Derida i Dekonstrukcija

Dekonstrukcija predavanje Novice Milića u okviru Teorija teksta Dekonstrukcija, poreklo i značenje reči – razgradnja, konstrukcija koja je poremećena. Derida, tekst Pismo jednom japanskom prijatelju, nastao u periodu kada je radio na knjizi O gramatologiji, početkom 80-ih, u tom tekstu pominje da je naišao na reč (dekonstrukcija) koja mu odgovara. Dekonstruisati u 19. veku – poeziju prebaciti u prozu ili obratno na primer. Dekonstrukcija je kao pokret vezana za Deridu, 70-te, naročito 80-te i 90-te godine. Pored Deride i Pol de Man, američki teoretičar književnosti, inače Belgijanac poreklom. Šta se to razgrađuje dekonstrukcijom? Metafizika. Metafizika – stari izraz iz poznog helenističkog doba, a zatim i kroz ceo rednji vek. Metafizika je određena vrsta pogleda na svet koja u najširem smislu podrazumeva da postoje večne istine, večne istine van fizičkog sveta. Aristotel ima knjigu koja se zove Fizika ali je pri bibliotečkoj klasifikaciji grupa spisa koja je nastala nako Fizike nazvana meta-Fizika (nakon-Fizike). Tako je nastala reč metafizika. Odnosi se na ono šta dolazi posle fizičkog sveta, dolazi nad svet, šta je iznad realnog, vizičkog sveta, trans natura. Ključna odlika metafizičkog učenja bitna za dekonstrukciju jeste podela koja je nastala još u Platonovoj metafizičkoj filozofiji, filozofiji večnih, nad ideja, kao praoblika, večnih metafizičkih oblika.1 U vezi je sa tumačenjem reči logos. Ova reč je podrazumevala i mišljenje, um, samosvest, intelekt, sa jedne strane, ali i govor, sa druge strane. Kod Platona se reč logos ograničava na mišljenje i to filozofsko mišljenje, prestaje da označava reč govor. „U početku bepe logos“ – u prevodu: „U početku beše reč“ – početak Jevanđelja po Jovanu. Pozicioniranjem logosa kao isključivo filozofskog mišljenja, ne više i govora, stvorena je hijerarhija razdvajanja: filozofsko mišljenje je u hijerarhiji iznad govora. Pri tom, filozofsko mišljenje, ili logos, koristi govor kao sredstvo svog mišljenja, kao svoj instrument. Filozofsko mišljenje je pre svega samosvesno, a to znači da pre svega promišlja samo sebe. Otuda kritika pesništva, govorništva, retorike, jezika sofista u Platonovim spisima. Jer, Platon je smatrao da sofistička vrsta mišljenja nije valjana ta filozofsko mišljenje jer su, prema Platonu, sofisti pre svega želeli da prodaju svoje mišljenje, da steknu materijalnu korist od njega. Kritikuje i pesnike, na primer u Državi jer su pogrešno prikazivali bogove, nisu ih prikazivali kao večne, a oni su, prema Platonu takođe večni pored ideja kao večnih suština. 1

Hrišćanstvo je uz Platonovu metafiziku idejaodličan primer doktrine metafizičkog učenja.

