derida.literatura 2.pdf

Strukturalizam i poststrukturalizam Dekonstrukcija

Jacques Derrida Razlika/ sistem binarnih opozicija/ hijerarhija • Logos • Misao • Svest (samosvest)

• Subjekt • Znanje • Identitet

• Leksis • Govor (usmeni, pisani) • Ne-misao (mit, priča, umetnost) • Objekt • Mnjenje • Razlika

• Derida se zalaţe za sistematsku razgradnju, tj. za promišljanje ovih dihotomija ne kao međusobno isključivih već u razlikama, dakle, bez hijerarhije, u odnosima razlikovanja. • Sosirov pojam razlike: jezik je sistem razlika bez pozitivnih termina; postiţe svoje jedinstvo kroz razlikovanje jezičkih označitelja, i na taj način mapira svet.

“Struktura, znak i igra...” • Prvi put proĉitao tekst 1966. godine na John Hopkins International Colloquium; • Prvi put je ovde artikulisana poststrukturalistiĉka teorijska misao; • Na koji naĉin je Derida u ovom tekstu povezao termine iz naslova?

Struktura? • • • •

Istorija pojma strukture; Prelom; “događaj”; Ovaj “događaj” ima “spoljni oblik preloma ili udvajanja; • Pojam strukture star koliko i zapadna nauka i filozofija; • Koren i u tlu obiĉnog jezika;

STRUKTURALNOST STRUKTURE • Neutralizovana; • Svedena: centrom, tačkom prisutnosti ili čvrstim poreklom; • Potisnuta u strukturalizmu;

Centar? • Uređuje strukturu; • Određuje igru strukture; • Igra delova u okviru celovite forme; • JOŠ I DANAS NEKA STRUKTURA LIŠENA SVAKOG CENTRA PREDSTAVLJA SUŠTU NEZAMISLIVOST; • Zatvara igru; nemoguća je zamena delova i članova u samom centru;

SREDIŠTE STRUKTURE, ALI SVOJE SREDIŠTE IMA NEGDE DRUGDE. UVEK SE TAKO MISLILO DA JE SREDIŠTE, KOJE JE PO FUNKCIJI JEDNO, ĈINILO U STRUKTURI ONO ŠTO UPRAVLJAJUĆI NJOME IZMIĈE STRUKTURALNOSTI. CENTAR JE U STRUKTURI I IZVAN STRUKTURE. CENTAR NIJE CENTAR.

CELOKUPNA ISTORIJA POJMA STRUKTURE, PRE PRELOMA O KOJEM GOVORIMO, MORA DA BUDE MIŠLJENA KAO NIZ ZAMENA SREDIŠTA SREDIŠTEM, KAO JEDNO POVEZIVANJE U NIZ ODREĐENJA CENTRA.

• • • • •

•

CENTAR DOBIJA, REDOM I RAVNOMERNO, RAZLIČITE OBLIKE I NAZIVE. ISTORIJA METAFIZIKE, KAO I ISTORIJA ZAPADA, BILA BI POVEST METAFORA I METONIMIJA. Određenje bića kao prisutnosti (présence); EIDOS, ARCHE, TELOS, ENERGEIA, OUSIA, ALETHEIA, TRANSCENDENTALNOST, SVEST, BOG, ČOVEK ITD. Centar nema prirodnog mesta; Ne-mesto; Funkcija u kojoj se odigravaju u nedogled zamene znakova; ŠTA CENTAR ISKLJUČUJE?

DOGAĐAJ PRELOMA • •

U trenutku kada je strukturalnost strukture postala predmet mišljenja; Ţelja za centrom;

“Gde i kako se događa decentriranje kao mišljenje strukturalnosti strukture?” • •

Derida navodi autore (Niĉe, Frojd, Hajdeger); Uhvaćeni u vrstu KRUGA;

Da li je moguće mišljenje strukture izvan strukture? • •

Moţemo li stajati izvan sistema? Dekonstrukcija kao dvostruki potez: 1. PREMEŠTANJE neke granice (centra i margine); 2. OKRETANJE strukture, binarnih opozicija;

• •

Ispitati šta znaĉi vratiti u igru vrednosti koje su proterane na rub; Pitanje tenzija i otpora;

Humanistiĉke nauke • Derida poĉinje od etnologije i kritike etnocentrizma; • Prima u svoj diskurs primese etnocentrizma; REČ JE TU O KRITIČKOM ODNOSU PREMA JEZIKU HUMANISTIČKIH NAUKA I O KRITIČKOJ ODGOVORNOSTI ZA DISKURS. RADI SE O TOME DA SE IZRIČITO I SISTEMATSKI POSTAVI PITANJE STATUSA DISKURSA KOJI PREUZIMA IZ NASLEĐA SREDSTVA POTREBNA ZA DEKONSTRUKCIJU SAMOG TOG NASLEĐA.

