DIOKLECIJAN 2

Filozofski fakultet Studijska grupa:Istorija Predmet:Opšta istorija starog veka

SEMINARSKI RAD Tema: Dioklecijan Mentor: Pr. Dr. Momir Jović

2

Uvod Tema ovog seminarskog rada je Dioklecijan. Moja namera je da prikažem njegovu vladavinu,njegove lične osobine, ratove koje je vodio i na kraju njegovu smrt. Ima dosta sačuvanih podataka o Dioklecijanu. Zbog nedostupnosti izvornim podacima o ovom rimskom caru, bio sam prisiljen da iskoristim podatke od savremenih istoričara. Među njima su Luiđi Pareti, Petar Lisičar, Edvard Gibon, Mihail Rostovcev, N.A.Maškin i Vil Djurant. Doduše, postoje neki značajni izvorni podaci o Dioklecijanu u univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, ali su oni na latinskom jeziku tako da ih zbog toga nisam mogao upotrebiti za pisanje ovog seminarskog rada. Napisao sam ovaj seminarski rad po hronološkom redu, tj. od Dioklecijanovog rođenja, preko stupanja na vlast pa sve do njegovog povlačenja u Split gde je i umro.Pokušaću da se u tekstu ne vraćam na one događaje koje sam već opisao osim u onim slučajevima kada je to zaista potrebno da bi se nešto pojasnilo. Takođe,ovaj rad imaće i sve neophodne napomene u dnu strane. Poseban deo u ovom radu biće odnos Dioklecijana prema hrišćanstvu kao i njegovi progoni hrišćana. Koliko je to moguće naveo sam i podatke o njegovom rođenju kao i o njegovoj porodici i njegovom ličnom životu ,s obzirom da o tome nema dovoljno podataka kao o nekim drugim rimskim carevima.

2

3

Zbivanja u Rimskom carstvu pre Dioklecijanove vladavine Pre nego što počnem da opisujem Dioklecijanov dolazak na vlast,moram se osvrnuti na događaje koje su mu prethodili a sve zato da bi se bolje sagledale prilike u tadašnjem rimskom carstvu. Položaj rimskih careva bio je tako nesrećan da im je sudbina obično bila ista. Život pun zadovoljstva, strogosti ili blagosti podjednako je vodio u prevremeni grob a gotovo svaka vladavina okončavala se izdajom i ubistvom cara. Aurelijanova smrt je značajna zbog izuzetnih posledica jer su legije obožavale, oplakivale i osvetile svog voljenog cara. Lukavstvo njegovog sekretara je otkriveno i kažnjeno. Rimski senatori potajno su se radovali Aurelijanovom padu. Vojska je zamolila senat da jednog od svojih članova proglasi za cara. Senat je to uporno odbijao, a vojska izričito zahtevala. U tim prepirkama između vojske i senata prošlo je osam meseci, razdoblje anarhije tokom kojeg je rimsko carstvo ostalo bez cara, bez uzurpatora i bez pobune. Vojskovođe i magistrati koje je naimenovao Aurelijan su nastavili da obavljaju svoje dužnosti.Posle osam mecesi bezvlašća,za cara je postavljen senator Tacit koji je u tom trenutku imao čak 75 godina.Kao i njegovi prethodnici,njegova vladavina je bila kratkog veka tj. oko šest meseci i umro je u Kapadokiji.Potom su kao carevi vladali Prob i Kar.1 Prob se počeo uzdizati još kao mladić dobivši tribunski položaj kod cara Valerijana pre nego što je navršio godine predviđene vojnim pravilima.Prob je uskoro opravdao izbor pobedom nad Sarmatima.Treća a kasnije i deseta legija bile su poverene komandi Proba.Aurelijana je zadužio osvajanjem Egipta.Tacit ga je naimenovao za vrhovnog zapovednika svih istočnih provincija.Kada je Prob postao car bio je star oko 44 godine.Najvažnija stvar koju je Prob uradio za državu bilo je oslobođenje Galije i povratak sedamdeset gradova od varvara iz Germanije.Nakon svojih pobeda u Galiji,Prob je prešao Rajnu i prisilio Germane na pokornost.Devetorica najznačajnijih germanskih vladara otišla su u njegov logor i pala ničice pod njegove noge.Njegova nepromišljenost je izazvala nezadovoljstvo vojske.Izradio je praznu nadu da će uspostavljanje opšteg mira ukinuti potrebu za stajaćom i najamničkom vojskom.Pokazalo se da je ovaj Probov postupak bio koban po njega.Razrajeni vojnici su digli pobunu,upali u kulu u kojoj se sakrio car i tu mučki ubili cara.2 Usledilo je proglašenje novog cara.Legije su jednoglasno proglasile za cara pretorijanskog prefekta Kara.Kar je stupio na carski presto a da se nije sačekalo na saglasnost senata.Kar se pripremao za rat protiv Persije a pre polaska na taj pohod dao je dvojici svojih sinova Karinu i Numerijanu titulu cezara.Njegov pohod je bio uspešan.Opustošio je Mesopotamiju i sasekao na komade sve što mu se isprečilo na putu.Ali,ni ovaj vladar nije dugo vladao jer ga je na ovom pohodu ubio grom.Njegov sin Numerijan ga je nasledio ali je on uskoro oboleo od neke bolesti i vođenje svih poslova preneto je na prefekta Apera.Tokom nekoliko meseci Aper je izdavao navodne naredbe

1 Edvard Gibon:"Opadanje i propast rimskog carstva",Službeni list SRJ i Dosije,Beograd 1996,str 111-114 2 Edvard Gibon,isto,str 114-117

3

4

cara Numerijana koji je već dugo bio mrtav.Osam meseci posle Karove smrti rimska vojska je stigla na obale tračkog bosfora.Tu se proneo glas o carevoj smrti koja je tako dugo bila skrivana.Vojnici su upali u carev logor i otkrili su Numerijanov leš. Prikrivanje da je car umro je protumačeno kao dokaz Aperove krivice.Odlučeno je da se skupština održi u Halkedonu kuda su kao zločinca odveli okovanog Apera.Usred logora su postavili prazni tribunal. 3 Vojskovođe su uskoro objavili da je njihov izbor pao na Dioklecijana,zapovednika posluge,kao osobu najsposobniju da osveti i nasledi pokojnog cara.Dioklecijan se popeo na tribunal i svečano se zakleo da je nevin i zatim je naredio da Apera privedu do podnožja tribunala."Ovaj čovek je Numerijanov ubica",rekao je i isukavši mač zario ga u grudi Apera.Nakon ovog čina legije su priznale pravdu i vlast cara Dioklecijana.

