Džejmi Bartlet - Darknet - U Digitalnom Podzemlju

DZEJMI B A R T L E T

U DIGITALNOM PODZEMLJU

Sadržaj

Napomena autora........................................................... 9 Uvod: Sloboda ili sm rt.................................................11 Prvo poglavlje: Raskrinkavanje tr o lo v a ................. 23 Drugo poglavlje: Usamljeni v u k ..............................56 Treće poglavlje: Na Galtovom ra n č u ........................80 Četvrto poglavlje: Tri k l i k a ..................................... 114 Peto poglavlje: Na p u t u ........................................... 138 Šesto poglavlje: Svetla, veb-kamera, akcija. . . . 167 Sedmo poglavlje: Verterov efekat............................193 Zaključak: Zoltan protiv Zerzana........................... 221 Napomene................................................................... 243 Dodatna literatu ra.................................................... 315 Izj ave zahvalnosti....................................................... 323 O autoru.......................................................................327

Napomena autora

Knjiga Darknet obrađuje po mnogo čemu osetljive i sporne teme. Glavni cilj mi je bio da pružim uvid u svet o kojem se često raspravlja, ali se retko istražuje - i to često s dobrim razlogom. Dok sam pisao ovu knjigu, nastojao sam da ostavim po strani sopstvene stavove i da objektivno i razložno izložim ono što sam doživeo kao moguće. Čitalac će možda dovesti u pitanje koliko je uputno uopšte pisati o ovoj temi, i možda će ga zabrinuti informacije koje Darknet otkriva. Iako mi namera ni u kom trenutku nije bila da sastavim vodič za nezakonite i nemoralne aktivnosti na internetu, činjenica je da ova knjiga sadrži materijal koji može da šokira ili uvredi neke čitaoce. Kao istraživač, osećao sam dužnost da poštujem privatnost osoba s kojima razgovaram. Kad god je to bilo potrebno, menjao sam imena, nadimke sa interneta i podatke koji bi dotičnu osobu mogli da identifikuju, a u jednom poglavlju sam napravio lik zasnovan na više pojedinaca. Takođe sam, dabih olakšao čitaocu, ispravio mnoge (ali ne sve) pravopisne greške iz citiranog materijala.

10

D žejm i Bartlet

Trudio sam se da uspostavim ravnotežu između prava pojedinaca i društvene koristi koja, po mom mišljenju, proističe iz opisivanja ovih osoba i svetova u kojima se kreću. Ipak, nije reč o nepogrešivom metodu, već o nizu procena. Svu odgovornost za eventualne greške, propuste i nepreciznosti snosim isključivo ja, i nadam se da će oni koji su pomenuti u knjizi unapred prihvatiti moje izvinjenje u slučaju bilo kakvih negativnih posledica ili neprijatnosti. Život na internetu se brzo menja. Bez sumnje, u trenutku kada budete čitali Darknet, određeni delovi priče više neće biti isti, neki veb-sajtovi će se ugasiti, potkulture će evoluirati, biće doneti novi zakoni. Ali osnovna tema ove knjige kako se ljudi ponašaju u uslovima stvarne ili prividne anonimnosti - sigurno će ostati aktuelna. Džejmi Bartlet jul 2014.

UVOD

Sloboda ili smrt

Odavno sam čuo glasine o ovom veb-sajtu, ali mi je i dalje neverovatno da postoji. Gledam u nešto što izgleda kao lista za odstrel. Tu su fotografije osoba koje prepoznajem - mahom poznatih političara - a pored svake od njih navedena je suma novca. Autor ovog sajta, koji koristi pseudonim Kuvabatake Sandžuro, smatra da biste, ukoliko možete da platite nečije ubistvo ali tako da ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da vas uhvate, to i učinili. To je jedan od razloga zašto je osnovao Tržište za ubistva (Assasination Market). Na početnoj stranici nalaze se četiri jednostavna uputstva: >Dodajte ime na listu >Dodajte novac u kasu pored imena osobe >Predvidite kada će nastupiti smrt te osobe >K o pogodi, dobija iznos iz kase

Tržište za ubistva ne možete da pronađete Gugl pretragom. Nalazi se u skrivenom, šifrovanom delu interneta kojem

12

D žejm i B artlet

ste donedavno mogli da pristupite samo pomoću brauzera po imenu The Onion Router, ili Tor. Tor je nastao kao projekat Istraživačke laboratorije Američke mornarice, ali je u međuvremenu prerastao u neprofitnu organizaciju koju delimično finansiraju američka vlada i razne grupe za građanska prava, i milionima ljudi širom sveta pruža mogućnost da anonimno i bezbedno pregledaju internet.* Jednostavno rečeno, Tor funkcioniše tako što višestruko šifruje kompjuterske aktivnosti i usmerava ih kroz nekoliko mrežnih čvorišta, ili onion rutera, i tako prikriva poreklo, odredište i sadržinu aktivnosti. Korisnici Tora ne mogu se pratiti, kao ni veb-sajtovi, forumi i blogovi koji postoje kao Torovi skriveni servisi, koje koriste isto šifrovanje saobraćaja da sakriju svoje lokacije. Tržište za ubistva se možda hostuje na nepoznatom delu interneta, ali se sasvim lako može naći. Potreban je samo jedan jednostavan (i besplatan) soffverski paket. Onda se prijavite, sledite uputstva i čekate. Nemoguće je znati broj ljudi koji tačno to i rade, ali u vreme kada ovo pišem, ako ispravno predvidim datum smrti Bena Bernankija, bivšeg predsednika Federalnih rezervi, dobiću otprilike 56.000 dolara. To možda izgleda kao prilično besmislena opklada. Veoma je teško predvideti kada će neko da umre. Zato na Tržištu za ubistva postoji i peto uputstvo: >Dozvoljeno je da sami ostvarite svoje predviđanje

* Godine 2010. Tor je dobio nagradu Fondacije za slobodni softver z.a Projekat od društvene važnosti, delom zbog usluga koje pruža uzbunjivačima, borcima za ljudska prava i aktivistima u disidentskim pokretima.

Darknet

13

Darknet Tržište za ubistva je radikalan primer onoga što se može naći na netu. Sem dobro poznatog sveta Gugla, Hotmejla i Amazona, postoji i druga strana interneta: darknet. Za neke je darknet šifrovani svet Torovih skrivenih servisa, gde korisnike niko ne može da prati i identifikuje. Za druge, to su sajtovi koje uobičajeni pretraživači ne indeksiraju: neistraživi svet stranica zaštićenih lozinkom, nepovezanih sajtova i skrivenih sadržaja dostupnih samo upućenima. To je takođe postao i zajednički termin za brojne šokantne, uznemirujuće i kontroverzne kutke neta - svet zamišljenih kriminalaca i predatora svih vrsta. Darknet je donekle sve navedeno - ali za mene je on više ideja nego konkretno mesto: podzemlje odvojeno od interneta po kome se krećemo, ali takođe i s njim povezano, svet potpune slobode i anonimnosti, gde korisnici mogu da kažu i rade šta požele, bez cenzure, bez pravila i društvenih normi. To je svet koji jednako šokira i uznemirava koliko je inovativan i kreativan, svet koji je takođe mnogo bliži nego što mislite. Darknet je često u medijima - gotovo svakodnevno se mogu pročitati vesti o mladim ljudima koji dele pornografiju, o internet nasilnicima i trolovima koji maltretiraju nepoznate, o političkim ekstremistima koji tu šire propagandu, o trgovini ilegalnom robom, o drogama i poverljivim dokumentima od kojih nas deli samo klik ili dva - ali to je i dalje svet koji je uglavnom neistražen i slabo shvaćen. Zapravo, malo ljudi se upustilo u tamnije kutke neta da podrobnije istraži takve sajtove. Radikalne društvene i političke pokrete počeo sam da istražujem još 2007, kada sam proveo dve i po godine prateći islamske ekstremiste po Evropi i Severnoj Americi,

14

D žejm i B artlet

pokušavajući da sastavim sliku o iscepkanoj i često nepovezanoj mreži mladih simpatizera ideologije Al Kaide. Kada sam to završio 2010, činilo se da je svet drugačiji. Svaki novi društveni ili politički fenomen na koji sam nailazio - od teoretičara zavere do aktivista ekstremne desnice i kultura droge - bio je sve prisutniji, sve aktivniji na netu. Često sam dva puta razgovarao sa istom osobom - jednom na netu i onda ponovo uživo - i činilo mi se da razgovaram sa dve različite osobe. Otkrivao sam paralelne svetove sa različitim pravilima, različitim obrascima ponašanja, različitim protagonistima. Kad god bih pomislio da sam u potpunosti istražio neku onlajn kulturu, otkrio bih još neistraženih, povezanih i tajnovitih oblasti. Za pristup nekima bilo je potrebno napredno tehničko znanje, dok je druge bilo izuzetno lako naći. Mada su sve važniji deo života i identiteta mnogih, te lokacije na netu su uglavnom neviđljive: van domašaja i van vidokruga. Zato sam krenuo da ih tražim. Put me je odveo na nova mesta, i na internetu i u stvarnom svetu. Postao sam moderator zloglasne grupe za trolovanje i proveo nedelje na forumima posvećenim samopovređivanju, izgladnjivanju i samoubistvu. Istražio sam složeni, zamršeni svet Torovih skrivenih servisa u potrazi za drogama i da bih proučavao mreže za distribuciju dečje pornografije. Posmatrao sam internet ratove između neonacista i antifašista na popularnim društvenim mrežama i prijavljivao se na najnovije porno-kanale da bih istražio savremene trendove u erotici kućne izrade. Posetio sam skvot u Barseloni gde žive anarhistički programeri bitkoina, oronule radničke kafane da razgovaram sa ekstremnim nacionalistima, i neuredne spavaće sobe da vidim tri devojke koje mlate silne pare izvodeći seksualno eksplicitne činove pred kamerom, za hiljade posmatrača. Istražujući i upoređujući te svetove, takođe

Darknet

15

sam se nadao da ću odgovoriti na jedno teško pitanje: da li ta anonimnost i povezivost oslobađaju mračne strane naše prirode? I ako je tako, na koji način? Darknet nije pokušaj razmatranja pozitivnih i negativnih strana interneta. Ista anonimnost koja omogućava funkcionisanje Tržišta za ubistva takođe čuva živote uzbunjivača, boraca za ljudska prava i aktivista. Na svaku destruktivnu supkulturu koju sam proučio dolazi bar isto toliko pozitivnih i konstruktivnih. Ova knjiga se ne može čak ni smatrati sveobuhvatnim opisom brojnih mračnijih supkultura koje prožimaju život na netu. Od šifrovanih Torovih skrivenih servisa do popularnih društvenih mreža, teško je znati koliko je zečja rupa zapravo duboka. Umesto toga, ovo je iskustvo jednog čoveka koji je proveo dosta vremena u nekim od najneistraženijih i najzabitijih kutaka interneta i pokušaj da se razume i objasni ono što se u njima dešava, kao i zašto se to dešava. Na darknetu, shvatio sam, stvari često nisu onakve kakve izgledaju na prvi pogled.

Povezani Internet kakav danas poznajemo nastao je krajem šezdesetih godina prošlog veka kao mali naučni projekat koji je finansirala i sprovela Agencija za napredne istraživačke projekte (.Advanced Research Projects Agency - ARPA), odeljenje za razvoj američke vojske. Pentagon se nadao da će stvoriti Arpanet povezanih računara koji će omogućiti američkim naučnicima da dele informacije i dragoceni prostor na računarima. Godine 1969. uspostavljena je prva mrežna veza između dva računara u Kaliforniji. Bila je to mreža koja je sporo rasla.

16

D žejm i Bartlet

U julu 1973. Piter Kirstajn, mladi profesor računarskih nauka na Univerzitetskom koledžu u Londonu, povezao je Veliku Britaniju sa Arpanetom putem telefonskih kablova na dnu okeana, i tako je postao prva osoba u Britaniji povezana na net. „Nisam imao ni najmanju predstavu u šta će se to pretvoriti!“, kaže mi Kirstajn. „Niko od nas nije imao pojma. Bili smo naučnici koji su pokušavali da osnuju i razvijaju sistem za brzo i lako deljenje podataka.“ Arpanet, i njegov naslednik internet, stvoreni su na principima koji će omogućiti efikasnu saradnju tim naučnicima: mreža koja je otvorena, decentralizovana, pristupačna i na kojoj nema cenzure. Te ideje će definisati ono što internet predstavlja: neograničeni svet ljudi, informacija i ideja. Sa pojavom BBS-a (Bulletin Board System) 1978. i Juzneta ( Usenet) 1979/80. godine, nove generacije upoznale su se sa životom na mreži. Za razliku od izolovanog Arpaneta, Juznet i BBS, prethodnici četa i foruma, bili su dostupni svakome ko ima modem i kućni računar. Mada mali, spori i primitivni po današnjim merilima, privlačili su hiljade ljudi koje je zanimao taj novi virtuelni svet. Sredinom devedesetih, kada se pojavio World Wide Web Tima Berners-Lija, internet se istinski preobrazio: iz specijalizovanog podzemnog okupljališta računarskih entuzijasta i naučnih radnika u popularno mesto za okupljanje miliona ođuševljenih pridošlica*. Po rečima Džona Notona, profesora programa za promociju tehnologije na Otvorenom univerzitetu, sajberspejs je u to doba bio više od obične mreže računara. Korisnici * Septembar 1993, kada je kompanija Amerika onlajn počela da svojim pretplatnicima nudi pristup Juznetu, ostao je zapamćen u internetskom folkloru kao „večni septembar“, kada su novopridošlice pohrlile na internet.

Darknet

17

su ga videli kao „novu vrstu prostora“ sa sopstvenom kulturom, sopstvenim identitetom i sopstvenim pravilima. Dolazak miliona ,,običnih“ ljudi na net probudio je strahove i nade o tome kako će taj novi vid komunikacije delovati na nas. Mnogi tehnooptimisti, kao što su časopisi zagovornici mrežne revolucije Wired i Mondo 2000, verovali su da će sajberspejs najaviti novo doba učenosti i razumevanja, pa da će čak i označiti kraj nacionalnih država. Taj stav je najbolje izrazio američki esejista i istaknuti sajberlibertarijanac Džon Peri Barlou 1996. u tekstu sa naslovom „Deklaracija nezavisnosti sajberspejsa“, koji je stvarnom svetu objavio da „vaši pravni koncepti imovine, izražavanja, identiteta, kretanja i konteksta ne važe za nas... naši identiteti nemaju tela tako da za razliku od vas mi ne možemo zavesti red fizičkom prinudonf. Barlou je verovao da će nedostatak cenzure i anonimnost koju internet naizgled pruža izgraditi slobodnije, otvorenije društvo, zato što ljudi mogu odbaciti tiraniju svog fiksiranog, stvarnog identiteta i stvoriti sebe iznova. (U časopisu Njujorker to su izrazili sažetije: ,,Na internetu niko ne zna da si pas.“) Vodeći psiholozi tog doba, kao što je Šeri Tarkl, u uticajnoj studiji identiteta na internetu iz 1995, Život na ekranu, oprezno su poželeli dobrodošlicu načinu na koji život na mreži može omogućiti ljudima da izraze različite elemente svog identiteta. Međutim, drugi su brinuli šta će se desiti ako niko ne zna da si pas. Roditelji su strahovali za decu zaraženu tom „modernom groznicom*. Nedugo posle studije Šeri Tarkl, psiholog Džon Saler proučavao je ponašanje učesnika u prvim čet-sobama. Ustanovio je da su učesnici često agresivniji i skloniji izlivima besa na mreži nego u stvarnom životu. Tvrdio je da je razlog to što, kada su zaštićeni ekranom, ljudi osećaju da društvena ograničenja, odgovornosti i norme

18

D žejm i Bartlet

stvarnog sveta ne važe. Anonimnost, bila stvarna ili prividna, smatrao je Saler, omogućavavam da istražite svoj identitet, ali bi takođe mogla da vam dozvoli da se ponašate bez straha da ćete odgovarati za svoje postupke. (To je 2001. nazvao „efektom dezinhibicije na mreži“). Zaista, od početka su mnogi korisnici BBS-a i Juzneta posmatrali sajberspejs kao oblast za sve vrste bizarnog, kreativnog, uvredljivog i ilegalnog ponašanja. U ,,alternativnoj“ hijerarhiji Juzneta, svako je mogao da pokrene diskusionu grupu o čemu god poželi. Prva grupa je bila alt.gourmand, forum za recepte. Za njom su brzo usledile alt.sex, alt.drugs i alt.rock-n-roll. Alt.*, kako je uslcoro postao poznat, brzo je postao daleko najpopularniji deo Juzneta. Zajedno sa ozbiljnim i svrsishodnim grupama za književnost, kompjutere ili nauku, Juznet i BBS su sadržali i mnoge grupe posvećene sajbernasilništvu, hakovanju i pornografiji.

Sloboda ili smrt U toj uzbudljivoj atmosferi je radikalni libertarijanac Džim Bel iz te obećane anonimnosti na mreži razvio jednu ekstremnu ideju. Krajem 1992. grupa radikalnih libertarijanaca iz Kalifornije pod imenom sajferpankeri (cypherpunks) pokrenula je mejling listu za predloge i raspravu o tome kako se sajberspejs može koristiti da jamči ličnu slobodu, privatnost i anonimnost. Bel, korisnik te liste, verovao je da ako građani mogu da koriste internet da šalju tajne, šifrovane poruke i posluju sa valutom čiji se tokovi ne mogu pratiti, moguće je stvoriti funkcionalno tržište za gotovo bilo šta. Godine 1995. izneo je svoje ideje u eseju sa naslovom „Politika atentata“,

Darknet

19

koji je objavio preko mejling liste. Čak su i najzagriženiji libertarijanci sa te liste ustuknuli. Bel je predložio osnivanje organizacije koja će od građana tražiti anonimne donacije u digitalnom novcu, za nagradni fond sa imenom neke javne ličnosti. Organizacija će nagradu iz fonda isplatiti onome ko tačno predvidi datum smrti te osobe. To, tvrdio je Bel, nije protivzakonito, već je samo vrsta klađenja. Međutim, u tome je bio trik: ako se dovoljan broj ljudi dovoljno razbesni na nekog pojedinca - i svako anonimno uplati samo nekoliko dolara - nagradni fond će postati toliko veliki da će neko biti dovoljno motivisan da iznese prognozu, pa da je sam ispuni i uzme nagradu. Tu u priču ulaze šifrovane poruke i sistemi koji onemogućavaju praćenje plaćanja. Ubistvo koje organizuje internet zajednica - i koje je nekažnjivo - odvilo bi se na sledeći način. Prvo bi potencijalni atentator poslao svoju prognozu u šifrovanoj poruci koja se može otvoriti samo pomoću digitalne šifre koju zna osoba koja ju je poslala. Onda ubija i šalje organizaciji tu šifru, koja će otključati njegovu (tačnu) prognozu. Pošto bi organizacija potvrdila da se prognoza ostvarila, nagrada - u vidu digitalne valute uplaćene u nagradni fond - bila bi javno postavljena na net, kao šifrovana datoteka. I ta datoteka može da se otključa samo pomoću ,,ključa“ koji je generisala osoba koja je iznela prognozu. Organizacija bi mogla da potvrdi prognozu i dodeli nagradu osobi koja ju je iznela a da niko ne sazna ničiji identitet. Najbolji deo, smatrao je Bel, jeste anonimnost svih strana, sem možda ubice (i njegove žrtve), koju omogućava internet. Čak i da policija otkrije ko je sve uplaćivao u nagradni fond, sponzori bi iskreno mogli reći da nikada nisu neposredno tražili da neko bude ubijen. Organizacija koja je pokrenula tržište takođe ne bi mogla da pomogne, zato što njeni ljudi

20

D žejm i Bartlet

ne bi znali ko je uplaćivao novac, ko je iznosio prognoze niti ko je otključao datoteku s novcem. Međutim, Belova ideja nije se svodila samo na zločin bez kazne. Verovao je da bi taj sistem omogućio pritisak na izabrane političare da budu pošteni. Što je prestupnik gori - što više naljuti svoje građane - to će oni pre sakupiti veliki fond, i ohrabriti potencijalne atentatore. (Bel je verovao da bi Staljin, Hitler i Musolini svi bili ubijeni da je takvo tržište postojalo u njihovo doba.) U idealnom slučaju, niko ne bi morao da bude ubijen. Bel se nadao da bi samo postojanje takvog tržišta značilo da se niko neće usuditi da postane meta. „Savršena anonimnost, savršena tajnost i savršena bezbednost", pisao je, „zajedno sa lakoćom i bezbednošću sa kojima nagrada može da se preuzme, doveli bi do toga da zloupotreba vlasti postane veoma rizična. Vrlo verovatno da niko iznad nivoa opštinskog službenika ne bi ni rizikovao da ostane na položaju.“ Godine 1995, kada je Bel napisao „Politiku atentata“, to je sve bila čista teorija. Mada je Bel verovao da će njegovo tržište na kraju dovesti do propasti svake vlasti na svetu, realnost nije išla ukorak sa njegovom maštom. Gotovo dve decenije kasnije, sa nastankom digitalne valute kao što je bitkoin, anonimnih brauzera kao što je Tor i proverenih sistema šifrovanja, to se desilo i Belova vizija se ostvarila. „Ubijanje je u većini slučajeva pogrešno“, pisao je Sandžuro, kada je pokrenuo Tržište za ubistva u leto 2013: Međutim , ovo je neizbežan smer u kom e se razvija tehnološka revolucija... Kada neko koristi zakon protiv vas i krši vaša prava na slobodu, život, imovinu, trgovinu ili potragu za srećom, sada možete, na bezbedan način, iz sigurnosti svoga stana, zauzvrat da m u skratite životni vek.

Darknet

21

Danas na Tržištu za ubistva postoji bar pet-šest imena. Mada to zvuči zastrašujuće, koliko ja znam, još niko nije ubijen. Značaj tržišta nije u njegovoj delotvornosti, već u samom njegovom postojanju. Ono je tipično za kreativnost i inovacije koje karakterišu darknet: mesto bez ograničenja, mesto gde se pomeraju granice, mesto gde se ideje izražavaju bez cenzure, mesto gde ćemo zadovoljiti našu radoznalost i želje, kakve god da su. Sve opasne, veličanstvene i potpuno ljudske osobine.

P rvo poglavlje

'Raskrinkavanje trolova

,,Na vrhu drveta života ne nalazi se Ijubav, nalazi se lulz.“ Nepoznati autor

Upropaštavanje zivota „Ćao /b/!“, pisalo je na malom natpisu koji je Sara držala pred svojim delimično nagim telom. „7. avgust 2013,9 i 35.“ Bila je to objava za stotine - možda i hiljade - anonimnih korisnika prijavljenih na zloglasni /b/ bord veb-sajta za deljenje slika Forčen (4chan), da je ona spremna da se slika gola pred kamerom. Željni gledaoci su počeli da šalju razne seksualno eksplicitne zahteve, koje je Sara izvodila, fotografisala i objavljivala. Na sajtu Forčen postoje bordovi posvećeni brojnim temama, kao što su manga, kućno majstorisanje, kuvanje, politika i književnost. Međutim, većina od dvadeset miliona korisnika koji svakog meseca posećuje taj sajt ide na Ibl, poznat

24

D žejmi Bartlet

kao i „nasum ičnf bord. Sarine fotografije su bile samo deo jedne od mnogihbizarnih, uvredljivih ili seksualno eksplicitnih tema sa slikama koje se neprekidno smenjuju na bordu /b/. Tu nema gotovo nikakve moderacije, i gotovo svi postuju anonimno. Postoje, međutim, neka neformalna pravila: 47pravila interneta, koje su stvorili sami korisnici /b/, ili Ibl tardi, a među njima su i: Prvo pravilo: Ne pričaj o /b/ D rugo pravilo: NE PRIČAJ o /b/ O sm o pravilo: Nema istinskih pravila o postovanju Dvadeseto pravilo: Ništa netreba shvatati ozbiljno Trideset prvo pravilo: Pokaži sise ili se gu b i - sama biraš Trideset šesto pravilo: Uvek ima gorih sranja od onoga što si upravo video Trideset osm o pravilo: Ovde ne važe nikakva ograničenja čak ni nebo nije granica Četrdeset dru go pravilo: Ništa nije sveto

Anonimni i necenzurisani svet Ibl stvara ogromnu količinu inventivnih, smešnih i uvredljivih sadržaja, pošto se korisnici nadmeću za popularnost i ozloglašenost. Jeste li nekada kliknuli na link ka Jutjubu i neočekivano otvorili hit Rika Estlija iz 1987, Never Gonna Give You Upt* To je bio Ibl. Ili vam je stigla smešna fotografija mačke sa nepismenim natpisima? Takođe Ibf. Haktivistička grupa Anonimus? Opet Ibl. Međutim, anonimnost ima i negativnu stranu. Ima malo žena među korisnicima i redovno ih ignorišu ili vređaju, osim ako ne šalju svoje fotografije, ili igraju ulogu ,,kam-devojke“, * Ako jeste, bili ste jedan od dvadeset miliona ,,rikrolovanih“ ljudi te godine.

25 što je uvek jednostavan i delotvoran način da se privuče pažnja /b/tarda. Forčen ima zaseban bord za kaming, po imenu /soc/, gde se od korisnika očekuje da se prema kam-devojkama ponašaju pristojno. Svakog dana se tu pojavljuje i nastupa na desetine kam-devojaka. Međutim, neka povremeno pogreši i zaluta na Ibl. Otprilike dvadeset minuta pošto je postovala prvu fotografiju, jedan korisnik je tražio da se Sara slika gola sa svojim imenom napisanim negde na telu. Uskoro je drugi korisnik zatražio golišavu fotografiju sa lekovima koje trenutno pije. Ona je uredno ispunila oba zahteva. To je bila greška. Anonimni korisnik je rekao: jbt, nadam se da je niko neće doksovati. Stvarno je to uradila. Izgleda kao dobra devojka.

Anonimni korisnik je odgovorio: brate saberi se rekla je kako se zove, ime i prezime svog dr pa čak i studentski dom u kome živi znači želi da je nađu.

Anonimni korisnikjeodgovorio: Kad je nova. Svaka ženska koja pišeznakove ili piše po sebijeočigled nonova u ovom e tako da stvarno nema pojma u šta se upustila.

Sara je nenamerno pružila dovoljno podataka o sebi da omogući korisnicima da je „doksuju" - da otkriju njen identitet. Drugi /b/tardi su brzo obavešteni pa su se pridružili temi - na Forčenu se doksovanje devojke koja se skinula pred kamerom (camwhore) smatra za retku i pravu poslasticu - i nije prošlo dugo i korisnici su locirali Saru u imeniku njenog univerziteta, otkrili su njeno puno ime, adresu i broj telefona. Zatim su našli i njene naloge na Fejsbuku i Tviteru. Sara je i dalje sedela za svojim računarom i bespomoćno je to posmatrala.

26

D žejm i Bartlet Anonimni korisnik je rekao: DOSTA. Ozbiljno. Jebote koji stejadnici.

Anonimni korisnik je odgovorio: lepo je videti da si još tu sara. BTW dobrodošla.

Anonimni korisnik je odgovorio: hej... sara... m ogu da te dodam na fejsu? Zezam se, bolje bi ti bilo da ga izbrišeš pre nego što pošalju tvoje gole slike tvojim prijateljima.

Anonimni korisnik je rekao: Bukvalno evo sada je zatvorila jebeni tviterza javnost dok sam joj razgledao slike. Kurva.

Anonimni korisnik je odgovorio: Nema veze i ako ga obriše. Sačuvao sam Ijude sa njenog spiska prijatelja i u kom su o dnosu sa njom. Uskoro im šaljem gole slike.

Anonimni korisnik je odgovorio: LOL obrisala je fejs. Al teško da može da obriše sve svoje rođake.

Anonimni korisnik je odgovorio: M a sam o sačuvaj njeno ime. Kad se sve ovo slegne ima da ga reaktivira pa ćem o moći opet da je cimamo. Sad nikad neće imati mira. I biće žesšćih blamova sa njenima.

Anonimni korisnikje rekao: Moroni, našli ste joj fejs? Ne m ogu da verujem. Jebote napokon se neka ženska skine na ovom usranom sajtu i vi je pizde doksujete. Serem vam se u /b/.

Anonimni korisnik je odgovorio: mrš odavde pederu šta se praviš fin.

Darknet

27

Anonimni korisnik je odgovorio: Kolko ti vremena provodiš ovde. Ovo te je kao začudilo?

Anonimni korisnik je rekao: ženske koje se skinu ne treba cimati

Anonimni korisnik je odgovorio: hahahahahahahah sigurno si nov ovde ,,sve za lulz"*

Anonimni korisnik je rekao: Neću da glum im viteza, ali kad već jesam, pitam se što /b/ ovo radi. Ona je pokazala i sise i sve, a ipakjoj ,,mi" ovo uradimo. Internet mržnja u najboljem izdanju.

