Diplomatsko i Konzularno Pravo 1

•

Diplomatsko i konzularno pravo 1-14 pitanja

1.Opsta razmatranja o diplomatiji Korišćenje reči diplomatija je široko. Kolokvijalno svaka radnja ili postupak koji se odlikuje taktom i spretnošću se naziva "diplomatskim". U tom smislu diplomatija pociva na lukavstvu i neiskrenosti. Odlike dobrog diplomate su oprez, rezervisanost i diskrecija. Diplomatski svet, naime, cini jedan poseban esnaf. Medju clanovima esnafa ceni se upravo iskrenost. Korektna komunikacija radi dobrog obavljanja posla, podrazumeva iskrenost bez nanosenja stete drzavi koju diplomata predstavlja.Dobar diplomata mora imati razvijenu opstu kulturu, a posebno treba da poznaje pravo, politiku, ekonomiju, sociologiju, istoriju... Znanje stranih jezika je neophodno. Kao tehnicki termin treba diplomatiju shvatiti u najsirem smislu- delovanje subjekata medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa u svrhu vodjenja i odrzavanja spoljne politike. Tako shvacena, ona je stara ustanova, nuzna za postojanje dobrih odnosa izmedju kolektiviteta i vazna za zastitu interesa. Osnovni cilj ove vestine je da sprovede spoljnu politiku na miran nacin. Diplomatija je prakticna delatnost, a diplomatija kao nauka je skup teorijskih iskaza o diplomatiji kao realnom drustvenom fenomenu. Kod vodjenja javnih poslova diplomatija stiti jedan javni interes u odnosu na drugi. Razvoj i odrzavanje ekonomskih i politickih odnosa bez diplomatije tesko je zamisivo. Drzave nisu vise samodovoljne, one su sve vise i vise medjuzavisne, jacaju medjunarodni odnosi sto je upravo i dovelo do razvijanja diplomatije. Periodizacija diplomatije koja je uobicajena: 1) povremena i sporadicna- do 15. veka. Postoji jos uvek samodovoljnost drzava. 2)Stalna- javlja se u 15. veku -samodovoljnost je zamenjena medjuzavisnoscu drzava. 2.Povremen a diplomatija U prvom periodu diplomatija je bila sporadicna i povremena aktivnost, a ciljevi su bili oblikovani prirodom drustva i pozicijama drzava u medjunarodnom okruzenju. Stare istocne despotije, Grcka i Rim su bile zasnovane na principu univerzalne imperije, tezile su da uspostave vlast nad drugim narodima i drzavama, gajeci negativan odnos prema strancima. Diplomatija je imala cilj da ostvari tu ideju. Asirija i Egipat trudili su se da diplomatijom odrze svoj dominantan polozaj. Asirski kraljevi su izazivali razdore medju onima koji su se udruzili protiv njih. Takodje,njihov vladar Asurbanipal je uspesno iskoristio diplomatiju u borbi protiv vavilonskog carstva koje je proglasio njegov mladji brat. Slao je i poslanike u gradove kojima je obecao slobodu. Diplomatija je takodje koriscena da se ojaca pozicija drzave. Udruzivali su se kako bi pobedili jake neprijatelje (egipatski faraoni sa vavilonom i Mitanijom protiv Hetita) ili da ih zavade- siriju i palestinu egipcani. Faraon Rqamzes- hetitski kralj Hatušil III- ugovor o miru, prijateljstvu i savezu 13. v. pre nove ere. Stara Kina, jaka centalizovana drzava, davala je prednost diplomatiji nad ratom kako bi ocuvala ekonomiju i razmenu dobara. Oni su pravili razliku izmedju poslanika(glasnici) i obidnih glasnika. Samo su prvi obavljali diplomatsku funkciju i bila im je, u principu, priznata nepovredivost licnosti. Dinastija Čon je stvarala defanzivne i ofanzive saveze i odrzavane su konferencije vladara ili prestavnika. Stara Indija, podeljena na preko 100 kraljevstva, imala je preciznu podelu stanja izmedju drzava i nacine ponsanja: mir, rat, ravnoteza, napadi, oslobodjenje od protektorata, savezi radi raetovanja...Slalai su svoje poslanik u Rim i u Persiju.Podelili su diplomatske prestavnike u tri grupe u skladu sa ulogama. Nisu verovali stranim diplomatama, ali su ih postovali. U svoje diplomate su mnogo polagali, na njima je bilo da otkriju namaere stranih vladara, da sklapaju prijateljske veze, resavaju sporove mirnim putem. (zakoni Manu 4. v.p.n.e. sadrze neke od ovih odredbi) Jevrejski vladari su diplomatske veze stvarali samo sa prijateljima, a sa neprijateljima su takve veze i ugovore odbijali. Znacajan doprinos na evropskom kontinentu u razvoju diplomatije imaju Grcfka i Rim. Stari Grci prave razliku izmedju glasnika (heraldi) koji samo prenose vesti ili odluke, i poslanika koji imaju ovlascenja da pregovaraju. Diplomatski pregovori vodili su se preko proksena, kome su se obracala poslanstva. Poslanici su u doba demokratije robovlasnicke, birani u narodnim skupstinama koje su im i odredjivale ciljeve. Opremani su pismenim instrukcijama u posebnom dokumentu zvanom DIPLOMA- sto je koren reci diplomatija. Makedonski vladari su se sluzili potkupljivanjem poslanstva. Aleksandar veliki je sa maloazijskim gradovima, egipatskim svestenstvom sklapao saveze putem pregovora. Stari Rim se oslanjao na diplomatiju kako bi zavladao. Drzavna i pravna organizacija drzave se odrazila i aktivnost na diplomatskom polju. Verovatno je da su prvi osnovali skole- retorske, u kojima su se ucile i diplomatske vestine, osim politickih. Dva organa su bila najvaznija u diplomatiji: 1) kolegijum svestenika- temelji se na ulozi religije u Rimu i formalnoj prirodi akata koje je Rim preduzimao. Postojao je CORPUS pravnih pravila o odnosima drzave sa drugim entitetima, koja su obuhvatala i diplomatiju. 2) Senat efektivno rukovodi spoljnim poslovima. On je slao prestavnike i primao predstavnike drugih zemalja. Birao je poslanike posebnom odlukom. Legatima je davao instrukcije i razmatrao njihove izvestaje. Kad je republika pala vodjenje drzave prelazi na imperatora, a time i diplomatska ovlascenja Senata. Tradicuje Rima nastavlja Vizantija, papska drzava i italijanski trgovacki gradovi. Oni su podigli standard diplomatiji. Poslanicka sluzba u Vizantiji(6. do 10. veka) je slozen organizacioni sistem sa razgranatim aktivnostima. Na celu je prvi ministar- magister officiorrum, a kasnije veliki logofet. Poslanik je smatran predstavnikom vladara u granicama