Dioklecijanov dolazak na vlast O poreklu cara Dioklecijana može se veoma malo reći jer nije ostalo mnogo sačuvanih podataka o njegovom poreklu.Jedino je sigurno da je bio rodom seljak i sin pisara ili po nekima je bio oslobođenik senatora Anulina. 4 Bio je rodom iz Dalmacije.Na njegovom prvom vojničkom zboru,zakleo se da Numerijan nije ubijen njegovom urotom.Dioklecijan je kasnije Karina pobedio kod Marga5.Tako je Dioklecijan zavladao rimskim carstvom. Gaius Aurelius Valerius tj. car Dioklecijan,rodio se 245 godine u provinciji Dalmaciji,možda u okolini Salone.Počeo je služiti kao običan vojnik pod carem Galijenom i borio se na raznim bojištima pod raznim carevima.U Galiji mu je druidska vračara prorekla da će postati car kad ubije Apera tj. bika.To se kasnije i dogodilo.Godine 280 postao je namesnik u provinciji Meziji,a 282 je od cara Kara imenovan za konzula i zapovednika njegove telesne garde na persijskom bojištu.Na tom je položaju bio kada ga je vojska 284 godine proglasila za cara.Postao je Imperator Caesar C. Aurelius Valerius Diocletianus Augustus.6 U proleće 285 vodila se bitka između Dioklecijana i Karina kod reke Marga.Karin je imao uspeha ali je bio ubijen od urotnika.Njegova vojska je prišla Dioklecijanu koji otada postaje jedini gospodar Rimskog carstva.Senat ga je takođe priznao.Iste godine Dioklecijan je proglasio za cezara Maksimijana,svoga ratnog druga,a iduće 286 godine uzeo ga je za savladara davši mu naslov Augustus. Dioklecijan je za neko vreme red u carstvu,odbranio državu od spoljnih neprijatelja,zauzdao pomahnitale strasti i ambicije sprovodeći mudar i obiman program reformi u oblasti javnog i privatnog života.Uspeo je iz istih onih razloga iz kojih je uspeo i Avgust 250 godina pre njega.On sam nije ni po čemu bio iznad mnogih vladara tog veka,a svaku njegovu reformu započeli su njegovi prethodnici.^vrst položaj svog prestola Dioklecijan duguje umoru i gnušanju kojim su vojska i društvo bili obuzeti,isto kao i u ono vreme kad je Avgust stupio na vlast.Rimska država je čeznula za mirom i želela je da se vrati koliko-toliko sređenom životu.Oko cara se postepeno okupljalo sve više ljudi spremnih da mu pomognu u tom teškom zadatku tj. da uspostavi red i mir.Dioklecijanova snaga je bila u tome što je kao i Avgust shvatio raspoloženje svog vremena i umeo na najbolji način da ga iskoristi.I opet,kao i Avgust,ni on nije stvorio neke nove principe već je samo skupio sve ono što se neprimetno razvilo u zbrci toga vremena,sistematizovao ga i dao mu trajnu zakonsku formu.Dioklecijanov glavni cilj nije bio blagostanje građana nego obnova i jačanje države.Interese naroda žrtvovao je u korist opšteg dobra mnogo odlučnije od bilo kog svog prethodnika. 7

Tetrarhija 3 Tribunal je polukružni podijum na kome je u početku sedeo tribun a kasnije i drugi magistrati,dok je u logoru sedeo vojskovo|a. 4 Petar Lisičar:"Grci i Rimljani",[kolska knjiga,Zagreb,1971,str 485 5 Margus,tj. današnja reka Morava 6 Petar Lisičar,nav.delo,str 485 7 Mihail Rostovcev:"Istorija starog sveta",Matica Srpska,Beograd,1974,str 460

4

5 U proleće 293 godine Dioklecijan je uzeo dva nova cezara Galerija koji je bio rodom Dačanin i Konstancija rodom Ilira.Galerije je postao posinak i zet Dioklecijanov,a Konstancije je postao Maksimijanov pomoćnik.Ova vrsta vladavine je nazvana tetarhat tj. vladavina četvorice.Dioklecijan je upravljao istočnim delom carstva sa prestonicom u Nikomediji, davši Galeriju na upravu Ilirik sa glavnom bazom u Sirmiju.Maksimijan je upravljao zapadnim delom imajući prestonicu u Mediolanu a boravio je i u Akvileji.On je poverio Konstanciju Galiju s glavnom bazom u Trijeru.Cezari su bili zavisni od avgusta,ali je nominalno postojala vlada četvorice.Carski edikti su objavljivani u ime svih njih.Tetrarhija je olakšala Dioklecijanu čuvanje ugroženih granica prostranog carstva i pomogla da provodi važne socijalne,ekonomske i druge reforme.8 Svaki od vladara imao je punu carsku vlast,premda su cezari smatrani za niže po rangu od avgusta. Dioklecijan i Maksimijan su smatrani za ravne,ali je ipak Dioklecijan zadržao veći autoritet od ostalih careva i vršio veći uticaj na sve poslove.Stvorena je prividno jedinstvena carska porodica.Avgusti su se smatrali braćom a cezari njihovim sinovima.Maksimijan je bio seljačkog porekla i potiče sa teritorije Sirmijuma.Bio je neuk u književnosti,ravnodušan prema zakonima,a prostota njegovog izgleda i ponašanja je i na najuglednijim položaju i dalje odavala niskost porekla.Rat je bio jedini zanat kojim se bavio.U toku dugog službovanja istakao se na svim granicama carstva.9 Kao što sam već naglasio podela vlasti između četvorice vladara bila je izazvana nužnošću.Ogromna teritorija carstva nije omogućavala jednom monarhu da prati sve događaje unutrašnjeg i spoljnjeg života carstva.Pri novom sistemu carevi su mogli ličmo rukovoditi vojnim pohodima i time su mogli da spreče pojavu novih uzurpatora.Zanimljivo je što nijedan od careva nije izabrao Rim za svoje boravište.Dioklecijan je živeo u Nikomediji,Galerije u Sirmiju, Maksimijan u Mediolanumu i Konstancije Hlor u Trieru.Za vreme čestih nemira tokom III veka carsku je vlast držao često onaj ko se nalazio u Rimu.Rim je kao i pre toga smatran prestonicom carstva,ali nije bio careva rezidencija i izgubio je svoj raniji politički značaj.10 Jedna od prvih mera Dioklecijana i Maksimijana bilo je ugušivanje revolucionarnih pokreta robova i kolona.285 godine Maksimijan je krenuo u Galiju koju je zahvatio pokret bagauda.Robovi i koloni napadali su vile magnata,spaljivali ih,plenili stoku i odnosili žito.Amand i Elijan,rukovodioci ustanka imali su kao centar jednu tvrđavu u oblasti Parizija.Pokret je predstavljao opasnost po gradove od kojih su jedni pali u njihove ruke a drugi očekivali da budu napadnuti.Maksimijan je naišao na veliki otpor od strane protivnika.Pribegavajući čas neobično svirepim merama,čas privlačeći sebi ustanike prividnom popustljivošću,on je potisnuo neprijatelje na sever i tek posle velikih priprema krenuo u odlučujuću bitku u kojoj su bagaudi bili poraženi.Ipak su ostaci ustanika zauzeli položaj u tvrđavi i pružali i dalje žestok otpor.Tek posle dugotrajne opsade tvrđava je bila zauzeta,njeni branioci ubijeni a utvrđenje sravnjeno sa zemljom.Za neko vreme pokret u Galiji je bio ugušen.Posle ugušenja pokreta Maksimijan se sa uspehom borio protiv Germana koji su posle nekoliko pohoda bili odbačeni preko Rajne. 11

Dioklecijanove reforme Dioklecijanova politika bila je usmerena u tri pravca:želeo je da ojača položaj vladara,da sprovede reformu u načinu upravljanja državom i da obnovi vojsku.Ne može se reći da je presto obogatio nekakvim novim atributima.U trećem veku carevi su već postali apsolutni monarsi onog tipa koji je bio uobičajen na istoku.Nestali su i poslednji tragovi