Anonimni korisnik je odgovorio: /b/ skidanje pred kamerom: 2004-2013 R.I.P. Hvala.

Anonimni korisnik je odgovorio: Najneverovatnije mi je kako vi likovi stalno pričate kako ,,ako ih doksujem o neće nam ostati nijedna da se skida g o la :(". Primeti da isto pričate već jedno deset godina.

Anonimni korisnik je rekao: Elem evo ga spisak svih njenih prijatelja sa fejsa. Možete da im šaljete poruke, i svim njihovim prijateljima, tako da svako ko ima bar neke veze sa sarom preko prijatelja sazna.

Anonimni korisnikje odgovorio: Ijel neko počeo da šalje porukenjenim prijateljima i rođacim ailijada počnem ?

* Izraz ,,lulz“ potiče od skraćenice ,,lol“ za „laugh outloud“ - glasno se smejem. (Prim. prev.)

D žejm i Bartlet

28

Anonimni korisnik je odgovorio: Računaj da niko nije, jer svako drugi ko sejavi je možda vitez koji hoće da misliš da neko drugi već šalje slike.

Anonimnikorisnikjeodgovorio:idemoidemoidemo

Jedan korisnik je otvorio lažni nalog na Fejsbuku, sastavio kolaž Sarinih slika i počeo da ih šalje Sarinim prijateljima i članovima porodice, sa kratkom porukom: „Hej, da li poznajete Saru? Ona je prava mala nevaljalica. Čisto da znate, evo slika koje je kačila na internet da ih svi vide.“ U roku od nekoliko minuta slike su dobili gotovo svi sa kojima je Sara bila u kontaktu na društvenim mrežama. Anonimni korisnik je rekao: [xxxxx] je njen broj telefona - provereno.

Anonimni korisnik je odgovorio: Sad sam je zvao, plače. Jebote zvuči kao kit koji cmizdri.

Anonimni korisnik je odgovorio: Jel još neko stalno zove?

To je ono što /b/ zove „upropaštavanje života": sajbernasilništvo kome je namera, kao što mu ime kaže, da kod žrtve izazove dugotrajne i teške posledice. To nije bio prvi put da /b/ doksuje kam-devojke. Jedan ushićeni učesnik je proslavio pobedu tako što je otvorio novu temu da podeli priče i skrinšotove desetina drugih ,,klasičnih“ upropaštavanja života, i okačio fotografije devojke čiji je nalog na Fejsbuku hakovan, lozinka promenjena a eksplicitne fotografije koje je postovala na /b/ okačene na njenom tajmlajnu.

Darknet

29

Anonimni korisnik je rekao: M eni je nje malo žao. Bila je zgodna a i slatka. Šteta što je bila glupa pa je ostavila ime i sve. E jebiga. Dešava se.

Anonimni korisnik je odgovorio: Da je bila pametna zbrisala bi, al pošto nije, zaslužuje posledice.

Anonimni korisnik je odgovorio: I mene zabole šta će biti. Kurva se skida preda kamerom a ima dečka.

Poduhvat je trajao manje od sat vremena. Uskoro je tema nestala, a Sara je zaboravljena.

Doksovanje kam-devojaka samo je jedan od sve brojnijih načina na koje ljudi zlostavljaju, zastrašuju, provociraju, izazivaju ili „troluju" druge na internetu. Poznatim ličnostima, novinarima, političarima, sportistima, naučnicima - zapravo svakome u žiži javnosti, ili sa velikim brojem sledbenika na netu - redovno stižu uvrede, zapaljivi komentari ili pretnje od potpunih stranaca. Godine 2011. Šon Dafi je uhapšen zbog uvreda koje je izneo na Fejsbuku, između ostalog i ruganja petnaestogodišnjaku koji je izvršio samoubistvo. Kada je novinarka Karolina Krijado-Peres zajedno sa drugima uspela u kampanji da se na novoj novčanici od deset funti pojavi lik Džejn Ostin, anonimni korisnici Tvitera zasuli su je uvredljivim porukama, pa čak i pretnjama bombom i smrću, koje je policija toliko ozbiljno shvatila da joj je savetovala da se preseli. Pošto se pojavila u emisiji Question Time na BBC-ju, istoričarka sa Kembridža Meri Berd je preko interneta dobila pretnje seksualnim napadom. U junu 2014. spisateljica Dž. K. Rouling je oštro napadana na internetu

30

D žejmi B artlet

zato što je donirala milion funti kampanji „Bolje zajedno“ protiv nezavisnosti Škotske. Neka vrsta trolovanja odvija se u gotovo svakom onlajn prostoru. Jutjub, Fejsbuk i Tviter imaju sopstvene podvrste trolova, i svaki je evoluirao da se uklopi u određeno okruženje, kao Darvinove zebe. Trolovi na Majspejsu imaju rečnik i metode savršeno prilagođene da uznemire mlade muzičare. Sajtovi za amatersku pornografiju puni su trolova koji tačno znaju kako da uvrede egzibicioniste. Delovi za komentare uglednih novina redovno su prepuni uvreda. Tokom poslednjih pet godina izgleda da je došlo do dramatičnog porasta ovakvog ponašanja. Godine 2007. u Engleskoj i Velsu osuđeno je 498 ljudi zbog korišćenja elektronskog uređaja za slanje poruka „veoma uvredljive, nepristojne, opscene ili preteće sadržine". Godine 2012. taj broj je narastao na 1423. Gotovo svaka treća osoba između osamnaest i dvadeset četiri godine starosti u Britaniji zna nekoga ko je bio žrtva anonimnog vređanja na mreži. U anketi na tu temu u kojoj je učestvovalo gotovo 2000 punoletnih Britanaca, dva procenta je odgovorilo da je nekada, na neki način, vređalo nekoga na internetu - što bi značilo da samo u Velikoj Britaniji ima milion trolova. Trolovanje je danas postala skraćenica za svako neprijatno i preteće ponašanje na netu. Međutim, trolovanje se nikako ne svodi samo na vređanje. Zak ima trideset i neku godinu i govori sa blagim naglaskom koji se može čuti na ušću Temze. Trolovanjem se bavi već više od deset godina. „Suština trolovanja nije nasilničko ponašanje", tvrdi on, ,,već otključavanje. Otključavanje situacija, stvaranje novih scenarija, pomeranje granica, isprobavanje novih ideja, izračunavanje najboljeg načina da se izazove reakcija. Pretnja silovanjem na Tviteru nije trolovanje: to je prosto pretnja silovanjem.“

Darknet

31

Zak je proveo godine usavršavajući taktike trolovanja. Njegova omiljena tehnika, kaže mi, jeste da se prijavi na neki forum, da namerno napravi gramatičke ili pravopisne greške, sačeka da ga neko uvredi zbog nepismenosti, i da se onda sa tom osobom upusti u raspravu o politici. Pokazao mi je jedan skorašnji primer, koji je sačuvao na laptopu. Zak je napisao naizgled naivan, polupismen komentar na popularnom desničarskom sajtu, o tome kako desničari ne bi bili desničari da više čitaju. Odgovorio je jedan besni korisnik i onda postovao golu fotografiju koju je Zak pre nekog vremena poslao na neld opskurni forum, pod istim pseudonimom. Mamac je zagrizen. Zak je smesta uzvratio: Nemoj da se uzdržavaš. Ako želiš da se dodiruješ dok gledaš oveslike onda sam o napred... akoželiš,ja m ogu da nađem još neke slike m og penisa - ili možda želiš i moje du pe? Ili ako želiš m ožem o da razgovaramo zašto su regresivne ideologije u principu loša ideja i zašto Ijudi koji ih usvajaju verovatno m n ogo teže shvataju svet od nekoga ko prihvata progres i društveni razvoj?

Zak je počeo da postuje niz video-klipova svog penisa u različitim fazama uzbuđenosti, zajedno sa uvredama na račun desničara i citatima iz Šekspira i Servantesa. „Spremi se na iznenađenje!" rekao je Zakvragolasto pre nego što mi je pokazao svoje poruke. Za Zaka je to bila jasna pobeda. Njegov kritičar je ućutkan tom lavinom, koja je na nekoliko sati zauzela deo za komentare tog veb-sajta. „Bio je toliko nesposoban za smislen odgovor da je počeo da kopa po mojoj istoriji poruka, u potrazi za nečim čimebi me osramotio - ali mene nije lako osramotiti.“

32

D žejmi B artlet

„Ali čemu sve to?“, upitao sam ga. Usledila je kratka tišina. „Ne znam, ali je bilo zabavno. Nema nikakve veze ako je inače jalovo.“ Za Zaka je trolovanje delom umetnost, delom nauka, delom vic, delom politički čin, ali i mnogo više. „Trolovanje je kultura, to je način razmišljanja“ - i, po njegovim rečima, postoji još od pre nastanka interneta. Ako želim da otkrijem odakle potiče taj naizgled moderni problem, moraću da se vratim na sam početak.

Finger Prethodnik interneta Arpanet je sve do osamdesetih godina prošlog veka bio stecište veoma malobrojne elite iz akademskih i državnih krugova. Ti Arpanauti su, međutim, otkrili da vole četovanje isto koliko i razmenu podataka. U roku od četiri godine od nastanka, funkcija TALK (prvobitno osmišljena kao mali dodatak koji prati transfer rezultata istraživanja, kao post-it nalepnica) bila je odgovorna za tri četvrtine celokupnog saobraćaja na Arpanetu. TALK, koji se kasnije preobrazio u elektronsku poštu, bio je revolucionarna pojava. Mogli ste da sedite za svojim računarskim terminalom u svojoj kancelariji i da komunicirate sa nekoliko ljudi istovremeno, trenutno, a da ih čak i ne vidite niti da sa njima pričate. Zbog mogućnosti koje im je pružala ta nova tehnologija, ova mala grupa vrhunskih naučnika povremeno se veoma čudno ponašala. Jedna istraživačka grupa, osnovana 1976, bila je odgovorna za odluku šta će ići u zaglavlje mejla. Sebe su nazvali „ekipa za zaglavlje“ i pokrenuli su nemoderisanu čet-sobu

Darknet

33

u kojoj će o tome raspravljati. Soba je postala slavna (ili zloglasna) zbog burnih i agresivnih razgovora koji su se u njoj vodili. Svađe bi izbile oko sitnica. Ken Harenstin, naučnik koji je osnovao tu grupu, kasnije će ih opisati kao „vrhunske majstore u teranju maka na konac“. Godine 1979. druga grupa naučnika je razvijala funkciju zvanu finger, koja će korisnicima omogućiti da znaju u koje vreme su se drugi korisnici prijavili na sistem ili se sa njega odjavili. Ajvor Daram sa Univerziteta Karnegi Melon predložio je vidžet koji će omogućiti korisnicima da ne koriste finger, za slučaj da žele da njihove aktivnosti na mreži ostanu privatne. U grupi su raspravljali o oba rešenja, ali je neko tu (internu) raspravu pustio na ostatak Arpaneta. Drugi naučnici širom Amerike su nemilosrdno i grubo napali Darama, jer su verovali da to kompromituje otvorenu, transparentnu prirodu Arpaneta. Većina tih naučnika se međusobno poznavala, tako da su onlajn rasprave bile umerenije zbog mogućnosti da na protivnika naletite na sledećoj naučnoj konferenciji. Svejedno, Arpanetom su se širili nesporazumi i bes. Jedan učesnik u epizodi o fingeru zaključio je da se na računaru ironični komentari obično pogrešno tumače, pa je predložio da se uz takve komentare na Arpanetu uvede ovaj novi znak interpunkcije;-), da ih čitaoci ne bi pogrešno shvatali. Ali čak ni prvi emotikon nije bio dovoljan, zato što su korisnici samo počeli da ih kače posle sarkastičnih uvreda, što je nekako bilo još gore. (,,Pi*ka mu materina, sada mi još i namiguje?!) Zabrinuti da mreža veoma brzo postaje prostačko okruženje, Arpanauti su objavili vodič za ,,netikeciju“ za novopridošlice. Satiru i humor, pisalo je u tom vodiču, treba izbegavati zato što je njih „posebno teško preneti i ponekad će zvučati nepristojno i uvredljivo".

34

D žejmi Bartlet

Flejmovanje na BBS-u Godine 1978. Vard Kristensen i Rendi Sues izumeli su diskusioni sistem (Bulletin Board System - BBS) sa pozivnim umrežavanjem. Svako ko je imao modem, telefon i računar mogao je da pokrene BBS ili da se na neki poveže, i da šalje poruke. Od početka osamdesetih godina prošlog veka BBS je mnogim ljudima bio prvo iskustvo života na mreži. U roku od godinu dana vređanje nepoznatih na tim diskusionim sistemima, ili bordovima, postalo je široko rasprostranjen i prihvaćen deo BBS-ova. Nesporazumi u grupama za finger i zaglavlje bili su često samo burne rasprave među naučnicima. Ovde su, međutim, ljudi pristupali grupama i bordovima sa isključivim ciljem da počnu svađu. To se zvalo flejmovanje, provociranje stranaca, remećenje drugih grupa i stvaranje napetosti radi čiste zabave. Najbolji flejmovi su bili dobro napisani: suptilni, dovitljivi i otrovni. Dobri flejmeri (koji su često pisali pod pseudonimom) sticali su ugled; ljudi su željno iščekivali njihove postove i arhivirali njihove najbolje dosetke. To je bilo više od obične nepristojnosti. Za mnoge flejmere to je bila prilika da eksperimentišu, da pomeraju granice, i da drugi čitaju i procenjuju njihove reči. Jedan istaknuti flejmer je čak objavio i vodič - „Otov vodič za flejmovanje na BBS-ovima iz 1985“ - u kome potencijalne flejmere savetuje da budu što je moguće kontroverzniji jer je to „jedini način da ljudi čitaju vaše stavove“. „Veoma je teško“, pisao je Oto, „ignorisati flejm rat koji besni na čitavom bordu ili netu.“ Počele su da se pojavljuju grupe posvećene raspravama kako najdelotvornije flejmovati druge. Godine 1987. jedan korisnik BBS-a po imenu Džo Talmadž postovao je novi vodič „Dvanaest zapovesti flejmovanja“, da pomogne starim i novim flejmerima u razvijanju stila:

Darknet

35

Dvanaesta zapovest: Kada nisi siguran, vređaj. Ako zaboraviš prethodnih jedanaest pravila, ovo nemoj. U nekom trenutku svoje divne karijere flejmera bez sumnje ćeš se naći u flejm ratu sa nekim ko je bolji od tebe... U tom trenutku možeš da učiniš sam o jedno: VREĐAJ OLOŠ!!! ,,Ma nije valjda? A znaš šta radi tvoja majka..."

BBS grupe su kontrolisali sistem operateri (sisopi) koji su imali ovlašćenja da primaju ili banuju korisnike, i da brišu flejmove pre nego što stignu do žrtve. Često su ih zvali cenzorima pa su i sami bili mete neprijatnog flejmovanja zvanog abjuzing. Abjuzeri bi zasipali sisopa uvredama, spamom ili svime drugim čega se sete. Ponekad bi abjuzeri i flejmeri ,,rušili“ bord pomoću bagova ili postovali linkove ka trojancima zamaskiranim kao piratizovane arkadne igre koje će neiskusni korisnici da preuzmu. Drugi trik je bio slanje poruka u vezi sa piraterijom, što je na sisopa skretalo pažnju vlasti.

Flejm ratovi na Juznetu Negde u isto doba kada su izmišljeni BBS-ovi, dvojica naučnika na Univerzitetu Djuk zadali su sebi još ambiciozniji zadatak: Tom Traskot i Džim Elis su bili nezadovoljni što je Arpanet elitistički i skup - pristup je koštao oko 100.000 dolara godišnje - pa su zato 1979. pokrenuli novu mrežu po imenu Juznet, kojoj će, nadali su se, svi moći da pristupaju i da je koriste. (Tačnije, svako ko ima računar sa operativnim sistemom UNIX, a to je bio veoma mali broj ljudi.) Juznet je, vrlo verovatno, rodno mesto modernog trola. Juzneteri su bili malobrojno društvo naučnika, studenata,

36

D žejmi Bartlet

Arpanauta i zaluđenika za kompjutere. Uzimali su pseudonim i pristupali njuz-grupi punoj neznanaca. Kao i BBS, svako je mogao da pokrene fuznet grupu, ali za razliku od BBS-a, administratori - ljudi koji su rukovodili čitavom mrežom - imali su mogućnost da odluče koje će grupe dozvoliti. Nove nade o tome kako će zavladati harmonija gotovo su smesta uništene. Juzneteri su se sukobili sa oholim Arpanautima oko toga „kako sve treba da se radi“ u tom novom prostoru, pošto su Arpanauti zaključili da je ,,bagra“ sa Juzneta neuka i neiskusna. Jedna sitna pravopisna greška bi često izazvala lančanu reakciju, pa bi zbog toga korisnici mesecima razmenjivali uvrede i analizirali jedni drugima poruke. Juzneteri su bili buntovna družina. Godine 1987. administratori Juzneta bili su prinuđeni na ono što će posle biti poznato kao „Veliko preimenovanje“, kada su kategorisali sve dotadašnje grupe u sedam „hijerarhija". To su bile: comp* (koinpjuteri), misc.* (razno), news. * (vesti), rec* (razonoda), sci.* (nauka), so c* (društvo) i talk* (razgovor) - pod kojima su korisnici mogli da pokrenu sopstvene relevantne podgrupe. Grupu biste imenovali tako što na ime glavne hijerarhije dodate potkategoriju.* Džon Gilmor, koji će 1992. sa Timom Mejom i Erikom Hjuzom polcrenuti sajferpank pokret, želeo je da pokrene grupu o drogi, po imenu rec.drugs. Njegov zahtev su administratori odbili. Zato su Gilmor i još dvojica iskusnih korisnika Juzneta stvorili sopstvenu hijerarhiju, na kojoj neće postojati cenzura. Nazvali su je alt.* - skraćeno od alternativa (postojala je sumnja da je to zapravo skraćenica od anarhisti, ludaci i * Juznet hijerarhija o ovoj knjizi, na primer, mogla bi se nazvati rec. books. darknet.

Darknet

37

teroristi.) Flejmovanje je na alt.*-u bilo izuzetno popularno, i flejmeri su nalazili veliko zadovoljstvo u smišljanju kreativnih i maštovitih načina za surovo postupanje prema drugima. Početkom devedesetih godina trol sa Juzneta sa korisničkim imenom Mejkon odgovarao je na flejmove tako što je postovao epski, 1.500 reči dugački kolaž kreativnih uvreda koje je sastavio tokom godina: „Tebe ko da su pravili krivonogi klošar i sifilistična kamila...“ Kada je 1993. korisnik po imenu Mobi pitao grupu alt.tasteless za savet kako da se izbori sa dve mačke u teranju koje mu upropaštavaju ljubavni život, dobio je bujicu sumanutih saveta, svaki sve luđi od prethodnog: sterilizaciju u kućnoj radinosti, egzekuciju pištoljem, spaljivanje, i možda neizbežno, seks sa mačkama. I na Juznetu i na BBS-ovima nastajali su novi idiomi, pravila i norme. Međutim, to je bio svet koji će uskoro doživeti invaziju. Početkom devedesetih godina došlo je do eksponencijalnog rasta broja korisnika interneta. A mnogi novi korisnici išli su pravo na najaktivnija i najzanimljivija onlajn mesta: alt*. Juzneteri, besni zbog tolikog broja pridošlica, pokušali su da ih proteraju. Godine 1992. u grupi alt.folklore. urban prvi put je spomenuta nova vrsta flejmovanja, čiji su cilj novopridošlice: trolovanje. Ideja je bila „lovna novajlije“*: iskusan korisnik bi postovao neku urbanu legendu o Juznetu, u nadi da će novajlije pokazati svoje iznenađenje, i tako otkriIi ko su. Uhvatio sam te! Onda bi mu se nemilosrdno rugali. Pošto su imali toliko mnoštvo potencijalnih meta, flejmovanje i trolovanje su počeli da se šire, i postajali su sve prefinjeniji. Nekoliko grupa posvećenih trolovanju pokrenute * Reč ,,trol“ najverovatnije potiče od glagola trolling- povlačenja udice sa mamcem dok riba ne zagrize, a ne od mitskog bića iz pećina.

38

D žejm i B artlet

su u alt.*-VL. Godine 1999. korisnik sa imenom Kepi Hemper naveo je u grupi alt.trolls šest različitihvrsta trolova: „jednostavni kreten flejm trol“ („Prosto!", objasnio je Kepi Hemper: „Postuješ u alt.skinheads sa zaglavljem: „đubradi rasistička najedite se psećih govana!“); „neupućeni novajlija trol šaljivdžija“; „udri, beži i gledaj trol“; „prevarant“ ili „taktički trol“; „kreativni trol kros-poster“ i „grupni trol“. Mjauersi (Meoveers - od meow, mjaukati) bili su čuveni grupni trolovi. Godine 1997. grupa studenata sa Harvarda stupila je unapuštenu Juznet grupu po imenu alt.fan.karl-malden.nose da postuje vesti o događajima na kampusu. Onda su počeli da blago flejmuju druge Juznet grupe, dabi, pisao je jedan: „živcirali glupe ljude“. Met Brus, jedan član harvardske grupe, predložio je da za metu uzmu alt.tv.beavis-n-butthead. Korisnici grupe alt.tv.beavis-n-butthead nisu lepo dočekali te arogantne studente i počeli su da postuju na alt.fan.karl-malden.nose, a to su činili i korisnici drugih Juznet grupa. Postovali su toliko da su harvardski studenti napustili grupu i napadači iz Bivisa i Batheda su je preuzeli, pa su se preimenovali u Mjauersi, po jednorn harvardskom studentu, koji se, pošto su mu inicijali bili C. A. T. potpisivao sa ,,mjau“. Mjauersi su počeli da otvaraju druge Juznet grupe (među kojima alt.alien.vampire.flonk. flonk.flonk, alt.non.sequitur i alt.stupiditf), sa kojih su počeli da upadaju u druge grupe tako što su postovali sulude, montipajtonovske postove i tako sprečavali sve druge da postuju ili da vode diskusiju. Ta tehnika, sada poznata kao krep flodovanje i dalje je veoma popularna kod trolova. Između 1997. i 1998. Mjauersi su se naveliko bavili krep flodovanjem, ciljajući grupe širom Juzneta sa onim što su zvali „umetnost Juznet performansa“. Mjauersi su takođe spamovali pojedince koji su im se suprotstavljali i koristili su anonimne rimejlere da sakriju adresu pošiljaoca. Univerzitetski mejl-sistem Univerziteta u

Darknet

39

Bostonu srušen je poplavom spama Mjauersa. Kampanja je trajala gotovo dve godine. Trolovska zajednica alt.syntax.tactical specijalizovala se za kros-post trolovanje. Članovi grupe bi uzeli stvaran post (na primer iz grupe kao što je alt.smokers) pa bi ga prosledili preko anonimnog rimejlera, sa netaknutom originalnom mejl-adresom, u grupu za koju su verovali da neće lepo reagovati (alt.support.non-smokers) i izazvali raspravu između dve grupe, koje neće imati pojma da, u suštini, troluju jedna drugu. Napadi su na alt.syntax.tactical bili pažljivo planirani i u njima su često učestvovali podmetnuti članovi, lažni nalozi i dvostruki agenti. Trolove iz grupa kao što je alt.syntax.tactical nisu zanimale brze pobede, več izazivanje što snažnije i agresivnije reakcije. To je, tvrdili su, ono po čemu se trolovi razlikuju od flejmera. Flejm je obično samo bujica uvreda. Mada između njih postoji izvesno preklapanje, smatra se da je trol pažljiviji, prefinjeniji i maštovitiji. „Trol će se uzdržavati, svestan vrednosti većeg haosa koji će izazvatf, pisao je jedan anonimni poster na grupi alt. troll. A što je haos veći, to bolje. Svako može da ode na rec.sport.baseball i kaže „bejzbol je sranje". Potrebna je neverovatna veština i disciplina da se izazove TRAJAN flejm rat. To je ono što mi radimo. Ali to će biti uspešno sam o ako se ima talenat i brojnost u srazmeri sa talentom. M i prim am o sam o Ijude koji imaju dara da koriste pamet za izazivanje haosa.

Alt.syntax.tactical su bili otvoreni u svojim ciljevima: * Da se naša imena nađu na listama nepoželjnih korisnika * Da obični/normalni Ijudi napuste napadnutu njuz-grupu * Da prim am o m n ogo hejt mejlova.

40

D žejmi Bartlet

Kako se trolovanje širilo, tako se širio i njegov ugled. Negde u to doba se pojavila i standardna reakcija: ,,Ne hranite trola!“ Rečenica koja je podstakla mnoge trolove na sve ekstremnije i neshvatljivije postupke. Krajem devedesetih godina prošlog veka, trolovanje se dodatno srozalo. Trolovi tog doba su imali nezvaničan ali široko prihvaćen kod ponašanja: „Trolovanje je umna borba...“, pisao je jedan anonimni korisnik na grupi alt.trolls 1999: Takmičenje mora biti ograničeno na „ravnopravno borilište" Juzneta. Sve što neko napiše na Juznetu je legitimna meta. Ali istraživanje šta neko ko piše pod stvarnim imenom radi u stvarnom životu, koje sprovodi neko ko ne koristi svoje stvarno ime (ili neko ime koje se ne može otkriti) nikako ne može biti fer.

Međutim, razlika između digitalnog i stvarnog novijim korisnicima je sve više izmicala. Dve dugovečne i zloglasne epizode uništile su ograničenja u vezi sa „stvarnim životom“. Malo neslaganje u grupi alt.gossip.celebrities između dvoje članova, Merijen Keho i Džefa Bojda, brzo se izrodilo u svađu. Merijen Keho je verovala da Bojd spamuje grupu besmislenim porukama, i poslala je mejl njegovim poslodavcima sa zahtevom da nešto preduzmu protiv njega. Opaki trol, ispostavilo se, bio je jedan razumni programer koji je odnedavno postao otac. U verovatno najdužem slučaju trolovanja u istoriji neta, autor kompjuterskih igara Derek Smart je neprekidno vređan zbog svoje (prilično razočaravajuće) igre iz 1996. Battlecruiser 3000AD. ,,To su bili sasvim obični neprilagođeni ljudi. A kada nalete na nekoga kao što sam ja - nekoga ko ne trpi ničija sranja, pa, onda svi viču upomoć“, napisao mi je Smart u mejlu. Rasprave u grupama na Juznetu kada je igra objavljena proširile su se po čitavom internetu i

Darknet

41

samo su narastale, delom zato što je Smart nastavio da kontratroluje. ,,U to doba“, priznao je, „dozvoljavao sam da mi tako nešto uđe pod kožu. Oko 2000. godine većina komentara se bavila Smartovim privatnim životom i profesionalnim uspesima i većinu je navodno slao čovek po imenu Bil Hafman, „samoproklamovani Derekolog“ i menadžer jedne softverske kompanije u Kaliforniji. Smarta je takođe proganjao i jedan šesnaestogodišnjak, koji je tvrdio da ima pištolj. Smart je podneo zahtev za zabranu uznemiravanja i podnosio žalbe policiji koja nije znala šta da radi. Poslednji spor - u vezi sa veb-sajtom koji je održavao Hafman - rešen je tek 2013. Specijalizovani onlajn svet su preplavile novopridošlice: pravila o trolovanju sa Juzneta postajala su sve besmislenija. Sve će uskoro postati još gore.