TOTALIZACIJA • Zahtev za uspostavljanje totalnog mitskog jezika – lišen smisla; nemoguć, beskoristan; • Igra; • Beskrajna zamena u okviru jednog konaĉnog skupa; • Kretanje suplementarnosti;

• Derida se poduhvata istraţivanja utemeljenosti samog temelja. • Sistem metafizike je danas uzdrman, a njegov strah poprima oblik nasilnog odnosa Zapada prema svemu drugom, pri čemu su vojno i ekonomsko nasilje u savršenom strukturalnom skladu sa „‟jezičkim nasiljem‟‟ • Otpor: misliti sebe izvan principa uma.

Derrida - defining deconstruction http://www.youtube.com/watch?v=vgwOjjoYtco • Jacques Derrida: Section 2 http://www.youtube.com/watc h?v=psCqdIRL40&feature=bf_prev&lis t=PLC08DCF187C25896C • Jacques Derrida: Section 3 http://www.youtube.com/watch?v =0BgzOQLzJk&feature=bf_prev&list =PLC08DCF187C25896C

Deridin osvrt na Sosira (jedan od mnogih) • “Uz pomoć pojma znaka uzdrmana je metafizika prisutnosti.” • Ako nema transcendentalnog oznaĉenog, ako igra znaĉenja nema granica, kako govoriti o znaku a da smo sam pojam i njegovu stabilnost doveli u pitanje? • Razlika između znaka i oznaĉenog; • Oznaĉitelj – oznaĉeno – referent;

• “Ako se ukloni radikalna razlika između oznaĉitelja i oznaĉenog, trebalo bi napustiti samu reĉ oznaĉitelj kao metafiziĉki pojam.” • Ĉulno/pojmovno; • “No, mi ne moţemo da se odviknemo od pojma znak, ne moţemo da se odviknemo tog metafiziĉkog sauĉesništva a da istovremeno ne odstupimo od kritiĉkog delovanja usmerenog protiv njega, bez opasnosti da izbrišemo razliku u identitetu sa sobom jednog oznaĉenog koje svodi na sebe svoj oznaĉitelj...”

“Redukcija znaka je imala potrebu za opozicijom koju je suţavala. OPOZICIJA ĈINI SA REDUKCIJOM SISTEM.”

DEKONSTRUKCIJA • • • •

Kontraredukcionistiĉki; Antirelativistiĉki; Afirmativni postupak; Pušta da mesta razlike, ĉinioci otpora igraju svoje uloge, da revalorizuje ono što je u tradicionalnim sistemima bilo potisnuto, marginalizovano i negirano. • Biti paţljiv prema razlikama.

• Derida se poduhvata istraţivanja utemeljenosti samog temelja. • Sistem metafizike je danas uzdrman, a njegov strah poprima oblik nasilnog odnosa Zapada prema svemu drugom, pri ĉemu su vojno i ekonomsko nasilje u savršenom strukturalnom skladu sa „‟jeziĉkim nasiljem‟‟ • Otpor: misliti sebe izvan principa uma.

Logocentrizam • Vladavina uma, dominacija principa uma. • Metafizika prisustva, prezencije. • Vladavina večnog prezenta. • Deridina dijagnoza za bolest zapadnog mišljenja; • Lek u dekonstrukciji; • Politika dekonstrukcije se utemeljuje kao odgovor na poziv drugog. • Veza sa sopstvenim identitetom je uvek, sama po sebi, veza između nasilja i drugog.

• Dekonstrukcija se suprotstavila „‟politici jezika‟‟ jer ona prikriva isključivanje, represiju, marginalizaciju i asimilaciju pod velom prividne neutralnosti čisto teorijskih rasprava. Ona utiče na sve društvene institucije. • Dekonstrukcija ne sme ni da definiše ni da predviđa. Ona predstavlja neku vrstu „‟anarhije odgovornosti‟‟. • „‟Ona nije neutralna‟‟, „‟ona interveniše‟‟.

Opozicija govor-pismo • Predstava da prvo uĉimo govor pa onda pismo je odrţiva samo dok se odrţava ova opozicija, i dok se, prema tome, pismo razume samo doslovno, grafiĉki, vizuelno, empirijski. • Pismo je tradicionalno definisano kao pisani otisak (grafiĉka reprezentacija zvuka). Samo kao takvo pismo ide nakon govora kao istorijska ĉinjenica, budući da se govor tradicionalno dovodi u vezu sa „‟prirodom‟‟ i „‟istinom‟‟.

