу саме функције.3

2.2.3. Представнички (парламентарни) органи Представнички (парламентарни) органи су такође укључени у процесе спољне политике и дипломатије, јер на спољно политичком плану врше важне послове, прије свега, посредством контаката са одговарајућим међународно-правним релевантним партнерима представничких органа других држава. Посредством тих контаката врши се размјена знања и успостављају се специфични видови сарадње на основу којих се може допринијети успјешном вођењу конзистентне спољне политике. 2

Петар Кунић, Управно право, Бања Лука, 2006. године Витомир Поповић, Филип Турчиновић: Међународно јавно право, Бања Лука, 2007. године, страна 240. 3

7

2.3. Кодификација дипломатског права Кодификација дипломатског права је значајан подухват предузет под окриљем Уједињених нација. Усвојене су следеће Конвенције и то: 1) Конвенција о дипломатским односима 1961.; 2) Конвенција о конзуларним односима 1963.; 3) Конвенција о специјалним мисијама 1969.; 4) Конвенција о превенцији кривичних дјела против међународно заштићених личности укључујући дипломатске агенте 1973.; 5) Конвенција о представљању држава у односима са међународним организацијама универзалног карактера. Од докуманета који регулишу ову област најпознатија је Бечка конвенција о дипломатским односима. Усвојена је у Бечу 1961. године, ступила је на снагу 1964. године. Правила међународног права по којима се регулишу дипломатски односи су продукт дуге праксе држава која се рефлектовала у правним правилима и одлукама националног права. То је право кодификовано и у Бечкој конвенцији о дипломатским односима.

2.4. Класификација особља Према члану 1. Бечке конвенције особље мисије дијели се на: 1)

дипломатско особље које има дипломатски ранг као нпр. шефови мисија, савјетници, секретари и аташеи;

2)

административно, техничко особље, клерикално особље и архивисти;

3)

послушно особље које чине запослени у мисији на пословима возача, кухињским пословима које Бечка конвенција назива „домаћи послужни сервис мисије“.

2.4.1. Шеф мисије Сагласно Бечкој конвенцији прецизирано је у члану 4. да држава слања мора да добије агреман од државе домаћина да би поставила шефа своје мисије. Постављању

8 шефа мисије претходи прибављање агремана. Агреман је документ који држава слања тражи од државе пријема за особу коју је предложила да се акредитује као шеф њене мисије. Сам термин агреман у лексичком смислу сначи сагласност. Сматра се да је шеф мисије преузео функције у држави домаћину када преда своје креденцијале, или када нотификује свој долазак и копије својих креденцијала преда Министарству иностраних послова државе домаћина.

2.4.2. Класе и презеанси Овим питањем се бавио Бечки Конгрес 1815. године који је успоставио четири класе шефова мисија. На Конгресу у Ахену 1818. године изостављена је класа миснистра резидента која је била предвиђена у документима Бечког конгреса 1815. године. Такво стање прихваћено је у Бечкој конвенцији о дипломатским осносима из 1961. године.

2.4.3. Шефови мисија Шефови мисија дијеле се на три класе и то: -

амбасадори или нунцији акредитовани од стране Државе Ватикаснког града и други шефови мисија еквивалентног ранга,

-

посланици, миснистри и интернунцији акредитовани код шефа државе,

-

charge d’affaires акредитовани код Министра иностраних послова

2.4.4. Постављање осталих чланова мисије Држава слања може слободно постављати остале чланове своје мисије. Једино је потребно за војног аташеа претходно доставити приједлог лица за именовање, ради добијања сагласности државе домаћину. Треба нагласити да држава домаћин у неким случајевима има овлашћења да контролише постављања дипломатског особља за случај да се ради о лицима која нису држављани државе слања.