GNAA i Goutsi Krajem devedesetih pojavili su se strahovi da će trolovanje uništiti Juznet. Na kraju su ga dokrajčile inovacije. Internet je postajao sve pristupačniji i brzina preuzimanja sadržaja (i još važnije, slanja sadržaja) naglo se povećala, tako da su korisnici mogli da postuju više sadržaja na net, uključujući i slike i video-zapise. Juznet je, kao i većina nekada novih i uzbudljivih tehnologija, zastareo. Početkom novog milenijuma trolovi su sa Juzneta migrirali na novu vrstu neozbiljnih, necenzurisanih sajtova, koji su uskoro kolektivno označeni kao „Nije za gledanje na poslu“ (Not Safe For Work - NSFW), i koje su često pravili studenti ili tinejdžeri: SomethingAwful.com, Fark.com i Slashdot.com. Za razliku od tradicionalnih medija, ti sajtovi su bili puni

42

D žejm i Bartlet

članaka, linkova, predloga i komentara svojih korisnika. Članci koje korisnici najviše čitaju i dele izbiće na vrh sistema za rangiranje, što znači da popularnost ne zavisi od centralizovane uredničke kontrole, već od onoga što privuče pažnju zajednice. Stvorili su - kao kod mnogih sektora na netu koji se zasnivaju na sadržaju - prirodni podsticaj da se bude šokantan. Obično su najpopularniji članci bili oni uvredljivi, prostački ili bizarni. Fark je četvrte godine svog postojanja imao milion jedinstvenih posetilaca:* to je 2000. bio priličan komad internet kolača, kada je samo 360 miliona ljudi na čitavom svetu bilo povezano sa internetom. Korisnici tih novih sajtova usvojili su i proširili filozofiju svojih trolovskih prethodnika: užasavanje od cenzure - za koju se smatralo da je anahrona i analogna - i ideju da ništa na netu ne treba shvatati ozbiljno. Humor - koji još karakteriše dobar deo internet kulture - bio je apstraktan, samoreferentan i drzak. Trolovi su se u službi te ideologije trudili da budu što uvredljiviji, često na kreativno odvratne načine. Goutsi (Goatse) predstavlja skraćenicu za ,,goat-sex“.** To je takođe ime veb-sajta pokrenutog 1999. (Ne preporučujem vam da ga tražite.) Na uvodnoj stranici se nalazi fotografija golog sredovečnog muškarca koji rasteže svoj anus. Trolovi su koristili tu stranicu za ,,bait-and-switch“ (mamac i zamena) neslane šale: postovali su ili slali naizgled bezopasne linkove koje su zapravo onoga ko klikne usmeravale na sajt Goutsi. To je takođe poznato i kao šok trolovanje. Godine 2000. linkovi za Goutsi su često postovani na čet-forum Soul Stories Opre * Impresivan broj, s obzirom na to da se tokom prve dve godine na stranici nalazila samo fotografija veverice s ogromnim testisima. ** Engl.: Goat - jarac. (Prim. prev.)

Darknet

43

Vinfri, uz poruke čiji je cilj bio da prevare: ,,U poslednje vreme sam se baš tužno osećala, evo linka za jednu pesmu koju sam napisala." Usledio je egzodus uvređenih Oprinih fanova, i u jednom trenutku je čitav forum zatvoren. Korisnici sajta SomethingAwful koji su stajali iza te neslane šale slavili su taj udarac nanet naivnosti koja se širila internetom.* Savez pedera crnčuga Amerike (The Gay Nigger Association ofAmerica - GNAA) osnovan je 2002, i tipičan je za tu vrstu ekstremnog trolovanja. Na njihovoj prvoj stranici nalazio se sledeći poziv: „Jesi li PEDER? Jesi li CRNČUGA? Jesi li PEDER CRNČUGA? Ako si odgovorio sa ’da’ na sva ova pitanja, onda je možda GNAA tačno ono što tražiš!“ Autori GNAA su navodno bili veoma vešti programeri** i posvetili su ogromnu količinu vremena da stvore i šire izuzetno uvredljiv materijal, sa ciljem da uznemire blogere, poznate ličnosti, popularne veb-sajtove i svakog drugog na koga bi se grupa okomila. Često bi „zatrpavali glupostima" veb-sajtove - ispunjavali su čet besmislicama, baš kao što su pre deset godina radili Mjauersi - i hakovali i menjali druge popularne veb-sajtove. GNAA je svoj cilj opisala kao „širenje nereda na internetu“, ali je na kraju osnovala organizaciju za internet bezbednost, i hakovala sajtove da demonstrira koliko su ranjivi. To su zvali Goutsi bezbednost - „razotkrivanje zjapećih rupa“ - i mada je FBI vodio istragu protiv nekih njihovih članova zbog raznih prestupa u vezi sa hakovanjem, Goutsi bezbednost je takođe identifikovala i ispravila brojne bezbednosne propuste u velikim internetskim proizvodima i softveru. Zak je bio jedan od ranih poštovalaca GNAA * Korisnici sajta SomethingAwful nastavljaju da napadaju druge bordove i forume na sličan način. ** Bivši ,,predsednik“ GNAA je navodno haker i trol po imenu Weev.

44

D žejm i B artlet

i Goutsija. „Ljudi su bili mnogo spremni da se uvrede zbog nečega kao što je Goutsf, kaže mi on. „Zabavno je uvrediti nekoga ko je tako spreman da se vređa. A time što se vređaju, dokazuju da si u pravu. Krug se zatvori.“

Sve za lulz Na neki način, Zak, GNAA i drugi NSFW trolovi smatrali su da „njihov" internet sve više osvajaju agencije za digitalni marketing, poznate ličnosti, veliki biznis, vlasti i horde običnog sveta, baš kao što su se Juzneteri osećali ugroženo 1993. Ljudi van plemena, i to još sve shvataju mnogo ozbiljno. Iz takvog okruženja je poticao Kristofer Pul, četrnaestogodišnji obožavalac sajta SomethingAvvful, koji je otkrio japanski sajt za deljenje slika po imenu Futaba, koji je dozvoljavao korisnicima da pišu o čemu hoće, anonimno. NSFW sajtovi su bili uzbudljivi i smeli - ali je učesnike često bilo lako prepoznati i sajtovi su često moderisani. Anonimni korisnici Futabe bili su izuzetno kreativni, izuzetno vulgarni i neobuzdani. Sajt je u Japanu bio ozloglašen zbog krvavih pripovedaka o učenicima koji kolju učitelje, anime pornografije, i mnogo toga drugog, što je izazivalo opšte zgražavanje. Adresa sajta Futaba je bila www.2chan.net, kao posveta jednako zloglasnom sajtu žchannel, i zato kada je Pul rešio da 2003. pokrene engleski ekvivalent, nazvao ga je Forčen (4chan) „zato što dvostruko JEBE KEVU!“, kako je postovao pod pseudonimum moot. Zak je smesta pristupio. „Pokušavali smo da stvorimo sopstveni prostor, naš sopstveni deo interneta.“ Zbog delimično prinudne anonimnosti /b/ je postao prirodni dom

Darknet

45

za trolove. Trolovanje je na Ibl rašireno i izuzetno raznovrsno, sa desetinama različitih kategorija trolova. Haktivistička zajednica Anonimus gotovo se sasvim sastoji od posvećenih /b/tarda, i koristila je sajt za planiranje i koordinisanje svojih „operacija". Prva velika akcija te grupe zvala se Projekat Čenologija, usmerena protiv Sajentološke crkve, pošto je ona pokušala da sa neta ukloni video-snimke neprijatne po Toma Kruza. Mada je poruka bila iskrena - borba protiv cenzure i za transparentnost - zajedno sa ozbiljnim demonstracijama i hakovanjem bilo je tu i beskonačnog zivkanja sajentoloških brojeva, transparenata sa slikama sa Forčena i stotina crnih faksova.* Prinudna anonimnost, takmičarski duh koji tera da nadmašite druge korisnike i rešenost da se napad tera do krajnjih granica u ime nekakve neodređene anticenzorske ideologije svi su sadržani u motu Ibl trolova: ,,To sam uradio zbog lulza“ - fraza koja se koristi da se opravda baš sve i gde je glavna motivacija izazvati smeh na nečiji račun. Problem je, objašnjava Zak, što je lulz pomalo kao droga: potreban ti je sve jači fiks da bi se osećanje nastavilo. Trolovanje brzo može da izmakne kontroli. Popularni sajt za društvene mreže i deljenje vesti Redit nekada je bio dom grupe pod imenom Igra trolova. Pravila su bila jednostavna: ako uspešno uznemiriš nekoga na Reditu a da on ne shvati da ga troluješ, dobijaš poen. Ako te identifikuju kao trola, gubiš poen. Imena najuspešnijih objavljivana su na tabeli. Jedan korisnik je posetio popularnu temu na Reditu i postovao izmišljenu priču o problemima koje ima sa kolegom. Isti korisnik je onda odgovorio kao kolega o kome je reč i zatražio * „Cmi faks“ je faks crne strane, koji se šalje dabi primaocu trošio mastilo.

46

D žejm i Bartlet

izvinjenje, i objasnio da ima teškoća u sklapanju prijateljstva. Reditori su poverovali u priču i neki su čak ponudili da pošalju cveće izvređanom kolegi. Grupa je uspešno istrolovana. „Bilo je čudesno" prisećao se jedan svedok. Igra trolova je na kraju banovana na Reditu; to je izuzetno neobičan korak za taj inače liberalni sajt, ali i svedočanstvo o sveprisutnosti i upornosti trolova sa Redita. Takmičenje u vređanju i ponižavanju, na sve dostupne načine, često može dovesti do šokantnih ekstrema. Godine 2006. izvesni Mičel Henderson, petnaestogodišnjak iz Minesote, izvršio je samoubistvo puškom svojih roditelja. Mičelovi drugovi iz razreda su na Majspejsu napravili njegovu spomen-stranicu i napisali kratki oproštajni tekst, u kome se Mičel nekoliko puta spominje kao ,,heroj“: ,,bio je heroj kada je povukao obarač, i sve nas ostavio. Kad bi smo samo mogli da vratimo film.“ Kombinacija pravopisne greške i tvrdnje da je samoubistvo herojski postupak izazvala je veliko veselje na Forčenu. Pošto su saznali da je Mičel izgubio ajpod nedugo pre nego što se ubio, /b/tardi su u Fotošopu napravili slike Mičela i njegovog izgubljenog uređaja. Jedan je čak slikao ajpod na Mičelovom grobu i sliku poslao njegovim ožalošćenim roditeljima. Gotovo dve godine posle njegove smrti oni su dobijali anonimne pozive ljudi koji su tvrdili da su našli Mičelov ajpod.

Upoznavanje trolova Teško je naći istinske trolove. Mnogi koriste proksi servere da maskiraju svoju IP adresu a većina ima desetine naloga sa različitim imenima, za svaku platformu koju koristi. Ako

Darknet

47

ih na nekom sajtu banuju ili blokiraju, oni će samo ponovo pristupiti pod novim imenom. Ali kao Mjauersi nekada, današnji trol voli da vreme provodi sa drugim trolovima. Dobar deo najgoreg trolovanja koordiniše se iz skrivenih ili tajnih kanala i čet-soba. Zak je pristao da mi pokaže jedno svoje skrovište, i pozvao me na tajni kanal koji je često posećivao već dve godine. To je privatna grupa na dobro poznatoj društvenoj mreži, „piratska baza za trolove“, kako mi je rekao. Glavna stranica grupe - ona koju vidi tipičan korisnik - jeste niz slika ljudi koji masturbiraju. ,,To je fasada“, kaže Zak, ,,da odbije daveže.“ Da biste pristupili pravoj akciji, postojeći moderator mora da vas pozove kao moderatora, i tako vam omogući pristup internom mejling sistemu grupe. Unutra vlada žustar ritam: svakog dana ima redovnih, dugačkih i urnebesnih rasprava i diskusija koje privlače i po dvadeset moderatora odjednom, od kojih se neki međusobno poznaju a neki ne. Svi koriste lažna imena, zato što su svi već ranije bili banovani sa sajta, tako da se ja nisam isticao - mogao sam biti bilo ko. Tu svi neprekidno i nemilosrdno troluju jedni druge i poruke su uglavnom veoma duhovite i krajnje oštre. Po Zakovim rečima, bar dva učesnika su univerzitetski profesori. Čini se kao da je to vežbaonica za trolove, mesto gde se isprobavaju nove taktike i bori sa drugima bez mnogo štetnih posledica. Mesto gde se može opustiti i malo predahnuti u društvu istomišljenika. Dok sam ja bio tu, jedan zloglasni trol je postao i moderator. Zak mi je objasnio da je taj trol sam sebe opisivao kao ,,incel“ što je skraćeno od ,,involuntary celibate - nedobrovoljni celibat". Taj trol je bio dobro poznat u trolovskim krugovima zato što je držao blog na kome je naširoko objašnjavao zašto je obaveza države da mu nađe ženu sa kojom će

48

D žejm i Bartlet

imati selcs; takođe se hvalio da je postao toliko očajan da je jednom pokušao da ima seks sa rođenom majkom. Kada je počeo da u grupi širi svoju priču - kako bi trebalo da sme da ima seks s kim god poželi, da država treba u tome da mu pomogne, i da su sve ženske ionako kurve - niko nije mogao sasvim da provali da li ih on troluje ili ne. Svi su međutim bili fascinirani i počeli su da uzvraćaju, da kontratroluju; Hej incele, jesi ti hom ofobičan? Kao na primerzam isli da je ovo prava soba i da sm o ja i __________počeli da se Ijubimo, kako bi se ti osečao povodom toga? Ako bi to postalo baš onako strastveno i da m u ja stežem malo mek ano dupence i da sam mu zavukao jezik baš du bo ko ? Da li o tome imaš neko mišljenje? Ne. Hej in ce le -je l'ti majka lepa? Koliko b ije o c e n io o d 1 do 10? Ako je viŠe od 7 čisto me zanima je li tvoja potreba da ženske budu opasno zgodne (inače ih vređaš) važi i za tvoju majku... Hm, da... m o gu sam o da ti se smejem.

Drugi trolovi u grupi su izgleda počeli da ga procenjuju, da traže slabosti. To se zove „trolovi troluju trolove": kada niko nije zaista siguran ko koga troluje. Nije stvar u pobedi ili porazu, već više u sparingu.

Old Holborn je u Dejli mejlu proglašen za „najodvratnijeg trola“ u Britaniji, zbog beskrajnih uvreda na netu, među koje spadaju napadi na porodice devedeset šestoro navijača

Darknet

49

Liverpula koji su poginuli u katastrofi na stadionu Hilzboro 1989. On neprekidno tvituje i bloguje, a lice krije iza maske Gaja Foksa. Bez nje ne deluje posebno preteće: dobro odeven sredovečni čovek iz Eseksa koji brzo priča. Kaže da je uspešni kompjuterski programer i specijalista za zapošljavanje. ,,Za mene možeš reći da volim da se pravim pametan‘, objašnjava nz kafu. „Oduvek sam takav bio. Protiv svakog autoriteta.“ On je više od toga - on je minarhista - neko ko veruje u najmanju moguću vlast. „Potreban je samo neko da zaštiti privatno vlasništvo. Sve ostalo sami možemo da sredimo." ( 'vako ukratko izlaže svoj pogled na svet: „Vlasti prosto treba da nas ostave na miru.“ Trolovanje je njegov način da pravi ncvolje sistemu: „Hoću da budem onaj svrab koji ne da mira, ono zrno peska u mašineriji.“ Godine 2010. kandidovao se za poslanika u Kembridžu, sa maskom na licu i zbunjujući izbornu komisiju tako što je zvanično promenio ime u Old i lolborn. Negde u to doba je ušao u policijsku stanicu u Mančesteru sa istom maskom i koferom punim novčanica od pet funti da položi kauciju za vlasnika paba koji je odbio da poštuje zabranu pušenja u zatvorenim javnim prostorima iz 2007. To je, kaže on, takođe trolovanje. Teško je uvideti kakve veze sa minarhijom ima vređanje porodica žrtava Hilzboroa na Tviteru. Ali veza postoji. Da bi živđi u Old Holbornovoj libertarijanskoj bezdržavnoj utopiji, Ijudi moraju biti jaki i nezavisni i moraju biti odgovorni za svoje postupke. On se boji nemog i poslušnog društva i kaže da će društvo u kome se svi lako vređaju dovesti do autocenzure. On smatra da je njegova uloga da isprobava i pomera granice prihvatljivog da bi društvo ostalo budno. Ciljao je 1,iverpuljane, kaže, da bi ,,dokazao“ da pate od sindroma žrtve a za Old Holborna, baš kao i za trolove sa Juzneta, uspeh sc meri snagom reakcije. „Bio sam kontroverzan, samo da

50

D žejm i Bartlet

pokažem kako oni uživaju da se osećaju kao žrtve. Reakcija je bila fenomenalna: pretili su da će mi spaliti kancelariju, kuću, da će silovati moju decu. Ha-ha! Bio sam u pravu! Dokazali su da sam u pravu!“ Međutim, zbog svega toga su ga doksovali i nedugo posle našeg susreta on se preselio na jug Bugarske da bi, po svojim rečima, odatle „pravio probleme dvadeset četiri časa dnevno“. ,,}a sam pozitivac!“, viknuo je u kafeu. ,,Ja raskrinkavam licemerje. Ja se borim za slobodnije društvo!“

Istina o trolovima Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka sve veći broj Ijudi odlazio je na net i psihologe je počelo da zanima kako računari menjaju naše razmišljanje i ponašanje. Godine 1990. američki pravnik i pisac Majk Godvin je izneo prirodni zakon o ponašanju na Juznetu: „Što rasprava na netu postane duža, verovatnoća poređenja sa nacistima ili Hitlerom približava se l.“ Ukratko, što više razgovarate na netu, veći su izgledi da ćete se poneti ružno; ako pričate dovoljno dugo, to postaje izvesno. (Godvinov zakon se danas lako može uočiti u komentarima većine onlajn izdanja novina.) Godine 2001. Džon Saler je to opisao kao efekat dezinhibicije na mreži. Po njegovim rečima, postoji šest faktora koji omogućavaju korisnicima interneta da ignorišu društvena pravila i norme koje važe u stvarnom svetu.* * Salerovih šest faktora su disocijativna anonimnost (moji postupci se ne m ogu pripisati mojoj ličnosti), nevidljivost (niko ne zna kako izgledam, niti može da sudi po m om glasu), asinhronost

Darknet

51

On tvrdi da pošto ne znamo ljude kojima se obraćamo (a ni oni nas ne vide i ne poznaju), pošto je komunikacija trenutna, naizgled bez pravila i odgovornosti, i zato što se sve odvija na mestu koje deluje kao alternativna stvarnost, mi postupamo kako ne bismo postupali u stvarnom životu. Saler to zove „toksičnom dezinhibicijom“. Po drugim naučnim istraživanjima, između 65 i 93 procenata ljudske komunikacije nije verbalne prirode: sastoji se od izraza lica, tona, pokreta. Da se izrazimo veoma jednostavno, naš mozak je tokom miliona godina evoluirao da podsvesno primećuje te znake, da bismo bolje shvatali i tumačili jedni druge. Komuniciranje putem računara eliminiše te znake, i zbog toga postaje apstraktno i neutemeljeno. Ili lcako to piše u internet stripu Peni arkejd (Penny Arcade): „Velika teorija o internet kretenima': ,,normalna osoba + anonimnost + publika = totalni kreten.“ Najlakši način za borbu protiv trolova jeste uklanjanje njihove anonimnosti, obavezivanje veb-sajtova ili platformi da zahtevaju logovanje svih korisnika pod pravim imenom. To, naravno, ne bi u potpunosti sprečilo neprijatno ponašanje na vebu, ali bi trolovi bili bar malo odgovorniji za svoje postupke i možda bi malo razmislili pre nego što napadnu druge. Međutim, uklanjanje anonimnosti ima i mana. Anonimnost nije savremeni izum čiji je cilj zaštita trolova. Ona takođe omogućava ljudima da budu iskreni, otvoreni i nevidljivi kada za to postoje valjani razlozi. Nikako ne bi valjalo da se lišimo prava na nju. (moji postupci se ne dešavaju u realnom vremenu), solipsistička introjekcija (ja ne vidim te Ijude, trebalo bi da nagađam ko su oni i kakve su im namere), disocijativna imaginacija (ovo nije stvarni svet, ovo nisu stvarni ljudi) i minimizacija autoriteta (ovde nema nikakvih autoriteta, m ogu da postupam slobodno).

52

D žejm i Bartlet

Ako se otarasimo trolovanja, možda ćemo izgubiti još nešto. Linija između krivičnih dela, pretnji, vređanja i satire takođe je veoma tanka. Trolovi poput Old Holborna povremeno pružaju satiričan pogled na nadobudnost našeg društva, razotkrivaju apsurdnost savremenog života, naše moralne panike i našu histeričnu kulturu dvadesetčetvoročasovnih vesti. Jedan ogranak trolova, poznat kao RIP trolovi, cilja ljude koji pišu poruke na memorijalnim stranicama nedavno preminulih. Po rečima Vitni Filips, koja je doktorirala na temu trolova, oni obično ciljaju osobe koje nazivaju „turistima žalosti“: korisnike koji nemaju stvarne veze sa žrtvom i koji nikako ne mogu biti ožalošćeni. Sami trolovi tvrde da su turisti žalosti naporni, neiskreni i da potpuno zaslužuju da budu mete. GNAA često objavljuje sumanute vesti u nadi da će lenji novinari da ih prenesu. Oni to često i čine: vest GNAA o tome kako Afroamerikanci pljačkaju prazne kuće posle uragana Sendi da bi krali kućne ljubimce naširoko je objavljivana u velikim medijskim kućama. Unutar trolovske zajeđnice, neprikosnoveni šampioni trolovanja u „stvarnom životu“ su američki komičar Stiven Kolbert i britanski komičar Kris Moris, obojica čuveni po veštini spuštanja na zemlju naduvanog ega političara i poznatih ličnosti. Zak tvrdi da i njegov rad ima vrednost i svrhu - da je to „trolovanje u interesu javnosti" kojim razotkriva licemerje i glupost u društvu. On je čak izumeo i sopstvenu složenu religiju, na kojoj je radio godinama, čisto da bi je koristio kao alatku za trolovanje. Zove je „autodidaktički pragmatizam putovanja kroz vreme“, i mešavina je apsurdnog humora, fizike i delova pozajmljenih iz drugih religija. Koristi je da bi trolovao religiozne i političke grupe. ,,To je oprobana i proverena tehnika maltretiranja kada se nekome prikaže sadržaj za koji on nikako ne može znati je li stvaran ili je šala.“ To je

Darknet

53

dovitljiva taktika i - na moje iznenađenje - taktika koja ima značajnog uticaja na savremene teološke rasprave.* Mada su mnogi trolovi prosto tinejdžeri koji se dosađuju pa prave gluposti, ozbiljni trolovi izgleda uglavnom slede libertarijansku ideologiju, i veruju da je za život u slobodnom društvu neophodno prihvatiti, da nijedna ideja ne sme biti pošteđena izazova i podsmeha i da ništa ne guši slobodu izražavanja više od straha da se neko ne naljuti ili uvredi. Trolovi postoje koliko i mrežno računarstvo, što sigurno govori nešto o potrebi mnogih od nas da istražuju tamnije strane naše prirode. Svaki trol sa kojim sam razgovarao kaže da je to što radi nešto prirodno, ljudska potreba da pomera granice samo zato što one postoje. Problem sa filozofijom pomeranja granica jeste to što se ona može koristiti kao opravdanje za nasilničko ponašanje ili pretnje ljudima, bez razmišljanja o posledicama. Kada sam pitao Zaka je li nekada otišao predaleko, on klima glavom: ,,Da, mislim da je bilo nekoliko ljudi koje sam toliko proganjao da su otišli sa interneta. Jedan je doživeo nervni slom.“ Da li oseća odgovornost zbog toga? „Tada je nisam osećao - svi smo znali šta smo radili. Mada sada više nisam toliko siguran." Old Holborn je sigurniji: ,,Ja pažljivo biram mete. Oni to uvek zaslužuju." Međutim, bogati i moćni nisu uvek mete. Prečesto su to slabi, novopridošlice kao Sara, koje je najlakše napasti. Anonimni korisnici /b/ napadaju devojke koje se skidaju ispred kamere zato što su njihove slike i tredovi izuzetno popularni: mnogo više od običnih /b/tard tredova. Old Holborn se u suštini slaže sa /b/: ,,Da li bi ti postovao svoje slike na internet? Pa zašto je ona to uradila? Nije stvar u tome da je treba naučiti pameti, ali ona mora biti * Istrolovani ste.

D žejmi Bartlet

54

odgovorna za svoje postupke.“ Zaku ne prija priča o Sarinom slučaju, ali na kraju zaključuje: ,,Pa, verovatno nije trebalo da to uradi, mada nije zaslužila posledice." Meni je Sarino doksovanje delovalo samo kao prosto siledžijstvo. Počinioci su traljavo pokušali da se opravdaju: ,,Ta glupača je noćas možda naučila najvažniju lekciju u svom mladom životu: da je slanje sopstvenih golišavih slika na internet izuzetno loša ideja.“ Ja sam siguran da ona jeste skupo platila taj nauk, ali je to bilo samo uzgredno dejstvo „upropaštavanja života“. Anonimni korisnik je rekao: Ja sam moralni otpad. Ne vidim kakavje problem njeno doksovanje. S v e je to z a lulz. Na vrhu drveta života nije Ijubav, nego lulz.

Kakvi god bili njihovi motivi, pa čak i kad su u svom najgorem izdanju, od trolova možda možemo nešto da naučimo. Trolovanje je veoma širok pojam, i kreće se od nasilnika sa /bl do filozofa amatera, od blago uvredljivog do protivzakonitog ponašanja. Sve veća želja za digitalnom afirmacijom navodi sve više nas da na netu delimo svoje najintimnije i lične stvari, često sa potpunim strancima. Šta volimo, šta mislimo, šta radimo. Što više ulažemo sebe na net i što smo spremniji da se vređamo, to više ima materijala za trolove. A uprkos sve većoj kontroli na društvenim mrežama, trolovanje neće nestati. Ono je jedna od glavnih svojstava života na netu još od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, i evoluiralo je i mutiralo od neočekivanog nusprodukta elektronske komunikacije unutar specijalizovane zajednice do gotovo mejnstrim fenomena. Ljude kao što je Zak, prelazak trolovanja iz

Darknet

55

kreativne veštine u nasumične pretnje i nasilničko ponašanje veoma frustrira. To ga, međutim, neće zaustaviti. Sviđalo se to nama ili ne, trolovanje je deo današnjeg onlajn sveta. Pošto svi provodimo sve veći deo svog života na netu, trolovi nam mogu pomoći u prepoznavanju opasnosti takvog života, mogu nas navesti da budemo malo oprezniji i malo manje osetljivi. Jednog dana ćemo im možda na tome biti zahvalni.

Epilog Cetiri dana posle tih velikih neprijatnosti koje je Sara pretrpela, još jedna kam-devojka sa /b/ je doksovana, i slike su dobili svi članovi njene porodice, njen poslodavac i njen dečko. „Znaš li da tvoja devojka šalje slike svojih sisa na internet? Možeš da ih vidiš ovde_______ “ „Novi dan, nova surova realnost“, napisao je jedan korisnik. „Vratiće se ona“, odgovorio je drugi.

D

r u g o p o g l a v l je

llsam ljeni vuk

Pola sam prvi put sreo u radničkoj kafani u gradu na severu Engleske, jedne hladne jesenje večeri. Izgledao je mladoliko, imao je privlačno lice, kratku crnu kosu i tetovaže koje su mu se penjale uz vrat. Bio je dobro društvo: učtiv, pažljiv i lako se smejao. Ukratko, Pol i ja smo se odlično slagali. Sve dok razgovor nije prešao na politiku. „Samo pomisli na svu lepotu koja će umreti“, objasnio je. „Šta misliš, na šta će svet da liči kada njime zavladaju crnci ili Pakistanci? Je T možeš to da zamisliš? Kada ostane još hiljadu poslednjih belaca, nadam se da će jedan od njih spaliti čitavu jebenu zemlju i sve na njoj Pol je jednočlana politička partija, mašina za propagandu. On provodi svaki dan, čitav dan, pokušavajući da probudi rasnu svest kod belih Britanaca. Vodi popularan blog 0 etnocentrizmu i pokretu Vajt prajd (White Pride) i snima 1 objavljuje video-zapise u kojima napada manjine. Otvara laptop i pokazuje mi svoje nedavne aktivnosti: burnu raspravu sa pripadnicima neke levičarske grupe; poruke podrške za partiju Zlatna zora u Grčkoj; razgovore sa belačkim rasistima

Darknet

57

u Sjedinjenim Državama. Otvara svoje naloge na Fejsbuku i Tviteru. Hiljade ljudi, širom sveta, prate Polove strastvene aktivnosti na društvenim mrežama. Na netu je našao zajednicu koja deli njegova uverenja i koja ceni njegove poruke. Takođe je privukao jednako glasnu grupu koja se bori protiv njegovih stavova i zalaže se za njihovo uklanjanje sa neta. On živi u jednodimenzionalnom svetu prijatelja i neprijatelja, istine i neistine - i u tom svetu provodi sve više vremena. Digitalni Pol je dinamičan, agresivan i istaknut zagovornik pokreta Vajt prajd. Stvarni Pol je nezaposleni tridesetogodišnjak koji živi sam u maloj kući. Dok sam se vozom vraćao kući posle jednog našeg razgovora, poslao sam mu SMS da mu zahvalim. Kao i obično, smesta je odgovorio: „Veliko ti hvala, D žejm i.:) Srećan put. P. S. Stvarno mi je bilo zadovoljstvo." Međutim, za razliku od prethodnih susreta naša prepiska je uskoro usporila. Obično glasni Pol se utišao. Njegove aktivnosti na društvenim mrežama su stale. Možda su, dozvolio sam sebi da se ponadam, naši susreti uticali na njega? Ili je možda policija napokon otkrila njegov identitet? Možda nešto gore?