8 Petar Lisičar,nav.delo,str 486 9 Evvard Gibon,nav.delo,str 123-124 10 N.A.Maškin:"Istorija starog rima",Tehnička knjiga,Beograd,1997,str 486-487 11 Isto,str 487-488

5

6

ustavne organizacije državne uprave.Senat je spao na to da bude gradsko veće u prestonici i vladar ga je sačuvao više kao relikviju iz prošlosti nego kao živu i radnu ustanovu.Jedino se vojska,zajedno sa carem nalazila na pozornici javnog života,a car stalno ugrožen abdikacijom ili ubistvom često je morao da se povinuje zapovestima svojih vojnika.^ak i u drugoj polovini trećeg veka carevi su bili u tom položaju,a ni Dioklecijan ni njegovi naslednici nisu bili u stanju da budu u potpunosti nezavisni jer je vojska i dalje zadržala pravo da bira cara.Ali Dioklecijan je ipak donekle ukrotio njenu drskost izvesnim merama--dinastičkim,vojnim i administrativnim.Autokratska vlast cara pokazala se nedovoljnom za istovremeno upravljanje državom i za njenu odbranu.Iz tog razloga je nekoliko provincija pokušalo da se otcepi od rimskog carstva i da živi nezavisno pod upravom domaćih vladara.Uviđajući da jedan vladar ne može da brani celu državu,a želeći istovremeno da sačuva njeno jedinstvo,Dioklecijan je uveo tetrarhiju koju sam već opisao.Međutim,i ta novina je bila u skladu sa načelima koja je Avgust postavio za vrhovnu vlast.Carski presto je i dalje smatran za glavnu magistraturu u carstvu.Ali u prirodi same te vlasti zbila se radikalna promena.Car više nije bio samo jedan od rimskih građana,Prvi građanin ili Princeps.On je od Dioklecijanovog doba postao "gospodar i bog".Politički sistem koji je osnovao Dioklecijan naziva se dominat jer je car u ovo doba dominus(gospodar)prema svim svojim podanicima bez obzira na njihov rang i staleški položaj. Nesumnjiv uticaj na Dioklecijana je vršio Sasanidski dvor.Odsada se i rimski car slično istočnim kraljevima smatra za inkarnaciju božanstva.Njemu se odaju božanske počasti,pri njegovoj pojavi prisutni se spuštaju na kolena,padaju ničice i slično. 12 Međutim,glavna careva dužnost i dalje je bila vrhovno zapovedništvo u vojsci.Njegovo redovno mesto bilo je među vojnicima i što bliže opasnim granicama.Vojna odbrana carstva postala je glavna careva dužnost,a sve drugo bilo je tome podređeno.U tom cilju sprovedena je pre svega reforma vojske u skladu sa tendencijama koje su zapažene u trećem veku:Dioklecijan i njegovi naslednici nedvosmisleno su uzimali u svoju vojsku ljude iz najzaostalijih naroda u carstvu.[to je vojnik bio manje civilizovan to je bio više cenjen.Na najvišoj ceni bili su Germani koji nisu ni bili u sastavu carstva.Najbolje trupe i najsposobnije za službu držane su u blizini vladarskih prestonica.Ti odredi zvani comitatenses,sačinjavali su jake mobilne snage koje su u svakom trenutku bile spremne da se prebace do granice.Te trupe razvile su se iz pretorijanske garde pa su i one bile telesna garda u širem smislu reči.Ali za stvarno čuvanje careve ličnosti one su bile preglomazne i zato su se na dvoru nalazili specijalni odredi,zvani palatini,a pored njih i drugi,još manji koji su se zvali scholae i candidati koji su nosili raskošne bele uniforme;svi ovi odredi bili su stalno na dužnosti u dvoru.Ta garda i mobilne snage sasvim su potisnule nekadašnju provincijsku vojsku koja je pretvorena u garnizonsku,pograničnu,sastavljenu od doseljenika sa naslednom obavezom vojne službe.Nazivali su se ripensis ili riparii,a kasnije limitanei.Njihova glavna dužnost bila je patroliranje na granicama,a u ratu su imali sporednu ulogu.Znatnu ulogu u odbrani carstva imale su flote na moru i flotile na rekama a branila su ga i neka varvarska plemena koja su ugovorom bila vezana za Rim i od njega manje ili više zavisila.Ta plemena koja su bila plaćena za svoje usluge,pomagala su Rimu u zaštiti granica iza kojih su živela.U slučaju potrebe oni su slali u borbu odrede svojih vojnika pod zapovedništvom domaćih kneževa,dopuštajući rimskim oficirima da za potrebe mobilnih trupa i za gardu regrutuju ljude sa njihove teritorije.Vojska je usled tih promena bila daleko brojnija,verovatno bar dvostruko veća.Oficiri kao stalež bili su u trećem veku sasvim drugačiji od prethodnih.U to vreme svaki vojnik je mogao napredovanjem dospeti u gardu i tu se popeti do ranga oficira.Posle toga mogao je postati zapovednik samostalne jedinice,zapovednik svih trupa jedne provincije i na kraju vrhovni komandant cele jedne vojske.Jedine potrebne kvalifikacije bile su poznavanje vojničkog zanata,hrabrost,odanost caru i interes.Senatori plemenita roda nisu više imali nikakve veze sa vojskom.Nikla je nova aristrokratija koja se temeljila na vojnoj i građanskoj službi i koja se redovno popunjavala iz redova vojske i garde.U toj aristrokratiji najistaknutije ličnosti nisu bili Italici,pa čak ni ljudi iz provincija,nego varvari iz pogranične oblasti.13 Dioklecijanova vojska je,kako sam već ranije pomenuo,bila pretežno najamnička.Najbolji vojnici regrutovani su među Germanima koji su bili ili nezavisni ili rimski vazali.Služba u graničarskoj vojsci bila je nasledna.Vojnici su u stvari bili kmetovi države;morali su da se bore da bi za uzvrat dobili određenu platu i pravo da žive na zemlji.Pa ipak,zakon po kome je svaki građanin morao da služi u vojsci nikad nije bio ukinut.Dakle,kad je Karakala 212 godine dodelio prava rimskih građana svim stanovnicima provincija svaki podanik carstva je mogao biti pozvan u

