Deseta Godisnjica, Dzejms Paterson

Džejms Paterson i Maksin Pitro

Deseta godišnjica S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

Naslov originala James Patterson and Maxine Paetro The 1o th Anniversary

Za Izabelu Paterson i Medlin Pitro

PROLOG Uz pesmu zvona

1. Bio je to dan moje udaje. Naš apartman u Ricu u Half Mun Beju bio je u haosu. Moje najbolje prijateljice i ja poskidale smo se u donji veš i pobacale odeć u za svaki dan po nameš taju. Na o ingerima okač enim na vrata visile su haljine boje šerbeta. To mesto je izgledalo kao Degaova slika s balerinama pre podizanja zavese, ili mož da kao neka javna kuć a na Divljem zapadu prikazana u romantič nom svetlu. Segač ile smo se. Blesavile se — a onda su se vrata otvorila i na njih je uš la moj sestra Ketrin, sa hrabrim izrazom lica: nategnutog osmeha, s bolom koji joj se video u uglovima očiju. — Šta nije u redu, Ket? — upitah. — Nije došao. Trepnula sam, i pokuš ala da ignoriš em oš tar bol razoč aranja. Rekla sam sarkastič no: ― Pa, ko bi rekao. Ket je mislila na naš eg oca, Martija Boksera, koji je otiš ao od kuć e kad smo bile deca i nije se pojavio kad mi je mama umirala. Videla sam ga samo dva puta u poslednjih deset godina i nije mi nedostajao, ali nakon što je rekao Ket da će doći na moje venčanje, gajila sam izvesna očekivanja. — Rekao je da će doći. Obećao je — reče Ket. Sest godina sam starija od svoje sestre, i č itav vek blaziranija. Trebalo je da znam da ne treba se ne nadam. Zagrlila sam je. — Zaboravi — rekoh. — Ne može da nas povredi. On je za nas niko i ništa. Kler, moja najbliskija prijateljica, uspravi se u sedeć i polož aj na krevetu, prebaci noge preko ivice i stade bosim stopalima na pod. Ona je krupna, duhovita crnkinja - veoma duhovita. Da nije patolog, mogla bi da bude komičar. — Ja ću te predati mužu, Lindzi - reče ona. - Ali želim da mi se vratiš. Sindi i ja prasnusmo u smeh, a Juki zacvrkuta: — Znam ko može da zameni tog klipana, Martija. — Uskoč ila je u ruž ič astu satensku haljinu, navukla je preko svoje sitne igure i sama je zakopč ala. - Odmah se vraćam. Pronalaž enje reš enja Jukina je specijalnost. Ne stajte joj na put kad je u brzini. Cak ni kad je u pogrešnoj brzini. ― Juki, sač ekaj ― doviknuh dok je izletala na vrata. Okrenula sam se ka Kler i videla da drž i ono što se zvalo krinolina. Izgledala je kruto i neudobno. — Nemam niš ta protiv da nosim haljinu u kojoj ć u izgledati kao kolač ić , ali kako da se kog đavola uvučem u ovo? — Meni se moja haljina sviđa - reč e Sindi, pipajuć i svileni organdin boje breskve. Ona je verovatno bila prva deveruš a na svetu koja je izrazila takvo oseć anje, ali Sindi je bila zaljubljena do ušiju. Okrenula je svoje lepo lice ka meni i rekla sanjivo: ― Treba da se spremiš. Iz vreć e za č uvanje garderobe beš e izvuč eno sto osamdeset centimetara satena krem boje. Uvukla sam se u vera veng venč anicu bez bretela i stala ispred velikog ogledala zajedno sa svojom sestrom: dve visoke plavuše koje mnogo liče na oca. — Grejs Keli nije izgledala ovako dobro — reče Ket, dok su joj se oči punile suzama. — Sagni glavu, lepotice - reče Sindi. Zakačila mi je svoju bisernu ogrlicu oko vrata.

Izvela sam malu piruetu, a Kler me je uhvatila za ruku i provela me ispod svoje ruke. Rekla je: — Možeš li da veruješ, Linds? Plesaću na tvom venčanju. Nije rekla „napokon“ , ali imala je pravo to da pomisli, buduć i da je bila svedok moje veze na daljinu sa Dž oom pune uspona i padova, koja je kulminirala njegovim preseljenjem u San Francisko da bi bio sa mnom, pož arom u kojem mi je izgoreo stan, dvama bliskim susretima sa smrću i ogromnim dijamantskim prstenom koji sam čuvala u fioci najveći deo godine. ―Hvala ti što si sačuvala veru u mene — rekoh. ―Ne bih to nazvala verom, draga ― nasmeja se Kler. ― Nisam oč ekivala da ć u ikad videti č udo, a kamoli da ću učestvovati u nekom. Munula sam je u miš icu. Ona se izmakla i tobož e krenula da mi uzvrati. Vrata su se otvorila i Juki je uš la s mojim bidermajerom: raskoš nim buketom bož ura i ruž a uvezanih bebiplavim trakama. ―Ova maramica je pripadala mojoj babi ― reč e Sindi, ubacujuć i mi komadić č ipke u grudnjak, štiklirajući stavke. ― Staro, novo, pozajmljeno, plavo. Spremna si. ― Dala sam znak muzici, Linds — reče Juki. — Idemo. Bože. Džo i ja se stvarno venčavamo.

2. Džakobi me je doč ekao u holu hotela, isturio lakat i glasno se nasmejao. Juki je bila u pravu. Džakobi je savršena zamena za oca. Uhvatila sam ga pod ruku i on me je poljubio u obraz. Po prvi put. — Divno izgledaš, Bokserova. Znaš, više nego obično. I to je bilo prvi put. Dž akobi i ja smo toliko vremena proveli zajedno u policijskim kolima da smo skoro mogli jedno drugom da č itamo misli. Ali nisam morala da budem vidovita da bih videla ljubav u njegovim očima. Osmehnula sam mu se od uva do uva i rekla: ― Hvala, Džakobi. Mnogo ti hvala. Stegoh mu miš icu i nas dvoje pođosmo preko mora mermera, kroz visoka staklena vrata u moju budućnost. Dž akobi je š epao u hodu i hripavo disao, posledice jedne pucnjave u Tenderloinu od pre dve godine. Te noći sam pomislila da smo oboje gotovi. Ali to je bilo tada. Sada me je okruž ivao topao, slan vazduh. Prostrani paš njaci pruž ali su se oko sjajnobelog paviljona sve do morske litice. Talasi Paci ika razbijali su se o hrid, a zalazeć e sunce bojilo je oblake u sjajnu boju ruž ič astog viskija koju je nemoguć e uhvatiti na slikama. Nikad nisam videla lepše mesto. — Sad samo polako — reče Džakobi. — Nema trčanja do oltara. Samo koračaj u ritmu muzike. — Ako insistiraš — rekoh, smejući se. Stolice su bile postavljene u dva kvadrata okrenuta ka paviljonu a prolaz između njih bio je zatvoren žutom policijskom trakom. POLICIJSKA BARIJERA. NE PRELAZITI. Ta traka mora da je bila Konklinova ideja. Bila sam sigurna u to kad mi je susreo pogled, š iroko se osmehnuo i digao palac u znak odobravanja. Kad je zasvirao svadbeni marš , Ketine ć erkice

krenule su da skakuć u travnatim prolazom, rasipajuć i latice ruž a. Moje najbolje prijateljice poš le su napred kao jedna, a ja za njima. Nasmejana lica okretala su se ka meni. Carli Klaper je stajao blizu prolaza, a s leve strane bili su momci iz odeljenja, stari i novi prijatelji. S moje desne strane stajala su petorica Dž oove brać e, koji su svi lič ili jedan na drugoga, sa svojim porodicama. Dž oovi roditelji se ozareni okrenuš e iz prvog reda. Dž akobi me je odveo uza stepenice paviljona do oltara i pustio mi ruku, a ja sam digla glavu i pogledala u svog predivnog, zgodnog buduć eg muž a. Pogledi su nam se sreli i znala sam da se naš a burna veza isplatila. Tako dobro poznajem ovog č oveka. Naš a iskuš ana ljubav je bogata i duboka i jaka. Naš dugogodiš nji porodič ni prijatelj, veleč asni Lin Bojer, spojio nam je š ake, stavivš i Dž oovu preko moje, i proš aputao teatralno, tako da su svi mogli da č uju: — Už ivajte u ovom trenutku, Džozefe. Ovo je poslednji put da će vaša biti poslednja. Oduš evljeni smeh odjeknuo je poljanom, a zatim utihnuo. Uz dozivanje galebova, Dž o i ja smo obećali jedno drugom da ćemo se voleti i štititi u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti, do kraja života. Uzimate li ovog čoveka za muža? Da. Od sveg srca. Začulo se nervozno smejuljenje kad sam se spetljala sa Džoovom burmom i ispustila je. Džo i ja smo se oboje sagli, zgrabili prsten istovremeno, držeći ga između prstiju. — Polako, plavušice — reče Džo. — Najgore je prošlo. Nasmejala sam se i kad smo se vratili na svoja mesta, namakla sam burmu na Dž oov prst. Velečasni Bojer je rekao Džou da može da poljubi mladu i moj suprug mi je obujmio lice šakama. Poljubili smo se, a zatim još jednom. I još jednom. I još jednom. Začuo se gromoglasan aplauz i muzika je zasvirala. Ovo je stvarno. Postala sam gospođa Molinari. Dž o me je uzeo za ruku i, osmehujuć i se od uva do uva, kao mala deca, nas dvoje smo poš li prolazom između stolica dok su nas zasipali laticama ruža.

PRVA KNJIGA Izgubljen mali dečak

1. Naga tinejdž erka u neonzelenoj najlonskoj kabanici spoticala se iduć i mrač nim putem. Bila je nasmrt preplaš ena, u bolovima prać enim neprestanim grč evima u stomaku snaž nim poput udaraca pesnicom, koji su postajali sve jač i. Poč ela je da krvari još odavno i vruć a krv joj se sad brzo slivala niz noge. Šta je to učinila? Ljudi su joj oduvek govorili da je pametno dete - i to je bila č injenica — ali nač inila je straš nu grešku, i ako uskoro ne nađe pomoć, umreće. Ali gde se uopšte nalazi? Imala je oseć aj da hoda u krug i da ne stiž e nikuda. Tokom dana, oblast oko jezera Mersed je vrlo prometna — rekreativci, biciklisti, nepresuš ne reke kola na putu oko jezera. Ali noć u je potpuno napuš tena. Bilo je dovoljno loš e š to je mrak, ali sad se još i magla spustila na jezero. Nije mogla da vidi dalje od nekoliko metara ispred sebe. I bila je strašno uplašena. Ljudi su nestajali ovde. Bilo je i ubistava. Dosta njih. Vukla je noge po zemlji. Zaista nije mogla da ih podigne, i onda joj se uč inilo da nestaje, da napuš ta svoje telo. Ispruž ila je ruke da ublaž i pad i š aka joj je napipala deblo nekog drveta. Stegla ga je obema rukama i č vrsto se uhvatila za grubu koru sve dok nije osetila da je povratila oslonac u crnoj noći bez mesečine. O, bože. Gde se sad nalazim? Dvoja kola su već proš la pored nje ne zaustavivš i se, i sad je razmiš ljala da odustane od svog plana, da zaustavi neka kola i vrati se do kuć e. Otiš la su. Mogla bi da odspava. Mož da ć e prestati da krvari ako legne - ali bila je tako izgubljena. Nije znala na koju stranu da krene. Devojka je krenula napred teturajući, tražeći svetio, bilo kakvo svetio. Krv joj je sve brž e isticala iz tela, kapljuć i niz noge, i oseć ala se tako slabo da se jedva drž ala uspravno. Dok je s mukom korač ala, palcem je udarila o neš to tvrdo, koren drveta ili kamen, i poletela napred. Ispružila je ruke, spremajući se za pad. Najveć i deo udarca podneli su brada, kolena i dlanovi, ali bila je dobro. Dahć uć i od bola, devojka je ustala. Mogla je da razazna drveć e duž puta, eukaliptus i borove iznad glave. Trava joj je grebala ruke i noge dok se vukla kroz nju. Zamislila je kola kako staju, ili kuć u kako se ukazuje na vidiku. Zamiš ljala je kako bi isprič ala svoju prič u. Hoć e li imati priliku da uč ini to? Molim te, bož e. Ne mož e sad da umre. Ima samo petnaest godina. Pas je zalajao u daljini i devojka je promenila pravac i uputila se ka tom zvuku. Pas znač i da se u blizini nalaze kuća, telefon, kola, bolnica. Razmiš ljala je o svojoj sobi, kako je tamo bezbedna. Videla je svoj krevet i sto i slike na zidu, i telefon - o, č oveč e, kad bi još uvek imala svoj telefon — i u tom trenutku je krivo stala, č lanak joj se izvrnuo i ponovo je pala, i to gadno, odravši pola tela. Ovo je bilo previše. Previše. Ovog puta je ostala na zemlji. Sve ju je mnogo bolelo. Podmetnula je ruke pod glavu kao jastuk. Možda da malo odspava. Da, možda joj samo treba malo sna a onda, ujutru... kad sunce grane...

Dugo joj je trebalo da shvati da su mutno svetio koje je postajalo sve jač e u magli farovi koji idu ka njoj. Digla je ruku i začula se škripa kočnica. Ženski glas reče: — O, bože. Jesi li povređena? — Pomozite mi — reče ona. ― Treba mi pomoć. — Drž i se — reč e ž enski glas. — Nemoj da zaspiš , mlada damo. Zovem hitnu pomoć . Pogledaj me. Drži oči otvorene. — Izgubila sam bebu — reče devojka. I onda više nije osećala nikakav bol.

2. Kiš a je dobovala po haubi i slivala se niz vetrobran dok sam sa svojim prastarim eksplorerom ulazila na parking pored kancelarije gradskog patologa u ulici Harijet, odmah iza glavne policijske stanice. Oseć ala sam blagu nervozu zbog povratka na posao nakon slobodnih dana koje sam uzela za venčanje. Za nekoliko minuta ć u morati da nadoknadim propuš teno, a tu je i jedna nova č injenica s kojom ću morati da se izborim. Podnosiću izveštaje novom poručniku. Spremila sam se za to - koliko sam mogla. Podigla sam okovratnik svog iznoš enog plavog blejzera i potrč ala iz sve snage kroz kiš u ka zadnjem ulazu u stanicu, sivu granitnu zgradu u kojoj su se nalazili Ministarstvo pravde, krivič ni sudovi, dva zatvora i Južna divizija Policije San Franciska. Pokazala sam znač ku Kevinu na zadnjim vratima i trkom se popela uza stepenice. Kad sam stigla do treć eg sprata, otvorila sam vrata Odeljenja za ubistva i proš la kroz dvokrilnu kapiju do zajedničke radne prostorije. Bio je to zoološki vrt. Rekla sam „Zdravo" Brendi, koja je listala, zagrlila me i dala mi papirnu maramicu. — Želim vam mnogo sreće — reče ona. Zahvalila sam se Brendi, obeć ala da ć u joj doneti slike s venč anja, a zatim obrisala lise i kosu. Registrovala sam ko je sve bio na poslu u 7.45. Prostorija je bila prepuna. Noć na smena se spremala da ide, bacajuć i otpatke u kante za smeć e, a š estorica policajaca iz dnevne smene č ekala su da im se ustupe stolovi. Poslednji put kad sam bila ovde, Dž akobi je još boravio u onome š to smo u š ali nazivali kancelarijom u uglu: sobič ku dimenzija tri sa tri sa staklenim zidovima koji gleda na auto-put Džejms Lik. Od tada, Dž akobi je bio unapređen u š efa policije, a novajlija, Dž ekson Brejdi, dobio je mesto poručnika. Kratko sam poznavala Brejdija. Preš ao je u San Francisko iz Policije Majamija tek pre mesec dana, i u svojoj prvoj nedelji probnog rada pokazao je junaš tvo na terenu. Radila sam s njim na eksplozivnom sluč aju viš estrukih ubistava, koji ga je stavio na kratku listu kandidata za Džakobijev stari posao.

I meni su ponudili taj posao, mnogo im hvala, ali sam ga odbila. Već sam boravila u toj kancelariji u uglu nekoliko godina, dok mi se nije smuč io administrativni posao: budž eti, plate, sastančenje sa svima i more birokratskih gluposti. Brejdi je mogao da dobije taj posao s mojim blagoslovom. Samo sam se nadala da će me pustiti da radim svoj. Videla sam Brejdija kroz zidove njegove kocke. Svetloplava kosa mu je bila vezana u rep i nosio je futrolu na ramenu preko uštirkane plave pamučne košulje zategnute preko mišićavih grudi. Podigao je glavu i pokazao mi da dođem do njegove kancelarije. Kad sam uš la, spustio je slušalicu. Pružajući ruku preko stola koji je nekada pripadao meni stegao mi je ruku i čestitao mi. — Jesi uzela muževljevo prezime ili zadržala svoje? — upita me. — Zadržala svoje. — Pa, sedi, Bokserova — reč e on, mahnuš vi mi da sednem u stolicu preko puta njegovog stola. — Pre desetak minuta su me zvali iz Odeljenja za teš ke zloč ine. Fale im ljudi i zatraž ili su naš u pomoć. Hoću da Konklin i ti vidite o čemu se radi. — Reč je o ubistvu? — upitah. — Moglo bi da bude. Ili ne. Slučaj je trenutno otvoren. Tvoj slučaj. Kakve su sad ovo gluposti? Nema te na poslu dve nedelje i jedini otvoren sluč aj je neki š kart iz drugog odeljenja? Ili me Brejdi testira — u stilu alfa- -mužjaka? — Dosije o sluč aju je kod Konklina — reč e Brejdi. — Obaveš tavaj me. I dobro doš la nazad, Bokserova. Dobro došla, vala baš. Izaš la sam iz kancelarije oseć ajuć i se kao da su sve oč i u odeljenju uprte u mene dok sam prelazila preko prostorije da pronađem svog partnera.

3. Doktorka Ari Ri kin bila je napeta i zauzeta, sudeć i po neprestanom zujanju njenog pejdž era. Ipak, č inilo se da rado izlazi u susret meni i mom partneru Rič ardu Konklinu, zvanom inspektor Zgodni. Konklin je beležio u notes dok je doktorka Rifkin pričala. ―Zove se Ejvis Rič ardson i ima petnaest godina. Krvarila je kad su je sinoć dovezli u urgentni ― reče doktorka, brišući naočari sa žičanim ramom svojim mantilom. — Sudeć i prema stanju u kome se nalazi, porodila se u proteklih trideset š est sati. Dovela je sebe u veliku opasnost time što je trčala i pala - previše aktivnosti tako brzo posle porođaja. — Kako je dospela ovamo? — upita Konklin. — Jedan par — ah, evo njihovih imena — Dž on i Sara Makan, pronaš ao je Ejvis kako lež i na ulici. Mislili su da ju je udario auto. Policiji su rekli da je ne poznaju. — Je li Ejvis bila svesna kad su je dovezli? — upitah doktorku Rifkin. — Bila je u š oku. Gubila se i dolazila k sebi — uglavnom se gubila. Dali smo joj lekove za smirenje, transfuziju krvi, uradili smo joj dilataciju i kiretaž u. Njeno trenutno stanje je stabilno, ali je i dalje na intenzivnoj nezi. ―Kad ćemo moći da pričamo s njom? — upita Konklin. ―Dajte mi trenutak - reče lekarka. Razmakla je zavese oko kreveta na kojem je lež ala njena pacijentkinja. Kroz otvor sam videla

da je devojka mlada belkinja kestenjaste kose. Iz ruke joj je virila cevč ica od infuzije a uređaj za praćenje vitalnih funkcija prikazivao je njeno stanje na jednom monitoru. Doktorka Ri kin je razmenila nekoliko reć i sa svojom pacijentkinjom, a potom izaš la i rekla: — Kaž e da je izgubila bebu. Ali s obzirom na njeno psihič ko stanje, ne znam da li hoć e da kaž e da joj je beba umrla ili da ju je izgubila negde. — Je li imala tašnu sa sobom? — upitah. — Je li imala neki dokument? — Na sebi je imala samo tanku najlonsku kiš nu kabanicu. Jednu od onih iz radnji tipa „sve za dolar“ . — Trebaće nam ta kabanica - rekoh. - I trebaće nam njena izjava. — Probajte, narednice — reče doktorka Rifkin. Ejvis Rič ardson je izgledala neverovatno mlado da bi bila majka. Takođe je izgledala kao da su je vukli iza kamiona. Primetila sam modrice i ogrebotine na njenim rukama, obrazu, dlanovima i bradi. Privukla sam stolicu i dodirnula je po ruci. — Zdravo, Ejvis — rekoh. — Ja sam Lindzi Bokser. Policajac sam. Čuješ li me? — Aha - reče ona. Dopola je otvorila zelene oč i, i ponovo ih zatvorila. Tiho sam je zamolila da ostane budna. Morala sam da saznam š ta joj se desilo. Time š to nam je dodelio ovaj sluč aj, Brejdi je Konklina i mene zadužio da pronađemo njenu bebu. Ejvis je opet otvorila oč i, pa sam joj postavila nekoliko osnovnih pitanja: gde ž iviš , koji ti je broj telefona, ko je bebin otac, ko su ti roditelji? Ali kao da sam se obrać ala lutki iz izloga. Ejvis Rič ardson je tonula u san ne odgovarajuć i. I zato sam, posle sat vremena u tom stilu, ustala i prepustila stolicu Konklinu. Reć i da moj partner „ume sa ž enama" znač ilo bi staviti preveliki naglasak na njegov š arm i dobar izgled i potceniti njegov pravi dar, koji se ogledao u tome da navede ljude da mu veruju. Rekla sam: — Riče, ti nastupaš. Navali. Klimnuo je glavom, seo i rekao Ejvis svojim dubokim, mirnim glasom: — Ja sam Rič Konklin. Radim s narednicom Bokser. Moramo da pronađemo tvoju bebu, Ejvis. Sa svakim minutom koji prođe tvoja beba je u sve već oj opasnosti. Molim te prič aj sa mnom. Stvarno nam je potrebna tvoja pomoć. Devojč ine oč i kao da nisu mogle da se fokusiraju. Pogledala je u Konklina, u mene, u vrata, pa u cevčicu od infuzije u svojoj ruci. Zatim je rekla Konklinu: — Pre dva meseca... okrenula sam taj broj. Pomoć za trudne devojke. Jedan čovek ... govorio je s naglaskom. Francuskim naglaskom. Ali... nije bio autentič an. Sastala sam se sa njima... ispred moje škole... — Njima? ― Dvojicom muš karaca. Vozili su plava kola s č etvora vrata. I kad sam se probudila, bila sam u krevetu. Videla sam bebu ― prič ala je, dok su joj se suze skupljale u oč ima i poč injale da se prelivaju. — Bio je dečak. Srce mi se slamalo. Kakav je ovo zloč in? Trgovina bebama? To je stravič no. To je greh. Ogroman greh. Izbrojala sam dva zločina kidnapovanja pre nego što smo uopšte saznali za bebinu sudbinu. Konklin reče: — Hoću da čujem celu priču iz početka. Reci mi čega se sećaš, u redu, Ejvis? Nisam bila sigurna, ali moguće je da je Ejvis Ričardson pričala sama sa sobom. Rekla je: — Videla sam moju bebu... onda sam se našla na ulici. Sama. U mraku.

4. Ostala sam pored kreveta Ejvis Rič ardson sledeć ih osam sati, nadajuć i se da ć e se zaista probuditi i ispričati mi šta se desilo njoj i njenom novorođenčetu. Vreme je proticalo. Njen san je postao samo još dublji. I sa svakim minutom koji bi proš ao postajala sam sve sigurnija da beba ove devojke neće biti pronađena živa. Još uvek nisam znala ništa o tome šta se desilo ovoj tinejdžerki. Je li se sama porodila i ostavila bebu u WC-u neke benzinske pumpe? Da li su joj ukrali dete? Nismo mogli č ak ni FBI da uključ imo u reš avanje ovog sluč aja dok ne saznamo da li je poč injen neki zločin. Dok sam sedela kraj Ejvisinog kreveta, Konklin se vratio u stanicu i bacio se na istraž ivanje. Otvorio je bazu podataka o nestalim osobama i potraž io Ejvis Rič ardson i svaku nestalu tinejdžerku bele puti koja odgovara njenom opisu. Obavio je razgovor s parom koji je Ejvis dovezao u bolnicu i ustanovio približ nu oblast u kojoj su je pronašli: jezero Mersed, blizu Braderhud veja. Zajedno s policijskim kerovođama, Konklin je izaš ao na teren. Policajci i psi su traž ili trag krvi koji je Ejvis Rič ardson sigurno ostavila za sobom. Ako budu uspeli da lociraju kuć u u kojoj se porodila, tamo će pronaći dokaze, a možda i otkriti istinu. Dok su psi pratili miris, kriminalistič ka laboratorija je obrađivala najlonsku kabanicu koju je Ejvis nosila. Na njoj ć e sigurno biti otisaka, samo Sto je tu kabanicu u bolnici dodirnulo nekoliko desetina ljudi. Nije imalo nikakvog smisla to što ispod kišne kabanice nije nosila nikakvu odeću. Još jedna misterija. Nastavila sam da motrim na usnulu Ejvis. I š to sam duž e sedela, to me viš e hvatala depresija. Gde su zabrinuti prijatelji i roditelji? Zašto niko ne traži ovu devojku? Kapci joj zatrepereše. — Ejvis? — rekoh. — Ha... - odgovori ona. Zatim ponovo sklopi oči. Napravila sam pauzu oko č etiri popodne, ubacila novac u aparat sa hranom, i pojela neš to s ovsem i puterom od kikirikija. Zalila ga sa šoljom gorke kafe. Pozvala sam dvanaest bolnica da vidim da li im je neko doneo bebu bez majke, a stupila sam u kontakt i sa Službom za brigu o deci. Jedino što sam postigla bilo je da se još više iznerviram. Pozajmila sam laptop od doktorke Ri kin i pristupila bazi podataka o poč iniocima nasilnih zločina FBI-ja da vidim šta imaju o otmicama trudnih žena. Pronaš la sam nekoliko zloč ina poč injenih nad trudnicama ― uglavnom nasilje u porodici, ali nije bilo slučajeva sličnih ovom. Posle kopanja po internetu koje nije dalo razultata, vratila sam se na odeljenje intenzivne nege i zaspala u velikoj plastič noj stolici s podesivim naslonom pored Ejvisinog kreveta. Probudila sam se kad su je odvozili s odeljenja niz hodnik, do jedne privatne sobe. Pozvala sam Brejdija i rekla mu da još nismo otkrili niš ta, pritom sama sebi zvuč eć i kao da se pravdam. — Jeste li saznali išta o bebi? — Brejdi, ova devojka nije ni zucnula. Kad sam završila razgovor s Brejdijem, telefon mi je zazujao od Konklinovog poziva. — Pričaj — rekoh.

— Psi su pronašli njen trag. Odmah me je ispunila nada. Stegla sam svoj mah telefon, gotovo ga skršivši. ― Krvarila je nekih kilometar i po - reče mi Konklin. ― Vrtela se ukrug u najjužnijem delu jezera Mersed. ― Zvuči kao da je tražila pomoć. I to očajnički. ― Psi još uvek tragaju, Lindzi, ali oblast potrage se š iri. Trenutno su kod ograde od golf terena. Oblast oko streljane je sledeća. Ovo bi moglo da potraje godinama. ― Nisam pronašla ništa u bazi podataka o nestalim osobama — rekoh. ― Ni ja. U kolima sam, zovem stanovnike San Franciska s prezimenom Rič ardson. Ima ih viš e od četiristo. ― Pomoć i ć u ti s tim. Ti poč ni od A. Rič ardson. Ja ć u krenuti od Z. Rič ardson, pa idemo ka sredini ― rekoh. ― Srešćemo se kod slova M. Kad sam završ ila razgovor s Rič ijem, Ejvis je otvorila svoje lepe zelene oč i. Fiksirala me je pogledom. ― Hej — rekoh. — Kako se osećaš? Toliko sam stezala rešetke njenog kreveta da su mi zglavci pobeleli. ― Gde se nalazim? — upita me devojka. — Šta mi se desilo? Potisnula sam psovku i rekla Ejvis Ričardson ono malo što sam znala. ― Pokušavamo da nađemo tvoju bebu - rekoh.

5. Ubacila sam ključ u bravu ulaznih vrata naš eg stana i baš

u tom trenutku setila sam se da nisam pozvala Dž oa da mu kaž em da neć u stić i kuć i za več eru. U stvari, nisam prič ala s njim nekih dvanaest sati. Bravo, Lindzi. Sjajno. Marta, moj border koli, č ula me je na ulaznim vratima, zalajala i, lupkajuć i noktima po parketu, bacila mi se na grudi. Tepala sam joj, pomazila je po uš ima i pronaš la Dž oa u dnevnoj sobi. Sedeo je u fotelji, s upaljenom lampom za čitanje i osam različitih novina rasutih po podu oko fotelje. Pogledao me je prekorno. — Sanduče za govornu poštu ti je puno. — Sanduče za govornu poštu? — Na tvom telefonu. —Je l’? Izvini, Dž o. Morala sam da isključ im telefon. Ceo dan sam provela u bolnici na odeljenju intenzivne nege. Novi slučaj na kojem radim. — Večeras je trebalo da izađemo s mojima na večeru. — O, bož e. Zao mi je — rekoh dok mi je ž eludac tonuo do poda. Dž o mi je rekao da ć emo ih izvesti na druž enje i prvoklasnu š niclu kod Herisa. Pohranila sam tu informaciju u jednu fasciklu u zadnjem delu mozga i nikad joj se nisam vratila. — Trenutno lete nazad za Njujork. — Dragi, zvaću ih sutra da se izvinim. Osećam se kao govno. Tako su dobri prema meni. — Castić e nas odlaskom na medeni mesec. U jednu malu luksuznu kolibu na Havajima. Kad budemo imali vremena.

— O, sranje. To su rekli? Sad se osećam još gore. Jedna beba je nestala... —Jesi li jela? - upita on. — Samo nešto iz aparata. Odavno. Dž o ustade iz fotelje i ode do kuhinje. Sledila sam ga kao kuč e koje se popiš kilo na tepih. Vadeći pileće grudi s marinadom iz činije, stavio je tiganj na šporet i uključio ga. — Mogu ja to ― rekoh. — Pričaj mi o tom slučaju. Nasula sam sebi ogromnu č aš u merloa i ostavila laš u na š anku. Onda sam privukla stolicu i posmatrala Džoa kako kuva. To je bila jedna od stvari koje sam najviše volela da radim. Isprič ala sam mu da je jedna tinejdž erka pronađena na ulici polumrtva kako krvari od nedavnog porođaja. Da je zamalo umrla od gubitka krvi. Da je jedva dolazila svesti, zbog č ega sam prethodnih dvanaest sati provela prebirajuć i po dosijeima nestalih osoba u svakoj saveznoj državi, čekajući da ona progovori. — Znamo jedino da se zove Ejvis Ričardson - rekoh Džou. ― Konklin i ja smo pozvali oko dvesta Rič ardsona iz Zalivske oblasti. Za sada niš ta. Zar ne misliš da bi njeni roditelji — ili neko drugi — prijavili njen nestanak? — Misliš da je bila oteta? Možda nije odavde. — Dobro kaž eš — rekoh. — Ali ipak nisam pronaš la niš ta u bazi podataka FBI-ja. ― Navalila sam na piletinu proprž enu na puteru. Popila malo vina. Nadala sam se da ć e mi hrana i Dž oovo iskustvo stečeno radom u FBI-ju pomoći da dobijem neku ideju. Tamo negde nalazi se jedna beba. Mož da umire ili je mrtva, ili je na putu za neku drugu zemlju. Doktorka Ri kin je rekla da su za rupu u pamć enju Ejvis Rič ardson zasluž ni lekovi koje je uzela i da ona ne zna koji su to lekovi, niti pre koliko vremena ih je uzela. Postojala je š ansa da se Ejvis nikad neć e setiti nič ega osim onoga š to nam je već rekla. Naroč ito ako ju je neko onesvestio tokom tog traumatičnog iskustva udarcem u glavu. Nadala sam se da je njeno telo upamtilo porođaj i da je emotivno svesna svog straš nog gubitka. Da ć e joj mož da to izič ko seć anje pomoć i da povrati ono pravo, i da ć e se setiti neč eg važnog ako joj budemo dali dovoljno vremena. ― Dž o, uprkos svemu š to joj se nedavno desilo, zaš to ne mož e da nam kaž e kako da dođemo do njenih roditelja? Da li ne može? Ili ne želi? Džo reče: ― Možda je živela na ulici. ― Pronađena je maltene gola. U kišnoj kabanici od dva dolara. Možda si u pravu. Džo odnese moj prazan tanjir, napuni mašinu za pranje sudova po sistemu koji je sam osmislio i dade mi kašiku i činiju sladoleda s pralinama. Ustala sam sa stolice i zagrlila ga oko vrata. ― Ne zaslužujem te - rekoh. - Ali te svakako volim do neba. Poljubio me je i rekao: — Jesi li probala s Fejsbukoml ― Fejsbukom? ― Da vidiš ima li Ejvis profil. A evo ti još jedne ideje. Dođi u krevet.

6. Brzo ću ti se pridružiti - rekoh Džoovim leđima dok je išao hodnikom ka našoj spavaćoj sobi. Odnela sam laptop na kauč i legla s glavom na naslonu za ruke, i Martom koja mi je legla preko

stopala. Otvorila sam pro il na Fejsbuku i potraž ila Ejvis Rič ardson. Posle malo veš tog kuckanja, pronaš la sam njen pro il, č ija privatnost nije bila zaš tić ena. Proč itala sam poruke na njenom zidu, uglavnom bezazleni pozdravi i pozivi na ž urke, koji meni nisu znač ili niš ta. Ah jesam saznala da je Ejvis pohađala akademiju Brajton, skupu školu u blizini Prezidija. Pozvala sam Konklina oko ponoć i da mu kaž em da moramo da pronađemo direktora Brajtona, ali dobila sam njegovu govornu poš tu. Ostavila sam mu poruku: — Pozovi me u bilo koje doba. Budna sam. - Skuvala sam kafu a zatim proučila sajt Brajtona. Sajt je bio osmiš ljen tako da privuč e decu i njihove roditelje u š kolu i, ako je verovati svim fotogra ijama i hvalospevima, akademija Brajton je bila pravi mali raj. Deca - sva lepa i doterana — bila su prikazana kako uč e, nastupaju pred publikom ili igraju fudbal. Ejvis je bila na dve od tih fotografija. Videla sam srećno dete ni nalik mladoj ženi koja leži u bolničkom krevetu. Prepoznala sam i drugu decu, onu koju sam videla na Ejvisinom profilu na Fejsbuku. Sastavila sam spisak njihovih imena. A onda sam čula detinji plač. Kad sam otvorila oč i, još uvek sam bila na kauč u, sa sklopljenim laptopom i Martom na podu pored mene. Cvilela je u snu. Digitalni č asovnik na DVD-rikorderu pokazivao je da ima nekoliko minuta do sedam ujutru. Shvatila sam neš to už asno. Ovo je bila tek druga noć koju sam provela u naš em stanu kao udata žena, a prvi put da sam spavala u istoj kući sa Džoom ali ne i u istom krevetu. Sipala sam Marti pseć u hranu u č iniju a zatim provirila u spavać u sobu, gde je Dž o spavao. Pozvala sam ga i dodirnula po licu, ali on se prevrnuo i utonuo u još dublji san. Istuš irala sam se, tiho obukla i proš etala Martu ulicom Lejk, razmiš ljajuć i o Dž ou i naš im brač nim zavetima i o tome šta znači biti deo bračnog dvojca. Moraću da budem uviđavnija. Ne smem da gubim iz vida da više nisam neudata. Trenutak kasnije, misli mi se vratiše Ejvis Ričardson i njenoj nestaloj bebi. To dete. To dete. Gde je ta beba? Da li leži u hladnoj travi? Ili su ga nagurali u kofer i ubacili u tovarni deo nekog broda? Pozvala sam Konklina na mobilni u pola osam, i ovog puta sam ga dobila. — Ejvis Rič ardson pohađa akademiju Brajton. To je jedan od onih internata u kojima roditelji iz druge države ostavljaju svoju decu. — To bi moglo da objasni zaš to je niko ne traž i — reč e Konklin. — Upravo sam se č uo s kerovođama. Psi se vrte u krug. Ako je Ejvis prebač ena kolima od tač ke A do tač ke B, to bi prekinulo kružni trag. — Sranje - rekoh. ― Znač i, mož da se porodila negde drugde pa su je ostavili pored jezera. Nema načina da saznamo gde se nalazi tačka A. — To i ja mislim — reče on. — Vidimo se u bolnici za petnaest minuta — rekoh. — Pamć enje Ejvis Rič ardson je sve š to imamo. Kad smo stigli do Ejvisine bolničke sobe, ona je bila prazna, kao i njen krevet. — Šta je sad ovo? Je li umrla? — upitah svog partnera, glasom obojenim čistim očajanjem. Medicinska sestra u cipelama s gumenim đonom, uš la je iza mene. Bila je to sić uš na ž enica izrazito mišićavih ruku i neukrotive sede kose. Prepoznala sam je od prethodne noći. — Nisam ja kriva, narednice. Obiš la sam gospođicu Rič ardson i izaš la na hodnik na č etvrt minuta — reč e sestra. — Ta vaš a devojka se iš unjala kad nisam gledala. Ispostavilo se da je uzela nešto odeće od gospođe Klajn iz susedne sobe. I onda mora da je prosto išetala odavde.

7. U pola devet tog jutra, Juki Kasteljano je sedela za hrastovim stolom u maloj sali za sastanke u kancelariji javnog tužioca na osmom spratu glavne policijske stanice. Predvidljivo, bila je nervozna. Trenutno je patila od blage anksioznosti koja ć e se pojač ati kako se poč etak suđenja bude primicao. Danas je bio veliki dan. Odlučivalo se o mnogo toga. Ulož ila je godinu dana rada na ovom sluč aju i sve ć e se desiti za manje od pola sata. Sud ć e poč eti sa zasedanjem. Doktorki Kendas Martin ć e se suditi za ubistvo prvog stepena, a Juki ć e biti advokat tužilaštva. Juki je znala sve o ovom slučaju, svakog svedoka, svaki fizički i posredan dokaz. Optuž ena je bila kriva, i Juki je morala da je osudi radi svoje reputacije u kancelariji javnog tužilaštva i radi vere u sebe. Juki je bila zadovoljna izborom porote. Dokumenti s podacima o sluč aju na njenom laptopu bili su u savrš enom redu. Dokaznu dokumentaciju je drž ala u jednoj fascikli nalik harmonici, a imala je i gomilu podsetnika na karticama, za slučaj da joj mozak stane dok bude davala uvodnu reč. Uvež bavala je uvodnu reč nekoliko dana sa svojim š efom i nekoliko svojih kolega, pomoć nika javnog tužioca. Ponovila je sve i sa svojim zamenikom, Nikom Gejnsom. Savršeno je utvrdila tekst uvodne reči i slučaj će prosto teći glatko posle toga. Baš u tom trenutku je u salu za sastanke uš ao Nik, donoseć i dve kafe, s osmehom na licu, kudrave kose koja mu je padala preko okovratnika. — Izgledaš seksi — reče joj. Juki odmahnu rukom. Bila je u onom š to je nazivala „punom opremom za sud“ : beloj svilenoj koš ulji na kopč anje, s biserima pokojne majke oko vrata, u mornarskoplavom prugastom odelu i cipelama s niskom petom. U njenoj crnoj kosi do ramena plamteo je pramen boje magente. — Zelim da izgledam kul — reč e ona. — Nepogreš ivo. Spremno. I ž elim da se odbrani tresu gaće kad me vidi. Gejns se nasmeja. Juki mu se pridruži. — Šta kažeš, Niki? Hajde da stignemo ranije — reče ona. Dva pomoć nika javnog tuž ioca probila su se kroz lavirint kabina i izaš la na hodnik. Uš li su u lift i spustili se do trećeg sprata, na kojem su se sa obe strane glavnog hodnika nalazila vrata sudnica. Juki je utonula u misli, u hodu se pripremajuć i za nastup. Podsetila je sebe da je predana. Da je pametna. Bila je zakopčana do grla i znala je šta će reći. A sad ono najteže. Mora da izbaci sumnju iz glave.

8. Gejns je pridrž ao vrata Juki, a zatim uš ao za njom u sudnicu oblož enu drvenim panelima. Sto

odbrane je bio prazan. Na galeriji je bilo tek šestoro ljudi. Seli su za sto tuž ilaš tva iza drvene ograde. Juki je namestila sako i frizuru i postavila svoj laptop paralelno s ivicom stola. — Ako se blokiram, samo mi se nasmeši — reče Juki svom zameniku. Gejns se š iroko osmehnu, podiž uć i palac u znak podrš ke i reč e: — Cula si za ilm Luk, Hladna Ruka? Kad vidiš ovo, to znači Juki Hladna Ruka. — Hvala, Niki. Juki je uvek bila spremna, ali je izgubila izvestan broj sluč ajeva koje je oč ekivala da ć e dobiti. I taj niz poraza joj je naruš io samopouzdanje. Dobila je svoj poslednji sluč aj, ali protivnik joj je na kraju zadao udarac koji ju je još pekao. „Koja to beše...“ , rekao je taj seronja. „Tvoja prva pobeda posle koliko vremena?“ Sada joj je protivnik bio Filip Hofman, i od njega je već gubila. Hofman nije bio seronja. U stvari, bio je dž entlmen. Nije glumatao. Nije bio prezriv. Bio je ozbiljan tip, partner u jednoj prvoklasnoj advokatskoj irmi i specijalnost mu je bila zastupanje bogatih u krivič nim postupcima. Hofmanov klijent, doktorka Kendas Martin, bila je poznati kardiohirurg i ubila je svoju nevernu vašku od muža. Kendas Martin se izjasnila kao nevina. Izjavila je da nije ubila Denisa Martina, ali to je bila monumentalna laž. Postojalo je dovoljno dokaza da je osude nekoliko puta. I da, zatečena je na mestu zločina. Jukina nervoza je nestala. Znala je šta treba da učini. I imala je dokaze da potkrepi svoj slučaj.

9. Sindi Tomas je bila jedna od dvadeset č etvoro ljudi na urednič kom sastanku u velikoj sali za sastanke u San Francisko kroniklu. Sastanak je poč eo sat vremena ranije i izgledalo je kao da bi mogao da potraje još sat vremena. Ti sastanci su ranije bili kolegijalni i zabavni, ljudi su prič ali viceve i š alili se, ali otkako je nastupila ekonomska kriza a internet postao jednostavan i jeftin izvor informacija, sve ih je prožimala strepnja. Ko će zadržati posao? Ko će raditi za dvoje? I hoće li novine opstati još godinu dana? U grad je stigao novi revolveraš : Lisa Grining, koja je doš la kao izvrš ni urednik. Lisa je imala osam godina rukovodilačkog iskustva: dve godine u Njujork tajmsu, tri u Čikago tribjunu i tri u El Ej tajmsu. Slavu je stekla radom u poslednjim novinama, izveš tavajuć i o Ubici s Paci ika, veš tom prevarantu s fetiš om za stopala koji je terorisao Zapadnu obalu, namamljujuć i ž ene, ubijajuć i ih i čuvajući njihova stopala u zamrzivaču kao trofeje. Griningova je dobila Pulicera za tu prič u i donela ga je sa sobom na svoje novo radno mesto u Kroniklu. Buduć i da je pisala crnu hroniku u Kroniklu, Sindi se oseć ala naroč ito ranjivom. Lisa Grining je

umela da piš e o zloč inima podjednako dobro kao Sindi — verovatno i bolje — i ako ne uspe da dostigne veoma visok standard, Sindi je znala da bi mogla da dobije otkaz. Griningova ć e preuzeti njen posao a Sindi će postati slobodnjak koji radi za siću. Polovina urednika u prostoriji već je bila podnela izveš taje, i na redu je bila Abadaja Primavardena, urednica rubrike o putovanjima. Prim je prič ala o aranž manima i popustima za krstarenja na Fidž iju i Samoi kad je Sindi ustala i otišla do zadnjeg dela sale da dospe sebi kafe iz aparata. Njena poslednja velika prič a, ona o Cicamaci, kradljivcu nakita koji je pljač kao bogate i slavne, bila je ogroman i zvuč an uspeh. Taj lopov se ili povukao ili otiš ao iz grada, š to je verovatno bila posledica Sindinog izveš tavanja. Ali to je sada bila bajata vest i sledeć a velika prič a, ona koja prodaje novine, tek je trebalo da se pojavi. Sindi je sela nazad na svoje mesto dok je Prim dovrš avala izveš taj, i Lisa Grining okrenu svoje oštre sive oči ka Sindi. — Sintija, šta je na redu ove nedelje? — Dovrš avam prič u o pljač kaš u bankomata - reč e Sindi. — Protiv klinca je podneta tuž ba i trenutno se nalazi u pritvoru bez mogućnosti plaćanja kaucije. — To je jučerašnji sadržaj tvoje kolumne, Sintija. Staje danas na tapetu? — Radim na dve ideje — reče ona. — Javi ako ti bude trebala pomoć. — Mogu i sama — reče Sindi. — Nije mi teško. Uputila je osmeh Griningovoj, osmeh koji je bio i š armantan i pun samopouzdanja, i urednica je prešla na sledećeg novinara. Sindi nije imala ništa da kaže o sledećih sat vremena. Osim da se sastanak konačno završio.

10. Sindi je otiš la s urednič kog sastanka u stanju duboke depresije. Spustila se hodnikom do svoje kancelarije i još pre nego š to je sela okrenula je Hai Nuvena, njenu vezu iz Odeljenja za imovinske delikte. — Ima li šta novo o pljačkašu bankomata? — upita ona. Nuven reče: — Izvini, Sindi, ali trenutno nemamo nikakav komentar. Sindi je verovala da bi joj Nuven pomogao da je mogao, ali to joj nije bilo od pomoć i. Dok policija pregovara sa pljač kaš em oko njegove kazne, Sindi mora da napiš e č itav č lanak do č etiri sata tog dana. Kako to da postigne? Tek što je okačila kaput na čiviluk iza vrata u kancelariji kad joj je telefon na stolu zazvonio. Na displeju telefona je stajalo: „Urgentno odeljenje bolnice Metro“ . Zgrabila je slušalicu i rekla: — Crna hronika. Tomasova na vezi. — Sindi, ja sam, Džojs. Dž ojs Miler je bila medicinska sestra iz urgentnog centra, pametna, saoseć ajna i druž eljubiva. Ona i Sindi su ranije ž ivele u istoj zgradi i zbliž ile se provodeć i noć i zajedno dok nisu bile u vezama, pijući jeftin bordo i gledajući filmove na Sandens kanalu. — Džojs, šta nije u redu? — U pitanju je moja rođaka Laura, č udno se ponaš a. Kao da se upravo vratila iz nekog

paralelnog univerzuma. Upoznala si je na mom rođendanu. Radi za jednu advokatsku irmu. Mnogo si joj se svidela. Cuj, nagovorila sam je da dođe do urgentnog rekavš i joj da ć u joj dati neke pilule za spavanje, ali ona ne dozvoljava da je lekari taknu, a neće da zove policiju. — Kako to misliš „čudno se ponaša"? — Mora da su je drogirali. I mislim da joj se neš to desilo dok nije bila pri svesti. Osam sati. Probudila se u ž bunju pored svojih ulaznih vrata. To mislim kad kaž em da se ponaš a č udno. Volim tu devojku, Sindi. Hoć eš li da dođeš ovde dok je kod mene? Mislim da je zajedno mož emo nagovoriti da nam ispriča šta joj se desilo. — Sad odmah? - upita Sindi. Pogledala je na svoj svoč sat. Do njenog roka u č etiri ostalo je još samo š est sati. Citava prazna kolumna za koju je rekla Lisi Grining da mož e da je ispuni. Bila je to provalija praznog prostora. — Ona mi je kao sestra, Sindi - reče Džojs, glasom koji ju je izdavao od emocija. Sindi uzdahnu. Prebacila je svoje pozive na glavnu prijemnicu i izaš la iz zgrade. Odvezla se BART vozom do Dvadeset č etvrte ulice, prepeš ač ila č etiri bloka do bolnice Metropoliten na uglu Dvadeset š este ulice i ulice Valensija i naš la se sa Dž ojs odmah ispred ulaza u urgentni. Dve prijateljice se zagrliš e i Džojs povede Sindi u haos i gužvu urgentnog centra.

11. Laura Rizo je sedela na ivici bolnič kog kreveta u urgentnom centru. Bila je otprilike Sindino godiš te, oko tridest pet godina stara, vrane kose, sportski građena i nosila je farmerke i tamnoplavi gornji deo trenerke sa znakom bostonskog univerziteta. Trzala se, a oč i su joj bile toliko otvorene da su joj se beonjač e potpuno videle oko duž ica. Izgledala je kao priključ ena na struju. ― Laura — reče Džojs. — Sećaš se Sindi Tomas? ― Da... zdravo. Zašto... zašto si došla? Dž ojs reč e: ― Sindi je pametna kad su u pitanju ovakve stvari. Hoć u da joj isprič aš š ta ti se desilo. ―Vidi. Lepo je š to si doš la, valjda, ali š ta je ovo, Dž ojs? Nisam ti isprič ala ono da bi ti dovela pojačanje. Dobro sam. Samo mi treba nešto za spavanje. ― Sluš aj, Laura. Hoć eš li molim te da se uozbiljiš ? Zvala si me jer si izbezumljena, a i treba da budeš. Nešto ti se desilo. Nešto loše. Laura besno pogleda Džojs, pa se okrenu i reče Sindi: ―Moram ti reć i da se nič eg ne seć am. Sinoć sam se vrać ala kuć i s posla. Seć am se da sam razmiš ljala da uzmem laš u vina i picu za več eru. Probudila sam se lež eć i u hortenzijama ispred moje zgrade oko dva ujutru. Bez pice. Bez vina. I ne znam kako sam dospela tamo. ― Bože gospode - reče Džojs, vrteći glavom. ― I samo si ustala i ušla u kuću? — Sta sam drugo mogla da uradim? Taš na mi je bila tu. Iz nje niš ta nije falilo, š to znač i da nisam bila opljačkana. Otišla sam na sprat i istuširala se. Onda sam primetila da me boli... — Da te boli, gde? Kao da si se potukla? — upita Sindi. — Ovde — reče Laura, pokazujući na međunožje. — Neko te napastvovao?

— Da. To. I dok sam stajala pod tuš em, setila sam se nekog muš kog glasa. Kako mi govori o dobitku velike količine novca, ali se svakako ne osećam kao da sam išta dobila. — Jesi li išla negde posle posla? U neki bar ili na neku žurku? — Ne idem po ž urkama. Ja sam kao kaluđerica. Iš la sam kuć i. Nekako, ja... ne znam — reč e Laura. — Džojs, čak i ako dozvolim lekaru da me pregleda, ne želim da kažem policiji. ― Znam kakvi su policajci. Ujak mi je bio policajac. Ako im kaž em da ne znam š ta mi se desilo, misliće da sam neka ludača.

12. Fil Hofman je š etkao ispred prijemnice zatvora na sedmom spratu glavne policijske stanice. Cekao je svoju klijentkinju, doktorku Kendas Martin, koja je svlač ila zatvorsku uniformu u iščekivanju prvog dana svog suđenja. Kendas se dobro držala. Bila je odluč na. Bila je skoncentrisana. I iako joj je bilo neprijatno u trenutnim okolnostima, dobro je podnosila zatoč eniš tvo — blizak kontakt s ostalim zatvorenicama, pravila — jer to je bilo neophodno da bi se došlo do ovog dana. Sada od njega sve zavisi. Ako Fil dobije oslobađajuć i presudu, Kendas ć e se vratiti svom poslu š efa kardiohirurgije u bolnici Mersi. Bić e skinuta ljaga s njenog imena. Moć i ć e da se vrati odgajanju svoje dvoje dece, koja ih sad čekaju ispred sudnice. Fil je prič ao s decom, i po njegovom miš ljenju ona ć e moć i da podnesu pritisak. Ali oč ekivao je da će mu advokat tužilaštva pružiti veliki izazov. Fil se već susreo s Juki Kasteljano, i prilič no mu se svidela. Bila je borbena i pametna, ali Hofman je znao i njenu najveć u slabost. Juki se zaletala, noš ena svojom straš ću, preskač uć i preko rupa na putu i ne obazirući se na znake upozorenja koji joj govore da se most ispred nje urušio. Objektivno je smatrao da ima veće šanse za pobedu od nje. Fil je prestao da š etka. Zač ulo se č egrtanje reš etaka, odjek koraka, i Kendas je uš la na vrata u odelu skrojenom po meri i s lisicama na rukama. — Zdravo, File — reče Kendas. Fil joj priđe, dodirnu je po ramenu i reče: ― Kako si? Dobro? — Mnogo bolje od dobrog, File. Čekam ovaj dan čitavu večnost. Ili barem godinu dana. Čuvar joj skide lisice i reče: ― Srećno, doktorko Martin. Kendas protrlja zglobove. — Hvala ti, Dede. Vidimo se kasnije. Fil pridrža vrata lifta Kendas i osmehnu joj se dok su se spuštali na treći sprat. I on je č ekao na ovaj dan duž e od godinu dana. I bio je prilič no siguran da ć e današ nji dan biti veoma dobar.

13.

Činilo se da svih dvesta ljudi u sudnici 3B prič a istovremeno. Juki je slala tekstualnu poruku svom šefu da ga obavesti da je došlo do odlaganja iz nepoznatih razloga kad je, odmah posle deset, sudski izvršitelj uzviknuo: ― Neka svi ustanu da pozdrave sudiju Bajrona Lavana — i sudija je uš ao u sudnicu oblož enu lamperijom. Lavan je bio pedesetdvogodiš njak snaž nih crta lica i neukrotive kose, s naoč arima sa crnim ramom. Bio je poznat kao prek sudija s impresivnom reputacijom u krivičnim postupcima. Seo je na svoje mesto, s grbom drž ave Kalifornija iza sebe, američ kom zastavom sa desne i zastavom savezne drž ave s leve strane. S laptopom otvorenim ispred sebe, bio je spreman da počne. Kad su ljudi na galeriji posedali, sudija se grubo izvinio š to kasni, rekavš i da je imao hitan slučaj u porodici. Onda je naložio izvršitelju da uvede porotu. Dvanaest porotnika i dve zamene ispuniš e prostor predviđen za porotu, stadoš e da petljaju oko svojih taš ni i belež nica i smestiš e se u tamnocrvene rotirajuć e stolice. S Jukine desne strane, Fil Hofman se došaptavao sa svojim klijentom, doktorkom Kendas Martin. U prvom redu, direktno iza doktorke Martin, sedelo je njeno dvoje prelepe dece, Kejtlin i Dankan, koji su izgledali kao anđeli. Anđeli koji ne znaju šta se kog đavola dešava. Znači, na tu kartu Hofman igra, pomisli Juki. Osloniće se na saosećanje porote. Juki je odjednom shvatila neš to od č ega joj je pripala muka. Dovođenje dece na sud nije samo pokuš aj da se kod porote izazove saoseć anje. Hofman time primorava nju da ublaž i svoju retoriku kako ne bi uznemirila decu. Manipulatorski kučkin sin. Ne sme da ga pusti da se izvuče s tim. Juki je sluš ala sudiju kako izdaje instrukcije poroti, ali misli su joj delimič no lutale ka njenom starom unosnom poslu u velikoj advokatskoj kancelariji koji je napustila kako bi mogla da radi nešto značajno - za sebe i ljude San Franciska. Daleko od toga da je bila nesebič na dobroč initeljka. Poš to je dve godine zastupala bogate, Juki je postala veoma motivisana da smeš ta na robiju ubice poput Kendas Martin, koje misle da mogu da unajme advokata od hiljadu dolara na sat i da prođu nekažnjeno. Sudija je završ io svoje obrać anje poroti i okrenuo se prisutnima. Juki ustade i reč e: — Casni sudijo, mogu li da priđem sudijskom stolu? Sudija Lavan ju je pogledao kao da je prdnula u sudnici. Samo ti gledaj, pomisli ona. Stajala je nepokolebljivo sve dok sudija nije signalizirao njoj i Hofmanu da mu priđu. Pored Juki, koja je bila visoka metar i pedeset i osam, Hofman je izgledao kao sekvoja. U poređenju s njim Juki se oseć ala mlado i nisko, buduć i da joj je vrh glave dopirao otprilike do Hofmanovog pazuha. Juki reč e: — Casni sudijo, ulaž em prigovor na to š to se vrlo mlada deca optuž ene nalaze u sudnici. Drž ava tereti njihovu majku za ubistvo njihovog oca. Kad budem rekla ono š to imam da kažem, deca će se uznemiriti, zbog čega će se porota saosećati sa optuženom. Lavan reče: — Gospodine Hofman? Imate li neki stav o ovome? — Deca se lepo ponaš aju i znaju istinu, č asni sudijo. Majka im je nevina. Doš li su da joj pruž e podršku. Lavan obrisa naočare maramicom, vrati ih na koren nosa i reče: ― Gospođice Kasteljano, radite svoj posao. Ignoriš ite decu. Ja ć u nalož iti poroti da uč ini isto.