9

2.5. Функције дипломатских мисија Најзначајније функције дипломатских мисија у дипломатским односима су: 1) представљање државе слања у држави пријема; 2) заштита интереса државе слања и њених грађана у држави пријема у оквирима лимита предвиђених међународним јавним правом; 3) преговарање са владом државе домаћина; 4) упознавање са релевантним околностима у држави домаћину дозвољеним средствима и извјештавање о њима; 5) промоција пријатељских односа између државе слања и државе пријема и развијање њихових економских културних и научних односа

2.5.1. Окончање функција Држава слања може, из разноврсних политичких, практичних или других разлога, окончати функције сваког појединца у својој мисији. О томе шаље нотификацију држави домаћину. Држава домаћин може, без образложења своје одлуке, нотом обавијестити државу слања да су шеф мисије или други чланови дипломатског особља persona non grata.

2.6. Просторије и опрема Посебан проблем се јавља код стицања, односно куповине просторија, јер су законски системи појединих држава искључивали продају земљишта, зграда и других непокретности странцима или страним државама. У предлогу Комисије за међународно право захтијевано је од држава домаћина да дозволе куповину просторија државама слања како би се осигурао адекватан смјештај мисије. Држава домаћин је под специјалном обавезом да предузима одговарајуће кораке да би заштитила просторије мисије против илегалних улазака и да их заштити од узнемиравања и угрожавања њиховог дигнитета. Дипломатске мисије, њихова опрема, својина и транспорт имају имунитете од истраге, реквизиција и извршења.

10 2.7. Архиве, документи и службена кореспонденција Бечка конвенција је предвидјела неповредивост архива, докумената мисије у било које вријеме и било када и било гдје се они налазили. 4 Предвиђено је и да дипломатски пртљаг не може бити отваран или задржан. Контрола и потреба да се обезбиједе докази о злоупотреби дипломатског пртљага, у форми комерцијалних или недозвољених послова, транспорта дроге или опреме за терористичке акте учинили су да се скенира пртљаг у специфичним приликама како би се, у тим приликама, потврдиле основане сумње.

2.8. Испуњавање послова у држави домаћину Испуњавање дужности у држави домаћину претпоставља бројне законске и административне мјере. Полицијски органи морају пружити потпуну безбједност и заштиту персоналу мисија и њиховим просторијама. За случај повреде привилегија и имунитета држава домаћин мора покренути питање одговорности.5

2.9. Дипломатске привилегије и имунитети У Бечкој конвенцији је утврђен круг лица која уживају дипломатске привилегије и имунитете. То су: шеф дипломатске мисије, остало дипломатско особље, административно-техничко и послужно особље и лична послуга. У овај круг лица укључују се чланови породице и домаћинстава свих ових категорија изузев личне послуге У литератури о дипломатским привилегијама помињу се три главне теорије и то: 1) теорија екстериторијалности; 2) теорија представљања; 3) функционална теорија.

4

Hadson, International Legislative Витомир Поповић, Филип Турчиновић: Међународно јавно право, Бања Лука, 2007. године, страна 240. 5

11 Прве двије теорије готово су напуштене у свом изворном облику. Ова трећа у односу на њих показује многе одлике које јој дају предност. У новије вријеме појављују се елементи који у строгом смислу не би могли припадати тој теорији. Поред ове три главне теорије о основу привилегија и имунитета у литератури се биљеже и друге које немају упориште у савременом међународном праву те се стога сматрају непотпуним. То су теорије: 1) толеранције; 2) добре воље; 3) куртоазије, и 4) прећутног споразума. Свака од ових теорија могла би да буде једино мањи или већи дио три напријед наведене главне теорије. Теорије добре воље и толеранције засноване су на ванправним

