Derida i Beket

uvod – uopsteno o Deridi i Beketu prvi deo – Deridina Teorija (razlika, trag, - prisustvo – poreklo/identitet) Drugi – primena na roman Kako jeste zakljucak

„Ono što valja još jedanput reći jest to, da ne postoji izvorište smisla općenito. Trag jest razlika koja otvara pojavljivanje i značenje.“ 87. „Trag nije samo gubitak izvorišta, nego hoće reći da izvorište čak nije išžezlo, nego da je uvijek bilo određeno vraćanjem ka ne-izvorištu, tregu koji na taj način postaje izvorištem izvorišta.“ 82. gram „Trag je ništa on nije bivstvujuće, on nadilazi pitanje što jest i on ga eventualno omogućuje.“ 100 gra „trag je beskonačno svoje vlastito postojanje“ str. 64 gram „To što totalizacija više nema nikakvo značenje nije zato što se beskonačnost nekog polja ne može pokriti ograničenim viđenjem ili ograničenim diskursom, već zato što priroda tog polja – odnosno jezika, kao i ograničenog jezika isključuje totalizaciju. To je zapravo polje igre, polje beskrajnih supstitucija u okviru ograničenog skupa. To polje omogućuje neograničeni broj supstitucija samo zato što je ono samo ograničeno, odnosno, umesto da bude neiscrpno, kao što ga tretira klasična hipoteza, da bude preveliko, njemu nešto nedostaje, a to je središte koje ograničava i utemeljuje igru supstitucija.“ str. 303 „Otkrivajući da je prisustvo korpusa bilo nepotpuno, da je bilo spregnuto sa odsustvom onoga što suplement treba da nadomesti, odnosno da se, u onome što nadomeštava i zamenjuje odsustvo, i prisustvo pokazuje kao mogućnost za drukčije novo prisustvo kao suplement dodatnog prisustva za neko ranije odsustvo, on je još uvek i zank odsutnosti za korpus, budući da stoji izvan njega, spolja, a ne u samom izvornom korpusu. (...) suplement nije ni prisustvo samo, budući da ostaje zauvek zavistan od onog što nadopunjuje, niti pak odsustvo, budući da je njegovo mesto zamenjivanja takođe neka vrsta novog korpusa, spoljašnjosti u odnosu na prethodno.“ str 32-3 Milić

prelomni događaji ničeanska kritika metafizike, kritika pojmova kao što su biće i istina frojdijanska kritika prisutnosti po sebi, kritika svesti i subjekta, identiteta po sebi, hajdegerska destrukcija metafizike i determinacija bića kao prisutnosti

Deridino shvatanje interpretacije i mit prisustva u romanu “Kako jeste” Semjuela Beketa

Uvod

Možda je subjektivno oceniti vek u kome ste rođeni kao najdramatičniji i najprelomniji ili je to možda znak tvrdoglavog verovanja u logičku progresiju, ali bilo kako bilo, 20. vek se, bez sumnje, na polju književnosti i književne teorije pokazao kao najeksperimentalniji i najkritičniji, prvenstveno što preispituje same osnove književnosti, pre svega ulogu jezika u književnosti. Kao jedan od najinovatnijih pisaca dvadesetog veka Semjuel Beket je u svojim delima ne samo da krši tradicionalna jedinstva književnosti (kao, na primer, antičko jedinstvo prostora, vremena i radnje) već u svojim dramama uvodi tišinu kao književni postupak, a u romanima, pored fragmentirane naracije dovodi u pitanje samo postojanje naratora i zapleta, pokušavajući da, kako navodi u jednom pismu, “buši rupu za rupom u jeziku kako bi ono što se krije iza njega, bilo to nešto ili ništa, iscurilo na površinu”. Pogotovo u kasnijim romanima, a ponajviše u poslednjem romanu „Kako jeste”, bio je najbliže ostvarenju te namere, jer u njemu jezik doveden do krajnjih granica, a njegova funkcija više nije da prenese poruku ili predstavi misao, već da dovede u pitanje identitet, poreklo, prisustvo sâmo. U ovom radu će biti razmatrana i teorija francuskog filozofa i teoretičara Žaka Deride koji, poput Beketa, preispituje mogućnosti i granice jezika, ali koji, takođe, teži da preispita same osnove filozofskog mišljenja. Deridina teorija dekonstrukcije je bila predmet mnogih kritika, pre svega je bio optuživan za relativizam, ali ono što su u tim kritikama zanemareno je to da dekonstrukcija podrazumeva razgradnju tradicionalnih pojmava, ali ne i njihovo rušenje zarad pukog ništavila. Ono što Derida ističe jeste da ne možemo jednostavno da zanemarimo ulogu jezika u procesu mišljenja, i da je upravo jezik ono što može da sruši metafizičku tradiciju koja se ogleda u samoidentičnosti, binarnim opozicijama i čija je osnovna karakteristika ogleda u punom prisustvu, tj. jedinstvu koje negira sopstvenu drugost kako bi formirao zatvoren totalitet. Ovaj rad će pokušati da pokaže da postoji teorijska i filozofska veza između Semjuela Beketa i Žaka Deride koja se ogleda u tome da se putem jezika ukaže na neodrživost metafizičkog mita prisustva.