12 Mihail Rostovcev,nav.delo,str 461-462 13 Isto,str 462-463

6

7

vojsku.Tokom trećeg,a još više u četvrtom veku carevi su održali taj zakon ne zato da bi sve rimske građane naterali u vojsku,nego zato da bi je u slučaju potrebe mogli popuniti regrutacijom.Car je ovim merama imao još jedan cilj.Zakon im je dopuštao da podanike opterete još jednom dažbinom,jer su oni koji bi izbegli vojnu službu plaćali poseban porez koji se zvao aurium tironicum.14 Ovaj porez se koristio za najamničke plate. Da bi bilo lakše za administraciju,a naročito radi lakšeg ubiranja poreza celo carstvo je podeljeno na 101 provinciju.Provincije su bile grupisane u veće celine tj. dijaceze kojih je bilo 17,a dijaceze su sačinjavale 4 prefekture.Po jedan avgust i cezar,zajedno sa svojim glavnim pomoćnikom,pretorijanskim prefektom,bio je na čelu svake prefekture Svakom dijacezom upravljao je vicarius a svakom provincijom namesnik.Vojna vlast pripadala je u svakoj provinciji zapovedniku zvanom dux i bila je sasvim odvojena od civilne.Provincijske vlasti bile su pod nadzorom tri centralne službe u čijem delokrugu su bili pravosuđe(na čelu je bio kvestor),finansije i careva privatna imovina.Vrlo brižljivo je bila organizovana tajna policija koja se uglavnom starala o carskoj ličnoj bezbednosti.Na čelu tajne policije bio je četvrti ministar tzv. ministar dvora.Carsko veće sačinjavala su četiri ministra i još neka lica po carevom izboru.Te vojne i administrativne reforme koje je trebalo da ojačaju i očvrsnu carstvo,uvećale su izdatke države,opteretile vojni i civilni budžet.Vojska,civilne službe,dvor,zgrade koje je car podigao,vojni putevi,pogranična utvrđenja i fortifikacija gradova; vremenom su svi veći gradovi bili okruženi zidinama,ratna i trgovačka flota koja je obezbeđivala snabdevanje sve četiri prestonice--za sve to je trebalo sve više i više novca.Sva težina tog tereta počivala je na plećima naroda koji je bio znatno osiromašen građanskim ratovima u trećem veku.Porez je u Dioklecijanovo vreme bivao sve veći.Osim uobičajenog poreza na zemlju i na dobit ostvarenu trgovinom,uveden je i poseban namet u naturi za izdržavanje vojske i činovnika.Ovaj porez se nazivao anona. 15 Gradska veća bila su odgovorna za uplatu svih tih poreza u celini kao i za poslove koji su se morali opbaviti prinudnim radom. Ovo stanje se nije mnogo popravilo ni kad je Dioklecijan uspostavio integritet carstva i kad je u državu uveo kakavtakav red.Postojala je nada da će Dioklecijan srediti prilike i da će život opet biti normalan,ali to nije bilo moguće kad je zemlja pala na prosjački štap,a država posle Dioklecijanovih reformi dažbinama navalila još veći teret narodu.Njegov pokušaj da promeni postojeće stanje nije uspeo,a sve što je učinio svelo se na ovo:stvorio je red i sistem za pritisak i otimačinu pomoću kojih se državom upravljalo u trećem veku,uprostio je ceo poreski sistem prilagodivši ga primitivnom ekonomskom stanju osiromašene države.Glavna dužnost svakog društvenog i privrednog centra u državi bila je da služi državi i da radi za državu.Ta koncepcija nije bila ništa novo u antičkom svetu.Ono što je u trećem veku bilo izuzetno i što se moglo pravdati samo ratnim stanjem,sada je bilo ozakonjeno i pretvoreno u stalnu ustanovu. Uvedena je opšta odgovornost za plaćanje svih poreza i za obavljanje svih prinudnih radova.Svi stanovnici sa teritorije nekog grada bili su za to solidarno odgovorni.To znači da su lica koja su stvarno bila odgovorna bila predstavnici te naseobine--gradsko veće i magistrati.Ali kako je srednja klasa po gradovima već bila materijalno propala i kako je na sve moguće načine pokušavala da izbegne plaćanje zaostalih dugova svog grada,služba u gradskim većima i magistraturama postala je obavezna i građani su morali da ostanu u svom gradu i da vrše tu dužnost.Ali radna klasa,posebno oni koji su obrađivali zemlju nisu bili manje osiromašili od srednje klase.I oni su pokušavali da izbegnu plaćanje poreza.Uobičajeni način za to je bio da se promeni mesto boravka i zanimanja,ali kad je to u celom carstvu postala praksa,država je zemljoposednike vezala za zemlju bez obzira na to da li je bila njihova ili su je samo držali pod zakup,i pretvorila ih u državne kmetove koji,iako zakonski slobodni,nisu smeli da odu sa svoje zemlje.U zanatstvu i transportu nailazimo na istu tu pojavu.U svakoj grani zanatske proizvodnje neophodne za državu--od vlasnika radionica koje su proizvodile oružje,tekstil,kao i od pekara,država je zahtevala da po neekonomskoj ceni daju određenu količinu svojih proizvoda.Udruženja zanatlija i proizvođača koja su postojala u svakom gradu odgovarala su za isporuku takvih porudžbina.Kad ta udruženja nisu mogla da daju to što se od njih tražilo država bi vlasnike i njihove slobodne radnike obavezala da ostanu u tim radionicama i da tu i dalje rade ne dopuštajući im da napuste svoj zanat.Kad ni ta mera ne bi pomogla,država je nacionalizovala neke grane zanatske proizvodnje i koristila se prinudnim radom na taj način zaposlenih kmetova.Na ovaj način su gradske teritorije čije je stanovništvo pred zakonom bilo slobodno rimsko građanstvo,pretvorene u oblasti u kojima su živeli državni

14 U prevodu regrutsko zlato 15 Mihail Rostovcev,nav.delo,str 464-465

7

8

kmetovi,bez ikakvih obzira na društveni položaj,zanimanje kao i stepen obrazovanosti pojedinca.Pod Dioklecijanom i posle njega carstvo je zaista uspostavilo jednakost među većinom svojih podanika tako što su svi bili podjednako siromašni.16U nekim,ali ne mnogim slučajevima,sudbina onih koji su živeli na velikim imanjima bila je bolja od sudbine ljudi koji su radili na teritorijama gradova.To su uglavnom bili ljudi gde je vlasnik zemlje bio neka uticajna ličnost na dvoru--kakav veliki vojskovođa ili visoki činovnik ko je bilo pritiskom bilo mitom mogao da se izvuče i da ne plaća porez i druge dažbine.Na ovaj način rimska država je bila potpuno organizovana na principima istočnjačkog despotizma: autokratski vladar raspolagao je svemogućom birokratijom koja je uništila i poslednje tragove samouprave iako je tvrdila da postoji i pretvorila narod uglavnom u kmetove koji je živeo i radio uglavnom za državu.Takav je život Dioklecijan stvorio svojim podanicima.One njegove mere koje su bile prouzrokovane postojećim socijalnim i ekonomskim prilikama održale su se više vekova i predstavljale su temelj na kome je počivalo carstvo.Njegove reforme u oblasti administracije,sudstva,finansija i organizacije vojske izdržale su probu vremena.Manje je uspeha imao u reformi centralne vlasti u kojoj je pokušao da

sjedini dve nespojive stvari:sistem magistratura rimskog naroda i despotizam istočnjačkog tipa.Taj Dioklecijanov pokušaj propao je još za njegova života jer je posle abdikacije poživeo dovoljno da ponovo vidi građanski rat--ovog puta između Avgusta i Cezara koje je sam postavio.Kasnije je iz tog rata kao pobednik izašao Konstantin koji je zauvek napustio ideju Avgusta i Dioklecijana po kojoj je car bio vrhovni magistrat rimskog naroda.Od Konstantina pa sve do sloma zapadnog dela rimskog carstva,njegova a kasnije i druge porodice su nasleđivali presto pa je njegova vlast u tom pogledu bila izjednačena sa istočnim despotizmom.