datog punomocja. Za prekoracenje su sledile teske sankcije. vodecim vojskovodjama su davana velika ovlascenja. Cilj diplomatije je bio bio da kod stranih poslanika stvori utisak o moci vizantije. Ako nije zadovoljan svojim poslanicima desavalo se da ih oslepi. Vizantija je prva uvela u diplomatska sredstva politicku i ekonomsku blokadu, bilo pre ili posle vojnog pohoda. Papska diplomatija je kombinovala dve vrste sredstava 1) one koju su primenjivale svetovne drzave, ali bezobzirnije i suptilnije 2) specificna sredstva koja se oslanjaju na duhovnu i versku autoritet (anatema, ekskomunikacija). Kadar su bili brojno svestenstvo i vernici. Arapske drzave su praktikovale diplomatiju. Muslimanske drzave su slale emisare i glasnike- radi sirenja islama, resavanja pitanja proisteklih iz rata , obavestenja o pocetku rata. Postojala je razlika izmedju glasnika (religijska konotacija) i ambasadora-medijator. U vreme dinastije Omeida, u najvecem kalifatu postojalo je 7 grana drzavne uprave, a jedna se bavila spoljnim poslovima. Poslanstva su cinila dva lica- jedno iz kruga dvorskog plemstva a drugo iz kruga ucenog svestenstva. Medju svetovnim diplomatijama su prednjacile Firenca i Venecija- sredstvo za ocuvanje trgovine i drzave bila je diplomatija. Venecija se ugledala na vizantiju. Poslanike su birali iz aristokratskih krugova na osnovu osposobljenosti za tu funkciju i zivotnog doba. Imali su skole za poslanike. Delili su se na : 1) redovne ambasadore- slani na dvorove 2) izvanredni su slani na specijalne misije. Ambasadori su dobijali instrukcije od vlade koje su sadrzale pismo o imenovanju i opsta uputstva o radu. Imali su i diplomate nizeg ranga koji su se zvali sekretari. Poslanici su slali izvestaje periodicne(sifrovane), a po zavrsetku diplomatske misije podnosili su na svecanoj sednici Senata zavrsne izvestaje. Firenca je slala u diplomatske misije i Dantea, Petrarku i Bokaca, tokom 13. i 14. veka. A Italija Makjavelija i druge... Dubrovnik se takodje bavio diplomatijom vrlo uspesno. 3. Stalna diplomatija Diplomatija italijanskih trgovackih gradova i papska diplomatija su nam u nasledje ostavile ustanovu stalnih diplomatskih predstavnistva. Deo teorije smatra za prva stalna diplomatska predstavnistva papske predstavnike u Vizantiji jos u V veku. Ali oni su ipak bili stalni predstavnici samo u okviru crkvene diplomatije. Prva stalna diplomatska predstavnistva u odnosima drzava se javljaju u Italiji. U 15. veku milanski vojvoda je slao svoje stalne predstavnike u Djenovu, a savojski vojvoda u Rim. Ova praksa napusta granice Italije. Venecija je 1496. godine imenovala dvojicu trgovaca “podambasadorima”, a malo kasnije italijanski gradovi-drzave su formirali stalne diplomatske misije u Londonu, Parizu i na dvoru Karla V. Tako je u 15. veku ispunjen formalni uslov (vremensko trajanje) koji je potreban da se moze govoriti o diplomatiji. Specijalni uslov- da se stvore elementi medjunarodnog drustva, na prinicpu koegzistencije drzava kao subjekata medjunarodnog prava, otvara prostora za konstituisanje diplomatije u modernom smislu. Klasicno medjunarodno drustvo rodjeno je posle Vestfalskog mira 1648. Krajem XV veka stvaraju se velike drzave koje se bave diplomatijom da bi ostvarile drzavne interese(Portugalija, Francuska,Austrija, Turska, Danska, Svedska, Poljska...). Diplomatska sluzba se formira kao deo drzavnog aparata. Razvija se specifican diplomatski stil, pod uticajem italijanskih vladara XV i XVI veka koji su za sekretare spoljnih poslova postavljali istaknute humaniste. U XVI veku tacno se razlikuje poslanik od obicnog agenta ili rezidenta. Kardinal Riselje je osnovao posebno Ministarstvo spoljnih poslova kao centralni organ za vodjenje medjunarodnih odnosa i postavio je osnove stalne diplomatske sluzbe kao dela drzavne uprave. U vreme Luja XIV ustanovljeni su konfiguracija i nadlezenost organa za vodjenje medjunarodnih poslova, koji i danas vaze.Nadlezni su: 1)kralj-imenuje drzavne sekretare(sprovode zakljucke) i ambasadore 2) U veću se raspravljaju pitanja spoljne politike 3)drzavni sekretar za spoljne poslove-vazan saradnik kralja, prima strane ambasadore, razgovara sa tajnim agentima i emisarima, uspostavlja tajne kontakte sa stranim vladarima ... U XVII veku u Francuskoj su uspostavljene tri klase diplomatskih predstavnika: 1) ambasadori (redovni i izvanredni) 2)izvanredni poslanici 3)rezidenti. Druge drzave slede ovaj model. Francuski jezik postaje diplomatski jezik, istiskuje latinski. (od Kongresa u Nimvegenu 1678. do Beckog kongresa 1815, koristi se francuski). U XX veku mu se pridruzuje i engleski- oba postaju sluzbeni jezici u Drustvu naroda.

Rusija i Turska poslednje su pribegle diplomatskim odnosima. Rusija je odrzavala veze sa Vizantijom, a izbegavala Zapad. Prve poslanike tamo salje u XV v. Tek za vreme Petra Velikog Rusija uspostavlja stalne diplomatske odnose sa zapadnim drzavama. Katarina II salje grupu ruskih diplomata u Pariz da izuce diplomatsku praksu Francuske i pomaze razvoju ruske diplomatije i njenoj modernizaciji. Sa Engleskom od zapadnih drzava je prvo uspostavila stalne diplomatske odnose polovinom 17. v. Ubrzo raste moc i snaga Rusije, a razvijaju se i odnosi. U Otomanskoj imperiji su vec od XVI veka u Carigradu boravili stalni predstavnici evropskih drzava, ali oni nisu do XVIII i pocetka XVIV veka slali svoje diplomatske predstavnike u te zemlje. Treba istaci da u periodu izmedju povremenog slanja diplomatskih predstavnika i zasnivanja stalne diplomatije postoji jedan prelazni period(od pojava stalnih diplomatija do stvaranja njih kao opstih ustanova),a pored njih i najnoviji perioda vezan za stvaranje velikih medjunarodnih organizacija. U evropskim drzavama stalna diplomatska predstavnistva opste su prihvacena krajem XVIII veka, a van Evrope nesto kasnije. Diplomatija se oformljuje kao instrumentalni oblik odnosa dva suvereniteta. Havanskom konvencijom iz 1927. godine utvrdjeno je da se aktivnost diplomatskog predstavnika svodi na odnose sa ministrom inostranih poslova drzave prijema. Pojava velikih, pogotovo univerzalnih politickih organizacija je znacajna za razvoj diplomatije i iznedrila je novu formu diplomatskog predstavljanja- MULTILATERALNU diplomatiju. 4. Razvoj diplomatskog prava Diplomatsko pravo je organski deo medjunarodnog javnog prava. Tako da je o diplomatskom pravu kao koherentnom korpusu pravnih pravila, moguce govoriti tek nakon nastanka medjunarodnog prava. Od pamtiveka postoje pravila koja se ticu polozaja i tretmana poslanika, i nalikuju diplomatskom pravu. To su pravila unutrasnje prava, ali su se neka od njih podudarala kod vecine drzava i civilizacija. Nepovredivost poslanika je najstarije pravilo, i upravo ono se podudaralo u raznim civilizacijama(stari narodi, srednjovekovne drzave...) U Kini su poslanici smatrani za svete licnosti i njihova nepovredivost je bila postovana, a u Rimu za svete stvari. Na povrede neprikosnovenosti svojih poslanika drzave su odgovarale istom merom. Pravilo je trpelo i znatna ogranicenja. Cast i ugled poslanika nisu mogli biti zasticeni, jer se govorilo kako su oni dobri ljudi koji su poslati u stranu zemlju da lazu u interesu drzave. Druga stvar je da su cesto dozivljavali neprijatnosti kod vladara(turski vladari su trazili da sklone svo oruzje, da se presvuku u odelu koje je siroko i koje drze cuvari...). U islamskom pravu diplomatski imunitet je obuhvatao neplacanje poreza, pravnu zastitu licnosti i njegove imovine, bezbedan povratak u zemlju. U slucaju izbijanja neprijateljstva, tretirali su ih kao taoce. (danska drzala svedskog poslanika u zatocenistvu, i pravnika Pufendorfa koji je tu i napisao delo Osnovni pojmovi opsteg prava). Ova licna zastita i sigurnost u faktickom i pravnom smislu, bila je dovoljna tokom povremene diplomatije, za normalno obavljanje funkcija. Stalna diplomatija trazi razudjenija pravila- sve je brojnije osoblje,prava i privilegije diplomatskih predstavnika, odgovornost diplomatskog predstavnika, diplomatski azil, status samog diplomatskog prestavnistva... Ta pravila su se polako kristalizovala u obliku obicajnih pravila. Tada je obicaj dominantan izvor prava. Pravilnik o klasama i rangu diplomatskih predstavnika sadrzan u aneksu D zavrsnog akta Beckog kongresa iz 1815. i protokol Ahenskog kongresa iz 1818.