1

Izlaz iz svih ovih neodgovarajućih govora i mišljenja je prema Platonu bilo formiranje posebne filozofske discipline – logike. Logika je predstavljaja kontrolu logosa nad jezikom, ili govorom. Sud se javlja kao osnova toka logike, sud kao rečenica koja tvrdi nešto. Tehnika postavljanja sudova i izvođenja zaključaka iz njih jeste logika, kao disciplina koja kontroliše jezik, upotrebu jezika. Kod Platona i Aristotela tri principa logike, a Lajbnic uvodi i četvrti. U takvom odnosu jezik je samo instrument donošenja misli, on je poslužavnik mišljenja, čiste filozofske sadržine. U tome se ispoljava sekundarnost jezika, on se pre svega javlja u službi primarne funkcije, a to je iznošenje filozofskih sadržaja. Da bi filozofsko mišljenje bilo samosvesno, odnosno, mislilo samo sebe ono mora biti priutno u sebi, u svojoj svesti, a u odnosu na to reči, odnosno jezik, je nešto što smeta toj apsolutnoj priutnosti svesti u samoj sebi, jer predstavlja posredno iskazivanje samosvesnog promišljanja filozofskog mišljenja.s Metafizike ima mnogo više u realnom životu nego u književnosti, na to će skrenuti pažnju i Derida, kada kaže da nam je zadatak da stalno dekonstruišemo, radimo protiv metafizičkog sistema koji je svuda oko nas. Prvi koji se pobunio protiv metafizike bio je Niče. Ključan tekst koji treba da pročitamo jeste O istini i laži u izvanmoralnom smislu, prevedeno kod nas u knjizi O ????. Niče je prvi postavio dijagnozu da je metafizika nastala kod Platona, pa u hriščanstvu. Kako rušiti metafiziku, tako što ćemo obrnuti Platonovo učenje i učenje Sv. Pavla kao osnivača hrišćanstva kao doktrine. Hrišćanstvo je platonizam za mase, kaže Niče. Dalje, prema Ničeu, naše intime u presudnoj meri zavise od govora. Govor nam pruža matrice, formuliše nam ono što smatramo večnim istinama. To radi govor, a ne Bog, prema Ničeu. Kod njega se javlja uvid da su sve stvari stvari tu i sada, i da je svaka stvar jedinstvena i identična stvar, neponovljiva. Ništa se prema tome ne može potpuno izjednačiti i uopštiti. Pojmovi nastaju kada izjednačimo nejednako, jer nam je jednostavno tako lakše. Čovek nije biće kome je izvorno stalo do istine, osim kad je u opasnosti, mi više volimo obmane, konvencije, laži, sve dok nas ne zabole posledice svega toga, jedino tada tragamo za istinom. Vrlo retko mislimo nešto što je novo, singularno, mislimo u postojećim pojmovima, mi smo bića slabosti prema Ničeu. Pojmovi – svođenje čitave raznolikosti sveta na određene pojmove. Jezik nije samo instrument za formiranje pojmova već nešto što je u celini metafora, prenosnik, prenosnik metafizičkih uverenja, on nikada doslovno ne opisuje nešto već samo prenosi izvesna metafizička uverenja o toj nekoj stvari ili predmetu. Sve su to samo iluzije koje se prenose, to nisu doslovne istine, njih prema Ničeu u stvari i nema. Problem je što mi to što je prenosno (jezik) uzimamo za doslovno.s