елементима

као

главним

и

одређујућим,

што

са

становишта

међународног права тешко може бити објективизирано. Држава слања може се одрећи имунитета од јурисдикције за свој дипломатски персонал. Лица за које се иницира процедура не могу се позвати на имунитет у другим сличним или ситуацијама директно везаним са тим захтијевом. Одрицање од имунитета у вези са грађанским и административним процедурама не имплицира одрицање имунитета од извршења одлуке у тим истим правним стварима, јер је за то потребна посебна изјава о одрицању од имунитета. Дипломатски агенти су неповредиви. Дипломатски агент не може бити подвргнут нити једној форми шпритварања и затвора. Држава домаћин је дужна да дипломатском агенту предузимајући сопствене одговарајуће мјере обезбиједи заштиту од сваке врсте напада на његову личност, слободу и дигнитет. Есенција његове неповредивости је изузеће од кривичне јурисдикције. Дипломатски агенти уживају имунитете од јурисдикције локалних судова. Ова врста имунитета не искључује примјену материјалног права. Имунитети могу бити опозвани и у том случају не може бити примијењено локално право. У вези имунитета за службене акте ваља нагласити да су они сталног карактера. То значи да се на ту врсту имунитета особа која је вршила службено тај акт може увијек позватио па и у ситуацијама када више није у дипломатској служби. Када је ријеч о приватним актима и радњама имунитети се прекидају када се напусти дипломатска служба. Имунитети се простиру на акте кооји су у функцији службених радњи и могу укључивати рецимо и саобраћајне несреће на службеном путу.

12 Према неким ауторима, имунитети од примјене локалног права чине нејвећи дио привилегија и имунитета и имају посебан значај за функционисање мисије. У њима је веома важно то што отклањају могућност извршења. Ту спадају такође мјере особођења од пореза и такси. У појединим случајевима дипломати су ослобођени од индиректних такси. Ови имунитети односе се на ослобођење од цариснких давања, личних услуга, јавних услуга, војне обавезе, социјалне сигурности и обавезе свједочења. Трајање привилегија и имунитета утврђено је у члану 39. БЕчке конвенције. У њему је предвиђено да се привилегије и имунитети уживају од момента ступања на територију државе домаћина приликом преузимања посла или од момента када је његово постављење нотификовано Министарству иностраних послова, односно другом министарству надлежном за те послове.

2.10. Конвенција о специјалним мисијама из 1969. године Поред осталих класичних облика дипломатије егзистирају и посебни облици ad hoc дипломатије. Поједини аутори ову врсту дипломатије сматрају по важности равну осталим врстама. Најважнији облик ове врсте дипломатских мисија су специјалне мисије.6 Специјалне мисије немају утемељене у обичајном праву, али имају статус који није у супротности са функцијама и имунитетима суверене државе. Познати су многи случајеви када државе шаљу специјалне мисије појединим земљама ради решавања различитих питања. Ти послови се могу обављати дјелимично у заједници са сталним особљем дипломатских и конзуларних мисија.

2.11. Имунитети специјалних и ad hoc мисија Независно од околности да ли су ad hoc мисије техничке или политичке могу имати имунитете који се базирају на правилима из Бечке конвенције из 1961. године са аналогним и одговарајућим модификацијама. Чланови специјалне мисије имају слободу кретања колико је потребно за обављање функција које су за ту мисију довољне. Правна регулатива проблема 6

Митић – Ђорђевић, страна 130

13 функционисања ових мисија је обухваћена у Конвенцији о специјалним мисијама из 1969. године, која се у основи базира на Бечкој конвенцији из 1961. године. Специјалне мисије су посебне у том смислу што свој рад започињу првим сусретом са представницима државе домаћина. Није потребно предавати акредитивна писма, што према неким ауторима чини неизоставан дио принципа независности специјалне

мисије.

По

правилу

се

успоставља

контакт

са

одговарајућим

представницима државе домаћина. Функције мисије престају извршењем задатака. Њихов рад може престати и на основу нотификације државе слања о повлачењу мисије.