Dioklecijanova spoljna politika Pre osnivanja tetrarhije Dioklecijan i Maksimijan su vodili intezivne ratove svako u svom delu carstva.Borba protiv varvara koji su nadirali vođena je tokom čitavog perioda Dioklecijanove vlade.Ubrzo posle svog dolaska na vlast Dioklecijan je zaratio protiv Alemana i kao pobednik dobio naziv "Germanicus maximus"Zatim je potukao Sarmate 289 godine. Maksimijan je posle ugušenja pokreta bagauda vodio ratove sa germanskim plemenima:Alemanima,Francima i Bugrundima.Tom prilikom rimljani su široko iskoristili međusobne borbe koje su vođene između germanskih plemena.Borba sa severnim varvarima bila je otežana time što se rimski vojskovođa Karauzije proglasio za cara i zauzeo Britaniju.Rimski vladari morali su čak da priznaju njegovu vlast i tek je Konstancije Hlor posle smrti samog Karauzija uspeo da ukloni njegovog naslednika.Hlor je posle svog naimenovanja za cezara aktivno branio severozapadnu granicu i ratovao sa Francima. 17 Maksimijan je morao da vodi rat u Africi gde se takođe pojavio uzurpator i gde su nadirala mavretanska plemena.Galerije je ratovao na Dunavu sa Karpima i Jazigima.Posle višegodišnjih ratova Dioklecijan i njegovi savladari uspeli su da uspostave i učvrste granicu u severnom delu carstva. U leto 294 godine u Aleksandriji je buknuo ustanak protiv rimske vlasti.Pobijeni su bili rimski funkcioneri,a uzurpator Ahil prigrabio je vlast u Egiptu.Dioklecijan je morao sedam meseci opsedati Aleksandriju.Uzurpator je poražen u leto 295 godine.Kada je ugušio ovaj ustanak i povratio mir u Egiptu,Dioklecijan je krenuo u Aziju u rat protiv Persijanaca. Persijanci,sa kojima se Dioklecijan 287 bio nagodio,udarili su na rimske posede u Siriji.Izbio je rat(297-298)koji u početku za rimljane nije bio uspešan pošto je Galerije pretrpeo poraz.Ipak su rimljani 298 pobedili Persijance i mirom u gradu Nizibisu Persijanci su morali priznati Rimljanima prevlast u Jermeniji i kavkaskoj Iberiji i ustupiti im nekoliko satrapija u Iranu.Nikada dotada rimske granice nisu dopirale tako daleko na istok. 18

Edikt o cenama 16 Isto,str 466-467 17 N.A.Maškin,nav.delo,str 494-495 18 Petar Lisičar,nav.delo,str 486-488

8

9 U cilju borbe protiv sve veće skupoće,301 godine izdat je edikt koji je utvrđivao maksimalne cene za raznu robu kao i maksimalnu tarifu za plaćanje rada.Sačuvano je nekoliko natpisa koji sadrže znatne fragmente iz ovog edikta.U jednom delu ovog edikta sadržan je dug spisak raznoraznih predmeta potrošnje sa naznačenim maksimalnim cenama.Predviđena je takođe i nagrada za razne vrste rada. U istoriografiji je Dioklecijanov edikt o cenama različito ocenjivan.Momzen je ovu meru nazvao administrativnim bezumljem,a moderni istoričari ističu da je regulisanje cena imalo određene razloge.Državna je uprava raspolagala ogromnim zalihama namirnica koje su pristizale sa carskih poseda a takođe i u vidu poreza.Država je raspolagala velikim radionicama koje su izbacivale mnoštvo proizvoda i prema tome,vlasti su mogle da izbacuju na tržište određenu količinu robe i da samim tim regulišu cene.U ovom ediktu može se primetiti da je Dioklecijan uveo nove zlatne,srebrne i bakarne novce.Car je,zatekavši devalvaciju pokušao time da sanira stanje u ovom pogledu. Cene naznačene u ediktu znatno su više od onih koje su poznate iz literarnih spomenika i koje se odnose na doba pre krize u III veku.Ali su one znatno niže od edikta savremenih egipatskih cena poznatih na osnovu papiroloških podataka.U Egiptu su se cene uvek odlikovale relativnom jeftinoćom.To pokazuje da je zakonodavac proizvoljno utvrdio cene i one su bile jedinstvene za celo carstvo.U ediktu nije vođeno računa o osobenostima pojedinih oblasti,o podesnosti komunikacija i ostalim lokalnim uslovima.Usled svega toga,edikt nije imao nekih naročitih praktičnih posledica i verovatno je da su ljudi ubrzo posle njegovog izdavanja prestali da ga se pridržavaju. 19

Dioklecijanova verska politika i progoni hrišćana U Dioklecijanovo doba hrišćanstvo je uveliko bilo prošireno po celom rimskom carstvu.Dioklecijan je poštovao staru rimsku religiju a favorizovao orijentalna shvatanja o vrhovnom državnom bogu koji je bio carev zaštitnik.U skladu sa time je bio i njegov nadimak Iovius.Hrišćani nisu priznavali tu ideologiju i zbog toga su bili progonjeni od Dioklecijana kao ranije od Nerona,Decija i Valerijana.Mnogo je bilo hrišćana u vojsci.Bilo ih je i na visokim vojničkim i civilnim položajima pa čak i na carskom dvoru.Dioklecijan je izdao nekoliko odluka o progonu hrišćana:prvi je bio 303 godine(o zatvaranju hrišćanskih crkava),a drugi,treći i četvrti progoni bili su 304 godine.Progoni su bili najčešći na istoku po Galerijevim nalozima.20 24 februara 303 godine objavljen je prvi edikt.Po svemu sudeći radilo se o ediktu koji se sprovodio po načelu "sine sanguine":vlasti su morale pozvati hrišćane i zabraniti im da prisustvuju svojim obredima pod pretnjom progonstva i zaplene imovine.Dva sledeća edikta bila su stroža jer su nastojala da očiste vojsku i državnu upravu od hrišćana,a cilj im je bila i konfiskacija crkvene imovine i svetih knjiga koje su se koristile u verskim obredima.Oni koji bi se tome pokušali odupreti kažnjavali su se smrću.^ini se da su ovi progoni zahvatili čitavo carstvo iako ih u galskim provincijama Konstancije nije primenio.Međutim,njihova glavna posledica nije bila u tome da je nanesen udarac višim staležima,nego su hiljade ljudi ostali bez sredstava za puku egzistenciju,a mnogi su i izgubili život što je ugrozilo održavanje svih verskih službi.Posledice su se videle kako u samom Rimu tako i u Africi a i u Palestini.Ove progone hrišćana je najbolje opisao Euzebije u svom delu "Palestinski mučenici". 21 Hrišćanska apolegetska predaja preteruje kad tvrdi da su u progonima pali bezbrojni mučenici,ali i neki današnji istoričari podjednako preteruju kad pokušavaju da broj nastradalih svedu na svega nekoliko stotina.Sigurno je i nema nikakve sumnje o tome da su u toku dva i po veka hiljade muškaraca i žena dali svoje živote dobrovoljno i hrabro za 19 N.A.Maškin,nav.delo,str 493-494

20 Petar Lisičar,nav.delo,str 490-491 21 Lui|i Pareti:"Stari svijet(od početka nove ere do 500 godine)",Naprijed,Zagreb,1967,str 376