Platon i zapadno mišljenje • čitava zapadna filozofija gradila se na velikom sporu između mišljenja i jezika, • između onoga što je filozofski diskurs i onoga što je mit, • Suspendovanje onih jezičkih efekata koji destabilizuju pojmovne strogosti i onemogućuju govor o jednoj, večnoj istini, • trijada, metafizička postavka koja će se provlačiti kao uslov kroz čitavu zapadnu filozofiju: pojam jednog (hen), dobrog (agathon) i istinitog (aletheia).

Svet ideja i svet privida • Platon podrazumeva dva sveta i razvrstava ih prema principu podele, odnosno unutar binarnih opozicija: suština i pojava, Ideja i slika, original i kopija, model i simulakrum. • Kopije nastaju na osnovu sličnosti u odnosu na ideju (tesarev krevet). Simulakrumi na nesličnosti (slika kreveta). • Simulakrum je izgrađen na nesličnosti, nejednakosti, na razlici, on pounutruje nesličnost.

Dobar i ubedljiv govor • razlikuje po vrednosti dva govora, logosa, to je dobar govor, s jedne strane, i ubedljiv govor, s druge. Tako će Sokrat postulirati ''dobar govor'' kao onaj koji se zasniva na istini i filozofiji: – ''Ne sastoji li se, dakle, nuţan uslov za ono što treba da bude lepo i valjano reĉeno u tome da se duša onoga koji govori razumeva u istinu onih stvari o kojima ţeli da govori?''

Govor i pismo • Platon u Fedru koristi egipatski mit o Teutu i Tamu, kako bi objasnio razliku između govora i pisma; • Derida će u značajnom i vaţnom delu svog rada osvrnuti više puta na ovaj tekst; • bog Teut i kralj-bog Tam; • Teut, izumitelj ''pismenih znakova'', pravda izum pisma pred vrhovnim Tamom: ''Ovo znanje, kralju, učiniće da Egipćani budu mudriji i da bolje pamte, jer je nađen lek za pamćenje i mudrost''.

Tamov odgovor ''Veoma dovitljivi Teute, jedan moţe da proizvede veštine, a drugi da oceni koliko je u njima štete i koristi za one koji će se njima sluţiti. Oni će, naime, u dušama onih koji ih nauče rađati zaborav zbog neveţbanja pamćenja, jer će ljudi, uzdajući se u pismo, sećanje izazvati spolja stranim znacima, a neće se sećati iznutra sami sobom. Nisi, dakle, izumeo lek za pamćenje, nego za opominjanje, a učenicima nosiš prividnu, a ne istinitu mudrost, jer kad postanu mnogoslušalice bez nastave, uobraţavaće sebi da su i sveznalice, iako su većinom neznalice i teško podnošljivi u saobraćaju, jer su postali nazovimudraci a ne mudraci''.

• mit o Teutu i Tamu govori o sećanju (mneme) i opominjanju, podsećanju (hypomneme). • Imamo sećanje i dosećanje/prisećanje/podsećanje; spolja i unutra; suštinu i privid; mudrost i mnjenje. • Tako će pismo dolaziti spolja, a ne iznutra; • ''sećati se iznutra samim sobom'', tj. sećanje ideja; • Ideje se ispisuju u duši, na duši, i duša mora sebe da čuje, sa sobom da razgovara, da čuje svoju reč. • Ali pismo je eksteriorno, spoljašnje u odnosu na dušu, dolazi spolja i ima snagu prodiranja unutra, zaposedajući mesta pravog znanja, time čineći privid znanja, nazoviznanje.

Derivativnost pisma • Derida će govoriti o ''eksterioritetu pisma''. Naspram pisanja istine u duši (boţansko, prirodno pismo) stoji pisanje kao ĉulno, u prostoru, i to je polje kulture, techne, artefakta, to je ljudska procedura i prisilno vezuje za ovaj svet, svet privida, svet palih duša.

• Govor ĉuva svog oca (mišljenje), njegov otac je prisutan, pa i smisao, namera i poslednji sadrţaj poruke. Pismo je bez oca, ono nastavlja da deluje u odsustvu oca. Pismo je ''razmetni sin'', simulakrum koji stvara nove modele, daje mogućnost više izvora, mogućnost neutvrdivosti izvora, oslobođeno je zakona Oca. Pismo je nezakonito anarhiĉno, patricidno. • Pismo, graphe, samo zamenjuje govor, izgovoreno, pismo je uvek reprezentativno i sekundarno. Ono je senka ţive reĉi. Ponavljanje.