- koja su dva multilateralna ugovora, jedina sve do druge polovine XX veka. Pokusana je kodifikacija u Drustvu naroda ali to nije uspelo. Usvojena je kodifikacija regionalne prirode- Konvencja o diplomatskim predstavnicima(Havana 1928., sesta medjunarodna konferencija americkih drzava). Ona pravi razliku izmedju izvanrednih i redovnih dipl. prestavnika (idu na posebne misije, pregovaraju na kongresima i konferencijama-multilateralna diplomatija). U XIX i XX veku izvrseno je nekoliko doktrinarnih kodifikacija koje sadrze i pravila diplomatskog prava. Nisu imale obaveznost, ali pokazuju visok stepen saglasnosti o relevantnim pitanjima diplomatskog prava. Zvanicne kodifikacije diplomatskog prava koje se donose od polovine XX veka za predmet imaju dva dela corpus-a iuris-a diplomaticus-a: 1.multilateralnu diplomatiju koja je vezana za nastanak i delovanje medjunarodnih organizacija Donete su Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedninjenih nacija 1946 i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947. Govore opravnom statusu predstavnika i sluzbenika,sadrze opste principe o njihovom polozaju izgradjene na bazi analogije sa polozajem predstavnika u bilateralnoj diplomatiji.

Multilateralna diplomatija je nastala sa pojavom medjunarodnih organizacija i odlikuje je medjusobno opstenje predstavnika drzava u organizaciji, tako i opstenje sluzbenika i funkcionera organizacije sa predstavnicima drzava u organizaciji. Konvencija o predstavljanju drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama multilateralnog karaktera iz 1975. Uredjuje tri oblika multilateralne diplomatske aktivnosti: 1)misije pri medjunarodnim organizacijama 2)delegacije pri organima organizacije i na konferencijama oje se organizuju pod okriljem organizacije 3)delegacije posmatraca pri organima i na konferenciji. 2.tradicionalnu bilateralnu diplomatiju na relaciji drzava-drzava Ad hoc diplomatija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1975, radjena prema analogiji na stalnu diplomatiju. Osnovni instrument u diplomatskom pravu je Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. To je slozen i sveobuhvatni sistem pravila o bilateralnoj diplomatiji, koji sluzi kao model za uredjivanje multilateralne i ad hoc diplomatije. Njena pravila su osnova za pravila o imunitetu privilegijama i povlasticama dipl. pred. I tretman sefa drzave u inostranstvu jer to nije izricito uredjeno pravilima medjunarodnog prava. Ima univerzalni domasaj ratione personae, odnosi se na sve drzave i stare i novostvorene. U preambuli se kaze da je jedan od njenih ciljeva da se ostvare ciljevi i nacela Povelje Ujedinjenih nacija. Konvencija je kombinacija kodifikacije i progresivnog razvoja diplomatskog prava. Iz starog evropskog prava zadrzana je podela sefova diplomatskih misija na ambasadore i poslanike, povlascen polozaj papskih diplomatija. 5. Internacionalistick a teorija Vuce koren iz perioda kada je vladar bio poistovecen sa drzavom, smatran subjektom medjunarodnog prava. Vladar je sam zakljucivao medjunarodne ugovore. Zato se naziva i teorija sefa drzave(sef drzave se danas siroko tumaci i kao sef vlade i ostali najvisi izvrsni organi). Postoji ucenje o vidljivom, ociglednom ovlascenju po kome su drzave u obavezi da izvrsavaju sve medjunarodne sporazume zakljucene od organa koji deluju u okviru ociglednog ovlascenja. Ova teorija pol azi od premise da je medjunarodno pravo, suveren o i nezavisno od unutrasnjeg prava, odredjuje krug lica koja predstavljaju drzavu u medjunarodnim odnosima i nacine na koje moze biti izrazen pristanak drzave da bude obavezan a ugovorom. To sto je taj organ povredio propise unutrasnjeg prava ne moze se isticati kao osnov nevazn osti ugovora. Posledice ostaju u okviru unutrasnjeg prava. Drzava ima ekskluzivno pravo da utvrdi organe u cijoj je nadleznosti formiranje volje drzave u medj. odnosima, i organe koji tu volju izjavljuju u odnosima sa drugim subjektima. Lica za spoljasnje zastupanje imaju u ocima medj prava objektivan status- medj. pravo ih oprema punim ovlascenjima da u medj odnosima zastupaju drzavu koja ih je tu postavila. To lice je prvenstvena komunikacija te drzave sa ostalima i nadlezan organ. I neki nasi pisci ovu teoriju podrzavaju. U komisiji za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji raspravljalo se ovo pitanje, medju clanovima komisije mogla se uociti ova podela, a teziste sa ustavne se pomeralo na internacionalisticku teoriju. Argumenti kojima se ova teorija brani su: 1. teorijske prirode 1)dualizam-U slucaju zakljucenja ugovora povredom unutrasnjih propisa o nadleznosti organa koje medjunarodno pravo smatra ovlascenjim da govore u ime drzave, ugovor je obavezan za drzavu sa stanovista medjunarodnog prava, dok na unutrasnjem planu takav ugovor mogu prihvatiti sudovi i drugi organi kao ilegalan po svom poreklu ili odbiti primenu ugovora po cenu angazovanja medjunarodne odgovornosti drzave. (imamo medjunarodnopravnu i ustavnopravnu ratifikaciju) 2)postojanje odvojenih, genetski nezavisnih, nadleznosti drzavnih orgna na unutrasnjem i medjunarodnom planu. Zato jedna ugovornia nema ni potrebu ni pravo da ulazi u ocenu da li se predstavnik druge ugovornice drzi odredaba unutrasnjeg prava svoje zemlje. (neoboriva pretpostavka da taj organ postupa u skladu sa unutrasnjim pravom). Nacelo efektiviteta podrazumeva saznanje ko je efektivno najvise organ spoljneg zastupanja kada se radi o izrazavanju pristanka na obavezivanje ratifikacijom i drugim nacinima. 3) pacta sunt servada- drzave se prilikom sklapanja ugovora moraju osloniti na jasniji i sigurniji osnov od propisa unutrasnjeg prava, bas zato postoji ocigledna sposobnost odredjenih lica u svojstvu drzavnih organa da obavezu