Počev još od antičke filozofije u kojoj je suština svega što jeste nazivana bićem, pa do svih potonjih varijacija od Kantove stvari po sebi, Hegelovog apsolutnog duha, do Huserlovih čistih ideja, glavne karakteristike te suštine bile su samoidentičnost, tj. biće jeste zato što je jednako sebi i ničemu drugom, i vanvremensko prisustvo, tj. biće jeste biće zato što je uvek potpuno prisustno, jedinstveno, nepromenljivo, bez obzira na proticanje vremena. Čak i strukturalizam koji je, navodno, izbegao to metafizičko ustrojstvo teorijom znaka, ali znak, iako prazan, predstavlja deo unutrašnjeg, univerzalnog sistema jezika i pripada gorenavedenoj tradiciji koja za suštinu svoje teorije podrazumeva fiksirano središte. Međutim, Žak Derida ukazuje na protivrečnost strukturalističke teorije, koja budući da želi da pronikne u unutrašnju strukturu, u isto vreme za svoj centar postavlja nešto što nije struktuirano: „Kao središte ono predstavlja tačku u kojoj više nije moguća supstitucija sadržaja, elemenata ili termina. (…) Otuda se uvek smatralo da središte koje je po definiciji jedinstveno predstavlja upravo onu stvar unutar strukture koja upravlja strukturom, a da pri tome izmiče strukturalnosti. (...) Središte je u središtu totaliteta, pa ipak budući da to središte ne pripada totalitetu, središte totaliteta je negde drugde. Središte nije središte. Pojam strukture kao nečeg što ima središte koherentan je na kontradiktoran način.“ str. 290 Time Derida hoće da pokaže da je suština uvek izvan, tj. da je ono unutrašnje istovremeno i ono spoljašnje, a da je ono što je nazivano kontradiktornošću, a Derida zove razlikom, sastavni deo svakog sistema, samo ju je metafizička tradicija koja misli u binarnim opozicijama (biće-nebiće, prisutno-odsutno, unutrašnje-spoljašnje) svagda isključivala kako bi uspostavila hijerarhiju vrednosnih pojmova. Ono čime Derida dokazuje svoju hipotezu jeste jezik. Još od antičkih vremena, počev od Platona i Aristotela, jezik je smatran samo sredstvom za prenošenje misli, s tim da govor prenosi stanje duše, a pismo je samo zapis govora, tj. dvaputa udaljen od istine, kao pesnici u Platonovoj državi. Slično je i sa Ferninandom de Sosirom, osnivačem moderne lingvistike, i njegovom teorijom znaka. Po njemu postoji prirodna veza između zvuka i znaka, a pismo je samo zapis zvuka, veštačka tvorevina koja ne može sama da garantuje značenje. Međutim, Derida smatra da je i sam jezik (govorni) vrsta pisma, da sam linvistički znak pre nego što je glasovno određen i grafički zabeležen u stvari pismo. Ali pod tim pismom Derida podrazumeva mnogo više od doslovnih grafičkih znakova, stoga proširuje i prevrednuje taj termin dajući mu naziv pra-pismo, kojim želi obuhvatiti celokupnu istoriju mišljenja: „Pra-pismo neće nikada biti pojmljivo kao predmet znanosti. Ono je čak ono što se ne dade svesti na oblik prisustva. Ono dakle upravlja cjelokupnom predmetnošću predmeta i svakim odnosom značenja.“ str.76.gramatologija Pismo je u ovom slučaji ono što uslovljava postojanje reči, ali koje je i u reči, što ne znači da pismo stvara značenje (jer bilo bi to značilo da jezik, tj. pismo stvara misli, da ne postoje misli van jezika što je nefilozofski rečeno suludo), već da uslovljava način na koji su pojave predstavljene i na koji ih mi percipiramo, jer