Novaplatform a Pol nije jedini koji je otkrio da je internet savršeno mesto za širenje svoje poruke. To je postala izuzetno važna platforma za političke grupe širom sveta. Od predizborne kampanje na Fejsbuku Baraka Obame u Americi, preko fleš mobs pokreta Occupy, do digitalnog domašaja itahjanskog komičara-političara Bepea Grila, bitke za ideje i politički uticaj prešle su na internet. Tokom poslednje decenije Pol i hiljade ljudi poput

58

D žejm i Bartlet

njega su odbacili tradicionalni teren za širenje nacionalističkih poruka zarad Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba. Oni su bili među prvim političkim grupama koje su to učinile. Ekstremističke organizacije, pošto im je uskraćeno pojavljivanje u velikim medijima, i pošto ne mogu da iznose svoje stavove u javnosti, bile su posebno otvorene za mogućnosti koje pruža nova tehnologija. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na primer, organizacije belih rasista u Americi Stormfront i Arijevslco bratstvo osnovale su popularne grupe za podršku na Juznetu i BBS-ovima. (Zapravo, Stormfront je i počeo kao veb-sajt.) Po podacima servisa Aleksa - koji se bavi rangiranjem saobraćaja na veb-sajtovima - sajt krajnje desničarske Britanske nacionalne partije mnogo je popularniji od sajtova Laburističke ili Konzervativne partije. „Krv i čast“, epicentar čitave elcstremističke neonacističke muzičke scene, ima desetine otvorenih stranica na Jutjubu i zatvorenih onlajn foruma. Veb-sajt Stormfronta - stormfront.org - odavno ima forum, sa gotovo 300.000 članova, koji su zajedno postovali više od deset miliona poruka. Tviter je posebno omiljen među neonacistima, koji često uzimaju korisnička imena u kojima su brojevi 14 i 88. Četrnaest se odnosi na „14 reči“ (,,We must secure the existence ofourpeople and afuturefor vvhite children' - moramo obezbediti postojanje našeg naroda i budućnost za belu decu), dok se 88 odnosi na osmo slovo abecede. HH: Hajl Hitler. Po rečima istraživača sa Kings koledža u Londonu, neonacisti koriste Tviter ne samo za širenje ideja i propagandu već i za održavanje koherentne svesti o sopstvenom identitetu. „Kuća Roštilda mora biti uništena ako želimo da spasemo našu rasu! 14/88. Sieg Heil!“, piše jedan korisnik koga sam našao posle ovlašne pretrage. Neki nacionalisti nalaze dečje čet-sobe ili Jahu grupe nevinih imena u kojima će se okupljati. Forumi o anglosaksonskoj istoriji posebno su popularni među

Darknet

59

engleskim nacionalistima, gde stotine korisnika sa imenima kao što su Atherlerd i Harold raspravljaju kako ustanoviti čistiju, belju Englesku. Početkom 2007. francuska nacionalistička partijaNacionalni frontbila je prva evropska politička partija koja je osnovala ogranak u virtuelnom svetu - Sekond lajf (Second Life), što je izazvalo burne onlajn proteste nekih korisnika. Iste godine su njeni ksenofobni avatari posetili virtuelnu džamiju, seli na virtuelni Koran i postovali antisemitske slogane, pre nego što su aktivirali hakerski skript koji je automatski izbacio sve iz zgrade. Jevrejska organizacija za ljudska prava Centar „Simon Vizental" procenjuje da je 2013. bilo 20.000 aktivnih veb-sajtova, grupa na društvenim mrežama i onlajn foruma koji se bave „širenjem mržnje". Broj svake godine raste. Onlajn svet je postao utočište za rasiste i nacionaliste, i pruža političkim ekstremistima priliku da iznose svoje stavove, dele ideje i regrutuju podršku. Nik Louls, direktor organizacije „Nada, ne mržnja" (Hope Not Hate), radi sa antifašističkim grupama još od polovine devedesetih. Nik mi kaže da je internet „omogućio običnom čoveku pristup krajnje desničarskim grupama na način koji je pre deset godina bio nemoguć“. On takođe menja demografiju tipičnog nacionaliste, objašnjava Nik. Savremeni nacionalista je mlad, ima mnogo slobodnog vremena, tehnološki je pismen - ume da se virtuelno povezuje sa ljudima sličnih pogleda širom sveta. Sa ljudima kao što je Pol. Najzloglasniji od te nove vrste onlajn ekstremista jeste Anders Bering Brejvik, desničarski ekstremista koji je u julu 2011. u Norveškoj ubio sedamdeset sedmoro ljudi. Pošto je napustio školu, počeo je da radi kao predstavnik korisničke službe, ali je, pošto je bio talentovan za programiranje, pokrenuo sopstveno programersko preduzeće. U svojim ranim dvađesetim, mladi Brejvik je svakodnevno provodio

60

D žejmi Bartlet

sate čitajući blogove i članke na internetu o kraju bele rase i pretnji koju kulturni marksizam predstavlja za evropsku kulturu. Postao je ubeđen da islam preti da zavlada Evropom i da je nasilni otpor jedino rešenje. U godinama pre napada napisao je pod pseudonimom Endru Bervik hiljadu petsto stranica dugačak manifest pod naslovom 2083: evropska deklaracija nezavisnosti. To su delom memoari a delom praktično uputstvo za ono što je video kao dolazeći rasni rat. Veliki odlomci su kopirani sa interneta (kasnije je na sudu priznao da je mnogo toga preuzeo sa Vikipedije), iz raznovrsnih izvora kao što su filozof iz sedamnaestog veka Tomas Hobs i britanski TV voditelj Džeremi Klarkson, čiji je članak iz Tajmsa o multikulturalizmu Brejvik naširoko citirao. Norveške službe bezbednosti smatraju da je Brejvik delovao potpuno samostalno, što je neobično za teroristički napad tolikih razmera - da je bio „usamljeni vuk“ bez saradnika i saučesnika. Taj termin je popularisao američki beli rasista Tom Mecger devedesetih godina prošlog veka kada je savetovao druge neonaciste posvećene nasilnoj akciji da deluju sami i tako izbegnu otkrivanje. Po rečima Džefrija D. Sajmona, autoraknjige Terorizam usamljenogvuka: razumevanje sve većepretnje, usamljeni vuk je „najinovativnija, najkreativnija i najopasnija“ vrsta teroriste. Usamljeni vukovi nisu ograničeni ideologijom ili hijerarhijom i ne moraju da brinu da će izložiti opasnosti svoju grupu ili organizaciju. Još važnije, zbog odsustva komunikacije teško ih je identifikovati. Po Sajmonovom viđenju, obilje pristupačnih informacija omogućava pojavu usamljenih vukova. Broj slučajeva usamljenih vukova stalno raste tokom poslednjih deset godina, kao što je islamista major Nidal Malik Hasan koji je ubio trinaest drugih vojnika u bazi Fort Hud u Teksasu 2009, u znak protesta zbog ratova u Iraku i Avganistanu.

Darknet

61

Brejvik je bio usamljeni vuk: ali jeste imao mrežu. Verovao je da će društvene mreže - posebno Fejsbuk - pomoći belačkim „pokretima otpora' da se odupru multikulturalizmu koji mu se gadio, time što pružaju nove prilike za propagandu i povezivanje sa istomišljenicima širom sveta. Želeo je da distribuira svoj program simpatizerima, za koje se nadao da će ga koristiti da ostvaruju nacionalističke ciljeve, i da će možda čak i slediti njegov primer. Zato je, tokom gotovo dve godine, veoma pažljivo izgradio ogromnu virtuelnu zajednicu, koristeći dva naloga na Fejsbuku da se poveže sa hiljadama drugih ekstremista širom Kvrope. U tekstu 2083, on opisuje dugačke sate koje je proveo na monotonom ali važnom zadatku njihovog nalaženja. Koristim Fejsbuk da ciljam razne grupe vezane sa nacionalistima i pozivam sve njihove članove [da mi postanu prijateIji na Fejsbuku]... aaaaaarrrghhg:/ Dođe mi da poludim, lol... radim ovo već 60 dana, 3 -4 sata dnevno... Gospode, nisam m ogao ni da zamislim da će biti ovako j.... dosadno :D

Brejvik je tražio mejl-adrese - koje je sakupljao tako što je postajao prijatelj s drugim korisnicima Fejsbuka. Početkom 2011. Brejvik je imao hiljade prijatelja na Fejsbuku i sarađivao je na nekoliko blogova, među kojima je i desničarski norveški sajt document.no, gde je komentarisao brojne članke koji kritikuju islam. Po podacima američke organizacije za ljudska prava i pravnu pomoć Southern Poverty Law ( 'enter, Brejvikje takođe bio registrovan član Stormfronta od oktobra 2008, pod korisničkim imenom year 2183. Do juna 2011. sakupio je 8000 ,,kvalitetnih“ mejl-adresa. „Naravno, lo je veoma dosadan zadatak“, priznao je, ,,ali s druge strane, ne mogu da smislim efikasniji način da stupim u neposredni kontakt sa nacionalistima iz svih evropskih zemalja.“

62

D žejm i Bartlet

Brejvilc je svugde na netu video nove mogućnosti. Tvrdio je da je Vikipedija dobro mesto za blago usmeravanje javnog mnjenja lcroz pažljivo editovanje stranica. Igrao je onlajn pucačinu Call ofDuty da usavrši veštine u pucanju (bio je takođe ljubitelj onlajn igara kao što je World of Warcraft) i savetovao je drugim borcima otpora da koriste anonimni brauzer Tor da ih vlasti ne bi otkrile. Pred kraj teksta 2083, Brejvik je pozvao sve rodoljube da „stvore lep veb-sajt, blog i pokrenu lepu stranu na Fejsbuku... da se bave marketingom organizacije.“ Iznenada je u julu 2011. uobičajeno glasni Brejvik utihnuo. Njegove su aktivnosti na društvenim mrežama stale. Ujutro 22. jula postovao je video-snimak na jutjub u kome traži od drugova da se žrtvuju. Nekoliko sati kasnije poslao je mejlom svoj program na hiljade adresa koje je prikupio na Fejsbuku. U 3 i 25 je aktivirao bombu kućne izrade pred zgradom vlade u centru Osla, i tako ubio osmoro ljudi, pa je otputovao na ostrvo Utoja, gde je ubio još šezdeset četvoro članova Norveške laburističke stranke koji su tu bili u omladinskom kampu. Ne zna se tačno ko je sve primio tekst 2083. Primerak je dobilo oko 250 ljudi u Velikoj Britaniji. Neki su podržavali veoma popularnu englesku Fejsbuk stranicu koju je Brejvik lajkovao pod pseudonimom, i koju je hvalio u svom programu. Tu je počelo Polovo putovanje.

E-E-E-DE-EL Organizađja Engleska odbrambena liga (English Defense League - EDL) karakteristična je za novi talas labavo povezanih nacionalističkih pokreta koji rastu širom Evrope. Njihovu ideologiju je teško tačno odrediti, ali ona kombinuje brigu zbog

Darknet

63

masovne imigracije - posebno iz muslimanskog sveta - koja uništava nacionalni identitet sa uverenjem da otuđene liberalne elite ne znaju kako to utiče na život običnog čoveka - ili ih za to nije briga. Ove organizacije obično tvrde da nisu rasističke i da se zalažu za jednakost, demokratiju, slobodu i tradicionalnu britansku (ili ponekad hrišćansku) kulturu. Iznad svega, veruju da su islamske i britanske vrednosti nekompatibilne. Od završetka Drugog svetskog rata članstvo zvaničnih političkih partija u Velikoj Britaniji opalo je sa preko tri miliona pedesetih godina proslog veka na manje od pola miliona 2013. Za razliku od tradicionalnih političkih partija, članstvo u EDL-u otvoreno je za sve: nisu potrebni novac, energija ili vreme. Do 2012. EDL je postao jedan od najprepoznatljivijih uličnih pokreta u Velikoj Britaniji. Njegove pristalice su održale stotine demonstracija širom zemlje i pristupile su Fejsbuk stranici u hiljadama. Za jednu nacionalističku grupu, tako brz uspeh je bio neočekivan i bez presedana. Na svom vrhuncu 1973, kada su Veliku Britaniju potresali strahovi zbog imigracije, ekstremna desničarska partija Nacionalni front imala je otprilike oko 14.000 članova. Britanska nacionalna partija {British National Party) najviše je članova imala 2009, otprilike isto. Tim partijama su bile potrebne godine usredsređenih kampanja da postignu tolike brojeve. EDL-u su bili potrebni meseci. U aprilu 2014. preko 160.000 ljudi lajkovalo je EDL na Fejsbuku - što je isti broj lajkova koji ima Laburistička partija. EDL ima ogranke u svim regionima zemlje, a demonstracije, protesti i događaji se odvijaju svakog meseca pošto se simpatizeri lako kreću između onlajn i stvarnog sveta. Njegova veličina i brojnost su zaista neverovatne kada se zna kakav je bio početak - jedan jednostavan nalog na Fejsbuku. U martu 2009. mali broj radikalnih islamista iz Lutona najavio je da planira protest protiv britanskog vojnog

64

D žejm i B artlet

prisustva u Iraku i Avganistanu na paradi u čast povratka kući Kraljevskog anglijskog puka. Stiven Jaksli-Lenon - koji sada koristi ime Tomi Robinson - pročitao je vest o protestu i znao je za tu grupu, koja je redovno delila letke u blizini njegovog solarijuma u centru Lutona. Mada je Tomi kratko bio član Britanske nacionalne partije, politika ga nije posebno zanimala, ali ga je razbesneo planirani protest. Zajedno sa nekim prijateljima, Tomi je rešio da se suprotstavi islamistima i pruži podršku vojnicima, da pokaže svetu ,,da Luton nisu pregazili islamski ekstremisti". Na tim prvim demonstracijama - kojima je prisustvovalo nekoliko desetina ljudi - došlo je do malih sukoba i vest je izašla u lokalnim novinama. Tomi i njegovi drugovi su rešili da osnuju novu grupu koja će kvariti mitinge i pokušaje regrutacije lutonskih islamističkih organizacija. Pozvao je nekoliko kontakata koje je imao u malim patriotskim i nacionalističkim grupama, među koje je spadala Ujedinjena britanska alijansa ( United. British Alliance). Prozvali su se Ujedinjeni narod Lutona i organizovali druge, veće demonstracije u junu 2009. Na njih su se odazvale stotine i došlo je do sukoba sa policijom i devet hapšenja.* Tomi je platio jednom kamermanu 450 funti da tog dana snimi kratak video, koji je onda okačio na Jutjub. „Ovog puta“, kaže mi on u pabu odmah preko puta Skotland jarda, „okačio * Sledećeg meseca je održan novi protest u organizaciji UBA i UPL, koji je postao nasilan - i mnogi su uhapšeni. Bilo je uvredljivog skandiranja a organizacija UBA je poslala predstavnika za javnost po imenu Vejn King. To je zapravo bio Tomi. ,,To ime sam izabrao iz zezanja“, rekao mi je Tomi, „zato kada me je Viktorija Darbišir (voditeljka na BBC-ju, poznata po šuškavom glasu) predstavila na radiju, zvučalo je kao wanking [drkanje]!“

Darknet

65

sam ga na svim fudbalskim forumima i čet-sobama.“ Odmah su počele da mu pristižu poruke podrške iz čitave Britanije. Desetak članova novog pokreta okupilo se nedugo zatim u pabu da razgovara o budučnosti. Rešili su da stvore onlajn organizaciju koja će imati međunarodni domet. Zajedno sa jednim prijateljem Tomi se prijavio na Fejsbuk da osnuje novu grupu i nazvao ju je Engleska odbrambena liga.

Lajk l'okazalo se da je Fejsbuk bez premca kao sredstvo za regrutaciju i organizaciona platforma za novonastali nacionalistički pokret bez novca i s malo podrške. Otvorio je čitav novi svet. U roku od nekoliko sati pošto je grupa osnovana prijavile su se stotine članova. „B d o je ludo“, priseća se Tomi. „Pristupali su momci iz čitave zemlje.“ Bio je to jeftin i delotvoran način da se regrutuju novi ljudi, da se prenose informacije o novim demonstracijama i dele priče i fotogralije sa prethodnih protesta. Kvin Larifer je pristalica EDL-a, uskoro će napuniti trideset godina, a na Fejsbuk stranicu IvDL-a prvi put je došla kada je njena prijateljica podelila link sa razgovorom o nedavnoj vesti: „Ljudi su na Fejsbuku pričali o spaljivanju makovog cveta i ja sam videla da je neko lajkovao stranicu EDL-a, pa sam i ja to uradila, lajkovala sam stranicu, napisala sam komentar, neko je odgovorio i počela sam da razgovaram." Sledećeg meseca je otišla na prve demonstracije. Krajem 2010. EDL je koristio Fejsbuk da organizuje pedesdak demonstracija širom zemlje - nanekima je bilo i do 2000 nčesnika. Mada sajt pokreta tvrdi da su posvećeni mirnom

66

D žejm i B artlet

protestu, njihove skupove je često pratilo pijanstvo, nasilje, antisocijalno ponašanje, islamofobno skandiranje i hapšenja - često i sukobi sa levičarskim uličnim pokretom Ujedinjeni protiv fašizma (Unite Against Fascism). Međutim, ugled pokreta je rastao a sa njim i medijska pažnja, što je onda privlačilo još ljudi na Fejsbuk stranicu i na veb-sajt EDL-a. D okje Tomi jurio na demonstracije širom zemlje, Pol je lutao: uglavnom je eksperimentisao sa drogom i ludirao se po žurkama. Jednog dana u leto 2010. video je na Fejsbuku da je neki prijatelj lajkovao stranicu Engleske odbrambene lige. „Tada sam prvi put čuo za njih“, kaže mi on. „Ali nešto u tom imenu probudilo je moje interesovanje.“ Želeo je da sazna više, pa je i on kliknuo lajk i počeo da dobija svakodnevne vesti o tom novom pokretu. Kao i Pol, svako je mogao da prosto klikne i pristupi grupi na Fejsbuku, i da klikne i jednako lako iz nje izađe. Međutim, mnogo više ljudi je pristupalo nego što je odlazilo, i mnogi su želeli da učine nešto više, a ne samo da lajkuju. Uskoro su vatreni simpatizeri pokretali sopstvene EDL stranice i grupe, želeli su da pokrenu lokalne ogranke i zakažu sopstvene demonstracije. Mada je rukovodstvo 2010. rešilo da uvede formalniju strukturu u organizaciji koja se tako brzo širila - da podeli upravljanje i administraciju po oblastima i temama - to je ostao jedinstveno labavo povezan, decentralizovan i fleksibilan pokret. Međutim, ta vrsta članstva ima i mane. Pred kraj 2012. prvobitno oduševljenje među članstvom je splaslo, pošto su shvatili da je za dugotrajne političke promene potrebno više od onlajn ćaskanja i vikend demonstracija. A pošto je hijerarhija bila toliko promenljiva, pokret se brzo izdelio na nekoliko međusobno zaraćenih podgrupa i frakcija. Početkom 2013. EDL je bio na ivici samouništenja. Tomi (koji je

Darknet

67

tada već bio i u zatvoru, zbog kršenja uslovne kazne koja m uje zabranjivala prisustvovanje demonstracijama) bio je umoran, smučile su mu se pretnje smrću i bio je spreman da digne ruke. Onda su, ujutro 22. maja 2013, britanskog vojnika Lija Rigbija, usred bela dana, na prometnoj londonskoj ulici, ubila dvojica radikalnih islamista. U nedeIjama koje su usledile, onlajn podrška pokretu dramatično je porasla i Tomi se pojavljivao u svim velikim medijima. Nije mogao da ode.

Admini i modovi Nedugo pošto je Pol pristupio stranici EDL-a, počeo je da lcomunicira sa drugim članovima i da objavljuje komentare.* Zbog čestih, rečitih i agresivnih priloga primetili su ga stariji članovi koji su upravljali stranicom. Nekoliko nedelja kasnije pozvali su ga da pristupi tajnoj Fejsbuk grupi tvrdokornih ćlanova EDL-a, koji su delovali pod tajnim imenom. Nedugo zatim, pozvali su ga da postane moderator ili mod sajta posvećenog raskrinkavanju islamskih ekstremista. Za Pola je to bio krupan korak. Očas posla je postao deo nečega. Bez obzira na to je li forum otvoren ili zatvoren, neko mora da kontroliše haos i usmerava ton razgovora. To je važna uloga, zato što ta osoba ima prava da banuje korisnike i da briše ili menja poruke drugih. Početkom 2012. u grupi kojom je Pol upravljao bilo je više od hiljadu članova. Ne samo da je Pol imao glas i platformu već je imao sve * Fejsbuk stranice EDL-a su trenutno ,,javne“, što znači da na njima inogu da pišu svi korisnici.

68

D žejm i Bartlet

veća ovlašćenja i odgovornost. „Mnogo mi se dopalo11, rekao je. „Tamo sam provodio sate - postovao, pratio, editovao.11 Vođenje grupa na Fejsbuku i naloga na Tviteru izuzetno je važan položaj u nacionalističkoj grupi. Kada je Li Rigbi ubijen, Tomi je smesta stupio u vezu sa članovima koji su vodili sajtove pokreta na društvenim mrežama. Zatražio je od administratora naloga EDL na Tviteru da objave pozivna ustanak. Negde oko pola sedam uveče izdato je saopštenje: Vođa EDLTom i Robinson je krenuou Vulvič. Izlazite na ulice narode ŠTO JE M N O G O M N O G O JE.

Stotine ljudi su retvitovale tu poruku, i prenele je hiljadama drugih. Simpatizeri EDL-a su brzo počeli da se okupljaju u jugoistočnom Londonu. Administrator EDL-ovog naloga na Tviteru je ljubazna šesnaestogodišnjakinja po imenu Beki. U vreme kada ovo pišem otprilike 35.000 ljudi prati njene redovne objave o važnim vestima, informacije o demonstracijama, propagandu i ohrabrenja koja postuje na zvaničnom kanalu EDL-a. Kao i Pol, ona je dobila tu dužnost kada je bivši admin primetio da ona redovno postuje relevantne poruke i linkove sa ličnog naloga pa ju je pozvao da pomogne. Pošto se ,,dokazala“ pod nadzorom jednog drugog admina, i sama je postala stalni admin. To je važan posao koji zahteva mnogo vremena, objašnjava ona: „Ponekad počnem da radim istog časa kada ustanem, pa sve dok ne legnem u krevet.“ Čak i kada je napolju sa društvom, sve vreme tvituje. „Ali to njima ne smeta. Znaju čime se bavim i imaju razumevanja.11Ona svoje odgovornosti shvata ozbiljno, i pažljivo odlučuje šta da postuje, dabi postigla odgovarajući ton. ,,Ne mogu da zamislim da se bavim nečim drugim - obožavam ovo da radim.“

Darknet

69

Fejsbuk stranicu EDL-a vodi osmoro administratora, a svaki je zadužen za nalaženje i postovanje relevantnih članaka, za pružanje saveta u vezi sa predstojećim demonstracijama, brisanje neprimerenih komentara, odgovaranje na direktne poruke koje im stižu, na zahvaljivanje pomagačima i borbu sa trolovima. „Njih ima mnogo', kaže mi jedan admin. Po rečima Hel Gauer - asistentkinje Tomija Robinsona (mada bi se pre mogla opisati kao „osoba za sve“) - u zadatke na koje adminima EDL-a na Fejsbuku odlazi najviše vremena spada brisanje rasističkih uvreda. Taj posao otežava činjenica da Fejsbuk stranicu EDL-a takođe prati mnogo protivnika EDL-a, ljudi koji se samo predstavljaju kao simpatizeri, ali su tu samo da bi pokret uvalili u nevolje. Svaki admin provodi otprilike sat vremena dnevno baveći se time. Zbog velike važnosti, rukovodstvo budno pazi na funkcije admina i modova.* To znači da se lozinke čuvaju u najstrožoj tajnosti. Godine 2010. pripadnik jedne otcepljene grupe nspeo je da ubedi admina lokalnog ogranka EDL-a na Fejsbuku da mu da svoju lozinku. Novopridošlica je odmah promenio lozinku, tako da stari admin nije mogao da pristupi i preuzeo je stranicu. Bile su potrebne dve nedelje da Tomi Robinson povrati kontrolu, ali je na kraju uspeo da pribavi novu lozinku. Pitao sam ga kako. „Nekoliko momaka je otišlo tamo i dobilo novu lozinku“, kaže. „Kako su to tačno uradili?“ „Prosto su se postarali da je dobiju“, odgovara on. * Administrator obično vodi računa o čitavoj stranici ili grupi, dok moderator ima posebna ovlašćenja da edituje ilibriše postove drugih korisnika.

70

D žejm i Bartlet

Pol je počeo da provodi sve više vremena kao osoba zadužena za lozinku u svojoj grupi, delio je vesti i gradio virtuelnu mrežu prijatelja. Bila je jednako društvena koliko i politička. Uz članstvo su sledili osećaj solidarnosti i drugarstva. „Svi smo se borili protiv istog i osećali smo se kao tim koji nešto postiže“, kaže on. Međutim, virtuelna zajednica takođe ume da guši. Što je više vremena provodio na mreži, to su njegovi stavovi postajali ekstremniji. Postao je veoma zabrinut zbog islamista i pretnje koju oni predstavljaju. „Saznao sam koliko su im prefinjene taktike, kako polako pokušavaju da nam preotmu identitet, da preuzmu našu politiku.“ Tu je takođe, na tim burnim i agresivnim stranicama na Fejsbuku, počeo da prvi put komunicira sa muslimanima. Otkrio je da su oni jednako besni kao on. Svaka interakcija kao da ga je gurala dalje, da poveća žestinu i broj napada. A njegovi protivnici su bili i te kako spremni na isto. „Ološ! Neljudski ološ“, besni on preda mnom, prisećajući se ,,bitaka“ koje je vodio. Ti onlajn okršaji bili su važan deo svakog Polovog dana - i oduzimali su mu sve više vremena. Pitam ga koliko je svakodnevno u proseku provodio na internetu. „Verovatno bih se zaprepastio da izračunam.“ (Kasnije kaže da je verovatno provodio 90 procenata vremena.) „Nije mi ostalo mnogo vremena za bilo šta i bilo koga drugog“, kaže, priznajući da je u to doba postao „pomalo sociofob". Sve je manje razgovarao sa roditeljima, zato što je to delovalo „suviše obično“ u poređenju sa razgovorima koje je vodio na netu. Kako je njegov onlajn profil rastao, tako je njegov profil u stvarnom životu gasnuo. Pol i ja smo proveli neko vreme šetajući po njegovom malom gradu. Tu čovek nema mnogo šta da radi. Pol mi kaže kako je želeo da se na neki način bavi politikom, da se preseli u veći grad, ali zbog nedostatka radnog iskustva, gotovo nikakvih kvalifikacija i malo novca, shvata da ima

Darknet

71

veoma malo izgleda da se nešto od toga i ostvari. Kaže mi da je nedavno prošao pored grupe simpatizera EDL-a. Nije im se obratio. Na netu je postajao ugledni član nacionalističke scene, sa prijateljima i simpatizerima širom sveta. Van neta je bio niko i ništa.