svoju drzavu. Time postoji stabilnost i izvesnost u ugovornim odnosima, i nema prostora zloupotrebi i cestom zlonamernom isticanju povrede unutrasnjeg prava. 4) Ugovorna sposobnost drzava je kategorija medjunarodnog prava. Modaliteti vrsenja tog prava logicno treba da budu predmet medjunarodnopravnog regulisanja. Predvidjena su jednaka resenja za sve clanice sto daje element stabilnosti. 5) Drzava se ne moze pozivati na svoje unutrasnje pravo radi oslobodjenja od ugovornih obaveza. 2.prakticne prirode 1) propisi unutrašnjeg prava su cesto šturi, nejasni i podložni različitim tumačenjima. Često se ne može jedinstveno tumačenje postići na unutrašnjem planu pa se onda to pokuša učiniti na međunarodnom planu. 2) Neprikladnost istraživanja i kvalifikacije unutrašnjeg prava saugovarača. Analizirajući ustavno pravo druge države i definišući stav prema tom pravu, ugovornica se meša u unutrašnje poslove druge ugovornice i vređa njen suverenitet. 3) Nemogućnost ispitivanja propisa unutrašnjeg prava kod multilateralnih ugovora. Veliki broj ugovornica bi znatno otežao ovaj postupak, kao i mogućnost naknadnog sticanja statusa ugovornice pristupanjem ugovoru. Time bi se skup koji treba da radi na zakljucenju ugovora bavio analizom unutrasnjih propisa pregovarača o nadležnosti zaključenja ugovora. 4) Sklapanje ugovora u uprošćenoj formi. Ova vrsta ugovora u većini država se može kvalifikovati kao protivustavna, ali međunarodna praksa ne osporava važnost ovih ugovora i beleži sve veći njihov broj. 6. Ustavna teorija Poštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora je condictio sine qua non valjan osti ugovora. Postoje dva shvatanja kako do ovoga dolazi. Prvo ima manje pristalica jer implicitno negira postojanje medjunarodnog prava: voljom nacionalnog zakonodavca ili medjunarodne zajednice koja unutrašnjem poretku delegira pravo da odredi organe nadležne da obavežu državu na unutrašnjem pravu. Drugo je da propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti ulaze u corpus pravila međunarodnog prava. Poštovanje propisa unutrašnjeg prava je bitan uslov za formiranje volje države, tako da je ugovor zaključen povredom tih propisa ništav ili rušljiv. Ova teorija prihvaćena je u većem broju kodifikacija. Ugradjena je u Konvenciju o ugovorima usvojenu na Šestoj međunarodnoj konferenciji američkih država u Havani 1928. i u Nacrtu međunarodne komisije američkih pravnika od 1927. U duhu ove teorije formulisan je član 4. Nacrta prvog specijalnog izvetioca Brajerlija: 1. Ugovornu sposobnost jedne države ili međunarodne organizacije može vršiti bilo koji organ ili organi dotične države ili medj. organizacije koji su predviđeni njenim ustavom. 2.Ako ne postoji suprotna odredba u njenom stavu, smatra se da je ugovorna sposobnost jedne države poverena šefu države. I neki naši pravnici podržavali su ovu teoriju: M. Novaković, Bartoš.. Teorijski argumenti ove teorije: 1)Država koja učestvuje u pregovorima za zaključenje ugovora ima dvostruku obavezu 1. da ustanovi koji je organ po unutrašnjem pravu drugog pregovarača nadležan da zaključi ugovor 2. da li su ispunjeni uslovi pod kojima taj organ može da zaključi ugovor.

2) U slučaju povrede ustavnih ograničenja nema saglasnosti volja. Poštovanje ustavnih propisa je uslov za formiranje te volje. 3)Neprihvatljivo je shvatanje da jedan ugovor može biti valjan na medjunarodnom planu, a nevažeći na unutrašnjem planu. Kako će se ostvariti cilj ugovora, budući da nevažnost na unutrašnjem planu znači neprimenjivost ugovora. 4) ova teorija ima pozitivni učinak na održavanje demokratije i predstavničke vlade, jer se ne tolerišu protivustavni postupci. 7. Eklektičk e ili mešovite teorije Ovde podrazumevamo opšti naziv za shvatanja koja se nalaze negde između ustavne i internacionalističke teorije. Možemo ih podeliti u dve grupe: 1. modifikacije ili ublažene varijante ustavne teorije Ove su brojnije. Priznaju dejstva smo onim ograničenjima koja se tiču nadležnosti za zaključenje ugovora. Definišu uslove pod kojima ta ograničenja mogu da utiču na valjanost ugovora, kako bi sprečila zloupotrebu tih ograničenja radi oslobađanja od obaveza. Prema jednom shvatnju samo povreda jasnih i očiglednih ustavnih odredaba predstavlja pravni osnov nevažnosti ugovora (a ne proste neregularnosti u postupku i materiji ratifikacije). Slično shvatanje govori da država koja poriče valjanost ugovora zaključenog u njeno ime može se sa tim ciljem pozvati samo na odredbe ustava ili ustavnog prava koje se odnose na nadležnost za sklapanje ugovora, ili se odnose na formu ukoliko su one očigledne i mogu se lako ustaviti istraživanjem. Prema drugom shvatanju relevantnost ustavnih ograničenja koriguje se pravilom o prekluziji. Država se ne može pozvati na povredu svojih ustavnih propisa ako je propustila da se na nju pozove u dužem roku ili se ponašala u skladu sa odredbama ugovora ili se koristila odredbama ugovora sklopljenog protivno njenim ustavnim propisima. Treće shvatanje se vezuje za odgovornost države. Država nije vezana ugovorom koji u njeno ime zaključi organ koji po njenom pravu nije za to nadležan, ali može biti odgovorna za štetu koja nastane po drugu državu iz razumnog oslanjanja da je taj organ imao tu nadležnost. Četvrto shvatanje se odnosi na dobru veru saugovorača. Pretpostavka je da se države u svojim odnosima ponašaju bona fide tako da se ne bi moglo ulaziti u ocenu zasnovanosti stanovišta koje je izneo nadležni organ povodom pitanja tumačenja unutrašnjeg prava države koju taj organ zastupa. Peto shvatanje kvalifikuje kao relevantna samo efektivna ustavna ograničenja. 2. modifikacije ili ublažene varijante internacionalističke teorije Malobrojne su. Ograničavaju apsolutna dejstva izjava organa koji po medjunarodnom pravu imaju jasno i nesumnjivo ovlašćenje da obavezuju državu u medjunarodnim odnosima. Restriktivno se odredjuje krug lica koji poseduju jasno i nesumnjivo ovlašćenje. Imamo organe koji formiraju volju, i organe koji imaju nadležnost da tu volju iznesu u spoljašnjim odnosima. Ovlašćenim licima za izražavanje pristanka na obavezivanje se smatraju šef države, šef vlade, ministar inostranih poslova i bilo koje drugo lice koje poseduje punomoćje izdato od navedenih organa. Ustavna ograničenja zavisi koje od ovih lica daje pristanak i pod kojim uslovima. Ostaje potreba da se utvrde pravila unutrašnjeg prava i mogućnost da se ta pravila istaknu kao osnov nevažnosti ugovora, samo u slučaju ako šef vlade ili ministar inostranih poslova izrazi pristanak na obavezivanje nezavisno od šefa države. Utvrdjuju se uslovi pod kojima akti i propusti takvih lica mogu da dovedu do nevažnosti ugovora(učenje o očiglednim povredam unutrašnjeg prava). 8. Dipl omatska praksa Kako se u praksi rešavao problem sukoba unutrašnjeg i medjunarodnog prava i kojem se pravu davao primat, vidimo kroz određene slučajeve. 1) Pristupanje Argentine Društvu naroda Da li je Argentina postala članica Društva naroda 1920. ili 1933. godine?