Hajde da krenemo, u redu? je li tužilaštvo spremno? — Da, časni sudijo, spemni smo. ― Onda nam ispričajte šta imate.

14. Jukinim srcem je kolao č ist, vreo adrenalin dok je prelazila preko središ njeg dela sudnice i stajala za govornicu. Podsetila je sebe da opusti ramena i nasmeš i se dok je prelazila pogledom preko klupe za porotu. Onda je otpočela sa svojom uvodnom reči. — Optuž ena se tereti za ubistvo s predumiš ljajem, to jest za ubistvo prvog stepena — reč e Juki, glasom koji je odzvanjao sudnicom. — U sledeć ih nekoliko dana, drž ava ć e dokazati van osnovane sumnje da je optuž ena, Kendas Martin, pucala u svog muž a Denisa Martina i ubila ga. Predoč ić emo izič ke dokaze i svedoč enja koje će dokazati da ruke doktorke Martin nisu samo uprljane već i crne kao greh. Sudnicu su ispunili zadovoljni uzdasi, i Juki je sač ekala da š apati koji su se prenosili poput vetra zamru. Onda je počela da iznosi slučaj tužilaštva uredno kao da otvara pasijans. — Denis Martin je ubijen u predsoblju svoje kuć e več eri č etrnaestog septembra proš le godine. To nije sporno. — U vreme ubistva u kuć i je boravilo č etvoro ljudi, Kendas Martin, njeno dvoje dece i porodič na kuvarica. Policija ih je sve ispitala i prikupila dokaze. Na mestu zloč ina su pronaš li piš tolj kalibra š est milimetara iz kojeg je ubijen Denis Martin, a na š akama Kendas Martin otkrili su tragove baruta. — Postoji samo jedan nač in da vam na š akama ostanu tragovi baruta — reč e Juki poroti. — Da opalite iz vatrenog oružja. Juki je rekla poroti da je Kendas Martin imala sredstvo i priliku da ubije svog supruga. ― Mi nismo u obavezi da dokaž emo motiv, ali reć i ć emo vam zaš to je Kendas Martin planirala i izvela ovo ubistvo. — Denis Matrin je bio osvedoč eni ž enskaroš i u vreme smrti imao je još jednu vanbrač nu vezu. Ali gospodin Martin nije pokušavao da sakrije šta radi. ― Tokom trinaest godina braka, gospodin Martin je izazivao suprugu svojom nevernoš ću i konačno, četrnaestog septembra, ona više nije htela to da trpi. — U naš em druš tvu, nevernost u braku se kaž njava razvodom, ali Kendas Martin je smatrala da njen suprug zasluž uje smrtnu kaznu. Smrć u svog muž a ona je dobila decu, kuć u od tri i po miliona dolara i sav novac na njihovim bankovnim rač unima. Takođe je dobila „jelo koje je najbolje poslužiti hladno“ - osvetu. Juki je kriš om pogledala u pravcu dece Martinovih. Deč akova usta bila su š irom otvorena. Devojč ica se mrš tila. Sudija joj je rekao da ih ignoriš e i Juki je pokuš ala to da uč ini dok je iz predostrožnosti minirala argumente odbrane. ― Gospodin Hofman ć e vam reć i da njegova klijentkinja nije to uč inila — reč e Juki porotnicima. — Reć i ć e da je optuž ena bila u svojoj radnoj sobi kad je č ula pucnje u predsoblju. Reć i ć e da je pronaš la muž a kako krvari na podu, da mu je proverila puls, da je shvatila da joj je muž mrtav. I onda ― ko bi rekao? — Čula je nekog uljeza kako izlazi na vrata. — Gospodin Hofman ć e vam reć i da je Kendas Martin viknula i da se uljez prepao i ispustio

piš tolj. I reć i ć e vam da je njegova klijentkinja uzela piš tolj i poš la napolje za uljezom i zapucala na njega. — Tako odbrana objašnjava tragove baruta na šakama Kendas Martin. — Tu postoji samo jedan problem — reč e Juki grupi od č etrnaestom muš karaca i ž ena na klupi za porotu. — Ta priča je potpuno izmišljena. ― Nikakvog uljeza nije bilo. ― Niko nije provalio u kuću, i ništa nije ukradeno. — Ali Kendas Martin je rekla nekim ljudima da ž eli da joj muž umre i iste večeri kad je doš lo do ovog incidenta s fatalnim ishodom viđena je sa pištoljem u ruci. — Posao nas koji radimo u Kancelariji javnog tuž ioca jeste da govorimo u ime ž rtve ― reč e Juki ― i mi ć emo to i uč initi. Ali ako bi gospodin Martin mogao da govori u svoje ime, rekao bi vam ko ga je ubio ― reče Juki, upirući prstom u lepu, plavokosu lekarku koja je žvakala krajeve kose. — Rekao bi vam da ga je ubila njegova draga supruga.

15. Kafe Kod Suzi, koji služ i karipsku hranu, menja raspolož enje na najbolji moguć i nač in. Zidovi su ž uti, kalipso bend svira už ivo, hrana je pikantna a pivo hladno. Suzin kafe je takođe nezvanič no mesto okupljanja naš e č etvoroč lane grupe koju je naš a prijateljica, reporterka Sindi Tomas, nazvala „Ženskim klubom za rešavanje ubistava". Oč ajnič ki sam ž elela da odem na sat vremena kod Suzi. Konklin i ja smo proveli taj dan traž eć i novorođenč e. Hodali smo sa psima koji traž e leš eve, otiš li do ronilaca na obali jezera Mersed i ceo dan uzaludno preč eš ljavali kuć e u okolini s fotogra ijom Ejvis Rič ardson u ruci, govoreć i: — Jeste li videli ovu devojku? Onda, pre deset minuta, Dž akobi je primio jedan zapanjujuć i poziv. Ejvis Rič ardson se pojavila iza zaključ anih vrata stana jedne njene š kolske drugarice na Raš an hilu. Ti „dobroč initelji" su č uvali Ejvis od policije dok joj se roditelji ne vrate s Novog Zelanda. I tako je Ejvis bila pronađena, ali još nismo imah nikakvih tragova u vezi s njenom bebom, koja je bila ili nestala ih mrtva. Verovatno i jedno i drugo. Kler i ja smo se odvezle zajedno do Suzi mojim kolima i parkirale se na č udesno praznom parkingu u ulici Dž ekson, blizu raskrsnice s ulicom Montgomeri. Po ulasku u kafe uronile smo u svet veselog ritma karipske muzike i smeha, maš uć i poznanicima. Proš le smo pored š anka i zaputile se uskim i mirisnim hodnikom pored kuhinje do udobnog zadnjeg dela kafea, gde je Juki već bila zauzela naš separe. Lorejn je doviknula: ― Zdravo, devojke ― i donela bokal ledenog piva, zajedno s Jukinom margaritom s ukusom lubenice. Juki slabo podnosi alkohol, ali to je ne sprečava da ga pije. Uvukla sam se na klupu pored Juki, dok je Kler sela s druge strane. Juki podiž e č aš u ruž ič astog tečnog pijanstva i otpi dobar gutljaj. — Pij polako! — povikasmo mi ostale uglas. Juki izbaci tekilu na nos i promrmlja pijuckajući: — Zasluž ila sam da se napijem. Održ ala sam savrš enu uvodnu reč a onda su sudiju pozvali telefonom. Njegova bolesna majka umire. Raspustio je sud za danas. Do sutra, Fil Hofman ć e pročitati transkript i urnisaće me u svojoj uvodnoj reči.

Utom se Sindi, koja uvek stiž e poslednja, uvukla u separe pored Kler i munula je kukom, rekavši: - Daj mi koji centimetar prostora, prijateljice. Kler reče: — Hoć ete li sasluš ati š ta se meni danas desilo? Ili moram da se borim za reč ? Jer spremna sam i na to. — Hajde ti prva - reč e Juki, podiž uć i praznu č aš u spram svetlosti. Kler nije č ekala da se neko pobuni. — Pozvali su me da dođem u jednu kuć u na uš ću reke Sakramenta — reč e ona. — Jedan moj prijatelj me zvao i traž io da mu uč inim uslugu. I tako ti se ja odvezem do te moč vare — do tamo se stiže jedino uskim, malim puteljcima ili čamcem ― i nađem tu lovačku brvnaru. — Starac koji ž ivi tamo platio je sve svoje rač une dve nedelje unapred i od tada ga niko nije video. I ljudi su počeli da se pitaju šta se to desilo sa gospodinom Vingnatom. Sindi je kuckala na blekberiju dok je Kler pričala svoju priču. — Zatekla sam neku dugu izboč inu ispod prekrivač a za krevet - reč e Kler, otimajuć i Sindi telefon iz ruke i stavljajući ga u džep, kao da je Sindi mala devojčica. — Hej! — reče Sindi. Morala sam da se nasmejem — pa sam to i uradila. Kler je nastavila, ignoriš uć i Sindi koja je kopala po njenom dž epu i vadila svoj telefon. ― Svuč em ti ja prekrivač e i vidim da se telo pokojnika mumi iciralo od vruć ine i da u rukama drž i prokleti kalašnjikov. Sindi prestade da radi ono što je radila i zagleda se u Kler. — Bio je mrtav? I u rukama je držao kalašnjikov? — Ubio se tom puškom - reče Kler. — Pritisak mi skočio na sto osamdeset. Ako mi veruješ. Sindi je izgledala potreseno. — Sad sam dobro, šećeru - reče Kler. - Samo sam se bila prepala. Sindi okrenu glavu ka meni, plave lokne joj poskoč iš e, a bistre plave oč i me iksiraš e pogledom. — Ova tekstualna poruka koju sam upravo dobila je iz urgentnog centra bolnice Metropoliten ― reče ona. ― još jedna devojka misli da je silovana. ― Još jedna devojka? Misli da je silovana? — Linds, osećam to u kostima. Neka se čudna priča zakuvava. Učini mi uslugu, hoćeš li? Odbaci me do bolnice.

16. Poterala

sam kola Avenijom Kolumbo ka ulici Montgomeri, prolazeć i pored piramide Transamerika s upaljenom sirenom ne bih li raščistila put u večernjoj gužvi. Pored mene, Sindi se drž ala za naslon i prič ala mi o Lauri Rizo, ž eni koja je mož da bila drogirana i napastovana iste noć i kada je Ejvis Rič ardson pronađena kako luta pod nebom bez mesečine dvadeset pet kilometara severno od centra grada. Morala sam da proverim tu Sindinu „čudnu priču". Sad su dve devojke napadnute, mož da i tri ― i nijedna od njih se ne seć a napada? Da li su na neki nač in povezane s Ejvis Rič ardson? Ili ja samo priž eljkujem da nađem neki trag - bilo kakav trag?

Upoznavala sam Sindi sa sluč ajem Rič ardson kad sam doš la do raskrsnice ulica Market i Montgomeri. Malo mi je falilo da zakač im jedan leksus sa š irokim zadnjim trapom i popela sam se na tramvajske š ine koje su se pruž ale ulicom Market. Ponovo sam trgnula volan i ostavila saobraćajnu gužvu iza sebe. Sindi je bila bleda, ali ja sam samo nastavila da vozim. ― Pre dve noć i, jedan sluč ajni prolaznik je doveo tinejdž erku u urgentni centar bolnice Metropoliten — rekoh Sindi. — To je nezvanično. ― Dobro. ― Dobro? Ozbiljno? ― Da, Lindzi. Dobro. Nezvanično je. Klimnula sam glavom, skrenula oš tro udesno i uletela u ulicu Miš n na dva toč ka, projurivš i pored parka Serba buena gardens s moje leve strane. Od Sindi obeć anje č ovek gotovo mora da dobije napismeno. Iskrena je, ali š ta da kaž em? Ona je novinarka. A mi nismo bili spremni da zamutimo vodu pričom o kidnapovanoj bebi. Još nisam znala sa č im se suoč avamo. Da lije Ejvis Rič ardson bila jedna od ž rtava okrutnih zloč ina? Ili je ubila sopstveno dete? Nisam skidala stopalo s gasa, kao da ć e to vratiti bebu Ričardsonovoj. ― Ta tinejdž erka se nedavno porodila — nastavila sam, prolazeć i kroz središ nji deo oblasti San Franciska koju su naseljavali Hispanoamerikanci. Prolazili smo pored malih agencija za unovč avanje č ekova i ljudi koji su prodavali jeftine suvenire pod ispucalim i izbledelim tendama pozorišta iz dvadesetih godina prošlog veka. Skrenula sam desno u Dvadeset š estu ulicu, još uvek prič ajuć i. — Ali, Sindi, nikakva beba nije pronađena. Ta devojka se ne seć a porođaja, i sad kad se oporavlja od š oka i kad je u stanju da prič a s nama, ona to neće da uradi. ― Zašto ne, kog đavola? ― Kunem ti se da ne znam. Sindi me je naterala da obeć am da ć u joj reć i šta god budem mogla, kad god budem mogla, zvanično. Klimnula sam joj glavom u znak slaganja dok sam skretala levo u ulicu Valensija i parkirala svoju šklopociju ispred bolnice.

17. Sidni i ja smo uš le u zakrč eni hol bolnice Metropoliten i pronaš le Sindinu prijateljicu, Dž ojs Miler, koja nas je č ekala kod glavne prijemnice. Ona je bila crnka od mož da trideset pet godina, u uniformi medicinske sestre. Protresla mi je šaku sa obe svoje. — Hvala što ste došli, Lindzi. Mnogo vam hvala. Poš le smo za Dž ojs niz nekoliko granajuć ih hodnika s podom od linoleuma, skretale iza uglova i zatim proš le kroz urgentni centar, teren s preprekama u vidu stolova i kolica, dok nismo doš le od jednog ograđenog boksa gde smo upoznale En Benet, moguću žrtvu silovanja. Gospođica Benet je bila turistič ki radnik u ranim č etrdesetim. Izgledala je izmoreno kao da je trčala na traci za vežbanje poslednjih osam sati. Glas joj je podrhtavao dok nam je prič ala kako se seć a da je uhvatila taksi do posla tog jutra ali se probudila iza kontejnera u jednoj uličici jedan blok dalje do svoje kuće.

— Ne seć am se baš nič ega — reč e mi gospođica Benet. — Bluza mi je bila pogreš no zakopč ana. Hulahopke su mi nestale, ali još uvek sam nosila crne cipele sa zlatnim kopč ama. Taš na mi je bila na grudima, a novč anik i telefon su mi i dalje bili unutra. Cetrdeset č etiri dolara. Taman koliko sam i imala. ― I ne sećate se ničega iz tih deset sati između odlaska na posao i buđenja? ― Kao da mi je neko pogasio sva svetla - reče En Benet, gledajući me zakrvavljenim očima. ― Lekar je rekao da sam po svemu sudeć i zadobila povrede od seksualnog č ina. Poslednji put sam spavala s deč kom pre č etiri dana. I tu nije bilo nikakvih povreda. Toliko smo dugo zajedno da nam seks nije dramatičan, a ja baš tako i volim. En Benet je prič ala svoju prič u jasno i bez uvijanja, ali u oč ima joj se videla panika. Kao da pretražuje svoje sećanje - ali da tamo ne pronalazi ništa.

18. Hofman je ustao kad je porota uš la u sudnicu i sud nastavio sa zasedanjem. Seo je na svoje mesto, razmiš ljajuć i o porotniku broj tri, Valeri Truman, samohranoj majci koja radi u biblioteci i zarađuje hiljaditi deo onoga š to Kendas Martin zaradi za godinu dana. I razmiš ljao je o porotniku broj sedam, Vilijamu Brejtlingu, veoma harizmatič nom bivš em golferu. Brejtling nije bio predsednik porote, ali Hofman je verovao da on može da utiče na porotu. Kada je sudija Lavan pitao Hofmana je li spreman da iznese svoj sluč aj, rekao je da jeste, i sa svoje stolice pored Kendas Martin zaputio se direktno ka klupi za porotu. Oslonio se na ogradu, pozdravio porotnike i otpočeo. — Tuž ilaš tvo je juč e dalo svoju uvodnu reč . Mislim da se gospođica Kasteljano dosta dobro pokazala, ali izostavila je nekoliko važnih stavki. Za početak, doktorka Martin je nevina. Vilijam Brejtling se osmehnuo, otkrivajuć i ceo komplet zubnih navlaka, i Hofman je osetio kako se led na klupi za porotu topi. — Evo š ta se desilo več eri č etrnaestog septembra — reč e Hofman. ― Doktorka Martin tek š to se bila vratila iz bolnice. Uspeš no je operisala srce jednog č oveka tog dana i bila je zadovoljna š to će se njen pacijent potpuno oporaviti. — Pozdravila se sa decom i otiš la hodnikom do svoje radne sobe da pozove suprugu tog pacijenta. — Doktorka Martin je skinula naoč are kako bi mogla da protrlja oč i i spremala se da obavi taj poziv kad je iz pravca predsoblja čula nešto nalik pucnjima. — Preplaš ila se od tih pucnjeva i oborila naoč are na pod. To je jedna od važ nih stavki koje sam pomenuo. Hofman je korač ao duž klupe za porotu, dodirujuć i ogradu povremeno da bi ostavio jač i utisak. Porotnici su ga pratili pogledom dok je opisivao kako je njegova klijentkinja pronaš la svog muž a na podu, videla krv i, nakon š to ga je pregledala, otkrila da Denis Martin ne daje nikakve znake života. — Kad je podigla glavu, videla je nekoga, nekog uljeza, u senkama u predsoblju. Doktorka Martin nije mogla da razazna lice tog uljeza i ž iva se prepala. Iznenađeno je vrisnula, i uljez je ispustio piš tolj i pobegao. Moja klijentkinja je uzela piš tolj i potrč ala za njim, kroz ulazna vrata i na stepenište ispred kuće. — Doktorka Martin nikad ranije nije pucala iz piš tolja, ali ispalila je dva hica u vazduh. Nije

pogodila ništa. Tako su joj na šakama ostali tragovi baruta. — Odmah poš to je ispalila ta dva metka, doktorka Martin se vratila u kuć u i pozvala policiju. To je ponašanje nevine osobe — reče Hofman. — Advokat tuž ilaš tva kaž e da je Denis Martin bio preljubnič ki pacov, ali da to nije zloč in koji se kaž njava smrć u. Pa, to je istina. I doktorka Martin je to znala. Takođe je znala da joj u braku ruž e ne cvetaju. I ona je imala vanbračnu vezu. — Nije bila ljubomorna. Pretpostavljala je da ć e se njihov brak ih popraviti, ili okonč ati. Bila je spremna na oba ishoda. — Kendas Martin je savremena i uspeš na ž ena. Nije Polijana {1} niti princeza na zrnu graš ka, ali jeste vrlo cenjeni kardiohirurg i divna majka, i volela je svoga muža. Hofman se okrenu ka svojoj klijentkinji. — Zelim da je sada pogledate — on ć e porotnicima — i vidite u pravom svetlu: kao ž rtvu jednog preumornog policijskog odeljenja koje je izabralo lakš e reš enje — da optuž i supruž nika za ubistvo. A u zatvor pokuš ava da je poš alje previš e revnosni advokat tuž ilaš tva koji iz lič nih razloga mora da ostvari veliku pobedu.

19. Juki je imala oseć aj kao da ju je Hofmanov ritern pogodio pravo u č elo. Sranje. Hofmanov napad na nju je bio neč uven, a mož da i sraman. Zamislila je kako ulaž e prigovor: „Časni sudijo, advokat odbrane je jebeno očajan i treba ga izbaciti iz sudnice“ . Nik Gejns, Jukin zamenik i pomoć nik, gurnu blokč e ka njoj. Imao je dara za crtanje stripova i s nekoliko poteza olovkom predstavio je viž ljastog Fila Hofmana kako se hvata za guš u i Juki u vidu čiča-gliše s praćkom i natpisom: „Autsajder". Juki vrati blokč e Gejnsu. Shvatila je poentu. Porota ć e je viš e voleti zbog Hofmanovog niskog udarca. Povratić e se ona. A za sada je podsetila sebe: „Nikad ne dozvoli da te vide kako se preznojavaš." Ustala je i rekla: — Časni sudijo, hoćete li molim vas da podsetite porotu da uvodna reč ne predstavlja dokaz? — Smatrajte to učinjenim, gospođice Kasteljano - Lavan će sa uzdahom. Jukin prvi svedok bio je uniformisani policajac koji je odgovorio na poziv upuć en iz kuć e Martinovih. Pozornik Patrik Lorens je posvedoč io da se nalazio samo koji blok dalje i da je stigao do kuć e sa svojim partnerom samo minut poš to je poziv upuć en. Rekao je da je razgovarao s doktorkom Martin i pravio joj druš tvo dok je hitna pomoć pristizala i dok inspektor Ci iz Odeljenja za ubistva i poruč nik Klaper iz Jedinice za mesto zloč ina nisu preuzeli kontrolu nad mestom zločina. Juki je ustanovila da je doktorka Martin odavala utisak da kontroliš e svoje emocije i da zbog brzog dolaska pozornika Lorena Kendas Martin nije imala priliku da opere ruke ili poč isti krv i tragove sa mesta zločina. Poš to je pozornik Lorens napustio pult za svedoke, Juki je za govornicu izvela privatnog detektiva Dž ozefa Podestu i on se zakleo da ć e govoriti istinu. Podesta je bio uredan č ovek prijatnog izgleda u pedesetim kojeg je Denis Martin bio unajmio da mu prati ženu. Juki je zamolila Podestu da kaž e neš to o sebi, i on je isprič ao poroti da je radio kao istraž itelj

za javno tuž ilaš tvo Sakramenta dvanaest godina, a zatim i kao privatni detektiv, prvo u Cikagu a trenutno u San Francisku, ukupno dvadeset godina. — Zašto vas je Denis Martin unajmio, gospodine Podesta? upita Juki. — Gospodin Martin je znao da ga žena vara i želeo je slike njih dvoje, uli, na delu. — Jeste li slikali optuženu s njenim ljubavnikom? — Da, jesam. — Jeste li saznah još nešto dok je ona bila predmet vaše istrage? ― upita Juki. ― Da. — Molim vas recite nam šta ste saznali. ― Jedne noć i dok sam je pratio, Kendas Martin se sastala s č ovekom za kojeg verujem da je plaćeni ubica. S galerije se podiže grmljavina, a Hofman skoči na noge ulažući prigovor. — Casni sudijo, to su č ista nagađanja. Kako ovaj svedok mož e da zna da je č ovek kojeg je video plać eni ubica? Ako je bio toliko siguran, zaš to nije pozvao policiju? Umesto toga, drž ava koristi ovo veoma sumnjivo svedoč enje da ukalja reputaciju jednog kardiohirurga. Kako ovo ima ikakvog smisla? Sudija je utiš ao sudnicu s dva snaž na udarca č ekić em i rekao: — Voleo bih da č ujem ovo, gospodine Hofman. Kad je ponovo dobila reč, Juki reče: — Imate li neki dokaz da se taj sastanak odigrao, gospodine Podesta? — Pratio sam doktorku Martin od njene kuć e u Sent Frensis vudu do Hanters pointa. Pratio sam je do Avenije Dejvidson. To je ć orsokak. Jedan stari model tojotinog terenca bio je parkiran na kraju ulice koja se naslanja na nadvož njak kojim prolazi auto-put 1-280. To je loš kraj, ali mogao sam da posmatram a da ne budem viđen. — Nastavite, gospodine Podesta. — Taj sastanak je bio oč igledno tajan — reč e Podesta. — Slikao sam doktorku Martin kako ulazi u taj terenac. Kad sam kasnije prebacio fotogra ije na kompjuter, uč inilo mi se da sam i ranije video lice tog čoveka. — I šta se onda desilo? — Dve nedelje kasnije Denis Martin je ubijen. — Šta ste vi učinili, gospodine Podesta? — Uporedio sam fotogra ije č oveka iz terenca sa slikama s liste najtraž enijih zloč inaca FBI-ja. Po mom mišljenju, čovek kojeg sam video kako priča s doktorkom Martin bio je Gregor Guzman. — A zašto se gospodin Guzman nalazi na toj listi FBI-ja? — Časni sudijo. Je li ovaj svedok agent FBI-ja? Šta kog... — Sedite, gospodine Hofman. Svedok mož e da odgovori na pitanje na osnovu onoga š to je njemu poznato. — Gregor Guzman je traž en zbog sumnje da je poč inio ubistva u Kaliforniji kao i u nekoliko drugih drž ava i drugih zemalja. Nikada nije bio hapš en. Kontaktirao sam FBI tri puta, ali niko mi nikad nije uzvratio poziv. Juki je kao dokaz predoč ila fotogra iju Kendas Martin na kojoj ona sedi u crnom sportskom terencu u druš tvu proć elavog muš karca s č uperkom na prednjem delu glave. Fotogra ija je bila zrnasta, uslikana noću dugim objektivom, ali izgledala je onako kako ju je Podesta opisao. — Hvala vam — reče Juki. — To su sva pitanja koja imam za vas, gospodine Podesta.

20. Časni sudijo, mogu li da priđem? — Hofman ć e kruto. Sudija mahnu advokatima da priđu sudijskom stolu i reče: ― Samo napred, gospodine Hofman. ― Casni sudijo, ovaj svedok je privatni detektiv. On nije č ak ni policajac. Njegovo svedoč enjeje č isto nagađanje. Gde je taj takozvani plać eni ubica? Zaš to on nije pozvan da svedoč i? Kako da znamo zašto se moja klijentkinja videla s tim č ovekom, ili č ak da li je ta osoba ono š to svedok tvrdi da jeste? — Gospođice Kasteljano? — Gospodin Podesta nije rekao da je struč ni svedok. Pratio je optuž enu, koja je uš la u kola u kojima je bio č ovek koji lič i na Gregora Guzmana. Gospodin Podesta je slikao njihov tajni sastanak. Uporedio je slike č oveka u terencu sa slikama Gregora Guzmana koje je izdao FBI. Otkrio je da lič e ― po njegovom mišljenju. To je njegovo svedočenje. ― Gospodine Hofman, sasluš ao sam vas. Sada vas molim da unakrsno ispitate svedoka — reč e Lavan. Fil Hofman se obratio Dž ozefu Podesti sedeć i pored svog klijenta, pokuš avajuć i da pokaž e poroti koliko malo ceni tog svedoka. — Gospodine Podesta, ne znam od kog dela ikcije da krenem. Dobro, znam — reč e pre nego što je Juki stigla da uloži prigovor. ― Prvo, jeste li ikad radili za FBI? ― Ne. — Jeste li prošli neku posebnu obuku za prepoznavanje plaćenih ubica? — Imam veoma oštro oko. — Nisam vas to pitao, gospodine Podesta. Jeste li proš li neku posebnu obuku za prepoznavanje plać nih ubica? Jeste li uzeli otiske tog č oveka? Jeste li uzeli njegov DNK? Jeste li snimili taj navodni razgovor? — Prigovor - reče Juki. ― Na koje pitanje advokat odbrane želi da dobije odgovor od svedoka? — Povlač im sva pitanja - reč e Hofman ― ali ulaž em prigovor na ovaj dokaz. Kvalitet te fotogra ije je oč ajan, i ona ne dokazuje niš ta. U stvari, ulaž em prigovor na č itavo ovo svedoč enje i tražim da se izbriše iz zapisnika. — Odbija se ― reč e sudija. — Ako ste završ ili sa ispitivanjem ovog svedoka, gospodine Hofman, svedok je slobodan.

21. Narod poziva Elen Laferti da svedoči — reče Juki. Vrata u dnu sudnice se otvoriš e i lepa ž ena kestenjaste kose u ranim dvadesetim, u uskom plavom odelu i bluzi, s maramom oko vrata, uđe u sudnicu i zaputi se prolazom između sediš ta. Prošla je kroz kapiju do pulta za svedoke, gde je položila zakletvu. — Da li radite kod Kendas i pokojnog Denisa Martina? — upita Juki svoju svedokinju.

― Da. — U kom svojstvu? ― Ja im čuvam decu. Radim preko nedelje i živim van kuće. — Koliko dugo radite u kući Martinovih? — upita Juki. — Skoro tri godine. Juki joj klimnu glavom u znak ohrabrenja. ― Po vaš em miš ljenju, u kakvom stanju je bio brak Martinovih? — upita ona. — Jednom rečju — reče Lafertijeva — u eksplozivnom. — Možete li da ga opišete s još nekoliko reči? — Mrzeli su jedno drugo — reč e dadilja. — Denis je hteo da se razvede od Kendas, i ona je bila besna zbog toga. Jednom mi je rekla da misli da bi joj razvod napravio probleme. Povredio bi decu i negativno uticao na njen položaj u lekarskoj zajednici. — Jasno - reč e Juki. Svedokinja je opisivala brak koji je opstajao iz praktič nih razloga pre nego iz ljubavi, i Juki je znala da će porota to razumeti. — Jeste li bili u kući Martinovih onog dana kada je Denis Martin ubijen? — Da. Bila sam — reč e Lafertijeva. Do tog trenutka nije skretala pogled s Juki, ali sada se okrenula ka optuženoj i fiksirala je pogledom. ― Je li se nešto nesvakidašnje desilo te večeri? — Apsolutno. — Molim vas nastavite. Lafertijeva okrenu glavu nazad ka Juki. — Spremala sam se da odem kuć i. Bilo je š est sati i trebalo je da se nađem s jednom drugaricom u Doovoj carskoj kineskoj hrani u š est i petnaest. Nismo se videle neko vreme i mnogo sam se radovala što ću je videti. — Nastavite — reče Juki. Lafertijeva reč e: ― Stavljala sam karmin kad se doktorka Martin vratila kuć i. Izraz lica joj je bio č udan. Rastrojen, ili mož da ljutit. Uš la sam u njenu radnu sobu da pitam je li sve u redu, i kad sam stigla tamo, ona je stavljala pištolj u fioku od stola. — Sigurni ste da je to bio pištolj? — reče Juki. — O, potpuno. — Da li vam je doktorka Martin ikad rekla da priželjkuje da joj muž umre? — Mnogo puta. Previše da bi se znalo broja. — Previše da bi se znalo broja — naglasi Juki, obraćajući se poroti. — A da li vam je gospodin Martin pričao o osećanjima prema svojoj ženi? — Rekao je da je hladna. Govorio je da joj ne veruje. — Hvala vam, gospođice Laferti. To je sve od ovog svedoka. Hofman ustade, grebuć i glasno stolicom po hrastovom podu. Zavukao je ruke u dž epove i prišao svedokinji, koja je skupila ramena i pogledala naviše u njega. — Elen. Mogu li da vas zovem Elen? — Ne. Radije ne bih da me oslovljavate tako. — Izvinjavam se, gospođice Laferti. Da li ste pomislili da doktorka Martin namerava da ubije svog muža? — Ne znam. Možda. — Dakle, ako ste pomislili da doktorka Martin namerava da poč ini ubistvo a videli ste je s oružjem, zašto niste pozvali policiju? Juki je posmatrala kako se pravednički gnev Lafertijeve pretvara u tugu. Ona reče, gotovo moleći Hofmana i porotu da razumeju:

— Nisam razmiš ljala o njoj te več eri. Zurila sam. U retrospektivi, trebalo je da pozovem policiju, ili da upozorim gospodina Martina. Sebe krivim. Da sam uč inila neš to, gospodin Martin bi još bio živ i deca bi još imala oca. Plač malog dečaka pocepao je vazduh poput sirene: ― Eeeeleeeen. Svedokinja se nagnu napred u stolici i doviknu preko sudnice: — Dankane, dušo. Tu sam, maleni. Tada je sudija Lavan poludeo.

22. Juki se popela liftom do kancelarije javnog tuž ioca, još uvek razmiš ljajuć i o detinjem vrisku i reakciji sudije Lavana. Gospode. Kao da se Dankan Martin razdrao: Prestanite da me bijete! Postojale su dobre šanse da je Hofmanov trik za izazivanje saosećanja kod porote upalio. Juki je ostavila akten-taš nu u svojoj kancelariji bez prozora, otiš la do kancelarije na uglu s pogledom na ulicu Brajant i pokucala na otvorena vrata. Leonard Parizi, zamenik javnog tužioca i njen nadređeni, ponudio joj je da uđe i sedne. Parizi je dobio nadimak Riđi Pas zbog guste riđe kose i nepokolebljive odluč nosti. Bio je krupan, gojazan pedesetogodišnjak grube kože i zakrčenih arterija, ali izraz lica mu je bio prelep. Osmehivao se. Njoj. ― Jutros sam bacio pogled. Video sam kako ispituješ onog privatnog detektiva. Odlič no si to obavila, Juki — reče on. — Zadivljen sam. — Hvala, Lene. Lavan nas je upravo pozvao u svoje odaje — reč e Juki, sedajuć i u stolicu ispred njegovog stola. — Je li? Zbog čega? — Hofman je doveo decu optuž ene u sudnicu, koliko da bi zadobio saoseć anje porote toliko i da bi mene poremetio. Uložila sam prigovor, ali ga je Lavan odbio. — Pozvala sam dadilju Martinovih da svedoč i i ona je rekla da bi Denis još bio ž iv da je pozvala policiju zbog Kendas. I, Lene, taj mališ an je prosto vrisnuo dozivajuć i dadilju. Dadilja mu je doviknula s govornice: ’Tu sam, maleni, ništa se ne boj’. — Uh, uh, uh — zastenja Parizi saosećajno. — Sud je završ io sa zasedanjem za danas. Sudija je rekao meni i Hofmanu: ’Vas dvoje, u moje odaje’. Rekao je Hofmanu da će zabraniti deci da dolaze u sudnicu ako opet naprave neki ispad. — Odlično. S Lavanom nema šale. — Lene, reci mi š ta misliš o ovome. Hofman mi je posle priš ao - reč e Juki svom š efu. — Rekao mi je: ’Znaš , svedoč enje Elen Laferti je gomila laž i’. Odgovorila sam mu: ’Pa, ja svakako nisam stekla takav utisak tokom unakrsnog’. Hofman je hteo da prič a sa mnom o tome, ali nisam imala vremena. Znala sam da će da mi servira još svojih gluposti. — Nego š ta. Pokuš ava da te poremeti, Juki. Da ti naruš i samopouzdanje. Da te zaustavi sad kad si uhvatila zalet, taj kuč kin sin. Nego, č uj, ima neš to drugo š to hoć u da ti kaž em. Krejg Dž asper odlazi. Prelazi u San Dijego krajem meseca. Krejg Dž asper je bio ponos tuž ilaš tva i Parizijev š tić enik. Juki reč e Riđem Psu da joj je ž ao, ali on samo odmahnu rukom na taj komentar.

— Tu vidim priliku za tebe, Juki. Samo ti treba još koja pobeda. Jukino lice se razvedrilo i klimnula je glavom. Volela bi da dobije viš i polož aj i poviš icu. Bilo je i vreme da se to desi. Minut ranije slučaj Martin je bio važan, a upravo je postao još važniji. — Imam dobar osećaj u vezi s ovim slučajem — reče ona, ustajući da ide. — I ja - reče Riđi Pas. I ponovo se osmehnu. Juki je popravila š minku u kupatilu na kraju hodnika. Bila je uzbuđena zbog izgleda da dobije taj posao i veću odgovornost, ali to je značilo i veći pritisak. A toga joj ni sad nije manjkalo. Kasnije je imala sastanak s momkom koji je bio skoro prelep za nju. Nadala se da mož e da se smiri i da ne priča previše, kako ga ne bi oterala. Imali su dosta toga zajedničkog. Tip je bio policajac.

23. Kretala sam kuć i kad je Fil Hofman dotrč ao do mene na parkingu preko puta suda. Hofman mi se sviđao, iako se bavio oslobađanjem ubica i perverznjaka i ostalog ljudskog ološ a. Bio je jedan od retkih branilaca u krivič nim postupcima koje sam upoznala koji se bavio tako prljavim poslom a da zbog toga nije bio pun sebe. S druge strane, Juki je s Hofmanom vodila borbu na život i smrt, a bila mi je prijateljica. — Zdravo, File — rekoh dok se zaustavljao pored mesta na kojem sam parkirala svoj eksplorer. Skinula sam sako i ubacila ga na zadnje sedište. — Lindzi, treba mi tvoja pomoć. — Mož emo li sutra da prič amo? — upitah ga. - Ceo dan se vuč em kroz pakao — rekoh, misleć i na desetine sati koje sam provela tražeći bebu Ričardsonove. — Ovo će potrajati samo minut. — Onda, dobro. Pričaj. — Znaš za Kendas Martin? — Naravno. Moj kolega Pol Či je radio na slučaju Martin. I Juki, naravno. — Da. Tako je — reč e Hofman, spuš tajuć i akten-taš nu na asfalt. Proš ao je rukom kroz kosu. — Iskrslo je neš to novo u vezi sa svedoč enjem jednog svedoka. Zamolio sam Juki da me sasluš a, ali ja sam neprijatelj. Nije sklona da poveruje ni u šta što joj kažem. — File, zašto prosto na sudu ne kažeš to što imaš? — Ako bih mogao da poprič am s Juki van suda, to bi bilo bolje za sve strane u sporu. Ova nova informacija koju imam preokrenuć e tok suđenja. Dozvoli da budem otvoren. Ovo suđenje ć e biti proglašeno nevažećim i vi ćete uhapsiti nekog drugog za ubistvo Denisa Martina. Zavrtelo mi se u glavi. Čula sam šta je rekao, ali nije mi bilo jasno zašto Hofman priča sa mnom. — Kako ja mogu da ti pomognem? — Želim da pričaš s mojom klijentkinjom. ― Ja? — Da. Posle toga, možda ćeš uspeti da nagovoriš Juki da me sasluša. — Ako sam dobro razumela, ovo je zaobilazni način da navedeš Juki da priča sa tobom. Sve u vezi sa Hofmanovim zahtevom bilo je neprikladno. Ja sam bila pogreš an policajac, a on je radio iza leđa svih u pravosuđu. Ali Pol Ci je bio meni podređen. Morala sam da pazim na to da li Policija San Franciska i Kancelarija javnog tužioca krivično gone pogrešnu osobu. Bilo mi je neprijatno od Hofmanovog zahteva. Ali nezvanično...?

Fil Hofman je definitivno zadobio moju pažnju.

24. Inspektor Pol Ci je osvedoč eni genije koji je celog ž ivota prouč avao ponaš anje kriminalaca. Bilo je teško poverovati da je on uhapsio pogrešnu osobu za ubistvo Denisa Martina. Šta je onda Hofman naumio? Ostavila sam Dž ou poruku rekavš i da ć u kasniti, a zatim uronila nazad u reku zaposlenih u ministarstvu pravde koji su izlazili iz zgrade u ulici Brajant br. 850. Ci i Maknil su bili s Brejdijem u kancelariji u uglu kad sam pokucala na staklo. Brejdi mi je mahnuo da uđem a Kepi Maknil je ustao, uvukao stomak da bih mogla da prođem pored njega i ustupio mi svoju stolicu. Maknil ima pet godina prednosti u odnosu na mene, kad su u pitanju godine i starosti i one provedene u policiji. Kepi nije ambiciozan, ali je pouzdan. Hvata loš e momke zahvaljujući instinktu i iskustvu. Sto se Brejdija tič e, videla sam ga kako protrč ava kroz vatrenu stihiju i suoč ava se s ubicom koji nema š ta da izgubi. Brejdi ima hrabrosti na pretek, ali nov je u San Francisku. Ne poznaje Fila Hofmana i nije vodio Odeljenje za ubistva kad je Kendas Martin bila ispitivana zbog ubistva. Ponovo sam vezala kosu u rep i prepričala svoj razgovor sa Hofmanom na parkingu. — Suš tina je da Hofman kaž e da je pogreš na osoba optuž ena za ubistvo. Kaž e da treba da povuč emo optuž be, ponovo otvorimo sluč aj i privedemo osobu koja je zaista ubila Denisa Martina. — Stvarno? I šta Hofman kaže, ko je ubica? — upita me Či. — Hofman kaže da će mi njegova klijentkinja reći. — O, sranje, Lindzi — progunđa Maknil. — Kendas Martin je prokleti ubica. Hofman se zabrinuo pa pokuš ava da nađe izlaz na svaki nač in kojeg mož e da se seti. I moram mu odati priznanje. Ovo je prokleto kreativno. — Ovaj sluč aj se sam otvorio i zatvorio — reč e Ci. — I onda se umotao velikom crvenom mašnom. — Počeo je na prste da nabraja fizičke dokaze: pištolj, otisci, tragovi baruta. — Kažeš da se nikad nije desilo da nevina osoba bude osuđena? — upitah Čija. — Sta ti imaš od toga, narednice, jer prosto ne shvatam zaš to ovo radiš — reč e Brejdi. Poslao je SMS poruku, zaklopio telefon i iksirao me pogledom. — Koliko sati si provela radeć i u poslednjih dvadeset četiri sata? — Nisam brojala. ― Ja jesam. Radila si oko osamnaest sati bez prestanka. Sluč aj Martin je zatvoren pre — koliko, godinu dana? U rukama je pravosudnog sistema. I zato idi kuć i, Bokserova. Naspavaj se. I daj da sutra vidimo neki napredak na slučaju Ričardson. Osetila sam kako mi se dlač ice na dnu vrata kostreš e. Ovo je bilo prvi put da sam naiš la na ovu vrstu otpora od Cija i Maknila. A š to se tič e novog poruč nika... Nisam znala da li je prosto zatvorenog uma — ili je u pravu. Digla sam ruke u vazduh, rekla dobro, i opet otiš la s odeljenja. Pozvala sam Hofmana sa stepeništa i rekla mu da ću se naći s njim na sedmom spratu za sedam minuta. Zahvalio mi je i rekao: — Nećeš zažaliti. Već jesam zaž alila. Prič a Fila Hofmana me zaintrigirala i sad sam iš la suprotno ž eljama svog

šefa a da time nisam imala baš ništa da dobijem.

25. U glavnoj policijskoj stanici postoje dva zatvora, svaki sa zasebnim liftovima koji idu do njih direktno iz hola. Zatvorenici koji č ekaju suđenje drž e se u zatvoru na sedmom spratu, i tu sam se našla s Filom Hofmanom. Po Hofmanovom izrazu lica se videlo da mu je laknulo š to me vidi, ali meni se ž eludac uvrtao od strepnje. Nije trebalo da budem ovde i da radim ovo. To nije bio moj posao. — Hvala ti što si došla, Lindzi — reče Hofman. Vrata su se otvarala uz zujanje dok smo koračah prljavim, prejako osvetljenim hodnicima ka sali u kojoj se zatvorenici viđaju sa svojim advokatima. — Za ovo sam izdvojila svoje lično vreme, File. U ovome nema ničeg zvaničnog. — Jasno mi je i zahvalan sam ti na tome. Trenutak kasnije, jedan č uvar je uveo Kendas Martin u salu. Na sebi je imala narandž asto zatvorsko odelo, i na neki nač in joj je dobro stajalo. Nije bila naš minkana a plava kosa joj je bila zataknuta iza uš iju i izgledala je mlađe od svojih č etrdeset godina. Hofman nas je upoznao i svi smo seli. — Kendas, recite narednici Bokser ono što ste meni rekli. — Prvo, hvala vam š to ste doš li, narednice Bokser - reč e ona. — Znam da č inite Filu veliku uslugu. — Imam samo nekoliko minuta na raspolaganju. Kendas Martin klimnu glavom i reče: — Elen je lagala. Nikad nisam drž ala piš tolj u radnoj sobi. Piš tolj je u moju kuć u doneo ubica ― reč e ona. — Zaš to je onda Elen lagala? To nema smisla, osim ako ne pokuš ava da doprinese tome da budem osuđena. — Zašto bi to učinila? — upitah. — Moj muž je bio zgodan i zavisan od seksa, po sopstvenom priznanju. Pojebao bi i drvo ako bi disalo. Voleo je da mi govori da je Elen „pravo blago“ , a to bi izgovorio na poseban nač in da vidi kako ću da reagujem. Ali nikad mu nisam pružila to zadovoljstvo. Kendas Martin je sada stegla pesnice na stolu. — Znate li do č ega mi je bilo stalo, narednice? Do dece. Kejtlin i Dankan vole Elen. Zelela sam da joj verujem, pa i jesam. Rekla sam: — Ne vidim kuda ovo vodi, doktorko Martin. Bez obzira na ono š to se deš avalo između Elen Laferti i vašeg muža, zašto bi ona lažno svedočila? Zašto bi vas optužila za ubistvo? — Evo š ta ja mislim, narednice. Nije mi bilo jasno zaš to bi neki uljez ubio Denisa. Ali danas, kad je Elen obojila vazduh u ljubičasto svojim lažima, sinulo mi je. — Sta ako ju je Denis jebao? Sta ako joj je obeć avao da ć e se razvesti od mene, a to se nije deš avalo dovoljno brzo? Sta ako mu je dala ultimatum, a on nije pristao? Sta ako je ona taj takozvani uljez koji je ubio mog muža? Rekla sam: — To je gomila nagađanja, bez ikakvih dokaza. — Ustala sam, već zamiš ljajuć i kako odlazim iz stanice i idem kući svome mužu, ostavljajući čitav ovaj sumnjivi događaj za sobom.

— Znam, znam — reč e Kendas, spuš tajuć i glavu u š ake. — Znam da su to samo nagađanja ali kad biste znali kakav je manipulatorski seronja Denis bio, bilo bi vam jasno kako je mogao da koristi nju da naljuti mene ― i da koristi mene da naljuti nju. — Žao mi je, doktorko Martin. To je zanimljiva teorija — rekoh — ali to je sve. Izigravala sam strogoć u, ali poč ela sam da marim za Kendas Martin. Jednom su i meni sudili, pod optužbom za protivpravno oduzimanje života, i tada su me napustili svi osim mojih advokata. Ono što je Kendas Martin rekla imalo je smisla. Saosećala sam s njom, a čak mi se i svidela. Ipak. To nije bio moj posao. ― Molim vas, narednice. Uč inite neš to — reč e Kendas Martin, dok sam pokazivala č uvaru da otvori vrata. — Nisam ubila svog muž a. Ta devojka se brine o mojoj deci dok sam ja u kavezu i dok mi se sudi na život i smrt.

26. Sledeć eg jutra, Konklin i ja smo bili u modernom, luksuznom apartmanu Rič ardsonovih u tonovima drveta i ć ilibara u Mark Hopkinsu, jednom od najelegantnijih i najlepš ih hotela u San Francisku, s pogledom na ceo svet s vrha Nob hila. Konklin je ispitivao Ejvis Rič ardson dok su se njeni poraž eni, bezmalo histerič ni roditelji vrzmali u pozadini. Konklin je prema Ejvis bio ne samo ljubazan već i iskren, i njegovo prvoklasno ispitivanje trebalo je iz nje da izvuče više od pukog: „Ne sećam se ničega". Viš e od tri dana nakon š to je bila primljena u bolnicu, još uvek je izgledala kontuzovano i povučeno. Njen govor tela mi je rekao da ne sluša zaista Konklina, da se u mislima nalazi na drugoj strani meseca. Pol Ričardson je prestao da šetka po orijentalnom tepihu i rekao: ― Ejvis, pokuš aj, za ime boga. Reci inspektoru Konklinu neš to od č ega bi mogao da krene. Ovo je pitanje života i smrti. Razumeš li me? Shvataš li? Sobna posluga je pozvonila na vrata. Sonja Rič ardson je donela svojoj ć erki š olju vruć e č okolade, a potom me je odvukla u stranu i rekla: — Ejvis se ne ponaš a normalno. Inač e je oš troumna. Duhovita je. Kaž em vam, ona dož ivljava nervni slom. O, bož e, ne mogu da verujem da smo je posluš ali. Molila nas je da je pustimo da ostane ovde kad je Pol dobio premeš taj. Imala je prijatelje, a predavač i u Brajtonu... mislili smo da je bezbedna u toj školi. Vratila sam se u dnevnu sobu i sela na koji metar od Ejvis. Pogled joj je bio prazan. Neko ju je fizički povredio. Beba joj je nestala. I pretpostavljala sam da za to krivi sebe. Ipak, zaš to se Ejvis nije raspitivala za svog sina? Trebalo je da je zanima dosta toga: š ta č inimo da ga pronađemo, ima li šanse da je živ? Ali ona nije postavila ni jedno jedino pitanje. Da li zna da je mrtav? Je li ga sama zakopala? Da li je bebin otac umešan u ovu horor-priču? Konklin je promenio taktiku. Rekao je: — Ejvis, da li ti je neko pretio? O tome se radi? Da li ti je neko rekao da ć e povrediti bebu ako budeš razgovarala s policijom?

Gotovo da sam mogla da vidim kako joj se sijalica pali iznad glave. Ejvis pogleda uvis i nadesno i reče: — Da. Francuz je rekao da će mi ubiti bebu ako budem pričala s policijom. Uključio mi se alarm za lupetanje. Ejvis je upravo slagala. Ustala sam iz fotelje, bacila svoju senku visine metar sedamdeset i osam preko devojke na kauču, i rekla: — Moram nasamo da popričam s Ejvis. Tišina je potrajala čitave tri sekunde, a onda je Konklin rekao: — Gospodine i gospođo Rič ardson, hajde da pređemo u drugu sobu. Moram od vas da uzmem neke kontakt-informacije i slično. Devojka je pogledala u mene kad se soba ispraznila i u njenim očima sam ugledala strah. Bojala me se. Možda je pretpostavila da je Konklin dobar policajac, a da sam ja onaj drugi. Tu je bila u pravu. Rekla sam: — Vreme je, Ejvis. Hoć u da pronađem tvoju bebu i neć u ti se skloniti sa oč iju, ovde ili u policijskoj stanici, sve dok mi ne kažeš istinu. Razumeš li me? — Ja sam žrtva — zakuka ona. — Kidnapovali su me. Ne možete mene smatrati odgovornom. — Mogu, nego š ta. Mogu da te zadrž im kao materijalnog svedoka č etrdeset osam sati. Tokom tog vremena neć u ti donositi toplu č okoladu. Zagorč ać u ti ž ivot š to viš e mogu, a kad mi dosadi, poslaću svež tim siledžija. ― Ne. — Da. U ovom trenutku policija vadi nalog za tvoj telefonski listing — rekoh, uzimajuć i jednu stolicu i spuš tajuć i je snaž no na pod, bliž e kauč u. — Saznać emo imena svih s kojima si razgovarala u poslednjih godinu dana. Pronaći ćemo nešto. Ništa. Njena ćutnja me je dovodila do ludila. — Dođavola, devojč ice. Sin ti je nestao. Mož da je mrtav. Ti si mu majka. Ti si sve š to ima. I sve što ja imam. Prestani više da se glupiraš. Razumeš li me? Ejvis Ričardson krišom pogleda ka vratima. — Ubiće me ― reče. Preš la sam preko parketa, zaključ ala vrata susedne sobe, namakla rezu i sela nazad u stolicu. Srce mi je tuklo kao da će da eksplodira. Oči Ejvis Ričardson se ispuniše suzama. Onda je progovorila.

27. Nisam htela da moji roditelji saznaju da sam... trudna - reče Ejvis Ričardson. Sedela je skupljena uz naslon kauč a, s kolenima podignutim do brade i noktima na nogama s crnim lakom koji su izvirivali ispod ćebeta. - Videla sam oglas na Pratslistu pre dva meseca — reč e ona. Pratslist. Bio je to sajt s lič nim i poslovnim oglasima, kao i neka vrsta Žutih strana za prostitutke i seksualne prestupnike, grabljivce svih vrsta i kriminalce koji traže žrtve.

— Reci mi nešto više o tom oglasu — rekoh. — Pisalo je neš to u stilu: ’Trudni ste? Mi ć emo vam pomoć i oko svega, od porođaja do... uh, udomljavanja vaše bebe kod novih roditelja’. — Ovlaš me je pogledala. ― Pa sam okrenula taj broj. Zavrtela sam glavom, tuž na š to je ova devojka koja je mogla da ima najbolju medicinsku negu na svetu sakrila svoju trudnoć u od ljudi kojima je stalo do nje. Sto je svoj ž ivot stavila na kocku okrenuvši nepoznat broj sa sajta na kojem se okupljanju svakakvi perverznjaci. Rekla sam: — Nastavi. Ejvis je rekla da joj se javio muš karac s francuskim naglaskom koji joj je rekao da pozove ponovo kad bude pred porođajem. Rekao je da će morati da potpiše neke papire. — Kazao je da je lekar i da ć e porođaj biti bezbedan kao u bolnici. Rekao mi je da ć e roditelji koji ć e usvojiti dete biti potpuno provereni. I rekao mi je da ć e mi deset hiljada dolara biti uplaćeno na ime pretporođajnih troškova. Sranje. Ejvis Ričardson je prodala svoju bebu. Bila sam besna, frustrirana, i još sam gajila nadu da je dete ž ivo, ali nisam dopustila da mi se emocije osete u glasu. Rekla sam: ― I ti si poverovala u sve to, Ejvis? Uopšte ti nije bilo sumnjivo? — Bila sam zahvalna. Nisam znala šta da radim s njom. Ejvis Rič ardson je od samog poč etka znala š ta se desilo s njenom bebom. Lagala je Policiju San Franciska, a mi smo ulož ili polovinu naš ih resursa u jalovu potragu kojom smo trać ili vreme i ljudstvo i kojom nismo ni mogli da pronađemo njenu bebu. Pa, barem je s laganjem bilo svršeno. Ako Ejvis ne želi da provede noć u ćeliji, reći će mi istinu o svemu što zna.

28. Ejvis Rič ardson je ljuš tila lak s noktiju dok mi je prič ala da su joj se kontrakcije javile dva meseca poš to je prvi put pozvala „Francuza" kojeg je pronaš la na Pratslistu. Ponovo je okrenula taj broj i dogovorila da je pokupe na dva bloka od škole. ― Imaš li još uvek taj broj? ― Niko se više ne javlja na njega. A onda se vratila svojoj priči. ― Plaš ila sam se da ć e me neko videti kako tako stojim na ulici ― reč e ona. - Kad su se kola zaustavila, videla je da se radi o obič nom autu s č etvora vrata. Tamne boje. Svež e opranom. Brzo sam sela na zadnje sedište. Iznajmljen auto, pomislih. Ejvis mi je isprič ala da su napred sedela dvojica muš karaca ali da su im lica bila u senci i da im je, pošto je ušla, videla samo potiljak. Rekli su joj da legne na pod pozadi i pokrije se ćebetom. ― Koliko dugo je vož nja trajala? — upitah. - Jesi li č ula iš ta š to bi moglo da nam pomogne da shvatimo gde su te odveli? ― Ne znam koliko dugo sam bila u kolima. Sat vremena? Uključ ili su radio - reč e mi Ejvis. — Stanicu s nekom laganom muzikom. Ubrzo posle toga, osetila sam kako me igla ubola u kuk, pravo kroz ć ebe. U sledeć em trenutku su me izvukli iz kola i pomogli mi da odem stazom do neke kuć e.