2.12. Самит дипломатија Самит дипломатија или дипломатија на врху свој процват је доживјела у скорије вријеме. Прије другог свјетског рата није имала неку нарочито изражену распрострањеност. Постоје бројни институционализовани самити билатералног или мултилатералног типа. Познати су самити француског и њемачког шефа државе. Постоје бројни ad hoc самити који се организују ради вршења различитих послова из политичких, економских, културних сфера и церемонијалних радњи. Самити не угрожавају дипломатију, већ обогаћују форме сарадње међу народима и државама. Заснивају се у појединим фазама на опште усвојеним правилима који имају карактер обичајног права.

2.13. Значајна доктрина схватања Поједини аутори који разматрају ово питање подржавају уствари једну врсту апликације аналогних норми карактеристичних за билатералне односе које по правилу респектују правни режим државе домаћина и индивидуална права дипломата. Та схватања указују на то да привилегије и имунитети могу почивати и на посразумима између странака који наравно не би могли бити валидни уколико иду испод нивоа предвиђених међународним правом. Рестриктивне

теорије

привилегија

и

имунитета

афирмишу

принцип

легалитета, изведен из одредаба Статута организације. На такав начин се потврђује претпоставка о постојању међународног правног субјективитета, организације као

14 неопходног услова. Ово становиште је значајно због тога што се отвара проблем имунитета и привилегија кроз захтјеве да се обезбиједи заштита независност и аутономија функција дипломата од јурисдикције државе домаћина.7

2.14. Конзуларно право Конзулати се отварају на територији државе пријема уз њену сагласност. Они се оснивају, не само у главном граду државе домаћина, него и у градовима у провинцији. Ранг конзулата и подручје које покрива одређују се такође уз сагласност државе пријема. Постоји неколико врста конзулата као што су: генерални конзулат; конзулат; вице-конзулат; конзуларна агенција. Функције конзула се обично везују за заштиту интереса државе слања и њених грађана, развијање економских и културних односа, издавање пасоша, виза, старање о имовини држављана државе слања, евиденције рођења, умирања, вјенчања и надзор над бродовима и авионима који припадају држави слања. Поред наведеног, обављају дјелатност јавног биљежника, послове у вези насљеђивања, достављање судских и вансудских аката у складу са међународним споразумима, заштиту интереса малољетних лица и сл. Конзуларне архиве и документација су неповредиви. Чланови конзулата уживају судске и административне имунитете у вези службених аката везаних за обављање њихових послова. Конзули уживају изузеће од царинских даджбина, учешћа у јавним службама, укључујући и војне службе. За случај да је неопходно ухапсити конзула то се мора радити са минимумом потребног задржавања.

7

Димитријевић – Рачић, Међународне организације, страна 40.

15

3. Закључак Дипломатија у практичном смислу представља у ствари један од значајних инструмената помоћу којег се штите национални интереси, обезбјеђује се спровођење одређене политике, утиче се на јавно мнијење у другим државама и у међународној заједници у цјелини. Дипломатија може егзистирати између држава у рату и оружаним сукобима. И у једном и у другом концепту ријеч је о комуникацији независно од тога да ли је пријатељска или непријатељска сврха контакта. Дипломатија подразумијева размјену сталних дипломатских мисија у смислу перманентног и регулерног представљања, што је потребно и произилази из њиховог чланства у УН и другим међународним организацијама. Уобичајена подјела дипломарије је на билатералну и мултилатералну. Осим ових постоји још шатл дипломатија и дипломатија на врху (самит дипломатија). Мултилатерална дипломатија у данашњим интензивним међународним односима игра веома важну улогу.

16

Литература 1.

Поповић, Витомир; Турчиновић, Филип: Међународно јавно право, Бања Лука, 2007. године

2.

Ђорђевић – Митић, Дипломатско-конзуларно право, 2000. година

3.

Б. Јанковић, З. Радивојевић: Међународно јавно право, 2005. године

4.

С. Стојковић: Основи међународног права, 1947. године

5.

Hadson, International Legislative

6.

Димитријевић – Рачић, Међународне организације

7.

Петар Кунић, Управно право, Бања Лука, 2006. године