mi saznajemo pomoću reči, što znači da se jezik, budući da je pismo, ne može smatrati pukim instrumentom mišljenja, a pošto je on nesumnjivo deo svakog sistema mišljenja u njemu se ogleda izvanjskost svakog sistema (nijedan sistem nije ograničena i zatvorena unutrašnja struktura) koja počiva na razlici. Pojam razlike je, takođe, jedan od pojmova koji dobijaju prošireno značenje i predstavlja jedan od temeljnih pojmova u Deridinoj filozofiji. Ono na šta on pokušava da ukaže jeste da je razlika inherentna našem načinu razmišljanja i da se značenje postiže kroz različitost. Sosirova teorija znaka podrazumeva da znak sam po sebi nema značenje, već da značenje zavisi od mesta koje znak zauzima u sistemu i da značenje ostvaruje samo u odnosu sa drugim znakovima, ali kod Deride drugi nije potreban samo kako bi se uspostavila različitost, drugi nije totalitet potreban za validaciju značenja kroz suprotnost (koja bi u tom slučaju predstavljala negativitet), već se radi o međusobnom prožimanju razlika, koje su same po sebi imanentne, ali ne i ontološki nezavisne. Ta razlika nije čulna ni razumska, ona je ono što omoguće razliku između čulnog i razumskog. Tu razliku Derida naziva différance, želeći time da tim terminom podcrta razliku u pisanju koja se ogleda u pisanom, ali ne i u govornom francuskom jeziku (différencedifférance) i tako ukazao na tu razliku koja je istovremeno istovetnost i razlika koju ta reč poseduje, ali to nije slučaj samo u toj reči, nego i u samom jeziku na delu su razlike koje izmiču definiciji, baš kao što izmiču tradicionalnom sistemu mišljenja, koje i same omogućuju: „Te razlike na kojima se jezik-sistem drži, u načelu se ne mogu reprezentovati, budući da bi njihovo vezivanje za neki „pozitivni termin“ predstavljalo samo nov elemenat istog sistema, novu razliku: iz jezika se ne može izaći i zato što tek iz njega dolaze vrednosti unutrašnjeg i spoljašnjeg.“ str.38 Ovo može delovati paradoksalno, ali treba imati na umu da Derida odbija bilo kakav totalitet, jer on predstavlja ograničenje, a sam jezik, određen kao pismo, je neograničena igra supstitucija i s obzirom da nema fiksirano središte, tako se i razlika ne može svesti na neki centar, na neku definiciju, jer ne može da se uporedi ni sa čim što nije ona sama, a ona sama je razlika: „Nisu sve razlike jednake, već je razlika upravo ono što odbija da se svede, da bude svuda i za sve jednaka.“ 39. milić Derida ne daje razlici karakteristiku univerzalnog pojma koji važi za sve, već je zapravo ističe njenu inherentnu vezu sa drugim uvodeći pojam trag - „razlika se misli samo pomoću traga“76 gr. Time ukida svaku mogućnost da se razlika svede, makar i na samu sebe, jer ona je uvek trag koja u sebi nosi svog drugog, što ne znači mirenje binarnih opozicija zarad nekog metafizičkog totaliteta (jedno u sebi sadrži i jedno i drugo (što bi značilo biće je biće zato što u sebi sadrži svoje suprotnosti), već trag ukida samoidentičnost samim tim i prisustvo kao takvo, jer drugi budući uvek prisutan u tragu nagriza punoću, unutrašnju celovitost, ali u isto vreme omogućava smisao: „...bez traga koji bi sadržavao drugog kao drugog u istomu, ne bi bilo razlike kao ni smisla. Tu se, dakle, ne radi o jednoj stvorenoj razlici nego, prije svakog određenja sadržaja, o čistom zbivanju koje čini razliku.“ 84 gram