Narednice Bokser, bila sam u velikim bolovima. — Čega se sećaš u vezi s tom kućom? Boja? Stil gradnje? Da li se nalazila u nekom naselju? — Ne znam. Visila sam obeš ena o ruke tih muš karaca, gledajuć i u stopala... mislim da sam č ula kako vrata lupaju za mnom, ali ponovo sam pala u nesvest i kad sam se probudila, bila sam u krevetu i imala sam kontrakcije na svakih dva minuta — reče ona. Uzdahnula sam. Bes me proš ao. Ova prič a je tako prokleto straš na. Jedini nač in da se ova devojka izbori sa onim što joj se desilo možda je bio taj da se distancira, kao što je i učinila. — Kad sam se sledeć i put probudila, svetio mi je sijalo u lice. Bilo je prič vrš ćeno za vrata. Jedna od onih lampi od aluminijuma u obliku činije? Klimnula sam glavom i zabeležila taj detalj, koji nije bio nikakav trag. — Nisam mogla nikoga da vidim jer mi je svetio sijalo u oč i i bila sam oduzeta — reč e ona. — Dali su mi da pijem vode na slamku iz neke crvene flaše. — Cula sam bebin plač . Traž ila sam da je vidim — nastavi ona, ravnoduš nim glasom, mirnog izraza lica. — Rekli su da mi to neć e nikako pomoć i. Da sam rodila zdravog deč aka. I onda sam se probudila na ulici — reče mi. — Bio je mrak — reč e Ejvis. — Nisam znala gde se nalazim. Onda sam videla znak na kojem je pisalo „jezero Mersed“ . Odeć a mi je bila krvava i odvratna. Pronaš la sam kiš nu kabanicu koju je vetar naneo u žbunje, pa sam svukla odeću i obukla je. Ljudi koji su je oteli nisu č ak ni dotakli zelenu plastič nu kabanicu, jedini izič ki dokaz koji smo imali. Toliko o trideset šest sati provedenih u laboratoriji da bi se analizirale čestice na njoj. — Mogli su da me ubiju — reče ona. Klimnuh glavom. — Teško je reći da si imala sreće, ali jesi. Devojč ina najoš trija seć anja bila su potpuno beskorisna. Laž ni francuski naglasak. Tamni sedan. Aluminijumska lampa. Crvena laš a sa slamkom. Zelena plastič na kabanica koja nikad nije bila u kontaktu s počiniocima. Sve je vodilo nikuda. Razumela sam zašto je Ejvis potisnula bolnija sećanja. Ali njen kontinuirani nedostatak zanimanja za bebu me je zapanjio. Nije bilo važ no š to njoj nije bilo stalo. Meni je bilo stalo. Pronaći ću tog malog dećaka ili ću umreti pokušavajući. — Znaš li gde ti se beba nalazi? ― Ne. ― Jesi li bila iskrena prema meni? ― Jesam, kunem se — reče Ejvis. Moj alarm za lupetanje je mirovao. Nisam mogla da procenim da li me laže ili ne. Ali postojao je još čitav niz pitanja kojih se nismo dotakle. — Ko je bebin otac? — upitah.

29. Akademija Brajton nalazi se u oblasti Prezidio hajtsa, uš uš kana, gotovo sakrivena iza drveć a i komš iluka sastavljenog od uspavanih ulica omeđenih kuć ama u viktorijanskom stilu. Bilo je iznenađenje skrenuti iza ugla i ugledati č etiri lepe kamene građevine postavljene u kvadrat oko

kompaktnog kampusa koji se sastojao od uredno pokoš enih travnjaka ukraš enih ž ivicama i šimširom orezanim u obliku kupa. Srednjoš kolci su igrali tenis i hokej na travi, sedeli na klupama ili lež ali pod drveć em u dvorištu. Celo to mesto je mirisalo na zeleno. Na zelenu boju novca. Kao Hogvorts za zaista bogate. Konklin i ja smo se javili u administrativno odeljenje, gde smo se upoznali s dekanom Hanoverom, krupnim č ovekom u ruž ič astoj koš ulji s tufnastom leptir-maš nom ispod plavog sakoa. Rekli smo mu da istraž ujemo moguć e kidnapovanje Ejvis Rič ardson i nestanak njenog deteta. Hanover se znojio po prohladnom danu, a znala sam i zašto. Dekan je imao veliki problem. ― Ovo je gore od noć ne more — reč e mi Hanover. - To jadno dete. I naravno, njeni roditelji ć e nas tužiti za sve pare. Dobila sam dekanovu in loco parentis {2} dozvolu da ispitam Ejvisinog deč ka, Lorensa Fostera, kao i šestoro Ejvisinih najboljih prijatelja s mog kratkog spiska. ― Recite mi nešto o toj deci — rekoh. ― Foster je proseč an klinac, dobroć udan. Roditelji su mu vlasnici jednog č asopisa u Njujorku. Ima dosta drugova, ali priznajem da ne znam mnogo o njegovoj vezi s Ejvis. Hanover nam je dao kratke biogra ije ostale dece: svi su bili deca bogatih roditelja koji su ž iveli u drugim drž avama ili drugim zemljama. Ejvisina cimerka, Kristin Bil, nije bila izuzetak. Roditelji su joj bili u vojsci, stacionirani s druge strane okeana. Napustili smo znojavog dekana, izaš li iz administrativnog odeljenja kroz vrata s kamenim lukom i zaputili se jednom od žbunjem omeđenih staza ka glavnom holu. ― Hoćeš li za promenu da budeš dobar policajac? — upita me Rič. ― Bih kad bih mogla - rekoh mu.

30. Pronaš li smo Larija Fostera u visokotehnološ koj laboratoriji u najjuž nijem krilu š kole. Bio je onakav kako ga je dekan opisao: dobroć udan, lepolik uč enik desetog razreda sa Istoč ne obale. Nosio je finu školsku uniformu - kaput, kravatu, sive pantalone i vrhunske patike. Pozvali smo Larija u jednu praznu uč ionicu i posedali za stolove. Pomolila sam se u sebi da ovaj tinejdžer zna nešto što će nas odvesti do njegovog sina. ― Mislite da sam ja otac? Nisam — reč e Lari Foster. Njegove pospane sive oč i š irom se otvoriše. Donja usna mu je podrhtavala. — Ejvis i ja smo drugovi. To je sve. ― Drugovi, a? — reče Konklin. - Ejvis nam je rekla da ste bliskiji od toga. Zašto bi lagala? ― Ne znam zaš to bi lagala. Nikad se nismo smuvali, nikad ― reč e klinac. — Nikad nisam gajio tu vrstu osećanja prema Ejvis, kunem se. ― Znao si da je bila trudna? — rekoh. ― Da, od proš le nedelje, i nisam nikome rekao. Ejvis je rekla da ć e roditi bebu nekom paru koji ne mož e da ima decu. Rekao sam joj da lupa gluposti. A onda sam pomislio: ’Hej, nije me zvala dva dana. Da li je dobro?’ ― Imamo razlog da verujemo da je Ejvis zatrudnela na uobič ajen nač in — reč e Konklin. — Ako

je to istina, ko bi po tvojoj pretpostavci mogao da bude otac njene bebe? ― Nemam pojma. Nisam ni znao da je spavala s nekim ― reče klinac. Sledeć i na redu bio je Brendon Taker, klinac kojeg je č ekala karijera profesionalnog fudbalera. Bio je viš i od mene i imao je razoruž avajuć e opasan osmeh. Videla sam dosta slika tog klinca na Ejvisinom profilu na Fejsbuku. Da li je on otac njenog deteta? Posle uvodnog predstavljanja, pitala sam Takera š ta zna o Ejvis — njenoj trudnoć i, bebi i kretanju u poslednja tri dana. — Gospoja, ne znam niš ta ni o kakvoj bebi — reč e Taker. — Cuo sam da je trudna tek pre nekih, š ta znam, nedelju dana. I bio sam, ono, potpuno š okiran. Ejvis je vrlo tiha devojka. I gojazna. Mislio sam da se prosto ugojila. — Dakle, u kakvom ste odnosu? — upitah. — Ima te na listi prijatelja na Fejsbuku. — Kao da to neš to znač i. Poslala mi je zahtev da postanemo prijatelji. Ja sam pristao. Ranije mi je pomagala oko francuskog ― nasmeja se on. — Spremala me povremeno za ispite. Plać ao sam joj na sat. Za podučavanje — reče on. — Jesi li se ikad smuvao s Ejvis? — upita Konklin. Klinac je izgledao uvređeno. — Ja? Ne, bre. Nije moj tip, druže. Ne bih se smuvao s njom čak ni pijan... prosto nije moj tip. — Koje njen tip? — upitah. — Lari Foster, zar ne? U istoj uč ionici smo ispitali još troje tinejdž era, i do tada su svi saznali zaš to smo doš li. Nijedno od te dece nije priznalo da je znalo za Ejvisinu trudnoć u duž e od nedelju dana i niko nije znao identitet oca njenog deteta. Nekoliko puta su nam rekli da je tiha devojka, inteligentna, da nije popularna, ali da niko i ne beži od nje. Dobijala je dobre ocene i držala se po strani. Cak su i devojke koje smo ispitali, na naš e molbe da nam pomognu da pronađemo bebu, govorile da ne znaju ništa pod milim bogom. — Mož eš li da veruješ — reč e mi Konklin kad je poslednji klinac otiš ao iz uč ionice — da postoji ovakva škola? Ejvis je bila u devetom mesecu, a niko ništa nije znao. — To me podseć a na neš to š to sam jednom č ula - rekoh svom partneru. — Kako znaš da tinejdžer laže? — Kako? — upita Konklin. — Usne mu se miču.

31. Ejvis i Kristin Bil delile su sobu duž e od godinu dana. Logič an zaključ ak je da bi, od svih ljudi koji poznaju Ejvis, njena cimerka, s obzirom na to da su svakodnevno u kontaktu, trebalo najviš e da zna o njoj. Pretpostavljala sam da mož da zna o č emu Ejvis razmiš lja, š ta radi i planira za sebe i svoju bebu. Kristin Bil je bila naš a najveć a nada — a mož da i poslednja. Konklin je pokucao na drvena vrata u hodniku punom istih takvih vrata. Nečiji glas je doviknuo: — Napreeed. Ušli smo — i dočekao nas je miris marihuane. Soba u đač kom domu bila je taman dovoljno velika da u nju stanu dva kreveta, dva ormara i

dva stola. Gledala je na Prezidio, a preko vrhova krošnji mogla sam da vidim tanak pojas zaliva. Ispred tog prizora nalazila se Kristin Bil. Lež ala je na leđima na klupi ispod prozora, savijenih dugih nogu, bosim stopalima oslonjena na zid. Bila je lepa, guste, neposluš ne tamnosmeđe kose, a na sebi je imala helanke i muš ku košulju. Iz ušiju su joj virili beli gajtani. Devojka se prepala kad nas je ugledala, ispravila noge i sela, i izvukla sluš alice iz uš iju. Bila je mršava — i previše mršava. Rekla je: ― Ko ste vi? Dok sam nas predstavljala i govorila joj zaš to smo doš li, odmerila sam devojku od glave do pete. Čak i sa četiri i po metra sam videla da su joj ženice raširene. Takođe sam osmotrila u kakvom stanju se nalazi soba. Kristinina strana je izgledala kao da je kroz nju protutnjao tornado. Pod oko njenog nenameštenog kreveta bio je prekriven odećom, knjigama i omotima od slatkiša. Druga strana, Ejvisina strana, bila je uredna kao bankarski sto. Na jastuku na njenom krevetu bilo je izvezeno slovo E, a na komodi je stajala slika porodice Ričardson. Ejvisin ormar je bio otvoren. Brzo sam joj pregledala odeć u i videla da je ima u dve velič ine. U veličini M i XL. Kompjuter joj je stajao ugašen na stolu, ali bez naloga nismo smeli da ga taknemo. ― Je li Ejvis dobro? - upita Kristin tonom koji mi je rekao da je nije ni najmanje briga. — S roditeljima je ― rekoh. ― Dobro je ali prošla je pakao. Kristin, je li te Ejvis zvala ili ti pisala? Pokušavamo da pronađemo njenu bebu. — Bebu? Ne znam ništa ni o kakvoj bebi. — Ejvis je bila u devetom mesecu — rekoh. — Viđala si je svaki dan. Osim ako nisi slepa, morala si da znaš da je trudna. — Pa, nisam — reče devojka. — Dosta je jela a nije vežbala. Okrenuvši se ka Konklinu, rekla sam: — Znate, inspektore, više mi je muka od ove lažljive dece. — Mislim da ne shvataju da smo mi policajci koji istraž uju ubistva — reč e on. — Mož da misle da su izvan zakona zato što idu u školu za bogatu decu. Devojka je sad zurila u nas, gledajuć i č as ujedno č as u drugo, a zatim joj je pogled poleteo ka jednom mestu na podu. Ispratila sam ga do jedne gomile veš a i ugledala ivicu platič ne kese ispod jedne čarape. Rekla sam Konklinu: — U pravu si. Razmaž eni su. Zive u nekom drugom svetu. U svetu gde posedovanje ovoga — rekoh, ć uš nuvš i č arapu u stranu vrhom cipele — nekoliko grama marihuane nije protivzakonito. Ali, naravno, radi se o posedovanju nedozvoljene droge i u ovom sluč aju, s obzirom na to koliko je imaš ovde, Kristin, rekla bih da se čak radi o posedovanju s namerom da se droga preproda. — To nije moje. Nikad je ranije nisam videla. Morala sam da se nasmejem. Na pola metra od njenog krevet, a nikad je nije videla. — Kažem da je ta trava tvoja i da će analiza tvoje mokraće pokazati da si je pušila. Zavukla sam ruku pod kaput da izvadim lisice, a devojka je ustuknula. — Kristin Bil, uhapšena si zbog posedovanja narkotika. — Ne... šta — šalite se? Izbaciće me odavde. Dobro, dobro, dobro. Kao, šta želite da znate? — Gde je beba? — Ne znam. — Koje otac Ejvisine bebe? - rekoh.

— Nikad mi nije rekla. Govorim vam istinu. — Neko joj je napravio dete — reče Konklin. — Izlazila je s momcima, ali ni sa jednim za stalno. — Još laž i... mislim da ć eš nam istinu reć i u stanici. Naravno, morać emo da pozovemo tvoje roditelje. — Mislim da se zabavljala s jednim ož enjenim muš karcem ― dreknu klinka na mene. — Cujte. Nije mi rekla. Jednom prilikom, pitala sam je da li je trudna. Rekla je: ’Ne ž elim da prič am o tome’. Pitala sam da li je njen tajni deč ko ož enjen, a ona me je pogledala. Ovako. I rekla mi je da nikad nikome ne kaž em. I to je sve š to znam. Sve. Nikad viš e nije pomenula bebu. Mož da je rekla Lariju Fosteru. Njih dvoje su bliski.

32. Stavila sam vizitkartu na Kristinin sto i rekla joj da me pozove ako se seti ič ega š to bi htela da kaž e, a š to bi moglo da spase ž ivot jedne bebe. Travu sam bacila u WC š olju u kupatilu u hodniku, a onda sam, tiho proklinjući tinejdžere, otišla sa svojim partnerom iz đačkog doma. Tokom š est sati koje smo proveli ispitujuć i Ejvisino druš tvo u Brajtonu, njeni roditelji su me zvali dvanaest puta. Nisam imala niš ta da im saopš tim, pa sam puš tala da im se javi govorna pošta. Ali dok smo odlazili s kampusa praznih ruku, Brejdi me je nazvao. Javila sam se posle trećeg zvona. Poručnik je zvučao razdražljivo. — Stampa je saznala — reč e on. — Za dva sata prič a ć e osvanuti na redovnim TV stanicama, ali već je objavljena na kablovskoj i internetu. Moj sledeći pozivalac bila je Sindi. — Lindzi. Kako si mogla da mi ne kažeš? Tu priču si obećala meni. Zaklela si se. — Ja ne znam ništa, Sindi. Baš ništa. Istraživali smo na terenu bez uspeha. I Konklinov telefon je zazvonio. Bio je to Pol Rič ardson, koji je rekao da se predstavnici medija skupljaju ispred njhovog hotela, tražeći izjavu. — Niš ta im ne govorite — reč e Konklin Ejvisinom ocu. — Ostanite u svojoj sobi i neka vam hotel blokira sve pozive. Koristite samo mobilni telefon. — Štampa ima da skače od sreće zbog ove priče — rekoh Konklinu dok smo se vraćah u kola. — Možda će iz toga proisteći neki trag — reče on. — Volim tvoj optimizam. Viđala sam kako se slič ne prič e otimaju kontroli, kako se izmiš ljotine meš aju sa istinom, dovode do laž nih dojava i stvaraju predubeđenja kod porote. Prič a o „nestaloj bebi“ mož e da se pretvori u kidnapovanje, trgovinu decom, č ak i veš tič arenje i otmicu od vanzemaljaca. I to pre nego što tabloidi koji se prodaju po supermarketima dođu do priče. — Moramo nešto da iskopamo - reče Konklin kad smo se uključili nazad u saobraćaj. Naglas sam uzdahnula. Kad bih samo imala neki pozitivan oseć aj u vezi sa ovim sluč ajem. Ali oseć ala sam da je kasno da stavimo sigurnosne pojaseve. Već smo bili udarili u zid.

33. Kombiji TV ekipa već su bili parkirani ispred glavne policijske stanice, a izveš tač i su snimali reportaže koristeći sivu granitnu fasadu zgrade kao pozadinu. Konklin se zaustavio na parkingu u ulici Harijet, a meni je mobilni zazujao u dž epu na kuku. Juki mi je poslala poruku u kojoj mi je saopš tila da ž eli da me vidi, da mi prič a o svom sinoć njem sastanku. Na kraju poruke je naredala čitavu ogradu od uzvičnika. Uzvratila sam joj porukom, rekavši da i ja nju moram da vidim. Važno je!!!!!! Koji minut posle š est, uronila sam u masu u baru Makbejnova svetska piva, omiljenom sastajališ tu policajaca i advokata dva bloka udaljenom od glavne policijske stanice. Pod je bio prekriven ljuskama od kikirikija, za š ankom se toč ilo egzotič no pivo, a za jednim stolom pozadi igrao se bilijar. Juki je bila za šankom. Otvorila sam jaknu i, otkrivajuć i znač ku prikač enu za pojas, pokazala je tipu koji je sedeo s Jukine desne strane. — Nisam kriv, narednice — reč e on, diž uć i ruke. Oboje se nasmejasmo. — Cestitam, znate, na udaji — reče on. — Hvala ti za mesto, Rejnoldse. Rekla sam Juki: — Zdravo, prijateljice ― poljubila je u obraz, sela na barsku stolicu. Onda sam naruč ila jednu koronu i udarila u priču. ― Sinoć sam se videla sa Kendas Martin. — Šta si uradila? Nisam sigurna da sam te dobro čula. Juki je sedela na samo trideset centimetara od mene ali joj je ton preš ao u viku. Nikad se ranije nije naljutila na mene, i iskreno me je bilo sramota. Prisetila sam se svog suđenja od pre dve godine, kad sam bila optuž ena za protivpravno oduzimanje ž ivota jer sam upucala jednu tinejdž erku koja je otvorila vatru na Dž akobija i mene bez ikakvog povoda. Bila je to č ista samoodbrana, ali svejedno su mi sudili. Grad San Francisko nije mogao da mi pomogne. Mogla sam da izgubim posao, životnu ušteđevinu, reputaciju, ali to se nije desilo. Juki Kasteljano je bila u mom timu branilaca. Borila se za mene, i pobedili smo. Mnogo joj dugujem. Sada sam rekla Juki: — Fil Hofman me je zamolio da se vidim s njom. Rekao je da smo uhapsili pogreš nu osobu za ubistvo Denisa Martina. — Jesi li ti luda? — reče Juki. A onda je osula verbalnu mitraljesku paljbu po kojoj je poznata: — Posluš ala si jednog branioca? Radila si mi iza leđa i ispitala optuž enog u mom sluč aju? Kako si mogla, Lindzi? Zaš to si uopšte pomislila da imaš pravo to da uradiš? ― Ci i Maknil su moji podređeni - rekoh, osetivš i da mi obrazi rumene. — Ako su uhapsili pogrešnu osobu, ja moram da znam za to. Mogla sam da pozovem Juki. Trebalo je da pozovem Juki. Ali ona bi pevala istu pesmu kao i Brejdi, Ći i Maknil. Rekla bi: „Nemoj to da radiš“ . ― Samo sam pričala s njom, dođavola - rekoh. - Ništa drugo. Juki pozva šankericu, mršavu mladu ženu s velikim grudima po imenu Nikol. ― Daj mi još jedno - reč e Juki, gurnuvš i napred svoju praznu kriglu i oborivš i č iniju s

kikirikijem s devojčine strane šanka. ―To ti je treće — reče Niki. — Je l’? - uzvrati Juki. — Pa šta? ― Samo kažem. ― Pa, nemoj. Juki se okrenu ka meni. ― Dakle, dok si samo pričala s Kendas Martin, šta ti je rekla? — Rekla je da je Elen Laferti najverovatnije bila u vezi s njenim muž em i da ima teoriju. Kendas misli da je njen muž ostavio Elen, ili da je ona shvatila da ovaj njome manipuliš e. Kendas misli da je Elen ubila Denisa. — Čoveče — reče Juki. — Kendas kaže da je neko drugi ubica. Baš šokantno. Bože, Juki je baš ljuta. Rekla sam: ― To pruž a odgovor na ono veliko pitanje. Ko je bio nepoznati uljez? Ako Elen Laferti nije još bila krenula do grada, već se nalazila na mestu zločina. — Lindzi, sve je to skretanje paž nje Fila Flofmana. Mož da se Deda Mraz spustio niz dimnjak i ubio ga. Mož da je Denis Martin gurnuo piš tolj u š aku svoje ž ene i sam se upucao. Nije trebalo da zabadaš nos u ovo. Osramotila si me, i zbog čega? — Pola Čija. Bio je to njegov slučaj. — Imaš pravo. Zaš to se Hofman nije obratio Ciju? Obratio se tebi jer smo nas dve prijateljice i jer pokušava da potkopa moj slučaj ― reče Juki, lupivši kriglom po šanku. — Samo te zajebava, a ti už ivaj u tome. Ja ć u se postarati da ta ž ena bude osuđena. Jer ubica nije neko drugi, Lindzi. Kendas Martin je ubica.

34. Ulazeći u sudnicu sledećeg jutra, Nik Gejns reče Juki: — Šta je ovo? Više nema dražesne dečice u prvom redu. Juki odlož i akten-taš nu na sto i kriš om osmotri red sediš ta iza stola odbrane. Tamo je ugledala nepoznata lica. Izgledali su mlado i napeto. Verovatno studenti prava. Dece Martinovih nije bilo. Pretpostavila je da su poslužili svojoj svrsi - pre nego što je Dankan vrisnuo i naljutio sudiju. Sud je nastavio sa zasedanjem. Sudija Lavan se obratio Juki, zamolivš i je da pozove sledeć eg svedoka. Bila je spremna. — Narod poziva Feliksa Aštona da svedoči. Crnokosi brka od č etrdesetak godina u sivom sakou i crnim pantalonama skupog izgleda položio je zakletvu. Juki ga je zamolila da kaže kako se zove i čime se bavi. — Ja sam agent za nekretnine. Za skupa imanja — reče Ašton. Juki stade da šetka sudnicom i reče: ― Koliko dobro poznajete Kendas Martin? — Viđali smo se nekih godinu dana. — Pod Viđali’ mislite na ljubavnu vezu? ― Da.

— Kako ste je upoznali? — Denis Martin je zatraž io od mene da procenim kuć u koju su on i Kendas posedovali. Ona me je zvala pošto sam izvršio procenu i tražila da joj dam informacije o tome. — Jasno mi je — reče Juki. Pogledala je nakratko u beleške, pa nazad u svedoka. — I koja je bila vrednost kuće? — U tom kraju i u tako dobrom stanju, ne manje od tri i po miliona. Neki bi platili i do pet. — Jeste li imali prilike da se sretnete s Denisom više od jednom? ― Jesam. — Pod kakvim okolnostima? — Na svake dve nedelje bi se pojavio u restoranu u kojem smo Kendas i ja več erali i seo za sto do naš eg. Sedeo je pored nas u bioskopu dva puta. Pratio je Kendas da bi je nervirao. Koristio je te prilike da sa mnom vodi sarkastične drugarske razgovore. — Dakle pratio ju je. Je li Kendas besnela zbog toga? — Prigovor - reče Hofman. — Navođenje svedoka na odgovor. — Dozvoliću. Odgovorite na pitanje, gospodine Ašton. Ašton reče: — Denis Martin je stalno podbadao Kendas. Hvalio se meni i njoj kako se viđa s dosta različ itih ž ena. Rekao mi je da bi se odmah razveo od Kendas kad bi mu dala ono š to ž eli - kuć u, alimentaciju i decu. Govorio je da želi sve. Na taj način je pokušavao da je muči dok ne popusti. — I je li vam Kendas ikad rekla da će pristati na njegove uslove? ― Ne. — Volite li doktorku Martin? — upita Juki. — Da, volim je. — A da li je ona vama rekla da vas voli? ― Jeste. — Ali nije htela da se razvede od muža. — Bio je zao tip. Da nije insistirao na starateljstvu nad decom, pustila bi ga da ide. Ali nije želela da mu da zajedničko starateljstvo. — Lepo od nje. Hofman ustade i uloži prigovor. Juki reče: — Povlač im komentar. Imam još samo jedno pitanje, gospodine Aš ton. Kaž ete da ste se vas dvoje voleli. Ipak, Denis Martin vam je stajao na putu. Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža? ― Pa... ne bi to zaista učinila. ― Da ili ne, gospodine Aš ton? Pod zakletvom ste. A imamo i vaš iskaz koji ste dali ranije pod zakletvom. ― Ah. Da, rekla je to, ah... ― Odgovor je da. To je sve, gospodine Ašton. Hvala vam. ― Unakrsno, gospodine Hofman? - upita Lavan. Fil Hofman ustade, zakopča sako, ispravi svoju ermes kravatu i priđe pultu za svedoke. ― Gospodine Aš ton, na osnovu vaš ih razgovora s Kendas, mislite li da je zaista htela da ubije svog muža? ― Prigovor, časni sudijo. Od svedoka se traži da nagađa — reče Juki. ― Odbija se - reče sudija Lavan. — Svedok može da odgovori. ― Ne. Kendas nije nasilna. ― Dozvolite da vas pitam sledeć e — reč e Hofman. — Poznavali ste optuž enu godinu dana. Za

to vreme, da li vam je ikada pokazala neki pištolj ih rekla da poseduje pištolj? ― Ne, nije. ― Hvala vam. Nemam više pitanja. ― Svedok može da napusti govornicu - reče sudija.

35. Juki je potisnula rastuć i bes prema Hofmanu i koncentrisala se na svoju svedokinju, Sindi Pariš, kuvaricu Martinovih, koja je živela kod njih u kući. Pariš ova je bila mehanič ar za održ avanje mlaznih motora u mornarici SAD, a sada je bila u pedestim, krupna žena sa izbledelim tetovažama na podlakticama. — Koliko dugo živite u domaćinstvu Martinovih? - upita Juki kuvaricu. — Sledećeg meseca će biti jedanaest godina. Došla sam kod Martinovih pošto se Kejtlin rodila. — I da li biste rekli da vam je, kao č lanu domać instva, poznato u kakvom stanju je bio brak Martinovih? — Da, rekla bih da jeste. — Kako su se njih dvoje slagali? — Uopšte se nisu slagali. — Gospođice Pariš, da li ste bliski s doktorkom Martin? Krupna žena je izgledala kao da joj je neprijatno. Pogledala je u šake i promrmljala: — Da. Ona mi se poverava. Juki je plasirala sledeće pitanje lagano, ali pravo pod prečku. — Da li se Denis Martin viđao s nekim? To jest, je li spavao s drugim ženama? — Ne bih znala reći. — Ne biste znali, gospođice Pariš? — Sa mnom nikad nije govorio ni o č emu drugom osim o hrani — reč e kuvarica, izazvavš i salvu smeha na galeriji. Juki se nasmešila, sačekala da se smeh utiša, pa upitala: — Da li je doktorka Martin pričala s vama o ljubavnim vezama svog muža? — U početku jeste. Kasnije manje. — Gospođice Pariš , dozvolite da budem preciznija. Da li vam je Kendas Martin rekla kakva je osećanja gajila prema svom mužu nedelju dana pre nego što je ubijen? — Da. Muč io ju je, neprestano. Več e pre pucnjave rekla je da ga mrzi. Rekla je da bi ga ubila kad bi mogla. Pretpostavljam da je to ono što želite da kažem. — Samo recite istinu, gospođice Pariš. — Njihov brak nije bio lep. Nijedno od njih dvoje nije imalo koristi od onog drugog. — Da li vam je Kendas Martin ikad rekla da bi volela da ubije svog muža? ― Jeste. — Nemam više pitanja — reče Juki, vraćajući se za svoj sto. — Mogu li da kažem još nešto? — To je sve, gospođice Pariš. Završili smo. Fil Hofman ustade i priđe Jukinoj svedokinji da je unakrsno ispita. Reče: — Šta ste hteli da kažete, gospođice Pariš?

— Htela sam da kažem da je doktorka Martin dobra osoba. I da voli svoju decu. — Zbilja jeste. Gospođice Pariš, jeste li ikad videli neki pištolj u kući? — Ne, nikad. — Hvala vam. To je sve. Juki se osloni dlanovima o sto, ustade i reče: — Časni sudijo, volela bih da dodatno ispitam svedoka. Sudija reče: ― Samo izvolite, gospođice Kasteljano. — Gospođice Pariš, da li doktorka Martin voli svoju decu dovoljno da bi ubila za njih? — Prigovor - reč e Hofman. - Advokat tuž ilaš tva navodi svedoka na odgovor. I zahteva od njega da nagađa. — Usvaja se. — Povlačim pitanje — reče Juki. — Nemam više pitanja, sudijo. — Svako bi to učinio — odgovori kuvarica. — Hvala vam, gospođice Pariš. Slobodni ste — reče sudija. — Svako bi ubio za svoju decu — promrmlja kuvarica glasno, dok je ustajala s mesta. — To je zakon prirode. Hofman ustade da uloži prigovor, ali sudija reče: ― Ja ć u, gospodine Hofmane. Gospođice Pariš , svedoč ili ste pod zakletvom. Gotovo je. Porota će zanemariti svedokinjine spontane opaske. — Neć u da me uć utkujete — reč e kuvarica, dok se povlač ila preko sudnice. — Svako bi ubio za svoju decu.

36. Sindi je zurila u monitor svog kompjutera, viš e nego svesna tajmera u levom uglu ekrana koji je odbrojavao sekunde do njenog roka za predaju teksta u četiri sata. Čoveče, kako se zaglavila. Poš to je jedva ispoš tovala juč eraš nji rok, još nije znala kako da napiš e ovu prič u. Srceparajuć i i zaista užasavajući intervjui sa žrtvama silovanja bili su prilično živi u njenoj glavi, ali nije smela da navede imena svedoka, nije smela da citira medicinske sestre, i nije bilo „izvora bliskih policiji" jer policija uopšte nije radila na tom slučaju. Sindi je ogolila činjenice do samih kostiju. Mete napada bile su ž ene koje ž ive i rade na tri različ ita mesta u gradu. Te ž ene nisu bile istog tipa. Bile su različ itih godina, zanimanja i nacionalnosti. Nimalo nisu lič ile jedna na drugu. I najgore od svega: Sindi mož e nasmrt da isprepada č itateljke ovom prič om, ali ne zna kako mogu da se zaštite od silovatelja. Ponovo je iš čitala beleš ke koje je pohvatala tog jutra intervjuiš uć i poslednju ž rtvu, Inez Fleming. Poput Laure Rizo i En Benet, Inez Fleming se probudila blizu kuć e posle nekoliko sati kojih se nije sećala. Za to vreme su je silovali, nespretno obukli i ostavili napolju. Flemingovu je u devet tog jutra pregledao lekar u urgentnom centru bolnice Sent Frensis. Glavna sestra je pozvala Dž ojs Miler da joj kaž e da imaju ž rtvu silovanja poput onih koje su ranije te nedelje došle u bolnicu Metropoliten.

Džojs je pozvala Sindi. I Sidni je otišla da se vidi s Flemingovom. Prvo š to je Sindi primetila kod Flemingove jeste to da ona nije nimalo slabaš na. Inez je imala devedesetak kila i radila je kao uč iteljica na zameni u jednoj drž avnoj š koli u Miš nu. Izgledala je kao da ume da se snađe na ulici, i za razliku od prve dve žrtve, Inez je bila udata. Inez je rekla Sindi da se seća da je čula nešto dok je bila u stanju nalik snu. Rekla je: - Radilo se o nekakvom „velikom danu“ . Šta je to? I Sindi je to želela da zna. To je nalikovalo delić ima seć anja koje su ostale ž ene pominjale. Poput Laure i En, Inez nije mogla č ak sa sigurnoš ću da kaž e ni da li se radi o seć anju. Mož da je to bila fantazija, ili č ak neš to što je čula dok je ležala na ulici. U tom trenutku je stigao muž Inez Fleming i rekao joj da ne prič a s novinarima, i sad, š est sati kasnije, Sindi se koprcala u živom pesku i ponestajalo joj je vremena.

37. Sindi je istegla prste i isprobala jedan naslov: „Silovatelj drogira i ostavlja ž rtve po gradu“ . Kucala je uvod: Nakon što su povratile svest, tri žene su prijavile da su bile drogirane i silovane ― kad joj je telefon zazvonio. Pogledala u ekran. Bio je to Riči. Treba li da prihvati poziv, ili da pusti da se javi govorna poš ta? Bilo je 15.23. Nema vremena da priča s njim. Ne sada. Ovo joj je jedina priča i mora da radi na njoj. Zgrabila je slušalicu posle trećeg zvona. — Mogu li da te pozovem kasnije, Riči? Imam rok. — Oduzeć u ti samo sekund — reč e on, s vragolastim tonom u glasu. - Zelim da upoznaš jednu važnu osobu. Sindi se nasmeja, okrenu se u stolici da ne bi videla sat. ― Stvarno? Koje ta važna osoba? — Neću da ti kažem. Ne sad. — Šta ako mi kažeš nezvanično? — upita Sindi. — Sviđa mi se tvoj stil, Sin, ali ipak ćeš morati da sačekaš. — Bedak. Gde si sad? — Na ulici ispred Marka Hopkinsa, č ekam Lindzi. S Rič ardsonovima je. Trebalo bi da siđe za sekund. Sindi je zamislila Rič ija kako stoji naslonjen na neobelež en policijski auto, u plavom kao i uvek, meke, svetlosmeđe kose koja mu pada preko čela. — Ima li vesti o onoj bebi? — upita ona. — Jok. Imamo kilometre i kilometre ničega — reče on. — Lindzi baš lično shvata ovaj slučaj. ― Zar ga ne shvatamo lično i mi ostali? — reče Sindi. ― Nego š ta — reč e Rič . - Kad dođeš kuć i, obuci neku inu haljinu. Pokupić u te... Sin, moram da idem. Vidimo se kasnije. ― Čekaj. Kad? ― U sedam, može? ― Savršeno. Sindi je napisala priču brzo i sa samopouzdanjem, kao što radi kad nema vremena za gubljenje. Pogledala je na sat u uglu ekrana i videla da č ak mož e da stigne i da brzo dotera tekst. Kad je

pritisla polje za slanje elektronske poš te, sat je pokazivao 15.59. Protresla je š ake i zavalila se u stolicu. Njena priča će ujutru osvanuti na ulicama. Policajci će je pročitati, a možda će to učiniti i silovatelj. Šta će se onda desiti?

38. Sindi je izula cipele u malom predsoblju i, svlač eć i se dok je ulazila u spavać u sobu, bacila odeć u na krevet i otiš la pod tuš . Rič je rekao da obuč e neku inu haljinu. Nije mogla č ak ni da nasluti šta je isplanirao. Gde idu i ko je ta važna osoba koju će upoznati? Voda pod tuš em bila je topla i okrepljujuć a. Sindi je stajala ž mureć i, puš tajuć i da joj se voda sliva niz glavu. Uopšte se nije pomerala, ali mozak joj je radio. Razmiš ljala je o Rič iju — o tome kako je Lindzin novi partner, kad ga je upoznala, ne samo poremetio č itav njen svet već je izbacio s putanje i nekoliko susednih planeta. Da, bio je prelep, ali hvala bogu š to je uspela da svoj ljubavlju opijeni mozak drž i pod kontrolom dovoljno dugo da shvati da je dobar izgled Rič a Konklina samo ukrasni papir. On je bio dobra osoba. Bio je inteligentan. S njim je bilo lako prič ati. Zaš titnič ki se odnosio prema njoj. Bio je pravi č ovek za nju, definitivno. A i on je bio lud za njom. Mora da prizna da je jedno vreme brinula da je Rič do uš iju zaljubljen u Lindzi. Videlo se da između njih sevaju varnice kad su zajedno. Ali kad ih je pitala, oboje su govorili: „Ne, ne, ne. Mi smo samo partneri." Sad kad su ona i Rič i ž iveli zajedno, brinulo ju je samo jedno — da li ć e se bezbedno vratiti kuć i svake večeri. Sindi je izaš la ispod tuš a, obrisala kosu i obukla malu, crnu haljinu nikol miler s dubokim dekolteom, u kojoj je Rič nije ranije video. Dok je vrać ala o inger u zajednič ki ormar, pomislila je na mesto gde je živela pre nego što su ona i Riči pronašli zajednički stan. Zgrada u kojoj je ranije ž ivela nalazila se na granici dva kraja — od kojih je jedan bio u usponu, a drugi na rubu pakla. Nasela je na marketinš ku kampanju prodaje nekretnina koja je kao adut isticala doseljavanje dobrostojeć ih u taj kraj, jer su joj se svidele otvorene, osunč ane sobe u Blejkli Armsu. A onda se ispostavilo da su povremene smrti u toj zgradi u stvari ubistva. Rič i ona su se zbliž ili dok je ž ivela u toj zgradi i pisala prič u o tim ubistvima. Lindzi i Rič su istraž ivah te zloč ine. Kasnije, kad su ona i Rič poč eli da se zabavljaju, rekao joj je da bi ž eleo da ona radi bilo šta drugo u novinama osim da piše za crnu hroniku. Ponekad je i ona to želela. Ali č eš će je bila zahvalna na poslu u Kroniklu. To š to je pisala a ponekad i sretala ljude toliko straš ne da su joj se kovrdž e ispravljale od straha, dalo joj je samopouzdanje i uč inilo je boljim novinarom. Sindi je stavila ogrlicu od malih svetlucavih kristala oko vrata i š nalu s cirkonima u kosu. Onda je uključ ila TV da č uje vesti. U toku je bio jedan intervju. Reporterka s KWTV-ja prič ala je s nekom ženom čije lice je bilo pikselizovano da bi se sakrio njen identitet, ali Sindi ju je prepoznala. Bila je to žrtva silovanja koju je upoznala tog jutra. Inez Fleming. — Seć am se samo da sam krenula s posla proš le več eri — reč e Flemingova. — Jedan đubretar

me je probudio rano ujutru u ulič ici blizu moje kuć e. Još uvek sam imala sve stvari kod sebe. Taš nu i tako dalje. Mož da je onaj ko me je drogirao i silovao pogledao u moj novč anik i video gde ž ivim. Ili je mož da u pitanju neko koga znam. Zenama jedino mogu da poruč im da ne veruju nikome. Sindi je petljala s daljinskim, premotala snimak na DVR uređaju i ponovo pogledala intervju. Neko je saznao za njenu priču. Prič a je izaš la u javnost, ali misterijaje ostala nerazjaš njena. Ko je to uč inio? Sta se desilo? Zašto su te žrtve bile napadnute? Da li su napadi lič ne prirode ili nasumič ni? Koliko ž ena ć e taj tip silovati pre nego š to ga uhvate? Ovo je znala: držače se ove priče do kraja. Telefon zazvoni pored kreveta i ona ga podiže s baze. ― Riči? — Siđi dole, dušo. Očekuj neočekivano. Da, to sam rekao. Budi spremna na sve.

39. Jukin pratilac je sedeo pored nje u separeu u Odmetniku, elegantom restoranu pored vode u Somi, 3 s neometanim pogledom na most Bej. Niz bakarni zid iza njihovih leđa slivao se slap vode, tekuć i od plafona do poda. Butine su im se dodirivale, njegova od sunca izbledela kosa, zač eš ljana unazad i ravno podš iš ana, padala mu je po okovratniku dok joj je prič ao o poslednjem sluč aju na kojem je radio u Majamiju. Juki je bila očarana zvukom njegovog glasa. — Tip istrč i iz banke s dinamitom zakač nim za grudi, s platnenom vreć om preko ramena. Uđe u kola, stisne gas i ― zakuca se u kola pravo ispred sebe. — O, ne. Ma daaaj... — reče Juki. — Da, jeste - reč e Dž ekson Brejdi. - Zakuca se svojim š evroletom u prtljaž nik te honde. Onda se izveze u rikverc i ode, a tip iz honde pozove policiju. Vozač honde je dobro osmotrio Gospodina Eksplozivnog i upamtio je deo tablica na ševroletu. — Čoveče. Svaka čast. — U međuvremenu, blagajnik je aktivirao alarm, i sad je č itav karavan policijskih vozila krenuo u poteru za š evijem i pronaš ao ga ostavljenog u kanalu pored puta. Takozvani dinamit bio je na prednjem sediš tu, napravljen od ofarbanih plastič nih cilindara i ž ice. U svakom sluč aju, tip je ukrao č etiri hiljade, a oni su otkrili njenov broj tablica, adresu i tako dalje. Zvao se Timberland Karson i policija ga je tražila zbog oružane pljačke neke samoposluge. Brejdi zastade i otpi gutljaj piva. — Nemoj sad da staješ - reč e Juki. Polako je pila svoje pić e. Samo ga je pijuckala. Bilo je ukusno, ali nije htela da se napije na svom drugom sastanku za nedelju dana s Džeksonom Brejdijem. — I sad je taj sluč aj dopao meni jer sam ja radio na sluč aju te oruž ane pljač ke — nastavi Dž ekson. — Odemo ti mi do Karsonovog stana, pokucamo mu na vrata — reč e Dž ekson, udarajuć i po vazduhu da demonstrira kucanje. — Policija Majamija. Otvorite, gospodine Karson. — Karson otvori vrata. ’Oh, već ste pronaš li moja kola? Taman sam hteo da prijavim da su mi ih ukrali.’ Brejdi prasnu u smeh i Juki se nasmeja zajedno s njim. Brejdi je imao odlič an tajming i umeo je

da imitira glasove. Zabavan tip. Brejdi reč e: — U međuvremenu, vidim kako na jednoj kuki pored vrata stoje obeš eni ključ evi od kola s malim priveskom u obliku znaka š evroleta. Kaž em: ’Ima li ovde još koga, gospodine Karson?’ — ’Nema’, kaž e on, i mi uđemo u kuć u. Morao je da nas pusti jer on je ž rtva. Neko mu je ukrao kola, je li? Moj partner postavi Karsona uza zid i kaž e: 'Uhapš eni ste zbog pljač ke one samoposluge’. Dok je stavljao lisice Karsonu, ja sam iš ao okolo traž eć i vreć u punu para. Na vidiku nije bilo ničega, ali video sam da je brava na vratima od spavaće sobe razvaljena ― reče joj Brejdi. — Gurnem vrata ramenom, a Karsonov cimer, koji ne bi trebalo da se nalazi tu, sleti s kreveta i zavuče se u otvor između kreveta i zida. — Zdraaa-vo. — Da. Zdravo, cimeru — a na krevetu kofer pun oruž ja — piš tolja i nož eva, kao tezga na buvljaku. — Izvukao si pištolj? - upita Juki. — Jaš ta, i ciljam u krevet, vič uć i: ’Izađi odatle, ruke uvis.’ Znaš već . ’Ne glupiraj se.’ A tip iskoč i s poluautomatskom puš kom i kaž e: ’Mogu da te ubijem. A mož da i obojicu. Ili mož ete da me pustite da odem.’ ― Ja se razderem: ’Baci oruž je, baci oruž je!’. Ali idiot zapuca, meci lete kroz vrata, i sekund pre nego sam uzvratio vatru, on pogodi Karsona u uvo. — Jebote. Znači, upucao si cimera? — upita Juki. Brejdi reče: — Nego šta sam. Morao sam. — Znači, dvojica su poginula. — Ali, pogledaj me, pričam ti ratne priče. — Volim da slušam tvoje ratne priče - reče Juki. — Aha — reč e Brejdi. — Znaš da ljudi kaž u da te ono š to ti se kod nekoga svidi kad ga upoznaš kasnije izluđuje? Juki se nasmeja. — Ne brinem se — reče ona. Onda dodade: — Hteo si da znam da si ubio nekoga. Zašto? Brejdi klimnu glavom, š aka sklopljenih na stolu. ― Dok je unutraš nja kontrola završ ila sa mnom, poželeo sam da odem iz Majamija. Hteo sam da znaš to. Ovde sam za stalno. Konobar priđe i reče: ― Vaš sto je spreman. Juki pođe za konobarom na sprat do međusprata s pogledom na svetla na mostu, š etališ te ispod i Kupidonov luk, ogromnu skulpturu na otvorenom, luk sa strelom koja probija tlo. Bila je svesna da Brejdi hoda iza nje i svideo joj se osećaj da ga ima iza leđa. Ali bila je i zabrinuta. Ne zato š to je Brejdi ubio č oveka, već zato š to ć e morati da kaž e Lindzi da se zabavlja s njenim šefom.

40. Sindi je pogledala kroz prozor koji je gledao na ulicu Kirkam i ugledala elegantna crna kola kako se približ avaju ulicom. Zaustavila su se ispred skromne trospratne stambene zgrade u kojoj je živela s Ričijem. U toj zgradi nisu ž iveli bogati i slavni ljudi, pa je pomislila da bi ovaj razvoj događaja moglo da

ispadne zanimljiv. Vozač je izašao iz kola i krenuo da se penje uza stepenice ispred ulaza. U hodniku joj je zazvonio interfon. Sindi pomisli da je pogrešio broj, i priđe interfonu. ― Da? — Gospođice Tomas. Vaša kola su stigla. — Moja kola? ― Jeste li vi Sindi Tomas? — Silazim odmah — reče ona. Sindi je obukla svoj najbolji kaput od crnog kaš mira sa starom dugmadi. Zaključ ala je stan i strč ala niz tri niza stepenika i stepenice ispred zgrade do trotoara. Rič i je stajao pored kola s ogromnim buketom ružičastih ruža u ruci. Nosio je odelo. Bilo je plavo, Rič ova jedina boja, a na sebi je imao i uš tirkanu belu koš ulju i kravatu sa srebrnim i belim prugama. Sindi je trebao č itav sekund da shvati da je to u odelu zaista Rič ard Konklin, s nekim likujućim izrazom u očima. Nije joj bio rođendan. A nije ni njegov. Ko li je taj neko s kim je rekao da želi da je upozna? — Bož e, prelepa si - reč e Rič kad mu je Sindi priš la dovoljno blizu da mu vidi posekotinu od brijanja na vilici. — Uzeo si mi reč iz usta — reče ona. Bacila mu se u naruč je i poljubili su se nekoliko puta pre nego š to se Rič odvojio, i smejuć i se rekao: ― Mogu li da vas uvedem u naše privatne odaje? — Kuda idemo? — upita ona kad su se smestili na zadnje sediš te automobila, s njenim nogama preko njegovog krila. — Ko je ta tajanstvena osoba? Reci mi odmah. — Neću da ti kažem. Sindi ga než no ć uš nu nogom u miš icu dok su kola iš la od parka Golden Gejt do Hrastove ulice, zatim duž te š iroke, prometne saobrać ajnice omeđene drveć em iz koje su skrenula u Aveniju Van Nes, a iz nje, proš avš i pored gradske skupš tine, u ulicu Kalifornija. ― Volim da pokuš am da sakrijem ponešto od tebe s vremena na vreme — reče Rič. Sindi se nasmeja i reče: ― Pa, uspeo si, inspektore. Ne mogu da naslutim š ta si smislio. ― I dalje nije mogla da nasluti kad su kola usporila ispred katedrale Božje milosti i zaustavila se tu. Katedrala Bož je milosti je ogromna, zadivljujuć a građevina duge istorije, u gotskom stilu, koja potič e iz perioda od pre zemljotresa i pož ara iz 1906. godine, i koja nakon rekonstrukcije traje i do danas. Ta katedrala je bila tako blizu mesta gde su ona i Rič i ž iveli da je proš la pored nje mnogo puta, uvek se diveć i velič anstvenom prozoru visokih lukova i tornjeva i Gibertijevih Rajskih vrata, replike originalnih zlatnih vrata sa starozavetnim motivima iz Firence. Ko kod bi ugledao ovu katedralu pomislio bi na Boga. Sindi nije č ak ni bila sigurna kako stoji kad je vera u pitanju, ali svaka katedrala ima neki znač aj i za ljude koji nisu religiozni. Ona nije samo bogomolja već i svedoč anstvo o minulim vremenima i smeni generacija, rođenju i smrti čitavih porodica. Sindi je drhtala, potpuno zanemela, dok su se Rič i ona uspinjali stepenicama, i kroz otvorena vrata stupali u lavirint isklesanih stubova od krečnjaka širine deset metara. Kad je stupila u centralnu lađu, Sindinu paž nju privukli su visoki vitraž ni prozori, a zatim je preš la pogledom preko murala koji su se protezali od zadnjeg dela crkve sve do oltara. Bila je očarana. Nije znala šta, ali osetila je da se sprema nešto za pamćenje.

41. Rič ovo srce je tuklo kao ludo dok se spuš tao središ njim prolazom katedrale Bož je milosti sa Sindi, pun strahopoš tovanja pred prizorom monumentalne luč ne tavanice i zlatnog raspeć a iza oltara. Sindi mu je zaustavljala krvotok u š aci, okreć uć i glavu naviš e k njemu, upitno ga gledajuć i, ostavši bez teksta prvi put otkako ju je upoznao. Zaustila je da pita: ― Sta se deš ... ― ali iskrenula je stopalo i š tikle su joj se izmakle pod nogama. Rič ova ruka joj je prolazila ispod lakta i drž ala je pri dnu leđa. Uhvatio ju je pre nego š to je pala i osmehnuo joj se. Osetio je kako smeh preti da provali iz njega. — Ne smem nigde da te vodim — reče on. — Očigledno ne — reče ona. Cinilo se da je oltar u dnu prolaza, kojim su se pruž ale stotine redova uglavnom praznih klupa, udaljen čitav kilometar. Rič je osetio kako mu srce tuče o rebra. Usta su mu bila suva. I nikad nije bio tako siguran u nešto u čitavom svom životu. Kroz glavu su mu prolazile slike Sindi: prvi put kad ju je video s Lindzi, krupnih oč iju, ljubopitljivu, prednjih zuba koji su se blago preklapali, od č ega joj je osmeh bio mnogo sladak, nepresušni izvor radosti. I Sindi sada, njeno drago lice uokvireno svim tim plavim loknama. Njegova Sindi. Žena koju tako dobro poznaje. Prisetio se vremena kad je praktič no bila treć i policajac u njihovom timu, kad su on i Lindzi radili na seriji ubistava u zgradi u kojoj je Sindi živela u to vreme. Tada je dosta toga saznao o njoj. Kako je suoč ena s opasnoš ću nepokolebljiva. Koliko se trudi da gura napred kad je uplaš ena. Neizmerno joj se divio zbog tih osobina. Ah zbog toga je i brinuo za nju. A onda su s našli pred oltarom. Ðakon se nasmešio, gotovo namignuo, a zatim nestao u senkama — i njih dvoje su ostali sami. ― S kim se nalazimo ovde? — upita Sindi tiho. ― S tvojim budućim mužem, nadam se, Sin. Šta misliš o tome da se venčamo ovde? ― Da li me ti to prosiš, Riči? Riči se spusti na jedno koleno. Reče: ― Sindi. Ako neš to znam, to je da si ti ljubav mog ž ivota. Zelim da provedem ostatak svog veka upoznajući te i voleći te još više nego što te sad volim. Hoćeš li se udati za mene? Izvadio je malu pliš anu kutiju iz dž epa od sakoa i otvorio poklopac. Unutra je lež ao verenič ki prsten njegove majke s jednim dijamantom. Dala mu ga je uz reči: — Ovo ćeš jednog dana dati nekoj veoma posebnoj ženi. Sindi se zagledala u prsten, a zatim u njega. ― Pretpostavljam da hoću — reče ona. Onda je prasnula u smeh i ispruž ila prst koji se toliko tresao da je, s obzirom na to da su se i njemu ruke tresle, bio veliki uspeh kad ga je Rič nataknuo na mesto. ― Prva prepreka koju smo preskočili - reče on. ― Na koga si tako duhovit? - reč e ona, poduž uć i ga na noge, prepuš tajuć i se zagrljaju njegovih snažnih ruku, i šapućući mu na uvo.

― Sluš aj. Ovo ti govorim zvanič no i ozbiljno. Volim te do smrti. Bić e mi č ast da budem tvoja jedina i prava žena. Konklin reče svojoj budućoj mladi: ― Taj govor si unapred spremila, zar ne? ― Možda i jesam — reče Sindi. ― Jer zaista to osećam prema tebi, Riči. ― Hvala š to si pristala ― reč e, zagrlivš i je tako snaž no da ju je odigao s poda. Njih dvoje se poljubiš e a kutijica od nakita pade, zakloparavš i po mermernom podu. Vernici koji su sedeli u prvom redu klupa pozdraviš e ih aplauzom koji je odjeknuo poput lepeta gulubijih krila iznad njihovih glava.

42. Džo je bio na poslovnom putu, u obilasku losanđeleske luke, i nije bio siguran kad ć e se vratiti kući. Otrč ala sam s Martom od sinagoge u ulici Lejk do Si Klifa i nazad, zagledajuć i sedane tamnih boja. Celim putem sam razmiš ljala o bebi Ejvis Rič ardson. Nisam mogla protiv sebe, i posle pet kilometara zagledanja kola i i tabananja po betonu, bila sam iscrpljena. Stan nam je bio u mraku kad sam ušla u njega sva zadihana i oblivena znojem. Upalila sam svetio, istuš irala se, nasula sebi č aš u š ardonea i otiš la do kuhinje. Sipala sam Marti goveđi gulaš iz konzerve, napunila joj č iniju vodom i upalila TV. Kris Metjuz je stigao do onog dela svoje emisije kada prič a o politici dok sam ja podgrevala dž ambalaju koju je Dž o spremio nekoliko dana ranije. A onda je zazvonio telefon. Uvek zazvoni telefon. Pre mesec dana donela sam odluku da se ne javljam na telefon — ni na iksni ni na mobilni. Tako sam propustila poziv koji je mogao da mi promeni život. Dž akobi me je zvao — zapravo č etiri puta — da mi ponudi mesto poruč nika koje je napuš tao jer je bio unapređen u kapetana. Dok sam ja konač no razgovarala s njim, taj posao je već bio oprezno ponuđen Brejdiju. Pomislila sam da je to znak da Brejdi treba da ga dobije. To je bilo u redu š to se mene tič e. Volela sam posao istraž itelja na terenu. To je iscrpljujuć i posao i od njega nikad ne mož ete da pobegnete, č ak ni na jednu noć , ali kao i za mog oca pre mene, rad na ulici je moj životni poziv. Dž ekson Brejdi je, s druge strane, bio ambiciozan. Važ io je za dobrog policajca i znala sam da je on budućnost Policije San Franciska. Uč inila sam pravu stvar time š to sam se sklonila u stranu, ali od tada viš e pazim da se javljam na telefon. Bež ič ni telefon na radnoj površ ini u kuhinji zazvonio je po treć i put. Bacila sam pogled na ekran. Bila je to Sindi, pa sam zgrabila aparat s baze. — Udajem se — viknu mi Sindi na uvo. — Šta? Šta si rekla? — Venćaćemo se. Riči i ja. Upravo me je zaprosio. — O, bož e, to je sjajno - rekoh, oduš evljena ali i zabrinuta da ć e Sindi dobijati previš e nezvaničnih informacija svake večeri od mog partnera. Plus, volela sam da budem broj jedan u opcijama za brzo biranje na Ričijevom telefonu.

Ta sebič na misao je nestala dok je Sindi brbljala u sluš alicu o Rič ijevoj prosidbi u katedrali Božje milosti, dijamantskom prstenu i sreći od koje joj je srce pevalo. — To je divno, Sin. Daj mi Riča da mu čestitam. — Prič a sa svojim tatom. Reć i ć u mu da te pozove. Oh, neko me zove — reč e ona. — Mama mi uzvraća poziv. — Važi, Sindi. Mnogo sam srećna zbog vas dvoje. Promenila sam kanal na ragbi utakmicu i gledala kako domać in uniš tava gostujuć i tim dok sam večerala. Onda je telefon ponovo zazvonio. Bila je to Juki. Šta je sad? — Linds, jesam li te uhvatila u lošem trenutku? Juki je nategnuto komunicirala sa mnom otkako sam joj rekla za svoj razgovor s Kendas Martin pre dva dana. Nadala sam se da će ovaj poziv možda biti zrak sunca koji će razvejati oblake. — Sve je u redu — rekoh. — Nisi. — Htela sam da ti kaž em neš to onaj dan, ali skrenule smo na drugu temu. Ne znam kako ć eš ovo prihvatiti, Linds. — Juki, ne postoji ništa što ne možeš da mi kažeš — rekoh. ― Dobro. Uh. Radi se o Brejdiju. ― Šta s njim? ― Pozvao me je da izađemo. Otiš la sam s njim na več eru. Dva puta. Bilo nam je lepo. Tako da smo... uh, zajedno. Prestala sam da diš em i samo sam drž ala telefon snaž no pritisnut na uvo, č ekajuć i sledeć i udarac. ― Linds? ― Džekson Brejdi? Šališ se. Reci da se šališ. ― Stvarno mi se sviđa, Linds. Samo sam htela da čuješ to od mene. Mislila sam da ne postoji niš ta š to Juki ne mož e da mi kaž e, ali pogreš ila sam. Ova vest me je potresla. I nisam znala kako da kaž em mojoj dobroj drugarici zaš to sam se oseć ala potreseno do kostiju. ― Lindzi, hoćeš li molim te reći nešto? ― Ne postoji dobar nač in da ti ovo kaž em. Proverila sam Brejdija kad se pridruž io odeljenju rekoh. - On je oženjen, Juki. Je li ti Brejdi rekao da je oženjen?