2

Sledeći korak je Hajdeger. Ključno njegovo stanoviše vezano je za ontologiju, učenje o biću nečega. Za njega je boće stalno bilo zamenjivano bivajućim. Bivajuće podrazumeva da sve što je bivajuće, sve što postoji, biva samo neko vreme pa prestane. Za razliku od toga, biće je ono što svakom bivajućem daje da biva. Biće se manifestuje kroz bivajuća koja skrivaju bića, te mi nemamo neposredan dodir sa bićem. Metafizika insistira na tome da su bivajuća u stvari bića. Biće – kod Platona ideje, kod Hegela duh. Zato je čitava filozofija, po Hajdegeru, metafizička, bivajući su uvek zemnjivani sa bićem, jezik je shvatan za biće, a u stvari je i jezik samo bivajuće. Derida. Sve je znak, sve je tekst. Ovo dolazi iz Ničeovog uvida. Imamo iskustvo sveta uvek preko nekog znaka, nekog teksta, kada je u pitanju mišljenje. Čak i taktilno prevodimo u znak (tvrdo, meko...). Zato ne možemo izaći izvan teksta. Znaci sklapaju tekst i uvek su u jednoj mreži razlika (od Sosira preuzeo ovo polazište, Kurs opšte lingvistike). To znači da znak suprotno našim uverenjima i očekivanjima se odnosi na jednu stvar ali funkcioniše tako što se razlikuje od drugog znaka – znamo da je nešto flomaster ne zato što je to zaista flomaster već zato što se razlikuje od drugog znaka za nešto drugo. Značenje znakova se uspostavlja u mreži razlika. Znak u metafizici je značio prisustvo odsustva. Sada, međutim, se pokazuje da znak više nije fiksiran, značenje znaka nije metafizičko, večno, već zavisi od perspektive, situacije u kojoj se taj znak nalazi. Zato nema više centra oslonca jezika, te se javlja problematizacija odnosa margine i centra kao narušavanja početne metafizičke hijerarhije. Taj preokret margina – centar predstavlja početni korak rušenja metafizičkog sistema. Kad marginu premestimo u centar to radimo da vidimo kako stvari izgledaju iz tog ugla. Ali, i tada sistem ostaje isti – centar, margina i zato je sledeći korak premeštanje čitavog sistema metafizike na neko drugo mesto. Preokrećemo delove sistema metafizike u kojem živimo, premeštamo se unutar tog sistema, ali ga ne možemo prevazići jer je metafizika odredila sve oko nas, ne možemo je se lako osloboditi. Pol de Man. Imao je svoju originalnu koncepciju dekonstrukcije ali se slagao sa Deridom. Bavio se literaturom: pesništvo je pre svega retorička mašina. Logika i gramatika idu zajedno, kontrolišu jezik, prema logici izvođenja suđenja i slaganja slova i reči. Kada se gramatika, logika i retorika pojave zajedno u književnosti kako smo skloni da priđemo tekstu? U nauci i teoriji ne sme biti kontradikcije, logičkih neodrživosti, ali kod umetnosti je obrnut slučaj, umetnost dopušta i priziva kontradikcije. Zato je lako kritikovati logiku u književnom tekstu. Ali, kako kritikovati gramatiku? Ona je uvek tradicionalna, tradicija kroz nas nas tera da ponavljamo pravila gramatike, tradicije. Onda ostaje da književnosti priđemo sa stanovišta retorike, retorika – obrt, tropa. Tako je de Man posmatrao književnost, umetnost uopšte. Prodor dekonstrukcije 80-ih godina u razne teorije. Ali i otpori, jer dekonstrukcija nije ni malo jednostavna intelektualna delatnost. I zato što je bila udar na čitav tradicionalni filozofski sistem, vremenom ju je filozofija prihvatila u sebe. 3

U umetnosti pitanje: šta su temeljne pretpostavke umetnosti, pre svega vezano za univerzitetske centre i kritičare kao čuvare umetnosti, ta pitanje dekonstrukcije uznemiravaju ove institucije. DEKONSTRUKCIJA, DEFINICIJA: Pažljivo iščitavanje razlika, marginalnog, sekundarnog, kako bi se u preokretu nasleđene hijerarhije pojmova i vrednosti uočile snage i naponi za premeštanje čitavog jednog toerijskog sistema i pojmova. Metod analize tekstova i sveta. Ali Derida se ne bi složio sa tim da je dekonstrukcija metod, jer je i metod metafizički pojam. + fotokopirani tekstovi iz Letopisa Matice srpske o dekonstrukciji, među njima i Deridin ’Pismo japanskom prijatelju’

Pojam „dekonstrukcija“ Žaka Deride posmatran kroz psihoanalitički diskurs u tekstu Frojd i scena pisanja U prvom delu ovog teksta predstavljam osnovne teze i pojmove teorije dekonstrukcije, Deridinog filozofskog diskursa (Jacques Derrida), i suprotstavljam ih dotadašnjoj filozofskoj doktrini. Time ću naglasiti razliku u metodološkom pristupu pri problematizaciji filozofskih pojmova i epistemoloških problema filozofije, te istaći i kontekst u kojem se dekonstrukcija javlja. Teze koje ovde navodim sam u-čitala u tekstu Frojd i scena pisanja2. U njemu Derida, prolazeći kroz Frojdov (Sigmund Freud) psihoanalitički diskurs, izdvaja mesta u kojima nalazi začetke dekonstrukcije i koristi pojmovnu aparaturu psihoanalize da bi objasnio svoju teoriju. Drugi deo ovog eseja po analogiji zamisli „scene pisanja“ sadrži razmatranje zamisli „scene izvođenja“ dramskog teksta Psihoza u 4.48, spisateljice Sare Kejn (Sarah Kane). Teze, kontekst i metod teorije dekonstrukcije u tekstu Frojd i scena pisanja

Pojam de3konstrukcija označava razgradnju konstruisanog sistema. Žak Derida koristi ovaj pojam da bi objasnio svoj odnos prema filozofiji kao znanju/saznanju (gr. gnosis/episteme). Ono što je potrebno razgratiti jeste metafizika4 – doktrina koja podrazumeva verovanje u jednu, večnu, univerzalnu istinu smeštenu iz/van fizičkog, 2 3

Žak Derida, Pisanje i razlika, (Frojd i scena pisanja), Šahinpašić, Sarajevo, 2007, 211–245. De, lat. – suprotno od sufiksa uz koji je postavljen prefiks de.

