DejvRobinson-Nice i Postmodernizam

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 14 Niče F. 141.78 ROBINSON, Dejv Niče i postmodemizam / Dejv Robinson; (prevod s engleskog Boris Bratina).- (I.izd.). - Beograd: Esotheria, 2002 (Beograd : Akademska Štampa). - 83 str.; 17 cm. - (Ikone savremene kulture) Prevod dela: Nietzsche and Postmodernism / Dave Robinson. - Tiraž 300. - Napomene i bibliografske reference uz tekst ISBN 86-7348-078-7 a) Niče, Fridrih (1844-1900) b) Postmodemizam COBISS-ID 101117196

Niče i postmodemizam

DEJV ROBINSON

Naslov Originala: NIETZSCHE AND POSTMODERNISM Dave Robinson © Copyright originala: 1999. Dave Robinson © Copyright za Jugoslaviju: IP "ESOTHERIA" Beograd Sva prava prevoda i objavljivanja zadržava izdavač.

Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd Glavni urednik: Vladimir Madić Direktor produkcije: Srdan Krstić

Prevod s engleskog: Boris Bratina Lektura i korektura: Ana Ilić Prelom i grafički dizajn: Nikola Kekić

Štampa: Akademska štampa, Beograd Prvo izdanje Beograd 2002.

YU ISBN 86-7348-078-7

Niče prorok Veliki filozofski značaj Ničea (Friedrich Nietsche) leži u tome što je on prvi shvatio šta zaista za Zapadnoevropljane znači biti "moderan". On je uvideo da se dvehiljdegodišnje verovanje u hrišćanske vrednosti primiče kraju i da su naši životi izgubili svaku svrhu i smisao. Još gore, verovao je da su praktično sve ključne ideje i vrednosti zapada "metafizičke", tj. bez osnova, i da je to gola činjenica sa kojom se treba otvoreno suočiti. Konačno, ukazao je na potrebu za "novim čovekom" koji bi razumeo i slavio to novo stanje stvari. Sve ove uznemirujuće ideje izrazio je na izvanredan način: Konačno nam horizont izgleda opet otvoren, čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno možemo opet pustiti naše lađe da isplove... naše more ponovo tu leži otvoreno, možda još nikad nije bilo takvog "otvorenog mora".1) Niče je bio svestan da je prorok. Njegove fotografije pokazuju čoveka sa smešnim morževskim brkovima i divlje ukočenim 1 Fridrih Niče, Vesela nauka, knjiga 5, paragraf 343, str.241, Grafos, Beograd, 1984.

5

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

pogledom. Smatrao je da piše za budućnost, za publiku koja će umeti da ceni njegov rad, zbog čega je sebe nazivao "posthumnim" filo­ zofom. I sada, nakon sto godina, možda smo mi ta publika a on prvi veliki postmodernist.

Upozorenje Niče je, međutim, u velikoj meri govorio višesmisleno. Njegova filozofija je kontradi­ ktorna, slikovita i ironična. Od kada je umro, njegove reci su dekonstruisane i rekonstruisane na sve moguće načine. Pesnici i pisci, anarhisti i fašisti, egzistencijalisti i postmodernisti, mnogi od njih sma­ trali su sebe "ničeancima", tako da izgleda da svako doba ima svog Ničea.

6

NICEiKRATKA BIOGRAFIJA

Niče: kratka biografija Niče je rođen

1844.

godine u Rekenu u

Nemačkoj kao sin strogog luteranskog pas­ tora. U mladosti je bio adolescentsko čudo talentovani

lingvist

i

nadareni

muzičar

amater. Rano je izgubio veru u hrišćanstvo, napustio studije teologije da bi postao brilijantan student klasičnih nauka. Sa 24 godine postavljen je za profesora klasične fililogije na univerzitetu u Bazelu. Život mu se dramatično menja kada dolazi do Šopenhauerove (Arthur Schopenhauer) knjige Svet kao volja i predstava (1818). Ta knjiga utvrđuje njegov sopstveni ateizam i omogućava mu da svoja razmišljanja sistematizuje kao koherentan pogled na svet. Kao mladić, upoznao je Vagnera (Richard Wagner) i njegovu ženu Kozimu kojima je bio očaran u danima svoje mladosti. Prva njegova velika knjiga

Rođenje

tragedije

posvećena

je

Vagneru. Nakon toga piše seriju aforističkih knjiga,

poput

Ljudsko,

suviše

ljudsko

( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlaže oštroj kritici. Tokom kasnih 1870-ih Ničeovo zdra­ vlje se postpeno pogoršava, što ga konačno primorava da napusti profesorski poziv.

7

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

U svojim zrelim godinama N i č e se često loše osećao i verovatno je da je imao sifilis. Patio je od čitavog niza bolesti, uključujući tu i teške glavobolje, nesanicu i bezmalo slepilo koje ga je dovodilo u stanje suicidalnog očaja. Do kraja života putovao je svuda po Evropi, bezuspešno pokušavajući da se opo­ ravi. Izgleda prilično očigledno da je njegova lična borba sa bolešću oblikovala i njegovu filozofsku misao.

N i č e je smatrao da je

moderna civilizacija obolela i

zatrovana

hrišćanstvom i nihilizmom, a da je njegova misija da tome nađe lek. Tokom

1882.

godine pisao je

Tako je

govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po kojima će

najviše

"nadčoveka"

i

ostati

zapamćen:

ideju

"večnog vraćanja istog".*

(*Poglavlje na kraju ove knjige objašnjava ključne ideje Ničeove filozofije.)

Poslednje

godine života proveo je u još većoj izolaciji i bolestan, ali zapanjujuće plodno pišući S one strane

dobra i zla (

1885

),

Genealogiju

morala ( 1887 ), Antihrista ( 1888 ) i Volju za moć ( posthumno objavljenu 1910 ). To su neobične knjige, prepune čudnih poetskih aforizama

i

ironičnih

tvrdnji,

izraženih

jezikom koji nije ni literaran ni simbolički

8

•

N I C E I PROPAST HRISCANSTVA

već nekako pre razigrana mešavina ta dva. Dolimično i zbog ovakvih stilskih ekscesa, njegova filozofija je bila ignorisana od većine suvremenika, što je kod njega u kasnijem radu često dovodilo do ogorčenosti i dogma­ tizma. Pa ipak, zauvek je ostao uveren da nje­ govo vreme tek dolazi. Hoću da budem u pravu ne danas ili sutra nego u milenijumima koji će doći...") Oko 1888. godine ponašanje mu postaje sve bizarnije dok konačno nije proglašen ludim. Do kraja života o njemu se starala sestra Elizabeta - neprijatna žena koja je kasnije bratovljeve radove objavila u okviru sirove antisemitske propagande. Umro je u Vajmaru 1900. godine.

Niče i propast hrišćanstva Niče je smatrao da zapadna Evropa treba da se suoči sa činjenicom da su hrišćanske vre­ dnosti izgubile svaki kredibilitet i da bi svako ko bi nastavio sa v e r o m u njih bio ili 2 Nietzsche, pismo Paulu Dojsenu ( Paul Deuasen ), u Selected letters of Friedrick Nietzsche, engl. prev. Christopher Middleton, Chicago. Chicago University Press, 1969.

9

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

nečastan ili "neautentičan". Različite "vere" koje bi

htele

da ga zamene jednako

su

bankrot, a posebno obožavanje nauke i pro­ gresa.

Kada mase konačno sagledaju pra­

zninu tih novih vrednosti zavladaće užasan oblik pesimizma, tj. nihilizam. Civilizacija će ostati bez vere u bilo šta i propašće. Možda je ovaj nekada posvećeni luteranac, a kasnije militantni ateist ipak preuveličao opasnosti koje dolaze od sekularizovanog društva.

Grci Iako bi on sam to poricao, Niče je u stvari bio utopista i reakcionar. Verovao je da je jednom postojalo "zlatno doba" s kojim treba porediti sve ostale istorijske periode, računajući tu i ono u kojem je on živeo. Imao je viziju i pronašao ju je, što nije čudno za nekoga ko je dobio klasično obrazovanje, u antičkoj Grčkoj: Grci su tako zanimljivi i u odnosu na druge toliko značajniji, jer su bili tako veliki individu­ alisti... Svi su oni potpuni i iz jednog kamena isklesani...Oni nisu sputani nikakvom konve­ ncijom....3) 3

.Niče, Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, str. 12, Grafos, Beograd, 1979.

10

•

GRCI

To "Grci", odnosi se na mislioce ranog VI veka p.n.e. kakvi su Tales, Heraklit ili Empedokle, A ne atinske filozofe poput Sokrata, Platona ili Aristotela. Divio se "predsokratovcima" jer je smatrao da su plemeniti, slobodni, kreativni i strastveni. Pozniji Atinjani su prema njima inferiorni pošto veruju u drugačije vrednosti: apsolutni

moral,

besmrtnost

duše,

tra-

nscendentne realnosti ili snagu ljudskog razu­ ma. Oni su, takođe, doprineli razmekšavanju zapadne civilizacije kod nailaska još veće nesreće - hrišćanstva. Po Ničeovom sudu, savremeni čovek je precenio svoju "apolonsku" prirodu u odnosu na sopstvene "dionizijske" kvalitete. I mada su obe strane nužni aspekti ljudske duše, apolonskom obrazovanju intelekta dat je preteran značaj. Biti "dionizijski" za Ničea je značilo biti hrabar i snažan i, prihvatajući sirovost i patnju koja nas može snaći, na kraju ipak veselo

i

razdragano

reći

"Da"

životu.

Predsokratovski Grci nisu polagali veru u lažne transcendentne vrednosti. Naprotiv, oni su

se

suočavali

sa brutalnom

realnošću

ljudske egzistencije i tome se vrlo uspešno suprotstavljali. Stoga bi moderan čovek

tre­

balo da uči na njihovom primeru.

11

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

Ničeova analiza klasične grčke kulture je duboko lična, slabo potkrepljena i često fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao. Ostatak

života

p r o v e o je

pišući

čudnu

mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla­ njajući se na strasni stoicizam kao lek za bolesti zapada.

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad­ noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija prema kojoj jo on, izgleda, gajio strasnu edipiiliiu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su tri prethodne generacije bile strogi lutera­ nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija puna je izliva poput ovog: Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva...*) Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj­ pogubniji način mišljenja koji započinje sa Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 'Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.

12

besmrtnost duša i apsolutne istine. Njegov učenik Platon govorio je o "dva sveta" i tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet tek bleda

kopija jednog

transcendentnog

sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscendentne") istine lako su se spojila sa kasnijom hrišćanskom teologijom.

Hrišćanske vre-

dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali na zapadnu modernu filozofiju, posebno na "prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, Dekart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes­ mrtnost duše, baš kao i večnost određenih matematičkih i naučnih istina. Nemački filo­ zof Kant proglasio je postojanje j e d n o g dru­ g o g "noumenalnog" sveta koji našim čulima nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su bili u zabludi verujući u mogućnost apso­ lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli eskapističke

fantazije

o

transcendentnim

svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da se razračuna.

Šopenhauer i volja za moć Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto tako, insistirao na tome da je transcendentna filozofija obična besmislica. Ima samo

13

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

Ničeova analiza klasične grčke kulture je duboko lična, slabo potkrepljena i često fantastična. Ali, on je u nju žestoko verovao. Ostatak

života

p r o v e o je

pišući

čudnu

mešavinu filozofije, psihologije i mita, osla­ njajući se na strasni stoicizam kao lek za bolesti zapada.

Protivljenje hrišćanstvu i transcendenciji Ono što je za Ničea stvarno bilo loše u zapad­ noj civilizaciji jeste hrišćanstvo - religija prema kojoj je on, izgleda, gajio strasnu edipalnu mržnju. ( Rodio se u porodici gde su tri prethodne generacije bile strogi lutera­ nski sveštenici.) Njegova kasnija filozofija puna je izliva poput ovog: Hrišćanstvo nazivam velikim prokletstvom, najvećom unutrašnjom iskvarenošću, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije dovoljno otrovno, skrovito, podzemno 4 nazivam ga besmrtnom ljagom čovečanstva... ) Za Ničea je hrišćanstvo najpozniji i naj­ pogubniji način mišljenja koji započinje sa Sokratom. Sokrat je podgrevao verovanje u 4

Niče, Antihrist, Grafos, Beograd, 1985.

12

besmrtnost duša i apsolutne istine. N j e g o v učenik Platon govorio je o "dva sveta" i tvrdio da je naš svakodnevni materijalni svet tek bleda

kopija jednog transcendentnog

sveta. Ova verovanja u "više" (ili "tanscendentne") istine lako su se spojila sa kasnijom hrišćanskom teologijom.