DRUGA KNJIGA Laži, laži i još laži

43. Ta nedelja je bila samo moja. Naruč ila sam jaja i pljeskavice od krompira kod Luisa, u jeftinom malom restoranu u Aveniji Point Lobos. Bilo je to sjajno rustič no mesto, podignuto 1937. godine na litici koja gleda na okean. Istina, Luis jeste privlačio turiste, ali u njemu su se ipak hranili domaći ljudi, naročito rano ujutru. Još je bilo previš e rano za turiste, tako da je Luis bio pun redovnih muš terija, uglavnom rekreativaca koji su trč ali i peš ač ili stazom Lends end uz obalu, i koji su se sada opuš tali i č itali novine za šankom. Niko nikome nije smetao. Uzdahnula sam od zadovoljstva. Sa svog mesta u separeu imala sam pogled na ostatke kupališ ta Sutro na Lends endu, a mogla sam da vidim i svoje parking-mesto ispred Luisa i Martu na prednjem sediš tu svog eksplorera. Pre nego š to smo doš le ovamo, svratile smo do Krisi Filda da bi Marta mogla da se istrč i po peš čanoj plaži i pliva u talasima u zalivu. — Pazite, tanjir je vruć — reč e konobarica, spuš tajuć i moj doruč ak. Dopunila mi je veliku smeđu šolju sveže skuvanom kolumbijskom kafom. ― Hvala. Izgleda savršeno ― rekoh. Mobilni mi je zazvonio taman kad sam podigla viljuš ku. Zaš to sam tako prokleto popularna? Pogledala sam u telefon, ali nisam prepoznala ime na ekranu. Ko je V. Stajhel? Da li da se javim? Ili da pustim da se javi govorna pošta? Bacila sam novčić, uhvatila ga i obrnula na nadlanici. Provirila sam. — Bokserova - rekoh s uzdahom u telefon. — Narednice Bokser, ovde Vilhelmina Stajhel. Vili. Upoznala sam vas pre neki dan u Brajtonu? Sad sam je se setila. Vili Stajhel je bila jedna od š kolskih drugarica Ejvis Rič ardson. Imala je sjajnu crnu kosu do ramena, naočare s čeličnim ramom i jarkocrveni karmin. Takođe sam se setila koliko je oklevala da prič a sa mnom i Rič om pre nekoliko dana, ali sudeć i po njenom glasu, sad je imala nešto važno da mi kaže. — Nisam mogla niš ta da vam kaž em dok ste bili ovde — reč e mi Vili Stajhel. ― Ljudi bi shvatili da sam cinkaroš. — Hajde da ne brinemo o cinkarenju ― rekoh. ― Cinkaroš i mogu da budu i junaci. Znaš li gde možemo da nađemo Ejvisinu bebu? — Ne, to ne znam. Ja se druž im s Lerijem Fosterom. Rekao je da treba da vas okrenem. Jeste li blizu kompjutera? — Ne, ali imam dosta dobar telefon. Šta treba da potražim? — Hoću da vam pokažem neke slike. Na Fejsbuku. Ali ne želim da vam dam svoju šifru. Mala se brinula zbog š ifre — neč eg š to mož e da promeni pritiskom na nekoliko tipki na tastaturi — ali nisam htela da je pritiskam. Vili je bila maloletna. Uopš te nije morala da prič a sa mnom. — Šta ako dođem u tvoj đački dom? ― rekoh. Pokazah konobarici da mi donese račun. — Ne tamo. Ne želim da me iko vidi kako pričam s vama ― reče Vili. Potisnula sam stenjanje i rekla joj da ću se naći s njom u ulici Brajant br. 850 za sat vremena. — Biću tamo — reče mi Vili. Hoć e li mi pomoć i da pronađem Ejvisinu bebu? Ili ć e ovo biti još jedan trag koji neć e odvesti

nikuda? Stavila sam novčanice od deset i pet dolara preko računa i gladna otišla iz Luisa.

44. Bilo je oko deset sati i osamnaest stepeni kad sam spustila prozor nekoliko centimetara zbog Marte i ostavila kola na parkingu preko puta glavne policijske stanice. Vili Stajhel nije č ekala ispred velike granitne kocke u kojoj radim, pa sam sač ekala na uglu, lupkajući stopalom dok je saobraćaj promicao pored mene tempom sporim čak i za nedelju. Deset minuta kasnije, jedan taksi se zaustavio pored ivič njaka i ja sam otvorila vrata mladoj Vili Stajhel. Pozdravila me i, drž eć i se dobrih dva metra iza mene, poš la za mnom kroz dvokrilna staklena vrata u mermerni hol glavne policijske stanice. Vili je skinula kaiš , stavila ga u korpu, i proš la kroz detektor na ulazu. Pokazala sam znač ku obezbeđenju i odvela devojku crne kose, u crnoj odeć i i crnog raspolož enja do odeljenja, u kojem su radili policajci iz međusmene. Zamolila sam narednika Boba Nardouna da se poslužim svojim stolom i on je rekao: ― Naravno, Bokserova. A šta ću ja? Da radim na svom nevidljivom kompjuteru? ― Ustaj, Nardoun. Zagrej kafu. Odmori malo. Nećemo dugo. Rekvirirala sam radnu stolicu, a Vili Stajhel je stajala pored mene dok sam se logovala na svoj nalog. Onda sam ustupila devojci stolicu kako bi unela svoje informacije u moj kompjuter. Nagnula se nad tastaturu dok je ukucavala svoju šifru i podatke, rekavši: ― Dajte mi sekund, u redu? Otvaram fasciklu sa slikama o kojim sam vam pričala. Dobovala sam prstima po stolu dok je Vili Stajhel kucala po tastaturi. Napokon je rekla: ― Evo ih. Okrenula sam monitor ka sebi i zagledala se u sliku fudbalske utakmice. Klinci su trč ali po terenu, lopta je bila u igri, i ljudi su navijali pored igrališ ta. Tipič an srednjoš kolski sportski događaj. — Pogledajte ― reče ona. ― Ovo je naša utakmica protiv Voriorsa. Slikala sam Larija. Uveć ala je sliku, fokusirajuć i ne na teren već na ljude koji su posmatrali utakmicu. Videla sam Ejvis Rič ardson koju je aparat uhvatio iz pro ila, u donjem delu karirane barberi pidž ame i dukserici sa školskim grbom koja je efikasno skrivala njenu trudnoću. Stajala je vrlo blizu visokog, crnokosog i zgodnog muš karca koji, kako se meni č inilo, definitivno nije bio student. Vili kliknu miš em i na ekranu se pojavi još jedna slika, zatim još jedna; Vili je uvelič avala svaku sliku i kadrirala Ejvis Rič ardson. Na jednoj slici videla sam da se Ejvis i neki lepoliki muš karac drže za ruke. — Koje to? - upitah Vili. — To je gospodin Riter. On predaje engleski drugim razredima — reče ona. — Šta želiš da nagovestiš, Vili? Nemoj me terati da nagađam. Devojka se promeškolji u stolici. — Vili. Nemoj mi traćiti vreme. Pož elela sam da je dobro prodrmam, ali ona je donela odluku i bez dodatnih podstreka s moje strane. — Svi smo znali da su Ejvis i gospodin Riter bliski ― reč e ona. — Dobijala je odlič ne ocene iz

engleskog, pa smo mislili da mu je omiljena uč enica, ili su mož da bili zaista bliski. Znate na š ta mislim? Jer Ejvis je lagala kad vam je rekla da se zabavlja s Larijem Fosterom. — To nije istina. Ja se zabavljam s njim.

45. Vili Stajhel je bacila bombu. Navodila me da poverujem da je jedna petnaestogodiš nja devojka bila u vezi sa svojim uč iteljem engleskog. Sta je to, kog đavola? Silovanje maloletnice, eto š ta, zloč in koji bi gospodina Ritera mogao oterati u zatvor. A ako je umeš an u smrt jedne bebe? Služ io bi dož ivotnu robiju u nekom federalnom zatvoru. Rekla sam Vili: — Osim tih slika, postoji li još neš to š to mož eš da mi kaž eš ? Da li ti je Ejvis rekla iš ta o gospodinu Riteru? Jesi li ih videla negde same? Vili Stajhel slegnu ramenima, pa odmahnu glavom. Izgledala je kao da se trudi da nestane kroz naslon stolice. ― Vili, ovo je veoma važ no i veoma ozbiljno. Je li moguć e da je gospodin Riter otac Ejvisine bebe? ― Ne znam. Samo sam htela da vam pokažem slike, a vi sami donesite zaključke, u redu? Nije u redu. ― Jedna beba je nestala, Vili. Pokuš aj da zamisliš kako se Ejvis oseć a. Kroz š ta prolaze njeni roditelji. Taj mali deč ak je bespomoć an. Mož da je sam. Mož da umire. Ako znaš iš ta š to bi moglo da nam pomogne da ga pronađemo, moraš mi reć i. To je tvoja obaveza. U stvari, ako znaš neš to a ne kažeš mi, to te čini saučesnikom u zločinu. ― Nije trebalo ni da dolazim ― reč e devojka u crnom, ustajuć i sa stolice, prebacujuć i ranac preko ramena. — Ne znam ništa. Moram da idem. Nisam bila suptilna. Bila sam gruba prema maloj i zapretila joj, i sad joj je bilo dosta. Po hiljaditi put sam pož elela da imam deseti deo Konklinovog takta. Ponudila sam Vili da je odbacim do škole, ali ona reče: — Uzeću taksi. Nemojte me nikome pominjati, molim vas. — O tome ću morati sama da prosudim, Vili. Pogledala me je kao da ć u joj zariti oč njake u vrat, a onda je otiš la sa odeljenja ne zatvorivš i svoj nalog na Fejsbuku. Narednik Nardoun se obruš io kao kondor. Rekla sam mu da sač eka malo i iskoristila priliku da pronjuškam. Kuckala sam po tastaturi, pretraž ila slike na kojima je Riter bio obelež en, i naš la još fotogra ija učitelja engleskog na Vilhelmininoj stranici i stranicama njenog društva. Sudeć i prema dopisivanju preko interneta i komentarima ostavljenim na virtuelnim „zidovima“ , devojke iz Vilhelmininog kruga č esto su prič ale o Riteru. Mnoge od njih su komentarisale kako dobro izgleda, kako se ponaš a na č asovima i spekulisale o tome kakav bi bio u krevetu. Kliknula sam na link stranice Ejvis Rič ardson. Obiš la sam njenu stranicu kad je Dž o to predlož io, ali sad sam je posetila s jednim određenim ciljem. Pomno sam pregledala slike na kojima se Ejvis krevelji s Larijem Fosterom, pije s drugaricama po ž urkama i navija na sportskim

dešavanjima — ali nije bilo nijedne slike nje i Džordana Ritera. Sač uvala sam ono š to bi mi moglo zatrebati kasnije, stavila u imejl i poslala sama sebi. Posle toga sam ugasila kompjuter i vratila Nardounu stolicu. — Pravi si džentlmen, Nardoune. ― Ništa, Bokserova. Nego, pojeo sam ti čips iz poslednje fioke. ― Znala sam - rekoh, pokazujuć i na narandž aste otiske prstiju na drš ci od ioke. Nardoun prasnu u smeh. — Dobra si ― reče. Pozvala sam Rič ija dva puta dok sam iš la do kola. Oba puta sam dobila govornu poš tu, i posle drugog puta ostavila poruku: ― Imam trag, Riči. Dobar je. Pozovi me. Zatim sam pozvala Dž ordana Ritera. Rekla sam Riteru da radim na otmici Ejvis Rič ardson i kako se nadam da će mi on pomoći da steknem bolji uvid u njen karakter. Riter reče: ― Ne poznajem je baš tako dobro, ali naravno, rado ću vam pomoći. Dž ordan Riter je ž iveo na samo nekoliko blokova od akademije Brajton. Odvezla sam Martu kući, a potom se zaputila na istok ulicom Kalifornija do ulice Broderik. Još je bilo rano nedeljno popodne kad sam parkirala auto u lepom stambenom bloku blizu raskrsnice ulica Borove i Broderik. Riter je ž iveo u trospratnoj zgradi boje gline s belim ukrasima u klasičnom stilu, s dva reda krovnih prozora. Živeo je u prizemlju. Pritisnula sam zvono u udubljenju u zidu i predstavila se govoreć i u mikrofon. Riterovi koraci postajali su sve glasniji kako je prilazio vratima.

46. Džordan Riter je otvorio vrata svog stana, spustio š aku na kvaku i natenane me osmotrio od glave do pete. Uzvraćala sam mu istom merom. Riter je bio u ranim tridesetim, vitak, neobrijan, lepe kose i zdravih zuba, i na sebi je imao majicu kratkih rukava i donji deo barberi pidž ame. Videla sam Ejvis Rič ardson u istoj takvoj pidžami. Moda? Slučajnost? Ili je Ejvis nosila pidžamu svog dečka? — Vidi, vidi — reče on. Kočoperno kopile mi se nabacuje. — Gospodine Riter? Ja sam narednica Bokser - brecnuh se. I pokazah mu značku. — Uđite. Jeste za kafu? Upravo sam je skuvao. Rekoh: — Može — i prođoh pored njega u stan. Stan je imao neki dovrš en izgled, kao da je iznajmljen nameš ten ili kupljen u jednom danu zajedno s nameš tajem. Poš la sam za Riterom u dnevnu sobu, primetivš i nedeljne novine na podu i dve šolje za kafu na niskom stočiću ispred kauča. Svako ko je završ io poč etni kurs za forenzič ara preko interneta shvatio bi da je neko prespavao u Riterovom stanu. Ili je on bio lukav pa je to iscenirao zbog mene.

U kuhinji, Riter reče: — Šlag i šećer, narednice? — Čistu crnu, hvala. — Kao š to sam rekao preko telefona — reč e Riter — jedva da poznajem Ejvis. Predajem njenom razredu ove godine, ali osim njenih ocena ― koje su odlične ― ne znam mnogo toga o njoj. Pošla sam za Riterom nazad do dnevne sobe i sela u fotelju nasuprot onoj u koju se on izvalio. — Mislim da oboje znamo da to nije istina — rekoh. Riter se nasmeja. ― Hoćete da kažete da lažem? Bogo moj. To je drsko. — Gospodine Riter, hajde da pređemo na stvar, mož e? Kako bih ja mogla da odem odavde a vi da se vratite svom vikendu. Koliko dobro poznajete Ejvis Rič ardson? Imam svedoke koji kaž u da ste vas dvoje bili veoma bliski. — Oh, ma dajte. Sviđam se velikom broju devojaka. Kliš e je da se š kolarice zaljubljuju u svoje nastavnike. Nisam čak ni primetio Ejvis. To je istina. ― Imam fotografije koje dokazuju suprotno. — Fotogra ije? Cega? Oh, sad shvatam. Prič ali ste s Vili Stajhel. Zar ne znate, narednice, koliko ljubomorne te devojke znaju da budu? Vili me prati veći deo ove godine. ― Ma je li? ― Jeste. Ne postoje nikakve inkriminiš uć e fotogra ije mene i Ejvis jer je jedva poznajem. Zanima li vas još nešto? ― Da. U sluč aju da se beba pojavi, volela bih da dokaž em da nije vaš a. ― Izvadila sam pribor za uzimanje uzoraka DNK iz džepa i rekla: ― Radi se o brišu usne duplje. Traje kraće od sekunde. — Ne mogu da uč inim tako neš to, narednice. Hoć u reć i, ako sam osumnjič en, treba da prič ate s mojim tatom. Pronaći ćete njegov broj u imeniku pod „Advokati". ― Pribeležiću da niste hteli da sarađujete. To je sve za sada. ― Pa, hvala vam što ste svratili, narednice. Ostavila sam svoju vizitkartu na stolu između dve š olje kafe i otiš la iz Riterovog stana. Telefon mi je zazvonio čim sam sela u kola i stavila pojas. Rič. — Hej — rekoh. ― Ehej! ― zapeva on u telefon. — Čestitam, partneru — rekoh. — Nemoj da uprskaš. Zahvalio mi je, rekao mi da je najsreć niji č ovek na svetu. Kad sam uspela da dođem do reč i, prepričala sam mu šta mi se desilo tog jutra. — Kažeš da sumnjaš da je Riter napravio Ejvis dete? — Imam sliku s Fejsbuka na kojoj se Ejvis i Riter drž e za ruke. To jedino znač i da je laž ov, š to je nešto i ništa u isto vreme. Vidimo se sutra — rekoh. — Nego šta — reče on. Danas je bilo nedelju dana otkako je Ejvis sela u crni ili tamnoplavi sedan za č ijim je volanom sedeo muš karac s francuskim naglaskom, odvezla se nekuda ili nikuda, i porodila se na livadi pored jezera ili u krevetu osvetljenom aluminijumskom lampom. Bilo bi čudo ako joj je beba još živa.

47.

Ejvis nije ovde - reč e Pol Rič ardson kad je otvorio vrata njihovog apartmana. Pozvao me je da uđem i ponudio me pić em, koje sam odbila. Bilo je tek tri popodne, ali on se već njihao na nogama dok je išao ka fotelji obilazeći oko kafenog stočića. ― Ejvis je htela da izađe i vidi se s druš tvom ― reč e mi Sonja. ― Oseć a se bolje i rekla je da ž eli da ’izbleji’. Zapitala sam se da li je blejala s Dž ordanom Riterom neposredno pre nego š to sam stigla kod njega. ― Vratić e se do več ere — reč e mi njen otac. — I sutra ž eli da se vrati u š kolu. Pretpostavljam da nema razloga da je sprečavamo. ― Jeste li saznali iš ta novo, narednice? Molim vas dajte mi neku nadu ― reč e Sonja Rič ardson. Ejvisina majka je izgledala ispijeno i ruke su joj bile č vrsto obavijene oko tela, kao da ž eli da spreč i sebe da se ne raspadne. ― Nemamo skoro niš ta na osnovu č ega bismo započ eli istragu ― rekoh joj. ― Na Pratslistu nije bilo oglasa koji se podudara s onim na koji je vaš a ć erka rekla da se javila. To ne mogu da objasnim, a vi? ― Ona je kao sva deca. Izmišlja. Ne znam treba li da joj verujete ili ne. ― Je li ikad pominjala svog učitelja engleskog? Gospodina Džordana Ritera. ― Dragi? - upita Sonja Ričardson svog muža. ― Je li Ejvis pominjala Džordana Ritera? Pol Ričardson je mešao piće i nije podigao glavu niti je odgovorio. — Mislim da je nisam č ula da prič a o njemu u skorije vreme, iako se seć am da je bila zadovoljna š to joj on predaje ― reč e Sonja Rič ardson. ― On je romanopisac, znate. I Ejvis misli da bi jednog dana volela da se bavi pisanjem. Zašto pitate za gospodina Ritera? Da li on zna nešto? — Njegovo ime je pomenuto tokom istrage. Videla sam se s njim. Kaž e da jedva poznaje Ejvis. Ona tvrdi isto za njega. Sonja Ričarson dotače ugao oka maramicom. ― Pretpostavljam da ć emo prosto morati da se naviknemo na ideju da bebe nema. Ali teš ko nam je, narednice. Nikad ga nismo videli. Čak nismo sigurni ni da lije živ ili mrtav. Kad sam se vratila kuć i u sumrak, Dž o je bio na vratima. Ugledala sam njegov predivni osmeh s trideset metara udaljenosti. Potrč ala sam i zagrlila ga oko vrata bacivš i mu se u naruč je, obavijajući mu noge oko struka. Džoov zagrljaj je bio najtoplije, najbezbednije mesto u mom svetu. — Hajde da napravimo bebu - rekoh. — Ako to znači seks, ja sam za - reče Džo. Značilo je. I jeste bio.

48. Nakon

š to je, opijena od sreć e, napravila dva kruga po irmi da pokaž e svoj novi sjajni verenič ki prsten, Sindi je zatvorila vrata svoje kancelarije i bacila se na posao. Linija jedan je treptala, i ona se javila dok se logovala na blog svojih doušnika. Predstavila se, a to je učinio i muškarac s druge strane veze. — Red Sančez ovde. — Rej Sančez? — Red.{4} Kao boja. Mislim da sam video neš to š to bi moglo da vam pomogne u vezi s onom

pričom koju ste pisali, o tipu koji siluje žene. — Dobro, slušam. Šta imate? Sindi je podesila sluš alice i mikrofon, otvorila novi dokument na rač unaru i otkucala Redovo ime u gornjem levom uglu zajedno s brojem koji joj se pojavio na ekranu. — Ona krupna žena koja je bila na televiziji? — Znam na koga mislite — reče Sindi. Sančez je govorio o Inez Fleming. — Nisu joj prikazali lice ali sam je ipak prepoznao. — Kad ste je videli? — upita Sindi. — Pretproš le več eri. Setao sam psa ulicom Bejker, baš kod ugla sa ulicom Klej. Sedi je stara. Ako je ne prošetam kad počne da cvili, napravi haos na tepihu i moja žena poludi... — Gospodine Sančez... — Zovite me Red. — Rede, kad ste videli ženu za koju mislite da je ona koju su intervjuisali na TV-u, šta je radila? — Nije radila niš ta. Bila je u nesvesti. Mislim, nije znala za sebe. Mislio sam da je pijana. Mož da i jeste bila pijana. Vozač ju je napola pridrž avao, a napola vukao ka jednoj zgradi. Evo. Zapisao sam adresu. Nije daleko od mog stana. Sanč ez mi je proč itao adresu jedne kuć e u ulici Bejker. Nalazila se nekoliko brojeva dalje od adrese Inez Fleming, ali opet, Inez se probudila u ulič ici blizu svoje zgrade. Sindi je otkucala broj kuće u svom dokumentu. — Rede, kako to mislite „vozač“ ? Vozač čega? — Izvinjavam se. Mislio sam da sam rekao da se radi o taksiju. Jedan od onih kombija. — Koje boje je bio taj kombi? - upita ona. — Je li na njemu stajao neki natpis ili oznaka, ili možda broj telefona na vratima kombija? Sančez reče: — Bio je to obič an kombi boje ž utog taksija. Mislim da na zadnjem delu jesam video neš to poput reklame. Kao za neki film. Ne mogu sad da se setim naziva. Razmisliću o tome. — A vozač? Jeste li ga dobro osmotrili? — Jok. Prostirao sam novine za Sedi. Video sam tog č oveka, imao je tamnu kosu, mislim. Da, znam, to baš i nije neki trag. U svakom sluč aju, taj č ovek je napola vukao tu gospođu trotoarom. Pomislio sam: ’Čoveče, al’ se ova napila’, i dok je moj pas obavio nuždu, njih dvoje su nestali. Sindi je zahvalila Sanč ezu i zamolila ga da pozove ponovo ako se seti neč ega. Onda je pozvala Ričija. — Dragi? Mislim da imam trag o onom serijskom silovatelju.

49. Juki i Nik Gejns su odlazili iz njene kancelarije poš avš i ka sudnici tog ponedeljka ujutru, pola sata ranije, kao što je Juki insistirala. Nik je osmotrio Juki od glave do pete i rekao: ― Nešto si mi drugačija jutros. ― Kako to misliš? ― Smešiš se - reče on. ― Hoćeš da kažeš da se inače ne smešim?

― Ne smeš iš se kad ideš na sud. Ha. Znam š ta je. Spavala si s nekim, zar ne? To je sreć a posle seksa, zar ne? Juki se nasmeja. ― Nije. Umukni. Pojela sam krofnu. Seć er mi je udario u glavu, a ti nisi Mentalista. Nadam se da će se Anđela Voker pojaviti. Šta misliš? Je li ti zvučala kao da joj se može verovati? ― Zvučala je željno. Bilo bi ludo da se ne pojavi. Sada su hodali dugim hodnikom sa zelenim podom koji je vodio ka sudnicama. Iznad glava su im zujale neonke. Dok je prolazila pored nje, Juki podiž e bradu da skrene paž nju Nikiju na ž enu koja je sedela na jednoj klupi bez naslona duž zida, pričajući sa sudskim izvršiteljem. Bila je to Anđela Voker, njihov svedok iznenađenja. Vokerova je bila č etrdesetogodiš njakinja ruž ič asto-plave kose uhvać ene u punđu, nalik šećernoj peni, a na sebi je imala plavi džemper s V izrezom, tamni sako i pantalone. Juki pomisli da će se, ako svedočenje Anđele Voker bude upola dobro kao njen izgled, ovaj svedok sjajno pokazati. Juki i Nik uđoš e u sudnicu 3B, priđoš e stolu odbrane i klimnuš e glavom Hofmanu i njegovoj zamenici, Kari Batineli, jednoj od onih pametnih klinki koje su diplomirale prava na Boltu dve godine pre roka. Batinelijeva je uputila Juki zadovoljan pogled, i Juki joj je uzvratila istom merom. Nik je izvadio svoj i Jukin laptop i postavio oba paralelno s ivicom stola pre početka zasedanja. Sudski izvrš itelj, ć elav č ovek bezizraž ajnog lica u zelenoj uniformi, najavio je da sud zaseda, a sudija Lavan je uš ao u krcatu sudnicu namrš ten. Ljudi na galeriji poustajaš e, pa posedaš e, izazvavš i š uš kanje koje se odbijalo od zidova presvuč enih hrastovim panelima. Kad je prostorija ponovo utihnula, Lavan je pozdravio porotu. Potom je rekao: — Gospođice Kasteljano. Vi nastupate. Juki ustade i zatraži da gospođica Anđela Voker bude pozvana da svedoči. Sve oč i se okrenuš e ka središ njem prolazu dok je ž ena koja je č ak i Juki delovala privlač no, tromo koračala ka pultu za svedoke i potom položila zakletvu.

50. Gospođice Voker — reč e Juki lepoj svedokinji — poznajete li optuž enu, doktorku Kendas Martin? — Nikad je nisam srela. Ali znam ko je ona, naravno. ― Jeste li poznavali njenog muža, Denisa Martina? — Da. Viđala sam s Denisom dve godine. Do otprilike mesec dana pre njegove smrti. Juki zataknu kosu iza ušiju i reče Vokerovoj: — Kada kažete da ste se 'viđali’ s Denisom Martinom, da li to znači da ste spavali s njim? — Da. Viđali smo se dve, tri noći nedeljno. — I znali ste da je oženjen? — Da. Da. Znala sam. Ali rekao mi je da je njegov brak farsa. Bio je sa ženom zbog dece. Juki se svidelo to š to je svedokinja rekla i nač in na koji je to rekla. Bila je mirna i zvuč ala je uverljivo i iskreno. — Gospođice Voker, možete li reći sudu zašto se vaša veza s gospodinom Martinom okončala?

— Rekao mi je da se viđa s nekom drugom i da je u pitanju ozbiljna veza. Rekao je da viš e prosto ne može da podnese haotičnost svog društvenog života. — Jeste li mu poverovali? — O, da. Bio je džukac. Jarac. Zmija. Ajkula. Tvor. Izaberite životinju, i Denis je bio to. — A gde ste se vi nalazili kad je Denis ubijen? — U Sidneju, u Australiji. Što dalje od njega. — Gospođice Voker, jeste li zvali na kućni broj Martinovih dok ste bili u Sidneju? — Mrsko mi je da priznam, ali zvala sam Kendas. Možda sam i pokrenula ceo ovaj debakl. — Stvarno? Možete li da budete precizniji? — Srce mi je bilo slomljeno. Htela sam da se osvetim Denisu, pa sam pozvala Kendas i rekla joj za svoju dvogodišnju vezu s njenim mužem. I rekla sam joj da se još uvek viđa s nekom drugom. — Znate li s kim se Denis viđao? — Ne. Nisam imala pojma. — I kako je Kendas Martin reagovala na vaš poziv? ― Bila je baš hladna. Rekla je: ’U pravu ste. On je ž ivotinja. Neko bi trebalo da ga sredi. Mož da ću to i sama da učinim.’ — Hvala vam. Svedok je vaš - reče Juki, udaljavajući se.

51. Fil Hofman ustade od stola odbrane. Izgledao je odmorno i maksimalno spremno, elegantan u sivom prugastom odelu s kravatom. Juki je primetila kako porotnici posmatraju Fila. Sviđao im se. — Gospođice Voker, vi ne volite Kendas Martin, zar ne? ― upita Hofman. — Ne mrzim je. Kao što sam rekla, nikad je nisam srela. — Pa, oč igledno niste imali obzira prema njoj. Spavali ste s njenim muž em dve godine, a dobro ste znali da ima dom, dvoje male dece i ženu. Nije li tako? — Časni sudijo, branilac navodi svedoka na odgovor. — Usvaja se. Nemojte to raditi, gospodine Hofman. — Izvinjavam se, časni sudijo. Hofman zazvecka sitninom u dž epu, okrenu se nazad ka svedokinji i upita: ― Marite li imalo za optuženu? — Ne baš. — Žena se promeškolji u stolici. Popravi frizuru. — U stvari - reč e Hofman - vas nije briga da li ć e Kendas ž iveti ili umreti. Izvinjavam se. Hajde da to pretoč im u pitanje. Gospođice Voker, da li vas je briga hoć e li Kendas Martin ž iveti ili umreti? — Ne, pretpostavljam da nije. — Da li bi bilo ispravno reć i da u vaš em sluč aju važ i ona izreka: ’Nema goreg neprijatelja od prezrene žene’? — Časni sudijo! - reče Juki. Hofman se nasmeši i reče: — Nemam više pitanja za ovog svedoka.

52. Juki je bila za š ankom kod Makbejna kad je Sindi uletela u bar, izgledajuć i kao da su joj krila izrasla. Bilo je očigledno da je presrećna. Juki zagrli svoju prijateljicu i reče: — Nadam se da je to na čemu si zarazno. — I ja isto — reče Sindi. Juki se široko osmehnu i potapša stolicu pored sebe, i dok je Sindi sedala na nju, Juki reče: — Ispričaj mi sve o toj prosidbi na jednom kolenu pred bogom i svim njegovim anđelima. Sindi se nasmeja, a Juki se nagnu ka njoj da č uje sve o tome ― i Sindi nije izostavila nijedan detalj. Juki se Rič oduvek sviđao. Retkost je pronać i tipa koji je lep kao ilmska zvezda a nije zaljubljen u sebe. Juki je znala da Rič nije narcis. Bio je istinski dobar tip, od one stare, viteš ke sorte. Savrš en muškarac za Sindi. A sad se i Juki zabavljala s policajcem. Oženjenim policajcem. — Hej, jedino ja prič am — reč e Sindi. — Mislim da se to ranije nije deš avalo. Reci mi neš to š to ne znam. Juki izbrblja: — Viđam se s Džeksonom Brejdijem. — Ne. Nije valjda — reče Sindi. — Šališ se? Juki se osvrnu okolo da se uveri da Brejdi nije ušao u bar dok ona nije gledala. — Kunem ti se. Istina je. — Coveč e - reč e Sindi, sa š okiranim izrazom lica koji je govorio da je vrlo zadivljena. — Sve mi ispričaj. Nemoj da izostaviš ni reč. Juki se nasmeja, pa isprič a svojoj prijateljici celu prič u: o sastancima s Brodijem u vezi sa sluč ajem Martin, njihovom prvom izlasku u Prvi sastanak, ini vinski bar i restoran, savrš eno nazvan. I ispričala je Sindi o svom sastanku s Brejdijem u petak uveče u Odmetniku. — Ispričao mi je neke prilično intimne stvari o sebi. — Jesi li spavala s njim? — upita Sindi. — Svi se toliko zanimaju za moj seksualni život... Što pitaš? — Pa, jesi li? — Ne. Ne, nisam. Ali htela sam. — Kad ćete se ponovo videti? — Pa... ako se dobro sećam, u subotu uveče — reče Juki sa stidljivim osmehom. — Ha! Pa, imam oseć aj da ć e ti se pruž iti nova prilika da ga skineš . Bož e. Bolje bi ti bilo da mi ispričaš sve o tome. Ne šalim se. To moram da čujem. Konobar im je odneo piće do malog stola pored prozora. Posle toga im je doneo jelo, rekavši. ― Molim vas pazite. Tanjiri su vrući. Mogu li da vam donesem još po jedno piće? Juki je odbila drugo pivo, izvadila crni luk iz hamburgera i presekla ga napola. - Brejdi mi je mnogo privlačan ― reče ona. — Kome nije? - reč e Sindi, ciljajuć i boč icom keč apa u pravcu pomfrita, pogodivš i dno tanjira. — On je kao Don Džonson iz one stare serije Poroci Majamija. Tabs. Ne, Kroket. — Postoji jedan problem — reče Juki.

— Samo jedan? — Oženjen je. Po Lindzinim rečima. — Čekaj. Oženjen je? I nije ti rekao? — Ne, ali hoće. Ne zaboravi čime se ja bavim. — Budi oprezna, Juki. Ako se upecaš, gotova si. Pazi da se ne opečeš. — Pazim - reč e Juki. ― Stvarno. ― Pojela je već i deo hamburgera, pogledala na sat i zamisila kako će se sudija Lavan naljutiti ako zakasni. ― Sranje. Moram da idem. — Ja ću platiti — reče Sindi. — Ali ja sam tebe zvala na ručak. — Sledeći put — reče Sindi. Juki potapka usne maramicom, poljubi Sindi u obraz i protrlja njen verenič ki prsten palcem kao da trlja Aladinovu lampu, zamišljajući želju. Zatim istrča iz bara praćena Sindinim smehom.

53. Jukin svedok je izgledao iznenađeno ali zadovoljno što se našao u centru pažnje. — Gospodine Vajt, vi ste vlasnik radnje pod nazivom Stari ali dobri u ulici Pirs? — upita ga ona. — Da, tako je. U ulici Pirs, blizu raskrsnice s ulicom Hajt. — I šta prodajete u svojoj radnji? — Dosta različitih stvari. Džubokse. Muzičke instrumente. Stare ploče. Svašta nešto. — Prodajete li oružje? — Retko, ali da. — Jeste li u aprilu proš le godine prodali jedan smit i veson kalibra š est milimetara gospodinu Denisu Martinu? — Da. Imao je dozvolu za noš enje oruž ja. Proverio sam je, kao i njegovu vozač ku dozvolu. To je bio on. — Casni sudijo — reč e Juki — htela bih sudu da predoč im ovu priznanicu koja dokazuje prodaju pištolja smit i veson kalibra šest milimetara Denisu Martinu. Juki predade račun sudiji, koji ga dade izvršitelju, koji ga pokaza Filu Hofmanu. — Ima li prigovora, gospodine Hofman? — upita Lavan. — Nema. — Predmet broj trideset predočen od strane naroda uvrštava se u dokaze — reče Lavan. Juki upita: — Kada ste kontaktirali s policijom, gospodine Vajt? — Proš le nedelje. Kad sam video prič u o ovom suđenju u novinama. Prepoznao sam sliku gospodina Martina. — Hvala vam, gospodine. Svedok je vaš — reče Juki braniocu. Hofman ustade, pređe preko centralnog dela sudnice i pozdravi svedoka. — Gospodine Vajt, mislim da znate da se serijski broj piš tolja koji ste prodali gospodinu Martinu ne nalazi na tom računu. Da li ste podneli zahtev za preregistraciju, kao što zakon nalaže? — Ja nisam preprodavač oruž ja. Bavim se prodajom antikviteta. Taj piš tolj sam kupio kao deo sadržaja jedne kutije na aukciji prošle godine. — Znači, niste postupili po zakonu?

— Kao š to sam rekao, nisam č ak ni znao da se u kutiji koju sam kupio za trideset dolara nalazi piš tolj. Nisam preprodavač oruž ja. Radim sam u toj radnji. Covek je uš ao i video piš tolj u kutiji. Kupio je i penkalo. I knjigu o struji iz dvadesetih godina proš log veka. To su suveniri. Sastavio sam rač un. Nisam znao da moram iš ta da registrujem. Cujte, proverio sam njegovu dozvolu za noš enje oružja. Ne mislim da bi mnogo ljudi u mom poslu učinilo čak i to. Stiven Vajt pogleda u Jukinom pravcu, kao da hoće da kaže: — Jesam li se upravo uvalio u nevolju? Hofman je nastavio sa svojim unakrsnim ispitivanjem. — Dakle, da razjasnimo, niste zapisali serijski broj piš tolja koji ste prodali gospodinu Martinu na račun. Imate li negde taj serijski broj? — Sumnjam. — Dakle, nema nač ina da znamo da li je piš tolj koji ste prodali Denisu Martinu isti onaj iz kojeg je on ubijen, zar ne? — Nisam rekao da znam to. — To je sve, gospodine Vajt. Hvala vam. Sudija prekrsti šake na stolu. ― Želite li dodatno da ispitate svedoka, gospođice Kasteljano? — Da, časni sudijo. Juki otvori fasciklu ispred sebe, izvadi iz nje jednu fotogra iju i pođe ka svedoku. Ovo se razvijalo baš onako kako se nadala. — Gospodine Vajt. Ovo je slika piš tolja kojim je poč injeno ubistvo, smit i veson kalibra š est milimetara. Da lije ovo ista vrsta pištolja koju ste prodali gospodinu Martinu? ― Jeste. — Koliko ste ovakvih pištolja prodali u aprilu prošle godine? — Prodao sam samo taj jedan. — Koliko ste pištolja smit i veson kalibra šest milimetara prodali za čitavu tu godinu? — Samo taj jedan. — Gospodinu Denisu Martmu? — Da, baš kao što sam rekao. Napisao sam njegovo ime na tom računu. — Hvala vam, gospodine Vajt. Završila sam, časni sudijo. Juki je zadrž ala neutralan izraz lica dok se vrać ala za sto tuž ilaš tva, ali je u glavi pravila „zvezde“ . Vajt je bio vrlo ubedljiv svedok. Proverio je dozvolu za noš enje oruž ja Denisa Martina i njegovu vozačku dozvolu i prepoznao ga je na fotografiji. I definitivno je prodao Denisu Martinu pištolj. To nije bio dokaz ― ali jeste bilo okrivljujuće svedočenje. Juki je sačekala da Stiven Vajt siđe s pulta za svedoke i zatim pozvala sledećeg.

54. Stajala sam u zadnjem delu prepune sudnice posmatrajuć i Juki kako ispituje istraž iteljku drugog stepena Seron Karoters, forenzič arku koja je ustanovila postojanje barutnih č estica na šakama Kendas Martin manje od pola sata nekon ubistva Denisa Martina. Poznavala sam Karotersovu neke č etiri godine i radila na desetak sluč ajeva s njom, i nikad nisam videla da je napravila neku greš ku. Radila je striktno po pravilima, ali znala je i kako da

pronađe rupe u sistemu a da ne krši pravila. — Gospođice Karoters, jeste li vi bili glavni istražitelj u slučaju Martin? — Da, jesam. ― Jeste li testirali š ake doktorke Martin na prisustvo barutnih č estica u otprilike š est i četrdeset pet večeri četrnaestog septembra? - upita Juki. — Jesam. Test je bio pozivitan na prisustvo barutnih čestica. Jedna ž ena koja je sedela blizu zida dobila je napad vlaž nog kaš lja kojem, kako se č inilo, nikad neće doći kraj. Juki je sačekala da se žena do kraja iskašlje, pa je upitala: ― Gospođice Karoters, jeste li pitali optuž enu da li je opalila iz piš tolja koji je pronađen na mestu zločina? — Da, jesam. Rekla je da jeste. — I kako je glasilo njeno objašnjenje, zašto je opalila iz pištolja? — Imala je jedno objaš njenje pre nego š to sam joj ispitala š ake, i drugo, detaljnije objaš njenje posle toga. — Imala je dva objaš njenja? — reč e Juki, okrenuvš i se da pogleda Kendas Martin. Da je taj pogled bio pištolj, oglasio bi se sa beng. Bila sam rastrzana, navijala sam za Juki, a istovremeno sam saoseć ala s Kendas Martin i strahovala za nju. Dosta ljudi koje sam znala i poš tovala stavilo je na kocku svoje karijere verujuć i da je Kendas Martin ubila svog muža. Da li je moguće da svi oni greše? Zašto mi osećaj govori da je ona nevina? Juki reče svojoj svedokinji: — Molim vas recite nam koja su to dva objašnjenja bila. Karotersova je, ne trepćući, okrenula glavu ka poroti i rekla: ― Pre nego š to sam uradila test na prisustvo barutnih č estica, doktorka Martin mi je rekla da joj je neki uljez upucao muž a. Posle testa, ponovila je da je uljez upucao njenog muž a, ali je dodala da je ispustio piš tolj i pobegao kada je muž a pozvala po imenu. Rekla je da je podigla piš tolj s poda i potrčala za uljezom. Da je zapucala u pravcu ulice da ga otera. Tiho sam napustila sudnicu. Još uvek sam tapkala u mestu u sluč aju Rič ardson, a Brejdi mi je i više nego jasno stavio do znanja da je slučaj Kendas Martin zatvoren. Ono š to nije znao jeste da sam prethodne več eri pregledala dokumentaciju o sluč aju Martin. Proč itala sam sve beleš ke Pola Cija i pronaš la jedan trag koji sam htela da istraž im. Morala sam da ga istraž im kako bih mogla da uć utkam glas Kendas Martin u svojoj glavi koji je govorio: „Nisam ga ubila, narednice. Molim vas pomozite mi. Sudi mi se na život i smrt.“

55. Ono š to sam napabirč ila iz Cijevih belež aka bilo je da su Kejtlin i Dankan Martin imali uč itelja klavira koji je dolazio u njihovu kuću da im daje časove dva puta nedeljno. Zvao se Bernard Sent Džon. Cije ispitao Sent Dž ona tokom istrage u sluč aju Martin i, sudeć i prema njegovim beleš kama, Sent Dž on nije znao ko je ubica. U stvari, naglasio je da ne veruje da je Kendas Martin ubila svog muža. Ci nikad nije ponovo prič ao sa Sent Dž onom, ali buduć i da je uč itelj klavira bio tako snaž no ubeđen da je Kendas Martin nevina, htela sam da č ujem od njega kako i zaš to se uč vrstio u tom

ubeđenju. Sent Dž onov iznajmljeni stan nalazio se u jednoj viktorijanskoj kuć i u ulici Okatvija broj 2400, u bloku pretež no stambenih zgrada. Oč ekivao me je, i kad sam pozvonila na interfon u prizemlju, pustio me je unutra. Odmerila sam Sent Džona u dovratku. Bio je u ranim č etrdesetim, visok metar i sedamdeset tri, vitke građe i oš tre kose. Poš la sam za njim u stan i videla da oč igledno voli dramatič ne kombinacije kad je u pitanju opremanje ž ivotnog prostora. Dnevna soba je bila u zlatu s crvenim draperijama, zastrta tepisima od veš tač ke zebrine kože, dok je pored isturenog prozora stajao jedan veoma lep stejnvej klavir. Poš to mi je ponudio da sednem, Sent Dž on sede na otoman č iji rubovi behu ukraš eni kićankama i reče mi da mu je drago što sam zvala. ― Ali ne razumem zaš to policija ž eli sad da prič a sa mnom ― reč e on. — Niko me nije ž eleo kao svedoka. — Niste bili u kući Martinovih one večeri kad se desilo ubistvo, zar ne? — Ne. Nisam bio tamo. Nisam video nikakav pištolj. Nisam čuo nikakve pretnje — reče, sležući ramenima. — Prema onome š to ste mi isprič ali preko telefona, stekla sam utisak da ste imali uvid u određena dešavanja u domaćinstvu koja bi po vašem mišljenju mogla da budu važna. — Pa, imam neke misli i zapaž anja, narednice. Svakako. Poč ev od vremena kad je Kendas bolovala od raka dojke pre dve godine. Sent Dž onu nije trebao nikakav podstrek da mi prič a o poslednje dve godine rada kod Martinovih, prič u punu sitnič avih ž albi i trač eva. Ipak, č injenica da je č ovek trač ara ne č ini ga lošim svedokom. Baš suprotno. — Kendas se ponaš ala kao kuč ka prema svima dok je bila na hemoterapiji — reč e on. — Naročito prema Elen. — Elen Laferti. Dadilja. — Tako je — reč e mi Sent Dž on. — Ne znam otkad je to poč elo, ali Elen mi se poverila pre viš e od godinu dana — reče Sent Džon. — Rekla mi je da je u vezi s Denisom. — Zašto niste to rekli policiji? — Nisam znao da je važno. Da li je? — Nisam sigurna. Ali recite mi — zaš to ste inspektoru Ciju rekli da mislite da Kendas nije sposobna da ubije muža? — Ona je lekar. ’Prvo: ne č ini naž ao drugima’. Denisovo ubistvo uč inilo bi naž ao svima u kuć i. I pogledajte. Jeste. Zaklopila sam belež nicu i zahvalila Sent Dž onu na vremenu. Dok sam odlazila iz stana, setila sam se da mi je Fil Hofman rekao da bi ono š to zna o Elen Laferti moglo dovesti do toga da se odbaci optužba protiv Kendas Martin. Kendas je spekulisala da je njen muž spavao s Elen Laferti, a sada je Bernard Sent Dž on potvrdio taj deo njene teorije. Da li je Lafertijeva postala ljubomorna, kao š to je Kendasova rekla? Da li je Elen Laferti takozvani uljez koji je ubio Denisa Martina?

56.

Pomislila

sam da je Pol Ci mož da još ljut na mene š to sam dovela u pitanje optuž bu za prvostepeno ubistvo protiv Kendas Martin. Ako sada nije penio od besa, svakako hoć e kad mu budem rekla da još uvek čaprkam po njegovom slučaju i da još nisam spremna da odustanem. Bilo je oko pet popodne kad sam mu donela kafu s mlekom i sela preko puta njega za njegov veoma uredni sto na odeljenju. Či me je pogledao, lica potpuno bezizraznog, i rekao: — Još uvek pokušavaš da otvoriš moj zatvoreni slučaj? Klimnuh glavom. — Prosto moraš da mi dozvoliš da izbacim to iz sebe — rekoh. ― Da si na mom mestu, postupio bi isto. — Ti si glavna. — Sećaš se Bernarda Sent Džona? — upitah ga. — Onaj učitelj klavira. Kako mogu da zaboravim tog tipa? — Upravo sam pričala s njim. — Ne ljutim se, Lindzi. Samo hoć u da te razumem. Kroz ovo odeljenje godiš nje prođe pedeset sluč ejeva. Samo polovinu njih reš imo. I to ako nam dobro ide. Ovde imamo jedan sluč aj koji smo uspeli da rešimo. Zašto te ovaj slučaj toliko zanima? — Ne umem to da objasnim. — Ne mož eš da objasniš zaš to vređaš mene, Maknila, Brejdija, č itavu Policiju San Franciska i kancelariju javnog tužioca? Misliš da ćemo time zaraditi neke poene kod javnog tužioca? — Moram da uradim ovo, Pole. Ako je Kendas Martin kriva, moje njuškanje neće to promeniti. — Ali ne misliš da je kriva, zar ne? — Ne znam. Čijeve usne razvukoše se u širok osmeh. Što je bila retkost. Kao Halejeva kometa. — Šta je smešno? — upitah ga. — Volim to kod tebe, Lindzi. Nikad ne odustaješ. Ali, znaš, Brejdi nema smisao za humor. — Njime ću se pozabaviti kad budem morala. Či slegnu ramenima i reče: ― I šta ti je Bernard Sent Džon rekao? — Da je Denis Martin spavao s Elen Laferti. Lafertijeva mu se poveravala. — Opa bato. Pa, eto ti motiva, narednice. Samo pronalaziš još argumenata protiv doktorke Martin. Kendas je saznala da njen muž e spava s dadiljom, pa ga je ubila. Motiv star koliko i ljudska rasa. — Ili ― šta ako je bilo obrnuto? — Misliš da je Lafertijeva ubica? — To nije tako suludo, Pole. Hoć u da prič am s tobom o onom unajmljenom ubici. Gregoru Guzmanu. Či samo odmahnu glavom i uzdahnu. — Upornost ti pristaje, Lindzi. Dobro, šta želiš da znaš o Gregoru Guzmanu? — Ispričaj mi sve što znaš.

57.

Dok je Či kucao po tastaturi, rekao mi je: ― Guzmanu se pripisuje jedanaest ubistava — jedanaest nereš enih sluč ajeva koji odgovaraju njegovom načinu ubijanja. Primakla sam stolicu toliko blizu Čijevom stolu da sam videla svoj odraz u monitoru. ― Radi se o veoma elegantnom nač inu ubijanja - reč e Ci. ― Prvo, radi u tajnosti. Niko ga nikad ne vidi, i ne ostavlja dokaze. Drugo, uvek koristi kalibar š est milimetara i ubija tako š to puca u glavu. Posao obavi prvim metkom. Drugi metak ispali gotovo povrh prvog. Rekao bih da drugi metak služi samo kao osiguranje. Odličan je strelac. ― Denis Martin je dobio dva metka u grudi. ― Tako je. Ci poč e da kuca po tastaturi i otvori nekoliko slika neuhvatljivog ubice. Prva je bila zrnasti zamrznuti crno-beli kadar uzet s video-snimka na kojem neki muš karac izlazi iz kazina Cirkus Cirkus, poznatog u Vegasu. Sledeć a fotogra ija prikazivala je potencijalno istog č oveka u tamnom odelu kako stoji pored ulič ne reklame i posmatra masu ljudi koji ulaze u neku javnu zgradu. Ta slika je bila naslovljena s „Linkoln centar, Njujork“ . Poslednja slika bila je najbolja. Bila je uslikana noć u, dugim objektivom uperenim u prozor s vozač ke strane jednog terenca tamne boje, datirana prvog septembra proš le godine. Na suvozač kom sediš tu videla se Kendas Martin iz profila. Kosa joj je zaklanjala deo lica. Pored nje je za volanom sedeo proć elav muš karac koji je okrenuo glavu ka njoj. Njegove crte lica bilo je teško razaznati zbog senki u unutrašnjosti kola. Bilo je teš ko reć i da li je č ovek na toj slici Gregor Guzman, pa č ak i da li je ž ena na sediš tu suvozača Kendas Martin. — Koliko si siguran da je ovo Guzman? - upitah Čija. — U sluč aju svih Guzmanovih slika nagađa se da se radi o njemu. Nemamo zvanič ne fotogra ije s kojima bismo ih uporedili, ali program za prepoznavanje lica pronaš ao je poklapanje od osamdeset tri posto između četiri fotografije koje sam ti upravo pokazao. — Pole, da tvoj slučaj zavisi od ove slike u terencu, Kendas Martin bi bila oslobođena. — Javni tuž ilac je ž eleo da je upotrebi. Ona ukazuje na postojanje predumiš ljaja. Moram da ti priznam nešto, Lindzi. — Ovde sam, Pole. I slušam te. — Osim ove loš e slike s Kendas Martin, niko u policiji nije prijavio da je video Gregora Guzamana u poslednje tri godine. Ko zna da li je uopšte živ.

58. Tik pre š est te več eri, Sindi je stajala na vetrovitoj raskrsnici ulica Turk i Dž ouns. Tenderloin je bio opasan kraj, verovatno najgori u San Francisku. Kad je kiš ica poč ela da rominja, beskuć nici su natukli kapuljač e na glave, pogurili se iznad svojih ž ič anih kolica, š ćuć ureni ispod strehe hotela Etel, koji iznajmljuje sobe na sat, i Kod tetke Viki, neuglednog gej bara pored njega. Sindi zakopč a kaput i podiž e okovratnik, zureć i u predstavniš tvo taksi-preduzeć a s druge

strane ulice koje je zauzimalo severoistoč ni deo te raskrsnice. U nivou ulice nalazila su se dva izloga s trepćućim neonskim reklamama: TAKSI KVIK EKSPRES i PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE. U vezi s tim lokalom nije bilo ničeg privlačnog. Rič joj je rekao da ć e se nać i s njom u jednom ka ić u dva ulaza dalje, ali Sindi nije mogla da č eka. Pozvala je Rič a i kad je dobila njegovu govornu poš tu, ostavila mu je poruku i preš la ulicu Turk na crveno. Dok se približ avala Brzom taksiju, Sindi je primetila ulaz za vozila taksi-preduzeć a u Turkovoj: veliki ulaz skrivao je rampu koja je vodila ka podzemnom parkingu. Zuti taksiji bili su naređani uz ivičnjak. Vozači su stajali na kišici, pušeći na trotoaru, potežući iz flaša u papirnim kesama. Sindi je priš la izlogu i videla dispeč ersku kancelariju s druge strane stakla, dosta nalik biletarnici u bioskopu, samo veću. Pokucala je po staklu. Covek u kancelariji bio je proseč ne visine, u č etrdesetim, tamne kose i bledog ovalnog lica. Nosio je izguž vanu kariranu koš ulju i oker vojnič ke pantalone. Izgledao je razdraž ljivo dok je prihvatao pozive, istovremeno dajući uputstva u mikrofon radija. Sindi je morala da viče kako bi nadjačala zvuk pristižućih radio-poziva. ― Ja sam Sindi Tomas — reče u rešetku. ― Jeste li vi vlasnik ove firme? — Ne, ja sam menadžer i dispečer, Al Visocki. Šta mogu da učinim za vas? ― Ja sam reporterka u Kroniklu - reč e ona. Iskopala je svoju novinarsku legitimaciju iz taš ne i prislonila je na staklo. — O čemu se radi? ― Jedan od vaš ih vozač a je mož da spasao nekoga ko je dož iveo infarkt. Osoba koja je pozvala novine seća se jedino da je vozač bio u taksi-kombiju - slaga Sindi. — Znate li kako se vozač zove? ― Ne. — A kako je taj vozač izgledao? ― Jedino čega se ta osoba seća jeste da je na tom kombiju stajala reklama za neki film. — Coveč e... reklama za ilm - reč e Visocki. - Dobro, sluš ajte. Imamo š est kombija u voznom parku. Tri su tu. Tri su na terenu. Ali, znate, nijedan vozač ne vozi uvek ista kola. Voze ona koja su ovde kad im počne smena. — Mogu li svejedno da bacim pogled? Ne bi trebalo dugo da potraje. — Samo izvolite. Visocki reč e Sindi da garaž a ima tri nivoa — prizemlje, na kome se ona nalazi, i dva podzemna nivoa. Dva kombija su se nalazila na prvom spratu, a treći na drugom, najnižem. Sindi se zahvalila č oveku i poč ela s obilaskom parkiranih taksija u mrač noj, prljavoj podzemnoj garaž i koja je zaudarala na izduvne gasove. Dvadeset minuta kasnije, pronaš la je sva tri kombija, od kojih nijedan nije imao reklamu za film na bočnim vratima. Vratila se stepenicama do prizemlja i ostavila svoju vizitkartu dispeč eru, uzevš i njegovu zauzvrat. — Mogu li ponovo da vas pozovem? — Slobodno — reče Visocki, koji zgrabi mikrofon i režeći izdiktira adresu vozaču. Sindi je izašla iz garaže na glavna vrata u ulici Turk i pronašla Ričija kako je čeka na uglu. — Trebalo je da me čekaš u kafiću — reče on. — Zao mi je, Rič . Malo sam poranila pa sam mislila da istraž im jedan trag. Dragi, ovo je samo

dosadni deo posla. I samo taksi-preduzeće. — Taksi-preduzeć e, a slutiš da je neki taksista poslednji video ž enu koja je bila drogirana i silovana. — Pa, nijedan od taksija ovde nije taj koji tražimo. ― Ne sviđa mi se koliko rizikuješ da bi doš la do prič e, Sindi ― reč e Rič , otvarajuć i joj vrata sa suvozač ke strane. ― Ova ulič ica je savrš ena da te neko opljač ka. Odbacić u te kuć i. Onda moram da se nađem sa Lindzi. Sindi pogleda svog verenika, prope se na prste i poljubi ga. Reče: ― Previše si, bokte, zaštitnički nastrojen, Riči. A ono što je čudno je da mi se to nekako sviđa.

59. Konklin i ja smo se još

jednom videli s Rič ardson-ovima u njihovom skupom apartmanu u hotelu Mark Hopkins, s pogledom od milijardu dolara na svetla Nob hila i Junion skvera. Odatle se videla Piramida Transamerika i neboderi u poslovnom delu grada, zaliv San Franciska i zapadni deo mosta Bej, koji je dopirao do Trežer Ajlenda. Zivela sam u San Francisku č itavog ž ivota, ali sam retko kad imala priliku da osmotrim grad iz ove perspektive. Zurila sam u svetla u daljini dok je Konklin govorio Rič ardsonovima da nam treba sat vremena nasamo s Ejvis. Rekao je da ć e Ejvis biti lakš e ako budemo prič ali ovde a ne u stanici. I rekao je da će, budemo li razgovarali nasamo s njom, možda biti iskrenija nego kad bi roditelji bili prisutni. Sonja Ričardson je rekla: — Mislim da nema više šta da vam kaže — ali oba roditelja su pristala da nas puste da pričamo nasamo s Ejvis. Sada su roditelji bili na „laganoj več eri" u restoranu na vrhu hotela, a Ejvis je bila u kuhinji, i gledala me preko ramena s izrazom žestoke antipatije na licu. — Koliko puta moram da vam kaž em — naroguš ila se. Otvorila je friž ider i izvadila č iniju s umakom, a zatim poč ela da pretura po kredencu i spustila š aku na kesicu s č ipsom. — Rekla sam vam sve što znam. — Dođi ovamo i sedi, Ejvis — reče Konklin. Izgledala je kao da ju je ton kojim joj se Konklin obratio iznenadio, š to je zapravo bilo blago u poređenju sa slikama koje sam ja imala u glavi — kako je grabim za gušu i bacam uza zid. Ejvis je iz inata sporo pokupila svoje grickalice, zajedno s laš om soka, i odnela ih u dnevnu sobu, gde je ih sve razastrla po kafenom stočiću. — Pričaj nam o svom učitelju engleskog — rekoh. — Gospodinu Riteru? — Imaš nekoliko nastavnika engleskog? — Gospodin Riter nije loš . Nije mi omiljeni nastavnik, ali imam dobre ocene iz engleskog. Imam talenta za pisanje. — Da li je Džordan Riter otac tvog deteta? — To je suludo! Jedva ga poznajem. Sedela sam u stolici u visini njenih oč iju, skrš tenih š aka, laktova oslonjenih na kolena. Nagnula sam se preko kafenog stočića i rekla tinejdžerki: ― Misliš li ti da sam ja glupa? — Molim?

— Rekla sam, misliš li da sam glupa? — Kakve veze ima ko je otac? Rekoh: ― Dosta je bilo. Ejvis, ustani. Inspektore Konkline, stavite joj lisice. Ejvis Rič ardson, uhapš ena si zbog kovanja zavere, ometanja pravde i ugrož avanja ž ivota deteta. Ako pronađemo njegovo telo, promenićemo tu optužbu u optužbu za ubistvo. — O, bož e, š ta to radite? — reč e ona dok su joj se lisice sklapale oko zglobova. - Moja beba nije mrtva. On nije mrtav. — Ispričaćeš nam o tome u stanici. Idemo — rekoh. — Ovde. Ispričaću vam ovde ― reče ona. Klimnula sam glavom Rič u i on joj je skinuo lisice. Devojka se bacila nazad na kauč , a onda je počela da priča verziju priče koju ranije nisam čula. Nisam znala da li govori istinu. Ali njena priča je svakako postajala čudna.

60. Ako mi isprič aš neku izmiš ljotinu — rekoh Ejvis Rič ardson - ili poluistinu, ili ako iš ta budeš preuveličala... ako me slažeš na bilo koji način — znaću. A kad se to desi, ideš u zatvor. — Reć u ć u vam istinu — reč e ona. — Reć i ć u vam sve š to vas zanima. Ne mogu viš e to da podnesem. — Počni da pričaš. — U pravu ste za Džordana. On je otac moje bebe. Ima sjajne gene. Gene? Ova mala je gadno pomerila pameć u. Bojala sam se da ć u se izdrati na nju ako otvorim usta. Proš la sam rukom kroz kosu i sač ekala malo da me prođe bes. Ne seć am se kad sam se oseć ala tako frustrirano, ali nisam htela da zatvorim usta ovoj devojci time š to ć u joj dozvoliti da mi vidi gnev u očima. Bilo je vreme da pustim Konklina da uposli svoj šarm. Konklin reče: — Da li je beba živa, Ejvis? Znaš li gde se nalazi? — Živ je. Ali ne znam gde je. Konklin reče: — Dobro, Ejvis. Hajde da vidimo možemo li zajedno to da otkrijemo. — Veliki deo onoga š to sam vam ranije rekla je istina. Krila sam trudnoć u. Cak ni Dž ordanu nisam niš ta rekla pet meseci. Onda sam mu rekla, i poč eo da se ponaš a kao seronja: ’Kako uopš te da znam da je dete moje?’ — Muškarci umeju da budu seronje - reče Konklin. Ejvis klimnu glavom. ― Otišla sam na Pratslist i pronašla oglas. — Nikakvog oglasa nije bilo — rekoh. — Nije to bio oglas za koji sam vam rekla - reč e Ejvis. - Bio je drugač iji oglas i naiš la sam na njega pre samo tri nedelje. Pozvala sam te dve ž ene. One su par. Traž ile su bebu i htele su da plate dvadeset pet hiljada dolara. — Imena? — rekoh. — Toni i Sendi.

— To je to? — rekoh. — Pozvala si dve ž ene — reč e Konklin tinejdž erki idiotkinji na kauč u. Pogledala sam u pravcu vrata. Uz malo sreće, mala će nam reći sve što nas zanima pre nego što joj se roditelji vrate kući. U ovom trenutku, Dž ordana Ritera je č ekala zatvorska kazna. A Ejvis Rič ardson popravni dom. Poslednje š to nam je trebalo bilo je da neki advokat od hiljadu dolara na sat umeš a svoje prste u ovaj slučaj. — Pokupile su me na blok od š kole, ali... ali nisu me drogirale niti iš ta slič no. Rekle su da imaju mesto gde mogu da se porodim na miru. Zaspala sam na zadnjem sedištu. — Kad si se probudila — reče Konlin — jesi li znala gde se nalaziš? — Ne. Bio je mrak. Bila sam na nekom zabač enom mestu. Porađala sam se. Legla sam u krevet i nekih š est sati sam vriš tala toliko da sam mislila da ć e mi glava otpasti. Rodila sam bebu. Drž ala sam ga u naruč ju. Bio je neš to najlepš e š to sam ikad videla. A onda sam ga dala Toni i Sendi. Bile su fine i stvarno su ga želele. Došla sam do granice pucanja. Da li je ovom detetu uopšte stalo do njenog sina? Ne. Dreknula sam: — Tad si poslednji put videla tu bebu? Nemaš niš ta drugo da nam kaž eš ? Da li je iš ta od toga istina? Ako su ti te ine ž ene bile babice na porođaju, objasni nam zaš to su te pronaš li kako nasmrt krvariš pored jezera? — Za to sam sama kriva — reče Ejvis Ričardson.

61. Aleluja. Ejvis Rič ardson ć e konač no preuzeti odgovornost za neš to. Ako bude priznala neš to š to ć e nas odvesti do njene bebe, mislim da bih mogla da joj oprostim za to š to nas je cele proš le nedelje dovodila do ludila. Šta kažeš, Ejvis? Hoćeš li nam pomoći? Otišla sam do frižidera u kuhinji, donela flašu soka i napunila tri čaše, bez leda. — Toni je rekla da ć e Sendi i ona ostati sa mnom dok se ne oporavim — reč e Ejvis Konklinu i meni. — Onda je trebalo da odvedu bebu kući. ― Jesu li rekle gde žive? - upita Konklin. — Ne ― reče Ejvis. Još uvek sam poredila Ejvisinu novu prič u sa onom odranije, i te dve verzije se ni u č emu nisu podudarale. Muš karac s francuskim akcentom ispao je iz igre. Kidnapovanje je bilo proš lost. Otac njene bebe bio je njen nastavnik engleskog. Ejvis je odgovorila na oglas koji su dale dve žene, a sad tvrdi da se svojevoljno odrekla bebe. Da li je sposobna da govori istinu? Toni i Sendi. Pitam se da li je ta imena izmislila u tom trenutku. — Kad sam bila u toj kuć i, odmah posle porođaja, Toni mi je dala svoj telefon da pozovem Dž ordana i kaž em mu da dođe po mene — reč e Ejvis. — Ali kad sam dala telefon Toni da ga uputi kako da stigne do tamo, Džordan je prekinuo vezu. Primljeni pozivi ć e se videti na listingu poziva Dž ordana Ritera. Tako da ć emo mož da otkriti nešto.

— Samo sam htela da odem odatle. Nisam ž elela da budem blizu bebe, pa sam uvrebala priliku i iš unjala se na zadnja vrata. Stopirala sam, i jedna kola su me povezla sve do Braderhud veja, ali ti ljudi su išli na istok, pa sam izašla. — Koja kola si stopirala, Ejvis? Jesi li upamtila neko ime ili broj tablice? Pokuš avamo da sklopimo deliće u celinu. Razumeš? — rekoh. — Nisam o tome razmiš ljala. Prosto sam pobegla, a još uvek sam se nalazila usred nedođije. Nisam imala taš nu kod sebe, telefon, niš ta, i ponovo sam poč ela da krvarim. A zatim se krvarenje pojačalo. To nisam očekivala. Devojka je konač no poč ela da pokazuje znake uznemirenosti. Znojila se, krš ila ruke. Mislila je na sopstveni bol. Konklin reče: ― Možeš li da nastaviš, Ejvis? Ili da malo odmorimo? — Dobro sam — reč e ona. - Nema još mnogo toga da se kaž e. Pronaš la sam kabanicu u travuljini blizu jezera, pa sam skinula odeć u i obukla kabanicu. Vrtelo mi se u glavi dok sam hodala i pala sam nekoliko puta. Jedna kola su se zaustavila i odvezla me u bolnicu. Upoznala sam vas — reče ona, pokušavajući da mi uputi otrovan pogled. — Da li je Džordan u nevolji jer sam maloletna? — Dž ordanu niš ta neć e faliti ― slagah. ― Ono najvaž nije, Ejvis, važ nije č ak i od Dž ordana Ritera, jeste da saznamo gde se tvoja beba nalazi i da li je dobro. To je bila istina. Gde je ta beba? Ako su te ž ene stvarne, a ne samo likovi iz kreativne radionice Ejvis Rič ardson, da li su zadržale dečaka? Da li je u nekoj toploj sobi prekriven plavim ć ebencetom? Da li mu je stomač ić pun? Ima li plišanog medu? Da li je bezbedan? Ili su ga prokrijumč arili iz zemlje s heroinom u debelom crevu i isekli ga da dođu do droge odmah pošto su prispeli na obalu? — Kako su ti platile? — upitah. Molim ti se bože da su ovoj naivnoj devojčici dali ček. — Nisu mi niš ta platili. Nisam ž elela novac. To bi bilo protivzakonito, zar ne? Da prodam bebu? Nisam ga prodala. I, šta ćete sad da uradite? — upita Ejvis Konklina. — Sve će biti u redu — reče joj Konklin. Stvarno? Za koga?

62. Dok smo mi odlazili iz Marka Hopkinsa, roditelji su teš ili Ejvis. Jedva da su okrenuli glavu kad im je Konklin rekao da ćemo zvati kasnije i dok smo izlazili iz apartmana. Moj partner i ja smo malo proć askali ispred mojih kola — ili, bolje reć i, on me je sluš ao kako trtljam o najglupljoj, najnemoralnijoj devojci na svetu — a zatim smo se zaputili svako svojoj kući. Dok sam se vozila kući okrenula sam Kventina Tacija. Kventin je policijski saradnik, tehnič ki konsultant kojeg su opisivali kao „mozak u boci“ . Zivi u tamnici koju je sam osmislio, u tamnom i sumornom dupleksu s milion dolara vrednom kompjuterskom opremom. Kventin je na to potroš io novac koji je nasledio od oca, i to ga je uč inilo apsolutno najsreć nijim

čovekom kojeg poznajem. Isprič ala sam Kju Tiju, kako je voleo da ga zovu, za oglas na Pratslistu, poziv upuć en Dž ordanu Riteru i dva imena, Sendi i Toni, š to su mož da bila prava imena, nadimci ili pseudonimi koje su te žene izmislile za Ejvis. Možda nam je, za promenu, Ejvis rekla istinu u onoj meri u kojoj ju je ona sama znala. Skuvala sam več eru za Dž oa i popila veliku č aš u merloa uz pastu. Otiš li smo u dugu š etnju s Martom, i prepričala sam svom mužu poslednju epizodu priče o Ejvis Ričardson. Džo reče: — Imam osećaj da će Kju Ti otkriti nešto što će ti koristiti, Linds. Džoovi instinkti su prvoklasni instinkti jednog FBI agenta. Lepo sam spavala ugnež đena između Dž oa i Marte, i kad sam stigla u stanicu u pola devet ujutru, otkrila sam da me je Kju Ti zvao. Uzvratila sam mu poziv, i dok sam č ekala da dobije moju poruku i pozove me, Brejdi me je zamolio da dođem u njegovu kancelariju i podnesem mu izveš taj o sluč aju Rič ardson. Dala sam mu detaljan ali kratak izveš taj, a on je postavljao dobra pitanja. Jedino sam ž alila š to nemam niš ta konkretnije da mu saopštim. — Daj gas ili ć emo ovaj sluč aj proslediti Odeljenju za zloč ine protiv lič nosti i nastaviti dalje — reče on. Telefon mi je zvonio kad sam se vratila za sto. Nadala sam se da je Kju Ti, ali sam na ekranu videla da je to dekan Hanover iz akademije Brajton. — Bokserova na vezi ― rekoh, zamiš ljajuć i č oveka s leptir-maš nom na tufne u njegovoj doteranoj kancelariji. — Narednice, drago mi je što sam vas dobio. — Nešto nije u redu? — Ejvis Rič ardson je nestala - reč e mi dekan. ― Juč e se vratila u š kolu, ali jutros je nije bilo u đač kom domu. Upravo sam saznao da nam fali i jedan nastavnik. Dž ordan Riter se jutros nije pojavio na č asu. To je veoma nebič no za njega. Oboje su nestali. Nisu ostavili poruke, niti iš ta drugo. Prosto su nestali.

63. Pre manje od dvadeset č etiri sata, Fil Hofman je bio u svojoj kancelariji, i uvež bavao strategiju odbrane, kad je jedan poziv iz Policije San Franciska radikalno uveć ao š anse za oslobađanje njegove klijentkinje. Njemu je to svakako izgledalo kao božja promisao. Sad je stajao za stolom odbrane u sudnici sudije Lavana i rekao: — Odbrana poziva Bernarda Sent Džona da svedoči. Bernard Sent Dž on je uš ao u sudnicu. Nosio je skupo odelo na bele pruge i plavu svilenu koš ulju. Svaka oš tra dlaka na glavi mu je bila na mestu. Nakon š to se zakleo i seo, Hofman je priš ao pultu za svedoke. Kao što se i moglo očekivati, Juki je skočila na noge. ― Casni sudijo — reč e ona — tek sinoć smo saznali za ovog svedoka i nismo imali vremena da se pripremimo. Hofman reče sudiji:

― I sam sam sinoć saznao za ovog svedoka, i odmah smo poslali imejl gospođici Kasteljano. Lavan proviri preko naočara, gledajući iz svoje visoke stolice, i reče: ― Gospođice Kasteljano, imaćete priliku da ispitate svedoka. Gospodine Hofman, nastavite. ― Hvala vam, časni sudijo. Gospodine Sent Džon, kakvim poslom se bavite? ― Sviram klavir na javnim dešavanjima, a i učitelj sam klavira. — Da li trenutno podučavate klavir decu Martinovih? — Ne. Otpustili su me pre č etiri meseca. Deca su bila zauzeta brojnim aktivnostima, a č asovi klavira po svemu sudeći nisu bili prioritet. — U čemu se sastojao vaš posao kod Martinovih pre nego što su vas otpustili. — Uglavnom sam poduč avao Kejtlin — reč e Sent Dž on. — Ali Dankan je uč io lestvice i neke pesme za početnike. — Kad ste počeli da radite za porodicu Martin? — Prošlog meseca bile bi dve godine. — A da li ste u prijateljskim odnosima s drugim ljudima koji su radili kod Martinovih? — upita Hofman. — Da, jesam. — Da li ste bili prijatelj s Elen Laferti, dečjom dadiljom? — Da, gospodine. — I da li vam je gospođica Laferti u poverenju rekla za vezu koju je imala s gospodinom Martinom? — Jeste. Pre malo više od godinu dana. — Šta vam je tada rekla? — Rekla je da je u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom. Poč eli su da se viđaju kad je doktorka Martin bila operisana od raka dojke i iš la na hemoterapiju. Elen je rekla da je isprva samo spavala s gospodinom Martinom jer je bio mnogo tužan. Hofman je sačekao da se kikot na galeriji utiša, a potom je zamolio svog svedoka da nastavi. Sent Džon reče: ― Kad mi je rekla za njihovu vezu, Elen se već bila zaljubila u Denisa i nije znala šta da radi. — Rekla-kazala, časni sudijo — reče Juki. — Dozvoliću ovo, gospođice Kasteljano. Nastavite, gospodine Hofman. — Da li je gospođica Laferti još nekom prilikom pominjala da je u vezi s gospodinom Martinom? — Da. Pokazala mi je poklone koje je dobila od njega. A pre nego š to je... umro, Elen mi je ponovila da ga ludo voli — njene reči — i da voli i njegovu decu. — A zašto se niste ranije javili vlastima s tim informacijama, gospodine Sent Džon? — Policija me je jedino pitala da li sam prisustvovao nekom neslaganju između doktorke Martin i njenog muž a. Rekao sam da sam ih č uo kako se svađaju. I ž eleli su da znaju jesam li bio u kući te večeri kad se desilo ubistvo. Nisam bio. Nisam bio tamo danima. — Jeste li rekli policiji da mislite da je doktorka Martin ubila svog muža? Sent Džon reče: — Ne. Rekao sam da mislim da nije ubila svog muž a. Oboje Martinovih su bili pod pritiskom, ali znao sam da Kendas ne bi ubila oca svoje dece, i to sam rekao policiji. — Da li mislite da je gospođica Laferti bila ljuta zbog toga što je imala ulogu ljubavnice? Juki ustade. — Nagađanje, č asni sudijo. Nagađanje, navođenje svedoka na odgovor, kao i podmuklost i kalkulisanje. — Porota ć e zanemariti ovo — reč e Lavan. Uperi č ekić u Hofmanovom pravcu. ― Nemojte viš e

to da radite. — Da, č asni sudijo. — Hofman se pokloni, sakri osmeh od sudije, i reč e: — Završ io sam s ovim svedokom.

64. Juki je nažvrljala poruku Nikiju na svom blokčetu: — Znaš li išta o ovom pijanisti? Gejns joj nažvrlja u odgovor: — Baš ništa. Sveti Isus {5} Dž on nije podrž ao teoriju o sluč aju koju je policija zastupala, tako da je bio ignorisan. I sada je ona uhvać ena nespremna. Hofman je oč igledno pokuš ao da joj kaž e za Eleninu vezu s Denisom Martinom kad ga je otkačila. Juki se borila protiv panike koja joj se pela iz ž eluca i poč ela je da prelistava kartice s beleškama dok je razmišljala šta da radi s ovom iznenadnom „koskom“ . Sent Dž onovo svedoč enje je znač ilo da je Elen Laferti imala motiv. A buduć i da je Denis Martin posedovao piš tolj — dokaz koji je Juki sama predoč ila ― iz toga sledi da je Elen mogla taj piš tolj da nađe. Ako je tako, Lafertijeva je imala č ime da ubije Denisa Martina. Motiv? Mož da. Priliku? Svaki božji dan. Do đavola. Prvo pravilo koji svaki parnič ar nauč i jeste da ne postavlja pitanja ako ne zna odgovor na njih. Ona je išla potpuno naslepo. Juki ustade i reče: — Dobro jutro, gospodine Sent Džon. — Dobro jutro. Juki je obišla oko stola tužilaštva, pričajući dok je koračala ka svedoku. — Jedino š to ž elim da č ujem od vas su č injenice — reč e Juki. — Ne neš to š to vam je neko drugi ispričao. Ne nešto što ste čuli. — Gospođice Kasteljano — Lavan ć e umorno — ja nosim sudijsku odoru, ne vi. Ja dajem uputstva, ne vi. Ako imate neko pitanje, predlažem vam da ga postavite. — Da, č asni sudijo. Gospodine Sent Dž on, molim vas odgovarajte na moja pitanja služ eć i se onim što znate iz prve ruke. — Naravno. U redu. To mi je jasno — reče Sent Džon. Juki se u sebi na brzinu pomoli svojoj pokojnoj majci, pa reče: — Gospodine Sent Dž on, da li ste ikada videli gospodina Martina i gospođicu Laferti u onome što bismo nazvali kompromitujućom situacijom? — Mislite, kako vode ljubav? — Da. Ili kako se ljube. Ili flertuju. — Ne. Znao sam samo ono što mi je Elen rekla. — Hvala vam. To je sve što imam za ovog svedoka, časni sudijo. — Svedok je slobodan — reče sudija.

65. Fil Hofman ustade sa svoje stolice pored Kendas Martin. — Časni sudijo, pozivamo Elen Laferti da svedoči. Elen Laferti je uš la u sudnicu uzdignuta č ela i samouvereno krenula da se spuš ta središ njim prolazom. Sve oč i behu uperene u tu lepu mladu ž enu, besprekorno i skromno odevenu, u tamnosivom kostimu, sa zlatnim krstić em na lanč ić u oko vrata. Izgledala je baš kao osoba kojoj biste poverili brigu o svojoj deci. Fil Hofman se maksimalno trudio da sakrije svoje nestrpljenje. Elen Laferti je bila glavni svedok Juki Kasteljano protiv njegovog klijenta. Sa informacijama koje sad ima, uniš tić e Lafertijevu za govornicom i preokrenuti njeno svedoč enje u korist odbrane. Ali mora to da uč ini tako da ne ispadne čudovište u očima porote. Poš to je Lafertijeva polož ila zakletvu i sela, Fil je priš ao pultu za svedoke. Pozdravio je svog novog svedoka i postavio joj prvo pitanje. — Gospođice Laferti, kako biste opisali vašu vezu s Denisom Martinom? — U kom smislu, gospodine Hofman? — Mislim da je moje pitanje bilo prilič no jasno. Dozvolite da ga ponovim. U kakvoj ste vezi bili s Denisom Martinom? — On je bio otac svoje dece. A ja sam se brinula o deci. To mi je jedino bilo važno. — Casni sudijo, traž im dozvolu da se prema gospođici Lafeti ophodim kao prema neprijateljski nastrojenom svedoku. Lavan se okrenu u stolici za devedeset stepeni i reče: — Gospođice Laferti, da bi vama i č lanovima porote bilo jasno, neprijateljski nastrojen svedok je svedok koji svedoč i u korist protivnič ke strane - u ovom sluč aju, tuž ilaš tva ― i koji kada ga isputuje druga strana — u ovom slučaju, odbrana — ne sarađuje. — Time š to sam vas okarakterisao kao neprijateljski nastrojenog svedoka, gospođice Laferti, dajem gospodinu Hofmanu dozvolu da vam postavlja pitanja koja navode na odgovor. Zakleli ste se da ćete govoriti istinu. Ne zaboravite to. — Neću, časni sudijo. Hofman je fiksirao Lafertijevu pogledom i rekao: ― Jeste li bili u ljubavnoj vezi s gospodinom Martinom? — O, bože. — Da ili ne? Da li ste vas dvoje bili ljubavnici? — Da. — Možete li da govorite dovoljno glasno da vas porota čuje? — Da. Jesam. Jesmo. — I kad je ta ljubavna veza počela? Oči Elen Laferti napuniše se suzama koje joj potekoše niz obraze. — Prošlog aprila bilo je dve godine. — Znači, više od godinu dana pre nego što je gospodin Martin upucan? — Aha. Da. — Jeste li se još uvek viđali s gospodinom Martinom kada je bio ubijen? ― Da.

— Priznajete da ste spavali s oženjenim muškarcem u kući u kojoj je on živeo sa svojom ženom i decom. Je li tako? — Jeste. — A kada vas je gospođica Kasteljano izvela da svedoč ite, niste mislili da je važ no da nam kažete za tu vašu vezu? — Ne, nisam. — A kakvo mišljenje imate o Kendas Martin? — Mislim da je okrutna. — Da li ste bili ljubomorni na doktorku Martin? Nastupila je pauza dok je Lafertijeva okretala glavu na sve strane. Ka Juki. Ka poroti. Ka Kendas Martin. — Odgovorite na pitanje, gospođice Laferti - reče Hofman. ― Da li ste bili ljubomorni zbog toga što je doktorka Martin bila u braku s vašim ljubavnikom? — Časni sudijo, da li zaista moram da odgovorim na to? — Da, svakako morate, gospođice Laferti. Lafertijeva uzdahnu, stež uć i krstić oko vrata, i konač no progovori, glasom koji je zvonko odzvanjao tihom sudnicom. — Želela sam da imam njen život. Ali ne bih učinila ništa da bih je povredila. — A doktora Martina? Nije hteo da ostavi ž enu, zar ne? Da li biste povredili gospodina Martina? — Ne, ne. Nikada. Volela sam ga. — A kakva je oseć anja gospodin Martin gajio prema vama? Da li vam je obeć ao da ć e se razvesti od žene i oženiti se vama? — Zaš to mi ovo radite? Vidite li š ta pokuš ava da uradi, sudijo? - reč e Lafertijeva. - Zeli mene da predstavi kao ubicu, iako je ona ta koja ga je ubila. — Gospođice Laferti, molim vas odgovorite na pitanje. Lafertijeva se zagrcnu i zajeca. Stekao se utisak da je potiskivala suze toliko dugo da se jedna naprslina u brani pretvorila u ogromnu pukotinu kroz koju je voda iz jezera prosto pokuljala napolje.

66. Fil Hofman je zveckao ključ evima i sitninom u dž epovima svojih pantalona. - Treba li vam trenutak da se saberete? ― upita on Elen Laferti. Ona klimnu glavom. Hofman joj dodade kutiju maramica i kad se njegova svedokinja malo smirila, on reče: ― Dozvolite da ponovim pitanje. Da li vam je gospodin Martin rekao da ž eli da ostavi ž enu i oženi se vama? ― Da. Govorio mi je to više puta. Cesto, rekla bih. ― Da li je počeo da sprovodi te planove u delo, gospođice Laferti? ― Kako to mislite? Ne razumem. ― Vrlo je jednostavno, zaista. Da lije Denis Martin podneo zahtev za razvod od svoje žene? ― Ne. ― Da li vas je vodio sa sobom kad je izlazio s prijateljima?

― Ne. To ne bih ni očekivala. ― Da li ste vas dvoje zakazali datum venčanja, na primer? ― Dođavola, ne. Nije mi rekao ni vreme ni mesto. Brinula sam se o njegovoj deci. Viđala sam ga svakog dana. Prič ao mi je da mene voli a da nju prezire. Mislila sam da ć e je ostaviti jer je tako rekao. I verovala sam u to do dana njegove smrti. ― Ili... da lije raskinuo vezu s vama, gospođice Laferti? Da li vam je rekao da se tornjate? Da li vas je tretirao kao samo još jednu od devojaka koje je izgustirao i rekao vam da ć e ostati sa ženom? Da li ste zato bili ljuti na njega? ― Ne. Bili smo zajedno i voleli smo se. ― Taj seronja vas je lagao, zar ne? ― Nije. ―Da li ste bili dovoljno besni na njega da ga ubijete, gospođice Laferti? Da li je to bio zloč in iz strasti? Juki reče: — Časni sudijo, branilac nasmrt maltretira svedoka. ― Usvaja se. Porota ć e zanemariti poslednje branioč evo pitanje. Gospodine Hofman, to vam je drugi put. Imate li još pitanja za ovog svedoka? Ili ž elite da se zakunete, da biste i sami mogli da svedočite? Elen Laferti steže ivicu pulta i reče žustro: — Nisam ga ubila, nisam. Govorim istinu. Nikad ne bih povredila Denisa. Nikad, nikad, nikad. ― Baš kao što nikad, nikad, nikad ne biste lagali? Je li tako, gospođice Laferti? ― Tako je. Nikad ne bih lagala. ― Da li je Kendas Martin imala piš tolj u ruci kad ste izaš li iz kuć e te več eri kad se desilo ubistvo? ― Mislim da jeste. Mislila sam da jeste. Ne znam više. ― Dabome. Ali nikad, nikad, nikad ne biste lagali. Hvala vam. Nemam više pitanja.

67. Talas besa isterao je svu strepnju i strah iz Juki. Odbrana je uniš tila njenog prokletog svedoka, uništila je i posejala seme osnovane sumnje. Juki nije znala mož e li da rehabilituje uniš titeljku doma u pokuš aju i verovatno laž ljivicu, ali znala je da ceo njen slučaj možda zavisi od toga. Juki jedva da je videla Nikijevu poruku: „Samo napred“ . Ustala je i priš la pultu koji je okruž ivao svedokinju. Spustila je š aku na ogradu pulta, kao da ž eli da poruči Elen da joj time utešno spušta šaku na mišicu. — Gospođice Laferti, jeste li vi ubili gospodina Martina? — Ne. Nisam. — Jesu li se Martinovi svađali? — Sve vreme. ― Jeste li videli pištolj u ruci Kendas Martin večeri kad se desilo ubistvo? — Mislila sam da jesam. To se davno desilo. I brzo. Više nisam sigurna. — Dobro. Da li ste rekli istinu ovoj poroti kad ste izjavili da mislite da je Kendas Martin pucala na svog muža i ubila ga?

— Da, bog mi je svedok. — Tužilaštvo nema više pitanja za gospođicu Laferti. Fil Hofman je gledao svedokinju kako silazi s pulta za svedoke, briš e oč i maramicom i zapućuje se ka zadnjem delu sudnice. Dok je izlazila na vrata, još uvek je plakala. Bilo je tek jedanaest i petnaest. Pre nego š to se poroti pruž i prilika da uopš te pomisli da se saž ali nad Elen Laferti, Fil Hofman će baciti sledeću bombu.

68. Fil Hofman reče: ― Odbrana poziva doktorku Kendas Martin da svedoči. Za trenutak, Juki je pomislila da ga je loš e č ula. Ali kad se Kendas Martin izvukla iza stola odbrane, s pokeraš kim izrazom na licu, u en klajn odelu od dve hiljade dolara i feragamo cipelama, Juki je znala da je Hofman ubeđen da će pobediti. Kendas nije morala da svedoči. Sudija Lavan je rekao poroti da optuž ena nije u obavezi da svedoč i i da porota ne mož e to da joj uzme za zlo. Dakle, to š to je Fil pozvao svoju klijentkinju da svedoč i u sopstvenu odbranu bio je č in oč aja ili potpune samouverenosti. Hofman nije delovao nimalo očajno. Kendas Martin je stavila š aku na Bibliju, i kad su je upitali da li se zaklinje da ć e govoriti samo istinu, odgovorila je: — Da. ― Onda je sela u stolicu s pogledom na galeriju i poklonila pažnju svom advokatu. — Doktorko Martin — reč e Hofman — neš to od ovoga je već ustanovljeno, ali radi kontinuiteta, da li ste bili kod kuće kada vam je muž ubijen? ― Da. — Gde su bili Kejtlin i Dankan? — U svojim sobama. — Da bi porota znala gde se ko nalazio u kući, gde se nalazila Sindi Pariš, vaša kuvarica? — U svojoj sobi na spratu. — A Elen Laferti? — upita Hofman. — Ne znam gde se ona nalazila. Pož elela mi je laku noć petnaestak minuta pre nego Sto je Denis upucan. — A gde se Denis nalazio neposredno pre incidenta? — Ni to ne znam. Nisam ga videla. Otiš la sam do krila u kojem se nalaze spavać e sobe, proš la pored soba svoje dece i oboma se javila. Onda sam otiš la tim hodnikom do svoje radne sobe. Tu sam bila kad je Elen rekla da odlazi. — Šta ste radili u radnoj sobi te večeri? — Odgovarala na pozive. — I da li ste još uvek bili u svojoj radnoj sobi kad ste čuli pucnje? — Da. Spremala sam se da pozovem ž enu jednog pacijenta. Nisam imala dobre vesti za nju. Skinula sam naočare i protrljala slepoočnice, ovako. Doktorka Martin skide naoč are i odlož i ih na naslon za ruke. Protrlja slepooč nice palcem i

srednjim prstom leve ruke. — U drugoj ruci sam držala telefon — reče ona, stežući desnu šaku kao da drži telefon. Juki je pomislila kako je ova demonstracija prilič no domiš ljat nač in da se u š aku Kendas Martin stavi mobilni telefon umesto piš tolja, i morala je da oda priznanje Hofmanu š to se toga setio. — Molim vas recite poroti š ta se desilo kad ste č uli pucnje ― reč e Hofman. Sklonio se u stranu kako ne bi zaklanjao porotnicima pogled na svoju klijentkinju. Kendas Martin je preprič ala događaje istim redosledom kao š to je Hofman to uč inio u svojoj uvodnoj reč i. Rekla je da je otrč ala do predsoblja, zatekla na podu svog muž a, ispod č ijeg se grudnog koša širila lokva krvi, i opipala mu puls. Zatim je rekla da nije nosila naoč are ali da je č ula kloparanje nekog metalnog predmeta koji pada na pod. Shvatila je da se radi o piš tolju u isto vreme kad je videla nekoga u senci kako se kreće ka ulaznim vratima. Juki je posmatrala lice Kendas Martin ne bi li na njemu uoč ila znake koji bi je odali da laž e, tikove na licu ili pokrete očiju. Kendas joj je zvučala uverljivo. I pomislila je da će joj i porota poverovati. Za nekoliko minuta Juki ć e morati da diskredituje ovog kardiohirurga, ovu dobru majku, i poniš ti ono š to je Fil Hofman postigao — izglancao oreol i namestio ga iznad lepe plave glave Kendas Martin. Juki je znala šta mora da učini. Pitala se može li to da učini.

69. Fil Hofman je privodio kraju svoje direktno ispitivanje Kendas Martin, trudeć i se da potisne vidljive znake uzbuđenja koje je oseć ao. Kocka se isplatila. Kendas je bila savrš en svedok u svoju odbranu: koncizna. Jasna. Dosledna. I, naravno, nevina. — Kad ste pronašli Denisa na podu i shvatili da je preminuo, šta ste učinili? - upita Hofman. — Seć am se da sam zgrabila piš tolj. Nikad ranije nisam drž ala piš tolj, ali videla sam nekoga kako izlazi iz kuć e. Ulazna vrata su bila otvorena. Instinktivno sam htela da zaustavim onoga ko mi je ubio muž a. Potrč ala sam za uljezom. Viknula sam ’Stani’, dva puta — reč e Kendas Martin poroti. — Onda sam opalila. — Jeste li pogodili nekoga, doktorko Martin? — Ne. Nisam nikoga videla napolju. Samo sam opalila u vazduh da budem sigurna da se uljez neć e vratiti. Onda sam se vratila u kuć u, zaključ ala ulazna vrata i vratila se Denisu. Do tog trenutka, deca cu izaš la iz svojih soba i plakala su. Bilo je straš no. Straš no. Poslala sam Kejtlin u svoju sobu a Dankan je otišao gore u Sindinu sobu. — Šta se desilo posle toga? — Pozvala sam službu za hitne slučajeve. Policija je došla za nekoliko minuta. — Molim vas recite poroti kako ste se osećali? — Ja? Bila sam skoro paralisana od š oka i tuge. A onda, na moju nevericu, sve je postalo još gore. Da nastavim? — Molim vas.

Doktorka klimnu glavom, proguta knedlu i nastavi priču. — Bio je to rutinski kraj jednog rutinskog dana. Odjednom pucnji. Neko mi je uš ao u kuć u i ubio mi muž a. Kad je policija stigla, poč eli su da me ispituju. Morala sam da ostavim decu u najtraumatič nijem trenutku u njihovom ž ivotu. Morala sam da prođem pored svog mrtvog muž a i uđem u patrolna kola da bi me ispitali u policijskoj stanici. — Ispitivali su me osam sati, a onda me zadrž ali preko noć i. Ujutru su me optuž ili za ubistvo koje nisam počinila. — Tad sam bila preplaš ena — i sada sam preplaš ena. Strah me nikad ne napuš ta. Jer strahujem i za svoju decu, a nisam s njima. Juki pomisli: „Au, jebote. Kendas Martin je smotala porotu još kod Da“ . Pod najboljim okolnostima, bilo bi im teš ko da u ovoj ž eni vide ubicu. Juki naž vrlja poruku Nikiju, i on poč e da radi na laptopu. Otvarao je dokumente dok je Hofman zahvaljivao svojoj klijentkinji. — Svedok je vaš — reče Fil Hofman.

70. Juki pređe prstom preko dela transkripta na Nikijevom lap topu, izjave koju je Kendas Martin dala pod zakletvom u Jukinom prisustvu godinu dana ranije. Zatim ustade i pođe prema svedoku. — Doktorko Martin, jeste li voleli svog muža? ― Da. — Ali bili ste u vanbračnoj vezi duže od godinu dana pre njegovog ubistva. ― Da. — Kakva osećanja gajite prema Feliksu Aštonu, vašem ljubavniku? — Prigovor. Relevantnost ― reče Hofman sa svog mesta. — Odbija se. Doktorko Martin, molim vas odgovorite na pitanje ― reče sudija. — Feliks mi je vrlo drag. Juki reče: — Gospodin Ašton je posvedočio da vas voli. Ali vi mu ne uzvraćate osećanja? — Ne znam kako da definišem svoja osećanja prema Feliksu. — Da li vam je muž rekao kako se oseća zbog toga što imate ljubavnika? — Nije precizirao. — Da li ga je to uznemirilo? Naljutilo? — Mislim da ga nije bilo briga imam li ljubavnika — reč e Kendas Martin. — Ako jeste, to bi ga samo učinilo licemerom. — Pa, vaš ljubavnik je posvedočio da je vaš muž pratio vas i njega po gradu. Je li to istina? — Jeste. Ali mislim da Denisa nije bilo briga š to se viđam s Feliksom. Samo je hteo da me navede da pristanem na razvod. — A vi niste hteli da mu ga date? — Nisam htela da prihvatim njegove uslove. — Vi ste, dakle, pristalica teorije da je za decu bolje ako dvoje ostanu zajedno — č ak i ako oboje imaju vanbračne veze - nego ako se razvedu? — Časni sudijo — Hofman će sa svog mesta ― tužiteljka maltretira svedoka. — Usvaja se. Pređite na stvar, ako imate na šta da pređete, gospođice Kasteljano.

— Da, č asni sudijo. —Otiš la je do sredine sudnice i okrenula se ka svedokinji, od koje se udaljila toliko da je Kendas Martin bila primorana da govori glasno. Juki reč e: ― Elen Laferti je posvedočila da je bila u ljubavnoj vezi s vašim mužem. Jeste li bili svesni njihove veze? — Ne dok ona nije svedočila. — Jeste li bili ljubomorni zbog pažnje kojom je vaš muž obasipao druge žene? — Ne. Bila sam navikla na to. — Znač i, uprkos č injenici da ste ga voleli, njegovo bludnič enje u vaš oj rođenoj kuć i u vama nije izazivalo bes? To je izuzetno - reče Juki. — Nemojte se truditi da ulaž ete prigovor, gospodine Hofman — reč e Lavan. — Gospođice Kasteljano, vaš a zapaž anja nisu na mestu. Nemojte da vam se to ponovi. Postavljajte svoja pitanja i idemo dalje. — Izvinjavam se, č asni sudijo. Doktorko Martin, dozvolite da se uverim da sam dobro razumela vaše svedočenje. — Bili ste u ljubavnoj vezi. Priznajete da vas je muž stalno varao. Ali i pored toga tvrdite da ste ga voleli. Fotografisali su vas s jednim poznatim plaćenim ubicom. Pronašli ste muževljev pištolj... Juki nač ini „piš tolj“ pomoć u palca i kaž iprsta, primač e se svedokinji i sa metar i po udaljenosti nacilja u Kendas Martin, rekavši: ― I kad vam se ukazala prilika da ga ubijete, to ste i učinili. Juki pritisnu zamiš ljeni obarač i cimnu zamiš ljenim piš toljem kao da ovaj trza. Ignorisala je Hofmana, koji je prigovarao vič uć i, kao i udaranje sudijinog č ekić a — zvuk koji je bio toliko delotvoran da se činilo kao da su meci ispaljeni iz njene šake stvarni. Povisila je glas da nadjača pometnju, rekavši: ― I tako ste, doktorko Martin, nakon š to vam je muž umro, ispalili nekoliko metaka u vazduh da objasnite prisustvo barutnih čestica na šakama. Je li to istina? — Casni sudijo ― povika Hofman ― gospođica Kasteljano je upravo dala svoju završ nu reč . Osim njenog neiskrenog ’Je li to istina?’, u toj gomili gluposti nije bilo ni jednog jedinog pitanja — reče Hofman. — Tražim da se čitavo ovo unakrsno ispitivanje izbriše... — Za ime boga — reč e Kendas Martin, stež uć i ivice pulta za svedoke, naginjuć i se napred, sa žilama koje su joj poiskakale na vratu dok je dovikivala Juki, nadjačavajući svog advokata. — Da sam htela da ubijem Denisa, zaš to bih to uradila u sopstvenoj kuć i, gde bi moja deca to videla? Ova travestija je posledica loš e policijske istrage i ludog, besnog tuž ilaš tva. Pogledajte sebe, gospođice Kasteljano. Bila sam ljuta na Denisa, ali nisam ga ubila. Baš kao š to nikad ne bih ubila vas.

71. Sudija je iznova udarao svojim čekićem, urlajući: ― Mir! Gospodine Hofmane, obuzdajte svoju klijentkinju — naredio je, š to je samo dodalo ulje na vatru koja je već proždirala sudnicu. Juki je stajala na sredini sudnice s rukama prekrš tenim ispred sebe, nadajuć i se da ć e pož ar nastaviti da besni. Cak i ako njeno unakrsno ispitivanje bude izbrisano iz zapisnika, č ak i ako je kazne, dovela je smirenu Kendas Martin do usijanja. Doktorkina ž estoka zaklinjanja da nije ubila muž a izgubila su na snazi.

Motiv za ubistvo bio je tu. Njen temperamentni ispad demonstrirao je poroti da je mogla da izgubi živce i upuca ga. Sudija je još jednom udario č ekić em, i larma se najzad stiš ala. Ispravio je naoč ari, pogledao u Juki i rekao: ― Još nešto, gospođice Kasteljano? Ili vam je bilo dovoljno za jedan dan? Juki reče: ― Nemam više pitanja za ovog svedoka. Hofman reče: ― Želim dodatno da ispitam svedoka, časni sudijo. Ali sudija više nije slušao. Pažnja mu je bila usmerena na mobilni telefon. Lice mu je bilo bledo. Hofman je ponovio sudiji da želi dodatno da ispita svedoka. ― To ć e morati da sač eka ― reč e sudija Lavan. ― Moram da posetim nekoga u bolnici, odmah. ― Doktorko Martin, slobodni ste. Sud završ ava sa zasedanjem za danas. Gospođice Kasteljano. Gospodine Hofmane. Budite u mojim odajama sutra u osam ujutru. Nemojte kasniti. ― Onda ć emo videti na čemu smo.

72. Uš etala sam u Brejdijevu kancelariju rano ujutru, nadajuć i se da ć u imati najkrać i sastanak u istoriji. Brejdi je odložio telefon i rekao: — Bokserova, morać u da te skinem sa sluč aja Rič ardson i prosledim ga Odeljenju za zloč ine protiv lič nosti. Pogledaj š ta je stiglo u poslednjih nedelju dana — reč e on, pokazujuć i bradom ka tabli na sredini odeljenja, vidljivoj kroz staklene zidove njegove kancelarije. Sest otvorenih sluč ajeva bilo je ispisano crnim slovima. Zatvoreni sluč ajevi uvek su se ispisivali crvenim slovima. Zatvorenih slučajeva nije bilo. — Poručniče, počeli smo zaista da napredujemo u slučaju Ričardson — rekoh, izvlačeći stolicu, sedajuć i preko puta š efa. Zlatnoplava kosa mu je bila vezana u rep, ali na desnom prstu nije nosio burmu. Zamislila sam Juki, ne veću od kakve ptice, u zagrljaju ovog policajca kojeg jedva poznajem, i uplašila se za nju. Juki je bila briljantna, hrabra tuž iteljka — ali istovremeno najveć i gubitnik kad je u pitanju izbor muškaraca. Brejdi mi je uzvraćao pogled, čekajući da progovorim. — Kventin Tacio je pronašao vezu koja bi mogla da reši ovaj slučaj — rekoh. — Kju Ti je naš kompjuterski konsultant, zar ne? — Najbolji je. Isprič ala sam Brejdiju da je zahvaljujuć i izvrsnom poznavanju telefonije i elektronskih baza podataka, Kju Ti otkrio jedan poziv upuć en Dž ordanu Riteru iz oblasti jezera Mersed u periodu kada je Ejvis Ričardson donosila svoju bebu na svet. — Po Ejvisinim reč ima, zamolila je jednu od dve ž ene koje su joj pomagale u porođaju da joj pozajmi telefon da bi nazvala dečka. — Telefon s kojeg je upuć en poziv Dž ordanu Riteru pripada Antoaneti Berdž es, č etrdeset godina staroj bivš oj uč iteljici iz Tejlor Krika, u Oregonu. Populacija tog gradić a iznosi tri hiljade četrdeset dvoje ljudi.

Brejdi reče: ― Misliš da je beba možda kod Berdžesove? — Ejvis kaže da je Berdžesova bila prisutna kad se beba rodila. — Počinjem pomalo da se nadam. Je li u redu nadati se, Bokserova? Klimnula sam glavom i rekla Brejdiju da Berdž esova nema dosije u policiji i da ž elim da se vidim s njom. Ako beba bude kod nje, odveš ću je iz Tejlor Krika pre nego š to sirene i helikopter i specijalci učine tu intervenciju opasnom. — Konklin ć e ostati ovde i radić e na pronalaž enju Ejvis i njenog deč ka ― rekoh Brejdiju. ― Kler Vošbern ide sa mnom. Obe ćemo raditi u svoje slobodno vreme. — Radite u radno vreme — reč e Brejdi. — Hajde da zatvorimo ovaj sluč aj. Kontaktirać u s lokalnim vlastima u najvećem gradu u blizini Tejlor Krika. I to odmah. — Poručniče, uz sve dužno poštovanje, mislim da prvo treba da izvidimo situaciju. Brejdi i ja smo uš li u malu raspravu u vezi s logistikom, ali videla sam da je uzbuđen. Nakon š to sam ga uverila da ć u ga pozvati č im budem doš la u Tejlor Krik i da ć u mu podnositi izveš taje tokom čitavog dana, dao mi je zeleno svetio. Izaš la sam iz Brejdijeve kancelarije, oseć ajuć i olakš anje š to još uvek radim na tom sluč aju. Znala sam da mi je ovaj jedan trag koji vodi do ž ene u Oregonu verovatno poslednja š ansa da pronađem nestalu bebu Ejvis Ričardson. A možda je to i bebina poslednja šansa.

TREĆA KNJIGA Put

73. Naš la sam se s Kler na parkingu ispred kancelarije gradskog patologa. Sela je pored mene na suvozačko sedište eksplorera s torbom za pelene koja joj je zamenjivala putnu torbu. Kao i ja, Kler nije nigde putovala duž e od godinu dana. Za razliku od mene, Kler je bila dobro raspoložena. Ukucala sam „Glavna ulica, Tejlor Krik, Oregon“ u navigacioni sistem i krenula ka mostu Bej i auto-putu Istok 1-80. Bio je to put od š eststo devedeset kilometara, i planirala sam da ga pređem u jednom danu. Do sutra u ovo vreme, nadala sam se da ć u preuzeti brigu nad malim deč akom Rič ardsonove. Gotovo da sam mogla da ga vidim ušuškanog u sedištu za bebe. — Ponela sam ti sendvič s prž enim jajima - reč e mi Kler dok smo prolazile pored isključ enja za Berkli, odakle se ka zapadu pružao pogled na zaliv i luku obavijenu jutarnjom maglom. ― Rekla sam im da stave režanj šunke unutra. A evo ti i kafa. S dosta mleka. — Prava si duša, znaš? — Znam — Kler ć e, smejuljeć i se. Coveč e, bilo joj je drago š to ide van grada. Kad smo se uključ ile na auto-put, Kler je već uveliko raspredala prič u o svojoj bebi i mojoj kumici, Rubi Rouz Vošbern. Nije š tedela detalje prič ajuć i veselo o Rubinim avanturama u kredencu sa š erpama i loncima, o tome kako je uživala u prvom zalogaju hot-doga i kako je Rubin tatica njena omiljena osoba. — Edmund joj svira č elo — reč e mi Kler dok sam se prestrojalavala u traku za naplatu putarine. Preš le smo preko mosta Karkinez. Osmotrila sam panoramu zaliva San Pablo i ostrva Mer, na kojem se nalazilo staro brodogradilište i rafinerija šećera u gradu Kroketu na istoku. — Ona lež i u fotelji dok on vež ba i guguć e uz muziku. Edmund kaž e da voli Vivaldija. To je sve tako divno, Lindzi. — Aha — rekoh. Nisam mogla da kaž em viš e od toga. Volim Rubi Rouz. Traž ila sam nestalu bebu. A i sama sam razmišljala o bebama. Zarko sam ž elela da dobijem bebu s Dž oom. Zelela sam ono š to Kler ima - hot-dogove i š erpe i lonce i bebe koje guguć u. Zelela sam da č ujem Dž oa kako naš em detetu peva neverovatne arije na italijanskom. Nisam ih ni primetila, ali slane suze su mi potekle iz oč iju, slivajuć i mi se niz obraze. Otrla sam ih dlanom ali Kler me je uhvatila na delu. — Staje, Lindzi? Šta nije u redu? — Samo sam umorna — rekoh. — Posle svih ovih godina, još uvek misliš da možeš da me slažeš a da ne primetim? — Ne. Ne mislim. — Dakle, o čemu se radi? Rekla sam svojoj najboljoj drugarici: ― Jednom meseč no me ubije u pojam to š to sam opet propustila priliku, znaš ? Otkako sam se udala, ž elim bebu viš e nego ikad. Ljubav prema bebama me je zapljusnula kao nekakav prokleti cunami — rekoh. — Ti i Džo pokušavate? Klimnuh glavom. — Koliko dugo?

— Već neko vreme. Tri ili četiri meseca. — To nije ništa — reče Kler. Do tada smo bili na Auto-putu br. 5 na nekih sto š ezdeset kilometara severno od San Franciska. Sa obe strane puta raslo je š ipraž je u visini kolena, a od ž ič ane ograde odvajalo ga je more suve trave koje se protezalo ka horizontu. Reč „pustoš" mi je pala na pamet. — Imaš PMS trenutno? — upita me Kler. — Jašta — rekoh. Kler me uhvati za rame i prodrma me. ― Dobićeš čokoladicu na sledećoj benzinskoj pumpi ― reče ona. Graknuh: — Šta je sad to? Po preporuci lekara? Kler se nasmeja: ― Da, jeste, pametnice ― reče. ― Definitivno.

74. Svaki policajac bi rekao da emotivna povezanost naruš ava objektivnost. Prosto morate da prihvatite da nevini ljudi bivaju povređeni, silovani, prevareni, kidnapovani i ubijeni svakog dana. Ali ako ste policajac i ne ulaž ete celog sebe u hvatanje loš ih momaka, u č emu je onda poenta? Za isto vreme i novac, mogli biste da naplaćujete karte u vozu. Napunile smo rezervoar eksplorera ispred Vilijamsa, zatim ruč ale u Granzeli, restoranu koji je spolja izgledao kao prodavnica krmiva a iznutra kao lovač ka brvnara. Kler i ja smo sele za sto iznad kojeg su visile glave jelena, medveda, zebri, bivola i dugorogih koza. Osim prepariranih ž ivotinjskih glava egzotič nog izgleda, glavna atrakcija Granzele bili su veoma lepi lingvini u pikantnom crvenom sosu. Dok smo jele, jadala sam se zbog Ejvis. ― Zbog nje smo protrać ili viš e od nedelju dana, Kler. I toliko laž e da bi č ak i ovo putovanje moglo da bude uzaludno. Kler je saoseć ajno coktala jezikom dok sam kukala, a onda mi je podigla pritisak podsetivš i me na poslednji veliki sluč aj na kojem smo radile zajedno. Pit Gordon, osvedoč eni ubica i psihopata, ubio je č etiri mlade mame i petoro male dece pre nekoliko meseci u seriji ubistava koja su pokidala živce meni i Kler. Otiš la sam do kupatila, sela na zarđalu klozetsku š olju i sita se isplakala. Onda sam se umila, izašla i rekla Kler: — Ja častim. Idemo, leptiriću. Do dva i petnaest ponovo smo bile u kolima. Na oko trista dvadeset kilometara severno od San Franciska, auto-put je prelazio preko jednog dela jezera Sasta. Prvi put za nedelju dana prestala sam da razmiš ljam o bebama. Prizor ruž ič asto-ž utih obalskih stena od peš čara koje se izdiž u iz neverovatno jarke morskozelene i plave vode prosto mi je izbrisao sve drugo iz glave. A onda je razgledanju došao kraj. Sigurno ćemo pronaći Ejvisinog dečaka. Sigurno. Ušli smo u Tejlor Krik u pet po podne. To je gradić sa jednim semaforom, tipič an mali grad na severoistoku zemlje. Glavna ulica bila je red fasada zgrada s Divljeg zapada s kraja 19. veka. U zgradama od cigle koje su nekad služ ile

kao banke i skladišta sada su bili smešteni butici i radnjice s izlozima koji gledaju na ulicu. Kola su milela glavnom ulicom. Ulič na rasveta i farovi su se palili dok se sunce pretvaralo u traku rumenila na horizontu. ― Hoću da prođem pored kuće Antoanete Berdžes - rekoh Kler. ― Da osmotrim to mesto. Bestelesni glas GPS-a vodio nas je ka Klark lejnu, uskoj ulici omeđenoj drvoredima sa znakom na kojem je pisalo „Slepa ulica“ . Prednja dvoriš ta behu ograđena zelenim drvenim ogradama iza kojih su se nalazile kuć e iz različ itih razdoblja - u viktorijanskom stilu, izduž ene i prizemne, s drvenim fasadama, i rančerske kuće. Kuć a Antoanete Berdž es bila je planinska kuć a u obliku slova A prekrivena š indrom od kedrovine, tremom oko kuć e i satelitskom antenom na krovu. U kuć i nisam videla svetla niti ikakva kola na prilazu. Parkirala sam eksplorer na gomili opalog lišća uz ivičnjak, a Kler je primetila: ― Izgleda da nikog nema kod kuće, Lindzi. Pomislila sam: Odlična prilika da se pronjuška okolo. Ugasila sam farove i rekla: ― Odmah se vraćam - i izašla iz kola.

75. Dvoriš te ispred kuć e bilo je zapuš teno; trava nije bila pokoš ena, i liš će nije bilo pograbuljano. S moje desne strane, u korov obrasla š ljunč ana staza prolazila je pored kuć e, iduć i do otvorene garaže za dvoja kola, odvojene od same kuće. Upalila sam baterijsku lampu i nastavila da stupam prilazom, dok su mi suvo liš će i kamenč ić i glasno krčkali pod stopalima. Garaž a je zaudarala na motorno ulje, a na tlu je bilo kolomasti. Preš la sam snopom svetlosti preko č amca s veslima podignutog na krovne grede, nagomilanih plastič nih posuda i kartonskih kutija punih nečega što je ličilo na delove motocikla: zupčanika, ventila i delova kočnica. Ovde nije bilo ničeg zanimljivog. Otiš la sam iz garaž e i zaputila se ka zadnjem delu kuć e. Uperila sam lampu kroz prozor s viš e stakala. Mogla sam da razaznam stari nameš taj, š poret na drva i stolicu za bebe na kuhinjskom stolu. Prikovala sam pogled za to sediš te. Bilo je plavo i prazno. Puls mi je skoč io za dvadeset otkucaja u minutu kad sam spustila šaku na kvaku od vrata i okrenula je. Vrata su bila otključ ana — ali pola sekunde pre nego š to ć u otvoriti vrata, ugledala sam odraz malog crvenog trepćućeg svetla na vratima od mikrotalasne na suprotnoj strani prostorije. Berdžesova je imala kućni alarm, koji je bio uključen. Pustila sam kvaku i u tom trenutku č ula udaljeno brektanje i brundanje motocikala, zvuk koji je postajao sve jači što se više približavao kući Antoanete Berdžes. Ti motocikli su dolazili do ove kuće, bila sam sigurna u to. Morala sam da pobegnem odatle. Ugasila sam lampu i vratila se istim putem kojim sam doš la, pri sve slabijem dnevnom svetlu. Kler je spustila prozor i doviknula mi: ― Čuješ li to, Lindzi? ― Nije moglo da mi promakne — rekoh. Sela sam za volan i upalila motor, dok se kolona od sedam ili osam farova približavala.

Gume su zaš kripale kad sam dala gas i odvojila se od ivič njaka u oš trom polukruž nom okretanju. ― To je bilo suptilno. Misliš da nas je neko mož da primetio? ― upita Kler dok je stezala instrument-tablu. ― Hej, to sam ja. Suptilna kao malj. Proš le smo pored povorke motocikala koja nam je iš la u susret i nastavile ulicom, i ja sam pogledala u retrovizor. Motori su skrenuli ka kući Berdžesove i zaputili se prilazom ka garaži. Da lije Antoanet Berdžes u toj povorci? Gde je beba? Ponovo sam bacila pogled u retrovizor i ugledala siluetu jednog motoriste koji je zastao na poč etku prilaza. Motocikl je još uvek stajao tamo i motociklista je još uvek sedeo na njemu kad sam skrenula desno u sledeću ulicu i dodala gas. Sranje. Izgleda da mi je neko upamtio broj tablica.

76. Hotel Klirvoter bio je dvospratna zgrada u viktorijanskom stilu izbledele plave fasade koja gleda na Glavnu ulicu, sa spoljnim balkonom na drugom spratu poduprtim stubovima. Kao da je ispao s Divljeg zapada ili iz filma s Bučom i Sandensom. Kler i ja smo uš le u predvorje, koje nije dož ivelo nikakve promene još od dvadesetih godina proš log veka. Osmotrila sam salonske tapete, fotelje presvuč ene satenom i ž uć kaste fotogra ije davno umrlih ljudi u ukrasnim ramovima na zidovima. Covek na recepciji takođe je pripadao nekom minulom dobu. Ne proš lom veku, ali de initivno nekom drugom vremenu. Zbog njegove proređene sede kose vezane u rep pomislila sam da je hotel nazvan po Kridens Klirvoter Rivajvlu, bendu iz sedamdesetih koji sam volela da slušam. Upisala sam se u knjigu gostiju, potpisala rač un i uzela ključ eve. Dok je Kler zvala kuć i, recepcionar mi reče da se zove Bak Kin i da je vlasnik hotela. Ćaskali smo o vremenu i lokalnim restoranima, a ja sam zatim rekla: ― Pokušavam da nađem nekoga. Možda je poznajete? Antoanet Berdžes? ― Ovde svako svakog zna. Jaš ta, znam Toni. Ona je predsednica Ðavolica. To je motociklistič ki klub isključivo za devojke. Uglavnom rade kao izbacivači za jedan salun u Vinčesteru. — Ona ima prijateljicu... neku Sendi? Covek sa sedim konjskim repom se trgnu, kao da je rekao previš e, ili kao da sam mu podmetnula amonijak pod nos. ― Vi ste policajka - reč e ona, - Trebalo je to da shvatim. ― Otvorio je ioku da mi pokaž e svoju značku šerifa, i ja sam mu pokazala svoju policijsku značku. — Je li Toni u nevolji? — upita Kin. ― Nipošto. Samo želim da popričam s njom o jednoj aktuelnoj istrazi. ― Onda pronađite drugi izvor informacija - reče mi Kin. — Proš la je kroz pakao, ali č ista je. Vrać a se na pravi put. Policija je stalno ispituje... — Kin zavrte glavom. — Sobe se oslobađaju do podne. Kada u mojoj sobi imala je nož ice u obliku š ape. Drž ač za peš kire bio je od mesinga, a na lavabou se nalazila korpica sa sredstvima za higijenu. Pustila sam toplu vodu, sipala malo

mirišljave soli u kadu i pozvala Konklina. ― Antoanet Berdž es je u motociklistič koj bandi pod nazivom Ðavolice — rekoh mu. — Odmetničkoj, pretpostavljam. Konklin reče: ― Sač ekaj sekund ― i stade da ih traž i na internetu dok sam ja proveravala temperaturu vode i vezivala kosu. ― Pronalazim neš to o tim Ðavolicama — reč e mi Konklin. — Droga. Trgovina oruž jem. One ne prodaju avon kozmetiku, Linds. Pazi se. ― Hodam na vrhovima prstiju - rekoh. ― Rič e, videla sam neš to š to dokazuje da se u kuć i Berdžesove nalazi beba. Sedište za bebe na kuhinjskom stolu. Plavo. ― Zezaš me. Stvarno? ― Da. Učini mi uslugu i reci Brejdiju. Dž o mi se javio posle prvog zvona. Kroč ila sam u kadu, polako se spustila i uzdahnula dok mi je topla voda prekrivala ramena. ― Kako je tamo? - upita me Džo. ― Sladak gradić - rekoh mu. - Zamisli nešto između Života na severu i Zone sumraka. ― Čuvaj se, plavušice. Drugi tip koji mi za manje od deset minuta govori da se č uvam. Bož e, policajac sam već č itavu deceniju. — Imam značku i pištolj — rekoh svom mužu. — Ne sviđa mi se kako zvučiš. — Kako zvučim? — Blazirano. Načisto odsutno. — Vozila sam ceo dan. — Zovi pomoć ako ti bude potrebna. Obećaj mi. — Obećavam. Sad mi daj jedan poljubac. Pošto sam izašla iz kade, poslužila sam se fiksnim telefonom i pozvala šerifa na recepciji. — Šerife Kin, imate minut vremena? Želim da vam pričam o ovom slučaju na kojem radim.

77. Malo posle osam ujutru, skrenula sam eksplorerom u Klark lejn i pošla ka jugu. — Vidi ovo - reče Kler. Gusta gomila motociklista ispunjavala je ulicu — sa upaljenim farovima, turirajuć i motore — formirajuć i zid između nas i kuć e Berdž esove. Kako smo se primicale, gomila se zguš njavala a motociklisti nisu pokazivali nikakve znake da će se razdvojiti i pustiti nas da prođemo. Moj plan je bio da pokucam na vrata Toni Berdž es. Pokaž em joj znač ku. Zamislila sam da ć u uć i u kuću i izneti bebu. Nisam računala na sukob. Prokleti Bak Kin mora da je upozorio Toni Berdžes. — Šta sad, Kimo Sabi? — reče Kler. — Improvizovać emo, Tonto {6} — rekoh. — Oslonić u se na ono š to su mi govorili da je obilje šarma. Zakoč ila sam na petnaestak metara od motociklista, dovoljno blizu da vidim njihove muš ke frizure i poderanu odeć u, lance prebač ene preko ramena i obmotane oko struka, i tetovaž e koje su

im sezale sve do noktiju na rukama. Rekla sam Kler da zaključa vrata nakon što izađem i da drži mobilni u ruci. Cim sam izaš la iz eksplorera, povratka viš e nije bilo. Bila sam odluč na u nameri da uđem u kuć u sa š indrom od kedrovine. U glavi sam zamislila putanju kojom ć u ić i, videla sebe kako zaobilazim predvodnicu grupe, ulazim na kapiju i prilazim vratima. Zena na č elu grupe dade gas, pa ugasi motor i siđe s njega. Skratila je razdaljinu između nas i stala. Izgledala je kao da je u kasnim č etrdesetim i bila otprilike moje visine, metar sedamdeset osam, ali bila je dvadeset kila teža od mene. Plavoseda kosa joj je bila zalizana unazad, lažni osmeh joj je bio prošaran rupama gde su nekad bili zubi a nos joj je bio nakrivljen udesno. Na zakrpi iznad dž epa na grudima pisalo je „Toni“ . Ovo je Antoanet Berdž es? Ne baš tipič na mama iz predgrađa. — Šta želite? — upita me ona. Sake su mi se znojile. Postojalo je tuce nač ina da ovo krene po zlu. Ðavolice su preprodavale oružje. Povukla sam sako u stranu, pokazala joj glok na kuku i zlatnu značku na pojasu. — Narednica Lindzi Bokser, Policija San Franciska. Došla sam zbog bebe. — Ne znam o čemu govorite — reče bajkerka. U tom trenutku se iz kuć e zač uo bebin prodoran plač . Podigla sam glavu i ugledala ž ensku siluetu ispred prozora koji gleda na ulicu, sa zamotuljkom u rukama. Okrenula sam se, vratila se do eksplorera i, kad sam č ula da su se brave otvorile, uš la unutra u zamolila Kler da mi doda telefon. Imala sam broj Baka Kina na dugmetu za brzo biranje. — Serife Kin, narednica Bokser na vezi. Treba mi pomoć u Klark lejnu. Ako ne dođete ovde za pet minuta, zovem FBI. Oni će skloniti sve i svakoga ko se nađe između njih i te kidnapovane bebe.

78. Troja zeleno-bela patrolna kola doleteš e Klark lejnom uz vrisku sirena pri slaboj ranojutarnjoj svetlosti i zakoč iš e uz ivič njak. Serif Bak Kin izađe iz prvih kola, s kaubojskim š eš irom na glavi, u smeđesivoj jakni s resama duž š ava na rukavima i znač kom na dž epu na grudima. U rukama je držao pušku. ― Devojke, raziđite se. Hajde da ne komplikujemo stvari, u redu? Začulo se zviždanje i dobacivanje. ― Šta si rekao? „Ne komplikujte stvari, budale“ ? Koga ti nazivaš budalom? — doviknu neko. Ali Ðavolice su sklonile motore s puta i načinile uzak prolaz kroz svoje redove za šerifa Kina. Toni Berdž es, Kler i ja smo poš le za š erifom, kroz baš tu punu korova, š ljunč anom stazom i zatim uz škripave stepenice do trema i ulaznih vrata. Kin pokuca i doviknu: ― Sendi, otvori. Bak ovde. Vrata se odškrinuše. Ženski glas reče: — Odlazi, Bak. Nismo nikog dirale. Ja rekoh: ― Sendi, ja sam narednica Lindzi Bokser, a ovo je doktorka Kler Voš bern, iz Policije San

Franciska. Samo želimo da pričamo s tobom. ― Pozovite me telefonom ako samo želite da pričate sa mnom. ― Želimo da vidimo bebu - reče Kler. ― Da se uverimo da je dobro. Šerif Kin viknu u pravcu vrata: ― Šta je ovo, Sendi? Šta ste vi devojke uradile? — Nismo ništa zgrešile, Bak. Samo idite. Osim ako neko nema nalog, odlazite s našeg imanja. — Ne možeš da teraš predstavnike zakona. Grešiš, Sendi — reče Kin. — Neko svakako greši. Odlazite. Nemojte me terati da se ponavljam. Ometate privatan posed. Dozlogrdilo mi je. Ustuknula sam za pola koraka, prislonila rame na vrata i silom ih otvorila. Kler i šerif nahrupiše u kuću za mnom. — Budi suptilna — promrmlja Kler. — Kao malj — podsetila sam Kler, i tada sam ugledala ž enu koja je stajala iza vrata. Nosila je tregerice i ruž ič astu majicu dugih rukava. Bila je lepa i kosa joj je bila duga, iš češ ljana do visokog sjaja. Izgledala je kao da je u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Preko levog ramena je drž ala bebu pod plavim ć ebetom. Bilo je to novorođenč e koje se koprcalo. Je li ovo beba Ejvis Ričardson? Jedino u šta sam bila sigurna jeste da je mali živ. A onda sam primetila da Sendi drž i deveto-milimetarski piš tolj uperen pravo u moju glavu. A sudeći prema njenom izrazu lica, znala sam da ne bi oklevala da ga upotrebi.

79. Bak, izlazi odavde, jebote! — povika Sendi. — Ne idem nikuda — reč e on — dok ne spustiš taj piš tolj i ne kaž eš mi š ta se kog đavola ovde dešava. To jeste tvoja beba, zar ne, Sendi? Bila si trudna. Video sam te... — Bak, č oveč e. Ne pitaj, ne govori. {7} Jesi li ikad č uo za to? ― reč e devojka s bebom preko ramena. — Sta hoć eš da kaž eš ? Da si lagala sve? Laž irala si trudnoć u? Toni? Gospode bož e! Kako ste vas dve mogle to da uradite? Sendi prisloni cev pištolja sebi pod bradu. — Ne ž elim viš e da prič am o tome. Svi vi, izlazite napolje. Ne š alim se — reč e ona. — I ne lažem. Ubledela sam. Kafa mi se popela u grlo. — Sendi — reče Kin. — Pomoći ćemo ti. Ovo nije pravi način. — Ovo je moj način. Sad izlazite, izlazite, izlazite! — dreknu ona. Beba je sada plakala, kmečeći punim plućima. Usta su mi se osuš ila. Postojalo je tako mnogo nač ina da ovo krene po zlu, ali nisam ni pomislila da bi moglo da ispadne ovako. Rekla sam: ― Nisi u nevolji, Sendi. Samo hoć emo da porazgovaramo o ovoj situaciji. Bak, pusti nas da popričamo nasamo. Molim te. — Toni, urazumi je, dođavola — reč e š erif ž eni u kož noj motociklistič koj odeć i. — Sač ekać u ispred.

Kad je šerif izašao iz kuće, rekla sam Sendi: — Spustiću pištolj. - Zavukla sam ruku pod sako, izvadila glok s dva prsta i spustila ga na pod. Toni Berdž es je podigla moje oruž je i preš la preko prostorije, zveckajuć i lancima. Stavila je moj pištolj u kantu za smeće ispod sudopere i zatvorila vrata od kredenca. Sendi je spustila pištolj u džep od tregerica i zagrlila bebu obema rukama. Izdahnula sam vazduh koji sam predugo zadrž avala u pluć ima i osvrnula se unaokolo. Videla sam laš ice za bebe na š anku, igrač ke na tepihu od ovč ijeg runa. Svuda po friž ideru bile su izlepljene bebine slike. Sendi je namestila bebu na rame i potapšala je po leđima, ali ona je nastavila da plače. ― Ja sam Sandra Vilson - reč e ona. - A ovo je moj sin, Tajler Berdž es Vilson. Ja sam mu sad majka. Odgovorila sam na oglas Ejvis Rič ardson na Pratslistu i platila joj obeš teć enje od dvadeset pet hiljada dolara na ime troš kova održ avanja trudnoć e i porođaja. I potpisala je papire. Sve je po zakonu. Obavezno recite Ejvis da je prekasno da se predomisli. — Ejvis je dala oglas? — Bogami jeste. Mogu da vam ga pokaž em. Poš to je Ejvis rekla da ž eli da uzmemo bebu, prebacili smo novac na njen rač un u banci. Sad me sluš ajte. Nas dve volimo Tajlera i neć emo ga se odreći. Ovaj dečačić je naš.

80. Kler reče: ― Ja sam lekar, duš o. I imam bebu ne mnogo stariju od Tajlera. Da li bih mogla da ga pogledam samo nakratko? Molim te? ― Ispružila je ruke ka bebi u naručju Sendi Vilson. — Ne mogu da ga privolim da jede — Sendi će glasom koji je odjednom pukao od emocija. Kler zagrli devojku i reče: — Dobro je, dobro je. — Onda je iščupala bebu iz Sendinih ruku i odnela je do kuhinjskog stola. — Imate vlaž ne maramice i č iste pelene? — upita ona, glasom mirnim kao da nismo ni pod kakvom pretnjom. Bila sam pored Kler dok je razmotavala pelene i mogla sam da vidim da ima smeđe oč i, da je rumen svud po telu i da ima sve š to treba da ima, plus jedan mali beleg boje crnog vina na nadlanici. Pružila sam ruku i dodirnula njegov majušni dlan. Gicnuo se i ponovo zakmečao. Dok je Kler čistila i pregledala bebu, Toni Berdžes je nestala. Vratila se minut kasnije s oglasom sa Pratslita i listom hartije u rukama koje su joj se tresle. — Narednice, želim da vidite ovo da biste nas ostavili na miru i rekli Baku da ide kući. — Pročitajte mi vi slobodno. Slušam vas — rekoh. — ’Ja, Ejvis Rič ardson, punoletna i pri č istoj svesti, dajem svog neimenovanog sina Sandri Vilson i Antoanet Berdž es, koje su mi platile 25.000 dolara za troš kove donoš enja ovog deteta na svet.’ Oglas je bio onakav kakvim ga je Sendi opisala. Na izjavi su stajali datum, Ejvisin potpis, i potpisi Antoanet Berdžes i Sandre Vilson kao svedoka. Uzdahnula sam, a onda sam morala da im kažem. — Toni, problem je u tome što Ejvis Ričardson ima samo petnaest godina. — Ima osamnaest. Pokazala nam je svoju ličnu kartu. — Ona je lažov — rekoh. — A to je samo početak.

— Ovo nije u redu - reče Sendi, svali se na stolicu i zaplaka, poklopivši lice šakama. Plakala je tako snaž no da je bilo teš ko razumeti sve š to je rekla, ali ovoliko sam č ula jasno i glasno: ― Planirale smo da ga imamo. Porodile smo ga. Dale mu dom u kome je voljen. Ejvis ga nije želela. Uopšte ga nije volela. Prišla sam Sendi i izvadila pištolj iz džepa njenih pantalona i izbacila šaržer. Pogledala me je molećivo. ― Pomozite nam. Šta moramo da učinimo da bismo ga zadržale? — Ne mož ete da ga zadrž ite, Sendi - rekoh, znajuć i da joj se moje reč i zarivaju u srce poput noževa. ― Ova beba već ima porodicu koja ga želi. Zaista saosećam s vašim bolom.

81. Naš odlazak iz Klark lejna bio je srceparajući, spor i pun suza. Policajci, komš ije i Ðavolice okupili su se oko eksplorera dok mi je Toni davala sediš te za bebe i ostale stvari za bebu, a Sendi mi gurala papire u šake. — Ovo pismo je za Tajlera, da ga proč ita kad bude stariji — reč e Sendi. Dala mi je i svoj dnevnik i debeo koverat sa slikama s bebinog rođenja. Stavila sam slike u pregradu na vratima, dokaz koji ć e posluž iti svrsi dok se ne uradi analiza Tajlerove DNK, i postavila sedište za bebe na zadnje sedište kola. Kler je upalila motor i č im smo izaš le iz Tejlor Krika zavalila sam se na suvozač kom sediš tu i zadremala, otvarajuć i oč i na svakih nekoliko minuta tokom sledeć ih š eststo č etrdeset kilometara. Stalno sam se osvrtala da osmotrim Tajlera. Šta će sada biti s ovom bebom? Hoće li biti dobro? Dok je zalazak sunca prelazio u sumrak nad ulicom Brajant, uš le smo na parking ispred kancelarije gradskog patologa. Konklin je stajao pored svojih kola, bacajuć i ključ eve u vazduh i hvatajući ih, u iščekivanju da stignemo. Prišao je kolima, otvorio zadnja vrata i ostao da stoji, nem, gledajući u bebu. ― Ovaj mali je presladak — reče on. — I šta ćemo sad? Ispravila sam bolne kosti, izašla iz eksplorera i rekla: — Sačekaćemo nekoliko sati pre nego što pozovemo Službu za zbrinjavanje dece. Zagrlila sam Kler na rastanku, uzela Tajlera i njegovo sediš te za bebe i sela u policijski auto pored Konklina, koji je bio za volanom. On reče: ― Poslednje mesto na kojem je Ejvis Rič ardson upotrebila svoj mobilni telefon bila je Tihuana. Pozvala je roditelje. To je bilo pre dvanaest sati. — Evo š ta ja mislim — rekoh. — Odnesemo bebu Rič ardsonovima. Kaž emo im da okrenu Ejvis na mobilni. Cak i ako samo ostave poruku, to je u redu. Dovoljno je da kaž u: 'Vratili smo tvoju bebu’. — Ozvuč imo im telefonsku liniju — rekoh. — A bebu odvedemo u bolnicu Sent Frensis. Ubacimo preruš ene ljude na neonatalno odeljenje dok Ejvis ne dođe da vidi bebu. Drugi tim stavimo u hotel. — A ako se ona ne pojavi? — Smisliću nešto drugo. Možeš da se kladiš da hoću. — Može što se mene tiče — reče Konklin.

82. Sonja i Pol Rič ardson su č ekali u hodniku ispred svog apartmana s meš avinom nade, očekivanja i zahvalnosti na licu. Potrč ali su ka nama kad smo izaš li iz lifta i ja sam se pripremila za predstojeć i š ok odvajanja od bebe. Stezala sam malog deč aka dok sam govorila Sonji da po zakonu moramo da ga odvedemo u bolnicu, dok će zakonski sistem diktirati šta će se s njim desiti posle toga. — Ali znala sam da biste prvo želeli da ga vidite ― rekoh i dadoh dete njegovoj babi. Bio je to predivan trenutak. Sonjino lepo lice zasijalo je od suza kad ga je uzela. Muž joj je zaš titnič ki prebacio ruku preko ramena i spustio š aku na unukove grudi. Sonja je pogledala u mene i rekla: ― Mnogo vam hvala š to ste ga pronašli. — Ovo je divan dan — reče Pol. — Sjajan dan. Nazad u apartmanu, svi smo posedali na ozbiljan razgovor. — Sonja, Pole — rekoh. — Ejvis mora da se preda. Objavila je oglas na Pratslistu. Imamo kopiju tog oglasa. Na to je niko nije naterao. Oglasila je prodaju bebe i za nju je dobila dvadeset pet hiljada dolara. To je prodaja dece. Imamo kopiju ugovora koji je potpisala. Konklin reče: ― Ejvis je u Meksiku, a to znač i da ć e je deportovati kad je uhvate. Ako je Riter s njom, kriv je za prebacivanje maloletnika preko međunarodne granice. U tolikoj je nevolji da bi se njegovim slučajem čitav vod advokata mogao baviti godinama. — Ali buduć i da je Ejvis maloletnica — rekoh — ako se sama preda policiji, mož emo pokuš ati da je zaš titimo. Sarađivać emo s javnim tuž ilaš tvom kako bismo izdejstvovali da joj se sudi kao maloletnici. Ali ako je budu deportovali iz Meksika... — rekoh, slež uć i ramenima. — Verujte mi, ne želite da joj se sudi kao odrasloj osobi. Muž i žena su razmenili poglede. Pol Ričardson duboko uzdahnu. — Ejvis je u spavaćoj sobi — reče. — U stvari, i Džordan je tamo.

83. Rekla sam Ričardsonovima: ― Molim vas odnesite bebu u kuhinju. Lezite s njim na pod. Idite. Odmah. Ričardsonovi su izgledali prepadnuto, ali su me poslušali. Izvukoh pištolj, Rič izvuče svoj, pa stadosmo sa obe strane vrata spavaće sobe. Viknuh: ― Ejvis Rič ardson, Dž ordane Riteru, narednica Bokser vam govori. Gotovo je. Izađite s podignutim rukama. Vladala je tišina, ali pre nego što je Rič stigao da provali vrata nogom, čuli smo Riterov glas. — Narednice. Nismo naoružani.

Vrata se otvoriš e i Riter izađe s podignutim rukama. Nije se brijao i obrazi su mu bili izgoreli od sunca. Čak i takav, izgledao je kao maneken s reklame za skupu mušku garderobu. Rič okrete Ritera i priljubi ga uza zid. Pretresao ga je i stavljao mu lisice kad je Ejvis izletela iz spavaće sobe. I Ejvis je drž ala podignute ruke ali je mrdala jednim prstom da mi skrene paž nju na sjajan zlatan prsten. — Venčali smo se — povika ona. — Džordan i ja smo se venčali. — Čestitam ― rekoh, dok sam je bacala uza zid s velikim zadovoljstvom. Još jednom, u srcu sam pož elela da oš amarim ovu devojku. Umesto toga sam joj stavila lisice i rekla: ― Ejvis Rič ardson, uhapš ena si zbog prodaje deteta, zapostavljanja deteta i ometanja pravde. Imaš pravo da ćutiš... Iznenada, oko mene je izbio nekakav očajnički haos. Sonja i Pol Rič ardson su okruž ili svoju ć erku, beba je zaplakala, zatim uvukla vazduh i nastavila da plače. S moje leve strane, Konklin je hapsio Dž ordana Ritera zbog kidnapovanja i silovanja maloletnice. Riter se drao: — Hoću da vidim svog sina — dok mu je Konklin čitao prava. Unela sam se Riteru u lice. — Umukni, bre ― rekoh. Onda sam pozvala hitnu pomoć da dođe po bebu. — Šta će biti s Ejvis? — upita me Pol Ričardson dok sam uzimala bebu iz ruku njegove žene. — Bić e stavljena u pritvor dok ne bude uzeta u postupak — rekoh. — Ako ž elite moj savet, unajmite najboljeg advokata kojeg mož ete sebi da priuš tite. Mož da ć e on izdejstvovati da joj se sudi kao maloletnom licu. Takođe bih obavila nekoliko poziva i poniš tila brak između vaš e ć erke i ovog ljigavca.

ČETVRTA KNJIGA Dete koje slama srce

84. Naglo sam otvorila oč i. Zurila sam u informacije koje je Dž oov sat projektovao na plafonu. Bio je 11. oktobar. Temperatura je bila 12°C. Vreme: 6.02 ujutru. Bila sam u pola misli kad sam se probudila, ali o čemu sam razmišljala? Džo se promeškolji pored mene i reče: — Linds. Budna si? — Izvini š to sam te probudila, dragi. Sanjala sam. Mislim. Okrenuo se ka meni i zagrlio me. — Sećaš se sna? Morala sam da se prisetim, ali san je iš čezao. Zaš to sam bila zabrinuta? Dž o je bio bezbedan. Beba Rič ardsonovih je bila u bolnici Sent Frensis, savrš eno zdrava. Onda sam se setila. Kendas Martin. Razmišljala sam o njoj. Poč ela sam da prič am Dž ou zaš to mi se Kendas Martin provlač ila kroz snove, ali on je već tiho hrkao na mom ramenu. Odvojila sam se od njega i spustila stopala na pod. Džo promrmlja: ― Šta je? ― Moram na posao - rekoh. — Zvaću te kasnije. Poljubila sam ga u obraz, razbaruš ila mu kosu i ututkala mu ć ebe pod bradu. Pucnula sam prstima i Marta je skoč ila na krevet. Napravila je dva kruga, a zatim se spustila na mesto koje sam upraznila. Manje od sat vremena kasnije, uletela sam u stanicu s dve kafe. Popela sam se zadnjim stepeniš tem preskač uć i po dva stepenika odjednom i laktom otvorila vrata od stepeniš ta koja su vodila na osmi sprat. Proš la sam kroz lavirint hodnika koji su vodili ka kancelariji javnog tužioca. Juki je bila za svojim stolom u kancelariji bez prozora. Sjajna crna kosa, s razdeljkom na sredini, padala joj je napred dok je gledala u svoj laptop. Moja senka joj je pala preko stola. ― Hej — reče ona, dižući glavu. - Lindzi. Šta nije u redu? ― Neš to nije. Mogu li da vidim sliku Kendas Martin u kolima s tim plać enim ubicom Gregorom Guzmanom? ― Zašto? Ispružila je ruku preko stola i uzela mi jednu čašu s kafom iz ruke. ― Nećeš se ljutiti ako te pitam zašto još uvek njuškaš oko mog slučaja, zar ne? ― Mogu li da je samo još jednom osmotrim Juki? Molim te. Ta slika me muči. Juki me je besno pogledala, sagla se ka svom laptopu i pritisnula nekoliko tipki. Okrenula je kompjuter kako bih mogla da vidim ekran. — Jedna kopija toga bi mi koristila. Juki odmahnu glavom. Ali istovremeno, š tampač zakrč a i iz njega izađe jedna crno-bela fotografija. Juki mi je dodade. ― Viš e bih te muč ila ― reč e ona ― ali sudija ž eli da me vidi u svojim odajama. Ponovo sam u kazni. Nemoj mi napraviti probleme, Lindzi. Ozbiljno ti kažem. Poželela sam joj sreću s Lavanom i otrčala ka izlazu pre nego što je stigla da se predomisli.

85. Koji minut nakon š to sam napustila Jukinu kancelariju, upisala sam se u knjigu za posetioce na ulazu u ž enski zatvor na sedmom spratu. U ovom krilu je bilo buč no. Cegrtanje metalnih vrata i besno larmanje zatvorenika dizalo se oko nas dok me je jedan č uvar pratio do male, prazne sobe za posete. Kendas Martin se ubrzo pojavila u dovratku. Pogledala me je u oč i kad joj je č uvar skinuo lisice i sela preko puta mene za izgrebani metalni sto. — Ovo je neočekivano iznenađenje — reče ona. Kendas nije imala nikakvu š minku na sebi, godinu dana nije bila kod frizera i na sebi je imala zatvorsko odelo u nijansi narandžaste koja plavušama nije previše dobro stajala. Ipak, Kendas Martin je imala dostojanstva i profesionalno držanje. Rekla sam: ― Ovde sam nezvanično. ― S dobrim vestima, nadam se. Izvadila sam odštampanu fotografiju iz džepa i stavila je na sto. ― Molim vas pogledajte ovu sliku i recite mi zašto ste bili u ovim kolima sa ovim čovekom. Ona reče: — Videla sam tu sliku. To nisam ja. Plafonjerka iznad naš ih glava odavala je belu luorescentnu svetlost jač ine trista vati, osvetljavajuć i svaki deo te male prostorije. Crveno oko sigurnosne kamere posmatralo je iz jednog ugla na plafonu ženu u narandžastom kako privlači fotografiju sebi i uzima je u ruku. — Ne poznajem nijedno od ovo dvoje ljudi — reč e ona. Onda, kao da joj je neš to naknadno palo na pamet, ponovo se dobro zagledala u fotografiju i upitala me: — Šta vidite u ruci ove žene? Gurnula je zrnastu crno-belu fotokopiju slike nazad preko stola. Glava ž ene na slici bila je pognuta, plava kosa joj je skrivala pola lica i č inilo se da u rukama stež e lanč ić koji joj je visio oko vrata. Videla sam odsjaj priveska koji joj je visio između stisnutih prstiju. — Možda nekakva amajlija - rekoh. — Da li je moguće da se radi o krstiću? — upita me Kendas Martin. — Pretpostavljam da jeste. ― Ja ne nosim tanke zlatne lanč ić e s amajlijama i krstić ima ― reč e mi Kendas Martin. — Ali znate Elen Laferti, zar ne? Elen uvek nosi krstić. Moram reći da se pitam šta joj on znači.

86. Kendas Martin je trebalo da se vrati na sud za sat vremena, i ako je moja vera u njenu nevinost bila opravdana, nisam mogla da „pronjuš kam“ oko njenog sluč aja dovoljno brzo. Sa svakim danom provedenim na suđenju, Kendas je bila dan bliža tome da bude osuđena za prvostepeno ubistvo. Koliko god bi bilo teš ko ubediti sud da sudi pogreš noj osobi, to ne bi bilo niš ta u poređenju s poništavanjem presude za ubistvo. Otkaskala sam zadnjim stepeniš tem do hola stanice, otkucala jedan broj na mobilnom i

sač ekala da mi se privatni detektiv Dž ozef Podesta javi. Glas mu je bio promukao od spavanja ali rekao je: „U redu“ , na moj zahtev da se vidim s njim za dvadeset minuta. Preš la sam preko mosta Bej, odvezla se do Lafajeta i pronaš la Podestinu ž utu jednospratnu kuć u u predgrađu u Hamlin roudu, ulici omeđenoj meš avinom drveć a i kuć a u slič nom stilu. Parkirala sam auto na njegovom prilazu i popela se kamenim stepenicama kroz kamenu baš tu i pozvonila na vrata. Podesta je otvorio vrata bosonog, u trenerci s mrvicama hleba na njenom gornjem delu. Pokazala sam mu znač ku i on je š irom otvorio vrata i odveo me do svoje radne sobe u zadnjem delu kuće. Osvrtala sam se po sobi, gledajući u čitavo skladište špijunske opreme koju je Podesta poređao po svojim metalnim policama za knjige. Dokotrljao se u stolici do kompjutera, podigao staru tigrastu mačku sa stola i spustio je sebi u krilo. — Da mi klijent nije mrtav - reč e on, stavljajuć i š aku preko miš a — ne bih vam ovo pokazao bez naloga. — Cenim vašu pomoć — rekoh. Podesta je kliknuo na fasciklu s digitalnim fotogra ijama Kendas Martin koje je nač inio dok je sedela u kolima s nekim koje bio nepouzdano identi ikovan kao Gregor Guzman, plać eni ubica kojeg je policija tražila u nekoliko država, a i u nekoliko stranih zemalja. Prva fotografija koju je Podesta otvorio bila je ona koju je Juki predočila kao dokaz. — Znam da su ove slike loš e — reč e on. — Ali nisam mogao da koristim blic, znate? Ne mogu da se zakunem da je to Guzman, ali ta žena jeste Kendas Martin. Pratio sam je te noć i od njene kuć e u Bulevaru Montgomeri pravo do auto-puta 1-280 na severu. Skrenula je u Ulicu Cezara Caveza, zatim desno u Treću, a zatim u Aveniju Dejvidson. Pratio sam je sve vreme. — To je vrlo opasan kraj. Siguran sam da to znate, narednice. Morao sam da se č uvam. To je otpad. Mogli su da me opljačkaju, a i nju. — Posmatrao sam je kako izlazi iz linkolna i ulazi u terenac tog tipa. Izaš la je deset minuta kasnije. — Možete li da mi narežete te slike? — Što da ne, pod datim okolnostima? — reče on. Kompjuter je zujao. Mačka je prela. I uskoro sam imala disk sa dosta zrnastih fotogra ija uslikanih dve nedelje pre ubistva Denisa Martina.

87. U

devet i petnaest ponovo sam bila u Odeljenju za ubistva u juž nom odseku u glavnoj policijskoj stanici, mojoj drugoj kući. Obesila sam sako o naslon stolice, a potom pronaš la Konklina u kuhinji. Jeo je krofnu nad sudoperom, sa žutom kravatom prebačenom preko ramena. — ’De si - reče. ― Sačuvao sam ti jednu. — Nisam gladna. Ali imam nešto da ti pokažem. — Strašno si tajanstvena. — Bolje da ti pokažem nego da ti kažem.

Ci je radio za svojim stolom pred kompjuterom koji je zujao, sa š oljom kafe na salveti i oko trideset olovaka poredanih paralelno s gornjom ivicom njegove podloge za miš. Dala sam Čiju disk koji sam dobila od Džoa Podeste i rekla: ―Ne smeta ti, Pole? Hoću da i ti vidiš ovo. Nas troje smo se usredsredili na svaki pojedinač ni frejm dok se dvanaest digitalnih fotogra ija plave ž ene iz pro ila koju je privatni detektiv Dž ozef Podesta uslikao kako sedi s potencijalnim plaćenim ubicom u njegovom terencu smenjivalo na ekranu. Konklin je zamolio Cija da uvelič a najbolje od njih i zumira ž eninu š aku da bismo videli da li u njoj steže zlatan krstić. Ali što je Či više zumirao sliku, to je ona postajala nejasnija. — To je najbolje š to mogu da postignem — reč e Ci, zureć i u apstraktnu grupaciju sivih tač aka. — Šta mislite? — Propusti slike kroz program za prepoznavanje lica — Konklin će Čiju. ― Prepoznavanje lica, ide. Ci je pokrenuo program i na njegovom monitoru su se pojavila dva prozorč eta koja su poredila sliku Kendas Martin sa zrnastom fotografijom plavuše u kolima. Ci se okrenu i pogleda u mene i Konklina, a preko lica mu, brzo poput zvezde padalice, prelete iskra uzbuđenja. — To nije ona - reče Či. - Ko god da je žena na ovoj slici - to nije Kendas Martin. Ci je zatim uporedio zrnastu fotogra iju plavuš e s desetinama hiljada fotogra ija u bazi podataka koje su se blešteći smenjivale na ekranu. I taman kad sam počela da gubim nadu, naišli smo na poklapanje.

88. Konklin i ja smo seli ujedan neobelež en policijski auto i uskoro smo jurili auto-putem Džejms Lik. Dok je Konklin vozio, ja sam na prste nabrajala razloge zbog kojih mislim da je Elen Laferti ubila Denisa Martina. ― Jedan, bila je zaljubljena u njega. Dva, bila je besna na njega. Tri, imala je pristup njegovom pištolju. Znala je gde će biti i gde će Kendas biti te večeri. — To su četiri i pet. I šest, ako ona nije ubica, mogla je da naruči njegovo ubistvo. — Sve to - reče Konklin — i dovoljno je pametna da smesti Kendas. — Mora da je prokleti zli genije ― rekoh. Petnaest minuta kasnije, Konklin je parkirao kola ispred bledož ute stambene zgrade u primorskim stilu. Podignuto dvadesetih godina dvadesetog veka, bilo je to uredno zdanje s ispupč enim prozorima koji su gledali na ulicu Uloa. Nalazilo se na oko kilometar i po od kuć e Martinovih. Pritisla sam zvono i Lafertijevaje doviknula: ― Koje? - I onda je otvorila vrata. Konklin reče: — Policija San Franciska — pokaza znač ku i predstavi nas dadilji od dvadeset i neš to godina, koja je oklevala dve sekunde pre nego što nas je pustila u kuću. Posmatrala sam svedoč enje Lafertijeve iz zadnjeg dela sudnice pre nekoliko dana. Izgledala je prilič no zrelo u kostimu i š tiklama. Danas, u farmerkama i beloj rolki, kose vezane u rep, izgledala je kao tinejdžerka. Konklin je prihvatio kafu kojom ga je Lafertijeva ponudila, ali ja sam se zadrž ala u dnevnoj sobi

dok je bivša dadilja Martinovih vodila Konklina u kuhinju. Jednom se osvrnuvš i po prostoriji, izbrojala sam pet slika Denisa Martina u toj maloj sobi, od kojih je na nekima bila i Lafertijeva. Martin je bio lep iz svakog ugla. Podigla sam glavu kad se Elen Laferti vratila u dnevnu sobu s Konklinom. Izgledala je sreć nije što me vidi nego što je mogla da bude. Sela je u fotelju i rekla: — Mislila sam da je istraga završena. Rekla sam: ― Postoje neke nejasnoće koje nikako ne uspevamo da razrešimo. U stvari, jedna nejasnoća. Izvadila sam fotografiju iz unutrašnjeg džepa i spustila je na kafeni stočić. Elen pruži ruku da je uzme i reče: — Šta je ovo? — Taj č ovek je mož da plać eni ubica po imenu Gregor Guzman. Zena na slici izgleda kao Kendas Martin ― rekoh. ― Ima istu plavu kosu, istu fruzuru kao Kendas ― ali to zapravo nije ona, zar ne, Elen? — Teško je reći. Ne znam — reče ona. — Znate li kako znamo da to nije Kendas? — reče Konklin. — Zato š to je forenzič ki softver, nakon š to smo ubacili tu fotogra iju u njega, otkrio da se ona poklapa s vašom slikom iz vozačke dozvole. Žena na toj slici ste vi. Konklin priđe polici kamina i uze sliku u zlatnom ramu koja je prikazivala Elen i Denisa Martina na jedrenjaku u zalivu. — Ne — reče ona, ustajući da otme sliku Konklinu iz ruke. — Ne dirajte to. Rekoh joj: ― Mislim da ć e nam sudija Lavan dati nalog da vam detaljno pretresemo kuć u. U međuvremenu, ovaj razgovor treba da nastavimo u policijskoj stanici. Izvukla sam telefon i krenula da pozovem patrolna kola, ali Elen reč e: — Cekajte. Reć i ć u vam ono što vas zanima. Zaklopila sam telefon i poklonila joj svoju punu pažnju.

89. Ako Elen Laferti nije pokuš ala da unajmi ubicu, zaš to je onda bila u tim kolima s Gregorom Guzmanom? Jedva sam čekala da čujem njeno objašnjenje. — Nisam uč inila niš ta pogreš no, a svakako niš ta protivzakonito ― reč e Lafertijeva. Zavukla je ruku u okovratnik rolke i izvukla zlatni krstić na tankom lancu. Neprestano ga je cimala sjedne na drugu stranu, što je radila iz navike kad je uhvati nervoza — i što ju je odavalo. — Denis me je poslao da se nađem s tim „Gospodinom G.“ na parkingu Vonsa - reč e ona. - Dao mi je koverat s novcem da ga dam tom gospodinu G., ali mi ga je on, kad ga je otvorio, vratio i rekao: „Recite gospodinu Martinu hvala, ali ne hvala". — Taj gospodin G. vam je vratio novac — reče Rič. Elen klimnu glavom. — Hoć ete da kaž ete da ste se naš li sa č ovekom kojeg niste poznavali zato š to vam je Denis rekao da tako uradite. Vi ste mu dali novac, koji vam je on vratio, i niste znali zaš to ste otiš li tamo.

To je vaša priča? — Nisam znala da je ubica sve dok suđenje nije poč elo i dok nisam proč itala o njemu na internetu. Bila sam samo glasnik. To je sto posto istina. — Niste ni u kakvoj nevolji ― reče Konklin. ― Pokušavamo da povežemo neke činjenice. — Otkud to da ste bili plavokosi? - rekoh. — Bila je to perika — Elen će odmah. — Pripadala je Kendas dok je išla na hemoterapiju. Bacila ju je, i ja sam je uzela. Denis je voleo da je ponekad nosim. Želite li da je vidite? Elen Laferti pođe hodnikom ka spavaćoj sobi. — Stvarno misliš da je ova devojka unajmila plaćenog ubicu? — upita me Konklin. — Ne znam. Sad znam manje nego kad sam se jutros probudila. Uzela sam sunč anu, veoma romantič nu fotogra iju Elen i Denisa Martina i ponovo razmislila o svemu. Da li je Elen unajmila Guzmana da ubije Denisa? Da li je Elen bila uljez, i da li je lič no ubila Denisa? Je li Denis ugovorio sastanak između Elen i Guzmana kako bi njegov privatni detektiv mogao da dokumentuje sastanak žene koja liči na Kendas s plaćenim ubicom? Ako je tako, da li je Kendas ubila svog muža pre nego što je on stigao da ubije nju? Dok sam ponovo vagala sve moguć nosti, Elen se vratila u sobu drž eć i crnu satensku vreć u. Rašnirala ju je i istresla iz nje plavu periku. — Uglavnom sam je nosila kad smo vodili ljubav — reče ona. Nisam mogla da se suzdržim. — Pomozite mi da vas shvatim, Elen ― rekoh. ― Vaš ljubavnik je voleo da nosite periku njegove žene u krevetu? Zar ne mislite da je to bolesno? Oči su joj se napunile suzama. Opsovala sam sebi u bradu. Hoć u li ikad nauč iti kako da budem „dobar policajac"? Konklin uze vreću i reče Lafertijevoj: ― Želeli bismo da pođete s nama u stanicu, u redu, Elen? — Ali... ne hapsite me, zar ne? Konklin reče: ― Hteli bismo da ovo što ste upravo rekli od vas dobijemo u vidu potpisane izjave. Zaostala sam dok je Konklin isprać ao Elen do ulice. Pozvala sam Juki, ali dobila sam njenu govornu poštu. Sač ekala sam signal i rekla: — Juki, treba mi nalog za pretres kuć e Elen Laferti. Da, imamo opravdan razlog. Pozovi me što pre. Uh... mislim da ćeš mi biti zahvalna na ovome. Nadala sam se da sam u pravu.

90. Juki je sela pored Fila, u kož nu fotelju identič nu njegovoj preko puta kož om presvuč enog stola sudije Lavana. Soba je bila ukraš ena motivima lova na lisice: starim reprodukcijama slika s ljudima u crvenim kaputima na riđim konjima i masivnim drvenim nameš tajem postavljenim uza zidove sa zelenim tapetama. Sudijine oč i iza naoč ara behu crvene, i najkonciznije š to je mogao objasnio je zaš to ga nije bilo tri dana. — Moja majka je bolovala od raka pluća — reče on. — Umrla je. Teškom smrću. Klimnuo je glavom kad su mu dva advokata izjavila saučešće. Onda je pročistio grlo i nastavio.

— Ne ž elim viš e da č ujem gluposti kakvih je bilo na ovom suđenju. Gospođice Kasteljano, vi znate kako da postavite pitanje a da ga ne pretvorite u završ nu reč . Gospodine Hofman, vi znate kako da zauzdate svoje svedoke, pa zato i radite to, zaboga. Juki htede da se pobuni, ali sudija nije ostavljao nikakvu sumnju u pogledu svojih namera. Želeo je da suđenje bude pod kontrolom i da se okonča. — Evo novih pravila o ulaganju prigovora — reče on, kao da joj čita misli. — Ako imate prigovor, ustanite. Pametan sam, a i sam sam bio parnič ar dvadeset godina. Ako ne budem mogao da dokuč im zaš to ulaž ete prigovor, neć u se obazirati na vas. U tom sluč aju — sedite. — Ako mi bude jasno zaš to ulaž ete prigovor, reć i ć u drugoj strani da prekine. Oč ekujem da to neću morati da radim. — Časni sudijo — rekoše Juki i Hofman u isti glas. — Bez glupiranja. Bez drame. Bez glupih advokatskih trikova. Delić u kazne. Kaznić u jedno od vas ili oboje zbog nepoštovanja suda. Razumete li me? Ni Fil ni Juki ne odgovoriše ništa. — Odlično. Vidimo se na sudu - reče Lavan. — Ovo je sprdnja — reč e Hofman Juki kad su izaš li iz odaja sudije Lavana i zaputili se hodnikom ka sudnici, — Ne može da nam kaže da ne ulažemo prigovore. — Danas očigledno može — reče Juki. Hofman joj se osmehnu i reče: — Imam jedan sastanak. Vidimo se unutra.

91. Fil Hofman ustade u svojim skupim cipelama, isprsi se i reče: — Odbrana poziva Kejtlin Martin da svedoči. Kendas Martin utom skoč i na noge i vrisnu mu u lice: — Ne! Da se niste usudili da pozivate moju ćerku kao svedoka! Nemate prava! Lavan lupi čekićem i reče: ― Izvršitelju, molim vas izvedite optuženu iz sudnice. ― Kendas. Sedite - reč e Hofman. ― Casni sudijo, dozvolite mi da poprič am sa svojom klijentkinjom, molim vas. ― Gospodine Hofman, kaž njavam vas sa osamsto dolara. Da ste pripremili svoju klijentkinju, mogli smo ovo da izbegnemo. Izvršitelju! Nakon š to su ispratili Kendas Martin iz sudnice, sudija je zatraž io mir i kad se buka u sudnici utišala do šapata ispunjenog iščekivanjem, zamolio je porotu da ignoriše taj prekid. Podsetio je porotnike da je njihova duž nost da donose sud na osnovu dokaza, a ne pometnje, i da ne treba da donose nikakve zaključke iz toga što je odlučio da ukloni optuženu sa suđenja. Zatim je rekao: — Gospodine Hofman, izvedite svog svedoka. Hofmanov izraz lica bio je neutralan kad je jedanaestogodiš nja ć erka Kendas Martin i Denisa Martina stala kraj pulta za svedoke, položila zakletvu i sela na stolicu za pultom. Morala je da se pomuči ne bi li sela, i stopala joj nisu sasvim dodirivala pod. Sudija se okrenu ka tamnokosoj devojč ici u cvetnoj haljini i plavom dž emperu na kopč anje, s

tašnicom iste boje u krilu. Upita je: — Gospođice Martin, znate li razliku između laži i istine? — Da, gospodine. — Ako bih rekao da sam predsednik Sjedinjenih Država, da li bi to bila laž ili istina? — To bi bila laž, naravno. — Verujete li u Boga? Kejtlin klimnu glavom. — Morate da kažete da ili ne. Zapisničar kuca ono što vi govorite. — Da. Verujem. Verujem u Boga. — Dobro. Razumete da ste se zakleli božjim imenom da ćete govoriti istinu? — Da, gospodine, razumem. — Odlično. Hvala vam. Gospodine Hofman, molim vas nastavite. — Hvala vam, časni sudijo. Kejtlin... mogu li da te zovem Kejtlin? — Naravno, gospodine Hofman. Hofman se nasmeši. Imao je lep osmeh. Nije bilo ničeg lošeg u tome. — Kejtlin, moram da ti postavim neka pitanja koje se tič u več eri kada je vaš otac ubijen, u redu? — U redu. Da. — Jeste li bili u kući kada je vaš otac upucan? ― Da. — Znate li ko ga je upucao? ― Da. — Molim vas recite sudiji i poroti šta znate. — Ja sam to uč inila — reč e Kejtlin Martin. Oč i joj poleteš e ka sudiji, a zatim nazad ka advokatu njene majke. — Ja sam ubila svog oca. Nisam imala izbora.

92. Galerija je eksplodirala od buke. Porotnici su se nagnuli napred, domunđavajuć i se, dok su se izveš tač i dohvatili svojih PDA uređaja. Hofman je stajao na sredini sudnice, zaleđenog izraza lica, kao da je sam upravo opalio iz pištolja. Juki je pož elela da premota poslednjih deset sekundi i pojač a ton. Da li je Kejtlin Martin upravo rekla da je ubila svog oca? To prosto ne može biti istina. Juki skoč i na noge, skupi š ake u pesnice i stegnu vilice č vrsto kao da su zavarene. Sudija ju je upozorio da ne ulaž e prigovor, ali u glavi je vriš tala: Ulažem prigovor na ovog svedoka. Ulažem prigovor na ovu — predstavu. Ulažem prigovor, ulažem prigovor, ulažem prigovor. — Advokati, priđite. Oboje — brecnu se Lavan. Kad su mu dva advokata priš la, sudija se okrenuo u stolici za devedeset stepeni kako bi bio okrenut ka izlazu za slučaj opasnosti umesto ka svedokinji i poroti. Juki i Hofman stadoše sa strane u odnosu na sudijsku stolicu i upraviše pogled ka sudiji. Lavan reče Hofmanu tihim glasom koji je podrhtavao od besa: — Pretpostavljam da ni vaš a klijentkinja ni tuž ilaš tvo nisu znali da ć ete pozvati ovo dete da svedoči.

― Dobio sam poziv od Kejtlinine babe s majč ine strane koja mi je rekla da ona ž eli da prič a sa mnom ovog jutra. Naš ao sam se s Kejtlin u holu ove zgrade, č asni sudijo, odmah posle naš eg sastanka s vama. Do pre petnaest minuta nisam znao da će da svedoči. — Casni sudijo — reč e Juki — odbrana je oč igledno izrež irala ovo. Kejtlin su ili nagovorili na ovo, ili je sama doš la na tu ideju. U svakom sluč aju, pokuš ava da spase zadnjicu svoje majke. I u svakom slučaju je stvorila osnovanu sumnju u glavama porotnika. Lavan reče: ― Objavić u pauzu. Hoć u da vidim Kejtlin u mojim odajama. Vas dvoje nemojte da mi se izgubite. Pošto popričam s detetom, razgovaraću s porotom. — A posle toga ćemo prodiskutovati o budućnosti ovog suđenja.

93. Juki je bila u kancelariji Lena Parizija kad joj je telefon zavibrirao. — Idemo — reče ona svom šefu. Pročitala je poruku naglas: ― ’Sudija Lavan je spreman da vas primi u svojim odajama.’ Šta mi savetuješ za kraj, Lene? Parizi podiž e svoju telesinu iz fotelje, pa otvori venecijanere na strani zgrade koja je gledala na ulicu Brajant. Spolja je dopirala beličasta svetlost. Juki nije mogla da vidi ništa kroz maglu. — Treba unakrsno da ispitaš tog svedoka — reč e Riđi Pas. - To je najbolje i jedino š to mož eš da uradiš. — Šta ako govori istinu? — Da li govori istinu? Šta zaista misliš? — Mislim da se ž rtvuje. Jedanaest joj je godina. To je junač ki, kao u ilmovima. Ali je laž . Mogu da je uzdrmam za pultom, ali ne znam mogu li da uradim to i da zadržim porotu na našoj strani. — To će biti kao da hodaš po konopcu a imaš proliv. Ali verujem da možeš to da izvedeš. Juki je izaš la iz Parizijeve kancelarije i zaputila se hodnikom kao da je na automatskom pilotu. Kad je uš la u sudijine odaje, Fil Hofman je stajao, i seo je nakon š to se ona spustila u stolicu u kojoj je sedela samo dva sata ranije. Lavan je bio skinuo svoju odoru i kravatu i zavrnuo rukave koš ulje, i stajao je iza svog stola. Juki je pomislila da ć e poč eti da se š etka, ali umesto toga se sagnuo i dohvatio metalnu kantu za smeć e visine š ezdeset i preč nika č etrdeset centimetara koja mu je stajala kraj stopala. Podigao ju je iznad glave i zafrljačio je ka suprotnom zidu. Kanta se odbila od ivice kredenca s pić em pre nego š to je oborila uramljenu sliku sudije s guvernerom. Nakon š to su eksplozija stakla i odjek buke zamrli, Lavan je naglo otvorio vrata kredenca i rekao: — Ko je za piće? Ja častim. Hofman reče: ― Ja bih viski. — Ja neć u niš ta, ne bi valjalo — reč e Juki, ali već niš ta nije valjalo. Niš ta u njenom iskustvu nije je pripremilo za sluč aj koji iskač e iz koloseka na svakih dvadeset minuta. Da li dobija ili gubi? Nije imala predstavu. Sudija je nasuo viski sebi i Hofmanu, i seo nazad za sto. — File, znate li razliku između laži i istine?

— Da, časni sudijo. Vi niste predsednik Sjedinjenih Država. — Da li ste na bilo koji način uticali na svedočenje Kejtlin Martin? — Ne. Kao š to sam rekao, prič ala je sa mnom u osam i č etrdeset pet ovog jutra. Rekla mi je š ta se desilo. Pomerio sam jednog svedoka kojeg sam pripremio i koji je odjednom postao nevaž an, i odlučio da moram da izvedem Kejtlin da svedoči. — Želim da je unakrsno ispitam — reče Juki. — Moram da diskreditujem njeno svedočenje. Sudija reč e: ― Sač ekajte malo, Juki. Dozvolite da vam kaž em š ta mi je Kejtlin rekla za tih pola sata koje sam upravo proveo s njom. To ide vama u korist. — Molim, časni sudijo? — Kejtlin mi je rekla da ju je otac zlostavljao. Bila je eksplicitna. I to ubedljivo. Znala je gde je pištolj sakriven. Uvrebala je priliku i ubila ga. — Verujete joj? — upita Juki. — Nisam uspeo da je uhvatim u laž i — a pokuš ao sam. Prema Kejtlininim reč ima, njena majka je č ula pucnje, zatekla je s piš toljem i rekla joj da opere ruke, ode u svoju sobu i da nikom nikad ne kaž e š ta se desilo. Zatim je, po njenim reč ima, njena majka opalila iz piš tolja ispred kuć e i pozvala policiju. — Ha. Dobra priča — reče Juki. — A zašto je Kejtlin odlučila da progovori? — Rekla je da želi da kaže istinu. Hofman se nagnu u svojoj stolici. — Bajrone. Casni sudijo — reč e on — imamo svedoč enje koje oslobađa moju klijentkinju krivice - reče on. - Tražim da se ovo suđenje proglasi nevažećim.

94. Juki je zurila u sudiju, ne videć i ga, dok su joj se misli komeš ale u stanju prilič no slič nom panici. Nije ž elela da taj postupak bude poniš ten, ne posle svega kroz š ta je proš la u ovom sluč aju, ne kad je verovala da je izvela ubicu pred sud. Dođavola. Ako sudija poništi suđenje, šta onda? Hoć e li krivič no goniti devojč icu? Da li ć e zaista probati da goni jedanaestogodiš njakinju koja tvrdi da ju je otac silovao? Ako hoće, na osnovu čega? Jedini dokaz protiv Kejtlin bilo je njeno svedoč enje. Niko je nije video kako puca iz piš tolja. I č ak i ako Kendas Martin kaž e da je Kejtlin pucala, sluč aj je bio toliko prož et osnovanom sumnjom da je porota možda ne bi osudila. S druge strane, pomisli Juki, ako sudija ne poniš ti suđenje, Juki bi morala da izvede onaj hod po ž ici koji je Len pominjao. Da pretvori to zlostavljano dete u laž ova. Porota ć e je mrzeti zbog toga, i ako poveruju u Kejtlininu priču, Kendas bi mogla da bude oslobođena. — Juki. Želite li da kažete nešto? Juki reče: ― Da, ž elim, sudijo. Svakako ž elim. Ne postoji ni trunka dokaza koja bi potkrepila Kejtlinino svedočenje, i ako je njena priča zaista istinita, zašto smo za nju saznali tek sad? Fil se okrenu ka njoj i reče: ― Sledimo logiku, Juki. Postoji i viš e nego dovoljno osnovane sumnje. Oboje znamo da postoje

odlične šanse da će Kendas, ukoliko se suđenje nastavi, biti oslobođena. Sudija reče: — Dozvolite da vam oboma olakš am. Sve se svodi na ovo: pojavio se novi dokaz od presudne važnosti. Odlučio sam da poništim suđenje. Ako Lavan poniš ti suđenje, sve je gotovo ― zauvek. Kendas ne bi moglo ponovo da se sudi za isti zločin, jer to nije predviđeno ustavom. Juki je odjednom ugledala izlaz, tračak nade. — S poštovanjem, predlažem vam da ne poništavate suđenje, časni sudijo, već da ga odložite. Lavan se okrenu u stolici, č upkajuć i donju usnu. Tiš ina je toliko dugo trajala da je Juki pomislila da će vrisnuti. — Dobro — reč e Lavan. — Odlož ić u suđenje na š ezdeset dana. Optuž ena mož e provesti taj period na slobodi uz kauciju. Juki, vratite se kod tuž ioca i prodiskutujte o ovom... haosu. Dobro razmislite o loš im stranama nastavka suđenja. Budete li ž eleli da unakrsno ispitate Kejtli Martin, izaći ću vam u susret. — U suprotnom, na osnovu Kejtlininog svedoč enja, poniš tić u suđenje. U redu? To bi trebalo da odgovara svim stranama. Odluka je na vama do desetog decembra. — U redu, časni sudijo — reče Juki. — Hvala vam. — Imate dosta materijala za razmišljanje. — Znam. Lavan pritisnu dugme interkoma. — Denise, donesite mi kalendar. I pozovite izvršitelja. Želim ponovo da vidim porotu.

95. Saznala sam gde se Juki nalazi i zatekla je u njenoj kancelariji, na istom mestu gde sam je videla tog jutra, ali sada je delovala manje i bleđe, kao da je neko iscedio sav život iz nje. ― Jesi li dobila moju poruku? - upitah je. — Tek š to sam izaš la iz sudijinih odaja — reč e ona. — Cekam da se Riđi Pas vrati s ruč ka. Kako izgledam? — Treba ti malo karmina. Ona stade da pretura po tašni. — Otiš la sam da vidim Elen Laferti — rekoh, č ekajuć i eksploziju besa koja je izostala. Juki je pronašla sjaj za usne i ogledalce u tašni. Nastavila sam oprezno. — Elen Laferti je rekla da je otiš la da se vidi s Guzmanom. Ono na slici je ona. Priznala je. A takođe smo pronašli poklapanje između te i slike iz njene vozačke dozvole. — Izblajhala je kosu? - upita Juki. Šaka joj se tresla dok je stavljala sjaj za usne. — Kendas Martin je imala periku kad je išla na hemoterapiju. Hej, Juki, jesi li dobro? — Nastavi — reče ona. Prošla je četkom kroz kosu. Elektricitet je zapucketao. — Denis je poslao Elen maskiranu u Kendas da se sastane s plać enim ubicom i udesio taj susret tako da je njegov privatni detektiv uslika. Verovatno je hteo da iskoristi te slike da na tera ž enu da se razvede od njega — ili je stvarno hteo da organizuje ubistvo. To mož da nikad neć emo saznati. Čuj, znam da si ljuta na mene, pa prosto to i reci, u redu? Mogu to da podnesem ― rekoh. Juki reče: — Kejtlin Martin je priznala ubistvo svog oca i sada ć emo ili okuš ati sreć u s ovom porotom, ili će Lavan poništiti suđenje.

— Kejtlin? Kejtlin je rekla da ga je ubila? Len Parizi dođe hodnikom i proturi svoju veliku glavu u Jukinu kancelariju. — Zdravo, Lindzi. Juki, imam pet minuta vremena. Odmah. — Dolazim — reče Juki. Ustala je i ispravila sako. Kad me je ponovo pogledala, videla sam da se ona ratoborna Juki vratila. — Kendas Martin je ubila svog muž a - reč e mi ona. — Ne Elen Laferti. Ne Kejtlin Martin. Znam da ne misliš da je Kendas ubica, ali ja mislim, i nikad mi se neć e pruž iti prilika da to dokaž em. Izvući će se sa ubistvom. Da li je Juki u pravu? Da li sam jurila za nečim što ne postoji? Otvorila sam usta, ali iz njih nije izašlo ništa, i Juki je zatim nestala.

96. Posle onoga š to je neporecivo bio jedan od najgorih dana koje je ikada prež ivela na mestu advokata tuž ilaš tva, Juki je izaš la iz glavne policijske stanice i zaputila se kuć i. Skoro da se bila dokopala trotoara kad je čula Brejdija kako je doziva. Bože. Ne Brejdi. Ne sad. Juki se okrenula i ugledala ga kako silazi stepenicama ka njoj, vezane kose koja leprša za njim. Vrlo privlačan muškarac. Juki se setila š ta joj je Lindzi rekla, da je Brejdi ož enjen i, dođavola, nije ž elela da prolazi kroz još jednu vezu osuđenu na propast, s još jednim neverovatnim tipom. Zelela je stabilnost, porodičan život... ― Juki, drago mi je š to sam te uhvatio - reč e Brejdi, zaustavljajuć i se pored nje. — Hoć eš na večeru sa mnom? — Hoću — reče ona. Sad su bili u Gradskoj skupštini, u oblasti juž no od ulice Market, nekadaš njoj zgradi Marin Elektrika, na jednom od najboljih mesta u gradu gde č ovek mož e na miru da obeduje u boemskoj atmosferi. Unutraš njost je bila mrač na, sa zidom od golih cigala i daš čanim podom, i priguš enim osvetljenjem. Kosa Dž eksona Brejdija kao da je privlač ila svetlost zvezdanih lustera koji su nekada krasili tavanicu nekog bioskopa u hispanoameričkom delu Harlema. Juki je pila margaritu, pić e koje je volela i koje joj je pomagalo da zaboravi na muke ― i da, u sluč aju da popije viš e od jedne, zaboravi i na sve ostalo. Ako je ikad zasluž ila margaritu, to je bilo danas. — Odlaganje suđenja nije najgore š to je moglo da se desi — reč e Brejdi. Jeo je predjelo od škampa na kadžunski način i zalivao ga pivom. — Ne, nije najgore ― slož ila se Juki — ali je ipak katastrofa. Znaš li koliko sati rada sam ulož ila u taj slučaj? — Sedam hiljada? Juki se nasmeja. — Ne sedam hiljada, ali veoma mnogo, a sad izgleda kao da ć e se ta kuč ka izvući.

— Osim ako ne nađeš još dokaza. — Da. Ako pronađemo još dokaza, mož emo joj suditi pred novom porotom, ali znaš , ž ivot ide dalje, fascikle s predmetima se gomilaju, policija hvata nova govna od ljudi i mi radimo na novim slučajevima. — Držaču fasciklu sa slučajem Kendas Martin na svom stolu. — Hvala ti, Džeksone. Čak i ako nisi ozbiljan. — Ozbiljan sam. ― Još ćeš da mi kažeš da ne lažeš? — Lažem ponekad. Juki ponovo prasnu u smeh. — Pa, mene nemoj da lažeš. — Dobro. — Ozbiljna sam. Čula sam da si oženjen. Kako glasi priča? — Još uvek sam oženjen. — Sranje — reče Juki. — Konobar. Brejdi joj uhvati ruku u vazduhu. — Još uvek sam oženjen. Ali nadam se ne još zadugo. Juki otpi gutljaj margarite, spusti čašu i, kad je konobar došao, reče mu: — Mož ete li da odnesete ovo pić e? Hvala. — Zatim reč e Brejdiju: — Isprič aj mi celu prič u. Slušam. — Sećaš se incidenta s pucnjavom koji sam ti pominjao? — upita je Brejdi. Juki reče: — Upucao si tipa s poluautomatskim oružjem koji je iskočio iz zaklona između kreveta i zida. — Da. Liz i ja smo već bili kretali svako svojim putem, a onda se to desilo — zamalo da poginem, ubio sam tipa, unutraš nja kontrola, mediji na naš em travnjaku — sve to nam je uniš tilo brak. Ono malo među nama što je bilo preostalo. — Zato što si policajac? — Da. Zato š to sam policajac — reč e on. — Ona ne bi bila prva ž ena koja je rekla: ’Nisam znala da ć e biti ovako’. I tako smo se posle godinu dana razdvojili i ja sam se preselio u San Francisko. Sam. Treba da se razvedemo. Kada — to zavisi od toga koliko je budem molio. — Imaš li dece? ― Jok. — Želiš li decu? — Možda. Četrdeset mi je godina. Ali još nisam dogurao do te faze. A ti? — Iskreno, ne znam. — Ne moramo večeras da odlučimo ― reče Brejdi. — Dobro - Juki će, smejući se. Ovaj tip je duhovit. Sviđa joj se. Mnogo. Kelner je doneo piletinu prž enu na puteru, prilog od proprž enog povrć a i pire od slatkog krompira, a Juki je osetila kako se polako vraća u život. Nije jela ceo dan. Brejdi uze viljušku, zastade s njom u vazduhu i reče: ― Hteo sam da ti kažem za Liz. — Znam. — Stvarno jesam. I želim nešto da te pitam. Juki je imala zalogaj piletine u ustima. Zapadala je u stanje blaženstva. Pogledala je u Brejdija. — Mmm-hmm? — Hoćeš da dođeš kod mene večeras? - upita Brejdi.

97. Prognozirali su kiš u, ali ona je pala tek kad je Sindi krenula na posao tog dana. Stajala je na trotoaru ispod crvenog kiš obrana a hladna kiš a joj je natapala ivice kiš nog mantila i kvasila joj nove cipele. Izvadila je zguž vanu maramicu iz dž epa i uhvatila u nju jedno dugo i glasno aaapćihaaa!, koje joj se upravo otelo iz usta. Izgledalo je kao da je svaki prokleti taksi u gradu zauzet ili da ne radi. Sindi je pozvala taksipreduzeć e Ol siti, kojim se redovno vozila, i nakon š to je odsluš ala pozadinsku muziku i oglase, rekli su joj: ― Izvinite, molim vas pozovite kasnije. Sindi je ponovo kinula. Dođavola, ne samo da se bori protiv prehlade, već je i napola izgladnela i sada kasni na več eru kod Suzi. Zamislila je zadnji deo kafea, taj tropski raj - i u glavi joj je iskoč ilo ime Kvik ekspresa. Zamislila je taksi-preduzeć e koje je posetila ranije te nedelje dok je radila na prič i o drogiranju i silovanju. Od tada nije bilo nikakvih vesti o serijskom silovatelju i prič a je skliznula s naslovne strane. To je bilo i dobro i loše. Dobro, jer je uplaš ila tog psihopatu time š to je skrenula paž nju javnosti na njega svojom pričom u nastavcima s naslovne strane. Loše, jer je nestao — a to znači da možda nikad neće biti uhvaćen. U međuvremenu, imala je vezu u tom taksi-preduzeć u. Bio je koji minut do š est. Ako bude imala sreć e, dispeč er kojeg je upoznala, Al Visocki, još ć e biti na duž nosti. Mož da ć e joj uč initi uslugu. Sindi pronađe njegov broj u imeniku telefona i pritisnu dugme za pozivanje. Telefon je zazvonio i javio se glas koji je prepoznala: — Taksi i limuzine, Kvik ekspres. ― Al Visocki? ― Al na vezi. ― Ale, ovde Sindi Tomas iz Kronikla. Bila sam kod vas pre nekoliko dana kad sam radila na priči. — Da, sećam vas se. Plavuša. — To sam ja, Ale, i imam problem. Mož ete li da poš aljete jedan taksi do Kronikla? Mokra sam se do gole kože i kasnim na večeru. — Nema problema, gospođice Sindi. Poslaću nekoga da vas pokupi za pet minuta.

98. Sindi je bila oduš evljena sobom. Opisala je svoj mantil i kiš obran Visockom, sklopila telefon, stavila ga u dž ep i sklonila se nazad u zgradu, odakle je mogla da vidi saobrać aj kroz staklena vrata. Posle pet minuta, skoro tač no u sekund, jedan ž uti kraun vik je doš ao i vozač je spustio prozor. Istrčala je na ulicu i odmah prepoznala vozačevo ovalno lice. — Gospoja — on će sa širokim osmehom. — Zvali ste taksi?

— Ale, nisam mislila da treba lično da dođete, ali mnogo vam hvala. Previše ste dobri. Sindi sklopi kišobran, uhvati se za kvaku i otvori zadnja vrata. — Smena mi se završ avala — reč e Visocki kad se Sindi smestila na zadnje sediš te. ― Drago mi je š to mogu da vam pomognem. Hej, ovo moram da isprič am nekome ko neć e biti ljubomoran. Kuda idemo? Sindi dade Alu adresu kafea Kod Suzi, ugao ulica Dž ekson i Sansoum, i nasloni kiš obran na vrata kako bi voda kapala na otirač. — Da ispričate šta? — upita Sindi, vadeći maramicu iz džepa i duvajući nos. — Ovo je moj sreć an dan — reč e joj Al, stajuć i na semaforu u Drugoj ulici. — Dobio sam na lutriji. — Molim? — Da, petsto hiljada dolara. — Ma daajte. Šalite se! — Ozbiljno, stalno sam igrao svoje sreć ne brojeve i — opa! Osvojio sam nagradu. Dajem otkaz sutra ujutru kad vidim š efa. Ovo je poslednja vož nja Ala Visockog. Imam laš u vinjaka — reč e on. — Da nazdravite zajedno sa mnom mom novom životu? — Ne znam kako bi se to slagalo sa sudafedom. {8} — Hej, samo gutljaj. To je dobro protiv prehlade. — U redu, onda. Dajte mi ― reč e Sindi. ― Mora da ste izvan sebe. Petsto hiljada! Kakvi su vam planovi? Visocki odvrnu č ep sa laš e sa ž estokim pić em, nasu Sindi malo pić a u malu plastič nu č aš u i dade joj ga kroz pregradu. — Kupiću brod — reče on. Kucuo je flašu o njenu plastičnu čašu. — Za vaš novi život — reče ona. — Hvala vam, gospođice Sindi. Da, idem na sajmove brodova nekih jedanaest godina. Tač no znam koji želim. Sindi se osmehnu i reče: ― Ka... kav brod? — Zelim jedrenjak. Mali, ruč no izrađen, s drvenim trupom ― reč e Al, gledajuć i u Sindi u retrovizoru dok se na semaforu palilo zeleno. On reče: ― Jeste li dobro? — Ne... — ona ć e polako, gledajuć i u Visockijev odraz u retrovizoru. Sta se to deš ava s njom? Ne može da se fokusira. — Ose... ćam... Visockijeva usta se razvukoše u širok osrneh. — Treba da se osećate sjajno — reče on. — Tražili ste me, gospođice. I sad ste me pronašli.

99. Kler i ja smo bili kod Suzi, same samcijate. Prvo nas je Juki otkač ila, a sad nije bilo ni Sindi; nije se pojavila, nije zvala, ništa. Nikad ranije se nije desilo da nas obe puste da izvisimo. Kler reče u vezi s Juki: — Prestani da brineš . Ta devojka mora ponekad da spava s nekim muš karcem. Znaš to, Lindzi. To je dobro za nju.

— Ne mora da mi se sviđa to š to spava s Dž eksonom Brejdijem, zar ne? Mislim, stvarno. Od svih muškaraca na ovom svetu, zašto s njim? Kler se nasmeja. — Dosta devojaka bi jedva dočekalo da spava s Brejdijem. — To remeti lanac komandovanja. — Kad god neko spava s nekim koga poznaješ, tebi to remeti lanac komandovanja. Zgužvala sam salvetu i gađala je njome. — Umukni — rekoh. Ona mi je vrati. — Tako si blesava — reče ona, još uvek se smejući. Ispila sam koronu i rekla: — Hajde da naručimo. Sindi prosto može da naruči kad dođe. Kler se slož ila. Sindi je već dokazala da mož e da krene poslednja, popije pola bokala piva i pojede šniclu i desert i prva završi. Gestikulirala sam Lorejn da dođe. Rekla nam je š ta je specijalitet dana, š kampi s kokosovim mlekom i piletina proprž ena s rumom. Naruč ili smo hranu i još piva, i č im je Lorejn otiš la, Kler reče: — Neć eš verovati kad ti budem isprič ala, Lindzi. Ova prič a se granič i s mojih deset najneverovatnijih slučajeva. I počinje s tipom koji leži mrtav nasred puta. — Gaženje i bekstvo s lica mesta? — Izgledalo je kao saobrać ajna nesreć a ― reč e ona ― ali nije bilo tragova guma, nikakvih modrica na ž rtvi. Na nekoliko metara od tela lež ao je crni bejzbol kač ket sa znakom X pozadi. I to je sve š to smo naš li. Nije bilo nikakvih svedoka. Niti snimaka sigurnosne kamere. Nič ega osim leša i običnog bejzbol kačketa. — Infarkt? Kap? — Da ti kaž em, taj tip je bio mlad, imao je dvadeset i neš to. I izgledao je kao leš iznet na bdenje, samo što je bio na razdelnoj liniji, i zaustavljao saobraćaj — reče Kler. — Znač i, uzmem da radim autopsiju i pregledam savrš eno telo tog mladog tipa. Uradim rendgen celog tela i pronađem zrno kalibra š est milimetara iza njegovog desnog oka. Rana od metka nije bila vidljiva, Lindzi. — Ne verujem u nevidljive metke, leptiriću. — To se desi ovako. Metak uđe u uglu oka — reč e Kler — pokazujuć i mesto gde se jedno njeno oko sastajalo sa korenom nosa. — Oč na jabuč ica se pomeri na suprotnu stranu od metka, a onda ga poklopi tako da ne možeš da vidiš ulaznu ranu. — Ha. Zanimljivo. Znači, sad kažeš da je u pitanju ubistvo. — Da. Ovi iz severne divizije su našli telo i tražili da im pomognem. — Pre nego š to smo stigli da poš aljemo metak u laboratoriju, pronaš li smo neš to bolje. Otprilike u isto vreme kad je tip na putu dobio metak u oko, vlasnik jedne prodavnice alkoholnih pića bio je upucan u oružanoj pljački. — Na snimku sigurnosne kamere u prodavnici pić a videli smo da je napadač nosio uske crne farmerke, crnu majicu i bejzbol kač ket identič an onom koji smo naš li na putu. Crn sa znakom X — reče Kler. — Lokalna policija je prepoznala pljaš kaš a prodavnice i identi ikovala ga. Na ulici je poznat kao Krenk, i naš li su ga kod kuć e u krevetu. Panduri su ga digli i odvukli u stanicu pod optuž bom za ubistvo u prodavnici pića. Krenk se odjednom slomio i propevao. — Je l’? I koju je pesmu pevao? — Nazvao ju je: 'Slučajno sam ubio tog tipa, bate. Nisam hteo, bate.’

— Ma, daj — rekoh, smejući se i navaljujući na piletinu. — Znam, ali to je istina. Sluš aj š ta se desilo u delu prič e koji nedostaje — reč e Kler. — Malo je falilo da dođe do jedne saobraćajne nesreće. — Krenk je bežao kolima posle pljačke prodavnice i isekao tipa u honda siviku. Izašao je iz kola da se izvini vozač u honde kako ovaj ne bi pozvao policiju, a vozač mu kaž e: ’Voziš kao devojč ica, a tako i izgledaš’. Pretpostavljam da je to bilo nešto najuvredljivije čega je mogao da se seti. — Aha. — Da, kako je znao da ć e da pogodi Krenka u ž ivac? Krenk zatim izvadi piš tolj iz pojasa farmerki i kaže: ’pa, ova devojčica ima utoku’ i upuca tipa. — O, čoveče. — Da. Negde u toku te pucnjave, kač ket mu je spao s glave, onaj koji je kamera snimila za vreme pljač ke. Da nije opljač kao tu prodavnicu, Krenk nikad ne bi bio uhvać en zbog ubistva vozača honde. — Nije poznavao svoju žrtvu. — Tako je. Potpuni stranac ga nazove devojčicom. Beng. — I eto ti nenamerne pucnjave, bate. — On krivi žrtvu... Kler je prestala da se smeje kad je pogledala u jednu tač ku iznad mog ramena. Okrenula sam se, očekujući da vidim Sindi. Ali bila je to Lorejn, koja je dolazila da raščisti sto. — Devojke, da li želite kafu i desert? - upita ona. — Nego šta - rekoh. - Jedemo za četvoro. Lorejn se nasmeja i nabroja nam š ta ima za desert. Ja sam se odluč ila za pitu s č okoladom, a Kler je izabrala tart sa začinjenom jabukom. Pozvala sam Sindi dok smo Kler i ja pile kafu i ostavila joj sarkastič nu poruku. Ostavila sam joj još jednu kad smo platile račun, a onda mi se baterija mobilnog istrošila. Ne znam zašto, ali nisam brinula za Sindi. Trebalo je da brinem. Ali nikad ne bih očekivala da će se to desiti.

100. Stigla sam kuć i u osam i neš to te več eri, ostavila mokre cipele na otirač u i uš la u stan. Marta mi je poš la u susret maš uć i repom, još uvek vlaž nog krzna, a ja sam se sagnula da je zagrlim, i ona me „umila“ jezikom. Doviknula sam Džou: — Hej, dragi, hvala ti što si prošetao Martu. Zatekla sam ga kako prič a telefonom u dnevnoj sobi, okruž en klimavim gomilama papira naslaganim svud oko sebe. Cula sam kako naziva sagovornika „Bruno" i kako pominje kontejnere, š to je znač ilo da prič a s direktorom obezbeđenja losanđeleske luke. To je bio Dž oov posao koji je trebalo da traje mesec dana, ali od kojeg je redovno zarađivao najveći deo godine. Dž o mi je mahnuo, pa sam mu uzvratila i otiš la pod tuš : u kabinu sa š est mlaznica i hidromasaž nim stubom u kojoj sam se oseć ala kao kraljica. Už ivala sam natenane u onome š to sam volela da zovem „servis za pranje kola", nasapunjala kosu š amponom od lavande koji volim i pustila da mi misli odlutaju u oblaku pare.

Obrisala sam se velikim peš kirom za kupanje i obukla svoju omiljenu pidž amu — plavu lanelsku s oblacima. Dž o je uš ao, zagrlio me i poljubio, pa smo se malo mazili. Onda se Dž o setio i rekao: — Konklin te zvao. ― Kad? — Tik pre nego što si ušla. — Je li rekao zbog čega je zvao? — Jok. Rekao je samo ’reci Lindzi da me nazove’ i ’mož eš li da veruješ kako su Najnersi glupavo odigrali u poslednjoj četvrtini?’. Rekoh: — Bolje da ga pozovem. Dž o me je uhvatio za zadnjicu a ja sam ga sljepila po njegovoj. Izmigoljila sam mu se iz ruku, govoreći: — Kasnije, drugar. Pozvala sam Konklina s telefona pored kreveta. Javio se posle prvog zvona. - Sin? — Lindzi je ― rekoh. — Šta se dešava? — Ne mogu da je dobijem — reče on. — Ne javlja se, ne odgovara mi na pozive. Nije mi se svidelo kako zvuči. Bio je uplašen, a to je zauzvrat uplašilo mene. — Nije se pojavila na več eri, Rič e. Zvala sam je dva puta, ostavila joj poruke. Mož da joj je telefon crkao. Jesi probao da je zoveš na posao? — Da. Pokušaću ponovo. — Pozovi me da mi javiš šta je bilo. Tražila sam meke spa čarape kad me je Konklin ponovo pozvao. — Dobio sam njenu govornu poš tu, Linds. Ovo ne lič i na Sindi. Zvao sam Kju Tija. Idem kod njega. — Šta misliš? — upitah ga. — Mislim da verovatno panič im bez razloga i da ć e biti ljuta kao ris. Ali š ta da ti kaž em? Volim je. — Vidimo se tamo — rekoh. Skinula sam pidžamu i okačila je o kuku na vratima kupatila.

101. Bila sam u kuć i

i kompjuterizovanoj forenzič koj laboratoriji Kventina Tacija mnogo puta, uvek kad smo bili u stisci koja je zahtevala primenu njegovog nekonvencionalnog nač ina razmišljanja. Njegova zgrada se nalazila u ulici Kep u Miš nu, i nekada je služ ila kao radionica — oronula, siva dvospratnica s fasadom od cementa i garažnim rolo-vratima u nivou ulice. U pola deset uveč e ulice su bile pune ljudi koji su ulazili u restorane meksič ke hrane, galerije, ka ić e i barove i izlazili iz njih. Saobrać aj je bio gust i vozilo se nervozno. Neki pijanac je mokrio uz mlado stablo na trotoaru. Dok sam parkirala kola paralelno s Konklinovim, govorila sam sebi da je Sindi dobro, da se prosto zanela nekom prič om i izgubila oseć aj za vreme. Kad smo već kod toga, Sidni se uvaljivala u gadne situacije i uvek se borila sa strahom, š to je bila osobina koju smo delile. Ali između nas

dve je postojala jedna razlika. Ja sam bila obuč eni policajac sa znač kom i piš toljem i celim odeljenjem koje mi č uva leđa. Sindi je imala novinarsku propusnicu i blekberi. Stavila sam policijsku karticu na instrument tablu, zatim otiš la do vrata i pritisla dugme na interfonu pored Taciovog imena. Kju Tijev izmenjeni glas dopro je kroz zvučnik i sekund kasnije pustio me je unutra. Skrenula sam levo na kraju uskog hodnika i zakorač ila u ogroman, hladan prostor osvetljen sjajem plazma-ekrana. Monitori su visili na zidovima poredani jedni pored drugih, duž tri zida protezao se radni sto, dok se na sredini betonskog poda nalazilo stepeniš te koje je vodilo naviš e ka prostorijama u kojima je Kju Ti živeo. Konklin me je doviknuo i ja sam pošla do suprotnog kraja prostorije, gde je stajao iza Kju Tija. — Napredujemo - reče Konklin. Kju Ti me je pozdravio š irokim osmehom, otkrivajuć i svoje veliko, sjajno zubalo. Celava glava mu se presijavala. Njegovi dugi beli prsti potpuno su prekrivali zakrivljenu tastaturu. Dobro je izgledao, ako bi goli krtičji pacov bio merilo lepote. — Sindi ima GPS u svom telefonu ― reč e mi Kju Ti ― ali on ne š alje signal. Telefon je ili isključ en ili je pod vodom. Morao sam da pristupim njenom listingu poziva da bih otkrio na kom mestu je poslednji put koristila telefon. Pristupio njenom listingu poziva bez naloga, pomislih. Sta god je potrebno da pronađemo Sindi, da znamo da je dobro. Provirujuć i preko Kju Tijevog ramena, osmotrila sam ekran njegovog kompjutera, mapu San Franciska prekrivenu zastavicama koje su označavale lokacije predajnika mobilne telefonije. Najbolji kompjuterski zanesenjak u drž avi Kalifornija kliknuo je na ikonicu koja je predstavljala predajnik u Tenderloinu. Na ekranu se pojavio jedan kruž ić . Kliknuo je na još jedan predajnik, a zatim i na treć i, i kruž ić i na ekranu su se preklopili dok je pronalazio lokaciju s koje je poslednji signal iz Sindinog telefona bio poslat. Videla sam jednu malu oblast nepravilnog oblika koja je bila zajednička za sva tri predajnika. Kju Ti reče: ― Mogu da odredim lokaciju s tač noš ću od dvesta pedeset metara. Mesto s kog je poslat taj poslednji signal nije daleko odavde. Ovo je ulica Turk - reče Kju Ti, pokazujući kursorom. — Ugao ulice Turk i koje još? - upita Konklin, potpuno koncentrisan na ekran. - Turk i Džouns? — Da. Potrefio si, Riče. — Tu se nalazi ono taksi-preduzeće. — Koje taksi-preduzeće? — upitah. — O čemu se ovde radi? — Kvik ekspres taksi — reče Kventin, zumirajući raskrsnicu, prelazeći kursorom preko nje. — Telefon joj nije pod vodom - reče Konklin. ― Pod zemljom je. Nisam razumela ništa od toga, ali registrovala sam žurbu na licu mog partnera. — Idemo — reče mi on.

102. Sela sam na suvozač ko mesto Konklinovih neobelež enih kola i jedva da sam zatvorila vrata kad je on krvnič ki dodao gas. Kola su poskoč ila, proklizala u stranu, ostavljajuć i tragove guma kad smo jurnuli preko glatkog asfalta.

Obilazeć i nepropisno parkirana kola i pijane peš ake, Rič je vozio š estominutni slalom zagušenim ulicama, idući ka raskrsnici u jednom od najopasnijih blokova u Mišnu. U toku vož nje Konklin mi je isprič ao da je Sindi njuš kala po garaž ama taksi-preduzeć a traž eć i kombi s reklamom za neki film na zadnjim vratima. Dosad je jedna od tri žrtve nazrela silovatelja, i to je bio slab i jedini trag za otkrivanje njegovog identiteta. — U ponedeljak je sama siš la u tu podzemnu garaž u — reč e Konklin. ― Prič ala je s dispeč erom iz dnevne smene. Tipom po imenu Visocki. Ako se danas vratila tamo, mora da je iš la da se vidi s njim. Sta misliš , Lindzi? Da li je Sindi preterala s tim prokletim istraž ivač kim novinarstvom? Da li grešim? Videla sam trepć uć e neonske natpise ispred nas u ulici Dž ouns, TAKSI KVIK EKSPRES i PRIMAMO KOPRORATIVNE KLIJENTE. Konklin je parkirao kraj ivič njaka ispred prljavog izloga pre nego što sam uspela da mu odgovorim. Dispečerka je sedela u staklenoj kabini odvojenoj rešetkom od ulice. Pokazala sam joj znač ku i predstavila se, a ona je rekla da se zove Merilin Berns. Bila je sitna belkinja od oko č etrdeset godina, u plavoj kariranoj koš ulji koja joj je visila preko farmerki. Nosila je burmu i imala je hrapav, pušački glas. — Smenila sam Ala oko š est - reč e nam Bernsova kroz reš etku. — Bio je u ž urbi. Hoć ete da ga pozovem? Nije mi teško. — Jeste li videli ovu ženu danas? — upita Konklin, vadeći Sindinu fotografiju iz novčanika. — Ne, nikad je nisam videla. — Onda, da, pozovite Ala ― rekoh Bernsovoj. Konklin i ja je č usmo kako govori: — Pozovi me kad č uješ ovu poruku, Ale. Policija traž i nekoga ko je možda dolazio tokom tvoje smene. Devojku s loknastom plavom kosom. Dispečerka spusti slušalicu i reče: — Ako mi date vaš broj... — Možemo da pogledamo okolo? - reče Konklin. Nije to formulisao kao pitanje, a Bernsova to nije shvatila kao molbu. Pustila nas je u zapušteno prizemlje Kvik ekspresa i rekla: — Povešću vas. Bernsova je zviznula jednom taksisti da je smeni, a potom smo nas troje poš li između redova parkiranih taksija i dalje pored rampe dok nismo došli do stepenica duž severne strane zgrade. Ispitivala sam Bernsovu i zauzvrat odgovorila na nekoliko njenih pitanja dok je Konklin svojom lampom osvetljavao unutraš njost taksija. Objasnila mi je kako se taksiji kreć u unutar garaže. — Taksiji koji dolaze u garaž u koriste svoje magnetne ključ -kartice da uđu preko rampe u ulici Turk — reč e ona. — Vozač i ostavljaju svoja kola na jednom od tri nivoa, onda se penju uza stepenice, predaju mi svoje dnevnike vožnje i ključeve i uzimaju dnevnice. — Kada poč inju smenu ― nastavi Bernsova ― obrnuto je. Pokupe svoj dnevnik vož nje na ulazu, siđu niza stepenice, spuste se taksijem do rampe u Turkovoj i izađu iz garaž e pomoć u kartice. Imamo teretni lift koji izlazi na Turkovu, ali on ne radi. — Mogu li taksiji da uđu i izađu a da ih ne vidite? — Imamo sigurnosne kamere ― reče ona. ― Nisu dobre kao one koje ima NASA, ali rade. Taksiji su bili parkirani po obodima i između stubova na sva tri nivoa koja su se svijala oko rampe u sredini. Proverili smo kombije među taksijima i pokazali Sindinu sliku š estorici taksista koje smo usput sreli. Nijedan od njih nije priznao da je video Sindi. Razmatrala sam različite mogućnosti u glavi.

Da li je Sindi ovde naiš la na nekoga ko je imao neku prič u za nju? Da li intervjuiš e tu osobu u nekom ka ić u dok joj je telefon isključ en? Ili lež i drogirana na zadnjem sediš tu nekog taksija, jednog od nekoliko hiljada koji kruže ulicama San Franciska? Bila sam navikla da se Sindi uvaljuje u nevolje kao i na ideju da ume da se izvuč e iz njih. Ali obuzimao me je neki loš predosećaj. Sindi nije bilo duže od tri sata. Nastavili smo da govorimo: ― Ako je Sindi isključen telefon.. Ali Sindi nikad nije isključ ivala telefon. Poslednji signal koji je GPS č ip iz njenog telefona poslao potekao je iz radijusa od dvesta pedeset metara oko ove zgrade. Gde je ona dakle? A ako nije ovde, a telefon joj nije isključen, gde se nalazi? Gde je kog đavola nestala?

103. Dispeč erka

Merilin Berns je otvorila vrata na stepeniš tu koja su vodila do najniž eg podzemnog nivoa, a Konklin i ja smo je pratili u stopu. Taj mrač ni i vlaž ni prostor bez prozora nalazio se na dubini od sedam i po metara. Svetlost neonki bila je toliko slaba da nije osvetljavala uglove prostorije. Pomislila sam na sigurnosne kamere oč ajnog kvaliteta postavljene visoko na zidovima i stubovima - one ne bi snimile niš ta osim „snega“ . Stala sam na poč etak rampe i pokuš ala da se orijentišem. Iza rampe se nalazio š enzor za pokrete i vrata garaž e koja su se otvarala magnetnim ključ karticama, i koja su vodila na ulicu Turk. Pored izlaza se nalazio veliki teretni lift sa spuš tenim rolo-vratima na kojima je lepljivom trakom bio zalepljen rukom ispisan natpis: „U kvaru“ . S moje desne strane bila su vrata pož arnog izlaza koja su vodila ka stepeniš tu kojim smo se upravo bili spustili. S moje leve strane stajala su vrata na koja je bio zalepljen još jedan rukom ispisan natpis: „Skladiš te". Imala su metalnu oplatu i sa devet metara sam mogla da vidim sjajnu novu bravu. — Šta je u toj prostoriji? — upitah Bernsovu. ― Sad je prazna. Ranije smo tu drž ali rezervne delove ― reč e ona ― ali preselili smo skladiš te u prizemlje da bismo smanjili broj krađa. Preš la sam snopom svetlosti iz baterijske lampe preko vrata i ispod okolnih taksija - i onda sam ugledala nešto od čega srce samo što mi nije stalo. Ispod jednog taksija, na oko č etiri i po metra od skladiš ta, lež ao je kiš obran na sklapanje. Bio je crven sa drškom od bambusa. Sindi je imala kišobran identičan tom. Ruke su mi se tresle dok sam navlačila rukavice, podizala kišobran i davala ga Riču. — Ovo mora da je ispalo iz nekog taksija — rekoh. — Da li ti izgleda poznato? Konklin je trepnuo kad je ugledao kiš oban, i zatim rekao Merilin Berns: — Imate li ključ tog skladišta? — Ključevi su kod Ala. Svi ključevi. On održava ovo mesto. Rasklopila sam telefon. Na ekranu su blesnule reč i: „Nema signala". Rekla sam Rič u da nemam domet, a on je rekao Bernsovoj:

— Idite gore i pozovite policiju. Recite da je policajcima potrebna podrš ka. I to brojna podrš ka. Idite odmah. Drž ala sam lampu uprtu u vrata od skladiš ta, a Konklin je potegao piš tolj, naciljao i ispalio tri hica u bravu. Zvuk ta tri hica se umnož io dok su se odjeci odbijali podzemnom odajom. Ali nas dvoje nismo čekali da grmljavina zamre. Zauzela sam polož aj iza Konklina. Drž ala sam piš tolj ispred sebe kad je Rič otvorio vrata skladišta.

104. U delić u sekunde pre nego š to je snop iz moje baterijske lampe osvetlio prostoriju, slike onoga š to sam strahovala da ć u zateć i proletele su mi kroz glavu: Sindi kako lež i mrtva na podu, čoveka koji mi nišani u glavu. Pronašla sam prekidač na zidu i upalila svetio. Prostorija bez prozora bila je kvadratnog oblika, otprilike tri i po sa tri i po metra. S kuka na zidovima visili su namotaji kanapa i alati. Jedan radni sto od drveta s tamnim mrljama nalazio se na sredini prostorije. Da li je ovo bila silovateljeva soba za provod? Da li su te mrlje krv? Okrenula sam se ka Riču i tada sam čula prigušeno kijanje spolja. ― Jesi li čuo to? - upitah. Zač ulo se još jedno, otegnutije kijanje, de initivno ž enske osobe, prać eno nezaboravnim č egrtanjem velikih zupč anika i č ekrka. Ta kakofonija maš inerije iz sredine dvadesetog veka mogla je da potekne samo od pokvarenog lifta - koji se kretao. Potrč ala sam ka liftu, stisla dugme, ali lift nije stao. Bernsova mi je ranije rekla da se jedini ulaz u teretni lift nalazi baš tu gde smo stajali i da lift izlazi na ulicu Turk, tri nivoa iznad nas. Konklin je tukao po vratima lifta drškom pištolja, vučući: — Policija! Zaustavi lift! Odgovora nije bilo. Pokušala sam da shvatim šta se dešava. Niko nije mogao da uđe u taj lift otkako smo Konklin i ja doš li u Kvik ekspres pre petnaest minuta. Ko god da je unutra, morao je tu da uđe pre nego što smo mi stigli. Konklin i ja smo se zgledali na delić sekunde, a zatim istovremeno potrč ali, zaputivš i se ka vratima stepeništa. Pratila sam svog partnera u stopu dok smo trčali uza stepenice ka svetlosti.

105. Ono kijanje mi je ulilo nadu da je Sindi živa. Ali Konklin i ja nismo oč ekivali da ć e lift poč eti da se kreć e. Ako se zaustavi između spratova,

ako stignemo na vrh a lift krene da se spuš ta, ili ako nepoznata osoba u liftu pre nas stigne do izlaza u ulici Turk, imaćemo veoma male šanse da je zaustavimo. Konklin i ja smo preskakali po dva stepenika istovremeno, odgurujuć i se od ograde pri svakom skretanju. Konklin je ramenom probio vrata na pož arnim stepenicama koja su vodila na ulicu Turk i utom se oglasio prodoran alarm. Istrč ala sam na trotoar za njim, gde sam ugledala ceo asortiman naš ih vozila kako uleć e u raskrsnicu ulica Turk i Dž ouns: vatrogasna i patrolna kola, detektive u civilu i pripadnike Narkotika u neobeleženim kolima. Svaki predstavnik zakona u Mišnu odgovorio je na naš poziv. Doviknula sam dvojici uniformisanih policajaca koje sam znala: — Nunane, Maki, zatvorite ovu garažu! Niko ne sme da uđe ni da izađe! Konklin je trč ao Turkovom ka izlazu iz lifta i ja moradoh da zapnem iz sve snage ne bih li ga sustigla. Taman što je stigao do ulaza, kad su vrata lifta počela da se dižu. Centimetar po centimetar, vrata su otkrivala ž uti taksi na ulazu. Konklin je zauzeo stav za paljbu tač no na sredini prolaza i stezao je svoj devetomilimetarski piš tolj obema rukama kad je taksi polako izašao iz lifta. Bilo je mrač no, ali vozač i suvozač su bili osvetljeni farovima i ulič nom rasvetom. Prema načinu na koji joj je svetlost obasjavala lokne, znala sam da je Sindi suvozač. Na taksiju su bila upaljena duga svetla. Nije bilo šanse da vozač ne vidi Konklina. Konklin dreknu: ― Policija! — Pucnjem je probuš io prednju levu gumu, ali vozač je dao gas i kola su poskoč ila napred. Konklin je bio osvetljen farovima ali taksi je i pored toga nastavio da juri pravo na njega. Konklin viknu: ― Stoj! - i ispali dva metka visoko u vetrobransko staklo. Skoč io je u stranu taman na vreme da izbegne auto, ali ovaj je nastavio da se kreć e, sada nekontrolisano. Sudario se boč no s jednim patrolnim vozilom na suprotnoj strani ulice Turk, odbio se od njega i udario u hidrant. Taksi se zaljuljao, potom nagnuo, stojeć i na dva toč ka pre nego š to ć e pasti na sva č etiri. Voda je pokuljala iz hidranta. Ljudi su vrištali. Konklin je cimao vrata sa suvozačke strane ali nije mogao da ih otvori. — Neka mi neko pomogne ovde! — povika. Vatrogasci doleteše s kleštima i otvoriše zadnja vrata na silu. Sindi je lež ala sklupč ana na nakrivljenom podu taksija, ugnež đena između zadnjeg sediš ta i pregrade. Konklin se uvukao u kola, dozivajući je. — Riče, je li dobro? - doviknuh mu. — Živa je — reče Konklin. — Hvala bogu. Živa je. Prebacio je Sindinu ruku sebi oko vrata i izvukao je na vazduh. Sindi je imala svu odeć u na sebi i nigde na njoj nisam videla krv. Konklinov glas je pukao kad joj je rekao: — Sindi, ja sam. Tu sam. Otvorila je kapke do pola i rekla: — Heeej. Konklin ju je toliko čvrsto grlio da sam pomislila da će joj izbiti sav vazduh iz pluća. A onda je zatvorila oči i tiho zahrkala, obraza položenog na njegovo rame.

106.

Merilin Berns je vrištala: — Bože, o bože, ne mogu da verujem. Šta se desilo? Provirila je između prstiju i identi ikovala mrtvog č oveka s jednom urednom rupom na č elu, i drugom u vratu, kao Alberta Visockog. Pridruž ila sam se Konklinu, koji je pomagao bolnič arima da privež u Sindi na kolica i utovare je u kola hitne pomoć i. Bio je zadihan i bled, i znala sam da ž eli da ode u bolnicu sa Sindi. Ali ubio je č oveka. Morao je da postupi po protokolu u sluč aju pucnjave kojoj je prisustvovalo trideset policajaca. Konklin će morati da sačeka da stigne patolog. Jedinica za mesto zločina, i Brejdi. Dotakla sam ga po ramenu i pogledi su nam se sreli. Lice mu je bilo bezizrazno, lišeno emocija. I ja sam uč inila isto. Osetila sam taj isti adrenalinski talas koji je usledio posle besa i straha, i emotivnu ispražnjenost od šoka. ― Je li Visocki mrtav? — upita me moj partner. — Jesam li ga ubio? ― Bilo je ih on ili ti, Riči. Srećan si što si živ. ― Drago mi je što sam sredio tog seronju. ― Heeej... Lindziii ― doviknula je Sindi iz kola hitne pomoći. ― Tu sam, prijateljice moja - uzvratih. ― Otići ćeš sa Sindi do bolnice? - upita me Konklin. Klimnula sam glavom i popela se u ambulantna kola. Stegla sam Sindi š aku i rekla joj da je volim i da će sve biti u redu. — Jesam li dobila priču? — upita me ona. ― Nego šta si. Konklin stade na zadnja vrata. Reče: ― Lindzi? ― Ostaću s njom dok ne dođeš u bolnicu ― rekoh mu. ― Biće dobro.

107. Ranojutarnja svetlost uvlač ila se kroz prozore kad sam pozdravila Martu uš avš i na vrata. Skinula sam jaknu, futrolu i cipele, i odš unjala se na vrhovima prstiju do spavać e sobe. Otiš la sam u „servis za pranje kola“ , pustila da me voda š iba dok nisam porumenela, a zatim obukla svoju plavu pidž amu s oblacima koja je visila na č iviluku iza vrata gde sam je ostavila, kako mi se č inilo, pre godinu dana. Još jedan deža vi. Kad sam se uvukla pod ć ebad, Dž o se probudio i raš irio ruke da me primi u zagrljaj, š to je bilo dobro, jer sam želela da mu prepričam sve što se izdešavalo otkako sam ga zvala iz bolnice. — Hej — reče on, ljubeći me. — Kako je Sindi? — Iskreno? Kao da se niš ta nije ni desilo — rekoh mu. — Zaspala je minut nakon š to je uš la u taksi i probudila se u bolničkom krevetu pet sati kasnije. — Je li... dobro? — Nije stigao da je siluje — rekoh. — Hvala bogu. Namestila sam se ispod Dž oove miš ice, privivš i se tesno uz njega celim telom, prebacivš i levu nogu preko njegove, i levu ruku preko njegovih grudi. — Lekar kaž e da ć e biti dobro kad prođe dejstvo leka. — Šta ste saznali o silovatelju? — Bio je nekakav propali č udak, Dž o. Bez prijatelja, neož enjen, psihotič ni usamljenik, pedeset

pet godina star. Radio je nekih osamnaest sati dnevno u garaž i Kvik ekspresa. Po svemu sudeć i u polovini slučajeva je spavao tamo u svojim kolima. Isprič ala sam Dž ou da je Visocki upravljao tim preduzeć em u ime nekog tipa iz Mič igena pa je imao pristup svim prostorijama. Kod njega su bili ključ evi. Zavodio je dnevnike vož nje. Pravio raspored rada. — Niko ga nije proveravao. Zalepio je znak sa natpisom ’U kvaru’ na vrata teretnog lifta i ta kutija je postala njegovo privatno vlasništvo. — Krupna riba u maloj bari — reče Džo. — Baš tako ― rekoh. — Pronaš li smo rokovnik u dž epu njegove jakne. Na koricama je penkalom stvarno ispisao reč 'rokovnik’. U njemu je sastavio listu svojih ž rtava, njih š est, i vremena, datume, mesta, šta su nosile od odeće. — Na njemu je stajalo i Sindino ime — rekoh. — Prosto mi se smuč ilo kad sam videla njeno ime na tom spisku. — On je tu knjigu nazivao rokovnikom? — reč e Dž o. — Mož da se ponaš ao kao da se zapravo sastajao s njima po dogovoru? — Pretpostavljam da to ima smisla na neki lud nač in. On poveze devojku, drogira je. Odveze je nazad do svog malog budoara 'u kvaru’. Pretpostavljam da sač eka da mu ž rtve postanu polusvesne i onda ih siluje pre nego š to dejstvo droge prođe. E, da. Buduć i da je pravi dž entlmen, odveze ih kuć i ― ili do obliž nje ulič ice. Savrš eno več e za Ala Visockog. Ne mora č ak ni da š alje cveće sledećeg dana. — Kako se Konklin drži? — Sluđen je. Ne mož e da se sabere. Rekao je Sindi u bolnici: ’Nemoj da si ikada viš e to uradila’. Odgovorila mu je: ’Šta? Da se ne vozim taksijem?’. Oboje smo prasnuli u smeh. Moja neukrotiva prijateljica Sindi. Džo se okrenu na bok i poljubi me. Krenula sam da se topim. — Mnogo te volim ― rekoh. ― Mislim da sam te volela čak i pre nego što sam te upoznala. Nasmejao se, ali videla sam mu suze u očima.

108. Gledajuć i Dž oa u oč i, prisetila sam se trenutka kada sam prvi put susrela pogled njegovih bebiplavih oč iju. Radili smo zajedno na jednom sluč aju. Ja sam bila osoba s najniž im č inom tamo, a on je bio najopasniji federalac: zamenik direktora državne bezbednosti. Svideo mi se njegov izgled - gusta smeđa kosa i jaka građa ― i ne samo da je bio pametan već i samouveren i bilo je lako komunicirati s njim. Dao mi je svoju vizitkartu i dodirnuo mi prste, i oboje smo se trgli kad je elektricitet sevnuo između nas. Nije nam dugo trebalo da poč nemo da se viđamo, ali su osujeć eni planovi i neusaglašeni poslovni rasporedi neprekidno kvarili našu novu i vruću vezu. Džo je živeo u Vašingtonu, ja u „gradu pored zaliva", i oboma nam je srce bilo ranjeno. On se oporavljao od teš kog razvoda, a ja sam još uvek patila zbog gubitka bliske osobe koja je poginula na dužnosti u jednoj pucnjavi. Nijedno od nas dvoje nije bilo pripremljeno na frustrirajuć u jednogodiš nju vezu na daljinu punu uspona i padova, koju je kasnije dodatno iskomplikovala luda — i nekonzumirana —

simpatija između Konklina i mene. Dž o je prebrodio sve to postojan kao stena, a ja sam opstajala u toj vezi kao da visim na prstima s litice. Znala sam š ta je dobro za mene. I volela sam Dž oa. Ali nisam mogla da prihvatim da ćemo zauvek biti zajedno. Dž ou je to konač no dojadilo. Napao me je zbog moje ambivalentnosti. Onda je dao otkaz na poslu i preselio se u San Francisko. Nekako, tokom te lude vož nje, pronaš li smo se jedno u drugom. — Mnogo te volim - rekla sam Dž ou. Poljubila sam mu uglove oč iju. Spustio mi je š aku na obraz, a ja sam mu poljubila dlan. On ć e: — Volim te skoro i previš e, Linds. Ne mogu da podnesem kad nisi ovde i lež im u mraku zamišljajući metke koji lete ka tebi. Užasno je imati takve misli. — Vrlo sam oprezna — rekoh. — I zato ne razmišljaj o mecima. Sagla sam se da ga poljubim i moja kosa je nač inila zavesu oko naš ih lica. Poljubac je bio dubok i uzbudio me je. Uzbudio je i Džoa. Osmeh nam je zaigrao na usnama kad smo se pogledali u oč i. Među nama viš e nije bilo nikakvih zidova. Rekla sam: ― Stvarno bih želela da napravimo bebu, Džo. Rekla sam to i ranije. U stvari, govorim to svakog meseca već neko vreme. Ali u ovom trenutku, bila je to i viš e nego dobra ideja. Bila je to neopisivo snaž na ž elja da izrazim ljubav prema svom mužu na kompletan i trajan način. ― Misliš li da mogu da napravim bebu na zahtev, plavuš ice? ― reč e Dž o, otkopč avajuć i mi gornji deo pidžame. ― Misliš da tip u kasnim četrdesetim može ’prosto da učini to’? Hmmm? Odvezivao je čvor na donjem delu moje pidžame dok sam mu ja svlačila gaće. ― Jer mislim da me možda uzimaš zdravo za gotovo. Možda me čak i iskorišćavaš. — Pa — rekoh — pretpostavljam da je tako. Od dodira Dž oovih š aka na mojim grudima kož a mi se zaž arila a krv proključ ala. Stresla sam pidžamu sa sebe i spustila se na njega. — Samo napred ― uzdahnuh. ― Pokušaj da me zaustaviš.

109. Bio je poč etak decembra, oko deset sati uveč e, jedne prokleto hladne več eri na Paci ik hajtsu. Konklin i ja smo bili u policijskom terencu, u zaštitnim prslucima i spremni za pokret. Sest neobelež enih vozila bilo je parkirano tu i tamo duž raskrsnice ulica Brodvej i Bjukanan. Civilna vozila pružala su zaklon onima od nas koji su bili na zemlji. Iznad i oko nas, snajperisti su se skrivali na krovovima zgrada koje su okruž ivale osmospratnu stambenu zgradu u stilu art deka s belom granitnom fasadom. Zurila sam u tu zgradu toliko dugo da sam napamet upamtila njena vrata s mesinganim reljefom, ukrasne motive i detalje, i ž ivu ogradu i obrezani š imš ir u saksijama između boč nog dela zgrade i ulice. Znala sam svaku boru na licu vratara u livreji, koji je u stvari bio poruč nik Majki Hempton iz Odeljenja za teške zločine. Ispred zgrade je stajao znak za zabranjeno parkiranje i istovar pa smo mogli da vidimo svakog pešaka koji prolazi pored vrata ih ulazi u zgradu. Ako je pouzdani douš nik Odeljenja za teš ke zloč ine govorio istinu, sve naš e planiranje i

angažovanje žive sile kulminiraće hvatanjem jednog legendarnog kriminalca. Ako je douš nik pogreš io, ako nas je neko ocinkario i upozorio ga, niko nije mogao da predvidi kada bi nam se, i da li bi nam se ponovo ukazala ovakva prilika. Protegla sam jednu pa drugu nogu da oteram utrnulost. Konklin je zapucketao zglavcima. Dah mi se maglio ispred lica. Bila sam spremna da se odreknem pola penzije za š olju kafe, a druge polovine za čokoladicu. U pola jedanaest, taman kad sam pomislila da viš e nikad neć u biti u stanju da hodam, ispred stambene zgrade zaustavila se dugač ka kadilak limuzina. Adrenalin mi je prostrujao krvotokom, terajući grčeve i letargiju. „Vratar" je napustio svoje mesto ispred ulaza i otvorio vrata putnicima. Doš li su iz opere i bili su prigodno obučeni. Nuncio Rinaldi, bos jedne č uvene ma ijaš ke porodice u kojoj je on bio predstavnik treć e generacije, izaš ao je iz limuzine u elegantnom crnom odelu sa srebrnom kravatom. Ponudio je ruku svojoj ž eni, Riti, koja je imala platinastoplavu kosu koja se mogla videti i pri nestanku struje. Limuzina je bila uglačana do visokog sjaja, a dragulji Rite Rinaldi caklili su se u noći. Kad su se Rinaldijevi udaljili od kola i poš li ka raskoš nom holu zgrade u kojoj su ž iveli, iza ugla se pojavio sitan muš karac u smeđem kiš nom mantilu s kapuljač om, noseć i kesu s namirnicama i vodeći malog džek rasel terijera na povocu. Videla sam ga samo krajič kom oka - on je bio samo jedan od mnogih peš aka, a između mene i vratara takođe je promicao saobrać aj. Mali pas je odjednom slobodno potrč ao a č ovek je bacio kesu i izvukao pištolj iz mantila. To se desilo tako brzo da sam pomislila da me oč i varaju. Onda sam ugledala odsjaj ulič ne rasvete na cevi pištolja. Pištolj je bio uperen u Rinaldijeve. Udahnula sam i razdrala se: ― PIŠTOLJ! ― u mikrofon, probivši bubne opne policajaca duž celog Brodveja.

110. Kad sam viknula, poruč nik Hempton je skoč io na napadač a. Spustivš i mu ruku, povukao ju je, okrenuo napadača u stranu i pao na njega. Zač uš e se tri pucnja. Peš aci vrisnuš e, ali skoro i pre nego š to su odjeci zamrli, sve je bilo gotovo. Napadač je bio razoružan i oboren na zemlju. Konklin i ja smo jurnuli preko ulice i naš li smo se tamo pre nego š to su se lisice sklopile. Dahtala sam, stojeći iznad napadača s kapuljačom dok se Hempton saginjao i govorio: ― Ukebali smo te, seronjo. Hvala ti što si mi ulepšao dan. Nekoliko metara dalje, Rita Rinaldi zari lice u š ake pune prstenja i zakuka. Mora da je pomislila da su ljudi u crnom došli po njenog muža. Nuncio Rinaldi zagrli suprugu i reče Konklinu: — Šta je ovo, dođavola? Ko je taj čovek? Konklin reče: — Izvinite na uznemiravanju, gospodine Rinaldi, ali morali smo da vam spasemo ž ivot. Nismo imali izbora. Ali ja sam imala pitanja, a možda ću i dobiti neke odgovore.

Strgla sam napadačevu kapuljaču, zgrabila proređeni čuperak srebrnosmeđe kose i podigla mu glavu s betona. Pogledao me je, sivih očiju koje su svetlucale od zanimanja, sa osmehom na usnama. — Kako se zovete? — rekoh, iako sam bila sigurna da već znam. To lice se poklapalo s nejasnom slikom čoveka koji sedi u terencu s dvojnicom Kendas Martin. On je morao biti Gregor Guzman. Morao je biti on. Informisala sam se o Guzmanu i saznala da je rođen na Kubi 1950. godine od majke Kubanke i oca Rusa. Pobegao je od kuć e u ukradenom ribarskom brodić u krajem š ezdesetih i, nakon š to se iskrcao u Majamiju, poč eo je da radi za preprodavce droge. Kasnije je napravio karijeru kao nezavisni plaćeni ubica na tri kontinenta. Ona zrnasta slika Guzmana, ili nekoga ko dosta liči na njega, pokrenula je novu potragu za njim. Njegova slika je stajala na punktovima obezbeđenja na aerodromima, u policijskim stanicama, agendama FBI-ja i na mom stolu. Jesmo li ga uhvatili? Je li ovo čovek koji se sastao s Elen Laferti nekoliko nedelja pre ubistva Denisa Martina? Da li je Kejtlin Martin zaista ubila svog oca? Ili je ovaj plać eni ubica umeš ao svoje prste u smrt Denisa Martina? — Recite mi vaše ime, i ja ću vam reći svoje — reče Guzman. — Narednica Bokser — rekoh. — Policija San Franciska. — Zadovoljstvo mi je upoznati vas, lepa gospojo — reče ubica. Kako da ne. Reć i ć e mi sve, ovde na ulici. Teš ko. Pustila sam mu kosu i glava mu je klonula na pločnik. Stala sam sa strane dok je poručnik Hempton hapsio Guzmana i čitao mu prava.

111. Gregor Guzman je bio uhapš en pod optuž bom za pokuš aj ubistva Nuncija Rinaldija, ali č ak i ako ga osude, to neć e biti dovoljno da zauvek ostane u zatvoru. Zato su predstavnici zakona od ulice Brajant do Rio de Zaneira iskopavali optuž be protiv njega nadajuć i se da imaju dovoljno materijala da ga osude. Ali posle dva ujutru, Guzmanu je doš ao advokat i poruč nik Hempton ga je ispitao. Kad je progovorio, jedino što je rekao bilo je: — Nemate nikakvih dokaza protiv mene — i pored toga š to je uhvać en sa poluautomatskim pištoljem uprtim u Nuncija Rinaldija. Poručnik Hempton se uopšte nije brinuo u vezi s Guzmanom. Hempton je dobro obavio svoj posao. Iskoristio je podatke prikupljene o njemu, postavio zamku i izič ki uhvatio ubicu. Izgledalo je kao da ć e tuž ba protiv njega garantovano biti podignuta. A sad kad smo ga uhvatili, dobili smo njegove otiske prstiju, DNK i moguć nost da ga povež emo s nerazrešenim zločinima od pre trideset godina. Ali mene je više brinuo zločin koji se desio pre malo više od godinu dana. Pokucala sam na stakleni prozor sobe za ispitivanje. Hempton je izašao u hodnik, prošao rukom kroz kratku kosu i rekao: — Dobro, Lindzi, gotov sam. Ostaću s tobom ako želiš, i biću ti podrška. Bio je to jedan dug mesec i još duž a noć i Hempton je bio spreman da se vrati kuć i ž eni, ali

pridržao mi je vrata, ušao za mnom u sobu za ispitivanje i rekao: — Narednice Bokser, upoznali ste gospodina Guzmana? Rekoh: — Da, bilo mi je zadovoljstvo. — Zadovoljstvo pripada meni - Guzman će svojim ulagivačkim glasom. — Ovo je gospodin Ernesto Santana. Advokat - reče Hempton. Pozdravila sam se s Guzmanovim advokatom, izvukla stolicu i bacila fasciklu na sto. Otvorila sam je i otkrila mali štos fotografija dimenzija 20x25 cm koje sam ponela iz svog odeljenja. — S kim ovde č ovek treba da se pojebe da bi dobio kafu? — upita Guzman. Niko mu nije odgovorio. Rekla sam: ― Gospodine Guzman, optužićemo vas za prvostepeno ubistvo Denisa Martina. — Koga? — reče Guzman. — Ko je sad pa taj? — Denis Martin - rekoh, pokazujuć i mu fotogra iju s mesta zloč ina na kojoj je mrtav muš karac ležao u predsoblju svoje višemilionske kuće, okružen tamnom lokvom krvi. — Nikad u životu nisam video tog tipa — reče Guzman. Izvadila sam još jednu fotogra iju Denisa Martina. Na toj slici, Martin je bio ž iv i zdrav na jedrenjaku, i vetar mu je sklanjao kosu sa lepog lica. Za ruku ga je drž ala lepa crvenokosa devojka po imenu Elen Laferti. — Možda ćete ga prepoznati živog — rekoh. Uč inilo mi se da su Guzmanove oč i na delić sekunde sinule od prepoznavanja. Duž ice su mu se skupile. ― I dalje ne znam koje on - reč e on. - Cujte, Erni, moram li da sedim ovde ili mogu da idem u ćeliju? Primetila sam blag hispano naglasak, negovane šake, agresiju koju se nije trudio da sakrije. Santana reče: ― Narednice, to nisu dokazi. To nije ništa. O čemu se onda ovde radi? Ne razumem. — Vidite hoć e li vam sad biti jasno — rekoh. Izvadila sam jednu od kriš om uslikanih fotografija Džozefa Podeste na kojoj Elen Laferti s plavom perikom sedi s Guzmanom u kolima. Kubanac začkilji u sliku. Nasmeši se. Reče: ― Prvo kafa. Hempton uzdahnu: - Kakvu pijete? — Con leche {9} — reč e Guzman. — Bez š eć era. I da mi je posluž i devojka u toplesu, po mogućstvu plava.

112. Proš lo je deset dugih minuta. Sedela sam zureć i u jebenog plać enog ubicu s druge strane stola, dok je on gledao u mene i smeš kao se. Taman kad sam se spremala da mu sama donesem tu prokletu kafu, vrata su se otvorila i jedan policajac je uš ao u sobu, stavio kartonsku č aš u kafe s mlekom ispred Guzmana, podesio kameru iznad vrata i izašao. Guzman je otpio gutljaj, i zatim okrenuo fotogra iju koju sam donela da bi mogao bolje da je vidi. ― Vrlo loš kvalitet — reče on.

― Nije toliko loš - rekoh. - Naš softver je otkrio da se ta slika poklapa s vaš om najnovijom slikom iz stanice. ― Dobro, sedeo sam u kolima s jednom damom. O č emu se ovde radi, koji moj? Hoć ete da me optuž ite š to sam heteroseksualac? Izjaš njavam se krivim po optuž bi da volim devojke. Erni, možeš li da veruješ u ovo? ― Hajde da ih saslušamo - reče Santana. ― Zena na ovoj slici je doktorka Kendas Martin — rekoh. — I ona vam je, gospodine Guzmane, platila da joj ubijete muža. Mislim da će vas rado indentifikivati i isposlovati bolji dogovor za sebe. Naravno, lagala sam, ali to je bilo striktno u granicama zakona. Guzman me je demantovao ― kao što sam se i nadala. ― To nije Kendas Martin — reče on. ― To jeste doktorka Martin, Guzmane. Udovica Martin. Oboje znamo koje ona. Guzman iskapi kafu, zgužva kartonsku čašu i reče svom advokatu: ― Nisam ubio Denisa Martina. Zajebavaju me. Reć i ć u im š ta znam o tome ako povuku optuž be u ovom pokušaju nameštaljke. — Da povuč emo optuž be? Jeste vi ludi? — rekoh. ― Imamo svedoka pucnjave. Kao dokaz imamo fotogra ije koje vas povezuju sa ž enom koja vas je unajmila da izvrš ite ubistvo. I imamo leš . A poš to smo vas uhapsili zbog pokuš aja ubistva gospodina Rinaldija, imać emo vremena da popunimo rupe. — Treba da se bavite glumom, gospoja. Nemate ništa. Pokupila sam slike, zatvorila fasciklu i rekla: ― Gregore Guzmane, uhapš eni ste zbog ubistva Denisa Martina. Imate pravo da ć utite, kao š to će vam vaš advokat reći. Na Guzmanovom licu se ukazao bes. Izgledao je kao da ć e skoč iti preko stola, sa svojih šezdeset kila. Zamislila sam kako bih ga udarila ako bi mi se ukazala prilika. — Ne govori ništa više, Gregore — reče advokat, spuštajući šaku svom klijentu na mišicu. — Ne brini ništa, Erni. Sve ovo je sranje. — Onda me ispravite - rekoh. Preklopila sam šake iznad fascikle. — Mogu da vas ispravim, narednice Bokser, ali neć u to uč initi da bih sluš ao sebe kako govorim. Hoću da povučete tu glupu optužbu za ubistvo. — Razmotrić emo to ako nam kaž ete ko je ubio Denisa Martina — rekoh — i ako budemo mogli da dokažemo ko je to učinio. — Cujte. Ja nisam ubio Martina. Nikad me neć ete povezati s tim ubistvom, i neć u da radim vaš posao umesto vas, gospoja. Voljan sam da razmenimo informacije kako me neprijateljski nastrojena porota ne bi osudila za ubistvo koje nisam počinio. To je sve. To sam voljan da uradim. — U redu. Dogovoreno — rekoh Guzmanu. — Recite mi š ta imate, i ako mi se svidi vaš a prič a, neću podiću tužbu protiv vas. Santana reče: — Narednice, bez uvrede, ako ž elite da vam gospodin Guzman da informacije koje bi dovele do hapšenja ubice tog čoveka, želimo da taj dogovor dobijemo napismeno. Od javnog tužioca. — Sad je pola tri ujutru — rekoh. — Kad vam bude odgovaralo — reče advokat. — Mi možemo da sačekamo. Moj otac je govorio da se gvožđe kuje dok je vruće. Pa, moje je bilo usijano. ― Ja sam ovde i vi ste ovde - rekoh. — Probudiću nekoga iz kancelarije javnog tužioca.

113. Juki se javila na telefon posle prvog zvona. ― On je spreman i rešetka za roštilj je vruća ― rekoh. ― Želećeš da čuješ ovo. — Ostavi ga da se malo marinira. Dolazim gladna — reče ona. Sat vremena kasnije uvela sam pomoć nika javnog tuž ioca Juki Kasteljano u sobu za ispitivanje na trećem spratu glavne policijske stanice. Ernesto Santana je ustao i rukovao se s njom, i poruč nik Hempton je uč inio isto. Guzman mrzovoljno reče Juki: — Vi stvarno radite za javnog tužioca? Koliko vam je godina? Dvanaest? — Dovoljno sam stara da budem verzirana da uoč avam glupost — reč e ona. ― Hajde da počnemo? Ponovo sam izvadila fotografije iz fascikle, a Guzman reče: — Ta devojka, ne seć am se kako se zove, ona je pokuš ala da me angaž uje. Ima veze na istoku. Stupila je sa mnom u kontakt putem odgovarajućih kanala. Rekao sam da ću se sastati s njom. — Nosila je plavu periku — nastavi on. — Znam jer sam video dugu crvenu kosu kako joj viri pozadi ispod te stvari. Ponela je koverat sa sitnim novčanicama, od deset i dvadeset dolara. Negde oko hiljadu dolara. Htela je da smaknem doktorku. Kendas Martin. — Hoćete da kažete da je htela da naruči ubistvo? — Da. Ponela je pare i sliku. Guzman mi je delovao uverljivije od Elen Laferti, koja je insistirala na tome da je obavljala zadatak po nalogu Denisa Martina. Da nije znala ko je Guzman. Da nije znala š ta se nalazi u toj koverti. — Nastavite. — Rekao sam toj ž enskoj: ’Hvala vam, ali niste normalni. Ne znam ko vam je rekao za mene, ali to nije ono čime se bavim’. — U redu, gospodine Guzmane. Proverićemo vašu priču. — Da proverite? — reč e on. — Sta ć ete da proverite? Mislite da ć e ta kuč ka priznati da je htela da naruči doktorkino ubistvo? Kendas Martin je živa, je l’ tako? Koji vam još dokaz treba? — Gospođice Kasteljano ― rekoh. ― Imate li dovoljno informacija da optuž ite Elen Laferti za naručivanje prvostepenog ubistva? — Zaista imam — reč e ona. — I bacić u se na to ujutru. Gospodine Santana, za sada ć u optuž bu za ubistvo protiv vašeg klijenta ostaviti po strani. Lepo spavajte, gospodine Guzman.

114. Juki i ja smo zajedno izaš le iz stanice u tiš ini. Nakratko smo se uhvatile za ruke u liftu, a zatim otiš le do Jukine akure parkirane ispred kancelarije gradskog patologa. Uš le smo u kola i sedele zagledane u slabu uličnu rasvetu na parkingu. Razmiš ljala sam o tome kako sam gadno preterala. Kako ć e me Brejdi razapeti na vrata

odeljenja ako ovaj moj plan ne upali, a mož da č ak i ako upali. Radila sam na sluč aju Martin iza leđa svog nadređenog i izgovor tipa „Radila sam u svoje slobodno vreme“ zvuč ao je loš e č ak i meni samoj. Juki je bila izgubljena u sopstvenim mislima. Taman kad sam htela da prekinem tiš inu i zatraž im od nje da prič a sa mnom, vrata nekih kola na drugoj strani parkinga se zalupiše. Pogledala sam preko ramena. — Dobro, stigla je — rekoh. Minut kasnije, zadnja vrata su se otvorila i Sindi se uvukla na zadnje sedište. — Ne mogu da verujem da te je Riči pustio napolje u četiri ujutru — reče Juki. — Pustio me? Vrlo smešno. Šta imamo? Isprič ala sam Sindi za laž nu optuž bu za ubistvo Denisa Martina kojom smo zapretili Guzmanu, i š ta nam je on rekao: da je Elen Laferti pokuš ala da ga angaž uje da ubije Kendas Martin i da ju je on odbio. — Bio je uverljiv? — Bio je motivisan da bude uverljiv. — Odlično obavljeno, Linds — reče Sindi. — Ali šta smo time postigli? — Mislim da možemo da eliminišemo Guzmana kao osumnjičenog u ubistvu Denisa Martina. — Slažem se. Rekla sam: ― Elen slaže čim zine. Ako je znala da je Kejtlin bila zlostavljana, šta je učinila da to spreči? — Ozbiljno misliš da je Elen ubila Denisa? - upita Juki. — Imala je sredstvo, motiv i priliku — rekoh. — I pametna je na neki zloban, neznalač ki, glup način. Sindi reče: ― Ona nije imala priliku da ubije Denisa. Ima proveren alibi za vreme ubistva. Rič i ja smo sinoć otišli da je vidimo. — Elen nam je rekla da je otiš la iz kuć e Martinovih u š est uveč e — isto ono š to je prič ala još otkako se ubistvo desilo. Dopisivala se sa svojom prijateljicom Veronikom od š est pa sve dok se nije našla s njom u šest i petnaest. Pokazala nam je poruke koje je slala u to vreme. Sindi nastavi: — Elenina prijateljica je potvrdila da su se naš le u restoranu Dau u š est i petnaest na več eri, i konobar se seć a tog vremena jer im sto nije bio slobodan. I seć a se njih dve jer su dobro izgledale i flertovale su sa dva tipa koja su sedela do njih za šankom. — Elen je platila rač un koji su napravile za š ankom u š est i trideset dva — reč e Sindi — i on ima njen potpis na slipu. — Dobro, dakle niš ta od Elen Laferti. Sta je s Kejtlin? ― upitah Juki. — Je li uzela oč ev piš tolj i ubila ga? — Pričaću s psihijatrom kojeg joj je sud dodelio za, uh, pet sati. Preneću vam šta je rekao. Rekoh Sindi: — Ne moram da kažem: ’Sačekaj sa ovom pričom dok ti ne damo zeleno svetio’, zar ne? — Ionako još nemam nikakvu priču. — Tako je. - Osmehnuh se široko, bacajući joj „petaka“ . Juki se nagnu napred i upali motor. Sindi i ja se uhvatismo za ručke od vrata. Juki reče: ― Linds. Bila sam tako sigurna da je Kendas ubila Denisa. Da Kejtlin nije priznala da je ubila oca pred celom sudnicom, mislim da bih uspela da osudim doktorku. To me plaš i. Sta bi bilo da sam pogrešila?

115. Uprkos protivljenju direktora obezbeđenja u bolnici Metropoliten, Konklin i ja smo zauzeli dva slobodna mesta u zadnjem delu amfiteatra iznad operacione sale. Prostorija je bila krcata internistima i specijalistima. Dva monitora su prikazivala uvelič ane slike operacionog stola č etiri i po metra ispod nas, a kamere su prenosile sliku už ivo medicinskim radnicima š irom zemlje koji su hteli da vide kako Kendas Martin izvodi operaciju srca Leona Antina, legendarnog sedamdesetpetogodišnjeg violiniste iz Simfonijskog orkestra San Franciska. Pacijent je bio prekriven plavim č arš avom, grudni koš mu je bio otvoren i srce izlož eno jarkim svetlima. Kendas Martin su asistirali drugi lekari i sestre i jedan anesteziolog na aparatu za srce i pluća. S moje desne strane sedeo je jedan mladi internista, doktor Rajan Pit, sudeć i prema identifikacionoj kartici zakačenoj za njegov džep, i trenutno mi je objašnjavao zahvat. Prema Pitovim reč ima, ta operacija je slož ena u bilo kojim okolnostima, a još viš e zbog pacijentovih godina. Pit reče: ― Operacija mu neće mnogo produžiti vek ― on spada u četvrtu klasu ASA-e. {10} To znači visok rizik. Ali pacijent je ž eleo da se podvrgne operaciji sad kad je doktorka Martin dostupna. Zeleo je da ga njegova prijateljica operiše. Samo ona. Pit je objasnio da su lekari u prethodna tri sata uzeli dve Antinove vene iz butina i usadili tri od č etiri transplantata u sistem koronarnih arterija. Doktorka Martin je trenutno už ivala poslednji transplantat. Zurila sam u ekran iznad svoje glave kad sam videla da se medicinsko osoblje odjednom uznemirilo. Na monitorima ispod nas poskakivale su zelene linije, a Kendas Martin je poč ela da viče na anesteziologa dok je masirala Antinovo srce. Rekoh internisti: ― Šta je ovo? Šta se dešava? Pit se izraž avao u č istim medicinskim terminima, ali shvatila sam suš tinu. Pacijentovo srce je bilo umorno i istroš eno, i prosto viš e nije htelo da radi. Doktorka Martin je sejala psovke svuda po operacionoj sali, ali nije odustajala. Lekari su ubrizgali injekcije u cevč ice za infuziju. Prodrmali su Antinovo izlož eno srce elektroš okovima, a zatim je Kendas Martin ponovo krenula da mu masira srce rukama, moleć i svog prijatelja da ostane s njom. Zahtevajući to od njega. Nakon š to je č ak i meni postalo jasno da se pacijent neć e povratiti, sestra je odvukla Kendas u stranu, a lekar je objavio vreme pacijentove smrti. Kendas je strgla masku i krenula direktno ka vratima brzim korakom. Video-kamere se pogasiše. Cula sam kako me neko doziva, okrenula se ka izlazu i videla direktora obezbeđenja kako poziva Konklina i mene da dođemo. On reče: — Mogu li ponovo da vidim vaš nalog, molim vas? Konklin ga izvadi iz unutrašnjeg džepa sakoa. Direktor obezbeđenja ga pročita i reče: ― Doktorka Martin je u garderobi. Pođite za mnom, molim.

Zatekli smo Kendas Martin još uvek u krvavoj bolnič koj uniformi, kako sedi na klupi zagledana u zid ormarić a. Zamolila sam je da ustane, a ona me je pogledala kao da me ne prepoznaje. Konklin joj je pokazao nalog i rekao joj da je privodimo zbog ubistva muža. Činilo se da ju je sva volja za borbom napustila.

116. Juki i ja smo sedele za malim metalnim stolom preko puta Kendas Martin i Fila Hofmana. Hofman je izgledao kao i uvek: suzdrž ano, obuč en tako da svakog trenutka mož e da održ i konferenciju za štampu. Kendas Martin je izgledala kao da su je vukli kroz pakao držeći je za kosu. Ja sam bila besna, oseć ajuć i zatiš je koje prethodi emotivnoj oluji, ljuta na sebe prvi put otkako me je Hofman namagarč io navevš i me da se umeš am u ovaj sluč aj. A ja sam uč inila to, poverovala sam laž ima Kendas Martin, i ako ne ž elim da patroliram Miš nom u policijskim kolima sledeć ih godinu dana, moraću da se postaram da se ovaj haos okonča kako treba. Juki reče: — Doktorko Martin, gotovo je. Razgovarali smo s Kejtlininim psihijatrom. Povukla je svoje svedoč enje. Rekla je da nije ubila svog oca. Rekla je da je otac jeste napastvovao, da. Ali rekla je da ste vi pucali. ― Narod je spreman da nastavi sa vaš im suđenjem, ili mož ete da nam isprič ate š ta se zaista desilo. Hofman reče: ― Moram da se konsultujem sa svojom klijentkinjom. I njoj treba malo vremena da se povrati. Preživela je veliki lični gubitak. Gotovo sam se usijala od besa, one vrste borbenog ludila koju možete da kontroliš ete, ali prosto ne želite. Rekla sam: — File, lagali ste me, vaš a klijentkinja me je lagala, i pokuš ala je da nas navede da traž imo krivca za ubistvo u jednoj nevinoj osobi. — Pitajte me koliko marim za njen lič ni gubitak. Baš nimalo. Ova ž ena je ubila svog muž a. Gotova je, i ovo je njena jedina šansa da se nagodi. Kendas je vrtela glavom, lica zgrčenog od bola. — Ne razumete. Nije me ganula. Juki reče: ― File, sudija nam je dao š ezdeset dana da odluč imo da li narod ž eli ili ne ž eli da se vaš oj klijentkinji sudi. Ovo je pedeset sedmi dan. U ponedeljak ć emo ili nastaviti suđenje, ili ć emo sudiji Lavanu reći da optužena priznaje krivicu. — Deca neć e biti na sudu, ali Kejtlinin psihijatar ć e biti u pripravnosti, i ako makar i nagovestite da je Kejtlin ubila svog oca, doktorka Rozenblat ć e poroti pustiti snimak na kojem Kejtlin povlači svoje svedočenje. — Dakle, doktorko Martin ― reč e Juki ― birajte, mi ili porota. Iskreno, mislim da su vam š anse bolje ako izaberete nas. — Kendas — reče Hofman ― ti odlučuješ. — Umorna sam, File — reče ona. I zaplaka. Fil klimnu glavom i dade joj maramicu.

Kendas obrisa suze, izduva nos i reče: — File, ž ao mi je š to sam te lagala. Uč inila sam to da bih zaš titila decu. Nemaju nikog osim mene. — Da čujemo - reče Juki.

117. Kendas Martin reče: — Hoć ete da kaž em da sam upucala Denisa? Jesam. Posle viš egodiš njeg muč enja, taj seronja me je konačno gurnuo preko ivice. ― Na koji način? - upitah je. U doktorkinim oč ima goreo je ž ivi oganj. Prsti su joj se tresli a glas drhtao. Onog smirenog hirurga kojeg sam srela u ovoj prostoriji u oktobru zamenila je ž ena izgledom i dalje identič na njoj, ali emotivno slomljena i spremna da kaže istinu. — Te več eri sam bila u radnoj sobi — reč e ona. — Elen je bila otiš la i neš to kasnije č ula sam neč iji priguš en povik. To je mogla biti samo Kejtlin. Ustala sam od stola i otrč ala niz hodnik na vreme da vidim Denisa kako izlazi iz njene spavaće sobe. — Izgledao je kao da mu nisu sve koze na broju — reč e Kendas. — Trgnuo se kad me je primetio. Onda se razdrao na mene: ’Ne prikradaj mi se tako.’ — Nije mi se č ak ni pruž ila š ansa da odgovorim jer je Kejtlin istrč ala iz svoje spavać e sobe i bacila mi se u naruč je. Bila je gola. Bila je crvena u licu i plakala je, i butine su joj bile vlažne s unutraš nje strane. Zaplakala je: ’Mamice, mamice, mamice’, i bili su to najdivljiji tuž ni krici koje sam ikad čula. ― Bila je silovana - reč e Kendas, na č ijem licu se ogledao už as. ― Moj muž je uč inio to mojoj maloj devojčici. Ni Juki ni ja se nismo pomerile niti smo išta rekle, i Kendas je nastavila. ― Grlila sam je i govorila joj da je volim i da ć u je uvek voleti. Rekla sam joj da se istuš ira i obuče i da ću se odmah vratiti. I onda sam otrč ala hodnikom do spavać e sobe koju sam delila s Denisom ― i zatekla sam ga tamo, kako trpa novac u novčanik, i rekao je: ’Ne veruj u ono što ti kaže. Kejtlin laže’. ― Denis je uzeo ključ eve od kola i izaš ao iz spavać e sobe — reč e Kendas. ― Varao me je godinama, ali kad god sam pokuš ala da ga ostavim, govorio je da ć e mi uzeti decu i dokazati da sam nepodobna majka. Znala sam da bi pokuš ao to. Iako nikad nije bio kod kuć e, iako je bio loš roditelj. Znala sam da bi pronašao način da ih dobije samo da ih ja ne bih dobila. ― Mora da nije č uo kad sam doš la kuć i te več eri. Silovao ju je dok sam bila u kući. Kako je mogao to da učini? ― Mrzela sam sebe š to nisam primetila znake. Ali Denisa sam mrzela još viš e. Nisam mogla da dozvolim da se izvuče s onim što je učinio. Otrčala sam nazad u radnu sobu i zgrabila pištolj. Kendas je izdao glas, i samo je sedela tamo, podupiruć i glavu š akama, zureć i netremice u sto, nema. Fil je priš ao vratima sobe za ispitivanje i otvorio ih. Cula sam kako moli nekoga da donese vodu. Dok smo č ekali, razmiš ljala sam o slikama koje je Kendas naslikala u mojoj glavi. Mogla sam

sve da vidim kao da sam i sama bila tamo i prisustvovala tom užasu. I sve mi je zvučalo istinito, ali ipak sam imala pitanja.

118. Fil je doneo

laš ice s vodom u sobu i stavio ih na sto. Kendasina ruka se snaž no tresla dok je ispijala polovinu jedne laš ice. Posle toga, rekla je Filu da je dobro i da ž eli da isprič a prič u do kraja. Nastavila je svoju pripovest o najvećoj izdaji. — Denis je iš ao ka ulaznim vratima i ja sam ga sledila u stopu, vriš teć i na njega da stane, vređala ga, ali on je samo pognuo glavu i nastavio da hoda. — Nisam planirala da ga ubijem. Morate da mi verujete. Samo sam htela da ga zaustavim. Bila sam u stanju da razmiš ljam jedino o tome kako mi je silovao dete, sopstvenu ć erku. I nisam ž elela da to ikada ponovi. — Šta se onda desilo, Kendas? - upitah. Kendas je upala u tunel sećanja. Ponovila sam pitanje i ona se vratila svojoj priči. — Jurila sam za Denisom, ali kad sam proš la pored Kejtlinine sobe, ona je istrč ala i ponovo me uhvatila oko struka. — Teš ila sam je, ali Denis je nastavio da me izaziva. Okrenuo se ka meni u predsoblju i rekao da Kejtlin laž e, da glumi histeriju. Znala sam š ta je uč inio. Dobro sam znala š ta je uč inio mojoj maloj devojčici. — Ugledao je piš tolj u mojoj ruci, i tad sam se setila da ga drž im. Rekla sam: ’Ostani gde si. Zovem policiju’. — Nasmejao mi se. Podigla sam cev i naciljala u njega i prvi put otkako sam upoznala Denisa, ugledala sam strah na njegovom licu — ali samo na sekund. Upucala sam ga dva puta, jednom dok je stajao, drugi put kad je pao na pod. ― Kejtlin se drž ala za mene, vriš teć i i plač uć i, a onda se i Dankan stvorio tu. Video je oca mrtvog na podu. Pomerila sam Kejtlin u stranu i uzela Dankana u naruč je, odnela ga do podnož ja stepenica i rekla mu da otrči do Sindine sobe i ostane tamo. Kendas se vratila u sadašnjost i obratila se direktno meni. ― Narednice, sve mi je postalo jasno - morala sam da zaš titim decu. Ako ih ja ne zaš titim, ko ć e onda? ― Otiš la sam do predsoblja i podigla piš tolj s poda. Posle toga sam pozvala policiju. Kada su stigli, rekla sam im da je uljez provalio u kuć u i ubio mi muž a. Testirali su mi š ake na prisustvo baruta. Rekla sam im da sam otvorila ulazna vrata i pucala za njim. Doveli su me ovamo. Ostalo znate. ― Zao mi je š to je ispalo tako, ali u tom trenutku, reagovala sam č isto instinktivno. Nisam mogla da dopustim da Denis živi u istom svetu s Kejtlin.

119.

Juki i ja smo vratile Kendas na poč etak njene prič e, i ona je popunila muč ne praznine. Rekla nam je da je Denis Martin bio poremeć eni ž enskaroš i progonitelj s razvijenim darom za emotivno zlostavljanje, ali da je imao dobru reputaciju u zajednici i bio vest na reč ima. Kendas je rekla da je bila ubeđena da u slučaju brakorazvodne parnice ne bi dobila starateljstvo nad decom. Doktorka Martin je rekla: — Da sam pre tog trenutka znala da je zlostavljao Kejtlin, odvela bih nju i Dankana i pozvala policiju. Ne bih dozvolila da ga moja deca vide kako umire. Nakon š to su Kendas odveli u ć eliju a Fil krenuo kuć i u Ouklend, Juki i ja smo sakupile beleš ke i uzele video-trake. A onda smo ostale same. Rekla sam: — Ovo je bilo strašno. — Už asno. Da je porota č ula ovo, č ak i da su mislili da je kriva, mogli su da je oslobode da bi bila s decom. — Kejtlin je rekla svom psihijatru da ju je Denis silovao neko vreme? — Da. Nisam mislila da ima razloga da kažem Kendas da je to trajalo dosta dugo. — Šta ćeš da preporučiš? — Ako znam, tu me seci — reče Juki. Pož urila je na sprat da se posavetuje s Riđim Psom, a ja sam se spustila niz č etiri niza stepenika da se vidim s Dž akobijem, mojim bivš im partnerom, dugogodiš njim prijateljem i sadašnjim šefom policije. Dž akobi je otvorio dve konzerve koka-kole i nakon š to sam ga izvestila o najnovijim dešavanjima u slučaju Martin, on reče: — Šta Juki misli? — Ona i Parizi se upravo dogovaraju. Brejdi ima da me vrati na ulicu ― rekoh. ― Nisam mogla da se okanem ovog slučaja. — Hoćeš da pričam s njim? — Da. Hoćeš li? Dž akobi klimnu glavom i poč e da kucka po stolu. Nastavio je da kuca sve dok, nakon š to sam mu rekla da prosto ispljune to što mu je na pameti, nije rekao: ― Lindzi, jutros mi je prosleđena jedna poruka. Nisu dobre vesti. — O čemu se radi? Šta nije u redu? - upitah. — Radi se o tvom ocu. — Mom ocu? — Umro je prošlog avgusta. Penziono je upravo saznalo. Žao mi je, Lindzi. Rekla sam: ― Ne... ― i ustala, iznenađena š to me je uhvatila slabost, š to noge neć e da me drž e. Uhvatila sam se za naslon stolice radi oslonca. Razmiš ljala sam kako Marti Bokser teš ko da mi je bio otac. U stvari, nisam bila sigurna da me je ikad voleo. Jesam li ja volela njega? U sledeć em trenutku, Dž akobi je obiš ao oko stola i zagrlio me, i moje suze su mu natapale sako. — Hteo sam lič no da ti kaž em. Nije te ostavio na cedilu na tvom venč anju, prijateljice moja. Doživeo je infarkt pre toga. Već je bio pokojni.

120.

Klerin

dom u Mil veliju je kuć a iz snova: s unutraš njim zidovima oblož enim drvenim panelima, tavanicom ispresecanom popreč nim gredama, kamenim podovima duž celog tog otvorenog prostora i dva sprata visokim kaminom. Iz svih soba puca pogled na planinski pejzaž , dok trem gleda na prostrani zeleni pašnjak prošaran drvećem. Edmund Voš bern, veliki pliš ani meda od č oveka, raspalio je roš tilj, dok su se Dž o, Brejdi i Konklin glupirali s fudbalskom loptom na travi. Juki, Sindi, Kler i ja lež ale smo zavaljene u poljskim stolicama od tikovine, prekrivene vunenim ćebadima, a mala Rubi je spavala u svom krevecu na ljuljanje kraj Klerinog lakta. Sa bose muzič kog stuba dopirala je neka Mocartova simfonija, a Juki je posmatrala momke na livadi, naročito Brejdija, napokon rekavši: — Propala sam. Cisto da vas obavestim. Ja sam jedna veoma zaljubljena dama. Zacopana do ušiju u Džeksona Brejdija. Sve smo se naglas nasmejale — nismo mogle da se suzdrž imo. Juki je htela da nađe momka, i izgleda da ga je našla u mom poručniku. Brejdi je video da ga Juki posmatra, bacio je loptu i potrč ao ka nama. Podigao je Juki iz stolice, prebacio je preko ramena i potrč ao ka prostoru između dva mlada stabla koja su označ avala golliniju. Juki se melodramatič no gicala i podvriskivala dok je Brejdi izvodio pobednič ki ples oko stabala, a zatim spustio Juki na zemlju i poljubio je. Vratili su se na trem zagrljeni, smejući se. Čoveče. Odvratno su srećni. Ali nisam nimalo zamerala Juki na tome. Buduć i da je bio uhvać en između Dž akobija i Juki, od Brejdija sam dobila samo packu zbog toga što sam mu radila iza leđa. Dođavola. Dobro je imati prijatelje. Dž o me je dozvao. Imao je loptu u rukama, pa sam ustala, potrč ala i mahala dok mi je nije dobacio. Sindi je zbacila ć ebe i pohitala da uhvati dodavanje, izvodeć i neke sitne pokrete kukovima koji nikad ranije nisu bili viđeni u američkom fudbalu. Bacila sam joj loptu, u iznenađujuć e preciznom luku, ako smem sama to da kaž em, i ona je zaklicala kad ju je uhvatila. Konklin je došao s bočne linije, pojurio je i oborio, a onda je, iako nisam imala loptu kod sebe, Džo oborio mene. Poklopio me je i otkotrljao se na tlo zajedno sa mnom tako da sam završila povrh njega i ne dodirnuvši zemlju. Svi smo se ponaš ali kao gomila deč urlije. I znate š ta? To nam je i trebalo. Bilo je divno prosto se smejati. O tome sam razmiš ljala kad mi je minut kasnije Brejdi priš ao kraj roš tilja i odveo me u stranu. Nagnuo se ka meni, dovoljno blizu da mi šapne na uvo. Rekao je: ― Zbog neposlušnosti, Bokserova, radićeš noćnu smenu sledećih šest nedelja. To je bilo bezveze, ali znala sam da je u pravu. Prekršila sam pravila. Šta sam mogla da kažem? ― Dobro, poručniče, razumem.

121. Jeli smo kao da ne očekujemo da ćemo ikad više nešto pojesti. Kad smo do kostiju oč istili rebarca u tajnom sosu koje je Dž o spremio, sveli salatu na baricu

maslinovog ulja u č iniji i kad je od peč enog krompira ostala samo gomila folije u kanti za smeć e, ušli smo u kuću. Kler je izvadila tortu, a Edmund je otvorio laš u krug š ampanjca. Bio je to jedan od najboljih šampanjaca, od najmanje sto dolara po flaši. — Predstavljam vam moj domać i č izkejk od bele č okolade i krem sira, s kriš kama pomorandž e između slojeva ― reč e Kler, spuš tajuć i ga na trpezarijski sto. - S gornjom koricom od kisele pavlake i donjom od slatkih krekera natopljenih grnnd marnie likerom. Voila! Nadam se da ć e vam se svideti. Svi su spontano zapljeskali i ustali, gurnuvš i me napred da bih stala pored svoje najbolje prijateljice. Na kolaču je bilo deset svećica, za desetogodišnjicu mog i Klerinog poznanstva. Bio je to događaj za pamć enje: meni je to bila prva nedelja u Odeljenju za ubistva, a Kler se nalazila na dnu lestvice u Kancelariji gradskog patologa. Pozvali su nas u muš ki zatvor. Jedan skinhed je bio ubijen, sto trideset pet kila tetoviranih kukastih krstova i miš ić a, zaglavljen ispod kreveta, s lisicama na rukama. Nije disao. Straž ar ispred ć elije je bio van sebe od panike. Stavio je lisice zatvoreniku i ubacio ga u ć eliju jer je bio van kontrole, a sada je bio mrtav. — Nije mogao da nađe ključeve od lisica — reče Kler. — A mi nismo mogle da prevrnemo telo. Kler je prasnula u smeh dok sam preprič avala kako joj je torba s opremom ostala zaključ ana van ćelije, i da je zatim ispustila fotoaparat tako da je objektiv naprsao. — I Kler se onda sagne da uzme aparat, a ja zakorač im unazad, sapletem se o WC solju i padnem — rekoh. — Pruž im ruku da se uhvatim za neš to — bilo š ta — i zgrabim njegovu konzervu za destilovanje alkohola ispod lavaboa. I cela se isprskam brljom. Znači, cela. Edmund se nasmeja grohotom: — Ha-ha-ha. Sipao je š ampanjac u dobre kristalne č aš e. Krenula sam da dignem svoju č aš u s penuš avcem, ali sam je spustila. Kler se sada tiho kikotala dok je Jukin zvonki smeh odzvanjao prostorijom. — Vratimo se mi u mrtvačnicu — nastavi Kler — bazdeći na briju. — Odvratno — rekoh. — Ali barem nismo lupale glavu oko toga šta ga je ubilo. — Nismo lupale glavu? - reč e Kler. - Ti nisi lupala glavu. Ja sam morala da izvrš im autopsiju dok si ti otišla kući i presvukla se. — Predozirao se? — upita Brejdi. — Nije mnogo popio — reč e Kler. — Ako destiluješ briju u limenoj konzervi, a on to jeste uradio — ona se pretvori u metil-alkohol. Devedeset mililitara te ubije dok si reko keks. — Ta priča nikad ne može da mi dosadi — Sindi će, smejući se. Iš čupala je sveć ice iz kolač a jednu po jednu i olizala im dno, od č ega je Konklin zavrteo glavom i nasmejao se. Juki je donela tanjire i viljuš ke, a Edmund mi je predao moju uspavanu kumicu, Rubi Rouz Vošbern, dete slatko kao šećer. Kler me je čvrsto zagrlila, s bebom između nas dve. — Sreć na godiš njica, Lindzi — reč e moja najbolja prijateljica. Po glavi mi se motalo dosta misli i slika, seć anja na ubistva i rad do kasno u noć s Kler na njihovom reš avanju. Svaki pojedini sluč aj bio je pravo iskušenje. — I da provedemo još mnogo godina zajedno, prijateljice ― rekoh. Sat vremena kasnije još smo se smejali, a onda je doš lo vreme za polazak. Poš to sam se izgrlila i izljubila s celim druš tvom za laku noć — da, č ak i sa svojim dobrim poruč nikom ― Dž o i ja smo

krenuli nazad u grad. U kolima je vladao divan mir. Rekla sam Džou: ― Bilo je teško ne reći nikome. — Znam, ali hajde da zasad sačuvamo to za sebe, plavušice. Moj lepi muž mi se osmehnuo. Potapšao me po butini. — Znači, šest nedelja u noćnoj smeni? ― reče on. — Iskazala sam nepoš tovanje prema poruč niku. Zasluž ila sam to. Ipak, uč inila sam pravu stvar. — Imaću ceo krevet za sebe četrdeset dve noći. A evo me, konačno se oženio. — Možemo da se igramo kad dođem kući u pola devet — rekoh. Nagnula sam se i poljubila Dž oa u obraz dok smo skretali u ulicu Lejk. Centrifugalna sila i gomila ljubavi slepili su nas jedno za drugo. — Oooopa! — zaskičah. Čoveče, baš sam srećna.

EPILOG Pobeda za sve

122. Juki

i Riđi Pas Parizi korač ali su hodnikom sa zelenim teraco podom ka odajama sudije Lavana. Juki je razmiš ljala: bilo š ta mož e da pođe po zlu, a kao š to je istorija pokazala, to ć e se verovatno i desiti. Riđi Pasjoj reče: — Predomislio sam se. — Molim? — Nisam ti potreban. Samo uradi ono š to inač e radiš , Juki. Ovo je tvoja ž urka. Pozovi me kad završiš. — Ne mogu da verujem da se izvlačite. Parizi se nasmeja. — Da, to sam ja. Velika stara izvlakuša. Sad, idi i sredi ih. Biću u kancelariji posle ručka. — Kukavice ― dovikna Juki za njim. Parizi prasnu u smeh. Juki pokuca na sudijina vrata i ču ga kako viče: — Napred. — Otvorila je vrata i uš la u odaje sudije Bajrona Lavana. Fil Hofman i Kendas Martin bili su na svojim mestima, a sudija je sedeo za svojim stolom, u odori, kako bi održao formalnost. Sudski zapisnič ar, Seron Sajn, sedela je za sopstvenim malim stolom. Spustila je sluš alicu, pozdravila se s Juki i upitala gde je zamenik javnog tužioca. — Len je morao da ode zbog nekog hitnog sastanka. Posle ć u ga obavestiti o ishodu — reč e Juki, pokušavajući da govorom tela ostavi utisak da Parizijevo odsustvo nije bitna stvar. — Časni sudijo, svi su prisutni — reče zapisničarka. — Uključ ite svoju maš inu za transkripciju, Seron. Ovaj postupak zvanič no poč inje. Doktorko Martin, znate li zašto ste ovde? — Da, časni sudijo. — Rekli ste sudskom službeniku da se sad izjašnjavate krivom. Je li to tačno? — Da, gospodine. — Gospodine Hofman, želite li da uložite neki prigovor ovom prilikom? — Ne, sudijo. — Gospođice Kasteljano? — Časni sudijo, spremni smo da preporučimo kaznu na osnovu pune saradnje optužene. — U redu, doktorko Martin. Vi ste na redu. Kaž ete da ste krivi po optuž bi za drugostepeno ubistvo vašeg muža. Je li to tačno? Kendas Martin reče: — Da, časni sudijo. Ubila sam ga bez predumišljaja. — Ispričajte mi kako se to desilo ― reče Lavan. ― Nemojte izostaviti nijednu reč. Juki je pomislila da Kendas izgleda kao da je pod sedativima. Kad je progovorila, glas joj je bio tih ali ujednač en, č ak i dok je preprič avala onu už asnu scenu koja je prethodila pucnjavi. Kad je završila, zavalila se u fotelju i duboko uzdahnula. — Gospodine Hofman, jeste li razgovarali s kancelarijom javnog tuž ioca? Jeste li postigli neki sporazum? — Da, gospodine, jesmo. — Gospođice Kasteljano?

Juki nije bila pripremljena za talas oseć anja koja je osetila. Kendas Martin je bila deo njenog ž ivota skoro godinu i po dana. Cak i dok je radila na drugim sluč ajevima, razmiš ljala je o sluč aju Martin, i konstantno je dodavala nove informacije o njemu ujedan folder u svom kompjuteru. Uvež bavala je, ž ivela, disala i sanjala taj sluč aj, i kad je na suđenju nastao haos, ona je istrajala tamo gde bi drugi odustali. A sada se tome bližio kraj. Juki reče sudiji: ― Casni sudijo, s obzirom na okolnosti, to jest na č injenicu da je ć erka doktorke Martin bila zlostavljana i da je optuž ena reagovala da bi zaš titila svoju ć erku od dalje nesreć e, preporuč ujemo kaznu od deset godina zatvora. — Buduć i da verujemo da je za dobrobit dece neophodno da viđaju majku, preporuč ujemo da optuž ena prvih pet godina te kazne odsluž i u ž enskom zatvoru u San Mateu. Radi se o zatvoru s minimalnim obezbeđenjem koji je udaljen samo trideset kilometara od deč jeg doma, i doktorka Martin bi radila u ambulanti. ― Ako se doktorka Martin za to vreme bude uzorno vladala, saglasni smo da bude puš tena iz zatvora posle pet godina i da ostatak kazne odsluži na uslovnoj slobodi. Lavan se zaljuljao u fotelji dva puta pre nego što je rekao Juki: — Meni to zvuči dobro. Neka tako i bude. Fil se nagnu ka Juki i ispruži ruku. Prihvatila je snažan stisak njegove šake i osetila njegovo poštovanje i iskrenost kad je rekao: — Hvala, Juki. Čestitam. Tek tada joj je stvarno doprlo do svesti. Pobedila je.

123. Podnevna guž va je, iskreno reč eno, bila už asna. Kler je vozila poš to smo kasnile i

bila je

nepokolebljiva u odluci da ne želi da je vozi jedna „kaubojka“ . Ta kaubojka sam bila ja. Nije mi smetalo da Kler za promenu manevriš e ulicama, tako da sam samo vrtela radiostanice dok smo išle ka ulici Sansoum. ― Da si mi odgovorila na poruku - vajkala se Kler — mogle smo da krenemo deset minuta ranije. Mrzim da kasnim. — Zakasnićemo samo dva minuta. Jedan taksi nas je „isekao“ , a onda naglo izveo polukruž no da bi pokupio muš teriju kraj ivič njaka. Kler je snaž no zatrubila. Drugi su joj se pridruž ili — a onda smo preš le na kaubojsku vožnju. Nasmejala sam se Kler. — Ðiha ― rekoh. — Je l’ mi slobodna desna traka? ― Jeste. Proš le smo najgoru guž vu u ulici Folsom i pronaš le jednu slobodnu traku koja nas je iz Treć e odvela u ulicu Karni, i njome pravo do jedne korporativne zgrade u srcu poslovnog dela grada. ― Nije loš e - rekoh, gledajuć i na sat. ― Rekla bih da smo stigle na vreme. A nisi č ak morala ni da trubiš. Vetar je duvao kroz kanjon od poslovnih zgrada, praktič no nas odguravš i do ulaza u š esnaestospratnu granitnu građevinu koja je bacala dugu senku preko raskrsnice ulica Sansoum i

Halek. Advokatska kancelarija se nalazila na jedanaestom spratu, i premda je lift bio brz, trebalo nam je neko vreme da pronađemo prava vrata i da prođemo pored prijemnice. Atraktivna sekretarica u uskoj suknji do kolena i koš ulji s karnerima boje lavande povela nas je do sale za sastanke i otvorila vrata da nas propusti unutra. Ejvis Rič ardson je sedela u stolici najbliž oj vratima. Bila je č ista i doterana i iako je izgledala ozbiljno, viš e je lič ila na petnaestogodiš njakinju nego bilo kojom drugom prilikom otkako sam je upoznala. Pozdravila sam se s njom i Rič ardsonovima i predstavila Kler, koja je obilazila oko stola da zagrli Toni Berdžes i Sendi Vilson, Ðavolice koje smo upoznali u Tejlor Kriku u Oregonu. Ispravka: bivše Ðavolice. Od kož ne odeć e nije bilo ni traga. Umesto toga, Toni je bila u haljini, s frizurom mame iz predgrađa, i rekla je da se vraća u učiteljsku školu. Sendi je prosto izgledala slatko. Još ljudi se međusobno upoznalo: advokati sa obe strane, sudija Marlon Sajks iz Portlanda, koji je došao u grad na konvenciju Američke advokatske komore. Sediš te za bebe Tajlera Rič ardsona stajalo je na stolici privuč enoj do stola za sastanke od svetlog drveta. Bio je obuč en u plavu benkicu sa slikom pač eta s prednje strane. Oč i su mu bile otvorene. Bio je vrlo mali, ali sve je upijao. Osmehnula sam se Tajleru, razmišljajući kako je ovaj dan veoma bitan za tog malog dečaka.

124. Kler i ja smo sele za sto za sastanke i proces je poč eo. Advokati su predali dokumentaciju sudiji Sajksu: izveš taj Služ be za zbrinjavanje dece koja daje zeleno svetio ž enama iz Tejlor Krika; poniš tenje braka između Ejvis Rič ardson i Dž ordana Ritera i dokument kojim se Riter odrič e roditeljskih prava u zamenu za smanjenje kazne za kidnapovanje i silovanje maloletnice sa dvadeset na osamnaest godina. Među njima su bili i dokument kojim se Ejvis Rič ardson odrič e roditeljskih prava i papiri za usvajanje kojima se Toni i Sendi, koje su se š iroko osmehivale s druge strane stola, dodeljuje roditeljstvo nad Tajlerom. Ejvis je potpisala papire za usvajanje bez oklevanja. Toni i Sendi su potpisale iste papire jedva potiskujuć i radost, i zajedno su ustale i zagrlile Ejvis. Isprva je bila ukoč ena, ali nos joj se ipak zarumeneo i pustila je suzu. Taj događaj je ovekoveč en slikanjem, i mene i Kler su zamolili da budemo na grupnoj fotografiji. Ljudi su nam prilazili i zahvaljivali nam na udelu u ovako divnom ishodu. Ejvis je bila jedna od njih. Rekla mi je: — Zao mi je š to sam vas lagala, narednice Bokser. Znam da ste uč inili ono š to je dobro za Tajlera. Sad je sve po zakonu. Beba je bila u rukama Sendi Vilson i smejala se od uzbuđenja. Pruž ila sam mu ruku. Uhvatio mi je prst malenom pesnicom i dobro me pogledao svojim krupnim smeđim očima. Srce mi je naraslo. Radovala sam se što će ovaj mali dečak započeti novi život.

Po povratku u kola, Kler je poslala SMS poruke Sindi i Juki, rekavš i im da se Ženski klub za rešavanje ubistava tog dana sastaje na večeri kod Suzi. Dodala je: „Nemojte da kasnite!" Rekla sam: ― Kad smo kod toga, ja neću piti. Kler je spustila telefon u krilo i pogledala me, napućila usne i rekla: ― Bilo je krajnje vreme da mi kažeš, prijateljice. — Pružila je ruku i prodrmala me za mišicu. — Piše ti na licu krupnim slovima. Obe smo prasnule u smeh. Kler me tako dobro poznaje. Nisam č ak ni morala da joj saopš tim vest koja je na nepovratan i fantastičan način promenila moj svet. Džo i ja smo čekali bebu. Scan i obrada: BABAC

ZAHVALNOST Dugujemo zahvalnost njujorš kom advokatu Filipu R. Hofmanu, kapetanu Rič ardu J. Konklinu iz Policijskog istraž nog biroa grada Stanforda u Konektikatu i doktoru Hamfriju Germanijuku, sudskom veš taku okruga Trambel u Ohaju, zbog toga š to su s nama velikoduš no podelili svoje vreme i stručnost. Takođe smo zahvalni naš im izvrsnim istraž ivač ima, Ingrid Tajlar, Eli Sartlef, Melisi Pevi i Lin Kolomelo. I Meri Džordan, koja je, kao i uvek, zadužena za kontrolu leta.

BELEŠKA 0 AUTORIMA Džejms Paterson rođen je 1947. godine. Dobio je nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo kriminalistič kog ž anra za roman The Thomas Berryman Number, koji je najpre odbilo 26 izdavač a. Mada kao svog omiljenog pisca č esto navodi Markesa, Dž ejms Paterson priznaje da su na njega najdublje uticali ilmovi Operacija „Šakal“ i Isterivač đavola: „U jednom momentu sam shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mogla čučati Operacija ’Šakal’.“ To otkrić e poluč ilo je viš e od osamdeset napisanih romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu knjige prodate u 220 miliona primeraka, i prevedene na desetine svetskih jezika. Poš to je napisao nekoliko uspeš nih trilera, Paterson je ranih devedesetih doš ao na ideju da stvori afro-američ kog heroja u okviru tog ž anra. Tako je nastao forenzič ki psiholog Aleks Kros, koji je postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva ilma Prikrada se pauk (Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004), oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treći roman iz tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i miš (Laguna, 2007), Potraga za lasicom (Laguna, 2010), Ruže su crvene (Laguna, 2011), Ljubičice su plave (Laguna, 2011), Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges, Mary, Mary, Kros (Laguna, 2009), Double Cross, Cross Country, Alex Cross’s Trial, I, Alex Cross, Cross Fire i najnoviji, Kili Alex Cross. Paterson se oprobao i u drugim ž anrovima, pa je 1998. objavio nauč nofantastič ni roman Kad vetar duva (Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001), roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison, potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i Sundays at Tiffany’s. U serijalu Maximum Riđe dosad je objavljeno i njegovih osam romana za decu. Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala knjiga o č etiri prijateljice — detektivki, reporterki, sudskom patologu i javnoj tuž iteljki ― koje zajednič ki reš avaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni sledeć i romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska knjiga,(2009) , Peti jahač (Mladinska knjiga, 2010), Šesta meta (Mladinska knjiga, 2010), Sedmo nebo (Mladinska knjiga, 2011), Osmo priznanje (Mladinska knjiga, 2011), Deveta presuda (Mladinska knjiga, 2012) i najnoviji Deseta godišnjica (Mladinska knjiga, 2012). Paterson je napisao i sledeće romane: Dvorska luda (Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004), Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub (Laguna, 2006), Spasilac (EvroGiunti, 2007. i 2010), Sudija i porota (Evro-Giunti, 2008. i 2010), Seks na brzaka (Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide & Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When the Wind Bloivs, Black Friday, Cradle & Ali, Santa Kid, Honeymoon, Ubistvo na plaži (Evro-Giunti, 2009), You’ve Been Warned, Jedrenje (Laguna, 2009), Bikini (Evro-Giunti, 2009. I 2010), Don't Blink, Od ubica, s ljubavlju (Laguna, 2011), Toys, Now You See Her, Kili Me If You Can, The Christmas Wedding, Middle School, The Worst Years of My Life, Guilty Wives. Godine 2007. Paterson je započ eo nov serijal romana o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do sada su objavljeni romani: Stani na crtu (Evro-Giunti, 2010), Trči koliko te noge nose (Evro-Giunti, 2011), Worst Case i Tick Tock. Godine 2008. Paterson je započ eo serijal o Danijelu X i natprirodnim moć ima. Do sada su

objavljeni romani: Dangerous Days of Daniel X, Watch the Skies, Demons and Druids i Game Over. Godine 2009. Paterson je pokrenuo serijal fantastike za tinejdž ere o veš tici i veš cu. Do sada su objavljeni romani: Veštica i veštac (Evro-Giunti, 2011), The Gift i The Fire. Godine 2010. Dž ejms Paterson je krenuo s novini serijalom o bivš em marincu i agentu CIA-e Dž eku Morganu koji je od oca nasledio elitnu detektivsku agenciju. Prvi roman tog serijala je Private, a slede romani Private London i Private Games. Paterson je 2009. objavio dokumentarnu knjigu Ubistvo kralja Tutankamona (Laguna, 2010). Poslednjih nekoliko godina Paterson č esto piš e u tandemu s drugim piscima — Endruom Grosom, Maksin Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom Ledvidž om i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, sa ženom i sinom. Maksin Pitro je romanopisac i novinarka. Živi u Njujorku s mužem. Tea Jovanović

{1} Glavna junakinja istoimenog romana Elenor H. Porter, poznata po vedrini duha i nepresušnom optimizmu. (Prim. prev.) {2} Lat.: Umesto roditelja. (Prim. prev.) {3} Deo San Franciska južno od ulice Market. (Prim. prev.) {4} Engl.: red — crvena. (Prim. prev.) {5} Aluzija na srednje ime Sent, od Bernard Sent Džon, što u prevodu s engleskog znači sveti. (Prim. prev.) {6} „Kimo Sabi“ je nadimak koji Tonto, američki Indijanac, daje svom prijatelju Usamljenom Rendžeru u istoimenoj radio i TV seriji (engl.: The Lone Ranger). (Prim. prev.) {7} Engl.:Don't ask, don't tell, izraz koji se nekad odnosio na kadar vojske SAD, da njegovi pripadnici ne smeju javno iskazivati svoju homoseksualnu orjentaciju.(Prim. prev.) {8} Preparat protiv prehlade i gripa, slično ferveksu. (Prim. prev.) {9} Šp.: con leche, sa mlekom. (Prim. prev.) {10} Američko udruženje anesteziologa; u klasi ikovanju izičkog stanja pacijenata, u četvrtu klasu spadaju „pacijenti s teškom sistemskom bolešću koja predstavlja neprestanu pretnju po život“ . (Prim. prev.)