4

materijalnog sveta – generisana putem jedinstva logos5-a (reč, jezik, mišljenje, um, samosvest, intelekt...) i phone (govora). Hegemoniju jezika, reči, govora i mišljenja koja je vladala na polju filozofije Derida naziva logocentrizam. Sumnja u moć jezika i njegove saradnje sa mišljenjem i istinom javlja se još u napisima filozofa Fridriha Ničea 6 (Friedrich Nietzsche). Osnovne teze uspostavljene u teoriji dekonstrukcije se suprotstavljaju logocentričnom filozofskom diskursu na sledeći način: 1. Za razliku od tradicionalnih filozofskih postulata za koje važi traganje i dolaženje do istine putem jedinstva jezika, govora, pisanja i mišljenja, što je ujedno i nasleđe koje diktira mogućnosti i uslove filozofije, Derida proklamuje promišljanje koje treba sadržati svest o datom nasleđu i praviti diferencijaciju između jezika, govora, pisanja i mišljenja. Zabluda leži u stavu da je jezik imanentan mišljenju, te je sada potrebno mišljenje posmatrati van jezika, govora i pisanja. 2. Ključ tradicionalne filozofije je pretpostavka da se spoznaja bića o svetu koji ga okružuje ostvaruje kroz poistovećivanje i identičnost, dok se dekonstrukcija zalaže za pronalaženje razlika. Jednu pojavu, po tradicionalnom mišljenju sagledavamo kroz poistovećivanje sa drugom, time što je identična drugoj, dok dekonstrukcija nalaže obratno – spoznaju putem razlikovanja jedne pojave od druge.7 Derida govori o nemogućnosti bića da se „izgovori“ putem bilo kog medija, mogućnost uvek izmiče zacrtanom, „jer je prezentacija uvek rekonstruisana i nije jednaka samoj stvari.“8 Znači, viševekovnu filozofsku formulu A = A Derida zamenjuje A ≠ a.

4

Reč metafizika je nastala omaškom, klasifikacijom Aristotelovih spisa nastalih posle dela Fizika. Kako novonastali spisi nisu imali naslov, helenski filozof Androniku ih je pri bibliotekarskom hronološkom razvrstavanju označio kao meta ta fizika, odnosno knjige koje dolaze posle fizike. Izvor: http://sr.wikipedia.org/sr, 3. 01. 2008, 1:02 h. 5 „U početku beše logos“ – Prve reči u Jevanđelju po Jovanu; „...U njemu beše život“, (1, 4); „...I logos postade telo...“ (1. 14) 6 „A osim toga: šta se tada zbiva sa onim konvencijama jezika? Da li su one možda svedočanstva saznanja, čula istine? Poklapaju li se oznake i stvari? Da li je jezik adekvatan izraz svih realiteta? Samo zahvaljujući svojoj zaboravnosti čovek može ludo poverovati da poseduje neku „istinu“ u upravo označenom stepenu. Ako on neće da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to jest s praznim ljuskama, on će večno uzimati iluzije za istine. Šta je reč? Zvučni prikaz nervnog nadražaja.“ Fridrih Niče, O istini i laži u izvanmoralnom smislu, http://www.libretto.co.yu/citanka/NiceOIstini.html, 18. 03. 2008, u 11:13 h. 7 Pri tom se opovrgava Hajdegerov princip koji kaže da bića bistvuju sa pojavama, putem kojih spoznaju i razumevaju sebe, njihovu unutrašnju bit (slika koju sam naslikala, u odnosu na kolorit, govori da sam neraspoložena). 8 Derida, op.cit