Pre stupanja na slagu mirovnih ugovora zaključenih posle Prvog svetskog rata Argentina je pokušala da pristupi Društvu naroda. Kada im je poziv za pristupanje bio formalno upućen, argentinska vlada je dostavila ratifikaciju bez bilo kakve rezerve o odobrenju zakonodavnog tela. Ubrzo se povlači iz Skupštine Društva naroda, ali deluje u nekim njegovim aktivnostima. 1923. Kongres izdvaja pare da Argentina plati članske dugove. Vlada je 1926. stajala pri tome da je Argentina članica Društva sa medjunarodne tačke gledišta, iako zakonodavno telo nije odobrilo pristupanje Paktu. Tek u septembru 1933., ministar spoljnih poslova Argentine informisao je generalnog sekretara Društva naroda da je Kongres sankcionisao pristup Argentine Društvu, ali je odobrio Pakt u skladu sa ustavnim pravima Kongresa, čime je pružio pravnu valjanost medjunarodnoj vezi. Iz ovoga proizilazi da je Argentina tek od tog odobrenja 1933. članica Društva naroda, mada je ovaj stav jednoglasno odbačen od strane Društva. 2) Pristupanje Luksemurga društvu naroda Vlada Luksemburga je 1920. uputila molbu za prijem u Društvo naroda u kojoj je izrazila želju da zadrži svoju neutralnost. Ocenivši da joj Društvo naroda tu zelju neše prihvatiti, ona je povukla rezervu o neutralnosti,svesna da bi bez te neutralnosti pripadanje Društvu naroda tražilo promenu ustava. Skupština društva je odobrila članstvo, a parlament Luksemburga nije odobrio pristup organizaciji niti je razmatrao pitanje promene ustava. Ministra inostranih poslova je pitao generalnog sekretara Društva kakav je status Luksemburga i koja su njegova prava i obaveze u odnosu na društvo u periodu dok se ne izvrši revizija. Odgovor je bio da je prijem konačan i apsolutan, te su prava i obaveze Luksemburga u potpunosti ustanovljene ulaskom u Društvo. 3)Zaštita bugarske manjine u Grčkoj (slučaj Politis) Grčki predstavnik Politis podneo je na usvajanje tekst o zaštiti bugarske manjine u Grčkoj postignut u pregovorima sa bugarskim predstavnikom. Jedna odredba tog sporazuma kaže da on stupa na snagu čim bude odobren od Saveta Društva naroda, a u tekstu nacrta pominje se da je potrebno prethodno odobrenje sporazuma od strane grčke Narodne skupštine na šta je s obzirom na sadržinu sporazuma upućivao grčki ustav. Ovaj sporazum(protokol) je usvojen i potpisan od predlagača i generalnog sekretara Društva, ali ga potop Narodna skupština nije ratifikovala. Na pitanje o njegovoj valjanosti, Savet u svom izveštaju ističe da iako je ovaj dokument od trenutka potpisa što se njih tiče poprimio karakter potpunog pravnog instumenta Savet ne želi da nametne Grčkoj bilo kakvu obavezu. 4)Konkordati Vatikan a sa Baden om i Virtembergom Vatikan je sa vladom Badena zaključio konkordat koje su obe ugovorne strane ratifikovale u skladu sa svojim unutrašnjim propisima. Drugi dom badenskog Parlamenta je kada je došlo do sprovođenja odredbi okvalifikovao ovaj konkordat kao ništav jer nije pribavljeno odobrenje parlamenta kako nalaže badenski ustav. Isti slučaj je bio i sa Virtembergom. Vatikan je prihvatio njihova stanovišta, ali je izjavio formalni protest jer su predstavnici ove dve države tokom prgovora tvrdili da je parlamentarno odobrenje nepotrebno. 5)Austijsko- rumunska komercijalna konven cija (1920) Privremena austijsko-rumunska komercijalna konvencija predvidjala je mogućnost otkaza 3 meseca po podnošenju obaveštenja. Rumunska vlada je tražila nakon godinu dana da se skopi nova konvencija, austrijska vlada je odgovorila da za to nema potrebe jer prošla nije otkazana. Rumunska vlada je rekla da prethodna Konvencija nije punovažna budući da nije odobrena od Rumunskog parlamenta kako nalaže Ustav Rumunije. Austrija je ostala pri svom stavu, ali je stupila u pregovore o novoj konvenciji. 6)Minhenski sporazum (1938) Velika Britanija i Francuska su septembra 1938 predložile da se Sudetska oblast pripoji Nemačkoj, što je čehoslovačka vlada odbila, navodeći dva razloga: spor treba rešiti primenom odredbi ugovora o arbitraži zaključenog sa Nemačkom i da prema ustavu vlada takav sporazum ne može zaključiti bez konsultovanja predstavničkog tela. Međutim Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanija zaključile su sporazum koji je predviđao cesiju dela čehoslovačke teritorije na način utvrđen od jednog medjunarodnog komiteta. Čehoslovačka vlada je pod prinudom prihvatila sporazum, a njihov ustav je nalagao da se cesija teritorije može izvršiti samo kada poprimi oblik ustavnog zakona. Ovaj sporazum je poništen ugovorom o uzajamnim odnosima zaključenim izmedju Čehoslovačke i Nemačke 1973. 9. Medjunarodna sudska praksa

1) Western Griqualand Diamond Deposit case Predsednik Južnoafričke Republike Erazmus je odbbio da prizna valjanost arbitražne odluke donete na štetu Južne Afrike, pod argumentom da je prethodni predsednik Pretorius zaključio arbitražni kompromis bez saglasnosti zakonodavnog tela. Guverner je odgovorio da nije njegova dužnost da ulazi u interni spor, već da je njegova dužnost da se stara o izvršenju arbitražne presude. 2)Arbitražna presuda predsednika Klivlenda (1988) Predsednik Nikaragve je ratifikovao ugovor o granicama Nikaragve i Kostarike 1958, a da prethodno nije dobio odobrenje zakonodavnog tela. Parlament je nakon nekoliko meseci odobrio ugovor i u skladu sa utvrđenim postupkom uključio ga u novi ustav Nikaragve. 1970. Nigaragva je osporavala valjanost ugvora, istićući da je odobrenje dato po isteku roka od 40 dana predviđenog za razmenu ratifikovanog instrumenta. Arbitrar nije odobrio ovaj zahtev. 3)Fran cusko-švajcarska carinska arbitraža (1912) Komercijalnom konvencijom zaključenom 1906. godine Francuska i Švajcarska su regulisale pitanje carina. Njoj je pridodat protokol, koji za razliku od Konvencije, nije podnet Parlamentu na odobrenje. Francuska je 1910. jednostrano izmenila utvrđene tarife, a Švajcarska je protestovala ističući povredu Protokola. Sudje presudio u korist Švajcarske, ističući da se i protokol mora poštovati, a da sud nije pozvan da razmatra da li se propisi moraju biti ratifikovani od strane zakonodavca, to je unutrašnje pitanje. 