• Da li je jezik/govor „‟prirodan‟‟? • Da li je jezik/govor prirođen ĉoveku? • Opozicije se baziraju i konstruišu vrednosti, hijerarhizaciju. Otuda strana istine, prirode, mišljenja jeste strana govora (namera kao prisustvo, poreklo govora prisutno). • Govor je prirodan budući da dolazi iz umova i tela ţivih govornika koji misle (ili nameravaju da ostvare znaĉenje) ono što govore i govore ono što misle a da se ne oslanjaju na protetiĉke, tehnološke instrumente. Prisustvo govornika garantuje istinitost izgovorenog. Pismo je sekundarno,reprezentaciono. Ima instrumentalnu, tehniĉku, derivacionu ulogu, kao kopija istine govora.

Fonocentrizam • Da bi govor dobio takav status nereprezentovane istine mora biti suprotstavljen pismu kao reprezentaciji. • Samo ako su diferencijalni, suplementarni ili diseminacijski efekti zanemareni, moguće je određenje govora kao samodovoljnog i nezavisnog, sasvim neukaljanog porekla pismom.

• Zašto se toliko govori o pismu, od Platona, Aristotela, preko Rusoa, do Sosira i mnogih drugih? • Derida odgovara da oni zapravo upozoravaju na opasnost koju pismo nosi, tehničku hazardnost, groznicu i zlo. • „‟Pad u kulturu‟‟, raskid sa prirodom. • Ali ne čuva se čistota govora kao takva, nego sam ideal čistote. • Brani se ideja da postoji autentičnost, originalnost, identitet, istina, priroda itd. – • To je metafizičko nasleđe. • Pismo je „‟spolja‟‟ za ono „‟iznutra‟‟.

Deridino shvatanje „‟pisma‟‟ • Pismo dolazi pre govora– paradoks. • Udaljava se od lingvistike kao nauke o jeziku, odbacuje njenu fonološku osnovu. • Fonološka perspektiva: privilegovano jedinstvo izgovorenog – spoj zvuka i smisla unutar foničkog. • Derida pismo ne uzima kao fonetsko pismo, vidljivo otiskivanje.

archi-écriture •

Pismo označava odsustvo: 1. potpisnika/autora/pisca i 2. referenta.

• •

•

Pismo označava gubitak prisustva. I izgovoreno i napisano je znak. Sadrţi odsustvo referenta, neprisustvo stvari. Svaki znak je trag, oznaka otiska drugog, koji se nikada ne moţe vratiti, ponovo se uspostaviti, ili učiniti prisutnim. Svet kao prostor inskripcije, otiska, traga.

• To pismo dolazi pre svakog znaka. Pismo traga, arhe-pismo, prapismo. Čini označavanje mogućim i čini nemogućim izlazak iz označavanja, posredovanja u neposredovanost, nereprezentaciono, u nekontekstualno prisustvo. • Deontologizacija prisustva: trag –„‟ne-sasvim-tu‟‟ (fantomizacija, spektralizacija). • La différence–razlika • La différance–rAzlika, razluka (ne moţe se prevesti u govor, funkcioniše samo kao pismo, odnosi se na sistematsku igru razlika, tragove razlika). • U srcu postojanja nije „‟suština‟‟ već rAzlika.

Trag (drugog) • Sosirova ideja arbitrarnosti znaka: • Istorijsko-institucionalna konvencija, odnos oznaĉitelj-oznaĉeno je institucionalizovan u sistemu razlika koji stvara znaĉenje. • Prema tome, nijedan znak ne moţe da oznaĉava sam (uvek je u odnosu). Svaki znak je znak znaka. Svaki oznaĉeni je drugi oznaĉitelj.

Prisustvo i odsustvo • Znak nikad nije prisutan. • Uvek je upleten u igru/mreţu diferencijalnih odnosa sa drugim znacima. • Nema niĉega izvan ove igre. • Nema ničeg izvan teksta. • Trag je znak odsutnog prisustva. • „‟Struktura znaka je određena tragom drugog koji je zauvek odsutan.‟‟ (G. Ĉ. Spivak)

Jacques Derrida himself in ''Ghost Dance''

• http://www.youtube.com/watch?v=0nmu3uwq zbI

Pitanja • • • • • • • • • • •

Binarne opozicije Dekonstrukcija Derida i koncept logocentrizma i fonocentrizma Obrazloţite naslov Deridinog teksta „Struktura, znak i igra u diskursu humanističkih nauka”. „Strukturalnost strukture” – Deridin kritički osvrt na strukturalizam Obrazloţite Deridin stav: „Centar nije centar”. Deridin osvrt na opoziciju priroda/kultura Kloda LeviStrosa Klod Levi-Stros i opozicija „domaći majstori”/inţenjer Deridina kritika opozicije govor/pismo Derida i différance Kako razumete stav Ţaka Deride: „Nema ničeg izvan teksta”.