5

3. Za razliku od polazišta da se pisanje odvija po diktatu mišljenja, u međusobnom prožimanju koje ima referentnu vrednost i doslovnost, da su „misli prisutne u govoru“, Derida polazi od stava da je pisanje, kao i govor uvek „metafora“ 9 mišljenog i „odsustvo misli u govoru“. U odnosu mišljenog i pisanog, po Deridi je uvek prisutna razlika. Zato, između ostalog, teoriju dekonstrukcije često nazivaju i teorijom razlike. 4. Ukoliko se pisano, izgovoreno i mišljeno razlikuje, ako je filozofska baza izgubila autonomnost, ako ne postoji više prirodna veza ovih entiteta koji čine filozofsku osnovu, postavlja se pitanje šta ostaje? Tu Derida govori o znaku, tragu i tekstu. Znakovi su ono što nas okružuje (pojavnost i manifestacija sveta), trag je upisivanje, odnosno kulturno nasleđe i slojevi koji nam omogućavaju da u znakove upišemo smisao, a tekst predstavlja uvek neuspelu „transkripciju“, neuspeli pokušaj pisanja, opisa, prevoda iz jedne sfere izražavanja u drugu.10 Tako se čini nemogućim da jedan znak poseduje samo jedno značenje imajući u vidu raznovrsnost konteksta iz kog jedna osoba potiče, promišlja i zaključuje, različitost taloženih tragova prisutnih u okruženju, kao i ne/mogućnost komunikacije mišljenog i izgovorenog o znaku. Smisao i značenje su sadržani u onome što se glubi prilikom pokušaja „prevoda“. 5. Dakle, mišljenje nije automnomno (kako se do sada smatralo) samo iz razloga što njime gospodari jezik iz koga ono ne može da se otrgne, već i zbog toga što trpi pritisak diskurzivnog, socijalnog, epistemološkog... taloga. U tim slojevima tragova izgubio se i pojam izvora. Po Deridi, pojam izvora „treba precrtati“, jer njega i nije moguće detektovati. 6. Iz ovoga proizilazi i to da je originalnost onoga što subjekt piše nemoguća, jer je u pisanom izbija sloj koji je prethodno morao da bude sastrugan, kako bi omogućio sledećem tekstu da se pojavi. Taj princip je Derida našao u metodi pisanja po glinenim pločama, čiji sadržaj mora da bude sastrugan kako bi se drugi pojavio. Pisanje nije ništa drugo, do palimpsest, a subjekt koji piše uvek treba da bude spreman na simboličnu smrt, „on mora da pristane na brisanje“11 Tako pisanje postaje samo jedna potencijalnost i mogućnost za smenu uvreženog mišljenja u najširem mogućem smislu i u toj meri se 9

Ibid, 212. Ibid, 220. 11 Ibid, 240. 10

6

dekonstrukcija, paradoksalno, postajući metod – opire da bude metod. 12 Pisanjem ovih tačaka/teza izneverena je dekonstrukcija, jer ona „nije tek još jedna filozofija, niti je skup nekakvih teza, niti pak pitanje o biću u hajdegerovskom smislu. Ona ne može da bude nikakva disciplina niti metoda. A nju, često, predstavljaju kao metodu, ili je preobražavaju u metodu sa skupom pravila koja se mogu naučiti...“ 13 Derida objašnjava dekonstrukciju kao upitanost (istraživanje porekla i granica) nad upitanošću filozofije kada postavlja pitanje „šta je...?“14 Dekonstrukcija, u skladu sa tim zauzima meta-poziciju upitanosti nad upitnim, izbegavajući da bude tvrdnja. 7. Teorija dekonstrukcije, kao osnova poststrukturalističkog mišljenja, se javlja u trenucima zasićenja i autorkritike strukturalizma koji daje primat jeziku kao stabilnoj formalnoj strukturi, hermetičnom, zatvorenom sistemu koji funkcioniše nezavisno od vremena i mesta (temporalnih i topografskih kategorija) i izvodi značenje preko binarnih fonetskih opozicija (dobro-loše, muško-žensko). Međutim, Derida sumnja u tu lingvističku stabilnost, nezavisnost i opozit, te svoju teoriju razvija isticanjem relativnosti, brisanjem granica binarnih opozicija, razmatranjem i ispitivanjem spektra značenja, tako da se spoznaja ne ostvaruje putem suprotnosti, jer svaka pojava već sadrži svoju suprotnost i time ukida hijerarhiju i krajnosti. Dakle, za razliku od strukturalističke parole „sve je jezik“ (reč/jezik-misao), u kojoj se gubi referent, Derida uspostavlja odnos „trag-misao“.