4) Slučaj Istočn og Grenlanda (Ihlenova deklaracija) od 1933. Danska vlada je pokrenula pitanje proširenja danskog suvereniteta nad čitavim Grenlandom, na šta je norveški ministra Ihlen u usmenoj formi izjavio da Norveška neće u tom pogledu praviti nikakve smetnje, a Danska je zauzvrat izjavila da se neće suprotstavljati Norveškoj povodom rešavanja pitanja Špicberga.Pred Stalnim sudom medjunarodne pravde Norveška je tvrdila da je deklaracija ministra Inhelna protivustavna i bez dejstva u odnosu na Norvešku, jer nije izneta pred savet ministara i usvojena u fomi kraljevske rezolucije. Sud je odgovrio da ono što je ministar spoljnih poslova izjavio u ime njegove vlade na zahtev diplomatskog predstavnika strane sile, u vezi pitja koje spada u njegovu nadležnost, obavezuje državu. 10. Osvrt na teorijska shvatanja Razlike u pogledu relevantnosti ustavnih ograničenja u oceni valjanosti ugovora pripisuju se kontoverzi koja postoji u pogledu odnosa medjunarodnog i unutrašnjeg prava. Internacionalistička teorija se kvalifikuje kao posledica monističke koncepcije, dok se ustavna teorija posmatra kao logičan produžetak dualističke koncepcije.Ipak, monistička i dualistička koncepcija vrše uticaj u određivanju polaznih premisa ove dve teorije uz brojna i kvalitativna odstupanja u razradi tih polaznih premisa. U rigidne okvire monističke i dualističke koncepcije teško je, a gotovo i nemoguće, uklopiti brojne varijante ove dve teorije. Sve one predstavljuju teorijske odgovore na pitanja kakav je odnos medjunarodnog i unutrašnjeg prava, ali čitav problem posmatraju iz različitih uglova. Monistička i dualistička koncepcija kao teorijski problem koji ima i praktičnu dimenziju, a internacionalistička i ustavna kao praktičan problem čije rešenje pretpostavlja ili barem upućuje na neke osnovne teorijske postavke. Shvatanje o uticaju ustavnih ograničenja na valjanost medjunarodnih ugovora, po našem mišljenu, bolje je argumentovano u internacionalističkoj teoriji. Ti argumenti nam deluju najubedljivije. Ustavna teorija podrazumeva inkorporaciju nacionalni pravnih propisa o nadležnosti za zaključivanje ugovora u pozitivno medjunarodno pravo. Ta teorija poriče autonomni karakter medjunarodnog prava jer ga u jednom od najvažnijih segmenata podčinjava unutrašnjem pravu. Nastoji se da se stavi znak jednakosti izmedju izjave volje i volje. Država kao originerni subjekt medjunarodnog prava je apstrakcija, ona ne poseduje svoju volju, već se volja državnih organa prema organskoj teoriji uzima za volju države. Jedni organi stvaraju tu volju, drugi je izjavljuju.Sa stanovišta medjunarodnog prava država je organska celina i smatra se da državni organi koji su ovlašćeni da istupaju u medjunarodnim odnosima, postupaju zakonito. Oni čine pravne i političke delikte sa stanovišta unutrašnjeg prava ukoliko ne postupaju u skladu sa propisima o nadležnosti. Takodje saugovarači ne mogu jednostavno i dostupno doći do smisla ustavnih propisa jedne zemlje i shvatiti njihov domašaj. Argument da ova teorija doprinosi demokratiji jedne države se ne može održati na snazi jer ona upravo polazi od pretpostavke da predstavnički i izvršni organi ne deluju jedinstveno u funkciji zaštite interesa sopstvene države . Ona kao pretpostavljenog za rešavanje tih sukoba promoviše treću državu. Upravo primena internacionalističke teorije doprinosi jačanju osećaja odgovornosti izvršnih organa jer su svesni da njihovi neovašćeni postupci u svetlu propisa unutrašnjeg prava neće biti sankcionisani na međunarodnom planu. Sve više se razvijaju načini izražavanja pristanka na obavezivanje, putem kojih država može

da ispita sadržaj ugovora i da se obezbedi da će njeni izvršni organi pridržavati interesa države. Transformacija ratifikacije u prihvatanje i odobravanje ima za ulogu da da pravno pokriće aktima izvršne vlasti koji izlaze iz okvira ustavnih propisa o nadležnosti. Varijacije koje se nalaze izmedju ove dve teorije nisu uspešne, trpe velike nedosatke pokušavajući da premoste suviše veliko rastojanje između ove dve različite teorije. 11. Rešenja utvrđena konven cijom Konvencija u clanu Odredbe unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora utvrdjuje sledece: 1. cinjenica da je pristanak drzave da bude obavezna ugovorom izrazen na nacin kojim je narusena odredba njenog unutrasnjeg prava u vezi sa nadleznoscu za zakljucenje ugovora ne moze ta drzava navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka, izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. 2. povreda je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Opste je pravilo da nepostovanje propisa ne dira u valjanost pristanka koji je u odgovarajucoj formi dalo lice koje medjunarodno pravo smatra ovlascenim. To se pravilo zasniva na kategoriji ocigledne sposobnosti ordedjenih kategorija lica da u svojstvu drzavnih organa izraze pristanak na obavezivanje u ime drzave. Dopunsko pravilo je da ta povreda moze istaci kao razlog nevaznosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od osnovnog znacaja. Ovaj clan ne navodi tacno u cemu se sastoji povreda. Iz teksta se moze zakljuciti da se ta povreda sastoji u nepostovanju zapovesti sadrzanih u tim propisima. Nejasan je pojam ocigledna povreda, jer se iz toga ne moze lepo zakljuciti kakvog intenziteta treba da bude povreda. Konvencija taj problem izricito ne resava. Ovaj problem je trebalo resiti preciznim navodjenjem uslova , buduci da je u pitanju izuzetak od opsteg pravila. Cini nam se ispravnim da pod povredom valja razumeti samo bitno, sustinsko odstupanje od zapovesti sadrzane u odgovarajucim propisima unutrasnjeg prava od nadleznosti za zakljucenje ugovora. Takvo tumacenje precutno sugerise i sama Komisija za medjunarodno pravo, a ka njemu naginje i medjunarodna sudska praksa. U odnosu na predmet ili na objekt povrede medjunarodnog prava ovaj clan sadrzi 2 ogranicenja: 1) rec je o povredi propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora 2) ta povreda je od sustinskog znacaja On ne regulise slucajeve koji zabranjuju zakljucenje odredjenih vrsta ugovora odnosno slucajeve materijalne ili unutrasnje protivustavnosti. Prvensteveno je formulacija bila “ustavna ogranicenja”, pa je zamenjena formulacijom “odredbe unutrasnjeg prava od bitnog znacaja”. Ta formulacija moze biti tumacena na dva nacina. U formalnom smislu to su pravni akti odredjene snage,a to su ustavne odredbe i zakoni koji regulisu