Dimitrije Aleksić - Srpske Narodne Junačke Pesme i Narodne Pripovetke

м 110 р и ј а II. С т| ф а II о с н Л а п 1н ; 1

р у ж н|

ПРЕДГОВОР. Г. Читатељи! Ево једно мало делце, које ја вама у руке предајем и надам се да ће те бити задовољни, са мојим саставом, но ја се и то надам да аво могнем још како дело вама у руке предати. Пуштајући ово дело у свет не могох пропустети, да с’ њима непоздравим цео чита:?>чки свет који иоле мари за дивне наше успомене старога времена. Дакле поштовани читатељи ево вам предајем нрву књигу мојих „Песама“ воје сам саставио и бдагодарим вам на вашем одзиву а особито оним г. скупљачима који не пожалише свога труда но се свесрдно трудише око скупљања. У осталом примите оводелце поштоваии читатељи и извините аво сам гди год погрешио.

Динигрије II. Алексић, уч. IV . раз. гим.

ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ. 1. Несјиа

КРАЉЕВИЋ МАРКО И АРАПИН. Књигу пише црии Арапнне Па је шаље до Прилипа града. На колено Краљевићу Марку И у књизи вако цроговара, Каурине од Поилппа Марко, Чуо јесам да си јунак добар, Тебе хвали Влашка в ђаурска Менс хвали Турска и Араиска. ' Но оад види шта|ти књига каже Па ти хајде мени на мегдану, У широком пољу косовскомс, Да вндимоко је јунак бољч, У Косову свету на видвку, А кад 'ви1)с Краљевићу ,Марко, | Када виђе шта му књига '(каже § Баш то Марку мило небијаше. Ал му друго бити немогаше , Већ опреми шарца од мегдана, Шекрсти се па ссде на шарца, /11ак он одс у п'оље Косово, ј Кад је био у поље Косово, / На далеко чадор угледао; У чадору црна Аранина, А када се прима-хе чадору , Па кад добро виђе Арапина: Пнлашп се жалосна му мајка; , Иак он теде нољем побегнута, Но се њему срамно учпнило, Арапину побећ’ са мегдана. Већ дотера шарца до чаддора,

6

ТТак он впкну црна Араивна, Ајде море црни Арапиве/ Да јуначки мегдан дијелвт, А кад аачу црни Арапине, Од земље је на ноге скочпо. Пак уседе танкога дората, И оћера у поље широко; А за њоме Краљевићу Марко, Кад су били на сред поља равна, ј Тада рече Краљевићу М&рко, I Удри прије црни Арапине? | Удри прије да ти жао нвје, А кад зачу црни Арапине, Он потеже копље убојито. Да убоде Краљевића Марка, Ал се Марко боју научио. На топуз му копље дочекао, Па га преби на двоје ва троје, Пак потеже конље убојито, Арапин се мало забунио, Пак невиђе копље убојито, Нога копље беше ударило. Мртав паде црни Арапине: А кад виђе Краљевићу Марко, Да Араппн паде од дората, Он потеже сабљу оковану, Те Арапу одсијече глав^ Пак је мету шарцу у зобноцу, А он пољем широкијем оде, Право оде у Прилипу граду, Пак се напп црвенога вина. н. месма

КРАЉЕВИЋ МАРКО ПРАВИ за дуж би не . Млоге мрлве цркве

п а Т ,’ аа* па н манастире,

д питага остарела мзјка? 0 мој сипе Краљеваћу Марко. Зашто правиш млбге задужбпие, Млоге цркве па и магастпре. Ал' говори Краљеввћу Марко! Чујеш ли ме моја стара мајко, Што мс питаш ираво да ти кажсм Једном бвја у земљи Араиској, Једио јутро ја порани мајко;;Ш Да наиојпм мојега шарвна. Ал’ на водн дванајест Араиа, Ја ти хтедо мати преко реда; Да иапојим мојега шарина, Недадоше дванајест Арапа, Ја потегох тешку топузину, Те ударп једног Арапина: Како сам га лако ударио, Са црном га земљом саставпо, Ја једнога мене једанајест; Ја двоацу мене десетина, Ја троацу менс деветипа, Ја четворо а мене осмина, Ја петоро и мене седмина, Ја шесторо и мене шесторо, Шестинаме надвлцдала мајко, с Свезашевш руке ваопако> О^ведрше крац>у |\.рапскоме. Краљ мс бацп на|дно у тамници, Ја тавновах за седам годпна: Нити знадох к?д |ии знма прође, Нвти зпадох кад мн лето дође, Само једно ја иознавах мајјго; Зими бих се грудвпе девоЈКс, Пак би мене снега набацале, Летп опет стручак од босиљка, | И иотом сам сазнавао мајко, к \ А кад наста освш годпница, Тамнвца мн додијала иије, Додвјамп Араика ђсвојка, ^ Мила шћсрца краља Араискога;