↓

12

Ova tezu se možda bolje razume preko pojma „dispozitiv“. Terminom „dispozitiv“ Fuko (Michel Foucault) opisuje heterogen skup koji se sastoji od sledećih elemenata: diskursa, institucija, zakona, odluka, regulacija, administrativnih mera, filozofskih i moralnih stavova. U tom dispozitivu on želi da identifikuje karakteristiku veze koja može da postoji između njih. Ono što ga zanima je međuigra zamene pozicija i promene u funkcijama kod ovih elemenata. Videti: Mišel Fuko, Volja za znanjem, Istorija seksualnosti I, Kapros, Loznica, 2006, 183. 13 Žak Derida, Šta je dekonstrukcija?, Zlatna greda, list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 37, godina IV, Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad, 2004, 53-62, 52 14 Ibid, 52.

7

„Scena izvođenja“ u dramskom tekstu Sare Kejn Psihoza u 4.48 ’’Ja često vidim sebe kako brzo promičem pred ogledalom života, kao silueta jedne lude (u isti mah komične i tragične) koja se ubi da bude neverna upravo putem duha vernosti.“15 Žak Derida

Kakva sam ja? dete negacije (...)16

Sara Kejn Drama Sare Kejn Psihoza u 4.48 je primer dekonstrukcije dramskog teksta. Ona je dramski tekst koji to nije, pokušaj da se opiše specifično stanje uma one koja piše. Ova drama ne sadrži opis glavnih likova ili scene. Didaskalije, koje služe kao uputstvo reditelju i glumcima ne postoje, jedino uputstvo je Tišina, duga tišina i veoma duga tišina. Dijaloga nema jer nema ni likova, a opet je prisutna polifonija reči: reči one koja je u psihotičnom napadu, reči one koja je umirena lekovima, reči nekog ko bi mogao biti doktor („doktori za koje biste pomislili da su jebeni pacijenti da vam nije predočeno drugačije“17). Radnju (dramu) nije moguće izvesti, jer su u pitanju misli autorke koje idu paralelno i udvajaju se. Leva i desna strana papira i dva toka misli uz prisustvo metafore u tekstu i metafore kao života: “Umorna sam od života i moj um želi da umre. -

To je metafora, nije stvarnost.

-

To je poređenje.

-

To nije stvamost.

15

Žak Derida, u Novica Milić, Adieu, Žak Derida (1930-2004), Zlatna greda, list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 37, godina IV, Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad, 2004, 53-62, 62. 16 Sarah Kane, Psihoza u 4. 48, TkH (4), www.tkh-generator.net, Beograd, 2002. 17 Ibid.

8

-

To nije metafora, to je poređenje, ali čak i da jeste, ono što definiše metaforu jeste to da je stvarna.”18

Drama Psihoza u 4. 48 nema činove, a klasična kompozicija uvoda u radnju, objašnjenje radnje, zaplet, kulminaciju, preokret i rasplet je izostavljena. Nemogućnost teksta da se iskaže, i nemogućnost teksta da se izvede. Kako izvesti sledeći tekst na sceni? 100

91

84 81 72

69

58

44 37

38

42 21

28

12

18

Ibid.