Može se reći da Derida ne uvodi pojamove poput razlike i traga, koliko ga, naizgled, otkriva ne samo da oni oduvek postoje nego da su i sasvim očigledni, u fenomenološkom smislu te reči, da pojavni i doživljeni svet, a za Deridu to predstavlja dokaz njegove teorije: „Nečuvena razlika između onoga što se pojavljuje i pojavljivanja (između „stvarnosti“ i „doživljaja“ jest uvjet svih drugih razlika, svih drugih tragova, i ona je sama već trag.“ str 87.g Kada je reč o metafizičkom mitu prisustva, Derida ne pokušava da ga sruši tvrdeći da je lažan, da su nas još od antičkih vremena filozofi zavaravali tvrdeći da je suština, da je identitet bića, pa i nas samih nešto određeno i celovito, da jednom kada ga pronađemo shvatićemo da je ono oduvek bilo prisutno. Naprotiv, on podriva taj mit iznutra, razgrađuje ga, nalazeći u njemu samom razloge njegove neosnovanosti, jer ono što otvara omogućuje smisao, što je i uslovilo nastanak mita o prisustvu jeste sama razlika, a upravo ono što ga je omogućilo jeste razlog zbog kog on ne može nikad biti ostvaren: „Bez mogućnosti razlike, težnja za prezencijom kao takva ne bi postojala. To jednako znači da ova težnja u sebi nosi sudbu svog nezadovoljenja.“ str 188. mit prisustva Sada se možete zapitati kakvog uticaja ova teorija ima na književnost. Pored izjave u jednom intervjuu da ga je književnost zapravo nagnala da se bavi filozofijom da je književnost „institucija koja dozvoljava da se sve kaže na svaki način“, Žak Derida je književnom svetu verovatno najviše poznat zbog tvrdnje „nema ništa izvan-tekstualnog“ (il n’y a pas du hors-texte) koja se nalazi u njegovoj knjizi „O gramatologiji“. Ono što je time želeo da ukaže, a na čemu je poststrukturalistička književna kritika insistirala, jeste da kraj oslanjanja na autorove intencije kada je reč o tumačenju jednog književnog dela, tj. teksta, jer tekst je zapisan od strane pisca, ali tu prestaje njihova veza, postoje tumačenja i značenja onoliko koliko ih tekst proizvede, tj. koliko ih čitalac uoči. U svetlu gorenavedenog izlaganja, može se reći da se razlika (différance) možda najbolje i ogleda u književnosti, jer je ona svesna svoje zavisnosti od jezika, za razliku od filozofije. Čak i kada pretenduje na istinu (književnost realizma na primer) ona se ipak služi posrednim putevima, predstavljanjem drugog, koji u sebi uvek sadrži trag razlike, i s obzirom na to da je uvek u jeziku ne može bespogovorno pretendovati na totalitet prisustva. (smisao nije nikad potpuno prisutan što znači da ne može nikada da bude jedno) Iako su imali sličnu preokupaciju Derida nikada nije pisao o Beketu (mada jeste napisao knjigu o Beketovom učitelju i sunarodniku, Džejmsu Džojsu), a kada je u jednom intervju upitan zbog čega odgovorio je da je Beket autor kome je „veoma blizak, ali, takođe, i preblizak i da zbog toga ne može da piše o njemu“. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da su protivrečnosti, ili da preformulišemo uviđanje razlike, bile zaštitni znak obojice, i da ono što je zajedničko njihovim idejama jeste večito preispitivanje onoga što znamo ili mislimo da znamo.