8

^

Долазе ће јутром и вечером И кроз пенџер мени говорнла Иетрун болан у тавннцн Марко Већ дај мени твоју веру тврду/ Да ћеш мене узет за љубовцу Дат’ опростим од клете тамнице Тада рекох Арапцн ^евојца? Ј Кунем ти се капи на колену, Вера моја оставит те нећу, Вера моја преварит те нећу! И сунце се вером преврнуло, Те не греје зими као лети, Камол’ Марко да узме Арапку, Размисли се Арапка ђсвојка ; А кад беше у јациЈ*е прве, На тавници отвори се врата, И уљезе Арапка ђевојка* Те пзвзде мене из тавеице, Пред тамницом три добра ђогата. Један заме а један је за њу, 1 А трећи је да нам носи 1благо, Уседосмо на добре коњ јрј ^ / " Р1 кад смо се коње дохватили, Полеће смо преко пољај равна! Као звезде преко ведра|неба, Кад смо било на друго# конаку, Ту лего смо мало почивути, Ночинутп санак боравитп; Домен’ леже Арапкан ђевојка, Загрлиме црнијем рукама, Она црна биј елијој зуб^| Кад ја ввђо моја стараЈ|шјк0» То Ј*е мени врло мучно било, Ја потегох криву ћемерлпју, На две' сам је поле нресјекао, Ту сам мајко Богу сагрешп°И велико благо задобио^. За^о правим млоге задуакбнне, Млоге цркве па и мамартире—КВ—

9 III. Пссма МИЛОШ ОБИЛИЋ И ДУЖДЕ ОД МЛЕТАКА. Илн грми ил’ се зсмља тресе* Ил’ удара море о мраморје, Ц Ил’ се крше брда и долине: Ил’ оуцају из цеба громови, Ннти грми нит’ се земља тресе, Нит’ удара море о мраморје, Нит’ се крше брда и долине, Нит’ пуцају из неба громрви; Већ пуцају на граду топови, Шенлук чини Дузкде од Млетака, Јер је добра лова уловио! Краљевића Марка ухватио, Бвјеле му руке савезао, У'тамници на дну гд бацио, Често Марко кроз прозор поглсда, Небил’ кога угледао свога, Бог му даде и срећа јуначка: Те угледа бијело,латинче, Па јеј њега богом; братимио; Богом брате бијело латинче? Донесн ми један лист хартије, V Ласт г*'ртије књигу без јазвје, '■< Ево теби три жута дуката, То латинче за Бога примило, Донесе му један дист хартије, Лист хартије књиге без јазије. Кад се Марко пера дохватио, У образ бе пером ударио, На је крвљу књигу накиТио , Богом брате Обилић Милоше, Ево веће три недеље дана! Од како сам допао тамнице, 4 ^ тамнвци Дужда од Млетака; ^ијеле ми руке савезао, У тамници на диу ме бацио:

Ј

Него брате ако Бога внадеш Опрости ме проклете тамнпце Кад је так/ књигу накптно, 1 Латинчету у руке је дао, Пак ге љему вако говорао! Богом брате бвјело латпнче, Тп однесп овај лист хартије, Моме побри Обплић Молошу, Он ће тебе лепо дарнватп, Узе књпгу бвјело латвцче; Пак отаде друмом широквјем , Право оде Милошевом двору. Књигу даде Обилић Мплошу, Књигу гледа Обилић Милоше, Књигу штвје грозне сузе лпје, Пак он викну слугу Малуина, Опреми ми мојега ждралина Дов се спремим на бвјелој кулп, У млађега поговора нема, Оде слуга опремнт ждралпна: А Милош се на куле опреми. Пак се ждралу на рамена бацн! Право ходе Дужду Млеатачкоме, Кад је био до клете тамнпце; Он обвја врата на тамнпцп, А кад виђе Дужде од Млетака. Он оправи три стотен’ делија. Да ухвате војводу Милошагл' Свн делвје-јшње појахатод И И Пак тамницп проклетоЈ одоше, Обколпше Обилић Милоша, Ал7 да видиш чуда големога, Кад се Милош на невољи ввђе, Зубма шкрипну а повад* ђорДУ > У делије јурош учпеио, * Све делије Милош расћераб. Стотпву је сабљом всјекао, Стотиеу је коњем погазпо, А стотону Дужду оправио-* Све то гледа Дужде од Млетава?

11 Дак он посла шебтотиа' делија; Да ухвате Мнлош Обилића, дл’ је Милош срца јуначкога, у< Зубма шкрипну док шу сабља сину! Цак поћера по пољу делије, Да год кога Милош достнзаше, Са црнош га земљом састављзше, Двестах их је тада нсјекао, И толико коњем погазио. А остало све се разбегало, Све те гледа Дужде од Млетака, Пак он пише лист књиге бнјеле; Те је шаље војводи Милошу, И у вњнзи вако проговара, Ој војводо Обилаћ Милоше? Каква ти је голема невоља, Те ти мени еада досађујеш, Књигу гледа Обилић Милоше, Оау гледа другу ситну пише! Пак је шаље Дужду од Млетака, И у књизи вако говораше; Кополане Дужде од Млетака, Пуштај мени мога побратима, И дај мениуговара блага, Да наоштрим моју брвтку ђорду Што је јесам данас отуппо, Ако лн ми ти то дати нећеш; Оћу тебе жрвв ухватити, Ба сваке те* пфке ударвтп, Па ћеш тако тешко уморатп, Белу ћу тп кулу вапалитп, Жене, децу, под мач окрепутп. Породицу сву ћу ти затрти, Иак ће онда тебе скупо стати ; Књигу гледа Дужде од Млетака, Књигу гледа а сузе прољева, Пак Малошу пустп побратима: И даде му хнљаду дуката, Пде Милош с’ побратпмом Марком, Птодоше пољем певајући;

12 Оет* Дужде јлдшо втнжЈЈ*ћн, Шго погнбе шестогнп д е л ја , П шго даде таљадЈ дтирта, П нспјсш зхаја ог&езпн:

Ходе Мнлош е' аобралшм Маркок. ЕГрав' ходоше бнјелЈ Ирнлапт, Внно пвше шш се рззнђоше'

Ходе Малош бнјелохе двору, Оета Марпо у бедом Прадгпу, Внно пвје Мндоша сплжЕње, Хеј Мнлоше све у теоје здразхе. IV. ИееМа БОЛАН РАДОЈЕ. Сан борава болеетан Радоје, У шуагшци на зеленој гравп; Долазн му ::пла заручежда, Т загрлп болесног Радоја, Пробуди ее болестан Радоје: Па говорн својој зарупннцн; Не љтбн жн акоје болно лпце, Јер еам тенше ране задобво, Од бнјеле Внле загоркнње: Меве Вћла јеете устелнла. Устрелнла поеред ерца жвва.

Ој девојко хоја заручанце, Збогож жпла моја заручгнпце: Збогож остај ја ћу умрШјетп, Волем сада првје уиршетв, Него бодав сада мучптп се. Па нзвади ножа од појаса! Удартт се посред срца ж нва, Мртва глава ваво проговара, Чујеш лн ме моја заруУЈп це, Ндн важн мојом родвгељ^а; Да ја мртав у шумнцнјлежнм, Тада рече млада заручнпца, Ој Радоје мнлн заручнцче:

За тебв ћу и ја умријети,

Па довати пожа Радојева,

Удари се по сред срца жива, I Мртва падо поврај заручиика: Пак обоје у шумици леже, Док ајдуци нису их однели, У шумиии па их закопали, Тако леже у шуми зелсној, Цод земљицом и мило и драго; Бог им дао у Рају насеље, Нама браћо здравље и весеље. V. Пссма МИЛОШ СТОЈЧЕВИЋ И КУЛИН КАПЕТАН. Затече се Кулин капетане, Код својега цара честитога, Овако је јунак говорио: Вера моја мој честитити царе, Дов отидем у Босну поносну; Сакупи ћу сто хиљада војске, Прегази ћу сву богату Мачву, Србију ћу земљу умирити, Црног Ђорђа жива ухватити, Па ћу њега теби оправити, Јакова ћу на колац набити: Луку хоћу жива огулити, Цинцар Јанка на ватри испећи, Чупића ћу са сабљом посећи; Милоша ћу коњем растргнути, И сву стоку хоћу покупвти. Преко Дрине у Босну терати: А кад зачу царе од Стамбола, Он отиде у своју ложицу, Пак донесе сабљу палушипу*), Палункша је пет прстију широка.

Да га везир иогубит’ несмпје, Док честита цара не заиита, Нак је даде Кудин каиетану; И овако њему говорио На ти ову сабљу палушину! Оа којом ћеш Чупића; посећи, Нншта немој пошдедиуи србско, Па сад иди у Босну поносву, Те сакупп сто хиљадал војске, Иа учини што са обсћао, Узе сабљу Кулнн канетане, Иа он оде Босви поноситој. Кад је био у Босви поносној, Оп сакупи сто хиљадај војске; Иа прегази сву богату Мачву, У Мвшарско поље упаднуо, И ту на је чздор разапео, Ал’ поклпкпу са плапине Вила: Те дозпва Богвћевпћ Анту, Зла тп срећа Богићевић Анто, Ти још сп^ваш у меку душеку. А Турци су Мачву прегазили, ' Отидоше у поље Мншарско, А кад зачу Богићевпћ^Анта: Удари се рукам по ко&ену, Плава чоха пуче на кољену; Пак отпде Милош Стојчевићу, Нак је њега Анта •дознвао: Зл'а нам срећа побратим Мплоше, Турцв јесу у поље мишарско, Већ ва ноге побратпме драги. Да ми клсте Турве дочекамо, А кад зачу Стојчевић Милоше, Он се спрсми на бпјелој кули, Нак уседе доброга ђогата, Узја Анта својега вранчића, Сакупише десет хпљад| војске; Међу њима Чуппћа Стојана, Са Стојапом остале во|воде,

Огндошс пољу Мишарскоме. Разапеше своје чадорове,

С’ороћу војске Кулвв капе:гана,

Ту стајаху летње дан до подве,

А кад већем в подне превали: Узја Кулин својега дората, Па нзиће међу двије војске. И завика грлом бијелијем, Ннјелг мајка родила јувака, Да ми сада на мејдаву дође, То зачуо Мвлош Стојчевићу, Пак уседе својега јђогата: Па на мејдан изиђе Кулину, Таза рече Кулпн капетане, Курво једна Стојчевић Милоше, Удри прије да тн жао вије, Насмаје се Стојвчеввћ Милош; Лак Куливу вако проговара: Оганв втазо Кулнп капетане, Ласно ћу те јунак погубити Пак потеже једну пушку малу, Те обрапп Кулнн капетана, Ал’ да видиш Кулнн капетава, Он потеже дввје пушке мале, На он гађа Стојченић Мнлоша, Бог му даде ране не допаде, Сад да видеш Стојчевнћ Милоша. Он пзвади сабљу оковану, На Кулопа јуриш јчинио, Уплаши се Кулин капетаие, И побеже у своју орднју, А за њим се Милош натурио, Нав потеже једну пушку малу, Добро гађа још боље погађа, Удари га међу плећи жвве; Врола крвца из ране покуља, А Кулин се на коњу заљуља, Бржи беше ђогат од дората, Сустеже га иза све хордије, Дохватн га руком по појасу,

16 П|>спосо га е' дора на 1;огата Шк отиде у Сроску ордвју 9 Пак у Турке јуриш учините; Сво мобише ништ' ие оставпше Узо Милога сабљу Кулинову 9 Пак он сече Туркс витезове’ 11а срамоту цару чоститоме ' Л на дику Србнну свакоме.

VI. Пссма БОЈ НА РОВИНАМА. Војску купи Мурат .Сулејмане, У хиљаду и трећој стотшга; Четрдссст и истој години,