ustavnu materiju kao i obicajna pravila u sistemu common law. U materijalnom smislu odnosi se na odredbe koje ustanovljavaju odobrenje zakonodavnog tela, pre nego na odredbe koje regulisu oblik u kome se to odobrenje publikuje. Povreda mora biti od bitnog znacaja. Takodje kaze se da mora biti ocigledna. Ona je ocigledna ako postoji jasnost odredaba unutrasnjeg prava koje regulisu nadleznost za zakljucenje ugovora i postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje ociglednih od neociglednih povreda. Ona je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Nije pritom specifikovano kojem subjektu ona treba da bude objektivno jasna. Smatra se da je druga ugovorna strana znala za prekrsaj unutrasnjeg prava ako je on bio jasan za svaku drzavu koja u tom pogledu postupala prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Logicki se moze zakljuciti da nije relevantno da li je ona saznala tako sto se upustila u istrazivanje unutrasnjeg prava te drzave, to onda nece biti dovoljan osnov za pokretanje ponistenja. Nistav je onaj ugovor cija nistavost je ustanovljena na osnovu Konvencije. Odredbe nistavog ugovora nemaju pravnu snagu. Ako su ipak na osnovu takvog ugovora izvrseni akti: 1) svaka stranka moze da trazi da druga stranka ako je to moguce uspostavi u njihovim odnosima situaciju koja bi postojala da akti nisu izvrseni 2)akti izvrseni u dobroj veri pre pozivanja na nistavost nisu postali protivpravni samim tim sto je ugovor nistav. Ovo je relativna nistavost. Ne moze se postupak valjanosti protivustavnih ugovor pokrenuti pred unutrasnjim sudovima, ako nadlezni organ nije to pitanje pokrenuo na medjunarodnom planu. U sledeca tri slucaja mogu nistave biti samo odredjene odredbe, a da ugovor bez njih ostane na snazi: 1)ako se te klauzule mogu odvojiti od ostatka ugovora u pogledu izvrsenja 2) ako iz ugovora proizilazi da te klauzule nisu ni za jednu stranku bile sustinski osnov pristanka da budu vezane ugovorom u celini 3)ako nije nepravedno da se nastavi sa izvrsavanjem ostatka ugovora. Drzava cije je unutrasnje pravo povredjeno moze se saglaiti sa tom povredom formalno ukoliko prizna ugovor za valjan i precutno ako se iz njenog ponasanja moze zakljuciti da je pristala da ugovor ostane na snazi (izvrsenje ugovora...) Kod bilateralnih ugovora nistav ugovor prestaje da vazi. Kod multilateralnih on prestaje da vazi samo izmedju te drzave i ostalih stranaka, a izmedju ostalih stranaka ostaje na snazi. Drzava koja se poziva na povredu pravila svog unutrasnjeg prava duzna je da u formalnom, pisanom obliku dostavi svoj zahtev drugim strankama ugovornicama. Zahtev treba da sadrzi predlog mera koje bi valjalo preduzeti u odnosu na konkretan ugovor i razloge na kojima se zahtev zasniva. Ukoliko nakon isteka roka, koji ne sme biti kraci od 3 meseca (osim u hitnim slucajevima), racunajuci od dana prijema zahteva, nijedna drzava ne stavi prigovor, drzava podnosilac zahteva ovlascena je da preduzme mere naznacene u njemu. Akt kojim se ugovor proglasava nistavim je formalne prirode, trebalo bi da bude izdat od sefa drzave, sefa vlade ili ministra inostranih poslova. Ukoliko nije opremljen potpisima ovih lica predstavnik drzave

mora da bude opremljen punomocjem. Podnosenjem prigovora dolazi do spora izmedju ugovornica koji se ima resavati na nacin predvidjen poveljom UN: putem pregovora, anketa,posredovanja,arbitraze, sudskog resavanja... Ukoliko ne nadju resenje u roku od 12 meseci od dana podnosenja prigovora, predvidjeno je da bilo koja strana u sporu moze pokrenuti postupak izmirenja (koncilacije) utvrdjen Aneksom koji je pridodat Konvenciji. Postupak se pokrece podnosenjem zahteva generalnom sekretaru UN. 12. Formalna ogranicenja vrsenja ugovorn e sposobnosti Koja su fizicka lica ovlascena da u svojstvu organa izjave volju drzave na medjunarodnom pravu? Doba apsolutistickih monarhija- vladar je subjekt medj prava, a drzava predmet njegove svojine, pa su ugovori samo licni sporazumi suverenih monarha. Punomocjem su ovlascivali svoje predstavnike da u njihovo ime zakljucuju medj ugovore, u granicama naznacenim u punomocju.A ugovore je ratifikovao sam vladar, i mogao da odbije to ako je punomocnik prekoracio ovlascenja. Pobeda parlamentarizma u domenu pravila medj ugovornog prava, ratifikacija postaje neobavezna diskreciona ustanova, buduci da predstavnicki organi dobijaju pravo na konacnu i definitivnu odluku o obavezivanju drzave na medj planu. U punomocje se unosi obecanje da ce ugovor potpisan od strane predstavnika biti ispunjen i izvrsen pod rezervom ratifikacije. Izuzetak da predstavnik drzave definitivno obavezuje drzavu postepeno se sirio praksom sklapanja neformalnih i ugovora uproscene forme. Konvencijom o ugovornom pravu utvrdjena je definicija punomocja: dokument izdat od strane nadleznog organa kojim se oznacava jedna licnost ili vise njih da predstavljaju drzavu u pregovaranju, usvajanju ili autentifikaciji teksta ugovora, izrazavanju pristanka drzave da bude vezana ugovorom ili radi preduzimanja bilo kog drugog akta u vezi sa ugovorom. Utvrdjeno je i opste pravilo da se jedna licnost smatra predstavnikom drzave ako: 1) pokaze odgovarajuce punomocje- ovo komisija smatra sustinskim obezbedjenjem predstavnika da predstavlja drzavu u vezi sa preduzimanjem akata koji se odnose na ugovor. Izdavanje punomocja se vrsi prema propisima unustrasnjeg prava. Zavisno od obima punomocje moze biti pojedinacno za odredjen slucaj ili opste generalno ako se odnosi na neodredjeni broj slucajeva. Izvorno punomocje je posedovalo dvostruku funkciju: da definise domasaj i predmet pregovora i da ustanovi obim i karakter ovlascenja punomocnika. U modernoj praksi prva funkcija se izgubila jer se predmet definise u prethodnoj fazi razmene informacija, koja ne spada u proces zakljucivanja ugovora. Pre pocetka vrsi se reciprocno ispitivanje punomocja. U doba apsolutisticke monarhije bilo je obavezno i skrupulozno, jer je imao za cilj da pokaze da li je punomocnik ovlascen da obaveze svog mandatara. Danas mu je cilj prakticne prirode da se otklone oni koji nemaju ovlascenje da pregovaraju. U slucaju bilateralnih ili multilateralnih pregovora sa ogranicenim brojem pregovaraca preduzima se uzajamna provera punomocja. Kad ih je veliki broj kod multilateralnih ta tehnika nije izvodljiva. Zato se na medj konferenciji, formira posebno telo: Verifikacioni komitet, koji na osnovu pravila procedure podnosi izvestaj konferenciji o podnetim punomocjima, a ona glasanjem prihvata izvestaj. Pri generalnoj skupstini UN ustanovljen je komitet za pitanja procedure u okviru koga deluje i Verifikacioni komitet. Punomocje kao formalni akt ne mora biti izdato pre pocetka pregovora, moze stici telegramom ili diplomatskom notom koje potvrdjuju da je odredjeno lice ovlasceno d preduzima akte u vezi sa ugovorom. Oni moraju biti izdati od strane organa koji je i inace ovlascen za izdavanje punomocja. Posebno kod bilateralnih ugovora, ponekad se konstatacija o proveri punomocja unosi u preambulu ugovora. 