Desanka Maksimovic - Poezija i Proza Za Decu

Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU (izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove deč je pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava  pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba; 1

od roda na krovu; od sunčanog zraka;  bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu  pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer  kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca,  pomislila baka.  – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi, 2

od roda na krovu; od sunčanog zraka;  bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu  pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer  kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca,  pomislila baka.  – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi, 2

da se razgovara.  Nedeljom i baki moći će iz knjige  pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude;  pa modra kô šljiva, da se šari čude;  pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju  pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, k ćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje,  jesu li se no ći skratile,  jesu li se laste vratile,  jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi, 3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, –  da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka,  pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka,  brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka  pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce. 4

Spremio je maj sudove za čaj, izneo u polje raznobojne šolje,  pozlaćene kupe, čuturice skupe, i rumene zdele, i kr čage bele. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale, u zvončiće male, u hajdučku travu,  peruniku plavu, u žute ljutiće, da zasladi piće. Popio je svak, i leptirić lak, čaja pola litre, zasvirale citre, začula se truba sviračica buba, iz obližnjeg žbuna zapevala žuna.

JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti, valja kuću kućiti opet iz početka. Vi, Osice, do kosice, gde bagrenje raste! A vi, Mlade, na livade, travicu popaste! Vi, Mazice, na stazice, do cvetnih krušaka! 5

Vi, Krilate, pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti, valja kuću kućiti opet iz početka.

ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo  paukova mama, a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis, uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice, zastao im dah. Gledali ga mravi u zelenoj travi  pa ih bilo strah. Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće, zaplaka uglas:  – Šta će, šta će biti, ako prsnu niti, a paučić – tras!

LIVADSKO ZVONCE Bim-bam, 6

udaram, već je dan, već je dan. Mrav pošao na put ran:  pčela poljem traži stan. Bim-bam, udaram, da se budi cvet i kam, da trepavice dremljivice  bude sram. Bim-bam, udaram, mili već i pužić sam, i miš slepi,  bunovan,  pobegao na tavan. Bim-bam, udaram.

BLIŽI SE, BLIŽI LETO Bliži se, bliži leto; u duši već ga slutim. Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim. 7

Mirišu livade bujne, i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto." Bliži se, bliži leto. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad; ih u putu sretoh: "Bliži se, bliži leto."

KIŠA NA LIVADI Umijte, umijte dobro oči, govorila livada deci-cveću, dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove, krune drveću. Umijte, umijte dobro lice, dok pljusak ovako iz neba lije, umijte rumene trepavice, da budu još rumenije. Umijte se, perunike, dok još kiša plaha ne susta, ivanjska travo, raspleći kike, kosa je u tebe duga i gusta. Ima danas kišice mlade, da se okupa sto livada, rastočite se, bele rade, dokle ovako snežno pada. Perite rupce šarene, žute, govori livada k ćerima redom,  perite bele rukave, skute,  po celom polju, nedogledom. 8

Ima danas na nebu vode, da se okupa sto pašnjaka. Umijte se! Da, žive zgode: kiša je tako bujna i mlada.

 NAMERNIK  Vraćao se mrav sa puta,  pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi.  – Dobro ve če, mravak reče. Putnik neznan izdaleka,  pred vratima tvojim čeka, možeš li ga primiti.  – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta,  ja bih i nju primio. Uđi samo, noć prespavaj, namerniče premio.

VOŽNJA Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže. Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže. 9

Vrh potoka i šipraga topla, blaga večer pada. Vozimo se. Sanja cveće: miris sleće sa livada. Gle, seoske kuće bele, kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita, šiblje, žita, lete, lete. Gle, počinju i svetlaci, lete zraci, da se pale, i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. Po beskrajno nežnom, mekom, i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. Vozimo se. Pokraj puta razasuta sela leže. Ko potoci posle bure konji jure, lete, beže.

BELA VRANA  Neka vrana samohrana 10

razbole se sred planine; nigde sina, nigde snahe; što imala od rodbine, otišlo joj u mornare i monahe. Lečila je seni čica, milosrdna, mala ptica;  položi je u postelju, lišće suho,  poskida joj crno ruho i obuče čisto, belo, golubije; ukuva joj gorke trave, da ih pije. Sretnete li u planini na proplanku, ili stazi,  belu vranu kako gazi, to je vrana samohrana, u belome ruhu hoda, –  nije htela da ga skine i kada je ozdravila  posle nege seničine.

ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. Uveče se gora iza magle skrije. More, pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. Potraži ga, goro, 11

ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. Tr či za njom, vodo, da ti ne pobegne. A nekad se more šćućuri i šljone. Pojuri ga, goro, dokle ne potone.

JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom, svojim detetom.  – Jarence, jarence,  burence, burence,  baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. A u blizini, iza bunara, čučala strašna dva vuka stara,  pa se zakleše:  – Glave nam stare, ukrašćemo joj  belo jare. To čuli lovci negde iz mraka  pa pripucali iz pušaka. A vuci od straha, deco draga,  pobegli u noć  bez glasa i traga.

12

HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. Jedan rekô:  – Tako mi ne otpala ruka, ne bojim se vuka. Drugi rekô:  – Majka da me živa ne gleda, ne bojim se medveda. Treći rekô:  – Tako mi kupusova struka, ne bojim se lisice,  popca ni bauka. Uto nešto šušnulo negde ispod grana, razbegli se ze čevi na stotinu strana.

JESEN Ide, ide jesen. Jadne lipe mlade, šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13

Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane

hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori, čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane

od jeseni stroge šumice uboge!

KO JE VEĆI Pače patki do članaka,  patka koki do pazuha, koka petlu do grudnjaka,  petô ćurki sve do uha, guska s guskom podjednaka, tele kravi do vimena, ždrebe konju do stremena,  jagnjad ovci do srdaca,  prase jagi sve do runa, a do njuške kuci maca, vrabac čvorku ispod kljuna, čvorak svraki do kolena, svraka vrani do kovije, žabac bari do okreka, račić reci do kamena, do obale njivi reka, mravak cvr čku do gudala, cvr čak pužu do rogova, mišić maci do brkova,  jela zvezdi do očiju, 14

mesec suncu do plamena, dete majci do krioca, mama tati do ramena.

LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim,  jedan drugom pobratim.  – Pa šta s tim?  Neka samo dalje teku Lim i Drim. A u Limu živi rak  i s njim sitni mrmorak.  – Pa šta s tim?  Nek o tome brine Lim.  – Pokraj Drima vazdan šuška  belouška.  – Pa šta s tim?  Nek o tome brine Drim.  – A u Limu ptica štrk  ribicama masti brk.  – Pa šta s tim?  Nek o tome brine Lim.  – Pokraj Drima skače strinka gatalinka.  – Pa šta s tim?  Nek o tome brine Drim.  – A u Limu ima dom mali som.  – Pa šta s tim?  Nek o tome brine Lim.

SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu, u jutro rano, 15

 jato snežnih golubica spava kao omađijano. Prošlo i podne, i noć stigla, spavaju, ne miču se s mesta; nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak, dvesta. Gledaju: golubovi pravi, živi, čudom se samo čude, ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega, kad tamo, na grani nisu ptičice već bele grudve snega.

PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova, a senice Senke i gugutke Sive, golubice Belke, ostale bez jelke. Imaju u šumi i jele i smreke, ali bez ukrasa, bez svećice neke,  bez srebra i zlata i bez igra čaka kojim jelke kite deci mama, baka. I noć utom pade. Kad eto ti čuda, šumom divne jelke zasijaše svuda.  Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata,  pravih su ih zvezda okitila jata. A na vrhu svake stoji srp meseca, kao na jelkama što imaju deca.

16

Čarobnjak je valjda to u šumi bio

i za ptice mesec jasni umnožio. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. Povešao ptič je igračkice razne: šišarke, žirove, pužje ku će prazne. I ja sam vam bila sa senicom Senkom, i gugutkom Sivom, golubicom Belkom,  pod njihovom jelkom.

SKRETNIČAR  Stojte, automobili, stojte, brzi tramvaji, taljige voća pune, sad će iz škole da grune đačića nadošla reka, u veseloj, ludoj graji. Lakše, automobili, dajite tačne znake, kod kuće decu čeka, da se radosna vrate, ujak i stric i bake i mama i brižne tate. Stojte, automobili, deca ulicom tr če kao poljem leptiri! Vozaru, konje smiri! Tramvaju, ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom.

17

DETINJSTVO Dečače, ti sada gradiš domove od kocaka, malene puštaš niz vodu čamčiće od novina;  prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka  posle desetak godina. Ti sada zabadaš pruće  po dvorištu, u pesku rasadnik dižeš mladi; a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće, šljive, orahe i lesku. Ti britvom kosiš sada  busenje ukraj jarka, korov čupaš po luci; a jednog leta žarka  prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu  blistavu od jutarnje rose,  pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka, stojiš hrabar na meti; a kad dođe doba detinjstva i igračaka, za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. Ti sada čitaš samo 18

istorije naše strane, i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade, a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti, uvrstiti se u one što povesnicu grade.

 NAD KNJIGOM BAJKI Dečače, priznajem ti, ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme, kamenje hoda i pevaju trave; sve stvari su u svetu žive, i goleme, sve govore i imaju ljudske o či prave. I meni svet se čini pun stvorenja,  pun stvorenja o kojima govore priče. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je prori če. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tu če. Pobediće dobri, nema razgovora, ne mora imati ni prut čudotvorni, ni čizme krilate, niti zlatne klju če. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka, sve će početi tamo da se sija, izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako, oduvek sam verovala i ja.  Ne prevr ći unapred listove, čitaj mirno: dobri će stići na vreme, kako ne bi, i oslobodiće tri sužnja nejaka. Kad svi pomisle: pobedi car mraka; smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi.

19

Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka, ni zloga dela gdegod zapo četa. Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta.

BAJKA O LABUDU

VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idu ći kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako  je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije liš će na voćnjaku. Kako je to tek tre ći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu: Moj dragi prijane, ti ne znaš zanata!  Prstom nisi taknuo mnoge donje grane.  Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati i   poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra: Moj nevešti brale, ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja,  pa budi dadilja,  što ti je i otac

20

a i deda bio, moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sa čeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomo ćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:  Da li staro liš će treba, č ika hraste, malo da se strese?  Zbog njega ti, č iko, novi list ne raste, ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:  Kako li bi bilo, teto, kad bi granje  slomljeno i suvo malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku, odneli su deku –  ne dam svoga zeku. Malome šljiviku odneli su č iku u goru daleku –  ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje  poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:  Da li imaš dece, da ti decu niham, da im pevam tiho?

21

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:  Imam tri sin č ića, treba da se gaje: ostali su siroti, bez bake i naje. Treba da se ljuškaju, treba u zaranke da im pevaš blage  šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budu ćeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao  posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrasti ći hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode, kraj potoka, hoda roda beloboka, beloboka, rujna kljuna.  Puč e negde puška puna.  Nema više ukraj vode beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi ho će li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da  je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:  Dujo, dobri brale,  poljuškaj mi dete, nemam jadna kad, ovč icama moram izatkati hlad.

22

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:  Ljuška, ljuška, ljuška, daleko u gori  strašni medved njuška: ne dam dece ja  za prolećna dana obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastira č za panj na kome su joj deca ru čavala. On priskoči i tamo pevušeći:  Ljulja, ljulja, ljulja, daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja  za sunce, ni zvezde, ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potr ča njima,  još izdaleka ih umirujući:  Nija, nija, nija, daleko kroz goru  prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa več era.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije kraji čkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora, povi če ispod hrastovog debla:  Ko hoće da bude najviši u gaju  prvi mora spaziti  sunce na rođ aju.  Ko hoće sve leto da lista i buja

23

mora na stan primiti drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide ra đanje sunca, i tako svakog   jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su  postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak, drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac, a dvojica su tresli orahe, skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Kad je već torba bila  puna, primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah isko či i otkotrlja se čak do jarka, a za njim ih pobeže još nekoliko. Čobani se radoznalo okupe oko torbe. Jedan reče:  – Sigurno smo prepunili, pa se presipaju. Drugi se našali:  – Možda je zemljotres, pa ih izgoni iz torbe.  – Treći predloži:  – Zavežite torbu, pa da vidimo šta će biti.  Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je, ali su se orasi u njoj premetali, tiskali, zveckali, te se pastiri, koji se često ni vukova ne plaše, uplašiše. Utom su se iz torbe čuli glasovi:  Pastiri, pastiri,  zašto vas je strah?  Pustite nas da vam oč istimo grah.

Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje, dogovaraju ći se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Ali što su se oni više izmicali, glasovi su postajali sve ja či:  Pastiri, pastiri, odrešite torbu. Mi ćemo vam pomoći da skuvate č orbu.

24

Onda najmlađe pastir če, koje je zavezalo torbu, re če hrabreći ostale:  – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao, ja ću je i odrešiti. Ne mogu nam ništa, pa neka su u njima i sami đavoli. Rekavši to, odreši torbu i prosu orahe na travu. A oni se stanu kotrljati i skakutati,  pevajući glasno:  Pustite nas iz ljuske, iz oklopa kleta, i nama se po polju i planini šeta.

Kad to ču najmlađe pastir če, reče drugovima:  – Moramo ih pustiti jadnike, pa ko su da su. Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Ostali su samo ćutali, bojali su se da iz oraha ne iza đe kakva napast. Ali malo pastir če, ne pitajući ih više, uze prvi orah koji mu do đe pod ruku i razbi ga kamenom, a iz njega isko či čovečuljak mali kao palac, ogrnut zelenom dolamicom, i pope se pastiru na rame. Kad su drugi videli kako se nevina, smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Za čas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Prvo su se poigrali  po travi, ispreskakali se i isprevrtali preko glave, pa se setili i svoga obe ćanja. Posedali su   brzo oko šačice graha, očistili je, stavili u lonac da se kuva. Vide ći da se vatra utišala, sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja, i vrati se svaki sa po dve iver čice. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. Svršivši posao, mališani su nastavili igru, veselo podvriskujući. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. Tada ih pastir če, želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha, upita:  – Recite mi, oraš čići-palčići, gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše, jer su jedino tako umeli da govore:  Pod zemljom smo lutali već vekova pet,  pre nego što opet smo ugledali svet.

Ali pastir četu ni ovo nije bilo dovoljno, pa je dalje pitalo:  – Recite mi, oraš čići-palčići, kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio:  Zemljotres je proguto naš maleni grad, naša sela i šume

25

i naš cvetni sad.

 – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastir če.  Kroz stablo smo oraha  staze prokopali, i do ploda doprli  jer smo tako mali.

Otpevavši poslednji stih, oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska, odmarširaju veselo u planinu. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu, samo su  polazeći rekli pastir četu da ih uvek, ako bude u nuždi, zove. A ono je tako i činilo. Kad mu se zagube ovce, vikne samo: "Gde ste, oraš čići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i za čas pronađu pogubljeno stado. Kad mu treba da naloži vatru, njih se samo seti, a oni, svaki sa iverkom ispod pazuha, dotr če i nalože. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice, oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im, da ne  plaču. Tako se mali narod odužio pastir četu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu.

PATULJAK KUKURUZOVIĆ  Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. S jedne strane su rasli kukuruzi, s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. Ali ponekad  bi se zaneo u igri, pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci, žabe, gušteri; osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji, da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. A taman je sre ćno prosekao taj glavni mravlji drum, kad ču iz kukuruza neko pevuši, ni glasno ni tiho, ni tanko ni debelo: Č uvaj, deč ko, kozu, obrstiće lozu, i biće batina ko na svadbi vina.

Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza presko čila ogradu i počela da brsti čokot loze. On je odmah vrati i za đe u kukuruze da vidi ko je pevao. Ali nikoga nije mogao da  pronađe. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom liš ću kukuruza i njihao im svilenu bradu, a 26

nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. Kad je došao kući, dečak ispriča majci šta se dogodilo, a ona mu re če:  – Sigurno ti se to od vetra u činilo, nemoj više o tome da misliš. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze, zavirivao ispod vreža bundeva i duleka, što su među njima vijugale, i ništa. Vrati se tada na njivu, odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Sunce je peklo kako samo može biti i  potpuna tišina je vladala svud okolo.  Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši, ni glasno ni tiho, ni tanko ni debelo:  Kad bi de č ak znao, ne bi onde stao:  gde je kamen sivi, ljuta šarka živi.

Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom, a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke.  – Da je igla, na ći ću ga, poviče dečak, i pođe opet da ga traži. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu, kljucala u koru kruške ptica, i ništa više.  – Mora da je neki duh u kukuruzima – re če on majci, vrativši se ku ći. A ona se bojala da se dečak ne prepadne, pa iako je i sama mislila da je duh, re če:  – To je žubor vode bio, nemoj više o tome da misliš. Dečkova je mati bila sirota udovica, seoska vezilja. I danju i no ću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke, pa je tako ve ć počela i vid da gubi. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno liš će, ali joj to nije pomoglo. Jednog dana tako, kad su joj o či mnogo suzile, ona reče dečaku.   – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma, čija je voda lekovita za o či. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš; ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. Sedajući pod krušku, sav zadihan, re če:  – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati!  – Kako on to izusti, a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti, ni tiho ni glasno, ni tanko ni debelo: U pećini gore, eno takve č esme,  samo niko ne sme  za nju, dete, znati, osim tvoja mati.

27

Ode dečak do pećine u steni, u koju ranije nije nikad ulazio, koju su čak i stari ljudi zaobilazili, jer je vrlo mra čna i duboka bila, i na đe u samom njenom dnu česmu, tanku, jedva čujnu. Odjuri tada radostan majci i javi joj. I kako se zbilja tamo umila, o či su joj postale  bistrije. Zato re če sinu, želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima:  – Razmotri, sine, sutra opet po njivi, možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor, pa ga pozovi u goste. Dečko ovog puta pođe bez koza, da bi na miru mogao tražiti nepoznatog peva ča iz kukuruza. Ali kako stiže na njivu, kiša udari, te morade da se skloni pod krušku. Pljusak je  bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. I kroz radosni šum letnje kiše dečak  začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj, hoj, hoj,  sad kukuruz moj raste na toj vodi; dobro će da rodi.

I tako nekoliko puta: poćuti malo, pa opet nastavi svoju pesmu, videlo se da je peva č bio veseo. Tad se učini dečaku, dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi, da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. Pritr či on tamo te zaviri. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od liš ća, gde obično stoji klip kukuruza, stoji čovečić i igra u mestu. Oči mu sitne kao u vrapca, ruke i noge majušne, samo brada velika koliko ceo on.  – Ko si ti? – upita ga de čak začuđeno.  – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek, ne prestajući da igra. U kojim se kukuruzima ja nastanim, rastu kao iz vode. Zato su i ovi tako dobri. A tebe sam zavoleo, jer  znam da si dobro dete. Čuvaću te uvek, dok ovde budeš koze napasao.   – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. Hčće da te po časti što si mene spasao zmije, a njoj pomogao da izle či oči – reče opet dečak. Ali patuljak Kukuruzović odgovori:   – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao, brada bi mi smesta sva otpala. A imam svega što mi treba: kišom se pojim, a vazduhom hranim. A rekavši to, opet nastavi svoju igru i pesmu, a de čak radosno otr ča po pljusku kući da sve ispriča majci.

MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otr ča brzo na potok i ogleda se u viru. 28

Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno nasmejao i otr čao u šumu pevajući: U medveda Dunda  povelika bunda,  staje suvog zlata, hiljadu dukata. Č etiri šubare vrede silne pare, a č izme duboke teške do tri oke.

Sva će č arna šuma  sići za njim s uma: veverica lepa, lija dugog repa.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Iza đe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a Dundo se pokloni do zemlje, pa re če:  Pametnice, lijo, daj mi svoju k ćer,  ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan, brdo su mi le đ a; u č asu ću smrviti  svakog ko je vređ a.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo,  sve je krasno, al' si, medo,  stigô kasno: k ćerka mi se mala  prekjuč e udala  za suseda svoga lisca repatoga.

Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško, ali se brzo uteši misle ći: "I bolje što se već udala; nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom." I na um mu pade 29

da njegov sused zec ima vrlo umiljatu k ćer pa pođe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Ugledavši ga onako veselog, za čuđeno upita kojim dobrom je došao. Medo se i pred njim pokloni i re če: Sused-zeč e, č uj me sad:  s tvojom k ćerkom ja sam rad  da se oženim,  s tobom orodim.

Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama:  Baš si č udan, medo, stvor:  sav si truntav,  sav si spor, kao da sto kila nosiš, a zeč evu k ćerku prosiš.

Uzdahnu Dundo kad ovo ču, ali se opet brzo uteši, govore ći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio k ćer brzonogog starca; i ona sigurno voli mnogo da tr či, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu, te po đe da nju zatraži. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Strič e-vuč e, k ćer mi daj!  Ako nećeš, dobro znaj, napaš će te  sav naš rod.

A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja k ćerka ne gleda veseljaka medveda. Medved zimi spava otekne mu glava, medovinu pije od mraza se krije.  A mi smo vuci-halauci, hrabra srca, zuba ljuta,  svako nam se sklanja s puta; ne pijemo nikad meda,

30

niti se bojimo snega, niti se bojimo leda.

Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio, ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova   jedinica. Morao bih svaki dan da slušam priče o vuč  jem junaštvu." Utom skoči s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i okretna, pa se medi mnogo svide, te je zaustavi: Veverice lepa, udaj se za mene, bićemo lep par; kruš či  ce medene daću ti na dar.

Ali ona gotovo i ne zaslade, samo mu u prolazu dobaci:  Pođ i zbogom, medvede, veverice ne jedu medenih krušaka; lešnikom se hrane  sa zelene grane.

Šta će, kud će, pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću." Utom naiđe na lasicu pa  joj reče što je mogao umiljatije:  Lasice malena, budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu.  Igraću ti kolo  svaki božji dan. Uzbraću ti cvet   još neuzabran.

Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si, dragi medo, slep: hrapav imaš glas, trapav imaš stas; a lasu malenu hteo bi za ženu.

31

Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu, obraćam se raznim uobraženim pal čicama", i naže natrag ku ći koliko ga noge nose. Kad tamo, a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice, udaj se za mene! Slušaćemo ptice  sred gore zelene.  I ći ćemo svuda  zajedno u lov. Stvorićemo sebi ispod bukve krov.

 Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala, pa brzo ostavi posao i potr ča mu u susret,  pevajući: U medveda Dunda  povelika bunda,  staje suvog zlata hiljadu dukata.

I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni.

MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i ma čak, Macan-Bracan. Starac nije imao ni dece ni unučadi, pa je zato još više voleo svog jedinog druga ma čka. Obojica su bila nezapamćeno stara, obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek   jedan stražario kad se drugom pridrema. I posao su u svojoj kućici bratski delili, Macan je repom čistio sobu, a starac ložio vatru; kad starac stavi ru čak da se kuva, mačak pazi da ne iskipi, a kad starac nešto šije, ma čak mu uvlači konac u iglu. Legne li Macan-Bracan prvi da spava, starac mu peva uspavanku:  Buji-paji, Macane,  sad će noć da nastane, vetar će da duva,  stražu će da č uva:

32

da ne padnu gromovi, i ne sruše krov, da ne svrate vukovi kad pođ u u lov.  Buji-paji, Macane,  sad će noć da nastane,  sad će pasti kiša, uspavaće miša na našemu tavanu  pa će mišić Macanu dopadnuti šaka  pre prvoga mraka.

Slušajući star čevo pevušenje, mačak je spokojno spavao, znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. A kada se on dobro ispava, spava starac; Macan legne kraj njegovih nogu, gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno, deda, Macan tebe ne da.  Pređ icu ti prede od poda do grede, da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta, da te dobro č uva  pauka i muva.

Kad starac pođe u šumu da kupi drva, ostavi mačka da čuva kuću, zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Ma čak se obično nije plašio da ostane sam, o čekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Ali jednog dana tako nai đe kraj njegove kuće lopov. Bio je u selu ukrao petla, kokoš, kravu, ovcu, i psa, taman toliko da zaku ći. Samo mu je još nedostajao ma čak. Zato se mnogo obraduje ugledavši star čevog mačka na prozoru, pa ga stane mamiti: Macane-Bracane, izađ i ovamo, da poveč eramo.  Doneo sam mleka tebi izdaleka, iz daleke daljine doneo sam slanine.

Macan je, istina, bio gladan, jer starca nije bilo kod ku će ceo dan, ali ipak odole srcu i 33

 pobeže sa prozora. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz klju čaonicu stade zvati: Macane-Bracane, izađ i ovamo, da poveč eramo.  Doneo sam še ćera, biće slatka več era, doneo sam meda i masla sa leda.

Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. Tad lopov po če kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane, izađ i ovamo, da poveč eramo.  Doneo sam luka,  paprike i soli –   sve što gladan voli.

A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu, ne ćeš ni na luk", pa se sakri duboko iza grede i po če maukati iz sveg glasa, zovu ći u pomoć. Utom se baš starac vraćao iz šume, pa čuvši da mačak zapomaže, seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak, ali starac ipak stiže da ga dobro opau či po leđima. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Nigde nisu išli jedan bez drugog, jer su se bojali da lopov opet ne dođe. A čega su se bojali, to se i desilo. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. Sre ćom, mačak ih, sedeći na prozoru, još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu, a on ih, praveći se nevešt, dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac, odgovori lukavo: Mijau, on je tu,  sakrio se na tavanu.

Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne na đu, stanu da viču na mačka što ih je  prevario, ali on nastavi da zavarava trag: Mijau, on je tu,  sakrio se u podrumu.

Razbojnici grunu u podrum, ali starca ni tamo ne na đu, te navale ljutito na ma čka da im odmah kaže istinu, a on nastavi svoju šalu:

34

Sada ću vam pravo reći,  pobeg'o je iza pe ći.

Oni tada tamo, ali ne našavši ni tamo starca, potr če na mačka da ga tuku, a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće, vrtić ore.

  Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt, pa kad ni tamo ne na đu koga su tražili, povade kolje pa drži za ma čkom. Da bi ih još malo zadržao, dok starac daleko ne odmakne, on im  pokaza bunar:  Poslušajte ma č ka stara,  starac je na dnu bunara.

A kad razbojnici siđu u bunar, on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate ku ći. Tamo više nije bilo razbojnika, digli su ruke i od starca i od ma čka, ne želeći da imaju ikad više s njima posla. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju.

PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmla đih k ćeri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Pričale su one tako od jutra do   podne o lepotama zemlje, a Izvorove k ćeri, kapljice, gutale su im svaku re č. Kad su ptice odletele, nastao je kraj Izvora veliki metež, kapljice su skakale, prskale okolnu mahovinu, činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove k ćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pri čale. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj, dobri oč e, pusti nas, pusti, kroz č estar gusti, do dolje zelene, tamo nas č eka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene.

35

Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih k ćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. Promišljao je tako do uve če kad se začu njegov ozbiljni glas:  Ne ludujte, k ćeri malene, ne odlazite u svet od mene!  Ispreč iće se pred vas brda, krša i kamena cela krda, neće vam lako dati puta. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta.

Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih k ćeri mazno mu se obraćajući:  Pusti nas, oč e, i ptica pušta poletarce, i gnevna oluja povetarce, i guje stare  puštaju mlade u č estare, i medved pušta svoje me č e da str č i u dolju kud potok teč e.  Blaži je od tebe i vuk sami,  pušta da vu č ići svet upoznaju.  Pusti nas, oč e, svet nas mami!

Izvor se sad još dublje povuče, čak u tamne bunare u zemlji, a njegove k ćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Da je putnik tada naišao, čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni, stari Izvor. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna  brada i ču se glas:  Kapljice k ćeri, i ovde u šumi ima lepote. U svetu kud žurite, ljudi krote, mora i reke,  stavljaju im uzde i okov.  Kajaćete se gorko, duboko, krenete li u kraje daleke.

36

Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. Idućeg jutra, dok je starac još spavao, iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. I tako sto po sto pa se na čini potočić i potr ča koliko ga noge nose.   Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se, sjure u   podnožje prve kose. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove k ćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naru č  je. U početku, dok još nisu bile istrošile snagu, kršile su sve što im se našlo na putu. Planina se horila od njihovog obesnog  podvikivanja: Mrmorimo, žuborimo, dok grlo ne umorimo.  Igrajmo, ska č imo,  stene pla č imo, livade rubimo,  šumimo, trubimo.  Hujimo, šumimo dok gore ne zagluvimo.  Kikoćimo se, ćaskajmo,  žuborimo, praskajmo, hraš će obarajmo,  pećine stvarajmo, rovimo, vajajmo.

Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove k ćeri zamoriše i na putu im se stadoše  javljati sve veće prepreke. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. One se uhvate za ruke i stanu jurišati, ali ona osta nepomi čna. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj, sestrice, oj!  Na putu nam stoji tvrd kamena sloj.

Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih k ćeri:  I moj, sestre, put  naporan je vrlo,  svu me kupa znoj.

S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje:  Hej, sestrice, hej!  Na mom putu brdo,

37

 presede nam smej.

Kako su se prepreke iz dana u dan množile, Izvorove k ćeri su pomišljale da se vrate kući. Kad druge kapljice pridremaju, one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. Ali ho ćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Ova malodušnost je, srećom, kratko trajala, a i starije iskusnije kapljice su pri čale da se još nijedan poto čić nije vratio u detinjstvo. One se, sirotice, postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene  pred sobom. U kamenu se uskoro nađoše pukotine, te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica  begunica. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice,  sad se odmarajmo, dremajmo, spavajmo,  sanjajmo mir.  Brda smo oborile, nova smo stvorile,  stene smo digle, najzad smo stigle umorne u vir.

Vir je ležao u poljani, baš pred uš ćem u veliku plovnu reku. Odmorivši se u njemu, sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. Međutim, još nije bio kraj naporima naših putnica. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu, dok ih Izvorove k ćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta:  Dolazi brod uglja pun,  putnič ka lađ a i za njom č un.  Zasuč imo, sestre, zelene rukave,  prenesimo ih č ak do širine morske plave.

  Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra, nošeni mladim rukama Izvorovih k ćeri, te se posle nekoliko dana na đu na morskoj pučini zajedno s njima. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. I kao nekim čudom, ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni, spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. Samo   priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vra ćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Tako se to ponavlja otkad je šuma, reka 38

i oblaka.

BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sun čev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna, zašto uvek obori glavu, i jednom je upita:  – Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?   – Kako, mala kraljice, znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći.  – Tužan si, tužan, čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te to mori, možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima, ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano, rekao bi čovek ne miče se. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa ponovo upita:  –  Čamčiću moj crni, reci mi što si tužan. Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne veruješ u moju mo ć? Hajde, provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižu ći na njoj nijednog talasića, pruži svoje krilo, i kad Snežana sede na njega, otisnu se polako sredini jezera. Okolo je sve bilo  belo: belele se grane i stabla drve ća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu, blistala se od beline Snežana kraljica zime.  – Mala kraljice, odveć sam uzbuđena i ne mogu ti re ći sve šta me tišti – prozbori najzad  ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Kad se smrklo, otišla  je na obalu jezera, gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici 39

zime:  – Sve je oko mene belo: i drve će, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice; samo sam ja od no ći crnja. Zato me mori tuga. Čuvši to, Snežana radosno reče:  – Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću , ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo; zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule, me đu stenje, gde je živela Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma stara, pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:  – Dobra, Snežna Zvezdo, ti što si još mojoj majci ode ću tkala, pošalji no ćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. U čini da se sutra  probudi sva bela kao sneg mog prestola. Tako je molila Snežana, a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. Kad bi oko pono ći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade nepomi čna. A istog časa pade jato  pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu, drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

K ĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge levo zaobi đite šumarevu kuću, i opet krenite desno, pa kad najzad udarite još jednom ulevo, u pravcu stare  bukve, tamo je panj gde živi k ći vilinog konjica. Ona je mala, mala devoj čica, vesela i prozra čna kao vilin konjic. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Bube, pauci, komarci, svici, mravi i patuljci rado se s njom igraju. Kad pođe daleko u šumu, patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. Kad padne mrak, svici dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i p čele zuje, da je što pre uspavaju. Ako joj se voza, mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne, da bi mogli juriti kao strela. Ako zaželi da se ljulja, pauci na čine začas ljuljaške, obese ih o kakvu grančicu, i mala k ći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Ze čevi sa obale su je zadivljeno gledali, nikad nisu videli tako male devoj čice. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale, a ptice letele kraj nje obalom. Sve je bilo ne može biti lepše, ali nesre ća se uvek iznenada dogodi. Naišavši na nekakvu 40

maticu, čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male k ćeri vilinog konjica. Tuda slu čajno naiđe vrabac, njen sused, pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla, prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi, i patuljci brzo otr če da odnesu glas njenom ocu, vilinom konjicu. Tr čali su što su igda mogli i na đu ga kraj nekog potoka. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici, vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo, ali se  patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo.  – Vilin konjic je nemilosrdan re če prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju k ćer.  – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice, zamolio je patuljke da odmah prona đu istočni vetar i dovedu ga na livadu, jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla, niko joj više ne može pomo ći. Čuvši ovo, pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže isto čni vetar, ali, kao za  pakost, od njega ni traga ni glasa, jer je već bilo prevalilo podne. Jedva u zlo doba, kad se sunce stalo kloniti zalasku, na đu ga u jaruzi, zavukao se i ćuti.  – Mala k ći vilinog konjica je umrla, hajde brzo do nje, jer  će skoro noć – doviknu mu  patuljci. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba, pa se odmah digne iz jaruge i brzo, za tren oka, nađe se na livadi. Ugledavši ga, vilin konjic ga zagrli preklinju ći:  – Oživi moju malu k ćer, molim ti se, oživi što pre, jer  će za koji čas zaći sunce i biće kasno. Oživi mi je, ti jedini to možeš u činiti. A istočni vetar stade prvo tiho, tiho, pa onda sve ja če duvati u krioca obamrle devojčice, ne bi li ih pokrenuo. Zanjiha se od njegova daha okolna trava, potom šumica oko livade, a krila male devojčice još ležahu nepomična. Njeni drugari, misle ći da je ni vetar ne može oživeti, stanu plakati neutešno. Uto on još jednom iz sve snage dunu, a njena krilca se lagano  pokrenu, oči joj se za čuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna.  – Oživela je, oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci, a vilin konjic je uze u naruč je i obasu je poljupcima. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu, posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj ku ći. Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama,  jer je već padao mrak, bube udese najlepšu svirku, a vilin konjic se vrati na potok kraj koga  je obično noćivao.

TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se. Njihove igre nisu bile sli čne igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pru ća, pleli kotarice, pravili vodenice na 41

  potoku što je tekao pored kuće. Ponekad su zidali ku ćice kraj obale ili kr čili staze kroza žbunje. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca seljaka, na potok i  počnu graditi vodenicu. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe strane reke. Tako je voda padaju ći okretala to čak, i nije ga mogla odneti. Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate ku ći kad je već uveliko pao mrak. Izjutra rano otr čaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ni čega nema. Potok samo teče kao što je i pre tekao. Potr če deca niz vodu da vide da se nije to čak gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate to čak na staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz ra čava kao daje prikovan. Zato se Milan i Stojan tužni vrate ku ći, čudeći se šta će to biti, ali ne mogu ći da se dosete. A evo šta se dogodilo. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi, Crnobradi i Riđobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili iza grma, a čim su otišli kući, Sedobradi reče:   – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Mogli bismo na njoj brašno mleti. Crnobradi patuljak pristade odmah, ali Ri đobradi primeti:   – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine, jer vi znate: vidi li nas na zlom   poslu ma koje ljudsko oko, odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja. Kako te noći nije bilo mese čine, patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu, udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila, pa samelju na njoj vre ću brašna za sutradan. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu ku ću, ograde je prućem, i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. Uve če, kad su bili gotovi, odu ku ći jedva čekajući jutro da opet idu na igru. Ali čim su deca otišla ku ći, patuljci, koji su virili iza žbuna, izi đu na obalu reke i ku ćicu  prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Kako su bili vrlo mali, mislili su da se sva trojica u njoj nastane. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice, stanu je tražiti po okolini. I zbilja je nađu među žbunjem, stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala, i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto, ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta ma ći, kao da su prikovani. Deca se plačući vrate kući i reše se da idu ći put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine, te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. I tako, kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu, samo časkom svrate kući, da bi zavarala trag, i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. 42

Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Opazivši mese činu, Riđobradi nije isprva hteo da ide u kra đu, plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi, ali ga druga dvojica nagovore:  – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. Video si kako  je lepa mala hlebarnica, treba da je prenesemo kraj ku ćice, pa da u njoj pečemo hleb. Tako i Riđobradi pristade, te pođu u krađu. Ali tek što su oni po čeli da prenose hlebarnicu, deca ih ugledaše, pa se Ri đobradi pretvori u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, Crnobradi u grumen uglja. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju.

LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Daleko u krugu gde stoji  pesak deca se igraju. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama, pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima  poigrala. I što je najgore, mama polazeći zaključa kapiju, da dete ne bi moglo samo iza ći na ulicu. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju:  Lepo li je skakati  po uzanoj stazi,  po travi se valjati.  Pazi, Maro, pazi!

A kante zveckaju:  Lepo se je br čk  ati  po č esmenoj vodi,  po pesku se brljati.  Hodi, Maro, hodi!

Kad se mama vrati ku ći, jedva odvoji Maru od plota. Ponekad pokuša s detetom da se igra, ali ne ume. Ne znaju to sve mame. Kad je bila mala, nije to nau čila, jer ni nju nije imao ko da vodi na deč je igralište niti joj je ko kupovao igra čke.  Noću kad se umorna iza sna trgne, u čini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe:

43

 Ja sam jošte sasvim mala,  s decom bi se poigrala, izmeđ u cveća na slobodi. U igru me, mama, vodi!

Pre nego pođe na rad, mama na đe poneku staru stvar, da detetu bude igra čka: pruži mu  probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zar đali obruč sa bureta. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu, ali kako nema dovoljno prostora, obruč svaki čas udari u zid, plot ili prag i preturi se. Zato se ona brzo zadovolji svojom igra čkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. A mami se svaku no ć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park me đu decu, pa smišlja kako bi to mogla u činiti.  Nedeljom, istina, i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park, ali se Marinoj mami, koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj ku ći, da sve to mora nedeljom da posvršava. Kad bi ina če okrpila i oprala Marino rublje, kad bi izvetrila i isun čala kuću, počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru me đu drugu decu, te mama jedne nedelje ustane rano, rano, i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. Kad se Mara probudi, kraj nje je stajala krpena, crvena lopta, a obru č od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. Sem toga, već je dvorište bilo po čišćeno i sušila se na jasnom suncu iza ku će Marina košulja i čarape. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Iz njene koštunjave, nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu, koja je i u šetnji brzo koračala. A u parku je već vrilo od dece. Pesak u krugu je li čio na ogroman šaren mravinjak. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igra čke dece što su se u velikom krugu igrala. Gone ći, međutim, svoj veliki obru č dete se brzo nađe tamo i stade očarano. Okolo su tr čali drveni konjići, crveni, žuti, i plavi. Zajapurene devoj čice   punile su peskom svoje kante. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. Jurile su sve vrste to čkova i kolica i kola. I Mari se činilo da se sve te igra čke i deca u horu vesele:  Lepo li je dete biti, dan u igri provoditi, i imati lopte nove i konjiće i toč kove.

Mara se zagleda u belu devoj čicu što je u naruč  ju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odska če. Marina je, istina,   bila velika, ali gde bi pala, tu bi se i zaustavila, činila se nekako bolesna i umorna. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potr ča da se njome malo poigra. Pod ručicama oseti glatku elasti čnu gumu i učini joj se da drži neko živo bi će koje diše. Ali ta je radost bila kratka. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igra čku. Na stazi su stajala bez gospodara 44

kolica natovarena peskom, i Mara htede da ih malo povoza. Ali samo što je tri koraka koračila, pojavi se rumeni de čak i uze joj ih. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala gra đenjem kuće od peska. Bilo je neobično slatko držati porculansku, u svilu obučenu lutku; međutim, nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. I tako, čega god bi se dotakla, otimali su joj, a okolo su igra čke u horu zveckale:  Lepo li je biti dete:  što želite, to i smete: kupuju vam mama, baka  svakog dana igra č aka.

Mari se sve to toliko tužno u čini da udari u glasan, gorak pla č. Mama dotr ča, uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacaju ći uvis i dočekujući je u ruke, zatim joj  pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile doma ća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne, slomljene mašice i viljuške, raznizane, razne boje i oblika đinđuve, krpene lutke i lopte. Devoj čica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka   pokraj staze. To Maru uteši, jer se na šolji smejala neka beba, a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. De čaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska, a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igra čke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice:  Lepo li je dete biti, dan u igri provoditi, i imati lopte nove i konjiće i toč kove.

BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama, pri ča, bajki, romana za djecu. Podjednako plodna i stvarala čki nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada   piše za djecu, ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45