Hrišćanske vre­

dnosti i verovanja nužno su, potom, uticali na zapadnu modernu filozofiju, posebno na "prosvetiteljstvo". Prvi moderni filozof, Dekart (Renatus Dascartes), "dokazao" je bes­ mrtnost duše, baš kao i večnost određenih matematičkih i naučnih istina. Nemački filo­ zof Kant proglasio je postojanje j e d n o g dru­ g o g "noumenalnog" sveta koji našim čulima nikad neće biti dostupan. Zapadni filozofi su bili u zabludi verujući u mogućnost apso­ lutnog i totalnog znanja. Oni su proizveli eskapističke

fantazije

o

transcendentnim

svetovima. Sa tom tradicijom Niče je resio da se razračuna.

Šopenhauer i volja za moć Artur Šopenhauer (1788 - 1860) je, isto tako, insistirao na tome da je transcendentna filozofija obična besmislica. Ima samo

13

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

jedna istina koja leži "izvan" fenomenalnog sveta, a to je neprestana borba ili "volja" pomoću koje se samo izabrana nekolicina pojedinaca može spasiti. Niče se sa time sla­ gao, ali je smatrao da je ta "volja" koja sve određuje u stvari "volja za moć". Sva bića žive

u

stanju

stalnog

sukoba,

ali je

taj

konflikt kreativan, zdrav i produktivan. Ovaj svet: čudovište snage, bez početka, bez kraja, čvrsta, medena veličina snage, koja se ne povećava, ne smanjuje, koja se ne troši nego tek pretvara....I svi

drugi filozofski pogledi

u

osnovi su suvišne i štetne besmislice.*) Kao i Šopenhauer, i Niče je bio duboki skep­ tik.

Sve je izloženo sumnji jer se ljudi

neprestano zavaravaju da poseduju znanje baš onda kada ga nemaju. Filozofski skepti­ cizam

se

javlja

u

različitim

oblicima.

Podrazumeva se da je većina filozofa sklona selektivnom

skepticizmu.

Mnogi

od

njih

tvrde da su sve prethodne filozofije pogrešne i da su samo njihove istine poput čelika. Neki, kao N i č e , globalno su zabrinuti. Oni 5 Nietzsche, Volja za moć, knjiga 4, Mladost, Zagreb, 1988.

14

paragraf 1067,

str.492,

tvrde da je ljudsko znanje ništavno i da je istina ili nedostižna ili, još gore, mit.

Anti-utemeljenje Ničeov globalni skepticizam obično se naziva "anti-

-utemeljenim":

taj

termin

zahteva

izvesno pojašnjenje. Kao što kralj Lir kaže, citirajući Aristotela u čuvenoj replici: "Ništa ne nastaje ni iz čega". Svaka filozofija mora započeti sa nekim j e z g r o m verovanja za koje drži

da su

istinita.

"samo-evidentna"

Ovo

je

mesto

i kao takva

gde

se

uvlači

"metafizika", što je Niče sasvim dobro uočio. Ima stvari koje se naprosto moraju prihvatiti da bi naučna objašnjenja delovala, na primer to da fizički svet postoji nezavisno od naše percepcije njega, i to da mu ta percepcija tek približno

odgovara,

kao

i

da uzročnost

dejstvuje samo u jednom smeru. Iako su ovo razumna verovanja,

njih je zapravo

teško

dokazati. Prosto je nemoguće "zanemariti" sopstveni čulni doživljaj da bi proverili da izvan nas postoji svet koji nam na ispravan način obezbeđuje pouzdano čulno iskustvo. I mada nikada nismo doživeli da posledica prethodi uzroku, nema nikakvih garancija da

15

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

takav događaj nije moguć. Niče je tvrdio da je sistem verovanja modernog zapada zasno­ van na čitavom nizu ovakvih metafizičkih pretpostavki.

Prosvetiteljsto Moderna evropska civilizacija je "hrišćanska". Ona je takođe proizvod "prosvetiteljstva", kulturnog fenomena koji se javlja krajem 17og veka. Postoji mnoštvo rasprava oko toga šta je "prosvetiteljstvo" uopšte bilo i živimo li još u njemu. Ono je deo naše kulturno-istorijske tradicije i to onaj koji je snažno uticao na nauku i politički život zapada. Filozofi prosvetiteljstva, kao Dekart, tvrdili su da je razum taj koji nas je načinio "ljudima". On je tvrdio da dokle god se držimo određenih načina kod filozofskih i naučnih ispitivanja, možemo da se služimo našim intelektom da bi došli do znanja koje je izvesno. Razum je univerzalan, objektivan i autonoman i, kada se upotrebi saglasno sa "metodom" to dovodi do napretka u nauci i društvu. Ruso (Jean-Jacques Rousseau) je imao manje vere u razum i nauku, ali je ipak 16

verovao u politički progres. Ako obezbedite racionalnu autonomiju pojedinaca i ubedite ljude da svoju "prirodnu" slobodu zamene "građanskom",

tada

oni

mogu

stvoriti

savršeno političko društvo. Drugi mislioci prosvetiteljstva, kao Kant (Immanuel Kant), koristili su ovu veru u racionalnu

misao

i

autonomiju

kako

bi

podržali hrišćanska etička uverenja. Praktički um bi trebao proizvesti univerzalne i apso­ lutne moralne zakone koji bi večno važili i bili obavezni za svakoga. Ideje prosvetiteljstva uverile su Evropljane u sigurnu budućnost i progres u naučnom, moralnom i političkom pogledu. Njihov uticaj se nastavio i tokom 19-og veka bezuslovno važeći sve dok se N i č e nije njima bliže pozabavio. Niče je imao zapanjujuću kosmičku perspektivu prema ovoj

naivnoj veri pro­

svetiteljstva u ljudski razum i napredak: U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogobrojnim sjajnim sunčanim sis­ temima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to najoholiji i najlažljiviji minut "svetske povesti"...6) "Niče, Knjiga o filozofu, "Saznajnoteorijski uvod o istini i laži u izvanmoralnom smislu", str.74-75, Grafos, Beograd, 1984.

17

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

Niče nije prihvatao "teoriju korespondencije" istine. Ona je tvrdila da se naše mentalne slike nekako "slažu" sa svetom, jer uvek imamo direktan pristup realnosti posre­ dstvom čula ili pomoću razuma. Za Ničea, jedina

stvarna istina

o

nama

i

svetu je

neukrotiva "volja za moć" i njena potreba da bude kontrolisana. To znači da su ljudi uvek za sebe same kreirali istine, koje su im bile od

koristi

kako

bi preživeli

kao vrsta.

"Znanje" i "istina" samo su korisni instru­ menti, a ne transcendental entiteti. To su pojmovi koje su ljudi izmislili. Oni ne mogu biti "objektivni" pošto uvek služe ljudskim interesima ili svrhama. Niče nikada nije razvio konzistentnu i koherentnu "teoriju znanja" i često je svoje stavove izražavao aforizmima.

U

razigranim metaforičnim suštini

on

se

slagao

sa

Heraklitom da je svet u "postajanju", tj. u stanju

neprekidnog haotičnog

promene,

tako

da jedina

kretanja i

stabilnost

ili

koherencija koju u njemu nalazimo jeste ona koju smo sami izmislili. "Znati" znači nešto poput "sabijanja haotičnih procesa u kate­ gorije koje nam svet čine korisnim i daju smisao 18

snazi

i

kontroli".

Čak

su

i

matematičke i logičke dedukcije samo ljudska domišljatost, "pretpostavke kojima u realnom svetu ništa ne korespondira".7)

Reči, stvarnost i misli Jedan od ključnih eseja koji zvuči zaista vrlo postmoderno je "O istini i laži u njihovom izvanmoralnom smislu", prvi put objavljen 1873. godine. U njemu Niče tvrdi da je svaki jezik neizbežno "metaforičan". Esej počinje kritičkim obračunom u kontrastiranju razli­ ka između dionizijske kreativnosti i apolonskog intelekta. Ljudski razum mora da je iz osnova prevaren čim ljudi žive u zajednici. Društveni i intelektualni život zavisi od opšteg dogovora i iz toga se rađa konsenzus o zajedničkoj realnosti u kojoj se neizbežno pojavljuju pojmovi kao "znanje". Jezik sam forsira ovakve pojmove. Ograničene ljudske "istine" sasvim su bezopasne i, štaviše, omogućavaju socijalni život. Na žalost, one takođe vode uzaludnoj potrazi za lažnim i iluzornim "metafizičkim" istinama. Jezik ionako ne odgovara "stvarnom" svetu na 7.Nietzsche, Human, All Too Human, Section 11 ( 1878 ), u A Nietzsche Reader, trans, and ed. R.J. Hollingdale, Harmondsworth: Penguin, 1977, str.56.

19

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

koherentan način. On nikada ne može biti "doslovan" u tom smislu da bi mogao da opiše realnost koja nas okružuje. Pojmovi kakvi

su

"istina"

ili

"znanje"

vezani

su

metaforički za jezik i mogu se naći samo unutar jezika - oni nam ništa ne govore o svetu. Ničeov radikalni pogled na odnos jezi­ ka i sveta najavljuje neke od središnjih ideja 20-og veka, kojima će se baviti Vitkenštajn (Ludvig Wittgenstein) ili Derida (Jacques Derrida). Niče je, isto tako, jeziku dodeljivao ključnu ulogu u neprekidnom ljudskom samoobma­ njivanju. Reči su korisne jer nam omogu­ ćavaju da pojednostavimo i, tako reći, "zamrznemo" haos i složenost našeg okruženja, ali to je sve što one mogu. Gramatika ne samo da određuje način misaone organizacije već, što je još

gore,

određuje

i vrste

misli

koje

možemo imati. Subjekat-objekatska gramati­ ka kojom mislimo čini da i u svet ugrađujemo subjekat-objekatski

okvir

odnosa,

što

nas

navodi, na primer, da verujemo kako nekako unutar

nas

samih

postoji

transcendentni

"ego", tj. "ja", odvojen od naše fizičke egzis­ tencije.

20

P R O B L E M LOGIKE

Problem logike Prosvetiteljstvo i u tom ključu sve odgovara­ juće teorije saznanja, etike ili politike zasno­ vane

su

na nepokolebljivom verovanju

u

razum. Za većinu filozofa 18-og veka "razum" je imao isti smisao kao "razumevanje" ili logi­ ka. Deduktivna logika se nalazi u samoj srži prosvetiteljske misli. Ako se, pak, pokaže da logika kao metod ne može da obezbedi novo znanje,

tada je

prosvetiteljski

projekat

u

nevolji. Niče je smatrao da čovek ne može posedovati objektivnu misao - ljudi su uvek vođeni svojim željama i strastima, načinima kojih je,

često dakle,

ni sami samo

funkcionisanja

nisu

svesni.

refleksija

našeg

uma

i

Logika

organizacije nema

ničeg

zajedničkog sa spoznajom objektivne istine. Atinski filozof Aristotel je vrlo dobro uvideo da ako hoćemo logiku na delu onda moramo poštovati tih nekoliko "zakona". Jedan od zakona logike je "zakon kontradi­ kcije" koji kaže da ništa istovremeno ne može biti i A i ne-A. (Ništa ne može biti i žirafa i nežirafa u isto vreme.) Niče je video ovo pravilo kao "tok logičkih misli i zaključaka u našem sadašnjem mozgu koji odgovara procesu i

21

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

borbi nagona što su pojedinačno po sebi svi veoma nelogični i nepravedni". 8 )

Prema

tome, logika ne odražava svet niti garantuje ma kakvu istinu.

Ona

je tek naš način

stvaranja odgovarajuće "realnosti" koja samo odgovara našim potrebama. Stvar postaje gora. Ima mnogo metafizičkih pretpostavki u samoj logici, poput verovanja da se sve može poopštiti i razvrstati u homo­ gene grupe (na primer, žirafe). I same "stvari" po sebi (žirafa, na primer) su samo "konstru­ kti" koje mi izmišljamo zbog njihove pogod­ nosti i razboritosti. Logika je, drugim recima, samo metod raspoređivanja izmišljenih kon­ strukta,

kojima

u

realnosti

najverovatnije

ništa ne odgovara, i zavisi od metafizičkih pretpostavki koje bi mogle biti pogrešne. Logika i klasifikacija potiču iz naše potrebe da kontrolišemo i dominiramo svetom. Ali pretežna težnja da se slično obrađuje kao jednaka, nelogična težnja -jer nema ničeg jed­ nakog po sebi - prva je stvorila čitav temelj 3 logike. ) "Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 111, str. 137, Grafos, Beograd, 1984. "isto.