Roman Semjuela Beketa „Kako jeste“ objavljen 1961. godine je ujedno njigov poslednji i najkriptičniji roman u kome su gotovo sva jedinstva tradicionalnog proznog dela narušena. Ne samo da je radnja svedena na minimum, da zapleta gotovo ni nema, samim tim ni raspleta, uloga naratora se iznova i iznova dovodi u pitanje, tri celine na koje je, naizgled, podeljeno delo se stalno preklapaju, a valja napomenuti i to da je celo delo (ili možda je bolje reći ceo tekst) napisan bez interpunkcijskih znakova. S obzirom na to, ovaj tekst u praksi potvrđuje odrednicu Rolana Barta „Tekst više nema rečenicu za model; on je često moćni mlaz reči“. Pisci često umeju da bace svoje likove u prostor teksta bez ikakve smernice i cilja koji razmatraju goruća egzistencijalna pitanja preispitujući ne samo svoju svrhu u svetu nego i samo postojanje i identitet, ali čak i tada njihovo prisustvo je potvrđeno ličnim imenom ili karakterističnom osobinom. Nesumnjivo postoje romani u kojima glavni lik koji je ujedno i narator ostaje neimenovan, ali u romanu „Kako jeste“ glavni lik-narator ne poseduje nijedno fiksno određenje, nikakvu konstantnu karakteristiku osim suštinske protivrečnosti. Naime, roman počinje tako što glavni lik koji se naizgled nalazi u nekom međuprostoru, u mraku u blatu, jedino što poseduje je džak koji mu visi oko vrata, i koji priča kako mu je bilo pre Pima sa Pimom i posle Pima. Ali taj njegov govor nije u potpunosti njegov, ne može ništa sa sigurnošću da tvrdi što i pokazuje stalnim ponavljanjem – „govorim ono što čujem mrmljam u blato“9. Ovaj iskaz upućuje na dve stvari – postojanje nečega izvan koje određuje tok priče i činjenicu da, čak uz prisustvo tog vrhovnog glasa, glavni lik nije u stanju da ga verno prenese i prikaže, jer uprkos svemu njegova priča je samo mrmljanje. Ali taj glas spolja nije sveznajući, ako i jeste on mu uskraćuje svako znanje ne samo o svetu oko sebe nego i o njemu samom: „prvi deo pre Pima kako sam dospeo ovamo ni govora ne zna se ne kaže se a džak otkud džak i ja ako sam to ja ni govora nemoguće nemam snage nevažno“ str.9 Pitanje porekla i identiteta se ovde postavlja spolja, nešto izvan njega samog ga određuje, ali ga, paradoksalno, ne potvrđuje, jer ga ostavlja da se pita ne samo šta je on i gde se nalazi, već i da li je to on. Egzistencijalni jaz se produbljuje kada se pitanje sopstvenog prisustva poklopi sa sopstvenom voljom: „u džaku znači za sada konzerve nož konopac ali želja za još nečim mi ovaj put izgleda nije data slika nečeg drugog ovde sa mnom u blatu u mraku u džaku na dohvat ruke ne izgleda da to ovaj put nije ugrađeno u moj život(...) ni želja da mi bude bolje bar malo bolje ni želja za malo lepote bar malo kad prestane dahtanje ne čujem ništa od svega toga ovaj put mi se ne priča tako“ 13 Ovde nailazimo na prvi différance u tekstu – nešto što je naizgled predodređeno („nije ugrađeno“) je u isto vreme i nezavisni lični čin („ovaj put mi se ne priča tako“). Njegova egzistencija je prožeta drugim, čija ontološka vrednost nije uspostavljanja prisustva kroz suprotnost (drugi kao ne-ja), već ukidanje totaliteta samoprisustva putem traga. Nešto što u sebi sadrži trag drugog koji ga dopunje, ali istovremeno ukazuje na prazninu koje je dopunilo, ne može da sa sigurnošću da tvrdi za sebe da jeste:

„nije važno više ne govorim i dalje citiram jesam li to ja jesam li sad više nisam taj to mi je uzeto govorim samo kako opstati kako opstati“ 17 Odnos glavnog lika sa Pimom i njihovo putovanje predstavlja okosnicu romana, ali glas spolja koji glavni lik citira ne treba pomešati sa Pimom. Njihov odnos se pre svega zasniva na manipulaciji i zlostavljanju, glavni lik od Pima očekuje da govori i to postiže zarivajući mu nokte pod pazuh, a prekida ga udarcem u glavu, a za tu nasilnu uspostavu kontrole se može reći da nadomeštava nedostatak kontrole koju uočava u sopstvenoj egzistenciji. Ali tu nije reč samo o manipulaciji, nego i o tome da Pim ni ne postoji bez svog mučitelja, što se može primetiti u ovom ushićenom pasusu: „bez mene nikada ne bi ni bio Pim reč je o Pimu dok je sveta i veka bez mene nikada ne bi bio ništa drugo do nemi nepomični kostur zauvek opružen kostur zauvek opružen u blatu ali čekajte samo videćete kako ću ga ja oživeti i kako umem da se skrijem da nestanem iza onog koga stvorim kad mi se prohte“ 46 Međutim, te tvoračke sposobnosti nisu apsolutne, Pim nije potpuno zavistan od svog tvorca kao što ni tvorac potpuno nezavistan od svoje kreacije – njegovo, nazovimo ga delo, ima izvesnu moć nad njim jer glavni lik postoji samo dok Pim govori. Govor je ovde glavni dokaz postojanja, a on nikada nije potpuno nezavistan,jer zavisi od onoga koji govori i onoga koji taj govor prima: „ukratko još jednom zasvagda Pimov glas pa ništa pa Pimov glas ućutkavam ga mrcvarim ga da ućuti da me konačno više ne bude i najzad ga navijam da me opet bude nešto mi tu izmiče jer ja kako da me nema a mogu“ 79 Kada govor prestane i on prestaje, njegovo postojanje je ujedno uslovljeno onim što stvara, dakle onim što nije on, ali ta kreacija ga ne potvrđuje potpuno, ona u sebi nosi trag njegovog prisustva, jer kad bi ga potpuno bilo ne bi mu bio potreban niko da ga potvrđuje, ali isto tako ukoliko ga nema, (ukoliko je potpuno ne-prisustvo), ne bi mogao ništa da stvori, jer iz ničega ne može ništa nastati. Nedostatak ličnog imena glavnog lika upućuje na njegovu neodređenost i nesvodivost, međutim, u jednom trenutku u tekstu dolazi i do pojave, ili možda je bolje reći izbora, ličnog imena: „onaj koga čekam oh ma ne verujem ja u to kažem ono što čujem neka mi nadene neko drugo biće mi prvo Bom neka me zove Bom da bude lakše svideće mi se m na kraju i samo jedan slog ostalo svejedno“ 52 Ta odrednica, izbor baš tog imena može upućivati na dva puta – pokušaj razgraničenja putem različitih ličnih imena, ali u isto vreme i poistovećenje naglašavanjem da potrebe za sličnim imenom. Ta dva puta nisu odvojena, već su isprepletana u pokušaju da se uspostavi red, ali i ukaže na njegov nedostatak. Trag drugog koji je fizički predstavljen u imenu, paradoksalno, ne čini da Bom spozna sebe, naprotiv izmešta ga iz samog sebe, jer jednom kada sebi odredi ime, on završava sa Pimom, u trenutku kada se poistovećuje sa drugim, gubi drugog, a samim tim i sebe, tj. ukidajući razliku ukida i sebe: „ne može dalje ja reč je o meni ne Pim Pim je gotov završio sad ja treći deo ne Pim to kaže moj glas ne njegov te reči ne može dalje a Pim da Pima nikad nije ni

bilo a Bom koga očekujem da završi da okončam da se okonča opet ja da neće biti Boma nema Pima nema Boma a glasa sa svih strana našeg svih nas ni njega nikad nije bilo jedan jedini glas moj nikad ničiji drugi“ 74 Ali u isto vreme Bom je samo jedna verzija, u priči koju ovog puta priča kada je sa Pimom glavni lik postaje Bom, međutim, njihovo putovanje nije večno, pre Pima sa Pimom i posle Pima nije jedna životna celina, već samo jedna epizoda usred mnogo veće ciklične strukture: „u trenutku kad se Pim pridružuje nekom drugom da sa njim ponovo obrazuje jedini par koji obrazuje pored onog koji obrazuje sa mnom pridružuje mi se Bam da sa mnom ponovo obrazuje jedini par koji obrazuje pored onog koji obrazuje sa nekim drugim“ 95 Parovi dželata i žrtava se iznova i iznova obrazuju tako žrtva uvek postaje dželat kao i što dželat postaje žrtva. Odigrava se večita promena koja ne poznaje večno trajanje i utemeljujuće središte. Čak im nije dato ni sećanje na prošle periode (život bi ovde bila neadekvatna reč, s obzirom na to da je život konačan pojam ograničen smrću, a ovaj roman se ne bavi fizičkom konačnošću): „znači tačno je da ovde svako poznaje svog dželata samo dok ga trpi žrtvu dok uživa ako i toliko“ 101 To znači da u toj cikličnosti gde sebe mogu jedino odrediti ili kao jedno ili drugo (dželat-žrtva) oni su i jedno i drugo. Zahtev za samoidentičnošću se ovde ne može ostvariti, jer razlika u kojoj obitavaju je nesvodiva, stoga nikad nisu prisutni kao neopozivo jedno, već su uvek u nezadrživoj sprezi jedni sa drugim: „mi smo u stvari svi od nezamislivog prvog do ne toliko nezamislivog poslednjeg srasli jedni uz druge u mesnatu krljušt bez pukotine (...) i pošto smo tako telesno vezani svaki je od nas ujedno Bom i Pim dželat žrtva zabušant nadzornik tužilac optuženik mutavac mučenik kome je se povratio govor u mraku u blatu tu se ne da ništa ispraviti“ 117b