9

10

slobodu svog verskog uverenja.Ali treba sa druge strane reći da je broj nastradalih bio samo malen delić hrišćanske verske zajednice,baš kao što su i sami progoni ma kako bili rasprostranjeni,izbijali samo u kriznim vremenima.A u tim drugim,mirnim periodima,budući da nije bilo izričitih zakona kojima bi se drastično zabranjivalo ispovedanje hrišćanstva,dva organizma--hrišćanski i paganski,crkveni i civilni,duhovni i svetovni--polagano su se uzajamno prožimali i spajali.22 Beskorisnost i besmislenost tih okrutnih progona sigurno je uvideo i sam Galerije.Nekoliko dana pre smrti,koja ga je zadesila u Nikomediji 30 aprila 311 godine,on je doneo edikt kojim je naredio da se vodi tolerantna politika prema onim hrišćanima koji se ne žele vratiti na pagansku veru.Tekst ovog edikta glasi:"Budući da mnoge osobe ustraju u svojim tvrdokornim odlukama,mi podstaknuti našom blagošću smatramo da možemo dati i tim osobama naš oproštaj.Zato dopuštamo da opet bude hrišćana i da oni održavaju svoje skupove,pod uslovom da ne čine ništa što bi bilo u suprotnosti sa našim zakonima.Za uzvrat se hrišćani moraju moliti svom bogu za dobrobit naše države".Međutim,još i pre ove Galerijeve odluke doneta je jedna mera tolerancije prema hrišćanima što je naročito došlo do izražaja prilikom izbora pape Miltijada godine 311 kada je crkvi vraćena oduzeta imovina.To je uradio Maksencije.23 Dioklecijan je kao što sam već napomenuo poštovao staru rimsku religiju i uvek je zadržavao uobičajeno poštovanje prema rimskim bogovima.Međutim,dosada je njegovoj ženi Priski i ćerki Valeriji dozvoljavala da sa više pažnje i poštovanja saslušaju istine hrišćanstva,koje je u svakom rtazdoblju priznavalo da mnogo duguje vernicama.Glavni evnusi Lukijan,Dorotej,Gorgonije i Andrija,koji su se starali o Dioklecijanu lično,posedovali naklonost i upravljali njegovim kućanstvom.Oni su svojim moćnim uticajem štitili veru koju su primili.Njihov primer oponašali su mnogi najvažniji dvorski dostojanstvenici koji su se na svojim položajima starali o carskim odličjima,odeći,nameštaju i čak ličnoj riznici i premda im je ponekad bila dužnost da prate cara kada prinosi žrtve u hramu,oni,njihove žene i deca su uživali slobodu ispovedanja hrišćanske vere.Dioklecijan i njegove kolege često su dodeljivali najvažnije dužnosti osobama koje su otvoreno iskazivale gnušanje i prezir prema obožavanju bogova,ali su ispoljavale sposobnosti prikladne za državnu službu.24 Episkopi su u svojim provincijama imali ugledan položaj.Ne samo narod,već i magistrati ukazivali su im počast i poštovanje.Gotovo u svim gradovima pokazalo se da su stare crkve pretesne da prime naraslo mnoštvo novih vernika,pa su umesto njih podizana velelepnija i prostranija zdanja za javna bogosluženja vernika.Kvarenje ponašanja i načela nad kojim se toliko vajka Evsevije 25,može se smatrati ne samo posledicom,već i dokazom slobode koje su hrišćani uživali za Dioklecijanove vladavine.Naravno,ovako je bilo pre objavljivanja progona hrišćana.Blagostanje je olabavilo čvrstinu discipline.Podvala,zavist i zloba zavladale su u svim pastvama.Prezviteri su težili za episkopskim položajem.Po ponašanju episkopa,međusobno sukobljenih oko crkvenog prvenstva,činilo se da polažu pravo na svetovnu i tiransku vlast u crkvi;živa vera po kojoj su se hrišćani još razlikovali od nejevreja,mnogo manje se ispoljavala u njihovom životu nego u njihovim polemičkim spisima. 26 Sada moram malo detaljnije da izložim Dioklecijanovo proganjanje hrišćana da bi se razumela njegova vladavina i njegovi stavovi.Premda je Dioklecijana politika činila sklonim očuvanju nenarušenih načela tolerancije,ubrzo se pokazalo da su dvojica njegovih savladara,Maksimijan i Galerije gajili nepomirljivu mržnju prema hrišćanstvu.Nakon što je uspeh u Persijskom ratu uvećao njegova nadanja i ugled,car Galerije je proveo zimu sa Dioklecijanom u Nikomedijskoj palati,a predmet njihovih tajnih dogovaranja bila je sudbina hrišćanstva.Dioklecijan je i dalje bio sklon da nastavi sa blagim merama i mada je pristao da isključi hrišćane iz svakog zaposlenja na dvoru ili u vojsci,najvatrenijim rečima je isticao opasnost a i svirepost prolivanja krvi tih zavedenih fanatika.Galerije je ipak uspeo da dobije dozvolu od Dioklecijana da sazove veće koje je bilo sastavljeno od najistaknutijih osoba iz civilnog i

22 Isto,str 377 23 Isto,str 376 24 Edvard Gibon,nav.delo,str 198-199 25 Evsevije,episkop iz Cezareje,pisac teoloških i istorijskih dela.Napisao je istoriju hriš}anske crkve i žitije cara Konstantina prvog. 26 Edvard Gibon,nav.delo,str 199

10

11

vojnog dela države.Ovo važno pitanje je pretresano u njihovom prisustvu,a ti ambiciozni dvorani lako su razaznali da je na njima da svojom rečitošću podupru cezarovu nasilnost.Vrlo je moguće da su izlagali da slavno delo oslobođenja carstva ostaje nedovršeno sve dotle dok se jednom nezavisnom narodu dopušta da opstaje i umnožava se u srcu provincija.Odrekavši se rimskih bogova i ustanova,hrišćani su osnovali posebnu državu koja se još mogla suzbiti dok ne stekne vojnu silu.Argumenti poput ovih su izgleda doprineli da se kolebljivi Dioklecijanov um odluči da usvoji nov sistem proganjanja iako je sve do tog trenutka imao veoma tolerantan stav prema hrišćanstvu. 27 Volja careva je najzad stavljena na znanje hrišćanima.23 februar 303,što se slučajno ili namerno poklopilo sa rimskim praznikom Terminalija28,određen je da spreči dalje širenje hrišćanstva u rimskom carstvu.Tog dana u cik zore,pretorijanski prefekt se u pratnji nekoliko vojskovođa i tribuna,uputio u glavnu Nikomedijsku crkvu.Vrata su odmah bila razvaljena,nagrnuli su u glavni oltar i mada su uzaludno tragali za nekim vidljivim predmetom bogopoštovanja,bili su prisiljeni da se zadovolje spaljivanjem tomova Svetog pisma.Dioklecijanove ljude pratila je brojna jedinica gardista opremljenih svim alatom koje se koristilo za rušenje utvrđenih gradova.Za nekoliko časova ova crkva je do temelja uništena.Sutradan je objavljen opšti edikt o progonu.Premda je Dioklecijan i dalje bio nesklon prolivanju krvi,ali je Galerije predlagao da se odmah živ spali svako ko odbije da prinese žrtvu.Donet je zakon da se u svim provincijama carstva njihove crkve imaju srušiti do temelja,dok je smrtna kazna izricana svima koji se drznu da drže tajne skupove radi bogosluženja.Filozofi koji su sada preuzeli dužnost usmeravanja slepog žara progona marljivo su proučili prirodu i duh hrišćanske vere,a kako im nije bilo nepoznato da su spekulativna učenja vere navodno sadržana u spisima proroka,jevanđelista i apostola,najverovatnije je da su oni naredili da episkopi i prezviteri moraju predati sve svoje svete knjige sudijama,kojima je uz pretnju najtežim kaznama naređeno da ih svečano i javno spale.Istim ediktom odmah je oduzeta crkvena imovina.Nakon preduzimanja tako delotvornih i surovih mera za ukidanje bogopoštovanja i rasturanje hrišćanske uprave,smatralo se da je nužno podvrgnuti najgorim tegobama život onih ljudi koji još odbacuju rimsku veru. Samo što je ovaj edikt izložen u javnosti u Nikomediji,već su ga pocepale ruke jednog hrišćanina.Njegov prestup je i prema najblažim zakonima predstavljao veleizdaju i zasluživao smrt.Spaljen je,ili tačnije ispečen na tihoj vatri,dok su dželati,žudni da osvete uvredu nanetu carevima iscrpli sve tananosti okrutnosti ne uspevši da slome njegovu izdržljivost niti da uklone smešak koji je i na samrtnim mukama zadržao na licu.Hrišćani su se divili božanskom daru njegove vere,a pohvale kojima su obasipali uspomenu na svog junaka i mučenika doprinele su da se u Dioklecijanovu dušu duboko utisnu strah i mržnja.Njegove bojazni uskoro su podstaknuite sagledavanjem opasnosti kojoj je za dlaku umakao.U roku od 15 dana,nikomedijsku palatu,pa čak i njegovu spavaću sobu,dva puta je zahvatio požar i mada je oba puta ugašen bez ikakve materijalne štete,čudno ponavljanje požara sa pravom se smatralo očiglednim dokazom da požar nije bio posledica slučaja ili nehata.Sumnja je naravno pala na hrišćane a mislilo se da su oni skovali zaveru sa svojom braćom po veri protiv Dioklecijana i Galerija.U zatvor je odveden veliki broj ljud a potom su primenjeni svi vidovi mučenja a dvor i grad ukaljala su mnoga krvava pogubljenja.Ali,kako se ispostavilo da je nemoguće iznuditi bilo kakvo priznanje o toj tajanstvenoj uroti izgleda da nam preostaje da pretpostavimo nevinost tih ljudi.Nekoliko dana kasnije Galerije se žurno povukao iz Nikomedije plašeći se da će ako bi odlagao odlazak iz palate pasti kao žrtva besa hrišćana.29 Za razliku od Dioklecijana i Galerija koji su zdušno proganjali i ubijali hrišćane,Konstancije je bio mnogo tolerantniji i blaži prema hrišćanima.On se protivio tlačenju bilo kog podanika.U njegovoj palati hrišćani su obavljali glavne dužnosti.Voleo je njih lično,cenio njihovu vernost,a prema njihovim verskim načelima nije gajio nikakvu odvratnost.Ali,dogod je Konstancije ostajao na podređenom cezarskom položaju nije bilo u njegovoj moći da otvoreno odbaci Dioklecijanove edikte ili da se ogluši o Maksimijanova naređenja.Njegova vlast je ipak doprinela ublažavanju patnji.Nevoljno se složio sa rušenjem crkava ali se usudio da same hrišćane zaštiti od besa svetine i strogosti zakona.Provincije u Galiji duguju blagom posredovanju svog vladara neobični spokoj u kojem su živele.Kasnije,kada

27 Isto,str 199-200 28 Terminalije,praznik u čast Termina,božanstva granica starog Rima i privatnih poseda 29 Isto,str 201-202

11

12

se Konstancije popeo do ranga avgusta,to mu je dalo punu slobodu da ispolji svoje vrline a kratkoća njegove vladavine nije ga sprečila da uspostavi sistem tolerancije.30 Italijanske i afričke provincije doživele su kratkotrajno ali žestoko proganjanje.Dioklecijanove edikte Maksimijan je strogo i veselo sprovodio jer je odavno mrzeo hrišćane,a uživao je u krvavim i nasilničkim činovima.U jesen prve godine progona dvojica careva susrela su se u Rimu kako bi proslavili trijumf. Progon se nastavio osam godina i pobijeno je,prema Djurantu,preko 1500 hrišćana,dok su mnogi drugi pretrpeli različite muke i patnje.Hiljade hrišćana se odreklo vere.Ali,većina progonjenih držala se čvrsto a prizor ili priča o herojskoj požrtvovanosti ljudi izloženih mukama jačala je veru onih koji su se kolebali.Kako su zverstva bivala sve brojnija tako je raslo saosećanje paganskog stanovništva:pravedni građani su smogli hrabrosti da sakrivaju hrišćane dok ne prođe potera.Godine 311 oboleo je od neizlečive bolesti,a uverivši se u neuspeh svog poduhvata,Galerije je na ženinu molbu objavio edikt o toleranciji i priznao hrišćanstvo kao zakonitu religiju. 31

Kraj Dioklecijanove vladavine i prilike do 316 godine Posle 20 godina vladavine,godine 305 Dioklecijan je objavio svoju i Maksimijanovu abdikaciju pa su tako Galerije i Konstancije postali avgusti.Izgleda da je Maksimijan bio primoran od Dioklecijana da napusti svoj carski položaj.Diokle-cijan se potom uputio u Split gde je podigao velelepnu palatu u kojoj je živeo do svoje smrti.Galerije koji je dobio naziv Augustus Maior,izabrao je tada dva nova cezara.To su bili Maksimin Daja,koji je postao Galerijev zamenik na istoku,i Flavije Valerije Sever koji je tako postao Konstancijev pomoćnik na zapadu. Maksimin Daja dobio je na upravu Orijent,a Sever Italiju.To je bila tzv. druga tetrarhija.Na istoku se niko nije suprostavio ovoj odluci,ali je na zapadu ona razočarala Konstancijeva sina Konstantina i Maksimijanova sina Maksencija koji su se nadali da će postati cezari.Tako su na zapadu nastali meteži izazvani neslogom i dinastičkim borbama i to je došlo do vrhunca posle Konstancijeve smrti 306 godine.Valerije Sever je postao avgust a Konstantin je izabran za njegovog cezara. 32 U međuvremenu je pretorijanska garda u Rimu,u nameri da prestonicu ponovo postavi na vodeće mesto,proglasila je za cara Maksencija(306 godine).Sever se spustio iz Milana da ga napadne.Konfuzija je postala još veća kad se Maksimijan,na sinovljev zahtev vratio na carski presto i priključio se vojnom pohodu.Severa su njegovi vojnici napustili i ubili 307 godine.Da bi sebi nekako pomogao u borbi protiv sve većeg haosa,Galerije je imenovao novog avgusta tj.Flavija Licinija.^uvši za ovo,Konstantin se proglasio za avgusta iste godine.Godinu dana kasnije i Maksimin Daja se proglasio za avgusta tako da je sada bilo čak šest avgusta,umesto dva po Dioklecijanovom planu.Niko nije želeo da bude samo cezar.Maksencije se svađao sa ocem i Maksimijan je otišao u Galiju da traži Konstantinovu pomoć.Dok se ovaj drugi borio sa Germanima na Rajni,Maksimijan je pokušao da ga zameni kao zapovednik galskih legija.Konstantin se brzo vratio u Galiju,opseo uzurpatora u Marseju,zarobio ga i dopustio mu da izvrši samoubistvo 310 godine.33 Godine 307 i 308,Dioklecijan je bio prinuđen da se privremeno vrati na scenu i da uspostavi mir.Tada je kao arbitar doneo odluku da jedini avgust na zapadu bude Licinijan Licinije i da mu kao cezar pomaže Konstantin,a da se svi ostali pretendenti moraju povući.Dioklecijanova odluka je ipak ostala bez praktičnih posledica.Godine 311. smrt Galerija je pokrenula čitav niz borbi za vlast na istoku koje su se vodile između Licinija i Maksimina Daje,dok se na zapadu nastavila borba između Konstantina i Maksencija.Preuzevši inijacitivu,Konstantin je prešao Alpe,porazio jednu vojsku kod Torina i napredovao ka Rimu.Dana 27 oktobra 312. sukobio se sa Maksencijevom vojskom kod Saksa Rubre nekoliko kilometara od Rima.Boljom strategijom naterao je Maksencija da se povuče.Rano narednog jutra,prema Euzebiju i Laktanciju Konstantin je sanjao da mu neki glas naređuje da vojnicima zapovedi da obeleže svoje štitove slovom X sa linijom provučenom preko njega i uvijenom oko vrha--Hristov simbol.Kada je ustao i

30 Isto,str 202-203 31 Vil Djurant:"Cezar i Hrist",Narodna knjiga-Alfa,Beograd 1996,str 739-740 32 Lui|i Pareti,nav.delo,str 162 33 Vil Djurant,nav.delo,str 741

12

13

postupio po toj naredbi i pošao u boj,iza zastave na kojoj su bili Hristovi inicijali.Pošto je Maksencije istakao mitraističko-aurelijanski barjak nepobedivog sunca,Konstantin je svoju sudbinu podelio sa hrišćanima koji su u njegovoj vojsci bili brojni.Tog dana je Konstantin dobio bitku kod Mulvijskog mosta a Maksencije se utopio u Tibru.Na istoku je Licinije eliminisao Maksimina Daju 313 godine pa su on i Konstantin morali da se sastanu u Milanu kako bi uskladili svoju vladavinu.Te 313 Konstantin i Licinije su izdali "Milanski edikt" kojim su potvrdili toleranciju religija koju je objavio Galerije,proširili je na sve religije i naložili da se hrišćanima vrati sva oduzeta imovina oduzeta za vreme progona.Ovim ediktom je u stvari hrišćanstvo priznato kao državna religija carstva. 34 Kao što sam već napomenuo,Dioklecijan se po abdikaciji povukao u Split gde je podigao čuvenu Dioklecijanovu palatu.Bio je,posle dužeg vremena i građanskih ratova u III veku,prvi car koji je vladao duži vremenski period tj. 20 godina.Poslednjih godina svog života proveo je baveći se povrtlarstvom(anegdota o kupusu kod Aurelija Viktora).Umro je 313 godine,a možda i 316 jer nije precizno utvrđeno.

Zaključak Nesumnjivo je da je Dioklecijan jedan od najznačajnijih vladara rimskog carstva uopšte.Bio je veoma sposoban i odlučan u svom poslu što je pokazao izvršenim reformama u carstvu za vreme njegove vladavine.Iako je bio seljačkog porekla to nije umanjilo njegovu veličinu i hrabrost.Doduše,te njegove reforme nisu u potpunosti uspele,jer je prinudnim merama svoj narod pretvorio u državne kmetove.Da njegove reforme mogu da opstanu samo dok je on na vlasti pokazalo se ubrzo nakon što je 305 godine abdicirao i povukao se u miran život.Građanski rat je ponovo buknuo između avgusta i cezara pa je on morao da postavi na zapadu avgusta i cezara po svom izboru.Verovatno je on očekivao da će to rešiti stanje u državi,ali se u tome prevario pošto je građanski rat nastavljen.Spokojan u svojoj dalmatinskoj palati,Dioklecijan je video neuspeh i kraj progona a takođe i krah tetrarhije.Retko je kada imperija bila svedok takve konfuzije kakva je nastupila posle njegove abdikacije.Moje mišljenje je da je Dioklecijan pogrešio uvođenjem tetarhata kao politički sistem.Da je uveo samo još jednog avgusta na zapadu i da nije birao cezare, verovatno bi sukobi posle njegovog povlačenja bili neuporedivo manji ili ih možda uopšte ne bi bilo.Da je ovako postupio verovatno ne bi bilo problema,jer se zna da što je više avgusta i cezara veće su i šanse za kasniji sukob. [to se tiče dominata,tu on i nije mogao drugačije da postupi.Jer,kada je Oktavijan uveo principat to je uradio sa velikom pronicljivošću,a on sam se smatrao za prvog građanina tj. princepsa.Već u Hadrijanovo vreme principat je počeo slabiti kao sistem da bi već Komod zahtevao za sebe božanske počasti.Senat je u trećem veku sveden samo na simboličnu uspomenu,a i cara su u III veku svi već smatrali božjim izaslanikom.To stanje je konačno ozvaničio Dioklecijan sa svojim dominatom kao političkim sistemom. Na kraju mogu reći da Dioklecijan nije mogao da uradi više i da je hteo,jer je rimsko carstvo bilo u velikoj krizi III veka a i neprijatelji su navaljivali na granice carstva.Vrednost novca je drastično opala pa je narod sve više siromašio.To je bio proces koji se izgleda teško mogao zaustaviti.Dioklecijan je doduše imao uspeha u osvajanjima ali je sve to bilo kratkotrajno.Srazmerno više uspeha postigao je tek imperator Konstantin Veliki.

34 Isto,str 742

13

14

Bibliografija 1)Petar Lisičar:"Grci i Rimljani",Školska knjiga,Zagreb,1971 2)Edvard Gibon:"Opadanje i propast rimskog carstva",Službeni list SRJ i Dosije,Beograd,1996 3)Mihail Rostovcev:"Istorija starog sveta",Matica srpska,Beograd 1974 4)Luiđi Pareti:"Stari svijet(od početka nove ere do 500 godine)",Naprijed,Zagreb,1967 5)Vil Djurant:"Cezar i Hrist",Narodna knjiga-Alfa,Beograd,1996 6)N.A.Maškin:"Istorija starog Rima",Tehnička knjiga,Beograd,1997

14

15

Sadržaj Uvod----------------------------------------------------------------------------------------------------------------2 Zbivanja u rimskom carstvu pre Dioklecijanove vladavine------------------------------------------3 Dioklecijanov dolazak na vlast------------------------------------------------------------------------------4 Tetrarhija----------------------------------------------------------------------------------------------------------4 Dioklecijanove reforme----------------------------------------------------------------------------------------5 Dioklecijanova spoljna politika------------------------------------------------------------------------------8 Edikt o cenama--------------------------------------------------------------------------------------------------9 Dioklecijanova verska politika i progoni hrišćana-----------------------------------------------------10

15

16 Kraj Dioklecijanove vladavine i prilike do 316 godine------------------------------------------------13 Zaključak---------------------------------------------------------------------------------------------------------15 Bibliografija------------------------------------------------------------------------------------------------------16

16