22

RUŠENJE NAUKE

Nesumnjiva korist logike zavodi ljude da veruju da se pomoću nje m o g u doseći transcendentne i naučne istine.

L o g i k a je

veoma korisno oruđe za preživljavanje i ništa više od toga.

Rušenje nauke Ako su razum i logika pod sumnjom, onda nema m n o g o nade ni za naučne "istine". N i č e insistira da nauka nikada ne može obezbediti objektivnu istinu jer nešto takvo ne postoji. Dovoljno je da nauku posmatramo kao, po mogućstvu što vernije, asimilovanje čoveka i stvari! Mi učinio da stalno tačnije opisujemo sebe same, opisujući stvari i njihov sled.10) Ničeova kritička analiza naučnih zakona dosta duguje radu Dejvida Hjuma (David Hume), škotskog radikalnog empiriste i skeptika

iz

18-og

veka.

Hjum je

uvek

izražavao duboku sumnju prema grandio­ znim tvrdnjama evropskih filozofa raciona'"Niče, Vesela nauka, knjiga 3, paragraf 112, str. 138, Grafos, Beograd, 1984.

23

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

lizma. Većina naučnih zakona zasnovana je na uočavanju određenih pravilnosti u priro­ di. Filozofima i naučnicima je onda veoma lako da same sebe uvere da su ove pravilnos­ ti večite i nužne, ili su pak date božanskim proviđenjem. Ali, nema dovoljno uverljivih dokaza da je to tako. N i č e je napao ideju da je prirodan svet racionalno uređen i da se pokorava nizu prirodnih zakona koji mogu biti spoznati. Sva istraživanja nauke kao kulturno-istorijskog i društvenog fenomena jasno pokazuju da se naučne istine uvek menjaju. Naučni "zakoni" su slučajni ljudski konstrukti. Za njih se često smatra da su m n o g o više od toga - ali, to je samo zbog ubedljivosti reci kao što je, na primer, "zakon". ...ona "zakonomernost u prirodi, o kojoj vi, fizičari, govorite s takvim ponosom, kao da ona postoji samo zahvaljujući vašem tumačenju i lošoj "filologiji"...stvari se ponašaju po pravili­ ma ili prema nekoj zakonitosti: nema ničeg... sve se dešava samo pod prinudom nužnosti... a čitava naša nauka i dalje je zavedena obmana­ ma jezika.... ") "Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 22, str. 31, Grafos, Beograd, 1983.

24

Perspektivizam, napredak i nihilizam Još se jedan od Ničeovih skeptičkih argume­ nata zasniva na istorijskom relativizmu. Ako nam istorija pokazuje da postoji m n o g o različitih objašnjenja o tome kako je sačinjen univerzum, kako onda da budemo sigurni da je naš model ispravan? Ničeovo "perspektivističko" učenje tvrdi da će uvek biti moguće samo nesavršene interpretacije, a nikad savršene istine o svetu. Ovakav pogled na nauku kao na kulturnu, ograničenu i u svemu ljudsku aktivnost, uticao je na mnoge filozofe nauke 20-og veka kao što su Tomas Kun (Thomas Kuhn) i Pol Fajerabent (Paul Feyerabend). Nauka je teško nasleđe prosvetiteljstva i samo jedna privremena inte­ rpretacija sveta. Ali Niče je uvideo da mnogi moderni Evropljani ne priznaju ovu činjenicu. Njihova vera u nauku i naučni napredak je bila opasna iluzija. Naučni napredak ne proizvodi uvek ljudsku sreću: Možda upravo postaje jasno petorici-šestorici duhova, da je fizika takođe samo tumačenje i podešavanje sveta ( prema nama! ako tako mogu reći), a da nije objašnjavanje sveta....12) "Niče, S one strane dobra i zla, paragraf 14, str. 22, Grafos, Beograd, 1983.

25

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

N i č e kao lek predlaže novu i pragmatičnu "veselu nauku" svesnu svojih predrasuda i ograničenja. Sasvim je dovoljno da posmatramo svet oko nas i da ta posmatranja koristimo za napredak civilizacije. Ali nikada ne smemo pomisliti da nauka može otkriti apsolutne istine. Moderni "scientizam" slepo obožavanje nauke- je samo slaba zamena za religiju. I nauka i religija su davale grandiozne tvrdnje za koje je N i č e smatrao da nikad neće biti potvrđene. Kolaps oba ova sistema

verovanja

će

uskoro

dovesti

do

opšteg nihilizma, očajanja i propasti civilizovanog sveta.

Verovanje u sopstvo Izvesnosti

kartezijanske

filozofije

su

u

velikoj meri dale prosvetiteljstvu samopou­ zdanje.

Evropska filozofija je počivala na

autentičnom postojanju "sopstva" - "kogita"jedine stvari za koju je Dekart tvrdio da je nesumnjiva. Cogito, ergo sum. Mislim, dakle postojim.

Ali

Ničeova

kritička

analiza

sopstva dovodi do toga da je ono mit upravo onoliko koliko i ma koji naučni "zakon". Mi se grčevito držimo verovanja u suštinu iden26

titeta j e r nam je on potreban.

To nam

pomaže da imamo konzistentna iskustva. Ono je zgodna fikcija koja je nužna da bi se sačuvao naš oblik života.

Mada nam je

potrebna i verujemo u nju, ona ipak ni u kom smislu ne obezbeđuje istinitost svog postojanja. Postoji mišljenje; shodno tome, postoji onaj koji misli- to je (sve ono) dokle Dekartovi argumen­ ti stižu....samo formulacija naše jezičke navike koja postavlja onoga koji dela za ono što je učinjeno. 13) Jezički determinizam se ponovo pokazuje kao uzrok verovanja u sopstvo. Zapadni jezi­ ci

opisuju svet u subjekt-predikatskoj formi

tako da sve što vidimo zahvatamo terminima onoga koji čini i činjenog. N i č e tvrdi da ne postoji

nikakva

supstanca

ili

uzrok

koji

odgovara onome što zovemo e g o tj. "ja". Jezik skriva od nas istinu da se realnost sas­ toji od procesa i promene. Ljudi ne mogu postojati nezavisno od ovih fundamentalnih i istorijskih sila koje N i č e naziva "voljom za moć". Zavaravamo se kada mislimo da smo 13.Nietzsche, Notes, Section 484 ( 1 8 8 7 ) , u The Viking Portable Nietzsche, 1954, str.455.

27

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

jedinstveni i neponovljivi ili da je naša volja jedino i isključivo naša. O v o znači da je filozofija nauke i morala (kao ona Rusoova i Kantova) zavedena zato što počiva na na­ ivnom verovanju u ličnu autonomiju kao prvu premisu.

Genealogija morala Rušenje sopstva i slobodne volje nas dovode do Ničeovog moralnog skepticizma. Niče je bio siguran da će moderni Evropljani morati da preispitaju izvore svih svojih

etičkih

uverenja. On je 1870. godine objavio esej "O koristi i šteti istorije za život", studiju koja se bavi onim što istorija jeste, zašto je napisana i na kraju, zašta se sada koristi. Potom je sproveo nemilosrdno istraživanje prošlosti da bi otkrio stvarnu "genealogiju" modernih moralnih

vrednosti.

Istorija

je

ta

koja

određuje nas i vrednosti u koje verujemo i to često na načine kojih smo potpuno nesvesni. Ljudi vole da sebe zamišljaju autonomnim, aistorijskim bićima, ali su uvek proizvod kompleksne društvene i političke prošlosti. Ničeov krajnji zaključak je da smo postali slabi

28

i

pasivni

zahvaljujući

hrišćanskom

•

GENEALOGIJA MORALA

moralu koji od slobodne volje, odgovornosti, "krivice" i "greha" stvara derivate "dobrote". Za grčke filozofe, reč dobro je imala činjenički sadržaj i pre se pridaje ljudima nego njihovim delima. "Dobar čovek" je bio dobar pripadnik atinskog društva a ne onaj ko je slepo sledio neko određeno etičko učenje. Ničeovo roman­ tično viđenje presokratovskih Grka je značilo da su oni za njega bili skoro idealna ljudska bića. Prehrišćanski Grci su bili snažne indi­ vidue,

instinktivni

kreativni,

ljudi

koji

i

strasni, su

spontani

samoostvareni

i na

način koji "moral stada" osuđuje. Ničeova genealoška istraživanja zapadnog morala otkrivaju nekoliko ključnih stadijuma njegovog razvoja. Moralni kodovi su od samog početka nametani i spolja pojačavani surovim kaznama i disciplinom. Konstantan strah svakog pojedinca od kazne podstiče pamćenje i usvajanje što dalje dovodi do ličnog usvajanja osećaja odgovornosti. Ceo proces konačno proizvodi "suverene" poje­ dince priključene na moralni auto-pilot koji u svest imaju usađene moralne norme društva. Oni postaju činioci društva čija je moralnost smišljena da ljude učini podobnim, proračuna­ tim i međusobno istima. Iz ovoga se vidi da je

29

Ničeovo viđenje morala grubo "naturalističko" (psihološko, antropološko i sociološko). Nje­ g o v o objašnjenje ne oslanja se ni na "razum", niti na neke transcendentne ili metafizičke suštine.

Moderni

moral

je

i

dalje

u

suštini

hrišćanski. Hrišćanstvo potiče od ljudi iz potlačenih slojeva od kojih su većina bili robovi. Stoga hrišćanske vrednosti neizbežno odražavaju

ovakve

društvene

i

političke

okolnosti. Za Ničea su sve ljudske vrednosti uvek posledica neke borbe za moć, čiji je rezultat želja jedne grupe ljudi da ostalima nametne

svoje vrednosti.

Hrišćanske

ili

"ropske" vrednosti su rođene iz ogorčenosti i represije tako da su rezultat projektovanog neprijateljstva.

Robovi

imaju

mogućnost

sublimacije s v o g osećanja nemoćnog besa putem pronalaženja novih etičkih kodova koji ističu poniznost, savest, asketizam, slo­ bodnu

volju

i

sramotu.

Hrišćanstvo

je

"moral stada" koje privlači i proizvodi pes­ imiste i plašljivce. To je, takođe, štetan sistem vrednosti j e r stoji na putu evoluciji i

30

mogućnosti postanka jedne nove i superi­ orne ljudske rase. Za Ničea ne postoji ništa "prirodno" ili mistično u hrišćanskom ( i l i ma kom drugom) moralu. On se, kao i svaka druga ideologija, zasniva na odricanju. On podržava veru u osujećivanje

nagona i

suzbijanje

kreativne

energije. Kao moralni kod, ono stvara dosadna, statična i konformistička društva i poteenjuje domete ljudskih mogućnosti i dostignuća. Ova istina o hrišćanskoj etici jednako važi i za političku filozofiju koja počiva na mitovima poput onog o "autonomnom" pojedincu i društvenom ugovoru. Društva zasnovana na ovakvim doktrinama odgovaraju potrebama samo slabih i nesigurnih. Niče je bio uveren da će se hrišćanstvo samouništiti jer zastupa potragu za večnim, transcendentnim istinama, a ovo neizbežno vodi nauci i njenom fatalnom ispitivanju sopstvene metafizike. N a i v n o obožavanje same nauke kasnije brzo postaje svetovna zamena za hrišćanstvo. Nauka je samo jedna od metoda kojima se mogu ispitivati prirodni fenomeni. Ona ne može stvoriti koherentan sis­ tem vrednosti. Priznavanje njenih ograničenja će, za uzvrat, proizvesti duboko osećanje

31

razočaranja i pesimističnog - nihilizma. A ovo je situacija u kojoj se danas nalazi čovečanstvo.

Procenjivanje Ničeovog skepticizma Ničeov skepticizam je svakako radikalan iako nije sasvim sigurno koliko je on zaista koherentan i sveobuhvatan. Njegova filozo­ fija obiluje proglasima,

od kojih

su neki

ironični, a neki opet namenjeni tome da šokiraju. Na primer, ponekad izgleda da je N i č e pun neprijateljstva prema uzdizanju nauke kao univerzalnog leka za sve ljudske probleme, a opet, nekad je pun divljenja za njena dostignuća. Sve zavisi od delova koje čitate. Totalni

skepticizam

uvek

dovodi

do

paradoksa i praznog vrćenja u krug. Kako mogu N i č e o v e subverzivne tvrdnje o pozna­ vanju

ograničenosti

ljudskog

znanja

da

prežive njegov sopstveni skepticizam? Ako nema ni "istine ni "znanja" kako možemo da prihvatimo N i č e o v epistemološki zahtev da celu realnost svedemo na "energiju" ili volju za moć? A k o "perspektivizam" znači da su sve istine

samo

interpretacije

koje

služe

uspelim oblicima života, tada je i tvrdnja o

32

•

PROCENJIVANJE N I C E O V O G SKEPTICIZMA

kojoj je ovde reč takođe pobednički rezultat ove borbe. N i č e i sam kadkad priznaje daje i njegova filozofija

tek jedna

interpretacija,

jer prosto tako mora biti. Ali, ako je to tako, zašto bismo onda ma koji zaključak njegove filozofije uzimali uopšte tako ozbiljno? Isto tako,

nekoherentno

tvrditi

i

samopobijajuće je

da je jezik kao

metaforičan.

Ovakva

takav neumoljivo

kritika j e ,

takođe,

upotrebljena protiv nekih postmodernih filo­ zofa. Možda sve što nam ostaje jeste da uvek iznova čitamo

N i č e o v e tekstove

slaveći

paradokse koje oni sobom nose. Niče

je,

istraživač

nema

klimavih

sumnje,

oštroumni

genealoških

temelja

mnogih modernih zapadnih verovanja i vre­ dnosti. N o , jesu li njegove pozitivne filo­ zofske ideje toliko utemeljene i jedinstvene kako je on verovao? On je odbacio svu prethodnu filozofiju,

da bi potom izlučio

sopstvenu

koja

deluje

metafizički.

N j e g o v radikalni skepticizam

tako

izrazito

počiva na "činjenici" da je istina samo jedna - "volja za moć" - iz čega sledi da su sva druga

filozofska

ili

naučna

objašnjenja

netačna i iluzorna. Nikada nije sasvim jasno šta "volja za moć" zapravo jeste. Ako se sve

33

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

što je stvoreno upravlja po ovoj neumitnoj sili, kakva je uopšte njena priroda? Na kakav oblik energije se tu referise? Je li "volja za moć"

naučna,

činjenica?

kosmološka

Da li je

ili

u pitanju

biološka psihološka

analiza? Ili je to još jedno metafizičko utemeljavanje

skopčano

s

tim

da opravda one

vrednosti kojima se, čini se, N i č e divi?

Natčovek i večno vraćanje istog U svom najslavnijem delu Zaratestra N i č e je učenja po

konačno

Tako je govorio razjasnio

kojima je najpoznatiji:

dva

ono

o

"natčoveku" i mit o "večnom vraćanju istog". To je ono što on suprotstavlja haosu i očaju nihilizma koji će nastupiti u zapadnom svetu nakon sloma hrišćanskog i naučnog pogleda na svet. Übermensch - što se prevodi sa natčovek ili superčovek - je nova vrsta, superiorni čovek koji će biti sposoban da se otrgne lju­ dskom okupljanju. Nadljudi će biti snažni, jaki i zdravi pojedinci koji vode zemaljski, čulan život, oslobođeni kako od p o g r e š n o g verovanja u transcendentnu realnost tako i od zabrana "morala stada". Oni će spremno

34

prihvatiti

apsurdnost

ljudkog

postojanja,

postavši umetnici u kreiranju sebe samih, ali i

jednog

novog

panevropskog

društva.

Nihova robusna kultura usredsrediće se pre na umetničke nego na metafizičke zadatke. Rutinske i svetovne poslove obavljaće kasta robova. To ne znači da će natčovek biti okrutni

fašistički

mužjak.

Kada j e d n o m

pobede i uspostave se, kada jednom zakorače "iznad" ljudske prirode, biće tolerantni i pristojni prema nižima kojima vladaju. N i č e o v o buduće društvo je izvanredno neodređeno u pogledu detalja. To je reak­ cionarna maštarija sa podlogom u njegovom divljenju za presokratovsku kulturu u Grka. On nigde ne objašnjava niti razmatra, pitanje legitimnosti

t o g bizarnog i

autoritarnog

političkog sistema. Takođe, ne nudi nam ni sugestije oko toga kakav bi se zakon primenjivao

kada nadljude

njihovi

strasni

i

instinktivni životi dovedu do uzajamnih sporova. Međutim,

njegova ideja o natčoveku

imala je znatan uticaj na egzistencijalističke filozofe kakvi su Martin Hajdeger (Martin Heidegger,

1889-1976) ili Žan-Pol Sartr

(Jean-Paul Sartre, 1905-1980). Ako nema ni 35

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

boga ni večnih istina, a svet u kome živimo je

"apsurdan",

onda N i č e pogađa u

srž

stvari. Mi smo tada primorani da sami sebe stvorimo. Ono što mi jesmo vidi se iz izbora koje pravimo i radnji koje činimo. Proces našeg

samostvaranja

mogao

bi

ličiti

na

umetničko stvaranje. Ali, ovo nije knjiga o egzistencijalizmu.

Večno vraćanje istog Ako ne postoji bog onda, verovatno, nema ni večnog života posle smrti. Vremenski raspon koji Niče uzima u obzir je zaista ogroman. Imao je neprestano na umu prisustvo daleke prošlosti, a sam je pisao za budućnost. Učenje o večnom vraćanju istog predstavlja njegovo sopstveno viđenje večnosti.

Tu se istorija

predočava kao kretanje u krugovima koji se ponavljaju

tako

da

"smisao"

života pada

unutar njega samog. Niče svoje ideje ponekad predstavlja doslovno kao naučne činjenice o kosmosu, a nekad kao moralno-psihološku metaforu. Jednom kada shvatimo da se naši izbori i dela uvek iznova ponavljaju, možemo pretpostaviti da ćemo biti veoma pažljivi prema tome kakvi su oni. Nama neće domini-

36

•

V E Č N O VRAĆANJE ISTOG

rati prošlost jer će nas budućnost mnogo više interesovati, što samo znači da mi prihvatamo odgovornost za to što ćemo od sebe stvoriti. Međutim, Ničeovo opravdanje nadljudi i njihovog večnog "vraćanja" puno je parado­ ksa. Ako se vremena ponavljaju, kako uopšte može

doći

do

nastanka

Ubermensch-af?

Francuski filozof Žil Delez (Gilles Deleuse) izvanredno je primetio da je ovaj mit Ničeova verzija Kantovog kategoričkog imperativa ("Ne čini ono što ne bi voleo da se beskrajno ponavlja"). Čak i da je tačna ovakva inte­ rpretacija, pojedinačni životi nadljudi tada bi bili još manje spontani. Uprkos svim ovim unutrašnjim teškoćama i paradoksima N i č e ostaje veliki filozof. On je prva liga - ali ne zato što daje ubedljive odgovore na stanje čovečanstva ili šeme za njegov razvoj. On je značajan j e r postavlja izvorna pitanja na način kako to pre njega niko nije činio. Ta pitanja su možda više psi­ hološka ili sociološka n e g o filozofska, ali i dalje ostaju veoma moderna: Zašto ljudi toliko žude za večnim transcendentnim istinama koje ne postoje i zašto su u toj meri spremni da sebe obmanjuju fa­ ntazijama? 37

NICE I POSTMODERNIZAM

•

M o g u li ljudi i njihovo društvo preživeti na otrcanim, zastarelim idealima i vrednostima u koje niko više zaista ne veruje? Ako se teleološki postavimo prema sebi samima možemo se zapitati kakve ideale, ciljeve i svrhe treba sebi da zadamo i iz kakvih razloga? Niče je prvi postavio pitanje o prirodi modernog života i o pretećem osećanju sum­ nje i gubitka. Izmislio je novu "genealošku" istoriju da bi istražio kako smo dospeli tamo gde smo i šta ćemo dalje. On nudi smeo, mada nekoherentan, niz ideja za koje smatra da

bi

mogle

predstavljati

rešenja

naših

"isuviše ljudskih" problema. On duboko veru­ je u ulogu koju bi umetnost mogla odigrati u stvaranju

razumljivijeg

i

podnošljivijeg

života, tako da u najmanju ruku možemo pre­ poznati i slaviti to g d e smo, nakon toliko vekova samoobmane.

Postmodernizam l Niče Niče je smatrao da su sve "velike priče" (onog doba) bile u stanju kolapsa. Vera prosvetiteljstva u razum i napredak neizbežno bi proizvela

38

političke

sisteme

koji

suzbijaju

POSTMODERNIZAM I NIČE

originalnost

i

druge

ljudske

mogućnosti.

Nauka, sa druge strane, ne može dati vre­ dnosti po kojima bi ljudi trebalo da žive. Sva vera u razum i logiku, zatim u nauku sa njenim "zakonima", "istinu" i "znanje", sve je to dakle bez osnova.

N i č e je osporavao

mogućnost svesnog subjekta čija bi misao ležala u jeziku sa nepromenljivim značenji­ ma. Jedina temeljita istina jeste "volja za moć" - nemilosrdna i večna. Sve ove ideje deluju tako "postmoderno" da ne čudi što Ničea često smatraju praocem naših

postmodernih

verovanja.

Doista,

mnogi postmoderni filozofi su, poput Deride ili

Fukoa,

u

svojim

tekstovima

snažno

naglašavali ovu tvrdnju. Tzv. kreativna čita­ nja

Ničea

su

velikom

broju

francuskih

intelektualaca sa kraja 20-og veka pružila mogućnost

da

napuste

tada

dominantnu

marksističku paradigmu, da je sagledaju na drugačiji način i, shodno tome, stvore različit tip

filozofije.

Mnogi

postmoderni

mislioci

takođe su osetili da su time izbegli totalnu dezintegraciju

evropskog

prosvetiteljskog

projekta koju je Niče tako

samouvereno

najavio. Samo što oni, za razliku od njega, nemaju jasnu viziju budućeg društva.

39

Šta je u stvari postmodernizam? Niko, zapravo, ne zna šta to etiketa "post­ modernizam" znači.

Bar dvojica čuvenih

"postmodernih" filozofa su se odrekli t o g pojma držeći ga za praznog, dvosmislenog i varljivog. Niko, štaviše, pouzdano ne zna ni šta je

"modernizam"

(modernost,

prim,

prev.), u kom smislu smo ga pre nekog vremena "nadišli" ili ga odbacili, ili se pak iz njega razvili.

Postmodernizam je možda

samo etiketa koja zastupa niz držanja, vre­ dnosti, verovanja i osećanja u vezi sa životom s kraja dvadesetog veka. Jedino što je sig­ urno kada je ovaj pojam u pitanju jeste nje­ g o v duboki skepticizam i to da ta sumnja proističe iz opsesije jezikom i značenjem. Problem jezika predstavlja verovatno najbolji pristup za razumevanje postmoderne skepse. Ranije smo mislili da je upotreba jezika nešto sasvim jednostavno i izgledalo nam je da je to "prirodno" poput disanja. Ali, filozofi su u to oduvek sumnjali. Jezik nas može zavesti u raznorazne besmislice ako nismo obazrivi. Mada ga možemo ispravno upotre­ bljavati, jezik ostaje ljudski izum i kao takav gotovo zasigurno nelogičan. Jedno od velikih

40

ŠTA JE USTVARI P O S T M O D E R N I Z A M ?

1

pitanja m o d e m e filozofije bilo je: kako jezik generiše značenja i šta je uopšte značenje? Švajcarski

lingvista

Ferdinand

(Ferdinand de Saussure,

de

Sosir

1857-1913) dao je

ve-rovatno najuverljiviji odgovor na to pita­ nje:

jezik je

sistem

znakova

i

značenje

generiše kroz razliku. Znamo da znak "pas" ne znači isto što i "čas", ali ne zato što su obe ove reči na neki misteriozan način povezane sa svetom, već prosto stoga što se različito i pišu i zvuče. Znaci su stoga "proizvoljni" (arbitrarni, prim.prev.), a njihovo značenje usvojeno u sistemu koji je i sam konven­ cionalan - prihvaćen od svakoga ko jezik koristi. To očito mora biti relativno stabilan sistem da bi mogao odgovoriti potrebi za komunikacijom. I ako je de Sosir u pravu, jezik mora biti nezavisan, što znači da nam on ne može ništa reći o svetu izvan njega, već da su tek naše misli "uhvaćene" unutar njega.

Strukturalisti Razni

filozofi,

lingvisti,

antropolozi

i

psiholozi, koji su prigodno nazvani "struktu­ ralistima"

nastavili

su

da istražuju o v e

kompleksne znakovne sisteme da bi otkrili

41

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

šta nam oni g o v o r e o ljudskoj

•

kulturi i

načinima percepcije i razmišljanja o svetu. Za takve sisteme se često smatra da su "binarni" i

da

značenja

opaženih

generišu

"suprotnosti"

kontrastiranjem

nalik . onima kao

"razum" i "strast", "muško" i "žensko", "priro­ da" i "kultura" itd. Mada ovi sistemi nisu ni na kakav način predodređeni ili "prirodni", strukturalisti su smatrali da su oni relativno postojani.

Derlda i dekonstrukcija Najčuvenije

strukturalističko

objašnjenje

nastanka značenja kao posledice organizaci­ je znakova dao je Žak Derida (rođ. 1930). On je doveo de Sosirove uvide do njihovih destruktivnih

posledica.

Ako

su,

dakle,

znaci "proizvoljni", njihovo značenje nije fiksirano

v e ć je

inherentno

nepostojano.

Derida je subverzivni antifilozof čija "dekonstruktivna" čitanja drugih filozofa otkrivaju semantičke

nestabilnosti.

Derida

se

ne

upušta u rasprave sa filozofima već iznova čita tekstove, kako bi pokazao da njihov nepostojani j e z i k nikada ne može imati samo jedan skup značenja.

42

•

D E R I D A I DEKONSTRUKCIJA

Dekonstrukcija pokazuje da bilo koji niz lingvističkih

znakova

uvek produkuje

više

značenja, pri čemu mnoga mogu biti potpuno nenamerna (neintencionalna). Svi pisci, sma­ tra Derida, čak i oni najpažljiviji i "objektivni", zarobljenici su znakovnih sistema koji konstituišu

njihove

misli

i

neizbežno

ostavljaju

tragove u njihovom delu. Ponovna kreativna čitanja pokazuju na koji su način neke ideje, u ma kom binarnom sistemu, privilegovane u odnosu na druge. Ako sa pravom možemo reći da je značenje generisano razlikom (differance), to znači da će neke razlike imati pre­ dnost nad drugima čija su značenja "odložena" (deferr-ed). Nepostojanost je svojstvo zna­ čenja, čija nam promena neizbežno "izmiče". Ne može biti govora o "prisustvu" stabilnog značenja u komunikaciji bilo da je u pitanju odnos pisca i čitaoca ili govornika i slušaoca. Derida

subvertira

svaku

filozofsku

tvrdnju

koja bi se odnosila na trajne istine izvan ili iza jezika. Deridin

zaključak

da

je

jezik

uvek

metaforičan je sasvim "ničeanski". Ovo ima nekoliko ozbiljnih posledica.

Jedna je da

filozofija ne može ići "iza" jezika i doseći nekakvu objektivnu "istinu", koja bi nadilazila

43

NICE I P O S T M O D E B N I Z A M

•

njihove trenutne istorijske okvire. Tekst nika­ da nema samo jedno značenje. Jezik ne može nikada

prodreti

u

nekakvo

unutrašnje

značenje i pokupiti "suštine" pojmova poput "istine" ili "znanja". Verovanje da se to može obično se naziva esencijalizam. Još radikalni­ je, Deridin zaključak je da za temeljno pola­ ganje vere u "identitet" - to da je A uvek jednako A - nema više garancija. Kao i Niče, Derida je takođe veliki zastupnik tranzicije i transfomacije, a kritičar ubeđenja da se u jeziku nekako mogu fiksirati ideje i sprečiti njihova promena, tj. verovanja koje on naziva "logocentrizmom". Mišljenje da jezik stvara stabilne i "totalne" izvesnosti ne samo da je opasno nego i zavodi. Jezik to može, ali jedino pod uslovom da vrši nasilje nad alternativnim čitanjem ili isključivanjem svega onog što se razume kao "drugo". Ovo, u praksi, obično znači ustanovljavanje hegemonije koja marginalizuje sve one čije vrednosti i verovanja ne odgovaraju nekom slučajnom i ograničenom viđenju sveta. Postmodernisti kakav je Derida slave razliku, raznolikost i ono marginalno, stvari koje ovetaju u pluralističkoj i tolera­ ntnoj demokratiji.

44

Derida i Niče U eseju "Podsticaji" Derida se, naravno, drži toga "da nema ni Ničeove istine niti istine Ničeovog teksta". Pa ipak, njegov duboki skep­ ticizam u vezi sa postojanošću lingvističkog značenja može se shvatiti kao dalji razvoj Ničeovog eseja "O istini i laži u njihovom vanmoralnom smislu". Za potonjeg, jezik je medij

koji

zamrzava korisne

ali

iluzorne

pojmove kakvi su "istina" i "znanje", zato što su

oni

potrebni

ljudima

kao

socijalnim

bićima. Nije važno jesu li te stvari istinite ili ne. To su fikcije čija se vrednost sastoji u tome što omogućavaju evolutivne procese u društvu i jedino su filozofi dovoljno ludi da pomisle da bi jezik mogao obezbediti pristup metafizičkim viđenjima takvih stvari. Derida je još skeptičniji od Ničea, s tim da je manje sklon hijerarhiji od njega. Ono što je za Ničea neizbežna i dobrodošla nužnost, za Deridu je time više sporno. Ako su značenja inherentno nepostojna, neizbežno je da se svi sistemi verovanja iskušavaju kao "esencijalistički". Etičke i političke doktrine uvek su utemeljene u nekom esencijalnom mitu o ljudskoj prirodi. Iz jezika se, međutim, ne 45

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

mogu zasnovati esencijalne "istine", tako da su etičke i političke doktrine skoro uvek konstrukti

koje

autoritarne

institucije

nameću svima ostalima. Deridina filozofija često zvuči uznemiru­ juće nadrealno, posebno kada tvrdi da ne postoji ništa "izvan" jezika. Za njega su jezik i realnost ista stvar; nikada ne možemo umaći tekstualnosti i slobodnom protoku označitelja. Možda je najveća slabost dekonstrukcije to što ona može predstavljati tek negativnu i parazitsku

delatnost.

Ona

doista

dopušta

kritičko čitanje, ali ne omogućava nekakvu novu

neesencijalističku

ili

nemetafizičku

etičku i političku filozofiju koja bi zamenila onu koja je propala. To znači da nije jasno kako bi Derida branio ljudska prava i slobode koje još uvek smatra vrednim.

Liotar i Niče Francuski filozof Žan-Fransoa Liotar (JeanFrancois Liotard,

1928-1998) je ispitivao

mnoge političke konsekvence postmodernog skepticizma.

U

svom najpoznatijem

radu

Postmoderno stanje (1979) on, poput Ničea, tvrdi da su sve "velike naracije" zapadne civ-

46

LIOTAR I NICE

ilizacije propale. Dosad je uvek bilo mnogo različitih, premda međusobno povezanih, "priča" ili totalnih objašnjenja ljudske prirode i istorije kao što su hrišćanstvo, prosvetiteljstvo i marksizam. (Marks je i sam još jedno "čedo prosvetiteljstva zbog svoje nepomućene vere u razum i oslanjanja na "naučno" determinisana predviđanja.) Liotar, kao i Derida, insistira da se esencijalistička zasnivanja svih ovih "velikih naraci­ ja" više ne mogu prihvatati. Liotar se odrekao svojih pređašnjih marksističkih uverenja i angažmana u Komunističkoj partiji Francuske, pre svega zbog izdaje koja je usledila nakon pariških "događanja" iz 1968.godine. U svom naučnospoznajnom ustanovljenju, marksizam sadrži autoritarne tendencije, koje su svojim soci­ jalnim inženjeringom u našem veku dovele do komunističkih zatvorskih država. Totalna objašnjenja vode totalitarnim društvima. Prema Liotaru, marksistička velika naracija ignorisala je libidinalni potencijal čoveka (ili, Ničeovom terminologijom, njegovu dionizijsku prirodu). Latentne ljudske strasti zauvek će činiti nemogućim podvođenje ljudi nekoj teorijskoj doktrini, što je ujedno i 47

NICE I POSTMODERNIZAM

•

jedan od razloga kolapsa komunističke real­ nosti i ideologije iz 1989. godine. Velika naracija koja je do sada preovladavala u zapadnoj Evropi, iako ne odveć utopijska, bila je ona kapitalistička. Razni postmodernistički pisci nude različite inte­ rpretacije o tome gde smo sada, predviđajući uglavnom turobnu budućnost bez utopije Sam se Liotar zalaže za društvo koje je tole­ rantno, pragmatično i pluralističko, libertersko i anarhističko, koje iznova slavi razlike kloneći se svake monolitnosti. Naracije takvog društva bile bi male, "lokalne", "para­ lelne", a nikako hijerarhijske. Izleda da zapadna civilizacija u ovoom trenutku evoluira u pravcu nekakvog posttehno-kapitalističkog društva u kome su negdašnja značenja velikih reči, kao što su "progres" i "sloboda", tako pomerena da označavaju još samo uvećane profite korpo­ racija, veću industrijsku produktivnost i širi izbor za njihove konzumente. Naš postmoderni svet, kako stvari stoje, postaje jedna duhovna praznina i kulturna površnost sa socijalnim praksama koje se beskrajno pona­ vljaju i parodiraju, fragmentirani svet otuđenih individuuma bez samoosećanja ili 48

LIOTAR I NICE

smisla za istoriju, ali zato priključenih na hi­ ljade raznih TV kanala.

Istu takvu viziju

sadašnjosti i budućnosti pred nas stavlja još jedan postmodernista,

Žan Bodrijar (Jean

Baudrillard, rođ. 1929.). Za njega, postmoderni svet je jedan od simulakruma u kome više

nema

površine.

razlike

između

stvarnosti

i

Savremeni građani neće postati

"nadljudi", već samo konzumenti medija u svetu znakova bez označitelja. I Niče i Liotar istražuju značaj kolapsa izvesnih zapadnih verovanja. Obojica su duboko kritički

nastrojeni

prema

prosvetiteljstvu,

njegovim ambicioznim ciljevima i naivnoj doktrini o ljudskom usavršavanju. Niče je, mada je

sasvim

slabo

ili

gotovo

nikako

poznavao marksističke ideje, uvek bio nepri­ jateljski

raspoložen

jalizma.

P r e d v i d e o je da bi i n g e n i o z n e

prema

idejama

soci­

Rusoove ideje lako mogle voditi u politički fanatizam i represivne režime koji guše indi­ vidualne slobode. I jedan i drugi pozdravili su propast dominantnih "naracija" njihovog doba, pošto su se osnivale na neistinitim pretpostavkama i već stoga su bile načelno štetne. Pa ipak, Liotarova vizija pluralnog društva veoma se razlikuje od N i č e o v o g

49

NICE I POSTMODEHNIZAM

hijerarhičnog projekta društva natčoveka i radmka-robova. Ali, zanimljivo je da Liotar, isto kao Niče, smatra da je ljudska istorija neizbežno i neumoljivo ciklična. Po njemu, to kruženje se sastoji u tome što se mode­ rnističke totalne "velike naracije" uvek iznova odbacuju različitim oblicima postmodernog skepticizma.

Fuko i politički diskurs Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984) je verovatno prvi posleratni filozof koji je Ničea smatrao ozbiljnim političkim misliocem. Niče je bio ubeđen da se u središtu svakog filozo­ fskog mišljenja nalazi moć. Ta moć je unive­ rzalna i koristi je svako živo biće; ta činjenica govori praktično sve o njima, a posebno o nji­ hovim verovanjima i vrednostima. Ničeova misao je dozvolila Fukou da moć i pojedinca razmatra na potpuno nov način, sasvim izvan tradicionalne liberalističke ili marksističke filozofije. Politička filozofija se tradicionalno usredsređuje na problem "legitimnosti". Tu se "moć" predočava kao kakav metafizički entitet sapripadan državi, koji dovodi do saglasnosti njenih autonomnih 50

F U K O I POLITIČKI DISKURS

građana. Onda država proizvodi "zakone", a građanima dodeljuje njihova "prava". Fuko, međutim, pri tom sugeriše da stvarna uloga ovakvog političkog stava jeste da demaskira činjenicu sirove moći i dominacije. Moć nema suštine; ona se samo javlja u različitim oblici­ ma. I dok neke grupacije drže monopole nad izvesnim oblicima moći, drugi je gotovo i ne poseduju. Moć, dakle, nije nešto što poseduje samo država niti pak nešto što može biti "ograničeno" u nekoj meri. Aistorični autonomni ljudi o kojima ovaj tradicionalni politički diskurs govori nikada, zapravo, nisu postojali. Ljudi imaju sopstvenu istoriju, baš kao što imaju i svoja verovanja i vrednosti. Sistemske mreže i disciplinarne institucije konstituišu ljuske subjekte i vrše kontrolu nad njima. Kontrola nad njihovim "diskursima" određuje kako dozvoljene misli, verovanja i dejstva tako i sliku individua o njima samima. Ljudska bića nemaju jedi­ nstveni identitet koji bi bio "njihov". Oni su subjekti koje je stvorio sistem u svojim mrežama moći, čega oni obično uopšte nisu svesni. Najvažniji Fukoovi radovi predstavljaju "genealoške" istorije takvih epistemičkih 51

NICE I POSTMODERNIZAM

instituta koji definišu normalnost i potpo­ mažu ustanovljenje zatvora i ludnica za one koji su klasifikovani kao "iracionalni" ili "kriminalni". Ove nametnute klasifikacije postoje da bi subjekti bili normalizovani i, na taj način, učinjeni regularnim i kontrolabilnim. Moć kontroliše i kažnjava, a discipli­ narne prakse proizvode prihvatljiva ljudska bića, instaliraju "njihove" vrednosti i regulišu njihovo ponašanje. Ljude treniraju kako bi postali autoregulativni i preuzeli odgo­ vornost za "sopstvena" dela. Središnja metefora Fukoove kritike društva je "panop­ tikum" - zatvor u kome su svi sve vreme pod nadzorom. Fukoova filozofija svakako sve više dobij a na značaju u sadašnjem dobu informatike u znanje i moć jesu jedno te isto. . . .moć proizvodi znanje. . .moć i znanje (se) neposredno uzajamno uslovljavaju.1*) Fukoove istorije otkrivaju da će "istina" i "znanje" nužno uvek biti interpretacije, koje istovremeno sadrže i redukciju i represiju. "MišeI Fuko, Nadzirati i kažnjavati, str. 33, Prosveta, Beograd, 1997.

52

FUKO I NICE

Znanje uvek zahteva posebno kvalifikovane interpretatore i njihove zastupnike, što je ujedno način da moćne elite evoluiraju.

Fuko i Niče U radu pod naslovom Poredak stvari (19645) Fuko čvrsto stoji na stanovištu da je Niče zasnovao jedinstveni oblik skeptičke filozofi­ je koji danas nazivamo "postmodernim". Niče označava prag posle koga savremena filozofija može iznova početi sa mišljenjem; i on će, bez sumnje, još dugo nastaviti da dominira tokom njenog napredovanja.15) Može se imati razumevanja za ovakav sud, mada Niče nikada nije do kraja jasno domi­ slio "genealošku" teoriju, odnosno sistema­ tski metod u istoriografiji. Ničeova filozofija je čudna mešavina rasutih, često gotovo nasumičnih opservacija o istoriji i psihologi­ ji, zasnovanih na intuiciji i ličnoj idiosinkraziji, koja ne pokazuje ništa od savršenog metodskog pristupa kakav praktikuje Fuko. Takođe, Niče je manje od njega skeptičan u 15 Foucault, The Order of Things, trans. Alan Sheridan, London: Pantheon, 1970, str.353-4.

53

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

pogledu pojedinačnog ljudskog identiteta. On je, izgleda, verovao da postoje izvesni esencijalni psihološki kvaliteti koji ljude čine onakvim kakvi su i sačinjavaju jezgro nji­ hovih uverenja i vrednosti. Frojd (Sigmund Freud), 1856-1938 je primetio da je Niče je­ dinstven upravo po tome što je otkrio šta su u stvari temeljne činjenice o ljudskoj prirodi. Niče je isto tako utvrdio da je, naravno, za superiorne i, u estetskom smislu, uznapre­ dovale pojedince moguće da sami iskuju sopstveni identitet.

Niče i postmoderni feminizam Ničeovi stavovi kada su žene u pitanju su grozno seksistički i nema potrebe ovde ih ponavljati. Iako reakcionarne, njegove ideje o ulozi žene su koherentne: besmisleno je da žene pokušavaju da liče na muškarce; muškarci i žene retko kada razumeju jedni druge; muškarci vide žene kao mirne i nežne, dok su one u stvari "divlje". Do sada je bilo loše. Međutim, u isto vreme Niče naglašava da ne postoji nikakva temeljna i nepromenljiva priroda muškaraca i žena. Uopšte, nema nikakvog postojanog 54

•

NIČE I POSTMODERNI FEMINIZAM

identiteta. Nadčovek i nadžena moraju kreirati sami sebe. Ovaj tip anti-esencijalizma mnogi postfeministički filozofi smatraju upotrebljivim. Ničeova genealoška istraživanja hrišćanske etike razotkrila su fenomen "resentimana". Oni koji ostaju bez privilegija potiskuju svoj bes i smeraju osvetu i, pri tome, izumevaju novi sistem vrednosti koji osuđuje njihove tlačitelje a naglašava značaj jednakosti. Samo, taj oblik "jednakosti" je mit, jer posta­ jući jednaki, dakle, "isti" kao njihovi gospo­ dari "žrtve" potiskuju ono što je različito i jedinstveno kod njih samih. Neki postfemi­ nistički filozofi smatraju da je upravo u tome grešila tradicionalna feministička politička filozofija. Ako postizanje jednakosti znači brisanje razlika među polovima i preuzima­ nje nekog pomoćnog muškog identiteta (od strane žena), to je prevelika cena. Niče bi mogao biti od koristi postfeminističkoj filo­ zofiji u pokušaju da se prevrednuje tradi­ cionalni pogled na autonomiju i individua­ lnost i potraži drugačiji oblik feminističke politike koji afirmiše razliku.

55

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

Niče i Rorti Ričard Rorti ( Richard Rorty, rod. 1931. ) je vodeći postmoderni filozof u Sjedinjenim Američkim Državama. On se slaže sa ničeanskom kritikom metafizičkih pojmova "istine", "identiteta" i "znanja". Kao i Niče, on je "meta-filozof" jer su sve njegove misli usmerene na filozofiju kao takvu i isto tako iskazuje duboku skepsu prema korespodentnoj teoriji "istine". Način kojim praznina uzima na sebe formu kocke koja je utiskuje nema nikakve analogije sa relacijom između rečeničke istine i događaja o kojem rečenica govori.16) Prosvetiteljska vera u napredak vodila je filo­ zofe 18-og veka ka zamisli da je njihov posao da ustanove pouzdane osnove svih oblika znanja na zapadu. Od tada, savrena filozofija bila je uglavnom fokusirana na veliki episte­ mološki projekat - umsko otkrivanje isti­ nskog znanja. Filozofi su prihvatili viziju uma kao "ogledala" sposobnog da reflektuje 16

Richard Rorty, "Objectivity, Relativism and Truth", u Philosophical Papers, Vol. 1. Cambridge: Cambridge University Press, 1991.

56

•

NICE I KORTI

objektivnu realnost izvan njega. Zbog toga se moderna filizofija u svojim "pojmovnim" i "fenomenološkim" analizama najčešće koncentrisala na "glačanje" ogledala, tj. na israživanje aktualnog procesa saznavanja i zaključivanja. Eventualnim raščaravanjem uma i njegovih veza sa spoljašnjošću, filozo­ fija je verovala da će moći spoznati "realnost" samu. Tu veru da ćemo biti sposobni da prodremo u temeljnu prirodu stvari Rorti naziva "slučajem više filozofije". Filozofi su, međutim, društvena bića i nji­ hova iskustva mogu biti jedino interpretacije posredovane jezikom. Ne postoji bilo kakav privilegovani pristup ni unutarnjim procesi­ ma mišljenja niti spoljašnjoj objektivnoj realnosti. Takođe, ne postoje nikakve "čiste činjenice" već samo teorije. Čak i filozofi koji su prividno svesni ove činjenice i dalje govore o "svetu" kao da on postoji odvojeno od naših pojmovnih šema u vezi s njim. Za ljudska bića jedina realnost jeste kultura. Razum nije nikakav bezvremeni normativni ideal pomoću koga možemo otkriti večne istine. Rortijev skepticizam je očito veoma blizak Ničeovom, mada su njegovi zaključci 57

različiti. Za njega, filozofija je bliska sa književnom kritikom - ona je samo još jedan oblik "razgovora" o našim uverenjima. Ona je korisna jer nam pomaže da oslobodimo svoju maštu i tako se otvorimo za jedno plurali­ stičko društvo u kome je moguće voditi mnoštvo različitih "razgovora". Ali, filozofija ni u kom slučaju nije mesto sa koga smemo presuđivati o tvrdnjama koje pripadaju drugačijim govorima. Prema tome, Rorti smatra da ne može biti reči o "tvrdim (naučnim) činjenicama" nego tek o "tvrdim pregovorima unutar zaje­ dnice". Njegovo jeretičko degradiranje nauke u oblik "razgovora" izazvao je veliku debatu i proizveo čitavu seriju prigovora u formi postmodernog skepticizma i relativi­ zma kod američkih studenata (u najskorije vreme u "Sokal debati"). Mnogi moderni na­ učnici preko volje priznaju da je "objektivno naučno znanje" iluzija. Ali oni ostaju pri tome da će naučni govor uvek biti privilegovan zbog svoje jedinstvene sposobnosti da daje tačna predviđanja vezana za merljivi empirijski svet. Rortijevo pragmatično gledište je da je krajnje irelevantno je li nauka objektivno "istinita" ili tek "društveni 58

i kulturni konstrukt". Važno je samo da "ubedimo ljude da se ponašaju drugačije nego što su to činili u prošlosti" i ohrabruje­ mo slobodne i otvorene "istraživačke zaje­ dnice" u traženju "nenasilnih sporazuma". Rortijev radikalni skepticizam, kao i nje­ govo zastupanje epistemološkog i moralnog relativizma, raskriva druge etičke i političke probleme u filozofiji. Ako nema suštinskih istina o ljudkoj prirodi, tada je nemoguće postaviti ni univerzalnu etičku filozofiju. To znači da nema privilegovanog etičkog "govo­ ra" koji bi dozvolio osudu onih čija su dela, recimo, okrutna. Rorti predlaže da, bez obzi­ ra na sve, treba izabrati život u pluralističkom društvu koje će tolerisati i ohrabrivati egzi­ stenciju velikog broja "samoizgrađenih" lju­ dskih bića. Ti ironočno-skeptični nadmuškarci i nadžene izabraće sisteme verovanja koje će sami preferirati. Rortijeva vizija tog budućeg tolerantnog, pluralnog i demokratskog društva deluje dosta različito u odnosu na Ničeovo aristo­ kratsku društvo. Ipak, ona su verovatno jednako elitistička - pojedinac mora imati mnogo slobodnog vremena i obrazovanja da bi mogao participirati u ironičnim "raz-govo59

NICE I POSTMODERNIZAM

•

rima" koje Rorti ima na umu. Ako su sve poli­ tičke ideologije relativne, pa stoga jednake vrednosti, to bi pojedince moglo navesti na vođenje života u poražavajuće apatičnom kvijtizmu. Sto bi za Rortija značilo izvesno prisilno insistiranje na toleranciji različitih "raz-govora", za Ničea bi to imalo veze sa neizbežnom borbom ideja i "voljom za istinu". Ali, kod njega to bi predstavljalo prepreku za ono što je kreativno i snažno, a pripomoglo ono slabo koje je osuđeno da nestane. To Niče nikako ne bi dozvolio.

Niče postmodernista? Je li, dakle, Niče u stvari postmodernista? Možda. On je svakako izvikan kao uzrok skoro svim filozofskim kretanjima proteklog veka, pa što ne bi bio postmodernista? Razlozi za Ničeovu neprestanu popularnost nalaze se u svim onim zavodljivim i, poznato je, vrlo prilagodljivim osobinama njegovog rada. Ta misao pokriva ogroman broj pitanja, a njegovi pogledi variraju i značajno se menjaju. Ničeanska proročka mudrost često je izražena figurativno, prosto se na taj način izručujući najrazličitijim oblicima kreativnog 60

NICE POSTMODERNISTA?

čitanja i interpretacija. Sve je pitanje nagla­ ska i izbora. On je poput čarobnog ogledala u kome drugi filozofi nalaze sopstvene ideje. Kao što smo videli, Niče je prihvaćen od strane mnogih postmodernista kao prvi "antifilozof", pre svega, zbog svojih pogleda u vezi sa jezikom i značenjem, potom genealoških studija o moći i čuvenog "perspektivizma". Drugim rečima, radije prihvataju ranog Ničea, koji silovito napada metafiziku Kanta i Hegela, dok dogmatsko vizionarstvo kasnijeg više-manje ignorišu. Ako je Niče i bio dekostruktivista, to nije dugo potrajalo. Uskoro on napušta svoje rane teorije o jeziku i značenju čije mesto zauzi­ maju one složenije, manje postmoderne, i čak obustavlja objavljivanje eseja "O istini i laži u njihovom izvan-moralnom smislu". U svom kasnijem radu, Niče postaje sasvim izričit u tome da su izvesni moralni i politički pogledi nadređeni drugim. Kada sa samouverenošću predskazuje da će društvo nadčoveka smeniti robovski moral hrišćanstva, to nema mnogo veze sa perspektivizmom. I verovatno bi postmoderni kulturni fenomen sagledao kao poslednji stadijum dekadencije zapa­ dnjačkog liberalizma, prezirući njegov mli61

NICE I POSTMODERNIZAM

tavi relativizam. Niče je nazirao obrise post­ moderne kulture, ali to nije ona u kojoj mi sada živimo. On, međutim, i dalje zvuči kao postmo­ dernista. "Velike naracije" hrišćanstva, zapadnog liberalizma, nauke i progresa propale su, kaže Niče. Entiteti kao "istina" i "znanje" obične su iluzije, pa filozofu ne preostaje drugo do da duhovitim aforizmi­ ma skreću pažnju na tu melanholičnu situaciju. Sve to zvuči već jako poznato. Na žalost, odgovori se baš ne naziru.

Niče fenomenalista Budući da je bio nemački filozof, Ničeov rad i misao nalazio se u senci koju je ostavljao ogroman uticaj idealista, posebno Kanta i Hegela. U vezi s tim, on je uvek bio zapitan nad idejom koju su engleski fenomenalisti uzimali kao nešto očigledno: da su pojava i realnost u stvari jedno te isto. Fenomenalisti su bili sasvim zadovoljni time da je svet koji vidimo onaj "pravi" ("realan"). Za njih ljudsko znanje može i biti jedino "fenomenalno" (tj. pojavno, prim. prev.). Mi zapravo ne možemo zamisliti kakav je "stvarni svet", i sve dok to 62

•

RAZVOJ PRSPEKTIVIZMA

ipak činimo ne možemo umaći fenomenalizmu. Zbog toga je samo postavljanje pitanja o tom drugom "pravom" svetu ili samo po sebi pogrešno ili obično traćenje vremena. Stoga i Ničeovo insistiranje da je svo naše znanje limitirano našim pojavnim iskustvom nije neka nova zastrašujuća filozofska ideja. Ničeov jarosni ateizam i radikalno odbacivanje sve metafizike dovode ga do pragmatizma zasnovanog na fenomenalističkoj doktrini. Ipak, njegova filozofija osta­ je jedinstvena po tome što on fenomenalizam shvata u većem stepenu kao moralno i poli­ tičko pitanje nego što se to obično čini. Oko istinitosti ovih stavova uvek je bio nepo­ pustljiv... Deliti svet na "pmvi" i "prividni". . . simptom (je) života koji propada."

Razvoj pespektivizma Ničeova dosledno relativistička teorija "perspektivizma" izgleda da je prošla kroz nekoliko faza. U svojim ranijim delima, čini 17

"Niče, Sumrak idola, " U m " u filozofiji", paragraf 6, str. 26, Gräfes, Beograd, 1982.

63

se verovao je da se filozofska istina mora ticati stvari kakve one "zaista" jesu, dakle ne samo toga kako se pojavljuju. Međutim, u kasnijim radovima on je ovo prevazišao. 1. Ako je fenomenološko znanje jedino koje ljudi mogu posedovati, tada ono krivotvori svet kakav on "zaista jeste", učitavajući u njega ljudske kategorije i pojmove. Dakle, ovo homo-centrično znanje ne može biti "istinito". 2. U tom slučaju, govoriti o "numenalnim" ( trascendentnim ) svetovima za čoveka naprosto nema smisla, jer sve što se može iskusiti pripada samo našem privatnom pojavnom svetu. 3. To znači da je težnja jednog Platona, kao i hrišćanskih i filozofa prosvetiteljstva, za onim jedinim objektivnim znanjem, odnosno numenalnim ili transcendentnim istinama, ne samo pogrešna i nedokaziva nego istodobno izlišna za nas kao vrstu. 4. Ali ako nema "numenalnog "sveta, govoriti o njemu kao o "prividnom"ko­ bna je greška. 5. Prema tome, svo ljudsko znanje i 64

•

MANJE RADIKALNI PERSPEKTTVIZAM

percepcija nužno su perspektivistički i jedinstveni za svakog pojedinačno. 6. Svako znanje o svetu numena (ako nešto takvo uopšte postoji!) moralo bi biti apsolutno i potpuno objektivno. To bi ga, međutim učinilo sasvim neperspektivističkim, ne-humanim i nečim o čemu se ne može govoriti niti se može zamisliti. Dakle, jedini svet o kome može biti reči jeste fenomenalni svet.

Manje radikalni perspektivizam Niče zaključuje da će uvek postojati mnoštvo različitih "zahvata" u svet, tj. bar onoliko na koliko se raznih načina objekat može percipi­ rati sa različitih mesta. (Nema ničeg posebno novog u ideji da ljudi delimično svet sagle­ davaju svojim položajem u njemu ili onim šta žele i čemu teže. Ostavite gladnog čoveka u samoposluzi ako hoćete ovo da proverite.) Svaka pojedina težnja gledaće da se ispolji i potisne ostale koje su njena alternativa. Otuda Ničeov uvid da će naučne tvrdnje uvek biti određene onim u čemu leži naš interes (ili ako to treba reći što više ničeanski, "volja 65

NICE I POSTMODERNIZAM

•

za moć" će uvek determinisati našu "volju za istinom") Neke će interpretacije, naravno, biti manje tačne i više će iskriviti stvari od drugih tačnijih. Ali to neće biti "jedino istini­ to objašnjenje" koje isključuje sve ostale. Ničeovo "perspektivističko" učenje nije u stvari tako radikalno. On ne navodi na zaključak da nema ni malo istine u vezi sa ovom situacijom, niti da su sve interpretacije jednako ispravne ili opravdane.

Niče i nauka Sa ovim donekle jasnijim razumevanjem o tome kako se razvijala Ničeova teorija saznanja njegovi raniji stavovi deluju manje radikalno i manje postmoderno. U svojim ranim esejima on je esktremno skeptičan po pitanju pouzdanosti naučnog saznanja. Samo, taj skepticizam uperen je jedino pro­ tiv onih koji teže da nauku učine novom metafizikom, ako se to tiče tvrdnji o otkri­ vanju istina o "realnom" svetu s one strane pojavnog sveta. Prilično je bljutavo kako se Niče, u poznijim delima, sa divljenjem uznosi nad naučnim dostignućima dobijenim dosadnim istraživanjem sveta fenome66

NICE I NAUKA

na. Njegova kritika učenja o kauzalnosti je, takođe, uperena jedino ka onima koji tvrde da poseduju numenalno znanje o "kauza­ lnosti kao takvoj". Naučnicima koji istražuju materijalni svet "govor uzroka" je krajnje pogodan u međusobnoj komunikaciji. Na ovaj čisto fenomenalistički pristup nauci uveliko je uticala filozofija dvadesetog veka, pre svega logički pozitivizam. Je li takav pri­ stup uopšte moguć ili poželjan sasvim je druga stvar. Uzgred, mnogi filozofi misle da nije. Ali, Ničea je daleko više interesovalo zbog čega se ljudska transcendentna uverenja mnogo ređe istražuju i propituju nego što je slučaj sa "problemom fenomenalizma" kao takvim. Njegovi uvidi su zato pre istorijski, kulturni i psihološki no filozofski, iz čega sledi da ga je bolje smatrati "mislio­ cem" nego "filozofom". Pa, neka i bude tako.

Subjekat Kao što znamo, Niče je mislio da su ljudska bića bitno određena "voljom za moć" koja upravlja svim formama egzistencije. Ovo učenje konačno ga je dovelo do nekih "naturalističkih" ili čak "esencijalističkih" uvere67

NIČE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

nja koja, opet, nisu suviše postmoderna. Počeo je, isto tako, da veruje da su određene psihološke i fiziološke činjenice odgovorne kada se radi o razlikama u ljudskoj prirodi. I mada nije očekivao da bi čovek kao subjekti­ vnost ikada mogao u potpunosti biti protu­ mačen fizikalističkim ili redukcionističkim objašnjenjima, nije verovao ni da on može predstavljati nešto više od društvenog ili lingvističkog konstrukta.

Zaključak Dakle, Niče može biti uvršćen među postmoderniste samo pod uslovom da u velikoj meri ignorišemo njegov kasniji rad. On će zauvek ostati da slovi kao izuzetno maštovit i originalan mislilac, ako već ne kao filozof suviše koherentan. Naravno, on "velike reči" poput "istine", "znanja" ili "značenja" upotrebljava sa nekom bezbrižnom razuzdanošću. Njegovi mnogi nasumični uvidi sistematski su razvijani u filozofiji 20-og veka, recimo kod Hajdegera ili Ludviga Vitgenštajna. Mada ga ne možemo držati odgovornim zbog svih uznemirujućih postmodernih gledišta, njegove ideje su ih 68

svakako u velikoj meri ohrabrile da tako različito misle o modernom svetu i njegovim jedinstvenim problemima. Ničeova filozofija će nema sumnje zauvek ostati inspirativna, zbog čega ćemo ovu knjigu dovršiti jednim briljantnim Fukoovim zapažanjem: Jedini valjan Ničeov doprinos misli jeste kako je nju samu najbolje koristiti, kako je deformisati tako da ječi i protestuje. Ako komentatori budu rekli da nisam ostao veran Ničeu, to neće biti ni od kakvog značaja.18)

'"Foucault, "Prison Talk", trans. Colin Gordon, u Radical PhUosophy, No. 16 ( Spring 1977 ), p.33.

69

NIČE I POSTMODERNIZAM

KLJUČNE IDEJE Apolonsko/dionizijsko U Rođenju tragedije Niče objašnjava šta je ono što je jedinstveno u razvoju civilizacije antičkih Grka. Dva principa koja su uvek na delu u grčkim tragedijama idetifikuju se sa bogovima Apolonom i Dionisom. Dok je apolonski princip umski, racionalan i nekako poslušan, dionizijski se povezuje sa onim jarosnim, razuzdanim i nestabilnim. Ključna uloga hora u ovim teatarskim događanjima sastojala se u tome da izolovana apolonska individualnost postane deo dionizijske zaje­ dnice, koja slavi život i prihvata ga sa svim njegovim nestalnostima. Složeno estetsko iskustvo koje daje grčka tragedija dopuštalo je pojedinačnom građaninu da u samom sebi postigne ravnotežu oba temperamenta. Pomirenje tih suprotnosti u tragedijama jeste ono što grčku kulturu čini jedinstvenom. Niče teži da sva različita dostignuća kasnijih civilizacija meri u odnosu na ovu paradigmu.

70

KLJUČNE IDEJE

Autonomija Kant je držao da iz "treba sledi mogu" racionalni pojedinac mora imati svesti o slo­ bodi da bi se mogao odlučiti za moralno biće. Veliki deo političke misli prosvetiteljstva bezuslovno polazi od premise o svesnom i racionalnom pojedincu koji slobodno praktikuje svoja politička određenja. Ničeova genealoška istraživanja tradicionalnog morala otkrivaju da pojedinac zapravo vrši veoma mali broj autentičnih i stvarno neza­ visnih izbora. Borbe koje proizlaze iz "volje za moć" proizvode ljudska uverenja, stavove i vrednosti, na način koga oni obično nisu svesni. Niče često, mada ne uvek sa konzis­ tencijom, izjavljuje da je i samo postojanje nezavisnog subjekta tek mit.

Prosvetiteljstvo Prosvetiteljstvo se obično vezuje za određeni period istorije (otprilike poslednjih 200 godina). No, "prosvetiteljstvo" je u stvari je­ dno kratkotrajno držanje uma koje sumnjiči religiozna objašnjenja, veruje da će moć razu­ ma i nauke resiti većinu ljudskih problema i, 71

NICE I POSTMODERNIZAM

•

možda naivno ali zadivljujuće polaže veru u socijalni, ekonomski, politički i čak moralni napredak. Niče je pokazao da veći deo ovog "projekta" ima nepouzdane i sumnjive teme­ lje. Bio je surov prema ljudskoj aroganciji i prostodušnoj naivnosti, ali zato otvoren za izvorni naučni napredak. Veliki broj postmodernh filozofa kritičan je u odnosu na prosvetiteljski projekat, posebno zbog nje­ govih utopijskih ambicija, koje sada izgleda skončavaju u propasti. Mnoga ljudska ponašanja tokom dvadesetog veka (u Nemačkoj, Rusiji, Bosni... ) ne ukazuju da njegova realizacija napreduje naročito dobro, mada to ne mora biti argument za napuštanje projek­ ta u celini.

Esencijalizam Prvo su Sokrat i, posle njega, Aristotel, posticali na poimanje da izvesni predmeti poseduju misteriozne "suštine" bez kojih ne mogu postojati, ali koje se isto tako ne mogu otkriti ni na jedan način koji bi se, u običnom smislu, mogao smatrati naučnim. Davanjem ubeđivačke definicije "suštine" "ljudske prirode" Tkao "racionalne" ili kao 72

•

KLJUČNE IDEJE

one sa "istočnim grehom") ne dolazi se teško do opravdanja određenih oblika autoritarnih socijalnih i političkih institucija. Esencijalizam, takođe, podržava veru u mogućnost dosezanja objektivne, večne i apsolutne istine i, sa velikom samouverenošću, u sposobnost jezi­ ka da ih otkrije i "zamrzne", što je poznato kao "logocentrizam". Kod Ničea nije bilo ničeg sličnog.

Večito vraćanje Ovo je ničeovski mit koji istoriju vidi kao beskrajnu seriju uvek iznova ponovljenih ciklusa. Niče je mislio da će shvatanje ovog mita svakoga naterati da pažljivo razmotri sve svoje odluke, kako bi postao siguran da je vredelo da se njegov život ponovi. To učenje je beskrajno interpretirano kao etički izazov (čini samo one stvari koje bi sa zado­ voljstvom ponovio), ali i kao estetski podsticaj (da načini svoj život estetskom celinom koju vredi ponoviti). Niče je mislio da sve kosmološke teorije njegovog doba pokazuju da je ovakva ciklična vizija istorije naučno istinita.

73

NICE I P O S T M O D E R N I Z A M

•

Egzistencijalizam Bilo da je univerzum sam po sebi bez ikakvog značenja ili da predstavlja samo borbu za prevlast, na svakom je pojedincu da izgradi svoja sopstvena uverenja i vrednosti i, time, samoidentitet. Ovo je težak i častan zadatak, jer zahteva preuzimanje odgovo­ rnosti za svoja dela u svakom času, naročito ukoliko se vremena ponavljaju. Niče je sma­ trao da će neki imati hrabrosti da se sa ovim suoče, dok drugi neće mnogo mariti za to. Takva etika je osnova egzistencijalizma koji ce kasnije, pored ostalih, razviti Žan-Pol Sartr.

Genealogija Ničeove "genealoške" istorije nose taj naziv jer ispituju istorijske izvore određenih pojmova, za koje se inače mislilo da nemaju istoriju. Njegova sociološka i psihološka istraživanja pokazala su da ti pojmovi, za koje se mislilo da su univerzalni, večni ili u božanskom poretku, u stvari nisu drugo do slučajni ljudski konstrukti i da, na taj način, ni po čemu nisu "prirodni" ili "dati". 74

K L J U C N E IDEJE

Genealoška istorija je opisna i podložna interpretaciji, a takođe i vrednosna. U genealogiji koju piše Niče, hrišćanska moralna uverenja u vezi sa poniznošću i poslušnošću koje se poodavno pamte, mada kao socijalni fenomen sa osobitom i sumnji­ vom istorijom i dalje postoje, nisu više nešto što je vredno očuvanja. Kasnija Fukoova genealoška istraživanja ludila, medicine, seksualnosti, kazne i selfa izrazito su pod uticajem Ničeovih.

Metafizika Po tradiciji, to su filozofska istraživanja onih stvari kakva nije moguće obaviti empirijskim putem. To uključuje i "realnost samu", priro­ du vremena i prostora, božju egzistenciju itd. Vera mnogih filozofa da ljudski um ne može otkriti nikakvu činjenicu koja ne pripada domenu čulnog iskustva, jeste nešto što je Niče-fenomenalista često naglašavao. Tako­ đe, slagao se sa Kantom u tome da je naš razum sačinjen tako da misli o realnosti u jednom specifičnom i ograničenom smislu. Međutim, to nije zaštitilo filozofe od traženja još nepostojećih oblika objektivnog "znanja" 75

NICE I POSTMODERNIZAM

•

ili "istine". Naravno, Ničeovo učenje o "volji za moć" i samo je vrsta metafizike.

Naturalizam Naturalizam je filozofsko uverenje prema kome prirodne i društvene nauke niti sada mogu niti će ikada moći dati objašnjenja svih pojava. Etička učenja teže da budu ili naturalistička ili, što nije nimalo iznenađujuće, ne-naturalistička. Naturalistička etika ispitu­ je moralna uverenja pojmovima psihologije, sociologije ili čak biologije. Ne-naturalističke doktrine svoja objašnjenja i opravdanja traže u višim, transcendentnijim mestima poput božanske zapovesti, Platonovim idejama ili praktikovanjem nekog oblika univerzalnog pa stoga neupitnog - apstraktnog zaljučivanja. Niče je bio etički naturalist, iako su nje­ gova naučna uverenja prilično jedinstvena.

Perspektivizam Ovaj pojam opisuje Ničeovu teoriju saznanja, koja tvrdi da nikakvo pravo znanje i ne postoji, pa po pretpostavci, onda nema potrebe ni za epistemologijom. Nema pojedi76

načne "perspektive" koja je objektivna i univerzalna. Ljudi nemaju pristupa svetu kakav on "stvarno" jeste i svaka želja za tim je zavedenost i nastranost. Ljudske potrebe i čežnje rukovode ih onim što nazivaju "znanjem" ili što prihvataju za "istinu". To znači da u jednom upešnom i korisnom diskursu nije, u stvari, baš pohvalno upotre­ bljavati reči kao što su "znanje " ili "istina". Ovo je istinito u nauci i logici upravo kao što važi i za svako saznaj no pitanje da je odgovor na njega uvek provizoran. Ničeanski perspektivizam, međutim, ne vodi nužno u opšteparališući epistemološki relativizam. Neko perspektive se mogu sagledati sa većeg rastojanja i postati tako tačnije i upotrebljivije od drugih. Ali i relativizam i apsolutizam su, na koncu kaže Niče, "jednako detinjasti". Oni koji žele da od Ničea naprave postmodernistu naglašavaju njegove relativističke i perspektivističke poglede, pokušavajući da redukuju status njegovih često mnogo dogmatičnijih stavova na obične misaone eksperimente. Ničeova filozofija mora stoga, po samoj njenoj definiciji, ostati samo "inte­ rpretacija".

77

NIČE I POSTMODERNIZAM

•

Fenomenalizam Tvrdnja je ove knjige da Ničeovo učenje o perspektivizmu delimično potiče od njegovih fenomenalističkih pogleda. Fenomenalizam je teorija opažanja i znanja koja se obično vezuje sa engleskim filozofima Džonom Stjuartom Milom (John Stuart Mill), Bertranom Raselom (Bertrand Russell) i A.J. Ej erom (Alfred J. Ayer). Ona odbacuje mi­ šljenje po kome "iza" "površinskog" pojavlji­ vanja stvari leži njihova nedostižna realnost, insistirajući da je svaki govor o stvarima zapravo govor o aktuelnim ili mogućim čulnim iskustvima. Ničea su nervirale mistifikacije proistekle iz nemačke klasične filo­ zofije, što je dovelo do jedinstvene mešavine skepticizma,, metafizike, fenomenalizma i pragmatizma u njegovoj misli.

Relativizam Filozof može biti relativista u pogledu sveg ljudskog znanja. Neka čudnovata vrsta radikalnog epistemološkog relativizma mogla bi zastupati stav da su sve saznajne tvrdnje jednake valjanosti, uključujući recimo i to da 78

je Niče bio žirafa. Jedna njegova razboritija forma sugerisala bi da postoji mnoštvo različitih "perspektiva" ili načina zahvatanja jednog stanja stvari, tako da nema jedne monolitne istine o ma čemu. (videti Perspektivizam) Etički relativizam stoji na sta­ novištu da su sva moralna uverenja jednake vrednosti, da nijedan moralni sud nije mo­ guće dovoljno potkrepiti i daje moralni govor besmislen. Ničeovi pogledi su ovome ponekad bliski, ali je glavna poenta u tome da moralna uverenja obično imaju sumnjiv istorijski pedi­ gre i da kriju svoje motive i svrhe. Njegova filozofija nije relativistička kako na prvi pogled izgleda, čime izmiče poteškoćama etičkog i epistemološkog relativizma koje se javljaju postmodernim filozofima kao što je Ričard Rorti.

Skepticizam Skepticizam i relativizam se često uzajamno podržavaju pri umskom držanju, tako da relativizam predstavlja dobar argument u odbrani istine relativizma. Ako su sve tačke gledišta i svi sudovi jednake vrednosti, možda su onda oni neispravni, lažni ili 79

NIČE I POSTMODERNIZAM

•

prosto besmisleni. Niče daje druge argu­ mente za sopstveni anti-fundacionalistički skepticizam zasnovan na ograničenosti ljudske percepcije i određujućoj snazi jezika. Globalni skepticizam je sumnjičav prema svim spoznajnim tvrdnjama, ali mora pogle­ dati u oči paradoksu o sopstvenoj istinitosti. Selektivni skepticizam, pak, sumnjiči mnoge ili najveći deo spoznajnih sudova. Ta uma­ njena skepsa, ponekad znana kao "falibilizam", smatra da svi spoznajni stavovi moraju biti provizorni i zamenjeni kada se za tim ukaže potreba. Ovo je, grubo govoreći, Ničeov kasniji uvid, ali i uvid većine modernih filozofija nauke.

Istina/znanje "Pretpostavimo da je istina žena - šta onda?", kaže Niče, čime je izgleda hteo reći da istini treba prići sa pažnjom kao i da time ona nipošto neće biti zagarantovana ili sigurna. Niče je odbacio "korespodentnu teoriju" istine, teoriju koja tvrdi da postoji neposredan pristup realnosti kroz naša čula ili razum. Niče ne odbija da upotrebljava velike filozofske reči, ali glavne sumnje 80

KLJUCNE IDEJE

upućuje njihovom značenju i svrsi, (videti početak Perspektivizma )

Ubermensch Ova reč je, često zavodeći, različito pre­ vođena kao super-čovek ili natčovek. Iako je po ovom učenju Niče verovatno najpoznatiji, njegovo objašnjenje i opis tih pojedinaca su začuđujuće ograničeni i nejasni. Natčovek ( u smislu samo-nadvladavanja pre nego vladanja nad drugima ) je eksperimentalni egzistencijalista, nevezan konvencijama i odgovoran za kreiranje sopstvenog karak­ tera, uverenja i vrednosti. Stoga on nimalo nije nalik "zadnjim ljudima", koji SU zainteresovani jedino za ličnu udobnost i mater­ ijalna zadovoljstva, slepo prihvatajući "moral stada" i populističke dogme. Staviše, nije jasno je li natčovek ideal, preporučen umski stav, realna mogućnost u budućnosti ili darvinistička neizbežnost. Ipak, ova ideja je ostvarila ogroman uticaj i na literaturu i na život. Njene često pogrešne interpretacije i njihove isto takve primene nisu uvek bile benigne.

81

NICE I POSTMODERNIZAM

•

Volja za moć "Svet je volja za moć i ništa više." To je središnji i opštevladajući motiv sve Ničeove filozofije, a dolazi od njegovog jedinstvenog čitanja Šopenhauera. U tom pogledu, beskra­ jan je i plodotvoran njegov uticaj na izvesne postmoderne filozofe, na primer na Fukoa. U kojoj meri je Niče ovu ideju na svoj način smatrao naučnom činjenicom, metafizičkom spekulacijom ili tek moćnom metaforom, nije uvek jasno. Kod "volje za moć" svet je viđen kao neprestana borba, što predstavlja bazičnu činjenicu sve ljudke istorije, mišljenja i delatnosti. Tu se sve želje koje ljudska bića imaju moraju sagledati u kontekstu moći, pošto ih pojedinci mogu ostvariti jedino isključiva­ njem želja drugih. "Volja za moć" prema tome znači da se svi pojmovi, uverenja i vrednosti javljaju kao rezultat potiskivanja drugih mogućnosti, a samo potiskivanje se uzima kao nešto po sebi. Tako su sve forme "znanja" i "istine" samo različite verzije koje triumfuju u utakmici između zaraćenih ideja. Zbog toga ničeansko učenje o perspektivizmu naglašava da mogu postojati samo "interpretacije", a nikad "činjenice". 82

•

IKONE SAVREMENE KULTURE

•

Ajnštajn i rađanje velike nauke

Hoking i božanski um

Niče i postmodernizam

Čomski i globalizacija

Umberto Eko i fudbal

Habermas, Hajdeger i mobilni

PRVO KOLO

telefon