9

719

Ono što ne možemo izvesti treba izostaviti, a ono što je izostavljeno je ključno. Brojevi sa neograničenim mogućnostima: jesu li to ljudi, tablete, pokušaj traganja za smislom, praznim prostorom: „nema tog leka koji životu može da podari smisao“ 20 jer smisla i nema ukoliko se on ne proizvode. U trenucima ambivalentnosti, kada u 4.48 nailazi stanje u kome osoba želi da se ubije, a ne želi da umre implikacije nalazimo spolja: „Pacijent pokušao da napusti bolnicu uprkos lekarskim savetima. Zadržala su je tri bolničara dvostruko veća od nje.“(...) Pacijent otpušten i prepušten brizi zajednice kada je na odeljenje stigao pacijent sa akutnom psihozom kome je bolnički krevet bio potrebniji.“ 21 U međuprostoru ove rečenice možemo konstruisati smisao: Od ekonomije u bolničkim uslovima zavisi dijagnoza i dalji tok lečenja. Autorka postavlja pitanje: „Zašto mi tada verujete a ne sada?“ Ova rečenica može da se interpretira kao dekonstrukcijsko pitanje par excellence. Šta je normalnost u koju verujemo, koje i kakve reči nam zvuče kao istina, šta nam izgleda istinito i kako je moguće preokrenuti odnose u okviru vrednosti i poimanja onoga što držimo bazičnim. Sara Kejn svojim dramom pokazuje da je „izvor neizvoran“, da je misao trag stečenog iskustva proporcionalna facilitacijom (ponavljanjem), razlika značenja razlika u dozama terapije – život je smrt. Zaključak: Ako sledim logiku dekonstrukcije, mogu napisati sledeće: kao što je govor izvan mišljenja, kao što su značenja u razlici, gubitku identifikacije prilikom transfera – ukoliko dramski tekst posmatramo kao misao, a izvođenje kao dramski logos, jezik – tako se ni dramski tekst ne identifikuje sa izvođenjem drame, već je snaga uvek van njega. Izvedba ovog komada se dešava samo jednom, ali nije dostupna pogledu. Ona je samoubistvo autorke. Svaka naredna biće samo pokušaj izvedbe.

19

Ibid. Ibid. 21 Ibid. 20

10

ŽAK DERIDA. Rođen 1930. godine u francusko-jevrejskoj porodici u Alžiru. Ta činjenica je važna za Deridin rad po tome što je on nastao u sferi i započeo svoj rad u sferi drugog od drugog, francuska kolonija ili francuska dijaspora u Alžiru je bila nešto drugo od Francuske, kao što su jevreji u francuskom Alžiru bili nešto drugo od Francuza i Arapa u tom svetu. Drugim rečima, on je rođen u svetu koji je zaista bio drugi od drugog. Do svoje dvadesete godine živeo je u tom svetu kada stiže u Francusku i studira filozofiju, doktorirao je na tezi o fenomenologiju Huserla i sa svojih nekih 32, 33 godine objavio svoje najznačajnije delo – O gramatologiji. To delo jeste delo koje uvodi pojam koji je vezan za Žaka Deridu, a to je pojam dekonsturkcije. Žak Derida polazi od jedne bazične kritike. Kritike evropske metafizike, a to je uverenje da je ljudska misao izvor ljudskog govora, a da je ljudski govor izvor ljudskoh duha. On kaže: između misli i govora i govora i pisama postoje prekidi. I misao i govor i pismo imaju svoje nazavisne mitove. Postoje velike naslage i tekstovi koji određuju horizont mog mišljenja i razumevanja i ja sam uhvaćen u zamku tekstova i nikada neću doći do izvora (primer sa milion verzija prevoda Platona), jer izvor je zapravo konstrukcija koju nam tekst obećava. Mi zapravo uvek između nas i sveta imamo tekst. Primer je Biblija, kao tekst između mene i Njega, čije ime ne smem da izgovorim, koji služi kao ono što spaja mene i Njega, ali preko čega nikada neću doći do njega. Derida kaže da zapravo zadatak filozofije nije da proveri koliko su filozofski iskazi istiniti u odnosu na praksu ili svet na koji se odnose, već na koji način onaj koji taj tekst koristi postavlja taj tekst u odnosu na svet ili praksu i kako se taj tekst odnosi sa drugim tekstovima. Tekst jeste svaki materijalni oblik proizvodjenja značenja u kulturi. Drugim rečima, Derida nas suočava sa tim da smo mi uhvaćeni u zamku tekstova i da sve što možemo činiti je analiza tekstualnih odnosa Tada on postavlja važnu definiciju, definiciju dekonstrukcije – videti mogućnost da damo jednu definiciju na jednozačan način. Derida kaže da je zadatak filozofije upravo u tome da sprovede dekonstrukciju, da pokaže da odnos binarnog para A i B nije jednoznačno odrađen i postavljen na transistorijski i transgeografski način (ja sam intelektualac, šta to podrazumeva u različitim kulturama?), izvan istorije i izvan prostora, već da svaki poseban slučaj gradi taj odnos A i B. Dekonstrukcija je filozofski postupak u kome se pokazuje da je odnos između središta i margine relativan. Derida kaže ja ne želim da vam odgovorim na pitanje kakav je svet, ja želim da vam pokažem na koje je sve načine svet prikazan u različitim tekstovima i da vam pokažem da svaki od tih tekstova ima svoj relativni kontekst. A da bi razumeo marksiste npr., ja moram relativizovati pojam materije da bih shvatio svet, koliko ima pojma materije od Talesa do Marksa. Derida nas suočava sa tim da mi imamo veliki broj određenja koja nisu stabilna i univerzalna, već su funkcije tekstualnih pozicija u tekstualnim kontekstima, zato on kaže nikada nećemo izaći iz teksta, tekst je nešto što nas je uhvatilo u svoju zamku. I naše ponašanje, čak i emocionalno je odraz teksta, ono nije oslikavanje prirode kroz umetnost već jeste odslikavanje odslikavanja prirode kroz naslage istorijskih tekstova. 11