Bitka za sajberspejs Početkom 2012. Pol je rešio da krene svojim putem. Osetio je da je okrilje tradicionalnih nacionalističkih partija pomalo učmalo i staromodno. Umesto da se pomiri sa onim što postoji - i da ubeđuje druge u neophodnost promene - osnovao je novi pokret. Proveo je nedelje učeći kako se prave video-zapisi pa je pokrenuo lični blog i naloge na Tviteru i Fejsbuku. Pol je mnogo vremena proveo trudeći se da ikonografija i opšti vizuelni utisak budu tačno kako treba. „Pokušavao sam da stvorim simbol koji svi mogu da prihvate - pravi sirnbol." Zbog iskustva na Fejsbuku rešio je da mu profil bude tajan i anoniman, da bi mogao biti iskreniji, bez straha od odmazde. Pol se sve više upuštao u redovne onlajn bitke između nacionalista i njihovih antifašističkih protivnika (antifa). Grupe krajnjih desničara i antifa grupe nekada su se tukle na ulicama - to se i danas dešava - ali se sada bitka uglavnom vodi na mreži. Antifa grupe prate svaki pokret na mreži EDL-a i drugih kao što je Pol, neprekidno nadziru glavne naloge, pokušavaju da se infiltriraju u njihove grupe i prave skrinšotove svega što smatraju kontroverznim, uvredljivim ili protivzakonitim: što smesta razglašavaju ili često šalju policiji. jedna od takvih grupa sa najdužim stažom zove se Razotkrivanje rasizma i netolerancije na netu (Exposing Racism

72

D žejmi Bartlet

and Intolerance Online - Expose) To je internet zajednica koja se nalazi uglavnom na Fejsbuku i Tviteru, sa desetak administratora i možda nekoliko stotina volontera koji ponekada pomažu. Njihova glavna aktivnost je pravljenje i čuvanje skrinšotova razgovora i propagande desničara. Tokom poslednje četiri godine organizacija Ekspouz (Expose) prikupila je oko 10.000 takvih skrinšotova, a među njima neke koji su prvi put povezali Andersa Brejvika sa EDL-om. Članovi antifa grupa su nova vrsta građanskih aktivista. Majki Svejls je bio uključen od samog početka. ,,Mi smo samo obični ljudi“, kaže on, „majke, očevi, sinovi i kćeri. Prepoznajemo rasizam, mržnju i zatucanost kada je vidimo i pomažemo, zajedno sa drugim antifa grupama, narodu da uvidi ko tačno sačinjava EDL i sve grupe koje su se od njih odvojileč Ti aktivisti na netu provode isto onoliko vremena koliko Pol. Jedan usamljeni borac za pravdu koristi Tviter nalog @Norsfired. Prati aktivnosti EDL-a i šalje oko stotinu tvitova na dan, „izazivajući, raskrinkavajući i rugajući se ekstremističkim grupama". Kao i Pol, on se u to uključio slučajno, kada su ga na Tviteru napali zato što je bio pripadnik neke grupe koja se protivi smanjenju budžeta za socijalnu zaštitu pa je otkrio da jedan od napadača ima veze sa EDL-om. Kao i Pol, i on smatra da provodi previše vremena na netu: „Moja bolja polovina mi stalno govori“, piše mi u mejlu „kako bih mogao da mnogo bolje koristim slobodno vreme.“ @Norsefired misli da može agresivnije da se suprotstavi svojim protivnicima zato što koristi pseudonim. U realnom životu, kaže: „Verovatno ne bih prišao grupi simpatizera EDL-a. Ali moja Norsefired persona ume da bude prilično direktna i oštra.“ Jedna od njegovih omiljenih taktika jeste da ,,okupira“ tajmlajn korisnika Tvitera iz EDL-a - koristeći nekoliko lažnih naloga na Tviteru da se sprijatelji sa što je

Darknet

73

više njih moguće - a onda da simultano postuje članke i vesti usmerene protiv EDL-a. Jedan član organizacije Ekspouz, Aleks, objašnjava mi da je humor veoma važan deo onoga što rade. ,,U suštinf, kaže, ,,ja ih zajebavam. Imam veliku arhivu slika i video-zapisa pomoću kojih se rugam desnicif Njihovi raznovrsni metodi mogu biti prilično delotvorni. Kada se pojavila vest da je slavna manekenka Keti Prajs simpatizer EDL-a, Aleks je uspeo da stupi u vezu s njom i da je ubedi da to javno opovrgne. Ako ste pripadnik antifa grupa, infiltriranje u ,,zatvorene“ grupe - za koje su potrebne dozvole i lozinke - predstavlja istinsku nagradu. Da bi u tome uspeli, često otvaraju lažne naloge i pretvaraju se da se slažu sa ciljevima EDL-a. Ponekad jedna osoba ima desetine različitih lažnih naloga, a svaka od njih ima drugu ličnost i veze. Razgovarao sam sa jednim aktivistom koji je proveo dve godine radeći na tome - pažljivo lajkujući određene stranice, postujući odgovarajuće komentare, gradeći mrežu prijateljstava. Većina foruma i stranica bilo EDL bilo antifa - prepuna je lažnih naloga. Tomi Robinson mi je rekao da su se u gotovo svaku EDL grupu infiltrirali ,,i otpadnici sa krajnje desnice i levičarski aktivistf. ,,Da li se i vaši ljudi bave infiltracijom?“, pitam. On izgleda pomalo uzdržano. ,,Pa, možda ima nekih ljudi koji se time bave, da otkriju šta ovi pričaju o nama, ali ja to ne tražim od njih“, kaže on. Zapravo, time se bave obe strane. Jedna grupa iz organizacije Ekspouz nedavno je raskrinkala simpatizerku krajnje desnice koja je pristupila u preko 650 Fejsbuk grupa, među kojima su stotine levičarskih i antifašističkih grupa. Počela je tako što je postovala poruke podrške da stekne poverenje u antifa grupama, pa se onda nije mnogo isticala, već je samo tiho posmatrala, da bi sakupila informacije o njihovim taktikama i metama. Na drugoj strani, infiltracija je

74

D žejm i Bartlet

večiti problem za krajnje desničarsku organizaciju Kežuals (■Casuals), sa korenima u navijačkoj kulturi. Prošle godine su antifa pokrenuli grupu „Sloboda za Brajerfildsku petorku“ (osuđene članove EDL-a) kao zamku i nekoliko Kežualsa se učlanilo, pa su tu delili vredne informacije. „Neki od nas nisu ništa naučili za tri godine koliko nas ti kreteni proganjaju na netu“, besneo je Džo Stabi Marš na druge članove bloga Kežualsa. Svaki put kada se desi nešto što će razbesneti patriote, oni otvore grupe i izazivaju Ijude da u besu kažu nešto zbog čega će možda biti uhapšeni. Ako napišeš gde radiš, ili to spom eneš u razgovoru, oni će to SIGURNO da pošalju tvom poslodavcu i pokušati da ti naprave probleme.

Sofisticiranost nekih grupa je izuzetna. Grupu Čirlidersi (Cheerlcađers) čini neobična mešavina muslimana, ateista, manekena i bivših vojnih lica: veći deo sačinjavaju žene i veoma vešti programeri. Nešto najbliže vođi u tom kolektivu bez vođe verovatno je Čarli Flauers, bivši pank muzičar, četrdesetogodišnjakkoji je u početku donekle simpatisao EDL, ali je napustio pokret kada je ovaj skrenuo u ekstremnijem pravcu. Čirlidersi su posvećeni borbi protiv svakog ekstremizma na netu. Nekoliko desetina pripadnika te grupe, koji potiču sa svih strana sveta, često se nalaze u tajnoj Fejsbuk grupi da planiraju akcije. Protivnici su ih takođe prozvali „internet nasilnici“. To nije fer tvrdnja: mada povremeno deluju kao plaćeni pomagači za ciljeve u koje veruju, njihovi metodi su legalni, mada pomalo prepredeni. Čarli je uspeo da zatvori nekoliko sajtova tako što je stavio na svoju stranu obaveštenje o zaštiti autorskih prava, pa je onda čekao da njegovi protivnici naprave skrinšot i bez

Darknet

75

odobrenja koriste njegov materijal - što on smesta prijavljuje. Oni mogu da se žale, naravno, ali samo ako podnesu dokumenta sa stvarnim imenom i adresom, što mnogi blogeri radije ne čine. ,,To je snažno oružje, ako se pravilno koristi“, kaže mi Čarli kroz smeh. Najčudnija od svih taktika koje sam video bila je Fejsbuk stranica pokrenuta nedugo posle ubistva Lija Rigbija, koju je pokrenuo neko ko je navodno deo antifa pokreta. Naslov je bio ,,Li Rigbi je to i zaslužio“. Admin, koji je postovao svoju sliku, objavio je: „Ja radim za grupu ’Nada, ne mržnja’ (antifa grupu) - i Partiju zajednica.“ Dalje je pisao: „Verujem da je Li Rigbi postao mučenik za krajnju desnicu i da se njegova smrt koristi kao izgovor za nasilje i EDL-ovsko pederisanje i siledžijstvo. Pokrenimo komunističku revoluciju, zavladajmo ulicama Velike Britanije i proglasimo ovu zemlju za Sovjetski britanski savez.“ Pravi vlasnik stranice nije bio neki pripadnik antifa grupe, već radikalni desničar koji se (verujem) nadao da će navesti članove EDL-a na još ekstremnije stavove prema protivnicima. Mada je to bio očigledno veoma slab i providan pokušaj, činilo se da deluje: u roku od nekoliko sati stranica je eksplodirala od besa. Korisnik po imenu Dejv pretio je da će ,,da mu smrska lobanju“, dok je drugi, po imenu Kevin, objavio da će otkriti gde autor stranice živi: „Imaš sreće pizdo ako preživiš ovu nedelju.“ Kad se sve te varke uzmu u obzir, neverovatno je teško otkriti ko je ko. Fijaz Mugal, čelnik organizacije „Reci mami“ ('Tell Mama) - čiji je cilj otkrivanje i dokumentovanje mržnje prema muslimanima - sada zapošljava internet detektive koji koriste javno dostupne informacije da bi otkrili identitete iz stvarnog sveta i njihove mreže. Čak i tada, kaže on, „samo smo šezdeset procenata sigurni.“ Pokušaj da se otkrije nečiji identitet u stvarnom životu i da se poveže sa onim na mreži

76

D žejm i B artlet

- takozvano doksovanje - česta je ali veoma kontroverzna taktika koju koriste obe strane, zato što se kosi sa pravilima ponašanja na internetu i zato što može izuzetno da naškodi osobi koja je razotkrivena. SLATEDL i Ekspouz - dve najvažnije antifa grupe - razišle su se oko pitanja da li je objavljivanje kućne adrese i radnog mesta i napada na korisnike u stvarnom životu prihvatljivo. Majki iz Ekspouza mi je rekao da je doksovanje „apsolutno zabranjeno i da nikada, nikada neće biti dozvoljeno u našoj grupi“. Hel Gauer mi je, međutim, rekla da je neko iz Ekspouza na njihovoj Fejsbuk stranici objavio njene lične podatke, koje su našli u registru preduzeća. (Kada sam to rekao Majkiju, on mi je odgovorio da oni samo objavljuju informacije koje su već u javnom vlasništvu, a u to spadaju informacije iz registra preduzeća). Najzloglasniji sajt za doksovanje je Redvoč (RedWatch), sajt ekstremne desnice pokrenut 2001. Njegov otvoreni cilj jeste pronalaženje i identifikacija izdajničkih „levičara", dobavljanje adresa, radnih mesta, imena dece i svih drugih informacija koje se mogu naći o ljudima za koje veruju da su krivi za progon i napade na „britanske nacionaliste i njihove porodice“. Sajt se ne ažurira često, ali je i dalje prilično zloglasan. Godine 2003. nekim ljudima koji su se pojavili na stranici zapaljeni su automobili. I Pol i @Norsefired se boje doksovanja, iz pomalo različitih razloga. Pol nikada neće koristiti stvarno ime na netu, mada kaže da bi to voleo, zbog pretnji smrću koje dobija. @Norsefired brine da će mu ime završiti na Redvoču. Zahteva da ne objavim baš ništa po čemu se može identifikovati. Dokseri kao da ne znaju za granice, ali policija često ne može ništa da preduzme ako nema neposredne i jasne pretnje. Ljudi se često izuzetno trude da bi doksovali druge. Godine 2010. dve hakerske grupe, Zcompany Hacking Crew i TeaM POisoN, uspele su da hakuju Fejsbuk nalog EDL-a i da

Darknet

77

obore njihovu glavnu stranicu. Sledeće godine TeaM POisoN je ponovo hakovao EDL i objavio podatke o rukovodstvu grupe - brojeve telefona, mejl-adrese, kućne adrese pa čak i korisnička imena i lozinke admina koji su vodili sve stranice (među kojima su bile neke prilično zabavne lozinke: Cameron, Winstonl066, Anglosaxonl i allah666). Dok sam sedeo sa Polom, on mi je pokazao kako su antifa aktivisti pokušali i zamalo uspeli da ga doksuju. Sticao je utisak da živi pod opsadom. „Osećam da postajem sve radikalniji zbog onoga šta mi ti ljudi rade“, kaže. ,,Ja nisam nasilna osoba. Ali bih rado, srećno gledao taj ološ kako pati.“

Rasplet Mnogi nacionalisti se osećaju potpuno otuđeni, frustrirani i besni zbog tradicionalne politike - i to često sa valjanim razlogom. Dok sedim sa Polom u oronulom pabu, svet Vestminstera izgleda veoma, veoma daleko. Kvin Larifer nikada nije glasala pre nego što je postala članica EDL-a: „Stidela sam se što sam zdravo za gotovo shvatala demokratiju koja mi je data.“ Tomi Robinson je napustio EDL 2013. kako bi pokušao da se manje nasilno bori za svoje ideje. Nekada je bio fudbalski huligan, a sada planira da pokrene sopstveni institut koji će se baviti pitanjima radničke klase. Kakva god bila njihova uverenja, internet i društvene mreže su pomogli da politika postane pristupačna i prijemčiva bezbrojnim ljudima i to je sigurno dobro. S druge strane, ista dinamika omogućava stotinama malih, često zatvorenih zajednica i pojedinaca da se okruže informacijama i Ijudima koji podržavaju njihov pogled na svet, i daje

78

D žejm i B artlet

nasilnim rasistima i ksenofobima platformu sa koje mogu da brzo i delotvorno šire svoje poruke. Stvaranje sopstvenih reainosti nije ništa novo, ali je sada lakše nego ikada biti samo u društvu istomišljenika. I nacionalisti i antifašisti su se okružili informacijama koje potvrđuju ono što oni već misle. To ljude može odvesti u veoma opasnom pravcu. Brejvik je ubedio sam sebe da je Norveška na pragu uništenja. Pola je to navelo da veruje da su belci „lepi, inteligentni, skloni umetnosti, kreativni, velikodušni“, ali da su sada „velika manjina" pošto milioni migranata („iskeženi, nasilni, dileri“) preuzimaju Englesku. U Polovom svetu - doživljenom kroz ekran - to je njegova realnost. Podsećam ga da je Britanija 85 procenata bela, ali on u to neće da veruje. Pol iskreno veruje da se bori za svoju zemlju i za njenu kulturu, koja je suočena sa egzistencijalnom pretnjom radikalnog islama. Pripadnici antifa grupa veruju da su faŠisti preplavili zemlju, da su svi članovi EDL-a krišom rasisti i nasilnici i da su suočeni sa buđenjem fašizma. Realnost je mnogo nijansiranija, ali u svojim zatvorenim svetovima i jedni i drugi su u pravu. Okružili su se isključivo istomišljenicima pa su od svih drugih stvorili demone i neprijatelje. Nijedni nisu onako loši kao što protivnička strana misli. Tolcom meseci koje smo proveli zajedno pokušao sam da shvatim šta od tih sila - okruživanje istomišljenicima ili javna sfera - više utiče na Pola. Na netu je uvek bio tako nasilan i agresivan, mada je bio očigledno veoma ponosan što je postao glas javne debate. Mada mi je Pol rekao da Brejvika smatra za „heroja4, on takođe najodlučnije odbacuje mogućnost da bi nekoga povredio, bez obzira na svoje ekstremno izražavanje. Međutim, ja sam počeo da se brinem kuda će ga sve to odvesti. Na netu ima mnogo ljudi koji urlaju mržnju. M ada će samo sićušni procenat njih uraditi nešto nasilno,

Darknet

79

gotovo je nemoguće reći ko je na to zaista spreman. A ipak, kada god bi smo se sretali, mene je obuzimala izvesna napetost. Polovim govorancijama obično prethodi izvinjenje. Za njega su svet interneta i svet van njega očigledno dva potpuno različita sveta. Međutim, kada je Pol iznenada nestao, počeo sam da brinem. Bojao sam se da su se njegova dva sveta urušila: možda ga je policija otkrila. Ili se desilo nešto gore. Dva meseca kasnije, stigao mi je mejl sa nepoznate adrese. Pol nikuda nije otišao - samo mu je bila potrebna pauza. „Postao sam previše ispunjen mržnjom, previše paranoičan, to mi je ušlo u krvotok, u kosti“, kaže mi on. Osećao je prevelik pritisak od tolikog trolovanja i uvreda i brinuo se kako će na njega delovati ti napadi. Rešio je da ubije digitalnog Pola koga je stvorio. „Bilo je teško, zato što ja izuzetno želim da se čuje moj glas.“ Poslednji put kada mi se Pol javio, saznao sam da je stvorio novu onlajn ličnost, ženu, čiji je profil brižljivo izgradio, pa je postovao u delovima za ,,komentare“ političkih sajtova. Polako, oprezno, ali veoma temeljno pokušavao je da pridobije još ljudi za svoj pogled na svet iza kompjuterskog ekrana.

Treće

p o g l a v l je

j\ra Cjaltovom ranču

Mi sajferpankeri smo posvećeni izgradnji anonimnih sistema. Erik Hjuz, „Sajferpankerski manifest" (1993)

Veliki napušteni restoran Pica ekspres u severnom Londonu je neobično mesto za pokretanje revolucije. Svejedno, nas sedamdesetoro se okupilo da čuje programera po imenu Amir Taki kako objašnjava način na koji će kriptovaluta bitkoin promeniti svet. Prostor delimo sa desetinom skvotera koji izgledaju pomalo zbunjeno i koji su se tu nedavno naselili. Konzerve piva idu ukrug, u vazduhu se oseća dim cigareta, što čitavom skupu daje jednu buntovnu crtu, posebno za nepušače kao što sam ja. Kada je neobrijan muškarac kratke kose sa tankim konjskim repom izašao ispred okupljenih, nastupila je tišina. Amir ima dvadesetak godina, ali ga već smatraju za jednog od najtalentovanijih programera današnjice. Godine 2014. časopis Forbs ga je proglasio za jednog od prvih trideset svetskih preduzetnika mlađih od trideset godina. Često mu nude unosne poslove u tehnološkom

Darknet

81

sektoru, ali on umesto toga živi u onome što zove „tehno-industrijska kolonija“ Kalafu u Španiji. Sada već četiri godine danonoćno radi na softveru za bitkoin i verovatno više zna o toj neobičnoj novoj valuti od bilo koga drugog. Ovde je da bi nam ispričao o svom najnovijem bitkoin projektu nečemu što zove Dark volet (Dark Wallet - Tamni novčanik). Amir i toliki drugi poput njega opčinjeni su bitkoinom zato što je to vid internet novca sa potencijalno dalekosežnim posledicama. Bitkoin je tek jedinstven niz brojeva. Sam po sebi nema nikakvu vrednost i nije vezan ni za jednu stvarnu valutu. Njegova snaga i vrednost potiču iz činjenice da ljudi u njega veruju i da ga koriste. Svako može da preuzme bitkoin novčanik na svoj kompjuter, da za tradicionalnu valutu kupi bitkoine i da ih koristi za kupovinu i prodaju sve većeg broja proizvoda ili usluga, jednako lako kao da šalje mejl. Transakcije su bezbedne, brze i besplatne, bez centralnog autoriteta koji kontroliše vrednost ili ponudu i bez posrednika koji se ugrađuju. Ne morate čak ni da date svoje pravo ime da biste otvorili račun. Bitkoinom ne rukovodi nijedna osoba niti grupa: to čine svi korisniđ zajedno. Bitkoin je predstavljen svetu 2009. godine u javnoj poruci na ekskluzivnoj mejling listi za kriptografe. Brzo je stekao sledbenike i uskoro je postao omiljena valuta na onlajn tržištu narkotika Silk roud (Silk Road - Put svile). Sve veći broj ljudi počeo je da menja bitkoine za dolare, tako da je kurs skočio sa manje od 0,001 dolara u oktobru 2002. na 100 dolara u aprilu 2013. U oktobru te godine, predstavnik za javnost Američkih federalnih rezervi nagovestio je da će bitkoin jednog dana možda postati „ozbiljna valuta“ i sledećeg meseca je vrednost jednog bitkoina skočila na preko 1000 dolara. Danas se svakodnevno kupuju i prodaju bitkoini u

82

D žejm i Bartlet

vrednosti od miliona dolara. U nekim delovima sveta možete da živite gotovo isključivo trošeći bitkoine. Dramatični uspon bitkoina izazvao je eksploziju investicija, menjačkih kompanija pa čak i bankomata. Mnogi pripadnici bitkoin zajednice započeli su složene pregovore sa državnim organima i regulatorima o tome kako da nova digitalna valuta funlccioniše uporedo sa tradicionalnim valutama. Fondacija Bitkoin, poluzvanično telo koje predstavlja tu valutu, osnovana je 2012. da bi standardizovala osnovni razvoj neophodan za bezbedno i efikasno funkcionisanje sistema. Mada bitkoinom zapravo niko ne upravlja, Fondacija je verovatno nešto najbliže rukovodećem telu. Redovna godišnja konferencija za 2013. Fondacije Bitkoin održana je pod nazivom „Budućnost plaćanja" i taj naziv odražava stavove mnogih korisnika: da bitkoin može biti deo sistema. Međutim, ne slažu se svi sa time. Amir počinje razgovor o Dark voletu tako što opisuje nelce od tehničkih izazova sa kojima se suočavao, ali uskoro prelazi na polemiku. „Bitkoini nisu jebena inovacija koja olakšava plaćanje“, viče Amir. „Bitkoini su politički projekat.“ „Možda bi trebalo da sarađujemo sa državama?“, predlaže neko iz publike. „Zar to ne bi pomoglo da se proširi domašaj bitkoina?“ ,,Ne!“, odgovara Amir. „Države su zapravo samo gomila gangstera! Gangstere nikada nećeš zadovoljiti! Trenutno inicijativu imamo mi. I nećemo da je prepustimo." Za ljude poput Amira, bitkoini su linija fronta u većoj bici oko prava na onlajn anonimnost i slobodu. Amir veruje da bi na netu trebalo da budete slobodni da budete ko god želite, da kažete šta god želite i uradite šta god želite, bez cenzure i nadzora - i da će takve slobode dovesti do političke revolucije. On je sajferpanker.

Darknet

83

M ejling lista Jednog dana krajem 1992, penzionisani poslovni čovek Tim Mej, matematičar Erik Hjuz i stručnjak za kompjutere Džon Gilmor - kreator a lt* hijerarhije na Juznetu - pozvali su dvadesetoro svojih omiljenih programera i kriptografa u Hjuzovu kuću u Ouklandu u Kaliforniji. Pošto je diplomirao iiziku na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, Mej je 1974. počeo da radi za InteU gde je došao do brilijantnih otkrića u redizajnu Intelovih memorijskih čipova. Povukao se sa trideset četiri godine i posvetio se čitanju: kompjuterske nauke, kriptografija, fizika, matematika - i politika. Gilmor je bio peti zaposleni u San mikrosistemsu; kao i Mej, mlad se penzionisao da bi se posvetio političkoj borbi. Hjuz, izuzetno daroviti matematičar sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, jedno vreme je radio u Holandiji sa Dejvidom Čaumom, koji je u to doba verovatno bio najpoznatiji kriptograf na svetu. Mej, Hjuz i Gilmor su bili prirodni saradnici. Svi su bili radikalni libertarijanci i ljudi koji među prvima usvajaju i koriste kompjuterske tehnologije, i sve su ih zanimale posledice koje će ona imati na politiku i društvo. Međutim, dok su mnogi liberali sa Zapadne obale pozdravljali osvit novog i oslobađajućeg elektronskog doba, Hjuz, Mej i Gilmor su uočili da će mrežno računarstvo možda jednako izvesno dovesti do zlatnog doba državnog mešanja, nadzora i kontrole. Svi su verovali da je najveće političko pitanje naše epohe da li države mogu da koriste internet za gušenje ličnih sloboda i privatnosti kroz digitalni nadzor ili hoće li autonomni pojedinci podriti i čak i uništiti državu pomoću subverzivnih oruđa čiji je nastanak obećavala računarska tehnologija. Na tom prvom sastanku Mej je izneo svoju viziju oduševljenoj grupi buntovnih dugokosih dvadesetogodišnjaka

84

D žejm i Bartlet

i tridesetogodišnjaka. Ako vlasti ne mogu da vas prate, tvrdio je, ne mogu ni da vas kontrolišu. Srećom, rekao je Mej, zahvaljujući savremenom računarstvu, individualna sloboda može se garantovati pomoću nečeg pouzdanijeg od zakona koje pišu ljudi, a to su nepopustljivi zakoni matematike i fizike, koji postoje u softveru koji se ne može izbrisati. „Politika nikada nikome nije pružila trajnu slobodu, i nikada to neće“, pisao je on 1993. Ali kompjuterski sistemi to mogu. Potrebno je, tvrdio je Mej, napisati novi softver koji će pomoći običnim ljudima da izbegnu nadzor države. Tu grupu su pokrenuli da otkriju kako. Uskoro je grupa počela da se okuplja svakog meseca u kancelariji preduzeća Signas solušens (Cygnus Solutions), koje je Gilmor nedavno pokrenuo. Na jednom od prvih sastanaka 1992, jedan član - Džud Milhon, koji je pod pseudonimom St. Džud pisao za časopis Mondo 2000 - opisao je taj sve brojniji pokret kao ,,sajferpankere“ (cypherpunks), što je bila kovanica od reči cypher - šifra i sajberpank (žanr naučne fantastike koji su popularizovali pisci poput Vilijema Gibsona). Ime se zadržalo. „Iskreno rečeno, to je bio pomalo marketinški trik“, rekao mi je Mej preko telefona iz svoje kuće u Kaliforniji. „Pomalo kao što Anonimusi nose maske Gaja Foksa.“ Grupa je rasla. Erik Hjuz je odlučio da pokrene mejling listu koja će privući druge zainteresovane, van San Franciska i okoline. Lista se nalazila na serveru na kome se nalazila i Gilmorova lična stranica - toad.com. Prva poruka na listi, čak i pre Hjuzovog pozdrava, bio je govor koji je 1987. održao matematičar Čak Hamil, pod naslovom ,,Od samostrela do kriptografije: osujećivanje države putem šifrovanja'. To je bio savršen uvod za ono što je sledilo: ,,Za samo delić uloženog vremena, novca i truda koji bih utrošio pokušavajući da ubedim državu da prestane sa prisluškivanjem i svim

Darknet

85

vrstama cenzure", pisao je Hamil, „mogu da naučim svakog zainteresovanog libertarijanca kako da koristi kriptografiju da ih jednostrano ukine.“ Lista je brzo rasla i na njoj su uskoro bile stotine članova koji su svakodnevno postovali: razmenjivali su ideje, razgovarali o razvoju, predlagali i testirali načine šifrovanja. Ta izuzetna mejling lista je predvidela, razvila ili izumela gotovo sve tehnike koje danas primenjuju korisnici računara da bi izbegli nadzor države. Tim Mej je predložio, između ostalog, bezbedne kriptovalute, alatku koja omogućava ljudima da anonimno pregledaju internet, neregulisano tržište - koje je nazvao „Bleknet" - gde sve može da se kupi ili prodaje bez praćenja, i prototip za anonimni uzbunjivački sistem. Sajferpankeri su voleli da izazivaju nevolje: bili su kontroverzni, radikalni, nepopustljivi, ali takođe i praktični. Stvarali su. Neko bi napisao neki softver, postovao ga na listu, i drugi bi ga testirali i poboljšaii. Kada je Hjuz prikazao program za anonimno rimejlovanje - način da se šalju mejlovi a da pošiljalac ostane nepoznat - drugi uticajni poster na listi, Hal Fini, ispravio je manu koju je u njemu primetio, pa je onda postovao svoju poboljšanu verziju. Među sajferpankerima, piše novinar Forbsa Endi Grinberg u svojoj istoriji uzbunjivanja, kreativnost se više cenila od teoretisanja. Hjuz je skovao izraz koji će opisati njihovu suštinu: „sajferpankeri pišu kod“. Iznad svega, kod koji su želeli da pišu bavio se šifrovanjem. Šifrovanje je veština i nauka skrivanja nečega od jedne grupe ljudi i omogućavanja drugoj da to isto vidi. Od doba Rimskog carstva pa do seđamdesetih godina prošlog veka šifrovanje se zasnivalo na modelu „jednog ključa“, sa istim kodom koji je i zaključavao i otključavao poruke. Šifrovanje je zbog savremenih računara postalo mnogo jače, ali je

86

D žejm i B artlet

osnovni princip ostao isti: ako želite da tajno komunicirate sa nekim, i dalje ćete morati da mu pošaljete kod - što predstavlja isti problem koji ste imali na početku. Dvojica matematičara sa MIT-a, Vitfild Difi i Martin Helman, rešili su to 1976. pomoću sistema koji su nazvali „šifrovanje javnim ključem“ (public key encryption). Svaki korisnik dobija sopstveni sistem za šifrovanje koji se sastoji od ,,ključeva“ koji su različiti ali matematički srodni kroz svoj odnos sa zajedničkim prostim brojem. Matematika tog sistema je komplikovana, ali je ideja u suštini jednostavna. To znači da možete deliti svoj ,,javni“ ključ sa svima, i da ga oni mogu koristiti da šifruju poruku u besmisleni niz znakova koji se može dešifrovati samo vašim tajnim „privatnim" ključem. Šifrovanje javnim ključem preobrazilo je moguće primene šifrovanja, zato što su odjednom ljudi mogli da šalju šifrovane poruke jedni drugima a da pre toga ne moraju da razmene i ključ, i zapravo da se nikada i ne sretnu. Sve do početka devedesetih, jako šifrovanje bilo je na raspolaganju isključivo državama. SAD su čak 1976. jako šifrovanje klasifikovale kao „municiju“ i zabranile su neovlašćen izvoz te tehnologije. Pošto je više ljudi zalazilo u sajberspejs, američke vlasti su počele da se više zanimaju za ono šta tamo rade. Godine 1990. FBI je izveo žestok napad na kompjuterske hakere poznat kao operacija Sandevil. Za njom je brzo usledio, početkom 1991, predlog zakona koji će primorati pružaoce usluga elektronske komunikacije da na zahtev predaju lične podatke korisnika. (Ključnu odredbu S.266 gurao je tadašnji predsedavajući Pravosudnog komiteta Senata, senator Džo Bajden.) Još gore, godine 1993, američka vlada je najavila „Kliper čip“, standard šifrovanja za internet, čije će sve ključeve držati Nacionalna agencija za bezbednost (National Security Agency - NSA).

Darknet

87

Mnogi ljudi koji su koristili net od samog početka smatrali su da je to pokušaj američkih vlasti da kontroliše sajberspejs, koji je do tada delovao uglavnom van državne kontrole. Fil Zimerman, antinuklearni aktivista i programer, brinuo je da će digitalne tehnologije ugroziti privatnost građana, umesto da ih oslobađaju. Zimerman je godinama sanjao o stvaranju sistema šifrovanja za mase, zasnovanog na šifrovanju javnim ključem, koji će omogućiti političkim aktivistima da komuniciraju bez straha od radoznalih očiju države. Međutim, zbog posla i podizanja dvoje dece, nikada nije nalazio vremena da to sprovede u delo. Pošto je saznao za Bajdenovu klauzulu S.266, grozničavo se bacio na dovršavanje projekta, i usput je zamalo ostao bez kuće. Kada je Zimerman 1991. završio svoj softver, objavio ga je na netu - na Juznet grupi, naravno - da ga slobodno koristi svako lco to želi. Nazvao ga je „Prilično dobra privatnost“ - Pretty good privacy ili skraćeno PGP, i za nekoliko nedjelja su ga preuzele i delile hiljade ljudi širom sveta. „Pre PGP-a nije bilo načina da dvoje običnih ljudi komuniciraju na daljinu bez rizika presretanja poruke", kazao je Zimerman u jednom kasnijem razgovoru. ,,Ni telefonom, ni Fedeksom, ni faksom." To je i danas najčešće korišćeni način šifrovanja mejla. Američke vlasti, to nema potrebe naglašavati, nisu bile oduševljene. Verovale su da će posao službama bezbednosti biti znatno otežan ako previše ljudi bude koristilo jaku kriptografiju kao PGP. Britanske vlasti su takođe to posmatrale s nervozom. Ser Dejvid Omand, koji je u to doba radio za britansku obaveštajnu agenciju GCHQ, dobro se seća tog vremena. „Veoma smo brinuli zbog širenja i usvajanja jakih metoda šifrovanja kao što je PGP.“ Britanska vlada je čak nakratko razmišljala da sledi Francusku i donese zakone o kontroli šifrovanja. Na kraju su rešili da to ne urade: kada je

88

D žejm i B artlet

jednom Zimerman pustio kod u javnost, postalo je gotovo nemoguće ukloniti ga iz javnog vlasništva. Sem toga, postajalo je sve očiglednije da je tehnologija šifrovanja vitalna za zdravlje interneta koji se ubrzano širio, a posebno za onlajn trgovinu i poslovanje. Bezbedniji internet će steći poverenje više ljudi. Američke vlasti su se rešile za drugačiji pristup. Smatrali su da je Zimerman, pošto je pustio izvorni kod svog PGP programa u javnost, izvozio municiju. Carinska služba je pokrenula istragu, sa ciljem da podigne tužbu protiv Zimermana, zbog kršenja zakona o kontroli izvoza oružja. Ta bitka oko šifrovanja postala je poznata kao Kriptoratovi (Crypto-Wars), i vodila se između ljudi koji veruju da građani imaju prava na snažnu kriptografiju i vlasti koje smatraju da nije tako. Za Meja, Gilmora i Hjuza je pružanje mogućnosti svima da koriste sigurno šifrovanje predstavIjalo sredstvo za ostvarenje cilja. Sajferpankeri su se nadali i verovali da će njihov trud na kraju dovesti do ekonomske, političke i društvene revolucije. Njihova lista je prosto prštala od političkog radikalizma. Godine 1994. Mej je na mejling listi objavio Sajfernomikon (Cyphernomicon), svoj manifest sajferpank pogleda na svet. U njemu je objasnio: „Mnogi od nas su otvoreno anti-demokratski nastrojeni i nadamo se da ćemo koristiti šifrovanje da podrijemo takozvane demokratske vlade sveta.“ U celini, sajferpankeri su bili okoreli libertarijanci koji su verovali da previše odluka koje utiču na slobodu pojedinca donose glasanjem izabrane demokratske vlasti. Sajferpankeri su preporučivali čitanje 1984, kultnih naučnofantastičnih romana The Shockwaver Rider i True Names, rad Dejvida Čauma „Bezbednost bez identifikacije: Transakcioni sistemi zbog koje će Veliki brat zastareti“ i možda najvažnije, roman Pobunjeni Atlas. U tom životnom delu Ajn Rand, najproduktivniji građani distopijskog

Darknet

89

američkog društva odbijaju da plate porez i nestaju na „Galtovom ranču“, izolovanoj zajednici čiji su žitelji slobodni da ostvaruju svoje velike zamisli. Mej se nadao da će videti slične „virtuelne regione“ gde će pojedinci moći da konsenzusom donose ekonomske odluke, bez ikakvog upliva države. Mejling lista je postala omiljeno okupljalište stotina talentovanih programera i hakera iz čitavog sveta, a mnogi od njih će je koristiti da se upoznaju sa kriptografijom pre nego što će početi da na svoj način ostvaruju Mejovu viziju. Jedan od njih bio je programer po imenu Prof koji se učlanio na sajferpankersku mejling listu krajem 1993. ili početkom 1994. Smesta se upustio u burne i agresivne rasprave svojstvene sajferpankerima: vređanje novajlija, nemilosrdno kritikovanje navodnih nedostataka u tehničkom obrazovanju drugih, i priprema za rušenje vlasti. Kada je Ester Dajson, čelnica Fondacije za elektronske granice (Electronic Frontier Foundatio - EFF), organizacije za građansku slobodu posvećene slobodi izražavanja na internetu i privatnosti, koju je osnovala zajedno sa Gilmorom - na listi tvrdila da neka ograničenja anonomnosti mogu biti prihvatljiva, ako postoje veoma strogi zakoni koji poštuju privatnost, Prof je uzvratio: „Jasno je da se lična uverenja ljudi povezanih sa EFF-om sastoje od kompromisa, politikanstva i opšteg nedostatka moralne čvrstine.“ Prof je čak nagađao da li ona radi za CIA. Ester Dajson je odgovorila: „Čisto da se zna, ja nisam oruđe CIA niti su me oni pritiskali, ali nema razloga da mi ti veruješ.“* Prof je, ispostavilo se, bio daroviti mladi australijski programer po imenu Džulijan Asanž. Mada je Asanž bio libertarijanac, nije delio Mejov otvoreni elitizam: Mej je u Sajfernomikonu prezrivo govorio o ,,neproduktivnim“ građanima, * Uprkos žustrim raspravama, njih dvoje će kasnije postati prijatelji.

90

D žejm i Bartlet

„sirotinjskim četvrtima gde se samo razmnožavaju“ i, najzloglasnije, o „95 procenata koji nemaju pojma“. U jednom od svojih poslednjih postova na listi, Asanž je napisao (verovatno kao odgovor Meju) da „95 procenata stanovništva koje sačinjava stado nikada nisu bili moja meta niti bi trebalo da budu tvoja meta. Ja na nišanu imam 2,5 procenta sa obe strane normalnog." (Kada sam pitao Meja je li mislio da je Asanž ,,pravi“ sajferpanker, on je odgovorio: ,,Da, apsolutno. Ubrajam ga u jednog od nas. On je radio, pokretao stvari i gradio stvari.“) Za Meja je, čini se, odbojnost prema svakoj vlasti bila nešto do čega je došao intelektualnim putem, preko mnogobrojnih knjiga koje je čitao. Kod Asanža je to bilo neŠto emocionalnije. Godine 1991. uhapšen je zbog hakovanja australijske telekomunikacione kompanije Nortel, pod pseudonimom Mendaks. Mada je izbegao zatvorsku kaznu, pretnja krivičnog gonjenja pratila ga je dve godine pre nego što je 1994. priznao krivicu za dvadeset pet optužbi u vezi sa hakovanjem. To iskustvo, pisao je kasnije, omogućilo mu je ,,đa se oslobodi privida na koji su obrazovani Ijudi navodno imuni, ali ga svejedno ropski slede!“ Asanž je uvideo da kriptografija može da se koristi za odbranu isto kao i za napad. Verovao je da će anonimnost koju može da pruži kriptografija ohrabriti uzbunjivače da obelodane državne tajne. Za Asanža je kriptografija sredstvo koje će staviti vlasti pod lupu, zbog čega će njihovo funkcionisanje biti transparentnije - i da će, uz malo sreće, poneku vlast i srušiti. Inspirisao ga je jedan drugi sajferpanker sa mejling liste. Zvao se Džon Jang i 1996. pokrenuo je sajt cryptome.org kao mesto na kome će da objavljuje procurele dokumente - posebno sve poverljive državne dokumente i izveštaje. Asanž je stupio u vezu sa Jangom 2006, rekavši:

Darknet

91

„Poznaješ me pod drugim imenom iz mojih sajferpankerskih dana.“ Rekao je Jangu za svoj plan da pokrene novu organizaciju, koju je nazvao Vikiliks, i koja će, verovao je, promeniti svet: „Nova tehnologija i kriptografske ideje omogućuju nam ne samo da ohrabrimo ljude na obelodanjivanje tajnih dokumenata već to neposredno olakšavaju, u masovnim razmerama. Nameravamo da stvorimo novu zvezdu na političkom sazvežđu čoveka.11 Sajferpank mejling lista je gotovo deset godina bila središte kriptografskog sveta. Stotine ljudi su je koristile da uče šifrovanje, da predlažu nove metode, da izbegavaju detekciju, da razgovaraju o radikalnoj politici. Na kraju je ugašena 2001, kada ju je Džon Gilmor izbacio sa svog servera toad.com iz ne baš sasvim jasnih razloga - Gilmor je tvrdio da se „degenerisala“. Međutim, ostavila je izuzetnog traga: anonimni rimejleri su bili na sve strane, razvijao se anonimni brauzer koji korisnicima omogućava da pregledaju net bez straha od praćenja, uzbunjivački sajt Kriptom je postajao trn u oku obaveštajnih agencija. Još i bolje, američke vlasti su obustavile istragu protiv Fila Zimermana i PGP se koristio širom sveta. Nedostajalo je samo još jedno. Mada su sajferpankeri pokušali da izgrade sistem anonimnog digitalnog plaćanja, nikada nisu u tome sasvim uspeli. Pošto je Gilmor zatvorio originalnu mejling listu, druge su nikle umesto nje, a nekoliko njih je bilo posvećeno unapređenju kriptografije. Najpoznatija je bila kriptografska mejling lista Perija Mecgera, na koju se preselila većina originalnih sajferpankera. Međutim, ona je takođe privukla i novu generaciju koja je isto jedva čekala da objavljuje radove i ideje o izbegavanju nadzora države i poboljšanju lične privatnosti na mreži. Početkom 2008. jedan tajanstveni član kriptografske mejling liste po imenu Satoši Nakamoto postovao je poruku koja će sve da promeni.

92

D žejm i Bartlet

Z a Kalafu Šest nedelja posle Aminovog predavanja, hodao sam niz prašnjavo brdo i preko betonskog mosta ka ogromnom kompleksu fabrike tekstila iz devetnaestog veka. Reči „Kalafu: cdlonia ecoindustrial postcapitalista“ (ekoindustrijska postkapitalistička zajednica) ispisane su velikim crnim i zelenim slovima napolju na zidu. Popodne je. Prilazim bradatom, dugokosom čoveku koji se muva ispred ulaza i pitam gde je Amir. ,,U hakerskom prostoru“, kaže. „Ili spava." Ulazim. Kalafu je eksperiment iz kolektivnog života. Trenutno njime upravlja tridesetak stalnih stanovnika, u partnerstvu sa organizacijom po imenu Katalonska integralna kooperativa (Catalan Integral Cooperative - CIC). Vizija ClC-a je pronalaženje novih načina za održiv, etički i zajednički život van kapitalističkog sistema, zasnovan na principima ekonomskog i političkog samoopredeljenja. U Kalafuu je sve veliko. Parcela se prostire na bar 80 hektara, mada ne mogu baš tačno da odredim, zato što ima previše zgrada. Ima tridesetak stanova, u svakom četiri male sobe i preko 10.000 kvadratnih metara bivšeg industrijskog prostora, gde spadaju zajednička trpezarija i stara napuštena crkva, koje su služile duhovnim potrebama fabričkih radnika koji su tu nekada živeli. Mesto izgleda kao da je u trajnom kreativnom haosu, prepuno je motocikala, rasklopljenih bicikala, tu su prazne pivske flaše, prevrnuta traktorska guma, gomila cigala, dva 3D printera. Na kraju kompleksa nalazim hakerski prostor. Do njega se stiže kroz veliku dvoranu bez krova, pa uz nekoliko betonskih stepeništa. Velik je otprilike kao teniski teren, prepun starih kompjutera, kutija punih modema, žica, kablova i telefona (kasnije saznajem da je tu svaki kompjuter ili recikliran ili polovan). Nekoliko

Darknet

93

pohabanih kauča pruža se uz dalji zid, a na velikom stolu u sredini ima još kompjutera, hrane i jedan fiksni telefon. Veliki mural Kapetana Kranča, čuvenog telefonskog hakera iz sedamdesetih, i Alana Turinga, genijalnog britanskog kriptografa, ne ostavlja nimalo sumnje u opredeljenja grupe. Tu nekoliko ljudi radi za računarima - dva mladića u uglu i nešto stariji čovek u duksu sa kapuljačom koji sedi ispred tri monitora i pusi cigaretu. Duboko je usredsređen. To je sigurno Pablo, Amirovglavni saradnik. Pablo je odgovoran za korisnički interfejs Dark voleta, deo koji vidite na ekranu. Ulazim. Niko ne odvaja pogled od kompjutera. Predstavljam se Pablu i pitam ima li vremena da razgovaramo. Nema, odgovara, zato što trenutno rešava jedan problem, ali će možda uskoro imati. Sedam na kauč. Tako većina programera i hakera radi. Napredno kodiranje je kreativan poduhvat, rekao mi je Amir u Londonu. Kada ti jednom krene, ne smeš da staneš. Pablu je očigledno krenulo.* Na kraju prestaje da kuca, vešto mota novu cigaretu i pridružuje mi se na kauču. Počinjemo da pričamo o fabrici. Pablo stalno živi u Kalafuu. Kaže mi da je trenutno veoma zanimljivo, zato što stanovnici vode pregovore oko kupovine čitavog fabričkog kompleksa, tako da svako plati 25.000 evra za stan. Za sada, sve se iznajmljuje. Soba i radni prostor koštaju nešto više od 100 evra mesečno. Ako se doda zajednički sistem kuvanja, možete živeti sa veoma malo novaca i imati slobodu da razvijate sopstvene projekte (kada dobrovoljnim * Neko mi je kasnije ispričao da on ponekad radi po četrdeset osam sati bez prestanka, pa onda spava čitav dan da bi se oporavio. Kada je Pablo napokon progovorio, ispostavilo se da je upravo primao prvu uspešnu bitkoin transakciju koristeći „stelt adresu", koja gotovo ne može da se prati.

94

D žejm i Bartlet

radom ne pomažete zajednici). Dark volet je jedan od desetina projekata u Kalafuu, kaže Pablo. Nešto pre mog dolaska, održan je skup o 3D štampanju. U susednoj prostoriji odvija se naučni eksperiment, pokušaj da se odgaji vrsta amebe koja će skladištiti energiju. Dugoročni plan je stvaranje organskih kompjutera. Drugi stanari prave toalete za kompostiranje, proizvode solarne ploče, prodaju starinske glinene peći i razvijaju telekomunikacioni softver otvorenog koda. Svi stanovi su sada zauzeti, ali uvek ima još ljudi koji spavaju na kaučima, posebno ako je u toku neki javni događaj, a to je često. Kalafu nije samo životni prostor, kaže Pablo. To je takođe i filozofija, koju inspiriše i delimično finansira čovek po imenu Enrik Duran. ,,On je izuzetan čovek“, kaže Pablo uzbuđeno. I zaista jeste. Krajem 2008. Duran - koga su prozvali Robin Hud banaka - objavio je 200.000 primeraka svojih besplatnih novina Krajzis (Crisis) da objasni kako je proveo prethodne dve godine varajući trideset devet banaka da mu pozajme gotovo pola miliona evra. Otplatio je prve rate kredita da bi stekao dobar kreditni rejting, onda je pozajmio još, prestao da plaća rate i sve dao društvenim aktivistima (među koje spada, koliko sam čuo i Kalafu), kao i za objavljivanje budućih izdanja Krajzisa. Godine 2009. Duran je počeo da promoviše CIC kao praktični primer ideala detaljno opisanih u njegovim drugim novinama WeCan! Life Without Capitalism (Možemo! Život bez kapitalizma). Uhapšen je 2009. zbog tužbe koje je šest banaka podnelo protiv njega i proveo je dva meseca u zatvoru pre nego što je pušten uz kauciju. Kada je 2011. javni tužilac zatražio zatvorsku kaznu od osam godina, Duran je prešao u ilegalu. Posle jedno sat vremena Amir lenjo ulazi u prostoriju sa dvoje prijatelja iz antikapitalističkog pokreta „Okupirajmo

Darknet

95

London“, koji su došli u posetu. Ne primećuje me, a ne registruje ni Pabla. ,,Amire“, viče Pablo. »Stigla mi je prva bitkoin transakcija sa stelt adrese!“ Amir nakratko pažljivo gleda Pablove ekrane, pa sporo klima glavom dok mu oči užurbano lete okolo. Ne deluje posebno uzbuđeno. ,,Super“, kaže. Amir je rođen u Londonu. Otac mu je iranskog a majka škotsko-engleskog porekla, ali je odrastao u obližnjem Kentu. Sam je naučio da programira dok je još bio u školi i brzo se uvalio u nevolje kada je isključio školski sistem CCTV kamera. Bio je odličan u matematici i na kraju je upisao matematiku na fakultetu - što je tri puta počinjao i napuštao. Postao je skvoter i upoznao je Pabla, sa kojim je zajedno pet godina radio na kompjuterskoj igri otvorenog koda. Nedugo pre nego što je trebalo da bude objavljena, projekat je propao. „Isprečili su se politika i ljudi“, objašnjava Amir. „Iznenada sam shvatio da nemam novca i nemam diplomu. Učinilo mi se da sam protraćio pet godina." Mada su se on i Pablo dobro slagali, iskustvo rada u velikom timu nije bilo uspešno. „Najgore je u životu“, dodao je on, „slušati druge ljude.“ Onda je provodio sve više vremena na mreži. Za život je zarađivao kao profesionalni igrač pokera. Dve godine je igrao stotine ruku pokera dnevno, i to po nekoliko ruku istovremeno. Nije se obogatio - ali je mogao od toga da živi. Začudo, to je dovelo i do njegovog uključivanja u politiku. Na „Crni petak“, u aprilu 2011, protiv osnivača tri najveće onlajn poker kompanije u SAD pokrenut je krivični postupak, a FBI im je blokirao veb-sajtove. (Godine 2012. američke vlasti su obustavile sve postupke protiv preduzeća Pokerstars i Ful tiltpoker.) Hiljade igrača - među njima i brojni Amirovi onlajn prijatelji - izgubili su novac negde u sajberspejsu. Amir je počeo da eksperimentiše sa sopstvenim peer-to-peer poker servisom da bi iz igre izbacio onlajn

96

D žejm i Bartlet

poker kompanije (i deo uloga koji uzimaju za svaku odigranu ruku), ali nije mogao da nađe pristojan, bezbedan sistem plaćanja. Onda je 2011. slučajno naleteo na bitkoin. Počeo je da radi na brojnim projektima u vezi sa bitkoinom, pa je čak osnovao i vodio prvi britansku berzu bitkoina zvanu ,,Britkoin“, koja je omogućila ljudima da menjaju bitkoine direktno u funte, umesto preko dolara. Čeprkajući po bitkoin protokolima, primetio je da nisu baš toliko bezbedni i anonimni koliko su svi mislili. To jeste sjajan izum, naravno, ali uz nekoliko dodataka može postati još subverzivniji. Tada je došao na ideju za Dark volet. Preselio se u Kalafu, doveo Pabla i Kodija Vilsona - američkog kriptoanarhistu koji je napravio prvi 3D štampani pištolj - pa su zajedno prikupili 50.000 dolara za mesec dana, preko sajta za grupno finansiranje Indigogo (Indiegogo). Mada se ljudi dive Amirovom tehničkom znanju, on se zbog svojih ideala i motivacije nalazi na marginama sve uglednije bitkoin zajednice. Dark volet je direktno u suprotnosti sa organizacijama koje žele da kapitalizuju i kontrolišu bitkoin i njegovo tržište. „Mnogi istaknuti developeri bitkoina aktivno sarađuju sa pravosuđem i traže odobrenje od zakonodavaca“, stoji u opisu Dark voleta. ,,Mi verujemo da to nije u interesu korisnika bitkoina, i da umesto toga služi interesima bogatih kompanija koje su osnovale samozvanu Fondaciju Bitkoin.“ U intervjuu za Njuzvik iz 2014, glavni naučnik Fondacije Bitkoin, Gavin Andersen, rekao je da bitkoin vidi kao: „jednostavno bolji i efikasniji novac, manje podložan ćudima politike. Ne kao svemoguću crnoberzijansku alatku koja će pomoći anarhistima da sruše Sistem.“ Neki u široj bitkoin zajednici strepe da će Amirovi radikalni politički stavovi osujetiti prihvaćenost valute. „Taj jebeni Taki je stvarno preterao...“, pisao je jedan korisnik popularnog

Darknet

97

bitkoin foruma. „Naša dužnost kao zajednice je da ih otkačimo! Pisao sam Majku Hernu, jednom od glavnih programera Fondacije Bitkoin, i on mi je rekao da, mada mu ne bi smetalo slabljenje moći države da putem banaka kontroliše ljude, „Bitkoin prvenstveno doživljava kao tehnički projekat. Mislim da će ljudi (poput Amira) biti razočarani kada se ispostavi da naš novac bez banaka zapravo neće izazvati anarhiju.“ Amir ne haje za takve priče. On bitkoin vidi baš kao sredstvo za rušenje Sistema. „Ljudi u Fondaciji pokušavaju da cenzurišu bitkoin“, kaže mi on. I on i Kodi Vilson su otvoreno izjavljivali da se nadaju da će Dark volet biti korišćen za bezbedniju kupovinu droge i svako pregovaranje sa državnim aparatom je za njih izdaja originalne vizije bitkoina. Strahuje da će se radikalni libertarijanski potencijal razvodniti. „Fondacija Bitkoin kaže: ’O, moramo da poboljšamo uslove za potrošače.’ Ne, ne moramo! Ti ljudi zaboravljaju da je sam Satoši imao političke ciljeve.“

Satoši Tim Mej i sajferpankeri nisu izumeli digitalne kriptovalute, ali su videli šta one mogu da urade. Ta čast pripada kriptografu po imenu Dejvid Čaum. Mada nikada nije prisustvovao nekom skupu, njegov rad na anonimnim sistemima plaćanja bio je inspiracija za mnoge sajferpankere, među njima i za Meja. Osnovni princip kriptovalute je da je svaka jedinica valute jedinstveni niz brojeva koje korisnici mogu jedni drugima da šalju preko mreže. Nizovi brojeva se, međutim, mogu lako kopirati i trošiti više puta, zbog čega postaju bezvredni.

98

D žejm i B artlet

Čaum je taj problem rešio tako što je stvorio jedinstvenu centralizovanu glavnu knjigu, u kojoj su se čuvale beleške o transakcijama svakog korisnika, da bi se verifikovalo da se nijedna jedinica valute ne nalazi na dva mesta istovremeno. Čak je 1990. osnovao kompaniju po imenu Digikeš (DigiCash) da bi ostvario te planove. Međutim, ideja da postoji šamo jedan centralni sistem za verifikaciju čitave mreže mnogima je delovala previše nepouzdano. Digikeš nije zaživeo. Satoši je u poruci na kriptografskoj mejling listi predložio novu vrstu digitalne kriptovalute, za koju je tvrdio da rešava taj problem tako što će stvoriti distribuirani sistem verifikacije. Nazvao ju je bitkoin. „Isprva je naišao na skeptične realccije“, priseća se Hal Fini, veteran sajferpankerskog pokreta koji je video nastanak i odbacivanje nekoliko predloga. Međutim, Fini je primetio da je Satoši izneo i nešto što ranije zapravo i nije viđeno, nešto zvano blokčejn (hlockchain). Iznos u bitkoinima se čuva na bitkoin adresi, a ključ za nju je jedinstven niz slova i brojeva koji može da se drži na sajtu, desktopu, mobilnom telefonu ili čak na listu papira. Svaki put lcada neko pošalje bitkoin kao sredstvo plaćanja, beleška o transakciji se čuva u nečemu što se zove blokčejn. Transakcije se sakupljaju u blokove, a svaki blok predstavlja oko deset minuta transakcija. Ti blokovi se hronološki ređaju, i u svakom se nalazi digitalni potpis (,,haš“ - hash) prethodnog bloka, što uređuje redosled i garantuje da novi blok može da se pridruži lancu samo ako počne na mestu gde se prethodni završio. Kopiju beleške o blokčejnu - beleške baš svake ikada izvedene transakcije - održava svako ko je instalirao bitkoin softver. Da bi obezbedio da ga svi koriste kako treba, blokčejnove neprekidno verifikuju računari svih drugih korisnika sofivera. Poenta svega toga je da, u bilo kom trenutku, sistem zna tačno koliko bitkoina ja imam u svom novčaniku, tako da ne mogu da ih

Darknet

99

kopiram ili dvaput koristim. Prvi put, viasništvo može da se menja, ali nikada da se duplira - i to sve bez pomoći centralno kontrolisane glavne knjige. Ideja je genijalna. Pošto su Satoši i Fini izveli prvu transakciju (i rešili nekoliko početnih problema), Satoši je objavio da je to projekat otvorenog koda, i pozvao druge da pomognu u razvoju koda i koncepta. Sve više korisnika je pristupalo mejling listi, i počeli su da razmenjuju bitkoine, uvek delom očekujući da će sistem pući. Ali sistem nikada nije pukao. Razlog zašto libertarijanci toliko vole bitkoin jeste što on državi uskraćuje kontrolu nad tokovima novca. Satoši nije imao poverenja prema globalnom bankarskom sistemu i video je svoju kriptovalutu kao način da se ona potkopa. Mrzeo je što bankari i političari drže ključeve ponude novca i što mogu njom da manipulišu za svoje ciljeve. Čak je dodao i jednu liniju teksta u „blok postanja“ (prvi komad blokčejna - njegovu transakciju sa Finijem), koja glasi: „Tajms 3. jan/2009. Kancelar na ivici da drugi put spasi banke.“ Da se državni organi i banke ne bi mešali, Satoši je postavio ograničenje koliko maksimalno može postojati bitkoina: 21 milion. Mada se bitkoini mogu prodavati i kupovati za valute iz stvarnog sveta, nove bitkoine ne štampa nikakva centralna vlast. Umesto toga svako ko posveti snagu svog kompjutera verifikaciji transakcija u blokčejnu takmiči se da zaradi veoma mali iznos novih bitkoina svaki put kada to uradi (to se zove mining - ,,kopanje“). Kako se stvaraju novi bitkoini (za sada ih je napravljeno otprilike trinaest miliona), za ,,kopanje“ preostalih bitkoina potrebno je sve više kompjuterske snage.* Očekuje se da će poslednji bitkoin * Bitkoini se mogu deliti na osam decimala. Najmanja nedeljiva jedinica se zove satoši.

100

D žejm i Bartlet

biti iskopan negde oko 2140 godine. To, međutim, nije sve. Satoši je sistem osmislio da budepeer-to-peer, šifrovan i kvazianoniman, zbog čega je povezivanje bitkoin transakcija sa osobom u stvarnom životu veoma teško, i zbog čega su oporezovanje i nadzor nad korisnicima krajnje nezgodni. Iako blokčejn beleži transakciju, ne beleži ko stoji iza nje. Te osobine su baš ono što je Satoši sve vreme imao na umu. Mada su se mnogi njegovi postovi na kriptografskoj mejling listi bavili tehničkim pitanjima nove valute, takođe je jasno objavio kakve su mu političke sklonosti. U svojim prvim postovima Satoši je pisao Finiju da je bitkoin „veoma atraktivan sa libertarijanskog stanovišta, ako uspemo da ga pravilno objasnimo". „Kriptografija nije rešenje za političke probleme“, odgovorio je drugi poster. „D a“, odgovorio je Satoši, ,,ali možemo pobediti u velikoj bici u trci u naoružanju i steči novu slobodnu teritoriju na nekoliko godina." Satoši je poslednju poruku na listi napisao krajem 2010. i kao pravi sajferpanker, odmah zatim je nestao. Amir je bio u pravu. U svojoj srži bitkoin jeste politički projekat. Međutim, to je takođe i projekat otvorenog koda i za mnoge, kao za Fondaciju Bitkoin, njegova budućnost je da postane mehanizam plaćanja. Za Amira to predstavlja razvodnjavanje originalne sajferpankerske vizijie. Zato on i razvija Dark volet.

Dark volet Pošto se smestio u ,,Hakafuu“, Amir mi je opisao svoj najnoviji projekat. U suštini, cilj je da bitkoini postanu potpuno anonimni. Dark volet će imati brojne nove funkcije koje će, ako se pravilno primene, sasvim sigurno izazvati nove glavobolje za ,,Sistem“. Jedna od ključnih inovacija se zove ,,multipotpis“ gde

Darknet

101

se plaćanje bitkoinom može sprovesti samo ako ga odobre dve od tri zainteresovane strane. Druga se zove „mešanje bez autoriteta", način da se plaćanja bitkoinom teže prate. Zasnovana je na projektu zvanom Koindžoin (Coinjoin), koji nasumično meša transakcije koje se istovremeno dešavaju, a onda ih rerutuje do konačnog odredišta. Svako na kraju dobija ispravan iznos, ali niko ne zna ko je šta kome poslao. Treća ključna inovacija se zove „stelt adresa“ (stealth address). Dark volet generiše lažne bitkoin adrese kao adrese primaoca, što znači da je malo teže povezati stvarnu osobu sa njenim novčanikom. Mada tako bitkoin transakcije i dalje nisu savršeno anonimne, to jeste značajan korak napred. Amir predviđa da će mnogi želeti da iskoriste dodatne slojeve bezbednosti koje on nudi. Kao kompjuterski programer, Amir je izuzetno precizan i zahtevan. Ali kada god ga pitam nešto o politici, iz njega izbija bujica besa i nepovezanih ideja. Svaki put kada priča o bitkoinima, razgovor brzo prelazi na sve probleme koje on vidi u današnjem svetu: državni nadzor, korumpirane političare i pohlepne korporacije, represiju, ugrožavanje čovekove okoline. Njegovi politički stavovi najbolje se mogu opisati kao protivljenje sistemu: mi građani protiv njih, država i korporacija. ,,Ja samo uočavam probleme i smišljam rešenja“, kaže mi on. I isto kao Tim Mej, on vidi spasenje u matematici, a ne u zakonima koje donose ljudi: „Bitkoin je valuta zasnovana na matematicf, kaže, ,,i to najčistije vrste. I ona stvara najistinskije tržište, peer-to-peer, bez korupcije i kontrole nekog trećeg.“ U tom smislu, on vidi Dark volet kao udarac protiv neefikasnih, beskorisnih državnih aparata: „Gomila gangstera koji vode lažnu demokratiju.“ To je utopistička vera u sposobnost matematike i fizike da reše društvene probleme, mada bez mnogo razmišljanja kako će to tačno da učine. Na kraju krajeva, pitam ga, zar države nemaju i neke

102

D žejm i Bartlet

korisne funkcije? Šta je sa zajedničkom zdravstvenom zaštitom, obrazovanjem, pomoći ljudima na dnu? Amir iznenada prestaje. „Hoćeš da igraš jednu kompjutersku igru?“, pita me. Pušta nešto što se zove Mirrors Edge (Ivica ogledala). Radnja je smeštena u društvu bliske budućnosti u kome diktatorska vlast održava mir kroz otrovnu mešavinu nadzora i sterilnog hiperkonzumerizma. Krotko stanovništvo više voli mir nego slobodu, sem šačice buntovnika koji se oslanjaju na ,,trkače“ da prenose poruke u podzemnom pokretu otpora. Kao trkaču, vaš zadatak je da jurcate po krovovima zgrada, niz bočne ulice, i da se krijete u senkama, bežeći od policije. ,,Ja obožavam igre“, kaže Amir. ,,U njima deca uče o politici.“ Igra sa licem nemoguće blizu ekranu, blago zabačene glave. Kada njegov lik na ekranu skoči, zamalo skače i on. ,,Trening“, kaže kroz smeh. Dok vrluda i juri, nastavlja temu koju smo načeli pre nego što je pustio igru: „Jeste - ljudi će stradati. Da, to je tužno. Ali tako je kako je.“

Sajferpankprelazi u mejnstrim Bitkoin je sajferpankerima poput Amira sredstvo za ostvarivanje cilja, baš kao što je to bio i Timu Meju. Taj cilj su slobodne komunikacije i poslovanja između pojedinaca, koji se ne mogu nadzirati i cenzurisati. „Valute su samo početak“, kaže mi Amir. „Istinska genijalnost blokčejna je to što će nam pomoći da stvorimo decentralizovani net koji niko ne može da cenzuriše. To je nešto mnogo veće od samog bitkoina. Preobrazićemo čitav internet." „Kako to misliš?“, pitam.

Darknet

103

„Pa, trenutno tvoje podatke na Fejsbuku ne kontrolišeš zapravo ti: oni se skladište na serverima Marka Zakerberga. Administratori Fejsbuka mogu sa njima da rade šta hoće, zato što su oni vlasnici servera, i zato su vlasnici tvojih podataka. To nije istinski slobodan sistem, zato što je centralizovan. Platforma za društvene mreže koja koristi blokčejn biće drugačija. Tvoje poruke će postati deo javnog blokčejn zapisa, i svaki korisnik platforme će imati sopstvenu kopiju. Sve će moći da se radi anonimno, a cenzura će biti gotovo nemoguća. Niko neće moći da ga zatvori, zato što niko neće biti vlasnik.“ Trenutno se razvija nekoliko projekata koji pokušavaju baš to. Jedan je platforma za društvene mreže po imenu Tvister (Twister). Migel Freitas je glavni developer Tvistera. Migel je nekoliko meseci bez prestanka radio - takođe neplaćeno, baš kao Zimerman kada je stvarao PGP - da konvertuje blokčejn model u platformu za društvene mreže pošto je britanski premijer Dejvid Kameron priznao da je njegova vlada razmišljala da zatvori Tviter tokom londonskih nemira 2011. „Pokušao sam da nađem peer-to-peer mikroblogerske alternative, ali nisam uspeo“, rekao mi je. „Sam internet neće pomoći protoku informacija ako je sva moć u rukama Fejsbuka i drugara.“ Tvisterje samo jedan od mnogih sistema sledeće generacije koji garantuju slobodu izražavanja i privatnost, osmišljen za masovno umesto za specijalizovano tržište: svi su laki za korišćenje, jeftini i efikasni. Džitsi (Jitsi) predstavlja besplatan, bezbedan, program otvorenog koda za video-konferencije i slanje trenutnih poruka, koji je počeo kao studentski projekt na Univerzitetu u Strazburu. Džaber (Jabber), drugi servis za slanje trenutnih poruka, šifrovan je pomoću tehnologije SSL koja predstavlja standard u industriji, i njome

104

D žejmi Bartlet

upravljaju volonteri, a fizički je hostovana u bezbednom data centru. Fil Zimerman trenutno radi na projektu zvanom Darkmejl (Darkmail), servisu za slanje mejlova sa automatskim šifrovanjem od slanja do prijema. Danas postoje na stotine ljudi kao što su Amir i Migel, koji razvijaju originalne načine za čuvanje tajni na netu i sprečavanje cenzure. To uglavnom rade u slobodno vreme, a često ih finansiraju korisnici koji podržavaju njihov rad. Jedan od njih je Smari Makarti. Smari se ponosi svojim zaluđeništvom za tehniku: on je kompjuterski čarobnjak i jedan od osnivača radikalne Islandske piratske partije. Sarađivao je sa Džulijanom Asanžom u ranim danima Vikiliksa. Smari nije zaista sajferpanker - on odbija svaku asocijaciju sa filozofijom Ajn Rand - ali veruje da je privatnost na mreži fundamentalno pravo i brine zbog državnog nadzora interneta. Takođe veruje da je kriptografija ključni deo političkog projekta. On želi da vi šifrujete sve svoje poruke pomoću PGP-a, čak (ili posebno) one koje šaljete prijateljima i rodbini. Razlog, objašnjava, jeste da se obezbedi „saobraćaj koji maskira“ za one kojima je zaista potrebno da svoje stvari drže u tajnosti. Ako svi to lcoriste, više neće biti neobično: disidenti će nestati u gomili. Smari je proučavao programe američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) i budžet za bezbednost američke vlade i izračunao je da danas špijuniranje svakog korisnika interneta na svetu košta 13 centi na dan. On se nada da će podrazumevane usluge šifrovanje, kao što je njegova, dići cenu na 10.000 dolara. Razlog nije da bi se sprečilo špijuniranje ljudi - on se slaže da je to ponekad neophodno - već da bi se to drastično ograničilo. Ako cena bude tolika, on predviđa da bi američka vlada mogla da prati samo oko 30.000 ljudi. „Ako ne možemo verovati vlastima da rade samo ono što je neophodno i srazmerno - a ne možemo - onda ih možda

Darknet

105

na to prisili ekonomija.“ Međutim, razlog zbog koga svi ne koriste šifrovanje jeste to što je podeŠavanje komplikovano i dugo traje, objašnjava on. Nasuprot tome, izuzetno je lako, jednostavno i brzo koristiti Džimejl (Gmail). Zato su Smari i dvoje kolega rešili da razviju sopstveni, šifrovani sistem za mejl, koji će se lako koristiti - pa su u avgustu 2013. prikupili 160.000 dolara preko servisa Indigogo. Zove se Mejlpajl (Mailpile). „Imaće punu funkđonalnost i lako će se koristiti“, objašnjava Snari, i otvara laptop da mi pokaže. Zaista izgleda dobro. Godine 2013. dokumenti koje je obelodanio Edvard Snouden pokazali su da je NSA, u saradnji sa britanskom službom GCHQ i drugima - između ostalog - pristupala glavnim kablovima za internet na dnu mora, instalirala softver za neovlašćeni pristup na servere privatnih kompanija i radila na provaljivanju (i slabljenju) standarda šifrovanja, često bez mnogo pravne osnove a kamoli debate u javnosti. U strahu od državnog nadzora, obični ljudi preduzimaju mere da budu bezbedniji na netu, i za to koriste softver koji su osmislili ljudi poput Smarija. Poruka sajferpanka ne prolazi neprimećeno: sve više ljudi počinje da usvaja tehnologije šifrovanja - potražnja za servisima kao što su Mejlpajl, PGP ili Džitsi je sve veća - u mesecima posle Snouđenovih otkrića dnevno usvajaue PGP ključeva se utrostručilo. Sredinom devedesetih godina prošlog veka sajferpankeri su često upozoravali da stiže doba „države nadzora“. Ispostavilo se da su sve vreme biliu pravu. A danas sajferpankprelazi u mejnstrim - zahvaljujuči jednom tvitu.

104

D žejmi Bartlet

upravljaju volonteri, a fizički je hostovana u bezbednom data centru. Fil Zimerman trenutno radi na projektu zvanom Darkmejl (Darkmail), servisu za slanje mejlova sa automatskim šifrovanjem od slanja do prijema. Danas postoje na stotine ljudi kao što su Amir i Migel, koji razvijaju originalne načine za čuvanje tajni na netu i sprečavanje cenzure. To uglavnom rade u slobodno vreme, a često ih finansiraju korisnici koji podržavaju njihov rad. Jedan od njih je Smari Makarti. Smari se ponosi svojim zaluđeništvom za tehniku: on je kompjuterski čarobnjak i jedan od osnivača radikalne Islandske piratske partije. Sarađivao je sa Džulijanom Asanžom u ranim danima Vikiliksa. Smari nije zaista sajferpanker - on odbija svaku asocijaciju sa filozofijom Ajn Rand - ali veruje da je privatnost na mreži fundamentalno pravo i brine zbog državnog nadzora interneta. Takođe veruje da je kriptografija ključni deo političkogprojekta. On želi da vi šifrujete sve svoje poruke pomoću PGP-a, čak (ili posebno) one koje šaljete prijateljima i rodbini. Razlog, objašnjava, jeste da se obezbedi „saobraćaj koji maskira“ za one kojima je zaista potrebno da svoje stvari drže u tajnosti. Ako svi to koriste, više neće biti neobično: disidenti će nestati u gomili. Smari je proučavao programe američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) i budžet za bezbednost američke vlade i izračunao je da danas špijuniranje svakog korisnika interneta na svetu košta 13 centi na dan. On se nada da će podrazumevane usluge šifrovanje, kao što je njegova, dići cenu na 10.000 dolara. Razlog nije da bi se sprečilo špijuniranje ljudi - on se slaže da je to ponekad neophodno - već da bi se to drastično ograničilo. Ako cena bude tolika, on predviđa da bi američka vlada mogla da prati samo oko 30.000 ljudi. „ Ako ne možemo verovati vlastima da rade samo ono što je neophodno i srazmerno - a ne možemo - onda ih možda

Darknet

105

na to prisili ekonomija.“ Međutim, razlog zbog koga svi ne koriste šifrovanje jeste to što je podešavanje komplikovano i dugo traje, objašnjava on. Nasuprot tome, izuzetno je lako, jednostavno i brzo koristiti Džimejl (Gmail). Zato su Smari i dvoje kolega rešili da razviju sopstveni, šifrovani sistem za mejl, koji će se lako koristiti - pa su u avgustu 2013. prikupili 160.000 dolara preko servisa Indigogo. Zove se Mejlpajl (Mailpile). „Imaće punu funkcionalnost i lako će se koristiti“, objašnjava Snari, i otvara laptop da mi pokaže. Zaista izgleda dobro. Godine 2013. dokumenti koje je obelodanio Edvard Snouden pokazali su da je NSA, u saradnji sa britanskom službom GCHQ i drugima - između ostalog - pristupala glavnim kablovima za internet na dnu mora, instalirala softver za neovlašćeni pristup na servere privatnih kompanija i radila na provaljivanju (i slabljenju) standarda šifrovanja, često bez mnogo pravne osnove a kamoli debate u javnosti. U strahu od državnog nadzora, obični ljudi preduzimaju mere da budu bezbedniji na netu, i za to koriste softver koji su osmislili Ijudi poput Smarija. Poruka sajferpanka ne prolazi neprimećeno: sve više ljudi počinje da usvaja tehnologije šifrovanja - potražnja za servisima kao što su Mejlpajl, PGP ili Džitsi je sve veća - u mesecima posle Snoudenovih otkrića dnevno usvajanje PGP ključeva se utrostručilo. Sredinom devedesetih godina prošlog veka sajferpankeri su često upozoravali da stiže doba „države nadzora“. Ispostavilo se da su sve vreme bili u pravu. A danas sajferpank prelazi u mejnstrim - zahvaljujući jednom tvitu.

106

D žejmi Bartlet

Nema žurke kao kriptožurke Godine 2012. australijski parlament je doneo amandmane zakona o sajberkriminalu, po kojima su državni organi dobili veća ovlašćenja za nadzor onlajn komunikacije, uprkos protivljenju pokreta za građanska prava. Nedugo zatim, jedan korisnik je postovao tvit na tajmlajnu australijske aktivistkinje za privatnost Ašer Volf: „nema žurke kao što je žurka za instaliranje kriptoprograma." Nekoliko minuta kasnije Ašer Volf je odgovorila: „Hoću OGROMNU kriptožurku u Melburnu! Donesite svoje uređaje, pivo i muziku. Da odredimo mesto i vrem e.:) Ko je za?“ Kasnije je pričala: „Pošto sam popila čaj kada sam tvitovala ideju - vratila sam se za laptop i videla da su Berlin, Kambera i Kaskadija već odredili datume. Sutradan ujutro su kriptožurke bile zakazane u još desetak zemalja.“ Za ljude kao što je Amir to je nešto podrazumevano, ali većina ljudi ne zna kako da anonimno pregleda internet pomoću Tora, niti kako đa pošalju poruku šifrovanu pomoću PGP-a. Kriptožurka je mala radionica koja im to objašnjava. Obično se okupi dvadeset ili trideset ljudi kojima stručnjaci volonteri objašnjavaju osnove onlajn bezbednosti. Pristup je besplatan i često se odvija u nečijem stanu, na univerzitetu ili čak u kafani. Tvit Ašer Volf je doveo do pokretanja globalne inicijative na nivou zajednice.* Postoji čak i besplatni priručnik za kriptožurku, koji su aktivisti iz celog sveta zajedničkim snagama sastavili za manje od dvadeset četiri časa i koji se i dalje javno dorađuje i ažurira. * Ja sam dokumentovao bar 450 javno najavljenih kriptožurki širom sveta od 2012, na svim kontinentima, na kojima je učestvovalo između 5 i 500 učesnika.

Darknet

107

Nedugo posle Snoudenovih otkrića, grupa aktivista za privatnost održala je veoma veliku kriptožurku u kampusu Goldsmitsa, univerziteta u Londonu. Ja sam se pridružio grupi od oko dvesta ljudi, koji su svi želeli da nauče kako da budu anonimni na netu. Predavanja su bila izuzetno posećena i trajala su sat vremena, i na njima su naučili kako da koriste Tor da anonimno pregledaju internet; kako da plaćaju bitkoinima; kako da koriste PGP. Učesnici su bili veoma raznoliki. Grupa starijih žena bila je oduševljena što šalju jedni drugima poruke pomoću PGP-a (što zaista pruža uvrnuto zadovoljstvo). Uskoro smo razmenjivali poruke. Sa samo jednim klikom, ovo: Jklr90if)kdfndsxmcnvjcxkjvoisdfuewlkffdsshSklr9jkfmdsgkn m 3inj219fnnokm f9n0ifjkdfndsxm cnvjcxkjvoisdfuewlkfJfl gmfklr90ifjkdfndsxmcnvjcxkjvoisdfuewlkf,nm3inj219fnnok m f972nfksjhf83kdbgfhydid89qhdkfksdfhs8g93kkkafndhf g u s d u g 8 9 2 k m g s n d u 1 9 j g w d n n g s k g d s 8 t 4 8 s e n g ls d p s s 9sy31bajsakf7qianfkalhs19jaslfauw q8qoafall2kjhagfasjf 993hamfaisfuqiejfkallnjksd732j1ls0dsk

iznenada postaje; Zdravo!

Upoznao sam novinara koji je zabrinut za svoje izvore u jednom opasnom delu sveta, i nekoliko studenata koji su izgleda bili srećni što su našli nešto protiv čega će se buniti. Jedna Nemica mi je rekla da je dovoljno stara da pamti Štazi i da je ubeđena da slepo koračamo u nekakvu orvelovsku antiutopiju. ,,Da li ti veruješ policiji?“ Streljala me je pogledom. Pa, da, najčešće, odgovaram. ,,Da znaš, ne bi trebalo!“,

108

D žejmi Bartlet

prasnula je. Pitao sam je li nekada čula za Tima Meja i sajferpankere. Nije. Zapravo, niko od prisutnih nije čuo za njih. Ali šta onda? Ankete stalno pokazuju da mi cenimo privatnost; devet desetina Britanca kaže da želi da ima više kontrole nad onim što se na netu dešava sa njihovim privatnim podacima. Ravnoteža koju društvo pokušava da uspostavi između slobode pojedinca i moći države večito je promenljiva. Većina nas prihvata da, čak i u demokratskim državama, ponekad moramo biti na meti nadzora - ali da to mora biti ograničeno, srazmerno i da se ne sme zloupotrebljavati. Donosimo zakone koji pokušavaju da obezbede da tako i bude: ali savremena tehnologija se toliko brzo razvija, i zbog nastanka izuzetno moćnih računara i zbog činjenice da toliko toga o sebi delimo na netu, mnogi ljudi - ne samo sajferpankeri - misle da se njihovo pravo na privatnost narušava.

Negativna strana Ljudi poput Fila Zimermana i Smarija razvijaju kriptografiju zato što veruju da njihov rad pomaže u zaštiti građanskih sloboda od nametljivog nadzora, posebno u represivnim režimima. I to je bez sumnje tako. Međutim, njihove alatke ne koriste samo borci za slobodu i demokratski revolucionari. Teroristi, ekstremisti, pripadnici organizovanog kriminala i pedofili, pošto u javnosti nemaju glas, često među prvima usvajaju novu tehnologiju i imaju mnogo razloga da ostanu skriveni i čuvaju tajne. Veliki proizvođači i distributeri - mada ne i gledaoci - dečje pornografije veoma su vešti korisnici kriptografije. Bez bitkoina, onlajn tržišta droge poput Silk rouda verovatno nikada ne bi postojala.

Darknet

i0 9

Dejvid Omand, bivši direktor agencije GCHQ, sada je gostujući profesor na Kings koledžu u Londonu, a ostao je blizak sa obaveštajnim agencijama u Velikoj Britaniji. „Zbog bezbednosti je apsolutno neophodno da obaveštajne agencije zadrže sposobnost da nadziru koga treba“, kaže mi on. „Internet pruža mnogo širi spektar opcija za izbegavanje nadzora. U principu je istina da će teroristi i ozbiljni kriminalci koristiti najnoviju tehnologiju koja im je na raspolaganju i da će veoma pažljivo pratiti najnovija otkrića u bezbednosti komunikacija. To je trka u naoružanju.“ Navodno - mada to nikada nije potvrđeno - teroristi koji su napali Ameriku 11. septembra koristili su PGP šifrovanje za međusobnu komunikaciju. „ 0 tome ništa ne znam“, kaže Omand. Ali je ubeđen da bi teroristi biti ,,oduševljeni“ informacijama o otkrićima Edvarda Snoudena. „Možete biti sigurni da su te vesti veoma pažljivo pratili: isto kao i vlasti u Rusiji i Kini.“ Pitao sam ga da li je zabrinut zbog porasta kriptožurki, ili sve raširenijeg usvajanja Tora, Mejlpajla i Dark voleta. Hoćemo li zbog toga biti manje bezbedni? ,,Da, to me zaista brine. Ali to neće zaustaviti obaveštajnu mašineriju.“ On smatra da će obaveštajni agenti naći načina da to zaobiđu - da će to morati - ali da će na kraju koristiti intruzivnije metode od onih koje je obelodanio Edvard Snouden. Priseća se kako su tokom Hladnog rata sovjetske šifre bile prejake i GCHQ nije mogao da ih provali, tako da su britanski obaveštajci prešli na regrutovanje više sovjetskih agenata. Ako država smatra da ste legitimna meta za bezbednosnu istragu, ali ne može da prati vaše onlajn aktivnosti zato što koristite anonimni brauzer, umesto toga će vam smestiti prislušnu bubu u sobu. Predviđa da će u budućnosti biti više agenata i intruzivnih operacija, ,,što obično predstavlja veći moralni rizik“.

110

D žejmi Bartlet

Za sajferpankere je činjenica da kriminalci koriste šifrovanje žalosna posledica, ali je cena koju vredi platiti za ostvarenu slobodu. Zimermana su često pitali kako se oseća što su napadači devetog septembra možda koristili softver koji je on napisao. On kaže da je mnogo važnija činjenica da je PGP „sredstvo kojim se širom sveta ostvaruju ljudska prava... od jake kriptografije u demokratskom društvu ima više koristi nego štete“. Nije dužnost Zimermana ili Tima Meja da brinu o javnoj bezbednosti, i oni ne čitaju izveštaje obaveštajnih agencija. Omand ih je čitao. On ne krivi Zimermana - ,,to nije njegova moralna obaveza. Naravno da je trebalo da razvija PGP. Ne bismo imali dobrobiti interneta bez takvih dostignuća. Ali pravo je izabranih, demokratskih vlasti da odluče da li nove tehnologije takođe predstavljaju opasnost za javnost i šta treba činiti da se ti rizici svedu na prihvatljivu meru.“

Ranč Nekada je kriptografija bila libertarijanski san - način da se pokrene revolucija. Sajferpankeri su bili tvrdokorni libertarijanci, sledbenici Ajn Rand, i njih uglavnom zanima lična sloboda. Danas je tema privatnosti i anonimnosti na netu postala glavna preokupacija ljudi širom političkog spektra. „Sajferpankeri su politički danas svugde“, kaže Mej, pomalo tužno. Većina sajferpankera koja se bavi metodama za izbegavanje državnog nadzora nisu ratnici za slobodu tržišta ili ubeđeni randijanci kao Tim Mej. Smari je promišljeni anarhista, neko ko podržava ukidanje države kao Mej, ali veruje

Darknet

111

da će ljudska bića, kada ih moćni interesi ostave na miru, sarađivati i stvarati uspešna i povezana društva, a ne izolovane zajednice. A za razliku od Meja, ljudima poput Smarija stalo je do socijalne zaštite, prava manjina i drugih progresivnih ideja. Međutim, svi dele nepoverenje prema državama i centrima moći - a posebno prema bezbednosnom establišmentu - i vide kriptografiju kao matematički garantovan način za vraćanje demokratske prevage običnim ljudima. Enrik Duran, zakleti antikapitalista, vidi bitkoin gotovo isto kao Tim Mej - ,,kao važnu taktiku na putu koji vodi ka našem konačnom cilju integrisanih kooperativa", piše mi on u mejlu. Svet u kome ne postoje nacionalne države. Kriptovalute mogu da „pomognu da se okonča naša zavisnost od evra - i da se smanji sposobnost države da nas kontroliše1. Mada predstavljaju radikalno drugačije poglede na svet, svi oni veruju da su anonimnost i privatnost vitalni za zdravo, funkcionalno, slobodno društvo. Za sajferpankere, bez obzira jesu li anarhisti ili libertarijanci, cilj anonimnosti je očuvanje sposobnosti ljudi da imaju višestruke ličnosti i identitete. Ako to omogući, kriptografija proširuje polje slobode pojedinaca, što će na duge staze ohrabriti ljude da žive produktivnije i više oslonjeni na same sebe i da će se pojaviti više prostora za nove načine života. Tako to vidi Amir. „Ovde je reč o pokušaju da se stvori prostor za slobodu“, objasnio je, „tako da ljudi mogu da rade ono zaista vredno. Mnogo je bolje izgraditi mreže poverenja zasnovane na uspostavljanju odnosa nego sudove, birokratiju, policiju.“ Amir je pun ideja. Sledeće godine namerava da izgradi industrijske mašine koje se mogu koristiti za razvoj održive poljoprivrede i sistema za upravljanje otpadom: „Imaćemo sopstvenu industrijsku ekonomiju“, kaže on. Misli da će moći da izgradi kuću za 1000 evra i da je proda za pet puta toliko, i da će

112

D žejmi Bartlet

dobit ponovo investirati tako što će negde drugde osnovati novi Kalafu. „Ako su nas prinudili da igramo njihovu glupu ekonomsku igru, mi ćemo ih u njoj pobediti - kupićemo svet i oslobodićemo ga.“ Međutim, ako svi počnu da koriste bitkoin, smanjiće se sposobnost države da oporezuje i troši, pa će zdravstvo, obrazovanje i socijalna sigurnost pretrpeti štetu. To su osnovni stubovi demokratije i pružaju podršku onima kojima je najpotrebnija. Društva se ne mogu seći i lepiti kao kompjuterski kod, a ne slede ni predvidljiva matematička pravila. Ako istinski anonimna komunikacija postane pravilo, neizbežno će je koristiti i kriminalci. Neke progresivne grupe i pojedinci koji se bore za digitalnu anonimnost to rade s dobrim razlogom. Ali ne shvataju da takođe promovišu političke ciljeve jednog tvrdokornog, radikalnog libertarijanca iz Kalifornije. Tima Meja nije briga šta ih promoviše, zato što on misli da je rasplet neizbežan. Kaže mi da je treća tačka trougla sada na mestu: zajedno sa PGP-om i anonimnim pregledanjem interneta, sada postoji i anonimna valuta: ,,I čoveče“, viče on uzbuđeno, „Veliki Brat je zbog toga sigurno poludeo!“ Mej predviđa da će se, u decenijama koje slede, vlasti kakve danas znamo raspasti - a zameniće ih digitaini ,,ranč“, nešto što on zove „slobodna sajberteritorijacverifikovana“ radnica, što znači da ima svoju stvarnu sliku povezanu sa avatarom. Onlajn Džulija je visoka, preplanula i zanosna dvadesetpetogodišnjalcinja. Stvarna Džulija je bolničarka iz Kenta, ima pedeset i nešto godina, srećno je udata majka petoro dece. Ovde je Džulijin glavni posao prodaja sajberseksa - dok avatari imaju seksualni odnos na ekranu, ona kuca eksplicitne komentare u čet-boksu. Džulija mi kaže da je veoma vešta u sajberseksu. Nekih dana ima pet ili šest mušterija koji svi žele pola sata pa čak i pun sat sajberseksa sa njom. Za neka tri sata posla, zaradi možda dvadeset dolara. To nije dovoljno za život u stvarnom svetu, ali jeste za VIP nalog ovde. Onda to radi, kaže mi, „zbog rejza i zbog uzbuđenja.“ „Zar nije malo zamorno toliko neprekidno pričati o seksu?“, pitam. ,,Da, ponekad", kaže Džulija. ,,A da li te sajberseks zapravo pali?“, pitam. ,,Ne, ne baš“, odgovara.