„i ona priča o povorci nema odgovora ona priča o povorci da nikada nije bilo povorke ne ni putovanja ne nikada Pima ne ni Boma ne nikada nikoga ne sem mene nema odgovora sem mene da to je znači bilo istina da o meni istina da a kako se zovem nema odgovora KAKO SE ZOVEM vriska dobro de“ 122

„Bam došao prilepio se uz mene tu gde ležim ostavljen da mi da njegovo ime da mi daruje život da me navede da progovorim o životu gore kojim sam valjda pre nego što sam pao sve što je već rečeno“ 92

„sa svih strana naš glas svih nas kojih svih svih ovde pre mene i onih što će doći sami samcati u ovom blatu ili pripijeni jedni uz druge“ 91 (dželati i žrtve, putnici i napušteni) „život znači bez posetilaca ova verzija nema tuđih priča samo moja nema drugih zvukova do mojih druge tišine sem one koju ja moram da remetim ako ništa više ne želim to je ono sa čim moram da istrajem“ 14 „od smrtnika do smrtnika nikamo ne vodi jedini cilj do daljnjeg sledeći smrtnik prilepiti se uz njega dati mu ime obučiti ga izgrebati ga do krvi“ 54 „znači brzo kraj drugog konačno kako je bilo sa Pimom i onda samo treći i poslednji kako je bilo posle Pima pre Boma kako jeste reći kao što čujem da jednoga dana sve ovo uvek od reči do reči kao što čujem u meni onaj spolja odasvud naš glas svih nas“ 83 „ili odatle sve počinje pa onda život život koji ćeš živeti dželat koga ćeš imati put koji ćeš prevaliti žrtva koju ćeš dobiti oba sva tri život koji si živeo život koji živiš život koji ćeš živeti“ 108 „reči sa svih strana pa u meni kad prestane dahtanje mrvice sasvim tiho tog starog života iste reči iste mrvice miliionima puta svaki put prvi kako je bilo pre Pima još pre sa Pimom posle Pima pre Boma kako jeste kako će biti sve to reči za sve to u meni čujem ih mrmljam“ 111 „i najzad ne bi li mu možda bilo bolje da nam to ispriča nekako drugačije recima da nam jednom zavagda objasni da to nije za nas ta raznovrsnost u kojoj se od usamljenih putnika pretvaramo u dželate svojim najbližima a od napuštenih dželata u njihove žrtve“ 117 „nisam baš ni inteligentan inače bih do sada bio mrtav“ 55 „dosta kraj izvoda da ili ne da ili ne ne ne nema svedoka nema zapisničara sam samcat u mraku u blatu pa ipak“ 72 „igrati na njega koji postoji barem je postojao onda znam znam tim gore može se bar razgovarati to prija povremeno prijatni su to trenuci šta mari nikome ne škodi nikoga ni nema“ 50 „neću ni ja na kraju neću ga više čuti nisam ga nikad ni čuo tako kaže glas tako mrmljam“ 63 (kada pita Pima da li je čuo glas

Literatura:

   

Beket, Semjuel, Kako jeste, Gradac, Čačak, 1990 Derida, Žak, O gramatologiji, Derida, Žak, „Struktura, znak, igra Don



Milić, Novica, ABC dekonstrukcije,Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 1997