Šta je filozofija, drugo važno pitanje za Deridu. Još od antičkih mislilaca filozofija je bila ljubav prema mišljenju. Kako se plasira mišljenje prema Deridi, kroz pisanje. Ovo je trenutak kada se filozofija odvaja od mišljenja u pisanje, u praksu proizvođenja značenja koja će rezultirati tekstom. Derida postavlja pitanje gde se sve odvija to pisanje. Pisanje je nešto sa čime se mi susrećemo u svim tekstovima, ali zapravo koje sve pisanje jeste filozofija. Derida kaže da bismo ušli u filozofiju, u umetnosti, mi moramo preći prag književnosti, književnost je ta vrsta pisanja u kojoj je pisanje još uvek staro pisanje. Derida naročito utiče sa ovom tezom. Deridin prvi veliki internacionalni uticaj počinje sedamdesetih godina kad jedna grupa profesora književnosti sa Jelskog univerziteta preuzima njegova učenja. Pol de Man (oko 25 godina stariji od Deride) počinje da primenjuje Deridinu teoriju na knjiženost, što je pokazalo da se mnogi teorijski teorijski problemi književnosti, proze, poezije, retorike, mogu razrešiti pojmom dekonstrukcije, postavljanjem relativnog odnosa između margine i centra. Krajem 70-ih, početkom 80-ih, nekoliko arhitekata, među njima je najpoznatiji Čubri, preuzima ideju o dekonstrukciji, sa pitanjem da li se ona može primeniti na arhitektoniku savremenih zdanja, na koji način se može dekonstuisati građevina, koji je način osnove i krova, unutrašnjeg i spoljašnjeg, šta će biti ako se zgrada otvori na način na koji se zgrade ne otvaraju, čitav način relativizovanja stabilnih, kanonskih odnosa arhitektonskog projektovanja. To je dekonstukcija, relativni odnos centra i margine, onoga u šta smo sigurni i onoga u šta sumnjamo, sa čime spekulišemo.

Literatura: 1. Žak Derida, Pisanje i razlika, (Frojd i scena pisanja), Šahinpašić, Sarajevo, 2007, 211– 245. 2. Mišel Fuko, Volja za znanjem, Istorija seksualnosti I, Kapros, Loznica, 2006, 183. 3. Žak Derida, Šta je dekonstrukcija?, Zlatna greda, list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 37, godina IV, Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad, 2004, 53-62, 52 4. Žak Derida, u Novica Milić, Adieu, Žak Derida (1930-2004), Zlatna greda, list za književnost, umetnost, kulturu i mišljenje, broj 37, godina IV, Društvo književnika Vojvodine, Novi Sad, 2004, 53-62, 62. 12

Webografija: 5. Sarah Kane, Psihoza u 4. 48, TkH (4), www.tkh-generator.net, Beograd, 2002. 6. http://sr.wikipedia.org/sr, 3. 01. 2008, 1:02 h. 7. Fridrih Niče, O istini i laži u izvanmoralnom smislu, http://www.libretto.co.yu/citanka/NiceOIstini.html, 18. 03. 2008, u 11:13 h. Sajt libretto Novice Milića, googlovati www.libretto.co.yu/citanka

13