2)ako iz prakse zainteresovanih država ili iz drugih okolnosti proizilazi njihova namera da to lice smatraju predstavnikom drzave za takve svrhe i bez punomocja- stroga praksa provere punomocja se postepeno gubila. tako komisija za medjunarodno pravo kaze da je sam cin provere punomocja diskreciono pravo pregovaraca. Kod znatnog broja ugovora zakljucenog u uproscenoj formi provera se izostavlja. Ocigledno je da u ovakvom slucaju postoji izvesni rizik, ali pregovaraci sami snose njegov teret. Razlikuju se dve situacije kod zakljucivanja ugovora u uproscenoj formi: 1. kada ugovor zakljucuje sef drzave ili ministar spoljnih poslova- ovde je presudna cinjenica da ovim licima ne treba punomocje za preduzimanje bilo kojih radnji u vezi sa ugovorom, jer u velikom broju drzava oni sami izdaju punomocja 2. kada ugovor zakljucuju druga lica koja ne ulaze u krug najvisih organa spoljnog zastupanja. U nekim pravnim sistemima ustaljena je praksa zakljucivanja madjuvladnih sporazuma i medjudepartmalnih sporazuma van uobicajenih diplomatskih kanala. Resorni ministari ih sklapaju bez formalnog punomocja. Koncencija u glavi II- “Zakljucenje i stupanje ugovora na snagu” resava pitanje neovlascenog preduzimanja akata koji se odnose na pristajanje da se zakljuci ugovor, ako lice uopste nije imalo ovlascenje. U glavi V- “Nistavost, prestanak i suspenzija” dejstva ugovora nalazi se druga situacija kada je prestavnik nije postovao ogranicenja kojima je ovlasecenje bilo podvrgnuto. 13. Naknadna potvrda akta izvršen og bez ovlašćena Slucajevi neovlascenog zakljucivanja ugovora nisu cesti, ali se desavaju. Americki poslanik u Liberiji je 1939. potpisao ugovor o mirenju, a nije pre toga dobio punomocje. Stejt departmant je nakon toga poslao punomocje i rekao da se potpise nov ugovor jer je prvi imperfektan. Takodje, kada je americki predstavnik u Persiji 1941. potpisao ugovor bez punomocja, sekretar je poslao punomocje koje je predoceno persijskom ministru inostranih poslova. Zatim, Ugovor iz Erzeruma poznat je po tome sto je Persija u

diskusijama vodjenim u Savetu drustva naroda pokusala da ospori valjanost ugovora jer je persijski predstavnik prekoracio punomocje prihvativsi izvesnu interpretativnu notu. Akt koji u vezi sa zakljucenjem ugovora izvrsi lice koje se ne moze smatrati ovlascenim da predstavlja drzavu u tom cilju bez pravnog dejstva je osim ako ga ta drzava docnije ne potvrdi. Moze se osnaziti bilo izricito bilo precutno (tu su relevantni akti poput pozivanja na odredbe tako zakljucenog ugovora, izvrsenje ugovora i slicno). Protek roka ili cutanje se ne moze smatrati potvrdom. Neovlasceno preduzimanje radnje u vezi sa zakljucenjem ugovora, ne moze se pripisati volji drzave i ne postavlja se bilo kakvo pitanje njenog pristanka. Kontroverzno je i nejasno pitanje pravne prirode ovih akata. Odbivsi koncept nistavosti akata Konvencija se precutno odlucila da su ovi akti nepostojeci. U prilog tome da su relativno nistavi govori to da se kasnije mogu osnaziti voljom drzave. Definitivno izraz 'bez pravnog dejstva' nije dovoljno precizan. 14. Posebna ograničenja ovlašćenja za izražavanje pristanka države Ovlascenja predstavnika drzave mogu da budu podvrgnuta posebnim ogranicenjima razlicite prirode- u pogledu domasaja odredaba buduceg ugovora, nacina izrazavanja pristanka na obavezivanje, obima obaveza koje se preduzimaju... S obzirom na oblik mogu biti javna i tajna. Javna po pravilu imaju zadatak da uticu na stav druge strane kao sredstvo politickog pritiska. Konvencija ovako regulise nepostovanje posebnih ogranicenja ovlascenja na izrazavanje pristanka na obevazivanje: ako je ovlascenje jednog predstavnika da izrazi pristanak drzave da bude vezana ugovorom bilo predmet posebnog ogranicenja, cinjenica da predstavnik nije vodio racuna o tom ogranicenju moze se navoditi kao slucaj manljivosti, osim ako ogranicenje nije saopsteno pre izrazavanja ovog pristanka ostalim drzavama koje su ucestvovale u pregovorima. Nepostovanje ogranicenja u ovlascnju za izrazavanje pristanka na obavezivanje predstavlja u sistemu konvencije samostalan osnov nistavosti. Predmet povrede je ogranicenje sadrzano u administrativnim aktima.Ovde je rec o neovlascenom aktu ovlascenog predstavnika drzave. To je razlika u odnosu na slucaj kada neovlasceno lice zakljuci ugovor jer se tu radi o kompletnojpravnoj nesposobnosti lica da obaveze drzavu. Da bi ovo bilo osnov nistavosti treba da se ispune sledeci uslovi: 1) prekoracenje je od sekundarne vaznosti za medjunarodno pravo, jer organ koji vrsi ratifikaciju ugovora suvereno odlucuje o tome da li ce ugovor prihvatiti ili ne. Ukoliko ga prihvati time je konsumiran akt neovlascenog postupanja, i takav ugovor nije nistav. Uslov je dakle da ga naknadno ne prihvate. Naravno otvoreno je pitanje odgovornosti predstavnika zbog prekoracenja. 2)ogranicenje mora biti saopsteno drugim stranama koje su ucestvovale u pregovorima pre nego sto je pristanak na obavezivanje izrazen. Ako nije, ugovor moze biti nistav. Takvo saopstanje ne mora biti dato u formalnom obliku. U nacrtu je bio izraz da to mora biti notifikovano,a na beckoj konferenciji zamenjeno je izrazom saopsteno- cime je podrzano shvatanje da to mora biti na formalan ili svecan nacin. Konvencija pravo da se ospori valjanost ugovora definise u formi izuzetka. Ova povreda prestavlja osnov relativne nistavosti. Postupak ponistenja i posledice regulisu se kao u slucaju povrede propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora.