Dimitrije Ljotic-Videlo u Tami

Видело у тами

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ

ВИДЕЛО У ТАМИ

Друштво Хиландар Ваљево 2010.

1

Видело у тами

"...Спомени на литургији три велика српска мученика Димитрија, Дражу и Милана." (Део из писма које је Владика Жички пред само упокојење упутио проигуману манастира Хиландар, оцу Никанору.)

2

Видело у тами

КАКО ЈЕ НАСТАЛА КЊИГА "ВИДЕЛО У ТАМИ" Када су Енглези "Краљевску југословенску војску" која је 1. маја 1945. године прешла преко Соче у Италију, где су је најпре разоружали у Палманови, пребацили почетком октобра у велики логор у Еболи, Јужна Италија, била је организована велика просветно-културна делатност. То није био обичан војнички логор. То је био један читав град под шаторима од преко десет хиљада људи. То су били: Динарска четничка дивизија Војводе Момчила Ђујића; Лички четнички корпус Војводе Добросава Јевђевића, Шумадијска дивизија (бивши Српски добровољачки корпус), Дрински четнички пук (Србијански четници и недићевци) и словеначки четници генерала Андреја (Иван Презељ). Целе ове војске командант је био генерал Миодраг Дамјановић, помоћник генерала Драже Михаиловића, који је у име Драже још Словенији, у Илирској Бистрици, извршио 27. марта 1945. обједињавање свих националних одреда, који су добили званични назив "Истакнути део Штаба врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини". Све српске јединице организовале су у Еболију: верску службу са капелом у којој су се сваког вечера и јутра држала богослужења а недељом и празницима Свете Литургије; Богословску школу; гимназију "Краља Петра Другог"; позориште, штампарију ИМКЕ (Хришћанске заједнице младих људи) чијом је делатношћу руководио Ратибор-Рајко Ђурђевић. Шеф Васпитне службе Шумадијске дивизије Ратко Парежанин окупио је око себе песнике, писце, уметнике, те организовао Књижевни клуб "Повлен". Оснивањем ових установа, људство је било отргнуто од учмалости и свакодневних брига, те усмерено ка просветним и духовном уздизању. Ратко Парежанин је имао велики шатор у коме је окупљао песнике, писце и уметнике, те с њима одржавао разговоре о стваралачком раду у логору. Ту су били: песници Вукадин Кецан, 3

Видело у тами

Растко Станишић, Матеја Матејић, Предраг Петровић – чијих се имена сећам. Од писаца су били Милутин Манојловић, Милутин Пропадовић, Бора Карапанџић и други, а од уметника инж. Лукић, сликари Бранислав Костић и Мића Мартеновић. Ту су били и одлични техничари Ранко Давидовић – "Вавјек", Слободан Вељковић – "Иђушка" и Бранко Самарџић, који су били стручњаци на гештетнер апарату на којим смо штампали наша логорска издања. Овде треба споменути и Ратковог верног Јову (Поповића), који му је био десна рука у свему, а нарочито да скува добру кафу, па да послужи и све госте. Преко дана би се обично с Ратком договорили шта да изаберемо да се штампа, па – због врућине – то тек увече куцали на матрицама, које су одмах извлачили на гештетнеру "Вавјек" и "Иђушка". Радило би се до пред зору, а онда се враћали сваки у свој шатор на починак. Једног дана Ратку се родила идеја, да из разних списа нашег покојног Учитеља Димитрија В. Љотића извадимо најлепше мисли о Хришћанству, о Монархији, о држави, о друштвеном уређењу, а нарочито о омладини коју је Љотић сматрао "сунцем нације". И сви смо прионули на посао. Након подужег рада је остварена та Раткова замисао, па пре него што ће се почети са куцањем на матрице, Ратко Парежанин је то показао Јаши Љотићу, др Ђоки Слијепчевићу, прото Алекси Тодоровићу, Ратку Обрадовићу и другим истакнутим лицима из Шумадијске дивизије. Њима се свидео одабрани текст и заједнички целом томе избору дали наслов "Видело у тами". И решили да се одмах куца на матрице и извлачи на гештетнеру. Тако је створена књига изабраних мисли Димитрија В. Љотића "ВИДЕЛО У ТАМИ". Дати су врло лепи наслови поглављима: Место увода; тежиште историје; човек и заједница; нација и човечанство; Краљ – вид нације; држава – оруђе нације; омладина – сунце нације; искре; Европа без Христа; највећа светска револуција; под Христовим знаком; Христолики човек; лик Димитрија Љотића. Када је књига у целини била одштампана и увезана, послати су примерци угледним личностима наше емиграције у Енглеској, у Француској, Америци, Аргентини и другима. Такође је дата просветарима Шумадијске дивизије, којима је служила као приручник при васпитном раду са људством. 4

Видело у тами

Није ми познато да је у емиграцији штампано издање по овом оригиналном примерку, па је утолико лепше да се тога посла прихватило Друштво манастира Хиландара у Ваљеву, које је већ штампало неколико веома корисних књига верске и националне садржине, те зато заслужује признање и захвалност српског народа и у Отаџбини и у расејању. На овом месту одајемо дужно признање свима и покојним и још живим сарадницима који су радили на овом првом оригиналном издању "Видела у тами". Кливланд, Охајо – САД Пред Васкрс 2005. године

Бора М. Карапанџић

5

Видело у тами

ПРЕДГОВОР Разум је величина и пад човечији. Ми можемо разумом да меримо звезде, да им одређујемо пут, да помоћу њега израчунавамо удаљеност земље од сунца, али то је све мало према непознатоме и Вечноме. Да би разум био разуман он мора знати своје границе. У противном он постаје неразуман. Огроман је труд наука уложила. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. човечанство је учинило највећи напор да управља својом судбином. Па ипак никада се није показало колико је баш у томе немоћно. Ми данас живимо у најбурнијем историском времену које је људска повесница од Сеобе народа, па наовамо забележила. Пред нашим очима се распрскавају, у трен ока као ватромети, огромна материјална богатства вековима гомилана. Друга су опет, пред нашим очима, слично мехуровима од сапунице, као у сну нарасла и надула се, да би их, за трен ока, нестало. Нове државе ничу а старе се сурвавају као куле од карата или покушавају да битно измене чак и своје друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо досада за чврсту основу држали. чак и такозваним егзактним наукама остало је мало што није поколебано, а да и не говоримо о другим. Вишевековни обичаји и мишљења, којим се старост не да сагледати, за неколико година бивају порушени. Суштина данашње драме - то је горка и чемерна судбина човечанства која се састоји у следећем: Што је онда, када је веровало да је управо постигло врхунац свога разума, човечанство упало у бесмислицу и сулудицу, Што је у времену, кад је мислило да је достигло највећи степен слободе, дошло да робује стварима које је само створило Што је онда, када је охоло успело себе да обожи, да себе у својим очима начини нечим апсолутним, бедни људски род, Што се вије као црв на земљиној кугли - дошао до најнижег понижења. 6

Видело у тами

Охолост разума његовог довела га је на беспуће, а трка за сенком слободе довела га је у право ропство сопственим творевинама. Понављамо, суштина драме људске, макако страшни и болни били, нису догађаји који ток саме драме доноси пред нас, ни милиони живота ни сузе, ни болови, ни штете, ни пустош, чак ни греси који ће се током те људске драме исплести. Суштина драме - то је изгубљени пут. Суштина драме - то је трка за сенкама надутости нашега разума. Та надутост одвела нас је на беспуће и довела до руба пропасти. Морал без Христа показао се као неморал. Ко не види ову истину, исписану крвљу милиона младих људи, пожарима градова, рушевинама најкултурнијих крајева човечанства и губитком слободе толиких народа, тај ништа не види, - слеп је и глув.

7

Видело у тами

ПРВИ ДЕО

ТЕЖИШТЕ ИСТОРИЈЕ

8

Видело у тами

ПОГЛЕД У ДУЖИНУ И ШИРИНУ Кад нам предају историју народа, причају нам о царевима и краљевима, о ратовима и биткама, о култури и економији. На тај начин мисле да су нас научили историји људској. Али и цареви и краљеви, и ратови и битке, и култура и економија само су спољашње лице историје. То само за себе значи много знати, али много знати не значи још и много разумети. Отуда је ваљда и било одувек људи који су се подсмевали мудрој речи старих: "Историја је учитељица живота". Њихов подсмех био је заснован на чињенице да многи уче, а многи и знају оно спољашње лице историје, али је минималан број оних које је историја чему научила. Јер знати цареве и краљеве, ратове и борбе, културу и економију то је, да тако кажемо, знати историју у две димензије, посматрати догађаје у ширину и дужину. И најбољем испитивачу историјског смисла не би, кад тако историју посматра, било јасно, зашто је и како је историја дала оно што је баш дала. Потребно је посматрати историју у три димензије: у дужину, у ширину и у дубину. То тек можемо дати кључ одгонетке историјскога збивања, то нам тек може и мора открити откуда и зашто су ствари у прошлости биле онакве какве су биле. "Слабост духа" - 1937. ЗАНЕМАРЕНА ДИМЕНЗИЈА Историски материјализам је покушао да сведе историју на једну димензију, јер је тврдио да је само један фактор у повесници меродаван и пресудан: људска економика. Међутим такво тумачење које је собом на свет донео дух марксизма, није могло ништа објаснити. Напротив, оно и није ништа друго већ тврђење да цела људска историја и нема никаквог смисла, да је "случајна верница у бескрајном мраку". А самим тим не може објаснити узроке и смисао историјског збивања. 9

Видело у тами

Као и цео систем материјализма, у свим својим деловима, тако је историјски материјализам, осиромашавање, умањење, одузимање лепоте и снаге људској прошлости. Како би и могло бити друкчије? Сама метода тога система, начин његовог стварања и развића није ништа друго него покушај свођења целог људског рода на ону малу заједничку меру - на исмејавање свега узвишеног, почевши од Бога па завршавајући с људском сузом. Рекосмо треба посматрати људску историју у три димензије. А трећа занемарена димензија јесте људски дух. Причају нам о царевима и краљевима, о ратовима и биткама, о култури и економији. И добро је што нас томе уче. Али ако нам не кажу каква је била духовна атмосфера тога времена, ако нам не открију стање владајућег духа, неће нам догађаји, па макако јасно излагани, бити јасни. Како што је перспектива омогућила да се дубље, изразитије представи у сликарству стварност, тако, на овај начин схваћена историја једино може да даде праву и јасну слику историског збивања, пошто ће нам открити ону духовну атмосферу која је најмоћнији фактор историје. И кад о овој атмосфери говоримо, онда не мислимо на философију, на науку, па чак ни на уметност. "Слабост духа" - 1937. НАЈМОЋНИЈИ ФАКТОР ИСТОРИЈЕ Има једна духовна атмосфера дубља од интелекта, па чак и од уметничког изражавања. То је она која је од пресудног утицаја и на само уметничко стварање. То је оно што је у стању од малог, нејаког и сиротог народа да направи пресудног историског чиниоца, да га узвитла и да га учини снажним као олују, да га баци с једног континента на други, да га учини неодољивим освајачем великих царстава, рушиоцем неосвојивих бедема, поседником неоцењивих блага, наследником префињених култура, које он и гази и не разуме, али на крају, одбацујући оно што је сасвим супротно његовом духу, узима оно што му годи. То је оно што је у стању велики, силни и богати народ да скине са историске позорнице, да га пороби, осиромаши, растури и уништи, то је оно што чини да од једног народа што је живео или владао једним крајем остане само успомена у понеком називу 10

Видело у тами

места, планине и река - као острво пропалог континента у океану, или порушене зидине давно оборене тврђаве или насеља. То није оно што се могло читати, слушати и гледати од разних еманација интелекта, па чак и духа, већ је то оно што је стварно психа дотичног народа обухватила и оно што је у њој живело. Неће нам то открити одлично познавање философских мисли, културе и уметности једнога времена. Додуше неће нам ово бити од штете, али нам неће дати оно познавање за којим тежимо. Није нам овде, међутим, задатак да износимо ово разматрање о томе каква би нам историја била потребна. Хтели смо само да укажемо да има нешто што садашња историја пренебрегава, прећуткује, а што је од огромне и пресудне важности. Како су, на пример, Турци испали велики историски фактор, данашња историја, у две димензије неће нам објаснити, јер ће о развоју оне огромне духовно-моралне енергије, што је уродила ураганском динамиком кроз прошлих шест векова светске историје, ћутати, а без тога се ништа не може. Као што, рецимо, о слабљењу те исте духовне енергије код Римљана, данашња дводимензијална повесница неће сматрати за потребно да се изјашњава, а без тога се опет не може схватити скидање првог Рима с позорнице. На ту духовну енергију, творца материјалног господства и богатства мислили смо кад смо отпочели писати ове редове. Односно, мислили смо на све веће одсуство њено међу нама. Знајући шта је оно у народном животу, без радости и наде посматрамо економске дијаграме, као и све друге манифестације материјалног живота. "Слабост духа" - 1937. НАЈЗАНОСНИЈА МИСАО Ништа смо без снаге духа. И баш кад смо писали ове речи, наиђе један пријатељ и исприча нам случај једног комсомолца (члана комунистичке омладине), који је пребегао из Совјетије у Пољску и тамо говорио са омладином руском која је у Пољској одрасла. Говорили му они о разним новим правцима политичко друштвеним код руске ванграничне омладине, а он слушао па11

Видело у тами

жљиво па на крају рекао: "Да, наћи мисао за коју би било лако умрети!" О, дивне ли и дубоке речи! Побегао из земље физичке и духовне глади, он осећа да његово дивно и младо тело није ништа и неће бити ништа, ако не нађе нешто изнад себе ради чега ће живети и чему ће служити. "А како ћу" - мисли он - "како ћу испитати и утврдити да ли сам на правом путу? Како ћу познати да та мисао није заблуда?!" "Тако" - продужује он да мисли у себи - "која мисао буде тако свеобухватна, тако привлачна, тако светла, да ми тада пред њом и за њу буде било лако жртвовати свој млади живот, лако умрети." Па онда гласно рече: "Да, наћи мисао за коју би било лако умрети!" Не умрети самоубилачки, но умрети ради остварења те мисли борећи се за њу и њено остварење. А сад слабост духа завладала. Па нема одушевљења, не лети се на крилима заноса и вере. Смрзли се соколови једног народа жарког, па сваки, како изгледа, једва снаге да има о себи, о великом себи да мисли. Ко да мисли о другима? Ко да се жртвује за друге? Ко да осети целину? Ко да себе потчини интересима њеним. Само о себи сваки мисли. Велика и очајна слабост духа. А ја знам да тако бити и остати не може. Мора се смрзнута крв раскравити. Извори запечаћени невиђене снаге духовне морају бити распечаћени. "Слабост духа" - 1937.

12

Видело у тами

ЧОВЕК И ЗАЈЕДНИЦА

13

Видело у тами

СРЕЋА И ПРОПАСТ ЗАЈЕДНИЦЕ Заједница није прост збир својих чланова, већ је биће више врсте, те се срећа заједнице не постиже угађањем њеним саставним деловима, већ служењем ових заједници у чијој срећи једино и они могу наћи своју. Ко стане на друго гледиште, тај прво разори заједницу, а после пропадају њени чланови. Ако народ не може да одлучује о путу којим треба поћи за његово добро, народ може, кад се пошло добро, осетити да је тај пут добар - онако исто као што ћелије нашег тела не могу решавати шта треба да учинимо за наше здравље или за наш интерес, али кад смо већ нешто учинили, ћелије осећају задовољство или нелагодност, мир или несигурност. Тако је с народом као целином, тако с државом његовом, тако с породицом, тако са сваком заједницом. Постићи срећу заједнице, значи постићи срећу и њених делова, док обрнуто, не само да не може да постоји пут којим се ишло за угађањем јединкама заједнице, већ овај пут води сигурној пропасти заједнице, а тиме и несрећи њених делова. "Сад је ваш час и област таме", 1940. година ДВА СХВАТАЊА ЗАЈЕДНИЦЕ Свако грађење и успињање је тешко, теже од рушења и силажења. Та истина је сваком морала пасти у очи. Но ипак је сви, па чак и сасвим паметни људи не виде, нарочито кад се она има да примени на друштвени живот. Сви знају да племенити усев не расте сам од себе, већ тражи труд и то систематски труд. Напротив, коров расте и ђика чим човечија рука није ту да се против њега бори. Човек по правилу избегава труд. Прима га као нужду, као невољу. Он по правилу избегава и опасност. Прима је исто тако као и труд. Цела природа и мртва, и жива влада се исто тако као просечни човек: иде линијом мањег и најмањег отпора. Само свеци и јунаци побеђују закон инерције у себи, излазе испод његове власти. Зато су само они изузеци. 14

Видело у тами

Просечни човек, дакле, грађење и успињање прима само као оно што се избећи не може, као нужду, као принуду, иначе их избегава. Ако кућу своју не покрије капаће му за вратом, падаће му у постељу вода. То га принуђава да се потруди и намучи, али и да кућу покрије. Очигледне, неповољне последице његове лености стоје дакле као принуда и нагоне га, да се потруди и намучи. Али ко ће у заједници вршити ту улогу? Заједнички интерес је далеко од јединке. А с друге стране, и кад га је свесна, она обично чека да друге јединке тај труд преузму на себе, а она да избегне труд и муку. "Насип од водоплава пре свега", може јединка да мисли, "не штити ме од тако велике опасности. Вода може да дође у 15 година једанпут, па и тада може да ме не потопи. А затим има и других па нека они запну, неће се ни приметити ако ја не будем на послу." Има људи који сматрају да је једна људска заједница само због оних јединки људских што је састављају извесног тренутка. Има других који сматрају да је људска заједница једно ново биће друштвено, које није само збир јединки што га сачињавају. Они први сматрају да збир интереса јединки, чланова заједнице, сачињава општи, заједнички интерес. Они други мисле да заједнички интерес није прости збир конкретних интереса чланова дотичне заједнице, већ сама заједница има свој интерес који може бити и супротан конкретном интересу једног или више чланова заједнице. Они први сматрају: Само треба јединке пустити да кажу шта хоће, пошто је збир њихових интереса општи интерес, то и онај збир њихових гласова показује општи интерес. Они пак други мисле: И онда када друге јединке кажу шта би хтеле, то још није општи интерес, јер јединке могу својим приватним интересом бити заведене да буду против општег интереса. Први мисле да се сви органи заједнице морају приклонити пред вољом јединки дотичне заједнице. А други сматрају да мора бити органа у заједници који суделују у одређивању општих интереса, а који нису зависни од жеље јединки изражених гласањем. Кад знамо да индивидуа прима труд и муку само по нужди, кад знамо да је свако грађење и успињање везано за труд и муку, онда треба да се обазремо на ово друго питање које свака заједница људска мора себи да постави и консеквентно да га реши. 15

Видело у тами

Какве задатке заједница пред собом има? Има ли нешто да гради или руши, да скупља или растура, да се успиње или да силази? Ако је за рушење, за растурање, за силажење - то је много лакше. Ту толико труда и муке не треба. Ту ствари могу да иду лако и глатко. Ако је пак за грађење и успињање, то захтева труд и муку. Прво (ако би се нашла нека заједница која би имала себи такав задатак да постави) не захтева велики труд око избора режима, система управе. што гора управа, то лакше испунити задатак. Али друго (грађење и успињање) захтева нарочити труд око избора режима, јер под сваким режимом није могуће грађење и успињање. Режими који се ослањају на индивидуе, на јединке, режими који заједницу цепају, онемогућавају грађење и успињање. Зашто? Јер јединке, видели смо, гледају да избегну напор, труд и муку - или да пребаце на другога оно што би оне требале да поднесу. "Мерило којим се не мери" БОЛЕСТ У КОРЕНУ Да би тело могло бити здраво, ћелије морају бити здраве. Основна биолошка ћелија на којој се тело заснива мора бити здрава. А ћелија друштвена - породица - оболела је, тешко оболела. Мало има случајева да нађемо светле ћелије, ћелије које зраче снагом, породичне ћелије из којих се може надати да ће доћи нови људи. У самој ћелији друштвеној, у породици, настали су такви односи, да свака страна говори само о своме праву, а не говори о својој дужности и не говори о испуњавању великих функција због којих је ту, него говори само о своме праву, о своме интересу, о своме прохтеву. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година

16

Видело у тами

ЗАЈЕДНИЧКА МИСАО Ако су људи у друштву, ако су у заједници, онда мора да се осети једна заједничка воља, мора да се осети заједничка свест. Нема ли тога, онда се сваки осети слободним да ради по својој вољи. Нема ли једне велике воље која загрева наша срца, која окупља, удружује и уједињује наше воље, онда сваки од нас сматра да је слободан да ради што хоће и онда настаје рад свих против свих. Човек је психичко биће и он мора да осети психичку везу која га веже са онима које он зове својом сабраћом. Није довољно да говоримо један језик, није довољно да нас иста правна веза уоквирује, па да кажемо: ми смо чланови једног народа. Није довољно то. Потребно је да се осети психичка веза, мисао, воља, осећање између чланова једне заједнице. Нема људске заједнице без људске мисли, без вере у заједнички пут, у судбину и нема људске заједнице без љубави, која из те мисли и те вере произилази. Кад нема људске заједнице без тих услова, не може ни заједничка држава бити, где ти претходни услови нису обезбеђени. Није довољна политичка државна ограда да људе задржи у заједници. "Данашњи рат и сутрашњи мир" ХРАНА ЈЕДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Нема организма - ни најпростијег, ни најсложенијег који би могао опстати под оштрим животним условима без одушевљења, без ураганског животног елана, без животне радости, без воље за животом. Како ће, дакле, моћи томе закону оштрих животних услова да се одупре живот једног народа? Знамо да у сваком организму постоји стално присутна док се може говорити о животу - тежња за оживотворењем свог животног елана, одушевљења и радости. Та тежња је може бити и прикривена, али она је стално присутна. И организам се пати и бори да то оствари, по нагону, као што је његова тежња за осталим животним условима нагонска. И ако су му сви приступи оду17

Видело у тами

шевљењу и радости затворени, ако нема могућности да се зло спречи и добро оствари, онда настаје бес разарање управљен на све и сва, без обзира, без мере и без граница. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година НЕМА ЖИВОТА БЕЗ ОДУШЕВЉЕЊА Чама није живот нити је услов за живот. Цвет не би цветао да га неко одушевљење не гони да цвета. Мислите да људи могу живети без одушевљења, да народ може да живи без одушевљења? - Не може. А ми данас живимо у чами и у чамотињи, а одушевљењу нема ни трага. Данас кад се појављују почеци разарања, почеци разорнога беса, ми би смо хтели баш од тога разорног беснила, баш од тог арчења народних снага и народне имовине да спасимо народ и да му кажемо: Није тај пут који ти се у твоме бесу појавио прави пут. Тај пут може да задовољу твоју освету, али може исто тако да те одведе у потпуну пропаст. Зато, није то пут, није то излаз. "Данашњи рат и сутрашњи мир" ОСЕЋАЈ СОЛИДАРНОСТИ Не може то у друштву да неки појединци буду стално напред, а други да исплазе језик трчећи за њима. Зар наше друштво не представља баш такву слику? Зар немамо ми данас свакојаких палата за које не би смо могли баш ништа да кажемо ако не би на другој страни постојали беспутни предели у којима станују десетина хиљада душа, а до којих се може само козјим стазама доћи? Срамота је и грехота да на једној страни буде извесном броју људи омогућено да живи ненормалним и ненародним животом, а други да живе животом који се тешко може назвати људским. Друштво би требало да буде као једна колона која се осећа као целина формално и стварно. Колона формално има једно вођство, а стварно кроз њу се провлачи један осећај солидарности: сваки члан колоне има осећај да се они челни не издвоје и не из18

Видело у тами

бију напред толико да се колона прекине и да они позади оне челне више не могу да стигну. шта ради у таквом случају командир колоне? Смени челне, нареди да четврти вод изађе напред. У друштву, смена челних, не иде лако, јер у људском друштву они који су напред, мисле да је то неко њихово право, да је то нешто што се не сме такнути. Зато промена челних у људском друштву не иде лако, али увиђавност захтева да се челни обазру позади па да увек виде где се налазе последњи радови њихове колоне. Не захтева од њих то само морал, солидарност, Бог, већ и њихов сопствени рачун. "Зашто само два излаза", 1935. година ДУЖНОСТ И ПРАВА Чим се стане на индивидуалистичко гледиште да се само срећом индивидуе иде срећи заједнице, онда је сасвим природно да се мора више обраћати пажња на права, а мање на дужности. А и најпростија памет види оно што је наш велики духовни човек рекао: "Ако се станемо грабити о служење, биће права свима и за све. Ако се пак почнемо грабити о права, неће их бити довољно никад и многи ће остати без њих." Органска мисао полази од чињенице да људска јединка, по правилу, не живи изван људске заједнице. Према томе њој је заједница потребна ради њеног добра. Отуда јединка људска, супротност индивидуалистичкој мисли, не може имати у првом реду свој лични интерес, већ у првом реду мора имати у виду пред собом интерес заједнице којој припада. Потчињавајући себе заједници, јединка људска постиже њен процват, па кроз то тек и свој. Зато, дакле, место индивидуалистичке мисли органску мисао поставити. Против оне прве, а за ову другу да се боримо. Ову другу да истакнемо да би ојачали заједницу, а тако и саму јединку снажном учинили. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година

19

Видело у тами

И ПОСЕБНА И ОПШТА ШТЕТА Не можемо стати на гледиште да треба решавати питања појединих сталежа: радничког, сељачког, трговачког и других, сваког понаособ. Јер ко решава питања појединих сталежа посебно, тај чини неправду онима другима. Тиме штети целини, а тиме опет и оном сталежу чије је питање покушао да реши, пошто ни један сталеж не може да буде без другог, као што дрво не може без корена, без грана, без лишћа, без цвета и плода. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година ОРГАНСКИ И МЕХАНИСТИЧКИ ПОЈАМ Кажу постоје класе, постоје друштвене класе. чланови тих класа су солидарни, а не постоји солидарност између разних класа. Право је чудо како је та мисао могла да се одржи до сада и да добива још и данас приврженике, право и велико чудо. То би значило, имамо шуму и у тој шуми дрво, једно, два, три, педесет, стотину дрвета итд. И сад замислимо да су солидарни између себе: сво корење у шуми, сва стабла у шуми, све гране у шуми, све цвеће између себе. Таква се мисао не може одржати. Није истина да постоји солидарност корена у једном дрвету и корена у другом дрвету. Често пута, кад су једна до друге жиле и жилице у једном дрвету, посвађају се око поделе интересних сфера са жилама и жилицама у другом дрвету. Нису, дакле, поједини делови дрвета између себе солидарни са другим сличним деловима у шуми. И, ако сада ту слику пренесемо на наше људске прилике, онда ћете видети да није истина да је класа у једном народу солидарна са класом у другом народу. Замислите кад неко повуче: "Сељаци свих земаља уједините се!" и "Радници свих земаља уједините се!", па то је исто као кад би неко повикао: "Све корење из шуме, уједини се, сва стабла из шуме, уједините се, све гране уједините се!" Међутим, док су живе и здраве не могу се ујединити. Кад их човек посече, онда могу као гомила мртвог грања, мртвих стабала да се уједине за ватру. Али док су живе, док врше своју природну функцију, не могу да се уједине. Везане су солидарношћу интереса за своје стабло, за своје лишће, за своје цвеће. 20

Видело у тами

Класа није органски појам, класа је механистички појам. Он зависи од тога колико ко има имовине, а имати иметак, имовину то је ствар случаја и у животу човек може бити данас у једној, а сутра у другој класи. Зато је то механистички, а не органски, не стална социјална но пролазна, привредна категорија, а ми у нашој органској философији не можемо да се ослонимо ни на шта друго него на оно што из живота извире. Зато смо узели сталеж. Зато не можемо у класе. "Данашњи рат и сутрашњи мир" НЕ ДИКТАТУРА Јесте ли ви који хоћете класе за диктатуру? Власт класе значи владавину диктатуре. Ви проповедате велике фронтове слободе, а овамо хоћете да нам потурите диктатуру, а тако популарно изгледа власт путем класе. Не. Не можемо. Ми цели стојимо иза онога што кажемо. Не говоримо пола мисли, а пола да кријемо, не говорим пола речи а пола да гутамо него кажемо речи јасно и гласно и иза сваке чврсто стојимо. Нисмо за диктатуру и то зато што је сматрамо пролазном у животу једног народа, а нама треба стално оруђе које ће стално ту бити помоћу кога ће стално моћи да се обавља велика народна политика. А ви док грмите против фашиста, против диктатуре, стварно хоћете да је наметнете само другим путем, привидним путем, под маском. Не, то не дамо! "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година ЈЕДНА ПОГРЕШНА МИСАО Једна нација - то је биће које има за собом прошлост, испод себе будућност, а у датом тренутку није прост збир њених чланова. Отуда, усрећити једну нацију непосредним усрећавањем њених јединки није могуће. Индивидуалистичка мисао каже: "Ти си јединка, циљ сама себи. Усрећи себе!". Али 15 милиона јединки које креће њихова себичност, повезаних заједно, нису усрећиле заједницу, већ су створиле хаос. Оне не усрећавају дотичну за21

Видело у тами

једницу. Рећи маси од 15 милиона људи: "Нека стреми сваки од вас за својом срећом!" - значи бацити их на један пут, где мора да настане метежни хаос, управо оно што данас гледамо. А то је потекло од једне погрешне мисли: да је људска заједница прост збир људских јединки. И отуда је и могло да буде, и десило се, да је људска јединка, трчећи безобзирно за својом срећом, унесрећила заједницу, а преко несрећне заједнице и саму себе. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година НАЈВИШИ ИНТЕРЕС Разумемо да је интерес народне заједнице суверен. У том смислу нема никаквог другог интереса већег од њеног. Али ни то не може бити интерес једне, данас живеће организације, већ интерес народа схваћеног у његовој вечности и бескрајном низу поколења која га састављају. Јер често интерес народне заједнице, схваћене тако, у њеној вечности, може бити у супротности са интересом једне народне генерације. Може интерес народне заједнице захтевати претешке жртве од једног поколења. "Из мога живота, II" - 1938. ЈЕДНО ВАЖНО ПИТАЊЕ Народна заједница схваћена у својој вечности, не као данас живеће поколење, већ као бескрајни низ поколења из давне прошлости до несагледиве будућности, је изнад нас, изнад јединке, изнад делова, сталежа, покрајина, па и поколења. Сви наши посебни интереси пред њеним интересима морају устукнути. Народна заједница није и не може бити суверена, али су њени интереси суверени. Одредити пак где је интерес народне заједнице, којим путем, у даном тренутку она треба да пође, - то је питање изванредно важно и немало просто. "Из мога живота, II" - 1938.

22

Видело у тами

ИЗГУБЉЕНА РАВНОТЕЖА Људско друштво не може очекивати ни од којег свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости с обзиром да сами људи, у огромном свом броју остају растрзани страстима, немиром и грехом. И то не само у друштву националном, већ и сваком другом, па и у интернационалном. Човечија природа има у себи дубоку жудњу за поретком среће, али такав поредак није могућ у друштву људском. Све се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Тако изгледа. У ствари начин им је дат, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, да пронађу равнотежу коју немају, по тек потом би се могло очекивати срећно друштво, било национално било интернационално. Данас друштво, чији су чланови у толикој мери подложни немиру не може очекивати да постигне мир. "Из мога живота, II" - 1938. НЕМИНОВНИ СУКОБ Ако ја не осећам у души да ме веже заједничка воља са вама, онда сам ја у души својој слободан, онда ја могу, иако са вама седим у једној згради и живим у једној држави, и говорим истим језиком, да радим шта ја хоћу. Ако ви не можете у једном друштву да нађете једну заједничку вољу, једну заједничку мисао, једно заједничко осећање за све нас, онда ви мене разрешавате свих обавеза да се заиста осетим чланом те заједнице, онда сам ја слободан да тражим своју мисао, да тражим своју вољу, да тражим своје осећања и да се сав заложим да то испуним. А када се ја тако осетим слободним и ви се осетите слободнима, па ја моју и ви вашу, а онај његову мисао проводи, онда смо ми огласили један другоме рат. Јер, ако ви желите што више сласти, слободно је и мени да желим што више сласти, ако ви хоћете што више власти, и онај други има право да жели што више власти, ако је вама стало до више части и мени може да буде стало да моје части и онда ћемо се сукобити, онда ће настати потпуни рат у коме ће бити и мртвих, и рањених и у коме мора поуздано бити пустоши. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година 23

Видело у тами

ШТА ОДРЖАВА ЗЛО Честити људи имају једну основну ману, а та је што верују да им организација није потребна. Неваљалци, напротив, знају да само организација може помоћи. Честит човек, сматра да је довољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знају, напротив, да им само изванредно изведене организације у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико није могао забележити да се зло може дуже времена одржати без организације, без јатака, без саучесништва и без помагача. "Мафија" - 1934. ДА ЛИ СВАК ЗА СЕБЕ Каква то мора да је мисао која ће да подјарми наше индивидуалне мисли, како то осећање мора да буде, које ће надвладати наша индивидуална осећања, каква то воља мора да буде, која ће подвластити нашу индивидуалну вољу? То мора да буде нека друга мисао, неко друго осећање и нека друкчија воља него што су биле оне које су владале или покушале да владају. Откад је завладао индивидуалистички философски правац који је уродио тако рђавим плодовима, говорило се: јединка, појединац, група, класа, сталеж - свак за себе. То су била мерила вредности. Има неких формалних оквира који се зову закони, у којима смо ми принуђени да живимо и вештина је поштених људи у томе да тако задовољавају своју личну вољу, осећања и мисли а да се при томе не огреше о те формалне оквире - законе, или, ако се огреше да не буду ухваћени. То је мисао општа, то је једина општа мисао и она данас у ствари испада разорни елеменат друштвени. "Данашњи рат и сутрашњи мир", 1936. година НАЈВЕЋИ НАРОДНИ КАПИТАЛ Има један капитал народни који се не сме окрњити. Може народни иметак опадати, може и државна територија, под споља24

Видело у тами

шњим невољама, бити смањивана, али народни морални капитал не сме бити смањиван. То је залога за боље дане. Никад будућност није црна народу недирнуте моралне главнице. Тако је, уосталом, и с појединцима. Може се и оболети, и осиротити, али ако стоје недирнуте моралне резерве, ништа се није изгубило. "Наш став" - 1934.

25

Видело у тами

НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО

26

Видело у тами

ГРЕХ ПРЕМА ЧОВЕЧАНСТВУ Нека се не мисли да нам национална историја смета да видимо драму општечовечанске историје. Бојимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми је сагледамо у њеном обиму и по њеној садржини. И не само да нам национална историја не смета да општечовечанску схватимо, већ баш нас она и помаже у томе. Нације су најмање историске јединице у општој историји људског рода и то не по нашој жељи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историју човечанства, друкчије него преко историје своје нације. Нација је дакле најмања маса чији је покрет утицајан у људској историји. Нација је расна историска стварност. Свака нација је још као таква нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај једног новог израза. Национална историја није ништа друго него тражење тог израза који одговара националним развојним могућностима. И грех је против човечанства негативан став према својој нацији и према својој националној историји. Ко је истински грађанин света, тај мора желети да свака нација дође до свога највишег израза, да испуни меру својих развојних могућности. "Не класа него нација" - 1934. ЗА ИЗГРАДЊУ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ Морају се утврдити и обезбедити најбољи услови за изградњу националне културе. Ми их овде износимо то су: хришћански дух и светле народне традиције. Да је Христов дух најбољи услов за развијање наших духовних могућности најбољи је доказ све оно што је народна психа дала у разна времена, откад га је познала. Тек овим духом оплођена отпочела је психа народна своје цветање, пробудиле су се, само под његовим утицајем, неслућене лепоте и снаге. Знамо, додуше, да су могућна и друга схватања, али је више него сигурно да је наша судбина под Христовим знаком. Склањање са овога правца представља историско 27

Видело у тами

лутање, губљење времена, што је кобно за народе, као и за појединце. При том као и увек ми гледамо главни смисао историје не случајне диверзије, већ главни ток њене матице. Светле народне традиције представљају народно искуство. Народ без традиције то је народ без искуства. Јуче је родило данас. И мртве ствари имају своју историју. И не могу бити узете без историје. А камоли живи људи, а још више велика, народна тела. Традиција није само мртва прошлост, већ снага која одређује у великој мери и садашњост и будућност. У најбурнијим временима, добро схваћени глас традиције, може да замени размишљање. Макако изгледало чудновато за наше досадашње посебне историске покушаје смемо рећи наша традиција нас не разједињује. Наше посебне традиције, српске, хрватске, словеначке, углавном су само посебне потврде истог животног искуства. Посебним историским животом дошло се до истог искуства, а ово је искуство родило заједничку државу - Југославију. Све, дакле, што је супротно хришћанском духу и светлим народним традицијама, мора брижљиво, при изградњи опште националне културе, бити одстрањено. Само тако можемо бити сигурни да никаква узалудна лутања нећемо направити. "Ускршња размишљања" - 1934. НАРОДНО СТАБЛО Народ један, то је као једно огромно стабло. То стабло има на себи разне делове који врше разне функције. Има делова на том стаблу који живе у земљи, лишени светлости дана, лишени додира са ваздухом, бар у оном обиљу у којем га гране и надземни делови имају. Не може стабло, не може држава да буде без тих којих су у земљи, али нека знају и они над земљом да и они не могу без оних доле. Има стабла, има грана и лишћа, и цветова и плодова. Свега има на једном дрвету или једном народу, има свега тога. И то је све повезано таквом заједницом судбоносних интереса да није могуће окрњити један део а да средина при томе не осети, ако не одмах а оно врло брзо. "Отаџбина" - 1934. 28

Видело у тами

ЗАКОНИ ЈЕДНОГ НАРОДА Нису сви људи једнаки као што нису ни све воћке једнаке. Не може енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон код трешње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачији и закони живота код разних народа. Два народа не могу да имају једне те исте законе, јер тада не би били два народа, већ један народ. Али један народ може да изађе из свог закона, да се изроди. Може и човек да се изроди па да не осећа у себи никакву духовну везу са својим народом, да га се одриче. Тако могу и народи као целина да учине, да оставе законе свога живота и да пођу на туђи пут. Воћка не може да одступи од свога закона јер нема слободе. А ако се изроди, није њена грешка, већ домаћинова. Човек може да одступи од свог закона јер је слободан. По својој слободи човек може да се изроди и да не живи по свом закону. Један народ има периоде цветања и напредовања, а и периоде падања. Ако се питамо зашто је у једној периоди напредовао, а у другој падао, видећемо да је напредовао и цветао када је живео по закону свога бића, а да је опадао када је одступао од тога закона. "Излагање на командирском курсу", Ил. Бистрица - јануар 1945. ЗАКОН НАШЕГ НАРОДА Свако мора да живи по своме унутрашњем закону, по свом лично закону, а не по туђем, спољашњем, интернационалном. Народ је осећањем, навикама, изрекама везан за закон. Настаје питање: у чему је тај закон? Наш је закон врло кратак, али зато велики. Он има само три принципа: домаћинство, јунаштво и чојство. То је закон нашег народа. И ако наш народ живи по овом закону, онда су му плодови крупни, слатки и благородни, а ако не живи, онда му "секира лежи у дну стабла". "Излагање на командирском курсу", Ил. Бистрица - јануар 1945. 29

Видело у тами

НАЈТЕЖИ ГРЕХ ПРЕМА НАРОДУ Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу тако, без штете ређати, док не дочека праву. Народ је животни и живи организам који под утицајем свих ових комбинација трпи и мења се на своју рођену и вечиту штету. Једна за другом, извесне "практичне и реалне" комбинације убијале су живу, духовну отпорну снагу народа. Убијале му наду, веру и љубав. Свака претходна комбинација махом је нашла боље стање него што га је оставила својој наследници. Најгори и најтежи грех, раван ономе који се опростити неће, тј. греху против Духа Светог, починила је свака од такозваних "практичних и реалних" комбинација: умањивала је народни морални капитал. Правила је народ горим него што је. Зато су и последице сваке деценије комбинације теже од последица које су наслеђене од претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народним интересима, већи од греха претходне комбинације. Зато има све мање времена, све мање снаге, све мање средства за нове, исто тако "практичне и реалне" политике. И сувише је мало остало неутрошеног предива за нове политичке шаре. Мало је клупче на коме је резерва времена и снаге народне намотана. Све ближе смо оној судбоносној раскрсници која се пред сваким народом налази. Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене комбинације. Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се сада жмурећи прелази. "Излагање на командирском курсу", Ил. Бистрица - јануар 1945. НАПУШТЕНИ ИЗВОРИ Кад се данас тачно посматрају ствари онда ће се видети да дух који провејава кроз штампу, кроз књижевност, кроз уметност, не поштује оно што су поштовали наши преци од искона, не диви се ономе чему су се они кроз векове дивили, не уздиже оно што су они кроз векове уздизали, не тежи ономе чему су они тежили. Дух наших предака био је религиозан. Овај сада је безбожан. Први је био националан, овај други интернационалан и ана30

Видело у тами

ционалан. Онај је чувао и поштовао домаћина у држави и у дому. Овај садашњи је против домаћина ма где он био. Овај је уздизао код отаца и синова јунаштво и чојство, а овај садашњи се тако подсмевао. Онај је уздизао код мајки и кћери чедност и пожртвовање, а овај садашњи се томе руга. Народ расте и уздиже се кад му је дух везан за Бога и Отаџбину, кад је одан домаћину државе и домаћину дома, када се синови диче чојством и јунаштвом, а мајке и кћери пожртвовањем и чедношћу, када се не боји нико напора и самосавлађивања. Напротив, народ опада кад окрене леђа поменутим врлинама. Али ми имамо право: загађени нам сви извори туђим примесама. Нисмо своји духовно. И отуда сва зла долазе. "Сад је ваш час и област таме", 1940. година СМАЊЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ Како ће један народ имати одушевљења? Ту не помаже јело и пиће. Људи траже много више. Да би сте могли да имате полета, ви морате да испуните предуслове који тај полет и то одушевљење изазивају. Ако урадите друкчије, ако уведете режиме, ако поставите управе које место одушевљења чине да влада чама и чамотиња, ви сте смањили потенцијал једног народа, смањили сте услове под којима он може да ради, смањили сте његове развојне могућности. "Љотић у Сплиту" - 1937. НАРОДИ ПРЕД ИСТИНОМ Само кукавички народ не сме истини у очи да погледа. Само народ који не сме истину да види, завлачи као ној своју главу у песак, бежи у царство лажи и живи у овоме. Разуме се, да се такав народ стално сукобљава са стварним животом, јер не гледа ствари како јесу, већ живи у самообмани да су ствари онакве какве би он хтео да су. Њега свакога часа стварни живот изненађује, запрепашћује, вређа, ужасава, оптерећује - јер га он није хтео ви31

Видело у тами

дети онаким какав је, већ онаквим какав је желео да јесте. Знамо да је такав народ упућен на пут своје несреће, слома, па можда и смрти. "Пут ка слободи" - 1941.

32

Видело у тами

КРАЉ – ВИД НАЦИЈЕ

33

Видело у тами

Ми смо за Краља! Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља. Ми смо за Краља. Ми заиста верујемо да је истина реч "по милости Божјој" коју наши краљеви стављају пред својом титулом, а зато као народ таквог Краља и хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи "по вољи народној". Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства и да нам га даје у одређеној личности, да нас ова представља, заступа и води. Зато га примамо као народ свом душом својом.

34

Видело у тами

ЧУДНА ИСТОРИСКА СТВАРНОСТ Никад откад знамо за себе нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек, у дуге зиме, полаже на пролеће када ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца. И кад кажемо "Ми смо за Краља" онда потапамо себе у ону чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје краљеве, огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О, како је чудотворна ова снага народна и како сува, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, дизали руке и убијали миропомазанике Божје, а народ је, као рој пред матицом, био увек и само са Краљеве своје. Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума. Одговорићемо: Инстинкт јесте савршен, јер је не променљив вечан и непогрешан. Баш зато он је привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан и зато може бити колебљив и погрешив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумнију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни, неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној. Али не само по овом да смо за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за њега, траже га заповедно. "За Краља" - "Наша Борба", 1945.

35

Видело у тами

ТРИ НАЧЕЛА Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада али дела нема. Јер једно је рад, работа а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода?! И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу. Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарамо: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за домаћина наш народ: у васељени, у држави и у дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и, ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмеха, покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без домаћина. Отуда је народ за Краља у држави, ни за тиранина, ни за лутку, већ домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши, изнад свега, друштва људског без власти или, што је још горе, друштва са више власти или многоначелијем. Он је за једноначелије, јер домаћински гледа на државу. Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш, да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као и искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте љубио је и љубављу је вајао па кад је она добила пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем, а по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила. "За Краља" - "Наша Борба", 1945.

36

Видело у тами

ПОТВРДА ИСКУСТВА Краљ је у нашем животу други члан трајног домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоко доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује. Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тим не бавимо, већ зато што знамо што је Тито против Краља. Из истих разлога због којих је он против Краља, ми смо за Краља. Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били ни чули за Тита знали смо за тај програм. То пак из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је само нов робот који има, непогрешношћу аутомата, да оствари оно што је Коминтерна - као његов господар замислила. "За Краља" - "Наша Борба", 1945. ШТИТ СВАКЕ СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ Програм Коминтерне у нашем народу не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато, по жељи Коминтерне, прво Краљ мора бити оборен да би се програм могао у потпуности извршити. Ето зато је Тито против Краља. Ето зато смо ми за Краља. Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца свакога дела Божјег. Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, по људском уређењу и милости Божјој, сваког Божјег дела: Вере и Цркве, јединке и породице, народа и Отаџбине и сваке слободе и правде. Зато сада по улицама Београда, урлају аутомати робота: "Нећемо Краља, хоћемо Тита"! А ми узвикујемо просто и јасно: МИ смо баш због тога за Краља! 37

Видело у тами

И кад све то сагледамо онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи говорећи он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито - робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, самим бићем својим заштићује. Краљ, чудесни кључ свода народног! Само Њега Тито хоће да сруши, а друго шта хоће да сруши лукаво прећуткује. Али када кључ свода сруши остало ће се срушити само од себе, само по себи. Зато: живео Краљ! "За Краља" - "Наша Борба", 1945.

38

Видело у тами

ДРЖАВА – ОРУЂЕ НАЦИЈЕ

39

Видело у тами

НАРОДНИ АЛАТ Држава је као алат којим један народ кује своју судбину. Алат мора бити веран. Мора тежње народа верно извршавати, интересе његове верно бранити. Ако човек алатом својим не може да изврши намеру своју или одбрани своје интересе, онда се за тај алат вели "лагао је" или "није веран" или "није добар". "Сад је ваш час и област таме", 1940. година НАЈВАЖНИЈА ЉУДСКА ЗАЈЕДНИЦА Данас је држава најважнија људска заједница, па и највећа. Држава је најважнија по томе што управља целим животом, а највећа по томе што представља највеће остварење људског друштва код појединих народа. "Основи савремене Југославије", 1936. година ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ Да би се у озбиљним тренуцима могли конци догађаја размрсити, правилне и брзе одлуке донети и донете извршити - најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима Отаџбине. То је на све тмасте и тучоносне облаке, на све буре и све трусове наш став и наш одговор. То је Основни закон Отаџбине. Сви њени други закони извиру и управљају се по овом основном и вреде, уколико његову владу омогућују. Нема жртве која се, кад је овај закон поштован, не подноси. Ни опасности којој се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње која може да савлада одушевљење, тај урагански животни елан, што је од појединаца у стању да створи скоро једно тело толико њиме бивају повезани уједно осећај и воља свију. 40

Видело у тами

Жеља за служењем и жртвовањем постаје тада заразна. И владање и господство тада добија карактер служења и жртве. Отаџбина тада развија неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашује прорачун. Тада чак и пропаст Отаџбине постоје њено бујање и снажење, и њена набујала снага ломи и гробне плоче као набујала река у пролеће тешку ледену кору. А кад тога није, узаман говорити разуђеном телу да треба да је једно, да је чак подвојеност смртоносна. Узаман говорити одељеним органима о њиховој међусобној солидарности. - чама обавија све животне појаве. Чама и трулеж са свима појавама што труљење прате. Свако мисли само о себи, непосредно о себи од једног тренутка, чак не ни о себи идућег тренутка. Ко да онда служи другоме кад управо не служи ни себе? Ко да себи, или што од себе, жртвује? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може ту бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину? Без - страствене, трудољубиве и чедне пчеле, којима је закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, којима зидају кошницу, ништа не помаже те да невидљиви непријатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле, постају неумерено страсне и грабљиве, и приређују пиреве и оргије страсти, бацају се на прождирање и растурање онога што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру поричући својом смрћу цео свој живот. Ни од пчела се на може тражити већа увиђавност него што је њихова иначе тако аскетска природа у стању да пружи. Неписан је закон Отаџбине. Записује се оно што се може заборавити, што би могло бити мало друкчије, а да не буде битно друкчије. Оно што је у природи саме ствари, што се не може од ње одвојити, а да се сама ствар, у битности својој, не измени - оно се не мора записати, јер све о томе говори. Ни санкције у законима за повреду овога закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкција за повреду овог закона је у самим темељима Отаџбине. Ниједна власт не потврђује и не кажњава његово непоштовање, али никаква повреда других закона, по тежини последица, није му равна. Овај закон не прави питање од облика у којима ће његова суштина бити изражена, - али облици владања ако желе да успевају, по овом закону морају да се владају. Као и други закони људске душе и људског друштва и овај закон се разликује од физичких закона. Ове није могуће непошто41

Видело у тами

вати. Прописани за целу природу физички закони у себи носе, у исто време и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по којима пак човек, као човек треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато је и немогуће прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати. Људска повесница није могла да покаже да је могуће такву грађевину одржати. "Основни закон Отаџбине" - 1934. ТРИ УСЛОВА Има један град у нашој земљи, мали или славан - најславнији. То је Дубровник. Више улаза у Кнежев двор стоји плоча. На плочи стоји натпис. Порука у камену уклесана: "Они што јавним пословима управљају, своје приватне нека забораве." Ову поруку драгог нам Дубровника сматрамо првим условом сваког доброг управљања. Ко може, управљајући државом, да заборави на свој интерес? - Јунаци и мученици. Јунаци су положили испит на бојним пољима. Радили су тако, као да их није страх, као да им није бол, као да им није ништа жртвовати све ради других, ради дужности и љубави. Мученици полажу још тежи испит сваки дан. Имају пред собом могућности да иду лакшим, угоднијим, ширим путем на коме су сва могућа добра, али они заборављају сваки дан своје интересе и муче се ради општих људских или посебних народних идеала. Други услов који мора да испуни сваки режим јесте: Онима што у име државе употребљавају силу, мора прво лице да сија правдом. Јер држава почива на правди и сили. Сила не би била потребна кад не би било шуша које се Бога не боје, па ни за правду не хају. Отуда и сила. Као трећи услов доброг управљања сматрамо ову мисао: Ниједан режим не сме народ правити горим него што је. Сваки режим је као домаћин на њиви. Ниједан домаћин не сме умножавати кукољ, ни коров, већ му је дужност да тамани коров и уништава кукољ. Какав би то домаћин био који би сејао кукољ, а уништавао пшеницу, гајио коров, а утамањивао племе42

Видело у тами

нити усев? Тако и режим сваки мора да настоји да помаже победу добра над злом, победу врлине над пороцима. "Порука фашистичком шегрту" - 1937. ДУХ ПОЛИТИКА ЕКОНОМИЈА Да смо своји духовно, били бисмо своји политички, па и економски. Туђи смо робови духовно, па нам је и држава под туђинским печатом, а економија под туђим шапама. Кад би се десило чудо, па се економски ослободили, па чак и политички, а духовно некако остали туђи робови, онда би оно где смо слободни трајало кратко време, па би опет изгубили своју политичку и економску самосталност. Све то показује да имамо право када тврдимо и објављујемо истину да: нема добре економије без добре политике, нити ове без здравог духа и доброг морала. "Сад је ваш час и област таме" - 1940. ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА Свет не може бити задовољан када му се само каже да постоје закони, да су ти закони објављени и да се налазе одштампани по многобројним издањима. Свет хоће да види да се ти закони материјализују и извршују, да су поштовани и вршени бар у најгрубљим потезима од оних који су први и позвани да се о извршењима закона и поштовању поретка, на њима заснованог, старају. "Сад је ваш час и област таме" - 1940. ОДГОВОРНОСТ Хоћемо да идемо светла и уздигнута чела. Досадио нам је свима смрад и трулеж. Хоћемо да сваки, од најмањег до највећег службеника, одговара за оно што уради и то одмах, и стварно. Хоћемо да млаки и слаби увиде да је савесност и честитост са43

Видело у тами

свим корисна и практична врлина, кад их већ сама врлина не привлачи. У томе можемо успети, без потреса, само ако се утврди да не могу сви бити некриви. Неко мора да одговара: па или онај који треба, али они који су пропустили да доведу до одговорности онога који је требао да одговара. "Ланац одговорности" - 1934. ЉУБАВ МУДРОСТИ И СНАГА За сваки озбиљан народни посао потребно је пре свега имати много љубави. Воља осетити откуцаје народног живота и с љубављу их примити у се, и с љубављу их проникнути и пронаћи у лавиринту разних површних изгледа праве узроке криза, и то све с љубављу, не гледајући ни лево ни десно. Не треба прихватити оне излазе који, уствари, нису права решења, већ оне који су једино право решење. Треба имати, дакле, много љубави. Та љубав даје после сама од себе и друго двоје: мудрост и снагу. Ко онога првога нема, ни мудрости ни снаге неће имати. Само права и велика и чиста љубав може учинити и дати човеку мудрости и снаге да у лавиринту разних привидних излаза, пронађе оне путеве, оне излазе који једино воде циљу. "Сад је ваш час и област таме" - 1940. ОБЛИЦИ И САДРЖИНА Није сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Један и исти облик у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити у том народу исти режим, у разна времена може имати исте последице. Јер је политички облик, начин владања, режим, само оквир или форма за читав низ друштвених стварности. Садржина у држави (народ са својим особинама) није безоблична као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицај режим врши на њу, али макакав био притисак режима, друштвене стварности успевају, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онај облик који им боље одговара. 44

Видело у тами

Јер је утицај ових на режим далеко већи и трајнији него утицај режима на њих. Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви и да нарочито зависе од друштвене стварности. "Отаџбина" - 1934. ПОЛИТИКА И МОРАЛ Велики је број људи - честитих грађана који су се помирили давно са мишљу да политика нема везе са моралом. Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како ти људи после тога могу мирно да спавају. Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своју дужност према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али држава и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде ишло рђаво, слистиће их, као стихија, зла коб док се оком трене. Зато, уколико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети питање: како се управља мојом домовином? И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, него и они без имовине, и они без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло судбином своје државе и народа. Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: како се управља бродом, коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину - тако и са апсолутно истим значењем, мора грађанин да поставља себи питање: како се управља мојом домовином? Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава, да заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина, стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика, по правилу, не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити - онда се, заиста, морамо чудити: како после тога могу мирно спавати честити грађани? 45

Видело у тами

Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнају да је чувар њихова имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што баш онај који је рекао, да политика по правилу нема везе са честитошћу и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да замислити. Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда, само зато што над њиховим радом и држањем постоји надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога. Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала највиших небеса. С тога гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се не пренебрегну они закони морала које грађанин обичан у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. Нама лично изгледа да је заиста незгодно да се по овом и може расправљати. Али док је нама у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот, засићен супротним веровањем и држањем. Лаж је велики порок и у приватном животу. На кратким стазама, међутим, помаже. За дугачке стазе није ни мало подесна. Брзо се открива. Чудо је како се при таквој њеној особини могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу влада политика кратких стаза. Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације, то јест такве положаје у којима, иако сви знају да је друкчија стварност, јавно се и озбиљно говори сасвим друкчије. Али када је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује сасвим супротно. У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије ни у државној заједници. 46

Видело у тами

Државни управљачи видеће у свима случајевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине - како тих врлина које су се у парадама лако испољавале - нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољне препреке "правила службе" кад сви људи знају да су толика друга правила, већа и важнија од "правила службе", њихови претпостављени повредили. Довољно смо истакли схватање власти, које су примиле државе под утицајем Хришћанства - под утицајем служења ближњем. Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкције за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина штете материјалне, и не би требало да се десе али то ће држава издржати. Материјално је, заиста, тако - али морално није тако. Највећи део човечанства верује да је морал откривен са неба. Ми пак мислимо и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима, утврдило би се да, управо, најбоља економија живота народног захтева поштовањем моралних прописа. Зато је народ из свог исконског искуства исклесао ону дубоку реч: правда држи земљу и градове. "Политика и морал" - 1934. ВЛАДАЊЕ ПРИЛИКАМА Није довољно да људи буду постављени за министре па да буду стварно влада. Формално они су влада. Али да буду стварно влада, они треба стварно да владају приликама. Отуда је и дошла реч влада. Ова реч значи: предвиђање догађаја унапред и предузимање таквих мера да се, по целину из њих извуку највеће могуће користи, односно најмање могуће штете, - једном речју: владати приликама. Отуда може бити влада формална, али да не буде зато стварна влада. Кад оваква влада није то стварно, онда између 47

Видело у тами

ње и народа настаје све већи расцеп, провалија, амбис. Народ осећа да влада не управља приликама. Ове остављене саме себи врло често доносе штете народу, који нема моћи као колектив, да управља заједницом, ни да се брани од штетних последица, недостатака управе. Са чуђењем народ посматра људе који не врше своју дужност. Са чуђењем, велимо, јер народ има такво природно поштовање према власти да му треба дуже времена да види да властодршци нису оно што треба да су. Али кад чуђење прође, онда се јавља хладна извесност да влада није у рукама оних којих су је достојни и презрење, као и за сваку ствар, која је повредила хармонију и сразмеру. Презире народ несразмерну претензију властодржаца који власт, истина држе, али приликама не владају. Размак, расцеп или провалија (зависи од степена отуђености) између владе (формалне земље) и народа (стварне земље) не може бити испуњен ни формалним овлашћењем надлежних уставних чинилаца (владара, парламента или самог бирачког тела). Према томе не може се тај расцеп испунити ни вештачким прављењем политичких организација на које оваква влада треба да се наслони. Нашавши се над оваквом провалијом, оваква влада је у положају човека који би се нашао на разапетом конопцу испод кога зјапи провалија. Судбина овакве владе јесте да се од провалије редовно уплаши. Она нема храбрости да не гледа на ту провалију, па да мирно врши дужност, кад се већ нашла у таквом положају. Да је у стању да храбро врши своју претешку улогу, можда би срећно пребродила опасност, можда би успела да пробуди дивљење и поштовање код многобројне своје публике. Али, најобичније бива друкчије. Тада овакве владе заузимају комичне положаје, изазивају смех и презрење, - покушавају онај огромни размак, ону провалију између народа и себе да попуне прављењем својих политичких организација. При томе се таквим владама дешава да организацију и направе, али онај размак, ону провалију испунити не могу. Са све већим чуђењем, презрењем и гађењем, народ прати све оне комичне акробације и, ако нам је дозвољено да се тако изразимо, жели све интензивније да се та комедија што пре сврши. Јер народ има известан осећај стварности. Кад би та игра на конопцу 48

Видело у тами

била игра неких артиста, што за малу награду показују своју вештину, онда би он желео да та игра потраје мало дуже. Али, како је њему власт потребна и како она треба да влада приликама, а не да прави овакве призоре, то он жели да се игра што пре сврши, - и у томе показује праву политичку мудрост. Може да се деси да оваква влада има поверење и оних чинилаца који су је на власт довели. Може да се деси да они налазе да влада треба да остане на свом месту. Могу они да налазе да влада треба да влада годинама. Народ пак може да сматра да влада сада ту не може да остане ни сата. Али оваква влада нити ће остати годинама, нити ће пасти за сат. Кад влада не влада приликама, онда прилике као бесни коњи, обарају владу, ни по вољи једних, ни по вољи других, већ по највећем и најтврђем закону: по природи само ствари. "Размишљање о владама", 1936. година СТВАРНА И ПОТПУНА ВЛАСТ Само стварне и потпуне власт с једне стране, може себичне и рушилачке склоности јединке ограничити, - а с друге стране, њихове градилачке способности истицати, изазивати и усклађивати. Али таква власт мора бити везана за потпуну и стварну одговорност. И то свију представника њених, а само Краљ је неприкосновен. И краљеви нису неодговорни. И они одговарају, - само је њихова одговорност друге врсте. И баш се ради о томе да се нађе такав режим који нема недостатке извесних такозваних демократских праваца (расипање, снижавање живота народног, с једне и неодговорност, с друге стране), већ који мора донети успон народног живота заснован на стварној и потпуној власти и исто таквој одговорности. Тражећи такав режим, нисмо могли поћи за лажним паролама "што су као прапорци што звече", а које погрешно називају демократским, али исто тако нисмо могли поћи ни за оним ауторитативним режимима, у којима нити се осетио силан замах народног успона, нити је власт била везана за стварну и потпуну одговорност. Отуда смо и дошли, тражећи баш такав режим до сталежа, природне - органске категорије друштвене (а не вештачке, лабилне, као што су политичке странке) - па смо непрестано истицали 49

Видело у тами

и указивали каква би с једне стране, та власт потпуна и стварна, у држави могла баш на сталежима да се заснује, - а како би са друге стране, пред оним истим чврстим, органским, природним и друштвеним организацијама та иста власт могла имати потпуну и стварну одговорност. Али овом приликом, ми указујемо на другу једну природну везу између режима и његових носилаца. Потпуна и стварна власт (а само таква може дати режим грађења и успона народног) је у тесној вези са карактером и менталитетом њених носилаца. Само они који потпуну и стварну власт не искоришћују за себе и своје, могу ову да носе. Сваки други је мора испустити. Народ само оним носиоцима власти, који је не искоришћавају за себе, са љубављу и вером сагиње главу. Народ се радује таквој власти и таквим њеним носиоцима. Трпи са љубављу и оно, што каткад тешко пада и чему се одмах не види разлог. Верује се да и то мора бити за нешто добро. Отуда смо одмах у почетку свога рада, опазивши то, узвикнули громко против шићарџија и кукавица на власти. Друга су викала на корупцију, будећи у народу завист за "покраденим милионима", - ми смо увек истицали не ту материјалну штету, колико ону огромну, једино важну, моралну: губитак угледа власти, без кога нема власти праве и стварне. Често се чује: сад ће тај и тај да притегне дизгине у тој и тој земљи. Не може овако даље. И многи људи мисле да је то лако. Један исти човек, по њима изгледа да може да носи и демократске и ауторитативне режиме. А ми мислимо да није тако. Демократске режиме може да носи свако, само ће бити мање штете, ако и ове не носе кукавице и шићарџије. Али режима стварне и потпуне власти и режиме стварне и потпуне одговорности могу да носе само јунаци и мученици, а не кукавице и шићарџије. Сматра се да власт свакоме може да се да. Обично се мисли да је власт као какав чаробни плашт којим се могу свака плећа огрнути и да он од најнедостојнијих може да направи достојне. Али није тако. И под лављом кожом могу се сагледати магареће уши. Плашт власти не само да никакав лични мањак носилаца не заклања већ, напротив, још више истиче. И зато дође ли режим стварне и потпуне власти у руке кукавице и шићарџије, он постаје режим без ауторитета, без угледа, - а то је за такав режим бољка без пребола, бољка од које се мора умрети. Зашто? 50

Видело у тами

Зато што је режим стварне и потпуне власти потребан да натера појединце - грађане на извесне напоре, на труд и муку ради општег грађења и уздизања. А не може људе натерати да себе и своје личне интересе забораве онај који себе и своје интересе не заборавља, онај коме власт треба да заклони његово кукавиштво и да задовољи његово шићарџиство. Отуд и опет порука наших старих и драгих Дубровчана, у камену клесана над улазом у кнежевски двор: "Они што јавним пословима управљају, своје приватне нека забораве." И кад су ово од својих управљача Дубровчани тражили, ови нису имали у виду већу или мању материјалну штету што би несавесни могли да републици Дубровачкој нанесу, већ су исписујући ове речи имали у виду ону другу огромну штету, општу штету коју би заједница претрпела. Бојали су се да ће власт у рукама оваквих управљача срж своју изгубити, јер ће носиоци њени остати без угледа, без ауторитета. А углед - ауторитет је управо унутрашња садржина власти, срж њена. Латини су једном речју "ауторитас" звали и оно што ми зовемо власт, и оно што зовемо углед. Другим речима кад носилац убије углед, власт остане у његовим рукама као празна љуштура. Власт без угледа није права власт. А то опет значи режим стварне и потпуне одговорности не може доћи у свачије руке. "Лавља кожа и магареће уши" СЕБИЧНОСТ И ПОЖРТВОВАНОСТ Више пута рекли смо да људе у држави не држи толико сила колико заједничка мисао. Ако су ипак у држави заједно, а немају заједничке мисли, онда сваки иде за својом мишљу, а то доводи до распада заједнице. И чим се у заједници запазе знаци распада, лако ћете узрок утврдити - нема заједничке мисли. Па ипак ако сви мисле подједнако, тиме још није спречен распад заједнице. Може и то да буде, па ипак, иако сви мисле једнако, то још није заједничка мисао. Има мисли које не постају заједничке па макар их у истом тренутку мислио цео свет. Људи су слични међусобно и по својим нижим и по својим вишим особинама. У сваком човеку има сатанских црта, па ипак сваки човек има и других којима се приближава Богу. Сваки човек може бити себичњак, а може бити и пожртвован. Сваки човек 51

Видело у тами

може бити кукавица, а исто тако и херој. Човек је дакле као музички инструменат који је способан да одзвања и најнижим и највишим тоном. Наћи заједничку мисао за једно људско друштво, значи наћи заједничку меру за то друштво. Ако имамо више бројева, на пример: 3, 6, 12, 18, њихову заједничку меру можемо наћи на два начина: или тражећи онај највећи број којим се ови бројеви могу поделити без остатка, или тражећи онај најмањи број у коме се сви бројеви садрже без остатка. Први је број највећи заједнички делитељ, а други најмањи заједнички садржатељ. У горњем примеру број 3 је највећи заједнички делитељ, јер се њиме могу поделити без остатка сва четири поменута броја, а број 36 је најмањи заједнички садржатељ, јер се сва четири броја садрже у њему без остатка. Тако можемо наћи и двоструку заједничку меру за једно људско друштво: или ону засновану на људској себичности, или ону засновану на људској пожртвованости. Обема се сви људи могу измерити, јер зато су заједничке што су и себичност и пожртвованост заједничке људске црте. У првом случају ту заједничку меру засноваћемо на себичности, а у другом на пожртвованости. И у првом и у другом случају можемо говорити о заједничкој мери. Па ипак огромна је разлика између њих. Код бројева, прва заједничка мера, највећи заједнички делитељ, смањује, јер дели дате бројеве; друга - највећи заједнички садржатељ, увећава их. А и код људи: у првом случају, заједничка мера заснована на људској себичности, смањује не само вредност самог друштва, већ и вредност самих индивидуа, које га сачињавају; у другом случају, заједничка мера заснована на пожртвованости повећава не само вредност једног друштва, већ и самих појединаца. Откуда та разлика? У сваком случају, првом и другом, заједничка мера једног друштва служи као основни, доминантни тон његов. И све се према њему подешава. Постоји у људском друштву извесна тежња за благогласијем, за хармонијом, за усклађивање посебности према датом, основном и доминантном тону. Ако је дакле основни тон заснован на себичним, индивидуалним интересима, онда ће људско друштво као целина тежити да се усклади са тим тоном. Обратно ће бити у другом случају, када је заједничка мера заснована на 52

Видело у тами

пожртвовању. Тада ће људско друштво тежити, као целина да се усклади с тим тоном. У првом случају, у општој хармонији себичности штрчаће пожртвовани. У другом случају, у општој хармонији пожртвованости, штрчаће себични. У првом случају појединци који сачињавају друштво хрлиће за општим тоном који истиче, изазива и преузноси себични интерес појединца. У другом случају појединци ће хрлити за тоном који истиче, изазива и преузноси интересе вишег реда него што су интереси појединаца. У првом случају, изузетне алтруисте неће се подати општој трци за себичношћу. У другом пак, изузетни себичњаци ће се опирати свемоћном тону алтруизма. У првом случају имаћемо одабирање на горе, јер је владајући дух себичност, па ће за овим поћи и они који би иначе могли бити пожртвовани. У том случају, заједничка мера друштва, мисао заснована на себичности, није у стању да очува друштво од распада. Напротив, она уствари, истичући, изазивајући и преузносећи себичне интересе индивидуе и није никаква мисао за заједницу (и ако су сви њоме задојени), јер стварно иде против основаних услова заједнице. У другом случају, кад је заједничка мера друштва заснована на пожртвованост индивидуа, може бити говора о правој заједничкој мисли и заједничком духу, пошто се кроза њ истичу, изазивају и преузносе особине пожртвовања, а кроз ове, стварно, људско друштво може бити једино сачувано од распада. У првом случају, биће повређен основни закон Отаџбине и земља биће бачена на пут рушилачког беса. У другом случају, основни закон Отаџбине владаће свом снагом и земља ће бити на путу градилачког одушевљења. И само та два пута стоје пред свим народима. И трећег пута, није било, нити ће бити. "Неактуелна тема" КАКО НАСТАЈУ РЕВОЛУЦИЈЕ Питање врло драматично - и врло актуелно. Драматично, јер развој догађаја који настају у револуцијама тако је живо испреплетен драмама, а и сам је собом једна огромна драма. 53

Видело у тами

Сваки поредак, ма којег народа и ма какав био, представља извесну равнотежу. Ни у једном поретку дужности и права не могу бити подједнако на све стране распоређени. Неко може имати више права, зато и више части, али зато мора имати и више дужности. Ма какав био поредак, ако они што имају права, част, власт, испуњавају дужност потпуно, - нема нити може бити револуције. У том случају политичко - друштвена зграда је чврста, постојана. Деси ли се обратно, деси ли се да они што држе власт, имају права, обасути почастима уживају сласти, забораве на оно главно, због чега је управо та власт у њиховим рукама, откуда им и због чега су им дата права, почасти и сласти, - деси ли се да забораве на дужности, - онда се равнотежа поквари, зграда друштвено - политичка се љуља и мора да се сруши. Ето како настаје револуција. Забораве они, у чијим је рукама власт на бремена тешка, на горчине и бриге што су, по природи ствари, с влашћу и правима скопчане. Као деца они одвајају слатке од горких, а лаке од тешких ствари, па слатке и лаке узимају, уживају, ките се, шепуре, а горке и тешке одбацују. "Како настају револуције" - 1937. ИСТИНСКА РЕВОЛУЦИЈА Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком другом човек мора изгубити много више времена. Питање брзог изласка из данашње невоље, јесте у ствари питање правилног решавања, јесте дакле, питање правог пута. А то опет значи да је питање правог пута не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло практично: како ће се најбрже решити основни, привредни и државни проблеми. Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на којем је, пре 150 година, дефинитивно друштво људско постављено, тако званом великом француском револуцијом. То начело је узело јединку људску као суверено мерило свих вредности, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и породици, заборављајући при том, да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида да, само по54

Видело у тами

стављена у правилан однос према васељени, јединка људска може бити схваћена. Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам или либералну демократију, па је тако дошло до садашњег, материјалистичко - либералистичког и капиталистичког друштва. Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то решење дати марксизам или бољшевизам. То им се чини нека особито значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садање неправде и невоље. За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од нас да то, у ствари, иако је велика пустош и рушење, није никаква револуција. То је управо издаја револуције. Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог индивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је, не само непосредни, историски, већ природни, логички и морални наставак данашњег друштва. Међутим, револуција је прекид једног природног развића. А марксизам то није. Напротив, он је најприроднији развитак индивудуалистичке победе у XVIII веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета. Он се разликује од данашњег материјалистичког, капиталистичко- либералистичког друштва, не по суштини, већ по облику. Данашње друштво је материјалистичко. Али марксистичко ће бити материјалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини послодавац, једини господар - све је у рукама једне партије. Данашње друштво почива у политици на начелу да су сви људи једнаки и да је народ, као народ суверен. Марксизам ће из тог истог начела, гвозденом логиком укинути све слободе и сва права. Остане ли се, на силу Бога, при данас владајућим друштвеним односима, онда је природни излаз марксизам. Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе и материјалистичко-капиталистичко-либералистичке основе друштва, не само да данашње друштво не могу ослободити од садашњег стварног несносног стања, већ га сигурно, и брзо гурају у марксизам, односно његовој практичној форми - бољшевизму. Има само један начин, само један излаз да се не оде тамо. Тај излаз јесте права и велика истинита револуција. Ова револуција не тражи, на силу Бога, рушење и крв као бољшевизам, па ипак је једина истинита револуција, јер она у основи мења са55

Видело у тами

дашњи поредак. Она удара у материјалистичко схватање света. Она напада на капиталистички поредак друштва. Она обара либералистичку заблуду политике. А све то постиже великом преображајном способношћу, постављајући људску јединку на њено право, природним развићем, одређено место према породици и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над интересима јединке и одређујући њен прави духовни однос према васељени. "Како настају револуције" - 1937. ДВЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ Владе не смеју употребљавати државну власт, државни апарат, ни државна средства за оснивање својих политичких организација. Свако има право да ради на оснивању своје политичке организације, али нико нема права да у том циљу употреби оно што не припада само њему. Државна власт, државни апарат и државна средства могу се употребљавати од владе активно, то јест, тако да раде за образовање владине политичке организације, а могу и пасивно, тј. тако да политичке опозиционе групе, кад по закону имају право, не могу добити помоћ и заштиту од државних власти и државног апарата, нити се могу послужити државним средствима. Оба начина значе отворену злоупотребу власти. Прва је отворена и јавна, друга може бити обучена у разне изговоре, али врло провидна. Обема је ипак циљ: помоћу државе обезбедити снажење владине, а ометање противничких политичких организација. Истина је да ове злоупотребе, кад тад морају урадити на ситуацију саме владе која их је починила. Не износимо ову истину из моралних разлога, ту су наши савременици неосетљиви. Износимо је са гледишта сопствених интереса оних који су на влади, јер знамо да су само ту, где су у питању њихови сопствени интереси, осетљиви. "Две основне истине" - 1935.

56

Видело у тами

ОРГАНСКО ИСЦЕЉЕЊЕ Постоје општи народни и државни проблеми и невоље. Постоје, рецимо у нас политички проблеми (проблем рада), затим економски и друштвени (проблеми благостања), а постоји и проблем корупције и општег опоштењавања (проблеми правде). То свака влада мора да види и да разуме, јер само тако може да влада ако све проблеме реши и не покушава да их обиђе или прескочи. "Ланац одговорности" - 1934. ОД СЛАБОСТИ - СЛАБОСТ Људи који не могу да реше народне невоље и проблеме државне треба да иду са власти, а не да се тамо одржавају довођењем на власт и других истих таквих снага. Педесет незналица и несавесних лица су чак и штетнији од петнаест незналица и неспособних, јер је сигурно да глупост и несавесност расту са квадратом броја оних лица која чине један скуп. "Избори - кисело грожђе", 1940. година

ВРЕМЕ ПРОТИВ САВРЕМЕНИХ Не могу исти, лаки и површни лекари који су дали погрешну дијагнозу о болести и погрешне лекове прописивали, док су други лекари непосредно на ту грешку прстом указивали, - наставити са лечењем по истинској дијагнози и са правим лековима. Нема ни једног болесника или његових родитеља или старатеља, који би оваквим лекарима могли да дозволе да продуже са лечењем, већ би ове отерали и позвали оне који су одувек истину видели и на њу указивали. Не могу људи однеговани, одрасли и уживљени у атмосферу времена које одлази да схвате, приме и учине неминовне потезе времена које долази. Ово им се чини смелим, наглим, револуционарним, бруталним, а у ствари су то снажни и неминовни потези једног организма кроз своју државну организацију, помоћу 57

Видело у тами

којих се оно спасава. За те је људе сметња и препрека свака, па и од паучине саткана, од навика или од пене сабрана угодност. Они су били "савременици" времену које одлази, па не могу бити савременици времену које долази. Они ово нису видели, па отуда нису у то ни веровали, већ напротив, чврсто се припојили "коњуктури" па везани с тим временом морају с тим и отићи. Али, чак, кад би неким чудом они могли бити савременици времену које одлази и оном које долази, кад би могли и као камелеон да брзо саобразе боју своје коже боји средине у коју улазе, кад би могли исти људи да се боре против времена које долази, а затим кад ово дође, да опет постану носиоци и браниоци тога новог времена, - треба им ауторитета, - треба да им верује народ и суседи, треба њихове речи и потези да не личе речима Арлекина, пајаца и кловна, кад маскирани као хероји, хоће да чине херојске гестове и говоре херојске речи. Јер је сто пута боље не чинити велики гест и не изговорити велику реч, него изговорити је, а место природног страхопоштовања које свака величина код људи изазива, добити као одговор презриво слегање раменима или омирски смех. И такви ће људи отићи, сигурно и неповратно. То наређује природа ствари, најчвршћи законодавац и најнеумољивији господар. Ко мисли да је и од ње јачи, бива сатрвен. Питање се поставља само у једноме: ко ће бити сатрвен? Да ли они који треба да буду сатрвени или они који, изгледа, да их држе, или пак народ и његова држава. "О онима што треба да иду", 1940. година СИТНИ ЉУДИ НА ВЕЛИКОМ ПОСЛУ Ситни људи имају права да не виде огромне историске догађаје. Они могу да кажу: ја видим само онолико колико моје очи непосредно око мене гледају. Сваки од њих може да каже: за мој занат, за моју трговину, за моју њиву, ја видим довољно. И они сматрају да не треба да имају ту способност да управљају државом и народом. Таквога човека можемо да жалимо јер у овоме, вишем гледању, има неке лепоте без обзира на извесну корист. Али таквоме се човеку не може ипак замерити што тако гледа, јер су његове претензије јако мале. Међутим људима који сматрају 58

Видело у тами

да су позвани да кажу како треба управљати земљом и народом, а они о судбоносним догађајима ништа не говоре, могло би се рећи с правом: да ли их не виде, или неће да их виде. Таквим људима има се заиста шта замерити. Један сељак наиђе на своју њиву у пролеће или у јесен и решава шта ће да ради и шта ће да сеје. Он, рецимо, каже: ораћу је, па ћу је на пролеће посејати кукурузом. Али се тада окрене око своје њиве да погледа шта ће да раде остали његови суседи, па кад види да његови суседи сеју пшеницу, он тада каже: шта ми вреди да сејем кукуруз кад ће сви ови посејати пшеницу, па ће раније пожњети и пустити стоку да пасе. Стока ће прећи у мој кукуруз и направити штету. Дакле и томе малом сељаку не дозвољава се да не погледа какве су прилике у његових суседа. Он за своју малу њиву шаку јада мора да направи план, с обзиром на оне планове које су направили његови суседи, јер ће, не водећи рачуна о плановима својих суседа имати штету. Откуда људима који мисле да управљају државом и народом, да буде дозвољено да говоре о своме програму, а немају способности, савести или воље да погледају око себе, те да виде какав је ход догађаја у свету? Откуда ће њихов програм бити од користи за земљу и државу, ако они не виде велики ход светских догађаја? "Основи савремене Југославије", 1937. година

59

Видело у тами

ОМЛАДИНА – СУНЦЕ НАЦИЈЕ

60

Видело у тами

ПУТ ОМЛАДИНЕ Омладина мора да тежи за пуноћом и богатством живота. И отуда мора бити и снажна. Али она неће бити снажна, ако пође путем индивидуалистичке, већ само путем органске мисли. Јер нема јој лепоте живота, ни пуноће његове, ни светлости његове, ако трчи непосредно за срећом својом личном, већ ако пође неодољиво за срећом земље своје. Само органска мисао која јединки налази место у породици, нацији, у држави, у човечанству и у Васељени може да реши безнадежно стање данашњице. Само органска мисао даје објашњење положаја човека у свету: откуда је ту, зашто је ту, где иде судбина његова, која су средства судбине његове, - она једина може пут да открије и да идеал пронађе. "Идеали савремене омладине", 1938. година ПОУЗДАНИ ЗНАК ПРОПАДАЊА Свака животна врста има свој закон, утврђен природом, у границама којег се снага и радост испољавају. По том закону цветају биљке раскошном шароликошћу и расипају мирисе своје лепоте. По том закону животиње, свака у својој врсти расту и бујају, распиње их снага и младост, пресијавају се у бојама, радују се звуком и покретом. И човек носи тај закон у себи. Само док за биљке и животиње тај закон има снагу природног закона, човек није безусловно везан. Он је слободан да га и прекорачи. И он то чини обилно. Баш поводом таквих ствари рекао је Павле, апостол из Тарса: "Све нам је слободно, само нам није све корисно". Ма како изгледало да живот раскошно расипа животну снагу, овом приликом и ту има извесне штедње и извесних обзира. Прећи преко тога значи чинити нешто што се осветити мора. Питање се поставља просто: Зар би доиста младост и љубав нераскидно биле везане за бестидност, раскалашност и разузданост? Не постављамо ово питање за нас. Нама је одувек било јасно да човек може бити млад, и у највише случајева заљубљен, а да не мора бити бестидан, раскалашан и разуздан. Већ то постављамо 61

Видело у тами

због оних којих трују младост људску речју и сликом, везујући ствари које, не само да не морају ићи заједно, већ управо по природи ствари, не могу и не смеју ићи заједно. Зар младост, посматрана у пуноћи и лепоти, и савршенству своме може бити бестидна? Не осећа ли се при погледу на раскалашну младост да јој нешто огромно недостаје? Зар бестидан живот њен не изазива исти утисак као и звук напрслог звона? Зар бестидна младост не изазива слику грозда са чијег је зрневља прашкаста измаглица поскидана, или слику хитрог лептира коме је шарени прах са крила био покупљен. Младост и љубав су вечити. И што лепша младост то дивнија љубав, то снажнији и већи народ. Али бестидност, раскалашност и разузданост не само да нису вечити, већ је сигурно да народ на чијем образу нестаје стида, у чијим се недрима бестидни и разуздани живот рађа - тај народ може сигурно да сматра све то, не као знак своје снаге, већ као поуздани знак свога потпуног пропадања. "Омладини" - 1935. НЕ ОКОВИ ВЕЋ СОКОВИ ЖИВОТА Прву, дакле, огромну штету видимо у бестидности и раскалашности омладине, у смањењу њене снаге, њене лепоте и њене душевне ведрине. И као да чујем сатански смех оних којих на ову додају: "Реците, и њене чистоте! То тако личи на вас, људе са застарелим појмовима, вас који би сте хтели да окујете младост и лепоту у гадне окове буђавих и мемљивих предрасуда и заблуда. Ви јадикујете над чистотом крина младости, који раскида окове притворности, којој сте ви и ваши вршњаци, као и ваши претходници робовали!" - Да, и њене чистоте! - одговарамо. Имате право, кажемо: наши појмови имају нечег врло старог и ако не застарелог. Ми смо посматрали људски род од његове прве појаве, тамо негде у тами векова. Испитивали смо који је закон ове охоле животне врсте. Видели смо да се та врста снажи у колико свој закон поштује и слаби или чили уколико свој закон гази. А ви сматрате да од вас почиње историја људског рода, да са оним што је било пре вас немате никакве везе, да можете да 62

Видело у тами

стварате нове законе развића и живота људског. И када то говорите, вама избија огањ одушевљења на лицу. Ви се сматрате свемоћним боговима. Ви мислите, или се бар тако приказујете, као да можете да дате неке нове људе, да их "ослободите од окова застарелих појмова", - а у ствари или сте немоћни побуњеници, или бедни шарлатани. Ако сте искрени побуњеници, онда ћете брзо увидети немоћ своју и наићи на непремостива разочарења. Ако сте бедни шарлатани, са усана младости коју сте провели, чућете страховиту осуду и проклетство. Да! Имате право, говоримо: по нашим појмовима који су за вас застарели, а који у ствари излазе од испитивања вечитих услова људског рода, тешко је изгубити још у раној младости чистоту. живот је тако исцрпљујући, пренатрпан, прескуп, преопасан и претежак посао, да се у почетку, у младости мора бити милијардер духовни, да би се на крају живота, једва било пристојно имућним. То важи за све нас просечне људе који нисмо ни хероји ни светитељи. А зна се, из многобројних искустава, да раскалашност, бестидност и разузданост умањују снагу, не само тела, већ и нарочито снагу духа, зна се да убијају ведрину, да отупљују високе душевне моћи и да огрубљују душу. "Омладини" - 1935. ТРИ ЉУДСКА ТИПА Три типа људска је Христос видео: врући, млаки и хладни. За млаке је било немилосрдан. Тешке је речи упутио на њихову адресу. Он, најблажи, употребио је речи које страшно звуче: "Ви што сте млаки избљуваћу вас". Страшна драма Христова - средиште људске историје, учинила је да се у њеном средишту Христос постави пред лицем једног млаког човека. Морамо то додирнути, јер описивати млаког човека, а не узети из Христове драме тип, за вечита времена, тамо постављеног млаког и љигавог Понтиског Пилата - значи не употребити јединствену прилику да се у неколико потеза оцрта сва љигавост млаког типа људског. Доводе Христа Пилату. Туже га... Пилат се прво устреми на Христа и отпочне Га испитивати. А Христос на питање: дакле, 63

Видело у тами

Ти си цар, одговори овим речима: "Ја дођох на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас мој." И још те речи нису, ваљда, са његових усана исчезле, а Пилат, љигави и млаки, упућује страшно питање: "А шта је истина?" шта је истина? Ове четири речце осветљују заиста трагичном светлошћу стари свет. Многи учени људи трудили су се да докажу да Хришћанство ништа није донело. Али на сукобу та два света, оног дохришћанског и хришћанског, видите колика је огромна разлика: док оптужени о пореклу своме каже да је дошао од истине и да о њој сведочи, дотле онај који треба да му суди, представник старог света и духа, на реч истина - као да ју је први пут чуо, као да појам истине није знао, као да у његовом језику нема речи за њу, као да се буди - пита: шта је то истина?! Да ли би могао тако питати човек који зна за истину? Не, свакако не. Тако пита само човек који је убеђен да нема истине, или да човеку није приступачна. А ако нема истине, нема ни одређеног пута. Онда нема ни идеала, онда нема ни одређеног борбеног стремљења. Онда има само лутања како ветар дува. Како би могло да не буде лутања за човека који пита шта је истина. Ми видимо да он, не само у философском смислу, не зна за истину, него и у свом практичном позиву. Чак и када му се учини да је види, и као да би хтео да је призна, колеба се мало, али одмах напушта одлуку, ону што се ређала, па иде линијом мањег отпора. У нашем практичном животу ово је само израз вечне, опште истине. И зато Пилата одмах видимо на делу. Он покушава да заплаши Христа, али бива сам заплашен. Љигава његова млакост бива заплашена величанственим Христовим речима. Он у свом млаком срцу долази до одлуке: "Морам пустити овог човека". Излази пред тужиоце и каже: "Не видим на овоме човеку кривице". Али тада тужиоцу загаламе и завичу: "Ти си непријатељ ћесаров". Љигава млакост не да Понтиском Пилату да по савести ради. Он мења одлуку. И колеба се. Његово срце осетило је да човек није крив. Али: шта је то истина?! и толико је снаге имао да каже: Не видим на овом човеку кривице. Ове речи нису одлетеле као стреле према тужиоцима. Оне су падале са његових усана на браду његову и нису имале снаге коју даје врело срце, испуњено истином и љубављу. Због тога тужиоци прете да ће га тужити ћесару. А ћесар је за Пилата већи од оног зрачка истине што је угледао. Ћесар је већи од оног зрачка правде. Ћесар је, за његово схватање, страшнији од безакоња. 64

Видело у тами

Шта ради Пилат? Он још има снаге да опере руке и да каже: "Ја нисам крив за крв тог праведника". Па, пошто показа величанствену фигуру: "Ево човека!", он млитави и љигави даде га тући, крунисати трновим венцем и на крст распети. Млаких типова у здравом народу има мало. У здравом народу, док бујају сокови у њему, мало има млаких, јер су они као плесан на телу. А плесан не долази где животни сокови избијају свом снагом. Млаки типови у омладини су ретки у здраво време. Али у болесно и ненормално време које значи дубок поремећај, млаки типови се појављују у народу, па и у омладини. То су они за које блага Христова уста казаше: "Избљуваћу вас"! Шта је њихов идеал? Зар би могли имати идеала? Они не знају још ни за истину. шта би их могло да покреће у животу? Они се повијају у животу на сваком поветарцу, а немају циљ, јер не верују уопште у одређене циљеве. Они се налазе увек између две противне одлуке: Ово је праведник и човек, али тога истога праведника и човека пошто оперу руке, дозволиће да шибају, круништу трновим венцем, на крст разапну... Зашто помињемо млаке типове? Зато што их је увек било. Али, кажемо, у народима у којима су извршени дубоки поремећаји, у тим народима, љигавих и млаких има, нажалост, чак и у омладини. Са нашег гледишта ми смо са њима свршили. Остају два друга типа: врући и хладни. Врући, испуњени љубављу, примају живот као своју једину могућност. Они су дубоко свесни да је живот њима пружен, да нема друге могућности да се човек оствари до кроз живот. Тај пут примају са љубављу. Свесни су тешкоћа на које наилазе. Знају да је живот борба, али осећају да имају снаге коју даје љубав - а снаге су огромне тако, да су тешкоће према њима мале. Они знају да има облика који сакривају сунце, али виде и знају да иза тмурних и црних облака сија жарко сунце. Знају да има трња на све стране, али знају да снага таква, да и трње цвећем може да процвета. Знају да је свет пакостан, али знају да под акцијом и делатношћу и ругобе се дају пролепшати. Они знају да је живот пун неправде, али љубав коју у срце носе, гони их да се боре за правду. Знају да је живот пун лажи, али исто тако знају да имају снаге којом се боре за истину. Једном речи, ови врући, покретани огромном снагом љубави градиоци су живота и покретачи његови. Они су то као кипови који су со и светлост земљи и људима. Тешкоће, ма какве биле, њих не 65

Видело у тами

плаше. Они знају да су тешкоће везане за људски живот, положај и судбину. Они не само да примају тешкоће активно, него им налазе дубок смисао, налазе да су оне управо потребне животу, јер путеви који воде идеалима посути су самим препрекама, а смисао самих препрека је у томе, да свака шуша не може да стигне до идеала. Јер кад би путеви до идеала били поплочани и засути цвећем, која то људска шуша не би до њих стигла? Али зато је Промишљу одређено да тај пут буде посут препрекама, они то примају са љубављу, као нешто што је људима, човечанству и Васељени једино потребно, без чега не би било оно што треба да буде. А шта је са хладнима? Колико код врућих има очарења, толико овде разочарења. Колико код првих љубави, толико код ових мржње. Колико у врућих градилачког, толико код ових рушилачког. Али Христос није њих осудио. Како да их ми осудимо? Он је осудио само млаке, али хладне не. Ако се удубимо у то, зашто Његова блага уста нађоше за млаке онакву осуду, а за хладне, рушиоце и мржњом испуњене - за њих осуду не изрече, доћи ћемо на то, да су то по правилу они који су прво очарани, а после разочарани, прво испуњени љубављу, а после, под снагом животном разбила се љубав, а појавила се рушилачка мржња. Због тога, мислимо, на хладне типове није пала Његова осуда. Изгледа, као да је, по правилу, хладноћа људска пролазна појава. Није без наде стање хладних, као што је без наде стање млаких. "Идеали савремене омладине", 1938. година ИДЕАЛ И ЖРТВА Идеал се зове оно што се у даљини једва сагледати даде и што се, само по цену напора, борбе и жртава, може постићи. Идеал није оно што се без муке и без борбе може постићи. У ширем, општијем и - духовном смислу речи, то до чега се без жртава долази, није идеал. Пасти са високог торња није идеал. Али попети се на велику висину то је идеал, јер за то треба напора. Добити на лутрији, није идеал, јер се то може добити и без борбе - једним случајем. Али борити се, мучити се, па постићи нешто, то је идеал. "Идеали савремене омладине", 1938. година 66

Видело у тами

ВЛАДАЊЕ СОБОМ Будите цели људи, а не половни, и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити ни изван ње. Велика ти борба предстоји, младости, мила омладино. Највећа и најстрашнија борба. Победиш ли ту, младости, победићеш свуда и твој народ с тобом. Сијаће се лица ваша, млади људи, као сунце окупано и у оне дане када одасвуд облак притискује. И тада ћете носити сунчев сјај на своме лицу, његове зраке у својим очима. Снага Његова сажижаће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати. Неће непријатељ дочекати јуриш, ни налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника. Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога борба се погледом и полетом завршава. Али пре но што би вас позвали на борбу са бројним непријатељима Отаџбине и Краља, морамо те, младости, позвати у борбу са самом собом. Замисли само како је то тешка борба. У првој генерацији имаш два жива претка, у другој четири, у трећој, у исто време имао си осам, у четвртој, у исто време, било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке, по овом рачуну, преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака из чије си ти крви и духа саграђен. Замисли само из колике и какве грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, мрачних и светлих. А ти сада имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој дух, на гласове који се по њему дишу, као мртви у поноћи по гробљу. Ниједнога тренутка ту не смеш престати да бдијеш да би светлео твој дух, да би сијало сунце увек у њему, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и таму изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе своје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин на њиви својој, коров ће покрити племенити усев, облици ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен и играчка, данас једног, а сутра другог таласа. Нећеш сунце носити на свом лицу, нити ће зраци његови 67

Видело у тами

палити иза твога погледа, нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Неће те чекати Бог. Неће за тобом вапити људи. Неће за тобом чезнути земља. Нећеш бити потребан никоме, а себи ћеш самом бити на терету. И опет вам кажем, у борби прво постаните господари самих себи. Учините да тамо загосподари Божији мир и Божија радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје, - себе самих. Запамтите: мрачних је данас и без нас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се сувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама, већ стварно. А то не може друкчије већ онако како рекосмо: учините да сунце, мир и радост прво царују у вашем духу, да би се кроз вас зацарили и у народу нашем. "Омладини" - 1937. СУНЧАНИ ЉУДИ Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Бог тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им тамо засија сунце. И ми тражимо од вас младих људи само оно што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је жедна земља: да будете сунчани светли људи. "Омладини" - 1937.

68

Видело у тами

ИСКРЕ

69

Видело у тами

Снага тела је велика ствар, али она не може да замени снагу ума и снагу духа. И снага ума је велика ствар, али она не може да замени снагу духа. Међутим, снага духа може да замени обадве. * Ми не знамо станиште где је наше срце смештено. Али знамо сигурно да је то станиште средиште нашег бића. Ту се ми састајемо с Богом. * Да би зрно донело плода мора њива бити добро узорана. Тако мора бити и са њивом наше душе. Та њива је добра узорана ако је душа испуњена верским животом. * Три су односа између човека и Бога: роб-страх, слуга-платач син - љубав, Бог неће да ми будемо ни робови ни слуге, но синови. Зато нам је Бог и открио своје планове, јер жели да будемо синови његови. А што се сотона бије с Богом за душу људску? Зар не може Бог да га уништи? Може. Он то да учини и то само једном помишљу својом, као што је помишљу све и створио. Али Он то неће, да бисмо ми били слободни и одлучили се сами да будемо с Њим или против Њега. * Разне су болести и разни су лекови. Међутим све се може исправити само ако се има љубави и стрпљења. * Половичан човек не може да господари и не може себе да потчини. Прво мора себе да држи у руци па да би могао себе да преда другоме. Ако је једна овца овде, а друга тамо, стадо се не може предати. Ако сами себе не држимо, ако не владамо собом, ништа смо. Влада собом онај који је у стању да себе потчини другоме. Није истина да је слободан онај који никога не признаје. Таквим влада сотона. Сам Господ Исус Христос каже неколико пута: "Рушим само вољу Оца својега", а од Христа не може бити нико савршенији. * Разни су духови и није довољно да човек сматра да је само ушао у духовни живот. Има и отпалих духова. Скромнога и мирнога човека неће оставити светли духови. Човека пакоснога, над70

Видело у тами

менога и уображенога одмах прихватају зли духови. Њему они истичу како је паметан и велики, а он то радо прима. Може бити човек паметан и без надимања. Зли или тамни духови распаљују код човека самољубље, и то људе квари. * Постоје грешке срца и грешке разума. Грешке срца се много разликују од грешака разума. Грешке разума се лако признају. Ако ја напишем: два пута два су пет и ти ми кажеш да сам погрешио, ја то одмах признајем и спреман сам да исправим, чудећи се како сам тако нешто могао написати. Са грешкама срца ствари стоји много теже јер су то грешке дубоке. Грешке које задиру у домен душе не признају се лако, јер ту треба изменити цело биће. Кривој души немогуће је признати да је крива. * Увек се треба плашити два греха: гордости и очајања. То су амбиси с обе стране пута човековог. Зато не ваља ни једно ни друго. Једно води у пропаст, а друго у малаксалост, па и у очајничко самоубиство. * Човек је слободан. Слобода води на два пута: или к Богу или ка сотони. Бог није хтео робове - машине. Зато нам је дао слободну вољу. * Истина се тражи са љубављу која човека чини независним и то прво према самоме себи. * Слобода има два значења: слобода правог човека и слобода људске животиње. Слободу прави човек може имати и нема тога ко би му је могао отети: могу га затворити или убити, али он је и тамо слободан. Она друга слобода, то је обијање шипки на кавезу у коме су затворене звери. * Изван истине нема слободе. * Мука, борба, рад и напор услови су везани за наш овоземаљски живот. Избегавање тога свети се човеку, мада он по својој физичкој природи тежи да увек иде линијом мањег отпора, као и сва мртва природа. Међутим прави успон појединаца и друштва јесте у прихватању линије већег отпора. * 71

Видело у тами

Људска тежња ка слободи је и остварљива и није, према томе, колико је човеку приступачна истина. * Војска и рат дају чврстину коју живот иначе не даје човеку. Оне чине од нас људе не само чврсте воље у погледу на саме себе, већ и према другима. Они уче истини да љубав често захтева од човека да буде непопустљив, па чак и немилосрдан према другима. Војска и рат кроз искуство чине да схватамо одиста божанску природу власти у људском друштву, божанску у смислу органском, тесно везану за појам друштва. У опасној школи војске и рата види се да власт има мисију да човека нагна да иде линијом већег и опаснијег отпада, који се иначе по закону мртве природе избегава, чак и онда кад се тиче личног животног интереса. * Највеће несреће по друштво настају - како од рђавих влада, тако још и више од лажних појмова који, раширени у масама, делују као истине и доводе до претешких трагедија. * Врло је мали број људи који су без труда, од првог тренутка били јунаци. * Ако је по природи својој човек упућен на друштво, а друштво по природи својој везано за власт, онда је јасно да је власт заиста природна појава, а за нас, који верујемо у Бога јасно је да је власт божанског порекла. * Све је могуће човеку који себе не тражи. * Народ који уме да се издигне изнад својих страшних болова и невоља и да схвати неопходност своје патње, да схвати чак неопходност пропасти своје ради нечега вишег, тај народ неће пропустити дату могућност, извршиће он највише што се може учинити. * Кад постоји Краљ онда он мора сам поправљати погрешке своје политике. Сваки покушај поправљања те политике од других лица иако монархистички настројених, уствари је слабљење монархије. То не мора бити и нешто више од слабљења, али и то је довољно. Да је тако, историја француске и руске револуције до72

Видело у тами

казује, јер су ствари тамо почеле од рођака монархових, од дворјана, од добронамерних монархиста. * Морал без Христ показао се као неморал. Ко то не види, данас кад је исписано крвљу милиона омладине, пожарима градова, рушевинама најкултурнијих човечанских крајева, губитком слободе толиких народа тај ништа не види, - слеп је и глув. * Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достојанства и права и то: кроз породицу, приватну иницијативу и приватну својину. * Нема демократије без закона и законитости, - нема облика стварне и пуне власти и владавине без поштења. Може се, додуше, један облик звати демократија, а не поштовати законе, а може други облик, опет не водити рачуна о поштењу. Све се то може као што човек може ићи на рукама, место на ногама, али зна се да то не бива и не може бити дуготрајно. * Ништа горе нема него срце људско затворено а мржњом испуњено. Нема разума, нема људске снаге која може да објасни и најјасније ствари срцу људском затвореном и мржњом испуњеном. * Разум сам собом није потпуно непогрешиво оруђе за сазнање истине, Потребна је и честита одлука да се истина пронађе, да се прими и усвоји, да се њени захтеви, без обзира на интерес или симпатије испуне. Отуда има просечних људи, који су дошли до истине, и даровитих, који је не виде, који се на њој саплићу и падају. * Човек је тако створен да разумом прима и најчистије истине, најопштије законе природе, али подсвесно мисли: ја ћу ипак некако томе закону успети да умакнем. То се нарочито лепо види из Толстојеве приче "Смрт Ивана Илића": Иван Илић учио је логику и тамо нашао силогизам: сви су људи смртни, а Гај је човек, па и он мора бити смртан. Иван је сматрао да је тако право кад је реч о Гају. Али Вања, Иван Илић, то је већ нешто друго, мислио је он подсвесно, то је свакако не73

Видело у тами

што друго. После се показало, усред највеће животне ведрине Ивану Илићу лице смрти - и он се тек тада сетио својих лекција из логике још кад је учио гимназију и видео је да је још онда управо требало да зна оно, што му се тек сада неизбежним показало. Нажалост и после Вање Илића било је и биће људи који ће се изненадити пред лицем смрти као и он иако су пре тога учили да су сви људи смртни. * Основа друштвеног живота је дубоке моралне природе: што виши морал, то чвршћа заједница. * Цела људска историја није ништа друго него једна дуга велика борба Бога и сотоне око душе људске. Бог је њен законити господар, њен Творац, а сотона је отимач.

74

Видело у тами

ДРУГИ ДЕО

ЕВРОПА БЕЗ ХРИСТА

75

Видело у тами

ПРОТИВ БОГА ДУХА И НАРОДА Три су главне мисли на којима почива марксизам, које га управо онемогућују и чине погодним оруђем свих разорних светских планова. Прва мисао је атеизам. Нема Бога! Људи узалуд подижу очи небу. Он је глуво, немо и пусто. Никога тамо нема. И не само тамо горе, изнад глава њихових, већ нигде. Према томе луда су и глупа сва остала веровања која извиру из вере у Бога и празне су све наде, што су за ту веру везане. Друга је мисао материјализам. Нема духа! Све је само материја, па и сам је дух само психичка манифестација материјалног и само материјални услови људског живота управљају и покрећу историју људску. Само је материјално главно и битно у животу народа и државе, а морално, нарочито духовно, споредно. Тако звано морално и духовно је надградња економска. Оно је главно и основно што чини економија, а морално и духовно се надграђује над том основом и зависи од ње. Трећа мисао је класна борба. Није народ један састављен од браће, већ од самих крвних непријатеља, распоређених углавном у две класе које су у сталној и непрекидној борби. Историја једног народа, према томе није историја људи везаних у једну судбинску и културну заједницу осећањем што је поникло из заједнице порекла или живота - већ историја уклупчаних крвних непријатеља, што се гризу, уједају, раскидају и уништавају у међусобној бесомучној борби. Те три мисли чине философију марксизма. "Драма савременог човечанства" - 1939. ИДЕЈА ВОДИЉА МАРКСИЗМА Комунизам је против нације. Не прети он једној нацији, рецимо Немачкој, него је он против сваке ма која она била, против руске као и против немачке, српске исто као и енглеске он је против сваке нације. шта пише на грбу СССР? Кога тај грб зове на уједињење? Зове ли нације целе земље да се уједине? Говори ли тај позив нацијама целога света: "Падните једни другима у братски загрљај!"? Кога зове? Само пролетере свих земаља, само њих 76

Видело у тами

зове на уједињење, а оно друго, што није пролетер, то му не треба. То долази од оног марксистичког гледишта које каже: није народ једна крвна, духовна и судбинска заједница, него је народ крваво клупче у коме су се два од вајкада завођена непријатеља уклупчала, дохватила па један другог угризају, мрцваре и уништавају. Тако од искона па до окончања века. Тако проповеда марксизам. Све историја једног народа није ништа друго, него историја тог наказног, крвавог клупчета у коме су се те две класе сковитлале. И због тога марксистичка философија не зове народе, као целине на уједињење, него само пролетере свију земаља, само ову, како они кажу, потчињену и потлачену класу. Само њу зову на уједињење. А оно друго? Оно друго отпада, то ће служити као грађа у историји, према намени коју буду дали властодршци марксистичке државе. Да ли онда имамо право када кажемо да је марксистичка мисао противник сваке нације, не једне, на пример: француске, енглеске, немачке или српске, него је противник сваке нације, пошто сваку нацију хоће изнутра да раздроби, да разбије, хоће да је одели на два дела, па један део да одбаци, а други да узме и да унесе у структуру своје марксистичке државе. "Позадина рата и њен господар", 1944. година ПРОГРАМ РУШЕЊА Марксистички програм садржи прво: богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и увијању. Он то чини без страха, без стида притворства. Овај програм садржи на другом месту механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије скуп јединки, које, једна другој у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литра млека, - али скуп који "Реакционарно омета смелост прометејских потеза" који су му потребни. Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење и разбијање народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он начелно целину народну не признаје. Зато овај програм хоће интернационалну, а целину народну не признаје. 77

Видело у тами

Зато овај програм хоће интернационалу али не народа у њиховој целини, већ само њихових пролетерских делова. Не тиче се овог програма целина народна. Он хоће да од свих народа направи међународну кајгану, верује да је то баш смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума Постоји четврта, пета, шеста и седма тачка програма, уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једина сметња: слобода у разним областим људског живота. што се њих тиче шта је Творац човеку дао слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за Његове услове. Оно што они једино знају и шта хоће да знају, то је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је на домаку људи. Тако говори њихов разум. Једина сметња је то људска слобода. Уништити је, то је тако лако, тако рећи на домаку руке. А потом ће земља бити натопљена срећом. Зато они одузимају сељаку слободу коју дају земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова привреда. Зато су сељака везали поново, као некад, за земљу, радника везали за фабрику и раднике, у буквалном смислу речи, поробили. Зато су узели све у своје руке и постали једини послодавци. Зато су завели најгрубљу, најбезобзирнију диктатуру. Зато су своја начела и веровања у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота. "За Краља" 1945. ДВА СВЕТА У комунистичком систему сматра се да човек може далеко више него што су стварне границе његове моћи. И отуда полазећи са апсолутног гледишта, да је довољно изменити економски поредак, да ће одатле изаћи савршен човек, они су се бацили на своје дело. Да би уништили приватну својину, они су морали да се баце на борбу против брака и породице, да би ово уништили, они су се бацили на проповедање "Слободне љубави", - да би у овом успели, они су се бацили на уништење стида, а да би им ово испало за руком они су се бацили на борбу против религије и култа. 78

Видело у тами

С друге стране, да би уништили приватну својину, они су морали уништити приватни подухват, да би у овом успели, они су се окомили на домаћина: сваки домаћин био је "кулак", а сваки "кулак" (имућан сељак) непријатељ социјалистичке отаџбине, цео њихов економски поредак је заснован на надничарству. Идеал економског поретка СССР јесте земља без иједног домаћина у којој су сви надничари: чиновник, радник и сељак. Наш народни идеал је управо обрнут. Ни један надничар у земљи, то би био идеал коме би се поклонио наш народ. Обрнути идеал је совјетски, и то зато што хоће да оствари друштво противно основи коју је Домаћин васељене дао стварајући човека и упућујући га да живи у друштву. "Истина о СССР: Поговор" - 1940. ЦИЉ СССР-А СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА Совјетска Унија је целокупну своју спољну политику засновала на следећим истинама: А. Вера да ће доћи до светске бољшевичке револуције која је заснована на марксистичко-лењинској доктрини, револуције у којој ће се сломити не само буржоаско-капиталистички поредак, већ и савремено хришћанско духовно настројење, као и целокупан поредак заснован на националним државама. Б. Уверење да до тога може доћи само путем новог светског рата. В. Уверење да у том светском рату Совјетска Унија не сме никако, или бар не са великим војничким масама, учествовати, пошто би у том случају, због њеног унутрашњег стања, избила у њој антисовјетска револуција, а тиме би стварно била спречена светска бољшевичка револуција. Г. Сазнање да је претходна политика Коминтерне у Европи, преко комунистичке странке у Француској и радничке странке у Енглеској, а доцније преко народног Фронта у Француској разбила морално Француску и Енглеску, разоружала их војнички, па је то послужило одлично као психолошки мамац, снажење и оружање Немачке и Италије и омогућило супротстављање та два блока један другоме, без чега није могућ светски оружани сукоб, 79

Видело у тами

а све то очигледно не би било могуће, да није било претходно политичке Коминтерне. Д. Сазнање да је најумнији потез Совјетије и Коминтерне преко комунистичких странака и осталих левичара у Француској и Енглеској, као и у осталом свету - спајања Италије и Немачке осовином пријатељства и савеза чиме је могућност светског оружаног сукоба доведена до највеће мере. Ђ. Сазнање да Коминтерна преко комунистичких странака и осталих левичарских елемената у целом свету, који су за време највеће војне снаге Енглеске и Француске трубили о миру и разоружању, а сада када су се Немачка и Италија оснажиле и наоружале, бесомучно раде да рат што пре дође, - чини све да сада тај светски сукоб избије, али без Совјетског непосредног и масовног учешћа. Е. Уверење да ће тај светски рат потрајати толико да се клице револуционарног баци да, које ће Совјети подржавати у животу преко свесних и несвесних агената, на фронту и у позадини развијају, па тако, најзад, доведу до револуције. Ж. Уверење да она не сме дотле да се озбиљно ангажује ни на далеком Истоку, јер је за њу најважније европско бојиште где светска револуција треба да избије, где ће се она појавити са свом својом силом, у време када и руском народу буде јасно да је свеска револуције избила у осталој Европи, па је апсолутно немогуће да он антисовјетску у својој земљи диже. "Билтен" - јули 1939. НЕМА ЕВОЛУЦИЈЕ Нико нека не помисли да је марксизам данас еволуирао и припитомио се. Ко тако мисли, тај тако мисли на своју сопствену штету. Марксизам може да еволуира у тактици, марксизам не може да еволуира у доктрини. У доктрини марксизам је један затворен систем у коме су сви делови логички повезани један са другим. Зато марксизам не може у доктрини да еволуира, а да и цео систем, као целина, не буде срушен. А у тактици? У тактици може и нико не може у тактици такву еволуцију да прави као што може марксизам. "Позадина рата и њен господар" - 1944. 80

Видело у тами

ПРОТИВ ДОМАЋИНА Марксизам је против домаћина, не само против домаћина који има 300 хектара, већ и против онога који има 3 хектара. Је ли само домаћин, марксизам је против њега. Руски сељаци знају то најбоље. У Совјетији сваки домаћин је био оглашен за непријатеља режима. "Позадина рата и њен господар" - 1944. НАДНИЧАР КАО ИДЕАЛ Шта је социјални идеал марксизма? Идеал Совјетије у социјалном погледу је надничар. Чиновник надничар, радник надничар, сељак надничар, све живо што има потребу за каквом економском функцијом у социјалном погледу, може узети само облик надничара и, ако је надничар, онда је ослонац, стуб и пријатељ режима, а ако је случајно домаћин, онда је самим тим, без обзира колико му је домаћинство, непријатељ режима. "Позадина рата и њен господар" - 1944. НАШ НАРОД И МАРКСИЗАМ Наш народ је непомирљив, изузетно непомирљив противник бољшевизма. Он је непомирљив противник бољшевизма, што је народ у првом смислу речи и што онога да на када пронађе себе, то јест кад упозна законе живота свога, нема куд него да остане на антикомунистичкој основи и да тај антикомунистички став и борбу до краја споведе. Коминтерна зна да је наш народ, народ у првом смислу речи, јер на све појаве, у првом реду реагује духовно, затим национално, а тек у трећем реду социјално-економски. Само тако сваки прави народ реагује. Има других народа који се зову народи, али су, у ствари, изгубили животну унутрашњу способност. Ти народи реагују у првом реду економски и социјално, а тек после политички, а духовно изузетно у крајњој линији. Код нас је обрнуто. 81

Видело у тами

Наш народ најживље, најбрже одговара и реагира духовно. Па онда национално, па тек економски и социјално, у трећем реду, а то је особина сваког истинског, правог и здравог народа. Зато наш народ заузима из дана у дан све више и све јасније, све одређеније антипартизански, антимарксистичи - антикомунистички став. Чак и на страдања која је народ претрпео под Павелићем нису била у стању да у тој мери помуте његову савест те да он, због тога што живи под условима немогућим за живот, не увиди да и у таквим условима марксистички пут није пут његов. "Позадина рата и њен господар" - 1944. НИ ФАШИЗАМ НИ ХИТЛЕРИЗАМ Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима - у Италији и Немачкој рођени, а које су створиле Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи. Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и позитивног става према замисли сталешког уређење друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности. Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, - да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њим управља, није у стању ни да га достигне, ни да га уочи. Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам, и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују. И наше је гледиште: да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде - у интересу заштите појединих група, као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице - предмет нарочите пажње од стране државе, не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали. 82

Видело у тами

Из свега осталог се види, да, кад би се по оваквој сличности привидно и судило, да би човек - на своју рођену штету - у исти ред сврставао потпуно разне покрете. На супрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно - конструктивног програма. 1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И није поникао у глави једног или другог човека, - или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошли у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свима неправдама и тешкоћама на које се наилази, мора се тај став као застава истакнути и објавити, - морају се потом под ту заставу купити и остали људи добре воље. И кад снага тако окупља буде била довољно јака бројем или самом снагом - пашће тешкоће и неправде саме од себе, "Колумбија из пучине ниче, Кад одважник науми је наћи". Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свесни да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажан, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити. И да не постоји у свету фашизам и хитлеризам - од којих нас одвија дубока идеолошка разлика - наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђих искуства. 2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација - обожење државе. Фашисти кажу: "Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна". А ми кажемо: "Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи". Хитлеризам је деификација - обожење расе.

83

Видело у тами

А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само и може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света. Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за шта рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми пак, као Словени и Хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом и над расом по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса - по нашем схватању вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају. По супротном схватању држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде. Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес. Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас - Словене и Хришћане - морају делити од фашизма и хитлеризма. 3. Фашизам и хитлеризам, полазећи их таквог корена и сматрајући себе за једнина и непогрешна оруђа тако обожене државе или расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом чак ни сопственим присталицама. 4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи, - и оног дана, мисле они, кад фашизам и хитлеризам не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам. 5. Ми смо и против парламентаризма, али нисмо против парламента, - нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина и сувише ја84

Видело у тами

ка, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас. Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност. Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор. 6. Ми смо за признање сталежа - као велике друштвене стварности - и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма ми их желимо истински снажним и слободним - под једним условом: да се признају и да делају као делови народне целине, под надзором својих главних организација и државе. Фашизам и хитлеризам због свог гледишта на државу сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе. Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са истом таквом одговорношћу. Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам. "Ни фашизам ни хитлеризам", 1937. година

85

Видело у тами

ПОД ХРИСТОВИМ ЗНАКОМ

86

Видело у тами

ДВА ИЗЛАЗА Из садашњих невоља и тешкоћа има само два пута и два излаза. Многи мисле да, поред ова два, постоје и други излази. И ту се варају сви који тако мисле, варају се тешко и горко. Садашње невоље и тешкоће нису ни кратковремене ни случајне, још мање површине или пак само везане за какву личну или партиску комбинацију. Ми се већ двадесет година налазимо у највећој светској револуцији коју је икад свет запамтио. Ми то непрестано истичемо и то чинимо зато, што свет то не схвата, или ако схвата, он то за час и заборави. Тачне размере револуције, а још мање њен крајњи израз сагледати данас није могуће ником живом. Ми можемо само тврдити да се све: обичаји, мишљења, закони, чак и многе научен истине, царства, власти, пореци - из темеља љуљају и да се у свету врше промене невероватно озбиљне и то за изванредно кратко време. Као што не знамо какав је прави смисао кретања целокупног нашег сунчаног система за који се може само једно поуздано рећи, а то је да се и он креће великом и познатом брзином у, за сада познатом правцу, - тако не знамо ни то где ће нас ова огромна незапамћена светска револуција одвести. Али ако то тако не знамо, ипак мора да нам буде јасно да такав револуционарни процес, неслућено огромног домашаја постоји, затим да се његове последице јављају у свим односима чланова људске заједнице на извесном степену развића, да су све те појаве међу собом сличне, ма у ком односу људском и ма у ком народу, под сличним условима, затим да су се као резултати тог огромног револуционарног потреса јавиле у свету, па и код нас изузетне невоље и тешкоће за чијим решењем се вапије. Мора нам бити јасно даље: да су, дакле сви данашњи горући проблеми везани не само јединством попришта, јер се све одиграва као на једној огромној позорници, већ јединством свог узрока; да се зато данашње невоље и тешкоће не могу на парче решавати, нити је њихово уклањање могуће познатом политиком дана и комада, политиком кратке стазе; 87

Видело у тами

да је опет јасно да су већ настале појаве изазвале и досада дубоке промене у свету, па и код нас; да је зато очигледно да оно што је у прошлости било, макар изгледало добро и корисно, док ствари нису тако битно промењене, не мора бити добро и корисно за садашњост и будућност; да нам зато слепо везивање за старе формуле, без испитивања њихове унутрашње садржине, може бити тако исто од штете, као што би узимање лекова по старим рецептима од ранијих или туђих болести могло бити катастрофално по нову болест или новог болесника; да нам зато још мање може помоћи везивање за старе политичке формације, које су опет само везане за овакве старе формуле и рецепте; да у истраживању праве суштине огромних политичких, економских и друштвених проблема, као и у истраживању сваке истине, могу успети само они који су се ослободили од сваке готове формације, те који су решени да истину нађу по сваку цену у стварности животној, па какве под жртве тражиле то испитивање. У многобројним покушајима да се нађе излаз има само два правца који оштрином погледа и смелошћу извођења могу да одговоре овим захтевима, који су напред постављени. Једно је комунизам, а друго је оно схватање задружне и органске државе које ми заступамо. Трећег, правног, излаза нема. Има лажних излаза, привидних, - али правих нема. Има засебних врата, али та врата воде ипак на крају крајева смо на један од ова два стварна излаза. То треба да знају браниоци либералне демократије, браниоци трећих и четвртих врата, - па унапред да се определе за један или други излаз, јер само тако могу изићи из садашњег ћорсокака. Интересантно је, на последњем конгресу комунистичке III интернационале усвојена је одлука да се у свим државама помогне борба демократије. Самим тим је јасно да комунисти који не стоје на гледишту либералне демократије и парламентаризма, помажу демократију и то баш такву, јер таква води на њихов излаз. И комунисти и ми видимо тачно суштину савремених догађаја. И комунисти и ми констатујемо да је настала дубока друштвене криза, поглавито услед кризе либералног капиталистичког система. 88

Видело у тами

И комунисти и ми налазимо да је настала криза политичког система - јер је он израз свог економског система, а и иначе у себи носи клицу свога распадања. Дотле се слажемо. Одатле настаје дубоко разликовање. Они би хтели да донесу решења механистичким, а ми органским средствима. Они укидају приватну својину, приватну иницијативу, породицу, своде људско друштво на велику касарну рада, прокламују диктатуру једне класе. Ми пак у дубокој поправци људског друштвеног поретка, са једне стране, чувамо те исконске кристале људског живота, а са друге стране, ограничавамо интересом целине свемоћ и господарење индивидуалног интереса у привредним, политичким и другим друштвеним односима. Комунисти имају рачуна да либерална демократија до краја развије све недостатке свога економског, политичког и друштвеног система. што се боље то буде развијало, све ће мање имати изгледа да се штогод од савремене друштвене зграде сачува, све ће ближе ова бити своме крају, а тада је њихова влада ту. Зато су они у свим буржоаским земљама поборници овакве демократије. Два излаза су, дакле, само: Један - задружне и органске државе - који хоће да ограничи необуздану игру индивидуалних интереса у привреди, политици и другим друштвеним односима интересима целине, а да при том сачува породицу, приватну својину, приватни подухват, људску слободу, људско достојанство и људско право. Други је - комунизам са бољшевичком државом - у коме су, истина, необуздана игра индивидуалних интереса у економији и политици стварно обуздава, али по скупу цену рушења породице, укидања својине, ограничења људске слободе, достојанства и права. Трећег излаза нема. Они који то не виде, у ствари, гурају ствари баш на други излаз. Из садашњег стања се мора изаћи само једним од ова два излаза - пута: или градилачко одушевљење и стваралачка радост или рушилачки бес и разорна опијеност. Трећег пута нема. Стари путеви су нас привели раскрсници. Сад натраг не можемо. Бирати морамо. Не дуго. 89

Видело у тами

Ко не изабере први, самим тим је изабрао други путе. Ту апстиненција не помаже. И нека нико не мисли да ће иза беса рушења доћи радост грађења, па да се не губи много, ако се пође другим путем. Јер сваки организам не може издржати бес и дочекати радост. Зато паметни тако не мисле, већ бирају пут грађења и стварања. "Зашто само два излаза" - 1935. СВЕТ НА ПРЕКРЕТНИЦИ Од кад свет постоји људи су покретали питање: да ли су правилни основи на којима је постављен наш живот? Данашње бурно време захтева брз одговор. Свако колебање може да буде веома судбоносно. Свет се данас налази пред раскрсницом и то, што је свет на таквој раскрсници баш у ово бурно време, када немамо времена да се колебамо са давањем одговора - у томе је трагичност. У почетку не изгледа велика разлика, хоћемо ли поћи десним или левим путем, јер су путеви у почетку блиски и још се не одвијају један од другога, али је то опасна заблуда која се опази тек онда када је доцкан, када се више не може поправити. Ту путеви, уствари, воде на две сасвим супротне стране. Један је пут грађење и разума. Други је пут рушења, пут необузданих страсти, када се више разумом не може да влада. Један је пут рада и друштвене складности којим полазе људи од воље, душевне снаге, који ни у најтежим искушењима не губе веру, истинску љубав према своме народу и Отаџбини. А други је пут хаоса, изгреда и друштвене анархије којим полазе малодушни, очајни и заведени, али који "не виде шуме од дрвета". На тој раскрсници нема неутралности. Ко се определи за неутралност, тај је већ решен да пође оним другим, кобним путем. Налазимо се у бурном времену највеће светске револуције. Завладао је страховити неред. Људска историја се прелама на два дела. За нашу давну прошлост људи, који пишу историју, често се у великој недоумици да одреде кад је почео један, а кад други период. Данас те недоумице неће бити, јер се тачно зна месец и датум када је прелом извршен. То је светски рат. Њиме је једна епоха завршена, а друга је отпочела. Сада у почетку, после светског 90

Видело у тами

рата, влада страховит хаос у целом поретку људскога друштва. У економском поретку влада неред као последица крајњег развитка либералног капитализма, који сада више не може да задовољи оне проблеме који пред њега искрсавају. Тај неред који се простире широм целог света, на све гране културног људског живота, па чак и на науку, - то није услов живота људског. Друштвени организам не може да поднесе нереде дуже времена. Људима треба реда да би могли живети. Зато је, као реакцију на тај неред, сваки народ за себе поставио један циљ: морам да направим ред у својој кући! Без тога ја ћу као народ пропасти. Отуда широм целог света код свих народа и жеља за установљењем реда. А ред ћемо установити ако питање: на којим основама треба да почива живот, решимо у следећем смислу: треба да знамо да нема реда без једне велике политике. Први услов за ред јесте та велика општенародна и општедржавна политика. Она излази из тога што сваки народ хоће ред. А на питање: којим путем ће ка томе реду да се иде, одговарамо: општом планском политиком. Само тим путем и политика тога пута мора се изводити. А сада је питање: Ко ће дати ту велику политику? Имамо четири могућности: право диктатуру, друго такозвани труст мозгова, треће бирократију и четврто политичке странке. Од те четири могућности не може изградити пут ни диктатура, ни труст мозгова, ни бирократија ни политичке странке, већ једно оруђе које је презрено као Пепељуга у причи. То су сталеж. Они могу дати ту велику и општу планску политику, јер су они вечни и независни од државе. Они могу да постоје и без државе а против ње. А њихови су интереси довољно општи да би могли да послуже као подлога тој општој и великој народној политици. Дакле, само сталежи од пет могућих оруђа која су набројана једини долазе у обзир јер се само путем њих може да спроведе и оствари та велика општа народна политика. Само путем великих народних сталежа. На судбоносној раскрсници на којој се налазимо и на коју нас је довела прошла епоха, налази се данас свет у очајању, без одушевљења, тапкају у месту. А једном здравом народном организму није могуће да стоји на једном месту. Са тога места ваља поћи. А има само два излаза: један је револуција - пут рушилачког беса који настаје онда када се уморе наредне масе у чекању да се њихове основне потребе реше и када почињу да верују да спаса нема ни од куда. Тада кад наступи известан психолошки трену91

Видело у тами

так, изазван можда, каквим малим узроком, тада настаје експлозија: људска животиња буде пуштена из кавеза у коме је дотле била држана. Тада избија бес који је дуга времена таложен у људима. Тај бес се огледа у рушењу свега, свих обзира. То је, дакле, један пут. И тај пут је сав црвен од пламена и крви. Други је пут, пут разумног, градилачког и стваралачког одушевљења. Али за тај пут не раде само прилике као за она први. За онај први пут саме прилике раде. Ситуација се сама "нормално развија" у користи првог пута. А у корист другога пута, онога који треба да унесе одушевљење у обесхрабљене масе, за тај пут морају да раде људи. Оба излаза су пак револуционарне. Али то је једина њихова сличност. Иначе, постоји велика разлика међу њима, а главна је та, што за први пут раде саме прилике, а за други морају да раде сами људи. Како ћемо уредити свој живот? Тако питамо не само ми у Југославији, не само ми, које је живот довео пред многе и потпуно непознате проблеме. Тако се питају и стари народи и старе вековне државе. И оне имају исте проблеме, само можда у мањој оштрини и много мање обиму. Пред све народе овога света поставља се питање: како ћемо сада уредити живот? И то питање је постављено оштро, врло оштро и зато тражи брзо одговор. Време и прилике веома брзо пролазе. Народи који на то питање не одговоре брзо, изложени су опасности да буди прегажени. Народи који одговоре погрешно неће имати времена да то поправе. Зато је трагично то питање које је живот пред нас поставио. "Зашто само два излаза", 1935. година ОПШТЕ ВРЕЊЕ Они који знају времена пре рата, упоређујући та предратна времена са временом данас, могу да знају за два живота, да знају за два времена, да знају за два раздобља. Један је живот био пре рата: тих, миран, безбрижан, а други после рата који је постао облачан. Било је ветрова и пре рата, али ти ветрови и облици нису имали ту јачину и ту снагу, нису трајали тако дуго. То су биле буре, али буре у чаши воде. Данас се међутим васцели свет заљуљао из темеља. Отворите листове и новине и погледајте их. Читајте вести са једног океана до другог. Свуда и на све стране огромно 92

Видело у тами

врење и кључање, свуда и у свим народима и земљама стоји оно трагично питање: Како да уредимо свој живот? И свуда, у свим земљама, одговори се дају насумице, један вели овако, други вели онако и рађају се: сукоби, врења, борбе, битке, револуције на све стране. Једно ново раздобље је пред нама, једно ново раздобље у историји човечанства. Ово ново раздобље настало је светским ратом. Ми смо учесници највеће револуције која је икада постојала. Ту револуцију не знамо како да назовемо, не знамо које име да јој дамо, не знамо њен крајњи исход. Не умемо да кажемо какав ће на крају крајева изгледати свет кад она буде завршена. Али оно што сада можемо да кажемо то је: Да се сви налазимо у огромној струји која све крши и све ломи. Укратко: Учесници смо највеће светске револуције коју је је икада памћење људско запамтило. Та огромна револуција огледа се у свему. "Љотић у Сплиту" - 1937. ПУНЕ МЕРЕ И ЦЕЛИ ЉУДИ Са полумерама и полуљудима је свршено. Исто тако: с пајацима, с марионетама, с људима папагајима што туђе мисли само знамо да понављају, а ни једне њихове рођене у глави немају, - с кукавицама и кукумавкама, с полупоштеним и непоштеним, са изелицама и сладострасницима, с неозбиљним и плитким, површним и сумњалицама, са њима је свршено. Време и догађаји траже пуне мере и целе људе. Не можете ли да их нађете онда: тешко вама и нама. Молимо, само изволите: "Све нам је дозвољено, али није све корисно." Догађаји говоре: Земља и народи траже не себичне партије, већ пожртвоване делије који су у стању, да других ради, себе забораве. "Љотић у Сплиту" - 1937.

93

Видело у тами

НАЈВЕЋА СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА

94

Видело у тами

МАГЛА НАД ЕВРОПОМ Ту скоро у једном италијанском листу, изашла је једна карикатура: Млада жена седи поред старијег господина и , решавајући проблем укрштених речи, пита га: - Реци ми реч од шест слова која значе лудницу. А господин одговара: - "Европа". И многи мисле да се данашњим нередима, данашњим претешким невољама, данашњим злокобном беспућу, могу још и насмејати ако Европу, као у овој карикатури, назову лудницом. То европску трагедију не чини ништа мањом. Напротив, нема велике трагедије у којој се, као потребна сценска допуна, не појављује баш поруга. А велики број опет сматра да све то заједно значи дефинитивни сумрак Европе, њен потпуни слом материјални и духовни Ми не делимо то мишљење. Ако људском роду уопште ова данашња невоља не буде и апокалиптички крај, онда Европа није пред сумраком. Ако људски род не завршава своју драму овом трагедијом, онда пред Европом стоје светли видици. "Сутрашња Европа", 1937. година ВЕЛИКО И ДУГО СКРЕТАЊЕ Данашња страдања Европе природне су последице њеног огромног и прилично дугог скретања са њеног пута. Ретко у којој трагедији да јунак није заслужио, на овај или онај начин, свој трагични крај. Ни Европи нису одмерени садашњи немири, садашње невоље и садашње беспуће случајно него по заслузи. Сва лепота и снага Европе, богатство и мудрост дошли су под знаком Христовог. Али током сто и педесет година своје последње историје, Европа се подаде безбоштву и материјалистичком Христоборству. Тако изгуби оријентацију. И смете се. Као брод на пучини океанској коме се бусолу украли а облаци му северњачу закрилили. И тада дођоше лажни пророци и предложише 95

Видело у тами

европским народима своје лажне бусоле и своје лажне северњаче. Примише то народи европски и учини им се да су паметнији постали зато што им наука и техника у свакидашњем животу моћ увелича, а заборавише да, кад бусоле на брду нема, може брод бити са највећом другом техничком опремом, па ипак му ништа помоћи неће. За време ових сто и педесет година Европа говораше: Дај ми људе челичне воље и одлучности, аскетског поштења и генијалне памети. А то може бити и без Христа. И што тражаше то и доби, доби: Стаљина, Мусолинија и Хитлера. Али Европом је посејан дух један и због њега Европа не може пропасти. Ако су трговци гледали да васцели свет обухвате, било је и мученика и хероја европских који су са љубављу и чашћу сејали по свету дух истините Европе, проносећи га кроз све крајеве свота. Ни сунце није без мрља па ни тај дух Европе није без греха. Али није без греха. Али није чувено сунце по мрљама, већ по светлости и топлоти својој, - па ни дух Европе по својим гресима, већ по својим светлим и чистим духовима. У духовни живот Европе спустила се данас велика магла и она не дозвољава јасан поглед на ствари. Отуда и у делима европских сила толико нереда, судара и беспућа. Али понављамо: то није крај Европе. Сутрашња Европа ће осванути у новој светлости која ће сваку ствар назвати својим именом и сваку ствар поставити на своје место. "Сутрашња Европа" - 1937. УТИЦАЈ ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ За нас је јасно да духовне вредности имају огроман утицај на живот људски. Признајемо свакако, у разумној мери, и утицај материјални, али смо сасвим далеко од ових који сматрају да се цела људска историја даде искључиво објаснити историјом економских - материјалних односа. Нити видимо нити можемо схватити да је циљ људској историји оно што овакво материјалистичко схватање повеснице тврди, већ заједно са најбољим тумачима историје мислимо да је 96

Видело у тами

прави циљ њен у њеном најлепшем изразу који је чисто духовне природе. "Идеали савремене омладине" - 1938. ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ Никад не заборавите да "Господ царствује", да је све у Његовој руци и да Он никад не оставља оне који су МУ верни. Облаци, ако сунце и покрију, оно ипак сија изнад њих и поново ће се појавити. Победа је обезбеђена само пут добре воље и крста, овом путу и ни једном више. Само они који иду овим путем могу рачунати да ће им догађаји дати за право и све њихове жртве и муке крунисати победом. Писмо "Драги другови" - 1944. ИЛИ - ИЛИ Или ће Европа, тесто беле расе, кроз ове борбе и муке учинити да порасте оно што је Христово у њој, или ће цело европско тесто бити бачено у хаос и уништење, јер неће ваљати пред лицем Господњим. Нико од ратујућих страна нема право, јер још нико није постао со, Христом испуњена со. "Поводом писма" - 1944. ХРИСТОС И АНТИХРИСТ Чија душа нема мира ни радости, тај не може да подноси Христов лик, већ бежи од њега. У чијој души нема љубави, већ се мржња гаји и подиже, тај не може да подноси с миром погледе Христових очију. - Легенда само, кажу обожаваоци марксовог јеванђеља! - Стварност најстварнија! Кажемо ми што се Христовим именом зовемо. 97

Видело у тами

Легенда или стварност?! Сваки човек чим се помене име Његово, изазива одмах и слику Његову, па се не може сакрити од продорног и упорног, па ипак тако благог сјаја Христових очију. Христос и антихрист су се сагледали већ у тами векова. Антихрист је напао на Христа, рушио, палио, убијао - али Га у очи није могао гледати. И данас је тако. Може антихрист да руши, да пали, да убија - али Исусов лик не може да гледа, поглед Његових очију не може да издржи. "Забрањен Божић" - 1937. КА ВАРВАРСТВУ Ми данас, ако би заиста до новог рата дошло, не можемо замислити тешкоће и невоље времена које ће доћи после рата. Али можемо видети правац у коме ће се рат и време после њега кретати - ка варварству. Зар нисмо већ после прошлог рата, у многоме, тим путем пошли?! Мислите ли да је случајно, што је дивљачка музика преплавила свет? Да не говоримо о другим појавама из којих се може закључити, колико смо се удаљили од тачке на којој смо били, рецимо, пре 20 година. Нови рат има да донесе са собом нове, сада неслућене тешкоће, ах, можда, и потпуни слом хришћанске културе и цивилизације. "Размишљања о рату", 1934. година БЕЗ ПУТА У ОЧИ МРАКА Као да нам догађаји говоре: иде страшна и непровидна ноћ над човечанством. Као да нам догађаји веле: пре него што та ноћ буде дошла, народи, тражите и нађите пут свој. Тешко народу кога ноћ стигне, а он пут свој нашао није. Тај народ, заиста кроз бурну и непровидну ноћ проћи неће. Неће румену зору дочекати. У току ноћи која долази, биће млевен и самлевен, биће трт и сатрт. Као да нам то догађају кажу... "Идеали савремен омладине", 1938. година 98

Видело у тами

ИЗВАН ХРИСТА НЕМА СПАСЕЊА Запамтите, да изван Христа другога темеља спасењу народима и појединцима нема. Нити има другог пута истине и живота. Нисмо, дакле, ни ми, ни смели, ни хтели, ни могли никакав нов пут, никакав нов темељ и никакав нов живот, изван темеља, пута, истине, живота, у Христу Исусу Господу нашем и то онако, како је она изнета у науци Његовој. Ко не прими ово свим бићем својим, а не само уснама тај није човек - хришћанин. Писмо "Драги другови" - 1944. НАША ТРАГЕДИЈА И ВЕЛИЧИНА Бог је створио свет и човека из љубави. Човеку је све потчињено и то се види. Али треба да се и човек потчини Богу. Међутим, човек се одметнуо од Бога, заволео све пролазне ствари, а Њега непролазног заборавио и у најбољем случају, у неки кутак забацио. Човек данас воли створено, а Творца неће да позна. Бог је могао да нас створи тако савршеним да будемо у могућности да не чинимо зло. Квалитативно ми се пак разликујемо по нечему од свега другога што је створено, ма да и ми имамо све оно што имају животиње и сва жива бића. Ми смо слободни и опредељујемо се на основу добре воље, а животиње се опредељују на основу неумољивог и непогрешног инстинкта. Човек је слободан и има закон морала. Биолози гледају квантитативне сличности. Међутим баш се ту види да то није главна ствар која нас чини људима. Само унутрашња интроспекција може све ово да види и да уочи. Ето због чега бог није хтео да ми будемо робови, него синови. Никога бог не зове сином од створених бића сем човек, па чак ни анђеле. У том је сва трагедија и величина наша - што смо слободни. "Реч васпитачима" - 1944.

99

Видело у тами

ПУТ КА БОГУ Пут којим се до бога долази није разум него срце. Инструменат за осећање Бога, за општење с богом јесте срце. Ако би неко покушао да то уради разумом, то је исто као и кад би покушао да носом чује или кожом да види, или пак ухом да осећа. Бог се не осећа разумом, него једним и јединим чулом а то је срце. Ми не знамо где је станиште срца, али смо сигурни да је у њему средиште нашег бића и да се ми с богом преко срца састајемо. И разум није против Бога. Само он мора знати границе свога домашаја. Он је велика и мала ствар истовремено. Он може да нам много помогне у нашем сазнању земаљских ствари. Ми можемо разумом да меримо звезде, да им одређујемо пут, да помоћу разума израчунавамо удаљеност земље од сунца, али то је све мало према Господу богу. Зато је срце веће. Да би разум био разум, он мора знати своје границе. У противном он постаје неразум. "Реч васпитачима" - 1944. НЕ ЗАКОН ВЕЋ ЖИВОТ Хришћанство није нешто што се може напамет научити и објаснити. Оно је искуство, живот и стварност. Хришћанство није скуп само одређених врлина. Не. То би била само статика. То је Стари завет и зато је он на камену исписан. Код Христа то није тако. Он нигде није писао ништа. Истина, писао је на песку једном приликом, али Он је писао много више на таблици срца човековог. што је на камену то је непроменљиво: зато се зове закон. Свети апостол и јеванђелист Јован каже: "Закон је од Мојсија, а милост и истина су од Исуса Христа. Мојсије вам даде закон по тврдоћи срца вашег". Зато је тај закон написан на камену и нема шта да се из њега брише. А и тај закон је без дубине, са две димензије - ширином и дужином. Међутим, Христова проповед није закон. То је нешто живо, то остаје живо и када се у човеку прими оно живи и расте у њему. Наше је само да га не угушимо. Треба да му дамо могућности да се као квасац у нама развија и расте, јер на тај начин расте у нама Христос. Христос је посејао то семе. Али је питање на какву земљу је пало то семе. Ако је пало на плодну земљу, оно ће расти и раз100

Видело у тами

вијаће се у живо биће. Ми се морамо трудити да му омогућимо да се оно у нама развије до пуноће узраста Христовог. "Светло истине" - 1945. ХРИСТОС - ИСТИНА И ЉУБАВ Силазак Христов међу људе унео је у пагански свет две нове стварности - истину и љубав. Прву је погански свет тражио. И још како! Свим напором ума људског трудио је се истину да угледа и да је нађе. Али, оно што је ум могао да сагледа, то су само фрагменти, делови истине. Скупити те делиће и делове у целину, то људски ум није био у стању, нити је то сада сам по себи у стању. Отуда је човек постао плен сумње и то у тој мери да, кад Пилат Понтијски, на пример, видећи пред собом Исуса и сазнавши да је Он дошао да сведочи истину свету, наједном поставља Христу питање пуно горчине и презрења: "А шта а је истина"? И отуда су речи и личност Христова донели свету могућност сагледања целе истине управо оне су биле сама, ова оваплоћена истина. А друге - љубав, пагански свет уопште није познавао. А без ове се не може ни истина сагледати. И данас се истина не може пронаћи ако човек није независан. А прва и главна независност од самога себе од самољубља. Отуда је љубав с правом стављена међу највеће врелине и Апостол Павле јој написа химну чија лепота неће бити достигнута: "Ако је језике човечије и анђелске говорим, а љубави нема, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам своју вјеру да и горе премјештам, а љубави нема - ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже... Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће и нестати. Јер нешто знамо и нешто прорукујемо. А кад дође савршено, онда ће престати оно што је само нешто." Тек кроз ове две нове тековине истину и љубав, човек дође у могућност да пробије омађијани круг свога дотадашњег сазнања, да се попне и више оних висина до којих се ни највећи ум дотле није могао попети. И прва последица тога је била што је човек 101

Видело у тами

схватио да се све не завршава само у видљивом и земаљском, већ да је ово само део бескрајно дуге људске драме. Тиме борбе и жртве у животу земаљском добише други значај него што су га дотле имале. Не, да дотле међу људима није било бораца и прегалаца, јунака и мученика. Сваком поколењу послало их је Провиђење као со, да га сачува од покварености и пропадања. Али далеко од оних бескрајних видика, које је тек истина кроз Христа открила људима и далеко о љубави као најмоћнијег покретача на жртве. И број и снаге јунаштва и мучеништва није била таква до Христа, као од Христа. Јер је тек кроз Христа дошла међу људе истина, не да борба, муке и жртве енергију не губе - истина само квалитативно - не да количина енергија остане иста, већ да она кроз муке, борбе и страдања одведе на пут са кога се енергија ниже врсте претвара у енергију, не само другог облика, него и више вресте. Тек кад је та истина човеком завладала, а љубав божанска постала његов главни огањ покретач, човечанство је процветало, и бројно и лепотом тако изванредних цветова, како се дотле није ни видело ни чуло. Од тада се човечанство уздиже, јер се муке, борбе и жртве све мање избегавају, јер им се у сусрет иде, јер се схвата да се енергија живота, на око изгубљена, у тим прегалаштвима које љубав покреће, у ствари не губи, него се сублимира, претвара се у енергију више врсте у толико, у колико је била већа љубав која је покретала на борбу, на муке и на жртве. Ову тековину, највећу што је Христос свету донео, многи не виде зато што немају сазнање о путу који је човечанство прешло за две последње хиљаде година. "Највећа ускршња поука" - 1938. ШТА ЈЕ БОГ? Христова клица у нама може победити само божјом милошћу - ако се ми вежемо с Богом. Може неко рећи: да ли је то могуће? Јер, Бог је сувише далеко. Могуће је јер Бог је ближи нама него вода, него ваздух, него светлост. Неко, пак, може рећи: па добро, кад је Он тако близу, зашто Га ми не видимо или не осетимо? Да Га видимо нашим људским очима немогуће је, јер је напи102

Видело у тами

сано да Га ни анђели Његови не виде и то због великог сјаја и светлости Његове. А што Га не осећамо, то је зато што срце наше није испуњено Њиме. што не живимо Њиме и у Њему. Не можемо ми доћи у контакт с господом Богом, јер нисмо зато припремили срце наше. Да би дошли у контакт с Господом, да би наше срце примило емисију Божју мора се зато припремити. Мора знати оно таласе на којима Бог даје своју емисију. Мора знати услове под којима ће ступити у контакт с Господом Богом. Мора подржавати Богу. Бог је љубав. Ми морамо из нашег срца избацити сваку мржњу, а њено место испунити љубављу, јер је то једини услов да се вежемо с богом. Бог је љубав, а ми смо мржња. Мржња је увек била рђав савезник. Она никада никакву истину није могла да открије, она никакав живот није могла да изгради. Нема примера у људској историји да се икакво друштво на мржњи заснивало и на њој изградило. Све што је изграђено и све што постоји, на великој љубави Божјој изграђено је - и на истини. Бог је истина. Зато наша уста не смеју говорити лаж. Ми морамо живети у истини и кроз истину, и за истину. Истина Христова мора да испуњава цело наше биће. Бог је истина, а ми смо лаж. Бог је чистота. И ми морамо бити чисти као што је био чист Онај кога нам је Бог послао да буде узор чистоте. Ако наше срце није чисто, не можемо ступити у везу с Богом. Бог је чистота, а ми смо прљавштина. Бог је још и смерност. Он је смиреност, а ми смо охолост надутост и таштина. Чудна је ствар смиреност. Да би је могли схватити, морамо најпре схватити смиреност божју. Бог је све створио, Он је домаћин свега и Он све одржава. Али Он је толико смирен да се сакрије од нас, а када је решио да се свету прикаже узео је најсмиренији облик људски, родио се као угога дете у јаслима, међу магарцима и воловима, на слами. Он, који је створио све и који све одржава узео је на себе, ето такву смиреност. Да би схватили смиреност, морамо видети разлику између Њега и нас. Али то је врло тешко. Јер несхватљива је Његова величина. Ми нисмо у стању да учинимо ни једно добро дело, а да се због тога не шепуримо као ћуран по дворишту. Нашој гордости нема граница. А Божја смиреност је неограничена. Зато Бог најпре од људи смирење тражи. Ко нема смирења не може имати ни 103

Видело у тами

љубави, ни чистоте, ни жеља за истином. Зато смиреност мора да буде прва људска врлина. Ако је човек смирен, а прљав. Бог ће га очистити, ако је чист, а надут, Бог ће одвратити лице своје од њега. Исто, ако је човек чист а горд, Бог ће одвратити лице своје од њега. Он ће опростити сваком грешнику, ако срце грешника осети скрушеност и смиреност. Скрушеност и смиреност су први услови за наш долазак у везу с Богом. Таштина је највећи грех у очима божјим. Ми смо много подложни греху, а особито таштини. Често пута људи иду за истином, љубављу, чистотом, али су пини таштина, ништа им тада неће помоћи. Бог их онда оставља иако имају и чистоту и истину. Смиреност је дакле почетни услов за нашу везу с Богом. Гледајући на смиреност којом је Пресвета Богородица изговорила онај дивни усклик: "Величај душе моја Господа... јер погледа на смиреност слушкање своје... од сада ће ме славити сва поколења!" ... Господ је учинио да су се Њене речи обистиниле. То је Бог учинио гледајући на смиреност, а не на мудрост. "Светло истине" - 1945. ПУТ МУДРОСТИ Човек који верује иде путем мудрости, а не путем знања. Боље је мало знања, а више мудрости. Много знања, а мало мудрости - готова лудост. Против разума ради онај који одсеца разум од вере, јер га чини неплодним. "Светло истине" - 1945. ХРИСТОВ МИР Ми хоћемо мир своме народу да повратимо први мир Христов мир - Божји мир. Не трули мир устајале и мирне баре, него мир ведар и светао, и мирисан, онај мир благословених и славних висина у нашем народном животу. Ко ће дати тај мир и ко ће га вратити, ако га ми сами, пре свега немамо? Како ћемо га извојевати сутра, ако Христом не унесемо мир у свој дух и ако 104

Видело у тами

Он не постане господар наше душе? Ко ће донети радост народу, ако је ми прво сами немамо? Како ћемо једно и друго изборити за друге, ако у својој души и духу немамо и једно и друго? Зато припремајмо себе на борбу страховиту. Наоружајмо дух свој Христовим миром и радошћу! То је прво и најглавније наше оружје. Само тако наоружани бићемо залог народне победе. "Светло истине" - 1945. НЕ БОЈТЕ СЕ! Не бојте се! Комунизам ће се срушити. Да је било памети код Немаца, они би га срушили још 1941. године. Овако ће се срушити доцније. Може бити да ће се прво раширити да би одмах затим пао. Писмо "Драги другови" - 1944.

105

Видело у тами

ХРИСТОЛИКИ ЧОВЕК

106

Видело у тами

ВЕРА - ИЗВОР МУДРОСТИ Човек без вере је као инвалид који сам себе прави инвалидом. Он тада сам себе лишава неке своје моћи, у овом случају вере. Не верује и дигао човек главу као празан клас и сматра да је то нека добит. Бољи је човек без руке, ногу и очију, него онај без вере. Он истиче разум свој. Он сматра да је истина само оно што му разум налаже. Али, он несвесно ради против разума. Паскал у вези са тим, лепо каже да је најважнија ствар за разум да мисли: одакле је дошао, зашто је дошао, где и зашто иде?! Такво размишљање одвешће вери. Разум сам оправдава потребу вере и доказује да је човек без ње исто што и богаљ. Ко не верује, чини свој разум неплодним и разорним. И у раду човек без вере долази само до рушења. Јер упада у гордост и таштину. Управо недостатак вере је доказ да нема смирења и смирености, већ само гордост. Човек без вере горд је и охол. Срце гордост. Човек без вере горд је и охол. Срце гордељивца је паклена машина. Зато је разум и човека без вере пустошан. А у човека с вером он је плодоносан и плодотворан. Није истина да је човек који верује мало паметан. Човек од вере иде путем мудрости која је изнад знања. Најлепше мисли долазе из срца, а не из разума, али из срца које верује и у коме Бог пребива. Према томе, разум се оплодотворава срцем. Такав разум постаје као врт диван и зелен, сочан и пун цвећа, пун живота и плода, а не сасушен као пустиња. Плодотворан разум ствара само вера. "Светло истине" - 1945. ВЕЗИВАЊЕ СА ХРИСТОМ Лоза без чокота не може да донесе плодове. Тако и човек без Христа. Само у заједници са Њим може да се донесе плод користан. 107

Видело у тами

Сталном борбом са сотоном човечији дух расте док не постигне пуноћу узраста Христовог. Зато да се не падне у грех очајања због потешкоћа на томе путу. Везивање са Христом - то је суштина. Не у обредима, не у церемонијалном облику, но у органској вези. У пролеће орезана лоза пустиће ластаре у зелене листиће који ће се зеленити пет до шест дана и на одсеченој лози. То је резервна храна која их храни, а потом ће се они сасушити. Тако и ми можемо да листамо и да цветамо са резервом. Али пропадамо и не доносимо плода, ако смо одсечени од Христа. "Реч васпитачима" - 1944. НЕ ОСУЂУЈТЕ Угледајте се на Христа и ту, Он, безгрешни, који је носио тело наше да би на могао предати истинито сазнање о Богу и човеку, није био брз да осуђује. И кад су Му довели блудницу, ухваћену на делу, која је по закону Мојсијеву требала да буде каменована, Он позива присутне и речи: "Ко је од вас без греха нека први баци камен на њу"! Затим је погнуо главу и писао нешто по песку. А кад је понова подигао главу пред собом је видео само грешницу. Остали застиђени били су отишли. У једном апокрифном јеванђељу је записано како је стајао Исус крај језера и разговарао са фарисејима и књижевницима. Усред разговора наиђе од некуда краставо, рањаво и шугаво псето. Сви присутни са страхом задигну своје хаљине да их псето не оскрнави својим додиром, а Он, прочисти, помилова шугаво и краставо, рањаво псето говорећи: "Гле, како има лепе зубе!" Ко себе добро познаје, ко зна како је у истини много грешан и недостојан (сваки је човек такав, и то је први знак живе душе људске, а знак је мртвила душе кад човек мисли да је без греха или са малим гресима) - тај тешко другога осуђује, а нарочито онда, кад није као старешина позван да суди. Писмо "Драги другови", 1944. година

108

Видело у тами

КВАСАЦ ФАРИСЕЈСТВА Не упоређујте се са другим људима, јер ћете тако лепи испасти. Нешто и по истини, а више по самољубљу које ће вас улепшати, већ упоређујте себе са ликом Христовим. И мерите себе у светлости Његових речи, па ћете онда видети сами шта сте и какви сте. Господ је забранио људима да се упоређују међу собом и назвао је то квасцем фарисејства. Чувајте га се, јер то убија душу горе него икакво оружје. Не упоређујте се, дакле, са другима, јер, ко су ти сви са којима се упоређујете? Грешници као и сами што сте. Ако налазите да су већ грешници од вас, па тек онда имам право да питам: с ким се упоређујете? Упоређивати се, значи за пример, за образац, за модел узети нешто. Да ли си ти модел или тај грешник са којим се упоређујеш? Узми за образац оно што је образац људима и анђелима Христов лик, а не себе, ни онога до тебе. Ово стављам у први ред, јер мислим да многе наше грешке одатле излазе што смо задовољни, што не видимо своје недостатке, што смо уображени, што смо осиони, - што нисмо кротки и смерни. Све одатле долази. Зато ово стављам на прво место и молим вас да на првом месту ово имате на уму: не мери себе са другима, већ имај пред очима својим неупоредиви лик Христов који је дошао на свет да открије људима савршеног Бога (без кога откривења ничији разум не би могао људима Бога показати) и савршеног човека (без чега људи никад не би могли да сазнају прави лик човечији, пошто је наш многогреховна природа тај лик помрачила и покопала под многим слојевима прљавштине). Писмо: "Драги другови" - 1944. КАКО ДА СВЕТЛИМО? Не може се научити интелектуалистичким начином да човек светли. Мора се живети моралним животом да би човек светлео. Да би се постигао практичан резултат, мора се тако живети и онда ћемо имати љубав са свој рад. Ако хоћемо да светлимо морамо да одржавамо везу са централом. Наша морална централа је Христос. Ми ћемо остати светиљка без светлости ако се не вежемо за ту централу. "Светло истине" - 1945. 109

Видело у тами

ОДСЕЦАЊЕ ОД СВОЈЕ ВОЉЕ Свети Оци, ти анђели који су живели у људском телу, ставили су "одсецање од своје воље" или примање и испуњавање воље духовног оца и ред највећих заслуга људских и највећих врлина хришћанских. Сам Господ наш Исус Христос, син божији и бог вели за себе: "Мој суд је праведан, јер ја не чиним вољу своју, него вољу Оца, који ме посало." Кад Он. Исус Христос не чини оно што сам хоће, већ увек само вољу свога Оца небеског како да ми чини сваки што хоће? И како ће се људи сложити и смирити, ако чине по својој вољи? Да би једно постали, једног морају слушати. Ко је вичан истраживању воље Божје тај ће њу увек испуњавати. Писмо: "Драги другови", 1944. година ГОСПОД ИЛИ СОТОНА Душа твоја мора бити нечим испуњена. Ако Господ није стан свој у њој начинио, да знаш, сотона је унутра, јер празна не може бити и ништа је друго не може испунити него Господ или сотона. Само он душа коју Господ испуни постаје мирна, радосна, ведра и сталожена. Она пак коју сотона испуни постоје немирна, туробна, злобна, кисела и незаситљива јер храна сотонина душу стварно не храни, већ је само дражи те бива још гладнија. Међутим храну коју Господ даје заиста храни душу и она тада сама постаје извор који поји и храни друге душе. Писмо: "Драги другови", 1944. година НЕПОБЕДИВО ОРУЖЈЕ Ако љубави имате у свом срцу, онда ћете имати за свакога и добре воље. Ништа вам неће бити тешко, нити немогуће, ништа превише. Свака дужност ће бити лака, а свака жртва природна, разумљива, чак неминовна. И све што будете чинили истински лако ће вам падати. Исти посао вршен са злом или добром вољом, 110

Видело у тами

под истим условима, не захтева подједнаке напоре. У првом случају ће требати напора много више, јер треба савлађивати и своју рђаву вољу и исправљати погрешке које смо чинили радећи као од беде. У другом случају треба далеко мање напора, јер нема да се савлађује сопствена зла воља и погрешке које је она починила. Ово је већ по самом разуму тако. Али ми овде говоримо о доброј вољи, не по разуму људском, већ по божјем плану. По цени добре воље све немогуће постаје могуће, све тешко лако, све непријатно пријатно. Као што војних мора брижљиво чувати оружје своје, тако и ви морате чувати своју вољу да је рђа зловоље не предаје, не нагризе, јер се тако војска изнутра, без борбе уништава, нестаје је. Никад не заборавити да сте добровољци - војници добре воље трудите се да то име зловољом, слабовољом, маловољом не осрамотите. Оруђе којим ћете све тешкоће савладати, све борбе издржати, па и победу добити, јесте само добра воља. Она излази сваког часа једино из арсенала вашег срца и ниодакле друго. А оно је срце има у коме Господ обитава, а не сотона. Та добра воља је говор нашег срца које нам каже да је бог с нама и да нам је зато све могуће, све лако па и оно што је другима немогуће и веома тешко. Писмо: "Драги другови", 1944. година ВАЖНО ПРАВИЛО Не говорите рђаво о својим старешинама. То је правило важно за свако друштво а особито за војску. Ко ради противно њему, ствара злу крв и трзавице. Вршите ви потпуно, у свему, на време и са добром вољом своје дужности. Сијајте делима пред другима, па ћете одмах осетити да, и ако сте по чину и положају мали, ипак водите у многочему и то служећи. Тако ће се испунити две Христове мисли: "Нека се засија светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша!..." и друга: "Ко хоће да буде први нека буде последњи." Не осуђуј, већ само испуњавај све што је потребно па се не бој. Тако ћеш бити квасац добра. Стидеће се другови твојих дела и трудиће се да те стигну. Од твоје критике пак, не само да се неће стидети, него ће критика да ствара злу крв и да обара ауторитет твојих старешина и твојих другова. Не значи 111

Видело у тами

то да ти не треба исправљати. Исправљај, али смо делима својим, ане речима јер тако се права исправка чини. Писмо: "Драги другови", 1944. година НЕ БУДИТЕ РУШИОЦИ Немој сваку ствар да цениш брзо и са зле стране. И ако ти се учини нешто да није добро, веруј да има, неких теби, непознатих разлога, због којих је та ствар била оправдана. Не усуђуј се да осуђујеш, пре него што се добро распиташ о свему и пре него што добро расудиш. Ко друкчије ради тај је брз на рушење. Ти немој бити такав, јер градилаца је мало у твоме народу и у свету данас, а рушилаца је и без тебе тма и тушта. Писмо: "Драги другови", 1944. година НЕ ОСВРЋИТЕ СЕ Све што је у супротности са добром вољом треба избацити. Нарочито сваку охолост, осионост, надутост и уображеност. Ако овако будете радили видећете одмах резултате. Примаће вас људи боље него до сада. Не гледајте на рђаве погледе, увреде, на изазивање с друге стране, ако их буде било. Вршите ви своју дужност, па ћете видети сами резултате. Писмо: "Драги другови", 1944. година ОТВОРИТЕ СРЦЕ Имајте међу собом заједницу мисли и љубави, али немојте да се затварате људима, већ будите према њима онакви како то љубав захтеве. Не надимајте се, не држите се високо, не мислите о себи лепо, будите свима све да би сте све придобили. Ви мислите да се људи придобијају речима и ту је ваша грешка. Речи утичу на разум, али се до разума долази тек кроз срце. Ако су капије срце за112

Видело у тами

творене до разума човековог нећете доћи, па макар му и саму математичку истину изнели. Истине људског друштва нису такве природе да би се могле свести на математичке облике. Једна од тих истина је да се срце људско осваја само љубављу. То морате знати и љубав морате имати, па ће се она сама показати и на најгенијалнији начин освојити људе. Писмо: "Драги другови", 1944. година ОРГАНИЗАМ И ОРГАНИЗАЦИЈА Организација је људска ствар, а организам је Божији. Организација је без живота, а организам је жива стварност. Организам пак није могућ без љубави, и ако знате да нисте организам значи да је у вас љубав ослабила, а то је најтамнија страна у ситуацији вашег срца. То долази само зато што се смрт зацарила у души вашој, што душу своју пуштате сотони да је он настањује, што се не држите упутства да бар два пута дневно држите душу своју изложену зрацима страшног и дивног лица Божијег, онако као што мајке драже дете изложено, бар два пута дневно, зрацима сунчевим да би дете расло и снажило се. Писмо: "Драги другови", 1944. година ТЕШКО ЈЕ БИТИ ЧОВЕК Није лако бити човек. То је врло тежак занат. То није посао који се периодично свршава. То је стална борба са самим собом. А тешко је сваки дан бити човек. Има храбрих људи који то не могу бити. Ко жели да буде човек тај сваког тренутка мора бити човек, а то значи мора бити спреман за борбу са самим собом и са злом које га окружује сваког часа. "Поводом писма" - 1944.

113

Видело у тами

НЕПРОЛАЗНИ ЗАКОН Наше мерило је господ Исус Христос. То је непролазни закон нашег живота. "Не бојте се оних који тело убијају," али се "бојте оних који душу убијају". Код онога који се спусти испод скота душа је убијена. Живот је стална борба. Непрестано има да се бори, при томе може и да се пада, али треба и да се диже са крајњом решеношћу да се подигне и иде путем који даје снагу коју човек по разуму никада не може да добије. Ако живи по чистоти човек развија своје душевне способности, које се никада не би развиле, ако се живи животом испод скота. То се не да разумом схватити. То је надзиђивање душе и духа човековог у Христу. "Поводом писма" - 1944. КРИЛА ДУШЕ Чистота душевна и телесна надзиђује душу људску. Од ње као да се добијају крила. Душа живи на земљи, али је превазишла земаљска бића. Тада се буде латентне способности и она се сублимира и умножава. "Поводом писма" - 1944. ПЛОДОВИ НЕ ВАРАЈУ Ко не може да живи одушевљењу тај иде у очајање. Одушевљење гради, очајање разара. Наша душа често тоне у очајање место да се вине у одушевљење. Тамне дубине очајања само су антитеза, супротности ведрим висинама одушевљења. Очајање води сотони и вођено је њим, као што одушевљење води богу и вођено је Њим. Очајање понекад може да узме лик одушевљења као што сотона може понекад да узме на себе лик светлога анђела, али и ту се по плодовима само сени. "Четворогодишњица" - 1945. 114

Видело у тами

ОД ВРХОВА КА НИЗИНАМА Речено је давно да је истина као сунце. Кад се роди осветли само усамљене врхове, да се затим његова светлост прошири док не осветли и скривене долине. "Најважнија истина" - 1945. СРЦЕ ИЛИ РАЗУМ Треба да расправимо питање срца и разума. Када би се људу спасавали интелектуалистичким методама, онда би се од Христа па до данас много пута спасли. Спасење света, међутим, може доћи само од дубоког преображаја срца људског. Не можемо да кажемо да образовање ума нема свога значаја. Али се с њим не може постићи спасење. Коме је срце близу Христа његов ће ум примити све речи Христове. Најважнија ствар је васпитање душе и срца јер се тада ствара други квалитет живота. Не може човек који има скрушено срце и смирен дух да не угледа истину. Мука је са оним људима који мисле да су нешто научили, а нису срце променили. У том случају све остало ништа им неће вратити. Неће се људи спасти учењем мисли и идеја, већ само преображајем срца. Потребно је научити идеологије, али своје срце припремити - то је најважнија ствар. "Светло истине" - 1945. НИШТА БЕЗ ЉУБАВИ Не треба Господу наша помоћ, већ наша љубав. Све што се од нас тражи и што ми можемо Богу дати, то је љубав срца свога. По тој љубави се мере и сва наша дела. Ништа не вреди ни знање, ни пожртвовање ако љубави нема. Не помаже јунаштво, ни молитва, ни пост, ни милостиња, нити непорочан живот, ништа не помаже, ако се то не прими из љубави према Богу. Напротив, само 115

Видело у тами

једна чаша воде дата сиромаху "Христа роди" - што значи из љубави, доноси велику и неупоредиву корист. "Светло истине" - 1945. ПРЕ СВЕГА И ПОСЛЕ СВЕГА Бог је стварност, а ми смо сенка. Бог је истинска истина, збиља. Ако Њега нема, - онда и нас нема. Ако Њега има - и ми смо стварност. "Светло истине" - 1945.

116

Видело у тами

ЛИК ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

117

Видело у тами

Стојимо пред тешким задатком: да дамо основне црте политичког лика наше најизразитије политичке личности. Основне црте политичког лика Димитрија Љотића, писца мисли изнетих у овом делу. Прва основна црта политичког карактера Димитрија Љотића јесте скромност. То није пре свега она интелектуална, сократовска смерност која долази од сазнања свог властитог незнања. Оваква смерност може бити философска врлина. А кад није то, она је декоратив и поза. Други је узор за своју смерност имао Љотић: Онога који је једини међу људима божанску величину поставио на једну једину и једино могућу подлогу: на смерност срца. "Ја сам смирен у срцу свом." Скромност и смерност Љотића извиру спонтано из самог бића његовог. Као песма славујева. Смерност је Љотићева судбина: он друкче не може. Он се под њом повија као пун клас под једрим зрном. То су његове обилне гране, плодом тешким оборене. Смерност је његов дар. Зато она нема ни своје обичне сенке: несмерност смерних. Она је толико унутрашња да је невидна. И образује такорећи унутрашњу тежину његове личности. Одатле су, као из свог природног истецишта, развијени сви луци који образују моћне полуге крајње уравнотежености овога човека. Смерност ова и оваква превасходна је политичка врелина. Она је, пре свега, брана од свих сујета и искушења спољашњих и унутрашњих које походе великог човека. У пустињи сујета, у којој сваки живи човек битише где су сабласти и за мале - велике, смерност је прави анђео бранитељ. Благодарећи овој смерности. Љотић остаје у век исти у свим теснацима које живот смртноме пружа. За њу не постоје сиренски гласови, који би пажњу и стрем постављеним задацима одстранили. Смерност је нека врста бедема која брани од свих порока за гордост везаних, порока које је једна царска мудрост обележила као "таштину над таштинама". Порока уосталом који сваки формат политичке генијалности могу да - прогутају. Са смерношћу долази одрицање, самоодрицање. Било је великих политичких Лукула, које су упропастиле њихове гозбе. Љотићево одрицање иде до потпуног самозаборава сопствене личности. На духовном и материјалном плану његовом одрицању нема краја. Свуда је спроведено крајње испосништво. Нема државништва без ове врелине. Служити значи за Љотића одрицати 118

Видело у тами

се. што већа служба веће одрицање. Одрицање од земаљских добара. шта она значи за политичара државничких размера, знају сви они који су бар једном размишљали о политичкој мудрости праве владавине. Нема победе без победе над самим собом, без самопобеде. Немогућа је владавина личностима и догађајима без самосавлађивања. Како ће се тражити жртва других без саможртве? Политика је одрицање. Љотић је то учио, још убедљивије по томе живео. Са смерношћу и одрицањем, код Љотића иду увек заједно: морална чистота и чедност срца. Код њега између срца и усана нема размака. Не само у понашању, не само у основном животном ставу, ни у самој његовој политичкој речи нема фразе, реторике. Ко је једном чуо Љутића, било у којој говорној или говорничкој позицији, сваком пригодом и на свакој свечаности, осведочи се да су овом човеку уста на самом срцу, или срце на самим уснама. Било је, и има философа политике који сматрају да је реторика главно обележје великог политичара. Ни трунке од тога код Љотића. Он је свој позив схватио као служба народу, а службу народу као службу - Истини. Као сведочење и исповедање истине. Управо, за њега дозив има значење призвања, мисије. Такав је био као адвокат, такав као политичар. Такав свуда и свакад. У тесној вези са овом врлином сведочења истине, сведочења истине по сваку цену, па и по цену трагичности која прати сваког апостола истине, у вези је његова честитост. То није неподмитљивост, грађанско поштење, материјална некорумпираност - особине Љотићева карактера о којима цео народ зна - него честитост вишег реда: херојска честитост. Верност речи, верност мисли, оданост, правичност, доследност, оно народно - мистично "ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога Истинога" - то је централно у тој чистоти срца. Ова врлина улази у регистар изузетних вредности: није нипошто везана за многе, већ за појединце. Она се због ретке племенитости не може наследити, подржавати, научити и природити. Она је сјај срца као сјај племенитога метала. Та племенитост није ствар многих. Она је својство и својина изабраних. Она није обична вредност. Ова комплексија, коју смо назвали чедношћу срца и донекле извукли њене компоненте од великог је политичког значаја. Нарочито у нашој политици. Она је ту, као појава и као акција, значила и значи читаву револуцију у нашем политичком пословању, право "обртање вредности", остварење једног новог политич119

Видело у тами

ког стила. Раније политичке мишљење и дељење заснивало се, по неком правилу, на скривању истине, на интригама, политичком лицемерству моралу подвала, смицалица, доскочица, неискрености, завере. Љотићев етос доноси једну нову политичку доктрину: политику херојског етоса. Нема политике без чврстих и трајних моралних основа. Политика бива хероизирана, и, као таква, извучена из жабље перспективе политичке чаршије. Свећа се не држи под лонцем, већ на свећњаку. Морална светлост мора све обасјавати, најпре путеве државотворне воље и мисли. Ова политика више врсте дала је, као политички плод, једну колико снажну толико плодну критику политике неморала у свим областима нашег живота, а за следбеништво у покрету била је од пресудног значаја: она је условила одбир морално исправних и морално одлучних "јунака и мученика" како их је он назвао, каквим су се они стварно и показали. Док би ове вредности сачињавале политички етос Љотићеве личности, наредне образују његову духовну - политичку личност. Наравно, немогуће их је све, најмање овде, побројати. Зато их делимице и без реда спомињемо. Најпре би ваљало поменути родољубивост Љотићеву. Било је, свакако, великих родољуба и пре Љотића. Али се код свих њих могао наћи "патос дистанције", силна жеља за удаљењем, неприступачност која велику политичку личност, и поред све присности и везаности за отачаственост дели од народа. Надменост због изузетности и уображеност због величине сметале су тим прегаоцима родољуба да приме и рите и дроње народа. Присенак аристократизма сенчио је то родољубље. Код Љотића свега тога нема. Љотић је колико израстао, толико урастао у народ. То урастање је важно, пресудно. То изједначење своје, са судбином свог народа, примање свих крстова народног себра, потпуно срастање са родном грудом у љубави. То је - та заједница срца - спалила сваку ненаклоност према простом и грубом пучкоме лику - лику у његовом црквенословенском значењу, лику као народној заједници. Једини би му премац по том родољубљу био Достојевски. У сваком случају то родољубље, активно, садржајно, традиционо, назидано на вечним народним вредностима помогло му је, као свака велика љубав, да разгрне до дна суштину народног духа и да види блесак бисера народног, који се "пред свиње не баца". Сем тога да види шта у подсвести народне душе живе као невоља, као жеља, као захтев, као тежина, као потреба, као недуг, као 120

Видело у тами

страдање. Љубав му је расла неизмерно на сапатњи, на недемагошком, конкретном саживљавању са народном стихијом. Јер пре свог јавног, народнопубличког рада он је у својој крајини имао неку врсту "духовних вежби" из родољубља: лицем лицу са трудом и муком себарском своје нахије, своје прве велике политичке општине, са којом је делио радости и болове простог, непатворног народног човека. И кад је дошла "пунина времена" његовог правог и пуног политичког рада, он је, као некад Катон, као некад људи великих призива, отурио свој "плуг": запустио и напустио свој позив, свој кров над главом, своју породичну клет и најближе домовинско гнездо. Пошао је у политички свет са зрелином свршених вежби после пустињаштва, са љутим искуствима и провејаним и провереним сазнањима. А, пре свега, са системом будуће политичке делатности оверодостојеног искуством грубих и најгрубљих стварности. Све што је носио са собом била је та љубав, највиша учитељица политичке мудрости. И ако се његова политичка мисао у сложеној и снажној размакнутој лествици будно прати, видеће се да је њена и основа и покретач и циљ - љубав. Стваралачка љубав, неимар његове властите личности, мора да постане у политици као вођењу народне судбине главни архитект народне личности - то је средишна мисао његове политике. Љубав као родољубље - о Љотићевом човекољубљу други пут - заиста је магијска снага сваког стварања. Ми знамо колико је тајна љубави пленила највећа срца и највеће умове. Знамо и за улогу њену код свих мистика, мистика - философа и песника. Знамо и да је највиша религија названа религијом љубави. По њој је чак и Бог сам суштином својом - Љубав. Родољубље Љотићево тог је истог ткива. Љубав је оката, видовита. Поглед љубави продире где никакво сазнање без љубави, ма како генијално, научно, методско оно било, не достиже. Тајне се око љубави раскриљују. То је чудна и необјашњива божанска моћ љубави: она кроз најмање податке кроз невидне пукотине бића као муњом обасјава најскривенија унутрашња обличја. Ту снагу емотивно - интуитивног продирања, цепања појавних копрена и застора, има велико родољубље као што је Љотићево. Ми пред собом, у овим мислима, поред проблеска жарке родољубивости, имами чисти образац тог проспективног, провиденциалног гледања у будућности: провиђења, прозорљивости. Ако је иако могуће објаснити моћ пророштва Љотићевог, која и саме неверне Томе збуњује, кључ је њен, по нашем мишљењу, у том крупном и ретком богоданом дару родољу121

Видело у тами

бља. Нама пада овде напамет једно место из песме апостола Павла о љубави: узалуд ми је, вели отприлике он, ако и дар пророштва имам ако немам љубави. Скривена мисао апостола Павла је ова: нема пророштва без љубави. Нити је могућна политичка видљивост без политике родољубља. Политичка визија, политичко провиђање догађаја, то је изузетно велики дар политички Љотићев. Изузетно велики, јер је политичко провиђање најтежи и најређи облик провиденције. Лако је предвидети појаву планета при устаљеној констелацији планетарног строја у закономерном ритму звезданих кретања. Лако и у научној области. Лако и другде. Али тешко у политичкој динамици, где је све и искиданом и неправилном покрету, испресецано непредвидљивим моментима, откано од ситуација многих, од којих свака за себе може и некад мора значити нови и неслућени ланац узрочних дејстава. Када смо неки од нас у своје време читали Љотићево писмо кнезу Павлу о будућој судбини нације, ми нисмо слутили, нити могли слутити са каквом ће се неумитном тачношћу остварити, на нашу велику несрећу, сви ставови писма. Ми смо само - веровали. Веровали да ће се то тако заиста догодити све. Јер смо се осведочили на многим другим примерима провиденцијализма овога човека, примерима и спољне и унутрашње политике, који, сабрани и сређени, представљају праву правцату модерну политичку апокалипсу, откривање. Да ли је ко од наших политичара уопште имао приближно тако оштар дар предвиђања? Љотићева политичка визија праћена је активизмом, ретко снажним, интензивним. Један је од главних мотора његове спољнополитичке опсервације активистички став: претицати догађаје. Бар предвиђања догађаја нема ни њиховог претицања. Претицати значи на наречју политичког активизма предухитрити их, отклонити их, искористити их. Без мрве провиђења нема уопште никакве смислене акције. Тек са провиђењем могуће је телеолошко, циљно делање. Али та могућност, иако премного значи, иако је она први услов за политичку економију, није све. Знати не значи умети. Чак и имати не значи умети. Политичка уметност је тек круна политике родољубља и политичке провиденције. Само родољубље или само провиђење, или и једно и друго заједно, остају без дела политичке мудрости бесплодни. Њихова се крила, као Икарева, топе на сунцу маштања. И кад би Љотић остао при томе, при платонском и касандровском моменту и политичком процесу, онда би он личио на љупког Ганимеда кога су бози удостојили 122

Видело у тами

Олимпа. То јест: он би, добрим делом, остао идеалист, теоретичар, утопист. Али нека се расмотри пажљиво други део, пажљивије од првог пророчког дела писма Кнезу, па ће низ приложених мера својом исправношћу и тачношћу пробудити још веће осецање неверице. Овај "идеалист", овај "занешењак", овај Љотић страшније делује реализмом предакција у виду предохрана него реализмом визије. Неки политичари, иначе самозвани и самоуверени реалисти, материјалисти, сензуалисти, итд., називали су и себе и своја писана дела Антејом, због тобожње везаности њихове политичке мисли за искуство. И други су, и с левице и с деснице, следили на свој начин њима. Из тог уображеног свог политичког реализма сви су Љотића називали - утопистом. Блиска историја и наша стварност сурово су доказали да је Љотић био и остао једини - Антеј. Једини Антеј нашег политичког живота! Нема правог стварног, успешног и позитивног активизма без политичког хероизма. Велика је политика руковођење и неимарење историје као вођство судбине свог народа и његове државе. Прваци државништва, државништва по превасходству, могу бити само хероји. Хероји - људи прегалаштва, подвига, јунаштва. Ако се Љотићевом делу, било речи или акцију, тражи подлоге која као основа носи целу архитектуру Љотићевог неимарства, то је херојство. Херојство као храброст, као јунаштво. Љотић, ако се не варамо, гаји култ оном Његошевом "јунаштво је цар зла свакојега". Управо не Његошевом јунаштва решавао сваки проблем своје историје, он је захтевао да својих следбеника храброст, јунаштво. Јер пут истине је тежак, узан, трновит. Јер су зла узела апокалиптички размах. Јер је ваљало народ од свих немани ослобађати. Хидру може посећи само - Херкулес. На аждају се може окомити само - св Ђорђе. Храброст је у основи чин одважности, а одважности - чин слободе. Без ове слободе нема - народног ослобођења. Ка Љотић уче о јунаштву, он не мисли само на - бојно поље. Политичко поље је у истој мери - бојно. Изгубљена битка на политичком војишту и бојишту, изгубљена је још пре рата. И не мисли он само на одважност војника, него на високу грађанску и државничку одважност самопрегора. Какав је био, тако је учио. А то и од својих другова захтевао. Он лично показивао је, сваком приликом, најплеменитији хероизам. На страну што је његов начин живота уопште, чак и он који може да посматра и један собар, био херојски. Јавни живот, политички наш живот био је сав осветљиван ватрометима његових јуначких потеза. Ако је треба123

Видело у тами

ло рећи истину, изобличити лаж, укорити неправду, - није презао ни од чега: ни пред режимско - пандурском тојагом, ни пред митроносном главом, ни пред сјајем царског престола. Само писма сведоче најбоље о томе. Зашто је то могао и морао учинити? Јер је имао строго одређени и учвршћени канон моралних вредности у себи. Јер је у пирамиди општих вредности видео оне свете и неприкосновене, којима се највишим политичким заветом заветовао - родољубљем. Јер је од свих више видео: видео политичке тешке грехе и цара и говедара, грехе који доносе пропаст његовом народу. У херојском сведочењу истине било је нужног исповедања истине. А то исповедништво морала га је довести у сукоб са легионом народних непријатеља: он је борбу на свим странама прихватио. Хероизам је увек и свуда цео. Поред свега тога што су се сви политички чиниоци свезали као сплет змија против овога човека и из дана у дана његовом хероизму плели венце трагике, служећи се свим средствима најподлије и најподмуклије завере он је, иако свестан демонске снаге политичке гомиле и њене крвожедне бесомучности, живео једним ретко сунчаним и радосним оптимизмом. Он је целокупним својим животом посведочио дивну реч философа - песника Ничеа: "Јунак је весео..." И ако га је у његовом животу обликао крвави зној тренутних очајања и давао потоп болова због народне судбине - и сам Христос доживљавао је овакве тренутке! - он је био уверен у крајњу победу Добра. А глас провиђења га је у тој вери крепио. Отуда је снагу црпео, умножавао и подизао до диполинских размера. И све је било више изгледа на победу: процес ослобођења народа разрастао се као горушичино зрно. Тај раст прекинуо је рат. Непријатељи народни успели су, да, бар привремено, отклоне крајњи обрачун.

124

Видело у тами

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ (1891. - 1945.) Димитрије Љотић рођен је 1891. године у Београду, но већи део свог живота провео је у Смедереву. Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина Македонија) у првој половини XIX века. Владимир Љотић, Димитријев отац, био је српски конзул у Солуну (у два наврата) те председник општине Смедерево и народни посланик у српском парламенту. Димитрије Љотић основну је школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун с непуних 16 година успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства спољних послова. У младости постаје веома религиозан те размишља о томе да напусти Правни факултет (који је у међувремену уписао али је због очевог негодовања одустао од факултетског образовања) и постане свештеник. За време Балканских ратова добровољно се јавља у санитетску службу. У јесен 1913. године одлази у Париз и ту остаје све до почетка Првог светског рата. Након повратка у Србију 1. септембра 1914. је позван у војску. Након завршетка Првог светског рата постављен је за командира железничке станице у Бакру (Хрватска). У Бакру слама штрајк железничара тако што хапси 36 штрајкача и предаје их полицији. С дужности командира железничке станице разрешен је 17. јуна 1920. године. У Бакру је Љотић пронашао и љубав свог живота - Ивку, с којом је касније ступио у брак. Након разрешења с дужности враћа се у Смедерево где отвара адвокатску канцеларију. Ту постаје члан Народне радикалне странке, а ускоро и председник омладинске организације странке. Дана 16. фебруара 1931. године краљ Александар, који је 1929. распустио скупштину, именује га за министра правде у влади Петра Живковића. Недуго потом, 28. јуна 1931. Љотић подноси краљу нови нацрт устава. Предлог устава предвиђао је да народ бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кан125

Видело у тами

дидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај предлог устава те Љотић подноси оставку. Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника. Тако је 6. јануара 1935. године у Љубљани створена организација Југославенски народни покрет Збор. За председника покрета изабран је Димитрије Љотић, први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Збор је изашао на изборе (1935.) и добио 0,84% гласова. Тренд лоших изборних резултата наставио се, па све до слома ројалистичке Југославије Љотићев покрет није имао значајнијег успеха на изборима. Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распоредом јавља на дужност у бјељинску касарну. Наредио је и осталим члановима Збора да поступе исто. Након капитулације Југославије Љотић се враћа у Смедерево. Одазвао се позиву нацистичких окупацијских власти које су покренуле иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Комесарска управа) у окупираној Србији. Активно је суделовао у преговорима с немачким властима и постизању споразума с истима. Одбио је да уђе у владу (за њега је било предвиђено место министра пољопривреде), али су зато уз његово одобрење ушла два члана Збора. Међутим, 5. јуна 1941, након што је експлодирало складиште муниције у смедеревској тврђави, постављен је за изванредног комесара за обнову Смедерева. Након пада Комесарске управе утемељена је цивилна влада на челу с Миланом Недићем, а којег је на то место предложио управо Димитрије Љотић. И у ову владу су ушла два члана Збора. По предлогу једног од њих двојице (Михаило Олћан) формирана је Српска добровољачка команда тј. јединица која се борила против партизана. Оружје су добили делом од Немаца, док је део касније био заплењен у борбама. СДК је носила исте униформе као југословенска војска. На капама су уместо југословенског имали српски грб, а на десној страни на грудима носили крст у коме се рељефно истицао лик Великомученика и Победоносца Георгија како убија аждају. Ивицом по кругу њиховог крста стајао је натпис "Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину - Добровољци". Дана 22. новембра 1941. Српска добровољачка команда, жандармерија и четници Косте Пећанца стављени су под једин126

Видело у тами

ствену команду формирањем Шумадијског корпуса под командом Косте Мушицког. Односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостављени су у лето 1941. године. Тада је договорено да Љотић осигурава Михаиловићевим четницима материјалну помоћ. Уз мање прекиде та сарадња је настављена током целог рата. Пред крај рата притиснути напредовањем партизанских снага љотићевци и сам Димитрије Љотић повлаче се у Словенију. Ту Љотић успоставља сарадњу са Командантом словеначке Беле гарде генералом Лавом Рупником. Ускоро се у овом савезу нашао и Лички четнички корпус под командом Добросава Јевђевића те неколико одреда словеначких четника - Плаве гарде. Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић је добио телеграм од Момчила Ђујића да се патријарх Гаврило и епископ Николај желе састати с њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптрија - 11). Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен те се откотрљао у провалију. Димитрије Љотић је погинуо на лицу места. Сутрадан ујутро тело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. Први венац који је положен на његов гроб био је венац Драгољуба Михаиловића. Владика Николај је са четничким свештеницима служио опело и после одржао говор над одром покојног Љотића: "Да је одсечена само једна грана, стабло не би много осетило, али стабло је одсечено до корена, и нама је нанесен велики бол. Ај Боже! То је Твоја воља и ми јој се морамо покоравати. Кад се један камен баци у воду, он прави концентричне кругове који се шире. Тако и смрт Димитрија Љотића иде тугом његовој породици, његовој мајци Љубици, тамо далеко у Смедереву, његовој супрузи Ивки, његовом брату Јаши, његовим синовима и његовој кћери. Други круг иде кругу добровољаца, његовим сапутницима и једномишљеницима у миру и рату, у добру и злу, у радости и жалости. Трећи круг иде са дичним четницима, ка оном коме је већ четири године земља простирач а небо покри127

Видело у тами

вач. И сад одлази и четврти круг, који обавија цео свет, јер Љотић није био само наш, он је припадао човечанству, Европи, свету. Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био само државник, он је био хришћански државник. За последњих 150 година, ми смо имали великих политичара, великих људи као сто су Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић; али то су били људи велики за своје време, и у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике кругове светске политике. То је био политичар са крстом. Имао сам прилике да га једном чујем у манастиру Жичи када је рекао: 'Српски народ неће бити срећан док сав свет не буде срећан'. Он је био учитељ који је учио најпре делима, па тек онда речима; упућивао је, и сам је био пример. Никад није говорио, а да делом није показао. Ништа није било да је говорио, а да није делом остварио. О, да су такви били сви наши учитељи! Христос је рекао: 'Треба радити па учити, а не само учити.' О њему ће се говорити као човеку, државнику и дубоком хришћанину, и ту је он био највећи. Он почиње од себе, а то користи свету. Ако почињеш од периферије, од другог, а не од себе, онда не користиш никоме. То је било његово гесло; Димитрије Љотић био је човек дубоке вере. Он је као министар правде додавао кадионицу свештенику у цркви. Многи су се томе ругали, али он се није стидео. Он је говорио: 'Ја идем да испитујем вољу Господњу, па кад је сазнам, ићи ћу за њом, не обазирући се ни лево ни десно.' Без Димитрија Љотића осећа се велика празнина, а то је празнина која се не може лако попунити. Дрво је одсечено, али Бог зна шта ради и ми се морамо покоравати Његовој вољи. Ако је дрво одсечено, али из одсеченог дрвета никле су многе младице, а то су многи и многи Љотићи. Ако је пао Димитрије Љотић, десетине хиљада српских јунака под оружјем заједнички сједињени, не појединци, него заједнички, заменици су Димитрија Љотића. Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у миру и у рату, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна, нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности. Бог га је узео баш у своје време. Рећиће неко: узели су нам га. Али га нису узели, јер је он дао упут својим животом и својим 128

Видело у тами

трудом до сада. Колика понизност, какав аскетизам, исповест Светогорска, какве молитве, дечје милине! Ми благодаримо њему, Његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити највернијем сину Српства. Када сам говорио са њим у Бечу о сједињењу наших народних националних снага, он је, говорећи о ономе за кога сам рекао да му је већ четири године земља простирач а небо покривач, смерно одговорио: 'Он нека заповеда, ја ћу слушати. Он нека буде на врху, ја ћу на дну. Ја ћу му ноге прати.' И дошло је јединство. Ко је познавао тога човека, морао га је волети. Он је био идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а јагње у кроткости. Говорио је: 'Ако учинимо све народе срећним, бићемо и ми срећни'. Чедо Милић, велики мостарски јунак, рекао је: 'Још сам видео јунака, али јунака као Љотића нигде'. О њему ће се зато писати књиге. Писаће не само Срби, него и сви Европљани који су га познавали. Било је људи који су говорили да он однекуд воли да прима, да сакупља, да гомила. Али где су његове куће? Где му је имање? Где су му куле? Где су му поља? Ја то не видим. Али био је велики богаташ духом, поштењем, вером. Духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он је био толико богат душом, да ју је могао давати и другом, позајмити осталима, увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика није била акробатика, него етика. Он је био репрезентатор душе и срца српскога, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског национализма. Он је волео све војводе. Он је то мени причао, а исто то о њему говориле су и војводе, и о њему су кружиле похвалнице. Један велики војвода, који је овде међу нама, рекао ми је једном приликом пре кратког времена: 'Не могу се од њега одвојити. Речи из његових уста теку као мед. Он је прави репрезентатор српске политике'. Он је толико дао од себе, па да је живео још 50 година он не би имао шта више да да. Он је дао одговора на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота. Жалимо га сви, жали га свако. Жале га и Немци. Многи су му пребацивали да се сувише наслања на Немце. И то баш они који нису били народни људи, који поседују виле и богатства, и који као јазавци за сто година унапред припремају себи богат129

Видело у тами

ство. Али он је највише критиковао Немце, и баш зато они су га поштовали. Критиковали су га само они који га нису познавали. Колико је само волео своје војнике! Причао ми је један официр из његове пратње: 'Када смо одступали из Београда, на путу смо застали и делили храну војницима који су били гладни.' Кад смо поделили храну пришао сам Љотићу и рекао му, да је остало хране још само за мене и њега. На шта је он рекао: 'Подели и то. Ми ћемо лакше поднети. Сад и тако идемо да спавамо, а лакше се спава кад се не једе'. И тако сам учинио. Он је поштовао човека изнад свега, само најпре и изнад свега - Бога. Он је био велики човек. Оно што је посадио, ухватило је дубока корена. И све што је урадио, мирисаће. Добровољци, певајте у славу Димитрија Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите Димитрија Љотића! Пала је највећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као највећу жртву, њега! Боже, нека буде доста! Ја верујем да је ова велика жртва капија која ће нас довести до слободе. Димитрије Љотић је капија наше нове Отаџбине! Зато сви, браћо, молимо се за душу великог човека и нека га прими у Царство своје. Нека нам Бог услиши молитве, а њему нека да место које заслужује. Бог да прости душу Димитрија Љотића! Во вјеки вјекова. Амин. Није мртав Димитрије Љотић. Он сада припада читавом Српству. Он сада припада небеској Србији. А мртви су јачи него живи. Он је сада јачи него када је био жив и спутан. Он сада још више ради и поседује још више снаге. Он тек сада ради. Хвала му! "

130

Видело у тами

САДРЖАЈ: МЕСТО УВОДА

11

ПРВИ ДЕО: ТЕЖИШТЕ ИСТОРИЈЕ Поглед у дужину и ширину Занемарена димензија Најмоћнији фактор историје Најзаноснија мисао

13 15 15 16 18

ЧОВЕК И ЗАЈЕДНИЦА Срећа и пропаст заједнице Два схватања заједнице Болест у корену Заједничка мисао Храна једне заједнице Нема живота без одушевљења Осећај солидарности Дужности и права И посебна и општа штета Органски и механистички појам Не диктатура Једна погрешна мисао Највиши интерес Једно важно питање Изгубљена равнотежа Неминовни сукоб Шта одржава зло Да ли свак за себе Највећи народни капитал

19 21 21 23 24 25 25 26 26 27 27 28 29 30 30 30 31 32 32 33

НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО Грех према човечанству За изградњу националне културе Народно стабло Закони једног народа

35 37 37 38 39 131

Видело у тами

Закон нашег народа Најтежи грех према народу Напуштени извори Смањени потенцијал Народи пред истином

39 40 41 41 42

КРАЉ – ВИД НАЦИЈЕ Чудна историска стварност Три начела Потврда искуства Штит сваке слободе и правде

43 47 48 49 49

ДРЖАВА – ОРУЂЕ НАЦИЈЕ Народни алат Најважнија људска заједница Основни закон отаџбине Три услова Дух – политика – економија Поштовање закона Одговорност Љубав, мудрост и снага Облици и садржина Политика и морал Владање приликама Стварна и потпуна власт Себичност и пожртвованост Како настају револуције Истинска револуција Две злоупотребе Органско исцелење Од слабости - слабост Време против "савремених" Ситни људи на великом послу

51 53 53 53 55 56 56 57 57 58 58 61 63 65 67 68 70 71 71 72 73

ОМЛАДИНА – СУНЦЕ НАЦИЈЕ Пут омладине Поуздани знак пропадања Не окови већ сокови живота Три људска типа Идеал и жртва

75 77 77 78 79 83

132

Видело у тами

Владање собом Сунчани људи

83 85

ИСКРЕ

87

ДРУГИ ДЕО: ЕВРОПА БЕЗ ХРИСТА Против Бога, духа и народа Идеја водиља марксизма Програм рушења Два света Циљ СССР-а – светска револуција Нема еволуције Против домаћина Надничар као идеал Наш народ и марксизам Ни фашизам ни хитлеризам

95 97 97 98 100 100 102 102 102 103 104

НАЈВЕЋА СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА Два излаза Свет на прекратници Опште врење Пуне мере и цели људи

109 111 114 117 118

ПОД ХРИСТОВИМ ЗНАКОМ Магла над Европом Велико и дуго скретање Утицај духовних вредности Господ царствује Или – или Христос и антихрист Ка варварству Без пута у очи мрака Изван Христа нема спасења Наша трагедија и величина Пут ка Богу Не закон већ живот Христос – истина и љубав Шта је Бог?

119 121 121 122 123 123 124 124 125 125 125 126 127 127 129 133

Видело у тами

Пут мудрости Христов мир Не бојте се!

131 131 132

ХРИСТОЛИКИ ЧОВЕК Вера – извор мудрости Везивање са Христом Не осуђујте! Квасац фарисејства Како да светлимо? Одсецање од своје воље Господ или сотона Непобедиво оружје Важно правило Не будите рушиоци! Не осврћите се! Отворите срце! Организам и организација Тешко је бити човек Непролазни закон Крила душе Плодови не варају Од врхова ка низинама Срце или разум Ништа без љубави Пре свега и после свега

133 135 135 136 137 137 138 138 139 139 140 140 141 141 142 142 143 143 143 143 144 144

ЛИК ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА

145

134