Opasnost naposlu Izlaganje golog tela uživo na ekranu svakako ima i negativnih strana. Većina kam-modela povremeno imaju praznu sobu, teške dane i čudne zahteve; to su sve opasnosti posla. „Lično, najgore noći su mi kada nema nikakve reakcije od publike.“ rekla mi je Blat dok se spremala za nastup. Nemi čet-boks je košmar kam-modela. Nema komentara. Ne znate čak ni da li neko uopšte obraća pažnju. ,,To uznemirava." Veks se priseća da su privatne predstave bile posebno teške. Jedan fan je hteo da mu ona objasni kako da koristi amil-nitrit.

188

D žejmi Bartlet

To su, međutim, najmanje brige kam-modela. Po Širlinim rečima, Četurbejt svakog dana nekoliko puta poziva na Zakon o autorskim pravima u digitalnom milenijumu, zato što neki gledaoci snimaju predstave pa ih kače na druge pornografske stranice, što je protivzakonito ako nemaju dozvolu. „Verovatno ćeš završiti na nekom besplatnom porno-sajtu", kaže mi Veks kroz smeh, posle mog kratkog pojavljivanja. A pošto se prikazuju na ekranima, kam-modeli su odavno mete trolova. U avgustu 2012. jedna kam-devojka je naizgled doživela emocionalni slom ispred kamere pošto su je korisnici Forčena neprekidno trolovali. „Bog je zaboravio da postojim“, rekla je u suzama. „Dvanaest godina sam čekala da me neki čovek voli. Boga baš briga. Hoću da umrem.“ A rizik ne postoji samo za kam-modele. Sve veći obim seksualno eksplicitnog materijala koji delimo na netu ili jedni sa drugima izazvao je izuzetan rast onoga što se zove „pornografija osvete“: postovanje ili deljenje eksplicitnih fotografija ili video-zapisa neke osobe bez njenog pristanka. Krajem 2013. Kevin Bolert, dvadesetsedmogodišnjak iz San Dijega, uhapšen je zbog osvetničkog sajta koji je držao. Otkriveno je da je sakupio više od 10.000 eksplicitnih slika, sve bez znanja ili dozvole subjekata. Myex.com je slična stranica, lcoja je i dalje aktivna dok ovo pišem. Korisnici šalju slike svojih bivših partnerki (često golih, povremeno potpuno obučenih) zajedno sa kratkim opisom, u kome objašnjavaju zašto to rade: „Dok sam ja bio u Iraku, ova kurva me je varala“, pisao je jedan. „Ova devojka će vas lagati... savetujem vam da bežite od nje“, pisao je drugi. Jedini način za uklanjanje slika sa myex.com jeste posredstvom nezavisne kompanije za arbitriranje koju sajt myex.com preporučuje ,,ako smatrate da ste se greškom našli na ovoj stranicf. Uklanjanje slika košta 499,99 dolara. Nedavni izveštaj o građanskim pravima

Darknet

189

ustanovio je da polovina svih žrtava pornografije osvete prijavljuje da su se njihove fotografije pojavile uz njihovo puno ime i korisničko ime na društvenim mrežama; 20 procenata je reklo da su se pojavile i njihova mejl-adrese i telefonski broj. Slične stvari se dešavaju i u školama, pošto se kam i seksi slike na kraju dele po čitavom razredu, školi ili društvu. Dejstvo je, naravno, katastrofalno. Džesika Logan iz Ohaja izvršila je samoubistvo pošto su njene gole slike koje je slala bivšem dečku razdeljene po čitavoj njenoj školi. U jednoj drugoj američkoj srednjoj školi grupa dečaka je sakupljala seksi selfije učenica, koje su koristili da od njih zahtevaju još eksplicitnije fotografije. Osetljivi tinejdžeri, bilo svojevoljno ili ne, lako mogu biti uvučeni u svet veb-kamera. Postoje dobri razlozi zašto je Četurbejt toliko strog kod provere godina svojih modela. Godine 2000. trinaestogodišnji Džastin Beri je postavio veb-kameru. U početku su mu gledaoci nudili 50 dolara da skine majicu i da tri minuta sedi go do pojasa ispred kamere. Uskoro su mu tražili da pozira u donjem vešu za nešto više od 100 dolara. Bio je to početak ciklusa onlajn zlostavljanja. Gotovo pet godina Beri je zarađivao hiljade dolara izvodeći razne seksualne predstave za stotine pretplatnika, pre nego što je stranica zatvorena. Bilo je to rano upozorenje za opasnosti sveta veb-kamera.

Vrhunac Veks ne poznaje lično svoje gledaoce i ne namerava da ih upozna. Njen odnos sa redovnim posetiocima postoji samo na internetu, i ona namerava da tu granicu sačuva. Međutim,

190

D žejmi Bartlet

deo Veksine privlačnosti je u tome što je ona očigledno stvarna. Njene pređstave se ne stide toga što su iz domaće radinosti - mešavina pornografije i, kao što kaže jedan redovan posetilac, Skajp četa sa vašom devojkom. Širli mi kaže da je kaming toliko popularan zato što ljudi žele iskustvo „stvarne“ devojke, sa svim manama. Ako će ljudi koristiti internet zarad seksualnog zadovoljstva - a hoće - kaming je realnije i smislenije iskustvo. Stvari pođu naopako, bude grešaka, ima ćaskanja, mačke prolaze kroz kadar. Veks možda prenaglašeno dahće, ali to ne glumi. Sve je stvarno. To je zdravo. Bez obzira na silnu paniku zbog sveprisutnosti hardkor pornografije na netu, u ovome ima nečeg prilično umirujućeg. Net su uvek pratili utopijski snovi o seksu bez granica, o fantazijama bez ograničenja. U svom čuvenom članku u časopisu Mondo 2000, Hauard Rajngold je tvrdio: „sama definicija Erosa će se uskoro promeniti iz korena“, zato što će svi biti onoliko lepi kobko žele i moći će da imaju virtuelni seks sa svakim, bilo gde. Ali većina ljudi ne želi fantastični seks sa robotima ili supermodelima. Žele običan seks sa stvarnim ljudima. A ipak, nešto mi smeta u frazi „iskustvo stvarne devojke“. Veks mi je vrlo draga. Shvatam zašto se njeni fanovi stalno vraćaju. S njom stvarno dobijate odlično „iskustvo devojke“. I u tome je i problem. Ljudi u njenoj sobi nisu njen dečko. Veksin dečko - vrlo srdačan i prijateljski nastrojen čovek - trenutno je u prizemlju i sluša prenos fudbala na radiju. Kada se svede na samu suštinu, kaming je transakcija. To je Veksin posao. Deni - lojalni Veksin fan - objašnjava mi negativnu stranu „iskustva devojke“: moraš stalno da se podsećaš da te žene nikada nećeš zaista upoznati, i da one neće da se tucaju s tobom. Kada sam jednom došao do tog zaključka, postao sam mnogo srećniji član kam-soba koje posećujem.“

Darknet

191

Veks mi to nikada nije otvoreno rekla, ali imam utisak da je i ona svesna te napetosti. Iskreno je zavolela mnoge svoje fanove - posebno one redovne - a neke od njih poznaje prilično dobro. Sa jednim često razmenjuje savete o knjigama i novoj muzici, sa drugim razgovara o politici. Ne doživljava svoje fanove isključivo kao izvor zarade. Mislim da se Veks dopada ljudima ne zato što glumi da joj je stalo, već zato što joj je stvarno stalo. Ali da bi predstava išla dalje, Veks su takođe potrebni i žetoni. Mušterije koje redovno daju veliki bakšiš svakog časa mogu da pređu kod nekog drugog modela. Veks ima svoju tabelu fanova najšire ruke. Smišlja igre da ih podstakne da prebace još više žetona na njen račun. Posebno je pažljiva prema onima koji to redovno čine. Veksina istinska veština je da sve to nekako održava u funkcionalnoj ravnoteži. To ne može svako. Povremeno, nelagodni odnos modela i gledaoca eksplodira u otvorenu konfrontaciju. „Momci, morate malo više da se potrudite", napisala je jedna poznata kam-devojka u otvorenom pismu gledaocima Majfrikama. „Nedostatak bakšiša i podrške... Sad je stvarno DOSTA“, besnela je. ,,U nekom trenutku, malo odgovornosti prelazi i na vas... Nemojte da se gađate izgovorima kako ste nezaposleni, kako ste švorc itd. Nemate posao? Pa prestanite da visite na ovom sajtu i počnite da ga tražite!“ Jedan besni gledalac je odgovorio: „Ovo je biznis i tvoj posao je da prodaješ svoje telo, svoju ličnost, svoje usluge. Znam da je ponekad sranje. Dobro došla u stvarni svet! Mi nismo dobrotvorno društvo.“ Večerašnja predstava se polako privodi kraju. Pošto je završila, Veks se kotrlja na stranu kreveta, van kadra i pokazuje mi dignut plac. Bio je to stvarno odličan nastup sve tri devojke i fanovi su ih za to nagradili. Ukupno je u Veksinu

192

D žejmi Bartlet

sobu došlo preko 5000 posetilaca i većina je dala bakšiš, i to dobar.* Svaka je zaradila oko 300 funti za tri sata na netu. Pošto je glavni događaj uspešno okončan, Veks viče: ,,Gomila!“, i njih tri skaču jedna na drugu. ,,Muzika!“ Veks se smeje sa dna gomile. „Puštaj neku m uzikuf Devojke imaju taman dovoljno vremena da igraju za svoje zadovoljne fanove, dok Dišan i ja gledamo.

* Svakog sata soba sa najviše gledalaca dobija nagradu od 10 dolara. Između osam i devet uveče, ta nagrada pripada Veksinoj sobi. Ispostavilo se da je retko kada imala brojniju publiku u svojoj sobi. „Prestave sa tri devojke su vrlo retke", objasnila je kasnije. Pre predstave pitao sam Veks koliko ljudi obično ima u sobi. „ Ako samo sedim, može da ih bude dve ili tri stotine, zavisno koliko sam gola. Ako radim šou sa svršavanjem, obično oko hiljadu.“

Sedm

o p o g l a v l je

'Verterov efekat

„Hej! Veoma nam je drago što ste pristupili našoj zajednici. Ovde će vam biti veoma lepo!“ Trinaestogodišnja Amelija je tražila po internetu savete za dijetu kada je naišla na taj srdačni pozdrav. Ameliju su devojke u školi nedavno zezale zbog debljine. Bila je stidljiva i sve više se brinula zbog izgleda. Ovo izgleda lepo, pomislila je. Kliknula je dalje.* Tri godine kasnije, zabrinuti roditelji voze Ameliju u bolnicu. Bila je opasno mršava, i bila joj je potrebna hitna nega. Amelija se, međutim, nije slagala. ,,Ne razumetef' rekla im je. „Meni ništa ne fali! Ovo je normalno. Ja ne želim da se oporavim. Ja sam za anoreksiju.“ U tom trenutku, kaže, bila je toliko bolesna da je jedva hodala. * Da bih zaštitio identitet ljudi koje spominjem u ovom poglavlju, stvorio sam zajednički lik Amelije. Sve informacije su prikupljene iz razgovora koje sam vodio sa članicama pro-ana sajtova, i tačan je koliko to može biti.

194

D žejmi Bartlet

Tokom tri godine, Amelija je postala popularna i posvećena članica sajta na koji je slučajno naletela. Bila je to jedna od brojnih onlajn grupa za podršku, veb-stranica i foruma, posvećenih poremećaju u ishrani zvanom anorexia nervosa. Kada se osećamo teško ili loše, najčešće ćemo prvo potražiti razlog na internetu. Dovoljan je samo klik ili dva i povezaćemo svoje simptome sa raznim bolestima i brzo ćemo naći pojedince i zajednice spremne da nam pruže savete i podršku. Danas postoje hiljade onlajn grupa za podršku koje se bave gotovo svim bolestima i poremećajima koji se mogu zamisliti i koje pokreću i održavaju oboleli od njih, za druge obolele. Osamnaest procenata korisnika interneta u Americi kažu da su na internet išli samo da bi našli ljude koji pate od istih simptoma. Dokazano je da internet grupe za podršku pomažu ljudima u teškim životnim trenucima. Istraživanja jasno pokazuju da razgovor sa ljudima koji imaju iskustvo iz prve ruke sa problemom sa kojim se suočavate pomaže u poboljšanju slike o sebi, povećava samopouzdanje i stvara osećaj dobrostanja. Međutim, ,,pro-ana“ stranica koju je našla Amelija spadala je u onlajn grupe za podršku od kojih nema toliko koristi. Svakog dana hiljade ljudi posećuju ogromnu mrežu foruma, blogova i veb-stranica posvećenih različitim vrstama autodestrukcije: anoreksiji, samopovređivanju, samoubistvu. Neki su osmišljeni da ilustruju opasnost određenog stanja, da pomognu ljudima da se oporave, ili da ih savetuju da traže pomoć. Drugi su neutralni - služe da ljudi otvoreno i iskreno govore o svojim bolestima. A jedan mali deo su zagovornici tih stanja - ,,pro“ sajtovi. Navodno, prvi ,,pro“ autodestruktivni sajt bio je Juznet grupa zvana alt.suicide.holiday (a.s.h.), koju je pokrenuo Endru Bils u avgustu 1991. Prve dve poruke na grupi a.s.h.

Darknet

195

(sada se smatraju za osnivačku povelju) obznanile su njegov cilj: „Pošto dolaze praznici, ova grupa će dobro doći... kao što svi znamo, u doba praznika stopa samoubistava raste i ova grupa je mesto da se razgovara o metodima i razlozima.“ Ta grupa je brzo postala jedna od najzloglasnijih na internetu: mesto gde stotine pa onda i hiljade posetilaca razgovaraju o samoubistvu, traže savete koje metode da koriste pa čak i traže partnere za sklapanje ,,pakta“. Danas postoje stotine sličnih foruma i stranica posvećenih samoubistvu a mnogi od njih i dalje koriste zloglasni pozdrav sa grupe a.s.h. - „Žao nam je što ste došli.“ Krajem devedesetih godina prošlog veka počeli su da se pojavljuju prvi pro-ana sajtovi (i pro-mija sajtovi, za bulimiju). Na njima anoreksija i bulimija nisu predstavljene kao opasne bolesti, već kao izbor životnog stila. Cilj im je bio da ojačaju posvećenost obolelih mršavljenju, i da obezbede prostor za deljenje iskustava i saveta. Po rečima doktorke Eme Bond, koja je 2012. sprovela veliko istraživanje pro-ana zajednice na engleskom govornom području, postoji između 400 i 500 glavnih pro-ana veb-sajtova i blogova samo na površinskom vebu, zajedno sa hiljadama manjih blogova. Na netu ima i mnogo sajtova koji zagovaraju samopovređivanje - otprilike 500 posvećenih stranica i foruma 2006. godine, koji su često povezani sa pro-ana stranicama. Taj broj stalno raste. Amelijin žalosni slučaj nije usamljen. Stotine osoba se svake nedelje učlanjuju na stranice za samopovređivanje, uče tehnike i trikove i upoznaju mnoštvo istomišljenika. Istraživanje iz 2007. koje se bavilo pro-ana sajtovima otkrilo je da ih posećuje oko pola miliona ljudi. Studija Evropske unije iz 2011. otkriva da je otprilike svaka deseta osoba uzrasta između jedanaest i šesnaest godina videla neku pro-ana stranicu. U Velikoj Britaniji posetioci su gotovo isključivo devojke

196

D žejmi Bartlet

između trinaest i dvadeset pet godina. Grupa a.s.h. (i srodna njuz-grupa po imenu alt.suicide.methods) postoji i dan-danas, i sadrži hiljade tema, poruka i komentara, a čita je nepoznat broj ljudi. Nisam mogao da shvatim kako toliko očigledno opasni i destruktivni sajtovi - sajtovi gde se ohrabruje izgladnjivanje, samopovređivanje pa čak i samoubistvo - mogu biti toliko popularni, i toliko privlačni. Otišao sam na net da to otkrijem.

Hej! Dobro došli! Sajtove za samopovređivanje je izuzetno lako naći. Jednostavna pretraga na Guglu otkriva brojne veb-stranice, blogove, naloge na društvenim mrežama i platforme za deljenje slika posvećene samopovređivanju - a svima je lako pristupiti. Nisu potrebni posebni brauzeri ili lozinke. Prvi pro-ana sajt koji sam otkrio predstavlja ogromno i raznovrsno multimedijalno iskustvo, i sastoji se od bogatih galerija, čet-soba, diskusionih foruma, a ima čak i onlajn prodavnicu pro-ana proizvoda. Na forumima postoje teme posvećene dijeti, vezama, fizičkim problemima kao što je samopovređivanje, pomoći i savetima. Dok ovo pišem, samo forum ima 86.000 članova - a 630 ih je bilo onlajn kada sam posetio sajt. Korisnici kreiraju detaljne profile, sa svojim godinama, prebivalištem, interesovanjima. I kao na mnogim drugim društvenim mrežama, možete da lajkujete i rangirate komentare drugih, sadržinu i profile. Dok sam pregledao stranice, primetio sam da su korisnici gotovo isključivo devojke između četrnaest i osamnaest godina. Zajedno

Darknet

197

sa osnovnim biografskim podacima, većina takođe navodi i spisak masa: trenutnu težinu, niz ciljeva u težini i „konačnu“ željenu težinu. Uvek se nešto dešava. Na desetinama hiljada tema koje su pokrenule korisnice ostavljeno je preko dva miliona poruka. Svake dve ili tri sekunde neka od stotina ulogovanih korisnica otvara novu temu ili šalje novu poruku: pitanje za ,,tri do šest čišćenja dnevno“; omiljenu dijetu; šta vidiš u ogledalu? Kako da znaš kada si ,,ana“? Kako da sakriješ posekotine kada si u teretani? Bez obzira na to koje se pitanje postavi, neko će uvek odgovoriti. ,,Iz nekog razloga, čim dođe veče, meni kao da se nešto isključi u glavi i želim da napadnem samu sebe“, piše jedna korisnica, a za tim stiže bujica korisnih saveta. „ 0 bože, hvala vam mnogo svima“, odgovara ona. Postoje takođe forumske teme koje se ne bave samo anoreksijom: uznemirujuće stvari koje ljudi govore, pesme, loši dani, kako smanjiti nadutost kože, omiljene nemačke reči, serija Coronation Street, Igraprestola, saveti za izlaske, snovi, imena kućnih ljubimaca, domaći zadaci, zmajevi i teksas šorcevi. Sajt ne pruža samo savete za mršavljenje već i prostor u kome korisnice mogu da pričaju o čemu god požele, ali takođe, možda još i važnije, o temama koje samo druge žrtve anoreksije razumeju. Jedna je nedavno otvorila temu s naslovom: ,,smešno/odvratno“: Allbones: Ova tema je za sve bljak/smešne stvari o vašim navikama u ishrani koje ne biste da delite ni sa kim drugim... Da vidimo. Pre neki dan sam se kašikom naždrala kikiriki putera i posle sam sedela i podrignula nekakvu odvratnu kiselu/kikiriki puterastu tečnost, i napunila mi je grlo i usta... i onda sam je p o no sno ponovo progutala.

198

D žejmi Bartlet

Shard: Sam o jedna reč Laksativi. Jednom sam bila na koncertu. Skoro u prvom redu i dan pre toga sam se nagutala laksativa, pa sam žestoko ali tiho prdnula i neko je iza mene bacio peglu. Ups.

Will-be-thin: E ovo je stvarno lol. Toliki je blam kada uđeš u javni vece u kom e ima Ijudi i onda počne sam o da kaplje. Kap. Kap. Kap. Bar jedno petnaest puta.

To uopšte nije neobično. Teme su pune poruka i velika većina komentara koje sam pročitao ohrabruju i pružaju podršku. Taj sajt je ujedno i polazna tačka. Mnoge korisnice ostavljaju linkove ka svojim stranicama i platformama. Pro-ana zajednica je uvek izuzetno brzo usvajala i koristila najnovije platforme i portale. Mada je počela sa statičnim veb-stranicama, onlajn dnevnicima i Jahu grupama krajem devedesetih, brzo je prešla na blogove i društvene mreže kao što su Fejsbuk i Tviter. Nalazim stotine Tumblr blogova, Instagram i Tviter naloga, za pro-ana i samopovređivanje, gde korisnice postuju slike, poruke, i video-zapise sa željom da ih drugi vide i dele. Godinu dana pošto je otkrila pro-ana stranice, Amelija je otvorila nalogna Tviteru. Primetilaje dajejednapoznanica sa sajta takođe otvorila nalog i da tvituje o svom poremećaju u ishrani. Preko nje je Amelija otkrila ogromnu mrežu Tviter naloga kao što je taj prijateljičin. Amelija je otvorila novi nalog čisto radi pro-ana aktivnosti. Počela je da tvituje, i brzo je postala uticajan član velike mreže korisnika Tvitera koji dnevno postuju vesti o svojim naporima za gubljenje težine, i međusobno se hrabre i savetuju. Amelija je na netu našla nekoliko dobrih prijateljica osoba koje su imale razumevanja za nju, koje su uvek slušale

Darknet

199

i koje su uvek reagovale na njena pitanja i razmišljanja. Počela je da se oseća kao da je deo zajednice i njena Tviter mreža postajala joj je sve važnija. „Nikada nisam zaista sa drugaricama razgovarala o svom poremećaju u ishrani, mada su one znale za njega, a oduvek sam mrzela da razgovaram sa roditeljima“, objašnjava ona. „Mada su želeli da mi budu podrška, prosto nisu shvatali. Nekako sam morala da iznesem svoja osećanja pred one koji mogu da ih shvate. Na Tviteru nisam morala da se skrivam ili da ćutim kao u stvarnom životu. Bilo je prilika kada nisam išla na Tviter po čitavu nedelju zato što sam se osećala toliko depresivno, ali bi mi onda nedostajao razgovor sa drugim korisnicima. Osećala sam se kao da je nalog na Tviteru deo mene. Da sam obrisala nalog ili samo prestala da ga koristim, prosto bih nestala bez traga.“ Sem prostora gde će korisnice razgovarati o posledicama stanja u kome se nalaze i o kojima ne žele ili ne mogu da razgovaraju sa drugima, mnoge od tih stranica takođe pružaju i mesto gde će prosto razgovarati o drugim problemima. Posle privremenog zatvaranja i ponovnog pojavljivanja jednog od najvećih sajtova o samopovređivanju u decembru 2013, forum je bio preplavljen porukama zabrinutih korisnica: „Prilično ironično, ali još više sam se sekla kada se sajt zatvorio! Da li se još nekome to desilo?“, pitala je jedna. ,,I ja sam počela više da se sečem ha-ha. Stvarno mi je drago što se vratio, svaki dan sam proveravala“, pisala je druga. ,,Ja sam se sekla MNOGO više bez podrške vas divnih ljudi“, dodala je treća. Džerard - tridesetogodišnji Amerikanac - smatra da mu je jedan forum o samoubistvima spasao život. Patio je od depresije i prvi put je pokušao da se predozira lekovima kada je imao osamnaest godina, pa je hospitalizovan. Kada je Džerard 2003. otkrio grupu a.s.h., u njoj je našao ogroman izvor

200

D žejmi Bartlet

utehe. „Osećao sam se kao da sam napokon našao mesto gde mogu da otvoreno i iskreno govorim o svojim suicidnim mislima" priseća se. „Mnogo mi je više pomoglo to što me ljudi čuju i razumeju nego što mi je pomagala psihijatrija. Užasno zamara glumiti da je „sve u redu“ pred prijateljima i članovima porodice i zbog toga se čovek može osećati veoma usamljeno. Kada sam veoma depresivan, često u toku dana odlazim na forum. Često pišem dugačke poruke kasno noću kada se ošećam zarobljeno i očajno. Uvek je lepo sutradan ujutro pročitati dobronamerne i promišljene odgovore.“ Al, moderator popularnog foruma o samoubistvima, smatra da je Džerardovo iskustvo tipično. Njegova stranica nije ni za ni protiv samoubistva. A1 neće nikoga ohrabriti da digne ruku na sebe, ali neće pokušati nikoga ni da od toga odgovori. (Za razliku od grupe a.s.h., on će se umešati ako razgovor pređe na načine vršenja samoubistva ili sklapanje paktova, pošto je i jedno i drugo zabranjeno.) A1 ima šezdeset sedam godina, i kaže mi da se oseća suicidno još od puberteta. Sajt mu je, kaže, izuzetno pomogao. „Otkrio sam da sama mogućnost da razgovaram o životu sa drugima koji razumeju i koji me ne osuđuju mnogo olakšava da ne počnem da mislim o samoubistvu svaki put kada se desi nešto loše.“ Podrška, objašnjava Al, može biti različite prirode, i nije uvek ono što ljudi sa strane očekuju. „Ponekad je najbolja podrška koju možemo da pružimo prosto predlog da izvesni članovi budu veoma pažljivi u onome što rade, zbog svega što može da pođe naopako. Drugima je dovoljno samo da napišemo „Razumem šta govoriš!“ - i to će biti dovoljno da ublažimo trenutni pritisak. Mislim da pošto priznajemo pravo našim članovima da se osećaju tako kako se osećaju - a u to spadaju i suicidna osećanja - i da kažu šta žele u okruženju

Darknet

201

koje im neće suditi, time ublažavamo a ne podstičemo suicidne tendencije.“ Ono što ljudi ne shvataju, kaže Al, jeste da ti ljudi nemaju kuda drugde da idu. „Vođenje grupe nije uvek lako“, kaže on. „Kada postane očigledno da neko ima želju da živi, onda mi je drago. Kada moram da prihvatim da ima razloga da neko izvrši samoubistvo i da sam ja uradio sve što sam mogao da mu olakšam vreme koje je proveo sa nama, to mi je takođe drago. Žalosti me njihova smrt, ali mogu da priznam da više ne trpe bol koji ih je doveo ovde. On sigurno ponekad poželi da identifikuje ljude, pitam, da im nađe profesionalnu pomoć ili da javi vlastima? ,,Ne. Ako pokušam da identifikujem ljude, onda sam izgubio svoju glavnu prednost. Naravno, želim da svi sa kojima stupam u kontakt imaju dugačak i srećan život pun ljubavi. Ali ponekad se to prosto ne desi. Zaista osećam odgovornost da pomognem svakoj osobi koja je aktivna na ovom forumu. Ali ja se ne bavim spasavanjem ljudi. Samo pokušavam da im pomognem da donesu odluku koja je za njih najbolja.

Ohrabrivanje Gotovo svaki pro-ana sajt navodi da mu je svrha da pomogne posetiocima da ostvare cilj u gubitku težine. Najposećenije i najpopularnije stranice na sajtovima koje sam pregledao posvećene su ,,tinspiraciji“ (thinspiration): materijal je postavljen isključivo da ohrabri druge devojke da mršave. „Ovo je sjajno mesto da delite sopstvenu tinspiraciju ili da pošaljete linkove ka drugim sjajnim tinspiracijama koje vidite na vebu. Tinspirišite i vi druge!“, predlaže jedan forum

202

D žejmi Bartlet

posvećen tinspiraciji, i ima linkove sa gotovo 30.000 fotografija. Po rečima doktorke Eme Bojd, tinspiracija je najčešći materijal koji se kači na pro-ana stranicama i forumima. Ona se tipično sastoji od fotografija veoma mršavih poznatih ličnosti kao što su Kira Najtli, Viktorija Bekam i Kejt Mos ili fotografija članica koje same šalju da ih drugi pregledaju i komentarišu. Ponekad ih prati i kratki motivacioni tekst: „Rim nije sagrađen za jedan dan, ne odustajte!“, „Vredi leći u krevet gladna, zato što ćeš se probuditi mršavija“ ili „Tvoj stomak ne krči - on ti aplaudira!“ Većinu tinspirativnih slika prate pohvalni komentari drugih korisnica, koje često izražavaju svoju očajničku želju da dostignu te nemoguće nivoe mršavosti i glamura. Ispod slike jedne izuzetno mršave devojke našao sam sledeće: Izuzetno